Virusi uma Richard Dawkins 1991

Utoite do koga svi memi tee da stignu je ljudski um. Ali i sam ljudski um je artefakt
koji nastaje kada memi rekonstruiu ljudski mozak da bi od njega napravili bolji habitat za sebe.
Putevi ulaska i odlaska su prilagodjeni lokalnim uslovima i ojaani raznim vetakim napravama
koje uveavaju vernost i postojanost razmnoavanja: kineski umovi se znaajno razlikuju od
francuskih, a pismeni umovi se razlikuju od nepismenih. Organizmima u kojima borave, memi
zauzvrat daju nebrojene prednosti sa ponekim trojanskim konjem ubaenim kao dodatak.
Daniel Dennett, Objanjena svest...
1. MATERIJAL ZA RAZMNOAVANJE
Predivno dete pored mene ima est godina i oeva je mezimica, veruje da neki lik iz crtanih
filmova stvarno postoji. Ona veruje u Boi Batu, a eli da postane Dobra vila kad odraste. Ona i
njeni prijatelji u koli veruju ozbiljnim reima uzornih odraslih koji tvrde da vile i Boi Bate
postoje. Ova mala devojica je u godinama kada veruje u sve to joj se kae. Ako joj govorite o
veticama koje pretvaraju prineve u abe ona e vam poverovati. Ako joj kaete da nevaljala
deca zauvek gore u paklu, ona e imati none more. Nedavno sam saznao da e, bez saglasnosti
oca, ova slatka, naivna, poverljiva estogodinja devojica biti poslana na nedeljne asove kod
jedne rimokatolike kaludjerice. Kakve su joj anse? Ljudsko dete je evolucijom predodredjeno
da upije kulturu naroda iz kojeg potie. Najoigledniji primer je to ono naui osnove svog jezika
za nekoliko meseci. Veliki renik sa reima uz pomo kojih se govori, itava enciklopedija sa
informacijama o kojima se govori, sloena sintaksika i semantika pravila kojima se organizuje
govor - sve to se prenosi iz starijih mozgova u njegov um mnogo pre nego to odraste. Kad ste
programirani da intenzivno apsorbujete korisne informacije teko je istovremeno iskljuiti one
informacije koje su destruktivne ili tetne. Sa toliko modanih bajtova koje treba daunloudovati,
toliko mentalnih kodona koje treba replikovati nije udo to su deji mozgovi naivni, prijemivi
za skoro svaku sugestiju, ranjivi na subverziju, lak plen za munovce, scientologe i kaludjerice.
Kao pacijenti sa imunolokom deficijencijom deca su sasvim otvorena prema mentalnim
infekcijama od kojih odrasli mogu lako da se odbrane. I DNK sadri parazitski kod. elijska
mainerija uspeno kopira DNK, koja je i sama sklona da kopira i da bude kopirana. Nukleus
elije, ispunjen sofisticiranom, brzom i preciznom mainerijom za reprodukovanje, predstavlja
pravi mali raj za DNK.elijska mainerija je toliko sklona reprodukovanju DNK da je razumljivo
to elije primaju DNK parazite - viruse, viroide, plazmide i itavu gomilu svakojakih genetskih
saputnika. Parazitska DNK sama sebe precizno deli u hromozome. "Skaui geni" i delovi
"sebine DNK" se izdvajaju ili kopiraju iz hromozoma i lepe se drugde. Smrtonosne onkogene je
skoronemogue razlikovati od pravih gena iz kojih su izdvojeni. Verovatno postoji kontinualni
saobraaj od "legitimnih" gena ka "odbeglim" genima i nazad. (Dawkins, 1982) DNK je samo
DNK. Jedino po emu se DNK virusa razlikuje od DNK domaina je nain na koji se prenosi
nasledee generacije. "Legitimna" DNK je samo DNK koja tei da prodje u sledeu generaciju
standardnim nainom - preko sperme ili jajeta. "Odbegla" ili parazitska DNK je samo DNK koja
trai bri put u budunost - putem kapi ili mrlje krvi pre nego putem sperme ili jajeta. Kompjuter

predstravlja raj za razmnoavanje podataka, kao to je nukleus elije sredina pogodna za

reprodukovanje DNK. Kompjuteri i njihovi itai diskova i traka su projektovani tako da budu
pouzdani. Kao molekuli DNK, namagnetisani bajtovi ne "ele" da budu kopirani. Pa ipak,
mogue je napraviti kompjuterski program koji sam sebe umnoava. Ne samo da se umnoava u
jednom kompjuteru ve da se prenosi i u druge kompjutere. Kompjuteri toliko dobro kopiraju
bajtove i verno slede instrukcije koje se nalaze u njima da predstavljeju lakplen za programe koji
se sami replikuju: sasvim su nezatieni od subverzije softverskih parazita. Svaki cinik koji
poznaje teoriju sebinih gena i mema mogao je znati da susavremeni kompjuteri, sa svojim
promiskuitetnim protokom informacija na flopi diskovima i e-mail linkovima, sami traili
nevolju. Jedino to iznenadjuje u ovoj epidemiji kompjuterskih virusa je to to joj je trebalo
toliko dugo da se pojavi.
2. KOMPJUTERSKI VIRUSI: MODEL INFORMACIONE EPIDEMIOLOGIJE
Kompjuterski virusi su delovi koda koji se nalepe na postojee, legitimne programe i poremete
njihov normalan rad. Oni mogu da stignu na flopi diskovima ili preko kompjuterskih
mrea.Tehniki, oni se razlikuju od "crva" koji su i sami programi i koji obino putuju krozkom
pjuterske mree. Trea kategorija destruktivnih programa, "trojanski konji", su drugaiji oni
nisu samoreplikujui ve ekaju da ih ljudi umnoe zbog njihovog pornografskog ili drugog
atraktivnog sadraja. Virusi i crvi su programi koji kompjuterskim jezikom kau: "umnoi me". I
jedni i drugi mogu da rade stvari kojima obelodanjuju prisustvo tako da zadovolje sujetu svojih
autora. Ti propratni efekti mogu biti "duhoviti" (kao to je, na primer, virus koji navodi
Macintoshev ugradjeni zvunik da izgovara rei "ne panii" oigledno sa suprotnim efektom);
maliciozni (kao mnogi IBM virusi koji obriu hard disk poto se na ekranu pojavi cerekajua
objava nadolazee katastrofe); politiki (kao virusi panski telekom ili Peking koji
protestujuzbog cena telefonskih impulsa ili zbog masakra studenata); ili jednostavno nenamerni
(kada programer nije bio sposoban da napravi odgovarajue sistemske pozive). Poznati Internet
Crv, koji je 2. novembra 1988. godine paralisao dobar deo kompjuterskih resursa Sjedinjenih
Amerikih Drava i koji nije bio smatran (tako) malicioznim, izmakao je kontroli i za 24 asase
eksponencijalnim rastom umnoio do te mere da je zaguio oko 6000 kompjuterskih
memorija."Memi se sada ire po svetu brzinom svetlosti i umnoavaju takvom brzinom u
poredjenju s kojom muice i elije kvasca deluju tromo. Promiskuitetno skau od nosioca do
nosioca i odmedia do media dokazujui da ih je praktino nemogue staviti u karantin". (Dennett,
1990) Virusi nisu ogranieni na elektronske medije kao to su diskovi i programski kod. Na putu
od jednog kompjutera do drugog virus moe da prodje kroz tamparsku boju, svetlosne zrake u
ljudskom soivu, optike nervne impulse i kontrakcije miia prstiju. Jedan kompjuterski asopis
koji je objavio tekst programa nekog virusa da bi zadovoljio znatielju svojih italaca, doiveo je
optu osudu. Ideja virusa je toliko privlana odredjenoj vrsti infantilnog mentaliteta (nimalo
sluajno, ovo se odnosi prvenstveno na muki rod) da se objavljivanje bilo kakave informacije o
pravljenju virusa s pravom doivljava kao neodgovoran in. Ja neu objaviti kod virusa. Ali
postoje odredjeni trikovi u dizajnu virusa koji su dovoljno poznati, pa ak i oigledni, da nee biti
strano ako ih pomenem, to moram uiniti da bih razvio svoju tezu. Svi oni proizlaze iz potrebe
virusa da izbegnu otkrivanje dok se ire.Virus koji se u jednom kompjuteru suvie naglo klonira
bie brzo otkriven zato to e simptomi zaguenja postati suvie oigledni. Zbog toga mnogi
virusni programi, pre nego to inficiraju sistem, proveravaju da li se ve nalaze na tom sistemu.

Uzgred, to otvara mogunost za odbranu od virusa koja podsea na imunizaciju. Pre nego to je
postojao konkretan program protiv virusa, na infekciju svog hard diska odgovorio sam nekom
vrstom grube 'vakcinacije'. Umesto da obriem virus koji sam otkrio, onesposobio sam njegove
kodirane instrukcije iostavio nedirnutu 'koljku' sa karakteristinim 'potpisom'. Teoretski, naredni
lanovi iste vrstevirusa koji bi stizali u moj sistem trebalo je da prepoznaju potpis svoje vrste i
odustanu od pokuaja da ponovo inficiraju. Ne znam da li je ta imunizacija stvarno funkcionisala,
ali u tovreme se svakako isplatilo izvaditi 'utrobu' virusa i ostaviti koljku umesto da se
jednostavno eliminie. U dananje vreme je bolje da se problem prepusti nekom od profesionalno
napisanih antivirusnih programa.
Virus koji je suvie agresivan bie za kratko vreme otkriven i spreen. Virus koji odmah i na
katastrofalan nain sabotira svaki kompjuter u kojem se zatekne, nee se nai u mnogim
kompjuterima. On e moda imati interesantan efekt na jednom kompjuteru obrisae neiju
doktorsku disertaciju ili e uraditi neto podjednako urnebesno ali se nee rairiti poput
epidemije. Neki virusi su pravljeni tako da je njihov efekt dovoljno slab i zato teak za
otkrivanje, ali je, i pored toga, veoma destruktivan. Postoji jedna vrsta virusa koja, umesto da
brie cele sektore diska, napada samo tabele za unakrsno izraunavanje i na sumce menja (obino
finansijske) vrednosti u redovima i stupcima. Drugi virusi izbegavaju da budu otkriveni tako to
se aktiviraju probabilistiki, na primer briu samo jedan od 16 hard diskova koje inficiraju. Neki
virusi koriste princip 'tempirane bombe'. Veina modernih kompjutera 'zna' koji je datum, tako da
se ovi virusi odreenog dana, recimo na petak trinaesti ili prvog aprila, aktiviraju po celom svetu.
Sa parazitske take gledita nije bitno koliko je katastrofian eventualni napad sve dok virus ima
dovoljno mogunosti da se rairi (moe se napraviti uznemirujua analogija sa MedawarWilliams teorijom starenja: mi smo rtve smrtonosnih i nesmrtonosnih gena koji sazrevaju tek
poto smo imali dovoljno vremena za reprodukciju). [Williams, 1957] Da bi se odbranile, neke
kompanije idu tako daleko da iz svoje kompjuterske flote izdvoje jedan kompjuter iji interni
kalendar, poput nekog rudarskog kanarinca, ide sedam dana unapred tako da virusne tempirane
bombe mogu rano da se otkriju. Kao to se moglo oekivati, epidemija kompjuterskih virusa je
zapoela trku u naoruanju.Antivirusni programi se izuzetno dobro prodaju. Ti programi
Interferon, Vaccine, Gatekeeper i drugi upotrebljavaju itav arsenal trikova. Neki su napisani za
konkretne, poznate viruse. Drugi spreavaju bilo kakav pokuaj petljanja sa osetljivim
sistemskim sektorima memorije i upozoravaju korisnika. Teoretski, princip virusa bi mogao da se
koristi u nemaliciozne, ak korisne svrhe. Thimbleby [1991] je napravio kovanicu 'liveware' za
svoju, ve primenjenu, upotrebu principa infekcije za auriranje veeg broja kopija baza
podataka. Svaki put kada se disketa na kojoj se nalazi ta baza podataka prikijui na kompjuter,
ona 'gleda' da li ve postoji kopija na lokalnom hard disku. Ako postoji, svaka od kopija se
aurirau odnosu na onu drugu. Tako, uz malo sree, uopte nije vano koji lan kruga unese,
naprimer, novu bibliografsku referencu na svoju linu disketu. Njegova tek unesena informacija
e odmah inficirati diskove njegovih kolega (zbog toga to oni promiskuitetno stavljaju svoje
diskete jedni drugima u kompjutere) i rairie se kao epidemija po itavom krugu.Thimblebyjev
liveware nije sasvim poput virusa. On ne bi mogao da se rairi po bilo kom kompjuteru i da tamo
napravi tetu, ve iri podatke samo u ve postojeim kopijama svoje baze podataka; neete biti
inficirani livewareom osim ako se svesno na to ne odluite. Uzgred, Thimbleby, koji je veoma
zabrinut zbog pretnje virusa, naglaava da se izvestanstepen zatite moe postii upotrebom
kompjuterskih sistema koje drugi ne koriste. Uobiajeno opravdanje za kupovinu iroko
rasprostranjenog tipa kompjutera jeste, jednostavno, to to je on brojno dominantan. Skoro svaki
poznavalac e se sloiti da je, to setie kvaliteta, a posebno lakoe rukovanja, rivalski sistem,

koji je u manjini, superioran. Bezobzira na to, veruje se da je rairenost dobra sama po sebi i
dovoljna da nadoknadi kvalitet. Kupi isti (pa makar bio slabiji) kompjuter kao tvoje kolege,
obino se tvrdi, i imae koristi odrazmene softvera i velike cirkulacije programa. Ironija,
meutim, lei u tome to dolaskom virusne kuge nee dobiti samo 'korist' . Ne samo to moramo
biti obazrivi kada uzimamo disk od kolege, ve bi trebalo da budemo svesni da, ako postanemo
deo velike zajednice korisnika jedne vrste kompjutera, isto tako ulazimo u veliku zajednicu
virusa, koja je, kako se ispostavlja, ak nesrazmerno vea. Kada je re o moguim upotrebama
virusa u pozitivne svrhe, postoje predlozi da se iskorite principi 'kradljivac postao uvar' i 'klin se
klinom izbija'. Jednostavan nain bi bio da se neki od postojeih antivirus programa unese, kao
neka vrsta bojeve glave, u bezopasni samo-replikujui virus. Gledano iz perspektive opteg
dobra, epidemija antivirus softvera moe biti posebno korisna jer e isti oni kompjuteri koji su
najvie izloeni malicioznim virusima oni iji su vlasnici promiskuitetni u razmeni piratskih
programa biti najvie izloeni infekcijilekovitog antivirusa. Agresivniji anti-virus bi mogao
kao kod imunolokog sistema da 'ui' ili da 'razvija' uveanu sposobnost da napada sve viruse
na koje naie.
Mogu da zamislim druge primene principa kompjuterskog virusa koji, iako nisu ba altruistini,
mogu da budu makar toliko konstruktivni da ne budu optueni za ist vandalizam. Kompjuterska
kompanija bi mogla da sprovede istraivanje trita o navikama svojih potroaa radi
usavravanja buduih proizvoda. Da li korisnici vole da biraju fajlove sa ikona ili ih radije
pozivaju samo po imenu? U koliko nivoa korisnici prave foldere (direktorijume)? Da li se
korisnici dugo zadravaju na jednom programu, na primer tekst procesoru, ili se neprestano kreu
od jednog do drugog programa, na primer izmeu programa za pisanje i crtanje? Da li korisnici
uspevaju da pogode metu kursorom mia ili lutaju bespotrebnim pokretima to bi se moglo
popraviti promenom dizajna? Kompanija bi mogla da poalje upitnik u kojem bi postavila sva ta
pitanja, ali korisnici koji bi odgovorili predstavljali bi iskrivljen uzorak; sigurno bi njihova
procena bila subjektivna. Bolje reenje bi bio kompjuterski program za ispitivanje trita. Od
korisnika bi se trailo da uitaju ovaj program u svoj sistem gde bi nesmetano ekao i tiho
nadgledao rad beleei pritiske tastera i pokrete miem. Na kraju godine od korisnika bi se trailo
da poalje fajl sa tim podacima. Meutim, veina ne bi saraivala, a neki bi na to gledali kao na
ugroavanje privatnosti i prostora na disku. Sa take gledita kompanije, virus bi bio savreno
reenje. Kao bilo koji drugi virus i ovaj bi bio samoreplikujui i skriven, ali ne bi bio destruktivan
ili aljiv kao obian virus. Uz samoreplikujui buster, sadravao bi bojevu glavu za ispitivanje
trita. Virus bi mogao da se neopaeno pusti meu korisnike kompjutera. Rairio bi se kao i
obian virus kroz razmenu disketa i elektronskom potom. irenjem od kompjutera do
kompjutera skupljao bi statistike podatke o ponaanju korisnika, a nadzor bi se obavljao kroz niz
sistema. Povremeno bi kopija virusa nala put natrag do jednog od kompjutera kompanije. Tu bi
bio analiziran i njegovi podaci bi bili uporeeni sa podacima iz drugih kopija virusa koji su se
vratili 'kui'. Nije nemogue zamisliti vreme kada e virusi, i loi i dobri, postati toliko raireni da
e momoi da govorimo o ekolokoj zajednici virusa i legitimnih programa koji koegzistiraju u
silikosferi. Na primer, danas se softver reklamira kao: 'kompatibilan sa sistemom 7'. U budunosti
proizvodi e se oglaavati kao 'kompatibilni sa svim virusima registrovanim u svetskom popisu
virusa; imuni na sve nabrojane virulentne vrste; koristi prednosti koje nudesledei benigni
virusi...' Softver za obradu teksta, na primer, moe preneti odreene funkcije brojanje rei ili
pretrage prijateljskim virusima koji samostalno rovare kroz tekst. U jo daljoj budunosti, itavi
integrisani softverski sistemi se moda nee razvijati projektovanjem, ve na nain koji lii na
rast ekoloke zajednice tipa tropske kine ume. Grupe meusobno kompatibilnih virusa e se,

moda, razvijati po obrascu po kome su se grupe kompatibilnih gena razvile u genom. [Dawkins,
1982] tavie, predloio sam da na nae genome gledamo kao na gigantske kolonije virusa.
[Dawkins, 1976] Geni sarauju jedni s drugima u genomima zbog toga to je prirodni odabir
favorizovao one gene koji se razvijaju uprisustvu drugih koji su esti u jednom genskom pulu.
Razliiti genski pulovi e se razvijati upravcu razliitih kombinacija meusobno kompatibilnih
gena. Mogu da zamislim vreme kada ese na isti nain kompjuterski virusi moda razvijati u
pravcu kompatibilnosti sa drugim virusima i stvarati zajednice ili grupe. Ali, moda i nee! U
svakom sluaju, nalazim da je ova spekulacija vie alarmantna nego uzbudljiva. Danas se
kompjuterski virusi ne razvijaju u pravom smislu. Njih su izmislili programeri a ako se uopte
razvijaju, to ine na isto toliko slab nain kao to evoluiraju automobili ili avioni. Projektanti
rade ovogodinji model automobila kao blagu varijaciju prologodinjeg modela i onda mogu,
manje ili vie svesno, da nastave trend od poslednjih nekoliko godina da dalje smanjuju
dimenzije hladnjaka ili tako neto. Programeri kompjuterskih virusa osmiljavaju sve lukavije
trikove da bi nadmudrili programere antivirusnog softvera. Ali, za sada, kompjuterski virusi ne
mutiraju ve serazvijaju putem prirodnog odabira. Moda e to initi i u budunosti. To to
evoluiraju putem prirodnog odabira ili to njihovom evolucijom upravljaju programeri moda
nee ni uticatina njihove eventualne karakteristike. I jednom i drugom evolucijom postae jo
efikasniji uskrivanju i kompatibilni sa drugim virusima koji se istovremeno razvijaju u
kompjuterskoj zajednici.
Virusi DNK i kompjuterski virusi se ire iz istog razloga: postoji okruenje u kome se
nalazimainerija podeena da ih umnoava i iri i da sledi instrukcije ugraene u njih. Ta dva
okruenja su okruenje elijske fiziologije i okruenje velike zajednice kompjutera i mainerije
za obradu podataka. Postoji li jo okruenja kao to su ova jo takvih rajeva za reprodukciju?
3. INFICIRANI UM
Ve sam aludirao na programiranu naivnost deteta tako korisnu za uenje jezika i tradicionalnog
znanja i koju kaluerice, munovci i njihova sorta mogu tako lako da kontaminiraju. Uglavnom,
svi mi meusobno razmenjujemo informacije. Ne stavljamo, bukvalno, flopi diskove jedni
drugima u glavu, ali razmenjujemo reenice, primamo informacije uima i oima. Primeujemo
naine kretanja i oblaenja i to na nas utie. Upijamo reklamne spotove i navodno im verujemo
da nije tako biznismeni ne bi troili toliko para nanjih i zagaivali nam ivotni prostor. Razmislite
o dva kvaliteta koja virus ili bilo koja vrsta parazitskog replikatora zahteva od prijateljskog
medijuma: dva kvaliteta zbog kojih je celularna mainerija toliko naklonjena parazitskoj DNK a
kompjuteri kompjuterskim virusima. Ti kvaliteti su, na prvom mestu, spremnost da tano
reprodukuju informaciju, moda sa nekim grekama koje se naknadno pravilno reprodukuju i, na
drugom mestu, spremnost da se slede instrukcije kodirane u tako reprodukovanoj informaciji.
Celularna mainerija i elektronski kompjuteri briljiraju u obe ove aktivnosti koje pogoduju
virusima. Kako se ljudski mozgovi mogu uporediti sa njima? Oni su svakako manje savreni
duplikatori i od elija i od elektronskih kompjutera. Ipak, oni su sasvim uspeni u tome, moda
skoro toliko verni kao RNK virus, ali ne i toliko sposobni kao DNK koja ima mnogo sloenih
korektorskih sposobnosti protiv degradacije teksta. Dokaz o pouzdanosti mozga, a posebno
dejeg mozga, kao duplikatora podataka nalazi se u samom jeziku. Profesor Higgins, lik Georgea

Bernarda Shawa, mogao je samo na osnovu govora da odredi u kojoj je ulici u Londonu neko
odrastao. Literatura nije nikakav dokaz, ali svi znaju da je Higginsova vetina optepoznata stvar,
mada preuveliana. Svaki Amerikanac moe da razlikuje junjaki govor od srednjezapadnog ili
novoengleski od branskog. Svaki stanovnik Njujorka moe lako da razlikuje govor iz Bronksa
od onoga iz Bruklina. To vai za svaku zemlju. Ovaj fenomen znai da je ljudski mozak
sposoban da prilino precizno kopira (inae neki akcent, iz Newcastlea, naprimer, ne bi bio
dovoljno stabilan da bi bio prepoznat), ali sa nekim grekama (inae se izgovor ne bi razvio i svi
koji govore jedan jezik bi od svojih dalekih predaka nasledili identine akcente). Jezik se razvija,
jer poseduje veliku stabilnost i blagu promenljivost, to su preduslovi svakog sistema koji
evoluira. Drugi preduslov okruenja pogodnog za viruse da izvrava program kodiranih
instrukcija samo je kvantitativno manje taan za mozgove nego za elije ili kompjutere. Mi
ponekadizvravamo nareenja koja dobijamo od drugih, ali ponekad ih ne izvravamo. Ipak,
injenicaje da irom sveta ogromna veina dece prihvata religiju svojih roditelja radije nego neku
drugu. Instrukcije da se treba moliti, klanjati prema Meki, ritmino klimati glavom prema zidu,
tresti se poput manijaka, govoriti nepoznatim jezicima spisak takvih arbitrarnih i besmislenih
motorinih matrica koje nudi religija je i sam dugaak one se slede, ako ne slepo ono bar sa
relativno velikom verovatnoom. Manje opasne, ali isto toliko rairene meu decom, pomodne
'manije' su takoe upeatljivi primeri ponaanja koje vie zavisi od epidemiologije nego od
racionalnog izbora. Jojo, hulahop, pogo tapovi se bihevioralnim matricama ponaanja ire po
kolama i vie sporadino prelaze s jedne kole na drugu u skladu sa matricama koje se mnogo ne
razlikuju odepidemije malih boginja. Pre desetak godina mogli ste da putujete hiljadama
kilometara preko Sjedinjenih Amerikih Drava i da nijednom ne vidite bejzbol kapu okrenutu
unazad. Danas je bejzbol kapa okrenuta unazad svuda prisutna. Ne znam koja je bila matrica
geografske rairenosti obrnute bejzbol kape, ali epidemiologija je, svakako, jedna od profesija
kvalifikovanih da je izuava. Ne moramo da raspravljamo o 'determinizmu'; ne moramo da
tvrdimo da su deca primorana od strane svojih prijatelja da imitiraju modu noenja kapa.
Dovoljno je to je, statistiki, njihov nain noenja kapa pod uticajem naina noenja kapa
njihovih prijatelja. Koliko god bile trivijalne, pomodne manije nam daju jo vie dokaznog
materijala u prilogtvrdnji da ljudski mozak, a posebno kod mladih ljudi, poseduje one kvalitete
koji ga ine podlonim infekciji informacionog parazita. U najmanju ruku, izvesno je da um lako
moe biti inficiran neim poput kompjuterskog virusa, iako nije sasvim idealno okruenje kao to
je to nukleus elije ili elektronski kompjuter. Zanimljivo je razmiljati o tome kako bi neiji um
mogao izgledati iznutra ako bi bio rtva 'virusa'. To bi mogao biti namerno napravljen parazit
poput dananjeg kompjuterskog virusa. Mogao bi biti i sluajno mutirani i nesvesno razvijeni
parazit. Kako god bilo, a pogotovo ako je parazit memski potomak dugog niza uspenih predaka,
moemo pretpostaviti da bi se 'virusuma' veoma uspeno umnoavao. Progresivna evolucija
efektnijih 'parazita uma' imae dva aspekta. Novi 'mutanti' koji se uspenije ire postae brojni,
bilo da su sluajni bilo da su ih ljudi projektovali. Dolo bi dozdruivanja jedne ideje koja se
razvija u prisustvu druge, ideja koje se meusobno podravajukao to geni rade i kao to e, kako
sam spekulisao, kompjuterski virusi jednom raditi. Oekujemo da e se replikatori kretati od
mozga do mozga u meusobno kompatibilnim grupama. Te grupe e se onda oformiti u paket

dovoljno stabilan da bi mogao dobiti jednokolektivno ime kao rimokatolicizam ili vudu. Nije
naroito bitno da li emo praviti analogijucelog paketa sa jednim virusom. Analogija ionako nije
toliko precizna, ba kao to razlika izmeu kompjuterskog virusa i kompjuterskog crva nije takva
da bismo se njome bavili. Vano je to da umovi predstavljaju okruenja podlona parazitskim,
samoreplikujuim idejama ili informacijama, kao i to da su mozgovi masovno inficirani. Kao i
kod kompjuterskih virusa, uspene viruse uma e biti teko detektovati. Ako ste rtva jednog
takvog virusa verovatno toga neete biti svesni i ak ete takve tvrdnje svesrdno poricati. Ako
pretpostavimo da e biti teko detektovati virus u umu, koji su to znaci koje treba traiti?
Odgovoriu tako to u zamisliti kako bi medicinski udbenik opisao tipine simptome jednog
bolesnika (pretpostaviemo da je mukog roda).
1.
Pacijent je obino duboko ubeen da je neto tano ili ispravno: ubeenje koje nije zasnovano na
dokazima ili razumu ali koje on smatra da je apsolutno prihvatljivo i ubedljivo. Mi, lekari, takvo
ubeenje nazivamo 'vera'.
2.
Pacijenti obino istiu vrstinu i nepokolebljivost vere kao vrlinu, uprkos tome to nije zasnovana
na dokazima. tavie, neretko oni oseaju da to je manje dokaza, to je vera vrlija (vidi dole).
Ova paradoksalna ideja da je nedostatak dokaza pozitivna vrlina kada je vera u pitanju imaneke
osobine programa koji se sam podrava, jer je samoreferentan. [Hofstadter, 1985] Jednom
prihvaena, propozicija automatski podriva svaku opoziciju. Ideja 'nedostatak dokazaje vrlina' bi
mogla biti izvanredan pratilac koji bi se udruio sa verom u kliku viralnih programa koji se
meusobno podravaju.
3.
Slian simptom koji bi se mogao javiti kod bolesnika od vere je ubeenje da je 'misterija' sama po
sebi neto dobro. Nije vrlina reavati misterije. U njima treba uivati, pa ak i slaviti njihovu
nereivost.Svaki impuls da se rei misterija bi mogao biti ozbiljno suprotstavljen irenju virusa
uma. Nebi zato bilo iznenaujue kada bi ideja 'misterije ne treba reavati' bila omiljeni lan
grupe virusa koji se meusobno podravaju.
Uzmimo, na primer, 'misteriju transsupstancijacije'. Lako je, i u tome nema nieg misterioznog,
poverovati da se na neki simbolian ili metaforiannain evharistiko vino pretvara u Hristovu
krv. Rimokatolika doktrina transsupstancijacije, meutim, tvrdi neto vie od toga. "itava
supstanca" vina se pretvara u Hristovu krv; izgled vina koji preostane je "sluajan", "nema ga ni u
jednoj supstanci". [Kenny, 1986] Laiko objanjenje transsupstancijacije je da se vino 'bukvalno'
pretvara u Hristovu krv. Tvrdnja da se to stvarno deava, bilo u svom zamagljenijem
aristotelovskom bilo u otvorenijem kolokvijalnom obliku, moe se izrei jedino ako ozbiljno
izobliimo znaenje rei kao to su 'supstanca' i 'bukvalno'. Redefinisanje rei nije greh, ali ako
rei kao to je 'itava supstanca' i 'bukvalno' koristimo u ovom sluaju, koju emo re upotrebiti
kada hoemo da kaemo da se neto stvarno dogodilo? Kao to je Anthony Kenny opisao udo u
kojem se naao kao mladi polaznik seminara: "Koliko sam shvatio, moja pisaa maina je mogla
da budetranssupstancijacija Benjamina Disraelija". Rimokatolici koje vera u nepogreivost
autoriteta nagoni da prihvate da se vino fiziki transformie u krv bez obzira na to to vidimo,
pozivaju se na misteriju transsupstancijacije. Po njima, samim tim to je to misterija, znai da je u

redu. To prolazi kod uma koji je pripremljen infekcijom u pozadini. Identian trik se pravi sa
'misterijom' Trojstva. Misterijenisu napravljene da bi se reavale ve da bi izazvale
strahopotovanje. Ideja 'misterija jevrlina' priskae u pomo katoliku kome bi inae dunost da
veruje u oiglednu besmislenost transsupstancijacije i 'trojice-u-jednom' bila nepodnoljiva. Ipak,
verovanje da je 'misterijavrlina' je samoreferentno. Kao to bi Hofstadter rekao, sama
misterioznost vere tera vernika da produava misteriju. Ekstreman simptom infekcije 'misterija je
vrlina' je Tertulijanova izreka 'Certum est quiaimpossibile est' (Sigurno je, jer je nemogue). U
tom pravcu lei ludilo. Dolazi se do iskuenjada se citira Bela kraljica Lewisa Carrolla, koja
odgovarajui na Alisinu tvrdnju: "Ne moe se verovati u nemogue stvari" odgovara
"Pretpostavljam da nisi imala mnogo prakse... Kada sam bila tvojih godina radila sam to pola sata
dnevno. Ponekad sam znala da poverujem ak uest nemoguih stvari i to pre doruka". Ili, na
primer, Elektrini monah Douglasa Adama, korisna naprava programirana da veruje umesto vas,
koja je bila sposobna da "veruje u stvari u koje ak ni u Salt Lake Cityju ne bi tek tako
poverovali" i koja je u trenutku kada je predstavljena itaocima, verovala, suprotno raspoloivim
dokazima, da je sve u svetu obojeno jednom nijansom ruiastog. Ali Bele kraljice i Elektrini
monasi nisu toliko smeni kada seshvati da su ti virtuozi verovanja nerazluivi od potovanih
teologa u stvarnom ivotu."Svakako u to treba verovati jer je apsurdno" (opet Tertulijan). Sir
Thomas Browne [1635] citira Tertulijana sa odobravanjem i ide jo dalje: "Verujem da u religiji
nema dovoljno nemoguih stvari za jednu aktivnu veru". I "elim da praktikujem svoju veru u
najteim takama; jer verovati u obine i vidljive predmete nije vera ve uverenje [sic]".Imam
oseaj da se tu deava neto interesantnije od obinog ludila ili nadrealistikog besmisla, neto
poput divljenja koje imamo prema ongleru na ici. Kao da vernicima raste ugled time to
uspevaju da poveruju u jo neverovatnije stvari od onih u koje veruju njihovi suparnici. Da li ti
ljudi isprobavaju vebaju svoje miie verovanja, trenirajui se da veruju u nemogue stvari
zato da bi lake primili stvari koje su malo verovatne? Tokom pisanja ovog teksta u listu
Guardian izaao je jedan divan primer. Pojavio se u vidu intervjua sa rabinom koji se prihvatio
bizarnog zaatka da overi koer istotu prehrambenih proizvoda unazad, sve do krajnjih izvora
njihovih najsitnijih sastavnih delova. U to vreme bio je u dilemi da li da putuje u Kinu da bi
ispitao mentol koji se stavlja u bombone protiv kalja. "Da li ste ikada probali da ispitate kineski
mentol? Bilo je veoma teko, posebno zato to je naprvo pismo koje smo poslali stigao odgovor
na najistijem kinesko-engleskom jeziku: 'Proizvodne sadri koer'... Kina je tek nedavno poela
da se otvara prema koer-istraivaima. Mentol bi trebalo da je u redu, ali nikada ne moete biti
sasvim sigurni dok ne odete tamo". Koer-istraivai su uspostavili telefonsku vruu liniju preko
koje neprestano stiu uzbune kada se posumnja u istotu neke okolade ili ribljeg ulja. Rabin se
ali da je trend protiv vetakih boja i ukusa "iskomplikovao stvari u domenu koera, jer se svi
sastojci hrane moraju ispitivati". Kada ga je novinar pitao zbog ega se bavi jednim tako
oigledno besmislenim poslom, on je jasno rekao da je logika u tome to nema logike:
Apsolutna logika veine Karutskih zakona je boanska zapovest koja nema nikakav razlog. Lako
je ne ubijati ljude. Veoma lako. Malo je tee ne krasti, jer smo povremeno dovedeni u iskuenje.
To ipak ne znai da verujem u Boga niti da ispunjavam njegovu volju. Ali, ako mi on kae da ne
popijem kafu sa mlekom uz obrok, to je iskuenje. Jedini razlog to to radim je taj to je mi
reeno da to radim. To je veoma teko.
Helena Cronin mi je sugerisala da ovde, moda, postoji analogija sa Zahavijevom
hendikepteorijom seksualnog odabira i evolucije signala. [Zahavi, 1975] Davno izala iz mode,
ak ismejana [Dawkins, 1976] Zahavijeva teorija je nedavno veto rehabilitovana [Grafen, 1990]
i sada je evolucioni biolozi ozbiljno shvataju. [Dawkins, 1989] Zahavi kae da neka
stvorenja,paunovi, na primer, razvijaju svoje apsurdno nezgrapne repove sa dreei upadljivim

bojama (uprkos tome to tako postaju meta grabljivicama) ba zbog toga to su nezgrapni i
opasni, asamim tim i privlani enkama. Paun, u stvari, kae: "Vidi kako sam zdrav i snaan im
mogu sebi da priutim da okolo vuem ovaj neverovatan rep". Da bi se izbeglo nerazumevanje
subjektivnog jezika kojim Zahavi voli da izlae svoje misli, dodao bih da se ovde podrazumeva
konvencija uobiajena kod biologa da personifikuju nesvesne akcije prirodnog odabira. Grafen je
pretoio tezu u ortodoksni darvinovski matematiki model i on funkcionie. Ovde se ne govori o
namernosti ili svesnosti paunova i fazana. Oni mogu biti namerni koliko god poelite. [Dennett,
1983, 1984] tavie, Zahavijeva teorija je dovoljno opta da ne mora da bude zasnovana na
darvinovskoj osnovi. Cvet koji reklamira svoj nektar 'skeptinoj' peli mogao bi da ima koristi od
Zahavi principa. Ali, istotako bi mogao da ima koristi i neki prodavac koji se trudi da
impresionira kupca. Premisa Zahavijeve ideje jeste da e prirodni odabir favorizovati skepticizam
kod enki (odnosno uopte meu primaocima reklamnih poruka). Jedini nain za mujaka (ili
oglaivaa) da potvrdi autentinost svoje tvrdnje o snazi (kvalitetu, ili ta ve) jeste da dokae da
je istinita tako to e podneti jedan stvarno veliki hendikep hendikep koji moe skupo da kota,
i kojeg samo jedan istinski snaan (visokokvalitetan, itd.) mujak moe da podnese. To se moe
nazvati principom skupe verifikacije. A sada da preemo na stvar. Da li je mogue da su neke
religiozne doktrine prihvaene ne uprkos tome to su besmislene, ve ba zato to subesmislene?
Bilo koji religiozni naivac bi mogao da poveruje da hleb simbolino predstavlja Hristovo telo, ali
samo pravi istokrvni katolik e poverovati u neto tako blesavo kao to jetranssupstancijacija. Ti
ljudi su trenirani da na verovanje da se moe poverovati u bilo ta gledaju kao na vrlinu (vidi
priu o nevernom Tomi). Vratimo se naoj listi simptoma koje mogu oekivati ljudi zaraeni
mentalnim virusom vere i prateom grupom sekundarnih infekcija.
4.
Bolesnik moe da se ponaa netolerantno prema predstavnicima rivalskih vera, a u ekstremnim
sluajevima ak da ih ubija ili da se zalae za njihovu smrt. On moe biti podjednako nasilan u
svom stavu prema apostatima (ljudima koji su nekada bili pobornici vereali su je odbacili) ili
prema jereticima (ljudima koji prihvataju drugaiju esto veoma malo razliitu verziju vere).
On moe biti neprijateljski raspoloen prema drugim nainima miljenja, moguim opasnostima
za njegovu veru, kao to je metod naunog rezonovanja koji moe funkcionisati slino
antivirusnom softveru. Pretnja smru uglednom knievniku Salmanu Rushdiu je samo poslednji u
nizu alosnih primera. Dok sam pisao ovaj tekst, japanski prevodilac Satanskih stihova je
pronaen mrtav samo nedelju dana posle skoro fatalnog napada na italijanskog prevodioca iste
knjige. Uzgred, oigledno suprotni simptom 'razumevanja' prema muslimanskoj 'povreenosti'
koju su iskazali Kenterberijski nadbiskup i drugi hrianski lideri (a koja se u sluaju Vatikana
granii sa direktnim sauesnitvom), svakako je manifestacija onog simptoma o kojem smo
diskutovali gore: zabluda da vera, koliko god prezira zasluivali njeni efekti, mora da se potuje
jednostavno zato to jeste vera. Ubistvo je, naravno, ekstrem. Ali postoji jedan jo ekstremniji
simptom, a to je samoubistvo u militantnoj slubi jedne vere. Kao mrav-vojnik koji je
programiran da rtvuje svoj ivot zakopije gena koji su napravili program, mladi Arapin ili
Japanac (??!) se ui da je umreti usvetom ratu najbri put do raja. Bez obzira na to da li voe
stvarno u to veruju ili ne, to neumanjuje brutalnost sile koju 'virus samoubilake misije' vri u
ime vere. Naravno, to ima i dobrih strana: moe da odbije potencijalne preobraenike ili da uini
da preziru veru koja deluje nesigurno jer primenjuje takve taktike. Jo oiglednija posledica je da
bi broj vernika mogao znatno da opadne ako se isuvie pojedinaca rtvuje. Tako je bilo u jednom
zloglasnom sluaju samoubistva inspirisanog verom, mada se tu nije radilo o 'kamikaza' smrti u
borbi. Sekta Narodnog hrama je nestala kada je njen voa, veleasni Jim Jones, poveo veinu

svojih sledbenika iz Sjedinjenih Amerikih Drava u obeanu zemlju 'Jonestown' u gvajanskoj

dungli. Tamo je uspeo da ubedi njih vie od 900, prvenstveno decu, da popiju cijanid. Ovaj
morbidan sluaj je do tanina ispitao tim iz San Francisco Chroniclea. [Kilduff i Javers, 1978]
'Otac' Jones je sazvao svoje stado i rekao im da je dolo vreme da krenu put neba. "Sreemo se",
obeao je, "na nekom drugom mestu". Rei su odjekivale iz zvunika postavljenih u naselju. "U
smrti je veliki dignitet. Velika je stvar umreti".
Uzgred, ne moe izmai iskusnom sociobiologu da je Jones ranije u svojoj sekti "proglasio sebe
za jedinu osobu kojoj je dozvoljeno da odrava seksualne odnose" (podrazumeva se daje to i
njegovim partnerima takoe bilo dozvoljeno). "Sekretarica bi organizovala Jonesove veze. Ona bi
nazvala i rekla: 'Otac ne voli to da radi, ali sada ima neodoljivu potrebu... da li biste Vi, molim
Vas...?' 'Njegove rtve nisu bile samo enskog pola. Jo u vreme kada se Jonesova komuna
nalazila u San Francisku jedan sedamnaestogodinji mladi je priao kako su ga vodili na
vikende u hotel gde je Jones imao "sveteniki popust za veleasnog Jima Jonesa i njegovog
sina". Taj deak je jo rekao: "Stvarno sam oseao strahopotovanje prema njemu. Bio mi je vie
od oca. Ubio bih svoje roditelje za njega". Ono to je fascinantno u vezi sa veleasnim Jimom
Jonesom nije samo njegovo egoistino ponaanje ve skoro nadljudska naivnost njegovih
sledbenika. Imajui u vidu takvu strahovitu lakovernost moe li iko posumnjati da je ljudski
mozak zreo za malignu infekciju? Tano je da je veleasni Jim Jones prevario samo nekoliko
hiljada ljudi. Ali njegov je sluaj ekstrem, vrh ledenog brega. Ista takva potreba da ih prevare
religiozne voe rairena je meu ljudima. Veina nas bi se mogla opkladiti da, kada bi se neko
pojavio na televiziji i doslovce rekao: "Poaljite mi svoj novac da bih ubedio druge naivine da
mi i oni poalju svoj novac", to ne bi uspelo. Ali danas e se u svakom iole znaajnom mestu u
Sjedinjenim Amerikim Dravama nai makar jedan televizijski propovedniki kanal koji se
potpuno posvetio takvom providnom triku. I masovno u tome uspevaju. Suoeni sa lakovernou
u tako zapanjujuim razmerama teko je da makar malo ne osetimo simpatije prema tim
uglaenim prevarantima. Ali samo dok ne shvatimo da nisu sve naivine bogate i da ti
propovednici esto zarauju nasirotinji. uo sam jednog od njih kako se direktno poziva na
princip koji sada identifikujem kao Zahavijev princip skupe verifikacije. "Bog stvarno ceni
donaciju", rekao je sa pasioniranom iskrenou, "samo kada je donacija toliko velika da boli".
Onda su dovedeni stariji prosjaci dabi posvedoili koliko su sada sreniji poto su prepisali sve
to su imali veleasnom ko god on bio.
5.
Pacijent moe da primeti da njegova ubeenja, iako nemaju nikakve veze sa dokazima, imaju
mnogo veze sa epidemiologijom. Zato, moe se zapitati, imam ba ovaj skup ubeenja a ne neki
drugi? Da li je to zato to sam pregledao sve svetske religije i odabrao onu ije su tvrdnje
delovale najubedljivije? Svakako da nije tako. Ako verujete, statistiki je najverovatnije da je to
ista vera koju su imali vai roditelji. Bez sumnje, katedrale koje stremeu visinu, uzbudljiva
muzika, dirljive prie i parabole pomau. Ali ubedljivo najvanija varijabla koja odreuje vau
religiju jeste sluajnost roenja. Ubeenja do kojih tako strasno sadadrite bila bi sasvim
drugaija i veim delom kontradiktorna samo da ste, kojim sluajem, roeni na nekom drugom
mestu. Re je o epidemiologiji, a ne o dokazima.
6.
Ako je pacijent jedan od onih retkih izuzetaka koji pripada drugaijoj religiji od svojih roditelja,
odgovor i dalje moe biti epidemioloki. Istina, mogue je da je on hladnokrvno prouio svetske
religije i odabrao onu najubedljiviju. Ali je statistiki verovatnije da je bioizloen nekom posebno

snanom infektivnom agensu nekom Johnu Wesleyu, Jimu Jonesu ili svetom Pavlu. Tu je re o
horizontalnoj transmisiji, kao kod boginja. Ranije je to bila vertikalna transmisija, kao kod
Huntingtonove horeje.
7.
Interne senzacije kod pacijenta mogu biti zapanjujui sline onima koje se obino povezujusa
seksualnim odnosima. To je jedna izuzetno snana sila u mozgu tako da nije udo da su se neki
virusi razvili tako da je koriste. Poznata orgazmika vizija sv.Tereze isuvie je poznata da bih je
ovde prepriavao. Ozbiljnije od toga i na jednom manje ulnom planu, filozof Anthony Kenny
prua dirljivo svedoanstvo istog oduevljenja koje oekuje one koji uspeju da poveruju u
misteriju transsupstancijacije. Poto je opisao svoje rukopoloenje za rimokatolikog svetenika,
on kae da se jasno sea egzaltacije koju sam doivljavao tokom prvih meseci kada sam stekao
pravo da sluim misu. Iako sam se inae teko budio, ujutro bih rano skoio iz kreveta, sasvim
budan i ispunjen uzbuenjem pri pomisli na velianstveni in za koji sam imao privilegiju da ga
izvodim. Retko sam sluio javnu misu: veinu dana sam slavio sa mlaim lanom koleda za
sporednim oltarom. Ali to nije uticalo na sveanost rtve niti na vrednost konsekracije.
Najvieme je oaravalo dodirivanje Hristovog tela i bliskost svetenika sa Hristom. Posle
rei konsekracije, zagledao bih se u hostiju, razneen kao ljubavnik koji gleda u oi svoje
ljubljene... Ti rani dani koje sam proveo kao svetenik ostali su mi u seanju kao dani ispunjenja
i ustreptale sree; neto vredno ali isuvie krhko da bi trajalo, kao romantina ljubav prekinuta
realnou nesrenog braka.
(Kenny, Staza iz Rima) Dr Kennyju moemo verovati da mu je, kao mladom sveteniku,
izgledalo da je zaljubljen uposveenu hostiju. Kako briljantno uspean virus! Inae, na istom tom
mestu Kenny nam takoe pokazuje da se virus prenosi zarazom ako ne bukvalno, onda bar u
izvesnom smislu sa dlana inficirajueg biskupa preko glave novog svetenika:
Ako je katolika doktrina istinita, svaki svetenik koji je rukopoloen propisanim nainom dobija
svoja nareenja u neprekinutoj liniji rukopoloenja preko biskupa koji ga rukopoloi, sve unazad
do jednog od dvanaest apostola... Mora da postoje lanci rukopoloenja dugi nekoliko vekova. Iznenauje me
da se svetenici nikada ne trude da prate svoje duhovno poreklo i da saznaju ko je rukopoloio
njihovog biskupa a ko je rukopoloio njega, i tako dalje, sve do Julija II, Celesta V ili
Hildebranda ili ak moa Grigorija Velikog. (Kenny, Staza iz Rima) I mene to iznenauje.
4. DA LI JE NAUKA VIRUS?
Ne. Nije, osim ako su svi kompjuterski programi virusi. Dobri, korisni programi se ire jer ihljudi
procenjuju, preporuuju i daju drugima. Kompjuterski virusi se ire jedino zato to sadre
kodiranu instrukciju: 'rairi me'. Naune ideje, kao svi memi, podloni su nekoj vrsto prirodnog
odabira, i to moe, na prvi pogled, liiti na virus. Ali selektivne sile koje izuavajunaune ideje
nisu arbitrarne i kapriciozne. To su precizna, jasno definisana pravila i ona ne favorizuju
besmisleno i samodovoljno ponaanje. Ona favorizuju sve vrline iznesene u udbenicima
standardne metodologije: mogunost provere, zasnovanost na dokaznoj grai, preciznost,
mogunost izraunavanja, konzistentnost, intersubjektivnost, ponovljivost, univerzalnost,
progresivnost, nezavisnost od kulturnog miljea i tako dalje. Vera se iri uprkos totalnom
nedostatku svih ovih vrlina. Mogu se nai elementi epidemiologije i u irenju naunih ideja, ali to
je uglavnom deskriptivna epidemiologija. Brzo irenje dobre ideje kroz naunu zajednicu moe
izgledati kao epidemija boginja. Ali kada se ispitaju dublji razlozi, nai e se da su dobri i da
zadovoljavaju stroge standarde naune metode. U istoriji irenja vere nai e se malo toga sem

epidemiologije, i to kauzalne epidemiologije. Razlog zbog koga osoba A veruje u jednu stvar a
osoba B veruje u drugu jeste jednostavno i iskijuivo taj to je A roena na jednom kontinentu a
B na drugom. Mogunost provere, zasnovanost na dokaznoj grai i ostalo, nimalo se ne
razmatraju. Za nauno verovanje, epidemiologija dolazi naknadno i opisuje istoriju njenog
nastanka. Za religiozno verovanje, epidemiologija je osnovni uzrok.
5. EPILOG
Sreom, virusi ne pobeuju svaki put. Mnoga deca izlaze nepovreena iz najgoreg to im
kaluerice i mule serviraju. Lina ispovest Anthonyja Kennyja ima srean kraj. On je na kraju
odbacio mantiju jer nije vie mogao da tolerie oigledne kontradikcije u katolikoj veri i sadaje
visoko potovani naunik. Ali, teko je ne oceniti da je re o stvarno snanoj infekciji im je
oveku takve mudrosti i inteligencije koji je, ni manje ni vie, predsednik Britanske akademije
trebalo tri decenije da se izbori sa njom. Da li sam onda paniar bez razloga zatoto strahujem
za duu svog nevinog estogodinjeg deteta?
REFERENCE:BROWNE, SIR T., RELIGIO MEDICI, I, 9DAWKINS, R., SEBINI GEN [The
Selfish Gene, Oxfor, 1976]DAWKINS, R., PRODUENI FENOTIP [The Extene Phenotype,
Oxford, 1982]DAWKINS, R., SEBINI GEN [The Selfish Gene, 2. izdanje, Oxford,
1989]DENNETT, D.C., NAMERNl SISTEMI U KOGNITIVNOJ ETOLOGIJI: ODBRANA '
PANGLOSSOVSKEPARADIGME' ["Intentional systems in cognitive ethology: the 'Panglossian
paradigm'defened," Behavioral an Brain Sciences, 6, 1983: 343-390]DENNETT, D.C., SOBA
U OBLIKU LAKTA: VARIJETETI SLOBODNE VOLJE KOJE VREDI ELETI[Elbow Room:
The Varieties of Free Will Worth Manting, Oxford, 1984]DENNETT, D.C., MEMI I
EKSPLOATACIJA MATE ["Memes and the exploitation of imagination",The Journal of
Aesthetics an Art Criticism, 48, 1990: 127-135]GRAFEN, A., SEKSUALNI ODABIR
ODHENDIKEPIRAN PUTEM FISCHER PROCESA ["Sexualselection unhandicapped by the
Fischer process", Journal of Theoretical Biology, 1990: 144,473-516] GRAFEN, A., BIOLOKI
SIGNALI KAO HENDIKEPI ["Biological signals as handicaps",Journal of Theoretical Biology,
1990: 144, 517-546] HOFSTADTER, D.R., METAMAGINE TEME[Metamagical Themas,
Harmondsworth, 1985]KENNY, A., STAZA IZ RIMA [A Path from Rome, Oxford,
1986]KILDUFF, M. I JAVERS, R., KULT SAMOUBISTVA [The Suicide Cult, New York,
1978]THIMBLEBY, H., MOGU Ll VIRUSI IKADA BITI KORISNI? ["Can viruses ever be
useful?",Computers an Security, 10, 1991: 111-114] WILLIAMS, G.C., PLEJOTROPUA,
PRIRODNIODABIR I EVOLUCIJA SENILNOSTI ["Pleiotropy, natural selection, and the
evolution of senescence", Evolution, 11, 1957: 398-411]ZAHAVI, A., ODABIR PARTNERA ODABIR ZA HENDIKEP ["Mate selection - a selection for ahandicap", Journal of Theoretical
Biology, 53, 1975: 205-214]