METODIKA SPORTSKOG

TRENINGA

DEFINICIJA I STRUKTURA
METODIKE SPORTSKOG
TRENINGA
Savremene tendencije uenja i obuavanja u sportu

Prof. dr Franja Fratric

Metodika sportskog treninga e identifikovati sama sebe i

problem kojim se bavi, ukoliko strunjaci iz ove oblasti u svakom
trenutku mogu da odgovore na sutinska pitanja: TA!?, KAKO!?,
KOLIKO!?, ZATO!?
Na pitanje :
ta raditi ?-odgovor treba da se nalazi u planu i programu;
Kako raditi ?-odgovor treba da se nalazi u izboru metodikih oblika,
metoda i metodikih postupaka rada;
Koliko raditi?-odgovor proizilazi iz doziranja, distribucije i kontrole
optereenja;
Zato raditi?-odgovor treba traiti u povratnim informacijama o
efektima trenanog rada sportista.
''Nije nita ni umee bez vebanja, ni vebanje bez umea.
Pratagora (481-411. pre n. e.)

Kljuni termini
----------------------------------------Metodika sportskog treninga
Trenana sredstva
Trenana optereenja
Metode treninga
Organizacioni oblici treninga
Organizacione forme treninga

etodika treninga je visoko kreativna nauno-praktina

disciplina, koja prouava zakonitosti o nainima
(metodama) i formama trenanog rada. Ona sadri i
utvruje nova pravila i principe za efikasnije metodike postupke
pogodnijih za razvoj i odravanje sposobnosti sportiste (metode
optereenja) i razvoj i odravanje tehniko-taktikih znanja
(metode obuke ili uenja).

Metodika sportskog treninga predstavlja sloen integralni

sistem znanja (informacija), koja omoguuju optimalni
izbor, doziranje, distribuciju i organizaciju treninga sportista
razliitog uzrasta, karakteristika, pola i kvaliteta. Metodiki
oblikovati trening znai odabrati one trenane stimuluse koji
odgovaraju postavljenim ciljevima i individualnim
karakteristikama pojedinog sportiste, ili grupe sa kojom se
trening sprovodi i koji e kod njih najpouzdanije razvijati
kreativnost i samostalnost.
Izbor trenanih stimulusa-operatora (metoda, sredstava, optereenja)
predstavlja posebno osetljiv proces u kojem treneri sa nedovoljno
znanja i kreativnosti mogu uiniti velike greke i time nepovoljno
uticati na sposobnosti i znanja sportiste, koji realizuju pogrean
program. Metodika sportskog treninga mora da omogui da trenani
operatori budu optimalni stimulusi da bi proizveli kvantitativne i
kvalitativne promene stanja treniranosti sportiste.
Osnovni elementi strukture metodike sportskog treninga ine:
-

Sadraj treninga (izbor trenanih sredstava- vebi);

Trenano optereenje (doziranje obima i intenziteta
optereenja);
Distribucija trenanih operatora (raspored sredstava i
optere}enja);
Metode treninga (modaliteti i naini primene sredstava i
optereenja - modaliteti rada);
Organizacioni oblici treninga;
Organizacione forme treninga.

Izbor trenanih sredstava

Na dananjem nivou sportskih rezultata i zahteva u treningu veoma je

bitno selektivno odabrati i ukomponovati ona sredstva (vebe), koja
e ostaviti najvei efekat u smislu transformacije primarne
sposobnosti sportiste. Kreativnost i mudrost trenera u odreivanju-

izboru trenanih sredstava, bazira se na saznanju da su u svakoj

razvojnoj fazi sportiste efikasna samo odreena sredstva i da u
pojedinim delovima godinjeg ciklusa najveu vrednost ima sasvim
odreena kompozicija sredstava. Najglobalnija podela trenanih
sredstava je na dve grupe: direktna ili bazina i indirektna ili
specifina. U okviru ove dve grupe postoji vie podgrupa, kao:
-

Glavne;
Uvodne;
Osnovne;
Predtakmiarske;
Situacione;
Imitirajue;
Tehnike;
Taktike i dr.

Sve one po svojim sutinskim karakteristikama pripadaju direktnim

i/ili indirektnim sredstvima.
Sutina programiranja treninga - kao najbitnijeg aspekta metodike
treninga je da se u skladu sa postavljenim ciljevima izvri izbor onih
trenanih sadraja, koji e u potpunosti odgovarati karakteristikama
uzrasta sportiste ili grupe sportista sa kojima se trening sprovodi.
U izboru sadraja trenanog rada veoma je vano da treneri poznaju
jednainu vrednosti svake vebe u stimulaciji kondicionih sposobnosti
ili razvoju tehniko-taktikih znanja. Poznato je da svaka vebakompleks ili kompozicija trenanih aktivnosti, izaziva sasvim
odreene motorike reakcije i razliito deluju na ukupnu treniranost
sportiste i nivo sportske forme.

Trenana optereenja

Trenana optereenja su optereenja koja snano i selektivno

aktiviraju energetske mehanizme, centralni i periferni nervni
sistem, transportni (kardio-respiratorni) sistem, aktivnosti
anaerobnih i aerobnih procesa i mnoge morfofunkcionalne i
psihike reakcije sportiste.

U teoriji i praksi sportskog treninga govori se o spoljanjem i

unutranjem optereenju. Izbor trenanih sadraja, njihov kvantitet i
kvalitet (obim i intenzitet) predstavljaju spoljanje optereenje, a
integralna reakcija organizma sportiste na dejstva spoljanjih
optereenja predstavlja unutranje optereenje.
Tab. Primer parametara optereenja na treningu usmerenom na eksplozivno dinamiko naprezanje.

Parametri optereenja
Tempo izvoenja vebe
Intenzitet-spoljanje opter
Broj ponavljanja
Broj serija po vebi
Interval odmora (minuti)
Broj vebi na treningu
Broj treninga nedeljno

Brzinsko-snana
metoda
Eksplozivno
30-70%
3-10
5
3-5
3-4
2-3

Balistika metoda
Eksplozivno
Manje od 30%
6-15
3-5
3
2-3
2-3

Primer za spoljanje optereenje u treningu sa tegovima (u najee

korienim vebama kod veine sportova), koje se meri kilogramima.
Korienjem tablice za procenu maksimalnog intenziteta optereenja
(1RM-one repetition maximum), koja se koristi u powerlifting-u:
Tab. Procena 1RM-One repetition maximum
Broj ponavljanja
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10

uanj
1.0
1.0475
1.13
1.1575
1.2
1.242
1.282
1.326
1.368
1.41

Bench-press
1.0
1.035
1.08
1.115
1.15
1.18
1.22
1.255
1.29
1.325

Mrtvo dizanje
1.0
1.065
1.13
1.147
1.164
1.181
1.198
1.232
1.232
1.25

Ako je sportista u Bench press-u uradio pet ponavljanja sa 80 kg,

njegova maksimalna mogunost (1RM) iznosi:

80 x 1.15 = 92 kg tj. 92 / 1.15 = 80 kg

Mudrost trenera je najvea onda, kada dozira spoljanje

optereenje tako da tano selektivno-hijerarhijski aktivira
one procese u organizmu od kojih najvie zavisi efikasnost
u odreenoj motorikoj aktivnosti.
Strukturu optereenja ine dve osnovne komponente: intenzitet
(jaina) nadraaja i obim (ekstenzitet)-duina nadraaja; ukupna
koliina rada i gustina (engl. Density).

Intenzitet optereenja

Intenzitet optereenja ima svoje dve komponente - silu i

brzinu. Sila je definisana veliinom spoljanjeg optereenja, a brzina
brzinom izvoenja trenanog zadatka.
Iako se isti intenzitet moe postii i na raun sile i na raun brzine, to
su dva sasvim razliita oblika trenanog rada. U prvom sluaju je
bitno spoljanje optereenje (npr. rad sa tegovima), a u drugom je
spoljanje optereenje nula ali je maksimalna brzina izvoenja (npr.
tranje niz kosu ravan).
Intenzitet na treningu se izraava i dozira u procentima od
maksimalnog intenziteta, koji moe odreeni sportista da postigne
(npr. za snagu na testu 1RM-One repetition maximum). Intenzitet
moe biti:
Mali - od 30 do 50%;
Umereni od 50 do 65%;
Srednji - od 65 do 75%;
Veliki - od 75 do 85%;
Submaksimalan- od 85 do 95%;
Maksimalan- od 95 do 100%.

Intenzitet se odreuje u zavisnosti od cilja i usmerenosti

treninga. Na primer, ako je trening usmeren na razvoj brzine
koristi se maksimalni intenzitet preko 95, pa do 100%. Za
brzinsku izdrljivost submaksimalni intenzitet je od 90% do

95%; za razvoj opte izdrljivosti se korite intenziteti od

umerenog preko srednjeg do velikog (uglavnom od 75% do
85%). Za razvoj snage sa tegovima, intenzitet se dozira u
procentima od maksimalne teine koju sportista moe
postii. Za razvoj maksimalne sile koristi se maksimalan
intenzitet. Za razvoj izdrljivosti u snazi koristi se
optereenje sa tegom od 25% do 50% od maksimalnog sa
velikim brojem ponavljanja.
Doziranje intenziteta se moe izvriti na bazi:
1. Tempa-ritma (broj zaveslaja, koraka, obrtaja/min.);
2. Subjektivnog oseaja optereenja (SOO)-(engl. Rating of
Perceived Exertion (RPE));
3. Anage-koliina obavljenog mehanikog rada u jedinici
vremena (J/s=W);
4. Koncentracije laktata u krvi pri odreenom optereenju;
5. Frekvence srca.

U sledeim tabelama su prikazane neke od mogunosti

odreivanja zona intenziteta.
Tab. Skala intenziteta za trening brzine i snage.
Skala
1
2
3
4
5
6

Procenat od maksimalne
mogunosti sportiste
30-50
50-70
70-80
80-90
90-100
100-1005

Intenzitet-nivo
Mali-nizak
Umeren
Srednji
Velik i submaksimalni
Submaksimalni i maksimalni
Supermaksimalni

Tab. Pet zona intenziteta za cikline sportive.

Zona
1
2

Trajanje
rada
1-15 sec.
15-60 sec.

Nivo intenziteta
Iznad maksim.
Maksimalni

Energetski
system
ATP-CP
ATP-CP i LA

Anaerobni %
100-95
90-80

Aerobni
%
0-5
10-20

3
4
5

1-6 min.
6-30 min.
> 30 min.

Submaksimalni
Srednji
Nizak

LA i aerobni
Aerobni
Aerobni

70-(40-30)
(40-30)-10
5

30-(60-70)
(60-70)-90
95

Tab. Pet zona intenziteta za razvoj energetskih sistema u dominantno aerobnim

sportovima.
Zona
1
2
3
4
5

Usmerenost treninga
Tolerancija na laktate
Trening VO2max
Anaerobni prag
Aerobni (O2) prag
Aerobna(O2)
kompenzacija

Intenzitet
Maksimalni
Vrlo visok
Visok
Srednji
Nizak

FS otk/min
>180
170-180
160-170
150-160
130-150

% od max.
85-95
80-90
80-85
70
40-60

Tab. etiri bazine zone intenziteta odreene u odnosu na sranu frekvencu.

Frekvenca srca-otk/min.
Zona
Tip intenziteta
1
Nizak
120-150
2
Srednji
150-170
3
Visok
170-185
4
Maksimum
>185
Tab. Izraunavanje snage trenanih zona za biciklizam bazirano na snazi (watt-i)
postignutoj na nivou laktatnog anaerobnog praga (LAP).

1
2
3
4
5a
5b
5c

Zone
Oporavak
Ekstenzivno optereenje
Intenzivno optereenje
Do praga
Od praga
Anaerobno optereenje
Snaga

% optereenja LAP
<40%
40-79%
80-87%
88-99%
100-104%
105-149%
150% +

Tab. Borgova skala subjektivnog oseaja optereenja-SOO(RPE) i trenane zone.

1
1
1
2

Trenane zone

RPE

Oporavak
Oporavak
Oporavak
Ekstenzivno optereenje

6
7
8
9

Subjektivni oseaj

Vrlo,vrlo lagano
Vrlo lagano

2
2
3
3
3
4
5a
5b
5b
5b
5c
5c

Ekstenzivno optereenje
Ekstenzivno optereenje
Intenzivno optereenje
Intenzivno optereenje
Intenzivno optereenje
Prag
Prag
Anaerobno optereenje
Anaerobno optereenje
Snaga
Snaga

10
11
12
13
14
15
16
17
18
19
20

Prilino lagano
Poneto teko
Teko
Vrlo teko
Vrlo, vrlo teko

Kada je re o tempu ili ritmu odreuju se standardi tranja, plivanja,

veslanja ili vonje bicikla na odreenoj kraoj deonici za svaku od
zona intenziteta, baziranu na rezultatima sa takmienju u odreenoj
duoj deonici. Na primer: Za plivanje to moe da bude deonica od
100m (tempo je odreen za svaku od zona na osnovu takmiarske
brzine na 100m), za tranje moe biti 1000m (tempo je odreen za
svaku zonu na bazi takmiarske brzine na 5 i 10km).
Korienje kombinacija metoda za odreivanje doze, odnosno
intenziteta optereenja daje najbolje rezultate u optimalnom
odreivanju, kontroli i praenju u treningu.
Za svaku zonu optereenja mogu se izmeriti frekvenca srca,
koncentracija laktata, snaga i tempo. Time e se dobiti pouzdaniji
rezultati.

Ekonomina i najuspenija u praksi je kombinacija

pomenute dve metode (FS + RPE), uz uslov da se sportisti
naviknu na samoprocenjivanje-samokontrolu RPE.

Obim optereenja

Obim optereenja-ekstenzitet ine dve komponente:

1. Broj ponavljanja (pojedinanih vebi ili serije);
2. Vremensko trajanje izvoenja vebi.

Sve ovo se odnosi kako na pojedinaan trening, tako i za

ukupnu koliinu rada u mikrociklusu, mezociklusu i
makrociklusu. Obim je ukupan broj treninga, sati,
kilometara i kilograma u pomenutim ciklusima.
Za odreivanje broja ponavljanja na treningu (engl.-Number of
repetitions), potrebno je znati maksimalni mogui broj ponavljanja za
konkretnog sportistu (MR-repetitions maximum) odreenog na
osnovu 1RM-One repetition maximum, izraenog u procentima.
Na primer: Sportista je obavio maksimalno 12 ponavljanja sa
teinom od 165 kg. Kako izraunati broj ponavljanja za trening sa
75% obima? U ovu svrhu moe da se koristi sledea formula:
RM x % / 100 = MR, dakle 12 x (75%) / 100 = 9 je broj
ponavljanja za datu fazu treninga.

Bitno da trener poznaje komponente optereenja i njihovo

optimalno doziranje, jer se njihovom razliitom primenom
(doze i odnosa) aktiviraju razliite fizioloke i psiholoke
reakcije sportiste. Kada je akcenat na intenzitetu
optereenja, dominantno se aktivira centralni i periferni
nervni sistem (re je o brzini protoka nervnog impulsa i
aktiviranje velikog broja motorikih jedinica), zato se
prvenstveno ostvaruju miine adaptacije. Kada je re o
akcentu na obimu-ekstenzitetu rada, dominantno se aktivira
kardiovaskularni system, kojim se osigurava transport
kiseonika i time vea aktivnost aerobnih energetskih
procesa. Obimom trenanog optereenja se ostvaruju
cirkulatorne adaptacije, kao fundamenta na koji se
nadograuje intenzitet, kao faktor koji neposredno stimulie
porast sportskih rezultata.
Za harmonian razvoj pojedinih tzv. kondicionih sposobnosti
potrebno je odrediti ukupno trenano optereenje i odgovarajui
odnos obima i intenziteta ne samo u jednom treningu, nego u svim
trenanim ciklusima, etapama i periodima. Optimalan odnos i
dinamika kretanja obima i intenziteta u celokupnoj ciklizaciji treninga

predstavlja najbitniji faktor upravljanja stanjem treniranosti sportiste i

njegovom sportskom formom.

Gustina (engl. Density)

Uestalost stimulusa u jedinici vremena naziva se gustina u
treningu. To je odnos izmeu vremena trajanja rada i vremena
odmora izmeu ponavljanja. Vei broj treninga sa veim obimom i
intenzitetom predstavlja veu gustinu treninga. Trajanje odmora
izmeu dva optereenja direktno zavisi od intenziteta i trajanja rada,
tj. period oporavka direktno utie na intenzitet i trajanje rada.

Optereenje vee od submaksimalnog zahteva i dui period

oporavka pre sledeeg optereenja. Optereenja nieg
intenziteta zahtevaju krai oporavak pre sledeeg napora, jer
su i zahtevi prema sportisti bili manji. Kada je re o metodi
srane frekvence, jo su Herbereger (1977) i Harre (1982)
sugerisali da pre zapoinjanja sledeeg optereenja
frekvenca srca treba da se spusti na vrednosti od 120-140
otk/min.
Harre (1982) je predloio da optimalni nivo gustine izmeu rada i
oporavka za razvoj izdrljivosti bude 2:1 do 1:1 (prva brojka je
trajanje rada, a druga odmora). U odnosu 2:1 interval oporavka traje
duplo krae od intervala rada. Kada se koristi visok intenzitet za
razvoj izdrljivosti odnos treba da bude 1:3 do 1:6, tj. interval odmora
moe biti 3-6 puta dui od intervala rada. Za trening snage interval
odmora treba da bude od 2-5 minuta u zavisnosti od veliine
optereenja izraenog u procentima i od ritma rada.
Gustina moe da se odredi i preko izraunavanja relativne gustine
(engl. Relative density-RD), koja predstavlja procenat volumena
rada, koji sportista vri u poreenju sa totalnim volumenom na
treningu. Koristi se sledea formula:
RD = AV (apsolutni volumen) x 100 / RV (relativni
volumen)
Primer: Ako je sportisti AV = 102 minute a RV = 120 minuta (ili 2
h), RD e biti:

RD = 102 x100 / 120 = 85%

Ovo pokazuje da je atletiar vrio rad 85% od ukupnog vremena.
Iako je ovaj podatak dobar pokazatelj kako za trenera, tako i za
sportistu za sportski trening je daleko znaajnijia apsolutna gustina
(engl. Absolute density-AD). AD je odnos izmeu efektivnog rada i
AV.
Efektivni rad se izraunava tako to se od AV oduzme volumen
intervala oporavka (engl. Volume of rest intervals-VRI). Formula
glasi:
AD = (AV VRI) x 100 / AV
Primer: Neka je kod sportiste VRI = 26 minuta i AV = 102 minuta,
AD e biti:
AD = (102 26) x 100 / 102 = 74,5%

Kod sportiste AD je 74,5%, zato to gustina predstavlja

faktor intenziteta, indeks apsolutne gustine (AD) je srednji
intenzitet. Kontrolom ovog indeksa treneri i sportisti e
svaki put imati uvid o efektnom vremenu i optereenju na
treningu.
Na kraju treba podsetiti da ukupno optereenje zavisi od kompleksa
faktora optereenja (intenziteta, gustine i volumena). Ove tri
komponente sa svojim odnosima, ine osnovnu funkciju usmerenosti
optereenja na treningu.

Metode treninga

O metodama treninga u ovoj knjizi je ve bilo rei, ali na

ovom mestu e se vie govoriti o strukturi sistema metoda treninga.
Ovaj sistem bi se mogao podeliti u dva velikai nerazdvojiva
podsistema:
Prvi je podsistem metoda vebanja-optereenja, koji se koriste
za razvoj ili odranje razliitih antropolkih, a najee kondicionih
sposobnosti sportiste.
Drugi je podsistem metoda uenja-obuavanja, koje se koriste
u usvajanju i usavravnju tehniko-taktikih znanja.

Osnovna klasifikacija metoda trenanog rada razlikuje metode u

ijoj osnovi je nain optereivanja sportista i metode u ijoj
osnovi je nain uenja tehnikih i taktikih znanja.
Prilikom programiranja trenininga, trener mora da zna da odabere one
metode treninga, kojima e efikasno uticati na razvoj treniranosti
sportiste u svakom trenutku dugorone pripreme.
Ovaj izbor metoda zavisi od sledeeg:
-

Specifinosti sportske grane ili discipline;

Ciljeva i zadataka sportske pripreme;
Nivoa treniranosti i sportske forme;
Razvojnih karakteristika u pojedinim uzrastnim
kategorijama;
Uslova i mogunosti u kojima se trenani proces
izvodi.

U grupi metoda optereenja razlikujemo dve osnovne:

Prva je kontinuirana-trajna metoda - koja ostvaruje cirkulatorne
adaptacije.
Druga velika grupa su intervalne metode treninga od kojih jedne
(dui intervali rada) ostvaruju integralnu cirkulatorno-miinu
adaptaciju, dok druge (krai intervali rada) dominantno miinu
adaptaciju.
Obe grupe metoda mogu se izvoditi sa standardnim ili sa varijabilnim
optereenjem. Ukoliko je re o standardnim optereenjima, postignut
nivo napora se odrava od poetka do kraja trenane aktivnosti na
istom nivou. Kod varijabilnih optereenja napor varira-menja se, pri
emu moe imati trend stalnog progresivnog poveanja, stalnog
regresivnog smanjivanja i stalnog variranja u smeru poveanja ili
smanjenja.
Metode uenja tehniko-taktikih znanja pripadaju podruju
motorikog uenja, pa su i opisane u poglavlju "Motoriko uenje".

Organizacioni oblici treninga

Trenani rad se moe obavljati individualno, grupno i

frontalno--timski.

Principu individualizacije sportskog treninga sve se vie u

savremenoj trenanoj praksi posveuje panja. Ogleda u tome da
jedan sportista pod rukovodstvom trenera obavlja trening, koji je
programiran u odnosu na njegove trenutne sposobnosti i u relacijama
sa postavljenim ciljevima. Ovaj oblik trenanog rada je posebno
nezamenljiv u situacijama kada se kod sportiste mora uticati na
poboljanje odreenih motorikih sposobnosti (putem optimalnih
optereenja), tehnikih i taktikih elemenata.
Grupni rad se sprovodi onda kada su grupe sportista
homogenizovane u odnosu na odreene sposobnosti na kojima je
akcenat u treningu. Formirane grupe moraju da imaju priblino isti
stepen sposobnosti i znanja, koja e se u grupnom treningu dalje
usavravati. U ovom sluaju, prethodno se svaki pojedinac mora
podvrgnuti odreenom testiranju-dijagnostikoj proceduri, kako bi se
ocenile njegove sposobnosti koje e biti kriterijum za klasifikaciju
trenanih grupa. Tako formiranim grupama odreuje se optimalni
trening posebno usmeren na razvoj onih kvaliteta, koji predstavljaju
barijeru njihovog daljeg sportskog razvoja. Ovaj oblik rada posebnu
cenu dobio je prilikom sprovoenja kondicionih treninga u ekipnim
sportovima, jer je pokazao visoku efikasnost.
Frontalni trening je organizacioni oblik rada kada cela ekipa
izvodi postavljeni trening ili trenane zadatke. On je pogodan za
podizanje kvaliteta timskog reagovanja u podruju tehniko-taktikog
delovanja, kada cela ekipa mora dostii najvii stepen timske
efikasnosti i timskog jedinstva.

Organizacione forme treninga

Organizacione forme trenanog rada nisu jo na dananjem

stepenu razvoja treninga jasno definisane. Zbog toga se dogaa da ih
treneri nedovoljno poznaju i razlikuju, a posebno neprecizno koriste.
Organizaciona forma stanica je osnovna forma rada. Danas u
trenanoj praksi poznate su izvedene varijante forme stanica, kao to
su:
a. Diskontinuirana kruna;

b. Kontinuirana kruna;
c. Kontinuirana poligonska.

Tipina organizaciona forma stanica sadri 8-12 radnih

zadataka-vebi, postavljenih tako da je tano definisan
redosled izvoenja. Pri ovome nije bitno da li su postavljene
u krugu ili u nekoj drugoj formi. Princip za metodu stanica
je da se obavlja vie serija na jednom zadatku - izmeu
kojih se pravi pauza, a zatim se odreuje pauza izmeu
svakog narednog zadataka. Postavljeni zadaci se obilaze
samo jednom. Pauze su izmeu serija i izmeu radnih
zadataka-vebi. Trenane aktivnosti se izvode razliitim
modalitetima.
Diskontinuirana kruna organizaciona forma se ogleda u
tome da se svaki radni zadatak izvodi u jednoj seriji - izmeu koje se
daje kraa pauza. Postavljeni zadaci se obilaze vie puta, tj. vie
krugova izmeu kojih se daje neto dua pauza. Pogodno je da svaka
naredna veba angauje drugu topoloku regiju tela ili u okviru iste
topoloke regije tela angauje suprotnu miinu grupu.
Kontinuirana kruna forma treninga ima svoje dve osnovne
varijante: da se obavi unapred odreen broj krugova (najee 3) ili da
se obavi rad do otkaza, kada je cilj da se uradi to vie krugova. U oba
sluaja radni zadaci se obavljaju u uslovima trajnog rada, tj. bez
pauze. Mogue je obaviti samo jedan krug - tada postoji vie
ponavljanja svakog radnog zadatka izmeu ega nema pauza.
Kontinuirana poligonska organizaciona forma sprovodi se u
uslovima trajnog rada-bez pauze. U ovoj formi se koristi metod iz
vebe u vebu, tj. sportista se stalno kree veom ili manjom brzinom
pri emi izvodi razliite modalitete aktivnosti. Trim staza je jedan od
poligonskih organizacionih formi. Sportista bez zaustavljanja tri sa
razliitom kombinacijom promene pravca, preskae razne prepreke,
provlai se, puzi, penje, nosi odreene trenane rekvizite, vodi loptu,
obavlja razliite poskoke itd.
Sve navedene organizacione forme se mogu izvoditi na razliitim
prostorima, podlogama i u razliitim objektima (atletski stadion,
uma, sportska dvorana, na nasipu, na trenaerima itd.), pri emu

treba imati u vidu da izabrani lokaliteti mogu da zadovolje kriterijum

efikasnosti i ekonominosti trenanog rada. Mogu se koristiti razni
pomoni trenani rekviziti (tegovi, medicinke, vedski sanduk,
vedska klupa, razliite gimnastike sprave, vree sa peskom, vijae i
dr.), kao i specijalno konstruisani trenaeri, koji posebnu primenu
imaju u treningu razliitih dimenzija snage i izdrljivosti.

Moderne tendencije uenje i obuavanja u sportu

Otkria o dualnosti naeg mozga, dr Roger W. Sperry-a,

psihologa sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju (SAD), donela su
pedagoku revoluciju. Njegova istraivanja su utvrdila da svaka
hemisfera mozga ima razliit put saznavanja-posredovanja sa
informacijama, tj. da funkcija hemisfera nije ista. Znaajno otkrie je
da se savremena civilizacija, zbog vie faktora, okrenula ka levoj
hemisferi mozga i time naruila ravnoteu u celom mozgu. Osnovni
faktor je sadanji sistem nastave (metodike u kolama), koja se
zasniva dominantno na levoj hemisferi. Liel Votson (Lyall Watson) je
rekao Svako petogodinje dete zna ta treba znati. Ali kad napuni
est godina, aljemo ga u kolu i tada poinje kvarenje.
Objanjenje je sledee: Kad se dete rodi ono instiktivno koristi i levi
u desnu hemisferu svog mozga. U stanju je da svojim telom i umom
primi ogromnu koliinu informacija, vetina i stavova (ukljuujui
govor i razumevanje jezika, bez korienja bilo kakvih knjiga). Ali taj
veoma brzi razvoj poinje da se usporava oko tree godine detetovog
ivota. Zato? Zato to su roditelji, koji veoma mnogo vole svoju
decu, uglavnom pedagozi-amateri. Nisu oni krivi. U uzrastu od est
godina dete polazi u kolu i svakog dana je izloeno sistemu
obrazovanja, koji razvija samo levu hemisferu. Kada dete napuni 1314 godina, desna hemisfera njegovog mozga vie ne radi iz
jednostavnog razloga to nije imala priliku da funkcionie.
Desna hemisfera mozga je spretna. Ona je stvaralaka, kreativna,
pamti i saznaje. Znaajna funkcija je celovito miljenje (sinteza) i
tehnika kretanja. Ritam-muzika-zvuk, spontanost i intuicija su
izuzetno bitne funkcije desne hemisfere mozga.

Leva hemisfera je pametna. Ona je logina i precizna. U njoj su

govorno podruje, podruje za itanje, pisanje, razmiljanje, raunanje
i brojanje. Ona je analitika-ima sposobnost analitikog miljenja.
Ona daje sud o tome da li je neto dobro ili loe, crno ili belo, da ili ne
i dr.
U sportskoj praksi (sportskim kolama, klubovima) vie nego to je
potrebno, primenjuje se analitika metoda (funkcija leve hemisfere).
Dogaa se da poetnici na taj nain ue tehniku mesecima i na kraju
nisu u stanju da sve to poveu - realizuju u sportski rezultat. Bezbroj
uputstava za vreme uenja nemaju velikog znaaja za savladavanje
tehniko-taktikih celina. Kako je ve naznaeno, celovito-sintetiko
shvatanje i uenje je funkcija desne hemisfere mozga, koja olakava i
ubrzava proces uenje. Uenje i trening e biti laki i efikasniji, ako se
tehnika i taktika tretiraju kao jedinstvena celina, ako se kod poetnika
bazira na shvatanju celine i pamenju samo redosleda elemenata, koji
se sukcesivno reaju u jednoj akciji. Vano je da se sve to odvija kroz
igru, kao olienje sinteze, kreativnosti, spontanosti, emotivnosti itd.
Prvo se igra, pa se onda ui i trenira.

Mladi treneri poetnicima postavljaju niz tekih uslova

(zadataka), pa umesto istraivake i kreativne funkcije,
razvija se strah i stvaraju barijere-blokade u procesu uenja.
Pri ovome su i greke vee. Greka je normalna posledica
svakog uenja, zbog toga se ne sme kod poetnika stvarati
oseaj neuspeha i nezadovoljstva. Trener greku nikada ne
sme da smatra kao neto loe, ve kao izvor saznanja-kao
povratnu informaciju. Loim pedagokim (pogrenim)
pristupom zbunjuje se osetljiv mehanizam povratnih
informacija, pa se blokira-gubi spontanost , radost i elja pri
vebanju.
Moderna teorija uenja podrazumeva pouzdaniji razvoj kreativnosti
kako kod sportista, tako i kod uitelja-trenera. Za mladog sportistuuenika najvanije je da bude nauen kako samostalno da ui i da
steeno znanje stvaralaki-kreativno primenjuje. Pri ovome,
dominantnu poziciju ima sintetiki nain uenja i individualni pristup.
To nikako ne znai da se eliminiu istraivanja koja su analitika

(biomehanika, fiziologija, biohemija i dr.), jer bi to bila velika greka.

Trener mora da bude sposoban da ova saznanja i pojmove pretvori u
integralne i korisne informacije, koje e proces uenja uiniti
efikasnijim.
Za uspeno uenje tehnike i taktike trener mora da poznaje
sledee inioce:
1. Strukturu sportske tehnike i taktike-biomehaniku;.
2. Faktore koji utiu na sposobnost uenika za uenjekognitivni i konativni;
3. Sposobnost prenosa svog znanja ueniku-sportisti (da
poseduje dovoljno linog iskustva).
Za dalji razvoj i unapreenje sporta, potrebno je pored drugih
postojeih problema intenzivno istraivati oblast uenja, obuavanja
tehnike i poveati ne iskorien potencijal desne hemisfere mozga.
Oni obezbeuju sintetiki i kreativni nain uenja sportske tehnike,
stvaralako mljenje, spontanost, intuiciju i ritam.
Moderna teorija uenja i obuavanja u sportu personifikacija je
slobodne i kreativne linosti sportiste i trenera. Neki od preduslova za
realizaciju ovih ciljeva mogu se faktografski prikazati na sledei
nain:
-

Nepoeljan je trener koji gradi lani autoritet, autokrata,

ukrotitelj, netolerantan, prestrog, neurotian, perfekcionista,
nepouzdan, plaljiv i sl;
Zahteva se visok nivo znanja trenera;
Smanjenje negativnog uticaja neoptimalne napetosti, kao to
su: strah, prevelika koncentracija, oputenost (udobnost),
zasienost (zamor);
Pozitivna atmosfera na treningu (trening radosti i
zadovoljstva);
Eliminacija iskljuive primene analitikog metoda sa velikim
brojem usitnjenih informacija;
Otkloniti sumnju u svoje mognosti;
Osloboditi sportistu-uenika straha od greke. Ne kanjavati
greku, ve je koristiti kao povratnu informaciju u procesu
uenja;

Ne uskraivati sportisti mogunost istraivanja i ispoljavanja

sopstvene linosti na treningu i na takmienju;
Smanjiti negativan uticaj okruenja (publika, sredstva javnog
informisanja, politike stranke, ulica, itd.);
Dobra demonstracija i racionalno koncipirana tehnika u
procesu obuavanja za mlae kategorije;
Primena metodskog postupka, po principu - od lakeg ka
teem i od sporijeg ka brem;
Sportsku tehniku obuavati u odreenoj brzinskoj zoni
definisanoj za sve uzraste i sportske grane.

Savremena nauna misao u metodici sportskog treninga se

bazira na pozitivnim prirodnim tokovima i evoluciju
kreativnog i celovitog miljenja, koje treba razviti do
maksimuma u skladu sa mogunostima oveka danas.
Takve mogunosti su direktno zavisne od uzajamnog
delovanja i funkcionisanja leve i desne hemisfere mozga,
koju je priroda stvarala vie miliona godina.
Saetak
Metodika treninga je visoko kreativna, nauno-praktina
disciplina, koja prouava zakonitosti o nainima (metodama) i
formama trenanog rada. Ona sadri i utvruje nova pravila i
principe za efikasnije metodike postupke, koji su pogodniji za razvoj
i odravanje sposobnosti sportiste (metode optereenja) i za razvoj i
odravanje tehniko-taktikih znanja (metode obuke-uenja).
Metodika sportskog treninga predstavlja sloen integralni sistem
znanja (informacija), koja omoguuju optimalni izbor, doziranje,
distribuciju i organizaciju treninga sportista razliitog uzrasta,
karakteristika, pola i kvaliteta. Metodiki oblikovati trening znai
odabrati one trenane stimuluse, koji odgovaraju postavljenim
ciljevima i individualnim karakteristikama pojedinog sportiste ili
grupe sa kojom se trening sprovodi i koji e kod njih najpouzdanije
razvijati kreativnost i samostalnost.

Metodika sportskog treninga u svakom trenutku treba da bude u

mogunosti da odgovori na sutinska pitanja: TA!?, KAKO!?,
KOLIKO!? i ZATO!?
Na pitanje:
- ta raditi - odgovor treba da se nae u planu i programu;
- Kako raditi - odgovor treba da se nalazi u izboru metodikih
oblika, metoda i metodikih postupaka rada;
- Koliko raditi - odgovor proizilazi iz doziranja, distribucije i
kontrole optereenja;
- Zato raditi - odgovor treba traiti u povratnim informacijama
o efektima trenanog rada sportista.
Osnovni elementi strukture metodike sportskog treninga ine:
-

Sadraj treninga (izbor trenanih sredstava-vebi);

- Trenano optereenje (doziranje obima, intenziteta

optereenja i gustina);
-

Distribucija trenanih operatora (raspored sredstava i

optereenja);
Metode treninga (modaliteti i naini primene sredstava i
optereenja-modaliteti rada);
Organizacioni oblici treninga;
Organizacione forme treninga.

Parametri optereenja, koga ine obim i intenzitet su: gustina treninga,

amplituda pokreta, ritam ponavljanja, tempo, broj ponavljnja, trajanje
odmora izmeu ponavljanja i serija, redosled izvoenja vebi.itd.
Izbor metoda treninga zavisi od sledeeg:
- Specifinosti sportske grane ili discipline;
- Ciljeva i zadataka sportske pripreme;
- Nivoa treniranosti i sportske forme;
- Razvojnih karakteristika u pojedinim uzrastnim kategorijama;
- Uslova i mogunosti u kojima se trenani proces izvodi.
Otkria o dualnosti naeg mozga dr Roger W. Sperry-a, psihologa sa
Kalifornijskog instituta za tehnologiju (SAD), donela su pedagoku
revoluciju. Njegova istraivanja su utvrdila da svaka hemisfera mozga

ima razliit put saznavanja-posredovanja sa informacijama, tj. da

funkcija hemisfera nije ista. Posebno je znaajno otkrie da se
savremena civilizacija, zbog vie faktora, okrenula ka levoj hemisferi
mozga i time naruila ravnoteu u celom mozgu. Osnovni faktor je
sadanji sistem nastave (metodike u kolama), koji se zasniva
dominantno na levoj hemisferi.
Za uspeno uenje tehnike i taktike trener mora pre svega da
poznaje sledee inioce:
1. Strukturu sportske tehnike i taktike-biomehaniku;
2. Faktore koji utiu na sposobnost uenika za uenje-kognitivni
i konativni;
3. Sposobnost prenosa svog znanja ueniku-sportisti i da
poseduje dovoljno linog iskustva.

Za dalji razvoj i unapreenje sporta potrebno je pored

drugih postojeih problema intenzivno istraivati oblast
uenja, obuavanja tehnike i poveati neiskorien
potencijal desne hemisfere mozga, koji obezbeuje pre
svega sintetiki i kreativni nain uenja sportske tehnike,
stvaralako miljenje, spontanost, intuiciju i ritam.
Moderna teorija uenja i obuavanja u sportu personifikacija je
slobodne i kreativne linosti sportiste i trenera.

Studijska pitanja

1. ta je metodika sportskog treninga?

2. ta ini strukturu metodike sportskog treninga?
3. Koje su savremene tendencije uenja i obuavanja u sportu?
4. Opii dualnost naeg mozga.
5. Objasni sutinu izbora trenanih sredstava.
6. ta ini strukturu sistema metoda treninga?
7. Od ega zavisi izbor metoda treninga?

8. Koji su organizacioni oblici treninga?

9. Koje su organizacione forme treninga?

II POGLAVLJE
Pedagoki osnovi sportskog treninga
2.7.1. Generalni didaktiki principi

Didaktiki principi proizlaze iz zakonitosti procesa treninga kao

uopteni odrazi vievijekovne kolske prakse i provjerenih
specifinih osobenosti treninga u uslovima razvoja sportske prakse,
pa su formulisani na relativno visokom nivou uoptavanja. Zbog toga
se oni ne mogu uvijek odnositi na sve konkretne probleme treninga
niti ih, pak, mogu sve obuhvatiti. Prinicipi ne mogu zamijeniti
stvaralaki rad i aktivnost trenera. Broj moguih konkretnih situacija
je toliko veliki i tako raznovrstan da od didaktike teorije i njenih
principa nije mogue traiti i oekivati odgovore za svaki pojedinani
sluaj.
Takvi zahtjevi, koji inae mogu zvuati veoma popularno,
ukazuju na pogreno shvatanje teorije. S druge strane, trener moe
zahtijevati da mu teorija pomogne u konkretnoj primjeni didaktikih
prinicipa. Za ovakve namjene u didaktici su formulisana pravila
treninga. Ona proizlaze iz principa, ali odraavaju njegove
dijelimine postavke, korisna uputstva za primjenu i upravljanje
odreenom akcijom. Pravila, istina, obuhvataju veliki broj specifinih
sluajeva, ali je njihov opseg ipak ogranien. Pravila, zapravo, slue
za objanjavanje pojedinog principa, tumaenje i ostvarivanje njegove
primjene na odreene strane, sadraje ili pojave u procesu treniranga.
Didaktiki prinicipi treninga, zajedno sa sportskim pravilima, imaju
funkciju orijentacije.

Sa promjenom ciljeva i zadataka, zahtjevima i tenjama drutva

na pojedinim etapama njegovog razvoja, u skladu sa novim
pronalascima, razvojem nauke, tehnike i proizvodnje, mijenjali su se i
didaktiki principi. Jedni su gubili svoju aktuelnost i znaaj pa su
eliminisani, drugi su mijenjali svoj sadraj, ulogu i znaaj; pojavljivali
su se, pa i sada se javljaju, principi nove, savremene kole i sistema
treniranja. Polazei od ideje da vaspitanje treba da bude u skladu sa
prirodom, kao i da vodi rauna o prirodi djeteta, Komenski je jo u
17.vijeku formulisao princip uenja, koje je u skladu s prirodom
(saobrazan prirodi). Ovaj princip su kasnije prihvatili Ruso, a zatim
Pestaloci, ali je on ve u 19. vijeku potpuno izgubio svoj znaaj.
Princip svjesnosti takoe postavljen u 17. vijeku, mijenjao se tokom
18. i 19. vijeka. Postavljaju se i afirmiu i novi didaktiki principi, kao,
na primjer, princip naunosti, princip povezanosti teorije sa praksom
i dr. Iz godine u godinu sve dublje i temeljitije se prouavaju
problemi sutine i zakonitosti procesa treninga i uenja, to utie na
to da organizacija treninga postaje vodea komponenta u kompleksu
sportskog treninga.
Principi treninga kao sistem jo nijesu konano utvreni.
Pojedini principi odraavaju samo bitne uslove u pogledu efikasnosti
treninga, dok bi sistem didakitkih principa morao obuhvatiti
sutinska svedoanstva za voenje treninga koja su neophodna za
njen uspjeh. Jasno je da sistem didaktikih principa ne moe pokriti
cijelu teoriju treninga, njena tipina obiljeja, odnose trener-sportisti,
kao ni svako pojedinano voenje treninga, sa velikim brojem
neoekivanih situacija, objektivne i subjektivne prirode. Principi
imaju znaajan stepen uoptenosti i na taj nain cijelovitije iskazuju
sutinske odnose, pa njihova pravilna primjena i korienje u
treniranju podrazumijevaju i odreenu sposobnost trenera.
Polazei od optih orijentacija za djelovanje koje omoguavaju
principi, neophodno je imati u vidu i odgoravajue specifine uslove
u kojima se odvija trenani proces. Osim toga, stvaranje relativne
cjelovitosti i zatvorenosti nekog principa daje se njegovim
izvoenjem iz sutinskih odlika treninga. Meutim, iz jedne
sutinske oznake mogue je na osnovu njene kompleksnosti izvesti
vie principa, kao to je iz vie sutinskih odlika mogue izvesti samo
jedan princip. To ukazuje na sloenost i povezanost mnogih

problema, pa je zahtjev zatvorenosti i relativne cjelovitosti

didaktikih principa veoma teko ostvariti.
Zbog toga jedan moderan trener tei da didaktike principe ne
posmatra podvojeno i izolovano ve u odreenoj povezanosti i
sistemu. Tako se, na primjer, princip naunosti razmatra u jedinstvu s
principom usklaenosti treninga prema uzrastu sportista, a princip
svjesnosti i akivnosti u povezanosti s rukovodeom ulogom trenera i
sl. Ovakav prilaz didaktikim principima moe tanije i potpunije
obuhvatiti sutinu trenanog procesa i dublje ukazati na njegov
kompleksan karakter. Budui da se u ovom udbeniku didaktiki
principi primjenjuju preteno u procesu sportskog treninga, isti
principi e biti primjenjeni na pojave, koje su tipine za sportski
trening:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

princip naunosti treninga;

princip prilagoenosti treninga uzrastu sportista;
princip sistematinosti i postupnosti u treniranju;
princip povezanosti teorije i prakse;
princip oiglednosti;
princip svjesne aktivnosti sportista u toku treninga;
princip trajnosti usvajanja znanja, vjetina i navika;

8. princip individualizacije.
2.7.1.1. Princip naunosti
Po svojoj ulozi i znaaju ovaj princip je, ako se tako moe rei,
vodei u sistemu didaktikih principa. Takva njegova uloga proizlazi
iz injenice to ovaj princip izraava naunu odredbu treninga u
savremenom sportskom klubu, i to je od posebnog znaaja. Osim
toga, ovaj princip odreuje idejnu orijentaciju treninga i trenanog
procesa, kao i pedagoke tendencije svih drugih principa.
Princip naunosti neposredno se zasniva na socijalnom razvoju
drutva, kao i na najnovijim tehnikim i tehnolokim dostignuima.
Korelacija izmeu stepena primijenjene nauke u sportskom treningu
i vrhunskih sportskih rezultata je od istraivanja do istraivanja sve
vea. Nije daleko vrijeme kada e nauka ui u sport na velika vrata!
2.7.1.2. Princip prilagoenosti treninga uzrastu sportista

U tradicionalnoj didaktici ovaj princip je oznaen kao princip

dostupnosti (pristupanosti): ne nametati umu nita to ne odgovara
uzrastu, i nikada ne obuavati ono to je sportistima nedostupno.
Ovaj princip se shvata kao zahtjev da sadrina i obim gradiva,
njegova teina i nain usvajanja, odgovaraju intelektualnim,
psihikim i fizikim svojstvima i sposobnostima, uzrastu i
interesovanjima sportista. Drugim rijeima, da bi sloeni zadaci
treninga bili dostupni, njihov obim i kvalitet moraju biti prilagoeni
razvojnim osobenostima i mogunostima sportista. Zbog toga, obim
znanja, vjetine i navike koje treba da usvoje sportisti odreenog
uzrasta treba briljivo odabrati, vodei rauna ta i koliko sportisti
ve znaju o datoj temi i koliko vremena mogu posvetiti treniranju i
uenju na redovnim asovima treninga kao i izvan njih.
Savremena didaktika smatra da ak i ovakav prilaz, iako u
osnovi taan, nije potpun. Iako su uzrasne osobenosti sportista veoma
znaajne kada se radi o usvajanju znanja, vjetina i navika, bilo bi
nepravilno mogunosti usvajanja svoditi iskljuivo na njih, a pri tom
ne uzimati u obzir i niz drugih znaajnih inilaca i uslova. Osim
uzrasta, obima gradiva, njegove sloenosti i prethodnog znanja,
veliki uticaj na prilagoenost treninga uzrastu sportista imaju i
briljivi izbor trenanih sadraja, sistem njihovog izuavanja,
racionalne metode treninga, uenja i rada trenera i sportista, linost
trenera i njegova struna i pedagoka osposobljenost, uvaavanje
ostalih trenanih principa i dr.
2.7.1.3. Princip sistematinosti i postepenosti u treniranju
Zahtjev sistematinosti u treniranju istakao je Komenski, pravei
analogiju izmeu prirode i treninga, ukazujui da je u treniranju sve
nuno povezano jedno sa drugim. Na neophodnost sistemtinosti,
kao uslova koji obezbjeuje svjesno uee sportista u procesu
treninga, poslije Komenskog, ukazivali su i drugi predstavnici
napredne klasine pedagogije.
Treba naglasiti da sistem nije prost i sluajan zbir pojedinih
izolovanih djelova, znanja o injenicama i zakonima, ve cjelovita i
jedinstvena logika struktura u kojoj su pojedini djelovi (predmeti,
pojave, procesi i sl) meu sobom povezani odreenim uzronoposljedinim, vremenskim, prostornim i drugim vezama i odnosima.
Svaki dio te cjeline ima svoje mjesto, ulogu i znaaj pa

prenebregavanje bilo kojeg od djelova dovodi do naruavanja cjeline.

Zbog toga je neophodno sa predmetnog, logikog i didaktikog
stanovita da sportisti razliite sportske tehnike i njihove veze
upoznavaju prema odreenom redosljedu i sistematino. Drugim
rijeima, znanja koja se izlau u treniranju valja dovesti do struktura
znanja kao odreenih cjelina.
Pod sistematinou treninga podrazumijeva se jasno
ralanjivanje ciljeva kojima se tei i njihovih sastavnih inilaca;
pregledno i logiko ralanjivanje trenanog gradiva i izdvajanje
onoga to je u njemu bitno: dosljedno didaktiko-metodiko
strukturiranje toka trenanog procesa. Trener e da uspjeno
sprovede trening ako sve djelove trenanog gradiva povee sa
vodeom idejom, sa tenjom da se otkrije, uoi i potvrdi sutina.
2.7.1.4. Princip povezanosti teorije i prakse
Meu principima koji imaju izuzetan znaaj u savremenoj koli i
treniranju, principu povezanosti teorije i prakse pripada posebno
mjesto. Povezanost teorije i prakse nije samo opti zahtjev koga se
treba pridravati u svakodnevnom radu ve je i osnova, pretpostavka
potpunijeg i cjelovitijeg rada. Ne treba posebno naglaavati da je
povezivanje teorije i prakse oduvijek bio put savlaivanja brojnih i
razliitih znanja.
Povezanost i isprepletanost teorije i prakse pokazuju da je
njihovo meusobno mjesto zavisilo od opteg razvoja nauka:
jedanput je praksa postavljala pitanja koja su traila teorijska
objanjenja i traganja, a drugi put su teorijska znanja bila osnova i put
za traenje praktinih rjeenja. Ili se, pak, teorijska misao razvijala
samostalno, nezavisno od prakse i praktinih reenja i potreba.
Astronomi su, na primjer, izraunavanjem, davno prije otkria nekih
nebeskih tijela, pretpostavljali njihovo postojanje i odreivali orbite
njihovih kretanja; fiziari su teorijski predviali postojanje
elementarnih estica i mogunost njihovog praktinog korienja itd.
Zbog toga, naroito u dananje vrijeme, u uslovima veoma razvijene
nauke, tehnike i tehnologije, u razliitim domenima i pravcima,
povezanost teorije i prakse i razvijanje svijesti o toj povezanosti,
predstavlja jedan od krupnih zadataka sportskog treninga na svim
nivoima.

2.7.1.5. Princip oiglednosti

Princip oiglednosti je jedan od najee
primjenjivanih
didaktikih principa. Njegov osnovni smisao je da sportistima olaka
dodir sa stvarnou, upoznavanje stvari, pojava, procesa i njihovo
razumijevanje odnosa, bilo realno i direktno, bilo posredno,
korienjem razliitih mogunosti njihovog predstavljanja.
ulna iskustva predstavljaju izvor saznavanja i jasnih
predstava. Njihov veliki znaaj je u tome to omoguava prelaz ka
saznavanju opteg, a time i razvoj apstraktnog miljenja, odnosno
povezanost izmeu pojedinanog i opteg, konkretnog i apstraktnog.
U mnogim sluajevima oiglednost je oslonac za uspjeno prelaenje
ovog puta. Uloga oiglednosti je od posebnog znaaja u suzbijanju
praznog verbalizma u znanju sportista. Ovaj princip se zasniva na
onim psiholokim, saznajno-teorijskim i pedagokim zakonima i
odredbama koji se nalaze u osnovi principa jedinstva konkretnog i
apstaktnog.
2.7.1.6. Princip svjesne aktivnosti sportista u treniranju
Svjesna aktivnost se u didaktici tumai na razliite naine.
Uporeivanjem razliitih tumaenja, naih i stranih autora, mogue je
izloiti opte, zajednike i karakteristine oznake ovog principa, ono
to preovlauje u tim shvatanjima.
Svi didaktiari priznaju neophodnost svjesnog i aktivnog
odnosa sportista prema uenju i stvaralaki karakter njihovog rada
na svim etapama trenanog procesa, naglaavaju razumijevanje
sadraja koji se ue i sposobnost njihovog samostalnog
primjenjivanja u praksi, ukazuju na ulogu misaonih operacija koje
ulaze u proces svjesnog usvajanja znanja (sposobnost analize,
uporeivanje, uoptavanje, donoenje zakljuaka, rjeavanje
tehniko-taktikih zadataka u situacionim uslovima i sl.), kao i na
svjesno uee u kontroli postignutih rezultata. Znaajno je to se
posebna panja pridaje odnosu sportista prema uenju, tako da se
ovaj princip ne ograniava samo na podruje intelekta ve i na druge
dimenzije koje sadri proces uenja (razvijanje motivacije, pozitivni
stavovi prema uenju, namjera i potreba da se neto naui,

usavravanje sportske tehnike, poboljanje aktuelnih biomotornih

dimenzija i sl .)
Princip svjesne aktivnosti uglavnom izraava psiholoku stranu
treninga. Njegova sutina i osnovni zadaci sastoje se u tome da se
sagleda kako sportisti usvajaju znanja, kakav je njihov odnos prema
treniranju i kakav i koliki je stepen njihove vlastite aktivnosti u
procesu uenja trenanog gradiva i njegovoj primjeni. Osnovni
akcenat je usmjeren na shvatanje i osmiljavanje gradiva koje se ui.
2.7.1.7. Princip trajnosti usvajanja znanja, vjetina i navika
Princip trajnosti se odnosi na vrsto i trajno usvajanje teoretskog
znanja praktinih navika u procesu treninga, tako da ona postanu
stalna duhovna i tjelesna svojina sportista, da ih mogu obnoviti kada
im je to potrebno i da ih primjenjuju u razliitim trenanim i ivotnopraktinim situacijama.
vrsto usvojena znanja su osnova dueg obrazovanja i
samoobrazovanja, ali ona istovremeno doprinose razvijanju saznajnih
(misaonih) sposobnosti sportista. Uenje je i premisa i rezultat
razvoja, poto usvajanje sistema znanja dovodi do intenzivnog
razvoja odreenih teoretskih i praktinih saznanja, a odreeni nivoi
ovog razvoja osposobljavaju sportiste za dalje usvajanje sve obimnijih
i sloenijih teoretskih znanja i praktinih navika (vjetina).
Na taj nain ostvaruju se logike strukture miljenja kao niz
premisa za usvajanje sportske teorije i prakse na viem nivou. Prema
tome, sticanje znanja i razvoj miljenja predstavljaju sloeni proces
povratne sprege, u kome uzrok izaziva odreenu posljedicu, koja
opet generie nove uslove sa novim efektom, koji opet predstavlja
novi uzrok, koji povlai za sobom novu poslijedicu, ime se ilustruje
proces usvajanja sloenih sportskih kretanja.
U savremenom treniranju dolazi sve vie do izraaja logiko
pamenje pamenje osmiljeno, usmjereno i povezano sa misaonim
procesima. Umjesto ogromnog broja injenica koje sportisti teko
usvajaju, i umjesto pasivnog usvajanja i nagomilavanja znanja,
neophodno je dati najvanije sadraje, sutinske injenice i podatke, i
savladati sloena sportska kretanja u takvoj mjeri, da vrsto i trajno
budu usvojeni.

Uspjena primjena ovog principa u praksi pretpostavlja posebne

analize, a na osnovu njih i izmjene sadraja usvajanja sloenih
sportskih kretanja sa stanovita sagledavanja onoga to je u njima
bazino, sutinsko, to treba obavezno i za dugo usvojiti. Posebno je
vano usvajanje takvih sadraja koji su uslov za sticanje i uspjeno
savlaivanje srodnih sportskih tehnika.
2.7.1.8. Princip individializacije trenanog procesa
Sportisti
se
razlikuju
prema
svojim
intelektualnim
mogunostima, brzini uenja, motivaciji, interesovanjima i
stavovima, prema dostignuima, nainu kojim odgovaraju na
razliita iskustva u pogledu motornog uenja i trenanih strategija. U
jednom klubu skoro je nemogue da postoje dvojica sportista koji iste
sadraje ue na isti nain, istom brzinom i efikasnou. Jedni najlake
ue putem pokazivanja, drugi putem sluanja, trei putem djelovanja.
Neki uspjenije ue pod pritiskom, drugi vole slobodniji tempo i
nain rada. Jedni ue zato to su ih podstakli oni koji su bolji od njih,
drugi zato to ele da pomognu onima koji zaostaju itd. Svako ima
razliit stil uenja. Te individualne osobine linosti najuoljivije su na
treningu.
2.7.2. Opti didaktiki principi
Logino je da su se ljudi, od onog vremena kada je ovjek poeo
da prenosi svoje znanje na sljedee generacije, spontano pridravali
nekih didaktikih principa, koji nijesu mnogo odstupali od dananjih.
Prvi, koji je uobliio opte didaktike principe bio je J.A. Komenski.
Analognim zakljuivanjem da je uenje proces sukcesije baze i
nadgradnje, Komenski je formulisao opte didaktike principe, koji
su toliko logiki, da i danas poprimaju aksiomatiki znaaj.
2.7.2.1. Od lakeg ka teem
Ovaj opti didaktiki princip ima smisla ak ako se prihvati i
njegovo dvostruko znaenje. Svako sportsko kretanje je sloeno, i
moe da se podijeli na relativno samostalne djelove. Ti djelovi jednog
sloenog kretanja mogu odvojeno da se uvjebavaju a redosljed
njihovog uvjebavanja ne mora da bude isti, kao kod kompletnog
izvoenja tog kretanja. Ovom prilikom trener prema sportisti

odreuje redosljed. Po pravilu, redosljed obuavanja raslanjenih

djelova sloenog kretanja moe da bude dvojak. Prvo se mogu
obuavati djelovi koji su fiziki laki i izvode se sa manje naprezanja,
a ako sportisti odgovara da se prvo obuavaju oni djelovi sloenog
kretanja koji su laki za shvatanje ali su fiziki tei, onda se
primjenjuje takav redosljed.
to se tie optereenja, sportski trening, radi prelaenja praga
nadraaja, predvia na treninzima i vee optereenje od
standardnog, takmiarskog optereenja. Zabiljeeni su bolji rezultati
ako su trkai i ostali sportisti gdje je tranje osnovni dio sportske
discipline (fudbal, koarka, rukomet i sl.), jedan dio treninga trali sa
optereenjima na nogama, ili su trali po mekoj podlozi, ili su trali
uzbrdo; ako su teniseri trenirali sa teim reketima; ako su maevaoci
trenirali sa teim oruem; ako su plivai plivali protiv struje, itd.
2.7.2.2. Od prostog ka sloenom
Poetnik najee nema predstavu o sloenosti kretanja u veini
sportskih disciplina. Zato je esta pojava da poetnik insistira da
odmah pone da ui tehniku sportske discipline za koju se
opredijelio, kako bi to prije mogao da se dokae. Ukoliko bi se
trener povinovao pretencioznoj elji poetnika, uspjeh bi izostao,
kako je to praksom potvreno bezbroj puta. Zato se, po pravilu, za
one sportske discipline, kod kojih je dinamiki stereotip sloeniji,
insistira na analitikom metodu obuavanja. Kada se to sloeno
kretanje organski razloi, onda se prvo obuavaju oni djelovi, koji
su laki za motorno prihvatanje, bez obzira koji je to segment u nizu
sloenog kretanja. To znai da se prilikom analitikog obuavanja ne
ide redosljedom, kako se segmenti uzastopno odvijaju u toku
kompletnog izvoenja tehnike, nego se prvo izdvoje oni laki, i tek
kada se oni obue, prelazi se na obuavanje sloenijih segmenata, pa
tek nakon toga na sintetiko obuavanje.
2.7.2.3. Od poznatog ka nepoznatom
Veina sloenih sportskih kretanja sadre u sebi neke pokrete,
koji su slini pokretima, koji se koriste u svakodnevnom ivotu. Prije
svega to su tranje, skokovi, penjanje, bacanje, prevrtanje i sl. Sa
manjom modifikacijom ti se pokreti sreu i u odgovarajuoj sportskoj

disciplini. U procesu obuavanja prvo se obue ve poznati pokreti,

pa se nakon toga segmentarno obuavaju i pokreti, koji su tipini za
odreenu sportsku disciplinu, i koji se ne sreu u svakodnevnom
ivotu.
2.7.2.4. Od blieg ka daljem
Ovaj princip se primjenjuje kada se sportska aktivnost vri na
veem prostoru. Najee se sree u sportskim igrama, kada se
obuavaju taktike kombinacije. U sportskim igrama vie igraa
sarauje u kreiranju jedne kombinacije, pa se u procesu obuavanja
uesnici u taktikoj kombinaciji u poetku obuavanja nalaze na
manjem, pa na sve veem rastojanju.
2.7.3. Primijenjeni didaktiki principi (primjer za sportske
igre)
Opti didaktiki principi imaju iroku
primjenu u
svakodnevnom ivotu i preteno upuuju na najlake uenje
elemenata opteg obrazovanja iz svakodnevnog ivota. Isti principi
imaju vrlo efikasnu primjenu i u sportskom treningu, u neto
sloenijem obliku. Ti primijenjeni didaktiki principi imaju mjesta u
sportu zato, to se u sportu insistira na maksimalnim brzinama
kretanja, na maksimalnim miinim naprezanjima i na maksimalnoj
izdrljivosti. Prema zahtijevnosti veine sportskih disciplina, mogu se
izdvojiti sljedei primijenjeni didaktiki principi:
1. Od slabijeg ka jaem naprezanju.
2. Od sporijeg ka brem kretanju.
3. Od manje ka veoj izdrljivosti.
4. Od pravolinijskog ka krivolinijskom kretanju.
5. Od ergostazinog ka intermitentnom reimu kretanja.
6. Od veeg ka manjem broju pokreta u jednoj seriji.
7. Od manjeg ka veem broju serija na jednom treningu.
8. Od duih ka kraim odmornim intervalima.
2.7.3.1. Od slabijeg ka jaem naprezanju
Kada se odredi nain miinog naprezanja, to zavisi od
sportske discipline, poetnik se podvrgava procesu jaanja one

muskulature, koja u tom sportu uestvuje sa najveim intenzitetom.

Svako optereenje moe da se dozira, pa se i u ovom sluaju svako
sljedee poveanje optereenja odreuje prema prethodnom stanju.
Svaka vjeba, ako se ne moe ponoviti vie od pet do sedam puta,
izaziva u organizmu pojavu superkompenzacije, nakon ega se ta
vjeba moe ponoviti vie od sedam puta. Tada se prelazi na sljedei
korak, poveava se optereenje na nivo, da se ista vjeba sa veim
optereenjem ne moe ponoviti vie od est puta, pa se nakon pojave
superkompenzacije ona moe ponoviti vie od sedam puta, tada se
prelazi na sljedei korak, ponovo se poveava optereenje, pa se
dodavanje optereenja vri sve dotle, dok se miina sila ne podigne
na relativno najvii nivo.
2.7.3.2. Od sporijeg ka brem kretanju
Skoro se u svakoj sportskoj disciplini insistira na brzini pokreta
pojedinog dijela tijela, ili na brzini kretanja cijelog tijela. Nije
preporuljivo da se na poetku obuavanja, ak ni na poetku asa
treninga, da se vre pokreti najveom moguom brzinom. Sam
organizam zahtijeva postepenost, jer ako se odmah prelazi na
izvoenje pokreta-kretanja maksimalnom brzinom, skoro neminovno
dolazi do povreda lake ili tee prirode, to pojedinca iskljuuje iz
daljeg procesa treniranja. Ukoliko i ne bi dolo do povrede, motorno
uenje bi bilo oteano, jer se svijeu sloeno kretanje lake moe
pratiti ako se sporije izvodi, poto izmeu dva povezana pokreta
mora da proe izvjesno vrijeme, kako bi prethodni pokret bio
zapisan a svijest osloboena za prihvatanje sljedeeg pokreta
(refrakcija). Tek kada se cio niz pokreta, povezan u jedinstveno
kretanje upie u svijest, moe da se pree na bre izvoenje tog
kretanja.
2.7.3.3. Od manje ka veoj izdrljivosti
Muskulatura je samo dio maine koja je zaduena za motoriku.
Svaka motorika sa oslanja na pokretaku energetiku. U sluaju
sportskog treninga, najvei dio energetike biva krvotokom sproveden
u mii. Izdrljivost e biti bolja ako se povea broj mitohondrija u
miinim vlaknima, ako se proire krvni sudovi uz poboljanje
njihove elastinosti, ako se povea pluni kapacitet, ako ojaa srani

mii, ako se povea broj crvenih krvnih zrnaca, ako se u organizam

unosi odgovarajua hrana (proteini, vitamini, minerali) za sintezu
potrebnih energenata za miinu kontrakciju, uz sinhronizaciju rada
endokrinih lijezda. Poboljanje izdrljivosti ima svoj prirodni tok,
gdje se poinje sa manjim optereenjem, sa manjim brojem pokuaja,
sa kraim dionicama i duim odmornim intervalima, a nastavlja se
postepenim poveavanjem optereenja, veim brojem pokuaja,
duim dionicama i kraim odmornim intervalima. Kao i kod svakog
doziranog
naprezanja,
i
u
ovom
sluaju
dolazi
do
superkompenzacije, koja se manifestuje u poboljanju izdrljivosti.
2.7.3.4. Od pravolinijskog ka krivolinijskom kretanju
Izmeu tehnika pravolinijskog i krivolinijskog kretanja postoje
bitne razlike. Prilikom tranja po krivoj liniji mijenja se kretni
stereotip, miii dejstvuju asimetrino i javljaju se centralne sile. im
se promijeni smjer tranja, pojavljuje se centrifugalna sila, koja je
inercijalna sila, sa tendencijom suprotstavljanja promjeni smjera
kretanja. Da bi se ipak smjer kretanja promijenio, odrava se nagib
tijela prema centru obrtanja, ime se jednim dijelom sile tee
neutralie centrifugalna sila, koja djeluje na teite tijela. Budui da je
ljudsko tijelo nehomogeni sistem, centrifugalna sila djeluje i
pojedinano na djelove tijela. Da bi se odrao optimalni poloaj,
neophodno je dodatno ukljuivanje odreenih miinih grupa. Da
centrifugalna sila ne bi pomjerila glavu na spoljanju stranu krivine,
ukljuuju se miii boni pregibai u potiljanom zglobu sa
unutranje strane. Da centrifugalna sila ne bi pomjerila spoljanju
ruku na spoljanju stranu krivine, ukljuuju se miii privodioci u
zglobu ramena spoljanje ruke. Da centrifugalna sila ne bi pomjerila
unutranju ruku na spoljanju stranu krivine, ime bi se izazvao
kontak te ruke sa grudnim koem, ukljuuju se miii odvodioci u
zglobu ramena unutranje ruke. Da centrifugalna sila ne bi pomjerila
spoljanju nogu, kada je ona u fazi zamaha, na spoljanju stranu
krivine, ukljuuju se miii privodioci u zglobu kuka spoljanje noge.
Da centrifugalna sila ne bi pomjerila unutranju nogu, kada je ona u
fazi zamaha, na spoljanju stranu krivine, ime bi dolo do kontakta
sa spoljanjom nogom, ukljuuju se miii odvodioci u zglobu kuka
unutranje noge.

Dovoljno je navesti samo ove osnovne razlike u dinamikom

stereotipu, da bi se shvatilo da je tranje u krivini posebno kretanje,
koje se tehniki dosta razlikuje od tranja po pravoj liniji. Iste pojave
su tipine i za ostala kretanja po krivoj liniji, kao to je klizanje,
skijanje, koturanje, vonja biciklom i sl.
Ako je u programu treninga promjena smjera kretanja znaajni
dio dinamikog stereotipa, onda se promjena smjera kretanja paljivo
uvjebava, gdje se poinje sa promjenom smjera kretanja prvo u
maloj brzini kretanja i po putanji velikog luka, a zavrava se sa
uvjebavanjem promjene smjera kretanja u velikim brzinama kretanja
i na sve manjim lunim putanjama.
2.7.3.5. Od ergostazinog ka intermitentnom reimu kretanja
Sportske igre zauzimaju znaajno mjesto u porodici sportova. U
sadraju sportskih igara ima najvie tranja. Poto su sportske igre
vrlo dinamine, promjena mjesta na terenu mora da se izvri u to
kraem vremenu, u principu prije no to na to mjesto stigne
protivniki igra. To znai da rezultat sportske igre najvie zavisi od
brzine kretanja po terenu, odnosno od brzine kretanja. Svaka
sportska igra predugo traje i ljudski organizam nije u stanju da sve to
vrijeme tri maksimalnom brzinom. Zbog toga svaka sportska igra se
odvija u intermitentnom reimu. To je smjenjivanje brzine kretanja od
najvee do najmanje, zavisno od stanja na terenu i trenutne uloge
aktuelnog igraa.
Intermitentni reim kretanja je vrlo zahtjevan u odnosu na
potronju kiseonika, tako da i ovaj reim ima svoj postupak na putu
ka poboljanju sportske sposobnosti. Osnovni princip uvjebavanja
ovog reima je da se poe od ergostazinog kretanja sa duim
dionicama i sa manjim brojem duih dionica usporenog tranja. U
nastavku sportskog treninga brzina kretanja se postepeno poveava,
dionoce sa usporenim kretanjem se sve vie skrauju i njihov broj se
postepeno poveava.
2.7.3.6. Od veeg ka manjem broju pokreta u jednoj seriji
Anaerobni kapaciteti u sportskim igrama se poveavaju ako se
trening vri u dionicama, koje su svrstane u serije. Kao to je napred
reeno, rezultat sportske igre u najveoj mjeri zavisi od brzine

kretanja. U veini sportskih igara, zavisno od veliine terena,

prosjena duina jedne sprinterske dionice iznosi oko petnaest
metara. U poetnoj fazi priprema duina jedne dionice iznosi
dvostruko vie, a brzina kretanja je dvostruko manja. U nastavku
treninga se duina dionice sve vie skrauje, smanjuje se i broj
dionica, ali se brzina kretanja postepeno poveava do maksimalne
brzine.
2.7.3.7. Od manjeg ka veem broju serija na jednom treningu
Ovaj princip treninga je neposredno vezan za prethodni. U
prethodnom je naglaeno da se duine dionica skrauju i da se
smanjuje njihov broj, i objektivo posmatrajui, potronja kiseonika je
manja u posljednjim serijama. Budui da se u trenanom procesu
insistira na progresivnom optereenju, u toku priprema za
takmiarsku sezonu, broj serija se postepeno poveava, tako da je
maksimalna potronja kiseonika sve vea, kako se pripreme odvijaju.
Izbor vjebi i programiranje optereenja treba da bude odmjereno
prema rezultatima testiranja, tako da na kraju priprema svaki
pojedinac dostigne svoj maksimalni nivo anaerobno-laktatnih i
anaerobno-alaktatnih kapaciteta.
2.7.3.8. Od duih ka kraim odmornim intervalima
U ljudskoj je prirodi prilagoavanje na reim ivota. Poto je u
sportskim igrama reim treniranja vrlo zahtjevan, u tom smislu treba
da bude i pripreman. Jedan od znaajnih faktora u sportskim igrama
je brzina oporavka. Na jednoj utakmici jedan igra pretri u punoj
brzini veliki broj dionica, ime se njegovi anaerobni kapaciteti
smanjuju, pa mu je potreban dui oporavak za popunjavanje
kapaciteta za novu sprintersku dionicu. Upravo od toga najvie
zavisi rezultat sportske igre. Ako mu je brzina oporavka produena,
protivniki igra koji je bolje treniran u tom smislu, doi e prije do
lopte, to moe nepovoljno da se odrazi na rezultat igre. Brzina
oporavka izmeu serija se poboljava, ako se u pripremnom periodu,
u toku cijelog mezociklusa, u intermitentnom reimu treninga
odmorni intervali izmeu serija postepeno skrauju.
2.7.4. Projekcija asa treninga

Budui da je i sportski trening uenje, u kojem uglavnom dominiraju zadaci, koji se ostvaruju uz odreenu tjelesnu aktivnost, i on
mora da bude svrstan u pedagoku oblast. Kao i za ostale oblike
uenja, i za sportski trening didaktiki principi predstavljaju osnovu
svakog asa treninga. as treninga je osnovni oblik organizacije
treniranja. Na asu treninga se konkretizuju svi zadaci i aspekti
treniranja tako da on obezbjeuje ostvarivanje njenih sutinskih
zadataka.
as treninga je cjelovit, logiki zaokruen, vremenski ogranien
dio trenanog procesa, sa stalnim sastavom uesnika priblino
jednakih predznanja, tokom kojeg se, zajednikim radom trenera i
sportista, rjeavaju odreeni tehniko-taktiki i kondicioni zadaci.
Iako pojedinani as treninga predstavlja jednu cjelinu, valja imati na
umu da je on samo dio u nizu, konkretnim elementima bogate i
raznovrste cjeline, povezan i spojen kako sa prethodnim, tako i sa
narednim treninzima, koji su objedinjeni optim ciljem, prije svega za
uspjeno zavravanje aktuelnog ciklusa takmienja.
as treninga podrazumijeva smiljen izbor i strukturiranje
trenanih sadraja, racionalno korienje vremena, prostora i fiziolokih resursa, cjelishodan postupak primjene razliitih trenanih
metoda i postupaka frontalnog, grupnog, individualnog i
individualizovanog rada sportista. Na njemu treba da doe do
izraaja i samostalan rad sportista, rjeavanje problema,
eksperimentisanje, opiti i provjeravanja. Prema tome, trenani proces
nije zatvorena i izolovanja cjelina, ve promjenjljiv, fleksibilan oblik
organizacije asa treninga. Kako i koliko e biti ostvareni specifini
zahtjevi na asu treninga i da li e on biti kreativno didaktiki
oblikovan, u najveoj mjeri zavisi od osposobljenosti i umjenosti
trenera.
asom treninga, kao osnovnom jedinicom trenanog procesa ne
odreuje se samo vrijeme obrade pojedinih trenanih jedinica sa tehniko taktikim sadrajima, ve on utie i na sam tok sportskog
obrazovanja, na vremenski raspored pojedinih tehnikih, taktikih i
didaktikih zadataka koji iz njih proizlaze ili su s njima povezani.
Sadraj treninga treba organizovati i oblikovati tako da sportisti
sagledaju realnu i teorijsku povezanost sportske discipline, kako bi
na najracionalniji nain usvojili sadraje sportske tehnike i taktike.

Cilj svakog trenanog procesa je da obezbijedi sistematsko usvajanje

solidnih znanja i umijenja, da sportiste osposobi za njihovu uspjenu
primjenu u situacionim uslovima, da unaprijedi samostalno uenje i
rad i da doprinese sportskom vaspitanju. Pored formiranja saznajnih
svojstva linosti, od posebnog je znaaja da se trenani sadraji na
asu treninga poveu sa ivotom, praksom, da se na njemu ostvari
jedinstvo sportskih navika sa obrazovanjem i vaspitanjem, da se
stekne radna disciplina, i da se formira realan pogled na svijet, kao i
da se obrazuje pozitivna i moralna linost. Sagledavajui ovu
problematiku, sportista je prije svega socijalno bie, a poslije toga
vrhunski sportista.
2.7.4.1. Struktura trenanog procesa
Struktura trenanog procesa, zavisi od mnogih faktora i
sastavnih elemenata. U konkretnoj nastavnoj situaciji oni su najtjenje
povezani, ali se pri analizi trenanog procesa moraju razlikovati. Na
svakom asu treninga dominira odreen tehniko-taktiki zadatak,
uz specifini razvoj sile, brzine i izdrljivosti, koji se ostvaruje kroz
primjenu didaktikih principa. U toku pojedinih asova treninga, oko
glavnog dijela pojedinanih asova treninga grupiu se i druge
funkcije i elementi koji zajedno ine jedinstveno sportsko ustrojstvo,
odnosno strukturu trenanog procesa. Pod strukturom treninga
podrazumijeva se tok, unutranja povezanost i meusobni odnos
pojedinih njegovih djelova i elemenata. Strukutra treninga zavisi od
ciljeva, sadraja, sportskih i didaktikih zadataka, uzrasta sportista,
kao i
primjene relevantnih metoda i sredstava treninga. To
omoguava da se, na primjer, trening za prenoenje novog znanja i
usvajanja novih kretnih navika, razlikuje od treninga koji je
predvien za ponavaljanje i sistematizovanje ili vjebanje, za
primjenu i kontrolu ve nauenog. Meutim, postoje mnogi drugi
naini i mogunosti rada i aktivnosti u okviru treninga istovjetnog
tipa kako trenera, tako i sportista. Proces treninga i uenja veoma je
sloen da bi bio vezan jedino za strukturu pojedinih asova treninga.
Sve to utie na strukturu treninga i ini je komplikovanom.
Trening ne predstavlja jednostavnu niti statiku formu ve
sloen didaktiki sistem u kome su obuhvaene zakonitosti prirodnih
i drutvenih nauka, kao i pravila treninga. Na treningu se postie

neprekidno kretanje od nepotpunog ka potpunijem znanju, otkrivaju

se mnogobrojne protivrjenosti, koje se rjeavaju u toku rada.
Za karakter makrostrukture treninga bitni su osnovni zadaci
koji se rjeavaju na treninzima odreenog tipa, a s ciljem uspjenog
ostvarivanja postavljenih tehniko-taktikih zadataka. Oni zavise od
logike trenanog procesa koja se primjenjuje u okviru konkretnog
tipa pa e u tom pogledu i strukturni elementi treninga biti razliiti.
Razlikuje se struktura treninga za razvoj samo aerobnih kapaciteta,
samo anaerobnih kapaciteta, samo tehnikog znanja ili samo
strategije igre. To znai da svaki tip treninga ima jasno oznaen
osnovni cilj u trenanom procesu, koji se javlja kao sutinski elemenat
makrostrukture.
Mikrostruktura, za razliku od makrostrukture, odreuje
metode, oblike i sredstva treninga u njihovoj ukupnosti, kompleksu, i
njima se rjeavaju odreeni zadaci, koji se pojavljuju kao problem na
samom takmienju. To je veoma dinamian i promjenjljiv dio svakog
treninga i od njegove cjelishodne razrade zavisi elastina primjena
cijele strukture treninga, kao i krajnji rezultat takmienja.
Prema tome, izbor tehniko-taktikih zadataka, doziranje
optereenja, redosljed primjene i efikasnost djelovanja izabranih
sredstava trenanog procesa, odreuje kako makro, tako i
mikrostruktura, u okviru koje trener predvia metode, oblike,
postupke i sredstva treninga i njihovu primjenu u obje grupe
strukturnih elemenata. Kompleks mikrostrukture podrazumijeva
takoe i pedagoko-didaktike uticaje trenera, kao i proirenje
teoretskog znanja i usavravanje dinamikog stereotipa sportista.
Trening nije izolovana cjelina pa njegovu strukturu ne bi smelo
da odreuju faktori formalnog karaktera, kako ne bi dolo do
unifikacije i ujednaavanja, trenanog procesa, to neizbjeno dovodi
do iskopiranog ablona, formalizma i stereotipnosti trenanog
procesa.
Na strukturu treninga savremena sportska nauka gleda samo
kao na jednu od moguih, a nikako kao jedino moguu primjenu
toka trenanog procesa. Kao najcelshodnije rjeenje bio bi izbor
konkretnih zadataka, koje bi trebalo naglaavati pri uobliavanju
strukture treninga. Treneru se prua prilika da pri rasporeivanju
strukturnih elemenata treninga pokae svoju kreativnost, da
primijeni razliite varijante, koje nijesu proizvoljno izabrane. Trener

je obavezan da ispita objektivne uslove i utvrdi tekoe koje se mogu

pojaviti, da smiljeno spaja pojedine elemente treninga zasnivajui ih
na onome to on realno moe ostvariti. Postoji tijesna povezanost
izmeu dijeterminisanja sadraja treninga i kreativnosti trenera.
Zbog toga treba ukazati na sutinske elemente i faktore koji pri
planiranju i programiranju treninga, u postojeem nainu sportskog
ponaanja, trener obavezno uzima u obzir.
2.7.5. Metode uenja u procesu sportskog treninga
Procesi shvatanja sportske problematike su vrlo sloeni. Ne
postoje dvojica sportista, kod kojih bi ti procesi bili identini.
Shvatanje sportske problematike zavisi od mnogih faktora. Osobe
razliitog temperamenta, nivoa inteligencije, stepena obrazovanja,
koliine zainteresovanosti, snage koncentracije, stepena uvjebanosti
i sl, razliito doivljavaju pojedine detalje iz trenanog procesa. Ove
razlike navode trenera-pedagoga da svakom sportisti prilazi
individualno. Zbog toga se o trenanom procesu ne moe govoriti
kao o nainu rada, koji ima svoje stalne oblike, nego se govori o
metodologiji rada, koja se bitno razlikuje od naina rada. Metode
uenja sportske problematike podrazumijevaju svrsishodnu tehniku
upravljanja trenanim procesom, koja omoguava sticanje optimalne
tehnike sportskog kretanja i teoretsko shvatanje sportske thenike,
sukcesivno nadovezujui novo, na ve steeno znanje i vjetinu.
Postoji vie trenanih metoda za sticanje znanja i vjetina, koje mogu
da se primjenjuju sa pojedincem ili sa grupom, da se meusobno
kombinuju, i da se koriste prema cjelishodnosti a ne prema nekom
ustaljenom redosljedu.
Postoji vie pokuaja da se metode uenja sistematizuju, postoje
i predlozi o tim sistematizacijama, ali sve one uglavnom govore isto,
samo na razne naine.
2.7.5.1. Akroamatska metoda
Naziv dolazi od rijei akroamatikos-odreen za sluanje, koja
potie od Aristotela, i odnosi se samo na teoretska predavanja. Iako u
manjoj mjeri, ova metoda nalazi svoj znaaj u i sportskom treningu.
Ree se primjenjuje, jer su sluaoci pasivni i brzo im opada panja,
kako je u vie ozbiljnih istraivanja utvreno. Akroamatska metoda

ima najbolju primjenu kada se primjenjuje kod sportista sa dugom

sportskom praksom, ili kod kolovanja trenera i sportskih radnika.
Ova metoda spada u monoloku verbalnu komunikaciju.
2.7.5.2. Erotematska metoda
Ova se metoda ee primjenju u procesu sportskog treninga,
jer ona pretpostavlja permanentno odravanje panje, ak i
uestvovanje u trenanom procesu. To je metoda pitanja i
odgovora. Ova se metoda ak i preporuuje, kako bi se sportisti to
aktivnije ukljuivali u sloenu sportsku tematiku. Praksa redovno
ukazuje na injenicu da se sportska tehnika, kao i teoriju dio
trenanog procesa, bre usvoje i due zadre u pamenju, ako se
sportisti aktivno ukljue i proces sportskog treninga. . Ova metode
spada u dijaloku verbalnu komunikaciju.

2.7.5.3. Deiktika metoda

Rije deiktikos mogla bi se prevesti sa pokazni. Ova metoda
razvija oigledni princip obuavanja, koji se najee koristi u
sportskoj praksi, i koja metoda je u sportu najefikasnija. Veina
populacije spada u grupu vizuelnih tipova, pa se slika uvijek bolje i
lake zapamti nego njen opis. U sportskoj praksi je ovo jo tipinije,
jer teoretski opis jednog pokreta je vrlo sloen i teko ga je ponoviti,
za razliku od pokazivanja tog pokreta, koji se odmah preslika u
svijest, pa ga pojedinac moe odmah ponoviti sa manje preciznosti,
ali ta preciznost postaje sve bolja, ukoliko se taj pokret ponavlja. Ako
se radi o vrhunskom sportu, onda nije rije o jednom pokretu, nego o
nizu pokreta, vezanih u jedno sloeno (sportsko) kretanje.
I u ovom sluaju deiktika metoda spada u jednu od
najefikasnijih metoda u procesu sportskog treninga. budui da se radi
sa vrhunskim sportistima, koji za sobom imaju viegodinju sportsku
praksu, ne koristi se samo demonstracija pokreta, nego i struni
filmovi sa usporenim kretanjem i sa mogunou zaustavljanja
kretanja na odreenim, kritinim, pozicijama. Osim toga, studiraju se
i paradigmatski kinogrami, koji se poslije uporeuju sa sopstvenim
kinogramima. Tom prilikom se uporeuju i dijagrami puta, brzine i
ubrzanja, odnosnu ugla, uglovne brzine i uglovnog ubrzanja

odreenih figurativnih i reprezentativnih taaka na kinogramu, ime

se na najefikasniji nain otkrivaju greke u sportskoj tehnici.
2.7.5.4. Grafika metoda
U svakom sloenom sportskom kretanju postoje jedva primjetni
detalji sportske tehnike, koji, ako se zanemare, mogu drastino da
utiu na sportski rezultat. Takvi detalji se teko opisuju, a jo tee
mogu da se pokazuju. U takvim sluajevima se koristi grafika
metoda obuavanja. Neka za primjer objanjavanja ove metode bude
uzeta divergencija stopala u toku tranja. U normalnom uspravnom
stavu veina ljudi divergira stopalima, tj pete su na bliem a prsti na
daljem meusobnom rastojanju. Kod pojedinih konstitucija je takva
divergencija vrlo izraena. Prilikom tranja, to je najee kretanje u
veini sportova, takvi pojedinci ne postavljaju uzdunu osu stopala
paralelno sa smjerom tranja, nego divergiraju stopalom, to znai da
postavljaju petu blie, a prste dalje od zamiljene linije pravca
kretanja. Otisak njihovog stopala na tlu moe da se izmjeri, i da se
prenese na papir, i da se uporede otisci stopala sa divergencijom i bez
nje. Lako se moe izmjeriti ugao divergencije, i korienjem duine
stopala i ugla odstupanja od prave linije, to je ugao divergencije, na
osnovu toga se moe precizno izmjeriti prostor, za koliko je korak
krai, ako se stopala postavljaju divergentno na tlo. Te razlike se
mjere u milimetrima, i sasvim su zanemarljive, ako se radi o malom
broju koraka. Ali ako se radi o znaajnoj trci na due staze, pa se
saberu male razlike ali kod velikog broja koraka, to moe da iznosi i
gubitak nekoliko metara, to u trci moe da znai i gubitak boljeg
plasmana, koji je objektivno bio mogu, ali nije ostvaren zbog
minijaturnog tehnikog detalja.
2.7.5.5. Tekstovna metoda
Sa ciljem dopunjavanja teoretskog znanja, sportistima svih
uzrasta i svih nivoa preporuuje se upoznavanje sa postojeim
strunom literaturom. Literatura iz oblasti sportskog treninga esto je
sloena, i bazira se na naunim disciplinama, kao to su pedagogija i
metodologija (obuavanje), psihologija (formiranje linosti),
fiziologija (sportski trening), biomehanika (anatomsko-mehanika
analiza sloenog kretanja), sociologija (strategija i taktika),

kibernetika (upravljanje izborom sredstava u toku trenanog

procesa). Aktuelna literatura e se najracionalnije koristiti, ako se
sportista prethodno upozna sa onim djelovima primijenjenih nauka,
koji se neposredno tiu onog dijela sportskog treninga, koji je u toku.
Sportista se prethodno upozna sa aktuelnom naunom disciplinom, u
emu mu pomae odgovarajui strunjak, koji je sastavni dio
strunog taba u klubu. Tek tako osposobljen sportista moe efikasno
da koristi literaturu iz oblasti sportskog treninga.
Od prvih asova sistematskog treniranja treba poetnike
upuivati na pisanje dnevnika, a kasnije i na zapisivanje sloenijih
strunih problema, ime se kod buduih sportista stvara poseban kult
prema novim saznanjima, koja su toliko obimna, da se ne mogu
permanentno zadravati u memoriji, ali se mogu uvijek koristiti, ako
postoji tekstovni podsjetnik.
Tekstovna metoda je pomona metoda, ona se moe koristiti
paralelno sa tokom neke druge metode, moe da se koristi i kao
teoretsko upoznavanje sa sportskom disciplinom, prije no to se
pone sa obuavanjem iste, a moe da se koristi i nakon uvjebavanja,
kao dopuna suptilnim djelovima neke sportske tehnike.
2.7.5.6. Laboratorijska metoda
Infrastruktura na kojoj se odvija takmienje kao i sva pomagala
koja se koriste za relevantnu sportsku disciplinu u situacionim
uslovima, predstavljaju prirodnu sportsku laboratoriju. Iako je
sportista savladao tehniku svoje discipline, moe da se desi da
frustrirana njegova psiha poremeti dobro uvjeban dinamiki
stereotip, i on na takmienju ne pokae ono, za ta je realno sposoban.
Postoji mnogo faktora, koji mogu psihikim putem da smanje kretnu
sposobnost, i da snize nivo koncentracije skoro kod svakog sportiste.
Jedan od tih faktora je i promjena ambijenta, koji mnogo odstupa od
ambijenta, u kojem je sportista do tada razvijao svoje sposobnosti.
Zbog toga asovi sportskog treninga treba da se odravaju u
uslovima, koji su najblii uslovima, koji e biti na takmienju.
2.7.6. Vaspitno-obrazovni postulati u sportskom treningu
Budui sportista, pored redovnih asova treninga, vodi i realan
ivot. U sredini, u kojoj se kree, on zapaa mnoge dogaaje, mnoge
promjene, mnoga prijatna i neprijatna uzbuenja. Doivljava mnoge

traume, koje utiu na razvoj njegovog bia. Upoznaje se sa velikom

koliinom znanja, manje ili vie sloenog, koje on potpuno ili
djelimino prihvata, zadrava ih u svom pamenju, ili ih potiskuje.
Za razliku od ostalih ivih bia, razvoj budueg ovjeka, odnosno
budueg sportiste ne mora da bude preputen stihiji. Sinhronizovano
dejstvo kole i roditelja na dijete omoguava da to dijete postane
korisna drutvena jedinka. Ukoliko se to dijete opredijeli i za sport,
njegov razvoj je obezbijeen i na duevnom i na tjelesnom planu.
Dijete nije programirano za uenje teoretskih predmeta, ali je snano
programirano da se kree, da se igra. Nije dijete nemirno zato to to
ono hoe, nego uroena organska potreba za kretanjem stimulie kod
djeteta pokrete, esto i nekontrolisane. Ukoliko se dijete opredijelilo
za sport, u procesu njegovog vaspitanja sada, pored uitelja i
roditelja, uestvuje i sportski trener. kolovani trener nije samo
strunjak za sport, nego je i obrazovani pedagog, koji posjeduje
znanje, kako u odreenim situacijama treba da postupi, kako bi kod
buduih sportista istovremeno razvijao i sportska dostignua i
humanost.

2.7.6.1. Inicijativa
Nema sluajeva da mladi sportista ne eli da pokae elju, da i
on neim doprinese u rjeavanju nekog problema, koji je nastao u
toku trenanog procesa. Mladi sportista je savladao uroeno
ustruavanje i ohrabrio se da i on iznese neki predlog. Trenera ne
smije da iznenadi takva reakcija. ak suprotno, on takvu inicijativu
treba da objeruke prihvati, i dalje da je razvija. Najee su predlozi,
koji dolaze od mladih sportista, neodgovarajui ili neprihvatljivi.
Trener i u takvim sluajevima prihvata inicijativu mladog sportiste,
ne ukazuje na njenu neprihvatljivost, nego ohrabruje mladog
sportistu da i dalje daje predloge i primjedbe na ono, to zajedniki
rade. Razvoj inicijative za tog pojedinca moe u njegovom ivotu vie
da znai, nego neki prosjean sportski uspjeh.
2.7.6.2. Samopotovanje

Ustaljena je navika da se odrasli prema djeci postavljaju kao

nadreeni, i da dijete treba da prihvati sve to mu odrasli kau. Tako
vaspitano dijete se na isti nain obraa djeci mlaoj od sebe. To su ve
uslovi za stvaranje konflikta, jer djeca meusobno nijesu sklona da
priznaju autoritet drugog dijeteta. Takav odnos negativno djelujee na
razvoj. Konfliktna situacija meu djecom moe da se izbjegne, ili
smanji na manju mjeru, ako se kod djece od malena razvija osjeaj
samopotovanja. Svako dijete organski osjea respekt pred odraslim,
ali ako bi odrasli pokazali da i oni respektuju linost djeteta, to bi se
odrazilo pozitivno na to dijete. Dijete od deset godina se iskreno
zaudi, kada mu se uitelj, profesor ili trener obrati sa Vi. Upravo
potovanje odraslih prema djeci sa takvim obraanjem razvija kod
djece samopotovanje, osjeaju da i ona neto znae, kada im se
odrasli tako obraaju, kada prihvataju njihove inicijative i kada sa
njima sasvim ozbiljno, na ravnoj nozi, razgovaraju. U takvim
sluajevima djeca se trude da ne prave ekscese, razmisle prije no to
e neto da kau, samo da bi i dalje odrali potovanje, koje odrasli
pokazuju prema njima.
2.7.6.3. Verbalna komunikacija
Svaki ovjek, a pogotovo svako dijete, burno reaguje na
nepravdu, pogotovo ako je njemu nanesena. Emocije mogu da se
razviju u tolikoj mjeri da se akteri meusobno mrze, da jedno
drugom prieljkuju sve to nije dobro, ak da moe da doe i do
fizikog obrauna. Ovakva situacija moe da se izbjegne samo ako se
ispune uslovi da do nje i ne doe. To znai da sva tri pedagoka
faktora, roditelji, uitelj i trener jedinstveno, u svim situacijama
svakodnevnog ivota, kod dijeteta usauju jednu naviku, a to je da se
rijeima moe sve rijeiti, prije svega da se izbjegne konflikt. Na teku
uvredu odgovoriti jo teom uvredom, na fiziki napad odgovoriti
jo veim fizikim napadom, to su primitivni ostaci pradavnih
vremena, kada ovjekov predak jo nije bio na nivou, da se svaki
konflikt moe sprijeiti verbalnom komunikacijom. Navedeni
pedagoki faktori, roditelji, uitelj i trener, su skoro prisutni u
svakom trenutku svjesnog ivota tog djeteta, i kada razvoj dogaaja
ukazuje na predkonfliktno stanje, oni reaguju u pravom trenutku i
upuuju na verbalnu komunikaciju, uz naglaavanje da je u pravu

onaj koji nije odgovorio na uvredu, da je u pravu koji nije uzvratio

fiziki udarac. Ako se to naglasi onome, koji je zapoeo konflikt, uz
blagu ignoranciju prema njemu, ali i snano postavljanje na stranu
onoga koji nije odgovorio na isti nain, izaziva konflikta sljedei put
obino odustaje od nekorektnog ponaanja i prihvata optenje
rijeima.
2.7.6.4. Eksploracija
Veina sportista su mladi ljudi, za koje je tipino da imaju
razvijeni istraivaki duh. U sportskom treningu jo mnogi detalji
niu istraeni a i pitanje je da li e istraivanje u sportu imati svoj
zavretak. Kada je rije o sportskim navikama, onda je poznat objekat
koji je izloen sportskom treningu, a to je ovjek, ili bolje reeno
ljudsko bie. Za takav objekat je karakteristino kretanje u
kibernetikom smislu, tj promjena objekta u vremenu, ro znai da
jedan sportista danas nije onaj isti, koji je bio jue, niti e sjutra biti
onaj, koji je danas. Veina promjena tjelesnog i duevnog statusa
sportiste u toku treniranja se moe definisati. Te promjene zapaa i
sportista, to pokree inicijativu trenera, da zajedno sa sportistom
novonastale promjene posmatraju kao nove posljedice trenanog
procesa, pa se prema njima izvri i odreena modifikacija programa
treninga. Iskustvo mnogih trenera je potvrdilo da su sportisti, koji su
u toku treninga postavljali vrlo umjesna pitanja, kasnije postali i
dobri treneri-pedagozi, ukoliko im je trener tu radoznalost usmjerio
na razvoj istraivakog duha.
2.7.6.5. Ne ponoviti greku
U toku trenanog procesa ak i motorno najnadareniji sportisti
grijee. Pravi sportski pegagog nikada nee koristiti metod kazne, pa
nee rei ..to ti nita ne valja.., nego e koristiti metod pohvale, pa
e rei ..ti to moe i bolje.., izbjegavajui na taj nain mogunost
pojave frustracije kod sportista. Jedna velika anketa sa sportskim
pedagozima je potvrdila hipotezu da je metod pohvale vie
stimalisao sportiste na bolje zalaganje u toku sportskog treninga.
Takoe su se iste greke ree ponavljale, ako je na njih upuivano
metodom pohvale. Osim toga, sportisti, budui treneri, u svojoj

trenerskoj praksi su prihvatili metod pohvale, kao efikasniji metod na

ukazivanje pogreaka.
2.7.6.6. Inventivnost
Ako istu pojavu posmatra vie ljudi, pa se njihovi utisci saberu,
dobije se manje neprecizna slika o toj pojavi, nego da miljenje o toj
pojavi daje samo jedan ovjek. I u trenanom procesu se u istom
trenutku deava mnogo detalja, koje trener ne moe istovremeno da
prati, pa prou nezapaeno. Zato je poeljno podsticati sportisu da
iznosi svoje utiske i daje svoje miljenje. Vrlo esto predlog metodske
jedinice samog sportiste je prihvatljiviji od metodske jedinice, koju je
trener namjeravao da primijeni. Budui da sportista na samom sebi
doivljava trenani proces, on sa vie faktora moe da procijeni, koja
bi metodska jedinica bila najadekvatnija. Ne postoji pojedinac, koji ne
bi poelio da da svoj komentar, pogotovo o onome, ta se njemu
dogaa. Ukoliko bi uslijedio pravilan podsticaj od strane trenera, ak
bi i introvertne osobe pokazale elju da iskazuju svoja miljenja. Pri
tome trener ima ulogu da i dalje razvija inventivnost kod sportista.
2.7.6.7. Oponentska pozicija
Svaki ovjek se raa kao subjekt, i nosi u svojoj svijesti, upisanu
u genetski kod, ideju dominacije. Ta osobina bi se mogla posmatrati
kao psihiki atavizam, jer u savremenom drutvu, gdje je svakom
pojedincu obezbijeen smjetaj, hrana i zatita od nasilja, nema
potrebe da se dominacijom doe do tih sredstava. U toku odrastanja
se utvruje da se moe udobno ivjeti i bez ostvarivanja dominacije.
U takvim uslovima je logino da dominacija bude zamijenjena
tolerancijom. Na nesreu, kod nekih pojedinaca genetski kod
dominacije dosta dugo traje, i u svijesti ostaje potisnut, ali kod nekih
dolazi do izraaja, toliko, da moe da doe do fatalnih posljedica.
Potiskivanje ili gaenje potrebe za dominacijom je toliko efikasnije,
koliko se kod ovjeka razvija inteligencija, na osnovu koje ovjek
pokuava da otkrije ta se deava u dui drugog ovjeka.
Tolerancija se sve vie razvija, ukoliko pojedinac uspije da se postavi
u poloaj drugog. Izaziva se najlake razorua, kada mu se pokau
zubi, ali kroz osmijeh!!

III POGLAVLJE
Opti standardi fizike pripreme sportista
3.6.1. Modeli fizike pripreme vrhunskih sportista
Modeli, kako opti, za timske pripreme cijele ekipe, odnosno
homogehih grupa u jednoj ekipi, tako i posebni, za posebne pripreme
pojedinih sportista, konstruisani su na osnovu elementarne sheme
miinih naprezanja (Sl.br.10), gdje je primijenjena signatura koja
ima sljedee znaenje:
NC (number of contraction) znai broj kontrakcija u jednoj
vjebi,
SOL znai da se radi samo jedan pokret,
RPT znai da se jedan pokret ili jedna vjeba vie puta
ponavlja,
H (character of contraction) govori o vrsti miinog
naprezanja,
MIM znai da se radi o miometrijskom naprezanju,
IZM znai da se radi o izometrijskom naprezanju,
PLM znai da se radi o pliometrijskom naprezanju.
Svaki pokret, odnosno svaka vjeba moe da se radi na tri
naina, miometrijski, izometrijski i pliometrijski.
MM (ma of muskels) znai obuhvat miine mase u jednoj
vjebi,
TTL (total) znai veliki obuhvat miine mase,
RGN (regional) znai srednji obuhvat miine mase,
LCL (local) znai mali obuhvat miine mase,
Svaki pokret, odnosno svaka vjeba moe da se radi u
kombinaciji sa vrstama miinih naprezanja u pojedinanom pokretu
(SOL) na est naina a u repetitivnom reimu (RPT) na devet naina.
QNT (quantifikation) govori o doziranju kako napora tako i
odmora,
INT (intensity) govori o jaini miinog naprezanja,

 a znai da se radi o naprezanju sa malim intenzitetom,

b znai da se radi o naprezanju sa srednjim intenzitetom,
c znai da se radi o naprezanju sa velikim intenzitetom,
VLC (velocity) govori o brzini izvodjenja pokreta,
a znai da se radi o pokretu sa malom brzinom izvodjenja,
b znai da se radi o pokretu sa srednjom brzinom izvodjenja,
c znai da se radi o pokretu sa velikom brzinom izvodjenja,
AMP (amplitude) govori o irini pokreta u zglobu,
a znai da se izvodi pokret sa malom amplitudom,
b znai da se izvodi pokret sa srednjom amplitudom,
c znai da se izvodi pokret sa velikom amplitudom.
Svaki pokret ili vjeba u kvantifikacionoj grupi (INT - VLC AMP) moe da se izvodi u kombinaciji sa vrstama miinih
naprezanja i sa obuhvatom miine mase u reimu pojedinanog
pokreta na 18 naina, a u repetitivnom reimu na 27 naina. Ukoliko
se kvantifikacione grupe kombinuju i medjusobno, onda se svaka
vjeba moe izvoditi u pojedinanom reimu na 54 - odnosno na 162
naina, a u repetitivnom reimu na 81 odnosno na 243 naina.
NR1 - broj pojedinanih pokreta u jednoj seriji,
a mali broj pojedinanih pokreta u jednoj seriji,
b srednji broj pojedinanih pokreta u jednoj seriji,
c veliki broj pojedinanih pokreta u jednoj seriji,
Broj pojedinanih pokreta u jednoj seriji u kombinaciji sa svim
do sada navedenim elementarnim oblicima miinog naprezanja
moe da se izvede na 729 naina. Naravno, ovde se radi samo o
naprezanju u repetitivnom reimu, jer se vjebanje iz grupe NR1 ne
moe ostvariti pojedinanom kontrakcijom.
RLX1 - relaksacioni intervali izmedju pojedinanih pokreta u
jednoj seriji,
a dugi relaksacioni intervali izmedju pojedinanih pokreta u
jednoj seriji,
b srednji relaksacioni intervali izmedju pojedinanih pokreta
u jednoj seriji,
c kratki relaksacioni intervali izmedju pojedinanih pokreta u
jednoj seriji,
Trajanje relaksacionih intervala u kombinaciji sa svim do sada
navedenim elementarnim oblicima miinog naprezanja moe da se

izvede na 2187 naina. I u ovom sluaju se radi o naprezanju samo u

repetitivnom reimu.
NR2 - broj serija na jednom treningu,
a mali broj serija na jednom treningu,
b srednji broj serija na jednom treningu,
c veliki broj serija na jednom treningu,
Broj serija na jednom treningu u kombinaciji sa svim do sada
navedenim elementarnim oblicima miinog naprezanja moe da se
izvede na 6561 nain. I ovaj oblik miine aktivnosti moe da se
realizuje samo u repetitivnom reimu.
RLX2 - trajanje relaksacionih intervala izmedju serija na
jednom treningu,
a dugi relaksacioni intervali izmedju serija na jednom
treningu,
b srednji relaksacioni intervali izmedju serija na jednom treningu,
c kratki relaksacioni intervali izmedju serija na jednom
treningu,
Trajanje relaksacionih intervala izmedju serija na jednom
treningu u kombinaciji sa svim do sada navedim elementarnim
oblicima miinog naprezanja moe da se izvede na 19683 naina.
Realizacija je omoguena samo u repetitivnom reimu. Skoro
dvadeset hiljada elementarnih pokreta i vjebi je ogroman broj i
upranjavanje svih moguih kombinacija doveo bi pojedinca do
srednjih sposobnosti svih djelova tijela i svih sistema organizma koji
vre bioloke funkcije. Naravno, takva visoka opta sposobnost nije
odgovarajua za veinu sportova, jer u sportu nijesu dovoljni proseci
u svim sposobnostima nego su potrebne vrhunske sposobnosti u
odgovarajuim biomotornim i funkcionalnim prostorima, dok se
mnoge sposobnosti, sa vrlo malo znaaja za veinu sportova, mogu
zanemariti. Zbog toga je neophodno konstruisati model vrhunskog
sportiste u odnosu na biomotorne i funkcionalne sposobnosti, koji bi
predstavljao glavnu orijentaciju sportskom pedagogu za sastavljanje
plana i programa kako priprema u cjelini tako i za svaki trening
pojedinano (sl.br.10).

Sl.br.10. Neke od najeih kombinacija miinog angaovanja u sportskom treningu.

Koliina sredstava tjelesnog vaspitanja, odnosno broj

elementarnih i sloenih vjebi koje ovjek moe da izvri je vrlo
veliki, tako da nije dovoljan jedan ljudski vijek da bi se izvrio svaki
mogui pokret i svaka mogua kombinacija pokreta. Zbog toga se za
svaki sport odredjuju one vjebe koje su tipine za taj sport. Pored
toga, nije dovoljno samo odrediti vjebe tipine za taj sport, nego i
odgovoriti na osnovna pitanja, koja se postavljaju pred trenera koji se
upravo sprema da na bazi naunih dostignua napravi plan i
program priprema, odnosno plan i program treninga, zavisno od
toga koji ciklus treninga je aktuelan. To su sljedea pitanja:
Koje miie favorizovati,
kojom vrstom naprezanja ih angaovati,
sa kojim osloncem treba da djeluju,
koliki procenat u odnosu na cjelokupnu muskulaturu treba da
iznosi angaovana muskulatura,
kojim intenzitetom treba da djeluje angaovana muskulatura,
kojom brzinom treba da se kontrahuju aktuelni miii,
kojom amplitudom u zglobu treba da se izvri pokret,
koliko pokreta treba da bude izvreno u jednoj seriji,
koliko treba da traju intervali odmora izmedju pojedinih
pokreta,
koliko serija pokreta treba da se radi na jednom treningu,
koliko treba da traju intervali odmora izmedju serija.

 Na pitanje koje miie favorizovati, odgovara se da su to

preteno miii opruai u zglobovima nogu, jer se pomou njih i tri
i skae i mijenja pravac i udara po lopti. Glavni generator navedenih
dejstava je etvoroglavi mii buta (m. quadriceps femoris).
Na pitanje kojom vrstom naprezanja ih angaovati,
odgovara se da je miometrijska kontrakcija tipina kontrakcija za
veinu sportova, iako na pripremama, kada se mora prei prag
naprezanja da bi se poveala sila miia, koristi se i pliometrijska
kontrakcija.
Na pitanje sa kojim osloncem treba da djeluju, odgovara se
da je za razvoj skonosti preporuljivo djelovanje sa perifernim a za
pojaanje zamaha slobodnim ekstremitetom preporuuje se
djelovanje sa centralnim osloncem.
Na pitanje koliki procenat u odnosu na cjelokupnu
muskulaturu treba da iznosi angaovana muskulatura, odgovara se
da je za veinu sportova tipino tranje, to znai da je smjenjivanjem
dejstva protaginista i antagonista u tranju obuhvaen najvei dio
muskulature, pa se moe rei da je za veinu sportova na
pripremama i treninzima potrebno obuhvatiti najvei dio
muskulature, odnosno globalni obuhvat miine mase.
Na pitanje kojim intenzitetom treba da djeluje angaovana
muskulatura, odgovara se da je za veinu sportova tipino
angaovanje muskulature sa maksimalnim intenzitetom.
Na pitanje kojom brzinom treba da se kontrahuju aktuelni
miii, odgovara se da je eksplozivni pokret tipian za veinu
sportova, prema tome na treninzima i pripremama treba da
preovladjuju pokreti izvedeni sa maksimalnom brzinom (balistika
kontrakcija).
Na pitanje kojom amplitudom u zglobu treba da se izvri
pokret, odgovara se da se tehniki u mnogim sportovima ne insistira
na pokretima velikih amplituda, ali je ipak poeljno, najvie u cilju
izbjegavanja povreda, da se na treninzima i pripremama praktikuju
pokreti sa velikom amplitudom. Potrebno je naglasiti da se zbog

spreavanja povrede miia prije svakog treninga u procesu

zagrijavanja posveuje panja i na rastezanje osjetljivih miia kao to
su miii zadnje loe buta (m semimembranosus, m. semitendinosus i
m. biceps femoris - caput longum), koji se esto povredjuju zbog
nekontrolisanih pokreta ili zbog nedovoljne zagrijanosti.
Na pitanje koliko pokreta treba da bude izvreno u jednoj
seriji, odgovara se da u jednoj seriji treba da bude mali broj pokreta,
jer su dionice sprinta u situacionim uslovima (na utakmicama) kratke
(od 20 do 50 metara).
Na pitanje koliko treba da traju intervali odmora izmedju
pojedinih pokreta, odgovara se da su za veinu sportova tipini
kratki intervali, budui da vrijeme izmedju jednog i drugog odraza u
sprintu treba da bude najkrae.
Na pitanje koliko serija pokreta treba da se radi na jednom
treningu, odgovara se da glavni dio treninga obuhvata srednji broj
kratkih sprinterskih dionica.
Na pitanje koliko treba da traju intervali odmora izmedju
serija, odgovara se da intervali odmora izmedju serija treba da budu
kratki i to po principu da izmedju prvih serija intervali odmora budu
kratki, izmedju srednjih serija da budu krai a izmeu posljednjih
serija da budu najkrai, primjereno trenutnim funkcionalnim
sposobnostima svakog pojedinaca. Progresivnim optereenjem
prelazi se prag brzinske izdrljivosti, ime se efikasno postie
optimalni razvoj anaerobno-alaktatnih kapaciteta u intermitentnom
reimu.
3.6.2. Doziranje
Posebno je pitanje kako za svakog pojedinca definisati ta je to
mali, srednji i veliki intenzitet; ta je to velika, srednja i mala brzina
kontrakcije; ta je to velika, srednja i mala amplituda pokreta.
Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, pa je zbog potrebe
jedinstvenog kriterijuma utvrdjena konvencija na koji nain se
odredjuju gore navedene trodjelne gradacije.

Intenzitet se odreuje na sljedei nain: Izmjeri se maksimalna

sila aktuelnih miia ili pomou balistikog klatna ili pomou
dinamometra. Ta je sila predstavljena u kilogramima, to predstavlja
vrijednost izraenu brojkom, od koje se polazi. Optereenje od 1 33% te vrijednosti predstavlja naprezanje sa malim intenzitetom; Od
33 -66% te vrijednosti predstavlja naprezanje sa srednjim
intenzitetom; Od 66 - 100% te vrijednosti predstavlja naprezanje sa
velikim intenzitetom.
Brzina se odredjuje na sljedei nain: Izmjeri se maksimalna
brzina kontrakcije aktuelnih miia ili pomou refleksometra ili
pomou postojeih elektronskih ureaja. Ova brzina pojedinane
kontrakcije se mjeri u stotinkama sekunde. Takodje se pomou
toper-sata izmjeri maksimalna brzina kretanja za kratku dionicu,
tipinu za veinu sportova. Ova brzina savladavanja predjenog puta
mjeri se takoe u stotinkama sekunde. Dobijene vrijednosti
predstavljaju vrijednost izraenu brojkom, od koje se polazi. Preena
dionica u vremenu, produenom za 1 -33% od maksimalne brzine,
predstavlja kretanje velikom brzinom, preena dionica u vremenu,
produenom za 33% - 66% od maksimalne brzine, predstavlja
kretanje srednjom brzinom, preena dionica u vremenu,
produenom za 66 - 100% od maksimalne brzine, predstavlja kretanje
malom brzinom.
Amplituda se odreuje na sljedei nain: Izmjeri se maksimalna
amplituda u aktuelnom zglobu, ija je pokretljivost prethodno
standardnim zagrijavanjem poveana. Mjerenje se vri pomou
jednostavnih uglomjera. Rezultat se oitava u stepenima. Izmjeren
broj stepeni predstavlja vrijednost izraenu brojkom od koje se
polazi. Obim pokreta smanjen za 1 - 33% izmjerene amplitude
predstavlja pokret sa velikom amplitudom; Obim pokreta smanjen za
33 - 66% izmjerene amplitude predstavlja pokret sa srednjom
amplitudom; Obim pokreta smanjen za 66 - 100% izmjerene
amplitude predstavlja pokret sa malom amplitudom kretanja u
zglobu.
Ovdje su navedeni najprostiji mjerni instrumenti, iako postoje
vrlo praktini i vrlo precizni elektronski instrumenti, ali nijesu svima
jo dostupni.
Takoe treba rei da za veinu sportova jo ne postoje opte
prihvaeni standardni testovi, tako da mnogi treneri koriste

nestandardizovane testove, ili koriste svoje iskustvo prilikom

procjene optereenja, sile, brzine, amplitude itd. Za tako neto postoji
i opravdanje jer u mnogim sportovima ne postoje standardna
kretanja u odnosu na tehniku, niti standardnih kretanja u odnosu na
brzinu kretanja i duinu dionica.
Da bi se dobila kompletna predstava o statusu sportista, samo u
odnosu na morfoloki i funkcionalni status, na osnovu iskustva
autora, bilo bi neophodno pratiti sljedee elementarne varijable:
Antropometrijski prostor:
- Longitudinalnost,
- transverzalnost,
- cirkularnost,
- adipoznost, i
- masa.
Biomotorni prostor:
- Sila,
- brzina reagovanja,
- brzina sa otporom,
- izdrljivost lokalna, i
- izdrljivost opta.
Funkcionalni prostor:
- Puls u miru,
- puls odmah nakon standardnog napora,
- puls jedan minut nakon standardnog napora,
- krvni pritisak, min/max, i
- vitalni kapacitet
Ultrastrukturalni prostor:
- Fosfagen,
- glikogen,
- laktat,
- sukcinatdehidrogenaza, i
- fosfofruktokinaza (PFK).
Humoralni prostor:
- Eritrociti,

- leukociti,
- hemoglobin (H), i
- acidobazna ravnotea.
Pravi morfoloko-funkcionalni status nije mogue dati na
osnovu posmatranja, nego samo na osnovu testova u gore navedenim
prostorima. Budui da dodatno navedeni prostori izlaze izvan
sadraja standardnih udbenika, isti nee biti ovdje razradjivani.
3.6.3. Opti principi planiranja i programiranja fizikih
priprema sportista
3.6.3.1. Model vrhunskog sportiste
Da bi se mogao sastaviti odgovarajui plan i program priprema,
neophodno je da se zna kakvo je stanje pojedinca koji treba da bude
podvrgnut tom planu i programu. To se stanje utvrdjuje
odgovarajuim testovima na odredjenom uzorku. Statistiki proseci
skoro da i nemaju mjesta u vrhunskom sportu. Budui da se u sportu
uvijek trai najbolji, u sportskom treningu se primjenjuje metod
oaradigme, odnosno kao uzorak uzima se najbolji pojedinac, odnosno
vrhunski rezultat, koji je taj pojedinac postigao. Treba napomenuti da
je paradigma vrhunski fluktuirajui rezultat, tzv. inkrizina
paradigma, jer se oboreni rekord naputa, a za paradigmu se uzima
novi rekord.
Dobro trenirani sportisti u prosjeku raspolau sa oko 5000
kalorija u roku od 24 asa, i na osnovu takve pretpostavke sastavlja se
plan i program treninga, u kojem se doziranje vri na osnovu
rezultata testova, specifinih za pojedine sportove. Planiranje i
programiranje treninga u makrociklusu u osnovi se radi po principu
sukcesivnog smjenjivanja baze i nadgradnje u est faza:
Prva faza:
AEROBNI KAPACITETI KAO BAZA 1.
Druga faza:
ANAEROBNO-LAKTATNI
KAPACITETI
KAO
NADGRADNJA 1 i BAZA 2.
Trea faza:
ANAEROBNO-LAKTATNI
KAPACITETI
KAO
NADGRADNJA 2 i BAZA 3.

etvrta faza:
SITUACIONO-LAKTATNI KAPACITETI KAO NADGRADNJA
3 i BAZA 4.
Peta faza:
SITUACIONO-ALAKTATNI
KAPACITETI
KAO
NADGRADNJA 4 i BAZA 5.
esta faza:
PROFESIONALNA UTAKMICA KAO NADGRADNJA 5 (vidi
tabelu br.3).
Tab.br.3
BAZA
NADGRADNJA
Polazno stanje
Aerobni kapaciteti
Aerobni kapaciteti
Anaerobni laktatni kapaciteti
Anaerobni laktatni kapaciteti
Situaciono-anerobni laktatni kapaciteti
Anaerobni alaktatni kapaciteti
Situaciono-anerobni alaktatni kapaciteti
Situaciono-anerobni alaktatni
Situacioni trening
kapaciteti
Situacioni trening
Profesionalno takmienje.
Tab.br.3. Princip sukcesije baz i nadgradnje u programiranju sportskog
treninga.

Plan i program bazira se prije svega na osnovama naunih

istraivanja u oblasti fiziologije i funkcionalne anatomije, kao i na
viedecenijskom iskustvu profesionalnih trenera. Oblast fizike
pripreme sportista nije dovoljno istraena, tako da se mogu sresti
razne verzije programa priprema sportista. Dvadesetetvoroasovni
rotacioni ritam planete Zemlja je uslovio da se kod veine mesodera,
pa i kod ovjekovog pretka, razvije odgovarajui metabolizam, vezan
za ovaj prirodni ritam. ovjekov predak je svakog dana najmanje
jedan put morao da unosi hranu u svoj organizam. Naravno, ta
"hrana" je imala snane miie, brze noge i otre zube, tako da je
ovjekov predak morao za svoj dnevni obrok da utroi mnogo
energije. Ukoliko bi hrana izostala samo jedan dan, pitanje je da li bi
taj pojedinac, nakon 48 sati gladovanja, imao dovoljno energije da
ulovi neku ivotinju i da preivi. Ovakav prirodni ritam se kod
ovjekovog pretka oformljavao stotinama hiljada godina tako da
civilizacija, koja relativno kratko traje, nije mogla znaajno da utie u
smislu promjene ovog ritma. Takodje i mnoga istraivanja su

potvrdila pojavu korelacije izmedju prirodnog ritma i

superkompenzacije.
Princip planiranja i programiranja treninga se bazira na
prirodnom ritmu od 24 asa, dozirajui napor i tempirajui odmor
tako da se sljedei napor vremenski podudari sa pojavom
superkompenzacije. To znai da se odmor dui od 24 asa ne planira
u pripremnom periodu. Naravno, neplanirane pojave kao bolest,
povreda, psihiko preopterenje i sl. ponekad uslovljavaju odstupanje
od ovog biolokog aksioma. Postoje i drugi oblici bioritmova, ali
jedino je bioritam od 24 asa (cirkadian) nepobitno potvren.
Programirani predasi kako za pojedince tako i za odredjene
grupe sportista, ak i za cio tim postoje u predtakmiarskoj i
takmiarskoj fazi, gdje nalaze svoje opravdanje zbog toga to je
osnovni cilj u tim fazama da se odri i steeni nivo aerobnih i
anaerobnih kapaciteta, nivo koji je relativno za ovaj period najvii i
koji se stekao sistematskim dizanjem u pripremnom periodu.
3.6.3.2. Sportski trening i nain utroka energije
Savremeni ovjek moe da postigne vrhunski rezultat u
dugotrajnom i sporom tranju.
Savremeni ovjek moe da postigne vrhunski rezultat u tranju
kraem po distanci, a veem po brzini.
Savremeni ovjek moe da postigne vrhunski rezultat u tranju
na najkraim distancama sa najveim brzinama.
Ali, savremeni ovjek kao pojedinac, iako bi imao relativno
maksimalne morfofunkcionalne sposobnosti, nije u stanju da
postigne vrhunski rezultat na sva tri naina istovremeno.To znai da
se u veini sportova prije svega moraju razviti oni kapaciteti koji su
dominantni. Ako se pogleda shema udjela energetskih procesa u
okviru dobijanja energetike u zavisnosti od trajanja, moe se vidjeti
da kratka i maksimalna naprezanja traju najvie do 15 sekundi i da se
odvijaju na bazi razlaganja adenozintrifosfata (ATP), uglavnom
akumuliranog u miinim elijama, i funkcionie po principu "Koliko
imam toliko potroim". Takodje se moe vidjeti da kratka ali ne
najkraa i velika ali ne najvea naprezanja (submaksimalna) mogu da
traju do jednog minuta i da se odvijaju uglavnom na bazi glikolitikih
procesa, i funkcioniu po principu 'Troim ono to imam i ono to

pomalo dobijam". Takoe se moe vidjeti da dugotrajna i mala

naprezanja mogu da traju vie sati i da se odvijaju na bazi
oksidativnih procesa. To je ustvari stabilno stanje, odnosno ravnotea
izmedju izvrenog rada i energije koja se uglavnom dobija spolja
(kiseonik), i procesa razlaganja eera i viih masnih kiselina u
organizmu, to u nekim sportovima (skijako tranje, biciklistike i
planinarske ture, trkaki i plivaki maraton, moderni triatlon i si.),
gdje su aerobni kapaciteti kapitalni za taj sport, ovakvo naprezanje
moe da potraje i nekoliko sati.
Ta se ravnotea naziva ergostaza koja funkcionie po principu:
"Koliko dobijem toliko potroim", (sl.br.11).

Sl.br.11. Tokovi energetske potronje u zavisnosti od upotrebe koliine sile i

od vremena trajanja.

Skica na slici br.11 predstavlja nain energetske potronje kod tri

osnovna naina treniranja, sa sljedeim znaenjem:
F = nejednako graduiranje sile.
T = nejednaki vremenski intervali.
ANAER-ALC (vea zatamnjenost):
a) Naprezanje - veliko.
b) Trajanje - kratko, 0 15 sec.
c) Potronja/t - velika, glikogen.
d) Reim - anaerobni-alaktatni.

ANAER-LAC (srednja zatamnjenost):

a) Naprezanje - srednje.
b) Trajanje - srednje, 20 sec 1min.
c) Potronja/t - srednja, glikogen + lipidi.
d) Reim - anaerobni-laktatni.
AER-OX (mala zatamnjenost):
a) Naprezanje - malo.
b) Trajanje - dugo, od dva minuta do nekoliko sati.
c) Potronja/t - mala, lipidi.
d) Reim - aerobni.
U priloenoj shemi moe se pretpostaviti gdje bi bilo mjesto za
sportske igre, negdje izmedju anaerobno-alaktatnih i anaerobnolaktanih kapaciteta. Naime priloena shema pokazuje rezultate
istraivanja kontinuiranih naprezanja, dok je za veinu sportova
tipian intermitentni reim tj reim gdje se kratke dionice prelaze
uglavnom najveom brzinom, ali u odredjenim vremenskim
razmacima, tako da se za sljedei kratki sprint sa loptom ili bez lopte,
sa promjenom pravca ili bez promjene pravca, sa ometanjem od
strane protivnika ili bez tog ometanja, igra sporim kretanjem od
hoda do lakog tranja privremeno i relativno odmori, odnosno
donekle popuni energetske rezerve i tako pripremi za sljedeu
sprintersku dionicu. Karakteristina za veinu sportova je i injenica
da situacioni uslovi diktiraju i duinu dionica i brzinu kretanja i
promjenu pravca i ritma tranja, i stepen ometanja protivnika, i
duinu trajanja relaksacionog intervala i jo mnogo karakteristika u
mnogim sportovima, to jo niko nije sistematski kompletirao. Sve to
ukazuje da e biti vrlo teko konstruisati standardne testove za
veinu sportova, upravo zbog toga to na terenu za vrijeme igre
uslovi nikad nijesu isti tako da se nije desilo niti e se desiti da se
jedna utakmica ponovi, makar bi se i svi akteri dogovorili da je
ponove. Zbog toga se u veini sportskih igara koriste testovi koji
nijesu idealni, ali zato najmanje odstupaju od realnog odslikavanja
stanja.
3.6.3.3. Somatske karakteristike sportista omladinskog uzrasta

Otprilike u desetoj godini ili neto kasnije kod djeaka poinje

izluivanje
gonadotropina
iz
prednjeg
renja
hipofize
(adenohipofiza) to izaziva automatski i izluivanje testosterona, pa
se funkcija testisa pojaava u odgovarajuoj mjeri. Nakon trinaesteetrnaeste godine djeaci dostiu punu polnu zrelost i time se
zavrava pubertet i poinje faza adolescencije odnosno mladalako
doba, koje traje od zavretka puberteta do pune zrelosti koja se
ostvaruje oko dvadesete godine ivota. Mora se napomenuti da se
organizam i dalje razvija i konano okotavanje se zavrava oko
dvadesetpete godine ivota, medjutim, taj proces nije toliko
intenzivan tako da se moe smatrati da je jedan dvadestogodinjak
tjelesno oformljen (A.C.Guyton, 1976).

IV POGLAVLJE

METODIKA TRENINGA
FUNKCIONALNIH SPOSOBNOSTI

Nobile vincendi genus est patientia, vincit qui patitur: si vis

vincere, disce pati.
Strpljenje je plemenit nain pobede; ko (istrajno) trpi pobeuje; ako eli pobediti - naui trpeti (biti strpljiv).

Kljuni termini
----------------------------------------Anaerobno treniranje
Aerobno treniranje

rening funkcionalnih sposobnosti karakterie stimulaciju i

podizanje efikasnosti aerobnih i anaerobnih energetskih
mehanizama, prvenstveno preko usavravanja funkcija
kardiorespiratornog sistema i metabolikih (aerobnih i

anaerobnih) funkcija miinih elija. Celokupni funkcionalni

potencijal sportiste odreuju zajedno aerobni i anaerobni energetski
procesi. U razliitim sportskim disciplinama preovladava i razliiti
energetski mehanizam, tako da kod jednih preovladava aerobni, kod
drugih anaerobni, a kod treih se pojavljuje meani aerobnoanaerobni ili anaerobno-aerobni energetski metabolizam.
Visok nivo funkcionalnih sposobnosti moe osigurati kondicioni
trening, s obzirom na to da on aktivira kako cirkulatorne, tako i
miine adaptacione procese. Za metodiko oblikovanje treninga
usmerenog na podizanje aerobnih i anaerobnih mogunosti sportiste,
potrebno je da trener dobro poznaje efikasne metode za razvoj
pojedinih bioenergetskih mehanizama, koji lee u osnovi
funkcionalnih sposobnosti.
Ove metode i njihove karakteristike su opisane u delu Biohemijske i
fizioloke osnove metoda treninga (I deo, poglavlje 7).

Anaerobno treniranje

U okviru metodike anaerobnog treninga potrebno je reiti tri

osnovna zadatka:
1. Podii funkcionalne mogunosti fosfokreatinskog energetskog
mehanizma;
2. Usavriti glikolitiki energetski mehanizam;
3. Poveati efikasnost nervnih struktura u specifinim uslovima
kiseonikog duga.
Metodiki put usavravanja nelaktatne komponente
anaerobne izdrljivosti odreen je trajanjem kreatinfosfatne reakcije i
vremenom koje pokriva nelaktatni kiseoniki dug. Pogodna metoda je
metoda maksimalnog intervalnog rada, koja izaziva burne fizioloke
reakcije zbog kojih se frekvenca srca penje i do 190 otk/min. Korisno
je primenjivati 4-5 ponavljanja sa pauzama izmeu ponavljanja od 3
minuta, a izmeu serija oko 7-10 minuta.
Pogodne trenane aktivnosti su: kratki sprintevi, serije poskoka i sve
specifine vebe visokog intenziteta sa trajanjem ne duim od 30
sekundi.

Metodiki put razvoja laktatne komponente anaerobne

izdrljivosti karakterie izazivanje jakih glikolitikih reakcija i
korienje energije iz anaerobnih glikolitikih spojeva. Intervalna
metoda je najpogodnija, a korisne trenane aktivnosti su: tranje na
deonicama od 200-600m i specifini poligoni sa trajajem do 2 minuta.
Intenzitet rada se kree u intervalu od preko 80%-95% od
maksimalnog i izaziva najvie vrednosti fiziolokih reakcija sa
frekvencom srca od preko 200 otk/min. Trenani rad se odvija u 3-4
serije sa 3-4 ponavljanja u jednoj seriji.
Zbog potrebe podizanja sposobnosti za toleranciju vee koncentracije
laktata u krvi, primenjuju se produeni pasivni odmori.

Aerobno treniranje

U okviru metodike aerobnog treninga potrebno je usavravati

oksidativne energetske procese i stalno nadoknaivanje potroene
energije transportom kiseonika na periferiju lokomotornog
aparata. Potrebno je usavriti dinamiku sinhronizaciju funkcija
svih organa i organskih sistema, koji su odgovorni za transport i
potronju kiseonika u toku trenane aktivnosti.
Bilo je ve govora da su za ovaj cilj najpogodnije kontinuirana i
intervalna metoda. Pogodne trenane aktivnosti su tranje razliitih
deonica, tranje sa promenom tempa, specifine i situacione vebe sa
intenzitetom rada od preko 60%-85% (kod dobro treniranih sportista
na izdrljivost iznosi preko 90%) od maksimalnog, u zoni frekvence
srca od 150-180 otk/min. U intervalnom treningu intervali odmora
izmeu radnih optereenja ne treba da budu dui od 2 minuta, a broj
ponavljanja zavisi od individualnih mogunosti sportiste da odri
stabilnu i visoku potronju kiseonika. U kontinuiranom radu
trenana aktivnost traje neprekidno due od 60 minuta, na frekvenci
srca oko 160 otk/min.(i vie), to je odreeno nivoom anaerobnog
praga.

Primeri:

U donjim tabelama su prikazani primeri, raspored i distribucija zona

optereenja u treningu za razvoj dominantno aerobne sposobnosti.
Tab. Pet nivoa intenziteta za sportove sa dominantnim ueem izdrljivosti.
Intenzitet
1
2
3
4
5

Karakteristike
Treninga
Trening tolerancije
na laktate (lLa)
Trening VO2max
Anaerobni prag
O2 prag
O2 kompenzacija

Ritam
aktivnosti
Maximalan

SF otk/min.
>180

% od totalnog
obima treninga
85-95

Vrlo visok
Visok
Srednji
Nizak

170-180
160-170
150-160
130-150

80-90
80
70
40-60

Tab. Primer rasporeda pet nivoa intenziteta u mikrociklusu, kod sportova sa dominirajuom aerobnom
izdrljivou.

Ponedeljak
3/5

Utorak
1/2
4/5

etvrtak
1/3/4

Sreda
5

Petak
4

Subota
2/3/5

Nedelja
-

Tab. Primer treninga energetskih sitema za sportiste juniore.

Inten
zitet

Treninga
za

Trajanje

Trening La
tolerancije
Anaerobni
praga
Aerobni
prag

3o sek.2 min
2-7 min.
8-30 min.
30 min. do
2h

2
3

Broj
ponavlj
anja
6-8
6-4
6-4
3-1

Interval
odmora

Koncentacija
La mmol/l

Frekvenca
srca

5-10
min.
5-7 min.
5-15 min
2 min.

Vie od 12
4

Blizu
Maksimalne
160-170

2-3

-150

Tab. Distribucija i proporcija tri zone intenziteta u mikrociklusu.

Intenzitet

U pripremnom periodu

U takmiarskom periodu

5%

5-10%

2
3

10-15%
80-85%

20%
70-75%

Tab. Efekti pet zona intenziteta treninga energetskih sistema.

Koncentacija
Laktata
mmol
20

Trening za

FS otk/min

Maksimalna
anaerobna
snaga

200

% od max.
intenziteta

200
12

Tolerancija
na mlenu
kiselinu

85-90
200

Trenani
efekat

Trenani
dobitak
Visok razvoj
anaerobne
izdrljivosti
Preko ovoga moe
dovesti do
pretreniranosti
----------------------

190-200
80-90
VO2max
180
170

4
Anaerobni
prag

160

(60)-7085

-Znaajno
podizanje aerobne
sposobnosti
-Intenzitet za
optimalni razvoj

150
Poveanje
aerobne
izdrljivosti

140
2

130
120
Aerobni
prag

110

60
50
--------------

100
1.1
80

Malo poveanje
aerobne

izdrljivosti
Oporavak

Primer: Raspored zona intenziteta u razliitim mikrociklusima

Zone intenziteta su:
1. Trening tolerancije na laktate (TTL);
2. Trening maksimalne potronje kiseonika (TVO2max);
3. Trening anaerobnog praga (TAnP);
4. Trening fosfatnog sistema (TFS);
5. Trening aerobnog praga (TAP).
Tab. Rani pripremni mikrociklus u kome je intenzitet TAP = 75% i TanP = 25%.
Vreme

Pon.

Ut.

Sr.

et.

Pet.

Sub.

Ned.

Pre. Pod

3+5

U ovom sluaju superkompenzacija se dostie u utorak, sredu, petak

i nedelju.
Tab. Kasni pripremni mikrociklus sa proporcijom intenziteta: TAP=50%, TanP=45%, TTL=5%.

Vreme

Pon.

Ut.

Sr.

et.

Pet.

Sub.

Ned.

Pre. pod

1+3+5

Po.pod

3+5

Superkompenzacija se javlja u sredu i etvrtak, i ponovo u

ponedeljak u sledeem mikrociklusu.
Tab. Predtakmiarski mikrociklus sa nivoima intenziteta sa sledeom proporcijom: TAP=40%,
TanP=20%, TVO2max=20%, TFS=10% i TTL=10%.

Vreme

Pon.

Ut.

Sr.

et.

Pet.

Sub.

Ned.

Pre. pod

Po.pod

4+5

Superkompenzacija se javlja svakodnevno s tim da je najvea u

subotu i nedelju.
Tab. Mikrociklus u takmiarskoj fazi bez takmienja za vreme vikenda-proporcija intenziteta moe biti
ovakva: TAP=20%, TTL=20%, TVO2max=20%, TFS=20% i TanP=20%.

Vreme

Pon.

Ut.

Sr.

et.

Pet.

Sub.

Ned.

Pre. pod

4+5

1+5

Po.pod

4+5

4+5+1

Supekompenzacija se javlja u sredu i za vreme vikenda.

Tab. Takmiarski mikrociklus sa takmienjem preko vikenda-proporcija intenziteta je sledea: TAP=80%
i TFS=20%.

Vreme

Pon.

Ut.

Sr.

et.

Pet.

Sub.

Ned.

Pre.
pod
Po.pod

4+5

4+5

Takmie
nje
Takmie
nje

Takmie
nje
-

Ovakav raspored intenziteta omoguava supekompenzaciju, koja

svakodnevno raste i dostie najvie vrednosti u dane takmienja.

Saetak
Celokupni funkcionalni potencijal sportiste odreuju
zajedno aerobni i anaerobni energetski procesi. U razliitim
sportskim disciplinama preovladavaju razliiti energetski mehanizami.
Kod jednih preovladava aerobni, kod drugih anaerobni, a kod treih se
pojavljuje meani aerobno-anaerobni ili anaerobno-aerobni energetski
metabolizam.
Visok nivo funkcionalnih sposobnosti moe osigurati tzv.
kondicioni trening, s obzirom ma to da on aktivira kako
cirkulatorne, tako i miine adaptacione procese.
Za metodiko oblikovanje treninga usmerenog na podizanje aerobnih i
anaerobnih mogunosti sportiste, potrebno je da trener dobro poznaje
efikasne metode za razvoj pojedinih bioenergetskih mehanizama, koji
lee u osnovi funkcionalnih sposobnosti.
U okviru metodike anaerobnog treninga potrebno je reiti tri
osnovna zadatka:
- Podii funkcionalne mogunosti fosfokreatinskog energetskog
mehanizma;
- Usavriti glikolitiki energetski mehanizam;
- Poveati efikasnost nervnih struktura u specifinim uslovima
kiseonikog duga.
U okviru metodike aerobnog treninga potrebno je:
- Usavravati oksidativne energetske procese i stalno
nadoknaivanje potroene energije transportom kiseonika na
periferiju lokomotornog aparata;
- Potrebno je usavriti dinamiku sinhronizaciju funkcija svih
organa i organskih sistema, koji su odgovorni za transport i
potronju kiseonika tokom trenane aktivnosti.

Studijska pitanja:

1. ta ini metodiku treninga funkcionalnih sposobnosti?

2. ta je aerobno treniranje?
3. Koje su metode aerobnog treninga?
4. ta je anaerobno treniranje?
5. Koje su metode anaerobnog treninga?

V POGLAVLJE

METODIKA TRENINGA MOTORIKIH

SPOSOBNOSTI

Zar ne zna da oni koji od prirode imaju slabo telo, ako se

izvebaju postaju jai u onom zata se izvebaju, i to lake podnose
nego najjai kada se zanemare.
Sokrat (469 399. pre n. e.)
to se tie lepote tela, najjednostavniji uslov je da se ono
razvija odmah, jo dok su deca mala. ....mada je to sasvim neobina
stvar....To neka bude zakljuak: vebanje u kretanju, primenjeno kod
sasvim male dece predstavlja jedno od sredstavam, koje mnogo
pomae da moemo postii jedan deo duevne vrline.
Platon (427-347. pre n. e)

Kljuni termini
----------------------------------------Didaktiki principi
Metodika treninga snage
. Valsalva fenomen

Metodika treninga brzine

Metodika treninga izdrljivosti
Metodika treninga koordinacije
Metodika uenja motorikih znanja
Motoriko uenje
. koncept kognitivno-motorikog uenja
. sportska tehnika
. sportska taktika
. motoriko dejstvo
. strukturiranje pokreta
. tehniko taktika znanja
Metodika treninga fleksibilnosti
Metodika treninga preciznosti
Metodika treninga ravnotee

snovni zadatak metodike fizike ili kako se esto naziva

- kondicione pripreme u treningu sportista je razvoj i
odravanje motorikih sposobnosti definisane kao: snaga,
brzina, izdrljivost, fleksibilnost, koordinacija i preciznost.
Istraivanja motorikih sposobnosti u sportskim aktivnostima su
potvrdila, da je ovaj segment nemogue opisati sa nekoliko latentnih
dimenzija (esto se navode tri osnovne: brzina, snaga i izdrljivostlee u osnovi svih ostalih), ve je re o sloenoj strukturi
kvantitativnih i kvalitativnih svojstava, koja su jo na nivou hipoteza.

Elementarni didaktiki principi u trenanom radu

Svaki trenani nadraaj, posmatran dugorono, mora da se
upravlja prema bioloko-pedagokim zakonitostima. Na osnovu njih
se motorike sposobnosti mogu razviti postepenim poveanjem
optereenja uz primenu odreenih metoda-naina. Maksimalna
adaptacija, ekonominost i efikasnost, tj. maksimalan rezultat za

relativno minimalno vreme uz optimalnu potronju energije se moe

postii samo ako se potuju sledei principi:
-

Od slabijeg naprezanja ka jaem;

Od sporijeg ka brem kretanju;
Od manje ka veoj izdrljivosti;
Od pravolinijskog ka krivolinijskom kretanju;
Od veeg ka manjem broju ponavljanja u jednoj seriji;
Od manjeg ka veem broju serija na jednom treningu;
Od manjeg ka veem broju trenanih dana u jednom
ciklusu;
Od manjeg ka veem broju treninga u toku dana;
Od duih ka kraim intervalima odmora u toku
treninga i izmeu treninga.

Metodika treninga snage

Snaga je sposobnost sportiste, koja se manifestuje prilikom
savladavanja razliitih otpora. Snaga miia zavisi od fiziolokog
preseka i duine miia, biohemijskih-metabolikih procesa, koji se
odvijaju u toku rada centralnog nervnog sistema (koji je odgovoran za
regulaciju i mobilizaciju procesa pri ispoljavanju snage) i psihikih
funkcija sa dominacijom motivacije. Snaga koju ispoljava mii zavisi
od broja aktiviranih motorikih jedinica, pri emu motoriku jedinicu
ini jedna nervna elija i sve miine elije (vlakna) koje ona
nadrauje, kao i od uestalosti aktiviranja motorikih jedinica u
jedinici vremena. Uslovljena je reaktivnou miia, tj. silom kojom
mii odgovara na odreeni impuls.
S obzirom na to da postoji veoma velik broj razliitih sportskih
aktivnosti u kojima se snaga razliito ispoljava, sasvim je jasno da
postoji i velik broj vrsta ili oblika ispoljavanja snage.
Generalna podela tipova snage bi mogla da se izvri na osnovu
nekoliko kriterijuma:
Prema tome u kakvom reimu miii razvijaju snagu (sa ili bez
kretanja) razlikuje se - dinamika i statika (izotonika i
izometrijska) snaga.

Kod dinamike snage miii se skrauju i produuju (kada se pripoji

miia udaljuju, pri emu nastaje tzv. miometrijska snaga), dok su
kod statike snage miii uvreni izmeu dve fiksne take sa
poveanjem njihove unutranje napetosti.
Po drugom kriterijumu-gde postoji zahtev za savladavanjem
maksimalnih optereenja dinamikim ili statikim ispoljavanjem
snage, snaga je definisana kao maksimalna. Posebnu panju ovde
zasluuje podela na:
- Maksimalnu apsolutnu;
- Maksimalnu relativnu snagu.
U prvom sluaju re je o snazi koju sportista razvije prilikom
savladavanja maksimalnih optereenja, a u drugom o snazi koja je
svedena na kilogram telesne mase sportiste.
Za maksimalno brzo izvoenje jednokratnog pokreta potrebna je
eksplozivna ili brzinska snaga, a za sposobnost ponavljanja pokreta u
kome se ispoljava snaga koristi se termin repetitivna snaga.
Trei kriterijum-gde su vrste snaga povezane sa
izdrljivou, razlikujemo: snanu izdrljivost-izdrljivost u snazi (ali
i repetitivnu snagu, koja je izuzetno mnogo saturirana izdrljivou).
Re je o sintezi snage i izdrljivosti-engl. Stamina.
Ve iz ovoga je jasno da prilikom definisanja snage treba obratiti
panju na terminoloke izraze, jer za ovu motoriku sposobnost
postoje razliiti nazivi (koji i razliito znae), kao to su: sila, mo,
jakost i sl, a to jo nije definisano jedinstvenim pojmom.
Za snagu se na engleskom jeziku koristi izraz power -obeleava se sa
P.
Za silu termini strenght-force - u literaturi se najee obeleava sa
F.
Sila (F) se u mehanici definie po drugom Njutn-ovom zakonu,
kao proizvod mase tela (m) i njegovog ubrazanja (a), tj. F = m x a.
Meri se u Njutn-ima (N).
U statikim-izometrijskim uslovima nema kretanja pa samim tim ni
ubrzanja, a sila se tada iskazuje kao veliina spoljanje sile, koja se
miinim naprezanjem ponitava npr. teinom podignutog tega ili
izmerene sile na dinamometru.
Snaga (P) se u mehanici definie kao kolinik izvrenog rada
(A) i proteklog vremena (t), meri se u vatima (W). Snaga se vezuje za

savladavanje izvesnog puta (S) u funkciji vremena. Ako se rad (A)

definie kao proizvod sile i puta na kojem ona deluje (F x S), onda je
jasno da je snaga saturirana sa brzinom, jer je brzina (V) jednaka
koliniku preenog puta (S) i vremenu za koji se put (t) pree (V =
S/t). Matematiki snaga se moe izraziti na sledei nain: P = F x S/t,
poto je S/t brzina (V), P = FxV, tj. kao proizvod sile i brzine tela na
koje ta sila deluje. Mi govorimo o miinoj snazi, koja se javlja
prilikom razliitih kretnih struktura u sportskim aktivnostima.
Ovde je bitno objanjenje relacije sile i brzine koje je zapoeo Hill jo
1938. (poznataHill-ova kriva u obliku hiperbole).

Na osnovu Hillo-ove krive mogue je direktno utvrditi relacije izmeu

snage i brzine. Svaka taka na krivoj determinisana je odgovarajuom
silom i brzinom pri kojoj je ostvarena, tj. svaka taka predstavlja
precizno odreenu veliinu ispoljene snage. Kriva snaga-brzina dala je
nekoliko zakonitosti:
-

Snaga miia u izometrijskim uslovima je jednaka nuli;

Sa poveanjem brzine kontrakcije miia - njegova snaga
raste uprkos smanjenju sile;

Postoji optimalna brzina skraenja miia, pri kojoj on

razvija maksimalnu snagu.

U odreenom pokretu za vreme sportske aktivnosti situacija je neto

drugaija. Tada se sila i snaga ispoljavaju kao dva relativno nezavisna
antropomotorika svojstva. Sila (jaina) se tada pojavljuje kao
sposobnost miia da ostvari veliku napetost u izometrijskim uslovima
pri velikom spoljanjem otporu, a malim brzinama skraenja. Snaga
se pojavljuje kao sposobnost miia da deluje relativno velikim silama
protiv manjeg spoljanjeg otpora, ali pri velikim brzinama
kontrakcije. U praksi bi to znailo da jaka osoba ne mora
istovremeno biti i snana i obrnuto. U odnosu na to i sportovi se
razlikuju po tome da li je kod njih vanija sila (bacanje teih sprava,
bodi-bilding) ili snaga (skokovi, bacanje lakih sprava). Iako postoji
osnova da se sila i snaga tretiraju kao nezavisna svojstva, podruje
njihovog razgranienja treba uzeti uslovno, jer ga je teko striktno
odrediti. O sili i snazi ne treba govoriti kao o apsolutno nezavisnim,
ve kao o relativno nezavisnim svojstvima.
Osnovni faktori znaajni za ispoljavanje sile i snage su:
a. Tip miinih vlakana-sila (jaina) brzih i sporih vlakana je
slina, dok brza vlakna mogu da ostvare veu snagu;
b. Arhitektura miia-odnos izmeu duine miinih vlakana
i povrine njihovog fiziolokog preseka. Od presudnog znaaja
za silu je povrina fiziolokog preseka, a za maksimalnu
brzinu kontrakcije duina miia. Vretenasti miii su dui i sa
manjim fiziolokim presekom, te su veih mogunosti za
ispoljavanje brzine i snage (m. biceps i triceps brachi, m.
brachioradialis, m. quadriceps femoris i dr.). Perasti miii se
sporije kontrahuju i mogu da razviju veu silu (m.pectoralis
major, m. soleus idr.).
c. Zamor i temperatura-pri znatnom padu temperature miia
i/ili pri velikom zamoru, miii gube i na sili i na snazi u svim
reimima kontrakcije. Sila manje opada od snage.
d. Hormonalni mehanizmi-videti u delu Izgradnja miinog
tkiva i adaptacioni efekti treninga.
e. Trening-videti u delu Uticaj treninga na snagu miia.

Tipovi miine snage i njihov razvoj

Eksplozivna snaga je sposobnost sportiste koja mu
omoguuje davanje maksimalnog ubrzanja sopstvenom telu, nekom
predmetu (spravi) ili partneru. U osnovi eksplozivne snage lei
sposobnost da se uloi maksimalna energija u jedinici vremena (za to
krae vreme).
Ona se najvie manifestuje u aktivnostima tipa bacanja, skokova,
udaraca i sprinteva. Sprint mnogi autori svrstavaju u faktor brzinske
snage.

Najee metode za razvoj eksplozivne snage su:

Metod eksplozivnog nadraaja (sa 50-60% spoljanjeg
optereenja, vre se brza ponavljanja uz aktivaciju tano odreenih
miinih grupa).
Metod izometrijskih snanih kontrakcija (naprezanje miia
je veliko, ali duina miia ostaje ista). Kada je akcenat na snanim
kontrakcijama, usavrava se sposobnost za razvoj eksplozivne snage.
Kombinacija metoda maksimalnog nadraaja (1-4
ponavljanja) i metoda srednjih nadraaja (60% od maksimalnog, sa
brzim ponavljanjem).
Tab. Vrednovanje sredstava razvoja snage i njihova upotrebljivost unutar pojedinih
ciklusa pripreme. (Prema: Antekolovi i sar., 2003.).
Vebe snage
sa velikim
teinama

Male teine
brzo i
eksplozivno

Skokovi i
dubinski
skokovi
Loe

Olimpiske
tehnike
dizanja
tegova
Dobro

Izokinet. i
vebe
usporenog
izvoenja
Dobro

Maks.
snaga
Sila

Odlino
Dobro

Zadovoljava
-jue
Odlino

Dobro

Dobro

Odlino

Loe

Zadovoljav
ajue
Nikakvo

Brzina
kontrak.

Loe

Dobro

Brza
produkci
ja sile
Maks.
snaga na
distal.
krajevim
Skonost
i mii.
koordina
cija
Periodiz
acija

Loe

Odlino

Loe

Dobro

Dobro

Dobro

Odlino

Zadovoljavaju
e

Odlino

Dobro

Loe

Dobro

Odlino

Dobro

Loe

Pripremni,
Predtakmiar.
Takmiarski

Predtakmia.
Takmiarski

Kasni
predtakmiar.
Takmiarski

Predtakmia.
Takmiarski

Rani
pripremni
Rehabilita.

Elastina ili pliometrijska snaga, predstavlja sposobnost

sportiste da nakon amortizacije izvri maksimalni odraz, tj. kada je
potrebno efikasno sinhronizovati ekscentrinu i koncentrinu miinu
kontrakciju u odreenoj motorikoj aktivnosti. U pliometriji postoje
tri faze: ekscentrina miina kontrakcija, amortizacija i koncentrina
miina kontrakcija.
Fizioloke osnove pliometrijskog treninga lee u aktiviranju
miotatikog refleksa, odnosno refleksa na istezanje. Pliometrijska
metoda sadri razliite varijante skokova, bacanja i suvanja.
Tipina sredstva za razvoj eksplozivne snage donjih ekstremiteta su
dubinski skokovi. Skokom sa visine se isteu miii (ekscentrina
faza), koji se odmah refleksno (preko istezanja miinih vretena)
kontrahuju (koncentrina faza). Brzo i snano istezanje vretena
olakava kontrakciju miia i tako proizvodi veu eksplozivnu snagu.
Vano je istai da zbog nadoptereenja (u saskoku deluju sila
gravitacije i teina tela) pliometrijske vebe nose velik rizik povrede
(istegnue miia, ligamenta, nabijanje kimenog stuba i sl.). Iz ovog
razloga treneri treba da budu vrlo oprezni prilikom doziranja
optereenja (visine sa koje se saskae). Principi postupnosti i
individualizacije moraju biti maksimalno ispotovani. Dobar nain za
razvoj elastine snage je veba naskok-saskok-naskok. Metoda
naprezanja sa poputanjem slui za razvoj ovog tipa snage. To je
metoda dinamikog karaktera u kojoj miii deluju u reimu

koncentrine kontrakcije, gde je spoljanja sila vea od miine, pa

dolazi do njihovog istezanja.
Pliometrija za trup se izvodi medicinkama (primanje i vraanje lopte
partneru bacanjem medicinki sa grudi, sa leve ili desne strane, iznad
glave iz seda, leanja i stajanja. Mogu se primeniti samo bacanja iz
raznih poloaja u neku specijalnu metu, mreu, zid ili prostor.)
Repetitivna snaga i izdrljivost u snazi predstavlja
sposobnost dugotrajnog rada, pri kojem se savladava neko spoljanje
optereenje koje nije vee od 75% od maksimalnog. Kada je u pitanju
spoljanje optereenje (teg ili partner), re je o apsolutnoj repetitivnoj
snazi, a kada sportista viekratno savladava teinu svoga tela (zgibovi,
sklekovi) re je o relativnoj repetitivnoj snazi. Neka istraivanja su
pokazala da je repetitivna snaga povezana sa lokalnom-regionalnom
izdrljivou. Deli se topoloki na trup, ruke i noge. Ovo ukazuje da
repetitivna snaga nije generalna sposobnost i ako u praksi postoje
znatne korelacije izmeu sva tri tipa ove motorike sposobnosti.
Najefikasnija metoda za razvoj repetitivne snage je metoda
ponavljanja kroz primenu razliitih formi treninga. Optereenja se
kreu u rasponu od 50% do 80% maksimalnih, obavljaju se u vie ili
jednoj seriji sa maksimalnim brojem ponavljanja-do otkaza. Smatra se
da pri dizanju tegova teina treba da bude takva da broj ponavljanja
bez pauze bude najmanje tri, a najvie 10. Preporuuje se da se prvo
odredi teina koju sportista moe podii maksimalno 10 puta bez
odmora, a zatim se izvode serije po deset ponavljanja u svakoj. Ovo se
izvodi sa postepenim poveanjem otpora, koji pripada
najpopularnijem i najstarijem metodu treninga.
Posebna metoda za poveanje izdrljivosti u snazi je oblik metode
stanica. U njoj se postavlja 6-12 razliitih zadataka, koji se tanim
redosledom izvode. Zadaci se biraju tako da dve susedne stanice
angauju razliite miine grupe. Postoji intenzivna i ekstenzivna
forma metode stanica.
U intenzivnoj se upotrebljava optereenje oko 60%
maksimalnog na svakoj stanici, 10-30 ponavljanja i trajanjem pauze
izmeu svake vebe(2-3 puta dua od trajanja rada).
U ekstenzivnoj formi optereenja su od 20% do 50% sa
veim brojem ponavljanja i manjom frekvencom izvoenja.

Na poetku primene programa za razvoj snage ne treba koristiti

maksimalne teine. Slian efekat se postie i sa primenom manjih
teina, s tim to se smanjuje rizik povreda miia, tetiva i zglobova.
Statika snaga je sposobnost sportiste da zadri maksimalnu
izometrijsku kontakciju miia, kada se njihovim naprezanjem
zadrava odreena pozicija ili stav (npr. izdraj u zgibu).
Za razvoj snage, koristei izometrijski trening, vano je da se miii
kontrahuju pod odreenim uglom zgloba u kome se ostvaruje eljeni
pokret, tj. pod istim uglom koji je i u takmiarskoj aktivnosti (princip
specifinosti). Ovako primenjena, izometrijska kontrakcija je pogodna
za testiranje snage pojedinih miinih grupa.
Najefikasnija metoda za razvoj statike snage je metoda izometrijskih
nadraaja sa optereenjima, koja su od velikih do maksimalnih.
Istraivanja su pokazala da jedna maksimalna kontrakcija (u trajanju
od samo jedne sekunde), ponovljena 5-10 puta dnevno, dovodi do
znaajnog porasta snage datih miinih grupa. Slian rezultat se moe
dobiti ako se proizvedu 2/3 maksimalne kontrakcije u trajanju od 5 do
6 sekundi.
Statiko-dinamika metoda u poveanju sile izometrijske
kontrakcije miia, predstavlja vrlo efikasan metod. Ogleda se u tome
da se najpre obavi izometrijska kontrakcija sa 80% od maksimalne, a
zatim se izvodi dinamika kontrakcija sa 50% optereenja od
maksimalnog. Ovakva kombinacija treba da se ponovi tri puta.
U savremenom treningu za razvoj snage ustanovljen je i izokinetiki
trening, sa ciljem da se iskoriste sve prednosti dinamikog i statikog
naina razvoja snage. Kombinacijom ova dva naina postie se
angaovanje najveeg mogueg broja motorikih jedinica i
ostvarivanje maksimalnog napona u svakoj taki celog pokreta (ak i
pri slabijim uglovima zgloba). To je mogue uiniti kombinovanjem

rada sa tegovima i primenom savremenih aparata (trenaera) za razvoj

snage.
U metodici razvoja snage, najbitnije je izvriti odabiranje,
konstrukciju i klasifikaciju sredstava za razvoj snage. Ona moraju biti
izvrena prema karakteristikama sportiste (uzrasta, pola kvaliteta),
periodizaciji treninga, strukturi, karakteru i intenzitetu kretne
aktivnosti u pojedinim sportskim disciplinama.
Jednu od velikih nepoznanica predstavlja trening snage kod
mladih osoba (pre ili odmah nakon
puberteta). Danas se smatra da tokom i
odmah nakon puberteta , dolazi do brzog
(prirodnog)
razvoja
snage,
zbog
poveanja nivoa testosterona u krvi. Pre
puberteta rad sa tegovoma ne daje velik
prirataj u snazi, a moe tetno da utie
na razvoj kostiju i zglobova, posebno
kime. Kasnije se, takoe, ne preporuuju
vea optereenja (nekada je dovoljna
teina samog tela: penjanje na klupu,
stepenice, zgibovi, sklekovi itd.). Radi
spreavanja optereenja kimenog stuba,
preporuuje se da se rad sa tegovima
obavlja pri rasterenom kimenom stubu
(npr. leei-bench press).

Valsalva fenomen-manevar
Sl. Valsalva fenomen (Prema Mcardl, W. et all.
1996).

Kada se pokreti vre brzo i maksimalno (eksplozivna snaga),

to je vrlo est sluaj u gotovo svim sportovima-posebno pri dizanju
tegova, javlja se fenomen koji se naziva Valsalva manevar.
Mehanizam njegovog delovanja treneri moraju poznavati kako bi
izbegli tetne posledice.
Ako se vazduh udahne i spusti poklopac grkljana (epiglotis), svaka
kontrakcija ekspiratornih miia zanaajno poveava intratorakalni
pritisak, koji pri maksimalnoj kontrakciji moe iznositi i do 150
mmHg iznad atmosferskog pritiska. Pri tome dolazi do porasta
pritiska u trbunoj duplji, ak i vie nego u grudnoj. Nagli porast
intratorakalnog pritiska smanjuje venski priliv u srce,
komprimovanjem gornje i donje uplje vene koje dovode krv sa
periferije.
Valsalva manevrom se vri fiksacija trbune (abdominalne) i grudne
(toraklne) duplje, kako bi se pojaalo dejstvo miia koji imaju
hvatita na kostima grudnog koa. Povien intratorakalni pritisak
primarno deluje na vene, koje imaju tanak zid i u kojima je inae
nizak pritisak, pa se smanjuje priliv venske krvi u srce. Pri tome se
smanjuje koliina krvi koju leva komora izbacuje u aortu, tj. smanjuje
se udarni volumen miokarda.
Ako grkljan ostane zatvoren due od nekoliko sekundi, nakon
poetnog porasta krvnog pritiska dolazi do njegovog pada i smanjene
prokrvavljenosti mozga (ne dobija dovoljno kiseonika) te se javlja
vrtoglavica, zamagljivanje vida, pa ak i gubitak svesti. Pri kraju
naprezanja mora da se obavi otvaranje epiglotisa, brzo izdisanje
vazduha pri emu pritisak u grudnoj duplji naglo pada, krvotok se
normalizuje i simptomi nestaju.
U toku treninga u kome se primenjuju izometrijske vebe (ali i pri
podizanju velikih teina) usled dugotrajne kontrakcije miia, srce
mora da savlada porast krvnog pritiska koji prethodi Valsalva
manevru. Srce mora dodatno da se napregne, kako bi doturilo krv u
kontrahovane miie, ak i kada Valsalva fenomen nije prisutan. Ovo
je osnovni razlog zato se ovakav tip vebanja ne primenjuje u

rekreaciji, kod mlaih osoba i osoba koji imaju neke kardiovaskularne

tegobe. Kod vrhunskih sportista treba biti obazriv prilokom primene
ovakvog tipa treninga.
Koji e se tip snage razviti i kakav efekat adaptacije postii, zavisi od
optereenja i broja ponavljanja. Poznat je princip odreivanja broja
ponavljanja u odnosu na procenat od jednog maksimalnog
ponavljanja %1RM (repetition max). Prvo se primeni test za
odreivanje 1MR, a zatim odredi broj ponavljanja na odreenom
procentu od 1MR (kako je prikazano u tabeli).
Tab. Optereenje i broj ponavljanja.
%1RM

Broj ponavljanja

100
95
93
90
87
85
83
80
77
75
70
67
65

1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
11
12
15

Primer: Ako je nekom sportisti 1MR 140 kg onda e to biti:

Max. br.
pon.
% 1MR
Kg

100 95 93 90
140 133 130 126

87
122

85 83
119 116

80 77
112 108

10
75
105

12
67
94

15
65
91

Kada se izraunaju teine za svaki procenat, za bilo koju drugu

vrednost 1MR-a dobie se jedna vea tabela iz koje trener i sportista
lako mogu videti koji je to broj (kg) za onaj procenat optereenja koji
se eli primeniti u treningu.
Miina izdrljivost se razvija kada je optereenje manje od
70% 1MR sa ponavljanjem 12 i vie.
Miina hipertrofija-kada je optereenje od 67% do 85%
1MR sa ponavljanjem od 6-12.
Miina snaga se razvija kada su optereenja vea od 85%
1MR sa ponavljanjem najvie do 6.
Miina sila se razvija kada su optereenja 90% i vea od
1MR, a broj ponavljanja od 1-3, maksimalno do 5.

Metodika treninga brzine

Brzina je sposobnost brzog reagovanja i izvoenja jednog
ili vie (frekvence) pokreta, savladavanje to dueg puta u to
kraem vremenu.
Ve se iz ove definicije se vidi da brzinu ini vie faktora:
- Brzina reakcije, tj. reakciona brzina-reaktibilnost;
- Brzina pojedinanog pokreta;
- Frekvenca pokreta.
Neki autori u podruje brzine svrstavaju i :
- Startnu brzinu-ini se da ona ipak pripada podruju
eksplozivne snage;
- Brzinsku izdrljivost-sposobnost koju podjednako ine
brzina i izdrljivost. Ogleda se u sposobnosti dugotrajnijeg odravanja
visokog tempa kretanja;
- Brzinsku snagu-najvie se odnosi na brzo izvoenje
jednokratnog pokreta. Re o brzini povezanoj sa snagom.

Brzinu je mogue razvijati samo u odreenim periodima

ontogenetskog razvoja-odreenim dobnim intervalima razvoja i to
samo uz pomo dobro odabranih trenanih stimulusa. Budui da je
dokazano da je brzina visokog dispozicionog tipa (veliki uticaj
genetskih faktora-naslednosti) treningom se ona ne moe mnogo
razviti, ali se moe podii sposobnost primene brzine u konkretnoj
sportskoj aktivnosti. Iz ovih razloga, trening brzine se svodi na
stvaranje uslova (kroz razvoj ostalih motorikih sposobnosti) da se
ona ispolji kroz efikasno kretanje (tehniku), pri emu se trebaju
izbaciti suvini pokreti kako bi se "prirodna" brzina mogla optimalno
ispoljiti.
Vane pretpostavke za postizanje brzine kretanja su:
-

Visoka aktivnost nervno-miinog sistema;

Elestina gipkost i snaga;
Sposobnost oputanja miia;
Kvalitet sportske tehnike;
Biohemijska situacija na periferiji lokomotornog
aparata, tj. energetske zalihe u miiima i tempo
korienja energetskih supstanci.

Vebe koje se koriste za poveanje brzine treba da budu dobro

uvebane i da se izvode maksimalnim intenzitetom, trajanja 7-10 max.
do 15sekundi (zavisno od sportske grane i discipline), sa pauzama za
oporavak od 3-8 minuta. Na jednom treningu treba uraditi 3-5 serija, u
zavisnosti od nivoa pripremljenosti sportiste.
Znaajna sposobnost u gotovo svim sportovima je brzinska
izdrljivost (sposobnost kombinovana od brzine i izdrljivosti). Ona
predstavlja sposobnost savladavanja najveeg mogueg napora koji
traje do 2 minuta. Bioloka podloga ove sposobnosti je anaerobni
energetski proces u miiu u kome je glikogen osnovno gorivo. Pri
treningu brzinske izdrljivosti stvara se velika koncentracija mlene
kiseline, koja dovodi do izraene metabolike acidoze (predstavlja
osnovni faktor zamora). Optimalno programiran trening zavisi od toga
koliko trener poznaje prirodu laktata i metaboliku acidozu.
Osnovne metode korisne za razvoj pojedinih dimenzija brzine su:

Metoda ponavljanja-karakterie maksimalni intenzitet

aktivnosti, najee tranje kraih deonica sa 5-8 ponavljanja,
sa produenim vremenom aktivnog odmora u trajanju od 4-6
minuta.
Metoda intenzivnog intervalnog rada-ogleda se u korienju
vrlo visokog intenziteta i maksimalnog tempa savladavanja
neto duih deonica. Trajanje intervala odmora je individualno
i produeno.
Metoda promenljivog rada sa ubrzanjem-pri svakom
optereenju intenzitet se poveava sve do postizanja
maksimalnog. Re je o progresiji, gde se u okviru svake serije
brzina postepeno poveava da bi se poslednja savladala
maksimalnom brzinom.
Metoda fartleka-na vedskom znai igra brzine. Ovaj metod
ukljuuje naizmenino tranje uzbrdo i nizbrdo. Time se
angauje jedan ili vie energetskih sistema organizma. Kroz
fartlek se mogu kombinovati mnogi vidovi treninga. Pogodan
je kao promenjivi trening za "razbijanje" dinamikog
stereotipa - brzinske barijere.
Osim navedenih metoda za razvoj brzine, koriste se: metoda tranja
sa leteim startom, tranje nizbrdo, reakcija na zvuni i vizuelni
signal, tafetni oblici brzinskog treninga, hendikep tranja-kada
slabiji trka dobija na startu odreenu prednost i dr.
Iz svega izloenog moe se zakljuiti da je poeljno kombinovati
sve metode i sredstva treninga za razvoj brzine. Time se postie
manja zamorljivost nervnog sistema, olakava oporavak,
smanjuje rizik povreivanja i postie daleko vea efikasnost.

Metodika treninga izdrljivosti

Izdrljivost je sposobnost sportiste da odri odgovarajue
optereenje to due, tj. da se to vie odupre zamoru bez smanjenja
trenane ili takmiarske efikasnosti. Danas u sportu govorimo o
srednje (5-20min.), dugotrajnoj (do 1 sata) i superdugotrajnoj
izdrljivosti (vie sati).

Srednje trajua izdrljivost zahteva napor koji dovodi do

najvee potronje kiseonika (VO2max), dok superdugotrajna
izdrljivost predstavlja napor koji zahteva oko 70% VO2max.
Dugotrajna izdrljivost se obavlja na nivou anaerobnog praga, oko
80-85% VO2max.
Intenzitet je osnovna determinanta koja odreuje koji e se tip
izdrljivosti ispoljiti. U tabeli su prikazane 4 tipine zone intenziteta i
fizioloke karakteristike tipa ispoljene izdrljivosti
Tab. Razliiti intenziteti optereenja i fizioloki pokazatelji izdrljivosti.
Intenzitet
Pokazatelji
Maksimalno
trajanje rada
Potronja
energije Cal/sec
Ukupna
potronja
energije (Cal)
Potro. O2 za
vreme rada
Odnos potro.
O2 i O2 potrebe
Kiseoniki dug
(L)
Laktati u krvi
mmol/l
Pluna ventilacija (L/min)
Minutni
volumen krvi
Koncentracija
eera u krvi

Maksimalni
intenzitet
< od 20 sec

Submaks.
intenzitet
20 sec.-5 min.

Visok
intenzitet
5-30 min.

Umereni
intenzitet
> od 30 min.

0.4 - 0.5

0.5 - 0.4

0.3

< od 80

150

750

Do 10.000

Neznatano

Blizu maks.

Maks.

< od maks.

< od 1/10

1/3

5/6

1/1

< od 8
< od 10

18
do 20 i vie

1
5-10

1
Vrlo malo

< od 50
< od max.

100-150
Blizu maks.

100-150
Maks.

< od 100
< od maks.

Normalna ili
poviena

Normalna ili
poviena

Normalna

Smanjena

Izdrljivost zavisi od veeg broja faktora:

-

Fiziolokih (aerobni, meani i anaerobni kapacitet);

Biomehanikih;

Motorikih sposobnosti (u prvom redu koordinacije,

brzine, snage);
Biohemijskih (razgradnja ugljenih hidrata i masti,
stvaranje laktata, uticaj hormona);
Psiholokih (motivacija, volja, linost).

Izdrljivost u velikoj meri zavisi od koordinisanosti rada svih organa,

sistema i aparata za kretanje i od angaovanja pomenutih psihikih
funkcija. Ova sposobnost se zasniva na fiziolokim principima za
obezbeenje energije za rad, o kojima je ve bilo rei.
Da bi se izvrilo optimalno modelovanje treninga izdrljivosti
neophodno je poznavati strukturu i tempo situacionih optereenja u
odreenoj sportskoj grani i disciplini, na emu je u savremenom
treningu sve vei akcenat.
Ukoliko je re o kontinuiranom optereenju standardnog i varijabilnog
tempa, metodika razvoja izdrljivosti se razlikuje od one sportske
grane u kojoj dominiraju intervalna optereenja.
Metodika treninga izdrljivosti mora da obezbedi istovremeni uticaj
na efikasnost kardiovaskularnog i lokomotornog sistema. Sa jedne
strane re je o energetskoj, a sa druge strane o nervno-miinoj
komponenti izdrljivosti. Mora se obezbediti harmonino jedinstvo
kardiovaskularne i miine izdrljivosti.
Od metoda u treningu razliitih vrsta izdrljivosti najee se
koriste :
-

Metoda kontinuiranog-neprekidnog rada;

Metoda intervalnog rada ili intervalni trening
(ekstenzivni i intenzivni);
Metoda fartleka, kao posebnog oblika kombinovane
metode koja je najpogodnija za poboljanje bazine
(nespecifine) izdrljivosti.

Primer: Vebe razgibavanja; Start-2000m tranja umerenim tempom;

P-300m hodanje ili kaskanje; Intervalno tranje 10x100m; P-lagano

tranje 500m; Po razliitom terenu 3x800m; P-lagano tranje 500m;

Intenzivno tranje 1200-2000m; P-hodanje ili kaskanje 500m.
U zavisnosti od pripremljenosti sportiste moe se obaviti vie
krugova.

Metoda piramide (svaki naredni interval rada se

poveava, a zatim smanjuje),
Kombinovana metoda, podrazumeva kombinaciju gore
navedenih metoda, npr. kontinuirana (neprekidno
tranje) nakon koje sledi intervalna ili metoda
ponavljanja.
Situaciona metoda kod koje struktura rada, tempo,
dinamika i karakter optereenja odgovaraju
takmiarskim optereenjima.

Osnovu za ispoljavanje bilo kog tipa izdrljivosti ine funkcionalne

(aerobne i/ili anaerobne) sposobnosti, koje su opisane u poglavlju 2.

Metodika treninga koordinacije

Koordinacija je motorika sposobnost upravljanja pokretima
celog tela (delova tela) koju karakterie dobra usklaenost pokreta,
optimalna amplituda, precizno i brzo izvoenje, pravovremeno
ispoljavnje naprezanja u reavanju posebno nepredvidljivih i
nenauenih motorikih problema. Zbog toga se ova sposobnost i
naziva "motorikom inteligencijom". Koordinacija je vrlo kompleksna
sposobnost i zbog toga je jo slabo definisana.
Strukturu koordinacije ini vei broj razliitih pojavnih oblika i
akcionih faktora. Zato govorimo o vie vrsta koordinacije:
1. Brzinska koordinacija-sposobnost brzog izvoenja
sloenih i nenauenih motorikih zadataka.
2. Ritmika koordinacija-sposobnost izvoenja ritmikih
motorikih zadataka, tj. sposobnost izvoenja motorikog
zadatka u odreenom ritmu.

3. Pravovremenost ("tajming")-sposobnost pravovremenog

izvoenja motorikih zadataka i reakcija na neki nadraaj
(znak). Ovo se odnosi na esto silovite kratkotrajne napore,
koji se moraju izvesti u tano odreenom trenutku (npr.
skijaki skokovi, skokovi u vodu, sportska gimnastika,
akrobatika, start u atletici, plivanju i dr.).
4. Lateralnost-sposobnost izvoenja motorikih zadataka sa
nedominantnom stranom. Od ove sposobnosti zavisi nivo
spretnosti sportiste, koja je posebno potrebna u sportskim
igrama.
5. Usklaeno gibanje donjih i gornjih ekstremitetasposobnost efikasnog izvoenja motorikog zadatka koji
zahteva finu usklaenost (koordinacuju) ruku i nogu (koarka,
rukomet i dr.).
6. Agilnost-sposobnost brze promene pravca kretanja. Re je o
uspenom izvravanju motorikog zadatka u kome se javljaju
brze i nenadane promene smera kretanja. Javlja se u sportskim
igrama (proigravanje, varanje, otkrivanje idr.).
7. Sposobnost preciznog pogaanja cilja-ispoljava se na
razliite naine, kao to je: preciznost ciljanja (puka, pitolj),
preciznost gaanja (kuglanje, gaanje loptom na gol i dr.).
8. Ravnotea (statika i dinamika).
9. Prostorno-vremenska orijentacija.
Iz ovoga se moe pretpostaviti da je za uspeno reavanje
koordinacionih zadataka neophodna sinhronizacija viih regulacionih
centara u CNS-u i perifernih delova lokomotornog aparata. Osnovnu
ulogu u ovome ima mehanizam za regulaciju kretanja. U odnosu na
razvojnu dinamiku sportiste, trening koordinacije treba sprovoditi u
ranim fazama dugorone periodizacije u tzv. senzibilnim periodima"kritinim" ili osetljivim fazama, u kojima se moe postii najbolji
odgovor organizma na koordinacijske vebe. Koordinacijski razvoj u
bazinoj pripremi e spreavati pojavu barijere fiksnih stereotipa, koje
dete-sportista ui.
Prvi metodski pravac u ovome predstavlja uenje novih i
raznovrsnih struktura pokreta, koji ujedno i podiu nivo treniranosti.
Drugi metodiki pravac u treningu koordinacije je usavravanje ve
usvojenih (poznatih i nauenih) pokreta ali u izmenjenim uslovima,

koji vrlo esto menjaju oblik kretnoj strukturi, tj. zahtevaju

reorganizaciju postojeih motorikih znanja.
U sportu se koordinacija uvek nalazi u vrstoj vezi sa
tehnikom i taktikom odreene sportske grane. Zbog ovoga u treningu
treba posebnu panju posvetiti stvaranju obimnog repertoara razliitih
struktura kretanja, koje mogu doprineti kompletnijem formiranju
koordinacionih sposobnosti.
Osnovna metoda za poboljanje koordinacije je metoda
ponavljanja (iterativna).

Metodika uenja motorikih znanja

U motorika znanja u sportu se ubrajaju sportska tehnika
i sportska taktika. Svaka nova struktura kretanja, koja se ui u
procesu sportskog treninga ima za cilj podizanje koordinacionih
sposobnosti i usavravanje tehnike i taktike. Proces u kome se ovi
problemi reavaju naziva se motoriko uenje.

Motoriko uenje
Motoriko uenje je proces sticanja, usavravanja,
stabilizacije i korienja motorikih programa, koji se skladite u
motoriku memoriju centralnog nervnog sistema. To je vrlo
kompleksan proces. Informacija o strukturi pokreta preko senzornih
analizatora i aferentnih nervnih puteva dolazi u centralni nervni sistem
sportiste, gde se prerauje i na osnovu skupa podataka o strukturi
kretanja i strukturi situacije stvara program dejstva (aktivnosti). On
rezultira odgovarajuim stepenom efikasnosti koji se moe efikasno
registrovati.
Najvaniji zadatak u prvom delu motorikog uenja, bez obzira kojom
se metodom sprovodi je da se osigura pretpostavka da sportista stvori
odgovarajuu predstavu o tome kako kretanje izgleda i kako bi trebalo
idealno da izgleda, u skladu sa njegovim sposobnostima da
reprodukuje motoriki zadatak koji ui. Potrebno je postaviti dobar

motoriki program u kome e motoriki zadaci biti u potpunosti

prilagoeni trenutnim mogunostima sportiste, kako bi ih on mogao
percipirati i kasnije usvojiti. Pri tome vano je kvalitetno opisati i
demonstrirati-pokazati motoriki zadatak, koji je cilj uenja.
Metoda demonstracije je vaan deo postupka obuavanja u
sportu. esto se deava da trener (bivi sportista), koji ima izvrsnu
koordinaciju i moe u potpunosti reprodukovati kretanje nije u stanju
da programe izvoenja ili demonstracije prilagodi sportisti, ve uvek
izvodi pokrete onako kako ih je on nekada nauio i izvodio. Zbog toga
od dobrog sportiste postaje lo trener. U postupku obuavanja
postavlja se zahtev da prikaz, npr. tehnike, bude primeren mentalnimperceptivnim mogunostima sportiste. Pored demonstracije,
informacije pomou kojih sportista moe stvoriti kvalitetnu predstavu
o motorikom zadatku mogu se davati reima, usmenim izlaganjemobjanjavanjem (verbalna metoda), slikom, kinogramom, filmom
(vizuelna metoda). U procesu komunikacije na relaciji trener-sportista
najvanije su povratne informacije, koje predstavljaju osnovni faktor
efikasnog upravljanja tim procesom. Bez povratnih informacija, koje
trener treba da dobije od sportiste, ceo proces uenja ostaje u prostoru
apstrakcije i nema nikakvog smisla.
Metoda ponavljanja (iterativna metoda) je osnovna metoda
prilikom uenja motorikog zadatka. Ponavljanje, kao pretpostavka
uenja, efikasno je samo onda kada se sprovodi planski, sistematino i
kada ima jasno postavljene ciljeve kojima trener i sportista tee. To
znai da uenje iterativnom metodom moe osigurati potpuni uspeh
samo onda, ako se sprovodi sa drugim vanim iniocima, kao to su:
dobra demonstracija, uoavanje greaka, utvrivanje uzroka i
posledica greaka, postupak ispravljanja greaka i stalna kontrola
mentalnog uea sportiste koji ui kretni zadatak (tehniku i taktiku).
Motoriko uenje u sportu dominantno se odnosi na sticanje
tehniko-taktikih informacija. Ovde se ubraja i uenje svih
osnovnih i dopunskih struktura kretanja, koje slue usavravnju
tehnike i taktike.
Pravilno uenje racionalne tehnike i taktike je jedan od ciljeva
treninga dece-sportista u sportskim kolama.
Najvaniji zadaci motornog uenja u sportu su:

1. Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja za izvoenje

tipinih struktura kretanja, koji ine tehniku sportske grane ili discipline;

2. Formiranje i usavravnje specifinih sposobnosti i

znanja za izvoenje tipinih struktura situacije, koje ine
taktiku sportske grane ili discipline.

Koncept kognitivno-motorikog uenja

Prevazilaenje sadanjeg nivoa sportskih rezultata zahteva
visoku stvaralaku i kreativnu sposobnost, koja kod buduih
vrhunskih sportista mora da se razvija od najranijih dana (od
detinjstva pa sve dok traje sportska karijera). Osnovni preduslov je da
se napravi takav program motorikog razvitka kod dece, koji e
podsticati razvitak niza komponenti: kognitivnih procesa, kritikog
miljenja,
multisenzornih
procesa,
perceptivno-motorikih
sposobnosti i omoguiti da postanu aktivni uesnici (uenici) u
realizaciji programa.
Perceptivno-motoriko uenje i koncept razvoja predstavljaju
aspekte kognitivnog uenja, koji su posebno vani u periodu
detinjstva kada deca od svog roenja poinju da ue kako da reaguju
sa svojom okolinom. Ova interakcija je kognitivni ali i motoriki
proces. Sherrill - 1993. godine prema Gallahue (1998) istie da je
percepcija funkcionalno neodvojiva od pokreta i kognicije. Motoriko
uenje uzima u obzir stepen kognitivnog razvoja deteta i podrazumeva
da su motorni i kognitivni domeni zaista isprepleteni. Koncept
kognitivnog uenja se definie kao proces kojim se organizuje
informacija, smeta u memoriju i omoguuje njena dostupnost i
primena u nizu situacija. Kognitivni koncept uenja deci obezbeuje
sredstvo za kritiko razmiljanje. Kod njega se kretne aktivnosti
koriste da bi olakale zadravanje, vraanje, donoenje odluka i
primenu odreenih informacija. Po kognitivnoj teoriji uenja ono
predstavlja proces koji ukljuuje: eksperimentisanje, istraivanje i
individualno donoenje odluka. Uenje vetine kretanja, bez obzira
da li je re o uenju fundamentalnih ili specifinih vetina kretanja,

predstavlja aktivni proces uenja koji je u tesnoj vezi sa kognicijom.

Uenje vetine kretanja ne moe da nastane bez uea misaonih
procesa vieg reda. Svi voljni pokreti zahtevaju izvesne elemente
kognicije. to je zadatak kretanja sloeniji, komplikovaniji je i
kognitivni proces koji ga prati. Da bi smo pomogli mladim sportistima
da razviju sposobnost kretanja na raznorazne naine i pod raznim
uslovima moramo da im obezbedimo veliki broj mogunosti za
eksperimentisanje i istraivanje Koncepta kretanja (Napor-nain na
koje se telo kree, Prostor-gde se telo moe kretati; Odnosi-sa kim i
ime se telo moe kretati).
Kognitivne skice
Poto se vetine kretanja naue, stvaraju se kognitivne skice ili
mentalne slike. Ove slike se zadravaju u memoriji i mogu se
aktivirati za deli sekunde. Kako se vetina usavrava, kretanje nastaje
gotovo automatski sa malom ili nikakvom svesnom misaonom
aktivnou. Izuzetno je vano da se deci pomogne da naue vetine i
pokrete u sklopu potrebnog, tj. mogueg kretanja celog tela. Time im
se pomae da stvore kognitivne skice osnovnih i specifinih vetina
kretanja.
Kritiko miljenje
U sadanje vreme, kada su deca izloena obilju informacija,
preoptereena su raznim zahtevima, moraju postati kritiki mislioci da
bi mogli stei sopstveno znaenje i svest o onome to ih okruuje.
Kritiko miljenje predstavlja oblik kognitivne uraunljivosti, koja se
temelji na stvaranju koncepta kada dete primeuje veze i odnose i
donosi svesne odluke na osnovu uspostavljenih kriterijuma. Kritiko
miljenje u motornom domenu prvi je definisao McBride (1992), kao
refleksno miljenje koje se koristi za donoenje razumnih i temeljnih
odluka u vezi sa pokretima i izazovima.
Jean Piaget (Peterson i Felton-Collins-1986.) bio je meu prvima koji
su razvili i demonstrirali vezu izmeu motornih procesa i kognitivnog
uenja. Piaeov rad je rasvetlio vanu ulogu koju pokret ima u
kognitivnom razvoju kod dece. Njegova senzorno-motorna faza
obuhvata koordinaciju motornih aktivnosti i percepcija u finu celinu.

Za decu je od sutinske vanosti da naue koncepte o:

vetinama, pokretima, aktivostima, fitnesu u razvoju fizikog
obrazovanja ako treba da budu perceptivni u istoj meri koliko i
spretni.
Nastavnici i treneri u cilju visoke efikasnosti kognitivno-motorikog
uenja moraju da detaljno osmisle sve navedene koncepte i da za decu
obezbede optimalno vreme za sve instrukcije i aktivnosti, po
elementima sadranim u konceptima.
Tab. Komponente kognitivnog koncepta uenja kroz fiziko obrazovanje.
KONCEPT VETINE:
KAKO TELO TREBA
DA SE KREE

Osnovni pokreti
Specijalni pokreti

KONCEPT
AKTIVNOSTI:
ZNANJE U
POGLEDU SMERA
KRETANJA
eme
Formacije
Pravila
Strategije

AKADEMSKI KONCEPTI
ZNANJE POTVRENO
KROZ POKRET
Znanje jezika
Matematika
Nauka
Drutvene nauke

KONCEPTI KRETANJA:
KAKO SE TELO MOE
KRETATI

KONCEPT FITNESA:
UPOZNAVANJE NAINA NA KOJI TELO
FUNKCIONIE

Napor
Prostor
Odnosi

Principi treninga
Anatomski uslovi
Fizioloki principi
Podaci o ishrani
Smanjenje stresa

Tab. Koncept pokreta.

NAPOR
Nain na koji se telo
kree

PROSTOR
Gde se telo kree

ODNOSI
Kretanje u odnosu na
objekte/ljude

Kretanje tela sa
menjanjem:
Sile
jaka
slaba
Vremena
brzo
sporo
srednje
ustaljeno
iznenadno
Toka
slobodno
ogranieno

Kretanje tela sa
menjanjem:
Nivoa
visoki/srednji/niski
Smerova
napred/nazad
dijagonalno/bono
gore/dole
razliite putanje (krive,
prave, cik-cak)
Obima
telesnih oblika (irok,
uzan, zaobljen, prav
itd.)
telesnog prostora
(sopstveni i opti)
Ekstenzija tela
(blizu/dalje,
veliko/malo, sa i bez
dodataka

Kretanje tela u odnosu na:

Objekte
Iznad/ispod,
unutra/napolje
izmeu (dvoje)/vie
ispred/iza
u vodeem poloaju/
pozadi, iznad/ispod,
kroz/oko
Ljude
preslikavanje
kopiranje
u jedinstvu
zajedno/odvojeno
alternativno
simultano
partner/grupa

Koncept vetine
Od sutinske je vanosti da se primenjuju one aktivnosti kroz koje e deca da naue kako njihovo
telo treba da se kree prilikom izvoenja osnovnih i specifinih pokreta, tj. na koji nain treba da
izvode pokrete.

Koncept kretanja
Vano je da se uvode nove vetine kretanja, prvo u statikim uslovima-kod kojih sredina i zadatak
treba da budu to vie statini. Ovo je osnovna procedura na nivou poetnika u procesu uenja
novog pokreta. Mora se voditi rauna da e se isti pokret retko izvriti izolovano ili pod istim
statikim uslovima pod kojima je prvobitno nauen. Kod izvoenja samo jednog osnovnog pokreta
ili grupe pokreta, koji su povezani u specijalnu sportsku vetinu, mora se shvatiti znaaj koncepta
uenja pokreta kao osnovno pomagalo u uenju mnogih i promenljivih naina na koje telo moe da
se kree.

Koncept aktivnosti
U fizikom obrazovanju treba voditi rauna da i ako koncepti aktivnosti mogu i treba da se ue
sistematski, oni ne treba da predstavljaju osnovni akcenat asa. Osnovni akcenat na asu je na
usavravanju novih motornih sposobnosti i na poveavanju kondicije. Koncepti aktivnosti treba da
budu ukljueni u toku asa kada se praktino koriste sposobnosti, ali ne treba da slue kao izgovor
za isticanje programa fizikog obrazovanja sa akcentom na "igranje igre", a ne prvo na uenju
odreenih sposobnosti koje detetu omoguuje da igru uspeno odigra.

Koncept fitnesa (kondicije i trenanog procesa)

Koncepti kondicije mogu se efektivno integrisati u komponentu fitnesa u okviru razvojnog
programa fizikog obrazovanja na takav nain da budu i razvojno dobri i da se uklapaju u nastavni
plan i program. Koncept uenja fizike kondicije obrauje materiju koja treba da se naui, kako bi

se odrao zdrav nain ivota. Zbog fiziolokih potreba za postizanje trenanog efekta, poboljanje
kondicije nije realno u mnogim programima za fiziko obrazovanje. Poboljanje kondicije dece je
znaajan cilj kome treba teiti. On se izmie u programima koji ne obezbeuju dovoljnu
frekventnost, intenzitet i vreme za postizanje trenanog efekta. Deca moraju da naue osnovne
koncepte u pogledu kondicije za zdrav nain ivota, mora im se pokazati kako mogu da
inkorporiraju ove koncepte u svakodnevni nain ivota (Petray-1999.).

Od sutinskog je znaaja da deca ue i da imaju mogunost i da

primene principe treninga kondicije. Oni treba da znaju
komponente u vezi sa zdravljem i kondicijom, koja je u vezi sa
uinkom i nain na koji se ona moe popraviti. Vano je da deca
ponu da ue i primenjuju osnovne anatomske termine (kao to je
abdominalni, biceps, triceps) i fizioloke termine (ciljni puls,
pulsne zone, trenani prag, aerobno, anaerobno, streing); treba
da naue vezu izmeu pravilne ishrane, fitnesa i dobrog zdravlja.
Zbog poveanog prisustva stresa u ivotu vano je uiti decu
osnovnim principima relaksacije i smanjivanja stresa.

Multisenzorno uenje
Uenje po samoj svojoj prirodi predstavlja process, koji se
oslanja i na senzorne i na motorne informacije. Uenje je
multisenzorno po svojoj prirodi, jer zavisi od onoga to vidimo,
ujemo, osetimo, okusimo, dodirnemo i omiriemo. Multisenzorno
uenje predstavlja proces uenja koji se postie integracijom
senzornih stimulusa, koji imaju za posledicu percepciju ili
perceptivno-motornu reakciju.
Perceptivno-motorno uenje
Re percepcija-oznaava nain interpretiranja informacija i
predstavlja proces organizovanja i sinteze informacija, koje dobijamo
pomou raznih senzornih organa iz uskladitenih informacija i
podataka, to sve zajedno dovodi do modifikovane eme reakcije.
Prvi deo termina perceptivno-motorni oznaava zavisnost od voljne
aktivnosti za kretanjem, tj. od izvesnog oblika senzorne informacije.
Celokupni voljni pokret obuhvata elemenat perceptivne svesnosti, koji
nastaje kao posledica senzorne informacije.
Drugi deo termina ukazuje na injenicu da razvoj perceptivnih
sposobnosti jedinke delimino zavisi od pokreta. Perceptivne
sposobnosti predstavljaju nauene sposobnosti i kao takve koriste

pokret, kao znaajan medijum za njihovo uenje. Reciproan odnos

izmeu senzornog ulaza i motornog izlaza omoguava harmonian
razvitak perceptivnih i motorikih aktivnosti. Kvalitet uinka u
pojedinanom izvoenju pokreta u znaajnoj meri zavisi od
preciznosti percepcije.
Perceptivno-motoriki proces obuhvata:
1. Senzornu ulaz-razliiti oblici stimulacije senzornih receptora i
njihova transmisija do mozga u obliku neuronske energije;
2. Senzorna integracija-organizovanje ulaznih senzornih
stimulusa i njihovo integrisanje sa prolim i uskladitenim
informacijama (memorijom);
3. Motorna interpretacija-donoenje unutranjih motornih
odluka na osnovu senzornih i memorisanih informacija;
4. Aktiviranje pokreta-izvoenje pokreta.
5. Povratna informacija-procena pokreta korienjem razliitih
senzornih modaliteta, koji daju povratnu informaciju
senzornom ulazu, ime se ponovo zapoinje ciklus.
Tab. Perceptivno-motorno uenje; perceptivno-motorne komponente.
TELESNA
SVESNOST

PROSTORNA
SVESNOST

Znanje o:
Delovima tela
ta oni mogu
uiniti
Kako ih
pokretati

Subjektivna
lokalizacija
Objektivna
lokalizacija

SVESNOST
O
PROSTORU
Lateralnost
Direkcionalno
st

VREMENSKA
SVESNOST
Sinhronost
Ritam
Sekvence

Telesna svesnost
Aktivnosti u cilju postizanja svesnosti o telu treba da budu
osmiljene tako da pomognu deci da bolje shvate prirodu svoga tela i
funkcije njegovih delova.
Prostorna svesnost
Aktivnosti prostorne svesnosti treba da budu osmiljen sa
ciljem da se pobolja svesnost dece, u pogledu orijentacije tela u

prostoru i koliine prostora koje ono zauzima. Prostorna svesnost

razvojno je utemeljena i kree se od subjektivne lokalizacije (kada
deca lociraju objekte u prostoru u odnosu na sebe), ka objektivnoj
lokalizaciji (period kada su deca u stanju da funkcioniu nezavisno od
svoga tela, prilikom procene prostora i lokacije) u toku sazrevanja
deteta. "Moje telo se nalazi sa leve strane obrua" predstavlja
subjektivnu lokalizaciju, a "Obru se nalazi ispred konusa" je
tipian koncept objektivne lokalizacije.
Svesnost o prostoru
Aktivnosti u svesnosti o prostoru treba da poboljaju svest o
telu za vreme njegovog projektovanja u spoljni prostor. Lateralnost je
termin koji se koristi za unutranji "oseaj" za prostor, a
direkcionalnost je naziv koji se daje stvarnom znaenju smera. Npr.
svest o tome da se nalazite s leve, odnosno sa desne strane, a da niste
u stanju da dosledno u unutranjosti bia primenite taj koncept,
smatralo bi se direkcionalnou bez lateralnosti.

Vremenska svesnost
Vremenska svesnost omoguava efikasnu koordinaciju
pokreta oiju i udova. Termini koordinacija oko-ruka i koordinacija
oko-stopalo odnose se na rezultat u potpunosti razvijene svesnosti o
vremenu. Deca koja razvijaju svoju svest o vremenu nalaze se u
procesu uenja kako da sinhronizuju pokrete na jedan ritmian nain i
da ih stave u odgovarajuu sekvencu. Ritmiko tranje, igra i dr.
zahtevaju razne stepene svesnosti o vremenu.

Zakljuak:
Savremeni koncept razvojnog fizikog obrazovanja, kao baze za vrhunske domete u sportu, treba da
bude usmereno na poboljanje perceptivno-motornog uenja, koncepta kognitivno-motornog uenja
i podsticanje uenika na uee u celokupnim motornim aktivnostima u kojima se koriste razni
senzorni modaliteti i procesi uenja-sa ciljem da se neto naui. Kognicija predstavlja proces na
koga utie sazrevanje i iskustvo. Kao takvo razvija se u skaldu sa pojedinanim sposobnostima
deteta. Perceptivna i kognitivna spremnost, predstavljaju vane aspekte celokupne spremnosti dece
za motoriko uenje.

Iz ovog razloga (pored prvenstvenog uenja vetina i poboljanja

kondicije) u savremenom razvojnom fizikom obrazovanju mora
ostati otvoreno pitanje mogunosti poboljavanja i perceptivnomotorikog uenja i kognitivnog koncepta uenja.

Sportska tehnika
Sportska tehnika je racionalno, biomehaniki efikasno
izvoenje strukture kretanja koje se nalaze u sadraju pojedinog
sporta, a u cilju reavanja konkretnog zadatka. Tehnika mora da
omogui maksimalno ispoljavanje onih sposobnosti sportiste
(funkcionalnih i motorikih) od kojih i zavisi rezultat u odreenoj
sportskoj disciplini.
Racionalna tehnika omoguava ekonominost i lakou izvoenja
pokreta, ritminost i harmoninost kretanja.
Sportsku tehniku ini bogatstvo motorikih programa za izvoenje
strukture kretanja i celokupnost takvih kretanja, kao to su: poloaj
tela, put kretanja kojeg odreuje pravac i amplituda pokreta,
brzina kretanja, tempo i ritam kretanja, celokupnost unutranjih
i spoljanjih sila koje imaju odreeni uticaj na kretnje.
U unutranje sile se ubrajaju:
- Sile aktivnog delovanja miia;
- Sila unutranjeg otpora;
- Trenje miia;
- Reaktivna sila, koja se javlja u aparatu za kretanje.
U spoljanje sile se ubrajaju:
- Sila zemljine tee;
- Sila reakcije s podloge;
- Sila otpora spoljanje sredine.
Rezultat dugotrajnog procesa uenja motorikih struktura je tehnika
pripremljenost, koja podrazumeva visoko razvijene sposobnosti
sportiste da efikasno upravlja pokretima vlastitog tela tokom

izvoenja dinamikih stereotipa u konkretnom sportu. Oni su

formirani putem velikog broja iteracija (ponavljanja) do krajnje
granice refleksnog delovanja. Refleksno delovanje znai sposobnost
ponavljanja kretanja u istim i varijabilnim uslovima.
U toku razvoja nivoa treniranosti sportiste, na svakoj novoj etapi,
njegova tehnika se definie nivoom razvoja motorikih sposobnosti.
Razvojem tih sposobnosti menja se i forma kretanja. Celokupan put
usavravanja tehnike predstavlja stalno razvijanje motorikih
sposobnosti sportiste na bazi kojih se mogu usvajati nova sloenija i
savrenija kretanja.
Iz ovog razloga se efikasnost tehnike (T) odreuje odnosom
motorikog potencijala (W) i pokazatelja sportskog rezultata (h).
Formula za izraunavanje koeficijenta tehnike efikasnosti glasi: T =
W : h.
Zadatak u sportskom treningu je da se formiraju savreni mehanizmi
koordinacije pokreta, da tehnika odreene sportske grane ili discipline
postane stabilna, automatizovana motorna navika.

Sportska taktika
Sportska taktika predstavlja nain (smiljen, racionalan i
ekonomian) delovanja sportiste tokom takmienja (igraa i ekipe
tokom igre), putem izbora i primene odreenih sredstava, metoda i
formi, a u cilju postizanja maksimalnog rezultata na takmienju. Ona
se javlja kao rezultat taktike pripreme. Putem taktike pripreme
sportista usvaja zadatu koliinu znanja, koja su povezana sa tokom i
efektima takmiarske borbe. Zadaci taktike pripreme se sastoje u
usvajanju teoretskih znanja o racionalnom korienju i primeni
motorikih sposobnosti i elemenata tehnike u odreenim konkretnim
uslovima. Za ovo je potrebno dobro znati namere protivnika i uslova

pod kojima e se takmienje odvijati. Na bazi toga primeniti odreene

taktike varijante. Za uspeno ovladavanje taktikom potrebno je da
sportista ima visok stepen razvijenosti taktikog miljenja.
Zahvaljujui taktikom miljenju, sportisti mogu pravilno
rekonstruisati i tano oceniti situaciju, shvatiti njen karakter, prozreti
namere protivnika, predvideti razvoj akcije, oceniti svoj poloaj,
odluiti se za taktiku akciju i odmah je sprovesti.
U toku procesa sportskog treninga taktiko miljenje se razvija kroz
specijalnu taktiku pripremu. Sportista punu stepen kreativnosti
dostie samo onda kada su optimalno pripremljeni u tehnikom,
taktikom, motorikom, funkcionalnom i psihikom pogledu.
Za razumevanje taktike bitno je poznavanje pojma strategije. Ona je
skup mogueg delovanja u uslovima takmienja. To je sistem
nauenih znanja i pravila o pripremanju i voenju sportske borbe i
upotrebi odreenih tehnika i taktikih varijanti za postizanje najboljih
rezultata.
Strategija odgovara na pitanje:"ta raditi"?, a taktika odgovara
na pitanja: "Kako to uraditi"?

Znaaj informacija za motoriko uenje

Svaki pokret je kompleksan i trai veliku aktivnost sportiste u
celini, posebno niz veoma plastinih promena u CNS-u (strujanje
informacija ima najvei znaaj i u najjednostavnijem pokretu).
Dovoljno je samo da se istakne sinteza svih informacija koje stiu od
receptora u mozak, poloaju pojedinih delova tela u prostoru,
zategnutosti ili oputenosti miia, fluidu kroz koji se kreemo,
okolini i njenim promenama, signalima koje dobijamo od trenera.
Sve informacije (iz interoreceptora, eksteroreceptora, teloreceptora i
proprioreceptora) koje stiu u CNS se selektuju, prepoznaju, integriu
i skadite u memoriju, dok se neke nepovratno izgube u
senzomotornom sistemu. Odreeni deo celokupnog ponaanja oveka
(time i motorikog), zavisi od informacija koje se nalaze u genima u
dezoksiribonukleinskoj kiselini (DNK) i koje se uvaju kao genetski
kod.
U toku motorikog uenja (izgraivanja odreene motorike naviketehnike) izuzetan znaaj imaju povratne informacije. Prilikom

odravanja uspravnog stava, oputanje antigravitacionih miia

izaziva preko miotatikog refleksa kontrakciju tih istih miia
(povratna informacija), a to e se dogoditi na osnovu prethodnog
istezanja.
Jedinstvena karakteristika ljudskog organizma je mogunost
neprekidnog vrenja korekcija u toku samog pokreta. Ove senzorne
korekcije su od ogromnog znaaja u toku izvoenja svih tehnikotaktikih struktura kretanja, promeni uslova i sredine u kojima se
kretanje odvija, pri usklaivanju pokreta sa modelom ili onim to se
eli ostvariti. Zbog toga, mnogo puta zapoet pokret ne mora da se
zavri onako kako je predvieno. Senzorna signalizacija se javlja i pre
nego to je pokret poeo zahvaljujui dobroj percepciji situacije u
kojoj se on odvija i na osnovu ega se organizuje. Odreene
informacije se ne mogu koristiti kao senzorne korekcije, jer su kasno
stigle u CNS. To je sluaj kod izvoenja brzih eksplozivnih pokreta,
npr. ut na gol (ako smo loe utirali, informacije od naih
proprioreceptora e biti kasnije obraene od zavretka pokreta, tako
da na let lopte vie ne moemo uticati). U sledeem pokuaju na
osnovu dobijenih informacija moemo planirati svoju novu akciju.
Prilikom izvravanja pokreta znaajnije su informacije koje dolaze iz
CNS-a i odreuju ta i kako treba da se izvri. Informacije koje
dolaze iz CNS-a ne mogu biti dovoljan uslov za izvrenje pokreta.
Zbog toga su potrebne i neophodne senzorne korekcije i celokupno
obavetavanje o uslovima spoljanje sredine. Treba istai da je za
izvrenje pokreta neophodan motiv i elja da se kretanje obavi. Bez
toga ni jedna informacija nee biti korisna.

Fazna struktura motorikog dejstva

U sistemu tehniko-taktikog dejstva primeuje se fazni oblik
aktivnosti, koji se odvija u etiri osnovne faze:
1. U prvoj fazi sportista mora da uspeno percipira i analizira
strukturu kretanja (tehniku) ili strukturu situacije (taktiku). On
mora doi do podataka kako konkretna situacija izgleda i koje
su njene osnovne karakteristike i specifinosti.

2. U drugoj fazi dolazi do pretraivanja motorike memorije

sa ciljem da se "vidi" ima li u njoj uskladiten slian ili isti
program motorike aktivnosti. Motoriki programi su skupovi
podataka o tome kako se jedna motorika aktivnost izvodi ili
moe izvoditi u promenljivim situacijama. Tog trenutka kada
sportista, posle pretraivanja motorike memorije, doe do
odgovarajueg reenja zavrena je druga faza. Rezultat je
misaono reenje motorikog dejstva.
3. U treoj fazi aktiviranjem eferentnim impulsima periferije
lokomotornog aparata, dolazi do motorikog dejstva i
realizacije kretne aktivnosti. Rezultat ovako sprovedene
aktivnosti moe biti pozitivan, ali moe i znaajno odstupati
od eljenih efekata i biti negativan.
4. U etvrtoj fazi dolazi do analize rezultata preko
prikupljenih informacija iz unutranjeg i spoljanjeg
regulacionog kruga. Ove informacije sportista moe osetiti
sam na bazi podataka iz unutranjih receptorskih polja ili ih
moe dobiti iz okoline. Oni imaju veliku primenljivost, jer se
na osnovu povratne sprege (povratne informacije) moe
potvrditi ispravnost izabranog i sprovedenog motorikog
programa ili izvriti njegova korekcija (sluaj kada program
nije proizveo odgovarajue efekte-takmiarsku uspenost).

Fazna
struktura
procesa
(strukturiranje pokreta)

motorikog

uenja

Proces uenja i strukturiranja pokreta sadri nekoliko faza.

Utvrene su i opisane etiri meusobno zavisne faze:
1. Generalizacija;
2. Koncentracija;
3. Automatizacija;
4. Stabilizacija.
U odnosu na vrstu motorikog zadatka (sloenost njegove strukture)
za njegovo ostvarenje angaovae se u veoj meri delovi mozga koji
su najpogodniji. Za osnovne jednostavne pokrete (obino hodanje)

nisu potrebni najvii delovi CNS-a. Za sloenije pokrete (vebe za

stopala u hodu) bie angaovani najvii delovi CNS-a.
Poetak uenja nekog pokreta odlikuje se velikom
neekonominou i naporom, zbog velikih energetskih potreba za
kontrakciju brojnih, a za taj pokret nepotrebnih miia, zbog velikog
psihikog zamaranja jer je panja usmerena na svaki pokret. U
klasinoj emi uenja to je faza generalizacije ili iradijacije koja
iroko obuhvata CNS (nadraaj se iri i u druge centre koji dovode do
miinog spazma, koji se iri i na delove koje i nije trebalo blokirati).
Ova faza predstavlja nunu kariku u lancu uenja pokreta, iako je
neekonomina. Stepen neekonominosti zavisi od prethodnog
steenog iskustva sportiste, koje se moe u uenju novog pokreta
koristiti. Od ovoga zavisi i trajanje prve faze izgraivanja motorike
navike.
U fazi koncentracije od velike angaovanosti kore mozga u
prethodnoj fazi, postepeno se prelazi na nie nivoe funkcionisanja.
Ovo rezultira oslobaanjem pokreta od suvinosti, ime se postie i
odgovarajua zategnutost miia i postepeno se formira eljeno
kretanje. Signali od receptora, koji se nalaze u miiima u tom delu
strukturiranja kretanja postepeno preuzimaju vodeu ulogu. Time se
pravovremeno spreava prevelik uticaj neke reaktivne sile, ime se i
obezbeuje vea ekonominost kretanja.
On je formiran kada se potpuno zamene nivoi funkcionisanja, kada se
pokret moe potpuno voditi proprioreceptorima, a u kretanju sve
manje uestvuje svest usmerena na delove pokreta. Dalje, svako novo
ponavljanje i stalno obogaivanje pokreta dovodi do dobro usvojene
kretne structure, koja nakon stadijuma koncentracije prolazi kroz
stadijum automatizacije. Kora mozga se potpuno rasteretila od
organizacije pokreta, kretanje se obavlja bez uticaja svesti, a panja je
okrenuta ka rezultatu koji treba ostvariti. Svaka promena uslova moe

izazvati svesnu kontrolu nad pokretom, a to se moe uiniti kad god se

eli. Vrenje pokreta bez obraanja panje na njih ne znai da se ti
pokreti odvijaju bez uea kore velikog mozga. Brojna istraivanja u
fiziologiji nervnog sistema pokazala su da o funkciji mozga treba
razmiljati kao o integralnom sistemu, a ne kao pojedinanim
(parcijalnim) delovima koji reguliu neke od funkcija.
Ako se u sportu ide samo do formiranja automatizma napravila bi se
velika greka, jer se posle izvesnog vremena (posle kraeg, a posebno
dueg prekida u treningu) formirani pokret moe deautomatizovatirazgraditi. Zbog toga se automatizovani-izgraeni, usvojeni i naueni
pokreti moraju stabilizovati.
Stadijuma stabilizacije dolazi daljim velikim brojem
ponavljanja, posebno u situacionim kretanjima, kada se stalnim
variranjem uslova unutranje i spoljanje sredine trai reagovanje
datom motorikom navikom. Pri ovome je bitno znati da broj
ponavljanja zavisi od nekoliko faktora:
-

posebno
Motorikih sposbnosti sportiste koordinacije;
Smiljenosti pokreta-nune logike veze izmeu
sleda pokreta, koji ostvaruju jednu motoriku
strukturu;
Determinante cilja-kontrolisanjem, cilja koji se
dostie pomou motorikih struktura;
Motivacije-ulaganje energije i volje da se usvoji
neka struktura;
Kompleksnosti i sloenosti pokreta.

Da bi se neki pokret (program) automatizovao i fiksirao u kinetikim

centrima, potreban je broj ponavljanja od 3000 do 5000 za srednje

sloenu strukturu, dok je za kompleksniji pokret potrebno i 10.000

ponavljanja.
Da bi se kretna struktura usavrila i automatizovala neophodno je
primeniti metodu iteracija-iterativnu metodu uenja. Smatra se da je
iterativni metod uenja najefikasniji metod uenja motorikih
struktura smislenog tipa, koje imaju determinantni cilj. Svakim
pravilnim viekratnim ponavljanjem se vre i odreene korekcije
pokreta, ime se pokret prilagoava morfolokim, motorikim,
kognitivnim, konativnim, funkcionalnim osobinama i sposobnostima
sportiste (u trenanom procesu ih je bitno uskladiti).

Metode u procesu motornog uenja

Pod metodama uenja ili obuavanja u sportskom treningu
podrazumevaju se postupci ili naini pomou kojih se odreena
struktura kretanja moe to bre nauiti i usvojiti.
U teoriji i praksi poznate su i opisane tri osnovne metode uenja:
1. Analitika;
2. Sintetika;
3. Kompleksna ili kombinovana.
Analitika metoda podrazumeva uenje pokreta po delovima.
Ceo pokret se podeli na svoje zaokruene manje strukturalne delove,
koji se posebno ue do usvajanja. U poslednjoj fazi se vri spajanje
svih delova u jednu celinu, tj. izvodi se kompletan pokret. Loa strana
ovakvog naina uenja je ta to moe da se desi da zbog veeg broja
ponavljanja dela pokreta, on moe biti automatizovan, pa se kasnije
teko moe uklopiti u slivenu celinu. Ovo vai u pokretu pri kome se
trai jedan ritam i dinamika, koji pri automatizovanim delovima ne
mogu da se uspostave.
Sintetiki metod se smatra najprirodnijim nainom uenja, pri
kome se pokret izvodi odmah u celini. Posebno je efikasan kod
jednostavnijih pokreta, dok kod sloene strukture efikasnost mnogo
zavisi od koordinacionih sposobnosti sportiste. Postoje sportisti koji

odmah mogu izvesti demonstrirani pokret. Drugi to nisu u stanju ili su

u stanju da ga izvedu u svom pojednostavljenom obliku. Ovde dolaze
do izraaja individualne razlike meu sportistima. Daleko je efikasnije
ako sportista moe da uvebava pokret odmah u celini. Kod onih koji
to nisu u stanju, primenom sintetikog metoda mogu se uiniti znatne
greke, pa je potrebno koristiti drugu metodu.
Kombinovana ili kompleksna metoda uenja se smatra
najefikasnijom pri usvajanju sloenih pokreta. Ona predstavlja
kombinaciju sintetikog i analitikog metoda, sa dominacijom
sintetike metode. Sintetika je vodea-osnovna metoda. Pokret se
prvo izvodi u celini, a posebni delovi za koje je zapaeno da sportista
izvodi nedovoljno dobro, ue se analitikom metodom. Pri ovome se
ne sme dozvoliti da se deo pokreta automatizuje, nego nakon ispravki
odmah se pokret ponovo uvebava u celini. Kombinovana metoda se
primenjuje tako da se sa sintetikog metoda prelazi na analitiku i
zatim ponovo na sintetiku.

Metodika uenja tehniko-taktikih zadataka

Metodiko uenje tehniko-taktikih zadataka u sportu pripada
najsloenijim radnim zadacima koje trener sprovodi. Pri tome je
potrebno realizovati program uenja sa tano odreenim redosledom
aktivnosti, koji bi trebao da izgleda ovako:
1. Najava tehniko- taktikog zadatka koji se ui;
2. Razgovor o elementu u smislu njegovih karakteristika i
njegove vanosti;
3. Usmeno izlaganje o strukturalnim, biomehanikim, fiziolokim
i drugim karakteristikama motorikog zadatka;

4. Demonstracija motorikog zadatka od strane trenera,

koji se izvodi prvo u celini, a zatim u delovima.
Posebno treba demonstrirati i naglasiti kritine faze
kretanja. Panju treba obratiti na tempo i brzina

izvoenja,
sportiste;

koji

su

prilagoeni

sposobnostima

5. Izvoenje elemenata od strane sportista u uslovima smanjene

brzine i snage ili uz poluaktivnog protivnika;
6. Izvoenje zadatka uz uoavanje tipinih greaka od strane
trenera. Trener mora prvo uoiti krupnije greke, a kasnije i
one manje. Mora utvrditi uzroke uoenim grekama i pronai
odgovarajue naine njihovog ispravljanja;
7. Sprovoenje metodikih vebi za ispravljanje uoenih
motorikih greaka;
8. Izvoenje zadataka u uslovima visokog tempa i aktivnosti
protivnika.
Svaki trener mora znati zbog ega je kod sportiste dolo do
nepravilnog izvoenja motorikog zadatka. Ono moe biti:
- Zbog nedostatka odgovarajuih informacija;
- Zbog nedovoljnog broja ponavljanja;
- Zbog nedovoljnog nivoa sposobnosti - prvenstveno
motorikih.
Tek nakon utvrenog uzroka, trener moe napravi nain da usmeri
dodatni trening za korekciju uoenih greaka.

Metodika treninga fleksibilnosti (gipkosti)

Fleksibilnost je sposobnost lakog izvoenja pokreta sa
velikom amplitudom. Ona zavisi od pokretljivosti u zglobovima,
elastinosti miia, tetiva i svih stabilizatora zgloba. Pokretljivost u
zglobu je najvie odreena anatomski (konfiguracijom zgloba,
duinom stabilizatora i negativnim pritiskom u zglobu). Stabilizatoriuvrivai zgloba su pasivni i aktivni. Pasivni su zglobne aure i
zglobne veze, a aktivni su miii. Od konfiguracije zgloba zavisi
koliki maksimalni obim pokreta e se moi izvesti (u jednoj, dve ili tri
ravni). Vebanjem se moe poveati taj obim pokreta na raun
rastezanja vezivnog tkiva i poveanja elastinosti miia. Pored
elastinosti, vebanjem treba ostvariti i jaanje miia. Elastinost

miia je pod uticajem i regulativnih mehanizama nervnog sistema, i

to: mehanizma za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa. Za
vreme kontrakcije agonista, miii antagonisti se moraju oputati i
istezati. Ovu usklaenu meu miinu koordinaciju reguliu pomenuti
mehanizmi u CNS-u. Od nje zavisi i koordinacija i tehnika kretanja.
Oputanje miia koje prethodi istezanju, uz punu koncentraciju
panje i dobru kinestetiku kontrolu , inilac je od kojeg zavisi
gipkost. Ona je izuzetno vana u svim sportskim disciplinama.
Njenim poveanjem se smanjuje mogunost povreivanja ligamenata i
miia i poboljava izvoenje ukupne strukture kretanja. U nekim
sportskim disciplinama fleksibilnost je vodea motorika sposobnost
(umetniko klizanje, plivanje, ritmika gimnastika i dr.). Visoka
gipkost je potrebna i u tranju sa preponama, skokovima u vodu,
plivanju itd. U najveem broju sportskih disciplina nije potrebna
maksimalna fleksibilnost, nego tzv. optimalna. Ako je njen nivo nii,
oteano je savladavanje tehnike kretanja.
Istraivanjem gipkosti utvreno je vie njenih dimenzija:
-

Pasivna-kada se amplituda (obim) mogueg pokreta

postie uz pomo partnera ili nekog drugog spoljanjeg
optereenja;
Aktivna-u kojoj se maksimalna amplituda postie uz
pomo snage vlastitih miia;
Statika-kada sportista zadrava postignutu amplitudu
pokreta;
Dinamika-kada se maksimalna amplituda pokreta postie
viekratno, tj. kontrakcijama i dekontrakcijama miia
odgovornih za pokret;
Lokalna-fleksibilnost u jednoj topolokoj regiji tela
(rameni pojas, kuk, trup, donji ekstremiteti i dr.);
Globalna-istovremena fleksibilnost veeg broja zglobnih
sistema lokomotornog aparata.

Istraivanja su pokazala:
-

Da fleksibilnost jo nije dovoljno ispitana;

Da fleksibilnost postoji kao motorika sposobnost;

Da je pod uticajem mehanizma za regulaciju miinog

tonusa i funkcionalne sinergije;
Da morfologija deluje na ispoljavnja fleksibilnosti;
Da topoloki pristup gipkosti daje vie faktora.

Determinante fleksibilnosti su:

-

Anatomske karakteristike zgloba;

Elastinost ligamenata i miia;
Fizioloki procesi (regulativni mehanizmi u CNS-u,
meumiina koordinacija, refleks na istezanje-uloga
miinog vretena itd.);
Biohemijski procesi u elastinim strukturama;
Miina i telesna temperatura (fleksibilnost se poveava
sa poveanjem temperature, a smanjuje sa padom
temperature);
Dnevni bioloki ritam (uticaj hormona, najvea amplituda
pokreta je pre podne izmeu 10-11 h i po podne izmeu
16-17 h);
Pol po pravilu osobe enskog pola imaju bolju gipkost od
mukaraca (vebanjem se te razlike mogu smanjiti);
Uzrast do 15. do 16. godine fleksibilnost celog tela se
poveava, a kasnije postepeno smanjuje;
Miina snaga-snaga i fleksibilnost su u nekoj vrsti
suprotnosti.
Zamor smanjuje elastinost miia;
Stres i emocionalna uzbuenost (umeren stres poveava
elastinost miia, dok je prevelik stres smanjuje. U osnovi
lei hormonalni uticaj);
Motivacija.

Treningom treba uskladiti miinu snagu i elastinost agonista i

antagonista. To je dugoroni zadatak u celokupnom trenanom
procesu.

Metode za razvoj fleksibilnosti

Metoda dinamikog istezanja-varijante aktivnog i pasivnog

ili statikog istezanja.
Koriste se zamasi pri kojima se antagonisti isteu delovanjem
agonista. Ova metoda podrazumeva i kombinaciju sa metodom
statikog istezanja miia.

Streing metode i tehnike

Metoda streing vebi-najpoznatiji i najbolji nain je onaj
koji pre faze istezanja sadri kontrakciju i relaksaciju iste grupe
miia i ligamenata. Ova metoda podrazumeva poveanje
fleksibilnosti pomou partnera ili sprave. Pri tome se postepeno
dostie ekstremni poloaj u odreenom pokretu, koji se zadrava
najdue do 30 do 60 sek. U tom momentu je uinak refleksa na
istezanje najvei, kao to su i najizraeniji fizioloki i biohemijski
procesi u miiu i tetivi.
Tri najvanije vrednosti streinga su:
-

Smanjuje rizik od povreda;

Smanjuje bolove u miiima nakon vebanja i ubrzava
oporavak;
Poveava sposobnosti sportiste.

etiri bazine (osnovne) streing tehnike su:

-

Balistika;
Pasivna;
Kontrakcija-relaksacija;
Statika.

Balistiki streing
U osnovi ove tehnike su brze kontrakcije i dekontrakcije
miia (brzo i snano istezanje ), koje aktiviraju refleks na
istezanje. Napetost unutar miia u toku balistikog istezanja je skoro
dva puta vea, nego pri izometrijskom istezanju. Preporuuje se

oprezno korienje ovog streinga, jer postoji rizik za povredu. Ovaj

metod posebno koriste fudbaleri. Dinamiki streing se esto ubraja
u ovu grupu, ali se moe posmatrati i kao poseban metod. Slian je
balistikom tipu istezanja, ali ga karakteriu specifini pokreti ili
strukture kretanja koje se javljaju u odreenom sportu. Re je o
specifinoj fleksibilnosti koja se koristi u specifinom zagrevanju, dok
se balistiki streing najvie sprovodi u zagrevanju miia, pre
specifinog zagrevanja.

Pasivni streing
Pasivno istezanje miia se izvodi uz pomo partnera.
Mii se dovodi u maksimalnu ekstenziju. Ovaj metod je popularan
kod gimnastiara. Moe biti opasan u sluaju da partner nema znanja,
iskustva i oseaja u izvoenju ovog streinga. Vano je da se mii
postepeno dovodi do najvee mogue ekstenzije sa zadravanjem
poloaja u fazama do maksimalne.

Kontrakcija-relaksacija
Ovaj metod se sastoji u tome da se mii koji e se istezati
prvo kontrahuje, a zatim istee odmah posle relaksacije. Aktivna
kontrakcija miia inverzno aktivira refleks na istezanje, budui da je
tenzija u miiu vea nego kod statikog streinga.
Varijanta ove tehnike je kontrakcija-relaksacija-anatagonistkontrakcija, u kojoj se antagonista miia koji je bio istezan odmah
kontrahuje, dok se on maksimalno relaksira.
Smatra se da je ova metoda efikasnija od metode kontrakcijerelaksacije.

Statiki streing
Sportista polako zauzima i zadrava poloaj u ekstenziji
30-60 sekundi. Veruje se da je ovo najefikasniji metod za poveanje
gipkosti. Pri laganom istezanju i zadravanju poloaja, postepeno

dolazi do poveanja tenzije u miiu, tako da se neaktivira odmah

refleks na istezanje. Moe se ostvariti vea amplituda, bez rizika od
povrede.

Kombinovane metode
Kombinovane metode (PNF-proprioceptive neuromuscular
facilitation). To je grupa od tri metode, koje ostvaruju delovanje
preko nervnih elemenata.
-Metoda HR (eng. Hold relax)- mii koji se istee, prvo se
zadri u izometrijskoj kontrakciji, a zatim se istegne. Dok se mii
istee alfa motorni neuroni su manje aktivni, dok su miina vretena u
punoj aktivnosti. To dovodi do manje miine aktivnosti u fazi
istezanja. Dodatna miina inhibicija, koja se javlja u toku istezanja,
pripisana je delovanju ranije izometrijske kontrakcije i aktivnosti
Golijevog tetivnog organa. Ova pojava jo nije potpuno dokazana.
-AC (agonistika kontrakcija)-kontrakcijom agonista
isteemo njihove antagoniste. Kontrakcija mora biti submaksimalna.
Aktivacija agonista preko alfa motoneurona prouzrokuje rekurentnu
inhiviciju antagonista, tj. oputanje miia koje isteemo.
-HR-AC (eng.
Hold-relax
agonistic contractionzadravanje i oputanje)-Ova metoda slui za poboljanje delovanja
refleksa rekurentne inhibicije. Kada mii A isteemo njen
antagonistiki mii B izometrijski kontrahujemo. Zbog
izometrijske kontrakcije miia B iri se nervni nadraaj po alfa
motornim nervima. Nadraj prolazi ceo refleksni luk koga ine
Renchawove elije (rekurentna inhibicija) u oputenom miiu A koji
isteemo. Tada je istezanje najuspenije.

Planiranje streing programa i metodiki saveti za

poveanje fleksibilnosti
-

Streing program treba zapoeti najmanje 6 nedelja pre

poetka trenane sezone, mora biti planski ukomponovan u
celu takmiarsku godinu ili sezonu;

Ne treba pre streinga dogirati, to nije neophodno;

Vriti streing pre i posle vebanja (treninga);
Vebe streinga treba selektovati vrlo paljivo. Start sa lakim
vebama ima prednost;
Miie treba istezati naizmenio;
Sve vebe fleksibilnosti, koje se koriste u navedenim
metodama, treba izvoditi do praga bola, uz odgovarajuu
mentalnu koncentraciju.
Poloaj u kome je dostignuta maksimalna amplituda zadrava
se oko 20 sekundi. To vreme je dovoljno za izazivanje nervnomiinih i biohemijskih reakcija.
Vebe treba izvoditi svakodnevno sa 10 do 15 ponavljanja
svake vebe, u nekoliko serija. Na svakoj vebi treba vie puta
dostii maksimalnu amplitudu.;
Nikada ih ne treba izvoditi kada je sportista umoran;
Fleksibilnost je najvie mogue poveati u deijem uzrastu do
puberteta. Znaajno je primenjivati vebe za pokretljivost
kimenog stuba.

U metodici razvoja fleksibilnosti mora se voditi rauna da izbor

vebi bude prilagoen zahtevima takmiarske discipline i da
osigura vii stepen treniranosti sportiste.

Sl. Izbor streing vebi

Metodika treninga preciznosti

Od svih motorikih sposobnosti identifikacija preciznosti
predstavlja najvei problem. Preciznost se definie kao sposobnosti
za izvoenje tano usmerenih i doziranih pokreta. Potpada pod
segment koordinacije, jer se takvi pokreti ne mogu izvesti bez dobre
koordinacije. Iz ovog razloga mnogi autori preciznost ne odvajaju od
koordinacije. Preciznost je definisana kao sposobnost da se
aktivnostima gaanja (bacanja predmeta) ili ciljanja (voenje

predmeta) pogodi odreeni statian ili pokretan cilj, koji se nalazi

na odreenoj udaljenosti. U istraivanjima faktorske strukture
prostora motorike, izdvaja se kao poseban factor, uprkos
relativno niskim faktorskim teinama.
Veliki problem pri tome ima izbor mernog instrumenta za procenu
preciznosti. Pored toga to je ona vrlo varijabilna sposobnost
(osetljiva na promene raspoloenja sportiste ili promenu spoljanjih
faktora) ona se uglavnom procenjuje i kontrolie zadacima koji trae
dobru koordinaciju (pre svega oko-ruka, ree i oko-noga).
Za precizno izvoenje pokreta potreban je dobar kinestetiki oseaj
cilja, procena parametara, kinestetika kontrola kretanja na
odreenom putu, vreme koncentracije (moe biti ogranieno na kratak
vremenski interval ili produeno ), zbog ega je vreme pripreme due.
Kontrola izvoenja preciznih pokreta sprovodi se na bazi vidnih
informacija iz objektivne stvarnosti, receptora i kinestetikih
informacija iz memorije. Pokret se usklauje prema uslovima o
kojima se informacije prvenstveno dobijaju vizuelnim putem. Pokreti
treba da su sigurni, bez tremora uz fiksiranje drugih delova tela u
trenutku gaanja ili ciljanja.
U toku realizacije pokreta mogue su korekcije na osnovu percipiranih
odstupanja od idealnih trajektorija kretanja. Percepcija prostora i
lokalizacija cilja vae kao osnovni uslovi visoke preciznosti.
Determinante preciznosti su:
- Koordinacija;
- Dobro primanje i analiza vidnih signala (pecepcija
celokupne situacije, podeavanje i organizovanje pokreta
u skladu sa situacijom);
- Snaga (ima znaajno uee kada je cilj u koji se gaa
udaljen npr. bacanje lopte na ko);
- Brzina protoka signala;
- Izdrljivost u tonikoj kontroli;
- Reakcije na razliite emocije.

Metodika razvoja preciznosti

Koeficijent uroenosti ove sposobnosti je veoma visok, ali postoji mogunost da se ta sposobnost
popravi. Potrebno je postii odgovarajui odnos sa tehnikom i taktikom odgovarajue sportske
discipline. Zatim se preciznost usavrava reavajui razliite specifine zadatke u realnim ivim
situacijama. Najproduktivniji nain na koji se to moe postii je situacioni metod rada. Tim

nainom se istovremeno usavravaju motorika znanja, razvijaju osobine, sposobnosti i stvaraju

najpovoljnije situacije u kojima se efekti preciznosti mogu uoiti.

U prvoj fazi primenjuju se metode treninga preciznosti u

jednostavnim, a kasnije i u sloenim strukturama situacija.

Metodika treninga ravnotee

Ravnotea je sposobnost da se telo odri u ravnotenom
poloaju uzajamnim odnosima delova tela, tela i podloge i tela sa
uslovima sredine koja ga okruuje. Ravnotea je uslov odravanja
uspravnog stava, kretanja i obavljanja brojnih sportskih aktivnosti. U
nekim sportovima ona dolazi do posebnog izraaja i ima veliki znaaj
(vebanje na gredi, klizanje, skijanje, vonja bicikla.). Poloaj na
mestu, orijentacija u prostoru i veza sa podlogom obezbeuju se
uvrivanjem odreenih zglobova uz pomo miinih kontrakcija, pri
emu se one usklauju sa silama i momentima sila koje deluju na
sportistu. Vebanje se sastoji u odravanju ravnotenog poloaja u
nekim tipinim, specifinim stuacijama, koje su karakteristine za
neki sport. Ako se ravnoteni poloaj zadrava govorimo o statikoj, a
kada se odrava u toku kretanja o dinamikoj ravnotei.
Istraivanjem latentnog prostora ravnotee, pored statike i
dinamike, izolovane su i druge dimenzije: ravnotea otvorenim i
zatvorenim oima i ravnotea u balansiranju raznim predmetima.
Poseban sluaj odravanje ravnotee je onaj koji zahtevaju savremene
vebe na spravama i akrobatika. Kao reakcija na delovanje sile
zemljine tee i sile reakcije vrste podloge uz orijentaciju u prostoru,
potrebno je kombinacijom velikog broja unutranjih sila (promenjene
sile vue miia u mnogim delovima tela) odrati odreenu pozu ili se
ravnoteno prizemljiti. Zato je neophodna iroka koordinacijska
sposobnost izmeu najrazliitijih miinih grupa.

Dosadanja istraivanja ravnotee su pokazala da ona postoji kao

motorika sposobnost. Njeno grananje na razliite komponente treba
ispitati sveobuhvatnim istraivanjem uz pomo velike i dobro
metrijski ispitane baterije testova. Meu njima bi trebalo da budu i oni
za ije reavanje je neophodna regulacija najviih delova CNS-a i onih
koji se reguliu niim delovima.

Metodika razvijanja ravnotee

Kakvom se dinamikom razvija ravnotea kroz ontogenezu za
sada je teko preciznije rei, jer jo nema sistematskog
longitudinalnog praenja njenog razvoja odgovarajuim testovima.
Poznato je da se ravnotea razvija postepeno (dete od 9 meseci teko
stoji na obe noge, jednogodinje dete i neto starije teko odrava
ravnoteu prilikom pokuaja hodanja, stajanje na jednoj nozi se
razvija veoma sporo u toku predkolskog uzrasta).
Ova postepenost razvoja ravnotee je uslovljena razvojem sistema za
kretanje, spoljanjeg rada u funkcionalnom smislu isazrevanjem CNSa (posebno vestibularnog analizatora). Koeficijent uroenosti ove
sposobnosti je veoma veliki, pa je i njeno razvijanje u procesu
treninga veoma teko.
Ravnotea se razvija kroz reavanje specifinih zadataka u
situacionim uslovima, u kojima se ispoljava funkcionisanje
sportiste kao celine. Time se poveava njegova mogunost
odravanja ravnotee u razliitim uslovima.
Osnovni metod za razvoj ravnotee je situacini metod rada.
U kompoziciji sredstava, koja se primenjuju za razvoj ravnotee,
vano mesto treba da zauzimaju sredstva za razvoj snage, posebno
onih miia koji fiksiraju zglobove, a koji su odgovorni za
zadravanje tela u zoni ravnotee.

Saetak
Osnovni zadatak metodike fizike, ili kako se esto naziva kondicione pripreme u treningu
sportista je razvoj i odravanje motorikih sposobnosti definisane kao: snaga, brzina, izdrljivost,
fleksibilnost, koordinacija i preciznost

Elementarni didaktiki principi u trenanom radu su:

-

Od slabijeg naprezanja ka jaem;

Od sporijeg ka brem kretanju;
Od manje ka veoj izdrljivosti;
Od pravolinijskog ka krivolinijskom kretanju;
Od veeg ka manjem broju ponavljanja u jednoj seriji;
Od manjeg ka veem broju serija na jednom treningu;
Od manjeg ka veem broju trenanih dana u jednom ciklusu;
Od manjeg ka veem broju treninga u toku dana;
Od duih ka kraim intervalima odmora u toku treninga i
izmeu treninga.

Snaga je sposobnost sportiste koja se manifestuje prilikom

savladavanja razliitih otpora.
Snaga miia zavisi od fiziolokog preseka i duine miia,
biohemijskih-metabolikih procesa koji se odvijaju u toku rada,
centralnog nervnog sistema (koji je odgovoran za regulaciju i
mobilizaciju procesa pri ispoljavanju snage) i psihikih funkcija sa
dominacijom motivacije.
S obzirom na to da postoji veoma velik broj razliitih sportskih
aktivnosti u kojima se snaga razliito ispoljava, jasno je da postoji i
veliki broj vrsta ili oblika ispoljavanja snage.
Osnovni faktori znaajni za ispoljavanje sile i snage, a o kojima je u
ovoj knjizi ve bilo rei su:

Tip miinih vlakana-sila (jaina) brzih i sporih vlakana je

slina, s tim to brza vlakna mogu da ostvare veu snagu.
Arhitektura miia-odnos izmeu duine miinih vlakana i
povrine njihovog fiziolokog preseka. Za silu je od presudnog
znaaja povrina fiziolokog preseka, a za maksimalnu brzinu
kontrakcije duina miia. Vretenasti miii su dui i sa
manjim fiziolokim presekom, veih su mogunosti za
ispoljavanje brzine i snage (m. biceps i triceps brachi, m.
brachioradialis, m. quadriceps femoris itd.). Perasti miii se
sporije kontrahuju i mogu da razviju veu silu (m.pectoralis
major, m. soleus idr.).
Zamor i temperatura- pri znatnom padu temperature miia
i/ili pri velikom zamoru gube i na sili i na snazi u svim
reimima kontrakcije, iako sila manje opada od snage.
Hormonalni mehanizmi-videti u delu: Izgradnja miinog tkiva
i Adaptacioni efekti treninga.
Trening-videti u delu: Uticaj treninga na snagu miia

Elastina ili pliometrijska snaga predstavlja sposobnost

sportiste da nakon amortizacije izvri maksimalni odraz (kada je
potrebno efikasno sinhronizovati ekscentrinu i koncentrinu miinu
kontrakciju u odreenoj motorikoj aktivnosti). U pliometriji postoje
tri faze: Ekscentrina miina kontrakcija, amortizacija i koncentrina
miina kontrakcija.

Najee metode za razvoj eksplozivne snage su:

-

Metod eksplozivnog nadraaja (sa 50-60% spoljanjeg

optereenja, vre se brza ponavljanja uz aktivaciju
tano odreenih miinih grupa);
Metod izometrijskih snanih kontrakcija (naprezanje
miia je veliko, ali duina miia ostaje ista). Kada je
akcenat na snanim kontrakcijama usavrava se
sposobnost za razvoj eksplozivne snage;

Kombinacija metoda maksimalnog nadraaja (1-4

ponavljanja) i metoda srednjih nadraaja (60% od
maksimalnog, sa brzim ponavljanjem).

Repetitivna snaga i izdrljivost u snazi predstavlja

sposobnost dugotrajnog rada, pri kojem se savladava neko spoljanje
optereenje, koje nije vee od 75% maksimalnog. Kada je u pitanju
spoljanje optereenje (teg ili partner) re je o apsolutnoj repetitivnoj
snazi, a kada sportista vie puta savladava teinu svoga tela (zgibovi,
sklekovi), re je o relativnoj repetitivnoj snazi.
Statika snaga je sposobnost sportiste da zadri maksimalnu
izometrijsku kontakciju miia, kada se njihovim naprezanjem
zadrava odreena pozicija ili stav (npr. izdraj u zgibu).
Za razvoj snage, koristei izometrijski trening, vano je da se miii
kontrahuju pod istim uglom koji je i u takmiarskoj aktivnosti (princip
specifinosti).
Koji e se tip snage razviti i kakve adaptacije zavisi od optereenja i
broja ponavljanja.
Brzina je sposobnost brzog reagovanja i izvoenja jednog ili
vie (frekvence) pokreta, savladavanje to dueg puta u to kraem
vremenu.
Brzinu ini vie faktora:
-

Brzina reakcije-reakciona brzina ili reaktibilnost;

Brzina pojedinanog pokreta;
Frekvenca pokreta.

Vane pretpostavke za postizanje brzine kretanja su: visoka aktivnost

nervno-miinog sistema, elastina gipkost i snaga, sposobnost
oputanja miia, kvalitet sportske tehnike i biohemijska situacija na
periferiji lokomotornog aparata, energetske zalihe u miiima i tempo
korienja energetskih supstanci.
Osnovne metode korisne za razvoj pojedinih dimenzija brzine su:
- Metoda ponavljanja-karakterie je maksimalni
intenzitet aktivnosti, najee tranje kraih deonica sa
5-8 ponavljanja sa produenim vremenom aktivnog
odmora u trajanju od 4 do 6 minuta;

Metoda intenzivnog intervalnog rada-ogleda se u

korienju vrlo visokog intenziteta i maksimalnog
tempa savladavanja neto duih deonica. Trajanje
intervala odmora je individualno ali produeno;
Metoda promenljivog rada sa ubrzanjem-u kojoj se pri
svakom optereenju, intenzitet poveava sve do
postizanja maksimalnog. Re je o progresiji, gde se u
okviru svake serije brzina postepeno poveava da bi se
poslednja savladala maksimalnom brzinom.
Metoda fartleka-na vedskom znai igra brzine. Ovaj
metod ukljuuje naizmenino tranje uzbrdo i nizbrdo.
Time se angauje jedan ili vie energetskih sistema
organizma. Kroz fartlek se mogu kombinovati mnogi
vidovi treninga. Pogodan je i kao promenjivi trening za
"razbijanje" dinamikog stereotipa-brzinske barijere.

Izdrljivost je sposobnost sportiste da odri odgovarajue

optereenje to due, tj. da se to vie odupre zamoru bez smanjenja
trenane ili takmiarske efikasnosti. Danas u sportu govorimo o
srednje (5-20 min.), dugotrajnoj (do 1 sat) i supedugotrajnoj
izdrljivosti (vie sati).
Metodika treninga izdrljivosti mora da obezbedi istovremeni uticaj
na efikasnost kardiovaskularnog i lokomotornog sistema. S jedne
strane re je o energetskoj, a s druge strane o nervno-miinoj
komponenti izdrljivosti. Mora se obezbediti harmonino jedinstvo
kardiovaskularne i miine izdrljivosti.
Od metoda u treningu razliitih vrsta izdrljivosti najee se
koriste:
-

Metoda kontinuiranog-neprekidnog rada;

Metoda intervalnog rada-intervalni trening (ekstenzivni i
intenzivni);
Metoda fartleka, kao posebnog oblika kombinovane metode,
koja je najpogodnija za poboljanje bazine (nespecifine)
izdrljivosti.

Koordinacija je motorika sposobnost upravljanja pokretima

celog tela ili delova tela. Nju karakterie dobra usklaenost pokreta,

optimalna amplituda, precizno i brzo izvoenje, pravovremeno

ispoljavnje naprezanja u reavanju posebno nepredvidljivih i ne
nauenih motorikih problema. Zbog toga se ova sposobnost i naziva
"motorikom inteligencijom".
Za uspeno reavanje koordinacionih zadataka neophodna je
sinhronizacija viih regulacionih centara u CNS-u i perifernih delova
lokomotornog aparata. Osnovnu ulogu u ovome ima mehanizam za
regulaciju kretanja. U sportu se koordinacija uvek nalazi u vrstoj vezi
sa tehnikom i taktikom odreene sportske grane. U treningu treba
posebnu panju posvetiti stvaranju obimnog repertoara razliitih
struktura kretanja, koje mogu doprineti kompletnijem formiranju
koordinacionih sposobnosti.
Osnovna metoda za poboljanje koordinacije je metoda ponavljanja.
U motorika znanja u sportu se ubrajaju sportska tehnika i sportska
taktika
Motoriko uenje je proces sticanja, usavravanja,
stabilizacije i korienja motorikih programa, koji se skladite u
motoriku memoriju centralnog nervnog sistema.
Metoda ponavljanja je osnovna metoda prilikom uenja
motorikog zadatka. Ponavljanje e biti efikasno samo onda kada se
sprovodi planski, sistematino i kada ima jasno postavljene ciljeve
kojima trener i sportista tee. To znai da uenje iterativnom metodom
moe osigurati potpuni uspeh, samo onda kada se sprovodi sa drugim
vanim iniocima, kao to su: dobra demonstracija, uoavanje
greaka, utvrivanje uzroka i posledica greaka, postupak ispravljanja
greaka i stalna kontrola mentalnog uea sportiste koji ui kretni
zadatak (tehniku i taktiku).
Najvaniji zadaci motornog uenja u sportu su:
1. Formiranje i usavravanje specifinih sposobnosti i znanja
za izvoenje tipinih struktura kretanja, koji ine tehniku
sportske grane ili discipline;
2. Formiranje i usavravnje specifinih sposobnosti i znanja za
izvoenje tipinih struktura situacije, koje ine taktiku
sportske grane ili discipline.

Koncept kognitivno-motorikog uenja

Prevazilaenje sadanjeg nivoa sportskih rezultata zahteva visoku stvaralaku i kreativnu
sposobnost, koja kod buduih vrhunskih sportista mora da se razvija od najranijih dana (od doba
detinjstva), pa sve dok traje sportska karijera. Osnovni preduslov za to je da se napravi takav
program motorikog razvitka kod dece koji e podsticati razvitak niza komponenti kognitivnih
procesa, kritikog miljenja, multisenzornih procesa, peceptivno-motorikih sposobnosti i
omoguiti im da postanu aktivni uesnici (uenici) u realizaciji programa. Perceptivno-motoriko
uenje i koncept razvoja predstavljaju aspekte kognitivnog uenja, koji su posebno vani u periodu
detinstva, kada deca od svog roenja poinju da ue kako da reaguju sa svojom okolinom.

Koncept kognitivnog ueja se definie kao proces kojim se organizuje

informacija, smeta u memoriju i omoguuje njena dostupnost i
primena u nizu situacija. Kognitivni koncept uenja deci obezbeuje
sredstvo za kritiko razmiljanje.
Za decu je od sutinske vanosti da naue koncepte o vetinama,
pokretima, aktivostima i fitnesu u razvoju fizikog obrazovanja. Treba
da budu perceptivni u istoj meri koliko i spretni.
Nastavnici i treneri u cilju visoke efikasnosti kognitivno-motorikog
uenja, moraju detaljno da osmisle sve navedene koncepte i da za
decu obezbede optimalno vreme za sve sagledavanje svih instrukcija i
aktivnosti po elementima sadranim u konceptima.
Svaki pokret je veoma kompleksan i trai veliku aktivnost sportiste u
celini, posebno niz veoma plastinih promena u CNS-u, pri emu
strujanje informacija ima najvei znaaj (i u najednostavnijem
pokretu). Dovoljno je da se istakne sinteza svih informacija, koje stiu
od receptora u mozak o poloaju pojedinih delova tela u prostoru,
zategnutosti ili oputenosti miia, fluidu kroz koji se kreemo,
okolini i njenim promenama, signalima koje dobijamo od trenera i sl.
Sve informacije (iz interoreceptora, eksteroreceptora, teloreceptora i
proprioreceptora), koje stiu u CNS se selekcioniu, prepoznaju,
integriu i skladite u memoriju, dok se neke nepovratno izgube u
senzomotornom sistemu. Odreeni deo celokupnog ponaanja oveka
zavisi od informacija koje se nalaze u genima u
dezoksiribonukleinskoj kiselini (DNK) i koje se uvaju kao genetski
kod.

U toku motorikog uenja (izgraivanja odreene motorike naviketehnike), izuzetan znaaj imaju povratne informacije.
U sistemu tehniko-taktikog dejstva primeuje se fazni oblik
aktivnosti, koji se odvija u etiri osnovne faze:
1. U prvoj fazi-sportista mora da uspeno percipira i
analizira strukturu kretanja (tehniku) ili strukturu
situacije (taktiku). Mora doi do podataka o tome kako
konkretna situacija izgleda i koje su njene osnovne
karakteristike i specifinosti.
2. U drugoj fazi-dolazi do pretraivanja motorike
memorije sa ciljem da se "vidi" ima li u njoj
uskladiten slian ili isti program motorike aktivnosti.
Motoriki programi su skupovi podataka o tome kako
se jedna motorika aktivnost izvodi ili moe izvoditi u
promenljivim situacijama. Tog trenutka kada sportista,
posle pretraivanja motorike memorije, doe do
odgovarajueg reenja zavrena je druga faza. Rezultat
koji je misaono reenje motorikog dejstva.
3. U treoj fazi-aktiviranjem eferentnim impulsima
periferije lokomotornog aparata dolazi do motorikog
dejstva i realizacije kretne aktivnosti. Rezultat ovako
sprovedene aktivnosti moe biti pozitivan, ali i
znaajno odstupati od eljenih efekata i biti negativan.
4. U ovoj etvrtoj fazi-motorikog dejstva dolazi do
analize rezultata preko prikupljenih informacija iz
unutranjeg i spoljanjeg regulacionog kruga. Ove
informacije sportista moe osetiti sam na bazi podataka
iz unutranjih receptorskih polja ili ih moe dobiti iz
okoline. Oni imaju veliku primenljivost, jer se na
osnovu povratne sprege (povratne informacije) moe ili
potvrditi ispravnost izabranog i sprovedenog
motorikog programa ili izvriti njegova korekcija, u
sluaju kada program nije proizveo odgovarajue
efekte-takmiarsku uspenost.

Proces uenja i struktuiranja pokreta sadri nekoliko faza. Utvrene su

i opisane etiri meusobno zavisne faze: generalizacija,
koncentracija, automatizacija i stabilizacija.
Pod metodama uenja ili obuavanja u sportskom treningu
podrazumevaju se postupci ili naini pomou kojih se odreena
struktura kretanja moe to bre nauiti i usvojiti.
U teoriji i praksi poznate su i opisane tri osnovne metode uenja:
analitika, sintetika i komleksna ili kombinovana.
Fleksibilnost je sposobnost lakog izvoenja pokreta sa
velikom amplitudom. Ona mnogo zavisi od pokretljivosti u
zglobovima i elastinosti miia, tetiva i svih stabilizatora zgloba.
Pokretljivost u zglobu je najvie odreena anatomski (konfiguracijom
zgloba, duinom stabilizatora i negativnim pritiskom u zglobu).
Stabilizatori-uvrivai zgloba su pasivni i aktivni. Pasivni su
zglobne aure i zglobne veze, a aktivni su miii. Od konfiguracije
zgloba zavisi koliki maksimalni obim pokreta e se moi izvesti (u
jednoj, dve ili tri ravni). Vebanjem se moe poveati taj obim
pokreta, ali na raun rastezanja vezivnog tkiva i poveanja elastinosti
miia.
Determinante fleksibilnosti su:
-

Anatomske karakteristike zgloba;

Elastinost ligamenata i miia;
Fizioloki procesi (regulativni mehanizmi u CNS-u,
meumiina koordinacija, refleks na istezanje-uloga miinog
vretena.);
Biohemijski procesi u elastinim strukturama;
Miina i telesna temperatura (fleksibilnost se poveava sa
poveanjem temperature, a smanjuje sa padom temperature);
Dnevni bioloki ritam (uticaj hormona, najvea amplituda
pokreta je pre podne izmeu 10-11 h i po podne izmeu 16-17
h);
Pol-osobe enskog pola imaju bolju gipkost od mukaraca
(vebanjem se te razlike mogu smanjiti);
Uzrast od 15. do 16. godine fleksibilnost celog tela se
poveava, kasnije se postepeno smanjuje;

Miina snaga-snaga i fleksibilnost su u nekoj vrsti

suprotnosti. Treningom treba uskladiti miinu snagu i
elastinost agonista i antagonista. To je dugoroan zadatak u
celokupnom trenanom procesu;
Zamor-smanjuje elastinost miia;
Stres i emocionalna uzbuenost (umeren stres poveava
elastinost miia, dok je prevelik stres smanjuje. U osnovi
lei hormonalni uticaj);
Motivacija.

Tri najvanije vrednosti streinga su:

-

Smanjuje rizik od povreda;

Smanjuje bolove u miiima nakon vebanja i ubrzava
oporavak;
Poveava sposobnosti sportiste.

etiri bazine (osnovne) streing tehnike su: balistika, pasivna,

kontrakcija-relaksacija i statika:
Od svih motorikih sposobnosti identifikacija preciznosti predstavlja
najvei problem.
Definicija preciznosti-sposobnosti za izvoenje tano
usmerenih i doziranih pokreta, potpuno potpada pod segment
koordinacije. Takvi pokreti se ne mogu izvesti bez dobre koordinacije.
Iz ovog razloga mnogi autori preciznost ne odvajaju od koordinacije.
Preciznost je esto definisana kao sposobnost da se aktivnostima
gaanja (bacanja predmeta) ili ciljanja (voenje predmeta) pogodi
odreeni statian ili pokretan cilj, koji se nalazi na odreenoj
udaljenosti. U istraivanjima faktorske strukture prostora motorike,
izdvaja se kao poseban faktor sa relativno niskim faktorskim
teinama.
Determinante preciznosti su:
-

Koordinacija;
Dobro primanje i analiza vidnih signala (dobra pecepcija
celokupne situacije, podeavanje i organizovanje pokreta
zavisno od situacije);

Snaga (ima znaajno uee kada je cilj koji se gaa udaljen

npr. bacanje lopte na ko);
Brzina protoka signala;
Izdrljivost u tonikoj kontroli;
Reakcije na razliite emocije.

Ravnotea je sposobnost da se telo odri u ravnotenom

poloaju uzajamnim odnosima delova tela, tela i podloge i tela sa
uslovima sredine koja ga okruava. Ravnotea je uslov odravanja
uspravnog stava, kretanja i obavljanja brojnih sportskih aktivnosti.
Postepenost razvoja ravnotee je uslovljena razvojem sistema za
kretanje i spoljanji rad u funkcionalnom smislu sazrevanjem CNS-a,
posebno vestibularnog analizatora. Koeficijent uroenosti ove
sposobnosti je veoma veliki, pa je i njeno razvijanje u procesu
treninga veoma teko.
Osnovni metod za razvoj ravnotee je situacini metod rada.

Studijska pitanja:
1. Koji je osnovni zadatak metodike kondicione pripreme sportista?
2. Koji su osnovni didaktiki principi?
3. Objasni pojam miine snage.
4. Koji su tipovi miine snage?
5. Navedi i opii metode za razvoj odreenog tipa snage.
6. ta je Valsalva fenomen?
7. Objasni pojam brzine kao motorike sposobnosti.
8. Koje su dimenzije brzine?
9. Navedi i opii metode za razvoj pojedinih dimenzija brzine.
10. Objasni pojam izdrljivosti.
11. Navedi tipove izdrljivosti.
12. Od ega zavisi izdrljivost?
13. Navedi i opii metode za razvoj razliitog tipa izdrljivosti.
14. Opii pojam i vrste koordinacije.
15. Koji su metodski pravci u razvoju koordinacije?
16. Objasni pojmove motoriko znanje i motoriko uenje.
17. Koje su metode u motorikom uenju u sportu?

18. Koji su najvaniji zadaci u motorikom uenju u sportu?

19. Opii koncept kognitivno-motorikog uenja.
20. ta je multisenzorno uenje?
21. ta je perceptivno-motoriko uenje?
22. Opii pojam sportske tehnike.
23. Koji je metodiki put razvoja tehnike?
24. Opii pojam sportske taktike.
25. Koji je metodiki put razvoja sportske taktike?
26. Koji je znaaj informacija za motoriko uenje?
27. Objasni faznu strukturu motorikog dejstva.
28. Objasni faznu strukturu motorikog uenja (struktuiranja pokreta).
29. Navedi i opii metode u procesu motornog uenja.
30. Opii metodiku uenja tehniko-taktikih zadataka.
31. Objasni pojam fleksibilnosti (gipkosti).
32. Navedi dimenzije gipkosti.
33. Koje su determinante gipkosti?
34. Navedi i opii metode za razvoj gipkosti (metode stringa).
35. Navedi metodike savete za poveanje gipkosti.
36. Objasni pojam preciznosti.
37. Koje su determinante preciznosti?
38. Opii metodiku razvoja preciznosti.
39. Objasni pojam ravnotee.
40. Opii metodiku razvoja ravnotee.

VI POGLAVLJE
Kratak pregled
Poto je dananji ovjek apsolutni gospodar kompletne ive
prirode, logino je da se predpostavi da je postojanje visokog stepena
borbenosti osnovni uslov da se postane gospodar. Sama borbenost se

ne ispoljava samo u takmienju na terenu nego i u publici, poto je u

ovjeka vrsto usadjen odbrambeni mehanizam identifikacije, tako
da oni koji iz raznih razloga nijesu mogli da ostvare svoj san u vezi sa
nekim slinim oblikom dominacije u drutvu, pribegavaju ovom
odbrambenom mehanizmu, i kao navijai sa manjim ili veim
unoenjem ara u toku takmienja, uglavnom zadovoljavaju svoju
potrebu za dominacijom.
Priroda samog takmienja takodje predstavlja snaan faktor
opredjeljivanja za sport. Nijedan duel se definitivno ne zavrava nego
se stvaraju novi uslovi. Za pobjednika da u sljedeim meevima
uvrsti svoj poloaj a za poraenog da u sljedeem duelu potvrdi
svoju vrijednost.
Sistem takmienja je takodje jedan od faktora koji ne dozvoljava
da se jednim nastupom proces zavri nego se takmienja nastavljaju
beskonano tako da se pobjednik ne moe smatrati konanim
pobjednikom niti poraeni konanim poraenim. Upravo ova
injenica razvija kako kod aktivnih (sportista i trenera) tako i kod
pasivnih (simpatizera i publike) potrebu ako ne prijateljstva ono bar
toleranciju, jer se nikad ne zna da li e i kada e se stvari promijeniti.
Sa humanog i biolokog aspekta sport moe da odigra znaajnu
ulogu u pravilnom psihosomatskom razvoju pojedinca. Naime, uz
pravilno djelovanje trenera ne dolazi do naruavanja zdravlja, kako u
tjelesnom tako i u duevnom smislu, ak obratno, pravilnom
organizacijom rada u klubu i na treninzima razvija se mentalno
snana linost a tjelesno se obezbjeuje vrst organizam, sposobniji
da se oduprije napadima raznih oboljenja, organizam kojem je uz
pravilan reim ivota obezbjeen dug ivot u punom zdravlju.
Navedene su samo one najznaajnije injenice, ali i one su
dovoljne da se sport ne samo preporui nego i da se ozvanii kao
sastavni dio programa institucija koje se bave problemom tjelesnog
razvoja i tjelesnog vaspitanja, tim vie to je sport u odnosu na
popularnost i na brojnost ljudi koji se za njega interesuju, vrlo
znaajan socijalni i politiki faktor. Uvijek treba imati na umu i
injenicu da je godinji flnansijski bilans u sportu vei nego bilans
mnogih razvijenih industrijskih grana.

3.2. Opti principi sportskog treninga

Svaki vei napor za due vrijeme mora da se upravlja prema

bioloko-pedagokim zakonitostima, na osnovu kojih se osnovni
biomotorni potencijali (sila - brzina -izdrljivost) mogu razviti
postepenim poveavanjem optereenja na odredjen nain. To znai
da se u toku obuavanja i u toku treninga relativno maksimalan
rezultat za relativno minimalno vrijeme uz optimalnu potronju
energije moe postii samo ako se potuju ranije navedeni principi od lakeg ka teem, od prostog ka sloenom i od poznatog ka
nepoznatom. Ovi elementarni didaktiki principi mogu kvalitativno
da se modifikuju specifino za svaku sportsku disciplinu, i
kvantitativno za svakog pojedinog sportistu.
Optimalno za ljudski organizam cio ciklus treninga bi zapoeo
sa pripremnim, nastavio sa osnovnim i zavrio sa prelaznim
periodom. Sa biolokog stanovita najvei dio vremena bi trebalo
odvojiti za pripremni period, to je u uslovima organizovanog
takmienja, naroito u zemljama gdje je sport visoko razvijen, zbog
profesionalnih obaveza amaterski angaovanih strunjaka u sport u,
vrlo teko realizovati, pa je planiranje i programiranje treninga u
amaterskim klubovima zbog toga jo suptilnije.
U sportskom treningu se operie sa velikim naprezanjima, to
ukazuje na maksimalno angaovanje kardiorespiratornog sistema.
Ukoliko bi se sportski trening sprovodio nesistematski, bez
odgovarajue kontrole, kako zdravstvenog stanja sportista, tako i
adekvatnog doziranja trenanog optereenja, neizbjeno bi dolo do
neeljenih posljedica, koje ne samo da bi uslovile prekid trenanog
procesa, nego bi se negativno manifestovale na zdravlje sportista.
Upravo ova injenica nalae vrlo odgovoran prilaz planiranju i
programiranju treninga, naroito u profesionalnom sportu, kako u
makro- tako i u mezo- i mikrociklusima. Naime, tamo gdje je
takmiarski period izrazito dugotrajan, postoje objektivni uslovi da se
kod sportista pojave simptomi pretreniranosti (bljedilo, nesanica,
neraspoloenje, gubitak na teini, dekoncentracija u radu,
albuminurija, aritmija, opadanje nivoa elementarnih biomotornih
potencijala i si.) i ako se blagovremeno ne intervenie moe da dodje
do ozbiljnih zdravstvenih komplikacija. Sve ukazuje na to da
sportisti, koji ne rade na nauno zasnovanom programu, nikada nee
dostii onaj nivo biomotornih sposobnosti koji bi mogli da dostignu,

ali e zato njihovo zdravlje, a time moda i njihova blistava i unosna

karijera, biti ozbiljno ugroeni. Zbog toga se danas u svijetu sve vie
insistira da se trening sprovodi sistematski, a plan i program treninga
da budu konstruisani na rezultatima naunoistraivakih radova u
toj oblasti.
Drei se pravila da svako vee odstupanje od biolokopedagokih principa poveava rizik neuspjeha, osmiljena je
odgovarajua struktura autonomnog ciklusa treninga, podijeljenog
na tri perioda:
Pripremni period:
- Prva pripremna faza,
- druga pripremna faza.
Osnovni period:
- predtakmiarska faza,
- takmiarska faza.
Prelazni period:
- Turneje i turniri,
- faza aktivnog odmora,
- faza pasivnog odmora.
Ovi periodi, odnosno faze nijesu vremenski tano odreeni, jer
njihovo trajanje objektivno ne moe da bude tano odreeno. Trajanje
svake faze zavisi od subjektivnih i objektivnih faktora. Subjektivni
faktor je bio-psiho-socijalni status svakog pojedinog sportiste, a
primarni objektivni faktori su sportska disciplina, kalendar
takmienja, materijalna osnova, infrastruktura i atmosferski uslovi.

PLANIRANJE I PROGRAMIRANJE
TRENINGA

Corrige praeterium, praesens rege, cerne futurum.

Ispravljaj prolo, upravljaj sadanjim i gledaj u budunost.

Besplanski rad je besciljni rad, a besciljni rad je

besmisleni rad-nikad ne znamo kuda idemo i gde emo
stii. Tek kada stignemo negde vidimo da nismo tamo
gde treba. To e se ponoviti u sledeem krugu, jer ne
znamo KO i TA?, KAKO i ZATO? nas to GDE?
vodi.
Kljuni termini
----------------------------------------Planiranje treninga

Programiranje treninga
Dugorono planiranje
Srednjorono planiranje
Kratkorono planiranje

laniranje i programiranje treninga ima ogromnu ulogu u

efikasnom sprovoenju transformacionog procesa, koje se
zasniva na zakonitostima toga procesa.
Optimalno planiranje i programiranje treninga se temelji na
rezultatima sportske nauke i prakse, tj. strunog rada. Ono svodi
sluajne rezultate treninga i takmienja na minimum i osigurava
kontinuirano poboljanje sportskih rezultata do najviih takmiarskih
dostignua.
Da bi se mogao napraviti plan i program mora se pre toga izvriti kod
svakog sportiste dijagnostika onih karakteristika, koje su sadrane u
modelu hijerarhijske strukture primarnih antropolokih karakteristika
sportista u odreenoj sportskoj disciplini (jednaini specifikacije).
Nakon analize rezultata dijagnosticiranja odreuju se konkretni
zadaci, koji treba da se reavaju u toku celokupne pripreme u
odreenim etapama i ciklusima. Odreuje se sadraj trenanog
procesa, sistematizuju sredstva, priblina koliina rada, tipina
trenana optereenja, konkretni normativi i drugi pokazatelji.
Efikasnost planiranja i programiranja trenanog procesa zavisi od sledeih postupaka:

Tano utvrenog poetnog stanja sportiste, koje obuhvata:

integralnu procenu morfolokih karakteristika, funkcionalnih
sposobnosti organskih sistema, motorikih sposobnosti i
tehniko-taktikih znanja, intelektualnih sposobnosti, osobina

linosti, stavova, interesa i poloaj linosti u socijalnom

prostoru;
Tano definisanog eljnog finalnog stanja. Pri tome treba
imati u vidu karakteristike poetnog stanja sportiste za koga
se sastavlja plan i program vebanja;
Detaljne razrade metoda trenanog rada (vebanja i uenja
tehniko-taktikih znanja), metoda doziranja optereenja,
izbora sadraja treninga i analize efekata trenanog rada na
osnovu tranzitnih merenja- kontrole.

Planiranje treninga
Planiranje treninga je sloena upravljaka akcija, koja podrazumeva
odreivanje ciljeva i zadataka trenanog procesa, termina postizanja sportskih
rezultata, kontrolnih mernih instrumenata i normativa, vremenskih ciklusa i
potrebnih tehnikih, materijalnih i kadrovskih uslova.

Od posebnog je znaaja da plan treninga mora biti zasnovan na

realnim i ostvarljivim pretpostavkama, da ga je potrebno prilagoavati
objektivnim mogunostima pojedinog sportiste, ekipe ili sredine u
kojoj se trenani proces odvija.
Da bi plan treninga mogao biti objektivno postavljen mora da se
bazira na kvantitativnim, merljivim veliinama, dobijenim putem
dijagnostike i kontrole. Samo na taj nain e omoguiti optimalnu
valorizaciju efekata.
Periodizacija treninga-odreivanje tipinih trenanih ciklusa,
njihovog redosleda, trajanja i karaktera trenanog rada predstavlja
vano mesto u planiranju treninga. Za uspenu periodizaciju sportskog
treninga neophodan je skup informacija o kalendaru takmienja i
termina u kojima se oekuje najvea sportska forma.
Vaan uslov za uspenu periodizaciju-efikasno planiranje sportske
forme je da i kalendar takmienja bude izraen na osnovu
periodizacije i strukture treninga.

Programiranje treninga
Programiranje treninga predstavlja sloenu upravljaku akciju u kojoj se na
osnovu utvrenih ciljeva i zadataka, vremenskih i materijalno-finansijskih
uslova odreuju sredstva, metode i optereenja, radi optimalnog uticaja na
transformacione i adaptacione procese u organizmu sportiste (u pojedinim
ciklusima sportske pripreme).

Za efikasno programiranje treninga potrebno je da se ispune

odreeni preduslovi:
-

Koliina naunih i strunih znanja, posebno onih koja se odnose na jednainu specifikacije,
metode uenja, vebanja, doziranja optereenja, izbora sadraja treninga i metode analize
efekata trenanog rada;
Broj i struna osposobljenost kadrova (ne samo trenera) ukljuenih u rad sa vrhunskim
sportistima razliitih uzrasnih grupa do lanova reprezentativnih selekcija.

Oblici planiranja i programiranja treninga

U savremenom trenanom procesu, u odnosu na trajanje
sportske pripreme razlikuje se:
- Dugorono (sportska karijera, dvoolimpijski ciklus);
- Srednjorono (olimpijski ciklus, dvogodinji ciklus);
- Kratkorono
(godinji
makrociklus,
polugodinji
makrociklus);
- Tekue (mezociklus-period, mezociklus-faza);
- Operativno planiranje i programiranje (mikrociklus,
trenani dan, pojedinaan trening),;
- Planiranje i programiranje pojedinanog treninga.
Dugorono planiranje i programiranje se odnosi na
vremenski interval ukupne sportske karijere i na interval od dva
olimpijska ciklusa (dvoolimpijski ciklus). U okviru viegodinjeg
perspektivnog plana i programa neophodna je razrada godinjih

planova u kojima se za svaku godinu planira postepeno poveanje

ukupnog obima i intenziteta optereenja.
Dugoroan plan i program treba da sadri samo osnovne podatke, koji
predstavljaju oslonac i pokazatelj za pravilno sastavljanje godinjih
planova. Treba da sadri:
-

Osnovne
karakteristike
sportista
dobijenih
putem
dijagnosticiranja
Cilj, programsku usmerenost i zadatke viegodinjeg
planiranja (vidi tabelu.);
Makrocikluse, periode i njihovo trajanje;
Pokazatelje nivoa treniranosti i tehniko-taktikih znanja;
Broj i raspored glavnih takmienja po makrociklusima;
Ukupan orijentacioni obim i intenzitet trenanog rada;
Planirani sportski rezultat;
Materijalno-finasijske i tehnike uslove.

Tab. Struktura trenanog rada mlaih uzrasnih kategorija u sportskim igrama(prema

Sozanskom - 1985).
Usmerenost
trenanog
rada

Parametri
trenanog
rada

A
9-10
god.

B
11-12
god.

C
13-14
god.

D
15-16
god.

E
17-18
god.

Ukupno

1.
Ukupan
obim
trenanog
rada
1.1
Viestrana i
bazina
priprema

asova

312

468

624

780

1040

3224

100

100

100

100

100

100

asova

152

146

134

138

140

710

48,7

31,2

21,5

17,7

13,5

22,0

asova

34

56

92

136

318

1.2
Specifina i

situaciona
priprema
1.3
Uenje
tehnikih i
taktikih
znanja
1.4
Teorijska
priprema

7,3

9,0

11,8

13,1

9,9

asova

148

272

392

500

706

2018

47,4

58,1

62,8

64,1

67,8

62,6

asova

12

16

42

50

58

178

3,9

3,4

6,7

6,4

5,6

5,5

Srednjorono planiranje i programiranje se odnosi na

vremenski interval od jednog olimpijskog ciklusa. Ovaj ciklus se
sastoji iz strukture treninga dva dvogodinja ciklusa ili etiri
jednogodinja.
Akcenat u prve dve godine ovog ciklusa treba da bude na poveanju
bazinih, funkcionalnih i motorikih sposobnosti i usavravanju i
automatizaciji tehniko-taktikih znanja. U treoj godini treba da
dominira situacioni rad, a u etvrtoj korekcije sposobnosti i osobina
radi postizanja visokog nivoa sportske forme.
Sa stanovita upravljanja procesom sportske pripreme u
etvorogodinjem ciklusu, potrebno je uvaavati princip progresije
trenanog optereenja. To znai da svake naredne godine treba
startovati sa veim optereenjem, kako bi najvii zavrni nivo
optereenja bio vii od ovogodinjeg. Takoe i da najnie optereenje
u narednoj godini bude vie od najnieg u prethodnom godinjem
ciklusu. Sve ovo je potrebno zbog optimalnog upravljanja nivoom
sportske forme, koja ima faznu dinamiku razvoja i iju valovitu
krivulju razvoja kroz pojedine periode i godinje cikluse redovno
treba kontrolisati.

Kratkorono planiranje i programiranje se odnosi na

vremenski interval od godinu dana (makrociklus). Moe biti
jednogodinji ili dva polugodinja ciklusa treninga u kojem se
pojavljuju dva takmiarska perioda, izmeu kojih se nalazi drugi
pripremni period.
Ukoliko se takmienja proteu kroz celu godinu (zima-leto-jesen),
onda je potrebno godinji ciklus konstruisati u tri makrociklusa, to
ini trociklusnu periodizaciju.
U okviru kratkoronog plana i programa treninga potrebno je uiniti
sledee:
-

Utvrditi globalne i parcijalne ciljeve u pojedinim vremenskim

segmentima godinjeg plana;
Utvrditi glavne zadatke za svaki deo godinjeg ciklusa;
Utvrditi inicijalno-polazno stanje, prognozirati tranzitivnoprelazno i finalno stanje osnovnih pokazatelja sportske
forme, koji podleu uticaju treninga;
Napraviti individualni kalendar takmienja sa isticanjem
najvanijih takmienja;

- Izvriti strukturu treninga, tj. periodizaciju (trajanje

perioda i pojedinih etapa), broj vrhova sportske forme
i kada ih postii (na kojim takmienjima);
-

Utvrditi krivulju-distribuciju globalnog optereenja i parametara obima i intenziteta;

Utvrditi ukupan broj treninga, ukupan broj asova i dr. u

pojedinim mezociklusima;

- Okvirno utvrditi korienje sredstava, optereenja,

metoda i modaliteta treninga u pojediim delovima
godinjeg ciklusa;
-

Utvrditi vremenske take za kontrolu kumulativnih efekata

treninga i sportske forme.

U koncipiranju plana i programa godinjeg ciklusa treninga kree

se od periodizacije, uvaavajui kalendar takmienja, tj. najvanija
takmienja. Trajanje perioda u okviru makrociklusa zavisi od grane
sporta, discipline ili kalendara takmienja. Prema vremenskom
rasporedu takmienja odreuju se ostali elementi trenanog procesa.
To posebno vai za reim treninga u mikrociklusima u kojima

odgovarajuom distribucijom treninga, trener stvara pretpostavke za

postizanje znaajnih promena u razvoju sposobnosti i tehnikotaktikih znanja.
Vano je prilagoditi distribuciju mikrociklusnog optereenja
neposredno pri dostizanju vrha sportske forme. To se postie
smanjenom uestalou treninga visokog optereenja sa veim
ueem sadraja specifine i situacione pripreme.
Tekue planiranje i programiranje treninga se odnosi na
periode i etape, tj. mezociklus ili planiranje i programiranje perioda
od nekoliko nedelja. Plan i program ovog vremenskog perioda
uslovljen je istim faktorima o kojima je bilo rei kod kratkoronog
planiranja i programiranja treninga. Plan i program mezociklusa su
neophodan deo procesa treninga. Oni omoguavaju ciljano upravljanje
kumulativnim trenanim efektima, garantujui pri tome eljeni tempo
razvoja sportske forme, pojaavajui pozitivne adaptacione procese,
koji mogu kasniti u odnosu na dinamiku trenanih optereenja (pojava
zakasnele transformacije). Oni garantuju visok i stabilan nivo
sportskih rezultata u takmiarskom periodu.
Posebno mesto u izgradnji plana i programa mezociklusa, zauzima
struktura mezociklusa-odreivanje broja i redosleda tipova
mikrociklusa u njima (od kojih i zavisi dinamika ukupnog optereenja
i njegovih komponenti u mezociklusu).
Ciljevi, usmerenost i struktura mikrociklusa-koji ine jedan
mezociklus mogu biti vrlo razliiti. Samo racionalno postavljena
struktura rada i optereenja (racionalno rasporeeni programi
situacione i bazine pripreme) moe osigurati sigurno postizanje
sportske forme i najviih takmiarskih rezultata na glavnim
takmienjima.
Operativno programiranje treninga odnosi se na
mikrociklus ili na vremenski period od nekoliko dana (obino jedna
nedelja). U mikrociklusu se tano definiu trenana sredstva, metode i
optereenja. Svaki mikrociklus predstavlja relativno zatvorenuzaokruenu celinu koja se stalno ponavlja, inei tako vee cikluse.
Pri tome se nadovezuju mikrociklusi razliite strukture i trajanja sve u
zavisnosti od cilja i usmerenosti, tj. efekata koji se ele ostvariti.

Dinamika optereenja-distribucija sadraja treninga u mikrociklusu u

treningu mladih sportista, znaajno se razlikuje od programa
mikrociklusa u treningu odraslih vrhunskih sportista.
Sistemom dobro programiranih mikrociklusa moe se na efikasan
nain upravljati optimalnim ritmom i dinamikom treninga. Precizno se
mogu utvrditi ciljevi i usmerenost, broj trenanih dana, broj
pojedinanih treninga i broj sati trenanog rada koji se u toku
mikrociklusa realizuju.
Svaki trening izaziva odreene reakcije iscrpljenja, koje se neutraliu
u fazi oporavka u kome se manifestuju kompenzacija i
superkompenzacija organizma. Zbog toga je u sastavljanju
mikrociklusa potrebno shvatiti da je oporavak-odmor njegov sastavni
deo, isto tako vaan kao i vremenski interval mikrociklusa u kome se
primenjuju treninzi znatnog optereenja. Potrebno je obratiti panju na
distribuciju pojedinanih treninga razliite usmerenosti, kako ne bi
dolo do neutralizacije kumulativnih efekata rada ili do pojave
pretreniranosti.
Pored ve navedenih faktora, koji utiu na strukturu i trajanje
mikrociklusa, posebno su vani:
-

Ukupni reim i dinamika ivotne aktivnosti i radne

sposobnosti;
Specifini zahtevi sportskog usavravanja, kvalitetni nivo i
pripremljenost sportista;
Individualna reakcija na trenana optereenja od kojih, po
pravilu, zavisi programiranje intervala odmora i oporavka
izmeu pojedinanih treninga i trenanih dana.

Pojedinaan trening
Pojedinaan trening kao elemenat trenanog mikrociklusa u
kome se ostvaruju neposredni-trenutni efekti, direktno je povezan sa
strukturom, sadrajem, obimom i intenzitetom rada prethodnog
treninga.
Svaki trening sadri:

Uvodni;
Glavni;
Zavrni deo.

Kod planiranja rada jednog treninga potrebno je:

-

Konkretno definisati cilj;

Odrediti sadraj rada;
Distribuciju optereenja (obim, intenzitet i intervale odmora);
Metode vebanja za razvoj kondicionih sposobnosti;
Metode za usvajanje i usavravanje tehniko-taktikih znanja;
Organizacione oblike i forme treninga;
Trenana pomagala;
Mesto i vreme odravanja treninga.

Kada se govori o pojedinanom treningu, na ovom mestu je

neophodno vie rei o pripremi (zagrevanju) organizma za napor koji
e biti u toku treninga, kao i o hlaenju (smirivanju) organizma nakon
iscrpljujueg rada.

Jedan trenani dan (sa vie treninga dnevno) je neophodno

detaljno planirati i programirati. Potrebno je strogo odrediti optimalni
dnevni ciklus: spavanje, ishrana, trening, odmor i slobodne aktivnosti,

uenje i dr. i sve to uklopiti u prethodni i naredni dnevni trenani

ciklus.
Tab. Primer dnevnog programa sa tri treninga.
6:30
7:00-8:00
8:30-9:00
9:00-10:00
11:00-12:00
12:00-13:00
13:00-14:00
14:00-16:00
16:00-18:00
18:00-19:00
19:00-19:30
19:30-22:00
22:00

Ustajanje
Prvi trening (nizak intenzitet)
Doruak
Odmor
Drugi trening
Procedure oporavka i odmor
Ruak
Odmor
Trei trening
Metode oporavka i odmor
Veera
Slobodan program
Spavanje

Tab. Primer dnevnog programa sa etiri treninga.

6:30
7:00-8:00
8:30-9:00
9:00-10:00
10:00-12:00
12:00-13:00
13:00-14:00
14:00-16:00
16:00-17:30
17:30-18:30
18:30-19:30
19:30-20:00
20:00-20:30
20:30-22:00
22:00

Ustajanje
Prvi trening
Doruak
Odmor
Drugi trening
Metode oporavka-odmor
Ruak
Odmor
Trei trening
Tehnike oporavka-odmor
etvrti trening
Tehnike oporavka
Veera
Slobodan program
Spavanje

Saetak
Efikasnost planiranja i programiranja trenanog procesa
zavisi od sledeih postupaka:
-

Tano utvrenog poetnog stanja sportiste koje

obuhvata:
integralnu
procenu
morfolokih
karakteristika, funkcionalnih sposobnosti organskih
sistema, motorikih sposobnosti i tehniko-taktikih
znanja, intelektualnih sposobnosti, osobina linosti,
stavova, interesa i poloaj linosti u socijalnom
prostoru;
Tano definisanog poeljnog finalnog stanja imajui
u vidu karakteristike poetnog stanja sportiste za koga
se sastavlja plan i program vebanja;
Detaljne razrade metoda trenanog rada (vebanja i
uenja tehniko-taktikih znanja), metoda doziranja
optereenja, izbora sadraja treninga i analize efekata
trenanog rada, a na osnovu tranzitnih merenjakontrole.

Planiranje treninga je sloena upravljaka akcija, koja

podrazumeva odreivanje ciljeva i zadataka trenanog procesa,
termina postizanja sportskih rezultata, kontrolnih mernih instrumenata
i normativa, vremenskih ciklusa i potrebnih tehnikih, materijalnih i
kadrovskih uslova.
Programiranje treninga predstavlja sloenu upravljaku
akciju u kojoj se na osnovu utvrenih ciljeva i zadataka, vremenskih i
materijalno-finansijskih uslova odreuju sredstva, metode i
optereenja radi optimalnog uticaja na transformacione i adaptacione
procese u organizmu sportiste u pojedinim ciklusima sportske
pripreme.
U savremenom trenanom procesu u odnosu na trajanje sportske
pripreme, razlikuje se: dugorono-perspektivno, srednjorono,

kratkorono, tekue i operativno planiranje i programiranje, kao i

planiranje i programiranje pojedinanog treninga.
Dugorono planiranje i programiranje se odnosi na
vremenski interval ukupne sportske karijere i na vremenski interval od
dva olimpijska ciklusa (dvoolipijski ciklus).
Srednjorono planiranje i programiranje se odnosi na
vremenski interval od jednog olimpijskog ciklusa. Ovaj ciklus se
sastoji iz strukture treninga dva dvogodinja ciklusa ili etiri
jednogodinja.
Kratkorono planiranje i programiranje se odnosi na
vremenski interval od godinu dana (makrociklus). Moe biti
jednogodinji ili dva polugodinja ciklusa treninga, u kojem se
pojavljuju dva takmiarska perioda, izmeu kojih se nalazi drugi
pripremni period.
Tekue planiranje i programiranje treninga se odnosi na
periode i etape-mezociklus ili planiranje i programiranje perioda od
nekoliko nedelja.
Operativno programiranje treninga odnosi se na mikrociklus
(vremenski period od nekoliko dana-obino jedna nedelja). U
mikrociklusu se tano definiu trenana sredstva, metode i
optereenja.
Svaki trening sadri uvodni, glavni i zavrni deo. Kod planiranja rada
jednog treninga potrebno je, osim konkretno definisanog cilja, odrediti
sadraj rada, distribuciju optereenja (obim, intenzitet i intervale
odmora), metode vebanja za razvoj kondicionih sposobnosti, metode
za usvajanje i usavravanje tehniko-taktikih znanja, organizacione
oblike i forme treninga, trenana pomagala, mesto i vreme odravanja
treninga.
Jedan trenani dan (sa vie treninga dnevno) je neophodno detaljno
planirati i programirati. Potrebno je strogo odrediti optimalni dnevni
ciklus: spavanje, ishrana, trening, odmor i slobodne aktivnosti, uenje
i dr. i sve to dobro uklopiti u prethodni i naredni dnevni trenani
ciklus.

Studijska pitanja:

1. Objasni pojam planiranja u treningu.

2. Objasni pojam programiranja u treningu.
3. Koji su oblici planiranja i programiranja treninga?
4. Opii dugorono planiranje.
5. Opii kratkorono planiranje (makrociklus).
6. Opi tekue i periodino planiranje (periodi i mezociklusi).
7. Opii operativno planiranje (mikrociklus).
8. Opii planiranje jednog treninga.

VII POGLAVLJE
ZAGREVANJE I HLAENJE
ORGANIZMA

Sluaj svoje srce, razumi telo, imaj meru i budi paljiv.

Kljuni termini
----------------------------------------Zagrevanje organizma (engl. Warming up)
Hlaenje organizma (engl. Cooling down)

Zagrevanje (engl. warming up)

re nego to se zapone osnovni deo treninga, neophodno je

pripremiti organizam za predstojea trenana optereenja.
Priprema podrazumeva fizioloku i psiholoku adaptaciju na
visok nivo rada mnogih funkcija organizma sportiste. Fizioloka
adaptacija podrazumeva ukljuivanje velikog broja funkcija.
Najvanije meu njima su:
-

Vazodilatacija je poveanje protoka krvi kroz miie i srce,

zbog smanjenog otpora u krvnim sudovima. Pravilnim
zagrevanjem i postepenim poveanjem intenziteta poboljava
se funkcija srca, zbog prethodnog irenja koronarnih krvnih
sudova. Ako se prethodno ne obavi adekvatno zagrevanje,
ispitivanja su pokazala da i sportsko srce pri maksimalnim
naporima postaje relativno ishemino-slabo prokrvavljeno;
Efikasnija difuzija gasova kroz alveolarni i kapilarni zid,
poveanje protoka krvi kroz plua i time dopremanje vee
koliine kiseonika do aktivnih miia;
Osigurava se radna temperatura miia i ubrzan
metabolizam, zahvaljujui poveanom protoku tople krvi koja
zagreva mii i poveava njegovu kontraktilnu sposobnost;
Vea brzina kontrakcije i relakscije koja se pored
navedenog ostvaruje i smanjenom viskoznou (gustinom)
belanevina miia. Sve to doprinosi veoj mehanikoj
efikasnosti, boljoj unutar miinoj i meu miinoj
koordinaciji.
Ubrzava se i olakava regrutacija motornih jedinica i
neuromiina transmisija;
Olakava se razmena gasova (O2 i CO2) izmeu miinih
elija i krvi, zbog vie temperature otputa se vea koliina
kiseonika iz hemoglobina i mioglobina;

Zagrejani miii mogu da izdre vee napore, zahvaljujui

mogunosti veeg produenja (istezanja miia) i skraenja
(jaa kontrakcija) u odnosu na hladan mii, to ujedno
spreava mogunost povrede.

Treba imati u vidu da navedene adaptacije nisu jednako zastupljene u

razliitim uslovima i vrstama zagrevanja. Za razliite atmosferske
prilike i uslovi odravanja treninga koristie se razliiti tipovi
zagrevanja (bie razliiti i adaptacioni efekti).
esto se u praksi mogu uti termini-povrinsko i dubinsko
zagrevanje. Misli se na zagrejanost (hiperemiju ili prokrvavljenost)
koe i krvi unutar miia (miina zagrejanost ili temperatura).
Istraivanja i praksa su pokazali da je daleko efikasnija zagrejanosttemperatura aktivne muskulature i kompletne krvi od povrinskekone i lokalne temperature. U ovom sluaju se govori o optem i
lokalnom zagrevanju. Potvreno je da je opte zagrevanje celog tela
daleko efikasnije od lokalnog-odreene grupe miia npr.
ekstremiteta. Dokazano je da je u drugom sluaju pojava zamora
aktivnog ekstremiteta daleko ranija.
Optim zagrevanjem se mogu ostvariti svi gore navedeni efekti, dok
sa lokalnim zagrevanjem to nije mogue.
Pominje se pasivno i aktivno zagrevanje. Kod pasivnog zagrevanja
nema fizike aktivnosti, nego se temperatura izaziva egzogenim
faktorima (topla kupka, masaa utrljavanjem masti koje tvaraju
hiperemiju, dijatermijom). Kod aktivnog zagrevanja miina i
rektalna teperatura se podiu putem razliitih fizikih aktivnosti.
Zagrevanje je vrlo idividualizovani proces (ne odgovara svima isti
nain ili tip zagrevanja). Ono zavisi od vrste sportske discipline,
nivoa treniranosti, uzrasta, pola i od vrste miinih grupa. Kod
jedne iste osobe, razliiti miii razliito reaguju na promene
temperature, pa u sluaju nepravilnog i nedovoljnog zagrevanja moe
doi do neharmonine kontrakcije sinergista i antagonista i opasnosti
za povredu.
Razliite sportske discipline su razliitog tipa po zahtevima i
ispoljavanju odreenih motorikih sposobnosti (sportovi tipa
izdrljivosti, snage, brzine ili njihove kombinacije, fleksibilnosti ili
koordinacije). Potvreno je da svaka motorika sposobnost zahteva i
specifian tip, trajanje i intenzitet zagrevanja. Nije isto zagrevanje za

discipline izdrljivosti, kao i za sprint ili snagu i sl. Neosporno je da

sve zahtevaju dobru optu zagrejanost organizma, koja zapoinje
odmah u prvom delu zagrevanja.

Zagrevanje bi trebalo obaviti u dva dela:

- Uvodno zagrevanje podrazumeva lako istezanje
miia bez zibanja (uvodni deo u streing) laku
gimnastiku, a zatim seriju nespecifinih pokreta,
lagano tranje, lagano plivanje i sl.
- Specifino zagrevanje podrazumeva snano istezanje
(seriju streing vebi specifinih za odreenu sportsku
disciplinu) primenu pokreta, koji angauju specifine
miine grupe, rad na tehnici (uglavnom predvebe) i
primenu specifinog napora (intenziteta i dinamike).
Osnovni princip zagrevanja je postupnost-lagano
progresivno poveanje intenziteta, pri emu poetni i zavrni nivo
intenziteta zavisi od stepena pripremljenosti sportiste. Vrhunski
sportisti mogu da obave submaksimalna i maksimalan napor (naravno
kraeg trajanja-tonizacija) pola sata pre glavnog dela treninga ili
takmienja, dok bi za poetnike to bila greka. Nivo inteziteta je
relativan pojam i mora biti individualno odreen.
Danas gotovo nema kvalitetnog sportiste koji ne trenira vie puta na
dan. U ovakvom sluaju, jutarnji trening treba da ima ulogu pripreme
(zagrevanje) za intenzivan rad u toku dana, tj. on ne treba da ima
svojstvo napornog treninga.
Psiholoko (mentalno) zagrevanje podrazumeva fokusiranje
panje na dogaaj koji sledi. Ovim se postie preciznost izvoenja
radnji. Ove procese pospeuje porast adrenalina u krvi (preterano
luenje ovog hormona dovodi do negativnih posledica-tzv.predstartna
groznica). Psiholoko zagrevanje treba da koliinski ogranii
pozitivnu tremu-napetost i ublai anksioznost (dovede do optimalne
motivacije i emocionalnog stanja pred trening i takmienje). Ono je
propraeno specifinim nervnim procesima, tj. nervnim aktivacijama,
koje se pre svega odnose na motivaciju i emocionalnu sferu.

Hlaenje organizma (engl. cooling down)

Ovaj proces predstavlja postepeno hlaenje i smirivanje
organizma nakon velikog optereenja. Svrstava se u prvi deo rane
(akutne) faze oporavka organizma. Hlaenje organizma predstavlja
obrnuti proces od zagrevanja. Odmah nakon prestanka napora,
sportista obavlja lagani aerobni rad (oko 50-60% od VO2max), ime
se postie dobra oksidacija miia i eliminisanja i sagorevanja laktata
u njima (istravanje ili isplivavanje i sl.). Ovo je prva faza hlaenja
organizma.
Druga faza predstavlja obavljanje laganih vebi, uglavnom
istezanja i to onih miinih grupa koje su bile angaovane u toku
treninga.
U treoj fazi hlaenja organizma su vebe disanja i oputanja.
Pomau vebe u leeem poloaju sa podignutim potkolenicama kako
bi se olakala cirkulacija. Treba primenjivati postupke masae i toplohladni tu. Ponekad se preporuuje i hodanje u hladnoj vodi ili masaa
ledom.

Saetak
Pre nego to se zapone osnovni deo treninga, neophodno je
pripremiti organizam za predstojea trenana optereenja. Priprema
podrazumeva fizioloku i psiholoku adaptaciju na visok nivo rada
mnogih funkcija organizma sportiste.
Zagrevanjem organizma se podie radna temperatura tela
(krvi i miia), koja je praena razliitim fiziolokim i biohemijskim
procesima.
Psiholoko zagrevanje se dovodi u vezu sa motivacijom i
emocionalnim sferom. Cilj je smanjiti tremu i ublaiti anksioznost.
Zagrevanje bi trebalo obaviti u dva dela:

Uvodno zagrevanje podrazumeva lako istezanje

miia, bez zibanja (uvodni deo u streing) laku
gimnastiku, a zatim seriju nespecifinih pokreta,
lagano tranje, lagano plivanje i sl;
Specifino zagrevanje podrazumeva snano istezanje
(seriju streing vebi specifinih za odreenu sportsku
disciplinu), primenu pokreta koji angauju specifine
miine grupe, rad na tehnici (uglavnom predvebe) i
primenu specifinog napora.

Osnovni princip zagrevanja je postupnost-lagano progresivno

poveanje intenziteta, pri emu poetni i zavrni nivo intenziteta
zavisi od stepena pripremljenosti sportiste. Zagrevanje je vrlo
individualno i zavisi od nivoa treniranosti, uzrasta i pola. Ono treba da
ostvari porast temperature u krvi i miiima (primeniti opte
zagrevanje). Vano je primeniti optimalni odnos obima i intenziteta
aktivnosti koja se obavlja u zagrevanju.
Zagrevanje, koristei tonizaciju ili superoptereenje, podrazumeva da
sportisti naprave nekoliko snanih i/ili brzih pokreta maksimalnog
intenziteta (sprint, skok, izbaaj i sl.). Cilj je vea razdraljivost
(ekscitacija) motorikih jedinica putem poveane koliine nervnih
impulsa, koji stiu do nervnomiine sinapse.
Efekti dobrog zagrevanja mogu da se zadre najvie 90 minuta.
Hlaenje organizma predstavlja obrnuti proces od
zagrevanja. Odmah nakon prestanka napora, sportista obavlja lagani
aerobni rad (oko 50-60% od VO2max), ime se postie dobra
oksidacija miia i eliminisanja i sagorevanja laktata u njima
(istravanje, isplivavanje isl.). Ovo se obavlja u prvom delu procesa.
U drugom se vre specifine lagane streing vebe, dok se u treem
delu ukljuuju vebe disanja i oputanja.

Studijska pitanja:

1.Opii i navedi znaaj i uticaj zagrevanja organizma.

2.Koji tipovi zagrevanja postoje i koji su principi?
3.Opii i navedi znaaj i uticaj hlaenja (smirivanja) organizma

VIII POGLAVLJE
SPECIFINOSTI PROGRAMIRANJA
KONDICIONE (MOTORIKE)
PRIPREME SPORTISTA

Potrebne su godine investiranja, znanja, rada, vremena i

novca da bi postao preko noi uspean.

Kljuni termini
----------------------------------------Kondicioni trening
Bazina fizika priprema
Specifina fizika priprema
Aerobik kao dopunski sadraj

ompikovana vrsta ritma rada svake elije i organa organizma, objedinjuje funkcije svih
organskih sistema u harmoninu kompletnu funkcionalnu celinu. Zapanjujue i brojne
funkcije, koje sprovodi oko 60 triliona elija ljudskog tela, ne smeju biti ni na trenutak
poremeene. Ometanje neke funkcije moe ostaviti trajne posledice na sklad funkcija.
Stresori kondicione pripreme su veoma snani i mogu unaprediti ili naruiti ovaj sklad u
zavisnosti da li su ili ne, individualni, optimalni, selektivni i progresivni. Sve ovo jo vie komplikuje
injenica da je ljudski organizam (posebno od perioda pre puberteta) u izvesnom smislu u nedovrenom
stanju i stalnom i intenzivnom rastu i promeni. Svaki trenutak na tom putu promena, mora biti ispotovan,
kako bi promene bile u skladu sa specifinim individualnim ritmom ciljanih procesa. Samo u ovom
sluaju moemo govoriti o specifinosti programiranja promena putem sadraja kondicione pripreme.

''Metodika kondicione pripreme sportista prouava zakonitosti u

vezi sa nainima, vrstama, formama razvoja i odravanja
kondicionih svojstava. Ona predstavlja skup znanja koja
omoguavaju izbor sadraja, doziranja optereenja, odreivanja
metoda vebanja i uenja, odreivanje organizacionih i
metodikih oblika treninga, izbor lokaliteta treninga i trenane
opreme '' (Milanovi- 2003).

Sredstva kondicione pripreme

Milanovi (1997) navodi da sredstva (sadraji) kondicione
pripreme ine motorika i nemotorika sredstva (dopunski
sadraji).
Motorika sredstva klasifikuje se na takmiarska sredstvatakmienja u odreenom sportu, kojima se moe snano uticati na
integralnu kondicionu pripremljenost. Sa druge strane se primenjuju
sredstva (vebe) koje pripadaju programima opte, bazine,
specifine i situacione kondicione pripreme.
Vebe opte i bazine kondicione pripreme e najvie primenjuju u
ranim fazama pripreme kod dece i mlaih sportista. Specifine
situacione vebe postaju dominantne u periodu produbljene sportske
specijalizacije. U prvom delu godinjeg ciklusa (pripremnog perioda)
vei je akcenat na optim i bazinim sredstvima, dok je akcenat na
specifinim i situacionim vebama u takmiarskom periodu, u vreme
podizanja i odravanja sportske forme (eljaskov-2002).
Prilikom primene odreenih sredstava ne smemo zaboraviti strukturu
i distribuciju optereenja. Samo optimalni odnos svih karakteristika

optereenja moe osigurati visoku efikasnost trenanih operatora.

Specifina optereenja u situacionim i specifinim vebama se mnogo
razlikuju od nespecifinih, koje se primenjuju kod bazinih sredstava.
Primenjena optereenja moraju biti ciljana sa sasvim jasnom
usmerenou, npr. pri razvoju pojedinih funkcionalnih sposobnosti,
kada optereenja moraju imati sasvim jasnu energetsku (aerobnu,
meovitu i/ili anaerobnu) usmerenost.

Klasifikacija

optereenja

kondicionoj

(Milanovi-2002)
Specijalizovanost:
- Specifino optereenje;
- Nespecifino optereenje;
Energetska usmerenost:
- Aerobna;
- Meovita;
- Anaerobna-glikolitika;
- Anaerobna-kreatinfosfatna;
- Anabolika;
Koordinacijska sloenost:
- Visoka;
- Srednja;
- Niska;
Veliina:
- Maksimalna 90-100%;
- Submaksimalna 75-90%;
- Medijalna-srednja 60-75%;
- Minimalna 30-60%
Topoloka angaovanost
- Globalna-vie zglobnih sistema;
- Regionalna-dva zglobna sistema;
- Lokalna-jedan zglobni sistem.

pripremi

Metode kondicione pripreme

Individualni trening kao organizaciona forma i metodiki
oblik kondicione pripreme je najsigurniji put ka eljenim promenama
u stanju kondicionih svojstava. On omoguuje primenu najrazliitijih
metodskih postupaka. Kada se kondicioni trening organizuje u formi
grupnog rada ili frontalnog treninga, onda je pre toga na bazi
dijagnostike, najbolje kreirati homogene grupe (sline po kondicionim
sposobnostima).
U kondicionom treningu danas je popularna primena, metoda stanica,
kruna metoda, cirkularna metoda i poligonski nain treniranja.
Ovi oblici trenanog rada otvaraju beskrajnu mogunost za kreiranje
trenanih jedinica.
Tehnologija treninga, a unutar nje posebno metodika treninga svake
od motorikih sposobnosti, mora da sadri informacije o uticaju na
organizam sportiste, svih primenjenih sredstava, metoda i optereenja,
informacije o vremenu potrebnom za oporavak nakon treninga
razliite ciljne usmerenosti. Jedino takvi podaci e omoguiti da se
izvri optimalni izbor svih trenanih stimulusa i dovede na vii nivo
razvoja eljene i neophodne motorike sposobnosti.
Trenana sredstva kondicione pripreme grubo se mogu podeliti u tri
grupe, prema strukturalnim i biomehanikim karakteristikama
odreenog sporta:
1. Vebe
opte
kondicione
pripreme
ili
optepripremne

vebe

(general

preparatory

exercises)-za skladan i viestran razvoj osnovnih

funkcionalnih i motorikih sposobnosti.
2. Vebe specifine pripreme-za izgradnju i odravanje
specifinih kondicionih sposobnosti za odreen sport.
3. Vebe situacione pripreme (specifino-takmiarske
vebe)-za diferencirani razvoj sposobnosti i znanja
potrebnih za efikasno izvoenje tehniko-taktikih
zadataka u takmiarskim uslovima.

Problem se javlja sa primenom raznovrsnih metoda od kojih zavisi veliina, priroda i usmerenost
trenanih optereenja. Zbog toga je potrebno odgovoriti na dva osnovna pitanja:

1. Koje efekte na elijskom nivou izaziva primena

raznovrsnih trenanih optereenja za razvoj tri
osnovne motorike sposobnosti: snage, brzine i
izdrljivosti?
2. U kom postotku je kondicioni trening raznih oblika
zastupljen u godinjem ciklusu (makrociklusu)
treninga?
Tab. Mikrostruktura i biohemijske promene u miinim vlaknima nastale pod
uticajem treninga u kome su primenjene razne vrste operatora (% promene od
poetnog nivoa); (Prema :N. Yakivlev - 1983).
N
1
2
3

5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15

Parametri
Relativna miina masa, %
od ukupne telesne mase
Presek, debljina miinog
vlakna
Broj mitohondrija po
jedinici povrine preseka
motorike jedinice
Sarkoplazmatiki
retikulum
(sarkoplazmatika mreica
ili opna)
Miofibrili
Sarkoplazma
Miozin
Mioglobin
CP
Glikogen
Potronja Ca*++ preko
retikuluma
Fosforilaza
Oksidacijski enzimi
Brzina glikolize
Brzina oksidacije

Izdrljivost
9

Brzina
32

Mo/Snaga
39

24

30

60

30

54

60

7
23
0
40
12
80
0

63
57
18
58
58
70
15

68
30
59
53
38
53

23
230
10
53

40
100
56
45

20
28
20

Miina biopsija i ostale savremene istraivake metode otkrile su

kako trenana optereenja izazivaju inicijalne adaptacione promene na
nivou miinih elija, a onda te elijske promene izazivaju
adaptacione promene na nivou srano-sudovnog sistema i krvi
(Howald-1989). Iz toga proizilazi da miina aktivnost zavisi
podjednako od molekularne strukture, funkcionisanja kontraktilnih
proteina, optimalnog snabdevanja energijom, optimalnoj aktivaciji i
koordinaciji nervno-miinog sistema. Promene koje nastaju u tim
delovima ljudskog organizma, pod uticajem raznih oblika i vrsta
kondicionog treninga, izuzetno su vane za metodiku sportskog
treninga. N. Yakovlev (1983.) je prikupio rezultate brojnih
istraivanja o promenama u skeletnim miiima, koje su nastale pod
uticajem trenanih operatora raznovrsnog karaktera (vidi tabelu). Kao
to se iz tabele vidi raznovrsni trenani operatori (engl.training
exercises) izazivaju razliite promene u miiima.
Moe se zakljuiti da se svaki mii zahvaljujui mozaikoj
kompoziciji raznih vrsta miinih vlakana, moe adaptirati na
trenana optereenja raznih veliina i vrsta.

Osnovni modeli kondicionog treninga

U teoriji i metodici sportskog treninga poznati su generalni
(osnovni) modeli kondicionog treninga za pojedine grupe sportova,
koji su sline motorike i bioenergetske prirode. Sa tog aspekta
razlikujemo tri grupe sportova, unutar kojih se koriste sredstva i
metode kondicionog treninga vrlo slinih parametara.
Prva grupa: Sportovi i sportske discipline koje karakterie
maksimalna koncentracija radnog napora i stabilna biodinamika
struktura kretanja. Glavni izvor energije su zalihe kreatin fosfata (CP).
Ovi sportovi se na osnovu biodinamike i kinematike aktivnosti mogu
podeliti u dve grupe:
Ciklini-sprinterske (atletske i plivake) discipline i sve druge
motorike aktivnosti u trajanju od 20 do 25 sekundi. U treningu
dominiraju trenana optereenja sa akcentom na brzinsko-snane
karakteristike. To izaziva trajne morfoloke, biohemijske i fizioloke
transformacije nervno-miinog sistema.
Akcenat na reavanju dva osnovna zadatka:

Potrebno je reiti problem optimalne hipertrofije dominantno belih

(brzo-kontrahujuih) miinih vlakana, koji pod uticajem trenanih
nadraaja eksplozivnog karaktera, poveavaju svoju mehaniku i
fizioloku efikasnost. Sadraj fosfata u njima je vei, bogatiji su
energijom, vea je aktivnost anaerobnih enzima, koji su odgovorni za
snagu (dinamiku) i kapacitet anaerobnih procesa.
U drugom sluaju treba reiti problem optimizacije mehanizma
nervne adaptacije-poveanje aktivnosti miia putem ukljuivanja
veeg broja motorikih jedinica, kao i nezaobilazne sinhronizacije
aktivnosti razliitih miinih grupa (meumiina-intermuskularna i
unutarmiina-intramuskularna koordinacija).
Druga grupa:
Sportovi ciklinog karaktera u kojima
dominira umerena do submaksimalna snaga. Osnovni izvor energije
je oksidativan (dobro snabdevanje kiseonikom) i do odreene mere
glikolitiki. Ovde se ubraja mnogo sportova koji se mogu podeliti u
dve podgrupe:
a) Veslanje, plivanje (deonice do 400m), tranje (srednje
pruge), biciklizam (drumski) itd. U njima je dominatna
sposobnost izdrljivost, vrsto povezana sa snagom.
Osnovni cilj u treningu je razvijanti snanu izdrljivost
(strenght endurance);
b) Maraton, tranje na duge pruge, skijaki kros, klizanje
na 5 i 10 km, tranje u prirodi (kros) itd. U njima je
izdrljivost povezana sa odreenim stepenom brzine,
pa je cilj treninga razvijati specifinu brzinsku
izdrljivost.
U obe podgrupe preovlauju dva integralna pokazatelja. To su
poveanje energetskog potencijala, racionalnosti energetske
potronje i oporavka (Zhelyazkov & Iliev-1991).
Trea grupa: sportovi kompleksne motorike aktivnosti, koje
su intervalno/varijabilnog karaktera, a snabdevanje energijom je iz
aerobno/anaerobnog izvora. Ovi sportovi se mogu podeliti u dve
podgrupe:

a) Sportske igre: fudbal, koarka, odbojka, rukomet,

hokej, ragbi, tenis itd. Motoroke aktivnosti u ovim
sportovima su brzinsko-snanog karaktera ,koji se
manifestuje varijabilno u toku dueg vremenskog
perioda
u
stanju
kompenzatornog
umora
(compensated fatigue). Cilj kondicionog treninga je
razvoj brzinsko-snane izdrljivosti i efikasnosti
regulacije kretanja u irokoj aerobnoj osnovi
(Zhelyazkov & Kulle - 1993).
b) Borilaki sportovi: rvanje, boks, borilake vetine,
tekvondo, kik-boks itd. Motorika aktivnost je
varijabilna i eksplozivnog
karaktera sa kraim
trajanjem nego kod prve podgrupe. Primarni izvor
energije je glikolitiki. Kondicioni trening za ove
sportove je veoma kompleksan.
Kondicioni trening moe, zbog svoje razliite usmerenosti,
provocirati u razliitom stepenu funkciju neuro-miinog sistema
ili transportnog i vegetativnog sistema.
U tabeli se vidi da kondicioni trening usmeren npr. na razvoj brzinske izdrljivosti, najvie angauje
transportni i vegetativni sistem. Trening snane izdrljivsti i repetitivne snage ima globalan uticaj na
organizam sportiste, dok trening za razvoj brzine najvie optereuje neuro-miini sistem.

Tab. Karakteristike kondicione pripreme sportista.

Usmerenost
treninga

Osnovni
uticaj

Brzina

Neuromiini
sistem
Neuromiini
sistem
Neuromiini
sistem
Transportni i
vegetativni
sist.

Brzinska
eksploz. snaga
Maksimalna
snaga
Brzinska
izdrljivost

Vreme
kompen
zacije
12-24 h

Optereenje
T i VS*

Optereenje
NMS*

Ukupno
optereenje

Umereno

Veliko

Srednje
60-75%

24-36 h

Srednje

Max.

Veliko
75-90%

36-48 h

Veliko

Max.

max.
90-100%

48-72 h

max.

Veliko

max.
90-100%

Snana
izdrljivost
Bazina
izdrljivost

Globalni
48 h
Veliko
Srednje
uticaj
Transportni i 48-60%
Max.
Umereno
vegetativni
sist.
GipkostNeuro6h
Malo
Umereno
fleksibilnost
miini
sistem
OkretnostNeuro12 h
Umereno
Veliko
agilnost
miini
sistem
Koordinacija
Neuro6-12 h
Umereno
Veliko
miini
sistem
Preciznost
Neuro9h
Umereno
Max.
miini
sistem
*T i VS - transportni i vegetativni sistem, NMS - nervno-miini sistem.

Veliko
75-90%
Veliko
75-90%
Umereno
45-60%
Srednje
60-75%
Srednje
60-75%
Veliko
75-90%

Vaan podatak koji se moe videti u tabeli je da je vreme kompenzacije najdue (48-72 sata)
posle treninga brzinske izdrljivosti, zbog visokih anaerobno laktatnih procesa, a da vreme kompenzacije
posle treninga usmerenog na razvoj fleksibilnosti i preciznosti iznosi svega 6-9 sati. Optereenja
pojedinih sistema organizma su vrlo razliita (ukupno optereenje koje se moe postii i ukupna koliina
rada u toku treninga, usmerenih na odreene motorike sposobnosti). Iz tog razloga je znaajno
kontrolisati vreme oporavka.

Danas se u krugovima svetskih autoriteta teorije treninga u

definisanju postupaka za razvoj kondicione pripremljenosti,
posebno u dejem (pre pubertetskom i pubertetskom) dobu, vodi
velika rasprava u kojoj se izraavaju suprotni stavovi.
Mnogi su ranije smatrali da se izdrljivost moe postii ako se
treningom aerobne izdrljivosti pone pre puberteta. Zastupali su
miljenje da kasnije opada kardiorespiratorna sposobnost za transport
kiseonika, to su novija istraivanja demantovala.
Tano je da su u ranom detinjstvu primeena dramatina poboljanja
spremnosti za izdrljivost. Javlja se poboljanje VO2max-a nakon
perioda izdrljivosti, ali su manja od onih koja se javljaju kod
odraslih.
Mnogo toga to je bitno za trening jo se ne zna, a to je:

Zato je reakcija na VO2max na trening izdrljivosti manja

kod dece nego kod odraslih?

Koji pragovi intenziteta, trajanja i uestalosti treninga

izdrljivosti su kod dece vani za poveanje VO2max.?
Da li je pubertet kritino doba za maksimalnu reakciju na
aerobni trening i kod sportista i kod nesportista?
Koliko promene u svakodnevnoj fizikoj aktivnosti utiu na
VO2max kod dece?
Koliko se moe oekivati da aerobni trening kod dece u
pretpubertetu pobolja izdrljivost?
Da li se miini aerobni kapacitet, tipovi miinih vlakana i
gustina kapilara u miiima razlikuju kod dece i kod odraslih?
Da li nia koncentracija hemoglobina i posledino smanjeni
kapacitet za O2 kod dece, u odnosu na odrasle, ograniava
aerobni rad ili reakciju na aerobni trening kod dece?

Istraivanja anaerobnih sposobnosti kod dece su pokazala:

-

Da se anaerobna snaga poveava sa hronolokim godinama

kako u apsolutnoj, tako i u relativnoj vrednosti;

Da se nivo laktata pri submaksimalnom i maksimalnom optereenju

poveava linearno sa godinama u vreme detinjstva;
Da ventilatorni anaerobni prag, kao procenat od VO2max, progresivno opada sa odrastanjem;
Da je ventilatorni anaerobni prag, kao procenat VO2max, vei kod dece koja se bave sportom,

nego kod onih koji nisu sportisti;

Da se kiseoniki deficit i kiseoniki dug poveavaju u toku

detinjstva.
Ovde ne postoje precizni podaci koje bi smo eleli znati, a koji su
bitni za tehnologiju treninga:
-

Koji mehanizmi objanjavaju promene u anaerobnim sposobnostima, koji

su povezani sa veliinom tela u toku rasta?

U kakvom su odnosu ove promene sa postignutim efektima

kod kratkotrajnih eksplozivnih aktivnosti?
Da li su promene anaerobnog praga vid manifestacije
menjanja aerobne ili anaerobne sposobnosti ili obe?
Da li je aktivnost miinih glikolitikih enzima manja kod
dece? Ako jeste, da li je to primarni uzrok smanjenog
glikolitikog kapaciteta kod dece, ili su razlike u
mehanizmima pobuivanja instrumentalnog tipa?
Postoje li razlike u efektu kondicionog treninga na anaerobni
kapacitet koje su povezane sa sazrevanjem?

U podruju motorike pripremljenosti trening kod dece je potrebno usmeriti u pravcu harmoninog
razvoja onih motorikih sposobnosti na koje se u odreenom dobu moe najvie uticati. U toku treninga
usmerenog na razvoj snage, koji trai odreenu masu miia, miina hipertrofija je u vezi sa polnim
sazrevanjem deteta-sportiste.

Poznato je :
-

Da hormonalni uticaji (muki polni hormoni) u pubertetu

dovode do intenzivnog poveanja miine mase i snage kod
mukaraca, to nije karakteristika za enske hormone;
Da se snaga miia progresivno poveava u toku detinjstva,
prvenstveno kao posledica poveanja miine mase;

Da se snaga miia moe poveati rezistentnim treningom pre puberteta i kod deaka i kod
devojica. Ove promene nastaju nezavisno od znatnog poveanja miine mase;

Kardiovaskularne reakcije na rezistentne vebe kod dece sline

su reakcijama kod odraslih: poveavaju se sistolni i dijastolni
pritisci sa ogranienim promenama u radu srca.

Jo ostaju nepotpuno jasni odgovori na pitanja:

-

Kada se u treningu deaka i devojica treba postepeno uvoditi trening snage, a kada trening sa
spoljanjim optereenjem-tegovima?

Da li se kod deaka takvi treninzi obavezno moraju uvoditi

tek nakon polnog sazrevanja?
Da li se kod devojica to mora ili moe obaviti i neto ranije?
Koliko imaju uticaja faktori koji su nezavisni od miine
mase u razvoju snage i efektima treninga snage kod dece?
Koji test snage miia ima najvei stepen predikcije za
generalnu snagu miia kod dece?
Koliko je vaan razvoj snage miia kod dece u smislu
poboljanja drugih motorikih sposobnosti i posebno tehnike
kretanja?
Koliko su vani genetski uticaji na snagu i efekat treniranja
snage u detinjstvu?

Najvanije je da trener ne napravi greke u doziranju i u distribuciji

optereenja, koje mogu izazvati itav niz negativnih posledica.
Dinamiki trening sa optimalnim doziranjem i nadraajima za
istezanje miia dovodi do poveanja njihove duine, ime se
poveava potencijal snage tih miia bez poveanja miine mase-

poprenog preseka miia. Ovo se posebno odnosi na muskulaturu

lea koja odrava uspravan poloaj tela. Dokazano je da ova
muskulatura dobija malo nadraaja za duinsko prilagoavanje u fazi
rasta.
Kada je re o kondicionom treningu, u sportskoj praksi se
razlikuju dve osnovne vrste priprema: Bazina i specifina fizika
priprema.

Bazina fizika priprema

Ova priprema podrazumeva proces harmoninog razvoja
bazinih, funkcionalnih i motorikih sposobnosti. Bazina fizika
priprema je usmerena na podizanje efikasnosti svih organa i
organskig sistema u funkcionalnom smislu, poveanje
koordinacionih sposobnosti, poveanje snage, brzine, izdrljivosti
i fleksibilnosti. S obzirom na veliku vanost bazine fizike pripreme,
mora se voditi rauna da se sa ovom vrstom priprema ne pretera-mora
biti uvek u skladu sa specifinom pripremom.
U bazinoj fizikoj pripremi veliki akcenat je na globalnoj obradi
lokomotornog aparata. Optimalni izbor vebi za ovu svrhu jedan je od
osnovnih zadataka programa bazine fizike pripreme. U praksi se
primenjuju kompleksi vebi za razvoj primarne snage (najee
eksplozivne), koordinacione sposobnosti, primarnih brzinskih
svojstava i vebe za razvoj aerobne izdrljivosti.
Vano mesto zauzimaju i vebe kojima se preventivno deluje na kritine zone lokomotornog aparata, npr.
kima, koje su izloene najveim naporima, a time i riziku za povrede ( vidi slike).

Sl. Preventivne vebe sa loptom.

Ovaj vid pripreme nije samo karakteristika treninga mlaih sportista,

nego se on mora sistemski sprovoditi i u kasnijim periodima
dugorone pripreme. O tome treba da vodi rauna svaki trener, bez
obzira o kojoj sportskoj grani i disciplini je re. On mora znati
osnovne karakteristike strukture kretanja i tipove energetskog
angaovanja, kako bi programom bazine fizike pripreme formirao
optimalnu osnovu za kasniju nadogradnju kroz program specifine
pripreme.
U treningu sportista najpoznatije i najpogodnije su razne forme
stanica, posebno sistem "iz vebe u vebu", pri kojem se moe
obaviti i do stotinu vebi razliite sloenosti, kontinuirano jedna za
drugom.
Vebe u parovima su veoma korisne, pogotovo u treningu mlaih
sportista. U praksi je poznat izuzetno velik broj vebi u parovima, pri
kojima je osnovno poznavati individualne sposobnosti sportista koji ih
izvode, kako bi se spoljanje optereenje moglo pouzdano
kontrolisati.

Specifina fizika priprema

Cilj specifine pripreme sportista je da se izvri adaptacija
organizma na sasvim odreene kretne strukture sporta putem
takvih sredstava (vebi), koje po svojoj strukturi, dinamici i
optereenju potpuno odgovaraju datoj sportskoj grani ili
disciplini.
Specijalna priprema se ne odvaja od bazine, ona je sastavni deo specifine. Specifina fizika priprema
integrie kondicioni i tehniki trening. Njome se eli podii kondicione sposobnosti na najvii nivo u
funkciji efikasnog izvoenja tehniko-taktikih zadataka. Primenom specifine pripreme usavravaju se

sposobnosti i osobine najodgovornije za uspenost u odreenom sportu, koje se manifestuju u situacijama

u takmiarskim uslovima.

U toku sportske karijere, na njenom poetku i u mlaem uzrastu

sportiste, dominira bazina fizika priprema. Sa razvojem treniranosti
sportiste sve vie je akcenat na specifinoj pripremi, koja kod visoko
treniranih sportista jedino moe izvriti dalju adaptaciju na vii nivo
(vidi tabelu).
Prilikom primene specifinih vebi koriste se i dopunska optereenja
(spoljanje optereenje, poveanje frekvence i trajanje vebe), pri
emu trener mora strogo voditi rauna da primenjeno spoljanje
optereenje ne narui osnovnu biomehaniku strukturu kretanja i na
taj nain smanji racionalnost izvoenja kretanja. Kompleks vebi koje
se koriste u razliitim sportskim granama i disciplinama je razliit,
zbog razlika u njihovoj strukturi kretanja. Trener mora primeniti one
vebe koje e najbolje reprodukovati tip kontrakcije miia i tipine
strukture kretanja.
Tab. Odnos bazine i specifine pripreme (%)u zavisnosti od uzrasta.
VRSTA PRIPREME

UZRAST
Bazina fizika priprema
Specifina fizika priprema
Tehnika priprema
Taktika priprema
Ukupno

11-12
40
20
30
10
100

13-14
30
20
30
20
100

15-16 17-18
19
20
10
10
20
20
20
30
30
30
30
40
40
100
100
100

Aerobik kao dopunski sadraj u sportskom treningu

Aerobik kao sportska disciplina, zbog irokog spektra
razliitih sredstava i dinamike optereenja, moe mnogo da
doprinese u podizanju kondicione sposobnosti sportista svih
sportskih grana i disciplina. On izuzetno motivie sportiste za rad. U
prvom redu ima za cilj podizanje kardiovaskularne i miine
kondicije.
Aerobik se sastoji od izvoenja serije vebi za velike grupe miia
u ritmu muzike. Ova definicija ne objanjava fasciniranost ovom

vrstom vebanja, jer je mnogo vie od toga. To je muzika, pokret,

filozofija, nain ivota. S jedne strane, to je najmodernija forma
treninga za celo telo, a s druge to je oblik vebanja koji motivie i koji
je zabavan. Aerobik je kardiovaskularna forma treninga, koja dodatno
poboljava koordinaciju, miinu snagu i pokretljivost. On poboljava
fizioloke i funkcionalne strane organizma, pozitivne strane linosti i
dozvoljava da se postigne bolji kvalitet ivota i sveukupnog
blagostanja.
Aerobik je ameriki izum. Poetkom 1970-ih godina je nazvan
Aerobic Dance Exercise od grke rei aerob to znai sa
kiseonikom. U toku naredne decenije doiveo je veliku ekspanziju i
u kratkom vremenskom periodu stekao veliku popularnost irom
sveta. Programi treninga koji se sprovode uinili su ovu vrstu
vebanja efikasnom, realistinom u svojim ciljevima, a uz to i
zabavnim. Savremena nauna otkria doprinela su metodolokom
razvoju programa treniranja. Danas aerobik ima iroku lepezu ponuda
i mogunosti aplikacija u kondicionu pripremu sportista, razliitih
sportskih grana i disciplina.
Individualni pristup vebaima-sportistima je posebno znaajan, jer
vodi rauna o potrebama svakog pojedinca, to proces vebanja ini
daleko efikasnijim. Posebno mesto zauzima u prevenciji i leenju
povreda.
Iskustva su pokazala da najvei broj poetnika, a i naprednih sportista,
ne poznaju svoje telo dovoljno dobro da bi bili u mogunosti da
vebaju-treniraju kako treba. Obino se trenira ili suvie jako ili suvie
lagano. Kroz aerobik, oni mogu vrlo efikasno da naue da sluaju svoj
organizam, da saznaju vanost energetskim sistemima i podelu
intenziteta optereenja, koji e biti najefikasniji-najbolji za njih (pod
uslovom da se na objektivni nain kontrliu i prate).
Generalni cilj u toku aerobnog vebanja (to je osnova u aerobiku)
je dostii tzv. steady state-stabilno stanje. To znai da e srana
frekvenca ostati na konstantnom nivou, to je mogue due u toku
aerobne faze. Sportisti mogu da u odreenom nainu vebanja
angauju i anaerobne procese, ali aerobni rad mora biti dominantan. Iz
ovog razloga na svakom treningu je neophodno kontrolisati
optereenje preko srane frekvence. Pre poetka vebanja sportista
mora da izrauna i odredi svoju trenanu sranu frekvencu, posebno
kritine zone (momenat kada nastupa dominantno anaerobna faza).

Ovo je danas vrlo jednostavno kontrolisati preko monitora srane

frekvence, koji ima opciju tzv. target zone. Putem nje sportista odredi
svoju linu target zonu, koje se pridrava tokom vebanja.
Samo na ovaj nain je mogue optimalno podii fiziku kondiciju,
koja podrazumeva snagu srca i funkcionisanje krvnih sudova, plua i
miia sa visokim stepenom efikasnosti.

Osnovne koristi od aerobika

Dugotrajni fizioloki efekti:
-

Ubrzanje metabolizma (vee sagorevanje kalorija);

Prevencija kardiovaskularnih bolesti snienjem krvnog pritiska
i usporavanjem aterosklerotskog procesa;
Poboljava sposobnost srca da pumpa krv;
Poboljava unos kiseonika i aerobnu kondiciju;
Poboljava miinu izdrljivost;
Poboljava fleksibilnost i pokretljivost;
Pojaava miinu snagu;
Poboljava fizike mogunosti u svim uzrastima i sportskim
usmerenjima;
Jaa zdravlje i usporava starenje.

Psiholoki efekti:
-

Redukuje stres;
Poboljava dnevne sposobnosti;
Bolje oseanje zbog kontrole telesne teine i boljeg izgleda;
Zabavno je i motivie.

U plan treninga obavezno treba uneti i program rada sa jasnim

ciljevima aerobika. Ciljevi e biti postignuti samo ako se odaberu oni
tipovi vebanja, koji najbolje odgovaraju postavljenim ciljevima, koji
podrazumevaju realne potrebe i mogunosti sportiste. Zato uvek treba
postaviti realne ciljeve.

U toku vebanja izuzetno je vano da sportista u svakom

momentu bude svestan reakcije svog organizma, prati sranu
frekvencu kako u toku napora, tako i u oporavku.
Kao to je poznato, osnovni elementi treninga su:
-

Trajanje;
Frekvenca;
Tip aktivnosti;
Intenzitet.

Prva tri je relativno lako odrediti, ali sa intenzitetom to nije sluaj.

Intenzitet direktno zavisi od trenutne kondicije, cilja treninga i
mora u svakom trenutku biti kontrolisan.
Aerobik mora biti dovoljno intezivan da uini eljeno poboljanje na kardiovaskularni sistem, ali
istovremeno intenzitet mora da bude dovoljno nizak da osigura aerobno energetsko snabdevanje.
Individualne target zone srane frekvence e ukazivati na podruje intenzivne aerobne oblasti i spreiti
probijanje aerobno-anaerobnog praga, kada to nije cilj treninga.

Sve zone srane frekvence se mogu odrediti po formulama, koje su

iznete u prvom delu knjige: Trening, laktati, puls i VO2max.

Tipovi vebanja
Postoje brojni tipovi vebanja, koji nisu predmet razmatranja
u ovoj knjizi, ali zbog jasnije slike i mogunosti primene u trenanom
procesu, navee se samo osnovne karakteristike nekih od tih tipova.
Generalno svi tipovi se dele na osnovu dva kriterijuma:
- Kriterijum intenziteta;
- Biomehaniki kriterijum.
asovi po kriterijumu intenziteta se dela na:
- Poetne;
- Srednje;
- Napredne.
Napredni su primereniji sportistima, a ostali mogu da slue u preventivne svrhe ili kao oporavljajui
treninzi.

Drugi kriterijum-biomehaniki se deli u dve podgrupe:

-

Prva je tip vebanja tzv. High impact-u jednom

momentu oba stopala gube kontakt sa podlogom, kao
kod tranja i skakanja;
- Druga je tip vebanja tzv. Low impacta-jedno stopalo
je stalno u kontaktu sa podlogom.
Najee se koristi mixed impact (Hi-Lo), tj. kombinacija oba tipa
vebanja.

Step aerobik
Step aerobik se izvodi penjanjem i silaenjem sa platforme
(stepera). Angaovano je celo telo, a snani pokreti ruku slue kao
ravnotea gornjem delu tela. Na paltformu se gazi celim stopalom.
Ona moe biti razliite visine, ime se dozira intenzitet optereenja
(pored ritma penjanja i silaenja).

Cardio Funk/City Jam/ Street Dance/Hip Hop

Ovo su igre u formi aerobika, pod jakim uticajem soul i fanki
muzike. Tip vebanja podrazumeva razliite vrste pokreta i kombinuje
elemente igre sa ulice, fankija i deza. Nema mnogo povezanosti sa
tradicionalnim aerobikom, ali je potreban smisao za ritam i
koordinaciju.

Resistance training/Body shaping/Body sculpiting

Sva ova imena govore o vebama miine izdrljivosti da bi se
poveao stres na miie koji daju tonus telu. U toku ovih vebi mogu
se koristiti razliite vrste pomagala (tegovi, gumene trake i dr. ).

Interval aerobik
On kombinuje aerobik visokog intenziteta sa vebanjem
manjeg intenziteta. Utie na kardiovaskularni sistem vebama koje

poboljavaju miinu snagu. Tradicionalni circuit training (kruni

trening) koristi opremu za rezistenciju (maine za istezanje gumene
trake, mali tegovi, itd.) i aerobno vebanje za ubrzanje srane
frekvence. Cilj je poveanje miine snage i ukupne izdrljivosti koji
zajedno poboljavaju fiziku kondiciju.

Slide
Slide je atletska forma treninga, koja uzima u obzir
neaktivne miie na specijalnoj slide (klizeoj) povrini, slino
pokretima brzog skejta. Ovo je zahtevna i efikasna forma treninga.
Treba voditi rauna o zglobovima, savladati prethodno bazine
lateralne pokrete, pre teih varijacija.

Aqua aerobik/Hidro aerobik

Ovaj aerobik podrazumeva vebanje u vodi. Pokreti su
zbog toga spori. Stres je na zglobove najmanji, pa odlino moe
posluiti sportistima sa povreenim i bolnim zglobovima.
Temperatura vode igra znaajnu ulogu. Pokreti su prirodni i pri njima
se mogu koristiti razna pomagala (lopte, plute, specijalni tegovi, gume
i sl.).

Boxing aerobik/Boxer exercise

Noviji tip vebanja koji ukljuuje tehnike elemente boksa u
aerobik. To je mono i atletsko vebanje. Utie na izdrljivost gornjeg
dela tela, agilnost i dobru koordinaciju. Dozvoljavajui da se raspodeli
stres i ekstra energija. Naglasak vebanja je na kardiovaskularni
sistem.
Slina je i forma aerobika koja ukljuuje tehnike elemente karatea.
Ona ima jo vei uticaj na gipkost i pokretljivost.

Saetak

Metodika kondicione pripreme sportista prouava

zakonitosti u vezi sa nainima, vrstama, formama razvoja i
odravanja kondicionih svojstava. Ona predstavlja skup znanja
koja omoguavaju izbor sadraja, doziranja optereenja,
odreivanja
metoda
vebanja
i
uenja,
odreivanje
organizacionih i metodikih oblika treninga, izbor lokaliteta
treninga i trenane opreme.
Motorika sredstva se klasifikuje na takmiarska sredstva, tj.
takmienja u odreenom sportu kojima moe snano uticati na
integralnu kondicionu pripremljenost. Sa druge strane, primenjuju se
sredstva (vebe) koje pripadaju programima opte, bazine, specifine
i situacione kondicione pripreme.
Vebe opte i bazine kondicione pripreme se najvie primenjuju u
ranim fazama pripreme kod dece i mlaih sportista, a specifine
situacione vebe postaju dominantne u periodu produbljene sportske
specijalizacije
Prilikom primene odreenih sredstava ne smemo zaboraviti strukturu i
distribuciju optereenja. Samo optimalni odnos svih karakteristika
optereenja moe osigurati visoku efikasnost trenanih operatora.
Optereenja u kondicionoj pripremi sportista se mogu klasifikovati
na osnovu:

Specijalizovanosti;
Energetske usmerenosti;
Koordinacijske sloenosti;
Veliine;
Topoloke angaovanosti.

U kondicionom treningu danas je popularna primena: metoda stanica,

kruna metoda, cirkularna metoda i poligonski nain treniranja. Ovi
oblici trenanog rada otvaraju beskrajnu mogunost za kreiranje
trenanih jedinica. Trenana sredstva kondicione pripreme grubo se
mogu podeliti u tri grupe, u odnosu na strukturalne i biomehanike
karakteristike odreenog sporta:

Vebe opte kondicione pripreme ili optepripremne vebe

(general preparatory exercises)-za skladan i viestran razvoj
osnovnih funkcionalnih i motorikih sposobnosti;

Vebe specifine pripreme-za izgradnju i odravanje

specifinih kondicionih sposobnosti za odreen sport;

Vebe situacione pripreme (specifino-takmiarske vebe)za diferencirani razvoj sposobnosti i znanja potrebnih za
efikasno izvoenje tehniko-taktikih zadataka u takmiarskim
uslovima.

U teoriji i metodici sportskog treninga poznati su: generalni (osnovni)

modeli kondicionog treninga za pojedine grupe sportova, koji su
sline motorike i bio-energetske prirode. Sa tog aspekta razlikujemo
tri grupe sportova unutar kojih se koriste sredstva i metode
kondicionog treninga vrlo slinih parametara.
Prva grupa: Sportovi i sportske discipline koje karakterie
maksimalna koncentracija radnog napora i stabilna
biodinamika struktura kretanja. Glavni izvor energije su
zalihe kreatin fosfata (CP).
Druga grupa: Sportovi ciklinog karaktera u kojima dominira
umerena do submaksimalna snaga. Osnovni izvor energije je
oksidativan (dobro snabdevanje kiseonikom) i do odreene
mere glikolitiki.
Trea grupa: sportovi kompleksne motorike aktivnosti koje
su intervalno/varijabilnog karaktera, a snabdevanje energijom
je iz aerobno/anaerobnog izvora.
Kondicioni trening moe, zbog svoje razliite usmerenosti, provocirati
u razliitom stepenu funkciju neuro-miinog sistema ili transportnog
i vegetativnog sistema.

Danas se u krugovima svetskih autoriteta teorije treninga u

definisanju postupaka za razvoj kondicione pripremljenosti, posebno u
dejem (pre pubertetskom i pubertetskom) dobu, vodi velika rasprava
u kojoj se izraavaju suprotni stavovi.
U podruju motorike pripremljenosti trening kod dece je potrebno
usmeriti u pravcu harmoninog razvoja onih motorikih sposobnosti
na koje se u odreenom dobu moe najvie uticati.
Najvanije je da trener ne uini pogreke u doziranju, kao i u
distribuciji optereenja, koje mogu izazvati itav niz negativnih
posledica.
Kada je re o kondicionom treningu, u sportskoj praksi se razlikuju
dve osnovne vrste priprema: bazina i specifina fizika priprema.
Bazina priprema podrazumeva proces harmoninog razvoja
bazinih funkcionalnih i motorikih sposobnosti.
Cilj specifine pripreme sportista je da se izvri adaptacija
organizma na sasvim odreene kretne strukture sporta, putem takvih
sredstava (vebi) koje po svojoj strukturi, dinamici i optereenju
potpuno odgovaraju datoj sportskoj grani ili disciplini.
Aerobik kao sportska disciplina, zbog irokog spektra
razliitih sredstava i dinamike optereenja, moe mnogo da doprinese
u podizanju kondicione sposobnosti sportista svih sportskih grana i
disciplina. On izuzetno motivie sportiste za rad i u prvom redu ima za
cilj podizanje kardiovaskularne i miine kondicije.
Aerobik se sastoji od izvoenja serije vebi za velike grupe miia
u ritmu muzike. Osnovne koristi aerobika su:
-

Dugotrajni fizioloki efekti;

Ubrzanje
metabolizma, to znai vee sagorevanje
kalorija;
Prevencija kardiovaskularnih bolesti snienjem krvnog
pritiska i usporavanjem aterosklerotskog procesa;
Poboljava sposobnost srca da pumpa krv;
Poboljava unos kiseonika i aerobnu kondiciju;
Poboljava miinu izdrljivost;
Poboljava fleksibilnost i pokretljivost;

Pojaava miinu snagu;

Poboljava fizike mogunosti u svim uzrastima i
sportskim usmerenjima;
Jaa zdravlje i usporava starenje.

Psiholoki efekti:

Redukuje stres;
Poboljava dnevne sposobnosti;
Bolje oseanje zbog kontrole telesne teine i boljeg
izgleda;
Zabavno je i motivie.

Studijska pitanja:
1.
2.
3.
4.
5.
6.

Objasni pojam kondicione pripreme i kondicionog treninga.

Navedi razliite usmerenosti treninga.
Navedi specifinosti i dileme u kondicionoj pripremi kod dece.
Objasni pojam bazine fizike pripreme.
Objasni pojam specifine fizike pripreme
Koji je odnos bazine i specifine pripreme u zavisnosti od
uzrasta?
7. ta je aerobik?
8. Znaaj aerobika kao dopunskog sadraja u sportskom treningu.
9. Kako se razliiti tipovi vebi mogu koristiti kao dopunski
sadraji u sportskom treningu?

IX POGLAVLJE

TRENING NA NADMORSKOJ VISINI

(VISINSKI
TRENING
U
HIPOKSINIM USLOVIMA)

Jedan od osnovnih zadataka, zahteva i ciljeva u sportskom

treningu je adaptacija organizma sportiste da u svakom viem stepenu
treniranosti bude sposobniji da funkcionie u sve nepovoljnijim

(nekomfornijim) uslovima, odnosno da bude sposobniji da tolerie

visok stepen promene acidobaznog statusa, tj. unutranje ravnotee
organizma-homeostaze.

Kljuni termini
----------------------------------------Visinski trening
Hipoksini uslovi

limpijske igre u Meksiku odrane 1968. godine, na

nadmorskoj visini oko 2200-2300 m, postavile su pred sistem
sportskog treninga nove zadatke u vezi sa visinskim
razlikama. One su podstakle niz istraivanja i dale nova saznanja o
uticaju visine u prvom redu na kardiovaskularni sistem, ali i na
organizam u celini. Na osnovu iskustva i saznanja, u sportsku praksu
je uao visinski trening i sve vie sportista je odlazilo na tzv. visinske
pripreme.
U ispitivanjima koja su prethodila olimpijskim igrama u Meksiku
utvreno je (na nadmorskoj visini izmeu 2000-2500 metara)
negativno delovanje na sportske rezultate u disciplinama aerobnog
karaktera. Negativnost se manifestuju 2-3 dana po dolasku, poveava
sve do 10-14 dana, a zatim se postepeno povlai do 21-28 dana
boravka. Zbog ovoga su kasnije vrene itave serije prouavanja
treninga na visini, na aerobni radni kapacitet i na mogunost
postizanja rezultata.
Dokazano je da se boravkom na visini postie zavidan nivo
adaptacije za trening na visini, dok su pozitivni efekti pri povratku na

obinu nadmorsku visinu veoma individualni. Readaptacija

(reaklimatizacija) zapoinje odmah pri povratku i prvog dana ne mora
dati negativne efekte. Sledeih nekoliko dana, radni kapacitet
znaajno opada (poviena srana frekvenca, ventilacija i dr.) da bi
rastao narednih sedam dana. Kod nekih sportista je registrovan vii
nivo aerobnog kapaciteta (7-14 dana), da bi za nekoliko dana ovi
pozitivni efekti nestali. Danas se trening na visini od 1200-2000
metara koristi u fazama malog obima i niskog intenziteta, tj. preteno
za regeneraciju organizma. Potvreno je da se intenzivan aerobni
trening mora izvoditi u klimatskim uslovima pri kojima se vre
takmienja. Jo je velika nepoznanica: Da li aerobni trening na
poveanoj nadmorskoj visini olakava aerobni rad i na
nadmorskoj visini ispod 1000 metara? Pokazalo se da u ovome
postoje ogromne individualne razlike.
Utvreno je da sportisti koji imaju veu masu (procenat masti u telu),
pravilnim treningom na visini, olakavaju potronju masti i
osiguravaju optimalnu telesnu masu, a da sportisti sa malim
procentom masti treba da upranjavaju vie anaerobni trening koji nije
kompromitovan hipoksijom. Intenzitet rada i duina boravka u
direktnoj su zavisnosti od visine na kojoj se boravi. Sa penjanjem na
vee visine od nadmorske, dolazi do opadanja barometarskog
pritiska vazduha, a sa njim i do opadanja parcijalnog pritiska
kiseonika.
Tab. Odnos nadmorske visine, barometarskog pritiska i parcijalnog pritiska O2 u
udahnutom vazduhu (preuzeto od urevi-1981).
Visina (m)

Vazduni pritisak (kPa)

0
500
1000
1500
2000
2500
3000
3500
4000

101.3
95.4
89.8
84.5
79.4
74.6
70.1
65.7
61.6

Parcijal. pritisak O2 u
traheralnom vazdu.
(kPa)
19.9
18.7
17.5
16.4
15.3
14.3
13.3
12.4
11.6

Promene koje se ispoljavaju u smanjenju aerobnog kapacitet nastaju

zbog pada parcijalnog pritiska kiseonika (PO2), kada organizam
poinje da trpi, zbog nedostatka kiseonika (hipoksina hipoksija).
Poveanjem nadmorske visine (to se moe simulirati u baro komori)
PO2 se postepeno smanjuje, tj. hipoksija napreduje.
S obzirom na to da je koncentracija kiseonika u suvom vazduhu
konstantna i da iznosi oko 20,94% sa smanjivanjem parcijalnog
pritiska kiseonika na visini, koliina kiseonika u udahnutom vazduhu
progresivno opada. Najvanija posledica ovog manjeg sadraja
kiseonika u udahnutom vazduhu je njegovo smanjeno dopremanje
periferiji uz relativnu ili tzv. hipoksinu hipoksiju tkiva. Poto
zasienost hemoglobina kiseonikom zavisi od parcijalnog pritiska
kiseonika u udahnutom vazduhu ona se smanjuje, a time se menja i
kriva disocijacije oksihemoglobina.
Graf. Kriva saturacije hemoglobina O2 na nadmorskoj visini od oko 2200m
(urevi-1981).

Pokazano je da ako se popnemo na planinu sa nadmorskom visinom

od oko 2000 m, PO2 alveolarnog vazduha sa normalnih 100 mmHg
pada na 80 mmHg. Poto je zasienje hemoglobina kiseonikom i dalje
veliko i iznosi oko 90%, ova nadmorska visina ne remeti bitno
aktivnost u miru. Intenzivna aerobna aktivnost postaje oteana ve
iznad 1000 m nadmorske visine. Aerobni kapacitet se smanjuje za
10% sa poveanjem za svakih narednih 1000 m.
Kod naglog izlaganja organizma velikoj visini u prvom momentu
dolazi do veoma burnih reakcija pojedinih organskih sistema, koje se
ponekad javljaju, ak i u formi njihovih disregulacija. To je akutna
faza boravka na visini. U ovoj fazi srce intenzifikuje prenos
kiseonika do aktivnih tkiva time to poveava minutni volumen na
raun poveane frekvence-tahikardije. Za vreme akutnog izlaganja

nadmorskoj visini od oko 4300 metara, na kojoj je PO2 oko 11.3 kPa,
frekvenca srca je ve u mirovanju vea za oko 15-30 otkucaja, nego
na nivou mora. Samim tim, fiziki napor i veoma malog intenziteta u
ovim uslovima dovodi do izraenih tahikardinih reakcija, dok se
udarni volumen srca skoro uopte ne menja. Apsolutne vrednosti
frekvence srca i maksimalnog udarnog volumena ostaju u granicama
oekivanih sve do visine od oko 4000 metara. To ne znai da je na
ovoj nadmorskoj visini maksimalna potronja kiseonika normalna,
naprotiv ona iznosi oko 72% od oekivane.
Jedna od reakcija akutnog izlaganja velikim nadmorskim visinama je
i porast koncentracije hemoglobina u krvi, koji se javlja na raun
smanjivanja volumena plazme, zbog poveanog odavanja tenosti iz
organizma
prouzrokovanog
usporenim
protokom
krvi
i
hiperventilacijom.
Funkcija respiratornog sistema se intenzifikuje, dolazi do
hiperapnee sa produbljenim i ubrzanim disanjem uz poveanje plune
i alveolarne ventilacije (obrnuto proporcionalno opadanju parcijalnog
pritiska kiseonika u vazduhu). Ako se PO2 smanji za oko 25% u
vazduhu koji se udue, pluna ventilacija treba da poraste 30% u
odnosu na onu koja postoji na nivou mora. U stanju mirovanja ovo
poveanje nije veliko (sa 6-8 lit/min na 8-10 lit/min). Pri fizikom
naporu ono dostie vrednosti sa 100-150 lit/min, koliko je potrebno na
nivou mora, na ak 195%. Ovo govori da se ventilatorni ekvivalent za
kiseonik (VE/O2) znatno poveava. Potrebno je da sportista udahne
vie vazduha za istu koliinu kiseonika u odnosu na nivou mora.
Kada se uzme u obzir da samo izuzetno sposobni sportisti mogu da
dostignu maksimalne vrednosti plune ventilacije (od 200 lit/min),
onda su ovi zahtevi esto supramaksimalni za sportiste nieg
sportskog nivoa.
Aklimatizacija na vee nadmorske visine ima za rezultat
hronotropno onesposobljavanje srca. Sastoji se u nemogunosti
dostizanja maksimalno predvienih vrednosti frekvence srca za vreme
fizikog napora. Mehanizam ovog fenomena nije potpuno dokazan ali
se pretpostavlja da je razlog povean volumen cirkulirajue krvi i
njena viskoznost, odnosno uticaj hipoksije na sino-atrijalni vor.
Utvreno je da se paralelno sa ovim promenama, smanjuje i
maksimalni udarni volumen srca, verovatno zbog smanjene
kontraktilnosti miokarda.

Aklimatizacija na visinu dovodi i do niza drugih morfolokih i

funkcionalnih promena. Tako se oksidativni kapacitet skeletnomiinih mitohondrija poveava i to na raun poveanja njihovog
broja i volumena, kao i na raun poveanja aktivnosti njihovih
oksidativnih enzima. Koncentracija mioglobina u skeletnim miiima
raste. Kapilarizacija svih perifernih tkiva, a naroito skeletnih miia
se poveava. Krajnji rezultat ovih promena je povean kiseonini
kapacitet periferije, posebno skeletnih miia. Osnovni mehanizam
poveanja koncentracije hemoglobina je ubrzano stvaranje eritrocita,
tako da se njihov broj u krvi umnoava paralelno sa poveanjem
cirkulirajue krvi.
Pokazalo se da se aklimatizacija zasniva i na olakanom odavanju
kiseonika od strane hemoglobina, zbog porasta nivoa 2,3
difosfoglicerata, kao i mehanizmu izluivanja bikarbonata od strane
bubrega (da kompenzuje pad PCO2 izazvan hiperventilacijom, a to
dovodi do respiratorne alkaloze). Ukljuivanje bubrega zapoinje
posle nekoliko sati, a moe da traje i nekoliko dana, kada se postie
pun kapacitet.
Negativna iskustva, koja su imali nai sportisti pri povratku sa
treninga na planinama u Meksiku, mogu se objasniti injenicom da
bubrezi ne mogu momentalno da prestanu sa luenjem bikarbonata.
Bubrezi postepeno smanjuju luenje bikarbonata, a proces zapoinje
nakon 5-6 sati. Potpuna normalizacija se obavi nekad i nakon nekoliko
dana, to je veoma individualan odgovor. Imajui u vidu da se pluna
ventilacija normalizuje odmah po silasku sa planine, a bikarbonati i
dalje nepotrebno gube, jasno je da e doi do poremeaja acido-bazne
ravnotee u organizmu.
Organizam sportiste pri dolasku na visinu doivljava privremeno
stanje respiratorne alkaloze, a da pri povratku nastaje
privremeno stanje metabolike acidoze. Ako se zna da miii (pa i
miokard) veoma teko podnose stanje metabolike acidoze, jasno
je zato se pri povratku javlja fenomen "olovnih nogu" kod trkaa.
Pri razmatranju ovih adaptacionih promena i njihov efikasnosti u
odnosu na aerobni radni kapacitet, veoma je vana injenica da
starosedeoci na velikim nadmorskim visinama, koji su nii rastom i
imaju vei obim grudnog koa, to im obezbeuje veliku plunu
ventilaciju, imaju potpuno normalne vrednosti VO2max, ako se
ispituju u uslovima u kojima ive. Ovaj nain ivota im ne daje neke

prednosti pri aerobnom radu na nivou mora. To znai da je proces

prilagoavanja kod njih izvren na genetskom nivou, to se ne moe
postii individualnom adaptacijom, bez obzira koliko dugo ona traje.
Zbog toga ni najdue, kao ni najefikasnije adaptacione pripreme
sportista na nadmorskim visinama, nisu praene odgovarajuim
rezultatima, posebno u sportskim disciplinama tipa izdrljivostim
u kojima se zahteva visok aerobni radni kapacitet.
Na suprot aerobnoj moi, anaerobna mo ne zavisi od promena
nadmorske visine. Posebni atmosferski uslovi koji na veim visinama
postoje, mogu ak da deluju i povoljno na postizanje rezultata u
sportovima, gde se trai isto anaerobni rad (skokovi, sprint,
dizanje tegova itd..), to su pokazala iskustva sa olimpijskih igara u
Mexico City-ju.

Saetak
Dokazano je da se boravkom na visini postie zavidan nivo
adaptacije za trening na visini, dok su pozitivni efekti pri povratku
na obinu nadmorsku visinu veoma individualni. Readaptacija
(reaklimatizacija) zapoinje odmah pri povratku i prvog dana ne
mora dati negativne efekte. Sledeih nekoliko dana radni kapacitet
znaajno opada, da bi rastao narednih sedam dana. Kod nekih
sportista je registrovan vii nivo aerobnog kapaciteta od 7 do 14 dana,
da bi za nekoliko dana ovi pozitivni efekti nestali. Stoga se danas
trening na visini od 1200-2000 metara koristi u fazama malog obima i
niskog intenziteta-preteno za regeneraciju organizma. Potvreno je
da se intenzivan aerobni trening mora izvoditi u klimatskim
uslovima pri kojima se vre takmienja. ak i danas je velika
nepoznanica da li aerobni trening na poveanoj nadmorskoj visini
olakava aerobni rad i na nadmorskoj visini ispod 1000 metara.
Pokazalo se da u ovome postoje ogromne individualne razlike.
Sa penjanjem na vee visine od nadmorske dolazi do opadanja
barometarskog pritiska vazduha, a sa njim i do opadanja parcijalnog
pritiska kiseonika.
S obzirom na to da je koncentracija kiseonika u suvom vazduhu konstantna i da iznosi oko 20.94% sa
smanjivanjem parcijalnog pritiska kiseonika na visini, koliina kiseonika u udahnutom vazduhu
progresivno opada. Najvanija posledica ovog manjeg sadraja kiseonika u udahnutom vazduhu je

njegovo smanjeno dopremanje periferiji uz relativnu-hipoksinu hipoksiju tkiva. Poto zasienost

hemoglobina kiseonikom zavisi od parcijalnog pritiska kiseonika u udahnutom vazduhu ona se smanjuje,
a time se menja i kriva disocijacije oksihemoglobina

Pokazano je da ako se popnemo na planinu sa nadmorskom visinom

od oko 2000 m, PO2 alveolarnog vazduha sa normalnih 100 mmHg
pada na 80 mmHg. Poto je zasienje hemoglobina kiseonikom i dalje
veliko, iznosi oko 90%, ova nadmorska visina ne remeti bitno
aktivnost u miru. Intenzivna aerobna aktivnost postaje oteana ve
iznad 1000 m nadmorske visine. Aerobni kapacitet se smanjuje za
10% sa poveanjem za svakih narednih 1000 m.
Jedna od reakcija akutnog izlaganja velikim nadmorskim visinama je i
porast koncentracije hemoglobina u krvi, koji se javlja na raun
smanjivanja volumena plazme, zbog poveanog odavanja tenosti iz
organizma
prouzrokovanog
usporenim
protokom
krvi
i
hiperventilacijom.
Funkcija respiratornog sistema se intenzifikuje, dolazi do
hiperapnee sa produbljenim i ubrzanim disanjem uz poveanje plune
i alveolarne ventilacije, obrnuto proporcionalno opadanju parcijalnog
pritiska kiseonika u vazduhu.
Aklimatizacija na visinu dovodi do niza drugih morfolokih i
funkcionalnih promena. Tako se oksidativni kapacitet skeletnomiinih mitohondrija poveava, i to na raun poveanja njihovog
broja i volumena, kao i na raun poveanja aktivnosti njihovih
oksidativnih enzima. Koncentracija mioglobina u skeletnim miiima
takoe raste. Kapilarizacija svih perifernih tkiva, a naroito skeletnih
miia se poveava. Krajnji rezultat ovih promena je povean
kiseonini kapacitet periferije, posebno skeletnih miia. Osnovni
mehanizam poveanja koncentracije hemoglobina je ubrzano
stvaranje eritrocita, tako da se njihov broj u krvi umnoava paralelno
sa poveanjem cirkulirajue krvi.
Moe se zakljuiti da organizam sportiste pri dolasku na visinu
privremeno doivljava stanje respiratorne alkaloze, a da pri
povratku nastaje privremeno stanje metabolike acidoze. Ako se
zna da miii (pa i miokard) veoma teko podnose stanje
metabolike acidoze, jasno je zato se pri povratku javlja fenomen
"olovnih nogu" kod trkaa.

Studijska pitanja:
1. ta se smatra pod pojmom visinske pripreme?
2. ta su hipoksini uslovi?
3. Koji su adaptacioni efekti treninga na veoj nadmorskoj visini, tj. u hipoksinim uslovima?

4. Objasni proces adaptacije na hipoksine uslove.

X POGLAVLJE

SPECIFINOSTI TRENINGA MLADIH

SPORTISTA

Deca nisu samo mali odrasli ljudi.

(Bompa T.)

Kljuni termini
----------------------------------------Deca (deaci i devojice)
Rast i razvoj tkiva
Fizike performanse
Trening i mladi sportisti
Preadolescencija
Adolescencija

Najudesniji aspekt rasta i razvoja tkiva, organa i organizma

u celini, je sklad kojim sve elije na svakom stepenu razvoja rade
komplikovano-precizno zajedno da bi proizvele individualne-line
karakteristike odreene osobe. Nad tim stoji genetska kontrola, ali
tajanstvenost te kontrole jo je za naunike nedokuiva. Situacija u
nauci pri prouavanju ovih tajni je da se nove otkrivaju, a ne
razreavaju stare. Kako se sve vie elemenata otkriva, tako se broj
ustanovljenih tajni uveava. Dominira truizam da to vie znamo, to
vie otkrivamo koliko ne znamo. Danas je jasno da mnogi aspekti
rasta i razvoja organizma, zrelosti odraslog oveka nadmauju
granice onoga to smatramo razumljivim. Iz ovoga sledi da razum
(common sence) nije sasvim pouzdan izvor informacija o stvarnim
principima i zakonitostima, po kojima se velik broj fenomena u
organizmu odvija.

Neke od statistikih udesa ljudskog tela jesu porast duine

krvnih sudova (do oko 96 hiljada kilometara), to je dva
puta due od obima zemljine kugle. Da bi normalno disali u
funkciji je oko 30 miliona plunih elija. Jetra obavlja
neprekidno oko 200 vrsta detoksikujuih i metabolikih
procesa-za ta bi bila potrebna fabrika, kako je to jedan
japanski naunik izraunao, nekoliko puta vea od
industrijske zone Tokio-Jokohama. Jetra je beznaajna u
poreenju sa mozgom, gde je oko 20 milijardi elija manjevie stalno u akciji. To nam omoguava da raunamo,
pamtimo, mislimo, donosimo odluke. Ako bi se sainio
kompjuter na osnovu dananje raspoloive tehnike, koji bi
obavljao sve funkcije mozga, on bi pokrivao povrinu cele
zemlje! Zakon koji objedinjuje sve sloene funkcije

organizma, nauka ni izbliza nije u mogunosti da dokui ali

pokuava, i u tome je izazov.

ovom poglavlju e se saeto izneti osnovne karakteristike

rasta i razvoja tkiva kod dece, razlike u njihovom fiziolokom
i motorikom kapacitetu, uticaj stepena rasta i razvoja i nivoa
fizioloke zrelosti na promenu strategije treninga .Govorie se o
generalnim principima fiziologije vebanja i sporta, tj. treningu,
njihovim aplikacijama u odreenom deijem uzrastu i polu, kako
razvoj sistema organizma moe ponekad limitirati odreene kapcitete
i kako se treningom mogu poveati sposobnosti kod dece.
Cilj je da se ukae na kljune faktore od kojih zavisi uspenost i
optimalnost treninga dece da se razumeju njihove znaajnosti u
individualnom programiranju treninga.
Sportski rezultat (SR) zavisi od endogenih (genetskih faktora-GF) i
egzogenih (okruenje, trening-EF).
SR=GF + EF, pri emu ne smemo zaboraviti faktor vremena
(t), koji mora biti precizno definisan za svaku fazu sportskog razvoja,
jer je progresivnost osnovni i najvaniji princip u treningu mladih.
Genetika diktira kalendarski i bioloki uzrast. Trenani programi za
decu esto oponaaju programe poznatih vrhunskih sportista. Takve
programe treneri sprovode bez uzimanja u obzir bioloke
karakteristike dece, koncepta i naela da deca nisu mali odrasli
ljudi.
Ne uzimajui u obzir bioloku zrelost, teko je odrediti da li su
odreena deca premlada za izvoenje odreenih programa treninga,
posebno podnoenja specifinih optereenja. U svakom trenutku
trener mora uzeti u obzir individualne razlike: stepen razvoja,
treniranost i iskustvo, zdravstveni status, brzina oporavka izmeu
treninga i takmienja, specifinosti polova i dr.
Anatomska zrelost se odnosi na nekoliko faza anatomskog rasta,
koje moemo prepoznati identifikujui odreene karakteristike
prikazane u tabeli.
Bioloki uzrast se odnosi na fizioloki razvoj organa i organskih
sistema. Ovo pomae kod odreivanja fiziolokog potencijala na
treningu i na takmienju, kako bi se dostigao vrhunski sportski nivo.

U selekciji i kategorizaciji mladih sportista mora se uzeti u obzir

bioloki uzrast. Uzimanje u obzir samo kalendarskog uzrasta esto
dovodi do pogrenih ocene i tetnih uticaja treninga. Tek nakon dobre,
objektivne identifikacije hronolokog i biolokog uzrasta, mogue je
odrediti optimalni poetak sportske specijalizacije za odreenu
sportsku granu i disciplinu. Rana specijalizacija uvek rezultira
neuspehom i izgaranjem mladog sportiste (pogledaj tabelu).

Tab. Faze anatomskog sazrevanja (Prema: Bompa, T.O. 2005).

Faze anatomskog sazrevanja
Faza razvoja

Kalendarski uz.
Godine

Nivo

Starost

Razvojne

karakter.
Rano detinjstvo

0-2

Novoroene
Dojene
Puzanje

0-30 dana
1-8 meseci
9-12 meseci

Hodanje
Malo 3-4 godine

1-2 godine

Brz razvoj

organa

nejednakog
Predkolski uzrast

3-5

Srednje 4-5 godina

Stadijum

ritma razvoja kada

Veliko 5-6 god.

dolazi do

vanih i
kompleksnih
promena
(funkcionalnih, u
ponaanju i u
individualnosti
6-18

Pretpubertet 11-13

Lagan i

uravnoteen
7-12 M

razvoj kada

funkcije
nekih organa
postaju
efikasnije
kolski uzrast
Pubertet 11-13

Brzi rast i

razvoj u
12-14 M

visini, teini i

efikasnosti nekih organa;

Polno
sazrevanje sa
promenama interesa i
ponaanja
Postpubertet

13-18

Lagan,

uravnoteen i
Adolescencija

proporcionalan

razvoj;
Funkcionalno
sazrevanje
Mlade odrasle
osobe
sazrevanja

19-25

Zrelost

19-25

Razdoblje
uz usavravanje

svih
funkcija i
psiholokih
karakteristika.
Sportski
i psiholoki
potencijali
su na
vrhuncu.

Tab. Rana specijalizacija (Prema: Bompa, T.O. 2005).

Rana specijalizacija i viestrani razvoj
Filozofija treninga
Rana specijalizacija
Viestrani program
Brzi napredak:
Sporiji napredak:
Najbolje izvoenje se postie u uzrastu od
18god
15 do 16 godina, uzrokovano brzim
prilagoavanjem

Najbolje izvoe. se postie od

i kasnije, tj. u uzrastu fizike i
psiholoke zrelosti.

Ozbiljno uee na takmienjima

Takmienje predstavlja igru

U uzrastu od 18 godina mnogi su

izgoreli i napustili sport
Sklonost povredama zbog
Forsirane adaptacije

Dugotrajniji sportski sta

Manje povreda

Prvenstveni cilj u procesu sportskog treninga je da talentovane

mlade sportiste razvijemo u vrhunske sportiste. Za to je neophodno

usavravati vetine i umea, ne stavljati pobedu na prvo mesto, ne

vriti ranu specijalizaciju i ne razvijati prerano specifine
karakteristike za odreeni sport.

Rast i razvoj tkiva

Deca i adolescenti ne smeju biti tretirani kao odrasli u
malom. Oni imaju jedinstven proces razvoja. Rast i razvoj njihovih
kostiju, miia, nerava i organa snano diktiraju njihov fizioloki
kapacitet i motorike sposobnosti. Kada se deca razvijaju, to prati
porast gotovo svih funkcionalnih kapaciteta. To su sve motorike
sposobnosti, aerobni i anaerobni kapacitet. U daljem tekstu bie izneti
odnosi izmeu godina i promena u fizikim sposobnostima.
Da bi se mogle razumeti potencijalne fizike sposobnosti kod dece,
koje su bitne za sport, mora se znati i njihovo telesno stanje.
Telesna visina se rapidno poveava u prve dve godine ivota.
Ona dostie na kraju druge godine 50% od visine u odraslom dobu.
Nakon tog perioda visina se poveava usporeno progresivno, tokom
celog dejeg uzrasta. U pubertetu je promena u visini ponovo ubrzana
i ispraena je eksponencijalnim smanjenjem do potpune dostignute
visine (oko 16,5 godina kod devojaka i oko 18 godina kod
mukaraca). Pik ubrzanog porasta telesne visine je oko 12 godina kod
deaka i oko 14 godina kod devojica.
Telesna teina uglavnom prati telesnu visinu. Kod devojica
pik je u 12 godini, dok kod deaka lako zaostaje za pikom u visini.
Njihov pik u telesnoj teini je negde oko 14.5 godina. Devojice
fizioloki sazrevaju ranije oko 2-2.5 godina od deaka.
Razvoj kostiju, zglobova, hrskavica i ligamenata ima svoju
specifinu progresiju. Kod kosti se prvo razvija hrskavica, a
osifikacija intenzivno zapoinje od 14 i traje do 22 godine. Kod
dugakih kostiju prvo se formiraju dijafize, a zatim epifiza.
Osifikacija nije ista kod distalne i proksimalne, npr. kod deaka
tibijalna epifiza (skoni zglob) potpuno okotava u 17. godini, dok
proksimalna epifiza (koleni zglob) zavrava sa osifikacijom u 20.
godini. Kod devojica isti proces se deava 2-3 godine ranije. Sve ovo
treba imati u vidu pri napornim treninzima tipa snage (u mlaem

uzrastu), jer zbog te neravnomernosti u razvoju i neadekvatnog

(prevelikog) optereenja este su povrede-lomovi epifiza (npr. kod
tenisera i plivaa). U procesu osifikacije, kalcijum ima osnovnu ulogu
(bitno je da ishrana u dejem uzrastu bude bogata kalcijumom).
Vebanje uz adekvatnu dijetu su osnova za pravilan rast kostiju.
Vebanje primarno utie na vrstinu i snagu kostiju, a malo ili nikako
na njihovu duinu.
Miina masa se neprekidno poveava sa telesnom teinom
od roenja, pa kroz celo adolescentno doba. Najvii nivo ubrzanog
rasta miine mase kod deaka je za vreme puberteta, kada je
produkcija testosterona dramatino poveana. Kod devojica se
zapaa poveanje miine mase ali znatno manje i usporenije, nego
kod deaka. Kod jednih i kod drugih, miina masa se poveava
putem hipertrofije miinih vlakana sa malim ili nikavim poveanjem
broja (hiperplazije).
Fizioloki pik miina masa dostie kod devojaka od 16 do 20 godina,
a kod deaka od 18 do 25 godina. Dalji porast miine mase moe biti
putem specifine dijete-ishrane i vebanja.
Masne elije mogu da se poveavaju kako u obimu, tako i u
broju u toku ivota. Osnovni uzronici koliine akumulacije masti
potiu od dijete-ishrane, vebanja i naslednosti-hereditarnosti. U
fizikoj zrelosti procenat masnog tkiva u telu mukarca je oko 15%, a
kod ena 25%. Razlike su primarno zbog vieg nivoa testosterona kod
mukaraca, a estrogena kod ena.
Ravnotea, agilnost i koordinacija se poboljavaju kod dece
kao posledica razvoja nervnog sistema. Mijelinizacija mora biti
potpuno zavrena pre nego to se podie brzina reakcije i sposobnosti
kretanja, jer mijelinizacija ubrzava prenos elektrinih impulsa.

Fizike performanse kod mladih sportista

Funkcije svih fiziolokih sistema do potpune zrelosti se poveavaju bre ili
sporije. Dostizanjem zrelosti u jednom periodu funkcije pokazuju plato, pre

nego to doe do opadanja u starijem dobu. Ovde emo akcenat dati samo
nekim funkcijama koje imaju osnovni znaaj za vebanje i trening. To su:

- Motorike sposobnosti;
- Snaga;
- Pulmonalne funkcije;
- Kardiovaskularne funkcije;
- Aerobni kapacitet;
- Ekonominost tranja;
- Anaerobni kapacitet;
- Toplotni stres.

Motorike sposobnosti
Motorike sposobnosti se poveavaju u prvih 18 godina
ivota kod oba pola, mada se kod enskog pola zapaa plato u razvoju
oko puberteta. Taj plato je verovatno zbog poviene koncentracije
estrogen, koji dovodi do veeg nagomilavanja masti. Oni su uzronici
i vee sedenternosti kod devojaka, manje fizike aktivnosti, manjeg
ukljuivanja u sport. Ovaj trend bi se mogao promeniti sa veim
ukljuivanjem devojica u sporti i druge vidove fizike aktivnosti.
Snaga se poveava kako se miina masa poveava sa godinama. Pik
snage se dostie oko 20. godine kod ena, a kod mukaraca od 20 do
30 godina. Napredak u snazi zavisi od nervnog sazrevanja, zato to je
nervnomiina kontrola limitirana, dok se ne zavri mielinizacijaobino oko polne zrelosti.
Plune i kardiovaskularne funkcije
Svi pluni volumeni kod dece se poveavaju do fizike
zrelosti. Do tog perioda maksimalni ventilatorni kapacitet i
maksimalna ventilatorna ekspiracija se poveava direktno
proporcionalno poveanju veliine tela tokom zamornog vebanja.
Krvni pritisak je u direktnoj relaciji sa veliinom tela (nii je kod
dece, poveava se vrednostima odraslih osoba na kraju desete godine).
Tokom submaksimalnog i maksimalnog optereenja deca imaju manji

volumen srca i volumen krvi, to je rezultat manjeg udarnog

volumena nego kod odraslih. Kod dece je to kompenzovano veom
frekvencom srca. Poveanjem srane frekvence, deca imaju manji
srani minutni volumen od odraslih. Pri submaksimalnom
optereenju VO2-a razlika omoguava adekvatno snabdevanje
kiseonikom aktivne muskulature. Pri maksimalnom optereenju,
snabdevanje kiseonikom je limitirano u aktivnostima u kojima dete
treba da nosi svoju teinu tela.

Aerobni kapacitet
Sa poveanjem pulmonalne i kardiovaskularne funkcije
kontinuirano se kod dece razvija i aerobni kapacitet. VO2 max.
izraena u L/min. Svoj pik dostie izmeu 17-21. godine kod
mukaraca i 12-15. godine kod devojaka, posle ega ravnomerno
opada. Kada je VO2 max. izraena u ml/kg/min plato kod mukaraca
je zapaen od 6 do 25 godina, a kod devojaka poinje da opada oko
13. godine. Kada se VO2 max. izraava na kg/min, on kod dece moe
da pokae netaanu procenu aerobnog kapacitet. Takav nivo VO2max.
ne pokazuje signifikantnost sa sposobnou izdrljivosti koji zavisi od
zrelosti i treninga. Nii VO2max. l/min kod dece limitira
sposobnost izdrljivosti, osim ako telesna teina omoguava visoku
otpornost na pokrete, kao to je due tranje. Relacije izmeu
VO2max, dimenzije tela i sistema funkcija u toku rasta kod dece su
enormno kompleksne. Iz ovog razloga je osetljivo pitanje doziranja
intenziteta treninga (treba strogo kontrolisati i individualno odrediti).
Kada se VO2max izrazi u ml/kg/min slina je kao kod odraslih (u
aktivnostima kakve su tranje na dugoj distanci sposobnosti dece su
manje, zbog razlike u ekonominosti).

Ekonominost tranja
Deca imaju niu ekonominost tranja od odraslih. Pri
testiranju na tredmilu mogu imati submaksimalne vrednosti potronje
kiseonika vee nego odrasli (izraena na kg/min, laktatni prag kod
njih je procentualno slian odraslim-procenat od VO2max. na kom se
postie laktatni prag). Brzine tranja su znatno nie. Sa poveanjem
godina deteta, duinom nogu, snage miia i njihova trkaka
sposobnost se poveava. Ekonominost tranja se poveava, dete
poboljava svoju distancu tranja, ak i ako se VO2max. nije
promenio.

Faktori koji poveavaju ekonominost

tranja kod dece:
- Napredak u frekvenci i duini koraka;
- Mehaniki napredak;
- Miino tetivna elastinost i depo energije;
- Telesna masa;
- Promena u kompoziciji tela;
- Toplota kao odgovor na vebanje;
- Korienje supstrata;
- Anaerobni kapacitet;
- Ventilatorna efikasnost.
Anaerobni kapacitet
Anaerobni kapacitet je nii kod dece nego kod odraslih.
Sposobnost u anaerobnim aktivnostima je kod dece limitirana. Imaju
nii glikolitiki kapacitet, verovatno zbog nieg nivoa glikolitikog
enzima fosfofruktokinaze. Oni ne mogu postii visok respiratorni
koeficijent tokom maksimalnog ili zamornog vebanja, jer imaju i
manje koncentracije laktata. Srednja i pik anaerobna snaga je nia
kod dece.
Toplotni stres
Laboratorijska ispitivanja upuuju na to da su deca osetljivija
prema povredama i bolestima od toplotnog stresa. Mnogo
objanjenih sluajeva ne podravaju ovakav stav. Deca imaju manju
sposobnost
odavanja
toplote
evaporacijom-znojenjem.
Aklimatizacija na toplotu je znatno sporije nego kod odraslih. Vee je
odavanje toplote kondukcijom, to kod njih stvara vei rizik od
hipotermije u hladnoj sredini.

Trening mladih sportista

Svi principi treninga mladih sportista oslanjaju se na fizioloke karakteristike u
pretpubertetskom, pubertetskom dobu i za vreme adolescencije. Treninzi mogu biti usmereni na razvoj
snage, aerobne i anaerobne sposobnosti. Oni nikako ne smeju biti slini onima kao kod odraslih. Deca
imaju vrlo adaptivan organizam, osetljiv na trenane sadraje i zato je bitno primeniti specifian program
u odnosu na njihove godine. Na ovom mestu e se ukratko izneti neke karakteristike treninga snage,
aerobnog i anaerobnog treninga.

Trening snage
Tokom mnogo godina korienja rezistentnog treninga
(treninga koji ukljuuje miinu snagu i miinu izdrljivost) kod dece
pre puberteta i adolecenata (deaka i devojica), dolazilo je i dolazi do
niza velikih kontraverznosti. Deaci i devojice su odvraani od
korienja slobodnih tegova, zbog straha da mogu biti povreeni i da
e se proces pretpubertetskog razvoja zaustaviti. Mnogi naunici su
imali stav da rezistentni trening ima male ili nikakve efekte kod
deaka u pretpubertetskom dobu, zato to je nivo njihovog
cirkuliueg testosterona u tom uzrastu nizak. Kreamer i Fleck (1993)
su dokazali da rezistentni trening kod pretpubertetskog uzrasta
poveava miinu snagu. To je objanjeno na sledei nain: snaga je
dominantno poveana zahvaljujui neurolokim faktorima, a ne
poveanjem miine mase-obima. Snaga se rezistentim treningom
poveala zbog poveanja motorne koordinacije, poveanjem broja
aktiviranih motorikih jedinica i drugih nedeterminisanih neurolokih
adaptacija.
Snaga se kod adolescenata, zbog vieg nivoa cirkulirajueg
testosterona, dominantno poveava na raun miine mase-obima i
specifine tenzije odnosno sile.

Autori istiu da je samo pri korienju rezistentnog treninga

kod pretpubertetskog uzrasta od izuzetne vanosti potovati
princip progresije. Treba paljivo sastaviti program treninga
od strane kompetentne strune osobe ili ekipe.
Aerobni i anaerobni trening
Aerobni trening kod preadolescenata ne menja znatno
VO2max. da bi to bilo pripisano trenanom stimulusu (VO2max. se u
tom uzrastu iskljuivo poveava sa poveanjem srca). Sposobnost
izdrljivosti se razvija aerobnim treningom. Kod dece se anaerobni
kapacitet poveava sa anaerobnim treningom. To se deava zbog
poveavanja nivoa kreatinfosfata (CP), ATP-a i glikogena,
fosfofruktokinazne aktivnosti i maksimalne koncentracije laktata.

Neto o razlikama izmeu mukog i

enskog pola
Izmeu 12. i 14. godine (oko puberteta) nema bitne
razlike meu polovima u: visini, teini, obimu, irini kostiju
i konim naborima. Vee razlike izmeu polova u veliini
tela i telesnoj kompoziciji nema do vremena puberteta.
U pubertetu, znatno luenje estrogena kod enskog i testosterona kod
mukog pola, dovodi do njihovih razlika u telesnoj kompoziciji.
Estrogen kod ena poveava masne naslage (posebno na kukovima i
butinama), brzinu razvoja kostiju tako da kosti kod njih ranije dostiu
svoju definitivnu duinu, nego kod mukaraca. Mada kod ena postoji
tendencija veeg nagomilavanja masti na telu nego kod mukaraca,
istraivanja su pokazala da neke ene (dugoprugaice) imaju izuzetno
mali procenat masti. ene su slabije od mukaraca. To je posledica
manje koliine miinog tkiva. One imaju manje miinih vlakana na
povrini preseka miia. Ista koliina miia kod oba pola ostvaruje
istu snagu, dakle u tom pogledu nisu utvrene razlike izmeu
mukaraca i ena. Isti stepen optereenja trenirane ene generalno
imaju slini srani volumen, kao i mukarci ali ga one postiu veom
frekvencom srca i manjim sistolnim volumenom. Manji sistolni
volumen kod ena je zbog manje leve komore i manjeg volumena
krvi, oba faktora su posledica manjeg tela kod ena.
ene imaju generalno nii nivo VO2max, izraen u ml/kg/min, jer
imaju veu koliinu masnog tkiva i manji nivo hemoglobina, to
rezultira nii sadraj kiseonika u arterijskoj krvi.
Kvalitet miia i mehanizam motorne kontrole je slian kod ena i
mukaraca.
Na submaksimalnom optereenju ene imaju veu frekvencu srca od
mukaraca, jer imaju manje srce, manji sistolni volumen, manji
volumen krvi i generalno nii nivo kondicije.
ene imaju manji potencijal u podizanju VO2 razlike, verovatno zbog
manje hemoglobina, koji donosi manje kiseonika na jedinicu krvi u
aktivnu muskulaturu.

Razlike u respiratornim funkcijama su primarno posledice

razlika u veliini tela izmeu mukaraca i ena.
Nakon puberteta-srednja vrednost VO2max kod ena je 70%75% srednje vrednosti mukaraca. Razlike mogu biti manje u

zavisnosti od ivotnog stila i treniranosti. Razlike izmeu polova u

nivou anaerobnog praga su male ili nepostojee. ene mogu
poveati snagu 20%-40%, kao rezultat rezistentnog treninga.
Veliina tih promena je slina onoj koja se moe videti kod
mukaraca. Ovo je vie rezultat neuralnih faktora, jer je poveanje
miine mase generalno manje kod ena.
ene mogu poveati kapacitet izdrljivosti (VO2max se poveava
10%-40%) putem aerobnog treninga. Kardiovaskularne i
respiratorne promene izazvane kardiorespiratornim treningom
izdrljivosti nisu specifine za pol. Relativno poveanje VO2max.
putem kardiorespiratornog treninga izdrljivosti je gotovo isto kod
ena i kod mukaraca.

ene imaju slabije znojenje od mukaraca pri istom

toplotnom stresu, to je rezultat nie produkcije znoja iz
znojnih ljezda. Ovo smanjenje znojenja nije pokazalo
uticaj na sposobnosti ena za toleranciju na toplotu.

Saetak
Deca i adolescenti ne smeju biti tretirani kao odrasli u
malom. Oni imaju jedinstven proces razvoja. Rast i razvoj njihovih
kostiju, miia, nerava i organa snano diktiraju njihov fizioloki
kapacitet i motorike sposobnosti. Razvoj dece prati porast svih
funkcionalnih kapaciteta. To su sve motorike sposobnosti, aerobni i
anaerobni kapacitet.
Devojice fizioloki sazrevaju ranije (oko 2-2.5 godine) od deaka.
Motorike sposobnosti se poveavaju u prvih 18 godina ivota kod
oba pola, mada se kod enskog pola zapaa plato u razvoju oko
puberteta. Taj plato je verovatno zbog poviene koncentracije
estrogena, koji dovodi do veeg nagomilavanja masti. Svi pluni
volumeni se poveavaju do fizike zrelosti. Do tog perioda
maksimalni ventilatorni kapacitet i maksimalna ventilatorna
ekspiracija se poveava direktno proporcionalno poveanju veliine

tela tokom zamornog vebanja. Krvni pritisak je u direktnoj relaciji

sa veliinom tela-nii je kod dece nego kod odraslih, ali se poveava
prema vrednostima odraslih na kraju desete godine
Sa poveanjem pulmonalne i kardiovaskularne funkcije kontinuirano
se razvija i aerobni kapacitet. (VO2max) izraen u l/min. Svoj pik
dostie izmeu 17. i 21. godine kod mukaraca i 12-15 godina kod
devojaka, posle ega ravnomerno opada. Kada je VO2max. izraen u
ml/kg/min plato kod mukaraca je zapaen od 6 do 25 godina. Kod
devojaka poinje da opada oko 13. godine. Kada se VO2 max.
izraava na kg/min, on kod dece moe da pokae netaanu procenu
aerobnog kapaciteta.

Relacije izmeu VO2max, dimenzije tela i sistema funkcija

u toku rasta kod dece su enormno kompleksne. Upravo iz
ovog razloga je jako osetljivo pitanje doziranja intenziteta
treninga, to treba strogo kontrolisati i individualno odrediti.
Anaerobni kapacitet je nii kod dece nego kod odraslih. Sposobnost
u anaerobnim aktivnostima je kod dece limitirana. Imaju nii
glikolitiki kapacitet, verovatno zbog nieg nivoa glikolitikog
enzima fosfofruktokinaze.
Laboratorijska ispitivanja upuuju na to da su deca vie osetljiva
prema povredama i bolestima od toplotnog stresa, ali mnogo
objanjenih sluajeva ne podrava ovakav stav. Deca imaju manju
sposobnost odavanja toplote evaporacijom-znojenjem.
Svi principi treninga mladih sportista oslanjaju se i potuju
fizioloke karakteristike u pretpubertetskom i pubertetskom dobu, kao
i za vreme adolescencije. Treninzi mogu biti usmereni na razvoj
snage, aerobne i anaerobne sposobnosti. Oni nikako ne smeju biti
slini onima kao kod odraslih.
Snaga se kod dece poveava dominantno zahvaljujui neurolokim
faktorima, a ne sa poveanjem miine mase-obima. Kod adolescenata
se zbog vieg nivoa cirkulirajueg testosterona dominantno poveava
na raun miine mase-obima i specifine tenzije-sile.
Aerobni trening kod preadolescenata ne menja znatno VO2max. da
bi se to pripisalo kao trenani stimulus. VO2max. se u tom uzrastu
iskljuivo poveava sa poveanjem srca. Sposobnost izdrljivosti se
razvija aerobnim treningom. Kod dece se anaerobni kapcitet poveava
sa anaerobnim treningom. To se deava zato to poveava nivo

kreatinfosfata (CP), ATP-a i glikogena, fosfofruktokinazne aktivnosti

i maksimalne koncentracije laktata.
U pubertetu, znatno luenje estrogena kod enskog i testosterona kod
mukog pola, dovodi do njihovih razlika u telesnoj kompoziciji.
Izmeu 12. i 14. godine (oko puberteta) nema bitne razlike izmeu
polova u visini, teini, obimu, irini kostiju i konim naborima.

ene imaju generalno nii nivo VO2max, izraen u

ml/kg/min, jer imaju veu koliinu masnog tkiva i manji
nivo hemoglobina, to rezultira niim sadrajem kiseonika u
arterijskoj krvi.
Nakon puberteta srednja vrednost VO2max ena je 70%-75% od
srednje vrednosti mukaraca. Razlike mogu biti manje u zavisnosti od
ivotnog stila i treniranosti.

Kardiovaskularne i respiratorne promene izazvane

kardiorespiratornim treningom izdrljivosti nisu specifine
za
pol.
Relativno
poveanje
VO2max.
putem
kardiorespiratornog treninga izdrljivosti je gotovo isto kod
ena i kod mukaraca.

Studijska pitanja:
1. Opii proces rasta i razvoja kostiju i drugih tkiva.
2.

U kojim godinama se dostie pik telesne visine i telesne teine kod mukog i enskog pola?

3. Koji su osnovni faktori od kojih zavisi telesna masa?

4.

Kako se pulmonalne funkcije menjaju u toku rasta i u kakvim su relacijama sa treningom?

5. Koji faktori utiu na promenu udarnog volumena u toku dejeg

uzrasta?
6. Koje se promene deavaju sa minutnim volumenom srca na
odreenom nivou optereenja kako dete raste i koji faktori
utiu na te promene?
7. Koje se promene deavaju sa sranom frekvencom na
submaksimalnom i maksimalnom optereenju kako dete raste?
8. Zato se apsoluni aerobni ili kardiorespiratotni kapacitet
poveava od 6 do 20 godina?
9. Kako se deca razlikuju od odraslih po pitanju termoregulacije?

10. Da li je rezistentni trening opasan kod dece? Koji bi savet dali

mladima kada bi eleli da poveaju njihovu snagu? Mogu li
oni poveati snagu i kako se to deava?
11. ta se deava sa aerobnim kapacitetom u pretpubertetskom
dobu pri aerobnom treningu?
12. ta se deava sa anaerobnim kapacitetom kada dete u
pretpubertetskom dobu trenira anaerobno?
13. Kakvi su efekti fizike aktivnosti i redovnog treninga na rast i
proces sazrevanja?
14. Koje su razlike izmeu ena i mukarca u telesnoj
kompoziciji?
15. Kakva je uloga testosterona u poveanju snage?
16. Kako se mogu porediti ene i mukarci u relativnoj snazi tela?
17. Kako se poveava snaga rezistentnim treningom kod ena?
18. Koje su razlike izmeu ena i mukaraca normalne populacije
u VO2max, a kakve kod visoko treniranih?
19. Koje su kardiovaskularne razlike izmeu mukaraca i ena pri
submaksimalnom optereenju, a kakve pri maksimalnom?
20. Zato su motorike sposobnosti mukog i enskog pola do
puberteta sline, a od puberteta razliite?
21. Kakve su adaptacije kod oba pola pod uticajem
kardiorespiratornog treninga izdrljivosti?

XI POGLAVLJE

SPECIFINOSTI TRENINGA MLADIH

SPORTISTA

Deca nisu samo mali odrasli ljudi.

(Bompa T.)

Kljuni termini
----------------------------------------Deca (deaci i devojice)
Rast i razvoj tkiva
Fizike performanse
Trening i mladi sportisti
Preadolescencija
Adolescencija

Najudesniji aspekt rasta i razvoja tkiva, organa i organizma

u celini, je sklad kojim sve elije na svakom stepenu razvoja rade
komplikovano-precizno zajedno da bi proizvele individualne-line
karakteristike odreene osobe. Nad tim stoji genetska kontrola, ali
tajanstvenost te kontrole jo je za naunike nedokuiva. Situacija u
nauci pri prouavanju ovih tajni je da se nove otkrivaju, a ne
razreavaju stare. Kako se sve vie elemenata otkriva, tako se broj
ustanovljenih tajni uveava. Dominira truizam da to vie znamo, to
vie otkrivamo koliko ne znamo. Danas je jasno da mnogi aspekti
rasta i razvoja organizma, zrelosti odraslog oveka nadmauju
granice onoga to smatramo razumljivim. Iz ovoga sledi da razum
(common sence) nije sasvim pouzdan izvor informacija o stvarnim
principima i zakonitostima, po kojima se velik broj fenomena u
organizmu odvija.

Neke od statistikih udesa ljudskog tela jesu porast duine

krvnih sudova (do oko 96 hiljada kilometara), to je dva
puta due od obima zemljine kugle. Da bi normalno disali u
funkciji je oko 30 miliona plunih elija. Jetra obavlja
neprekidno oko 200 vrsta detoksikujuih i metabolikih
procesa-za ta bi bila potrebna fabrika, kako je to jedan
japanski naunik izraunao, nekoliko puta vea od
industrijske zone Tokio-Jokohama. Jetra je beznaajna u

poreenju sa mozgom, gde je oko 20 milijardi elija manjevie stalno u akciji. To nam omoguava da raunamo,
pamtimo, mislimo, donosimo odluke. Ako bi se sainio
kompjuter na osnovu dananje raspoloive tehnike, koji bi
obavljao sve funkcije mozga, on bi pokrivao povrinu cele
zemlje! Zakon koji objedinjuje sve sloene funkcije
organizma, nauka ni izbliza nije u mogunosti da dokui ali
pokuava, i u tome je izazov.

ovom poglavlju e se saeto izneti osnovne karakteristike

rasta i razvoja tkiva kod dece, razlike u njihovom fiziolokom
i motorikom kapacitetu, uticaj stepena rasta i razvoja i nivoa
fizioloke zrelosti na promenu strategije treninga .Govorie se o
generalnim principima fiziologije vebanja i sporta, tj. treningu,
njihovim aplikacijama u odreenom deijem uzrastu i polu, kako
razvoj sistema organizma moe ponekad limitirati odreene kapcitete
i kako se treningom mogu poveati sposobnosti kod dece.
Cilj je da se ukae na kljune faktore od kojih zavisi uspenost i
optimalnost treninga dece da se razumeju njihove znaajnosti u
individualnom programiranju treninga.
Sportski rezultat (SR) zavisi od endogenih (genetskih faktora-GF) i
egzogenih (okruenje, trening-EF).
SR=GF + EF, pri emu ne smemo zaboraviti faktor vremena
(t), koji mora biti precizno definisan za svaku fazu sportskog razvoja,
jer je progresivnost osnovni i najvaniji princip u treningu mladih.
Genetika diktira kalendarski i bioloki uzrast. Trenani programi za
decu esto oponaaju programe poznatih vrhunskih sportista. Takve
programe treneri sprovode bez uzimanja u obzir bioloke
karakteristike dece, koncepta i naela da deca nisu mali odrasli
ljudi.
Ne uzimajui u obzir bioloku zrelost, teko je odrediti da li su
odreena deca premlada za izvoenje odreenih programa treninga,
posebno podnoenja specifinih optereenja. U svakom trenutku
trener mora uzeti u obzir individualne razlike: stepen razvoja,

treniranost i iskustvo, zdravstveni status, brzina oporavka izmeu

treninga i takmienja, specifinosti polova i dr.
Anatomska zrelost se odnosi na nekoliko faza anatomskog rasta,
koje moemo prepoznati identifikujui odreene karakteristike
prikazane u tabeli.
Bioloki uzrast se odnosi na fizioloki razvoj organa i organskih
sistema. Ovo pomae kod odreivanja fiziolokog potencijala na
treningu i na takmienju, kako bi se dostigao vrhunski sportski nivo.
U selekciji i kategorizaciji mladih sportista mora se uzeti u obzir
bioloki uzrast. Uzimanje u obzir samo kalendarskog uzrasta esto
dovodi do pogrenih ocene i tetnih uticaja treninga. Tek nakon dobre,
objektivne identifikacije hronolokog i biolokog uzrasta, mogue je
odrediti optimalni poetak sportske specijalizacije za odreenu
sportsku granu i disciplinu. Rana specijalizacija uvek rezultira
neuspehom i izgaranjem mladog sportiste (pogledaj tabelu).

Tab. Faze anatomskog sazrevanja (Prema: Bompa, T.O. 2005).

Faze anatomskog sazrevanja
Faza razvoja

Kalendarski uz.
Godine

Nivo

Starost

Razvojne

karakter.
Rano detinjstvo

0-2

Novoroene
Dojene
Puzanje

0-30 dana
1-8 meseci
9-12 meseci

Hodanje
Malo 3-4 godine

1-2 godine

Brz razvoj

organa

nejednakog
Predkolski uzrast
Veliko 5-6 god.

3-5

Srednje 4-5 godina

Stadijum

ritma razvoja kada

dolazi do

vanih i
kompleksnih
promena
(funkcionalnih, u
ponaanju i u
individu-

alnosti

6-18

Pretpubertet 11-13

Lagan i

uravnoteen
7-12 M

razvoj kada

funkcije
nekih organa
postaju
efikasnije
kolski uzrast
Pubertet 11-13

Brzi rast i

razvoj u
12-14 M

visini, teini i

efikasnosti nekih organa;

Polno
sazrevanje sa
promenama interesa i
ponaanja
Postpubertet

13-18

Lagan,

uravnoteen i
Adolescencija

proporcionalan

razvoj;
Funkcionalno
sazrevanje
Mlade odrasle
osobe
sazrevanja

19-25

Zrelost

19-25

Razdoblje
uz usavravanje

svih
funkcija i
psiholokih
karakteristika.
Sportski
i psiholoki
potencijali
su na
vrhuncu.

Tab. Rana specijalizacija (Prema: Bompa, T.O. 2005).

Rana specijalizacija i viestrani razvoj
Filozofija treninga
Rana specijalizacija
Viestrani program
Brzi napredak:
Sporiji napredak:

Najbolje izvoenje se postie u uzrastu od

18god
15 do 16 godina, uzrokovano brzim
prilagoavanjem

Najbolje izvoe. se postie od

i kasnije, tj. u uzrastu fizike i
psiholoke zrelosti.

Ozbiljno uee na takmienjima

Takmienje predstavlja igru

U uzrastu od 18 godina mnogi su

izgoreli i napustili sport
Sklonost povredama zbog
Forsirane adaptacije

Dugotrajniji sportski sta

Manje povreda

Prvenstveni cilj u procesu sportskog treninga je da talentovane

mlade sportiste razvijemo u vrhunske sportiste. Za to je neophodno
usavravati vetine i umea, ne stavljati pobedu na prvo mesto, ne
vriti ranu specijalizaciju i ne razvijati prerano specifine
karakteristike za odreeni sport.

Rast i razvoj tkiva

Deca i adolescenti ne smeju biti tretirani kao odrasli u
malom. Oni imaju jedinstven proces razvoja. Rast i razvoj njihovih
kostiju, miia, nerava i organa snano diktiraju njihov fizioloki
kapacitet i motorike sposobnosti. Kada se deca razvijaju, to prati
porast gotovo svih funkcionalnih kapaciteta. To su sve motorike
sposobnosti, aerobni i anaerobni kapacitet. U daljem tekstu bie izneti
odnosi izmeu godina i promena u fizikim sposobnostima.
Da bi se mogle razumeti potencijalne fizike sposobnosti kod dece,
koje su bitne za sport, mora se znati i njihovo telesno stanje.
Telesna visina se rapidno poveava u prve dve godine ivota.
Ona dostie na kraju druge godine 50% od visine u odraslom dobu.
Nakon tog perioda visina se poveava usporeno progresivno, tokom
celog dejeg uzrasta. U pubertetu je promena u visini ponovo ubrzana
i ispraena je eksponencijalnim smanjenjem do potpune dostignute
visine (oko 16,5 godina kod devojaka i oko 18 godina kod
mukaraca). Pik ubrzanog porasta telesne visine je oko 12 godina kod
deaka i oko 14 godina kod devojica.

Telesna teina uglavnom prati telesnu visinu. Kod devojica

pik je u 12 godini, dok kod deaka lako zaostaje za pikom u visini.
Njihov pik u telesnoj teini je negde oko 14.5 godina. Devojice
fizioloki sazrevaju ranije oko 2-2.5 godina od deaka.
Razvoj kostiju, zglobova, hrskavica i ligamenata ima svoju
specifinu progresiju. Kod kosti se prvo razvija hrskavica, a
osifikacija intenzivno zapoinje od 14 i traje do 22 godine. Kod
dugakih kostiju prvo se formiraju dijafize, a zatim epifiza.
Osifikacija nije ista kod distalne i proksimalne, npr. kod deaka
tibijalna epifiza (skoni zglob) potpuno okotava u 17. godini, dok
proksimalna epifiza (koleni zglob) zavrava sa osifikacijom u 20.
godini. Kod devojica isti proces se deava 2-3 godine ranije. Sve ovo
treba imati u vidu pri napornim treninzima tipa snage (u mlaem
uzrastu), jer zbog te neravnomernosti u razvoju i neadekvatnog
(prevelikog) optereenja este su povrede-lomovi epifiza (npr. kod
tenisera i plivaa). U procesu osifikacije, kalcijum ima osnovnu ulogu
(bitno je da ishrana u dejem uzrastu bude bogata kalcijumom).
Vebanje uz adekvatnu dijetu su osnova za pravilan rast kostiju.
Vebanje primarno utie na vrstinu i snagu kostiju, a malo ili nikako
na njihovu duinu.
Miina masa se neprekidno poveava sa telesnom teinom
od roenja, pa kroz celo adolescentno doba. Najvii nivo ubrzanog
rasta miine mase kod deaka je za vreme puberteta, kada je
produkcija testosterona dramatino poveana. Kod devojica se
zapaa poveanje miine mase ali znatno manje i usporenije, nego
kod deaka. Kod jednih i kod drugih, miina masa se poveava
putem hipertrofije miinih vlakana sa malim ili nikavim poveanjem
broja (hiperplazije).
Fizioloki pik miina masa dostie kod devojaka od 16 do 20 godina,
a kod deaka od 18 do 25 godina. Dalji porast miine mase moe biti
putem specifine dijete-ishrane i vebanja.
Masne elije mogu da se poveavaju kako u obimu, tako i u
broju u toku ivota. Osnovni uzronici koliine akumulacije masti
potiu od dijete-ishrane, vebanja i naslednosti-hereditarnosti. U
fizikoj zrelosti procenat masnog tkiva u telu mukarca je oko 15%, a
kod ena 25%. Razlike su primarno zbog vieg nivoa testosterona kod
mukaraca, a estrogena kod ena.

Ravnotea, agilnost i koordinacija se poboljavaju kod dece

kao posledica razvoja nervnog sistema. Mijelinizacija mora biti
potpuno zavrena pre nego to se podie brzina reakcije i sposobnosti
kretanja, jer mijelinizacija ubrzava prenos elektrinih impulsa.

Fizike performanse kod mladih sportista

Funkcije svih fiziolokih sistema do potpune zrelosti se poveavaju bre ili
sporije. Dostizanjem zrelosti u jednom periodu funkcije pokazuju plato, pre
nego to doe do opadanja u starijem dobu. Ovde emo akcenat dati samo
nekim funkcijama koje imaju osnovni znaaj za vebanje i trening. To su:

- Motorike sposobnosti;
- Snaga;
- Pulmonalne funkcije;
- Kardiovaskularne funkcije;
- Aerobni kapacitet;
- Ekonominost tranja;
- Anaerobni kapacitet;
- Toplotni stres.

Motorike sposobnosti
Motorike sposobnosti se poveavaju u prvih 18 godina
ivota kod oba pola, mada se kod enskog pola zapaa plato u razvoju
oko puberteta. Taj plato je verovatno zbog poviene koncentracije
estrogen, koji dovodi do veeg nagomilavanja masti. Oni su uzronici
i vee sedenternosti kod devojaka, manje fizike aktivnosti, manjeg
ukljuivanja u sport. Ovaj trend bi se mogao promeniti sa veim
ukljuivanjem devojica u sporti i druge vidove fizike aktivnosti.
Snaga se poveava kako se miina masa poveava sa godinama. Pik
snage se dostie oko 20. godine kod ena, a kod mukaraca od 20 do

30 godina. Napredak u snazi zavisi od nervnog sazrevanja, zato to je

nervnomiina kontrola limitirana, dok se ne zavri mielinizacijaobino oko polne zrelosti.
Plune i kardiovaskularne funkcije
Svi pluni volumeni kod dece se poveavaju do fizike
zrelosti. Do tog perioda maksimalni ventilatorni kapacitet i
maksimalna ventilatorna ekspiracija se poveava direktno
proporcionalno poveanju veliine tela tokom zamornog vebanja.
Krvni pritisak je u direktnoj relaciji sa veliinom tela (nii je kod
dece, poveava se vrednostima odraslih osoba na kraju desete godine).
Tokom submaksimalnog i maksimalnog optereenja deca imaju manji
volumen srca i volumen krvi, to je rezultat manjeg udarnog
volumena nego kod odraslih. Kod dece je to kompenzovano veom
frekvencom srca. Poveanjem srane frekvence, deca imaju manji
srani minutni volumen od odraslih. Pri submaksimalnom
optereenju VO2-a razlika omoguava adekvatno snabdevanje
kiseonikom aktivne muskulature. Pri maksimalnom optereenju,
snabdevanje kiseonikom je limitirano u aktivnostima u kojima dete
treba da nosi svoju teinu tela.

Aerobni kapacitet
Sa poveanjem pulmonalne i kardiovaskularne funkcije
kontinuirano se kod dece razvija i aerobni kapacitet. VO2 max.
izraena u L/min. Svoj pik dostie izmeu 17-21. godine kod
mukaraca i 12-15. godine kod devojaka, posle ega ravnomerno
opada. Kada je VO2 max. izraena u ml/kg/min plato kod mukaraca
je zapaen od 6 do 25 godina, a kod devojaka poinje da opada oko
13. godine. Kada se VO2 max. izraava na kg/min, on kod dece moe
da pokae netaanu procenu aerobnog kapacitet. Takav nivo VO2max.
ne pokazuje signifikantnost sa sposobnou izdrljivosti koji zavisi od
zrelosti i treninga. Nii VO2max. l/min kod dece limitira
sposobnost izdrljivosti, osim ako telesna teina omoguava visoku
otpornost na pokrete, kao to je due tranje. Relacije izmeu
VO2max, dimenzije tela i sistema funkcija u toku rasta kod dece su
enormno kompleksne. Iz ovog razloga je osetljivo pitanje doziranja
intenziteta treninga (treba strogo kontrolisati i individualno odrediti).
Kada se VO2max izrazi u ml/kg/min slina je kao kod odraslih (u

aktivnostima kakve su tranje na dugoj distanci sposobnosti dece su

manje, zbog razlike u ekonominosti).

Ekonominost tranja
Deca imaju niu ekonominost tranja od odraslih. Pri
testiranju na tredmilu mogu imati submaksimalne vrednosti potronje
kiseonika vee nego odrasli (izraena na kg/min, laktatni prag kod
njih je procentualno slian odraslim-procenat od VO2max. na kom se
postie laktatni prag). Brzine tranja su znatno nie. Sa poveanjem
godina deteta, duinom nogu, snage miia i njihova trkaka
sposobnost se poveava. Ekonominost tranja se poveava, dete
poboljava svoju distancu tranja, ak i ako se VO2max. nije
promenio.

Faktori koji poveavaju ekonominost

tranja kod dece:
- Napredak u frekvenci i duini koraka;
- Mehaniki napredak;
- Miino tetivna elastinost i depo energije;
- Telesna masa;
- Promena u kompoziciji tela;
- Toplota kao odgovor na vebanje;
- Korienje supstrata;
- Anaerobni kapacitet;
- Ventilatorna efikasnost.
Anaerobni kapacitet
Anaerobni kapacitet je nii kod dece nego kod odraslih.
Sposobnost u anaerobnim aktivnostima je kod dece limitirana. Imaju
nii glikolitiki kapacitet, verovatno zbog nieg nivoa glikolitikog
enzima fosfofruktokinaze. Oni ne mogu postii visok respiratorni
koeficijent tokom maksimalnog ili zamornog vebanja, jer imaju i
manje koncentracije laktata. Srednja i pik anaerobna snaga je nia
kod dece.
Toplotni stres
Laboratorijska ispitivanja upuuju na to da su deca osetljivija
prema povredama i bolestima od toplotnog stresa. Mnogo
objanjenih sluajeva ne podravaju ovakav stav. Deca imaju manju

sposobnost
odavanja
toplote
evaporacijom-znojenjem.
Aklimatizacija na toplotu je znatno sporije nego kod odraslih. Vee je
odavanje toplote kondukcijom, to kod njih stvara vei rizik od
hipotermije u hladnoj sredini.

Trening mladih sportista

Svi principi treninga mladih sportista oslanjaju se na fizioloke karakteristike u
pretpubertetskom, pubertetskom dobu i za vreme adolescencije. Treninzi mogu biti usmereni na razvoj
snage, aerobne i anaerobne sposobnosti. Oni nikako ne smeju biti slini onima kao kod odraslih. Deca
imaju vrlo adaptivan organizam, osetljiv na trenane sadraje i zato je bitno primeniti specifian program
u odnosu na njihove godine. Na ovom mestu e se ukratko izneti neke karakteristike treninga snage,
aerobnog i anaerobnog treninga.

Trening snage
Tokom mnogo godina korienja rezistentnog treninga
(treninga koji ukljuuje miinu snagu i miinu izdrljivost) kod dece
pre puberteta i adolecenata (deaka i devojica), dolazilo je i dolazi do
niza velikih kontraverznosti. Deaci i devojice su odvraani od
korienja slobodnih tegova, zbog straha da mogu biti povreeni i da
e se proces pretpubertetskog razvoja zaustaviti. Mnogi naunici su
imali stav da rezistentni trening ima male ili nikakve efekte kod
deaka u pretpubertetskom dobu, zato to je nivo njihovog
cirkuliueg testosterona u tom uzrastu nizak. Kreamer i Fleck (1993)
su dokazali da rezistentni trening kod pretpubertetskog uzrasta
poveava miinu snagu. To je objanjeno na sledei nain: snaga je
dominantno poveana zahvaljujui neurolokim faktorima, a ne
poveanjem miine mase-obima. Snaga se rezistentim treningom
poveala zbog poveanja motorne koordinacije, poveanjem broja
aktiviranih motorikih jedinica i drugih nedeterminisanih neurolokih
adaptacija.
Snaga se kod adolescenata, zbog vieg nivoa cirkulirajueg
testosterona, dominantno poveava na raun miine mase-obima i
specifine tenzije odnosno sile.

Autori istiu da je samo pri korienju rezistentnog treninga

kod pretpubertetskog uzrasta od izuzetne vanosti potovati
princip progresije. Treba paljivo sastaviti program treninga
od strane kompetentne strune osobe ili ekipe.

Aerobni i anaerobni trening

Aerobni trening kod preadolescenata ne menja znatno
VO2max. da bi to bilo pripisano trenanom stimulusu (VO2max. se u
tom uzrastu iskljuivo poveava sa poveanjem srca). Sposobnost
izdrljivosti se razvija aerobnim treningom. Kod dece se anaerobni
kapacitet poveava sa anaerobnim treningom. To se deava zbog
poveavanja nivoa kreatinfosfata (CP), ATP-a i glikogena,
fosfofruktokinazne aktivnosti i maksimalne koncentracije laktata.

Neto o razlikama izmeu mukog i

enskog pola
Izmeu 12. i 14. godine (oko puberteta) nema bitne
razlike meu polovima u: visini, teini, obimu, irini kostiju
i konim naborima. Vee razlike izmeu polova u veliini
tela i telesnoj kompoziciji nema do vremena puberteta.
U pubertetu, znatno luenje estrogena kod enskog i testosterona kod
mukog pola, dovodi do njihovih razlika u telesnoj kompoziciji.
Estrogen kod ena poveava masne naslage (posebno na kukovima i
butinama), brzinu razvoja kostiju tako da kosti kod njih ranije dostiu
svoju definitivnu duinu, nego kod mukaraca. Mada kod ena postoji
tendencija veeg nagomilavanja masti na telu nego kod mukaraca,
istraivanja su pokazala da neke ene (dugoprugaice) imaju izuzetno
mali procenat masti. ene su slabije od mukaraca. To je posledica
manje koliine miinog tkiva. One imaju manje miinih vlakana na
povrini preseka miia. Ista koliina miia kod oba pola ostvaruje
istu snagu, dakle u tom pogledu nisu utvrene razlike izmeu
mukaraca i ena. Isti stepen optereenja trenirane ene generalno
imaju slini srani volumen, kao i mukarci ali ga one postiu veom
frekvencom srca i manjim sistolnim volumenom. Manji sistolni
volumen kod ena je zbog manje leve komore i manjeg volumena
krvi, oba faktora su posledica manjeg tela kod ena.
ene imaju generalno nii nivo VO2max, izraen u ml/kg/min, jer
imaju veu koliinu masnog tkiva i manji nivo hemoglobina, to
rezultira nii sadraj kiseonika u arterijskoj krvi.
Kvalitet miia i mehanizam motorne kontrole je slian kod ena i
mukaraca.

Na submaksimalnom optereenju ene imaju veu frekvencu srca od

mukaraca, jer imaju manje srce, manji sistolni volumen, manji
volumen krvi i generalno nii nivo kondicije.
ene imaju manji potencijal u podizanju VO2 razlike, verovatno zbog
manje hemoglobina, koji donosi manje kiseonika na jedinicu krvi u
aktivnu muskulaturu.

Razlike u respiratornim funkcijama su primarno posledice

razlika u veliini tela izmeu mukaraca i ena.
Nakon puberteta-srednja vrednost VO2max kod ena je 70%75% srednje vrednosti mukaraca. Razlike mogu biti manje u
zavisnosti od ivotnog stila i treniranosti. Razlike izmeu polova u
nivou anaerobnog praga su male ili nepostojee. ene mogu
poveati snagu 20%-40%, kao rezultat rezistentnog treninga.
Veliina tih promena je slina onoj koja se moe videti kod
mukaraca. Ovo je vie rezultat neuralnih faktora, jer je poveanje
miine mase generalno manje kod ena.
ene mogu poveati kapacitet izdrljivosti (VO2max se poveava
10%-40%) putem aerobnog treninga. Kardiovaskularne i
respiratorne promene izazvane kardiorespiratornim treningom
izdrljivosti nisu specifine za pol. Relativno poveanje VO2max.
putem kardiorespiratornog treninga izdrljivosti je gotovo isto kod
ena i kod mukaraca.

ene imaju slabije znojenje od mukaraca pri istom

toplotnom stresu, to je rezultat nie produkcije znoja iz
znojnih ljezda. Ovo smanjenje znojenja nije pokazalo
uticaj na sposobnosti ena za toleranciju na toplotu.

Saetak

Deca i adolescenti ne smeju biti tretirani kao odrasli u

malom. Oni imaju jedinstven proces razvoja. Rast i razvoj njihovih
kostiju, miia, nerava i organa snano diktiraju njihov fizioloki

kapacitet i motorike sposobnosti. Razvoj dece prati porast svih

funkcionalnih kapaciteta. To su sve motorike sposobnosti, aerobni i
anaerobni kapacitet.
Devojice fizioloki sazrevaju ranije (oko 2-2.5 godine) od deaka.
Motorike sposobnosti se poveavaju u prvih 18 godina ivota kod
oba pola, mada se kod enskog pola zapaa plato u razvoju oko
puberteta. Taj plato je verovatno zbog poviene koncentracije
estrogena, koji dovodi do veeg nagomilavanja masti. Svi pluni
volumeni se poveavaju do fizike zrelosti. Do tog perioda
maksimalni ventilatorni kapacitet i maksimalna ventilatorna
ekspiracija se poveava direktno proporcionalno poveanju veliine
tela tokom zamornog vebanja. Krvni pritisak je u direktnoj relaciji
sa veliinom tela-nii je kod dece nego kod odraslih, ali se poveava
prema vrednostima odraslih na kraju desete godine
Sa poveanjem pulmonalne i kardiovaskularne funkcije kontinuirano
se razvija i aerobni kapacitet. (VO2max) izraen u l/min. Svoj pik
dostie izmeu 17. i 21. godine kod mukaraca i 12-15 godina kod
devojaka, posle ega ravnomerno opada. Kada je VO2max. izraen u
ml/kg/min plato kod mukaraca je zapaen od 6 do 25 godina. Kod
devojaka poinje da opada oko 13. godine. Kada se VO2 max.
izraava na kg/min, on kod dece moe da pokae netaanu procenu
aerobnog kapaciteta.

Relacije izmeu VO2max, dimenzije tela i sistema funkcija

u toku rasta kod dece su enormno kompleksne. Upravo iz
ovog razloga je jako osetljivo pitanje doziranja intenziteta
treninga, to treba strogo kontrolisati i individualno odrediti.
Anaerobni kapacitet je nii kod dece nego kod odraslih. Sposobnost
u anaerobnim aktivnostima je kod dece limitirana. Imaju nii
glikolitiki kapacitet, verovatno zbog nieg nivoa glikolitikog
enzima fosfofruktokinaze.
Laboratorijska ispitivanja upuuju na to da su deca vie osetljiva
prema povredama i bolestima od toplotnog stresa, ali mnogo
objanjenih sluajeva ne podrava ovakav stav. Deca imaju manju
sposobnost odavanja toplote evaporacijom-znojenjem.
Svi principi treninga mladih sportista oslanjaju se i potuju
fizioloke karakteristike u pretpubertetskom i pubertetskom dobu, kao
i za vreme adolescencije. Treninzi mogu biti usmereni na razvoj

snage, aerobne i anaerobne sposobnosti. Oni nikako ne smeju biti

slini onima kao kod odraslih.
Snaga se kod dece poveava dominantno zahvaljujui neurolokim
faktorima, a ne sa poveanjem miine mase-obima. Kod adolescenata
se zbog vieg nivoa cirkulirajueg testosterona dominantno poveava
na raun miine mase-obima i specifine tenzije-sile.
Aerobni trening kod preadolescenata ne menja znatno VO2max. da
bi se to pripisalo kao trenani stimulus. VO2max. se u tom uzrastu
iskljuivo poveava sa poveanjem srca. Sposobnost izdrljivosti se
razvija aerobnim treningom. Kod dece se anaerobni kapcitet poveava
sa anaerobnim treningom. To se deava zato to poveava nivo
kreatinfosfata (CP), ATP-a i glikogena, fosfofruktokinazne aktivnosti
i maksimalne koncentracije laktata.
U pubertetu, znatno luenje estrogena kod enskog i testosterona kod
mukog pola, dovodi do njihovih razlika u telesnoj kompoziciji.
Izmeu 12. i 14. godine (oko puberteta) nema bitne razlike izmeu
polova u visini, teini, obimu, irini kostiju i konim naborima.

ene imaju generalno nii nivo VO2max, izraen u

ml/kg/min, jer imaju veu koliinu masnog tkiva i manji
nivo hemoglobina, to rezultira niim sadrajem kiseonika u
arterijskoj krvi.
Nakon puberteta srednja vrednost VO2max ena je 70%-75% od
srednje vrednosti mukaraca. Razlike mogu biti manje u zavisnosti od
ivotnog stila i treniranosti.

Kardiovaskularne i respiratorne promene izazvane

kardiorespiratornim treningom izdrljivosti nisu specifine
za
pol.
Relativno
poveanje
VO2max.
putem
kardiorespiratornog treninga izdrljivosti je gotovo isto kod
ena i kod mukaraca.

Studijska pitanja:
1. Opii proces rasta i razvoja kostiju i drugih tkiva.
2.

U kojim godinama se dostie pik telesne visine i telesne teine kod mukog i enskog pola?

3. Koji su osnovni faktori od kojih zavisi telesna masa?

4.

Kako se pulmonalne funkcije menjaju u toku rasta i u kakvim su relacijama sa treningom?

5. Koji faktori utiu na promenu udarnog volumena u toku dejeg

uzrasta?
6. Koje se promene deavaju sa minutnim volumenom srca na
odreenom nivou optereenja kako dete raste i koji faktori
utiu na te promene?
7. Koje se promene deavaju sa sranom frekvencom na
submaksimalnom i maksimalnom optereenju kako dete raste?
8. Zato se apsoluni aerobni ili kardiorespiratotni kapacitet
poveava od 6 do 20 godina?
9. Kako se deca razlikuju od odraslih po pitanju termoregulacije?
10. Da li je rezistentni trening opasan kod dece? Koji bi savet dali
mladima kada bi eleli da poveaju njihovu snagu? Mogu li
oni poveati snagu i kako se to deava?
11. ta se deava sa aerobnim kapacitetom u pretpubertetskom
dobu pri aerobnom treningu?
12. ta se deava sa anaerobnim kapacitetom kada dete u
pretpubertetskom dobu trenira anaerobno?
13. Kakvi su efekti fizike aktivnosti i redovnog treninga na rast i
proces sazrevanja?
14. Koje su razlike izmeu ena i mukarca u telesnoj
kompoziciji?
15. Kakva je uloga testosterona u poveanju snage?
16. Kako se mogu porediti ene i mukarci u relativnoj snazi tela?
17. Kako se poveava snaga rezistentnim treningom kod ena?
18. Koje su razlike izmeu ena i mukaraca normalne populacije
u VO2max, a kakve kod visoko treniranih?
19. Koje su kardiovaskularne razlike izmeu mukaraca i ena pri
submaksimalnom optereenju, a kakve pri maksimalnom?
20. Zato su motorike sposobnosti mukog i enskog pola do
puberteta sline, a od puberteta razliite?
21. Kakve su adaptacije kod oba pola pod uticajem
kardiorespiratornog treninga izdrljivosti?

XII POGLAVLJE
Ciklusi
Sportski trening kod veine sportova se odvija po principu baze
i nadgradnje. Iako svaki sportski trening predstavlja kontinuitet u
svome odvijanju, u organizacionom postupku planiranja, on se
predstavlja odvojenim zbirovima zadataka. Odvojeni zbirovi
sukcesivnih zadataka se u sportskoj praksi obino nazivaju ciklusima.
3.5.1. Mikrociklus
U odnosu na trajanje, mikrociklus najkrae traje, oko sedam
dana. Sadri relativno najmanji skup zadataka. Ako, na primjer,
pripremna faza u jednom sportu traje pet nedjelja, onda se program
priprema realizuje u pet mikrociklusa. Sadraji mikrociklusa su
izdiferencirani i njihova realizacija nije komplikovana. Mikrociklusi
su tako strukturisani, da se sloeniji zadaci sljedeeg mikrociklusa
nadovezuju na jednostavnije zadatke iz prethodnog mikrociklusa. U
takmiarskom mikrociklusu, kada se takmienja odvijaju dva puta
nedjeljno, mikrociklus se dijeli na dva semimikrociklusa, u kojima se
priprema za takmienje i samo takmienje u periodu od sedam dana,
dva puta odvijaju.
3.5.2. Mezociklus
Zbir povezanih mikrociklusa sainjava jedan mezociklus. Vie
povezanih mikrociklusa formira jedan mezociklus. Sadraj
mezociklusa predstavlja relativnu cjelinu. U sportskom treningu
veine sportova, cio jedan takmiarski period se sastoji od vie
mezociklusa. Sadraj svakog mezociklusa je razliit, respektivno.

Sportski trening veine sportova, naroito sportskih igara, odvija se u

sukcesivno povezanih est mezociklusa:
Mezociklus 1. Prva pripremna faza.
Mezociklus 2. Druga pripremna faza.
Mezociklus 3. Predtakmiarska faza.
Mezociklus 4. Takmiarska faza.
Mezociklus 5. Faza aktivnog odmora.
Mezociklus 6. Prelazna faza.

3.5.2.1. Prva pripremna faza

Opti cilj prvog dijela pripremnog perioda je da se podizanjem
nivoa aerobnih kapaciteta, uglavnom tranjem u srednjoprugakom
atletskom tempu, pripremi organizam za vea optereenja i za
postepeni prelazak na zadatke koji e sve vie insistirati na veoj
potronji energije nego to je to organizam u stanju da obezbijedi.
Pored toga, posebnim regionalnim vjebama za razvoj aktuelnih
miia karlinog i ramenog pojasa priprema se odgovarajua
muskulatura za odgovarajuu podrku miiima karlinog pojasa.
Takodje se u ovoj fazi poinje sa osposobljavanjem miia opruaa u
zglobovima nogu za pliometrijsko optereenje. U ovoj fazi se poinje i
sa ubrzanjima, koja u prvom dijelu angauju manje energije, dok na
kraju ove faze, dionice sa ubrzanjima preovladavaju. U principu,
aerobna naprezanja su obimnija u poetku i u toku prve faze ona
opadaju, dok je obim anaerobnih laktatnih naprezanja u poetku
minimalan i postepeno raste tako da se na kraju, prve faze priprema
vie troi energija za razvoj anaerobno-laktatnih nego aerobnih
kapaciteta. Prvi dio pripremnog perioda traje oko sedam dana.
3.5.2.2. Druga pripremna faza
Cilj ovog dijela pripremnog perioda je da se razviju anaerobnolaktatni kapaciteti pomou dionica ubrzanja, sa otrijim reimom
optereenja. U ovom dijelu se broj dionica ubrzanja poveava, a
odmorni intervali izmedju serija ubrzanja se postepeno skrauju.
Takoe u ovom dijelu poinje se i sa postepenim razvojem
anaerobno-alaktatnih kapaciteta ukljuivanjem sprinterskih dionica u

sve veem broju tako da na kraju ovog dijela 30% energije se utroi na
razvoj anaerobno-laktatnih, a 20% energije na razvoj anaerobnoalaktatnih kapaciteta. Takoe se prema posebnom programu
nastavlja sa vjebama za razvoj muskulature ramenog pojasa i
trbunog zida, kao i za pliometrijsko-balistiki razvoj miia opruaa
nogu. Po pravilu tehniko-taktiki zadaci se ne zadaju u prvom dijelu
pripremnog perioda zbog opasnosti da se ne stekne navika kretanja
(dinamiki stereotip) u fazi kada su sila miia i brzina savladavanja
velikog otpora nedovoljno razvijene. U tom sluaju, u drugom dijelu
pripremnog perioda, kada se kako miina sila tako i brzina
savladavanja velikog otpora izrazito poveavaju, zbog promijenjenih
uslova, ponovo bi se morale sticati navike kretanja i iz oblasti tehnike
i iz oblasti taktike. Meutim, vie radi prisustva pozitivnog
emotivnog naboja na treningu, u sport ovima gdje je lopta glavni
rekvizit, moe da se radi i sa loptama, ali se izbjegava stvaranje
navika kretanja promjenom uslova: skraivanjem prostora,
smanjivanjem brzine i svodjenjem na najmanji broj kontakata.
3.5.2.3. Trea i etvrta pripremna faza
Opti cilj priprema u ovim djelovima pripremnog perioda je da
se na steenoj osnovi u prethodna dva dijela priprema nadgrade
anaerobni kapaciteti klasinom i situacionom metodom. Regionalne
vjebe za jaanje aktuelne muskulature ramenog i karlinog pojasa se
dopunjavaju sa pliometrijsko-balistikim skokovima. Reim svih
regionalnih vjebanja se adekvatno pootrava. U treem dijelu
pripremnog perioda (trea nedjelja) situacioni trening je ekvivalentan
anaerobno-laktatnom treningu, a u etvrtom dijelu pripremnog
perioda (etvrta nedjelja) situa cioni trening je ekvivalentan
anaerobno-alaktatnom treningu.
U toku cijelog pripremnog perioda treba oekivati krize
organizma koje se po pravilu pojavljuju u fazi smjenjivanja reima
treniranja, tj kada anaerobno-laktatni reim preuzima dominaciju
nad aerobnim reimom (7. dan), kada anaerobno-alaktatni reim
preuzima dominaciju nad anaerobno-laktatnim (18. dan) i kada
napor u situacionom reimu preuzima dominaciju nad anaerobnoalaktatnim (23. dan) reimom (sl.br.9).

NEDJELJA

NEDJELJA

NEDJELJA

NEDJELJA

Sl.br.9. Kruii na prelazima linija ukazuju na vrijeme, kada bi trebalo da

nastupe krize (psihike i fizike prirode) kod sportista, koji se bave sportskim igrama.

Poto na poetku treeg dijela pripremnog perioda vie nema

aerobnih tranja u duim i sporijim dionicama, a to je u toj fazi i
posluilo kao svojevrsno zagrijavanje za odgovarajue (slabijeg
intenziteta) napore u toj fazi priprema, u drugoj pripremnoj fazi
intenzitet napora se znatno poveava, glavni treninzi se koncentriu
u jedan termin dnevno, tako da se poetkom treeg dijela pripremnog
perioda uvodi na poetku svakog treninga poseban program za
zagrijavanje i razgibavanje organizma, to je mnogo intenzivnije od
intenziteta zagrijavanja sporim i duim dionicama u prvoj
pripremnoj fazi. Naime, poetkom druge pripremne faze pa nadalje,
program treninga je sve dui i intenzivniji pa je neophodna i
temeljitija priprema organizma za vee napore. Zagrijavanje i
razgibavanje prije treninga obino traje 15, a prije takmienja 10
minuta i neophodno je da se sprovede prema bioloko-pedagokim
principima i u orijentaciono datom obimu.
3.5.2.3. Predtakmiarska faza
Opti cilj ove faze priprema je da se na steenoj osnovi u
prethodnim fazama priprema razvijeni anaerobno-laktatni i
anaerobno-alaktatni kapaciteti
primjene u situacionim (SIT)
uslovima, odnosno u ekipnom radu sa loptom, uglavnom na

prijateljskim utakmicama. Predtakmiarska faza obino traje dvije

nedjelje.
3.5.2.4. Takmiarska faza
Opti cilj ove faze je istovrijemeno i glavni cilj ove sportske
discipline. Obino traje 17 nedjelja u jednoj polusezoni, a nedeljni
mikrociklusi imaju kvalitativnu i kvantitativnu strukturu kao druga
nedjelja predtakmiarske faze sa razlikom to se u posljednjoj treini
(zadnjih pet do est nedjelja) zbog oekivane zasienosti oekuje opti
ali ne i nagli pad psihosomatskog potencijala. Ovaj problem se
rjeava skraivanjem sprinterskih dionica i produavanjem
relaksacionih intervala (RLX 2) izmedju serija. Naravno, ovakva
intervencija se preduzima samo kod igraa kod kojih su se pojavili
simptomi psihike i fizike zasienosti! O sluajevima kada se
zvanine utakmice igraju dva puta nedjeljno, uglavnom srijedom i
nedjeljorn, tada trening programiran za utorak u mikrociklusu,
izostaje u minimikro-ciklusu, a umjesto njega izvrava se program
stres-futinga koji odgovara estom danu mikrociklusa.
3.5.2.5. Faza aktivnog odmora
Ova prelazna faza se u argonu naziva "pripreme za pripreme"
a obino traje nedjelju dana. Igraima se organizuju igre sa manjim
poljem i po pravilu iz dugih sportskih igara (stoni tenis, koarka,
odbojka, mali fudbal i sl.), gdje su vie emotivno a manje fiziki
angaovani. Osim toga, razne mogunosti korienja terena i
saradjivanja sa suigraima u navedenim igrama snano asociraju na
taktike mogunosti, sline kao u proteiranom sportu. Uee igraa
je obavezno. Tempo u igri i samo trajanje igre odredjuje sam igra.
Na kraju takmiarske faze kao i na poetku prve pripremne
faze, svi igrai se podvrgnu testovima (test-retest). Na osnovu
rezultata tog testiranja utvrdjuje se stanje igraa, ime se stie uvid u
cio rad u protekloj sezoni. Ukoliko se rezultati testova znaajno ne
razlikuju, odnosno ako rezultati testova na kraju faze aktivnog
odmora nijesu loiji od rezultata na kraju faze aktivnog odmora u
proteklom periodu, moe se pretpostaviti da je plan i program
treninga dobro postavljen i dobro sproveden. Po pravilu, test na kraju
faze aktivnog odmora pokazuje bolje rezultate od onih na poetku

priprema u proteklom periodu, pa se za drugu polusezonu

konstruie plan i program prema ISTOM MODELU kako
pojedinano tako i za ekipni rad uz napomenu da se sada, poto su
rezultati testova bolji, odredjuje druga duina dionica, drugi broj
ponavljanja u jednoj seriji, drugi relaksacioni intervali izmedju serija
itd. Nije mogue oekivati prirodni prirataj biomotrikih potencijala
(sila, brzina, izdrljivost), ako bi se u novoj sezoni radilo po starom
programu. Taj program vie ne odgovara promijenjenom
biomotornom statusu igraa pa je u tom sluaju neophodno odrediti
optimalni obim i intezitet rada na treninzima na osnovu testova
poetkom nove polusezone.
Neophodno je naglasiti da je, to se tie psihosomatskog
statusa, pripremni period najvaniji dio cijelog ciklusa treninga,
budui da se u takmiarskom periodu uglavnom odrava ono to se
steklo u pripremnom periodu!!!
3.5.2.6. Prelazna faza
Opti cilj ove faze je da se postepenim smanjivanjem fizikog i
psihikog naprezanja sprijei nagli prekid jednog vrlo napornog i
dugotrajnog reima ivota, kako ne bi dolo do raznih poremeaja
kako u metabolizmu tako i u ponaanju igraa, na to je praksa ve
nebrojeno puta ukazala. Prelazna faza obino traje dvije nedjelje. U
prvoj nedjelji se organizuju turniri ili turneje, gdje se odigravaju samo
utakmice, dvije do etiri nedeljno, a od treninga praktikuje se samo
stres-futing izmedju utakmica. Poto poraz na ovim utakmicama
ne povlai za sobom neku veu odgovornost niti predstavlja neki vei
materijalni gubitak, dok pobjeda moe da ima samo pozitivni
komercijalni efekat, emotivni status igraa se stabilizuje, a same
utakmice nijesu toliko naporne kao utakmice tokom prvenstva,
budui da se treninzi izmeu utakmica izostavljaju, fiziki napor se
postepeno smanjuje kako bi se prilikom prelaska na pasivni odmor u
drugoj nedjelji prelazne faze odrao neophodni princip postepenosti.
3.5.3. Makrociklus
Niz povezanih mikrociklusa sainjavaju jedan mezociklus, a
nizom povezanih mezociklusa zatvara se jedan makrociklus. Svaki
sportski trening se sistematski planira i programira. Na osnovu

relevantnih rezultata testova, moe se sa visokokim stepenom

vjerovatnoe prognozirati kretanje sportske forme, kako kod
pojedinaca, tako i u sportskoj grupi. Predvianjem kretanja sportske
forme u toku pripremnog, predtakmiarskog i takmiarskog perioda,
mogu se unaprijed odrediti stepeni optereenja, koji e se u
pripremnom periodu poveavati, a u takmiarskom periodu
odravati. Sistemom retesta se moe kontrolisati stanje treniranosti
kod pojedinaca, odnosno sportske grupe, uporediti novo stanje
treniranosti sa prethodnim, utvrditi nivo znaajnosti eventualnog
odstupanja tog stanja od prethodnog, i na vrijeme izvriti potrebne
modifikacije plana i programa treninga, kako u izboru sredstava, tako
i u doziranju optereenja.
Makrociklusi predstavljaju zatvorenu cjelinu treniranja, iji je
krajnji cilj postizavanje najboljeg rezultata u terminu na kraju tog
makrociklusa. To znai da je udarni termin, na osnovu kojeg treba da
se pone sa planom i programom treninga, taj poslijednji termin na
kraju makrociklusa. Za razne sportove je i duina trajanja jednog
makrociklusa razliita. Za turnire manjeg znaaja makrociklus traje
relativno kratko, za godinje takmienje makrociklus traje pola
godine, odnosno godinu dana, za neke sportske manifestacije, koje se
ne odvijaju svake godine, kao to su svijetska prvenstva, Olimpijske
igre i sl, makrociklus moe da traje i vie godina.

STRATEGIJA CIKLIZACIJE

Koliko je od zemlje do neba, toliko je od (ne)oveka do

oveka!
Ivo Andri

Kljuni termini
----------------------------------------Dinamika optereenja
Princip stepenastog optereenja
Princip valovitog optereenja
Periodizacija

Strategije treninga za razvoj:

. maksimalne snage
. brzinske snage
. pliometrijske kontrakcije
. izdrljivost u snazi
. brzine
. brzinske izdrljivosti
. dugotrajne izdrljivosti
. superdugotrajne izdrljivosti

Principi dinamike optereenja

bim, koliina i intenzitet optereenja u trenanom radu su

nerazdvojivi. Oni se nalaze u odreenom protivrenom
(suprotnom) odnosu. to je obim vei, intenzitet je manji i
obrnuto. U programima treninga vrhunskih sportista zapaa se izrazita
tendencija da se obim optereenja zadrava, a poveava intenzitet, to
predstavlja izuzetne napore ali se postiu i veliki efekti.
Svaki trener mora da traga za optimalnim odnosom izmeu
komponenti optereenja, posebno za svaki novi ciklus sportskog
treninga, a u zavisnosti od cilja i zadataka treninga. Pri tome je
naroito vano da trener dobro poznaje veliinu optereenja, njegovu
karakteristiku, specifinost i doziranje kroz cikluse.
Istovremeno poveanje obima i intenziteta moe ii samo do
odreene granice (koja zavisi od nivoa treniranosti sportiste) od koje
dalji porast obima dovodi do obustavljanja porasta intenziteta, a jo
dalji do njegovog opadanja. Vai i obrnuto, ukoliko doe do porasta
intenziteta preko odreene veliine koju sportista moe da podnese
obim se zadrava, a zatim smanjuje. Sve ovo se odnosi kako na jedan
trening, tako i na mikrocikluse, mezocikluse i makrocikluse.
Danas u sportskoj praksi postoje dva osnovna principa koji
izraavaju specifian odnos i dinamiku kretanja obima i intenziteta
kroz cikluse.

Prvi je stepenasto poveanje obima i intenziteta, a drugi valovito.

U oba sluaja postoji globalno poveanje ukupnog optereenja.
Stepenasto poveanje obima i intenziteta ogleda se u tome
da stepenasto raste obim i intenzitet, s tim da je u odreenom vremenu
obim vei od intenziteta, nakon ega dolazi do smene pri emu je
intezitet vei od obima. Ovaj princip odgovara slabije treniranim,
mlaim sportistima i visoko trenirani sportisti u prvom delu
pripremnog perioda (pre poetka primene istovremenog poveanja
obima i intenziteta) koriste ovaj nain globalnog poveanja
optereenja.
Valovito poveanje obima i intenziteta ogleda se u duim
talasima progresivnog poveanja obima, pri emu intenzitet u kraim i
visokim talasima prelazi nivo obima, posle koga u kratkom vremenu
pada ispod linije obima sa globalnim poveanjem celokupnog
optereenja. Ovaj princip odgovara bolje treniranim i vrhunskim
sportistima. Od trenera trai vee znanje i iskustvo, s obzirom na to da
je struktura ciklusa daleko sloenija. Ovakava dinamika i odnos obima
i intenziteta dovodi do vee efikasnosti, ali od sportista trai velike
napore, pa se mora oprezno primenjivati da ne bi dolo do
pretreniranosti. Zbog toga nije pogodan za mlae sportiste.
Od sposobnosti i kreativnosti trenera zavisie i uspenost u
kombinovanju ova dva principa. U tom sluaju, valovitom optereenju
u makrociklusu (u specifinoj pripremnoj etapi i takmiarskom
periodu) prethodi stepenasto. Veti treneri mogu koristiti vie prelaza
sa jednog na drugi nain optereenja, u zavisnosti od etape treninga,
cilja koji se eli postii i stanja treniranosti sportiste. U stepenastom
optereenju obim igra glavnu ulogu. Njime se dominantno utie na
stvaranje "fundamenta", tj. osnove za kasnije znatno poveanje
intenziteta. U valovitom optereenju osnovnu ulogu ima intenzitet.

Godinji plan treninga

Periodizacija najvanijih motorikih sposobnosti

Periodizacija predstavlja jednu od najvanijih sadraja plana
treninga. Ona predstavlja detaljno i precizno odreivanje cilja i
trajanja svake faza treninga. Jedan godinji period ili faza u

sportskoj karijeri naziva se makrociklus. Sastoji se iz manjih delova

perioda, periodi od faza tj. podfaza, faze od mezociklusa,
mezociklusi od mikrociklusa i ovi od trenanih dana i
pojedinanih treninga. Koncept periodizacije nije novije otkrie. Od
1963. godine sve vie su se pojavljivali i razvijali novi specifini
aspekti periodizacije kao:
- Periodizacija snage;
- Periodizacija izgradnje miinog tkiva i mase;
- Periodizacija izdrljivosti;
- Periodizacija brzine;
- Periodizacija ishrane;
- Pereiodizacija psiholokog-mentalnog treninga;
- Periodizacija superkompenzacije;
- Integralna periodizacija;
- Grafiki prikazi godinjeg plana.

Tab. Godinji plan treninga.

GODINJI PLAN TRENINGA

P
E
RI
O
DI
T
R
E
NI
N
G
A
F
A
Z
E

PRIPREMNI

BAZI
NA
PRIP
REM
A

SPECIFINA
PRIPRE
MA

TAKMIARSKI

PRED
TAKMIARSKI

TAKMIARSKI

PRELAZNI

PRELAZNI

M
E
Z
O
C
I
K
L

M
I
K
R
O
C
I
K

Tab. Periodizacije glavnih motorikih sposobnosti u godinjem planu treninga,

podela godinjeg plana treninga na periode, faze i cikluse treninga.

S
N
A
G
A
I
Z
D

LJ
I
B
R
Z
I
N
A

PRIPREMNI

TAKMIARSKI

BAZIN
A
PRIPRE
MA
Anatom
ska
adaptacija

SPECIFI
PRIPREMA

PRED
TAKMIARSKI

Maksimalna
snaga

Meu odnosi
snage
miine
izdrljivosti
Obe zajedno

Aerobna
izdrljivost

Aerobna i
Anaero
bna
izdrlji
vost

Aerobna
Izdrlji
vost
Specifi
na
izdrlji
vost
-Alaktatna
brzina
-Anaerobna
izdrljivost

GLAVNI
TAKMIA
Rski

Odra
vanje

Specifina izdrljivost

Specifi
na
Brzina
Alaktatna
Laktatna
Brzinska

-Specifina
brzina
-Agilnost
-Vreme reakcije
-Brzinska
izdrljivost

PRELA
ZNI
PRELA
ZNI

Kompen
Zacija
Aerobna
Izdrlji
Vost

///////

izdrlji
vost

U veini sportova glavno mesto u treningu zauzimaju razvoj snage,

izdrljivosti i brzine. U tabeli je dat primer periodizacije za ove
motorike sposobnosti. To ne znai da kada radimo na izdrljivosti, u
istom periodu radimo i na snazi. Dat je primer za svaku motoriku
sposobnost posebno. Kako i koliko e se one kombinovati, zavisi u
prvom redu od sportske grane i discipline.
Periodizacija prikazana u tabeli odgovara za veinu timskih sportova,
dok bi bila loa za sportove tipa izdrljivosti.

Periodizacija treninga snage

Nakon prelazne faze (prelaznog perioda) veina, ak i
dobro treniranih sportista, ima malu snagu. Zbog toga je
vano da pri razvoju ove sposobnosti za naredni period bude
nauno i metodoloki pravilno trasiran put adaptacije na
program treniga snage.
Redosled treba da bude sledei (kako je i prikazano u tabeli):
- Anatomske adaptacije;
- Faza maksimalne snage;
- Faza preobraavanja;
- Faza odravanja;
- Faza prekida-rastereenja;
- Faza kompenzacije.
Anatomske adaptacije

Glavni cilj ove faze je priprema miia, ligamenata, tetiva i

zglobova za sledeu intenzivniju fazu. Primenjuje se 8-12 ponavljanja
svake vebe u dve do tri serije. Optereenja su od niskog do srednjeg
sa intervalima odmora od 60-90 sekundi izmeu vebi. Prva faza traje
4-6 nedelja. Ukupno trajanje duge anatomske adaptacije, posebno kod
juniora, treba da traje 9-12 nedelja.

Faza maksimalne snage

Mnogi sportovi zahtevaju jednu od tipova snage (npr. skok u

dalj), miinu izdrljivost (800 do 1500m plivanje) ili i jedno i drugo
(npr. veslanje). Odreena specifina snaga i miina izdrljivost
zavise od nivoa maksimalne snage. Produkt maksimalne snage i
brzine je (engl. Power) neophodan u gotovo svim sportovima. Prvo je
neophodno razviti odgovarajui nivo maksimalne snage da bi zatim
ona bila iskoriena za podizanje miine moi i kapaciteta sportiste.
Za veinu sportova faza razvoja maksimalne snage traje 1-3 meseca,
kod nekih i due-sportovi snage (npr. bacanje kugle). Pre
zapoinjanja programa treninga za razvoj bilo kog tipa specifine
miine snage i izdrljivosti, neophodno je proi ovu fazu maksimalne
snage.
Faza preobraavanja

Prenos maksimalne snage u bilo koji tip specifine

snage i miine izdrljivosti zahteva odreeno vreme
adaptacije. Ova faza treba da traje 1-2 meseca. U ovoj fazi
je bitno odabrati metodu treninga, koja e ostvariti
harmonian odnos specifine snage i miine izdrljivosti,
kroz maksimalno iskoriavanje maksimalne snage u
zavisnosti od zahteva sportske discipline. Na primer,
veslanje u trajanju od 6 do 8 minuta zahteva miinu
izdrljivost, dok je za kanuistu (500m) dominatna miina
mo (power).
Faza odravanja

Specifinim programom kroz takmiarski period

mora biti obezbeeno odranje specifine snage i miine
izdrljivosti. Ovi programi zavise od zahteva sportske
grane. Za postizanje dobrih rezultata potrebno je odrati
miinu izdrljivost (npr. plivanje na 1500m) u drugoj,
maksimalnu snagu (plivanje 100m ) u treoj, maksimalnu

snagu i mopower (skok u dalj, bacanje kugle), itd.

Trajanje i efektivnost ove faze je u velikoj zavisnosti od
prethodnih faza. Ukoliko one nisu ispotovane ova faza e
imati malu efikasnost.
Faza prekida-rastereenja

Program treninga snage se zavrava 5-7 dana pre glavnog

takmienja, kako bi se omoguila pojava supekompenzacije i sauvala
sva energija za postizanje visokog rezultata na takmienju. U tabeli je
ova faza obeleena sa slovom C.
Faza kompenzacije

Ovo je faza potpune regeneracije. Cilj je oporavak

sportiste u toku prelaznog perioda. Ona slui za
rehabilitaciju i potpuno saniranje eventualnih povreda i
tegoba, koje su se javile u prethodnom takmiarskom
periodu. Vano je da se odreen nivo snage odrava,
posebno kod sistema stabilizatora statikim naprezanjima
(samo kada ne postoje odreene inhibicije) i da se aktiviraju
i one miine grupe, koje nisu bile primarno koriene u
toku godine.
Periodizacija izdrljivosti
Razvoj izdrljivosti zahteva dug, sistematian i
progresivan proces treninga. Sugestije su da ovaj proces
zapone od 12. godine, pa sve do 16, kada se razvija
aerobna izdrljivost. U 17. i 18. godini dalje se razvija
aerobna, ali se ukljuuje i rad na specifinoj izdrljivosti.
Od 19. godine dominatno se razvija specifina izdrljivost.
Elementi periodizacije izdrljivosti su sledei:
- Faza aerobne izdrljivosti;

- Faza aerobne izdrljivosti i specifine izdrljivosti;

- Specifina izdrljivost.
Faza aerobne izdrljivosti

Ova faza treba da zapone jo u prelaznom periodu i

da traje kroz rani pripremni period u ukupnom trajanju od 1
do 3 meseca. Dominantne su nestandardne metode treninga
(steady state metod sa promenljivim i srednjim intenzitetom
optereenja). Efekti ovakvog programa su jaanje
kardiorespiratornog sistema kroz progresivno poveanje
volumena, tj. obima rada. Ova faza je neophodna za
izgradnju temelja-osnove za nadogradnju u sledeim
fazama.
Faza aerobne izdrljivosti i specifine izdrljivosti

Ova faza je ekstremno vana za postizanje cilja

treninga izdrljivosti. Kroz prelaz od aerobne u specifinu
izdrljivost (za datu sportsku disciplinu), kontinuirano se
nastavlja faza aerobne izdrljivosti. Unoenje elemenata
anaerobne izdrljivosti razvija specifinu ergogenezu za dati
sport. Ritam aktivnosti i specifina dinamika, progresivno
postaju specifini za datu sportsku aktivnost. Intenziviranje
treninga i pribliavanje specifinoj takmiarskoj fazi je
zadatak u drugom delu ove faze. Koriste se dugi i srednji
intervali rada, nestandardne i alternativne metode treninga.
Obim optereenja u toku ove faze dostie najvii nivo.
Specifina izdrljivost

Ova
faza
odgovara
predtakmiarskom
i
takmiarskom periodu. Trenane metode zavise od
ergogeneze sporta i potrebu sportiste. Mnogi sportisti i
treneri koriste takmiarske intenzitete optereenja. U ovom

sluaju je izuzetno vano uskladiti intenzitete treninga i

periode oporavka izmeu treninga, kako bi se ostvario pik
na najvanijem takmienju.
Periodizacija brzine
Periodizacija brzine zavisi od karakteristike sporta,
nivoa sposobnosti sportiste, takmiarskog programarasporeda takmienja. Razliita je za sportiste u timskim
sportovima, od npr. sprintera. U timskim sportovima
peridizacija brzine moe biti monociklina, dok je kod
sprintera koji se takmie u dvorani i na otvorenom ona
dvociklina.
Bez obzira na ove razlike periodizacija brzine ima sledee faze:
- Faza aerobne i anaerobne izdrljivosti;
- Faza alaktatne brzine i anaerobne izdrljivosti;
- Faza specifine brzine;
- Faza specifine brzine,agilnosti i vreme reakcije.
Faza aerobne i anaerobne izdrljivosti

Ova faza je baza aerobne i anaerobne izdrljivosti za fazu koja

dolazi. U prvom delu ove faze se koriste metode tempa za sprintere i
steady state metod treninga za razvoj aerobne izdrljivosti. U drugom
delu se koriste metode sa visokim anaerobnim optereenjima, fartlek
(igra brzine), razliiti intervali i ponavljajua metoda.
Faza alaktatne brzine i anaerobne izdrljivosti

Ova faza prethodi takmiarskoj fazi. Intenzitet se

dalje poveava i sve vie se koriste specifini sadraji za
konkretnu sportsku disciplinu. Progresivno se poveava
maksimalna brzina od 10, 15, 30 do 60 metara.

Faza specifine brzine

Specifina brzina ukljuuje neke ili sve komponente brzine

(alaktatnu, laktatnu i brzinsku izdrljivost) u zavisnosti od
specifinosti sporta. Moe se ukljuiti rad na agilnosti i vremenu
reakcije.
Faza specifine brzine, agilnosti i vremena reakcije

Specifine metode i vebe su dominantne u razvoju specifine

brzine, agilnosti i vremena reakcije. U toku takmiarskog perioda
intenzitet treninga putem specifinih metoda treninga treba da
omogui direktan uticaj na takmiarske sposobnosti. Da ne bi dolo do
prezasienja i mogue brzinske barijere, potrebno je u ovoj fazi
ukljuiti i igre u cilju relaksacije i aktivnog odmora. Ovo e ujedno
spreiti mogue povrede zbog velikog intenziteta na treningu.

Strategije treninga
Tab. Strategija treninga sa ciljem poveanja brzine.
Pripremni period
1 mezociklus
3 ili 5 mezociklusa
Uvodna faza
Faza poveanja
poveanje
nespecifine brzine
nespecifine brzine i brzinske snage
i snage
----------------------------------------------Uvodna faza za
Faza poveanja
poveanje
nespecifine
nespecifine brzine, brzine, brzinske
snage i izdrljivosti snage i brzinske
izdrljivost

Takmiarski period
6 mezociklusa
7-11 mezociklusa
Faza poveanja
Faza poveanja
specifine brzine i
specifine
brzinske snage
brzine
---------------------------------------------Faza poveanja
Faza poveanja
specifine brzine
specifine
i brzinske snage
brzine

Tab. Strategija treninga sa ciljem poveanja maksimalne snage.

Pripremni period
1 mezociklus
2 ili 3 mezociklusa
Uvodna faza
Faza poveanja
miine mase

Takmiarski period
4-6 mezociklusa
Kombinacija
Poveanja miine
mase i unutar miine
koordinacije

6-9 mezociklusa
Faza poveanja
maksimalne
snage

Tab. Strategija treninga sa ciljem poveanja brzinske snage.

Pripremni period
1 mezociklus
2-3 mezociklusa
Uvodna faza
Faza poveanja
maksimalne snage

Takmiarski period
4-5 mezociklusa
6-11 mezociklusa
Faza kombinacije
Faza poveanja
Usavravanja
brzinske snage
Unutarmiine i
meumiine
koordinacije i
brzinske snage

Tab. Strategija treninga kada se upotrebljava pliometrijska kontrakcija (poboljanje sile koncentrinoekscentrine kontrakcije).

Takmiarski period

Pripremni period
1 mezociklus
Uvodna faza

2 ili 3 mezociklusa
Faza poveanja
maksimalne snage

4-5 mezociklusa
6-11 mezociklusa
Faza kombinovanog Faza poveanja
rada za brzinsku
brzinske snage
snagu i ekscentrinu
kontrakciju

Tab. Strategija treninga sa ciljem poveanja izdrljivosti u snazi.

Pripremni period
1 mezociklus
2 ili 3 mezociklusa
Uvodna faza
Faza kombinacije
rada za poveanje
maksimalne snage i
izdrljivosti u snazi

Takmiarski period
6-11 mezociklusa
Faza poveanja izdrljivosti
u snazi

Tab. Strategija treninga sa ciljem poveanja brzinske izdrljivosti.

Pripremni period

Takmiarski
period
1 ili 2 mezociklusa
Faza
kombinovanog
poveanja brzine,
brzinske snage,
koordinacije i
izdrljivosti

3 ili 4 mezociklusa
Faza poveanja
brzine, koordinacije,
brzinske snage i
brzinske
izdrljivosti

5-10 mezociklusa
Faza poveanja
brzinske izdrljivosti i
brzine

Tab. Strategija treninga kada je cilj poveanje dugotrajne izdrljivosti

.
P r i p r e m n i p e r i o d
Takmienja
I pripremna etapa II pripremna etapa predtakmiarski period takmiarski period
Faza izrazitog
Faza dodatnog
Postepeno
Odranje koliine
prilagoavanja
poveanja
smanjivanje koliine rada i
na koliinu
koliine rada
sa izrazitim
dalje poveanje
rada
sa postepenim
poveanjem
intenziteta
poveanjem
intenziteta
intenziteta

Tab. Strategija treninga kada je cilj poveanje superdugotrajne izdrljivosti.

Pripremni period
1 mezociklus

Takmiarski period
2-11 mezociklusa

Uvodna faza

Faza poveanja superdugotrajne

izdrljivosti

Saetak

Istovremeno poveanje obima i intenzitet moe ii

samo do odreene granice (koja zavisi od nivoa treniranosti
sportiste) od koje dalji porast obima dovodi do
obustavljanja porasta intenziteta, a jo dalji do njegovog
opadanja. Vai naravno i obrnuto, ukoliko doe do porasta
intenziteta preko odreene veliine koju sportista moe da
podnese, obim se zadrava, a zatim smanjuje. Sve ovo se
odnosi kako na jedan trening, tako i na mikrocikluse,
mezocikluse i makrocikluse.
Danas u sportskoj praksi postoje dva osnovna principa, koji izraavaju
specifian odnos i dinamiku kretanja obima i intenziteta kroz cikluse.
Prvi je stepenasto poveanje obima i intenziteta, a drugi valovito.
U oba postoji globalno poveanje ukupnog optereenja.
Koncept periodizacije nije novije otkrie, ali od 1963. godine sve
vie se pojavljuju i razvijaju novi specifini aspekti periodizacije
kao:
- Periodizacija snage;
- Periodizacija izgradnje miinog tkiva i mase;
- Periodizacija izdrljivosti;
- Periodizacija brzine;
- Periodizacija ishrane;
- Pereiodizacija psiholokog-mentalnog treninga;
- Periodizacija superkompenzacije;
- Integralna periodizacija.
U periodizaciji snage redosled treba da bude sledei:

- Anatomske adaptacije;
- Faza maksimalne snage;
- Faza preobraavanja;
- Faza odravanja;
- Faza prekida-rastereenja;
- Faza kompenzacije.
Elementi periodizacije izdrljivosti su sledei:
- Faza aerobne izdrljivosti;
- Faza aerobne izdrljivosti i specifine izdrljivosti;
- Specifina izdrljivost.
Periodizacija brzine ima sledee faze:
- Faza aerobne i anaerobne izdrljivosti;
- Faza alaktatne brzine i anaerobne izdrljivosti;
- Faza specifine brzine;
- Faza specifine brzine, agilnosti i vreme reakcije.

Vano je da se u skladu sa zahtevima odreene sportske

discipline i individualnim karakteristikama precizno i
optimalno odrede strategije treninga za razvoj dominantnih
motorikih sposobnosti. U ovom poglavlju su dati neki
primeri strategija treninga za pojedine motorike
sposobnosti.
Studijska pitanja:
1. Opii znaaj dinamike optereenja (odnos obima i intenziteta)
kroz cikluse.
2. Opii princip stepenastog optereenja.
3. Opii princip valovitog optereenja.
4. Opii periodizaciju snage, izdrljivosti i brzine.
5. Opii strategiju treninga za razvoj maksimalne snage.

6. Opii strategiju treninga za razvoj brzinske snage.

7. Opii strategiju treninga za poveanje pliometrijske
kontrakcije.
8. Opii strategiju treninga za razvoj izdrljivosti u snazi.
9. Opii strategiju treninga za razvoj brzine.
10. Opii strategiju treninga za razvoj brzinske izdrljivosti.
11. Opii strategiju treninga za razvoj dugotrajne izdrljivosti.

12.Opii strategiju treninga za razvoj superdugotrajne

izdrljivosti.

XIII POGLAVLJE

REALIZACIJA PLANA I PROGRAMA

TRENINGA

Menader budunosti u sportu (situacioni menader) e biti

vrednovan prema svojoj sposobnosti da predvia probleme, a ne
prema sposobnosti da ih reava. To je uvek bio i bie zajedniki
zadatak trenera i sportiste!

Kljuni termini
----------------------------------------Operativa
Kontrola
Registracija-evidencija
Klasifikacija

nogo puta do sada je istaknut znaaj i pojam optimalnog

planiranja i programiranja treninga-do detalja
razraenog trenanog procesa. Najidealnije sainjen plan i
program, sproveden bez posmatranja sportiste u toku treninga, stalne
analize i sposobnosti trenera da predvidi mogue reakcije koje e
izazvati odreena sredstava, metode i optereenja, moe biti potpuni
promaaj.
U toku operativnog sprovoenja plana i programa trener i sportista
nailaze na niz nepoznatih elemenata koje treba trenutno i na licu mesta
reiti. Zbog toga i najprecizniji plan i program predstavljaju samo
opti pravac, koji predstavlja bazu za programirani trening. Sutina
programiranog treninga je optimalno voenje sportiste putem
sredstava, metoda i optereenja, a prema neophodnim predvienim
promenama u organizmu. Ovo je ujedno i najtei zadatak za trenera, s
obzirom na to da se jo teko mogu pouzdano predvideti reakcije
organizma sportiste na primenjene trenane stimuluse. Takve reakcije
mogu se uoiti i registrovati samo preciznim posmatranjem, merenjem
i praenjem, kao i kontrolom u toku samog operativnog sprovoenja
plana i programa.

Veliko znanje trenera, njegovo iskustvo i intuicija,

omoguie objektivniju prognozu i direktnu obradu
nepredvienih informacija u toku samog treninga i
donoenje najoptimalnijeg reenja. U ovom sluaju
govorimo o programiranom treningu, tj. o treningu koji
tano "pogaa" najodgovornije faktore za ostvarenje
optimalne predviene reakcije organizma sportiste. Ne
moemo govoriti o programiranom treningu ako se on samo
sprovodi po unapred postavljenom planu i programu, a da u
toku njihovog operativnog sprovoenja trener ne vri stalno
posmatranje, kontrolu i evidenciju (stalno prikupljanje to
veeg broja informacija u toku trenanog procesa i njihovu

analizu). Kvantifikacija svih informacija na treningu, bez

suvie skupih ureaja i aparature, predstavlja posebno teak
problem koji se sporo reava, a koji je od neprocenjive
vanosti za optimalno upravljanje trenanim procesom.
Treneri se u ovakvoj situaciji moraju previe oslanjati na svoju
intuiciju i iskustvo kako prilikom dijagnoze, tako i pri prognozi toka i
ishoda trenanog procesa.
Za kontrolu uspenosti realizovanog plana i programa i analize
operative trenanog procesa, trener mora da vri registracijuevidenciju svih dragocenih podataka u toku i po zavretku svakog
treninga: mikrociklusa, mezociklusa, perioda i makrociklusa.
U cilju to preglednijeg praenja, kontrole i pouzdanije analize trener
mora sve trenane stimuluse koje primenjuje u trenanom radu da
klasifikuje. Sva sredstva, metode treninga i trenana optereenja se
klasifikuju po obimu i intenzitetu. Za koncentraciju svih relevantnih
informacija na jednom mestu koristi se dnevnik rada, koji treba da
vode i treneri ali i sportisti. Ovako analizirani, klasifikovani i
realizovani trenani stimulusi pruaju dragocene podatke za dalje
planiranje i programiranje rada i optimalno upravljanje trenanim
procesom.

Saetak
U toku operativnog sprovoenja plana i programa, trener i
sportista nailaze na niz nepoznatih elemenata, koje treba trenutno i na
licu mesta reiti. Iz ovog razloga i najprecizniji plan i program
predstavljaju samo opti pravac koji predstavlja bazu za programirani
trening. Sutina programiranog treninga je optimalno voenje
sportiste putem sredstava, metoda i optereenja prema neophodnim
predvienim promenama u organizmu.
Za kontrolu uspenosti realizovanog plana i programa i analize
operative trenanog procesa, trener obavezno mora da vri
registraciju-evidenciju svih dragocenih podataka u toku i po
zavretku svakog treninga: mikrociklusa, mezociklusa, perioda i
makrociklusa. U cilju to preglednijeg praenja, kontrole i pouzdanije

analize trener mora sve trenane stimuluse, koje primenjuje u

trenanom radu da klasifikuje. Uglavnom se posebno klasifikuju sva
sredstva, metode treninga i trenana optereenja po obimu i
intenzitetu.
Za koncentraciju svih relevantnih informacija na jednom mestu koristi
se dnevnik rada, koji treba da vode treneri, ali i sportisti.

Studijska pitanja:
1. Opii tehnoloke postupke u fazi realizacije plana i
programa-operacinalizaciju i kontrolu, evidenciju i
klasifikaciju.

XIV POGLAVLJE

KOREKCIJA PLANA I PROGRAMA

TRENINGA

Ne dopustite da programiranje u prolosti kontrolie vau

sadanjost i budunost.
Nikola anak

Kljuni termini
----------------------------------------Obrada
Analiza
Korekcija
Komparacija

z prethodnog poglavlja se mogla naslutiti vanost

stalne
operativne korekcije (ukoliko je potrebno) programa u toku
realizacije plana i programa, kako bi trenani proces tekao u
eljenom pravcu. Za optimalno programiranje narednih treninga
daleko je bitnije da se na bazi analize relacija izmeu izvrenog rada
na treningu i stanja treniranosti sportiste u prethodnim tranzitivnim
(prelaznim) vremenskim takama, ocene efekti treninga.
Ovaj podatak je odgovor na pitanje: Da li je pod uticajem
primenjenih trenanih sadraja dolo i koliko do eljenih
promena? U ovom sluaju je bitna i veliina (kvantitet) i karakter
(kvalitet) promena. Informacije koje trener koristi za obradu, analizu
i konanu ocenu efekata treninga crpi iz evidentiranih podataka o
realizovanim trenanim stimulusima i rezultata sprovedenih kontrola u
toku trenanog rada.
Da bi se mogao pouzdano oceniti efekat treninga mora se na
objektivan nain pratiti stanje treniranosti sportiste. Za ovu svrhu
neophodno je postojanje validirane baterije mernih instrumenata,
kao i kompleks kontrolnih vebi i normativa. Pri utvrivanju
inicijalnog stanja treniranosti i stanja u razliitim vremenskim
takama primenjuju se isti merni instrumenti sa istom metodikom
izvoenja (samo tako je mogue vriti poreenje i pouzdanu analizu
dobijenih rezultata). Najidelnije sredstvo kontrole treniranosti
sportista je samo sportsko takmienje (naroito kontrolno). Ono je ve
na neki nain finalni produkt onoga to je prethodno uraeno, pa je
esto potrebna zakasnela korekcija. Najvanije su korekcije u toku
samog operativnog sprovoenja programa, kako bi se spreilo
odstupanje od eljenog pravca i planiranog cilja. Kada se analizom
oceni da je primenjeni program treninga ostvario planirani cilj, jasno
je da je trenani proces bio dobro usmeren i da je dalje potrebno raditi
na optimizaciji primenjenih trenanih sadraja. Ovo je dinamian
proces i za svaki naredni period je potrebno precizno odrediti nove
optimalne nadraaje, jer se sportista svaki put nalazi na viem stepenu
treniranosti.

Ako se konstatuje da u toku odreenog perioda nije dolo do eljenih

efekata, tada je neophodno izvriti korekciju plana i programa. Ta
korekcija e biti efikasna samo onda ako nije zakasnila i ako je
bazirana na detaljnom utvrivanju uzroka, zbog kojeg su eljeni efekti
izostali.
Od prirode uzroka zavisi mogunost njegovog otklanjanja, posebno
mogunost nadoknaivanja proputenog, putem optimalnijih
postupaka. Najee se radi na nadoknaivanju u vremenu i
intenzifikacije celokupnog trenanog procesa.
Sve ovo ukazuje da trener mora maksimalno angaovati sve svoje
iskustvene, intelektualne i stvaralake potencijale, kako bi kroz
operativan rad sa sportistom neprekidno prilagoavao trenani proces
mogunostima sportiste i eljenom cilju (po potrebi vrio stalne
korekcije u primeni sredstava, metoda treninga, varijanti optereenja i
dr.).
Samo tako e celokupan trenani proces tei u eljenom pravcu.
Korekcije e se sprovoditi samo zbog viih adaptacionih sposobnosti
sportiste u toku trenanog rada, a ne zbog posledica odstupanja od
eljenog cilja.
Vano je istai da trener prilikom realizacije plana i programa, stalno
mora da ima u vidu relacije izmeu planiranog sportskog rezultata i
rezultata koji sportista ostvaruje. Samo se komparacijom izmeu ova
dva rezultata dolazi do objektivnog saznanja: Da li je dolo do
kontinuiranog poboljanja? Ovo je jedini smisao i motiv da se trenani
proces nastavi uz ogromno ulaganje napora i vremena, a u cilju
postizanja jo veih sportskih rezultata.

Saetak
Informacije koje trener koristi za obradu, analizu i konanu
ocenu efekata treninga crpi iz evidentiranih podataka o realizovanim

trenanim stimulusima i rezultata sprovedenih kontrola u toku

trenanog rada.
Da bi se mogao pouzdano oceniti efekat treninga mora se na
objektivan nain pratiti stanje treniranosti sportiste. Za ovu svrhu
neophodno je postojanje validirane baterije mernih instrumenata, kao i
kompleks kontrolnih vebi i normativa. Pri utvrivanju inicijalnog
stanja treniranosti, kao i pri utvrivanju stanja u razliitim
vremenskim takama, primenjuju se isti merni instrumenti sa istom
metodikom izvoenja. Samo tako je mogue vriti poreenje i
pouzdanu analizu dobijenih rezultata.
Kada se analizom oceni da je primenjeni program treninga ostvario
planirani cilj, jasno je da je trenani proces bio dobro usmeren i da je
dalje potrebno raditi na optimizaciji primenjenih trenanih sadraja.
Budui da je ovo vrlo dinamian proces za svaki naredni period
potrebno je precizno odrediti nove optimalne nadraaje, jer se
sportista svaki put nalazi na viem stepenu treniranosti.
Ako se konstatuje da u toku odreenog perioda nije dolo do eljenih
efekata, neophodno je izvriti korekciju plana i programa. Ta
korekcija e biti efikasna samo onda ako nije zakasnila i ako je
bazirana na detaljnom utvrivanju uzroka, zbog kojeg su eljeni efekti
izostali.

Studijska pitanja:

1. Opii tehnoloke postupke obrade, analize, korekcije i

komparacije.

XV POGLAVLJE
ISHRANA SPORTISTA
Bazini endogeni izvori energije su glikogen i trigliceridi, a u
manjoj mjeri proteini. Oni se razlau tokom kratkotrajnog ili
dugotrajnog treninga, da bi se sintetisao adenozin trifosfat. Potpuna
razgradnja veine energetskih supstrata odigrava se u citosolu i
mitohondrijama. Usljed toga javljaju se problemi transporta
fragmenata ugljenikovih lanaca, redukovanih ekvivalenata i
adenilata, a svi zajedno mogu da utiu na brzinu protoka supstrata i
energije. Uslovi koji odreuju koji e se supstrat upotrijebiti kao izvor
energije zavise od toga da li je odgovarajue gorivo deponovano u
miinim elijama (glikogen ili masti - endogena goriva) ili je u
drugim skladitima (egzogena goriva, masti u masnom tkivu ili
glikogen u jetri ili glikoza u krvi). Nivoi endogenih goriva u
oksidativnim vlaknima nijesu tako visoki kao u glikolitikim.
Kad se uporedi prinos adenozin trifosfata po molu oksidisanog
supstrata za trigliceride, palmitinsku kiselinu, glikogen, glikozu,
prolin i laktat, molarni odnosi sintetisanog adenozin trifosfata, ako se
oksidiu do krajnjih produkata, su mnogo puta vei nego to bi se
dobilo hidrolizom jednog mola kreatin fosfata.
Krajnji produkti pri oksidaciji glikogena i masti su ugljen
dioksid i voda, dok oksidacija proteina, aminokiselina i karboksilata
daje sloenije produkte, koji stvaraju metabolike probleme, a koji se
prevazilaze sintezom urea i ekskrecijom, dok se ugljen dioksid
eliminie preko plua.
Egzogena goriva treba da obezbijede odgovarajui protok od
skladita do mjesta korienja, to se podeava prema miinim
potrebama. Utroak ovih goriva u miiu zavisi od brzine
dopremanja (prokrvljenosti miia) i koncentracije u plazmi.
Koncentracija glikoze u plazmi ne zadovoljava snabdijevanje

supstratom pri slabim intenzitetima treninga, ali moe da

zadovoljava pri velikim intenzitetima. S druge strane, slobodne
masne kiseline u plazmi poveavaju svoje uee u treningu
umjerenog intenziteta, ali se zato njihovo uee smanjuje u treningu
veeg intenziteta. Na tabeli (4) su prema raznim autorima, prikazane
energetske rezerve u tkivima odraslog ovjeka, mase oko 7o kg.
Tabela br.4
Organ (tkivo)

Dostupna energija u kJ
Glikogen

Krv

Masti

Bjelanevine

252

189

1.680

1.890

1.680

Mozak

33,6

Masno tkivo

336

576.000

168

5.040

1.470

100.800

Jetra

Mii

Tabela br.4. Energetska potronja aktuelnih djelova tijela u sportskom

treningu.

Osnovni energetski izvor za miinu kontrakciju je, kao to je

ve reeno, adenozin trifosfat. S obzirom na male zalihe, on mora
stalno da se obnavlja. Energija za njegovu sintezu dobija se
katabolizmom ugljenih hidrata, masti i proteina. Anaerobna sinteza
adenozin trifosfata odvija se hidrolizom KrP i glikolizom do
pirogroane kiseline koja se redukuje u mlijenu kiselinu. Najvei
dio sinteze adenozin trifosfata se odvija, kad god je mogue,
oksidacijom ugljenih hidrata, masti i manjim dijelom proteina do CO2
i H2O (ugljen dioksida i vode).
Procentualno uee ugljenih hidrata i masti u energetskom
metabolizmu zavisi od sljedeih faktora:
a) tipa miine aktivnosti,
b) intenziteta,
c) trajanja,
d) tipa ishrane i stanja uhranjenosti,
e) stanja treniranosti,

f) stanja zdravlja.

4.1. Intenzitet treninga i uee

pojedinih izvora energije
U treningu maksimalnog i submaksimalnog intenziteta kao
glavni izvor energije slue ugljeni hidrati, dok se u treninzima
umjerenog intenziteta sa stabilnim stanjem preteno koriste masti, ali
se ne iskljuuje i uee ugljenih hidrata.
Glikogen je dominantni izvor energije za sintezu adenozin
trifosfata tokom kratkotrajnog treninga skoro maksimalnog
intenziteta, kada najvei dio energije treba da se obezbijedi
anaerobnim procesima. Glikoliza u miiima odvija se paralelno s
hidrolizom fosfagena od poetka treninga.
U treningu maksimalnog intenziteta kapacitet za obavljanje
takvog treninga zavisi od zaliha miinog glikogena. Ako je intenzitet
treninga veliki, glavni energetski izvor za sintezu adenozin trifosfata
je oksidacija glikogena. Pri srednjem intenzitetu treninga, oksidacija
masti je glavni izvor za sintezu adenozin trifosfata. Na tabeli (5) je dat
numeriki prikaz utroka glikogena prema intenzitetu treninga.
Tabela br.5
Intenzitet treninga (%V02max)

Utroak glikogena (mM kg-1min-1)

40

0,25

50-60

0,75-0,80

70-80

1,5

100

2,6-3,6

Tabela br.5. Utroak glikogena u jedinici vremena moe da bude do dvanaest

puta vei i sprintu, u odnosu na maratonsku trku.

Pri velikom intenzitetu treninga kad je dopremanje kiseonika

oteano, kao glavni izvor energije slue ugljeni hidrati, ali su njihove
zalihe ograniene. Pri anaerobnoj glikolizi dobija se samo 8%
adenozin trifosfata u poreenju s oksidacijom glikogena, a mlijena
kiselina koja se pri tom stvara, moe da poremeti normalno
funkcionisanje miia. Njeno nakupljanje u krvi moe da sprijei
mobilizaciju slobodnih masnih kiselina iz masnog tkiva. Time se
priguuje metabolizam, jer se smanjuje koliina energetskih materija
dostupnih miinim vlaknima.
Pojaano korienje ugljenih hidrata u poetku ili tokom itavog
rada submaksimalnog i maksimalnog intenziteta vie je izraeno, jer
se u uslovima kiseonikog deficita smanjuje mogunost korienja
masti, a takoe i njihovo oslobaanje iz masnih elija.
Ulogu informatora masnih elija o stanju oksidacije u miiu
igra mlijena kiselina. Poveanje njene koncentracije u krvi spreava
pokretanje masnih kiselina iz depoa masti. Pored toga, mogue je da
poveanje koncentracije laktata u krvi moe da povea stepen
regeneracije dehidrogenaze u masnom tkivu i tako izazove redukciju
dioksiacetonfosfata u glicer-ofosfat i pojaa esterifikaciju masti,
odnosno prigui lipolizu. Poveano snabdijevanje miia kiseonikom
u radu uklanja ogranienje lipolize i pod dejstvom kateholamina
poveava se oslobaanje slobodnih masnih kiselina i njihov transport
krvlju do miia. Prema nekim istraivanjima naeno je da se u
treningu maksimalnog intenziteta sa stabilnim stanjem 67%
energetskog prometa obezbjeuje iz ugljenih hidrata (14% miini
glikogen i 53% glikogen jetre) i 33% na raun lipida.

4.2. Sadraj glikogena u miiu

Pri normalnoj ishrani sadraj glikogena u etvoroglavom miiu
buta varira od 50 do 100 mM kg-1 vlanog miia. U deltoidnom
miiu on iznosi oko 50 mM po kg vlanog miia. Ako prosjean
ovjek ima oko 25 kg miia, onda bi ukupni sadraj glikogena bio
360 g. Ako se nekoliko dana uzima hrana bogata ugljenim hidratima,
sadraj glikogena u miiu moe da se udvostrui.
Od zaliha glikogena u miiima zavisi brzina tranja. To se
naroito odraava u trkama na duge pruge (20 i 30 km i maraton). to
je nii poetni sadraj glikogena u miiima, osoba e sporije trati pri

kraju trke (u finiu), ispitivanja na trkaima koji su trali 30 km

pokazala su da tokom prvog sata nije bilo razlike u brzini tranja
meu trkaima bez obzira na sadraj glikogena. Meutim, najbre su
u finiu trale osobe koje su imale najvii nivo glikogena u miiima.
U jednom drugom ispitivanju naeno je progresivno smanjenje
zalihe glikogena u miiima u toku tri dana kad su trkai prelazili 16
km dnevno.
U tekom treningu submaksimaknog intenziteta, koji moe da
traje najvie oko sat i po, signifikantno se smanjuje sadraj miinog
glikogena i to predstavalja oganiavajui faktor za izdrljivost. Tada
ne dolazi do pada glikemije jer rad traje suvie kratko da bi se
smanjile zalihe glikogena u jetri. Kad se zalihe glikogena u miiu
skoro potpuno isprazne, poveana koliina glikoze ulazi u miine
elije.
Tokom dugotrajnog rada glikoza iz krvi znatno doprinosi
ukupnom energetskom bilansu. Ona se dobija razlaganjem glikogena
jetre na molekule glikoze koji naputaju hepatocite i odlaze u krv.
Time se smanjuju zalihe jetrinog glikogena. U treningu prosjenog
intenziteta, glikoza iz jetre moe da obezbijedi 25% ukupnih
energetskih potreba. Uee jetrine glikoze u energetskim procesima
smanjuje se s porastom intenziteta treninga, tako da pri
iznadprosjenom optereenju na treningu ono iznosi 10% od ukupne
energetske potronje.
S obzirom na nizak sadraj ugljenih hidrata centralni nervni
sistem (CNS) u velikoj mjeri zavisi od sadraja glikoze u krvi.
Naeno je da oko 60% glikoze u krvi koja potie iz jetre koristi CNS
za metabolizam. Metabolizam u mozgu se odvija po tipu oksidativne
fisforilacije, gdje kao gorivo slue ugljeni hidrati. Naeno je da
potronja O2 (kiseonika) i glikoze u mozgu idu paralelno, s
poveanjem fizike aktivnosti.
Da bi se obezbijedilo dovoljno glikoze CNS-u, ostale elije slabo
proputaju glikozu preko svojih membrana i za njeno prodiranje u
eliju potreban je insulin. Na taj nain vie glikoze iz krvi ostaje
nervnim elijama, a miii vie zavise od sopstvenog glikogena.
Tokom dugotrajnog rada, meutim, miii koriste znatne koliine
glikoze. To se nadoknauje pojaanom glikoneogenezom u jetri, iz
raznih prekursora glikoze kao alanina i glicerola.

U toku treninga malog intenziteta, koji je trajao 4 sata, pokazalo

se da je jetra obezbijedila 75 g glikoze. Pri submaksimalnim
intenzitetima treninga laktat se dobija priblino podjednako iz
miinog glikogena i glikoze iz krvi. Pri maksimalnom optereenju
unos glikoze iz krvi naglo raste, ali se ne metabolie cijela koliina. U
dugotrajnom treningu dolazi do relativno malog pada glikemije.
Prema tipu miinih vlakana, u mirovanju najvie troe glikozu
sporotrzajna vlakna, a najmanje vlakna brzog trzaja (glikolitika). To
je u vezi s vezivanjem insulina za receptore na sarkolemi miinog
vlakna. Poslije intenzivnog treninga, kada se smanjio nivo glikogena,
poveava se unos glikoze u miine elije i u prisustvu i u odsustvu
insulina. Transport glikoze u mii se vraa na poetnu vrijednost
poslije 20-25 min u m.soleusu, a poslije 69 min u gastrocnemiusu,
iako se rezerve glikogena u miiima koji su ispitivani, nijesu do tih
vremena popunile.

4.3. Resinteza glikogena i superkompenzacija

glikogena u miiu
Ako se poslije treninga (u oporavku) ne uzima hrana, onda
brzina popune glikogenskih zaliha iznosi 1,5-2,5 mM glikoznih
jedinica po kg miia na sat. Kad su ugljeni hidrati prisutni u
dovoljnoj koliini u hrani, brzina popune rezervi glikogena iznosi 6-8
mM kg-1(milimola po kilogramu tjelesne teine). Takoe, poslije
kontinuiranog treninga velikog intenziteta koji traje dva sata, dolazi
do znatnog smanjenja glikogena. Ako se u oporavku hranom ne
unose ugljeni hidrati, za prva dva sata neznatno se poveala zaliha
glikogena. U takvim uslovima zalihe glikogena se nijesu poveale ni
poslije 5 dana od prestanka rada. Ako hrana sadri dovoljno ugljenih
hidrata, najvei dio resinteze glikogena obavi se za prvih nekoliko
sati, tako da se za prvih 10 sati popuni 60% zaliha. Ovaj podatak je
znaajan za trenere koji treniraju sportiste, ija je disciplina tipina za
izdrljivost. Ako su glikogenske rezerve u miiu niske (ispranjene)
bre se javlja zamor miia iako su energetske potrebe zadovoljene
unosom masti ili prisustvom masti iz depoa. Zato je potrebno da se
stalno odravaju adekvatni nivoi glikogena u miiima. To nije uvijek
lako s obzirom na raspored tekog treninga izdrljivosti kao to je

tranje nekoliko kilometara dnevno, a za to je potrebno bar dva dana

za potpuno popunjavanje depoa glikogena.
Glikoza je jedina vrsta ugljenih hidrata koji mii moe odmah
da metabolie da bi obezbijedio energiju i koji moe da se skladiti
kao glikogen. Zalihe glikogena mogu da se iscrpe, poslije 2-3 sata
kontinuiranog treninga pri submaksimalnom optereenju, ili poslije
15-30 min treninga pri maksimalnom optereenju, vrenog u
intervalima od 1-5 min. Zato se i deava da se zalihe glikogena
smanje kod fudbalera ili hokejaa ve poslije prvog poluvremena
utakmice ili intenzivnog treninga. Stoga sportisti koji svakodnevno
treniraju moraju da poveaju potronju eera na 70-80% ukupnog
energetskog unosa. Time bi se postiglo relativno optimalno
deponovanje glikogena.
Najbra sinteza glikogena ostvaruje se u prva 2 sata poslije rada
i iznosi 7-8 mM kg-1h-1. Sportisti treba da ponu s uzimanjem hrane
to prijeposlije rada da bi imali na raspolaganju to due vrijeme za
resintezu glikogena. S obzirom da je unoenje hrane svaka dva sata
nepraktino, predlae se da se uzima u to eim razmacima dok se
ne unese dovoljno eera (vie od 600 g za osobu od 70 kg).
Vrsta ugljenih hidrata takoe utie na brzinu popune zaliha
glikogena. Uzimanje fruktoze smanjuje brzinu sinteze glikogena
vjerovatno zato to je jetra sporo pretvara u glikozu. Sloeni ugljeni
hidrati koji se sastoje od glikoze podjednako brzo se sintetiu u
glikogen kao glikoza.
Istraivanja u kojima je obavljen intervalni trening visokog
intenziteta, do iscrpljenja, pokazala su sljedee:
a) Ako se poslije treninga ne uzimaju ugljeni hidrati, moe se
resintetisati znatna koliina glikogena, ak 75% od poetnih zaliha,
glikoneogenezom iz mlijene kiseline.
b) Za kompletnu resintezu nije bitno da li hrana sadri
normalne ili poveane koliine ugljenih hidrata. Za potpunu
resintezu potrebno je 24 sata (jedan cirkadijan).
c) Resinteza glikogena je najbra za prvih nekoliko sati. Za prva
dva sata iznosi 39%, a za 5 sati 53% od poetnih zaliha. Ovo je
znaajno zbog sportista koji nijesu tipa izdrljivosti i koji se esto
takmie nekoliko puta u jednom danu. Na primjer, u pojedinim
atletskim i plivakim trkama ili gimnastikim nastupima, kao i
rvakim ili koarkakim turnirima. U takvim situacijama moe doi

do breg popunjavanja rezervi glikogena i bez unosa hrane, a

naroito kad se u oporavku unose eeri u poveanoj mjeri.
Postavlja se pitanje zato se poslije ergostazinog treninga tee
obnavljaju zalihe glikogena ako se ne unose ugljeni hidrati nego
poslije intermitentnog treninga. Prijesvega zbog toga, to poslije teeg
treninga tipa ergostaze, smanjenje glikogena je skoro dva puta vee
nego poslije treninga u intermitentnom reimu.
Drugi faktor bi bio dostupnost prethodnika glikogena.
Uobiajeni prethodnici za resintezu glikogena su mlijena i
pirogroana kiselina i glikoza. Poslije dugotrajnog kontinuiranog
rada veina ovih supstanci nalazi se u malim koliinama, a poslije
intervalnog treninga u normalnim ili povienim koliinama u miiu,
pa stoga ranije pone resinteza glikogena. Time se objanjava zato je
potrebna vea koliina ugljenih hidrata nakon ergostazinog, a manja
nakon treninga u intermitentnom reimu.
Trei faktor odnosi se na tip miinih vlakana. Vlakna brzog
trzaja aktiviraju se prevashodno tokom kratkotrajnih aktivnosti
velikog intenziteta, a vlakna sporog trzaja uglavnom se aktiviraju
tokom dugotrajnog kontinuiranog treninga. Pretpostavlja se da se
resinteza glikogena bre odvija u vlaknima brzog nego sporog trzaja.
Stoga bi se moglo oekivati da se resinteza bre odvija poslije
intervalnog treninga poto su u takvoj aktivnosti vie angaovana
vlakna brzog trzaja. S obzirom da su ona manje osjetljiva na insulin,
vie zavise od glikoneogeneze iz sopstvenog sadraja laktata, nego
od unijetih eera koji treba da prodru u miinu eliju iz krvi.
Za resintezu glikogena neophodna je energija koja se dobija
hidrolizom adenozin trifosfata. Dio te energije dobija se oksidacijom
laktata, ali to bi vailo samo za glikogen resintetisan tokom prva dva
sata poslije treninga, poto se laktacidni kiseoniki dug uglavnom
isplauje u tom vremenskom periodu.

4.4. Superkompenzacija glikogena u miiima

Ako se prije takmienja isprazne zalihe miinog glikogena
intenzivnim treningom, uz ishranu siromanom ugljenim hidratima,
a zatim se tokom sljedeih nekoliko dana daje hrana bogata eerima,
sadraj glikogena u miiima premaie 200 mM kg-1 vlanog miia.
Tada rad pri 75% VO2max moe da se obavlja vie od 4 sata. Pod tim

uslovima ukupni sadraj glikogena u miiima premaio bi 700 g.

Faktori koji poveavaju sadraj glikogena u miiu djelujeu samo na
aktivne miie u kojima je nivo glikogena prethodno iscrpljen
treningom.
Neaktivni
miii
nijesu
pokazali
fenomen
superkompenzacije.
to se tie superkompenzacije miinog glikogena, postoje
izvjesni neeljeni efekti. Tokom faze smanjenja rezervi glikogena
sportisti ne mogu da odre adekvatne energetske potrebe i javljaju se
blagi simptomi gladovanja, uz gubitak mase usljed izluivanja vode i
soli (NaCl), javlja se hipoglikemija i ketoza, kao i fiziki i mentalni
zamor. Takoe se stvara vie laktata zbog pretenog uea ugljenih
hidrata u metabolizmu. Preporuuje se da se faza popunjavanja
glikogena zavri 48 sati prije takmienja.
Superkompenzacija glikogena ima smisla samo na treninzima
velikog intenziteta koji traju vie od 90 min. Sprinteri i skakai mogu
da steknu izvjesnu prednost ako umjereno smanje unos ugljenih
hidrata 24 sata prije takmienja.
Depoi glikogena u miiu zavise od vrste ishrane. Pri ishrani
siromanoj ugljenim hidratima, a bogatoj mastima, u trajanju od tri dana,
sadraj glikogena u m.vastus lateralis bio je 6,3 g kg-1, a rad do iscrpljenja
trajao je 57 min; pri mjeovitoj ishrani sadraj glikogena bio je 17,5 g kg-1, a
rad je trajao 114 min; pri ishrani bogatoj ugljenim hidratima sadraj
glikogena je bio 35,1 g kg-1, a rad je trajao 167 min.
Ostvarivanje superkompenzacije se moe postii na tri naina:
1) Sportisti najprije 3-4 dana uzimaju obinu mjeovitu hranu, a
zatim druga 3-4 dana hranu bogatu ugljenim hidratima. Na taj nain
mogu da poveaju sadraj glikogena od 15 na 25 g po kg miia.
Tokom ishrane bogate ugljenim hidratima treninzi treba da budu
umjerenog intenziteta.
2) U drugom postupku kombinuju se fiziki napor i dijeta. Iz
miia se isprazne zalihe glikogena radom. Zatim se nekoliko dana
uzima hrana bogata ugljenim hidratima i tako moe da se udvostrui
sadraj glikogena u miiima od 15 na 35 g kg-1 miia.
3) U treem postupku takoe se kombinuje rad i ishrana.
Smanjenje glikogena zapoinje intenzivnim radom, a zatim se daje
hrana siromana ugljenim hidratima (bogata mastima) tokom
sljedea tri dana. Za to vrijeme obavljaju se iscrpljujui treninzi.
Poslije toga tri dana se daje ishrana bogata ugljenim hidratima. Ovim

metodom mogu zalihe glikogena da se utrostrue (do 50 g kg-1). Pri

tome moe da se deponuje oko 700 g glikogena u svim miiima
(11.760 kJ), dok prosjeno pri mjeovitoj ishrani u svim miiima ima
oko 400 g glikogena.
Trei postupak se najtee ostvaruje. Za uobiajena takmienja,
kad se svake nedjelje podie nivo glikogena, bolje je koristiti jedan od
prva dva metoda, a trei se uva za vanija takmienja.
Taan mehanizam superkomoenzacije jo uvijek nije sasvim
poznat. Smatra se da smanjenje nivoa glikogena poveava nivo i
aktivnost glikogen-sintetaze, enzima koji regulie brzinu sinteze i
deponovanja glikogena. Bez prethodnog iscrpljenja rezervi glikogena,
hrana bogata ugljenim hidratima e poveati zalihe glikogena, ali
nee izazvati superkompenzaciju.

4.5. Klimatski uticaji na metabolizam ugljenih

hidrata
Tokom treninga u toploj sredini poveava se korienje
glikogena. Time je smanjen protok krvi kroz aktiviran mii, poto
vie krvi cirkulie kroz povrinske vene radi odravanja stalne
tjelesne temperature. Na to utiu i poveanja temperature miia i
kateholamini.
Miini glikogen takoe slui kao gorivo kad se drhtanjem
izaziva termogeneza pri izlaganju hladnoi. Kad se uporeuje
utroak glikogena pri radu u razliitim temperaturama sredine,
potronja je vea kad je temperatura vazduha 9C, nego kad je 21C
tokom naprezanja malog intenziteta. Ovaj efekat se ne zapaa u
naprezanju sa veim intenzitetom. Tome bi moglo da doprinese
poveana koncentracija kateholamina u hladnijoj sredini. U
hipoksinim uslovima poveava se glikoliza, a kad se sportista
privikne na hipoksine uslove, zapaena je "tednja" glikogena, to bi
moglo da znai da se vie koriste slobodne masne kiseline ili da mii
nije potpuno aktiviran u hipoksinim uslovima (npr. trening na
velikoj nadmorskoj visini).

4.6. Uticaj godina i pola

Starenjem se smanjuje tolerancija prema glikolizi i osjetljivost na

insulin, to se poboljava primjenom redovne fizike aktivnosti. Kod
starijih osoba naene su nie vrijednosti glikogena u miiima, ali se
to moe poveati treningom. Takoe se vie troi glikogena po
jedinici energije.

4.7. Masti i fiziki napor

Za razliku od ugljenih hidrata, zalihe masti su praktino
neiscrpne. Na primjer ako ovjek tri sa malim naprezanjem, jedan
kilogram masti dovoljan je da obezbijedi tu energiju tokom 10-20 sati.
Kros tranje na skijama je trening, koji zahtijeva veliku koliinu
energije, jer aktivira sve glavne miine grupe u tijelu, ukljuujui
noge, trup i ruke, kao i sve disajne miie. Za takvu trku od 90 km,
potrebna je energija, u prenosnom smislu, adekvatna jednom
kilogramu masti. U mirovanju i treningu umjerenog intenziteta
uee ugljenih hidrata i masti je 50% : 50%. Sa produenjem trajanja
rada umjerenog intenziteta uee masti je sve vee. Ustanovljeno je
da masne kiseline tede glikogen. Najvei dio ugljenih hidrata iz
hrane varenjem daje glikozu, galaktozu i fruktozu koje se
transportuju do jetre venom portae. U jetri se gaiaktoza i fruktoza
pretvaraju u glikozu.

4.8. Koncentracija glikoze u krvi (glikemija)

Ulogu u odravanju glikemije imaju redovna ishrana, jetra i
endokrine lijezde koje svojim hormonima utiu na bolje korienje
glikoze u potroakim tkivima, zatim deponovanje glikogena u jetri i
miiima i njegovu mobilizaciju iz jetre radi odravanja normalne
glikemije.
Jetra je vana ne samo zbog sposobnosti da deponuje glikozu u
glikogen i da je odgovarajuim mehanizmom pokrene i ubaci u krv,
ve i zbog sposobnosti glikoneogeneze iz pirogroane i mlijene
kiseline, glicerola i nekih aminokiselina.
Skeletni miii i eritrociti su veliki potroai glikoze. Eritrociti
koriste velike koliine glikoze iz krvi da bi sintetisali adenozin
trifosfat, koji je potreban za transport kiseonika i ugljen dioksida. Pri
tome se stvara mlijena kiselina. Skeletni miii za vrijeme aktivnosti

takoe troe glikozu iz krvi pri emu se, kao to je poznato, stvaraju
velike koliine pirogroane i mlijene kiseline. Pored toga, miii
mogu da proizvode pirogroanu kiselinu deaminacijom
aminokiseline alanina. Pirogroana kiselina se zatim ukljuuje u
Krebsov ciklus ili se redukuje u mlijenu kiselinu. Mlijena kiselina,
sa svoje strane, moe da se u miiima i jetri pretvori u glikogen
Korijevim ili glikozo-alaninskim ciklusom.
Pri normalnim koncentracijama glikoze u krvi (4,4-5,5 mM L-1)
jetra otputa glikozu u cirkulaciju. S porastom glikemije smanjuje se
izlaz glikoze iz jetre, tako da pri vrlo visokim vrijednostima glikemije
jetra neto uzima glikozu iz krvi.
Centralno mjesto u regulaciji glikemije ima hormon pankreasa
insulin. On se stvara u elijama Langerhansovih ostrvaca pakreasa i
izluuje u krv kao direktni odgovor na hiperglikemiju. Njegova
koncentracija u krvi mijenja se paralelno s promjenama glikemije.
Pored glikoze, oslobaanje insulina izazivaju aminokiseline,
slobodne masne kiseline, ketonska tijela, glukagon, i dr. S druge
strane, kateholamini inhibiraju luenje insulina. Insulin poveava
uzimanje glikoze u miiima i masnom tkivu.
Ishrana bogata ugljenim hidratima favorizuje njihovo vee
uee u energetskom metabolizmu. Naeno je da unos ugljenih
hidrata vie odreuje koje e gorivo prevagnuti, nego unos masti.
Unos 100 g glikoze neposredno prije rada poveava uee ugljenih
hidrata, a smanjuje u odreenoj mjeri korienje slobodnih masnih
kiselina. To se deava zato to unesena glikoza izaziva poveano
luenje insulina koje inhibira mobilizaciju slobodnih masnih kiselina i
priguuje njihovu oksidaciju. Tokom umjerenog naprezanja na
treningu vezivanje insulina za sarkolemu se ne mijenja, dok se tokom
tekog treninga to vezivanje smanjuje. Uprkos tome, utroak glikoze
uporedo raste s poveanjem intenziteta treninga. Naena je nia
bazalna koncentracija insulina u plazmi sportista nego netreniranih
osoba, vjerovatno zbog smanjenog luenja i poveane osjetljivosti na
insulin. Nasuprot insulinu vie hormona djeluje tako to poveava
glikemiju. Hormon rasta smanjuje transport glikoze u miie i masno
tkivo, ime se poveava glikemija. Glikokortikoidi, hormoni kore
nadbubrene lijezde, direktno smanjuju korienje glikoze u
miinim i drugim ekstrahepatinim elijama i time indirektno
smanjuju ulaz glikoze u elije. Time se poveava glikemija ili

spreava njen pad. Glukagon, koji lue elije endokrinog pankreasa,

izaziva glikogenolizu u hepatocitima i porast glikemije. Pored toga
on pojaava glikoneogenezu u elijama jetre. Glukagon nema uticaja
na glikogen miia jer ne aktivira miinu fosforilazu. Adrenalin i
noradrenalin (kateholamini) olakavaju glikogenolizu u elijama jetre
(hepatocitima). Glikoza koja se defosforilie pod dejstvom glikozo 6
fosfotaze jetre, pretvara se u glikozu i izlazi iz hepatocita, a time se
poveava glikemija. U miiima adrenalin pojaava glikolizu do
pirogroane kiseline.
Korienje slobodnih masnih kiselina tokom rada zavisi od
njihove koncentracije u plazmi iako je ona poveana, vie e se
slobodnih masnih kiselina koristiti tokom rada. Takoe je utvreno
da je korienje slobodnih masnih kiselina dva puta vee tokom
treninga bez obzira na nivo slobodnih masnih kiselina u plazmi, kao i
da se treningom poveava utroak slobodnih masnih kiselina u
treniranom, ali ne i u netreniranom ekstremitetu. Nivo slobodnih
masnih kiselina u plazmi tokom treninga, zavisi od kombinovanog
dejstva nekoliko faktora:
1) Noradrenalin je najmoniji stimulator mobilizacije slobodnih
masnih kiselina. ak i malo poveanje luenja noradrenalina znatno
poveava nivo slobodnih masnih kiselina u plazmi, a time i njihov
promet.
2) Akumulacija laktata tokom napornog miinog rada
priguuje mobilizaciju slobodnih masnih kiselina iz masnog tkiva.
Infuzija laktata smanjuje mobilizaciju i prodiranje slobodnih masnih
kiselina u krv uprkos pojaanoj aktivnosti kateholamina. Mlijena
kiselina poveava reesterifikaciju slobodnih masnih kiselina u masti i
time spreava njihovu mobilazicaju iz masnog tkiva. Kad poslije
kratkotrajnog rada opadne nivo laktata u krvi, poveava se nivo
slobodnih masnih kiselina.
3) Insulin priguuje (suprimira) mobilizaciju slobodnih masnih
kiselina. Poto je nivo insulina u krvi nii tokom dugotrajnog rada,
poveava se nivo slobodnih masnih kiselina. Tokom rada pojaano se
lui hormon rasta i on poveava mobilizaciju masnih kiselina. Taj
efekat traje nekoliko sati. Izgleda, stoga, da je dugotrajna mobilizacija
masnih kiselina poslije kratkotrajnog intenzivnog napora posljedica
pojaanog luenja hormona rasta, a ne noradrenalina ije je dejstvo
kratkotrajno.

Kortizol koji se pojaano lui tokom mentalnog i fizikog stresa,

poveava katabolizam proteina i glikogenezu iz proteina. Na taj
nain se poveavaju zalihe glikogena, ali na tetu rezervi bjelanevina
u tkivima. To moe da bude tetno ako dugo traje. Posljedica
dugotrajnog davanja kortizola je atrofija (slabljenje) miia, to utie
na smanjenje i miine sile i opte izdrljivosti.

4.9. Proteini
U ranijim ispitivanjima, sprovedenim na osobama normalne
uhranjenosti, nije naeno poveano luenje azota tokom miinog
rada. To je shvaeno kao znak da se proteini ne koriste u znatnoj
mjeri kao izvor energije u radu dok je snabdijevanje energetskim
materijama zadovoljavajue. Ovaj mehanizam je razumljiv, jer bi
inae sam organizam bio ugroen, ako bi miina vlakna razarala
sama sebe da bi obezbijedila energiju. Inhibicija razgradnje proteina
tokom rada neophodna je za odravanje intaktnog miinog
mehanizma.
Novija ispitivanja su pokazala, da se neto azota eliminie
znojem tokom rada, tako da bi koliina azota eliminisanog preko
bubrega mogla da da prividni uvid u ukupnu deaminaciju proteina.
Tokom treninga moe doi do smanjenja sinteze proteina i poveanje
njihovog katabolizma.
Nutricionistika ispitivanja su utvrdila da bazalne proteinske
potrebe iznose izmeu 30 i 60 grama dnevno. Takoe je utvreno da
se katabolizam proteina u mirovanju kree izmeu 0,03 i 0,04 grama
na kilogram tjelesne teine, tako da normalan katabolizam proteina u
prosjenog ovjeka, normalno uhranjenog, iznosi 60 g dnevno ili oko
jedan gram na kilogram tjelesne teine dnevno.
Praenjem uticaja treninga izdrljivosti na metabolizam
proteina, utvreno je da je potreba za proteinima tokom prvih 20 dana
treninga bila 1,5 gram na kilogram teine. Istraivanjem se utvrdilo da
kad se dnevno unosi bar 2 gr/kgG proteina, smanjuje se gubitak
proteina krvi tokom prve dvije nedjelje treninga. Istraivanjem se
takoe ustanovilo da dnevne potrebe za bjelanevinama tokom treninga
izdrljivosti kod profesionalnih sportista iznose 1,37 gr po kgG, dok za
dugoprugae bicikliste iznose od 1,5 do 1,8 gr/kgG, a da kratkoprugai
dnevno unose 1,2-2,0 gr/kgG. Dalje je naeno da trening izdrljivosti
poveava oksidaciju aminokiselina kako u mirovanju tako i u toku

treninga, dok za vrijeme treninga njihova oksidacija iznosi 86-90%

ukupne potrebe za aminokiselinama.
Na osnovu raspoloivih podataka izgleda da za veinu sportista
tipa izdrljivosti dnevni unos proteina treba da iznosi 1,2-1,4 gr/kgG,
a neto vie za one koji imaju veliki energetski promet, kao to su
uesnici biciklistikih trka oko Francuske, oko Italije, trijatlonci skijai
na najduim stazama i sl. Kod sportista tipa snaga-brzina unosa
proteina bi trebalo da bude u rasponu od 1,2-1,7 gr/kgG dnevno da
bi se odrao pozitivan bilans.
Nije obavezno, meutim, da svi sportisti poveaju unos
proteina, poto ve s poveanim unosom hrane, radi zadovoljenja
energetskih potreba, unose 1,2-2,0 gr kgG dnevno. Pretjerano
unoenje proteina moe donekle i da ima negativno dejstvo. Proteini
istiskuju ugljene hidrate iz ishrane i pretvaraju se u mast to nije
poeljno. Pored toga, kao to je ranije reeno, azotni produkti
zahtijevaju vei unos vode da bi se eliminisali putem mokrae, pa se
izaziva optereenje organizma vodom. Ako hrana sadri manje od
50% ugljenih hidrata, miini glikogen se nee dovoljno brzo
oporaviti, pa e postojati manjak glikogenskih rezervi za anaerobne
aktivnosti tipa snaga.
Ispitivanja izvrena na atletskim gimnastiarima su pokazala da
oni troe 2,8 gr/kgG dnevno (oko 190 g dnevno). Tokom 40 dana,
koliko je trajao eksperiment, zadrano je u tijelu, odnosno ugraeno u
miine proteine, oko 670 g proteina. U kontrolnoj grupi je za isti
period vremena (unosili su 100 gr proteina dnevno) zadrano u tijelu
380 g proteina. Meutim, grupa koja je unosila vie proteina nije
pokazala nikakvo poboljanje radne sposobnosti u poreenju s
kontrolnom. Smatra se da u dobro programiranom bilderskom
treningu mladi mukarci, 75-80 kg tjelesne mase, mogu da poveaju
masu bez masnog tkiva 500-1.000 gr nedjeljno. Pod pretpostavkom da
20% od toga ine proteini, dnevno se zadrava 28 gr proteina. Pri tom
treningu oslobaa se 4,2 MJ dnevno, a smatra se da se dnevno razgradi
25 g proteina, tako da ukupna proteinska potreba iznosi oko 60 gr
dnevno. U ispitivanju na ruskim dizaima tegova naeno je da dnevno
zadravaju oko 18 gr bjelanevina.
Drugo istraivanje s dizaima tegova pokazalo je vee zadravanje
proteina (32,4 gr dnevno) i poveanje tjelesne mase bez masnog tkiva od 3,28
kg tokom 40 dana treninga kad je dnevni unos bjelanevina bio 2,8 gr/kgG.

Tokom miine aktivnosti priguuje se sinteza proteina. Istraivanja na laboratorijskim ivotinjama se utvrdilo da u miiima i jetri
smanjenje sadraja glikogena ide paralelno sa smanjenjem brzine
sinteze proteina. Pored toga, glikokortikoidi, koji se intenzivno lue
tokom rada, priguuju sintezu proteina u miiu.
U miru alanin i glutamin ine 50% svih aminokiselina koje se
nalaze u cirkulaciji. Tokom treninga alanin najvie od svih
aminokiselina izlazi iz miia u krv. Koncentracija alanina u krvi
zavisi od intenziteta i trajanja treninga, kao i od toga koliko ga jetra
resorbuje iz krvi. Tokom kratkog i umjerenog treninga jetra ne
mijenja uzimanje alanina, pa se on gomila u krvi. Tokom dugog i
umjerenog treninga jetra uzima vie alanina, a poto se njegov izlaz iz
miia ne mijenja, koncentracija u kvri se smanjuje.
Pri sintezi alanina, amino grupa (NH2) se od deaminisane
aminokiseline prenese na a ketoglutarnu da bi se sintetisala
glutarinska kiselina. Pri deaminaciji aminokiselina stvara se
amonijak. Sadraaj amonijaka u krvi ne mijenja se dok je intenzitet
treninga srednje veliine, ali se udvostruuje pri maksimalnom
intenzitetu treninga. Amonijak najveim dijelom stvaraju miina
vlakna glikolitikog tipa brzog trzaja, koja su siromana
mitohondrijama.
Piruvat dobijen glikolizom snabdijeva ugljeniki lanac za
sintezu alanina. Iz glutaminske kiseline transaminacijom
azotnovodonine grupe pod dejstvom alanin aminotransferaze,
prevodi amino grupu na piruvat i stvara alanin. Treningom
izdrljivosti poveava se aktivnost alanin transferaze i sintetie vie
alanina iz piruvata. Najvie alanina se stvara u kratkotrajnim
submaksimalnim radovima.
Sadraj aminokiselina u miiu smanjuje se s duinom treninga
usljed oksidacije razgranatih aminokiselina kao leucin. Oksidacija
leucina proporcionalno raste s intenzitetom treninga.
Alanin, treonin, serin, prolin i glicin koje uzima jetra u
poveanoj koliini iz krvi, pretvaraju se u glikozu, tako da se pri
treningu od 30% optereenja izluivanje glikoze iz jetre poveava 2,3
puta tokom 40 min treninga, a 1,8 puta tokom 240 min treninga u
poreenju s mirovanjem. Istovremeno se uzimanje aminokiselina
poveava 1,5-2,5 puta, a intenzitet glikoneogeneze 2,3-3,4 puta. Pored
toga, aminokiseline se vjerovatno koriste za sintezu proteina u jetri

tokom treninga. Tada se u miiu poveava aktivnost nekih enzima,

to ukazuje na mogunost njene sinteze. Poslije dugotrajnog rada (16
h) njena aktivnost se smanjila, a to je bilo praeno poveanjem
koncentracije kortikosteroida u krvi koji poveavaju katabolizam
bjelanevina.

4.10. Ishrana sportiste i polne karakteristike

Poznato je da je anaboliki efekat treninga miine sile vei u
mukaraca nego ena, dijelom i zbog veeg uticaja mukih
anabolikih hormona. Na laboratorijskim ivotinjama naeno je da je
razgradnja proteina vea u mujaka nego enki pri treningu
izdrljivosti. Na ljudima je naeno da tokom trke na 15,5 km
mukarci troe za 25% vie glikogena i za 33% vie proizvedu azota u
mokrai od ena. Pretpostavlja se da je taj mehanizam u vezi s
obrascem aktivnosti polnih hormona kao odgovor na napor. U
mukaraca je naen smanjen takav odgovor insulina, a povean
odgovor adrenalina i hormona rasta na tranje nego u ena. Pored
toga, izgleda da se usljed promjena u luenju hormona tokom
menstrualnog ciklusa mijenja metaboliki odgovor proteina na rad.

4.11. Ishrana tokom sportske aktivnosti i

sportskog treninga
Koliina hrane koja treba svakodnevno da se unese u organizam
zavisi od energetskih potreba, a one opet zavise od perioda brzog
rasta organizma, godina, pola i fizike aktivnosti. Neke okvirne
vrijednosti minimalnih energetskih potreba u periodu brzog rasta (12
-22 god. za mukarce i 12 18 god, za ene) preporuene su u tabeli
(6).
Tab. Br.6
Pol

Mukarci

10-12

masa tijela
(Kg)
35,0

visina tijela
kJ
(cm)
139,7
10.500

12-14

43,1

150,0

11.340

263,1

14-18
18-22

59,0
66,7

170,2
175,3

12.600
11.760

213,6
176,3

godine

kJ kg-1
300,0

10-12
35,0
142,2
9.450
270,0
12-14
44,0
154,9
9.660
219,5
ene
14-16
51,8
157,5
10.080
194,6
16-18
54,0
160,0
9.660
178,9
18-22
58,1
162,6
8.400
144,6
Tab. Br.6. Okvirne vrijednosti minimalnih energetskih potreba u periodu
brzog rasta za mukarce i ene.

Okvirni procentualni doprinos ukupnom energetskom unosu

pojedinih namirnica za prosjenu osobu ili sportistu prikazani su na
tabeli (7).
Tab.br.7
Prosjene osobe

Sportisti kojima treba 21.000 kJ dnevno

proteini

14-15%

2.940-3.150 kJ

masti

29-30%

6.090-6.300 kJ

ugljeni hidrati

55-56%

11.550-11.760 kJ

Tab.br.7. Procentualni doprinos ukupnom energetskom unosu pojedinih

namirnica za prosjenu osobu.

Pribline dnevne energetske potrebe sportista podijeljene u vie

obroka dnevno, prikazane su na tabeli br (8).
Tab.br.8
Obrok

%kJ

ukupno kJ

prvi doruak

21

4.410

drugi doruak

14 .

2.940

uina

15

3.150

ruak

27

5.670

veera

23

4.830

UKUPNO

100

21.000

Tab.br.8. Dnevne energetske potrebe za sportistu.

Mast i meso se sporo vare, tako da ako se uzmu 3-4 sata prije
treninga, izazvae teinu u stomaku, a to moe da pokvari rezultat.
Pored toga, treba izbjegavati hranu koja stvara gasove, masnu i
ustajalu hranu. Poslijednji obrok ne treba da bude uzet kasnije od 2,5

sati prije takmienja ili igre, a ugljeni hidrati treba da budu uzeti
najkasnije 1 sat prije takmienja.

4.12. Sportska dijeta tokom treninga

Sportska dijeta ne znai skidanje teine, nego optimalno odravanje organizma u sportskoj formi. Takva dijeta tokom treninga treba
da obezbijedi dovoljno energije s tim da je procentualna zastupljenost
ugljenih hidrata, masti i proteina po ve navedenim kriterijumima.
Ugljeni hidrati treba da obezbijede bar 55% ukupne energije unijete
hranom, masti prosjeno 30-36%, s rasponom koji varira od 20 do
50%, a proteini u prosjeku 16%, s rasponom od 15-20%. Na primjer,
pri tekom treningu koji dnevno zahtijeva oko 19,00 MJ prosjeno bi
trebalo da se unese hranom 144 gr bjelanevina (13% energetske
potronje), 127 gr masti (25% od energetske potronje) i 694 gr
ugljenih hidrata (62% od ukupne energetske potronje), a tokom
umjerenog treninga (14,67 MJ) dnevne potrebe za proteinima su 119
gr (14%), ugljenim hidratima 519 gr (59%), i za mastima 105 gr (27%).

4.13. Uzimanje hrane prije takmienja

Cilj uzimanja obroka ugljenih hidrata prije takmienja je da se
dopune rezerve giikogena u miiima (kad nije izvrena
superkompenzacija) u jetri i glikoze u krvi, a takoe da se poveava
oksidacija ugljenih hidrata u toku treninga, a smanjuje oksidacija
masti. Glikoliza u krvi nije neophodna ako bi oksidacija ugljenih
hidrata bila vea od poveanja zalihe, jer e se u tom sluaju zalihe
bre smanjiti nego kad ugljeni hidrati nijesu uneseni prije takmienja.
Poto se preko noi ne jede, a ako se ujutro 1 sat prije unese
eer, moe da se smanji glikemija. To je izazvano
hiperinsulinemijom koja prati poveanu glikemiju poslije uzimanja
eera i poveava se prodor glikoze u miie. Hiperinsulinemija
dugotrajno smanjuje oslobaanje slobodnih masnih kiselina iz depoa.
Ako se ugljeni hidrati uzmu 4-6 sati prije treninga, jo uvijek se
osjea uticaj insulina i postoji hipoglikemija. Meutim, time se samo
poveavaju zalihe glikogena u miiima i jetri, pa prema tome nema
tetnih posljedica ako se nekoliko sati prije takmienja pojede
odreena koliina ugljenih hidrata.

U jednom ispitivanju 4 sata prije rada dato je 200 g ugljenih

hidrata u vidu hljeba, cereaiija i okolade. Naeno je poboljanje u
intenzitetu savlaivanog rada na ergociklu od 22%, a kad je dat
placebo obrok, sa samo komadom okolade (43 g), poboljanje je
iznosilo 11%. U drugom ispitivanju biciklistima je 4 sata prije rada
dato 312 g glikoze. Naeno je poveanje snage od 15%. Opti je
prijedlog za poboljanje rezultata da se 4 sata prije rada uzme 200-300
gr ugljenih hidrata.
Kad se ugljeni hidrati uzmu na manje od sat prije treninga (75 g
glikoze, trening submaksimalnog intenziteta, trajanje 30 min), dobija
se sljedee:
1. Uzimanje glikoze povealo je glikemiju na poetku treninga
za 38%.
2. Istovremeno je 3,3 puta porasla koncentracija insulina u krvi
na poetku treninga.
3. Usljed porasta insulina, glikemija se progresivno smanjivala
tokom treninga, tako da je pred kraj treninga nastupila hipoglikemija,
to je izazvalo osjeaj zamora i smanjilo dopremanje glikoze u miie.
Zbog toga se korienje miinog glikogena povealo za 17%.
Na osnovu toga preporuuje se da se na manje od jednog sata
prije treninga uzimaju samo osvjeavajui napici, negazirani voni
sokovi i sl.
Hiperinsulinemija, koja se javlja poslije uzimanja eera, moe
se smanjiti ili izbjei ako se glikoza daje na poetku treninga, jer
poveana aktivnost kateholamina suprimira oslobaanje insulina iz
pankreasa. Time e se omoguiti oksidacija masti. Unijeta glikoza se
pojavljuje u krvi poslije 5-7 min i njena koncentracija proporcionalna
je unijetoj koliini. Kad se uzmu male koliine, maksimum se dostie
za 30 min, a poslije veih koliina za 90 min. U zavisnosti od
optereenja glikozom, poslije uzimanja 10, 32, i 42 gr, koliina u krvi
je iznosila 27, odnosno 42 i 67% respektivno, od unijete koliine.

4.14. Uzimanje hrane tokom rada (treninga)

Kad se daju ugljeni hidrati tokom rada, odgaa se pojava
zamora za 30-60 minuta. Smatra se da zamor nastaje usljed
iscrpljenosti ugljenih hidrata zato to aktivni miii vie koriste
glikozu iz krvi. Kod dobro treniranih biciklista koji su radili pri 70%
optereenja, naeno je da se 50% energije dobija oksidacijom masti, a

50% iz ugljenih hidrata. U poetku rada vei dio ugljenih hidrata

predstavlja glikogen aktivnih miia i on se progresivno smanjuje s
trajanjem rada i sve manje uetvuje u metabolizmu, a sve vie
uestvuje glikoza iz krvi. Poslije tri sata rada, kad se pije samo voda,
najvei dio energije iz ugljenih hidrata obezbjeuje glikoza iz krvi i
javlja se zamor. Kad se ugljeni hidrati uzimaju tokom rada, poveana
je glikemija, odlae se pojava zamora i smanjuje korienje miinog
glikogena.
U kasnijim stadijumima rada kad su rezerve miinog glikogena
niske, uglavnom se koristi glikoza iz krvi, osjea se umor u miiima i
ovjek mora da se koncentrie na odravanje stalnog intenziteta rada,
to nije sluaj kad su zalihe giikogena pune. Ovo vai za aktivnosti
koje traju vie od 2 sata. Za rad ispod dva sata trajanja, nije sasvim
jasno da li davanje eera tokom rada ima povoljnog efekta ili ne. Pad
glikemije nije tako uoljiv tokom dugotrajnog tranja kao pri vonji
biciklom, pa zato ima manje potrebe za nadoknadom ugljenih hidrata
pri tranju ako traje krae od dva sata. Time bi moglo da se objasni
zato neki vrhunski maratonci, koji pretre stazu za 2,1 -2,5 sata, ne
uzimaju ugljene hidrate tokom trke.
Utvreno je da se koncentracija glukoze smanjuje pri kraju
tranja na 30 km na tredmilu, kad je trkaima davana samo voda.
Ako je davana glikoza, tokom rada, poslijednjih 5 km trke zavreno je
bre nego bez uzimanja ugljenih hidrata. Kad se uzimaju ugljeni
hidrati, via je glikemija, vea je njihova oksidacija i due se odrava
vei intenzitet rada u kasnijem periodu. Prema tome, bolje je da se
uzimaju ugljeni hidrati tokom rada koji traje vie od 60 min, naroito
u vonji biciklom.
Ako se sa uzimanjem eera eka do pojave iscrpljenja, pa se
onda uzmu u napitku, moralo bi da se popije 400 ml 50% rastvora
maltodextrina (200 g glikoze), to je nemogue da se brzo apsorbuje
da bi se energetske potrebe miia odrale na eljenom nivou. Usljed
toga pada glikemija i nastupa zamor poslije jo 26 min rada.
Biciklistima se preporuuje da ponu s uzimanjem glikoze (kao
napitak) 30 min prije nastupa zamora (100-200 g glikoze, saharoze ili
maltodextrina u 50% rastvoru). Kad se ugljeni hidrati uzimaju tokom
intenzivnog rada kao to je fudbalska, koarkaka ili hokejaka
utakmica, poveava se koncentracija glikogena u miiima, kao i
sposobnost odravanja maksimalne brzine u zamorenom stanju pri

kraju utakmice. Davanje ugljenih hidrata nema efekta u sprintu na

100 m, kod atletskih bacanja, atletskih skokova, dizanju tegova i sl.

Poetkom XX vijeka izolovan je jedan amin (danas poznat kao

tiamin ili anaeurin ili vitamin B1) koji se pokazao uspjenim u
lijeenju oboljenja beri-beri kod ljudi. Na osnovu toga utvreno je da
se radi o aminu od vitalnog znaaja za ovjeka, pa je na osnovu toga
predlon skraeni naziv vitamin. Naziv je ubrzo prihvaen za sve
vitaminske supstance iako one u hemijskom pogledu nijesu samo
amini, ve su hemijski meusobno rezliite organske supstance.
Za pravilan rast, razvoj i opstanak organizma neophodno je da
se unose izvjesne supstance organske prirode koje, iako prisutne u
vrlo malim koliinama (u tragovima), obezbjeuju pravilan tok
enzimskih reakcija. To je bitan preduslov za pravilno funkcion-isanje
niza tkiva i organa. Te supstance nazivaju se vitamini.
Vitamini se uglavnom ne sintetiu u ljudskom organizmu pa se
moraju unositi sa hranom. Opta klasifikacija svih vitamina izvrena
je prema njihovoj rastvorljivosti. Na osnovu te osobine svi vitamini se
dijele na hidrosolubilne (rastvorljive u vodi) i liposolubilne
(rastvorljive u mastima).

U hidrosolubilne vitamine spadaju tiamin (B1), riboflavin (B2),

piridoxin (B6), niacin (nikotinska kiselina), pantotenska kiselina,
biotin, folna kiselina, cijanokobalamin (B12), liponska kiselina,
askorbinska kiselina (C vitamin).
Hidrosolubilni vitamini ne mogu da se deponuju u telu, pa
moraju stalno da se unose sa hranom. U liposolubilne vitamine
spadaju vitamin A (akseroftol), D (kalciferol), E (tokoferof) i vitamin
K. Liposolublini vitamini mogu da se skladite u jetri i masnom
tkivu, pa se mogu nagomilati do nivoa s toksinim dejstvom. Znaci
deficita vitamina mogu se pojaviti poslije dueg vremena.

5.1.
Hidrosolubilni
kompleksa)

vitamini.

(Vitamini

5.1.1. Tiamin (B1)

Nalazi se u mesu, unutranjim organima, jajima, cijelim
itaricama, leguminozama, mlijeku i siru. To je koenzim
dekarboksilaze, uestvuje u oksidoredulcijama u mitohondri-jama.
Deficit je oboljenje beri-beri (promjene na perifernim nervima s
paralizom odgovarajue muskulature), insuficijencija srca i
poremeaji organa za varenje. Hipervitaminoza je nepoznata. Nema
strogo kontrolisanih istraivanja o ulozi vitamina B1 u fizikoj
aktivnosti. Dnevna doza je 1,5 mg.
5.1.2. Riboflavin (B2)
Dnevna doza je 1,8 mg. iroko je rasprostranjen u raznim
namirnicama. Sastojak je dva flavinska nukleotida koji ulaze u sastav
koenzima dehidrogenaza FAD (flavinadendinukleotid) i FMN
(flavinmononukleotid) koji ulaze u respiratorni lanac u
mitohondrijama. Deficit izaziva crvenilo usana, prskotine u uglovima
usana (cheliosis) i lezije oka. Hipervitaminoza nije poznata. Zapaeno
je da trening moe da povea potrebu za riboflavinom. Vjerovatno da
je to posljedica dugotrajne biohemijske adaptacije izazvane
treningom. Postoje nagovjetaji da trening poveava zadravanje
vitamina B2 u skeletnim miiima.

5.1.3. Niacin (nikotinska kiselina)

Dnevna doza 20 mg. Nalazi se u jetri, mravom mesu,
itaricama, leguminozama (pasulj, graak, soivo), moe da se
sintetie u organizmu iz triptofana. Ulazi u sastav dehidrogenaze i
dehidrogenaze H koenzima.
Deficit je pelagra (lezije u koi i sluzokoi digestivnog trakta,
nervni i mentalni poremeaji). Hipervitaminoza se manifestuje
naglim crvenilom, vruinom i pecakanjem po vratu, licu i akama.
U jednom eksperimentu nije naen znaajni uticaj davanja
akutnih doza niacina (75 mg dnevno) na izdrljivost. Davanje
megadoza (300 mg do jedan gr dnevno) izazvalo je smanjenje
slobodnih masnih kiselina u plazmi usjed inhibicije mobilizacije. To bi
moglo da dovede do zamora u radu tipa izdrljivosti, jer se miini
glikogen vie troi.
5.1.4. Piridoksin (B6)
Dnevna doza je dva mgr. Nalazi se u mesu, povru, cerealijama.
Koenzim piridoksal-fosfat uestvuje u metabolizmu aminokiselina
kao transaminaze, kao i dekarboksilaze aminokiselina. Deficit izaziva
razdraljivost, konvulzije, miine trzaje, dermatitis oko oiju, kamen
u bubregu. Hipervitaminoza je nepoznata.
Pretpostavlja se da bi fiziki aktivne osobe mogle da imaju
labilne rezervoare vitamina B6 iz kojih bi se on redistribuisao tada,
kada su poveane potrebe za njim. U plazmi su naene poveane
koncentracije piridoksal 5-fosfata odmah poslije treninga na duge
staze. Slino je zapaeno i za vitamine C i E.
Ovi rezultati su dobijeni na ne tako dobro treniranim osobama, u
laboratoriji, a nedostaju podaci za ene, olimpijske i druge vrhunske
sportiste. U drugom ispitivanju na 10 dobro treniranih dobrovoljaca
koji su tokom 30 dana uzimali 30 mg kg-1 alfaketoglutarat piridoksin
kompleksa, naeno je poveanje maksimalne aerobne moi za 6% i
smanjenje akumulacije laktata poslije kratkotrajnog hipermaksimalnog
treninga. Istraivai smatraju da ovaj kompleks stimulie aerobni
metabolizam vjerovatno poveanjem protoka redukujuih ekvivalenata
preko mitohondrijalne membrane.

5.1.5. Pantotenska kiselina

Dnevna doza je 5-10 mg. iroko je rasprostranjen u hrani. Ulazi
u sastav koenzim A. Deficit izaziva zamor, poremeaj spavanja,
oteenje koordinacije. Hipervitaminoza je nepoznata. Davanje ovog
vitamina u mega dozama nema uticaja na radni kapacitet ovjeka.
5.1.6. Cijanokobalamin (B12)
Dnevna doza je 0,003 mg. Nalazi se u mesu, jetri, jajima,
mlijenim proizvodima (nema ga u biljnoj hrani). Uestvuje u
metabolizmu nukleinskih kiselina, u hematopoezi, kao i u
funkcionisanju nervnog sistema i drugih tkiva. Neophodan je takoe
za rast i razvoj cijelog organizma. Deficit izaziva pernicioznu
anemiju, neuroloke poremeaje, poremeaje metabolizma i
poremeaje u rastu i razvoju cijelog organizma. Hipervitaminoza
nepoznata. Davanjem megadoza B12 nijesu naene nikakve promjene
u fizikoj radnoj sposobnosti ovjeka.
5.1.7. Folna kiselina
Dnevna doza iznosi 0,4 mg. Nalazi se u leguminozama, povru,
produktima od punog zrna itarica. Ona je koenzim u metabolizmu
nukleinskih
i
aminokiselina.
Deficit
izaziva
anemiju,
gastrointestinalne poremaeje i prolive. Hipervitaminoza je
nepoznata. Nijesu vrena kontrolisana ispitivanja davanjem folne
kiseline na radnu sposobnost.
5.1.8. Biotin
Dnevna doza je 0,15-0,30 mg. Nalazi se u leguminozama,
povru i mesu. Ulazi u sastav koenzima koji uestvuju u sintezi masti
i glikogena i metabolizmu aminokiselina. Deficit izaziva zamor,
depresiju, muku, dermatitis, bolove u miiima. Hipervitaminoza nije
poznata. Nijesu vrena kontrolisana ispitivanja uticaja biotina na
radnu sposobnost.
U jednom eksperimentu davane su hipodoze vitamina B
kompleksa (0,008 mg Bi, 0,013 mg B2, 0,1 mg nikotinske kiseline) pri
prometu energije od 4,2 MJ dnevno. Poslije tri nedjelje ovakvog
tretmana, zapaeno je smanjenje izdrljivosti, koordinacije i miine

sile, poveanje frekvencije srca u miru i pri submaksimalnom naporu u

odnosu na kontrolu, kao i slabljenje vida i sluha. Kad su poslije
zavrenog eksperimenta ispitanici poeli da uzimaju normalne doze
ovih vitamina, svi simptomi i znaci su se vrlo brzo povukli.
U drugom ispitivanju davano je 35% od preporuene doze
vitamine B kompleksa tokom 10 nedjelja. Poslije druge nedjelje
zapaeno je smanjenje \/O2max za 20% i anaerobnog praga za 16%.
Kad su tokom dvije nedjelje poslije toga davane vee, ali ne fizioloke
doze B kompleksa, rezultati su se popravili, ali nijesu dostigli poetni
status. Smatra se da je to uzrokovano inhibicijom tiamin zavisnog
kompleksa piruvat dehidrogenaze. Naeno je takoe da megadoze
vitamina B kompleksa (90-600 mg dnevno) smanjuju zamor zbog svoje
uloge u oksidativnom metabolizmu i poveavaju senzorno-motornu
kontrolu.
5.1.9. Askorbinska kiselina (vitamin C)
Dnevna doza iznosi 40-60 mg dnevno. Nalazi se u vou (limun,
pomoranda, jagode) i zelenom povru. Termolabilan je, tako da se
ve pri temperaturi od 50C razgrauje. Ima ulogu u odravanju
intercelularne supstance rskavice i krvnih sudova, dentina kostiju,
uestvuje u sintezi kolagena, adrenalina i glikokortikoida, u
metabolikim reakcijama aminokiselina i u otpornosti organizma
protiv infekcija. Deficit izaziva pojavu skorbuta (degeneracija koe,
zuba, krvnih sudova, krvavljenja u koi i sluzokoama desni i
drugim epitelnim tkivima). Hipervitaminoza je relativno nepoznata.
U nekim eksperimentima kad je davano 1 g vitamina C dnevno
tokom 5 dana naeno je poboljanje mehanike efikasnosti do 10%, kao
i poboljanje rezultata PWC 170 testa, ali nijesu naena poboljanja
VO2max. Smatra se da vitamin C ima uticaja na uvanje miinog
glikogena.

5.2. Liposolubilni vitamini

5.2.1. Vitamin A
Dnevna doza je 1 mg. Nalazi se u argarepi i drugom povru,
mlijeku, siru i buteru i jetri nekih riba. Sastavni je dio rodopsina u

receptorima za vid, tapiima u mrenjai oka, uestvuje u

odravanju epitelnih tkiva, i u sintezi mukopolisaharida. Deficit
izaziva kseroftalmiju (oroavanje ronjae) i nono sljepilo (kokoje
sljepilo), kao i trajno sljepilo. Kod djece se javlja zaostajanje u rastu, a
mogu da nastanu i letalne posljedice. Hipervitaminoza izaziva
glavobolju, povraanje, Ijutenje koe, gubitak apetita, oteenja na
kostima.
5.2.2. Vitamin D
Dnevna doza iznosi 0,01 mg. Nalazi se u ribljem ulju, jajima,
mlijenim proizvodima. I sunanje koe izaziva pojavu vitamina D u
organizmu.
Pod dejstvom sunevih zraka provitamini ve prisutni u koi
prelaze u vitamin D2 i D3. Vitamin D3 je glavni regulator metabolizma
kalcijuma i fosfora u kostima i zubima. On pomae rast i razvoj
kostiju i poveava apsorpciju kalcijuma iz digestivnog trakta.
Nedostatak kod djece izaziva rahitis, a kod odraslih osteomalaciju.
Hipervitaminoza
izaziva
hiperkalcemiju,
hiperkalcinuriju,
nefrokalcinozu i deformacije kostiju.

5.2.3. Vitamin E
Dnevne doze su 15 mg. Nalazi se u sjemenu biljnih ulja,
zelenom zeljastom povru, zelenoj salati i kikirikiju. Vitamin E utie
na protok elektrona u respiratornom lancu ime se poboljava
efikasnost oksidativnih procesa. Pored toga djeluje kao stabilizator
membranoznih struktura u elijama, spreavajui oksidaciju
polunezasienih masnih kiselina u njima. U deficitu vitamina E
dolazi do autooksidacije esencijalnih masnih kiselina i stvaranja
peroksida. Zbog toga nastaju degenerativne promjene u bubrezima,
jetri, distrofija i gubitak skeletnih miia, atrofija testisa sa sterilitetom
u mukarca i promjene u gravidnoj materici sa spontanim pobaajem.
Takoe se javlja anemija u prerano roene djece. Megadoze vitamina
E mogu da smanje autooksidaciju masnih kiselina u miiima. Kod
treniranih na izdrljivost naene su poveane vrijednosti vitamina E
u mitohondrijama miia.

Isptivanja vrena na velikim visinama, davanjem velikih koliina

vitamina E, pokazala su da poboljava VO2max i zatitno djeluje na
elijske membrane.
5.2.4. Vitamin K
Dnevna doza je 0,03 mg. Nalazi se u sjemenu uljarica, zelenom
zeljastom povru, masnom mesu, vou, mlijenim produktima, a
sintetie ga i crijevna flora. Aktivira faktore koagulacije II, VII, IX i X,
gama-karboksilacijom glutaminske kiseline karboksilie proteine u
bubrezima i kostima. Nedostatak kod novoroenadi izaziva bolest
krvavljenja; kod odraslih izaziva poremeaje koagulacije krvi i
krvavljenja u digestivnom traktu. Ovi poremeaji se mogu izazvati
uzimanjem antibiotika i antikoagulantnih sredstava na bazi
kumarina. Hipervitaminoza nije poznata. Sintetiki oblici u velikim
dozama mogu da izazovu uticu, hemolitiku anemiju i oteenja
jetre. S obzirom na toksinost u megadozama, nijesu vrena
ispitivanja dejstva vitamina A, D i K na radnu sposobnost ovjeka.
*

Na osnovu svega moglo bi se zakljuiti da osobama koje su na

dobro uravnoteenoj ishrani dodatno uzimanje vitamina nee znatno
da pobolja fiziku radnu sposobnost. Meutim, kod sportova u
kojima se unosi mnogo energetskih materija, preteno ugljenih
hidrata (vie od 21 MJ dnevno), ne moe da se unese dovoljno
vitamina hranom, jer su ugljeni hidrati siromani vitaminima
naroito B kompleksa i C vitaminom. Stoga je potrebno da se dodaju
vitamini pored hrane. S druge strane, kad je unos energije manji od
4,2 MJ dnevno, takoe se unosi manje vitamina, pa je potrebno da se
dodatno uzimaju.
Ako se vitamini daju u megadozama mogu da se izazovu
nepovoljne posljedice. Kad je enzimski sistem u ijoj aktivnosti
uestvuje odreeni vitamin zasien, viak vitamina moe samo da
kodi. Na primjer, megadoze vitamina C mogu da poveaju nivo
mokrane kiseline u serumu i izazovu pojavu gihta u osoba koje
imaju predispoziciju za ovu bolest. U osoba s deficitom gvoa,
vitamin C u megadozama moe da razgradi vitamin B12 i tako

izazove anemiju, a takoe iritira crijeva, a moe da izazove kamen u

bubregu.
Vjeruje se da megadoze vitamina B6 mogu da otete jetru, a
vitamin E izaziva glavobolju, zamor, zamuuje vid, hipoglikemiju i
muninu. Prema tome, treba biti oprezan s davanjem megadoza
vitamina.

Reference
Bjelica, D.: Sportski trening i antropomotorike sposobnosti fudbalera
petnaestogodinjaka kontinentalne regije u Crnoj Gori, Sport Mont,
Podgorica, 2005/5
Bjelica, D.: Oporavak sportista (1), Pobjedin sport, Podgorica, 10.2.2005. str.
15.
Bjelica, D.: Razvoj tjelesnih sposobnosti mladih fudbalera mediteranske
regije u Crnoj Gori uticajem sportskog treninga,Sport Mont,
Podgorica, 2005/6-7. (Prvi kongres CSA, Kotor 2005.).
Bjelica,D.: Sistematizacija sportskih disciplina i sportski trening, Crnogorska
sportska akademija, Podgorica, 2005.
Bjorntorp, P. (1991): Inportance of fat as support nutrient for energy:
metabolism of athlets. J. Sports Sci., 9:71.
Bonen, A., McDermott, J.C., Hubter, C. A. (1989): Carbohydrate metabolism
in skeletal muscle: an update of current concepts. Int. J. Sports Med.,
10:385.
Brotherhood, J. R. (1984): Nutrition and sports performance. Sports med.,
1:350.
Coyle, A. F. (1991): Timing and method of increased carbohydrate intake to
cope with heavy training, competition and recovery. J. Sport Sci., 9:29.
Feling, P., Wahren, J.: Interelationship betwen amino a and carbohydrate
metabolism during exercise: the glucose-alamine cycle. In Pernov, B.,
Saltin, A. (eds), Muscle metabolism during Exercise. Plenum Press,
New York-London, 1971.
Fox, E. L, Mathews, D. K. (1981): The Physio!ogical Basis of Physical
education and Athletics, 3rd edition. HWR International Editions,
Philadelphia.
Hargreaves, M. (1990): Carbohydrates and exercise. J. Sports Sci.9:17.
Hochechka, P. W. (1985): Fuels and pathways as designed systems for
support of muscle work. J, exp. Biol., 115:149.

Jakovljev, N.: Biohemija sporta. Partizan, Beograd, 1979.

Lemon, P. W. R. (1991): Effect of exercise on protein requirements. J. Sport
Sci., 9:53.
Martin, W. D., Mayes, P. A., Rodweil, V. M., Granner, D. K.: Harperov
pregled biohemije. Savrijemena administracija, Beograd, 1986.
McArdle, W. D., Katch, F. I., Katch, V. L. (1981): Exercise Physiology. Lea &
Febiger, Philadeiphia.
Murray, R. (1987): The effects of consuming carbohydrate-electolyte
beverages on gastric emptying and fluid absorption during and
following exercise. Sports Med., 4:322.
Van der Beek, E. J. (1991): Vitamin supplementation and physical exercise
performance. J. Sports Sci., 9:77.
VanderBeek, E. J. (1985): Vitamins and endurence training. Food for running
or fadish claims. Sports Med., 2:175.
Viru, A. (1987): Metabolism of structural proteins during exercise. Sports
med., 4:95.
Volkov, N.I., Bjelica, D., Radunovi, G.: Bioenergetski problemi-vrhunskih
dostignua u sportu, Sport Mont, Podgorica, 2005/5.
Volkov, N.I., Bjelica, D., Radunovi, G.: Bioenergetski kriterijumi
izdrljivosti sportista, Sport Mont, Podgorica, 2005/6-7. (Prvi
kongres CSA, Kotor 2005.).

XVI POGLAVLJE
IV poglavlja: Dijagnostika
treniranosti sportista FratriSudarov

dr Franja Fratri
dr Nenad Sudarov

DIJAGNOSTIKA
TRENIRANOSTI
SPORTISTA

POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT

NOVI SAD
2009.

Naziv knjige:
Dijagnostika treniranosti sportista
Autori:
Dr NENAD SUDAROV
Dijagnostiki centar Pokrajinskog zavoda za sport
Dr FRANJA FRATRI
Redovni profesor Fakulteta za usluni biznis Univerziteta "EDUCONS" u Sremskoj
Kamenici. Predava na Fakultetu za menadment u sportu Univerziteta "Alfa" u
Beogradu i teajevima za struno osposobljavanje u organizaciji Pokrajinskog
zavoda za sport
Recenzenti:
Red. prof. dr NIKOLA GRUJI, Dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u
Novom Sadu
Doc. dr IGOR JUKI, Dekan Kineziolokog fakulteta Sveuilita u Zagrebu
Izdava:
Pokrajinski zavod za sport - Novi Sad
Za izdavaa:
Nenad Sudarov, Direktor
Lektor:
Jelena Kovaevi - Sudarov, prof.
Priprema za tampu i naslovna strana:
Nenad Sudarov
Goran Glamoi
tampa:
Alfa graf-Petrovaradin
Tira:
500 primeraka
CIP
,
796.01 (079)
, ;
Dijagnostika treniranosti sportista / Sudarov Nenad, Fratri Franja. Novi Sad:
Pokrajinski zavod za sport, 2009 (Petrovaradin: Alfagraf). 272 str.: ilustr.; 25cm
Tira 500.
ISBN 978-86-811146-08-01
a) Sport Testovi Sportski trening
COBISS.SR ID 22222222222

Utvrivanje stanja treniranosti sportaa nezaobilazan je i naroito

vaan postupak u sustavu sportske pripreme. Osim toga, dijagnostika je
uvijek prvi korak u transformacijskim postupcima za sva podruja
primijenjene kineziologije (sport, sportska rekreacija, kineziterapija i
kinezioloka edukacija). Mijenjanje sportaevih obiljeja najvei je izazov
sportskih strunjaka i znanstvenika, a promjene je nemogue kontrolirati bez
naprednih dijagnostikih postupaka. U knjizi ''Dijagnostika treniranosti
sportista'' autori su na uvjerljiv i sistematian nain potencijalnom itatelju
predstavili vanost i strukturu sportske dijagnostike.
Struktura ove korisne knjige ima jasnu nit i obrauje sve znaajne
segmente dijagnostike u sportu. Naroito je pozitivno i vano to autori ve
od prvih reenica naglaavaju multidisciplinarni karakter sportske
dijagnostike. Taj zadatak, zbog nunosti kompetencija iz razliitih dodirnih
podruja sportskih znanosti, nikada nije zahvalan i jednostavan. Ipak, autori
su u ovom djelu pokazali kako kompetentno i jednostavno vladaju sutinom
razliitih dijagnostikih procedura.
Posebna vrijednost ove knjige je u rasponu informacija koje seu od
jednostavnih tehnikih uputa za provedbu testova do sutinskih objanjenja
logike dijagnostikih procedura. Time je ovaj uradak pokrio svoje dvije
osnovne svrhe. Prva se odnosi na praktinu primjenjivost informacija datih u
knjizi, a druga na dubinsko razumijevanje sloenosti procjenjivanja
sportaevih karakteristika. Stoga se ova knjiga moe preporuiti i sportskim
trenerima svih razina, ali i studentima strunih i znanstvenih studija.
Kako je podruje kineziologije i sportskih znanosti podlono stalnim
promjenama i unapreenjima, iznimno e vaan zadatak autorima biti da u
buduem vremenu svakih nekoliko godina osuvremenjuju svoje djelo.
Novim ili proirenim izdanjima e osigurati trajnost i bezvremenski karakter
svoje knjige. To za sigurno nee biti lagan zadatak, ali poznavajui
strunost, energiju i motivaciju autora, ne sumnjam da e u tome uspjeti.
Osim toga, autoritet njihovih dosadanjih ostvarenja i prisutnosti u sportskoj
znanosti i praksi ve sada daju ovoj knjizi poseban ton.

Van. prof. dr Igor Juki

Dekan Kineziolokog fakulteta
Sveuilita u Zagrebu

Sadraj
Poglavlje

Uvod
Multidisciplinarni pristup u dijagnostici
stanja treniranosti

Dijagnostike tehnike

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole

trenanog procesa

25

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti za

dijagnostiku sportista

47

Procena osnovnih ventilacijskih funkcija

79

Osnovni biohemijski pokazatelji za procenu

stanja treniranosti

89

Ergometrija u proceni stanja treniranosti

127

Motoriki testovi u dijagnostici

159

Monitoring srane frekvence u dijagnostici

stanja treniranosti

199

10

Pretreniranost

213

11

Psihodijagnostika u sportu

223

12

Metabolike vrednosti, merne jedinice i

metabolike jednaine

231

Literatura
Spisak slika, tabela i grafikona
Renik pojmova
O autorima

239
249
253
263

Uvod

auni interes za problem odreivanja,

praenja i kontrole stepena treniranosti
sportista se razvio u jedinstven integralan
multidisciplinaran sistem koji je napustio
jednostavnu kompilacijsku osnovu i prerastao u
specifinu naunu disciplinu, sa intenzivnim
razvojem samosvojne metodologije. Ta nauna
disciplina se naziva dijagnostika treniranosti
sportista, koja je zbog svoje fenomenoloke
prirode, vie od ostalih naunih disciplina,
saturirana vetinom, umetnou i intuicijom, jer
naalost niz bitnih informacija za procenu stanja
treniranosti sportista (posebno iz domena linosti
sportiste), nije mogue objektivno meriti.
Aplikativnost
morfoloke,
funkcionalne
i
psihosocijalne dijagnostike u trenanoj tehnologiji
je toliko ogromna i specifina, da je na dananjem
nivou razvoja poprimila autohtonost i autentinost
u sportu, koja ne postoji u odvojenim-navedenim
naunim oblastima. Tumaenje pokazatelja ukupne
treniranosti sportiste nije mogue samo
parcijalnim poznavanjem odreenih antropolokih
karakteristika, nego ono zahteva poznavanje
karaktera njihovih meusobnih viestrukih
interakcija i relacija u dinamikom procesu
adaptacije, usmerene u cilju podizanja visoke
tolerancije na trenana optereenja. U tu svrhu je
neophodno primeniti specifinu metodologiju,
odreene merne instrumente i postupke, kao i
metode obrade podataka. Ovim e se utvrditi
znaaj dobijenih rezultata i njihova neposredna
povezanost sa ciljanim stepenom treniranosti i
sportskim rezultatom. Danas naune i strune
institucije u svetu raspolau kadrovima, opremom i

znanjem koji su potrebni za ovakav proces

ekspertize stanja treniranosti sportista, za
pruanje pomoi, saveta i preporuka
trenerima i sportistima. Vrhunski sport sa
pravom, i sa sve veim zahtevima, oekuje od
istraivanja znaajne priloge za unapreenje
trenane prakse i sistema sportske pripreme.
Sportsko-nauna
savetovanja
(sportski
dijagnostiko-prognostiki centri) su iz tog
razloga izuzetno bitni za trenere, ali i druge
kadrove koji su ukljueni u proces pripreme
vrhunskih sportista. Struni kadrovi, kao i
tehnologija i metodologija u ovakvim
sportsko
naunim
dijagnostikoprognostikim i edukativnim centrima,
moraju biti sposobni i specijalizovani za
visoku ekspertizu kompletnog dijagnostikog
materijala (donoenje objektivne dijaganoze
o stanju treniranosti). Dalji vii i sloeniji
proces, predstavlja postavljanje ciljeva i
zadataka trenanog procesa u programiranju
upravljakih aktivnosti, a sve u cilju
podizanja nivoa treniranosti sportista. Jedino
stalna dijagnostika aktuelnog stanja osobina,
sposobnosti i karakteristika sadranih u
jednaini specifikacije sporta (od kojih i
zavisi
sportski
rezulatat),
omoguuje
optimizaciju trenanog procesa i postizanje
planiranog sportskog rezultata.
Autori
Iskustvo nije ono to Vam se dogaa.
To je ono to inite sa onim to Vam se
dogaa.
Olulos Haksli

POGLAVLJE 1
MULTIDISCIPLINARNI PRISTUP U
DIJAGNOSTICI STANJA
TRENIRANOSTI

Kada bi instinkt mogao da govori, onda bismo saznali tajnu ivota.

Anri Bergson (1859-1941)

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 2

Kljuni termini
----------------------------------------Multidisciplinarnost u dijagnostici

ijagnostika u sportu za predmet merenja ima sportistu,

metodoloki gledano izuzetno sloenu dinamiku strukturu sa
isto tako sloenim antropolokim karakteristikama, kao
elementima te strukture. ovek (sportista) funkcionie kao celina u
celoj svojoj sloenosti interakcijskih odnosa izmeu antropolokih
karakteristika, to predstavlja izrazito velik problem prilikom
dijagnostikovanja njegovog stanja, kao elje da se na osnovu procene
takvog stanja prognozira neko naredno eljeno stanje. Svaki test, koji
se pri dijagnostici koristi, predstavlja istovremeno i pokazatelj
integralne funkcije. Na taj nain se moe lako upasti u zamku
jednostranog zakljuivanja o trenutnom stanju treniranosti.
Multidisciplinarnost u dijagnostici

Kako se objektivni pokazatelji nisu mogli dobiti samo

jednostavnim parcijalnim merenjem odreene antropoloke
karakteristike, a zatim prostom kompilacijom donositi zakljuci,
savremena nauka u sportskom treningu je snano razvila
interdisciplinarni kibernetiki pristup u dijagnostici sportista koji je
otkrio znaajne kinezioloke dimenzije (kao uzronike odreenih
stanja sportiste). Ovakvim pristupom je omogueno formiranje
kibernetikih (hijerarhijskih) sisteme, tj. modela regulativnih
mehanizama koji su odgovorni za aktiviranje onih procesa
(podsistema) od kojih zavisi uspenost u trenanim i takmiarskim
aktivnostima. Upravo pri merenju ovih procesa postoje velike
potekoe, jer zahtevaju sloenu dijagnostiku aparaturu, koja treba da
bude u stanju da registruje istovremeno velik broj parametra, ije
precizno tumaenje moe da pokae ukupnu treniranost sportiste.

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 3

Ovakva ocena ukupne treniranosti sportiste nije mogua bez sastavnih

delova dijagnostikih postupaka u koje spadaju:
- Antropometrija (preko koje se dobijaju direktne i izvedene
somatometrijske veliine, koje se koriste u analizi i
tumaenju rezultata merenje ostalih antropolokih
dimenzija).

Slika 1. Postupak antropometrijskog merenja

Funkcionalna dijagnostika u sportu obuhvata iroko podruje

(od registrovanja tzv. optih funkcionalnih sposobnosti u
rutinskoj laboratorijskoj sportsko-medicinskoj praksi, preko
dubljeg uvida u pojedine fizioloke i biohemijske procese do
istraivanja i merenja na sportskim terenima - situacionim
uslovima). Ova poslednja, zahvaljujui napretku tehnologije,
moe da prui dragocene podatke o specifinim fiziolokim i
biohemijskim reakcijama koje se odvijaju u toku trenane i
takmiarske aktivnosti).

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 4

Slika 2. Procena maksimalne potronje kiseonika direktnom metodom

Biomehanika dijagnostika (ima poseban znaaj usled uticaja

na modelovanje efikasnijih programa motorikog uenja i na
mere za poveanje stanja tehniko-taktikih znanja).
Podrazumeva ne samo kinetike, kinematike i
elektromiografske pokazatelje sportske lokomocije nego i
kompletnu analizu tehniko-taktikog elementa kao i
sportske grane u celini. Smisao biomehanike dijagnostike je
prikupljanje relevantnih kvantitativnih i kvalitativnih
parametara sportske tehnike, koja e omoguiti definisanje
stepena ili nivoa tehnike pripreme, modelovanja tehnike i
korekciju tehnike pripreme sportista).

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 5

Slika 3. Biomehanika analiza kretanja

Motorika dijagnostika (prua dragocene podatke o nivou i

karakteru razvijenosti bazinih i specifinih motorikih
sposobnosti na koje je trenani proces direktno usmeren.
Raspored i doziranje trenanih operatora nije mogue
optimalno odrediti bez dijagnostikovanog stanja motorikih
sposobnosti na poetku odreenog trenanog ciklusa).

Slika 4. Sardent test

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 6

Psihodijagnostika (zauzima vano mesto prilikom

utvrivanja stanja treniranosti sportiste. Ovo se posebno
odnosi na ponaanje sportiste u specifinim trenanim i
takmiarskim uslovima, koje nije mogue precizno opisati
ukoliko se ne utvrde osnovne karakteristike linosti i
kognitivne dimenzije sportiste u interakciji sa trenutnim
okruenjem, tj. socijalnom situacijom).

Slika 5. Savremeni sistem za psihodijagnostiku CRD (Kompleks reakciometar

Drenovac)

Svaki od ovih podsistema u dijagnostici treniranosti sportista

mora da bude u funkciji celovitog sagledavanja stanja sportiste, to
podrazumeva primenu interdisciplinarnih postupaka za dijagnostiku
svakog tog podsistema. Ovo znai, da za ocenu stanja treniranosti
nema znaaja npr. prepoznavanje karakteristika ponaanja sportiste
bez istovremene ocene njegove funkcionalne sposobnosti, a sve to
zajedno bez ocene motorikih sposobnosti u meuzavisnosti od
tehniko-taktikih znanja i umenja. Zato je potrebno istai:
''Autentinost dijagnostike treniranosti sportista lei u samosvojnosti
metodologije, problema i predmeta prouavanja proisteklog iz
interdisciplinarnog pristupa, koji istina jo nije doiveo svoj puni
zamah''.
Dominantne sposobnosti kod sportista su rezultat kompleksa
veeg broja faktora u integralnom odnosu. Na narednoj tabeli su
prikazani neki od tih faktora.

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 7

Tabela 1. Faktori sportske sposobnosti

GENETSKE
PREDISPOZICIJE
-----------------------------------NIZ KARAKTERISTIKA I
SPOSOBNOSTI
(MORFOLOGIJA,
KARDIORESPIRATORNI
SISTEM, MIINI SISTEM,
METABOLIZAM,
ADAPTACIJA I DR.)

TRENING
--------------------------------OPTIMALNA
TRENANA
TEHNOLOGIJA,
OPTIMALNI RAZVOJ,
KONTROLA I
PRAENJE GENETSKIH
PREDISPOZICIJA

ZDRAVSTVENI
STATUS
---------------------------BOLESTI
POVREDE
DIJETA
LEKOVI

STAROST
INTEGRATOR DIMENZIJA
MOTORIKIH
FIZIOLOKIH
PSIHOLOKIH
BIOMEHANIKIH
VRHUNSKE SPORTSKE SPOSOBNOSTI

Saetak

Dijagnostika u sportu za predmet merenja ima sportistu

(metodoloki gledano), kao izuzetno sloenu dinamiku strukturu sa
isto tako sloenim antropolokim karakteristikama, kao elementima te
strukture. ovek (sportista) funkcionie kao celina u celoj svojoj
sloenosti interakcijskih odnosa izmeu antropolokih karakteristika,
to predstavlja izrazitno velik problem prilikom dijagnostikovanja
njegovog stanja, kao i kada se eli na osnovu procene takvog stanja
prognozirati neko naredno eljeno stanje. Svaki test koji se pri
dijagnostici koristi predstavlja istovremeno i pokazatelj integralne
funkcije, i na taj nan moe biti vrlo lako zamka u jednostranom
zakljuivanju o stanju treniranosti.
Ovakva ocena ukupne treniranosti sportiste nije mogua bez
sastavnih delova dijagnostikih postupaka u koje spadaju: dijagnostika
motorikih sposobnosti, antropometrija, funkcionalna dijagnostika,
biomehanika dijagnostika i psihodijagnostika.
Svaki od ovih podsistema u dijagnostici treniranosti sportista
mora da bude u funkciji celovitog sagledavanja stanja sportiste, to

Multidisciplinarni pristup u dijagnostici stanja treniranosti sportista 8

podrazumeva primenu interdisciplinarnih postupaka za dijagnostiku

svakog tog podsistema. Generalni zakljuak je: Za ocenu stanja
treniranosti nema znaaja npr. prepoznavanje karakteristika ponaanja
sportiste bez istovremene ocene njegove funkcionalne sposobnosti, a
sve to zajedno bez ocene motorikih sposobnosti u meuzavisnosti od
tehniko-taktikih znanja i umenja. Dominantne sposobnosti kod
sportista, rezultat su kompleksa veeg broja faktora u integralnom
odnosu.

POGLAVLJE 2
DIJAGNOSTIKE TEHNIKE

Ako hoe da spozna proli uzrok, sagledaj sadanju posledicu. Ako

hoe da sazna buduu posledicu, sagledaj sadanji uzrok.
indikan

Dijagnostike tehnike 10

Kljuni termini
----------------------------------------Testiranje
Standardizovani testovi
Metrijske karakteristike testova:
- Valjanost / validnost
- Pouzdanost / relijabilnost
- Homogenost
- Reprezentativnost
- Objektivnost
- Osetljivost / diskriminativnost
Nestandardizovani testovi
Principi i uslovi testiranja

anas postoje brojne specifine tehnike za dijagnostiku

aktuelnog stanja treniranosti sportiste koje su se razvile kroz
naune discipline: antropometrije, kineziometrije, sportske
metrologije, psihometrije i sociometrije. Sve te tehnike preivljavaju
stalnu modifikaciju, zahvaljujui stalnim prouavanjem i
proveravanjem tanosti merenja, instrumentalizacije mernih tehnika,
metrijskih karakteristika mernih instrumenata, uslova i organizacije
merenja kao i odreivanjem i smanjivanjem greaka merenja. Kako su
problemi u dijagnostici treniranosti sportista uvek multidisciplinarni i
meu
zavisni,
ogromna
je
potreba
za
iznalaenjem
multidimenzionalnih mernih instrumenata u kojima e na najbolji
mogui nain biti kombinovane tehnike za procenu morfolokog,
psiholokog, sociolokog i motorikog statusa, kao i tehnike za
procenu funkcionalnih sposobnosti. Upravo takve optimalne sinteze
tehnika u cilju detekcije specifinih reakcija sportiste, ine sutinu
posebne grupe dijagnostikih tehnika, koje se mogu nazvati tehnikama
sportske dijagnostike.
Ovde nee biti posebno analizirane i opisivane sve brojne
specifine tehnike (skaliranje, sociometrija, anketiranje, intervjuisanje,

Dijagnostike tehnike 11

posmatranje itd.), ve e se akcenat dati tehnici testiranja, kao

najpolivalentnijoj tehnici (kroz koju su proete i sve ostale tehnike
koje ine sastavni deo testiranja sportista). Ceo proces
dijagnosticiranja treniranosti sportista u svakodnevnoj praksi se naziva
testiranje. Testiranje se koristi kao izuzetno irok pojam. Ako
spomenemo da je trening stalni eksperiment (ogled) koji neprekidno
traje i nikada se nee zavriti, onda je i on test. Test je i sportsko
takmienje. Kada treba da ocenimo neku antropoloku karakteristiku
iz jednaine specifikacije, moramo primeniti merni instrument, tj. test.
U kompletnom antropolokom prostoru sportista tragamo za
specifinom baterijom testova i logino je da primenjujui te testove,
mi vrimo testiranje. O specifinosti i tehnici testiranja bie rei u
sledeem poglavlju.
U dijagnostici treniranosti sportista se koriste tehnike iz
prostora: medicine, biologije, fiziologije, biohemije, psihologije,
pedagogije, sociologije, fizike, biofizike, biomehanike, statike i
kinematike. Primena tih tehnika ne sme biti njihova prosta kompilacija
(na taj nain neemo uspeno oceniti sveukupnu treniranost sportiste,
ve se njihovom sintezom mora doi do autentinog postupka u
dijagnostici sportista). Osnovnu originalnost u ovome predstavlja
logika osnova i nain tumaenja rezultata (to zahteva izuzetno
poznavanje trenanog procesa).

Testiranje
Testiranje predstavlja primenu testa (ogleda, probe) kao
instrumenta tehnike testiranja u odreenim kontrolisanim uslovima, na
osnovu kojeg se nastoje dobiti to objektivniji pokazatelji o stanju
treniranosti sportiste. Ukratko, testovi slue da bi se ustanovilo
objektivno stanje neke funkcije ili tano odreene mere koju elimo
proveriti. Kada se za odreeni zajedniki predmet (fenomen, oblast,
funkciju) koristi vei broj testova, onda se oni nazivaju baterija
testova. Da bi se merni instrument proglasio testom on mora da bude
podvrgnut proveri i da zadovoljava odreene metrijske karakteristike.
Detaljan opis metrijskih karakteristika testova spada u domen
metodologije istraivanja, a za potrebe ovog poglavlja iznee se samo
najvanije osnove karakteristika merenja. Proveravanje metrijskih

Dijagnostike tehnike 12

karakteristika mernog instrumenta obavlja se statistikim postupcima

koji su u ovom sliaju irelevantni. Osnovne metrijske karakteristike
koje mora da zadovolji merni instrument da bi se proglasio testom su:
- Valjanost ili validnost - daje odgovor na pitanje: Da li test
meri ono to se eli izmeriti, tj. da li test meri onu
antropoloku karakteristiku koju zaista treba da meri?
Utvruje se faktorskom analizom i zato se ova metrijska
karakteristika testa naziva faktorska ili dijagnostika
valjanost. Njen osnovni cilj je da se utvrdi pravi predmet
merenja, tj. da se sazna koja se antropoloka karakteristika
stvarno meri i pomou kojeg testa. Potrebno je putem
primene kompletne faktorske analize odrediti bateriju testova
(mernih instrumenata) za procenu nekih hipotetskih latentnih
dimenzija i utvrdi njihovu valjanost.
Analiza valjanosti merenja u sportu je tzv. prognostika
(prediktivna) valjanost, koja ima za cilj da se na osnovu
rezultata u testu moe predvideti (prognozirati) uspeh
sportiste u nekoj sportskoj grani i disciplini. Postupak je
takav da se rezultati dobijeni procenom uspenosti bavljenja
nekim sportom, dovedu u vezu sa rezultatima koji su
dobijeni merenjem sportista kod kojih se eli ispitati
prognostika vrednost. To znai da se ti rezultati koreliraju, a
vrednosti korelacije odreuju prognostiku valjanost.
-

Pouzdanost (relijabilnost) - daje odgovor na pitanje: Da li

test uvek meri ono to treba da meri, tj. koliko se moemo
osloniti na rezultate koji su merenjem dobijeni?.
Pouzdanost se utvruje korelacijom vie rezultata dobijenih
primenom istog mernog instrumenta od strane istog merioca,
merenjem istih ispitanika, pod istim uslovima. Visoka
korelacija, tj. pouzdanost se dobija kada su rezultati vrlo
slini ili gotovo isti. Iako je ovo veoma vana karakteristika,
postoji velik problem koji se odnosi na to da se u sportu esto
deava da ne postoji mogunost ponovnog merenja istog
sportiste, pod istim uslovima vie puta, zbog toga to
intervali izmeu testiranju traju od 3 do 6 meseci. Pri tom
sportisti dobro upoznaju test i pretrpe znatnu transformaciju
svojih sposobnosti, to sve zajedno znatno menja situaciju

Dijagnostike tehnike 13

(pa se ne moe koristiti najee primenjivana metoda "testretest"). Sa ovom mernom karakteristikom povezana su jo
dva postupka: homogenost i reprezentativnost.
-

Homogenost daje odgovor na pitanje, u kojoj meri su

elementi merenja meusobno slino povezani.

Reprezentativnost predstavlja sinonim za pouzdanost nekog

merenja.

Objektivnost - daje odgovor na pitanje: Da li su rezultati

primenjenog mernog instrumenta, od strane razliitih
merilaca, isti ili vrlo slini? Dobija se izraunavanjem
korelacije izmeu rezultata merilaca. Uzima se da ta
korelacija treba da iznosi preko .90.
U sportu ima estih sluajeva da podaci nisu dovoljno
objektivni (npr. u sportskim igrama, borilakim vetinama,
ritmiko-sportskoj gimnastici i dr.) i tada je potrebno
postojanje vie ocenjivaa (sudija - 7, 9 ili 11) koji vre
procenu da bi se objektivnost merenja poveala.

Osetljivost (diskriminativnost) - daje odgovor na pitanje: Da

li merni instrument moe da uoi male razlike u onome to se
meri ili u kojoj meri se u procesu merenja mogu razlikovati
sportisti, po onome to treba da se meri? Varijabilitet
predstavlja direktni pokazatelj diskriminativnosti. Onaj test
iji je varijabilitet vei, on je ujedno i diskriminativniji.
Standardna devijacija i koeficijent varijabilnosti su mere
varijabilnosti. Smatra se da standardna devijacija, kod dobrog
testa treba da iznosi 1/3 aritmetike sredine, tj. 1/6 vrednosti
raspona rezultata tog merenja. U savremenom sportu, zbog
merenja rezultata u stotim i hiljaditim delovima sekunde,
postoji potreba za sve veom diskriminativnou. Takoe,
osetljivost mora biti izuzetno visoka za testove koji se
primenjuju na vrhunskim sportistima u odreenoj sportskoj
disciplini, koji imaju vrlo sline visoko razvijene
sposobnosti. Iz ovog razloga postavlja se vano praktino
pitanje: Na koji nain se moe poveati diskriminativnost

Dijagnostike tehnike 14

testa? Osnovni nain je da se povea ili smanji broj zadataka

u testu (ne sa poveanjem tekih ili vrlo lakih zadataka), ve
tako da se test sastoji od vie zadataka srednje teine. Mora
se voditi rauna o relevantnoj teini zadatka.
Tabela 2. Meusobno poreenje laboratorijskog i terenskog naina testiranja
Karakteristika
Mesto izvoenja

Vreme izvoenja
Specifinost testiranja
Standarizacija uslova
testiranja
Vrsta merne opreme
Doziranje optereenja
Trajanje testiranja

Terenski testovi

Laboratorijski testovi

Mogunost izvoenja na sportskom

terenu (+)
Mogunost izvoenja veine testova
u sportskoj dvorani i na otvorenom
terenu (+)
Promenjive podloge i tereni (-)
U odabranom terminu (+/-)
U okviru trenanog procesa (samog
treninga) (+)
Specifini situacioni uslovi (+)
Nestandardizovani
promenjivi
vremenski uslovi (vlaga, vazduni
pritisak, temperatura) (-)
U velikom broju sluajeva nije
mogue koristiti sofisticiranu mernu
opremu (-)
Varijabilno doziranje (tempo) (+/-)
Zavisi od vrste i broja testova
Baterija testova (testira cela ekipa jedan dan) (+/-)

Izvoenje testova iskljuivo u laboratoriji (+/)

Uvek su isti uslovi, podloge na kojim se
izvodi testiranja (+)
U odabranom terminu za testiranje (+/-)
Nespecifini laboratorijski uslovi (+/-)
Standardizovani vremenski uslovi (vlaga,
vazduni pritisak, temperatura) (-)
Mogunost korienja sofisticirane merne
opreme (+)
Precizno doziranje uz pomo ergometra (+)
Zavisi od vrste i broja testova
Baterija testova (testira cela ekipa - dva dana)
(+/-)

Tehnika greka merenja (TGM)

Pri merenju neke karakteristike izuzetno je vana preciznost
merenja, tj. da tehnika greka bude svedena na minimum. Kolika je
greka u tehnici merenja odreene karakteristike moemo izraunati
kada prethodno dva puta izmerimo svaku karakteristiku, kod identine
grupe ispitanika. Ovim putem dobijemo dve serije podataka
(prikazano u tabeli 2).
Tehnika greka merenja se rauna po formuli:
TGM=di/2n,
Izrauna se koren iz kvadrirane sume razlika rezultata prvog i drugog
merenja, podeljno sa dvostrukim brojem ispitanika. Ovim putem smo
dobili apsolutnu TGM-a.

Dijagnostike tehnike 15

Procentna greka izmeu dve aritmetike sredine originalnih podataka

(relativna TGM-a) je iz praktinih razloga jo znaajnija za
uporeivanje. Rauna se po sledeoj formuli:
%TGM=((TGM / (AS1 + AS2) / 2) x 100
AS1 - aritmetika sredina prve serije merenja;
AS2 - aritmetika sredina druge serije merenja
Primer: U tabeli su prikazane dve serije merenja konog nabora na
triceps-u kod 20 ispitanika i kvadrirane razlike oba merenja. Treba
izraunati apsolutnu i relativnu greku merenja.
Tabela 3. Tehnika greka merenja na primeru konog nabora nadlaktice
Ispitanici X1 serije
X2 serije X1 - X2
d
1.
9.9
9.8
0.1
0.01
2.
5.5
5.3
0.2
0.04
3.
20.2
19.2
1.0
1.00
4.
11.1
11.5
-0.4
0.16
5.
29.2
29.2
0.0
0.00
6.
20.0
20.3
-0.3
0.09
7.
20.2
19.2
1.0
1.00
8.
27.2
26.8
0.4
0.16
9.
14.1
14.5
-0.4
0.16
10.
8.1
7.9
0.2
0.04
11.
11.1
11.5
-0.4
0.16
12.
13.7
13.1
0.6
0.36
13.
31.8
32.7
-0.9
0.81
14.
16.6
16.3
0.3
0.09
15.
5.2
5.3
-0.1
0.01
16.
12.5
12.1
0.4
0.16
17.
28.1
27.5
0.6
0.36
18.
11.4
12.2
-0.8
0.64
19.
8.6
8.4
0.2
0.04
20.
5.2
5.2
0.0
0.00

Izraunavanje:
N = 20
AS1 = aritmetika sredina prve serije merenja X1 = 15.485

Dijagnostike tehnike 16

AS2 = aritmetika sredina druge serije merenja X2 = 15.400

Suma d=5.29
TGM = (5.29 / 40)
= 0.36 mm
%TGM = ((TGM / (AS1 + AS2) / 2) x 100
= 0.36 / 15.4425 x 100
= 2.3 %
Tehnika greka merenja od 0.36mm, izmeu dve serije merenja, je
manja od 5%. Moe se konstatovati da je koni nabor na nadlaktici
vrlo precizno izmeren, jer greka nije statistiki znaajna.
Napomena: Osnovne pojmove iz statistike, kao to su: srednja vrednost,
standardna devijacija, standardna greka aritmetike sredine, varijansa, raspon,
razlika i dr, (a koji su bitni u dijagnostikim procedurama) italac moe nai u
odreenim knjigama statistike (jer to prevazilazi predmet ove knjige).

U sportsko-trenanoj praksi esti su primeri primene mnotva

nestandardizovanih testova, tj. onih kojima nisu utvrene metrijske
karakteristike. Ovo svakako ne znai automatsku greku i tetu, jer se
esto pokazalo da i takvi nestandardizovani testovi konstruisani od
strane iskusnih strunjaka, veoma podiu kvalitet trenanog procesa.
Svakako da ako se pree u drugu krajnost, pa se olako neto proglasi
za merni instrument bez prethodne provere njegovih metrijskih
karakteristika, pone koristiti u strunoj literaturi i prihvati u praksi,
dolazi do velikih sloenih sistematskih greaka i zabluda. Ovde se
govori samo o testovima ija je validnost, relijabilnost, objektivnost i
diskriminativnost proverena i zadovoljavajua, tj. govorimo o
standardizovanim testovima.
Svi testovi koji se navode u ovoj knjizi slue kako u
dijagnostike, tako i u prognostike svrhe. Ovo govori da cilj primene
testova (testiranja) nije samo saznanje aktuelnog stanja sportiste
(dijagnoza), nego ono to je daleko bitnije - predvianje (prognoza,
predikcija) mogunosti (veliine, smera i intenziteta) promene
(transformacije) ka eljenom stanju.

Dijagnostike tehnike 17

Neophodni uslovi za uspenu dijagnostiku stanja treniranosti

sportista
Efikasni test program sportista u osnovi podrazumeva:
- Da sposobnosti, osobine i karakteristike koje se testiraju
predstavljaju relevantne faktore za dati sport,
- Da selektovani testovi budu validni i relijabilni,
- Da test protokoli budu za odreeni sport specifini (koliko je
to mogue),
- Da protokol testa bude strogo kontrolisan,
- Da test bude ponavljan u regularnim vremenskim
intervalima,
- Da rezultati testa budu interpretirani treneru i sportisti
direktno.

Indikacije i izbor testa

Svaki merni instrument kome su utvrene zadovoljavajue
metrijske karakteristike (posebno validnost), indikovan je za
dijagnostiku onoga to meri. Osnovni kriterijum pri odabiranju testa je
njegova indikacija, tj. ono za ta je test namenjen. Izbor testa mora biti
takav da omoguuje interpretaciju sa preporukom za dalje aktivnosti u
procesu treninga, kao orijentacija za dobar program. Test mora biti
indikovan za reavanje eljenog problema (kao to su: dijagnostika
stanja treniranosti i predikcija eljenog stanja) koji mogu da se
observiraju na vie naina. Iz ovoga je jasno da testovi za dijagnostiku
treniranosti sportista moraju biti usmereni ka otkrivanju uzroka
odreenih manifestacija, a ne samo registrovanje izlaza. Adekvatno
odabran test procenjuje latentni fenomen, ija redovna kontrola
predstavlja osnovni uslov za upravljanje procesom transformacije
eljene manifestacije. Ako se za procenu eksplozivne snage donjih
ekstremiteta (latentna motorika sposobnost) koristi test ''Skok u dalj
iz mesta'' (manifestacija - pojavni oblik motorike) i izrazi u duini
skoka, onda zaista registrujemo samo parametar manifestacije (nikako
uzrok). Postavlja se pitanje: ta zapravo merimo i da li neto uopte
procenjujemo? Meutim, kada kretnom zadataku (skok u dalj iz
mesta) pored parametra kvantiteta dodamo i kvalitet, tj. regulativne i
fizioloke mehanizme, onda moemo dobiti odgovor za opravdanost

Dijagnostike tehnike 18

njegove primene u konkretnom sluaju. Skrivene sposobnosti

predstavljaju sutinu u dijagnostici treniranosti sportista i otkrivanje
tih tzv. latentnih dimenzija, zahteva visoko validan merni instrument.
ak i egzaktni funkcionalni parametri su sami po sebi vrlo sloeni i
integralni. Na njih u razliitoj meri utiu psihosocioloki faktori i
obrnuto (tako da je pri postavljanju dijagnoze potrebna velika
opreznost). Izbor testa zavisi i od varijabilnosti pojave koja se ispituje.
Znamo da je npr. preciznost, vrlo varijabilna sposobnost. Zato se
koriste testovi kompozitnog tipa (kada se isti motoriki zadatak - test,
ponovi vie puta) kako bi se preciznije odredila njihova pouzdanost.
Pored ovoga, izbor testa zavisi od specifinosti uzorka ispitanika
(sportista) - kategorije, uzrasta i pola. Jedan isti test se ne moe isto
primeniti na razliitom uzorku ispitanika. Primena takvog adekvatnog
testa (posebno njegove modifikacije) predstavlja izuzetno sloen i
struan posao, od kojeg direktno zavisi tanost dijagnoze. Pri izboru
adekvatnog testa treba voditi rauna o razlogu i potrebi, zbog koga se
testiranje vri. Iz tog razloga se mora uzeti u obzir gotovo sve do sada
reeno, kako priroda istraivanog problema tako i karakteristike
ispitanika, uslove u kojima se test izvodi....
Zahvaljujui razvoju moderne tehnologije u dijagnostici
treniranosti sportista se sve vie primenjuju situacioni testovi, iji
rezultati daju najinformativnije i najobjektivnije podatke za dijagnozu,
a isto tako i najaplikativnije podatke za praksu. Situacione testove
predstavljaju odreeni zadaci koji su najsliniji ili gotovo isti kao i
takmiatski, a koji se obavljaju u takmiarskim i trenanim uslovima.
Izbor ovakvih testova se bazira na specifinostima odreene sportske
grane i discipline. Tehnologija i metodologija ovakvog testiranja je
specifina i zahteva visoko struan interdisciplinaran tim. U ekspanziji
je i prilagoavanje laboratorijskog testiranja situacijama koje vladaju
na sportskom terenu, zahvaljujui visoko specijalizovanim
trenaerima koji istovremeno registruju velik broj razliitih
parametara. Struktura kretnog zadatka u testu treba da odgovara
strukturi takmiarske aktivnosti, te postojei adekvatni trenaeri
olakavaju izbor i sprovoenje testa.

Osnovni principi i uslovi za testiranje

Dijagnostike tehnike 19

Test mora da omogui dobijanje osnovnih informativnih

parametara znaajnih u proceni nivoa treniranosti sportista, tj.
postavljanja tane i jasne dijagnoze. U okviru principa koji se tiu
prirode problema koji se eli istraiti, cilja koji se eli testiranjem
ostvariti, potreba zbog koje se testiranje vri, principa koji se odnose
na krakteristike sportista i sporta (kategorija, uzrast, pol, vrsta sporta),
izbor adekvatnog testa predstavlja osnovni princip i uslov za efikasnu
dijagnostiku.
Idealni test u dijagnostici treniranisti sportista treba da bude
dovoljno stresogen - provokativan, da izazove reakciju - pokrene
adaptacione mehanizme organizma, da omogui preciznu dijagnostiku
reakcije kao kriterijuma za ocenu stanja treniranosti, da bude visoko
standardizovan kako bi meusobno mogli da se uporeuju rezultati
dobijeni kod jednog sportiste, tj. da se vre uporeivanja sa drugim
sportistima i postojeim normama.
O prirodi, karakteru i promenama registrovanih parametara u
testu treba da se vodi protokol. Obino su to radni protokoli u toku
samog testa i tzv. izvetajni, koji se pravi nakon testiranja. Svaki
protokol mora da ima osnovne podatke za identifikovanje sportiste
(identifikacioni broj, ime i prezime, datum roenja, pol, sportski klub,
sportska disciplina, sta, najbolji rezultat, parametre koji se
registruju).
U principe testiranje spadaju i same radne faze testiranja. Za
velik broj testova sportisti moraju imati specifinu pripremu pre
samog izvoenja testa, kao i odreene aktivnosti nakon obavljenog
testa. U pripremu sportista spada njegova informisanost o svrsi
primene testa, o test protokolu (kako se test izvodi - sadraj) sportista
mora biti detaljno informisan, mora mu biti prikazane nain izvoenja
testa. Za veinu testova kao i za sam postupak testiranja, sportista daje
svoju pismenu saglasnost. Specifini uslovi za odreeni tip testiranja
se moraju navesti pri opisu svakog testa, jer spadaju u samu proceduru
testiranja i direktno utiu na rezultat testa, a time i postavljenu
dijagnozu. Svi parametri koji se pri testiranju registruju, moraju biti
kriterijumi i prediktori stanja treniranosti sportiste. Ako to nisu,
nemaju nikakvu dijagnostiku i prognostiku vrednost. Za kontrolu
treniranosti je od velikog znaaja registrovati one parametre, koji su
pod velikim uticajem trenanog procesa.

Dijagnostike tehnike 20

Saetak

Zahtev u savremenom sportu je velik broj asova treninga pri

emu sportisti ulau veliku koliinu energije. Pri ovome faktor nove
diferencijacije postaje kvalitet treninga. Svesni smo da bolje plasmane
postiu sportisti koji pametnije treniraju, kod kojih je proces razvoja
sportske forme bolje voen. Za kvalitetno upravljanje sportskom
formom potrebno je dobro poznavanje :
1. Individualnih karakteristika sportiste
2. Zakonitosti procesa treniranosti (teorije sportskog treninga).
Dijagnostika treniranosti sportista se ovde pojavljuje kao
neophodni pristup koji omoguuje prikupljanje podataka za optimalno
upravljanje stanjem treniranosti i sportskom formom.
Osnovni razlozi zbog kojih dijagnostika treniranosti mora biti
primenjena, su:
1. Utvrivanje stanja sportista. Pojam dijagnostike se danas
koristi u gotovo svim podrujima antropologije, meutim
ovaj pojam je posebno vezan za deo medicine koji se odnosi
na utvrivanje bolesti prema njihovim simptomima. U sportu
stanje zdravlja za pacijente sportiste predstavlja eljeno
stanje sportske forme, a referentne vrednosti su zahtevi
sporta ili sportske discipline. Simptomi predstavljaju
faktore rizika po zdravlje, a postavljena dijagnoza je
osnovno inicijalno stanje za odreivanje terapijeprogramskog sadraja i kompletnog trenanog procesa.
2. Povratne informacije. Nizom sukcesivnih sprovoenja
dijagnostike procedure kontroliemo uticaj sprovedenog
trenanog procesa putem komparacije sa prethodnim stanjem.
Dobijamo podatke o tome kakva je promena i da li je u
skladu sa planiranim i usmerenim trenanim procesom. Na taj
nain dobijamo informaciju o efikasnosti treninga, ali i o
eventualnim potrebnim korekcijama programa. Sve ovo

Dijagnostike tehnike 21

ostavlja znaajan efekat na samopouzdanje, veru i sigurnost

kod trenera i samog sportiste.
3. Edukacija trenera i sportista. Kvalitetano i jasano kritiki
analizirani i interpretirani rezultati omoguuju, kako
trenerima tako i sportistima, uvid u slabosti i njihovo
saniranje, sagledavanje specifinih zahteva sporta ili sportske
discipline, iznalaenje trenanih metoda i programiranje
optereenja za optimalni razvoj potrebnih sposobnosti. Isto
tako treneri izgrauju pouzdanije iskustvo u radu, a sportisti
saznavaju zato neto rade i kako se moe poveati
efikasnost.
Time
postaju
motivisaniji,
aktivniji,
konstruktivniji i sigurniji u formiranju sportske forme.
4. Prognoza sportskog potencijala. Baza podataka, dobijena za
odreeno due vreme dijagnostikovanja omoguuje analizu
uspenih sportista odreenog sporta ili sportske discipline i
na taj nain formiraju modelne karakteristike vrhunskog
sportiste. Takvi modeli nam slue kao osnova za
uporeivanje sa postojeim stanjem. Posebna korist ovakvih
modela je u mogunosti izrade selektivnih pristupa u
odreenom sportu. Ono to najvie nedostaje naem sportu je
upravo, tzv. TIP (eng. Talent Identification Program program identifikacije talenta), a on je direktna posledica
kvalitetno primenjene dijagnostike sportista tokom odreenog
vremenskog perioda.
Da bi informacije dobijene postupkom dijagnostike treniranosti imale
pravu vrednost, treba da se zadovolje odreeni kriterijumi:
- Kontrolisane varijable treba da budu primerene sportu. Za
kontrolu treniranosti sportista u odreenom sportu ili
sportskoj grani treba izabrati one testove koji imaju
najprediktivniju vrednost i ekonominost. Neemo kod npr.
dizaa tegova testirati njegov maksimalni aerobni potencijal,
jer on nije kriterijum uspenosti u dizanju tegova niti je
trening usmeren na razvoj ove sposobnosti.
- Izabrani testovi treba da budu valjani i pouzdani. Test mora
da bude tako konstruisan da meri zaista ono za ta je i

Dijagnostike tehnike 22

namenjen (valjanost testa) i da se ponovljenom primenom

istog testa dobiju isti podaci (pouzdanost testa). Pored ovoga,
test mora imati i mogunost da registruje i male promene
karakteristike sportista tokom trenanog procesa.
Protokol testiranja treba da bude to sliniji specifinostima
sporta. Primena terenskog testiranja ovde zauzima vodee
mesto s obzirom da se na taj nain smanjuje koliina
transfera informacija dobijenih laboratorijskim testiranjem.
Dananja tehnologija izrade instrumenata omoguuje njihovu
mobilnost, kao i telemetrijsko prikupljanje podataka. Kada je
re o laboratorijskom testiranju, treba teiti primeni onih
testova koji su to blii odreenoj sportskoj disciplini simulirati pokrete u odreenom sportu. Vesla e biti testiran
na veslakom ergometru, biciklista na bicikl-ergometru,
plivai na plivakom simulatoru, a atletiari i fudbaleri na
tredmilu.
Protokol testiranja treba da bude sveobuhvatan. ovek u
sportskim aktivnostima reaguje kao celoviti bie, a ne
parcijalno kao prost zbir njegovih analitikih delova
(fizioloki, morfoloki, psiholoki i dr.). Uvek je re o
specifinim kombinacijama velikog broja analitikih delova.
Dovoljno je rei da na rezultate u testiranju uvek deluju etiri
faktora: nasledne karakteristike, iskustvo, situacija u kojoj se
sportista nalazi i volja (vezano za motiv), a ne samo trenutni
fizioloki faktor.
Protokol testiranja treba da bude strogo kontrolisan. Ovo se
odnosi na standardizaciju postupka testiranja. Zagrevanje,
karakter optereenja trajnje optereenja i pauza,
temperatura i vlanost vazduha, procedura kalibrisanja
instrumenata. Ako sve ovo nije ispotovano, dobijaju se
razliiti rezultati.
Kontrolu treniranosti treba sprovoditi u odreenim
intervalima. Poto je osnovni zadatak dijagnostike
treniranosti praenje trenane efikasnosti, kontrole treba da
se sprovode u skladu sa razliitim fazama i etapama
trenanog procesa. Jednokratno testiranje kontrola nema
praktinu vrednost i predstavlja rasipanje novca i vremena.

Dijagnostike tehnike 23

Podaci traba da budu prezentirani treneru i sportisti

adekvatno. Dijagnostika treniranosti e ostvariti svoj cilj ako
rezultati budu saopteni trenerima i sportistima na nain da ih
oni razumeju. Jedino tako e oni moi biti aplikativni u
praksi. Mora se voditi rauna da pristup bude razliit, jer nisu
svi treneri i sportisti istog edukativnog nivoa.
Pristup ispitaniku treba da bude human. Ispitanike treba
upoznati sa procedurom testiranja i karakteristikama
ispitivanja i eventualnim rizicima. Tajnost podataka treba da
bude zagarantovana.
Autorova modifikacija teksta (Marinovi, 2002)

Dijagnostike tehnike 24

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 26

POGLAVLJE 3
DIJAGNOSTIKA U FUNKCIJI
SISTEMA KONTROLE TRENANOG
PROCESA

Dijagnostika je najmonije sredstvo kontrole i menadmenta trenane

tehnologije - ona je siguran i optimalan put ka cilju

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 27

Kljuni termini
----------------------------------------Kontrola trenanog procesa
Kontrola promene osobina i sposobnosti sportista
Analiza spoljanjih faktora
Strategija kontrole sportskog treninga
Dijagnostika u kontroli sportske tehnike (biomehanika dijagnostika)
Dijagnostika u kontroli snage
Dijagnostika u kontroli brzine
Dijagnostika u kontroli izdrljivosti
Ocena uspenosti procesa sportskog treninga

ontrolu i praenje procesa sportskog treninga mogue je

sagledati sa tri aspekta: kao kontrolu samog trenanotransformacionog procesa, kontrolu promena sposobnosti i
osobina sportiste i kroz kontrolu okruenja (parametara okruenja).

Kontrola trenanog procesa

Da bi lako kontrolisali trenani proces moraju nam biti poznati

njegov obim i ciklinost. Prvi stepen kontrole je izrada plana treninga.
U planu zapisujemo samo osnovne, bitne sistematizovane podatke koji
se mogu korisno upotrebiti. Zbog ovoga i govorimo o modelu
planiranog trenanog procesa. U ovom modelu moraju biti jasni
kriterijumi na osnovu kojih se odreuje tip treninga i ukupna koliina
rada. Ti kriterijumi moraju vaiti najmanje jednu takmiarsku sezonu.
U planu mora biti jasno naznaeno koji tip treninga (ili vie njih)
preovlauje u svakoj trenanoj jedinici (ciklusu) i izraunat ukupni
obim treninga za svaki mikro i mezociklus. Druga faza je beleenje
podataka o realizovanim treninzima, sreivanje podataka i unoenje u
model realizovanog treninga. Pred kraj mezociklusa vri se
uporeivanje oba modela i konstatuje da li postoje razlike. To je

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 28

mogue uraditi tako to podatke (parametre) uporeujemo

meusobno. Da bi ovim procesom moglo upravljati i da bi on bio
efikasan, pre same izrade plana za mezociklus, mora se
dijagnostikovanjem stanja sportiste utvrditi njegov nivo treniranosti i
na osnovu tih rezultata izvriti predikcija koliine i tipa treninga koji
e se sprovoditi. Ponovna dijagnostika na kraju mezociklusa daje nam
podatke o efikasnosti izvrenog trenanog procesa i novi uvid u stanje
treniranosti, pred poetak sledeeg mezociklusa.

Kontrola promena osobina i sposobnosti sportista

Vie puta je istaknuto da takmiarski rezultat u svakoj
sportskoj disciplini ne zavisi nikad od samo jednog inioca (faktora),
nego uvek od vie njih zajedno. Za kontrolu i praenje promena
sposobnosti i osobina sportiste, mora se najpre ustanoviti koji to
pokazatelji najbolje objanjavaju takmiarski uspeh, tj. rezultat u
odreenoj sportskoj disciplini. Prikupljanje podataka te vrste najee
nije posao trenera jer zahteva nauni pristup, te spada u domen
specijalizovanih sportskih laboratorija za testiranje sportista. Treneru
bi ovakve naune institucije trebale da prue korisne podatke. Ti
korisni podaci prestavljaju model kombinacije izabranih faktora koji u
najveoj meri opisuju takmiarsku efikasnost sportiste, a naziva se
model takmiarske efikasnosti. Ovaj model omoguuje treneru da na
osnovu rezultata uraenih testova oceni da li testovima
dijagnostikovane promene, znae i promenu takmiarske efikasnosti.
Iz tih razloga je neophodno da trener, neto sam a neto i u saradnji sa
odreenim ustanovama i strunjacima, realizuje odreena testiranja,
merenja i preglede sportista.
Da bi se mogle pratiti i procenjivati sposobnosti i osobine, testovi koje
sportisti obavljaju moraju biti standardizovani motoriki zadaci koje
on ponavlja u odreenim vremenskim intervalima. Najee i
najpravilnije je na kraju jednog mezociklusa. Osnovna funkcija
testiranja i uopte dijagnostike je da se ustanovi da li se dobijeni
rezultati menjaju. Uzrok promene se pripisuje treningu u odreenom
periodu. Ve je napomenuto da postoje vie vrsta testova koji se
koriste u sportu.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 29

Testovi maksimalnog optereenja, od kojih najefikasniji i

najinformativniji su oni, koji predstavljaju samo takmienje. Osnovne
razlike izmeu tih testova i testova maksimalnog optereenja na
nekim od aparatura u laboratorijama, je razlika u stepenu motivacije.
Za postizanje stvarnog maksimalnog napora potrebno je maksimalno
mobilisati kako fizike tako i psihike potencijale, koji se na
najefikasnij nain ispoljavaju jedino na takmienjima, manje na
testiranjima a najmanje na treningu. Zato rezultate testova
takmiarskog optereenja uporeujemo meusobno jedino ako su
izvedeni pod slinim uslovima. U vrhunskom sportu manje su efikasni
submaksimalni testovi, bilo kontinuiranog ili diskontinuiranog tipa, ali
mogu vrlo dobro posluiti s obzirom da se izvode po nekom unapred
defisanom standardizovanom protokolu. Testovi kontinuiranog
optereenja se koriste kada se eli utvrditi da li se poboljava
ekonominost nekog kretanja kao posledica treninga, ili kada elimo
dijagnostikovati trenutak pojave zamora na nekom stepenu
optereenja. Slino je i sa testovima diskontinuiranog optereenja.
Bitne zajednike karakteristike su da se akcenat stavlja na promenu
(manju ili veu) optereenja.
Laboratorijski i terenski testovi treba da se koriste
kombinovano, s obzirom na njihove prednosti i mane o kojima je se u
ovoj knjizi ve govori.

Analiza spoljanjih faktora

U osnovne spoljanje faktore bitne za kontrolu, upravljanje i

planiranje sporskog treninga ubrajamo: atmosferske i terenske uslove.
Analiza ovih uslova omoguava njihov najbolji izbor u cilju
specifine pripreme za takmienja. Trening u specifinim uslovima,
kao to je: hipoksija (nadmorska visina), vlanost, toplota, razliita
konfiguracija terena kakva e biti i na takmienju, izaziva posebne
trenane efekte koji koriste takmiarskoj efikasnosti sportiste. Treneru
moraju biti poznati osnovni adaptacioni efekti treninga u uslovima
niskog parcijalnog pritiska O2, velike spoljanje temperature,
vlanosti i drugih atmosferskih prilika, da bi mogao pratiti i
kontrolisati osnovne parametre koji su u tim uslovima najpodloniji
promenama, a bitno utiu na takmiarsku efikasnost. Poznavanje

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 30

konfiguracije terena je bitno u npr. bicikluzmu, triatlonu, alpskom

skijanju, kajaku na divljim vodama i dr. Bez toga je nemogue
postaviti optimalan i efikasan trening. O treningu na nadmorskim
visinama i u uslovima visoke temperature, e se govoriti detaljnije u
posebnom poglavlju ove knjige.

Strategija kontrole sportskog treninga

Osnovna karakteristika strategije kontrole sportskog treninga
jeste da diktira esta testiranja. Ona mora biti podreena osnovnom
cilju: promeni takmiarske efikasnosti sportiste. Ukoliko je plan
treninga vezan za mezociklus, onda je sasvim logino i pravilno da se
kontrola izvri u tom ciklusu. Trener tako dobije na kraju mezociklusa
podatke o trenutnim vrednostima na testovima i merenjima, kao
efektima sprovedenog treninga. Ovi rezultati omoguuju uporeivanje
sa rezultatima na kraju prethodnog mezociklusa i ocenu promena.
Ovakva ocena zajedno sa realizovanim treninzima predstavlja za
trenere polaznu taku za izradu plana za naredni (sledei) mezociklus.
Za realnu ocenu trenutnih mogunosti sportiste potrebno je pratiti vie
inilaca. Pri tome, trener mora znati kojima treba pripisati i posvetiti
veu, a kojima manju vanost. Utvrivanje te hijerarhije je zadatak
nauke u sportu (ona treba trenerima da ponudi razliite modele).
Takav pristup omoguava da se dobijeni rezultati testiranja unesu u
model sportske discipline kojoj pripadaju testovi i na taj nain da se
ustanovi teoretska takmiarska efikasnost sportiste. Na osnovu
promena rezultata testova trener moe ustanoviti vanost pojedinih
inioca (sposobnosti), koji uzrokuju dijagnostikovane promene. Takav
nain omoguava najvii stepen kontrole trenanog procesa.
Na alost, navedena strategija nije u skladu sa trenutnom
praksom i uverenjem brojnih trenera. esto se zagovaraju dve
pogrene strategije:
- Da je potrebno izmeriti vrednost samo onih inilaca kojima
se u tekuem ciklusu posveuje posebna panja i koji se
planiraju promeniti.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 31

Da je testiranje potrebno obaviti samo na poetku prvog

pripremnog perioda i nakon toga na poetku takmiarskog,
da bi se dijagnostikovao "napredak".
Ako se primeni ovakva strategija kontrole i dijagnostike, nema govora
o optimalnoj kontroli procesa sportskog treninga. U takvom sluaju,
pojedina merenja daju iskrivljenu (pogrenu) sliku stvarnog stanja
koje nas dovode do izvoenja pogrenih zakljuaka iz kojih proistiu
pogreno donete odluke, u fazi daljeg planiranja treninga.
-

Dijagnostika u kontroli sportske tehnike (biomehanika dijagnostika)

Jedna od karakteristika savremenog sporta jeste velika

dinamika tehnike pripreme sportista koja se moe radikalno
promeniti sa novim materijalima i tehnolokim dostignuima
sportskih rekvizita, sprava i opreme. U procesu tehnike pripreme
sportista neprekidno dolazi do interakcije izmeu tehnike, razvoja
motorikih sposobnosti i morfolokih karakteristika. Taj odnos je
dinamian i uvek je razliit obzirom na razliite etape biolokog
razvoja i trenanog procesa sportista. Dobro koncipirana
biomehanika dijagnostika danas mora da omogui kvantitativnu
analizu motorikih struktura, izbor i upotrebu najadekvatnijih
trenanih sredstava i metoda za individualno modelovanje tehnike
sportista. Modelovanje tehnike je kontinuirani proces i ima za cilj
optimizaciju kretanja uzimajui u obzir motorike sposobnosti
sportiste, njegove morfoloke karakteristike i parametre unutranje i
spoljanje fizikalne sredine.
Sportska tehnika se, u velikom broju sluaja, kontrolie putem
analize filmskih snimaka kretanja sportiste. Ona moe i treba da se
vri kako na treningu, tako i na takmienjima. Ree se koristi kontrola
tehnike preko posebnih vebi (struktura kretanja), iako ona moe biti
veoma dragocena ukoliko se primeni za posebnu namenu. Analiza
filmskih snimaka se vri zbog:
a) Posmatranja toka nekog kretanja koje trener i sportista
realizuju odmah posle izvedenog motornog zadatka. Ta
analiza se vri samo na osnovu pojedinih delova pokreta,
kako bi se otkrile greke i pokualo pronai reenje za
njihovo otklanjanje.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 32

b) Prostorno-vremenske analize pokreta ili kretanja za koje je

vano izabrati adekvatne poloaje kamera, kako bi se
ostvarile mogunosti da se kretanje kopleksno analizira i sa
to manjom mogunou greaka, koje su posledice
snimanja. Takva analiza omoguuje: detektovanje greaka
prilikom izvoenja kretanja, uporeivanje izvoenja nekog
kretanja kod razliito kvalitetnih sportista ili istog sportiste
u razliitim fazama pripreme, analizu pravovremenosti
izvoenja pokreta ili kretanja u celini (na osnovu proteklog
vremena), analizu visine, brzine i amlitude kretanja. U
nekim sluajevima je vanije posmatranje kretanja u celini
(npr. od zaleta do kraja - akrobatski elementi, skijaki
skokovi, atletski skokovi i dr.), a u nekim je znaajniji samo
odreen deo kretanja (npr. bacanje kugle, koplja i dr.)

Slika 6. Biomehanika analiza na primeru bicikliste

Kod analize tehnike nije dovoljno samo poznavati

najracionalniji nain kretanja tela ili njegovih pojedinih delova.
Znaajna je i sila kojom se izvode odreene kretnje, jer vea sila
doprinosi viim, brim i snanijim kretnjama. U tu svrhu se koriste
tenziometrijske platforme-senzori. One svojom elastinom
deformacijom, koju uzrokuju miini rad sportiste, menjaju otpor (ili
provodljivost). Otpor je srazmeran sili koja deluje, a mi na taj nain
merimo i beleimo ne samo najveu ostvarenu silu, ve i njen prirataj
u jedinici vremena. Tipian primer upotrebe tenziometrijske pltforme
je kod atletskih skokova (specijalno konstruisana kutije za skok

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 33

motkom). Uz pomo senzora moe se izmeriti sila kojom miii

sportiste savlauju masu razliitijih sprava. Tipia primer za to su:
analize sile na podlogu i na skiju u alpskom smuanju, sile u
tapovima kod skijakog tranja.... U prvom primeru, mogue je
saznati silu pritiska skijaa na skiju koja mora biti pravovremena i u
zavoju pravilno rasporeena, to omoguuje najmanje odklizavanje
skije. U drugom primeru, mogue je ustanoviti silu odgurivanja
rukama, njen znaaj u nekoj od tehnika na razliitim vrstama snega i
razliitim konfiguracijama terena.
Poseban aspekt analize tehnike je fizioloki (posebno neurofizioloki).
Pri ovoj analizi sportske tehnike obrauje se elektrofizioloka
aktivnost miia za vreme napora. To se dijagnostikuje
elektromiografom (EMG). Ovaj ureaj dijagnostikuje elektrine
biostruje miia za vreme kontrakcije. Saznanje o aktivnosti pojedinih
miia pri odreenom pokretu je od izuzetnog znaaja, jer se na taj
nain moe ustanoviti koji su miii za odreeni pokret
najangaovaniji i najodgovorniji. Elektrina aktivnost miia u
odreenim uslovima moe da pomogne u proceni miinog zamora.
Na taj nain se stvaraju uslovi za odabir najefikasnijih vebi za
odreene miie, miine grupe i odreen tip motorike sposobnosti.
Uz pomo analize EMG signala moe se ustanoviti u kojoj se meri
miii relaksiraju. Vrlo esto je usavravanje tehnike nekog pokreta
povezano sa smanjenjem aktivnosti miia, uz istu silu. Za vreme
maksimalnog napora se povea i sila kontrakcije tog miia. Ovaj
metod, kao i druga biomehanika merenja se ne upotrebljava samo
kod analize tehnike, nego i kod analize svih antropomotorikih
sposobnosti.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 34

Slika 7. Primena EMG u dijagnostici

Osnovni ciljevi biomehanike dijagnostike:

- Optimizacija tehnike i time poboljanje takmiarskog
rezultata,
- Identifikacija i analiza greaka u tehnici i uklanjanje
njihovog uzroka,
- Preventiva povreda,
- Konstruisanje novih metoda za dijagnostiku tehnike
pripremljenosti sportiste,
- Razvoj novih tehnologija za praenje tehnike
pripremljenosti
sportiste
(kinematika,
kinetika,
elektromiografija, tenzometrija, izokinetika),
- Razvoj softwerske opreme za merenje kinematikih,
kinetikih, elektromiografskih parametara,
- Izrada protokola merenja i servisiranja informacija
kompetentnim trenerima,
- Kontrola tehnike vrhunskih sportista u fazi neposredne
pripreme za najvanija takmienja,
- Izrada ekspertnih kriterijuma za selekciju mladih sportista na
osnovu biomehanike dijagnostike,
- Uee domaih i stranih eksperata u podruju biomehanike
dijagnostike i biomehanikog modelovanja treninga.
I ako u sportu najvei znaaj ima sistemski pristup, tj.
sagledavanja funkcija organizma u celini, kada je re o biomehanici
moramo znati da nije mogue izmeriti itav kinematiki i kinetiki
prostor i parametre tog prostora. Ukupna fizikalna okolina veoma je

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 35

kompleksna i komplikovana. Tu egzistiraju brojne interakcije izmeu

biolokih sistema i mehanikih principa. Iz tog razloga ovoj
problematici mora pristupiti parcijalno i sa onom tehnologijom koja
nam je u tom trenutku na raspolaganju. Ovde je neophodan analitiki
pristup jer je sama biomehanika kao nauka, analitikog karaktera.
O osnovnim metodama biomehanike dijagnostike tehnike
pripremeljenosti sportista ve je bilo rei. Potrebno je jo jednom
istai da su to:
- Kinematika
- Kinetika
- Elektromiografija (EMG)
- Izokinetika.
Kinematika je metoda koja se bazira na registraciji pokreta
pomou visokofrekventnih videokamera u trodimenzionalnom
prostoru (ARIEL Ariel Dynamics Inc., USA). Ovom metodom se
moe precizno utvrditi kretanje odreenih segmenata tela, centralnog
teita tela, razliita segmentarna ubrzanja, vektorske brzine
centralnog teita tela, kako u laboratorijskim tako i u takmiarskim
uslovima.
Kinetika je metoda kojom se dijagnostikuju sile koje se
pojavljuju pri odreenim kretnim strukturama pomou mernih listia
(Strain Guages), ali pomou piezokristalnih mernih instrumenata.
Najee se upotrebljavaju tenziometrijske platforme (Force
Platform) za merenje sile reakcije podloge u horizontalnom (X),
vertikalnom (Y) i lateralnom (Z) smeru.
Elektromiografija (EMG) je metoda za detekciju i registraciju
bioelektrine aktivnosti miia pri izvoenju specifine kretne
strukture. Ona omoguuje prijem informacija o funkciji delovanja
odreenih miia i miinih grupa. Za tu svrhu se upotrebljavaju
povrinske elektrode koje su povezane sa 6 do 8 kanala. Postoje
stacionirani (prostor je ogranien dizanje tegova, vertikalni skokovi)
i telemetrijski elektromiografski sistemi (u realnim sportskim
situacijama sprint, veslanje, skijanje, biciklizam).
Izokinetika je metoda merenja miine sile u uslovima
koncentrinih i ekscentrinih miinih kontrakcija na specijalnom
izokinetikom dinamometru. Izokinetika se upotrebljava kao:
dijagnostika metoda, metoda treninga i metoda rehabilitacije. Vebe

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 36

se izvode razliitim brzinama (sporo, srednje i brzo). Ova metoda

omoguuje definisanje maksimalne sile u zavisnosti od ugla izmeu
segmenata (koleno), odnos sile izmeu agonista i antagonista (donje
ekstremitete: m. quadriceps m. biceps femoris).

Slika 8. Izokinetiki dinamometar PrimaDOC (EASYTECH - Italija)

Savremena biomehanika sporta je ne sumnjivo produkt visokih

tehnologija i ekspertnih znanja iz matematike, raunarstva,
biokibernetike, kineziologije, mehanike, funkcionalne anatomije,
fiziologije i drugih naunih grana.

Dijagnostika u kontroli snage

Snagu u procesu sportskog treninga dijagnostifikujemo preko

iste aparature kao i kod tehnike, samo je razlika u sadraju i cilju
kontrole. Kako se trening snage izvodi uz pomo dodatnog tereta ili
otpora, potrebno je poznavati masu tereta, njegovu putanju i brzinu
prilikom pokreta (prilikom savladavanja otpora njegovu veliinu).
Zbog toga se danas u sprave za vebanje ugrauju senzori za
registrovanje sile i kretanja. Kod treninga snage moe se ustanoviti sa
kolikom silom pojedini miii ili miine grupe deluju na teret, koliko
je izvoenje jednog pokreta ili vie uzastopnih pokreta brzo i sa
kolikom amplitudom i frekvencom. Na osnovu svega ovoga mogue
je izraunati ukupno izvren rad i snagu u odreenim sekvencama
pokreta. Savremena tehnologija omoguava uporeda prikaz sile,

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 37

brzine i putanje pokreta. Na taj nain se moe videti efekat vebanja,

mogu uporediti vebe meusobno ili izvoenje iste vebe kod
razliitih sportista, moe se dijagnostikovati pojavu zamora (ako se
prilikom registrovanja pomenutih parametara doda jo i merenje
EMG). Ovim putem se moe preciznije dijagnostikovati napredak u
treningu. Prilikom poveaja maksimalne snage, zbog poveanja broja
aktivnih motorikih jedinica, povea se i amplituda EMG signala. Kod
vebe snage koja traje bar jedan minut (pri dovoljnom broju
ponavljanja) mogue je izmeriti potronju kiseonika i na taj nain
preko izraunate ukupne potronje energije, ustanoviti aerobni i
anaerobni deo.
Na alost, u sportskoj praksi jo uvek nije uobiajena upotreba
opisanih metoda i aparatura. Odreenim testovima je mogue izmeriti
najvei teret koji sportista moe podii predvienim pokretom (polu
ili duboki uanj, ben pres i sl.), to se naziva maksimalna snaga. U
tu svrhu se koristi test-protokol progresivnog poveanja optereenja.
Na ovaj nain teret koji se jo moe podii, oznaava se kao
maksimalna snaga. Tipian primer testa maksimalne snage je
podizanje tereta iz poluunja. Sportista uradi 1-2 ponavljanja sa
olimpijskom ipkom, na koju postupno dodaje sve vei teret.
Kod merenja najvee izometrijske snage (sile), potrebno je koristiti
dinamometar i tano definisati poloaj u zglobu. Dinamometar
registruje silu kod najvee svesne kontrakcije miia. Pored najvee
sile, vaan parametar je i brzina njenog prirasta. U cilju toga se
posmatra vremenski period od poetka kontrakcije do njene
maksimalne vrednosti. Ukoliko je takav nain testiranja dovoljno
standardizovan, analiza pomenutog vremenskog perioda daje
informaciju o brzini kontrakcije. Veoma je informativan test kada se
primenom kratkotrajnog elektrinog impulsa nadri odreena grupa
skeletnih miia, a na dinamometru se posmatra vremenski period
prirataja sile izometrijske miine kontrakcije. Prilikom promene
frekvence elektrinih impulsa postie se vea sila miine kontrakcije,
a time i vea brzina kontrakcije i dekontrakcije. Ako se ovaj test izvri
u standardizovanim uslovima, tada se mogu ustanoviti efekti treninga
na posmatrane inioce u odreenom trenanom periodu.
Sa stanovita sporta, testiranja dinamikih kontrakcija je od
posebnog znaaja. Bitno je poznavati brzinu, amplitudu i silu
kontrakcije. Upotrebom izokinetikih dinamometara mogue je

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 38

unapred podesiti brzinu vrenja pokreta. Tu brzinu nije mogue

nadmaiti tokom vebanja. Pri tome, dinamometar belei silu
kontrakcije za datu brzinu, koja se podeava u odnosu na ciljeve
testiranja. Primer za to je testiranja u kojem odreujemo mo
ekscentrine i koncentrine kontrakcije (najee kombinovane
pliometrijske kontrakcije su skokovi i poskoci). Merni instrumenti su
dinamometrijska ploa i elektromiograf. Za potrebe merenja u sportu,
vano je trajanje vremena leta nakon odraza i/ili trajanja samog
odraza.

Slika 9. Skokovi na dinamometrijskoj ploi uz primenu EMG

Specifinost testiranja ekscentrinih i pliometrijskih

kontrakcija je u tome to sportista saskae sa unapred odreenih visina
na dinamometrijsku plou, a odmah nakon toga usledi faza odskoka u
vis. Merenjem sile i EMG moemo ustanoviti kakav je prirast moi
odreene vrste miine kontrakcije, tj. uspenost odreenog tipa
miine kontrakcije koji se iskazuje u svrsishodnom korienju
elastine energije uz elastinu deformaciju elastinih miinih
struktura (u fazi koncentrine kontrakcije elastinost se delimino
transformie u kinetiku energiju). Uporeivanjem vremenskih,
dinamometrijskih i elektromiografskih karakteristika skoka u vis
(Bosco test) iz poluunja ili uz pomo saskoka, moemo oceniti
uspenost iskoriavanja elastine energije.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 39

Kontrola i dijagnostika izdrljivosti u snazi moe se vriti na

osnovu tri razliite vrste miine kontrakcije:
1. Kontrola i dijagnostika izdrljivosti izometrijske kontrakcije
Kod ove vrste kontrakcije obino se meri vreme kontrakcije
koju sportista proizvede uz konstantnu silu na dinamometru. Trenutak
kada on ne moe vie delovati propisanom silom, oznaava se kao
ocena izdrljivosti. Drugi aspekt kontrole predstavlja zadatak kada
sportista odreeno vreme deluje na dinamometar, sa to veom silom.
U ovom primeru je nagib smanjenja sile kontrakcije u zavisnosti od
njenog trajanja, ono to predstavlja ocenu izdrljivosti. U oba primera
preporuljivo je meriti i elektrinu aktivnost miia (EMG). Podaci te
vrste pokazuju na koji nain je promena sile kontrakcije povezana sa
aktivnou miia.

Slika 10. Procena elektrine aktivnosti miia (EMG)

U pojednostavljenom modelu su prikazani neuralni i energetski

procesi od kojih zavisi miina sposobnost snaga kontrakcije i
izdrljivost.

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 40

Tabela 4. Nervne i energetske komponente odgovorne za miinu sposobnost

NEURALNE KOMPONENTE
ENERGETSKE KOMPONENTE (ATP)
---------------------------------------------------------Regrutovanje motorikih jedinica
Anaerobne
Aerobne
(broj miinih vlakana)
CP alaktatne
Oksidativne
Frekvenca impulsa
Glikolitike-laktatne
uz prisustvo O2
Sinhronizacija i koordinacija itd.
EFEKAT MIIA-OUTPUT MEHANIKA EFIKASNOST
RAD, SNAGA, MO

2. Kontrola i dijagnostika izdrljivosti izokonetike kontrakcije

Kod ove vrste kontrakcije potrebno je pored sile kontrakcije
pri unapred odreenoj brzini, meriti i frekvencu kretanja. Ocenjivanje
izdrljivosti moe se vriti na vie naina:
- Kod odreivanja brzine i broja ponavljanja meri se: amplituda,
vreme, frekvenca ponavljanja i sila kojom se mii kontrahuje.
Vremenski period u kojem mereni parametri pokazuju
postepeno smanjivanje sile i/ili ak amplitude kontrakcije,
koristi se za procenu zamora i izdrljivosti.
- Kod odreene brzine i trajanja meri se broj ponavljanja i sila
kontrakcije. Ocenjivanje izdrljivosti i zamora vri se kao i u
prethodnom primeru.
- Kod odreene brzine, frekvence pokreta i sile kontrakcije meri
se trajanje i/ili broj ponavljanja koje sportista moe ostvariti.
3. Kontrola i dijagnostika izdrljivosti dinamike kontrakcije
Ova kontrola je najvanija u sportskoj praksi. Najee koriene
sprave prilikom kontrole su: olimpijske ipke za dizanje tegova na
koju se postavljaju slobodni tegovi odreene teine, zavisno od
primenjenog test protokola. Kod ovog naina testiranja, kontrolu
je mogue izvoditi kao merenje broja ponavljanja odreenog
optereenja pri definisanom zadatku (propisna tehnika) i frekvence
ponavljanja. Kod upotrebe trenaera nain kontrole je broj
ponavljanja. Kada se radi po stanicama, izdrljivost se procenjuje
na osnovu: broja preenih stanica, broja ponavljanja na svim

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 41

stanicama zajedno i/ili trajanja rada uz uslov da sportista potuje

propisana pravila (pravilnost vebanja).
Dijagnostika u kontroli brzine

U treningu koji je usmeren na poveanje brzine, sve vie se

koriste sloena tehnika pomagala. U savremenom svakodnevnom
trenanom procesu i testiranju sportista neophodna je upotreba
najrazliitijih mernih instrumenata, kao to su: fotoelije, filmske i
videokamere. To vai za sve sportove u kojima je od primarnog
znaaja brzina i pravilna tehnika izvoenja. Dodatna pomona
aparatura koja moe pomoi pri boljoj oceni razlika izmeu kvalitetno
razliitih sportista, tj. efekata treninga kod istog sportiste je
tenziometar (omoguuje merenje sile odraza i elektrine aktivnosti
optereenog miia). Postavljanje odreenih tenziometrijskih ploa
(npr. na atletsku stazu i u kutiju za motku, upotreba viekanalnih
elektromiografa sa beinim prenosom signala sa sportiste na
prijemnik i dr.

Slika 11. Primene videokamera u sportskoj dijagnostici

U atletskom sprintu (i u drugim sportovima) signali dobijeni

preko pomenute aparature omoguuju analizu startnog ubrzanja,
brzine na distancama, kod slaloma i veleslaloma - fazu najvee brzine
kod vonje kroz kapije i sl. U pomenutim primerima senzori za silu su
ugraeni u: startne blokove, skijake cipele, vezove i skije, a elektrode

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 42

su postavljene na odgovarajua mesta - najoptereenije miie. U

vrhunskom treningu vie ne bi trebalo postavljati pitanje kada
upotrebljavati odreene sprave i aparature, jer je evidentna stalna
potreba za kontinuiranim praenjem (vie parametara istovremeno).
Problem predstavlja odabir najboljeg testa, jer je mogunosti mnogo.
Osnovni princip je da se testiranje to vie priblii uslovima koji
vladaju u takmiarskim uslovima, a pri tom je cilj prati ta se deava
na startu, za vreme optereenaj i na kraju trke.
Dijagnostika u kontroli izdrljivosti

Brzinska izdrljivost (dugotrajna i super dugotrajna

izdrljivost) sa aspekta dijagnostike i kontrole trenanog procesa i
testiranja, vie su fizioloko-biohemijski nego biomehaniki problem.
Kako su u treningu izdrljivosti obim i intenzitet najodgovorniji za
promene u organizmu, oni se najee i prate. Kontrola se vri na
osnovu obima optereenja, jer se obino radi o tano definisanim
distancama (tranje, biciklizam, plivanje, triatlon...). esto je u
rutinskoj kontroli dovoljna samo precizna toperica, meutim sve vie
se koriste i preciznija merenja. Iako su pri kontroli izdrljivosti
biomehanika merenja rea, to ne znai da ona nisu upotrebljiva i
znaajna. Njihova primena je bitna prilikom ocene ekonominosti
kretanja pri odreenom optereenju.
Najee primenjena metoda ocenjivanja izdrljivosti je procena
napora na zadato optereenje pri maksimalnom optereenju
(takmienju). Uloeni napor izaziva odreene promene u organizmu
koje se prate i registruju, a na osnovu njih se ocenjuje unutranje
optereenje koje organizam sportiste savladava. Napor se procenjuje
merenjem zapremine gasova u izdahnutom vazduhu i biohemijskih
analiza krvi (npr. gasne analize krvi).
Tabela 5. Rezultati gasne analize krvi na primeru etiri grupe ispitanika
Grupa

pH

PaCO2

PaO2

SaO2

HCO3

7.21150.1
(7.01 7.57)
7.400.033
(7.31 7.43)
7.420.016
(7.38 7.44)
7.390.035

29.453.10
(24 - 35)
35.052.54
(30 40)
38.251.48
(34 40)
34.652.37

70.104.90
(62 78)
86.952.42
(79 90)
88.101.29
(86 90)
85.253.23

89.153.83
(80 - 95)
93.51.147
(91 95)
94.10.64
(93 95)
93.80.95

14.951.15
(14 17)
18.901.89
(16 21)
19.050.76
(18 20)
17.451.70

II
III
IV

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 43

F vred.

(7.32 7.44)
48.60***

(30 38)
44.397

(80 90)
134.83***

(92 95)
25.286***

(15 20)
34.609***

* = p < 0.05, ** = < 0.01, *** = < 0.001

Najlaka provera tokom optereenja je putem praenja srane

frekvence koja danas, uz primenu vrhunske tehnologije, moe da prui
precizne informacije o veliini unutranjeg zamora organizma.

Slika 12. Monitor srane frekvence (POLAR- RS800sd)

Za procenu optereenja kod kratkotrajnih napora (do 2 minuta)

koriste se invazivne metode: odreivanje koncentracije laktata iz
mikrouzorka krvi i merenje acidobazne ravnotee krvi. Efekat
treninga tog tipa je usmeren ka svladavanju sve veeg intenziteta
optereenja, uprkos sve veim promenama pomenutih pokazatelja
(pri treningu brzinske izdrljivosti).

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 44

Slika 13. Laktatna kriva i anaerobni prag (4mmol/L)

Dugorono posmatrano, bitnije su one promene kada se

poveanje intenziteta optereenja (pa i takmiarskog efekta) javlja uz
sline promene koje se deavaju u organizmu sportiste. Tamo gde je
to mogue, meri se kiseoniki deficit i kiseoniki dug.
Napor kod dugotrajnih optereenja se procenjuje preko
standardizovanih testova u laboratoriji ili/i na samom sportskom
terenu. Karakteristika tih testova je da se optereenje postepeno
progresivno poveava, pri emu se tokom trajanja testa metodom
breath by breath, mere i skladite izmereni podaci (respiratorni
parametri). Putem invazivne metode, mogue je pratiti i biohemijske
parametre (koncentraciju laktata). Na osnovu laktatne krive, a preko
laktatnog praga, moe se proceniti izdrljivost. Merenjem potronje
kiseonika pri maksimalnom naporu, ustanovljava se maksimalna
aerobna mo (VO2max).

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 45

Slika 14. Kiseoniki deficit i kiseoniki dug

Dugotrajnu izdrljivost je potrebno oceniti i sa aspekta duine trajanja

optereenja. To se postie time to sportista dovoljno dugo savlauje
optereenje konstantnim intenzitetom. Testiranje tog tipa mogue je
uraditi u laboratoriji, na terenu, a esto i na samom takmienju. Velika
praktina vrednost je mogunost da se precizno odredi na kom
stepenu optereenja se poinju javljati prvi znaci umora, koji u
nastavku rada vode ka totalnom zamoru. Ako je to poznato, moe se
saznati efekat treninga na pomenute parametre i ponekad predvideti
okvirnu taktiku na takmienju. Ukoliko su pomenuti parametri u
stabilnom stanju, tada se moe oekivati da e sportista savladati
dugotrajno optereenje. Pri naruavanju takvog stanja, postoji vie
uzroka pojave zamora. Najei uzrok je kritino smanjenje glikogena
u miiima, to nije mogue meriti pri uobiajenim dijagnostikim
procedurama. Zato se ta pojava pokuava dijagnostikovati merenjem
nivoa glukoze u krvi. Smanjenje vrednosti glukoze u krvi, ispod nivoa

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 46

vrednosti u mirovanju (hipoglikemija), dovoljno je objektivan

pokazatelj (ukoliko se radi o zdravom, dobro treniranom sportisti).
est razlog neuspeha u sportovima tipa dugotrajne izdrljivosti je
praen hipoglikemijom. Najbolja preventiva je pravilno konzumiranje
odgovarajuih ugljeno hidratnih napitaka. Pravilno doziranje
podrazumeva: pravovremeno uzimanje napitaka, u dovoljnoj koliini,
odgovarajueg sastava, dovoljno rashlaenog napitka...Ovo su neke
od karakteristika tenosti, koje bi sportista trebao da uzima za vreme
treninga i takmienja.

Slika 15. Rehidratacija organizma

Individualno doziranje se moe odrediti samo prethodnim testiranjem

tokom trajanja dugotrajnog optereenja. Kako je takva vrsta napora
povezana i sa porastom temperature tela i problemima
termoregulacije, veliki znaaj treba posvetiti kontroli telesne
temperature.

Znaaj dijagnostike za ocenu uspenosti procesa sportskog treninga

Ocenjivanje uspenosti procesa sportskog treninga je zadatak

koji trener izvodi na kraju mezociklusa i na kraju takmiarske sezone.
Trener moe oceniti proces sportskog treninga jedino ako je uspeno
obavio sledee:

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 47

Odredio jasne ciljeve (koji se ne mogu odrediti bez

dijagnostikovanog inicijalnog stanja sportiste i predikcije
finalnog stanja),
Odredio plan treninga (koji je ne mogue uraditi ukoliko nije
dijagnostikovano stanje sportiste na poetku i na kraju
svakog ciklusa koji se planira),
Uradio kontrolu treninga, kontrolu sposobnosti i osobina
sportiste (bez dijagnostike nema ni kontrole, kontrole nema
bez komparacije trenutnog sa prethodnim stanjem).

Ocena uspenosti procesa sportskog treninga temelji se na dve

osnovne komparacije:
- Komparacija skladnosti izmeu odreenih ciljeva i
ostvarenog,
- Komparacija planiranih i realizovanih trenanih sadraja.
Trenani proces se moe oceniti kao uspean kada je planirano
ispunjeno ili kada planirani trening nije realizovan u celini, ali su
njegovi efekti zadovoljili postavljene ciljeve. Smatra se da je proces
sportskog treninga neuspean, onda kada postavljeni ciljevi nisu
ispunjeni. To moe da bude rezultat u potpunosti realizovanog
planiranog treninga, ali koji je pogrean ili kada je realizovan trening
razliit od planiranog. U prvom sluaju razloge za neuspeh treba
traiti u grekama u samom planu treninga, a u drugom tragati za
grekama i uzrocima koje su doprinele razlikama izmeu planiranog i
realizovanog. Razlog za neuspeh moe biti usled nerealizovanog dela
planiranog treninga. U ovom sluaju mogue je utvrditi sutinske
promene (efekte realizovanog dela treninga), ali koji nisu bili dovoljni
da ostvare cilj. Daleko je tei i gotovo nereiv problem ukoliko je
neuspeh nastao uz injenicu da je sa planom i realizacijom sve u redu.
U ovom sluaju, potrebno je ponovno paljivo planiranje i ozbiljnija
kontrola, kako bi se izbegle mogue greke. Ovo znai da se od
sportiste moraju redovno dobijati (uzimati i pratiti putem dijagnostike)
povratne informacije koje se odnose na njegov ivot izvan
neposrednog procesa sportskog treninga (san, ishrana, dnevna
aktivnost, stres, higijena i dr.).

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 48

Saetak

Ocena efekata procesa sportskog treninga je vrlo sloena, a uz

to moe biti i beskonano komplikovana ukoliko se nisu jasno utvrdili
kriterijumi uspenosti i njihova objektivna dijagnostika. Bez
dijagnostike postavljene na naunim osnovama, uz vrhunsku
tehnologiju, nije mogue potovati naune principe i zakonitosti
treninga, niti je mogue kompletan trenani proces dovesti na nauni
nivo.

POGLAVLJE 4
OSNOVE MORFOLOKE
ANTROPOMETRIJE U DIJAGNOSTICI
SPORTISTA

Dijagnostika u funkciji sistema kontrole trenanog procesa 49

Ne smemo zaboraviti da je ovek srenik to u svojoj lobanji

nosi kompijuter moniji i savreniji od svih kompijutera i aparatura,
koje e ikada ljudska ruka stvoriti. Svi se mi raamo sa tim
kompijuterom (mozgom), ali noenjem ne dobijamo i uputstva za
njegovu upotrebu.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 48

Kljuni termini
----------------------------------------Aparati i instrumenti za morfoloku dijagnostiku (procenu telesne
kompozicije i morfolokog statusa)
Antropometrijske mere prema IBP
Antropometrijske mere izvan IBP
Indeksi
Funkcionalno-motorika dijagnostika

ntropometrija (grki anthropos = ovek, methros = meriti) je

oblast biologije koja se bavi merenjem fizikih dimenzija
ljudskog tela, obradom i analizom dobijenih mera. Ona
kvantitativo odreuje morfoloke osobine i sagledava objektivnu sliku
stanja rasta ispitivane osobe. Po svojoj vanosti, istiu se dve grupe
zadataka antropometrije:
1. Antropometrijsko merenje u praktine svrhe
Sticanje objektivne predstave o stanju telesnog razvitka
ispitivane osobe, emu naroito doprinosi meusobno
poreenje pojedinih izmerenih antropometrijskih mera;
Sagledavanje napretka i/ili stagnacije, tj. nazadovanja
odreenih antropometrijskih mera (poreenjem podataka
uzastopnih merenja sprovedenih u odgovarajuim vremenskim
razmacima, mogue je realno pratiti: tok fizikog razvoja
deteta ili adolescenta, uticaj pojedinih oblika fizikog vebanja
na morfoloke karakteristike jedinke, sagledati morfoloke
promene uslovljene nastajanjem ili leenjem povredaoteenja i oboljenja pojedinih segmenata tela);
Pravovremeno usmeravanje sportiste prema odreenim
sportskim disciplinama (presudnu ulogu imaju ne samo
pojedini antropometrijski parametri, ve i njihovi meusobni
odnosi).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 49

2. Antropometrijska merenja i obrada podataka na veim grupama

ispitanika
Longitudinalni metod istraivanja, tj. praenje i merenje iste
grupe osoba tokom niza godina;
Stie se uvid u dinamiku razvoja dece i adolescenata u
odreenim ivotnim uslovima.
Transferzalnom metodom istraivanja, tj. jednokratnim
merenjem veeg broja ispitanika odreene populacije dobija se
uvid u proseno stanje telesnog razvoja.
Kako je svaka kretna aktivnost oveka u vezi sa njegovim
morfolokim karakteristikama, logino je da se redovno posmatra i
utvruje karakter uzrono-posledine veze izmeu antropometrijskih
svojstava i faktora kretanja. Morfolokom antropometrijom
(utvrivanjem i procenom telesnih dimenzija) zapoinje svaki
funkcionalno-dijagnostiki postupak, a podaci dobijeni takvim
merenjem nameu pitanje: Koliki je znaaj grae tela, somatotipa i
kompozicije tela u kombinaciji sa nizom faktora, koji definiu sportski
uspeh? Na to pitanje je teko odgovoriti. Pri proceni
antropometrijskih dimenzija treba imati na umu da one govore o
aktuelnom morfolokom statusu sportiste (rezultat su naslednih
faktora i adaptacije na uticaj treninga i ishrane). Ona u sportu ima
zadatak da na bazi pojedinih antropometrijskih dimenzija, tj. njihovih
meusobnih relacija, usmerava sportiste prema onim sportskim
disciplinama u kojima odreena morfoloka struktura (morfoloki tip)
moe da omogui postizanje optimalnog rezultata. Pokazalo se da su
se specifina struktura odreenog sporta (sportske discipline),
specifini motoriki, biomehaniki i energetski zahtevi, odrazili i na
specifinost grae tela sportista u razliitim sportovima (sportskim
disciplinama).

Aparati i instrumenti za morfoloku dijagnostiku

(procenu telesne kompozicije i morfolokog statusa)
Pri svakom merenju moraju se obeleiti antropometrijske take
na telu i meriti samo one dimenzije, koje su u relaciji sa odreenom
sportskom aktivnou (ne sve i ne bilo koje). U skladu sa
Internacionalnim biolokim programom (IBP) sva merenja na parnim

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 50

segmentima tela (ruke, noge) treba izvoditi na levoj strani. Korektnost

rezultata obezbeuju merni instrumenti koji odgovaraju standardima,
a kalibrisani su u metrikom sistemu. Misli se na: mernu traku, vagu,
antropometar, klizni estar, pelvimetar, kefalometar i kaliper. Potrebne
je obezbediti i dermografsku olovku, mernu listu, kombinovani
barometar, hidrometar i termometar.

Slika 16. Antropometrijski instrumenti

Antropometar po Martinu se koristi za merenje longitudinalnih i

transferzalnih dimenzija tela. Ukupne duine 2 metara on se rastavlja
se na etiri jednaka dela, sa tim da se gornji deo esto koristi kao
klizni estar. Raspon mera je 200 cm, a tanost merenja je 0.1 cm.
Oitavanje rezultata vri se na etvrtastom otvoru (na sredinoj crti
otvora koji poklapa dobijenu mernu jedinicu).
Kaliperom se vri merenje debljine konih nabora. Najpogodniji tip
kalipera je John Bull sa mernim rasponom od 0 do 40mm (kazaljka

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 51

opisuje dva puna kruga oko skale badarene od 0 do 20mm). Pre

merenja neophodno je izvriti badarenje instrumenta. Pritisak kojim
hvataljke instrumenta sabijaju kou i potkono tkivo je standardno
(iznosi 10gr/mm). Tanost oitavanja je 0.2mm. Rezultat merenja se
oitava 2 sekunde nakon to je hvataljkom zahvaen koni nabor (u
ovom intervalu se savladava elasticitet tkiva, pa su oitane vrednosti
blie realnim). Due zadravanje hvataljki moe da uslovi njihovo
pomicanje i klizanje ime bi se umanjila tanost rezultata. S obzirom
na veliku varijabilnost rezultata merenja debljine jednog konog
nabora kod iste osobe, neophodno je da se merenje uzastopno ponovi
barem tri puta. Kao konaan rezultat merenja uzima se srednja
izmerena vrednost.
Metalna merna traka (santimetarska traka) slui za merenj obima
tela. Santimetarskom trakom merimo sa tanou od 0.5 cm, a
metalnom mernom trakom sa tanou od 0.1 cm. Duina merne trake
iznosi 150 cm.
Pelvimetar 1 ima skalu na vodoravnoj osovini koja spaja dva kraka.
Slui za merenje biakromialne i bikristalne irine. Na krajevima ima
otrije zavretke koji se kod merenja postavljaju na ve unapred
oznaene take. Rezultat se ita na unutranjem rubu klizne skale koja
je irine 60 cm, a badarena je na 0.1 cm.
Pelvimetar 2 primenjuje se kod sagitalnog merenja grudnog koa. Za
razliku od pelvimetra 1, on na krajevima ima oblije zavretke (moe
bolje da obuhvati zadate mere). Skala ima irinu od 60 cm, a
badarena je na 0.25 cm. Rezultat se ita na unutranju stranu klizne
skale. Ovaj oblik instrumenta se esto upotrebljava u ginekologiji, te
se i naziva ginekoloki estar.
Kefalometar je po konstrukciji identian pelvimetru, ali je manji i
ima manju mernu skalu. Skala ima raspon do 30 cm, a badarena je na
0.1 cm. Slui za merenje manjih longitudinalnih i transferzalnih
dimenzija tela (duina i irina glave i delova glave). Meri sa tanou
od 0.1 cm.
Klizni estar slui se merenje manjih rastojanja na telu. Najee se
koristi za merenje dijametara zglobova. Ima vie razliitih tipova (npr.
klizni estar po Martinu ima skalu od 20 cm, dok klizni estar sa
nonijusom ima raspon od 15 cm). Merenjem ovim instrumentom
zahteva prethodno obeleavanje taki na telu, a rezultat se ita na liniji

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 52

koja se poklapa sa unutranjim rubom kraka estara. Meri sa tanou

od 0,1 cm.
Pre svakog merenja obavezno je obeleeti take i nivoe, a sve
u cilju preciznijeg merenja antropometrijskih veliina. Spisak
antropometrijskih taaka: akromion (a), akropodion (ap), alare (al),
basis (B), cervicale (c), daktylion (da), deltoide (d), endokanthion
(en), euryon (eu), frontotemporale (ft), glabella (g), gnathion (gn),
gonion (go), hypochondricale (hy), iliocristale (ic), incizurale (in),
iliospinale (is), inion (i), lumbale (lu), malleolare (m), mesosternale
(ms), metacarpale radiale (mr), metacarpale ulnare (mu), metatarsale
fibulare (mtf), tibiale (ti), nasion (n), opisthocranion (op), orbitale
(or), phalangion (ph), porion (po), postaurale (pa), preaurale (pra),
pternion (pte), radiale (r), stomion (sto), stylion (sty), subaurale (sba),
subnasale (sn), superaurale (sa), suprasternale (sst), symphiysion (sy),
tibiale (ty), tragion (t), trichion (tr), trochanterion (tro), vertex (V),
zygion (zg),

Slika 17. Antropometrijske mere

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 53

Antropometrijske mere prema IBP

Antropometrijske mere Internacinalnog biolokog programa (IBP)
sadre 39 linearnih mera. To su:
1. Telesna teina
2. Telesna visina
3. Sedea visina
4. Bikondilarna irina bedrene kosti
5. irina skonog zgloba
6. Visina tibiale
7. Duina potkolenice
8. Duina stopala
9. Obim natkolenice
10. Obim potkolenice
11. Duina ruke
12. Duina nadlaktice
13. Duina podlaktice
14. Bikondilarna irina nadlaktice
15. Bistiloidni dijametar zgloba ake
16. irina ake
17. Obim nadlaktice (u relaksiranom poloaju)
18. Obim nadlaktice (pri kontrakciji)
19. irina ramena (biakromijalni raspon)
20. irina grudnog koa (transverzalni prenik)
21. Dubina grudnog koa (anterio-posteriorni prenik)
22. Obim grudnog koa
23. Duina noge (visina spine-iliake anterior superior)
24. irina karlice (bikristalni raspon)
25. Obim glave
26. Duina glave
27. Visina glave
28. irina glave
29. irina donje vilice
30. irina lica
31. Morfoloka visina lica
32. irina usta
33. Debljina usana
34. Visina nosa

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 54

35. irina nosa

36. Koni nabor nadlaktice (u visini m. triceps barchi)
37. Koni nabor na leima (subskapularni nabor)
38. Koni nabor na trbuhu
39. Suprasternalna visina
Pregledom ovog spiska jasno je da mnoge antropometrijske
mere nisu relevantne za sport i da su pored njih potrebne i neke koje
nisu na spisku, a imaje velik znaaj za sport. To su:
1. Raspon ruku
2. Duina ake
3. irina stopala
4. Obim trbuha
5. Obim kukova
6. irina kukova (bitrohanterini raspon)
7. Bideltoidna irina ramena
8. Koni nabor na vratu
9. Koni nabor na dorzumu ake
10. Koni nabor natkolenice
11. Koni nabor potkolenice
12. Obim potkolenice
13. Obim vrata
Tehnike merenja i naini upotrebe mernih instrumenata ovom
prilikom e se povrno objasniti, jer prevazilaze okvire ove knjige
(italac ih moe pronai u odreenim praktikumima bioloke
antropologije). Napominjemo da se uvek pre sprovoenja samog
merenja pojedinih morfolokih dimenzija inspekcijom i palpacijom
odredi mesto na kojem se nalazi odreena antropometrijska taka, a
zatim se oznai demografskom olovkom. Poloaj svih
antropometrijskih taaka mora biti utvren prilikom "standardnog
poloaja" tela, tj. pri normalnom poloaju (ruke ispitanika su
ispruene uz trup, a glava se nalazi u poloaju "frankfurtske
horizontale - ravni"). Taj poloaj glave postiemo tako to liniju koja
spaja tragus helixa levog uha (ili taku smetenu na najviem delu
ivice spoljanjeg unog kanala) postavimo u vodoravan poloaj sa
takom koja se nalazi na najniem delu ivice leve orbite.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 55

Slika 18. Glava u poloaju frankfurtske horizontale

Slika 19. Postupak merenja konih nabora

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 56

Antropometrijske mere se danas u okviru dijagnostikog

postupka koriste i za utvrivanje sastava tela i konstitucije somatotipa
sportiste. Utvrivanjem sastava tela dobija se odnosom nemasne i
masne komponente u ukupnoj masi tela. Kod sportista su ti odnosi
precizno utvreni (tabela 7).
Tabela 6. Postoci telesne masti kod sportista razliitih sportova (Modifikovano
prema Wilmore, 1979; preuzeto od Miigoj-Durakovi, 1997)
% Telesne masti
Sport
Mukarci
ene
6-9
8 - 12
Atletika (sprint)
6 - 12
8 - 16
Atletika (srednje pruge)
4-8
6 - 12
Atletika (duge pruge)
14 - 18
16 - 24
Teka atletika
7 - 10
16 - 27
Koarka
8 - 14
16 - 26
Odbojka
9 - 12
14 - 26
Fudbal
4-6
9 - 14
Gimnastika
5 - 10
14 - 26
Plivanje
14 - 16
18 - 22
Tenis
11 - 15
18 - 24
Kajak / Kanu
8 - 14
/
Dizanje tegova
7 - 14
18 - 20
Skijanje

Posmatrajui ukupnu masu tela, kod sportista se odnos

nemasne i masne komponente uvek menja u korist uveanja nemasne
komponente. U evaluaciji trenanog procesa veliki znaaj ima nalaz
masne komponente (u poreenju sa vrednostima koje se nalaze kod
vrhunskih sportista u odreenom sportu, posebno kada je u pitanju
sport ili sportska disciplina u kojima masno tkivo ini znaajnu
balasnu remeteu masu i umanjuje sposobnost sportiste:
smanjuje brzinu tranja, efikasnost skoka, izdrljivost, koordinaciju,
agilnost i dr). Pri tome, same utvrene vrednosti pojedinih dimenzija
(npr. mere konih nabora) ne moraju odstupati od vrednosti za
prosenu populaciju, ali e izraunata masna komponenta odstupati od
poznatih vrednosti za uspenog sportistu u odreenom sportu.
Oduzimanjem vrednosti mase telesne masti od ukupne telesne mase
dobijamo vrednosti nemasne telesne mase (nju ini skeletna
muskulatura, masa drugih tkiva i organa). Miina masa ini oko 4050% nemasne mase tela. Nemasna telesna masa je uglavnom

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 57

pozitivno povezana sa sportskom efikasnou, jer vea nemasna masa

znai i veu miinu masu, a time i vei potencijal snage. Mora se
istai da kod nekih sportova (npr. tranje na duge pruge) velika
nemasna masa, usled poveanja ukupne mase tela, ima negativna
uticaj. Utvreno je da sportistkinje imaju mnogo manju nemasnu
masu od sportista, posmatrajui istu disciplinu. Uoeno je da se sastav
tela kod sportista moe znaajno menjati tokom takmiarske sezone.
Postotak masnog tkiva se smanjuje tokom pripremnog i tokom
takmiarskog perioda. Danas postoji niz metoda koje se mogu koristiti
za kvantitativnu analizu sastava tela. To su pre svega antropometrijske
metode koje se temelje na primeni generalizovanih kvadratnih
jednaina, metoda bioelektrine impendance i metoda podvodnog
merenja.
U vrhunskom sportu, podaci o telesnoj kompoziciji se dobijaju
uz pomo aparata visoke tehnologije (bioimpendansa, DEXA skeneri i
dr.) koji mere:
1. Apsolutnu i relativnu bezmasnu masu
2. Apsolutnu i relativnu koliinu vode u telu
3. Apsolutnu i relativnu miinu masu
4. Apsolutnu i relativnu masu masti u telu
5. Teinu kostiju svakog ekstremiteta ponaosob
6. Teinu kosti karlice
7. Teinu kosti glave
8. Teinu kosti trupa
9. Mineralni sastav kostiju
Nekada standardnu metodu u odreivanju telesne strukture
(hidrodenzitometriju) su zamenile nove modernije i preciznije metode.
Bez obzira na sve vei broj tehnikih reenja, validnost izmerenih
rezultata je i dalje kljuni problem u odreivanja strukture sastava
tela. esto je prisutna konfuzija koja se odnosi na izbor odgovarajue
metode, njenu tanost, preciznost i mogunost komparacije sa drugom
metodom u cilju definisanja validnosti. Nekoliko veoma preciznih
metoda je razvijeno za potrebe analize strukture tela. Laboratorijske
metode podrazumevaju: Denzitometriju (podvodno merenje teine),
Dvostuku-energetsku apsorpciometriju X-zraka (DEXA), Nuklearnu
magnetnu rezonancu (NMR), analizu koliine kalijuma (40K).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 58

Terenske metode podrazumevaju: antropometriju, merenje debljine

konih nabora, bioelektrinu impedancu i preinfracrvenu reaktancu
(NIR). Terenski testovi su uglavnom normatizovani i potvreni
standardnim laboratorijskim metodama.

Denzitometrija - podvodno merenje teine i pletizmografija

Hidrodenzitometrija (podvodno merenje teine tela) predstavlja u hijerarhiji indirektnih
metoda za odreivanje telesne kompozicije, jednu od najpreciznijih procedura (slika 19). Ova procedura
je predstavljena od strane istraivaa Behnkea u ranim etrdesetim godinama prologa veka i postala je
vana alatka u fiziologiji vebanja i medicini. Jednaine po kojima se normalizuju merenja u ovoj metodi
se oslanjaju na injenice, koje su prikupljene disekcijama ljudskih leeva.
Nepravilan geometrijski oblik ljudskog tela onemoguava nam da simplifikujemo pristup u smislu
jednostavnog izraunavanja zapremine. Ipak, zapremina moe biti jednostavno izmerena korienjem
Arhimedovog principa istiskivanja vode, koji navodi: Telo uronjeno u vodu istiskuje se na gore silom,
koja je jednaka teini vode koja je izbaena. Zapremina ljudskog tela moe biti dobijena merenjem
gubitka teine istog tog tela, potpuno uronjenog u vodu. Gustina tela, u skladu sa tim i procenat masti,
moe biti dobijena deljenjem telesne teine (merenje na suvom) sa telesnom zapreminom (dobijenom
hidrostatskim merenjem). U ovom postupku, ispitanik je potopljen i izmeren u vodi. Kako miii imaju
veu, a masti manju gustinu od vode (aproskimativno 1.1 gr/ml za miie, 0.901 gr/ml za masti i za vodu
1.0 gr/ml) gojazni ljudi plutaju bolje (tee manje pod vodom), dok mraviji vie tonu (tee vie pod
vodom). Za istu teinu, gojazna osoba ima veu zapreminu od mravijih (stoga i manju gustinu). Pojava
greke je mogue ak i u dobro opremljenim laboratorijama. Nemogunost da se urauna rezidualni
pluni volumen, intestinalni gasovi i gustina vode, mogu da doprinesu precenjivanju zapremine. Tokom
merenja osoba se kompletno potapa u vodu i izdie vazduh, koliko je mogue vie. Mala ali znaajna
koliina vazduha, ipak ostaje u pluima (naziva se rezidualni pluni volumen). Iako se rezidualni pluni
volumen moe proceniti, neophodno ga je direktno izmeriti. Intestinalni gas takoe poveava plovnost i
prljaju dobijeni rezultat. Konano, voda ima gustinu od 1.00 gr/ml samo na tempereturi od 4C (39.2 F).
Izraunavanje zapremine mora biti normalizovano sa promenama u gustini vode (temperatura vode u
kojoj se meri ispitanik je 4C).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 59

Slika 20. Hidrodenzitometrija

Slika 21. Pletizmografija

Pletizmografija je metoda slina hidrodenzitometriji, samo se umesto vodenog medijuma
koristi gas. Merenja se obavljaju u posebnoj komori, ime je komfor za ispitanika znaajno unapreen.
Ova metoda je vrlo precizna, ali se pojavila tek u poslednjih nekoliko godina (relativno malo je
zastupljena i analizirana na iroj populaciji).

Dvostuko-energetska apsorpciometrija X-zraka (DEXA)

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 60

Kotana denzitometrija je evoluirala od pojedinane, preko

dvostruko-fotonske do dvostuko-energetske apsorpciometrije X-zraka
(eng. Dual Energy X-ray Absorptiometry-DEXA). U klinikim
uslovima DEXA se iscrpno koristi radi procene rizika i stanja razvoja
osteoporoze. Ubrzo nakon inicijalne eksploatacije ove tehnike za
analize osteoporoze, istraivai su otkrili da se moe koristiti za
analize strukture mekog tkiva (tela). DEXA funkcionie na nain da se
na telo usmeravaju X-zraci razliite energije. Razlike u absorpciji Xzraka razliitih energija koriste se za izraunavanje prisutnosti
minerala u kostima, kao i za izraunavanje sastava mekog tkiva koje
ga okruuje. DEXA je metod koji koristi veoma male doze zraenja,
tako da je utilizovan u svakodnevici, a koristi se i kod dece i starijih
osoba.

Slika 22. DEXA skener

Uporedne analize ovog metoda sa autopsijom (disekcijom) na

ivotinjama su dokazale njenu validnost. Postala je referentni metod u
istraivakim studijama analize telesne kompozicije, a njene prednosti
su pre svega: kratko trajanje merenja, sigurnost i bezbednost za
subjekta, minimalna kooperacija ispitanika.U budunosti se oekuje
da e DEXA zameniti denzitometriju, kao referenta metoda za
validnost procedura III nivoa validnosti.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 61

Kompjuterizovana tomografija (CT) i nuklearna magnetna rezonaca

(NMR)
CT i NMR su metode vizuelizacije koje emitovanjem zraenja
razliite vrste i frekvencije proizvode regionalne ili kompletne
radiografske zapise ispitivanog subjekta.

Slika 23. CT sa rezultatima ispitivanja

Korienjem kompjuterskog softvera, CT skener daje

piktografsku i kvantitativnu analizu ukupne tkivne povrine, povrine

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 62

regiona masti i muskulature, debljinu i volumen snimljenog tkiva po

krikama. Nova NMR tehnologija daje korisne informacije o
mnogim telesnim segmentima. Za razliku od CT koji koristi
jonizujue zraenje, elektromagnetna radijacija NMR uz korienje
adekvatnog softvera, daje precizne slike o segmentarnoj strukturi
(masti, miia, kosti) ispitivanog dela tela. Obe metode imaju brojne
druge segmente primene u medicini, a u analizi telesne kompozicije se
srazmerno retko koriste.
Analiza bioelektrine impedance (BIA)
Na vremenskoj skali razvoja bioelektrine ipmedance na
samom poetku se nalazi italijanski fiziar Galvani, koji je 1786.
godine posmatrao uticaj elektrine struje na tkivne strukture abe.
Dalji eksperimenti ovakvog tipa i njihova eksploatacija su bili
beznaajni sve do 1960. godine, kada je Francuz po imenu Thomasset
izjavio da koliina fluida direktno definie elektrinu otpornost tog
tkiva. On i njegovi saradnici su razvili prvu bioelektrinu impedancu
za analizu bioloki aktivnog tkiva. Razvoj je tekao dalje na razliitim
mestima u svetu sve do trenutka, kada je Ameriki istraiva Nyboer
1970. godine ustanovio principe funkcionisanja bioelektrine
impedance kakvu sada poznajemo. Nyober je bio u stanju da dokae
da informacije koju daje ova analiza zaista daju potvrdu o strukturi
ljudskoga tela. Analiza bioelektrine impedance je brza, neinvazivna i
relativno jeftina metoda za evaluiranje telesne kompozicije u
terenskim i klinikim uslovima. Ovaj metod procenjuje strukturu
sastava tela emitovanjem niske, bezbedne doze struje (800 amp) kroz
ljudski organizam. Struja prolazi kroz telo - bez otpora kroz miie,
dok otpor postoji pri prolazu kroz masno tkivo (slika 23). Ovaj otpor
se zove bioelektrina impedanca i meri se ureajima koji procenjuju
telesnu kompoziciju. Kada se podesi za izabranog pojedinca (pol,
visina, teina, nivo aktivnosti) aparat na osnovu instaliranog softvera,
izraunava procentualni sadraj masti (i ostalih segmenata) u strukturi
sastava tela. BIA je u prethodnih desetak godina zadobila poverenje i
podrku medicinskih i sportskih eksperata. Danas je dostupna
aparatura za korienje i u kunim uslovima, bez potrebe za skupom i
sloenom opremom (napredna tehnologija i tradicionalna BIA
ujedinjeni su u obinu kunu vagu). Savremeni ureaji pruaju tanost

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 63

izmerenih podataka uporedivu sa vaeim standardima. Glavne

prednosti ove metode su: ne zahteva skupu opremu, ne zahteva
obuenog tehniara, komforna je (ne ugroava privatnost i intimu
osobe koja se meri)....
Varijable koje se dobijaju ovom metodom su: ukupna koliina vode
(TBW), bezmasna masa (LBM), telesna mast (FM), ukupna koliina
ivih elija u organizmu (BMC), ekstra celularna masa (ECM), Index
(ECM / BMC) i elijska frakcija (%).
Ukupnu koliinu vode u organizmu (TBW) ne podrazumeva vodu
koja je uneta u digestivni trakt neposredno pre merenja, jer samim tim
nije svarena i nije uneta u metabolike procese (na suprot tome,
intravenozni unos primenjene tenosti se registruje). Ekstremno
nagomilavanje vode i tenosti u abdominalnoj duplji se takoe ne
detektuje, jer ta tenost nije sastavni deo bezmasne mase. Referentne
vrednosti su: Normalan raspon za mukarce 50 60 %; Normalan
raspon za ene 55 65 %; Za miini tip 70 80 %; Gojazan tip 45
50 %.
Bezmasna masa (LBM) je koliina tkiva koja ne sadri masti. U
bezmasnu masu spadaju dominantno miii, unutranji organi, skelet,
i centralni nervni sistem. Iako su morfoloki veoma razliiti, ovi
organi su sa aspekta funkcionalne strukture veoma slini. Sastoje se
od elija koje su odgovorne za metabolike i anabolike procese,
ekstracelularnih tenosti i matriksa koji uestvuju u prenoenju
supstrata (metabolikoj razmeni).
Ukupna koliina ivih elija u organizmu (BMC) je kompletna
koliina metaboliki aktivnih elija u organizmu. To je centralni
parametar po kome se prati globalno stanje organizma u smislu
ishrane
Ekstra celularna masa (ECM) je deo bezmasne mase koji se nalazi
van ivih elija u organizmu. Neizmenljivi i stalni delovi ECM su
strukture vezivnog karaktera: kolagen, elastin, koa, tetive, fascije i
kosti. Teni deo ECM konstituiu: plazma, itersticijska tenost i
transcelularna voda.
Index (ECM/BMC) je pokazatelj nutritivnog statusa. Kod zdravih
ljudi elijska masa je neznatno vea od vanelijske mase, tako da je
ovaj indeks malo manji od 1. Poveanje ECM/BCM indeksa se moe
desiti iz tri razloga: katabolizma BMC, preraspodele vode u ECM

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 64

zbog hiperinsulizma i kao propratni efekat pri ekstremnim gubicima

vode ili prilikom katabolikih procesa u BCM.
elijska frakcija (%) je koliina elija od bezmasne komponente
koja pripada BCM. Iz tog razloga, ovaj parametar dobro oslikava
nutritivni status i kondiciju. Takoe se koristi pri procenjivanju
kvaliteta bezmasne miine mase. Normalni nivoi procenta elijske
frakcije su: za mukarce 53 59%, a za ene 50 56%. Loa ishrana
kao i hiperhidracija smanjuje ovaj procenat.

Slika 24. Aparat za analizu telesne kompozicije (TANITA BC418, SAD)

Preinfracrvena reaktanca (NIR)

Preinfracrvena reaktanca (eng. Near Infrared Interactance NIR) je metoda proizala iz poljoprivrede, gde je koriena za
analiziranje strukture useva. Zasniva se na principu apsorpcije i
refleksije svetlosti. Sonda emituje svetlost blisku infracrvenom
zraenju (940 nm) na posebno oznaenom mestu (prednja strana
nadlaktice dominantne ruke), a detektor meri intenzitet reemitovane
svetlosti izraenu kao optika gustina. Promena frekvencije emitovane
svetlosti u skladu sa prethodno definisanim parametrima (telesna
masa, visina, pol, nivo fizike aktivnosti) korienjem prediktivne
formule dovodi do izraunavanja sadraja masti u strukturi sastava

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 65

tela. Slino BIA i ova metoda je relativno brza, bezbedna, jeftina i ne

zahteva obuenu osobu. Njena popularnost, kao i popularnost drugih
metoda III nivoa validnosti, je velika. Ipak, najnovija saznanja ne
smatraju NIR validnom metodom odreivanja telesne strukture.

Slika 25. Savremeni prenosni ureaj (FUTREX-5500A/WT, SAD)

Daleko ee koriene metode u terenskim i laboratorijskim

uslovima, u cilju odreivanja telesne strukture fiziki aktivne
populacije, predstavljaju antropometrijske metode. Ove metode
merenjem dimenzija ljudskog tela (telesna visina, telesna masa,
debljina konih nabora, obim i dijametar ekstremiteta) i korienjem
adekvatnih jednaina, na relativno jednostavan nain, daju indirektnu
procenu o sadraju masti, miinog i kotanog tkiva sportista

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 66

Validnost metoda
Validnost metoda podrazumeva stepen u kome metoda precizno i
tano meri vrednost koja je poznata. Analiza telesne strukture je specifina
analiza jer samo disekcija lea (kadavera) moe dati prave vrednosti
eljenih varijabli. Sa druge strane, broj studija koji je komparirao direktne
vrednosti nastale obdukcijom ispitanika i parametre nastale indirektnim
merenjima je zanemarljivo mali, pa nedostaju i podaci o validnosti i
najkvalitetnijih metoda. Za sada, putem disekcije i ekstrakcije nisu
prikupljeni direktni podaci o ukupnoj gustini tela niti vrednost ukupnih
telesnih masti. Poznata je injenica da je denzitometrija prihvaena kao
fundamentalni indirektni metod za procenjivanje koliine lipida u
organizmu. Postoje tri nivoa validnosti razliitih metoda analize telesne
kompozicije. Na primer: prilikom odreivanja ukupne masne komponente
u organizmu, na nivou validnosti I stepena, ukupna masna masa bi bila
dobijena disekcijom kadavera ili ekstrakcijom svih lipida iz tela. Na nivou
validnosti II stepena, neki drugi parametar je direktno meren (gustina ili
slabljenje X zraka kod DEXA), a iz merenog parametra dobija se
procenjena vrednost ukupne masti organizma. Nivo III stepena validnosti
podrazumeva indirektno merenje (debljina konih nabora ili
bioimpedanca) i korienje regresione jednaine izvedene iz metode II
stepena validnosti (pa se na taj nain procenjuje ukupna koliina lipida u
organizmu). Tako je nivo III stepena validnosti zapravo dvostruko
indirektan, inkorporirajui u svoju metodu sve pretpostavke metoda II
stepena validnosti (prema kojem su kalibrisani kao i svoje sopstvena
ogranienja). Regresioni pristup znai i da metoda kao to je npr. debljina
konih nabora ima visok stepen uzorak-specifinosti, jer kvantitativni
odnos izmeu debljine konih nabora i telesne gustine, zavisi od mnogo
varijabli (hidriranost organizma, gustina kostiju, relativna muskularnost,
pritisak krajeva kalipera, obrazac nagomilavanja masti, koliina
intraabdominalne masti itd). Ovo su razlozi zbog kojih postoji nekoliko
stotina razliitih formula za procenu koliine masti u telu putem merenja
debljine konih nabora. Znaaj metoda III nivoa validnosti u naunom
smislu je pod znakom pitanja. Sve metode pri izboru adekvatne formule i
protokola, moraju da odgovore na nekoliko pitanja, kao to su: izbor
referentnog metoda koji je korien pri razvijanju formule, veliina uzorka
za dobijanje formule, vrednost standardne greke za formulu, izbor
populacije, izbor merenih varijabli, unakrsna validnost formule na drugom
uzorku iste populacije, korelacija izmeu varijabli formule i referentne
metode (srednja vrednost) i ukupna greka metode. Iako je validnost
metoda iz III grupe validnosti diskutabilna, sve ove metode i dalje su
iroko zastupljenje zbog svoje jednostavnosti, cene i dostupnosti.
Preuzeto od Ostoji (2007)

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 67

Indeksi
U okviru funkcionalno-dijagnostikog postupka antropometriji nije cilj samo utvrivanje
dimenzija tela, ve i njihova procena (metoda Indeksa). Za odreivanje gustine tela i sadraja masti u
strukturi sastava tela sportista, najvei broj autora preporuuje upotrebu sledeih protokola i jednaina:

Antropometrijski protokoli za procenu sadraja masti

Mukarci od 18 do 29 godina (Jackson i Pollock, 1978)
BD = 1.12 - 0.00043499 x 7 + 0.00000055 x (
7) - 0.00028826 x
ST
ene od 18 do 29 godina (Jackson i sar., 1980)
BD = 1.096095 - 0.0006952 x 4 + 0.0000011 x (
4) - 0.0000714 x
ST
Deaci od 14 do 19 godina (Forsyth i Sinning, 1973)

BD = 1.10647 - 0.00162SSKn - 0.00144 x Akn - 0.00077 x TKn +

0.00071 x MAKn
Mukarci i ene (Siri, 1957)
Mast (%) = [(4.95 / BD) - 4.5] x 100 mukarci
Mast (%) = [(5.01 / BD) - 4.57] x 100 ene
Gde je BD = telesna gustina; 7 = suma sedam konih nabora (mm): tricepsni,
grudni, srednji aksilarni, trbuni, suprailiani, subskapularni i natkoleni koni nabor;
4 = suma etiri kona nabora (mm): tricepsni, suprailiani, trbuni i natkoleni
koni nabor; ST = starost (godine); SSKn = subskapularni koni nabor; AKn =
trbuni koni nabor; TKn = tricepsni koni nabor; MAKn = midaksilarni koni
nabor.

Mada ne postoje specifine validne metode za procenu mase

miinog tkiva kod sportista, u savremenoj antropometriji uglavnom
se preporuuje odreivanje mase miinog tkiva po Martinu i
saradnicima (1990), koja je nie navedena (odnosi samo na populaciju
mukaraca).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 68

Antropometrijski protokoli za procenu

sadraja miia
Mukarci (Martin i saradnicima, 1990)
MM = [TV x (0.0553CTG2 + 0.0987 x FG2 + 0.0331 x CCG2) 2445] x 0.001

Miii (%) = (MM / TM) x 100

Gde je MM = miina masa (kg); TV = telesna visina (cm); CTG = korigovan obim
nadkolenice (cm) obim (cm) - 3.14 x (DKN natkolenice (mm)/10); FG =
maksimalan obim podlaktice; CCG = korigovan obim potkolenice (cm) obim (cm) 3.14 x (DKN potkolenice (mm) / 10); TM = telesna masa (kg).

Davno je poznato da skeletna robusnost korelira sa

dijametrima kostiju (posebno kolena, lakta, runog i skonog zgloba),
a da sportisti u veini sluajeva imaju veu kotanu masu u poreenju
sa neaktivnim osobama (Eston i Reilly, 2001). Mada je znaaj
procenjivanja kotane mase antropometrijskim metodama u drugom
planu, u odnosu na procenjivanje sadraja masti i miinog tkiva,
koliina kotanog tkiva je znaajna u praenju rasta i razvoja sportista
i predselekciji dece za sport (greke pri proceni kotane mase u
poreenju sa referentnim metodama su najmanje, u odnosu na
antropometrijska merenja drugih strukturnih segmenata). Iako ne
postoje specifini protokoli za sportiste, uobiajeno je da se sadraj
kostiju u strukturi sastava tela dobija korienjem regresionih
jednaina po (Drinkwater i sar., 1986).
Antropometrijski protokoli za procenu sadraja kotanog tkiva
Mukarci i ene (Drinkwater i sar., 1986)

KM = [(HB +WB + FB + AB) / 4] x TV x 0.92 x 0.001

Kosti (%) = (KM / TM) x 100
Gde je KM = kotana masa (kg); HB = humerusni biepikondilarni dijametar (cm);
WB = bistiloidni dijametar (cm); FB = femoralani biepikondilarni dijametar (cm);
AB = bimaleolarni dijametar (cm); TV = telesna visina (cm); TM = telesna masa
(kg).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 69

U sportu su od velikog znaaja informacije koje se dobijaju

utvrivanjem relacija izmeu pojedinih antropometrijskih dimenzija
(proporcija izmeu morfolokih dimenzija). U cilju toga, kao
normativi, se koriste odreeni "idealni indeksi" i standardi.
Primeri indeksa, koji ukljuuju odnos izmeu telesne mase i visine:
Brokov indeks: Visina (cm) - 100 = Normalna teina
Lorencov indeks: (V-100) - ((V-150) x 0.25) = Idealna teina,
gde je V = visina tela

Kuperov indeks: Teina (kp) / Visina (cm) x 1000

Rohrerov indeks: Teina (kp) / Visina (cm) x 100000
Vandervalov index je konstruisan na osnovu koeficijenata regresije
teine tela prema visini, uzimajui u obzir i uzrast.
Tabela 7. Vandervalovi indeksi (teorijski oekivana teina, prema visini i starosti)
Godine
Mukarci
ene
0 - 2.5
T = 3 + ((V - 50) x 0.25)
2.5 - 6
T = 16 + ((V - 100) x 0.3)
6-8
T = 25 + ((V - 125) x 0.5)
8 - 10
T = 28 + ((V - 130) x 0.6)
10 - 12
T = 30 + ((V - 135) x 0.7)
12 - 14
T = V - 109
T = V - 107
14 - 18
T = V - 110
T = V - 107
18 - 25
T = 50 + ((V - 150) x 0.7)
T = 50 + ((V - 150) x 0.7)
25 i vie

Miini indeks (odreuje se uee miine mase u ukupnoj telesnoj

teini).
Miini indeks = (Obim bicepsa max - min) x 100 / Obim min

Spiroindeks opisuje relacije vitalnog kapaciteta sa telesnom visinom i

teinom.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 70

I varijanta

Spiroindeks = VK (cm) / Visina (cm)

II varijanta

Spiroindeks = VK (cm) / Teina (kp)

Metode standarda su izuzetno vane za odreivanje

konstitucionalnih tipova za odreeni sport i sportsku disciplinu
(tokom same selekcije je vano da se po odreenim normativima
osobe usmeravaju za odreenu disciplinu). Na primer: poznato je da
jedan baca kugle mora biti izrazito dimenzionalan, da koarka mora
biti izrazito visok, gimnastiar nizak itd. Dobrih standarda u odnosu
na kriterijume (uzrasta, pola, socijalne pripadnosti itd.) kod nas nema,
tj. oni koji postoje su starijeg datuma i teko da mogu biti iskorieni.
Kod sportista se antropometrijske mere koriste za utvrivanje
konstitucijskog tipa, tj. somatotipa koji se najee odreuje metodom
Heath i Cartera (1967). Tom metodom utvruje se somatotip
vrhunskih sportista, a tim vrednostima se tei u trenanom procesu.
Pozicije odreenog somatotipa se unose u karakteristini grafikon
somatogram, tako da se iz vrednosti pojedinih komponenata
somatotipa odrede ordinate. Prema pomenutoj metodi, utvrivanje
konstitucije se sprovodi na osnovu deset morfolokih
antropometrijskih mera, a definie se po Sheldonovoj klasifikaciji na
tri tipa endomorfni, mezomorfni i ektomorfni. Postoje jednostavni,
gotovi raunski programi, za utvrivanje somatotipa prema metodi
Heath i Cartera.
Danas je u velikoj primeni metoda odreivanja Body Mass
Indexa (BMI). Ovaj indeks predstavlja odnos telesne teine i
kvadrirane telesne visine (u metrima na kvadrat). U brojnim naunim
radovima je potvrena velika korelacija sa procentom telesne masti
(r=0.80). BMI se izraunava pomou sledeih algoritama:
Tabela 8. Algoritmi za izraunavanje BMI

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 71

Poznata je veza izmeu vrednosti BMI i rizika od oboljevanja

od kardiovaskularnih bolesti, eerne bolesti ili malignih oboljenja.
Najmanji rizik oboljevanja imaju osobe kod kojih je BMI izmeu 20 i
25 kg/m, a najvei kod osobe kod kojih je BMI vei od 40 kg/m. U
cilju identifikacije, evaluacije i tretmana gojaznosti aktuelna je sledea
klasifikacija osoba prema vrednostima BMI, koja je prihvaena od
Svetske zdravstvene organizacije:
Tabela 9. Klasifikacija osoba prema vrednostima BMI
BMI (kg/m)
< 18.5 = Pothranjenost
18.5 do 24.9 = Idealna telesna teina
25.1 do 29.9 = Granina gojaznost
30 do 34.9 = Gojaznost I nivoa
35 do 39.9 = Gojaznost II nivoa
> 40 = Gojaznost III nivoa, opasno po ivot
Iako nesumljivo ima veliki znaaj pri analizi itave populacije i zdravstvenog rizika, BMI ima mali
znaaj u sportskoj morfologiji. Brojni drugi faktori osim nagomilavanja telesnih masti (npr. miina i
kotana masa, zapremina plazme, proporcionalna distribucija mase) igraju ulogu u determinaciji
vrednosti BMI. Visok BMI kod sportista, usled poveane miine mase nastale usled treninga, moe
dovesti do pogrenog zakljuka o gojaznosti.

Primer:
Osoba je ima telesnu teinu 85kg i telesnu visinu 170cm. Kada
primenimo formulu za izraunavanje BMI:
85 / (1.70 x 1.70) = 85 / 2.89 = 29.41
Ova vrednost spada u granine gojaznosti, kako se to vidi iz tabele 9.

Funkcionalno-motorika dijagnostika
Za funkcionalnu dijagnostiku u sportu kljuna injenica je da
sve odabrane metode, tehnike i aparature moraju da detektuju
najrelevantnije parametre kao kriterijume za odre|enu sportsku granu i
discilinu a oni su uvek integralni i kao takvi procenjuju stanje
funkcionalnih sistema ukljuenih u razliitim reimima specifinih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 72

napora. Krajnji cilj nije da se izvri evaluacija samo pojedinih

organskih sistema, kao to su: kardiovaskularni, respiratorni, miini,
sistemi za podizanje energetskog potencijala itd. Daleko vanije je
proceniti i predvideti integralnu funkciju najodgovornijih sistema, kao
njihovu meuzavisnost i vezu sa specifinim fiziolokim zahtevima
koji se javljaju u trenanim i takmiarskim uslovima. Upravo ova
injenica i govori o postojanju samosvojnosti u metodama i tehnikama
merenja relevantnih funkcionalnih (fiziolokih) parametara kod
sportista, jer se u mnogome razlikuju od onih koji se primenjuju kod
razliitih klinikih sluajeva u medicini.
U dananje vreme vrtoglavog tehnolokog napretka gotovo je
ne mogue dati potpuni pregled aparature koja se svakodnevno
usavrava, tj. dopunjuje novim delovima i tehnolokim inovacijama te
e se na ovom mestu dati samo jedan prikaz "mini" baterije aparata za
funkcionalnu dijagnostiku. Osnovni princip savremene funkcionalne
dijagnostike u sportu bazira se na postavci da se homeostatsko stanje
mirovanja menja uz stalne oscilacije merenih vrednosti sve do
maksimalnog adaptacionog kapaciteta za pojedini definisani
pokazatelj. Te promene se mere adekvatnom aparaturom i
definisanom metodologijom. Iz tih razloga potrebno je uvek, uz
izmerene vrednosti nekog pokazatelja navesti i reim optereenja
organizma. Optereenje organizma je mogue vriti kroz situacione
(terenske) aktivnosti ili putem laboratorijskog testiranja. Oba naina
imaju odreene prednosti i nedostatke, te u zavisnosti od cilja
ispitivanja treba izabrati najbolji nain. Pri izboru metodologije
odluuje i aparatura koja e se koristiti. Za terenski rad su potrebni
telemetrijski ureaji ili male portabl aparature koje sportista nosi na
sebi, a da se pri tome bitno ne utiu na biomehaniku pokreta.
Osnovni ureaji za dozirano optereenje organizma (kontrolisano
menjanje nezavisne varijable)
Najednostavnije pomono sredstvo za doziranje optereenja
predstavlja step klupica, koja moe biti razliite visine. Promenom
visine klupice, ritma penjanja i ukupnog trajanje rada (u zavisnosti od
uzrasta, pola, nivoa treniranosti i sl.) mogue je isprovocirati razliitu
reakciju organizma i pri tom izvriti adekvatno merenje tih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 73

parametara. Najpraktinija je univerzalna klupica podesive visine od

22.8 do 50.8cm (Harvard step-test). Intenzitet rada - snaga (koliina
rada u jedinici vremena) dozira se prema telesnoj teini ispitanika,
menjanjem visine klupice i frekvence penjanja. Ukupna koliina rada,
tj. mehanika energija je odreena intenzitetom i ukupnim trajanjem
rada.

Slika 26. Step klupica

Intenzitet rada izraunava se sledeom formulom:

I = S x H x N x 1.5/min
gde je S - teina tela u kilopondima (kp), H - visina klupice u metrima (m), N - broj
penjanja u minuti, 1.5 - predstavlja konstantu koja uzima u obzir i negativan rad
(silaenje sa klupice).

Rezultat se izraava u kilopondmetrima u minuti (kpm/min). Intenzitet

rada - snaga od 1 kpm/min iznosi 0.1635 Watta, tj. 1 W = 6.120
kpm/min.
U dananje vreme na tritu postoji ogroman broj razliitih
bicikl-ergometara. Po konstruktivnim reenjima dele se na:
elektromagnetske, hidrauline, kombinovane (mehano-elektrine) i
mehanike (frikcione) bicikl-ergometre.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 74

Slika 27. Bicikl-ergometar (MONARK 823E, vedska)

Intenzitet rada - snaga je odreen formulom:

I = N x O x S / min
gde je N - broj obrataja zamajnog toka, O - obim kruga na kome se vri trenje u
metrima (m), S - sila otpora izraena u mernim jedinicama skale.

Ukoliko je skala optereenja kalibrisana u kilopondima, onda se

intenzitet rada izraava u kpm/min ili ekvivalentu rezultata izraenog
u wattima. U ovu grupu spadaju pokretna traka za tranje, pokretna
voda, pokretne stepenice, pokretna traka za skijae itd. Osnovni
kvalitet ovih ureaja je u injenici da omoguuju ciklina kretanja
najpriblinija onim koja se ostvaruju u matinom sportu (npr. tranje,
plivanje, skijanje...) uz angaovanje daleko veih miinih masa, nego
kada se testiranje obavlja samo uz pomo bicikl-ergometra. Zbog
velike biomehanike slinosti sa kretanjem u realnim uslovima, ova
aparatura je pogodna i za laboratorijski trening. Intenzitet rada se
dozira promenom brzine ili promenom nagiba podloge na kojoj se tri
(vozi bicikl). Najee se doziranje optereenja vri kombinacijom
oba faktora. Brzina se kree u rasponu od 20 do 60km/h, a nagib
pokretne trake od 10 do 35%. Ima tredmila koji imaju mogunost
simulacije negativnog nagiba (slino kretanju nizbrdo).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 75

Slika 28. Pokretna traka (COSMED T300, Italija), sa opcionom brzinom kretanja od
60 km/

Aparati za praenje promena funkcionalnih pokazatelja

Ovoj grupi pripadaju svi aparati za hemijske i biohemijske
analize, rengen dijagnostiku, elektrokardiografiju, razni kopleksni
telemetrijski ureaji (najee za elektrokardiografiju). Svi ovi aparati
se u velikoj meri koriste u naunim istraivanjima sportskog treninga.
Razliiti proizvoai na tritu nude razne aparate koji imaju veliku
specifinost, te se u okviru ovog prikaza ne mogu pojedinano
opisivati (iako su mnogi ve opisani u ovoj knjizi). Predstavie se
samo neki, zajedno sa njihovim osnovnim tehnikim karakteristikama.
Danas, najee korieni aparati u sportu, kako u laboratorijskim tako
i u terenskim (situacionim) uslovima su: pulsmetri, aparati za merenje
krvnog pritiska, aparati za registrovanje odreenih biohemijskih
parametara (laktata, glukoze), aparati za gasnu analizu krvi (pH
vrednost, puferi, parcijalni pritisak O2 i CO2), aparati za spirometriju,
aparati za merenje maksimalne potronje kiseonika i kalorija, razni
telemetrijski aparati (kontinuiranu elektrokardiografiju).
U irem smislu, u savremenoj funkcionalnoj dijagnostici sportista,
mere se razni bioelektrini akcioni potencijali, zvukovi, pulsacije
raznog porekla, razliite mehanike sile, volumenske i linearne
dimenzije, uglovni odnosi, termike promene, koncentracije raznih
hemijskih i biohemijskih spojeva. U ove svrhe koriste se elektronski

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 76

sistemi kao to su: elektrografi (elektrokardiografi - EKG,

elektroencefalografi - EEG, elektromiografi - EMG), elektropulzafoni,
elektrotenziometri,
elektrogoniometri,
elektrosfigmografi,
elektrotermometri i sl. Danas se sve ee koriste viekanalni
polifiziografi (12 kanala). Polifiziografi su opremljeni "tajmerima"
koji omoguuju dinamiku analizu svih merenih funkcionalnih
pokazatelja. Biometrijski sistemi imaju prikljuke za prenos podataka
u kompjuterske sisteme u cilju memorisanja podataka, sa mogunou
dalje statistike obrade. Savremeni pulsmetri imaju dodatne ureaje
koji direktno vre snimanje na magnetnu traku (Polar Team System,
Finska) sa koje se naknadno preko prenosnog ureaja, izvri prenos
podataka u PC i njihova detaljna obrada. Takvi aparati su sofisticirani
portabl ureaji za registrovanje kardiovaskularnih funkcija, merenih
direktno na terenu. Ovakvi telemetrijski sistemi imaju sonde i
radioodailjae malih dimenzija koji se postave na telo sportiste (na
izvestan nain ine jednu celinu sa telom), ne ometajui ga pri
razliitim situacionim (terenskim) aktivnostima.
Osnovni zadatak ureaja za funkcionalnu dijagnostiku jeste
mogunost da se sportista dozirano (pod kontrolom) podvrgne
vlastitom maksimalnom optereenju, a da se pri tome registruju
vrednosti pojedinih pokazatelja funkcije jednog ili vie organskih
sistema (precizno izmerene i kasnije upotrebljive informacije o
rasponu i odnosima funkcija tih sistema).
Pomoni ureaji i aparati neophodni za realizaciju funkcionalnog
testiranja
U funkcionalnoj dijagnostici pored navedenih ureaja treba
koristiti i one koji nisu direktno vezani uz sam postupak dobijanja
nekog pokazatelja, ali na indirektan nain osiguravaju tanost merenja
i ispravnu interpretaciju dobijenih podataka. Pomoni ureaji iz ove
grupe su:
- Potroni materijal i pratea dodatna oprema, delovi i
prikljuci koji se postavljaju na osnovnu aparaturu (stakleni,
metalni i plastini ventili, vakum-pumpe, specijalne maske,
metronomi, merai vremena, fiksacijski ureaji za

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 77

dinamometrijska merenja, neki materijali - kontakt pasta,

vakum pasta, sajle, lanci, elektrini provodnici...)
Ureaji za osiguravanje i kontrolu adekvatnih i izmenjenih
mikroklimatskih
uslova:
kombinovani
termometarhydrometar-barometar (za merenje temperature, vlanosti i
vazdunog pritiska).
Ureaji za uklanjanje mrenih i radiovalskih smetnji:
specijalni generatori sa elektromotorima vezanim za gradsku
mreu, raznim mrenim filterima, zatitni blokovi i prolazni
kondenzatori. Sve ovo je potrebno zbog injenice da je
elektronska aparatura za funkcionalnu dijagnostiku veoma
osetljiva na razliite elektronske i elektro-magnetske
smetnje, koji mogu poremetiti ceo postupak funkcionalnog
testiranja.
Ureaji za zatitu sportista koji se testira i aparature. To su
aparati za predostronost i zatitu sportiste od posledica
delovanja elektrine struje i posledica prevelikog fizikog
optereenja (kod testa "vita maxima"). Obavezno je da se u
blizini nalazi reanimacioni komplet za prvu pomo sa
defibrilatorom.

Saetak
Antropometrija u sportu ima zadatak da na bazi pojedinih
antropometrijskih dimenzija, tj. njihovih meusobnih relacija,
usmerava sportiste prema onim sportskim disciplinama u kojima
odreena morfoloka struktura (morfoloki tip) moe da omogui
optimalni rezultat.
Pri svakom merenju moraju se obeleiti antropometrijske take
na telu i meriti samo one dimenzije koje su u relaciji sa odreenom
sportskom aktivnou (ne sve i ne bilo koje). Osnovni instrumenti za
antropometrijska merenja moraju da budu izbadareni. Neki od njih
su: antropometar, vaga, kaliper (estar za merenje konog nabora),
centimetarska pantljika, pelvimetar, kefalometar i klizni estar.
U vrhunskom sportu se sve vie uzimaju podaci o telesnoj kompoziciji preko aparata visoke
tehnologije (bioimpendansa, DEXA skeneri i dr). Istaknuto je ve da su u sportu posebno znaajne
informacije koje se dobijaju utvrivanjem relacija izmeu pojedinih antropometrijskih dimenzija
(proporcija izmeu morfolokih dimenzija). U tom cilju koriste se odreeni "idealni indeksi" (za sada jo
nisu definisani idealni indeksi) i standardi kao normativi.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 78

Za funkcionalnu dijagnostiku u sportu kljuna injenica je da

sve odabrane metode, tehnike i aparature moraju da detektuju
najrelevantnije parametre kao kriterijume za odreenu sportsku granu
i disciplinu. Oni su uvek integralni i kao takvi procenjuju stanje
funkcionalnih sistema ukljuenih u razliite reime specifinog
napora. Krajnji cilj nije da se samo izvri evaluacija pojedinih
organskih sistema (kardiovaskularni, respiratorni, miini , sistemi za
podizanje energetskog potencijala itd), ve je vanije proceniti i
predvideti integralnu funkciju najodgovornijih sistema, kao njihovu
meuzavisnost i vezu sa specifinim fiziolokim zahtevima koji se
javljaju u trenanim i takmiarskim uslovima. Osnovni princip
savremene funkcionalne dijagnostike se bazira na postavci da se
homeostatsko stanje mirovanja menja uz stalne oscilacije merenih
vrednosti, sve do maksimalnog adaptacionog kapaciteta za pojedini
definisani pokazatelj. Te promene se mere adekvatnom aparaturom i
definisanom metodologijom. Iz tih razloga potrebno je uvek uz
izmerene vrednosti nekog pokazatelja, navesti i reim optereenja
organizma.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 79

TESTIRANJE
Testiranje
Osnovna koncepcija rada u oblasti sportskog treninga bazira se
na prethodnom utvrivanju stanja (dijagnostika) pojedinaca ili grupe,
na osnovu ega se utvruje plan i program tjelesnog vjebanja sa
tendencijom da se ostvari postavljeni cilj (prognostika). U ovom
ukazivanju pokuae se da se utvrde principi na osnovu kojih bi se
odredilo stvarno stanje ispitanika (vjebaa) u relevantnom prostoru.
U determinaciji fizikog radnog kapaciteta, za razliku od
somatometrijskog, kardiorespiratornog i biohemijskog prostora, u
biomotornom prostoru skoro i nije izvreno sistematsko istraivanje
sa ciljem da se za svaku definisanu fiziku (sportsku) aktivnost
konstruiu testovi na osnovu kojih bi se u znaajnoj mjeri mogao
odrediti specifini fiziki radni (sportski) kapacitet.
Ne moe se rei da u miomotorikom prostoru nijesu vrena
istraivanja sa ciljem da se konstruiu takvi testovi, ali zbog
nedovoljno sistematskog istraivanja i bez potrebne analogije,
adekvatno rjeenje je postignuto jedino u prostoru aerobne repeticije
testovima optereenja tipa ergostaze.
Budui da je istraivanje u smislu definisanja adekvatnih
testova za determinaciju fizikog radnog (sportskog) kapaciteta vrlo
obimno zbog velikog broja eksperimentalnih grupa, neophodno je da
u realizaciji jedinstvenog projekta sa tom tematikom uestvuje veliki
broj istraivaa i vei broj institucija sa potrebnom opremom i
specijalno instruiranim kadrovima. Prethodno bi bilo potrebno
prihvatiti jedinstvenu koncepciju za definiciju testova u
biomotornom prostoru.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 80

Pretenzija ovih postavki sastoji se u predlogu principa na

osnovu kojih bi trebalo da se konstituiu testovi za procjenu
specifine radne (sportske) sposobnosti.
Takvo istraivanje bi imalo sljedee primarne ciljeve:
- Formiranje teorijske baze za unifikaciju testova u
biomotornom prostoru;
- Ispitivanje analognog sistema u definisanju testova u
biomotornom prostoru;
- Komponovanje jedinstvenog kompleksa testova za procjenu
opteg statusa biomotornog potencijala najirih populacija, kako bi se
mogla izvriti homogenizacija grupa prema relevantnim fizikim
sposobnostima, to bi u velikoj mjeri olakalo doziranje optereenja u
grupnom vjebanju (treniranju);
- Konstituisanje specifine baterije testova za procjenu stanja
biomotornog potencijala osoba koje se sistematski bave odreenom
aktivnosti (sportom);
- Utvrivanje najvie adaptiranih organskih mehanizama za
odreenu aktivnost (sport), ime bi se objektivnije moglo preporuiti
profesionalna orijentacija za konkretnu aktivnost (sport);
- Budui da se naprezanja u sportu kreu u gornjim granicama
energetske potronje, neophodno je vriti sistematsku kontrolu stanja
organizma. Sistem testiranja, iznesen u ovim premisama, omoguava
jednom ovjeku da relativno brzo, sa minimalnim utrokom energije i
bez glomaznog instrumentarija, obavlja takve zadatke.
Prilikom izbora odnosno konstrukcije odreenog testa,
neophodno je pridravati se odreenog pravila, kako bi rezultati
testa ukazali upravo na ono to se istrauje. U tom smislu mogla bi se
istai dva osnovna pravila:
- Test treba da bude tipian segment aktuelne (sportske)
aktivnosti,
- Aktivnost u testu treba da bude najracionalnije uproena.
Veliki repertoar sloenih kretanja, dostupnih ovejem aparatu
za kretanje ukazuje na veliki broj faktora kojima se definie odreena
(sportska) aktivnost. Neka budu navedeni neki koji su utvreni
parcijalnim istraivanjima:
- Odreivanje aktuelnih miinih grupa,
- odreivanje koliine angaovane miine mase,
- odreivanje vrste miinog naprezanja,

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 81

- odreivanje stepena optereenja,

- odreivanje trajanja miinog naprezanja,
- odreivanje broja miinih kontrakcija u jednoj seriji,
- odreivanje trajanja relaksacionih intervala izmeu
pojedinanih kontrakcija,
- odreivanje broja serija (za intermitentne testove),
- odreivanje trajanja relaksacionih intervala izmeu serija (za
intermitentne testove).
Posebno u prostoru miometrijskog tretmana neophodno je za
aktivnu muskulaturu odrediti zatvoreni kraj kinetikog lanca(
centralni ili periferni oslonac).
Takoe bi se morala utvrditi i pravila prilikom kvantifikovanja
elemenata za definiciju aktuelnih testova. Neka istraivanja su ve
ukazala na osnovnu koncepciju tih pravila.
Koliina angaovane miine mase treba da bude to manja ali
dovoljna da pokae visok stepen korelacije sa radnim (sportskim)
dostignuem. Po pravilu, vrsta miinog naprezanja treba da
odgovara naprezanju u relevantnoj aktivnosti.
Orijentaciona mjera za odreivanje stepena optereenja moe
biti maksimalni izometrijski potencijal u tipinom poloaju za
ispitivano kretanje, u principu u poziciji maksimalnog obrtnog
momenta spoljanjih sila.
Trajanje miinog naprezanja za izometrijski reim bi se
odredilo prema vremenu izdraja do otkaza u tipinom poloaju za
ispitivanu aktivnost sa ve odreenim stepenom optereenja.
Broj pojedinanih kontrakcija u jednoj seriji za aerobni i
anaerobni repetativni reim odredio bi se prema maksimalnom broju
mogunih miinih kontrakcija sa adekvatnim optereenjem.
Brzina izvoenja pojedinih kontrakcija i duina trajanja
relaksacionih intervala izmeu njih za aerobni i anaerobni repetitivni
reim bi se odredili prema odnosu potronje energije u aerobnom i
anaerobnom reimu miinog naprezanja u relevantnoj aktivnosti
(sportu). Ovaj princip bi se odnosio i na intermitentne testove.
Prilikom kvantifikacije elemenata za definiciju relevantnih
testova u sportskoj praksi, neophodno je koristiti odreene modele
kojima bi se odreivale kvalitativne i kvantitativne relacije izmeu
grupa miia, koliine aktivne miine mase, naina miinog
naprezanja, elementarnih biomotornih dimenzija i dr. Unutar takvih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 82

modela nivo biomotornog potencijala u izometrijskom reimu bio bi

prikazan stepenom optereenja i vremenom trajanja, u repetitivnom
reimu stepenom optereenja i brojem ponavljanja u standardnom
ritmu, u anaerobnom repetitivnom reimu stepenom optereenja i
brojem pojedinanih kontrakcija u jedinici vremena, u balistikom
reimu stepenom optereenja i poetnom brzinom koja se moe
posredno ili neposredno izraunati.
Satus aerobnih kapaciteta mogao bi se kontrolisati pulsindeksom, koji bi bio definisan na bazi pulsa u miru, pulsa
neposredno poslije standardnog aerobnog napora i pulsa jedan minut
poslije standardnog aerobnog napora.
Za svaki pokazatelj, prema stepenu njegovog uea u
dijeterminaciji fizikog radnog (sportskog) kapaciteta, izvrila bi se
odgovarajua ponderacija.
Definitivni testovi za svaku sportsku disciplinu respektivno, jo
ne postoje. Ukoliko bi se stekle mogunosti da se realizuje jedan
makro-projekat, kojim bi se konano rijeilo pitanje odgovarajuih
testova za svaku specifinu aktivnost (sport), neophodno bi bilo
predvidjeti vie eksperimentalnih grupa ispitanika, kako bi segment
relevantne aktivnosti (sporta) bio ispitivan na vie kvalitativnih
nivoa, i kako bi se konano izvrio izbor testa koji bi imao relativno
najnii kvantitativni nivo, ali dovoljno visok stepen korelacije sa
postignutim rezultatom u istraivanoj aktivnosti (sportu).
Konano, sa realizacijom takvog makroprojekta izbjeglo bi se
lutanje i ponavljanje u ovoj oblasti istraivanja, a to je najvanije,
izbjegli bi se testovi koji se u praksi vie po inerciji i dalje koriste, iako
je vie puta ukazivano na njihovu nekorektnost i neadekvatnost.
Stanje sportista prije poetka treninga je vrlo indikativno za
planiranje i programiranje sportskog treninga. To stanje se utvruje
odgovarajuom baterijom testova, pa je stoga neminovno poznavati
principe, na kojima se zasnivaju svi testovi.
3.4.1. Metodologija konstruisanja testova za procjenjivanje
aktuelnih biomotornih dimenzija
Testiranje je istraivaka tehnika kojom se dolazi do prilino
pouzdanih kineziolokih informacija. Etimoloko porijeklo ove rijei
se nalazi u korijenu latinskog glagola testor, testare (posvjedoiti,
dokazati Instrument tehnike testiranje je test. On podrazumijeva

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 83

kontrolisane uslove u kojima se rjeavaju odreeni zadaci na osnovu

ijih rezultata se dobijaju objektivni pokazatelji pojedinih svojstava,
osobenosti, pojava. Test, dakle, predstavlja niz logino povezanih
zadataka koji se odnose na odreenu oblast, a ijim se rjeavanjem
pod odreenim uslovima i na unaprijed utvren nain nastoji da
dokae postojanje i valorizuje kvalitet i kvantitet nekog fenomena.
Ukoliko se vie meusobno povezanih testova odnosi na istu oblast,
to se naziva baterija testova.
Da bi se skupu unaprijed definisanih zadataka izvedenih u
specifinim uslovima dodijelio atribut testa, neophodno je ispuniti
izvesen metodoloke kriterijume, tzv. metrijske karakteristike. Prema
tome, samo onaj zadatak koji posjeduje metrijske karakteristike moe
biti oznaen kao test, odnosno standardizovan test. Osnovne
metrijske karakteristike testova su:
1. Validnost.
2. Relijabilnost.
3. Objektivnost.
4. Diskriminativnost.
3.4.1.1. Validnost
Validnost ili valjanost je metrijska karakteristika (svojstvo) testa
i definie se kao korespodentnost sadraja testa sa aproksimativnom
varijablom koja se procjenjuje. Dakle, simplifikovano iskazano, to bi
znailo da se test moe smatrati validnim (valjanim) ukoliko mjeri
ba ono za ta je teorijski namijenjen. U konkretnom primjeru to se
moe ilustrovati na sljedei nain: za procjenu eksplozivne snage
muskulature kaudalnog dijela tijela koristi se, recimo, test koji tretira
to biomotorno svojstvo i tu topografsku muskularnu regiju ovjeka
(skok udalj iz mjesta, vertikalan odskok, troskok iz mjesta i sl.), a ne
test zasien drugim motorikim obiljejima. Ovaj primjer, meutim,
otkriva injenicu da je veoma teko konstruisati ist test, odnosno
test koji, na ovaj ili onaj nain, nee tretirati i ostala svojstva. U
konretnom primjeru na rezultat troskoka iz mjesta ne utie samo
eksplozivna snaga kaudalnog dijela tijela, ve i dijeterminante poput
koordinacije i motorne uvjebanosti. Zakljuak je da ne postoji
apsolutno validan test, ve da svaki test posjeduje validnost u
izvjesnom stepenu. Upravo taj nivo validnosti uzima se kao

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 84

kriterijum za prihvatanje ili odbacivanje odreenog testa odnostno,

za procjenu njegove validnosti.
Validnost testova se najee sagledava kao: (1) dijagnostika
simptomatska (podaci se analiziraju s ciljem da se sazna priroda
ispitivane pojave) i (2) prognostika, prediktivna valjanost (na
osnovu dobijenih rezultata predvia se ispitanikov uspjeh u
odreenoj kinezikoj aktivnosti).
3.4.1.2. Relijabilnost
Relijabilnost (pouzdanost) testova ukazuje na nezavisnost
rezultata mjerenja od djelovanja nesistematskih varijabilnih faktora i
definie se kao saglasnost rezultata ponovljenih mjerenja. Ima vie
naina provjere pouzdanosti testova, a najei su: (1) test-retest
metod, (2) split-half metod, (3) primjena ekvivalentnih testova i (4)
primjena kompozitnih testova.
Metod test-retest je najjednostavniji nain provjere pouzdanosti
testa u kom se iskazuje sutina definicije relijabilnosti saglasnost
rezultata ponovljenih mjerenja. Sastoji se iz inicijalnog i kontrolnog
mjerenja i, potom, izraunavanja korelacione veze izmeu dvije
dobijene statistike serije. Vrijednost dobijenog koeficijenta korelacije
uzima se kao osnovni kriterijum pouzdanosti. Djelovanje veeg broja
potencijalnih parazitarnih faktora, determinisanih vremenskim
razmakom izmeu inicijalnog i kontrolnog mjerenja, bilo bi
zanemarljivo. Najee je rije o uenju zadataka testa, jer ispitanik
ulazi u ponovljeno testiranje sa iskustvom koje mu olakava
rjeavanje zadataka i direktno utie na vrijednost rezultata u
kontrolnom mjerenju. Ova pojava se oznaava kao edukatibilni
efekat.
Prilikom konstrukcije testa kao nainu odreivanja pouzdanosti,
najvie se koristi split-half metod, postupak koji je rezistentan prema
ranije
pomenutim
parazitarnim
faktorima
determinisanim
vremenskim razmakom izmeu dva mjerenja. U osnovi ove metode
je traenje korelacione veze izmeu dvije statistike serije koje ine
rezultati ispitivanog testa,s tim da je ovdje rije o samo jednom
mjerenju na samo jednom uzorku. Odgovor na pitanje kako se te
dvije statistike serije dobijaju, lei u etimolokom porijeklu imena
ove metode split-half kovanici engleskog jezika sa znaenjem

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 85

presjei napola. Prepolovljavanje se odnosi na rezultate dobijene

mjerenjem izabranog uzorka. Naime, od jedne statistike serije prave
se dvije tako to se ova bukvalno podijeli, najee po principu
grupisanja ispitanika sa parnim i neparnim rednim brojem.
Metod kompozitnih testova se prevashodno odnosi na
opservaciju motorikih testova, jedine isto kinezioloke forme koja
nije preuzeta iz komplementarnih metodologija i zadire u najsloenije
aspekte procjene relijabilnosti. Mnogi metodolozi iz oblasi
kinezologije smatraju da je sa naunog stanovita ovo jedini ispravan
metod.
Prilikom konstrukcije kompozita (kompozitnih testova) mogue
su dvije varijante: da se kompozit sastoji od (1) razliitih motorikih
zadataka ili (2) od istih motorikih zadataka. Kod prvih se javljaju
tekoe kao prilikom konstrukcije ve opisanih ekvivalentnih testova.
Naime, teko je nai dva motorika zadatka istog predmeta mjerenja,
sa istom specifinou, distribucijom i sl. odnosno paralelne
motorike testove koji bi angaovali ukljuivanje istih funkcionalnih
struktura koje utiu na rezultat. S druge strane, motoriki kompoziti
sastavljeni od istih zadataka praktino predstavljaju uzastopno
ponavljanje jednog kretnog zadatka, automatski eliminiu prethodne
parazitarne faktore. Iako se moe smatrati da kompoziti sa
ponavljanjem jednog kretnog zadatka pruaju najvie informacija u
pogledu procjene relijabilnosti testova, i oni, meutim, posjeduju
izvjesnu metodoloku insuficijentnost ogranien broj kretnih
zadataka primjenjivih kao test. Konstrukcija kompozitnih testova je
lako izvodljiva, pokazuje dobre rezultate u testiranju biomotornih
sposobnosti koje nijesu u prevelikoj mjeri kontaminirane zamorom
(poput gipkosti, preciznosti, ravnotee,i nekih oblika koordinacije), a
u tim testovima ni motoriko uenje ni zamor nemaju odve
negativnog uticaja na sljedee izvoenje. Problemi, naime, nastaju
prilikom konstrukcije testova procjene biomotornih svojstava
kontaminiranih zamorom (poput snage, brzine, izdrljivosti i sl.), kao
i testova procjene motorikih svojstava gdje je edukatibilni efekat
izrazito prisutan, recimo u testovima kooridanicije.
3.4.1.3. Objektivnost
Objektivnost je mjerna karakteristika testa definisana kao
nezavisnost od mjerilaca, odnosno saglasnost rezultata dobijenih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 86

mjerenjem razliitih mjerilaca. Mjerenje (testiranje), je znai,

objekitvno samo u sluaju kada razliiti mjerioci ispitujui istim
testom istu grupu ispitanika, dolaze do jednakih ili priblino slinih
rezultata.
Analogijom prethodne definicije slijedi da se objektivnost
procjenjuje izraunavanjem koeficijenta korelacije izmeu rezultata
razliitih mjerilaca koji istovremeno ili u ponovljenim mjerenjima
opserviraju isti uzorak entiteta. Smatra se da vrijednosti koeficijenta
moraju biti vei od 0,84 kako bi test dobio potvrdu objektivnosti i bio
preporuen za dalju upotrebu u kineziolokim istraivanjima.
3.4.1.4. Diskriminativnost
Diskirmintivnost (osjetljivost) testa je svojstvo definisano kao
mogunost razlikovanja (diskriminacije) rezultata po vrijednostima.
Drugim rijeima, to je osobina koja dozvoljava istraivau da
sastavlja ordinalne skale.
Procjena diskrimininativnosti testova se vri definisanjem
rezultata izmeu mjera deskriptivnih parametara statistikog skupa
(mjera centralne tendencije i mjera disperzije). Naime, veinom
testova procjenjuju se masovne pojave pa se oekuje da rezultati testa
dobijeni tretmanom reprezantativnog uzorka daju normalnu
distribuciju frekvencija. Svako odstupanje od normalnog rasporeda,
odosno Gausove krive, moe da prui odreene informacije o
diskriminativnosti testa. U sluaju pretekih zadataka pojavie se
znatan broj rezultata niske vrijednosti to e ishoditi bitno naruenim
normalitetom distribucije. I u obrnutom sluaju (odvie iako zadaci u
testu) situacija nee biti boja zbog prevelikog broja rezultata sa
visokim vrijednostima.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 87

XVII POGLAVLJE
ODGOVARAJUE MERNE JEDINICE I VREDNOSTI
Za distancu
1 yd (jard) = 0.9144 m
1 m = 100 cm
1 mile (milja) = 1760 jardi = 1.62 km
1 km = 1000 m = 1093.6 jardi = 0.62 milje

Za brzinu
1 km/h = 0.28 m/sec = 16.7 m/min = 0.62 mph
1 mph = 0.45 m/sec
Za rad
1 kcal = 426.8 kgm
.005 kcal = 1 ml O2
5 kcal = 1 L O2
1 kgm = 1.8 ml O2
1 kcal/kg/h = 1 MET
1.8 ml O2/kg/min = 1 kgm/min (za noni ergometar)
1 kg telesne teine/m/min = 1.8 ml O2 (samo za noni ergometar)
Za radna optereenja

1 Watt = 6.0 kgm/min

1 MET = 3.5 ml O2/kg/min
1 kgm/min = 0.1635 Watt-i
1.8 ml O2/kg/min = 1 m/min

1 HP (konjska snaga) = 745 Watt-i

1 L O2/min = 5 kcal/min

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 88

2 ml O2 = 1 kgm (za noni ergometar)

3 ml O2 = 1 kgm (za runi ergometar)
0.35 ml O2/kg/min = 1 step/min (za step klupicu)
0.1 ml O2/kg/min = 1 m/min (za hodanje)
0.2 ml O2/kg/min = 1 m/min (za tranje)

SPISAK STANDARDNIH SKRAENICA, SIMBOLA I

OSNOVNIH TERMINA

L..litar
ml..mililitar
mikro
mmikrometar
min.minut
ssekund
ms.milisekund
m.metar
cmsantimetar
mm....milimetar

Mmol
mM ili mmol....milimol
kPakilopascal
N...njutn
MKmasne kiseline

SMK..slobodne masne kiseline

R ili RQ....respiratorni koeficijent
V.zapremina

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 89

VO2..potronja kiseonika
VO2max...maksimalna potronja kiseonika
MVS.minutni volumen srca
UV..udarni volumen srca
FS.frekvenca srca
P..parcijalni pritisak gasa
PO2parcijalni pritisak O2
Wvat
Jdul
kkilo
g..gram
kg..kilogram

OSNOVNI TERMINI
Apsolutna VO2-potronja kiseonika u jednoj minuti izraena u
jedinici ml/min;
Acidoza-akumulacija laktata (laktatna acidoza) u miinim elijama i
pad pH vrednosti koji prouzrokuje pad radne sposobnosti;
ADP-adenozin difosfat;
Alveolarna ventilacija-zapremina vazduha u plunim alveolama u
jednoj minuti u miru i u toku optereenja;
Aerobno-anaerobna zona-nivo optereenja koje je izmeu aerobnog
i anaerobnog praga, od 2-4 mmol/l laktata, kada se energija stvara u
meovitom aerobno-anaerobnom procesu;
Aerobni prag-kada se energija dobija dominantno aerobnim
(oksidativnim) putem, a kada zapoinju i anaerobni (beskiseoniki)
procesi stvaranja energije pri emu koncentracija laktata u krvi
dostigne 2 mmol.
Akcioni potencijal-depolarizacija membrane miine elije koja se
iri unutar elije;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 90

Aklimatizacija-adaptacija na stres izazvan promenom sredine u kojoj

se trenira (npr. visina, toplota, vlaga, hladnoa);
Aktin-proteinski filament koji u kontaktu sa miozinom ostvaruje
miinu kontrakciju;
Anaerobni
prag-kada
dominantno
zapoinje
anaerobni
(beskiseoniki) proces sagorevanja ugljenih hidrata pri optereenju
koje je izmeu srednjeg i visokog intenziteta, kada zapoinje nagla
produkcija CO2, hiperventilacija, koncentracija laktata u krvi od 4
mmol/l.
Aerobni kapacitet (izdrljivost)-mogunost dugotrajnog rada sa
optereenjem koje ne dovodi do akumulacije laktata u krvi;
Aerobno snabdevanje energijom-stvaranje energije bez nedostatka
O2. Ne dolazi do akumulacije laktata;
Antagonisti-miii koji se suprotstavljaju kontrakciji agonista;
Agonisti-miii koji vre pokret. Agonisti i antagonisti u pokretima
moraju imati odreenu ravnoteu i delovati koordinisano. (Npr. parovi
agonist-antagonist
su:
pectoralis/latissimus
dorsi,
anterior
deltoids/posterior deltoids, trapezius/deltoids, abdominalis/spinal
erectors, levi i desni spoljanji obliques, quadriceps/hamstring,
biceps/triceps, flexors/extensors podlaktice i dr.);
Antioksidanti-(vit. A, C, E, selen i dr). Supstance koje uklanjaju
tetne slobodne radikale (kao to je slobodan kiseonik-O). Slobodni
radikali oteuju membranu elija i mogu dovesti do mutacije gena;
Anaerobni kapacitet / izdrljivost-kapacitet miia da zadri visok
intenzitet rada na raun veih rezervi ugljenih hidrata koji sagorevaju
bez prisustva kiseonika;
Anaerobno snabdevanje energijom-snabdevanje energijom uz
nedostatak kiseonika i akumulacijom laktata;
Aritmija-nepravilan ritam srane frekvence;
ATP-(adenozin trifosfat) visoko energetska materija, osnovna
energetska valuta u organizmu;
ATP-CP system-jednostavan anaerobni energetski sistem pri kome se
odrava nivo ATP-a. Kada doe do cepanja kreatin fosfata (CP)
slobodan fosfat (P) se vezuje za adenozin difosfat (ADP) i ponovo se
stvara ATP;
Arterio-venska razlika O2 (a-vO2 razlika)-razlika izmeu koliine
kiseonika u arterijskoj i meanoj venskoj krvi;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 91

Astrandov bicikl ergometar test-odreivanje kondicije putem

merenja FS tokom jednog submaksimalnog optereenja. To je brz i
lak metod za odreivanje VO2max;
Atrium-predkomora, gornja upljina srca u koju se skuplja krv pre
nego to pree u ventrikulu komoru;
Aorta-najvea arterija koja izlazi iz leve komore i distribuira krv u
organizmu;
Bazalni metabolizam-energetski metabolizam (energija) koji je
dovoljan samo za funkcije organizma u potpunom miru;
Bezmasna masa tela-koliina i masa skeletnih miia, kostiju i vode
u organizmu;
BMI (Body mass index)-mera relativne telesne mase . Stavlja se u
odnos totalna masa tela potopljena u vodu (kg) sa kvadratom telesne
visine (m). Na primer: 59kg / (1.6m)
Borgova skala-numerika skala nivoa podnetog optereenja-oseaja
optereenja.(od 6 do 20);
Ciljna pulsna zona-krajnja vrednost frekvence srca koja se uzima pri
submaksimalnom optereenju ili testu. Ciljna pulsna zona je oko 85%
od maksimalne srane frekvence;
Conconi testneinvazivni test (bez vaenja krvi) za odreivanje take
defleksije srane frekvence ili defleksije krive optereenja (engl.
Deflection pulse or deflection pace). U osnovi testa je relacija izmeu
frekvence srca i optereenja. Slui za odreivanje anaerobnog praga;
Depolarizacija-opadanje elektrinog potencijala na elijskoj mebrani;
Disajni volumen (DV)-volumen vazduha koji se udahne ili izdahne
pri disanju;
Dijastola-period odmori ili punjenja srca u sranom ciklusu;
Dijastolni krvni pritisak-arterijski pritisak (mmHg) tokom perioda
odmora ili punjenja srca u sranom ciklusu;
Elektrokardiogram (EKG)-snimak elektrinih aktivnosti srca za
vreme sranih ciklusa;
Elektromiogram (EMG)-snimak elektrinih impulsa skeletne
musculature (miine aktivnosti);
Elektroencefalogram (EEG)-snimak elektrinih impulsa aktivnosti
mozga;
Ekstenzivno/intenzivno-dva termina koja se koriste u meusobnom
odnosu. Ekstenzivno se odnosi na malo korienje energije u jedinici
vremena, esto u dugakom trajanju ili veem broju ponavljanja.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 92

Intenzivno zahteva veliku koliinu energije u jedinici vremena,

kratkog trajanja ili nekoliko ponavljanja;
Ekspiratorni rezervni volumen plua (ERV)- koliina vazduha koja
se moe izdahnuti nakon normalnog inspirijuma u toku disanja. Iznosi
oko 1.5 L;
EPO (eritropoetin)-najvaniji hormon za produkciju crvenih krvnih
zrnaca iz kotane sri;
Esencijalne amino kiseline-devet aminokiselina koje su neophodne
organizmu a on ih ne moe sam sintetisati. Moraju se unositi hranom;
Engram-specifini, naueni i memorisani motorni program sauvan u
senzornoj i motornoj regiji mozga. Moe biti pozvan-aktiviran po
potrebi;
Endomysium-unutranja opna (vezivno tkivo koje vezuje miina
vlakna);
Endorfini-supstance sline morfijumu ija je sekrecija u mozgu.
Smanjuju bol, otklanjaju zamor i izazivaju euforiju;
Epimysium-vezivno tkivo koje obavija ceo mii i dri ga u celini;
Ergometar-instrument za merenje pri optereenju (npr.
biciklergometar, tredmil, veslaki ergometar);
Exercise stress test-test na tredmilu ili bicikl ergometru pri kome se
analiziraju promene elektrine aktivnosti u srcu preko
elektrokardiograma (EKG) dobijenim tokom optereenja. Koristi se za
dijagnostiku stanja kardiovaskularnog sistema;
Fartlek trening (igra brzine)-metoda pri kojoj se koriste promene
brzine tranja na razliitim distancama od maksimalnog sprinta
(nizbrdica) do laganog doginga;
Fasciculus-mali snop miinih elija uvezanih vezivnim tkivom
unutar miia;
Fiksatori-miii koji odravaju telo u odreenom poloaju-stavu,
pokretima ili normalnom posturalnom stavu. Nazivaju se stabilizatori;
Filozofija-najvii oblik drutvene svesti. Njen predmet izuavanja je
utvrivanje zakona kretanja i razvitka prirode, drutva i ljudskog
miljenja, odnos izmeu miljenja i bia (subjekta i objekta), duha i
materije (idealizam, materijalizam) i sl;
Forsirani vitalni kapacitet plua (FVK)-koliina vazduha koja se
moe izdahnuti maksimalnim ekspirijumom, nakon maksimalnog
inspirijuma (udaha). Iznosi proseno kod zdravih odraslih ljudi oko
4.5-5 L;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 93

Frank-Starlingov mehanizam (zakon)- ponaanje sranog miia

naziva se zakonom "Sve ili nita". Ako se srce vie puni krvlju,
automatski dolazi i do jae ventrikularne kontrakcije i veeg
pranjenja srca.
Frankfurtska ravan-"frankfurtska horizontala" je poloaj glave,
takav da linija koja spaja tragus helixa levog uha (ili taku smetenu
na najviem delu ivice spoljanjeg unog kanala) s takom koja se
nalazi na najniem delu ivice leve orbite, bude u vodoravanom
poloaju;
Frekvenca srca (FS)-broj sranih otkucaja tj. kontrakcija komora u
jednoj minuti (otk/min);
Frekvenca disanja-broj disanja (respiracija) u jednoj minuti;
FT-fiber (fast-twitch fiber)-brza miina vlakan sa niskim
oksidativnim kapacitetom i velikim glikolitikim kapacitetom,
odgovorni za brzinu i snagu;
Funkcionalni rezidualni kapacitet (FRK)-koliina vazduha koja se
moe izdahnuti nakon normalne inspiracije plus koliina vazduha koja
ostaje u pluima (rezidualni volumen). Ekspiratorni rezervni volumen
i rezidualni volumen ine funkcionalni rezidualni kapacitet;
Generalni adaptacioni sindrom-podrazumeva tri etape: alarm,
otpornost (rezistencija) i iscrpljenje;
Glikemiki indeks (GI)-sistem redosleda ugljeno hidratne hrane i
njihove sposobnosti da podignu nivo glukoze u krvi, moi da
pomognu sportistima u njihovoj izdrljivosti i neutralisanju mnogih
negativnih pojava pri zamoru;
Glukoza-groani eer, vrlo vaan ugljeni hidrat u energetskom
metabolizmu;
Glikogen-depo glukoze, najvie ga ima u jetri i miiima;
Glikogeneza-pretvaranje glukoze u glikogen;.
Glikogenoliza-stvaranje glukoze iz glikogena;
Glikoliza-pretvaranje glukoze iz piruvata;
Glikolitiki system-produkcija energije u toku glikolize;
Glikozurija-procenat glukoze u urinu;
Glukoneogeneza-stvaranje glukoze od masti i proteina;
Goldijev tetivni organ-senzorni receptor u tetivi koji registruje
napetost;
Hematokrit (Hct)-procenat crvenih krvnih elija u ukupnoj krvi;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 94

Hemokoncentracija-mala koliina tenosti (plazme) u odnosu na

ostale delove krvi rezultira veoj koncentraciji svih ostalih sastojaka
krvi. Ovaj fenomen se naziva hemokoncentracija;
Hemodilucija-suprotno od hemokoncentracije. Poveanje tenosti u
krvi dovodi do diluciji ostalih sastojaka krvi;
Hiperglikemija-poveanje nivoa glukoze u krvi;
Hiperplazija-poveanje broja elija;
Hipertenzija-visok krvni pritisak (sistolni od 140 mmHg ili dijastolni
iznad 90 mmHg);
Hipertermija-poveanje temperature tela;
Hipertrofija-poveanje obima i mase odreenih organa (npr. miia) i
tkiva organizma;
Hiperventilacija-kada disajni volumen postaje neophodno vei od
normalne funkcije;
Hiperbarina sredina-sredina sa poveanim atmosferskim pritiskom
(sluaj pri ronjenju);
Hipobarina sredina-sredina sa niskim barometarskim pritiskom i
smanjenim parcijalnim pritiskom gasova (sluaj na nadmorskim
visinama);
Hipoglikemija-smanjen nivo glukoze u krvi;
Hipoksija-smanjena koncentracija kiseonika;
Holesterol-vrsta lipida (masti) ivotinjskog porekla koja se unosi
hranom. Ona je sastavni deo strukture svake elije u organizmu i
velikog broja hormona. Kod vika holesterola u krvi stvaraju se
ateromatozne ploice unutar arterija, to dovodi do rizika pojave
bolesti krvnih sudova i srca;
HDL holesterol-zatitni holesterol. Frakcija totalnog holesterola koja
predstavlja komponentu zatite srca od bolesti. Nasuprot njemu LDL
holesterol je tetni holesterol koji se taloi na zidovima krvnih sudova
arterija. Visoka koliina ovog holesterola u plazmi predstavlja velik
rizik za bolesti srca;
Idealna telesna teina (engl.-Ideal body weight, IBW)-totalna
telesna teina odraslih, koja je u rasponu dozvoljenih vrednosti za
zdrave osobe u odnosu na procenat ukupnog masnog tkiva;
Individualni anaerobni prag (engl.-Individual anaerobic
threshold, IAT)-anaerobni prag odreen svakom pojedincu posebno.
Odreuje se preko laktata i/ili frekvence srca;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 95

Inicijalno stanje-poetno stanje (poetak trenanog ciklusa i/ili

odreenih etapa i ciklusa u treningu);
Inspiracija- predstavlja akt udisanja vazduha;
Inspiratorni volumen (IV)-koliina vazduha koja se moe udahnuti
jednim udahom tj. jednom inspiracijom;
Inspiratorni rezervni volumen (IRV)-koliina vazduha koja se moe
udahnuti nakon normalne inspiracije u disanju (iznosi oko 2.5 L);
Intervalni trening-metoda treninga pri kojoj se ponavljaju velika i
submaksimalna optereenja, kraeg ili dueg trajanja, izmeu kojih
postoji odreena pauza ili interval odmora;
Izokinetika-metoda merenja miine sile u uslovima koncentrinih i
ekscentrinih
miinih kontrakcija Omoguuje definisanje
maksimalne sile i odnos sile izmeu agonista i antagonista;
Izometrijska kontrakcija (engl.-Isometric contraction)-kontrakcija
miia bez vrenja pokreta pri emu raste unutranja napetost miia,
a pripoji miia se ne udaljavaju. Od veliine ove kontrakcije zavisi
statika sila koja se naziva i sila pokuanih pokreta. U znatnoj meri od
nje zavisi i fazno-tonusni oblik ispoljavanja snage, koji se obavlja pri
velikom spoljanjem otporu;
Izotonina kontrakcija (engl.-Isotonic contraction)-Sastoji se iz
dva oblika: a) Koncentrine kontrakcije ili miometrijske, pri kojoj se
miini pripoji pribliavaju (osnovne manifestacije su balistiki-brzi
pojedinani pokreti i repetitivni-ponavljajui reim miinog
naprezanja); b) Ekscentrine ili pliometrijske kontrakcije, pri kojoj se
miini pripoji udaljavaju i pri tome dovode do amortizujue
dinamike kontrakcije;
Kalorijski ekvivalent kiseonika (KEO2)-koliina energije dobijena
potronjom 1L O2 za potpunu oksidaciju hranljivih materija;
Kardiografija-postupak snimanja rada srca, beleenja elektrinih
aktivnosti srca;
Kardiovaskilarna izdrljivost-sposobnost organizma za produeno
vebanje od srednjeg do velikog intenziteta dinamikog karaktera,
ukljuujui velike grupe miia;
Karvonen-finski fiziolog sporta koji je razvio metod srane rezerve.
Koristi odreeni procenat srane rezerve. Procenat od maksimalne
srane rezerve je u velikoj korelaciji sa procentom od VO2max;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 96

Kilokalorija (kcal)-mera koliine energije sadrane u hrani. Jedna

kcal je koliina energije koja 1kg vode sa temperature 0C podie za
1 C.
4 kcal = 1 gr proteina
9 kcal = 1 gr masti
4 kacl = 1 gr ugljenih hidrata
7 kcal = 1 gr alkohola
Kinematika-metoda registracije kretanja pomou visokofrekventnih
videokamera u trodimenzionalnom prostoru (ARIEL-Ariel Dynamics
Inc., USA);
Kinetika-metoda dijagnostike sile koje se pojavljuju pri odreenim
kretnim strukturama. Najee se upotrebljavaju tenziometrijske
platforme (engl Force platform);
Kineziologija-nauka o ljudskom kretanju. Izuava kretne aktivnosti
oveka. Prouava zakonitosti transformacionih procesa antropolokih
karakteristika pod uticajem programiranog vebanja u razliitim
kineziolokim aktivnostima (sportu, sportskoj rekreaciji, fitnesu,
fizikom vaspitanju-edukaciji, kinezi terapiji), kao i posledice tih
procesa na ljudski organizam;
Kiseoniki pik-najvia dostignuta vrednost potronje kiseonika u
stepenastom testu optereenja;
Kontinuirani trening-metoda treninga u kojoj nema intervala
odmora. Aktivnost se obavlja neprekidno sa malim, srednjim ili
velikim optereenjem;
Kompozicija tela (engl.-Body composition)-proporcija (odnosi)
koliine i teine, masti, kostiju, miia i vode u organizmu tj. masne i
bezmasne mase tela;
Kortisol-steroidni hormon koji se lui u kori nadbubrene ljezde.
Naziva se i hidrokortisol.
Koronarni krvotok-protok krvi kroz krvne sudove srca;
Kruni trening-metoda treninga pri kojoj se odabrane vebe
obavljaju jedna za drugom;
Krebsov ciklus-serija hemijskih reakcija koja ukljuuje kompletnu
oksidaciju acetil-CoA do ugljen-dioksida (CO2) i vode (H2O) uz
stvaranje energije u obliku ATP-a;
L-litar 1 L = 1000 ml (mililitara)
L ili La-laktati: Soli mlene kiseline-produkt oksidacije glukoze bez
prisustva kiseonika (anaerobna glikoliza);

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 97

Laktatni paradoks-fenomen koji se javlja kod pretreniranosti (englOvertraining) i hipoglikemije. Pri submaksimalnom i maksimalnom
optereenju sportista ne moe dostii maksimalne vrednosti
koncentracije laktata. Produkcija je smanjena zbog nedostatka
superkompenzacije glikogena, laktatna kriva je drugaija od one koja
se dobija kod istog sportiste u stanju pre nego to je dolo do
pretreniranosti. (ona nije skrenula u desnu stranu, kao kod dobro
kondiciono spremnih sportista);
Lipidi-masne substanice u krvotoku;
Lipoproteini-molekule sastavljene od proteina i masti;
LP (laktatni prag)-momenat u postepenom progresivnom poveanju
optereenja kada dolazi do prvog naglog porasta koncentracije laktata
u krvi;
Maksimalna frekvenca srca-najvea postignuta frekvenca srca kod
osobe optereene stepenastim testom optereenja. Moe biti
proraunata na osnovu formule: 220 - godine starosti = broj otkucaja u
minuti (otk/min);
Maksimalna potronja kiseonika (VO2max.)-najvea vrednost
potronje kiseonika koju osoba dostigne u testu kontinuiranog tipa sa
poveanjem optereenja do maksimalnog. To je pokazatelj nivoa
optereenja koji podie vrednost potronje kiseonika ili njegovog
platoa;
Menadment-upravljanje u smeru dostignua organizacionih ciljeva
na ekonomian i efektivan nain, kroz planiranje, organizovanje
liderstvo i kontrolu organizacionih resursa (materijalnih i ljudskih);
Menadment u sportu-proces upravljanja i organizovanja u sistemu
sporta u pravcu ostvarivanja optimalnih ciljeva uz korienje
najefikasnijih resursa;
Merna jedinica-broj i oznaka kako se neka pojava izraava; npr.
telesna teina se meri u kilogramima (68 kg), osoba je visoka 180 cm.
Telesna temperatura se meri u stepenima C (36.5-37 C je normalna
temperatura kod oveka);
MET (metaboliki ekvivalent)-jedan MET je ekvivalentan sa 3.5 ml
O2/kg/min. Pri sedeem poloaju u miru, troi se za stvaranje energije
1 MET;
Metabolizam-proces pri kome se stvara i troi energija (anabolizam i
katabolizam). Metabolizam u miru-bazalni metabolizam (engl.-resting
metabolic rate (RMR)) je proces stvaranja energije (u kalorijama) koja

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 98

je potrebna za vitalne funkcije u organizmu u mirovanju (disanje, rad

srca, odravanje telesne temperature i krvnog pritiska);
Mikrominerali-minerali koji su potrebni organizmu u koliini manjoj
od 100mg dnevno, nazivaju se i elemetni u tragovima;
Minutna ventilacija (VE) ili minutni volumen disanja-koliina
vazduha tokom disanja u jednoj minuti L/min. Njegova vrednost se
dobija mnoenjem disajnog volumena (DV) sa frekvencom disanja (f)
DV x f = VE;
Miokard-srni mii;
Miini puferski kapacitet-sposobnost miia da toleriu kiselost
koja se stvara tokom anaerobne glikolize;
Mijelinizacija-proces formiranja mijelinske ovojnice oko nerva;
Miofibrile-kontraktilni elementi skeletnog miia;
Mioglobin-sastojak slian hemoglobinu. Nalazi se u miinom tkivu i
prenosi kiseonik od elijske membrane do mitohondrija;
Miozin-jedan od kontraktilnih proteina koji uestvuje u miinoj
akciji (kontrakciji);
Maksimalno laktatno stabilno stanje (MLSS)-najvei stepen
optereenja pri kojem jo ne dolazi do eksponencijalnog porasta
koncentracije laktata (zapaa se plato u vrednosti laktata). Vrlo je
blizak laktatnom pragu (LP) i individualnom anaeronmom
pragu(IAP);
Mitohondrija-unutar elijska (intracelularna) struktura sa enzimima
koji se koriste u hemijskim reakcijama pri kojima se stvara energija iz
hrane;
Miina izdrljivost-sposobnost miia ili miine grupe da odri
kontrakciju ili je ponavlja u dugom vremenskom periodu;
Morfologija-oblik, struktura ili graa tela i pojedinih njegovih
segmenata;
Motorna jedinica ili motorna ploa-motorni nerv i grupa miinih
vlakana koje ono inervie;
Neinvazivna metoda-metoda u kojoj se ne uzima krv ili tkivo preko
uboda i reza na analizu;
Neurotransmiter-hemijska supstanca koja komunicira izmeu
neurona i druge elije;
OBLA (engl.-Onset of blood lactate accumulation)-standardni nivo
od 2 do 4 mmol laktata korien kao referentne vrednosti u doziranju
optereenja.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 99

Ortostatska proba-mera je razlike u vrednosti krvnog pritiska i/ili

frekvence srca izmeu leeeg i stojeeg stava;
Overtraining-pokuaj obavljanja veeg rada od fizike tolerancije.
Dovodi do sindroma pretreniranosti, opadanja kondicije i drugih
performansi sportiste;
Pd (engl.-Pulse deflection ili HRdefl -Heart rate deflection.)-otklon
pulsne krivulje u taki anaerobnog praga (engl.-Anaerobic threshold),
vrednost srane frekvence na koncentraciji laktata oko 4 mmol/l;
Perimysium-vezivno tkivo koje vee miini snop;
Pik srane frekvence-najvia vrednost srane frekvence postignuta u
toku testa stepenastog optereenja;
Pliometrija-tip dinamikog rezistentnog treninga, pri kom se
ukljuuje refleks na istezanje pri skoku koji regrutuje dodatne motorne
jedinice;
PNF streaching-tehnika istezanja miia pri kojoj se prvo vri
izometrijska kontrakcija agonista a zatim njihova relaksacija. Postoje i
tehnike u kojima se vri i izometrijska kontrakcija antagonista. Kada
je antagonist u istegnutom poloaju vri se njegova kontrakcija. PNF
tehnike su: engl. hold-relax-contract (tehnika se naziva i contractrelax-contract i contract-relax-antagonist-contract ili CRAC), pri
kojima se koriste dve izometrijske kontrakcije prvo agonista a zatim
antagonista. Kada je agonist u kontrakciji, 7-15 sekudni, u istom
trajanju je antagonist u relaksaciji a zatim se vri obrnuta radnja.
Nakon ciklusa je oputanje 20 sekundi); hold relax ( tehnika se naziva
i contract-relax- 7-15 sekundi kontrakcije miia sa 2-3 sekunde
relaksacije); hold-relax-swing (slian je tehnici hold-relax-bounce u
njoj se koristi kombinacija dinamiki-balistiki streaching i statiki i
izometrijski streaching);
Power (engl)-produkt sile i brzine;
Prediktivna vrednost maksimalne srane frekvence-proraunata
vrednost srane frekvence na osnovu formule: 220 - godine starosti;
Pretreniranost-vidi overtrainig;
Procenat promene VO2max.-izraunava se preko sledee formule:
VO2max % promene = ((finalni VO2max - inicijalni VO2max) /
inicijalni VO2max) x100;
Progresivno optereenje-princip u treningu pri kojem se postepeno
poveava optereenje koje dovodi do optimalne adaptacije i poveanja
sposobnosti;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 100

Proprioceptori-nervne strukture/nervni zavreci. Spadaju u grupu

mehanoreceptora, koji donose informacije o skeletno-miinom
sistemu (poziciji i pokretima) do centralnog nervnog sistema. To su
nervni zavreci na mestu spajanja miia i tetiva. Jedan od osnovnih
proprioceptora je Golgiev tetivni organ koji kontrolie stepen istezanja
miia. Smeten je u tetivi i glavni je faktor u refleksu na istezanjemiotatikom refleksu;
Proteini-belanevine, gradivne i energetske materije koje daju 4 kcal
/g;
Psihoneuroimunologija-nauka koja se bavi interakcijom izmeu
psiholokih procesa, nervnog sistema, endokrinog sistema i
imunolokog systema. Preciznije Psihoneuroendokrinoimunologija;
Puls-rezultat srane frekvence, mehanika komponenta;
Pulmonalna cirkulacija-cirkulacija krvi izmeu srca i plua,
kontrolisana od strane desnog srca;
Reciprona inhibicija-kada se agonist kontrahuje, antagonist se
relaksira;
Respiratorni system-predstavlja plua, vazduni prolaz i miino
disanje. Snabdeva telo kiseonikom i odnosi iz tela ugljen-dioksid;
Respiracija-disanje. ini ga inspiracija (udisaj) i ekspiracija (izdisaj);
R (respiratorni ekvivalent)-predstavlja odnos izmeu potronje
kiseonika i produkcije CO2, ventilacije VE. Prvi je tzv. respiratorni
ekvivalent za O2, a drugi respiratorni ekvivalent za CO2.
RQ (respiratorni koeficijent)-odnos produkcije CO2 i potronje
kiseonika u eliji u miru, tokom stabilnog stanja, submaksimalnog i
maksimalnog optereenja. Pokazatelj koja materija sagoreva u
energetskom metabolizmu. Kad je RQ = 0.7 energija se dobija iz
masti; 0.8 iz proteina a oko 1.0 iz ugljenih hidrata;
Rezidualni volumen plua (RV)-koliina vazduha koja ostaje u
pluima i nakon maksimalne ekspiracije iznosi do 1L;
Rezistentni trening-trening koji poveava snagu, mo (engl.-Power) i
miinu izdrljivost;
Relativna potronja kiseonika O2-najvea potronja kiseonika u ml
na kg telesne mase u jednoj minuti (VO2max ml/kg/min);
Reverzibilnost-princip u treningu kada se sposobnosti vraaju na
prethodno stanje zbog malih i nedovoljnih stimulusa (manjih od
trenutne sposobnosti organizma);
Sarkolema-membrana miine elije;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 101

Sarkomera-osnovna funkcionalna jedinica miofibrile;

Sarkoplazma-elatinasta materija u miinoj eliji slina citoplazmi;
Sarkoplazmatini retikulum-sistem uzdunih tubula koji prate
miofibrile i u kojima se nalazi kalcijum za miinu kontrakciju;
Senzitivni-osetljiv. Moe da se odnosi na senzitivnu (osetljivu) fazu
razvoja u ontogenezi, po pitanju neke karakteristike organizma. Faza u
kojoj su mogue najvee promene (npr. senzitivna pulsna zona se
odnosi na veliinu pulsa u toku optereenja, kod osoba koje imaju
neke probleme sa srcem, ili senzitivna trenana zona)-strogo dozirana
granica (osetljiva) pulsa, za ciljanu adaptaciju;
Sinergisti-miii koji pomau u izvrenju odrenog pokreta. esto
budu u ulozi neutralizatora, kada prekidaju pokret ili neutraliu
previe snanu kontrakciju agonista;
Sistemska cirkulacija-cirkulacija krvi izmeu srca i ostalih delova
tela. Kontrolisana od strane levog srca;
Sistola-kontraktilna faza miokarda (sranog miia) u toku sranog
ciklusa;
Sistolni krvni pritisak-arterijski pritisak tokom kontraktilne faze
sranog ciklusa, meren u mmHg (milimetrima ivinog stuba);
Situacioni test-terenski ili laboratorijski test koji simulira pokrete i
karakter optereenja kao to su u samoj sportskoj aktivnosti;
ST fiber (eng.-Slow twitch)-spora miina vlakna sa visokim
oksidativnim kapacitetom, malim glikolitikim kapacitetom
znaajnim za aktivnosti tipa izdrljivosti;
Specifini test-ciljano konstruisan test za procenu specifinih
sposobnosti koje su bitne za odreenu sportsku aktivnost;
Srana rezerva-razlika izmeu maksimalne srane frekvence i srane
frekvence u miru;
Stres-opta reakcija organizma na bilo koji zahtev za prilagoavanjem
u izmenjenim uslovima spoljne sredine. On je zajedniki fizioloki i
emocionalni odgovor na mnoge uzroke koji naruavaju homeostazu;
Stresor-fiziki i psihiki uzrok stresa tj. inioci koji izazivaju stres;
Streing-specifina metoda istezanja miia. Postoje razliiti tipovi
streinga: balistiki, dinamiki, aktivni, pasivni, statiki, izometrijski,
PNF streing;
Submaksimalno optereenje-kada vrednosti pulsa ili VO2 dostignu
85-90% od maksimalnih;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 102

Superkompenzacija (engl.-Overcompenzation)-najblie se definie

Vejgertovim zakonom, da svaki bioloki sistem izveden iz svoje
dinamike ravnotee (homeostaze) se vraa ne samo na poetno stanje
nego u fazu vika obnovljenog biohemijskog i funkcionalnog
potencijala;
Talenat (gr.-Talanton, lat.-Talentum)-oznaava istaknutu sposobnost
za neko podruje (sport, umetnost, muzika, nauka, politika i dr.).
Znai nadaren, ineligentan, posebno sposoban. Talenat u sportu se
definie kao idealna struktura antropolokih genetski determinisanih
karakteristika od kojih zavisi uspenost u odreenoj sportskoj grani ili
disciplini;
Tapering-obaranje optereenja, redukcija obima i intenziteta u
odreenom periodu koji se naziva taper period;
Tenziometrija-merenje sile pri odreenom kretanju preko
tenziometrijske platforme;
Tenziometrijska platforma (engl.-Force platform)-ploa koja
registruje silu reakcije podloge u horizontalnom(X), vertikalnom (Y) i
lateralnom (Y) smeru;
Testosteron-muki polni hormon koji razvija sekundarne muke
polne karakteristike. Ima vanu ulogu u poveanju miine mase;
Termoregulacija-proces odravanja temperature tela u fiziolokim
granicama. Kontrolie ih termoregulacioni centar (autonomni nervni
centar) u hipotalamusu;
Totalni kapacitet plua (TKP)-koliina vazduha koja se dobije
zbirom forsiranog vitalnog kapaciteta i rezidualnog volumena plua.
Iznosi oko 6L;
Trenani puls-vrednost srane frekvence koja podie adaptacine
sposobnosti tj. koji je dovoljno stimulativan da u prvom redu podie
aerobni kapacitet. Iznosi vie od 60%, kod dobro treniranih od 70% do
85%-90% maksimalne srane frekvence;
Trigliceridi-slobodne masne kiseline u adipoznom tkivu. Koriste se i
kao izvor energije. Doprinose podizanju faktora rizika za bolesti srca;
Valsalva manevar-proces zaustavljanja disanja pri velikim
naprezanjima pri kome se stvara kompresija tj. velik pritisak u
trbunoj i grudnoj duplji;
Vitalni kapacitet plua (VK)-koliina vazduha koja moe da se
izdahne (ekspirijum) nakon maksimalnog udaha (inspirijum).
Normalno iznosi 4-5L kod odraslih mukaraca;

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 103

Ventrikulum-donja upljina srca iz koje krv putem arterija dolazi u

plua i ostale delove tela;
Vd (engl.-Velocity deflection)-taka otklona krivulje brzine u
momentu dostizanja anaerobnog praga (engl.-Anaerobic threshold),
brzina na nivou laktata oko 4 mmol/l;
VO2-koliina kiseonika;
VO2max-maksimalna koliina kiseonika;
VO2max L/min-apsolutna maksimalna potronja kiseonika u jednom
minutu;
VO2max ml/kg/min-relativna maksimalna potronja kiseonika u
jednoj minuti (maksimalna potronja na kilogram telesne teine u
jednoj minuti);
Volumen-mera koliine neke supstance. U ovoj knjizi se pominje:
volumen O2, volumen krvi, volumen vazduha i dr. Izraava se u
litrama (L) ili mililitrama (ml);
Wellness-optimalno zdravlje i vitalnost, ukljuujui dobro fiziko,
emotivno, intelektualno i duevno stanje. Dobri inerpersonalni i
socijalni odnosi;

POGLAVLJE 4
OSNOVE MORFOLOKE
ANTROPOMETRIJE U DIJAGNOSTICI
SPORTISTA

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 104

Ne smemo zaboraviti da je ovek srenik to u svojoj lobanji

nosi kompijuter moniji i savreniji od svih kompijutera i aparatura,
koje e ikada ljudska ruka stvoriti. Svi se mi raamo sa tim
kompijuterom (mozgom), ali noenjem ne dobijamo i uputstva za
njegovu upotrebu.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 48

Kljuni termini
----------------------------------------Aparati i instrumenti za morfoloku dijagnostiku (procenu telesne
kompozicije i morfolokog statusa)
Antropometrijske mere prema IBP
Antropometrijske mere izvan IBP
Indeksi
Funkcionalno-motorika dijagnostika

ntropometrija (grki anthropos = ovek, methros = meriti) je

oblast biologije koja se bavi merenjem fizikih dimenzija
ljudskog tela, obradom i analizom dobijenih mera. Ona
kvantitativo odreuje morfoloke osobine i sagledava objektivnu sliku
stanja rasta ispitivane osobe. Po svojoj vanosti, istiu se dve grupe
zadataka antropometrije:
1. Antropometrijsko merenje u praktine svrhe
Sticanje objektivne predstave o stanju telesnog razvitka
ispitivane osobe, emu naroito doprinosi meusobno
poreenje pojedinih izmerenih antropometrijskih mera;
Sagledavanje napretka i/ili stagnacije, tj. nazadovanja
odreenih antropometrijskih mera (poreenjem podataka
uzastopnih merenja sprovedenih u odgovarajuim vremenskim
razmacima, mogue je realno pratiti: tok fizikog razvoja
deteta ili adolescenta, uticaj pojedinih oblika fizikog vebanja
na morfoloke karakteristike jedinke, sagledati morfoloke
promene uslovljene nastajanjem ili leenjem povredaoteenja i oboljenja pojedinih segmenata tela);
Pravovremeno usmeravanje sportiste prema odreenim
sportskim disciplinama (presudnu ulogu imaju ne samo
pojedini antropometrijski parametri, ve i njihovi meusobni
odnosi).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 49

2. Antropometrijska merenja i obrada podataka na veim grupama

ispitanika
Longitudinalni metod istraivanja, tj. praenje i merenje iste
grupe osoba tokom niza godina;
Stie se uvid u dinamiku razvoja dece i adolescenata u
odreenim ivotnim uslovima.
Transferzalnom metodom istraivanja, tj. jednokratnim
merenjem veeg broja ispitanika odreene populacije dobija se
uvid u proseno stanje telesnog razvoja.
Kako je svaka kretna aktivnost oveka u vezi sa njegovim
morfolokim karakteristikama, logino je da se redovno posmatra i
utvruje karakter uzrono-posledine veze izmeu antropometrijskih
svojstava i faktora kretanja. Morfolokom antropometrijom
(utvrivanjem i procenom telesnih dimenzija) zapoinje svaki
funkcionalno-dijagnostiki postupak, a podaci dobijeni takvim
merenjem nameu pitanje: Koliki je znaaj grae tela, somatotipa i
kompozicije tela u kombinaciji sa nizom faktora, koji definiu sportski
uspeh? Na to pitanje je teko odgovoriti. Pri proceni
antropometrijskih dimenzija treba imati na umu da one govore o
aktuelnom morfolokom statusu sportiste (rezultat su naslednih
faktora i adaptacije na uticaj treninga i ishrane). Ona u sportu ima
zadatak da na bazi pojedinih antropometrijskih dimenzija, tj. njihovih
meusobnih relacija, usmerava sportiste prema onim sportskim
disciplinama u kojima odreena morfoloka struktura (morfoloki tip)
moe da omogui postizanje optimalnog rezultata. Pokazalo se da su
se specifina struktura odreenog sporta (sportske discipline),
specifini motoriki, biomehaniki i energetski zahtevi, odrazili i na
specifinost grae tela sportista u razliitim sportovima (sportskim
disciplinama).

Aparati i instrumenti za morfoloku dijagnostiku

(procenu telesne kompozicije i morfolokog statusa)
Pri svakom merenju moraju se obeleiti antropometrijske take
na telu i meriti samo one dimenzije, koje su u relaciji sa odreenom
sportskom aktivnou (ne sve i ne bilo koje). U skladu sa
Internacionalnim biolokim programom (IBP) sva merenja na parnim

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 50

segmentima tela (ruke, noge) treba izvoditi na levoj strani. Korektnost

rezultata obezbeuju merni instrumenti koji odgovaraju standardima,
a kalibrisani su u metrikom sistemu. Misli se na: mernu traku, vagu,
antropometar, klizni estar, pelvimetar, kefalometar i kaliper. Potrebne
je obezbediti i dermografsku olovku, mernu listu, kombinovani
barometar, hidrometar i termometar.

Slika 16. Antropometrijski instrumenti

Antropometar po Martinu se koristi za merenje longitudinalnih i

transferzalnih dimenzija tela. Ukupne duine 2 metara on se rastavlja
se na etiri jednaka dela, sa tim da se gornji deo esto koristi kao
klizni estar. Raspon mera je 200 cm, a tanost merenja je 0.1 cm.
Oitavanje rezultata vri se na etvrtastom otvoru (na sredinoj crti
otvora koji poklapa dobijenu mernu jedinicu).
Kaliperom se vri merenje debljine konih nabora. Najpogodniji tip
kalipera je John Bull sa mernim rasponom od 0 do 40mm (kazaljka

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 51

opisuje dva puna kruga oko skale badarene od 0 do 20mm). Pre

merenja neophodno je izvriti badarenje instrumenta. Pritisak kojim
hvataljke instrumenta sabijaju kou i potkono tkivo je standardno
(iznosi 10gr/mm). Tanost oitavanja je 0.2mm. Rezultat merenja se
oitava 2 sekunde nakon to je hvataljkom zahvaen koni nabor (u
ovom intervalu se savladava elasticitet tkiva, pa su oitane vrednosti
blie realnim). Due zadravanje hvataljki moe da uslovi njihovo
pomicanje i klizanje ime bi se umanjila tanost rezultata. S obzirom
na veliku varijabilnost rezultata merenja debljine jednog konog
nabora kod iste osobe, neophodno je da se merenje uzastopno ponovi
barem tri puta. Kao konaan rezultat merenja uzima se srednja
izmerena vrednost.
Metalna merna traka (santimetarska traka) slui za merenj obima
tela. Santimetarskom trakom merimo sa tanou od 0.5 cm, a
metalnom mernom trakom sa tanou od 0.1 cm. Duina merne trake
iznosi 150 cm.
Pelvimetar 1 ima skalu na vodoravnoj osovini koja spaja dva kraka.
Slui za merenje biakromialne i bikristalne irine. Na krajevima ima
otrije zavretke koji se kod merenja postavljaju na ve unapred
oznaene take. Rezultat se ita na unutranjem rubu klizne skale koja
je irine 60 cm, a badarena je na 0.1 cm.
Pelvimetar 2 primenjuje se kod sagitalnog merenja grudnog koa. Za
razliku od pelvimetra 1, on na krajevima ima oblije zavretke (moe
bolje da obuhvati zadate mere). Skala ima irinu od 60 cm, a
badarena je na 0.25 cm. Rezultat se ita na unutranju stranu klizne
skale. Ovaj oblik instrumenta se esto upotrebljava u ginekologiji, te
se i naziva ginekoloki estar.
Kefalometar je po konstrukciji identian pelvimetru, ali je manji i
ima manju mernu skalu. Skala ima raspon do 30 cm, a badarena je na
0.1 cm. Slui za merenje manjih longitudinalnih i transferzalnih
dimenzija tela (duina i irina glave i delova glave). Meri sa tanou
od 0.1 cm.
Klizni estar slui se merenje manjih rastojanja na telu. Najee se
koristi za merenje dijametara zglobova. Ima vie razliitih tipova (npr.
klizni estar po Martinu ima skalu od 20 cm, dok klizni estar sa
nonijusom ima raspon od 15 cm). Merenjem ovim instrumentom
zahteva prethodno obeleavanje taki na telu, a rezultat se ita na liniji

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 52

koja se poklapa sa unutranjim rubom kraka estara. Meri sa tanou

od 0,1 cm.
Pre svakog merenja obavezno je obeleeti take i nivoe, a sve
u cilju preciznijeg merenja antropometrijskih veliina. Spisak
antropometrijskih taaka: akromion (a), akropodion (ap), alare (al),
basis (B), cervicale (c), daktylion (da), deltoide (d), endokanthion
(en), euryon (eu), frontotemporale (ft), glabella (g), gnathion (gn),
gonion (go), hypochondricale (hy), iliocristale (ic), incizurale (in),
iliospinale (is), inion (i), lumbale (lu), malleolare (m), mesosternale
(ms), metacarpale radiale (mr), metacarpale ulnare (mu), metatarsale
fibulare (mtf), tibiale (ti), nasion (n), opisthocranion (op), orbitale
(or), phalangion (ph), porion (po), postaurale (pa), preaurale (pra),
pternion (pte), radiale (r), stomion (sto), stylion (sty), subaurale (sba),
subnasale (sn), superaurale (sa), suprasternale (sst), symphiysion (sy),
tibiale (ty), tragion (t), trichion (tr), trochanterion (tro), vertex (V),
zygion (zg),

Slika 17. Antropometrijske mere

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 53

Antropometrijske mere prema IBP

Antropometrijske mere Internacinalnog biolokog programa (IBP)
sadre 39 linearnih mera. To su:
40. Telesna teina
41. Telesna visina
42. Sedea visina
43. Bikondilarna irina bedrene kosti
44. irina skonog zgloba
45. Visina tibiale
46. Duina potkolenice
47. Duina stopala
48. Obim natkolenice
49. Obim potkolenice
50. Duina ruke
51. Duina nadlaktice
52. Duina podlaktice
53. Bikondilarna irina nadlaktice
54. Bistiloidni dijametar zgloba ake
55. irina ake
56. Obim nadlaktice (u relaksiranom poloaju)
57. Obim nadlaktice (pri kontrakciji)
58. irina ramena (biakromijalni raspon)
59. irina grudnog koa (transverzalni prenik)
60. Dubina grudnog koa (anterio-posteriorni prenik)
61. Obim grudnog koa
62. Duina noge (visina spine-iliake anterior superior)
63. irina karlice (bikristalni raspon)
64. Obim glave
65. Duina glave
66. Visina glave
67. irina glave
68. irina donje vilice
69. irina lica
70. Morfoloka visina lica
71. irina usta
72. Debljina usana
73. Visina nosa

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 54

74. irina nosa

75. Koni nabor nadlaktice (u visini m. triceps barchi)
76. Koni nabor na leima (subskapularni nabor)
77. Koni nabor na trbuhu
78. Suprasternalna visina
Pregledom ovog spiska jasno je da mnoge antropometrijske
mere nisu relevantne za sport i da su pored njih potrebne i neke koje
nisu na spisku, a imaje velik znaaj za sport. To su:
14. Raspon ruku
15. Duina ake
16. irina stopala
17. Obim trbuha
18. Obim kukova
19. irina kukova (bitrohanterini raspon)
20. Bideltoidna irina ramena
21. Koni nabor na vratu
22. Koni nabor na dorzumu ake
23. Koni nabor natkolenice
24. Koni nabor potkolenice
25. Obim potkolenice
26. Obim vrata
Tehnike merenja i naini upotrebe mernih instrumenata ovom
prilikom e se povrno objasniti, jer prevazilaze okvire ove knjige
(italac ih moe pronai u odreenim praktikumima bioloke
antropologije). Napominjemo da se uvek pre sprovoenja samog
merenja pojedinih morfolokih dimenzija inspekcijom i palpacijom
odredi mesto na kojem se nalazi odreena antropometrijska taka, a
zatim se oznai demografskom olovkom. Poloaj svih
antropometrijskih taaka mora biti utvren prilikom "standardnog
poloaja" tela, tj. pri normalnom poloaju (ruke ispitanika su
ispruene uz trup, a glava se nalazi u poloaju "frankfurtske
horizontale - ravni"). Taj poloaj glave postiemo tako to liniju koja
spaja tragus helixa levog uha (ili taku smetenu na najviem delu
ivice spoljanjeg unog kanala) postavimo u vodoravan poloaj sa
takom koja se nalazi na najniem delu ivice leve orbite.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 55

Slika 18. Glava u poloaju frankfurtske horizontale

Slika 19. Postupak merenja konih nabora

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 56

Antropometrijske mere se danas u okviru dijagnostikog

postupka koriste i za utvrivanje sastava tela i konstitucije somatotipa
sportiste. Utvrivanjem sastava tela dobija se odnosom nemasne i
masne komponente u ukupnoj masi tela. Kod sportista su ti odnosi
precizno utvreni (tabela 7).
Tabela 6. Postoci telesne masti kod sportista razliitih sportova (Modifikovano
prema Wilmore, 1979; preuzeto od Miigoj-Durakovi, 1997)
% Telesne masti
Sport
Mukarci
ene
6-9
8 - 12
Atletika (sprint)
6 - 12
8 - 16
Atletika (srednje pruge)
4-8
6 - 12
Atletika (duge pruge)
14 - 18
16 - 24
Teka atletika
7 - 10
16 - 27
Koarka
8 - 14
16 - 26
Odbojka
9 - 12
14 - 26
Fudbal
4-6
9 - 14
Gimnastika
5 - 10
14 - 26
Plivanje
14 - 16
18 - 22
Tenis
11 - 15
18 - 24
Kajak / Kanu
8 - 14
/
Dizanje tegova
7 - 14
18 - 20
Skijanje

Posmatrajui ukupnu masu tela, kod sportista se odnos

nemasne i masne komponente uvek menja u korist uveanja nemasne
komponente. U evaluaciji trenanog procesa veliki znaaj ima nalaz
masne komponente (u poreenju sa vrednostima koje se nalaze kod
vrhunskih sportista u odreenom sportu, posebno kada je u pitanju
sport ili sportska disciplina u kojima masno tkivo ini znaajnu
balasnu remeteu masu i umanjuje sposobnost sportiste:
smanjuje brzinu tranja, efikasnost skoka, izdrljivost, koordinaciju,
agilnost i dr). Pri tome, same utvrene vrednosti pojedinih dimenzija
(npr. mere konih nabora) ne moraju odstupati od vrednosti za
prosenu populaciju, ali e izraunata masna komponenta odstupati od
poznatih vrednosti za uspenog sportistu u odreenom sportu.
Oduzimanjem vrednosti mase telesne masti od ukupne telesne mase
dobijamo vrednosti nemasne telesne mase (nju ini skeletna
muskulatura, masa drugih tkiva i organa). Miina masa ini oko 4050% nemasne mase tela. Nemasna telesna masa je uglavnom

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 57

pozitivno povezana sa sportskom efikasnou, jer vea nemasna masa

znai i veu miinu masu, a time i vei potencijal snage. Mora se
istai da kod nekih sportova (npr. tranje na duge pruge) velika
nemasna masa, usled poveanja ukupne mase tela, ima negativna
uticaj. Utvreno je da sportistkinje imaju mnogo manju nemasnu
masu od sportista, posmatrajui istu disciplinu. Uoeno je da se sastav
tela kod sportista moe znaajno menjati tokom takmiarske sezone.
Postotak masnog tkiva se smanjuje tokom pripremnog i tokom
takmiarskog perioda. Danas postoji niz metoda koje se mogu koristiti
za kvantitativnu analizu sastava tela. To su pre svega antropometrijske
metode koje se temelje na primeni generalizovanih kvadratnih
jednaina, metoda bioelektrine impendance i metoda podvodnog
merenja.
U vrhunskom sportu, podaci o telesnoj kompoziciji se dobijaju
uz pomo aparata visoke tehnologije (bioimpendansa, DEXA skeneri i
dr.) koji mere:
10. Apsolutnu i relativnu bezmasnu masu
11. Apsolutnu i relativnu koliinu vode u telu
12. Apsolutnu i relativnu miinu masu
13. Apsolutnu i relativnu masu masti u telu
14. Teinu kostiju svakog ekstremiteta ponaosob
15. Teinu kosti karlice
16. Teinu kosti glave
17. Teinu kosti trupa
18. Mineralni sastav kostiju
Nekada standardnu metodu u odreivanju telesne strukture
(hidrodenzitometriju) su zamenile nove modernije i preciznije metode.
Bez obzira na sve vei broj tehnikih reenja, validnost izmerenih
rezultata je i dalje kljuni problem u odreivanja strukture sastava
tela. esto je prisutna konfuzija koja se odnosi na izbor odgovarajue
metode, njenu tanost, preciznost i mogunost komparacije sa drugom
metodom u cilju definisanja validnosti. Nekoliko veoma preciznih
metoda je razvijeno za potrebe analize strukture tela. Laboratorijske
metode podrazumevaju: Denzitometriju (podvodno merenje teine),
Dvostuku-energetsku apsorpciometriju X-zraka (DEXA), Nuklearnu
magnetnu rezonancu (NMR), analizu koliine kalijuma (40K).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 58

Terenske metode podrazumevaju: antropometriju, merenje debljine

konih nabora, bioelektrinu impedancu i preinfracrvenu reaktancu
(NIR). Terenski testovi su uglavnom normatizovani i potvreni
standardnim laboratorijskim metodama.

Denzitometrija - podvodno merenje teine i pletizmografija

Hidrodenzitometrija (podvodno merenje teine tela) predstavlja u hijerarhiji indirektnih
metoda za odreivanje telesne kompozicije, jednu od najpreciznijih procedura (slika 19). Ova procedura
je predstavljena od strane istraivaa Behnkea u ranim etrdesetim godinama prologa veka i postala je
vana alatka u fiziologiji vebanja i medicini. Jednaine po kojima se normalizuju merenja u ovoj metodi
se oslanjaju na injenice, koje su prikupljene disekcijama ljudskih leeva.
Nepravilan geometrijski oblik ljudskog tela onemoguava nam da simplifikujemo pristup u smislu
jednostavnog izraunavanja zapremine. Ipak, zapremina moe biti jednostavno izmerena korienjem
Arhimedovog principa istiskivanja vode, koji navodi: Telo uronjeno u vodu istiskuje se na gore silom,
koja je jednaka teini vode koja je izbaena. Zapremina ljudskog tela moe biti dobijena merenjem
gubitka teine istog tog tela, potpuno uronjenog u vodu. Gustina tela, u skladu sa tim i procenat masti,
moe biti dobijena deljenjem telesne teine (merenje na suvom) sa telesnom zapreminom (dobijenom
hidrostatskim merenjem). U ovom postupku, ispitanik je potopljen i izmeren u vodi. Kako miii imaju
veu, a masti manju gustinu od vode (aproskimativno 1.1 gr/ml za miie, 0.901 gr/ml za masti i za vodu
1.0 gr/ml) gojazni ljudi plutaju bolje (tee manje pod vodom), dok mraviji vie tonu (tee vie pod
vodom). Za istu teinu, gojazna osoba ima veu zapreminu od mravijih (stoga i manju gustinu). Pojava
greke je mogue ak i u dobro opremljenim laboratorijama. Nemogunost da se urauna rezidualni
pluni volumen, intestinalni gasovi i gustina vode, mogu da doprinesu precenjivanju zapremine. Tokom
merenja osoba se kompletno potapa u vodu i izdie vazduh, koliko je mogue vie. Mala ali znaajna
koliina vazduha, ipak ostaje u pluima (naziva se rezidualni pluni volumen). Iako se rezidualni pluni
volumen moe proceniti, neophodno ga je direktno izmeriti. Intestinalni gas takoe poveava plovnost i
prljaju dobijeni rezultat. Konano, voda ima gustinu od 1.00 gr/ml samo na tempereturi od 4C (39.2 F).
Izraunavanje zapremine mora biti normalizovano sa promenama u gustini vode (temperatura vode u
kojoj se meri ispitanik je 4C).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 59

Slika 20. Hidrodenzitometrija

Slika 21. Pletizmografija

Pletizmografija je metoda slina hidrodenzitometriji, samo se umesto vodenog medijuma
koristi gas. Merenja se obavljaju u posebnoj komori, ime je komfor za ispitanika znaajno unapreen.
Ova metoda je vrlo precizna, ali se pojavila tek u poslednjih nekoliko godina (relativno malo je
zastupljena i analizirana na iroj populaciji).

Dvostuko-energetska apsorpciometrija X-zraka (DEXA)

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 60

Kotana denzitometrija je evoluirala od pojedinane, preko

dvostruko-fotonske do dvostuko-energetske apsorpciometrije X-zraka
(eng. Dual Energy X-ray Absorptiometry-DEXA). U klinikim
uslovima DEXA se iscrpno koristi radi procene rizika i stanja razvoja
osteoporoze. Ubrzo nakon inicijalne eksploatacije ove tehnike za
analize osteoporoze, istraivai su otkrili da se moe koristiti za
analize strukture mekog tkiva (tela). DEXA funkcionie na nain da se
na telo usmeravaju X-zraci razliite energije. Razlike u absorpciji Xzraka razliitih energija koriste se za izraunavanje prisutnosti
minerala u kostima, kao i za izraunavanje sastava mekog tkiva koje
ga okruuje. DEXA je metod koji koristi veoma male doze zraenja,
tako da je utilizovan u svakodnevici, a koristi se i kod dece i starijih
osoba.

Slika 22. DEXA skener

Uporedne analize ovog metoda sa autopsijom (disekcijom) na

ivotinjama su dokazale njenu validnost. Postala je referentni metod u
istraivakim studijama analize telesne kompozicije, a njene prednosti
su pre svega: kratko trajanje merenja, sigurnost i bezbednost za
subjekta, minimalna kooperacija ispitanika.U budunosti se oekuje
da e DEXA zameniti denzitometriju, kao referenta metoda za
validnost procedura III nivoa validnosti.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 61

Kompjuterizovana tomografija (CT) i nuklearna magnetna rezonaca

(NMR)
CT i NMR su metode vizuelizacije koje emitovanjem zraenja
razliite vrste i frekvencije proizvode regionalne ili kompletne
radiografske zapise ispitivanog subjekta.

Slika 23. CT sa rezultatima ispitivanja

Korienjem kompjuterskog softvera, CT skener daje

piktografsku i kvantitativnu analizu ukupne tkivne povrine, povrine

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 62

regiona masti i muskulature, debljinu i volumen snimljenog tkiva po

krikama. Nova NMR tehnologija daje korisne informacije o
mnogim telesnim segmentima. Za razliku od CT koji koristi
jonizujue zraenje, elektromagnetna radijacija NMR uz korienje
adekvatnog softvera, daje precizne slike o segmentarnoj strukturi
(masti, miia, kosti) ispitivanog dela tela. Obe metode imaju brojne
druge segmente primene u medicini, a u analizi telesne kompozicije se
srazmerno retko koriste.
Analiza bioelektrine impedance (BIA)
Na vremenskoj skali razvoja bioelektrine ipmedance na
samom poetku se nalazi italijanski fiziar Galvani, koji je 1786.
godine posmatrao uticaj elektrine struje na tkivne strukture abe.
Dalji eksperimenti ovakvog tipa i njihova eksploatacija su bili
beznaajni sve do 1960. godine, kada je Francuz po imenu Thomasset
izjavio da koliina fluida direktno definie elektrinu otpornost tog
tkiva. On i njegovi saradnici su razvili prvu bioelektrinu impedancu
za analizu bioloki aktivnog tkiva. Razvoj je tekao dalje na razliitim
mestima u svetu sve do trenutka, kada je Ameriki istraiva Nyboer
1970. godine ustanovio principe funkcionisanja bioelektrine
impedance kakvu sada poznajemo. Nyober je bio u stanju da dokae
da informacije koju daje ova analiza zaista daju potvrdu o strukturi
ljudskoga tela. Analiza bioelektrine impedance je brza, neinvazivna i
relativno jeftina metoda za evaluiranje telesne kompozicije u
terenskim i klinikim uslovima. Ovaj metod procenjuje strukturu
sastava tela emitovanjem niske, bezbedne doze struje (800 amp) kroz
ljudski organizam. Struja prolazi kroz telo - bez otpora kroz miie,
dok otpor postoji pri prolazu kroz masno tkivo (slika 23). Ovaj otpor
se zove bioelektrina impedanca i meri se ureajima koji procenjuju
telesnu kompoziciju. Kada se podesi za izabranog pojedinca (pol,
visina, teina, nivo aktivnosti) aparat na osnovu instaliranog softvera,
izraunava procentualni sadraj masti (i ostalih segmenata) u strukturi
sastava tela. BIA je u prethodnih desetak godina zadobila poverenje i
podrku medicinskih i sportskih eksperata. Danas je dostupna
aparatura za korienje i u kunim uslovima, bez potrebe za skupom i
sloenom opremom (napredna tehnologija i tradicionalna BIA
ujedinjeni su u obinu kunu vagu). Savremeni ureaji pruaju tanost

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 63

izmerenih podataka uporedivu sa vaeim standardima. Glavne

prednosti ove metode su: ne zahteva skupu opremu, ne zahteva
obuenog tehniara, komforna je (ne ugroava privatnost i intimu
osobe koja se meri)....
Varijable koje se dobijaju ovom metodom su: ukupna koliina vode
(TBW), bezmasna masa (LBM), telesna mast (FM), ukupna koliina
ivih elija u organizmu (BMC), ekstra celularna masa (ECM), Index
(ECM / BMC) i elijska frakcija (%).
Ukupnu koliinu vode u organizmu (TBW) ne podrazumeva vodu
koja je uneta u digestivni trakt neposredno pre merenja, jer samim tim
nije svarena i nije uneta u metabolike procese (na suprot tome,
intravenozni unos primenjene tenosti se registruje). Ekstremno
nagomilavanje vode i tenosti u abdominalnoj duplji se takoe ne
detektuje, jer ta tenost nije sastavni deo bezmasne mase. Referentne
vrednosti su: Normalan raspon za mukarce 50 60 %; Normalan
raspon za ene 55 65 %; Za miini tip 70 80 %; Gojazan tip 45
50 %.
Bezmasna masa (LBM) je koliina tkiva koja ne sadri masti. U
bezmasnu masu spadaju dominantno miii, unutranji organi, skelet,
i centralni nervni sistem. Iako su morfoloki veoma razliiti, ovi
organi su sa aspekta funkcionalne strukture veoma slini. Sastoje se
od elija koje su odgovorne za metabolike i anabolike procese,
ekstracelularnih tenosti i matriksa koji uestvuju u prenoenju
supstrata (metabolikoj razmeni).
Ukupna koliina ivih elija u organizmu (BMC) je kompletna
koliina metaboliki aktivnih elija u organizmu. To je centralni
parametar po kome se prati globalno stanje organizma u smislu
ishrane
Ekstra celularna masa (ECM) je deo bezmasne mase koji se nalazi
van ivih elija u organizmu. Neizmenljivi i stalni delovi ECM su
strukture vezivnog karaktera: kolagen, elastin, koa, tetive, fascije i
kosti. Teni deo ECM konstituiu: plazma, itersticijska tenost i
transcelularna voda.
Index (ECM/BMC) je pokazatelj nutritivnog statusa. Kod zdravih
ljudi elijska masa je neznatno vea od vanelijske mase, tako da je
ovaj indeks malo manji od 1. Poveanje ECM/BCM indeksa se moe
desiti iz tri razloga: katabolizma BMC, preraspodele vode u ECM

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 64

zbog hiperinsulizma i kao propratni efekat pri ekstremnim gubicima

vode ili prilikom katabolikih procesa u BCM.
elijska frakcija (%) je koliina elija od bezmasne komponente
koja pripada BCM. Iz tog razloga, ovaj parametar dobro oslikava
nutritivni status i kondiciju. Takoe se koristi pri procenjivanju
kvaliteta bezmasne miine mase. Normalni nivoi procenta elijske
frakcije su: za mukarce 53 59%, a za ene 50 56%. Loa ishrana
kao i hiperhidracija smanjuje ovaj procenat.

Slika 24. Aparat za analizu telesne kompozicije (TANITA BC418, SAD)

Preinfracrvena reaktanca (NIR)

Preinfracrvena reaktanca (eng. Near Infrared Interactance NIR) je metoda proizala iz poljoprivrede, gde je koriena za
analiziranje strukture useva. Zasniva se na principu apsorpcije i
refleksije svetlosti. Sonda emituje svetlost blisku infracrvenom
zraenju (940 nm) na posebno oznaenom mestu (prednja strana
nadlaktice dominantne ruke), a detektor meri intenzitet reemitovane
svetlosti izraenu kao optika gustina. Promena frekvencije emitovane
svetlosti u skladu sa prethodno definisanim parametrima (telesna
masa, visina, pol, nivo fizike aktivnosti) korienjem prediktivne
formule dovodi do izraunavanja sadraja masti u strukturi sastava

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 65

tela. Slino BIA i ova metoda je relativno brza, bezbedna, jeftina i ne

zahteva obuenu osobu. Njena popularnost, kao i popularnost drugih
metoda III nivoa validnosti, je velika. Ipak, najnovija saznanja ne
smatraju NIR validnom metodom odreivanja telesne strukture.

Slika 25. Savremeni prenosni ureaj (FUTREX-5500A/WT, SAD)

Daleko ee koriene metode u terenskim i laboratorijskim

uslovima, u cilju odreivanja telesne strukture fiziki aktivne
populacije, predstavljaju antropometrijske metode. Ove metode
merenjem dimenzija ljudskog tela (telesna visina, telesna masa,
debljina konih nabora, obim i dijametar ekstremiteta) i korienjem
adekvatnih jednaina, na relativno jednostavan nain, daju indirektnu
procenu o sadraju masti, miinog i kotanog tkiva sportista

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 66

Validnost metoda
Validnost metoda podrazumeva stepen u kome metoda precizno i
tano meri vrednost koja je poznata. Analiza telesne strukture je specifina
analiza jer samo disekcija lea (kadavera) moe dati prave vrednosti
eljenih varijabli. Sa druge strane, broj studija koji je komparirao direktne
vrednosti nastale obdukcijom ispitanika i parametre nastale indirektnim
merenjima je zanemarljivo mali, pa nedostaju i podaci o validnosti i
najkvalitetnijih metoda. Za sada, putem disekcije i ekstrakcije nisu
prikupljeni direktni podaci o ukupnoj gustini tela niti vrednost ukupnih
telesnih masti. Poznata je injenica da je denzitometrija prihvaena kao
fundamentalni indirektni metod za procenjivanje koliine lipida u
organizmu. Postoje tri nivoa validnosti razliitih metoda analize telesne
kompozicije. Na primer: prilikom odreivanja ukupne masne komponente
u organizmu, na nivou validnosti I stepena, ukupna masna masa bi bila
dobijena disekcijom kadavera ili ekstrakcijom svih lipida iz tela. Na nivou
validnosti II stepena, neki drugi parametar je direktno meren (gustina ili
slabljenje X zraka kod DEXA), a iz merenog parametra dobija se
procenjena vrednost ukupne masti organizma. Nivo III stepena validnosti
podrazumeva indirektno merenje (debljina konih nabora ili
bioimpedanca) i korienje regresione jednaine izvedene iz metode II
stepena validnosti (pa se na taj nain procenjuje ukupna koliina lipida u
organizmu). Tako je nivo III stepena validnosti zapravo dvostruko
indirektan, inkorporirajui u svoju metodu sve pretpostavke metoda II
stepena validnosti (prema kojem su kalibrisani kao i svoje sopstvena
ogranienja). Regresioni pristup znai i da metoda kao to je npr. debljina
konih nabora ima visok stepen uzorak-specifinosti, jer kvantitativni
odnos izmeu debljine konih nabora i telesne gustine, zavisi od mnogo
varijabli (hidriranost organizma, gustina kostiju, relativna muskularnost,
pritisak krajeva kalipera, obrazac nagomilavanja masti, koliina
intraabdominalne masti itd). Ovo su razlozi zbog kojih postoji nekoliko
stotina razliitih formula za procenu koliine masti u telu putem merenja
debljine konih nabora. Znaaj metoda III nivoa validnosti u naunom
smislu je pod znakom pitanja. Sve metode pri izboru adekvatne formule i
protokola, moraju da odgovore na nekoliko pitanja, kao to su: izbor
referentnog metoda koji je korien pri razvijanju formule, veliina uzorka
za dobijanje formule, vrednost standardne greke za formulu, izbor
populacije, izbor merenih varijabli, unakrsna validnost formule na drugom
uzorku iste populacije, korelacija izmeu varijabli formule i referentne
metode (srednja vrednost) i ukupna greka metode. Iako je validnost
metoda iz III grupe validnosti diskutabilna, sve ove metode i dalje su
iroko zastupljenje zbog svoje jednostavnosti, cene i dostupnosti.
Preuzeto od Ostoji (2007)

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 67

Indeksi
U okviru funkcionalno-dijagnostikog postupka antropometriji nije cilj samo utvrivanje
dimenzija tela, ve i njihova procena (metoda Indeksa). Za odreivanje gustine tela i sadraja masti u
strukturi sastava tela sportista, najvei broj autora preporuuje upotrebu sledeih protokola i jednaina:

Antropometrijski protokoli za procenu sadraja masti

Mukarci od 18 do 29 godina (Jackson i Pollock, 1978)
BD = 1.12 - 0.00043499 x 7 + 0.00000055 x (
7) - 0.00028826 x
ST
ene od 18 do 29 godina (Jackson i sar., 1980)
BD = 1.096095 - 0.0006952 x 4 + 0.0000011 x (
4) - 0.0000714 x
ST
Deaci od 14 do 19 godina (Forsyth i Sinning, 1973)

BD = 1.10647 - 0.00162SSKn - 0.00144 x Akn - 0.00077 x TKn +

0.00071 x MAKn
Mukarci i ene (Siri, 1957)
Mast (%) = [(4.95 / BD) - 4.5] x 100 mukarci
Mast (%) = [(5.01 / BD) - 4.57] x 100 ene
Gde je BD = telesna gustina; 7 = suma sedam konih nabora (mm): tricepsni,
grudni, srednji aksilarni, trbuni, suprailiani, subskapularni i natkoleni koni nabor;
4 = suma etiri kona nabora (mm): tricepsni, suprailiani, trbuni i natkoleni
koni nabor; ST = starost (godine); SSKn = subskapularni koni nabor; AKn =
trbuni koni nabor; TKn = tricepsni koni nabor; MAKn = midaksilarni koni
nabor.

Mada ne postoje specifine validne metode za procenu mase

miinog tkiva kod sportista, u savremenoj antropometriji uglavnom
se preporuuje odreivanje mase miinog tkiva po Martinu i
saradnicima (1990), koja je nie navedena (odnosi samo na populaciju
mukaraca).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 68

Antropometrijski protokoli za procenu

sadraja miia
Mukarci (Martin i saradnicima, 1990)
MM = [TV x (0.0553CTG2 + 0.0987 x FG2 + 0.0331 x CCG2) 2445] x 0.001

Miii (%) = (MM / TM) x 100

Gde je MM = miina masa (kg); TV = telesna visina (cm); CTG = korigovan obim
nadkolenice (cm) obim (cm) - 3.14 x (DKN natkolenice (mm)/10); FG =
maksimalan obim podlaktice; CCG = korigovan obim potkolenice (cm) obim (cm) 3.14 x (DKN potkolenice (mm) / 10); TM = telesna masa (kg).

Davno je poznato da skeletna robusnost korelira sa

dijametrima kostiju (posebno kolena, lakta, runog i skonog zgloba),
a da sportisti u veini sluajeva imaju veu kotanu masu u poreenju
sa neaktivnim osobama (Eston i Reilly, 2001). Mada je znaaj
procenjivanja kotane mase antropometrijskim metodama u drugom
planu, u odnosu na procenjivanje sadraja masti i miinog tkiva,
koliina kotanog tkiva je znaajna u praenju rasta i razvoja sportista
i predselekciji dece za sport (greke pri proceni kotane mase u
poreenju sa referentnim metodama su najmanje, u odnosu na
antropometrijska merenja drugih strukturnih segmenata). Iako ne
postoje specifini protokoli za sportiste, uobiajeno je da se sadraj
kostiju u strukturi sastava tela dobija korienjem regresionih
jednaina po (Drinkwater i sar., 1986).
Antropometrijski protokoli za procenu sadraja kotanog tkiva
Mukarci i ene (Drinkwater i sar., 1986)

KM = [(HB +WB + FB + AB) / 4] x TV x 0.92 x 0.001

Kosti (%) = (KM / TM) x 100
Gde je KM = kotana masa (kg); HB = humerusni biepikondilarni dijametar (cm);
WB = bistiloidni dijametar (cm); FB = femoralani biepikondilarni dijametar (cm);
AB = bimaleolarni dijametar (cm); TV = telesna visina (cm); TM = telesna masa
(kg).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 69

U sportu su od velikog znaaja informacije koje se dobijaju

utvrivanjem relacija izmeu pojedinih antropometrijskih dimenzija
(proporcija izmeu morfolokih dimenzija). U cilju toga, kao
normativi, se koriste odreeni "idealni indeksi" i standardi.
Primeri indeksa, koji ukljuuju odnos izmeu telesne mase i visine:
Brokov indeks: Visina (cm) - 100 = Normalna teina
Lorencov indeks: (V-100) - ((V-150) x 0.25) = Idealna teina,
gde je V = visina tela

Kuperov indeks: Teina (kp) / Visina (cm) x 1000

Rohrerov indeks: Teina (kp) / Visina (cm) x 100000
Vandervalov index je konstruisan na osnovu koeficijenata regresije
teine tela prema visini, uzimajui u obzir i uzrast.
Tabela 7. Vandervalovi indeksi (teorijski oekivana teina, prema visini i starosti)
Godine
Mukarci
ene
0 - 2.5
T = 3 + ((V - 50) x 0.25)
2.5 - 6
T = 16 + ((V - 100) x 0.3)
6-8
T = 25 + ((V - 125) x 0.5)
8 - 10
T = 28 + ((V - 130) x 0.6)
10 - 12
T = 30 + ((V - 135) x 0.7)
12 - 14
T = V - 109
T = V - 107
14 - 18
T = V - 110
T = V - 107
18 - 25
T = 50 + ((V - 150) x 0.7)
T = 50 + ((V - 150) x 0.7)
25 i vie

Miini indeks (odreuje se uee miine mase u ukupnoj telesnoj

teini).
Miini indeks = (Obim bicepsa max - min) x 100 / Obim min

Spiroindeks opisuje relacije vitalnog kapaciteta sa telesnom visinom i

teinom.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 70

I varijanta

Spiroindeks = VK (cm) / Visina (cm)

II varijanta

Spiroindeks = VK (cm) / Teina (kp)

Metode standarda su izuzetno vane za odreivanje

konstitucionalnih tipova za odreeni sport i sportsku disciplinu
(tokom same selekcije je vano da se po odreenim normativima
osobe usmeravaju za odreenu disciplinu). Na primer: poznato je da
jedan baca kugle mora biti izrazito dimenzionalan, da koarka mora
biti izrazito visok, gimnastiar nizak itd. Dobrih standarda u odnosu
na kriterijume (uzrasta, pola, socijalne pripadnosti itd.) kod nas nema,
tj. oni koji postoje su starijeg datuma i teko da mogu biti iskorieni.
Kod sportista se antropometrijske mere koriste za utvrivanje
konstitucijskog tipa, tj. somatotipa koji se najee odreuje metodom
Heath i Cartera (1967). Tom metodom utvruje se somatotip
vrhunskih sportista, a tim vrednostima se tei u trenanom procesu.
Pozicije odreenog somatotipa se unose u karakteristini grafikon
somatogram, tako da se iz vrednosti pojedinih komponenata
somatotipa odrede ordinate. Prema pomenutoj metodi, utvrivanje
konstitucije se sprovodi na osnovu deset morfolokih
antropometrijskih mera, a definie se po Sheldonovoj klasifikaciji na
tri tipa endomorfni, mezomorfni i ektomorfni. Postoje jednostavni,
gotovi raunski programi, za utvrivanje somatotipa prema metodi
Heath i Cartera.
Danas je u velikoj primeni metoda odreivanja Body Mass
Indexa (BMI). Ovaj indeks predstavlja odnos telesne teine i
kvadrirane telesne visine (u metrima na kvadrat). U brojnim naunim
radovima je potvrena velika korelacija sa procentom telesne masti
(r=0.80). BMI se izraunava pomou sledeih algoritama:
Tabela 8. Algoritmi za izraunavanje BMI

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 71

Poznata je veza izmeu vrednosti BMI i rizika od oboljevanja

od kardiovaskularnih bolesti, eerne bolesti ili malignih oboljenja.
Najmanji rizik oboljevanja imaju osobe kod kojih je BMI izmeu 20 i
25 kg/m, a najvei kod osobe kod kojih je BMI vei od 40 kg/m. U
cilju identifikacije, evaluacije i tretmana gojaznosti aktuelna je sledea
klasifikacija osoba prema vrednostima BMI, koja je prihvaena od
Svetske zdravstvene organizacije:
Tabela 9. Klasifikacija osoba prema vrednostima BMI
BMI (kg/m)
< 18.5 = Pothranjenost
18.5 do 24.9 = Idealna telesna teina
25.1 do 29.9 = Granina gojaznost
30 do 34.9 = Gojaznost I nivoa
35 do 39.9 = Gojaznost II nivoa
> 40 = Gojaznost III nivoa, opasno po ivot
Iako nesumljivo ima veliki znaaj pri analizi itave populacije i zdravstvenog rizika, BMI ima mali
znaaj u sportskoj morfologiji. Brojni drugi faktori osim nagomilavanja telesnih masti (npr. miina i
kotana masa, zapremina plazme, proporcionalna distribucija mase) igraju ulogu u determinaciji
vrednosti BMI. Visok BMI kod sportista, usled poveane miine mase nastale usled treninga, moe
dovesti do pogrenog zakljuka o gojaznosti.

Primer:
Osoba je ima telesnu teinu 85kg i telesnu visinu 170cm. Kada
primenimo formulu za izraunavanje BMI:
85 / (1.70 x 1.70) = 85 / 2.89 = 29.41
Ova vrednost spada u granine gojaznosti, kako se to vidi iz tabele 9.

Funkcionalno-motorika dijagnostika
Za funkcionalnu dijagnostiku u sportu kljuna injenica je da
sve odabrane metode, tehnike i aparature moraju da detektuju
najrelevantnije parametre kao kriterijume za odre|enu sportsku granu i
discilinu a oni su uvek integralni i kao takvi procenjuju stanje
funkcionalnih sistema ukljuenih u razliitim reimima specifinih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 72

napora. Krajnji cilj nije da se izvri evaluacija samo pojedinih

organskih sistema, kao to su: kardiovaskularni, respiratorni, miini,
sistemi za podizanje energetskog potencijala itd. Daleko vanije je
proceniti i predvideti integralnu funkciju najodgovornijih sistema, kao
njihovu meuzavisnost i vezu sa specifinim fiziolokim zahtevima
koji se javljaju u trenanim i takmiarskim uslovima. Upravo ova
injenica i govori o postojanju samosvojnosti u metodama i tehnikama
merenja relevantnih funkcionalnih (fiziolokih) parametara kod
sportista, jer se u mnogome razlikuju od onih koji se primenjuju kod
razliitih klinikih sluajeva u medicini.
U dananje vreme vrtoglavog tehnolokog napretka gotovo je
ne mogue dati potpuni pregled aparature koja se svakodnevno
usavrava, tj. dopunjuje novim delovima i tehnolokim inovacijama te
e se na ovom mestu dati samo jedan prikaz "mini" baterije aparata za
funkcionalnu dijagnostiku. Osnovni princip savremene funkcionalne
dijagnostike u sportu bazira se na postavci da se homeostatsko stanje
mirovanja menja uz stalne oscilacije merenih vrednosti sve do
maksimalnog adaptacionog kapaciteta za pojedini definisani
pokazatelj. Te promene se mere adekvatnom aparaturom i
definisanom metodologijom. Iz tih razloga potrebno je uvek, uz
izmerene vrednosti nekog pokazatelja navesti i reim optereenja
organizma. Optereenje organizma je mogue vriti kroz situacione
(terenske) aktivnosti ili putem laboratorijskog testiranja. Oba naina
imaju odreene prednosti i nedostatke, te u zavisnosti od cilja
ispitivanja treba izabrati najbolji nain. Pri izboru metodologije
odluuje i aparatura koja e se koristiti. Za terenski rad su potrebni
telemetrijski ureaji ili male portabl aparature koje sportista nosi na
sebi, a da se pri tome bitno ne utiu na biomehaniku pokreta.
Osnovni ureaji za dozirano optereenje organizma (kontrolisano
menjanje nezavisne varijable)
Najednostavnije pomono sredstvo za doziranje optereenja
predstavlja step klupica, koja moe biti razliite visine. Promenom
visine klupice, ritma penjanja i ukupnog trajanje rada (u zavisnosti od
uzrasta, pola, nivoa treniranosti i sl.) mogue je isprovocirati razliitu
reakciju organizma i pri tom izvriti adekvatno merenje tih

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 73

parametara. Najpraktinija je univerzalna klupica podesive visine od

22.8 do 50.8cm (Harvard step-test). Intenzitet rada - snaga (koliina
rada u jedinici vremena) dozira se prema telesnoj teini ispitanika,
menjanjem visine klupice i frekvence penjanja. Ukupna koliina rada,
tj. mehanika energija je odreena intenzitetom i ukupnim trajanjem
rada.

Slika 26. Step klupica

Intenzitet rada izraunava se sledeom formulom:

I = S x H x N x 1.5/min
gde je S - teina tela u kilopondima (kp), H - visina klupice u metrima (m), N - broj
penjanja u minuti, 1.5 - predstavlja konstantu koja uzima u obzir i negativan rad
(silaenje sa klupice).

Rezultat se izraava u kilopondmetrima u minuti (kpm/min). Intenzitet

rada - snaga od 1 kpm/min iznosi 0.1635 Watta, tj. 1 W = 6.120
kpm/min.
U dananje vreme na tritu postoji ogroman broj razliitih
bicikl-ergometara. Po konstruktivnim reenjima dele se na:
elektromagnetske, hidrauline, kombinovane (mehano-elektrine) i
mehanike (frikcione) bicikl-ergometre.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 74

Slika 27. Bicikl-ergometar (MONARK 823E, vedska)

Intenzitet rada - snaga je odreen formulom:

I = N x O x S / min
gde je N - broj obrataja zamajnog toka, O - obim kruga na kome se vri trenje u
metrima (m), S - sila otpora izraena u mernim jedinicama skale.

Ukoliko je skala optereenja kalibrisana u kilopondima, onda se

intenzitet rada izraava u kpm/min ili ekvivalentu rezultata izraenog
u wattima. U ovu grupu spadaju pokretna traka za tranje, pokretna
voda, pokretne stepenice, pokretna traka za skijae itd. Osnovni
kvalitet ovih ureaja je u injenici da omoguuju ciklina kretanja
najpriblinija onim koja se ostvaruju u matinom sportu (npr. tranje,
plivanje, skijanje...) uz angaovanje daleko veih miinih masa, nego
kada se testiranje obavlja samo uz pomo bicikl-ergometra. Zbog
velike biomehanike slinosti sa kretanjem u realnim uslovima, ova
aparatura je pogodna i za laboratorijski trening. Intenzitet rada se
dozira promenom brzine ili promenom nagiba podloge na kojoj se tri
(vozi bicikl). Najee se doziranje optereenja vri kombinacijom
oba faktora. Brzina se kree u rasponu od 20 do 60km/h, a nagib
pokretne trake od 10 do 35%. Ima tredmila koji imaju mogunost
simulacije negativnog nagiba (slino kretanju nizbrdo).

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 75

Slika 28. Pokretna traka (COSMED T300, Italija), sa opcionom brzinom kretanja od
60 km/

Aparati za praenje promena funkcionalnih pokazatelja

Ovoj grupi pripadaju svi aparati za hemijske i biohemijske
analize, rengen dijagnostiku, elektrokardiografiju, razni kopleksni
telemetrijski ureaji (najee za elektrokardiografiju). Svi ovi aparati
se u velikoj meri koriste u naunim istraivanjima sportskog treninga.
Razliiti proizvoai na tritu nude razne aparate koji imaju veliku
specifinost, te se u okviru ovog prikaza ne mogu pojedinano
opisivati (iako su mnogi ve opisani u ovoj knjizi). Predstavie se
samo neki, zajedno sa njihovim osnovnim tehnikim karakteristikama.
Danas, najee korieni aparati u sportu, kako u laboratorijskim tako
i u terenskim (situacionim) uslovima su: pulsmetri, aparati za merenje
krvnog pritiska, aparati za registrovanje odreenih biohemijskih
parametara (laktata, glukoze), aparati za gasnu analizu krvi (pH
vrednost, puferi, parcijalni pritisak O2 i CO2), aparati za spirometriju,
aparati za merenje maksimalne potronje kiseonika i kalorija, razni
telemetrijski aparati (kontinuiranu elektrokardiografiju).
U irem smislu, u savremenoj funkcionalnoj dijagnostici sportista,
mere se razni bioelektrini akcioni potencijali, zvukovi, pulsacije
raznog porekla, razliite mehanike sile, volumenske i linearne
dimenzije, uglovni odnosi, termike promene, koncentracije raznih
hemijskih i biohemijskih spojeva. U ove svrhe koriste se elektronski

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 76

sistemi kao to su: elektrografi (elektrokardiografi - EKG,

elektroencefalografi - EEG, elektromiografi - EMG), elektropulzafoni,
elektrotenziometri,
elektrogoniometri,
elektrosfigmografi,
elektrotermometri i sl. Danas se sve ee koriste viekanalni
polifiziografi (12 kanala). Polifiziografi su opremljeni "tajmerima"
koji omoguuju dinamiku analizu svih merenih funkcionalnih
pokazatelja. Biometrijski sistemi imaju prikljuke za prenos podataka
u kompjuterske sisteme u cilju memorisanja podataka, sa mogunou
dalje statistike obrade. Savremeni pulsmetri imaju dodatne ureaje
koji direktno vre snimanje na magnetnu traku (Polar Team System,
Finska) sa koje se naknadno preko prenosnog ureaja, izvri prenos
podataka u PC i njihova detaljna obrada. Takvi aparati su sofisticirani
portabl ureaji za registrovanje kardiovaskularnih funkcija, merenih
direktno na terenu. Ovakvi telemetrijski sistemi imaju sonde i
radioodailjae malih dimenzija koji se postave na telo sportiste (na
izvestan nain ine jednu celinu sa telom), ne ometajui ga pri
razliitim situacionim (terenskim) aktivnostima.
Osnovni zadatak ureaja za funkcionalnu dijagnostiku jeste
mogunost da se sportista dozirano (pod kontrolom) podvrgne
vlastitom maksimalnom optereenju, a da se pri tome registruju
vrednosti pojedinih pokazatelja funkcije jednog ili vie organskih
sistema (precizno izmerene i kasnije upotrebljive informacije o
rasponu i odnosima funkcija tih sistema).
Pomoni ureaji i aparati neophodni za realizaciju funkcionalnog
testiranja
U funkcionalnoj dijagnostici pored navedenih ureaja treba
koristiti i one koji nisu direktno vezani uz sam postupak dobijanja
nekog pokazatelja, ali na indirektan nain osiguravaju tanost merenja
i ispravnu interpretaciju dobijenih podataka. Pomoni ureaji iz ove
grupe su:
- Potroni materijal i pratea dodatna oprema, delovi i
prikljuci koji se postavljaju na osnovnu aparaturu (stakleni,
metalni i plastini ventili, vakum-pumpe, specijalne maske,
metronomi, merai vremena, fiksacijski ureaji za

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 77

dinamometrijska merenja, neki materijali - kontakt pasta,

vakum pasta, sajle, lanci, elektrini provodnici...)
Ureaji za osiguravanje i kontrolu adekvatnih i izmenjenih
mikroklimatskih
uslova:
kombinovani
termometarhydrometar-barometar (za merenje temperature, vlanosti i
vazdunog pritiska).
Ureaji za uklanjanje mrenih i radiovalskih smetnji:
specijalni generatori sa elektromotorima vezanim za gradsku
mreu, raznim mrenim filterima, zatitni blokovi i prolazni
kondenzatori. Sve ovo je potrebno zbog injenice da je
elektronska aparatura za funkcionalnu dijagnostiku veoma
osetljiva na razliite elektronske i elektro-magnetske
smetnje, koji mogu poremetiti ceo postupak funkcionalnog
testiranja.
Ureaji za zatitu sportista koji se testira i aparature. To su
aparati za predostronost i zatitu sportiste od posledica
delovanja elektrine struje i posledica prevelikog fizikog
optereenja (kod testa "vita maxima"). Obavezno je da se u
blizini nalazi reanimacioni komplet za prvu pomo sa
defibrilatorom.

Saetak
Antropometrija u sportu ima zadatak da na bazi pojedinih
antropometrijskih dimenzija, tj. njihovih meusobnih relacija,
usmerava sportiste prema onim sportskim disciplinama u kojima
odreena morfoloka struktura (morfoloki tip) moe da omogui
optimalni rezultat.
Pri svakom merenju moraju se obeleiti antropometrijske take
na telu i meriti samo one dimenzije koje su u relaciji sa odreenom
sportskom aktivnou (ne sve i ne bilo koje). Osnovni instrumenti za
antropometrijska merenja moraju da budu izbadareni. Neki od njih
su: antropometar, vaga, kaliper (estar za merenje konog nabora),
centimetarska pantljika, pelvimetar, kefalometar i klizni estar.
U vrhunskom sportu se sve vie uzimaju podaci o telesnoj kompoziciji preko aparata visoke
tehnologije (bioimpendansa, DEXA skeneri i dr). Istaknuto je ve da su u sportu posebno znaajne
informacije koje se dobijaju utvrivanjem relacija izmeu pojedinih antropometrijskih dimenzija
(proporcija izmeu morfolokih dimenzija). U tom cilju koriste se odreeni "idealni indeksi" (za sada jo
nisu definisani idealni indeksi) i standardi kao normativi.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 78

Za funkcionalnu dijagnostiku u sportu kljuna injenica je da

sve odabrane metode, tehnike i aparature moraju da detektuju
najrelevantnije parametre kao kriterijume za odreenu sportsku granu
i disciplinu. Oni su uvek integralni i kao takvi procenjuju stanje
funkcionalnih sistema ukljuenih u razliite reime specifinog
napora. Krajnji cilj nije da se samo izvri evaluacija pojedinih
organskih sistema (kardiovaskularni, respiratorni, miini , sistemi za
podizanje energetskog potencijala itd), ve je vanije proceniti i
predvideti integralnu funkciju najodgovornijih sistema, kao njihovu
meuzavisnost i vezu sa specifinim fiziolokim zahtevima koji se
javljaju u trenanim i takmiarskim uslovima. Osnovni princip
savremene funkcionalne dijagnostike se bazira na postavci da se
homeostatsko stanje mirovanja menja uz stalne oscilacije merenih
vrednosti, sve do maksimalnog adaptacionog kapaciteta za pojedini
definisani pokazatelj. Te promene se mere adekvatnom aparaturom i
definisanom metodologijom. Iz tih razloga potrebno je uvek uz
izmerene vrednosti nekog pokazatelja, navesti i reim optereenja
organizma.

Osnovne tehnike, aparature i instrumenti 79

Literatura
1.
2.

3.
4.

5.
6.
7.
8.
9.

10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.

17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.

Aimovi, D. (2004). Osnove menadmenta u sportu. Ni: Serbona.

Adams, K., O'Shea, J.P., O'Shea, K.L., & Climstein, M. (1992). The effect of six weeks of squat,
plyometric and squat-plyometric training on power production. Journal of Applied Sport Science Research,
6 (1), 36-41.
Adams, W.C., Bernauer, E. M., Dill, D.B., and Bomar, J.B. (1975). Effects of equivalent sea level and
altitude training on VO2 max and running performance. J. Appl. Physiol., 39, 262-265.
Ahmaidi, S., Collomp, K., & Prfaut, C. (1992). The effect of shuttle test protocol and the resulting
lactacidaemia on maximal velocity and maximal oxygen uptake during the shuttle exercise test. European
Journal of Applied Physiology, 65 (5), 475-479.
Aidley, D.J. (1971). The physiology of excitable cells. Cambridge: Cambridge university press.
Anderson, G. S., and Rhodes, E. C. (1989). A review of blood lactate and ventilatory methods of detecting
transition thresholds. Sports Med., 8, 43-55.
Antonutto, G., and Di Prampero, P.E. (1995) The concept of lactate threshold: a short review. Journal of
Sport Medicine and Physical Fitness, 35, 6-12.
Asmussen, E., Wonde-petersen, Z. (1974). Storage of elastic energy in skeletal muscles in man. Acta
physiol. Scand., 85-91.
Astorino, T.A., Robergs, R., Ghiasvand, F., Marks, D., and Burns, S. (2000). Incidence of the Oxygen
Plateay at VO2max During Exercise Testing to Volitional Fatigue. Journal of Exercise Physiology, 3 (4),
1-12.
Astrand, I., Astrand, P.O., Halback, I., and Kilbom, A. (1973). Reduction in maximal oxygen uptake with
age. J. Appl. Physiol., 35 (5), 649 654.
Astrand, P. (1952). Experimental studies of physical working capacity in relation to sex and age.
Copenhagen: Musksgaard.
Astrand, P.D., & Rodahl, K. (1977). Textbook of Work Physiology: Physiological Bases of Exercise (2nd
Ed.). New York, NY: McGraw Hill.
Astrand, P.O. (1980). Aerobic and Anaerobic Energy Sources in Exercise. Phys. Chem. of Exercise and
Training, Med. and Sport, 13, 28-29.
Astrand, P.O., Rodahl, K. (1986). Textbook of Work Physiology (3rd Ed.). New York, NY: McGraw-Hill.
Babino, M. (1949). Biciklistiki prirunik. Beograd: Fiskultura i sport.
Bachmann, O. (1998). A Profile of Specific Motor Abilities and Motor Skills of Male and Female Junior
Triathletes A project. Zbornik saetaka radova 6. Meunarodno savetovanje Dijetetski proizvodi i
trenani proces (pp. 35-36). Novi Sad: Novosadski maraton.
Bali, M. (1999). Bioenergetski potencijali koarkaa uzrasta 15 do 18 godina. Magistarski rad, Novi Sad:
Fakultet fizike kulture.
Baechle, T.R. (Ed). (1994). Essentials of Strength Training and Conditioning. Champaign, IL: Human
Kinetics.
Baechle, T.R., & Earle, R.W. (2000). Essentials of Strength Training and Conditioning (Second Edition).
Champaign, IL: Human Kinetics.
Bakker, G.K. (1968). Factors asociated with Success in Volleyball. Unpublished master thesis, Illinois
State University.
Balke, B., Nagle, F. J., and Daniels, J. T. (1965). Altitude and maximum performance in work and sports
activity. JAMA 194, 176-179.
Banchero, N. (1975). Capillary density of skeletal muscle in dogs exposed to simulated altitude. Proc. Soc.
Exp. Biol. Med. 148, 435-439.
Bangsbo, J., Jacobsen, K., Nordberg, N., Christensen, N.J., & Graham, T. (1992). Acute and habitual
caffeine ingestion and metabolic responses to steady-state exercise. Journal of Applied Physiology, 72,
1297 - 1303.

28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.
48.
49.
50.
51.
52.
53.
54.

J. Appl. Physiol., 75, 1160-1167.

Beaver, W.L., Wasserman, K., & Whipp, B.J. (1985). Improved detection of lactate
exercise using a log-log transformation. J. Appl. Physiol., 59 (6), 1936-1940.
Beaver, W.L., Wasserman, K., & Whipp, B.J. (1986). A new method for detecting anaero
gas exchange. J. Appl. Physiol., 60 (6), 2020-2027.
Beckenholdt, S.E., & Mayhew, J.L. (1983). Specificity among anaerobic power tests i
Journal of Sports Medicine, 23, 326-332.
Berg, K., Olsen, R., McKinney, M., Hofschire, P., Latin, R., and Bell, W. (1989). Effect of
volume on cardiac function, VO2max, and running performance. J. Sports Med. Phys. Fitnes
Bergstrom, J. (1962). Muscle electrolytes in man. Scandinavian journal of Clinical
Investigation, 14, 1-110
Berne, L., Levy, M. (1986). Cardiovascular Physiology. St. Louis: Cv. Mosby Company.
Berry, M.J., Stoneman, J.V., Weyrich, A.S., & Burney, B. (1991). Dissociation of the
lactate thresholds following caffeine ingestion. Medicine and Science in Sports and Exercis
Bigard, A. X., Brunet, A., Guezennec, C. Y., and Monod, H. (1991). Skeletal musc
endurance training at high altitude. J. Appl. Physiol., 71, 2114-2121.
Billat, V.L., Sirvent, P., Py, G., Koralsztein, J.P., & Mercier, J. (2003). The concept of
steady state: a bridge between biochemistry, physiology and sport science. Sports Med., 33
Bishop, P., and Martino, M. (1993). Blood lactate measurement in recovery as an adjunct to
Medicine, 16, 5-13.
Blakey, J.B., & Southard, D. (1987). The combined effects of weight training and plyome
leg strength and leg power. Journal of Applied Sport Science Research, 1 (1), 14-16.
Bompa, T. (2005). Cjelokupan trening za mlade pobednike. Zagreb: Gopal.
Bompa, T.O. (1976). Theory and methodology of training. Toronto: York University
Bompa, T.O. (1983). Theory and Methodology of Training--The Key to Athletic Perform
IA: Kendall/Hunt Publishing.
Bompa, T.O. (1990). Periodization of strength: the most effective methodology of s
National Strength and Conditioning Association Journal, 12 (5), 49-52.
Bompa, T.O. (1999). Periodization: Theory and Methodology of Training (4th Edition).
Human Kinetics.
Bondachuk, A. (1988). Periodization of Sports Training. Soviet Sports Review, 23 (4), 164Borms, J. (1986). The child and exercise: An overview. J Sports Sci 4, 3-20.
Bouchard, C., Shephard, R.J., & Stephens, T. (1990). Exercise, Fitness and Health:
Current Knowledge. Champaign, IL: Human Kinetics.
Bowers, R.W., & Fox, E.L. (1988). Sports Physiology Dubuque, IA: William C.Brown.
Brankovi, M., Bubanj, R. (1999). Teorijsko-metodske osnove sporta. Ni: Sopstveno izdan
Brdari, R. (1986). Odreivanje individualnog anaerobnog praga kod trkaa
Sportskomedicinski glasnik, 1 (23), 12-26. Beograd: Udruenje za sportsku medicinu Jugos
Brdari, R. (1995). Nutritivne potrebe sportista u pojedinim sportskim disciplinama.
Simpozijum Ishrana sportista i rekreativaca (str. 35-41). Novi Sad: Novosadski maraton.
Brdari, R. (1997). Biohemijski aspekti sportskih aktivnosti. Zbornik radova Sport i zdr
(str. 32). Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
Brdari, R. (1998). Doping u sportu. Zbornik saetaka radova 6. Meunarodno saveto
proizvodi i trenani proces (str. 29-30). Novi Sad: Novosadski maraton.
Brdari, R. i Brdari, I. (1999). Determination of Anaerobic Threshold at Table Tennis P
ITTF Sport Science Congress. Belgrade: Sportska akademija.
Brdari-Stojanovi, I., Ugarkovi, D., Matavulj, D., i Eremija, M. (1997). Odreivanje an
kod koarkaa. Neobjavljeni rad.

59.
60.

61.
62.
63.
64.
65.
66.
67.
68.

69.
70.
71.
72.

73.

74.
75.

76.
77.
78.
79.
80.

Brooks, G.A., Fahey, T.D., White, T.P., & Baldwin, K.M. (2000). Exercise phy
bioenergetics and its applications (3rd Ed.). Mountain View, California: Mayfield.
Brooks, G.A., Wolfel, E.E., Groves, B.M., Bender, P.R., Butterfield, G.E., Cymerman, A
Sutton, J.R., Wolfe, R.R., and Reeves J.T. (1992). Muscle accounts for glucose dispos
lactate appearance during exercise after acclimatization to 4,300 m. J. Appl. Physiol., 72, 24
Brzycki, M. (1995). A Practical Approach to Strength Training. Indianapolis, IN: Masters P
Buchanan, P.A, and Vardaxis, V.G. (2003). Sex-related and age-related differences in
basketball players ages 1117 years. J. Athl. Train., 38 (3), 231237.
Buick, F.J., Gledhill, N., Froese, A.B., Spriet, L., and Meyers, E.C. (1980). Eff
erythrocythemia on aerobic work capacity. J. Appl. Physiol., 48, 636-642.
Bunc, V., Heller, J., prynarov, ., and Zdanowicz, R. (1986). Comparison of the Anae
and Mechanical Efficiency of Running in Young and Adult Athletes. Int. J. Sports Med., 7
Bunc, V.P., Hofmann, H., Leitner, G., & Gaisl, M. (1995). Verification of the heart rate t
Appl. Physiol., 70, 263-269.
Buono, M.J., Clancy, T.R., & Cook, J. (1984). Time Course of Blood Lactate Accumulatio
Exercise in Humans. Med. and Sci. in Sports and Exer., 16 (2), 121.
Burke, G. (1998). Precision heart rate training. Champaigh, IL: Human kinetics.
Buskirk, E.R. (1966). Physiology and performance of track athletes at various altitudes in t
and Peru. In: The Effects of Altitude on Physical Performance, edited by Goddard, R
Athletic Institute, 65-72.
Buskirk, E.R., Kollias, J., Akers, R.F. Prokop, E.K., and Reategui, E.P. (1967). Maxima
altitude and return from altitude in conditioned runners. J. Appl. Physiol., 23, 259-266.
Caiozzo, V., Davis, J., & Ellis, J. (1982). A comparison of gas exchange indices us
anaerobic threshold. J. Appl. Physiol., 53, 1184-1189.
anak, N. (2002). Biti, raditi, imati; Vodi za one koji znaju kud idu. Novi Sad: P
inicijativa.
Cardenas, E., Heid, H., & Zipf, K.E. (1982). Reaction of the Heart Frequency at the Lac
Bicycle-ergometer at Different Speeds. Current Topics in Sports Medicine. Proceeding
Congress of Sports Medicine, Vienna.
Carey, D., Raymond, R., & Duoos, B. (2002). Intra-and inter-observer reliability in selec
rate deflection point during incremental exercise: Comparison to a computer-generated de
Sport Science and Medicine, 1, 115-121.
Cellini, M., Vitiello, P., Nagliati, A., Ziglio, P.G., Martinelli, E., & Conconi, F. (198
Determination of the Anaerobic Threshold in Swimming. Int. J. Sports Med., 7 (6), 347-35
Chance, B., Sapega, A., Sokolow, D., Eleff, S., Leight, J.S, Graham,T., Armstrong, J.,
(1983). Fatigue in retrospect and prospect: 31P NMR studies of exercise performance. In
Vogel, J.A. & Poortmans, J. (eds.), Biochemistry of exercise (pp 895-908). Champa
Kinetics.
Chernyak, A.V., Karimov, E.S., & Butinchinov, Z.T. (1979). Distribution of load volum
throughout the year (Weightlifting). Soviet Sports Review, 14 (2), 98-101.
Chirtel, S., Barbee, R., & Stainsby, W. (1982). Net O2, CO2, lactate and acid exchange b
progressive working concentrations. J. Appl. Physiol., 53, 161-165.
Cisar, L., Thorland, W., Johnson, G., & Housh, T. (1983). Aerobic and Anaerobic Thresho
Oxigen Consuption Rates as Predictors of Distance Running Performance. Int. J. Sports M
Conconi, F., Ferrari, M., Ziglio, P.G., Droghetti, P., & Codeca, L. (1982). Determination
threshold by a noninvasive field test in runners. Journal of Applied Physiology, 52, 869 - 87
Cooper, D.M., Weiler-Ravell, D., Whipp, B.J., and Wasserman, K., (1984). Aerobic param
as a function of body size during growth in children. J. of Appl. Physiology 56, 628-634.

85.
86.
87.
88.
89.
90.

91.
92.
93.
94.
95.
96.
97.
98.
99.
100.
101.
102.
103.
104.
105.
106.
107.

108.
109.

cardiorespiratory fitness. Can. Med. Assoc. J., 101, 69-73.

Daniels, J., and Oldridge, N. (1970). The effects of alternate exposure to altitude and sea
class middle distance runners. Med. Sci. Sports Exercise, 2, 107-112.
Davies, R.E. (1971). Energy rich phosphagenes. In: Metabolism During Exercise, NY: B
Saltin.
Davis, J.A. (1985). Anaerobic threshold: review of the concept and directions for future re
Sports Exercise 17, 6-18.
Davis, J.A. (1985). Response to Brooks manuscript. Medicine and Science in Sports and E
21.
Davis, J.A., Vodak, P., Wilmore, J.H., Vodak, J., & Kurtz, K. (1976). Anaerobic Thresho
Aerobic Power for Three Modes of Exercise. J. Appl. Physiology, 41, 544-550.
Dawson, M.J. (1983). Phosphorous metabolites and the control of glycolysis studied by n
resonance. In. Knuttgen, GH.G. Vogel, J.A., & J. Poortmans (Eds.), Biochemistry of exerci
Champaign, IL: Human Kinetics.
Dempsey, J., Mitchell, G., & Smith, C. (1984). Exercise and chemoreception. Am. Rev. R
31-34.
Dempsey, J.A., and Johnson, B.D. (1992). Demand vs capacity in the healthy pulmonary
Z. Sportmed., 40, 55-64.
DeVries, H.A., & Housh, T.J. (1994). Physiology of Exercise: For physical Educatio
Exercise Science. Madison, WI: Brown & Benchmark
Di Prampero, P.E. (1981). Energetics of Muscular Exercise. Rev. Physiol. Biochem. Pharm
Dick, F.W. (1992). Training at altitude in practice. Int. J. Sports Med., 13, (1), 203-206.
Dik, F. (1980). Trening vrhunskih atletiara. Beograd: NIP Partizan.
Dill, D.B., and Adams, W.C. (1971). Maximal oxygen uptake at sea level and at 3,090m
school champion runners. J. Appl. Physiol., 30, 854-859.
Dimitrijevi, B. (1975). Zamor. Beograd: Savez za fiziku kulturu Jugoslavije.
Dintiman, G.B., Ward, R.D., & Tellez, T. (1997). Sports Speed. Champaign, IL: Human Ki
Docherty, D., Wenger, H., & Collis, M. (1987). The effects of resistance training on aerob
power of young boys. Med Sci Sports Exerc, 19, 389-392.
ordjevi, D. (1989). Opta antropomotorika. Beograd: Fakultet fizike kulture.
ordjevi, D., Kukolj, M., Jovanovi, A. (1983). Efikasnost razliitih metoda rada na uv
Fizika kultura 3, 188-192.
Dudley, G.A., & Fleck, S., (1987). Strength and endurance training are they mutually e
Medicine, 4, 79-85.
Duffield, R., Dawson, B., Pinnington, H.C., & Wong, P. (2004). Accuracy and reliabil
K4b2 portable gas analysis system. J. Sci. Med. Sport, 7 (1), 11-22.
Dukovski, S. (1984). Struktura i razvoj morfolokih i biomotorikih dimenzija dece predk
Skopju. Doktorska disertacija, Beograd: Fakultet za fiziko vaspitanje.
Ebben, W.P., & Watts, P.B. (1988). A review of combined weight training and plyometric
complex training. Strength Conditioning, 20, (5), 18-27.
Eisenmann, J.C., Brisko, N., Shadrick, D., & Welsh, S. (2003). Comparative analysis of th
b2 and K4b2 gas analysis systems during submaximal exercise. J. Sports Med. Phys. Fitn
155.
Ekblom, B. (1969). Effect of physical training in adolescent boys. J. Appl. Physiol., 27, 350
Ekblom, B., Goldbarg, A.N., and Gullbring, B. (1972). Response to exercise after
reinfusion. J. Appl. Physiol., 33, 175-180.

114. Essig, D., Costill, D.L., & Van Handel, P.L. (1980). Effects of caffeine ingestion on utili
glycogen and lipid during leg ergometry. International Journal of Sports Medicine, 1, 86 115. Fahgy, T., Insel, P, & Walton, T. (2004). Fit & well: Care concepts and labs in Fhy
wellness. California: Mayfield publishing company.
116. Falk, B., Einbinder, M., Weinstein, Y., Epstein, S., Karni, Y., Yarom, Y., & Rotstein, A
lactate concentration following exercise: Effects of heat exposure and of active re
acclimatised subjects. International Journal of Sports Medicine, 16, 7-12.
117. Falkel, J., & Cipriani, D. (1996). Athletic injuries and rehabilitation. In J. Zachazewski, D
Quillen (Eds.), Athletic injuries and rehabilitation (pp.206-228). Pennsylvania: W.B. Saund
118. Farrell, P.A., Wilmore, J.H., Coyle, E.F., Billing, J.E., and Costill, D.L. (1979).
accumulation and distance running preformance. Med. Sci. Sports, 11 (4), 338-344.
119. Farrell, S.W., & Ivy, J.L. (1987). Lactate acidosis and the increase in VE/VO2 during incre
J. Appl. Physiol., 62 (4), 1551-1555.
120. Faulkner, J.A., Daniels, J.T., and Balke, B. (1969). Effects of training at moderate altit
performance capacity. J. Appl. Physiol., 23, 85-89.
121. Faulkner, J.A., Kollias, J., Favour, C.B., Buskirk, E.R., and Balke, B. (1968). Maximum
and running performance at altitude. J. Appl. Physiol., 24, 685-691.
122. Favero, T.G. (1999). Sarcoplasmic reticulum Ca2+ release and muscle fatigue. J. Appl.
471-483.
123. Fleck, S., & Kraemer, W. (1999). Designing Resistanc
Programs. Champaingn, IL: Human Kinetics.
124. Fleck, S.J., & Kraemer, W.J. (1993). Strength Training For Young Athletes. Champ
Human Kinetics.
125. Fleck, S.J., & Kraemer, W.J. (1997). Designing Resistance Training Programs. Cham
Human Kinetics.
126. Fleck, S.J., and Falkel, J.E. (1986). Value of Resistance Training for the Reduction of
Sports Medicine, 3, 61-68.
127. Fleishmin, E.A., Thomas, P., and Munroe, P. (1961). The dimensions of Physical Fitness:
of Speed, Flexibility, balance and coordination test. Office of novall research, Contract 609
Report 3, Yale University.
128. Fournier, M., Ricci, J., Taylor, A.W., Ferguson, R., Montpetit, R., and Chaitman, B.
muscle adaptation in adolescent boys: Sprint and endurance training and the training. Medi
in Sports and Exercise, 14, 453-456.
129. Fox, E.L., Bowers, R.W., & Foss, M.L. (1993). The physiological Basis of Physical
Athletics. Philadelphia, PA: W.B. Saunders.
130. Fox, E.L., Mathews, D.K. (1981). The Physiological Basis of Physical Education and Ath
College Publishing.
131. Fratri, F. (1992). Analiza efekata trenanih optereenja i oporavka putem vrednosti laktat
radova. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
132. Fratri, F. (1992). Neke od mogunosti poveanja trenanog efekta zadravanjem obim
poveanjem intenziteta. Nauni skup, Atletika 92. Beograd: Fakultet fizike kulture.
133. Fratri, F. (1992). Odreivanje optimalnog trenanog optereenja na bazi anaerobnog pra
plune ventilacije. Zbornik radova. Novi Sad. Fakultet fizike kulture.
134. Fratri, F. (1993). Mogunost preciznijeg odreivanja eljenog trenanog intenziteta tre
izraenim vrednostima pulsa, poznavajui laktatnu krivulju i individualni anaerobni p
Fakultet fizike kulture.
135. Fratri, F. (1993). Odreivanje individualnog anaerobnog praga za optimalno uprav
procesom. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.

139.
140.
141.

142.
143.
144.

145.
146.
147.
148.
149.

150.

151.
152.

153.
154.
155.

156.

157.

praga i njihovih maksimalnih vrednosti. Godinjak br.7. (str. 108-112). Beograd: Fak
kulturu.
Fratri, F. (1995). Metodoloki pristup u konstrukciji modela anaerobnog praga. Zbor
Kongres antropolokog drutva Jugoslavije sa meunarodnim ueem. Prijepolje.
Fratri, F. (1995). Modelovanje metoda treninga za razvoj anaerobne i aerobne izdrljivo
treniranosti sportiste. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. (1995). Specifino-integralna dijagnostika funkcionalnih sposobnosti sp
odreivanja optimalnih trenanih optereenja. Nauni skup Putevi razvoja sporta. B
fizike kulture.
Fratri, F. (1996). Kriterijum efikasnosti u funkciji optimalnog upravljanja u trenanoj tehn
rezimea 1. Internacionalni nauni kongres Nauka u funkciji sporta. Skopje.
Fratri, F. (1996). Mogunost primene anaerobnog praga u treningu plivaa. Dokto
Beograd: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. (1997). Operativni model selekcije u sportu kao oblik ire integracije i komuni
naunih kadrova u fizikoj kulturi. Zbornik radova 10. Letnja kola pedagoga fizike kult
(str. 92). Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. (1997). Trenani proces i zdravstveno stanje sportista. Zbornik radova
stanovnika (str. 67-71). Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. (1998). Anaerobni prag kao pomono sredstvo u trenanom procesu. Zbornik sa
Meunarodno savetovanje (str. 54-55). Novi Sad: Novosadski maraton.
Fratri, F. (1998). Fizioloko- biohemijski profil i specifinosti treninga u triatlonu. Z
radova 6. Meunarodno savetovanje (str. 55-56). Novi Sad: Novosadski maraton.
Fratri, F. (1999). Evaluation of theEextent to Which Some Top-level Yugoslav Table Te
Trained. The Sixt ITTF Sport Science Congress. Beograd: Sportska akademija.
Fratri, F. i Kormanjo, A. (1992). Znaaj odreivanja anaerobnog praga za optima
trenanim procesom. Bilten radova Nauni skup, Atletika 92 Trening i takmienje u a
Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. i Kormanjo, A. (1999). Relacije izmeu anaerobnog praga, aerobne moi, rane
telesne kompozicije kod kvalitetnih plivaa. Monografija Sport i zdravlje (str. 164-1
Medicinski fakultet.
Fratri, F. i Malacko, J. (1994). Zavisnost ishrane sportista od karaktera i veliine trena
Monografija Ishrana sportista i rekreativaca Novi Sad: Novosadski maraton.
Fratri, F. i Malacko, J. (1995). Konstrukcija optimalnih funkcionalnih modela
antropologiji. Zbornik rezimea 34. Kongres antropolokog drutva Jugoslavije, sa meunar
Prijepolje.
Fratri, F. i Malacko, J. (1996). Fizioloko-kibernetiki model anaerobnog praga
antropolokog drutva Jugoslavije sa meunarodnim ueem. Bar.
Fratri, F. i Malacko, J. (1996). Optimizacija upravljanja trenanim procesom. Godin
Beograd: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. i Malacko, J. (1996). Tehnoloki principi suprasumativnog efekta kao neop
optimalni trening. Zbornik radova 7. Letnja kola pedagoga fizike kulture Aranelovac 9
Sad: Fakultet fizike kulture.
Fratri, F. i Malacko, J. (1997). Neki problemi kod interpretacije i aplikacije maksi
kiseonika, poviene koncentracije laktata u krvi i frekvencije srca kod sportsk
Zrenjanin:Istraivako razvojna jedinica Zdravstvenog centra.
Fratri, F. i Malacko, J. (1997). Relacije nekih kriterijuma kardio-respiratorne i bioenerge
sportista. Zbornik radova Jugoslovenski simpozijum sa meunarodnim ueem Kardiova
fiziki napor (str. 85-86). Zrenjanin: Zdravstveni centar.

162.

163.

164.
165.

166.

167.

168.

169.
170.
171.
172.
173.
174.
175.
176.
177.
178.
179.
180.
181.

dugoporugaa. Zbornik saetaka 10. Meunarodni interdisciplinarni simpozijum Sport, fi

zdravlje mladih (str. 48). Novi Sad: Novosadski maraton.
Fratri, F., Kormanjo, A. i Malacko, J. (1996). The Influence of the Anaerobic Thr
Parameters of Recovery with Sportsmen. 4. International Congress Physical Educati
Komotini, Greece.
Fratri, F., Kormanjo, A. i Malacko, J. (1996). The Influence of the Threshold Efort in C
theIinterval and Continuity Training Method at the Anaerobic Threshold (at) of the Qu
Abstracts 4. International Congress Physical Education and Sport , Komotini, Greece.
Fratri, F., Malacko, J. i Kormanjo, A. (1993). The Effects of Continous and Interval Trai
in the Level of the Anaerobic Threshold. Second International Sympsium Sport of the Youn
Fratri, F., Malacko, J. i ivoti, D. (1997). The Relation Between System of Metabolic Ae
and Cardio Respiration Variables. Proceedings 3. International Symposium Sport of the Y
386-392). Ljubljana: Faculty of Sport.
Fratri, F., Poek, Lj., Obradovi, B. i Miloevi, Z. (1999). Dijagnostika individualnih
optereenja putem CONCONI testa tranja kod koarkaa. Zbornik saetaka N
meunarodnim ueem Evaluacija dometa istraivanja u sportu (str. 167-168). Novi Sad
kulture.
Fratri, F., Stojanovi, M. i Gutovi, D. (2002). Maksimalna koncentracija laktata i stepe
maksimalnog optereenja kod elitnih dugoprugaa. Zbornik saetaka 10. Meunarodni
simpozijum Sport, fizika aktivnost i zdravlje mladih (str. 50). Novi Sad: Novosadski mara
Fratri, F., Stojanovi, M. i Gutovi, D. (2002). Odnos maksimalne potronje kiseonika i v
acido-baznog statusa kod elitnih dugoprugaa. Zbornik saetaka 10. Meunarodni
simpozijum Sport, fizika aktivnost i zdravlje mladih. (str. 49). Novi Sad: Novosadski mara
Fratri, F., Stojanovi, M., Ili, B., Barbir, M. i Gutovi, D. (2002). Anaerobni prag kod e
koarkaa. Beograd: Prvi srpski kongres sportskih nauka i medicine sporta.
Fry, R.W., Morton, A.R., & Keast, D. (1992). Periodisation and the prevention of overtra
Journal of Sport Science, 17 (3), 241-248.
Gaesser, G.A. & Poole, D.C. (1986). Lactate and ventilatory thresholds: disparity in
adaptations to training. Journal of Applied Physiology, 61 (3), 999-1004.
Gaesser, G.A., & Poole, D.C. (1988). Blood Lactate during exercise: time course of trainin
humans. International Journal of Sports Medicine, 14, 471-476.
Gaesser, G.A., & Rich, R.G. (1985). Influence of caffeine on blood lactate response du
exercise. International Journal of Sports Medicine, 6, 207- 211.
Gaesser, G.A., and Poole, D.C. (1996). The slow component of oxygen uptake kinetics in
Sport Sci. Rev., 24, 35-70.
Gaisl, G., & Wiesspeiner, G. (1988). A noninvasive method of determining the anaero
children. Int. Sports Med., 9 (1), 41-44.
Gaji, M. (1985). Osnovi motorike oveka. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
Gilbert, H.F. (1992). Basic Concepts in Biochemistry: A Students Survival Guide. N
McGraw Hill.
Gilliam, G.M. (1981). Effects of Frequency of weight training on muscle strength trai
Sports Medicine, 21, 432-436.
Gilliam, T., & Freedson, P. (1980). Effects of a twelve-week school physical fitness progra
body composition, and blood lipids in 7 to 9 year old children. Int. J. of Sports Med., 1, 73Gladden, B. (1989). Lactate uptake by skeletal muscle. Exercise and Sport Sciences Review
Gladden, L.B., Yates, J.W., Stremel, R.W., & Stamford, B.A. (1985). Gas exchange and
thresholds: inter- and intraevaluator agreement. Journal of Applied Physiology, 58, 2082 - 2

Kineziologija, 5, (1-2).
187. Graham, T.E., & Spriet, L.L. (1991). Performance and metabolic responses to a high caff
prolonged exercise. Journal of Applied Physiology, 71, 2292-2298.
188. Grassi, B., Quaresima, V., Marconi, C., Ferrari, M., & Cerretelli, P. (1999). Blood lactate a
muscle deoxygenation during incremental exercise. J. Appl. Physiol., 87 (1), 348-355.
189. Green, H.J., Hughson, R.L., Orr, G.W., & Ranney, D.A. (1983). Anaerobic threshold, b
muscle metabolites in progressive exercise. Journal of Applied Physiology, 54, 1032-1038.
190. Griffin, S., Robergs, R., & Heyward, V. (1997). Blood pressure measurement during ex
Med. Sci. Sports Exerc., 29, 149-159.
191. Gruji, N. (1997). Fizioloke promene na KVS-u ljudi izloenih duem fizikom naporu.
Internacionalni simpozijum sa meunarodnim ueem Kardiovaskularni sistem i fiziki n
Zrenjanin: Zdravstveni centar.
192. Gruji, N. (1998). Sportsko srce i poremeaji sranog ritma. Zbornik radova Simpozijum
(sportsko) srce zdravo (str. 33-35). Zrenjanin.
193. Guyton, A.C. (1990). Textbook of Medical Physiology. Philadelphia, PA: W.B. Saunders.
194. Guyton, A.C. (1996). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija.
195. Gyton, A.C. (1989). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija.
196. Hagberg, J., & Coyle, E.F. (1983). Physiological determinants of endurance performan
competitive racewalkers. Medicine and Science in Sports and Exercise, 15, 287 - 289.
197. Hagberg, J., Coyle, E.F., Carroll, J.E., Miller, J.M., Martin, W.H., & Brooke, M.H.
hyperventilation in patients with McArdles disease. Journal of Applied Physiology, 52, 99
198. Hagberg, J.M. (1986). Physiological implications of the lactate threshold. International J
Medicine, 5, 106-109.
199. Hakkinen, K., Komi, P.V., Alena, M. (1987). EMG Muscle Fiber and Force Production
During One-Year Training Period in Elite Weightlifters. European Journal of Applied Phy
427.
200. Handcock, P.J., & Knight, B. (1994). Field-testing manual for sports. Wellington: New
science & Technology Booard.
201. Hargreaves, M. (1995). Exercise metabolism. Champaign, IL: Human Kinetics.
202. Hargreaves, M. (1995). Exercise metabolism. Champaign, IL: Human kinetics.
203. Harper, K.M., Stray-Gundersen, J., Schecter, M.B., and Levine, B.D. (1995). Training at m
causes profound hypoxemia during exercise in competitive runners. Med. Sci. Sports Exerc
204. Hass, C.J., Garzarella, L., DeHoyos, D., Pollock, M.L. (2000). Single versus multiple s
recreational weightlifters. Med Sci Sports Exerc, 32 (1), 235-42.
205. Hausswirth, C., Bigard, A.X., & Le Chevalier, J.M. (1997). The Cosmed K4 telemet
accurate device for oxygen uptake measurements during exercise. Int. J. Sports Med., 18 (6
206. Heck, H., Mader, A., Hess, G., Mcke, S., Mller, R., & Hollmann, W. (1985). Justifi
mmol/l-lactate threshold. Int. Sports Med., 6, 117-130.
207. Heimer, S., i entija, D. (1997). Neke spiroergometrijske vrijednosti sportaa u ocjeni njih
Zagreb: Meunarodno savetovanje dijagnostika treniranosti sportaa.
208. Henritze, J., Weltman, A., Schurrer, R., & Barlow, K. (1985). Effects of training at and a
threshold, on the lactate threshold and maximal oxygen uptake. European Journal of App
54, 84-88.
209. Hermansen, L. (1969). Anaerobic energy release. Medicine and Science in Sports, 1, 32-38
210. Hetzler, R.K., Seip, R.L., Boutcher, S.H., Pierce, E., Snead, D., & Weltman, A. (1991). E
modality on ratings of perceived exertion at various lactate concentrations. Medicine and S
and Exercise, 23, 88 - 92.
211. Heyward, V. (1997). Advanced fitness & exercise prescription. Champaign, IL: Human kin

216. Hoffman, P., Pokan, R., Preidler, K., Leitner, H., Szolar, D., Eber, B., & Schwabe
Relationship between heart rate thresholds, lactate turn point and myocardial function. Int
15, 232-237.
217. Hoffman, P., Pokan, R., von Duvillard, S., Seibert, F., Zweiker, R., & Schmid. P. (1
performance curve during incremental cycle ergometer in healthy young male subjects.
Exerc., 20, 762-768.
218. Hofmann, P., Bunc, V., Leitner, H., Pokan, R., & Gaisl, G. (1994). Heart rate threshold
turn point and steady-state exercise on a cycle ergometer. Eur. J. Appl. Physiol., 69, 132-13
219. Holloszy, J. (1998). Exercise and sport sciences reviews. American college of sports scienc
220. Holloway, J.B. (1994). Individual differences and their implications for resistance training.
(Ed.), Essentials of Strength Training and Conditioning (pp. 151-162). Champaign. IL: Hum
221. Houston, M. (1995). Biochemistry primer for exercise science. Champaign, IL: Human kin
222. Houston, M.E. (1995). Biochemistry Primer for Exercise Science. Champaign, IL: Human K
223. Howley, E.T., Bassett, D.R., Welch, H.G. (1995). Criteria for maximal oxygen uptak
commentary. Med. Sci. Sports Exerc., 27, 1292-1301.
224. Howley, et al. (1995). Criteria for maximum oxygen uptake: review and commentary. M
Exerc., 27 (9), 1292-1301.
225. Hultman, E., & Sjoholm, H. (1983). Substrate availability, In Knuttgen, H.G., Vogel, J.A.,
(eds.). Biochemistry of exercise (pp 63-75). Champaign, IL: Human Kinetics
226. Hultman, E., and Sahlin, K. (1980). Acid-base balance during exercise. Exercise and
Reviews, 8, 41-48.
227. Hutton, R. (1992). Neuromuscular basis of stretching exercises. In P.V. Komi (Ed.), Streng
Sport (pp. 29-38). London: Blackwell.
228. Hyxley, A.F. (1988). Muscular contraction. Annu. Rev. Physiol., 49-67.
229. Ikai, M., & Fukunago, T., (1968). Calculation of muscle strength per unit cross sectiona
muscle by means of ultrasonic measurement. Int. Z. Angew. Physiol., 26, 26-32.
230. Ili, M., i Tomi, R. (1981). Savremeni sport i nauka. Beograd: JZFK i SFKJ.
231. Inbar, O., Bar-Or, O., & Skinner, J.S. (1996). The Wingate Anaerobic Test. Champa
Kinetics.
232. Inga, I., Wygand, J., & Otto, R. M. (1996). A comparison of two measures of explosive
and Science in Sports and Exercise, 28 (5), 53.
233. Isaacs, L.D. (1998). Comparison of the vertec and just jump system for measuring height
for young children. Perceptual and Motor Skills, 86, 659-663.
234. Ivani, S. (1988). Kriterijumi za procenu fizikog razvoja i fizikih sposobnosti dece i oml
7-19 godina (normativi). Beograd: Gradska samoupravna interesna zajednica fizike kultur
235. Ivani, S. (1996). Metodologija praenja fizikog razvoja i fizikih sposobnosti dece i om
Gradski sekrertarijat za sport i omladinu grada Beograda.
236. Ivy, J., Withers, R., & Van Handel, P. (1980). Muscle respiratory capacity and fiber type as
the lactate threshold. J. Appl. Physiol., 48, 523-527.
237. Ivy, J.L, Withers, R.T., Van Handel, P.J., Essig, D.A., & Lower, R.W. (1980). Alterati
threshold with changes in substrate availability. International Journal of Sports Medicine, 2
238. Ivy, J.L., Withers, R.T., Van Handel, P.J., Elger, D.H., & Costill, D.L. (1981). Muscle res
and fiber types as a determinant of the lactate threshold. Journal of Applied Physiology, 48
239. Jacobs, I., Sjodin, B., & Schele, R. (1981). Muscle Fiber Composition and Enzimes as
Maraton Performance and OBLA. Med. Sci. in Sports and Exercise, 13 (2).
240. Jacobs, I., Tecsh, P.A., Bar-Or, O., Karlsson, J., & Dotan, R. (1983). Lactate in human scel
10 and 30 seconds of supramaximal exercise. Jornal of Applied Phisiology, 55, 365-367.

247. Jones, N. L. (1980). Hydrogenion Balance During Exercise. Clinical Science, 59, 85-91.
248. Jorfeltd, L., Juhlin-Dannfelt, A., & Karlsson, J. (1978). Lactate Release in Relation to T
Human Skeletal Muscle During Exercise. Journal of Appl. Physiol., 44 (3).
249. Jovanovi, G. (1999). Pulsmetri u praksi. Kotor: BK Kotor.
250. Jurak, G., Strel, J. i Kova, M. (2003). Spremembe v latentni strukturi motorinega pr
obdobju pubertete. Kinesiologia Slovenica, 1, (9), 35-48.
251. Kalianin, P. i Lei-Toevski, D. (1994). Knjiga o stresu. Beograd: Medicinska knjiga.
252. Kanaley, J.A., and Boileau, R.A. (1988). The onset of the anaerobic threshold at three st
maturity. J. Sports Med., 28, 367-374.
253. Kanstrup, I., Marving, J., Gadsboll, N., Lonborg-Jensen, H., & Hoilund-Carlsen, P. (1995)
haemodynamics and vaso-active hormones during graded supine exercise in healthy male
Appl. Physiol., 72, 86-94.
254. Kanstrup, I.L., and Ekblom, B. (1984). Blood volume and hemoglobin concentration as
maximal aerobic power. Med. Sci. Sports Exercise, 16, 256-262.
255. Kapus, V., Bednarik, J., Uaj, A., and Bravniar, M. (1991). Aerobic and Anaerobic Lacta
Swimmers. (The Importance of Serum Lactate in Swimmers). Ljubljana: Fakulteta za telesn
256. Karaba, D., Gruji, N., Srdi, B., Luka, D., Drapin, M. i Barak O. (2003). Novi paramet
Prvi srpski kongres sportskih nauka i medicine sporta. Beograd: Udruenje za medicinu sp
257. Karjagin, V. (1978). Na osnovu izdrljivosti. Beograd: Koarka 6.
258. Karlsson, J. & Jacobs, I. (1982). Onset of blood lactate accumulation during muscul
threshold concept: theoretical considerations. International Journal of Sports Medicine, 3, 1
259. Karlsson, J. (1971). Muscle ATP, CP and lactate in submaximal and maximal exer
metabolism during exercise, 373-393. New York: Ed. Pernov, B., and Saltin, B.
260. Karlsson, J., and Jacobs, I. (1981). Is the significance of muscle fiber types to muscle meta
in females than in males? In J. Borms, M. Hebbelink, and A. Venerando (Eds.), Wom
Historical, Biological, Physiological and Sports Medical Approach. Basel. Switzerland.
261. Karpman, V. L., & Lobina, B. G. (1982). Dinamika krvoobraenija u sportsmenov. Mosk
sport.
262. Katch, V., Weltman, A., Sady, S., Freedson, P. (1978). Validity of the Relative Perc
Equating Training Intensity. Europ. J. Appl. Phy., 39, 219-227.
263. Katch, V.L. (1983). Physical conditioning of children. J Adol Health Care, 3, 241-246.
264. Kerkovi, A. (2004). Filozofi o telu i duhu. Ni: Sx print copy.
265. Keul, J. (1970). Frekvenca pulsa i nivo mlene kiseline kao kriterijum za ocenu uticaja tr
praksa. Beograd., 16, 3-4.
266. Kindermann, W., Simon, G., & Keul, J. (1979). The significance of the aerobic-anaerobic
determination of work load intensities during endurance training. European Journal of App
42, 25-34.
267. Koike, A., Weiker-Ravell, D., and McKenzie, D. (1990). Evidence that metabolic acidosis
anaerobic threshold. J. Appl. Physiol., 68, 2521-2526.
268. Kokkonen, J., & Lauritzen, S. (1995). Isotonic strength and endurance gains through
Medicine and Science in Sports and Exercise, 27 (5), 127.
269. Kokkonen, J., & Nelson, A.G. (1996). Acute stretching exercises inhibit maximal streng
Medicine and Science in Sports and Exercise, 28 (5), 1130.
270. Kolar, M. (1998). Analiza anaerobnog kapaciteta oveka na osnovu vrednosti Wingate te
teza, Novi Sad: Medicinski Fakultet.
271. Komi, P.V. (1992). Strength and Power in Sport. Oxford: Blackwell Science Ltd.

276. Kormanjo, A., Fratri, F. i Peristeris, V. (1995). Changes of the Physiological-Biochemic

400 meters Swimming. 3. International Congress of Physical Culture and Sport. Komotini, G
277. Kormanjo, A., Malacko, J. i Fratri, F. (1993). A Comparative Analysis of Athletes W
Situational Model of 100m World Race Runners. Second International Symposium Spo
Bled.
278. Kormanjo, A., Malacko, J. i Fratri, F. (1993). Situaciono-kinematiki model sprin
Zbornik radova Sveska VIIb (str. 11). Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
279. Kova, M. (1999). Analiza povezav med nekaterimi gibalnimi sposobnostmi in fluidno
uenk, starih od 10 do 18 let [Analysis of the correlation between certain motor abiliti
intelligence of schoolgirls aged 10 to 18 years]. Unpublished doctoral dissertation, Ljub
Sport.
280. Kozlov, V.I. i Tupicjin, I.O. (1982). Mikrocirkuljacija pri mjienoi dejateljnosti. Mosk
sport.
281. Kraemer, W.J., & Fry, A.C. (1991). Strength testing: development and evaluation of meth
Maud, and C. Foster (Eds.), Physiological Testing of Human Fitness. Champaign, IL: Hum
282. Kroemer, K.H. (1994). Assessment of human muscle strength for engineering purposes:
basics. Ergonomics, 42 (1), 74-93.
283. Kroll, W. (1962). Reliability of a selected measure of human strength. Res. Quart. for Exe
33, 410-417.
284. Kuipers, H., Keizer, H., deVries, T., van Rijthoven, P., & Wijts, M. (1988). Comparison
non-invasive determinant of the anaerobic threshold with the lactate threshold when cyclin
Physiol., 58, 303-306.
285. Kukolj, J., Jovanovi, A., i Ropret, R. (1993). Osnovi antropomotorike. Beograd: Fakultet f
286. Kukolj, M. (1996). Opta antropomotorika. Beograd: Fakultet fizike kulture.
287. Kulig, K., Andrews, J.G., & Hay, J.G. (1984). Human strength curves. Exerc Sport Sci Rev
288. Kureli, N. (1967). Osnovi sporta i sportskog treninga. Beograd: Sportska knjiga.
289. Kureli, N. (1975). Struktura i razvoj morfolokih i motorikih dimenzija omladine. Beo
nauna istraivanja Fakulteta fizike kulture.
290. Kureli, N., Momirovi, K., Stojanovi, M., turm, J., Radojevi, D.J. i Viski-talec, N. (
i razvoj morfolokih i motorikih dimenzija omladine. Beograd: Institut za nauna istraiv
fiziko vaspitanje.
291. Lehninger, A.L., Nelson, D.L., and Cox, M.M. (1993). Principles of Biochemistry. New Y
Publishers.
292. Leki, D. (1997). Fiziologija sporta sa osnovama biohemije i anatomije. Beograd: Sportska
293. Leki, M.D. (1997). Fiziologija sporta sa osnovama biohemije i anatomije. Beograd: Sport
294. LeMura, L.M., VonDullivard, S.P., & Carlonas, R. (1999). Can exercise training improve
power (VO2max) in children: a meta-analytic review. Jornal of Exercise Physiology., 2 (3), 1
295. Lester, M., Sheffield, L.T. Trammel, P., and Reeves, T.J. (1968). The effect of age and ath
the maximal heart rate during muscular exercise. Am. Heart J, 76 (3), 370376.
296. Levine, B.D., and Stray-Gundersen, J. (1992). A practical approach to altitude training: w
train for optimal performance enhancement. Int. J. Sports Med., 13, (1), 209-212.
297. Levine, B.D., and Stray-Gundersen, J. (1995). Exercise at high altitudes. In J.S. Torg, a
(Eds.), Current Therapy in Sports Medicine (pp. 588-593). St. Louis, MO: Mosby-Year Bo
298. Levine, B.D., and Stray-Gundersen, J. (1997). High-altitude training and competition. I
W.M. Walsh, and G.L. Shelton (Ed.), The Team Physician's Handbook (pp. 186-193). P
Hanley & Belfus.

Champaign, IL: Human Kinetics.

303. MacLean, J.C. (1984). Refinement of time-motion study procedures. Unpublished
University of New Brunswick.
304. MacRae, H.S., Dennis, S.C., Bosch, A.N., & Noakes, T.D. (1992). Effects of training on la
and removal during progressive exercise in humans. Journal of Applied Physiology, 72, 164
305. Mader, A., and Heck, H. (1986). A theory of the metabolic origin of Anaerobic threshol
Med., 7, 45-65.
306. Madsen, O., and Lohberg, M., (1987). The lowdown on lactates. Swimming Technique, Ma
307. Maglischo, E.W. (1982). Swimming Faster. Bakersfield, California: Mayfield Publishing
344.
308. Maglischo, E.W., Maglischo, C.W., and Bishop, R.A. (1987). Lactate testing for training
Technique, 19, 31-37.
309. Maglischo, E.W., Maglischo, C.W., Smith, R.E., Bishop, R.A., and Novland, P.N. (1984).
proper training speeds for swimmers. Journal of Swimming Research, 1, 32-38.
310. Mairbaurl, H., Schobersberger, W., Humpeler, E., Hasibeder, W., Fischer, W., and R
Beneficial effects of exercising at moderate altitude on red cell oxygen transport a
performance. Pflgers Arch., 406, 594-599.
311. Malacko, J. (1971). Brzinsko-snana priprema mladih atletiara. Beograd: Sportska praksa
312. Malacko, J. (1972). Validacije baterije testova za ispitivanje stanja nivoa priprem
Magistarski rad, Beograd: Fakultet za fiziko vapitanje.
313. Malacko, J. (1981). Kibernetiki pristup sportskom treningu. Beograd: Fizika kultura broj
314. Malacko, J. (1986). Osnove sportskog treninga. Kibernetiki pristup. Drugo proireno iz
Sportska knjiga.
315. Malacko, J. (1986). Sistem selekcije i pripreme sportista. Novi Sad: Fakultet fizike kulture
316. Malacko, J. (1991). Osnovi sportskog treninga. Novi Sad: Samostalno izdanje autora.
317. Malacko, J. (1995). Antropoloka genetika u funkciji humanizacije sporta. Godinjak
Beograd: Fakultet za fiziku kulturu.
318. Malacko, J. (1996). Nauka u funkciji trenane tehnologije. Zbornik rezimea Nauka u f
Internacionalni nauni kongres, Skopje.
319. Malacko, J. i Fratri, F. (1994). Ishrana sportista u funkciji trenanog i takmiar
Monografija Ishrana sportista i rekreativaca. Novi Sad: Novosadski maraton.
320. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). A comparative Analysis of Athletes with a Kinematic Situ
100 m World Race Runners. Abstracts 4. International Congress on Physical Education &
Komotini, Greece.
321. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). Antropoloki kibernetiki model motorikog funkcionisan
antropolokog drutva Jugoslavije sa meunarodnim ueem. Bar.
322. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). Efikasnost upravljanja tehnologijom vebanja i treninga. G
62). Beograd: Fakultet fizike kulture.
323. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). Interakcijsko upravljanje sportistom kao konstituanta trena
5. Meunarodni simpozijum FIS Komunikacije. Ni: Filozofski fakultet Studijska grupa za
324. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). Model strukture i funkcionisanja trenane tehnologi
pedagoga fizike kulture, Aranelovac.
325. Malacko, J. i Fratri, F. (1996). Uticaj kardiorespiratorne sposobnosti na nivi anaerobnog
radova Jugoslovenski simpozijum sa meunarodnim ueem Kardiovaskularni sistem i f
83-84). Zrenjanin: Zdravstveni centar.
326. Malacko, J. i Fratri, F. (1997). Odreivanje intenziteta trenanih optereenja na bazi an
Zbornik radova 1. Kongres sporta i fizikog vaspitanja u republici Makedoniji (str. 13
Savez sportskih pedagoga republike Makedonije.

330. Malacko, J., Fratri, F. i Kormanjo, A. (1993). Defining the Individual Anaerobic T
Optimal Management of the Training Process. 2. International Symposium Sport of the Yo
331. Malacko, J., Fratri, F. i Peristeris, V. (1995). Relations Between of the Laboratory and Sit
of the Swimmers at the Anaerobic Threshold Level. 3. International Congres of Physical C
Komotini, Greece.
332. Malacko, J., Fratri, F. i ivoti, D. (1997). Predicting Value of Cardio Respiration Varia
Anaerobic edge Level in Cyclic Sports. Proceedings 3. International Symposium Sport of
(pp. 496-500). Ljubljana: Faculty of Sport.
333. Malacko, J., Fratri, F., Peristeris, V. (1995). The Influence of the Physiology Variable
Results of 100, 200, and 400 Meters Swimming Events. 3. International Congres of Phys
Sport. Komotini, Greece.
334. Mandi, S. (1998). Ocenjivanje stepena treniranosti Conconijevim testom tranja. Dipl
sad: Fakultet fizike kulture.
335. Marciki-Rabi, T. (1996). Odnos aerobnog i anaerobnog kapaciteta u uslovima razliitih fiz
Magistarska teza, Novi Sad: Medicinski fakultet.
336. Massicotte, D., & MacNab, R. (1974). Cardiorespiratory adaptations to training at specif
children. Med. Sci. Sports Exerc., 6, 242-246.
337. Mataja, . (1986). Uvod u sportski trening. Zagreb: Sportska tribina.
338. Matkovi, B. (1984). Aerobni kapacitet uenika starih 15 godina. Zbornik radova, II ko
fizike kulture, Zagreb.
339. Mattes, A.L. (1995). Active isolated stretching. Sarasota, FL: Mattes.
340. Matveev, L.P. (1977). Osnovi sportivnoj trenirovki. Moskva: Fizkultura i sport.
341. Matvejev, L.P. (1966). Problemi periodizacije sportskog treninga. Beograd: Jugoslov
fiziku kulturu.
342. Matvejev, L.P. (1973). Problemi teorije i metodike sportskog treninga. Beograd: Inform
fizike kulture br. 2.
343. Maud, P.J., & Foster, C. (1995). Physiological Assessment of Human Fitness. Champa
Kinetics.
344. Maw, G.J., and Volkers, S. (1996). Measurement and application of stroke dynamics d
your own pool. Australian Swimming Coach, 12 (3), 34-38.
345. Maw, G.J., Savage, B.J., Ellis, L.B., Creagh, A., and Petersen, M. (1995). Anaerobic thres
from changes in blood pH. In Abstracts, Australian Conference of Science and Medicine i
Canberra: Sports Medicine Australia.
346. Mazzeo, R., and Marshall, P. (1989). Influence of plasma catecholamines on lactate
graded exercise. J. Appl. Physiol., 67, 1319-1322.
347. Mazzeo, R.S., Brooks, G.A., Schoeller, D.A., & Budinger, T.F. (1986). Disposal of blood [
humans during rest and exercise. Journal of Applied Physiology, 60, 232-241.
348. McArdle, W.D., Katch, F.I., & Katch, V.L. (1996). Exercise Physiology: Energy, Nutri
Performance. Baltimore, MD: Williams and Wilkins.
349. McArdle, W.D., Katch, F.I., and Katch, V.L. (1991). Exercise Physiology: Energy Nutri
Performance. London: Lea and Febiger.
350. McComas, A.J. (1996). Skeletal Muscle: Form and Function. Champaign, IL: Human Kin
351. McConnell, G.K., Costill, D.L., Widrick, J.J., Hickey, M.S., Tanaka, H., and Gastin, P.B.
training volume and intensity maintain aerobic capacity but not performance in distan
J. Sports Med., 14, 33-37.
352. McInnes, S.E., Carlson, J.S., Jones, C.J., and McKenna, M.J. (1995). The physiological
basketball players during competition. Journal of Sports Sciences, 13, 387-397.

357. McLlennan, T.M., & Jacobs, I. (1989). Active recovery, endurance training, and the ca
individual anaerobic threshold. Medicine and Science in Sports and Exercise, 21, 586-592.
358. McLlennan, T.M., Cheung, K.S.Y., & Jacobs, I. (1991). Incremental test protocol, recov
individual anaerobic threshold. International Journal of Sports Medicine, 12, 190-195.
359. McNaughton, L., Hall, P., & Cooley, D. (1998). Validation of several methods of esti
oxygen uptake in young men. Percept Mot. Skills, 87 (2), 575-584.
360. Medbo, J.I., Mohn, A.C., Tabata, I., Bahr, R., Vaage, O., and Sejersted, O.M. (1988). An
determined by maximal accumulated O2 deficit. J. Appl. Physiol., 64, 50-60.
361. Medved, R., Heimer, S., Medved, V. (1985). Suradnja trener-lijenik, mogunosti dop
medicine. MO., 25, 1-8.
362. Medvedew, A.S. (1983). Periodization of Training in Weightlifting (Preparatory Pl
Mesocycle). Soviet Sport Review., 18 (4), 157-161.
363. Metiko, D., Gredelj, M. i Momirovi, K. (1979). Struktura motorikih sposobnosti. Kinez
25-50.
364. Mihajlovi, I. (2000). Utvrivanje nivoa treniranosti vrhunskih sportista na osnov
pokazatelja. Doktorska disertacija, Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
365. Milanovi, D. (1977). Metrijske karakteristike testova za procjenu faktora eksplozivne
Kineziologija, 1-2, (7), 43-51.
366. Milanovi, D., Juki, I., i Dizdar, D. (1997). Razlika u rezultatima motorikih testova
juniora koarkaa. Zagreb: Meunarodno savetovanje dijagnostika treniranosti sportaa.
367. Minchenko, V.G. (1989). The Distribution of Training Load Throughout the Yearly Tra
Athletes. Soviet Sports Review., 24 (1), 1-6.
368. Momirovi, K. (1970). Faktorska struktura nekih testova motorike. Zagreb: Repub
zapoljavanje radnika.
369. Momirovi, K., i sr. (1986). Selekcija vrhunskih sportaa (model 15). Zagreb: Institut
Fakulteta za fiziku kulturu.
370. Moritani, T., Tanaka, H., Yoshida, T., Ishi, G., Yoshida, C., & Shindo, M. (1984). Relat
myoelectric signals and blood lactate during incremental forearm exercise. American Jou
Medicine, 63,122132.
371. Myers, J., & Ashley, E. (1997). A Perspective on Exercise, Lactate, and the Anaerobic T
111, 787-795.
372. Myers, J., Walsh, D., Buchanan, N., & Froelicher, V.F. (1989). Can maximal cardiopulmo
recognized by a plateau in oxygen uptake? Chest, 96, 1312-1316.
373. Myers, J., Walsh, D., Sullivan, N., and Froelicher, V.F. (1990). Effect of sampling on
plateau in oxygen uptake. J. Appl. Physiol., 68, 404-410.
374. Naglak, Z. (1966). Planiranje trenanog rada. Beograd: Savremeni trening br.2
375. Naughton, D. (1991). The strength wave. National Strength and Conditioning Association
36-37.
376. Newsholme, E., Leech, T., & Duester G. (1994). Keep on running: The science
performance. Toronto: Wiley & Sons.
377. Niin, . (2000). Antropomotorika-teorija. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
378. Niin, . (2003). Fitness. Beograd: Fakultet za menadment u sportu Univerziteta Braa K
379. Nieman, D.C. (1990). Fitness and Sports Medicine. Palo Alto, CA: Bull Publishing.
380. Nigg, B.M., Herzog, W. (1994). Biomechanics of the Musculo-Skeletal System. Chichester,
381. Nikoli, B. (1977). Osnovi fiziologije oveka. IV, pretampano izdanje. Beograd-Zag
knjiga.

Med. Sci. Sports Exerc., 30, 1381-98.

387. OToole, M.L., Douglas, P.S., and Hiller, W.D.B. (1998). Use of heart monitors by end
lessons from triathletes. J. Sports Med., 38, 181-187.
388. Olbrecht, J. (2000). Science of winning: planning, periodizing and optimizing swim train
Belgium: J. Olbrecht.
389. Olivera, J. (1992). 1250 ejercisios y juegos en baloncesto. Vol. I, II, III Barcelona: Editoria
390. Opavsky, P. (1982). Osnovi biomehanike. Beograd: IV izd. Nauna knjiga.
391. Ozolin, N.G. (1971). Upravljanje procesom sportskog treninga. Beograd: Savremeni trenin
392. Paranosi, V. i Savi, S. (1977). Selekcija u sportu. Beograd: Savez za fiziku kulturu Jugo
393. Pavlovi, . (1985). Fizika razvijenost i fizike sposobnosti stanovnika SAP Vojvod
godine. Novi Sad: Zavod za fiziku kulturu Vojvodine.
394. Peri, D. (1994). Operacionalizacija istraivanja u fizikoj kulturi. Beograd: Fakultet fizik
395. Peri, D. (1997). Uvod u sportsku antropomotoriku. Beograd: Sportska akademija.
396. Petranick, K., Berg, K. (1997). The effects of weight training on bone density of
postmenopausal and elderly women: a review. J. Strength Conditioning Res., 11 (3), 200-2
397. Petrov, R. (1977). Programiranje sportskih priprema. Beograd: Trenerska tribina.
398. Platonov, V.N. (1980). Savremenaja sportivnaja trenirovka. Kijev: Zdorovja.
399. Platonov, V.N. (1984). Teorija i metodika sportivnoj trenirovki. Kijev: Via kola.
400. Platonov, V.N. (1987). Teorija sporta. Kijev: Via kola.
401. Platonov, V.N. (1988). Adaptacija v sporte. Kijev: Zdorovja.
402. Plehjov, V.N. (1991). How to Structure Training. Soviet Sport Review. 26(2): 66-69.
403. Pokan, R., Hoffmann, P., Preidler, K., Leitner, H., Dusleag, J., Eber, B., Schwaberger, G
Klein, W. (1993). The correlation between the heart rate/work performance curve and my
in exhausting cycle ergometer exercise. Eur. J. Appl. Physiol., 67, 385-388.
404. Pokan, R., Hofmann, P., Lehmann, M., Leitner, H., Eber, B., Gasser, R., Schwaberger,
Keul, J., & Klein, W. (1995). Heart rate deflection related to lactate performance cu
catecholamine response during incremental cycle ergometer exercise. Eur. J. Appl. Physiol
405. Pollock, M.L., Wilmore, J.H., & Fox, S.M. (1990). Exercise in Health and Disease:
Prescription for Prevention and Rehabilitation. Philadelphia, PA: W.B. Saunders.
406. Prins, J. (1988). Setting a standard. Swimming Technique, May-July, 13-16.
407. Pyne, D.B. (1989). The use and interpretation of blood lactate testing in swimming. Excel,
408. Pyne, D.B. (1995). Coach, I can't get my heart rate up (or down): The physiology of meas
Australian Swimming Coach, 11 (9), 19-22.
409. Pyne, D.B., and Telford, R.D. (1988). Classification of swimming training sessions by b
heart rate responses. Excel, 5 (2), 9-12.
410. Rabi, T. i Gruji, N. (1995). Energetski rashodi razliitih sportskih aktivnosti. Zbornik rad
Ishrana sportista i rekreativaca (str. 43-52). Novi Sad: Novosadski maraton.
411. Raczek, J. (1984). Model sportskog treninga dece i omladine pogledi, kontroverze, pre
trening 4, 30-44.
412. Radcliffe, J.C. ( 2003). Pliometrija. Zagreb: Gopal.
413. Ribeiro, J.P., Fielding, R.A., Hughes, V., Black, A., Bochese, M.A., & Knuttgen, H.G. (1
break point may coincide with the anaerobic and not the aerobic threshold. Int. Sports Med.
414. Richardson, M.T., Zoerink, D., Rinehardt, C.F. (1996). Recovery from maximal swimming
initial onset of blood lactate accumulation. Journal of Swimming Research, 11, 30-35.
415. Riley, M., Maehara, K., Porszasz, J., Engelen, M., Barstow, T., Tanaka, H., & Wasser
Association between the anaerobic threshold and the break point in the double p
relationship. Eur. J. Appl. Physiol., 75, 14-21.

420. Roberts, A.D. (1991). Physiological capacity for sports performance. In F.S. Pyke (Ed.), B
Advanced Coach's Manual (pp. 43-54). Canberra: Australian Coaching Council.
421. Robinson, T. i Sucec, A.A. (1980). The Relationship of Training Intensity and Anaerob
Endurance Performance. Med. and Sci. in Sports and Exerc., 12 (2).
422. Rodriguez, A.M., Fernandez, G.B., Perez, L.J., & Terrados, N. (2003). Blood lactate and
national and international women's basketball. J. Sports Med. Phys. Fitness, 43 (4), 432-43
423. Rotstein, A., Dofan, R., Bar-Or, O., and Tenenbaum, G. (1986). Effect of training on ana
maximal aerobic power and anaerobic performance of preadolescent boys. Int. J. Sports M
286.
424. Rowell, L. (1992). Reflex control of the circulation during exercise. Int. J. Sports Med., 13,
425. Rowland, T.W. (1996). Developmental exercise physiology. Champaign, IL: Human Kineti
426. Rowland, T.W., Auchinachie, J.A., Keenan, T.J., & Green, G.M. (1987). Physiologic respo
running in adult and prepubertal males. Int. J. Sports Med., 8 (4), 292-297.
427. Rowland, T.W., Staab, J., Unnithan, V., and Siconolfi, S. (1988). Maximal cardiac respons
and adult males. Med. Sci. Sports Exerc., 20, 32.
428. Sale, D.G. (1989). Strength training in children. In D.R. Lamb, (Eds), Perspectives in exer
sports medicine (pp. 165-222). Indianapolis: Benchmark press (2).
429. Sale, D.G., & MacDougall, D. (1981). Specificity in Strength Training: A Review for
Athlete. Canadian Journal of Applied Sports Science, 6, 87-92.
430. Saltin, B., and Gollnick, P.D. (1983). Sceletal muscle adaptability: Significance for
performance. Handbook of physiology. Baltimore: Williams and Wilkins
431. Savi, M., Kormanjo, A. i Fratri, F. (1996). Efekti programiranog treninga snane
mladih boksera. Beograd: Fakultet fizike kulture.
432. Scheller, A., and Rask, B. (1993). A protocol for health and fitness assessment of NBA pl
Sports Medicine, 12, 193- 206.
433. Schmidtbleicher, D. (1992). Training for power events. In P.V. Komi (Ed.), Strength and
(pp. 381-396). London: Blackwell Publishers.
434. Selye, H. (1991). Stress Without Stress. New York, N.Y: J.R. Lippencott.
435. Semenick, D. (1990). Tests and measurment. T-test. NSCA J., 12 (1), 36-37.
436. Shangold, M.M., & Mirkin, G. (1988). Women and Exercise: Physiology and S
Philadelphia, PA: F.A. Davis.
437. Sharp, R.L. (1992). Exercise physiology: proper conditioning. In J. Leonard (Ed.), Scie
Swimming (pp. 71-98). Champaign, IL: Leisure Press.
438. Shellock, F.G., and Prentice, W.E., (1985). Warming-Up and Stretching for Impoved Phys
and Prevention of Sports-Related Injuries. Sports Medicine, 2, 267-278.
439. Shephard, R.J., & Astrand, P.-O. (1992). Endurance in Sport. Oxford: Blackwell Scientific
440. Sherwood, L. (1993). Human Physiology: From Cells to Systems. St. Paul, MN: W
Company.
441. Sinclair, R.G. (1985). Normalizing the Performances of Athletes in Olympic Weightl
Journal of Sports Science, 10 (2), 94-98.
442. irkovec, J.A. (1987). Koncepcija anaerobnog praga u sportskoj praksi, kritika analiza m
odreivanje. Teorija i praktika u fizikoj kulturi, 5. Moskva.
443. Sjodin, B. & Jacobs, I. (1981). Onset of blood lactate accumulation and marathon runni
International Journal of Sports Medicine, 2, 23-26.
444. Sjodin, B., Jacobs, I. i Svedenhag, J. (1982). Changes in Onset of Blood Lactic Acid and
After Training at OBLA. Europ. J. Appl. Phy., 49.
445. Sjdin, B., Jacobs, I., & Svedenhag, J. (1982). Changes in onset of blood lactate accumulat
muscle enzymes after training at OBLA. Eur. J. Appl. Physiol., 49, 45-57.

450. pic, L. (1977). Problemi upravljnaja i optimizacije procesa treninga iz aspekta pripreman
igre1976. Savremeni trening 1.
451. Stainsby, W., & Brooks, G. (1990). Control of lactic acid metabolism in contracting mu
exercise. Exercise and Sport Sciences Reviews, 18, 29-60.
452. Stainsby, W.N. (1986). Biohemical and physiological bases for lactate production. Med. Sc
18 (3), 341-343.
453. Starkey, D.B., Pollock, M.L., Ishida, Y., Welsch, M.A., Brechue, W.F., Graves, J.E., & Fe
(1996). Effect of resistance training volume on strength and muscle thickness. Medicine
Sports and Exercise, 1311-1320.
454. Steed, J.C., Gaesser, G.A., & Weltman, A. (1994). Ratings of perceived exertion (RPE) as
lactate concentration after rowing. Medicine and Science in Sports and Exercise, 26, 797-80
455. Stegmann, H. & Kindermann, W. (1982). Comparison of prolonged exercise tests a
anaerobic threshold and the fixed anaerobic threshold of 4 mM/l. International Journal of
3, 105-110.
456. Stegmann, H., Kindermann, W., and Schnabel, A. (1981). Lactate kinetics and indiv
threshold. Int. J. Sports Med., 2, 160-165.
457. Stewart, K., & Gutin, B. (1976). Effects of training on cardiorespiratory fitness in ch
Quarterly, 47, 110-120.
458. Stone, M.H., O'Bryant, H., & Garhammer, J. (1981). A Hypothetical Model for Strength T
of Sports Medicine. 21, 342-350.
459. Stone, W.J., and Steingard, P.M. (1993). Year-round conditioning for basketball. C
Medicine, 12, 173-191.
460. Street, D., Bangsbo, J., & Juel, C. (2001). Interstitial pH in human skeletal muscle d
dynamic graded exercise. Journal of Physiology., 537 (3), 993-998.
461. tuka, K. (1979). Fiziologija sporta sa osnovima ope fiziologije i funkcionalne ana
Sportska tribina.
462. Swain, D.P., Abernathy, K.S., Smith, C.S., Lee, S.J., and Bunn, S.A. (1994). Target he
development of cardiorespiratory fitness. Med. Sci. Sports Exerc., 26, (1), 112-116.
463. Talbott, S. (1996). The female athlete triad--not just for athletes. Strength Conditioning, 18
464. Tanaka, H., Kiyonaga, A., Terao, Y., Ide, K., Yamauchi, M., Tanaka, M., Shindo, M.
product response is accelerated above the blood lactate threshold. Med. Sci. Sports Exerc.,2
465. Tanaka, K., & Matsuura, Y. (1984). Marathon performance, anaerobic threshold and onset
accumulation. J. Appl. Physiol., 57, 640-643.
466. Tanaka, K., Hitoshi, W., Konishi, Y., Mitsuzono, R., Sumida, S., Tanaka, S., Fukuda, T.,
(1986). Longitudinal associations between anaerobic threshold and distance running perf
Appl. Physiol., 55, 248-252.
467. Tanaka, K., Matsuura, Y., Matsuzaka, A., Hiraboka, K., Kumagi, S., Sun, S., & Asan
longitudinal assessment of anaerobic threshold and distance running performance. Medicin
Sports and Exercise, 16, 278282.
468. Tanaka, K., Nakagawa, T., Hazana, T., Matsuura, Y., Asano, K., & Iseki, T. (1985). A pre
for indirect assessment of anaerobic threshold in male distance runners. European Jou
Physiology, 54, 386-390.
469. Taylor, H.L, Buskirk, E., Henschel, A. (1955). Maximal oxygen intake as an objec
cardiorespiratory performance. J. Appl. Physiol., 8, 73-80.
470. Tegtbur, U., Busse, M.W., and Baumann, K.M. (1993). Estimation of an individual equi
lactate production and catabolism during exercise. Medicine and Science in Sports and E
627.

before and after exhaustive exercise. Y. Appl. Physiol., 66-135.

475. Thayer, R. (1983). Planning a training program. In V. Gambetta (Ed.), Track Technique An
7). Los Altos, CA: Tafnews Press.
476. Tirosh, E., Rosenbaum, P., and Bar-Or, O. (1990). New muscle power test in neurom
Feasibillity and reliabillity. Am. J. Dis. Children, 144, 1083-1087.
477. Tokmakidis, S.P., Leger, L.A., & Pilianidis, T.C. (1998). Failure to obtain a unique thresh
lactate concentration curve during exercise. Eur. J. Appl. Physiol. Occup. Physiol., 77 (4), 3
478. Tonev, I. (1993). Razvoj izdrljivosti kod trkaa. Novi Sad:. Fakultet fizike kulture.
479. Torok, D., Duey, W., Bassett Jr., D., Howley, E., and Mancuso, P. (1995). Cardiovascu
exercise in sprinters and distance runners. Med. Sci. Sports Exerc., 27, 1050-1056.
480. Treffene, R.J. (1978). Swimming performance test: a method of training and performanc
Australian Journal of Sports Medicine, 10, 2-5.
481. Treffene, R.J. (1979). Swimming performance test: a method of training and performanc
Swimming Technique, 15, 120-124.
482. Treffene, R.J., Craven, C., Hobbs, K., and Wade, C. (1979). Heart rates and plasma la
International Swimmer June, 19-20.
483. Trojaanec, Z. (1992). Osnovi na fiziologijata na sportot. Skopje: Medis-informatika.
484. Troup, J.P. (1984). Review, energy systems and training considerations. Journal of Swim
1,13-16.
485. Troup, J.P. (1986). Setting up a season using scientific training. Swimming Technique, May
486. Urhausen, A., Coen, B., Weiler, B., & Kindermann, W. (1993). Individual anaerobi
maximum lactate steady state. Int. J. Sports Med., 14 (3), 134-139.
487. Urhausen, A., Weiler, B., & Kindermann, W. (1993). Heart rate, blood lactate and catech
ergometer and on water rowing. Int. J. Sports Med., 14, 20-23.
488. Uaj, A. (1986). Prag acidoze pri tekaih. Ljubljana: Fakultet za telesno kulturo.
489. Uaj, A. (1995). Do the Classical Estimators: Lactate Threshold and Onset of Blood Lacta
Assess Endurance in a Similar Way?. Kinesiologija Slovenica, 2 (1), 17-21. Ljubljana: Fak
490. Uaj, A. (1996). Kratek pregled osnov portnega treniranja. Ljubljana: Fakultete za port, In
491. Uaj, A. (1997). The Influence of Systematically Repeated Coopers Test on Selected C
Characteristics. Proceedings. 3. International Symposium Sport of the Young Bled. Ljub
Sport.
492. Vani, Z. (1978). Proces sportskog treninga. Beograd: Savremeni trening.
493. Vani, Z. (1978). Sistem sportskog treninga. Beograd: NIP Partizan.
494. Velebit, M. (2003). Savremeni fudbalski trening. Beograd: Sportska akademija.
495. Verhoanski, J.V. (1979). Razvoj snage u sportu. Beograd: NIP Partizan.
496. Volkov, L.V. (1981). Fiziaskie sposobnosti detej i podrostkov. Kijev: Zdorovja.
497. Volkov, N. (1976). Biohemijska kontrola u sportu: problemi i perspective. Beograd: Sa
br.2.
498. Volkov, N.I. (1974). Faktorska struktura specijalne radne sposobnosti koarkaa. Izbor
literature, Beograd: Koarka 1.
499. Volkov, N.I., Danilov, V.A. (1974). Maksimalna anaerobna mo koarkaa. Izbor r
literature, Beograd: Koarka 1.
500. Volkov, V.M. (1973). Prilog fiziolokom obrazloenju strukture mikrociklusa. Moskva: T
fizieskoj kulturi No 5.
501. Volkov, V.M. (1978). Oporavak u sportu. Beograd: NIP Partizan.
502. Vuli, . (1998). Anabolni informator. Beograd: Velarta.
503. Wagner, R. (2000). New Ideas on Limitations to VO2 max. Exercise and Sports Science, (1

507. Wasserman, K. (1984). The anaerobic threshold measurement to evaluate exercise perform
Revue of Respiratory Disease, 129, 35-40.
508. Wasserman, K., & Koike, A. (1992). Is the anaerobic threshold anaerobic? CHEST, 101, 21
509. Wasserman, K., and Mellroj, M.B. (1964). Detecting the threshold of anaerobic metab
patients during exercise. Am. J. Cardiol., 14, 844-852.
510. Wasserman, K., Beaver, W., and Whipp, B. (1986). Mechanisms of blood lactate increase
in man. Med. Sci. Sports Exerc., 18, 344-352.
511. Wasserman, K., Whipp, B., Koyal, S., & Beaver, W. (1973). Anaerobic threshold and
exchange during exercise. J. Appl. Physiol., 35, 236-243.
512. Wasserman, K., Whipp, B.J., Koyal, S.N., & Bealer, W.L. (1973). Anaerobic threshold an
exchange during exercise. J. Appl. Physiol., 35, 236-243.
513. Watkins, J. (1999). Structure and Function of the Musculoskeletal System. Champaig
Kinetics.
514. Weber, K.T., & Janicki, J.S. (1986). Cardiopulmonary Exercise Testing: Physiologica
Clinical Applications. Philadelphia, PA: W.B. Saunders.
515. Wells, C.L. (1991). Women, Sport and Performance: Physiology and Sports Perspective.
Human Kinetics.
516. Weltman, A. (1995). The blood lactate response to exercise. Champaign, IL: Human Kinet
517. Weltman, A. (1995). The blood lactate response to exercise. Champaign, IL: Human Kinet
518. Weltman, A., Snead, D., Stein, P., Seip, R., Shurrer, R., Rutt, R., & Bogol, A. (1990)
validity of a continuous incremental treadmill protocol for the determination of lactate
blood lactate concentrations and Vo2max. International Journal of Sports Medicine, 11, 26
519. Westerblad, H., Allen, D.G., & Lnnergren, J. (2002). Muscle Fatigue: Lactic Acid or Inor
the Major Cause? News Physiol. Sci., 17, 17-21.
520. Weston, A.R., Karamizrak, O., Smith, A., Noakes, T.D., & Myburgh, K.H. (1999). Africa
greater fatigue resistance, lower lactate accumulation, and higher oxidative enzyme a
Physiol., 86 (3), 915-923.
521. Whipp, B.J. (1987). Dynamics of pulmonary gas exchange. Circulation 76 Suppl., 1-68.
522. Wilkie, R. (1986). Muscle function. A historical view. In N.L Jones, N. Mccartney, & A.J
Human muscle power (pp 3-22). Champaign, IL: Human kinetics.
523. Williams, C.A., Armstrong, N., & Powell, J. (2000). Aerobic responses of prepubertal bo
of training. Br. J. Sports Med., 34 (3), 168-173.
524. Wilmore, J.H., & Costill, D.L. (1988). Training for Sport and Activity: The Physiologi
Conditioning Process. Dubuque, IA: William C. Brown.
525. Wilmore, J.H., & Costill, D.L. (1994). Physiology of Sport and Exercise. Champaign, IL: H
526. Wilmore, J.H., & Costill, D.L. (1999) Physiology of Sport and Exercise (2nd Ed.). Champ
Kinetics.
527. Wilson, G., and Murphy, A. (1995). The efficacy of isokinetic, isometric and vertical jump
science. Australian Journal of Science and Medicine in Sport, 27, 20-24.
528. Winckler, G.L. (1983). Training program for sprints. In V. Gambetta V (Ed.), Track Techn
(pp. 46-52). Los Altos, CA: Tafnews Press.
529. Yoshida, T. (1984). Effect of exercise duration during incremental exercise on the d
anaerobic threshold and the onset of blood lactate accumulation. European Journal of App
53, 196 - 199.
530. Yoshida, T., Chida, M., Ichioka, M. & Suda, Y. (1987). Blood lactate parameters re
capacity and endurance performance. European Journal of Applied Physiology, 56, 7 - 11.
531. Young, W.B. (1994). A simple method for evaluating the strength qualities of the leg exten
jumping abilities. Strength and Conditioning Coach, 2, 5-8.

537. Zahorjevi, A. (1978). Sportska forma. Beograd: NIP Partizan.

538. Zahorjevi, A. (1991). Transformacioni efekti specifino-programiranih trenanih aktiv
pripreme plivaa. Novi Sad: Fakultet fizike kulture.
539. Zakas, A., Mandroukas, K., Vamvakoudis, E., Christoulas, K., and Aggelopoulou, N. (19
of quadriceps and hamstring muscles in basketball and soccer players of different division
Phys. Fitness, 35 (3), 199-205.
540. Zeli, O., Isakov, B. (1989). Fizikalna medicina. Praktikum. Beograd: Sportska knjiga.
541. eljaskov, C. (1978). Upravljanje sportskim treningom. Beograd: Trenerska tribina.
542. eljaskov, C. (2004). Kondicioni trening vrhunskih sportista. Beograd: Sportska akademija
543. Zemunik, B. (1985). Dizanje utega. Zagreb: Sportska tribina.
544. ivoti, D., Malacko, J., i Fratri, F. (1997). Organization System of Preparation of
Construction and Function of Cybernetic Model. Proceedings 3. International Symposi
Young Bled (pp. 641-646). Ljubljana: Faculty of Sport.

O autoru

Prof. dr Franja F
07.06.1959. godine u So
zavrio osnovnu i srednj
kolu. Od pionirskih d
atletikom, bio uspean
oko 15 godina. Vi
decenije, bavi se triatlo
savezni trener. Trenir
prvake drave, Balka
Evrope (Svetlanu Brk
Sudarova-dobitnika nagrade "Jovan Miki-Spartak"
sportski rezultat i ukupni doprinos sportu Vojvodine u 20
Proao je akademski put razvoja od studenta de
asistenta-pripravnika, asistenta, docenta (na FFK-No
vanrednog profesora na Fakultetu za menadmen
Univeziteta "Braa Kari" u Beogradu, na kome predaje d
TEORIJU SPORTSKOG TRENINGA i DIJA
SPORTISTA.

Pokrajinskog zavoda za sport u Novom Sadu.

Na posledoktorskom usavravanju 2000. godine j
meseca na Havajima, kao lan ekipe od 7 naunih radn
dijagnostiara nivoa treniranosti.
Uestvovao je u pripremi vrhunskih triatlonaca iz celog sveta, aktivno ra
Live high, training low. Evaluirao je rezultate svih testiranja i saoptio ih
konferenciji Sportska medicina i triatlon na Havajima.
U timu od tri lana radio je na projektu osnivanja FMS-a (Fakultet za m
sportu) i pisanju nastavnog plana i programa.
Godine 2002-2003. obavljao je dunost PRODEKANA ZA NAUKU, na
Prodekan za nauku bio je autor i rukovodilac razvojnih projekata FMS
dijagnostiko-prognostiki centar FMS" i petogodinjeg projekta-"Struktu
menadmenta tehnologije transformacionih procesa u sportu".
Od 22.8.2003. do 01.10.2004. obavljao je dunost DEKANA FMS-a. Za to
nosilac nekoliko projekata, od kojih je bitno istai: Mini Olimpijske igre
Ambasadama Kine i Grke na polju kulture, umetnosti i sporta.
Do sada je objavio vie od 80 naunih i strunih radova, od 1992. godine
uestvuje na velikom broju domaih, meunarodnih i inostranih seminara, s
naunih kongresa.
Pored trenanog rada on je i teoretiar sportskog treninga, istie se u
naunih istraivanja i funkcionalnoj dijagnostici sportista. Fizioloki i
(interdisciplinarni) pristup kinezioloko-antropolokim istraivanjima u trenanoj
njegova ua profesionalna orijentacija.
U pripremi za tampu je knjiga "Dijagnostika (treniranosti) sportista". Iz
godine "Praktikum-metodoloka statistika", kao koautor.
Idejni je tvorac i realizator nekoliko projekata, koji su u vezi sa p
humanizacije sporta (Pulsmetri u kontroli trenanih optereenja). Savetnik je mnog
i perspektivnim sportistima, klubovima i trenerima (triatlon, atletika, plivanje,
koarka, boks, odbojka, fudbal, tekvondo, kik-boks, vaterpolo, dudo, body bild
biciklizam, stoni tenis, alpinizam i dr.).
Predsednik je nauno-istraivake komisije, Strunog saveta Triatlonske
Crne Gore i Vojvoanske triatlonske unije.
Organizovao je 6 saveznih triatlonskih takmienja i 5 promotivnih,
dva triatlonska kampa, koja su bila u sklopu njegovog istraivakog projekta (An
trening u triatlonu).
U meunarodnom kampu u Karatau 1998. godine, izneo je svoje rezultate
odrao nekoliko predavanja triatloncima i njihovim trenerima.
Na Evropskom kongresu atletskih trenera 1998, izloio je svoj originalni p
funkcionalne dijagnostike sportista.