Kartezijanski cogito

Dekart je u Meditacijama, kako je verovao, utvrdio da on postoji, zato to

misli.
Distinkcija izmeu sintetikih i analitikih iskaza, distinkcija izmeu nunog i
kontingentnog. Ove dve vrste su se tradicionalno poklapale: sintetiki
kontingentno istiniti, analitiki iskazi apriori. Kant, Sva tela su protena.
Ovaj iskaz se moe znati nezavisno od iskustva, ne moramo da imamo
iskustvo kojim bismo opazili telo. Ovakav iskaz je po Kantu, osim to je u
saznajnom smislu apriori, takoe i analitiki istinit (to znai da ono to se
tvrdi predikatskim iskazom su protene ve sadrano u pojmu subjekta). Sva
tela su teka , moemo ovladati pojmom tela bez toga da imamo uvid u to da
su tela teka.
Nuno kontingentno. Iskaz koji je nuno istinit je analitian i apriori po svojoj
prirodi (nema zamislivog mogueg sveta u kome neko telo nije proteno).
Kontingentno, postojala bi tela bez teine. Ovo su neke tradicionalne razlike.
Krajem 20. veka se dovodi u pitanje podudarnost ovih distinkcija. S.Kirke
postoje nuni iskazi iji je status aposterioran. Samoverifikujui iskaz
(samopotvrujui iskaz).
Ja postojim je nuno istinit kad god je predoen od strane mene, ili
koncipiran od strane moga duha. Nuno - ne moe da bude laan. Ovo
sugerie interpretaciju cogita koja se u iteraturi naziva performativnom (finski
filozof J. Hintikka). Ja znam sa izvesnou da postojim, jer ja mogu navesti u
svojim mislima da postojim, a ako se takva tvrdnja moe uoiti, ona mora biti
istinita.
...iskaz, ja jesam, ja postojim je nuno istinit kad god ga postavim ili kad god
ga moj duh shvata. Sugerie performativnu interpretaciju:
Znam sa izvesnou da postojim, jer mogu postaviti u misli da postojim; a
ako se takav stav moe napraviti on mora biti istinit.
(ovde se radi o tvrdnji koja je samooevidna). Na primer oevidno je da ja
sada piem.
Ovome se upuuju dve vrste primedbi: filozofska i tekstualna.
Filozofska kae se da bi ovakav argument funkcionisao ja moram da znam da
tvrdnja koju sam postavio sebi u misli jeste moja tvrdnja, jer u protivnom to
ne bi bilo moje postojanje kojim bi se ovo tvrdilo. Da bi ovo morao da znam
moram da znam i svoje mentalno stanje. Po ovoj introspekciji cogito zavisi od
neeg jo osnovnijeg, a to je da imam znanje svojih mentalnih stanja.
Pretpostavlja se neto dalje, to ne bi trebalo da se pretpostavlja. Bolja
interpretacija bi trebala da iznese na povrinu to fundamentalnije znanje u
naem argumentu.
Tekstualna primedba:
Princip br. 10, deo I . esto sam imao priliku da primetim da filozofi prave
greku tako to pokuavaju da logikim def. objasne one stvari koje su
najjednostavnije i jo samooevidne; oni ih time ine samo jo opskurnijim.
Kada sam rekao da iskaz Ja mislim, dakle ja postojim, jeste prvi i najizvesniji
od svih koje susreemo kada filozofiramo na ureen nain, ja nisam poricao

da prvo moramo znati ta se misli pod miljenjem, postojanjem, izvesnou;

opet, moramo znati takve stvari kao toje da je nemogue za ono to misli da
ne postoji ; ali smatrao sam nepotrebnim da ove pojmove nabrajam, jer oni
su od najvee jednostavnosti i po sebi nam ne mogu dati znanje da ita
postoji.
Nemogue za ono to misli da ne postoji, Dekart ovu tvrdnju uzima kao neto
vano za cogito.Ta tvrdnja koja se tu nala kao figurirajua, zapravo govori da
cogito ne moe da bude isto performativan.
Da bismo napravili neto od ovoga, da bismo uzeli u obzir i
samoverifikovanje...idemo na kombinovanu interpretaciju cogita.
Meana inferencijalno performativna interpretacija
Premisa 1: Ono to misli mora i postojati (analitika istina imuna od sumnje)
Premisa 2: Ja mislim (samo verifikujua)
Zakljuak: Ja postojim.
Prva premisa se moe preformulisati u kondicional, modus ponens.

AB A

B
Kako se mala (druga) premisa saznaje? Ona bi trebalo da je samooevidna,
samoverifikujua. Ako tu dodamo kartezijansku irinu, tu se onda misli i na
imanje raznih mentalnih sadraja.Ako prihvatimo ovo, ipak jo uvek stoji
filozofska primedba. Kako da znam da je iskaz koji imam u svojoj glavi moj? Tu
se pretpostavlja neto fundamentalnije. Da bismo i tome udovoljili idemo na
sledeu interpretaciju cogita.
isto inferencijalna interpretacija
Premisa 1: Ono to misli mora i postojati (imuna od sumnje kao i ranije)
Premisa 2: Ja mislim (izvesno, to ukljuuje ovo moje; stvari znane putem
introspekcije u moj
transparentan duh (?) )
Zakljuak: Ja postojim.
Dekart je verovao u introspekciju. U ono vreme se pojam podsvesnog
mentalnog stanja smatrao neprotivurenim. U 17. veku se mislilo da sve to
je mentalno jeste takvo da nam stoji na raspolaganju. Providnost, prozirnost
sopstvene svesti. Ako verujem da se nalazim u nekom mentalnom stanju,
onda sam u tom mentalnom stanju, onda znam da se nalazim u njemu. To
verovanje ne moe biti pogreno. Rasel je naseo na ovu tezu. ulne date, one
se neposredno znaju, ne moe se biti u zabludi oko njihovog postojanja.
Sadraj sopstvene svesti je nepogreiv.
Javlja se razdor izmeu spoljanjeg sveta i sopstvene svesti (iskopao si anac
izmeu sebe i spoljanjeg sveta). Dekart je posle traio boga da bi povratio
spoljanji svet. Ako krene od sadraja sopstvene svesti nema ti leka, to pleni
jer je intuitivno oigledno.
Vitgentajn i Hajdeger pripadaju antikartezijanskoj tradiciji.
Inferencija je zakljuivanje u nekom psiholokom smislu. U ovoj drugoj
interpretaciji mala premisa je modifikovan. Silogizam deduktivni argument
(mala premisa i zakljuak). Subjekat mali termin, predikat veliki. Dekart je

na jedan upueni prigovor izjavio da on ne smatra da je cogito silogizam.

Kada neko kae Mislim, dakle postojim, on ne dedukuje (izvodi) postojanje iz
miljenja putem silogizma, ve ga prepoznaje kao neto samo-oevidno
jednostavnom intuicijom duha. To se vidi iz injenice da ukoliko bi ga
dedukovao putem silogizma, morao bi imati prethodno znanje velike premise
sv eto misli jeste ili postoji; a u stvari on u svom vlastitom sluaju naui iz
iskustva da je nemogue da misli bez postojanja, u prirodi naeg duha je da
konstitue opte iskaze na bazi posebnih iskaza.
Prema Aristotelu se u svakom silogistikom argumentu podrazumeva da
argument moe biti jedino valjan ukoliko S-ovi postoje.
Moe se uzeti kao silogizam, ali da se ne tretira na Aristotelov nain. Od Bula
(19. vek) interpretacija nas ne obavezuje na egzistencijalnu pretpostavku. U
Dekartovo vreme nije bilo drugog silogizma osim Aristotelovog.