Predavanje Bill Vann-a

Kastroizam i politika
sitno-buroaskog
nacionalizma

7. januara 1998

Predavanje odrano 7. januara 1998. godine na Meunarodnoj letnjoj koli "Marksizam i

fundamentalni problemi 20. veka", koju je organizovala Socialist Equality Party (Australia) u
Sydneyu od 3. do 10. januara 1998.
Bill Vann je meunarodni urednik World Socialist Web Site-a i autor nekoliko kritikih
radova na temu borbe ugnjetenih masa u Latinskoj Americi, Junoj Africi i Bliskom Istoku
tokom posleratnog perioda.
Predavanje Bill Vann-a
Kastroizam je izvor velike konfuzije, kojoj je ne malim delom doprinela i pabloistika
revizionistika tendencija koja se pojavila unutar etvrte Internacionale. Pabloisti su, a neki i
sada to ine, kastroizam predstavljali kao novi put u socijalizam, kao potvrdu da je mogue
izvesti socijalistiku revoluciju i stvoriti radniku dravu i bez svesnog uea same radnike
klase.
Predvoeni Josephom Hansenom u SAD i Ernestom Mandelom u Evropi, pabloistiki
revizionisti napustili su borbu za revolucionarno vostvo unutar radnike klase, i istorijske
zadatke proletarijata u zaostalim zemljama ustupili sitno-buroaskim nacionalistima.
inei to, pomogli su pripremi nekih od najstranijih poraza koje je radnika klasa pretrpela u
drugoj polovini 20. veka.
Meunarodni Komitet etvrte Internacionale vodio je nepomirljivu borbu protiv ovog
gledita, branei i razvijajui time teorijska i politika oruja koja je marksizam iskovao
tokom celog proteklog perioda. U sreditu te borbe bila su najsutinskija pitanja koja se
odnose na zadatke marksista.
Na pokret borio se protiv onih koji su marksizam videli samo kao sredstvo za otkrivanje,
opisivanje i prilagoavanje pretpostavljeno nezaustavivim objektivnim procesima koji
primoravaju druge snage, mimo radnike klase, da predvode borbu za socijalizam. On je
branio shvatanje da je jedini put u socijalizam stvaranje revolucionarnih partija, oslonjenih na
meunarodni proletarijat, u bespotednoj borbi protiv dominirajuih birokratija i sitnoburoaskih vostava, bez obzira koliko se oni inili monim ili popularnim.
Bavei se kastroizmom 35 godina kasnije, imamo pravo da postavimo sledea pitanja. Ko je
bio u pravu u ovom sporu? Da li je kastroizam pruio novi put u socijalizam ili se pokazao
kao slepa ulica i klopka za radniku klasu? Kakve su bile posledice pabloistikog poricanja
uloge radnike klase i njene svesne revolucionarne avangarde? Iskoristiemo priliku u ovom
predavanju da preispitamo ova strateka iskustva i pouke koje iz njega proizilaze za pokret
radnike klase.
Oivljavanje ea
Dobro mesto da zaponemo nau analizu su nedavne komemoracije koje su obeleile 30.
godinjicu ubistva Ernesta "e" Gevare, najpoznatijeg eksponenta i protagoniste perspektive
gerilskog rata sa kojom se kastroizam identifikuje. Poslednjih meseci svedoci smo pravog

oivljavanja ea, iako na nain koji ovaj gerilac roen u Argentitni ne bi mogao da zamisli ni
u najgorem komaru.
e je postao predmet komercijalizacije na nain koji se ini sasvim u neskladu sa njegovom
radilkalnom reputacijom. Sam njegov imid pretvoren je u robu. vajcarski proizvoa satova
Swatch izaao je sa novim modelom "revolucija", sa likom gerilca. Njegov lik se takoe
koristi za reklamiranje skija, ukraavanje omota rok CD-a i ak za prodaju piva.
U Argentini, vlada Karlosa Menema, miljenika Vaingtona zbog njegovog zagrljaja sa IMFom i oduevljene podrke ratu u Persijskom zalivu, je ak izdala komemorativnu marku u ast
ea kao "velikog Argentinca".
Ni Kastrov reim nije sedeo skrtenih ruku. Nedavno je iz Bolivije dopremio na Kubu
Gevarine posmrtne ostatke i ponovo ih sahranio uz pompu i ceremonije. Kubanska vlada je za
strance eks-radikale organizovala e ture i prodaju e majica i ukrasa, obezbeujui novi
izvor deviza za krizom uzdrmanu kubansku ekonomiju.
ta je to u eu to ga ini tako pogodnim da bude pretvoren u bezopasnu, iako profitabilnu,
ikonu? Kvaliteti koje navode njegovi oboavaoci dobro su poznati. Fizika hrabrost,
samoportvovanost, asketizam, davanje ivota za ideale. To sve mogu da budu osobine
vredne potovanja. Bez sumnje, one predstavljaju otar kontrast vladajuoj drutvenoj etici po
kojoj se vrednost oveka meri veliinom njegovog portfelja akcija. Ali ti kvaliteti, sami po
sebi, nisu ni na koji nain indikatori politikog i klasnog karaktera onog koji ih poseduje.
Verske sekte i ak faistiki pokreti mogu se pohvaliti da su iznedrili muenike slinih
kvaliteta u svojoj borbi za sasvim reakcionarne ciljeve.
Paljiv pregled Gevarine karijere pokazuje da njegove politike koncepcije nisu imale nieg
zajednikog sa marksizmom i da je arobni tapi oruane borbe i gerilskog rata sa kojim se
poistoveuje bio fundamentalno neprijateljski nastrojen prema revolucionarnoj socijalistikoj
borbi radnike klase.
U sred nedavnog oivljavanja eovog imida, pojavilo se i nekoliko novih biografija
gerilskog lidera. One meksikog autora Jorge Castanede i Amerikanca John Lee Andersona,
iako ni u kom sluaju ne nude marksistiku politiku analizu, ipak pruaju neke korisne
uvide, kako u Gevarinu, tako i u putanju kubanske revolucije.
Ono to jasno proizilazi iz detaljnog izlaganja eove karijere u ovim knjigama je neizmerna
plitkoa i tragini rezultati njegove politike perspektive.
Pored ovih injeninih uvida, bilo je ponovnih pokuaja raznih sitno-buroaskih levih
tendencija da Gevaru predstave kao revolucionarnog lidera i teoretiara iji primer i
koncepcije nastavljaju da pruaju znaajno nadahnue za borbu protiv kapitalizma. Za razliku
od biografa, ove grupe ne pruaju nikakve svee uvide ili informacije. Oni kombinuju
posustalu nostalgiju za slavnim danima radikalizma srednje klase sa onim to se jedino moe
opisati kao krivotvorenje Gevarinih stvarnih pogleda i njihovih politikih posledica.
Neki, kao Socijalistika radnika partija (SWP) u SAD, samo nekritiki prenose eho zvanine
komemoracije kubanske vlade. Drugi, kao stari pabloistiki nitkov Livio Maitan u Italiji ili
morenoistika MAS u Argentini, pokuavaju da prikau Gevaru kao da je predstavljao neku
vrstu revolucionarne alternative, kako staljinizmu tako i samom Kastrovom reimu.

U nedavnoj izjavi o kubanskom pitanju, morenoisti hvale eov slogan "Jedan, dva, mnogo
Vijetnama" i izjavljuju: "ak i ako se koristio katastrofalnim metodamagerilski focoi,
izolovanost od masovnog pokreta, protivljenje izgradnji revolucionarnih radnikih partijaon
je izrazio neophodnost irenja revolucije internacionalno".
Kako to nuna i revolucionarna perspektiva moe biti ispoljena kroz katastrofalne metode,
morenoisti se ne trude da objasne. Ova tendencija, kao i sve pabloistike struje, napravila je
karijeru na pokuaju da dokae kako razliite snageperonizam, staljinizam, geriljerizam
"izraavaju" borbu za socijalizam.
U ranijoj fazi, morenoisti su ili ak dotle da iste te kvalitete pronau i u kubanskom diktatoru
koga je Kastro svrgao, Fulgencio Batisti. Proglaavajui ga za "kubanskog Perona", hvalili su
kubansku radniku klasu to se nije odazvala pozivu na generalni trajk koga je objavio
Kastrov pokret "26. jul". Poto je Kastro pobedio, meutim, stavili su njegov portret odmah
pored onog od generala Perona na naslovnu stranu svojih novina.
Bez obzira na politiku alhemiju morenoista, Gevarine katastrofalne metode bile su veran
izraz njegovog politikog gledita, ili moda tanije, odsustva bilo kakvog stvarnog politikog
gledita, koji je bio u njihovoj osnovi.
Ni morenoisti ni bilo koja od drugih pabloitskih tendencija ne haju za tim da izvedu klasnu
analizu kastroizma i gevarizma, uu u trag njihovom istorijskom poreklu i razvoju, ili naprave
bilans iskustva sa geriljerizmom u Latinskoj Americi tokom proteklih skoro etiri decenije.
Taj kritiki zadatak moe jedino da obavi na pokret, na bazi borbe koju je vodio kroz taj
period za politiku nezavisnost i internacionalno jedinstvo radnike klase.
Proleterski socijalizam nasuprot sitno-buroaskog nacionalizma
Pabloistiki revizionisti, kao i eks-radikali srednje klase uopte, neprijateljski su nastrojeni
prema takvom prilazu. Oni se arko nadaju oivljavanju kastroizma. Svi oni su bili
oduevljeni pojavom Zapatistike Armije Nacionalnog Osloboenja u Chiapasu, Meksiko, i
isto tako aplaudirali akcijama Tupac Amaru revolucionarnog pokreta kada je zauzeo japansku
ambasadu u Limi, pre neto vie od godinu dana.
Na pokret nije se pridruio slavlju ovog naizgled oivljavanja gevarizma i plitke politike
formule "oruane borbe". Mi imamo dugu istoriju borbe protiv takvih koncepcija, shvatajui
da one ne oliavaju revolucionarna socijalistika stremljenja proletarijata, nego radije politiku
sitno-buroaskog nacionalizma. One nisu usmerene prema reavanju vitalnih pitanja
revolucionarnog vostva unutar radnike klase, nego ka poricanju revolucionarne uloge ove
klase uopte i skretanje radikalizovanih slojeva studenata, kao i radnika i seljaka, sa puta
borbe za socijalizam.
One ne slue da rasvetle, ve da zamagle strateke probleme socijalistike revolucije koje je
elaborirao Trocki u svojoj teoriji Permanentne revolucije. Takvi slogani kao "dunost
revolucionara je da die revolucije", "oruana borba" i "dugotrajan narodni rat" ostavljaju bez
odgovora pitanja koja e klasa igrati vodeu ulogu u revoluciji, kakva je veza izmeu
revolucije u jednoj zemlji i svetske revolucije, i kakav je odnos izmeu borbe radnika i
potlaenih u zaostalim zemljama i radnike klase u razvijenim kapitalistikim zemljama.

Iza svoje radikalne retorike, ovi pokreti imaju sasvim odreene koncepcije o svim ovim
pitanjima. Bez izuzetka, svi oni usmereni su na sputavanje nezavisne revolucionarne borbe
proletarijata, i potinjavanje potlaenih masa u celini potrebama nacionalne buroazije.
U tom smislu, bez obzira koliko se radikalnim ovi pokreti mogli initi, oni su na kraju
krajeva, jedan od poslednjih bastiona odbrane imperijalizma od socijalistike revolucije.
Upravo ova priroda sitno-buroaskog nacionalizma i geriljerizma prua klju za razumevanje
lakoe sa kojom je kapitalizam prisvojio eov imid za svoje sopstvene potrebe.
Kada paljivo raspitamo politiku peruvijanske MRTA i meksikih Zapatista, doiemo do
zakljuka da su ove partije prosto razliite manifestacije akomodacije sa imperijalizmom koju
su ostvarili svi buroasko-nacionalistiki reimi i pokreti. Tupac Amaru grupa je zauzela
prebivalite japanskog ambasadora sa namerom da vri uticaj na reim Fujimorija da bi on
omekao svoju politiku. Krajnji cilj grupe, koga su preneli nekim od talaca, bio je da iznude
sporazum putem koga bi mogli da se transformiu iz oruanog pokreta u legalnu sitnoburoasku partiju.
to se zapatistikog pokreta tie, razlog to je bio tako univerzalno slavljen i hvaljen lei
upravo u tome to je od samog poetka odbacio bilo kakve revolucionarne ciljeve. Bledunjavi
zahtevi Potkomandanta Markosa bili su za demokratizaciju, suzbijanje korupcije i vea
kulturna prava za starosedelako stanovnitvo. Ti zahtevi mogli su da budu i bili su prigrljeni
ne samo od sitno-buroaske levice, nego i od delova vladajue PRI i ak desne opozicione
partije PAN. Markos i Zapatisti, umesto da prue revolucionaran put napred za meksike
radnike i obespravljeno seljatvo, pretvoreni su u jo jedno sredstvo za izravnavanje rauna
unutar meksike buroazije.
Politika uloga sitne-buroazije
ta tano podrazumevamo kada ove razliite pokrete oznaavamo kao "sitno-buroaski
nacionalizam"? To nije tek politika epiteta koju marksisti prilepljuju svojim protivnicima. To
je nauna definicija klasnih interesa i metoda koji karakteriu ove pokrete. Marks, bazirajui
se na iskustvo revolucije 1848, i Trocki, u svojoj teoriji Permanentne revolucije, dokazali su
da sitna-buroazija nije u stanju da vodi nezavisnu i konzistentnu politiku akciju. Njena
nedoslednost odraz je njene sredinje drutvene pozicije. Ukljetena izmeu dve glavne
drutvene klase i stalno bivajui raslojena na eksploatatore i eksploatisane, primorana je da
sledi jednu ili drugu od ovih klasa, ili proletarijat ili buroaziju.
U posleratnom periodu, imperijalizam je stvorio nov drutveni sloj identifikovan kao srednja
klasa i postao zavisan od nje. U razvijenim kapitalistikim zemljama, ona se sastojala od
funkcionera koji su popunili vladinu birokratiju i kancelarije korporacija, administrirali
socijalnim slubama novostvorenih drava blagostanja i vodili rastue masmedije.
Slian sloj nastao je i u potlaenim zemljama, i upravo je tom sloju imperijalizam predao vlast
tokom perioda dekolonizacije. U Latinskoj Americi, kao i u drugim oblastima sveta
ugnjetenog imperijalizmom, mogunosti pruene ovom drutvenom sloju bile su znatno
ogranienije od onih koje je uivao njen brat blizanac u razvijenim kapitalistikim zemljama.
Na hiljade studenata diplomiralo je univerzitete bez izgleda profesionalne karijere na vidiku.
U mnogo sluajeva oni koji su se posvetili profesiji ili pokuali da ive od malog biznisa
uivali su tek neto vie u smislu ivotnog standarda od prosenog radnika. Upravo je to bio

drutveni sloj koji je obezbedio glavnu drutvenu bazu za sitno-buroasku nacionalistiku

politiku.
Postojala je dakle objektivna klasna osnova za pojavu pabloistike teorije o "novoj svetskoj
realnosti", po kojoj borbu za socijalizam moe izvesti ne radnika klasa i njena svesna
revolucionarna avangarda, nego radije radikalizovana sitna buroazija. Konano, ove
revizionistike formulacije odraavale su kako tenje ovog specifinog drutvenog sloja, tako
i potrebu imperijalizma za tampon zonom izmeu sebe i pretnje proleterske revolucije.
Koreni kubanske revolucije
Kao i svaki vaniji dogaaj, revolucija koju je predvodio Fidel Kastro 1959. imala je duboke
korene u prethodnom istorijskom razvoju. Ti istorijski koreni, koji se generalno ignoriu od
strane Kastrovih navijaa iz redova pabloista i sitno-buroaske levice uopte, moraju biti uzeti
u obzir da bi se razumeo klasni sadraj i politiki znaaj kastroizma.
Glavni peat kubanskoj istoriji dao je jalov karakter njene borbe za nezavisnost, koja je samo
preinaila njen status kolonijalnog poseda posustalog panskog kolonijalizma, u ekonomsku i
politiku polu-koloniju rastue imperijalistike sile SAD.
SAD su intervenisale na Kubi 1898, posle 30-godinjeg rata voenog za kubansku
nezavisnost. Intervencija je bila kratka i odluna. panija je izgubila svoje kolonije po
Pariskom ugovoru, sporazumu u kojem sami Kubanci nisu imali uee.
Ovaj sporazum proizveo je ono to je postalo poznato kao Platt Amandman Republika.
Nazvan po senatoru SAD koji ga je predloio, zakon je usvojen u Vaingtonu i zatim
nametnut kao amandman na prvi kubanski ustav. On je ukljuivao zabranu da, na papiru
nezavisna kubanska republika, pristupi bilo kakvom meunarodnom sporazumu koji bi bio
ocenjen kao nepovoljan po interese SAD. On je takoe garantovao SAD pravo da vojno
interveniu: "u cilju odbrane kubanske nezavisnosti, ouvanja vlade kakva odgovara zadatku
zatite ivota, imovine i individualnih sloboda, i ispunjavanja obaveza u pogledu Kube
ustanovljenih Pariskim ugovorom". SAD e se vie puta koristiti ovim "pravom" u prvoj
polovini 20. veka.
Kubanska zavisnost od imperijalizma SAD nije bila samo formalna, onako kako je to
propisano Plattovim amandmanom. Vie od toga, ona je poivala na kubanskom izvozu
eera na trite SAD. Ova kultura inila je vei deo izvoznih prihoda ostrva i bila skoro
iskljuivo izvoena u Sjedinjene Drave. Monokultura eera osudila je veinu populacije na
zaostalost, siromatvo i hroninu nezaposlenost.
Politiki i drutveni odnosi koji su preovlaivali na Kubi bili su uslovljeni nedovrenim
karakterom buroaske demokratske borbe za nacionalnu nezavisnost. Meutim, dok je
kubanski polu-kolonijalni status bio meu izraenijima u svetu, on nikako nije bio i jedini.
Kako je etvrta Internacionala upozorila u predveerje Drugog Svetskog Rata: "Zakasnele
nacionalne drave ne mogu vie da raunaju na nezavisan demokratski razvoj. Okruene
kapitalizmom u stanju raspada i utopljene u protivrenosti imperijalizma, nezavisnost
zaostalih drava bie neizbeno samo fikcija i politiki reim e, pod uticajem unutranjih
klasnih protivrenosti i spoljnog pritiska, nuno zavriti u diktaturi protiv naroda".

Jedna druga izjava, napisana iste godine, istakla je da ne postoji mogunost za dokrajivanje
imperijalistike represije izvan svetske socijalistike revolucije: "Nade za osloboenje
kolonijalnih naroda stoga su vie nego ikada povezane sa emancipacijom radnika celog sveta.
Kolonije e biti politiki, ekonomski i kulturno osloboene, tek kada radnici razvijenih
zemalja privedu kraju kapitalistiku vlast i late se, zajedno sa zaostalim narodima,
preoblikovanja svetske ekonomije na novom nivou, transformiui je tako da slui drutvenim
potrebama, a ne monopolskim profitima".
Kao to emo videti, kasnija kubanska istorija dokazala je ovu tezu, samo u negativnom
smislu. Bez takve ujedinjene i internacionalne borbe radnike klase, istinsko ekonomsko,
politiko i kulturno osloboenje pokazalo se nemoguim.
Odnosi izmeu SAD i Kube proizveli su buroasko politiko ureenje koje je bilo
prepoznatljivo po svojoj nemoi, ekstremnoj korupciji i estim erupcijama nasilja.
Dominacija SAD nad ekonomijom, kombinovana sa preovlaujuim uticajem stranih
imigranata, kako u poslovnoj, tako i u zemljoposednikoj klasi, takoe je raspirivala kubanski
nacionalizam koji se odlikovao ekstremnim anti-amerikanizmom i ak imao ksenofobinu
crtu.
Na Kubi se, meutim, pojavila i drugaija perspektiva. 1925. godine formirana je Kubanska
koministika partija, koja je pristupila Treoj Internacionali. Njena najpoznatija figura bio je
Julio Antonio Mella, student prava koji je postao lider univerzitetskog reformskog pokreta
ranih 1920-tih i koji je nameravao da studente okrene radnikoj klasi.
Mella i njegovi drugovi vodili su borbu protiv diktature Gerardo Machada, kojeg je Mella
opisao kao "tropskog Musolinija". Zatvoren od strane diktature, osloboen je pod narodnim
pritiskom, da bi zatim pobegao iz zemlje, putujui u Sovjetski savez, Evropu i na kraju
Meksiko.
Mella je raskinuo sa Komunistikom partijom u Meksiku 1929, izjavljujui svoju podrku
borbi Trockog protiv staljinistike birokratije. Ubrzo posle toga je ubijen.
Mella je potekao iz irokog pokreta kubanskih studenata i intelektualaca koji su eleli da
promene korumpirani politiki sistem ostrva i dominaciju amerikog imperijalizma nad njim.
Ali je on odbio preovlaujue nacionalistike koncepcije i usvojio perspektivu socijalistikog
internacionalizma.
Staljinizam je spreio radniku klasu da iznae njeno sopstveno reenje za kubanske istorijske
probleme na bazi jedne takve perspektive. Moe se stoga rei, da je staljinizam pomogao
pripremi dolaska Fidela Kastra na vlast, daleko pre nego to su on i Komunistika partija
Kube ikada razmiljali o tome da udrue snage. Suzbijanjem perspektive za koju su se borili
Mella i prva generacija kubanskih marksista, staljinizam je pospeio rast radikalnog sitnoburoaskog nacionalizma.
U prvom predavanju na ovoj koli, David North se opirno pozabavio time kako se istorija ne
sastoji samo od toga "ta se dogodilo" i "ko je pobedio", nego i od toga koje su alternative
postojale, kakve su bile posledice onih koje su izabrane i kakve bi bile posledice onih koje
nisu. ta bi bilo da je Leva Opozicija prevladala? Isto pitanje moe se postaviti i u vezi sa
Kubom, jedino u manjim razmerama.

Postoje granice, naravno, do kojih moemo sa sigurnou da tvrdimo "ta je moglo da bude".
Ne moe se na primer sa pouzdanou tvrditi da, da je bilo istinske komunistike partije na
Kubi, da bi se socijalistika revolucija odigrala te i te godine. Ali moemo sa sigurnou da
tvrdimo da, da je postojala istinski revolucionarna partija radnike klase, nasuprot
korumpiranom politikom aparatu kubanskog staljinizma, pojava specifine tendencije
poznate kao kastroizam bila bi nemogua.
Tokom perioda u kome se odigravalo staljinistiko izopaivanje Komunistike partije Kube,
zemlja je prolazila kroz duboku revolucionarnu krizu. 1933. izbio je optenacionalni ustanak,
koji je primorao diktatora Machada da pobegne iz zemlje. Vrhunac ovog pokreta bio je
generalni trajk radnike klase, koji je video i zauzimanje fabrika, eerana i imanja.
Kako je trajk rastao po intenzitetu i obimu, staljinistika Kubanska komunistika partija, koja
je dominirala sindikatima, izdala je naredbu nazad na posao, tvrdei da trajk preti da
isprovocira intervenciju SAD. Dok je ogromna veina radnika ignorisala nareenje, KP je
uprkos tome ula u tajne pregovore sa Machadom, dobijajui ustupke za partiju u zamenu za
njenu odgovornu ulogu u nastojanju da privede kraju obustavu rada.
Ova pogodba, koja je bila kratkog veka samo zbog Machadovog kasnijeg bekstva u egzil,
stvorila je obrazac koji e KP slediti sledeih 25 godina. Staljinisti su nastavili sa svojom
dominacijom radnikim pokretom, istovremeno sklapajui niz saveza sa konzervativnim
buroaskim partijama i ak vojnim reimima. 1940-tih, staljinisti su uli u vladu ameriki
potpomognutog vrstorukaa, Batiste.
Kastro i kastroizam
Sa staljinizmom kompromitovanim kolaboracijom sa desniarskin partijama i diktaturama,
retorika antiimperijalizma i socijalne revolucije postala je sve vie monopol nacionalistikih
elemenata radikalizovane srednje klase, posebno meu studentima Univerziteta u Havani.
Upravo je u toj sredini Fidel Kastro zapoeo svoju politiku karijeru.
Roen u panskoj zemljoposednikoj porodici, Kastro se za politiki ivot zainteresovao dok
je bio uenik u jezuitskoj srednjoj koli. Tamo je doao pod uticaj panskih svetenika koji su
podravali Frankov faizam. Proitao je sva dela Jose Antonio Primo de Rivera, osnivaa
panske falange, i po kazivanju njegovih kolskih drugova, bio snano privuen faistikom
ideologijom.
U kasnim 40-tim i ranim 50-tim Kastro je bio ukljuen u aktivnosti naoruanih studentskih
grupa koje su dominirale univerzitetom. Ideologija ovih grupa bila je nacionalistika i
otvoreno antikomunistika.
Borbu protiv Batiste Kastro je zapoeo kao lan buroaske Ortodoxo partije. Nadmetao se kao
kandidat na izborima za parlament 1952, ali je Batistin dravni udar te godine osujetio
njegove parlamentarne ambicije. Tada je zapoeo da organizuje malu grupu sledbenika za
oruane akcije. Predvodio je napad na Monkada vojne barake jula 1953, kada je svih 200
uesnika bilo ili ubijeno ili uhapeno.
Kastrove akcije nisu bile jedine takve vrste. Kroz ceo taj period, sledbenici razliitih partija i
sitno-buroaskih frakcija vrili su napade na garnizone, pokuaje atentata i ak osvajanje
Batistine palate. Malo je toga u Kastrovim politikim izjavama iz perioda koji je prethodio

revoluciji 1959, to bi ga razlikovalo od uobiajene politike anti-Batista kubanskog

nacionalizma iz tog vremena. Njegov najpoznatiji govor "Istorija e me pomilovati",
pripremljen u odbranu na suenju za napad na Monkadu, sastojao se od osude represija
diktature i liste prilino mlakih demokratskih reformi.
Posle osude na kratku zatvorsku kaznu, Kastro se uputio u Meksiko, odakle je krajem 1956.
organizovao iskrcavanje oko 80 naoruanih ljudi na Kubu. Kao i Monkada, iskrcavanje je bilo
katastrofa sa jedva tuce njih koji su preiveli prvi susret sa Batistinim snagama. Pa ipak, jedva
dve godine kasnije Kastro je osvojio vlast.
Vlast je bukvalno pala u ruke Kastrovoj gerili, zato to na ostrvu nije postojala druga ozbiljna
politika snaga.
Ovaj politiki vakuum bio je, pre svega, rezultat odsustva bilo kakvog revolucionarnog
vostva unutar kubanske radnike klase. Kolika god da je bila ogranienost Kastrovog
reformizma, njegova politika bila je mnogo radikalnija od one koju su zastupali staljinisti.
Njegove oruane akcije, koliko god da su bile ogranienog dometa, izborile su iroku narodnu
podrku u vreme kada su kubanski staljinisti u oima naroda bili vieni kao sauesnici u
diktaturi.
Kastrova izvorna namera bila je da se sporazume sa SAD. Na svom prvom putu u Sjedinjene
Drave, etiri meseca posle dolaska na vlast, Kastro je izjavio sledee: "Ja sam izjavio na
jasan i nedvosmislen nain da mi nismo komunisti. Vrata su irom otvorena za privatne
investicije koje doprinose razvoju industrije na Kubi. Za nas je potpuno nemogue da
ostvarimo napredak ako ne postignemo razumevanje sa SAD".
Kastrov pokret se meutim opredelio za ogranienu agrarnu reformu i socijalne mere u korist
kubanskog naroda. U svojim prvim mesecima doneo je dekrete o preraspodeli neiskoriene
zemlje, smanjenju zakupnina, povienju plata i raznim merama koje proiruju prava na
obrazovanje i zdravstvenu zatitu.
Vaingtonu se nita od toga nije svidelo.
SAD su pokuale da Kastra disciplinuju golim ekonomskim pritiskom. U zahuktalom sukobu
sa kubanskim reimom, SAD su najpre ukinule izvoznu kvotu za eer, glavnu ekonomsku
liniju ivota Kube, a zatim odbile i da je snabdevaju naftom.
Kubanski reim je na to odgovorio nacionalizacijama, isprva imovine SAD, a potom i
preduzea u kubanskom vlasnitvu, i okretanjem sovjetskoj birokratiji za pomo.
Spoljna politika SAD bila je rigidno ideoloka i osvetnika. Britanija je u slinim situacijama
postupala na sasvim drugaiji nain. Afriki lideri kao Nkrumah, Kuanda i Kenyatta bili su
pripitomljeni uprkos svojoj radikalnoj i ak "socijalistikoj" retorici, ime su uticaj i interesi
britanskog imperijalizma u regionu bili ouvani.
Ironijom sudbine, arogancija i glupost SAD pokazali su se kao jedan od centralnih stubova
Kastrove vladavine tokom proteklih 40 godina. Oni su mu omoguili da se predstavi kao
otelovljenje kubanskog nacionalizma i da svaku opoziciju igoe kao sredstvo protiv Jenki
imperijalizma.

Istovremeno sa okretanjem Moskvi, Kastro je sklopio savez i sa kubanskim staljinistima. Ovaj

potez je slavljen od pabloista i sitno-buroaske levice uopte, kao dalji pokazatelj
radikalizacije revolucije i njenog socijalistikog karaktera. U stvarnosti, nije bilo nieg
slinog. Kao to smo videli, Kubanska narodna socijalistika partija (PSP), kako su se
staljinisti tada zvali, bila je krajnje reakcionarna i diskreditovana politika snaga. Ona je
predstavljala deo postojeeg buroaskog politikog ureenja na Kubi, verno sluei ak i
Batistinom reimu.
Naavi se neoekivano katapultiran na vlast, Kastro se PSP-u okrenuo iz nude. Kako nije
imao ni partiju, ni program, niti ak pravu vojsku, kubanski staljinisti dobro su mu doli da
obezbede aparat i ideologiju pomou koje e moi da vlada.
Kastro e kasnije preinaiti svoju sopstvenu politiku prolost, tvrdei kako je postao
"marksista-lenjinista" mnogo pre Batistinog dravnog udara, iako ne ba sasvim "komunista".
Sve njegove politike avanture, od dana sa naoruanim antikomunistikim grupama na
univerzitetu, do kampanje za poslaniko mesto u Kongresu na listi buroaske partije, bie
predstavljene kao obine taktike inicijative usmerene na pripremanje uslova za socijalistiku
revoluciju.
ta je to to su Kastro i drugi levi buroaski nacionalisti nali u "marksizmu-lenjinizmu"?
Oito je da nisu traili nauni pogled koji bi im bio od pomoi u voenju borbe radnike klase
za njenu sopstvenu drutvenu i politiku emancipaciju. U isto vreme, bilo je tu neeg vieg od
obinog pretvaranja u cilju pridobijanja podrke Moskve.
Oni su marksizam-lenjinizam, onako kako su ga nauili od staljinista, shvatali kao politiku
koja u prvi plan istie korienje drave za postizanje eljenih promena u drutvu. U njemu su
takoe nali i opravdanje za svoju sopstvenu neogranienu kontrolu nad takvom dravom,
vladajui kroz svemoguu "revolucionarnu partiju" predvoenu nepogreivim i
nezamenljivim nacionalnim voom. Treba se podsetiti da je i ang Kaj ek modelovao svoju
partiju Kuomintang, na onom to je nauio od staljinizma.
Mit geriljerizma
Kao i skoro svi nacionalistiki reimi i tendencije koji su se pojavili u posleratnom periodu i
kastroizam poiva na skupu mitova o svom poreklu i razvoju. Takva mitologija je neizbena,
s obzirom na klasni karakter ovih pokreta, koji se oslanjaju na sitnu i nacionalnu buroaziju, a
predstavljaju se kao da zastupaju interese potlaenih masa.
Po dolasku na vlast, Kastro i njegovi sledbenici opisali su svoju pobedu kao iskljuivo plod
oruane borbe voene od strane gerile u planinama Sierra Maestra. Dakle, kao vojnu pobedu
nad imperijalizmom i domaom buroazijom, izvojevanu od strane malih snaga, zahvaljujui
istoj snazi volje i odlunosti. Kao to je e Gevara napisao, nepunih mesec dana po ruenju
Batistine diktature:
"Mi smo dokazali da mala grupa ljudi koji su reeni, podravani od naroda i ne boje se smrti...
moe da savlada regularnu vojsku... Ima jo jedna pouka za nau brau u [Latinskoj] Americi,
koja su ekonomski u istoj agrarnoj kategoriji kao i mi, a to je da moramo da izvedemo agrarne
revolucije, da se borimo u poljima i planinama, i odatle dovedemo revoluciju u gradove, a ne
da pokuavamo da je pokrenemo u ovim poslednjim..."

Ova koncepcija, koja je postala zvanino objanjenje kubanske revolucije, predstavljala je

radikalno iskrivljavanje dogaaja. Tokom est godina Batistine vlasti, oko 20 000 Kubanaca
je izgubilo ivot od ruku reima. Od toga, 19 000 ubijeni su u kubanskim gradovima.
Sabotae, politiki trajkovi, i drugi oblici otpora, od kojih je veina bila van kontrole
Kastrovog pokreta 26. jula, bili su vrlo rasprostranjeni i na kraju dali glavni potstrek padu
reima.
Kastrovu gerilu sainjavalo je najvie nekoliko hiljada ljudi. Nije bilo odluujuih bitaka i
najvee borbe ukljuivale su ne vie od 200 gerilaca. Batista je izgubio podrku kako
kubanske buroazije, iji je dobar deo podravao Kastra, tako i Vaingtona, koji je njegovom
reimu nametnuo embargo na oruje. Lien ove podrke njegov reim se brzo raspao.
Na samoj Kubi, ovaj mit o Kastrovoj gerili koja pobeuje ameriki imperijalizam i domau
vladajuu klasu istom smelou i vojnim junatvom sluio je vrlo odreenoj politikoj svrsi.
On je bio sredstvo da se opravda konsolidacija reima koji je sve poluge dravne vlasti stavio
neprikosnoveno u ruke samog Kastra.
Mit koga su stvorili Kastro i Gevara bie izvezen sa katastrofalnim rezultatima. Takozvani
kubanski put promovisan je kroz itavu Latinsku Ameriku kao jedini mogui oblik
revolucionarne borbe. Na hiljade latinoamerike omladine gurnuto je u pokolj obeanjem da
sve to je potrebno za obaranje vlada i ukidanje drutvene represije je hrabrost i nekoliko
puaka.
Gevarino najpoznatije delo, "Guerra de Guerrillas" ili gerilski rat, sluilo je kao prirunik za
ovu strategiju unapred osuenu na propast. U njemu je sumirano ono to je on opisao kao tri
velike pouke, proizale iz kubanskog iskustva, za "mehaniku revolucionarnog pokreta u
Americi":
1. Narodne snage mogu da dobiju rat protiv armije.
2. Nije neophodno da svi uslovi budu prisutni da bi se izvela revolucija; pobunjeniki foco
[termin za gerilsku jedinicu] moe sam da ih stvori.
3. U nerazvijenoj Americi, poprite oruane borbe mora prvenstveno da bude na selu.
I ono malo politike analize koja se mogla nai u ovim rukopisima, bila je sasvim pogrena.
Latinoameriki put razvoja godinama je bio kapitalistiki. Osnovni temelj represije u
Latinskoj Americi nije bila, kao to je Gevara propovedao, latifundijato znai
koncentracija zemlje u rukama uske manjinenego kapitalistiki odnosi najamnog rada i
profita. ak i dok je ovaj rukopis jo bio pisan, kontinent je prolazio kroz sutinske strukturne
promene koje su dalje proletarizovale stanovnitvo i vodile masovnim migracijama sa seoskih
podruja u gradove.
Nita od svega toga nije analizirano. Revolucionarne pripreme svedene su na impresionistiki
postupak biranja seoske sredine pogodne za gerilski rat. Oni koji su posluali ovaj savet
zavrili su u klopci u dunglama i zabitima, gde su bili osueni na borbu prsa u prsa sa latinoamerikim armijama.

Ono to stalno izbija na povrinu u Gevarinoj politici je poricanje radnike klase kao
revolucionarne klase i nipodatavanje sposobnosti radnika i potlaenih masa da postanu
politiki svesne i izvedu svoju sopstvenu borbu za osloboenje.
To to je predlagao selo kao jedinu moguu arenu za oruanu borbu, ni u kom sluaju nije
znailo mobilisanje seljatva na bazi odreenih drutvenih zahteva. Naprotiv, eova
koncepcija bila je zasnovana na korienju nasilja kako bi se "diktatura primorala da posegne
za silom i time razgoliti svoju stvarnu prirodu diktature reakcionarnih drutvenih klasa".
Drugim reima, cilj gerilske grupe bio je da se isprovocira represija prema seljacima, koji bi
toboe na to odgovorili podrkom borbi protiv vlasti.
Za takvu borbu, nisu bile potrebne ni teorija ni politika, jo manje aktivna intervencija u borbe
radnike klase i obespravljenih masa. Kako se Gevara latio stvaranja gerilskih grupa po
Latinskoj Americi, tako je insistirao da sve politike diskusije i kontroverze budu iskljuene.
Jedinstvo je trebalo da bude zasnovano iskljuivo na slaganju oko taktike "oruane borbe".
Fijasko gevarizma
Posledice su, kao to se moglo i predvideti, bile katastrofalne. Upravo je u svojoj rodnoj
Argentini e osnovao jednu od prvih gerilskih grupa, pod vostvom novinara Jorge Masettia.
U eovoj biografiji, Anderson navodi posebno zapanjujue detalje ovog fijaska. Gerilci
nikada nisu ni videli borbu. Neki su se izgubili i po svoj prilici umrli od gladi u divljini. Drugi
su pali u ruke policiji. Pre nego to je grupa bila desetkovana meutim, Masetti je naredio
pogubljenje trojice lanova zbog navodno disciplinskih prekraja. Autor citira jednog od
preivelih ovog debakla, koji navodi da su sva trojica osuenih bili Jevreji. Ispostavilo se da
je Masetti, pre saveznitva sa kastroizmom, bio lan ekstremno desniarske nacionalistike i
antisemitske organizacije u Argentini.
Sama eova grupa u Boliviji bila je sline sudbine. to je posebno vredno istai, u vezi sa
njegovim aktivnostima tamo, je njegova potpuna ravnodunost prema drutvenim i politikim
prilikama u samoj zemlji. Rudari rudnika kalaja, najmonija snaga u bolivijskoj revoluciji
1951, bili su u trajku i sukobima sa vojskom tokom meseci koji su prethodili eovom
dolasku u zemlju. U svom dnevniku on je ove dogaaje zabeleio samo kao deo scenske
pozadine svojih sopstvenih aktivnosti. On nije imao perspektivu ili politiku koju bi mogao da
ponudi bolivijskim radnicima. to se bolivijskih seljaka tie, njihova reakcija na zapoinjanje
oruane borbe nije bila da podre gerilu nego da je potkau vojsci.
U Boliviji, sledbenici kastroizma raunali su na podrku promoskovske Komunistike partije.
Ta podrka nikada nije pruena i mnogi su krivili upravo staljiniste i samu moskovsku
birokratiju za osuivanje gerile na totalnu izolaciju i moda ak dostavljanje tajnim slubama
SAD informacije o eovom boravitu.
To je sasvim mogue. Generalni sekretar bolivijske KP, Monje, bio je izgleda KGB-ov kadar
koji se preselio u Moskvu za stalno, kratko po eovoj smrti. Jedna stvar koja proizilazi iz
Castanedine biografije je neobina dominacija svih glavnih komunistikih partija Latinske
Amerike takvim tipovima, koji su u mnogim sluajevima imali direktnu ulogu u ubistvu
Trockog 1940. On je takoe utvrdio, na osnovu nekada tajnih dokumenata iz sovjetskih
arhiva, kako su ove partije bile finansirane kroz direktnu novanu pomo Moskve. Sovjetska
birokratija finansirala je pouzdane politike ispostave ija je uloga bila da pomognu u njenom
sopstvenom traganju za mirnom koegzistencijom sa Vaingtonom.

Ali na kraju ostaje injenica da takva izdaja nije ni bila neophodna. Ideja da je revoluciju
mogue izvesti dovoenjem manje od dva tuceta naoruanih ljudi u region gde nemaju
politike prethodnike, niti podrku ili ak razraeni program i perspektivu da se podrka
zadobije, bila je od samog poetka osuena na propast. O patetinom karakteru ove avanture
slikovito govori i injenica da je u svojim poslednjim danima, okruen bolivijskom armijom,
Gevara planirao da apeluje na meunarodnu podrku...piui pisma Bertrand Russellu i Jean
Paul Sartreu.
Kuba i etvrta Internacionala
Kubanska revolucija pokazala se kao kljuna prelomna taka u istoriji etvrte Internacionale.
Poto je predvodila borbu protiv pabloizma 1953, amerika sekcija, Socijalistika radnika
partija (SWP), deceniju kasnije ponovo se ujedinila sa glavnom pabloistikom tendencijom
predvoenom Ernestom Mandelom. Ujedinjenje je bilo zasnovano na njihovoj zajednikoj
proceni kastroizma i uloge sitno-buroaskog nacionalizma. Oni su, na osnovu nacionalizacije
velikog dela proizvodnih snaga na Kubi, zakljuili da je ona time postala radnika drava. ta
vie, zastupali su vienje da bi kastroizam mogao da preraste u svetsku tendenciju, koja bi
mogla da iznedri novo revolucionarno vostvo svetske radnike klase.
Ovakvo gledite imalo je implikacije koje su sezale daleko izvan Kube. Kao to je Trocki
istakao u vezi sa raspravom o definiciji sovjetske drave 1939-1940, iza svake socioloke
definicije krije se odreena istorijska prognoza. Nazvati Kubu radnikom dravom znailo je
raskid sa celokupnom istorijskom i teorijskom koncepcijom socijalistike revolucije
razvijanom od Marksa na ovamo.
Na Kubi, vlast je pala u ruke gerilske armije koja je bila jasno sitno-buroasko
nacionalistikog karaktera, bez ikakve ozbiljne veze sa radnicima. Sami radnici nisu igrali
znaajniju ulogu u formiranju novog reima, niti su stvorili bilo kakva sredstva demokratske
kontrole nad dravnim aparatom po njegovom osnivanju.
Oznaiti takav reim kao "radniku dravu" imalo je dalekosene posledice. To je znailo
napustiti kompletnu borbu koju je marksistiki pokret vodio za politiku i organizacionu
nezavisnost radnike klase. Umesto toga, sugerisano je da put u socijalizam lei u
potinjavanju radnike klase nacionalistikom vostvu. Bie to kastroisti, gerilske armije i
drugi nacionalisti utemeljeni u sitnoj buroaziji koji e voditi socijalistiku revoluciju, a ne
radnika klasa, obrazovana i organizovana od partija etvrte Internacionale. To je bila
centralna istorijska prognoza koja lei iza socioloke definicije Kube kao radnike drave,
koju su dali pabloisti.
Platforma koju je razradio Joseph Hansen iz SWP u odnosu na Kubu bila je utemeljena na
velikoj vulgarizaciji marksizma. On je kao svoju polaznu taku uzeo prethodnu odluku
trockistikog pokreta da koristi vrlo uslovnu i donekle improvizovanu definiciju "deformisane
radnike drave" u opisivanju Kine i istonoevropskih drava u tampon zoni.
U ranijim diskusijama, SWP je akcenat stavljala na pridev "deformisane", kako bi ukazala da
su ove drave istorijski neodrive. Oni su se protivili Pablovom pokuaju da ovu definiciju
iskoristi kao sredstvo za pripisivanje revolucionarnog potencijala staljinizmu.

Hansen je meutim, na jo grublji nain nego Pablo, postavio sebi kao zadatak da dokae
kako Kuba ispunjava niz apstraktnih kriterijuma, pre svega onaj o nacionalizaciji ekonomije,
koji je navodno uvruju u kategoriju radnikih drava.
Radnika klasa niti je bila ta koja je izvela revoluciju, niti je bila u situaciji da vri bilo kakvu
kontrolu nad dravnim aparatom posle revolucije. Ali ove injenice uzete su samo kao
nekoliko vie formalnih kriterijuma koje kubanska revolucija jo nije ispunila, to samo
dokazuje da postoji prostor za dalji napredak i da je zbog toga nekritika podrka jo
neophodnija.
Kako je Hansen pisao u to vreme: "Kubanska vlada jo nije ustanovila demokratske
proleterske oblike vlasti kao to su radniki, vojniki i seljaki saveti. Meutim, samim tim
to je krenula u socijalistikom pravcu, dokazala se kao demokratska u tendenciji. Nije se
ustruavala da naorua stanovnitvo i ustanovi narodnu miliciju. Garantovala je slobodu
izraavanja svim grupama koje su podravale revoluciju. U tom pogledu jasno se razlikuje od
ostalih ne-kapitalistikih drava, koje su bile ogrezle u staljinizam".
"Ako kubanskoj revoluciji bude doputeno da se slobodno razvija, njena demokratska
tendencija e nesumnjivo voditi skorom stvaranju proleterskih demokratskih formi
prilagoenih kubanskim potrebama. Jedan od najjaih razloga za vatrenu podrku revoluciji je
zato, da se prui najvea mogua ansa ovoj tendenciji da deluje".
Kubanska realnost bila je sasvim drugaija od ruiaste slike koju je naslikao Hansen.
Kubanski trockisti, na primer, bili su nemilosrdno progonjeni, njihove voe utamniene, a
tampa unitena. Ostrvo je dugo bilo jedna od zemalja sa najveim brojem politikih
zatvorenika na svetu, od kojih su ne mali broj bili bivi Kastrovi drugovi iz pokreta 26. jul.
Sa teorijskog stanovita, najtetniji aspekt Hansenovog gledita bila je njegova sugestija da
e, ako mu bude data mogunost, Kastrov reim "ustanoviti demokratske proleterske oblike
vlasti"; tj. radnike savete, ili da upotrebimo termin skovan u Ruskoj revoluciji, sovjete.
Takvi oblici radnike vlasti meutim, ne uspostavljaju se niti daju na poklon odozgo, od
strane reima koga sainjavaju sitno-buroaski nacionalisti. Takve institucije, bez obzira da li
ih stvaraju Kastro, Gadafi ili Sadam Husein, nikad nisu nita vie nego maske za
bonapartistiki reim. Stvarni radniki saveti ili sovjeti, mogu biti stvoreni jedino od strane
samih radnika, kao sredstvo organizovanja masa, svrgavanja kapitalizma i uspostavljanja
nove proleterske dravne vlasti.
Lenjin i boljevici nisu sovjete uruili radnicima posle osvajanja vlasti. Radije, oni su borbu
za osvajanje vlasti vodili upravo kroz ove organe koje je sam ruski proletarijat stvorio, na
osnovu razvoja svoje klasne borbe i sazrevanja politike klasne svesti, kao plod dugotrajne
intervencije ruskih marksista.
Pabloisti su zauzeli poziciju da su Kastrova nacionalizacija i njegovo samoproglaenje za
marksistu-lenjinistu, znaili potvrdu Permanentne revolucije.
U stvarnosti, Kuba kao i mnoge druge potlaene zemlje tokom decenija posle Drugog
Svetskog Rata, jeste potvrdila Permanentnu revoluciju, ali u negativnom smislu. To e rei,
tamo gde radnika klasa nije imala revolucionarnu partiju i samim tim nije bila u stanju da
prui vostvo potlaenim masama, predstavnici nacionalne buroazije i sitno-buroaski

nacionalisti bili su u prilici da zauzmu upranjeno mesto i nametnu svoje reenje. Naser,
Nehru, Peron, Ben Bela, Sukarno, baathisti i u kasnijem periodu islamski fundamentalisti u
Iranu i sandinisti u Nikaragvi, primeri su tog procesa. U skoro svim ovim sluajevima
nacionalizacije su takoe bile izvrene.
U dokumentu koji je Socijalistika radnika liga (SLL) poslala SWP-u 1961, britanski
trockisti otro su kritikovali Hansenovo laskanje sitno-buroaskim nacionalistikim
vostvima.
"Nije posao trockista da veliaju ulogu takvih nacionalistikih voa", izjavili su oni. "Oni
podrku masa mogu da uivaju samo zahvaljujui izdaji vostva od strane socijaldemokratije
i naroito staljinizma. Njihova uloga je uloga tampon zone izmeu imperijalizma i masa
radnika i seljaka. Mogunost ekonomske pomoi Sovjetskog Saveza esto im omoguava da
sklope povoljniju pogodbu sa imperijalistima, i ak omoguava radikalnijim elementima
meu buroaskim i sitno-buroaskim voama da posegnu za imperijalistikom imovinom i
zadobiju dodatnu podrku masa. Ali za nas, u svakom pojedinanom sluaju vitalno pitanje je
da li radnika klasa u tim zemljama osvaja politiku nezavisnost kroz marksistiku partiju,
predvodei siromano seljatvo ka stvaranju sovjeta, i shvatajui neophodnost veze sa
svetskom socijalistikom revolucijom. Trockisti po naem miljenju nikako ne bi smeli da sve
to zamene za nadu da e nacionalistiko vostvo vremenom postati socijalistiko".
Oni koji su upoznati sa kasnijom degeneracijom Radnike revolucionarne partije u Britaniji
znaju da ovaj pasus ujedno predstavlja i direktnu optunicu linije koju e Healy, Banda i
Slaughter poeti da zastupaju jedva deceniju kasnije, u vezi sa PLO-om i raznim arapskim
reimima. To samo dokazuje akutnost analize, i injenicu da je revizionistiki napad na
etvrtu Internacionalu bio utemeljen u objektivnim klasnim snagama. Napustivi borbu protiv
pabloizma, vostvo britanske sekcije postalo je rtva istih klasnih snaga koje su fatalno
uzdrmale ameriku SWP.
Proglaavanje Kube za radniku dravu i njene revolucije za novi put u socijalizam povlailo
je za sobom odbacivanje kompletne perspektive Permanentne revolucije. Radnika klasa nije
vie morala da igra vodeu ulogu u zaostalim zemljama, niti je bilo neophodno boriti se za
razvoj socijalistike svesti unutar ove klase. Umesto toga, gerilske grupe oslonjene na
seljatvo mogu same dobiti bitku za socijalizam, bez i ak uprkos radnicima.
To je znailo odbacivanje same sutine marksizma. Borba za socijalizam je time odvojena od
proletarijata. Oslobaanje radnike klase nije vie bio zadatak same radnike klase. Umesto
toga, ona je pretvorena u nemog posmatraa akcija herojske gerile.
Razmatranjem ovog stanovita moe se jasno shvatiti klasna osnova istrajne zaluenosti cele
sitno-buroaske levice Fidelom Kastrom. Ono to oni vide u Kastru je sposobnost sitne
buroazije da dominira radnikom klasom i da igra naizgled nezavisnu ulogu. Kuba im je
posluila kao dokaz da intelektualac-leviar, radikalni student ili demonstrant srednje klase ne
moraju da se potine radnikoj klasi i tekoj i dugotrajnoj borbi za razvijanje socijalistike
svesti meu radnicima. Radije, oni mogu da revolucioniu drutvo svojom sopstvenom
spontanom aktivnou.
U odbijanju ovog revizionistikog napada na marksizam, SLL je raspravu oko Kube povezala
sa fundamentalnim metodolokim pitanjima. Ona je pokazala da stav SWP-a predstavlja ono
to je Trocki opisao kao "oboavanje postignutih injenica", to e rei prilagoavanje

takozvanoj realnosti koju diktira postojea drutvena struktura, postojee vostvo u radnikoj
klasi i buroaski oblici svesti koji preovladavaju meu irokim masama radnika i
obespravljenih. Sve to prihvata se kao objektivan, determiniui faktor, potpuno odvojen od
svesne borbe revolucionarne proleterske partije.
Metoda SWP-a sastojala se u pasivnom razmatranju ovih "injenica" i u prilagoavanju
postojeim rukovodstvima, u traganju za putem koji im se inio da nudi najvee anse za brz
politiki uspeh. Tako su oni postali apologete ovih vostava, nalazei opravdanje za svaki
svoj potez u argumentu da s obzirom na situaciju, ta su drugo mogli? Te "situacije" su
meutim, uvek iskljuivale svesnu borbu trockista za nezavisno mobilisanje radnike klase na
njenom sopstvenom socijalistikom i internacionalistikom programu.
SLL je branila teorijske tekovine borbe koju je trockistiki pokret vodio protiv staljinizma.
Ona je insistirala na tome da strateko iskustvo itave imperijalistike epohe dokazuje da
vostva koja nisu zasnovana na radnikoj klasi nisu u stanju da uspeno okonaju borbu za
osloboenje od imperijalistikog ugnjetavanja i zaostalosti u zemljama sadanjim i bivim
kolonijama.
Ova borba je mogla biti uspeno okonana jedino zauzimanjem vlasti od strane radnike klase
i irenjem svetske socijalistike revolucije. Glavni zadatak koji je proizilazio iz ove analize
bio je stvaranje nezavisnih revolucionarnih partija radnike klase, zasnovanih na borbi protiv
svih oportunistikih trendova, naroito staljinista, iji je cilj bio da radniku klasu podrede
nacionalizmu i nacionalistikim rukovodstvima.
Iznad svega, pabloizam je poricao da je za ostvarenje socijalistike revolucije neophodan
razvoj visokog stepena socijalistike politike svesti unutar vodeih slojeva radnike klase.
Politika svest radnika bila je za pabloiste predmet ravnodunosti. U meri u kojoj su radnikoj
klasi priznavali bilo kakvu vezu sa socijalistikom revolucijom, to je bilo samo u smislu
objektivne snage koju vode i manipuliu drugi.
Rezolucija koju su pabloisti usvojili posle ujedinjenja sa SWP iznela je na videlo politike
implikacije teorijskih revizija nastalih na kubanskom pitanju. U njoj se kae sledee: "Slabost
neprijatelja u zaostalim zemljama otvorila je mogunost dolaska na vlast ak i jednostavnim,
sirovim sredstvima". Drugim reima, mogue je stvoriti radnike drave ak i bez izgradnje
partija radnike klase.
U ovim zemljama, tvrdili su oni, a posebno u Latinskoj Americi, uslovi masovne bede i
relativne slabosti buroaskih dravnih struktura "stvaraju situaciju u kojoj neuspeh jednog
revolucionarnog talasa ne vodi automatski relativnoj ili ak privremenoj drutvenoj i
ekonomskoj stabilizaciji. Praktino neiscrpan sled borbi masa se nastavlja...Slabost
neprijatelja prua revoluciji vie mogunosti za oporavak od privremenih poraza nego to je
to sluaj u imperijalistikim zemljama".
To je bilo grubo iskrivljavanje teorije Permanentne revolucije Trockog. Kada je Trocki
ukazivao na slabost buroazije u caristikoj Rusiji, to nije bilo ni u kakvom vremenskom
vakuumu, nego u vezi sa dominacijom imperijalizma sa jedne strane i objektivnom snagom
male, ali koncentrisane ruske radnike klase sa druge strane. Buroazija nikada nije bila toliko
slaba da ne bi mogla da ili slomi ili kontrolie sitno-buroasku demokratiju. Njena slabost
sastojala se u tome to je bila sukobljena sa mladim proletarijatom na ijem je elu bilo
revolucionarno vostvo.

Pabloisti su meutim porekli ulogu industrijskog proletarijata i zadatak revolucije poverili

upravo takvim sitno-buroaskim snagama.
Njihova teorija "grubih sredstava" i "neiscrpne borbe masa" elaborirana je u predveerje
prvog iz serije dravnih udara orkestriranih od strane SAD, koga je izveo general Castelo
Branco u Brazilu, koji su Latinsku Ameriku bacili u decenijski komar represije, ija se senka
jo uvek nadvija nad kontinentom.
Pabloisti ne samo da nisu pripremili radniku klasu za ove dogaaje, nego su ak pomogli da
se oni odigraju, insistiranjem da revoluciju mogu da izvedu i druge snage, a ne samo radnika
klasa i preporuivanjem Kastrove perspektive oruane borbe izolovanih gerilskih grupa.
Pabloizam i kriza vostva
Zato je kastroizam uspeo da privue tako mnogo ljudi u Latinskoj Americi? Dok su se uslovi
za opte-kontinentalan gerilski rat, onakvi kakvim ih je predstavio Gevara, pokazali lanim,
jedna stvar bila je zajednika svim ovim zemljama. Vostva koja su imala dominantan uticaj
u radnikoj klasi, posebno staljinistike komunistike partije, nisu nudila nikakav put napred
u uslovima rastue revolucionarne krize.
Zbog toga je "nova realnost" koju su slavili pabloisti, uzdizanje radikalno-nacionalistikih
tendencija predvoenih sitnom buroazijom poput kastroizma, bila u osnovi manifestacija
nereene krize revolucionarnog vostva u samoj radnikoj klasi. Uprkos tome oni su takve
pokrete predstavili kao reenje krize, odriui se stratekog cilja etvrte Internacionale.
Naputajui nezavisnu orijentaciju na radniku klasu i borbu za izgradnju partije koja bi
mogla da dokraji dominaciju birokratije, oni su ulogu etvrte Internacionale sveli na
pripomaganje sitno-buroaskim nacionalistima i staljinistima, utiui na njih i neno ih
gurkajui ka levici.
Kako je ovakav pogled na stvari realizovan u praksi? 1968, pabloisti su odrali njihov Deveti
Kongres, neposredno posle Gevarinog fijaska u Boliviji i u predveerje velikih klasnih borbi u
Latinskoj Americi. Oni su izdali uputstva partijama lanicama Ujedinjenog Sekretarijata u
Latinskoj Americi da napuste radniku klasu i ukljue se u gerilski rat.
Kako se u kongresnom dokumentu kae: "ak i u sluaju zemalja u kojima isprva moe doi
do velike mobilizacije i borbi gradskih klasa, graanski rat e se ispoljavati u razliitim
formama, meu kojima e glavna osovina tokom celog perioda biti seoska gerila, pojam ije
znaenje je iskljuivo vojno-geografsko i koji ne podrazumeva iskljuivo (ili ak veinsko)
seljaki sastav".
Rezolucija nastavlja: "Jedina realistina perspektiva za Latinsku Ameriku je oruana borba,
koja moe da potraje godinama. Tehnike pripreme ne treba shvatiti kao samo deo rada, nego
kao fundamentalni aspekt u meunarodnim razmerama i jedan od fundamentalnih aspekata u
onim zemljama gde ni minimalni uslovi jo ne postoje".
Instrukcije nisu mogle biti jasnije. U sluaju da je neko u latino-amerikim sekcijama i gajio
sumnje u pogledu toga da li je bilo dovoljno podrke meu seljacima, ili potrebnih politikih
uslova za podizanje ustanka na selu, rezolucija ih je uverila da nikakva podrka seljaka nije
potrebna i da je politika situacija nebitna. Sve to je bilo potrebno su "tehnike pripreme" za
oruanu borbu.

Rezultat je bio politika likvidacija i fiziko unitenje kadrova pod vostvom pabloista u
Latinskoj Americi.
U Argentini, na primer, zvanina sekcija Ujedinjenog Sekretarijata se pre formalnog raskida
sa pabloistima rekonstituisala kao ERP. Ona se bavila kidnapovanjem biznismena za otkup,
samo se pridruujui zahtevima za veim platama i boljim uslovima za radnike.
Kakav je bio efekat takvih akcija? Radnici su u osnovi poduavani da nije njihov zadatak da
povedu borbu za svrgavanje kapitalizma. Oni su samo trebali da slue kao zahvalni
posmatrai, dok herojske gerilske armije obave taj posao za njih.
U ileu, radnici su vodili neprekidnu ofanzivu, koju je konano uguila Allendeova Vlada
narodnog jedinstva ija je politika poploala put Pinoeovoj diktaturi. U Argentini,
Cordobazo 1969, u kome su radnici Kordobe preuzeli kontrolu nad gradom, zapoeo je
dugotrajnu ofanzivu koju su peronisti guili, a potom diktatura Videla unitila. U Boliviji,
rudari su vie puta ustajali, samo da bi bili potinjeni od strane svojih lidera navodno
nacionalnim i levim slojevima armije pod generalom Torresom. Kao to se moglo i oekivati,
Torres je ubrzo predao vlast svojim manje obzirnim kolegama koji su izvrili nemilosrdnu
represiju nad bolivijskim radnicima.
Sa okretanjem kastroizmu, pabloisti su napustili kako radniku klasu tako i borbu da se ona
oslobodi dominacije stare birokratije. Kao to je Kastro navodno bio potvrda Permanentne
revolucije, tako je i ovu kljunu borbu uinio suvinom.
Hansen iz SWP-a zastupa ovu tezu sa njegovim uobiajenim cinizmom i sirovou,
proklamujui kako je Kastro prebrodio kontrarevolucionarnu ulogu staljinizma.
"U nemogunosti da srui staljinistiku prepreku, revolucija je pola unazad prilino daleko i
uinila zaokret. Zaokret nas je vodio preko vrlo grubog terena, ukljuujui Siera Maestra na
Kubi, ali sada je jasno da zaobilazimo staljinistiku prepreku koja nam je na putu."
"Nije neophodno traiti liderstvo Moskve. To je glavna pouka kubanskog iskustva...Da bi se
konano prekinula hipnoza staljinizma, bilo je potrebno puzati na sve etiri kroz dungle
Siera Maestre".
Ovakav zakljuak imao je jasne politike implikacije, koje su sezale daleko van Kube. Ako je
mogue jednostavno "zaobii staljinistiku prepreku" putem gerilskog rata voenog sitnoburoaskim nacionalistima, teka i dugotrajna borba koju je etvrta Iinternacionala vodila za
presecanje ome koju je staljinizam namakao oko vrata radnikoj klasi, je ne samo suvina
nego i kontraproduktivna.
Krajnji rezultat ove perspektive nije bio da ukloni, nego da uvrsti, kontrolu koju je
staljinizam imao nad radnikim pokretom u potlaenim zemljama, a posebno u Latinskoj
Americi. Ona je pomogla da se itava jedna generacija latinoamerike omladine skrene sa
puta bilo kakve borbe unutar radnike klase. Okretanje gerili predstavljalo je dar staljinistima
i drugim birokratskim rukovodstvima. Ono je izolovalo najrevolucionarnije elemente meu
omladinom i delom radikalizovanih radnika, ime je samo ojaana kontrola birokratije nad
radnikim pokretom.

Na kraju, prilagoavanje pabloista sitno-buroaskom nacionalizmu pomoglo je da osigura da

radnika klasa ostane bez revolucionarnog vostva u vreme kada je ulazila u odluujue
klasne borbe kasnih 1960-tih i ranih 1970-tih. Gerilski avanturizam koji su oni propovedali
samo je dobro doao vojsci i imperijalizmu kao izgovor za uvoenje diktature. Dakle, ova
revizionistika tendencija igrala je kljunu ulogu u pripremanju najkrvavijih poraza koje su
radnici Latinske Amerike ikada pretrpeli.
Zavrni raun geriljerizma
ta je na kraju ispalo od pokreta inspirisanih Kastrom i Gevarom koje su pabloisti proglasili
za novo orue socijalistike revolucije? Ii tragom njihove konkretne evolucije znai
razgolititi klasni karakter ovih pokreta od njihovog nastanka.
FALN u Venezueli bio je jedan od glavnih gerilskih pokreta 1960-tih, osnovan uz kubansku
pomo. Citirajmo izjavu jednog od lidera ovog pokreta tokom tog perioda.
"Kada govorimo o oslobaanju Venezuele mislimo na oslobaanje cele Latinske Amerike; mi
ne priznajemo granice u Latinskoj Americi. Nae granice su ideoloke granice. Mi
meunarodnu solidarnost shvatamo na stvarno revolucionaran nain, zato smo reeni da se
borimo, da se borimo protiv imperijalizma do njegovog nestanka; reeni smo da ne poloimo
oruje sve dok severno-ameriki imperijalizam posebno ne bude oboren na kolena".
Autor ovih redova bio je Teodoro Petkoff. Ne samo da je poloio oruje, nego je postao
ministar za planiranje Venezuele i glavni funkcioner odgovoran za sprovoenje programa
stabilizacije IMF-a. Od proklamovanja kontinentalne solidarnosti i borbe do smrti protiv Jenki
imperijalizma, Petkoff je sada angaovan na kresanju nadnica i privatizaciji dravnih
preduzea u cilju uspenog nadmetanja za strane investicije sa drugim kapitalistikim
ekonomijama u regionu. Oekuje se da e se pojaviti kao vodei kandidat na ovogodinjim
predsednikim izborima u Venezueli.
Njegov sluaj je reprezentativan. U Uruguayu, Tupamaro gerila sada ini deo Frente Amplio,
buroaske izborne koalicije koja upravlja raspadajuim drutvenim uslovima u prestonici
Montevideu. Pokret M-19 postigao je sa kolumbijskom vladom sporazum, koji ne samo da je
njihovim liderima obezbedio mesta u parlamentu, nego je dozvolio njihovim lanovima da u
zamenu za oruje dobiju male zajmove za biznis.
Ranih 1980-tih, Kastrov reim i njegove pristalice tvrdili su da su dogaaji u Centralnoj
Americi, kao to su osvajanje vlasti od strane nikaraguanskih sandinista i izbijanje
graanskog rata u El Salvadoru, doneli sveu potvrdu njihovog stava.
Ali ta je ispalo od ovih pokreta? Sandinisti, FMLN u El Salvadoru, URNG u Guatemali su
svi sklopili pakt upravo sa onim snagama koje su odgovorne za ubistvo stotina hiljada radnika
i seljaka. Kastro je pomogao postizanje tih sporazuma na pregovorima u Contadori i
Esquipulasu, sporazuma koji su konsolidovali vlast u rukama slojeva buroazije podravane
od SAD, pretvarajui kadar takozvanih oslobodilakih pokreta u poslanike parlamenta, vojne
oficire i policajce u novim reimima. Sve ove grupe podelile su se na razne frakcije, uzajamno
se optuujui, sa pravom, za politiku izdaju i korupciju.
U meuvremenu, mase u regionu suoavaju se sa uslovima bede i represije koji su isto tako
loi ili jo gori od onih koji su dali podstrek revolucionarnim komeanjima u regionu pre 20

godina. Krajnji rezultat ovih sitno-buroaskih nacionalistikih pokreta pod uticajem

kastroizma bio je da poseju demoralisanost meu slojem militantnijih radnika, omladine i
seljaka.
Kuba danas
ta je sa samom Kubom? Koji je krajnji rezultat novog puta u socijalizam koji su Kastrov
reim i pabloistiki revizionisti proklamovali pre 35 godina?
Trideset godina ostrvo je opstajalo zahvaljujui ogromnim subvencijama moskovske
birokratije. Kastrove pristalice i procene SAD slau se u tome da su ekonomske subvencije
Sovjetskog Saveza Kubi iznosile negde izmeu 3 i 5 milijardi dolara godinje. Mehanizam
ove pomoi sastojao se u kupovini kubanskih poljoprivrednih proizvoda, posebno eera, od
strane sovjetskog bloka, po cenama viim od svetskih (do 12 puta viim) i prodaji petroleja
ispod svetske cene. Na osnovu ovakvog aranmana, Kuba je dostigla taku na kojoj je
kupovala eer od susedne Dominikanske Republike i preprodavala naftu na svetskom tritu
kako bi dola do vste valute.
Zavisnost od sovjetskih subvencija je posledino imala za rezultat uvrivanje kubanske
monokulture u eeru, istorijske osnove njene zaostalosti i potlaenosti. Ba kao i pre
revolucije 1959, kubanski izvoz, od koga je 83 posto ilo u SSSR i Istonu Evropu, sastojao
se od eera, duvana, nikla, ribe i nekoliko drugih poljoprivrednih artikala. Iz sovjetskog
bloka uvoeni su potrona roba i mainerija, da ne pominjemo veliki deo hrane.
Nikakvo prtljanje niti iznenadne promene u ekonomskoj politici koje diktira nepogreivi 'lider
maksimus' Fidel Kastro nisu promenile ovo osnovno stanje. U krajnjem, sutinske reforme
koje je kubanski narod izvojevao u oblastima zdravstva, obrazovanja i ishrane odravane su u
ivotu zahvaljujui ovim subvencijama. Sada kada se reim okree stranim investicijama,
tekovine tih reformi sistematski se ukidaju.
Kastro je sklopio faustovsku nagodbu sa sovjetskom birokratijom, po kojoj je igrao ulogu
piona u odnosima SAD i SSSR u zamenu za sovjetske subvencije. Neizbeno, avo je doao
po svoje.
Raspad SSSR-a znaio je ekonomsku katastrofu za Kubu. Odgovor Kastrovog reima bio je
pospeivanje stranih investicija i doputanje pojave rastueg drutvenog raslojavanja na samoj
Kubi.
Ministar spoljnih poslova Roberto Robaina objasnio je nedavno kubansku politiku u intervjuu
za dravne novine Granma: "Ono to se deava na Kubi je ekonomsko otvaranje sa potpunim
garancijama za strane investitore...Ovo otvaranje je strateke prirode i svakim danom se
produbljuje..."
"Mitsubishi Motors, Castrol, Unilever, Sherrit Gordon, Grupo Sol, Total, Melia Hotels,
Domos, ING Bank, Rolex, DHL, Lloyds, Canon, Bayer, sve su to uspena imena u svetu
biznisa i svi oni su prisutni na Kubi. Neke od ovih firmi poseduju najvei kapital na svetu i
nama su poklonili poverenje".
"Lakoa investiranja kapitala, sigurnost i potovanje, garancije za repatrijaciju profita,
raspoloivost kvalitetne radne snage, prilagodljivost, udoban smetaj, elja da se ide napred,

ozbiljnost u pregovaranju i lojalnost kubanskih partnera, neki su od elemenata koje oni koji su
se odluili na saradnju sa Kubom najvie cene".
Iako to ne kae u Granmi, nesumnjivo je da se tim investitorima u etiri oka predoava kako
mogu da dobiju jednu od najjevtinijih radnih snaga na hemisferi, a da im pri tom policijska
drava, istrenirana u staljinizmu, garantuje poslovne uslove bez pretnje trajkova.
Kastrov reim ima obiaj da tvrdi kako se strane investicije privlae u cilju odbrane
"drutvenih dostignua" kubanske revolucije. Istina je meutim da se Kastrov reim, kao i
drugi buroaski reimi irom sveta nekadanjih kolonija, bavi prodajom jeftine radne snage
multinacionalnim kompanijama.
U sluaju Kube, to se ini na ekstremno direktan i centralizovan nain. Kubanska radna snaga
izdaje se u najam stranim korporacijama u zamenu za vrstu valutu plaenu kubanskoj vladi.
Vlada angauje potrebne radnike i plaa im deliem ove sume, u lokalnoj valuti pezosima.
Strane kompanije zadravaju potpuno pravo da otputaju radnike.
Rast drutvene nejednakosti podstaknut je cvetanjem dolarske ekonomije. Najvei izvor
deviznih rezervi danas je ke koga izgnanici, uglavnom iz SAD, alju svojim roacima na
Kubi. ta da se kae o "revoluciji" koja je ekonomski zavisna od onih koje je do skora
nazivala kontrarevolucionarnim "gusanos"-ima, ili crvima?
Ostale koliine vrste valute dotiu kroz rast turistike industrije, koju je Kastrov reim uinio
teitem svog ekonomskog planiranja. Rezultat je ono to su neki na Kubi opisali kao
turistiki aparthejd. Novi hoteli, restorani, radnje, koji su nikli, rezervisani su iskljuivo za
strance, dok je obinim Kubancima sve to nedostupno. Prostitucija buja. Ogromna veina
stanovnitva ivi u uslovima bede.
Kastrov reim za sve ekonomske nedae ostrva krivi embargo SAD. Bez sumnje, politika
SAD se moe okarakterisati kao brutalna i iracionalna primena imperijalistike sile na jednu
malu, potlaenu zemlju. Ali ta politika je na delu 35 godina. Za to vreme, Kuba je imala
ekonomske odnose sa skoro svim drugim vanijim zemljama na svetu.
Kubanska kriza je u sutini rezultat buroaskog karaktera same revolucije. Ona nije uspela da
rei nijedan od istorijskih problema kubanskog drutva. Ove protivrenosti su samo bile
sakrivene ogromnim subvencijama sovjetske birokratije.
Malo je zemalja videlo takav masovan egzodus izbeglica. U prvim godinama revolucije one
su se uglavnom sastojale od buroazije i privilegovanih slojeva srednje klase. Ali oni koji su
pobegli na splavovima i amcima 1980-tih i 1990-tih bili su motivisani istim onim razlozima
koji su poslali na hiljade begunaca sa Haitija, Meksika i drugih zemalja: elja da pobegnu od
gladi i ugnjetavanja.
Na vrhu svega toga sedi reim koji gui tenje masa kubanskih radnih ljudi. Kastro vlada
putem politike diktature organizovane po vojnim linijama. Sutinska institucija drave su
oruane snage koje vode veinu kubanskih privrednih preduzea.
Kastru je kubanski ustav dodelio ulogu doivotnog predsednika. Protiviti mu se dakle je ne
samo "kontrarevolucionarno" nego i neustavno. On je i ef drave i predsednik vlade, kao i
prvi sekretar Komunistike partije i vrhovni komandant vojske. Ukratko, sva vlast je

koncentrisana u njegovim rukama i on diktira svaku znaajniju odluku. Sa Kastrom sada u 70tim, njegova zamena postaje sve urgentnije pitanje. Njegov brat Raul zauzima sve pozicije
broj dva u vladi, vojsci i partiji.
U meri u kojoj je Kuba bila identifikovana sa socijalizmom, a takvo poistoveivanje su
promovisali kako imperijalisti tako i sam Kastrov reim i njegove pristalice iz krugova sitnoburoaske levice, kastroizam je uzrokovao diskreditovanje koncepcije socijalistike
alternative kapitalizmu, naroito u Latinskoj Americi.
Zavrna re
Prva Internacionala pod Marksom usvojila je slogan po kome e "osloboenje radnika biti
zadatak samih radnika". Dakle, u krajnjoj analizi, socijalizam je samoopredeljenje radnike
klase. On ne moe biti dat radnicima na poklon, niti izvojevan za njih od strane neke druge
klasne snage koja bi delovala u njihovu korist. On moe jedino da bude proizvod svesne
borbe radnike klase, demokratski organizovane kao klasa za sebe, koja se bori da promeni
drutvo u svoju i korist celog oveanstva.
Meunarodni Komitet branio je ovo shvatanje protiv svih pomodnih teorija 1960-tih i 1970tih koje su poricale radniku klasu i tvrdile da su otkrile druge, revolucionarnije snage koje
pruaju zgodnu preicu u socijalizam. Vie od trideset godina kasnije, od svih tih teorija nije
ostalo nita. Borba koju je vodio Meunarodni Komitet snano je potvrena istorijom.
Valjalo bi da se podsetimo ta je Joseph Hansen rekao o nepomirljivoj borbi Meunarodnog
Komiteta i njegovom odbijanju da se pokloni pred kastroizmom. Ovakav stav, upozorio je on,
znaio bi "politiko samoubistvo u Latinskoj Americi". ta se dogodilo u stvarnosti?
Pabloistiki revizionizam i njegova podrka Kastru doprineli su da generacija radikalizovane
omladine bude povedena u samoubilake avanture za koje je najveu cenu platila radnika
klasa.
Kakav bi bio ishod da su snage koje su pale pod uticaj pabloizma, umesto da se prilagode
kastroizmu, podvrgle politiku sitno-buroaskog nacionalizma bespotednoj kritici?
Sigurno da je mogue da bi rezultat bio privremena izolacija, makar od pokreta kojim
dominira sitna buroazija. Ali bi zato u procesu imali priliku da obrazuju najnaprednije delove
radnika i omladine. Kroz tu borbu, moglo je da se pripremi rukovodstvo sposobno da mobilie
radniku klasu u revolucionarnoj borbi. Umesto da padne pod dominaciju vojnih diktatura
koje su pomogle da se postigne privremena stabilizacija svetskog kapitalizma, Latinska
Amerika mogla je da prui snaan podstrek svetskoj socijalistikoj revoluciji.
Centralne pouke koje moramo da izvuemo iz ovog stratekog iskustva tiu se kritine
odgovornosti marksista. Njihov zadatak nije da otkrivaju i prilagoavaju se nekim drugim
snagama koje bi spontano izvrile socijalistiku revoluciju, nego da stvore nezavisne
revolucionarne partije radnike klase, sekcije Meunarodnog Komiteta etvrte
Internacionale, koje sebe zasnivaju na vrstoj teorijskoj osnovi, i koje pred radniku klasu
iznose istinu.
Objektivni uslovi u Latinskoj Americi i celom svetu sazrevaju do take na kojoj e se borba
koju vodi trockistiki pokret podudariti sa revolucionarnim pokretom miliona. Pouke koje je

ovaj pokret izvukao iz borbe za socijalizam u 20-om, bie odluujue za njegovo ostvarenje u
21. veku.