A. F.

Bowar
Scruing the clerk
Otvoreno govoreci, gospodo, ma koliko se rado slikama izra avao o tim stvarima, va e
majmunstvo, ukoliko ste ne to slino pro iveli u pro losti, ne mo e biti dalje od vas nego
to je moje od mene. Ali svakoga ko hoda ovom zemljom kakljaju pete; i malog impanz
u i velikog Ahila. Mo da bih mogao, u najogranieniji smislu, odgovoriti na va e pitan
je; uinicu to, tavi e, veoma rado.
Prvo to sam nauio bilo je rukovanje s ljudima; rukovanje svedoi o iskrenosti; danas
, kad sam na vrhuncu svoje karijere, dodao bih ovom prvom rukovanju i iskrenu re.
Akademiji to nece biti ni ta bitno novo i daleko je od onoga to se od mene tra i, i to
ni uz najbolju volju ne mogu kazati - pa ipak, neka se vidi princip po kojem je
jedan biv i majmun prodro u ljudski svet i tu se skrasio. Ali zacelo ne bih smeo
reci ni ovo malo to sledi, kad ne bih bio potpuno siguran u sebe i kad moj polo aj n
a svim velikim varijetetskim pozornicama u civilizovanom svetu ne bi bio nepokol
ebljivo vrst. Ja sam poreklom sa zlatne obale. O tome kako su me ulovili, saznao
sam iz tuih izve taja. Lovaka ekspedicija kompanije Hagenbeck - uostalom, s njenim v
oom popio sam odonda vec mnogo boca dobrog crnog vina - vrebala je u zasedi, u grm
lju na obali reke, kad sam usred 01:00 opora uvee do ao na pojilo. Pripucali su na n
as; jedino su mene pogodili; zadobio sam dve rane. Jednu na obrazu; ta je bila l
agana, ali mi je od nje ostala velika, znakom njegove razumnosti da to ne ini. Al
i neka me onda radije po tedi te svoje tankocutnosti!
Nakon tih hitaca probudio sam se - ovde poinje vec malo - pomalo i moje sopstveno
secanje - u kavezu, u potpalublju Hagenbeck parobroda. Nije to bio etverostrani ka
vez sa re etkama, pre bi se moglo reci da su tri strane bile privr cene za 1 sanduk: ta
j je sanduk dakle bio etvrta strana. Sve skupa je bilo prenisko da bih mogao uspr
avno stajati, i preusko da bih mogao da sedim. Stoga sam uao sa podvuenim, veito drh
tavim kolenima, i to, buduci da verovatno u prvi mah nisam hteo nikoga videti vec
sam uvek eleo da ostanem u mraku, okrenut sanduku, te su mi se re etke pozadi bile
urezale u meso. Smatra se da takav sme taj divljih zveri u prvim danima ima svoje
prednosti, i ja, nakon mog iskustva, ne mogu poreci da je s ljudskog stanovi ta zai
sta tako.
Ali ja tada nisam mislio na to. Prvi put sam se u ivotu na ao u situaciji bez izlaz
a; ravno napred nisam mogao jer preda mnom je bio sanduk sa vrsto zbijenim daskam
a. Izmeu dasaka bila je dodu e 01:00 pukotina koju sam, kad sam je prvi put otkrio,
pozdravio sretnim urlanjem zbog svog neznanja, ali ta pukotina nije bila ni pri
bli no tolika da bih kroz nju mogao proturiti rep, a uza svu moju majmunsku sangu,
nije se dala nikako pro iriti.
Da ostanem naslonjen na onaj zid sanduka, neminovno bih crkao. Ali majmunima je
kod Hagenbecka mesto uza zid sanduka pa sam stoga prestao biti majmun. Jasan i l
ep tok misli do kojih sam nekako zacelo do ao trbuhom, jer majmuni misle stomakom.
Bojim se da necete dobro razumeti ta mislim kad ka em "izlaz". Upotrebljavam tu re u
njenu najobinijem i najpotpunijem smislu. Navla ne govorim umesto toga "sloboda".
Ne mislim na onaj veliki osecaj slobode svuda oko sebe. Mo da sam je kao majmun i
poznavao, a upoznao sam i ljude koji za njom eznu. Ali to se mene tie, ja nisam ni
onda zahtevao slobodu, niti je sada zahtevam. Uzgred budi reeno: ljudi se i preest
o varaju u pogledu slobode. I kao to se sloboda ubraja meu najuzvi enije osecanj , is
to je tako is razoarenjem u nju. Vi e puta sam u varijetetu, pre nastupa, gledao gd
ekoji artistiki par kako ve ba na trapezu gore, pod plafonom. Prekobacivali su se,
ljuljali se, skakali, lebdeli i padali jedno drugome u naruje, jedno je drugo nos
ilo zubima za kos. "I to je ljudska sloboda" - mislio sam , "vrhunska ve tina kret
anja". O poruge svete prirode! Gledajuci sve to, nijedno zdanje ne bi odolelo sme
hu majmunskog roda.

Ne, nisam eleo slobodu. Samo jedan izlaz; nadesno, nalevo, bilo kuda; nisam ni ta d
rugo zahtevao, pa makar taj izlaz bio i obmana; zahtev je bio skroman, pa ni obm
ana ne bi bila veca. Samo to dalje, samo to dalje! Samo ne mirovati uzdignutih ruku
, pritisnut uza zid sanduka. Danas mi je jasno: bez najveceg unutra njeg spokojstva
ne bih se nikad spasio. I zaista, mo da sve ovo to sam postao dugujem spokojstvu to
me nakon prvih dana tamo na brodu bilo obuzelo. To sam spokojstvo opet zacelo d
ugovao ljudima na brodu. Dobri su to ljudi, uprkos svemu. Jo se i danas rado secam
bata njihovih te kih koraka to su odjekivali u mom dreme u. Obiavali su se vrlo sporo
prihvatati svega to su preduzimali. Kad bi ko od njih hteo protrljati oi, podigao
bi ruku kao da u njoj dr i teg. ale su im bile grube ali srdane. Smeh im je uvek bi
o izme an sa ka ljem koji je opasno zvuao, ali nije ni ta posebno znaio. Uvek su imali u
ustima ne to to su mogli ispljunuti, i nisu gledali kamo ce to ispljunuti. Veito su
se bojali da moje buve skau na njih, ali nisu se zbog toga nikad ozbiljno ljutili
; naprosto su znali da buve dobro uspevaju u mom krznu i da su buve dobri skakai,
I sa time su se pomirili. Kad nisu bili u slu bi, posedali bi katkad u polukrug o
ko mene; jedva da su govorili, vi e su gugutali jedan drugome; pu ili su lulu izvalj
eni na sanducima; udarali se po kolenu im bih se ja pomerio; ovda - onda uzeo bi
koji od njih kakav tap i po kakljao me njime tamo gde mi je to godilo. Kad bi me da
nas pozvali na putovanje tim brodom, sigurno bih odbio ponudu, ali je isto tako
sigurno da se ne bih u meupalublju predao samo ru nim uspomenama.
Spokojstvo koje sam stekao meu tim ljudima odvracalo me nadasve od svakog poku aja b
ega. S dana njega gledi ta, ini mi se da sam u najmanju ruku slutio da cu naci izlaz ak
o elim ostati iv, ali da do tog izlaza ne mogu doci begom. Ne znam vi e da li je beg
bio moguc, iako mislim da jest; svakom majmunu mora beg biti uvek moguc. Sa svojim
dana njim zubima moram vec pri krckanju oraha biti oprezan, ali u ono vreme zacelo
bi mi tokom vremena uspelo pregristi bravu na vratima. Ipak, nisam to uinio. ta b
ih, uostalom, time dobio ? im bi pomolio glavu, ulovili bi me i strpali u jo gori
kavez; ili bih se mo da neopazice sklonio nekim drugim ivotinjama, recimo udavu pre
ko puta, pa bih u njegovom zagrljaju i izdahnuo; ili ak i da sam se uspeo iskrast
i na palubu i skoiti u more, neko bih se vreme ljuljao na okeanskim talasima, a o
nda bih se utopio. Sve bi to bili oajniki poku aji. Nisam onda jo tako ljudski raunao,
ali sam se pod uticajem okoline pona ao kao da jesam. Nisam ni ta raunao, ali sam sv
e lepo na miru posmatrao. Gledao sam te ljude kako prolaze gore - dole, uvek ist
a lica, iste kretnje, esto mi se inilo da je to uvek isti ovek. Taj ovek ili ti ljud
i i li su slobodno kamo su hteli. U mislima mi se ukazao uzvi en cilj. Niko mi nije
obecao da ce mi, postanem li kao oni, otvoriti re etke. Takva se obecanja, koja se na
oko ne mogu ispuniti, ne daju . No, ako se to ipak ostvari, naknadno se javljaju
obecanja upravo tamo gde smo ih uzalud tra ili. Ni ta me kod tih ljudi samo po sebi
nije naroito privlail . Da sam bio pobornik one spomenute slobode, sigurno bih oke
an pretpostavio izlazu koji mi se ukazivao u mutnom pogledu tih ljudi. Kako bilo
da bilo, posmatrao sam ih jo mnogo pre nego to sam pomislio na te stvari, tavi e, te
k su me nagomilana zapa anja nagnala da krenem odreenim smerom.
Lulu sam uskoro pu io kao kakav stari ia; kad bih jo k tome gurnuo palac u glavu lule
, podvriskivalo je celo meupalublje; jedino to dugo nisam znao razlikovati praznu
od pune lule. Najvi e sam muka imao s bocom rakije. Gadio mi se vonj rakije; silio
sam se svom snagom, ali mi je trebalo vi e nedelja da se naviknem. Te su moje unu
tra nje borbe ljudi, zaudo, shvatali ozbiljnije nego i ta drugo kod mene. Ja ne razli
kujem vi e te ljude ni u secanju, ali se jedan od njih stalno navracao, sam ili sa d
rugovima, danju i nocu, u razliite sate; stao bi sa bocom preda me i poduavao me. N
ije me shvatao, hteo je odgonetnuti zagonetku mog postojanja. Polako bi odepio bo
cu i onda me pogledao da proveri jesam li to shvatio; priznajem da sam ga uvek g
ledao s mahnitom, izbezumljenom pa njom; takvog studenata nece na itavoj kugli zemal
jskoj naci nijedan ljudski uitelj; nakon to bi odepio bocu, prineo bi je ustima; ja
sam ga pratio pogledima i u samo grlo; on bi klimao glavom, zadovoljan mnome, i
prislanio bi bocu na usne; ushicenim postepenim spoznavanjem, pi tao sam i e ao se po
celom telu, gde god bi me zasvrbelo; on bi se radovao, naginjao bocu i gucnuo; a

ja, nestrpljiv i eljan da ga opona am, zagadim se u kavezu, to je opet njemu milo;
a onda, pru ajuci bocu daleko od sebe i prinoseci je ponovo ustima jednim jedinim za
mahom, pio bi pio, preterano pouno nagnut nazad, te bi istresao bocu nadu ak. Malak
sao od prevelike udnje, nisam mogao vi e da ga sledim i jedva bi se dr ao za re etke, a
on bi zavr io teoretsku obuku gladeci se o po stomaku i cereci se.
Tek tada poinju praktine ve be. A nisam li vec mo da bio premoren teorijom? Verovatno j
esam. Takva mi je sudbina. Ipak, posegnuo bih koliko mogu za pru ena bocom; odepio
je drhtavom rukom, a po to bi uspeo u tome, vracala mi se malo - pomalo snaga; diga
o bih bocu, gotovo da nije bilo razlike izmeu mene i mog uzora; prinosio bi je us
tima - i odbacio gadljivo, gadljivo, iako je prazna i ispunjena samo vonjem, bac
io bi je gadljivo na pod. Na alost moga uitelja, i na jo vecu sopstvenu alost, ni njeg
a ni sebe nisam ute io time to nakon bacanja fla e nisam zaboravio tapkati se po stom
aku i naceriti se. Preesto na taj nain je prolazila poduka. Svaka ast mom uitelju: n
ije se ljutio na mene; prislanjao je dodu e katkad upaljenu lulu na moje krzno dok
ne bi poelo tinjati tamo negde gde sam te ko mogao dosegnuti rukom; ali bi onda to
sam svojom divovskom, dobrom rukom ugasio; nije se ljutio na mene, bilo mu je j
asno da se obojica na istoj strani borimo protiv majmunske naravi, a da je mene
u tome zapao te i deo. Kakva je ipak pobeda i za njega i za mene bila kad sam jedn
e veeri pod velikim krugom gledalaca - mo da je bila kakva proslava, svirao je gram
ofon, neki se oficir motao meu ljudima - kad sam te veeri, u trenutku kad me niko
nije gledao, dohvatio bocu rakije koju je neko sluajno ostavio pokraj kaveza, i d
ok je dru tvo sve pozornije pratilo ta radim, odepio sam je kako treba, prineo je us
tima i bez oklevanja, bez krivljenja usta, kao pravi pravcati pijanac, kolutajuci
oima, dok mi je u grlu klokotala, odista i stvarno istrusio je naiskap; zatim sa
m odbacio bocu, ali ne vi e kao oajnik nego kao pravi znanac. Zaboravio sam dodu e ta
pkati se po stomaku, ali sam zato, jer nisam mogao drugaije, jer me ne to teralo da
to uinim, jer su mi ula bila razigrana, uzviknuo kratko i jasno: - iveli ! Progovo
rio sam ljudskim glasom i tim uzvikom uskoio u ljudsku zajednicu i ocutio njegov o
djek: