Osnovni principi integralne biljne

proizvodnje
Integralna biljna proizvodnja sadrži sve elemente
konvencionalnih sistema biljne proizvodnje, ali hemijske mere
zaštite se preporučuju kad su iscrpljene druge mere u borbi protiv
biljnih bolesti, štetočina i korova. Osim agrotehničkih mera u
sistemu integralnog ratarenja izuzetno su značajne i biološke mere
borbe, izveštajno-prognozna služba, integralna zaštita bilja i dr.
Za sisteme slobodnog gazdovanja, industrijskog ratarenja i gajenja useva
u monokulturi karakterističan je visok stepen specijalizacije, mehanizacije i
hemizacije. U ovim sistemima biljne proizvodnje, zbog čovekovih aktivnosti,
često dolazi do nepoželjnih pojava, do razmnožavanja štetočina, parazita,
korova i do zagađivanja agroekosistema. Sa buđenjem ekološke svesti kod
potrošača se sve izraženije javlja zahtev za proizvodnjom kvalitetne hrane,
bez ostataka pesticida i drugih štetnih materija, uz naglašeno korišćenje
obnovljivih sirovina i energije i očuvanje prirodnih resursa i zivotne sredine
(Molnar i Lazić Branka, 1993).
Taj zahtev potrošača je nametao potrebu izmene tehnološkog procesa
proizvodnje koji manje zagađuje životnu sredinu i znatno više vodi računa o
kvalitetu proizvedene hrane. Tako se u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi
1975, godine pojavljuju novi, alternativni sistemi biljne proizvodnje, među
njima i integralna proizvodnja ratarskih, povrtarskih i drugih useva.
Radi snižavanja stepena razmnožavanja brojnih vrsta štetocina, parazita i
korova u ratarskim usevima, te za snižavanje gubitaka, posebno značajna je
primena raznih agrotehničkih mera, kojima valja dati izuzetno važno mesto u
integralnoj zaštiti bilja. Za njihovu još širu primenu u potiskivanju
razmnožavanja štetnih organizama potrebno je, sa aspekta zaštite bilja,
sistematski proučavati uticaj pojedinih agrotehničkih mera, s tim da njihova
razrada bude sastavni deo usavršavanja tehnologije proizvodnje pojedinih
kultura i čitavog sistema ratarenja na oranici.
Od agrotehnickih mera u integralnoj proizvodnji značajne su:
- plodored;
- izbor sorti i hibrida;
- obrada zemljišta;
- đubrenje;
- prostorna izolacija;
- navodnjavanje;
- setva;
 - borba protiv korova;
- žetva, berba, vađenje i ubiranje proizvoda.
Plodored - Sa stanovišta zaštite agroekosistema posebno je značajan
uticaj plodoreda na intenzitet pojave biljnih bolesti, štetočina i korova (Molnar,
1990). Usled čestog vraćanja nekog useva na isto polje, zemljište se
obogaćuje specifičnim organizmima, od kojih su mnogi patogeni i izazivaju
takozvane "plodoredne bolesti" Konnecke (1967). Najčešće je reč o poznatim
biljnim bolestima ili štetočinama, čija pojava se uvek može dovesti u vezu sa
pogrešnom smenom useva. Zato su gajenju plodoredno labilnih useva
postavljene biološke granice čije prekoračenje dovodi do osetnog smanjenja
prinosa.
Uzastopno gajenje strnih žita, 2-3 godine na istom polju, doprinosi
razmnožavanju skočibuba, žitnog bauljara, žitnih pivaca i dr. Kada se na
jednom polju prve i treće godine uzgajaju strna žita, a druge godine
okopavina, tada se brojnost larvi skočibuba smanjuje za oko 77% u odnosu na
brojnost na njivi gde se tri godine uzgajala pšenica. Monokultura kukuruza
stvara uslove za masovno množenje kukuruzne pipe više od 70/m, a u novije
vreme i kukuruzne zlatice.
Šećema repa se često seje na isto polje posle prekida od samo jedne
godine (umesto 3-4), što veoma uvećava nagomilavanje parazita uzročnika
pegavosti lišća, a doprinosi i povećanju razmnožavanja repine pipe, repine
korenove vaši, repine nematode, rizomanije i dr.
U sistemima integralnog ratarenja udeo samopodnošljivih useva ili grupe
srodnih useva ne sme da prekorači određenu granicu, što zavisi od uslova
staništa.
Izbor sorti i hibrida - Gajenje sorti i hibrida otpornih na parazite i
štetočine izuzetno je važno u integralnoj zaštiti bilja. To je najjeftiniji metod
suzbijanja, bez štetnih posledica po životnu sredinu. U SAD-u, prema
podacima koje navodi Coons cit. Camprag (1990), još pre gotovo četiri
decenije godišnje se uštedelo od 600-700 miliona dolara, kao rezultat gajenja
sorti otpornih na parazite. Prilikom izbora sorti ne bi smeli davati prednost
gajenju osetljivih sorti odnosno hibrida računajući, pri tome, na mogućnost
značajnijeg pojačanja hemijske zaštite useva radi ispravljanja navedenog
nedostatka. U nas je poslednjih 30-40 godina učinjen značajan progres na
stvaranju genotipova ratarskih kultura sa visokim potencijalom rodnosti,
otpornih prema nekim parazitima. Kod nekih sorti pšenice unet je gen
otpornosti prema rđama, a u nove hibride kukuruza gen otpornosti prema
uzročniku sive pegavosti lišća, pa više nisu zabeležene epifitocije navedenih
oboljenja.
Sorte i hibridi su moćan faktor koji utiće na brojnost i fiziološko stanje
fitofagnih insekata, pa se na otpornim sortama potiskuje njihova brojnost, dok
na neotpornim dolazi do povećanja razmnožavanja i poboljšanja fiziološkog
stanja populacija štetnih insekata. Klasičan primer su pancirne sorte
suncokreta, otporne na suncokretov moljac, koji na njima ne može živeti.
Iskorišćavanje u SAD-u sorti pšenice otpornih na pseničnu osu i hesensku
mušicu, kukuruza na kukuruznog plamenca i lucerke na lucerkinu vaš, svake
godine daje veći prinos vredan 308 miliona dolara, dok su troškovi za
stvaranje navedenih sorti iznosili svega 9,3 miliona dolara (Luginbill cit. Spiro,
1979).
Obrada zemljišta - Od raznih agrotehničkih mera obrada zemljišta jedna
je od najznačajnijih u borbi protiv velikog broja štetnih vrsta raznih useva i
korova a efekat je veći ukoliko je obrada češća, zatim blagovremena i dublja i
izvodi se oruđima koja bolje prcvrću i rahle zemljište.
Oranjem strnjišta uništi se i do 85-90% jedinki poljskih glodara. Kada se
letnje oranje obavi na 20-22 cm za 65% je manje larvi skočibuba u odnosu na
obradu na dubinu od 10-12 cm. U nekim zemljama, proširivanjem primene
redukovane obrade zemljišta, znatno se uvećao napad nekih štetočina na
kukuruzu. U nas često kasni obrada zemljišta pod raznim usevima, što
doprinosi razmnožavanju brojnih vrsta štetočina. Izostavljanje obrade sa
prevrtanjem plastice dovodi do jačeg napada biljnih bolesti jer žetveni ostaci
ostaju na površini zemljišta, kao i do masovnije pojave višegodišnjih, rizomnih
korova.
Đubrenje - Velike količine azota, pogotovo pri jednostranoj mineralnoj
ishrani, dovode do razmnožavanja brojnih štetočina (žitne pijavice, lisnih vaši,
lisnih sovica, korenovih nematoda, nematoda pegavosti korena i dr.) i
uvećanja osetljivosti biljaka na parazite prouzrokovače bolesti. Fosfor i kalijum
najčešće utiču na smanjivanje razmnožavanja više vrsta štetočina. Pravilna i
izbalansirana mineralna ishrana, sa NPK đubrivima, utiče na povećanje
otpornosti, brzu regeneraciju oštećenih delova, ubrzavanje rasta i brže
prolaženje kritičnog perioda na napad štetočina i parazita.
Prostorna izolacija - Kada se prošlogodišnje i novo polje pod istim
usevom nalaze jedno pored drugog, od ratarskih useva najugroženiji su
sećerna repa, uljana repica j lucerka. Lucerka prostorno treba da bude
izolovana na 1-1,5 km, što doprinosi kasnijoj pojavi i smanjivanju štele od
lucerkine pipe, sitona i dr. U borbi protiv repine pipe izuzetno je značajno to da
prostorna izolacija bude čto veća.
Rovokopači za izvlačenje uskih lovnih kanala, naročito u kombinaciji sa
hemijskim merama, obezbeđuju sabiranje ogromnih količina insekata koji
migriraju sa mesta prezimljavanja na nove useve. Oni se koriste u borbi protiv
odraslih insekata koji ne lete (lucerkina pipa, crna repina pipa, siva repina pipa
i dr.) ili koji ne lete u početku migracije odnosno slabije koriste let za
raseljavanje (obična repina pipa, kukuruzna pipa i dr.). Primena rovokopača
dala je vrlo dobre rezultate u suzbijanju obične repine pipe tokom poslednje
gradacije u Vojvodini.
Navodnjavanje - Ova mera pogoduje razmnožavanju nekih vrsta lisnih
vaši, švedske mušice, stepskog popca, rovca, skočibuba, sovice ipsilon, lisnih
sovica i dr. Na navodnjavanim terenima larvi skočibuba bude i 5 do 10 puta
više nego kod suvog ratarenja (Vasilev, cit. Camprag, 1990).
Navodnjavanje nepovoljno utiče na razmnožavanje i doprinosi smanjivanju
gubitaka od repine korenove vaši, kukuruzne korenove vaši, ozime sovice,
repinog moljca, repinog buvača, kukuruzne pipe, repine pipe, običnog
gundelja i dr. Navodnjavanjem kukuruza u avgustu, uništava se i do 80%
jedinki nove generacije kukuruzne pipe, a navodnjavanje repe u julu-avgustu
desetkuje populaciju repine pipe, repinog moljca, repine korenove vaši.
Setva - Prilikom setve važno je pridržavati se optimalnih rokova, dubine
setve i količine semena po hektaru. Setvom tolerantnih sorti pšenice u ranijim
rokovima, odnosno sorti koje ne podnose napad žitnih muva u kasnijim,
znatno se smanjuju gubici. Ranija setva šećerne repe doprinosi smanjivanju
štete od raznih surlaša, buvača, crne repine vaši, podgrizajućih sovica i dr.
Kada setva repe zakasni dve sedmice, udvostručuje se zaraza viroznom
žuticom koju prenose lisne vaši.
Uvođenjem precizne setve okopavina (kukuruza, repe, suncokreta), na
konačan sklop, veoma je uvećana opasnost od napada larvi skočibuba i
gundelja, zatim od imaga repine pipe, crne repine pipe, kukuruzne pipe,
buvača i drugih vrsta u početnom periodu porasta useva, što nalaže značajno,
ili veće, uvećanje primene insekticida za njihovo suzbijanje.
Borba protiv korova - Primena ove mere doprinosi smanjenom
razmnožavanju brojnih vrsta štetočina, na primer raznih nematoda, pregljeva,
puževa, stepskog popca, skakavca, kukuruzne i repine korenove vaši, nekih
stenica, obicnog gundelja, skočibube, crne repine pipe, metlice, podgrizajućih
sovica i dr.
Na zakorovljenom kukuruzu ozime sovice ima 7-8 puta više nego na
poljima bez spontanih biljaka. Na srednje zakorovljenim poljima brojnost
skočibuba uvećava se za oko 100%, a na izrazito zakorovljenim usevima za
130%, u odnosu na polja sa slabom zakorovljenošću.
Time se smanjuju gubici od skočibuba i drugih štetočina, a prisustvo
korova pogoduje i prirodnim neprijateljima.
Žetva, berba, vađenje i ubiranje proizvoda - U nas često kasni žetva,
odnosno berba raznih useva, što povećava gubitke, a doprinosi i pojačanom
razmnožavanju brojnih vrsta štetočina i parazita. Nakon žetve strnina,
odnošenjem slame sa polja, smanjuje se razmnožavanje skočibuba, a brzo
odnošenje žetvenih ostataka, raznih useva, nepovoljno deluje na ishranu i
skrivanje raznih glodara. Kašnjenjem žetve suncokreta uvećavaju se gubici i
od raznih ptica.
Osim agrotehničkih mera u sistemu integralnog ratarenja izuzetno
značajne su i biološke mere borbe, izveštajno-prognozna služba, što umesto
totalne zaštite omogućava integralnu zaštitu bilja koja u nekim slučajevima
može da smanji upotrebu pesticida i do 50% (Pimentel i Levitan cit. Cmprag,
1990).
Proizvodnja hrane u integralnom sistemu ratarenja odlikuje se potrebnim
kvalitetom, koji je veoma blizak prirodnom kvalitetu (Molnar i Milošev, 1994).
Primenom integralne proizvodnje moguće je smanjiti proizvodnju pesticida i do
50%, a da se pri tome ne dovede u pitanje uspešno suzbijanje štetnih
organizama, što značajno smanjuje zagađivanje životne sredine i povećava
stabilnost agroekosistema.
U sadašnjoj etapi razvoja integralna proizvodnja je posebno značajna u
proizvodnji hrane koja se koristi u svežem stanju (voće, povrće, grožđe), kao i
za proizvodnju žita koja čine najveći deo obroka stanovništva (Molnar i Lazić
Branka, 1993).
Zaključak
Sistem integralnog ratarenja nastao je sedamdesetih godina zbog reakcije
i opravdanog straha javnosti od primene velikih količina mineralnih đubriva i
sredstava za zaštitu bilja. Integralna biljna proizvodnja sadrži sve elemente
konvencionalnih sistema biljne proizvodnje, ali hemijske mere zaštite se
preporučuju kad su iscrpljene druge mere u borbi protiv biljnih bolesti,
štetočina i korova. Najvažnije agrotehničke mere u integralnoj biljnoj
proizvodnji su: plodored, izbor sorti i hibrida, obrada zemljišta, prostorna
izolacija, navodnjavanje, setva, borba protiv korova, žetva, berba, vađenje i
ubiranje proizvoda. Osim agrotehničkih mera u sistemu integralnog ratarenja
izuzetno su značajne i biološke mere borbe, izveštajno-prognozna služba,
integralna zaštita bilja i dr. Ovaj sistem ratarenja u nekim slučajevima može da
smanji upotrebu pesticida i do 50%.
Prof. dr Imre Molnar, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad
EKO-KONFERENCIJA 2004