Kralj Lir se iznova i iznova opisuje kao najvee ekspirovo delo, tragedija u kojoj on

najpotpunije pokazuje svoje mogunosti dramskog pisca. Ipak, ova tragedija je najmanje
popularna od sve etiri velike tragedije. itaoci je itaju ree od ostalih i ponekad ak
izjavljuju da im izaziva oseaj gaenja. Takoe, ovo je najmanje izvoena drama, a i najmanje
uspena na scenama. Ako posmatramo istoriju ove drame, pak, nailazimo na zanimljive podatke.
Dvadesetak godina nakon Restauracije, Nejam Tejt je adaptirao K. Lira za pozornicu
dajui mu srean kraj i dajui Edgaru mesto francuskog kralja i Kordelijinog ljubavnika. Od tog
trenutka, tragedija u svom originalnom izdanju vie nije bila izvoena oko sto pedeset godina.
Mnogi glumci toga vremena su igrali u Tejtovoj verziji, to je uveni ekspirolog, dr Samjuel
Donson odobrio u svojoj kritici.
RAZLIKA IZMEU KRAJEVA
Bredli se bavi razlikom izmeu ovih krajeva i ne porie da su Tejt i slini njemu imali
donekle pravo izmenivi kraj u srean. Prvo, delo mu deluje kao najvee ekspirovo
dostignue, ali ne i najbolja drama. Kada se posmatra strogo kao drama, inferiorno je u odnosu
na Hamleta, Otela i Magbeta. Nekada moe delovati mnogo bolje od svih ostalih zajedno, ali ne
kada se posmatra kao drama, nego kad se grupie sa delima kao to je Boanstvena komedija, ili
u muzici, najlepe Betovenove simfonije, ili u arhitekturi, Kapela Mediijevih.
Dvostruki karakter dela je do neke mere prikazan kroz sam lik i delo kralja Lira.
Slino je tragedijama Otelo i Timon Atinjanin,
Otelo je napisan oko 1604, a Lir godinu dana kasnije, i uprkos primetnoj razlici u stilu i
versifikaciji, postoje oigledne slinosti, od kojih je jedna u tome to su to dve najbolnije i
najpatetinije tragedije, u kojima se zlo javlja u najhladnijim i najneovenijim oblicima i
gde natprirodno nema svoje mesto u radnji. Razlike se jo tiu i likova, recimo, u Kralju Liru,
koncept Edmundovog lika nije tako jasan kao lik Gonerile. Gonerila nema pandana u Otelu, a
Edmund, iako se dosta razlikuje od Jaga, esto podsea na njega i njegov monolog je veoma
slian Jagovom monologu o suverenosti volje. Zatim, Glosterova lakovernost podsea na
Otelovu. ak i Edmundova zamisao (iako nije sprovedena u delo), da od oca napravi svedoka,
njegov razgovor s Edgarom, slian je delu kada Otelo posmatra Jaga i Kasija kako priaju o
Bjanki, a to se tie iskuenja, scena kada Gloster kae Edmundu da e mu dati zemlju i sve
poveriti, slina je Otelovim poslednjim reima u sceni iskuenja, kada kae da e Kasio biti
njegov zamenik. Ovo nisu jedine slinosti, neke se tiu i samog jezika, po emu se moe
zakljuiti da su dela nastala neposredno jedno za drugim.
Bredli govori i o slinosti Kralja Lira sa Timonom Atinjaninom.
Oba dela poseduju motiv traginih efekata nezahvalnosti.
U oba dela, rtva je mekog srca.
U oba dela, ekspir vrlo lako prelazi iz jednog oseanja u drugo, od besa do ludila, pa do
samoubistva.

Poznati delovi obe drame su kletve. Timonova mizantropija se ogleda u kletvama upuenim
celom oveanstvu, i po svojoj formi lie na Lirove.
U oba dela, javljaju se poreenja ljudi sa ivotinjama, javlja se ideja da e zverska strana oveka
dokrajiti ljudski rod.
Pesimistika nota u Timonu nam govori, vie nego u Liru, da je ekspiru trebao neki ventil, bilo
zbog neega to se desilo u prolosti ili zbog neeg to ga je u tom trenutku titilo, o emu
svedoe scene kada junak poinje da proklinje celo oveanstvo.
Na kraju, Timon izuzetno podsea na Lira po stilu i versifikaciji, tako da je teko razumeti neke
kritiare koji tvrde da je napisan zajedno sa rimskim tragedijama, kad je najverovatnije napisan
odmah posle Lira, a pre Magbeta.
Na kraju ovih poreenja, Bredli zakljuuje da je Kralj Lir mnogo blii Otelu nego Timonu, mada
se ipak u Kralju Liru daju naslutiti nagovetaju slabosti drame Timon Atinjanin. Ti nagovetaji u
Liru se ogledaju u karakteristikama koje nisu u potpunosti dramske prirode. Pozornica je test za
dramski kvalitet, a Liru je pozornica pomalo tesna, iako ima dosta scena koje se uvek uzuzetno
dobro izvode, poput onih sa Lirom i Gonerilom, i uopte, Lira sa kerima, i najlepa scena IV
ina sa Lirom i Kordelijom, kojima dramatizacija samo doprinosi na lepoti, a paralelizam zapleta
je skoro jednako maestralan kao u Mnogo vike.
Ono to Lira ini posebno velikim je koliina motiva koje obuhvata, pritisak i
napetost koju proizvodi, povezanost stanja prirode i ljudskih oseanja, prostranost scene,
atmosfera noi i hladnoe koja je sve vreme prisutna i koja obavija likove nekom
udnovatom maglovitou, dopola razraen motiv da neke kosmike sile upravljaju
ivotima i sudbinama likova. Sve ovo se moe osetiti i pri itanju i pri gledanju, ali nikad nije
potpuno i eksplicitno izreeno i to je ono to drugim tragedijama nedostaje. Kralj Lir nije, ipak,
kao ostale tragedije, potpuno dramatian. Postoji neto u toj drami to je u sukobu sa ulima i to
iziskuje isto imaginativnu realizaciju. Stoga i jeste najvee ekspirovo dostignue, ali ne i
njegov najbolji komad, a njegova nepopularnost delom lei u nekim dramskim manama, a
delom u tome to mnogim itaocima promaknu upravo one neobinosti koje Bredli
pominje. Upravo zbog toga, ak i najuspeliji pokuaju da se Lir odri na pozornici esto
propadnu.
Bredli u svojoj kritici eli da razjasni neke od mana ove drame, kao i uzroke izuzetnog efekta
koje ona ima.

Prvi odlomak koji pominje je scena kada oslepljeni Gloster, ubeen da e skoiti sa litice
Dovera, zapravo pada na ravno zemljite, a zatim je ubeen da je preiveo pad nekim
udom. U Otelu bi takva scena bila potpuno neprihvatljiva, ali u Liru je potpuno u skladu
sa ostatkom drame. Ako je izvedena kako treba, zapravo uopte nije apsurdna. Uz pomo
opisa litice i Glosterovog oaja, kao i Edgarove mudrosti, gledaoci su nesvesni
grotesknosti ove scene iz perspektive zdravog razuma.

Drugi odlomak objanjava poreklo sukoba. Popularna je negativna kritika Lirove

apsurdne podele kraljevstva prema koliini ljubavi koju keri oseaju prema njemu, ali
Bredli smatra da je kritika zasnovana na nerazumevanju. Prva scena drame nam govori
da je podela ve izvrena do detalja, ali da nedostaje da se javno izloi. Kasnije
saznajemo da su granice podele ve ucrtane na karti Britanije i da je Kordelijin deo, koji
joj je i miraz, ve poznat Burgundiju. Scena koja je okarakterisana kao apusrdna, je
Lirova detinjasta elja da izmeri ljubav svoje dece, i da vidi odgovaraju li te koliine
koliini zemlje koju su dobile. Ta shema je u teoriji savrena. Moemo rei da glavni
uzrok njegove propasti nije taj to su Gonerila i Regana neizmerno licemerne, nego
to je Kordelija neizmerno iskrena i nepokolebljiva. Njegova greka, kao i potreba da
javno izloi svoje namere su jedan izvor njegovog besa. On najvie voli Kordeliju i zna
da ga ona najvie voli i radovao se trenutku kada e ona i javno nadmaiti sestre u toj
ljubavi, to e za posledcu imati da ona dobije deo kraljevstva koji je najbogatiji. A
umesto toga, gledano iz njegove perpsektive, ona ga je javno osramotila. Deo apusrdnosti
tog plana je i njegova elja da naizmenino ivi sa kerima, ali on to nikad zapravo nije
nameravao da uradi. On je nameravao da ivi samo s Kordelijom. Plan da ivi malo sa
Gonerilom, pa malo sa Reganom je doao kao posledica njegove uverenosti u
nezahvalnost svoje omiljene keri. Zapravo, njegov plan nije bio u potpunosti sulud. Da
je bio sproveden u delo kako treba, ne bi dolo do ovakvih posledica. Verovatno bi doveo
do rata, ali ne i do agonije koja je kulminirala smrtima. Stoga, prva scena nije apsurdna,
ali se mora rei da je dramski neuspeh zato to otkriva pravo stanje stvari i publika
reaguje na nain koji nije predvien.

Bredli zatim razrauje delove za koje se smatra da su isuvie bolni i stoga ak i gnusni
mnogim itaocima. Prva je oslepljivanje Glostera. Scena je otro osuivana, ne bez
razloga, upravo zato to bi izazvala takve reakcije koje bi bacile u zapeak traginu notu
dela i iste tragine emocije i stoga bi itava drama delovala odbojno i okantno. Dok se
ita, utisak je drugaiji. Prilikom itanja, ublaen je taj oseaj gaenja do nivoa saaljenja
nad rtvom ljudske surovosti, to i jeste efekat koji tragedija treba da proizvede. Tako da
ova scena potpuno odgovara duhu dela, a na nju se gleda kao na sluajnu omaku kada se
posmatra na sceni.

Poslednja scena koju Bredli komentarie je kraj drame. Gledaoci se s pravom ne slau sa
Tejtovom verzijom gde se na kraju venavaju Edgar i Kordelija, a on to naziva samo
jeftinim moralom kojoj sve druge ekspirove tragedije prkose. Ali mnogi gledaoci
zapravo potajno prieljkuju kraj gde Kordelija i Lir ostaju ivi. Bredli ne nalae ovo kao
stav koji gledaoci treba da zauzmu. Ako se Kralj Lir posmatra striktno kao drama, jasno
je to je ta elja neopravdana. Bredli smatra da bi kraj drame bio drugaiji da je napisana
zajedno sa Zimskom bajkom, na primer. Ako se Lir ita samo kao drama, javlja se
nesporna elja za srenim krajem, jer su ishod Lirove tragine greke i nezahvalnost

njegovih keri ve bili dovoljno tragini. Pitanje je da li ovakva katastrofa na kraju deluje
neizbeno. Bredli smatra da nije ak ni motivisana u dovoljnoj meri. Deluje kao da je
namenjena tome da doe poptuno neoekivano i sve sravni sa zemljom, i iako bi se neki
sloili da je zarpravo vrlo efetktna i logina, Bredli tvrdi da nije striktno tragina. On ne
smatra da je kraj trebalo da bude srean u smislu da mu se vrati vlast i skiptar, nego
da mu je mesto bilo pored Kordelije.
Glavna slabost strukture drame ne lei u kraju, ve u inovima koji mu prehode,
naroito u IV i prvoj polovini V i razlog joj je dupli zaplet koji je neobinost Kralja Lira u
odnosu na druge drame. Pored Lirove porodice i Kenta i Lude na jednoj strani, tu su Gloster i
njegovi sinovi na drugoj. Ovaj paralelni zaplet ima i dobre i loe strane, od kojih su loe
uoljivije. Broj glavnih likova je preveliki, njihovi postupci su isuvie komplikovani, a dogaaji
se odvijaju takvom brzinom da se itaoeva panja esto raspline na nekoliko strana i postaje mu
dosadno. Odluujua bitka ga skoro i ne dotie. Edmundova, Gonerilina, Glosterova i Reganina
smrt mu nisu dovoljno znaajne. U poreenju sa bitkama iz Magbeta ili Julija Cezara, bitka je
skoro smena, jer je isuvie zavaenih strana.
Poreenje poslednja dva ina Otela sa poslednja dva ina Kralja Lira pokazuju kakva je
greka veliki broj likova. U Hamletu, veliki broj likova na sceni nije greka, jer nisu svi likovi
glavni, samo je jedan zaplet, tu su Hamlet i kralj, a Ofelije ve nema, zato nas veoma malo
dotiu smrti Laerta i kraljice. Ali u Liru, zbog duplog zapleta, na sceni je pet najvanijih likova
(Lir, tri keri i Edmund), da ne spominjemo Kenta i Edgara. Zbog velikog broja lica i dogaaja i
napetosti povodom sudbine Lira i Kordelije, bitke Edgara i Edmunda, gledalac nije tako
zainteresovan kao za scenu maevanja u Hamletu. Razlog tome je to ekspir ne moe da
postigne da svemu prirpie dramatian efekat koji je neophodan. Bredli pobraja jo neke mane,
poput neloginosti (zato bi Edgar pisao pismo Edmundu s kojim ivi u istoj kui, a to pismo je
uzrok njegove nesree ili kako to da Gloster ne zna rukopis sopstvenog sina, zato bi Edmund
lagao oko pisma, a ne oko jednostavnog razgovora, i kako je mogue da Gloster ne primeuje
razlike u Edgarovom govoru). Zatim, u svai sa Gonerilom, Lir kae kako mora da otpusti
pedeset svojih vojnika, iako Gonerila nije pomenula nikakav broj. Zatim, i Lir i Gonerila alju
glasnike Regani govorei im da im prenesu odgvor, iako se nikada ne kae kakav to odgvor
oekuju. Tu je i dilema zato se Edgar ne otkriva ocu, zato je Kent u potaji sve do poslednjeg
ina, jer nikad ne otkriva koja je svrha toga, zato prvo Burgundi trai Kordelijinu ruku i
nepoznat ratzlog Edmundovog odlaganja da spasi svoje rtve.
Iz svega ovoga, zakljuuje se da ekspir verovatno nije ni razmiljao o nepodudarnostima
i neloginostima, kao i posledicama postupaka likova, ve se brinuo samo o tome kakav efekat ti
postupci imaju u trenutku odvijanja. Tome doprinosi nestanak Lude u III inu, koji se pripisuje ili
njegovoj nebrizi ili elji da se otarasi suvinog materijala i malo oslobodi dramu likova.
Poslednji problem za Bredlija je nedostatak ikakvog opisa mesta radnje, koga ima u
drugim tragedijama, barem u naznakama. On smatra da je italac zbunjen jer ne zna gde da

smesti radnju, nema niega to mu moe pomoi da zamisli Lirovo kraljevstvo ili Albanijev dom.
U kontekstu iscrtanih granica na karti Britanije, Lir govori o nekakvim umama i rekama, ali ne
upotrebljava vlastita imena. Za vojvodu Kornvola pretpostavljamo da ivi u Kornvolu samo zbog
imena, ali onda iznenada saznajemo da ivi u Glosteru, pa mislimo da je to verovatno i Glosterov
dom, iji je Kornvol gazda, ali ne, od jednog do drugog mesta putuje se celu no, a Glosterov
dom je na nekom pustom mestu. Nejasno je i zato likovi tumaraju po okolini i odlaze do
Dovera. Niko ne zna gde bi Edmund mogao iveti ili gde Edgar odlazi kada ga proteraju.
Iz svega navedenog proizilazi potekoa itaoca i gledaoca da se seti toka radnje, za
razliku od ostalih tragedija, iako on deluje prilino jasno. S druge strane, kada se naini napor da
se seti detalja, gledalac se pre ili kasnije zbuni, ma koliko da mu je pamenje dobro.