Louis Althusser

Lenjin i filozofija(1)
I
Jedan naunik s punom pravom iznosi saoptenje pred drutvo naunika. Jedno saoptenje i
diskusija su mogui samo kao nauni. Ali jedno filozofsko saoptenje, jedna filozofska
diskusija?
Filozofsko saoptenje. Tome terminu bi se Lenjin sigurno smejao, onim punim i iskrenim
smehom koji su ribari sa Kaprija prepoznavali da je od njihovog soja i njihovih strana. Bilo je
to tano pre ezdeset godina, 1908. Lenjin je tada bio na Kapriju, u drutvu Gorkog, iju je
plemenitost voleo a talenat cenio, ali koga je smatrao sitnoburoaskim revolucionarom. Gorki
ga bee pozvao na Kapri da uzme uea u filozofskim diskusijama sa jednom malom grupom
intelektualaca boljevika, odzovista, ije je miljenje Gorki delio. Godina 1908: bilo je to
povlaenje i represija radnikog pokreta u danima posle prve oktobarske revolucije, one od
1905. Bio je takodje mete medju intelektualcima, raunajui tu i intelektualce boljevike.
Vie njih formiralo je grupu poznatu u istoriji pod imenom Odzovisti.
Politiki, odzovisti su bili leviari, pristalice radikalnih mera: opoziv (odzovat) predstavnika u
Dumi, odbacivanje svih legalnih formi akcije, direktni prelaz na nasilnu akciju. Ali te
leviarske proklamacije skrivale su teorijske pozicije desnice. Odzovisti se behu zarazili
jednom filozofijom u modi, ili jednom filozofskom modom, empiriokriticizmom, iju
formu bee obnovio slavni austrijski fiziar Ernst Mach. Ta filozofija fiziara i fiziologa
(Mach ne bee bilo ko: on je ostavio ime u nauci) nije bila bez srodnosti sa drugim
filozofijama koje su fabrikovali naunici, kao sa onom Poincareovom, i istoriari nauka, kao
to su Duhem i A. Rey.
To su pojave koje poinjemo da upoznajemo. Kada izvesne nauke trpe znaajne promene
(tada matematika i fizika), nadju se uvek i filozofi od profesije da objave kako je otvorena
kriza nauke, matematike ili fizike. Te objave filozofa su, ako se usudjujem da kaem, u
poretku stvari: poto itava jedna kategorija filozofa trai svoje vreme na predskazivanje,
dakle na iekivanje agonije nauka da bi im udelili filozofsko miropomazanje, ad majorem
gloriam Dei.
Ali ono to je mnogo udnije, to je da se nadju u isto vreme i naunici da govore o krizi
nauka, i da za sebe iznenada otkriju neoekivanu filozofsku vokaciju, tada veruju da se
odjednom preobraaju u filozofe, dok zapravo nikada nisu prestali da upranjavaju
filozofiju, i tada veruju da saoptavaju otkrovenja, dok samo ponavljaju plitkost i starudiju
koja pripada onome to je filozofija obavezna da smatra svojom istorijom.
Mi filozofi, koji smo ipak od zanata, skloni smo da mislimo da to se tie krize, ti naunici
dotiu povodom razvoja neke nauke koji oni uzimaju kao svoje preobraenje, vidljivu i
znaajnu filozofsku krizu, u smislu u kome se kae o detetu da ima napad groznice. Njihova
spontana, svakodnevna filozofija tada postaje naprosto vidljiva za njih same.
Machov empiriokriticizam i svi njegovi nus-produkti, Bogdanovljev, Lunaarskijev,
Bazarovljev, itd, bio je jedna filozofska kriza te vrste. To su hronini dogadjaji. Da bismo
donekle dali savremenu ideju o toj stvari, inae istih razmera, rei emo da filozofija koju

izvesni naunici, biolozi, genetiari, lingvisti, itd, upravo fabrikuju oko pojma informacije
jeste malo filozofska kriza tog anra, po vrsti euforina.
No ono to je izuzetno u tim filozofskim krizama naunika, to je to su one filozofski uvek
orijentisane u jednom te istom pravcu: one preuzimaju, podmladjujui ih,
stare empiristike ili formalistike, tj.idealistike teme; one dakle (uvek) imaju za
protivnika materijalizam.
Odzovisti su, dakle, bili empiriokriticisti, ali kako su bili marksisti (budui boljevici),
govorili su da marksizam treba da se rei te prekritike metafizike kakav je bio dijalektiki
materijalizam i da treba, da bi postao marksizam XX veka, da sebi najzad obezbedi filozofiju
koja mu uvek bee nedostajala, upravo tu idealistiku filozofiju, maglovito neokantovsku,
preoblikovanu i opravosnaenu od strane naunika,empiriokriticizam. Neki od boljevika iz te
grupe htedoe ak da u marksizam ukljue autentino humane vrednosti religije, i nazvae
se u tu svrhu Graditeljima Boga. Ali ostavimo sve to.
Namera Gorkog bila je dakle da pozove Lenjina da diskutuje o filozofiji sa grupom filozofa
odzovista. Lenjin postavi svoje uslove: dragi Alekseje Maksimoviu, ja u vrlo rado doi da
vas vidim, ali ja odbijam svaku filozofsku diskusiju.
Razume se, bio je to taktiki stav: budui da je politiko jedinstvo boljevika emigranata bilo
najvanije, nije ih trebalo razjedinjavati nekakvom filozofskom diskusijom. Ali, u toj taktici
moemo da razaberemo vie no obinu taktiku, ono to bih ja nazvao praksom filozofije, i
svest o tome ta znai praktikovati filozofiju; prosto svest o brutalnoj injenici, prvoj, da
filozofija deli. Ako nauka ujedinjuje, i ako ona ujedinjuje ne delei filozofija deli, i moe
da ujedini samo delei. Sada razumemo Lenjinov smeh: nema filozofskog saoptenja, nema
filozofske diskusije.
Ja danas hou samo da komentariem taj smeh, a ve on sam je teza. Nadam se da e nas ta
teza nekud odvesti.
A ona me na licu mesta navodi da postavim sebi pitanje koje ne moe a da mi ne bude
postavljeno: ako nema mogueg filozofskog saoptenja, kakvu u dakle besedu moi da
odrim? To je oigledno beseda pred filozofima. Ali, nita vie no mantija kaludjera, ne ine
ni sluaoci besedu. Moja beseda nee dakle biti filozofska.
No ipak e biti, iz nunih razloga, proisteklih iz nivoa na kome se u teorijskom razvoju
nalazimo, jedna beseda u filozofiji. Ali ova beseda i filozofija nee ba sasvim biti beseda o
filozofiji. Bie to, ili pre, to bi trebalo da bude jedna beseda nad filozofijom. To znai da je
vae Drutvo izalo u susret mojim eljama pozivajui me da vam iznesem jedno saoptenje.
Ono to bih hteo da pokuam da kaem moglo bi doista da zaslui taj naziv, ako, kao to se
nadam, budem mogao da vam neto saoptim na temu filozofije, ukratko rudimentarne
elemente za ideju teorijefilozofije. Teorija: neto to na izvestan nain anticipira jednu nauku.
Traio bih od vas da tako razumete moj naslov: Lenjin i filozofija. Ne Lenjinova filozofija,
ve Lenjin na temu filozofija. Verujem doista da ono to dugujemo Lenjinu, koji moda nije
bez predhodnika, ali koji je dragocen, jeste mogunost poetka jedne vrste govora koji
anticipira ono to e jednom moda biti ne-filozofska teorija filozofije.
II

Ako je stvarno to najvea Lenjinova zasluga, sa stanovita nae sadanje teme, moda
moemo poeti kraim raiavanjem jednog starog rauna izmedju univerzitetske filozofije,
podrazumevajui tu i francusku univerzitetsku filozofiju, i Lenjina. Kako sam ja takodje sa
Univerziteta, i kako predajem filozofiju, to sam i ja jedan od onih koji treba da uju Lenjina
ako imaju ui.
Koliko ja znam, sem Henrija Lefebvrea, koji mu je posvetio jedno izvrsno delo, francuska
univerzitetska filozofija nije udostojila svog interesovanja oveka koji je vodio najveu
politiku revoluciju moderne istorije, i koji je, ta vie, dugo i savesno analizirao
u Materijalizmu i empiriokriticizmu dela naih zemljaka H. Poincarea, H. Duhema, A. Reya,
da spomenem samo njih.
Neka mi oni od naih uitelja koje bih zaboravio oproste, ali ja ne mogu vie da razaznam u
ovih pola veka koji upravo protekoe, na stranu lanci filozofa i naunika komunista, do
nekoliko stranica o Lenjinu: Sartreovih u Les Temps Modernes od 1964. (Materijalizam i
Revolucija), Merleau-Pontyjevih (u Avantures de la dialectiques) i Ricoeurovih (u jednom
lanku Esprita).
Ricouer u svom lanku sa potovanjem pie o Dravi i Revoluciji ali mi se ini da je
razmatrao Lenjinovu filozofiju. Sartre kae da je materijalistika filozofija Engelsa i
Lenjina nemisliva, u smislu jednog Unding, jedne misli koja ne moe da izdri obinu
probu misli, jer je to naturalistika prekritika i prehegelovska metafizika, ali joj irokogrudo
priznaje funkciju platonistikog mita koji pomae proleterima da budu revolucionarni.
Merleau-Ponty se nje reava jednom jednostavnom reju: Lenjinova filozofija je
potapalica.
Sigurno bih se nepristojno ponaao ako bih zapoeo, pa bilo to i sa svim potrebnim taktom,
raspravu o francuskoj filozofskoj tradiciji u poslednjih sto pedeset godina, poto utanje
kojim je francuska filozofija prekrila tu prolost vredi kao sve otvorene rasprave. Trebalo bi
da to stvarno bude tradicija iji je prizor teko podnositi poto se do dananjeg dana nijedan
francuski filozof nije usudio da javno napie njenu istoriju.
Bilo bi potrebno doista neto hrabrosti da se kae kako francuska filozofija od Maine de
Beriana i Cousina, do Bergsona i Brunschvicga, preko Ravaissona, Lacheliera i Boutrouxa,
moe biti spaena pred svojom sopstvenom istorijom uz pomo nekoliko velikih duhova na
koje se ona okomila, kao to su Comte i Durkheim, ili koje je potisnula u zaborav, kao to su
Cournot, Couturat; uz pomo nekoliko savesnih istoriara filozofije, istoriara nauke i
epistemologa, koji su u tiini i strpljivo radili na formiranju onih kojima naa filozofija
duguje, jednim delom, svoj preporod u poslednjih trideset godina: od ovih poslednjih, koje svi
poznaju, neka mi bude dozvoljeno da navedem samo imena preminulih, Cavaillesa i
Bchelarda.(2)
Na kraju krajeva, ta francuska univerzitetska filozofija, ve sto pedeset godina duboko
religiozna, spiritualistika i reakcionarna, zatim, u najboljem sluaju, konzervativna i napokon
liberalna i personalistika, ta filozofija koja je velianstveno ignorisala Hegela, Marxa i
Freuda, ta univerzitetska filozofija koja se dala na ozbiljno itanje Kanta, zatim Hegela i
Husserla i na upoznavanje sa postojanjem Fregea i Russela tek koju poslednju deceniju, a
katkad i kasnije, zato bi se ta filozofija interesovala za tog boljevika, tog revolucionara, za
tog politiara kakav je Lenjin?

Na stranu porazni klasni razlozi koji pritiskuju njenu isto filozofsku tradiciju, na stranu
presuda izreena od strane najslobodoumnijih duhova protiv nemislive Lenjinove
prekritike filozofske misli, francuska filozofija koju smo nasledili je ivela u ubedjenju
kako nema nieg filozofskog da naui niti od politiara niti od politike. Ako uzmemo samo
jedan primer, nema tome dugo kako se nekoliko francuskih univerzitetskih filozofa dalo na
izuavanje velikih teoretiara politike filozofije, Machiavellija, Spinoze, Hobbesa, Grotiusa,
Lockea, i ak Rousseaua, naeg Rousseaua. Nema tome ni trideset godina kako su isti ti
teoretiari bili preputeni kao ostaci literatama i juristima.
No, francuska univerzitetska filozofija nije se ni malo prevarila u svom radikalnom odbijanju
da bilo ta naui od politiara i politike, dakle takodje i od Lenjina. Sve to se dotie politike
moe da bude smrtonosno za filozofiju jer ona od toga ivi.
Izvesno, ne moe se rei, ako ga je ikad itala, da se Lenjin nije oduio unoverzitetskoj
filozofiji, i to obilno, ostavljajui joj sav kusur! ujmo ga u Materijalizmu i
empiriokriticizmu, gde priziva Dietzgena, tog nemakog proletera za koga su Marx i Engels
rekli da je sasvim sam, kao samouk, i kao proleterski borac, sa svoje strane otkrio
dijalektiki materijalizam: Diplomirani lakeji s njihovim govorima oidealnim dobrima,
koji zaglupljuju narod na silu stvorenim idealizmom eto ta su za J. Dietzgena profesori
filozofije. Kao to je bogu antipod djavo, tako je popovskom profesoru antipod materijalist.
Teorija spoznaje materijalizma predstavlja univerzalno oruje protiv religiozne vere, i to ne
samo protiv notorne, prave, proste religije popova, nego i protiv najistije, uzviene
profesorske religije oamuenih idealista.
Dietzgen je bio spreman da staru religioznu estitost pretpostavi polutanstvu slobodoumnih
profesora, jer tamo postoji sistem, tamo su ljudi celoviti, oni ne odvajaju teoriju od prakse.
Filozofija nije nauka, nego sredstvo za odbranu od socijal-demokratije za g.g. profesore.
Oni koji sebe nazivaju filozofima, profesori i privatni docenti, svi su oni, uprkos svom
slobodoumlju, vie ili manje ogrezli u predrasude, u mistiku... svi oni u odnosu na socijaldemokratiju ine... jednu jedinstvenu reakcionarnu masu. Da bi se ilo pravim putem ne
doputajui nikakvim religioznim i filozofskim besmislicama da nas zbune, treba izuavatu
stranputicu stranputic (den Holzweg der Holzwege) filozofiju. (3)
Ovaj tekst je nemilosrdan ali takodje ume da pravi razliku izmedju slobodoumnika i
celovitih ljudi ak i religioznih koji imaju sistem, i to ne samo spekulativni ve utisnut
u njihovu praksu. On je isto tako i lucidan: nije sluajno da se zavrava na toj zaudjujuoj
Dietzgenovoj rei, koju Lenjin navodi: potrebno je da sledimo pravi put; no da bismo sledili
pravi put treba da izuavamo filozofiju koja je stanputica stranputic (den Holzweg der
Holzwege). to doslovce znai: ne moe biti pravoga puta (treba razumeti: u naukama, ali pre
svega u politici) bez prouavanja, i ta vie, bez jedne teorije filozofije kao stranputice.
U krajnjoj instanci, i povrh svih razloga koje smo naveli, to je ono zbog ega je
Lenjin nepodnoljiv univerzitetskoj filozofiji i, da nikom ne uinimo naao, velikoj veini
filozofa, ako ne svim filozofima, bilo da su univerzitetski ili ne. On nam je svima, ili nam je
bio, u ovoj ili onoj prilici, filozofski nepodnoljiv (ja oigledno govorim i o sebi).
Nepodnoljiv zato to u osnovi, i uprkos svemu onome to mogu da priaju o prekritikom
karakteru njegove filozofije, o sumarnom izgledu njenih kategorija, filozofi dobro oseaju i
znaju da nije tu pravo pitanje. Oni dobro znaju i oseaju da se Lenjin duboko podsmeva
njihovim primedbama. On im se podsmeva pre svega zato to ih je mnogo ranije predvideo.
Sam Lenjin kae: ja nisam filozof, slabo sam potkovan u toj oblasti. (Pismo Gorkom 7.
februara 1908). Sam Lenjin kae: znam da su moje formulacije, moje definicije maglovite,

nedoterane; znam da e filozofi optuiti materijalizam da je metafizian. Ali Lenjin dodaje:

nije to pravo pitanje. Ne samo da se ja ne bavim njihovom filozofijom, ve se ja ne bavim
filozofijom kao oni. Njihov nain bavljenja filozofijom je troenje riznica inteligencije i
tananosti da se ne bi uinilo nita drugo do preivalo u filozofiji. Ja filozofiju drugaije
tretiram, ja je praktikujem kako je to hteo Marx, saglasno onome to ona jeste. To je ono po
emu mislim da sam dijalektiki materijalist.
Sve je to napisano, bilo doslovce, bilo izmedju redova u Materijalizmu i empiriokriticizmu. I
to je ono zbog ega je Lenjinov filozof nepodnoljiv veini filozofa, koji nee da znaju, to e
rei koji uvidjaju ne priznajui to, da je tu istinsko pitanje. Istinsko pitanje nije saznati da li su
ili ne Marx, Engels i Lenjin istinski filozofi, da li se njihovim iskazima ne moe nita
formalno zameriti, da li govore ili ne gluposti o Kantovoj stvari po sebi, da li je njihov
materijalizam prekritiki ili ne, itd. Jer sva ta pitanja jesu i ostaju postavljena unutar jedne
odredjene prakse filozofije. Istinsko pitanje se odnosi upravo na tu tradicionalnu praksu, koju
Lenjin dovodi u pitanje predlaui jednu sasvim drugaiju praksu filozofije.
Ta druga praksa nosi u sebi neto kao obeanje ili projekt objektivnog saznanja naina bivanja
filozofije. Jedno saznanje filozofije kao den Holzweg der Holzwegen. No, poslednje to i
filozofija i filozofi mogu da podnesu, nepodnoljivo, to je moda ba ideja tog saznanja. Ono
to filozofija ne moe da podnese, to je ideja jedne teorije (tj. jednog objektivnog saznanja)
filozofije, sposobne da izmeni njenu tradicionalnu praksu. Ta teorija moe za nju da bude
smrtonosna jer ona ivi od njenog poricanja.
Univerzitetska filozofija dakle, ne moe da tolerie Lenjina (isto kao i Marxa) iz dva razloga,
koji su zapravo jedan te isti razlog. S jedne strane ona ne moe da podnese ideju da bi ona
imala da neto naui od politike i od politiara. S druge strane ona ne moe da podnese ideju
da filozofija moe biti objekt jedne teorije, tj. objekt jednog saznanja.
A da to bude kao pride jedan politiar kao Lenjin, jedan naivac i samouk u filozofiji, koji
ima smelosti da istupi s idejom da je jedna teorija filozofije bitna za zaista svesnu i
odgovornu praksu filozofije, to oigledno prelazi svaku meru...
Univerzitetska ili neka druga filozofija ni tu se ni malo ne vara: ako se tako divlje opire tom
na izgled sluajnom suoenju u kome joj jedan obian politiar predlae od ega da pone u
saznavanju onoga to filozofija jeste, to je zbog toga to to suoenje pogadja tano, u
najosetljiviju taku, u taku nepodnoljivog, u taku potisnutog, koje filozofija tradicionalno
samo preiva, upravo u taku u kojoj, da bi se saznalo u svojoj teoriji, filozofija mora da
prizna da je ona samo politika prisutna na izvestan nain, politika produena na izvestan
nain, politika preivana na izvestan nain.
Desilo se da je Lenjin prvi koji to kae. Desilo se takodje da on to moe da kae samo zato to
je politiar, ne bilo koji politiar ve jedan proleterski vodj. Eto zato je Lenjin nepodnoljiv
filozofskom preivanju, isto toliko nepodnoljiv, a ja odmeravam moje rei, kao i Freud
preivanju u psihologiji.
Vidi se da izmedju Lenjina i etablirane filozofije nisu u pitanju samo neki nesporazumi i
sukobi, ak ni reakcija indignirane uvredjenosti profesora filozofije kojima sin jednog uitelja,
mali advokat koji je postao revolucionarni vodj, izjavljuje bez mnogo obzira da su, u velikoj
veini, sitnoburoaski intelektualci koji funkcioniu u buroaskom obrazovnom sistemu kao
toliki drugi ideolozi utuvljujui masi studentske omladine ideoloke dogme vladajuih klasa,
kritike ili postkritike koliko mu drago. (4) Izmedju Lenjina i etablirane filozofije postoji

odnos u pravom smislu rei nepodnoljiv: odnos kojim je vladajua filozofija pogodjena u
nerv svega to je potisnula, odnos koji je u biti politiki.
III
Ali, da bi se dobro videlo kako su odnosi izmedju Lenjina i filozofije postali takvi, treba da se
vratimo malo u nazad, i pre nego to budemo govorili o Lenjinu ili filozofiji uopte, da
utvrdimo Lenjinovo mesto u marksistikoj filozofiji, dakle da se podsetimo stanja
marksistike filozofije.
Ne dolazi u obzir da ovde skiciram njenu istoriju. Mi nismo u stanju da to uinimo i to iz
jednog sasvim odluujueg razloga: upravo bi trebalo da znamo to je ono X ija bi istorija
bila u pitanju, i znajui to, da budemo u stanju da znamo da li to X ima ili nema istoriju, tj.
ima li ili nema pravo na istoriju.
Radije no da skiciram, ma i sasvim izdaleka, istoriju marksistike filozofije, ja bih eleo da
pokaem na tekstovima i delima koji su se istorijski pojavljivali postojanje jedne
simptomatine tekoe.
Ta tekoa je dala povoda uvenim rasprama koje jo i danas traju. Moemo da ukaemo na
njeno postojanje ve na osnovu najeih naslova tih raspri: ta je osnova marksistike
teorije? Jedna nauka ili jedna filozofija? Je li marksizam u osnovi filozofija, filozofija
prakse, i ta onda biva od njegove filozofije, dijalektikog materijalizma? Ili, ako se
prihvati klasino razlikovanje izmedju istorijskog materijalizma (nauka) i dijalektikog
materijalizma (filozofija), kako praviti tu razliku: u tradicionalnim pojmovima, u novim
pojmovima? Ili jo: kakvi su odnosi izmedju materijalizma i dijalektike u dijalektikom
materijalizmu? Ili dalje: ta je dijalektika obina metoda ili celovita filozofija?
Ta tekoa koja pothranjuje tolike raspre je simptomatina. Hteo bih time da kaem da ona
svedoi o jednoj delom enigmatinoj realnosti koju na izvestan nain tretiraju, tj.
interpretiraju klasina pitanja maloas navedena. Sasvim shematski emo rei da klasine
formulacije interpretiraju tu tekou iskljuivo u formi filozofskih pitanja, dakle unutar onog
to smo nazvali filozofskim preivanjem, dok zapravo treba misliti te tekoe preko
filozofskih pitanja kojima one ne proputaju da daju povoda, u sasvim drugim terminima: u
terminima problema, tj. objektivnog (dakle naunog) saznanja. Jedino je pod tim uslovima
bez sumnje mogue razumeti zbrku zbog koje se preuranjeno misli u terminima filozofskih
pitanja o bitno teorijskom doprinosu marksizma filozofiji, tj. o insistiranju na
izvesnom problemu, koji moe da proizvede neke bitno filozofske posledice ali samo u onoj
meri u kojoj on nije, u poslednjoj instanci, filozofsko pitanje.
Ako hotimice upotrebljavam te termine koji pretpostavljaju razlikovanja (nauni problem
filozofsko pitanje), to ne inim zbog toga da bih sudio onima koji su trpeli tu zbrku, jer mi je
svi trpimo i imamo dobre razloge da mislimo da je ona bila i jo uvek jeste neizbena (i to do
te mere da je i sama marksistika filozofija bila i jo uvek jeste njome zahvaena iz nunih
razloga).
Jer najzad, dovoljno je da se baci pogled na pozornicu onoga to od Teza o
Feuerbachu zovemo marksistikom filozofijom, da bi se zapazilo da ona prua izuzetan
prizor. Ako se sloite sa mnom da treba ostaviti po strani dela mladog Marxa (znam da time
zahtevam ustupak za neke prevelik, uprkos snazi iznetih razloga) i prihvatiti, zajedno sa
Marxom, njegovu izjavu da Nemaka ideologija predstavlja preiavanje rauna sa

njegovom ranijom filozofskom sveu, dakle raskid i preokret u njegovom miljenju, i

ako se dobro razmotri ono to se deava u vremenu izmedju Teza o Feuerbachu (prvi znak
raskida, 1845) i Engelsovog Anti-Dhringa (1887), ne moemo a da ne budemo zapanjeni
velikim razdobljem filozofske praznine.
Jedanaesta teza o Feuerbachu objavljivala je: Filozofi su samo interpretirali svet, re je o
tome da se on izmeni. Izgledalo je da ta jednostavna reenica obeava jednu novu filozofiju
koja vie ne bi bilainterpretacija, ve transformacija sveta. Uostalom, pola veka kasnije, ona
je tako i bila itana od Labriole i Gramscija, koji su odredili marksizam kao bitno novu
filozofiju, jednu filozofiju prakse. Ipak, treba se dati uveriti da proroka fraza nije
neposredno izazvala nikakvu novu filozofiju, u svakom sluaju nikakav novi filozofski govor;
ba naprotiv, ona je zapoela jedno veliko filozofsko utanje. Samo je jedan, po svemu sudei
nepredvidjeni, sluaj prekinuo to utanje: jedna prenagljena intervencija od strane Engelsa,
primoranog da udje u ideoloku borbu protiv Dhringa, i da ga pobija na njegovom
sopstvenom terenu, da bi se suprotstavio politikim posledicama filozofskih spisa jednog
profesora matematike iji se uticaj na nemaki socijalistiki pokret opasno irio.
Evo dakle vrlo udne situacije: Teza koja kao da najavljuje revoluciju u filozofiji, zatim
tridesetogodinje filozofsko utanje, i najzad nekoliko improvizovanih poglavlja filozofske
polemike objavljene od strane Engelsa, iz politikih i ideolokih razloga, kao uvod u jedan
izvrstan rezime Marxovih naunih teorija.
Treba li odatle zakljuiti da smo rtve retrospektivne filozofske iluzije, kad XI tezu itamo
kao najavu za filozofsku revoluciju? Da i ne. Ali pre nego to kaemo ne, ja mislim
da prvo treba ozbiljno rei da: da smo mi u sutini rtve jedne filozofske iluzije. Ono to je
najavljeno u Tezama o Feuerbachu bilo je, reeno nuno filozofskim jezikom jedne objave o
raskidu sa itavom interpretativnom filozofijom, sasvim neto drugo, no nekakva nova
filozofija: jedna nova nauka, nauka istorije ije je prve temelje, jo beskrajno nesigurno, Marx
udario u Nemakoj ideologiji.
Filozofska praznina koja sledi najavu XI teze je dakle punoa jedne nauke, punoa
napregnutog, dugog i mukotrpnog rada koji poinje izgradnju jedne nauke bez presedana, na
koju e Marx utroiti ceo svoj ivot, do poslednjih skica Kapitala, koga nikada nee moi da
zavri. To je punoa nauke koja predstavlja prvi duboki razlog zbog koga XI teza, ak i ako je
proroki najavljivala dogadjaj sposoban da znaajno obelei filozofiju, nije mogla da bude
povod za neku filozofiju, ve je, naprotiv, trebalo da objavi radikalno ukidanje svake ve
postojee filozofije i da stavi u prvi plan rad na teorijskom dozrevanju Marxovog naunog
otkria.
Kao to znamo, to radikalno ukidanje filozofije je velikim slovima ispisano u Nemakoj
ideologiji. Treba se, kae to Marx, otarasiti svih filozofskih bubica, i dati se na izuavanje
iskustvene stvarnosti, pokidati koprene filozofije i najzad, sagledati stvarnost onakvu kakva
ona jeste.
Nemaka ideologija temelji to ukidanje filozofije na teoriji filozofije kao privida i
mistifikacije, ili jednom reju kao sna, sazdanog od onog to u ja nazvati svakodnevnim
ostatkom istorija konkretnih ljudi, svakodnevnim ostatkom odenutim u jedno isto imaginarno
postojanje, u kome je poredak stvari preokrenut. Filozofija, sasvim kao i religija i moral, je
samo ideologija; ona nema istorije, sve to izgleda kao da se dogadja u njoj dogadja se u
stvari van nje, u jedino stvarnoj istoriji materijalnog ivota ljudi. Nauka je dakle samo ono

stvarno, saznato aktom koji ga otkriva razarajui ideologije koje ga skrivaju: filozofiju kao
prvu od tih ideologija.
Zastanimo kod ovog dramatinog momenta da bismo odredili njegov smisao. Teorijska
revolucija koju najavljuje XI teza je, dakle, u stvari zasnivanje jedne nove nauke. Koristei se
jednim Bachelardovim pojmom, mi verujemo da se taj teorijski dogadjaj kojim poinje ta
nova nauka moe misliti kao epistemoloki prelom. (5)
Marx utemeljuje novu nauku, tj. izgradjuje sistem novih naunih pojmova tamo gde je dotle
vladala samo povezanost ideolokih pojmova. On utemeljuje nauku istorije tamo gde su
postojale samo filozofije istorije. Kada kaemo da Marx uvodi teorijski sistem naunih
pojmova u domen u kome su dotle vladale filozofije istorije, mi se koristimo jednom
metaforom koja je samo metafora: jer sugeriemo da je u jednom istom prostoru, prostoru
istorije, Marx zamenio ideoloke teorije jednom naunom teorijom. U stvari, sam taj domen je
preoblikovan. No, uz tu vanu ogradu, ja predlaem da se metafora privremeno zadri, i da joj
se ak da jo preciznija forma.
Zaista, ako razmotrimo velika nauna otkria ljudske istorije, izgleda da bismo ono to
nazivamo naukama mogli, kao toliko regionalnih formacija, svesti na ono to emo zvati
velikim teorijskimkontinentima. Sada moemo, sa odstojanja kojim raspolaemo, i ne
anticipirajui budunost koju mi, nita vie no Marx, neemo kuvati u naem kazanu,
upotrebiti nau poboljanu metaforu i rei da su pre Marxa samo dva velika kontinenta bila
epistemolokim prelomima otvorena za nauno saznanje: kontinent Matematike sa Grcima (od
strane Talesa ili onih koje mit tim imenom oznaava) i kontinent Fizike(od strane Galileja i
njegovih nastavljaa). Jedna nauka kao to je hemija, utemeljena Lavoisierovim
epistemolokim prelomom regionalna je nauka kontinenta fizike: svi sada znamo da ona
spada u taj kontinent. Nema ni desetinu godina od zavretka prve faze epistemolokog
preloma zapoetog Darwinom i Mendelom, a biologija takodje, integriui se s molekularnom
hemijom, ulazi u kontinent fizike. Logika u svom modernom obliku ulazi u kontinent
matematike, itd. Za uzvrat je verovatno da Freudovo otkrie otvara novi kontinent, koga tek
poinjemo da istraujemo.
Ako ta metafora izdrava probu, moemo tada da nastavimo sa sledeom propozicijom. Marx
je za nauno saznanje epistemolokim prelomom iji je prvi korak jo sasvim nesigurno
naznaen u Nemakoj ideologiji, nakon to je bio najavljen u Tezama o Feuerbachu, otkrio
nov, trei nauni kontinent, kontinent Istorije. Taj epistemoloki prelom oigledno nije tano
izdvojen dogadjaj. Moda bi se ak naknadno moglo, o ovom ili onom njegovom detalju,
njemu pridati neto kao slutnja prolosti. Taj prelom u svakom sluaju postaje vidljiv u svojim
prvim znacima, ali ti znaci su obeleavali samo poetak jedne istorije bez kraja. Kao svaki
prelom, i taj prelom je zapravo kontinuiran prelom unutar koga se zapaaju kompleksne
promene.
Zbilja, moe se u nizu Marxovih spisa empirijski posmatrati izvodjenje tih promena koje se
tiu sutinskih pojmova i njihovog teorijskog dispozitiva: u Manifestu i Bedi filozofije, iz
1847, u Prilogu kritici politike ekonomije, iz 1857, u Nadnici, ceni i profitu, iz 1865, u prvoj
knjizi Kapitala, iz 1867, itd. Ostale promene i razvijanja slede u Lenjinovim delima, osobito u
onom delu ekonomske sociologije kome nema ravnog, na nesreu nepoznatom od strane
sociologa, koje se zove Razvitak kapitalizma u Rusiji, i imperijalizmu, itd.(6) Mi smo
ukljueni, jo i danas, bilo da to prihvatamo ili odbijamo da znamo, u teorijski prostor
obeleen i otvoren tim prelomom. Sasvim kao i drugi prelomi koji su otvorili ostala dva
kontinenta koje poznajemo, ovaj prelom poinje jednu istoriju koja nikada nee imati kraja.

Eto zato ne treba itati XI tezu o Feuerbachu kao najavu nove filozofije, ve kao neophodnu
objavu raskida sa filozofijom, raskida koji rasiava prostor za utemeljenje jedne nove
nauke. Zbog toga se od radikalnog ukidanja svake filozofije, do nepredvidjenog sluaja koji
je izazvao filozofska poglavlja Anti-Dhringa, oteglo to filozofsko utanje gde jedino govori
nova nauka. Razume se da je ona materijalistika, uostalom kao i svaka nauka, i zato njena
opta teorija nosi ime istorijski materijalizam. Materijalizam je dakle, sasvim prosto, strog
stav naunika pred stvarnou svog predmeta, stav koji mu dozvoljava da dokui, kako e to
rei Engels, prirodu bez ikakvog njoj stranog dodatka.
U malo udnom izrazu istorijski materijalizam, jer da bi se oznaila hemija ne upotrebljava
se izraz hemijski materijalizam, termin materijalizam belei u isto vreme prethodni raskid sa
idealizmom filozofa istorije, i uvodjenje naunosti u istoriju. Istorijski materijalizam znai:
nauka istorija. Ako neto kao marksistika filozofija moe ikada da se pojavi, izgleda da bi do
toga dolo samim sazrevanjem te nauke, koja je izvesno sasvim udnovata sestra, ali ba u toj
svojoj udnovatosti sestra, postojeih nauka, i to posle dugog perioda koji uvek odvaja jednu
krupnu filozofsku promenu od naune revolucije koja je izaziva.
Zbilja, da bi jo vie prodrli u razloge tog filozofskog utanja, podstaknuti smo da ovde,
ograniavajui se samo na ilustraciju empirijskim podacima, predloimo jednu Tezu o
odnosima izmedju nauke i filozofije. Lenjin poinje svoju knjigu Drava i revolucija ovim
obinim empirijskim zapaanjem: Drava nije uvek postojala; postojanje drave zapaamo
samo u klasnim drutvima. Na isti nain emo mi rei: filozofija nije uvek postojala,
postojanje filozofije zapaamo samo u svetu koji obuhvata ono to zovemo naukom ili
naukama. Nauka je ovde strogo shvaena: kao teorijska disciplina, tj. idealna i demonstrativna
disciplina a ne agregat empirijskih rezultata.
Evo, u dve rei, empirijskih ilustracija ove teze. Da bi filozofija nastala ili se obnovila treba
da nauke ve postoje. Moda je zato filozofija u striktnom smislu poela tek sa Platonom,
izazvana na pojavu grke matematike; zatim je bila potrebna Descartesom, izazvana na svoju
modernu revoluciju galilejevskom fizikom; bila obnovljena od strane Kanta, pod utiskom
Newtonovog otkria; te najzad bila preoblikovana od strane Husserla, podstaknuta prvim
aksciomatikama, itd.
Ja samo sugeriem tu temu, koju bi trebalo staviti na probu, da bih primetio, uvek na
empirijski nain, kako je Hegel napokon bio u pravu govorei da se filozofija javlja tek kada
se spusti vee; kada je nauka, rodjena u zoru, ve prevalila vreme jedne duge obdanice. U
odnosu na nauku koja je izaziva da nastane u svom prvobitnom obliku, ili da se obnovi u
svojim revolucijama, filozofija je uvek u zaostajanju za jedan dugi dan, koji moe da traje
godinama, dvadeset godina, pola veka, vek.
Treba verovati da potres izazvan naunim prelomima ne moe da se oseti trenutno; treba
vremena da bi filozofija njime bila izmenjena.
Bez sumnje takodje treba iz tog zakljuiti da je proces filozofskog sazrevanjadelom vezan sa
procesom naunog sazrevanja, svaki od njih budui na delu u drugom. Jasno je da se nove
filozofske kategorije obradjuju u radu nove nauke. Ali tano je to da u izvesnim sluajevima
(upravo: Platon, Descartes) ono to nazivamo filozofijom slui takodje kao teorijska
laboratorija u kojoj se oblikuju nove kategorije koje zahtevaju pojmovi nove nauke. Na
primer, zar nije u kartezijanstvu izgradjena nova kategorija uzronosti neophodna
galilejevskoj fizici, koja se spoticala o aristotelovski uzrok kao o epistemoloku prepreku?
Ako jo dodamo da veliki filozofski dogadjaji koje poznajemo (starija filozofija oslonjena na

Platona, moderna filozofija oslonjena na Descartesa) oito ukazuju na otkrivanje dvaju velikih
kontinenata koji su ih izazvali, grku matematiku i galilejevsku fiziku, onda moemo da
tvrdimo (jer sve to ostaje u domenu empirijskog) nekoliko izvoda o onome to mislimo da
moemo nazvati marksistikom filozofijom. Tri su izvoda:
Prvi izvod. Ako je Marx zaista otvorio novi kontinent za nauno saznanje, njegova otkria bi
morala da izazovu neto kao znaajnu promenu u filozofiji. Jedanaesta teza o Feuerbachu je
bila moda preuranjena: ona je kratko i jasno najavila veliki dogadjaj u filozofiji. ini se da bi
to mogao biti sluaj.
Drugi izvod. Filozofija postoji samo u svom zaostajanju za naukom koja je izaziva.
Marksistika filozofija bi dakle trebalo da bude u zaostajanju za marksistikom naukom
istorije. Izgleda sasvim da je to sluaj. U prilog tome svedoi tridesetogodinja pustinja
izmedju Teza o Feuerbachu i Anti-Dhringa, u prilog tome svedoe takodje izvesna
dugotrajna tapkanja u mestu, koja mi, u drutvu mnogih, jo uvek nastavljamo.
Trei izvod. Sa distancom koju sada obezbedjuje njeno zaostajanje, imamo izglede da u
sazrevanju marksistike nauke nadjemo teorijske elemente, izradjenije no to mi verujemo, za
obrazovanje marksistike filozofije. Lenjin je govorio da u Marxovom Kapitalu treba traiti
njenu dijalektiku, shvatajui je kao samu marksistiku filozofiju. U Kapitalu mora da ima
elemenata za iskivanje ili dovrenje novih filozofskih kategorija: sigurno su one u njemu na
delu, u praktinom obliku. ini se da bi to mogao biti sluaj. Treba itati Kapital i dati se
na posao.
Dan je uvek dugaak ali je sreom prilino poodmakao, evo: sada se blii vee. Uskoro e se
pojaviti marksistika filozofija.
Uzmu li se kao perspektive, ovi izvodi unose, ako smem da kaem, neku vrstu reda u nae
brige i nae nade, a isto tako i u neke od naih misli. Sada razumemo da odluujui razlog
zbog koga Marx, ukljeten izmedju bede, saiueg naina rada i neodlonih poslova oko
politikog rukovodjenja, nikada nije napisao tu Dijalektiku (ili Filozofiju) o kojoj je sanjao,
nije u tome, ma ta da je on verovao, to nikada za taj posao nije naao vremena. Sada
razumemo da odluujui razlog zbog koga Engels, primoravan da od prilike do prilike, kako
on pie kae svoju re o filozofskim pitanjima, nije mogao da ubedi filozofe od profesije da
je to improvizovanost jedne prosto ideoloke polemike. Sada razumemo da odluujui razlog
filozofskih granica Materijalizma i empiriokriticizma nije samo u neizbenim zahtevima
ideoloke borbe.
Sada to moemo da kaemo. Vreme koje Marx nije mogao da nadje, Engelsove filozofske
upadice, zahtevi ideoloke borbe u kojoj je Lenjin morao da se zadovolji pobijanjem
protivnika njihovim sopstvenim orujem, sve to mogu da budu opravdanja ali ne i razlozi.
Odluujui razlog je to vreme jo ne bee sazrelo, to se vee ne bee spustilo, i to ni Marx
sam, ni Engels, ni Lenjin, jo nisu mogli da napiu to veliko filozofsko delo koje nedostaje
marksizmu. Bilo kako bilo, ako su i doli posle nauke od koje ona zavisi, doli su
jo prerano za jednu neophodnu filozofiju, koja moe da nastane samo sa
potrebnim zaostajanjem.
Polazei od koncepta tog potrebnog zaostajanja, sve bi moglo da se razjasni, sve,
raunajui tu i nesporazum onih koji su kao mladi Lukcs i Gramsci, i toliki drugi koji nisu
imali njihov genij, svoje nestrpljenje pred tom filozofijom, presporom u svom nastajanju,

dovodili dotle da objave kako je ona ve odavno rodjena ve u samom poetku, u Tezama o
Feuerbachu, dakle mnogo pre poetka same marksistike nauke, i koji su, da bi sebi o
tome dali dokaza, sasvim jednostavno objavljivali da marksistika nauka moe da bude
samo filozofska, a marksizam jedna filozofija, ili filozofija prakse budui da je nauka jedna
superstruktura a celokupna postojea nauka, jer je buroaska, u osnovi pozitivistika.
Polazei od koncepta tog potrebnog zaostajanja jo mnoge druge tekoe bi mogle da se
rasvetle, te i politika istorija marksistikih organizacija, njihovih neuspeha i njihovih kriza.
Ako je, kako to ui itava marksistika tradicija, istina da je najvei dogadjaj u istoriji klasnih
borbi to znai praktino itave ljudske istorije unija marksistike teorije i radnikog
pokreta, onda je lako zamisliti da bi unutranja ravnotea te unije mogla biti ugroena onim
slabostima koje se nazivaju devijacijama, pa bile one i neosetne; onda se razume politiki
domet tih unih teorijskih rasprava, zapoetih u socijalistikom a potom i komunistikom
pokretu, o onome to je Lenjin nazivao obinim nijansama, jer, govorio je on u ta da se
radi?, od jedne obine nijanse moe da zavisi budunost Socijaldemokratske partije za duge,
vrlo duge godine.
Moemo biti dakle navedeni da mislimo, budui da je marksistika teorija ono to jeste, nauka
i filozofija, i budui da filozofija mora da zaostaje za naukom, koja je otud zbog nje bila
spreavana u svom razvoju, da su u osnovi te devijacije bile neizbene, ne samo zbog uinka
klasne borbe na teoriju, ve zbog unutranjih razilaenja u teoriji samoj.
Zaista, vraajui se na prolost marksistikog radnikog poreta, moemo da nazovemo
njihovim pravim imenom teorijske devijacije koje su vodile u velike istorijske neuspehe
proletarijata, navedimo ovde samo primer Druge internacionale. Te devijacije se nazivaju:
ekonomizam, evolucionizam, voluntarizam, humanizam, dogmatizam, itd. U osnovi te su
devijacije filozofske, i na njih su, kao na filozofske, ukazivali veliki radniki vodji, Engels i
Lenjin medju prvima.
No sada smo sasvim blizu da razumemo zato su one zahvatile iste one koji su na njih
ukazivali: ne znai li to da su one na izvestan nain bile neizbene u funkciji
nunog zaostajanja marksistike filozofije?
Idimo do kraja. Ako je sa tim zaista tako, ako je tako ak i sa dubokom krizom koja danas deli
medjunarodni komunistiki pokret, filozofi marksisti mogu da zazebu i uzdrhte pred
zadatkom neoekivanim od dugog prieljkivanja koji im je istorija naznaila i poverila. Ako
zaista, kao to to toliko znakova potvrdjuje, zaostajanje marksistike filozofije moe danas da
bude delom nadoknadjeno, nee samo prolost biti rasvetljena, ve moda takodje i budunost
izmenjena.
U toj izmenjenoj budunosti bie odato zaslueno priznanje svima onima koji su morali iveti
u protivrenosti politike urgentnosti i filozofskog zaostajanja. Bie odato priznanje jednom
od najveih, Lenjinu. Priznanje, to znai, njegovo e delo biti dovreno. Dovreno, tj.
upotpunjeno i ispravljeno. Zaista dugujemo, nije li tako, tu uslugu i poast oveku koji je
imao sreu da se rodi na vreme za politiku, ali nevolju da se rodi prerano za filozofiju.
Najzad, ko bira datum rodjenja?
Sada moemo, upueni istorijom marksistike teorije u razloge zaostajanja marksistike
filozofije u odnosu na nauku istorije, pristupiti Lenjinu i njegovom delu. No tada se na
filozofski san rasplinjuje: stvari nemaju njegovu jednostavnost.

Anticipiram ovde moj zakljuak. Ne, Lenjin ne bee prerano rodjen za filozofiju. Nikada se ne
radjamo prerano za filozofiju. Ako je filozofija u zaostajanju, ako je to da je u zaostajanju ini
filozofijom, kako se onda uopte moe biti u zaostajanju u odnosu na zaostajanje koje nema
istorije? Ako po svaku cenu treba jo govoriti o zaostajanju, onda smo mi u zaostajanju za
Lenjinom. Nae zaostajanje je samo drugo ime za jedno nerazumevanje. Jer, mi smo u
filozofskoj zabludi o odnosima izmedju Lenjina i filozofije. Odnosi Lenjina i filozofije se
izraavaju ba u okviru filozofije, unutar igre koja filozofiju konstituie kao filozofiju, ali ti
odnosi nisu filozofski, jer i ta igra nije filozofska.
Uzimajui za predmet analize veliko filozofsko Lenjinovo delo, Materijalizam i
empiriokriticizam, pokuao bih da izloim obrazloenje za te zakljuke u formi koja e,
zbijena i sistematina, nuno biti vrlo shematina. Izlaganje u podeliti u tri momenta:
1. Lenjinove velike filozofske teze;
2. Lenjin i filozofska praksa;
3. Lenjin i partijnost u filozofiji.
Povodom svakog od ovih momenata trudiu se da pokaem ono novo to Lenjin pridonosi
marksistikoj teoriji.
1. Lenjinove velike filozofske teze
Pod tezama razumem, kao i ostali, Lenjinovo zauzimanje filozofskih stavova u filozofskim
iskazima. Za trenutak ostavljam po strani prigovor koji je univerzitetskoj filozofiji sluio kao
paravan ili izgovor za neitanje Materijalizma i empiriokriticizma: kategorijalnu
terminologiju, istorijske izvore, tavie neznanja Lenjinova.
injenica je, koja bi ve sama za sebe zasluivala itavu studiju, da se Lenjin u mnogo kom
pogledu i od samog zaudjujueg otvaranja Materijalizma i empiriokriticizma, koje nas
grubo upuuje na Berkeleya i Diderota, smeta u teorijski prostor empirizma XVIII veka,
dakle u filozofsku problematiku oficijelno prekritiku, ako se smatra da filozofija postaje
oficijelno kritika sa Kantom.
Kada je zabeleeno postojanje tog referencijalnog okvira, kada je poznata njegova
strukturalna logika, onda se Lenjinove teorijske formulacije objanjavaju kao odgovarajue
posledice te logike, ubrajajui tu i neverovatne torzije kojima Lenjin izlae kategorijalnu
terminologiju empirizma da bi je obrnuo protiv empirizma. Jer, ako on misli u
okviru problematike objektivnog empirizma (Lenjin ak kae: objektivnog senzualizma) i
ako injenica da misli u toj problematici pogadja esto ne samo formulacije ve i izvesne
pokrete Lenjinove misli, niko ne moe poricati da Lenjin misli, tj. da misli sistematski i
strogo. Nama je stalo do te misli ukoliko ona tvrdi teze. Evo ih, izraenih u njihovom
sutinskom obliku. Razlikovau tri teze:
Teza I Filozofija nije nauka. Filozofija je razliita od nauke. Filozofske kategorije su
razliite od naunih koncepata.
Ta teza je od kapitalne vanosti. Navodim taku u kojoj se odluuje njena sudbina: kategoriju
materije, osetljivu taku, ako takvih uopte ima, za jednu materijalistiku filozofiju i za sve

filozofske due koje ele njen spas, tj. njen kraj. Dakle, Lenjin izriito kae da je razlikovanje
filozofske kategorije materije od naunog koncepta materije vitalno za marksistiku filozofiju.
Materija je filozofska kategorija.(7)
Jedino 'svojstvo' materije za ije je priznavanje vezan filozofski materijalizam jeste svojstvo
da bude objektivna realnost.(8)
Dalje sledi da filozofska kategorija materije, koja je istodobno teza egzistencije i
teza objektivnosti, ne moe nikada da bude pobrkana sa sadrajima
naunih koncepata materije. Nauni koncepti materije definiu saznanje o objektu nauka
relativno prema istorijskom stanju tih nauka. Sadraj naunog koncepta nauke se menja sa
razvojem, tj. produbljivanjem naunog saznanja. Smisao filozofske kategorije materije se ne
manja, poto se ne odnosi ni na kakav objekt nauke, ve tvrdi objektivnost svakog naunog
saznanja objekta. Kategorija materije ne moe da se menja. Ona je apsolutna.
Konsekvence koje Lenjin iz tog razlikovanja izvlai su kapitalne vanosti. Prvo, za ono to se
tada nazivalo krizom fizike Lenjin utvrdjuje istinu: fizika nipoto nije u krizi, ve je u
razvoju. Materija nije ieznula. Samo se nauni koncept materije izmenio po sadraju, i
tako e se neprestano i u budunosti menjati, jer je proces saznavanja beskonaan u samom
svom objektu.
Pseudokriza fizikalnih nauka nije nita drugo do filozofska kriza ili pometnja u kojoj ideolozi,
ak ako su takodje i naunici, otvoreno napadaju materijalizam. Kada oni proklamuju da je
materija iezla, onda tu treba uti aputavi govor njihove elje: neka materijalizam iezne!
Lenjin otkriva i razobliuje sve te efemerne naunike-filozofe koji su verovali da je dolo
njihovih pet minuta. ta je danas ostalo od tih osoba? Ko ih jo poznaje? Recimo ipak da je ta
neznalica u filozofiji, kakva je bio Lenjin, imao bar siguran sud. Pa koji je profesionalni
filozof znao kao on, ne ekajui i ne oklevajui, da istupi napred i sa takvom sigurnou,
apsolutno sam, protiv svih udje u okraj naizgled bezizgledan? Voleo bih da mi se navede
makar jedno ime izuzev Husserla, tada objektivnog saveznika Lenjinovog protiv
empirizma i istoricizma, ali privremenog saveznika koji nije mogao da se sa njimsusretne, jer
je Husserl, kao pravi filozof, verovao da nekud ide.
No Lenjinova teza ide dalje od neposredne konjunkture. Ako apsolutno treba razlikovati
filozofsku kategoriju materije od svakog naunog koncepta, onda sledi da materijalisti koji
primenjuju filozofske kategorije na objekte nauka, kao da su one njihovi koncepti, upadaju u
izvestan quiproquo. Evo primera: onaj koji bi
vrio konceptualnu upotrebu kategorijalnog para materija (duh ili materija) svest, ima dobre
izglede da zapadne u paralogizme, jer suprotnost izmedju materije i svesti ima apsolutno
znaenje samo u vrlo usko ogranienoj oblasti, u datom sluaju iskljuivo u granicama
osnovnog gnoseolokog pitanja o tome ta treba priznati kao primarno, a ta kao sekundarno,
(tj. u filozofiji). Van tih granica (tj. u naukama) relativnost te suprotnosti je nesumnjiva. (9)
Ne mogu da insistiram na drugim konsekvencijama od velike vanosti, na primer na injenici
da razlikovanje filozofije i nauka nuno otvara, gledano iz Lenjinove perspektive, polje jedne
teorije istorije saznanja koju Lenjin najavljuje u svojoj teoriji istorijskih granica svake istine
(treba razumeti: svakog naunog saznanja), zamiljajui je kao teoriju
razlikovanja apsolutne i relativne istine (u toj teoriji se pomou jednog istog para kategorija
istovremeno misli razlikovanje filozofije i nauka, i nunost jedne teorije istorija nauka).

Hou samo da naznaim sledee: razlikovanje filozofije i nauke filozofskih kategorija i

naunih koncepata predstavlja u osnovi zauzimanje radikalnog filozofskog stava protiv
svih oblika empirizma i pozitivizma; protiv empirizma i pozitivizma izvesnih materijalista,
protiv naturalizma, protiv psihologizma, protiv istoricizma (o ovoj sasvim odredjenoj taki
videti polemiku celinu protiv Bogdanovljevog istoricizma).
Treba priznati da od strane jednog filozofa, koga se po elji, na osnovu nekoliko formula,
proglaava prekritikim, prekantovskim, sve to i nije tako loe, ak je pre zaudjujue, jer taj
boljeviki vodj iz 1908, koji tada oigledno nije proitao ni retka iz Kanta i Hegela, ve se
bee zadovoljio Berkeleyem i Diderotom, iz nepoznatih razloga daje dokaze kritikog
smisla kao protivnik pozitivista i dokaze neuvenog stratekog rasudjivanja u religioznom
konceptu tada hiper-kritike filozofije tog vremena.
Jo vie zaudjuje to to je Lenjin ostvario taj podvig zauzimanja antiempiristikih stavova u
samom polju empiristike problematike koju je izabrao. Uspeti da se bude antiempirista,
uprkos tome to se misli i izraava u osnovnim kategorijama empirizma, eto paradoksalnog
podviga koji ipak postavlja mali problem pred potene filozofe koji budu hteli da ga
ispituju.
Da li to sluajno treba da znai da su polje filozofske problematike, kategorijalne formulacije,
filozofske tvrdnje relativno indiferentni u odnosu na zauzimanje filozofskih stavova? Da li bi
to trebalo da znai da se u osnovi ne degadja nita bitno u onome to izgleda da konstituie
filozofiju? udnovato.
Teza II Ako se filozofija razlikuje od nauka, onda postoji medju filozofijom i naukama
jedna privilegovana veza. Ta veza je predstavljena materijalistikom tezom o objektivnosti.
Dve take su ovde bitne.
Prva se tie prirode naunog saznanja. Indikacije sadrane u Materijalizmu i
empiriokriticizmu su preuzete, produbljene i razvijene u Filozofskim sveskama: one daju pun
smisao Lenjinovom antiempirizmu i antipozitivizmu, i to unutar same koncepcije naune
prakse. Iz tog ugla gledano, Lenjin treba isto tako da bude uvaen kao svedok koji o naunoj
praksi govori u svojstvu autentinog praktiara nauke. Dovoljno je da se itaju tekstovi koje je
on posvetio Marxovom Kapitalu, izmedju 1898. i 1905, njegova analiza razvoja kapitalizma u
Rusiji, pa da se vidi da je njegova nauna praksa marksistikog teoretiara istorije, politike
ekonomije i sociologije stalno praena otroumnim epistemolokim refleksijama koje njegovi
filozofski tekstovi samo preuzimaju u optem obliku.
Ono to Lenjin iznosi na videlo, jo jednom preko kategorija koje mogu da budu
kontaminirane njegovim empirististikim referencijama (kategorija odraza, na primer), to je
antiempirizam naune prakse, odluujua uloga naune apstrakcije i, jo vie uloga
konceptualne sistematinosti i, na optiji nain, uloga teorije kao takve.
Politiki, Lenjin je poznat po svojoj kritici spontaneizma koja je upravljena, treba to
zabeleiti, ne na spontanost, izvore, invenciju, genij narodnih masa, ve na jednu politiku
ideologiju koja pod platom verbalne egzaltacije spontanosti masa tu spontanost koristi da bi
je uvukla u pogrenu politiku. Ali se obino ne vidi da u svojoj koncepciji naune prakse
Lenjin usvaja tano isti stav. Ako je Lenjin pisao da bez revolucionarne teorije nema
revolucionarnog pokreta, on je isto tako mogao da napie: bez naune teorije nema ni
naunog saznanja. Njegova odbrana neophodnosti teorije u naunoj praksi tano odgovara

njegovoj odbrani neophodnosti teorije u politikoj praksi. Njegov antispontaneizam dobija

dakle teorijski oblik antiempirizma, antipozitivizma i antipragmatizma.
Ali na isti nain kao to njegov politiki antispontaneizam pretpostavlja najdublje
potovanje prakse u procesu saznanja, ni jednog trenutka u svojoj koncepciji nauke, kao i u
svojoj koncepciji politike, Lenjin ne pada u teoricizam.
Ova prva taka dozvoljava razumevanje druge. Materijalistika filozofija je u Lenjinovim
oima duboko povezana sa naunom praksom. Treba, ini mi se, ovu tezu razumeti u dva
smisla.
Pre svega, u prvom potpuno klasinom smislu, koji ilustruje ono to smo mogli empirijski da
posmatramo u istoriji odnosa koji vezuju svaku filozofiju uz nauke. Za Lenjina, ono to se
dogadja u naukama interesuje u prvom redu filozofiju. Velike naune revolucije izazivaju
vane promene u filozofiji. To je poznata Engelsova teza: materijalizam menja oblik sa
svakim velikim naunim otkriem; teza koju Lenjin brani pokazujui drugaije i bolje no
Engels, koji je fasciniran filozofskim posledicama otkra u prirodnim naukama (elija,
evolucija, Carnetov princip, itd.), da se odluujue otkrie, koje izaziva obavezne promene u
materijalistikoj filozofiji, ne dogadja toliko u prirodnim naukama koliko u nauci istorije,
istorijskom materijalizmu.
U drugom smislu, Lenjin se poziva na jedan znaajan argument. On ovde vie ne govori o
filozofiji uopte, ve o materijalistikoj filozofiji. Ona je na njoj svojstven nain osobito
zainteresovana za ono to se dogadja u naunoj praksi, jer ona u svojoj aterijalistikoj tezi
predstavlja spontana uverenja naunika koja se tiu egzistencije njihove nauke, i
objektivnosti njihovog saznanja.
Lenjin u Materijalizmu i empiriokriticizmu neprestano ponavlja da su veina specijalista u
prirodnim naukama spontano materijalisti, pa bilo to bar po jednoj od tendencija njihove
spontane filozofije. I pored borbe protiv ideologija spontaneizma naune prakse (empirizam,
pragmatizam), Lenjin priznaje u iskustvu naune prakse spontanu materijalistiku tendenciju
od najvee vanosti za marksistiku filozofiju. On, dakle, uspostavlja odnos izmedju
materijalistikih teza potrebnih da bi se mislila specifinost naunog saznanja i spontanih
materijalistikih tendencija praktiara nauka; odnos koji istovremeno izraava praktino i
teorijski jednu te istu materijalistiku tezu o egzistenciji i objektivnosti.
Ja anticipiram, govorei da Lenjinovo insistiranje na privilegovanoj vezi izmedju nauka i
materijalistike fillozofije svedoi da je ovde re o odluujuoj vornoj taci, koju emo, ako
elite, nazvati vorna taka br. 1.
No upravo kroz napomenu o spontanoj filozofiji naunika, postaje vidljivo neto od velike
vanosti, neto to nas dovodi pred jednu drugu odluujuu vornu taku sasvim drugaije
prirode.
Teza III. I ovde Lenjin preuzima jednu klasinu tezu koju je Engels izloio o Ludvigu
Feuerbachu, ali joj on daje domet koji ona ranije nije imala. Ta teza se odnosi na istoriju
filozofije zamiljenu kao istoriju vekovne borbe izmedju dve tendencije: idealizma i
materijalizma.
Odmah treba rei da se ova teza, u svojoj brutalnosti, direktno sukobljava sa ubedjenjima
ogromne veine profesionalnih filozofa. Oni e se rado sloiti, ako budu prihvatili da itaju

Lenjina, a jo kako e ga jednog dana itati, da njegove filozofske teze nisu tako sumarne kao
reputacija koju imaju. Ali se svakako bojim da e se oni nepopustljivo opirati toj poslednjoj
tezi koja preti da ih povredi u njihovim najdubljim uverenjima. Ona im nesumnjivo izgleda
suvie neotesana i dobra jedino za javne, tj. ideoloke i politike, rasprave. Rei kako se
itava istorija filozofije u krajnjoj liniji svodi na borbu izmedju materijalizma i idealizma,
izgleda da to znai obesceniti itavo bogatstvo istorije filozofije.
Zapravo, ta teza ponovo tvrdi da u sutini filozofija zaista nema istorije. Kakva je to istorija
koja nije nita drugo do ponavljanje sukoba dve osnovne tendencije? Oblici i argumenti mogu
da variraju, no ako je sva istorija filozofije istorija tih oblika, onda je dovoljno da se oni svedu
na nepromenljive tendencije koje predstavljaju, pa da transformacija tih oblika postane jedna
vrsta zaludne igre. U krajnjoj liniji filozofija nema istorije, filozofija je to udno teorijsko
mesto na kome se doslovce nita ne dogadja, nita sem tog ponavljanja niega. Rei da se u
filozofiji nita ne dogadja, to je isto to i rei da filozofijanikud ne vodi poto nikud ne ide:
putevi koje ona otvara su zaista, kako je to rekao Dietzgen pre Heideggera, stranputice
(Holzwege), putevi koji nikud ne vode.
To je, uostalom, upravo ono to praktino sugerie Lenjin, koji ve od prvih
stranica Materijalizma i empiriokriticizma objanjava da Mach samo ponavlja Berkeleya,
emu on u svoje ime suprotstavlja svoje sopstveno ponavljanje Diderota. to je jo vanije,
uvidja se da Berkeley i Diderot ponavljaju jedan drugog, poto se slau o paru (materija/duh),
zadovoljavajui se time da drugaije rasporede termine tog para. Nita njihove filozofije je
samo Nita tog obrtanja termina jednog nepromenljivog kategorijalnog para (mterija/duh),
koji predstavlja u filozofskoj teoriji igru dve antagonistike tendencije koje se jedna drugoj
suprotstavljaju preko tog kategorijalnog para. Istorija filozofije nije dakle nita drugo do Nita
tog ponavljanog obrtanja. Ta teza e jo k tome pridodati svoj smisao uvenom Marxovom
obrtanju Hegela, onog Hegela o kome sam Engels kae da je bio samo jedno prethodno
obrtanje. Treba priznati da je u ovoj taci Lenjinovo insistiranje bez obzira i granica. U
najmanju ruku u Materijalizmu i empiriokriticizmu (jer o ovoj taci ton se menja
u Filozofskim sveskama), on odbacuje sve nijanse, sve distinkcije, finese, sve teorijske
suptilnosti pomou kojih filozofija pokuava da misli svoj predmet; to su samo sofizmi,
cepidlaenja, profesorska nadmudrivanja, nagodbe, kompromisi iji je jedini cilj da prikriju
stvarni ulog u igri u koju je uvuena svaka filozofija: borbu osnovnih tendencija izmedju
materijalizma i idealizma. Nita vie no u politici, nema ovde treeg puta, polumera,
polutanskih stavova. U osnovi postoje samo idealisti i materijalisti. Svi oni koji se otvoreno
ne deklariu su postidjeni materijalisti i idealisti (Kant, Hume).
Ali tada treba ii jo dalje i rei da, ako itava istorija filozofije nije nita drugo do uvek
ponovno pretresanje argumenata u kome se iscrpljuje jedna jedina borba, onda je filozofija
samo borba tendencija, taj Kamfplatz o kome govorae Kant, no koji nas dakle baca u istu
i prostu subjektivnost ideolokih borbi. To znai rei da filozofija istinski govorei nema
predmet, u smislu u kome jedna nauka ima svoj predmet.
Lenjin ide dotle, to dovoljno svedoi da Lenjin misli. On izjavljuje da se poslednji principi
materijalizma ne mogu dokazati, isto kao to se ne mogu dokazati (ni oboriti, a to je iritiralo
Diderota) principi idealizma. Ne mogu se dokazati jer ne mogu biti predmet nekog saznanja,
shvaenog kao saznanja koje se moe uporediti sa saznanjem neke nauke koja dokazuje
svojstva svojih predmeta.
Filozofija dakle nema predmet. Ali sve se dri. Ako se u filozofiji nita ne dogadja to je
upravo zbog toga to ona nema predmet. Ako se doista neto dogadja u naukama to je zbog

toga to one imaju predmet o kome mogu da produe saznanje, a to im obezbedjuje da one
imaju istoriju. Kako filozofija nema predmet, u njoj se nita ne moe dogadjati. Nita njene
istorije samo ponavlja Nita njenog predmeta.
Ovde se pribliavamo vornoj taki br. 2 koja se tie tih uvenih tendencija. Filozofija samo
prikuplja i preiva argumente koji predstavljaju, u obliku kategorija, njihov osnovni sukob.
Njihov sukob, koji se ne moe imenovati u okviru filozofije, je ono to podrava veito
nereeno obrtanje, iji je filozofija brbljivi teatar, obrtanje osnovnog kategorijalnog para
materija/duh. Kako se dakle jedna tendencija manifestuje? U hijerarhijskom poretku koji ona
uspostavlja medju terminima para, u poretku dominacije jednog od termina. ujmo Lenjina:
Pravei se kao da se bori samo protiv Beljtova i kukaviki zaobilazei Engelsa, Bogdanov se
revoltira zbog tih odredaba, koje, eto, ispadaju prosta ponavljanja one formule (Engelsove,
zaboravlja da doda na marksist) koja veli da je za jedan filozofski pravac materija
primarno, a duh sekundarno, a za drugi pravac obrnuto. Svi ruski mahisti oduevljeno
ponavljaju Bogdanovljevo pobijanje! Medjutim, i najmanje razmiljanje moglo bi pokazati
tim ljudimakako je nemogue, po samoj sutini stvari nemogue, dati za oba ta gnoseoloka
pojma drugu odredbu sem ukazivanja na to koji se od njih uzima kao primaran. ta znai
dati odredbu? To znai, pre svega, podvesti dati pojam pod drugi, iri... Sad se postavlja
pitanje: da li ima irih pojmova kojima bi mogla operisati teorija saznanja nego to su
pojmovi: bie i miljenje, materija i oseaj, fiziko i psihiko? Nema. To su krajnje iroki,
najiri pojmovi, od kojih (ako se nemaju u vidu uvek mogue izmene nomenklature)
gnoseologija u sutini do sada nije otila dalje. Samo arlatanstvo ili krajnja ogranienost uma
moe zahtevati takvu odredbu tih dvaju nizova krajnje irokih pojmova koja se ne bi
sastojala u prostom ponavljanju: jedno ili drugo uzima se kao primarno.(10)
Obrtanje koje je formalno Nita koje se dogadja u filozofiji, u onome to eksplicite kae, nije
nitavno ili, bolje rekavi, ono je efekat nitenja, nitenja jedne prethodne hijerarhije
zamenjene obrnutom hijerarhijom. Ono to se u filozofiji odigrava, preko poslednjih
kategorija koje reguliu sve filozofske sisteme, to je dakle smer te hijerarhije, smer tog
stavljanja jedne kategorije u dominirajuu poziciju, to neto u filozofiji to neodoljivo
podsea na uzimanje vlasti ili na stavljanje na snagu. Filozofski govorei, stavljanje na snagu
je bez predmeta. Stavljanje na snagu, je li i to jedna isto teorijska kategorija? Uzimanje vlasti
(ili stavljanje na snagu) je politiko, ono nema predmet, ve ima ulog, i to upravo vlast, i
objektiv, efekte vlasti.
Ovde treba za trenutak zastati da bi se videlo ta Lenjin donosi novog u odnosu na Engelsa.
Njegov doprinos je ogroman, ako se dobro odmere posledice onog to se preesto uzimalo
samo kao nijansa.
U osnovi, Engels, koji ima zapanjujue crte genija kada se bavi Marxom, nema misao koja se
moe porediti sa Lenjinovom. Njemu se esto deava da stavlja teze jednu do druge
umesto da ih misli u jedinstvu njihovog odnosa.
Jo gore: on se nikada istinski nije oslobodio izvesne pozitivistike teme iz Nemake
ideologije. Po njemu filozofija, ije sistematsko izuavanje, medjutim, preporuuje, treba da
nestane jer ona je samo zanatska laboratorija gde su u prolosti bile iskivane filozofske
kategorije neophodne nauci. Ta vremena su prola. Filozofija je obavila svoj posao. Otkad su
nauke u stanju da predstavljaju ujedinjujui organski sistem svojih odnosa, vie nema potrebe
za nekom Naturphilosophie-om, niti za nekom Geschichtsphilosophie-om.

ta preostaje filozofiji? Jedan predmet: dijalektika, najoptije zakonitosti prirode (no nauke se
za to staraju) i miljenja. Ostaju dakle zakonitosti miljenja koje se mogu izvui iz istorije
nauka. Filozofija nije dakle istinski odvojena od nauka, i otud pozitivizam koji vreba neke
Engelsove formule kada on kae da biti materijalist znai prihvatiti prirodu takvu kakva jest
bez stranog dodatka, a ipak Engels zna da su nauke proces saznanja. Zbog toga filozofija
ipak ima predmet: no paradoksalno to je sada ista misao, to ne bi ozlovoljilo idealizam. ta,
na primer, ini danas, po svom sopstvenom priznanju, g-din Lvi-Strauss koji se poziva na
Engelsa? I on takodje izuava zakonitosti ili, recimo, strukture miljenja. G-din Ricoeur mu je
pokazao, i bio je u pravu, da je on Kant manje transcedentalni subjekt. G-gin Lvi-Strauss to
nije porekao. Zbilja, ako je predmet filozofije ista misao, moemo se pozivati na Engelsa i
otkriti da smo kantovci, manje transcedentalni subjekt.
Ista tekoa se moe i drugaije izraziti. Za dijalektiku, tj. predmet filozofije, kae se da
je logika. Moe li filozofija zaista imati predmet Logike za predmet? Izgleda da je Logika
odnedavno na putu da se sve vie i vie oslobadja filozofije: ona je nauka.
Razume se, Engels brani istovremeno i tezu o dve tendencije, ali materijalizam i dijalektika s
jedne strane, i s druge strane borba tendencija i filozofski progres odredjen iskljuivo naunim
progresom, eto onog to je jo kako teko zajedno misliti, tj. misliti. Engels to pokuava
ali, ak ga ne hvatamo za re (to je najmanja stvar, s obzirom da se radi o jednom nespecijalisti), isuvie je jasno da njemu manjkaneto bitno.
To znai da njegovoj misli manjka neto bitno da bi mogla da misli. zahvaljujui Lenjinu
moemo da vidimo da se radi o manjkavosti. Jer, Engelsovoj misli manjka upravo ono to joj
Lenjin pridonosi.
Lenjin pridonosi jednu duboko koherentnu misao u kojoj je postavljen izvestan broj
radikalnih teza, koje se bez sumnje dotiu praznina, no upravo pertinentnih praznina. U
sreditu te misli je teza da filozofijanema predmet, to jest filozofija se ne objanjava prostim
odnosom koji ona ima sa naukama.
Pribliavamo se vornoj taci br. 2, ali je jo ne dodirujemo.
2. Lenjin i filozofska praksa
Da bismo dodirnuli vornu taku br. 2 uiemo u novi domen, domen filozofske prakse. Bilo
bi zanimljivo izuavati Lenjinovu filozofsku praksu u raznim njegovim delima. Ali bi to
pretpostavljalo da mi znamo ta je to filozofska praksa kao takva.
No, upravo u nekoliko povoda, Lenjin je samim zahtevima filozofske polemike bio primoran
da izvede jednu vrstu definicije svoje filozofske prakse. Evo dva najodredjenija teksta.
Vi ete rei: to razlikovanje relativne i apsolutne istine je neodredjeno. Ja u vam odgovoriti:
ono je upravo toliko neodredjeno da sprei pretvaranje nauke u dogmu u rdjavom smislu te
rei,(11) u neto mrtvo, ukoeno, okamenjeno, ali ono je u isto vreme upravo toliko odredjeno
da se najodlunije jednom za svagda moemo ograditi (12) od fideizma i agnosticizma, od
filozofskog idealizma i sofistike Hjumovih i Kantovih sledbenika. (13)
Naravno, pri tome ne treba zaboraviti da kriterij prakse nikada ne moe, po samoj sutini
stvari, potpuno potvrditi ili pobiti ma kakvu ljudsku predstavu. Taj kriterij je takodje toliko

neodredjen, da ne doputa ljudskom znanju da se pretvori u apsolut, a u isto vreme toliko

odredjen, da vodi nemilosrdnu borbu protiv svih vrsta idealizma i agnosticizma. (14)
Ostali tekstovi potvrdjuju Lenjinov stav. Oigledno je da se ne radi o suvie smelim i
izolovanim formulama, ve o jednoj temeljnoj misli.
Lenjin, dakle, odredjuje sutinu filozofske prakse kao intervenciju u teorijskom domenu. Ta
intervencija uzima dva oblika: teorijski, preko formulacije odredjenih kategorija; praktini,
preko funkcije tih kategorija. Ta funkcija se sastoji u povlaenju granice razlikovanja
unutar teorijskog domena, izmedju ideja priznatih za istinite i ideja priznatih za neistinite,
izmedju naunog i ideolokog. Posledice tog razgranienja su dvostruke. Pozitivne po tome
to koriste izvesnoj praksi naunoj praksi, negativne po tome to tu praksu tite od
opasnosti izvesnih ideolokih pojmova: u ovom sluaju od idealistikih i dogmatskih. Bar
takve su posledice Lenjinove filozofske intervencije.
Vidimo da se u tom povlaenju granice razlikovanja suprotstavljaju dve osnovne tendencije o
kojima je ve bilo rei. Materijalistika filozofija uspostavlja to razlikovanje radi zatite
naune prakse od napada idealistike filozofije, nauno od napada ideolokog. Moemo da
generalizujemo tu definiciju govorei: svaka filozofija se sastoji u povlaenju osnovne granice
razlikovanja kojom ona potiskuje ideoloke pojmove filozofij koje predstavljaju tendenciju
suprotstavljenu njenoj; ulog tog razgranienja, dakle, filozofske prakse, je nauna praksa,
naunost. Ovde ponovo nalazimo nau vornu taku br. 1: privilegovani odnos filozofije
prema naukama.
Takodje ponovo susreemo paradoksalnu igru obrtanja termina u kojoj se istorija filozofije
ponitava u Nita koje ona proizvodi. To Nita nije nitavno, jer kao ulog ima sudbinu naune
prakse, naunog, i njegove drugosti, ideolokog. Ili je nauna praksa iskoriavana ili se pak
koristi filozofskom intervencijom.
Sada postaje razumljivo da filozofija ima istoriju a da se ipak u njoj nita ne dogadja. Jer
intervencija svake filozofije, koja pomera ili modifikuje postojee filozofske kategorije, i koja
dakle proizvodi te promene u govoru filozofije u kome istorija filozofije pokazuje svoje
postojanje, dakle ta intervencija je prosto naprosto Nita filozofije, Nita ije smo istrajavanje
konstatovali, poto zbilja granica razlikovanja nije nita, nije ak ni granica, ak ni obris, ve
jednostavna injenica razlikovanja, dakle praznina jednog razmaka.
Taj razmak ostavlja svoj trag u distinkcijama filozofskog govora, u njegovim modifikovanim
kategorijama i rasporedu, no sve te modifikacije same po sebi nisu nita poto deluju samo
izvan svoje sopstvene prisutnosti, u razmaku ili ne-razmaku koji razdvaja antagonistike
tendencije naune prakse, prakse koja je ulog njihove borbe.
Jedino je njegovo pomeranje ono to moe da bude zaista filozofsko u toj operaciji
razgranienja, no ono se odnosi na istoriju naune prakse i nauka. Jer postoji istorija nauka, a
prema promenama naune konjunkture (tj. prema stanju nauka i njihovih problema), te prema
stanju filozofskih postavljenja problema i njihovih reenja izazvanih tim promenama, i linije
filozofskog fronta se pomeraju. Termine koji oznaavaju nauno i ideoloko treba dakle
uvek ponovo promiljati.
Odvija se dakle, jedna istorija u okviru filozofije, pre nego jedna istorija filozofije: istorija
pomeranja beskrajnog ponavljanja jednog neprimetnog razgranienja, ije su posledice
primetne. Ta istorija se sa koriu moe itati kod svih velikih filozofa, ak i kod idealista

a i kod onog koji rezimira itavu istoriju filozofije, kod Hegela. Zbog toga Lenjin sa
divljenjem ita Hegela no itanje Hegela zavisi isto tako od Lenjinove filozofske prakse.
Materijalistiki itati Hegela, to znai povui u njemu granice razlikovanja.
Ja se bez sumnje nisam sasvim drao Lenjinovog slova, no ne mislim da mu nisam bio veran.
U svakom sluaju ja jednostavno kaem: Lenjin nam nudi od ega da ponemo u promiljanju
specifine formefilozofske prakse u njenoj sutini, od ega da ponemo u retrospektivnom
osmiljavanju velikog broja formula pohranjenih u velikim klasinim filozofskim tekstovima.
Jer ve Platon, na svoj nain, bejae govorio o borbi Prijatelja Oblika i Prijatelja Zemlje, i
bee izjavio kako pravi filozof mora znati da razdeljuje, ralanjuje, i povlai granice
razlikovanja.
Ipak ostaje jedno temeljno pitanje: ta sada biva sa dve velike tendencije koje se sukobljavaju
u istoriji filozofije? Lenjinov odgovor na to pitanje je sirov, ali je ipak odgovor.
3. Partijnost u filozofiji
Taj odgovor je sadran u slavnoj i, treba to naglasiti, za mnoge skandaloznoj tezi o partijnosti
u filozofiji.
Ta re zvui kao neka direktno politika lozinka u kojoj partija treba da znai politiku partiju,
komunistiku partiju.
No, ipak, dovoljno je malo poizblie itati Lenjina, i to ne samo Materijalizam i
empiriokriticizam, ve isto tako i pre svega njegove teorijske analize istorije i ekonomije, da
bi se videlo da se radi o jednom konceptu, a ne o obinoj lozinci.
Lenjin jednostavno konstatuje da se svaka filozofija partijno opredeljuje, u zavisnosti od svoje
osnovne tendencije i preko filozofskih uenja kojima je predstavljena, a protiv suparnike
osnovne tendencije. Ali on u isto vreme konstatuje da ogromna veina filozofij dri do toga
da javno izjavi i dokae kako se ne opredeljuju partijno poto i nije njihovo da se opredeljuju
partijno.
Tako za Kanta: Kampfplatz(15) o kome govori je dobar za druge filozofije, pre-kritike, no
ne za kritiku filozofiju. Njegova sopstvena filozofija se dri po strani od Kampfplatz-a, na
nekom drugom mestu sa koga ona sebi dodeljuje upravo ulogu sudije u konfliktima
metafizike u ime interesa Uma. Otkad postoji filozofija, od Platonovog theorein, do
Husserlovog slubenika oveanstva, i ak do Heideggera iz nekih njegovih tekstova, u
istoriji filozofije dominira to ponavljanje, koje je ponavljanje jednog protivreja: teorijsko
poricanje svoje sopstvene prakse i ogromni teorijski napori da se to poricanje zabelei u
koherentnom govoru.
Lenjinov odgovor na tu neobinu injenicu, koja izgleda da je konstituitivna za ogromnu
veinu filozofija sastoji se u tome to nam jednostavno kae par rei o istrajavanju tih
misterioznih tendencija koje se sukobljavaju u istoriji filozofije. U Lenjinovim oima te
tendencije se u krajnjoj liniji odnose na klasni poloaj a otud i klasne sukobe. Kaem odnose
se, jer ni Lenjin ne kae vie od toga, i tavie Lenjin nikada ne kae da se filozofija svodi na
istu i prostu klasnu borbu, pa bilo to i na ono to se u marksistikoj zove ideoloka klasna
borba. Kako ne bismo rekli vie no to Lenjin kae, moemo rei da u njegovim oima
filozofija predstavlja borbu klasa, tj. politiku. To da ona predstavlja borbu klasa pretpostavlja
jednu instancu za koju je politika tako predstavljena: ta instanca su nauke.

vorna taka br. 1: odnos filozofije prema naukama. vorna taka br. 2: odnos filozofije
prema politici. Sve se odigrava u tom dvostrukom odnosu.
Sada moemo da nastavimo sa sledeom propozicijom: filozofija bi mogla biti politika
nastavljena na izvestan nain, u izvesnom domenu, i povodim izvesne stvarnosti. Filozofija bi
predstavljala politiku u domenu teorije, ali jo tanije: za nauke, i vice versa, filozofija bi
predstavljala naunost u politici, za klase uvuene u klasnu borbu. Kako je to predstavljanje
uredjeno, kojim mehanizmima je ono osigurano, kojim mehanizmima ono moe biti
iskrivljeno i uinjeno varljivim, i jeste po optem pravilu iskrivljeno, Lenjin nam to ne kae.
Njegovo duboko uverenje je oigledno da u krajnjoj liniji ni jedna filozofija ne moe da
izbegne toj sudbini, da se izbavi determinizma te dvostruke predstave, ukratko da filozofija
negde postoji, kao trea instanca, izmedju te dve glavne instance koje nju samu konstituiu
kao instancu, izmedju klasne borbe i nauke.
Jednom reju: iako se kod Engelsa nalazi vorna taka br. 1, instanca Nauke, kod njega,
uprkos napomeni o borbi tendencija u filozofiji, nema vorne take br. 2, instance Politike. To
znai da Lenjin nije samo obini komentator Engelsa, i da on unosi neto novo i odluujue u
ono to se zove domenom marksistike filozofije: ono to je manjkalo Engelsu.
Dovoljno je jo par rei pa da zavrimo. Saznanje tog dvostrukog predstavljanja filozofije je
samo, ali istinski, mucav poetak, no ipak poetak, jedne teorije filozofije. Da je ta teorija tek
u zametku, da je ona jedva naznaena u onome to mi drimo za obinu polemiku, niko to
nee osporavati. Te Lenjinove naznake, ako hoemo da ih zadrimo, u najmanju ruku donose
kao nov rezultat pomeranje tog pitanja u problem i izlaenje onog to se naziva marksistika
filozofija iz preivanja jedne filozofske prakse koja je oduvek, i na apsolutno preovladjujui
nain, praksa poricanja svoje sopstvene prakse.
Dakle u tom smislu Lenjin odgovara, i on je prvi koji to ini, jer niko, ak ni Engels, nije
to uinio pre njega, prorotvu XI teze o Feuerbachu. On je odgovorio i samim stilom
svoje filozofske prakse. Divljom praksom, u smislu u kome Freud govori o divljoj analizi koja
ne prua teorijska opravdanja svojih operacija, zbog koje die dreku filozofija tumaenja
sveta, koju moemo nazvati filozofijomporicanja. Divlja praksa koliko god hoete, no ko nije
poeo time to je bio divlji?
injenica je da je ta praksa jedna nova filozofska praksa: nova po tome to ona vie nije to
preivanje koje je samo praksa poricanja, u kome filozofija, koja neprestano politiki
intervenie u raspravama u kojima se odluuje stvarna sudbina nauka, izmedju naunog koje
one uspostavljaju i ideolokog koje ga ugroava, i koja neprestano nauno intervenie u
borbama u kojima se odluuje sudbina klasa, izmedju naunog koje ih slui i ideolokog koje
ga ugroava, ipak u filozofskoj teoriji sa estinom porie da intervenie u tim
sukobima; nova po tome to je to praksa koja odbija poricanje i koja, znajui ta ini, dela
primereno onome to ona jeste.
Ako je to tako, onda se moe pretpostaviti da bez sumnje nije sluajno da je taj dogadjaj bez
presedana izazvan Marksovim naunim otkriem, i promiljen od strane jednog politikog
proleterskog vodje. Jer na koncu, ako je radjanje filozofije bilo izazvano prvom naukom u
ljudskoj istoriji, bee to u Grkoj, u jednom klasnom drutvu, a znajui dokle klasna
eksploatacija moe da rairi svoje posledice, neemo moi da se udimo ako te posledice
uzmu oblik, klasian u klasnim drutvima u kojima vladajue klase poriu da su vladajue,
jednog filozofskog poricanja vladanja politike nad filozofijom. Neemo se dakle, zauditi da
jedino nauno saznanje mehanizama klasne dominacije i svih njihovih posledica, saznanje

koje je Marks ostvario a Lenjin primenio, moe da izazove to izuzetno pomeranje u filozofiji
koje uzdrmava fantazme poricanja u kome filozofija sebi samoj pria, da bi ljudi u to
poverovali i da bi joj verovali, kako je ona toboe iznad politike, kao to je i iznad klasa.
Iz toga sledi da samo sa Lenjinom najzad moe da dobije stvarnost i smisao proroka reenica
XI teze o Feuerbachu. Dosad su filozofi samo objanjavali svet: radi se o tome, da ga se
izmeni. Obeava li ta reenica jednu novu filozofiju? Ne mislim da je tako. Filozofija nee
biti ukinuta: filozofija e ostati filozofija. Ali znajui ta je njena praksa, i znajui ta je ona,
ili poinjui da to saznaje, ona time malo po malo moe da bude izmenjena. Mi emo dakle,
manje no ikad rei da je marksizam jedna nova filozofija: filozofija prakse. U srcu
marksistike teorije je jedna nauka: nauka sasvim osobita, ali ipak nauka. Ono novo to
marksizam unosi u filozofiju, to je jedna nova praksa filozofije. Marksizam nije jedna (nova)
filozofija prakse, ve jedna (nova) praksa filozofije.
Ta nova praksa filozofije moe da izmeni filozofiju. I tavie, da u granici svojih
moi pomogne u izmeni sveta. Samo da pomogne, jer nisu teoretiari, naunici ili filozofi,
nisu ak ni ljudi ti koji ine istoriju, ve su to mase, tj. klase zdruene u jednoj te istoj
klasnoj borbi.
Dodatna beleka
Da ne bi bilo nesporazuma o smislu te osude profesora filozofije i filozofije koju oni
nauavaju, treba voditi rauna o datumu teksta i o nekoliko izraza. Lenjin, preuzimajui od
Dietzgena, osudjuje profesore filozofije u njihovoj veini, a ne sve profesore filozofije bez
izuzea. On ak preporuuje izuavanje njihove filozofije, da bi se mogla definisati i slediti
jedna drugaija praksa filozofije. Otud trostruka konstatacija u kojoj, u njenoj osnovi, datum i
okolnosti ne menjaju nita bitno:
1. Profesori filozofije su profesori, tj. intelektualci na slubi u jednom datom kolskom
sistemu, potinjeni tom sistemu, vrei u velikoj veini drutvenu ulogu utuvljivanja
vrednosti vladajue klase. To to moe u kolskim i drugim ustanovama da postoji izvesna
igra koja dozvoljava pojedinim profesorima da svoje nauavanje i svoju refleksiju obrnu
protiv tih etabliranih vrednosti ne menja osnovniefekat uloge profesora filozofije. Profesori
su intelektualci, dakle sitni buruji, potinjeni u svojoj veini ideologiji buroazije i sitne
buroazije.
2. To je ono zbog ega je vladajua filozofija, iji su u velikoj veini, do same svoje
kritike slobode, profesori filozofije predstavnici ili nosioci, potinjena toj vladajuoj
ideologiji, onoj koju je Marks od Nemake ideologije definisao kao ideologiju vladajue
klase. Tom ideologijom dominira idealizam.
3. Ta situacija, kako sitno-buroaskih intelektualaca profesora filozofije, tako i filozofije
koju nauavaju i reprodukuju dajui joj lini peat, ne iskljuuje da izvesni intelektualci mogu
da izbegnu stegama koje vladaju veinom intelektualaca, iako su oni filozofi, da pristanu uz
jednu materijalistiku filozofiju i revolucionarnu teoriju. Komunistiki manifest je ve
podseao na tu mogunost. Lenjin to preuzima i dodaje da je uee tih intelektualaca
neophodno za radniki pokret. Sedmog februara 1908. Lenjin je pisao Gorkom: Opada uloga
intelektualaca u naoj partiji: odasvud javljaju da oni naputaju partiju. Neka ih djavo nosi, tu
nitariju. Partija se oslobadja sitno-buroaskih ostataka. Radnici jo vie uzimaju stvar u ruke.
Pojaava se uloga radnikih aktivista. Sve to je divno. Poto je Gorki, ije je uee Lenjin
traio, protestovao, Lenjin odgovori 13. februara 1908: Mislim da su izvesna pitanja koja vi

pokreete povodom naih razmimoilaenja samo nesporazumi. Jer naravno, ja nisam mislio
da proteram intelektualce, kao to to ine glupi sindikalisti, ili da poriem da su neophodni
radnikom pokretu. O svim tim pitanjima ne moe biti razmimoilaenja izmedju nas. Za
uzvrat, u istom pismu, bilo je itekako razmimoilaenja o filozofiji: to se tie materijalizma
kao pogleda na svet, mislim da se u osnovu ne slaem sa vama...; u to ne sumnjamo, poto se
Gorki zalagao za stvar empiriokriticizma i neokantizma.
Preveo sa francuskog
Mladen Kozomara
(Ideje, god. I/1970, br. 3/4, str. 183-227)
Beleke:
(1) Tekst koji prevodimo pojavio se kao saoptenje pred Francuskim filozofskim drutvom (od 24. 2. 1968), a zatim je 1969. u
izdanju F. Masperoa izaao pod istim naslovom (Lnine et la Philosophie).
(2) Toj listi od tada, na alost, treba dodati ime Jeana Hyppolitea. (Prim. autora)
(3) Citirano po izdanju Kulture od 1948. godine: Materijalizam i empiriokriticizam, strana 357 (Prim. prevodioca)
(4) Vidi Dodatak na kraju teksta. (Prim. autora)
(5) U francuskom strukturalizmu jedan od kljunih pojmova, oznaen terminom (izrazom) coupure pistmologique. Kod nas
se taj termin najee prevodi terminom (izrazom) epistemoloki rez. Medjutim moj prevod je pokuao da izbegne terminrez,
jer mi se ini da on ne sugerie u dovoljnoj meri izvornu konotaciju ovog strukturalistikog (Balarovog) pojma, konotaciju
koju bolje izraavaju termini: obrt, prekid, raskid, prelom. (Prim. prev.)
(6) Lenjinovo delo: Imperijalizam kao najvii stadij kapitalizma (Prim. prev.)
(7) Materijalizam i empiriokriticizam, izdanje Kulture 1948, str. 127.
(8) Ibidem, str. 270.
(9) Materijalizam i empiriokriticizam, izdanje Kulture 1948, str. 147.
(10) Materijalizam i empiriokriticizam, izdanje Kulture 1948, str. 145. (Podvukao Louis Althusser)
(11) Podvukao Louis Althusser
(12) Podvukao Louis Althusser
(13) Materijalizam i empiriokriticizam, izdanje Kulture 1948, str. 135-141.
(14) Ibid.
(15) Nemaka re ije je znaenje: bojno polje, razbojite prim. prev.

Kliknite ovde da se vratite na indeks sa radovima na srpsko-hrvatskom