Janko Ljumovi

Modeli radio-difuzije javnog servisa

Model javne slube najbolje je shvatiti kao nasunu potrebu jednog
otvorenog, trpeljivog i ivog drutva, u kojem se i velike dogme i bijedna
mala pravovjerja svih vrsta dre pod kontrolom, i u kojem, zahvaljujui
postojanju istinskog pluraliteta medija komunikacije razni pojedinci i
grupe mogu otvoreno da izraze svoju solidarnost sa tuim naklonostima i
nenaklonostima, predlozima, ukusima i idelaima, ili pak svoje protivljenje
njima.
John Keane
Centralna ideja javne radiodifuzije je sluenje potrebama i interesima
javnosti. Ta ideja sprovodi se kroz kljune promjene u vlasnitvu,
finansiranju i konceptiranju javnih radiodifuznih organizacija koje treba da
slue interesima javnosti, da rade za javnost i u njeno ime. Rolend Lorimer
masovne medije definie kao drutvene institucije koje funkcioniu unutar
posebnih stega prava i politike, koji upoljavaju karakteristinu meavinu
kvalifikovanog osoblja i koje se dre specifine procedure prikupljanja
informacija radi stvaranja grae za vizuelno, auditivno ili konceptualno
usmerene medije1. Upravo kroz ovu definiciju objanjava se namjera ovog
rada da pozicionira poseban segment savremenih medija u naem drutvu
mediji kao sistem javnog servisa, tj. njihov put do navedenog modela.
Model za takav medij je naravno (rado citirani) BBC. Kraljevski ukaz je
BBC-u dodijelio poseban status: u Velikoj Britaniji takav status uivale su
1

Rolend Lorimer, MASOVNE KOMUNIKACIJE, Clio, Beograd, 1998, str. 63

1

tek malobrojne ustanove, poput univerziteta. Tim ukazom ustanova je

postala nezavisna od bilo koje politike partije na vlasti i dodijeljene su joj
posebne dunosti i uslovi djelovanja. Fred Inglis u svojoj Teoriji medija
istie da je od 1945. godine poloaj BBC-a kao drutvene ustanove bio
jednak kao poloaj crkve ili univerziteta u Oksfordu ili Kembridu, a
zakljuuje da je medij pustio duboko korijenje u ivote obinih ljudi svojom
uvijek umirujuom prisutnou.
Ne postoji jedinstvena definicija koja bi mogla sveobuhvatno da definie
pojmove i termine koji predstavljaju okosnicu ovog rada. Izbor
definicija bazira se na osnovnom pristupu radu koji implicira
formalizam konstitusanja medijskih institucija, u prvom redu institucije
medija kao javnog radiodifuznog servisa ili javne radiodifuzne
organizacije ili medija javnog sektora, ili javnog medija (radija i
televizije). Razliiti nazivi potvruju pravilo da ne samo to nema
jedinstvene definicije, ve postoji mogunost izbora i upotrebe
razliitih termina za karakteristiku medija koji zadovoljava osobinu da
vlasnik i/ili regulator nije i kontrolor tog medija.
Termin javni

radiodifuzni servis i javna radiodifuzna organizacija

uzimamo zbog njegove upotrebe u domaoj praksi, ali i u zakonskoj

regulativi koja predvia transformaciju medija u vremenu koji
oznaavamo tranzicijom.
Navedene termine moemo opisati sa est kljunih karakteristika:

Opta geografska dostupnost - koja je direktna posledica javne prirode

usluga.
Briga za nacionalni identitet i kulturu - koja u mnogim zemljama postoji kao
izriita obaveza, odslikava ulogu ovih radiodifuznih organizacija
(servisa) u izgradnji osjeanja nacionalnog identiteta, pripadanja i
uestvovanja.
Nezavisnost u odnosu na dravu i komercijalne interese - to bi u sluaju
zavisnosti neizbjeno vodilo ka tome da proizvodnju programa i odluke
o programskim emama potine politikim i komercijalnim uslovima
prije nego onim u javnom interesu.
Nepristrasnost programa - radiodifuzne organizacije koje finansira drava
esto su bile optuivane da su glasila vlade, na tetu javnog interesa i prava
graana na irok spektar raznovrsnih informacije.
irina i raznovrsnost programa - javne radiodifuzne organizacije treba da
obezbjede raznovrsnost programa.
Oslanjanje na finansiranju sredstvima dobijenih naplatom od korisnika
-pretplata ima tu prednost u odnosu na budet koji dodjeljuje parlament, to
je stabilnija i manje podlona uplitanju vlade.
U navedenim sloenicama rije javno je od sutinskog znaaja. U dananjoj
upotrebi i u sklopu aktuelnih transformacija radija od dravnog u javni
radio ili preciznije u javni radiodifuzni servis, ta rije oznaava
sutinski karakter medija koji od samog svog poetka predstavlja dobro
za sve, koje je usled razliitih zloupotreba i modela organizacije doao i
do navedenog modela javnog servisa u svijetlu savremenih drutvenih
kretanja.

Javni radio-difuzni servis je i opta drutvena vrednost koja e biti

dobrovoljno plaana, finansirana od strane svih graana oko ega su oni kao
zainteresovane strane postigli konsenzus odnosno dogovor 2.
Javni servis kao tip, model organizovanja radio-difuzne slube generalno je
baziran na tri pretpostavke u kojima se saima prethodna definicija, tj.
karakteristike radio-difuzije javnog servisa:
- nezavisnost,
- kvalitet i programska raznovrsnost i
- opta geografska dostupnost odnosno mogunost ujnosti programa na
itavoj teritoriji drave.
Nezavisnost javnog radio-difuznog servisa kao kategorija ogleda se u
finansijskoj i politikoj nezavisnosti.
Finansijska nezavisnost podrazumijeva da bi institucija koja obavlja funkciju
javnog servisa morala da ima stabilan izvor finansiranja, to se ne
izjednaava

sa

budetskim

nainom

finansiranja.

Najei

model

finasniranja javnog servisa je putem pretplate odnosno takse koju graani

izdvajaju i o emu postoji saglasnost javnosti, odnosno svih korisnika
njegovih usluga. Ovakav model finansiranja karakteristian je za BBC kao
sistem koji je dugi niz godina uzor kada je rij o fenomenu javnog servisa i
obavljanja javne radio-difuzne slube. Meutim iskustva nekih drugih
2

Mirjana Nikoli, Javni radio-difuzni servis u Srbiji transformacije u tranziciji,

Zbornik FDU 6/7, Institut za pozorite, film, radio i televiziju, Beograd, 2003.

zemalja kada je rij o finansiranju javnog servisa pokazuju neke druge

varijante u kojima se sredstva primarno obezbjeuju od takse odnosno
pretplate, ali se kao izvori prihoda pojavljuju i komercijalni izvori.
Zahvaljujui definisanim nainima finansiranja, institucije koje su nosioci
javnog servisa, trebalo bi da funkcioniu dezideologiozovano, nezavisno od
drave, administracije i organa vlasti, ime se postie drugi aspekt
nezavisnosti vezan za politike faktore.
Politika nezavisnost institucija javnog radio-difuznog servisa je u tijesnoj
vezi sa nainima njihovog institucionalnog organizovanja koje je zasnovano
na postojanju nezavisnih regulatornih tijla, najee specijalizovanih savjeta,
kao nadstranakih i nadvladinih tijela koja reguliu sva pitanja radio-difuzne
djelatnosti.
Kvalitet i programska raznovrsnost podrazumijevaju da sadraji koje
proizvode one radio-difuzne organizacije koje su prepoznate kao nosioci
javnog servisa imaju zadatak da u visokom stepenu zadovolje najrazliitije
potrebe heterogenog auditorijuma. Pojanjenje ove odrednice javnog servisa
ulazi u probleme sadraja jednog programa i zato bi najoptije i
najprihvatljivije bilo rei da je rije o programu kroz koji se afirmiu
nacionalne vrijednosti, nacionalna kultura i identitet, u kome se nepristrasno
i u duhu tolerancije govori o temama u dijapazonu od politke i ekonomije do
porodice i sporta. Osim u temama, raznovrsnost programa javnog servisa se
ogleda i u pogledu anrova i programskih funkcija, a sve sa tendencijom da
se ouva koherentnost i komplemenatarnost programske sheme. Iako
izdvojena kao samostalna, ova odrednica javnog radio-difuznog servisa je u
najneposrednijoj vezi sa finansijskom nezavisnou i stabilnou izvora
prihoda. injenicom da su institucije ovog modela osloboene oslonca na
budet, a time i finansijske participacije drave, stvaraju se uslovi da se o
5

brojnim bitnim pitanjima za jednu zemlju razgovara kritiki, otvoreno i

nepristrasno.
Konano trea bitna osobenost institucija koje obavljaju javni radio-difuzni
servis je opta geografska dostupnost odnosno mogunost ujnosti (i
gledanosti) programa na teritoriji itave drave pa ak i neto preko njenih
granica. Ova osobenost institucija javnog servisa ne iskljuuje mogunost da
na teritoriji iste drave postoje i komercijalni radio-difuzni sistemi (radio i
TV stanica) koji svojim programom ostvaruju nacionalnu pokrivenost ime
stiu mogunost da prihode od marketinga prikupljaju sa cjelokupne
teritorije te zemlje.
Meunarodni ugovori i pozicija radio-difuzuje javnog servisa
Model radio-difuzije javnog servisa je tipaan model evropske prakse
medija. Shodno tome institucije poput Evropske unije i Savjeta Evrope i
odgovarajui organi (npr. Evropska radio-difuzna unija) nosioci su razliitih
vrsta ugovora, konvencija i deklaracija koji/e reafirmiu principe javnog
servisa.
Na etvrtoj evropskoj ministarskoj konferenciji o politici u oblasti masovnih
medija (Prag, decembar 1994.) zemlje uesnice su se sloile da programi
javnih servisa moraju predstavljati referentnu taku za itavu javnost i faktor
drutvene kohezije i integracije svih pojedinaca, grupa i zajednica i
obezbjediti forum za javnu diskusiju na kojoj se moe izraziti irok spektar
pogleda i miljenja; da oni treba da proizvode pluralistike, inovativne i
raznovrsne programe visokih etikih standarda i kvaliteta i ne smiju da

podrede traganje za kvalitetom zakonima trita. Zemlje uesnice su

preuzele na sebe zadatak da odravaju i kada je to potrebno ustaanove
odgovarajue i sigurne okvire finansiranja koje javnim servisima garantuju
neophodna sredstva za ostvarivanje njihove misije. Na pomenutoj
konferenciji usvojena je Deklaracija o medijskoj politici.
Savjet Evrope je izdao veliki broj smjernica i preporuka koje se bave
razliitim aspektima javnog servisa, od problema njegovog ouvanja, zatim
razvoja u zemljama tranzicije, do recimo pitanja novih tehnologija i
digitalizacije medija.
Preporuka br. R (96) 10 Komiteta ministara dravama lanicama o
garantovanju nezaisnosti javnog servisa radio-difuzije iz 1996. godine,
potvrujui izuzetnu ulogu radio-difuzije javnog servisa kao kljunog
faktora pluralistikih komunikacija dostupnih svima na nacinalnom i
regionalnom nivou i na osnovu pruanja osnovnih sveobuhvatnih
programskih usluga koje obuhvataju informativni, obrazovni, kulturni i
zabavni program, istie da pravni okvir koji regulie radio-difuzne
organizacije javnog servisa treba jasno da odredi njihovu ureivaaku
nezavisnost i institucionalnu autonomiju, naroito u segmentima kao to su:
- programska ema,
- koncepcija i proizvodnja programa,
- ureivanje i prezentacija vesti i programa o aktuelnim dogaajima,
- organizacija delatnosti servisa,
- izbor, zapoljavanje i rukovoenje osobljem unutar servisa,
- kupovina, iznajmljivanje, prodaja i korienje robe i usluga,
7

- upravljanje finansijskoim sredstivima,

- priprema i izvravanje budeta,
- pregovaranje, priprema i potpisivanje pravnih akata koji se odnose na
poslovanje servisa,
- zastupanje servisa u pravnim postupcima i prema treim licima.3
Osim pomenutih dokumenata, meunarodne organizacije poput organizacija
UNESCO, Evropskog parlamenta i Evropske unije za radio-difuziju (EBU
European Broadcasting Union) u svojim dokumentima definiu javnu radiodifuziju.
Evropska unija za radio-difuziju (EBU) istie da je javna radio-difuzija,
radio difuzija:
- koja se pravi za javnost,
- koju finansira javnost i
- koju kontrolie javnost.
UNESCO je definie na sl. nain:
Javna radio-difuzija se definie kao mjesto susretanja na kojem su graani
dobrodoli i na kojem se oni smatraju jednakima. To je informativnoedukativno sredstvo, dostupno svima i namijenjeno svima, bez obzira na
njihov socijalni ili ekonomski status. Njen zadatak nije ogranien na

Zbornik pravnih instrumenata Saveta Evrope u vezi sa medijima, Serija izdanja Saveta
Evrope o medijima br. 2, Sprint, Beograd, 2002, str. 100
3

informativni i kulturni razvoj javna radio-difuzija mora da se obraa mati,

i da razonodi. Ali, ona pri tome vodi rauna o kvalitetu.

Evropski parlament daje sledeu definiciju:

Radio-difuzija javnog sektora je sredstvo koje doprinosi razvijanju
informisanog graanstva, sredstvo reprezentativnog pluralizma koje razliite
grupe drutva spaja u zajednikoj diskusiji kroz koju se oblikuje javno
mnjenje. Ti servisi:
- nude irok asortiman kvalitetne produkcije u svim anrovima za
cjelokupnu populaciju,
- predstavljaju standarde kvaliteta u popularnim programima koje prati
iroka publika,
- slue manjinskim interesima i obraaju se svim raznovrsnim
slojevima stanovnitva,
- pruaju nepristrasne i u potpunosti nezavisne informacije, i kroz
izvjetaje za iroke mase i kroz detaljne injenine emisije, koje mogu
da pridobiju povjerenje publike i postanu referentni izvor na
informativnom tritu koje se ubrzano iri,
- igraju glavnu ulogu u podsticanju javne debate koja je od vitalnog
znaaja za pravilno funkcionisanje demokratije i predstavlja formu za
debatu za sve grupe i organizacije u drutvu,

- obezbjeuju da opta populacija ima pristup dogaajima od opteg

javnog interesa, ukljuujui sportska zbivanja.
Na osnovu iznijetih dokumenata moe se zakljuiti da meunarodne
institucije istiu posebne zadatke i obaveze radio-difuzije javnog servisa i to
putem ugovora, povelja, sporazuma, dozvola, itd i da se oni sadre u
savremenim zakonima koji reguliu radio-difuziju javnog servisa.
Osim meunarodnih ugovora i meunarodnog konteksta radio-difuzije
globalno i njenog segmenta olienog kroz model/e javnog servisa, vano je
istai da se pravno-normativna regulativa radio-difuzije kroz institucionalne
uslove za organizaciju medija, odnosno, problematiku nadlenosti i
osnivanja, ureuje - kroz osnove pravnog sistema jedne drave. Kako istie
dr Nikola Marii ta pravila se odnose na ukupni sistem informisanja kao
bazne civilizacijske kategorije sa jedne strane i kao sistem veza kao tehnike
komunikacijske osnove sa druge, do pojedinanih zakona, uredbi i
pravilnika koji ureuju radio-difuziju, njene organizacije i utanove, tehnike
uslove za uspostavljanje, razvoj i odravanje sistema predajnika na itavoj
dravnoj teritoriji.4
Institucionalni aspekti i pravno-normativna

regulativa kroz sistem

informisanja bie prezentovana u radu kroz sistem Javnog servisa Radio i

Televizija Crne Gore. Stoga je izostavljen tehniki apsekt koji takoe postoji
kroz meunarodno ureenje odnosa iz koga se dalje razvija nacionalni okvir
sistema veza.

Nikola Marii, PROFILI RADIJA, RTS, Beograd, 1994, str. 14

10

Upravo kroz taj primjer se moe sagledati kontekst i pozicija savremenih

meunarodnih ugovora i pozicije radio-difuzije javnog servisa i njihova
vanost u procesu promovisanja i definisanosti modela javne slube u
medijima.
Ilustrovaemo principe Amsterdamskog ugovora. Rimski ugovor baziran je
na kritikama koje su polazile od toga da javni servisi primaju velike
subvencije i da, kao i u drugim oblastima evropske trine utakmice,
subvencije mogu voditi nelojalnoj konkurenciji.

Amsterdamski ugovor
Amsterdamski ugovor je povelja koja reafirmie zalaganje za principe
javnog servisa. On govori o federalizmu u Evropi i pravu, ali i odgovornosti
svake drave da na vlastiti nain razvije sistem javnog servisa.. Ugovor se
smatra poveljom reafirmacije javnog servisa u Evropi.
Prednacrt Amsterdamskog ugovora, Savjet Evropske unije (Brisel, 1997)
usvojio je pod nazivom Protokol o sistemima javne radio-difuzije u
zemljama lanicama. U njemu se istie:
VISOKE STRANE UGOVORNICE,

11

SMATRAJUI da je sistem javne radio-difuzije u zemljama lanicama

direktno povezan s demokratskim, drutvenim i kulturnim potrebama svakog
drutva i potrebom da se ouva medijski pluralizam,
SLOILE SU SE sa sledeim odredbama koje se tiu tumaenja zakona i
koje su kao aneks pridodate Osnivakom dokumentu Evropske unije,
Odredbe ovog Ugovora nee uticati na nadlenost zemalja lanica da
obezbede sredstva za javni servis kada se takva sredstva daju radio-difuznim
preduzeima radi ispunjavanja delokruga odgovornosti javnog servisa onako
kako to zvanino odobri, definie i organizuje svaka zemlja lanica i ukoliko
takvo finasiranje ne utie na uslove trgovine i konkurenciju u Uniji u meri u
kojoj bi se to kosilo sa zajednikim interesom, vodei istovremeno rauna o
realizaciji delokruga odgovornosti tog javnog servisa.
U tekstu Djelokrug odgovornosti javnog servisa danas i sjutra5 istie se:
Da bi ostvarila svoju ulogu, javna radio-difuzna preduzea moraju
predstavljati udarnu snagu na nacionalnoj audio-vizuelnoj sceni i
zadovoljavati potrebe svih segmenata i drutvenih grupa, iako sa posebnim
naglaskom na kvalitetnim programima koji e biti privlani masovnom
gledalitu.(...) Radio-difuzna preduzea javnog servisa kao neprofitne
organizacije6 po definiciji tee da ispune djelokrug javnih programskih
5

www.ebu.ch/leg_public_service.pdf.

Jedna od definicija, koja se zasniva na konkretnim modelima organizacije radio-difuzije

javnog servisa, definie javni radio-difuzni servis i kao neprofitnu organizaciju. To ini i
Slobodan Divjak koji u tekstu Transformacija Radio Beograda istie:
Centralne radiodifuzne ustanove evropskih zemalja, po pravilu, definiu se kao
neprofitne organizacije (to ne znai da unutar njih ne mogu, pored programa od javnog
interesa, postojati i komercijalni kanali). Neprofitni karakter ovih ustanova proistie iz
njihovog opredeljenja kao javne slube, pri emu ovaj termin ne znai da je u pitanju
dravna sluba ili sluba kojom rukovode funkcioneri: ovde je re o slubi od interesa za
zajednicu kao celinu, o slubi koja je u funkciji javnosti, tj. svih graana. Naime, osnovni
ciljevi ove javne slube (objektivno i nepristrasno informisanje; razvoj kulture kao
javnog dobra) ne bi se mogli ostvarivati ukoliko bi oni bili preputeni iskljuivo trinim
ili parcijalnim politiko-partijskim kriterijumima. (Slobodan Divjak: Ka evropskom
12

sadraja najbolje to mogu uz pomo razliitih izvora finansiranja koji im

stoje na raspolaganju. Bez njih ne bi bilo dobrih, visokokvalitetnih programa
za sve segmente drutva, s obzirom na to da ih trite samo ne moe i nee
proizvesti.
Amsterdamski ugovor mudro postupa kada kae da svaka zemlja lanica
zvanino odobrava, definie i organizuje djelokrug odgovornosti javnog
servisa. Time se priznaje injenica da je javni servis od jedne zemlje lanice
do druge potpuno drugaije organizovan. Protokol ne zahtijeva neki
minimalni standard ili nivo definicije radio-difuzije javnog servisa i ni na
koji nain ne propisuje postojanje jasno definisanih obaveza javnog
servisa. Zemlje lanice su savreno slobodne da iroko definiu djelokrug
odgovornosti radio-difuzije javnog servisa stavljanjem uoptene primjedbe o
kvalitetnim programima za sve slojeve stanovnitva koji e zadovoljavati
demokratske, socijalne i kulturne potrebe drutva. (...) itav niz programskih
sadraja ovih radio-difuznih preduzea ini javnu radio-difuziju, iako cahier
des charges ili sline regulative mogu izriito naglaavati odreene elemente
kao apsolutno obavezne u sklopu cjelokupnog programa odreenog javnog
mnjenja. Sasvim u skladu sa tim, sam Ugovor ne koristi mnoinu
(obaveze) ve jedninu (remit na engleskom, mission na francuskom,
Auftrag na njemakom) kada govori o mandatu javnih radio-difuznih
preduzea.

radiju http://www.nuns.org.yu/srpski/dosije/7/3s.asp
13

Istorijat i oblici modela javnog servisa

Evropa

14

Za razliku od SAD gdje su mediji (radio stanice) od samog poetka

eksploatisale radio-talase za svoje interese i gdje su trini zakoni jedini
vaei, u Evropi se od samog poetka konstituisanja prvih medija
(radio stanica) pristupilo njihovom modelovanju kao javnih emisionih
ustanova to znai da je dugo vremena privatni kapital bio iskljuivan
iz prava vlasnita nad radio-televizijama.
Javni karakter medija u svim zemljama Zapada ima dugu tradiciju. Klasian
primjer

za

to

jeste

ve

pominjani

BBC.

BBC

predstavlja

zapadnoevropski model vlasnitva nad radio-televizijama i ima karkater

javnog monopola. Njegovo organizovanje i finansiranje, jesu pod
kontrolom drave, ali je on prilino nezavistan u pogledu programske
politike. Model prvobitnog BBC-ja usvojile su Francuska, Italija i
skandinavske zemlje, a bio je dominantan uzor i mnogim drugim
dravama zapadne Evrope, ali i drugim zemljama u svijetu.
Finska nacionalna radio-televizija (YLE) prodaje termine jednoj privatnoj
kompaniji. Ova finansira njene programe onim to zaradi prodajui
reklame. U Italiji, nacionalni emisioni monopol Radio televisione
Italiana (RAI), mjeovite deoniarske kompanije, koju kontrolie vlada,
razbijen je bujnim nicanjem lokalnih stanica, koja, budui da ne
emituje iste programe u isto vrijeme, tehniki gledano, i nije mrea. U
Norvekoj, mada nacionalna radio-televizijska kompanija, NRK, ima
zakonski monopol, i mnoge lokalne stanice su dobile dozvolu vlade. U
vedskoj, iako zakonodavac doputa mogunost postojanja vie radiotelevizijskih kompanija, pod okriljem Graanskog zakona, izmeu
dravne radio-televizije i vlade potpisan je formalni sporazum koji ovoj
obezbjeuje monopol.

15

Svi ovi razliiti primjeri potvruju pravilo, da bez obzira na opti i

proklamovani interes javnosti u radu javnih medija, njihova forma
odraava fundamentalne karakteristike drutva, tj. svake pojedinane
drave u kojoj javni medij funkcionie, jer iako su osnovni principi
novinarske i urednike slobode univerzalni, regulacija radiodifuzne
sfere nuno varira od zemlje do zemlje uslijed razliitih kulturnih i
politikih tradicija i same
sluajevima.

istorije radiodifuzije u pojedinanim

Na primjeru prihoda od reklama moe se ilustrovati

razliitost javnih servisa u Evropi. Tako prema propisima EBU-a (The

European Broadcasting Union), javni radio-televizijski servisi trebalo
bi da emituju to je mogue manje komercijalnog programa kako bi se
komercijalnim stanicama obezbijedio sistem finansiranja. Tako je pet
zemalja od ukupno 31 lanice EBU-a (Belgija, Grka, Norveka,
vedska i Velika Britanija) potpuno zabranilo javnim servisima
emitovanje reklama. Dvadeset i dvije zemlje su to dozvolile uz izvjesne
restrikcije, a Njemaka je potpuno zabranila emitovanje reklama
vikendom i praznikom, te poslije osam sati uvee.
Bez obzira na razlike izmeu zemalja Zapadne Evrope u pogledu javnog
radio-difuznog sistema mogu se identifikovati osnovne karakteristike tog
sistema koji se, kako to ini i Denis Mek Kvejl 7, moe posmatrati do 80-tih
godina (perioda promjena) na sledei nain:
- Podreenost radio-difuzije ciljevima informaciono-komunikacionog
sistema tipa javne slube i njena javna odgovornost, naroito u sferi
kulture i informacija. Ta odgovornost se posebno odnosi na zahtjeve i
Denis Mek Kvejl, STARI KONTINENT-NOVI MEDIJI, Nova, Beograd, 1994., str.
163-167
7

16

interese manjinskih grupa, i prilagoen je specifinim nacionalnim

interesima.
- Tipina odlika sistema bio je njihov nacionalni karakter, jer su oni i
konstituisani tako da slue publici i drutvenim institucijama untar
nacionalne teritorije. Kao jedan aspekt takvog karaktera, radio-difuzne
institucije su obino bile monopolistike ili kvazimonopolistike u
pogledu kontrole, esto u rukama jedne komponente javne vlasti.
- Radio-difuzija je bila na razliite naine politizovana, bilo da su je
silili na politiku neutralnost, ili putem izbalansiranog politikog
predstavljanja, ili pak zbog otvorenosti za razliite politike poglede.
- Radio-difuzija je bila u principu nekomercijalizovana. Ponekad, zbog
totalnog odbacivanja svih formi reklamnih prihoda, a skoro svuda u
smislu da joj cilj nije bio primarno komercijalne ili ekonomske, ve
kulturne i politike prirode.- Komercijalni inioci u sistemu bili su
strogo regulisani.
Denis Mek Kvejl zakljuuje da je posljedica poslednje karakteristike bilo
propisivanje duine vremena za rad televizije to je u mnogim zemljama
dovelo do ograniene programske ponude, u poreenju sa standardima
Sjeverne Amerike.
U meuvremenu, Evropa je koraala ka 1992. godini koja je simbolizovala
sve ono to danas Evropa jeste integrisan, socijalno-ekonomski identitet.
Te promjene nuno su se odraavale i na medijski sistem, a karakteriu ih
sljedei elementi:

17

- Gubitak legitimiteta za monopolistika rjeenja na kojima poiva javni

radio-difuzni sistem, to je, zauzvrat, smanjilo spremnost da se dalja RTVekspanzija osloni samo na javne subvencije. U nekim sluajevima, to je
ujedno znailo kraj radio-difuznog monopola na nacionalnom nivou.
- Porast spremnosti da se prihvate trina rjeenja i derugulacija u oblasti
komunikacija.
- Potezi usmjereni ka ujednaavanju propisa za radio-difuziju u okviru EU i
Evrope, praeni sve manjom mogunou da se nacionalno trite zatiti od
prodora stranih medija putem kablovske TV, satelitom i etrom.
Moda bi najoptiji zakljuak mogao glasiti da je usled svih transformacija i
pojedinanih tranzicija u veini zemalja dananje Evrope dravni
monopol u radio difuziji radikalno ogranien i da danas uporedo
postoje javni i privatni mediji.
Kako javne medije obino identifikujemo kao nacionalne, postavlja se
pitanje medija u sklopu integrativnih procesa u okviru Evropske unije i
brisanja nacionalnih granica. Iz tih razloga, 1989. godine vlade 26
evropskih zemalja, meu njima i tadanja Jugoslavija (SFRJ),
promoviu projekat Audiovizuelna Eureka (AVE), kojom se podstie
evropska programska industrija.

18

Politika u oblasti medija i telekomunikacija 8 u dananjoj Evropi na osnovu

dokumenta Evropske komisije Evropa informativno drutvo za sve, plan
akcija, (jun 2000) i dr. postavlja ciljeve koji se ogledaju kroz stvaranje
trita za medije i telekomunikacije irom EU, poveanje konkurentne
sposobnosti EU, podravanje strukturnih promjena i unapreivanje nauke i
obrazovanja.
Promjene koje su se desile u Istonoj Evropi devedesetih godina odrazile su
se na konstitusianje javne radio-difuzije koja je naslijedila dravne
socijalistike medije, dok je proces tranfsformacije na prostorima bive
SFRJ tekao u razliitim pravcima shodno politikim i dravnim promjenama
bivih republika.
British Broadcasting Corporation - BBC
Poetku rada BBC 1922. godine prethodilo je osnivanje Radio udruenja
Velike Britanije (Radio Society of Great Britain). Marconi Company
otpoinje redovno emitovanje programa iz Ritla, London (2LO) i sa
jugoistoka. U meuvremenu, firma Metropoliten Vickers osniva radiostanicu u Manesteru, a Westerb Electric u Birmingemu. Iste godine najvee
britanske radio i elektrine kompanije osnivaju jedinstvenu organizaciju za
emitovanje radio programa, a 15. decembra registrovana je Britanska
Evropa od A do , prirunik za evropske integracije, Fondacija Konrad Adenauer,
Beograd, 2003., str. 229-233
U pomenutom priruniku naglaava se i sljedee, to samo potvruje sloenost medijske
regulative i njen kontekst u kome se oitavaju politiki, tehnoloki i ekonomski inioci:
Delotvornost politike u oblasti medija sporna je u EU. Dodue, ekonomski znaaj audiovizuelne industrije u Uniji je porastao. Kritiari, meutim, primeuju da je grana
produkcije i iznajmljivanja, koju subvencionie Zajednica, i dalje fragmentarna, da je
pogoena nedostatkom kapitala, i da je jedva u stanju da konkurie uvozu iz SAD. ()
Drave lanice stalno osporavaju optu nadlenost EZ u medijskoj politici. Predostrono
je u Protokolu uz Ugovor iz Amsterdama (1999), utvreno da odredbe ne zadiru u
ovlaenja drava lanica da finansiraju javno-pravni radio.
8

19

kompanija za emitovaanje programa (British Broadcasting Company

BBC), koja je dozvolu za rad dobila 18. januara 1923.Ve 1923. godine BBC
je moglo da uje 80 odsto britanskog stanovnitva, a prva zvanina kontrola
emitovanja radio programa u Velikoj Britaniji (Sajksova komisija) 9 odbija
bilo kakav oblik oglaavanja u programima BBC radio-stanica.
Sledee godine BBC izdaje asopis Radio Times da bi odgovarao na
kritiku i komentare slualaca. 1927. godine vlada Velike Britanije otkupljuje
sve privatne akcije British Broadcasting Company i tako kompanija postaje
British Broadcasting Corporation i tim inom osigurava da ona postane
neprofitna organizacija. BBC se 1932. seli u novu zgradu (Broadcasting
House) i opsluuje Britance u zemlji i inostranstvu svojim Programima za
Imperiju (Australija, Kanada, Indija, Afrika). Ona eli svojim sluaocima da
prui spoj zabavnih, informativnih i obrazovnih emisija koji e odgovarati
svim ukusima, ostati nepristrasan i imati kulturno-obrazovni karakter.
Znatan dio programa sluaoci smatraju suvue intelektualnim zahvaljujui
producentima koji potiu iz srednje drutvene klase i sa univerziteta Oksford
i Kembrid. Principi emitovanja programa za javnost utvreni su pod
uticajem lorda Rita.10
Osim pomenute komisije, kasnije je osnivane i Krafordova komisija, za budunost
emitovanja radio programa koja je 1925. sprovela drugu javnu kontrolu emitovanja radio
programa, koja 1926. godine zakljuuje da BBC treba da ostane jedina organizacija koja
emituje radio program.
10
U knjizi Inside the BBC Lenoarda Miall-a istie se da je Rit bio taj koji je
formulisao koncept emitovanja javnog servisa, koji je imao trostruki cilj: da informie,
obrazuje i zabavi. Vijesti BBC- ja su smatrane kredibilnim. U poetku je vlada bila
zabranila da se emisije, ili kako se to tada zvalo, predavanja, bave kontroverznim
temama. Rit se dugo borio za ukidanje ovih restrikcija. Kasnije je bezbjedno kormilario
BBC-jem kroz krize Generalnog trajka i abdikacije. Zduno se zalagao da sprijei bilo
kakvo politiko uplitanje BBC-ja.... Njegov koncept javnog servisa je velikim dijelom
preuziman u drugim zemljama Komonvelta. (L. Miall, INSIDE THE BBC, Weidenfeld
and Nicolson, London, 1994, str. 8)
9

20

Na osnovu iznijetih injenica s poetka rada i uspostavljanja osnovnih

principa rada BBC-ja koji iznose Martin ingler i Sindi Viringa u knjizi
Radio moe se zakljuiti da na osnovu tih elemenata i danas pratimo
razvoj i model radio-difuzije javnog servisa. Pomenuti autori iznose jedan
krucijalno jasan i vaan zakljuak, da se javno emitovanje programa smatra
vie drutvenim nego tehnikim pronalaskom11. Danas je BBC najvea
dravna organizacija elektronskih medija u Ujedinjenom Kraljevstvu. Njena
TV mrea ukljuuje dva nacionalna kanala (BBC1 i BBC2), Meunarodni
servis (World service) i teletekst kanala Sifaks (Ceefax), dok radio mrea
obuhvata

pet

radio

programa

lokalnih

radio

stanica

(BBC1,

BBC2,BBC3,BBC4 i Radio 5 Live), kao i BBC World Service radija.

Principi javnog emitovanja, tj. principi javnog servisa kakav je BBC i za
radio i kasnije za televiziju odredili su razvoj i modele radio-difuzije javnog
servisa u svim njihovim specifinostima, ali sa osnovnim postulatima BBCja.
Kada je rije o prvom mediju javnog servisa, radija BBC i Ritovoj politici, a
kasnije i televizije BBC, koja se nalazi u osam kljunih principa javnog
emitovanja kojih se i danas dre u Velikoj Britaniji 12, jasna je namjera da se
pokae model BBC-ja kao uzor i naela koja su definisala sutinu evropskog
modela javne radio-difuzije. Kljuni principi su:
1. Geografska univerzalnost emitovani programi bi trebalo da budu
dostupni cjelokupnom stanovnitvu.
Martin ingle, Sindi Viringa, RADIO, Clio, Beograd, 2000, str. 47
Dejvid Mek Kvin, TELEVIZIJA, Clio, Beograd, 2000, str. 268.

11

12

21

2. Plaanje koje obuhvata sve osnovno sredstvo javnog emitovanja

programa u zemlji trebalo bi da finansiraju direktno njegovi
korisnici.
3. Konkurencija programa a ne brojki javno emitovanje programa
treba da bude tako postavljeno da podstie konkurenciju u stvaranju
dobrih emisija, a ne konkurenciju u brojkama.
4. Univerzalna privlanost PSB odbacuje tvrdnju da programi treba
da budu privlani samo za masovnu publiku i da budu prilagoeni
samo postojeim prosjenim ukusima. Cilj bi trebalo da bude da
popularne emisije budu dobre, a dobre emisije popularne.
5. Emisije za manjine iako emituje program za cjelokupnu publiku,
PSB posebnu panju poklanja potrebama i interesima manjinskih
grupacija.
6. Nacionalni identitet i zajednitvo jedna od vanih funkcija PSB-a
je i to to je on forum koji za sve graane znai mogunost
izraavanja tema od nacionalnog znaaja i od lokalnog interesa.
Svojom univerzalnom privlanou i geografskim i drutvenim
dometom, javno emitovanje programa moe da doprinese stvaranju
zajednikog osjeanja nacionalnog identiteta.
7. Autonomija emitovanje javnih programa trebalo bi da bude
nezavisno od svih privilegija, a naroito od uticaja vlade koja je na
vlasti. PSB ne bi trebalo da bude u slubi ni vlada ni oglaivaa.
Institucionalna struktura u Velikoj Britaniji i, naroito, osnivanje
korporacije BBC kao javne korporacije na osnovu kraljevske
povelje trebalo je da bude kako simbolina tako i praktina sredstva
za obezbjeivanje nezavisnosti javnih programa.

22

8. Sloboda ureivanja programa uputstva za javno emitovanje

programa trebalo bi da budu takva da oslobaaju, a ne da
ograniavaju stvaraoce programa. Pored ouvanja nezavisnosti
javnih programa od privilegija, sistem javnih slubi trebalo bi da
stvara okolnosti u kojima e oni koji javno emituju programe
osjeati slobodu da eksperimentiu. Cilj je da se u redakcije javnih
programa privuku oni ljudi koje iskreno interesuju umjetnike i
stvaralake mogunosti ovog medija.

23

SAD
Medijsku politiku i osobenost medijskog sistema u SAD najbolje ilustruju
rijei medijskog magnata Merdoka i teza po kojoj svako ko, u okviru
zakona date zemlje, prua slubu koju javnost eli, po cijeni koju moe
sebi priutiti, prua javnu slubu. Zakljuak koji slijedi jeste da SAD
imaju trini model/e medijskog sistema, ali i sistem (koji se ne moe
mjeriti sa komericjalnim) nekomercijalne radiodifuzije koji kombinuje
obrazovni radio i televiziju, koji datiraju iz pedesetih godina XX vijeka,
sa Javnom radiodifuznom slubom (PBS, Public Broadcasting Service),
utemeljenom Zakonom o javnoj radiodifuziji iz 1967. godine. Za
razliku od evropskog modela javne radiodifuzije, amerikom sistemu je
od samog poetka bila uskraena adekvatna finansijska potpora, a sam
model javne slube, kako to navodi Don Kin13, pati od permanentne
krize identiteta.
Dudit Lihtenberg u svojoj studiji Democracy and Mass Media bavi se
upravo navedenim aspektom funkcionisanja javnog servisa na primjeru
radija, ali istie slinost modela koji se naslanja kao takav na evropski
model. Ono to u sad opisati jeste javni radio, koji se trenutno u ovoj
zemlji suoava sa ozbiljnom finansijskom krizom. To me dovodi do eme
subvencija. Zato ne bi koncept javnog trusta bio eliminisan (kao to je
obnova i doktrina fer tretmana) i umjesto toga postaviti skroman plan
donacija recimo 1 posto od godinjeg javnog prihoda koji bi ugovorom bio
fiksiran na period od 35 godina? Emiter je dobrovoljno postao javni trust i
sad se oslobaa te odgovornosti. Ali onda se postavlja pitanje zato je emiter
13

Don Kin, MEDIJI I DEMOKRATIJA, Filip Vinjic, Beograd, 1995, str. 95

24

na toj frekvenciji, zajedno sa drugima koje su pridruene vladi? Zato se ne

pravi selekcija putem aukcije ili nadmetanja? Jasno, ovo bi djelovalo
remetilaki po sistem koji je davno uspostavljen, ali nije previe remetilaki
zahtijevati razumno skromne donacije za privilegiju sjee obima koju daje
i titi vlada.
Dobijeni novac iao bi u centralni trezor i mogao bi ga povremeno koristiti
Kongres za direktnije i efektnije postizanje ciljeva koji se ne nalaze na
tritu kao to su obrazovni, kulturni, dramski, manjinski programi i
potpunije informisanje. Ovo bi se moglo obavljati kroz Korporaciju javnog
emitovanja za javni radio ili kroz finansiranje vlasnitva manjina, a bilo bi
periodino evaluisano14.
Od osnivanja nacionalnih odailjaa u SAD, njihovi vlasnici su sprijeili
dravnu kontrolu u politikom ambijentu koji se opirao takvom obliku
kontrole i ustrojstva. Izvor sredstava za proizvodnju programa obezbjeivala
je reklamna industrija i industrija elektronske opreme. Federalna komisija za
komunikacije uspostavila je 1937. godine slubeno trino nadmetanje i
borila se na otvoren nain kako bi se potovala pravila nepristranosti.
Fred Ingis u svojoj Teoriji medija citira Rejmonda Vilijamsa: Odailjanje
javnih slubi u SAD-u, tvrdi Williams, tek je siroti roak komercijalnih
odailjakih mrea 15.

Judith Lichtenberg, DEMOCRACY AND THE MASS MEDIAA, Cambridge

University Press, 1991, str. 308
15
Fred Inglis, TEORIJA MEDIJA, AGM, Barbat, Zaagreb, 1997., str. 123.
14

25

26