58.

Napadi na raunarske mree

Ugroavanje podataka moe biti viestruko i to je prislukivanje, analiza, menjanje ili
zadravanje informacija, lano predstavljanje. Sve napade, u zavisnosti od uticaja napadaa,
delimo na:
1.Pasivne-svi oblici prislukivanja i nadgledanja toka informacija bez izmena u toku.
Napada moe doi do informacija koje se razmenjuju mreom. Za odbranu od ovih napada
primenjuje se ifrovanje informacionog toka.
2.Aktivne-dolazi do promene sadraja informacija ili njihovog toka pa su opasniji od
pasivnih. Napada mora biti prikljuen na mreu da bi izvrio napad. U ove napade spadaju:
modifikacija mrenih paketa, fabrikacija neautorizovanih mrenih paketa i prekid infor.toka.
(slika 6.1.)

59. Sigurnosni servisi

1.autentifikacija- dokazuje se identitet korisnika i sistema koji alje poruku. Treba da sprei
lano predstavljanje i neautorizovanu fabrikaciju. Realizuje se pomou ifrovanja, digitalnih
potpisa, vremenskih peata.
2.tajnost podataka-zatita podataka od presretanja. Realizuje se fizikom zatitom
komunikacionog medija.
3.neporicanje poruka-da bi se spreilo da primalac izmeni poruku a zatim tvrdi da ju je
takvu primio. Realizuje se pomou digitalnog potpisa.
4.integritet podataka-obezbedjuje integritet i tanost poruke.
5.kontrola pristupa-regulie odnos izmeu korisnika i resursa mree. Najbolje je spreiti
svaki pristup mrei ali je mogue vriti i filtraciju mrene komunikacije i tako omoguiti
restriktivan pristup ili zabranu nekim komunik.servisima.
6.raspoloivost resursa- servisi koji odravaju funkcionalnost mree u sluaju otkazivanja
opreme ili napada na mreu.

60. Kriptoloka zatita u mreama

Najvanije je ifrovanje mrene komunikacije. Kriptoloka zatita podataka se moe
implementirati na dva naina:
1.ifrovanjem sa kraja na kraj( end to end encryption)- poruka se ifruje pri slanju a
deifruje pri prijemu; tokom putovanja kroz mrezu ostaje ifrovana, od poetka do kraja.
2.ifrovanjem po vezi( link encryption)- poruka se ifruje pri slanju ali se deifruje i ponovo
ifruje pri svakom prolasku kroz komunikacione vorove; u njima je poruka u neifrovanom
stanju to je potencijalna opasnost.
Prednosti prvog: fleksibilnost, jednostavna distribucija kljueva za ifrovanje, poruka se titi
od poetka do kraja.
Nedostatak: neki delovi poruke(adrese raunara na izvoru i odreditu) moraju da budu u
deifr.stanju u toku komunikacije.
Prednosti drugog: lako korienje, ifruje se itava poruka.
Nedostatak: komplikovana je distribucija kljueva za ifrovanje.

61. Sistemi za ifrovanje

Simetrini ifarski sistemi( klasini if.sistemi).Klju za ifrovanje je identian kljuu za
deifrovanje. Mogu da obezbede dobru zatitu komun.kanala ako se tajni klju transportuje
sigurnim kanalima i ostane nepoznat napadaima. Najvei problem je obezbeenje tih kanala.

DES(Federal Data Encryption Standard)- poznat ali iako ga je Ameriki nac.biro za standarde
preporuio, vlada SAD ga nije koristila za zatitu podataka zbog male duine kljua od 56
bita.
IDEA(International Data Encryption Algorithm)-u novije vreme, objavljen 1990.god, koristi
klju od 128 bita, za sada dosta otporan.
Asimetrini ifarski sistemi( sistemi javnih kljueva).Klju za ifrovanje razlikuje se od
kljua za deifrovanje. Postoje dva kljua, jedan za ifrovanje a drugi za deifr. Oni nisu isti
ali su povezani odreenim transformacijama. Jedan se oznaava kao javni i moe se slobodno
distribuirati, dok je drugi tajni i mora biti dostupan samo njegovom vlasniku. Najpoznatiji
asimetrini algoritam je RSA(Rivest-Shamir-Adleman). On je implementiran u program za
ifrovanje PGP(Pretty Good Privacy) koji se najee koristi za zatitu elektronske pote(email).
64. Digitalni potpis
On odgovara fizikom potpisu pisanog dokumenta i koristi se da bi se garantovao identitet
kreatora poruke. Mora biti razliit pri svakom procesu potpisivanja. Generiu se uz pomo
hash funkcija i pomou RSA. Kriptoloka hash funkcija od poruke proizvoljne duine
stvara zapis fiksne duine(512 bita) koji odslikava sadraj poruke tako da promena sadraja
utie na promenu potpisa.

65. Klasifikacija informacionih sistema

Prema stepenu automatizacije:
1.neautomatizovani inf.sistemi
2.upravljaki inf.sistemi
3.sistemi za podrku odluivanju
4.ekspertni sistemi
5.hibridni sistemi
6.skladite podataka
7.vetaka inteligencija
Prema vrsti obrade moe se govoriti o paketnoj, seriskoj i sluajnoj obradi, o interaktivnom
radu, radu u realnom vremenu i sl.
Prema vrsti pruenih usluga:
1.sistemi za kompjuterske usluge opte namene
2.sistemi za uvanje i pretraivanje podataka
3.sistemi za komutaciju podataka
4.sistemi za upravljanje fizikim procesima
5.sistemi za kontrolu i upozorenja
6.sistemi za obradu transakcija

Neautomatizovani informacioni sistemi

Kod ovih sistema se primenjuje runa ili mehanografska obrada podataka. Pored kalkulatora
koriste se mehanogr.sredstva za obavljanje spec.poslova kao to su: knjienje, fakturisanje,
izdavanje naloga.
Nosioci podataka su dokumenti. Na njima su podaci upisani tako da se mogu uvati i
prenositi. Informaciona baza je skladite dokumenata koji se u njoj uvaju. Infor.baza moe
posluiti pri donoenju operativnih odluka.
Obrada nije jedinstvena i ne obavlja se uvek na isti nain, podaci nisu formatizovani a zadaci

koji se reavaju nisu uvek do kraja definisani.

Znaajni su i usmeni informacioni tokovi koji su promenljivi. Dakle, informacije se mogu
razmenjivati formalno( pomou izvetaja) i neformalno( usmeno).
Za neautomatizovanu obradu je karakteristino da:
-pravila za obradu podataka nisu strogo definisana
-je obrada spora to dovodi do kanjenja informacija
-su mogue greke zbog nepostojanja strogih uputstava, pogreno prispelih podataka,
pogreno upisanih rezultata ili pogrenog raunanja.

Upravljaki informacioni sistemi

Podravaju donoenje rutinskih odluka uglavnom na nivou operativnog upravljanja.
Pomau rukovodiocima i menaderima da donose bolje odluke pri reavanju raznih problema,
posebno kada su poznate injenice od kojih odluke najvie zavise i koje utiu na to da li e se
doneti dobra ili loa odluka.
Osnovni zadatak ovih sistema je da daju izvetaje sa kvalitetnim i blagovremenim
informacijama za donoenje odluka. Pomau pri reavanju strukturiranih problema
odluivanja( to su problemi za koje se moe unapred utvrditi konano reenje, podaci potrebni
da se ono dobije i algoritam njegovog reavanja).

Sistemi za podrku odluivanju(Decision Support Systems-DSS)

Podravaju donoenje sloenih i tekih odluka. Kao to im ime kae, ovi sistemi imaju
zadatak da pruaju pomo pri donoenju odluka ali sa naglaskom na reavanju
nestrukturiranih ili slabo strukturiranih problema.
Oni pruaju pomo pri donoenju odluka na svim nivoima odluivanja ali su posebno znaajni
za vie nivoe. Pored toga, olakavaju sintezu informacija iz pojedinih podsistema za strateko
odluivanje i doprinose automatizaciji planiranja i predvidjanja.
Komponente DSS-a, koji su postojali do 90-tih, su: baza podataka, baza modela, generator
DSS-a i korisnik. Danas su osavremenjeni i imaju sloeniju strukturu.
Komponente DSS-a su:
-podsistem za upravljanje podacima
-podsistem za upravljanje modelima
-podsistem za upravljanje znanjima
-podsistem-korisniki interfejs
-korisnik
Prednosti: poveava uroene sposobnosti rukovoenja donosioca odluka, reava probleme
koji bi don. odluka oduzeli mnogo vremena ili koje ne bi ni pokuavao da rei, i kada ne moe
da rei problem, moe da stimulie don. odluka da dublje razmisli o problemu, moe da
obezbedi dokaze o opravdanosti donete odluke itd.
Ogranienja: neke ljudske vetine i talenti se ne mogu ugraditi u DSS, sistem je ogranien na
znanje koje poseduje, mogunosti DSS-a su ograniene mogunostima kompjutera, jezik
kojim korisnici treba da saopte svoje zahteve smanjuje broj korisnika itd.
Princip rada i karakteristike implementacije DSS-a
Proces zapoinje korisnikovom dilemom. Korisnik zatim definie problem pri emu mu DSS
pomae kroz snimanje, praenje i prikupljanje podataka iz spolj.i unutr.izvora. Na osnovu
toga se dobija predstava o nastanku i karakteru problema. Nakon formulisanja problema, DSS
vri obradu podataka. Po zavretku obrade problema DSS nudi korisniku niz alternativa a

korisnik bira najpovoljniju. Kao rezultat opisanog procesa sledi informacija za buduu
upotrebu, tj.odluka o pravcu akcije.
Veoma vaan faktor za uspean rad sistema je njegova korektna implementacija. Kljuni
faktori uspeha implementacije su: puna panja menadmenta, podrka top menadmenta,
razumevanje potreba korisnika, paljivo planiranje i testiranje i stabilni zahtevi korisnika.

Ekspertni sistemi(Expert Systems-ES)

Olakavaju rad na onim mestima odluivanja gde se donose sloene i znaajne odluke, tj.gde
se ne sme doneti pogrena odluka zbog nemogunosti da se saniraju posledice.
ES je raunarski program koji deluje kao ljudski ekspert u dobro definisanom specifinom
zadatku, na bazi znanja
80-tih godina ekspertni sistemi su doiveli iroku upotrebu na komercijalnom tritu.
Osnovna podela ES:
-ES koji analiziraju neki problem i
-ES koji vre sintezu u procesu reavanja problema
Polazei od vrste informacija koje pruaju imamo:
1.samostalne- u stanju su da samostalno donesu odluku i isplaniraju budue pravce akcije
2.konsultantske- pruaju konsultantske usluge; pomau korisniku, daju miljenje kao to bi
ekspert dao. Koriste ih i eksperti kada im je potrebno dodatno miljenje za reavanje sloenih
problema( kao da postoji tim eksperata).
3.savetnike- koriste ih eksperti ali i drugi korisnici kojima je potreban savet.
4.sistemi ta bi bilo ako...- koriste se kada treba predvideti efekte primene alternativnih
akcija.
Goodwin i Wright smatraju da postoje dva tipa ovih sistema:
-Prvi-javljaju se kod sloenih istraivakih projekata ili potencijalno nereivih problema gde
je potreban nov nain prezentovanja znanja.
-Drugi-izgradili ih konsultanti pomou koljki(shell) ekspertnih sistema. Ove koljke sadre
sve komponente kao i posebno razvijeni ES osim to im je baza znanja prazna.
Korisnik sam popunjava bazu znanja unosei pravila koja se odnose na probleme koje njegov
ES treba da rei.
Primena ES je viestruka. Zadaci koje uspeno reavaju su:
-Evidentiranje i interpretacija podataka kojim se opisuju razliita stanja sistema
-Dijagnostika i servisiranje
-Planiranje, predvianje i prognoziranje(posledica odluka i sl.)
-Dizajn(razvoj konfiguracije objekata)
-Merenje(interpretacija rezultata merenja)
-Otkrivanje kvarova u tehnikim sistemima
-Analiza i konsultacije(u oblasti osiguranja, kredituranja, finansiranja, marketinga...)
-Kontrola
Proces funkcionisanja ES moe se ralaniti na pet komponenata:
1.akvizicija(sticanje) znanja-sistem mora primiti ispravne, adekvatne i raznovrsne
informacije jer od akvizicije zavisi memorisanje znanja i kvalitet rada sistema.
2.reprezentacija(memorisanje) znanja-dugotrajan proces memorisanja programskih modula
koji su sastavljeni od pravila i naina za reavanje problema.
3.obrada znanja(reavanje problema)-izvravanje programa radi dobijanja reenja.
4.komponente za objanjenje-omoguavaju pregled pravila za reavanje problema i pruaju
razumevanje zakljuka koji je dao ES. Korisnik vidi koje su bile polazne osnove ES za
donoenje date odluke. Ako se neki podatak pokae kao netaan, proces zakljuivanja ES se

moze ponoviti.
5.interfejs(jedinica za dijalog)-omoguuje komunikaciju korisnika sa ES-om.

Hibridni sistemi (Hibrid Systems-HS)

Ovi sistemi nastaju integracijom dva ili vie kompjuterskih informacionih sistema.
Postoji vie klasa HS ali osnovna je integracija sistema za podrku odluivanju i ES.
Prema Stoiljkoviu i Milosavljeviu mogue su sledee varijante hibridnih ekspertnih
sistema:
1.Kompletno prekopljeni-sistem ima dualnu prirodu; zasnovan je i na znanju i na neuronskoj
mrei. Pomou ureaja za konverziju sistem moe da se prikae ili kao ES ili kao neuronska
mrea.
2.Parcijalno preklopljeni-sistem poseduje osobine i ES i neuronske mree ali ova dva
sistema komuniciraju preko kompjuterske memorije.
3.Paralelni-ES i neuronska mrea rade zajedno, paralelno i komuniciraju preko ulaznih i
izlaznih ureaja.
4.Sekvencijalni-gde je izlaz iz jednog od komponentnih sistema.
5.Povezani ili ugraeni-ES je ugraen u neuronsku mreu ili ona u ES(tzv. gost i domain).
Najkompleksniji oblik integracije je tzv.globalna integracija. Ona ukljuuje nekoliko
tehnologija za podrku menadmentu i nekoliko kompjuterskih informacionih sistema ili se
ak povezuje sa sistemima iz druge organizacije.

Vetaka inteligencija
Meyer kae da je VI rezultat vaeih znanja koja potiu iz razliitih naunih oblasti i koja su
transformisana u oblik koji omoguava reavanje problema. Transformacija se vri pomou
razliitih tehnologija VI.
Mnogi autori smatraju da ne postoji jasna definicija VI. Ona je razliita u odnosu na druge
kompjuterske nauke i ne moe se definisati kao jasan skup tehnologija. Pitanje je kada i kako
da koristimo tehnike VI u reavanju problema.
Prema Meyeru delovi vetake inteligencije su:
1.Uenje-glavna sposobnost intel.sistema. To je upravljanje faktorima koji utiu na reavanje
postavljenog problema.
2.Modeliranje simbolima-VI omoguava reavanje problema koji ne mogu da se ree na
klasian nain, primenom klasine metodologije. U VI se koriste simboli, umesto algoritama,
pomou kojih se predstavljaju realni predmeti, njihove karakteristike i relacije koje postoje.
3.Heuristika-VI koristi pravila heuristike koja olakavaju pretraivanje i pronalaenje reenja.
4.Reavanje problema-ovaj pojam oznaava razumevanje dogaaja i transformaciju znanja u
odgovarajue akcije.
5.Integracija-VI treba da omogui realnu informacionu integraciju: raspoloivost informacija i
znanja unutar poslovnog sistema.
6.Tehnike i jezici vetake inteligencije-tehnike VI su: tehnologija kolske table,
klijent/server, kreativno razmiljanje, inteligentna sredstva, robotika, modeliranje i simulacija
itd. Jezici koji se koriste za programiranje su npr.LISP, PROLOG, C++, LOGO.
7.Budui razvoj-VI omoguava razvoj u smislu: modelovanja sloenih fizikih sistema,
korienja raznovrsnih znanja, vremenskog rasuivanja, integracije razliitih teorija
upravljanja.

Informacioni tokovi
U infor.tokove ubrajamo prikupljanje, prenos i dostavljanje podataka. Ovi tokovi se
odvijaju putem odgovarajueg komunikacionog sistema. Oni treba da budu organizovani tako
da svim subjektima odluivanja omogue pravovremeni pristup informacijama. Pri analizi i
projektovanju inf.tokova za razne nivoe upravljanja i odluivanja treba imati u vidu razliite
vrste informacija koje se odnose na date nivoe. U tom smislu se uoava trojna korelaciona
povezanost: odluivanje-karakter informacija-usmerenost informacija.
Informacioni zahtevi subjekata mogu biti predstavljeni inf.tokovima, kojima se:
-kontinuirano obezbeuju informacije subjektima i koji se odnose na zahteve vezane za
praenje aktivnosti subjekata i poslovnog sistema.
-nekom subjektu periodino obezbeuju potrebne informacije i kojima se zadovoljavaju
zahtevi iz oblasti planiranja, komunikacije itd.
Sa stanovita povezanosti podsistema odluivanja postoje inf.tokovi:
-izmeu svih identifikovanih podsistema odluivanja
-izmeu subjekata pripreme i subjekata odluivanja u okviru inf.podsistema
Sa stanovita izvora i tehnika obrade informacija, postoje inf.tokovi:
-prema okruenju poslovnog sistema-kojima se vri meusobna razmena relevantnih
informacija
-unutar pos.sistema-koji karakterie klasian nain i tehnologija obrade
-unutar pos.sistema-koji karakterie primena raunara za informisanje i povezivanje korisnika
sa izvorima informacija.

Informacioni procesi
U informacione procese ubrajamo evidentiranje, obradu i memorisanje podataka.
Mogu se organizovati na razliite naine. Uglavnom postoje dva oblika organizacije:
1.centralizovana obrada-sve informacije se obrauju na jednom mestu
2.distribuirana obrada-informacije se obrauju na vie mesta

Distribuirani sistemi
Ovi sistemi podravaju model distribuirane obrade podataka i danas su najrasprostranjeniji.
Na njihovu rasprostranjenost utie fizika dislociranost korisnika koji raspolau raunarima
skromnih performansi i razvoj novih tehnologija koje podravaju distribuiranu obradu
podataka.

Klijent-Server sistemi
Klijent-Server model obrade podataka je rezultat nastojanja da se to bolje iskoriste
personalni raunari kroz njihovu integraciju u jedinstven sistem za obradu podataka.
Ovaj model je model distribuirane obrade podataka, gde se funkcije jednog korisnikog
programa raspodeljuju na najmanje dva procesa koji meusobno komuniciraju. Ta dva
procesa su: klijentski i serverski. Klijentski proces alje poruku serverskom procesu, trai
odreenu uslugu, a serverski proces izvrava traeni zadatak i alje poruku klijentskom
procesu o rezultatu izvrenog zadatka.
Oba procesa se mogu izvravati na jednom raunaru ali je bolje da se distribuiraju na veliki
broj, fiziki dislociranih raunara. Raunar koji vri klij.proces-klijent, a onaj koji vri
serverski-server.
Za primenu ovog sistema potrebna su najmanje dva raunara, povezana komun.mreom, sa

instaliranim mrenim OS i uspostavljenom komunikacijom.

Elementi K-S sistema su:
-jedan ili vie klijenata
-jedan ili vie servera
-klijentski procesi
-serverski procesi
-komunikacioni hardver i softver
Postoje razliite vrste ovog sistema. Najjednostavniji sistem ine jedan klijent i jedan server.
Ako se raspodela zadataka obavlja na dva nivoa, re je o dvoslojnoj arhitekturi, pa nezavisno
od broja klijenata i servera postoje dva sloja: sloj baze podataka i klijentski (korisniki) sloj.
U ovom sluaju baza podataka je nezavisna od aplikacija. Jedini mehanizam potreban za
komunikaciju aplikacije sa bazom je SQL upit. Ima i nekih nedostataka. Softver koji je
razvijen u ovakvoj arhitekturi je nedovoljno modularan i teko prenosiv. Ovi sistemi, sa
dvosl.arhitekturom ne podravaju najbolje veliki broj korisnika, veliki obim transakcija itd.
Ti nedostaci su prouzrokovali razvoj troslojnog modela. Sutinu predstavlja srednji sloj koji
se naziva i: aplikacioni server, transakcioni server, server poslovnih pravila.
Osnovni elementi troslojnog modela su:
-server baze podataka ( zaduen za upravljanje obradom podataka)
-aplikacioni server (zaduen za podrku logike prezentacije)
-aplikacioni klijent (zaduen za podrku upravljanja prezentacijom)
Znai, sistem za upravljanje bazama podataka treba da se nalazi na serveru baze podataka,
instalirane aplikacije inf.sistema treba da se nalaze na aplikacionom serveru a program za
upravljanje korisnikim interfejsom aplikacije treba da bude instaliran na aplikacionom
klijentu.

Osnovni ciljevi upotrebe Klijent-Server sistema

Pri upotrebi ovog sistema treba postii:
1.hardversku nezavisnost- postignuta kada klijentski, serverski i procesi komunikacionog
meusloja uspeno funkcioniu na razliitim hardverskim platformama tj.kada promene u
hardverskoj konfiguraciji ne utiu na rad ovog sistema.
2.softversku nezavisnost- postignuta kada klijentski, serverski i procesi komunikacionog
meusloja mogu funkcionisati na razliitim operativnim sistemima.
3.otvoren pristup servisima- kada klijentski proces ima mogunost da, bez ogranienja,
koristi usluge svih serverskih procesa u mrei, nezavisno od udaljenosti klijenta i servera.
4.funkcionalnu distibutivnost- postignuta kada klijentski, serverski i procesi meusloja
predstavljaju nezavisne inioce u obradi podataka i imaju precizno definisane zadatke i
granice. Delovi softvera treba da budu zamenljivi a da to ne utie na rad ostalih komponenti
softvera.
5.standardizaciju- cilj je da se obezbedi to vea hardverska i softverska nezavisnost i
nezavisnost korisnikog programa od podataka.

Baze podataka i K-S model obrade podataka

Ovaj model obrade podataka podrava rastereenje servera baze podataka tako to klijenti
preuzimaju izvravanje delova aplikacija.
Centralizovano je uvanje i manipulacija podacima na serverima, mogua je jednostavnija
standardizacija i efikasnija zatita od neovlaenog pristupa.
Pravilan raspored zadataka u vieslojnom klijent-server modelu treba da smanji saobraaj
kroz komunikacionu mreu.

Kada je u pitanju upravljanje hardversko-softverskom konfiguracijom sistema, problem je to

moe doi do poveanja trokova celog sistema jer izmena aplikativnih programa na
klijentskoj strani moe poveati hardverske zahteve. Zakljuak je da primena vieslojnog
klijent-server modela obrade podataka poboljava kvalitet informacionog sistema, utie na
smanjenje trokova njegove eksploatacije i odravanja.

Razvoj informacionih sistema

U razvoju inf.sistema,posebno je vaan razvoj softvera. Neki autori smatraju da je prisutna
softverska kriza jer rast informacionih potreba i razvoj informacionih tehnologija ne prati
adekvatan razvoj programskih proizvoda. Razvoj programskih proizvoda se zove softversko
inenjerstvo.
Kada je u pitanju razvoj inf.sistema, problem je savladavanje njihove sloenosti a ona se
moe savladati primenom dva pristupa:
1.dekompozicija sloenog sistema na manje delove- u tu svrhu koristi se strukturirani
pristup i objektno-orijentisani pristup. Prvi pristup se zasniva na specifikaciji funkcija
sistema a drugi polazi od injenice da je sistem skup meusobno povezanih objekata pa se
stanje sistema sagledava kao stanje objekata posmatranog sistema. Danas se vie koristi
objektno-orijentisani pristup.
2.podela celokupnog procesa razvoja na faze- sagledava se preko 'ivotnog ciklusa' softvera.
Da bi se sagledao razvoj softvera, potrebno je definisati njegov ivotni ciklus, aktivnosti u
svakoj fazi tog ciklusa i rezultate tih aktivnosti. Pri tome se polazi od injenice da ivotni vek
svakog programskog proizvoda prolazi kroz iste faze.

'Vodopad ivotni ciklus'

Ovo je jedan od prvih modela. Razvoj prolazi kroz nekoliko faza a izlazi iz jedne faze
predstavljaju ulaze u sledeu. Svaka fazu ini skup aktivnosti koje moe izvravati vei broj
ljudi istovremeno. Postoji vie varijanti ovog modela (u zavisnosti od organizacije koja koristi
model i projekta za koji se model koristi).
Proirena varijanta obuhvata sledee faze:
-ininjering sistema-softverski sistem je deo veeg sistema; u ovoj fazi se definiu zahtevi
koje treba da zadovolji kompletan sistem i zahtevi koji treba da budu reeni softverski.
-izrada studije izvodljivosti-vri se procena trokova i dobiti koja nastaje uvoenjem
inf.sistema.
-analiza i specifikacija zahteva-prouavaju se zahtevi koje sistem treba da zadovolji; kao
rezultat toga nastaje dokument u kome je navedeno ta sistem treba da omogui a ne kako to
da postigne; dokument treba da bude razumljiv, precizan, ne preterano opiran.
-projektovanje sistema-vri se izrada projektnih specifikacija
-programiranje i testiranje modula-programeri piu programski kod i vre testiranje
modula. Ako se otkriju greke, vri se korigovanje-dibagovanje. Ovo testiranje-alfa testiranje.
-testiranje sistema-da bi se potvrdio kvalitet i ispravnost softverskog proizvoda.
-isporuka-vri se u dve faze; u prvoj se proizvod isporuuje izabranim korisnicima da bi se na
osnovu povratnih informacija videlo da li su potrebne jo neke izmene; u drugoj se proizvod
distribuira kupcima. Ovo testiranje-beta testiranje. Ova procedura vai ako su proizvodi
namenjeni masovnoj prodaji na tritu. Ako se softver radi po porudbini, procedura je dua.
-odravanje-sastoji se od otklanjanja zaostalih greaka, prilagoavanja softvera promenama u
okruenju ili promenama zahteva. Prema nekim procenama, odravanje prelazi 60% ukupnih
trokova a vie od 50% trokova odravanja je usmereno na zadovoljenje novih zahteva.

Prototipski razvoj softvera

Ovde se specifikacija zahteva korisnika razvija pomou prototipa. Prototip je preliminarna
verzija sistema koja pokazuje sve bitne karakteristike budueg radnog sistema.
Ako prototip kasnije evoluira u radni sistem to je tzv.nadgradiv prototip. Ako poslui za
specifikaciju zahteva, potom bude odbaen a novi radni sistem bude projektovan to je
tzv.odbaciv prototip ili brzi prototip.
Karakteristike prototipskog razvoja:
-prototip se daje korisnicima da bi se dobile povratne informacije
-za vrema tzv.procesa uenja formiraju se stvarni zahtevi korisnika
-mogunosti prototipa su manje od onih koje su zamiljene za krajnji proizvod
-bre dovodi do rezultata od prethodnog modela
-teko se upravlja projektima koji se razvijaju pomou prototipa itd. (slika 9.2.)

Operacionalni (Transformacioni) 'ivotni ciklus'

Ovaj pristup ima za cilj da uvede revolucionarne promene u razvoj softvera, da ga potpuno
formalizuje i automatizuje. Osnovne karakteristike pristupa:
-da bi specifikacija bila izvrna i sama predstavljala prototip, ona se zadaje formalnim
semantiki bogatim jezikom za koji postoji prevodilac
-pored prevodioca koji spec.ini izvrnom, potreban je i optimizatorski prevodilac koji e
izvriti transformaciju specif.u efikasan izvrni kod
-verifikacija specifikacije se vri na prototipu (zadravaju se dobre strane prototipskog
pristupa)
-odravanje se vri na formalnoj specifikaciji a ne na izvornom kodu
Ovaj pristup ima uglavnom istraivaki karakter. (slika 9.3.)

Iterativno Inkrementalni 'ivotni ciklus'

Pod pomenutim se podrazumeva razvoj sistema preko skupa manjih tzv.'mini-projekata'.
Svaki mini-projekat je jedna iteracija koja dodaje jedan inkremenat funkcionalnosti sistema.
Karakteristika modela je odvojenost iv.ciklusa iteracije od upravljakih faza (u kojima
menaderi donose odluke bitne za dalji razvoj softvera).
Postoje etiri upravljake faze:
1.Start-definiu se osnovni ciljevi projekta, osnovna arhitektura i plan realizacije.
2.Razrada-vri se detaljna specifikacija korisnikih zahteva.
3.Izrada-softver se u potpunosti izgrauje i ispituje se da li zadovoljava zahteve.
4.Uvoenje-softver se nalazi u tzv.beta verziji; mali broj iskusnih korisnika testira proizvod,
daje miljenje a zatim se vri proizvodnja softvera, obuka korisnika i sl.
Upravljake faze se sastoje od jedne ili vie iteracija a svaka iteracija je mini-projekat.

Objektno-orijentisani razvoj sistema

Svaki sistem se moe posmatrati kao skup meusobno povezanih objekata.
Objektno-orijentisani razvoj sistema zasniva se na identifikovanju objekata u sistemu i
relacija izmeu ovih objekata. Ovi objekti odgovaraju entitetima realnog sveta i mogu biti
predmeti, ljudi, ustanove i slino. Osobine objekata se menjaju u vremenu. Ponaanje objekta
se opisuje preko skupa operacija koje on izvrava.
Znai, pomou objektno-orijentisanog razvoja, sistem se opisuje kao skup objekata koji
meusobno deluju.

Ovaj razvoj je posebno pogodan za razvoj sloenih aplikacija na bazi klijent-server

arhitekture i multimedijalnih aplikacija koje sadre objekte razliite prirode, kao to su zvuk,
slika i video zapis.

Pojam i namena CASE alata

Da bi se otklonila ogranienja manuelnog projektovanja i mogunosti projektovanja
prilagodile potrebama razvoja sloenih sistema, razvijeni su softverski proizvodi- alati, koji
slue za automatizaciju izvravanja zadataka. Oni se zovu CASE alati od Computer Aided
Software Engineering, to znai kompjuterski podran softverski inenjering.
CASE alati treba da obezbede zadovoljavajui kvalitet izrade softverskog proizvoda i
realizaciju samog projekta. Njihovom upotrebom treba da se povea produktivnost projektnog
tima, skrati vreme projektovanja i programiranja i omogui jednostavno odravanje
softverskog proizvoda. Oni su napravljeni tako da obezbede to vii stepen automatizacije u
obavljanju razliitih zadataka (izrada dijagrama, projektovanje eme baze podataka,
generisanje programskog koda, voenje projektne dokumentacije..).
CASE alati pomau korisnicima pri izradi specifikacije zahteva. Oni poboljavaju odravanje
sistema a pre svega pomau pri dokumentovanju softvera i celokupnog procesa razvoja.
Sloeniji CASE alati podravaju tzv.inverzno inenjerstvo. Poetni dokument kod ovog
inenjerstva je program, pomou koga se moe eventualno doi do specifikacija sistema.
Prema fazama ivotnog ciklusa, ovi alati mogu biti:

projektantski
programski

integrisani (projektantski i programski)

Pojam analize sistema

Analiza je jedna od faza u razvoju informacionog sistema. U ovoj fazi se definiu ciljevi i
zadaci novog sistema, definie se proces implementacije sistema, analiziraju se potrebna
finansijska ulaganja i koristi koje se mogu oekivati. Takoe se odreuje ko su korisnici
sistema, koje e informacije sistem da im prua i u kom obliku e informacije biti dostupne.
Prvo se vri snimanje postojeeg stanja da bi se upoznali sa organizacionom strukturom
poslovnog sistema. Treba uoiti i informacione tokove (prikupljanje, prenos i dostavljanje
podataka) koji pruaju dodatne informacije o poslovnom sistemu.
Analitiari ele da se upoznaju sa inf.zahtevima korisnika i zato moraju sprovesti mnogo
personalnih intervjua, ispitivanja. Za utvrivanje njihovih zahteva se koriste strategije:

ispitivanje korisnika
izvoenje inf.zahteva iz postojeeg informacionog sistema

analiza objektnog sistema

evolutivni pristup

U praksi se uglavnom primenjuje kombinacija ovih strategija.

Nakon snimanja postojeeg stanja, vri se analiza postojeeg stanja. Cilj je da se definiu
kljune informacije koje pojedini nivoi odluivanja treba da dobiju.

Nakon toga sledi planiranje informacionog sistema. Prvo treba uoiti nedostatke u ve
postojeem sistemu. Projektni tim potom predlae projektna reenja i daje i prikaz moguih
efekata. On ukazuje i na promene u organizaciji koje treba izvriti i predlae plan obuke
korisnika novog sistema.
Planiranjem inf.sistema treba utvrditi:

Koji su ulazi u sistem?

Koji su izlazi iz sistema?

Koji su podaci potrebni za rad sistema?

Koje baze podataka sistem mora da ima?

Kako e se vriti obrada i gde e biti smeteni podaci?

Ko su korisnici sistema?

Kakav e biti korisniki interfejs?

Koje mere bezbednosti treba primeniti?

Strukturna sistemska analiza

To je jedna od tradicionalnih tehnika koja je proverena u praksi i dosta se primenjuje. Sistem
analitiar modelira poslovne zahteve nekog sistema i pritom sistem grafiki prikazuje preko
serije strukturiranih slika. Te slike se zovu dijagrami. Na njima su ematski prikazani procesi
transformacije ulaznih podataka u izlazne.
Strukturna sistemska analiza posmatra inf.sistem kao funkciju koja, u procesu obrade ulaznih
podataka, generie izlazne. Pri ovoj analizi se koriste grafiki jezik IDEFO i dijagrami toka
podataka.

Dijagrami toka podataka

Dijagrami toka podataka (Data Flow Diagrams-DFD) slikovito prikazuju poslovne procese u
sistemu i informacione veze meu njima. Na njima se mogu uoiti odreeni tipovi podataka
koji proizilaze iz jedne aktivnosti a kasnije su upotrebljeni u drugoj. Te informacije
predstavljaju izlaz iz jednog procesa a ulaz u neki drugi proces.
Na osnovu DFD se ne moe saznati nita o vremenskom trajanju dogaaja ali se mogu uoiti
izvori podataka, njihova odredita, tokovi, baze podataka i transformacije. Pomou njih se
moe prikazati bilo koji sistem iz bilo koje oblasti ljudskog delovanja. Mogue je prikazivanje
sistema na razliitim nivoima uoptenosti, moe se uzeti u obzir samo deo sistema itd.
DFD su pogodni za prikazivanje sistema koji su orijentisani na protok podataka. Dobro istiu
logiku osnovu sistema.

Simboli dijagrama toka podataka

U dijagramima toka podataka se koriste etiri koncepta koja su predstavljena odgovarajuim
simbolima (slika 10.11.):

ENTITET- predstavlja ili izvore iz kojih sistem crpi podatke ili korisnike kojima
sistem prua informacije. Predstavljaju se pravougaonikom u koji se upisuje ime.
(student)

PROCES- predstavlja izvrenje nekog zadatka koji se odnosi na podatke. Predstavlja

se pravougaonikom u koji se upisuje naziv procesa i naziv radnog mesta izvrioca.
(pravljenje zapisa o studentu)

BAZA PODATAKA- skladite podataka. Tu se podatak smeta kada izae iz procesa

nakon ega moe biti upotrebljen od strane tog istog ili nekog drugog procesa.
Predstavlja se pravougaonikom bez desne ivice u koji se upisuje oznaka i naziv baze.
(baza podataka studenta)

TOK PODATAKA- opisuje kretanje informacija izmeu pomenutih koncepata. To je

ustvari neka vrsta interfejsa izmeu prethodna tri koncepta. Predstavlja se pomou
strelice iznad koje se upisuje naziv strukture podataka.(informacija o novom studentu)

Vrste dijagrama toka podataka

Koristei DFD, sistem analitiar moe da vri tzv.postepenu detaljizaciju sistema. On na
poetku sistem prikazuje preko najapstraktnijeg dijagrama toka podataka a zatim postepeno
prikazuje detalje, pri emu ovi dijagrami postaju sve sloeniji i sloeniji. Taj proces opisivanja
sistema se naziva DFD uslojavanje. Prilikom DFD uslojavanja odnosno postepene
detaljizacije sistema, moraju se potovati osnovni principi da bi se obezbedio kvalitet izrade
dijagrama:

najvii sloj DFD je dijagram sadraja sistema

nii slojevi se dobijaju predstavljanjem celovitih procesa njihovim dijagramima

dekompozicija dijagrama mora potovati pravilo balansa

balansno pravilo glasi: tokovi podataka koji ulaze u proces i naputaju ga moraju
odgovarati onima koji ulaze i naputaju DFD koji predstavlja taj proces detaljnije na
niem nivou

radi jasnoe, na bilo kom DFD ne bi trebalo da se prikae vie od 10 procesa

nije potrebno dekomponovati sve procese ve samo one koji su sloeni

Upotreba dijagrama toka podataka

1. lakse i preciznije definisanje sistema i odgovarajuih podsistema
2. konzistentno definisanje toka podataka u sistemu
3. jednostavnija analiza predloenog sistema
4. izbegavanje prebrzog vezivanja za tehniko reenje sistema

Projektovanje sistema
Cilj je izrada projektne specifikacije sistema, tako da budu zadovoljeni zahtevi definisani u
fazi analize.
Projektna specifikacija je detaljnija od onih koje su izraene u fazi analize i ona je osnovni
dokument koji koriste programeri za izradu odgovarajueg programskog reenja.
Projektovanje sistema se sastoji od logikog i fizikog projektovanja.
Rezultat logikog projektovanja su specifikacije procedura, programa i modula, opta
specifikacija resursa koji su potrebni za implementiranje sistema i logiko projektovanje baze

podataka.
Rezultat fizikog projektovanja je kompletna i detaljna specifikacija komponenti programa i
baza podataka.

Programiranje
U ovoj fazi se vri koordinacija i upravljanje stvarnom izgradnjom sistema. Tokom ove faze,
programeri piu neophodne programe, vri se njihovo testiranje i razvija odgovarajua
dokumentacija za korisnike.
Za pisanje savremenog aplikacionog softvera koriste se uglavnom prog.jezici etvrte
generacije i objektno-orijentisani jezici. Program treba da bude korektan, pouzdan i
dokumentovan. Zatim sledi testiranje da bi se dokazalo da program radi kako je planirano.
Tada se ceo sistem ili samo neke komponente puste u probni rad. Zavrno testiranje se vri tek
kad je programiranje u potpunosti zavreno.
Testiranje softvera obuhvata: testiranje modula, testiranje integracije, sistemsko testiranje
atestiranje i instalaciono testiranje.

Uvoenje informacionih sistema

Nakon testiranja se moe prei na uvoenje novog sistema. Postoje tri metode:
1. Paralelno uvoenje- zahteva istovremeni rad i starog i novog sistema, sa operatorom
koji unosi podatke u oba sistema i uporeuje dobijene rezultate. Ako oba sistema
imaju iste rezultate, novi sistem zamenjuje stari. Ako nisu isti, analitiar mora da
doradi sistem. Koristi se kada novi sistem zamenjuje stari slian sistem. Trokovi su
veliki jer se podaci obrauju dva puta.
2. Postepeno uvoenje- nadleni dravni organ postepeno zamenjuje stari sistem novim.
Kota manje nego paralelno uvoenje jer se podaci ne obrauju dva puta. Ovo
uvoenje moe zbuniti korisnike ako vide rezultate oba sistema.
3. Direktno uvoenje- vri se potpuna i trenutna zamena starog sistema novim. Kota
najmanje ali podrazumeva najvei rizik. Nema rezervne opreme pa se mora paljivo
planirati.

Funkcionisanje informacionih sistema

Tokom funkcionisanja sistema bie potrebne odgovarajue promene da bi se ispravile greke,
poboljao rad ili dodale nove mogunosti. Postoje tri vrste odravanja softvera:

Korektivno- otklanjanje greaka koje su napravili programeri i projektanti

Adaptivno- izmena softvera zbog izmena u okolini u kojoj softver radi

Perfektivno- promene softvera zbog promene zahteva korisnika

Glavne funkcije raunarskog centra u fazi odravanja sistema:

modifikacija postojeih aplikacija i izrada novih

odravanje hardvera i softvera

odravanje centralne baze podataka

zatita podataka od raznih zloupotreba

stalna obuka korisnika