Ne dam da proklinjes radoznalost svoju,

Ne dam da uzdas sanjanja gorka.

Mozda bi na drugom mestu sve I drugu imalo boju

Secas se onog jednog kamena ispod tvojih nogu,

Onog slabasno snaznog sto nam je krenuo da prkosi?
Znas kad me nesto pitas, a ja kazem: Ma, sve mogu!
Mogu ziveti u onom sto nam vetar donosi.

Jednom su zvezde mirisale nebom

I njihov sjaj prolazio kroz nase prste.
Nista sto smo imali, nista nije dolazilo sa zebom...
Samo bi klijalo kroz nase snove cvrste.

Seti se bezmernog velicanja nas dve lenstine,

ta znali smo da svaku manu skrijemo pod koru zlata,
najobicniji kosmos

evo, jos jedan suton plavi,

drugi, pa jos jedan,
hoc li sutra sunce da nam se javi ne dam da pitas sebe,
ne za zivot vredan.

Desi se, ja ponekad opet zaspim jedva disuci od tvojih ruku

Al eto, dzaba nasi trnci tako nemir vuku