4.

OBNOVLJIVI ENERGETSKI RESURSI

Reneable energy resurses
4.0. Osnove (Basic)
4.0.1. Energija (Energy)
Energija je jedno od vanijih svojstava sistema. Naziv energija potie od grke rei
koja je sastavljena od prefiksa koji oznaava sadrinu i korena rei to
znai rad, pa se moe rei da re energija oznaava aktivnost. Energija koju sadri sistem
javlja se u razliitim vidovima; kao potencijalna (ova je u vezi poloaja sistema kao
celine); kao kinetika koja je u vezi kretanja sistema kao celine; kao hemijska koja je u
vezi sa strukturom supstance; kao povrinska (ova je u vezi sa izgradnjom povrine
sistema); kao termika koja je u vezi sa temperaturom sistema; kao gravitaciona itd.
Energija je povezana sa razliitim formama kretanja materije koje mogu da prelaze jedna u
drugu,( Caki, M 1995).
Energija (E) i masa (m) sistema su povezane poznatom jednainom Ajntajna (Einstein)
koja proizilazi iz teorije relativiteta:
E = m c2
u kojoj je sa c oznaena brzina svetlosti u vakuumu koja se smatra univerzalnom
konstantom. Zbog proporcionalnosti mase i energije svaka promena u energiji sistema je
propraena promenom njegove mase t.j.
E = m c2
ali zbog velike vrednosti konstante proporcionalnosti c2 promene sa kojima se sreemo u
hemiji i hemijskim tehnologijama ne dovode do znaajnih promena u masi. Prema SI
jedinica za energiju je Dul, J, a po definiciji 1J = 1 N 1 m.
Prema prvom principu Termodinamike postavljenom jo u devetnestom veku, svojstvo
energije je da u zatvorenom sistemu ne moe niti nastati niti nestati, ve da moe prelaziti
iz jednog vida u drugi, t.j. da je koliina energije uvek konstantna, to je poznato i kao
zakon o ouvanju energije, ili kao princip odranja energije, a poto su kako se vidi iz
gornjih jednaina energija i masa povezana sledi i zakon o ouvanju mase sistema.
Prelazak energije iz jednog oblika u drugi je povezan sa odvijanjem nekakvog procesa u
sistemu, a ovaj prelazak se naziva rad ili snaga. Jedinica za rad je vat, (W) i predstavlja rad
obavljen u jednoj sekundi prelaskom jednog dula energije, ustvari brzina prelaska energije
iz jednog u drugi oblik, (1W = 1J/s); ponekad se koristi i vat-sat koji je konstantan rad ili
snaga, od jednog vata u toku jednog sata(Wh, 1Wh = 3600 s = 3600 J) i viekratne jedinice
kao kWh, MWh GWh )kilo, mega i gigavat sat).
Kako je napred navedeno energija moe prelaziti iz jednog oblika u drugi. Tako,
gravitaciona potencijalna energija vode koja je rezultat razlike u nivou se koristi kod
hidrocentrala kod kojih se potencijalna energija vode pretvara u kinetiku energiju koja
pokree turbine generatora elektrine energije i prelazi u elektrinu energiju. Kinetika
energija vetra kojom se pokreu elise rotora generatora se, takoe, moe pretvoriti u
elektrinu energiju. Toplotna energija koja moe biti rezultat ovijanja hemijskih reakcija
(sagorevanje, radioaktivne reakcije i sl.) ili proste razmene toplote izmeu razliito
zagrejanih tela, moe da se koristi za direktno zagrevanje, ili indirektno za dobijanje drugih

oblika energije, recimo, toplotna energija Zemlje (geotermalna) moe se koristiti i za

grejanje, ali i za generiranje t.j. proizvodnju. elektrine energije. Primer korienja i
pretvaranja hemijske energije u toplotnu i druge oblike energije su i fosilna goriva koja
sagorevanjem oslobaaju energiju u vidu toplote koja se moe pretvoriti u kinetiku
vodene pare za pokretanje turbina i proizvodnju elektrine energije (termoelektrane) ili pak
za grejanje nekog fluida i proizvodnju toplotne energije za zagrevanje (voda, toplane).
Nuklearna energija koja je rezultat nuklearne fusije (ovakvi procesi se odvijaju na suncu,
spajanja dva ili vie lakih jezgara u jedno vee mase) ili nuklearne fisije (raspadanje tekih
atoma na dva ili vie lakih) su propraeni oslobaanjem velikih koliina energije koja se
primenjuje u nuklearnim reaktorima za proizvodnju (pretvaranje) u elektrinu energiju.
Razliiti izvori energije poseduju razliitu energetsku vrednost. Zbog toga se za lake
poreenje energetske vrednosti razliitih izvora toplotne energije (goriva) koristi se British
Thermal Unit (btu). 1 btu je energija potrebna da se 1 pound (1 pound = 0,4536 kg) vode
zagreje za jedan stepen Farenheit (1F = 0,5556C). 1 btu odgovara 1055,8 J, a nie su dati
za neka goriva:
1 barel (158,98 litara) sirove nafte = 5.800.000 btu
1 kilovat-sat (kWh) elektrine energije = 3.412 btu
1 litra dizelskog goriva = 36.720 btu
1 litra benzina = 32.757 btu
1 m2 prirodnog plina = 36.241 btu
1 kratka tona ugljena (907,18 kg) = 20.401.000 btu
1 toe (tonne oil equivalent) = 39.687.200 btu

4.0.2. Izvori energije (Energy sources)

Procesi i aktivnosti na Zemlji su povezani sa transformacijom i upotrebom energije.
Upotreba energije u cilju postizanja produktivnosti i komfora je svakim danom sve vea.
Zbog sve veih potreba i uticaja na svakodnevni ivot i kvalitet ivota, s jedne strane, a s
druge zbog ogranienih energetskih resursa koji se danas koriste, energija je glavni
strateki resurs razvijenijih drava.
Prema dostupnim podacima od 1850 god. do 2000 god. je konstantan trend porasta
potronje energije, U prvoj polovini 20 veka potronja energije se udvostruila, dok u
drugoj polovini dolazi do znatnog poveanja energije tako da se ona u posmatranom
periodu udesetostruila. Razlog ovakvom poveanje energije je ubrzan tehnoloki razvoj
posebno u drugoj polovini prolog veka. Pri tome, ono to je vano je da je potronja
energije mnogo bre rasla od prirasta stanovnitva. Zbog toga nije udno da su u istoriji, pa
i danas, pokretani ratovi sa ciljem kontrole i osvajanja podruja bogatih energetskim
resursima (http:/www.izvorienergije.com/uvod u izvore energije.). Proizvodnja, transport
i korienje energije u velikoj meri utiu na okolinu i ekosistem zbog emisije i imisije
supstanci koje u manjoj ili veoj meri direktno ili indirektno (recimo efekat staklene bate)
ispoljavaju razliite uticaje, ali i zbog ekolokih katastrofa koje se povremeno deavaju kao
to su izlivanje nafte, radioaktivna zraenja kisele kie, vulkanske aktivnosti i sl..
(http://www.izvorienergije.com/uvod u izvore energije.html.). Izvori energije se mogu
podeliti na:

neobnovljive (ugalj i energenti proizvedeni preradom uglja, nafta i naftni derivati,

prirodni gas i atomska, nuklearna energija) i
obnovljive (energija vetra, suneva energija, bioenergija, geotermalna i energija
vode, energija okeana, industrijski i komunalni otpad) i uslovno vodonik.

Neobnovljivi izvori energije Neobnovljivi izvori energije su oni koji se nalaze u ili na
zemlji (gas, nafta, derivati nafte ili ugalj, najee se nazivaju fosilna goriva), a njihova
eksploatacija u nekom vremenskom intervalu nije neograniena. Fosilna goriva kao
prirodni izvor energije kao i nuklearna energija su bili dominantni izvori energije u
dvadesetom veku. Ovi izvori energije pripadaju kategoriji neobnovljivih izvora energije
zbog toga to ih ima na zemlji u ogranienim koliinama koje se ne mogu prirodnim
putem obnavljati, pa se njihove koliine (rezerve) znaajno smanjuju, a ekonomski
parametri preostalih rezervi ili nalaenje novih su na granici ili ispod ekonomske
isplativosti. Sirova nafta je danas najkomerzijalni neobnovljivi izvor energije. Dobijanje
energije iz fosilnih goriva pre svega sagorevanjem ima negativne efekte na ivotnu
sredinu, Naime, ljudskim aktivnostima kao to su sagorevanje u termoelektranama,
domovima, automobilima i sl. ali i prirodnim procesima vulkani, poari, bioloki procesi,
se oslobaaju velike koliine gasova i estica koje zagauju ivotnu sredinu. tako to se
estice taloe na povrinu ili apsorbuju, dok emitovani gasovi oksidi i druga jedinjenja
sumpora, azota se dovode u vezu sa t.z. kiselim kiama koje menjaju pH sredine i tetno
utiu na ekosistem. Pored napred navedenih oksida glavni proizvod sagorevanja fosilnih
goriva su oksidi ugljenika, ugljen dioksid i ugljen monoksid. Sagorevanjem fosilnih goriva
danas dobijamo ok 80% elektrine energije u svetu, ali se zbog toga dnevno emituje oko 60
tona ugljendioksida, 81 t ive, i velike koliine drugih tetnih gasova (pre svega oksida
sumpora ali i azota). Fosilna goriva se mnogo manjom brzinom ekspoatiu (crpe) od brzine
kojom se troe u proizvodnji (oko 10000 puta). Ugljen dioksid, zajedno sa metanom koji je
proizvod bioloke razgradnje otpada, je uzrok efekta staklene bate (pored njih tu spadaju i
oksidi azota, (HFC, SF6 PFC) i efekta globalnog porasta temperature na zemlji, koji u
budunosti mogu da znatno promene klimu na zemlji ime bi ivot mnogih biljaka i
ivotinja bio ugroen. Naime, posledice globalnog zagrevanja su topljenje polarnih kapa,
poveanje nivoa mora, uticaj na klimu i poljoprivredu i sl. Zbog medjusobne povezanosti i
prirodne ravnotee to bi uticalo na celokupni bioloki sastav zemlje,(Caki M. et al. 2008).
Nuklearna goriva nisu opasna za atmosferu, (izuzimajui akcidentne situacije), ali
supstance koje nastaju kao proizvod nuklearnih reakcija zbog radioaktivnosti imaju tetan
uticaj na okolinu, pa se skladite u posebinim prostorijama i lokacijama.
Da bi izbegli ovi uticaji i odrivost ivota na zemlji, na globalnom nivou pokrenut je itav
niz mera i aktivnosti od edukativnih, preko istraivakih i praktinih do zakonskih ciji su
osnovni ciljevi tednja energije i prelazak na t.z. iste, zelene i obnovljive izvore energije, i
pre svega, smanjenje emisije CO2 . Na globalnom nivou verovatno najznaajniji dokument
je onaj iz 1997 poznat kao Kjoto protokol, kojim je za svaku zemlju predvieno smanjenje
procenta emisije CO2 u atmosferu do 2012 u odnosu na 1990 god. u proseku za oko 5,2%.
Odgovor ovom zadatku su obnovljivi izvori i ista energija t.j. primena tehnologija sa nula
emisijom. Iako za sada nema velikog napretka u ovom pravcu, svakim danom uee
ovakvih vidova energije se poveava, kao i tednja energije, zahvaljijui mnogim
dravama koje su pokrenule ili podrale mnoge programe tednje i upotrebu iste energije i
energije iz obnovljivih izvora. Prema nekim procenama u Srbiji, slina je situacija i u
drugim zemljama Zapadnog Balkana (WB) znatno poveanje korienja energije iz
obnovljivih izvora bi donelo utede u novcu i do 45%, ali je neophodno da drava donese

set zakona iz oblasti energetike kao i stimulativne mere koje bi podstakle institucije i
pojedince da ulau u svaki vid obnovljivih izvora i time doprinose tednji ( Radakovi M,
2010).
Obnovljivi izvori energije Ovi izvori energije, kako sam naziv kazuje, su obnovljivi u
kratkom vremenskom periodu, i manje zagauju ivotnu sredinu u odnosu na
neobnovljive. Obnovljivi izvori energije se mogu podeliti na, (Jakupovi E., Mirjani D.
2009):

tradicionalne gde spada energija biomase kao pogodna sirovina za proizvodnju

vstih ( ostaci drveta, energetski usevi) teni (biljna ulja, biodisel, bioetanol,
sintetika biogoriva) i gasovitih goriva (biogas, komunalni gas kanalizacija, i
zemni gas) koja se nazivaju i biogoriva (biogas, komunalni gas kanalizacija, i
zemni gas) i hidroenergija. Biogoriva predstavljaju goriva koja se dobijaju iz
biomase, a u odnosu na fosilna koja sadre uglavnom ugljovodonike sadre vie ili
manje kiseonika pa se nazivaju i oksinogena ili oksigenatori i,

nove kao to je energija sunca, vetra, geotermalna, energija okeana, danas poznata
kao OTEC (ocea thermal energy conversion), energija okoline (zemlje, vode i
vazduha) i sl.

Danas se govori o pet obnovljivih izvora energije (zbog dostupnosti i praktine primene):
hidroenergija, energija sunca, energija vetra, geotermalna energija i biomasa. Iako se neki
izvori mogu smatrati obnovljivom energijom, neki koji pripadaju ovoj grupi ipak zagauju
okolinu ili pokazuju druge nedostatke o emu e biti vie rei kasnije. Tako, recimo, kod
energije dobijene iz biomase (biogas, biodisel bioetanol, i sl.) kod sagorevanja se emituje
CO2 kao kod sagorevanja fosilnih, mada principijelno koliina ugljendioksida koja se
emituje je jednaka onoj koju biljka u procesu fotosinteze apsorbuje i pretvori u biomasu.
Zbog toga se esto u vezi sa ovakvom energijom koriste i termini prljava energija to se
pre svega odnosi na energiju dobijenu spaljivanjem biomase, komunalnog i industrijskog
otpada i fosilnih goriva, dok termin isti izvori energije se odnosi na obnovljive izvore bez
biomase, dakle, energiju sunca, vetra, geotermalnu i energiju nuklearnih elektrana. Veliki
procenat svetske potronje energije se jo uvek dobija iz neobnovljivih i ekoloki
neprihvatljivih izvora energije, jer znaajniji udeo obnovljivih za sada ograniavaju
ekonomski parametri, izgradnja novih postrojenja i poetna cena tehnologije i proizvedene
energije. Narasla ekoloka svest ljudi posebno u EU i pored ovih problema je rezultirala
strategijom udvostruenja upotrebe obnovljivih izvora u 2010 u odnosu na 2003 god. t.j.
udela od 12% a na 20% do 2020 godine, uz istovremeno smanjivanje emisije CO2 za oko
20%. Tako, recimo u Nemakoj u 2009 god udeo energije iz obnovljivih izvora je 16%, a
planira se da do 2020 god 50% struje treba da se dobija iz obnovljivih izvora (149 biliona
kWh). Nie su navedene direktive EU iz oblasti obnovljivih izvora energije, smanjenja
emisije ugljen dioksida i sa dugoronim ciljevima ciljevima.

Direktiva 2009/28/EU. Savet Evrope i Parlament su doneli ovu direktivu 26.

03.2009 , kao i izmene i dopune direktive 2003/30/Eu i ukidanju 2001/77/EU,
koja promovie energiju iz obnovljivih izvora sa ciljem da se do 2020 godine;
smanjenje emisije gasova efekta staklene i to za 35% bate raunato na njihov
ivotni ciklus a od 1.1. 2017 ukupno smanjenje mora biti 50% s tim da se
poveava za 60% za objekte koji poinju sa radom od ovog datuma, a CO2 u
periodu od 2008 do 2012 za 5,2% u odnosu na 1990 god.poveanje udela iz
obnovljivih izvora na 20% i udela energije iz biogoriva na 10%,

Direktiva 2003/30/EC obaveza proizvodnje ili obezbeenja za zamenu 2%

fosilnih goriva biogorivima do do 2005 god, a do kraja 2010 5,75%. a i
smanjenje emisijeCO2 u periodu od 2008 do 2012 za 5,2% u odnosu na 1990
god. i
Direktiva 2001/77/EC promovie korienje obnovljivih izvora sa ciljem da se
do 2010 god. njihov udeo u ukupnom energetskom miksu povea do 12%,
Direktiva 2003/96/EC, regulie pitanje taksi na biogoriva
Direktiva 2009/28/EU. Savet Evrope i Parlament su doneli ovu direktivu 26.
03.2009 , kao i izmene i dopune direktive 2003/30/Eu i ukidanju 2001/77/EU,
koja promovie energiju iz obnovljivih izvora.

Trenutno se iz obnovljivih izvora u svetu dobija 18% ukupne svetske energije, a od

toga vei deo otpada na tradicionalne (biomasa oko 13%, hidroenergija oko 3%) pa
tako drugi obnovljivi novi izvori daju oko 2,5%. Udeo novih obnovljivih izvora u
budunosti mora biti povean zbog toga to je neobnovljivih izvora na zemlji sve
manje, a njihov tetan uticaj na okolinu je sve izraeniji, s jedne strane a s druge veliki
potencijal lei u njima i viestruko premauje svetske potrebe, recimo sunce isporuuje
zemlji oko 15 hiljada puta vie energije od trenutne potronje na Zemlji, potencijal
geotermalne energije je prema nekim procenama oko 50000 puta vei od ukupne
energije nafte i gasa na zemlji, i to kako se sa donje slike vidi svaki obnovljiv izvor
sam za sebe moe pokriti trenutne svetske potrebe, a energija sunca i vetra ih znatno
premauje kako je kvalitetno prikazano na slici nie.

Slika 4.1. Godinje svetske potrebe za energijom i potencijali

Lako je videti da se zbog toga obnovljivi izvori moraju bolje iskoriavati i razvijati jer:

ekoloki su prihvatljiviji i imaju vanu ulogu u smanjenju emisije CO2, i drugih

tetnih gasova i estica,
poveavaju energetsku odrivost i sigurnost i
oekuje se da u budunosti budu ekonomski konkurentni tradicionalnim
Kada se govori o obnovljivim izvorima energije treba imati u vidu sledea pitanja:
koliki su resursi (koliina) prisutni u okolini
u koje svrhe i do kada se moe koristiti
kakav je uticaj na okolinu i
cena i ekonomska isplativost.

4.1. Energija okoline.

4.1.1. Toplotne pumpe Pod energijom okoline podrazumevamo energiju vazduha,

vode i zemlje koja da se moe pomou toplotnih pumpi da se koristi t.j. podigne na
viu temperaturu. Toplotna pumpa je ureaj koji, po definiciji, apsorbuje toplotnu
energiju sa jedne lokacije (energija okoline) i premeta je na drugu lokaciju (objekat
koji se greje ili hladi). Ime toplotne pumpe je izvedeno od rei toplota i pumpa koje
u svom originalnom znaenju predstavljaju premetanje toplotne energije sa jednog
prostora na drugi.
Toplotna pumpa (v. Sl. 4.2.) koristi jedan od osnovnih zakona termodinamike da se
energija ne moe ni stvoriti ni unititi ve samo da promeni svoj oblik i svoje mesto
postojanja. Toplotne pumpe proizvode energiju samostalno. Sama toplotna pumpa
nee imati nikakvog dejstva ukoliko nije prikljuena na izvor energije tipa zemlje,
vode ili vazduha; toplotna pumpa e doprineti njenom najboljem i najjeftinijem
iskorienju.
Princip rada toplotne pumpe je vrlo jednostavan i priblino isti principu rada kunih
rashladnih aparata (npr. friider i klima ureaj). On se ogleda u korienju toplotne
energije naeg okruenja. Razlika je samo u smeru u kome se vri predavanje toplotne
energije. Zadatak ureaja je da toplotu iz okoline (zemlja, voda, vazduh) podie na
eljeni nivo da bi se koristila u svrhu greanja ili hlaenja. Principijelno, nema razlike
u procesu rada ureaja prilikom grejanja , ili hlaenja objekta.

Slika 4.2. ema toplotne pumpe

Sistem grejanja toplotnim pumpama sastoji se od: izvora toplotne energije, same
toplotne pumpe i sistema za distribuiranje i uvanje toplotne energije.
Toplotna pumpa se sastoji iz 2 razmenjivaa toplote (jedan sa isparivaem, a drugi sa
kondenzatorom), kompresora i ekspanzionog ventila.
1. Toplotna energija se uzima iz okolinei posredstvom nekog fluida (obino voda sa
dodatkom antifriza) dovodi do isparivaa toplotne pumpe. U isparivau se nalazi
gas freon koji preuzima tu energiju i isparava.
2. Gas zatim ulazi u kompresor i komprimuje to dovodi do znaajnog poveanja
njegove temperature (uglavnom +90-95C, mada moe i vie).
3. U kondenzatoru gas se kondezuje i predajetoplotu drugom fluidu (obino voda)
koji cirkulie kroz sistem za grejanje.
4. Zahvaljujui predaji toplotne energije gas se vraa na prvobitnu temperaturu koji se

zatim dovodi do ekspanzionog suda i ventila, ime se pritisak vraa u poetno

stanje. Potom se gas vraa u ispariva gde proces poinje ponovo.
U cilju primene toplotne pumpe za potrebe grejanja nekog objekta treba preraunati:
1) potrebnu toplotu za grejanje, prema postavljenim kriterijumima za grejanje
(temperatura i povrinu zagrevanog prostora i vreme trajanja zagrevanja u
toku 24 h),
2) kapacitet kompresora i snagu motora,
3) radnu povrinu kondenzatora,
4) radnu povrinu isparivaa i
5) snagu pumpi.
4.2. Geotermalna energija (Geothermal energy)
4.2.1. Uvod (Basic)
Prema danasnim shvatanjima zemlja je nastala iz gasova i praine pre oko 4 milijarde
godina. Ispod Zemljine povrine nalaze se ogromne koliine toplotne energije, a ona koja
je akumulirana u fluidima i stenama i naziva se geotermalna energija. Naziv geotermalna
energija potie od dve grke rei: geo () to znai zemlja i terme () to znai
toplota. Koliina ove energije je velika i stalno se obnavlja zahvaljujui procesima kojima
nastaje. Zbog toga se ova energija moe smatrati obnovljivom energijom, mada je u svojoj
sutini ovo neobnovljiv izvor energije zbog procesa kojima nastaje koji e trajati jo oko 5
milijardi godina. Geotermalna energija se stvara usled raspadanja radioaktivnih elemenata,
pre svega u jezgru, hemijskih reakcija, procesa kao to su kristalizacija i uvrivanje, ali i
kao rezultat trenja pri kretanju tektonskih procesa. Svi ovi procesi su propraeni
oslobaanjem posebnih vidova energije i njene transformacije u toplotnu energiju
(Jakupovi E. Mirjani D. 2009).
Poluprenik zemlje je oko 6380 km, (v. Sl. 4.3.), a unutranja struktura zemlje je jo uvek
diskutabilna, poto pretpostavke o unutranjosti zemlje baziraju na naunim
pretpostavkama baziranim na eksperimentima u uslovima visokih pritisaka i temperatura.
Zemlja ima nekoliko slojeva:
1. jezgo, 1370 km, temperature 4000 do 70000C
2. debelo spoljanje jezgro, oko 2000 km, sa stopljenim tekim
metalima kao nikl i gvoe, temperature od 650 do 1250 0C,
3. sloj omotaa, oko 2900 km (spoljni i omota),
4. spoljnu krutu koru (litosfera) koja je 0d 5 do 50 km, a sastavljena je
od stena,
.
Smatra se da je 99% Zemljine kugle toplije od 1000 , a da je samo 0,1% hladniji od
100 0C.
U zemlji postoji temperaturni gradijent od oko 0,0 3 0C/m, (on je najvei neposredno uz
povrinu, a sa poveanjem udaljenosti opada), tako to temperatura zemlje idui od povrine
prema unutranjosti raste i to za 17 do 30 0C po kilometru. Srednji temperaturni gradijent od
10 0C po kilometru koji je rezultat difuzije unutranje toplote (energije) vai za prvih 100 km

od povrine zemlje, a raste idui prema sreditu zemlje (proces difuzije je veoma spor pa je
potrebno oko 100 miliona godina da energija sa dubine od 100 km dospe na povrinu
Zemlje). Imajui u vidu osnovni zakon o razmeni toplote, t.j. da toplota spontano prelazi sa
toplijeg na hladnije telo (sistem) to i u ovom sluaju toplota iz unutranjosti zemlje se
prenosi prema povrini koja je hladnija. Smatra se da je ovaj prenos toplote uzrok kretanja
tektonskih ploa, zemljotresa, velikih talasa ako se zemljotres dogodi ispod mora i okeana.

Slika 4.3. Presek planete zemlje

Pri ovim kretanjima na onim mestima gde se tektonske ploe dodiruju i spajaju moe
doi do isputanja magme u gornje slojeve koja se hladi, oslobaajui toplotu, i
stvarajui novi sloj kore, ili pak dolazi do povrine stvarajui vulkane, ili ostaje ispod
povrine u vidu velikih bazena oslobaajui energiju hlaenjem, pa su ovakvi bazeni
dobar izvor geotermalne energije. Ovaj proces hlaenja je dug (oko 5000 godina).
Geotermalna toplota ili energija je:
hidrotermalna energija koju sadre podzemne vode temperature vee od 10 0C, ili
vodena para visokih temperatura,
petrogeotermalna energija koja je akumulirana u suvim stenama ispod dubine
na kojoj je njihova temperatura oko 10 0C i
magmotermalna energija koja je akumulirana u magmi u unutranjosti zemljine
kore.
Geotermalni resursi se nalaze na razliitim dubinama od plitkih povrinskih do
rezervora tople vode na nekoliko kilometara dubine. Razlikuju se 4 grupe geotermalnih
energetskih izvora:

1.
2.
3.
4.

hidrogeotermalna energija izvora vrue vode

hidrogeotermalna energija izvora vodene pare
hidrogeotermalna energija vrele vode na velikim dubinama i
petrotermika energija vrelih i suvih stena

Prva tri geotermalna izvora pripadaju klasi hidrotermalnih izvora i kod njih
visokotemperaturna voda i/ili para uskladitena u poroznim i propustljivim upljinama

stena. Petrotermika energija je u vezi magmatskih leita, pa se ovi izvori nazivaju i

toplioeruptivni izvori a dele se na :
vulkanske kod kojih je lava jo uvek prisutna i
vrue stene gde lava nije prisutna ali su temperature vie od 650 0 C.
Geotermalna energija je ispod nas, negde je lako dostupna ili sama izlazi na povrinu
zemlje u formi vulkana, izvora vrue vode i pare kao i gejzira v. Sl. 4.4. Negde je na
velikoj dubini i, za sada, praktino nedostupna.Toplotu iz unutranjosti prema povrini
zemlje prenosi voda; ova se posle padavina (kia, sneg po topljenju) probija preko
raspuklina i upljina prema unutranjosti, tamo se zagreva od vruih, suvih stena
dostiui temperaturu i do 400 0C, (suve stene su one koje ne sadre slobodnu
podzemnu vodu, zagrejane su pa se kod korienja njihove energije voda mora spolja
upumpavati i zagrevati od njih) i cirkulira prema povrini prirodnim putem u formi
izvora vrue vode, pare ili gejzira. Ovaj proces moe biti i vetaki izazvan u cilju
korienja geotermalne energije za proizvodnju, recimo, elektrine energije o emu e
biti vie rei kasnije. Za praktino iskoriavanje geotermalne energije je

Slika 4.4. Postupak dobijanja geotermalne energije (Wilkipedija)

potrebno iskoristiti prirodno strujanje vode kada voda s povrine preko pukotina
prodire prema unutranjosti, ili ovo izazvati vetaki tako to se voda dovodi s povrine
u dublje slojeve gde se greje i tako zagrejana se vraa pomou pumpi na povrinu na
korienje. Kod vetakog upupavanja vode u dubinu zemlje voda se upumpava do
razdrobljenih suvih stena (time se poveava povrina za razmenu toplote) jednom, a
posle zagrevanja odvodi drugom pumpom na povrinu.
Tabela IV. 1. Rezerve iskoristive hidro geotermalne energije

temperatura 0C

rezerve, t 1000

indeks %

100
100-150
150-200
250
ukupno

8,61
0,909
0,266
0,014
9,799

87,8
9,2
2,7
0,3
100

iskoristivo za elektrinu energiju

0,04
0,002
0,042

iskoristivo za
grejanje
o,62
0,064
0,016
0,0008
0,7008

Kada je u pitanju voda na velikim dubinama to je ona voda koja je u ranijim geolokim
razdobljima dola sa povrine zemlje i tu ostala zarobljena ispod nepropusnih stena,
nalazei se pod njihovim pritiskom koji moe biti i do 760 bara (Meksiki zaliv). Jo
uvek nije tehniki reeno pitanje iskoriavanje energije akumulisane na velikim
dubinama i vruim stenama.
Dubina buenja dananjim tehnologijama je ograniena na 10 km, pa se samo
geotermalna energija do ove dubine praktino iskoriava, t.j. hidrogeotermalna
energija. a za ovu su u tabeli nie prikazane iskoristive rezerve i neke njene
karakteristike (Radakovi M. 2010).
Za grejanje je iskoristivo 7% a za proizvodnju elektrine energije samo 0,4% (zbog
niskih temperatura ili neadekvatne karakteristike za proizvodnju struje, pa dominira
korienje za grejanje).
Gustina geotermalnog toka je parametar na osnovu koga se procenjuje geotermalni
potencijal nekog podruja. On predstavlja koliinu geotermalne toplote koja u jedinici
vremena (s) kroz povrinu zemlje od 1 m2 izlazi iz unutranjosti na povrinu zemlje.
Recimo, za Srbiju geotermalni toplotni tok je vei u odnosu na onaj zemalja
kontinentalnog dela Evrope, i iznosi oko 60 mW/m2, a najvei je u Panonskom basenu,
i Junoj Srbiji gde iznosi oko 100 mW/m2. Najvei udeo u geotermalnoj energiji od
praktine vanosti je onaj dubina do 3 km, kod kojih je udeo hidrotermalne energije
temperatura do 100 0C oko 88% , a mali deo ima temperaturu preko 150 0C, oko 3%
to je vano kod korienja ove za proizvodnju elektrine energije. Praktino od ove
energije za grejanje je iskoristivo oko 7% , a za elektrinu energiju samo oko 0,4%,
zbog preniske temperature za proizvodnju pare za pokretanje turbina, pa se ova
najee koristi za grejanje ili druge namene ( Radakovi M., 2010).
4.2.2. Prednosti i nedostaci geotermalne energije (Benefits and disadvantages
geotermal Energy)

of

U odnosu na druge izvore energije geotermalna energija ima prednosti:

jeftina energija zbog niskih trokova proizvodnje, jer je potrebna samo energija
za pokretanje pumpi, i ujedno predstavlja stabilan i trajan izvor energije,
zamenjuje veliku koliinu fosilnih goriva,
ista je i sigurna za okolinu uz mere prevencije,
elektrane zahtevaju malo prostora i lako snabdevaju okolinu toplotom i
elektrinom energijom uz visok stepen pouzdanosti,
ne zavisi od meteorolokih uslova to je sluaj sa hidroelektranama,
elektranama na vetar i kod korienja solarne energije (od snage vetra ili broja
sunanih dana)

ali i neke nedostatke:

nedostatak

pogodnih

lokacija

uslovljenost

poloajem,

dubinom,

temperaturom, procentom vode u odreenom geotermalnom rezervoaru), za

korienje i izgradnju geotermalnih elektrana, (ove lokacije su blizu t.z.

geotermalnih zona, i ujedno su potresne zone to poskupljuje izgradnju, a zbog

po pravilu slabe naseljenosti je problem prenosa enegije do potroaa) ija
ekonominost zavisi od karakteristika buotine,

zbog problema sa transportom (taloenje rastvorljivih materija hlaenjem kao i

izolacija radi smanjenja gubitaka) koristi se za grejanje i proizvodnju
elektrine energije u blizini

isputanje gasova i materijala iz dubine zemlje koji mogu biti tetni kada izau
na povrinu; to je sluaj sa, najee, vodonik sulfidom koji je agresivan i
korozivan, ali je reenje njegovo izdvajanje i korienje za proizvodnju
sumporne kiseline, dok se naslage mogu koristiti u graevinarstvu ili izdvajati
neki metali kao cink.
Izvor toplotne energije moe biti iscrpljen usled neodgovarajue eksploatacije,

Potrebne visoke poetne investicije (poetak korienja i razvoj) i visoki

trokovi odravanja (izazvani korozijom, naslagama minerala i dr.).

4.2.3. Korienje geotermalne energije (Users of Geothermal energy)
Potencijal geotermalne energije je ogroman, tako, recimo, o veliini akumulirane
energije (toplote) govori podatak da bi smanjenje temperature zemljine kore za 0,1 0C
omoguilo ekvivalent elektrine energije dovoljan da se svet snabdeva elektrinom
energijom narednih 15 000 godina. Iz praktinih razloga geotermalni potencijal se
razmatra na dubinama do 10 km, (to su dubine koje se postiu danas raspoloivom
tehnologijom u proizvodnji nafte i gasa), a ovaj potencijal je oko 8000 puta vei od
rezervi fosilnih goriva, ili ukupna energija (toplotna) u unutranjosti zemlje iznosi oko
1020 tona ekvivalentne nafte (toe).
Jo od vremena Rimskog carstva geotermalna energija se koristila za zagrevanje
objekata za stanovanje i drugih, ili za rekreacione i zdravstvene svrhe (bazeni za
kupanje), a danas se termin geotermalno grejanje odnosi kako na grejanje prostora
tako i za njegovo hlaenje korienjem toplotnih pumpi o kojima je bilo rei napred,
tako da je polje primene geotermalne energije i njen udeo danas znaajan. Udeo
geotermalne energije u ukupno proizvedenoj energiji u svetu iznosi oko 0,06%, od toga
se pomou ove energije dobija oko 8000 MW elektrine energije, od toga u EU oko
2060 MW. Geotermalna energija se danas koristi:
1. kao toplotna energija za zagrevanje (toplifikaciju, grejanje) stanova i
naseljenih mesta ali i u industriji i poljoprivredi za zagrevanje staklenika i
proizvodnji voa, povra i cvea, u industriji papira, suenja drveta, vune,
stoarstvu, suenje itarica, uopte za dehidrataciju ili uparavanje i
koncentrisanje, ribarstvo (zagrevanje ribnjaka), mlekarska industrija
(pasterizacija),
2. balneologiji i sportsko rekreativne svrhe i
3. proizvodnju elektrine energije
4.2.3.1. Geotermalna energija i zagrevanje Korienje geotermalne energije kao
toplotne energije za zagrevanje je odavno poznato. Iz istorijskih izvora se zna da su jo

u antiko doba Rimljani uveliko koristili geotermalnu energiju za zagrevanje koristei

sisteme podnog grejanja, ali isto tako i za zagrevanje vode u bazenima za kupanje,
rekreaciju, ili za balneoloke svrhe. Danas najvei geotermalni sistem koji slui za
grejanje domainstava, javnih ustanova i sl. postoji na Islandu. Oko 89% domainstava
na Islandu, odnosno u glavnom gradu Rejkaviku, se greje na ovaj nain, dok se 20%
elektrine struje proizvodi na bazi geotermalne energije. Primer Islanda nije usamljen.
Geotermalna energija za zagrevanje se uveliko koristi i na Novom Zelandu, Japanu,
Filipini, Italija i SAD (Kalifornija, Ajdaho gde je prvi javni sistem grejnja formiran jo
1892 god.) dok je udeo ove energije za zagrevanje na prostorima zemalja WB
zanemarljiv. Inae u Evropi postoji oko 1000 000 geotermalnih instalacija, a u SAD
oko 5000 000. Zahvaljujui geotermalnoj energiji danas je uteda u elektrinoj energiji
oko 24 M kWh, to jeekvivalentno sa 40 miliona tona fosilnih goriva, i smanjenju
emisije ugljendioksida za oko 6 miliona tona i 3,6 miliona tona drugih zagaivaa.
Za grejanje se danas koriste dva sistema:
1. otvoreni-direktni, kod koga se geotermalna voda direktno koristi za grejanje
nakon ega se vraa u izvor, a u zavisnosti od lokacije izvora postoje
horizontalni kruni sistemi kod kojih se voda uzima sa povrine zemlje (izvor,
reka, jezero) i vertikalni kod koga se uzima iz podzemne buotine, v. Sl. 4.5.

Slika 4.5. Horizontalni krun (levo)i i vertikalni sistem grejanja (desno)

2. Sistem sa zatvorenim krugom koji moe biti vertikalan, horizontalan i jezerski.

Zatvoreni sistem ne koristi geotermalnu toplotu fluida, ve koristi plitku
geotermalnu energiju stena za zagrevanje cevi razmenjivaa toplote koji je ukopan
u zemlju, a kod ovog postoje dva kruga razmene, poto se energija razmenjuje
preko razmenjivaa toplote sa pogonskim fluidom (metanol, antifriz) nie
temperature mrnjenja, a cirkulaciju omoguavaju cirkulacione pumpe. Za ove
namene se koriste plitki geotermalni izvori na dubinama do 200 m gde ne postoje
oscilacije u temperaturi koje izaziva Suneva radijacija, Kod ovog sistema u
buotinu se instalira snop cevi spojenih U spojnicom na dubini od 30 do 150 m,
(zatvoren vertikalni sistem). Kod zatvorenog horizonztalnog sistema, koji je
najekonominiji za male instalacije, slina je situacija, sa razlikom to se snop cevi
polae paralelno u zemljite na manjim dubinama (do 2 m, ispod granice
smrzavanja), naravno na lokacijama koje su pogodne. Ako se objekat za zagrevanje
nalazi u blizini jezera ili reke kao izvora tople vode, onda se u tu vodu uranja snop
cevi razmenjivaa toplote ispod povrine vode, a prednosti ovog jezerskog sistema
su niski trokovi, jednostavna izrada ali je ogranienje dovoljna dubina vode jezera

ili reke za postavljanje cevi. (http:/www.awers.net./preuzmi/OEI_Geotermalna.pdf

15.07 2011).
Razvoj tehnologije u oblasti grejanja je danas omoguio da se zahvaljujui skoro
konstantnoj temperaturi sloja Zemljine kore (smatra se da je ovo uglavnom rezultat
uticaja suneve energije) njena energija moe u velikom obimu iskoristiti za
indirektno grejanje ili hlaenje stambenih i poslovnih objekata. Zimi kada je tlo toplije
od objekata na povrini sistem-izmenjiva preko cevi sa vodom prenosi toplotu tla na
zgrade, dok leti kada je tlo hladnije od povrine radi suprotno. Dakle, isti sistem tako
slui i za grejanje i za hlaenje to je ekonomski ienergetski veoma efikasno. Sistem je
tako razvijen da toplotna energija moe da se uzme iz podzemnih voda koje su na
temperaturi od oko 14C tokom cele godine. Iz izbuenog izvora (bunara) voda se
prepumpava u razmenjiva toplote u kome se deo toplote iz podzemne vode prenosi u

Slika 4.6. Toplotna pumpa za korienje geotermalne energije

freon koji tada isparava. Takav sklop (pumpa+toplotni izmenjiva) naziva se toplotna
pumpa (v. Sl. 4.6.). Toplotna pumpa omoguava da se toplotna energija iz jednog
prostora prenese u drugi. Delimino ohlaena voda vraa se u drugi bunar koji je iste
dubine kao i prvi tako da se tokovi podzemnih voda ne remete. Freon koji je sada u
gasovitom stanju sabija se kompresorom i tada otputa latentnu prenetu toplotu i
predaje je vodi koja cirkulie kroz kondenzator i sistem radijatorskog i/ili podnog
sistema cevi u zgradi. Prednosti ovakvog sistema za grejanje i hlaenje su sledee: Preko 70 % energije potrebne za grejanje prostora dobija se iz podzemne vode
besplatno u toku celog veka eksploatacije toplotne pumpe. Ovaj sistem je prikazan na
Slici 4.6. i kako se moe videti slian je radu friidera ili ureaja za klimatizaciju
(gtejanje i hlaenje). Kod friidera se toplota iz unutranjosti prenosi i spoljanju
sredinua kada zagreva i obrnuto u sistemu hlaenja.; kod klima ureaja toplota
spoljnjeg vazduha se prebacuje u grejnu prostoriju. Koeficijent korisnog dejstva
toplotne pumpe (i ova troi elektrinu energiju za pokretanje kompresora, pumpi i/ili
ventilatora) iznosi u zavisnosti od uslova od 2:1 do 5:1. Cena toplotne pumpe i podnog
sistema grejanja i hlaenja sa kotlovskim i radijatorskim sistemom je neto vea od
klasinog sistema (100 m2 stambenog prostora = 10 000 Eura), ali je isplativa imajui

u vidu dugogodinju utedu i rast cena drugih gorina, i imajui u vidu komfor i
ekoloke parametre.
Pored zagrevanja stanova i ustanova geotermalna energija se po slinim principima
koristi za zagrevanje staklenika i to kako zemlje u njima tako i vazduha u njihovoj
unutranjosti za proivodnju voa, povra i cvea. Na taj nain ova proizvodna moe
biti kontinualna (nezavisna od prirodnog ciklusa) t.j. moe se raditi tokom cele godine,
i istovremeno ekonomina zbog utede energije i do 35 %. Ovakav nain
poljoprivredne proizvodnje je iroko zastupljen u Maarskoj (oko 80% energetskih
potreba staklenika je geotermalnog tipa) u Italiji ali i drugim razvijenijim zemljama.
Geotermalnom energijom se greju ribnjaci, ona se koristi i u industriji za dehidrataciju
i uparavanje raznih proizvoda i sirovina, za pasterizaciju mleka, suenje itarica i sl.
Procenjuje se da trenutno u zemljama EU postoji oko 380 000 toplotnih pumpi.
4.1.3.2. Korienje geotermalne energije iz geotermalnih mineralnih voda u medicini,
balneologiji za postoperativne tretmane (rehabilitacija) u prevenciji i tretmanu bolesti
kotanih, zglobnih sistema i sl., i sportsko rekreativne svrhe je najstariji i tradicionalni
nain. Koristi se prirodni protok ili voda iz plitkih buotina. Korienje je za
zagrevanje objekata, bazena za kupanje, ali se neke mogu i flairati i konzumirati jer su
sterilne i bogate mineralima i oligoelementima. U nekim banjama Srbije (Nika Banja,
Prolom Banja, se koriste i toplotne pumpe za krienje geotermalnih voda nie
temperature od 30 0C to je sluaj sa Prolom Banjom, ili ve koriene geotermalne
vode. (www.centrala.org.rs./knjiga%20oliber%perpetum/05Energija-zemlje-geotermalenergz.pdf).
4.1.3.3. Geotermalna energija i proizvodnja elektrine energije. Proizvodnja
elektrine energije na bazi geotermalne energije principijelno je slina proizvodnji u
elektranama na bazi fosilnih goriva.
Meutim, postoji bitna razlika u nainu
proizvodnje vodene pare koja se ne dobija sagorevanjem fosilnih goriva, ve se koristi
geotermalna voda ili para sa visokom temperaturom (viom od 120 0C) koja pokree
generator. Druga razlika je ekoloka prihvatljivost jer nema emisije tetnih gasova, niti
problema sa emisijom estica i odlaganjem pepela. Izvori za korienje geotermalne
energije za proizvodnju struje su:
1. vrue suve stene: ove se nalaze na dubinama od 2,5 do 6 km. temperature
od 150 do 300 0C, ali je ovaj izvor teak za korienje jer stene treba
izdrobiti i dovoditi vodu do njih, jer slabo prenose toplotu, a uz to postoje
opasnosti od eksplozija pa se ovi danas istrauju,
2. voda na velikim dubinama i pod visokim pritiskom, nalazi se na dubinama
od 2,5 do 9 km, tempertura je oko 160 0C, a pritisak vei od 1000 bara,
obino je sa velikim sadrajem minerala, do 10%, i zasiena prirodnim
gasom, najvie metanom, pa se i korienje ove istrauje,
3. voda/para na manjim dubinama, do 5 km, temperature oko 300 0C, pritisak
do 8 bara, voda moe sama da izlazi, ili se pumpa, ali je i ovde nedostatak
sadraj minerala. Ako je u pitanju vodena para ova sama izlazi sa
temperaturom oko 200 0C. Ovakvi izvori se komercijalno koriste jer ne
zahtevaju posebne tehnologije za buenje i eksploataciju.

Za proizvodnju elektrine energije potrebni su srednje ili visokotemperaturni izvori

(temperature oko 150 ili najbolje oko 200 0c), dubine do 3 km, pogodne zapremine
rezervora i izdanosti izvora) kada se primenjuju dva sistema;

Flash steam sistem pogodan za vrele fluide iznad 200 0C i

binarni sistem koji koristi izvore temperature od 150 d0 200 0C

ematski prikaz proizvodnje elektrine energije je prikazan na Sl. 4.7. Vidi se da se

hladna voda upumpava do suvih stena koje su blizu povrine zemlje, tu se zagreva do
oko 200 0C, a potom ovako zagrejana, drugom pumpom vraa na povrinu pod visokim
pritiskom do generatora u kome se proizvodi elektrina struja koja se potom distribuira
do potroaa. Prva geotermalna elektrana snage 250 kW, koja je proizvodila struju za
5 sijalica, je izgraena u Italiji, u mestu Landerello u periodu 1911 do 1913. god.,
obnovljena je posle II Svetskog rata snabdevajui danas oko 1000000 domainstava sa
oko 5000 GWh godinje. Svetski lider u proizvodnji je danas SAD, koje od vremena
prve elektrane u podruju Geysers koje je najvei geotermalni izvor na svetu,
Kalifornija 1960 god. (danas ih oko 21) sa instalisanim kapacitetom od 1360 MW.,
danas proizvode oko 15 milijardi kilovat sati (ekvivalent je 25 milijona barela nafre ili
6 miliona tona uglja). Geotermelne elektrane su skoncentrisane na Zapadu SAD sa

Slika 4.7. ematski prikaz proizvodnje elektrine energije iz geotermalne.

udelom od 1/3 ukupne proizvodnje obnovljive energije (posle hidroelektrana i onih na bazi
biomase).
Danas se koriste 3 osnovna principa geotermalnih elektrana t.j. energo-konverzionih sistema
za dobijanje elektrine energije od hidrotermalnih izvora, to zavisi pre svega od
karakteristika izvora i fluida. Tradicionalni naini su Dry steam i Flash Steam sistemi, dalje
binarni i Total Flow sistemi:
1. Princip suve pare ili Dry system, kod koga se za pokretanje turbine generatora
direktno koristi para temperature oko 250 0C. Ovaj princip koriste napred
spomenute geoelektrane, kako je nie prikazano na Sl. 4.8. Ove elektrane su
najjednostavnije konstrukcije, najstarije i najjeftinije, ali je uslov stalna para iz

geotermalnog izvora. Prva geotermalna elektrana u Landerellou je radila na

ovom principu. Poseban sluaj ove metode je Hot- draj-rok metoda. U sutini
ove metode je dobijanje geotermalne energije tako to se voda upumpava preko
buotine do suvih, vruih stena, zagreva se prelazei u vruu paru temperature
oko 170 0C, koja slui potom za pokretanje turbine generatora proizvodei
elektrinu struju v. Sl. 4.8.). Ovaj sistem se koristi ne samo za proizvodnju
elektrine energije, ve i za zagrevanje prostorija, ali i za druge potrebe kao
recimo zagrevanje poljoprivrednog zemljita, tako to se zagrejana voda koristi
direktno ili preko izmenjivaa toplote do potroaa. Para koja se kondenzuje se
vraa u buotinu radi poveanja izdrljivosti geotermalnog izvora, to se
primenjuje ne samo u ovom sluaju ve i u narednim koji su navedeni nie.
Treba imati u vidu, dalje, da para ili vrua voda koje se koriste sadre
mehanike neistoe koje se moraju ukloniti pre ulaza u turbinu to se vri
primenom centrifugalnog separatora. Dalje, gasovi kao ugljendioksid, vodonik
sulfid, amonijak i sl, koji se ne kondenzuju a korozivni su, moraju se ukloniti
primenom parnih injektora

Slika 4.8. Geoelektrana na principu suve pare

2. Flash princip (Flash steam). Ovaj princip je poznat kao princip separiranja pare.
Veina geotermalnih elektrana danas radi na ovom principu kod koga se koristi
vrua voda temperature iznad 1900C iz geotermalnog izvora. Ova se pomou
pumpi iz geotermalnog izvora ispumpava prema povrini i dovodi do turbine
elektrane. Na povrini se pritisak vode smanjuje pa tada voda (kao to je
poznato) doivljava faznu transformaciju, t.j. prelazi iz tene u gasovitu fazu ili
vruu paru koja pokree turbinu proizvodei struju. Tena voda koja se nije
transformisala u paru se sakuplja i vraa nazad u unutranjost zemlje do
geotermalnog izvora gde se ponovo greje i pumpa prema elektrani. Kod ovih
elektrana opti problem su vei protoci vode, uticaj na okolinu i degradiranje
postrojenja zbog dodatnih sastojaka vode odnosno tvrdoe (saliiteta) koji treba
da je do 280000 ppm.
3. Binarni sistem (Binary cycle). Ovaj sistem se koristi kod onih geotermalnih
izvora kod kojih je temperatura geotermalne vode relativno niska, odnosno nia
od one koja se koristi u prethodna dva sistema. Sutina binarnog sistema je da
se koristi neka druga tenost koja ima niu temperature isparavanja od vode,
ali se zagreva vodom iz geotermalnog izvora u izmenjivau toplote,
isparavajui, a njene pare potom pokreu turbinu generatora. Ohlaena voda se,
pak, vraa nazad u izvor, povovo zagreva, a potom se ispumpava ponovo prema

povrini do razmenjivaa inei prvi zatvoren cirkulacioni krug. U drugom para

druge tenosti se hladi i ponovo dovodi do izmenjivaa toplote u kome se
zagreva pomou vode, isparava i tako ini drugi zatvoren krug. Sistem je
potpuno zatvoren, praktino bez gubitaka vode, i ima prednost to omoguuje
korienje i onih izvora kod kojih je temperatura geotermalne vode nia.
Procenjuje se da e u budunosti veina geotermalnih elektrana biti
projektovanja i izgraena na bazi ovog principa.
Izbor principa rada elektrane zavisi od vrste geotermalnog izvora, pre svega
temperature, dubine, kvaliteta vode odnosno pare, izdanosti i sl. Pored navedenih
procesa postoje i kombinovai sistemi kod kojih se deo geotermalne energije koristi za
proizvodnju elektrine energije, a deo kondezata se koristi za zagrevanje vode ili
drugog medijuma za zagrevanje prostora u raznim objektima.

4.2.4. Geotermalna energija u zemljama WB (Geothermal Energy in WB

Cauntries)
Geotermalna energija se iskoriuje u preko 20 zemalja sveta, a od svih zemalja SAD
imaju najvee kapacitete za dobijanje energije na bazi geotermalne energije, pa su
svetski lider u u proizvodnji elektrine energije iz ovog obnovljivog izvora (instalisani
kapaciteti su oko 3040 MW). Iako zemlje WB poseduju respektabilne geotermalne
kapacitete, recimo u Srbiji je gustina geotermalnog toka vea od one prosene
vrednosti Evrope i iznosi oko preko 60 mW/m2 , u Panonskom bazenu oko 100,
korienje ove energije je neznaajno. Praktino nema niti jedne geotermalne
elektrane, a korienje se svodi na zagrevanje prostora, stakljenika za proizvodnju
cvea i voa i povra kao i u balneoloke i sportsko-rekreativne svrhe. Srbija koristi
trenutno oko 86 MW ove energije, iako raspolae znaajnim potencijalom, oko 160
izvora sa temperaturom veom od 15 0C, odnosno oko 400 izvora podzemnih termalnih
voda koje su istraene sa skromnih 40%. Iako su ulaganja u ispitivanje relativno velika
( metar buenja kota oko 400 Eura, a jedna geotermalna instalacija kota oko 200000
evra) vienamensko korienje buotina omoguava brzo vraanje ulaganja. Najvei
potencijal ima Panonski basen, centralni deo June Srbije i centralna Srbija. Najveu
temperaturu imaju vode u Vranjskoj banji, 96 0C, Joanikoj i Sijerinskoj (oko 78 0C),
sline potencijale ima Bosna i Hercegovina, Banja Vruica, Slatina, Laktai, Srpske
toplice itd (www. centrala.org.rs./knjiga%20oliber% perpetum/05Energija-zemljegeotermal-energz.pdf) . Slina je situacija i sa Hrvatskom, i Makedonijom, iji
procenjeni kapaciteti su 812 MW toplotne i 45,8 MW elektrine energije. Glavne
lokacije geotermalnih izvora su Varadinske i Bizovake toplice. Imajui u vidu
prednosti geotermalne energije u budunosti treba planirati njeno vee uee u
ukupnom energetskom bilansu.
Kod procene ekonominosti i komercijalizacije geotermalnih sistema mora se voditi
rauna o proceni osobinama nalazita, izdanosti, dubini, trokovima buenja i opreme
za konverziju energije, kvalitetu vode i pare u datom podruju to je sloena
problematika. No moe se ukratko rei da su parametri potrebni za proraun stvarnih
trokova obnovljivog izvora energije pa tako i geotermalnog:
1. osobine resursa, jedna ili vie kljunih osobina koje su potrebne za procenu
energije koja se realno moe koristiti

2. tehnoloki opis sistema

3. parametri uinka sistema kao to su kapitalni trokovi, indirektni, trokovi
odravanja i zamene opreme, rada i sl. ( Radakovi M. 2010).

4.3. Energija vetra (Wind energy)

4.3.1. Uvod (Basic)
Poznato je gustina zemljine atmosfere, a time i pritisak kao i temperatura, opadaju sa
poveanjem visine. Posledica razlika u temperaturi vazduha i pritiska u razliitim
delovima atmosfere je vetar. Vetar predstavlja horizontalno strujanje vazduha koje
nastaje zbog razlika u temperaturi ili pritisku, sa ciljem da se ove izjednae. Za vetar
se moe rei da predstavlja vazduh koji se pokree pa zbog toga poseduje kinetiku
energiju koja zavisi od brzine. Razlike u temperaturi potiu u najveoj meri od
suneve energije, pa se zbog toga esto kae i da je vetar posledica suneve energije i
da predstavlja transformisani, ali i obnovljiv izvor, i oblik suneve energije. Od
ukupne energije sunca koja dolazi na povrinu zemlje u energiju vetra se pretvara
izmeu 1 i 2%. Zbog naina rotacije zemlje vetar ne duva u pravoj liniji ve se uvija u
spiralu koja, ponekad, prerasta u vetrove izuzetno velikih brzina i energije koje se
nazivaju oluje, uragani i tornada. Uragani i tornada nastaju u veoma toplim i vlanim
uslovima obino iznad mora i okeana u tropskim oblastima. esto stiu do kopna gde
zahvaljujui svojoj ogromnoj energiji izazivaju velike tete, ali brzo prestaju jer na
kopnu nema dovoljno vlage da ih odrava. Tornada su slabija od uragana. Nastaju
kada tople uzlazne i brze vazdune struje koje imaju manji pritisak susreu silazne
hladne, koje se spiralno kreu jedna oko druge pravei uzani levak u kome brzina
vetra moe biti do 500 km/h. Njihov intenzitet slabi kako se razlika u temperaturi i
pritisku smanjuje. Vetar koji se kree brzinom od oko 240 km/h rui kue i moe
isupati drvee itz zemlje, dakle poseduje ogromnu mehaniku energiju.
Na zemlji postoje podruja na kojima duvaju t.z. stalni ili planetarni vetrovi, pa je
iskorienje energije vetra najisplativije tamo. Ovakve pozicije su obino obale mora i
okeana, posebno puina (meutim, cena instalacija i transporta ometaju korienje
stalne energije vetra puina u, recimo elektrinu energiju). Najei nain korienja
energije vetra je pretvaranje njegove kinetike energije u mehaniku energiju koja
okretanjem osovine rotora se pretvara direktno u elektrinu, ili se pretvara dalje za
vrenje nekog drugog mehanikog rada, recimo okretanje rotora pumpe za
navodnjavanje ili pokretanje valjaka za mlevenje, strugara, za pokretanje plovnih
objekata preko jedara i sl.. Kod pretvaranja kinetike energije vetra u mehaniku
iskoriuje se razlika u brzini vetra na ulazu i izlazu. Vetrenjae rade na principu
usporavanja brzine vetra pomou lopatica na propeleru. Vetar duva preko krila
propelera izazivajui dizanje kao kod krila aviona, izazivajui njihovo pomeranje, t.j.
rotaciono kretanje. Propeleri povezani sa osovinom mogu pokretati generator i
proizvoditi struju, ili pokretati neki drugi ureaj. Naprave pomou kojih se kinetika
energija vetra pretvara u mehaniku nazivaju se vetrenjaama bez daljeg pretvaranja u
elektrinu, dok one koje slue zadobijanje elektrine struje se nazivaju vetroelektrane,
turbine na vetar, generator na vetar, vetrenjae za proizvodnju struje. Skup vie
vetroelektrana na jednom prostoru naziva se vetropark. I kod vetrenjaa i kod
vetroelektrana se kinetika energija vetra pretvara u mehaniku, preciznije u energiju

obrtnog kretanja, pomou rotora koji se okree pod pritiskom vetra, koje moe dalje
pokretati neki drugi radni ureaj, recimo, turbinu generatora. Krakovi rotora su u
najranije vreme bili prekriveni platnom, trskom ili drvenim ploicama, a danas se
koriste elise (propeler) od metala (aluminijum), plastike ili kompozitnih materijala
visoke vrstoe, jer vetroelektrana ne sme raditi kod brzina vetra veih od 15 m/s.
Koeficijent korisnog dejstva ovih maina koji predstavlja odnos energije proizvedene
na obrtnom vratilu i energije koju utroi vetar za to okretanje je dat Betz-ovom
formulom i iznosi 59,3%.
4.3.2. Proraun dobijene snage (calculation of obtained power)
Jo daleke 1919 god nemaki naunik A. Betz je, kako je napred navedeno, pokazao
da vetrenjaa moe da iskoristi najvie 59% od teoretske energije vetra. Kinetika
energija vetra je proporcionalna poluproizvodu mase m i kvadrata brzine v t.j.
E = (m v2)
dok je kinetika energija strujanja vetra kroz turbinu :
E = ( m v2)
gde je gustina vazduha, a m masa vazduha koja dospeva do obrtnog tela (propeler).
Snaga, P, koja se prenosi na obrtno vratilo vetrenjae je proporcionalna povrini koju
on pokriva (rotor), gustini vazduha i treem stepenu brzine vetra t.j.
1
P = r 2 v3
2
gde je P snaga u W, je faktor iskorienja, v je brzina vetra u m/s, r je radijus
turbine u m, a kvadrat radijusa pomnoen sa je kako se zna je povrina, dok je
gustina vazduha u kg/m 3. Treba napomenuti da brzina vazduha posle rotora opada, jer
vetrenjaa preuzima energiju vetra. Tako, ako je gustina vazduha 1255 kg/m3 , a
brzina vetra 8 m/s, kroz rotor prenika 100 m, prenee se 77000 kg vazduha kroz
prostor povrine elisa rotora turbine ili vetrenjae, a ukupna snaga izraunata
zamenom vrednosti u gornju jednainu bi bila 2,5,MW, ali od toga moe da se
iskoristi efektivno 1,5 MW. Sa poveanjem brzine za dva puta, snaga raste 8 puta
(zbog treeg stepena zavisnosti).

Iz napred iznesenog sledi da su faktori koji utiu na snagu dobijenu iz strujanja vetra:
gustina vazduha (ova zavisi od temperature i visine), povrini zona koju pokriva rotor
za vetar i njegova povrina i brzina vetra. Snaga zavisi od duine propelera turbine,
t.j. rotirajuoj povrini koju stvara propeler rotirajui, r2 , pa sa dvostrukom
povrinom propelera dobijmo uetvorostuenu snagu.
Klimatologija vetra se opisuje najee:
1. ruom vetrova koja predstavlja dijagram koji pokazuje uestalost vetrova
po pravcima i opisuje srednje brzine vetra na nekoj lokaciji
2. histogramom empiriske raspodele brzine vetra koji prebrojava koliko ima
izmerenih podataka o vetru u nekom zadatom intervalu brzina.

Kod izbora lokacija za vetrenjau, pored klimatologije vetra treba imati u vidu i
promenu intenziteta vetra sa visinom koje su posebno izraene do 100 m. Brzina vetra
na visini od 100 m je vea za oko 1,5 do 2,5 puta od one na 10 m, pa imajui u vidu
zavisnost energije vetra od treeg stepena njegove brzine, energetski potencijal vetra
na visini od 100 m moe biti vei do 15 puta od one na 10 m (u proseku je to oko 4
puta). Zbog toga je i razvoj vetroturbina iao u pravcu stalnog poveanja visine, kako
je to prikazano u tabeli IV.2. (Jakupovi E. Mirjani D. 2009, Zlatanovi M. 2011).
Kod donoenja odluke o eventualnoj izgradnji vetroelektrane treba imati u vidu rizike
koji su tehnike (istraivake, razvojne, projektne) i ekonomske priode (trine,
politike, administrativne). U pripremnoj fazi projekta spada izrada investicionog
programa i plana razvoja, merenje i analiza potencijala vetra (izrada t.z. karte vetrova)
i finansijska analiza.
4.3.3. Korienje energije vetra (Users of Wind Energy)
Prvi podaci o korienju energije vetra se odnose na Persiju u kojoj su jo pre oko
6000 god. pre nove ere koriene vetrenjae (za mlevenje itarica) sa vertikalnom
osovinom, sa 6 do 12 jedara pokrivenih platnom ili trskom. U Evropu se vetrenjae
grade tek oko 1200 god. na prostorima gde su geografski uslovi bili pogodni, najvie
na severu Evrope. Ove su koriene za mlevenje itarica, za pumpanje vode, kasnije
za odvajanje zrnevlja od stabiljke, za seenje drveta u strugarama i sl. Iako su prve
vetrenjae izgraene na Severu Evrope, (Holandija i Danska, v Sl 4.9.) one su potom
graene i u SAD, i drugim delovima Evrope (Maarska), ali su koriene i na naim
prostorima pre svega u Vojvodini, sve do pronalaska parne maine i elektrinih
motora i motora sa unutranjim sagorevanjem kada su skoro istisnute iz upotrebe, pre
oko 200 god., tako da danas uglavom slue za potrebe turizma.

Slika .4.9. Vetrenjaa

Ne treba zaboraviti da je energija vetra koriena od najranijih vremena, ali i danas, za

pokretanje raznih plovnih objekata, jedrenjaka gde je snaga vetra preko platnenog
jedra koriena za njihovo kretanje.
Krajem 19 veka, je poela upotreba vetrenjaa i za proizvodnju elektrine energije,
koja se danas zbog ogranienosti, ekoloke neprihvatljivosti fosilnih goriva s jedne, a
s druge strane zbog obnovljivosti i ekoloke prihvatljivosti upotrebljavaju sve vie.

Zadnjih godina sa globalnim suoavanjem oveanstva sa klimatskim promenama za

koje se smatraju fosilna goriva odgovornim, njihove ogranienosti i prednostima
energije vetra, proizvodnja elektrine energije iz energije vetra se viestruko uveava,
a taj trednd e biti i dalje izraen. Naime, prema podacima Svetske asocijacije
energije vetra, World Wind Energy Association (WWEA), u 2011 god. se oekuje
rast trita energije vetra za dvostruku vrednost. U odnosu na 2009 god instalisano je
novih 5374 MW odnosno 23% vie u odnosu na prethodnu godinu, odnosno ukupno
152000MW, kako se moe videti iz podataka za period 2000 do 2009 prikazanih na
Slici 4.10. Trenutno u oko 70 zemalja Sveta se koristi vetar za proizvodnju struje.
Korienje energije vetra u Zemljama WB
Instalisani kapaciteti u Evropi prema podacima za 2007 god iznose oko 56 GW, a od
toga gotovo 40% ima u Nemakoj, potom sledi panija sa 27%, a neto su manji
instalirani kapaciteti u ostalim zemljama EU Danska, Italija, Francuska, Velika
Britanija, Portugalija, Holandija, Austrija, Grka. U zemljama WB nema niti jednog
instaliranog kapaciteta za proizvodnju elektrine energije na bazi vetra, ali i nekim
zemalja EU kao Kipar, Malta Slovenija. U Srbiji je izraen Atlas vetrova AP
Vojvodina, Bavanite sa 100 MW (98 jedinice sa 1,1 MW) i Bela Crkva sa 100 MW,
slian poseduje i BiH. Takoe, interesantno je podruje Vlasine sa proseni vetrom od
oko 8 m/s. U ostalim zemljama WB nema vetrogeneratora, a postoje uslovi.

Novi instalirani kapaciteti u MW

30,300
27,261

Ukupni kapaciteti instalirani u svetu u MW

152,000

121,188

19,776
93,927

15,127

74,151

11,331

59,024
47,693

8,398

39,295
31,181
18,039

2004

2005

2006

2007

2008

2009

24,322

2000 2001 2002 2003 2004 2005 2006 2007 2008 2009

Slika 4.10. Ukupni svetski kapaciteti energije vetra u MW

Ogranienja su ulaganja u ispitivanja, t.j. postavljanje mernih stubova za sakupljanje i

obradu podataka na moguim lokacijama za ta je potrebno oko 10000 Eura po stubu
(www.obnovljiviizvori energie.rs/energija vetra.html. ). Znaajne potencijale energije
vetra poseduje R. Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Prema nekim studijama u BiH
postoji ekonomski potencijal za razvoj oko 600 MW elektrine energije na bazi
energije vetra, a uslove za to imaju lokacije od Trebinja preko Mostara do Bugojna,
dok novija istraivanja ukazuju da je ukupni potencijal oko 2000 MW od ega je
ekonomski iskoristivo oko 900 MW (Jakupovi E. Mirjani D. 2009).

4.3.4. Prednosti i nedostaci energije vetra energije (Benefits and disadvantages for
Wind Energy)
Prednosti korienja energije vetra su:

nudi istu, pouzdanu i ekoloki prihvatljivu struju po povoljnoj ceni (oko 0,06
E/kWh) jer nema zagaenja okoline niti trokova sirovina t.j. goriva,
otvaraju nova radna mesta u regionima (nova radna mesta za proizvodnju
turbina, tornjeva, odravanja i sl., porezi i renta za korienje zemljita idu
lokalnoj zajednici)
vetroelektrane imaju irok spektar snage od nekoliko kW (za potrebe malih
potroaa, selo, farme i sl) do nekoliko MW (5) u industrijskim regionima gde
mogu biti spojene vie jedinica na farmama vetrova, ili ekolokih farmi, i
preko transformatora se prikljuuju na elektrinu mreu),
idealna su baza za rad sa drugim obnovljivim izvorima energije u veim ili
manjim regionima, (hibridni sistemi),

dok su nedostaci

visoki trokovi izgradnje

nedostatak pogodnih lokacija i meteoroloki uslovi, t.j. promenljivost brzine
vetra kada nema garancije za isporuku (rotor se ne moe okretati bez vetra, ali
isto tako niti ako je brzina vetra vea od 15 m/s)
zbog okretanja rotora stvara se buka, specifian i konstantan zvuk koji moe
da smeta stanovnitvu ako ga ima u blizini, ali moe doi i do povreivanja
ivih bia, pre svega ptica, koja bi dola u kontakt sa rotorom. Lopatice elise
treba da su iz bezbednosnih razloga najmanje 10 m iznad bilo ega u krugu od
najmanje 150 m. Nivo buke zavisi u mnogome od meteroolokih prilika, jedna
savremena vetrenjaa generie buku od oko 45 db, to je nie od, recimo,
kancelarijske ili t.z. kune buke i oko 3 puta manje od one mlaznog aviona.

4.3.5. Proizvodnja elektrine energije snagom vetra (Production of electrical

Energy with Wind Power)
Elektrina energija se proizvodi pomou vetroelektrana koje se u principu sastoje od
(v.Sl. 4.12.) fundiranog postolja, osnove, sistema za odvod elektrine energije sa
elektronskim sistemon za upravljanje i kontrolu rada, tornja na kome je postavljen
generator sa turbinom kao i elisama obrtnog elementa (rotor).
rotor se sastoji od lopatica (elise) i glavine rotora pretvara energiju vetra u energiju
rotacije vratila. Rotor moe biti sa jednom, dve ili tri elise. Lopatice (elise su sa
uzgonom (ove se pokreu zahvaljujui svom aeroprofilu i koriste razlike u pritisku
koje vetar stvara kretanjem kroz njih) ili sa otporom (ove se pokreu usled otpora koji
stvara vetar). Rotor je smeten na gondoli
generator proizvodi naizmeninu struju, koja se prenosi dalje na korienje,
skladitenje ili se eksportuje na elektromreu.
kontrolni sistem regulie start ili iskljuuje mainu zavisno od brzine vetra,
sistem za usmeravanje ovaj postoji kod maina sa horizontalnom osom a ima zadatak
da ih usnerava u pravcu vetra (kod manjih turbina je to rep, a kod veih elektromotori
sa sistemom kontrole)
sistem zatite spreava tete usled prevelikih brzina vetra promenom nagiba propelera,

torenj slue da nose vetroturbinu na visinu koja omoguava hvatanje maksimalne

energije vetra.
elektrooprema, elektrini kablovi, oprema za povezivanje, kontroleri i merai sa
sistemima za upravljanje i kontrolu rada tornja.
Pogodni geografski uslovi stalni vetar veih brzina, najee na obalama mora ili
povrini mora (offsfor wind, vetar mora i okeana), i veim visinama na planinama i
brdima, (onshore wind, vetar kopna) omoguavaju da je proizvodnja elektrine
energije iz vetra konkurentna i profitabilna delatnost u odnosu na onu iz klasinih
izvora kao hidroenergija, termoenergija, nuklearna i sl). Pri ovome treba imati u vidu
da e cena energije ovih rasti u odnosu na energiju vetra, s jedne, a s druge strane da
e cena vetroelektrana opadati to govori o dobroj perspektivi proizvodnje elektrine
energije snagom vetra.

Slika 4.11. Farma vetra: onshor (a) i offsfor wind (b)

U zavisnosti od lokacije vetroturbina od 1,5 MW moe proizvesti 2,5 do 5 miliona

kWh elektrine energije za godinu dana to je ekvivalent za 1000 do 2500 osoba ili
dve do tri elektrine lokomotive. Vetroturbine se koriste u zavisnosti od lokacije i
potreba kao jedinine ili vie njih obino po tri jedinice viestruko povezane kada
ovako grupirane ine farmu vetra kako je prikazano na Sl. 4.11. Kod spajanja vie
vetroturbina u farmu turbina ili mreu moraju postojati osigurai za diskonekciju
pojedinanih turbina, ili cele farme, potrebno je instalirati pojedinane merae sa
sopstvenim napajanjem, transformatore kako bi transformisale napon od srednje
visokog do visokog, kao i sistem zatite vetroturbine i farme koji mora obezbediti
sigurnost u radu i zatitu u svim uslovima i tokom rada vetroturbine. Prema lokaciji se
razlikuju dve vrste farmi vetrenjaa,
1. na kopnu (Onshore) i
2. na morskoj puini (Offshore) kod kojih temelj ima posebnu konstrukciju i
moe biti jednostubni, gravitacioni i trostubni.
Postoji znaajna razlika izmeu vetra na kopnu i onog na morskoj puini u odnosu na
povrinu po kojoj duva. (neravnost morske povrine je niska ali se menja zbog talasa,
t.j.zavisi od polja talasa.). U odnosu na vetrenjae na morskoj puini, vetrenjae na
kopnu imaju prednosti jer su jeftiniji temelji za postavljanje, jeftinija je integracija
elektromreom i jednostavnije odravanje. Naime, kod offshor vetroelektrana temelji

su znatno skuplji jer se postavljaju na puini mora i okeana, kablovi za prenos

predstavljaju dodatni troak za vezu vetroelektrana - obala, i mora se, dlje, sagledati
uticaj na okolinu, t.j. uticaj vetrenjaa na podmorje, ivot ptica i vizuelne efekte to
stvara dodatne trokove u fazi izrade studije izvodljivosti.
Snaga vetroturbine varira od nekoliko kWh, najee od 100 do 300 kW koje se
koriste individualno ili za mala naselja pa se nazivaju male vetroturbine, ili kao set
snanijih, oko 2 MW kada se ukljuuju u elektroenergetski sistem ako su potroai
udaljeniji od mesta proizvodnje.
Prema meusobnom poloaju obrtne ose rotora i pravca vetra koji ga pokree
vetrenjae i vetroelektrane mogu biti:
1. aksijalne, ili horizontalne, (horizontal axis wind turbine) ovde su osa rotora i
pravac vetra paralerni, t.j. pravac vetra je du ose rotora), a kod ovih turbine
moraju gledati u vetar (mehanizam uz vetar-upwind)) ili biti smetene niz
vetar (mehanizam niz vetar-downwind) kako je prikazano na Sl.4.12.
2. radijalne, ili vertikalne, kod ovih je osa rotora normalna u odnosu na pravac
vetra www
Aksijalne vetroelektrane Ove imaju lopatice sline onima propelera aviona, i
rotiraju horizontalno u odnosu na zemlju. Postoje dva mehanizma rotacije,
mehanizam uz vetar (upwind) i mehanizam niz vetar (downwind). Prva aksijalna

Slika 4.12. Aksijalne vetroelektrane sa elipsom sa tri i dva krila

vetroelektrana je konstruisana sredinom prolog veka u Danskoj, a na osnovu nje su

razvijene savremene turbine. Ove elektrane imaju najee, dva ili tri krila, sa
usavrenim aerodinamikim profilom krila, i savremenim materijalima za prenosne
mehanizme i elektronskim kontrolorima. Snazi aksijalnih turbina doprinosi duina
krila rotora jer je moment sile na obrtnom elementu proporcionalan duini, ali je
ograniavajui faktor vea brzina vetra od 15 m/s kada moe doi do lomljenja. Izrada
krila od vrih i lakih materijala (karbonska vlakna) poveava cenu, dok jeftiniji i

tei materijli smanjuju efikasnost jer poveanje mase rotora usporavaju

prilagoavanje prema prema promeni pravca vetra. Samo kod velikih vetroturbina je
opravdano prilagoavanje i zatita (zakretanje krila oko sopstvene ose, ili obaranje
rotora u horizontalni poloaj. Nedostaci aksijalnih turbina su prekid rada kod veih
brzina vetra, potreba za promenu pozicije rotora u zavisnosti od smera vetra, visoki
toranj za montau i veliki prostor za rotor. Meutim, prednost je visoki koeficijent
iskorienja snage vetra od oko 45% u proseku to im daje prednost primene za snage
u opsegu od nekoliko kilovata do nekoliko mega vata. Prve vetrenjae sa
horizontalnom osovinom su bile na nepokretnom tornju zbog stalnog smera vetra, a
kasnije verzije se grade sa pominim tornjem koji se runo usmerava u pravcu vetra, a
potom su vrene inovacije tako da se okretanje vri automatski pomou repa, ili
dodatne male vetrenjae koja je okretala vrh tornja. Danas su najrasprostranjeniji
vetrogeneratori snage od 1 do 2 MW kod njih su elise sa tri krila, a prenosni sistemreduktor kao i elektrini generator se nalazi na vrhu noseeg tornja visine, najee od
40 do 80 m, ali i do 140m. Cela konstrukcija se pomou senzora pravca vetra pokree
tako da je elisa uvek okrenuta normalno na pravac duvanja vetra. Najsloeniji deo je
mehanika kutija koja pretvara lagano i neujednaeno okratanje elise u brze okrete
generatora stalne uestanosti.
Radijalne vetrenjae i vetroelektrane Ove vetroelektrane su jednostavnije za izradu,
imaju veliki obrtni moment, izdrljive su i namaju potrebu da se okreu u pravcu vetra
ali imaju manji koeficijent korisnog dejstva od aksijalnih. Prve vetrenjae u Persiji a i
one u Kini su bile ovog tipa sa krilima od platna ili trske. Postoji nekoliko
konstrukcija vertilanih vetrenjaa i vetroelektrana, prema obliku jedra koje pokree
obrtnu osovinu:

anemometar, sprava za merenje brzine vetra sa

upljim poluloptama (ove imaju ulogu elisa) kojima se
hvata vetar v. Sl desno.
Savonius (Sigfried Savonius, Finska) turbina i
Darius (Darrieus, Francuska) turbina,
H- rotor,
Riviere-ova, Francuski patent 2659391

koje su prikazane na sl. 4.13. Kod konstrukcije Savoniusa rotor ili bolje reeno obrtni
element ine dve cilindrine povrine, delimino preklopljene u obliku slova S, a
meusobno eono sueljene. Dariisova turbina ima dva, ili vie, trakasta krila u
obliku slova C koja su blago upredena. H turbina je slina Dariusovoj dok Rivierova
turbina ima ploasta krila koja mogu da rotiraju i oko sopstvene ose. Ova turbina je u
eksperimentalnoj fazi. Najvei koeficijent iskorienja ima Dariusova turbina, sa
vrnih 40% i prosenim od oko 35%. Savoniusova pak, ima najmanji koeficijent
iskorienja, ovaj u proseku oko15%, ali ima prednosti u odnosu na Dariusovu to ne
zauzima veliki prostor i bezbednija je za iva bia. Dariusova ne moe sama da
startuje i zauzima veliki prostor, jer se njena osovina uvruje zateznim uadima.

Slika 4.13. Razliite konstrukcije radijalnih vetroelektrana

Inicijativa EU je da se pobolja konkurentnost energije vetra, razvojem novih

tehnologija i vetrenjaa snage do 20 MW, posebno na offshorr wind sistemima, i
pobolja integracija mree vetra sa udelom od 20%, da se pobolja i optimizuje ceo
ciklus od logistike, transporta, izgradnja, odravanje i automatizacija sa upravljanjem
i kontrolom procesa. U prilog ovakve strategije EU govore i podaci o dosadanjem
razvoju vetroturbina koji se odnose na stanje u Nemakoj i proizvedene energije koji
su prikazani u Tabeli IV.2.
Tabela IV.2. Razvoj vetroturbina.
1980
30

normlna
snaga
prenik
15
rotora/m
visina/m
30
proizvedena 35000
energija/kWh

1985
80

1990
250

1995
600

2000
1500

2005
5000

20

30

40

70

115

40
95000

50
400000

78
1250000

100
3500000

120
17000000

4.4. Energija sunca (Solar Energy)

4.4.1. Uvod (Basic)
Zemlja je deo Sunevog sistema. Sunce je zvezda koja je nastala pre oko 5 milijardi
godina i najblia je zvezda Zemlji. Sunce predstvlja izvor ivota na Zemlji, ali prema
dananjim shvatanjima i siguran izvor energije u budunosti, jer je izvor gotovo sve
raspoloive energije u proteklom periodu, a prema raspoloivim zalihama vodonika
na njemu to e se nastaviti jo narednih 5 milijardi godina. Energija sunca potie od
nuklearnih reakcija koje se odvijaju u njemu, pa se moe grubo smatrati da Sunce
predstavlja jedan fusioni reaktor u kome se spajanjem dva atoma vodonika dobija
molekul inertnog gasa helijuma uz oslobaanje velike koliine energije. Smatra se da
se svake sekunde 600 miliona tona vodonika pretvori u helijum, a oko 4 miliona se
transformie u energiju. Ovaj proces je propraem oslobaanjem velike koliine
energije t.j. toplote, tako da je temperatura u jezgru Sunca oko 15 milijona 0C, koja se
iri Svemirom u vidu elektromagnetnog zraenja, ili svetlosti, pri emu jedan deo ove
energije dospeva do povrine zemlje. Naime od 3,8 1026 W koje Sunce emituje u
Kosmos, do povrine Zemlje stigne oko 1,7 1017 W, a od toga oko 70% se reflektuje
nazad u Kosmos, 47% se apsoruje kao toplota, 23% ide na procese kruenja vode u
prirodi a ostatak na procese fotosinteze. Ako su pogodni uslovi na povrini zemlje se
dobija oko 1 kW/m2 , u zavisnosti od lokacije, godinjeg doba, vremenskim uslovima,
dobu dana ova vrednost insolacije moe biti manja ili vea. Dotok energije Sunevim
zraenjem naziva se solarna konstanta, koja proseno iznosi 920 W/m2. Na
godinjem nivou to bi u proseku iznosilo 3000 kW/m2 Zemljine povrine. U pitanju su
dakle ogromni, jo nedovoljno korieni energetski resursi na koje u budunosti treba
daleko vie i ozbiljije raunati,
(www.tehnodom.hr/index.php?option=comcontent@view=article@id=11@Itemid=53).

Na osnovu nekih predvianja pretpostavlja se da e do 2050 god. od 20 do 30 %

svetske proizvodnje elektrine energije biti solarnog porekla. Ve danas su izgraene
neke solarne elektrane sa snagama veim i od 2 MW. Tako u paniji trenutno najvea
elektrana ima snagu 20 mW, sa panelima na 100 hektara a uskoro treba da se pusti u
pogon u Novom Meksiku jedna snage 300 mW na 1300 hektara. S druge strane sve
vie se koristi suneva energija kao toplotna za zagrevanje stambenih, javnih i drugih
graevinskih objekata, zatim kao dodatna energija u poljoprivredi i industriji.
Po masovnosti primene na prvom mestu je primena suneve energije za zagrevanje
prostora. Za to se koriste kolektori koji sakupljaju sunevu energiju i toplotne pumpe
koje koriste sunevu energiju akumuliranu u okolnom prostoru ili zemljinom tlu.
4.4.2. Suneva energija i njena transformacija u toplotnu i elektrinu energiju
Energija zraenja koja dopire do povrine Zemlje zavisi u prvom redu od trajanja
insolacije (trajanja sijanja Sunca, odnosno o vremenu kroz koje se Sunce nalazi iznad
horizonta). Trajanje insolacije zavisi od geografske irine i od godinjeg doba. Razlika
izmeu vremena izlaska i vremena zalaska Sunca kojoj je izloena horizontalna i
nezatiena povrina daje vreme trajanja insolacije.Ono iznosi za nau zemlju oko 15h
leti i oko 9 h zimi. Stvarno trajanje insolacije je znatno krae zbog pojave oblaka i

Slika 4.14. Koliina solarne energije po asu, koju svakodnevno prima povrina pod
optimalnim iskoenjem u toku najgoreg meseca u godini (na osnovu prikupljenih
podataka o insolaciji u svetu) a prema: www.geog. pmf.hr./eskola/geo/mini/obnovi -izvori-energ-/solarna-en.html,

magle, ali i zbog stanja atmosfere na posmatranom podruju (zagaenost). Ona se

razlikuje za povrine koje su postavljene horizontalno, vertikalno, ili pod nekim
uglom u odnosu na povrinu Zemlje. Tako, realno trajanje insolacije za Beograd (na
horizontalnu povrinu) iznosi 2071 h godinje, od toga 70.5% u periodu od aprila do
septembra meseca i 29.5% u periodu od oktobra do marta. Za Podgoricu je to vreme
2442 h. Na karti prikazanoj na Sl. 4.14. koja prikazuje insolacijski nivo vidi se da
Evropa nije na vrlo pogodnom podruju za eksploataciju, ali uprkos tome u Evropi je
direktno iskoriavanje suneve energije u velikom porastu. Veinom je to rezultat
politike pojedinih drava koje subvencioniraju instaliranje elemenata za pretvaranje
suneve energije u iskoristivi oblik energije. Osnovni problemi su velike oscilacije
intenziteta zraenja i velika investiciona ulaganja. Elementi zraenja Sunca su;
1. Tok zraenja ,
2. Gustina toka (tzv. Iradijacija) ,
3. Sveukupna radijacija u odreenom vremenskom razdoblju ,
Kod svih prorauna, Suneva energija, se mora posmatrati kroz tri njene komponente
zraenja i to:
1. direktno,
2. raspreno i
3. reflektovano zraenje.
Ukupno zraenje Sunca koje dospeva do povrine Zemlje naziva se globalno zraenje,
i sastoji se iz tri napred navedene komponente. Direktno zraenje je ono koje direktno
dospeva do Zemlje, reflektovano je ono koje se sa povrine odbija i vraa u

atmosferu, dok raspreno (ili difuzno) nema stalni pravac zraenja i zavisi od
atmosfere, a ne od Sunca (Pavlovi T. 2011).
Snaga Sunevog zraenja (P) se definie kao:
P = dQ/dt
(Q je energija zraenja fotona Suneve svetlosti, a t vreme), dok se gustina energije
Sunevog zraenja (G) predstavlja energiju koja pada na odreenu povrinu (A) pa
je:
G= dP/dA W/m2
Ova veliina se u literaturi opisuje i kao ozraenje, gustina snage Sunevog zraenja,
fluks Sunevog zraenja, globalno Sunevo zraenje itd.
Ukupno globalno sunevo zraenje je suma difuznog, reflektovanog i direktnog
zraenja.
Objekti koji primaju deo dozraene energije sunca nazivaju se Prijemnici Suneve
energije, a u zavisnosti od prirode transformacije energije u njima razlikuju se:
1. toplotni prijemnici, kod njih se energija sunca direktno pretvara u toplotnu,
2. fotoelektrini prijemnici koji transformiu energiju Sunca u elektrinu,
pomou solarne elije,
3. hemijski prijemnici
koji transformiu energiju Sunca u hemijsku, a
transformacija se odvija posredstvom materije koja uestvuje u hemijskoj
reakciji,
4. bio ili biohemijski prijemnici, koji transformaciju sunevu energiju u neki
drugi vid, a to vre materije biolokog porekla (biljke)
Osnovni principi direktnog iskorienja Solarne energije su:

pretvaranje solarne energije u toplotnu (aktivno i pasivno) i

direktno pretvaranje u elektrinu energiju pomou fotonaponskih panela
(FNP), ili elija, za proizvodnju elektrine energije za male ili velike
potroae (mala energetska postrojenja )
fokusiranje sunceve energije za upotrebu u velikim energetskim
postrojenjima

U pricipu postoje dve mogunosti za direktno iskoriavanje Sunevog zraenja:

aktivno, kojim se posebnim ureajima (kolektori, fotonaponske elije) pretvara
Suneva energija u toplotnu ili elektrinu i
pasivno su koristili nai daleki preci. Kod ovog naina se solarna energija
koristi bez posrednih ureaja za direktno zagrevanje, recimo u staklenicima za
zagrevanje, ili direktno zagrevanje vode, ili nainom konstrukcije zgrada i njihova
orijentacija prema Suncu tako da se to vie iskoristi ovaj resurs, a da nije potrebno
ulaganje u elektrinu energiju, jer procesi baziraju na prirodnim spontanim procesima.
Kod ovog naina korienja vodi se rauna o orijentaciji zgrade, koncepciji fasade,

izolaciji da bi se manje energije troilo na zagrevanje, ali istovremeno se prostorije

tako planiraju da su okrenute prema junoj strani da bi se iskoristila energija sunca ili
se rade posebni, trombe zidovi, i prostorije potpuno osvetljene. Slojevitim fasadama se
reava toplotna izolacija ali i ouvanje toplote. Integracija svih mogunosti je osnov
pasivnog korienja Solarne energije. Osnovni elementi pasivne solarne tehnike su;

pravilna orijentacija zgrade

nastrenica
prozori
toplotni zastori
boja zidova i nametaja
Trombov zid (staklena veranda zahvata direktno i difuzno sunevo
zraenje, iza nje se nalazi masivan tamno obojen zid Trombov koji
apsorbuje prispelo zraenje a poseduje gornje i donje otvore koji se nou
ili zimi otvaraju tako da preko gornjeg ulazi topao vazduh, a putem
donjeg izlazi hladan vazduh koji se ponovo greje. Trombov zid slui kao
apsorber, kao grejno telo i skladite toplote.
vodeni zid
staklena veranda
podno skladite toplote (ljunak u podu danju akumulira) itd.

4.4.3. Pretvaranje solarne energije u toplotnu ili solarno zagrevanje

Ovo pretvaranje energije moe biti direktno ili indirektno, odnosno pasivno i aktivno
ili kombinacija ova dva principa. Pasivni sistem je jeftiniji i on se primenjuje u fazi
projektovanja i izgradnje objekta kako bi se toplota sunca koristila pomou samih
elemenata objekta, veliki prozori okrenuti prema jugu, podovi i zidovi koji apsorbuju
toplotu preko dana, a emituju je nou, kako je napred navedeno. Kod aktivnog sistema
se koriste posebni ureaji pomou kojih se sakuplja suneva energija i pretvara u
toplotnu, a nazivaju se Toplotni ili Solarni kolektori. Osnovni principi aktivnog,
direktnog iskoriavanja suneve energije su;
Solarni kolektori za zagrevanje vode u prostorijama i bojlerima
koncentrisanje suneve energije kod velikih energetskih postrojenja i
fotonaponske elije za pretvaranje u elektrinu energiju.
Pomou ovih ureaja se moe zagrevati potrona voda ili voda potrebna za grejanje
stambenog ili drugog prostora. Solarni kolektori apsorbujui energiju Sunca mogu da
zagrevaju gas (vazduh ili neki drugi) ili tenost (najee vodu) i predaju je vodi ili
direktno prostoru koji se greje. Ovakvi sistemi se sastoje, principijelno, od kolektora
koji apsorbuje toplotu Sunca, ventilatora ili pumpi koji slue za prenos gasa ili
tenosti, a time i toplote do potroaa, ali i rezervoare da bi se temperatura prostora
koji se greje odravala kako danju tako i nou. esto se koriste u kombinaciji sa
drugim izvorima zagrevanja kada energija Sunca nije dovoljna. Ako se kolektori
koriste za zagrevanje kua, kuni solarni sistem, obino su dovoljni oni povrine oko
10 m2 ,, za vee objekte bolnice, kole, i druge javne ustanove potreban je vei broj za
grejanje ili proizvodnju tople vode za sanitarne ili druge potrebe.
Na slici 4.15. prikazan je princip aktivnog solarnog grejanja. U sistemu se razlikuju
dva cirkulaciona kruga: primarni i sekundarni. U primarnom krugu, toplota
apsorbovana u apsorberu tj. kolektoru se prenosi do razmenjivaa toplote RT. U

sekundarnom krugu se preko RT toplota predaje akumulatoru toplote, a odatle

posredno ili direktno potroau, kao topla sanitarna voda ili voda za grejanje
prostorija.
Prenosilac toplote u primarnom krugu je najee smea vode sa 30-40% etilenglikola
(anti-friz), jer ona krui kroz deo instalacije koji je izvan objekta, tj. kolektor. Na ovaj
nain temperature zamrzavanja fluida u primarnom krugu se sniava ispod -20 oC.

Slika 4.15.

Sistem za grejanje i toplu vodu

Kolektori se kod graevinskih objekata obino postavljaju na krov (Sl. 4.16.) i to pod
odreenim optimalnim nagibom. Za zimske uslove u naim krajevima najpovoljniji je
nagib oko 60 o prema jugu. Automatikom se obezbeuje da fluid tee iz kolektora
prema izmenjivau toplote samo ako mu je temperatura via od temperature fluida
sekundarnog kruga, jer bi u suprotnom kolektor hladio fluid umesto da ga zagreva.

Slika 4.16. Solarni kolektori postavljeni na krov kue ili zgrade

Prema konstrukciji razlikuju se tri vrste solarnih kolektora:

1. ravni,
2. selektivni i
3. koncentriui solarni kolektori
Ravni solarni kolektori su jednostavne konstrukcije i veoma su esto u upotrebi.
Ravnim TSK mogu se dobiti temperature fluida do 100 C, jednostavne su konstrukcije
i veoma su esto u upotrebi (v. Sl. 4.16).

Slika 4.17. Ravni solarni kolektor

Elementi ovog kolektora su:
1. Cev obino bakarna kroz koji struji fluid (sa ulazom hladnog fluida, i izlazom
zagrejanog fluida)
2. Kuite (Drvo, metal, plastina masa)
3. Termoizolacija (najee mineralna vuna ili PU pena )
4. Apsorber - bakarna crno obojena ploa vrsto vezana sa cevi (1)
5. Staklena ploa (esto sa antireflektujuim slojem)
Selektivni solarni kolektori Oni su posebno konstruisani kolektori koji se rade od
hroma ili nikla sa specijalnim crnim premazima koji primaju samo svjetlosne zrake
odreene talasne duine a faktor refleksija mu je priblino = 0. Ovi kolektori mogu
postii temperature fluida i do 500C. Najee se koriste kod Solarnih elektrana za
dobijanje suve vodene pare.
Koncentriui solarni kolektori Bazirani su na pojavi poznatoj iz Fizike da se
Sunevi zraci mogu fokusiratia time i energija, zakrivljenim povrinama ili ravnim
ogledalima na malu povinu. Za koncentrisanje suneve energije se koriste tri
tehnologije:
1. parabolina korita
2. parabolini tamjir i
3. energetski toranj.

Prave se u dve varijante. Princip je da se vea povrina sunevih zraka prihvati i

usmjeri na male povrine prijemnika sa fluidom.
Prva varijanta ima parabolina ogledala u ijoj se ii nalazi staklena cev (prijemnikapsorber) sa fluidom (v. Sl. 4.18. a).

Slika 4.18. Koncentrirajui solarni kolektor sa parabolinim ogledalom, korito, a, i

koncentrirajui solarni kolektor sa ravnim ogledalom, b.

Druga varijanta ima centralni prijemnik (toranj 3) oko kojeg se nalazi polje pokretnih,
automatski upravljanih, ravnih ogledala (heliostata, 2) koji usmjeravaju suneve zrake
na prijemnik 1, v. Sl. 4. 18 b. Prijemnik kod obe varijante je selektivni solarni
kolektor.
U zavisnoti od primarnog fluida kolektori se dela na:
1. kolektore sa vodom
2. kolektore sa vazduhom.
Kolektori sa vazduhom se koriste naroito u poljoprivredi (za grejanje staklenika i
staja, u suarama itd.). Vazduni kolektori su efikasniji od vodenih, jer se u njihovom
sistemu samo jednom vri razmena toplote (u apsorberu), a kod vodenih dva puta
(jednom u apsorberu, drugi put u razmenjivau toplote). Ovi kolektori su jeftiniji,
nema opasnosti od curenja ni smrzavanja vode, ali su za zagrevanje manje efikasni.
Zbog toga zahtevaju vei akumulacioni rezervoar (koji je obino od kamena, a prenos
toplote sa vazduha na kamen je sporiji). Za isto grejanje treba dva puta vea
zapremina kamena nego to bi bila zapremina vode.
Potrebna povrina kolektora zavisi od niza faktora, od kojih su najvaniji sledei:
toplotna izolacija objekta, klimatska zona u kojoj se objekat nalazi, broj sunanih
dana u hladnijim mesecima, potrebne koliine eventualne topple potrone vode za
domainstvo i td.

Potrebna povrina kolektora izraunava se po obrascu:

A=

Q
Qk

gde je: Q - potrebna toplota energija u [kWh/m2] potrebna za za grejanje ili tehniki
proces;
kWh/m2 , za zimski period
Q
=
0,4 QPR
k

=
Qk 0,33 QPR

kWh/m2 ,

za letni period.

- prosena dnevna energija sunevog zraenja (tablini podatak, rezultat

merenja koji zavisi od geografske irine, meseca u godini, ugla nagiba i orijentacije
kolektora). Kod prorana solarnih kolektora etiri faktora su bitna za proraun:
QPR

1.
2.
3.
4.

faktor apsorpcije
faktor refleksije (albedo)
faktor transmisije (provoenja)
emisijski faktor

ali ova problematika, toplotni bilans kolektora, proraun pumpi i sl. izlazi iz okvira
ovog kursa.
Suneva energija moe da se fokusira, kako je poznato iz fizike, pomou
odgovarajuih soiva ili refleksionih elemenata (ogledala) i tako efikasnije pretvara u
toplotnu. Pored zagrevanja fluida ova se moe koristiti za direktno zagrevanje pa su u

Slika 4.19.. Solarna pe levo) i Solarni destilator (desno), princip solarne destilacije dole

eksperimentalnoj fazi mnogi ureaji, takva je Solarna pe prikazana na Slici 4.19. kod
koje se pomou refleksione polulopte energija fokusira na dra sa objektom koji se
zagreva. Takoe, postoje ureaji za destilaciju vode, kod kojih se energija Sunca
koristi za pokretanje pumpi, ali i za zagrevanje, destilaciju vode i sl.
4.4.4. Pretvaranje Solarne energije u elektrinu. Fotonaponske elije
Photovoltaic. Solarne elektrane
Pretvaranje Suneve energije u elektrinu moe da se vri:

direktno sistemima koji se nazivaju fotonaponske elije ili fotonaponski

sistemi ili
indirektno u Solarno-termalnim elektranama koje pomou sistema ogledala
koncentriu sunevu energiju u jednoj taki i zagrevaju prvo vodu stvarajui
vodenu paru koja se koristi za pokretanje turbina generatora proizvodei pri
tome elektrinu energiju kako je to sluaj sa drugim elektranama ali je razlika
u sistemu za grejanje vode i proizvodnju pare iz nje.

Elektrina energija iz Sunca se danas proizvodi u dva sistema, prvi je umreeni i on je

u sistemu Solarnih elektrana, a drugi je individualni koji ini veliki broj manjih
korisnika.
U osnovi direktne proizvodnje elektrine energije Sunevom energijom je efekt koji je
jo 1888 god. otkrio Herc (Hertz), a nazvan fotoelektrini efekat. To je pojava da kada
se sa povrine nekih metala u vakuumu mogu izbaciti elektroni (emitovati) ako se
povrina metala osvetli vidljivim ili ultravioletnim zraenjem. Ovaj efekat je kasnije
objasnio Ajntajn (Einstein) koji je primetio da se fotoefekat javlja u zavisnosti od
frekvencije zraenja, smatrajui da se energija apsorbuje ili emituje u vidu energetskih
paketa kvanta koji su dobili naziv fotoni. Kada je energija fotona Ez vea od energije
kojom se dri elektron u kristalnoj reetci hf u sudaru sa njim e elektron biti izbaen.
Fotonaponski efekt poeo je 1839. godine prouavati Henri Becquerel i na poetku
dvadesetog veka bio je predmet mnogih istraivanja. Jedina Nobelova nagrada koju je

dobio Albert Einstein bila je za istraivanje solarne energije. 1954. su Bell Labs u
SAD-u predstavili prvi fotonaponsku eliju koja je generirala upotrebljivu koliinu
elektrine energije, a od 1958. poelo je ugraivanje u komercijalne aplikacije
(naroito za svemirski program).
Fotonaponske elije su poluprovodniki elementi koji direktno pretvaraju energiju
sunevog zraenja u elektrinu energiju (v. Sl. 4.20.). Oni se izrauju od
poluprovodnih materijala, slino onima koji se koriste za kompjuterske ipove. U
interakciji sa sunevom svetlou, tj. elektromagnetnim zraenjem ili energijom (ovi
termini se esto koriste kao sinonimi) dolazi po promena energije elektrona, njivovog
kretanja, a ovo usmereno kretanje je ustvari elektrina struja. Ovaj proces pretvaranja
energije fotona u elektrinu enegiju (Volt) se opisuje kao fotovoltani efekt, a uredjaj
Solarna elija ili fotonaponska elija, skraeno FNP. Solarna elija je sastavljena od
od nekoliko delova od kojih je najvaniji poluprovodnik. Kada na FNP pada Suneva
svetlost predaje se energija elektronima poluprovodnika, koji se pomeraju prema
povrini pa se zbog toga javlja neravnotea u broju elektrona izmeu gornje i donje
strane elije, t.j. formira dvojni elektrini sloj, a kada se ove spoje dolazi do teenja
struje. Uslov za to je da na dva sloja poluprovodnikih kristala (N i P) postavljenih
tako da je N tip okrenut prema izvoru svjetlosti jaina svjetlosti bude veeg
intenziteta od kritine hf >Ez doi e do pojave EMS kako je napred navedeno.
Koliina energije koja se dobije iz FNP direktno zavisi od povrine panela. elije
mogu da se spoje u fotonaponske module (panele), a ovi u fotonaponska polja, farme
sunca, paneli su spojeni ureajima koji prate kretanje Sunca i prilagoavaju se uglu
upadnog ugla Sunca, pa prema ovom kriterijumu FNP ili moduli mogu biti fiksni, sa
okretanjem po jednoj osi ili okretanjem u dve ose. elije mogu biti od polikristalnih,
monokristalnih i amorfnih materijala, danas se smatra da su one od polikristalnih
materijala najefikasnije (Pavlovi T. 2011).

Slika 4.20. Fotonaponska elija, solarni modul, princip levo i princip korienja solarne
elektrine energije, desno
(http://www.izvori

energije.com/energija-sunca.html)

Elektrina energija iz ovih elija se koristi za rad elektrinih ureaja u domainstvu,

(to su kuni Solarni sistemi za napajanje ureaja kao; svetlo, radio i TV, klima
ureaji, telefon, ventilacija, kompjuter i sl.), informacionih i reklamnih displeja, ili za
rad javnih ureaja semafori, satelita ili se akumulira u akumulatorima. FNP snage
1kW proizvodi meseno oko 150 kWh struje to je ekvivalent za 68 kg uglja, emisiju
136 kg ugljendioksida u atmosferu i 397 lit. vode koja bi se utroila za proizvodnju
struje fosilnim gorivima. Karakteristine vrijednosti FNP su: Unutranji otpor Rs =
0.95, EMS = 0.58 V, stepen iskori
tenja = 10%
, (najee se koriste kristali
silicijuma sa primesama zbog dobrog stepena iskoritenja i termike postojanosti koja
teoretski iznosi od -50 C do 200 C). Treba imati u vidu da se FNP dobija
jednosmerna struja, koja moe u zavisnosti od potreba da se pretvori u naizmeninu
pretvaraem.
Efikasnost im je od 10% za jeftinije varijante sa amorfnim silicijumom, a do 25% za
skuplje varijante. Za sada su jo uvijek ekonomski nerentabilni jer im je cijena oko
6000 $/kW. Na slici 4.18. prikazan je princip izrade fotonaponskih elija.
Fotonaponske elije mogu se koristiti kao samostalni izvori energije ili kao dodatni
izvor energije. Kao samostalni izvor energije koristi se npr. na satelitima,
saobraajnim znakovima, kalkulatorima i udaljenim objektima koji zahtijevaju
dugotrajni izvor energije ili reklamni prostori isl. U svemiru je i snaga sunevog
zraenja puno vea jer Zemljina atmosfera deo ovoga apsorbuje, pa je i dobijena
energija vea. Kao dodatni izvori energije fotonaponske elije mogu se na primjer
prikljuiti na elektrinu mreu, ali za sada je to neisplativo bez podrke drave. Na
Slici 4.21. su prikazane neke mogunosti korienja FNP kao i Solarnih kolektora,
koji se postavljaju na krovovima, ali i prozorima, vratima zgrada i sl.

Slika 4.21. FNP i Solarni kolektori

Godinji rast instalirane snage fotonaponskih elija u Europskoj Uniji trenutno iznosi
40%. To je na prvi pogled velik rast, ali u osnovi radi se o vrlo malim koliinama, pa
rast od 40% ne utie posebno na ukupnu zastupljenost takvih izvora energije. U 2000.
godini u Europskoj Uniji bilo je instalirano 183.5 MWp, a to je 43.6% poveanja u
odnosu na 1999. I u tom podruju Njemaka je sa 113.8 MWp (ukljuujui 100 MWp
prikljuenih na elektrinu mreu) vodea drava u Europi. U najveoj meri tome je
doprineo Njemaki zakon o obnovljivim izvorima energije. Po tom zakonu otkupna
cena energije iz fotonaponskih elija je 0.5 po kWh za prvih 350 MWh. Plan

Europske Unije je instaliranje 3000 MWp do 2010. godine, ali sadanji pokazatelji su
da e do onda biti instalirano oko 1780 MWp.
Neke solarne elije su tako dizajnirane da rade sa koncentrisanim sunevim
zraenjem, sadre koncentrisane kolektore koji koriste soiva za fokusiranje svetlosti
u elije. Prednost ovakvih sistema je u tome to koriste manje skupih poluprovodnika
sa sakupljanje velike koliine suneve svetlosti a nedostatak to soiva moraju biti
usmerena prema suncu, pa esto imaju sisteme za sofisticirano praenje kretanja
sunca.

Slika 4.22. Solarni modul i solarna farma

Solarne elije se povezuju u module sa oko 40 elija, sloenih u redovima irine i do

nekoliko metara, fiksirani prema jugu ili montirani na nosae da prate kretanje Sunca.
Nekoliko povezanih redova snabdevaju domainstvo, a veliki broj ovih redova slui
za industrijske potrebe to je princip Solarnih farmi v. Sl 4.22.
Solarne farme esto su koncipirane kao hibridni sistemi v. Sl. 4.23. Naime, poto
proizvodnje struje nema kada zbog vremenskih uslova (oblanost, zalazak sunca, no)
Solarne farme su kombinovane sa farmama vetra to omoguava kontinuiraniju
proizvodnju struje ili sa nekim drugim izvorom.

Slika 4.23. hibridni sistem

Solarne elektrane Za razliku od FNP koji direktno proizvode elektrinu struju iz

suneve energije, proizvodnja elektrine energije u Solarnim elektranama je
indirektna. Naime, kod Solarnih elektrana se fokusiranjem koncentrie Suneva
energija u jednu taku, preciznije na malu povrinu, i tako zagreva voda (ili neki drugi
medijum) u cevima kolektora, v. Sl. 4.18.b, i stvara vodena para koja pokree turbine
generatora koji proizvodi struju slino drugim, recimo elektranama na fosilna goriva.
Ovakve elektrane nisu akumulacione elektrane. Da bi se omoguio rad elektrane i
preko noi ili loem vremenu (oblanost) razvijeni su sistemi energetskih tornjeva koji
mogu da akumuliraju energiju zagrevajui neki drugi sistem sa visokom takom
isparavanja kao to je ulje temperatura do koje se zagreva je oko 500 0C, ili neka
rastopljena so (glauberova so, do 600 0C) akumulirajui na taj nain energiju sunca u
t.z. primarnom krugu u kome se voda zbog niske take isparavanja nikad ne koristi.
Deo tako zagrejanog fluida se pumpama alje u hladan rezervoar tenosti i potom
razmenjiva toplote kroz koji cirkulie voda koja isparava proizvodei neophodnu
vodenu paru za pokteranje generatora i proizvodnju struje, sekundarni krug, tako da
ovakve elektrane rade i nou i u loim vremenskim uslovima. Dakle ovakva Solarna
elektrana u nekoliko faza pretvara energiju Sunca u elektrinu, pa se esto skraeno
oznaava kao STEA (solarna akumulaciona termoelektran). Sistem Solarne elektrane
se sastoji principijelno od:

Slika 4.24. Solarna akumulaciona termoelektrana

1.
2.
3.
4.

kolektor (centralni toplotni prijemnik)

polje refleksionih ogledala (heliostat)
toranj
rezervoar tople vode (fluida za akumulisanj energije, primarni krug kod
STEA)

5. razmenjiva toplote, proizvodnja vodene pare za turbinu, sekundarni krug

6. rezervoar ohlaenog fluida (vode)
7. turbogenerator naizmenine struje
Skladistenje toplotne energije moe biti:
* isto toplotno ( skladitenje na raun latentne toplote, voda,
kamen...)
* hemijski ( reverzibilne hemijske reakcije)
* termo-hemijski (izolirani kapaciteti vode i kristala)
* mehaniki ( zamajci velikih inercija)
* termo-hemijski (izolirani kapaciteti vode i kristala)
* mehaniki ( zamajci velikih inercija)

glauberova so,

Fokusiranje Suneve svetlosti se vri pomou velikog broja soiva ili refleksionih
ogledala, raznih konstrukcija koje se stalno usavravaju, sloenih u formi tanjira ili
tornja (Power tower) . U zavisnosti od sistema fokusiranja razlikuju se: parabolni
kanali, tanjir/maina i energetski toranj (http://web.zpr.fer.hr/ergonomija/2004/
habjanac/Slike/sunce_fokus_dish.jpg).
1. Parabolni kanal koncentrie Sunevu energiju pomou dugih pravougaonih i
zakrivljenih ogledala, prema cevi kroz koju protie ulje, koje se greje i koristi
za proizvodnju vodene pare u konvencionalnom parnom generatoru za
proizvodnju struje.
2. Sistem sa energetskim tornjem ili Power tower sistem koristi kompjuterski
kontrolisano polje ogledala za fokusiranje na centralni toranj, na ijem vrhu je
prijemnik u kome se zagreva istopljena so, a toplota soli se koristi za
pokretanje konvencionalnih parnih generatora. So efikasno zadrava energiju
kao toplotnu i moe se uvati danima, to je vano za kontinuitet rada
elektrane kada nema dovolno suneve energije zbog oblanosti ili na zalasku
sunca ili nou. v.. Sl. , Mogu biti snabdevene i sa rezervoarom nekog fluida,
vode, s kojim se dobija do 10 MW izlazna snaga, i tako raditi i preko noi
kada nema Sunevog zraenja. Zbog toga to ogledala prete poloaj Sunca
nazivaju se Heliostati.
3. Sistem tanjir/maina ili Dish sistemi prate kretanje Sunca i tako stalno
fokusiraju Sunevo zraenje. Ovde se koriste velika ogledala oblika satelitskih
antena, a apsorbovana toplota sunca u prijemniku se prenosi na pogonski fluid
mehanikom snagom koja se potom koristi za pokretanje generatora ua
proizvodnju struje.
Nedostatak Solarnih elektrana je u tome to one rade dok Sunce sija, i to su potrebne
velike povrine za elektranu pa se zbog toga ove najee grade u pustinjama, kao i
visoka cena ogledala. Da bi se obezbedio kontinualni rad Solarne elektrane koriste
hibridnu tehnologiju, dok sunce sija njegova energija se koristi za proizvodnju struje,

a u ostalom periodu kada se para za pokretanje generatora proizvodi upotrebom

fosilnih goriva (gas, nafta, ugalj i sl).
Prednosti i nedostaci Solarne energije Benefits and disadvantages for Solar
Energy
Energija Sunca je najvei energetski resurs Zemlje. On predstavlja ekoloki
najprihvatljiviji i praktino neiscrpni izvor energije. Dostupna je posebno u
podrujima u kojima su drugi izvori energije preskupi. Nema rotacionih elemenata
izuzev sistema pumpi, i generatora kod solarnih elektrana. Redukuju potronju
fosilnih goriva, redukuju emisiju ugljendioksida, stvara nova radna mesta.
Nedostaci su u tome to su jo uvek veliki investicioni trokovi, velike oscilacije
intenziteta zraenja, mala gustina energetskog toka, pa su zbog toga posebno
interesantne lokacije u pustinjama, visoka cena elemenata za fokusiranje iako se
stalno unapreuje tehnologija na ovom polju.
Evropa nije na pogodnom podru;ju za eksploataciju, no pored toga direktno
iskoriscavanje sunceve energije je u stalnom porastu, to je rezultat, pored ostalog i
subvencija instaliranih kapaciteta. Do 2030 god. cilj je EU da udeo ove energije
poraste sa 3% na oko 10%,. U tom smislu se razvijaju projekti za smanjenje trokova
i poboljanja efikasnost FNP, integraciji velikih razmera generisane elektrine
energije, poveanje performansi, i razvoj novih tehnologija za prikljuivanje na
elektrinu mreu (invertori i skladitenje energije)
Korienje energije Sunca u Zemljama WB
U Hrvatskoj postoji proizvodnja FNP, s jedne strane, a sa druge i dovoljan broj Wh u
proseku zimi oko 160 u priobalju a oko 1000 leti, a slino je i sa kontinentalnim
delom, to je razlog sve veeg uesa Solarne energije u bilansu proizvodnje ali i
korienja ove energije za zagrevanje. Prose;na vrednost dnevne insolacije na
horizontalne povrsine za Hrvatsku je 3 do 4,5 kWh/m2. U Srbiji i drugim zemljama
WB je situacija slina. Suneva energija se uglavnom koristi za zagrevanje
individualnih objekata, a planira se izgradnja Solarnih elektrana u Vojvodini
Leskovcu i drugim mestima.
Pitanja i odgovori.
Kako se dele izvori energije? Izvori energije se mogu podeliti na: neobnovljive
(ugalj i energenti proizvedeni preradom uglja, nafta i naftni derivati, prirodni gas i
atomska, nuklearna energija) i obnovljive (energija vetra, suneva energija,
bioenergija, geotermalna i energija vode, energija okeana, industrijski i komunalni
otpad)
Koje su prednosti korienja obnovljivih izvora energije? Ovi izvori energije su
ekoloki su prihvatljiviji i imaju vanu ulogu u smanjenju emisije CO2, poveavaju
energetsku odrivost i sigurnost a oekuje se da u budunosti budu ekonomski
konkurentni tradicionalnim

ta je toplotna pumpa? Toplotna pumpa je ureaj koji apsorbuje toplotnu energiju

sa jedne lokacije (spoljni izvori energije) i premeta je na drugu lokaciju (objekat
koji se greje ili hladi).

Navedi prednosti korienja geotermalne energije. Ova energija je jeftina zbog

niskih trokova proizvodnje jer je potrebna samo energija za pokretanje pumpi,
predstavlja stabilan i trajan izvor energije, zamenjuje veliku koliinu fosilnih
goriva, ista je i sigurna za okolinu uz neophodnu brigu, i nezavisna od
meteorolokih uslova to je sluaj sa hidroelektranama, elektranama na vetar i kod
korienja solarne energije elektrane zahtevaju malo prostora i lako snabdevaju
okolinu toplotom i elektrinom energijom i pouzdane su jer ne zavisi od
meteorolokih uslova (od snage vetra ili broja sunanih dana)
Kako se koristi geotermalna energija? Geotermalna energija se koristi kao
toplotna energija za zagrevanje (toplifikaciju, grejanje) stanova i naseljenih mesta
ali i u poljopprivredi za zagrevanje staklenika i proizvodnji voa, povra i cvea, u
industriji papira, suenja drveta, vune, stoarstvu, suenje itarica, uopte za
dehidrataciju,
ribarstvo
(zagrevanje
ribnjaka),
mlekarska
industrija
(pasterizacija),balneologiji i sportsko rekreativne svrhe i proizvodnju elektrine
energije
Od kojih faktor zavisi snaga vetra? Snaga vetra u W, zavisi od faktora
iskorienja, brzine vetra u m/s, radijusa turbine u m, povrine elisa i gustine
vazduha.
Koji tipovi vetroelektrana postoje? Aksijalne i radijalne.
Navedi dva principa korienja energije Sunca. Aktivno i pasivno.
Navedi principe direktnog korienja Suneve energije. Direktno korienje
energije Sunca bazira na dva principa i to: pretvaranje solarne energije u toplotnu
(aktivno i pasivno) i direktno pretvaranje u elektrinu energiju; fokusiranje
suneve energije u velikim (Solarne elektrane ) ili malim energetskim
postrojenjima i fotonaponski paneli za proizvodnju elektrine energije za male ili
velike potroae.
Kako se vri pretvaranje Suneve energije u elektrinu? direktno sistemima koji
se nazivaju fotonaponske elije ili fotonaponski sistemi ili indirektno u Solarnotermalnim elektranama koje pomou sistema ogledala koncentriu sunevu
energiju u jednoj taki i zagrevaju prvo vodu stvarajui vodenu paru koja se koristi
za pokretanje turbina generatora proizvodei pri tome elektrinu energiju kako je
to sluaj sa drugim elektranama ali je razlika u sistemu za grejanje vode i
proizvodnju pare iz nje.

Pitanja za vebanje:
1. Kako se mogu podeliti obnovljivi izvori energije
2. Navedi nedostatke korienja geotermalne energije
3. Opii sisteme za zagrevanja korienjem geotermalne energije.
4. Navedi tipove geotermalnih elektrana
5. Koje su prednosti i nedostaci korienja energije vetra
6. Da li se energija vetra koristi samo za proizvodnju elektrine energije?
7. Navedi tipove farmi vetrenjaa.
8. Navedi prednosti i nedostatke korienja energije Sunca.
9. ta je FNP?
10. Kako se vri fokusiranje Suneve energije?
11. Navedi tipove Solarnih kolektora.

12. ta su Solarne elektrane?

13. Opii Solarni kolektor.
Literatura:
1. Cakic M., Veljkovi V, Lazi M., Savi D, Nikoli G., Todorovi Z., Zavargo Z,
Europien Union Oriented Environmental Managenent Courses, Tehnoloki fakultet,
Leskovac, 2008
2. Caki M., Fizika hemija I deo, Tehnoloki fakultet Leskovac, 1995.
3. Radakovic M., Obnovljivi izvori energije i njihova ekonomska ocena, AGM knjiga,
Beograd 2010.
4. Jakupovi E. Mirjani D. Obnovljivi izvori energije, Panevropski Univerzitet,
Apeiron, Banja Luka 2009.
5. Zlomuica E. Energija vetra-stanje, perspektive, specifinosti, Meunarodni nauni
skup, Obnovljivi izvori energije i odrivi razvoj, Izvodi radova, Banja Luka 2011
6. Zlatanovi M. Odreivanje potencijala energije vetra u delimino brdovitim
podruju vjetroparka Suara, Meunarodni nauni skup, Obnovljivi izvori energije i
odrivi razvoj, Izvodi radova, Banja Luka 2011.
7. Pavlovi T. Savremene mogunosti korienja sunevog zraenja, Meunarodni
nauni skup, Obnovljivi izvori energije i odrivi razvoj, Izvodi radova, Banja Luka
2011.
8.(www.centrala.org.rs./knjiga%20oliber%perpetum/05Energija-zemlje-geotermalenergz.pdf 30.08.2011)
9.http://www.izvorienergije.com/uvod u izvore energije.html, 15.07 2011
10.http:/www.awers.net./preuzmi/OEI_Geotermalna.pdf 15.07 2011.
11.http:/www.obnovljiviizvori energie.rs/energija vetra.html, 11.2.2011
12.http://web.zpr.fer.hr/ergonomija/2004/habjanac/Slike/sunce_fokus_dish.jpg,14.07.2
011).

13.www.geog.pmf.hr./e-skola/geo/mini/obnov-izvori-energ-/solarna-en.html,
18.02.2011

14.(http://www.izvori energije.com/energija-sunca.html 18.02.2011)

15http://www.geotempus.co.rs/nacini rada toplotne pumpe.html 15.07.2011
16.www.tehnodom.hr/index.php?option=comcontent@view=article@id=11@Itemid=
53 2.18.2011

Apstract
This chapter (4) describes the renewable energy sources: energy of surrounding,
geothermal energy, Wind energy and Solar energy. In the first part the basic of energy
are given, also the classification and definition of energy sources. The renewable
energy sources have an increasing share of the total energy mix, because they have
advantages over non-renewable. Energy of surrounding (land, water and air) is used
for heating by heat pumps. In the part 4.2. the geothermal energy are describes.
Geothermal energy has great potential for heating and electrical energy productions.
There are two systems for heating (horizontal and vertical). For electrical energy
productions several systems are applied: dry system, flash stream and binary cycle,
and they are described. The benefits and disadvantages of geothermal energy are
discussed, and state of this energy in WB Countries. The Wind energy is practically
clean energy. Wind energy is used for conversion in the mechanical energy or for

electricity production using the wind power. The wind power may be different strings
and structures, onshore or offshore wind farms. They may be two or three blades.
They can be horizontal or vertical in the relation of the position of rotor axis rotation
and wind directions. The main drawback is the lack of suitable locations and noise.
The WB countries have a huge wind potentials, bat they havent electricity production
by energy of wind. The Solar energy is also clean energy, and they can be used for
heating (solar collectors), or for electricity productions. Electricity is produced by the
photovoltaic cells, a huge number of them is photovoltaic farms or solar stations. In
Solar station the Solar energy are focused with reflections table and can be used for
heating of fluid (water) and vapor productions, which can be used for electricity
productions by turbines. Basic lack of use of Solar energy is a good insolations. In
the WB countries the Solar energy is mostly used for heating, and they havent the
Solar Farms.

4.5. Bioobnovjivi izvori energije. Bioreneable energy resurses

Tena fosilna goriva su ve dui niz godina osnovna i dominantna goriva za pogon
motornih vozila i maina u graevinarstvu, industriji, poljoprivredi. Primat meu
njima ima nafta, zbog velike toplotne moi, relativno jednostavne eksploatacije i
manipulacije i mogunosti dalje prerade. Ogranieni resursi i rast cene nafte, kao i sve
vei problemi zagaenja ivotne sredine usmerili su istraivanja u pravcu razvoja
alternativnih goriva. Najperspektivnija alternativna goriva su tzv. biogoriva, odnosno
goriva dobijena iz bioobnovljivih sirovina odnosno iz biomase. Prva generacija
biogoriva su etanol, biodizel i biogas, dok drugu generaciju ine; biohidrogen, bioDME, biometanol, DMF, HTU dizel, Fier-Trop dizel i Meavine alkohola. Biomasa
je pogodna za proizvodnju vrstih, tenih i gasovitih biogoriva doprinosei
energetskoj efikasnosti i odrivosti, jer je u njoj sadrana energija fotosinteze ili
drugom reima rezervoar je suneve energije. U odnosu na fosilna koja sadre
uglavnom ugljvodonike, biogoriva sadre vie ili manje kiseonika pa se nazivaju i
oksinogena goriva ili oksigenatori. Biogoriva se koriste kao pogonska goriva u
transportu, kao i za za proizvodnju toplotne i elektrine energije. Strategija EU je da
udeo biogoriva, raunat na osnovu sadraja energije, u ukupnoj potronji goriva za
transport do 2020. godine iznosi najmanje 10 %. Prednosti primene biogoriva
ogledaju se u sledeem:

obnovljivi su izvor energije

zamenjuju klasina (fosilna) goriva

ekonomski su pogodnija (pozitivni neto devizni efekat, razvoj ruralnih

podruja, poveanje industrijske proizvodnje, nova radna mesta, stimulacije i
ulaganja u poljoprivredu),

ekoloki prihvatljivija.
Projekcija svetske potronja energije po tipu u periodu od 1980 do 2030 god. predvia
dominicaju fosilnih goriva, ali i poveanje udela obnovljivih izvora energije pa i
bioenergije odnosno biogoriva (Orlovi i sar., 2007). Tena biogoriva koja ve ima
iroku primenu u svetu jeste jesu biodizel i bioetanol, dok je biogas bioobnovljivi
izvor energije, supstituent zemnom gasu.
4.5.1. Biodizel Biodisel
Po hemijskom sastavu biodizel je smea alkil estara niih alifatinih alkohola i viih
masnih kiselina, koja se dobija postupkom alkoholize biljnih ulja. Svi industrijski
procesi dobijanja biodizela zasnivaju se na metanolizi biljnih ulja, tako da se pod
biodizelom u uem smislu podrazumeva smea metil estara masnih kiselina (MEMK)
standardizovanog kvaliteta. Prema podacima Evropskog odbora za biodizel
proizvodnja biodizela u Evropi u 2009. godini je iznosila 9 miliona tona, to je za 16,6
% vie u odnosu na 2008. godinu. Najvei proizvoai biodizela su Nemaka (28 %
od ukupne proizvodnje), Francuska (22 %), panija (9,5 %) i Italija (8 %) (www.ebbeu.org).
Porast aktuelnosti biodizela praen je intenzivnim prouavanjima postupaka sinteze
MEMK. Paralelno sa tim unapreivani su i industrijski postupci i tehnologije
dobijanja biodizela. U poetnim istraivanjima sinteze MEMK najee je prouavana
homogeno katalizovana metanoliza biljnih ulja, na kojoj se zasniva i veina sadanjih
komercijalnih procesa dobijanja biodizela. U cilju smanjenja cene proizvodnje

biodizela, pojednostavljenja postupaka izdvajanja i preiavanja MEMK i

unapreenja procesa ilo se ka razvoju novih katalitikih sistema i procesa. U tom
smislu razvijeni su postupci heterogeno katalizovane metanolize i nekatalizovane
metanolize, kao i postupci zasnovani na primeni enzima ili celih elija
mikroorganizama za katalizu metanolize. Neki od ovih postupaka su ve nali
primenu u industrijskim uslovima dobijanja biodizela.
4.5.1.2. Dobijanje biodizela. Production of biodisel
Alkoholiza, reakcija izmeu triacilglicerola (TAG) i alkohola, pri emu se dobija
smea alkil estara masnih kiselina, osnovna je hemijska reakcija u proizvodnji
biodizela. Ukupna reakcija se sastoji iz tri uzastopne, povratne reakcije, u kojima se
molekul TAG stupnjevito konvertuje u diacilglicerol (DAG), monoacilglicerol
(MAG) i glicerol. U svakom stepenu reaguje po jedan mol alkohola, a nastaje jedan
mol estra (shema 4.1).

Shema 4.1 Alkoholiza triacilglicerola: a) ukupna reakcija i b) tri uzastopne i reverzibilne

reakcije (R1, R2 i R3 alkil grupe masnih kiselina)

Osnovna sirovina izvor TAG za dobijanje biodizela jesu biljna ulja. Izbor biljnog
ulja kao sirovine za dobijanje biodizela zavisi od specifinih uslova i prilika u
konkretnim zemljama (klima, zastupljenost pojedinih poljoprivrednih kultura,
ekonomski razvoj zemlje, navike stanovnitva u pogledu sakupljanja sekundarnih
sirovina i sl.). Sirovine u postojeim tehnologijama za dobijanje biodizela bila su
uglavnom jestiva biljna ulja. U prvom redu tu spadaju ulje uljane repice, suncokreta,
soje i palme. Primenu jestivih ulja u procesima dobijanja biodizela ograniavaju
njihova primarna primena u ljudskoj ishrani i prehrambenoj industriji i visoka cena.
Sa druge strane, ak i da se sve trenutno dostupne koliine jestivih ulja upotrebe za
dobijanje biodizela, dobijene koliine goriva ne bi zadovoljile trenutne potrebe za
dizelom. Kao posledica toga, panju istraivaa znaajno privlai ispitivanje
mogunosti primene novih i jeftinijih uljnih sirovina, kao to su: koriena ulja i
masti, otpadne masti, otpadne zauljane smee iz procesa rafinacije jestivih ulja,
nejestiva ulja i ulja iz algi. Prekretnica u proizvodnji biodizela mogla bi se dogoditi
ako se ojaa proizvodnja biodizela iz ulja algi. Alge koje sadre 50% ulja
najiskoristivije su polazne sirovine za proizvodnju biodizela. Poreenja radi,
proizvodnja palminog ulja iznosi 5950 L ulja/ha, dok alge mogu proizvesti 95 000 L
ulja/ha. To znai da se na samo 28000 km2 ili 0,3 % teritorije SAD-a moe proizvesti
dovoljno biodizela za podmirivanje svih transportnih potreba ove zemlje
(http:/www.ikim.gov.my).

U alkoholizi biljnih ulja mogu se koristiti primarni i sekundarni

monohidroksilni alkoholi sa najvie 8 ugljenikovih atoma u lancu. Zbog niske cene,
visoke reaktivnosti i pogodnih osobina, najveu primenu imaju metanol i etanol. Vii i
sekundarni alkoholi su pogodni zbog dobrih osobina teenja rezultujuih estara viih
masnih kiselina na niskim temperaturama, ali zbog visoke cene i sloenih i skupih
uslova alkoholize jo nemaju praktini znaaj. Prednosti primene etanola su njegova
vea rastvorljivost u biljnim uljima i manja toksinost u poreenju sa metanolom.
Pogodne fizike i hemijske osobine i niska cena metanola, umereni uslovi metanolize
i jednostavno razdvajanje faza, doprineli su njegovoj apsolutnoj dominaciji u
procesima dobijanja biodizela, zbog ega je metanoliza ulja najei postupak za
dobijanje biodizela.
Reakcija metanolize je povratna i obino se odigrava u prisustvu vika metanola, da bi
se njena ravnotea pomerila u smeru nastajanja estara. Brzina reakcije i prinos metil
estara zavise od kvaliteta izvora TAG, prisustva i vrste katalizatora i primenjenih
reakcionih uslova.
U zavisnosti od toga da li se reakcija metanolize odigrava u ili bez prisustva
katalizatora, metanoliza moe biti nekatalizovana i katalizovana. Nekatalizovana
metanoliza se odigrava na visokim temperaturama i pritiscima, iznad kritinih za
metanol. U zavisnosti od vrste katalizatora, metanoliza moe biti hemijski ili enzimski
katalizovana. Hemijski katalizatori metanolize se razlikuju kako po svojoj prirodi,
tako i na osnovu njihove rastvorljivosti u reakcionoj smei. U zavisnosti od toga da li
je katalizator rastvoran u reakcionoj smei ili nije, hemijski katalizovana metanoliza,
moe biti podeljena na homogeno, heterogeno i homogeno-heterogeno katalizovanu
metanolizu (Stamenkovi, 2008).
4.5.1.3. Naini izvoenja metanolize ulja. The method of methanolyse
Homogeno katalizovana metanoliza. Najee prouavan i u industrijskim
procesima najee upotrebljavan nain dobijanja biodizela je metanoliza biljnih ulja
u prisustvu homogenog baznog katalizatora, kao to su natrijum ili kalijum hidroksid
ili alkoksid. Najvei prinos metil estara (> 98 %) za kratko vreme trajanja reakcije (30
minuta) ostvaruje se primenom metoksida, ak i u niskim koncentracijama. Metoksidi
su skuplji i veoma higroskopni, zbog ega je rad sa njima otean. Natrijum i kalijum
hidroksid su jeftiniji, jednostavniji za korienje, ali manje aktivni. Visok prinos metil
estara moe biti ostvaren pri veim koncentracijama hidroksida .
Prednosti kalijum hidroksida, kao katalizatora metanolize, u odnosu na natrijum
hidroksid su:
bre razdvajanje faza nakon zavrene reakcije, zbog vee molekulske mase
kalijum hidroksida, koja utie na poveanje gustine glicerolnog sloja;
smanjena tendencija nastajanja sapuna, zbog ega je smanjen gubitak metil estara
rastvorenih u glicerolnom sloju;
tretiranjem glicerolnog sloja fosfornom kiselinom dobija se kalijum dihidrogen
fosfat, koji moe biti upotrebljen kao ubrivo.
S druge strane, prednosti natrijum hidroksida su manja cena i vea brzina reakcije
metanolize (Veljkovi, 2008).

Najvei nedostatak bazne metanolize je osetljivost baza na prisustvo slobodnih

masnih kiselina (SMK) i vode u reakcionoj smei. SMK (direktno u reakciji sa
baznim katalizatorom) i voda (indirektno preko hidrolize estara) izazivaju reakciju
saponifikacije i nastajanje sapuna, ime se smanjuje koliina aktivnog katalizatora u
smei. Nastali sapuni dovode do stvaranja gelova, poveanja viskoziteta reakcione
smee i oteavaju separaciju glicerola. Najbolji prinos metil estara moe se ostvariti
ako su reaktanti u potpunosti anhidrovani i pri maksimalnom sadraju SMK u biljnim
uljima od 0,5 %, to odgovara kiselinskom broju 1 mg KOH/g. Ukoliko je sadraj
SMK do 5 %, reakcija jo uvek moe biti katalizovana bazama, s tim da katalizator
mora biti dodat u viku, radi nadoknaivanja njegovog gubitka u reakciji
saponifikacije. Sirovine sa veim sadrajem SMK mogu biti prevedene u metil estre
baznom metanolizom nakon odgovarajueg pretretmana (esterifikacija masnih
kiselina u prisustvu kiselog katalizatora). Sadraj vode je kritiniji za metanolizu od
sadraja SMK jer se ona generie pri rastvaranju baznog katalizatora u alkoholu
(Mittelbach i Remschmidt, 2005).
U poreenju sa bazno katalizovanom, kiselo katalizovana metanoliza je manje
prouavana, zbog viestrukih prednosti baza kao katalizatora:
brzina bazno katalizovane metanoliza je oko 4000 puta vea u odnosu na
metanolizu u prisustvu iste koliine kiselog katalizatora na istoj temperaturi;
bazni katalizatori su manje korozivni od kiselih, pa su i zahtevi u pogledu
kvaliteta opreme manji;
bazna metanoliza se odigrava u prisustvu manje koliine alkohola, zbog ega je
reakciona oprema manjih dimenzija;
ulaganja u industrijsko dobijanje biodizela baznom metanolizom su mnogo manja
u odnosu na kiselo katalizovani postupak.
Najee korieni homogeni kiseli katalizatori metanolize su sumporna, fosforna,
hlorovodonina i organske sulfokiseline. Najvei znaaj ima primena sumporne
kiseline, zbog niske cene i dehidratacionih osobina, to je naroito vano sa aspekta
uklanjanja vode osloboene pri esterifikaciji SMK. Nedostaci sumporne kiseline su
korozivnost i reaktivnost sa dvostrukim vezama nezasienih masnih kiselina.
Hlorovodonina kiselina, kao katalizator metanolize, uvodi se u reakcionu smeu
rastvaranjem gasovitog hlorovodonika u metanolu. Izuzev odsustva reaktivnosti sa
dvostrukim vezama u uljnoj sirovini, osobine hlorovodonine kiseline kao katalizatora
sline su osobinama sumporne kiseline. Sulfokiseline su manje aktivne, ali
jednostavnije za primenu, ne reaguju sa dvostrukim vezama i neznatno utiu na boju
proizvoda (Mittelbach i Remschmidt, 2005).
Posledica visokih reakcionih temperatura kiselo katalizovane metanolize je nastajanje
neeljenih sekundarnih proizvoda, kakvi su dialkiletri i etri glicerola. Glavna prednost
kiselih katalizatora je to oni katalizuju i reakciju esterifikacije masnih kiselina, zbog
ega su pogodniji za metanolizu ulja sa veim sadrajem SMK. Analogno baznoj
metanolizi, prisustvo vode ima negativan efekat i na kiselo katalizovanu metanolizu.
Voda osloboena pri esterifikaciji SMK utie na smanjenje prinosa estara u kiselo
katalizovanoj metanolizi ulja sa visokim sadrajem SMK.
Navedeni razlozi smanjuju praktini znaaj kiselo katalizovane metanolize u
postupcima dobijanja biodizela. Kiseli katalizatori imaju znaajniju primenu u
dvostepenim postupcima dobijanja biodizela iz uljnih sirovina sa visokim sadrajem

SMK. Dvostepeni proces koji ukljuuje kiselo katalizovanu esterifikaciju SMK i

bazno katalizovanu metanolizu proizvoda prvog stupnja primenjen je za dobijanje
biodizela iz ulja semena duvana, kauuka, mahue i pirinanih mekinja.
U cilju unapreenja postupaka dobijanja biodizela homogeno katalizovanom
metanolizom, istraivanja su bila usmerena ka poveanju prinosa MEMK i skraenju
vremena trajanja reakcije. Zbog nemeljivosti reaktanata i maseno-prenosnih
ogranienja, koje uzrokuju male brzine reakcije na poetku procesa, istraivanja
obuhvataju razvijanje jednofaznih sistema ili efikasnije naina emulgovanja
reaktanata. Prevazilaenje ovog problema moe se postii primenom zajednikog
rastvaraa za ulje i metanol (kosolvent), ultrazvuka, hidrodinamike kavitacije,
pogodnih reaktorskih sistema i in-situ postupka (Stamenkvi, 2008).
Jedan od poznatih postupaka industrijskog dobijanja biodizela homogeno baznokatalizovanom metanolizom jeste Lurgi tehnologija. Najee koriene uljne sirovine
u ovom postupku su jestiva ulja. Reakcija metanolize se odigrava u prisustvu natrijum
metoksida kao katalizatora i na povienoj temperaturi (60 0C) u nizu od dva reaktora
sa umerenim mehanikim meanjem (slika 4.25). Razdvajanje metil estraske i
metanolno-glicerolne faze odvija se gravitaciono u separatorima iza reaktora. Iz
svakog separatora se sa vrha izdvaja metilestarsko-uljna faza, a sa dna glicerolna faza.
Glicerolna faza iz drugog reaktora sadri viak metanola i katalizatora i vraa se u
prvi reaktor, dok se glicerolna faza iz prvog reaktora podvgava destilaciji, radi
razdvajanja metanola i sirovog glicerola (konc.>80 %). Preiavanje estarske faze
odvija se suprotnosmernim ispiranjem vodom, da bi se, posle suenja, dobio biodizel
spreman za dalje korienje i nameavanje sa dizelom mineralnog porekla
(http:/www.victoriagroup.co.rs).

Slika 4.25. ema dobijanja biodizela Lurgijevim postupkom

Pored znaajnih prednosti, bazno katalizovana metanoliza ima i nedostataka, koji se

odnose na kvalitet polazne uljne sirovine. Ovo predstavlja ozbiljno ogranienje
primene bazno katalizovane metanolize u sluaju jeftinih sirovina, kao to su
koriena i nejestiva ulja. Pored toga, proces izdvajanja i preiavanja proizvoda je
sloen i sastoji se u viestrukom ispiranju metil estarskog sloja vodom, to otvara
problem otpadnih voda. Nakon odvajanja metanola, glicerol se mora dalje preistiti.

Novi pravci razvoja tehnologije sinteze biodizela usmereni su ka postupcima koji daju
visoke prinose metil estara u to jednostavnijim i ekoloki prihvatljivijim procesima.
Heterogeno-katalizovana metanoliza. Nedostaci klasinih - konvencionalnih naina
sinteze MEMK mogu se izbei primenom novih tehnologija koje se baziraju na
korienju heterogenih katalizatora. Heterogeni katalizator se lako odvaja od
proizvoda reakcije, ime se eliminie proces neutralizacije katalizatora, a proces
preiavanja proizvoda ini mnogo jednostavnijim. Na ovaj nain dobija se istiji i
biodizel i glicerol. Zbog jednostavnijeg postupka i mogunosti viestruke upotrebe
katalizatora, celokupan proces heterogene sinteze MEMK istovremeno ima
neuporedivo povoljniji ekonomski efekat. Ekonomski razlozi i ekoloki zahtevi su
osnovni preduslovi da se u bliskoj budunosti homogena kataliza zameni
heterogenom.Sinteza biodizela zasnovana na korienju odgovarajueg heterogenog
katalizatora moe da umanji utroak energije i do 50 % i tako smanji ukupne
proizvodne trokove (Glii i sar., 2009).
Katalitika aktivnost heterogenih katalizatora zavisi od njihove prirode, veliine i
specifine povine estica, temperature i drugih reakcionih uslova. Generalno,
aktivnost katalizatora se poveava smanjenjem veliine, odnosno poveanjem
specifine povrine njihovih estica. Istraivanja heterogeno katalizovane metanolize
odnose se uglavnom na primenu baznih katalizatora. Znaaj vrstih kiselih
katalizatora u metanolizi biljnih ulja je smanjen malih brzina reakcije i neeljene
reakcije dehidratacije glicerola i nastajanja akroleina i vode. Kisela heterogena
metanoliza je aktuelna sa aspekta dobijanja biodizela iz ulja sa velikim sadrajem
SMK. U ispitivanjima heterogeno katalizovane metanolize biljnih ulja koriena su
razliita jedinjenja kao katalizatori: oksidi, hidroksidi, alkoksidi i soli metala, zeoliti,
jonoizmenjivake smole, Mg-Al hidrotalciti, impregnirane soli alkalnih metala,
alkilguanidini i metali. Heterogeno katalizovana metanoliza je izvoena pri vrlo
razliitim reakcionim uslovima. Prinos metil estara i brzina heterogeno katalizovane
metanolize zavise od velikog broja faktora, a najznaajniji su: molski odnos metanolulje, temperatura reakcije, istoa reaktanata, intenzitet meanja i vrsta, koliina i
priprema katalizatora (Stamenkovi, 2008).
Prema rezultatima dosadanjih ispitivanja brzina heterogene bazno katalizovane
metanolize je relativno mala, naroito u poetnom periodu reakcije. Razlog tome su
najee difuziona ogranienja, jer je reakciona smea trofazni sistem koji se sastoji iz
jedne vrste faze (katalizator) i dve nemeljive tene faze (ulje i metanol). Jedan od
naina poveanja brzine heterogeno katalizovane metanolize jeste upotreba
rastvaraa, koji doprinose boljoj rastvorljivosti ulja i metanola. Smanjenje masenoprenosnih ogranienja u heterogeno katalizovanim reakcijama u tenoj fazi moe se
postii korienjem katalizatora impregniranih na nosau. Nosai doprinose
poveanju aktivne povrine katalizatora njegovim vezivanjem u porama nosaa. Na
ovaj nain celokupna koliina katalizatora je dostupna za katalizu. Nanoenjem
katalizatora na nosae moe se poveati baznost, a samim tim i katalitika aktivnost
samog katalizatora. Pored pomenutih prednosti primene nosaa, ispitivanja ovakvih
sistema daju osnovu za razvoj kontinualnih postupaka heterogeno katalizovane
metanolize (Miladinovi i sar., 2010).
Za dobijanje katalizatora na nosau najee se primenjuju dva postupka: metoda
vlane impregnacije prekursora aktivnog katalizatora na nosau (incipient wetness

impregnation method) i sol-gel postupak. Aktivni katalizatori u ovim sistemima su

najee oksidi alkalnih i zemnoalkalnih metala. Njihovi prekursori su termiki
nestabilne soli metala, najee nitrati i acetati, koji su impregnirani na nosau i iz
kojih se oksidi metala dobijaju kalcinisacijom na visokim temperaturama. Kao nosai
katalizatora mogu se koristiti materijali koji su termiki stabilni, imaju odgovarajuu
specifinu povrinu i poroznost, stabilizuju impregnirane molekule aktivnog
katalizatora na svojoj povrini i onemoguavaju njihovo luenje. U dosadanjim
ispitivanjima kao nosai katalizatora korieni su alumina, silika, ZnO, MgO i ZrO
(Zabeti i sar., 2009).
Jedini komercijalni kontinualni postupak metanolize biljnih ulja primenom
heterogenog katalizatora, poznat kao Esterfip-H proces, projektovan je od strane
Axens IFP group Technologies (Francuska). U ovom trenutku, pored postrojenja u
Francuskoj, Ste, koje je puteno u rad u martu 2006. godine, zavreno je i postojenje
u vedskoj (2007), dok je u izgradnji jo 6 fabrika na razliitim lokacijama irom
sveta.
Osnovne karakteristike ovog postupka su:
visok prinos biodizela (99%),
glicerol koji se dobija sa istoom iznad 98%, bez tragova neorganskih soli,
jednostavan postupak (nema pranja estara vodom)
manja potronja katalizatora po toni proizvedenog biodizela.
Katalizator reakcije metanolize je meavina oksida cinka i aluminijuma spinalne
strukture, a reakcija se izvodi na povienoj temperaturi i pritisku u odnosu na
homogeno katalizovanu i uz viak metanola. eljena konverzija i biodizel koji

Slika 4.26. ema dobijanja biodizela Esterfip-H postupkom

odgovara standardima dobija se u dva uzastopna reaktora sa meustepenom

separacijom glicerola u cilju smanjenja brzine povratne reakcije izmeu glicerola i
estara masnih kiselina i pomeranja ravnotee ove reakcije u desno (slika 4.26). Viak
metanola se ukloni posle svakog reaktora deliminim isparavanjem, a zatim se estri i
glicerol razdvajaju u separatoru. Deo za preiavanje stvorenih estara sastoji se od
finalnog isparivaa metanola pod vakuumom i adsorbera za fino preiavanje.
Dobijeni biodizel iz prvog, odnosno, drugog reaktora sadri 94,1% MEMK, odnosno,

98,3%. Glicerol, istoe 98 % ne sadri soli niti neorganska jedinjenja, a glavne

neistoe u njemu su voda, metanol i meti estri (Bournay i sar., 2005).
Enzimski katalizovana metanoliza. Pored hemijski katalizovane metanolize,
poslednja decenija obeleena je intenzivnim prouavanjem primene enzima u
procesima dobijanja biodizela. Enzimi lipaze (EC 3.1.1.3) katalizuju esterifikaciju
masnih kiselina i metanolizu TAG. Zbog svoje aktivnosti u nevodenim i vodenim
sredinama, na ili u blizini meufaznih povrina, bez prisustva kofaktora u veini
sluajeva, lipaze su najverovatnije najee korieni enzimi u biotransformacijama.
U sintezi biodizela lipaze su prvi put koriene 1986. godine u vodenoj sredini, a od
1990. godine u nevodenoj sredini (Mittelbach i Remschmidt, 2005).
Enzimski katalizovana alkoholiza je mnogo jednostavniji proces jer nije potreban
metanol u viku, preiavanje metil estara i glicerola je nepotrebno, a njihovo
razdvajanje jednostavno i nema otpadnih voda. Osim toga, u prisustvu lipaza
istovremeno se odigravaju i metanoliza TAG i esterifikacija SMK pri blagim
uslovima temperature, pritiska i pH vrednosti sredine. Nedostaci primene enzimskog
postupka su visoka cena enzima, male brzine procesa i neophodnost paljive kontrole
reakcionih parametara. Na osnovu ekolokih prednosti, enzimski proces se ubraja u
tzv. zelene postupke sinteze biodizela, koje e u budunosti imati sve vei znaaj i
primenu. Najvei broj istraivanja enzimski katalizovane metanolize odnosi se na
primenu imobilisanih (ekstraelijskih) enzima ili imobilisanih mikrobnih elija
(intraelijskih enzima), jer se na taj nain poveava njihova aktivnost i stabilnost
(Ognjanovi i sar., 2010).
U poetnim istraivanjima enzimski katalizovane metanolize uglavnom su koriene
ekstraelijske lipaze. Na brzinu enzimski katalizovane metanolize i prinos estara utie
veliki broj razliitih faktora, ije je dejstvo najee. Metanoliza ulja se, generalno,
odigrava u prisustvu male koliine vode, koja omoguava odravanje aktivne
konformacije lipaza. Lipaze katalizuju i reakciju hidrolize u vodenoj sredini, pa viak
vode stimulie i ovu konkurentnu reakciju. Optimalni sadraj vode, koji zavisi od
vrste i oblika lipaze, kvaliteta uljne sirovine i prisustva rastvaraa, predstavlja
kompromis izmeu spreavanja hidrolize i poveanja enzimske aktivnosti za reakciju
metanolize.
Mali prinosi estara u enzimski katalizovanoj metanolizi posledica su inaktivacije
lipaza u kontaktu sa metanolom i glicerolom, koji zbog svoje jako male rastvorljivosti
ostaju u vidu kapljica u ulju. Problem inaktivacije lipaza se uspeno prevazilazi, a
njihova efikasnost poveava (Veljkovi, 2008):
stupnjevitim dodavanjem metanola u toku reakcije, u skladu sa dinamikom
njegove potronje;
dodavanjem organskog rastvaraa: 1,4 dioksan, izo-oktan, heksan, t-butanol;
preinkubacijom imobilisanih enzima u metil oleatu i ulju i
primenom novih acil akceptora umesto metanola: metil acetata i etil acetata.
Iako se dugo verovalo da u reakciji metanolize ulja najbolje katalitike osobine
poseduje komercijalna imobilisana lipaza Candida antarctica - Novozyme 435, novija
istraivanja daju prednost lipazi Pseudomonas cepacia . Da bi se ekstraelijske lipaze
koristile kao biokatalizatori metanolize, potrebno ih je izolovati, preistiti i

imobilisati, to nije tako jednostavno, naroito u industrijskim uslovima. Ovi problemi

se prevazilaze upotrebom intraelijskih lipaza, odnosno celih mikrobnih elija, koje se
mogu spontano imobilisati na poroznim esticama u toku arne kultivacije. Tako su
elije Rhizopus oryzae, imobilisane na poroznim esticama poliuretanske pene,
uspeno koriene za metanolizu ulja soje. Kao biokatalizatori metanolize korieni su
genetiki modifikovane elije kvasca Saccharomyces cerevisiae. elije kvasca su
modifikovane ubacivanjem plazmida sa genom koji kodira sintezu lipaze u R. oryzae i
C. Antarctica (Tanino i sar., 2007).
Enzimski postupak sinteze MEMK se industrijski primenjuje u postrojenjima Lvming
Co. Ltd. u angaju i Hainabaichuan Co. Ltd., provincija Hunan u Kini. Kao
katalizatori metanolize koriste se immobilisane lipaze Candida sp. 99125 i
Novozyme 435. U fabrici Lvming Co. Ltd se, kao uljna sirovina, koristi korieno
ulje, proces izvodi u arnom reaktoru sa meanjem, a prinos MEMK je 90 % (Tan i
sar., 2010).
Nekatalizovana metanoliza. Pod ekstremno visokim uslovima temperature i pritiska,
iznad kritinih uslova za metanol (239 oC i 8,09 MPa) metanoliza se moe odigrati
bez prisustva katalizatora. U natkritinim uslovima gustina, viskozitet i dielektrina
konstanta metanola su znatno manje u odnosu na normalne uslove. Vrednosti
dielektrine konstante metanola i ulja u natkritinim uslovima metanola su vrlo bliske,
to je preduslov da se ostvari jednofazni sistem ulja i metanola. Tada je rastvorljivost
metanola u ulju praktino potpuna, ime su ostvareni uslovi za veoma brzu
metanolizu, a vreme trajanja reakcije do visokog prinosa metil estara meri
minutima.Pored toga, jonski proizvod metanola se poveava sa poveanjem pritiska,
zbog ega se pretpostavlja da metanol u natkritinim uslovima nije samo reaktant
nego i kiseli katalizator (Kusdiana i Saka, 2004).
Jako znaajna osobina natkritine metanolize je da prisustvo SMK i vode u reakcionoj
smei nema negativan efekat na prinos metil estara. U nekatalizovanoj metanolizi
reakcije metanolize TAG i esterifikacije SMK se odigravaju istovremeno, pri emu je
brzina reakcije metanoliza TAG manja u odnosu na esterifikaciju SMK. Razlozi za to
su vea rastvorljivost SMK, naroito nezasienih, u metanolu u odnosu na TAG i
jednostavniji mehanizam reakcije esterifikacije. Ovakvi rezultati otvaraju mogunosti
primene nepreienih i otpadnih ulja sa visokim sadrajem SMK i vode za dobijanje
biodizela postupkom natkritine metanolize. Osim toga, preiavanje dobijene smee
MEMK je praktino nepotrebno. Za ostvarivanje visokih prinosa metil estara
preporuije se prisustvo metanola u velikom viku u odnosu na stehiometrijski
potrebnu koliinu (molski odnos metanol:ulje 42:1). Visok molski odnos omoguava
poveanje kontaktne povrine izmeu metanola i TAG, to pogoduje konverziji. I
pored navedenih prednosti, nekatalizovana metanoliza jo uvek nema primenu u
industrijskim uslovima, zbog ekstremnih reakcionih uslova i visokih zahteva u
pogledu reakcione opreme (Pinnarat i Savage, 2008).

4.5.1.4. Proces dobijanja biodizela

Proces dobijanja biodizela zavisi od polazne uljne sirovine i naina izvoenja reakcije
alkoholize TAG i generalno ukljuuje sledee glavne faze: predtretman ulja,
metanoliza ulja, razdvajanje proizvoda reakcije i preiavanje dobijene smee
MEMK.

Predtretman uljne sirovine generalno seprimenjuje u sluaju kada je sadraj SMK u

ulju iznad granice za nesmetano izvoenje bazno katalizovane reakcije metanolize
ulja. U tom sluaju SMK se esterifikuju u prisustvu kiselog katalizatora, a dobijeni
proizvod dalje podvgava bazno katalizovanoj metanolizi.
Nakon zavretka reakcije metilestarska i alkoholna faza, koja se sadri glicerol koji je
nastao u reakciji metanolize i metanol koji je dodat u viku na poetku reakcije, se
razdvajaju najee gravitacionom separacijom. Nakon toga izdvojena metilestarska
faza se podvrgava preisavanju u cilju otklanjanja zaostalih koliina katalizatora (u
sluaju homogeno katalizovane metanolize), alkohola i drugih primesa. Proces
preiavanja metilestarske faze obuhvata ispiranje vodom, izdvajanje otpadne vode i
suenje, najee pd vakuumom na povienoj temperaturi.
U cilju rekuperacije metanola, metanolno-vodena faza iz kiselo katalizovane
esterifikacije SMK i metanolno-glicerolna faza iz bazno katalizovane metanolize
acilglicerolase spajaju i podvrgavaju rektifikaciji. Na ovaj nain dobija se metanol
dobrog kvaliteta tj. sa bezznaajno malim sadrajem zaostale vode, koji moe biti
upotrebljen u metanolizi novih koliina ulja. Izdvojeni glicerol je tehnikog kvaliteta i
moe dalje biti preien radi primene u drugim granama industrije ili iskorien za
sintezu/biosintezu drugih proizvoda.
4.5.1.5. Prednosti i nedostaci primene biodizela The benefits and disadvantes of
biodisel users
Biodizel predstavlja visokokvalitetno gorivo za dizel motore, kao posledica
sledeih karakteristika:
bezbeuje bolje paljenje i mazivost motora u odnosu na fosilni dizel,
to znai veu efikasnost i trajnost;
jednostavno rukovanje: taka kjuanja oko 150 C (fosilni dizel oko
70 C);
ne zahteva obimnije intervencije na motorima i
nije potrebno menjati postojee transportne i skladine sisteme.
Ovome je u velikoj meri doprineo dobro definisan standard kvaliteta biodizela.
Standard EN 14214 (2003) definisan od strane Evropskog komiteta za standardizaciju
(CEN) vai u zemljama lanicama Evropske unije, a prihvaen je i od strane mnogih
drugih drava meu kojima je i naa zemlja (Tei i Kiss, 2010).
Pored toga osnovna sirovina za dobijanje biodizela je obnovljiva, pa je i biodizel
obnovljiv izvor energije, a njegovom primenom smanjuje se potreba za fosilnim
dizelom, samim ti i za uvozom nafte, ime se umanjuje i rizik u snadbevanju.
Posmatrano sa stanovita ouvanja ivotne sredine, zamena fosilnog dizel D-2
biodizelom ima niz prednosti. U odnosu na fosilni dizel, biodizel je netoksian i
biodegradabilan: stepen bioloke razgradnje fosilnog dizela je 50 %, a biodizela 98 %
za tri nedelje. Sagorevanjem biodizela oslobaaju se manje koliine CO2, CO, SO2,
nesagorelih ugljovodonika ai i dr. vrstih estica. Koliine CO2, koji se emituje pri
sagorevanju biodizela odgovaraju koliinama koje uljarice veu iz atmosfere u toku
svog ivotnog ciklusa. To praktino znai da je biodizel neutralan u odnosu na CO2.
Biodizel sadri 1011 % kiseonika, zbog ega je njegovo sagorevanje u motorima
potpuno, a emisija CO i nesagorelih ugljovodonika smanjena u odnosu na fosilni

dizel. Smanjena emisija SO2 pri sagorevanju biodizela posledica je vrlo malog
sadraja sumpora u njemu (0,01 %) (Stamenkovi, 2008).
Prednosti proizvodnje i primene biodizela obuhvataju i sledee:
supstituciju uvoza nafte i naftinih derivata domaim proizvodima i
smanjenje zavisnosti makroekonomskih parametara od spoljnih faktora,
poveanje deviznih rezervi,
podsticaj za otvaranje novih radnih mesta,
poveanje industrijske proizvodnje,
dodatno prelivanje sredstava ka poljoprivredi i
doprinos ekonomskom razvoju ruralnih sredina.
Najvea prepreka komercijalizaciji biodizela jeste njegova, jo uvek, visoka cena u
odnosu na dizel D-2. Mogui naini smanjenja cene biodizela ukljuuju unapreenje
postojeih i razvoj novih postupaka dobijanja biodizela kao i upotrebu jeftinih uljnih
sirovina (koriena, otpadna i nejestiva ulja).
Drugi, moda znaajniji nain, jeste promena mera ekonomske politike, ukidanje
akciza na biodizel i uvoenje subvencija u poljoprivrednoj proizvodnji uljarica, na
osnovu zakonske regulative kojom se regulie potronja obnovljivih izvora energije.
U tom smislu, a sa ciljem ratifikacije KyotoProtocol-a, Evropski parlament i Savet su
usvojili Direktive 2003/30/EC (08.05.2003) i 2003/96/EC (27.10.2003), kojima se
zemlje lanice EU obavezuju da obezbede minimalne proporcije biogoriva i ostalih
obnovljivih goriva na svojim tritima, a daje im se i mogunost da biogorivo
oslobode oporezivanja. Ugovorom o energetskoj zajednici, iji potpisnik je i naa
drava, svaka drava potpisnica je u obavezi da dostavi svoje planove o korienju
biogoriva u skladu sa Direktivom 2003/30/EC. Sve ovo je u uticalo da se cena
biodizela priblii ceni dizela fosilnog porekla.
4.5.1.6. Uslovi za proizvodnju biodizela u zemljama WB
Pokuaji proizvodnje biodizela u Srbiji zapoeli su sredinom devedesetih godina
prolog veka uvreme sankcija Saveta bezbednosti UN prema SR Jugoslaviji i
nestaice dizel goriva.U tom periodu izgraeno je ili rekonstruisano vie hemijskih
postrojenja zaproizvodnju biodizela. Planirana proizvodnja za 1994. i 1995. god. od
po 50000 tona biodizela je samo u maloj meri ostvarena. Osnovni razlog tome je to
do 2007. god. nije postojao, ni u najavama, odnos drave prema korienju
obnovljivih biogoriva. Tek su januara 2007. god. najavljene mere koje bi trebale da
vae od polovine 2008. god., a kojima se drava jasno opredelila da podstie i pomae
uvoenjei korienje obnovljivih goriva. U Srbiji 2005. nije postojao funkcionalan
pogon veeg kapaciteta za proizvodnju kvalitetnog biodizela.
U Republici Srbiji se kao sirovina za proizvodnju biodizela mogu koristiti uljarice
(suncokret, soja i uljana repica), i otpadna jestiva ulja. Ukupne povrine pod
uljaricama se procenjuju na 668 800 ha, od ega bi se uljarice za dobijanje biodizela
mogle gajiti na 350 000 ha. Prosena proizvodnja biodizela od uljanih biljaka koje se
mogu uzgajati u Republici Srbiji prikazana je u tabeli IV.3. Pored toga, potronja
jestivog ulja u Republici Srbiji iznosi oko 16 litara po glavi stanovnika, to upuuje na
zakljuak da bi se u Republici Srbiji godinje moglo sakupiti oko 10 000 tona
otpadnih jestivih ulja pogodnih za proizvodnju biodizela (Tei i Kiss, 2010).

Tabela IV.3 Proizvodnja biodizela iz uljarica

Uljarica
Suncokret
Soja
Uljana repica

Prosean prinos
zrna (t/ha)
1,79
2,25
1,69

Sadraj ulja u zrnu

(%)
40
18
36

Proizvodnja biodizela
(kg/ha)
(L/ha)
716
816
405
460
608
690

Usvajanje standarda kvaliteta biodizela je osnovni preduslov za proizvodnju i

korienje biodizela na savremen nain, isti kao i uzemljama EU. Pojam i kvalitet
biodizela izjednaeni su sa onim to se pod tim pojmom ikvalitetom podrazumeva u
EU. Instalirana postrojenja znaajnog kapaciteta za proizvodnju biodizela u Republici
Srbiji su: Victoria oil, id; Dijamant, Zrenjanin; Vital, Vrbas; Banat, Nova Crnja;
Sunce, Sombor; Plima M, Kruevac. Victoriaoil je 2007. god. u idu izgradila fabriku
kapaciteta 100 000 t biodizela godinje. Ukupna vrednost ove investicije iznosila je
oko 20 miliona evra i tako svrstala fabriku za proizvodnju biodizela u idu meu
najvee investicione projekte u zemlji. Postrojenja su raena po nemakoj Lurgi
tehnologiji. Sa idskom fabrikom biodizela Srbija je trebalo da osvoji dva procenta od
5,67 odsto u ukupnoj potronji goriva koje EU trai od svojih lanica. Poto je dolo
do bitnog porasta cena ulaznih sirovina za biodizel a neznatnog porasta cene
mineralnog dizela u 2008. i 2009. god. obustavljena je proizvodnja biodizela, a
proizvodi se jestivo ulje. Osim toga, izostale su oekivane podsticajne mere drave.
Slina je situacija u Republici Makedoniji gde je kompanija Makpetrol u blizini
Skoplja otvorila prvu fabriku biodizela. Godinji kapacitet fabrike je 30 000 tona
biodizela, to e zadovoljiti domae potrebe i omoguiti izvoz. Biodizel e se
proizvoditi od sirovog ulja dobijenog iz semena uljane repice, po svetskom standardu
koji omoguava meanje sa fosilnim dizel gorivom. Vlada Makedonije planira da do
2010. godine biodizel uestvuje sa 10% u potronji goriva, a da se do 2015. godine
potronja tog ekolokog goriva povea na 15% ukupne potronje. U Republici
Hrvatskoj postoje tri velika postrojenja za proizvodnju biodizela: Biodizel Vukovar
d.o.o. kapaciteta 35.000 t/god., Biotron d.o.o., (ranije Modibit d.o.o) u Ozlju,
kapaciteta 20.000 t/god. i Vitrex d.o.o u Virovitici kapaciteta 6.000 t/god. U fazi
planiranja je izgradnja jo pet postrojenja za proizvodnju biodizela.
U tabeli IV.4 je prikazana potrebna proizvodnja biodizela u Srbiji, pod pretpostavkom
usvajanja Uredbe o sadraju biogoriva u gorivima za motorna vozila ili
Tabela IV.4 Projekcija potronje biodizela u Srbiji u skladu sa Uredbom sadraju biogoriva
u gorivima za motorna vozila ili Directivom 2003/30/EC Evropske unije
Pokazatelj
Potronja dizela u Srbiji (u hilj. t)
Deo dizela koji e biti zamenjen
biodizelom (u hilj. t)
Direktiva2003/30/EC (u hilj. t)

Godina
2007

2008

2009

2010

2011

1 455
30,4
(2 %)
57,5
(3,5 %)

1 542
48,3
(3 %)
74,0
(4,25 %)

1 634
68,2
(4 %)
92,3
(5 %)

1 732
90,4
(5 %)
112,5
(5,75 %)

1 835
95,9
(5 %)
119,3
(5,75 %)

Direktive2003/30/EC Evropskog parlamenta i Saveta. Oekivanom Uredbom Vlade

Srbije proizvoai i distributeri goriva bili bi u obavezi da u sva fosilna goriva
umeavajubiogorivo i to poev sa 2007. godinom, a u sledeim zapreminskim
procentima: 2007: 2%,2008: 3%, 2009: 4%, 2010. i kasnije 5%. Do januara 2010. ova
Uredba nije doneta. U Srbiji 2010. god. nisu uinjeni znaajni podsticaji za
proizvodnju i korienjebiodizela. Kao razlozi to se biogoriva, pa ni biodizel, nisu
koristila kao energenti (ili je to raeno u zanemarljivim koliinama) navode se:
odsustvo odgovarajuih pravnih i tehnikih propisa, neiskren i nedovren odnos
prema evropskim integracijama, nedovoljno odgovoran odnos prema zatiti ivotne
sredine i zanemarljiv broj strunjaka svih profila i kvalifikacija koji su osposobljeni za
uvoenje u korienje razliitih vidova obnovljivih izvora energije.
4.5.2. BIOETANOL Bioethanol
Bioetanol je teni obnovljivi izvor energije iz biomase, tj. predstavlja etanol dobijen
preradom eernih, skrobnih i lignoceluloznih biljnih kultura. Posebna pogodnost je
mogunost korienja bioetanola kao dodataka benzinu, u Otto motorima. U upotrebi
su razliite meavine bioetanola i benzina. Kakav je odnos meanja sa benzinom
eksplicitno se vidi iz oznake goriva. E je oznaka za bioetanol, a brojni podatak
oznaava procentualni zapreminski udeo bioetanola u gorivu. esto uz slovo E stoji i
oznaka d to znai denaturisani bioetanol, tj. bioetanol koji nije za pie. Kada se
govori o bioetanolu kao gorivu, onda se najee misli na smeu 85 % bioetanola i 15
% benzina, koja se oznaava sa E85.
Bioetanol se proizvodi fermentacijom eera prisutnih u biomasi ili eera dobijenih
prethodnom kiselinskom ili enzimskom konverzijom sastojaka biomase. Fermentacija
eera biomase se vri pomou mikroorganizama, i to tradicionalno pomou kvasaca,
a u novijim tehnologijama i pomou odreenih vrsta bakterija. Tehnologija za
proizvodnju bioetanola se, dakle, razlikuje u zavisnosti od vrste primenjene sirovine supstrata i globalno se moe podeliti u tri faze (slika 4.27):
1.
2.
3.

Prethodna obrada supstrata - priprema sirovine

Fermentacija supstrata
Izdvajanje proizvoda (striping, rektifikacija, i obezvodnjavanje).
Bioetanol

Biomasa

Priprema sirovine

Fermentacija

Izdvajanje
proizvoda

Otpadna
voda, CO2

Slika 4.27. Uproena blok-ema dobijanja bioetanola iz biomase

Faza pripreme sirovine ima za cilj da se skrobne ili celulozne komponente iz biomase
prevedu u fermentabilne eere i vri se pomou enzima ili kiselina. Fermentabilni
eeri su oni eeri koje mikroorganizmi mogu metabolisati, odnosno fermentisati do
etanola, i to su uglavnom monosaharidi sa est (glukoza, fruktoza, galaktoza, manoza)
ili pet ugljenikovih jedinica (ksiloza, arabinoza) ili disaharidi (saharoza, maltoza,
laktoza). Supstrati na bazi biomase koja je bogata eerima, kao na primer, eerna
repa, ne zahtevaju predhodnu hidrolizu, ve se na njima moe direktno izvoditi
mikrobioloka fermentacija do etanola.

4.5.2.1. Dobijanje bioetanola Bioethanol production

Bioetanol se moe proizvesti fermentacijom iz svih sirovina u kojima ima eera koje
proizvodni mikroorganizam moe da metabolie, ili u kojima ima polisaharida koji se
mogu razgraditi do eera. Postoji veliki broj potencijalno moguih sirovina za
proizvodnju bioetanola i generalno su prema tipu ugljenih hidrata koji dominira,
podeljene u tri kategorije:
eerne sirovine: eerna repa, topinambur i eerna trska,
skrobne sirovine: krtolaste (krompir, sladak krompir i kazava) i itarice
(penica, ra, kukuruz, jeam i sirak) i
lignocelulozne sirovine (papir, karton, gradski otpad, drvo, trava i drugi
vlaknasti biljni materijali).
eeri za proizvodnju etanola (glukoza, fruktoza, saharoza, maltoza) mogu se dobiti iz
svake od ovih tri grupe sirovina, koristei injenicu da se polisaharidi, dekstrini,
inulin, skrob i lignoceluloza mogu hidrolizovati do eera pre prevoenja u etanol.
Kada se razmatra izbor industrijske sirovine za proizvodnju bioetanola, moraju se
uzeti u razmatranje faktori kao to su (Pejin i sar., 2007):
koncentracija ugljenih hidrata (stepen iskorienja sirovine)
cena i dostupnost sirovine (svaka zemlja se opredeljuje za sirovinu koje
ima najvie u njenom geografskom i klimatskom okruenju) i
cena tehnolokog postupka za proizvodnju bioetanola na odreenoj
sirovini.

Hidroliza sirovina Osnovni cilj hidrolize je da se izvri efikasna konverzija dve

osnovne polimerne komponente skroba: amiloze, linearnog makromolekula na bazi
glukoze vezane -D-(1-4) glukozidnim vezama i amilopektina, razgranatog
makromolekula na bazi glukoznih jedinica vezanih -D-(1-4) i -D-(1-6) vezama, do
fermentabilnih eera, koji se zatim mogu fermentisati do etanola pomou odreenih
vrsta kvasaca ili bakterija.
Efikasnost hidrolize se kvantitativno prati odreivanjem dekstroznog ekvivalenta
(DE), koji predstavlja procenat raskinutih glikozidnih veza (Chaplin i Bucke, 1990).
ista glukoza ima DE=100, ista maltoza 50, a skrob 0. Dekstrozni ekvivalent se
moe predstaviti na sledei nain:
DE =

broj raskinutih glikozidnih veza

100
broj glikozidnih veza prisutnih u skrobu na poetku

U praksi se koristi slian, mada ne identian izraz:

DE =

koncentracija redukujuih eera

100
poetna koncentracija skroba

Hidroliza se moe vriti pomou kiseline (kiselinska hidroliza) ili pomou

enzima (enzimska hidroliza).

Kiselinska hidroliza Ranijih godina je uglavnom koriena hidroliza skroba

kiselinama. Kao agensi za hidrolizu koristile su se hlorovodonina, sumporna i
oksalna kiselina, koje katalizuju raskidanje glikozidnih veza u makromolekulima
amiloze i amilopektina. Katalitikom sposobnou kod kiselina raspolau joni
vodonika. Hidroliza glukozidne veze ukljuuje protonizaciju kiseonika, formiranje
konjugovane kiseline, a potom i disocijaciju acikline ili cikline C1-O veze, pri emu
nastaje karbonijum jon, koji sa vodom gradi protonovan eer, a nakon toga
redukujui eer (BeMiller, 1967), kao to se vidi na slici 4.28.
Ureaji za hidrolizu (konvertori) su u prolosti pretrpeli velike promene. Najpre se,
hidroliza odigravala u otvorenim sudovima, u uslovima atmosferskog pritiska i
temperature od 100 0C, to je bio teak i dugotrajan proces (vie asova). Kasnije, se
prelo na hidrolizu skroba u autoklavima, u kojima se proces vri u uslovima
povienog pritiska i temperature, a vreme trajanja procesa sraeno na 20 30 min.
Danas se primenjuje Kroyer-ov kontinualni proces hidrolize skroba.

Slika 4.28. Mehanizam hidrolize glukozidne veze katalizovane kiselinom

Postupak kiselinske hidrolize zahteva korienje materijala koji su otporni na

koroziju, velike utroke energije, uklanjanje slanog ukusa dobijenog hidrolizata, i uz
to, ovaj proces je bilo teko kontrolisati, jer se razgradnja nije zavravala do
fermentabilnih eera, nego se nastavljala do furfurala i slinih proizvoda, koji mogu
da inhibiraju fermentaciju.
Prednosti i nedostaci kiselinske hidrolize, sa aspekta njenog korienja za alkoholnu
fermentaciju su (Woodward, 1987):
Prednosti:
Nije potrebna prethodna priprema
Velika brzina hidrolize
Jeftin i lako dostupan katalizator
Relativno niska reakciona temperature (sa koncentrovanom kiselinom)
Nedostaci:
Razgradnja eera
Obavezna neutralizacija hidrolizata pre fermentacije

Inhibicija rasta kvasca sporim proizvodima hidrolize

Nii prinos etanola
Nemogunost istovremenog sprovoenja saharifikacije i fermentacije
Skuplji konstrukcioni materijali za izradu opreme

Enzimska hidroliza Razvoj i usavravanje tehnologije proizvodnje amilolitikih

enzima doveo je do zamene procesa hidrolize skroba kiselinama enzimskom
hidrolizom. Amilaze predstavljaju najvanije hidrolitike enzime koji se koriste u
industriji skroba. Producenti -amilaze su plesni, kvasci, bakterije, aktinomicete,
mada se u njihovom industrijskom dobijanju uglavnom koriste plesni i bakterije.
U savremenom postupku hidrolize skroba prvo se primenjuje enzim -amilaza
koji vri likvefakciju skroba tako to hidrolizuje unutranje -D-(1-4)-glukozidne
veze. Amilaza iz Bacillus amyloliquefaciens je prva koriena -amilaza. Dalje
usavravane tehnologije enzima od strane kompanije Novozymes (Danska) dovelo je
do komercijalne primene termostabilne -amilaze dobijene iz Bacillus licheniformis
pod komercijalnim nazivom Termamyl 120L, kao i Termamyl SC. To je doprinelo i
razvoju ekonomski znatno povoljnijeg industrijskog postupka u odnosu na prethodne
postupke, koji su, da bi razorili kristalnu strukturu skroba koristili termiki tretman na
temperaturi od 150C, i razvijen je takozvani "dvostepeni hladni enzimski postupak",
koji se sastoji iz dve faze: likvefakcije i saharifikacije.
Prva faza postupka enzimske hidrolize je likvefakcija (utenjenje) ili
razlaganje skroba do kompleksnih eera, i ona obuhvata: intenzivno meanje
skrobnog polaznog materijala sa vodom, podeavanje pH smee do vrednosti potrebne
za primenjeni enzim, meanje smee koja sadri odgovarajui odnos

-amilaze i
skroba koji se razgrauje i zagrevanje polazane kukuruzne smee na temperaturu od
85 110C u toku 1 1,5 h. Skrob sa povienjem temperature elatinizira,
formirajui gustu, viskoznu kau. Pod dejstvom enzima skrob se razlae do
kompleksnih eera (dekstrina). Likvefakcija je prvi i najvaniji korak u proizvodnji
hidrolizata, gde je potrebno izvriti deliminu hidrolizu skroba, uz smanjenje
viskoznosti suspenzije. Nakon ovog tretmana dekstrozni ekvivalent (DE) utenjenog
skroba je u intervalu 10 20, u zavisnosti od koliine dodatog enzima. Kada je faza
likvefakcije kompletno zavrena, smea postaje tena. Na brzinu likvefakcije skroba
-amilazom deluje vie faktora: temperatura, pH, brzina meanja, vreme trajanja
likvefakcije, koncentracija supstrata, koncentracija enzima, viskozitet smee, dodatak
Ca2+ jona. pH optimum -amilaza kree se od 2 do 12. Amilaze iz veine bakterija i
plesni imaju pH optimum u kiselom i neutralnom opsegu. Stabilne su u
temperaturnom intervalu od 25 130C. Tako npr. amilaza iz B. licheniformis CUMC
305 pokazuje visoku stabilnost u toku 4 h na 100C. Mnogi faktori utiu na
termostabilnost amilaza, a to su: prisustvo Ca2+ jona, vrsta supstrata, prisustvo
stabilizatora. Odreeni metalni katjoni, naroito teki metali, reagensi sa
sulfhidrilnom grupom, EDTA, mogu da inhibiraju -amilaze. One su metaloenzimi,
koji sadre najmanje jedan Ca2+ jon, a njihov afinitet za Ca2+ jone je vei nego za
druge jone. Prisustvo Ca2+ jona u viku stabilizuje enzim, dok -amilaze u njihovom
prisustvu pokazuju i veu termostabilnost. Preporuene koliine Ca2+ jona su 40 60
g/t skroba (Pejin i sar., 2007).
Druga faza enzimske hidrolize skroba je saharifikacija skroba, koja se odigrava
primenom enzima glukoamilaze koji vri dalju razgradnju skroba hidrolizujui
-D(1-4) i -D-(1-6)glukozidne veze skroba. Razgradnja poinje od neredukujueg kraja

makromolekula, to dovodi do nastajanja glukoze kao krajnjeg produkta.

Saharifikacija skroba obuhvata: hlaenje smee do optimalne temperature za enzim
saharifikacije (glukoamilazu), podeavanje pH za glukoamilazu, dodavanje
glukoamilaze u odgovarajuoj koliini i odravanje optimalnih vrednosti pH i
temperature, uz konstantno meanje dok se saharifikacija potpuno ne zavri.
Zavretak faze saharifikacije utvruje se sadraja eera, odnosno odreivanjem DE
vrednosti (Pejin i sar., 2007).
Za postupak saharifikacije se najee koristi enzim glukoamilaza u rastvornom
obliku, i to je ujedno jedan od najkorienijih industrijskih enzima. Mnoge vrste gljiva
sposobne su da proizvedu glukoamilazu pod razliitim uslovima. Najei producenti
su Aspergillus awamori, A. foetidus, A. niger, A. orzyae, A. terreus, Mucor rouxiaus,
mucor javanicus, Neurospora crassa, Rhizopus delmar, Rhizopus orzyae,
Arthrobotrys amerospora. Industrijska proizvodnja glukoamilaze fokusirana je na
proizvodnju iz Aspergillus niger i Rhizopus orzyae. Njihov znaaj je u dobroj
termostabilnosti, posebno kod Aspergillus sojeva i visokoj aktivnosti pri neutralnim
pH vrednostima. Enzim glukoamilazu (amiloglukozidazu) komercijalno proizvodi
Novozymes, Danska, a najpoznatiji komercijalni proizvodi su: SAN extra L (400
AGU/g) iz Aspergillus niger, Spiritzyme plus poboljana glukoamilaza za
saharifikaciju, AMG 300 L proizvedena iz genetski modifikovane Aspergillus vrste.
Glukoamilaze iz plesni su obino najaktivnije pri kiselim pH vrednostima, ali razliite
glukoamilaze imaju i razliit pH optimum. Mnoge glukoamilaze funkcioniu na
termofilnim temperaturama, obino 50 do 60C (Norouzian i sar., 2006).
ira primena ovog enzima u prehrambenoj industriji onemoguena je visokom cenom
enzima. U cilju ostvarivanja bolje ekonominosti i viestrukog korienja enzima
mogue je primeniti imobilizaciju enzima. Imobilizacija se izvodi adsorpcijom ili
kovalentnim vezivanjem za vrsti nosa, zarobljavanjem u polimernim supstancama
ili inkapsulacijom. Imobilizacija takoe poveava istou finalnog proizvoda i
smanjuje potronju samog enzima. Najee je ispitivana i koriena imobilizacija na
aktivnom uglju, jonoizmenjivakim smolama, zarobljavanje enzima u gelove, i
kovalentno vezivanje za nosa. Kao nosai za kovalentno vezivanje uglavnom se
koriste silikagel i DEAE celuloza. Za ove nosae mogue je imobilisati amilazu i
glukoamilazu, pojedinano ili zajedno. Istraivanja su pokazala da se moe postii
zadovoljavajua stabilnost imobilisanih enzima i da prelazak sa rastvorne forme
enzima na imobilisanu moe znaajno smanjiti ukupne trokove proizvodnje.
Mogunosti unapreenja enzimske hidrolize skrobnih supstrata. Jedan od
osnovnih problema u proizvodnji etanola iz skrobnih materijala je termalna
destrukcija kristalinine strukture skroba na temperaturama od 150C i pritisku oko 5
bar. Nakon uvoenja termostabilnih enzima koji zadravaju svoju aktivnost na
temperaturama do 100C, potreba za korienjem visokih temperatura nije vie bila
neophodna jer se razgradnja skroba mogla izvesti i na temperaturama 90 100C.
Tako je nastao hladni dvostepeni enzimski postupak, koji je zamenio raniji termiki
postupak, poznat pod nazivom topli. Prednosti uvoenja hladnog dvostepenog
enzimskog postupka u odnosu na prethodno korieni topli se najbolje mogu
sagledati poreenjem potronje energije u procesu razgradnje skroba iz kukuruza. U
toplom postupku je potronja energije iznosila 2449 MJ/t (6 8 MJ/l etanola), dok je
u hladnom iznosila 566 MJ/t (1 3 MJ/l etanola) (Baras i sar., 2002). Dalje
usavravanje postupka razgradnje skroba ukljuuje uvoenje postupka kontinualne

degradacije. Osnovne prednosti ovakvog postupka su manja potronja energije i nii

sadraj neglukozidnih neistoa.
Fermentacija. Fermentacija eera je faza koja sledi nakon pripreme supstrata i u
klasinim postupcima se izvodi najee pomou kvasaca iz roda Saccharomyces
cerevisiae na temperaturi od oko 30C. Pored Saccharomyces cerevisiae u
industrijskoj praksi se koriste i kvasci Saccharomyces uvarum (carlsbergensis),
Schizosaccharomyces pombe i Klyveromyces vrste. Pored kvasaca i neke bakterije kao
napr. Zymomonas mobilis, Clostridium sporogenes i Thermoanaerobacter ethanolicus
mogu proizvoditi etanol, ali se one manje industrijski koriste, osim u posebnim
sluajevima (Wyman, 1996). Proces fermentacije se odvija u specijalno konstruisanim
sudovima fermentorima, uglavnom pod anaerobnim uslovima, naime bez prisustva
kiseonika, iako je poznato da su kvasci fakultativni anaerobi (mogu fermentisati
eere i pod aerobnim i anaerobnim uslovima). Pod anaerobnim uslovima kvasci
fermentiu eere stvarajui etanol i ugljendioksid uz oslobaanje odreene koliine
energije koju je potrebno odvoditi iz sistema, prema Gej-Lisakovoj jednaini:
C6H12O62C2H5OH+2CO2 +117 kJ
Prema navedenoj jednaini moe se videti da se po jedinici (kilogramu) fermentisane
glukoze moe ostvariti teorijski prinos od 0,51 kg etanola. Meutim, stvarni prinos
koji se moe ostvariti u toku fermentacije supstrata zavisi od vrste eera koji se
fermentie, vrste mikroorganizama i primenjenih procesnih uslova (pH, temperatura,
meanje, koncentracija eera u hranjivoj podlozi, koncentracija drugih izvora
supstrata neophodnih za metabolizam proizvodnog mikroorganizma, efikasna
eliminacija kontaminacije, prisustvo inhibitora u hranjivoj podlozi itd.). U dobro
koncipiranim postupcima stvarni prinos se kree oko 90 95% od teorijskog. Kao to
se iz jednaine vidi, prilikom fermentacije 1 mola glukoze oslobodi se 117 kJ u okolni
prostor. U cilju odravanja konstantne i optimalne temperature za gajenje kvasaca
ovu osloboenu toplotu je potrebno odvoditi iz sistema, to se postie hlaenjem
sudova, odnosno fermentora u kojima se izvodi alkoholno vrenje.
Efikasnost iskoriavanja supstrata, pa samim tim i ekonominost procesa
fermentacije u mnogome zavisi od fiziolokih karakteristika mikroorganizama koji se
koriste u fermentaciji. S tim u vezi ve dugo i intenzivno se vre istraivanja razvoja i
selekcije mikroorganizama koji podnose visoke koncentracije i eera i etanola.
Kombinacijom odabranih mikroorganizama i optimizacijom procesnih uslova
postignuti su znaajni pomaci u razvoju tehnologije proizvodnje bioetanola, posebno
ako se uzme u obzir da se u konvencionalnom arnom postupku ostvarivala prosena
koncentracija etanola od oko 7% zapreminskih (Rehm i sar., 1993).
U tehnologiji etanola ve tradicionalno se koristi proizvodni mikroorganizam
Saccharomyces cerevisiae. Ovaj kvasac vai kao najvie eksploatisani
mikroorganizam u industriji i jo uvek je primaran za proizvodnju etanola i alkoholnih
pia. Do sada je poznato da ovaj kvasac moe da proizvodi 10 12% etanola.
Meutim, postoje tvrdnje i indicije da elije kvasca mogu proizvesti i do 23% etanola.
Postavlja se pitanje da li je u proizvodnim uslovima mogue ostvariti ovako visoke
koncentracije etanola u fermentisanoj podlozi, kao i koji su preduslovi potrebni za
postizanje maksimalne koncentracije etanola prilikom fermentacije kvascima? Da bi

se postigle vie koncentracije etanola u podlozi koja fermentira potrebno je ukloniti

faktore koji stresno utiu na elije kvasca. Prvi stresni faktor je sadraj glukoze. Ako
su koncentracije glukoze visoke, inhibira se metabolizam kvasca i nema nastajanja
etanola. Preporuuje se da se glukoza dodaje postepeno kako bi se moglo dostii 23%
etanola. Drugi stresni faktor je etanol. elije kvasca mogu da opstanu i preive u
podlozi koja sadri i do 30% etanola. U pogonima se izvode fermentacije uz
postepeno dodavanje glukoze, tako da sadraj etanola dostie vrednosti 16 18%.
Pod uslovom da se uklone navedeni faktori stresa, sadraj etanola u fermentisanim
podlogama moe dostii 23%. Da bi kvasac mogao da raste u podlogama se mora
smanjiti sadraj mlene i siretne kiseline. Mnoge fabrike etanola rade pod uslovima
da podloge sadre 0,2 0,3% mlene kiseline. Ove koncentracije, ma koliko se inile
niskim, smanjuju aktivnost elija kvasca. Preporuuje se da se mora uiniti napor da
se eliminie mlena kiselina iz podloge tokom fermentacije, kako bi kvasac mogao
dati maksimum od sebe. Uticaj temperature tokom fermentacije se, takoe, ne sme
zanemariti. Tokom fermentacije potrebno je temperaturu drati to je mogue nie.
Ako se eli ostvariti cilj od 23% etanola, mora se obezbediti maksimalno dobar sistem
hlaenja fermentora ili izmenjiva toplote. Sa povienjem temperature za svaki 10C
poveava se efekat smrtnosti elija kvasca od mlene kiseline za 10 puta. Isto tako
poveava se smrtnost elija kvasca od etanola za 10 puta.U podlozi od itarica moe
se nai fitinska kiselina antinutritivni faktor zbog toga to vezuje vitamine,
aminokiseline i minerale; tako da oni nisu na raspolaganju elijama kvasca. Ako se u
hranljivu podlogu doda fitaza razgradie se fitin na sastavne komponente. Ovaj enzim
je potrebno dodati podlozi na temperaturi 50C zajedno sa enzimima za oeerenje.
Stresni faktori su sinergistini. Ovako kombinovani stresni faktori mogu drastino da
smanje rast kvasca i prinos etanola. Ocenjuje se da je 25% itarica u svetu
kontaminirano mikotoksinima. Mikotoksini inhibiraju rast kvasca to ima za
posledicu smanjenje produkcije etanola. Da bi se vezali mikotoksini mogu se
upotrebljavati esterifikovani glukomanani. Na taj nain moe se eliminisati njihov
negativni uticaj na rast kvasca (Pejin i sar., 2007).
Kvasac Saccharomyces cerevisiae koristi jednostavne (monomerne) heksozne eere.
Kako je veoma malo jednostavnih eera u poetnoj sirovini, veoma je vano sirovinu
efikasno hidrolizovati, ime se poveava njihov sadraj i stvara mogunost uspenije
fermentacije. Takoe, objanjenje upotrebe kvasca ne vredi mnogo, ako se ne
napomene upotreba nekih bakterija koji mogu da fermentiu kompleksne eere
direktno, ime je izbegnuta potreba hidrolize sirovine. Ovaj proces je poznat pod
imenom simultana saharifikacija i fermentacija (SSF) (Zaldivar isar., 2001).
Meutim, bakterije, kao i kvasci, nisu tolerantni na visoke poetne koncentracije
eera i visoke koncentracije sintetisanog etanola. Upravo zbog toga je korisno
izvoditi ova dva procesa odvojeno, omoguavajui veu kontrolu nad koliinom
eera i etanola u fermentoru.
Postoje etiri naina izvoenja fermentacije u proizvodnji etanola: diskontinualno
(arno), dolivno (feed-bach), semikontinualno i kontinualno. U sva etiri metoda
moe se primenjivati recirkulacija elija, pod uslovom da je hranljiva podloga bistra,
bez suspendovanih estica iz sirovina.
Sa tehnolokog stanovita kontinualni postupak je najinteresantniji zbog toga to se
proizvodni mikroorganizam nalazi u eksponencijalnoj fazi rasta, tako da sve vreme
produktivnost etanola raste. Napojna smea, koja sadri supstrat, kulturni medijum i
druge neophodne nutritijente se pumpom transportuje u sud opremljen mealicom,

gde su ve prisutni aktivni mikroorganizmi. Tokom procesa, eer se troi na raun

sintetisanja etanola i proizvodnje novih elija kvasca. Proizvod koji se iz sistema
izvodi sa vrha fermentora, pored etanola, sadri male koliine neproreagovanog
eera i zaostale elije. Vazduh, neophodan za odravanje elija, se produvava kroz
fermentor. Sastav fermentacione tenosti u fermentoru je prostorno uniforman i
identian sa satavom fermentacione tenosti, koja naputa fermentor. U fermentoru se
kontinualno stvaraju nove elije, ali i kontinualno iste spiraju. Kada fermentor radi
stacionarno, brzine stvaranja i spiranja mikrobnih elija je jednake. Tipina gustina
elija u kontinualnom fermentoru je 10-12 g L-1, a ukupna produktivnost
jednostavnog CSTR (Continuous Stired Tank Reactor) sa visoko produktivnim
sojevima kvasca je 6 g L-1 h-1 etanola, to jetri puta vie od prosene arne
produktivnosti, pri istim uslovima (Pejin i sar., 2007).
4.5.2.2. Dobijanje anhidrovanog etanola Production of anhydrous ethanol
Postupak dobijanja anhidrovanog etanola sastoji se iz dve faze: koncentrisanje i
obezvodnjavanje i one predstavljaju ekonomski najnepovoljnije faze u proizvodnji
bioetanola.
Osnovni proces kojim se etanol izdvaja iz fermentisane podloge nakon fermentacije je
destilacija i rektifikacija.Klasinim postupcima destilacije i rektifikacije obino se
postie koncentracija etanola od oko 96% vol, to je obino neprihvatljiv kvalitet za
korienje kao gorivo. Za dobijanje bioetanola koji se sam ili u smei sa benzinom
koristi kao motorno gorivo potrebno je izdvojiti vodu i odreen sadraj neistoa. U
Amerikoj i Evropskoj literaturi opisane su dve kategorije motornog goriva na bazi
bioetanola: anhidrovani i neanhidrovani. Neanhidrovani etanol moe sadrati 85 95
% vol. etanola i namenjen je za pogon motora koji koriste samo bioetanol (ne smee
sa benzinom). Ova kategorija se koristi u Brazilu, pored anhidrovanog etanola. Za
razliku od ovoga, anhidrovani etanol koji je namenjen za smee sa benzinom sadri
minimalno 99,5% etanola. Prema dananjim standardima, preovladava miljenje da se
za gorivo moe koristiti samo anhidrovani etanol sa najmanje 99% etanola. Zbog toga
je znaajno da fermentisana podloga koja napusta fermentor ima to je mogue veu
koncentraciju etanola (Pejin i sar., 2007).
Koncentrisanje Destilacija i rektifikacija su separacione operacije, koje se koriste
za razdvajanje komponenti bliskih taki kljuanja. Rektifikacija se razlikuje od
obine (jednostupne) destilacije po sledeim karakteristikama:
predstavlja viestupnu destilacionu operaciju, pa se esto naziva i
frakciona destilacija
tena faza se sliva niz kolonu, a parna ide navie, pri emu se izmeu
faza razmenjuje i masa i toplota
razmenjuje se latentna tolota isparavanja, jer su obe faze zasiene, to
omoguava da lake isparljiva komponenta pree iz tene u parnu fazu, a
tee isparljiva komponenta iz parne u tenu fazu.
Svrha ove faze u proizvodnji bioetanola je dobijanje rafinisanog etanola, od 95
96 % vol. Veu koncentraciju etanola je nemogue ostvariti standardnom
destilacijom i rektifikacijom zbog injenice da etanol i voda formiraju azeotropnu

smeu.. Fermentaciona tenost po izlasku iz fermentora, sem etanola, sadri veliku

koliinu CO2, vode, neproreagovanog skroba i kvasca. Da bi se postigla eljena
koncentracija etanola od oko 96 % vol. koriste se dve destilacione kolone:
stripping i rektifikaciona kolona.
Obezvodnjavanje Poslednja faza u proizvodnji bioetanola je obezvodnjavanje ili
dehidratacija. Uopte uzev, postoje dva osnovna tipa tehnolokih postupaka za
dobijanje anhidrovanog bioetanola:
1. Destilacione metode
Azeotropna destilacija i rektifikacija
2. Nedestilacione metode
Apsorpcija
Adsorpcija
Pervaporacija
Azeotropna destilacija i rektifikacija. Azeotrop je tena smea dve ili vie
komponenata, koje imaju jedinstvenu taku kljuanja. Kao posledica toga, parna faza
ove smee ima isti sastav kao tena faza, pa jednostavna tehnika destilacije ne moe
pomoi u razdvajanju komponenti smee. Za razdvajanje i koncentrisanje azeotropnih
tenosti koristi se metoda azeotropne destilacije. Rafinisani etanol, koji sadri 95 - 96
% vol. etanola, mea se sa treom komponentom, tzv. entrainerom (benzen, heptan
ili cikloheksan) i tako stvara azeotropsku smeu kojom se napaja kolona. Tako, na
primer, smea 7,5 % vode, 18,5 % etanola i 74 % benzena, normalnih taki kljuanja
100C, 78,3C i 80C, respektivno, formira ternarni azeotrop, normalne take
kljuanja 64,9C. Takoe, benzen i etanol formiraju binarni azeotrop sa takom
kljuanja 68,2C. Stoga, kada se smea 95 % etanola i benzena destilie, prvi destilie
ternarni azeotrop koji naputa kolonu na vrhu, kondenzuje se i zatim u dekanteru
razdvaja na organsku fazu i vodu, prati ga binarni azeotrop, dok je finalna frakcija
(take kljuanja 78,3C) apsolutni etanol i sakuplja se na dnu kolone (Tasi, 2011).
Postrojenje za dobijanje anhidrovanog etanola je esto u savremenim pogonima
sastavni deo sisteme za destilaciju i rektifikaciju. U tom sluaju nije potrebno
ugraivati posebnu kolonu za koncentrisanje etanola, jer tu funkciju moe da vri
rektifikaciona kolona. U novije vreme azeotopna destilacija se sve vie zamenjuje
drugim metodama dehidratacije koje su energetski i zdravstveno povoljnije, jer se
benzen pokazao kao jako kancerogeno sredstvo.
Apsorpcija. Zasniva se na korienju dehidratacionih sredstava za izdvajanje vode iz
rafinisanog etanola. Industrijski se naroito istie Mariller-Granger proces, koji koristi
glicerin za obezvodnjavanje rektifikovanih para etanola. Sutina ovog procesa je u
prolazu para etanola kroz ist glicerin, pri emu se izdvaja etanol istoe 99,2 %vol.
Efikasnost procesa se moe poveati na izdvajanje 99,8 %vol. etanola dodatkom
K2CO3 u rastvor glicerina. Meutim, dobijanje 99,8 - 100 %vol. etanola korienjem
glicerina kome su dodate soli je neophodno izvoditi pod vakumom, jer se time
izbegava degradacija apsorbenta, ime se izvoenje procesa znatno oteava.
Adsorpcija. Metoda slina apsorpciji koja za izdvajanje vode koristi molekulska sita
(sintetiki i prirodni zeoliti, K-aluminosilikati, kao i odreeni prirodni polimeri, skrob
i celuloza) ije su pore permeabilne za vodu, ali ne i za etanol. Molekulska sita sa
prenikom pora od 3 uspeno vre obezvodnjavanje etanola, jer u pore molekulskih
sita mogu difundovati jedino molekuli vode iji je prenik 2,8 , dok molekuli

etanola iji je prenik 4,4 ne mogu da uu u pore i zato se ne zadravaju na sitima.

Tipino postrojenje za obezvodnjavanje pomou molekulskih sita u sutini
predstavljaju sistem od jednog ili dva adsorbera. Adsorberi primenjuju visoki pritisak
kada treba da poveaju kapacitet zadravanja vode na adsorbensu, a nizak pritisak
kada je potrebno udaljiti vodu iz adsorbensa. Pored molekulskih sita i drugi vrsti
adsorbenti se mogu primenjivati za adsorpciju vode iz 96%-nog etanola. Zbog malog
toplotnog efekta adsorpcije, kao pogodni i efikasni sorbenti su se pokazali celuloza i
skrob zbog njihove male toplote adsorpcije. Takoe mogue koristiti mleveno
kukurzno brano kao dehidrataciono sredstvo. Pokazalo se da se ono moe 20 puta
reciklirati pre nego to se upotrebi za stonu hranu (Tasi, 2011).
Pervaporacija. Po definiciji pervaporacija je membranski proces za razdvajanje tenih
smea putem parcijalnog isparavanja komponenti preko semipermealne memrane.
Semipermealne membrane su najee izraene na bazi polimera poliviniletanola i
zeolita, koji se nanosi na porozni neorganski nosa. Permeat (izdvojena voda) se
kondenzacijom prevodi u teno stanje i tako izvodi iz sistema. Pogonska sila permeacije
je razlika u parcijalnim pritiscima permeata kroz membranu. Ovo se postie izvoem
procesa pod vakumom, jer se na taj nain sniava ukupni pritisak sa unutranje strane
membrane. Mogunost pervaporacije zavisi od toga koliko je komponenta koja se
transportuje (voda) kroz membranu polarna, a ne od razlike u isparljivosti komponenata
u smei. to je molekul manji i vee polarnosti, time je vei permeacioni fluks datog
molekula alkohola, a time je pervaporaciona selektivnost manja. Mehanizam
pervaporacije odnosno mehanizam transporta vode kroz membranu, takoe zavisi i od
vrste semipermebilne membrane. Kada se pervaporacija izvodi gustim polimernim
memranama, mogunost pervaporacije zavisi od toga da li komponenta koja se
transportuje (voda) kroz membranu moe u njoj da se rastvori i dalje difunduje. A kada
se koriste zeolitske membrane (sluaj kada se komponenta ne rastvara u membrani),
mogunost pervaporacije zavisi od adsorpcionog kapaciteta, tj. afiniteta membrane
prema komponenti koja se uklanja (Tasi, 2011).
4.5.2.3. Prednosti i nedostaci primene bioetanola Benefits and disadvantages for
Bioethanol users

Pogodnost etanola poiva na toplotnoj moi obzirom da je relativno bogat energijom

(26,8 MJ/kg), relativno veem oktanskom broju u odnosu na benzin (120), veoj
toploti isparavanja i manjoj toploti sagorevanja. Specifina toplota etanola i napon
pare nalaze se u oblasti pogodnoj za motorna goriva.
Najvanija prednost korienja goriva na bazi meavina sa etanolom u motorima sa
unutranjim sagorevanjem je u manjoj emisiji izduvnih gasova. Kancerogene
supstance se ne nalaze u istom etanolu, ali ih ima u meavini etanola i benzina, i one
upravo potiu od benzina, ali u znatno manjoj meri. Najvei znaaj primene etanola sa
aspekta emisije tetnih gasova je smanjenje emisije ugljenmonoksida. Primena E10
ukazuje na smanjenje emisije CO za 25%, to se objanjava potpunijim sagorevanjem
zbog prisustva kiseonika u gorivu. Emisija NOx se ne menja znaajno dodavanjem
bioetanola u odnosu na emisiju prilikom primene istog motornog benzina
(Stojiljkovi i sar., 2007). Nivo emisije CO2 u procesu sagorevanja bioetanola mora se
sagledavati kompleksno, tj. kroz celokupni ivotni ciklus goriva. U tom pogledu
generalno se smatra da je bioetanol u velikoj prednosti u odnosu na fosilna goriva, s
obzirom da potie iz biomase. Poto biljke, od kojih se proizvodi bioetanol, u procesu

fotosinteze koriste CO2, ukupan bilans CO2 je u procesu sagorevanja bioetanola

jednak nuli, tj. biljke potroe jednaku koliinu CO2 sa onom koja nastane procesom
sagorevanja etanola.
Glavni problem upotrebe bioetanola kao goriva nastaje usled emisije aldehida
(posebno acetaldehida), jer njegove koliine u vazduhu nisu jo regulisane zakonom.
Aldehidi se direktno isputaju u atmosferu usled sagorevanja etanola i pojedinih
ugljovodonika. Aldehidi su fotohemijski reaktivni. Emisija aldehida je kod alkohola 2
4 puta vea nego kod benzina, zbog visokog sadraja vezanog kiseonika. Ipak, ona
se lako moe neutralisati u katalitikom konvertoru koji je obavezan sistem na
savremenim vozilima opremljenim Otto motorima (Stojiljkovi i sar., 2007). Osim
toga, transport bioetanola (E5 - E22) kroz postojee transportne pumpe i cevovode
namenjene tenom fosilnom gorivu, koje je u trenutnoj upotrebi, bilo bi oteano zbog
osobine bioetanola da apsorbuje vodu i njegove visoke sposobnosti da rastvara
odreene primese, tako da bi njegova upotreba zahtevala modifikaciju postojeih
pumpi za gorivo. No i pored navedenih ogranienja upotreba bioetanola kao goriva je u
stalnoj ekspanziji, za razliku od njegovog korienje u industriji i industriji alkoholnih
pia, godinama unazad ne belei znaajniji porast, kako se to moe videti iz podataka
prikazanih na slici 4.29.
80000
70000

Gorivo
Industrija
Alkoholna pia

Miliona tona

60000
50000
40000
30000
20000
10000
0
1975

1980

1985

1990

1995

2000

2005

2010

Slika 4.29. Svetska proizvodnja i upotreba etanola u milionima tona

4.5.2.4. Uslovi za proizvodnju bioetanola u zemljama WB

Znaajniji razvoj proizvodnje etanola Republici Srbiji nastao je tek nakon 1960.
godine, kada je poela izgradnja veih industrijskih kapaciteta sa savremenom
opremom i tehnologijom. U Jugoslaviji je 1996. godine postojalo 11 postrojenja iji je
zbirni godinji kapacitet bio oko od oko 40 miliona hl pri 260 dana rada, odnosno oko
48 miliona hl pri radu od 320 dana godinje. U dananjoj Srbiji se proizvodnja etanola
odvija u 10 industrijskih pogona koji su prikazani u tabeli IV.5. U tabeli su prikazana
postojea industrijska postrojenja za proizvodnju etanola, njihovi kapaciteti kao i
sirovine koje koriste za proizvodnju. Najvei pogoni su u Beogradu, Crvenki i Kovinu
i predstavljaju oko 85% proizvodnog kapaciteta Srbije. Navedeni pogoni obavljaju
proizvodnju etanola sa maksimalnim sadrajem etanola od 96% vol. koji je namenjen
uglavnom za alkoholna pia, a manje za medicinske ili farmaceutske svrhe. Nijedan

od navedenih industrijskih pogona ne raspolae opremom za obezvodnjavanje

odnosno dehidrataciju etanola, odnosno ne postoji organizovana proizvodnja
bioetanola kao goriva u Srbiji (Pejin i Mojovi, 2007).
Proizvodnja etanola je u Srbiji danas nia nego 1991. godine. Razlozi za to su
mnogobrojni, poevi od ukupnog stanja privrede, negativnih zbivanja na planu
sveukupne proizvodnje, neadekvatnih zakonskih propisa, tranzicionih kretanja,
svrstavanja etanola pod zakonsku regulativu propisanu za vino i etanolna pia, to je
praktino suavalo mogunost njegovog korienja za druge svrhe za koje se on u
svetu koristi (hemijska industrija, gorivo).
Minimalne koliine bioetanola potrebne za supstituciju motornog benzina koje su
propisane Evropskom direktivom o biogorivima 2003/30/EC izraunate su na osnovu
podatataka o potronji i projektovanim potrebama za motornim benzinom u Srbiji , a
rezultati su prikazani u tabeli IV.6. Iz tabele IV.6 se moe videti da je, pod
pretpostavkom da je Srbija potovala Evropsku direktivu o biogorivima 2003/30/EC i
da je uvela minimalnu supstituciju od 2% motornog benzina etanolom ve u 2005
godini, bilo bi potrebno da je proizvela 21 900 t etanola za gorivo. Tako bi ukupne
potrebe Srbije za etanolom u toj godini za gorivo (A) i za potrebe industrije i
alkoholna pia (B) iznosile 73 900 tona to je 3,3 puta vie od aktuelne proizvedene
koliine u toj godini koja je iznosila 22 000 tona, a 2,3 puta vie od maksimalnog
postojeeg kapaciteta pri radu od 320 dana. U 2010. g. potrebe za etanolom u Srbiji su
znaajnije jer je samo za minimalnu propisanu supstituciju motornog benzina
etanolom od 5,75% potrebno proizvesti 78.200 tona etanola. U tom sluaju bi ak i pri
nepromenjenim potrebama za etanolom za industrijske i farmaceutske svrhe i za
alkoholna pia u odnosu na postojee, ukupne potrebe za etanolom iznosile
minimalno 130 200 t to je blizu 6 puta vie od trenutne proizvodnje, ili pak 4 puta
vie od maksimalnog postojeeg kapaciteta u Srbiji pri radu od 320 dana (Pejin i
Mojovi, 2007).

Tabela IV.5 Instalisani kapaciteti za proizvodnju etanola u Srbiji (103 hl) (Pejin i Mojovi,
2007)
Postrojenje

Sirovina

Dnevni
kapacitet

Godinji kapacitet
(broj radnih dana)
260

320

Panalko Beograd

Melasa

30

7 800

9 600

Crvenka novi
pogon

Melasa

30

7 800

9 600

Crvenka stari
pogon
Kadakas Crvenka

Melasa+itarice

15

3 900

4 800

itarice+melasa

560

640

Kovin

Melasa

30

7 800

9 600

Oseina
Uice

itarice
itarice+ voe

4
5

1 040
1 300

1 280
1 600

Lukas Bajmok

itarice+melasa

1,2

312

384

Srbobran

itarice+melasa

1 040

1 280

Takovo

itarice+krompir

1 040

1 280

125,2

32 812

40 384

UKUPNO

Dalja predvianja potreba za etanolom u 2020. godini su neprecizna, jer nema

precizne procene o potronji motornog benzina, ali je jasno da e one i dalje imati
rastui trend. Iz svega ovoga je jasno da su Srbiji neophodni novi kapaciteti za
proizvodnju etanola. S obzirom na razvijenu poljoprivrednu proizvodnju i injenicu
da proizvedene koliine itarica potpuno zadovoljavaju i prevazilaze domae potrebe
za ljudskom i stonom ishranom, potrebno je razmotriti i mogunosti proizvodnje
bioetanola od itarica. Za proizvodnju 100 000 tona bioetanola, potrebno je oko 330
000 tona itarica, to predstavlja oko jedne treine trinih vikova itarica ili svega
oko 2-4 % ukupne proizvodnje itarica. U ostale alternativne sirovine pogodne za
proizvodnju bioetanola, za koje postoji potencijal u naoj zemlji mogu se svrstati
sirak, jerusalimska artioka (topinambur) i krompir. Prema procenama, u Republici
Srbiji postoji oko 100 000 hektara marginalne zemlje koja se moe iskoristiti za
gajenje sirka i jerusalimske artioke, ime bi se moglo proizvesti oko tri miliona tona
etanola godinje.
Prema raspoloivim podacima u Republici Hrvatskoj trenutno nema proizvoaa
bioetanola, ali se radi na stvaranju i realizaciji projekata uvoenja industrijske
proizvodnje bioetanola. Kompanija Etanol Osijek d.o.o. je osnovana sa ciljem
otvaranja fabrike za proizvodnju bioetanola u Osijeku. to se tie Republike
Makedonije, otvorena je mogunost investicije od strane Britanske kompanije za
proizvodnju ekogoriva Organic fuel LTD u postrojenja za proizvodnju biodizela i
bioetanola u Tetovu.
Tabela IV.6

Potrebe za etanolom u Srbiji (tona apsolutnog alkohola)

2005

2010

2020

1 095 000

1 360 000

2%

5,75%

Predvia se i do
20%

21 900

78 200

> 272 000

A+B

52 000
73 900

52 000
130 200

Ukupna proizvodnja etanola u 2005.

godini (tona*)

22 000

Ukupna instalisan kapacitet u Srbiji

320 dana rada tabela 2 (tona*)

32 000

Motorni benzin
% supstitucije po EU direktivi o
biogorivima 2003/30/EC
A) Potrebna koliina etanola za gorivo
(tona*)
B) Procena potreba etanola u Srbiji za
potrebe industrije i za alkoholna pia
(tona*)

*1 tona ~ 1265 hl; Podatak je neprecizan. Budui da ne postoji podatak o predvienoj potronji motornog benzina
u Srbiji u 2020. g. izraunato je 20% od predviene potronje u 2010 g.

4.5.3. BIOGAS Biogas

Biogas je vrsta gasovitog biogoriva koje se dobija anaerobnom razgradnjom
organskih materija, ukljuujui ubrivo,kanalizacioni mulj, komunalni otpad ili bilo

koji drugi biorazgradivi otpad. U vremenu kada rezerve fosilnih goriva opadaju,
energetski trokovi rastu, a ivotnu sredinu ugroava nepravilno odlaganje smea,
pronalaenje reenja za problem biolokog otpada i tretman otpadnih organskih
materija postaje pitanje od najvee vanosti. Po hemijskom sastavu biogas je smea
gasova, koja se uglavnom sastoji od metana (55 - 75%) i ugljen-dioksida (25 - 45%),
dok je udeo ostalih gasovi znaajno manji (vodonik sulfid 0-1%, azot 0-2%, vodonik
0-1%, vodena para 0-2%, amonijak 0-2% i kiseonik 0-0,5%). Sastav i prinos biogasa
variraju u zavisnosti od sirovina koje se koriste i od tehnolokih uslova procesa
(Tomovi, 2002).
Biogasni digestori koriste biorazgradljive materije od kojih se dobijaju dva korisna
proizvoda: biogas i fermentisano bioubrivo visokog kvaliteta. Biogas preien do
nivoa istoe neophodne za gasovod naziva se obnovljivi prirodni gas i mogue ga je
koristiti u svakoj primeni u kojoj se inae koristi zemni gas. To ukljuuje distribuciju
takvog gasa putem gasovoda, proizvodnju struje, grejanje, zagrevanje vode i upotrebu
u raznim tehnolokim procesima. Kompresovan biogas moe da se koristi i kao
pogonsko gorivo za automobile.

4.5.3.1. Dobijanje biogasa Biogas Production

Biogas se proizvodi procesom anaerobne digestije. Anaerobna digestija ili
fermentacija je bioloki proces u kome se organski ugljenik prevodi oksidoredukcionim procesima u najvii stepen oksidacije (CO2) i najvii stepen redukcije
(CH4). Ovaj proces se odigrava u odsustvu kiseonika, a katalizovan je velikim brojem
mikroorganizama. Anaerobna digestija je prirodan proces i javlja se u razliitim
prirodnim sredinama kao to su bare, movare, deponije i td. Proces anaerobne
digestije, osim to dovodi do nastanka biogasa, nudi znaajne prednosti u odnosu na
ostale oblike tretmana otpada:
Proizvodi manje mulja u odnosu na tehnike koje koriste aerobne procese,
Uspeno se tretiraju i otpadi koji sadre manje od 40% suve materije,
Efikasniji je u otklanjanju patogena,
Minimalna emisija neprijatnih mirisa jer se 99% isparljivih komponenti
oksidativno razlae pri sagorevanju, npr., H2S formira SO2,
Visok stepen slaganja sa nacionalnim strategijama za smanjenje biorazgradivog
otpada,
Mulj koji se dobija koristi se kao ubrivo za poboljanje plodnosti zemljita.
Proces anaerobne digestije se odvija u zagrejanim, zatvorenim tankovima bez
prisustva vazduha kako bi se stvorili uslovi za fermentaciju organskog materijala i
dobijanje biogasa. U digestoru se moraju obezbediti odgovarajui uslovi za nesmetano
odvijanje procesa. Postoje dva tipa anaerobne digestije (Singh i Prerna, 2009):
Mezofilna digestija. Digestor se zagreva na 30-35C i smea ostaje u
digestoru obino 15-30 dana. Mezofilna digestija je tolerantnija u odnosu na
termofilnu, ali produkcija gasa manja, potrebni su vei tankovi i ukoliko je
potrebno vriti dezinfekciju ona se mora obaviti kao posebna faza u procesu
(slika 4.30).

Slika 4.30 ematski prikaz mezofilnog procesa sa dva reaktora, razmenjivaima toplote (RT)
i termofilnom post-dezinfekcijom

Termofilna digestija. Digestor se zagreva na 55 C i proces obino traje 1214 dana. U ovom procesu je produkcija metana vea, unitavanje patogena i
virusa efikasnije, ali zahteva skuplju tehnologiju, veu potronju energije i
vei stepen monitoringa. Tokom ovog procesa 30 60% digestibilnih vrstih
materija se prevodi u biogas (slika 4.31).

Slika 4.31. ematski prikaz termofilnog procesa sa dva reaktora i razmenjivaima toplote (RT)

Sirovine. Kao sirovine za proizvodnju biogasa mogu se koristiti poljoprivredni otpad,

razliite vrste industrijskih otpadnih materija, stajski otpad, kultivisana biomasa
nastala preiavanjem otpadnih voda, kanalizaciona voda i td. Sastav i prinos biogasa
varira u zavisnosti od upotrebljenih sirovina. Tako naprimer, sadraj metana u biogasu
dobijenom iz kokojeg ubriva i otpadnih voda sa farmi i kanalizacionih otpadnih
voda dostie 70 % i vie, dok iz slame i drugog biljnog materijala iznosi oko 55 %.
Kombinovanjem razliitih vrsta otpada, naprimer stajnjaka i organskog industrijskog
otpada, moe se poveati prinos biogasa. Pored toga, meanje otpada moe
stabilizovati proces anaerobne digestije vrstih sirovina zbog poveanja sadraja lake
razgradivih materija. Poljoprivredni otpad (slama, seno, kukuruz, trska itd.) potrebno
je da bude u fazi raspadanja kako bi se olakao protok kroz digestor i poveala
efikasnost bakterijskog delovanja. Korienjem sveih biljnih sirovina dobija se vea
koliina gasa u odnosu na upotrebu suvih materijala. Skladitenje otpadnog materijala
u zatvorenom prostoru preko 10 dana inicira anaerobno dejstvo bakterija to smanjuje
vreme potrebno da bi digestor postigao radne uslove (Angelidaki i sar., 2003).
Faze u procesu anaerobne digestije. Proces anaerobne digestije se odvija u tri faze:
hidroliza, kiselinska faza i metanska faza (http:/www.gtz.de), koje su ematski
prikazane na slici 4.32:

Slika 4.32 Tri faze anaerobne digestije biomase (http:/www.gtz.de)

1.

2.

3.

Hidroliza. U prvoj fazi se organske materije razlau pod dejstvom

ekstracelularnih enzima. Bakterije raskidaju duge lance sloenih ugljenih
hidrata, proteina i lipida na manje molekule. Na primer polisaharidi se prevode
u monosaharide, a proteini u peptide i aminokiseline.
Kiselinska faza. Kiselinske bakterije, koje su ukljuene u drugu fazu, prevode
intermedijere iz prve faze u siretnu kiselinu, vodonik i ugljen-dioksid. Ove
bakterije su fakultativni anaerobi i mogu rasti pod uslovima niske pH
vrednosti. Za proizvodnju kiseline neophodan je kiseonik i ugljenik tako da
ove bakterije troe rastvoreni ili vezani kiseonik i na taj nain stvaraju
anaerobne uslove neophodne za odvijanje tree faze. Takoe, one dovode i do
stvaranja alkohola, organskih kiselina, aminokiselina, ugljen-dioksida,
vodonik-sulfida i tragova metana. Sa hemijske take gledita ovaj proces je
mogu samo uz dovoenje energije poto bakterije nisu sposobne da podre
takav tip reakcije.
Metanska faza. U ovu fazu su ukljuene metanogene bakterije koje dalje
razlau jedinjenja male molekulske mase. Na primer: one koriste vodonik,
ugljen-dioksid i siretnu kiselinu kako bi produkovale metan i ugljen-dioksid.
Metanogene bakterije su obligatni anaerobi i veoma su osetljive na promene u
okolini. Za razliku od acidogenih i acetogenih bakterija, metanogene bakterije
pripadaju rodu Archaebacter, grupi bakterija sa veoma heterogenom
morfologijom i odreenim biohemijskim i biolokim svojstvima po kojima se
razlikuju od ostalih bakterijskih rodova.

Metanogene i acidogene bakterije deluju u simbiozi. S jedne strane acidogene

bakterije stvaraju uslove koji su neophodni metanogenim bakterijama (anaerobni
uslovi, jedinjenja male molekulske mase), dok, s druge strane, metanogene bakterije
koriste intermedijere nastale dejstvom acidogenih i spreavaju, na taj nain, nastajanje
uslova koji su toksini za acidogene bakterije.
Faktori koji utiu na poces proizvodnje biogasa
Temperatura
Temperatura je jedan od glavnih faktora okoline koji utiu na bakterijski rast. Brzina
rasta se esto poveava sa poveanjem temperature do odreene granice nakon ega
dolazi do naglog opadanja rasta bakterija. Osim uticaja na brzinu rasta bakterija
temperatura utie i na fizike parametre kao to su gudtina, viskoznost i povrinski
napon fermentacione tenosti (Angelidaki i sar., 2003). Poveanje temperature prua
odreene prednosti, kao to su poveana rastvorljivost organskih jedinjenja, poveanje
brzine biolokih i hemijskih reakcija i poveano odumiranje patogenih

mikroorganizama. Meutim, primena viih temperatura (termofilni uslovi) ima i

negativne efekte jer dovodi do poveanja sadraja slobodnog amonijaka koji inhibira
rast mikroorganizama (Appels i sar., 2008).
Kao posledica egzotermne razgradnje ugljenih hidrata dolazi do samozagrevanja
procesa od 35-39 C do 42-49 C u zavisnosti od tipa reaktora. Da bi se spreio porast
temperature treba promeniti napojnu smeu, smanjiti brzinu punjenja ili ugraditi
rashladni sistem (Lindorfer i sar., 2008).
Anaerobna digestija se, pored pomenutih termofilnih i mezofilnih temperatura, moe
odvijati i pri psihrofilnim temperaturama (ispod 20 C), ali zbog male brzine procesa
ovaj opseg temperatura se veoma retko koristi. Ukoliko je temperatura biomase ispod
15 C proizvodnja biogasa nije ekonomina. Struktura mikrobne populacije u
reaktorima sa termofilnim i mezofilnim temperaturnim reimima je veoma razliita.
Promena sa mezofilnih na termofilne uslove (ili obrnuto) moe dovesti do naglog
smanjenja u produkciji biogasa dok se ne povea broj neophodne populacije. ak i
male promene temperature, od 35 na 30 C ili od 30 na 32 C smanjuju brzinu
produkcije biogasa. Tokom arne fermentacije biljnog otpada i drveta degradacija
masnih kiselina je bra na 55 C nego na 38 C. Takoe, 95% prinos metana je
ostvaren za 11 dana pri termofilnim uslovima, dok je pri mezofilnim uslovima bilo
potrebno 27 dana. Meutim, poreenje dvofaznih konfiguracija mezofilni-mezofilni,
mezofilni-termofilni i termofilni-termofilni pri tretiranju otpadaka od krompira
pokazalo je da je prinos metana vei ako se u drugoj fazi koriste mezofilni uslovi. S
duge strane, termofilni uslovi u drugoj fazi obezbeuju krae vreme zadravanja
(Ward i sar., 2008).
Da bi se postigla optimalna stabilnost procesa temperatura se mora paljivo regulisati
u veoma uskom opsegu. U toplim klimatskim podrujima digestori mogu raditi bez
dodatnog dovoenja toplote. Kao mera opreza esta je praksa da se digestori
ukopavaju u zemlju kako bi se iskoristile izolatorske sposobnosti zemljita ili
upotrebe staklenika. Dozvoljene fluktacije temperature koje nemaju uticaj na proces
su za mezofilni opseg 1 C/h, a za termofilni 0,5 C/h (http:/www.gtz.de).
pH vrednost
Svaka grupa mikroorganizama ima razliiti optimum pH vrednosti. Metanogene
bakterije su veoma osetljive na pH vrednost sredine i optimum im je izmeu 6,5 i 7,2.
Ukoliko pH padne ispod 6,2 sredina e imati toksian efekat na metanogene bakterije.
Fermentativni mikroorganizmi su manje osetljivi i funkcioniu u opsegu pH izmeu
4,0 i 8,5, pri emu na niim vrednostima pH uglavnom proizvode siretnu i buternu
kiselinu, a pri pH 8 proizvode siretnu i propionsku kiselinu. Kiseline koje nastaju
tokom anaerobne digestije sniavaju pH vrednost. Ovom smanjenju se suprotstavlja
aktivnost metanogenih bakterija koje onemoguavaju poveanje pH vrednosti
proizvodnjom ugljen-dioksida, amonijaka i bikarbonata. pH vrednost fermentacione
tenosti se kontrolie puferskim sistemima ugljen-dioksid/bikarbonat i
amonijak/amonijum jon (http:/www.gtz.de).
U toku procesa digestije pH vrednost sredine se menja, a ova promena zavisi od vrste
sirovine. Generalno pH brzo opada na poetku zato to se organske materije
hidrolizuju i konvertuju u kiseline. Nakon poetnog pada pH vrednost poinje
postepeno da raste zbog transformacije kiselina. Pri fermentaciji nekih otpada

(naprimer vrst gradski otpad) pH nakon poetnog perioda konstantno raste usled
smanjenja sadraja kiselina, dok se pri fermentaciji meanih otpada pH vrednost
sredine smanjuje (Macias-Corral i sar., 2008).
Nutritivni sastav
Za rast bakterija neophodne su ne samo organske materije ve i mineralni nutritijenti.
Osim ugljenika, kiseonika i vodonika produkcija biogasa zahteva i odgovarajue
snabdevanje azotom, sumporom, fosforom, kalijumom, kalcijumom, magnezijumom i
elementima u tragovima kao to su gvoe, mangan, molibden, cink, selen, nikl.
Supstrati kao to su poljoprivredni ili gradski otpad obino sadre dovoljne koliine
pomenutih elemenata. Visoke koncentracije pojedinih supstanci mogu imati
inhibitorni efekat tako da se preporuuje izvoenje analize u svakom pojedinanom
sluaju kako bi se utvrdilo da li i u kolikoj meri treba dodati odreene nutritijent.
Odnos ugljenika i azota takoe je vaan za stabilnost procesa. Pokazano je da odnos
C/N izmeu 25 i 32 ima pozitivan efekat na prinos metana. Pri niskim vrednostima
odnosa C/N prisutan je viak azota koji nije potreban za sintezu biomase i dovodi do
inhibicije. S druge strane previe veliki odnos C/N dovodi do deficita azota za sintezu
biomase. Odnos C/N se moe podeavati kombinovanjem sirovina sa niskim
sadrajem ugljenika i visokim sadrajem azota, ili obrnuto (Ward i sar., 2008).
Anaerobno tretiranje otpadnih voda sa visokim koncentracijama sumpora moe
dovesti do inhibicije usled formiranja vodonik-sulfida. Koncentracije ukupnog
vodonik-sulfida od 100 do 300 mg/l ili slobodnog vodonik-sulfida od 50 do 150 mg/l
moe dovesti do potpunog prekida proizvodnje biogasa (http:/www.gtz.de). Prisustvo
tekih metala, antibiotika i deterdenata moe imati inhibitorni efekat na proces
proizvodnje metana. Jedan od najeih inhibitora u procesu anaerobne digestije je
amonijak. On moe poticati od rastvorenog amonijaka ili nastati usled razgradnje
proteina i drugih komponenti kao to je urea. Mnogi supstrati esto sadre amonijak u
koncentraciji koja je toksina. Nivo amonijaka koji je inhibitoran zavisie od
parametara kao to su pH, temperatura i adaptacija inokuluma. Utvreno je da je za
inhibiciju odgovoran nejonizovani oblik amonijaka. Tako, ak i malo smanjenje pH
ima pozitivan efekat na inhibiciju amonijakom (Angelidaki i sar., 2003).
Meanje
Meanje pri procesu anaerobne digestije ima za cilj da obezbedi prenos organskih
materijala do aktivne mikrobne biomase, omogui homogenizaciju fermentacione
tenosti i uniformnost temperature, da oslobodi mehurove gasa iz medijuma i sprei
taloenje materijala vee gustine. Usled podizanja gasnih mehurova i toplotne
konvekcije uvek postoji odreeni stepen prirodnog meanja u digestoru. Meutim ovo
meanje je nedovoljno tako da je neophodno eksterno meanje. Meanje moe biti
neprekidno ili periodino, to je odreeno sadrajem vrstih materija u napojnoj
smei, tipom reaktora i meaa (Appels i sar., 2008). Najei tipovi meanja su
spoljanja recirkulacija tenosti, unutranje mehaniko meanje i unutranje
pneumatsko meanje (slika 4.33).

Slika 4.33

Tipovi meanja u digestoru (a) spoljanje, recirkulacija pumpanjem, (b)

unutranje, mehaniko meanje, (c) unutranje, recirkulacija gasa (Appels i sar.,
2008)

Pri spoljanjoj recirkulaciji tenosti velika koliina fermentacione tenosti se povlai

iz centra digestora, protie kroz spoljanje razmenjivae toplote, a zatim se vraa
nazad kroz rasprivae u osnovi ili na vrhu digestora. Brzina strujanja pri recirkulaciji
mora biti veoma velika kako bi se obezbedilo potpuno meanje to ograniava
upotrebu ovog tipa meanja. Drugi nedostatak ovakvog meanja je mogue
zaepljenje pumpe. Mehaniki sistemi za meanje koriste mealice sa ravnim
lopaticama koje mogu biti postavljene na vrhu ili na stranama digestora. Unutranje
meanje pomou gasa (pneumatsko meanje) je uspean metod za meanje sadraja
digestora i onemoguavanje stvaranja pene. Sistemi za meanje mogu biti zatvoreni i
otvoreni. Sadraj digestora se mea prolaskom mehurova osloboenog gasa kroz
tenost. Ovaj tip meanja je jako efikasan za suzbijanje taloenja vrste faze. Protok
gasa za ovakve sisteme je 0,00450,007 m3/m3min (Appels i sar., 2008).

Vreme trajanja procesa

Vreme trajanja procesa anaerobne digestije zavisi u prvom redu od vrste i sastava
sirovina i temperature fermentacije. Tako na primer, za fermentaciju tenog kravljeg
stajnjak potrebno je 20-30 dana, za teni svinjski stajnjak 15-20 dana, a za ivotinjski
stajnjak u kombinaciji sa biljnim materijalom 50-80 dana. Sa poveanjem
temperature, brzina bio-digestije se poveava, a vreme trajanja procesa skrauje
(http:/www.gtz.de).
Predtretman napojne smee
Primena anaerobne digestije na vrste materijale biolokog porekla esto je
ograniena zbog dugog vremena trajanja procesa (20-30 dana) i niske efikasnosti
razgradnje vrstih organskih materija (30-50 %). Ovi limitirajui faktori su uglavnom
povezani sa fazom hidrolize. Tokom hidrolize elijski zid se razara pri emu se
oslobaaju egzopolisaharidi koji na taj nain postaju dostupni acidogenim

mikroorganizmima. Predtretmani napojnih smea mogu poveati proizvodnju biogasa,

smanjiti sadraj isparljivih supstanci i poveati rastvorljivost vrstih jedinjenja.
Predtretman napojne smee je naroito poeljan u sluaju sirovina sa visokim
sadrajem celuloze ili lignina. U tom cilju napojna smea se podvrgava mehanikim,
toplotnim, hemijskim ili biolokim procesima (Appels i sar., 2008).
Termiki predtretman obuhvata podvrgavanje sirovina visokim temperaturama i
pritiscima, ime se stvaraju uslovi za kidanje hemijskih veza elijskog zida i
membrane olakavajui rastvaranje elijskih komponenti. Optimalni uslovi ovog
procesa u prvom redu zavise od tipa otpada - tea hidroliza biolokih materija zahteva
jai intenzitet predtretmana. Efekat predtretmana zavisi od naina izvoenja aerobne
digestije i znaajno moe poveati proizvodnju metana pri mezofilnoj anaerobnoj
digestiji, a u manjem stepenu pri termofilnoj. Neki komercijalni procesi proizvodnje
biogasa su bazirani na termikom predtretmanu. Tako je na primer Norveka
kompanija Cambi razvila sistem koji je baziran na termikoj hidrolizi, pri emu se
sirovine podvrgavaju temperaturi od 180C u trajanju od 30 minuta. Na ovaj nain
rastvori se oko 30 % vrstih supstanci, a produkcija biogasa se povea 150 %.
Osnovni nedostatak temikog predtretmana je znaajni utroak energije to poveava
cenu dobijenog biogasa. U praksi se esto koriste i termo-hemijski predtretmani koji
kombinuju efekat toplote i hemijskih procesa sa ciljem smanjenja veliine estica ili
poveanja rastvorljivosti vrstih sastojaka smee (Appels i sar., 2008).
Mehaniki predtretman ukljuuje procese fizike dezintegracije elija i delimino
rastvaranje njihovog sadraja. Najee se koriste razliite vrste mlinova kao to je
naprimer mlin sa kuglama, kao i homogenizacija pod visokim pritiskom (60 MPa).
Pritisak komprimovane suspenzije se smanjuje proputanjem kroz ventil pri emu su
elije izloene turbulenciji, kavitaciji i naponu smicanja to dovodi do njihove
dezintegracije. Poveanje efikasnosti anaerobne digestije primenom ovih metoda je
relativno nisko u poreenju sa ostalim nainima predtretmana sirovina (Appels i sar.,
2008).
Hemijski predtretman obuhvata hemijske procese tretiranja sirovina sa ciljem
hidrolize elijskog zida i membrane i poveavanja rastvorljivosti organskih supstanci
prisutnih u elijama. Najznaajnije metode hemijskog predtretmana su (Appels i sar.,
2008; Ward i sar., 2008):
Kisela i alkalna hidroliza: Ova metoda obuhvata dodavanje kiseline ili baze
u cilju rastvaranja vrstih sastojaka napojne smee. Alkalni predtretman je naroito
pogodan za digestiju biljnog materijala. Dodatkom kiseline ili baze izbegavaju se
visoke temperature pa se ovi postupci najee odvijaju na niim i umerenim
temperaturama. U kontinualnim reaktorima alkalni predtretman moe dovesti do
smanjenja stepena degradacije acetata i glukoze usled nastajanja toksinih
komponenti tokom reakcije saponifikacije. Ogranienja primene ove metode su u
promeni pH vrednosti zbog ega se otpad mora naknadno reneutralizovati.
Oksidacija: .U procesu oksidativne razgradnje koristi se kiseonik ili vazduh
visokih temperatura (260 C) i pritisaka (10 MPa). Meutim ovakav nain
predtretmana otvara problem neprijatnih mirisa, korozije i visokih energetskih
trokova. Najee koriene metode oksidacije su ozonizacija i peroksidacija, koje su
bazirane na stvaranju hidroksil radikala koji predstavlja izuzetno jako oksidaciono
sredstvo. Ovi radikali se najee stvaraju upotrebom vodonik peroksida u

kombinaciji sa solima prelaznih metala. Skorija istraivanja otvaraju i mogunost

upotrebe alternativnih peroksidanata kao to su peroksimonofosfat i dimetiloksiran.
Ultrazvuni pretretman se najee koristi za razgradnju kompleksnih polimera u
tretiranju otpadnog mulja. Ovo je bez sumnje najefikasniji nain razgradnje elija.
Iako se primenom vee snage moe postii gotovo potpuna dezintegracije elija,
energetska ulaganja u tom sluaju postaju znaajan nadostatak primene ovog postupka
(Appels i sar., 2008; Ward i sar., 2008).
Primenom aditiva moe se poveati produkcija biogasa ili brzina poetnog perioda
procesa anaerobne digestije. U tom cilju znaajna je primena metala, koje
mikroorganizmi koriste kao kofaktore enzimskih kompleksa. Efikasno uklanjanje
propionata pri visokim nivoima isparljivih kiselina u termofilnom reaktoru bez
meanja zahteva dodavanje Ca, Fe, Ni i Co. Produkcija biogasa anaerobnom
digestijom stajnjaka i krompirovog otpada se poveava dodatkom tekih metala.
Tako, na primer, nikl se nalazi u enzimskom kompleksu acetil-CoA
dekarboksilaza/sintetaza koji ima znaajnu ulogu u konverziji acetata do metana
(Ward i sar., 2008).
4.5.3.2 Preiavanje biogasa
Glavni razlozi prerade biogasa lee u ispunjavanju zahteva koji su vezani za
njegovu upotrebu, poveanje toplotne vrednosti ili standardizaciji kvaliteta biogasa.
eljeni kvalitet zavisi prvom redu od primene to se moe videti u tabeli IV.7.
Tabela IV.7 Potrebno uklanjanje komponenti biogasa (Appels i sar., 2008)
Primena
Dobijanje toplotne
energije
Dobijanje toplotne i
elektrine energije
Gorivo za vozila
Gasovod

H2S

CO2

H2O

Tragovi

<1000 ppm

Ne

Ne

<1000 ppm

Ne

Da

Da

Izbei
kondenzaciju
Da

Da
(npr siloksani)
Da
(npr siloksani)
Da

Da

Da

Da

Da

Uklanjanje ugljen-dioksida
Uklanjanjem CO2 poveava se toplotna vrednost goriva i ostvaruje postojani kvalitet
gasa. Kada se koriste metode za uklanjanje CO2 veoma je vano to vie smanjiti
gubitke metana kako iz ekonomskih tako i iz ekolokih razloga. Postoje razliiti
naini uklanjanja CO2, a najee se koriste apsorpcija i adsorpcija (Appels i sar.,
2008).
Pri apsorpcionim procesima CO2 i H2S se simultano uklanjaju zbog razlika u jaini
veza polarnih CO2 i H2S i nepolarnog CH4. Najee se kao rastvara koristi voda.
CO2 i H2S se zatim isputaju u tank u kome se pritisak smanjuje. Jedan deo sumpora
se moe akumulirati u vodi i izazvati koroziju cevovoda, zbog ega se preporuuje
prvobitno uklanjanje H2S. Rezultati pokazuju da u biogasu ostaje 5-10 % CO2.
Naravno, apsorpcija moe biti skoro potpuna ako se za uklanjanje koristi rastvor

Ca(OH)2 koji CO2 i H2S prevodi u nerastvorni CaCO3 i CaS. Organski rastvarai kao
to su polietilenglikol, mono-etanol amin ili di-etanol-amin takoe se mogu koristiti,
ali je ovaj postupak skuplji i neophodna je periodina zamena rastvaraa. Uklanjanje
CO2 se moe vriti i adsorpcijom na vrstim supstancama kao to je aktivni ugalj ili
na molekulskim sitima. Proces je jednostavan ali skup i sa visokim energetskim
zahtevima. Ovim postupkom se moe tretirati samo suvi biogas tako da je neophodno
prvo ukloniti vodenu paru.
S obzirom da na atmosferskom pritisku temperature kljuanja metana iznosi160 C,
a ugljen-dioksida 78 C, efikasna metoda njegovog izdvajanja je kriogena separacija.
Hlaenjem biogasa CO2 se moe ukloniti kao tenost i na taj nain postii sadraj
metana u biogasu od 97 %. Membranska separacija je jo jedna metoda koja danas
postaje sve aktuelnija. Meutim, ovaj proces zahteva visoke pritiske (do 25 bara) a
mogui su i gubici metana.
Uklanjanje vode
Biogas koji naputa digestor je zasien vodenom parom. Za uklanjanje vode koristi se
hlaenje sa ili bez prethodne kompresije, a za postizanja vee suvoe gasa adsorpcija
na silika gelu ili Al2O3 , kao i apsorpcija u glikolu ili higroskopnim solima (Appels i
sar., 2008).
Uklanjanje H2S
Sadraj H2S u biogasu moe se smanjiti odgovarajuim tretiranjem smee u toku
anaerobne digestije. Dodatak Fe3+ soli moe smanjiti slobodni H2S, ali viak ovih soli
moe inhibirati stvaranje biogasa. H2S se moe adsorbovati na aktivnom uglju koji
prevodi H2S u elementarni S. Mikroorganizmi koji pripadaju familiji Thiobacillus
mogu se koristiti za smanjenje nivoa sulfida u biogasu oksidujui ga do sumpora ili
sulfata. Ove bakterije se najee nalaze u digestionom materijalu i ne moraju se
dodavati. Za bioloku desulfurizaciju nophodno je dodati kiseonik u koliini koja
zavisi od koncentracije H2S. Bioloka desulfurizacija se najee odvija u posebnom
reaktoru. Reaktor se sastoji iz poroznog punjenja, raspivaa koji omoguuju ispiranje
kiselih proizvoda sa punjenja i odvoda koji mora sadrati tenost velike alkalnosti i
neophodne nutritijente. Proces se odvija na 35 C i pokazao se veoma efikasnim
(sadraj H2S se moe smanjiti i do 95 %) uz uslov da ima dovoljno kiseonika
(Angelidaki i sar., 2003).
Uklanjanje tragova nekih gasova
Prisustvo siloksana u biogasu moe dovesti do problema vezanih za toplotnu vrednost
biogasa. Siloksani se oslobaaju i isparavaju tokom razgradnje organskih materija. Pri
sagorevanju biogasa siloksani se prevode u mikrokristale koji mogu dovesti do
ozbiljnih fizikih oteenja razliitih delova ureaja. Metode koje se najee koriste
za njihovo uklanjanje su adsorpcija na aktivnom uglju, apsorpcija u neisparljivim
organskim rastvaraima i kriogena kondenzacija (Appels i sar., 2008).
4.5.3.3. Industrijski procesi proizvodnje biogasa
Anaerobna digestija se odvija u zagrejanim, zatvorenim kontejnerima, bez vazduha
koji stvaraju idealne uslove za bakterijsku fermentaciju organskih materijala.
Digestori moraju biti dobro izmeani kako bi se stvorili uslovi za to veu konverziju

organskih materija. Projektovanje i poveanje razmere anaerobnih reaktora zahteva

poznavanje korelacija izmeu konfiguracije i efikasnosti procesa Osnovni zahtevi koji
moraju biti ispunjeni pri projektovanju anaerobnih digestora je da obezbedi kratko
vreme zadravanja fermentacione tenosti i proizvede maksimalnu zapreminu metana.
Podzemni reaktori se lake konstruiu u vidu kocke, ali to moe dovesti do problema
sa meanjem koje e biti ogranieno u uglovima ime se smanjuje efektivna
zapremina digestora. U procesu dobijanja biogasa najee se koriste tri tipa reaktora
od kojih je najednostavniji arni reaktor. Noviji tipovi ovih reaktora opremljeni su
unutranjim ili spoljanjim razmenjivaima toplote i opremom za unutranje ili
spoljanje meanje reakcione smee. Drugi tip predstavljaju jednofazni kontinualni
reaktori u kojima se sve biohemijske reakcije odvijaju u jednom reaktoru. Trei tip su
dvofazni
reaktori
u
kojima
se
procesi
hidroliza/acidifkacija
i
acetogeneza/metanogeneza odvijaju odvojeno (Ward i sar., 2008).
Digestori za vrsti otpad se sa druge strane dele na mokre i suve. U mokri
digestorima fermentie napojna smea sa sadrajem ukupnih vrstih materija ne veim
od 16 %, dok napojna smea za suve digestore sadri izmeu 22 % i 40 % ukupnih
vrstih materija. Tehnologija suvih digestora se vie koristi za vrst gradski otpad i
otpad od povra. Sadraj ukupnih vrstih supstanci ispod 16 % je tipian za mnoge
vrste stajnjaka iji visoki sadraj vode zahteva veu ukupnu zapreminu u poreenju sa
suvim i polu-suvim digestorima. Ukoliko se mokri digestori koriste za tretman
suvih napojnih smea pre digestije je neophodan predtretman. Upotreba svee ili
reciklirane procesne vode da bi se dobilo manje od 15% ukupnog vrstog sadraja ima
prednosti u tome to e prisutni inhibitori metanogeneze u napojnoj smei biti
razblaeni. Meutim, ukoliko je razblaenje nedovoljno moe doi do njihovog brzog
irenja po ukupnoj zapremini reaktora (Ward i sar., 2008).
Kako su vrsti otpadi manje podloni digestiji od onih sa manjem sadrajem vrstih
materija esto se koristi metod kodigestije, pri emu se meaju dve razliite vrste
otpada. Tako se, na primer, gradski otpad moe meati sa stajnjakom ili sa otpadnim
muljem pri emu se u znaajno olakava proces digestije i poveava prinos biogasa.
Na ovaj nain se vrst otpad umesto u suvom moe tretirati u mokrom digestoru.
Industrijski proces zasnovan na kodigestiji je Waasa proces, koji se koristi za razliite
vrste otpada sa sadrajem vrstih materija od 10 do 15 %. Glavna karakteristika ovog
procesa je postojanje zona u reaktoru. Meanje fermentacione tenosti je pneumatsko,
pomou biogasa koji se uvodi na dnu reaktora. Da bi se ubrzao proces inokulacije
mali deo digestata mea se sa sveom napojnom smeom. Ovaj proces se koristi u
vedskoj, Japanu i Holandiji (Angelidaki i sar., 2003).
U mnogim sluajevima, naroito u razvijenim oblastima, teko je nai drugi otpad za
kodigestiju sa gradskim otpadom pa se koriste suvi digestioni sistemi. Valorga proces
(slika 4.34) spada u polusuve procese. Razvijen je u Francuskoj i sastoji se u meanju
otpada nakon predtretmana sa recikliranom procesnom vodom. Reaktor radi u
mezofilnom reimu i sa potpunim meanjem koje se ostvaruje pomou
komprimovanog biogasa (Angelidaki i sar., 2003). Valorga postupak ima iroku
primenu u procesima dobijanja biogasa, a postrojenja velikog kapaciteta su Amiens
(85 000 tona/god) i Grenoble (16 000 tona/god) u Francuskoj, Tilburg u Holandiji (52
000 tona/god) i Papeete na Tahitiju (90 000 tona/god).

Slika 4.34 ematski prikaz Valorga procesa

Dranco proces je suvi proces digestije za tretiranje organske frakcije gradskog
otpada. Kako bi se sadraj vste faze u napojnoj smei poveao preporuuje se
meanje gradskog otpada sa nerecikliranim papirom i batenskim otpadom. Dranco
proces je termofilni proces i ematski je prikazan na slici 4.35. Ulazni otpad se najpre
podvgava predtretmanu i sortiranju, a nakon toga mea sa recirkulirajuim digestatom
iz reaktora. Meanje otpada sa velikom koliinom digestata (3/4 sadraja reaktora se
recirkulie) obezbeuje inokulaciju ulaznog materijala. Nakon toga se smea pomou
klipnih pumpi uvodi u cevni reaktor. Digestovana biomasa koja recirkulie se izvodi
sa dna, a biogas sa vrha reakora (Angelidaki i sar., 2003). Poznata Dranco postrojenja
za proizvodnju biogasa su Brecht u Belgiji (12 000 tona/god.), Salzburg u Austriji (20
000 tona/god), Bassum (13 500 tona/god) i Kaiserslautern (20 000 tona/god) u
Nemakoj.

Slika 4.35 ematski prikaz Dranco procesa

Kompogas proces je razvijen u vajcarskoj. Reaktor je horizontalni cilindar koji radi
u termofilnom opsegu sa hidraulinim retencionim vremenom od 15 dana (Angelidaki
i sar., 2003).
Najvei broj procesa anaerobne digestije zasnivaju se na primeni jednostepenih
reaktorskih sistema. Pored njih, u primeni su i viefazni sistemi u kojima su faze
digestije razdvojene kako bi se mogli ostvariti optimalni uslovi za odigravanje svake

od njih. U poreenju sa jednofaznim sistemima, viefazni reaktorski sistemi su

stabilniji u pogledu fluktacija brzine organskog punjenja, heterogenosti otpada ili
prisustva inhibitora. Na primer, poreenjem digestije stajnjaka u jedno- i dvofaznom
termofilnom reaktoru utvreno je se da dvofaznom reaktoru ostvaruje vei prinos
metana i efikasnije uklanjaju isparljive komponente. Digestijom gradskog otpada u
dvofaznom reaktoru prinos metana je povean ak za 21 % (Ward i sar., 2008).
Jedan od najpoznatih viefaznih procesa anaerobne digestije je BTA proces, iji je
ematski prikaz dat na slici 4.36. Napojna smea se najpre podvgava predtretmanu u
cilju sitnjenja krupnih estica i mea sa recirkulisanom vodom iz procesa. Na ovaj
nain obezbeuje se stvaranje pulpe sa oko 10 % vrstih materija. Pulpa se uvodi u
puferski tank u kome dolazi do acidifikacije. Sadraj reaktora za acidifikaciju se
nakon toga centrifugira, pri emu se vodena i vrsta frakcija razdvajaju. Tena
frakcija se prebacuje u reaktor sa biofilmom, a vrsta frakcija sa nerastvorenim
materijalom se mea sa procesnom vodom i uvodi u kontinualni reaktor sa meanjem
gde se odigrava dalja hidroliza i acidifikacija. Izlazna smea iz reaktora sa meanjem
se ponovo centrifugira kako bi se izdvojila vodena faza koja se uvodi u biofilm
reaktor na metanizaciju pod mezofilnim uslovima (Angelidaki i sar., 2003).

Slika 4.36 ematski prikaz BTA procesa

4.5.3.4. Prednosti i nedostaci upotrebe biogasa Benefits and disadvantages for

Biogas users
Proizvodnja biogasa se neprestano poveava iz sledeih razloga:
Cene goriva se sve vie poveavaju
Ograniene rezerve fosilnih goriva
ine se znaajni napori za poveanje upotrebe obnovljivih izvora energije
Proizvodnja je mogua i u postrojenjima malih razmera i veoma
jednostavne konstrukcije.
irok spektar primene biogasa.
Najznaajnija primena biogasa je za generaciju toplotne i elektrine energije, ime se
reava problem snabdevanja energijom naroito u ruralnim oblastima gde se
tradicionalno koristi drvo kao gorivo. Biogas koji se moe proizvesti u digesteru
zapremine 10 m3 moe zameniti 2 000 kg drveta, to praktino odgovara deforestaciji

uma povrine 0,26 - 4 ha. Osim iz ekolokih razloga upotreba biogasa umesto drveta
poeljna je i iz zdravstvenih razloga jer biogas sagoreva bez dima (www.i-sis.org.uk).
Biogas se moe koristiti i za dugorono skladitenje voa i itarica. Atmosfera sa
metanom i ugljen-dioksidom inhibira metabolizam i smanjuje formiranje etilena u
vou i itaricama, a osim toga ubija i tetne insekte, plesni i bakterije koje mogu
prouzrokovati kvarenje. Metan iz biogasa se koristi za proizvodnju metanola i
organskih rastvaraa koji se mogu koristiti za dobijanje formaldehida, hlormetana,
organskog stakla i drugih proizvoda (www.i-sis.org.uk).
Jo jedna primena biogasa je kao gorivo za automobile. 1m3 biogasa generie 5500
kcal energije to odgovara toplotnoj moi 0,6 l dizel goriva. Biogas predstavlja
najistije dostupno gorivo, jer se njegovim sagorevanjem oslobaa 95% manje uljendioksida i 80 % manje azotnih oksida. Takoe, upotreba biogasa ne dovodi do emisije
vrstih estica u atmosferu.U novije vreme ispituje se mogunost upotrebe biogasa
zajedno sa dizel gorivom u motorima sa unutranjim sagorevanjem. Na ovaj nain
smanjuje se emisija polutanata u odnosu na upotrebu istog dizela i postiu bolje
performanse motora u odnosu na upotrebu istog biogasa (Sahoo i sar., 2009).
Pored pomenutih prednosti primene biogasa, biogas je jako popularan i sa stanovita
njegove proizvodnje. Tretiranjem otpada u zatvorenim tankovima izbegava se emisija
metana koji ima znaajno doprinosi poveanju efekta staklene bate i globalnom
zagrevanju. Godinje se irom sveta, kao posledica mikrobne aktivnosti, u atmosferu
oslobodi 590 - 880 miliona tona metana. Oko 90 % emitovanog metana potie iz
procesa razgradnje biomase, dok je ostatak fosilnog porekla. Biogas postrojenja su
veoma popularna opcija reavanja problema odlaganja otpada. Prema tome,
pokretaka snaga za poveanje proizvodnje biogasa nije samo obezbeivanje novog
izvora energije ve i neophodnost reavanja ekolokih i sanitarnih problema.
Podvrgavanjem otpadnih voda anaerobnoj digestiji moe se i za 90 % smanjiti sadraj
polutanata u njima i na taj nain spreiti zagaivanje zemljita i reka. Nakon zavretka
anaerobne digestije ostaje vrsta faza koja se moe iskoristiti kao visoko kvalitetno
ubrivo (www.i-sis.org.uk).
Meutim, osnovni nedostatak primene biogasa ine problemi vezani za njegovo
skladitenje i transport. U zavisnosti od tipa ureaja i materijala od kojeg je
napravljen, biogas se skladiti pri pritiscima do 200 bar. Zbog toga postoji veliki rizik
od curenja gasa na mestima sastava, kao i opasnost od eksplozije ukoliko se takvi
cilindri nau u blizini izvora plamena.
4.5.3.5.

Uslovi za proizvodnju biogasa u zemljama WB

Biogas se proizvodi u mnogim zemljama, ali samo nekoliko njih ima razvijeni
program proizvodnje biogasa. Tradicionalna mala porodina biogas postrojenja sve
vie se zamenjuju industrijskim. Budua proizvodnja biogasa e se najverovatnije
fokusirati na industrijskim postrojenja za kodigestiju vrstog gradskog otpada i
stajnjaka.
Korienje biogasa kao energenta u Srbiji je u zaetku i prvi put u Srbiji je
uspostavljen u PKB-IMES-u (Beograd) gde donosi znaajne utede. Prva mini

elektrana za dobijanje elektrine energije iz biogasa otvorena je u martu 2010. god. u

okolini Gue. Kao sirovina za dobijanjekoristi se silaa kukuruza.Instalirani kapacitet
elektrane je 60 KWi oekuje se da isporuuje 8000 KWh struje godinje na mreu, to
je dovoljno za potrebe 100 domainstava. Mlekara "Velvet farm" u urugu potpisala
je ugovor o izgradnji postrojenja na biogas za proizvodnju energije sa nemakom
kompanijom EnviTek Biogas. Planirani poetak izgradnje postrojenja je mart 2011.
godine. Postrojenje e biti snage 1,5 MWh, a sirovine za proizvodnju biogasa bie
obezbeivane iz tenog i vrstog stajnjaka, uz dodatak biomase iz silae kukuruza kao
i od drugih biljnih ostataka. Predstavnici Mlekare Lazar Blace i kompanije GHD
iz Viskonsina (SAD) potpisali su ugovor za izgradnju biogas postrojenja na farmi
muznih krava u Blacu, a predviena je I izgradnja elektrane na biogas u okolini
uprije.
U Republici Hrvatskoj najvei potencijal za proizvodnju biogasa imaju Slavonija i
Baranja koji se, kada bi se iskoristio u svrhu proizvodnje elektrine energije,
procjenjuje se na neto vie od 200 MW/h dnevno. Farma Slatine poljoprivredne
zadruge Osatina u optini Ivankovo, u Vukovarsko srijemskoj upaniji, je prva
elektrana na biogas u Republici Hrvatskoj snage 1000 kW. U fazi izrade projektne
dokumentacije je i vei broj postrojenja za dobijanje biogasa uglavnom lociranih u
istonoj Hrvatskoj.
U cilju podsticanja korienja biomase za proizvodnju energije, Vlada Republike
Srbije je usvojila Akcioni plan za biomasu (Sl.glasnik RS 56/2010) - kojim je
definisana strategija za korienje biomase kao obnovljivog izvora energije imajui u
vidu potencijale, nacionalne strategije, zakonske propise i evropske direktive. Akcioni
plan za biomasu za Republiku Srbiju je izraen u skladu sa obavezama iz Ugovora o
energetskoj zajednici i u duhu nove Direktive EU o obnovljivoj energiji (Direktiva
2009/28/EC), kao i u skladu sa preporukom EU (COM/2005/628) iz 2005. godine o
izradi akcionih planova za biomasu u cilju poveanja njenog korienja u zemljama
lanicama EU. Jedan od najvanijih zadataka pri izradi akcionog plana za biomasu je
bio da se utvrde problemi u procesu korienja biomase i definiu aktivnosti,
odgovornost i rokovi za njihovo prevazilaenje. Za reavanje veine identifikovanih
problema definisan je vremenski okvir do kraja 2012. godine, a dugorone aktivnosti
su naznaene. Praenje realizacije akcionog plana za biomasu e vriti Nacionalni
savet za odrivi razvoj. Akcioni plan za biomasu je izraen u saradnji sa ekspertima iz
Holandije u G2G programa (www.ekapija.com).

PITANJA I ODGOVORI
1. ta je biodizel po hemijskom sastavu i kako se dobija?
Po hemijskom sastavu biodizel je smea metil estara masnih kiselina (MEMK)
standardizovanog kvaliteta. Dobija se postupkom metanoholize (transesterifikacije)
biolokih sirovina bogatih triacilglicerolima.
2. Navesti osnovne karakteristike reakcije metanolize triacilglicerola.
Ukupna reakcija metanolize se sastoji iz tri uzastopne, povratne reakcije, u kojima
se molekul TAG stupnjevito konvertuje u diacilglicerol (DAG), monoacilglicerol
(MAG) i glicerol. U svakom stepenu reaguje po jedan mol alkohola, a nastaje
jedan mol estra. Reakcija metanolize je povratna i obino se odigrava u prisustvu

vika metanola, da bi se njena ravnotea pomerila u smeru nastajanja estara. Brzina

reakcije i prinos metil estara zavise od kvaliteta izvora TAG, prisustva i vrste
katalizatora i primenjenih reakcionih uslova. U zavisnosti od toga da li se reakcija
metanolize odigrava u ili bez prisustva katalizatora, metanoliza moe biti
nekatalizovana i katalizovana. Nekatalizovana metanoliza se odigrava na visokim
temperaturama i pritiscima, iznad kritinih za metanol. Na niskim i umerenim
temperaturama reakcija metanolize se odigrava u prisustvu katalizatora.
3. Navesti sirovine koje se koriste za dobijanje biodizela.
Osnovna sirovina izvor TAG za dobijanje biodizela jesu biljna ulja i to uglavnom
jestiva biljna ulja (u prvom redu tu spadaju ulje uljane repice, suncokreta, soje i
palme), zatim koriena ulja i masti, otpadne masti, otpadne zauljane smee iz
procesa rafinacije jestivih ulja, nejestiva ulja i ulja iz algi. U alkoholizi biljnih ulja
mogu se koristiti primarni i sekundarni monohidroksilni alkoholi sa najvie 8
ugljenikovih atoma u lancu. Zbog niske cene, visoke reaktivnosti i pogodnih
osobina, najveu primenu imaju metanol i etanol.
4. Navesti prednosti primene heterogenih katalizatora u metanolizi biljnih ulja.
Heterogeni katalizator se lako odvaja od proizvoda reakcije, ime se eliminie
proces neutralizacije katalizatora, a proces preiavanja proizvoda ini mnogo
jednostavnijim. Na ovaj nain dobija se istiji i biodizel i glicerol. Zbog
jednostavnijeg postupka i mogunosti viestruke upotrebe katalizatora, celokupan
proces heterogene sinteze MEMK istovremeno ima neuporedivo povoljniji
ekonomski efekat.
5. Navesti podelu sirovina za proizvodnju bioetanola u zavisnosti od tipa ugljenih
hidrata.
Prema tipu ugljenih hidrata koji dominira sirovine za proizvodnju bioetanola su
generalno podeljene u tri kategorije:
eerne sirovine: eerna repa, topinambur i eerna trska,
skrobne sirovine: krtolaste (krompir, sladak krompir i kazava) i itarice
(penica, ra, kukuruz, jeam i sirak) i
lignocelulozne sirovine (papir, karton, gradski otpad, drvo, trava i drugi
vlaknasti biljni materijali).
6. Koji je cilj hidrolize sirovina za dobijanje bioetanola i kako se kvantitativno
odreuje njena efikasnost.
Osnovni cilj hidrolize je da se izvri efikasna konverzija dve osnovne polimerne
komponente skroba: amiloze, linearnog makromolekula na bazi glukoze vezane D-(1-4) glukozidnim vezama i amilopektina, razgranatog makromolekula na bazi
glukoznih jedinica vezanih -D-(1-4) i -D-(1-6) vezama, do fermentabilnih
eera, koji se zatim mogu fermentisati do etanola pomou odreenih vrsta kvasaca
ili bakterija.
Efikasnost hidrolize se kvantitativno prati odreivanjem dekstroznog ekvivalenta
(DE), koji predstavlja procenat raskinutih glikozidnih veza. ista glukoza ima
DE=100, ista maltoza 50, a skrob 0. Dekstrozni ekvivalent se moe predstaviti na
sledei nain:

DE =

broj raskinutih glikozidnih veza

100
broj glikozidnih veza prisutnih u skrobu na poetku

U praksi se koristi slian, mada ne identian izraz:

DE =

koncentracija redukujuih eera

100
poetna koncentracija skroba

7. U prisustvu kojih mikroorganizama se najee odigrava fermentacija eera.

Fermentacija eera se izvodi najee pomou kvasaca iz roda Saccharomyces
cerevisiae. Pored Saccharomyces cerevisiae u industrijskoj praksi se koriste i
kvasci Saccharomyces uvarum (carlsbergensis), Schizosaccharomyces pombe i
Klyveromyces vrste. Pored kvasaca i neke bakterije kao napr. Zymomonas mobilis,
Clostridium sporogenes i Thermoanaerobacter ethanolicus mogu proizvoditi
etanol, ali se one manje industrijski koriste, osim u posebnim sluajevima.
8. Kojim tehhnolokim operacijama se ostvaruje obezvodnjavanje etanola.
Poslednja faza u proizvodnji bioetanola je obezvodnjavanje ili dehidratacija.
Uopte uzev, postoje dva osnovna tipa tehnolokih postupaka za dobijanje
anhidrovanog bioetanola:
Destilacione metode: Azeotropna destilacija i rektifikacija
Nedestilacione metode: apsorpcija, adsorpcija, pervaporacija
9. Koji je hemijski sastav biogasa i koje sirovine se koriste za njegovo dobijanje?
Biogas je smea gasova, koja se uglavnom sastoji od metana (55 - 75%) i ugljendioksida (25 - 45%), dok je udeo ostalih gasovi znaajno manji (vodonik sulfid 01%, azot 0-2%, vodonik 0-1%, vodena para 0-2%, amonijak 0-2% i kiseonik 00,5%). Sastav i prinos biogasa variraju u zavisnosti od sirovina koje se koriste i od
tehnolokih uslova procesa. Kao sirovine za proizvodnju biogasa mogu se koristiti
poljoprivredni otpad, razliite vrste industrijskih otpadnih materija, stajski otpad,
kultivisana biomasa nastala preiavanjem otpadnih voda, kanalizaciona voda i td.
10. Kako se dobija biogasa i koje su osnovne faze ovog procesa?
Biogas se dobija procesom anaerodne digestije (fermentacije ili razgradnje), koji se
generalno odvija u tri faze: hidroliza, kiselinska faza i metanska faza.
11. Navesti razloge preiavanja biogasa i koje aktivnosti najee obuhvata ovaj
proces.
Glavni razlozi prerade biogasa su ispunjavanje zahteva koji su vezani za njegovu
upotrebu, poveanje toplotne vrednosti ili standardizaciji kvaliteta biogasa. U
procesu preiavanja najee se uklanjanja ugljen-dioksid, voda, H2S i tragovi
nekih gasova naprimer siloksana.
12. Ukratko objasniti Dranco proces proizvodnje biogasa.
Dranco proces je jednostepeni, suvi proces digestije, koji se najee koristi za
tretiranje organske frakcije gradskog otpada ili meavine gradskog otpada sa
nerecikliranim papirom i batenskim otpadom. Ulazni otpad se najpre podvgava
predtretmanu i sortiranju, a nakon toga mea sa recirkulirajuim digestatom iz
reaktora. Meanje otpada sa velikom koliinom digestata (3/4 sadraja reaktora se
recirkulie) obezbeuje inokulaciju ulaznog materijala. Nakon toga se smea

pomou klipnih pumpi uvodi u cevni reaktor. Digestovana biomasa koja recirkulie
se izvodi sa dna, a biogas sa vrha reakora.

PITANJA ZA VEBANJE
1. Navesti razloge istraivanja primene novih uljnih sirovina u procesima dobijanja
biodizela.
2. Uporediti prednosti i nedostatke homogenih kiselih i baznih katalizatora reakcije
metanolize.
3. Koji su mogui naini unapreenja postupaka dobijanja biodizela homogeno
katalizovanom metanolizom u smislu poveanju prinosa MEMK i skraenju
vremena trajanja reakcije.
4. Koje aktivnosti mogu doprineti smanjenju cene biodizela.
5. Navesti najznaajnije faktore koji utiu na izbor industrijske sirovine za
proizvodnju bioetanola.
6. Uporediti prednosti i nedostatke kiselinske hidrolize sirovina za dobijanje
biodizela.
7. Navesti faktore koji stresno utiu na elije kvasca u toku fermentacija eera pri
dobijanju bioetanola
8. Navesti prednosti primene bioetanola kao goriva.
9. Koji su osnovni tipovi anaerobne digestije?
10. Ukratko objasniti kiselinsku fazu anaerobne digestije.
11. Navesti metode za uklanjanje ugljen-dioksid iz biogasa.
12. Ukratko objasniti BTA proces proizvodnje biogasa.

LITERATURA
1. Angelidaki I.,Ellegaard L., KicerAhring, B., Applications of the anaerobic
digestion process, Adv. biochem eng. Biot. vol. 82, Editor: T. Scheper, SpringerVerlag Berlin Heidelberg, 2003.
2. Appels L., Baeyens J., Degrve J., Dewil R., Principles and potential of the
anaerobic digestion of waste-activated sludge, Prog. Energy. Combust. 34 (2008)
755-781.
3. Baras J., Gaea S. Pejin D., Ethanol is a strategic raw material, Hem. Ind, 56
(2002) 89105.
4. BeMiller J.N., Acid-catalyzed hydrolysis of glycosides, Adv. Carbohyd. Chem. 22
(1967) 25-108.
5. Bournay L., Casanave D., Delfort B., Hillion G., Chodorge J.A., New
heterogeneous process for biodiesel production: A way to improve the quality and
the value of the crude glycerin produced by biodiesel plants, Catal. Today 106
(2005) 190-192.
6. Chaplin M.F., Bucke C., The use of enzymes in starch hydrolysis, Enzyme
techology, Cambridge University Press, Cambridge, 1990.
7. European biodiesel board EBB <http://www. ebb-eu.org > (25.4. 2011).

8. Glii S., Luki I., Skala D., Biodiesel synthesis at high pressure and temperature:
Analysis of energy consumption on industrial scale, Bioresour. Technol. 100
(2009) 6347-6354.
9. http://www.ekapija.com/website/sr/page/299299(10.32011)
10. http://www.gtz.de/de/dokumente/en-biogas-volume1.pdf (24.4.2011)
11. http://www.i-sis.org.uk/BiogasChina.php (15.4.2011)
12. http://www.mem.gov.rs/(15.3.2011)
13. http://www.victoriagroup.co.rs (15.3.2011)
14. http:/www.ikim.gov.my/v5/index.php?1g=1&opt=com_article&grp=2&sec=&ke
y=1233&cmd=resetall (20.3.2011).
15. Kusdiana D., Saka S., Effects of water on biodiesel fuel production by
supercritical methanol treatment, Bioresour. Technol. 91 (2004) 289-295.
16. Lindorfer H., Waltenberger R., Kllner K., Braun R., Kirchmay R., New data on
temperature optimum and temperature changes in energy crop digesters,
Bioresour. Technol. 99 (2008) 7011-7019.
17. Macias-Corral, M. Samani Z., Hanson A., Smith G., Funk P., Yu H., Longworth
J., Anaerobic digestion of municipal solid waste and agricultural waste and the
effect of co-digestion with dairy cow manure Bioresour. Technol. 99 (2008)
8288-8293.
18. Miladinovi M., Luki I., Stamenkovi O., Veljkovi V., Skala D.,Heterogena
bazno katalizvana metanoliza biljnih ulja: presek stanja,Hem. Ind. 64 (2010) 6380.
19. Mittelbach M., Remschmidt C., Biodiesel -the comprehensive handbook,
Boersedruck Ges.m.b.H., Vienna, Austria (2005).
20. Norouzian D., Akbarzadeh A., Scharer J.M., Young M.M., Fungal
glucoamylasses, Biotechnol. Adv. 24 (2006) 8085.
21. Ognjanovi N.D., Petrovi S.D., Bezbradica D.I., Kneevi-Jugovi Z.D., Lipaze
kao biokatalizatori u sintezi biodizela, Hem. Ind. 64 (2010) 1-8.
22. Orlovi, A., Skala, D., Mojovi, Lj, Nikoli, S., Potrebe za tenim gorivima i
bioetanolom u svetu, evropi i srbiji stanje i perspective, In: Bioetanol kao
gorivo Stanje i perspektive, Monografija, Tehnoloki fakultet Leskovac, 2007.
23. Pejin D., Popov S., Mojovi Lj., Rakin M., Vukainovi M., Orlovi A., Skala D.,
Milojevi S., Nedovi V. i Leskoek-ukalovi I., Tehnologija proizvodnje
bioetanola. In: Bioetanol kao gorivo Stanje i perspektive, Monografija,
Tehnoloki fakultet Leskovac, 2007.
24. Pejin, D. Mojovi Lj., Postojei kapaciteti i oprema za proizvodnju etanola u
Srbiji, In: Bioetanol kao gorivo Stanje i perspektive, Monografija, Tehnoloki
fakultet Leskovac, 2007.
25. Pinnarat T, Savage P.E., Assessment of non-catalytic biodiesel synthesis using
supercritical reaction conditions, Ind. Eng. Chem. Res. 47 (2008) 68016808.
26. Rehm H.-J., Reed G., Puhler H.-J., Stadler P. Biotechnology, Vol. 8a, WilleyVCH, Weinheim, 1993.
27. Roher M., The Biotechnology of Ethanol, Wiley-VCH Verlag, 2001.

28. Sahoo B.B., Saho, N., Sah, U.K., Effect of engine parameters and type of gaseous
fuel on the performance of dual-fuel gas diesel engines - A critical review,
Renew. Sust. Energ. Rev. 13 (2009) 1151-1184.
29. Singh S.P., Prerna P., Review of recent advances in anaerobic packed-bed biogas
reactors, Renew. Sust. Energ. Rev. 13 (2009) 15691575.
30. Stamenkovi O., Kinetika bazno-katalizovane metanolize suncokretovog ulja na
niskim temperaturama, doktorska disertacija, Tehnoloki fakultet, Leskovac
(2008).
31. Stojiljkovi D., Jovanovi V., Povrenovi D., Bankovi-Ili I., Ekoloki znaaj
primene bioetanola,
In: Bioetanol kao gorivo Stanje i perspektive,
Monografija, Tehnoloki fakultet Leskovac, 2007.
32. Tan T, Lu J, Nie K, Deng L, Wang F. Biodiesel production with immobilized
lipase: A review. Biotechnol Adv 28 (2010) 628634.
33. Tanino T., Ohno T., Aoki T., Fukuda H., Kondo A., Development of yeast cells
displaying Candida antarctica lipase B and their application to ester synthesis
reaction, Appl. Microbiol. Biot. 75 (2007) 13191325.
34. Tasi, M., Bioetanol iz krtola krompira modelovanje i optimizacija tehnolokog
procesa, doktorska disertacija, Tehnoloki fakultet, Leskovac (2011).
35. Tei M., Kiss F., Jankovi V., Mogunosti proizvodnje i korienja biodizela u
Srbiji, Jefferson institute, 2010.
36. Tomovi S., Alternativni izvori energije, Tehnika knjiga, Beograd, 2002.
37. Veljkovi V., Tehnologije sinteze biodizela: stanje i perspektive, Glasnik
hemiara, tehnologa i ekologa Republike Srpske, 48 (2008) 15-28.
38. Ward A., Hobbs P.J., Holliman P.J., Jones, D.L., Optimisation of the anaerobic
digestion of agricultural resources, Bioresour. Technol. 99 (2008) 7928 7940.
39. Woodward J., Utilisation of Cellulose as a Fermentation Substrate: Problems and
Potential, in Carbon Substrates in Biotechnology, IRL Press, Washington, 1987.
40. Wyman C.E., Handbook of bioethanol: Production and utilization (Applied
energy technology Series) Taylor and Francis, London, 1996.
41. Zabeti M., Wan Daud W.M.A., Aroua M.K., Activity of solid catalysts for
biodiesel production: A review, Fuel Process. Technol. 90 (2009) 770777.
42. Zaldivar, J., Nielsen, J., Olsson, L., Fuel ethanol production from lignocellulose:
a challenge for metabolic engineering and process integration, Appl. Microbiol.
Biotechnol. 56 (2001) 1734.
ABSTRACT
For many years liquid fossil fuels have been dominant fuels for motor vehicles and
machinery in building construction, industry, agriculture, etc.. Fossil diesel is most
frequently used due to high thermal capacity, simple exploatation and manipulation
and possibilities for further processing. A decrease in the world oil supplies and the
instability of great exporting regions caused the increase of the price for both fossil
fuel and its derivatives. Apart from that, high quantities of CO2, which is the basic
cause of global warming, are emitted by fossil fuel combustion. For ecological and
economic reasons, the obtaining of alternative fuels is seriously considered. Most
promising alternative fuels are biofuels or fuels derived from biomass. Biomass is
suitable for the production of solid, liquid and gaseous biofuels contributing to energy

efficiency and sustainability because it is the reservoir of solar energy. Biofuels

used worldwide are biodiesel, bioethanol and biogas. This chapter presents the review
of commonly used feedstock and the technological processes of their production, the
influence of some operating and reaction conditions on the production processes, the
development of new and possibilities for improving the existing processes as well as
advantages and disadvantages of their use. The most commonly used technologies for
their industrial production are emphasized, and well known worlds factory plants are
listed. Also, EU legislation in this area and the current state and perspectives of their
production (especially in West Balcans countries) are pointed out.