~ 1~

Dorotea de Spirito

ANEO
Ljubav je demon

S italijanskog prevela
Mirjana Popov-Slijepevi
~ 2~

min

Stihovi pesama sa strana 3, 288-290:

Dejms Blant - You're Beautiful, 2004, Atlantic Records
Koldplej - Yellow,Parachutes, 2000, Parlophone
Pink flojd - Wish You Were Here, 1975, Harvest Records

So, so you think you can tell heaven from Hell?

Znai, ti misli da moe da razlikuje raj od pakla?
Pink flojd, Wish You Were Here

Ljubav je demon.
Ljubav eli neto to joj je potrebno
a to nema i stoga je nepotpuna.
Ljubav je demon.
Platon

Platon nikada nije video demona, to je sigurno.

Neto izmeu boanskog i ljudskog", tako misli Platon, iako ga nikada nije
stvarno sreo, kao to ni anela nikada nije video.
A sigurno je da niko nikada, ni danas ni tada, nije video kako demon sree
anela.
Platon kae da je demon tuan, jadan, bedan. Ne, Platon sigurno nikada nije
video demona.
~ 3~

Prolog
Lepa curica.
Lekar stavi novoroene majci u naruje i nastavi da ga posmatra
gladei gustu plavu bradu.
Majka ga je pogledala umornim oima punim zahvalnosti.
- Priite, nemojte da se plaite - ree lekar obraajui se ocu
novoroene devojice.
U sobi je vladala nestvarna tiina, koju je remetilo samo tiho utanje
kie to je uporno padala, obavijajui sve i svakoga.
Bio je deseti jun i mada je vreme proteklih nedelja bilo divno, kia
nije prestajala da pljuti od prethodne veeri. Guste sitne kapi, tanke i
sjajne kao srebrne iglice, ispunjavale su nebo prekriveno oblacima.
- Sva je krvava - ree otac malecke sa izvesnom strepnjom u glasu.
- Moemo li da pogledamo... lea?
- Naravno. Okrenite je i pogledajte sami.
Doktor je i dalje gladio zlatastu bradu, gledajui as u oca, as u
mladu enu koju je neno drao za ruku.
ena neno okrete devojicu kao da je krhka kristalna vaza. Zatim je
podie da bi pogledala izbliza.
- Nita se ne vidi, sva je umrljana krvlju - ree ena.
Otac usplahireno prie, a lekar se nasmeja. Devojica od etiri-pet
godina posmatrala je kriom iza odkrinutih vrata ono to se dogaa u
sobi.
- I vaa starija erka je znatieljna - ree lekar smekajui se. Ali otac
nije obraao panju na nju. Neto je bilo vanije od toga i to je doktoru
jasno stavio do znanja upornim pogledom. - Nemojte da se plaite - ree on
- normalno je to je krvava, sada u vam pokazati.
Lekar odluno prie branom paru, kao to je ve stotinama puta
inio s drugim zabrinutim roditeljima novoroenih beba. Zatim se nae
iznad majke i neno podie devojicu. Pre nego to je okrete i pogleda lea,
primeti njeno smeurano lice i ote mu se osmeh.
- ta se deava? ta vam je smeno? - upita majka.
- Ba su komine ove novoroene bebe.
Doktorova smirenost je poinjala da iritira mladi brani par, koji sada
nije bio raspoloen za askanje o svemu i svaemu. Hteli su da ih vide.
Hteli su da ih dodirnu. Hteli su da skinu s nje tu oblogu od krvi koja je sve
skrivala i da konano pogledaju lea svog malog anela.
~ 4~

Ali ba u tom trenutku lekar promeni izraz lica i s njegovih usana

nestade osmeh.
- Sestro! - povika.
Trenutak kasnije, kraj njega se stvori mlada ena u dugom belom
mantilu. Lice joj nije bilo manje zabrinuto i zaueno od lekarovog.
- Zar ova devojica nije aneo?
- Da, trebalo bi da jeste. Ali nije.

~ 5~

Naa tajna
Poslednji dan raspusta ne sme da se provede kod kue. To se kosi s
nepisanim akim pravilima. Zatvaram knjigu i skaem iz kreveta.
Raeljavam svoju kestenjastu grivu, uzalud pokuavajui da ukrotim
nestani pramen. Prevrem po fioci da bih pronala CD grupe 30 sekonds
tu Mars koji treba da vratim prijateljici, ali nekoliko trenutaka kasnije,
privremeno odlaem ovaj teak poduhvat.
- Nemoj da kasni - napominje mi majka kad sam ve zatvorila vrata
za sobom.
Zalazim meu centralne gradske uliice, sive od vulkanskog kamena,
obasjane vrelom svetlou od koje postaju usijane i sjajne kao da su
okupane vodom, a ne letnjim suncem.
Moj grad je delimino podvala, razmiljam mirkajui zbog jakog
sunca, pomalo zadihana. U smislu da jeste grad po definiciji, ali je
praktino malo vie od selendre.
Ne poznajemo se svi lino, ipak nas ima ezdeset hiljada, ali ako se,
prema potvrenoj teoriji, svaki stanovnik Zemlje moe povezati s drugim
bilo gde u svetu posredstvom samo pet osoba, ovde kod nas je za to
dovoljna jedna, a najvie dve, ukoliko je ona prva zaista mnogo
rezervisana.
Kao na selu, svako o svakome sve zna, ali kao u velegradu, ba ih
briga da ti pomognu ako to mogu da izbegnu.
Na grad je star, srednjovekovni, kau neki... i gree, jer nai koreni
zapravo seu mnogo dalje u prolost, kada su ove prostore naseljavali
Etrurci. Od tih vremena, kada se proricala budunost i ivelo u kuama od
vulkanskih stena, nije mnogo ostalo, samo poneka kamena grobnica i
freske koje teko mogu da se protumae.
Iz srednjeg veka su nam pak ostale gradske etvrti poploane
vulkanskim kamenom, trgovi puni fontana od tamnog granita, statue
lavova na kulama i simsovima, lavova koji te netremice gledaju i prate
svojim oima od bazalta, stvrdnutog kroz vekove. Gledaju te kako dolazi,
prolazi i odlazi.
Ostale su nam velike zidine. Visoke, impozantne, sagraene u
prolosti da bi zadrale neprijatelja napolju, a danas moda slue da
zadre nas unutra. Da nas zatvore i ograde. Jer na grad je zatvoren
prema svemu i svima, prema novinama i doljacima. Mi smo potomci
~ 6~

tajanstvenog i jo uvek nedovoljno poznatog naroda, s njegovim

nekropolama, svetenicima i misterijama. Naroda koji milenijumima
ljubomorno uva svoje tajne. Zbog toga i danas sumnjiavo podie pogled,
zbog toga ne veruje onima koje ne poznaje.
itanjem odgovarajuih spisa i povezivanjem istorijskih injenica,
naa tajna bi zapravo mogla da se otkrije ili barem nasluti.
Ali koga je briga za gradi koji se zabarikadirao u tamo nekoj dolini,
zaklonjenoj planinama i dugakom senkom Rima?
Viterbo ivi zatvoren u sebe, ljubomorno uva svoje tajne, kao to je to
oduvek inio, i zadovoljan je time.
Moja porodica je oigledan dokaz.
U kojem drugom delu sveta bi zajednica anela mogla otvoreno da
ivi?
Stanovnici nas potuju. Moda su nas se svojevremeno plaili, ali
sada cene injenicu da smo, uprkos svom posebnom stanju, svojoj krvi i
krilima (ili onome to je od njih ostalo), bili svedoci nastanka ovog grada i
njihove istorije, da smo odrastali s njihovim precima. Za ta mesta i te
ljude vezani smo hiljadugodinjim sponama prijateljstva i potovanja, koje
niko nema nameru da raskida.
Eto zato je ova rupa od grada pomalo siva zimi, pomalo tesna ako
ima esnaest godina (i veliku elju da upozna svet), jedino mesto gde su
ljudi kao to su lanovi moje porodice mogli da se nasele i ive.
Kao lanovi moje porodice, podvlaim, ali ne kao ja.
Moja porodica potie od veoma stare loze anela i svi njeni lanovi su
savreni, s jednim jedinim izuzetkom. Moj otac je aneo, moja majka je
aneo, moja sestra Elena je aneo; svi su lepi kao renesansne slike, svi sa
botielijevskim licem, svi zlatokosi kao ito u junu. Svi sa krilima.
Svi osim mene.
Ja sam drugo dete u porodici, nemam krila i sapletem se i triput u
dva koraka; mada to radim graciozno, ako se moe tako rei... ipak je re o
padanju. Moja sestra je prisustvovala radosnom dogaaju kad sam se
rodila. Na sebi je imala jedan od onih draesnih konfekcijskih kompletia
koje ti roditelji na prevaru obuku pre nego to dovoljno odraste da bi
mogao sam da ga skine i pocepa.
Bila je, dakle, prisutna, sa svojom svetloplavo-karamela haljinicom,
lepom plavom kosom, zlatnim nitima rasutim po majunim pleima, na
kojima su se ve nazirala prva tanana perca... Ona, ivi primer genetske
savrenosti nasleene od naih roditelja.
~ 7~

Moete onda da zamislite zaprepaenje kad sam se ja rodila.

Moda e neko jednoga dana moi da mi objasni ta se tano dogodilo,
ega je bilo u vazduhu osim sitne kie. Moda nieg posebnog. Ne moe
da bira gde, kod koga i pre svega kakav e da se rodi.
udno je biti bez krila u porodici anela.
udno je biti sme u porodici zlatokosih.
udno je biti jedina crvena rua u polju belih rua.
udno je kako te gledaju ostale rue.
Priroda se naalila.
Crna ovca.
Naravno, bele ovice u stadu morale su da se pomire sa sudbinom, jer
to da sam ja dete svojih roditelja sasvim je oigledno: imam krupne oi na
majku, mada zelene, a ne jasnoplave, i tanke, povijene obrve na tatu. A
pune usne su pljunute sestrine. Stoga treba iskljuiti mogunost zamene
beba u porodilitu zbog greke neke rasejane sestre, umorne posle
dvadesetetvoroasovnog deurstva.
Moda bi ostatak belog stada vie voleo da moe da se dri ove teoriju,
a moda i ne bi... Ne znam ta je bolje u malom gradu kao to je moj.
- Zdravo, Vitorija.
Jedna gospoa me pozdravlja dok hodam ulicama starog grada. Da
nije parkiranih automobila uz ivinjake i osvetljenih izloga prodavnica
koje svedoe o modernom dobu, ovek bi pomislio da je jo u srednjem
veku. Ljudi koje sreem pozdravljaju me. Ovde kod nas je oduvek tako:
dva koraka i jedna re.
Nabadam najbolje to mogu u svojim konversicama preko
rasklimatane kaldrme pune rupa, stavljam ruke u depove tamnoplave
dukserice, teturam se, zadravam kako-tako ravnoteu.
Prelazim preko trga i tu sam.

~ 8~

Aneli kao sto su oni

Lorenco je moj najbolji prijatelj, odrasli smo zajedno, poznajemo se od
vremena kad sam nosila kestenjaste kikice a on ve i mao plavu kosu boje
zlata, sunce joj nije bilo ravno.
Pritiskam dugme na interfonu. Niko se ne javlja.
Tipino za njega: verovatno je jo pod tuem ili sui kosu fenom.
Leem na zvono, koristei dva prsta.
Da vidimo da li e sada uti.
Dobar minut kasnije, on se javlja.
- ao, Viki! Hajde, popni se.
Sklanjam prste sa dugmeta, prepoznaje kad ja zvonim.
Lorencova kua mi se dopada, posebno zbog toga to, i pored injenice
da je porodica velika, ili nikad niko nije tu, ili i ako jeste, jednostavno nas
ostavlja na miru.
Otvara vrata sa jo vlanim plavim upercima.
- Izvini, suio sam kosu.
Naravno.
- Nema veze, mogla sam da pretpostavim.
Lorenco mi je pravi brat, iako pripada drugoj porodici. Smatram ga
bratom mnogo vie nego to Elenu doivljavam kao sestru. On je uvek i
oduvek je bio prisutan u mom ivotu, nemam seanja koja na ovaj ili onaj
nain nisu u vezi s njim. Lore je glas razuma koji mi kae kad preteram, a
istovremeno ume da me zabavi svojim ludiranjem i uvek uspeva da mi podigne raspoloenje. Ne moramo mnogo ni da priamo, ako jedan od nas
dvoje nije dobro, onaj drugi to osea, vidi, pita i, ako je potrebno, daje
savet ili samo slua i nita vie, znajui kad treba da uti.
To je ono najlepe izmeu nas.
Odlazimo u njegovu sobu i dok on zavrava spremanje, ja se bacam u
plavu vreastu fotelju.
- Ovo udo e me jednog dana progutati - kaem zabrinuto dok
propadam u elatinastu masu.
- Da, trudim se da ga tome nauim, ali nee da me slua!
Poinjem da se smejem i tonem sve dublje u klopku od suneraste
gume, neverovatno udobnu.
- Pomozi mi, ne mogu da se izvuem!
- U velikom sam iskuenju da te prepustim sudbini - odgovara smejui
se.
~ 9~

Hvata me za ruku i izvlai iz sadistike vree.

Kako je Lorenco vii od mene; zaista je savren aneo: vitak,
plavokos, oi svetle, boje izmeu vodnjikastozelene i plave. Krila. Sada
nisu rairena, ali nisu ni sklopljena. Aneli kao to smo mi, pardon, oni
(kojima je svaki deo na svom mestu) ne idu okolo sa rairenim krilima. I
to je jedan od razloga to im nije teko da izgledaju normalno" kad
zatreba.
- ta emo da radimo? - pita me. - Danas je poslednji dan raspusta,
treba ga obeleiti.
- Znam, znam... ima neku ideju?
- Mogli bismo da sednemo u voz i odemo nekud. U gradu nema bogzna
ta...
- Moda do Rima, ali je sad prekasno da krenemo.
- U pravu si, mogli bismo onda da odemo do...
Razmiljamo nekoliko trenutaka, traei inspiraciju, dok nam oboma
ne postane jasno da nam ne ostaje mnogo izbora.
- Hoemo da odemo da probudimo Dinevru? - predlaem.
- Odlina ideja.
Dinevra je moja najbolja prijateljica i Lorencova devojka. Zajedno su
ve skoro dve godine, ali je situacija komplikovanija nego to bi trebalo.
Dinevra nije aneo, ona je ljudsko bie.
To je glupo, blesavo i zastarelo, veoma zastarelo, ali aneli ne smeju
da imaju ljubavne veze sa neanelima; takvo je pravilo.
inevra i Lorenco su hrabri i ne obraaju panju na neprijatne
komentare i poglede pune prekora koje im ljudi ponekad upuuju. Ipak su
veoma, veoma jaki i vredni divljenja. Iako svi znaju za njihovu vezu,
moraju da paze kako se ponaaju.
Srce mi se cepa svaki put kad se etamo zajedno i kad vidim kako im
se prsti jedva dodiruju, u elji da se spoje, a onda se odjednom razdvajaju,
strahujui od osude nekog poznanika.
Silazimo niz stepenite stare zgrade i nailazimo na par anela koji se
ljube, naslonjeni na stub. Lorenco ih gleda sa zaviu.
- Zna ta bi se dogodilo kad bismo Dinevra i ja ovako neto uradili? pita, vrtei tuno glavom.
- Verovatno bi vas proterali iz grada.
- Samo? Mislim da bi nas zatvorili u kavez i obesili na trgu.
Zbija alu, ili bolje rei, pokuava s tim da se ali. injenica je da
mnogo pati, iako to nee da pokae. I mada nikome verovatno ne bi palo
~ 10 ~

na pamet da ih obesi na trgu, to sigurno ne bi prolo bez posledica.

Izlazimo iz zgrade i doekuje nas svetlost sunca.
Zlatasti zraci pohlepno zaranjaju u Lorencovu plavu kosu, igraju se u
njoj, gube se i trae, od ega pramenovi blistaju kao svila. Kvart treperi.
Kad moj prijatelj izae po sunanom danu, itav grad zatreperi, a ja se
smejem, jer se posle svih ovih godina jo nije navikao na njegovu
zaslepljujuu lepotu.
Ali to je zapravo dobro, jer ako je svet suvie zauzet pokuajem da
izbegne snop svetlosti nakon to se zagledao u njegovu kosu, nee mnogo
obraati panju na moju kestenjastu grivu, na koju se takoe jo nije
navikao.
- Pravila e se pre ili kasnije promeniti - kaem da bih ga oraspoloila.
On zna na ta mislim.
- Da, nadam se - odgovara uzdiui, ali nije u to ubeen.
U pitanju je pravilo staro kao ove ulice, ali ne, jo je starije: kao
blokovi vulkanskog kamena na nekropoli. etamo se u dinsu, s mobilnim
telefonima i ajpodom u depu, a jo uvek moramo da se povinujemo ovoj
vrsti segregacije. To je apsurdno.
Osim toga, budui da se ovo pravilo na neki nain odnosi i na mene,
kakva bi trebalo da je moja situacija? Ja, aneo bez krila, s kim u uopte
smeti da imam ljubavnu vezu? Sa ormanom za cipele?
Misterija.
Vie volim da o tome ne razmiljam.
Koraamo ulicama i za nekoliko minuta stiemo na odredite.
Dinevra ivi u jednoj zgradi u starom delu grada, s prekrasnom
kamenom terasom na vrhu, koja se uzdie iznad krovova i itave doline.
Pogled obuhvata polja izvan grada, koja s te strane opasuju Viterbo,
odmah iza zidina.
Njena majka nam otvara vrata i obavetava nas da Dinevra jo
spava. Nita novo. I ja sam lenja, veoma lenja, ali Dinevra me ozbiljno
ije.
- Idite slobodno da je probudite - kae njena majka putajui nas da
uemo. - Moda vi uspete da je izvuete iz kreveta.
Odavno je prestala da se trudi kako bi nala naina da probudi erku
u normalno vreme.
Ulazimo u njenu sobu, utonulu u polumrak. Odlazim do prozora i
sasvim polako podiem venecijanere. Putam unutra malo svetlosti tek da
~ 11 ~

razbijem mrak. Lorenco neujno seda na krevet. Ljubi je u elo.

Dinevra se mekolji i otvora oi posle ovako lepog buenja.
- Ljubavi... - apue trljajui kapke - sanjala sam neto apsurdno. Tu
si bio ti i... - Pogled joj u tom trenutku pada na mene. -...Bila je i Vitorija...
o boe, moda jo sanjam.
- Ne, ne sanja! - kaem kroz smeh. - Ali sigurno jo spava.
I Lorenco poinje da se smeje, a Dinevra dezorijentisano gleda oko
sebe.
- Idem na terasu - kaem u tom trenutku, izlazei iz sobe. - A vi
ispriajte jedno drugom sve svoje snove, ekam vas napolju.
Dinevrina terasa je puna ogromnih glinenih saksija sa cveem,
puzavicama koje se penju uz stari zid, upliu oko drvene verande i padaju
u obliku mekih i mirisnih venaca. Ovo je naa 1ina bata. Na komad
zelenila i boja u gradu koji je lep, ali je sav u kamenu.
Uvaljujem se u drvenu ljuljaku i zatvaram oi, putajui da me vetar
polako njie. Prijatan miris cvea ispunjava mi nozdrve i na trenutak
zaboravljam gde se nalazim. Otvaram kapke i bacam pogled ka nebu,
plavom, istom, prozranom, i ipinom za leto, sa malo belih paperjastih
oblaia koji lie na rastresite zamotuljke vate. Nebo sa terase izgleda
mnogo blie od ulice i ne mogu a da se ponovo ne zapitam gde mi je mesto
i zmedu ove dve krajnosti.
- ao, andele! - pozdravlja me inevra pojavljujui se na terasi.
Uvek me tako zove, mada zna da se ne uzbuujem. Prestala sam da
joj skreem panju na to.
- Dobar dan, ironina prijateljice.
Smeje se i prilazi mi.
- Jeste li ve dorukovali?
- Zna li ti koliko je sati?
Ona pogleda na sat i zaueno razrogai oi.
- Spavala sam malo... - kae smekajui se. - Idem po kafu, odmah se
vraam.
inevra nestaje iza platnene zavese kojom je pokriven ulaz.
Lore seda na stolicu, zatvara oi i preputa se suncu koje je jo letnje,
toplo i sjajno, suncu koje emo za nekoliko dana puni nostalgije gledati
kroz kolske prozore.
- O emu razmilja? - pita me.
Nikada se neu na to naviknuti: u stanju je da oseti moje misli ili
napetost na daljinu, ak i sa zatvorenim oima.
~ 12 ~

- O mnogo emu... - odgovaram tiho, nastavljajui da pratim pogledom

konture oblaka.
- Da li se ikada osea pomalo stenjeno u ovom gradu? - pitam ga
potom, zakljuujui svoja razmiljanja.
- Hoe da odemo u Rim pre nego to se zavri leto?
- Na pitanje se ne odgovara drugim pitanjem. Ali to da ne, nije loa
ideja.
- Ponekad.
- ta?
- Ponekad se oseam stenjeno, ali ne uvek.
- Dobar odgovor...
inevra se pojavljuje na vratima terase s posluavnikom.
- Morate da probate moje kolaie. Sino sam ih napravila! Lorenco i
ja se pogledavamo, pokuavajui da sakrijemo strepnju.
inevrini kolai, na prvom mestu meu njenim nezaboravnim"
kulinarskim eksperimentima: uspeli su da izgore spolja, a da ostanu ivi
unutra. Da ih je ostavila u kuhinji na tacni, kladim se da bi sami uskoili
u kantu za ubre. Probam jedan, ali samo da bih je zadovoljila.
- Ljubavi, zna da te volim...
- ta, ne sviaju ti se?
- Ne, ne, sviaju mi se, nego...
- Jue sam isprobala nov recept, treba samo da ga usavrim! - cvrkue
ona zadovoljno. A ja nemam srca da je razoaram.
- Stvarno su odlini.
ta moe da nakodi mala la?

~ 13 ~

Lep do bola
Zato? Pitam se, zato?
Zato ivot nikad ne protie jednostavno i mirno?
Zato sve uvek mora da bude zamreno?
Ne shvatam, kunem se, to je jae od mene.
Vozim moped, trudei se da ne padnem, pokuavajui da odrim
ravnoteu kako se ne bih prostrla po ploniku nasred trga. Borim se
istovremeno sa sobom, svojim vozilom koje ne sarauje, gasom koji ne
mogu da reguliem, neprijatnom muninom izazvanom inevrinim
kolaima, pa ak i s makom koja se odlino zabavlja gledajui me s nekog
balkona kako se zlopatim. Vozim kako-tako, dokazujui svoje akrobatske
sposobnosti i proklinjui najbolju prijateljicu to nema kulinarskog dara,
ali nastavljam svojim putem. Onim kojim oduvek idem - kamenitim,
punim zamki, ali poznatim... putem do kue koji je uvek isti, zacrtan u
mom ivotu. Ni vezanih oiju ga ne bih promaila.
I ba tu gde nikad ne bih slutila, na mestu koje mi je poznato i blisko,
gde nema prostora za iznenaenja, tu me sudbina saplie. A iza dobro
znane krivine mea karte.
Gotovo da izleem s puta, tokovi kripe, moped se naginje i ja
zajedno s njim, trudei se da ne padnem. Zadravam upravlja i gotovo
naleem...
Na njega.
Da li ste ikada videli kako se sunce raa iznad vode? Prizor je
prekrasan, svaki zrak te mami da jo malo gleda u tu svetlost crvenu kao
krv. Ali ako zadri pogled due nego to bi trebalo, moe da postane
opasno: dok oi ude za nepojmljivom lepotom onoga to vidi, razum te
upozorava na opasnost od svetlosti koja moe da ti spri zenice.
Tako izgleda on.
Sedi na klupi prekrtenih nogu, ita knjigu i jedva da podie glavu, ne
obazirui se na injenicu da ga je jedna ludaa, kojoj se kosa digla od
straha, za dlaku izbegla svojim mopedom.
Hladnokrvno podie obrvu, ukraenu srebrnim pirsingom.
Lii na kip, a moda to i jeste, nego ja haluciniram od inevrinih
kolaa, vruine, straha ili svega toga zajedno.
Ne pomera se ni za dlaku, a ni ja.
Ne smeje se, ne vie. A ko je on? I odakle se pojavio?
Mora da je turista.
~ 14 ~

Ima savrenu kou, sjajnu kao svila.

Kosa plava, veoma svetla, toliko plava i sjajna da gotovo izgleda
neprirodno. Nisam verovala da takva boja moe da postoji. Crte lica blage,
nene, kao da su nacrtane ugljenom na platnu: jagodice kao izvajane,
usne napuene kao da se duri. U jednom trenutku njegove oi neno
skliznu u moje. Duboke su, otvorena mrana vrela. Crne, lepe do bola.
Bei!
U glavi mi odzvanja imperativ, kao da sam pred najgorim ubicom koji
mi dri no pod samim grlom, a ne pred najlepim mladiem koga sam
ikad videla.
Bei! Odmah!
Turista, lep kao pustinjska rua, i dalje me gleda.
Tek sada shvatam situaciju. Ja. Koja sam ga gotovo zgazila.
Stojim nepomino iza mopeda oborenog na zemlju, drei jo vrsto
upravlja u rukama.
Koja ga gledam kao kreten...
Podiem moped, dajem gas i nestajem za tren. Prelazim nekoliko
kilometara, a onda se zaustavljam. Izmeu ostalog i zato to sam, onako
zbunjena, krenula pogrenim putem.
Okreem moped i vraam se.
Nadam se da bar nije stranac, mada mi se ini da bih uvrede na
jeziku koji ne razumem lake podnela.
Vraam se do klupe. Gasim motor i gledam zaueno oko sebe.
Nestao je.
Na putu do kue nastavljam da se pitam ko je taj tajanstveni mladi.
Pa da, pomiljam, verovatno je turista. A ta bi drugo bio? Danas po
podne e sa svojom druinom ui u autobus i nikada ga vie neu videti.
Otii e sa svojim prelepim licem, otii e odavde, kao i svi drugi.

~ 15 ~

Kao oni nikada nee biti

Sutra ponovo poinje kola. A ja nisam ni otvorila udbenik iz
filozofije. Ali sada mi to nije vano. Stavljam slualice u ui i ukljuujem
ajpod. Muzika, ovekov lek i otrov, ali pre svega njegova verna ivotna
saputnica. Pojaavam ton i sluam svoju omiljenu grupu, putam da me
miluju i maze poznate note i glas koji toliko volim.
Tako moda neu razmiljati, ni o filozofiji ni o bilo emu drugom.
Razmiljanje je za mene ponekad neto veoma bolno. A danas mi je
jedan od loih dana. Nita se posebno nije dogodilo, ako izuzmemo
nestanak CD-a grupe Maj kemikl romens, koji je, bojim se, iezao zauvek.
To je naprosto jedan od onih dana kada se svet loe okree, barem moj, a
ja ga gledam izdaleka, oseajui se kao tudinac.
Tuinac u svetu jednakih.
Ono to radim, sve to mi se deava podsea me na to da sam
drugaija. Svaka sitnica, svaka re deluju kao krik koji se prolama kroz
tiinu i potvruje moju razliitost. Surovi krik koji mi stalno ponavlja:
uvek e ti neto nedostajati. A kao oni nikada nee biti.
Danas za rukom, na primer: moj otac je izgubio rokovnik i Elena ga
je malo kasnije pronala ispod hrpe papira rasutih po stolu, dok ga je on
uzalud traio, a mama u kuhinji spremala ruak.
- Bio je ispod papira pored registratora, tata - rekla je, donosivi mu
rokovnik.
Uzeo ga je, udarivi se rukom po elu koje krase pramenovi plave
kose.
- Naravno, ba sam aav! Ostavio sam ga tamo pre... - Zatim je
priao Eleni i pomilovao je po glavi i obrazu kao da je jo dete. - Hvala,
anele moj - apnuo joj je.
Mama se okrenula da ih pogleda, smeei se, smirenog izraza lica i
puna ljubavi. Izgledali su kao s reklame. Bili su savreni, prelepi,
nestvarni...Ja sam stajala na vratima i posmatrala ovu dirljivu scenu
porodine intimnosti.
Spolja.
Nisam u njoj uestvovala.
Bila sam ispod ragastova. Na rubu sobe. Na rubu njihovog ivota. Kao
neeljeni gost to kroz kljuaonicu posmatra svet i ivot kojem ne pripada
i u kojem se ne prepoznaje.
~ 16 ~

Uzdiem putajui romantiu pesmu da bi me uteila, zatvaram oi i

vidim kako me melodija vodi i kako me grle hiljade nota za gitaru i bas. U
tom tenutku mira, moja sestra upada u sobu kao furija. Gledam je
uplaeno razrogaernih oiju, a ona vie neto to ja ne ujem.
-A? ta?
upa mi slualice.
- Ej! ta to radi? - protestujem.
- Koliko puta sam ti rekla da ne sme da uzima moje stvari? Ti si
obina murdarua, a ja sada kasnim!
Poinje da pretura po mojim fiokama.
- ta lupa? Nita tvoje nisam uzela! - Nastavlja da mi razbacuje
stvari, poveavajui haos koji vlada u sobi, ako je to uopte mgue.-Elena,
prestani kad kaem! Kog vraga trai? Odmah prekini, nikada ne uzimam
tvoje stvari!
- Da, kako da ne, nisam videla svoj punja tri nedelje dok mi ga nisi
vratila.
- Ali pitala sam te! Stani, sluaj...
U lice mi ulee dukserica, direktno iz ormana, koji moja sestra
demontira kao Ikeinu policu. Sad sam ve ljuta.
- Sluaj, mogu li barem da znam ta trai? - pitam utivo ispod tri
sloja odee koje je ve nabacala na mene.
- Svoje bele farmerke sa depovima.
Sada u je prebiti.
- A, tako - kaem, meutim, veoma mirnim tonom. - One to ne bih
obukla ni da mi plate, a ve ih najmanje etiri dana gledam u korpi sa
veom za peglanje.
Odea prestaje da leti. Plavi aneo s kojim protiv svoje volje ivim
pod istim krovom gleda u mene.
- Mogla si ranije da mi kae.
- Mogla si da pita!
- Sad se smiri.
- Ja da se smirim? Ti si ta koja poizi zbog svake gluposti, aneo koji
se ponaa kao demon, eto ta si!
Staje ukoeno i besno stiska usne.
- Ti si jedna glupaa. S nekim stvarima se ne treba aliti.
Izlazi zalupivi vrata, vie ogorena nego besna. Ne shvatam ta sam
to tako pogubno, tako strano rekla.
- Elena, ta sam loe rekla? - Otvaram vrata i pratim je hodnikom,
~ 17 ~

sapliem se o vazu (ima previe vaza u ovoj kui). - Odgovori mi, ta sam
rekla?
- Nita, nita.
Provlai ruku kroz kosu boje ita. Hoe da me se otrese, ali ja i dalje
idem za njom.
- Elena, reci mi.
- Nema svrhe. Ionako ne bi shvatila.
Zastajem. Kao da me je neko udario motkom u elo. Ona zna kako te
rei deluju na mene. I dobro zna kada treba da ih upotrebi.
Saginjem glavu i vraam se natrag. Zatvaram se u sobu. Oi me peku.
I ruke.
I glava.
I usne.
I misli.
Ja ne bih shvatila. Ja ne mogu da shvatim. Koliko puta sam ula tu
reenicu? Prvi put kada sam imala otprilike est ili sedam godina.
- Mama, zato vi imate krila? - upitala sam jednog dana. Upravo se
istuirala i ja sam gledala njena gola lea, tako razliita od mojih.
- To je duga i komplikovana pria, zlato. Ne bi je razumela.
- Tata, zato vae rane odmah zarastu? - upitala sam jedne veeri.
Pala sam s bicikla i on mi je dezinfikovao koleno.
- Oh, malena, to je suvie teko objasniti, ne bi shvatila.
ula sam tu reenicu mnogo puta, ni sama ne znam koliko. Ali svaki
put bi me podsetila na to da nisam kao oni. Da sam iz neke druge prie.

~ 18 ~

Zamisli elju
Poslednje vee slobode provodim sa inevrom kod fontane na trgu.
Trg se nalazi u blizini njene kue i tu se uvek sastajemo pre veere. Ona
pui poslednju cigaretu tog leta. Uvlai dim, brblja i puta ga da se lagano
kovitla na priguenoj i mekoj svetlosti u deset do osam.
- Hoe dim? - pita me, iako ve zna odgovor.
- Vie volim okoladu.
inevra se kikoe. Jednom smo se posvaale zato to sam joj rekla da
je puenje glupost, dok je ona tvrdila da je to porok kao i svaki drugi, kao
okolada, na primer... Odatle moj odgovor koji je uao u istoriju. Svaki put
kad mi neko ponudi cigaretu, kaem samo: Vie volim okoladu."
ar cigarete svetluca u mraku. Dani su se skratili i uline svetiljke u
osam ve gore. inevra me iznenada pogleda pravo u oi vrtei glavom, i
ja znam da u njoj postoji misao koja se priprema da izleti.
- Hajde, reci - hrabrim je, spremna na sve.
- Ti si jedinstvena.
Smekam se, pomalo razoruana ovim komplimentom koji kod mene,
naalost, pokree i neke druge misli. Ti si jedinstvena, jedina bez krila.
- U kom smislu? - pitam je.
- Izbegava opasnost u svim oblicima, ak i... onim najbezazlenijim.
- A, pria o puenju.
- Nije samo to u pitanju. Ti nikada ne rizikuje.
- Moda imam posebne gene. A opasne stvari me nimalo ne privlae!
Cigareta, taj mali otrovni svitac, jo svetluca.
- Tako je - dodajem odluno. - Imam izraen nagon za samoouvanje,
nikada mi se nee dopasti neto to je opasno!
Smejemo se bezbrino, danas nam je najvei problem pomisao na
budilnik koji e sutra ujutru u sedam ponovo zazvoniti.
- Da, bie da je tako.
inevra zavrava cigaretu, drhtavi ar se gasi.
- Znai, sutra ponovo poinje pakao, a? - pita me, vadei iz tane
vakau gumu.
- To je retoriko pitanje?
- Osim ako nema neto drugo u planu - odgovara uzdiui.
- U fazonu da pobegnem od kue i odem da radim u cirkusu?
- To je jedna od mogunosti - kae smejui se. Onda nastavlja: - Hou
da ova godina bude drugaija.
~ 19 ~

min

- Hoe da prekrei zidove uionica? Nisi vie oduevljena ludnica

zelenom?
Smejemo se zajedno.
- Htela bih da mi ova godina bude lepa. Ne da je prola bila runa...
moda su ovo samo glupi razgovori koji se vode vee pred poetak kole,
neto slino Novoj godini i novogodinjim eljama. - Zamiljeno gleda u
vrhove svojih crnih baletanki.
- Dobra ideja! - uzvikujem.
- Koja?
- Pa tvoja, gluperdo - ovo je doek nove kolske godine, hajde da
napravimo spisak elja.
- Upravo sam priala o tome da elje niemu ne slue i da... vai, i
ovako nemamo nita bolje da radimo. Da vidimo, ja u prva... - nastavlja
moja prijateljica. - elim da kaem Kalistijevoj ta stvarno mislim o njoj.
Kalistijeva je profesorka koje se aci najvie plae.
- Voli da se igra vatrom, a? Ali treba da saeka poslednji dan kole,
pre sledeeg letnjeg raspusta, tako e imati tri meseca da to zaboravi i
moda te nee oboriti. Zatim?
- Zatim... videemo... Evo, elim da zalepim za zid Laviniju! nastavlja ona.
- I to su ti lepe elje?
inevra i dalje nabraja svoje manje-vie lepe elje i nastavljamo da
askamo i da se smejemo. U jednom trenutku zastaje i okree pogled ka
horizontu. Zlatni sjaj sutona obasjava joj lice i omekava pogled njenih
tamnokestenjastih oiju, inei ga toplim i nenim.
- Poslednji zrak sunca - apue kao da je odlutala u mislima.
Gledam u njenom pravcu i vidim da je u pravu.
O, ne.
Ne mogu a da ne mislim na to.
Ne, ne, ne, ne.
Kakva tuga.
Leto se upravo zavrilo, poslednji zrak sunca se gasi, odnosei sa
sobom nau slobodu... nae vonje mopedom po etvrti San Pelegrino u
dva nou, besciljno gluvarenje po podne dok nas noge ne zabole, dane na
jezeru, cigarete popuene na krovu i plai i pre svega letnje noi, obasjane
bezbrojnim zvezdama, s peskom u oima i vlagom u kosi. Veeri koje smo
proveli igrajui, kada se zabavlja ak i ako nisi sposoban za to i skae po
podijumu kao da si od gume, a onda povratak kui peke, sa sandalama
~ 20 ~

na tikle od dvanaest centimetara koje nosi u ruci, pevajui na sav glas

melodije s mobilnog... I ba te briga da li e sutra moi da ustane.
Leto, najlepe godinje doba.
Zavrava se.
- Zamisli elju - apue mi prijateljica pre nego to poslednji zrak
iezne iza brda.
- Kako?
- Zamisli elju pre nego to se poslednji zrak sunca ugasi, kau da e
se ostvariti.
- Je 1' to legenda? - pitam s nevericom.
- Pa i da jeste...
Okej, mogu da smislim elju.
Upirem pogled u tu zlatastu svetlost koja se polako gubi. Putam da
mi ispuni zenice, da mi spri pogled.
elim da se zaljubim.
Sunce, poslednji letnji zraci, ne traim da se zacopam do uiju, da
izgubim glavu, traim ti ljubav, onu pravu. Ljubav s velikim Lj, onu za
koju tek treba da saznam da li zaista postoji i za koju se plaim da je
nikada neu pronai. Onu koja ti nou ne da da spava, danju da misli,
koja te pretvara u roba i ini te srenim. Koja uobliava tvoje snove i tera
te da veruje kako moe da ih dotakne.
Zbog koje broji zvezde jednu po jednu, a onda rasejano izgubi
raunicu.
Zbog koje mrzi mrnju.
I to je vie ima, to je vie eli.
Gledam inevru, drugaiju pod narandastom svetlou sutona to
pada na nas i razmiljam o njoj i Lorencu: dve polovine koje ine celinu,
due koje se uzajamno dopunjuju, to je ono to elim.
Da li na ovoj zemlji postoji moja polovina? Odraz anela bez krila,
neko ko je dovoljno snaan da me izdri, dovoljno strpljiv da me shvati, da
li postoji? Ako postoji, elim da ga sretnem.
Nestaje poslednji zrak, umire poslednji dan leta.
- O boe, kasno je... - kaem bezvoljno, vraajui se u stvarnost.
Shvatam da je osam, da moram da briem kui, inae sam nadrljala.
Moji ne doputaju kanjenje i moja sestra je uvek tana.
Skaem kao oparena.
- Je 1' idemo sutra zajedno u kolu? - pita me inevra.
- Naravno - kaem.
~ 21 ~

- Onda dolazim po tebe.

- Okej, sad idem, bolje rei, trim!
- Leti! - dovikuje mi.
Kakva ironija! Ali uspeva da mi izmami osmeh.
- Videemo se sutra.
- Videemo se, anele.
I trim, trim, trim.
Trim gradskim ulicama.
Trim i nita ne vidim, samo ulicu ispred sebe, koja se ukrta,
prepllie. Trim i nita ne oseam, samo kamenje pod nogama i vazduh
na licu.
Trim i ni na ta ne mislim.
Svakako ne mislim na ono to sam upravo poelela.
teta, moda bih se setila jedne lepe reenice koju sam jednom davno
proitala: Pazi da eli, moglo bi da ti se ostvari. A onda e morati da
snosi posledice.
Skoro sam stigla, moda u izbei grdnju. Usporavam i naslanjam se
na ulinu svetiljku da bih predahnula. Udiem duboko sve veernji
vazduh, miriljav i vlaan.
Tu, oko te svetiljke, dogada se neto udno.
um. Podiem pogled i naas mi se uini da vidim crnu senku. Stojim
za trenutak nepomino u iekivanju, ali nita vie niti ujem niti vidim.
Onda odluujem da se vie ne zamajavam, budui da kasnim, i trkom
odlazim. I tako ne osetim na sebi te oi. Ne osetim kako me snimaju kao
rendgen. Ne osetim kako plamte u mojim oima kao kad sam ih prvi put
videla. A moda je to i dobro. Jer ne bih znala kako da reagujem.
Ne vidim srebrni pirsing na toj obrvi boje zlata.
Ne osetim taj topli dah tako blizu svog lica.
A pre svega ne vidim to lice, zaklonjeno senkom od kapuljae.
Dobro je, jer bi me uplailo i pokrenulo u meni oprena oseanja.
Kukaviluk. Poto mu se nisam izvinila kad sam ga skoro zgazila.
Zaprepaenje. Jer sam mislila da je otiao, ili da zapravo nikada nije
ni dolazio, da sam ga izmislila.
Strah. Jer se, uprkos svemu, lako uplaim, a nepoznate stvari, makar
i lepe, izazivaju u meni uznemirenost. Dobro je to ta svetiljka ne
osvetljava dovoljno, dobro je to sam ve stigla kui.
Otvaram teku kapiju i ponovo je zatvaram, ostavljajui iza sebe
ulicu, vee i te indiskretne, prelepe oi. Oi predatora.
~ 22 ~

Prolost je prolost
Letim, letim radosno iznad drvea, uzdiem se lagano ka oblacima.
Oko mene su aneli rairenih krila. Kad me sretnu, pozdrave me
osmehom i klimanjem glave. Letim gore-dole i zabavljam se pravei salto
na nebu. Odjednom mi sunce udara u lice. Pokuavam da pokrijem oi, ali
ini se da nita ne pomae.
- Probudi se, spavalice! - vie moja majka.
Otvaram oi i vidim podignute roletne i sunce koje ulazi kroz prozor.
To je bio samo san.
Imam dvadeset minuta da se spremim.
Skakuem s farmerkama navuenim dopola, grabim cipele, prevrem
po ormanu, nalazim majicu i jaknu, jurim u kupatilo, i dalje s
polunavuenim farmerkama, nervozno provlaim etku kroz kosu, koja
delimno zadrava efekat spljotenog jastuka". I za pet minuta sam
spremna", ako se tako moe rei...
inevra dolazi po mene svojim malim autom, sjajnim vozilom koje
nas je pratilo kroz lude avanture, ak vie nego moj moped. Ukljuuje se u
saobraaj u osam ujutru sa etrdeset pet kilometara na sat, najvie to
motor moe da razvije.
- Kao da sam jue vozila ovim putem... - kae sa uzdahom moja
prijateljica, ne dovrivi reenicu. - Zato raspust proe tako brzo?
- Zato to ve poinje da eka sledei, im se jedan zavri.
- Tano! Kuda emo za Boi? I za karneval? A ta emo da radimo za
Uskrs?
- Oh, sranje, jo nam je samo kolona trebala. Zakasniemo! - kae
frkui Dinevra.
Priseam se sna koji sam noas sanjala kad sam letela visoko u nebo.
Na trenutak ponovo imam taj oseaj lakoe i zatvaram oi.
- ta radi, hoe ponovo da zaspi?
- Ne, razmiljam o onome to sam sanjala. Imala sam krila i letela
sam. To jest, svi smo imali krila.
Gleda me nekoliko sekundi i ve znam da e postaviti uobiajeno
pitanje.
- Misli da je stvarno nemogue leteti? Mislim na anele.
- Zar opet? Ve sam ti objasnila, a to ti i Lorenco stalno govori. Nije
lako izvui krila, jer da nije tako, svi bismo leteli i rekli zbogom
automobilima, motorima i nonim miiima.
~ 23 ~

- Da, da, znam, ali mi to izgleda tako udno. Uostalom, u prolosti...

- Prolost je prolost.
Naime, stvari stoje ovako. Naa vrsta postaje sve slabija i nije
potrebno biti genije da bi se to shvatilo. Prolo je mnogo godina i mnogo
generacija nas deli od predaka koji su stvarno bili moni. Mi smo samo
bleda senka nesavladivih stvorenja velikih mogunosti, sposobnih da
izlee sve vrste fizikih poremeaja, a ne samo povrinske rane, ali
sposobnih, pre svega, da za sekund raire krila na leima bez svih ovih
napora, bez bola koji to sada izaziva.
A to si mlai, to te vie boli.
to se vie trudi da rairi krila, to su vei potoci krvi kad uspe da
ih izvue. U leima osea otar bol koji ti polazi pravo iz srca i probija
kou. A na telu ostaju oiljci duboki kao rane od noa. To je bar ono to ja
znam, to su mi ispriali u retkim prilikama kad na moja znatieljna
pitanja nije usledio uobiajeni odgovor: ionako to ne bi shvatila.
Moglo bi se rei da sada ivimo mirnim, savremenim i monotonim
ivotom, ali svakako ne oplakujem prolost, vreme ratova i borbi, poto o
tome gotovo nita i ne znam. Na ovu temu u mojoj kui postoji neka vrsta
veta, ali znam da smo danas samo blede senke onoga to smo nekad bili.
inevra ulazi na parking vozei sportski kao i obino.
S jedne strane ulice izlee maka.
- ini, pazi na maku!
Moja prijateljica naglo skree i koi, zaustavljajui se na dva
centimetra od nekog momka, koga zamalo da pregazi.
On se okree,
-Oboe!
Bacam se na pod da me ne bi video. Ne mogu da verujem. Opet on.
Nije mogue da svaki put kad ga sretnem, malo fali da ga ubijem.
- ta kog vraga radi tamo dole?
- uti, ni rei, nisam tu.
- ta to pria?
- Okreni auto, okreni, polazi, pomeri se, objasniu ti kasnije.
- Pusti me da se barem prvo izvinim ovom tipu. Samo to ga nisam
zgazila.
- Neeeee!
Podiem glavu tek toliko da vidim ulicu ispred sebe. Nema nikoga.
- Nije mogue! - mrmljam.
- Kud je nestao? Nema ga - nadovezuje se inevra.
~ 24 ~

Ali onda je privienje,

Privienje?
Podiem se, gledam u svim pravcima, ali od njega ni traga. Ne znam
da li mi je lake ili tee. Ne moe dvaput doi u opasnost da pogine i oba
puta pobei, nestati za sekund. inevra kree i parkira se.
- Hoe li mi objasniti ta ti je bilo? - pita me nakon to je ugasila
auto. Izlazi i uzima torbu s knjigama.
- To je tip koga sam zamalo zgazila mopedom.
- ta?
- I tada je nestao. Ispario...
- Ovo je, dakle, drugi put da si ga gotovo ubila!
- Ti si ga gotovo ubila.
- Da, ali ti si bila sa mnom i brisnula si pod sedite kao luda.
- Hoe da kae da me je video?
- Bojim se da jeste.
- Nadam se da ga nikada vie neu sresti.
- Da sam na njegovom mestu, to bih i ja rekla za tebe. U svakom
sluaju, tip nije lo. Ako pokua da ga zgazi trei put, moda e te
pozvati na veeru.
- Nemoj da me zasmejava.
Izmeu ostalog i zato to mi taj tip uvek budi udno oseanje, ali to
neu da joj kaem.
Na platou ispred kole su zaista svi, prijatelji, drugovi iz odeljenja,
oni s kojima smo proiveli i dobre i loe dane. Pozdravljamo se, grlimo kao
da se sto godina nismo videli, iako smo bili zajedno pre samo nekoliko
dana. Kako je lepo videti ponovo poznata lica, uti prijateljske glasove,
nai se opet u prijatnom drutvu.
- ao, draga.
Pa dobro, nije ba svako drutvo prijatno.
- ao, Lavinija - pozdravljam je trudei se da sakrijem da mi njeno
drutvo ne prija.
Nije ona loa, krivi su geni to je takva. Nije loa, samo je malo
razmaena, a moda i sebina.
- Dugo se nismo videle. Dobro izgleda, ne lii na sebe.
I malo zlobna. Ali ona je erka najboljih prijatelja tvojih roditelja,
zato nemoj da pravi frku.
Lavinija nameta kosu punu sjaja potezom ruke uvebanim do
savrenstva. Prua mi prelepo lice, naminkano pomou uglomera. Ljubi
~ 25 ~

me dvaput, naravno, ne dodirujui mi obraz.

- Pa, kako si, draga?
- Dobro, ne alim se.
Ostavlja me na pola reenice da bi pozdravila Lorenca, koji je u
meuvremenu stigao s rancem na ramenu i sa inevrom koju dri za
ruku. Kao i uvek, Lavinija ga pozdravlja sa mnogo oduevljenja, ak
previe. Stavlja ruku na savreno izvajan bok, pokuavajui da ga
hipuotie ljubiastim oima, kojima mnogi momci nisu odoleli.
Ne iznenauje me to je inevra mrzi mnogo vie nego ja.
Lavinija je pomalo antiteza anelima: podla, zavodnica, uasno seksi.
Aneli nisu ljudoderi, ali Lavinija prodire mukarce, to jest, njihova
srca.
Stojimo zajedno i razgovaramo, ekajui da nas rasporede po
uionicama. Domar je ve na vrhu spoljanjeg stepenita i dri u ruci
papir s planom razmetaja. Svi se, naravno, nadaju da nee zavriti u
uionici koju zovemo mrtvanica". U pitanju je poslednja uionica u dnu
hodnika na poslednjem spratu.
Samo da ne bude mrtvanica. Molim te, ne mrtvanica!
To u sebi trenutno misli svaki uenik na ovom platou.
Molim te, nemoj u mrtvanicu.
askamo jo malo, a onda domar poinje. Proziva odeljenja i dodeljuje
uionice.
Ono nije uionica, ne moe da se nazove uionicom.
Kako spisak odmie, tako raste napetost.
Klupe su u njoj tako male da ne mogu da stanu noge. Ako nas poalju
u taj golubarnik, kunem se da u doneti radni sto od kue!
- A ko je ovo?
ujem Laviniju kako pita maznim glasom. Okrenem se iz
radoznalosti i razrogaim oi.
On. Ko god da je. Stoji sa rancem preko ramena.
eka da prozovu njegovo odeljenje.
U ovoj koli!
- Trei D, poslednji sprat do kraja desno.
To smo mi.
Uenici koji su ostali na platou kliu, moji drugari ize: mrtvanica.
Penjemo se stepenicama. Okreem se da bih se uverila da nije u mom
radijusu kretanja. Mogla bih da ga zgazim i bez motornog vozila... ali,
naravno, on je ve nestao.
~ 26 ~

Poslednja kua na bulevaru

Sutra imamo test iz filozofije radi provere da li smo za vreme
raspusta obnovili gradivo iz prethodne godine. Prvi dan kole i ve sedim
kod kue i uim, kakva gnjavaa.
Dobro, razmiljam dok obnavljam gardivo, vrlo dobro; ponavljam
pojmove u sebi:
Dakle, prema Platonu, naa stvarnost je praktino samo nesavrena
kopija vie stvarnosti.
Dovde to mogu i da prihvatim.
A pravu stvarnost ine ideje koje, kako se ini, letuckaju u svom
totalnom savrenstvu po hiperkosmosu, to bi bilo nebo.
Odlazim na trenutak dole da uzmem neto iz friidera. Jedan od
izgovora da napravim pauzu...
Mama razgovara mobilnim i veoma je uzbuena. Mora da je neto
krupno u igri, neka poslovna stvar. Mama radi za jednog advokata.
Stvarno deluje zabrinuto.
- Da, shvatam... znai da je hitno, u redu.
Uzimam au soka od kruke i sedam za kuhinjski sto. Zabavno je
posmatrati je u ovoj situaciji, mada ne mogu mnogo toga da pohvatam iz
delova razgovora. Ali, na kraju krajeva, ba i ne urim da se vratim
Platonu.
- Naravno, nema problema - kae majka i prekida vezu.
- Je l' se neto dogodilo? - pitam je znatieljno.
- Ne, ne, uobiajeni problemi. Sad imam obavezu, a htela sam da
odem u nabavku, a treba da svratim i u istionicu... uh, ovde uvek sve
moram ja.
- ta hoe da kae?
- Ma ne, nita, samo to da je porodica ve dovoljan posao, a ako mu se
doda jo i... ali dobro, pustimo to.
Zapravo savreno znam na ta cilja. Znam napamet ovaj razgovor. A
ovoga puta, s obzirom na moju nedovoljnu spremnost da se posvetim
Platonu, mislim da u iskoristiti pravi trenutak.
- Hajde, mama, hoe da te odvezem?
U poetku odmahuje glavom kao da hoe da kae: Ne, nema potrebe",
ali samo eka da ja malo navaljujem.
- Rado u to uiniti.
~ 27 ~

Pet minuta kasnije ve smo u kolima. Premda nisam jo shvatila gde

to mora tako hitno da ide.
- Sad mi kai kuda idemo?
- Zna onu kuu na kraju Bulevara hrasta?
Naravno da znam: velika, glomazna, izolovana i zastraujua.
- Treba da predamo dokument o vlasnitvu od njihovog advokata.
- ta? Da li govorimo o istoj kui? Godinama naputenoj
i
polusruenoj? Hoe da kae da je neko imao hrabrosti da je kupi?
- Ne, zapravo, mislim da niko nije toliko lud da je kupi. U pitanju je
nasledstvo, toj osobi treba da odnesem dokument o vlasnitvu i... da vidim
o kome je re.
Dok pria, prstima jedne ruke nameta kosu. Dobro poznajem taj
pokret koji odaje nervozu. Sada je sve jasno, neto nije u redu. U naem
gradu, novi ljudi" znae potencijalnu opasnost". I zato to treba istraiti.
O ovoj kui postoje razne prie, podstaknute praznoverjem i
traevima. U stvari, to je samo jedna stara kua, kakva je, uostalom,
veina kua u Viterbu.
Skreemo u ulicu s visokim empresima i upuujemo se ka tekoj
gvozdenoj kapiji, iza koje se naziru tamni obrisi kue.
Parkiramo se ispred kapije i ulazimo.
Ispred kamenih stepenica na ulazu stoji veoma lepa ena, moda
malo mlaa od moje majke, visoka i mrava, izduena, savrenog dranja.
Oekivala nas je. Na sebi ima dugu crnu suknju i bisernobeli demper koji
nonalantno pada preko suvonjavog tela. Kosa joj je crna, duga i ravna.
Preko ramena joj se sputa sve do struka.
Pozdravlja nas klimanjem glave i blagim osmehom. Zatim sasvim
mirno prua ruku mojoj majci.
-Veoma mi je drago, gospoo, obavestili su me da dolazite. - Glas joj je
slabaan kao i telo. Ne menja ton. - Drago mi je to sam vas upoznala. Ja
sam Nora - nastavlja ena.
Moja majka se pak trudi da izgleda to srdanije.
- I meni je drago i dobro doli u na grad - kae, smekajui se
najbolje to moe. - Donela sam dokument o vlasnitvu, tako e sve biti u
redu.
- Vrlo dobro, hoemo li da nastavimo razgovor unutra? Ima jo mnogo
toga da se sredi i nisu nam jo stigle sve stvari, ali je podnoljivo.
- Naravno, tako u moi da upoznam i vaeg mua.
- Zapravo, ja sam udovica - dodaje mirno ena.
~ 28 ~

Pobogu, mama, kakav gaf.

- iveu u ovoj kui sa svojim sestriem.
Okree se i gleda me pravo u oi. Njen prodorni pogled me pomalo
plai. Ne mogu a da ne primetim njene predivne oi neodreene boje koja
naginje ka sivoj.
- Guljelmo je otprilike tvog uzrasta. Upoznau te s njim kasnije.
- Svakako! - uzvikuje moja majka, zadovoljna to odmah moe da
promeni temu. - Duo, daj nam samo dva minuta, treba da
prekontroliemo neke papire.
- Ovde imamo veoma lep vrt - kae Nora. - Malo je zaputen, bie
posla, ali je pun retkih biljaka. Ako hoe, moe da se proeta po njemu.
Mama me gleda u elji da me ohrabri, kao da mi kae: Hajde, uradi
kako gospoa kae."
- Ako krene pravo ovim hodnikom - dodaje Nora pokazujui mrani
hodnik koji prolazi kroz kuu - naii e na staklena vrata koja vode u vrt.
Nemam nimalo elje da istraujem kuu i vidim vrt s ,,retkim"
biljkama, ali kako se ini, nemam drugog izbora. Majka me i dalje gleda
klimajui glavom i ja se mirim sa sudbinom.

~ 29 ~

Oi crne kao gar

Vrt je udesan. Trava je visoka i zaputena, s obzirom na to da dugo
nije negovana, ali je vrt zaista lep. Nebeska i pomalo misteriozna,
neuhvatljiva lepota.
Tu su razne biljke, ruinjaci i ivice raznih oblika koji, naravno, vie
nisu prepoznatljivi. Lie na velike ivotinje koje nepomino stoje u svojim
pozama, neme i uspavane. Veoma visoko drvee stvara neku vrstu
pokrivaa, ogromnu, visoku nadstrenicu, tako da se nebo jedva nazire:
popodnevna svetlolst stie priguena i razbijena u bezbroj delia, tamo
gde joj kronje i grane dozvoljavaju da se probije.
Na sve strane su kameni kipovi i klupe, obavijeni puzavicama. ini se
da ih je vreme i odsustvo ljudske ruke vratilo prirodi kao kad su jo bili
kameni blokovi. Ne odudaraju vie od drugih biljaka, drvea ili stena koje
izbijaju iz zemlje.
Ovo mesto kao da je nastavilo da se razvija samo i raste nakon to ga
je neko stvarno negovao i uvao.
Sedam na kamenu klupu koja je prilino zaklonjena, ali nije previe
pokrivena bunjem i okreem se da pogledam kuu. Sa unutranje strane
zaista ne deluje zastraujue, mada pomalo izaziva uznemirenost i
napetost. Ima mnogo soba, to se moe naslutiti kako iznutra, tako i spolja.
Otvaram udbenik filozofije na krilu, mada nisam ba koncentrisana.
Sutra imam test a nita ne znam. Kakav izgovor mogu da izmislim? Da
sam se zanela razgledajui kuu koja izgleda kao na filmu?
Uim, ili barem pokuavam. Sve u svemu, gotovo da je prijatno sedeti
na otvorenom uz blagi veernji povetarac na kraju leta. Uostalom, svia
mi se ovo mesto, lii na sklonite izvan vremena, na kutak iz sna.
Ali imam utisak da se moja majka malo previe zadrala. To je udno,
poto se ovakve stvari obino brzo obave. Podiem glavu da vidim sprema
li se da izae, ali nita od toga. Pre nego to spustim pogled na knjigu, jo
jednom pogledam u prozore. Istinktivno.
I sledi mi se krv u ilama.
Srce prestaje da kuca i zastaje mi dah. Sputam glavu i uranjam u
Platonove Ideje, traim utoite u Parmenidu i zatitu u Fedru, ali je sve
uzalud.
Mislim da e mi srce iskoiti iz grudi.
~ 30 ~

Dva tamna oka, crna kao gar, kao dno bezdana i vrh neosvetljenog
tornja gledaju me netremice s jednog prozora.
Dii, dii i smiri se. Ne dozvoli da te uhvati panika i pre svega nemoj
da ispadne smena. Udahni duboko i podigni ponovo pogled ka tom
prozoru. Ne mora da znai da je to on.
Moda je samo, ta znam, neki domar ili fiziki radnik koji je obavio
selidbu i na gornjim spratovima sreuje poslednje stvari ili je, u najgorem
sluaju, to bila halucinacija.
Moda. Podigni te proklete uplaene oi i otkloni sumnje.
Podiem neodluno pogled ka tom prozoru dok mi krv bubnja u
slepoonicama. Jasno vidim kako svetluca njegov srebrnasti pirsing, a
onda nestaje iza debele zavese.
I odnosi te oi.
O boe.
Stavljam ruku na srce, hoe da iskoi, mislim da e mi pozliti.
Prestani, apuem sebi masirajui slepoonice, otiao je. Otiao je, uzalud
se trudim da ponavljam.
Moram da izaem odavde.
Ustajem s klupe, pa ako mu doe da se ponovo pojavi na prozoru,
neu morati da oseam na sebi taj pogled. Noge mi se lagano tresu.
Prislanjam udbenik filozofije na grudi kao tit. Koraam po vrtu, mada
ne znam tano kuda da krenem. Prolazim pored prelepe vrbe. U nekoj
drugoj situaciji ne bih se libila da pomerim rukom te nene lisnate grane i
sednem ispod njih. Ali ovog puta nastavljam dalje, izmeu ivica i bunja;
neki kipovi me posmatraju, izbegavam njihove mermerne i prazne
poglede, kao da se plaim i njih da sretnem.
Zastajem pored ruinog grma ije se grane, ukraene cvetovima,
prepliu i sputaju u vidu vodopada. Pruam ruku i prstima milujem
jasnocrven cvet, barunasto mek, boje jarke kao krv. Veina pupoljaka je
ve otvorena i poput ovog koji sam dodirnula na vrhuncu njegove lepote.
Mada mi to izgleda pomalo neobino... Zar rue ne bi trebalo da cvetaju u
maju?
Dodirujem jo jedan pupoljak, opipavam tanku i bodljikavu stabljiku,
prelazim prstom do kraja i odjednom primeujem da to ispred mene nije
grm. Nije, jer ispod cvetova, ispod stabljika, listova i bodlji vrhovima
prstiju ne oseam druge listove, kao to bi trebalo.
Ne shvatam.
Krenem nekoliko koraka napred da vidim na emu su se razgranale
~ 31 ~

te predivne rue i pred sobom ugledam najarobniji prizor koji su priroda i

godine nebrige mogli da stvore u ovoj zaboravljenoj vili, daleko od svega i
svakoga.
Grane ovih crvenih cvetova spojile su se i splele po povrini belog
mermernog kipa. Kupine i trnje upleli su se oko mermernog kipa anela,
oko njegovih rairenih krila koja se sada jedva naziru; latice i drvenaste
stabljike grle beli kameni lik.
Aneo od belog mermera sa rairenim krilima, prekrivenim crvenim
ruama i trnjem. Iznenaena to se kip nalazi ovde, u skrivenom kutku
vrta, dodirujem mu lice. Jo ushiena, odmiem se idui unatrake kako
bih mogla bolje da ga osmotrim.
Naleem na neto.
Isputam knjigu i padam na zemlju.
- Ali onda je stvarno privienje.
Panika.
Okreem se.
Njegove oi, tamne kao duboka jezera, streljaju me pogledom. Odsjaj
pirsinga zlokobno me pozdravlja s podignute obrve. Plava kosa blista kao
platina, mada je ve vee i nije obasjana svetlou. Stoji nepomino, ali se
saginje da bi dohvatio udbenik. Dodaje mi ga i ja ga uzimam, pazei da
mu ne dodirnem ruku. Prislanjam ponovo knjigu na grudi kao da je tit a
ne sveanj papira.
Oseam jo uvek njegove oi uprte u mene, mada paljivo izbegavam
da mu uzvratim pogled. Konano ustajem, stresajui travu s farmerki.
Podiem glavu da ga pogledam.
Velika greka.
Stvarno je lep. Moram da priznam, Lavinija je bila u pravu.
Visok, mrav, nosi uske farmerke koje mu boanstveno stoje i crni
duks... kao maneken.
A lice. Izgleda neodoljivije nego to mi se uinilo. Usne kao izvajane i
sjajne, jagodice visoke, tanke zlataste obrve blago savijene u luk. A desna
obrva, stalno podignuta, ukraena je srebrnom alkicom.
- ao - pozdravlja me odmerenim glasom,
- Hm... ao - kaem zbunjeno.
I dalje me gleda, da li me skenira pogledom? Mrti elo i jo vie
podie obrvu, izgleda strano seksi s tim izrazom lica i kladim se da to
veoma dobro zna.
- Ti si ona devojka...
~ 32 ~

Gledam u svoje cipele i crvenim.

- Ona s mopeda. - Poinjem nervozno da mrsim krajeve kose.
Nakaljavam se i glasno uzdiem. Sada ve treba igrati otvorenim
kartama. - I iz automobila...
- Da, seam se - odgovara, pri emu mu se iskrada osmeh.
I u tom trenutku moja glava razrauje jedinu i najgluplju strategiju
koju zna da bi savladala nelagodnost: poinjem da priam kao navijena...
- Veoma mi je ao, mada stvarno nisam htela da te zgazim, i to dvaput
uzastopno, u stvari, auto nije moj, ve moje prijateljice inevre koja vozi
kao luda i predstavlja neku vrstu javne" opasnosti za sve, nisi sigurno
prvi koga je mogla da zgazi, a onaj prvi put sam se vratila da te potraim i
izvinim se, ali si nestao i moda sam jutros u koli mogla da ti uputim
izvinjenje, ali ne znam ta mi je bilo i tako...
O ne, neka me neko zaustavi, za ime boga, zato kad sam zbunjena,
poinjem da priam gluposti?
On mi prilazi.
Zato prilazi?
- Da li uvek tako brzo pria kad si nervozna? - apue mi na uvo.
- Da, definitivno, samo to se nita ne razume od onoga to kaem, a
jo je vei apsurd to ni ja ne shvatam, ili bolje rei, shvatam, ali ne u
potpunosti i zato nastavljam to da radim dok me jedan deo mene proklinje
i nareuje mi da prestanem i...
Ponovo to radim, ba sam smena. Stavlja mi prst na usta.
Njegov prst na mojim usnama. Ne oseam vie noge.
- Dii - apue. - Obino izvini" je dovoljno.
Da li to u njegovom glasu ima neke blagosti i nenosti, ili ja to samo
umiljam? Skida prst s mojih usana.
Usne se bune.
Trudim se da sredim misli.
- Onda, izvini - kaem na kraju.
Povetarac se lagano probija kroz kronje drvea, izmeu ruinih
grana, obavija nas i igra se njegovom kosom. On brzo sklanja pramen s
lica. Gledam mu ruke, dugake, tanke, negovane nokte, premazane crnim
lakom. Jo jedan udar vetra, ovoga puta jai, koji kao da se zabavlja to
nas dira, to me dira, poto se ini da on na to ne obraa panju.
- Znai... ti si Guljelmo.
Vie zvui kao pitanje nego kao tvrdnja. A ko bi drugi mogao biti?
Jedva primetno klima glavom, nastavljajui netremice da me gleda.
~ 33 ~

- A ti si...
- Viki... Vitorija. - Ne znam ta jo da kaem, a ne bih htela da utim,
pa dodajem: - One rue to su izrasle preko kipa veoma su lepe.
Pravi korak napred ka kipu anela i zastaje pored njega, sklanjajui
konano s mene svoje oi od abonosa. Miluje mramorno lice anela. Doe
mi da se nasmejem Zato to je njegovo lice mnogo draesnije i izraajnije,
a ta dra i lepota su suptilni i elegantni kao i sve ostalo kod njega, pa ak i
najmanji gest.
- I dakle, Viki... Vitorija - kae smekajui se, siguran u sebe. Dok
izgovara moje ime, oseam jezu niz kimu... Bie da je od vetra.
Instinktivno stavljam ruke u depove. - emu mogu da zahvalim za tvoj
upad u moj vrt?
- Dola sam s majkom da tvojoj tetki preda dokument o vlasnitvu
nad ovom kuom.
Prstima prelazi gore-dole po mramornom licu kipa, veoma polako,
neno, hipnotiki.
- I nisi imala nita bolje da radi? - Ostajem na trenutak preneraena
zbog njegovog pitanja. - Nisam hteo da budem neuljudan - odmah se
ispravlja i netremice me gleda tim licem od ada, kao da trai oprotaj. Uila si? - pita me zatim, nastavljajui da klizi dugim prstima po licu
kipa.
Klimam glavom, oarana hipnotikim pokretima njegovih ruku.
Postajem svesna da je ve pao mrak. Nebo je gotovo tamnoplavo, svetlost
je odavno iezla i vazduh je nesumnjivo hladniji. Verovatno je kasno, iako
me je majka uveravala da se neemo dugo zadrati.
- Ja... moram apsolutno da krenem.
Polazim, u nadi da sam odabrala pravu stazu, onu kojom sam dola. !
-Viki. - Zastajem. Okreem se. - Proitaj ovo, bolje je od kolskog
udbenika. - Baca mi neto to je izvadio iz depa dukserice, knjigu.
Uspevam da je uhvatim u letu a da je ne ispustim, uprkos mraku...
pravi dokaz spretnosti! Prevrem je po rukama, korice su meke i malo
pohabane, kao da je itana vie puta, listovi debeli od neplastificirane
hartije, kakva se koristila nekad davno.
- Pazi na bodlje - dodaje. Ve je potpuno obavijen mrakom, on je samo
glas u daljini.
- Bodlje? Koje bodlje? - pitam. Ali on, Guljelmo, ve je, kao i obino,
otiao. Ostajem sama, s knjigom u ruci.
itam naslov: Gozba, Platon.
~ 34 ~

Pazi na bodlje
- Zato smo se toliko zadrale? - pitam majku u kolima.
- Nisam primetila da je tako kasno, duo, oprosti.
- Znai da je Nora simpatina ako ti je vreme s njom tako brzo prolo.
- Ne znam da li je simpatina prava re kojom mogu da je opiem, ali
je, u svakom sluaju, veoma snana osoba. Tako mlada je preivela smrt
mua i sama se preselila u nov grad sa sestriem... jesi li ga upoznala? Gleda me. - Mislim na Guljelma.
Da li sam ga upoznala? Moe li to da se nazove poznanstvom?
Ne.
Moe da se nazove kratkim, iznenadnim, neugodnim dijalogom, u
kojem sam postala rtva njegove neobine zavodljivosti. Isputam udan
glas, koji moe svata da znai, a zapravo sam se samo zagrcnula
pljuvakom.
- Pa ipak - nastavlja mama - nije mi mnogo rekla. Nadam se samo da
ne postoji nita zbog ega treba da se brinem.
Mama je prilino uznemirena, vidim po tome to mi saoptava sve
svoje misli, ne ekajui da dode kui i izloi ih tati.
- Kako to misli?
- Ta ena je prijatna, ali me je mnogo ispitivala i oseala sam se
neugodno u njenom drutvu... ali moda je to bila samo moja napetost.
Znai i mama je oseala izvesnu napetost u Norinom prisustvu, kao
to sam se ja oseala uznemireno u drutvu njenog sestria. Zanimljivo.
- Bojim se da e ova nova porodica biti... veliki predmet panje u ovom
gradu.
Smejem se.
- ta u ovom gradu ne bi bilo predmet panje?
Ljudi te ovde gledaju s podozrenjem i kad promeni frizuru...
- Tano - potvruje smeei se. - Reci mi, kako su u koli prihvatili tog
momka? Je l' u tvom odeljenju?
Ne! Hvala bogu, nije. Samo je jo to falilo... Kako bih uspela da se
koncentriem u njegovoj blizini, u uionici gde su svi na trideset
centimetara udaljenosti, ak i od katedre. Nemogue.
- Ne, i nemam pojma kako je prihvaen, nisam ni primetila da je tu.
Gotovo da je to tano: nikada ne primeujem da je tu, zato stalno
naleem na njega...
~ 35 ~

Prevrem knjigu po rukama i razmiljam kako u pre ili kasnije

morati da mu je vratim. Mogu da je ostavim i u potanskom sanduetu.
Osim toga, da je Guljelmo u mom razredu, Lavinija bi sve vreme morala
da glumi naivku, dvoumei se izmeu njega i Lorenca. A moda bi digla
ruke od Lorenca da bi se potpuno posvetila novajliji.
Grickam usnu, utonula u misli.
Ne znam zato, ali na prvi pogled mi se ini da Guljelmo nije od onih
koji bi dozvolili da ih Lavinija proguta u jednom zalogaju.
Izlazimo iz automobila, konano smo kod kue, a tek je osam.
Odlazim u sobu a mama uri da razgovara s tatom i da istovremeno
pripremi neto za veeru.
- Nemam vremena da jedem - kaem.
Jedva da me uju, poto su potpuno udubljeni u razgovor.
Ukljuujem stereo, skidam duksericu i bacam je na stolicu, a onda
sedam na krevet prekrtenih nogu. Ostavljam udbenik filozofije i
uzimam Gozbu. Prevrem je ko zna koji put po rukama, kao da elim da
pronaem neto to im je ranije moda promaklo, ali to je samo knjiga,
tanka i pomalo nagrizena vremenom.
Gozba, dobro znam o emu govori: govori o ljubavi. Ali ta znai: Pazi
na bodlje"?
A kako je Guljelmo znao da uim filozofiju?
Da li je u pitanju obina sluajnost?
Ili je s prozora proitao naslov knjige koju sam drala u krilu? Uprkos
udaljenosti? Uprkos nejasnoj svetlosti kasnog popodneva?
Moda svugde ide s Gozbom u depu...
Ili je i on imao test iz istog predmeta. Naa kola ne moe da se
pohvali originalnou kada je u pitanju rad u razliitim odeljenjima.
Otvaram knjigu. Okreem brzo listove.
Na noge mi pada crvena rua.
Zastaje mi dah.
Uzimam je u ruku i ubadam se u prst.
Joj!
Pojavljuje se mala kap krvi.
Lepo mi je rekao: pazi na bodlje.

~ 36 ~

Dugujem ti dve usluge

Ovo su razliita pitanja iz materije koju smo prole godine zajedno
obradili. Svaki list se odnosi na posebno Platonovo delo. Da li je sve jasno?
Razred uti dok profesor nastavlja da nam deli testove.
- Pa, deco, srean rad.
Profesor je simpatina i prilino tolerantna osoba. Zato onda dok
stavlja okrenut list na moju klupu imam veliku elju da ga zadavim i
pobegnem kroz prozor?
- Ah, zaboravio sam da vam kaem, svi testovi su, naravno, razliiti dodaje profesor.
Okreem list i itam.
itam ponovo.
Neverovatna srea, apsurdna srea, srea nad sreom.
Pokrivam rukom usta da bih sakrila smeak, zapanjena i nervozna.
To nije mogue.
Zadatak, moj zadatak je... Platonova Gozba.
Dijalog koji sam itala cele veeri pred spavanje i koji, stoga, dobro
znam. Smekam se, zbunjena i zahvalna.
Da 1' je mogue?
Poinjem da piem.
Obeleavam krstiima odgovore, birajui izmeu vie ponuenih
reenja. Trudim se da radim smireno i proveravam odgovore najmanje tri
puta, pa i pored toga, zavrila sam u roku od dvadeset minuta. Zatim
podiem glavu s vie nego reitim osmehom na licu i sreem profesorov
pogled.
- Ve gotovo? - pita me pomalo zaueno.
- Iskreno reeno... da.
- Dobro, vrlo dobro, onda predaj.
Ustajem s papirom u ruci, predajem ga profesoru. Koliko god da sam
ga itala, ni zapetu ne bih promenila.
- Bravo, Vitorija - kae mi, dok na leima oseam zauene poglede
svojih drugova.
Dok se vraam u klupu, profesor me poziva.
- Vitorija, da li bi mi uinila uslugu? Hoe da odnese ove dokumente
profesorki Dildi? Ali ne znam u kojem je razredu, mora da proveri.
Uzimam etiri papira koje mi prua i izlazim iz uionice.
~ 37 ~

Zadovoljna, diem punim pluima. Kreem ka pultu za kojim sedi

domar i gde se nalazi list sa rasporedom asova za profesore. Poinjem da
itam zamreni splet tabela, ema i imena.
- Pa, ao, lano anele - ujem iza sebe glas.
Ne. Nije mogue.
Savreno poznajem taj glas. Pripada poslednjoj osobi koju elim da
sretnem. Ne odgovaram, neu da prihvatim provokaciju.
- Prelepa greko prirode, nee vie da mi se javi?
Nevoljno podiem pogled.
Paris. Najdrskiji, najbezobzirniji, najomraeniji i najsuroviji aneo
koga svet poznaje. Neprijatan, zao, uobraen, egocentrian. Pre nekoliko
godina, iz meni nepoznatih razloga, zatreskao se u mene i nikada nije
svario moje odbijanje i ravnodunost. Od tada je uvrteo sebi u glavu da e
mi se osvetiti. Kako? Tako to e pokuati da mi pretvori ivot u pakao.
- Ostavi me na miru, Parise - kaem mu ne gledajui ga u lice.
- ta ako neu? Hoe li odleteti? A ne, izvini, ba sam glup: TI TO NE
MOE - srie polako rei, jednu po jednu.
Gleda me oima punim mrnje. Ima lepo lice, bez obzira na sve
skrivene mane. Mogao bi da ima devojku koju poeli, zato me ne ostavi
na miru?
Nastavljam da traim ime profesorice Dildi, zato ne mogu da naem
to prokleto odeljenje?
- ta radi u hodniku? - pitam, u pokuaju da mu skrenem panu.
- Sad u da uem, nisam neto zainteresovan za as biologije.
- A, tako.
- ta tako...?
Hvata me rukom za lice i okree mi glavu, primoravajiii me da ga
pogledam u oi. Osim besa i nadmenosti, u tim oima nema niega; nema
nikakve dubine u tom plavetnilu; iza bistrine se nazire samo prazna
pustinja.
- Nita - mrmljam.
- Jesi li sigurna? - sike kroz zube.
- Da.
Sve jae me stee za bradu.
I gde je taj domar sad kad je potreban? A da ne priam o
profesorima... Pojavljuju se samo kad najmanje treba.
- ta sad? - pita me provokativno. Oseam na licu njegov dah.
Na bradi oseam sve jai stisak njegovih prstiju.
~ 38 ~

- Parise... povredie me - apuem, pokuavajui da se oslobodim.

- I ti si mene povredila... i to mnogo, sea se?
Ne, nije istina, sve je tvoje delo, nisam ja kriva to si ti bezobzirni
kreten i to si nepodnoljiv.
- Sea se? - ponavlja.
Jedna vrata se otvaraju uz laganu kripu i pojavljuje se domar, s
kofom i krpom u ruci. istio je profesorske toalete, eto gde je bio sve ovo
vreme.
Paris me puta, nije toliko glup da dobije ukor drugog dana kole.
Koristim tih nekoliko sekundi dok se okree da bi propustio domara i
trkom kreem niz hodnik. Znam da e mi uskoro ponovo biti za petama i
zato ubrzavam korak. Ispred mene se iznenada otvaraju druga vrata,
neka ruka me grabi, uvlai me unutra i vrata se ponovo zatvaraju.
Pokuavam da vrisnem, ali ta ruka, meka i topla, zapuava mi usta.
- --- - apue tiho.
Gledam razrogaenih oiju i u poetku ne shvatam gde se nalazim,
mada mislim da znam s kim sam.
Guljelmo?
Rukom koju jo ne sklanja ita s mojih zapanjenih usana.
- Da, ali nemoj da se plai... nemoj da vriti - dodaje u minom dahu.
Polako odmahujem glavom.
- Dobro, nee da te onaj pronae?
Energino odmahujem glavom.
- Vrlo dobro - apue stojei tik uz mene.
Skida polako ruku s mojih usana i puta me, tako da konano mogu
da shvatim gde se nalazimo: u staroj hemijskoj laboratoriji. To je velika
sala sa etiri reda drvenih klupa rasporeenih u polukrug. Du zidova,
iznad visokih polica, poredane su tegle i razne drangulije. Tu niko nikada
ne dolazi.
Stojimo sasvim priljubljeni.
Gleda me svojim divnim oima na divnom licu, bleda svetlost koja
prodire kroz mali prozor s reetkama istie visoke jagodice, savrenu kou
i prelepe usne, s donjom malo veom od gornje, tako da uvek izgledaju
malo napueno.
Situacija je nestvarna, oseam se kao u jednom od onih snova u
kojima ti se ini da moe da odluuje ta e se dogoditi, ali nisi sasvim
siguran. Kao sino u vrtu njegove kue kad sam ga prvi put srela.
Jo sam crvenija u licu pod tom magliastom svetlou.
~ 39 ~

min

Stavlja mi dva prsta ispod brade. Lice mi bukti, srce tue kao ludo.
Podiem pogled, on me gleda pravo u oi.
- Je l' sve u redu? - pita me. Njegov glas je savrena melodija.
- Da... ali da me je stigao, mogao si da mu zalupi vrata pred nosom.
Smeka se. Nikada ga nisam videla da se smei. Celo lice mu se ozari,
od savrenih usana koje su mu otkrivale predivne bele zube do izvajanih
jagodica i crnih oiju koje su blistale.
- Bilo bi zabavno.
- ta si radila u hodniku?
- Traila sam profesoricu da joj predam dokumente koje mi je dao
nastavnik.
- Onda si nadrljala, suvie si se zadrala...
- Ne, ne, ve sam zavrila test... Zna, dobila sam ba Gozbu.
- Kakva srea - odgovara hladnokrvno.
- Da, a ta si ti radio ovde? Je l' tvoje odeljenje na ovom spratu?
Odmahuje glavom.
- Gore je, ali bolje mesto od ovog nisam mogao nai.
- Bolje za ta?
Vrhom cipele mi pokazuje opuak od cigarete.
- A, okej.
Opet me gleda, prodornije nego ranije, kao da stvarno hoe da me
hipnotie. On nema oi, ima dva crna projektila koja te streljaju,
zarivajui ti se u duu.
- To nije dobro - mrmlja.
- Znam.
Trenutak utanja koji dugo traje.
- Nemoj nikada da pone - dodaje, ne prestajui da me odmerava. Ne
zvui kao naredba, ve vie kao molba.
- Nemam u planu - uveravam ga ironino.
Ne mogu da verujem da stojimo tu, u tom malom prostoru, licem u
lice i razgovaramo s takvom lakoom i poverenjem. To je ipak onaj isti
mladi za koga sam pomislila da bi bilo bolje da ga nikad nisam srela... i
jo uvek mislim, zar ne? Ponovo se smei, diskretnije nego pre.
Primeujem samo onu istu iskru u pogledu od abonosa.
- A ta onda ima u planu? - apue primiui mi se neprimetno.
- Zasada da se vratim u uionicu zdrava i itava.
- Onaj tip je otiao, moe biti sigurna - dodaje.
Oseam njegov topli dah.
~ 40 ~

- Mislim da onda treba da ti se zahvalim - kaem, usudivi se da

pogledam te duice od mastila.
Gleda me pomalo zbunjeno, podie desnu obrvu, pirsing zasija
zajedno s pogledom.
- Dugujem ti dve usluge: pomogao si mi da umaknem Pa-risu i spasao
si me slabe ocene na testu iz filozofije.
Smekam se, znajui dobro da moj osmeh nikada nee biti tako
zavodljiv kao njegov.
- Vama na usluzi - kae, nainivi mali naklon, propraen Ironinim
pogledom.

~ 41 ~

Sve lepo zadaje bol

Oglaava se poslednje zvono. Svi izleemo napolje. kola je u
delirijumu, kao da nije drugi odvratni dan nastave, nego poslednji. Pljute
pune kofe vode, verovatno zbog vruine. Ima tridesetak stepeni u hladu.
inevra i Kamila, koje idu ispred mene, ne stiu da izau i okupane
su od glave do pete. Sakriven pored glavnog ulaza stoji tip iz etvrtog
razreda sa ispranjenom kofom u ruci. Dok se cede, mokre do koe,
poinjem da se smejem kao luda, naavi zaklon iza Lorencovih metar i
osamdeset.
- Gotova si! - viu moje prijateljice. Grabe dve flae i poinju da me
jure po platou ispred kole.
- Ali nita nisam uradila!
Smejem se dok pokuavam da im pobegnem.
- Ipak e da nam plati!
Sipaju mi na glavu neke dve litre ledene vode. Sva srea to je
vruina. Potpuno sam mokra. Sa oiju mi se cedi raskvaena minka.
Nastavljam da se smejem, pomerajui se u stranu da izbegnem kofu koja
se izliva pravo na Lorenca.
I u tom trenutku ponovo ugledam njega.
Kao privienje.
Sedi uuren, i suv, na svom bajnom motociklu, lep kao grki bog, i
uiva u ovoj apsurdnoj sceni u kojoj uestvujem i ja, potpuno natopljena, s
razmazanom minkom po obrazima i oko oiju tako da liim na pandu, s
kosom slepljenom na elu i farmerkama pripijenim uz noge.
Gleda me, podie uglove usana, stavlja kacigu i odlazi. Nestaje u
saobraajnoj guvi za sekund.
Stiem kui sva prozebla.
Ispred kapije se pozdravljam sa inevrom, koja nije manje mokra od
mene.
- Idi na tuiranje! - dovikuje mi pre nego to je otila svojim bolidom.
- Misli da jedno nije bilo dovoljno? - odgovaram joj kroz smeh dok
traim kljueve. Otvaram vrata i kreem gore kamenim stepenicama.
Koraam u cipelama koje ljapkaju, pune vode. Oseam se kao
patkica. Ispred kunih vrata sreem kominicu koja izlazi. To je jedna
stara, veoma ljubazna i veoma radoznala gospoa: zna ta se dogaa u
itavom kvartu.
~ 42 ~

- Pobogu, Vitorija... ta ti se dogodilo?

- Dobar dan, gospodo Mareli, ne brinite, to je samo voda.
Zato se vrata ne otvaraju?
- Da, to sam pretpostavila. Ali zato si mokra?
- Zbog nekoliko kofa vode, nita strano - pokuavam da je se
otarasim, ali bez uspeha.
- U moje vreme takve stvari se nisu radile.
U vae vreme nije jo bilo tekue vode, gospoo Mareli.
Vrata, otvorite se, molim vas.
- U svakom sluaju, tvoja sestra se nikada nije vratila iz kole u
takvom stanju. Trebalo bi da se ugleda na nju, stvarno je dobro dete.
Vrata se konano otvaraju. Ulazim na brzinu, ali dok ih zatvaram,
ona podmee nogu. Mada ima preko osamdeset godina, okretna je kao
igra.
- Vitorija, jo neto, onaj tip mi se uopte nije dopao.
- Koji tip?
Nameta male srebrnaste naoare na nosu.
- Ja imam oko, vidim ta se dogaa.
- U to niko nikada ne bi posumnjao, gospoo Mareli.
- A imam oko i za ljude. Taj tip... ne dopada mi se, ima lice koje mi ne
uliva poverenje... Suvie je mrk i ponaa se sumnjivo. Doao je do vaih
vrata, a onda otiao.
- Moda je bio potar, gospodo Mareli.
- Hoe da kae da ne bih umela da prepoznam potara?
- Ne, nipoto.
- Bio je previe mlad i drao je kacigu ispod ruke, a imao je i ono na
obrvi... kako se bee zove? Pirsing!
Bledim.
- Draga, je 1' sve u redu?
- Izvinite, gospoo Mareli, hladno mi je. Ali hvala na obavetenju, do
vienja.
Konano uspevam da udem u kuu, ostavljajui napolju radoznalu
kominicu.
Guljelmo je bio u mojoj kui?
To jest, ispred moje kue? Zato?
Sigurno je pogreila.
Ali u pitanju je Marelijeva, ona to ima sluh kao slepi mi i vidi kao
soko, to sve vidi i sve uje, i nikada ne pogrei.
~ 43 ~

Ali ta je kog vraga traio? Ne shvatam.

U tom trenutku na podu ugledam koverat. Saginjem se da ga
dohvatim. Nema poiljaoca, nema potanske marke, nema adrese.
Otvaram.
Unutra je ceduljica ispisana rukom.

Prva usluga: osui se i nemoj da se razboli.

Naslanjam se na vrata, noge mi se tresu, a bojim se da to nije od

hladnoe prouzrokovane vodom kojom su mi pantalone jo natopljene.
Otvaram koverat do kraja, cepajui ga prstima.
U ruku mi upada crveni pupoljak.
Okreem ceduljicu, nema potpisa, ali je tu jo jedna reenica.

I molim te, ovoga puta pazi na bodlje!

Stavljam ruu, zajedno sa onom prvom, u malu vazu na svom radnom

stolu. Lepa je, veoma lepa, prelepa. I kao i sve lepo, zadae ti bol ako ne
pazi.
Rue imaju opojan miris, ali i otre bodlje, spremne da te raskrvare.
Sunce daruje ivot, ali ako mu se previe izlae, opei e te. Voda gasi ed
i utapa, stvara i razara.
Lepe stvari zadaju bol, a kad ih nema, osea da ti nedostaju.
Da ti vraki nedostaju.
Milujem latice cvetova, pazei da ne dotaknem bodlje.
Molim vas, nemojte nikada da uvenete.

~ 44 ~

Ljubav je demon
Dananji dan poinje velikom veu. Kree iz nae uionice. Vijuga
hodnicima. Prolazi kroz vrata i prozore. Preskae gvozdenu kapiju. Odlee
do drugog dela zgrade. Preko dvorita. Ide od usta do usta. Prenosi je glas
za glasom.
Marko pravi urku.
To nije obina urka.
To je Markova urka.
- Ide li? - pitam Lorenca na asu matematike.
- Da, obeao sam mu.
Uostalom, Marko mu je jedan od najboljih prijatelja.
Profa nas gleda popreko, pretvaram se da sam udubljena u jednainu
koju uzalud pokuavam da reim.
- Onda idem i ja...
- A ko dolazi? - pita inevra.
- Cela kola ili skoro cela, znate da Marko voli sve da radi u velikom
stilu...
Cela kola? Ba cela?
Mislm da ve znam ko e vie nego verovatno biti izuzetak. A moda
e i doi. urke slue i za upoznavanje.
Malo kasnije, na kolskom parkingu, inevra i ja samo to smo ule u
kola, spremne da krenemo.
- Proveri da li neto ide - kae mi.
Gledam u boni retrovizor dok ona poinje da se isparkirava.
- ini mi se da... Ne, saekaj! - s nae desne strane prolee motocikl i
pretie nas.
Njegov motocikl.
Ali...
Nije sam.
Na zadnjem seditu, pripijen uz njega kao pijavica, neko sedi.
Lavinija.
- Pusti me da izaem! Ubiu je! - viem petljajui oko pojasa i rune
konice.
- Smiri se.
- Prvo u da je ubijem, a onda u da se smirim!
- Ne moe da je ubije.
~ 45 ~

- Mogu, da se kladimo?
Uvee se spremam za urku kod Marka, ali ne znam da li sam jo
raspoloena za zabavu.
ta u tamo da radim? Osoba koju bih volela da vidim nee doi, a
bie jo gore ako doe: Lavinija e je prodrati, a ja nemam nikakvu
nameru da prisustvujem toj sceni. Okej, dosta s tim loim mislima.
Stojim ispred ogledala i prislanjam majicu da vidim kako mi stoji.
Grozno.
Bacam je u oak, preko drugih dvadeset. Danas mi sve stoji grozno. I
kosa mi ide u tri razliita pravca, liim na ananas.
Duplo grozno.
Grlim jastuk. A sino sam bila tako zadovoljna...
Prokleta oseanja, da sam komad leda, sad ne bih imala sve ove
probleme. Moda mi je sueno da ostanem sama kao pas, ali bez ljubavnih
problema.
I jo kau da je ljubav aneo.
Ljubav ne moe da bude aneo, tera te da pati, da plae.
Da ubije.
Kako moe neto tako destruktivno da bude aneo?
Tako opasno, nepouzdano, laskavo i zlo. Ljubav nije aneo, pre je
demon, lep i privlaan, ali ipak demon.
Sa crnim i krvavim krilima. Platon je stvarno bio u pravu.

~ 46 ~

Muzika ne prestaje
Muzika se uje ve na pola puta, tipina Markova muzika za urke,
ist haus. Ujednaen, energian ritam koji udara kao eki. Koji odjekuje i
odzvanja bez pravila: opija ula, omamljuje i brie misli. Poinje da se
kree a da toga nisi ni svestan. To je ritam koji svakoga vue i tera da
igra.
Stiem, kapija je otvorena, unutra poredani mopedi i poneki auto.
Markova kua je cela prizemna, s lepim vrtom i prostranim tremom,
punim ljudi. Na jednom kraju tip koga znam samo iz vienja petlja oko
haj-faj ureaja, izigravajui di-deja.
Pozdravljam neke ljude i domaina koji uska sa aom u ruci. U
jednom uglu vidim Dinevru, Lorenca, Franesku i Kamilu i odmah im
prilazim. Muzika je suvie glasna da bi se razgovaralo. U krajnjem sluaju
moemo da se razderemo na uvo.
inevra pokuava neto da mi kae.
- ta? - pitam je.
- Moe veeras da izbegne prolivanje krvi, Lavinija nije tu ponavlja jo glasnije, pokuavajui da nadjaa zagluujui ritam.
Gotovo se guim od duvanskog dima. Moja plua su ve izgubila nadu
da e ostati zdrava.
- Hajde da igramo - predlae Franeska.
- Okej. - ini se da u ovoga puta preiveti.
Uskaemo u bezlinu masu ljudi, u beskonani splet tela, ruku i nogu.
Muzika ne prestaje, eksplodira iz zvunika i ponovo implodira u venama i
slepoonicama, srce i dah pokuavaju da je prate, da dre korak sa ovim
neprirodnim elektronskim ritmom.
Rasveta u boji, postavljena pored di-deja, projektuje fluorescentne
senke koje ne postoje, dok jarke boje naizmenino poskakuju. Treptaj,
svetlost, treptaj, tama, svetlost. Kao da neki ogromni fotoaparat
neprekidno kljoca.
Oi se teko privikavaju na tolike stimulanse i imam utisak da nisam
vie u Markovom vrtu. Njiemo se svi zajedno, Marko prolazi pored nas sa
fluorescentnozelenom lizalicom u ustima, koja neobino odudara od
njegove tamne puti i crnih uvojaka. Baca se na Lorenca i stavlja mu ruku
oko vrata.
- Plavi prijatelju moj!
~ 47 ~

Jo je u stanju da govori, bar zasada. Lorenco hvata u letu lizalicu pre

nego to padne na zemlju.
- Marko, ne ume da se obuzda, kao i obino - kae mu kroz smeh
Lorenco.
On ponovo uzima lizalicu i dri je kao cigaretu.
- Lepo se zabavljajte! - uzvikuje, ne obazirui se na kritiku. Zatim
odlazi teturajui se.
Vrue je meu svim ovim ljudima i jedva diem.
A Franeska ponovo pali cigaretu.
Ne, jo katrana ne mogu da podnesem. Treba mi malo sveeg
vazduha.
- Idem neto da popijem - viem.
- ta?
Rukom pravim pokret kao da pijem iz ae.
Jedva se izvlaim iz tog kompaktnog i uskomeanog zida i dolazim do
stola gde su poredana pia. Mnogo je flaa sa estokim piima, plastinih
aa i inija punih leda. Ovde se svako posluuje sam. Nalazim mesto
pored stola i sipam.
U tom trenutku neko me tape po ramenu.
To je Alesija. Tetura se i ini mi se da joj nije dobro. I ona je verovatno
preterala.
Alesiju poznajem oduvek, bile smo prijateljice jo u detinjstvu, ile
smo zajedno u osnovnu kolu. Onda je u gimnaziji ona pripala drugom
odeljcnju, tako da smo inevra i ja pomalo izgubile kontakt s njom. S
vremenom je prijateljstvo oslabilo, ali smo se i dalje volele, a osim toga,
veoma smo sline. Iako je ona regularni" aneo, sa odgovarajuim
krilima, imamo istu kestenjastu boju kose i pomalo sline crte lica. Kada
smo bile male, esto su mislili da smo sestre.
- Viki! - pozdravlja me zapliui jezikom.
- Ale, je li sve okej? - pitam je, a zatim stavljam au na sto i
pomaem joj da se odri na nogama.
Klima glavom jae nego to treba.
- Ali uj, nisam ja kriva - kae mi, nastavljajui da se klati.
- O emu pria?
Rukom se oslanja o moje rame.
Ba se nalila.
Pijucka iz flae koju dri u ruci. Na sreu, u njoj je voda, to znai da
pokuava da se povrati.
~ 48 ~

- Izvini, ja sam kreten: previe sam popila.

- Videe da e te uskoro proi, hoe da te odvedem u kupatilo?
- Ne, ne, sluaj me... - kae mi stavljajui ruku na elo. - ao mi je,
reci to Marku ako ga vidi... ali ja s tim nemam veze, okej? To je bila
njihova ideja, to stalno rade... a on zna da e posle biti frke...
Alesija pije jo vode.
- Ale, o emu pria? Ne razumem, ko je ta uradio?
- Paris. Dolazi ovamo. Sa svojim prijateljima.

~ 49 ~

Zar stvarno to eli

da mi kae?
Na desetak metara udaljenosti, iza gomile ljudi i oblaka dima, kroz
stranja vrata u kuu ulazi senka koja mi izgleda poznato.
Mislim da u toj senci prepoznajem Guljelmovu izduenu i tanku
figuru, ali odmahujem glavom, oamuena dimom i loim koktelom koji
sam popila. Kao barmen ne vredim pet para.
Vidim neke svoje prijateljice koje i dalje neumorno igraju tamo gde
sam ih malopre ostavila. Prilazim im i utapam se u inasu, nastavljajui da
se kreem. Malo kasnije vidim kako u mini-koloni na mopedima stie
Pari s prijateljima. inevra i Lorenco su u meuvremenu iezli. epure
se, smeju se, priaju. Ljudi se sklanjaju kad ih vide da prolaze i bez
negodovanja podnose njihove ale. Iako se ini da nemaju zle namere,
znam da je za mene zabava zavrena.
Nastavljam da igram, ili bolje rei stojim, jer se ljudi oko mene
gurkaju i svi se pokreemo u manje-vie istom ritmu.
Sve se vrti i ja pokuavam da odrim korak. Pravim greku i
zaustavljam se u centru vrteke koja nastavlja da se okree, poto sam
suvie zadihana da bih nastavila. Ako izae iz elektronske muzike
struje koja te nosi i zaustavi se na tren, vidi samo grupu ljudi koja se
drmusa oko tebe i osea jedno jedino snano bilo koje dopire do nogu i
mami ih da se pokreu. Samo to.
Uasno sam edna. Koktel koji sam popila ostavio mi je udan
sladunjav ukus u ustima. Oseam kako me pee u grlu kao da me bodu
igle.
Na stolu, medu prevrnutim aama i praznim flaama, nije ostalo ni
kapi vode. Ulazim u kuu, prolazim pored salona u koji se nabilo
neverovatno mnogo ljudi. Ne seam se ba dobro Markove kue. Ne znam
gde je kuhinja.
Ulazim u hodnik i nasumino otvaram vrata.
I pravim veliku greku.
To je Markova soba, tako mi se barem ini, s obzirom na nametaj.
I nije prazna. Neko sedi na krevetu.
- ao - pozdravlja me, zaklapajui knjigu i sklanjajui je u dep
tamnih farmerki.
Gledam ga preneraeno.
~ 50 ~

Doao je. Znai da nisam halucinirala.

Odustajem od pomisli da zatvorim vrata i odem samo zato to bi to
znailo da mu pridajem veliki znaaj, a neu to da mu pokaem.
- ao - kaem. Glas kao da mi dolazi iz druge sobe.
Gde si ostavio Laviniju? I zato si doao? Htela bih da ga pitam, ali
odustajem. Smeka se, i slatko i zlokobno.
- Da li je mogue da se ti i ja uvek sreemo u neobinim okolnostima? pita me kao da se nita nije dogodilo.
Ne odgovaram, da li bi trebalo? Podie obrvu, onu s pirsingom.
- Traila sam kuhinju.
Klima glavom. Toliko elim da odem, ali kao da me neka udna sila
spreava i ne pomeram se.
- A ti? Jesi li doao...
- Pozvan sam, ali mi se ne dopada ova guva.
Pokretom ruke pokazuje na ono to se deava napolju.
Sada ja klimam glavom.
- Kako ti je u novoj kui? - pitam ga, mrtva hladna.
Gleda me za trenutak pravo u oi, kao da me strelja pogledom. Ne
progovara ni re, a onda poinje da se smeje.
ta je smeno? Ba, ba nita.
Ustaje i prilazi mi. Previe blizu. Stavlja ruku na zid na koji sam
naslonjena i unosi mi se u lice. Ne mogu da uzmaknem.
Ne mogu da se udaljim.
- Zar stvarno to eli da me pita? - Ne pomeram se. - Kako mi je u
novoj kui? - ponavlja, u sluaju da mi je promakao smisao njegove
provokacije.
Zvuci muzike prolaze kroz zid, prigueni i daleki, kao da sam
svetlosnim godinama udaljena od urke.
- A nije ti moda vano da sazna zato sam danas povezao tvoju
prijateljicu?
Srce gubi ritam, a dah mi zastaje u grlu koje me jo pee. Na trenutak
me preplavljuje nelagodnost, a sekund kasnije poinje da me hvata bes.
ta zamilja, ko si ti? Ko te zna i ko eli da te upozna?
I ko tebe ta pita?
Izlazim i lupam vratima.
Koraam brzo kroz hodnik, dok se izmeu Guljelma i mene niu sobe
i zatvorena vrata. Izlazim u vrt. Grlo me pee, sada i od suza koje su
krenule i zastale tu negde.
~ 51 ~

tie.

Ali gde su inevra i Lorenco?

Napolju je velika guva. Guljelmo je potpuno u pravu, bar to se toga

Uzimam nasumino au sa stola i ispijam je naiskap, pokuavajui

da ugasim vatru koja me pee u grlu. I pravim uasnu greku. ta god da
je bilo u ai, sada me jo vie pee. Mrtim se s gaenjem i naslanjam se
rukom na sto. Vrti mi se u glavi. Hvatam se za grlo, pee me kao da oko
vrata imam zapaljenu kravatu.
Oko mene vlada velika zbrka. Nita vie ne shvatam. Svi se deru, a
muzika je preglasna. Odluujem da se vratim unutra, jedva hodam. Zidovi
se ljuljaju, mutni su, nejasni. Onesvestiu se, pomiljam usplahireno u
trenutku lucidnosti.
Zid je sve iskoeniji. Na svakom deliu koe oseam hiljade upaljenih
plamiaka. Ne oseam vie tlo pod nogama.
Otvaram neka vrata i zatvaram ih za sobom.
Soba je mrana, bacam se na fotelju i sklupavam se tako da
kolenima dodirujem bradu. Jedva diem, zadihana sam, kravata od vatre
me sve vie stee oko vrata, oseam kako mi je elo oroeno znojem. Soba
mi se okree i molim se da je sve to samo komar iz kojeg u se uskoro
probuditi.
Tama koja obavija sobu titra i pulsira mi u oima. Masiram
slepoonice koje bubnjaju kao lude. Ponavljam sebi da e proi. Brzo e
proi, zar ne? Naleti bola u glavi kao da hoe da me demantuju.
ujem kako pucketa parket.
Neko je uao.
- inevra! - zovem slabanim glasom. - Lorenco!
Tiina.
Pokuavam da ustanem, ali ponovo padam na jastuke.
Cerekanje. Drsko, podlo cerekanje odzvanja mi u oamuenoj glavi.
- Parise... odlazi - preklinjem.
Opet se ceri.
- Nije mi dobro - apuem gotovo u sebi.
- Naravno da ti nije dobro.
Glas je sada blii.
- Ti si jedna glupaa: sama si to traila - kae osorno.
Oseam da me snaga potpuno naputa.
- Glupao - ponavlja besno.
Prilazi mi jo blie.
~ 52 ~

- Je 1' ti se svideo koktel koji sam ti pripremio?

- Kako? ta pria?
- Ah, naravno, izvini - nastavlja ironino. - Neu da ti umanjujem
zasluge. Koktel si ti pripremila. Ja sam mu samo dodao... lini peat.
- Ti si seronja!
- Pazi kako se izraava - kae polako. Glas mu sve vie podrhtava od
besa i govori sve sporije. I on je pio. - O emu smo priali jue ujutru, sea
se?
Odjednom me hvata strah.
Naglim pokretom baca au na pod, staklo se razbija i ostaju otre
krhotine. Stee me za ruke i, unosei mi se u lice, vie:
- Je 1' se sea?
- Parise, previe si pio - apuem uplaeno, zbog kiselkastog mirisa
njegovog daha, zbog njegovih nerazumnih poteza i injenice da nemam
snage ni da viknem i da me ovde svakako niko ne bi ni uo.
Stee me jae. Borim se da ostanem pri svesti, dok soba oko nas
pulsira kao ogromno crno srce.
- uti - sike kroz zube. - Priali smo o tome koliko si me povredila,
sea li se? Sea se, zar ne?
Drhtei klimam glavom, pokuavam da se oslobodim, ali to mi ne bi
polo za rukom ak ni da sam u punoj snazi. Glava eksplodira, suze
naviru u uglove oiju, zadravam ih pritiskajui jezik uz nepce.
- Dobro.
Smeje se.
Potpuno je van sebe.
- Hoe li da ti to pokaem? Moda e tako bolje shvatiti...
Jednom rukom me stee za vrat.
Prestravljena, pokuavam da se istrgnem, ali je mnogo jai od mene i
dri me u aci.
Obrisi sobe jo jae pulsiraju. Batrgam se, isputam prigueni krik.
- Tup bol, slian ovome.
Nemam vie vazduha.
- U poetku, ali onda se menja i postaje otriji.
Puta mi vrat. Padam na kolena i jedva diem. Ponovo me hvata, ne
dozvoljavajui mi da se pomerim.
- Kao ovaj.
Uzima pare stakla, dovoljno veliko i strano otro. Vidim kako
svetluca u njegovoj ruci.
~ 53 ~

- Ne!
Viem od straha, pokuavam da se oslobodim, batrgam se kao
ivotinja u klopci. Primie staklo mojoj ruci. Suze mi kaplju na pod.
Otrica je na centimetar od moje koe. Kroz glavu mi prolazi bezbroj slika.
Krv, pre svega.
Odjednom se seam kada sam se kao dete prvi put posekla na pare
hartije. Majka mi je stavila flaster i moda su joj se tada javile prve
sumnje u vezi sa mojom aneoskom prirodom. Naime, u tom uzrastu je
ve trebalo da mi male ogrebotine same zaceljuju.
Ponovo isputam prigueni krik, ritam se kao konj, ali uzalud.
Staklo je na pola centimetra od mene. Vidno polje mi se suava, kao
da gledam kroz pijunku.
Zatvaram oi.
Glasan i iznenadan um.
Onda jo jedan.
Otvaram oi i uspevam da vidim visoku i vitku priliku kako stoji
udnu sobe. Paris lei na podu nekoliko metara dalje od mene, s Markovim
nonim stoiem preko nogu, kao da ga je zemljotres zafrljaio na njega.
Vrata su irom otvorena, snop svetlosti iz hodnika obasjava njegov
savreni profil i crte lica, zgrene od besa i prezira.
Lii na anela, razmiljam. Mnogo vie lii na anela od mene,
Lorenca, Elene i mog oca.
- Ti si mrtav ovek! - vie Paris, koji se s mukom pridie. - Ne
pojavljuj se vie u koli jer u te ubiti!
Guljelmo ga i ne pogleda.
- Budi siguran da e se kajati zbog ovog, platie mi...
Paris izlazi iz sobe kao furija i gotovo nalee na inevru.
Jo nagnut nada mnom, Guljelmo mi stavlja ruku na elo i miluje
jagodicu.
- ta joj je? - pita zabrinuto moja prijateljica.
- Izgleda da je drogirana.
- Kako?
- Viki... - apue mi on na uvo. - Trudi se da ostane budna, ta god da
se dogodi, molim te, nemoj da zaspi.
Vidim hiljade odsjaja u njegovim oima od crnog leda, hiljade senki i
veliku strepnju.
- Molim te - dodaje, provlaei prste kroz moju kosu.
Klimam glavom kako bih pokazala da sam razumela.
~ 54 ~

On se okree ka mojim prijateljima. inevra je uplaena.

Skupila se pored Lorenca, koji je grli i pokuava da je smiri.
- Ne moemo da je vodimo kui, bar dok joj ne bude bolje. I ne sme da
ostane sama. Treba da bude budna dok ovo to je uzela ne prestane da
deluje... Ali moramo odmah da odemo odavde, prc nego to se Pari vrati
sa svojim ulizicama - kae Lorenco.
- Hajde da je odvedemo kod mene - predlae inevra.
On odmahuje glavom.
- Ne smemo da rizikujemo da tvoji primete.
- Onda kod tebe.
- Isti problem - odgovara Lorenco. - Ako je moji vide u ovakvom
stanju, nagrabusili smo.
- ta onda da radimo?

~ 55 ~

ujem kako mu srce kuca

Seanje na urku je ve nejasno kao obrisi sna: zamueno, daleko,
panorama prekrivena izmaglicom, fotografija izbledela od sunca i propala
od kie. Markova kua postaje sve udaljenija, svetla i haotina taka,
podivljala svetiljka.
Kau da mozak moe razliito da reaguje na drogu. Neke supstance
vode na zadivljujua putovanja, izazivaju ivopisne i neverovatne
halucinacije, lepe i zastraujue, pune boja i haosa.
Ne vidim ruiaste slonove i mislim da je to dobro. Gadost koju su mi
stavili u au nije smela da bude tako jaka. Zbog toga imam utisak da ne
vladam svojim telom. To je udan oseaj, kao da se dua jedva dri za telo
i samo eka pravi trenutak da odleti.
ula su pojaana, na koi oseam sve veernji vazduh, oseam ga
kao neto kompaktno, gotovo telesno, kao zategnutu i vlanu krpu.
Oseam miris ulice, vlage, praine, miris biljaka i noi.
Boje se meaju, blistaju, utapaju u nesavrenu i zbrkanu sliku pred
mojim oima.
ujem kako se zvuci koji me okruuju, disanje, kripa, apat, sustiu
i meaju. Svi osim jednog, onog najblieg.
ujem njegovo srce...
Na svom levom uvetu.
...Kako kuca.
ujem kako mu srce kuca.
Dok me nosi na rukama, uurenu kao kue uz njegove
Dum... dum... dum.
Otkucaji su pravilni. Meki. Kao dah.
Dum... dum... dum.
Odjekuju neno kao da se plae da me ne uznemire.
ovekov prvi zvuk, ritam ivota. Prvi um i prva muzika.
Pritiskam jae glavu na njegove grudi.
I dalje kuca.
Onda ga ima, mislim, srce.
On, tako lep i leden, tako udan i armantan, ponekad tako
zastrauju, ima srce koje kuca, koje ivi.
Ima srce.
Srce da bi mogao da ima oseanja, srce koje bi neko jednoga dana
~ 56 ~

mogao da rani.
Srce koje bi moglo da krvari.
- ta radi? - pita me.
- Nita, sluam.
- Slua me?
- Da, sluam te.
Sluam muziku ivota. Dokaz da nisi kip, slika, san ili komar.
- I je l' ti se svia?
Klimam glavom. Uljuljkana ovim zvukom, zatvaram oi, kapci mi
postaju teki.
- Ne - apue, stavlja mi ruku na kapke i tera me da ih otvorim. Trudi se da ostane budna, mala...
- Ali mnogo mi se spava - bunim se kao dete.
- Stigli smo.
Vidim ogromnu, pomalo preteu senku njegove kue koja se nazire u
mraku. Ulazimo, koraa stazom i otvara velika vrata, drei me
neprekidno u naruju.
Unutra je mrak, tiina, da nije nametaja iji obrisi svedoe da tu
neko ivi, pomislio bi ovek da je pusta.
Prolazimo kroz dugaak hodnik.
On otvara neka vrata.
- Evo, moe da ostane ovde.
To je jedna od mnogobrojnih soba. Stavlja me na krevet, visok i
prostran, starinski, koji zauzima pola sobe. Tu su jo i orman, fotelja i
veliki prozor koji gleda na vrt. Da li je to moda soba na ijem se prozoru
pojavio pre neki dan, razgrnuvi debele zavese?
Sputa me neno, stisak ruku poputa.
Krevet je mek ali hladan u odnosu na njegovo naruje.
Soba je mrana, samo meseina ulazi kroz prozor i rasipa se po podu.
- Svetlost bi mogla da ti smeta i pojaa glavobolju.
Glava me toliko boli da mi doe da je otkinem, ali nema potrebe da
pogoravam situaciju. Pospana sam, veoma pospana. Ne znam da li je to
zbog one gadosti koju sam popila, ali ne mogu da drim otvorene oi...
Ja, koja bih mogla da ivim nou kao slepi mi i da nikad ne odem na
spavanje.
On seda na krevet pored mene. Duek se savija pod njegovom
teinom.
- Nemoj da zaspi - kae.
~ 57 ~

- Ne znam da li u uspeti.
- Mora.
- Misli mi zadaju bol.
- Kako?
- Misli - ponavljam - pritiskaju glavu i oi, viu i peku...
Mislim da se smeka, oseam to po nainu na koji govori.
- Onda nemoj da razmilja.
- A kako da ostanem budna?
Tiina.
- Kada ti je roendan? - upita me u jednom trenutku.
- A? - odgovaram zaprepaeno.
- Kada ti je roendan? Kako ti se zovu roditelji? Jesi li jedinica?
- O emu pria?
- Postavljam ti pitanja.
- Primetila sam, a zato?
- Tako e priati, nee mnogo razmiljati i nee zaspati.
Lee na krevet i prua se pored mene. Okree se prema meni
naslanjajui se na lakat da bi me gledao pravo u lice. Ohrabrena mrakom,
poinjem da priam... Govorim o sebi, svojoj porodici, Eleni o tome kako
bih je zadavila. Priam mu o inevri, Lorencu, koli.
On postavlja pitanja i ja odgovaram.
Priam o svemu, o tome ta mi se svia, ta mrzim i zbog ega to
neto mrzim, o tome kako se oseam. Govorim mu stvari koje ni samoj
sebi nikada nisam rekla. O Eleni i tome kako se ponekad oseam manje
vrednom od nje; uvek suoena i u sukobu s njenim prividnim
savrenstvom. On sa interesovanjem slua svaku moju re, terajui me
neno da otvorim oi kad kapci popuste pod umorom, i postavlja mi
pitanje za pitanjem.
Priam mu kako bih ponekad volela da budem ba ono to bi moji
hteli, samo da mogu. A drugi put sam pak zadovoljna onim to jesam, ta
god da sam.
- Zato, a ta si ti? - pita me. Ali ovog puta to nije obino pitanje samo
prie radi. Njegov glas odaje znatielju.
- U kom smislu?
- Zato si rekla ta god da sam"?
Ovo pitanje me dovodi u nemoguu situaciju. U haosu koji mi
pomrauje um, primorana sam da jo jednom ponavljam kako sam
drugaija, kako se ono to jesam spolja ne vidi.
~ 58 ~

- Ja sam aneo.
Na re aneo" on se odjednom ukoi. Sklanja s mog lica ruku kojom
me je trenutak ranije neno milovao i ubedivao da se ne predam Morfeju*.
- Znam, to se ne primeuje - objanjavam mu. - Imam kestenjastu
kosu i, sve u svemu, nisam ba savren aneo.
Guljelmo malo zamire i namrti elo. Odmahnu glavom i nasmei se,
ali taj osmeh se razlikuje od uobiajenog. Ima neeg udnog u njemu.
- Znai, ti si aneo.
- Da - potvrujem. - Aneo koji je tuan jer ljudi ne primeuju da je
aneo.
- Ljudi ne primeuju mnogo toga - kae zagonetno. Onda ponovo
poinje da me miluje po obrazu i utke klima glavom, ko zna zato.
Vreme nastavlja da tee i Guljelmo ponovo poinje da mi postavlja
pitanja.
Priam, priam, priam, jedva da znam o emu, budui da sam
pospana, ali sve lucidnija. Dejstvo prolazi. Posle mnogo, mnogo vremena,
prestajem da priam. Oekujem ko zna koje po redu pitanje, koje ne stie.
Okreem se i gledam oko sebe.
Zaspao je.
S rukom jo na mom obrazu.
Ima nevin izraz lica kao dete. Oi su mu zatvorene kao vrata iji bih
klju volela da imam... da bih mu se pridruila u snu u koji je za tren oka
utonuo.
Smeim se, i dobro je to smeak ne pravi buku.

____________________________________
* Morfej - grki bog sna (prim. prev)

~ 59 ~

Aneo bez krila

min

Budim se i ne znam gde sam.

- Dobar dan - ujem iza sebe poznati glas.
Ustajem naglo i hvata me vrtoglavica. Trepem i masiram slepoonice
u pokuaju da ublaim glavobolju.
- Koliko je sati? - pitam.
- Dva.
- ta? Strano je kasno!
- Smiri se, inevra je rekla tvojim roditeljima da si kod nje. Kako si?
- Dobro, ini mi se.
- ekaj me ovde, odmah se vraam - kae izlazei iz sobe.
Nekoliko minuta kasnije ponovo ulazi sa aom vode i slanim
krekerima.
- Nije neki doruak, ali to je ono to ti u ovom trenutku treba.
Pijem vodu i momentalno se oseam bolje. On me gleda i smei se,
odmahujui glavom.
- ta je?
- Nita, nita, razmiljao sam o protekloj noi.
- Tvoj plan je na kraju uspeo - kaem. - Nisam zaspala.
- A ono to si mi ispriala... Sea se?
- Da, naravno, vie-manje.
- I... ovaj, je l' sve istina?
Ne shvatam smisao ovog pitanja, ali klimam glavom. Mislim da ne
bih ba bila sposobna da bilo ta izmislim u stanju u kojem sam se
nalazila. Podie ruku i stavlja je na elo, zatvarajui oi i smekajui se
pomalo melanholino.
utke grickam kreker.
Gledam kako ponovo stavlja ruku na krevet. Iz rukava dukserice mu
viri runi zglob. Usredsreujem pogled na nenu belu kou, po kojoj se
vide isprepletane vene. Uoavam malu aru. Reklo bi se da je neki simbol,
ili moda slovo.
- Je l' to tetovaa?
Brzo pogleda ruku, kao da je i on tek sada to primetio.
- Da... tetovaa - odgovara nonalantno. Ali odmah pokriva zglob
rukavom dukserice.
- Lepa je - kratko komentariem. On me zaueno gleda.
~ 60 ~

- Da, da - kae odsutno. - To je uspomena, ili moda opomena.

Ne progovara nekoliko sekundi, drei se rukom za zglob. Njegove
rei mi bude znatielju, ali odluujem da ne navaljujem. ini se da nije
raspoloen da nastavi razgovor, mada bih volela da saznam ta je to i
kakvo ima znaenje.
- Ali tetovae nisu za anele - zakljuuje on tihim glasom koji zvui
detinjasto i luckasto.
- Pa, ja nisam klasini aneo. Farmerke, raznobojne dukserice,
narukvice, konversice, niko ne bi obratio panju na mene ak i ako bih
sutra izala na ulicu s velikom tetovaom na elu.
- Uprkos tome, uvek ostaje to to jesi - kae zagonetnim glasom, bog
zna zato.
- Ili to nisi - dodajem odseno.
- Pa, ti si aneo.
Skidam duksericu.
Stavljam je na krevet, ustajem, okreem mu lea i podiem majicu da
bih otkrila lopatice.
- ta vidi? - pitam ga.
- Vidim tvoja lea - kae nekako zbunjeno.
- Tano.
Sputam majicu niz lea, oblaim duksericu i nametam kosu. Sedam
na krevet i ekam.
- Nema krila - kae, ali kao da pokuava da uveri sebe u neto to je
apsurdno.
Ovim otkriem je ak i njegova savrena uravnoteenost stavljena na
teku probu. Na trenutak ara pogledom kao da smilja pravo pitanje za
mene.
- Tako je - objanjavam jednostavno. - To znai da ceo razgovor o tome
ta jesi ili ta nisi... kad sam ja u pitanju, ne vai. ta li sam ja?
Gleda me zbunjeno. I sama se divim s kakvom mu sigurnou priam
o sebi.
Vreme tee sporije, razvlae se sekunde i minuti, i tiina liena
nelagodnosti ispunjava rastojanje izmeu nas, ostavljajui moje pitanje da
lebdi u vazduhu. Gledam okolo i primeujem da je soba u kojoj se
nalazimo puna knjiga, CD-ova i otvorenih kutija na podu.
Zatim mi pogled ponovo pada na njega, ini se zaokupljenog nekom
dubokom milju koja mu se vrzma po glavi.
to vie gledam to lice, vie primeujem da ima hiljadu izraza: da
~ 61 ~

krije hiljadu zagonetki, zamki i darova. Ne otkriva se do kraja, ne ostaje

razoruano, razotkriveno, ve naprotiv: ma koliko da ga gleda, stalno ti
se ini da postoji jo neto, neto to stalno izmie. Ono oarava i
opinjava, pomalo plai, pomalo ohrabruje, zarobljava te, a kad skloni
pogled, oseti da ti nedostaje.
- Aneo bez krila - kae Guljelmo, prekidajui utanje.
- Molim?
- Pitala si me ta si. Odgovorio sam. Nije teko.
- Ali aneo bi trebalo da ima krila.
- A zato te to toliko brine?
- Ne brine mene, brine druge, one koji u meni vide samo... devojku
kojoj neto nedostaje.
- Normalno je da ljudi pokuavaju da te etiketiraju. To rade iz straha.
Plae te se jer ne mogu da te definiu.
- To je ono to ne shvatam. Ne elim da budem etiketirana. Da li
previe traim?
- Ne, ali to nije uvek jednostavno, nema uvek izbora.
- U kom smislu?
- Hou da kaem da ako si tigar, a ponaa se kao mae, utoliko bolje,
ali e ipak uvek ostati tigar. I ljudi to znaju. Ne moe ih ubediti da si
mae. A ostali tigrovi te istovremeno gledaju s podozrenjem.
- Ali ako tigar ne rastre ostale make svojim zubima, zato ga se
plae?
- Ne znam. Ti mi reci.
- Nikakve. Tigar koji ne ujeda ne uliva strah.
Smeka se.
- Jesi li sigurna da nee pre ili kasnije ipak poeti da grize?

~ 62 ~

Izgubljena u vremenu
- Hajde, doi - kae ustajui i hvatajui me za ruku. - Nudim ti
turistiki obilazak kue.
Izlazimo iz sobe, zatvara za sobom vrata i preuzima ulogu mog
vodia.
Oseam se tako mala u ovim velelepnim hodnicima, i tako
beznaajna, to je udno, jer ivim u gradu prepunom zdanja iz prolosti,
koja bi trebalo da izazivaju slina oseanja, samo stoput jaa. Mogue je
da se meu gradskim zidinama ne osea kao gost koji je na sporedna
vrata uao u ivot nepoznate osobe, nekoga ko je iveo u drugom veku,
drugom svetu...
Ovde, dok prolazim kroz sobe koje izgledaju kao da su izronile iz
prolosti, ini mi se da kradem neije korake, da prodirem u intimnost
nekadanjih vlasnika ove kue, kroz ija vrata, do pre nekoliko nedelja,
godinama niko nije proao.
Ako se zagledam u neko od ovih ogledala, moda u videti odraz
krajika neke haljine koja zamie iza ugla.
Kad tako razmiljam, podilazi me jeza.
- Je l' ti hladno? - pita Guljelmo.
- Ne, nego tvoja kua ima udno dejstvo.
- teta - kae, pogledavi me kobajagi strogo. - Mislio sam da je to od
mog prisustva.
Kikoem se glasno da se ne bi videlo da crvenim.
- Doi, pokazau ti najlepu stvar u ovoj kui.
Silazimo niz iroke kamene stepenice na donji sprat. Zastajemo
ispred velikih vrata, uokvirenih rezbarijama u kamenu, raskonijim od
ostalih. Guljelmo vadi veliki gvozdeni klju, okree ga u glomaznoj bravi i
otvara.
- Ima malo praine. Nismo jo stigli sve da oistimo.
Prua ruku kao da mi pokazuje umetniku riznicu, u stilu pravog
turistikog vodia.
- Ovu sobu apsolutno najvie volim.
Ulazim.
Potpuno gubim vezu sa stvarnim svetom: ova soba izgleda kao da je
izgubljena u vremenu.
Podovi od glatkog, sjajnog mermera, na dva kraja dva kamina od
~ 63 ~

istog materijala, radni stolovi od tamnog, punog drveta na kojem se vide

tragovi vremena, fotelje presvuene debelim izvezenim platnom, zidovi
gotovo do tavanice prekriveni velikom bibliotekom. Na sve strane knjige,
na tone knjiga.
Domain prilazi jednom zidu i prstom dodiruje korice knjiga kao da ih
miluje.
- Ovde ima svega i svaega, mnogo tekstova za koje nisam znao da
postoje, a ima i knjiga o ovom gradu.
Odlazi ka velikom pisaem stolu u uglu sobe.
- Volim da doem ovamo. Ovo mesto me oputa.
Sedam na fotelju.
- Imam utisak da voli da ita.
To nije samo utisak, to je oigledno: svugde ide s knjigom u depu.
- Malo je rei da volim, oboavam.
Smeim se, u tome smo isti.
- To je hrana za duu, to je droga i to je... arobno.
Prelistava pohabanu knjigu koja stoji ispred njega.
- Kada ita, svet vie ne postoji, moe da zamilja kako je ono o
emu ita apsolutno stvarno, ili da stvarnost naprosto nestaje. U knjizi
moe da bude sve to eli...
Savijam noge i naslanjam glavu na kolena. On kree ka uglu sobe i u
tom trenutku primeujem crno mae koje spava.
- Tu si, varc - kae Guljelmo uzimajui ga neno u ruke. Mae se
protegli u njegovom naruju i on ga pomazi. - Stalno skita...
Guljelmo prolazi ispred velikog staklenog prozora, kroz koji se probija
sunev zrak irei se konusno oko njega, dok okolo blistaju sitni tragovi
praine koji lebde u vazduhu.
Slika deluje nestvarno.
Svetlost obasjava njegovu svetlu kosu, upliui je u nenu igru senki,
dok mu pirsing blista na obrvi kao dijamant. Svugde okolo krue sitne
estice praine kao delii kristala.
- Bila si iskrena prema meni - kae, naruavajui sakralnost prizora. Biu i ja iskren prema tebi.
Miluje mae crno kao ugalj, koje me posmatra svojim majim oima
utim kao ahat, zajedno s gazdinim oima od vinila.
- Nora mi je tetka. ivim s njom jer su mi roditelji umrli, ili to nije
razlog to sam doao u ovaj grad, o kojem, nee verovati, znam mnogo
vie nego to misli i vie nego to ti sama zna.
~ 64 ~

Na trenutak zastaje, maka mirka oima koje se pretvaraju u dva

proreza. Ne diem.
- Ja nisam ono to misli.
Strelja me pogledom kao kad sam ga prvi put videla, pre gotovo
mesec dana, na onoj klupi ispred mog mopeda. Njegove oi nisu ljudske, to
su samo dva tamna ledena projektila koja se zabadaju u meso i um.
- Da li zaista misli da su aneli neto najmonije to postoji na ovom
svetu? Da su jedino to uliva strah?
I glas je ponovo onaj to sam ga se svojevremeno uplaila. Oseam se
isto kao kad sam ga prvi put videla: strepnja, zbunjenost, ne strah, ve
neto mnogo drugaije, neto to se mnogo tee moe shvatiti i odrediti.
- To si to jesi... i s tim se treba pomiriti.
Gledam ga mrtei se, s tom makom u ruci i tim izrazom lica u
stilu... ta hoe da kae? Ko si ti? ta si?
U tom trenutku shvatam da sam ista kao svi drugi, da se i ja plaim
stvari koje ne mogu da definiem, da i ja imam potrebu da etiketiram
ljude, naroito ako ne lie na ono to je meni poznato.
- Ti ne treba da se plai... nadam se samo da...
U tom trenutku mi zazvoni mobilni.
Moja majka.
Moram odmah da se vratim kui. Njene rei ne doputaju replike, a
njen ton me brine. Neto se dogodilo. Neto veoma ozbiljno.

~ 65 ~

Istina je drugaija
Vreme i dalje tee, ne postoji nita to moe da ga zaustavi. Ni
devojako srce, ni devojako srce koje je stalo. Mlado i nevino.
Ne plaem. Ne progovaram.
I ne diem.
Stalno me mui jedna te ista slika.
Alesija mi pria, malo pripita; ja je grlim da je pridrim, samo
nekoliko sati ranije.
Moje prijateljice vie nema.
Zatvorena sam u sobi ve dva dana s navuenim zavesama. Jedino po
emu se dan razlikuje od noi jeste san, odnosno komar koji me eka
svake veeri.
inevra me je zvala uplakana, sasluala sam je utke, ta sam mogla
da joj kaem?
Stalno taj komar.
Zastraujui i uporan, dolazi sa svojim kandama kad zatvorim oi i
seda pored mene.
I to je bolno jer vidim tebe, Alesija. Pozdravljamo se na stanici i ti
ulazi u voz koji te zauvek odnosi iz naeg ivota.
Ulazi i odlazi.
Pre toga me grli i kae: uvaj se.
Tuno se smei, ne putuje na odmor, i to obe znamo.
uvaj srce.
Ne shvatam te, mislim samo na to da e voz krenuti, kao svake noi, a
ja to ne elim.
- Ale, molim te, ostani - preklinjem jecajui.
Ti odmahuje glavom, jedva primetno, polako, puna sigurnosti koju ja
nemam, pokazuje mi rupu ispod leve lopatice, sa ogromnom
razderotinom, crvenom i dubokom. Ponovo se tuno smei.
- uvaj srce - ponavlja.
Ulazi i voz kree.
Budim se s knedlom u grlu, bez daha, na jastuku vlanom od suza.
Trei dan moje agonije. Sutra moram da se vratim u kolu. Oseam se loe
kad pomislim da e u razredu jedno mesto ostati prazno.
- Moemo li malo da popriamo, duo? - pitaju moji.
Elena ve sedi s njima. Klimam glavom i pridruujem im se.
~ 66 ~

- Vitorija, znamo da si u oku, ali moramo malo da popriamo o onome

to se dogodilo, je 1' vai?
Klimam glavom, iako nisam sigurna da mogu da izgovorim njeno ime
a da ne briznem u pla.
- Nije se sve dogodilo ba onako kako smo ti ispriali...
Na trenutak potiskujem bol jer mi ova informacija zvui apsurdno.
ta to hoe da mi kau? Kako se dogodilo?
- Nije bilo samoubistvo - kae odseno moja majka.
- Ko je onda to uradio? Je l' istrauju? I zato ste me lagali?
- Saekaj, mila, sada emo ti sve rei. Mora da nam veruje, nismo
mogli drugaije. Sluaj je odmah evidentiran kao samoubistvo jer su
okolnosti na to ukazivale. Policija je iznela zakljuke i zajednica anela ih
je prihvatila. Ali istina je drugaija... Aneo ne umire tek tako
jednostavno od neke rane.
Nakon ovih rei, majka saginje glavu kao da osea teret onoga to
treba da obelodani. U sobi nastaje nestvarna tiina. Otac, koji sedi pored
nje, gleda u stranu. Nisu u stanju da nastave.
- Hoete li mi najzad rei ta se kog vraga dogodilo? - pitam ljutito.
- Ljubavi, mi... nismo jedini moni na ovom svetu i jedini koji ulivamo
strah.
Od svih moguih kombinacija rei, moja majka je morala da odabere
ba tu, ba tu reenicu to mi u sekundi budi seanje na njega, i kao daak
ledenog vazduha koji ue kroz naglo otvoren prozor, obuzima me isto ono
oseanje.
- Demoni - dodaje moj otac. - Jedino to moe da ubije anela jeste
demon.
Pokazuje mi sliku iz knjige koju nikada nisam videla u naoj kui.
Bog zna gde je bila sakrivena.
Na slici su ena i mukarac. Ona je u otmenoj i preteoj pozi, ima
sasvim plavu kosu, zaaren pogled i dugake crne nokte; on je na zemlji, u
pozi make koja se sprema za skok; crna kosa, crni nokti i pepeljaste oi.
Imaju potpuno crna krila, a devojka na stomaku nosi znak utisnut u kou,
belu kao alabaster. ara koja me na neto podsea... Da li je mogue? Ne,
nije mogue.
To si to jesi. Njegove rei.
Neu u to da verujem. Ne mogu da poverujem da je ba on...
Demon.
Re mi se ruga, podsmeva i uiva u samoj sebi: demon.
~ 67 ~

Soba postaje mrana i mutna, izvija se i guta me. Zatim oseam lea
na podu.
I mrak.
Mrak.
Tiinu.
I ja sam mrtva, pomiljam.
Ali tama se brzo razilazi i kroz nju se probija traak svetlosti. Vidim
lice koje je nagnuto nada mnom, lice moje sestre.
-Viki? - Ne odgovaram. - Viki, uje li me?
Mrdam glavom kao znak da ujem.
Sada sam na kauu. Podiem se, majka mi stavlja jastuk ispod glave,
Elena mi dodaje vodu i eer. Uzimam gutljaj, ali se zagrcnem i
zakaljem. eer je gorak kao u. Stoje utke, samo me gledaju, puni
strepnje i moda oseaja krivice.
- Zato mi nikada nita niste rekli?
- Nismo mogli. Zajednica je smatrala da je bolje da veina anela ne
zna za opasnost dok se ona ne pojavi. Nismo mogli o tome da ti priamo,
ne bi shvatila.
- Pa naravno! Ne bih shvatila, kao i uvek! A zato onda sad shvatam?
Kako ste mogli da krijete od mene...
- Nemoj da preteruje, uradili smo to da bismo te zatitili.
- Kako ste mislili da ete me zatititi skrivajui od mene opasnost? pitam i oseam kako odlunost mojih roditelja poputa. Ali to je slaba
uteha u ovakvom trenutku.
- Da li je Lorenco to znao? - pitam.
- Naravno da nije!
- Ali njegovi roditelji svakako jesu.
- Da, odrasli su znali.
U glasu mi se jo osea uzrujanost.
- Paris? Ludovika?
- Ne, ne...
Odmahuju glavom, obarajui pogled. Glas me izdaje.
- A... Alesija?
Polako, gotovo neprimetno, majka odmahuje glavom, kao da se plai
da ne pomeri vazduh: ne. Suze ponovo naviru, a mislila sam da su ostale
daleko iza mene.
- Ona nije znala? Umrla je... a nije ni znala da je u opasnosti? Zar ste
morali da ekate da neko umre pa da odluite da nam to kaete?
~ 68 ~

Ustajem.
- Vitorija, nije to u pitanja! Nismo znali da e doi ovamo! Zapravo, ni
mi zasada ne znamo ko su i gde se nalaze - odgovara otac.
- ta to znai? - pitam zbunjeno.
- Ne znamo ko su, ne znamo od koga treba da se branimo... - dodaje
on.
eludac mi se uvre, sumnja ostavlja gorak ukus u ustima.
Majka me gleda i ini se da mi ita misli.
- Jedino u ta smo sigurni - nastavlja ona - jeste da se nije re o
osobama koje dugo ive u ovom gradu. Postoje sumnje, ali ne moemo da
delujemo bez pouzdanih dokaza.
- I ta sad? ta emo da radimo u meuvremenu? pita moja sestra.
- Nemojte same da izlazite iz kue, ne zadravajte se uvee napolju i
izbegavajte ljude koje ne poznajete.
Munina i tuga zbog onoga to se dogodilo, strah i uznemirenost zbog
onoga to bi se moglo dogoditi, prepliu se, kovitlaju se kao noeni vetrom
i padaju, taloe se poput ubitanih i beivotnih pera negde u nekom
skrivenom kutku moje due.
Prola je sedmica.
Prole su dve.
Nisam ila na sahranu. Koliko znam, bila je veoma skromna, u kapeli
katedrale, onoj ispod apside, u koju se ulazi kroz mala vrata iza oltara.
Mnogo ljudi je ostalo napolju.
Za mene je vreme stalo tog popodneva.

~ 69 ~

Nou je tiina
Ni ove noi ne mogu da zaspim. Ustajem iz kreveta i odlazim u
dnevnu sobu. Uzimam novine i bacam se na kau. Pokuavam da
proitam neki lanak, ali posle nekoliko redova odustajem. Diem se i
odlazim u kuhinju da uzmem au vode. Pijem dopola, ostatak prosipam u
sudoperu. Uzimam mobilni, rado bih pozvala Lorenca, ali on sigurno
spava.
Vraam se na kau. Pevuim neku pesmu, jednu od svojih omiljenih,
veoma veselu: It's time to dance grupe Penik in disko. Radim to da bih
zaposlila mozak, ali ovoga puta ni muzika ne uspeva da mi odvue misli.
Koliko ljudi u ovom trenutku ne moe da zaspi?
Koliko njih ima oseaj da tone u bezdan kome ne vidi dno?
Ali ono to me najvie plai ne smem da priznam ni samoj sebi, i
stoga to odmah potisnem svaki put kad se ponovo javi, to znai svakog
trena. Skrivam to zajedno sa starim oseanjem nepripadnosti.
Danju je lake. Dovoljno je napraviti malo zbrke, popriati, pomeriti
tanjir ili au, ukljuiti TV. Ali no... nou je tiina. A tiina je gora od
buke, koja barem nadjaava ideje to se roje u glavi. To kae i Maks
Pecali.
Svaka elija u mome telu zna za ideju koja mui moje misli.
Ali nemam dokaze. Zapravo, imam jedan mali dokaz.
U stvari, i nije tako mali.
Imam delie slagalice koji ne moraju obavezno da se uklope u tu
sliku, taj lik. Ne moraju nuno da odvedu do tog zakljuka. Nadam se da
greim, jer bi u protivnom to znailo da se zaljubljujem u svog
potencijalnog ubicu.
Dok se nervozno etkam po kui, primeujem da su vrata oeve radne
sobe otvorena. Tek toliko da se vidi traak svetlosti, to nije uobiajeno i
zato me mami.
Knjiga je sigurno tu negde. I ako elim odgovore, ili kakve god druge
informacije, moram da uem i potraim ih.
Sasvim polako, sa tri prsta, guram teka drvena vrata. iri se snop
svetlosti koji pada na pod. Neodluna, malo zastajem na pragu.
Stojim na ivici ponora, svugde okolo su jo trava i cvee, a ispred
mene samo tama bezdana i pre svega nepoznato. Ali moda se iza tih
vrata krije odgovor.
~ 70 ~

Ulazim.
Na radnom stolu je knjiga. Prilazim, oklevam, plaim se onoga to bih
mogla da otkrijem. Gledam je paljivije, prouavam je kao neko nepoznato
i na neki nain opasno bie. Prilino je velika, verovatno i teka, ivice su
joj malo iskrzane, a korice neugledne; u pitanju je stara knjiga, na
listovima su vidljivi tragovi vremena i vlage. Naslov je napisan kosim
slovima, moda ba mastilom.

Mitska i legendarna stvorenja.

Otvaram knjigu nasumice. Listam je dok ne naiem na onu

ilustraciju. Toliko je precizna da izgleda kao da je iva, samo to se ne
pokrene.
Pogled mi pada na njihove oi, naroito na njegove, strahovito sline
Guljelmovim, mada sa manje izraajnosti... Ali ta moe da se uporedi sa
pronicljivou i magnetizmom njegovih oiju?
Simbol utisnut na koi devojke lepo se vidi i takoe mi je strano
poznat. Uzdiem i sklanjam pogled sa slike. Ali radoznalost je jaa od bola
koji mi ovo otkrie zadaje.
Zatvaram knjigu, ali je odmah ponovo otvaram. I itam.

I Platon, Pitagora, Senokrit i Krizip tvrde, sledei u tome drevne teologe, da

demoni imaju snagu koja prevazilazi ljudsku i da nas nesumnjivo nadmauju u snazi
svoje prirode: ali boanski element koji je u njima nikada se ne pojavljuje ist i
homogen, ve je odreen bilo karakteristikama svojstvenim duhu, bilo ulnim
sposobnostima tela, i kao takav podloan je prijatnim ili bolnim percepcijama,
elementi nereda, povezani s takvim hibridizmom, u razliitoj meri ograniavaju
sposobnosti pojedinih demona. Naime, i meu njima, kao i meu ljudima, postoje
velike kvalitativne razlike.

Knjiga mi ispada iz ruku, kao dete koje se otima iz majinog zagrljaja.

Nekoliko sekundi ne mogu da odluim da li da nastavim itanje, a onda je
ponovo uzimam.

Nebo ih progoni ak na more,

more ih izbacuje na zemlju, i u zrake
neumornog sunca zemlja ih baca,
a sunce ponovo u vrtloge neba:
jedan drugome ih preputaju, uvek omraene;
a kad pravednu kaznu odslue
i oiste se, tad ponovo mogu da zauzmu
mesto i poloaj koje im priroda dodeljuje.
~ 71 ~

Ovoga puta zatvaram knjigu i vraam je na sto, tamo gde sam je i

nala. Izlazim iz radne sobe i paljivo zatvaram vrata. Ponovo sam u
dnevnoj sobi. Gledam predmete oko sebe. U mraku izgledaju kao da
spavaju. Blago njima kad mogu. Poznati predmeti ne izazivaju strah ak
ni u mraku. tavie, ulivaju mi sigurnost svojim poznatim obrisima.
Kao lica dragih osoba.
Tama koja me obavija sada je veoma gusta, zaguljiva, kao okean
mastila i nafte. Potrebno mi je da vidim pored sebe prijateljsko lice.
Uzimam mobilni. ak i ako spava, znam da to nije pravi san i sigurna
sam da ga neu uznemiriti.
Spremam se da okrenem njegov broj i u tom trenutku mi telefon
zasvetli. Smeim se.
- Lorenco, ba sam htela da te pozovem!
- Viki - kae neki glas. To je Lorenco, ali neto nije u redu. - Viki ponavlja. Ovoga puta apue.
- Lorenco, ta ti je? ta se dogodilo? - pitam usplahireno.
- To sam uradio... zbog vas - kae tiho. - Mada nije sve ispalo... ba
onako kako sam hteo.
- Lorenco, plai me! Kai mi gde si!

~ 72 ~

Grimizna pera
Koraam pustim ulicama. Viterbo izgleda gotovo zadivljujue. Deluje
sablasno. No je vlana i hladna. Prvi dan kole je ve daleko, ini se kao
da je prola venost.
U praznom gradu, ije su puste ulice ispunjene samo vetrom i bledom
svetlou ulinih lampi, trzam se na svaki um. Svaka kripa je prasak,
svako pucketanje eksplozija.
Hodam sve brim koracima.
Vetar zavija kao ivotinja, kao zver.
Odjednom oseam da mi je srce silo u pete, tue kao ludo. Imam
utisak da je neko iza mene. Skupljam se u jakni, kao da je to dovoljno da
se zatitim. Pokuavam da se smirim: nema nikoga.
Gotovo da sam stigla. Lorenco bi trebalo da je tu.
Nema nikoga, ponavljam sebi, to je samo autosugestija. Niko te ne
prati, sama si.
Ba kao to je bila Alesija. Ba kao ona, koja se vraala kui, sama.
Pre nego to je umrla.
Stiem na mesto gde mi je Lorenco zakazao sastanak, ali nigde ive
due. Trg je prazan, obuzima me jo vei strah. Jednim pogledom
obuhvatam ceo trg i zastajem na stepenitu ispred crkve.
I vidim svog prijatelja.
Moje pomahnitalo srce staje.
Sivi vulkanski kamen se crveni.
Sivi vulkanski kamen umrljan krvlju je moja najgora nona mora.
Trim ka tim stepenicama. Naginjem se iznad njegovog nepominog tela.
Obliven je sopstvenom krvlju. Odea, lice, kosa, krila.
Krila?
- Lorenco! ta su ti uradili?
Pokrivam lice rukama, guim milione snanih jecaja koji se sustiu i
zastaju u grlu.
- Lorenco, odgovori! Reci da si iv!
Izvlaim ljubiastu maramu iz farmerki i pokuavam da zatvorim
rane koje najvie krvare. Ruke su mi umazane krvlju. Sklanjam vrele i
slane kapi koje mi zamagljuju vid.
Krila su pod njegovom teinom neprirodno sklopljena i umrljana
jarkocrvenom krvlju. Bela pera zaodenuta purpurom lee svuda okolo,
~ 73 ~

podrhtavaju i ne podiu se na vetru, podrhtavaju, lie na latice prelepog

cveta nastradalog u oluji. Iz lea nastavlja da iklja krv u vrelim i gustim
mlazevima, pod kojima nestaje belina njegovih krila i koe.
-Viki?
Govori! iv je!
- Tu sam... - apuem jecajui.
- Sve je u redu - tiho mrmlja.
Zatvorene oi i bolna grimasa na licu govore suprotno.
- Nije sve u redu, Lorenco...
- Da... da, dobro sam. - Konano otvara oi. - Nemoj da plae... nije to
nita.
Glas mu je tih, ali zvui odluno, kao i uvek. Izgleda da se krvarenje
na leima smiruje.
- Daj mi samo sekund... znam ono to... - ne uspeva da zavri
reenicu. Okree glavu i mrti elo u naletu bola.
Za nekoliko sekundi krila nestaju. Na njih podseaju jo samo
grimizna pera na ploniku i krv svugde okolo. Disanje mu se polako
normalizuje, dok mu ja vidam rane na drugim delovima tela. Dve ogromne
razderotine na leima nikako da zacele. Ne progovaramo. uju se samo
moji prigueni jecaji koji se jo ne smiruju.
Mozak juri hiljadu na sat. Zamilja scenu kojoj nije prisustvovao,
reira je, gleda kao da je stvarna.
Vidim te samog, ovde, u pustoj srednjovekovnoj etvrti kako me
eka. Vidim te okrenutog leima, moda si odsutan. Vidim jednu od onih
senki koje su me malopre uplaile kako se nadvija nad tobom, vidim te
kako se bori da ne podlegne. Svaka koska mog skeleta podrhtava.
- Lorenco, molim te... reci mi ta se dogodilo. Ko je to bio? Ko ti je ovo
uradio?
Okree se ka meni. Plave oi su pune uenja a istovremeno i snage,
neke udne snage.
- Ne, Viki, nisi shvatila... Sve sam ovo uradio sam.
ivot mi ponekad lii na onu staru igru, domine. Taman kad se
kockice poredaju uspravno jedna do druge, dovoljno je da padne samo
jedna pa da sve ostale ponu da se rue jedna za drugom. ini se da je na
ivot, tako normalan i ustaljen do pre nekoliko meseci ili malo manje,
sada uzdrman: jedna za drugom rue se nae izvesnosti, a dogaaji se
redaju neoekivano, kao domine.
Sve ovo nema smisla!
~ 74 ~

Napree miie pokuavajui da sedne i u tom trenutku primeujem

da su najlake rane zacelile, vie se i ne vide. Ostaje samo veliki crveni
oiljak na desnoj ruci i duboka ogrebotina na elu.
I dve tamne krvave brazgotine du leda.
Na zadnjoj strani njegove zelene dukserice stoje dve velike
poderotine, oigledno tamo gde su prola krila. Uzima je u ruku i veselo se
smeka.
- Sranje, bila mi je jedna od omiljenih.
Skidam jaknu.
- Dri, bie ti malo tesna, ali je barem topla.
- Nisam hteo da me vidi ovakvog... ao mi je.
- Ali zato... nita vie ne shvatam. Hoe li da mi objasni ta se
dogodilo?
- To sam uradio zbog vas - kae sasvim tiho, ak me i ne pogledavi u
lice. Glas mu je toliko slab da ga jedva ujem. - Zbog vas... zbog tebe i
inevre... zato to je Alesija mrtva, a umrla je jer nije znala da treba da se
plai, umrla je jer nije imala nikoga ko bi mogao da je zatiti... - Sa
svakom rei podie ton. - A ja ne znam ta je to ega treba da se plaimo i
mrzim to to ne mogu da doznam, ali ako bi neto ili neko pokuao da vam
uini zlo, bilo kakvo zlo... - Govori sve glasnije. - Kunem se da elim da
budem tu kako bih pogledao u lice tom udovitu i golim rukama mu
oduzeo ivot, ak i po cenu da umrem, ako je potrebno. Eto, zato sam
veeras doao ovamo, daleko od kue, da bih mogao da se pripremim i za
bilo ta... da budem spreman da vas odbranim. Zato sam izvukao krila.
Zato u onog dana kad se naem pred njim, znati kako da reagujem.
- Pred kim e se nai? O kome pria?
- O demonu - odgovara, i ta re mi odzvanja u glavi kao optuba. - Nije
napao obinu devojku, ve anela... Napao je jedino to moe da ga ubije,
da je samo znala i da makar nije bila tako... ranjiva.
- Kako? - pitam. Izgleda da ne uspevam da pratim njegove misli, ali
mi se pre svega ini da on o ovome zna mnogo vie od mene.
- Aneli umiru od ruke demona... - nastavlja - ...a demoni umiru od
ruke anela: mi smo jedni za druge otrov. Jedni za druge znaimo smrt.
Ono to oseam nije samo aavo i glupo, to je suludo i opasno, ne
samo za mene. Ne mogu to da kaem Lorencu, nikome ne mogu da kaem,
a neu rei ni samoj sebi. Dosta. Ljudi svakodnevno donose vane odluke,
a budui da je situacija takva kakva jeste, sada u je doneti i ja.
Od veeras u Guljelma izbegavati... kao smrt.
~ 75 ~

Ne mogu to da obeam
Prolazi nekoliko dana. ivot se nastavlja kao da se nita nije dogodilo.
Poinje ponovo da se vrti, nastavlja svoj krug. Uvlai me natrag u vrtlog.
Vraa me u mainu.
Putam da me nosi.
Preputam
se
svakodnevnim
obavezama,
koli,
uenju.
Zainteresovana sam, vie nego obino, za porodicu i prijatelje. Oseam da
sam opet ona stara, da ivim i razmiljam uobiajeno. Idem napred i
smeim se, ne odajem nita u svom pogledu, sve ostaje skriveno.
Idem napred i smeim se.
Ali uvee, kad ostanem sama u svojoj sobi, kad spustim i poslednju
zavesu, kad pogasim svetla na svojoj linoj pozornici i izaem iz uloge koju
uporno igram, iz mog oklopa pokulja potisnuti bol. Nemi bol devojice koja
se plai jer ne zna ta eli. Ili moda zna i savreno shvata koliko je
apsurdno to to eli.
Jutro je, osam i dvadeset, inevra i ja stiemo u kolu sa
zakanjenjem, koje i nije tako veliko za nae standarde: bar jednom da ne
liimo na Alisu koja juri belog zeca. I nismo jedine koje kasnimo.
Tu je i on.
ita, kakva novost, sedei na poslednjem stepeniku, leima naslonjen
na stub kraj ulaza. Lii na kip. Neka devojka s prve godine gleda ga
iskolaenim oima, a druga za dlaku promauje saksiju. Onaj to izaziva
svu tu zbrku to i ne primeuje. Ali zato veoma dobro primeuje nas dve. I
podie glavu.
inevra se smei i mae mu u znak pozdrava.
On otpozdravlja utivim osmehom.
Zatim me gleda, smekajui se i dalje, valjda oekujui pozdrav ili
neto slino, ali nita od toga. Osmeh nestaje, pogled se muti, kao prelepo
zatamnjeno staklo. Oi zbunjeno trae moje, ali ja izbegavam njegov
pogled i urim uz stepenice.
Preskaem po dva stepenika, a inevra me prati.
- Hej, uspori! ta ti je? Tek si sad primetila da kasnimo? - pita me u
ali.
Zastajem.
- Da, hajde da pourimo - odgovaram trudei se da zvuim prirodno.
Ali ne uspevam da je prevarim.
~ 76 ~

- Da li se dogodilo neto to ne znam?

- Zato?
- Zato nisi pozdravila Guljelma? Bio je tamo ispred, a ti si ga jedva
pogledala... Treba li da te podsetim da ti je gotovo spasao ivot?
- Ne preterujmo...
- Ne preterujmo? Da nije bilo njega, ti bi jo uvek bila u onoj sobi kod
Marka, praktino drogirana, s Parisom koji radi s tobom ta hoe!
- Da, naravno, nisam htela da kaem da... - nisam ba nita htela da
kaem.
- Onda izvini, ali ne shvatam tvoje ponaanje.
Na svu sreu, u tom trenutku stiemo u uionicu, pa mogu da zavrim
ovaj razgovor.
ivot nula, Vitorija jedan.
Ali ivot se ne predaje.
- Zato me izbegava?
Guljelmo se pojavljuje iza mene i ja se trzam kao luda uvi njegov
glas tako iznenada.
- Ne izbegavam te.
- Ne razgovara sa mnom.
- Sada razgovaram s tobom.
Hvata me za ruku. Ovaj dodir nije bio predvien i trudim se da
ostanem mirna.
- Kako ti je rana? - pita nenim apatom. Zatim mi podie rukav
dukserice i otkriva ruku da bi proverio svojim oima.
Na mestu reza jo se vidi tanka linija, koja nije vie crvena, ali je
sasvim uoljiva, iako je prolo dosta vremena.
Guljelmo prelazi prstom preko jo sveeg oiljka, od ega mi niz lea
kreu marci.
Sklanjam ruku.
Trai moj pogled, u tim oima punim ara vidim zbunjenost.
- Hoe da odem?
Skupljam neopisivu snagu da kratko klimnem glavom.
- I hoe da se vie ne vraam?
Treba mi jo vie snage da klimnem jo krae.
Oseam kako mi pogledom slama srce dok apue:
- Ne mogu to da ti obeam...
Izlazi u sekundi, uionica je prazna. Uistinu prazna. Kao da se na
mestu gde je bila otvorio ponor.
~ 77 ~

Na pauzi za ruak, on je ispred kolske kapije, ali ve sedi na

motociklu. Potuje na udni dogovor i odmah bei. uje se zvuk motora
koji se udaljava, ostavljajui za sobom potitenost.
- Jesi li sigurna da ti je dobro? - pita me Lorenco. - Veoma si bleda.
- Dobro mi je - uveravam ga, ali glas me odaje. Grozno mi je, mada
sam to zasluila, ali nema veze.
Boli me ruka. Oiljak koji je Guljelmo dodirnuo prstom pee kao da
sam se tek posekla. Ali ubrzo e potpuno nestati, kao i praznina to je
ostala iza njega.

~ 78 ~

Svi osim njega

Svakoga dana mi postaje sve lake da ga ignoriem, a istovremeno
sve bolnije. Ali ovek se na sve navikne: kako na prijatne, tako i na
neprijatne situacije. Telo sve upije, polako ali sigurno, svari oduevljenje i
nezadovoljstvo, radost i suze; uniti svaki trag, i jednog lepog dana se
probudi i primeti da nita vie nije ostalo. Nita.
Sa mnogo nade ekam da doe taj dan.
- ta nije u redu, duo? - pita me zabrinuto majka. Sedimo za stolom i
nisam ni pipnula hranu. Otac je jo na poslu, a Elena s prijateljima na
veeri.
- Nita, nisam gladna.
- Trebalo bi ipak da jede, smrala si.
- Da, znam, mama, u pravu si - kaem joj da bih je zadovoljila.
- Je l' se neto dogodilo? - pita, ali se odmah ispravlja. - Neto novo?
Htela bih da joj kaem da se svata dogodilo. Da otkad sam otila s
njom u tu prokletu kuu, otkad sam upoznala Guljelma, nita vie nije
onako kako bi trebalo da bude. Ali imala bih mnogo toga da joj objasnim, a
nisam raspoloena da se ispovedam.
- Idem u sobu - kaem, i ona me puta.
Prolaze tri nedclje. Svakoga dana za vreme odmora on ide naim
hodnikom do automata za kafu. Uzme aicu, ali je ostavlja netaknutu i
prolazei kriom pogleda kroz vrata. To traje samo nekoliko sekundi.
Brojim u sebi, izbegavajui da podignem pogled. Brojim dok ne prou,
dok ne prou dvaput. Onda zvoni za poetak asa i poinjem ponovo da
diem.
Jednog jutra, profesorka istorije ulazi ozarena u uionicu, to odmah
izaziva podozrenje.
- Dobro jutro, deco! - pozdravlja nas s neuobiajenim osmehom na
licu.
Tresemo se. Oduevljenje profesora retko ide ukorak saoduevljenjem
njegovih aka.
- Nastavnik istorije umetnosti i ja dogovorili smo se da zdruimo
snage kako biste delove istorije i antike umetnosti koji su u vezi sa naim
podnebljem mogli da uite na drugaiji nain. Ideja je da vas povedemo na
nae arheoloko nalazite izvan grada da malo istraujete. Nita
komplikovano: posmatranje, poneka fotografija i skica, a onda na asu
~ 79 ~

min

poreenje s gradivom u udbenicima.

Nae arheoloko nalazite izvan grada: etrurske grobnice
na koje su svi zaboravili.
- Naravno, radiete u grupama - dodaje brzo nastavnik - ili bolje rei,
u parovima. Svaki par e potom morati da sastavi detaljan izvetaj o svom
istraivakom radu.
inevra mi upuuje pogled u znak dogovora i ja joj uzvraam: biemo
nauni par do bola!
- Ah, gotovo da sam zaboravio, parovi e biti meoviti.
- Meoviti? - pita neko iz prvih redova. Ovo je stvarno neuveno. Zato
bi to parovi morali da budu meoviti?
- U smislu mladi i devojka? - pita neko kako bi bio siguran da je
dobro razumeo.
- U smislu vi i uenici treeg H, odeljenja profesora istorije umetnosti.
Ne sasluavi do kraja, razred poinje uzbueno da avrlja o tome ko
koga poznaje iz treeg H. Svako razmilja s kim bi mogao da bude u paru.
Naravno, i ja razmiljam o tome. Trei H. Guljelmovo odeljenje.
- Sada se malo stisnite, uenici treeg H dolaze kod vas kako bismo
profesor i ja mogli valjano da vam objasnimo kako e se odvijati
istraivanje i, naravno, da odredimo parove.
U sobu koja moe da primi najvie osam ljudi ulazi jo njih dvadeset.
Ulaze svi, to jest, gotovo svi.
Guljelmo ostaje na vratima, vie napolju nego unutra. Profesorka
poinje nasumice da ita imena i formira parove. Ne poznajem uenike
treeg H, za mene su svi isti, svi mi odgovaraju, svi osim njega. Imena se
niu jedno za drugim, parovi koji su izvueni meusobno se odmeravaju.
Neki su zadovoljni, a neki oigledno razoarani. Ostalo je samo desetak
imena. Ni ja ni inevra nismo jo prozvane. A nije ni Guljelmo.
- Hajde, deco, skoro smo gotovi - kae profesor. - Sada... Guljelmo i...
Franeska.
Jes!
Sjajno!
Ha-ha-ha: ivot nula, Vitorija dva!
- Ne, trenutak... - upada profesorka. - Franeska, ti si ve rekla da
nee moi da ide. Ima obaveze u kolskom horu, zar ne?
- Da, nastavnice, ba sam htela da vas podsetim.
- Naravno, naravno, zaboravila sam. Onda moramo da promenimo.
Guljelmo i...
~ 80 ~

Tako nastaju lavine

Nakon izlaska iz kole jurim ka glavnoj ulici ne gledajui i ne
pozdravljajui nikoga. Bogzna zato me sudbina i dalje tera da idem
putem s kojeg sam reila da skrenem. Poem u jednom pravcu, ona me
vue u drugom. A on, stalno je tu. Zadubljena u misli, naleem na
inevru, koja mi prilazi sa udnim izrazom lica. Smrknutim. To je udno
jer ne lii na nju.
- Hej, ta ti je? - pitam zabrinuto,
- Nije me odvezao kui.
- A?
- Lorenco, sredom me uvek vozi kui...
- A, da... i kako to da je danas preskoio?
inevra odmahuje glavom.
- Rekao je da ima neka posla i odmaglio u deliu sekunde...
Vidi se iz aviona da mu ne veruje.
- Moda ima obaveze kod kue - kaem, traei objanjenje za dogaaj
koji sam po sebi nije dramatian. U sutini, znajui Lorenca, ini mi se da
nema obiaj da se ovako ponaa.
- Moda...
Lorenco je, naime, od one veeri na trgu postao malo udan.
- Moda se samo ne osea dobro - kaem. Nemam nikakvu nameru da
se istravam i priam o onome to se mom prijatelju dogodilo te noi kad
sam ga pronala na zemlji u lokvi krvi.
- Hajde, idemo zajedno deo puta - predlaem joj. - Nisam Lorenco, ali
bolje ita nego nita.
- Da, da, hvala - odgovara, poto se jedva malo smirila.
Mogu jasno da vidim rune i mrane misli koje joj se, zbunjenoj i
utuenoj, motaju po glavi poput tamnih niti.
Kada se osea loe, svako zrnce peska je kao planina, to dobro znam.
A kad bolje razmislim, planine i nastaju od zrnaca peska.
A od snenih pahulja nastaju lavine.
Gledam je: tako je lepa, ak i ovako neraspoloena i namrtena, pod
teretom misli koje ne mogu da dokuim. Htela bi neto da mi kae. Moda
neku slutnju, pretpostavku koja joj lebdi na rumenim usnama, stisnutim
od brige, ali se uzdrava: ne zbog mene, nego zato to misao, dok ostaje
kao takva, moe da se sakrije od drugih, a pomalo i od samog sebe... U
~ 81 ~

trenutku kad je izrazi, ti je prihvata, na neki nain je pretvara u

stvarnost i mora s njom da se suoi.
Pozdravljamo se na uglu ulice koja vodi do njene kue.
- Ako bilo ta zatreba... - kaem joj smeei se i stavljam ruku na uvo
kao da telefoniram.
Uzvraa mi osmehom.
Onda poinjem da razmiljam. Moda se moj prijatelj stvarno osea
loe a moda samo ima teak period. U poslednje vreme svi imamo teak
period. ini se da spokoj, uljuljkanost i umirujua normalnost monotonije
u kojoj smo iveli odjednom nestaju.
Moje razmiljanje prekida automobil koji me je umalo zgazio.
- Koji ti je avo!
Automobil me obilazi ne usporavajui.
Prolazi i vidim da mi je poznat.
To je Lorencov auto, savreno prepoznatljiv po marinsko-zelenoj boji i
desnom faru koji je ostao malo ulubljen posle pogrenog manevra na
jednom parkingu. Ali njegova kua nije u tom pravcu. I dok se udaljava,
isteem se da vidim ko sedi unutra.
Vidim njegovu plavu kosu.
To je neosporno njegov auto.
Pogledam suvozaevo sedite i sledi mi se krv u ilama.
Pored njega neko sedi.
A to sigurno nije inevra.
Lorenco, kretenu jedan, ta petlja?!
Moda paranoiem bez potrebe, moda je stvar bezazlena...
Pa ipak, ako je bezazlena, zato nita nije rekao svojoj devojci?
Sada u da ga pratim...
Silazim odluno sa stepenika, a onda zastajem. To nije moja stvar,
mada i jeste, pomalo, ali nisam ipak ovlaena da zadirem u tuu
privatnost. Ponovo se penjem na stepenik. Ali nije zloin ako nastavim
svojim putem" i sluajno vidim ta se to deava.
Silazim neodluno sa stepenika.
Uostalom, moram svakako tuda da idem.
Iskaem na ulicu, stavljam kapuljau i trim u pravcu automobila
koji, zahvaljujui" odravanju naih puteva, rupa do rupe, nije daleko
odmakao. Oseam se malo glupo to pratim automobil, trei i
zaklanjajui se iza prvog zida ili drveta kad se zaustavi.
Staje na raskrsnici da bi propustio nekoliko automobila.
~ 82 ~

Sakrivam se iza kontejnera za smee i pokuavam bolje da snimim

tajanstvenog saputnika. U pitanju je devojka. To se vidi po odei i kosi.
ivahno razgovaraju i smeju se. U jednom trenutku ona, ma ko da je,
prua svoju ljigavu ruicu i miluje mog prijatelja po obrazu.
- Sranje! Kakav idiot...
Auto kree i ja nastavljam da ga pratim. Na nesreu, on ubrzava, a
ravna i pusta ulica mi odmae. Poinjem da trim najbre to mogu kako
ga ne bih izgubila iz vida. Skree i konano se zaustavlja. Sustiem ga, ne
pribliavajui se previe. Samo to se ne sruim... Ostajem iza ugla,
zaklonjena velikom ardinjerom.
Gledam u pravcu zaustavljenog automobila. Dve prilike u njemu
nastavljaju da askaju jo nekoliko minuta. Onda Lorenco izlazi, obilazi
auto, otvara vrata i pomae joj da izae.
Potpuno je obasjana svetlou dana i vie nema nikakve sumnje. Dok
se smeje, na mene se odjednom sputa najcrnja no.
Uzburkana su mi sva ula i svi oseaji.

~ 83 ~

Volim te
Sada je prepoznajem. Prepoznajem veliku kapiju i nazirem iza zida
deli vrta gde smo se kao deca igrale dok su nae mame pile kafu i
askale. U tom vrtu mi je, sa samo est godina, otela omiljenog medu i
drala ga kao taoca pola dana.
Lavinija.
A onda, kao da to nije dovoljno, kao da ve nisam dovoljno besna,
zbunjena i zgaena, ta radi plavi duh iz lampe u farmerkama i
konversicama? Prua joj obraz da se pozdravi i, naravno, mis simpatija
koristi priliku i umesto u obraz, ljubi ga u usta.
Okej, sada u da odem tamo, da zgrabim za kosu i premlatim tu
veticu. Kako se usuuje?
Naalost, ulazi u kuu pre nego to sam uspela da sprovedem u delo
svoju zamisao.
Lorenco se vraa u auto i okree ga.
ekam iza ugla.
im prie, pojavljujem se ispred njega, preteeg izraza lica. Koi,
razrogaivi oi... Ne bi se vie zabezeknuo ni da me je video kako izlazim
kroz otvorena vrata paralelnog sveta.
- ao, Lorenco, kakva sluajnost! Hoe da me poveze?
Ulazim u kola i odsenim pokretom zatvaram vrata.
Nadrljao je. Kunem se da bih ga linovala da je neto uradio. Okaila
bih ga naglavake za tavanicu i igrala lopte njegovom glavom. Nije me
briga da l' se meam u njegove stvari i naruavam i mu privatnost.
Izmeu nas ne postoji privatnost.
Lorenco nervozno menja brzinu.
Gledam ga. Gledam te oi, plave kao nebo u avgustu, kad na
motociklu glavom bez obzira juria uarenim i pustim ulicama; plave kao
letnje nebo koje se poput vodopada razliva preko naoara za sunce i prlja
stakla od indiga i safira.
Gledam te oi i primeujem da su ugaene. Pune neke prazne tuge,
kao duboki zdenci ije dno odjednom jasno vidim. A u tim oima dno
nikada nisam videla, nikada. Ni kad smo kao deca plakali, a grudi nam se
tresle od jecaja zbog najmanje gluposti i detinjarije, koje su u tom
trenutku, meutim, predstavljale sav na svet.
~ 84 ~

Nisu bile tako izgubljene ni one veeri kad sam ga na San Pelegrinu
pronala kako lei u krvi. Ta praznina me plai, unosi u mene nemir.
- Znai... to je ozbiljno - apuem dodirujui mu ruku, a grlo mi se
stee. Telo mi reaguje na nedefinisan ali opipljiv oseaj nelagodnosti.
Smei se, a osmeh mu je takoe prazan i gorak.
- Ne znam...
Nikada nisam toliko mrzela ove rei. Bojim se da Sokrat, koji je bio
srean zbog svog neznanja", nije govorio o oseanjima.
Nervozno guta, jo nervoznije nameta ike.
- Pa dobro, ta ti... - rei mu zamiru na usnama. Shvata da je potpuno
besmisleno da se pretvara kako ne zna o emu priam.
- inevra mi je upravo rekla da neto izmeu vas nije u redu i odmah
zatim sam te videla kako prolazi kolima... u drutvu. Pratila sam vas,
priznajem, nisam prepoznala saputnika, to jest saputnicu...
Automobil se zaustavlja, stigli smo pred moju kuu a da nisam ni
primetila.
Gasi motor. Okree se, gledajui me pravo u oi.
- Odvezao sam je kui.
Klimam glavom, ta mogu da kaem?
- Da budem iskren, nije prvi put. Dogodilo se i pre dva dana... Ali to
nije nita, ne boj se, nema razloga za strah.
- Stvarno?
- Da, samo volim da ponekad malo askam s njom, u ovom periodu.
- Zaklinje se da ne postoji nita drugo?
Moj ton nije ispitivaki, vie zvui kao molba. Mislim da mi se to vidi
u uplaenom i moleivom pogledu. Smei se da bi me umirio.
- Pa naravno...
- I dobro... ta ja sada da radim?
To je veliki problem, tek sada to shvatam. Nalazim se u groznoj
situaciji, izmeu ekia i nakovnja: u pitanju su moji najbolji prijatelji.
Oboje na isti nain.
- Nemoj nita da joj kae, nita se nije dogodilo i ne elim da se
uznemiri.
- Ali...
- Molim te, garantujem ti da to nije nita i da nema razloga.
O boe, i ta sad?
Gleda me moleivo.
Kolebam se.
~ 85 ~

Strepi od svakog mog uzdaha.

- Zakuni mi se da se nita nije dogodilo, da to nije nita.
- Da, uveravam te.
Tragam u tim oima, dubokim i mirnim jezerima, sigurnim
sklonitima u kojima mogu spokojno da plivam. Tragam do dna, idem u
potragu za trakom svetlosti, za mrvicom iskrenosti. I na njegovu sreu,
mislim da sam je pronala.
Lagano klimam glavom.
- Volim te...
Huknem.
- I ja tebe... u tome i jeste problem.

~ 86 ~

To nije mogue
Sedim kraj prozora.
Pada kia.
Kapi sve jae udaraju u staklo, kao da kucaju.
Ne razgovaram s njim. Ne pozdravljam ga. Spustim pogled kad ga
sretnem u hodniku i to ga vie izbegavam, vie mislim na njega. to se
vie trudim da ne mislim na njega, to mi se pred oima vie stvara slika
one male tetovae na ruci.
Dokaz da je on moj ubica. Dokaz da je voleti i umreti za mene ista
stvar. Odmahujem glavom, ali misli ne odlaze, premetaju se s jedne na
drugu stranu i postaju sve glasnije. Glupa si! Kau mi. Ne treba da se
plai! Ali mi drugi glasovi u mojoj glavi govore da budem pajiva, da moj
strah nije glup i da je bol od kojeg mi se eludac stee samo manje opasna
posledica onoga to oseam, onih oseanja koja su spremna da me zgrabe,
smrve, ugue, ubiju.
Demon. Aneo. To nije mogue.
Ova poslednja misao vraa me na zemlju, u situaciju mojih prijatelja:
aneo i ljudsko bie. Kako sada stoje stvari, ini se da ni ta veza nije
mogua. Jo jue mi se Lorenco zakleo da nema razloga za brigu. Danas
su se posvaali. ini se da svaa, bar to se tie dela koji sam u koli
direktno pratila, nije bila teka. Ali ne znam kako se razvija, ako se
razvija.
Oboje su veoma nervozni u poslednje vreme. Istini za volju, svi smo
takvi, moda zbog vremena, tmurnog, mranog i melanholinog, koje nas
pretvara u male naelektrisane atome to nervozno krue ni oko ega.
Moda zbog oseaja potencijalnih opasnosti koji je Alesijina smrt ostavila
u vazduhu.
A mene verovatno mui predstojei test iz hemije: lupetam o atomima
razmiljajui o ljudima.
U svakom sluaju, uvek se uznemirim kad se svaaju. To mi stvara
neku vrstu nelagodnosti, pomalo se oseam kao da se svaaju moji
roditelji.
Uzdiem, prozor se magli od mog daha i ja po njemu prstom crtam
tunu facu. Oglaava se mobilni. Svaa se nastavlja, konstatujem,
uzimajui telefon u ruku. Iznervirana, inevra mi je poslala poruku:

Jo je ljut to sam mu jutros onako grubo odgovorila.

~ 87 ~

Odgovor jeste bio pomalo zajedljiv, ali nita uvredljivo... A sem toga,
svi smo se borili s matematikom jednainom, tekom do besvesti, i
mogue je da su nam nervi popustili. I od tada traje frka, za njih
uobiajena. Oboje su gordi i tvrdoglavi i to je problem.
Razmiljam kako da odgovorim na prijateljiinu poruku. Htela bih da
je umirim, ukoliko je to mogue. U tom trenutku vidim da imam poruku i
na kompjuteru. Zaleem se i sedam za radni sto. Stolica s tokiima me
lansira nasred sobe. S mukom se vraam na mesto. Mesinder je otvoren.
Poziv je od Lorenca. I on me uvlai u problem.

Zar zaista ne shvata koliko me povreuje takvim svojim ponaanjem?!

Na kraju poruke tuni smajli.

Rukom se oslanjam o sto, posmatram mobilni i kompjuter, pomirena
sa iznenadnom ulogom terapeuta...
Prvo odgovaram inevri.

Zna da je osetljiv na te stvari, jesi li pokuala da mu se izvini i objasni da nisi

bila ljuta na njega, ve na jednainu?
Stavljam telefon pored tastature i piem Lorencu.

Naravno da shvata, naprosto nije to uradila namerno, nije htela da te povredi.

Dodajem oveuljka koji energino klima glavom, kako bih bila

ubedljiva. Stie poruka od inevre, munjevitom brzinom. itam je.

Da, ponavljam mu to ve dva sata, ali nee da uje razloge, kae da nije prvi put
i da mu je to dojadilo.
Kako da ne.
Lorencov odgovor:

Da, ali ja ne visim o iviluku, a nisam ni otira. Mogla bi malo vie da pazi, zna
da me to pogaa, nije prvi put.

Sledi ljutko.
Gledam utog oveuljka i zamiljam prijatelja sa istim tunim
izrazom lica. Stie ko zna koji po redu sms od inevre:

Moda je shvatio, ini se da je oluja prola, ili se bar smirila.

Verovatno, nadajmo se.
Ponovo sam za kompjuterom.

Da li se oluja smirila?

Oblaii s munjama i gromovima kao dodatak.

Recimo da jeste... mada sam umoran od ovakvih stvari.

oveuljak koji frke.

Jo si ubeen u ono to si mi rekao jue u kolima, zar ne?

oveuljak koji preti.

~ 88 ~

Naravno!
U protivnom, vidi ta te eka.

Beli zeka koji stolom gaa ekran.

Razumeo.

Prase koje se smeje.

Buva koja se smeje.
I ja se smejem.
Gasim pi-si i mobilni i bacam se u krevet.

~ 89 ~

Moram neto da te zamolim

Sledeeg jutra, Lorenco i inevra su bili opet oni stari. ini se da je
kriza konano prola, mada imam oseaj da su se malo udaljili. Ali moda
je to samo utisak. U koli mi projekat meovitih parova" u meuvremenu
visi nad glavom kao Damoklov ma i tajno pokuavam da podmitim
Franesku.
- Fra, to je samo takmienje u pevanju, koje nikada nee... Drugim
reima, zar se to moe uporediti s projektom iz istorije?
- Da, i te kako! Po tvom miljenju, trebalo bi da se opredelim za
obilazak etrurskih grobova na tri stepena ispod nule. Je 1' ti to zvui
logino?
I zadovoljno se smeje jer ne mora da izigrava krticu u sezoni
pingvina.
- Ma hajde, Fra, platiu ti, uiniu sve to eli - moljakam je - ali
preklinjem te, preskoi to glupo takmienje i doi da radi na projektu!
- ao mi je, ali ne bih mogla ni kad bih htela, ve sam obeala da u
uestvovati, ne mogu tek tako da odustanem.
Obilazim uionicu uzdu i popreko, to je bar lako, pokuavam sve da
ih podmitim i ubedim bilo koga da sa mnom zameni partnera, ali niko ne
pristaje.
Profanka je zagrejana za projekat. Tera nas da produbljujemo i
ponavljamo ceo program kako bismo stigli na teren pripremljeni, jer u
protivnom nema svrhe ii." Skakue po uionici kao loptica i deli
fotokopije tekstova sa svim podacima o Etrurima.
Pri kraju asa, inevra je ponovo nervozna. Bocka list markerom kao
bodeom. I Lorenco je nervozan. Vidim po tome kako klati nogu i strue po
podu svoje nove prugaste vansice", satirui im on.
Sivi olujni oblaci neumoljivo se gomilaju na nebu, to znai da ni
danas neemo biti poteeni nevremena. Hladno i vetako neonsko
osvetljenje u uionici deluje zaslepljujue. Moji prijatelji su smrknuti kao
nebo.
Za razliku od njih, Lavinija blista. Nervira me to je vesela dok su oni
tako tuni, iako ove dve stvari moda nisu povezane.
Igrajui se olovkom i sluajui profanku, dolazim na ideju: Lavinija bi
mogla da radi projekat zajedno sa Guljelmom! tavie, bie vie nego
zadovoljna i sigurno e prihvatiti!
~ 90 ~

Dobro je, dobro je, dobro je, predloiu joj to na odmoru. Nakon zvona,
ekam nekoliko sekundi da se uionica isprazni, a onda zaustavljam
Laviniju na vratima.
- Hej, saekaj!
Ona se okree, trepui lepim ljubiastim oima i gledajui me
ispitivaki.
- ta je?
- Moram neto da te zamolim...
Vraamo se do njene klupe, Lavinija seda, ja uzimam stolicu, okreem
je i sedam naspram nje. Liim na prodavca koji za pregovarakim stolom
iznosi svoju ponudu.
- Ovaj projekat nas stvarno sve izluuje. Jo neka fotokopija i pun
kufer - kaem u ali. Poinjem izokola, ne znajui kako da preem na
stvar.
- Da, nemoj da mi pria. Jeim se od pomisli da provedem ceo dan u
tom kamenjaru...
Dobro je, konverzacija je poela.
- Kad smo ve kod toga, Lavinija, htela sam s tobom o neemu da
popriam... Parovi koji su odreeni za rad u grupama, zna... Nisu ba
bogzna ta, zar ne?
ekam potvrdu koja ne stie, Lavinija nameta narukvicu na levoj
ruci i ne gleda me.
- Sve u svemu, da skratim, nisam ba zadovoljna to sam u paru sa
Guljelmom. Pitala sam se da li bi htela da se zamenimo...
Ma koliko se trudila, ne mogu da se setim ko joj je partner, ali nije
vano. Kao to sam ve rekla, meni svaka kombinacija odgovara. Lavinija
mi ponovo poklanja panju i iri duice boje ametista.
- Da li sam dobro razumela?
- Da... zato?
Podie svoje tanke obrve.
- udno mi je da ti nee da radi s njim. Mislim... deko je zgodan, a
sem toga, stalno se vrzma oko tebe.
Oseam kako mi krv udara u lice, to mi se nimalo ne dopada.
- To ne mora nita da znai - kaem i instinktivno se ugrizem za jezik
da ne bih izjavila jo neto nesmotreno.
- Meni se ini da znai. U svakom sluaju, tvoja stvar... ao mi je, ali
ja sam veoma zadovoljna partnerom koji mi je dodeljen.
Kako je mogue? I sama je rekla da je zgodan, a to je detalj koji ona
~ 91 ~

obino ne zanemaruje.
- Lavinija, jesi li sigurna?
- Sasvim sigurna.
- Okej. Samo ne mogu da se setim... s kim si ti?
Smei se, ima divan osmeh, to je sigurno, gord i zadovoljan.
- Poto nas ima neparan broj, jedna grupa e imati tri lana, a jedan
par je silom prilika sastavljen od dva uenika istog razreda. - Ne shvatam
na ta cilja. - Ja sam u paru s Lorencom.
Udarac pravo u stomak.
-ta?
Klima glavom.
- ta da ti kaem, sudbina je tako odluila.
Nakaljavam se i prepliem prste.
- Lavinija, sluaj, ne druimo se mnogo, ali kao deca smo bile veoma
vezane...
Da budem precizna, obino sam ja bila vezana za stolicu, dok je ona
glumila Indijanca.
- U svakom sluaju, uvek smo ile zajedno u kolu, mislim, govorim ti
iskreno... Zna, zar ne, da je Lorenco... zauzet na emotivnom planu?
Lavinija se ponovo smei.
- Naravno! - kae, nainivi dvosmislen pokret rukom. - ali se? Ne
treba nita ni da pomilja! - Pokuavam da se nasmeim, pokuavam da
joj verujem. - Ozbiljno - nastavlja ona - budi mirna. Lorenco je stara pria.
Lanjski sneg. Na to je stavljena taka.
- Stvarno, jesi li sigurna?
Klima ponovo glavom i prekrta ruke na grudima.
- Recimo ovako: ovek se u odreenom trenutku umori od jurnjave za
neim to je nedostino. Zar nisam u pravu?
- Mislim da jesi.
- Upravo tako. Prevazila sam ga, ponavljam, moe da bude mirna.
Pa dobro, ubedila si me. Uostalom, devojka kao to si ti moe da ima
koga god poeli i stoga je razumljivo to si se zasitila da tri za jedinim
koji te ne ferma.
- Ali, ako te Lorenco vie ne interesuje, zato onda...
Blokiram se, o boe, ne mogu to da izgovorim, zato ne mogu to da
izgovorim? Nije teko: zato nee da radi sa Guljelmom?
- Zato ne...
ta mi je? Neu to da izgovorim.
~ 92 ~

Odjednom me pomisao da njih dvoje rade sami na projektu

uznemirava, zadaje mi bol, tako snaan kao kad sam ih videla zajedno na
motociklu. Jasan, dubok i otar bol kao ubod igle.
- Nemoj da nastavlja, nema potrebe.
Dobro, ionako nisam u stanju. Stavljam ruku na mesto gde je
zabodena imaginarna igla.
- Ne elim da pravim izmene koje bi mogle da iznerviraju profanku.
Osim toga, Guljelma veoma malo poznajem, a s Lorencom u se sigurno
dobro slagati.
Gleda nokte namazane tamnocrvenim lakom.
- Da, ali si sela na njegov motocikl!
Zaprepaena onim to mi je upravo izletelo iz usta, gledam je
razrogaenih oiju.
To sam rekla! ta mi je?
- O boe, Lavinija, izvini... ne znam ta se sa mnom deava - stavljam
ruke na usta. - Ne obraaj panju na ono to sam rekla, naravno da moe
da radi ta ti je volja...
Ali ne s njim, dodaje deo mene. Neverovatno, ne mogu vie da izdrim
ovu podvojenost u glavi. Kad je u pitanju Guljelmo, mislim jedno a
govorim drugo.
- Okej... samo me je odbacio do kue - naglaava Lavinija, pogledavi
me mrko.
- Dobro, razumela sam. Hvala.
- Nema na emu.
Ustaje i vraa stolicu na mesto. Kree ka vratima, a onda na trenutak
zastaje.
- Vitorija, zna da nisam glupa. Vas dvoje se sviate jedno drugom.
Zato ne prestanete da se izbegavate?

~ 93 ~

Neto je puklo
Stojim ispred uionice i razmiljam o onome to mi je rekla Lavinija
kad se u hodniku pojavljuje Guljelmo. Bilo bi prirodno da se nasmeim i
pozdravim ga.
- ta radi ovde? - pitam umesto toga.
On se smei, ispunjavajui mrani hodnik svetlou.
- ao, Viki, drago mi je to misli da sam ovde zbog tebe, i imaj na
umu da su automati za kafu na ovom spratu.
Prilazi, uzima mi ruku i stee je. Zaustavljam dah, gotovo da vie ne
diem.
-I jo neto. Sea se ta sam ti nedavno obeao?
Da: da e se drati na odstojanju. Jedva primetno klimam glavom,
prikovana njegovim zenicama. Zlobno se smeka, podiui srebrnasti
pirsing.
- ao mi je, nikada nisam umeo da odrim obeanje.
Prinosi moju ruku usnama, gledajui me i dalje pravo u oi. ta sve
ima da se otkrije u ovim oima... Koliko svetlosti i koliko tame se u njima
mea, pokreui hiljadu oseanja i jo mnogo toga. Hiljadu izgovora i samo
jednu istinu, skrivenu i nejasnu usred svega ostalog, istinu koja klizi po
dnu bacajui blede odsjaje, kao biser noen renom bujicom.
Da li bi se isplatilo? Pitam se.
Muiti se u pokuaju da se dohvati taj odsjaj? Nagnuti se nad reku i
do ramena gurnuti ruku u mutnu vodu dok je ne dodirne licem.
Rizikovati da upadne samo da bi dohvatio to svetlucanje, taj blesak
sedefa?
Da li bi se isplatilo?
Oglaava se zvono, okrutno, budei me iz razmiljanja.
Ponovo se smei.
- Onda, Viki, videemo se uskoro.
Puta mi ruku i kree ka stepenicama. Stojim ukoena dve sekunde,
ne uspevajui da se setim nieg pametnog to bih mu rekla.
- Automati su ipak s druge strane! - dovikujem za njim kad verovatno
ne moe vie da uje.
Vraam se u uionicu, sedam na mesto i, uprkos svemu, ne mogu da
sakrijem koliko sam srena.
~ 94 ~

Malo kasnije pak moja dva najbolja prijatelja se ponovo svaaju,

ovoga puta mnogo ee. Govore tiho, pokuavajui da se uzdre, ali to im
samo delimino polazi za rukom, tako da su im glasovi za tri oktave vii
od tona kojim razgovaraju. Veoma lo znak.
Nagnuti su preko klupe najmanje sat vremena. Profesori koji se
smenjuju opomenuli su ih vie puta i zamolili da prestanu, ali bez
rezultata. Jedini predmet svae je projekat.
Marko, koji sedi iza mene, primie mi se i apue na uvo.
- Hej, Viki... je l' tebi neto od ovoga jasno?
- Da, slino je Parmenidovoj koncepciji, mislim...
- Ma ne! Mislim na ovo to se deava izmeu inevre i Lorenca.
- A...
Profesor strogo gleda u naem pravcu. Sputam pogled na knjigu, ali
ne uspevam da ga prevarim.
- Ako odmah ne prestanete tamo dole, moi ete da nastavite askanje
napolju! Da li sam bio dovoljno jasan?
- Da, izvinite, profesore.
Ovoga puta niko vie ne progovara ni re. Moja prijateljica se trudi iz
sve snage da zadri suze i obuzda jecaje, a moj najbolji prijatelj
ravnoduno gleda u zid. Sa gorinom shvatam da je ovoga puta izmeu
njih neto stvarno puklo.
I u meni neto puca.

~ 95 ~

Mrzeti i voleti
Leim na krevetu i gledam u tavanicu. Najmanje sat vremena.
Sutra poinje projekat.
Ne mogu da spavam. Kao uvek kad sam frustrirana ili uzemirena. Ili
naprosto postoji neka misao koja kuca i grebe po vratima, umiljava se i
skii, traei sklonite i zatitu.
Znai, sutra je taj veliki dan.
Kroz prozor se nazire krajiak neba. Koliko li ima zvezda? Ne znam,
ne verujem da mogu da se izbroje. Da li je to isto kao sa ovcama? Hou li
zaspati ako ponem da ih brojim? Sada u da probam.
Jedna zvezda.
Dve zvezde.
Tri zvezde.
etiri zvezde.
Ne, ne funkcionie. Suvie su lepe, mogla bih da ih gledam do zore a
da na kapcima ne osetim umor. Osim toga, ve sam izgubila raunicu.
Okreem se na bok, a zatim se odmah vraam na lea, diem, aravi
odiu sveinom, miriu kao cvetii na platnu, bezbrojni mali spomenci.
Izvlaim ruku ispod mekog i toplog pokrivaa, jeim se, ali je putam da
se lagano njie.
Kako mirie spomenak?
Shvatam da ne znam, da ga nikada nisam pomirisala. Ko zna da li
mirie, ko zna da li je miriljav koliko i lep.
Vraam prozeblu ruku pod pokriva i prislanjam je na grudi, zajedno
sa onom drugom.
Zatvaram oi, ali ih odmah ponovo otvaram.
Sutra poinje projekat.
Da li zbog iste stvari moe istovremeno da bude i srean i tuan?
Da li je to isto kao poslednji dan kole, kad si srean zbog raspusta i
dugog leta koje se otvara pred tobom, ali si i tuan jer zna da neke
kolske drugove nee vie viati?
Ne, to je drugaije.
Ta dva oseanja su u ovom sluaju ipak odvojena.
Moe li se jedna stvar istovremeno mrzeti i voleti?
A jedna osoba?
Katul kae da moe, a kad to kae veliki pesnik kao to je on, treba
verovati. Ponavljam napamet tih nekoliko stihova:
~ 96 ~

Mrzim i ljubim.
Zato to inim, moda pita?
Ne znam, ali oseam da tako biva i muim se.

I ja se muim.
Ponavljam.
Muim se.
Mrzeti i voleti istu stvar u istom trenutku.
Uzdiem i nabijam lice u jastuk.
Moda je i Katul imao esnaest godina kad je prvi put o tome
razmiljao.

~ 97 ~

Preputena vetru
Budilnik ne zvoni. I on nastavlja da spava. Kako onda zamilja da se
ja probudim? Na svu sreu, moja sestra upada u sobu da bi potraila svoju
stvar koju, naravno, ne moe da nade na drugom mestu. Nije sigurno
dola zato to brine za mene. Ne ujem je dok me ne otkrije i ne pone da
me drma za ramena.
- Viki! Viki! Probudi se, treba da ustane.
Ni oi ne otvaram.
- Ostavi me na miru, Elena, molim te. - Grlim jastuk i zarivam lice. Nisam uzela nita tvoje. Devedeset odsto tvojih farmerki je uvek u korpi
za prljavi ve, a punja u fioci...
Zaranjam jo dublje u jastuk.
- Viki, ta to pria? Nije zbog toga... ve zato to treba da ustane.
Zar nisi ula budilnik?
Dugim tankim prstima moja sestra uzima u ruku malu mehaniku
napravu. Paljivo je stavlja na uvo.
- ini mi se da ovo ne radi.
- Savreno. Ba lepo. Ja se nisam probudila i ti nisi dola da me
probudi, to znai da danas ne idem da izigravam krticu na etrurskom
groblju, okej?
Priguen jastukom, moj glas zvui kao potmuli jauk.
- ta to pria? Hajde, pokreni se ili e zakasniti!
Elena mi skida jastuk s lica i ja se besno okreem. Razro- gaivi
svoje divne oi, sestra nastavlja jo sekund da me gleda s jastukom u ruci.
Onda ga nemarno baca na stolicu i seda na krevet pored mene. Dodiruje
mi obraz i sklanja sa ela nestani pramen.
- Sestrice, pa ti si plakala... ta se deava?
Neno mi stavlja pramen iza uveta i zabrinuto me gleda.
- Ne, nije tano...
Rukom prelazim preko obraza.
- Oh, tano je...
Oseam na prstima ostatke tih nevoljnih nonih suza, lice mi je
iarano tragovima soli, a oi naduvene. Rukavom od piame briem
jagodice i mrem.
Da, shvatam da sam stvarno plakala.
- Ma... nita... nije vano - kaem tuno.
~ 98 ~

Elena jo sedi pored mene.

- Nije vano? - pita, kao da sam rekla neto apsurdno. - Viki, plakala
si u snu i misli da to nije vano?
Skrhana, sleem ramenima. Elena mi polako podie glavu da bi me
pogledala.
Ko si ti, slatki i ljubazni anele? ta si to napravio od moje sestre?
- Zar stvarno nee da mi kae ta ti se deava? - navaljuje Elena.
Dugo gledam njeno lice, lice u kojem, sve u svemu, jo mogu da se
prepoznam, uprkos razlikama i godinama koje nas dele. Oseam kako mi
suze pritiskaju uglove oiju i izlivaju se pre nego to uspem da podignem
branu. Obrazi su mi ponovo iarani suzama koje naviru na oi, slivaju se
niz jagodice i stiu do usana, i dok se trudim da progovorim, oseam
njihov slankasti ukus.
- Svega mi je dosta.
Pla nadire kao nabujala reka. Ne mogu da ga zaustavim, tresem se
od snanih jecaja.
- Svega dosta...
Ne mogu da govorim, ba sad kad bih htela. Slogovi su isprekidani
jecajima, i meaju se s njima. Sestra me grli i pokuava da me smiri,
puta me da se isplaem. Kvasim joj vrat i demper, nita ne govori, i
dalje me vrsto dri, gotovo da me ljuljuka dok se malo ne smirim a lea i
grudi ne prestanu da mi se tresu.
Sada diem gotovo normalno. Ostajem jo trenutak licem naslonjena
na njenu meku kosu, a onda se izvlaim iz zagrljaja i obema rukama
briem naduvene i vlane kapke.
- Je 1' ti bolje?
Odmahujem glavom.
- Sve se zapetljalo.
Glas mi je kao daak vetra, a verovatno izgledam kao avet, vetica.
- Lorenco i inevra se stalno svaaju i sve vreme jedno drugo
napadaju... i to ne zbog uobiajenih gluposti. Ne znam, ponekad su tako
daleki... a moda i oekuju da se stavim na stranu jednog ili drugog! Kako
to da uradim? Ne mogu... i neu.
Jo priam seckajui rei zbog svih onih suza koje su ostavile trag i u
mom glasu.
- Ne podnosim ovu situaciju, oboje ih volim... A tu je i Lavinija i ne
znam koliko je ona umeana... Ne shvatam ta se dogaa. A danas poinje
i taj prokleti projekat... Ne znam da li elim da idem... Ne znam ta elim!
~ 99 ~

min

Hladnim rukama pokrivam lice.

Elena je utke sasluala moju konfuznu priu. Lagano odmahuje
glavom.
- Ponekad mislimo da ne znamo ta stvarno elimo - poinje mirnim,
umilnim glasom. - Ali to se deava onda kad se - mazi me po raupanoj
kosi - moda samo plaimo da priznamo sebi ono to je srce ve odavno
odluilo.
Gledam je netremice kroz veo od soli.
- Ali... ta ako postoje suprotni signali?
Moja sestra razmilja nekoliko trenutaka pre nego to odgovori.
- Onda mora da oseti koji je signal jai. Viki, priamo o oseanjima,
zar ne?
Jedva primetno klimam glavom, vrat se savija kao stabljika
cveta preputena vetru.
- Tano, oseanja su komplikovana, i to prilino. Mona su i varljiva,
oaravajua i kontradiktorna, ne otkrivaju se odmah, a ponekad ak i
nikad. Zabavljaju se postavljajui zamke, hvatajui te u mree,
opinjavaju te i istovremeno te zbunjuju. Ne daju ti sigurnost, ve potpuno
suprotno. Ona su zavodljiva, lepa, ali opasna.
Slatko se smeka.
- Nisi ni prva ni poslednja koja je ostala zarobljena u tom mehanizmu.
Ljubav nije neno oseanje iz bajke. U stvarnosti, princeze se ne
zaljubljuju u svog princa za sekund, pod uslovom da ga sretnu. Provode
besane noi postavljajui sebi pitanja i upuujui nekome najbolje elje i
najgore kletve. Prava ljubav je opasna, ona nije igra, nije cvet, nije aneo.
Klimam glavom kao da je u pravu.
- Ljubav je demon - apuem tiho, citirajui jo jednom tu frazu koja,
kako se ini, nee da mi izae iz glave.
Elena se nije ukoila, povezala je ovo sa delom grkog mislioca, a ne
sa naim mladim sugraaninom.
- Tano, cenjeni Platon je nije mogao bolje opisati. A ipak ne kae da
od nje treba beati. Treba je samo... slediti, pustiti srce da te vodi. Srce ne
moe da pogrei.
Srce ne moe da pogrei.
Nadam se da je moja sestra u pravu.

~ 100 ~

vrsto u njegovom naruju

Uzimam moped da bih stigla do arheolokog nalazita sa etrurskim
grobovima koje se nalazi nedaleko od grada. Uopteno gledano, mislim da
je veoma lepo. Ima utisak da si stvarno upao u ivot ovog drevnog,
tajanstvenog naroda. Ne lii na nekropolu, ve na pravi pravcati grad, sa
svojim grobnicama iskopanim u vulkanskim stenama, kamenorezima i
putem koji je ukopan u tlo i preseca meke crvenkaste stene kao otrica
seiva, ostavljajui s jedne strane dolinu, a s druge zid od vulkanskog
kamena, prekriven portalima i grmljem.
Ubrzavam. Smrzla sam se. Sunce se tek pomalja iza sloja magle koja
zaklanja svetlost. Parkiram se na platou ispred nalazita, gde
prepoznajem vozila nekih drugara i profankin auto. im siem s mopeda,
hvata me nemir i niz lea mi podilaze marci a kolena mi klecaju, ali
pokuavam da se savladam. Prelazim prvi deo puta, omeen biljem i
stenama i za minut stiem na zaravan gde se ve okupio ceo razred.
Trim da se pridruim drugarima. Nastavnica me gleda s prekorom.
- Dobro, sad kad smo konano svi na okupu... - kae dok joj iz usta
izlazi oblai pare - moemo da ponemo.
Hladno je, uasno je hladno. A pod zemljom, u grobnicama, bie jo
hladnije.
- Hajde, razvrstajte se u parove.
Lavinija se migolji do Lorenca, on hvata moj zabrinuti pogled i smei
mi se, sa oiglednom namerom da me umiri, da mi kae da nemam ega
da se plaim.
Traim pogledom Guljelma. Ne vidim ga. eludac mi se stee.
- Da nisi sluajno htela da me ostavi samog u turistikom obilasku?
Njegov glas. Taj prokleti glas, ponekad odvratno prijatan, uasno lep.
as prodoran i hrapav, as blag i jasan, ist i prozraan kao kristal. as
nean, as surov. as ozbiljan, as aljiv. Isti onaj glas koji je noas, u to
sam sigurna, ispunio istovremeno i moje snove i moje komare.
- Onda, da... - kae profanka listajui hrpu papira.
- Vitorija i Guljelmo...
Prilazi i stavlja nam u ruke malu mapu arheoloke zone. Poinjem da
je gledam, mada ne uspevam da se orijentiem.
- Mi smo ovde - kae pokazujui taku u donjem desnom uglu karte.
Aha, dobro, sada je sve jasno.
~ 101 ~

- A vi ete prouavati grobnicu koja se nalazi... - prst malo luta po

papiru dok se ne zaustavi na najudaljenijoj taki, gore levo. - Tano ovde.
- Najdalje... - kaem bez razmiljanja.
- Da, tano, to je najdalje - potvruje ona pomalo nervozno. - Ali je i
najlepe.
ta to znai? Sve grobnice su praktino jednake: mrane, duboke i
vlane.
- Imate vremena do ruka. Molim vas, pamet u glavu.
- Naravno, profesorka, lepo emo obaviti posao i biemo pajivi - kae
ljubazno i utivo Guljelmo, s blistavim osmehom na licu.
Koraam brzo du crvenkastih stena u pravcu grobnice, ne ekajui
njega.
- Hej, saekaj me! - dovikuje Guljelmo trei za mnom.
Pravim se da ne ujem i nastavljam urno da se penjem uzbrdo.
- Viki, ekaj.
Ne okreem se, gledam vrletnu stazu i krupnim koracima grabim
napred. Hladan i vlaan vetri mi mrsi kosu, pomolilo se sunce, ali
svetlost je jo uvek veoma bleda.
- ekaj me! - ponavlja on - karta je kod tebe!
- Plai se da se ne izgubi? Zar ne vidi grobnicu? Eno je tamo gore,
nije teko stii: idi pravo i naletee na nju!
-Viki! - Okreem se naglo, dok u sebi kiptim od besa.
- ta je?
Sa svojom uobiajenom gracioznou uspevam da zapnem vrhom
patike o jedini koren koji izbija izmeu stena u celoj okolini. Tipino za
mene. Gubim ravnoteu, teturam se, posrem i mlataram rukama kao
pomahnitala ptiica.
- Sranje...
Gunam besno, oekujui, kao u usporenom filmu, estok i komian
pad preko vulkanskih stena. Zatvaram oi.
-Pazi!
Padam mu u naruje.
Umesto na stene.
Otvaram oi, oklevajui, on me i dalje dri, neno ali vrsto, iako je
najgore ve spreeno. Smejemo se: crnilo njegovih oiju uliva se u zelenilo
mojih i obrnuto, utapajui se jedno u drugom. Nafta u moru i more u tami.
Stojimo nepomino, zaustavljajui ledeni dah na usnama. Dah se
odmrzava, silazi sa usana i pretvara se u paru. Njegov isto tako. Dva
~ 102 ~

oblaka se meusobno meaju i oseam kako mi njegov miris prodire u

nozdrve.
- Je l' sve u redu? - mrmlja, ali ja posmatram paru koja mu izlazi iz
usta.
Smeje se. Volim da ga zasmejem, volim to otkad sam ga prvi put
videla kako se smei pre nekoliko meseci u njegovom vrtu.
- Vidi, da si me saekala, ne bi se saplela - dodaje ironino.
- Veoma duhovito - odgovaram s kiselim osmehom, na
- koji on uzvraa pravim osmehom.
- Postao sam tvoj aneo uvar...

~ 103 ~

Najvei strah
Stojimo ispred velikih kamenih vrata. Iza njih se naziru stepenice
koje se uvlae u stenu i gube u mraku. Gotovo nalik na ogromno grko
,,pi".
- Okej, znam pouzdano da tamo unutra postoji vie prostorija - kaem,
priseajui se crtea koji predstavlja unutranji deo svake grobnice na
ovom nalazitu.
Guljelmo ne odgovara i to me pomalo udi, budui da je do sada bio
tako samouveren, ali ne pridajem tome mnogo znaaja. Vadim iz ranca
baterijsku lampu i palim je.
- Hoemo da krenemo? - pitam.
On samo klima glavom, ali se ne pomera. Stoga kreem sama. udim
se svojoj sigurnosti. Nije da nikada nisam oseala neku vrstu straha od
skuenog prostora, ali Guljelmovo prisustvo je to to mi danas, kao nikada
ranije, izaziva udnu uznemirenost. Oseam u sebi jasno tu borbu: jedan
glas mi govori da se opustim, da sledim svoje srce, da siem u tu grobnicu,
a drugi mi apue neto to ne mogu da razumem.
Silazim na prvi stepenik.
Ne oseam prisustvo svog partnera iza sebe. Okreem se.
- Guljelmo?
Stoji i dalje nepomino iznad stepenita. Gleda u ulaz. Pogled mu je
prazan, ukoen, usudila bih se da kaem zbunjen i uplaen. Ponovo
oseam isto, zebnju, nedefinisan strah... njegova senka koja pada na
mene.
- Hej, Guljelmo!
Stoji kao skamenjen.
- Da, izvini... Ali moramo li ba tuda da proemo? Zar ne postoji drugi
ulaz? - pita me gledajui netremice prolaz u stenama.
Pomalo zauena, a pomalo zabavljena, prekrtam ruke. Izgleda kao
dete koje se plai da pogleda pod krevet.
- Naravno, kako sam glupa, zaboravila sam na drugi ulaz, onaj s
druge strane, s nadstrenicom i crvenim tepihom!
Kiselo se smeka.
- Zato me to pita?
- Onako, isto onako...
Zatim me obilazi i silazi prelazei po dva stepenika odjednom. Pratim
~ 104 ~

ga, zbunjena ovakvim ponaanjem, neuobiajenim za njega.

Ulazimo u lagum i nalazimo se u prvoj prostoriji, utonuloj u
polumrak. Tavanica je veoma niska, a zidovi se gube u tami.
- Okej, ovde nema mnogo toga - kaem, uperivi baterijsku lampu
ispred sebe.
Pratim trag vetake svetlosti. Guljelmo pali svoju lampu i utke me
prati.
- Zanimljive stvari kao to su rezbarije, ostaci fresaka i sarkofazi
nalaze se nie.
- Znam - odgovara ozbiljno.
Ulazimo u drugu salu. Tavanica je via, prostor vei, mali traak
svetlosti rasut po pranjavom podu. Idem napred do kraja sale. Tu je neka
vrsta luka, tavanica se jo malo podie i dozvoljava nam da hodamo
uspravno, ali baterijske lampe su jedina svetlost koja nam ostaje.
- Okej, stigli smo skoro do kraja. Moemo da krenemo sa dna i ponovo
se popnemo gore - predlaem.
- Kako hoe... ja u za tobom.
Glas mu je sasvim tih.
- Je l' sve u redu? - pitam, jer ve pomiljam da neto zaista nije u
redu.
- Naravno, zato?
- Nita, nita.
Idem napred i stiemo do kraja grobnice.
Izlaz je daleko iza nas, kao i dnevna svetlost.
Uasno je hladno, a i mrano. Navlaim kapuljau i pritiskam na
lampi prekida pomou kojeg se svetlosni snop rasipa kao kod fenjera.
- Tu smo.
Vadim belenicu i olovku, poinjem ovla da beleim prve utiske o
ovom mranom mestu. Koa mi se jei kad pomislim da se nalazim u
unutranjosti male grobnice od klesanog kamena. Lampa mi visi o uzicu
vezanu oko runog zgloba. Sa svakim pokretom ruke po belenici ona se
zanjie, a bleda ukasta svetlost zaigra i zadrhti na zidovima i
sarkofazima. Gutam pljuvaku i nastavljam da piskaram.
Pored mene, moj partner jo uvek izgleda napeto. Koraa polako,
razgledajui okolo. Na trenutak ude u krug svetlosti koju baca lampa, na
trenutak nestane u tami nekog kutka do kojeg svetlost ne dopire.
Odlazi i dolazi, nestaje i ponovo se pojavljuje, svetlost, tama. Lii na
duu iz ove grobnice, jednu od onih koje uznemirujemo, koja luta po
~ 105 ~

svojim odajama, gledajui me kako ravnoduno hvatam beleke o njenoj

smrti.
Staje kraj mene i netremice gleda u zid. Svetlost mu ocrtava konture
lica, istie samo linije profila: elo, jagodice, usne, deo vrata koji je ukoen
i viri iz tamnosivog ala.
Boe, kako je lep, razmiljam nastavljajui da piem.
Podie ruku, na pranjavoj svetlosti vide joj se obrisi, stavlja je na
kameni zid i pomera je kao da ga miluje. Ima divne ruke, s dugim i
tankim prstima.
Nastavljam da vrljam po svesci dok on prouava zid. Svetlost se njie
pod mojom rukom. Vlada grobna tiina, ini se da ak i olovka eli da
zauti. Pritiskam je, a kljocanje opruge i pucketanje plastike odjekuju u
tiini kao eksplozija.
- Ne hvata beleke? - pitam, instinktivno govorei tiho i nastavljajui
da gledam u svesku.
- Hvatam ih.
Pogledam ga, on mi se nasmei.
- Imam dobro pamenje - kae i udaljava se, nestajui u tami.
Nastavljam da gledam kamenoreze i slike, izbledele i nagriene
vremenom, zamiljajui ga kako nepomino stoji u mraku, u krajnje
otmenoj pozi.
- Izgleda draesno dok ovako hvata beleke.
Ne progovaram i prekidam napola re koju piem.
Crvenim u mraku.
- Kako?
- Neki ljudi izgledaju glupo s belenicom u ruci, ne znaju ljudski ni da
je dre, naslanjaju se tu i tamo, njiu i teturaju kao epavi noj.
Onda nisam jedina koja pravi idiotska poreenja.
- Ti pak uspeva da hvata beleke sasvim prirodno.
- A ti uspeva da izgovori epavi noj" a da ne zvui kao kreten.
Smeje se, a prostoriju ispunjava zveckanje srebrnih privesaka. Nisam
mu videla osmeh, pomiljam tuno. Ostaje i dalje skriven u tami.
- Srea je da se ne plai mraka - kaem veselo.
- Da, ali ni ti se ne plai, iako si se... kao dete uasno plaila i
spavala s pokrivaem preko glave.
- Otkud zna? - pitam okrenuvi se, zauena ovom tvrdnjom.
- Ti si mi rekla, zajedno s mnogim drugim stvarima, one noi... Pitao
sam te ega se plai i ti si krenula od straha koji si imala u detinjstvu, to
~ 106 ~

jest od mraka.
- U meuvremenu je tehnika s pokrivaem dala rezultate napominjem. - Nikada me nijedan vampir nije ujeo.
To je bio moj pravi strah, a ne mrak, zbog filma strave i uasa koji
sam gledala dok sam jo bila veoma mala.
- O da, odlian metod - odgovara smejui se, a onda se ponovo uozbilji.
- Ali to je razumljiv strah, mislim na onaj od mraka, ne od vampira. U
pitanju je strah od nepoznatog, od toga to ne zna ta bi moglo da se krije
ispred tebe...
Da, razmiljam, ne mogavi i dalje da ga vidim, razgovarajui
zapravo samo sa glasom bez lica.
- Onda... Hoe da uje i drugi deo odgovora?
- Naravno - kaem pomalo neodluno.
- U vezi sa svojim sadanjim strahom... rekla si neto veoma lepo.
Mislim da nikada neu zaboraviti tvoj glas dok si izgovarala ovu reenicu.
Poinjem nervozno da uvrem pramen kose oko prsta, svetlost
podrhtava, zaljuljana i uzdrmana, razbijajui svoj sjaj na hiljadu
bletavih, treperavih krhotina.
- Rekla si kako se plai... da se nee zaljubiti. -Pauza. - Sea se? nastavlja.
- Ne - laem - uopte.
Odgovor pada na zemlju, teak i prazan kao to samo la moe da
zvui.
- Rekla si mi mnogo toga o sebi te veeri, priala si mi o svojoj sestri,
svom omiljenom jelu, o tome kako ti je jednom eksplodirao aparat za kafu,
o Lorencu, o prvom danu u koli, o svojim strastima, o inevri. O muzici
koju oboava i onoj koju prezire, o tome ta ti se svia a ta ne... toliko
toga. - Smei se. - Ne znam zato, kada sam stigao u ovaj grad... - vidim
sebe na mopedu kako gubim kontrolu i njega na onoj klupi - iznenada,
odmah, pojavila si se ti sa onim skuterom, a onda u mojoj kui.
Putam uzicu da mi sklizne na dlan, steui je izmeu prstiju kako
lampa ne bi pala i usmeravam svetlost ka njegovom licu.
- Ali nita nisam osetio. Bila si lepa, to da.
Ko, ja?
- ...To je apsurdno, svestan sam, s jedne strane sam eleo da te
upoznam, a s druge, istovremeno... - Da ujem dalje, molim te. Glas nean
kao cvet i hladan kao led nastavlja: - S druge strane sasvim suprotno,
gotovo da si u meni izazvala strah, bojazan...
~ 107 ~

Strah, ta re uprljana pauinom, mrakom i krvlju, taloi se u prostoru

izmeu mene i njega i prodire u mene kao seivo. Jer to je i on izazivao u
meni.
- Hteo sam te, nisam te hteo, eleo sam te, plaila si me...
Rukama dodiruje lice isklesano u adu i slonovai i kosu plavu kao
svetlost zore.
- A onda, te veeri...
Njegov glas je meki somot koji klizi kroz ruke krojaa.
Da li se ovo stvarno dogaa, razmiljam borei se sa suzama koje, ni
sama ne znam otkad, naviru i hoe da izau. Da li mi stvarno sve ovo
govori nekoliko metara ispod zemlje, u ovoj grobnici?
- One veeri...
Podie glavu, crne oi sjaje i blistaju kao kapi ametista ili crnog leda
na dnu ae.
- ...Kada sam kod Marka video tvoje zabrinute prijatelje i shvatio da
je ono ubre verovatno s tobom.
Ako je ovo samo prokleti san, pomiljam iznenada, ili komar, plod
mog bolesnog i okrutnog uma, jednom reju, ako ovo nije stvarnost, ve
samo zlobna igra uspavanih misli, elim samo da se sutra ujutru niega
ne seam.
- Pomogao sam ti. Pomogao sam jednostavno osobi koja je u opasnosti,
ali kasnije, usput i kod mene...
Rei su sve meke i tie, izlaze jedna po jedna, sporo i teko, kao
krupne pahulje snega na vetru.
- Moda nisam vie oseao nikakav strah jer ti je bilo loe, bila si
slaba i krhka, nita mi nisi mogla, ak i da si htela. Sa svakim minutom
koji je prolazio oseao sam da te elim pored sebe, oseao sam kako u meni
narasta emocija, snana, ista, eleo sam samo da ostanem kraj tebe i
pomognem ti da se oporavi, bar u tom trenutku. Ostalo nije bilo vano,
nita drugo nije postojalo. I to sam te vie sluao, vie si me zasmejavala
i terala na razmiljanje, vie sam oseao da elim da budem pored tebe,
bez obzira na sve, na to to jesam i to ti moda jesi.
Ne shvatam.
- Dok nisi rekla ono: ega se najvie plai.

~ 108 ~

Dan i no
Svi mrtvaci u ovoj grobnici ustali su i sluaju. Da njihovi duhovi jo
mogu da imaju oseanja, svima bi oi bile vlane od suza.
- Rekla si neto najslae i najistinitije to sam ikada uo u ivotu, i to
si izgovorila svesno, stvarno verujui...
Ne brojim vie koliko mi puta zastane dah, ne brojim drhtaje u
grudima, brojim ih u njegovom glasu.
- Ponekad provede s nekim toliko vremena, ponekad i ceo ivot, a
onda u jedom kratkom trenutku, u deliu sekunde, shvati ono najvanije
i ne gleda vie tu osobu istim oima... To se dogodilo i meni, koji sam bio
obuzet hiljadama sumnji, nedoumica i strahova, obuzet tobom, a onda u
jednom trenutku, ne bilo kojem, ve u tom trenutku, shvatio ta je zaista
vano. U tom trenu, leei pored tebe i sluajui te kako pria, tako slaba
i istovremeno tako snana, u tom trenutku sam shvatio da te... volim.
Oi mi se pune suzama.
- Oprosti mi to sam ovako iskren, ali to e ti objasniti moje
ponaanje, a naroito ono to sam ti rekao sledeeg dana...
Uzdie. Od njegovog daha pokree se listi koji lei na zemlji.
- Jer od tog trenutka mi nije vie bilo vano ko si, ta si... nije mi
vano da li si ti moja smrt koja hoda.
Strah.
Iracionalan strah, snaan kao smrt, onaj pravi, primie mi se vukui
svoje prljave dronjke i grli me koatim rukama. Pravi, totalni strah.
Ne... to nema smisla.
Strah se pojaava i gui me. Nema smisla jer ja nisam niija smrt...
Ne mogu da budem ni tvoja, poto ti nisi...
Svaki centimetar vazduha se sui, svaki sekund vremena se
zaustavlja, svaka se kap krvi ledi dok gledam Guljelma kako se kiselo
smeka, sklanja pogled s mojih oiju i nestvarno polako podie desnu
ruku, prua mi dlan i povlai rukav crne dukserice. I eto ga tu, vidljiv i
dubok kao oiljak, crni znak utisnut na koi.
- Demon - apue svojim kristalnim glasom. Nada se raspruje u
hiljadu delia.
Dah je sve krai, elo oroeno hladnim znojem, a oi zamagljene od
suza koje podrhtavaju i ne mogu da krenu. Stavljam ruku na usta, guei
uenje i strah. Lampa se njie kao luda.
~ 109 ~

- To nije istina. - Rukavom dukserice pokriva runi zglob. - Ne moe

da bude istina! - viem izbezumljeno.
Pogled mu se ispunjava bezgraninom tugom. Odmahujem glavom, ne
elei da poverujem.
- Ne, ti nisi to, ne moe - govorim u oajanju. - Da jesi, ta bi radio
ovde, u ovom gradu? Da li si lud? To nije mogue...
Svi moji strahovi, sve sumnje, sva premiljanja odjednom padaju u
vodu pred ovom istinom. Nepobitnom, jer je izrie on lino i sam priznaje.
To si to jesi, njegove rei, otrov koji mi je ostao negde u glavi i sada se
velikom brzinom iri po mojim ilama, pulsira u mom srcu i blokira ga.
Pred oima mi se reaju zbrkane slike: njegova kua, rua s bodljama, kip
u vrtu, a onda kola, Lorenco u lokvi krvi, knjiga sa ilustracijom koju sam
htela da ignoriem, taj znak kao obeleje prirode koja nije ljudska, nije
aneoska, ve predstavlja istu suprotnost ivotu.
On je smrt, moja smrt.
- Ali tako je - nastavlja on. - Zamisli, Viki, koje bi mesto moglo biti
bolje od ovoga, gde nas nikada ne biste traili, gde nas ostatak sveta
nikada ne bi traio...
- Hoete da prevarite prevarante - kaem gotovo u sebi.
- Radimo isto to i vi.
- Zato mi onda to pria? Zna ko sam! Zna ta sam! - viem. - Bila
sam glupa...
- Zato to to ne menja moja oseanja, ponavljam ti - kae razoarano,
ali sa odlunim, snanim izrazom lica, koje je lepo do bola.
Viemo i plaemo, nekoliko metara ispod zemlje, u kamenoj grobnici.
- Morao sam to da ti kaem... bila si ubeena da nisam to to jesam.
- Plaila sam se da jesi... od poetka. Ali pravila sam se da ne ujem u
sebi glas koji mi govori da pobegnem, pravila sam se da ne razumem.
Poverovala sam da... poverovala sam da je moje srce ipak u pravu i zato
sam ekala, dozvolila da nae mesto u mom ivotu, a da zapravo nisi deo
njega.
Dua mi se kida u paramparad.
- A onda si poela da me izbegava...
- ta si mislio? - viem kroz suze, tako glasno da se zidovi tresu. Moda i nisam tako luda. Ako moje srce nema nameru da me spase, sama
u se spasti.
Odmahuje glavom.
- Ali danas si odjednom bila drugaija, tako mirna...
~ 110 ~

Prekrtam ruke.
- Sluala sam glupu priu o ljubavi. Greka koju nikada vie neu
ponoviti. Ali zato mi to odmah nisi rekao? Zato si me pustio da... - rei
mi zamiru u grlu.
- Pustio te da...?
- Ne igraj se sa mnom, Guljelmo. Ne trai da zavrim reenicu.
Grlo mi se stee, okovano ledom i gorinom, podilazi me jeza,
zatvaram oi i ponovo ih otvaram, traei snagu koju nemam.
- Demon... - kaem.
- To si to jesi.
Pritisak se sputa u grudi, plua, eludac, stomak: zahvata i stee
sve, nemilosrdan i bolan kao hladno seivo.
- To nita ne znai - tvrdi on, ali ini se da nije vie tako ubeen. Nita ne znai? - ponavljam preneraeno. - Ti si lud, zar ne shvata? viem, van sebe. - Zar ne shvata? Mi smo dan i no! Dva otrova bez
protivotrova. Ja sam tvoj potencijalni ubica! A ti...
Zaslepljuje me iznenadni blesak.
Alesija.
Moja prijateljica... mrtva.
Aneo... ubijen.
Ono najstranije shvatam tek sada. Shvatam gde sam, shvatam s kim
sam. Pravi strah ne shvata ozbiljno dok ga ne doivi.
Dok ga ne oseti.
Baca se na tebe kao udovite sa krvavim onjacima, ustremljuje se
na tvoj vrat kao to ume samo najistiji strah. Dok na sebi i u sebi ne
oseti njegov smrdljivi dah: ispod zemlje, zatvorena u kamenom lagumu.
-Ti... - Ne uspevam da progovorim. - Alesija... - mrmljam uplaeno.
On razrogai crne oi.
- ta? - Onda shvata. - Ne. Vitorija, pobogu, ne.
Prekasno.
Ve beim.

~ 111 ~

Nita vie ne vidim

Trim najbre to mogu izmeu uskih i niskih galerija od tvrdog
kamena. Vuem noge, sudaram se sa zidovima, ruka mi je ogrebana, a
lampa neprekidno udara o kamenje. Ne smem da se sapletem, ne smem
da padnem u ovoj prokletoj grobnici. On juri za mnom i vie.
- To nisam bio ja! Nemam veze s tim, nita nisam uradio! Vitorija,
molim te, stani!
Vidim svetlost na izlazu. Trim po pranjavom i neravnom podu,
sapliem se, udaram koleno. Jurim i dalje. Onda mi se na putu nae jedan
mali kamen, malecki, podmukli kamen. Potura mi se pod nogu u trenutku
kad me Guljelmo hvata za ruku. Na samo dva metra od izlaza padam na
zemlju, leima i glavom naslonjena na zid, dok me on dri za ruku, s licem
na trideset centimetara od mog. Viem, okreui glavu, plaui i
zatvarajui oi, elei samo da se povea udaljenost izmeu mog i njegovog
lica.
-Viki!
Ne sluam ga, plaem i ritam se, on me jae stee.
- Pogledaj me, pogledaj me! Zna da to nisam bio ja, zna! - kae
uzrujanim glasom. - Kako sam mogao? Bio sam s tobom kada se to
dogodilo! Zar ne shvata? Bio sam s tobom kada se dogodilo!
Okreem se i gledam ga, otvarajui oi umorne od plaa. elim da
vrisnem od straha, jer ga nikada nisam videla takvog.
S kosom boje zlata koja mu pada na elo i dodiruje trepavice, dok mu
je svaki mii na vratu strano napet, zategnut do krajnosti, a tamne oi
sijaju kao crne buktinje.
Jeim od straha. Nikada ga se nisam toliko plaila kao sada, niti me
je ikada apsurdnije privlaio, kao samoubica koji udi za otricom noa.
- Ti me se plai.
Ne zatvaram oi, ali drhtim.
- Prestraena si od mene - kae utueno, zadravajui suze. - Plai se
da bih mogao da ti naudim, sada, uprkos svemu... - Potiskuje oaj i bes. Nikada ne bih mogao, da li shvata? Nikada ne bih mogao... nikada! Pa i
pored toga... ti se plai, misli da mogu da te ubijem. Ali ne shvata da
to... ubija mene!
Vie koliko ga grlo nosi. Puta mi ruku i pesnicom udara u zid na
izlazu, iskaljujui sav svoj bes, svoju tugu i agresiju.
~ 112 ~

Zidovi se ovoga puta stvarno tresu i kameni blok s desne strane ulaza
poputa, zatrpavi u trenu uzani prolaz.
Zarobivi nas unutra.
Sklanjam se instinktivno, beim na drugu stranu prostorije, gde
vlada gotovo totalni mrak. Jedini traak svetlosti ulazi kroz pukotinu koja
je ostala posle ruenja, veliine pola palca.
Mrtva sam, pomiljam.
Dvaput sam umrla.
I zaista nita vie ne vidim.

~ 113 ~

Nastavi da die
Budim se pored zida, na podu od kamena. Polako dolazim sebi.
Nemoj da se plai, kae glas u mojoj glavi. Tano suprotno od onoga
to mi je rekao pre nekoliko meseci kad sam ga prvi put srela.
Ne treba da se plai. I ti si njegov otrov.
Tamni oblici oko mene tuno se vraaju na svoja mesta, obrisi
kamenja prestaju da se tresu i lee na zemlji kao opalo lie. Zid vie ne
podrhtava. Pod je ponovo stabilan.
Bio je s tobom one noi i stoga nije mogao nita da uradi tvojoj
prijateljici, govori drugi glas.
On je demon, dodaje prvi.
Rat u meni se nastavlja. Oba glasa su u pravu. Oba gree.
Bei, zaboravi ga.
Da je hteo da ti naudi, ve bi to uradio.
Ustajem, boli me desna noga, pulsira u farmerkama. Dodirujem
koleno i oseam toplu krv ispod naborane tkanine. Nema svetlosti, niti
bilo kakvog zvuka. Kuda je otiao? Nije mogao da izae.
Udiem i oseam udan bol, ovde, posred grudi. Ne mogu da ga
mrzim. Stvarno ne mogu. Koraam vukui nogu koja me boli. Stiem do
kraja, gotovo do izlaza.
Zatim ga ugledam.
Sedi sklupan na podu, sa leima uza zid i glavom naslonjenom na
prekrtene ruke. Jedino to ga pokree je uasno nepravilno, nestabilno i
oteano disanje.
Uloge se odjednom menjaju, jo jedan prokleti put u igrama ivota,
tako apsurdnim i uvrnutim. Zato to ga gledam i ne vidim udovite,
nonu moru od krvi i mesa od koje treba beati, koje se treba plaiti.
Vidim ga onako kako je on video mene one veeri kod Marka, slabog,
bespomonog.
Verujem mu. Verujem u ono to mi je rekao.
- Verujem ti - apuem. - Verujem ti... izaimo odavde. - Saginjem se
do njega: - ta ti je?
Podie glavu, svoje prelepo lice od stakla i peska, koje ne bi umeo da
naslika ni najbolji slikar, jer se menja u svakom trenu i sa svakim
udisajem. Usne mu podrhtavaju kao dva nena cveta na vetru, oblivene
suzama koje blistaju kao rosa. Oi, tako velike da u njima moe da se
~ 114 ~

izgubi, tamne i prodorne, sjaje i odaju zbunjenost.

- Ne znam da li mogu - mrmlja tihim glasom, punim gorine. - Za sve
sam ja kriv... vie ne postoji izlaz.
Die sve tee. ini se da ne moe da udahne, da se gui, mada nema
razloga jer kiseonika ima dovoljno. Bori se da uzme vazduh i grudi mu
podrhtavaju, lice mu je sve blee.
- Guljelmo, ta ti se deava?
Naglo okree glavu i irom otvara oi u kojima itam strah.
Uplaeno se odmiem, ali u tom trenutku shvatam.
- Ti si... klaustrofobian.
To objanjava njegovu malopredanju nesigurnost dok smo ulazili u
ove lagume i to je, kada smo se svi nagurali u moju uionicu od nekoliko
kvadrata ostao na vratima, vie napolju nego unutra.
Ponovo ga hvata gr. Oajniki pokuava da dode do vazduha, poinje
da se trese, posrui skae na noge i rukama poinje panino da grebe po
kamenju, grizui usne i mrzei sebe zbog onoga to radi i osea.
- Prokleto kamenje... ja sam kriv - jedva progovara priguenim
glasom, jo bled u licu.
- Pa zato si onda silazio ovamo? Zato nita nisi rekao?
Uplaena sam, ne znam ta da radim da bih ga umirila.
- Zato to sam glup - mrmlja dahui i pokrivajui lice rukama, a onda
ponovo seda i naslanja na zid.
Opet se plaim, ali ovoga puta za njega. Oseam se nemono i ne
znam kako da se ponaam. Skaem i instinktivno guram kamenje.
Uzalud.
- Ne moe da se pomeri... - kae guei se.
- Hajde da pozovemo pomo - predlaem i hvata me panika.
Ali kako mogu da nas uju? Mnogo smo daleko od njih, a kad primete
da nas nema, moda e biti prekasno.
ta da radim? ta mogu da uinim?
Guljelmovo disanje je gotovo svedeno na krkljanje.
- Malopre si sruio ovo kamenje maltene sluajno samo zato to si bio
besan. Da li je mogue da sada ne moe da ga ukloni?
- Ne... ne mogu...
Jedva govori.
- Bes daje snagu... strah je oduzima.
Moram da ga smirim, ovako nee izdrati.
Saginjem se, podiem mu glavu i sklanjam mu ruke s kolena kako bi
~ 115 ~

grudni ko lake mogao da primi kiseonik. Preputa mi se, kao da je

krpena lutka. Ali die sve tee, nervi su mu uasno napeti, usne crvene od
tragova zuba.
- Okej, sada emo pokuati da se smirimo - kaem mu neno i
staloeno, iako sam usplahirena, tako da ni sama sebi ne zvuim
uverljivo.
Sputam se na kolena, okrenuta licem k njemu koji sedi. Vrhovima
prstiju mu neno milujem kosu. Vrat mu je jo ukoen, ali u neto
prirodnijem poloaju.
- Sve e biti u redu - apuem i stvaljam mu ruke na vrat,
pokuavajui da ga umirim.
Na mestima gde se osea puls, vene bubnjaju iz sve snage, a krv kao
bujica tee kroz telo i udara u glavu.
- Ovde ima mnogo vazduha, veoma sveeg vazduha, vlanog i
hladnog.
Gleda me, oi mu sijaju, kao i usne.
- Vidi kako ja lepo diem, hajde, pokuaj i ti...
Udiem duboko i polako izdiem.
- Je l' vidi? Moe sasvim lepo da se die.
Opet udiem i izdiem, sa istom smirenou i energijom.
- Hajde, Guljelmo, probaj, uradi kao ja.
Vazduh unutra, vazduh napolje. Drhtei i dalje, pokuava polako da
me oponaa.
- Tako, odlino, ponovi... Unutra, napolje. Eto, lepo...
Unutra, napolje.
- Je l' vidi koliko ima vazduha. Nastavi tako, odlino ti ide.
Pokuava i dalje da povrati kontrolu nad svojim uplaenim i
izbezumljenim pluima. Vene na vratu mu jo snano pulsiraju, kao da je
brzo trao i naglo se zaustavio, ba u ovom trenutku. Slepoonice samo to
mu ne eksplodiraju.
- Sjajno, nastavi tako da die, ve ti je bolje - smirujem ga stavljajui
mu ruke na elo i pomerajui ih polako ka slepoonicama. - Nemoj da
prestaje, molim te.
Slua me, vazduh unutra, vazduh napolje.
Oseam njegove oi na sebi, pune suza i zahvalnosti.
- Ovo bi trebalo malo da te smiri - mrmljam.
To uvek radim sa inevrom kad je uhvati ludilo pre odgovaranja, to
se deava veoma esto. Moda je to samo tos, ali kod nje pali.
~ 116 ~

Stavljam vrhove prstiju na njegove slepoonice. Pulsiraju kao lude.

Poinjem polako da ih masiram, lagano, krunim pokretima.
- Nastavi da die, molim te.
Masiram veoma polako, neno, u nadi da u ga bar malo umiriti.
Radim to jo nekoliko minuta, praena zvukom njegovog disanja, koje
postaje sve pravilnije. Drhtavica se najzad smiruje i Guljelmo nastavlja
normalno da die. Slepoonice vie ne pulsiraju. Ni vrat mu nije vie
ukoen, lice nije bledo. Bolje mu je. Mada je iscrpljen.
Prestajem da mu masiram slepoonice i sklanjam ruke.
- Je l' bolje?
Klima glavom i guta poslednji jecaj. Prinosi ruku licu i rukavom brie
tragove suza koji mu jo stoje na jagodicama. Jo uvek je malo uzdrman,
ali je bolje.
Ponekad su reenja jednostavna, ponekad su tamo gde nismo
pretpostavljali. Kamen ne mogu sama da pomerim, a on svakako nije u
stanju da mi pomogne, ali sada se vie ne plaim.

~ 117 ~

Nestaje distanca
Prolazi nekoliko minuta, za to vreme ne progovaramo, svako
oslukuje svoja oseanja koji se menjaju, preobraavaju, dopiru tamo gde
se nekoliko minuta ranije inilo da ne mogu da stignu. Guljelmo duboko
udahne, vidi se da mu jo nije dobro, ali imam utisak da sada uspeva da
kontrolie svoj strah. udno je, zatvoreni smo ovde unutra samo nekoliko
sati, a ini mi se da je proao itav vek.
- Sada se vie ne plai? - pita me nenim, slabanim glasom.
- Ne. Sada ne. - To je istina. U ovom trenutku ga se ne plaim. Ne
znam da li e se to promeniti, ali sada smo jedno kraj drugog i dobro je.
Dugo ne progovaramo.
- A ti mene? - pitam ga.
- Ne, ne plaim te se od veeri kada je bila urka...
Stavljam ruke na kolena, grim ih i klatim, steui prste i oseajui
nokte na glatkom dlanu.
- Bio je jedan trenutak, one veeri, kad se ni ja nisam plaila... apuem vie za sebe, ali znam da moe da me uje. Smekam se jedva
primetno, svojoj naivnosti, verovatno. - Moda zato to nisam bila svesna,
ili moda... ne znam stvarno zato, ali sve je poelo u tom trenutku, sve se
za trenutak promenilo...
Ne znam zato mu ovo priam. Moda hladne i mrane kamene
peine inspiriu na ispovedanje, ili samo podstiu ludilo.
Sklanjam pramen kose iza uveta i nastavljam.
- To se dogodilo kad sam potpuno kolabirala, kad mi je zaista bilo
uasno loe i nisam mogla da stojim na nogama. U stvari, kad si me drao
u naruju, a ja sam buncala i sve je bilo udno i zbrkano... Bila sam sama
s tobom, potpuno nesposobna da se odbranim, i da je trebalo, pa ipak,
uprkos svemu, bila sam spokojna... oseala sam se sigurno.
Maem glavom jer se oseam neprijatno. Na svu sreu, u mraku se ne
vidi crvenilo.
- Viki... hvala ti.
Kakva mala re: hvala. Tako jednostavna, tako nepretenciozna, a
koliko radosti donosi. Zahvaljuje mi. Zahvaljuje mi tonom zaista punim
iskrenosti, nenim i iskrenim.
- ivot za ivot, platila sam dug.
Stavlja svoju ruku na moju.
~ 118 ~

Neke uvrede ne pogaaju, neki zagrljaji ne bude oseanja, neki

osmesi ne vesele, a ruka na ruci nita ne znai... Naravno, zavisi ija je
ruka u pitanju. Eto zato ovaj dodir, lagan i nean, pee.
Gledamo se ponovo u oi.
Moda emo se jednog dana navii na te svoje poglede i onda nee vie
imati nepoznata ili skrivena znaenja, tajne nijanse... Zasada jo tonem u
tu gustu i crnu naftu i pitam se da li on kroz prozrano zelenilo mojih
duica moe da vidi kako se misli zlopate. Nadam se da ne moe!
Koliko li nas centimetara deli?
etrdeset?
Manje... trideset?
Ne znam, znam da oseam njegov dah na obrazima i da se trideset
centimetara sve vie tanji.
Sada je dvadeset, moda manje.
Deset centimetara, udisajima krademo jedan drugome vazduh.
Samo jo nekoliko centimetara. Gotovo da oseam njegove trepavice
na obrazu.
Ostajemo tako, nepomini, dodirujui se elima.
Eto: klasini tenutak kad mora da napravi izbor od kojeg e ti
zavisiti budunost, svesna da e, u sluaju da bude pogrean, naredne
mesece provesti proklinjui sebe i razmiljajui da se samo nisam ponela
ovako ili onako. A u ivotu nema nieg goreg od aljenja za neim to se
nije dogodilo.
Onda odaberi.
Odaberi, ali uradi to odmah, jer jo samo sekund i bie ti nemogue da
shvati da li zaista eli da ustukne.
Odaberi.
Biram.
Nula centimetara.
Nestaje rastojanje.
Poljubac. Reke mastila pokuale su da objasne nemogue: nisu
uspele. Svaki poljubac je jedinstven, drugaiji, lep ili razaravajui.
Poljubac, poljubac koji ima ukus eera i soli, mora i sunca, koji je kao
san, kao zvezde i muzika, zvezde koje eksplodiraju oko tebe dok si
umotana u taj poljubac, kao note koje ti vie ne izlaze iz glave.
Poljubac sa ukusom ostvarenog sna koji si elela, ali si se plaila da
ga sledi.
Na poljubac.
~ 119 ~

min

Nekoliko trenutaka, nekoliko sekundi, sekundi koje sagore u

vazduhu, koje preklinju vreme da uspori.
Odmiemo lica, ali ostajemo blizu.
- Pazi, mali anele - apue mi tiho plavokosi demon. - Upravo si
uzela gutljaj svog otrova.
Blista srebrni pirsing, upijajui svetlost koje nema.
- A ti si upravo dao poljubac svom otrovu.
- Kad bi otrov imao ovakav ukus, ubio bih se, i to odmah.
- Smei se, i tim osmehom ponitava misli, ba sve.
- Uskoro e doi da nas izvuku.
Klima glavom.
- Da li se jo kaje to si uestvovala u ovom projektu?
Prepliemo prste, u dodiru s njegovom koom moje srce poinje bre
da kuca.
- Ostanimo ovde. Ne elim da izaem iz ove grobnice...
Ako izlazak znai rastanak.
- Nemoj misliti da u te lako pustiti da odlepra kae mi neno.
Ostajemo tako u nekoj vrsti transa, bez potrebe da previe priamo ili
se pomeramo. Nakon to smo se toliko jurili, beali, traili, mrzeli i eleli,
sada elimo samo da mirujemo. Konano smo blizu i zajedno.
Ne pitajui se da li je ispravno ili pogreno, ostavljajui sumnju i
pitanje negde u neku ostavu uma. Ako greimo, razmiljaemo o tome
sutra, u nekom drugom trenutku. Ne sada. Sada postoji samo sadanjost.
Kao dva leptira koji lete, prepliu se, udaljavaju, jure i ponovo
razdvajaju, a onda zajedno staju na isti zeleni list da bi umrli, svesni da se
dan ivota koji imaju na raspolaganju blii kraju, tako i nas dvoje
ostajemo tu, nepomini i zahvalni, da j sluamo jedno drugo kako diemo.
Onda se situacija menja, tiina se prekida, glas pun strepnje 1 i brige
naruava nau intimnost.
- O boe, deco, jeste li tu? - I pita neko usplahireno. To je naa
profesorka.
San se raspruje.
- Obeaj mi da se napolju nita nee promeniti - kae mi, zarobivi me
tim prokletim tamnim pogledom, koji ume da spoji slast i gorinu kao dve
nijanse iste boje.
- Obeaj i ti meni.

~ 120 ~

Jedno ledeno zimsko jutro

Stiemo do mesta gde su nam parkirana vozila, ljudi odlaze jedan po
jedan. Profesor se odvlai do automobila nae nastavnice poto su doli
zajedno. Iscrpljen je, stvarno je uinio sve mogue da bi otvorio prolaz i
izvukao nas iz grobnice. Maem mu u znak zahvalnosti, ali mislim da me
ne vidi. Zastajem ispred svog mopeda, malog i crnog kao Kalimero. U
stvari, vie ja liim na Kalimera kad stavim belu kacigu nalik na ljusku
od jajeta.
- Ima li snage da vozi? Mogu ja da te odvezem, ako hoe. Hajde da
sednemo na tvoj skuter, a ja u se sutra vratiti po motocikl.
- Jesi li siguran?
- Naravno, nema problema.
- Okej, hvala ti.
Smei se.
- Na emu? Da uzmem kacigu.
Idemo ka njegovom motociklu, dinovskoj zveri od metala i rafova
koja gordo poiva u jednom oku. Ostajem da uivam gledajui njegovo
vozilo, dodirujui vrhovima prstiju sjajne hromirane povrine, oarana
metalnim odsjajima. Motocikl je kompaktan i nije mnogo napadan.
- Stvarno je lep - komentariem.
- To je bila strast moga oca - kae, primetivi s koliko panje ga
razgledam.
Ne znam nita o njegovim roditeljima, ali posle svega to se dogodilo,
nije trenutak da navaljujem.
Uzima kacigu. Pravu, ozbiljnu, dostojanstvenu kacigu. Proklinjem
svoju ljusku od jajeta. Vraamo se do mog malog crnog mopeda.
Otkopavam kacigu i stavljam je na glavu. Vidim kako je razrogaio oi
ispod vizira, a onda saginje glavu i kao fol se nakaljava.
- ta to radi, smeje se?
- Ne, ne...
Nametam vizir.
- Ozbiljno, slatka si s tom kacigom.
- Znam da liim na Kalimera - kaem. Smeno mi je.
- Pa dobro... Kalimero je mnogo sladak, a ti si jo slaa - dodaje.
Seda na moped i pali ga.
- Izvolite, gospoice - kae, pozivajui me da sednem.
~ 121 ~

Kreemo i mali skuter se kotrlja u sumrak, kotrlja se lagano kroz

ledeni vazduh, zagrevajui ga svetlou svog malog fara. Bruji bojaljivo,
stvarno lii na malu, crnu, srenu buvu.
- Nemoj da odlepra - moli me pre jedne krivine, usporavajui da ne
bismo proklizali.
- Misli ti na to kako vozi - upozoravam ga ironino.
Ali on vozi sigurno i besprekorno, nijedno naglo ubrzanje, nijedno
naginjanje, nita. Naslonjena na njegovo rame, pokuavam da sauvam
dostojanstven izgled, uivajui u vetru koji mi duva u lice i trudei se da
ne zatvorim oi.
Putovanje traje veoma kratko. Stiemo do moje kue za tren oka.
Zaista je tano da se oseaj za vreme menja u zavisnosti od situacije:
jutros mi se inilo da isti put, od moje kue do arheolokog nalazita, traje
venost. Zaustavlja se tano tamo gde ja obino parkiram, gasi motor i
pomae mi da siem. Ne bih htela da ide kui peke, nakon to je bio tako
ljubazan da me doveze. Dok se sprema da sie, ja ga zaustavljam.
- ekaj - hvatam ga za ruku. - Ne mogu da te pustim da se vraa
peke. I ti si imao teak dan - smekam se. - Zadri ga, dae mi ga sutra
u koli, a ja u doi sa inevrom.
- Ma ne, ne dolazi u obzir.
Hoe da sie, pojaavam stisak ruke.
- Vratie mi ga sutra, nije problem, zaista.
Okleva.
- Jesi li sigurna?
- Sasvim sigurna!
- Okej, onda hvala.
- Na emu? - Smei se. Okree klju i lagano daje gas. - Budi dobar
prema njemu, molim te.
- Obeavam.
Kroz kacigu ujem njegov smeh, vidim oi kako sjaje.
- Videemo se sutra - kaem u znak pozdrava.
Miluje me neno po obrazu svojim tankim, mekim, divnim prstima.
Pogleda me jo jednom.
- Videemo se.
Nestaje niz ulicu, praen brujanjem mog mopeda.
Priseam se stiha jedne od svojih omiljenih pesama iz repertoara
Maksa Pecalija...
Sve moe da se promeni jednog ledenog zimskog jutra.
~ 122 ~

Podeli sa mnom bol

Koraam s kacigom na glavi, skreem iza ugla prema kapiji, lagana
kao oblai, kao areni baloni koji se die u nebo. Iza ugla, ispred moje
kapije sedi inevra. Na trenutak zaboravljam sve to se deava izmeu
nje i Lorenca, srena sam jednostavno to je vidim i umirem od elje da joj
ispriam svoj neverovatni doivljaj. Ali naglo se vraam u stvarnost.
Oi moje prijateljice su naduvene i crvene od plaa, njeno lepo lice je
bledo i ipartano suzama, a nene crte gotovo su izobliene od dubokog
bola i tuge. Pogled joj je ugaen, nervozno pui cigaretu, a na zemlji ve
stoje dva zgaena opuka. Ne moram nita da pitam, naalost. Suvie je
oigledno ta se dogodilo.
Baloni, mek i lagan, zapleo se u kupine.
Idem prema njoj i kad me ugleda, oi joj se ponovo napunie suzama.
Grlim je, snano je grlim, kao kad smo bile deca i kad nas je nou budila
oluja, a mi se stiskale u krevetu jedna uz drugu, premrle od straha. Grlim
je i putam da se isplae, s glavom naslonjenom na moje rame, dok ne
istee i poslednja suza.
- ta se dogodilo? - pitam neno.
Govori tiho, modulirajui glas izmeu jecaja koji jo ne prestaju.
- Raskinuli smo...
Brie suze, slaba i nemona. Ona. Ona koja je olienje snage, koja me
ui hrabrosti, koja je uvek puna energije.
- Kako? Kako se to dogodilo?
Tako snana oseanja ne mogu da se raspre u trenutku, ne nestaju u
jednom danu, ne umiru tako iznenada, jer bi to znailo da nikada nisu
stvarno ni postojala.
Moja prijateljica grize usne.
- Rekao je da ne moe vie, da je to bolje za oboje...
To nema smisla, nije mogue da je to rekao.
- Ne znam ta da radim... - apue.
- Ne moe da ide kui, zar ne?
Odmahuje glavom.
- Sada ne bih mogla ni da vidim svoju sobu. Tako punu uspomena na
njega...
Pokriva lice rukama, ja je milujem.
- Ostani kod mene, nema problema.
~ 123 ~

Gleda me, nastavljajui da grize usne.

- Jesi li sigurna? Neu da smetam - tiho mrmlja.
- ta to pria, ludo jedna - neno joj se smeim. Nema anse da te
sada ostavim.
Tuno uzdie. Suze ponovo naviru u oi, sjajne kao biseri, prozirne
kao dijamanti, kvase joj kapke i araju jagodice. Grlim je.
- Podeli sa mnom bol - kaem joj.
I to stvarno mislim. Volela bih da mogu, volela bih da preuzmem deo
njenog bola, da joj oslobodim misli, olakam patnje, ubijem zver koja joj
razdire srce.
- Ne znam kako se to radi - apue drui na mom ramenu.
- Hajde da se popnemo. Nai emo naina.
Ulazimo u kuu, unosei sa sobom mnogo tamnih oblaka i jedno
slomljeno srce.

~ 124 ~

Sve je tako zbrkano

Posle pice koju smo blagovremeno naruile kod idija i pored svih
mojih nastojanja da je uteim, inevru savladava umor i ona pada u san
na mom krevetu. Kosa joj se uvija u meke tamne kovrde, koje joj padaju
preko ela i bledog umornog lica. Lii na cvet, cvet opao s grane, malo
razbaruen, ali jo uvek divan.
Ne znam jo ta se tano dogodilo, ta se dogaa u Lorencovoj glavi, a
to ne zna ni ona.
Gledam je. Imala bih toliko toga da joj ispriam, ali neu da joj
remetim lagani san kojem je uspela da se prepusti. Volela bih da podelim
s njom ono to se danas dogodilo, ali ne mogu. Htela bih da je prodrmam,
probudim, da joj kaem da je dananji dan bio najlepi u mom ivotu, ali
ne mogu, jer je za nju bio najgori. Ne mogu da joj saspem u lice svoju
sreu.
udno je to kako ivot daje i uzima, odravajui neku vrstu krhke
ravnotee. Kao da je moja srea ukrala njenu.
I ja sam zaspala, na fotelji, preko knjige koja mi se nabila u lea,
ostavljene bogzna kad medu jastucima.
Budi me mobilni koji vibrira kao lud.
Tri sata posle ponoi.
Traim telefon izmeu jastuka na fotelji i javljam se zevajui.
- Viki? Ja sam, jesi li dobro?
Lorenco.
- Spavala sam s knjigom izmeu lopatica - kaem borei se da ne
zevam.
- Ah, izvini...
- Nema veze.
- Je l' inevra kod tebe?
- Da, tu je, spava.
Tiina, ujem disanje s druge strane slualice.
- Moram da razgovaram s tobom - kae bojaljivo.
- Sada? Preko telefona?
- U stvari... ja sam ispred tvoje kue.
Pospanost odjednom nestaje. Klikeri poinju da mi rade: ako se moji
probude i vide me na ulici s Lorencom usred noi... bie frke. Ako se
popne, i inevra se probudi i vidi ga u kui, poludee ili jo neto gore.
~ 125 ~

Okej, bolje je da siem i molim boga da niko nita ne primeti.

Uzimam jaknu i navlaim je preko pidame, izlazim tiho iz sobe i
zatvaram za sobom vrata. Na prstima prolazim kroz mrani hodnik.
Silazim i vidim svog prijatelja kako stoji naslonjen na auto, zgren u
jakni.
Uasno je hladno.
Ulazimo u auto, koji je izgleda postao naa ispovedaonica. Stavlja
ruke na crnu komandnu tablu, irei prste i gledajui u pod ispred sebe.
- Pa... je l' dobro?
Klimam glavom.
- Da, recimo da jeste... sada spava... ali mnogo je plakala.
Da li greim ili su to i plave oi moga prijatelja zamagljene? Nervozno
gri prste na tabli. Zglobovi mu se bele.
- Nisam hteo... ni meni nije bilo lako, nemoj da misli.
- Nita ja ne mislim i ne osuujem te jer te mnogo volim, ali te pitam
samo jedno, i to najiskrenije - krajnje paljivo biram rei. - S obzirom na
ovu odluku... da raskine posle toliko vremena... da li je neko drugi
posredi?
Ne progovara, otvara ake i nervozno lupka prstima po tabli.
- Drugim recima, Lore, da li je to zbog Lavinije? pitam gledajui i ja
u ruke.
Prolazi nekoliko sekundi pre nego to odgovori.
- Nisam siguran... ima vie stvari, a izmeu ostalog i to.
- Da li osea neto prema njoj?
- Ne znam tano ta.
- Zna da joj se mnogo svia, zar ne?
- Moda je ba u tome stvar - trese glavom kao da je to dovoljno da
sredi misli. - Ali sve je tako zbrkano i komplikovano. Ne znam stvarno ta
da mislim... - Frkem, ali mu verujem. - Problem je pre svega neto
drugo... - kae duboko uzdahnuvi. - Moji su odnedavno poeli da me
ispituju, i to prilino uporno, o vezi sa inevrom, o tome ta mi ona znai,
koliko e naa pria jo trajati...
Ostajem zabezeknuta.
- Stvarno?
- Da, to traje ve neko vreme. Nisam ti priao jer mi se, iskreno
reeno, inilo smenim.
Premeta ruke na volan pratei ih pogledom.

~ 126 ~

- Ali onda se umeao i moj brat, i to me je u poetku pogaalo, ali

posle sam pomislio, pa... mom bratu je ipak stalo do mene i samo mi eli
dobro.
- Naravno.
- Tano, ne znam kako da ti objasnim... injenica je da se i on umeao,
govorei mi da to nije dobro za mene, da je samo pitanje vremena i da u i
sam shvatiti, da idealizujem svoja oseanja i da moja srea nije dovoljan
dokaz da sam napravio pravi izbor. - Uzdie. - Drugaije zvui kad mi on
to kae.
Poinjem da shvatam.
- Nisu vie bili u pitanju mama i tata, odrasli sa svojim vienjem
stvari, bio je to moj brat, jedna od najvanijih osoba u mom ivotu, kojoj je
stalo do mene i koja mi eli dobro...
Pratim ga.
-I ba ti je on govorio kako to nije dobro za tebe? - pitam utueno.
- Tano - apue.
Sedimo utke gotovo ceo minut. Potrebno mi je malo vremena da
obradim to to sam upravo ula. Vremena da sagledam ono to se dogodilo
u svetlu ovog novog otkria.
- A onda, u tom periodu, ovom periodu... Svae sa inevrom su
postale sve ee, sumnje koje ranije nisam imao poele su da se stvaraju
u mojoj glavi i bilo ih je sve tee odagnati.
- Do danas.
- Do danas... s Lavinijom.
Srce mi staje.
- S Lavinijom? - mrmljam.
- Dok smo bili u toj prokletoj grobnici, otvoreno mi je rekla ta misli...
Dobro je da ju je prolo.
- Poljubili smo se - priznaje ne gledajui me.
- Ne, Lore...
Klima glavom.
- Mislio sam da nije u redu da ostanem sa inevrom u trenutku kada
ne znam tano ta mislim i oseam, a pre svega nakon to sam poljubio
drugu...
- A da li ona to zna?
-Da.
- I... ta sada?
Odmahuje glavom.
~ 127 ~

- Zasada znam samo da treba da razmislim i... morao sam to da ti

kaem.
Rukama briem obraze.
- ta da ti kaem...
Stvarno ne znam.
- Ne mora nita da mi kae. Znam da si u groznoj situaciji jer se
nalazi izmeu dve vatre, ali ne traim apsolutno da me shvati ili... da
mi odobri.
Uzdiem. Ba danas kad Lorenco donosi ovakvu odluku, ja sam
odluila suprotno. Dok se on odrie, ja sam odluila da se prepustim.
- Nije mi dobro... - kaem, oseajui hladan znoj na elu i jezu po
celom telu.
Vraam se u kuu bleda kao krpa i ponovo se strovaljujem u fotelju,
skupivi kolena do ispod brade.
Malo je kasno da mi to pria, Lorenco, nakon to sam toliko godina
posmatrala vas. Koliko puta sam se zadovoljno smekala gledajui vas
zajedno, oseajui u dubini due, priznajem, mrvu zavisti. Neku vrstu
bola, mada sasvim blagog, koji se teko mogao ignorisati i koji sam
energino potiskivala, zadovoljavajui se time da vas vidim zajedno,
verujui da je to najvanije. Bila sam svedok mnogih poljubaca i nenosti,
srena zbog vas i pomalo tuna zbog sebe.
Malo je kasno da mi sada kae kako ne zna vie da li je to tvoja
srea, malo je kasno.
Ko se drui sa zaljubljenima, naui da se zaljubi.

~ 128 ~

To je bila divna pria

Jutro. inevra i ja smo u autu, idemo u kolu. Totalno sam logirana
posle noi provedene na fotelji i samo nekoliko sati sna.
Rekla sam inevri da je Lorenco razgovarao sa mnom i da mi je rekao
isto to i njoj. Moja prijateljica jo ima na licu tragove patnje, ali na
svetlosti dana sve izgleda malo lake, ak i najgore situacije, ili se barem
tako ini.
- Je l' hoe da trka za onom glupaom, uz bratovljev blagoslov?
Utoliko gore po njega.
Menja brzinu kao da zabada no. Oigledno da smo prele u fazu dva:
fazu besa. Ulazi u krivinu praktino na dva toka. Noktima se kaim za
sedite. Pomalo me hvata strah. Izgovara niz neponovljivih pogrda.
- Okej - kaem - dobro je to se prazni.
To pomae mnogo vie nego kad vozi kao da hoe da zapali asfalt
ili zdrobi menja.
- Prokleti projekat! A moda i nije... blagosloveni glupi projekat: da ga
nije bilo, ko zna koliko bi jo odugovlaio i izigravao kretena!
- Hm, to se tie projekta...
Prole noi, dok sam uzalud pokuavala da zaspim u
najbesmislenijim pozama, shvatila sam da nema smisla da joj ne
ispriam, mada mi je ao zbog onoga to joj se deava.
- Zna da smo Guljelmo i ja ostali zarobljeni u grobnici koja nam je
bila dodeljena?
Gleda me zaprepaeno.
- O boe, a zato mi to nisi rekla?
- Jue sam ti opravdano dala prvenstvo... Sve u svemu, nita se
naroito nije dogodilo, osim to smo se strano uplaili i profesor umalo da
pogine kako bi nas izvukao. A i Guljelmo, jednom rei...
- Majko moja, je l' se povredio?
- Ne, ali sam otkrila da je klaustrofobian.
- Zato mu u naoj uionici, punoj kao oko, nije bilo udobno.
- Pa da.
Zakljuila je isto to i ja.
- Ali onda je lud! Klaustrofobian a silazi u podzemnu peinu?
- To sam i ja pomislila...
Udahnem duboko i polako joj sve ispriam.
~ 129 ~

Sve od poetka, od stranog i neprijatnog otkria, pa sve do kraja, do

moje kue, neposredno pre nego to sam je srela.
Sada smo na parkingu, auto je ugaen i dobro je da jednom ne
kasnimo, tako da ne moramo da trimo sprint do kapije.
inevra je zbunjena, teko joj je da poveruje.
- Ali onda...i ta sad?
Ne dolaze joj rei, dobro dola u klub...
- Znam samo da je vaa pria, iako zavrena, bila veoma lepa i da
nikada niste imali bilo kakav problem, bili ste sreni jer se niste obazirali
na situaciju i to ta drugi misle... Izvini ako sam surova, ali elim da ti
kaem kako je ja vidim.
- Ali... to je drugaije, ozbiljnije... vi moete meusobno da se ubijete.
- Svako moe svakoga da ubije, ako hoe.
Govorim sa sigurnou, sa sigurnou koju nisam ubeena da imam.
- To je tano, ali...
Oseam jezu niz lea na tu pomisao. Momentalno je potiskujem.
Uzdie i masira slepoonice.
- Nisam prava osoba da ti kaem da grei.
Klimam glavom.
inevra grize usnu i okree glavu ka prozoru. Vratila se seta. Ponovo
gleda u mene, oima koje se trude da ostanu suve.
- Da li mogu samo neto da te pitam? Jesi li sada srenija nego to si
bila jue, na primer, ili prekjue?
Razmiljam i tuno klimam glavom.
- Ako si ve nala neto to te ini takvom, pazi da to ne izgubi... da
ne protrai.
Poslednje rei se meaju sa suzama.
Ponovo je steem u zagrljaj.
- Hvala - apuem joj na uvo.

~ 130 ~

Neko je pronaao poetak

Koraati trgom punim sveta i oseati se lako, ii izmeu toliko ljudi i
ne oseati se usamljeno, smeiti se iako izmeu tvojih najboljih prijatelja
vlada hladni rat, a prvi as ima grki i ba se niega ne sea o elegijskim
pesnicima: to se dogaa kada si svestan sopstvene radosti.
Prilazim ulazu, ispred kojeg sedi on, s podignutom desnom nogom, u
svojoj uobiajenoj pozi, prirodnoj ali elegantnoj. Plaim se da ga pogledam
i u njegovim oima ne proitam da jueranji dan nita nije promenio, da
se, u sutini, nita tako vano nije dogodilo. Da se te stvari deavaju na
filmu, ali ne i u stvarnom ivotu.
Ali moram to da uradim. Bojaljivo podiem pogled, spremna da
shvatim kako je sve to bio samo san, predivan san.
Ali...
- Dobar dan - pozdravlja me skladan, kristalno jasan glas.
Poklanja mi osmeh, toliko blistav, toliko sladak i jedinstven... i moj.
Za mene, samo za mene.
- Dobar dan.
Smeim se.
Hvata me na sekund za ruku dok prolazim, kao da bere cvet. Potez
koji traje samo tren, ali mom danu daje smisao. I taj potez nosim sa sobom
uz stepenice, kroz hodnike, u uionicu, drau ga kraj sebe dok ne budem
sigurna da u ga ponovo sresti.
Ali im uem u uionicu, primeujem udnu atmosferu.
Lorenco se jedva primetno smeka bivoj devojci, vie kurtoazno, a
inevra stavlja knjige na klupu, ne obraajui panju na to i izbegavajui
da ga pogleda u lice.
Primeujem da je Lorencova klupa premetena. Lavinija, ravnoduna
prema svemu i svakome, ali se s njim, pria i smeka se.
Leinar nije saekao ni da se ostaci njihove veze ohlade da bi se bacio
na njega svojim kandama.
Sedam i otvaram knjigu.
Gledam ispitivaki Lorenca, on slee ramenima. Lavinija nastavlja da
iritira svojim ponaanjem.
asovi poinju i traju, prate ovaj udni mir, ispunjen srdbom, besom,
znatieljom.
~ 131 ~

Grki, engleski, istorija... Priamo o projektu, o zapaanjima i onome

to smo utvrdili i pronali u starim etrurskim grobnicama.
Profesorka diplomatski preskae na mali incident.
Zanimljivo je kako su se na kraju, u stvari, ispod slojeva vulkanskog
kamena dogodile stvari koje su odavno ekale da se dese...
Neko je tamo pronaao kraj, a neko poetak.

~ 132 ~

Izgled vara
- I jesi li bio dobar prema mojoj buvici?
- Predobar, zar si sumnjala?
- Videemo.
- Hajde, odveu te do nje da se uveri svojim oima.
- Moram da priznam: teko mi je da ivim ako svakoga dana ne ujem
tandrkanje tog auspuha.
Smei se i ja se gubim u njegovim oima dok se cela kola sliva okolo
kao nabujala reka. Zvono jo odzvanja, ali izgleda da su se svi sjatili na
ulicu u istom trenu. Guljelmo pali motocikl, koji tutnji i njiti kao drebac
pod svojim vitezom.
- Je l ova stvar sigurna? - pitam sumnjiavo.
- Apsolutno, zar bih te inae vozio?! - odgovara, stavljajui mi kacigu,
pravu i ozbiljnu.
Sklanja mi s lica nestani pramen, koji na hladnom decembarskom
vetru hoe da stoji za svoj raun.
Ovaj momak ima ruke kao pijanista, razmiljam, oseajui na koi
dodir njegovih dugih gracioznih prstiju od kojih me podilaze marci.
Sedam na motocikl i brzo se ukljuujemo u saobraaj, provlaimo se
izmeu automobila koji stoje i ostavljamo iza sebe autobuse zaglavljene u
koloni.
Klizimo lagano na krilima od metala. Privijam se uz njega, oseajui
toplinu tog zagrljaja i prijatan oseaj praznine izmeu grudi i stomaka
koji uspeva da stvori.
Ako mora da se zavri, razmiljam neodluno, udiui njegov miris.
Ako mora da se zavri, neka onda nikada i ne pone.
Stiemo do njegove kue, on se parkira ispred ulaza. Pored mog malog
skutera. Silazim i prilazim mu.
- ao, zverice.
Skidam kacigu i ponovo na koi oseam hladan vazduh.
- Vidi da je dobro! - smeje se Guljelmo otkopavajui svoju kacigu.
- Ovakva zima... a ti mu ni pokriva nisi stavio! kaem ironino.
- Uh, kakav maler, zaboravio sam.
- Neu ti ga vie ostavljati.
- Morau da se pomirim sa sudbinom - kae sleui ramenima kao da
je oaloen. - Hajde, hoemo li da uemo? Hladno je... - dodaje stresajui
~ 133 ~

se od zime.
Ulazimo u kuu i odlazimo u biblioteku, istu onu iz koje sam pre
izvesnog vremena praktino pobegla. Guljelmova crna maka, koja je
prilikom naeg prvog susreta bila nepoverljiva prema meni, ovoga puta mi
prilazi, skae na policu i gleda me mirkajui oima boje ahata.
- Je l' ova maka ivi ovde? - pitam.
Guljelmo se smeje mazei je neno, a crna maca poinje tiho da prede.
- varc je pomalo opsednut nekim sobama, a ova mu se posebno svia.
Sedam na fotelju dok Guljelmo i dalje mazi maku, polazi od glave i
nastavlja polako du cele kime. Maka prihvata njegove ruke i istee
ape podiui zadnji deo tela svaki put kad se Guljelmova ruka udalji.
- Moram stvarno ponovo da ti zahvalim - mrmlja gledajui i dalje
varca, koji jo glasnije prede. - Da nije bilo tebe, da me nisi umirila u
tom tenutku, dok smo bili zatvoreni tamo dole, ne znam ta bi se
dogodilo... - Uzdie i podie glavu, tako da nam se pogledi sreu. - Hvala ti,
zaista - kae svojim kristalnim glasom, sa izvesnom dozom nelagodnosti.
Smekam se, mada moram rei da je i meni pomalo ne-prijatno.
Maka lagano poskoi, ali se onda odmah umiri i zatvori velike ute
oi.
- Rekla sam ti: sada smo kvit, dugo sam ti bila duna, od one urke odgovaram mu dok njegove ruke ponovo klize po macinim leima.
Provodimo tako izvesno vreme, smejemo se, alimo se, priamo o
svemu i svaemu. U vazduhu nema ni trunke napetosti, nimalo strepnje,
nikakve zabrinutosti. to, s obzirom na situaciju, nije normalno. Ali misao
koja bi trebalo da nas zaokuplja suvie je teka i moda nam je u ovom
trenutku lake da je potpuno ignoriemo nego da se trudimo da je
shvatimo.
- Saekaj, zamalo da zaboravim, hou neto da ti pokaem - kae u
jednom trenutku. - Ali nemoj da se smeje, to je ozbiljna stvar.
- Okej, recimo da u pokuati.
- Nadam se samo da neu ispasti budala - dodaje cerekajui se i
podiui obrvu sa srebrnim pirsingom.
Prilazi drvenim merdevinama, pomou kojih moe da dohvati knjige s
najviih polica, poto bi mu inae bile nedostupne. Penje se na prve
preage, a merdevine, prilino stare, pucketaju pod njegovom teinom.
- ini se da nisu ba sigurne...
- Ne brini, stalno ih koristim. Izgled vara.
- Moda, ali mi ne ulivaju poverenje.
~ 134 ~

Prilazim merdevinama i instinktivno ih hvatam rukama. Gleda me i

smeje se:
- Stvarno im ne veruje, a?
Dok Guljelmo trai knjigu, kroz preage merdevina gledam policu
ispred sebe. Mora da su u pitanju veoma stara tiva, imaju koni povez, a
neki naslovi kao da su utisnuti vatrenim igom. U jednom trenutku se
gubim itajui tajanstvena imena koja vidim pred sobom i tako ne
primeujem da je Guljelmo ve siao sa vrha merdevina i da e se sledeeg
trenutka, ako se ne sklonim, nai u mom naruju.
- Evo je! - uzvikuje Guljelmo sputajui jednu nogu na pod. - Ovo sam
traio.
Prua mi staru knjigu s plavim koricama i kitnjastom srebrnastom
dekoracijom na prednjoj strani. Spremam se da je nasumino otvorim kao
to to obino radim s novim knjigama i proitam bilo koji redak, kad se
iznenada zauje dug i otar mjauk. Sijalica trepne i trenutak kasnije
ostajemo u totalnom mraku.
- ta se dogaa? - pitam usplahireno.
- Nita - odgovara Guljelmo kao da se stvarno nita nije dogodilo.
U iznenadnoj tami momentalno oseam topli miris njegovog daha i
poinjem da opipavam korice knjige koju drim u rukama. Prsti klize po
blago ispupenoj kitnjastoj dekoraciji i tako nailaze na njegove, s druge
strane knjige.
Sudaraju se i zastaju, prouavaju se. Onda se njegovi prsti penju na
moje, dlan mu klizi preko moje ake. Oseam kako mi niz lea silaze
marci i jeza mi se kao talas iri po celom telu. Njegove ruke se veru uz
moje podlaktice, kojima gotovo nehotice dodirujem njegov puls.
Ali, u tiini i totalnom mraku, pojaana ula otkrivaju neto to moji
prsti nisu oekivali. Mali reljefni znak koji se uplie oko Guljelmovog
runog zgloba. Jedva da se primeuje na njegovoj glatkoj, savrenoj koi,
ali ipak mogu da ga osetim i zamislim kako izgleda.
ta to pobogu radi? Ponovo se budi glas u meni.
Zar si potpuno sila s uma? Nastavlja besno.
Zaustavi se! Sike. Zar si zaista toliko sebina da misli na svoju
sreu umesto na bezbednost zajednice? Donosi smrt meu anele, ta
misli, kako e reagovati tvoji roditelji? Da li stvarno misli da bi mogli da
prihvate ovakav spoj? Vezu koja dovodi u opasnost i tebe i tvoje blinje?
Ti si me to zamolila, zar se ne sea? Nastavlja besno glas. Rekla si:
ako mora da se zavri, molim te da nikada i ne pone.
~ 135 ~

Priseam se tog vatrenog iga, dokaza da je taj prokleti glas u meni u

pravu, upozorenja da se stvari ne menjaju i da no nikada nee postojati
istovremeno s danom. Vrhovima prstiju prouavam tetovau na toj ruci,
potvrujem stanje stvari.
- Ne! - viknem kao da mi stavlja no pod grlo.
Guljelmo se uplaeno trza.
- Ne mogu da ostanem... - kaem i naglo ustajem.
Ostaje zbunjen. Ne shvata ta priam. Odjednom dolazi svetlo.
- ta se dogodilo? Je l' ti dobro?
- Nita se nije dogodilo, samo ne mogu da ostanem. Hou kui.
- Dobro, ispratiu te...
- Ne! - uzvikujem sa istom frkom u glasu. - Ne... idem sama.
- Ne shvatam te, nije ti dobro? Tako si bleda...
- Lorenco i inevra su raskinuli - kaem odjednom. - Raskinuli su
posle toliko godina i bilo je uasno, uasno. Nisu mogli da ostanu zajedno
samo zbog jednog glupog, starog zakona bez osnova!
U tom trenutku on primeuje da mu se rukav povukao i otkrio zglob,
zato pokriva tetovau i gleda me.
- Znai, nije zbog ovoga.
- Zbog ovoga... zbog toga - mrmljam.
Ne zna ta da odgovori.
- Onda, izvini... oprosti mi - kaem i trkom izlazim iz sobe. Trenutak
kasnije palim moped.
- ekaj... - apue kao da me preklinje, ali s nevericom u glasu.
Pokuava da me zaustavi, ali ja dajem gas i kreem niz ulicu, lijui
suze koje se gube u vetru i brzini. Udaljavam se, oajniki pokuavajui
da se ne okrenem.

~ 136 ~

Duboka no u srcu
Koliko suza moe da prolije ljudsko telo dok se ne sasui i umre?
Idem da spavam deset godina, molim vas da me ne budite, ako me
neko trai, ja sam u snu koji u kasnije zaboraviti. Mrak u sobi, duboka
no u srcu. Tamna i hladna, ledena no, bez zvezda. Nema zvezda u
noima bola i patnje. Nema zvezda da me sada vode i pokau pravi put da
se ne bih izgubila.
Zaboraviti - to treba uiniti, to je prava stvar.
Uzmi svaku uspomenu, svaki sekund, svaki oseaj, svaki miris i svaki
zvuk, svaku iskru u srcu i um u uima, i pazi da ih ne dodirne: stavi
rukavice, ako ih jo jednom dirne, nee vie moi da ih se otarasi, uzmi
svaku boju i svaku nenost. Svei ih zajedno, dobro stegni i spali, ne
gledajui kako sagorevaju i petvaraju se u pepeo.
Onda baci i pepeo.
To treba uiniti.
Volela bih samo da se ne oseam krivom, volela bih samo da ne
moram da mrzim sebe. Zarivam lice u ake i grizem usne tako snano da
u mraku vidim zvezde pred oima. Na jeziku i zubima oseam ukus krvi.
Opet zvoni telefon.
Putam ga da zvoni, prestae pre ili kasnije.
Lorenco, pokazuje displej.
Javljam se.
- Konano, Viki, ve sam se zabrinuo.
Bes i frustriranost se raspruju na zvuk tih rei: moj najbolji prijatelj
je zabrinut, zabrinut je zbog mene, to je dovoljno da ga ponovo mnogo
volim.
- Stvarno mi je potrebna pomo. Ovo sa inevrom je pravi delirijum i
ja...
Pomo? Nakon to si sve sam zamesio, sada trai pomo? Od mene?
Hoe pomo, savet, samo to: nekoga kome e se izjadati, psihologa
kome e se ispovediti, iskreno miljenje u koje e se pouzdati, objektivne
stavove i rame na kojem e se isplakati. To je Lorencu potrebno, ba ga
briga to nisam bila u koli, i to bogzna zato.
U telu poinje da mi kulja bes, frustracija koja sve truje, noktima
steem mobilni s takvom snagom da mislim da u ga zdrobiti.
- Dobro... - kaem kroz zube - dobro, treba ti pomo.
~ 137 ~

Od ozlojedenosti i razoaranja poinjem da zamuckujem.

- Naravno, shvatam i neu ti je uskratiti, kao to ti je nikada nisam
uskratila, kao to vam je nikada nisam uskratila - naglaavam svaku re,
izmenjenim tonom zbog nove tuge - jer vas volim i vi to znate. Ali... da li
vam ikada padne na pamet da i ja imam ivot? Da i meni moda loe ide?
- viem i oseam kako mi se obrazi kvase, zbog ega se jo vie derem. - I
da moda, kaem moda, i meni tu i tamo treba malo pomoi?
Viem iz sveg glasa dok ponovo ne briznem u pla.
Iskljuujem telefon i bacam ga na pod.
On odskae i nestaje ispod kreveta.
Nikoga ne zanima kako se ja oseam.
To je prava istina.

~ 138 ~

Dobro ili pogreno

Spavam. Mogu barem da zaspim i da tako ne razmiljam. elim da
spavam deset godina. Ili da se moda, ako budem imala sree, vie i ne
probudim. Ali ponovo se uje zvono, ovoga puta na kapiji. Ono me budi i
izvlai iz lanog i nestvarnog sveta za koji se grevito hvatam noktima i
zubima.
Zvoni interfon, a u kui oigledno nema nikoga.
Uporno zvoni.
Ako je potar za mene, moe slobodno da ide, ako nije potar, nije
niko kome vredi otvoriti. Stoga...
Zvoni, zvoni, zvoni, probija mi mozak svojom upornou, nemogue da
je potar.
Neu da otvorim iz principa, kaem sebi uspravljajui se u krevetu, i
zato to se oseam kao zombi.
Neu da otvorim.
Ali interfon nee da umukne, zove me, navaljuje, ne poputa.
Uzdiem i sklanjam pokriva, sputam noge na hladan pod i jeim se
do kostiju. Nesigurnim korakom odlazim do sobnih vrata, obavijena
tamom. Teturajui se prolazim kroz hodnik i prilazim slualici. Spremam
se da je podignem, ali interfon se ponovo oglaava, ovoga puta drugaije.
Zvoni dugo, veoma dugo, nekoliko sekundi, tako uporno da je lako
zamisliti kako neko dole stoji i obema rukama snano pritiska dugme.
To mi je strano poznato: to je nain na koji ja zvonim, na koji zvonim
nekome ko je uvek zaposlen suenjem svoje plave kose. Nain na koji
zvonim Lorencu.
Vraam ruku.
I oseam gorinu u ustima.
Interfon uti. Zamiljam svog prijatelja kako poraen i utuen gleda
gore u prozor. Ali ne odustaje, ne odustaje i nee da odustane, i ponavlja
operaciju jo silovitije i due: interfon zvoni kao pomahnitala, neumorna
sirena. Zatvaram oi i gutam gorinu. Polako primiem ruku slualici,
skidam je i vrhovima prstiju prinosim je uvetu.
- ta hoe? - apuem.
-Viki. - Podie glas uvi me. - Izvini, molim te...
Sputam se na pod i sedam leima naslonjena na zid, drei slualicu
na uvetu kao telefon.
~ 139 ~

min

- Treba ti moja pomo?

- Viki, pusti me da uem, molim te.
Glas mu treperi od uznemirenosti i oseaja krivice.
- Zar ne moe odmah da mi kae u emu je problem? - pitam
apatino. - U pidami sam.
Na lice i oi padaju mi pramenovi kose, ali nemam snage da
podignem ruku i sklonim ih. Putam da mi pokriju lice i zatvore pogled.
- Ne, Viki, tebi nije dobro - nastavlja on tuno. - Tebi je potrebno da
razgovara.
Zamiljam ga kako se unosi licem u interfon, kao da hoe bar malo da
mi se priblii.
- Bio sam glup, mislio sam samo na sebe - uzdie. Ali zato mi nisi
rekla da ima problema?
Glas mu je nean i zabrinut, mek kao da eli njime da me pomiluje.
Otkad ga takvog nisam ula! Ima pravo to me to pita. Zato mu nisam
rekla? Slualica interfona klizi nie na moj obraz. Zato to je on bio
zaokupljen drugim stvarima, svojom frkom, i sve se vie udaljavao,
postajao mi sve dalji, ili mi se bar tako inilo. Eto zato mu ni o emu
nisam priala, ne samo o onome to se dogodilo jue ve o svemu, o svemu
onome to sam ispriala inevri.
- Ti... - apuem tiho. - Ti si imao svoje probleme.
ujem ga kako ubrzano die.
- ao mi je... - kae tiho.
- Ne treba da ali - apuem.
-Ali alim. Ti nisi samo moj ispovednik, nikada to nisi ni bila! Mada
znam... znam da sam se prema tebi tako ponaao.
Otvaram oi i ukus u ustima postaje malo manje gorak.
- Ti si moja najbolja prijateljica... - kae izgovarajui s ljubavlju svaku
re.
Blago se smeim, teta to preko interfona to ne moe da vidi.
- Stvarno? - pitam tiho.
- Stvarno - potvruje. - Da li mi oprata?
Ne odgovaram. Pritiskam dugme koje otvara kapiju i nekoliko
trenutaka kasnije, Lorenco je na vratima. im me vidi, bukvalno skae na
mene i stee me u zagrljaj, ne obraajui panju na to to sam u pidami.
- Stvarno mi oprata? Ja sam kreten.
Guim se u njegovom zagrljaju, ali mi u sutini prija.
- Da, ve sam ti rekla.
~ 140 ~

- Nisi mi rekla.
- A ta misli, zato sam ti otvorila vrata?
Onda me puta iz zagrljaja i gleda, odmerava. Ne bih rekla da je
prizor lep. Tek to sam se probudila, raupana, u pidami na medvedie.
- Ba si loe, zar ne? - pita me ozbiljno.
Sputam pogled i klimam glavom.
- Da.
Sedam na kau i gledam u sto. I on seda i hvata me za ruku.
- Razgovarao sam sa inevrom - poinje - posle tvoje... reakcije preko
telefona. Ispriao sam joj ta si rekla. A ona mi je sa zabrinutou otkrila
ono to si joj poverila...
Oslobaam ruku i provlaim prste kroz razbaruenu kosu.
- Uspostavili smo neku vrstu primirja. Naime, razgovarali smo i ona
je, istini za volju, vie puta naglasila kako misli da je glupo to to radim,
ali je pristala da razgovara sa mnom... Uostalom, ne mogu rei da nije u
pravu.
Zavrava reenicu s bolnim izrazom lica, suvie bolnim ako se ima u
vidu da je to to nisu vie zajedno posledica njegove odluke.
- Onda sve zna? - pitam ne pogledavi ga. Javlja mi se udan oseaj
stida pri pomisli da Lorenco zna za ovo i instinktivno izbegavam njegov
pogled.
- Stidi se? - pita s nevericom. - Razgovara sa mnom. Ne treba niega
da se stidi kad sa mnom razgovara.
Koliko ga volim kad tako neto kae.
- Potraili smo Guljelma, ispriao nam je ta se jue dogodilo,
razgovarali smo...
- Zar nisi imao udan oseaj u vezi s njim? - pitam, prekidajui ga.
- U poetku prilino - naglaava. - Ali kad mi je inevra rekla kako
stoje stvari i nakon razgovora s njim, uznemirenost je... nestala. Naroito
kad sam sve saznao, kako si sumnjala u njega, kako si ga izbegavala,
kako si pobegla... - Klimam glavom. - Prepoznao sam sebe u tvom
ponaanju.
- ta hoe da kae?
Moj najbolji prijatelj klima glavom.
- Strah, Viki.
Jedna jedina re iznenada pogaa tano u centar.
- Nemoj pogreno da me shvati. Nije u pitanju obian, glup,
iracionalan strah, kao kad se dete koje ne zna da pliva plai vode, fiziki
~ 141 ~

strah, opipljiv, kakav se osea od noa - odmahuje glavom. - To je,

naalost, mnogo jai strah, onaj koji veoma dobro poznajem i koji sam
lino osetio.
Ne pratim paljivo rei svoga prijatelja, ali slutim da idu u dobrom
pravcu.
- Strah od onoga to se osea, strah od onoga to se radi. Sumnja da li
je to dobro ili pogreno. Ali ne za nas, ne - kae s gorkim osmehom - ve da
li je dobro ili pogreno za druge.
Kreu mi suze, verovatno zato to sam ganuta i to oseam olakanje
jer je moj najbolji prijatelj konano shvatio i objasnio mi pravu prirodu
problema i moje rastrzanosti.
Uzima moju ruku i neno je stee. Gleda me svojim divnim plavim
oima, koje negde u dubini kriju trunku bola, kao malu crnu slamku u
tirkiznim duicama.
- Sluaj me dobro - kae naglaavajui svaku re. - Ako sam ita
shvatio, ako sam iz cele svoje prie i svoje frke neto nauio, ako su mi
inevra i moja ljubav prema njoj pomogli da neto saznam... to je da
nikada ne treba da osea krivicu zbog svoje sree, ne treba da se stidi
to ti je dobro, da se izvinjava zbog odluke koju donosi srcem.
Sada me gleda pravo u lice, prodire u duu, prouava svaku emociju.
- Nikada nemoj da se kaje, nikada, to si neto uradila, ako si u tom
trenutku bila srena.
Zastaje mi dah. U sutini, to ima smisla.
- A ti si s njim srena - dodaje, kao da pouzdano zna, a moda i zna jer
me zaista dobro poznaje, mada ponekad u to posumnjam.
Nikada nemoj da se kaje to si neto uradila, ako si u tom trenutku
bila srena." U glavi mi odzvanja ova reenica.
Grlim ga, bacam mu ruke oko vrata i plaem.
- Ti si kreten - kaem glasom punim ljubavi i suza.
- Hvala - kae smekajui se.
Dok rukama briem suze, shvatam da to to mi je nedvosmisleno ima
veze sa inevrom, jer inae ne bi o tome ni razmiljao.
- Lorenco, ali Guljelmo je...
Jecaj mi gui rei.
- Otkrio sam ti formulu, sada treba da vidi da li je i ti moe
primeniti za sebe...
Prua mi izguvani beli koverat.
- Ali prvo proitaj ovo.
~ 142 ~

elim ti beskrajan dan

Prevrem koverat po rukama, na poleini nema marke ni imena
poiljaoca. Gledam debeli beli papir, malo zguvan, to je znak da je pismo
putovalo: stajalo je u knjizi, pod teinom velikog broja listova; truckalo se
u rancu ili torbi, dolo u ruke koje su ga otvorile i ponovo proitale,
otvarale i itale vie puta, ruke koje su bile nesigurne, ali na kraju
odlune, koje su zatvorile koverat.
Stavljam ga na sto.
- Nemoj da nestane - kaem mu, penjui se urno uz stepenice.
Svlaim pidamu i stavljam je na krevet, umivam se hladnom vodom,
trljajui kapke i oi da bi se sasvim probudile. Oblaim se i ponovo kvasim
lice dok se sasvim ne razbudim.
Vraam se dole, sedam na kau.
Uzimam koverat.
Na poleini nema adrese. Samo jedna re, ispisana rukom i perom.

Proitaj...

Tri takice. Ako hou, mogu da provedem godine iznad ove tri takice,
mogu da proitam ovu prostu re, ovaj glagol, pedeset puta, i pedeset puta
bih ovim trima takama od pomalo razlivenog mastila pripisala potpuno
razliito znaenje. Sa ove tri takice mogu da sagradim i poruim hiljadu
kula u vazduhu, da na njima odgajim deset hiljada nada i doivim isto
toliko razoaranja.
Stoga otvaram koverat i vadim list papira ispunjen reima. Dok
drim pismo u ruci, pada mi na pamet jedna od mojih omiljenih pesama,
koja mi govori da treba da itam polako i zato obuzdavam oi, nestrpljive
kakve jesu, da ne ure. Sa svakom rei jo jedno oseanje umire. Nadam
se da nee i sa mnom biti tako. Uzimam dah i itam.

Poeo sam da piem ovo pismo one veeri kad sam se vratio kui tvojim
mopedom, nakon to smo proveli nekoliko sati zatvoreni u grobnici, koja je mogla da
postane i naa. U stvari moja, da nije bilo tebe. Tvoj sam dunik i to ve zna.
Zna mnogo o meni, Viki, moda u tome i jeste problem: previe znamo jedno o
drugom. Da smo blaeni u svom neznanju, sada bih bio ispred tebe, razgovarao bih s
tobom i uivao u tvom drutvu, ne bih morao da ti piem. Ali moda je i dobro to
moram da piem, da, siguran sam da jeste: dobro je, a zna zato?
~ 143 ~

Rei su udne tvorevine, s njima treba uvek biti veoma paljiv, postoji opasnost
da izmaknu kontroli, da poprime pogreno znaenje. Piui mogu barem da ih
obuzdam i kaem ono to elim.
Stoga ih sazivam, pozajmljujem iz svih knjiga koje sam proitao, iz svih pesama
koje znam.
Tano je, ja sam ono to jesam. To jest, mi smo ono to jesmo. To to jesi ne moe
da promeni, ali nain na koji jesi moe, ili je to barem ono u ta sam oduvek verovao.
Pogledaj svet. Postoji cvee koje ne mirie. Ptice koje ne pevaju. Otrovi koji ne ubijaju.
Aneli koji ne lete. Demoni... sposobni da vole.
Ti i ja smo dva nesavrena stvorenja, gledano s bilo koje strane, dobre ili loe, ako
se Loim smatra to to je neko divan i jedinstven... a mislim na tebe, anele. Ne znam
da li veruje u ljubav, to vie ne znam, mada si mi jednom rekla kako se plai da je
nee pronai ili da e je zauvek izgubiti; zaista se nadam da jo uvek tako misli, jer,
moda je tano da su mnogi mladii i devojke, mnoge osobe, skloniji da veruju u
mrnju ili ravnodunost nego u ljubav, ali ja nisam normalan mladi. I ja te volim.
Zatim prazan red, razmak, pa nove rei, moda dodate naknadno.

Do jue sam mislio da je to problem: da smo mi sami prepreka.

Ali onda sam shvatio, razgovarao sam s nekim ko ima tu sreu da te poznaje i
voli due od mene koji sam banuo u tvoj ivot tek pre nekoliko meseci. Razgovarao
sam s nekim ko mi je objasnio da nije u tome vor, da je problem mnogo sloeniji i
komplikovaniji. Razumem te, uprkos svemu.
Razumem te, Viki, anele moj koji ne zna da leti i postavlja sebi pitanja.
Nisam u tvojim mislima, nisam u tvom srcu, iako to elim, ne moe ni da
zamisli koliko, ne mogu da ti kaem ta je dobro a ta loe. Mora to sama da
shvati, mali anele. Poveravam ti ovo malo rei, napisanih instinktivno i na brzinu
na ovom listu papira, proitanih vie puta iz nesigurnosti, ali bez unetih izmena.
elim ti da pronae pravu sreu. elim ti da nikada ne mora da trai izgovor to
se neemu raduje.
elim ti da uiva u svakoj maloj stvari.
Vetru na licu ili suncu u januaru, kada je suvie hladno da bismo verovali kako
e ponovo zagrejati zemlju.
elim ti da uvek bude to to eli.
Da uvek slua svoj glas, koji vredi vie od hiljadu drugih glasova, jer je tvoj.
elim ti da ostvari svoje snove.
Dohvati ih mreom za hvatanje leptira ako odlete suvie visoko i ne moe da ih
dodirne, ali nemoj nikada prestati da se bori za njih, da
~ 144 ~

gubi volju da ih ostvari.

elim ti da jednoga dana ili jedne noi zaista uspe da izbroji zvezde.
elim ti beskrajan dan.
I venu no ako bude htela u njoj da uiva.
elim ti da nikada ne gubi nadu, jer ona stvarno poslednja umire.
elim ti daje nikada ne vidi kako umire.
elim ti da shvati ta je dobro a ta pogreno.
elim ti da shvati ta je dobro a ta pogreno za tebe, a ne za druge.
elim ti da plae.
Kako zbog runih stvari, tako i zbog onih lepih.
elim ti da se uvek smeje.
I nadam se da u moi da budem pored tebe jednog dana i gledam te kako se
smei.
Volim te.
Guljelmo

~ 145 ~

Heaven From Hell

Zima je. Pozna zima, hladna i suva. Na ulicama je asfalt prekriven
ledom i polumrakom: kosim zracima koji osvetljavaju polovino. Izduuju i
tanje senke... Dok koraam, moja senka ide ispred mene kao da me vodi,
lii na duha koji me prati ili projekciju moje sopstvene due na sivonarandastom ploniku.
Jurim svoju stilizovanu sliku koja se kree po asfaltu, hodam sa
suncem iza leda, crveni zraci se provlae izmeu nabora na farmerkama i
jakni i prolaze mi kroz rairene prste koji se s njima igraju.
Pod svetlou zimskog sutona sve izgleda mirnije. Spokojnije i tie. A
onda suton proe i doe vee, tamnije i surovije, da me jo jednom pita da
li sam zaista sigurna, da li znam ta radim.
U meuvremenu sam stigla pred gvozdenu kapiju. Otvorena je.
Sunce je nestalo i narandasta svetlost je ustupila mesto plaviastoj
boji sumraka. Jo nije mrak i nee jo malo.
Ulazim.
U vrtu je, sigurna sam. Prelazim nekoliko koraka i shvatam da nisam
pogreila: slua muziku na ajpodu sa slualicam u uima, naslonjen na
stablo alosne vrbe. Grane se njiu pod naletima veernjeg vetra, kao
zavese na otvorenim prozorima.
Pogled mu je usredsreen na knjigu.
Stojim tako nekoliko sekundi, na desetak koraka od njega kao na
graninoj liniji i ne mogu da odluim ta da radim.
Mogla bih da se okrenem i odem i ne bi ni primetio. Mogla bih, ali
neu.
Podie pogled s knjige.
U glavi mi izranja slika: ovu situaciju sam ve doivela tako davno da
mi izgleda nestvarno. Samo to nismo na ulici, nije septembar i nisam ga
skoro zgazila, ne drim u rukama svoj moped i ne gledam ga izbezumljeno
pitajui se ko je.
Sada znam ko je.
Podie glavu i jednom rukom skida slualice, zatvarajui knjigu. Ne
ustaje, ne progovara, ne pozdravlja.
Crno: divna boja. Crna no, sa zvezdama ili bez njih, s mesecom ili
bez njega, to je trenutak koji najvie volim. Crno kao more leti kad je
sunce ve zalo, a ti se baca sa stene ne znajui ta te eka ispod tamne,
~ 146 ~

blago ustalasane povrine. Ali pre svega kao njegove oi, crno, dragoceno,
nedokuivo zlato, magnetno privlano i oaravajue.
I da nije bilo hladnog povetarca koji sve lagano uskomea kad brzo
prostruji, jo bismo bili tamo, nepomini, i gledali se gotovo onesveeni.
Vetar nas budi i odmah se raspruje, ostavljajui za sobom uzdrhtalo lie
i granje.
Vadim pismo iz depa i maem njime kao belom zastavom.
- Pobedio si - kaem - predajem se.
Smeka se jedva primetno, srean ali oprezan.
- Dakle... nee vie pobei glavom bez obzira? - pita s podozrenjem.
Odmahujem glavom.
- Ne... mislim da neu.
Lice mu se ozari.
Udiem hladan i otar vazduh, gutam ga kao au ledene vode,
oekujui da mi krv otekne iz lica. Nastavlja da se smeka igrajui se
prstima malom srebrnastom alkicom na desnoj obrvi. Sedam pored njega,
ispod vrbe, naslanjajui se na stablo. Rame uz rame, bok uz bok, dok se
dah sa svakom rei i svakim izdisajem zgunjava u vlane oblaie a prsti
se crvene od hladnoe. Njegova ruka klizi niz moja leda, on me privija uz
sebe i talas topline mi obliva celo telo.
Sve je mranije, na najtamnijim delovima neba pojavljuju se zvezde
kao siuni svetlucavi svici koji donose utehu ljubavnicima to pate,
sigurnost moreplovcima kada se izgube i smirenje vukovima kad ne mogu
da zavijaju na mesec zato to kasni i ne uri da izae, ba kao veeras.
Zatim uzima slualicu i stavlja mi na uvo.
Vetar nam se ponovo pridruuje, podie grane vrbe koje se lagano
njiu, i miluje njegov glas, mea se s njim i pretvara ga u zvuk kie koja
kaplje po staklu i uti po liu. Glas svetlosti i um noi. Glas koji apue
i krade rei jedne divne pesme, ulepavajui ih svojim dahom.
- Look at the stars... - mrmlja smeei se, s licem na mom vratu. - Look
how they shine for you... and everything you do.
Vetar duva jae, smejui nam se i smeei se s nama, dok se i ostale
zvezde polako pale na nebu.
- Ne vredi krasti rei od Krisa Martina.
- Okej, u pravu si - priznaje zadovoljno se smekajui. - Moda je ova
prikladnija...
Yellow grupe Koldplej nestaje sa ajpoda i ustupa mesto drugoj pesmi.
Mrtim elo, ne uspevajui da je prepoznam, mada su mi note poznate.
~ 147 ~

- My life is brilliant... my love is pure...

Krv se topi, kao i dah, on primie jo vie lice mom uvetu kao da hoe
da otkrije tajnu nad tajnama, a ne strofe neke pesme.
- I saw an angel, of that I'm sure.
Pesmu ispunjava njegov slatki melodini smeh, kao srebrni zvonii
to se kae o vrata ili kineski tapii koji odzvanjaju na ulazima. Deo tog
smeha mi ulazi u uvo, a drugi deo odnosi vetar koji na mahove nastavlja
da duva i da nas obavija.
- Ne vredi krasti ni tekstove Dejmsa Blanta - opet protestujem.
Smeje se i nastavlja da peva, tiho i spokojno, steui me sve jae u zagrljaj
i drei za ruke sa isprepletanim prstima.
- I ovoga puta si u pravu - priznaje. - Osim toga, ja sam u ovom
trenutku mnogo sreniji od njega: on je svog anela zauvek izgubio, video
ga je kako nestaje u vagonu londonskog metroa. A moj je ovde pored
mene.
Ljubi me kratko i ja se jeim.
- Mada me je ova pesma muila satima i satima, tavie danima... dodaje.
- Zato? - mrmljam.
Pauza i uzdah, a onda se usne otvaraju i apuu poslednju strofu.
- But it's time to face the truth... I will never be with you.
Pesma se zavrava, utihnule su note i njegov glas. Ponovo vlada
tiina i ta poslednja reenica nam ispunjava ui i srce setom. Kakvu tugu i
pre svega strano mirenje sa sudbinom, umiranje nade, ruenje iluzija
moe da izrazi jedna jedina misao.
Stavljam mu ruku na lice, da li ga stvarno milujem? Ili je to samo
iluzija? Da li je san ili java? ini se da su se te dve stvari ovoga puta
poklopile.
- How I wish... how I wish you were here - kaem dok muzika poinje
da svira, ovoga puta samo u mojoj mati.
Gleda me i odmahuje glavom, ne shvata na koju pesmu mislim, a ja
ga bez strah gledam pravo u crne oi, oekujui da se ozare od rei koje mi
igraju u srcu.
Onda njegove usne dodiruju moje.
- So... so you think you can tell... Heaven from Hell? - apue na
milimetar od mojih usana, meajui rei s mojim dahom.
Znai, misli da moe da razlikuje raj od pakla?
Odgovor je ostao izmeu naih spojenih usana.
~ 148 ~

Poljubac, poljubac od meda, poljubac od ui, poljubac od zvezda koje

su se tek pojavile i ve nestale.
Poljubac od trave zgaene bosim nogama, vlane od rose i slane, od
sunca koje sija kroz prozori, poljubac od ljubavi i bola.

~ 149 ~

Jo je lepi
ta smo? ta bi trebalo da budemo? ini se da pitaju moje oi ovog
jutra kad nema kole i ja sam u ovom vrtu koji je danju, obasjan suncem,
jo lepi.
Gotovo kao vee sa zvezdama i mesecom koji nee da izae.
Svaki cvet i svaki list blistaju od svetlosti, jutarnje svetlosti koju
obino ne moe da primeti kroz prozore sive uionce golih zidova.
Danas igramo jednu igru, jednostavnu i zabavnu: to smo to jesmo i
ostalo nas se ne tie. Danas nema Guljelma i Vitorije, danas nema anela
i demona, danas se pretvaramo da smo samo dve osobe koje ele da budu
zajedno.
Mladi i devojka koji se vole.
I nije vano da li ne mogu, ili jo gore, ne bi smeli, danas je krv koja
nam tee ispod koe samo krv. Danas smo pod ovim lepim zimskim
suncem izvan sveta i nita drugo osim nas samih nije nam vano.
Postojimo samo mi, nita drugo.
Postojimo mi i to je najvanije.
- Je l' tvojoj tetki ne smeta to stalno visim ovde u poslednje vreme? pitam dok ponavljamo neko gradivo. Praktino proitam dva pasusa, a
onda ga netremice gledam ispod oka, posmatram mu lice, tako
usredsreeno, dok brzo i tiho, gotovo neujno, ponavlja lekciju kao da
izgovara molitvu ili nekom poverava svoje tajne misli.
- Nema problema - odgovara mi, sklanjajui pogled s teksta i
hvatajui me za ruku koja se poigrava ivicama sveske. - Ona je srena ako
sam ja srean. Uostalom, ovde, u ovaj grad smo doli svojevoljno i ne moe
da se ali to se druim s njegovim stanovnicima... - upuuje mi
sarkastian pogled.
- Nadajmo se da ete moi dugo da ostanete - mrmljam steui mu
ruku.
- Dok neko ne pone da zapitkuje ili ne posumnja, nemamo ega da se
plaimo.
Zaista se nadam.
Vrhovima prstiju slobodne ruke ara mi po licu kao da sam kip,
opisuje mi krugove oko oiju, jagodica.
- Jednog dana e mi ispriati od ega beite, je 1' vai?
Klima glavom.
~ 150 ~

- Naravno, ali... kad budem siguran da se nee uplaiti - odgovara

smejui se.
Uvek me tako otkai smehom, razmiljam.
- Stvarno si proklet - apuem mirkajui kao da se ljutim.
- Tano! Ili uklet, ako ti se vie svia, meni je svejedno.
Sada se i ja smejem.
Usnama mi dotie lice, tako odjednom, dok se jo smejem. Uvek me
uhvati kad se najmanje nadam... Stvarno je uklet.
Oseanja nadiru i udaraju mi u glavu, podiu me i polau na mek
zlatasti oblak, da se pitam kako se zovem i ta tu radim. Stavljam ruke na
njegov vrat i oseam kako mu krv polako struji pod barunastom koom.
Ubijte me ovde, odmah, mislim u sebi.
- Hoe stvarno da zna? - mrmlja, ispisujui rei usnama jo
prislonjenim uz moje. - Klimam glavom. - I nee se uplaiti?
- Suvie je kasno za strah...
Uzdie.
- Dobro... Onda u ti rei ukratko. U stvari, saekaj sekund.
Ustaje i ulazi u kuu. Ostajem ekajui i pitajui se u kom obliku
moe da bude to objanjenje: pismo, dragulj, krinja... Ali nekoliko
trenutaka kasnije, on se ponovo pojavljuje ispred mene s knjigom u ruci. S
knjigom koju poznajem.
- I moji roditelji je imaju.
- Ne udi me.

~ 151 ~

Odluila sam da odem

Nebo ih progoni ak na more,
more ih izbacuje na zemlju, i u zrake
neumornog sunca zemlja ih baca,
a sunce ponovo u vrtloge neba:
jedan drugome ih preputaju, uvek omraene;
a kad pravednu kaznu odslue
i oiste se, tad ponovo mogu da zauzmu
mesto i poloaj koje im priroda dodeljuje.

- U pitanju je kazna - objanjava s gorkim osmehom. - Stoga se

pretpostavlja da e se pre ili kasnije zavriti.
- Ne razumem.
Smei se.
- Ti si aneo neznalica!
Ba ne moe a da me ne zadirkuje, pomiljam veselo. Ali moda je to
jedini nain da se prevazie situacija koja je na granici apsurdnog i
nesvesnog.
- Moja pria je tvoja u negativu - nastavlja. - Vi ste dobri, a mi zli, oni
koji su bili nepokorni. Vi ste blaene due, a mi proklete, mi smo suprotno
od anela...
- Suprotno od anela?
- Da. A tu smo i Nora i ja, ali to je komplikovanija pria.
- Zato hou da mi je ispria.
Gleda u mene kao da me ve dobro poznaje, kao da zna moje
verovatne reakcije i mogue odgovore, tako da moe da me preduhitri i
zato je ve zatvorio knjigu.
- Nora je sestra moje majke - poinje polako, kao da doziva u
pamenje delove svoje prolosti. - Najmlaa sestra. Roditelji su mi umrli,
kao to sam ti rekao, dok sam bio dete. Prolo je mnogo vremena - kae
milujui mi prste, gotovo odsutno. - Ubijeni su. Ukratko, osueni su zato
to su zatitili Noru.
Uzdie i nastavlja.
- Zato to se ona zaljubila u oveka, a to nije dozvoljeno. Moji roditelji
su je branili za vreme suenja, ali je na kraju osuena na smrt. Moja
majka nije to mogla da podnese: njena sestrica, koju je podizala kao erku,
~ 152 ~

osuena na smrt. I tako su moji roditelji organizovali njeno bekstvo.

Odabrali su tajno odredite gde bi moja tetka mogla da bude zajedno sa
ovekom koga voli, izvan domaaja progonitelja, ali su otkriveni, uhapeni
i osueni. Moja tetka je uspela da pobegne i da me povede sa sobom.
Imam samo nju... Od tada se stalno selimo, a sada smo, izgleda, konano
uplovili u mirne vode. Moda su prestali da nas trae, ili je apsolutna
zabrana veza izmeu demona i ljudi postala manje stroga, ko zna... uzdie, pa nastavlja. - Nora me mnogo voli, ja sam jedina ljubav koja joj je
ostala, ali nema mnogo razloga da se bori, izgubila je sestru i oveka koga
je volela, razumljivo je to je tuna. Doli smo ovamo zato to je ovo mesto
bezbedno, izvan svake sumnje, barem to se tie demona. Nadajmo se da
ni meu vama neemo pobuditi sumnju.
- A... ono to se dogodilo Alesiji? - pitam tiho. Nikada neu uspeti da
poveem re smrt" sa imenom svoje prijateljice. Ne mogu.
- Ne znam ta ili ko je to uinio... Ne znam da li je bio ovde zbog nas.
- Ali ako je traio vas... kakve je ona imala veze s tim? - pitam, trudei
se da ne mislim na to kako mi ova prosta zamenica vraa u seanje lice
koje neu vie videti.
Ponovo se primie mojim usnama, briui rastojanje.
Led, vrelina, slast, gorina, koju re da upotrebim da bih to opisala?
Nijednu. Nijedna ne moe da objasni, nijedna nije dovoljna.
Igraju se uzdisaji, sustiu, prekidaju i kradu jedni drugima ivot.
U tom trenutku zvoni moj mobilni.
Sad e prestati, mislim u sebi. Ideja da se udaljim od njegovog lica
gotovo mi je nezamisliva.
Sad e prestati!
Ali ne prestaje.
- Moram da se javim - mumlam mrzovoljno.
- Ne... - protestuje tiho.
Zvuk telefona nastavlja da naruava nau intimnost.
- Okej, ili u da se javim ili da razbijem telefon - mrmljam na
milimetar od njegovih koralnih usana. - Oh, to je inevra...
Pritiskam zeleno dugme.
- ini!
- ao, Viki, izvini to te uznemiravam, znam da si kod Guljelma...
Glas joj, na sreu, nije uznemiren.
On mi uzima ruku i poinje da je prekriva sitnim poljupcima. Beim
oi.
~ 153 ~

- Prestani, aavko! - sikem kroz zube, ali on nastavlja. Ludo se

zabavlja.
- Bilo mi je potrebno da razgovaram s tobom, to jest, potrebno mi je da
razgovaram s tobom, ali bolje da ti odmah kaem: donela sam odluku.
Glas joj je veoma smiren i zato pomiljam kako nemam razloga da se
plaim.
- Odluku? - ponavljam. Guljelmo mi puta ruku i znatieljno me
gleda.
- Da, odluila sam da otputujem, idem u London.
- U London? - pitam razrogaenih oiju.
Kakve sad ima veze London? Jesam li neto propustila?
- Da, ostau tamo do kraja kolske godine.
- Stani, inevra. Poni, molim te, iz poetka, ne mogu da te pratim.
Uzdie duboko u slualicu.
- A... je l' to zbog Lorenca? - pitam tiho.
- I zbog njega - priznaje moja prijateljica. - Viki, ne mogu da ostanem
ovde da ga viam svakog bogovetnog dana u koli kao da mi nije nita, ne
mogu da se etam po gradu i pretvaram se da se nita nije dogodilo, ne
mogu...
Prstima trljam kapke, kao da mogu da izbriem to to sam upravo
ula. Nadala sam se da do toga nee doi.
- Ne mogu ak da budem u svojoj kui, u svojoj sobi. - Glas joj je sada
mnogo, mnogo uznemireniji, odaje njena oseanja. - Moram da otputujem
na neko vreme... A koristie mi i da usavrim engleski, stvarno mi je
potrebno. - Okree na smeh, ali se osea da je na ivici suza, a i ja sam na
dobrom putu da zaplaem.
- A... kola? ta e s njom? - mrmljam.
- Nastaviu je tamo. Postoji program koji ti omoguava da provede
izvestan period u koli u inostranstvu. Moji se slau. Biu kod jedne
porodice.
Oseam kako mi ka stomaku kree uznemirenost i tuga i kako mi
knedla zastaje u grlu. Grizem usne. A kako u ja bez tebe sve to vreme?
Htela bih to da joj kaem, ali sigurna sam da joj je ve dovoljno teko,
nema potrebe da dodatno komplikujem situaciju.
- Strano e mi nedostajati, ne moe ni da zamisli koliko - apuem
najiskrenije. I to je istina.
- I ti meni, uasno... ali znam da si u dobrim rukama.
Gledam ispred sebe, Guljelmo je na osnovu mojih odgovora razumeo
~ 154 ~

samo neke delove razgovora, ali je primetio da sam promenila izraz lica i
miluje mi ruku.
- Da li Lorenco zna? - pitam iznenada. Ne moe da bude odsutna tako
dugo a da mu nita ne kae.
- Ja ovo govorim tebi jer hou s tobom da se pozdravim.
- ekaj, ali kad si to odluila?
Moram da shvatim ta se tano deava.
- Pre nekoliko dana... Nedavno sam poela da razmiljam o tome i da
prikupljam informacije. Imala sam sree, jer sam zahvaljujui svojima
uspela sve da organizujem za veoma kratko vreme.
- Koliko kratko? Kad putuje? Sada sam ve uzbuena.
- Moram da odem i upoznam se s nastavnicima u novoj koli, kao i s
porodicom kod koje u stanovati. Onda se vraam nekoliko dana u Italiju i
ako sve bude u redu, odmah odlazim natrag.
- Da, okej, i kad onda putuje?
- Sutra.

~ 155 ~

Mnogo e mi nedostajati
Sledei dan u koli izgleda mi apsurdno i smeno to je nema tu, to
nije pored mene.
inevra, ne znam da li je to samo beanje, ali mogu da te shvatim i
treba da zna da u te uvek podravati. Nadam se samo da e tamo uspeti
da pronae onaj mir i spokoj koji ovde oigledno vie nema.
Sve vreme mislim na nju i stalno zamiljam da razgovaramo. Tako
bar malo imam utisak da je tu kraj mene, jer mi je jo nezamislivo da je
neu videti kako ulazi na ona vrata, kako ujutru seda u svoju malu
krntiju, pa ak i to da vie neu udisati dim njene cigarete.
Lomim se izmeu dva veoma snana i suprotstavljena oseanja. S
jedne strane, sree zbog Guljelma, a s druge, bola zbog rastanka, na koji
me stalno podsea prazno mesto s moje leve strane.
U pauzi izmeu drugog i treeg asa odlazim do Lorencove klupe.
- Lore, zna li zato inevra nije dola? .
- Da, znam - odgovara setno. - Mora da se spremi za put.
- Znai, rekla ti je.
I ovoga puta je uradila pravu stvar: bila je korektna do kraja.
- Veeras idem da se pozdravim s njom - dodajem. - Pre nego to ode.
A ti?
Molim te, molim te, molim te, ne budi blesav i doi i ti.
Duga, veoma duga pauza. Ne gleda me, sedi pognute glave.
- Lore - uporna sam - ta e ti?
- Mislim da ne bi volela da me vidi pred sam polazak.
- Ali...
- Daj, Viki, odlazi izmeu ostalog i zato to ne eli da me via neko
vreme, malo due... A ja treba da odem da se pozdravimo i da joj poelim
srean put kao da se nita nije dogodilo.
- A ta je sa onim to si mi rekao kad si doao kod mene? Sva ta
oseanja... Prazne prie?
Moj prijatelj sada izgleda veoma napeto. Moda se i on lomi izmeu
dve suprotstavljene elje.
- Lorenco?
- Naravno da nisu, ali... Ne mogu nikako da odem, Viki. Ti idi, ja ne
znam ta da radim, moram da razmislim.
~ 156 ~

- Dugo je nee biti... - kaem mu gledajui ga znaajno, a njegovo lepo

aneosko lice dobija jo tuniji izraz. U meuvremenu je nastavnik uao u
uionicu. Tapem svog prijatelja po ramenu i vraam se na mesto.
Rastanak e biti bolan za oboje... A moda e njemu biti jo gore.
inevra je veoma hrabra, mora se priznati: treba otii sam u stranu
zemlju i ostati tamo mesecima. Mora da zaista mnogo eli da ostavi sve
ovo iza sebe.
Koliko e mi samo nedostajati.
Na etvrtom asu postajem jo nervoznija, razmiljam ta da joj
kaem, kako da se na najbolji nain oprostim od svoje prijateljice... Sto
puta u glavi ponavljam iste fraze i toliko sam sluena da nemam pojma
ta e mi na kraju izai iz usta.
Moja inevra odlazi i na to ne prestajem da mislim.
Neko kuca na vrata.
Sada e se otvoriti i pojavie se moja prijateljica, otrae do sredine
uionice i zagrlie Lorenca. Oprostie mu i ponovo e biti zajedno, i nikada
se vie nee rastati. Kao zavrna scena u nekom starom filmu. Nije
inevra, ve jedina osoba koja moe da unese mrvu dobrog raspoloenja u
ovaj pakleni dan.
- Izvinite, moe li Vitorija da izae na sekund? - pita svojim
melodinim glasom.
- Moe, ali samo na sekun - odgovara profesor, budui da ispituje i da
sam, na svu sreu, ve prola ispod njegove giljotine.
Ustajem vie nego rado i izlazim iz male uionice u koju moj demon
nikada ne ulazi, ne zaboravljajui runo iskustvo u grobnici i klonei se
skuenog zatvorenog prostora. Izlazim i pre nego to zatvorim za sobom
vrata, poelim sreu Kamili koja stoji ispred table i gleda me razrogaenih
oiju kao da kae: Povedi me sa sobom".
Gledam upitno Guljelma.
- emu ova poseta?
- Moja profesorka hoe s tobom da razgovara.
- Tvoja profesorka? A zato?
Slee ramenima i kree niz hodnik. Idem za njim totalno zbujena.
Domar prolazi pored nas.
- Dani, ini mi se da slavina u toaletu opet ne radi - napominje mu
Guljelmo.
- Do avola, od te slavine u poludeti.
Domar frkui odlazi ka toaletu, tako da je hodnik sada prazan.
~ 157 ~

Nastavljam ka njegovoj uionici, ali mi leva noga ostaje u vazduhu,

jer me Guljelmo hvata za ruku i odvlai u neku sobu. Zatvara vrata i
odjednom me ljubi, a ja se topim. Zatvaram oi i preputam se njegovim
usnama.
- Je l to ta profesorka to je htela da razgovara sa mnom? - pitam kad
prestanemo da se ljubimo. Gledam oko sebe. Opet smo u hemijskoj
laboratoriji u kojoj smo zavrili onog dana kad me je spasao od Parisa.
Smeje se i nastavlja da me ljubi.
- Okej, priznajem, bio je fol... morao sam, mnogo si mi nedostajala.
Nisam vie mogao ni trenutka bez tebe.
Sklanja mi neno pramen kose iza uveta.
- Jesam li pogreio? - dodaje.
- Ne, naprotiv, ulepao si mi grozan dan - kaem uzdiui.
Donja usna mu se izvija nadole, dajui mu namrten i zabrinut izgled.
- To je zbog inevrinog odlaska, zar ne? - pita zamiljeno.
Jedna suza mi se brzo sliva niz obraz i stie do usana. Primeujem je
samo jer oseam ukus soli.
- Zato to e mi... mnogo nedostajati - kaem seckajui rei.
Vrhovima prstiju brie suzu na mom licu.
- Shvatam te... Barem tako mislim.
Gleda me u oi, koje se cakle i crvene.
- Ako hoe, ako e se tako bolje oseati, mogu da te odvezem do nje
da se pozdravi. Saekao bih te napolju, da vam ne smetam.
Odmahujem glavom.
- Hvala, stvarno, ali bolje da idem sama. Imam toliko toga da joj
kaem, celog jutra mi se vrzmaju po glavi... Na kraju joj moda nita neu
rei, samo u stajati i gledati je suznih oiju, maui rukom kao kreten.
Niz lice mi ponovo klize suze.
I njih mi brie rukom. Dodir mu je mek i nean.
- Siguran sam da nee - hrabri me. - Uostalom, mnogo si slatka kad
si zbunjena, tako da nita ne rizikuje.
- Videemo ta u uraditi - dodajem s izmamljenim osmehom.
Brie mi preostale suze drei me rukama za lice i obasipajui mi
poljupcima vlane jagodice.
- Moram neto da te pitam - glas mi se gotovo povratio. - Zato ti se
toliko dopada ova laboratorija?
Cereka se.
- Zato to ako nas vide da ovo radimo u hodniku... - ovla mi poljubi
~ 158 ~

usne - dobiemo ukor... A ne bih hteo da se uvalim u nevolje.

- Odlino objanjenje - kaem klimajui glavom.
- Je 1' ti bolje?
- Nesumnjivo... Ba mi je bio potreban ovaj razgovor sa profesorkom.
- Kad god zatreba... Znaj da joj je mnogo stalo do tebe - nastavlja kroz
alu - mada stvarno ne shvatam zato...
Smeim se dok izlazimo i idemo hodnikom a domar jo popravlja onu
prokletu" slavinu u toaletu.
Vraam se ka uionici drei Guljelma za ruku sa ukrtenim prstima
i iznenada naleemo na Parisa. Pojaavam stisak ruke i usporavam korak,
sklanjajui pogled. Ali on nas, kao i obino, drsko gleda svojom odvratnom
facom.
- Ima neki problem? - pita Guljelmo primetivi njegov uporan i
bezobrazan pogled.
- Ja svakako ne - odgovara nadmeno, prekrstivi arogantno ruke na
grudi. - A ti, Vitorija?
Podiem pogled i vidim da su mu plave oi uprte u moju ruku, moju
ruku u njegovoj. Isputam je istog trena, pokajavi se odmah to sam to
uradila. Time sam praktino priznala krivicu. Podie pogled i jo me malo
fiksira, drsko se smekajui.
- Zanimljivo, veoma zanimljivo... Dobro, sad idem, do vienja, deco.
Polazi ne menjajui onaj prokleti, iritirajui izraz lica. Onda, kad ve
odmakne nekoliko koraka, okree se govorei direktno meni:
- Ah, Vitorija, kako ti je ruka? Bila si povreena ako se dobro seam? pita sarkastino.
Rana na ruci je ve zarasla, ali poe za trenutak da me pee od besa i
ozlojeenosti. Guljelmo naglo podie glavu. Na licu, koje je obino tako
neno, ogleda mu se ista mrnja. Pesnice su mu stisnute od besa. Paris
klima glavom gledajui u njega.
- Zanimljivo... veoma zanimljivo - ponavlja.
Zatim se okree i stvarno odlazi.
- Seronja, sve je ukapirao - kaem zabrinuto kad smo ostali sami.
- Nemoj da precenjuje tog bednika - umiruje me Guljelmo. - eli
samo da nas provocira.
Nadam se, stvarno se nadam.
Svim srcem se nadam da je tako.

~ 159 ~

Poslednji zrak sunca

min

Danas po podne vreme prolazi munjevitom brzinom, sati su kao

sekundi, sunce je ve nisko i ponovo u suton koraam centralnim
gradskim ulicama, oblivenim uobiajenim nijansama, tako lepim, a danas
tako tunim. Ni vulkanski kamen obasjan narandastom svetlou, ni
nebo boje ilibara sa oblacima jarkocrvenih kontura ne mogu da mi
ulepaju trenutak.
Put koji vodi do kue moje najbolje prijateljice nikada nije bio tako
bolan. Rei se jo vrzmaju po glavi, prepliu se, sustiu, sastavljaju i
rastavljaju. Jedino to bih htela da joj kaem jeste reenica koja nikada
nee izai iz mojih usta: inevra, molim te, nemoj da ode".
Stiem pred kapiju i vidim njenog oca kako stavlja torbe u kola.
Znai, stvarno me ostavlja, pomiljam, kao da je do sada to bila samo
ala. Sada imam neoboriv dokaz da odlazi.
inevra silazi i idemo da sednemo na uobiajeno mesto, na kamenu
fontanu, istu onu na kojoj smo toliko puta priale o svemu i svaemu da je
i sama izgubila raunicu, pomeavi na smeh s laganim uborenjem
hladne vode.
- Znai, odlazi... - kaem zadravajui suze i pokuavajui da se
nasmeim.
inevra mora da bude radosna to odlazi, ne sme da ostavi svoju
najbolju prijateljicu oiju crvenih i naduvenih kao babure.
- Hajde, priaj mi neto, ta e tamo da radi? - pitam je
pokuavajui da budem vesela.
- Pa... Uiu, kao i ovde, ali na engleskom, bie lepo... Upoznau
mnogo ljudi.
Glas joj je neodgonetljiv. U njemu su pomeani radoznalost, strah i
nestrpljenje.
- Nemoj previe da se provodi - kaem, ali se odmah ispravljam. alim se! Srean put i lepo se provedi, uivaj u svakom trenutku i vrati se
jaa nego ikad.
Ona se smei i ja pomiljam kako je to otprilike bilo najbolje to sam
mogla da joj kaem. I da nema mnogo toga da se doda.
- Hvala, ljubavi.
- uemo se svaki dan, kao da nisi ni otila. Znaj da e mi... dodajem i oseam kako me oi peku - ...mnogo nedostajati.
~ 160 ~

Jecaj mi potresa grudi, poslednji put pokuavam da se obuzdam, pre

nego to otpustim sve konice i briznem u pla.
- Ne plaem! - uzvikujem, kao da moje rei mogu da prikriju istinu.
Sada se i mojoj prijateljici oi cakle. - Ne
plaem...
Kunem
se!
pokuavam da kaem kroz suze.
- Onda ti je neto upalo u oko - kae inevra smekajui se dok joj
suze kvase duge trepavice i obraze.
Smeim se. Boe, kako u bez nje? Bez naeg glupiranja?
- Mnogo te volim - kaem snano je zagrlivi.
- I ja tebe, mnogo.
- Provedi se, ne obraaj panju na gluposti koje sam malopre rekla,
treba da se provodi.
- Nedostajae mi tvoje glupostti.
- Slau ti ih mesinderom svaki dan, obeavam.
- Stvarno?
- Stvarno!
inevrin tata se nakaljava.
- Duo, moramo da krenemo... - kae tiho, i sam tuan to njegova
devojica odlazi. Oi mi se ponovo pune suzama, ponovo se grlimo.
- Ti si sjajna, sila si, ne zaboravi to.
- Pokuau... A ti se potrudi da se ujutru razbudi i bez moje lude
vonje do kole!
- Okej.
Rastajemo se.
Ostajem da je gledam dok ulazi u kola, vezuje pojas i pozdravlja me
kroz prozor, crvenih oiju. Snano maem rukom kao kreten, ba kao to
sam predvidela.
Nastavljam da maem kad kola krenu, odmaknu niz ulicu i ak
skrenu i nestanu iza krivine, a moja prijateljica ne moe vie da me vidi.
- O boe, inevra, koliko e mi nedostajati... apuem u sebi,
mrui i briui suze.
Stojim i gledam fontanu i sunce koje zalazi na nebu.
Nismo stigle ni da kaemo svoju poslednju elju, onako kako si me ti
uila: kad ostane poslednji zrak sunca, koji je jo malo predaleko.

~ 161 ~

Sve due senke

Koraam uzdiui. Vraam se kui. Oseam se prazno, bezemocija.
Suze su sve izbrisale.
U mom depu ponovo zvoni mobilni.
Nadam se da je ona, ali to ne bi imalo mnogo smisla, zar ne?
I stvarno nije ona, ne prepoznajem broj. Dolazim u iskuenje da se ne
javim, ali onda se nakaljem da proistim glas promukao od plakanja i
pritiskam zeleno dugme.
- ao, Viki.
- Ko je to?
- Ali kako, zar me ne prepoznaje?
Mrtim elo.
- Paris? - Zbunjena sam. - Odakle ti moj broj?
Ja mu ga sigurno nikada nisam dala. Duva.
- Shvatie, valjda si ti tajni agent na zadatku, Viki.
- Kog avola hoe? - pitam gubei strpljenje. Upravo sam se
pozdravila s najboljom prijateljicom i nisam raspoloena za razgovor,
naroito s njim.
- Pogodila si: avola. Zanimljiva re, zar ne misli?
Zastajem, disanje mi se ubrzava.
- Sinonim za jednu drugu veoma zanimljivu re nastavlja Paris. - Ne
mogu odmah da se setim, pusti me samo sekund da razmislim... A, da:
demon.
Poslednji slog izgovara prenaglaeno, kroz smeh.
- Ne razumem o emu pria.
- Mislim da ipak razume. Zna, sve je poelo da mi izgleda veoma
udno od one famozne veeri kod Marka... Da, zaista udno, a onda sam
zatraio informacije od nekih ljudi, a potvrdu sam dobio danas pre podne,
ba zahvaljujui tebi, Viki. Kao da si mi odjednom otvorila oi. Nain na
koji si ispustila njegovu ruku. Oigledno, jasno...
- Nije to to misli - kaem tiho.
- Ne brini, nita neu da uradim tvom avoliu - zadovoljno se smeje.
- Hajde ovako, doi kod mene, popriaemo o tome, i ako me uveri da
greim, moda bih mogao da se predomislim i... ne odem u policiju da
prijavim Guljelma za ubistvo Alesije. ta kae?
- Nee to uiniti - kaem odluno.
~ 162 ~

- Zavisi od tebe - odgovara i smeje se, zadovoljan i okrutan.

Prekidam vezu i poinjem da trim. Ne oseam vie svoje srce, ne
oseam vie vazduh u pluima. Ne moe se nazvati strahom ono to
oseam, strah nije nita u odnosu na ono to oseam, nita.
Uas. Uasavam se pomisli da bih mogla da izgubim ono najlepe u
svom ivotu, onoga ko me je razuverio da nikada neu sresti pravu ljubav,
savrenu polovinu, srodnu duu.
Priseam se okrutnosti s kojom je Pari one veeri vikao: Moe biti
siguran da e mi platiti!". Rekao je to sa toliko besa i estine.
I sada hoe da odri obeanje.
Trim brzo niz ulicu, sve izbezumljenija, jer ne znam ta da kaem,
ta da uradim... ta bi moglo da ga odvrati od njegovog plana? ta bi
moglo da ga ubedi da zaboravi na to?
Telefon ponovo zvoni, nadam se da nije on, nadam se da je neko ko
moe da mi pomogne jer sam trenutno oajna.
- Viki, nisam mogao. Ja sam kukavica.
Lorencov glas.
- ta? - pitam izbezumljeno ne usporavajui korak i oseajui se sve
loije.
Glas mog najboljeg prijatelja zvui mi sablasno. Moda svi postajemo
sablasti a da to i ne primeujemo... Na kraju krajeva, to i ne bi bilo tako
loe, svi bismo otili tamo gde treba da odemo: u pakao ili raj, o tome bi
odluila sudbina i ja ne bih morala ovde da lupam glavu traei reenje za
nemoguu situaciju.
- Kada se vrati, nee vie biti ista - nastavlja on. - I izgubiu ono
najvanije u svom ivotu.
- Lore - kaem dok mi suze zastaju u grlu i krv kipti u ilama. - Ja u
ovoga trena izgubiti ono najvanije u svom ivotu!
Obuzima me oseaj strane nemoi, od kojeg ostajem paralisana.
- Pari je sve shvatio! Sve je shvatio! - viem oajniki u telefon. Shvatio je da je Guljelmo demon i hoe da ode da ga prijavi jer je ubeen
da je on ubio Alesiju.
- ta?! - uzvikuje Lorenco.
- Hoe da ga ja ubedim da nije tako! - viem, proklinjui sebe na svim
jezicima koje znam.
- Gde si? Ni re nemoj da kae bez mene.
- Na ulici! Idem kod njega!
Ispred mene iskrsava senka, tek tako, iznenada i naizgled niotkuda.
~ 163 ~

Nemam vremena da se zaustavim i naleem na nju. Iznenaena sam

sudarom, a istovremeno sam se udarila. Padam na zemlju, potpuno bez
daha. Diem zadihano, sedei na zemlji. Visoka i vitka prilika, umotana u
dugaak crni kaput s kapuljaom navuenom preko glave i tamnim alom
koji joj skriva lice, netremice me gleda.
- ao, Vitorija.
Ono malo krvi to mi je ostalo u telu poinje da se hladi, jasno oseam
kako mi se svaka pojedinana kap ledi i postaje smrtonosna ljuspa koja se
zabada izmeu vena i koe.
- Kakva srea da smo se ovde srele - nastavlja glas, neljudski, koji
para kou i ui, vie je um nego glas, vie buanje nego um. - Da li si se
udarila? Dozvoli, molim te, da ti pomognem.
Prilika prua ruku ka meni i ja jedva guim krik u grlu.
To nije normalna ruka. Na njoj su tamne kande, otre kao seiva.
Uzmiem. Ne mogu da ustanem, kao da sam prikovana za tlo.
- Plai me se?
Ceri se. Iako glas zvui zastraujue, prepoznajem da je enski, ali
sam ipak skamenjena.
- Ah, kako sam nevaspitana, dozvoli da ti se predstavim.
Podie ponovo ruku i okree je, pokazujui mi unutranju stranu
runog zgloba.
- Ja sam Eva-mrmlja.
Pojavljuje se puls desne ruke: na njemu je utisnuta, kao vatrenim
igom, crna tetovaa: njihov simbol. Zadovoljno se smeka, a ja umirem od
straha. Gledam te oi, poluskrivene u senci kapuljae, neljudske, hladne
kao led, kao metalno seivo, tanke kao ilet, kao da su ivotinjske.
- Ti me ne poznaje... Ali zna onoga ko me poznaje?
Pria mi kao da se obraa nekom niem biu, koje nije u stanju da
potpuno razume njene rei.
- Tvog dragog prijatelja koji je, istini za volju, i moj prijatelj. Iako ga
ve izvesno vreme nigde nema, a stvarno ne znam zato. Dugo ga traim glas joj je pun mrnje, a ton kojim izgovara rei odaje njihovo pravo
znaenje. - Oh, ali nije vano, sada kada sam pronala tebe, nee mi biti
teko da doem do njega, i ako sve bude teklo kako treba, uspeemo malo
da popriamo i s njegovom slatkom tetkicom.
Rekavi to, pravi nekoliko koraka ka meni. Uplaena, instinktivno
uzmiem. A ona zastaje i gleda me toboe zaueno.

~ 164 ~

- Ali ne, ne treba da bei. Zato se brine? Ne elim tebe, neu

svakako da te ubijem. Samo ako ne bude pravila gluposti kao ona druga
devojka, kako se ono bee zvala? Alesija... Ljupki aneo, nema ta, i tako
slina tebi.
Eto, proivljavam komar, upala sam u svoj komar, komar koji me
proganja i ne da mi da se probudim, komar koji me tera da vritim i iz
kojeg jedva uspevam da izaem kad me neko snano prodrma.
U svoj najgori komar.
Crna slika sve duih senki nestaje u tami Trga smrti.

~ 165 ~

Demoni ubijaju anele

Budim se, otvaram oi, oko mene tama. Ne znam gde se nalazim, da li
sam jo iva?
Vreme. Volela bih da imam vie vremena. Mislila sam da ga imam
mnogo pred sobom. Pomisao da sam stigla do kraja plai me, uasava. Ali
neu da plaem pred njom, pred njom koja uiva u mom strahu, hrani se
mojom uasnutou, hrani se duama, prodire ivot, isisavajui ga do
poslednje kapi. Neu da se hrani mojim bolom, da oblizuje usne kao zmija,
sladei se mojim suzama.
Vreme.
Poklonite mi godinu.
Godinu da se vratim i ivim drugaije? Da donesem drugaije odluke?
Ne, nikada ne bih promenila prolost samo da bih izbegla ovu dananju
situaciju.
Poklonite mi mesec.
Mesec, da kaem zbogom stvarima koje su mi vane i dragim
osobama, da se pozdravim s njima, s jednom po jednom.
Poklonite mi dan.
Dan, elim da osetim kako je to proivljavati svoj poslednji dan,
oseati na koi poslednje svitanje, poslednji povetarac na usnama,
poslednji san i poslednju meseinu.
Poklonite mi sat, samo jedan sat. Dobro u ga iskoristiti, obeavam,
iskoristiu ga da se oprostim od ivota i kaem zbogom svojoj ljubavi.
Poklonite mi minut, bie dovoljno samo nekoliko sekundi da se
pozdravim sa tim oima, tim licem, da zatraim oprotaj i zamolim ga da
ode dok jo ima vremena.
Jer ako ja moram da umrem, to mogu da prihvatim... Ali ta e se
njemu dogoditi? ta e biti ako se vrati tamo odakle je pobegao? A ta ako
ostane ovde i optue ga za neto tako strano kao to je oduzimanje
ivota? Ne mogu da podnesem pomisao da on pati, da ima patnje u tim
oima, na tom licu od ada.
Vreme.
Poklonite mi sekund.
Vreme jednog otkucaja, otkucaja sata ili poslednjeg otkucaja srca. I ja
u ti to pokloniti, Guljelmo, poklonicu ti svoje suze i svoj poslednji dah.
~ 166 ~

Eva, pouri, gde si? Jesi li ovde unutra? Pojavi se, otrovni stvore.
Krije se u tami ove sobe, ove zgrade, koju e ljudi sutra gledati, ne
znajui za kande zlog demona koje su joj izgrebale zidove.
Virim napolje kroz jedini otvor ka ulici, mali prozor koji gleda na Trg
smrti. Ime potie od prie da se u stara vremena ljudima koji bi stali na
prozor na nekom od gornjih spratova pojavljivao davo i primoravao ih da
skoe, da se ubiju. Iako je to samo legenda, gornji spratovi su uvek pusti,
niko se ne penje, niko ne staje na prozor.
Sunce zalazi, ovo je njegov poslednji zrak, moj poslednji dan.
Ruka s kandama me hvata za vrat i primorava me da okrenem
glavu. Evo je. Smeka se, kezi se, sa zubima koji lie na onjake i oima
koje ne lie na ljudske, s kosom kao griva, kao smrtonosni venac.
Pojaava stisak oko mog vrata. Ne diem, pokuavam da se
oslobodim. Puta me i ja brzo puzim u suprotni ugao sobe. Gleda me
sadistiki, zabavlja se, igra se sa mnom kao maka s miem.
Diem oteano, vrat me pee tamo gde me je dodirnula.
Smeje se dok oko mene poinju da se ocrtavaju obrisi sobe.
Prestravljena, netremice je gledam.
Ne odustaje, prilazi mi, jednom rukom me hvata za podlaktice i udara
me o kameni zid iza mojih leda.
Primie mi lice, oblizuje usne i smeka se.
Ne plaem vie, ne drhtim, nita vie ne oseam, gledam je pravo u
oi.
Jezikom prelazi preko savrenih zuba, a otru kandu prevlai preko
mog lica, polako, od slepoonice, preko jagodice, do brade.
Onda je ponovo podie, veoma sporo, do slepoonice.
- Bila bi takva teta ubiti tako ljupko stvorenje...
Njena ruka se sputa niz moj vrat i zaustavlja se na srcu. Slua ga
kako tue kao ludo i zadovoljno se smeka.
- ...I tako nevino - dodaje.
Oseam njene nokte na koi, eljne da cepaju, razdiru, kidaju...
Strahujem da bi se to moglo dogoditi svakog trenutka, zamiljam njene
kande kako se zabadaju u moje meso kao no u puter.
U oko mi navire suza, vidim je, muti mi pogled. Htela bih smesta da
je vratim kako ne bih Evi priinila to zadovoljstvo da me vidi uplakanu,
ali je ona bra od mene. Evina ruka me ponovo gura i ja snano udaram
leima o zid.

~ 167 ~

Zatvaram oi i steem zube od bola. Njeno lice je na samo nekoliko

centimetara od mog, izbacuje jezik izmeu usana, ne shvatam ta hoe da
mi uradi. Kako namerava da nastavi igru. Oseam njen dah, oseam
toplotu njene koe, oseam vrelinu a onda odjednom hladno dok mi
ledenim jezikom lie suzu s lica, ostavljajui mi na jagodoci svoj uareni
dah.
Vrele suze mi kvase obraze i vrat, oekujem da ih popije, jednu po
jednu. Ali ona to ne ini. Primie se mom uvetu.
- Jo nije trenutak... - apue. - Na kraju krajeva, na prijatelj jo nije
ovde...
Rekavi to, uzima moj mobilni i brzo pie poruku.
- Evo, sada e doi.
Smeka se, ja se izbezumljujem od straha i, koristei trenutak njene
nepanje, skaem na noge i trim ka vratima. Ali ona istog trena reaguje.
Hvata me za ruku, steui je nadljudskom snagom.
- Nemoj da komplikuje stvari. Nee dugo trajati.
Gledam je kroz suze, s mrnjom i gaenjem.
- Zato si ubila Alesiju? - pitam besno i ozlojeeno. Kad bi samo rei
mogle da ubiju, istog asa bih svojom mrnjom ve zavrila ovu priu.
- Zato to demoni ubijaju anele.
Ne mogu da poverujem u njene rei, ne mogu da verujem da jedno
razumno bie, bez obzira na svoju prirodu, moe da prekine neiji ivot
kao da isti mrvu sa odee.
- Nee dugo trajati - ponavlja. - U pitanju su minuti. Vreme.
Poklonite mi minut i par krila kako bih spreila svoju ljubav da doe i
umre.

~ 168 ~

Nikada nisi video pakao

Oseam, dolazi. Vidim ga dok ita poruku, stavlja mobilni u dep i
trei izlazi iz kue. Vidim ga kako seda na motocikl i kree uz kripu
guma, a onda se zaustavlja pred ovom zgradom i gleda gore. ta je Eva
napisala? Kako ga je ubedila da doe ovamo? Sada je na stepenitu, penje
se preskaui po dva stepenika. Htela bih da vrisnem, da mu kaem da se
vrati, ali ne mogu. On dolazi ovamo, u susret svojoj smrti, a ja nita ne
mogu da uradim.
Teka gvozdena brava kljoca, u sekundu je ve suvie kasno, nema
vie izlaza. Ne primeuje me odmah. Vidi samo nju, priliku koja ga
proganja od najranijeg detinjstva i koja je verovatno ubila njegove
roditelje. Oi se irom otvaraju, razrogaene od zaprepaenja i uasa.
Onda ugleda mene, uurenu i izmuenu pored zida.
- O boe.
Prilazi mi, nenim rukama me miluje po licu, bol se smanjuje
zahvaljujui njegovom blagom dodiru, ali samo na trenutak. Stiskam
zube, kroz lea me probada otar bol, ostavljajui me bez daha.
- ta si joj uradila, udovite? - vie ljutito, dok mu se crne enice are
od gneva.
- Jo nita - odgovara ona mirno, dodirujui zid svojim dugim i
nemirnim prstima. - A drugo, kakvo je to ponaanje? udovite: nije lepo
obraati se tako blinjem svom, zar ne?
Ne mogu vie da se pomerim od bola, inae bih trei put skoila na
nju.
- Ja nisam kao ti - apue besno ali odluno Guljelmo.
Naa tamniarka prekrta ruke i brzo nam prilazi.
- A je l' misli da si kao ona? - pita, hvatajui me za lice i okreui ga
k njemu.
- Ne diraj je! - vie, udarivi je snano po ruci i nateravi je da
ustukne.
Ona se ponovo cereka.
- Ne elim svau - kae.
- A ta eli? - pita on sve razjareniji.
- Hou da ti pruim mogunost odabira.
Prilazi mu polako, izgovarajui rei gotovo umilno, neno, to je u
oiglednoj suprotnosti s njenim zlim namerama.
~ 169 ~

- Izbor...
Miluje Guljelmovo napeto lice, prevlai svoje odvratne prste preko
njegovih jagodica i mekih usana. Njene ruke na njemu. Njene okrutne
ubilake ruke.
Oseam kako u meni kao vatra plamti bes i gnuanje.
- Zato se ne vrati sa mnom kui? Pronai emo reenje, prolo je
mnogo vremena, bio si jo dete, nevino dete, sigurna sam da niko prema
tebi ne osea mrnju, niko. Zato se ne vrati meu one koji su tebi slini,
kojima pripada? Nema nita zajedniko sa ovim mestom, a naroito s
njom.
Rei apue umilnim, barunastim glasom... Ali meni zvui ljigavo i
varljivo kao omamljujue itanje zvearke. Guljelmo je utke slua,
paljivo odmeravajui svaku re. Zatim klima glavom, ali stee pesnice.
- Nikada! - sike, odgovarajui na njene rei pogledom punim mrnje.
U tami njegovih oiju sevaju uarene varnice.
Eva se mrti i stee tanke usne, a zatim odmahuje glavom.
- teta. Odabrao si. I sada e snositi posledice.
Eva razoarano skida ruku sa Guljelmovog lica, koje je pre toga
milovala s toliko uivanja.
- Bilo bi jednostavnije...
U trenu je iza mene, podie me kao lutku, stavlja me ispred sebe i
zavre mi ruku iza lea. Od bola isputam krik. Pod grlom oseam njene
kande kao bodljikavu icu.
- U sluaju da nisi primetio, mislim da imam prilino ubedljive
argumente.
- Ti si samo bedna kukavica! - vie glasom punim besa i straha.
- Guljelmo... - kae ona mirno, drei me vrsto za guu - pazi.
Sputa mi ruku na vrat i grudi, du kljune kosti i ponovo na vrat. Ne
kao to je to inila malopre na njegovom licu, mirno i polako, ve naglo i
grubo. Malo nedostaje da mi prodre u meso.
- Pazi... - ponavlja.
Njene kande opisuju krug oko mog srca.
- Nemoj da me izaziva, nemoj da me ljuti!
Kao pomahnitala, noktima mi grebe kou. Vritim od bola. Iako je
samo ogrebotina, pee kao da me seku usijani maevi. Izlazi vrela krv.
- Ne! - vie Guljelmo.
Glas ga izdaje i on skae kao pogoen munjom. Onda se rui na pod.
Pada na kolena, s rukama sputenim uz telo i stisnutim pesnicama.
~ 170 ~

Ne pomerajui se, Eva poputa pritisak oko mog vrata i pobedonosno

se smeka. Ali osmeh traje samo tren, a onda se gasi. Guljelmo naglo
podie glavu, oi mu plamte od besa, pretvaraju se u eravice, crvene od
vatre. Lice mu je promenjeno, napeto, bez izraza. Trese se, jo se trese.
Oi plamte u tami sobe, zgrena vilica otkriva zube koji blistaju kao
slonovaa, srebrnasta svetlost obasjava mu kosu, dok mu se iza leda
pojavljuju dve senke. Dve crne senke koje ispunjavaju sobu, dve utvare od
tame i krvi ire mu se na leima.
Soba nestaje pred prizorom Guljelma raspetog na svojim
okrvavljenim krilima. Ona me baca kao krpu, padam na pod s licem
nadole i okreem se na lea.
Onda ih vidim jednog naspram drugoga. Demon protiv demona.
Udarci, jauci i krici koji se prepliu. On se ustremljuje na nju kao furija,
ista ona furija koja je nedavno sruila zid peine kao kulu od karata.
Njegove ruke nasru na protivnicu, snano je udaraju u grudi,
primoravajui je da ustukne nekoliko metara.
Ali Eva odmah dolazi sebi, ne skidajui osmeh s lica.
- Ako je ovo sve to zna, mislim da sam te precenila.
Rekavi to, puni grudi vazduhom neprirodno uzdahnuvi, a zatim
obara glavu i nasre na njega nadljudskom snagom. Guljelmo ne uspeva
da odbije napad i zakucava se u zid, nekoliko koraka od mene. Zid puca i
boji se u crveno. Guljelmo lei na zemlji, oigledno bez svesti. Eva se
sprema da ponovo nasrne na njega, ali Guljelmo brzo ustaje i u trenu joj je
opet za leima. Iznenada je stee za vrat. Kroz tiinu se prolama
nadljudski krik, ali ne znam vie iji je. Tela im se uvru i stapaju u jednu
jedinu figuru: ruke, noge, krila i krv. I iznad svega, krik zveri koja umire.
Tako su neverovatno isti u tom trenutku, kao da su jedno, jedinstvena
priroda. Demon iju samo jednu polovinu volim, iako se ta polovina, u
ovom trenutku, preputa smrti.
Umire zbog mene.
Udarci, pa opet udarci. Nita ne vidim, ne shvatam, ujem rei
pomeane s jaucima, pomeane s bolom. Ko kome podlee?
Mlaz jarkocrvene krvi tee mu niz slepoonicu, boji biserno belo lice,
kvari ga, prlja, kao zlato preko srebra.
Udarci, pa opet udarci, opet bol. Ko kome podlee? Htela bih to da
znam, htela bih da vritim.
Ustajem, imam vrtoglavicu, u glavi mi se sve okree, soba se boji u
crno i pulsira, hvatam se za prozor koji gleda na ulicu, naslanjam se na
~ 171 ~

dasku da ne bih pala naglavake. I to je spas: dole na ulici, po tim

kamenim ploama koje izgledaju tako daleko, tre dve ljudske prilike.
- Upomooo! - viem iz sveg grla.
Vid se ponovo muti i jedna ruka pokuava da me odvue s tog otvora,
s jedinog izlaza. Noktima se hvatam za udubljenje u zidu, odupirem joj se
dok me snano povlai, soba odjednom postaje crna traka, jo mutnija.
- Upomooo! - viem glasnije, moj krik odzvanja kao prasak, toliko je
snaan, toliko oajniki.
Dole, na ulici, ono dvoje se zaustavljaju, uli su me i podiu pogled:
Lorenco i Paris.
Shvataju, tre ka ulazu zgrade. Nemam vremena, nisam dovoljno
prisebna da bih se pitala ta Paris radi sa Lorencom.
Ponovo trzaj, Eva me hvata za kosu i odvlai me s prozora, padam na
bok, ali se odmah podiem, borei se sa senkama koje mi padaju na oi.
Bacam se na vrata, koja su jo zatvorena, a iza mene se sukob nastavlja.
Guljelmovo lice je izoblieno od razjarenosti, u njegovom pogledu nema
vie nieg ljudskog, i u moje srce se useljava nov strah, koji mu raspruje
nade: gde je moj deko? Gde je demon aneoskog lica? On je kao ona. Isti
su, ista stvar. Upravo je to Eva htela da postigne: da uniti njegovu
nesavrenost i natera ga da postane ono to mu priroda nalae.
Kvaka ne otvara vrata. Brava je zakljuana. Gulim ake udarajui u
drvenu povrinu, bacam se na nju ramenom, ali uzalud. Iza vrata ujem
Lorencov glas kako me doziva, mada je to samo apat to se probija kroz
krike koji odzvanjaju u sobi.
- Vitorija!
- Ovde sam! Molim vas, otvorite ova vrata! - viem kroz suze koje mi
menjaju glas i kvase vrat, ruke, rane.
Udarci u vrata: ramenima i nogama, snani ali jo suvie slabi.
- Zakljuana su! - dovikujem.
Iza mene je zadat jedan mnogo jai udarac, ujem Guljelmov glas
kako proklinje i vidim lice obliveno krvlju kako se mui kao da je na
umoru.
- Lorenco, molim te! Ubija ga! - oajniki viem, razdirui noktima
drvene are na vratima.
Jai udarac u vrata, jo je nedovoljan.
Nov udarac, i on je suvie slab.
A onda tiina.

~ 172 ~

Nita vie ne oseam: ne oseam bol kostiju i udova, toplinu krvi

pomeane sa suzama, svoje tako kratke udisaje. Rukama steem teku
gvozdenu bravu, ali ni nju zapravo vie ne oseam.
Umirem.
Nita ne oseam, vidim samo njega.
Stoji na nogama, a onda pada na kolena ispred Eve, skrhan, oi su
mu jo ive, sjajne i ponosne, ali ostatak tela je gotovo uniten: vene
pulsiraju, eksplodiraju, grudi se diu i sputaju u ritmu isprekidanog
disanja, znoj pokriva elo, krv obliva slepoonice i obraze.
Oi, sjajne od iscrpljenosti, gledaju netremice u nju, ne skidaju pogled
s te prilike.
- Idi u pakao - izgovara u jednom dahu, gledajui je.
- Ti nikada nisi video pakao - odgovara mirno.
Podie ruku kao sekiru, spremnu da se obrui na njega. U tom
trenutku, Guljelmo sklanja pogled s nje i upire ga u mene.
Bol, tuga, alost, ljubav... Sve je tu: sve je u poslednjem prodornom
pogledu, zamuenom suzama i patnjom. Njegov poslednji pogled, za mene,
samo za mene.
Njegov poslednji sekund.
elim da bude i moj.
Njene kande se natoveanskom snagom obruavaju na Guljelma, ali
ga ne pogaaju. Jer sam ispred njega sada ja.
Udarac zavrava na mom licu i vratu.
Zatim se uje zvuk vrata koja konano poputaju i otvaraju se, a onda
i njen zastraujui krik kad ugleda dva anela belih krila umrljanih
krvlju kako provaljuju u njenu sobu strave i uasa i demona na kolenima,
jo ivog. Ja leim na podu, nita vie ne oseam, oi su mi zatvorene i
vlane od suza i krvi. Ali to to se deava u sobi deava se i u meni, i mogu
jasno da pratim scenu drugim oima.
Dva anela se bacaju na nju, udarajui je besno i kidajui joj kou.
Umorna je, nije oekivala napad. Guljelmo iznemoglo lei na podu i prua
ruku ka meni. Oi su mu pune suza.
Htela bih da mu se nasmeim, da mu kaem da je sve u redu, da je
gotovo i da smo svoj poslednji sekund proiveli zajedno. Pomeram polako
usne i pokuavam da mu dodirnem prste.
Potmuli udarac, kao kada se zemljani sud razbije o beton.
A onda nestvarna tiina.

~ 173 ~

- Ti mora da umre - progovara jedan glas. To je Paris. Stoji, oseam

da je tu pored mene. Ali njegova pretnja smru upuena je nekom drugom.
- Ne, Parise - apuem tiho. - On nije ono to misli.
Vetica to koristi, nekoliko trenutaka nepanje i ona nestaje,
ostavljajui za sobom samo tamni trag krvi. Pobegla je, zbrisala, iezla.
Lorenco izi, ali kasno: demon je otiao.

~ 174 ~

Sve to je ostalo
Mrtva sam. iva sam. Koliko je vremena prolo? Ne znam.
Guljelmo lei nasred sobe. Grudni ko mu se ne pomera, ini se da je
vreme stalo. Ne ujem svoje misli, ne ujem nikakav zvuk, samo itanje u
grlu jer jedva diem. Paris stoji iznad Guljelma, u oima mu jo seva iskra
gneva, odea pocepana, kosa natopljena znojem i krvlju. Sve to je ostalo
od pakla i raja jeste samo nekoliko belih i crnih pera rasutih po tlu.
- Parise, sluaj! - vie Lorenco, postavljajui se izmeu njega i
Guljelma. - Nita nam nee uiniti, nee je povrediti!
U tom trenutku Guljelmo se nakalja, telo mu zadrhta, kao da se
iznenada budi iz dugog sna. Odjednom se podie i gleda oko sebe oima jo
punim mrnje. Gubim se u tim oima, i mada ne nalazim nijednu re,
nijednu pesmu, nijedan pokret, oi ve sve znaju.
Na licu mu poputa napetost dok Paris uzmie. Lorenco poinje da
mu pria njegovu istoriju, od poetka do kraja. Guljelmo utke slua, kao
da nije on taj demon burne prolosti. A kad Lorenco najzad zauta, i
Parisov pogled se promeni.
- Bio sam u pravu... - kae na kraju.
- Delimino, samo delimino - dodaje Lorenco. - Sada si u nezgodnom
poloaju, Parise, mora ovo da zadri za sebe, mora to da nam obea.
Svakako ti niko ne bi poverovao...
Paris uzdie i grize usne, mrmlja neto u znak pristajanja, ali ne bih
znala da kaem ta mu prolazi kroz glavu.
- Saekau vas napolju - kae jednostavno i prolazi kroz otvor gde su
do malopre bila vrata.
I u tom trenutku nita vie ne moe da me zadri. Odlazim brzo do
Guljelma, hvatam ga za ruku.
- Ponovo si mi spasla ivot - apue.
- Ja?
Klima glavom.
- Malo je anela koji su se oduprli napadu demona - kae gledajui mi
ogrebotine na vratu i grudima koje peku kao ar.
- Pusti da ti pomognem - kae Lorenco prilazei mi.
Koncentrie se, rukama i prstima mi dodiruje rane, prelazei
jagodicama preko oguljene i razderane koe.
Steem zube i trzam se.
~ 175 ~

- Znam, malo boli.

Kao so na otvorenu ranu.
Ali bol ubrzo zamenjuje oseaj olakanja koji se s ruku mog prijatelja
iri na rane, dok na kraju praktino ne nestane i najmanji bol i ozlede ne
zacele.
- Hvala.
Gledam nedirnutu povrinu svoje koe, koja je do malopre bila sva u
ogrebotinama i posekotinama.
Iscrpljen, Lorenco se okree ka Guljelmu i pita ga:
- Kako si ti proao?
On slee ramenima. Rana na slepoonici nije duboka, ali i dalje
krvari, na vratu ima ogrebotinu od jednog do drugog kraja, a po koi
tamne modrice, plave kao senke.
- Moda mogu neto da promenim.
- Ne, ekaj - zaustavljam ga.
Gleda me zbunjeno plavim oima, upalim od umora.
- Ja u se za to pobrinuti.
Jo vie iri duice.
- Kako?
- Ja u to - kaem odluno.
- Dobro, anele, ekam te napolju s Parisom, moram jo malo s njim
da popriam.
Ustaje i ostavlja nas same.

~ 176 ~

Kao naa ljubav

Uzimam neno Guljelma u naruje i gledam koliko su mu duboke
rane na slepoonici i vratu. Vrhovima prstiju polako prelazim preko
posekotina, plaei se da ga jo vie ne povredim. Povlaim poteze po
njegovom licu, po slepoonici i jagodici oblivenim krvlju to mi ostaje na
prstima. Prelazim polako preko ukoenog i izgrebanog vrata, koji pulsira
tamo gde su otvorene rane.
- Reci ako te boli.
- Ne, naprotiv, prija mi.
- To to te mazim ili to ti rane polako zaceljuju?
- I jedno i drugo - priznaje poklanjajui mi blagi osmeh.
Rana na slepoonici zarasta, ali oiljak jo ne nestaje. Nastavljam da
milujem ogrebotine, koncentriui se: neu da mu na licu i vratu ostanu
oiljci.
- Rizikovala si ivot zbog mene.
Sklanjam ruke.
- Hteo si da mirno posmatram? - apuem, pokuavajui da se ne
tresem.
Stavlja mi ruku na lice, zadrava je tu, oseam kako mi se toplina i
nenost razlivaju po koi. Uzimam tu ruku, steem je i gledam ga pravo u
oi, pravo u duu, uranjam u toplo i hladno crnilo kao more na nonom
svetlu, zaranjam i pokuavam da zaista vidim do dna, da zavirim u
njegovu pravu duu.
- Da stojim skrtenih ruku dok te ona zauvek odnosi? - mrmljam. - Da
se zauvek odreknem ovih oiju? Ovog osmeha?
- Sada mi zadaje bol. To to govori mnogo me vie povreuje od ovih
glupih ogrebotina. Ne mogu da zamislim da se rastanemo. Ne mogu vie
da zamislim ivot bez tebe.
Nastavljam da ga leim, pokuavajui da ignoriem grozno oseanje
koje ove rei u meni bude. U daljini ujem Lorenca i Parisa kako mirno
razgovaraju. Ovde se uje samo tiina: uobiajena tiina koju uspevamo
da stvorimo izmeu sebe. Ona nije posledica nelagodnosti ili stida, od nje
ne beimo i ne trudimo se da je ispunimo praznim recima. To je tiina koja
ispunjava i smiruje, od koje sve postaje arobno.
Ve je kasno, uskoro e mrak, uskoro e se zavriti dananji dan, a
jutro mi se ini tako daleko.
~ 177 ~

Rane zaceljuju, krv vie ne tee, ostala je samo poneka kap na koi i
odei da nas podsea da nismo sanjali.
- Zavrila sam - kaem tiho. - Nisam verovala da sam sposobna za to.
- Nisi verovala ni da si aneo - kae mi smeei se.
- I ta e sada biti? Hoe li se vratiti po vas? - pitam, promenivi ton.
- Ne znam - kae iskreno. - Ali neu sada da mislim na to, neka samo
pokuaju da nas odvedu, neka samo pokuaju da me odvedu od tebe.
Snano me stee i prstima mi dodiruje usne.
- Mrzim te - apuem bez daha.
- Ja tebe ne.
- Mrzim te - ponavljam. - Mrzim te iz sve snage. Savreno znam da
u, kako vreme prolazi, sve manje moi bez tebe i zato te mrzim!
- Viki... sea se pesme Pink flojda, zar ne?
- Da.
- A da li ti misli da moe da razlikuje raj od pakla?
- Mislim da je u ovom trenutku to malo teko.
Uspevam da ga nasmejem.
Vee je, ivi smo, dobro smo, zajedno smo, nema ta vie da se kae.
- Hvala to si mi spasla ivot - apue prekidajui rei poljupcem.
- Hvala tebi to si mi ga promenio.
- Volim te - kae mi sasvim tiho, kao da mu misao klizi iz glave. On to
kae ozbiljno, ne sanjam, stvarno to kae.
S nenou, strahom, treperenjem u glasu, to pokazuje da nije igra,
da nije iluzija, da nije lakomislenost.
Vee izgleda lepe, izgleda divno, jedinstveno. Vazduh mirie na
cvee, odie bojama, izazivajui vrtoglavicu.
Ljubav, najgore i najbolje od svih oseanja, Platonov demon, dete
siromatva i obmana, Venerin saputnik, roen s njom, koji eli lepotu i
eli da se upotpuni, jer sam za sebe nije nita, koji eli da leti i kome su
potrebna krila. Ljubav.
- Volim te.
Volim demona, volim demona, ja, koja sam aneo. Volim svoju
suprotnost, svoj negativ, svoj otrov i najbolji protivotrov.
Mi smo belo i crno, svetlost i tama, komar iz kojeg se bei i san u
kojem se trai utoite, sve i suprotno od svega, dobro i zlo.
Dobro ne grli zlo, ne obavija svoje ruke oko njega, a zlo ne miluje
dobro svojim crnim krilima.
Ne spasavaju jedno drugom ivot, ne podaju se jedno drugom.
~ 178 ~

To je pogreno.
To je nemogue.
Ali je istinito i stvarno.
Kao naa ljubav.

KRAJ

~ 179 ~

Beleka o autoru

min

Dorotea de Spirito ima sedamnaest godina i ivi u Viterbu, gde

pohaa klasinu gimnaziju. Sa izdavakom kuom Mondadori" je ve
objavila roman Odredite: hotel Tokio. Njen najnoviji roman, Aneo,
postigao je veliki uspeh u Italiji i svetu. Veliki je fan grupa Tokio hotel i
Pink flojd, i rado citira stihove njihovih pesama u svojim delima.

~ 180 ~