- Peanik - http://pescanik.

net Muzej kao oevidac

Posted By Branislav Dimitrijevi On 13/03/2015 @ 19:32 In Autori | Comments
Disabled

Groblje barki, Lampeduza 2014, foto: Massimo Sestini

Lampeduza. Najvee ostvro u Pelagijskom arhipelagu, najjunijoj italijanskoj teritoriji,
ujedno i najjunija taka evropskog kontinenta. Geografski i klimatski ostrvo pripada
Africi i razdvojeno je svega 113 km od Tunisa, morem nikad dubljim od 120 metara.
Ostrvo koje je kroz svoju istoriju bilo jedno od tranzitivnih mesta neprestanih
mediteranskih migracija, jo od Feniana, Grka, Rimljana i Arapa. Ostrvo, osim svoje
strateke pozicije, ne poseduje nita drugo do isto more oko sebe, i ine ga kamen, pesak
i neto niskog bunja, bez ijednog izvora vode.
U poslednjih desetak godina ovo ostrvo je postalo simbol. Simbol pogranine tvrave
Evropske unije oko koje se odvija ljudska drama koja je samo u 2011. odnela 2.352
ivota, a samo u brodolomu kod Lampeduze u oktobru 2013. stradalo je 366 ljudi,
uglavnom iz Eritreje i Somalije. Meu novijim podacima je onaj iz septembra 2014. da je
samo za jednu sedmicu vie od 750 migranata stradalo u razliitim nesreama na
Sredozemnom moru.
Iako se ovo pitanje ve due vremena neadekvatno tretira od strane evropske birokratije,
ali i postaje humanitarna katastrofa na kojoj se zapravo vie zarauje nego to se troi,[1]
Lampeduza je za nas ve uveliko bajata vest. Uostalom samo je na sajtu Peanika
objavljen niz tekstova iz razliitih stranih izvora, kao i sa tastatura redovnih autora kao
to su Svetlana Slapak i Milutin Mitrovi. emu dakle ovu priu dalje pominjati kad i sa
svakim novim incidentom samo potvrujemo ono to ve znamo, dakle ono staro i
poznato a ne neto novo i iznenaujue?
Kao saznanje koje netom postaje i poetak zaborava, ne govori li evropski odnos prema
ovom problemu o jednom zanimljivom aspektu fortifikacije evropskog identiteta? Jer u
vreme dok Evropa sama sve vie lii na muzej koji je posveen seanju na nju samu, i u
vreme komodifikacije kulture koja titi evropski identitet kao dualno hrianskograanski, neto to je deo konfliktne sadanjosti ostaje u istilitu nepredstavljivosti,
izmeu institucionalnog seanja Evrope na svoju kulturnu tradiciju i potiskivanja
sadanjice kao aktivnog dela te iste tradicije.
Lampeduza je otuda zanimljiva i za jednu oblast koja se obino ne povezuje sa
urgentnou refleksije onih zbivanja koja su u toku, i za koja jo ne znamo u kojoj e
istorijskoj pripovesti zavriti. Dakle u ovom tekstu sluaj Lampeduze e se pomenuti iz
perpektive muzeologije i heritologije. Naime, u Lampeduzi je leta 2013, izlobom pod

nazivom S predmetima emigranata osnovana nova muzejska institucija, Muzej

migracije (Museo delle Migrazioni di Lampedusa e Linosa).
Sama inicijativa za pokretanje ovog muzeja pokazuje jedan oblik drutvene borbe koja u
ovom sluaju povezuje politiki aktivizam, savremenu umetnost i muzejskokonzervatorsku delatnost. Prvo je 2009. osnovan aktivistiki kolektiv Askedusa in
Lampedusa kao protest protiv politike italijanske vlade koja je na ostrvu htela da osnuje
Centar za identifikaciju i iseljenje, ali i nametnula upravu lokalnoj zajednici. Tada je ak
za zamenicu gradonaelnika postavljena lanica Lige Nord, desniarske organizacije koja
je nastala na eksploataciji razlike izmeu severa u juga na Apeninskom poluostrvu,
goruoj italijanskoj i evropskoj temi o kojoj je dvadesetih pisao Antonio Grami u svom
uvenom tekstu Neki aspekti junog pitanja. Prva akcija kolektiva Askedusa bili su
obroci za emigrante (Pranzo per i migranti) i druge akcije pomoi kao reakcija na
uvoenje zakona Bosi-Fini kojim se najotrije kanjava svaka pomo emigrantima da
stupe na italijansko tlo. Zakon je pod pritiskom javnosti kasnije ukinut.
lan Askeduse je i savremeni umetnik i muziar akomo Sferlaco, a zatim se projektu
pred kraj ivota pridruuje i iskusni italijanski konzervator, istoriar umetnosti uzepe
Bazile, poznat po projektima konzervacije dela iz istorije umetnosti, ukljuujui ona
otova u kapeli Skrovenji u Padovi ili Mantenjina u Dudevoj palati u Mantovi. Tako
zajedniki i nastaje inicijativa za osnivanje muzeja i pomenuta izloba S predmetima
emigranata. Izloba je tada sadrala kolekciju linih predmeta: od etkica i pasti za
zube, fotografija i pisama, ajnika i pakovanja kus-kusa, do raskvaenih primeraka
kurana i biblije. Eksponati su bili rezultat pretraga koje su lokalni aktivisti preduzeli na
lokaciji poznatoj kao Groblje barki (Il cimitero delle barche) u zalivu gde zavravaju
olupine brodia kojima su prevoeni emigranti.
Muzej se dakle na jednom mestu sa tek oko 4.500 stanovnika ne osniva sa onom
normatizovanom vremenskom distancom u kojoj bi predmeti u njemu postajali
komodifikovana istorijska svedoanstva za koje bi se nala nia u velikoj istoriji evropske
kulture, ve neposredno, ad-hoc, reaguje na urgentnost situacije prenebregavanja i
zaboravljanja onog to se simultano dogaa u trenutku u kom se muzej na Lampeduzi
osniva. Ovaj muzej tako nije samo politika i umetnika reakcija na dramatinu
sadanjost ve i intervencija u muzeologiji.
Naravno, moglo bi se rei da i ovaj muzej moe biti svrstan u onu kategoriju muzeja
kakvi niu u okviru savremene evropske kulturne paradigme sveopte muzealizacije,
muzeja koji se bave fenomenom poznatim kao svakodnevni ivot, odnosno koji
pokuavaju da muzealiziju i ritualizuju tranzitornost i efemernost svakodnevice i njenih
ivotnih praksi. Meutim, Muzej migracije u Lampeduzi upravo suoava svakodnevicu
ivota ostrvljana, evropskih turista i sezonskih radnika sa svakodnevicom smrti, kao u
onoj oblasti muzeologije koja se bavi Holokaustom ili drugim masovnim istrebljenjima
kroz istoriju. Ali, kao muzej antropologije savremenosti on ne eka da se masovna smrt
klasifikuje i kvalifikuje u nekoj njoj dodeljenoj istorijskoj nii sveukupnog evropskog
naslea.

Kako osnivai muzeja kau, ideja je da se muzej postavi kao oevidac, i da stvara svoju
kolekciju kao zbirku svedoenja i dokaznog materijala. Muzej je ovde mesto koje savremenom proizvodi fiziku naraciju[2] o drutvenom procesu za koji postoji pretnja
zaboravljanja u samom toku svog odvijanja. Po iskazu osnivaa, muzej ovde nije prostor
koji uva seanje na recentnu prolost ve praksa dokumentarnog monitoringa koji
povezuje prolost, sadanjost i neizvesnu budunost. Meutim, i vie od toga ovaj muzej
jeste intervencija u samoj praksi muzejske institiucije, u neposrednom politinom delanju
u kojem se udruuju drutveni aktivizam, savremena umetnost[3] i institucionalna
muzeoloka nauka.
Koncept post-kolonijalnog muzeja ve je dosta obrazlagan u teoriji. Radi se o reviziji
evropske heritologije i muzeologije koja se ispostavila kao samo mesto iskljuenja
kolonizovanog drugog. Izgradnja imaginacije o evropskom identitetu (a svaki identitet,
kako bi trebalo svi da znamo, je uvek imaginaran, to ne znai i da nije realan)[4]
fundamentalno je bazirana na ideji muzeja nastaloj tokom 19. veka, koji je razdvojio
umetnike predmete koji predstavljaju deo evropske istorije kulture, ali i uopte njene
istorije duha, od artefakata kao etnolokih kurioziteta koji pripadaju onom
hegelovski neanalizabilnom prostoru izvan istorije.
Pod uticajem pre svega savremene umetnosti ezdesetih i sedamdesetih, zatim novih
antropolokih i kulturolokih teorija sedamdesetih i osamdesetih, savremene muzejske
institucije sve vie usvajaju ideju o fizikom predmetu kao delu aktivne procesualnosti
saznanja i osveavanja, a ne vie kao fetiu ili idolu neke identitarne sabornosti i visoke
simbolike nacionalnih kultura. Ali i dalje je uloga muzeja u dominantnim desnim
politikama shvaena samo kao ona ceremonijalnog instrumenta utvrivanja zajednikog
evropskog i pojedinanih nacionalnih identiteta i njenog daljeg delovanja u kolektivnim
kulturnim imaginarijumima. Tako i kod nas, u sred kolapsa dravne politike muzeja i
strepnje da li e se ovo najnovije obeanje o zavretku rekonstrukcija ispuniti, kao
najvanija inicijativa ispada ona da Narodni muzej promeni ime kako bi postao jo
nacionalniji nego to je sada. Jo je i glavno obrazloenje da se time zapravo muzej
oduzima od naroda valjda od naroda kao neke fiktivne komunistike tvorevine i
daje dravi Srbiji.[5] I tako se muzej koji se navodno renovira da bi postojao i u 21. veku,
bavi ispraznim ceremonijalnim temama iz 19. veka, umesto da se recimo pozabavi
korekturom teksta na sopstvenim plakatima i natpisima. A da ne pominjemo da moda
ponudi i neke nove inicijative u muzejskoj praksi.
Naravno, i promena imena Narodnog muzeja se obavlja u ime utvrenih evropskih
vrednosti, u ime svih onih nacionalnih muzeja i galerija koje postoje da bi uvali ideju
muzeja kao sublimata evropske kulture i tradicije. Sreom to je ipak tradicija koja ipak
menja svoju tradiciju. Jer i nije malo vremena prolo od kako je jo na velikim izlobama
u Evropi ivi Afrikanac predstavljao etnografski eksponat (u evropskoj tradiciji ljudskog
zoolokog vrta), kao to je to bilo jo u kongoanskom selu na velikoj svetskoj izlobi
u Briselu 1958. godine. Naravno ivi Afrikanac je trebalo da pokae kako on navodno
svakodnevno ivi ali ne i kako je on svakodnevno umirao na primer tokom krvolonih
eksploatacija obavljanih u ime belgijskog kralja Leopolda dok je Kongo bio njegov
privatni posed. U kolonijalno vreme i nastaju veliki evropski muzeji, a njihove kolekcije

su bazirane na posedima evropske aristokratije, na konceptu akvizicije koja veliki deo

svog porekla ima u manje ili vie legalizovanoj pljaki, a posebno pljaki na onim
teritorijama koje su izvan hegelijanske istorije.
ebad i etkice za zube stradalih afrikih emigranata opiru se dakle samom poimanju
muzejskog artefakta (jer radi se o relacionim predmetima) i ne dovode u pitanje samo
vremensku distancu u muzeolokoj praksi ve i neke osnovne vrednosti koje titi
evropska kultura: vrednosti svojine i vrednosti graanstva. Za afrike emigrante stradale
kod Lampeduze ni njihovo graanstvo ni njihova svojina nisu utrvdljivi i postaju nonapplicable za evropsko kulturno naslee, ali se u njemu moe intervenisati novim
muzeolokim inicijativama i praksama.

Lini predmeti emigranata, Lampeduza, foto: Celeste Ianniciello

Peanik.net, 13.03.2015.
Srodni linkovi:
Milutin Mitrovi Robovi dolaze
Inside Story Ovde smo i ostajemo
Svetlana Slapak ije je more?
Ervin Hladnik-Milhari Evropska unija na Hakom sudu
PressEurop Dajte Nobelovu nagradu Lampeduzi
Sddeutsche Zeitung Naoruavanje tvrave Evropa
Der Freitag Evropska sramota
Biljana Vankovska Nobel, Erazmo i Orvel
Slavoj iek Varvarizam s ljudskim likom

1. Milutin Mitrovi navodi podatke da je u 2013. godini italijanska drava na strance

utroila 11,9 milijardi evra, a zaradila od njih 13,3 miljarde, pa je ist prihod 1,4
milijarde evra.
2. O pojmu fizike naracije videti u B. Dimitrijevi, M. Hannula, S. Midi, Gud
Lajf: Fiziki narativi i prostorne imaginacije, KCB, Beograd, 2012.
3. Oko sluaja Lampeduze nastali su i drugi projekti savremene umetnosti, kakav je
recimo projekat Intermundia hrvatske umetnice Ane Dane Bero, predstavljen na

14. Bijenalu arhitekture u Veneciji prole godine. Ali jo je i bitnije da specifini

postupci neposrednog i konfliktualnog odnosa sa sadanjou i njenom
neposrednom prolou, kroz pitanja naina konstituisanja seanja i
memorijalizacije, postoje u nizu primera u savremenoj umetnosti u postjugoslovenskom prostoru, kakav je recimo istraivako-aktivistiki projekat etiri
lica Omarske.
4. Referiram na uvenu formulaciju filozofa Etjena Balibara da je svaka zajednica
imaginarna, ali su samo imaginarne zajednice realne.
5. Direktorka Narodnog muzeja to obrazlae ovako:
.

.

Article printed from Peanik: http://pescanik.net

URL to article: http://pescanik.net/muzej-kao-ocevidac/
Click here to print.
Peanik 2014