Biblioteka Polis, knj. 2.

Sran Sremac i Sergej Beuk

SVET I SVETO

Odabrani teoloki eseji

Urednik
Blagoje Panteli

Copyright 2013.

Sran Sremac i Sergej Beuk

SVET I SVETO
Odabrani teoloki eseji

Beograd, 2013.

I hope for the day when everyone

can speak of God without embarrassment.
Paul Tillich

SADRAJ
TAKA OMEGA TEOLOGIJE (Jana Aleksi)................................. 6
INTERKULTURALNA TEOLOGIJA
HRIANSKI IDENTITET I SAVREMENA MISIOLOGIJA....... 15
EKOLOKA TEOLOGIJA I HRIANSKA DEMOKRATIJA......... 23
EKOLOKE PARADIGME ISLAMSKE TEOLOGIJE....................... 38
KONFLIKT I POSTKONFLIKTNA TEOLOGIJA
MOGUNOSTI DEMITOLOGIZACIJE........................................ 47
GLOBALNA KULTURA I RELIGIJSKA KRIZA U EVROPI
BALKAN KAO POTENCIJALNI MODEL?.................................... 56
TA IMA ZAJEDNIKO HOLIVUD SA JERUSALIMOM?
(FILM, TEOLOGIJA I RELIGIJSKO ISKUSTVO)............................ 68
RELIGIJA, DUHOVNOST I POSTTRAUMATSKO SEANJE....... 88
PERFORMANS VERE PRAKTINA-EMPIRIJSKA
TEOLOGIJA KAO TEORIJA RELIGIJSKE PRAKSE...................... 106
DRUTVENI KONSTRUKCIONIZAM
I ISTRAIVANJE RELIGIJSKE KONVERZIJE
O MOGUNOSTI DIJALOGA IZMEU
TEOLOGIJE I DRUTVENIH NAUKA........................................... 115
TESTEMONIO KAO UMETNOST
I STRATEGIJA NARATIVNOG IDENTITETA
RIKEROVA HERMENEUTIKA SVEDOANSTVA
I PITANJE KONVERZIJE BIVIH ZAVISNIKA............................. 138
VERA, NADA, LJUBAV
NARATIVNO-TEOLOKA ANALIZA SVEDOANSTVA
KONVERZIJE REHABILITOVANIH ZAVISNIKA......................... 156
OD KRSTA KA HERMENEUTICI TELA........................................ 181
O AUTORIMA.................................................................................... 190

PREDGOVOR
TAKA OMEGA TEOLOGIJE
Crkva je Tijelo Hrista Raspetog i Vaskrslog
pa zar ona moe ne ii putem kojim je On
iao? Zar moe ne nositi breme koje je On
nosio? Breme svijeta, ovjeka, drutva.
Darko ogo

Duh vremena shvaen kao savremeni drutveni i kulturoloki trenutak, kako god da ga imenujemo, navodi nas da ga promiljamo, da se o
njemu pitamo, intenzivnije i odgovornije ako u njemu elimo da participiramo kao osveeni i odgovorni pojedinci. Jer, svet modernosti,
postmodernosti ili neomodernosti trpi permanentne promene svog
duhovnog i materijalnog oblija. U tome lei izazov, ali u tome se krije
stranputica za onog ko se pita, jer pitanje koje trai jednoznaan ili
parcijalan odgovor vie nije mogu i iskrivljuje poziciju, kako onog ko
pita, tako i onog ko je pitan ili ko odgovara. Sasvim je izvesno da postoji ogromna diskrepancija izmeu duha vremena koje proizvedeno u
boanstvo sve vie potiskuje, odnosno marginalizuje druga boanstva,
i duha blagorodne, zrele i samosvesne linosti. No, potreba za odgovorima je alarmantna, pitanja su se namnoila poto se susreemo sa
fenomenima i pojavama koje, ne samo to su drutveno-istorijski nepoznate, ve su u savremenom trenutku toliko egzistencijalno uprisutnjene da su postale realnost sama. Sa njima linost mora da se suoi
kako bi njena celovitost istorijski bila mogua.
Izazov za drutvene i humanistike nauke nalazi se u nainu na
koji one mogu da se postave pred onim to zatiu na terenu ljudskog
i civilizacijskog, ali i u diskursu kojim se civilizacijsko u naunom i
humanistikom smislu poima. I, evo, iskrsava prvo pitanje: Da li se
savremeni duh vremena pobunio protiv Venosti? A odmah potom:
Kako su se plemenite ideje i civilizacijski ideali u prolosti pretvorili u
6

PREDGOVOR

sopstvene surogate, karikature u sadanjosti, odnosno kako su uspeli

da odu u svoju suprotnost kada se dug vremena otcepio, otkinuo, odvojio od Venosti? A, duh vremena u kojem smo se zatekli krije upravo
tu protivurenost seanja i pozivanja na vrednosti linosti i vrednosti
civilizacijskih, sa jedne, i vrednosti postuliranih za sadanjost i budunost, sa druge strane. Neizbeno je onda postaviti i sledee pitanje, ne
manje relevantno: Kako konstituisati, promiljati i odrati sinhroniju u
dijahroniji, kako zadobiti i iveti Venost u naem vremenu? Jer, nije li
svaka epoha, kao duhovni entitet, neposredni Boji izraz?
Duhovna vertikala i punoa smisla Bojeg izraza naeg vremena
je civilizacijski i istorijski napadnuta, donekle i naruena. Taj izraz je
agramatian, decentriran, gotovo zauman. U njegovoj artikulacji duhovna vertikala je dekonstruisana. Za svakog religioznog subjekta je
preko potrebno obnoviti je, kako na linom, individualnom, tako i na
kolektivnom nivou. Ona je sredite ucelovljenja religioznosti, katalizator iskustava i iskuenja, uporite, mesto koncentracije teoloke misli,
mera dosegnutog smisla. Njoj stremi ovekovo religiozno bie, njome
se titi od iskuenja paraduhovnih i pseudoduhovnih entiteta.
Ve nekoliko decenija unazad stigli smo do momenta kada teologija polae ispit pred Bogom i pred Bogoovekom, kao uslovom humanosti. Participacija teologije u reavanju aktuelnih problema drutva,
u sudaru sa duhom epohe, ((post)post)modernog drutva, njen novi/
stari poziv, iziskuje unutranje preispitivanje same teologije. Ona ne
sme da bude autistina za duh vremena u kojem promilja Venost i u
kojem se pita za Boju tvorevinu. Zapravo, ona je pozvana da upravo
u svojoj doktrini pronae odgovore na pitanja koja su joj postavljena
i da iznutra, iz sredita samog uenja, progovori o fenomenima savremenosti i da vrati izglobljeni duh vremena u Venost. Tako e omoguiti uporite za ponovnu nesputanu gradnju duhovne vertikale. ak i
pod uslovom da se duh ovog vremena nuno ne razume kao negativna konsekvenca istorijskog iskustva, ve i polje u kojem se saimaju i
revalorizuju stare i stvaraju nove vrednosti, zadatak teologije je da te
vrednosti (p)ostanu toposi ljubavi oveka prema Bogu, oveka prema
svetu kao Bojoj tvorevini, i oveka prema oveku kao vrhunskog izraza humanosti. Breme sveta, oveka i drutva je ono to crkva i teologija
moraju da ponesu, a da pri tome ne upadnu u iskuenje desakralizacije
7

Jana Aleksi: TAKA OMEGA TEOLOGIJE

i ateizacije. Tako e njihova misija danas biti mogua. Zadatak nosioca

bremena na svoja plea u kriznim vremenima preuzima praktina teologija kao pastirsko bogoslovlje.
Ovaj sloeni poziv teologije shvatili su Sran Sremac i Sergej Beuk,
autori knjige Svet i Sveto. Ovi teolozi reformisitike crkve iroko otvorenih oiju posmatraju sva duhovna arita savremenog sveta i nesebino, akademski precizno, ubedljivo i otvoreno progovaraju o njima.
Oni su svesni da praktina ili empirijska teologija nije zainteresovana
samo i iskljuivo za doivljenu i ostvarenu veru na linom i eklisijalnom, ve i na drutvenom planu. Otuda pluralizam njihovog teolokog
pristupa drutvenoj stvarnosti.
S jedne strane, njihov diskurs i njihovo religiozno obraanje potie
iz samog srca uenja, iju potvrdu pronalaze upravo u taki susreta sa
iskuenjima savremenosti. Taj poduhvat je hrabar, istovremeno i nezahvalan, jer poznajui izazove i slabosti teologije, pokuavaju da vode
ravnopravnu utakmicu sa drugim, sekularnim naukama, koje su preuzele primat arbitra i duhovno vostvo u dijagnostikovanju i objanjenju
oveka i sveta. Ipak, kao intelektualno osveeno, reformisitiko pastirsko bogoslovlje je spremno da koristi iskustva i rezultate konkurentnih
drutvenih nauka, tavie i drugih teolokih uenja i saznanja, kako bi
zadobilo pravo glasa u odgovaranju na pitanja poput globalizacije, multikuluralnosti, pluralizma, interkulturalnosti, ekspanzije informacionih
tehnologija, mas-medija, bolesti zavisnosti, otuenja, posledica linih
i kolektivnih trauma, politikih konflikata, klimatskih promena, globalnog zagrevanja, konano, i sveopte satanizacije zapadnog drutva.
Sa druge strane, meutim, ovi teolozi pokuavaju da u veini pobrojanih fenomena ((post)post)modernosti pronau, to jest iskopaju
one vrednosti koje bi mogle biti spone izmeu teologije i drutva, mesta u kojima bi ovek mogao da se snae u svetu, ali i uslov ponovne spiritualizacije i teizacije tog oveka i takvog sveta. Jer, jedno od
glavnih mesta spoticanja savremenog oveka, kako ovi teolozi pravilno
zapaaju, nalazi se u pitanju njegovog identiteta, kako kulturnog, seksualnog, polnog, rodnog, tako i ekolokog, religioznog i nacionalnog.
Gorue pitanje, pri tome, jeste stanje decentriranosti subjekta i njegove
duhovne izmetenosti. Usled takvih okolnosti on ne moe da izgradi
ili pronae svoju poziciju u svetu i ne ume da konstituie svoj (narativ8

PREDGOVOR

ni) identitet lini, religijski, hrianski. Njegova duhovna vertikala je

prekinuta, njegovo sopstvo obesmiljeno, a spoznanje sebe i sveta ogranieno. Taj status subjekta je najbolje uoljiv u bolestima zavisnosti.
Sremac i Beuk pokuavaju da teoloki proire horizonte samospoznaje savremenog oveka i ponude mu mogunosti za (re)konfigurisanje
identiteta. Shvatili su da je za takav duhovno-intelektualni poduhvat
itekako potrebno voditi dijalog sa drugim drutvenim i humanistikim
saznanjima i uenjima, ali ih i teoloki upotpuniti.
Poznato je da se u nauci sve dominantniji eklekticizam ne dri ni
jedne rigidne paradigme postavljenih pretpostavki i zakljuaka, ve
pravi simbiozu viestrukih teorija kako bi stekao uvid u pojedinani
fenomen ili skup odreenih fenomena, ili pak primenjuje odreene specijalizovane teorije u posebnim sluajevima. Dakle, autorima
je u intelektualnim smislu blizak eklektiki stav da se traenje istine
savremenog sveta ne iscrpljuje u jednom filozofskom ili religioznom
sistemu. Iz takvog stava nuno proizlazi pluralizam kao mnotvenost i
raznorodnost sa stanovita ideja, stavova, koncepata, odreenja. Ipak,
ono to pluralistiki koncept i eklektiki pristup religioznih mislilaca u
knjizi Svet i Sveto izdvaja iz takve intelektualne dinamike jeste potraga za samo jednim ucelovljenim identitetom hrianskim upravo
zato to je u njemu suma iskustava svih drugih identiteta savremene
stvarnosti. Otuda je interhrianski dijalog i ekumenizam, kao nova
paradigma svekolikog hrianskog optenja, pravi put konfigurisanja
jedinstvenog hrianskog identiteta. Jer, ekumenizam, za koji plediraju
ovi autori ispostavlja se kao prvi korak u stvaranju novog hrianstva,
zato to moe ravnopravano da prigrli sve veroispovesti o duhovnosti,
pa i nehrianska uenja. Kao takav fenomen, ekumenizam pronalazi
one vrednosti u savremenom svetu (tolerancija, prihvatanje razliitosti,
interkulturni model, shvatanje da u svetu egzistiraju jedan Bog, jedna
vera i jedna crkva) koje teologiju pribliavaju oveku kao novom uslovu humaniteta, kao povratak Bogooveku. tavie, ekumenizam kao
duhovno-intelektualna potraga i sam reprezentuje takvu vrednost, koji
se kao vrednost prepoznaje i potvruje upravo u savremenom svetu.
Za njih je teoloki pluralizam socio-kulturna neminovnost i potreba zarad boljeg promiljanja (to nuno ne znai prihvatanja) drutvene stvarnosti. Kako i sami istiu, interkulturalna teologija jeste, dakle,
9

Jana Aleksi: TAKA OMEGA TEOLOGIJE

metod ostvarivanja dijaloga ne zapadnih oblika hrianstva i ve postojeih bogoslovskih obrazaca, uz obavezu multidisciplinarnog pristupa koji podrazumeva uvide iz domena istorije crkve, kulturne antropologije, sociologije, ekumenske teologije i savremene misiologije
[...] Ona mora biti koheziona, otvorena, kao i intelektualno i eklisijalno
markantno utemeljena.
Misioloki susret koji nam prireuju autori u svojim tekstovima,
ponajpre u onim koji se tiu religijske konverzije, najpre se odvija na
antropolokoj ravni. Iz nje proishode drutvene, istorijske, geopolitike, ideoloke i kulturoloke relacije i modeli. Teologija je ona religiozno-intelektualna platforma na kojoj se pomenute korespodencije
ostvaruju. Zato je ona praktina i prozorljiva, zato je ona, na kraju pozvana i relevantna.
Knjiga Svet i Sveto u sebi sabira elaboracije nekolikih markantnih
teolokih aspekata savremenosti. Mogunost postuliranja interkulturalne teologije kao korektiva i podsticaja optenja u multikulturalnim
zajednicama, potreba misiologije da bude multidisciplinarna po svojoj
prirodi, te vienje diakonie kao holistike i interkulturalne misioloke
slube kljuni su aspekti teksta Interkulturalna teologija, hrianski
identitet i savremena misologija. Problem ekoloke krize, sveproimanje ekoloke teologije i hrianske etike, ali i uticaj ekoloke prakse
na razumevanje savremenih naela hrianske demokratije nauno su
produbljeni u poglavlju Ekoloka teologija i hrianska demokratija.
Esej Konflikt i postkonfliktna teologija: mogunosti demitologizacije bavi se postuliranjem postkonfliktne teologije, koja u savremenom
posttraumatskom trenutku, zajedno sa univerzalnim elementima ekumenske teorije, na temelju socijalno-etikog angamana moe postati
osovinom barem za jedan broj vernika tradicionalnih crkava, kako u
Srbiji, tako i u regionu na putu ka pomirenju, iskupljenju, preumljenju
i spasenju. Duboke protivrenosti i antinomije globalizacije, kako na
kulturnom, tako i na politikom planu, koja zato predstavlja veliki izazov teologiji, te fenomen multikulturalnosti shvaen kao koncept kooperacije izmeu razliitih kulturnih struktura autori sagledavaju u tekstu Globalna kultura i religijska kriza u Evropi: Balkan kao potencijalni model?. U ovom eseju, postavljajui odreena pitanja o posebnosti
i univerzalnosti oveka, autori jasno uviaju svu sloenost empirijskih,
10

PREDGOVOR

egzistencijalnih i intelektulanih pozicija koje nosi multikulturalnost:

Kako nivelisati posebnosti pojedinaca i grupa unutar ve postojeih multikulturalnih sistema i kako izvriti socijalnu afirmaciju osobenosti bez
pozitivne diskriminacije? Odgovor na ove i sline nedoumice svakako
nije jednostavan, jer podrazumeva snaan etiko-psiholoki momenat
koji upravo on vodi do epistemoloke dezintegracije iji smo savremenici. Promatrajui krizu religioznosti i marginalizaciju svetog u konceptu savremenog poimanja drutva, kao i nasilno razdvajanje etikog
od teolokog i sotiriolokog domena, autori e naglasiti da ostajui,
tako, na povrini dogaaja, religija stidljivo objavljuje da etika nije
cela poruka, ve da, pored nje, postoji i neto vie, a to je teologija, kao
nauk o Tvorcu i Izvoru celokupne egzistencije, zalaui se, pri tome,
za ubedljiviji nastup teologije i za njen povratak na magistralni kolosek
poimanja kulturnog i socijalnog stanja savremenog oveka, za naunu
afirmaciju postkonfliktne teologije i komparativne religiologije, kao i za
podravanje religioznih razliitosti. Jedna od poetnih pretpostavki u
poglavlju ta ima zajedniko Holivud sa Jerusalimom? Film, teologija
i religijsko iskustvo zasniva se na empirijskoj injenici da su mediji postali opte mesto formiranja naeg poimanja i ivljenja realnosti, sopstvenog identiteta, ali i konstituisanja duhovne svesti: Mediji postaju
opti medijumi denotiranja, stvarajui nove konstrukte potencijalnih
relacija izmeu postojeih i moguih epistemikih kodeksiranja. Mediji (pogotovu vizuelni), po svojoj prirodi, uvek redefiniu, revalorizuju,
reprezentuju neki kulturni kontekst, stavljajui ga u dinamiku formu
svoje prirode i odnosei se prema njemu kao prema tek (po)roenoj
realnosti, to predstavlja pogodnu kognitivnu sredinu za analizu socijalnih odnosa i kriterijuma po kojima se oni razvijaju. [...] Mediji su,
takoe, preuzeli mnoge socijalne funkcije institucionalizovanih religija,
pruajui i etiko i spiritualno vostvo, kao i oseaj zajedniarenja. Na
temelju tih pretpostavki autori uoavaju interakaciju i kulturnu korespodenciju izmeu religije i medija, kako bi se putem medija religija nametnula kao relevantan faktor drutvene svesti i spiritualnog iskustva.
Ponajbolje u tom smislu religija komunicira sa filmom, koji sa jedne
strane shvaen kao medij, a sa druge kao umetnika naracija koja crpi
religiozno iskustvo i kojoj je ono donekle imanentno, u procesu vizualizacije stvarnosti postaje jednim od najlegitimnijih aspekata medijskog
11

Jana Aleksi: TAKA OMEGA TEOLOGIJE

ispoljavanja religije i pribliavanja religiji i moe biti prenosilac moralnih i religioznih vrednosti. Esej Religija, duhovnost i posttraumatsko
seanje sumira u sebi teorije koje problematizuju odnos religije i traume kao nezaobilazno teoloko-teodicejsko pitanje. Autori smatraju da
religija moe da bude okvir kroz koji konstruiemo smisao patnje u
naim narativima, na taj nain nas pokreui na prevrednovanje naeg
odnosa sa onostranim. U ovom smislu, traumatina iskustva pronalaze
svoj smisao i opravdanje (teodiceja) u religiji. Veoma vaan esej u knjizi Svet i Sveto koji nosi sugestivan naslov Performans vere: praktinoempirijska teologija kao teorija religijske prakse odnosi se na reafirmaciju, redefinisanje i rekonstrukciju praktine (empirijske) teologije, kao
teorije religijske prakse koja se bavi sloenim problemom odnosa Boga
i oveka na iskustvenom planu, i na njeno povezivanje sa iskustvima i
saznanjima sekularnih drutvenih nauka. Za validno promiljanje savremene naune pozicije teologije vaan je i esej Drutveni konstrukcionizam i istraivanje religijske konverzije: o mogunosti dijaloga izmeu teologije i drutvenih nauka. U njemu je dublje rabljena ve u
ranijim poglavljima nagovetena intelektualno-nauna korespodencija
izmeu razliitih drutvenih teorija u cilju rasvetljavanja vrlo vanog
fenomena religiozne konverzije, koja se nikada ne javlja izolovano,
unutar domena pojedinca, ve se protee i na ostale lanove drutvene
i religijske zajednice. Autori za to koriste pristup drutvenog konstrukcionizma na osnovu ega uviaju da: Govoriti o drutvenoj konstrukciji konverzije znai usredsrediti se na ljudsku dimenziju konverzije,
gde se konverzija vidi kao jedna vrsta naturalizacije u kolektivno. Sa
stanovita konstrukcionista, vera nije neto to ljudi poseduju individualno, ve je vera u posedu religijske zajednice. Takoe, autori se pozivaju i na uvide narativne teologije koja podrazumeva da hrianska
zajednica deli biblijske naracije iznad svega priu o Isusu kao temelj svog identiteta i interpretacije sveta i realnosti. Prema narativnim
teolozima, prie koje proistiu iz Biblije i hrianske tradicije deluju
iskupljujue kada su usvojene od strane vernika i tako postaju stoer
linog identiteta i egzistencije. Vrlo snaan aspekt konfigurisanja narativnog hrianskog identiteta autori vide u saoptavanju svedoanstva.
Taj aspekt elaboriraju u poglavlju Testemonio kao umetnost i strategija
narativnog identiteta: Rikerova hermeneutika svedoanstva i pitanje
12

PREDGOVOR

konverzije bivih zavisnika. Narativno svedoanstvo religioznog subjekta ili konvertita je sagledano kao centralna tehnika sopstva, i kao
glavni modus kreiranja novog identiteta i kolektivnog pripadanja.
Zbog toga su mu autori dali naunu i religioznu relevantnost. Poglavlje
Vera, nada, ljubav: narativno-teoloka analiza svedoanstva konverzije
rehabilitovanih zavisnika predstavlja eklatantnu teoloku interpretaciju empirijskih istraivanja odnosa religijske konverzije i zavisnosti na
temelju Emil Brunerove hermeneutike trilogije apostola Pavla. Autori
teoloki produbljuju ontoloke kategorije vere, nade i ljubavi u cilju pokuaja odreenja dimenzije sopstva i oblikovanja celovitog hrianskog
identiteta, kako na linom, tako i na kolektivnom nivou, kao centralnog
procesa samorazumevanja i samopoznaje, koji prevazilazi ogranienja
egzistencije i vremenskih kategorija. Naroit osvrt autori prave na kreiranje narativnog religijskog identiteta bivih zavisnika kao ishodita
smisla line patnje.
Posban problem koji zaokuplja ove religiozne mislioce jeste ekoloka kriza savremenog sveta. U tom pogledu, oni se zalau za zasnivanje ekoloke teologije, koja nije sasvim nova teoloka disciplina, ve
skup uenja koji se nalaze u samom temelju hrianske teologije i tiu
se odnosa prema Bojoj tvorevini. Ekoloka teologija je praktini izlazak teologije u savremeni svet oveka i poziva na konsolidaciju duhovnog iskustva i ekoloke svesti. Jer, konsekvenc ekoloke krize, kako
ovi autori prozorljivo zakljuuju, jeste kraj ljudske istorije, samim tim
i religije kao takve. Oni e istai biblijsku injenicu da je otkupljenje,
praktino, novo stvaranje, da samo otkupljenje jeste realnost Boijeg
stvaralatva u svetu i da izrazi kao to su: obnovljenje, obraenje, posinjenje i drugi, oznaavaju razliite etape na putu spasenja (ordo salutis) koje je u Bogu, od Boga i ka Bogu, i zato novo nebo i nova zemlja
(Otk. 21, 1; 2 Pet. 3, 13) ne predstavljaju samo nadu, ve i izvesnost
verskog ivota koji mora biti ispraen sveu o Boijem delu u svemu
to egzistira. tavie, prilikom odreenja pozicije teologije prilikom
promiljanja ekoloke svesti, ovi mislioci su spremni da se pozovu i
na uenja koja izlaze iz hrianskog teolokog i religioznog koncepta,
pronalazei u njima (na primer u islamskoj teologiji) pretpostavke i
postulate koji mogu pomoi irenju ekoloke odgovornosti savremenog vernika. Jer, kako e podvui i sami autori, svremen ekoloka
13

Jana Aleksi: TAKA OMEGA TEOLOGIJE

teologij eli d ostvri teistiku etiologiju znaenja bivstvovnj u svetu, li, to je dleko vnije, i bivstvovnj-z-svet, u kome je mterij
otkrivenjsk injenic koju je Bog oglsio ko dobru, ko vljno
oblikovno izrenje sopstvene milosti. Otuda su u ovoj knjizi dva
teksta posveena ekolokoj problematici: Ekoloka teologija i hrianska demokratija i Ekoloke paradigm islamske teologije.
Za promiljanje postutopijskog karaktera ((post)post)modernog
drutva kao i doivljaja svetog u okvirima umetnike ekspresije u kojem je njegova pozicija bremenita istorijskim, estetikim i antropolokim refleksijama, interesantni su nam zakljuci eseja Od krsta ka
hermeneutici tela. Autori na lucidan nain razgraniavaju poimanje
slike i simbolike konotacije Hrista na krstu sa savremenog estetikog
i religijskog stanovita i na inovativan nain pojanjava mimetiku, narativnu, estetsku, testimonijalnu, dramsku i sotirioloku funkciju telesnog u predstavi raspetog Hrista, koji predstavlja koreniti conversio i
najvii susret Boga i oveka.
Knjiga Svet i Sveto demonstrira eklatantnu duhovno-intelektualnu samosvest i taku u kojoj teoloka paradigma dostie svoj vrhunski izraz zarad reverzibilnog procesa osvetovljavanja i povratka Bogu.
Upravo iz tog razloga pronalazei u knjizi validna uporita savremene
teoloke misli za postuliranje sinhronije u dijahroniji, poeljno je da
se zajedno sa njenim autorima upitamo koje su mogunosti prevladavanja antinomije svetog i svetovnog koju nam je kao teoloki izazov
nametnuo duh vremena i za budunost: Kako pomiriti sveto koje se
povlai pred svetovnim i svetovno koje se odrie svetog? Tako, kada se
na kraju pitamo, tavie, kada odgovaramo na duh vremena iz hrianske eshatoloke i sotirioloke perspektive, koja u biti odreuje poziciju
svakog religioznog bia, prisetimo se rei avve Justina elijskog: Duh
vremena treba prilagoavati duhu Venosti, ne obratno; duh oveka
treba prilagoavati duhu Bogooveka, ne obratno. Moda se sve vreme zato i treba nadati da je na taj izazov mogue odgovoriti u veri da,
kakav god da je svet u vremenu, Sveto mu je bilo i bie imanentno.
Jana Aleksi

14