Naslov originala:

C. Levi-Strauss
TRISTES TROPIQUES
Pion, 1993

Klod Levi-Stros

TUNI TROPI
Prevela s francuskog

Slavica Mileti

Beograd, 1999.

Za Lorana
Nec minus ergo ante haec quam tu cecidere, cadentque.
LUCRETIUS
De Rerum natura, III, 969

Kraj

putovanja

Prvi deo

KRAJ PUTOVANJA

I
POLAZAK
Mrzim putovanja i istraivae. A upravo se, evo, spremam da pri
am o svojim ekspedicijama. Koliko mi je vremena bilo potrebno da se
na to odluim! Prolo je petnaest godina otkad sam poslednji put napu
stio Brazil, i tokom svih tih godina esto sam pomiljao da se posvetim
pisanju ove knjige; svaki put bi me u tome spreili neka vrsta stida i
gaenja. emu? Treba li potanko prepriavati sve te suvoparne pojedi
nosti i beznaajne dogaaje? U poslu etnologa nema mesta za pustolovi
ne; one samo optereuju efektivan rad teinom nedelja ili meseci prove
denih u putu; dokoni sati ekanja da izvor informacija postane pristupa
an; glad, umor, ponekad i bolest; i neprestani sitni i jalovi poslovi koji
jedu dane i svode opasan ivot u srcu praume na imitaciju sluenja voj
ske... injenica daje potrebno toliko napora i zaludnih trokova da bi se
dolo do predmeta prouavanja ne daje nikakvu vrednost onome to bi
pre trebalo smatrati negativnom stranom naeg zanata. Istine koje trai
mo tako daleko, dobijaju vrednost tek kad se oslobode te jalovine. Na
ravno, moemo provesti est meseci putovanja, liavanja i munog na
prezanja da bismo doli do jednog jedinog neobjavljenog mita, svadbe
nog obiaja, potpune liste klanova (beleenje nekad traje nekoliko dana,
a nekad jedva nekoliko sati); vredi li, meutim, podii pero da bi se
ovekoveio ovakav otpad seanja: "U pet i trideset ujutru uli smo u
luku Resife, dok su galebovi kretali a jato prodavaa egzotinog voa
se tiskalo du naeg broda"?
injenica je, meutim, da taj pripovedaki stil nailazi na blagona
klonost koja mije neshvatljiva. Amazonija, Tibet i Afrika zaposedaju
knjiare upakovani u putopise, izvetaje o ekspedicijama i albume foto
grafija, koji u tolikoj meri tee da ostave utisak da italac na kraju nije u
stanju da proceni vrednost svedoanstava sadranih u njima. Takvo ti
vo ne samo to ne razbuuje njegov kritiki duh, ve ga navikava da sve

Klod

Levi-Stros

8
vie udi za tom vrstom hrane i daje neumereno guta. Danas je zanat biti
istraiva; zanat koji se ne sastoji, kao to bismo mogli pomisliti, u otkri
vanju nepoznatih injenica nakon godina ozbiljnog prouavanja, ve u
optravanju znatnog broja kilometara i gomilanju fotografija ili filmova,
po mogunosti u boji, kako bi se, vie dana zaredom, neka sala popunila
mnogobrojnom publikom koja e u triarijama i banalnostima videti otkrovenja naprosto zato to ih autor nije sklopio u njenom gradu, ve ih je
osvetao putovanjem od dvadeset hiljada kilometara.
O emu sluamo na tim predavanjima i o emu itamo u tim knji
gama? O pojedinostima poif senog prtljaga, o nestalucima malog psa
na brodu, a dobij amo i mrvice bledih informacija, protkane anegdotama,
podatke koji ve-pola veka ame u svim prirunicima i koji se s nesvaki
danjom bestidnou, srazmernom naivnosti publike, smelo predstavlja
ju kao svedoanstvo, ma ta kaem, kao originalno otkrie. Ima, narav
no, izuzetaka, i u svakom vremenu se nae poneki poten putnik; rado
u pomenuti jednog ili dvojicu meu onima koji danas uivaju naklo
nost publike. Nemam nameru da raskrinkavam mistifikatore niti da dodeljujem diplome; eleobih, zapravo, da shvatim jednu drutvenu i mo
ralnu pojavu vrlo svojstvenu Francuskoj, ali ak ni u njoj ne tako staru.
Pre dvadesetak godina gotovo niko nije putovao, niti su se Plejelove sale pet-est puta punile ljudima eljnim da uju pripovedae pusto
lovnih doivljaja; jedino mesto u Parizu za tu vrstu priredbi bio je mali,
slabo osvetljen, leden i oronuo amfiteatar u starom paviljonu u dnu Bo
tanike bate. Tu je Drutvo prijatelja muzeja jednom nedeljno organizovalo - a moda to i danas ini - predavanja iz prirodnih nauka. Projek
tor sa odve slabim lampama slao je mutne senke na preveliki ekran;
nosa pribijenog uz zid, predava se upinjao da razazna obrise, a publika
nije videla ni toliko, jer je zid bio iaran mrljama od vlage. etrvt sata
posle najavljenog vremena, ljudi su jo strepeli da predavanja nee biti,
da nee biti slualaca, osim retkih redovnih posetilaca ije su siluete tu i
tamo ispunjavale stepenasti auditorijum. I ba kad bi izgubili svaku na
du, sala se napola punila decom u pratnji majki ili sluavki, od kojih su
neke bile eljne besplatne promen, a druge zamorene bukom i prai
nom napolju. Pred tim meovitim skupom od umoljanih utvara i nestr
pljive deurlije - najviom nagradom za sve napore, brige i rad - preda
va je koristio svoje pravo da otvori riznicu uspomena koja e se tom
prilikom zauvek zamrznuti; dok je govorio u polumraku, moglo se osetiti kako se te uspomene od njega kidaju i jedna po jedna, poput ob luta
ka, padaju na dno nekakvog bunara.
Takav je bio povratak, jedva neto zlokobniji od ispraajnog ban
keta koji je priredio Francusko-ameriki odbor u jednoj nenastanjenoj
javnoj zgradi na aveniji koja se danas zove Franklin-Ruzveltova; dva

Kraj

putovanja

sata pre poetka sveanosti, ovek zaduen za posluenje postavio je

reoe i sudove, kao u kakvom kampu, a u itavoj prostoriji, na brzinu
provetrenoj, oseao se miris zaputenosti i ustajalosti.
Nenaviknuti na dostojanstvo i pranjavu dosadu takvog mesta, sedeli smo oko nesrazmerno malog stola u tom velikom salonu. Na brzu
rukuje oien samo taj deo prostorije g de je bio postavljen sto. Tu smo
se prvi put sreli, kao mladi profesori koji su tek otpoeli slubu u provin
cijskim gimnazijama i koje je Zor Dima, voen pomalo nastranim hi
rom, naglo prebacio iz vlanog zimovnika okrunih samakih hotela,
proetih mirisom groga, podruma i rashlaenog vina, na tropska mora i
luksuzne brodove; sva ta iskustva su, uostalom, bila u nekoj dalekoj vezi
s naom neminovno pogrenom predstavom o putovanjima.
or Dima je bio moj profesor u vreme kad su se pojavili Osnovi
psihologije. Jednom nedeljno, ne znam da lije to bilo etvrtkom ili nedeljom ujutru, okupljao je studente filozofije u sali bolnice Sveta Ana,
gde je zid naspram prozora bio prekriven veselim crteima umobolnika.
Ve smo tu oseali neku naroitu egzotiku; Dima bi smestio na podijum
svoje snano, grubo isklesano telo, krunisano kvrgavom glavom nalik
na kakvu veliku krtolu izbledelu i oguljenu usled dugog boravka na dnu
mora. Naime, njegova votana put objedinjavala je lice, kratku, sedu
kosu nalik na etku i jednako sedu bradicu koja je rasla u svim pravcima.
Ta udnovata biljna naplavina, jo nakostreenih korenia, najednom
bi poprimala ljudski izgled zahvaljujui kao ugljen crnom pogledu koji
je isticao belinu glave; kontrast se nastavljao belom kouljom s krutom,
presavijenom kragnom, i uvek crnim eirom irokog oboda, leptir kra
vatom i odelom.
Na njegovim predavanjima nismo bogzna ta nauili; on se nikad
nije pripremao jer je bio svestan daje na sluaoce delovao snaan fiziki
arm njegovih izraajnih usana, koje su se uvek izvijale u grimasu, a
naroito njegovog promuklog, melodinog glasa: bio je to pravi sirenski
glas, s neobinim prelivima koji nisu evocirali samo regionalne poseb
nosti njegovog rodnog Langdoka, ve jo vie vrlo stare modalitete go
vornog francuskog jezika; tu su glas i lice evocirali u dva ulna podruja
isti stil, u isti mah naivan i zajedljiv, stil humanista XVI veka, lekara i
filozofa, soja ije je naslee on nosio u svom telu i duhu.
Drugi, a ponekad i trei as bili su posveeni predstavljanju bole
snika; tad bismo prisustvovali izvanrednim takama koje su izvodili pre
predeni praktiar i njegovi glumci, uvebani tokom godina provedenih u
azilu za sve vrste takvih predstava; znajui dobro ta se od njih oekuje,
na dati znak bi proizvodili poremeaje ili bi se ukrotitelju opirali tek
toliko da mu prue priliku za kakvu bravuru. Iako se nisu dali obmanuti,
sluaoci su rado doputali da ih opine te virtuozne predstave. Kad bi

10

Klod Levi-Stros

zasluili panju profesora, bili su nagraeni njegovim poverenjem: dobijali su jednog bolesnika za poseban razgovor. Nijedan dodir s divljim
Indijancima nije me uplaio koliko jutra provedena s jednom starom e
nom u debelom puloveru, nalik na pokvarenu haringu usred ledenog
bloka: naizgled netaknuta, ali bi se mogla raspasti im se otopi zatitni
oklop.
Taj naunik, pomalo mistifikator, zaetnik obimnih sinteza koje su
ostale u slubi prilino obmanjivog kritikog pozitivizma, bio je veoma
plemenit ovek; to mi je pokazao kasnije, sutradan po primirju i malo
pre svoje smrti, kad je, gotovo lep, osetio potrebu da mi iz svog utoita
u rodnom Ledinjanu napie paljivo i diskretno pismo s jednim jedinim
ciljem - da potvrdi svoju solidarnost s prvim rtvama tadanjih doga
aja.
Uvek mi je bilo ao to ga nisam poznavao kad je bio mlad, kad je,
sme i preplanuo poput konkvistadora i ustreptao od naunih perspekti
va na koje je ukazala psihologija XIX veka, poao u duhovno osvajanje
Novog sveta. U svojevrsnoj ljubavi na prvi pogled izmeu njega i brazil
skog drutva izvesno se iskazalajedna tajanstvena pojava: tu su se susre
la, prepoznala i gotovo ponovo spojila dva fragmenta Evrope stare 400
godina, iji su se sutinski sastojci sauvali, sjedne strane u protestant
skoj junjakoj porodici, a s druge u prefmjenoj i pomalo dekadentnoj
graanskoj sredini, usporenoj tropskim podnebljem. teta je to Zor
Dima nikad nije bio svestan uistinu arheoloke prirode tog spoja. On je
umeo da oara samo Brazil veleposednika koji su postepeno prebacivali
svoj kapital u industrijske investicije sa stranim ueem i koji su se
ideoloki pokrivali parlamentarizmom dobre druine (injenica da su
oni kratko vreme bili na vlasti stvorila je iluziju d a j e to pravi Brazil);
upravo su pripadnika tih krugova nai studenti iz redova skoranje imi
gracije ili sitnog seoskog plemstva unitenog promenljivou svetskog
trita, sarkastino nazivali granfino, veliki gospodin, ili krem drutva.
udnovata stvar: osnivanje univerziteta u Sao Paulu, ivotno delo Zora
Dime, trebalo je da omogui tim skromnim klasama da otponu svoj
uspon u drutvu sticanjem diploma, koje su im pruale priliku da dobiju
radna mesta u dravnoj upravi, tako daje naa univerzitetska misija pot
pomogla stvaranje nove elite; ona se, pak, udaljavala od nas u meri u
kojoj su or Dima, a potom Ke d'Orsej, odbijali da shvate daje to naa
najdragocenija tvorevina, iako se posvetila zadatku da skri feudalizam
koji nas je, nesumnjivo, doveo u Brazil, ali samo zato da bi sebi pruio
izvesno jemstvo i razonodu.
Ali te veeri na banketu Francusko-amerikog odbora, moje kole
ge i ja - i nae ene, koje su takode bile prisutne - nismo bili kadri da
procenimo nesvesnu ulogu koju emo odigrati u razvoju brazilskog dru-

Kraj

putovanja

]J

tva. Suvie smo brinuli o tome da ne napravimo kakav pogrean korak;

naime Zor Dima nas je upozorio da se moramo prilagoditi ivotu svojih
novih gospodara, to jest da moramo poseivati auto-klub, kockarnice i
hipodrome. Mladim profesorima je to izgledalo krajnje neobino, s ob
zirom na njihovu nastavniku platu od dvadesetest hiljada franaka go
dinje, iako je ona sad bila utrostruena zbog malog broja kandidata za
ekspatrijaciju.
"Naroito je vano biti dobro odeven", rekao nam je Dima; u elji
da nas ohrabri, dodao je s dirljivom otvorenou da se to moe prilino
jevtino postii u robnoj kui "A la croix de Jeannette", koja se nalazi
nedaleko od Hala i kojom se on uvek mogao pohvaliti u mladosti, kad je
studirao medicinu u Parizu.

II
NA BRODU
Nije nam bilo ni na kraj pameti da e, tokom etiri ili pet godina,
lanovi nae male grupe biti - uz retke izuzetke - j e d i n i putnici u prvoj
klasi meovitih parobroda Kompanije za pomorski prevoz koja je odra
vala vezu s Junom Amerikom. Mogli smo da biramo izmeu druge kla
se na j edinom luksuznom brodu koj i j e plovio tim putem i prve na skromnijim laama. Karijeristi su se odluili za prvu ponudu, doplaujui raz
liku iz sopstvenog depa; nadali su se da e tako dobiti priliku da se
oeu o ambasadore i izvuku problematine koristi. Mi drugi smo, pak,
uzeli meovite parobrode kojima je trebalo est dana vie da preu taj
put, jer su pristajali u mnogim lukama; ali na njima smo mi bili gospo
dari.
Danas alim to pre dvadeset godina nisam umeo dovoljno da cenim tu neuvenu rasko, tu kraljevsku privilegiju: osam do deset putnika
imalo je na potpunom raspolaganju palubu, kabine, salon za puenje i
trpezariju prve klase na brodu koji je mogao primiti sto pedeset osoba.
Tokom devetnaest dana putovanja, taj gotovo neogranien prostor - j e r
nije bilo nikog drugog - postao je za nas gotovo nekakva pokrajina; sav
na prtljag putovao je s nama. Posle dva-tri putovanja, ponovo smo nala
zili svoje brodove i svoje navike; i po imenu smo poznavali, ak pre no
to bismo stupili na brod, sve one izvrsne marsejske stjuarde, brkate, u
glomaznim cipelama, koji su odisali snanim mirisom belog luka dok su
polagali u nae tanjire najbolje komade piletine i filete iverka. Obroci,
koji su i inae bili pantagruelovski planirani, postajali su to u jo veoj
meri zbog malog broja uivalaca brodske kuhinje.

12

Klod

Levi-Stros

Kraj jedne civilizacije, poetak druge, iznenadno otkrie daje na

svet moda premalen za sve ljude koji ga nastanjuju - te istine mi nisu
predoile brojke, statistike i revolucije, ve obavetenje koje sam pre
nekoliko nedelja dobio telefonom dok sam se poigravao idejom da, pet
naest godina kasnije, oivim svoju mladost putovanjem u Brazil: rekli su
mi da, kako stvari stoje, moram rezervisati mesto na brodu etiri meseca
unapred.
A ja sam zamiljao da od uspostavljanja avionskih linija izmeu
Evrope i June Amerike samo retki osobenjaci putuju brodom! Avaj,
puka je iluzija verovanje da zaposedanje jednog elementa oslobaa dru
gi. Postojanje avionskih kompanija ne vraa moru njegov mir, ba kao
to ni serijske vikendice na Aurnoj obali ne vraaju spokojan seoski lik
okolini Pariza.
Ali, izmeu udesnih plovidbi iz 1935. godine i te koje sam morao
dae odreknem, bila je jo jedna, 1941; nisam mogao ni slutiti koliko e
ona simbolizovati budunost. Sutradan po primirju, dobio sam, zahva
ljujui prijateljskoj panji koju su mojim etnografskim radovima posve
tili Rober H. Louvi i A. Metro, kao i brizi svojih roaka nastanjenih u
Sjedinjenim Amerikim Dravama, poziv da predajem na New School
for Social Research u Njujorku; takvi pozivi bili su deo programa Rokfelerove fondacije, smiljenog da bi se spasli evropski naunici ugroeni
nemakom okupacijom. Valjalo je krenuti na put, ali kako? U prvi mah
mi je palo na um da kaem da idem u Brazil, s namerom da nastavim
istraivanja na kojima sam tamo radio pre rata. U malom viijskom pri
zemlju gde je bila smetena brazilska ambasada odigrala se kratka i za
mene tragina scena kad sam zatraio obnovu svoje vize. Ambasador
Luis de Susa-Dantu, koji bi tako postupio ak i da ga nisam dobro po
znavao, ve je podigao peat da mi overi vizu, ali ga je neki kruti i ledeni
savetnik zadrao primetivi da su mu novi zakonski propisi oduzeli to
pravo. Ruka s peatom je nekoliko trenutaka ostala u vazduhu. Pogle
dom punim strepnje, gotovo moleivim, ambasador je pokuao da pri
voli savetnika da okrene glavu dok se peat ne spusti na stranicu pasoa
i omogui mi da barem napustim Francusku, ako ne i da uem u Brazil.
Zaludu - savetnikov pogled ostao je prikovan za ruku koja se mahinalno
ponovo spustila pored dokumenta. Ne mogu dobiti vizu, paso mi je
pruen sa izrazom aljenja i nelagode.
Vratio sam se u svoju kuu u Sevenolu; pri povlaenju sam bio
demobilisan nedaleko odatle i malo sam prolunjao po Marseju; iz razgo
vora u luci saznao sam da jedan brod treba uskoro da isplovi prema Martiniku. Raspitao sam se po dokovima i agencijama i konano saznao da
taj brod pripada onoj istoj Kompaniji za prekomorski prevoz iju je vernu i veoma ekskluzivnu klijentelu sainjavala francuska univerzitetska

Kraj

putovanja

13

misija u Brazilu tokom prethodnih godina. Po zimskom severcu, februa

ra 1941, u nezagrejanoj kancelariji s odkrinutim vratima pronaoh i
novnika koji je nekad dolazio da nas pozdravi u ime Kompanije. Da,
brod zaista postoji, da, uskoro e isploviti; ali ja neu moi njime da
putujem. Zato? Nije mi bilo jasno; nije umeo da mi objasni, stvari su se
promenile. Ali kako? O, to je duga pria, vrlo muna, ne moe ak ni da
me zamisli na brodu.
Nevoljnik je u meni jo video nekakvog manjeg ambasadora fran
cuske kulture; ja sam se, meutim, ve oseao kao plen koncentracionog
logora. Uz to, dve prethodne godine proveo sam prvo u neprohodnoj
praumi, a zatim u haotinom povlaenju od logora do logora, od linije
Maino, preko Sarta Koreca i Avejrona, do Bezijea, u stonom vozu
nalik toru; obziri mog sagovornika izgledali su mi besmisleni. Video
sam sebe kako se ponovo odajem skitakom ivotu na okeanu, gde mi je
doputeno da uestvujem u svim poslovima, da s nekolicinom mornara
koji su se upustili u avanturu na tajnom brodu delim skromne obroke, da
spavam na palubi izloen blagotvornoj samoi i blizini mora tokom mno
gih dana.
Konano dobih kartu na brodu "Kapetan Pol-Lemerlalu", ali ta to
znai shvatio sam tek na dan ukrcavanja poto sam se probio kroz redo
ve vojnika pokretne garde sa lemovima i mainkama; oni su se raspore
dili oko pristanita i onemoguavali putnicima svaki dodir s rodbinom
ili prijateljima koji su doli da ih isprate skraujui pozdrave ukanjem
i psovkama: bila je to samotnjaka pustolovina, veoma slina ispraaju
robijaa. Broj putnika zaprepastio me je jo vie nego nain na koji se s
nama postupalo. Naime, na mali parobrod koji je, kao to sam ubrzo
ustanovio, imao samo dve kabine sa ukupno sedam leajeva, natrpano je
vie od trista pedeset osoba. Jednu kabinu su dobile tri ene, drugu su
delila etvorica mukaraca, meu njima i ja; to sam dugovao dragocenoj
brizi M B . (ovde mu se toplo zahvaljujem), kome je izgledalo neprihva
tljivo da jednog od svojih putnika iz vremena luksuza prevozi kao stoku.
Naime, svi ostali moji saputnici, mukarci, ene i deca, tiskali su se u
potpalublju bez vazduha i svetlosti, gde su brodski stolari na brzinu skle
pali krevete na sprat i snabdeli ih slamaricama. Jedan od etvorice povlaenih mukaraca bio je Austrijanac, trgovac metalima, iji je dep
svakako znao cenu te privilegije; drugi je bio mladi "beke" - bogati kreolac - koga je rat odvojio od njegovog rodnog Martinika, i koji je zaslu
io poseban tretman na brodu time to se jedino za njega nije moglo
posumnjati daje Jevrejin, stranac ili anarhista; i, na kraju, poslednji,
neobian severnoafrikanac koji je tvrdio da putuje u Njujork na nekoli
ko dana (krajnje udnovat projekat kad se ima u vidu da je putovanje do
tamo trebalo da traje tri meseca) i da u koferu nosi jednu Degaovu sliku;

14

Klod Levi-Stros

mada Jevrejin koliko i ja, on je bio persona grata za sve policije, obezbedenja, andarmerije i slube bezbednosti u kolonijama i protektorati
ma, to je u tim okolnostima bila prava pravcata misterija koju nikad
nisam odgonetnuo.
Medu tim oloem, kako su govorili andarmi, nalazili su se i Andre
Breton i Viktor Ser. Andre Breton, kome je bilo krajnje neprijatno na
galiji, etkao se uzdu i popreko po retkim nezakrenim delovima palu
be; odeven u somot, liio je na kakvog plavog medveda. Izmeu nas je
poinjalo vrsto prijateljstvo zahvaljujui tome to smo, tokom beskraj
nog putovanja, razmenjivali pisma u kojima smo raspravljali o odnosu
izmeu estetske lepote i apsolutne originalnosti.
Sto se tie Viktora Sera, njegovo nekadanje drugovanje s Lenjinom me je zastraivalo, ali mi je istovremeno bilo veoma teko da tu
injenicu dovedem u vezu s njegovim karakterom koji bi uveliko prili
io kakvoj usedelici s vrstim naelima. To osavo lice nenih crta, ja
san glas udruen s krutim i opreznim ponaanjejn odavali su onaj gotovo
bespolni karakter koji u kasnije prepoznati kod budistikih monaha na
burmanskoj granici, izrazito razliit od muevnog temperamenta i obilja
ivotne snage koje francuska tradicija povezuje s takozvanim subver
zivnim aktivnostima. Naime, svako drutvo ima prilino sline kulturne
tipove, jer se oni razvijaju poev od vrlo jednostavnih suprotnosti, ali ih
svaka grupa koristi za ispunjavanje razliitih drutvenih funkcija. Serova funkcija se mogla ostvariti kao revolucionarna karijera u Rusiji; tabi
od nje bilo negde drugde? Izvesno je da bi odnosi izmeu dva drutva
bili laki da se mogao, pomou nekakve reetke, ustanoviti sistem ekvi
valentnosti izmeu naina na koje svako koristi sline ljudske tipove za
ispunjavanje razliitih drutvenih funkcija. Umesto da se ograniimo,
kao to to danas inimo, na suoavanje lekara s lekarima, industrijalaca
sa industrijalcima, profesora s profesorima, moda bismo uoili da po
stoje suptilnije veze izmeu pojedinaca i njihovih uloga.
Pored ljudskog tovara, brod je prevozio jo ne znam kakvu tajnu
robu; na Sredozemlju i uz zapadnu obalu Afrike, izgubili smo silno vreme prelazei iz luke u luku da bismo - tako nam se inilo - umakli
kontroli engleske flote. Vlasnicima francuskih pasoa ponekad je bilo
dozvoljeno da izau na kopno, dok su drugi ostajali zatvoreni na nekoli
ko desetina kvadratnih centimentara, koliko je svako mogao dobiti, na
palubi koju je v r u i n a - sve vea s pribliavanjem tropskih predela i sve
nesnosnija u potpalublju - postepeno preobraavala u neku vrstu vienamenskog prostora: trpezariju, spavau sobu, deju sobu, veernicu i solarijum. Najneprijatnije je, meutim, bilo ono to se u vojci naziva "bri
ga za linu higijenu"; du ivice broda, posada je od dasaka sklepala dva
simetrina para zaguljivih i mranih baraka, s lev strane za ene, s

Kraj

putovanja

15

desne za mukarce; u jednoj od njih bilo je nekoliko tueva koji su radili

samo ujutru; nije teko pogoditi emu je sluila druga, s dugakom drve
nom gredom grubo obloenom limom i sa otvorom prema okeanu; ne
prijatelji prevelikog promiskuiteta, kojima je bilo odvratno zajedniko
uanje, uostalom vrlo nestabilno usled ljuljanja broda, morali su da usta
nu vrlo rano i tokom itavog putovanja trajalo je takmienje meu preosetljivima, te se na kraju ovek mogao nadati relativnoj samoi samo u
tri sata izjutra. Zbog toga mnogi nisu vie ni legali. Neto ranije ili neto
kasnije, zavladala bi ista situacija u kabini stuevima; tu moda nije bila
presudna stidljivost, ve nastojanje da se izbori mesto u guvi, gde se
inilo da i inae oskudna voda isparava u dodiru s tolikim pregrejanim
telima i gotovo ne dopire do koe. U oba sluaja, ljudima se urilo da to
pre obave stvar i izau jer su te neprovetravane barake bile napravljene
od svee i smolaste jelovine kojaje, natopljena prljavom vodom, mokra
om i morskim vazduhom, lagano fermentirala na suncu odajui mlak,
sladunjav i muan vonj; pomean s drugim mirisima, on je brzo postajao
nepodnoljiv, naroito kad bi se more uzburkalo.
Kad smo, posle mesec dana putovanja, usred noi opazili svetionik
For-de-Fransa, naa srca se nisu ispunila nadom da emo konano dobiti
jestiv obrok i krevet s aravima, i provesti jednu mirnu no. Svi ti ljudi
koji su pre ukrcavanja bolje poznavali ono to Englezi ljupko zovu "a
ri" civilizacije nego glad, umor, nesanicu, promiskuitet i ponienje, pati
li su od prinudne prljavtine, oteane vruinom, u kojoj su proveli etiri
nedelje. Na brodu je bilo mladih i lepih ena; poeli su flertovi i zblia
vanja. elja da se pre rastanka pokau u boljem svetlu za njih nije bila
puka koketerija: valjalo je isplatiti barem deo duga, opravdati ukazano
poverenje, pruiti dokaz da panja nije ukazana nedostojnima; naime,
dirljivo osetljive, te ene su smatrale da su im ukazane panje date samo
na veresiju. Dakle, uzvik koji se oteo iz svih grudi nije bio puka lakrdija,
ve je izraavao i izvesnu diskretnost i patetiku: umesto tradicionalnog
mornarskog "Kopno! kopno!" sa svih strana se istovremeno zaorilo "Ku
panje! Najzad! Sutra emo na kupanje!", a zatim je usledilo grozniavo
traenje poslednjeg komada sapuna, istog pekira, bluze ili koulje ko
j a j e pomno uvana za tu veliku priliku.
Na stranu to je taj hidroterapijski san i inae bio obojen odve
optimistikim gledanjem na civilizatorsko dejstvo etiri veka koloniza
cije (u For-de-Fransu kupatila su retka), putnici su se ubrzo uverili daje
njihov upljuvani i pretrpani brod bio idilino boravite u poredenju s
doekom koji im je priredila, odmah po stupanju u luku, soldateska za
hvaena kolektivnim modanim poremeajem koji je zavreivao panju
etnologa, ako on ve nije uposlio sve svoje intelektualne moi da izbegne nepoeljne posledice tog dogaaja.

16

Klod

Levi-Stros

Veina Francuza doivela je "udni" rat; ali, ratovanje oficira gar

nizona na Martiniku ne moe se precizno opisati ak ni superlativom.
Njihov jedini zadatak, uvanje zlata Francuske banke, rasplinuo se u
nekakvoj nonoj mori koju je samo delimino izazvalo neumereno ui
vanje puna; zahvaljujui njihovom ostrvskom poloaju, udaljenosti od
metropole i istorijskoj tradiciji bogatoj seanjima na gusare, zapala im je
podmuklija, ali ne manje vana uloga jer su severnoameriki nadzor i
tajne misije nemake podmornike flote bez tekoa zamenili protago
niste sa zlatnom minuom u uhu, povezom na oku i drvenom nogom.
Na taj nain se razvila opsadna groznica, koja je bez ikakvog angaovanja i bez neprijatelja na vidiku ipak kod veine izazvala oseanje potpu
ne sludenosti. to se tie ostrvljana, njihovi razgovori su na prozainiji
nain otkrivali sline intelektualne procedure: esto su se ule reci "Nije
vie bilo bakalara, ostrvo je otilo doavola", dok su drugi objanjavali
daje Hitler zapravo Isus Hrist koji je ponovo siao na zemlju da kazni
belu rasu zato stoje, tokom protekle dve hiljade godina, rdavo sledila
njegovo uenje.
Po sklapanju primirja, i ne pomiljajui da bi mogli stati uz Slo
bodnu Francusku, vii oficiri odmah su se slizali s reimom u metropoli.
Tako su i dalje ostali "po strani"; mesecima razjedana, njihova moralna
i fizika otpornost nije vie bila dorasla borbenom stanju, ako su se ikad
njime i mogli podiiti; njihov bolesni duh je naao neku vrstu sigurnosti
u tome stoje stvarnog, ali udaljenog, nevidljivog i stoga gotovo apstrakt
nog neprijatelja - Nemce - zamenio izmiljenim, ali zato bliskim i opi
pljivim neprijateljem: Amerikancima. Uostalom, dva ratna broda SAD
neprestano su krstarila ispred luke. Jedan snalaljiv autant glavnog ko
mandanta francuskih snaga svakog dana je ruao najednom od njih, dok
je njegov pretpostavljeni raspirivao u svojim trupama ogorenje i mr
nju prema Anglosaksoncima.
Kivnost nagomilavanu tokom meseci valjalo je iskaliti na neprija
telju, na odgovornima za poraz koji oni, dodue, nisu doivljavali kao
svoj, budui da su ostali po strani od bitaka, ali za koji su se, u izvesnom
smislu, ipak oseali krivima (zar nisu dali najpotpuniji primer, najoigledniju sliku nemara, iluzija i malodunosti koji su, barem delimino,
doveli do pada zemlje?), i na brod im je doneo pravu zbirku potencijal
nih meta. Kao da su vlasti iz Viija, dopustivi nae isplovljavanje ka
Martiniku, uputile ovoj gospodi tovar rtvenih jaraca ne bi li im malo
umirili u. Izgledalo je da odredu u kratkim pantalonama, sa lemovima i naoruanjem, koji se smestio u komandantovoj kancelariji, nije bilo
toliko stalo da nas ispita o razlozima iskrcavanja, koliko da nas, dok smo
jedan po jedan pred njega stupali, podvrgne pogrdama i uvredama koje
nismo mogli da uzvratimo. Prema onima koj i nisu bili Francuzi postupa-

Kraj

17

putovanja

lo se kao prema neprijateljima; Francuzima je, pak, grubo osporavana

njihova nacionalna pripadnost, a istovremeno su bili optuivani da su
kukaviki napustili zemlju; ti prigovori nisu bili samo protivreni ve i
neobino neumesni jer su dolazili iz usta ljudi koji su, od objave rata,
iveli pod zatitom Monroove doktrine...
Zbogom kupatila! Odlueno je da svi budu zadrani u logoru koji
se zvao Lazaret, na drugoj strani zaliva. Samo tri putnika su dobila do
zvolu da se iskrcaju na kopno: "beke", koji je bio potpuno izvan itave
stvari, tajanstveni Tunianin, koji je pokazao nekakav dokument, i ja,
zahvaljujui posebnoj usluzi koju je komandantu uinio predstavnik Po
morske kontrole: on je bio drugi oficir najednom brodu kojim sam puto
vao pre rata i sad mi je pritekao u pomo kao stari poznanik.

III

ANTILI
Kad bi otkucala dva sata po podne, For-de-Frans je bio mrtav grad;
ovek bi pomislio da niko ne ivi u ruevnim kuama oko dugakog trga
s palmama i samoniklim rastinjem, koji je liio na prazan prostor sa za
boravljenom pozelenelom statuom ozefin Taer de la Paeri, kasnije
Boarne. Tek to smo se smestili u pustom hotelu, Tunianin i ja, jo
uzbueni od prepodnevnih dogaaja, krenusmo iznajmljenim kolima u
pravcu Lazareta da bismo umirili svoje saputnike, a naroito dve mlade
Nemice koje su nam tokom putovanja nagovestile da bi bez oklevanja
prevarile svoje mueve kad bi samo mogle da se okupaju. Lazaret je, u
tom pogledu, samo pojaao nae razoaranje.
Dok je stari ford brektao u prvoj brzini po dombastom putu, i dok
sam sa oduevljenjem prepoznavao mnoge biljne vrste koje sam prvi put
video u Amazoniji, ali ija u nova imena ovde nauiti: kajmit umesto
fruta do conde - nalik artioki zatvorenoj u kruku - korosol, a ne vie
gravila, papaja umesto mammo, sapotija umesto mangabeira, pred
oi su mi navirali skoranji muni prizori i pokuavao sam da ih uporedim s drugim slinim iskustvima. Naime, mnogi moji saputnici krenuli
su u ovu nepredvienu pustolovinu iz luke spokojnog ivota, i meavina
podlosti i gluposti na koju su ovde naili izgledala im je kao neto neu
veno, besprimerno i izuzetno, neto lino izmeu svakog od njih pojedi
nano i njihovih tamniara u jedinstvenoj meunarodnoj katastrofi. Ali
meni, budui da sam video sveta i da sam, tokom prethodnih godina,

18

Klod Levi-Stros

dospevao u ne ba svakodnevne situacije, ta vrsta iskustava nije bila sa

svim tuda. Znao sam da ona lagano i postepeno izbijaju poput kakvog
podmuklog znoja oveanstva zasienog sopstvenom brojnou i sve
veom sloenou sopstvenih problema, iz koe nadraene neprestanim
trenjem materijalnih i duhovnih razmena umnoenih intenzivnim saobraanjem. Na ovoj francuskoj zemlji, rat i poraz samo su ubrzali jedan
opti proces, stvorili plodno tlo za trajnu infekciju koja vie nikad nee
potpuno nestati s lica zemlje, jer e uvek izbijati u nekoj novoj taki im
bude pobedena u drugoj. Nisam se prvi put ovde sreo sa svim tim glu
pim, odvratnim i lakomislenim pojavama koje drutvene grupe lue po
put gnoja kad god izgube distancu.
Koliko jue, nekoliko meseci pre objave rata, prilikom povratka u
Francusku, etao sam centrom Baije, od jedne do druge crkve; a kau da
ih u tom gradu ima trista ezdeset pet, to jest, po jedna za svaki dan u
godini, i da svaka po stilu i unutranjoj dekoraciji odgovara odreenom
danu i godinjem dobu. Bio sam potpuno zaokupljen fotografisanjem
arhitektonskih detalja, a svuda me je pratila grupa polugole crne deurlije uz povike ara o retrato! tira o retrato! "Slikaj nas!" Dirnut tako ljup
kom dejom pronjom - radije bi fotografiju, koju moda nikad nee
videti, nego nekoliko novia - pristajem da napravim jedan snimak ka
ko bih im udovoljio. Nisam odmakao ni sto metara kad mi se neija ruka
spustila na rame: dva inspektora u civilu, koja su me sledila u stopu od
poetka moje etnje, obavestie me da sam upravo neprijateljski postu
pio prema Brazilu; ta fotografija, upotrebljena u Evropi, nesumnjivo e
potvrditi legendu da ima Brazilaca crne boje koe i da deaci u Baiji idu
bosonogi. Pritvorili su me, sreom nakratko, jer je brod trebalo da is
plovi.
Taj brod mi je izvesno donosio nesreu; jedva nekoliko dana ranije
doiveo sam slinu pustolovinu, tog puta pri ukrcavanju na doku luke
Santos: tek to sam kroio na brod, jedan komandant brazilske mornari
ce u raskonoj uniformi, koga su pratila dva vojnika pomorske peadije
s bajonetom na pukama, sproveo me je kao zarobljenika u moju kabinu.
Bilo je potrebno etiri do pet sati da bi se objasnio taj udnovati postu
pak: francusko-brazilska ekspedicija koju sam predvodio godinu dana
morala je, po novom propisu, da deli sve zbirke izmeu dve zemlje. P
dela se obavljala pod nadzorom Nacionalnog muzeja Rio de aneira,
koji je o tom propisu odmah obavestio sve luke u zemlji: ako bih poku
ao da ostvarim neke mrane planove i pobegnem iz zemlje s tovarom
lukova, strela i perjanica veim od onog koji pripada Francuskoj, morali
su sve uiniti da me u tome spree. Meutim, po povratku ekspedicije,
muzej iz Rijaje odluio da ustupi brazilski deo jednom naunom institu
tu iz Sao Paola; savesno su me obavestili da zbog toga izvoz francuskog

Kraj

putovanja

19

dla mora da se obavi preko Santosa, a ne preko Rija, ali su pri tom
izgubili iz vida da je za to merodavan drugi pravilnik, donet pre godinu
dana, pa sam proglaen kriminalcem na osnovu propisa koji su zabora
vili njegovi autori, ali ne i izvritelji.
Sreom, u to vreme je u srcu svakog brazilskog inovnika dremao
anarhista, koji se hranio duhovnim mrvicama izvaenim iz Voltera i Anatola Fransa - oni su, naime, opstali kao deo nacionalne kulture ak i u
najveoj zabiti ("O, gospodine, vi ste Francuz! O, Francuska! Anatol,
Anatol!", uzvikivao je uzbueno, dok me je stezao u zagrljaj, jedan sta
rac iz neke provincijske varoice koji nikad ranije nije sreo nijednog
mog zemljaka.) Uz to, pouen iskustvom, odvojio sam neophodno vre
me da iskaem svoje oseanje divljenja prema brazilskoj dravi, a po
sebno prema pomorskim vlastima, ime sam veto dotakao neke osetljive ice; posle nekoliko sati hladnog znojenja (poto sam konano odla
zio iz Brazila, etnografske zbirke su bile pomeane u koferima s mojim
linim stvarima i knjigama, te sam na mahove strahovao da e sve to
ostati razbacano na doku kad brod digne sidro) izdiktirao sam svom sagovorniku otrouman izvetaj koji je njemu pripisivao slavu daje, dopu
tajui mi da odem s prtljagom, potedeo svoju zemlju meunarodnog
sukoba i s njim povezanog ponienja.
Dodue, moda ne bih bio toliko hrabar da nisam bio pod utiskom
jedne uspomene koja je junoamerikoj policiji oduzimala svaku ozbilj
nost. Dva meseca ranije, proveo sam nekoliko dana u jednom velikom
selu u Donjoj Boliviji, u drutvu doktora . A. Velara, ekajui avion
koji je trebalo da nam donese potu. Godine 1938. avijacija nije mnogo
liila na dananju. Preskaui izvesne etape progresa, ona je u zabae
nim krajevima June Amerike svesrdno obavljala ulogu taljiga za selja
ke, koji su dotad gubili vie dana putujui do oblinjeg vaara na konju
ili peke. Sad im je let od nekoliko minuta (ali, istini za volju, esto sa
zakanjenjem od vie dana) omoguavao da putuju, najee u ueem
poloaju meu kokokama i patkama, jer su ti avionii bili pretrpani
udnovatom meavinom bosonogih seljaka, ivine i sanduka koji su bili
preteki i preveliki da bi se mogli preneti umskim stazama.
Dakle, dokono smo tumarali ulicama Santa Kruza de la Sijera; one
su se u kinoj sezoni pretvorile u blatnjave bujice i mogle su se prelaziti
samo zahvaljujui krupnom kamenju, poredanom u pravilnim razmaci
ma poput klinova koji prepreuju put vozilima na neprohodnim deonicamaputa, kad je jedna patrola primetila naa nepoznata lica, stoje bio
dovoljan razlog da nas privede i zadri u nekakvoj luksuznoj, slabo korienoj prostoriji da tu saekamo as razjanjenja: bilaje to biva palata
provincijskog guvernera, sa zidovima prekrivenim izrezbarenim i zasta
kljenim policama koje su bile ispunjene bogato uvezanim debelim knji-

20

Klod Levi-Stros

gama; redovi knjiga bili su prekinuti samo jednom ploom, takode za

stakljenom, s krajnje neoekivanim kaligrafskim zapisom koji ovde pre
vodim sa panskog: "Pod pretnjom otrih kazni, najstroe je zabranjeno
cepati stranice arhiva i upotrebljavati ih za neke line ili higijenske namene. Bie kanjen svako ko prekri ovu zabranu."
Istini za volju, moj poloaj na Martiniku popravio se zahvaljujui
intervenciji jednog visokog inovnika Ministarstva saobraaja, koji je
iza pomalo hladne uzdranosti skrivao oseanja veoma razliita od onih
u zvaninim krugovima; tome su moda bile uzrok i moje este psete
jednom verskom listu u ijim su kancelarijama oci ne znam kog reda
nagomilali sanduke krcate arheolokim materijalom iz vremena indijan
ske vladavine; u slobodno vreme sam pravio inventar te grade.
Jednog dana sam uao u dvoranu Okrunog suda za vreme nekog
suenja; bila je to moja prva i poslednja poseta sudnici. Sudilo se nekom
seljaku koji je u tui odgrizao komad uha svom protivniku. Optueni,
tuilac i svedoci govorili su ivahnim kreolskim jezikom ijaje kristalna
sveina unosila u itav prizor neto neprirodno. Njihovi iskazi su bili
prevoeni trojici sudija; ovi su zbog vruine teko podnosili svoje crve
ne toge obrubljene krznom, kojima je vlaga u vazduhu oduzela svaki
sjaj, pa su sad padale niz njihova tela kao okrvavljeni zavoji. Tano po
sle pet minuta, prekom crncu je izreena kazna od osam godina zatvora.
U mojim oima, pravda je uvek bila, i uvek e biti, povezana s preispiti
vanjem, opreznou, potovanjem. Zaprepastila me je lakomislenost s
kojom se ovde tako brzo odluivalo o sudbini jednog ljudskog bia. Ni
sam mogao da shvatim da sam prisustvovao realnom dogaaju. Do da
nas me ni najfantastiniji ni nagroteskniji san nije proeo tolikom nevericom.
Moji saputnici s broda duguju svoje osloboenje sukobu izmeu
pomorskih vlasti i trgovaca. Dok su ih jedni smatrali pijunima i izdajni
cima, drugi suunjimavideli izvor profita koji se nije mogao dobro isko
ristiti dok je bio zatvoren u Lazaretu, iako je i tu-boravak bio plaen. Ovi
drugi razlozi su na kraju prevagnuli i, tokom petnaestak dana, svi su bili
slobodni da potroe preostale francuske novanice, pod budnom prismo
trom policije koja je oko svakog, a naroito oko ena, plela mreu isku
enja, provokacija, zavoenja i kazni. Istovremeno, svi su moljakali vize
u dominikanskom konzulatu, oslukivali glasine o dolasku hipotetinih
brodova koji bi nas odatle mogli izbaviti. Situacija se ponovo promenila
kad su seoski trgovci, ljubomorni na prefekturu, istakli svoje pravo na
jedan deo izbeglica. Preko noi su svi bili prisilno smeteni po selima u
unutranjosti; i tog puta sam se izvukao, ali kako sam bio oran da poem
za svojim lepim prijateljicama do njihovog novog boravita u podnoju
planine Pele, toj poslednjoj policijskoj mahinaciji imam da zahvalim za

Kraj

putovanja

21

nezaboravne etnje po ostrvu ijaje egzotinost mnogo klasinije priro

de nego junoamerika: tamni agat obrastao travom i uokviren oreolom
plaa od crnog peska proaranog srebrnim odsjajima i doline uronjene u
mlenobelu maglu koja jedva nagovetava - pre svega svojim stalnim
kapanjem, dakle, vie uhu nego oku - dinovsku, paperjastu i nenu
penu razgranate paprati nad ivim fosilima njenih stabala.
Iako sam dotad bio u boljem poloaju nego moji saputnici, nita
manje nisam bio zaokupljen jednim problemom koji u pomenuti zato
to je pisanje ove knjige zavisilo od njegovog reenja, a ono, kao to
emo videti, nije dolo bez tekoa. Kao jedino blago nosio sam sa so
bom sanduk pun dokumenata sa ekspedicije: jezika i tehnoloka karto
teka, putni dnevnik, terenske beleke, mape, planovi i fotografski nega
tivi - hiljade listova, fascikli i kliea. Tako sumnjiva zbirka prela je
demarkacionu liniju po cenu znatne opasnosti za svog prenosioca. Po
tome kako smo doekani na Martiniku, zakljuio sam da ne smem dopu
stiti carini, policiji i Drugoj kancelariji Admiraliteta da makar samo i
zaviri u neto to bi im svakako izgledalo kao ifrovana uputstva (na
primer, renici uroenikih jezika) i kao katalog strateke opreme ili
planovi za invaziju (mape, sheme i fotografije sa ekspedicije). Odluio
sam, dakle, da taj sanduk proglasim tranzitnim, teje on zapeaen i smeten u carinski magacin. Prema obavetenjima koja sam kasnije dobio,
trebalo je da napustim Martinik na nekom stranom brodu u koji bi moj
sanduk bio natovaren ne proavi carinski pregled (nisam se lako izborio
za taj kompromis). Ako sam nameravao da se vratim u Njujork na palubi
"Omala" (pravog sablasnog broda koji su moji saputnici iekivali mesec dana pre no to se zaista pojavio jednog lepog jutra, svee obojen i
nalik kakvoj velikoj igraki iz nekog drugog veka), sanduk je prvo mo
rao ponovo da ude na Martinik i da tek onda s njega isplovi. To nije
dolazilo u obzir, i zato sam isplovio za Portoriko jednim besprekorno
belim vedskim brodom za prevoz banana; tokom etiri dana putovanja,
uivao sam u mirnoj i gotovo usamljenikoj plovidbi - na brodu nas je
bilo samo osmoro - kao u kakvoj naknadno doivljenoj ari proteklih
vremena. Dobro je to sam iskoristio taj predah.
Posle francuske policije dola je amerika. Tek to sam kroio u
Portoriko, otkrio sam dve stvari: tokom nekoliko meseci koji su proli
od odlaska iz Marseja, u Sjedinjenim Dravama se promenio zakon o
imigraciji, i dokumenti koje mi je poslala Nova kola za drutvena istra
ivanja (New School for Social Research) nisu odgovarali novim propi
sima; jo je ozbiljnije bilo to to su sumnje koje sam pobudio kod polici
je Martinika svojim etnografskim materijalom, i koje sam tako mudro
otklonio, ponovo iskrsle kod amerike policije, i to u jo veoj meri.
Naime, dok su me u For-de-Fransu smatrali jevrejskim masonom, plae-

22

Klod Levi-Stros

nikom Amerikanaca, u SAD sam dobio prilino gorku satisfakciju kad

sam ustanovio da sam, s njihovog stanovita, po svoj prilici emisar Viija, ako ne i Nemaca. Iekujui da Nova kola (kojoj sam smestatelegrafisao) udovolji zahtevima novog zakona, i posebno da u Portoriko pri
stigne neki specijalista FBI kadar da ita francuski (svestan da tri etvr
tine izraza u mojim kartotekama nisu francuski, ve potiu iz gotovo
nepoznatih dijalekata centralnog Brazila, drhtao sam od pomisli na vreme potrebno da se i za to pronae strunjak), imigraciona sluba odlui
la je da me zadri, i to o troku brodske kompanije, u jednom neprivla
nom hotelu koji je potpuno odgovarao panskoj tradiciji i gde sam se
hranio kuvanom govedinom i leblebijama, dok su dva vrlo prljava i neobrijana domorodaka policajca i danju i nou dredala ispred mojih vrata.
Dobro se seam da mi je u predvorju tog hotela Bernard Goldmit,
koji je doputovao istim brodom i odmah postao direktor Komesarijata za
atomsku energiju, objasnio jedne veeri princip atomske bombe i otkrio
mi (bio je to maj 1941) da su najmonije zemrje otpoele naunu trku
koja e najbroj zajamiti pobedu u ratu.
Posle nekoliko dana, moji poslednji saputnici ve su resili svoje
line tekoe i krenuli u Njujork. Ja sam ostao u San Huanu, s dvojicom
neizbenih policajaca; oni su me revnosno pratili kad god bih poeleo da
odem na neko od tri mesta koja su mi bila dozvoljena: u francuski kon
zulat, banku i imigracionu slubu. Za svako drugo odredite morao sam
da traim posebnu dozvolu. Jednog dana mi je odobreno da odem na
univerzitet; moj slubeni uvar je tom prilikom pokazao izvesnu obzir
nost i nije uao sa mnom: ekao je na ulazu da bi me potedeo ponienja.
A poto su se on i njegov drugar dosaivali, ponekad bi prekrili propis
i dozvolili mi da ih, na njihovu inicijativu, povedem u bioskop. Izmeu
mog osloboenja i ukrcavanja proteklo je samo etrdeset i osam sati;
imao sam samo toliko vremena za razgledanje ostrva pod ljubaznim vod
stvom g. Kristijana Bela, tada generalnog konzula, u kome sam u tim
neobinim okolnostima na svoje veliko iznenaenje pronaao kolegu ame
rikanistu punog pria o plovidbi na jedrenjaku du junoamerikih oba
la. Nedugo pre toga, iz jutarnje tampe saznao sam za dolazak aka Sustela; on je obilazio Antile nastojei da Francuze koji su tu bili nastanje
ni pridobije za generala De Gola. I za susret s njim morao sam traiti
odobrenje.
U Portoriku sam, dakle, stupio u kontakt sa Sjedinjenim Drava
ma. Udisao sam, prvi put u ivotu, mlaki miris firnajsa i wintergreen-a
(drukije nazvanog kanadski aj), mirisnih krajnosti izmeu kojih se pro
stire ameriki komfor: od automobila do toaleta, preko radio-aparata,
slatkia i paste za zube; pokuavao sam da odgonetnem ta se, iza maske
od pudera, krije u glavi crvenokosih gospoica u dragstorima, odevenih

Kraj

23

putovanja

u svetloljubiaste radne uniforme. Tu sam takoe, iz prilino neobine

perspektive Velikih Antila, prvi put uoio tipine aspekte amerikog gra
da: po lakoi gradnje, po posebnom nastojanju da se ostavi utisak i pri
mame prolaznici, on lii na neprestanu Svetsku izlobu, samo to se ovde ovek oseao kao u panskom paviljonu.
Nepredvidljivost putovanja esto donosi takve obrte. injenica da
sam prve nedelje na tlu Sjedinjenih Drava proveo u Portoriku omogui
la mi je da ubudue ponovo otkrivam Ameriku u Spaniji. Kao to me je,
uostalom, mnogo godina kasnije, prva poseta jednom engleskom uni
verzitetu u kampusu s neogotskim graevinama u Daki, u istonom Ben
galu, navela da Oksford vidim kao Indiju koja se otarasila blata, trulei i
neobuzdanog rastinja.
Inspektor FBI stie tri nedelje po mom iskrcavanju u San Huanu.
Trim na carinu, otvaram sanduk, to je svean trenutak. Utivi mladi
kree ka meni, izvlai nasumice jednu fasciklu, oi mu dobijaju tvrd i
strog izraz, ljutito mi se obraa: "Ovo jenemaki!" Posredije, zapravo,
referenca na jedno klasino delo fon den tajnena, mog slavnog i dale
kog prethodnika u centralnom Mato Grosu, Unter den Naturvlkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894. Trenutno umiren tim objanjenjem, toliko
iekivani strunjak prestaje da se zanima za itavu tu stvar. Sve je u
redu, O.K., primljen sam na ameriko tlo, slobodan sam.
Treba se zaustaviti. Svaka od tih sitnih pustolovina budi seanje na
neku drugu. Neke od njih, poput ovih o kojima sam upravo govorio,
vezane su za rat, a druge, poput onih s poetka, zbile su se pre njega.
Mogao bih dodati i neke skoranje, ako bih posegnuo za doivljajima sa
azijskih putovanja koja se proteu do ovih poslednjih godina. to se pak
mog ljubaznog inspektora FBI tie, danas ga ne bi bilo tako lako zado
voljiti. Vazduh je svuda postao jednako teak.

rv
TRAENJE MOI
Te sumnjive mirise i uskovitlane vetrove, pretee dubljih poreme
aja, nagovestio mi jejedan beznaajan dogaaj koji mi se urezao u svest
kao kakvo predskazanje. Poto sam odustao od obnavljanja ugovora na
univerzitetu Sao Paola da bih se posvetio dugom pohodu po unutranjo
sti zemlje, preduhitrio sam svoje kolege i ukrcao se, nekoliko nedeljapre
njih, na brod koji je trebalo da me odvede u Brazil; prvi put posle etiri
godine bio sam jedini univerzitetski profesor na brodu; prvi put je bilo

24

Klod Levi-Stros

mnogo putnika: poslovni ljudi iz inostranstva i itavo ljudstvo jedne voj

ne misije koja se zaputila u Paragvaj. To putovanje se veoma razlikovalo
od onih koja sam poznavao i nije bilo ni traga od nekadanje vedre at
mosfere na brodu. Oficiri i njihove supruge shvatili su transatlantsko
putovanje kao kolonijalnu ekspediciju, a svoju slubu instruktora u jed
noj, sve u svemu, prilino skromnoj vojsci kao predstojeu okupaciju
pobedene zemlje, za koju su se, barem moralno, pripremali na palubi
pretvorenoj u vojni poligon, pri emu je uloga domorodaca pripala civil
nim putnicima. Ovi vie nisu znali kud da pobegnu od bune bahatosti
ije se neprijatno dejstvo osealo ak i na pasareli. Dranje komandanta
misije bilo je suprotno dranju njegovih podreenih; njega i njegovu
enu krasile su diskretnost i predusretljivost; jednog dana su mi se pri
druili u slabo poseenom kutku, gde sam se sklonio od buke, i stali da
se raspituju o mojim prolim radovima i cilju moje misije; nekolikim
aluzijama nagovestili su mi da su oni samo nemoni i trezveni svedoci
zbivanja na brodu. Suprotnost je bila veoma upadljiva i, reklo bi se, skri
vala neku tajnu; tri-etiri godine kasnije, setio sam se tog dogaaja kad
samu novinama video ime tog oficira iji je lini poloaj bio zaista para
doksalan.
Da li sam tada prvi put shvatio da su me tako obeshrabrujue okol
nosti u drugim krajevima sveta konano neem nauile? Putovanja, a
robni koveg pun divnih nada i snova, nikad vam vie nee izruiti svoje
neokrnjeno blago. Jedna pomahnitala civilizacija, koja se odve brzo
umnoava, zauvek je unitila morske tiine. Miris tropa i sveinu ivih
bia zagadilo je neko vrenje sumnjivih zadaha, koje umrtvljuje nae e
lje i tera nas da sakupljamo plesnive uspomene.
Kako bismo danas, kad se polineanska ostrva, preobraena u no
sae aviona vrsto usidrene na dnu Junih mora, dave pod betonom, kad
itava Azija poprima izgled bolesne zone, kad sirotinjska naselja podig
nuta od lima izjedaju Afriku, kad trgovaka i vojna avijacija skrnavi
istotu amerikih ili melaneanskih uma, mogli oekivati da putovanje
kao bekstvo od te civilizacije vodi neem drugom do suoavanju s najnesrenijim oblicima nae istorijske egzistencije? Ova velika zapadna
civilizacija uspela je da proizvede uda u kojima uivamo, ali je njihova
cena visoka. Kao svoje najslavnije delo, stub na kojem se uzdiu gradevine neuvene sloenosti, zapadnjaki red i harmonija iziskuju unitenje
ogromne mase zloudnih uzgrednih proizvoda koji zagauju zemlju. Pu
tovanja nam danas, pre svega, pokazuju nae smee baeno u lice oveanstva.
Sad razumem strast, ludilo i neverodostojnost putnikih kazivanja.
Ona donose privid onog to vie ne postoji, a stoje neophodno da bi se
izbegla muna izvesnost o dvadeset hiljada prokockanih godina storije.

Kraj putovanja

25

Tu se vie nita ne moe: civilizacija vie nije onaj osetljivi cvetak koji
se uvao i mukotrpno gajio u nekoliko zatienih kutaka teritorije boga
te rustinim vrstama, opasnim zbog njihove vitalnosti, ali i dragocenim
jer omoguavaju raznovrsnost i ojaavanje semena. Coveanstvo se ugnezdilo u monokulturu i posvetilo proizvodnji masovne civilizacije kao
repe. Na njegovom jelovniku e se ubudue nalaziti samo to jelo.
Nekad su ljudi rtvovali ivot u Indiji ili na oba amerika konti
nenta da bi doneli robu koja nam danas izgleda smena: drvo za ugalj
(bois de brais), po kojem je Brazil dobio ime, crveni pigment ili biber,
za kojim je, u doba Anrija IV, dvor toliko ludovao da su se njegova zrna
grickala ak i u bombonama. Ti podsticaj i za ula vida i mirisa, ta vesela
toplina za oi, to izvrsno peckanje na jeziku pridodati su novom registru
ulne klavijature jedne civilizacije koja nije ni slutila koliko je bljutava.
Treba li stvar jo jednom obrnuti i rei da moderni naslednici Marka
Pola donose iz tih istih zemalja, ovog puta u obliku fotografija, knjiga i
kazivanja, moralne zaine koji su jo potrebniji naem drutvu uronje
nom u dosadu?
Sledee poredenje mi izgleda znaajnije. Naime, moderni zaini
su, svialo se to nama ili ne, falsifikovani, i to ne zbog njihove isto
psiholoke prirode, ve zato to pripoveda, koliko god bio poten, ne
moe, ili vie ne moe da nam ih donese u njihovom autentinom obli
ku. Da bismo ih svarili, moramo, pomou jedne manipulacije koja je
nesvesna samo kod najprostodunijih, probrati i prosejati uspomene, i
ono to je puka imitacija zameniti pravim doivljajem. Ovako izgledaju
te istraivake prie: to i to pleme, opisano kao divlje i do dan-danas
verno obiajima ne znam kog primitivnog oveanstva karikiranog u
nekoliko povrnih poglavlja, prouavao sam kao student mnogo nedelja
na osnovu radova koje su mu, pre pedeset godina, ili ak sasvim nedav
no, posvetili naunici, pre no to su ga dodir s belcima i epidemije svele
na aicu bednih izroda. Ta druga grupa koju je, kako kau, otkrio i za
etrdeset i osam sati prouio jedan vrlo mlad putnik, uoena je (to nije
beznaajno) dok je prelazila sa svoje teritorije u privremeni logor, koji je
taj mladi naivno smatrao njihovim stalnim prebivalitem. Pri tom su se
briljivo zabaurivali naini pristupa toj grupi kako bi se prikrilo posto
janje misionarske stanice koja ve dvadeset godina odrava neprestane
veze sa uroenicima i malog motornog broda koji plovi duboko u unu
tranjost tog podruja; meutim, vino oko je na fotografijama odmah
uoavalo njihovo prisustvo po izdajnikim detaljima: u poneki kadar je,
uprkos briljivosti, dospelo kakvo zaralo bure koje je u tom devianskom svetu sluilo kao lonac.
Ispraznost tih pretenzija, naivna lakovernost koja ih prihvata pa
ak i podstie, zasluga kojom se pravdaju toliki zaludni napori (na stra-

26

Klod Levi-Stros

nu injenica da oni doprinose daljem propadanju, iako to briljivo pri

krivaju) - sve to ukazuje na snane psiholoke pobude aktera i njihove
publike, ijem osvetljavanju bi moglo pomoi prouavanje nekih uroenikih institucija. Etnografija, naime, mora dati svoj doprinos razumevanju mode koja ka njoj usmerava sve te medvede usluge.
U mnogim severnoamerikim plemenima, drutveni ugled svakog
pojedinca odreenje okolnostima ispita kojem se podvrgavaju deaci
kad stupe u pubertet. Neki moraju da provedu odreeno vreme sami na
splavu bez hrane; drugi se osamljuju u planini, izloeni divljim zverima,
hladnoi i kii. Danima, nedeljama ili mesecima liavaju se hrane: jedu
samo proste namirnice, ili gladuju tokom dugih perioda, a njihovo fizio
loko propadanje jo se i ubrzava sredstvima za povraanje. Koriste se
sva mogua sredstva za prekoraivan]e obinog ljudskog iskustva: du
gotrajne ledene kupke, svojevoljna odsecanja jednog ili vie zglavaka,
kidanje tetiva tako to se pod lene miie umetnu metalni klinovi prive
zani za teak tovar koji valja vui. A kad nisu izloeni takvim krajnosti
ma, moraju se iscrpljivati besmislenim trudom: upaju dlaku po dlaku s
tela, ili iglicu po iglicu s jelovih grana, dok ih potpuno ne ogole, ili izdubljuju kamene blokove.
Oni se nadaju da e u stanju potpune zatupljenosti, slabosti ili sumanutosti, u kakvo ih dovode ta iskuenja, uspeti da stupe u dodir s
natprirodnim svetom. Dirnuta jainom njihovih patnji i molitvi, magij
ska ivotinja morae da im se odazove; ukazae im se njihov budui duh
zatitnik, ime koje e otad nositi i posebna mo, svojstvena zatitniku,
koja e im u njihovoj drutvenoj grupi obezbediti odreene privilegije i
drutveni poloaj.
Imamo li utisak da ti uroenici ne mogu nita oekivati od dru
tva? Institucije i obiaji izgledaju im slini kakvom mehanizmu ije
jednolino funkcionisanje nita ne preputa sluaju, srei ili talentu. Oni
mogu uticati na sudbinu samo ako se odvae da odu u opasne granine
predele gde drutvene norme gube smisao i gde, u isti mah, nestaju si
gurnost i zahtevi grupe: da odu, dakle, do samih granica ustanovljenog
poretka, fizike izdrljivosti i psihike i moralne patnje. Naime, upravo
na toj nepostojanoj ivici ovek se izlae ili opasnosti da se prevali na
drugu stranu i da se vie nikad ne vrati ili, naprotiv, da stekne, u ogrom
nom okeanu neiskorienih ljudskih snaga koji okruuje oveanstvo
podvrgunto strogim pravilima, jednu linu zalihu moi koja na mesto
drutvenog poretka, inae nepromenljivog, stavlja igru u kojoj se moe
sve izgubiti.
U svakom sluaju, i takvo tumaenje moglo bi biti povrno. Nai
me, u tim plemenima amerikih ravnica ili visoravni jo nema individu
alnog verovanja koje bi se suprotstavilo kolektivnoj doktrini. Tu sva di-

Kraj

putovanja

27

jalektika poiva na obiajima i filozofiji grupe. Pojedinac ui od grupe;

verovanje u duhove zatitnike je grupni in, i itavo drutvo ui svoje
lanove da se u okviru drutvenog poretka nemaju emu nadati, osim po
cenu besmislenog i oajnikog pokuaja da iz njega izau.
Moe li se prevideti do koje je mere to "traganje za moi" ponovo
istaknuto kao vrednost u naivnom odnosu izmeu publike i "njenih" is
traivaa u savremenom francuskom drutvu. I tu, od puberteta, deaci
trae dozvolu da se odazovu podsticajima koji im se nameu od najrani
jeg detinjstva, i da se to bre ukljue, na ovaj ili onaj nain, u svoju
civilizaciju. To se moe postii visinom, penjanjem na nekoliko planina,
ili dubinom, sputanjem u ponore, ali i horizontalno, odlaskom u srce
dalekih krajeva. Konano, to traeno preterivanje moe pripadati moral
nom poretku, kao kod onih to sami sebe dovode u najtee situacije koje
se, prema postojeim saznanjima, ne mogu preiveti.
Drutvo je potpuno ravnoduno prema takozvanim racionalnim re
zultatima tih pustolovina. Ta svedoanstva nisu ni nauna otkria ni pri
log poeziji i knjievnosti: ona su najee zapanjujue siromana. Vana
je injenica da se pokualo, a ne predmet pokuaja. Kao u naem urodenikom primeru, mladi koji se tokom nekoliko nedelja ili meseci odvo
jio od grupe da bi se izloio jednom krajnje tekom stanju (nekad sa
ubeenjem i iskrenom eljom, nekad, naprotiv, oprezno i prepredeno uroenika drutva poznaju te nijanse), vraa se kao posednik odreene
moi, koja se kod nas izraava lancima u novinama, velikim tiraima i
predavanjima s rasprodatim ulaznicama, ali iji magijski karakter potvr
uje proces automistifikacije same grupe, to objanjava tu pojavu u svim
sluajevima. Naime, ti primitivci koje je dovoljno posetiti da bismo se
vratili posveeni, ti vrhovi pod ledom, te peine i duboke ume, hramovi
uzvienih i korisnih otkrovenja su, zapravo, sa razliitih razloga, nepri
jatelji jednog drutva koje samo za sebe izvodi komediju njihovog ople
menjivanja im mu poe za rukom da ih uniti, ali koje bi prema njima
osealo samo uasavanje i odvratnost kad bi moralo da ih posmatra kao
istinske neprijatelje. Jadna lovino uhvaena u zamku mehanike civili
zacije, vi divljaci amazonskih prauma, vi slabe i bespomone rtve, mogu
rezignirano da prihvatim udes koji vas unitava, ali me ne moe prevariti
bajanje istraivaa, neuverljivije od vaeg, koji pred nezasitom publi
kom mae albumima kodahroma kao to vi maete svojim maskama.
Veruje li on da e se pomou njih domoi vaih ini? I nije mu dosta to
vas unitava, nije toga ak ni svestan, potrebno mu je da vaim senima
grozniavo utai nostalgini kanibalizam istorije kojoj ste vi ve pod
legli.
Zar u ja, otpisani prethodnik tih trkaa kroz praumu, biti jedini
kome je u rukama ostao samo pepeo? Zar e jedino moj glas svedoiti o

Klod

LeviStros

28
neuspehu tog bekstva u nepoznato? Poput mitskog Inidjanca, otiao sam
onoliko daleko koliko zemlja doputa, i kad sam stigao na kraj sveta,
ispitivao sam iva bia i stvari i uvek nailazio na razoaranje: "Ostao je
tu u suzama, molitvama i jecajima. A ipak nije uo nikakav tajanstveni
um, niti je mogao zaspati kako bi u snu bio prenet u hram magijskih
ivotinja. Nije mu preostala ni najmanja nada: niko mu nije dao nikakvu
mo..."
San, "bog divljaka", kako su govorili stari misionari, uvek bi mi
skliznuo kroz prste poput neuhvatljive kuglice ive. Gde mi je ostavio
nekoliko sjajnih komadia? U Kujabi, gde je nekad iz tla izviralo zlatno
grumenje? U Ubatubi, danas opusteloj luci, gde su pre dvesta godina
tovarili galije? U preletu nad pustinjama Arabije, ruiastim i zelenim
poput koljkinog sedefa? Moda u Americi ili u Aziji? Na sprudovima
Nove Zemlje, na bolivijskim visoravnima ili na breuljcima burmanske
granice? Biram jedno ime kojem legenda i dalje poklanja poverenje i
ugled: Lahor.
Teren za avijaciju u nekom malom predgrau; beskrajne avenije s
dva reda drvea i vila; na ograenom prostoru hotel koji podsea na
normansku ergelu, sastavljen od nekoliko istovetnih zgrada ija vrata u
ravnom nizu, kao na malim konjunicama, vode u identine apartmane:
napred salon, pozadi kupatilo, au sredini spavaa soba. Kilometar duga
avenija vodi na trg potprefekture, odakle polaze druge avenije; du njih
se nalaze retke prodavnice i zanatske radnje: apoteka, fotograf, knjiara,
asovniar. Kao zatoeniku tog besmislenog prostranstva, cilj mi ve
izgleda izvan domaaja. Gde je onaj stari, pravi Lahor? Da bi se do njega
dolo na kraju tog neveto nasaenog i ve oronulog predgraa, valja
prei jo kilometar bazara; tu je jedna zlatarska radnja dostupna plitkom
depu, gde se mehanikom testerom zlato rastee u listove debljine li
ma, a u njenom neposrednom susedstvu nalaze se kozmetiari, prodav
nice lekovitog bilja i uvozne robe od plastike. Da li u konano doi do
njega tim senovitim uliicama, gde se pribijam uza zidove da bih propu
stio stada ovaca s runom obojenim u plavo ili ruiasto, bivole - svaki je
veliki kao tri krave - koji vas prijateljski gurkaju ili, ee, kamione?
Ispred ovih tronih drvenih kua, na kojima je zub vremena ostavio svoj
trag? Mogao bih da nazrem njihova ipkasta i izrezbarena proelja kad
moj pogled ne bi ometala metalna pauina koja se protee preko celog
grada, od zida do zida. S vremena na vreme, naravno, na nekoliko asaka, na nekoliko metara, izroni iz dubina vremena pokoja slika ili odjek.
U uliici s kovnicama zlata i srebra razlegne se spokojan i jasan zveket,
kao da kakav kuni duh s hiljadu ruku rasejano udara po ksilofonu. Izla
zim otud i odmah upadam u iroke trake avenija koje otro razdvajaju
ruevine kua starih petsto godina (posledica nedavnih nereda), ali tako

Kraj

putovanja

29

esto unitavanih i obnavljanih da njihova nepojmljiva oronulost vie ne

zna za godine. Takav sam ja bio putnik, arheolog prostora koji se uzalud
trudi da ponovo otkrije egzotiku pomou paria i krhotina.
Na taj nain iluzija podmuklo plete svoje zamke. Voleo bih da sam
iveo u doba pravih putovanja, kad se pred putnikom u punom sjaju
pruao prizor koji jo nije bio iskvaren, zagaen i uklet; da to podruje
nisam pohodio u sopstvenoj koi, ve kao Bernije, Tavernije i Manui...
Kad igra pretpostavki jednom otpone, nemajoj kraja. Kada je trebalo
videti Indiju, u koje je doba prouavanje brazilskih divljaka moglo doneti najistije zadovoljstvo, kad smo ih mogli upoznati u najmanje iskri
vljenom obliku? Da li je bilo bolje doi u Rio u XVIII veku s Bugenvilom ili u XVI veku s Letijem i Teveom? Svakih pet godina unazad omo
guavaju mi da spasem neki obiaj, da upoznam jo neku svetkovinu ili
verovanje. Ali odve dobro poznajem tekstove da ne bih znao da se vra
anjem sto godina unazad u isti mah liavam informacija i zanimljivosti
koje mogu obogatiti moje razmiljanje. Nalazim se pred krugom u koji
ne mogu zakoraiti: to su manje ljudske kulture bile kadre da meusob
no komuniciraju i kvare jedna drugu, to su manje njihovi emisari mogli
da uoe bogatstvo i znaaj te raznovrsnosti. Na kraju krajeva, ja sam
zatoenik jedne alternative: as starinski putnik, suoen s udesnim pri
zorom koji mu itav ili gotovo itav izmie - j o gore, koji u njemu
izaziva podsmeh i odvratnost - a as savremeni putnik u poteri za trago
vima jedne iezle realnosti. U oba ta sluaja sam na gubitku, i to veem
no to se na prvi pogled ini: zar nisam ja, sa svojim uzdisanjem zbog
senki, neprijemiv za pravi prizor koji se uobliuje u ovom trenutku i za
ije mi opaanje, na ovom stupnju ljudskosti, nedostaje odgovarajue
ulo? Za nekoliko stotina godina, na istom mestu, neki drugi, jednako
oajan putnik, oplakivae nestanak onoga to sam ja mogao videti, a to
mije promaklo. Kao rtvu dvostruke nemoi, povreuje me sve to opa
am i neprestano sebe prekorevam da nisam dovoljno paljivo gledao.
Dugo sam bio parausan tom dilemom, ali mi se sad ini da fluidni
nemir postepeno nestaje. Neuhvatljivi oblici postaju jasniji, zbrka se la
gano raspruje. emu to treba da zahvalim ako ne proticanju godina?
Uranjajui moje uspomene u svoju reku, zaborav ih nije samo istroio i
progutao. vrsta graevina koju je podigao od tih delia, daje mojim
koracima bolju ravnoteu, a mom pogledu jasniji vidik. Novi red je zamenio stari. Izmeu te dve sad razmaknute obale: mog pogleda i njego
vog predmeta, godine koje su ih unitavale u isti mah su gradile gaz od
krhotina. Prepreke su sve manje, obruavaju se itavi zidovi; vremena i
mesta se sudaraju, staju jedno kraj drugog ili zamenjuju mesta, kao sedi
menti koje je pomerio zemljotres stare kore. Poneki siuan i drevan
detalj pomalja se kao vrh, a itavi slojevi moje prolosti netragom nesta-

Klod

31

Levi-Stros

ju. Naizgled nepovezani dogaaji iz raznorodnih perioda i podruja kli

ze jedni preko drugih, a onda iznenada zastanu, poput kakve tvrave
koju je projektovao arhitekta mudriji od moje istorije. "Svaki ovek",
pie atobrijan, "nosi u sebi sloen svet sainjen od onoga stoje video i
voleo, kojem se neprestano vraa, ak i onda kad naizgled pohodi neki
strani'svet i u njemu se nastanjuje."1 Sad je prelaz mogu. Na neoeki
van nain, vreme je prostrlo prevlaku izmeu ivota i mene; bilo je po
trebno dvadeset godina zaborava da bih se suoio s jednim starim isku
stvom; upravo to to sam za njim tragao po itavom svetu uskraivalo
mije ranije njegov smisao i onemoguavalo mi da se s njim srodim.

Drugi deo

BELEKE S PUTOVANJA

OSVRTANJA
Za moju karijeru bio je presudan jedan telefonski poziv, u devet
sati ujutru, u nedelju, u jesen 1934. Javio mi se Selesten Bugle, tada
direktor Ecole normale suprieure; on je ve nekoliko godina prema
meni pokazivao izvesnu blagonaklonost, dodue, pomalo hladnu i uzdranu: prvo, ja nisam pohaao njegovu kolu, i drugo - vanije - ak i da
jesam, izvesno ne bih pripadao grupi njegovih miljenika, prema kojima
je gajio vrlo ekskluzivna oseanja. Po svoj prilici, nije imao bolji izbor,
i zato mi se odseno obratio: "elite li jo da se bavite etnografijom? Naravno! - Onda se odmahjavite za mesto profesora sociologije na Uni
verzitetu Sao Paola. Predgraa su puna Indijanaca; njima ete moi da se
bavite u slobodnom vremenu. Ali, svoju konanu odluku morate saoptiti profesoru Dimi najkasnije u podne."
Brazil i Juna Amerika nisu mi tada mnogo znaili. Ipak, i danas
mi s kristalnom jasnoom pred oi izlaze slike koje je u meni pobudio taj
neoekivani predlog. Egzotini krajevi pojavie mi se kao suta suprot
nost naima, a re "antipodi" dobi u mojoj uobrazilji bogatije i naivnije
znaenje od doslovnog. Zapanjio bih se da sam uo kako neka ivotinj
ska ili biljna vrsta moe imati isti izgled na obe strane globusa. Svako
drvo, svaka ivotinja, svaka vlat trave morali su biti potpuno razliiti i
na prvi pogled odavati svoju tropsku prirodu. Moja mata je naslikala
Brazil kao zatalasane kronje palmi koje skrivaju neobinu arhitekturu,
a sve zajedno se kupa u egzotinim mirisima; taj olfaktivni detalj se,
izgleda, dounjao kroz nesvesnu homofoniju reci "Brazil" i "grsiller"*,
ali on objanjava, bolje od svakog steenog iskustva, to to i danas s
Brazilom najpre povezujem miris neeg nagorelog.
Iz dananje perspektive te slike mi ne izgledaju sasvim proizvolj
ne. Nauio sam da se do istine o nekoj situaciji ne dolazi svakodnevnim
Putovanja po Italiji, 11. decembar.

Cvrati prim.prev.

32

Klod Levi-Stros

posmatranjem, ve onim strpljivim i neravnomernim destilovanjem; Bra

zilu me je moda ve tad privukla dvosmislenost mirisa koja je proizvela
spontani kalambur kao prenosioca jedne simbolike pouke koju nisam
uspeo jasno da izrazim recima. Istraivanje je manje putovanje, a vie
prebiranje: samo prizor koji izmie, deli predela i misao uhvaena u
letu omoguuju nam da razumemo inae jalove horizonte.
U ovom trenutku, ekstravagantna Bugleova napomena o Indijanci
ma navodi me da razmiljam o neem drugom. Kako je doao na pomi
sao da je Sao Paulo, makar i u njegovim predgraima, urodeniki grad?
Svakako g a j e pobrkao s Meksikom ili Tegusigalpom. Filozof koji je
nekad napisao delo Kastinski sistem u Indiji, a da se ni u jednom asu
nije zapitao ne bi li bilo bolje da najpre tamo ode i neto vidi sopstvenim
oima ("u bujici dogaaja samo institucije ostaju na povrini" izjavio je
oholo u svom predgovoru iz 1927) nije ni pomislio da bi kvalifikacija
"uroenik" mogla uticati na etnografsko istraivanje. Znamo, uostalom,
da on nije bio jedini zvanini sociolog koji je pokazao takav nemar: ima
mnogo slinih primera.
Kako god bilo, ni sam u to vreme nisam bio dovoljno upuen da
bih mogao da odbacim iluzije koje su odgovarale mojim planovima, uto
liko pre stoje i or Dima imao mutne predstave o tamonjoj situaciji:
on je upoznao juni Brazil u doba kad istrebljivanje uroenike popula
cije jo nije bilo dovreno, a drutvo diktatora, feudalaca i mecena, u
kojem se dobro oseao, nije mu ni najmanje pomoglo da bolje razume to
pitanje.
Bio sam, dakle, zapanjen kad sam tokom jednog ruka, na koji me
je poveo Viktor Margerit, iz usta brazilskog ambasadora u Parizu uo
zvuk zvaninog zvona: "Indijanci? Avaj, dragi gospodine, oni su potpu
no nestali pre vie decenija. To vam je jedna vrlo tuna, rekao bih sram
na stranica u istoriji moje zemlje. Ali portugalski kolonisti XVI veka bili
su gramzivi i surovi ljudi. Moemo li im zameriti to su se priklonili
optoj okrutnosti obiaja? Hvatali su Indijance, vezivali ih za otvore to
povskih cevi i ive raznosili topovskom uladi. Tako su ih istrebili, do
poslednjeg. Kao sociolog, otkriete u Brazilu udesne stvari, ali ne po
miljajte na Indijance, neete nai ni jednog jedinog..."
Danas mi te reci izgledaju neverovatne, ak i iz usta jednog gran
fino iz 1934; one mi doaravaju u kojoj meri se tadanja brazilska elita
(na sreu, i ona se u meuvremenu promenila) uasavala svih aluzija na
uroenike i, optije, na primitivne uslove u unutranjosti, osim kad je
trebalo priznati - pa ak i sugerisati - da neija gotovo neprimetno egzo
tina fizionomija potie od indijanske prababe, a ne od nekoliko kapi ili
litara crne krvi, koja je, po bontonu, morala biti izbrisana iz seanja (za
razliku od predaka iz imperijalistikog doba). A kod Luisa de Suza-Dan-

Beleke s putovanja

33

taa indijansko poreklo bilo je izvan svake sumnje i on se njime lako

mogao hvaliti. Meutim, kao eksportovani Brazilac koji je jo u ranoj
mladosti prihvatio Francusku domovinu, on je izgubio svaku predstavu
o realnom stanju u svojoj zemlji i zamenio je, u svom seanju, nekom
vrstom zvaninog i otmenog kliea. Imam utisak daje, polazei od ono
malo sauvanih uspomena, rado ocrnjivao Brazilce XVI veka ne bi li
skrenuo panju sa zabave kojaje bila naroito omiljena u generaciji nje
govih roditelja, ali nije nestala ni u vreme njegove mladosti: tada se,
naime iz bolnica uzimala zaraena odea obolelih od boginja i kaila, s
drugim poklonima, du puteva kojima su jo prolazila uroenika ple
mena. To je dovelo do sjajnog rezultata: kad sam 1935. doao u Sao
Paulo, dravu veliine Francuske, na ijim je mapama iz 1918. bilo ozna
eno da tri etvrtine zemlje ine "nepoznate teritorije nastanjene isklju
ivo Indijancima", u njoj vie nije bilo ni jednog jedinog uroenika, ako
se ne rauna grupa od nekoliko porodica nastanjenih na obali, koje su na
plaama Santosa nedeljom prodavale takozvane retkosti. Na sreu, iako
ih zaista nije bilo u predgraima Sao Paula, Indijanci sujo iveli u unu
tranjosti, na tri hiljade kilometara odatle.
Ne mogu da preem preko tog perioda a da ne zaustavim prijatelj
ski pogled najednom drukijem svetu; zahvalan sam Viktoru Margeritu
(koji me je uveo u brazilsku ambasadu) to mi je omoguio da taj svet
nazrem; on je sauvao naklonost prema meni otkad sam, tokom poslednjih godina studija, radio kao njegov sekretar. Zadatak mi je bio da se
pobrinem oko objavljivanja njegove knjige ovekova domovina. Treba
lo je da posetim stotinak parikih vienijih ljudi i da svakom od njih
odnesem primerak koji im je posvetio Uitelj (drao je do te titule); po
red toga, pisao sam prikaze i tobonje odjeke ne bih li kritiare naveo na
povoljne komentare. Viktora Margerita uvam u seanju ne samo zbog
njegove obzirnosti prema meni ve i zbog protivrenosti izmeu njego
ve linosti i del, kakvu nalazim kod svih onih koji su na mene ostavili
trajan utisak. Koliko god delo, i pored svoje velikodunosti, moglo izgledati pojednostavljeno i nezgrapno, toliko ovek zasluuje trajno seanje. Lice mu je imalo pomalo ensku ljupkost i tananost gotskog ane
la, a pokreti su mu odisali prirodnom otmenou, tako da njegove mane,
meu kojima tatina nije bila najmanja, nisu ni zaprepaivale ni ljutile,
ve su pre izgledale kao dodatno obeleje privilegije dobijene poreklom
ili steene duhom.
Stanovao je u XVII kvartu, u velikom i pustom graanskom stanu;
gotovo lep, bio je okruen aktivnom panjom svoje ene, ije godine
nisu doputale brkanje, mogue samo u mladosti, fizikih i moralnih
kvaliteta: vreme je preobratilo u runou i ivahnost ono emu su se
ljudi nekad divili kao pikantnosti.

Klod Levi-Stros

34

Primao je malo koga, ne samo zato to je smatrao da ga nove generacije slabo poznaju i priznaju, i da su ga zvanini krugovi zaboravili,
ve naroito zato sto je sebe postavio na odve visoko postolje s kojeg je
teko pronalazio sagovornike. Spontano ili promiljeno - to nisam us
peo da saznam - doprineo je, s nekolicinom drugih, uspostavljanju me
unarodnog bratstva nadljudi, sastavljenog od pet-est osoba: njega, Kajzerlinga, Ladislasa Remona, Romena Rolana, a neko vreme, ako se ne
varam, i Ajntajna. Sistem je poivao na pravilu da svaki put kad jedan
od njih objavi knjigu, svi ostali, raspreni po svetu, pohitaju daje po
zdrave kao jednu od najveih manifestacija ljudskog duha.
Meutim, kod Viktora Margerita najdirljivija je bila jednostavnost
s kojom je sebe povezivao s itavom storijom francuske knjievnosti.
To mu je bilo utoliko lake to je poticao iz knjievne sredine: majka mu
je pripadala Malarmeovoj nemakoj rodbini; brojne anegdote i uspome
ne potkrepljivale su njegovu afektaciju. Kod njega se prisnim tonom
govorilo i o Zoli, brai Gonkur, Balzaku i Igou, kao o ujacima i pradedama koji su ga zaduili da brine o njihovoj ostavtini. Kad bi nestrpljivo
uzviknuo: "Kau da nemam stila! A Balzak, je li on imao stila?", ovek
bi pomislio da se nalazi pred kraljevskim potomkom koji pravda neki
svoj hir vatrenim temperamentom svog pretka, slavnim temperamentom
koji smrtnici najee poznaju ne kao osobinu te linosti, ve kao zvanino objanjenje nekog velikog potresa savremene storije, te ustrepte
od zadovoljstva kad ga vide ponovo olienog. Drugi pisci su imali vie
dara; ali je, svakako, malo onih koji su s toliko otmenosti izgradili tako
aristokratsku predstavu o svom zanatu.

VI

KAKO SE POSTAJE ETNOGRAF

Spremao sam se za profesorski ispit iz filozofije, manje iz ubeenja
da je to moj pravi poziv, a vie iz odbojnosti prema drugim studijama u
kojima sam se dotad ogledao.
Kad sam doao na odsek filozofije, bio sam mutno proet monistikim racionalizmom i spreman da ga opravdam i uvrstim; zato sam kopao
i rukama i nogama da dospem kod profesora koga je bio glas da je
"najnapredniji". Gistav Rodriges je zaistabio aktivista Francuske sekcije
radnike internacionale; meutim, na filozofskom planu, njegova doktrina
bila je nekakva meavina bergsonizma i neokantovstva koja je grubo
izneverila moja oekivanja. U svoje sluenje dogmatskoj suvoparnosti

Beleke

putovanja

55

unosio je ar koji se tokom itavog kursa ispoljavao vrlo ivahnom

gestikulacijom. Nikad nisam video toliko iskrenog ubeenja u sprezi s
tako slabanom refleksijom. Izvrio je samoubistvo 1940, kad suNemci
uli u Pariz.
Tu sam poeo da saznajem da se sa svakim problemom, ozbiljnim
ili beznaajnim, moe izai na kraj primenom svagda iste metode koja se
sastoji u suprotstavljanju dva tradicionalna miljenja o datom pitanju;
najpre se pretpostavi prvo, zasnovano na zdravom razumu, a onda se
ono pobije drugim; na kraju se oba odbace pomou treeg, koje otkriva
njihovu nepotpunost i jezikim obrtima ih svodi na komplementarne
vidove jedne te iste realnosti: forma i sutina, obim i sadraj, bie i pojava,
kontinuitet i diskontinuitet, esencija i egzistencija, itd. - sve te vebe
ubrzo poprimaju karakter blagoglagoljivosti zasnovane na vetoj igri reci
koja zamenjuje razmiljanje, na zvunom podudaranju izraza, homofonijama i dvosmislenostima koje postepeno daju grai neoekivane i
domiljate spekulativne obrte, probni kamen dobrih filozofskih radova.
Pet godina na Sorboni svele su se na uenje te gimnastike ije su
opasnosti, meutim, bile oigledne. Pre svega zato to je opruga tih
vratolomija tako jednostavna da ne postoji problem kojem se ne moe
pristupiti na taj nain. Da bismo se spremili za ispit i krajnji dokaz zrelosti:
predavanje (zapravo, raspravu o jednom nasumice izvuenom pitanju
nakon nekoliko sati pripreme), moji prijatelji i ja smiljali smo krajnje
ekstravagantne teme. Izvetio sam se da za deset minuta pripremim
jednoasovno predavanje, na primer o prednostima autobusa nad
tramvajem i obrnuto, i da ga postavim na vrste dijalektike osnove. Ta
metoda nije samo pruala reenja za sve probleme ve nas je navodila da
u bogatom izboru tema za razmiljanje vidimo tek jedinstvenu, vazda
istu formu u koju samo treba uneti nekoliko jednostavnih izmena: kao
kad bi se muzika svela na jednu jedinu melodiju zato to se ova moe
itati as u "sol" as u "fa" kljuu. Tako shvaeno filozofsko obrazovanje
vebalo je inteligenciju i istovremeno isuivalo duh.
Jo veu opasnost vidim u brkanju napretka saznanja sa sve veom
sloenou konstrukcija duha. Od nas se trailo da obavljamo dinamiku
sintezu polazei od najneadekvatnijih teorija kako bismo se uzdigli do
najsuptilnijih; ali je, u isti mah (zbog istorijskih obzira kojima su bili
opsednuti svi nai profesori) trebalo da objasnimo kako su se ove druge
postepeno raale iz prvih. U osnovi, nije bilo toliko vano otkriti staje
istinito a ta lano koliko shvatiti kako su ljudi malo-pomalo prevladavali
protivrenosti. Filozofija nije bila ancilla scientiarum, sluavka i po
monica naunog istraivanja, ve neka vrsta estetskog samoposmatranja
svesti. Videli smo kako ona tokom vekova gradi sve lake i smelije
konstrukcije, reava probleme ravnotee i dosega, izumeva logike finese,

Klod

Levi-Stros

36
a sve je to bilo utoliko vrednije hvale ukoliko su tehniko savrenstvo ili
doslednost bili vei; nastava filozofije mogla se uporediti s nastavom
jedne istorije umetnosti koja bi tvrdila da je gotika nuno bolja od
romanike i da je, po pravu prvenstva, cvetna gotika savrenija od
primitivne, ali u kojoj se niko ne pita staje lepo a ta nije. Oznaitelj se
nije odnosio ni na kakvo oznaeno, nije upuivao ni na ta. Vetina je
zamenjivala sklonost ka istini. Posle vie godina posveenih takvim
vebama, ponovo sam se suoio s nekim seljakim shvatanjima koja se
nisu mnogo razlikovala od onih iz moje petnaeste godine. Moda sam
bolje opaao nedovoljnost takvih sredstava; shvatao sam da ona imaju
izvesnu instrumentalnu vrednost koja ih ini pogodnima za odreene
svrhe; nije bilo opasnosti da e me obmanuti njihova unutranja sloenost,
niti da u zaboraviti njihovu praktinu namenu i izgubiti se u kontem
placiji njihovog udesnog ustrojstva.
Ipak, nasluujem one linije uzroke nagle odvratnosti koja me je
udaljila od filozofije i privukla etnografiji kao amcu za spaavanje. Poto
sam u liceju Mon-de-Marsan proveo jednu srenu godinu pripremajui
svoj kurs i predajui, u Laonu, gde sam bio rasporeen za narednu kolsku
godinu, otkrih, na svoj uas, da u to isto morati da ponavljam do kraja
ivota. A usled jednog svojstva mog duha, koje je nesumnjivo slabost,
meni je teko da se dva puta usredsredim na isti predmet. Obino se
smatra daje profesorski ispit neoveno teka proba i da manjina koja
ga poloi zasluuje doivotni odmor. Za mene je bilo obrnuto. Kad sam
isprve poloio ispit kao najmlai kandidat, odmah sam, jer nisam bio
umoran, prionuo na ispitivanje tih uenja, teorija i hipoteza. Moje muke
su tek tad poele: shvatio sam da neu biti u stanju da izgovaram svoja
predavanja ako svake godine ne pripremim novi kurs. Ta nesposobnost
je na jo neprijatniji nain dolazila do izraaja kad bih se naao u ulozi
ispitivaa: izvlaei nasumice ispitna pitanja, nisam vie znao ta bi
kandidat na njih trebalo da odgovori. inilo mi se daje najnesposobniji
meu studentima ve rekao sve to ima da se kae. Kao da se predmet
raspadao na moje oi zato to sam mu ve jednom posvetio svoje misli.
Danas se ponekad pitam nije li me etnografija nesvesno privukla
zbog strukturne srodnosti izmeu civilizacija koje ona prouava i moje
sopstvene misli. Nedostaje mi sposobnost da mudro obraujem jedno
podruje i da iz godine u godinu ubiram plodove tog rada: moja je in
teligencija neolitska. Poput uroenikog krenja vatrom, ona ponekad
zahvata neispitana podruja; moda je kadra da na brzinu obavi etvu,
ali potom za sobom ostavlja opustoeno tie. Tada, meutim, nisam bio
svestan tih dubokih pobuda. Nisam znao nita o etnologiji, nisam iao ni
na kakva predavanja, nije mi ak palo na pamet ni da prisustvujem
znaajnom predavanju sera Dejmsa Frejzera prilikom njegove poslednje
psete Sorboni - ako se ne varam, 1928. godine.

Beleke

s putovanja

37

Izvesnojedasam se od najranijeg detinjstva posveivao sakupljanju

egzotinih retkosti. Ali to je bilo antikvarsko zanimanje, usmereno prema
onim podrujima gde je poneto bilo dostupno mom depu. U ranoj
mladosti, moja orijentacija je i dalje bila tako neodluna daje njen prvi
dijagnostiar, moj profesor filozofije u prvom razredu liceja, Andre
Kreson, smatrao da bi mom temperamentu najvie odgovarale studije
prava; i danas ga se seam sa zahvalnou zbog poluistine koju je
prikrivala ta zabluda.
Odustao sam, dakle, od Ecole normale i upisao se na prava;
istovremeno sam pripremao diplomski ispit iz filozofije, prosto zato to
mi je to bilo lako. Studije prava optereuje neka udnovata kob. Razapete
izmeu teologije, kojoj su u to vreme bile srodne po duhu, i novinarstva,
kojem su ih pribliile nedavne reforme, one, reklo bi se, nisu uspele da
pronau vrsto i u isti mah objektivno tie: im bi pokuale da zadobiju
jednu vrlinu, gubile su drugu. Kao predmet naunog posmatranj a, pravnik
me je podseao na neku ivotinju koja pokuava da pokae zoologu
arobnu svetiljku. U to vreme su se, sreom, ispiti prava spremali za
petnaest dana zahvaljujui prirunicima koji su se mogli nauiti napamet.
Jo vie nego jalovost tih studija odbijala me je njihova klijentela. Postoji
li i danas jasna razlika? Sumnjam. Ali 1928. studenti prve godine razliitih
odseka delili su se u dve grupe, gotovo bi se moglo rei dve zasebne
rase: pravo i medicina sjedne strane, drutvene i prirodne nauke s druge.
Izrazi introvertnost i ekstravertnost, koliko god bili neprivlani,
najbolje opisuju tu suprotnost. Na jednoj strani "omladina" (u znaenju
koje toj reci pridaje tradicionalno predanje da bi oznailo jednu ivotnu
dob), buna, agresivna, eljna da se potvrdi makar i po cenu najgoreg
prostatva, politiki usmerena ka krajnjoj desnici (toga doba); na drugoj,
starmali deaci, tihi, povueni, obino "na levici", koji uveliko rade na
tome da se to pre svrstaju meu odrasle.
Ta razlika moe se lako objasniti. Prvi, koji se pripremaju da
obavljaju jednu profesiju, proslavljaju svojim ponaanjem osloboenje
od kole i zauzimanje poloaja u sistemu drutvenih funkcija. Na pola
puta izmeu gimnazijske neodreenosti i specijalizovanih aktivnosti
kojima su odluili da se posvete, oni imaju utisak da se nalaze na margini
i trae protivrene privilegije svog prolog i budueg poloaja. to se
tie humanistikih i prirodnih nauka, put je utaban. Profesura, istraivanje
i poneka neodreena karijera drukije su prirode. Student koji ih je
odabrao ne oprata se od detinjstva ve se pre za njega vezuje. Zar
profesura nije jedini nain da odrasla osoba i dalje ostane u koli? Stu
dent neke drutvene ili prirodne nauke odlikuje se svojevrsnim odbijanjem
da odgovori zahtevima grupe. Jedna gotovo monaka reakcija podstie
ga da se privremeno ili trajnije povue u svoje studije, da uva i dalje

38

Klod Levi-Stros

prenosi jedno naslede nezavisno od trenutaka koji protiu, jer se predmet

budueg naunika moe meriti samo s trajanjem univerzuma. Nema,
dakle, nieg pogrenijeg od ubeivanja takvih studenata da se angauju;
ak i kad veruju da to ine, njihovo angaovanje ne sastoji se od prihvatanja datog stanja, poistoveivanja s nekom od njegovih funkcija i
preuzimanja line odgovornosti za njen uspeh ili neuspeh; oni o tom
stanju sude spolja, kao da mu ne pripadaju; njihovo angaovanje je samo
jo jedan nain da ostanu po strani. S tog gledita, nastava i istraivaki
rad bitno su razliiti od uenja nekog zanata. Njihova veliina i njihova
beda su upravo u tome to su oni ili ivotno utoite ili ivotna misija.
Iako na jednu stranu stavlja zanat, a na suprotnu neizvestan poduhvat
koji oscilira izmeu utoita i misije, ta antinomija nije sasvim ista jer
svaka od strana sadri i poneto od one druge ostajui, pri tom, ono to
jeste. Etnografija tu zauzima povlaeno mesto. Ona je najekstremnija
forma drugog izbora. Koliko god eleo da bude human, etnograf nastoji
da upozna oveka i da o njemu sudi s jednog gledita koje je dovoljno
uzdignuto i udaljeno da bi mu omoguilo apst'rahovanje posebnih i slu
ajnih okolnosti nekog drutva ili civilizacije. ivotni i radni uslovi fiziki
ga odvajaju od njegove grupe tokom dugih perioda; zbog drastinih
promena kojima se izlae, hronino je lien svojih korena: nikad vie
nigde nee biti kod kue, ostae psiholoki osakaen. Poput matematike
ili muzike, etnografija je jedan od retkih autentinih poziva. Moete je
otkriti u sebi ak i ako vas niko nije pouavao.
Individualnim osobenostima i drutvenim stavovima treba dodati i
isto intelektualnu motivaciju. Period 1920-1930. bio je u Francuskoj
obeleen prodorom psihoanalitikih teorija. Od njih sam saznao da se
sve statike antinomije na kojima je trebalo da gradimo svoje filozofske
disertacij e, a kasnij e i predavanj a - racionalno i iracionalno, intelektualno
i afektivno, logiko i prelogiko - svode na proizvoljnu igru. Prvo, iznad
racionalnog postoji vanija i plodnija kategorija oznaitelja; on je najvii
nain postojanja racionalnog, ali mu nai profesori (svakako vie
zaokupljeni promiljanjem Ogleda o neposrednim injenicama svesti
nego Sosirovom Optom lingvistikom) nisu ni ime pomenuli. Zatim,
Frojdovo delo mi je otkrilo da unutar tih parova kategorija nema
suprotnosti, jer su naizgled najafektivnija ponaanja, najracionalnije
radnje i prelogike pojave zapravo u najveoj meri oznaiteljske. Umesto
bergsonovskih inova vere ili zakljuivanja na osnovu onoga to tek treba
dokazati, kojima se bia i stvari svode na besmislicu da bi se istakla
njihova neizreciva priroda, uverio sam se da bia i stvari mogu sauvati
sebi svojstvene vrednosti a da pri tom ne izgube jasnou obrisa koji ih
razgraniavaju jedne od drugih i svakom daju suvislu strukturu. Saznanje
ne poiva na odricanju ili trampi; ono je odabiranje istinitih aspekata, to

Beleke

putovanja

39

jest onih koji se podudaraju sa svojstvima mog miljenja. Tu nikako nije

re o neokantovskom stanovitu, gde miljenje neizbeno namee
ogranienja stvarima, ve o tome daje i samo moje miljenje zapravo
objekt. Budui da "pripada ovom svetu", miljenje ima istu prirodu kao
i on.
Taj intelektualni razvoj delio sam s jo nekoliko ljudi iz moje
generacije, ali gaje, u mom sluaju, obojila posebna nijansa potekla iz
snane radoznalosti koja me je jo u detinjstvu povukla ka geologiji; i
danas meu svoje najdrae uspomene ne svrstavam toliko neku
ekspediciju u nepoznate predele Brazila koliko traganje po obroncima
langdokog kra za linijom koja spaja dva geoloka sloja. Tu nijeposredi
etnja ili puko ispitivanje prostora ve neto sasvim drukije: to ne
povezano traganje nepristrasnog posmatraabilo j e u mojim oima suta
slika saznanja, tekoa koje iskrsavaju na njegovom putu i radosti kojima
se od njega moemo nadati.
Svaki predeo nam u poetku izgleda kao ogroman nered, to nam
ostavlja punu slobodu da mu damo smer koji hoemo. Ali, zar nije najvii
upravo onaj smer koji, mimo ratarskih spekulacija, geografskih sluaj
nosti, istorijskih i preistorijskih mena, prethodi svim drugim smerovima,
upravlja njima i u velikoj meri ih objanjava? Ta bleda i mutna linija, ta
esto neprimetna razlika u obliku i vrstini stena, svedoi o tome da su
vde, gde ja danas vidim neplodno zemljite, postojala nekad, jedan za
drugim, dva okeana. Dok idemo tragom dokaza o njihovoj hiljadugodinjoj stagnaciji i savlaujemo prepreke- strme litice, odrone, ipraje,
kulture - ne obazirui se ni na staze ni na prepreke, imamo utisak da se
kreemo u protivsmeru. Ta nepokornost ima samo jedan cilj: otkrivanje
glavnog smera, bez sumnje nejasnog, ali takvog da su svi drugi tek
njegove delimine ili iskrivljene transpozicije.
Desi li se udo, kao to ponekad biva; izbiju li na dve strane skrivene
pukotine jedna uz drugu dve zelene biljke razliitih vrsta, svaka na svom
najpodesnijem zemljitu; uoe li se u steni, u istom trenutku, dve koljke
s nejednakim zavoj ima koje, na svoj nain, svedoe o rasponu od nekoliko
desetina hiljadugodita - prostor i vreme e se iznenada pobrkati, a i
vahna raznovrsnost trenutka stavie velika razdoblja jedno pored drugog
i time ih ovekoveiti. Misao i oseajnost osvajaju novu dimenziju, u
kojoj svaka kap znoja, svako izvijanje miia, svako ubrzavanje daha
postaju simboli jedne storije, dok moje telo proizvodi njoj svojstvene
pokrete a moja misao obuhvata njeno znaenje. Oseam kako se kupam
u jednom guem smislu, u kojem se vekovi i prostori podudaraju i
konano razgovaraju izmirenim jezicima.
Kad sam se sreo s Frojdovim teorijama, one su mi sasvim prirodno
izgledale kao primena na pojedinca one metode koja je svoj kanon nala

40

Klod Levi-Stros

u geologiji. U oba sluaja istraiva se postavlja pred pojave koje u

poetku izgledaju sasvim nedostupne; u oba sluaja, da bi popisao i ocenio
elemente jedne sloene situacije, on se mora posluiti vrlo istananim
osobinama: osetljivou, njuhom i ukusom. Red koji se uvodi u celinu,
na prvi pogled nepovezanu, nije ni sluajan ni proizvoljan. Za razliku od
istorije istoriara, storija geologa, kao i ona psihoanalitiara, tei da u
vreme projektuje izvesna osnovna svojstva fizikog ili psihikog sveta;
taj postupak je donekle nalik ivim slikama. Kaem, ive slike; u stvari,
igra "oivljavanja poslovica" prua naivnu predstavu nastojanja da se
svaki pokret protumai kao odvijanje nekih venih istina u konanom
vremenu, istina kojima poslovice pokuavaju da daju konkretan lik na
moralnom planu, ali koje se u drugim domenima nazivaju zakonima. U
svim tim sluajevima, estetska radoznalost omoguuje da se neposredno
pristupi saznavanju.
Kad mi je bilo oko sedamnaest godina, u marksizam me je uputio
jedan mladi belgijski socijalista koga sam sreo na letovanju; danas je on
ambasador svoje zemlje u inostranstvu. itanje Marksa je za mene bilo
veoma uzdudljivo, pogotovo zato to sam kroz tu veliku misao prvi put
doao u dodir s filozofskom strujom koja ide od Kanta do Hegela: otkrio
mi se itav jedan svet. Taj zanos nikad nije prestao i retko prion em na
rasplitanje nekog sociolokog ili etnolokog problema a da prethodno ne
podstaknem svoju mo razmiljanja itanjem nekoliko stranica Osamna
estog brimera Luja Bonaparte ili Kritike politike ekonomije. Nijevano
da li je Marks tano predvideo ovaj ili onaj istorijski tok. Idui za Rusoom,
on je, u obliku koji mi se ini presudnim, uio da se drutvena nauka ne
gradi u ravni dogaaja, ba kao to ni fizika ne polazi od ulnih datosti:
njihov cilj je izgradnja modela, prouavanje njegovih svojstava i razliitih
naina reagovanja u laboratoriji, a zatim primena tih posmatranja na
tumaenje empirijskih dogaaja, koji mogu uveliko odstupati od
predvianja.
Izgledalo mije da, najednom drukijem nivou stvarnosti, marksi
zam postupa na isti nain kao i geologija i psihoanaliza shvaena u smislu
koji joj je dao njen osniva: sva tri naina miljenja pokazuju daje razumevanje, u krajnjoj liniji, svoenje jedne vrste realnosti na neku drugu;
da istinska realnost nikad nije ona koja se u najveoj meri ispoljava; da
se priroda istinitog nazire ve u njegovom nastojanju da se od nas sakrije.
U sva tri sluaja postavlja se isti problem odnosa ulnog i racionalnog, a
isti je i eljeni cilj: neka vrsta nadracionalizma koji tei da prvo ukljui
u drugo ne rtvujui nijedno njegovo svojstvo.
Pobunio sam se, dakle, protiv novih struja metafizikog miljenja
koje su upravo poinjale da se ocrtavaju. Od fenomenologije me je
odbijala njena pretpostavka o kontinuitetu doivljenog i realnog. Mogao

Beleke s

41

sam se sloiti s tvrenjem da doivljeno obuhvata i objanjava realno,

ali su me moja tri uitelja nauila da je prelaz izmeu ta dva reda dis
kontinuiran: da bih dospeo do stvarnog moram najpre odbaciti realno,
makar ih kasnije ponovo sjedinio u objektivnoj sintezi lienoj svake
sentimentalnosti. Kretanje miljenja koje se rasplinjavalo u egzistenci
jalizmu izgledalo mije, zbog njegove preterane sklonosti ka iluzijama
subjektivnosti, kao suprotnost valjanoj refleksiji. Davanje filozofskog
dostojanstva linim problemima lako se moe izroditi u ipariku
metafiziku, stoje opravdano kao didaktiki postupak, ali je vrlo opasno
kad ometa zadatak koji e pripadati filozofiji sve dok nauka dovoljno ne
ojaa daje zameni: razumevanje bia u odnosu na njega samog, a ne u
odnosu na sopstvo. Umesto da ukinu metafiziku, fenomenologija i egzi
stencijalizam uveli su dve metode koje je opravdavaju.
Izmeu marksizma i psihoanalize, humanistikih nauka sa socijal
nom, odnosno individualnom perspektivom, i geologije, fizike naukeali, po metodi i predmetu, i majke i hraniteljke istorije - etnografija
spontano vlada u svom carstvu; naime, ta humanistika disciplina, kojoj
pripisujemo samo prostorna ogranienja, daje novi smisao onim
promenama zemaljske kugle koje nam je zavetala geoloka istorija:
neunitivim proizvodima viemilenijskog rada drutava bezimenih poput
teleurikih sila i miljenjima pojedinaca, koji nude panji psihologa
bezbroj pojedinanih sluajeva. Etnografija mi donosi intelektualno
zadovoljstvo: poput istorije, koja povezuje dve krajnosti, svet i mene,
onaje istovremeno i njihov zajedniki osnov. Predlaui mi da prouavam
oveka, ona me oslobaa sumnje, jer u njemu posmatra razlike i promen
koje imaju odreen smisao za sve ljude, a iskljuuje one svojstvene samo
jednoj civilizaciji, koje bi se rasplinule kad bi se posmatrale spolja. Na
kraju, ona utauje pomenutu nemirnu i razornu glad tako to mom
miljenju obezbeduje gotovo neiscrpnu grau koja potie iz raznovrsnosti
obiaja, navika i institucija. Ona izmiruje moj karakter s mojim ivotom.
Posle svega ovoga moe izgledati neobino to to sam tako dugo
bio gluv za poruku koju su mi ve na odseku filozofije prela del
velikana francuske socioloke kole. Otkrovenje je, zapravo, nastupilo
tek 1933. ili 1934, dok sam itao ve staru knjigu Roberta H. Louvija
Primitive sociology, koja mi je sluajno dola do ruku. Umesto s poj
movima preuzetim iz knjiga i trenutno preobraenim u filozofske
pojmove, suoio sam se sa autentinim doivljajem urodenikih drutava
ije je znaenje bilo ouvano zahvaljujui angaovanom prisustvu posmatraa. Moja misao se ratosiljala preznojavan]a pod staklenim zvonom
koje joj je dosudila filozofska refleksija. im se domogla sveeg vazduha,
osetila je sveinu novog povetarca. Kao kakav stanovnik grada koji
otkriva slobodu planinskog predela, opijao sam se prostranstvom dok su
moje zaslepljene oi odmeravale bogatstvo i raznovrsnost predmeta.

42

Klod Levi-Stros

Tako je otpoela dugotrajna prisnost sa anglo-amerikom etnolo

gijom, zaeta na daljinu, itanjem, a kasnije odravana i linim kontaktima
koji su morali dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Najpre u Brazilu, gde
su profesori univerziteta od mene oekivali da doprinesem nastavi
dirkemovske sociologije ka kojoj ih je gurnula vrlo iva junoamerika
pozitivistika tradicija i nastojanje da filozofski utemelje umereni
liberalizam, uobiajeno oruje oligarhija u borbi protiv line vlasti. Aja
sam se u to vreme ve bio otvoreno pobunio protiv Dirkema i svih
pokuaja da se sociologija stavi u slubu metafizikih ciljeva. U trenutku
kad sam svim snagama nastojao da proirim svoj horizont, nije mi bilo
ni na kraj pameti da pripomognem podizanju starih zidova. Otad su mi
esto prebacivali da sam potpao pod uticaj anglosaksonske misli. Kakva
budalatina! Pored toga to sam u ovom trenutku verniji dirkemovskoj
tradiciji nego bilo ko drugi - u tom pogledu se u inostranstvu ne varaju autori kojima elim da priznam svoj dug, Louvi, Kreber i Boas, izgledaju
mi u najveoj moguoj meri udaljeni od davno zastarele amerike
filozofije u duhu Dejmsa ili Djuija (i dananjeg takozvanog logikog
pozitivizma). Evropljani po roenju, obrazovani u Evropi ili od evropskih
uitelja, oni su predstavljali neto sasvim drukije: saznajni vid sinteze
koju je Kolumbo objektivno omoguio pre etiri veka, to jest spoj stroge
naune metode i jedinstvenog eksperimentalnog terena kakav je Novi
svet, u trenutku kad su se stekla dva uslova: s jedne strane, najbolje
biblioteke, s druge, mogunost da se napusti univerzitet i ode u uroeniku
sredinu jednako lako kao to se ilo u Baskiju ili na Aurnu obalu. Ovim
ne iskazujem poast intelektualistikoj tradiciji, ve jednoj istorijskoj
situaciji. Teko je zamisliti tu privilegiju: mogli smo da dopremo do
populacija koje nikakvo ozbiljno istraivanje nije dotaklo, a koje su jo
bile ouvane jer je njihovo istrebljivanje relativno nedavno otpoelo. To
e najbolje razjasniti jedna anegdota: neki Indijanac je pukim udom
preiveo istrebljenje jo divljih kalifornijskih plemena i godinama se
potucao u blizini velikih gradova, pravei od kamena vrhove za strele i
lovei, a da za njega niko nije znao. Ali, divljai je bilo sve manje; In
dijanca su jednog dana nali na prilazu nekom predgrau, golog i
polumrtvog od gladi. Ostatak ivota je mirno proiveo kao nastojnik
Kalifornijskog univerziteta.

43

Beleke s putovanja

VII

ZALAZAK SUNCA
Prethodna opirna i nekorisna razmatranja dovela su najzad do svog
odredita, to jest do onog februarskog jutra 1935. kad sam stigao u Marsej, spreman da se ukrcam na brod koji je plovio za Santos. Posle ovog
polaska doiveo sam i druge, i svi su se oni stopili u mom seanju koje je
sauvalo tek nekoliko slika: najpre ona posebna zimska veselost na jugu
Francuske, pod vrlo svetlim plavim nebom, jo nematerijalnijim nego
obino, i vazduh koji tipa svojom sveinom, pruajui gotovo nepod
noljivo zadovoljstvo kakvo osea edan ovek kad prebrzo ispije au
ledene gazirane vode. A onda, nasuprot tome, teak vonj koji se vue po
hodnicima nepokretnog i pregrejanog parobroda, nekakva meavina mor
narskih zadaha, kuhinjskih isparenja i nedavno koriene uljane boje.
Najzad, pamtim zadovoljstvo i spokoj stvo, gotovo bih rekao tihu sreu
koju po noi pruaju prigueno brujanje maina i voda to zapljuskuje
bokove broda, kao daje kretanje stvorilo ravnoteu sutinski savreniju
od nepokretnosti, ali povremeno naruavanu nonim pristajanjem, koje
kod naglo probuenog spavaa izaziva oseanje nesigurnosti i muninu:
razdrauje ga iznenadni poremeaj toka koji je postao prirodan.
Nai brodovi su esto pristajali. Prva nedelja putovanja nam je,
zapravo, gotovo cela prola na kopnu, dok su trajali utovar i istovar;
plovilo se nou. Svako buenje zaticalo nas je na doku neke druge luke:
nekad su to bili Barselona, Taragona, Valensija, Alikante, Malaga, Kadiz, a nekad Alir, Oran, Gibraltar, pre najdue etape koja je vodila u
Kazablanku i na kraju u Dakar. Tek tada je poinjala velika plovidba,
bilo direktno do Rija i Santosa ili, neto rede, s novim usporavanjem pri
kraju puta zbog utovara i istovara robe du brazilske obale u lukama
Resife, Baije i Viktorije. Vazduh je postepeno postajao topliji, panske
sijere lagano su klizile po horizontu, a privienja u obliku litica produavala su taj prizor u danima kad smo plovili vodama Afrike, koja je s te
strane odve niska i movarna da bi se mogla videti. Bila je to suta
suprotnost putovanju. Brod nam nije izgledao kao prevozno sredstvo,
ve kao boravite i dom pred ijim bi vratima zarotirani disk sveta sva
kog dana zaustavio novi predeo.
Meutim, etnografski duh mi je jo bio toliko stran da nisam ni
pomiljao da iskoristim te prilike. Kasnije sam nauio da su ti letimini
pogledi na gradove, podruja ili kulture korisna veba za mo zapaanja
i da nam ponekad omoguuju - zahvaljujui jakoj usredsreenosti ka
kvu iziskuju kratki trenuci kojima raspolaemo - da uoimo neke osobi
ne predmeta koje bi nam u drukijim okolnostima dugo ostale skrivene.
Vie su me privlaili drugi prizori i, s naivnou poetnika, strasno sam

44

Klod Levi-Stros

posmatrao s puste palube one natprirodne kataklizme iji su roenje, tok

i kraj prikazivani svakog dana, tokom nekoliko trenutaka, izlaskom i
zalaskom sunca na sve etiri strane najireg horizonta koji sam ikad po
smatrao. Da sam naao neki jezik kadar da oznai te pojave koje su bun
tovno izmicale svakom pokuaju opisivanja, da sam mogao da saoptim
drugima tok i sklop tog jedinstvenog dogaaja koji se nikad nee pono
viti na sasvim isti nain, odjednom bih dosegnuo sve arkane svog zana
ta: bio bih kadar da shvatim smisao i znaaj najneobinijih i najposebnijih iskustava do kojih mogu dovesti etnografska istraivanja.
Da li u posle tolikih godina dospeti u to stanje milosti? Da li u
umeti da oivim te grozniave trenutke u kojima, s notesom u rukama,
beleim iz trena u tren izraz koji e mi moda omoguiti da opiem te
oblike to mi neprestano izmiu i obnavljaju se? Ta igra me j o opinja
va i esto sam u iskuenju da joj se ponovo predam.
Zapisano na brodu
Za naunike su svitanje i sumrak jedna te ista pojava, kao i za
Grke, koji su jutro i vee oznaavali istom reci s dva razliita izgovora.
To ukazuje na davanje prvenstva teorijskim spekulacijama i na neobi
no zanemarivanje konkretnog vida stvari. Takvo gledanje bilo bi prihva
tljivo kad bi se jedna taka na zemlji neprestano kretala izmeu upadne
i izlazne zone sunevih zraka. A li, u stvarnosti nita se toliko ne razlikuje
kao jutro od veeri. Raanje dana je preludij, a njegov smiraj uvertira,
koja se, kao u starim operama, izvodi na kraju umesto na poetku. Sun
evo lice najavljuje trenutke koji e uslediti: kad je tmurno i sivkasto,
prvi jutarnji sati sigurno e biti kioviti; kad je rumeno, svetio, penasto,
uskoro e zablistati jasna svetlost. Ali zora ne sudi o ostatku dana. Ona
samo otpoinje meteoroloku aktivnost i kae: padae kia, bie vedro.
Zalazak sunca je druga stvar; tu imamo itavu predstavu s poetkom,
sredinom i krajem; saet prikaz bitaka, pobeda i poraza koji su se tokom
prethodnih dvanaest sati smenjivali na opipljiviji, ali usporeniji nain.
Osvit je samo poetak dana, suton je njegovo saeto ponavljanje.
Zbog toga ljudi poklanjaju veu panju zalasku nego izlasku sun
ca; svitanje samo upotpunjuje podatke koje im daju termometar, baro
metar i kod manje civilizovanih meseeve mene, ptiji let i smenjivanje plime i oseke. A zalazak sunca ih uzdie, objedinjujui u tajanstvene
sklopove one vijugaveputeve kojima su tumarali vetar, hladnoa, toplota ili kia. Iz tih pramenastih konstelacija mogu se iitavati i igre svesti.
Kad nebo pone da blista od svetlosti sunca na zalasku (kao to u nekim
pozoritima poetak predstave najavljuje naglo osvetljavanje rampe, a
ne tri tradicionalna udarca o gong), seljak zastane na stazi, ribar zau
stavi svoju barku, a divljak zatrepe kraj vatre to se ve lagano gasi.

Beleke s putovanja

45

Seanje je za oveka veliko uivanje, ali ne kad doslovno reprodukuje

dogaaje, jer bi malo ko pristao da ponovo proivi napore i patnje kojih
se tako rado sea. Seanjeje sam ivot, ali drukijeg kvaliteta. A kad se
sunce spusti na uglaanu povrinu mirne vode, kao kakav obol krtog
neba, ili kad njegov disk ocrta vrh neke planine kao krut izreckan list,
ovek doivi, u kratkoj fantazmagoriji, otkrovenje u pravom smislu te
reci: ukazu mu se tajanstvene sile, magle i munje ije je mrane sudare
nasluivao itavog dana u dubini svoje due.
U duama su se, dakle, morale voditi opake bitke, jer beznaajnost
spoljanjih dogaaja nije mogla opravdati atmosfersku razuzdanost. Nita
nije nagovetavalo da e dan biti izuzetan. Oko etiri sata po podne
upravo u onom trenutku dana kad je sunce na pola puta i gubi jasnost
svog obrisa, mada ne i sjaj, kad se sve stapa u gustoj zlatnoj svetlosti,
namerno nagomilanoj, reklo bi se, da prikrije pripreme Mendosa je
promenila pravac puta. Pri svakom naginjanju izazvanom slabim talasima sve jae smo oseali toplotu, ali je kriva putanja koju je brod opisi
vao bila jedva primetna, tako da smo promenu pravca doivljavali kao
slabaan dodatni efekat ljuljanja broda. Uostalom, niko na to nije ni
obratio panju, jer nita toliko ne lii na pravolinijsku putanju kao plo
vidba po otvorenom moru. Tu nema predela da upozore na lagano pre
laenje iz jedne irine u drugu, na izoterme i pluviometrijske dijagrame.
Posle pedeset kilometara kopnenog putovanja moe nam se uiniti da
smo promenili planetu, ali pet hiljada kilometara okeanske plovidbe prua
nepromenljiv prizor, barem neizvebanom oku. Nikakvo zanimanje za
pravac puta i orijentaciju, nikakvo znanje o nevidljivim zemljama iza
zaobljenog horizonta, nita od svega toga nije uznemiravalo duh putni
ka. inilo im se da su zatvoreni izmeu tesnih zidova, na unapred odre
en broj dana, ne zato stoje valjalo savladati veliko rastojanje, ve pre
da bi ispatali za privilegiju to prelaze s kraja na kraj zemlje bez i naj
manjeg naprezanja svojih udova; postali su odve tromi od dokonih prepodneva i lenjih obeda, koji ve dugo nisu donosili nikakvo ulno uiva
nje, ve nestrpljivo oekivanu zanimaciju (naroito kad bi se otegli pre
ko svake mere) kojom su putnici popunjavali svoje prazne dane.
tovie, tu nita nije ukazivalo na napor. Svi su znali da se na dnu
te velike kutije nalaze maine i ljudi koji njima upravljaju. Ali tim ljudi
ma nije bilo stalo doposeta, kao uostalom ni putnicima, a oficiri se nisu
trudili da ih predstave jedne drugima. Preostale su samo dokone etnje
po brodskom skeletu, posmatranje ponekog mornara kako dodaje malo
boje na cev za dovod vazduha i tedljivih pokreta stjuarda u plavim uni
formama od gumiranog platna dok vuku mokru krpu po hodnicima prve
klase: to su bili jedini dokazi o pravilnom odmicanju milja ije je brujanje do nas slabano dopiralo iz dubine zaralog brodskog trupa.

46

Klod Levi-Stros

U pet i etrdeset istog popodneva, nebo na zapadnoj strani izgle

dalo je zakreno nekakvom komplikovanom graevinom, pri dnu savr
eno horizontalnom poput mora od kojeg se, naizgled, odlepila ili tako
to se na neki neshvatljiv nain izdigla iznad horizonta ili tako to se
izmeu njih umetnula debela i nevidljiva kristalna ploa. Za njen vrh
bile su zakaene nekakve nesigurne skele, naduvane piramide, nekakvo
kipljenje zgusnuto u gipsane ukrase koji su se izdavali za oblake, iako
oblaci, sa svoje sirane, s njima imaju veze samo utoliko to asociraju na
uglaanost i zaobljenost pozlaenih drvenih figura; i inilo se da sve to,
pod dejstvom neke naopake sile tee, visi u pravcu zenita. Ta haotina
gomila koja je zaklanjala sunce raspadala se u tamne mrlje s retkim
odsjajima, a prema nebu su uzletali plameni pramici.
Gore, jo vie ka nebu, zlataste pruge su se rasplitale u nemarne
vijuge koje su izgledale bestelesne, sainjene od iste svetlosti.
Ka severu, na horizontu se tanjio glavni motiv, peo se usled stezanja oblaka iza kojih se, vrlo daleko, izdizao jedan stub zapenuanog vrha; na strani blioj suncu - koje je, meutim, jo bilo nevidljivo svetlostje oiviavala te reljefe snanim obrubom. Jo severnije, oblici su
iezli i ostao je samo stub, taman i poravnat, koji se gubio u moru.
Na jugu se jo pomaljao isti takav stub, ali su nad njim lebdele
velike ploe oblaka koje su poivale na nazubljenim postoljima, poput
kakvih kosmolokih dolmena.
Konano, kad se sasvim okrenu lea suncu i kad se pogleda ka
istoku, vide se, jedna nad drugom, dve grupe oblaka, uzduno razvue
nih i istaknutih kao u protivsvetlu usled padanja sunevih zraka na po
zadinu koju ini bedem u obliku dojke i isturenog stomaka, ali sav vazduast i sedefast od ruiastih, ljubiastih i srebrnastih preliva.
Za to vreme se sunce lagano kretalo iza nebeskih litica koje su
zaklanjale zapad; na svakoj stepenici njegovog silaska, poneki zrak se
probijao kroz tamnu masu ili krio prolaz stvarajui puteve ije su trase,
u trenutku kad bi zrak izbio, sekleprepreku na mnotvo kolutova razlii
te debljine i sjaja. Svetlost se na mahove uvijala poput ake koja se za
tvara, a rukav od oblaka proputao je tek jedan ili dva blistava ispra
vljena prsta. Ili bi uarena hobotnica pruala pipke izvan maglovitih
peina, a zatim ih opet naglo uvlaila.
Postoje dve vrlo razliite faze u zalasku sunca. Zvezdaje u poetku
arhitekt. U slikara se pretvara tek kasnije, kad zraci vie nisu direktni
nego odbijeni. Cim nestane iza horizonta, svetlost slabi i pomaljaju se
ravni koje su iz asa u as sve sloenije. Jarka svetlost je neprijatelj
perspektive, ali je prostor izmeu dana i noi pogodno tlo za tu fanta
stinu privremenu arhitekturu. Tama sve ponovo vraa u dve dimenzije,
kao kakvu udesno obojenu papirnu igraku.

Beleke s putovanja

47

Tano u sedamnaest i etrdest pet ocrtala se prva faza. Sunce je

ve bilo nisko, ali nije dodirivalo horizont. U trenutku kad se, nalik razlivenom umancetu, pomolilo ispod graevine od oblaka, zamazalo je
svetlou oblike koje je jo doticalo. Posle tog izliva svetlosti naglo je
nastupilo uzmicanje; sve u okolini je ugaslo i u toj praznini, u razmaku
izmeu gornje granice okeana i donje granice oblaka, mogao se videti
nekakav planinski venac od magle, jo maloas blistav i nerazaznatljiv,
a sad ve otar i taman. U poetku ravan, sad je dobio zapreminu. Mali
i vrsti crni predmeti etali su dokono po velikoj crvenkastoj ravni koja
se otpoinjui fazu boja lagano uspinjala od horizonta ka nebu.
Malo-pomalo, duboke graevine veeri se povukoe. Masa koja je
itavog dana zauzimala zapadno nebo istanjila se u metalni list, otpoza
di osvetljen vatrom koja je od zlatnoute prelazila u narandastu i jarko
crvenu. U njoj su se ve otapali, odvajali i vrtlono uzdizali komadi,
izuvijani oblaci koji su lagano nestajali.
Na nebu se pojavie bezbrojne mree od magle; izgledalo je da se
proteu u svim pravcima: vodoravno, koso, uspravno pa ak i spiralno.
Sunevi zraci su se postepeno sputali poput gudala to se naginjalo ili
uspravljalo da dotakne razliite ice; as bi bljesnuo jedan, as drugi,
svaki u svojoj iskljuivoj i proizvoljnoj gami boja. U trenutku kad bi se
pojavila, svaka mrea je bila ista, jasno ocrtana i tanano kruta poput
stakla razvuenog u niti, ali se malo-pomalo rasplinjavala, kao da se
njena materija, pregrejana usled izlaganja rasplamsalom nebu, gubei
boje i individualnost, razvlaila u sve tanji sloj, da bi na kraju potpuno
nestala s pozornice i ustupila mesto novoj, tek istkanoj mrei. Najzad su
ostale samo nejasne mrlje; one su se stapale jedne s drugima, kao kad se
u jednoj ai postepeno meaju tenosti razliitih boja i gustina, koje su
u poetku obrazovale zasebne slojeve, i prelaze jedna u drugu, uprkos
svojoj prividnoj postojanosti.
Posle toga je postalo vrlo teko pratiti prizor koji se ponavljao
svakog minuta, ili ak svake sekunde na udaljenim takama neba. Na
istoku su se, im je sunev disk okrnjio naspramni horizont, najednom
materijalizovali dotad skriveni oblaci, vrlo visoki i otrovnoljubiasti. Ta
pojava se brzo razvijala, bogatila detaljima i nijansama, a onda je sve
poelo bono da iezava, zdesna nalevo, kao obrisano sigurnim i spo
rim potezima krpe. Posle nekoliko asaka ostala je samo ista tabla ne
ba nad bedemom od oblaka, koji je postajao beliast i sivkast naspram
okolnog rumenila.
Na strani gde je zalazilo sunce, uzdizao se i plamteo novi stub, iza
prethodnog koji je poprimio mutnu jednolinu boju betona. Cim je osla
bilo njegovo crveno arenje, are zenita, koje jo nisu odigrale svoju
ulogu, poele su da dobijaju zapreminu. Njihova donja povrina oboji

48

Klod Levi-Slros

se zlatastim prelivom i bijesnu, a vrhovi, dotad iskriavi, predoe u kestenjaste i ljubiaste tonove. U isti mah, njihov sastav se video jasno kao
pod mikroskopom: otkrismo da su, poput kakvog skeleta, sainjene od
mnotva tanunih niti koje podravaju njihove zaobljene delove.
Sad vie nije bilo direktnih sunevih zraka. Na nebu su se zadrale
samo ruiasta i uta boja raia, lososa, lana i slame; a i to nenapadno
bogatstvo lagano se osipalo. Nebeski pejza ponovo se raao u gami
belih, plavih i zelenih tonova. Ali delii horizonta jo su uivali u svom
kratkotrajnom i nezavisnom ivotu. Sleva se iznenada razvio jedan do
tad neopaen veo zahvaljujui hiru tajanstvenih i pomeanih zelenih ni
jansi; on je lagano prelazio najpre u jarko crvene tonove, zatim u tamni
je, pa u ljubiaste i ugljenaste, da bi na kraju za sobom ostavio samo
nepravilan crte ugljenom po hrapavom papiru. Pozadi je nebo bilo alp
ski uto-zeleno, a neprozirni stub je zadrao vrste obrise. Na zapadnom
nebu su jo nekoliko asaka iskriile tanke horizontalne crtice, alije na
severu gotovo pala no: vimenasti bedem pretvorio se u beliasta ispupenja pod nebom od krea.
Nema nieg tajanstvenijeg od tog skupa procedura, uvek istovetnih ali nepredvidljivih, kojima no smenjuje dan. Njihov znak, koji se
naglo pojavljuje na nebu, prate neizvesnost i strepnja. Niko ne moe da
predvidi koji e neponovljiv oblik upravo ovog puta poprimiti to izbija
nje noi. Nekom nedokuivom alhemijom, svaka boja uspeva da se pre
obrazi u svoju komplementarnu boju, iako dobro znamo da na paleti ne
moemo postii taj rezultat ako ne otvorimo drugu tubu. Ali za no nema
ogranienja u meanju boja, jer ona zapoinje jednu lanu predstavu:
nebo prelazi iz ruiastog u zeleno, ali samo zato to nisam obratio pa
nju na to da su neki oblaci postali jarko crveni i stoga, us led kontrasta,
sad izgleda zeleno ono nebo koje je maloas bilo ruiasto, ali tako ble
do da se nije moglo boriti s nadmonom vrednou nove boje, koju ni
sam primetio zato to prelazak iz zlatnog u crveno manje iznenauje od
onog iz ruiastog u zeleno. No, dakle, nastupa kao prevarant.
No je tako stala da zamenjuje zlatni i purpurni prizor njegovim
negativom u kojem su na mesto toplih tonova doli beli i sivi. Tabla noi
lagano je otkrivala morski pejza iznad mora, ogroman ekran od oblaka
koji su se protezali pred okeanskim nebom kao paralelna poluostrva,
nalik na ravnu i peskovitu obalu vienu iz aviona to nisko leti nagnut
po krilu i iji odblesci dopiru sve do mora. Iluziju su pojaali poslednji
zraci dnevne svetlosti; oni su koso padali na vrhove oblaka dajui im
izgled reljefa koji samo podsea na vrste stene i one, dodue u nekom
drugom asu, isklesane od senki i svetlosti kao da zvezda vie nije
mogla da uposli svoja iskriava dieta na porfiru i granitu, ve samo na
mekim i poroznim supstancama, ali je i u svom opadanju sauvala isti
stil.

Beleke s putovanja

49

Kako se nebo lagano raiavalo, na toj pozadini od oblaka sli

noj priobalnom predela pomaljale su se plae, lagune, mnotvo ostr-vaca ipeanih sprudova koje je otimao tromi okean neba dubei fjordove
i unutranja jezera u sve rasplinutijem prekrivau horizonta. Kako je
nebo oko tih oblanih vrhova liilo na okean, i kako more obino odra
ava boju neba, ta nebeska slika reprodukovalaje daleki pejza na koji
e se sunce ponovo spustiti. Da bi se prekinula iluzija bilo je dovoljno
spustiti pogled znatno nie, ka pravom moru: ono vie nije bilo usijana
podnevna ploa, ni ljupka i namrekana povrina. Zraci dana padali su
gotovo horizontalno i obasjavali su jo samo onu stranu talasia koja je
bila okrenuta njima, dok je druga ostajala sasvim tamna. Voda je tako
dobila reljef koji kao daje bio izraen u metalu, s jasnim istaknutim i
udubljenim senkama. Sva prozirnost je nestala.
Tada je nastupio sasvim obian, ali, kao uvek, nevidljiv i trenutan
prelaz iz veeri u no. Sve se promenilo. Po nebu, koje je ka horizontu
bilo tamno, iznad njega bledouto a ka zenitu prelazilo u plavo, rasprili
su se poslednji oblaci stvoreni smirajem dana. Od njih vrlo brzo nije
ostalo nita osim mravih i boleljivih senki nalik na kulise koje nam
posle predstave, kad se pogase svetla, iznenada otkrivaju svoje siroma
tvo, krhkost i nedovrenost i pokazuju nam da stvarnost iju su iluziju
uspele da stvore ne ishodi iz njihove prirode, ve iz vetog poigravanja
svetlou i perspektivom. Koliko god su maloas bile ive i promenljive
iz asa u as, toliko sad izgledaju ovrsle u nekakav nepomian i bolan
oblik posred sve tamnijeg neba koje e ih uskoro progutati.

Novi svet

5j

Trei deo
NOVI SVET

vm

ZONA EKVATORIJALNIH KIA

U Dakaru smo se oprostili sa Starim svetom i, ne videvi ostrva
Zelenog rta, stigli smo do sudbonosnog sedmog stepena severne geo
grafske irine, gde je Kolumbo 1498, na svom treem putovanju kad je
bio na dobrom putu da otkrije Brazil, skrenuo ka severozapadu i pukim
udom uspeo da ne promai, petnaest dana kasnije, Trinidad i obalu Venecuele.
Bliili smo se zoni ekvatorijalnih kia od koje su moreplovci ranije
zazirali. Vetrovi obe hemisfere zaustavljali su se na granicama te zone,
gde su jedra nedeljama mlitavo visila jer nije bilo ni daka vetra da ih
pokrene. Vazduh je tako nepomian da ovek pomilja kako se nalazi u
zatvorenoj prostoriji, a ne na puini; tamni oblaci iju ravnoteu ne re
meti nikakav povetarac, osetljivi samo na silu tee, lagano se sputaju na
morsku povrinu i tu se raspadaju. Da nisu toliko tromi, istili bi uglaa
nu povrinu svojim oklembeenim krajevima. Posredno osvetljen zraci
ma nevidljivog sunca, okean daje uljast i jednolian odsjaj, jai od onog
koji alje mastiljavo nebo, i izokree uobiajene odnose svetlosnih sna
ga izmeu vazduha i vode. Kad mae glavom, ovek dobij a jednu verodostojniju sliku morskog pejzaa, na kojoj su nebo i more zamenili mesta. Preko tog horizonta, koji je postao skuen i blizak zato to su ele
menti tako pasivni a svetlost smanjena, lenjo lutaju neko zrnevlje i krat
ki, magliasti stubovi, jo smanjuju prividno rastojanje mora od obla
nog svoda. Izmeu tih susednih povrina, brod klizi s nespokojnom ur
bom, kao da se plai skorog guenja. Ponekad se neko zrno priblii, iz
gubi svoje obrise, istegne se i osine palubu svojim vlanim repovima.
Zatim na drugoj strani ponovo nae svoj vidljivi oblik im izgubi svoje
zvuno bie.
Svaki ivot je napustio more. Ispred broda, vrstog i ritminog u
poreenju s nasrtajima pene na njegov kljun, moglo se videti samo piju-

52

Klod Levi-Stros

skanje tamnih jata delfina koj i su ljupko prestizali talase u bekstvu. Nije
dan trag pare nije vie presecao horizont; intenzivno plavo more vie
nije naseljavala flota nenih opnastih jedara, svetloljubiastih i ruia
stih, morskih mekuaca nautila.
D a l i e nas s druge strane ovog zamrlog bazena doekati neko od
onih uda koja su viali moreplovci u stara vremena? Dok su prolazili
ovim netaknutim prostranstvima, oni su manje udeli da otkriju novi
svet, a vie da utemelje prolost starog. Potvrdila im se verodostojnost
pria o Adamu i Odiseju. Kad je na svom prvom putovanju pristao uz
obalu Antila, Kolumbo je bio uveren daje stigao u Japan, alijo vie da
je naao Zemaljski raj. Cetiristo godina koje su otad protekle nisu mogle
izbrisati tragove velikog razdvajanja kontinenata, zaslunog stoje Novi
svet, tokom deset ili dvadeset milenija, ostao po strani od istorijskih pre
okreta. On ih je zamenio neim drugim, u drukijoj ravni. Ubrzo sam
shvatio d a j e Juna Amerika, upravo zahvaljujui tom tajanstvenom do
gaaju, ako vie i nije bila Rajski vrt pre pada, i dalje ostala u zlatnom
dobu, barem za one koji su imali para. Ta njena srea sad se topila kao
sneg na suncu. Staje od nje danas ostalo? Svedena na skupu banju do
koje mogu stii samo privilegovani, ona je iz osnova promenila svoju
prirodu: nije vie vena, ve istorijska, nije vie metafizika, ve dru
tvena. Ljudski raj koji je ugledao Kolumbo nastavlja da traje u slatkom
ivotu rezervisanom za bogatae, ali u njemu i propada.
aavo nebo i teka atmosfera kine zone nisu samo vidljivi znaci
linije ekvatora. Oni su sr podneblja pod kojim se susreu dva sveta. Taj
sumorni element koji ih razdvaja, ta bonaca u kojoj opake sile samo
obnavljaju svoju energiju, poslednje su tajanstvene barijere izmeu ono
ga to su, koliko jue, bile dve planete, suprotstavljene tako razliitim
uslovima ivota da prvi oevici nisu mogli da veruju da su oni na obema
jednako ljudski. Kontinent koji je ovekjedva dotakao ponudio se ljudi
ma iju gramzivost njihov rodni kontinent vie nije mogao da zadovolji.
Ovaj drugi greh bi morao sve ponovo dovesti u pitanje: Boga, moral i
zakone. Sve bi moralo, istovremeno, i na protivrean nain, da bude po
tvreno injenicama i osporeno pravom. Proveriti treba biblijski Rajski
vrt, antiko Zlatno doba, Vrelo vene mladosti, Atlantidu, Hesperide,
pastorale i Ostrva izobilja; ali treba prepustiti sumnji, pred prizorom jed
nog srenijeg oveanstva (koje to nije uistinu bilo, ali g a j e potajna
griza savesti takvim proglasila) i otkrovenje, spasenje, obiaje i prava.
Nikad oveanstvo nije bilo na tako munoj probi, niti e ikada biti,
osim moda ako mu se jednog dana otkrije neka druga, milionima kilo
metara udaljena planeta nastanjena ivim biima. Mi, pri tom, znamo da
su takva rastojanja teorijski savladiva, dok su prvi moreplovci strahovali
da e se suoiti s nitavilom.

Novi svet

53

Da bismo odmerili apsolutni, sveobuhvatni, nepomirljivi karakter

dileme u koju je, po njegovom sopstvenom oseanju, bilo zatvoreno o
veanstvo XVI veka, moramo se prisetiti nekoliko dogaaja. U onu Hispaniolu (danas Haiti i San Domingo) gde je populacija uroenika, koja
je 1492. brojala oko sto hiljada, za samo jedan vek smanjena na dve
stotine - a umirali su od uasa i gaenja nad evropskom civilizacijom
jo vie nego od boginja i batina - kolonizatori su neprestano slali komi
sije da ispitaju prirodu lokalnog stanovnitva. Jesu li oni zaista ljudi,
treba li u njima videti potomke onih deset plemena koja su se izgubila u
Izraelu? Ili Mongole koji su tu doli na slonovima? Ili Skotlanane koje
je pre nekoliko stolea tu doveo knez Modok? Da li su oni oduvek pagani ili bivi katolici koje su pokrstili sveti Toma i jeretici? Nisu ak bili
sigurni jesu li to uopte ljudi ili nekakva avolja stvorenja ili ivotinje.
Tako je mislio kralj Ferdinand kad je 1512. slao bele robinje u zapadnu
Indiju elei da sprei pance da se ene uroenikim enama "koje ni
izdaleka nisu razumna stvorenja". Napori Las Kasasa da ukine prisilni
rad nisu izazivali samo zgraavanje nego jo vie nevericu doseljenika:
"Znai li to", galamili su oni, "da ovek vie ne moe da se slui ni
tegleom marvom?"
Meu svim tim komisijama, najopravdanij a slava pripada onoj ko
ju su inili monasi svetog Jeronima; ona zadivljuje koliko skrupuloznou, na koju su kolonijalni pohodi zaboravili jo 1517, toliko i osvetljavanjem mentalnih stavova toga vremena. Monasi su sproveli pravu psiho-socioloku anketu slinu najmodernijim kanonima; kolonisti su mo
rali da odgovaraju na upitnik smiljen da utvrdi da li su, po njima, Indi
janci "sposobni da ive samostalno, kao kastiljanski seljaci". Svi odgo
vori su bili negativni: "U najboljem sluaju, moda e to moi njihovi
unuci; ali, Indijanci su tako duboko pokvareni da se i u to moe sumnja
ti; na primer: oni bee od panaca, odbijaju da rade bez nadoknade i u
izopaenosti idu dotle da poklanjaju svoja dobra; nee da se odreknu
svojih drugova kojima su panci odsekli ui." Zakljuak je jednoduan:
"Za Indijance je bolje da postanu ljudi-robovi nego da ostanu slobodne
ivotinje..."
Nekoliko godina kasnije, jedno svedoanstvo upotpunjuje te optu
be: "Oni jedu ljudsko meso, nemaju nikakvog sudstva; idu sasvim goli,
jedu presne buve, paukove i crve... Nemaju bradu, a ako im nekim slua
jem i izraste, poure daje oupaju." (Oric pred savetom Indije, 1525).
Uostalom, u tom istom trenutku, na susednom ostrvu (prema Ovijedovom svedoenju) Indijanci su hvatali belce i davili ih u moru, a za
tim su vie nedelja budno motrili tela utopljenika da bi videli jesu li
podlona truljenju. Poreenje ta dva istraivanja namee dva zakljuka:
belci su se pozivali na drutvene nauke, a Indijanci su imali vie povere-

54

Klod Levi-Stros

nja u prirodne; dok su belci izjavljivali da su Indijanci ivotinje, ovi su

se zadovoljavali pretpostavkom da su belci bogovi. Pri jednakom nezna
nju, postupanje Indijanaca je svakako bilo dostojnije oveka.
Intelektualna iskuenja dodaju moralnom nemiru i neto patetike.
Za nae putnike sve je bilo tajna; Slika sveta Pjera d'Eija govori o novootkrivenom i krajnje srenom oveanstvu, "gens beatissima", sastavlje
nom od pigmeja, prastarih, pa ak i bezglavih stvorenja. Pjer Mrtir opi
suje udovine ivotinje: zmije sline krokodilima; ivotinje s telom goveeta i slonovskom surlom; etvoronone ribe s kravljom glavom, s
leima iaranim mnotvom bradavica i s kornjainim oklopom. A to su
zapravo udavi, tapiri, morske krave, nilski konji i morski psi (na portu
galskom tubarao). S druge strane, ono stoje zaista bilo tajanstveno nije
izazivalo nikakvo uenje. Zar Kolumbo u svojim slubenim izvetajima ne pominje, da bi opravdao naglo skretanje s puta zbog kojeg je za
dlaku promaio Brazil, krajnje neobine okolnosti, koje se od tada vie
nikad nisu ponovile, naroito u toj veito vlanoj zoni: paklenu egu
koja je onemoguavala da se ode do skladita namirnica, burad s vodom
i vinom koja su se rasprskavala, ito koje se samo od sebe zapalilo, sla
ninu i suvo meso koji su se za nedelju dana pretvorili u peenje, sunce
koje je tako estoko peklo d a j e posada strahovala da e biti iva spalje
na. Blaeno stolee u kojem je sve jo bilo mogue, kao s t o j e moda i
danas zahvaljujui leteim tanjirima.
Zar Kolumbo nije susreo sirene upravo ovde, u vodama kojima mi
sad plovimo? Video ih je, zapravo, na kraju prvog putovanja, u Karipskom moru, ali to nije bilo daleko od amazonske delte. "Tri sirene",
pria on, "izdigle su tela iznad povrine mora, i premda nisu bile onako
lepe kao to ih slikari predstavljaju, njihova okrugla lica izvesno su ima
la ljudski oblik." Morske krave imaju okruglu glavu i vimena na grudi
ma; kad doje mladune, enke ih pridravaju nogom, pa takvo prepo
znavanje nije bilo neobino u doba kad su ljudi bili spremni da opiu (pa
ak i nacrtaju) stabljike pamuka u cvetu kao "ovije drvo": stablo s ko
jeg kao plodovi vise itave ovce okaene za lea, i treba ih samo oiati.
Tako isto, kad Rabie u etvrtoj knjizi o Pantagruelu, oslanjajui se,
bez sumnje na izvetaje moreplovaca koji su se vratili iz Amerike, iscrtava prvu karikaturu onoga to etnolozi danas nazivaju sistemom srod
stva, on slobodno veze po retkom platnu, jer je teko zamisliv sistem
srodstva u kojem starac moe zvati unuku "moj otac". U svim tim slua
jevima vidimo da je u svesti XVI veka nedostajao jedan element vaniji
od znanja, jedna osobina bez koje nema naunog miljenja. Ljudi toga
doba nisu oseali stil univerzuma; kao to bi i danas, na planu likovnih
umetnosti, neki seljak koji je uoio izvesne spoljne osobine talijanskog
slikarstva ili crnake skulpture, a ne njihov znaenjski sklad, bio nespo-

Novi svet

55

soban da razlikuje plagijat od autentinog Botielija, ili neki predmet s

pijace od fanske figurice. Sirene i ovije drvo su druga stvar, oni nisu
samo objektivne greke: na intelektualnom planu, to su pre zablude proizale iz uroenog nedostatka umova koji su, uprkos svojoj genijalnosti
i prefmjenosti u drugim oblastima, imali slabu mo zapaanja. Zbog tih
greaka ih ne osuujemo, ve im pre odajemo priznanje za sve to su
postigli uprkos svom nesavrenstvu.
Paluba broda koji plovi ka Americi prua modemom oveku bolju
akropolu za molitvu od one atinske. Vie te neemo potovati, anemina
boginjo, uiteljico ustajale civilizacije! Vinuvi se iznad onih junaka moreplovaca, istraivaa i osvajaa Novog sveta, uesnika u jedinoj pot
punoj pustolovini datoj oveanstvu (putovanje na mesec jo ekamo),
moja misao se uzdie ka vama, preivelim pripadnicima zalea ljudskog
roda koji je platio tako surovu cenu za ast da pridrava vrata: Indijanci,
vi koji ste svojim primerom, preko Montenja, Voltera, Rusoa i Didroa
obogatili materiju kojom me je hranila kola, Huroni, Irokezi, Karaibi,
Tupi, evo me!
Prva svetlost koju je Kolumbo opazio i ponadao se da dolazi sa
obale, iako se kopno jo nije videlo, poticala je od jedne morske vrste
svitaca koji bacaju svoja jajaca izmeu zalaska sunca i izlaska meseca.
Upravo tu istu svetlost ja sada nazirem, tokom ove besane noi na palu
bi, dok ekam da se ukae Amerika.
Jo odjue.Novi svet je tu; ne na vidiku, obala je odve udaljena,
mada brod polako skree ka jugu da bi se postavio na osu koja, od Kabo
Sao-Agostina do Rija, ide paralelno sa obalom. Najmanje dva-tri dana
putovaemo du Amerike. Ni velike morske ptice jo ne najavljuju kraj
putovanja: kretave dugorepe igre i tiranske burnice koje primoravaju
pelikane da u letu ispuste plen; naime, te ptice se otiskuju daleko od
kopna, to je Kolumbo, na svoju veliku alost saznao tek nakon to je, na
debeloj puini, pozdravio njihov let kao svoju veliku pobedu. Sto se tie
leteih riba, koje se odbacuju uvis udarcem repa o vodu, a zatim raire
nih peraja kroz vazduh prevaljuju znatna rastojanja dok srebrne varnice
prte u svim pravcima nad plavim kotlom mora, one su se prilino proredile poslednjih dana. Putniku koji mu se pribliava, Novi svet se prvo
predstavlja kao miris, vrlo razliit od onog kakav smo zamiljali u Pari
zu na osnovu jedne verbalne asonance; taj miris je teko opisati nekome
ko ga nije udahnuo.
U poetku izgleda kao da morski mirisi iz prethodnih nedelja vie
ne krue slobodno, kao da udaraju o neki nevidljiv zid; tako nepokretni,
oni vie ne pobuuju panju, te se ona oslobaa za drukije mirise, neodredive na osnovu prethodnog iskustva; umski povetarac koji se smenjuje s mirisima staklene bate, kvintesencijom biljnog carstva ija je

56

Klod

Levi-Stros

specifina sveina tako koncentrisana da se ispoljava kao mirisna opojnost, poslednja nota snanog akorda, razloenog tako kao da istovreme
no treba da razdvoji i spoji uzastopne trenutke aroma razliitog porekla.
To e razumeti samo oni koji su uronili nos u srce tek rasporene egzoti
ne paprike, nakon to su u nekom botequinu brazilskog serto udahnuli
slatkasti crni smotuljak fumo de rlo, fermentisane listove duvana uvije
ne kao uad i duge nekoliko metara; samo oni koji u spoju tih srodnih
mirisa nalaze Ameriku, jedino mesto na svetu gde je poznata tajna njiho
vog pripremanja.
Meutim, kad se sledeeg dana, u etiri sata ujutru, ukazao Novi
svet, njegova vidljiva slika bila je dostojna njegovog mirisa. Dva dana i
dve noi otkriva nam se ogroman planinski venac; ogromnim ga ne ini
njegova visina, ve to to se stalno ponavlja, jednak sebi, tako daje ne
mogue razaznati gde poinju a gde se zavravaju planinski vrhovi u
tom nizu. Na vie stotina metara iznad talasa, planine izdiu svoje zidine
od uglaanog kamena, naslage izazovnih i sumanutih oblika kakve po
nekad moemo videti na peanim zamkovima koje su naeli talasi, ali
za kakve nismo ni slutili da mogu postojati u tolikim razmerama, barem
ne na naoj planeti.
Taj utisak ogromnosti svojstven je Americi; ovek se s njim sree
svuda, u gradovima i u prirodi; doiveo sam ga i na obali i na visoravni
ma centralnog Brazila, u bolivijskim Andima i Stenovitim planinama
Kolorada, u predgraima Rija i Cikaga i na ulicama Njujorka. Svuda nas
obuzima isto zaprepaenje; ovi prizori podseaju na druge, ove ulice su
ulice, ove planine su planine, ove reke su reke: otkud oseanje tuine?
Naprosto otud stoje odnos izmeu veliine oveka i veliine stvari toli
ko poremeen da uobiajene mere vie ne vae. Kasnije, kad se srodi sa
Amerikom, ovekovo oko se gotovo automatski prilagoava i usposta
vlja normalan odnos izmeu krajnosti; taj rad je postao neprimetan, o
njemu svedoi tek mentalni trzaj po izlasku iz aviona. Ali ta uroena
nesamerljivost dva sveta proima i deformie nau sposobnost rasuiva
nja. Oni koji tvrde daje Njujork ruan samo su rtve jedne zablude opa
anja. Poto jo nisu nauili da promen skalu, uporno sude o Njujorku
kao o gradu i kritikuju avenije, parkove, spomenike. Dodue, Njujork je
nesumnjivo i objektivno grad, ali prizor koji prua evropskim ulima
pripada drugom redu veliine, onom kojem pripadaju nai prirodni pej
zai, dok nas ameriki pejzai uvlae u jo ogromniji sistem koji ne mo
emo ni sa im uporediti. Lepota Njujorka ne proizlazi, dakle, iz njego
ve prirode grada, ve iz toga to nae oko neizbeno (ako nije neprilago
dljivo) premeta grad u ravan vetakog pejzaa, gde naela urbanizma
vie ne igraju nikakvu ulogu: tu su jedine znaajne vrednosti barunasto
svojstvo svetlosti, prefinjenost udaljenog, uzvieni ponori u podnoju
oblakodera i senovite doline s raznobojnim automobilima kao cveem.

57

Novi svet

Posle toga, s jo veom nelagodom govorim o Rio de aneiru, koji

me odbija uprkos svojoj toliko slavljenoj lepoti. Kako da kaem? ini
mi se da predeo Rija ne pripada razmeri njegovih sopstvenih dimenzija.
Putniku koji ulazi u zaliv, Glava eera, Korkovado, sve te toliko hvalje
ne take, izgledaju kao krnji zubi razbacani u etiri ugla bezubih vilica.
Te neplanske geografske izrasline, gotovo neprestano obavijene prlja
vom tropskom maglom, ne uspevaju da popune preveliki horizont. Ako
elimo da se pomirimo s tim prizorom, treba da pristupimo zalivu sa
suprotne strane i da ga posmatramo odozgo. S morske strane, usled ilu
zije suprotne njujorkoj, ovde se priroda pokazuje kao gradilite.
Ni dimenzije zaliva Rija ne mogu se sagledati pomou vizuelnih
odrednica: sporo kretanje lae, njeno manevrisanje izmeu ostrva, sve
ina i mirisi to se naglo sputaju iz uma na brdima, sve to nagovetava
neku vrstu fizikog kontakta s cveem i stenama koji jo ne postoje kao
materijalni objekti, ali za putnika unapred uobliuju fizionomiju konti
nenta. I opet pomiljamo na Kolumba: "Drvee je bilo toliko visoko da
se inilo da dodiruje nebo; i, ako sam dobro razumeo, ono nikad ne gubi
lie: u novembru, kad sam ga video, bilo je zeleno i svee kao u paniji
u maju; neka stabla su bila u cvetu, a neka su ve nosila plodove... Kud
god se okrenem, ujem slavuja, a prate ga hiljade ptica razliitih vrsta."
Evo Amerike, kontinent je na vidiku. On je sainjen od svih pojava i
bia koji su u suton oivljavali oblani horizont zaliva; ali za pridolicu,
ti pokreti, oblici i svetlosti ne ukazuju na pokrajine, zaseoke i gradove,
ne oznaavaju ume, polja, doline i predele, ne doaravaju poduhvate i
napore pojedinaca koji jedni druge ne poznaju, jer je svaki od njih zatvo
ren u uzak vidokrug porodice i zanimanja. Sve to ivi jedinstvenim i
globalnim ivotom. Ono to me sa svih strana okruuje i pritiska nije
neiscrpna raznovrsnost stvari i bia, ve jedan jedini udesan entitet:
Novi svet.

IX
GVANABARA
Zaliv zadire u samo srce Rija; putnici se iskrcavaju u strogom cen
tru kao da su drugu polovinu, novi Is, ve progutali talasi. U uzvesnom
smislu je zaista tako, jer se prvi grad, obina tvrava, nalazio na stenovitom ostrvcetu koje je brodi zaobiao i koje jo nosi ime osnivaa: Vilgenjon. Pod mojim nogama je Avenida Rio-Branko, gde su nekad staja
la sela tupinamba, a u depu mi je etnoloki brevijar ana de Lerija.

58

Klod Levi-Stros

On je ovamo dolazio pre trista sedamdeset i osam godina, iz dana u

dan, s desetoricom drugih Zenevljana, protestanata koje je Kalvin slao u
potragu za Vilgenjonom, svojim nekadanjim kolskim drugom, kad se
ovaj preobratio, jedva godinu dana po dolasku u zaliv Gvanabara. Taj
neobian ovek koji se ogledao, zaredom, u svim zanatima i dotakao
svih problema, borio se protiv Turaka, Arapa, Italijana, kotlandana (on
je oteo Mariju Stjuart da bi omoguio njenu udaju za Fransoa II) i Engle
za. Vienje na Malti, u Aliru i u bici kod Serizola. A gotovo na kraju
svoje pustolovne karijere, kad je izgledalo da se, posle nekog razoara
nja u slubi, konano posvetio vojnoj arhitekturi, odluio je da ode u
Brazil. Ali i tu su mu planovi srazmerni njegovom nemirnom i ambicio
znom duhu. ta namerava da radi u Brazilu? Da osnuje koloniju, ali
svakako i da sebi skroji imperiju; a neposredni cilj bio mu je da izgradi
utoite za progonjene protestante koji bi napustili metropolu. Kao kato
lik i, verovatno, slobodan mislilac, stie pokroviteljstvo Kolinjija i lorenskog kardinala. Posle kampanje za pridobijanje vernika obe veroispovesti, koju je vodio i na javnom trgu medu propalicama i odbeglim
robijaima, konano mu polazi za rukom, 12. jula 1555, da ukrca est
stotina ljudi na dva broda: bila je to mesavyia pionira iz svih stalea i
kriminalaca izvuenih iz zatvora. Zaboravio je samo ene i namirnice.
Polazak je bio teak; dvaput su se vraali u Dijep; kad su konano
digli sidro, 14. avgusta, poele su nevolje: tue na Kanarskim ostrvima,
kvarenje vode na brodu, skorbut. Na kraju se usidrio, 10. novembra, u
zalivu Gvanaraba, gde su se Francuzi i Portugalci ve nekoliko godina
borili za naklonost uroenika.
Tadanji povlaen poloaj Francuske na brazilskoj obali posta
vljao je neobine probleme. Takva situacija je svakako nastala poet
kom veka, kad su zabeleena mnoga francuska putovanja - posebno pu
tovanje iz 1503, kad se Gonvil vratio iz Brazila kao indijanski zet - da
kle, gotovo u isto vreme kad je Kabral otkrio Zemlju svetog krsta 1500.
Treba li ii jo dalje? Da li zbog toga to su Francuzi odmah nazvali
novu zemlju Brazil (ta re je - sa ljubomorno uvanih razloga - od dva
naestog veka bila poznata kao naziv mitskog kontinenta s kojeg je poti
calo drvo za proizvodnju boja) i to je francuski jezik preuzeo mnogo
reci direktno iz urodenikih dijalekata, bez posredovanja iberijskog: ana
nas, manioc, tamandu, tapir, jaguar, sagouin, agouti, ara, caiman, tou
can, coati, acajou, itd., treba zakljuiti da se predanje iz Dijepa, po ko
jem je an Kuzen otkrio Brazil etiri godine pre Kolumba, temelji na
istini? Kuzen je na brodu imao nekog Penzona, a upravo su Penzoni
ohrabrili Kolumba kad je u Palosu izgledao reen da se okane projekta;
uz to, i na "Pinti" je tokom prvog putovanja zapovednik bio neki Penzon, i Kolumbo se s njim savetovao kad god je planirao promenu prav-

Novi svet

59

ca; konano, Kolumbo je odustao od puta (koji e, tano godinu dana

kasnije, dovesti jednog drugog Penzona sve do Kaba Sao-Agostina i omo
guiti mu da prvi zvanino otkrije Brazil) ime je propustio zgodnu pri
liku da stekne dodatnu slavu.
Ako se ne dogodi udo, taj problem nikad nee biti reen, jer su
arhivi Dijepa, zajedno s Kuzenovim izvetajem, izgoreli u XVII veku za
vreme engleskog bombardovanja. Ali, dok sam prvi put stupao na bra
zilsko tlo, nisam mogao da se ne prisetim svih onih burlesknih i tragi
nih dogaaja koji su jo pre etiristo godina svedoili o prisnosti Francu
za i Indijanaca: normanskih tumaa koji su pokleknuli pred prirodom,
oenili se uroenicama i postali ljudoderi; nesrenog Hansa tadena
koj i je godinama strepeo iekujui svakog dana da bude pojeden, alibi
ga svaki put spasao srean sluaj, i koji je uveravao Indijance daje Fran
cuz pokazujui svoju riu bradu, nimalo nalik iberijskoj, pa mu je kralj
Konijam Bebe jednom odgovorio: "Ve sam zarobio i pojeo pet Portu
galaca koji su tvrdili da su Francuzi; ali, svi su lagali!" Pomislio sam i na
to koliko je morala biti razvijena trgovina kad je fregata "Plerin" mogla
1531. godine doneti u Francusku tri hiljade leopardovih koa, trista majmuna i esto papagaja "koji su ve znali nekoliko francuskih reci"...
Najednom ostrvu usred zaliva, Vilgenjon osniva tvravu Kolinji;
Indijanci je grade i snabdevaju malu koloniju; ali poto im je brzo dozlo
grdilo da daju a da nita ne dobijaju za uzvrat, spaavaju se naputanjem
svojih sela. U tvravi vladaju glad i boletine. Poinje da se ispoljava
Vilgenjonova tiranska ud; pobunjeni robijai bivaju masakrirani. Epi
demija prelazi na kopno: zaraeni su malobrojni Indijanci koji su ostali
verni misiji. Osamsto Indijanaca umire.
Vilgenjon se ne obazire na ovozemaljske tekoe; zaokupljen je
duhovnom krizom. U dodiru s protestantima, preobraa se i moli Kalvi
na da mu poalje misije koje e ga izvesti na novi put. Tako 1556. dolazi
do putovanja u kojem uestvuje Leri.
Tad ova pria dobija tako neobian obrt da me udi stoje ve nije
epao neki romanopisac ili scenarista. Kakav bi to bio film! Izolovani
na kontinentu poznatom koliko i druge planete, u potpunom neznanju o
tamonjoj prirodi i ljudima, nesposobni da obrauju zemlju kako bi preiveli, sasvim zavisni od stanovnitva iji jezik ne razumeju i koje ih je
omrznulo, napadnuti boletinama, ti Francuzi - aica ljudi - koji su se
izloili svakakvim opasnostima da bi izbegli sukobe na starom konti
nentu i zasnovali ognjite tamo gde, zahvaljujui toleranciji i slobodi,
moe uporedo postojati vie vera, hvataju se u sopstvenu zamku: prote
stanti pokuavaju da preobrate katolike, a ovi protestante. Umesto da
rade kako bi preiveli, provode nedelje i nedelje u sumanutim rasprava
ma: kako treba protumaiti Tajnu veeru? Treba li pomeati vodu i vino

60

Klod Levi-Stros

za posveenje? Oko euharistije i ina krtenja vode se pravi teoloki

turniri, a Vilgenjon se posle njih as preobraa, a as vraa u staru veru.
Oni ak alju izaslanika u Evropu da se posavetuje s Kalvinom
kako bi ovaj razjasnio sporne take. U meuvremenu se sukobi udvostruavaju. Vilgenjonove duhovne moi poputaju; Leri kae da su mu
se raspoloenje i strogost mogli predvideti po boji odee koju je nosio.
Na kraju se okree protiv protestanata i poinje da ih mori glau; oni
prestaju da uestvuju u zajednici i udruuju se sa Indijancima. Idili koja
je meu njima nastala dugujemo remek-delo etnografske literature Pu
tovanje u brazilsku zemlju Zana de Lerija. Kraj pustolovine je tuan:
enevljani uspevaju, ne bez muke, da se ukrcaju na jedan francuski brod;
u odlasku, kad su jo bili snani, veselo su "skidali kajmak" s brodova
koje bi sreli na putu, to jest pljakali ih; sad o tome nema ni govora: na
brodu vlada glad. Jedu majmune i one papagaje koji su bili tako dragoceni da je jedna Lerijeva indijanska prijateljica odbila da im ustupi svog
ako joj za uzvrat ne daju top. Pacovi i mievi iz utrobe broda, poslednja
hrana, dostiu cenu od etiri zlatnika po komadu. Ponestaje i vode. Go
dine 1558, posada se iskrcava u Bretanji, polumrtva od gladi.
Na ostrvu se kolonija raspada u atmosferi pogubljenja i terora; omr
znut od svih, smatran izdajnikom od jednih, otpadnikom od drugih, opa
san za Indijance, uplaen od Portugalaca, Vilgenjon odustaje od svog
sna. Tvrava Kolinji, kojom komanduje njegov neak, Boa-le-Kont, pa
da u ruke Portugalaca 1560. godine.
U Riju, kojim e se sad neko vreme hraniti moj duh, prvo pokua
vam da razaznam ukus te pustolovine. U stvari, bilo je sueno da ga
otkrijem jednog dana u dnu zaliva, tokom arheolokog izleta koji je organizovao Museu Nacional u ast nekog japanskog naunika. Izviaki
brodi nas je ostavio u nekoj barutini gde je rala stara nasukana olupi
na; ona izvesno nije poticala iz XVI veka, ali je ipak unela istorijsku
dimenziju u te prostore u kojima nita nije ukazivalo na proticanje vre
mena. Pod niskim oblacima, iza zavese od sitne kie koja je neprestano
sipila od jutra, u daljini se nije video grad. Preko kraba, od kojih je vrveo
crni mulj, i barske flore za koju se nikad ne moe rei da li se iri zato to
se razmnoava ili zato to truli, u umi su se kao svetle siluete razaznavale kolibe od slame neodreene starosti. Jo dalje, planinske padine
tonule su u sivu maglu. Kad smo se pribliili drveu, nali smo se na
cilju psete: u peari gde su seljaci nedavno otkrili komadie grnarije.
Opipavam tu grubu keramiku, ija graa, kao i bela gle oiviena crve
nim i sitan splet crnih crtica, nedvosmisleno ukazuju na Tupi-Indijance,
kao i bela gle oiviena crvenim i sitan splet crnih crtica; taj lavirint,
kau, treba da odagna zle duhove koji trae ljudske kosti nekad uvane u
urnama. Objanjavaju mi da smo do nalazita, jedva pedesetak kilome-

Novi svet

61

tara udaljenog od centra grada, mogli stii i automobilom, ali su putevi

neprohodni zbog kie, p a j e postojala opasnost da ostanemo blokirani
nedelju dana. To bi znailo jo vie se pribliiti jednoj prolosti koja nije
uspela da izmeni ovo melanholino mesto, gde je Leri moda prekrai
vao ekanje posmatrajui hitre pokrete tamne ruke s lopaticom namoe
nom u crni lak, onih "hiljadu sitnih ljupkosti, poput isprepletanih ara,
ljubavnih jezera i drugih ludorija", iju zagonetku danas odgonetam na
poleini jedne otkopane glinene krhotine.
Prvi susret s Rijom bio je drukiji. Evo me, prvi put u ivotu, na
drugoj strani ekvatora, u tropima, u novom svetu. Koji e mi znak omo
guiti da prepoznam tu trostruku promenu? Koji e m i j e glas potvrditi,
koja e dosad nepoznata nota najpre odjeknuti u mom uhu? Moje prvo
zapaanje je jalovo: nalazim se u jednom salonu.
Odeven lake no obino, dok gazim po talasastim vijugama obloge
od belog i crnog mozaika, primeujem poseban ambijent u tim uskim i
mranim ulicama koje presecaju glavnu aveniju; prelaz izmeu kua i
plonika manje je izrazit nego u Evropi; uprkos sjaju svojih izloga, prodavnice izlaze na ulicu; ljudima je svejedno da li su unutra ili napolju.
Ulica, zapravo, nije samo mesto kojim se prolazi; tu se ljudi zadravaju.
U isti mah je ivahna i mirna, bunija i bolje zatiena od naih; uspevam da naem poreenje koje me nadahnjuje. Naime, promena hemisfe
re, kontinenta i podneblja, barem za trenutak, samo ini suvinim tanki
zastakljeni pokriva koji u Evropi uspostavlja istovetne uslove: ini se
d a j e Rio na otvorenom izgradio milanske "Gallerias", amsterdamski
"Galerij", parike Panorame ili hol stanice Sen-Lazar.
Putovanja obino zamiljamo kao premetanje u prostoru. Malo je
to. Svako putovanje se istovremeno upisuje u prostor, u vreme i u dru
tvenu hijerarhiju. Jedan utisak se moe definisati samo ako se istovre
meno prenese na tri ose, a kako sam prostor ve ima tri dimenzije, po
trebno ih je najmanje pet da bi se putovanje predstavilo na pravi nain. U
to sam se uverio im sam kroio u Brazil. Izvesno je da se nalazim na
drugoj strani Atlantika i ekvatora, sasvim blizu tropa. Mnoge stvari mi
to potvruju: ova spokojna i vlana toplota koja moje telo oslobaa uobi
ajene teine vunene odee i ukida suprotnost izmeu kue i ulice (koju
sam kasnije prepoznao kao jednu od konstanti moje civilizacije); uosta
lom, ubrzo u nauiti da ovde umesto nje vlada druga suprotnost, ona
izmeu oveka i divljine, koje nema u mojim potpuno humanizovanim
pejzaima; tu su i palme, novo cvee i gomile zelenih kokosovih oraha u
batama kafea: poto im odseemo vrh, iz njih isisavamo slatku i svezu
tenost s mirisom podruma.
Ali oseam i druge promen: bio sam siromaan, a sad sam bogat;
najpre zato to su se promenili moji materijalni uslovi, a onda i zato to

62

Klod Levi-Sros

je cena lokalnih proizvoda neverovatno niska: ovaj ananas bi me kotao

dvadeset sua, ovaj grozd banana dva franka, ovi pilii koje talijanski
bakalin pee na ranju etiri franka. Covek bi pomislio da j.e u zamku
gospe Tartine**. Najzad, stanje raspoloivosti koje stvara luka, veliko
duno ponuena mogunost, ali i oseanje obaveze da se ona iskoristi,
izazivaju neodreen stav svojstven obustavljanju uobiajene kontrole i
gotovo obrednom preputanju razuzdanosti. Putovanje nesumnjivo mo
e delovati i na dijametralno suprotan nain, kao to sam osetio na svojoj
koi kad sam, posle primirja, doao u Njujork bez novca; meutim, bilo
daje posredi promena navie ili nanie, poboljanje ili pogoranje mate
rijalnih uslova, trebalo bi da se dogodi udo pa da putovanje u tom smi
slu nita ne izmeni. Prenosei nas hiljade kilometara dalje, ono nas u isti
mah podie ili sputa nekoliko stepenica na statusnoj lestvici. Ono nas
premeta, ali i izmeta - nabolje ili nagore - te se boja i ukus razliitih
mesta ne mogu odvojiti od nepredvidljivog drutvenog poloaja u ko
jem smo ih okusili.
Nekad su putovanja sueljavala putnika s civilizacijama izrazito
drukijim od njegove, koje su ostavljale snaan utisak pre svega svojom
neobinou. Ali, u poslednjih nekoliko stolea takve prilike su postaja
le sve rede. Bilo da ode u Indiju ili u Ameriku, modemi putnik je manje
iznenaen no to to eli da prizna. Birajui odredita i puteve do njih,
dajemo sebi slobodu da odluimo kog datuma emo stupiti u mehaniku
civilizaciju i kojim ritmom emo njome ovladavati. Traganje za egzoti
kom svodi se na uoavanje preuranjenih ili okasnelih stanja nekog po
znatog razvoja dogaaja. Putnik postaje sakuplja starina, a manjak ne
kih objekata prisiljava ga da se okane svoje galerije crnake umetnosti i
da se okrene starim suvenirima kupljenim tokom etnji po buvljim pija
cama nastanjenog sveta.
Te razlike se mogu opaziti ve u srcu grada. Kao to svaka biljka
cveta u odreeno doba godine, tako i svaki gradski kvart nosi peat vekova u kojima je izrastao, dostigao svoj procvat i poeo da opada. U
Parizu, Mare je procvetao u XVII veku, a sad ga nagriza plesan; kasnija
vrsta, Deveti kvart, cvetao je u vreme Drugog carstva, a danas njegove
svenule kue zauzima fauna malih ljudi koji, poput insekata, tu nalaze
odgovarajue tlo za svoje skromne aktivnosti. Sedamnaesti kvart se za
mrznuo u svojoj minuloj raskoi poput kakve velike hrizanteme koja
otmeno nosi sasuenu glavu, iako je njeno vreme odavno prolo. esna
esti je koliko jue bio u cvetu; sad se njegovi blistavi cvetovi gue u umi
zgrada koja ga postepeno stapa s pejzaem predgraa.
Kad uporedimo geografski i istorijski vrlo udaljene gradove, ci
klusi postaju jo sloeniji zbog nejednakih ritmova razvoja. im se udalji** Gospa Tartina je lik iz popularne pesme za decu - prim. prev.

Novi svet

63

mo od centra Rija, koji jo pripada poetku ovog veka, nailazimo na

mirne ulice, dugake avenije s palmama, stablima manga i potkresanim
palisandrima, gde se u batama uzdiu starinske vile. U seanju mi iskr
savaju (kao i kasnije, u otmenim etvrtima Kalkute) Nica ili Bijaric pod
Napoleonom III. Tropi nisu toliko egzotini koliko demodirani. O njima
ne svedoi toliko vegetacija, koliko arhitektonski detalji i nagovetaj jed
nog naina ivota koji nam vie pokazuje da smo neprimetno nazadovali
u vremenu nego da smo preli velika prostranstva.
Rio de aneiro nije izgraen kao obian grad. Zapoet na ravnom
i movarnom tlu oko zaliva, kasnije se uvukao izmeu strmih padina
koje ga steu sa svih strana, kao to tesna rukavica stee prste. Gradski
pipci, ponekad dugaki dvadeset ili trideset kilometara, zadiru u pod
noje granitnih formacija tako strmih da uz njih ne prianja nikakvo rastinje; tu i tamo, na kakvoj izolovanoj terasi ili u dubokom odaku, ipak se
ugnezdilo po koje nepristupano umsko ostrvce, u koje ljudska noga,
uprkos njegovoj blizini, izvesno nije kroila; u avionu nam se inilo da
smo okrznuli njegove grane u onim sveim i tamnim hodnicima, dok
smo lebdeli izmeu raskonih tepiha u ije emo se podnoje spustiti.
Ovaj grad prezire svoje mnogobrojne breuljke, to se donekle moe
objasniti nedostatkom vode na njihovim vrhovima. U tom pogledu, Rio
je suta suprotnost itagongu u Bengalskom zalivu: u tamonjoj mo
varnoj ravnici, na svakom malom kupastom vrhu od narandaste gline
koja svetluca pod zelenom travom, podignut je usamljeni bungalov, tvr
ava kojom se neki bogata brani od teke ege i od sirotinje iz ravnice.
U Riju je obrnuto: te zaobljene stene, u kojima su granitni blokovi zaro
bljeni kao u kalupima, tako snano odbijaju toplotu da povetarac iz pod
noja klanca ne moe da uzleti. Moda su urbanisti sad resili problem,
ali se 1935. u Riju ovekov poloaj na drutvenoj lestvici merio visi
nom: stoje nie smetena kua, to je vii status domaina. Siromasi su
iveli zakaeni za padine, u favelama, gde je crnako stanovnitvo, odeveno u izbledele prnje, smiljalo uz gitaru one ivahne melodije koje e,
u vreme karnevala, silaziti s visina i, zajedno sa svojim tvorcima, osvaja
ti grad.
im se zaputimo nekim od gradskih puteva koji krivudaju izmeu
breuljaka, pred nama iskrsava slika predgraa. Botafogo, na kraju ave
nije Rio-Branko, jo izgleda kao raskoan grad, ali kad preemo Fla
mengo, uinie nam se da smo u Neiju, a ako krenemo prema tunelu
Kopakabana, moemo poverovati da se nalazimo u Sen-Deniju ili Bureu, koji su se malo poseljaili; tako su mogla izgledati naa predgraa
pre rata 1914. U Kopakabani, koja danas lii na jea od oblakodera, tada
sam zatekao samo provincijski gradi s njegovim svakodnevnim trgo
vakim i zanatskim aktivnostima.

64

Klod

LeviStros

Poslednja uspomena iz Rija, iz vremena kad sam ga zauvek napu

tao: hotel na ivici Korkovada, u kojem sam poseivao amerike kolege;
do njega se dolazi iarom improvizovanom usred odrona, koja delimino lii na garau, delimino na planinsku kolibu; tim svojevrsnim luna
parkom upravljaju paljivi mladii; Sve to da bi se, posle uspona du
pustih, zaputenih, stenovitih terena koji se esto pribliavaju vertikali,
stiglo na vrh breuljka, do male palate iz imperijalnog vremena, jedne
terrea, to jest prizemne kue boje okera, s gipsanim ukrasima, gde se
ruava na platformi pretvorenoj u terasu iznad haotine meavine beton
skih zgrada, straara i gradskih celina; ovek oekuje da e na kraju
takvog meovitog pejzaa videti fabrike dimnjake, ali se on ovde zavr
ava blistavim i glatkim tropskim morem koje je odozgo obasjano nepojamnom meseinom.
Vraam se na brod. On isplovljava, blistav od mnogobrojnih sijali
ca, i klizi morem koje se pred njim ugiba: reklo bi se, kljunom zaviruje u
pokretni deli slepe ulice. Predvee poinje oluja i morska puina blista
poput stomaka neke dinovske ivotinje. Mesec se skriva iza razbacanih
oblaka koje je vetar razvukao u cik-cak linije, krstove i trouglove. Te
neobine figure izgledaju osvetljene iznutra; kao da na crnoj pozadini
neba svie severna zora prilagoena posebnoj nameni u tropima. S vre
mena na vreme, kroz te maglovite pojave uoavamo deli crvenkastog
meseca koji zalazi za oblake, vraa se i nestaje poput zalutale i uplaene
svetiljke.

X
PROLAZAK KROZ TROPE
Obala izmeu Rija i Saniosa prua j o tropskih prizora iz snova.
Priobalni planinski venac, koji na jednoj taki prelazi 2000 metara, spu
ta se do mora i preseca ga ostrvcima i zalivima; peani sprudovi obru
bljeni kokosovim stablima i vlanim umama prepunim orhideja udara
ju o zidove od peanog kamena ili bazalta, te su dostupni samo s mora.
Male luke, meusobno udaljene stotinama kilometara, pruaju utoite
ribarima u kuama iz XVIII veka; nekad su ih od otmeno istesanog ka
mena gradili brodograditelji, kapetani i viceguverneri, a sad su pretvore
ne u ruevine. Angra-dos-Reis, Ibatuba, Parati, San Sebastijan, ViljaBela, mnoge take u koje su stizali zlato, dijamanti, topazi i hrizoliti
iskopani u glavnim rudnicima kraljevstva, "Minas erais", posle viene-

Novi svet

65

deljnog putovanja kroz planine na leima mazgi. Kad traimo tragove

tih staza du linija grebena - espigoes - teko nam je da zamislimo gustinu saobraaja koja je omoguavala da se ivi od skupljanja potkovica
izgubljenih u putu.
Bugenvil je pripovedao o merama predostronosti koje su pratile
kopanje i prevoz. Odmah po vaenju iz zemlje, zlato je dopremano u
fondacije kojih je bilo u svakom okrugu: Rio-das-Mortes, Sabara, SeroFrio. Tu je izdvajan deo za krunu, a drugi deo vraanje vlasnicima rud
nika u polugama na kojima su bili utisnuti teina, finoa, broj i kraljev
ski grb. Jo jednu kontrolu obavljala je ispostava smetena na pola puta
izmeu rudnika i obale. Jedan porunik i pedeset vojnika naplaivali su
petinu, putarinu po glavi oveka i stoke. Taj prihod se delio izmeu kra
lja i odreda; zato nema nieg neobinog u tome to su karavani koji su
dolazili iz rudnika i obavezno prolazili kroz tu ispostavu bili "zausta
vljani i krajnje strogo pretraivani".
Zatim su posebni ljudi nosili zlatne poluge u kovnicu Rio-de-Zaneira i tu za njih dobijali kovani novac: poludublone u vrednosti osam
panskih pjastera; na svakom od njih kralj je zaraivao jedan pjaster od
poreza na leguru i kovani novac. Bugenvil dodaje: "Kovnica je... jedna
od najlepih zgrada na svetu; snabdevena je svim udobnostima potreb
nim za brz rad. Kako zlato silazi iz rudnika istim tempom kojim flota
stie iz Portugalije, valja ubrzati posao i novac se tu kuje sa zadivljuju
om hitrinom."
Za dijamante su vaili jo stroi propisi. Prema Bugenvilovom ka
zivanju, preduzetnici su "morali da navedu taan broj pronaenih dija
manata i da ih predaju u ruke intendantu kome je kralj lino poverio taj
posao. On ih je polagao u krinju s tri brave, okovanu gvoem. Jedan
klju je imao intendant, drugi vicekralj, a trei provador Haciende Rea
le. Zatim je krinja, zajedno sa svoja tri kljua, zatvarana u koveg na
koji je svaka od navedenih osoba stavljala svoj peat. Vicekralj nije imao
pravo da otvara koveg. On je samo sve zajedno smetao u sef koji je
slao u Lisabon poto bi na bravu stavio svoj peat. Sef je otvaran u prisu
stvu kralja; on je odabirao dijamante koje je eleo da zadri za sebe i za
njih plaao preduzetnicima po tarifi utvrenoj ugovorom."
Samo 1762. godine prevezeno je, prokontrolisano, iskovano i otposlato sto devetnaest zlatnih aroba, to jest vie od tonu i po zlata; od te
silne aktivnosti, na obali vraenoj Raju nije ostalo nita osim nekoliko
usamljenih velelepnih fasada u dnu njenih zaliva; zidove uz koje su ne
kad pristajale galije danas zapljuskuju samo talasi. Voleli bismo da za
miljamo da je kroz one velianstvene ume, netaknute uvale i strme
litice prolazio samo po neki bosonogi uroenik koj i se sputao s visorav-

66

Klod Levi-Stros

ni, a ne da su u njima bile izgraene radionice u kojima se, jo pre dvesta

godina, kovala sudbina modernog sveta.
Poto se zasitio zlatom, svet je obuzela glad za eerom, alije sam
eer jeo robove. Iscrpljenost rudnika - a njoj je prethodilo pustoenje
uma da bi se obezbedilo drvo za topionice - i zahtev da se ukine rop
stvo, koji se irio svetom, usmerili su Sao Paulo i njegovu luku Santos na
kafu. U poetku uto, zatim belo, zlato je postalo crno. Ali, uprkos tim
promenama koje su Santos pretvorile ujedno od meunarodnih trgova
kih sredita, ovo mesto je sauvalo neku pritajenu lepotu; dok brod laga
no prolazi izmeu ostrva, ovde doivljavam prvi tropski ok. Okruuje
nas zeleni rukavac. Kad bi ispruio ruku, ovek bi gotovo mogao da
dohvati te biljke koje je Rio drao na odstojanju u svojim visokim vrto
vima. Na ovoj skromnijoj pozornici dolazimo u dodir s prirodom.
Zalee Santosa, poplavljena ravnica ispresecana lagunama i mo
varama, izbrazdana rekama, tesnacima i kanalima ije obrise uvek ubla
ava sedefasti mulj, lii na zemlju u poetku stvaranja. Prekrivaju ga
stabla banana najsveije i najnenije zelene boje koja se moe zamisliti,
otrije od zlatnozelene boje polja jute u delti Bramaputre, s kojom je
moje seanje rado povezuje: ali tananost njene nijanse, njena usplahire
na nenost naspram spokojne raskoi ove druge, doprinose stvaranju
iskonskog ambijenta. Pola sata se vozimo izmeu stabala banana, pre
dinovskog nego patuljastog rasta, sa sonim deblima koja se zavrava
ju bujnim savitljivim liem nad stoprstom rukom pruenom iz kestenjastog i ruiastog lotosa. Put se zatim penje do visine od osamsto metara,
do samog vrha nasipa. I tu su strme padine onemoguile ljudskoj nozi
pristup u deviansku umu, tako bogatu da bi se slina mogla nai tek
vie hiljada kilometara na severu, blizu amazonske kotline.
Dok automobil stenje u krivinama koje su toliko spiralne da se ak
ne bi mogle uporediti ni sa zavrtnjem, kroz maglu koja doarava visoke
planine u drugim podnebljima dokono ispitujem drvee i drugo rastinje
izloeno mom pogledu poput muzejskih primeraka.
Ova se uma razlikuje od nae kontrastom izmeu lia i stabala.
Lie je tamnije, njegovi zeleni tonovi vie podseaju na minerale nego
na biljke, a meu njima vie na ad i turmalin nego na smaragd i hrizolit.
Stabla su, naprotiv, bela ili sivkasta i ocrtavaju se kao skelet na tamnoj
osnovi lia. Odve blizu da bih mogao videti celinu, posveujem se
detaljima. Biljke bujnije od evropskih uzdiu grane i lie koji izgledaju
kao izrezani od metala, toliko je njihovo dranje samopouzdano, a nji
hov oblik, ispunjen smislom, kao da odoleva pustoenju vremena. Gle
dano spolja, ova priroda pripada drugom poretku; ona pokazuje vii stepen prisustva i postojanosti. Kao na egzotinim pejzaima Anrija Rusoa,
ova bia dostiu dostojanstvo objekata.

Novi svet

67

Jednom sam ve doiveo slian utisak. Bilo je to prilikom prvog

letovanja u Provansi, posle vie godina posveenih Normandiji i Bretanji. Posle vegetacije koja mije izgledala zbrkana i nezanimljiva, dolaje
jedna drukija; u njoj je svaka vrsta imala za mene posebno znaenje,
kao da sam prenesen iz obinog sela u arheoloko nalazite, gde nijedan
kamen nije vie samo graevinski element ve i svedok. Jurio sam, za
nesen, po kamenjaru i neprestano u sebi ponavljao da se ovde svaka
travka zove majina duica, origano, rumarin, bosiljak, lovor, lavanda,
planika, kapar, mastika, d a j e njeno otmeno poreklo napismeno posvedoeno i daje prihvatila obaveze koje proistiu iz povlaenog poloaja.
Teak, smolast miris bio mije istovremeno dokaz postojanja jednog ple
menitijeg biljnog carstva i njegovo opravdanje. To to m i j e provansalska flora dala svojim mirisom, tropska mi je sad obeavala svojim obli
kom. Ovo vie nije svet aroma i korisnosti, bilja koje se upotrebljava u
kulinarstvu i praznovernim obredima, ve biljna trupa slina ansamblu
velikih balerina, gde je svaka zastala u najizraajnijoj pozi, kao da eli
da pokae jedan oblik koji se bolje ispoljava kad ne mora da strahuje od
ivota; nepomian balet, uznemiravan jedino mineralnim komeanjem
izvora.
Kad se stigne na vrh, jo jednom se sve menja. Nestaju vlana trop
ska vruina i herojski splet lijana i stena. Umesto ogromne svetlucave
panorame, na koju se na pogled poslednji put spustio do mora s vidi
kovca na nasipu, posmatramo, na suprotnoj strani, neravnu i ogoljenu
visoravan koja prostire svoje vrhove i klisure pod zlovoljnim nebom. Po
njoj sipi bretonska kia. Naime, mi smo na visini od gotovo 1000 meta
ra, iako je more jo blizu. Na vrhu ove hridine poinje obradiva planin
ska zemlja, niz stepenastih bati; njegov prvi i najtee savladiv stepenik
ini priobalni lanac. To tlo se na severnoj strani neosetno sputa. Sve do
amazonske kotline, u koju se sunovrauje velikim pukotinama udalje
nim odavde tri hiljade kilometara, njeno sputanje se prekida samo u dva
maha nizom litica: Sera de Botukatu, oko 500 kilometara od obale, i
Capada u Mato Grosu, udaljena od obale 1500 kilometara. Prei u obe
pre no to pronaem, oko velikih amazonskih reka, umu slinu ovoj
koja se prikaila uz priobalni bedem; najvei deo Brazila, smeten izme
u Atlantika, Amazona i Paragvaja, izgleda kao nagnut sto sa izdignu
tom stranom prema moru: tobogan naikan ikarom i okruen vlanim
prstenom dungle i movare.
Svuda oko mene, erozija je opustoila plodnu zemlju nedovrenog
reljefa, alije ovek najodgovorniji za haotian izgled pejzaa. Najpre je
krio tlo da bi ga obraivao; ali, posle nekoliko godina, iscrpljena, kia
ma isprana zemlja, poela je da izmie proizvoaima kafe. Plantae1 su
premetene dalje, tamo gde je tlo jo bilo netaknuto i plodno. Nikad se

68

Klod

Levi-Stros

izmeu oveka i zemlje nije uspostavila ona paljiva uzajamnost na ko

joj se, u Starom svetu, zasniva hiljadugodinja bliskost i uzajamno obli
kovanje. Ovde je tlo nasilno iskoriavano i upropaavano. Pljakaka
poljoprivreda zgrabilaje bogatstvo kojejepred njom lealo, izvukla profit
i otila dalje. Upravo zato se pionirska delatnost opisuje kao pravljenje
resa. Naime, pustoei tlo tako brzo, gotovo odmah poto bi ga iskrili,
oni su bili osueni da uvek zauzimaju samo jednu pokretnu traku: sjed
ne strane su zadirali u deviansko tlo, a s druge ostavljali ugare. Poput
poara u ikari, koji neprestano napreduje da mu se supstanca ne bi iscrpla, poljoprivredni plamen je za sto godina proao s kraja na kraj drave
Sao Paulo. Sredinom XIX veka zapalili su ga mineiros koji su naputali
presahle ice, a on se zatim irio na zapad; uskoro u na njega ponovo
naii s druge strane Parane, gde sebi kri prolaz kroz zbrkanu gomilu
oborenih stabala i raseljenih porodica.
Teritorija kojom vodi put od Santosa do Sao Paula jedna je od naj
ranije eksploatisanih u zemlji; ona je, reklo bi se, i arheoloko nalazite
posveeno preminuloj poljoprivredi. Na obroncima breuljaka koji su
nekad bili obrasli umom, sad se s vrha moe videti njen kostur pod
tankim pokrovom od ilave trave. Tu i tamo tre mala uzvienja koja su
obeleavala osmatranice proizvoaa kafe; ona se izdiu na travnatim
padinama kao sasuena vimena. U dolinama je rastinje ponovo osvojilo
tlo, ali tu vie nema plemenite arhitekture prvobitne ume: capoeira, to
jest sekundarna uma, izbija kao neprekidna ikara tankih stabala. S vre
mena na vreme se moe videti koliba nekog japanskog emigranta koji
pokuava da drevnim metodama obnovi kutak tla kako bi na njemu uz
gajao batenske kulture.
Evropskog putnika zbunjuje ovaj predeo, jer ne odgovara nijednoj
od njegovih tradicionalnih kategorija. Nama je nepoznata netaknuta pri
roda, na naem pejzau se vidi da je podreen oveku; on nam ponekad
izgleda divalj, ne zato to je uistinu takav, ve zato to su se razmene
zbivale sporijim ritmom (kao u umi) ili, pak, zato to su postavljeni
problemi (u planinama) bili odve sloeni, te je ovek, umesto da ih
sistematino reava, stoleima na njih odgovarao mnotvom sitnih po
duhvata; nikad nije jasno promiljao niti traio celovita reenja, pa mu
sad takva mesta spolja izgledaju primitivna. On ih vidi kao autentinu
divljinu pejzaa, a ona su, zapravo, posledica niza nedoslednih inicijati
va i odluka.
Ali, ak i nasiroviji predeli Evrope pokazuju onu ureenost koju je
neuporedivo doarao Pusen. Poite u planine: osmotrite kontrast izme
u ogoljenih uma i padina koje se stepenasto uzdiu nad poljima; obra
tite panju na raznovrsnost nijansi koja nastaje preovladavanjem ove ili
one biljne vrste, u zavisnosti od toga da li je padina izloena suncu -

69

Novi svet

potrebno je otputovati u Ameriku da bi se shvatilo da taj uzvieni sklad

nikako nije spontan izraz prirode; on je posledica saglasja izmeu prede
la i oveka, graenog tokom njihove dugotrajne saradnje. Tu se ovek
naivno divi tragovima svojih nekadanjih poduhvata.
U nastanjenoj Americi, na severu kao i na jugu (izuzetak su viso
ravni Anda, Meksika i Centralne Amerike, koje gua i postojanija nase
ljenost pribliava evropskoj situaciji) moemo da biramo samo izmeu
nemilosrdno ukroene prirode, vie fabrika na otvorenom nego seoskog
predela (mislim na polja eerne trske na Antilima i polja kukuruza u
pojasu zvanom corn-belt) i one druge - poput ove preda mnom - u kojoj
se ovek zadrao dovoljno dugo da je opljaka, ali ne i da je svojim
laganim i postojanim prisustvom uzdigne do pejzaa. U okolini Sao Pa
ula, kao i kasnije u dravama Njujork i Konektikat, pa ak i u Stenovitim
planinama, postepeno sam se navikao na prirodu suroviju od nae, a ipak
lienu prave sveine: ne divlju, ve zaputenu.
Neobraeni prostori veliine itavih pokrajina, koje su ljudi nekad
nakratko bili zaposeli, a zatim otili dalje. Za sobom su ostavili izrovan
predeo, prepun njihovih tragova. A na tim poljima koja su tokom neko
liko decenija bila poprita njihovih bitaka s nepoznatom zemljom, pola
ko je izniklo jednolino rastinje, u prividnom neredu koji pod maskom
nevinosti uva seanje na borbe i njihove uesnike.

XI
SAO PAULO
Jedan pakostan duh definisao je Ameriku kao zemlju koja je prela
iz varvarstva u dekadenciju, a da nije prola kroz civilizaciju. Tom for
mulom bi se tanije mogli opisati gradovi Novog sveta: oni prelaze iz
sveine u oronulost preskaui starost. Jedna brazilska studentkinja do
la je kod mene uplakana posle svog prvog putovanja u Francusku: Pariz
joj se uinio prljav, sa svim onim pocrnelim zgradama. Belina i istoa
su bile njena jedina merila za ocenjivanje grada. Ali do onog raspusta
izvan vremena, na koji poziva monumentalni anr, do onog ivota bez
odreene starosti, svojstvenog najlepim gradovima koji nisu ostali pu
ka sredstava urbanih funkcija, ve su se uzdigli do predmeta kontempla
cije i razmiljanja - do toga ameriki gradovi nikad nee dopreti. U gra
dovima Novog sveta, bilo da su to Njujork, ikago ili Sao Paulo, koji se
s njima esto uporeuje, ne zapanjuje me nedostatak tragova: to odsu
stvo je jedan element njihovog znaenja. Za razliku od onih evropskih

70

Klod Levi-Stros

turista koji gunaju zato to svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati jo koju
katedralu iz XIII veka, s radou se prilagodavam sistemu bez vremen
ske dimenzije kako bih pokuao da protumaim jedan drukiji oblik ci
vilizacije. Ali pravim suprotnu greku: zato to su ovi gradovi novi i to
iz te novine izvlae svoje bie i svoje opravdanje, teko im opratam to
takvi i ne ostaju. Prolaenje vekova je za evropske gradove dobitak; za
amerike je porazno ve prolaenje godina. Oni, naime, nisu samo ne
tom izgraeni ve su graeni na takav nain da se moraju obnavljati
istom brzinom kojom su i stvarani, a to znai loe. U trenutku svog na
stanka, nove etvrti malo lie na gradske elemente: odve su blistave,
odve nove, odve vesele. Pre bi se pomislilo - sajam, meunarodna
izloba izgraena za nekoliko meseci. Kad taj rok proe, nema vie sla
vlja i velike privremene konstrukcije preputene su propadanju: proelja
se ljute, brazdaju ih kia i gare, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se rui pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi na
spram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom
naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano
uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta ive grozniavo,
hronino bolesni; veito su mladi, ali nikad zdravi.
Dakle, kad sam doao u Njujork ili ikago 1941, kad sam doao u
Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, ve preuranjenost
vremenskog pustoenja. Nije me iznenadilo to to ovim gradovima ne
dostaje deset vekova, nego to to mnoge njihove etvrti imaju ve pede
set godina, to bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, ba kao i
za iva bia, mladost jedini ukras kojim se mogu podiiti. Gvourija,
crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabaenim uliicama gde jedino vetar
mete otpatke; rustine crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu
katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim pod
zemnim prolazima, saobraajnim petljama i pasarelama, grad to nepre
stano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruevina na kojima
poivaju nove graevine: ikago, sliko obeju Amerika, nije neobino
to u tebi Novi svet neno uva uspomenu na osamdesete godine devet
naestog veka; naime, jedina starina na koju on moe polagati pravo u
svojoj ei za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, od
ve kratak za naa hiljadugodinja drutva, ali za njega, koji ne misli na
vreme, jedina tanuna ansa da se raznei nad svojom prolaznom mladou.
Godine 1935, itelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u
proeku, nie jedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi daje ritam
ostao isti, iako se danas podiu velike zgrade. Grad se razvija takvom
brzinom d a j e nemogue nai njegov plan: moralo bi se svake nedelje

Novi svet

71

tampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi ak i to da, kad

krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo
dan ranije u eljenu etvrt. U tim uslovima, oivljavanje uspomena sta
rih gotovo dvadeset godina lii naposmatranje izbledele fotografije. Ali,
u najmanju ruku, ono moe imati dokumentarnu vrednost; istresam fond
svojih uspomena u optinske arhive.
Tada su Sao Paulo opisivali kao ruan grad. Zgrade u centru su,
bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost orna
mentike jo je oteavalo siromatvo glavnih zidova: statue i venci nisu
bili od kamena, ve od gipsa premazanog utom bojom da bi se stvorio
privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tono
ve, karakteristine za lou gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zatitio i prikrio njegovu sutinu.
Kad je re o graevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890.
moe se delimino opravdati teinom i gustinom materijala: ona je, za
pravo, sporedna. Ovde, pak, ta muna nadmenost podsea samo na pro
izvoljne are koje guba pravi na koi. Pod lanim bojama, senke ispada
ju jo crnje; uske uliice ne dozvoljavaju odve tankom sloju vazduha
da "napravi atmosferu", i otud potie oseanje nestvarnosti, kao da sve
to i nije grad, ve na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog
filma ili pozorine predstave.
Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ruan: bio je to divlji grad,
kao i svi ameriki gradovi osim, moda, Vaingtona; on nije ni divalj, ni
pripitomljen, ve pre zatoenik koji umire od dosade u zvezdolikom ka
vezu od avenija u koji gaje zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio
nepripitomljen. Prvobitno je sagraen na terasi u obliku mamuze s kra
cima prema severu, na uu dveju malih reka, Anjangabahu i l'amanduatehi, koje se neto nie ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je iz
gledao kao obino "indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su
portugalski jezuiti, jo od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upo
znaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se sputa ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim etvrtima Bras i Penja, jo 1935. je postoja
lo nekoliko provincijskih uliica i largosa: etvrtastih trgova obraslih
travom, okruenih niskim kuama omalanim ivim kreom, s krovom
od crepa i malim prozorima s reetkama; na jednom kraju se nalazila
skromna parohijska crkva, ukraena samo dvostrukom akoladom koja je
odvajala barokni nadvratnik od gornjeg del proelja. Vrlo daleko na
severu, Tiete je produavala svoje srebronosne meandre u varzeas - po
to su se movare polako preobraavale u naselja - okruena nepravil
nim lancem predgraa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar,
veran stilu i tenjama Svetske izlobe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedra
le, na pola puta izmeu gradilita i ruevine. Jo dalje je stajao uveni

70

Klod Levi-Stros

turista koji gunaju zato to svojoj zbirci trofeja ne mogu dodati jo koju
katedralu iz XIII veka, s radou se prilagodavam sistemu bez vremen
ske dimenzije kako bih pokuao da protumaim jedan drukiji oblik ci
vilizacije. Ali pravim suprotnu greku: zato to su ovi gradovi novi i to
iz te novine izvlae svoje bie i svoje opravdanje, teko im opratam to
takvi i ne ostaju. Prolaenje vekova je za evropske gradove dobitak; za
amerike je porazno ve prolaenje godina. Oni, naime, nisu samo ne
tom izgraeni ve su graeni na takav nain da se moraju obnavljati
istom brzinom kojom su i stvarani, a to znai loe. U trenutku svog na
stanka, nove etvrti malo lie na gradske elemente: odve su blistave,
odve nove, odve vesele. Pre bi se pomislilo - sajam, meunarodna
izloba izgraena za nekoliko meseci. Kad taj rok proe, nema vie sla
vlja i velike privremene konstrukcije preputene su propadanju: proelja
se ljute, brazdaju ih kia i gare, njihov stil zastareva, prvobitni projekat se rui pod naletima novog nestrpljenja. To nisu novi gradovi na
spram starih gradova; to su gradovi s vrlo kratkim razvojnim ciklusom
naspram gradova sa sporim ciklusom. Neki gradovi Evrope se lagano
uspavljuju i neosetno tonu u smrt; gradovi Novog sveta ive grozniavo,
hronino bolesni; veito su mladi, ali nikad zdravi.
Dakle, kad sam doaouNjujork ili Cikago 1941, kad sam doao u
Sao Paulo 1935, nije me najpre iznenadila novina, ve preuranjenost
vremenskog pustoenja. Nije me iznenadilo to to ovim gradovima ne
dostaje deset vekova, nego to to mnoge njihove etvrti imaju ve pede
set godina, to bestidno pokazuju svoju uvelost kad je za njih, ba kao i
za iva bia, mladost jedini ukras kojim se mogu podiiti. Gvourija,
crveni tramvaji nalik na vatrogasna kola, barovi od mahagonija s mesinganim ogradama; gomile cigala u zabaenim uliicama gde jedino vetar
mete otpatke; rustine crkve tik uz kancelarije i berzanske sale u stilu
katedrala; lavirinti pozelenelih zgrada nad klisurama ispresecanim pod
zemnim prolazima, saobraajnim petljama i pasarelama, grad to nepre
stano raste u visinu usled nagomilavanja sopstvenih ruevina na kojima
poivaju nove graevine: Cikago, sliko obeju Amerika, nije neobino
to u tebi Novi svet neno uva uspomenu na osamdesete godine devet
naestog veka; naime, jedina starina na koju on moe polagati pravo u
svojoj ei za obnavljanjem jeste taj skromni razmak od pola veka, od
ve kratak za naa hiljadugodinja drutva, ali za njega, koji ne misli na
vreme, jedina tanuna ansa da se raznei nad svojom prolaznom mladou.
Godine 1935, itelji Sao Paula hvalili su se da u njihovom gradu, u
proeku, niejedna zgrada na sat. Tad su to bile vile; tvrde mi daje ritam
ostao isti, iako se danas podiu velike zgrade. Grad se razvija takvom
brzinom d a j e nemogue nai njegov plan: moralo bi se svake nedelje

Novi svet

71

tampati novo izdanje. Moglo bi se, izgleda, dogoditi ak i to da, kad

krenemo taksijem na sastanak zakazan pre nekoliko nedelja, stignemo
dan ranije u eljenu etvrt. U tim uslovima, oivljavanje uspomena sta
rih gotovo dvadeset godina lii naposmatranje izbledele fotografije. Ali,
u najmanju ruku, ono moe imati dokumentarnu vrednost; istresam fond
svojih uspomena u optinske arhive.
Tada su Sao Paulo opisivali kao ruan grad. Zgrade u centru su,
bez sumnje, bile pompezne i staromodne; pretencioznu oskudnost orna
mentike jo je oteavalo siromatvo glavnih zidova: statue i venci nisu
bili od kamena, ve od gipsa premazanog utom bojom da bi se stvorio
privid patine. Sve u svemu, grad je imao one usiljene i proizvoljne tono
ve, karakteristine za lou gradnju, gde arhitekta mora da pribegne vajarskom materijalu da bi zatitio i prikrio njegovu sutinu.
Kad je re o graevinama od kamena, ekstravagantnost stila iz 1890.
moe se delimino opravdati teinom i gustinom materijala: ona je, za
pravo, sporedna. Ovde, pak, ta muna nadmenost podsea samo na pro
izvoljne are koje guba pravi na koi. Pod lanim bojama, senke ispada
ju jo crnje; uske uliice ne dozvoljavaju odve tankom sloju vazduha
da "napravi atmosferu", i otud potie oseanje nestvarnosti, kao da sve
to i nije grad, ve na brzinu napravljene kulise zgrada za potrebe nekog
filma ili pozorine predstave.
Ipak, Sao Paulo mi nikad nije izgledao ruan: bio je to divlji grad,
kao i svi ameriki gradovi osim, moda, Vaingtona; on nije ni divalj, ni
pripitomljen, ve pre zatoenik koji umire od dosade u zvezdolikom ka
vezu od avenija u koji ga je zatvorio Lanfan. Sao Paulo je, pak, tada bio
nepripitomljen. Prvobitno je sagraen na terasi u obliku mamuze s kra
cima prema severu, na uu dveju malih reka, Anjangabahu i Tamanduatehi, koje se neto nie ulivaju u Rio Tiete, pritoku Parane; tada je iz
gledao kao obino "indijansko naselje": misionarski centar oko kojeg su
portugalski jezuiti, jo od XVI veka, nastojali da okupe divljake i upo
znaju ih s vrlinama civilizacije. Na padini koja se sputa ka Tamanduatehi i koja dominira narodnim etvrtima Bras i Penja, jo 1935. je postoja
lo nekoliko provincijskih uliica i largosa: etvrtastih trgova obraslih
travom, okruenih niskim kuama omalanim ivim kreom, s krovom
od crepa i malim prozorima s reetkama; na jednom kraju se nalazila
skromna parohijska crkva, ukraena samo dvostrukom akoladom koja je
odvajala barokni nadvratnik od gornjeg del proelja. Vrlo daleko na
severu, Tiete je produavala svoje srebronosne meandre u varzeas - po
to su se movare polako preobraavale u naselja - okruena nepravil
nim lancem predgraa i parcela. Tik iza njih nalazio se poslovni centar,
veran stilu i tenjama Svetske izlobe iz 1889: Prasa da Se, Trg katedra
le, na pola puta izmeu gradilita i ruevine. Jo dalje je stajao uveni

72

Klod Levi-Stros

Trougao, kojim se Sao Paulo ponosio kao ikago svojom Petljom: trgo
vaka zona u preseku ulica Direita, Sao-Bento i 15. novembra: ulice
zakrene tablama sa oznakama firmi, gomila uurbanih trgovaca i slu
benika u tamnim odelima koja nagovetavaju njihovu privrenost evrop
skim ili severnoamerikim vrednostima i, u isti mah, ponos zbog toga
to ih osamsto metara visine deli od tropske ame (koja, meutim, prola
zi usred grada).
U Sao Paulu, u januaru, kia ne "stie", ve se rada iz okolne vla
ge; kao da se sveproimna vodena para materijalizovala u vodene bisere
to padaju pljutimice, ali kao da ih koi srodnost sa isparenjima kroz
koja prolaze. To nisu kine niti, kao u Evropi, ve bledo svetlucanje
mnotva sitnih kuglica vode koje se kotrljaju kroz natopljen vazduh: vo
dopad bistre supe sa zrncima tapioke. I ta kia ne prestaje kad proe
oblak ve kad se na tom mestu vazduh dovoljno rastereti od vika vlage
koji se pretvorio u kine takice. Onda se nebo razvedri, izmeu zlatnih
oblaka se nazire vrlo svetio plavetnilo, a niz ulice se slivaju planinski
potoci.
Na severnoj strani terase zapoinjalo je ogromno gradilite: to je
Avenida Sao-Zoao, arterija duga vie kilometara, koja je poela da se
gradi paralelno s Tietom i pratila stari put sa severa ka Itu, Sorokabi i
bogatim plantaama Kampinaa. Zapoeta u krajnjoj taki mamuze, Ave
nija se zatim sputala ka ruevinama starih etvrti. Najpre je sa svoje
desne strane ostavljala ulicu Florensio-de-Abreu; ona je vodila na stani
cu izmeu sirijskih bazara koji su itavu unutranjost snabdevali jevtinom robom, i tihih sarakih i ilimarskih radnji gde su se, za potrebe
plantaera i peona iz oblinje ikare, i dalje proizvodili - ali, dokle e to
trajati? - visoka sedla od izrezbarene koe, prekrivai za konje od veli
kih pramenova pamuka, orme ukraene otpacima srebra . Avenija je za
tim prolazila pored jednog oblakodera - tad jo usamljenog i nedovre
nog - ruiastog Predio Martineli, i izbijala na Kampos-Eliseos, nekada
nje boravite bogatih, gde su vile od obojenog drveta propadale u vrto
vima eukaliptusa i manga, i na popularnu Santa-Ifigeniju, okruenu kvartom tronih kuerina s visokim prizemljem, iz kojih su javne ene s pro
zora dozivale muterije. Konano, na krajevima grada su izrastale malo
graanske etvrti Perdizes i Agua-Branka koje su se na jugozapadu sta
pale sa zelenim i aristokratskijim Pakaembuom.
Na jugu se terasa neprestano uzdie; uz nju se penju skromne ave
nije koje na vrhu, na samoj kimi grebena, povezuje Avenida Paulista, s
nekad raskonim kuama milionera iz proteklih pedesetak godina, gra
enih u stilu kockarnica i banjskih vila. Na samom kraju, ka istoku, ave
nija prolazi iznad ravnice s novom etvrti Pakaembu, gde se kockaste
vile bez reda uzdiu du krivudavih avenija posutih plavoljubiastim

Novi svet

73

akarandama medu padinama travnjaka i nasipa. Ali milioneri su napu

stili Avenidu Paulistu. Pratei irenje grada, sili su s njim na jug bre
uljka, ka mirnim etvrtima sa krunim ulicama. Njihovi domovi nadah
nuti kalifornijskim stilom, od liskunskog betona i sa ogradama od kova
nog gvozda, naziru se u dnu parkova useenih u umarke u koj ima su
izgraena ta bogataka naselja.
Panjaci za krave prostiru se u podnoju betonskih zgrada, jedna
etvrt naglo se pojavljuje kao fatamorgana, avenije s luksuznim vilama
ispresecane su tu i tamo jarugama; jedan muljevit potok krui izmeu
zasada banana i slui u isto vreme kao izvor i kao odvodni kanal straa
rama od zemlje i slame, na plotu od bambusovine, u kojima ponovo
nalazimo ono crno stanovnitvo koje u Riju ivi na vrhovima breulja
ka. Koze trkaraju po padinama. Neki privilegovani delovi grada uspevaju da saberu sve te strane. Tako, na kraju dveju ulica koje se udaljava
ju jedna od druge na svom putu ka moru, dospevamo u udolinu reke
Anhangabahu; njene strane su povezane mostom, jednom od glavnih
arterija grada. U dnu se nalazi park po engleskom ukusu: travnjak ukra
en statuama i kioscima, dok se na strminama izdiu glavne zgrade: grad
sko pozorite, hotel Esplanada, Automobilski klub, sedite Kanadske
kompanije koja se stara za gradsku rasvetu i saobraaj. Njihove nepra
vilne mase spajaju se u ukoeni nered. Te zgrade u bojnom poretku lie
na veliko meovito stado sisara okupljeno sveeri oko nekog pojilita;
ivotinje su zastale, kratko oklevaju, ali potreba jaa od straha tera ne
prijateljske vrste da se privremeno pomeaju. ivotinjska evolucija se
zbiva u sporijim fazama nego gradska; kad bih danas posmatrao to mesto, moda bih utvrdio da je hibridno stado iezlo pred naletom snani
je i homogenije rase solitera ukopanih u ove obale koje je autoput fosilizovao asfaltom.
Zatiena tom kamenom faunom, elita Sao Paula je, poput svojih
omiljenih orhideja, obrazovala neku vrstu nehajne flore, egzotinije no
to je i sama mislila. Botaniari nam kau da se tropske vrste odlikuju
veom raznovrsnou od onih iz umerenih podruja, ali da je, s druge
strane, svaka od njih predstavljena nekad vrlo malim brojem jedinki.
Lokalni gran fino je tu specijalizaciju doterao do krajnosti.
Jedan vrlo uzak drutveni krug podelio je medu sobom uloge. Tu
se mogu nai sva zanimanja, sve sklonosti, svi kurioziteti koje odobrava
savremena civilizacija, ali je svaki od njih olien jednim jedinim pred
stavnikom. Nai prijatelji zapravo nisu bili linosti, ve funkcije; u toj
podeli su se nali vie zbog unutranjeg znaaja tih funkcija nego zbog
svojih sposobnosti. Tu su bili katolik, liberal, legitimista, komunista ili,
na drugom planu, gastronom, bibliofil, ljubitelj rasnih pasa (ili konja),
starog slikarstva i modernog slikarstva; i jo lokalni erudita, nadreali-

74

Klod Levi-Slros

stiki pesnik, muzikolog, slikar. U osnovi tih poziva nije bilo prave elje
da se produbi odreeno podruje saznanja; ako bi dva pojedinca, usled
kakvog pogrenog manevra ili iz zavisti, zauzela isto podruje ili razlii
ta ali odve bliska podruja, jedina im je briga bila da jedan drugog uni
te, i u to su unosili zadivljujuu upornost i estinu. Naprotiv, posednici
jasno razgranienih susednih imanja ili su jedan drugom u intelektual
ne psete i iskazivali potovanje klanjanjem: svako je bio zainteresovan
ne samo za odbranu sopstvene uloge, ve i za usavravanje tog sociolo
kog menueta ije je izvoenje priinjavalo neiscrpno zadovoljstvo dru
tvu Sao Paula.
Valja priznati da su neke uloge igrane sa izvanrednim poletom za
hvaljujui spoju nasledenog bogatstva, uroenog arma i steene prevejanosti, koji je poseivanje salona inio tako prijatnim i, u isti mah, razoaravajuim. Ali potreba, kojaje nalagala da se popune sve uloge kako
bi se izgradio mikrokosmos i igrala velika predstava civilizacije, povlaila
je i nekoliko paradoksa: ispostavilo se daje komunista bogati naslednik
lokalnog feudalnog sloja, i da jedno vrlo gordo i kruto drutvo ipak do
puta jednom od svojih lanova, ali samo njemu - j e r valja imati i avan
gardnog pesnika u svojim redovima - da izlazi na javna mesta sa svojom
mladom ljubavnicom. Za neke poloaje nije bilo vie kandidata, te su
popunjeni na najgori mogui nain: kriminolog je bio zubar koji je promenio sistem identifikacije u sudskoj policiji tako sto je umesto otisaka
prstiju uveo otiske zuba; a monarhista je posvetio ivot sakupljanju primeraka posuda svih kraljevskih porodica u svetu: zidovi njegovog salo
na bili su prekriveni tanjirima; ostavljeno je samo mesto za sef, gde je
uvao pisma kojima su poasne dame raznih kraljica iskazivale svoje
zanimanje za njegove molbe da mu se pomogne u upotpunjavanju ko
lekcije.
Ta specijalizacija visokog drutva ila je ukorak sa enciklopedij
skom strau. Obrazovani Brazil gutao je prirunike i popularizatorska
del. Umesto da se die jo nadmonim ugledom Francuske u inostranstvu, nai ministri bi bolje uinili da su pokuali da ga razumeju; ve
tada on, avaj, nije toliko poivao na bogatstvu i originalnosti naunog
stvaralatva, jer je ono bilo u opadanju, koliko na talentu, kojim su jo
bili obdareni mnogi nai naunici, da se uine pristupanima teki pro
blemi ijem se reavanju tek skromno doprinelo. U tom smislu, ljubav
koju je Juna Amerika poklanjala Francuskoj odravala se zbog tajnog
sporazuma zasnovanog na istoj sklonosti da se potronja pretpostavi pro
izvodnji. Velika imena koja su tamo oboavali: Paster, Kiri, Dirkem, sva
su pripadala prolosti, dodue, dovoljno bliskoj da opravda dugoroan
kredit; ali kamatu od tog kredita dobijali smo samo u sitniu, i to samo
onda kad je rasipna klijentela vie volela da troi nego da ulae. Mi smo
joj samo pritedivali trud da proizvodi.

Novi svet

75

alosna je konstatacija to sto je Francuskoj, po svemu sudei, ak

i ta uloga intelektualnog meetara danas preteka. Zar smo u toj meri
zatoenici jedne naune perspektive nasleene iz XIX veka, gde je sva
ko podruje misli dovoljno ogranieno da jedan ovek opremljen tradi
cionalnim francuskim kvalitetima: optom kulturom, ivahnou i sposobnoujasnog izraavanja, logikim duhom i knjievnim darom, uspeva
da ga obuhvati u celosti i, radei potpuno sam, da ga iznova promisli i
izgradi sintezu? Bilo da nas to raduje ili rastuuje, moderna nauka vie
ne doputa takav zanatski pristup. Nekad je zemlju mogao predstavljati
jedan specijalista, a danas je potrebna itava armija, koju mi nemamo;
line biblioteke su postale muzejske retkosti, ali nae javne biblioteke,
bez prostora, bez sredstava, bez dokumentalistikog osoblja, pa ak i
bez dovoljno sedita za itaoce, vie odbijaju istraivae nego to im
pomau. Najzad, nauno stvaralatvo je danas timski, u velikoj meri ano
niman rad, za ta smo mi sasvim nepripremljeni jer smo odve zaoku
pljeni nastojanjem da nastavimo lake uspehe naih starih virtuoza, iako
se vreme promenilo. Da li e oni jo dugo verovati da stil uvek moe
nadomestiti odsustvo partiture?
Mlae zemlje su shvatile pouku. U ovom Brazilu koji je imao ne
koliko blistavih individualnih uspeha, dodue retkih: Euklida da Kunju,
Osvalda Krusa, Cagasa, Vilja-Lobosa, kultura je doskora bila igraka za
bogate. I zato stoje toj oligarhiji bilo potrebno javno mnenje graanskog
i laikog nadahnua kako bi se suprotstavila tradicionalnom uticaju cr
kve i vojske, kao i linoj moi, ona je stvorila univerzitet Sao Paula i
time kulturu uinila pristupanom irem krugu korisnika.
Kad sam doao u Brazil da bih uestvovao u radu te ustanove to
dobro pamtim - gledao sam sa izvesnim nadmenim saaljenjem na poni
avajue uslove u kojima su radile moje tamonje kolege. Dok sam posmatrao svoje bedno plaene kolege, prinuene da se bave raznim mut
nim poslovima zarad golog opstanka, oseao sam ponos to pripadam
jednoj zemlji stare kulture, u kojoj su slobodne profesije bile okruene
jemstvima i ugledom. Nisam ni slutio da e, dvadeset godina kasnije,
moji siromani studenti zauzimati univerzitetske katedre, ponekad broj
nije i bolje opremljene od naih, i da e im na raspolaganju stajati bibli
oteke kakve bismo i mi eleli da imamo.
A oni su doli izdaleka, ti ljudi i ene svih godita koji su se sa
sumnjivom revnou gurali na naim predavanjima: mladi ljudi u poteri
za poloajima dostupnim samo s diplomama koje im mi moemo urui
ti; ili advokati, inenjeri, uspeni politiari koji su se uplaili budue
konkurencije ljudi sa univerzitetskim zvanjima i pourili da im doskoe.
Svi su bili nagrizeni nekakvim bulevarskim i destruktivnim duhom, delimino nadahnutim otrcanom francuskom tradicijom "parikog ivota"

76

Klod Levi-Stros

iz prolog veka, koju je uvelo nekoliko brazilskih roaka Mejaka i Halevija, alijo v i e - s t o j e simptomatina crta drutvenog razvoja kakav je
bio pariki u XIX veku, a kakav su Sao Paulo i Rio de Zaneiro tada
ponavljali za svoj raun -ubrzanim ritmom diferencijacije grada i sela;
grad se razvijao na raun sela, a odatle je, za novopeene graane, proiz
lazio zadatak da se otarase seljake naivnosti, koju u Brazilu XX veka
simbolizuje caipira - to jest geak - kao to su je u naem bulevarskom
pozoritu predstavljali itelji Arpaona ili Sarentonoa. Pamtim jedan pri
mer tog sumnjivog humora.
Na sredini jedne od tih ulica koje su bile gotovo seoske uprkos
svojoj duini od tri-etiri kilometra i poetku u centru Sao Paula, talijanska kolonija postavila je Avgustovu statuu. Bila je to bronzana reprodukcija, u prirodnoj veliini, antike mermerne statue, zapravo ne naro
ito vredne, ali koja je zasluivala izvesno potovanje u gradu gde nita
drugo nije podsealo na istoriju stariju od prolog stolea. itelji Sao
Paula su, meutim, shvatili da ruka ispruena u znak rimskog pozdrava
znai: "Ovde stanuje Karlito". U pravcu koji je pokazivala imperatorova
ruka, Karlos Pereira de Suza, bivi ministar i uticajan politiar, posedovao je jednu od onih prostranih prizemnih kua, sagraenih od cigle i
erpia i pokrivenu slojem sivkastog krea koji se ljutio ve dvadeset
godina, ali sa ukrasima u obliku spirala i rua kojima je graditelj eleo
da doara sjaj kolonijalnog doba.
Sloili su se i da Avgust nosi kratke pantalone, stoje samo napola
bila duhovitost, jer veina prolaznika nije znala za kratku rimsku togu.
Te prostodune ale irile su se gradom sat posle otkrivanja spomenika i
ponavljale su se istog dana uz tapkanje po leima na "otmenoj veernjoj
predstavi" bioskopa "Odeon". Na taj nain se buroazija Sao Paula (koja
je uvela jednu bioskopsku predstavu nedeljno sa skupljim ulaznicama,
kako bi se zatitila od dodira s plebejcima) svetila stoje, iz nehata, omo
guila stvaranje aristokratije talijanskih doseljenika, koji su pre pola
veka doli da na ulicama prodaju kravate, a danas su posedovali najupadljivije kue u "Avenidi", i koji su sponzorisali toliko komentarisanu
bronzanu statuu.
Nai studenti su eleli sve da saznaju; ali, o kojem god podruju da
je bilo reci, smatrali su da samo najnovija teorija zavreuje da bude za
pamena. Prezasieni svim intelektualnim gozbama prolosti, koje su,
dodue, poznavali samo iz uvenja jer izvorna del nisu itali, bili su
uvek spremni da se odueve novim delima. U njihovom sluaju, priklad
nije je govoriti o modi nego o kulinarstvu: u njihovim oima, ideje i
doktrine nisu bile zanimljive po sebi, ve kao instrumenti prestia kojih
se trebalo doepati pre drugih. Deliti neku teoriju s drugima bilo je isto
to i nositi ve vienu haljinu; ovek je tako mogao izgubiti obraz. S

Novi svet

77

druge strane, vladala je estoka konkurencija i prava pomama za popularizatorskim i senzacionalistikim asopisima i prirunicima, kako bi
se obezbedili najekskluzivniji i najnoviji modeli iz podruja ideja. Kao
odabrani primerci akademskih ergela, moje kolege i ja esto smo bili u
neprilici: obueni da potujemo samo zrele ideje, ovde smo bili izvrgnu
ti napadima studenata koji nisu imali pojma o prolosti, ali su uvek bili
malo bolje obaveteni od nas. Nisu imali prave sklonosti za erudiciju,
niti su poznavali njenu metodu, ali su je shvatali kao dunost; stoga su
sve njihove disertacije, ta god da im je bila tema, evocirale optu istori
ju oveanstva, poinjui od antropoidnih majmuna i dotiui se Plato
na, Aristotela i Konta, da bi se zavrile parafrazom nekog otunog svatopisca ije je delo bilo utoliko vie cenjeno ukoliko je svojom nejasnoom dralo na odstojanju druge plagijatore.
Univerzitet im je izgledao kao primamljiva ali otrovna voka. Tim
mladim ljudima koji nisu videli sveta i kojima uslovi, esto vrlo skrom
ni, nisu davali nade da e upoznati Evropu, doveli su nas, kao egzotine
arobnjake, dvostruko omraeni sinovi bogatih porodica: oni su, prvo,
predstavljali vladajuu klasu, i drugo, svojim kosmopolitskim stilom uz
digli su se iznad onih koji su ostali u selu, ali su se, u isti mah, odvojili od
nacionalnog ivota i nacionalnih tenji. Mi srni bili sumnjivi iz istih raz
loga kao i oni; ali mi smo u svojim rukama donosili plodove znanja, pa
su nas studenti naizmenino izbegavali i dodvoravali nam se, as kao
poklonici, as kao pobunjenici. Svako od nas merio je svoj uticaj po
znaaju male svite koja gaje okruivala. Te grupe su meu sobom vodi
le rat za presti, a omiljeni profesori su bili simboli, dobitnici ili rtve.
To su pokazivale homenagens-, to jest manifestacije u ast uitelja, koje
su se sastojale od rukova ili ajanki, utoliko dirljivijih to su za prirei
vae podrazumevali znatna liavanja. Tokom tih sveanosti linosti i
discipline menjali su vrednost kao berzanske akcije, u zavisnosti od mesta na kojem su se one odravale, broja uesnika i statusa prisutnih mondenskih i zvaninih linosti. A kako je svaka velika zemlja imala u Sao
Paulu ambasadu u obliku ugostiteljske radnje: engleska ajdinica, be
ka ili parika poslastiarnica, nemaka pivara, prikrivene namere izraa
vale su se i izborom jedne od njih.
Divni studenti, a danas cenjene kolege, ako neki meu vama budu
itali ove redove, neka se ne osete uvredenima. Nazivajui vas u misli
ma, po vaem obiaju, linim imenima, tako baroknim evropskom uhu,
imenima to svojom raznovrsnou ukazuju na privilegiju koju su jo
imali vai oevi, da od svih cvetova hiljadugodinjeg oveanstva sasta
ve buket po svojoj elji: Anita, Kodna, Zenaida, Lavinija, Tais, okonda, Dilda, Oneida, Lusila, Zenit, Sesilija, i vi, Egone, Mario-Vagneru,
Nikanore, Rij, Livijo, Dejmse, Azoru, Ahile, Deco, Euklide, Miltone,

78

Klod Levi-Stros

bez imalo ironije se seam tog mucavog perioda. tavie, seam ga se sa

zahvalnou jer me je neem nauio: prednosti koje daje vreme vrlo su
nepostojane. Razmiljajui o tome staje tada bila Evropa, a staje danas,
nauio sam, posmatrajui kako vi za nekoliko godina prevaljujete inte
lektualno rastojanje za koje se moglo misliti da iziskuje vie decenija,
kako nestaju i kako se raaju drutva; nauio sam i to da se oni veliki
istorijski preokreti koji se u knjigama predstavljaju kao rezultat delovanja neznanih sila u srcu tame, mogu ostvariti, u jednom svetlom trenut
ku, i smelom odlunou aice nadarene dece.

79

etvrti deo

ZEMLJA I LJUDI

XII
GRADOVI I SELA
U Sao Paulu se ovek mogao baviti nedeljnom etnografijom. Do
due, ne Indijancima u predgraima - to je bilo obeanje bez pokria, jer
su predgraa bila sirijska i italijanska, a najblii izazov za etnologa, na
pedesetak kilometara odatle, bilo je jedno primitivno selo, iji su odrpa
ni itelji svojom svetlom kosom i plavim oima odavali skorije nemako
poreklo; naime, oko 1820, grupe nemakih kolonista dole su u ovu ze
mlju i nastanile se u njenim najmanje tropskim delovima. Tu su se oni
nekako stopili sa siromanim lokalnim seljatvom i u njemu izgubili, ali
junije, u dravi Santa Katarina, mala sela Johanvil i Blumenau uvala
su pod araukarijama ambijent iz prolog veka: kue s vrlo strmim krovo
vima nizale su se u ulicama koje su nosile nemaka imena i govorio se
samo nemaki jezik. Na terasama pivara, starci sa zulufima i brkovima
puili su dugake lule s porcelanskom glavom.
U okolini Sao Paula bilo je i mnogo Japanaca, kojima se nije mo
glo tako lako prii. Ovamo su stizali nakon to bi ih regrutovala preduzea koja su zapoljavala imigrante; ona su im obezbeivala putovanje i
privremeni smetaj po dolasku, a zatim su ih rasporeivala po farmama
u unutranjosti, koje su bile neto izmeu sela i vojnog logora. Tu se
nalazilo sve to im je bilo potrebno: kola, radionice, ambulanta, prodavnice, mesta za zabavu. Emigranti su provodili duge periode u delimino dobrovoljnoj i sistematski podsticanoj izolaciji vraajui dug kom
paniji i polaui zaradu u njene blagajne. Posle mnogo godina, kompa
nija je uzimala na sebe da ih vrati u zemlju predaka da tamo umru ili, kad
bije malarija preduhitrila, da tamo budu sahranjeni. Sve je bilo organizovano tako da uesnici u toj velikoj pustolovini uopte nemaju oseaj
da su napustili Japan. Ne moe se, meutim, tvrditi da su interesi preduzetnika bili prosto finansijske, ekonomske ili humanitarne prirode. Pa
ljivo ispitivanje geografskih karata otkrilo je potajne strateke zamisli

80

Klod

Levi-Stros

koje su mogle podstai stvaranje farmi. Izuzetno teak pristup kancelari

jama preduzea "Kaigai-Iju-Kumiai" i "Brazil-Tokahoka-Kumiai", i jo
vee tekoe koje je trebalo savladati da bi se prodrlo u mree gotovo
tajnih hotela, bolnica, ciglana i pilana, koje su omoguavale emigraciji
da bude sama sebi dovoljna, i konano, u poljoprivredne centre, zakla
njali su tajne namere; izolacija doseljenika na briljivo odabranim mestima i arheoloka istraivanja (metodino obavljana uporedo s poljopri
vrednim radovima, s ciljem da se istaknu izvesne slinosti izmeu arhe
olokih tragova ovdanjih uroenika i nalaza iz japanskog neohta) bili
su, zapravo, tek sitne karike tih vanih planova.
U srcu grada, neke pijace u narodnim etvrtima drali su iskljuivo
crnci. Ili tanije - poto ta re nema nikakvog znaenja u zemlji u kojoj
je velika rasna raznovrsnost praena - barem je tako bilo nekad - odsu
stvom predrasuda, omoguila sve vrste meavina: ovek se mogao vebati da razlikuje meance crnaca i belaca (mestios), belaca i Indijanaca
(caboclos) i Indijanaca i crnaca (cafusos). Proizvodi koji su se nudili na
prodaju ouvali su istiji stil: penetras, sita za brano od manioke, tipi
no indijanske izrade, od labave bambusove osnove razapete na kruni
drveni okvir; abanicos, lepeze za raspirivanje vatre, takoe nasledene iz
indijanske tradicije, koje je prijatno prouavati jer svaka vrsta predsta
vlja domiljato reenje postavljenog zadatka - da se popustljiva i rastre
sita struktura palminog lia preobrazi u krutu i neprekidnu povrinu,
kadru da zahvata i pomera vazduh kad se njom snano razmahuje. Poto
ima vie naina da se taj problem resi, i vie vrsta palminog lia, mogu
se praviti kombinacije i odrediti svi zamislivi oblici, a zatim sakupljati
primerci koji ilustruju te male tehnoloke teoreme.
Postoje dve osnovne vrste palmi: kod jednih su listovi simetrino
rasporeeni na obe strane sredinje grane, a kod drugih se ire u lepezu.
Prva vrsta namee dve metode: ili se pokidaju listovi sa iste strane i
zajedno upletu, ili se pak svaka grupa plete zasebno, tako to se listovi
saviju pod pravim uglom i vrhovi jednih prodenu kroz donji deo drugih,
i obrnuto. Tako se dobijaju dve vrste lepeza: nalik krilu i nalik leptiru.
Druga vrsta nudi vie mogunosti koje su uvek, iako u razliitim stepenima, kombinacije dveju prethodnih, a rezultat ima oblik kaike, palete
ili rue, i svojom strukturom podsea na spljotenu pundu.
Jo jedan naroito privlaan predmet na ulicama Sao Paula bio je
figa. Figom, smokvom, naziva se drevni mediteranski talisman u obliku
nadlaktice koja se zavrava akom stisnutom u pesnicu na takav nain da
vrh palca izviruje izmeu prvih zglavaka kaiprsta i srednjeg prsta. Posredi je, nesumnjivo, simbolika predstava koitusa. Fige koje smo nali
na pijaci bile su ukrasni privesci od ebonovine ili srebra, ili predmeti
veliki kao reklamne table, naivno oblikovani i ivopisno obojeni. Oka-

Zemlja i ljudi

81

io sam ih kao kakve vesele vrteke na plafon svoje kue, vile oker boje,
u rimskom stilu s poetka dvadesetog veka, smetene u gornjem delu
grada. U nju se ulazilo kroz hodnik od jasmina, a pozadi je bio stari vrt;
zamolio sam vlasnika da na njegovom kraju zasadi stabla banane, koja
bi me uverila da se zaista nalazim pod tropskim nebom. Nekoliko godi
na kasnije, simbolino bananite izraslo j e u malu umu iz koje sam ubi
rao rod.
U okolini Sao Paula najzad su se mogli razgledati i sakupljati ru
stini obiaji: prolene svetkovine, kad se sela ukraavaju zelenim pal
minim liem i komemorativne borbe izmeu mourosa i cristosa, verne portugalskoj tradiciji; povorke s kartonskom laom papirnih jedara nau catarineta; hodoaa u udaljene parohije koje pruaju utoite gubavcima i gde u terevenkama teku potoci pinge, alkohola od eerne
trske koji se veoma razlikuje od ruma i pije se ist ili kao batida, to jest
pomean sa sokom od limuna, dok meleski bardi u izmama i ljatavim
odelima, strahovito pijani, uz zvuk bubnjeva izazivaju jedni druge na
dvoboj u kojem su oruje satirine pesme. Bilo je i drugih verovanja i
praznoverja koja bi valjalo pomenuti: leenje mika pomou zlatne al
ke; pdela svih namirnica u dve nespojive grupe: comida quente, comi
da fria, topla hrana i hladna hrana, a ima i drugih kodljivih spojeva:
riba i meso, mango i alkohol, banana i mleko.
Meutim, u unutranjosti drave zanimljivije je baviti sejedinstvenim oblicima koje je podsticalo jedno drutvo u nastajanju nego tragovi
ma mediteranskih tradicija. Tema je uvek ista: prolost i sadanjost, ali
za razliku od klasinog etnografskog istraivanja, koje nastoji da sada
njost objasni pomou prolosti, ovde je, izgleda, fluidna sadanjost rekonstruisala vrlo stare etape evropske evolucije. Kao u vreme merovinke Francuske, moglo se videti kako se komunalni, urbani ivot raa u
latifundijskim selima.
Velika naselja koja su tad nastajala nisu liila na dananje gradove,
toliko istroene daje u njima teko otkriti tragove njihove posebne istorije, i stopljene ujedan sve homogeniji oblik u kojem se istiu samo
administrativne pdele. Naprotiv, ovek je mogao posmatrati gradove
kao to botaniar posmatra biljke: po imenu, izgledu i strukturi svakog
od njih mogla se odrediti pripadnost ovoj ili onoj velikoj porodici car
stva koje je ovek dodao prirodi - urbanog carstva.
Tokom XIX i XX veka, pokretni izreckani prsten pionirskog na
predovanja lagano se pomerao sa istoka na zapad i s juga na sever. Godi
ne 1836, samo je sever, to jest podruje izmeu Rija i Sao Paula, bio
postojanije naseljen i poinjalo je kretanje ka sredinjem delu drave.'
Dvadeset godina kasnije, kolonizacija je na severoistoku prodirala u Moanu i Paulistu, a 1886. je naela Arakvaru, Alta Sorokabanu i Noroeste.

82

Klod Levi-Stros

U tim podrujima se jo 1935. funkcija rasta stanovnitva pela uporedo s

proizvodnjom kafe, dok je u starim oblastima severa osipanje stanovni
tva pedeset godina unapred najavljivalo propadanje zemlje: demograf
sko opadanje poelo je da se osea ve 1920, a iscrpljena zemlja je napu
tena 1854. godine.
Taj ciklus korienj a prostora odgovarao je istorijskom razvoju i
je je osnovno obeleje bilo jednako neutemeljeno. Izgleda d a j e samo u
velikim gradovima na obali, Riju i Sao Paulu, urbano irenje imalo do
voljno vrstu osnovu da bi postalo nepovratan proces: Sao Paulo je 1900.
godine imao 240.000 stanovnika, 1920. njihov broj je dostigao 580.000
hiljada, osam godina kasnije premaio je milion i do danas sejo jednom
udvostruio. U unutranjosti su se, meutim, urbane vrste raale i ie
zavale; provincija se istovremeno naseljavala i raseljavala. Premetajui
se s jednog mesta na drugo, stanovnitvo se nije uvek uveavalo, ali je
menjalo drutvenu vrstu; uporedno postojanje gradova-fosila i gradova
koji su tek u zaetku omoguilo je da se, na ljudskom planu i u krajnje
kratkim vremenskim granicama, posmatraju i prouavaju preobraaji nita
manje uzbudljivi od paleontolokih uporeivanja faza evolucije organizovanih bia koje su, du geolokih slojeva, trajale milionima stolea.
im se napusti obala, valja stalno imati na umu da se u poslednjih
sto godina Brazil vie preobraavao no to se razvijao.
U imperijalnoj epohi, ljudi nisu nastanjivali velike povrine, ali su
bili dobro rasporeeni. Da su priobalni ili susedni gradovi ostali mali,
oni iz unutranjosti bili bi danas daleko vitalniji. Usled jednog istorijskog paradoksa koji esto odve olako zaboravljamo, opta oskudnost
saobraajnih sredstava podsticala je razvoj onih najgorih; kad je konj
bio jedino prevozno sredstvo, oseali smo manji otpor prema protezanju
takvih putovanja na itave mesece umesto na dane ili nedelje i prema
odlasku na ona mesta na koja samo mazga srne da se zaputi. Unutra
njost Brazila ivela je nesumnjivo sporim, ali u isti mah i kontinuiranim
ivotom; lae su plovile rekama s precizno utvrenim redom vonje, u
malim etapama koje su trajale vie meseci; a putevi koji su 1935. bili
potpuno zaboravljeni, poput onog od Kujabe do Gojasa, jo pre sto godi
na su sluili ivom saobraaju karavana od kojih je svaki imao pedeset
do sto mazgi.
Ako se izuzmu najudaljenija podruja, opustelost centralnog Bra
zila poetkom XX veka ni u kom sluaju nije odraavala prvobitnu situ
aciju: to je bila cena intenzivnog naseljavanja priobalnih podruja i oi
vljavanja saobraaja u njima, to jest cena zainjanja modernog ivota; u
unutranjosti je razvoj bio vrlo teak; ona je, zapravo, nazadovala ume
sto da napreduje sebi svojstvenim usporenim ritmom. Plovidba na paru
je skratila puteve i irom sveta zbrisala nekad slavne luke; moemo se

Zemlja i ljudi

83

zapitati da li e avionski saobraaj, navodei nas da preskaemo nekada

nje etape kao u igri trule kobile, izazvati sline promene. Na kraju kra
jeva, doputeno je sanjati da mehaniki napredak sam mora da isporui
otkupninu u kojoj prebiva naa nada: moda emo ga naterati da sitnom
monetom usamljenosti i zaborava plati za prisnost koje nas je liio.
U manjim razmerama, unutranjost drave Sao Paulo i susednih
podruja odslikavala je te promene. Bez sumnje, nije vie bilo ostataka
gradova-tvravica, koji su nekad podizani da bi se osiguralo vlasnitvo
nad jednom provincijom i iz kojih su se zaeli mnogi brazilski gradovi
na obali ili na rekama: Rio de Zaneiro, Viktorija, Florijanopolis na svom
ostrvu, Baija i Fortaleca na rtu; Manaus i Obidos na obali Amazona; ili
Vilja Bela u Mato Grosu, ije ruevine, povremeno nastanjene Indijanci
ma iz plemena Nambikvara, jo postoje blizu Gvapore: to je nekad bio
slavni garnizon jednog kapetana ikare - capito de mato - na bolivij
skoj granici, to jest upravo na onoj liniji koju je papa Aleksandar VI
simbolino povukao 1493. da bi, u jo nepoznatom Novom svetu, raz
graniio podruja oko kojih su se otimale panska i portugalska kruna.
Na severu i na istoku isticalo se nekoliko rudarskih gradova koji su
danas naputeni i iji ruevni spomenici - crkve u stilu plamenog baroka
iz XVIII veka - svojom raskoi odudaraju od okolne pustoi. Zahuktali
u vreme eksploatacije rudnika, danas umrtvljeni, oni kao da se upinju da
u svakoj upljini i svakom nabora svojih izuvijanih stubova, svojih zabata sa spiralama i statua u draperijama, sauvaju delie bogatstva koje
ih je gurnulo u propast: eksploatacija blaga skrivenog u zemlji plaena
je pustoenjem prirode, naroito uma koje su snabdevale topionice go
rivom. Rudarski gradovi su se gasili gotovo trenutno, poput umskog
poara koji nema vie ime da se hrani.
Drava Sao Paulo doziva u seanje i druge dogaaje: borbu jezuita
i plantaera u XVI veku, kad su se te dve grupe zalagale svaka za svoju
verziju naseljavanja. Stvaranjem indijanskih naselja, prvi su eleli da
otrgnu Indijance od divljatva i da ih, pod svojom upravom, okupe u
neku vrstu komunalnog ivota. U nekim zabitim oblastima, ta prva bra
zilska sela mogu se prepoznati po imenima aldeia ili misso, ajo lake
po irokom i funkcionalnom planu gradnje: u sreditu je crkva koja do
minira etvrtastim trgom od nabijene zemlje, obraslim travom {largo de
matriz); oko njega se ulice seku pod pravim uglom, a u njima su niske
kue zamenile nekadanje indijanske kolibe. Kivni na svetovnu vlast
misija koja je zauzdavala njihovu otimainu i liavala ih ropske radne
snage, planteeri - fazendeiros - su kretali u kaznene ekspedicije da bi
rasterali svetenike i Indijance. Time se moe objasniti jedna posebna
osobina brazilske demografije: ivot u selima koja su nasledila aldeias
odravao se u najsiromanijim podrujima, dok drug de, tamo gde je via-

84

Klod

Levi-Stros

dala estoka otimaina oko plodne zemlje, stanovnitvu nije preostalo

nita drugo do da se zbije oko gospodareve kue, u kolibama od slame i
erpia, koje su sve bile jedna drugoj nalik kao jaje jajetu i gde je vlasnik
mogao drati na oku sve svoje kolone. Du nekih eleznikih linija, gde
su graditelji, u odsustvu komunalnog ivota, bili prinueni da proizvolj
no postave stanice u pravilnim razmacima i da im daju imena abecednim
redom: Buarkina, Felisidade, Limao, Marilija (oko 1935, kompanija Paulista stigla je do slova P), i danas se dogaa da na pruzi od vie stotina
kilometara voz zastaje samo "po kljuu", to jest na stanicama koje op
sluuju jednu fazendu i na kojima se okuplja itavo stanovnitvo tog
kraja: ave Bananal, Cave Konseisao, Cave Elisa...
Ponekad su, pak, plantaeri, rukovoeni verskim pobudama, odlu
ivali da deo plodne zemlje prepuste parohiji. Tako je nastajao patrimonio,
naselje stavljeno pod zatitu nekog sveca. Druga takva naselja imala su
svetovni karakter; vlasnik bi odluio da postanepovoador ili akplantador de cidade: uzgajiva, ali ne poljoprivrednih proizvoda, nego grada.
On bi gradu dao svoje ime: Paulopolis, Orlandija, ili bi ga, iz politike
raunice, stavio pod zatitu neke slavne linosti: Presidente-Prudente,
Kornelio-Prokopio, Epitako-Pesoa... Naime, ak i tokom svog kratkog
ivota, ta naselj a su nalazila naina da vie puta promene ime, a svaka od
etapa podjednako je otkrivala njihov nastanak i razvoj. U poetku je to
bio obian lokalitet nazvan po nekoj kulturi koja se gajila usred ikare:
Batatis, Krompir, ili po nedostatku goriva za zagrevanje kazana na ka
kvom pustom mestu: Feijo-Cru, Prean Pasulj, ili po tome to je nekom
koje krenuo na dug put ba tu ponestalo zaliha: Arroz-sem-Sal, Pirinabez-soli. A onda bi neki "pukovnik" - zvanje tedro deljeno velikim
posednicima i politiarima - poeleo da stekne izvestan uticaj, te bi, na
nekoliko hiljada hektara dobijenih u koncesiju, okupio, unajmio, zavr
bovao ljude bez stalnog mesta boravka i Prean Pasulj bi postao Leopol
dina ili Fernandopolis. Gradi nastao iz hira i slavoljubivosti kasnije bi
zakrljao i nestao: ostalo bi samo ime za nekolicinu ruevnih kua u
kojima se gasilo stanovnitvo napadnuto malarijom i ankilostomijazom.
Ili bi se, pak, razvio grad koji bi stekao kolektivnu svest i zaboravio daje
nastao kao neija igraka i sredstvo: stanovnitvo nedavno doseljeno iz
Italije, Nemake i drugih krajeva osetilo bi potrebu za korenima i stalo
da trai u renicima elemente nekog uroenikog imena, obino iz jezi
ka plemena Tupi, koje bi mu, u njegovim oima, dalo prekolumbovski
ugled: Tanabi, Votupuranga, Tupao ili Ejmore...
Mrtve varoice na rekama, rtve eleznice u kojima ipak tu i tamo
opstaju tragovi jednog promaenog ciklusa: u poetku krme i hangari
na obali, koji su vodiima piroga pruali zatitu od indijanskih napada, a
zatim, s nailaskom malih parobroda, portos de lenha, gde su na svakih

Zemlja i ljudi

85

tridesetak kilometara pristajali brodovi s lopaticama i kotlom da bi se

snabdeli drvetom; inajzad, rene luke na dva kraja plovne deonice i - n a
mestima gde plovidbu onemoguuju brzaci ili vodopadi - centri za pre
tovar.
Godine 1935. postojale su dve vrste gradova koji su jo uspevali da
ostanu u ivotu i da, u isti mah, sauvaju tradicionalni izgled: pousos,
gradovi na raskrima, i bocas de serto, "drela ikare", na krajevima
puteva. Kamioni su ve poinjali da zamenjuju stara prevozna sredstva,
karavane mazgi i zaprena kola; oni su koristili iste rave puteve, to ih
je prisiljavalo da stotinama kilometara voze u prvoj ili drugoj brzini',
ritmom teglee marve, i da se zaustavljaju na istim mestima; na tim sta
nicama su se okupljali oferi u zamaenim odelima i tropeirosi odeveni
u kou.
Putevi nisu opravdali naa oekivanja. Njihovo poreklo je bilo a
roliko: stari karavanski putevi nekad su sluili za prevoz kafe, alkohola
od eerne trske i eera u jednom smeru, i soli, suenog povra i brana
u drugom; tu i tamo bi na njima iskrsnuo kakav registro usred ikare:
drvena prepreka okruena kolibama, gde je nekakva sumnjiva vlast u
liku odrpanog seljaka naplaivala putarinu; a time se mogu objasniti i
druge, skrivenije mree: estradas francos, na kojima se izbegavalo pla
anje; i najzad, estradas mulados, to jest putevi mazgi, i estradas boiadas, putevi za kola s volovskom zapregom. Na ovima se esto moglo
uti, tokom dva-tri sata, jednolino i muno kripanje - da nesviknut
ovek poludi - koje je proizvodilo trenje osovine kola to su se lagano
pribliavala. Taj drevni model zaprenih kola, uvezen u XVI veku iz
sredozemnog sveta gde se nije nimalo promenio od preistorijskih vre
mena, sastojao se od jednog tekog sanduka s rudom, iji su pleteni zi
dovi bili poloeni direktno na vrstu osovinu s punim tokovima bez
paoca. Teglee ivotinje vie je iscrpljivao piskavi otpor koji je osovina
pruala sanduku nego vuenje svega toga zajedno.
I staze su uglavnom nastale neplanski, neprestanim prolaenjem
ivotinja, kola i kamiona koj i su se kretali u priblino istom pravcu i koji
su uvek bili izloeni udima kie, odrona i bujne vegetacije, te su nasto
jali da prokre put najbolje prilagoen okolnostima: zamren spletjaraka i golih padina, nekad spojenih i irokih stotinak metara, poput kakvog
bulevara u srcu ikare slinog cevenolskim putevima kojima se stoka
vraa sa ispae, a nekad rasprenih na sve etiri strane horizonta, tako da
ovek nije mogao znati koju od tih Arijadninih niti treba da prati ako ne
eli da se, posle tridesetak kilometara preenih tokom vie sati pogibelj
nog napredovanja, izgubi usred peska ili movare. U sezoni kia te su se
staze pretvarale u movarne kanale pune gustog blata, i njima se nije
moglo proi; a onda bi prvi kamion koji bi uspeo da se provue napravio

86

Klod Levi-Stros

u glini duboke brazde kojima bi sua za tri dana podarila postojanost i

vrstinu betona. Vozila koja bi pola za njim nisu imala drugog izbora
do da postave svoje tokove u te lebove i da ih se dalje dre, stoje bilo
mogue pod uslovom da su imala isti razmak tokova i istu visinu poda
kao i njihov prethodnik. Ako je razmak bio isti a asija nia, sredina
staze bi se uskoro izdigla i vozilo bi se nalo nasukano na vrstoj zemlji
koja se morala razbijati pijucima. A ako se razmak razlikovao, vozilo se
danima moralo kotrljati s tokovima na razliitim visinama: sjedne stra
ne upalim u leb, a s druge izdignutim, te bi mu stalno pretila opasnost
da se prevrne.
Jo se seam jednog putovanja na kojem se Rene Kurten oprostio
od svog novog forda. an Mogije i ja smo predloili da idemo sve dok
kola budu mogla da prou. Izlet se zavrio na hiljadu petsto kilometara
od Sao Paula, u kolibi jedne porodice iz indijanskog plemena Karaja, na
obalama Aragvaje; u povratku su pukle prednje opruge i vozili smo se
sto kilometara s motorom postavljenim na samu osovinu, a tokom na
rednih esto smo ga poduprli gvozdenom ploom koju nam je iskovao
jedan seoski zanatlija. Ali pre svega pamtim one sate paljive vonje po
noi - sela su, naime, bila retka na prilazima Sao Paulu i Gojasu - kad
nas je u svakom trenutku mogao izdati usek izabran medu desetak koji
su nam bili na raspolaganju. Najednom je u tami izreetanoj treperavim
zvezdama iskrsnuo pouso: njegove elektrine sijalice napajale su se ma
lim motorom ije bismo brektanje razaznali vie sati ranije da nije, u
naem uhu, bilo pomeano s nonim zvucima ikare. Krma nam je po
nudila svoje gvozdene krevete ili mree za spavanje, a u zoru smo preli
rua direita etapnog grada, cidade viajante, s njegovim kuama, prodavnicama i trgom na kojem su se nalazili regates i mascates: trgovci,
lekari, zubari, pa ak i putujui belenici.
U dane sajma tu vlada velika ivost: na stotine seljaka iz zabitih
mesta naputaju tom prilikom svoje kolibe zajedno s itavim porodica
ma i kreu na put od vie dana koji e im omoguiti da, j ednom godinje,
prodaju tele, mazgu, kou od tapira ili pume, nekoliko vrea kukuruza,
pirina ili kafe, i da u zamenu za to ponesu kui komad pamune tkani
ne, malo soli, neto gasa za lampu, i poneki metak za puku.
U pozadini se pruala visoravan obrasla iprajem i retkim grmljem.
Bila je malo proreena skoranjom erozijom - krenje ume je poelo
tek pre pola veka - koja kao da se pri tom poslu oprezno sluila lakom
sekirom. Razlike od nekoliko metara u nivou tla ukazuju na poetak
terasa i na puteve planinskih bujica. Nedaleko od jednog irokog ali plit
kog vodenog toka - pre udljive poplave nego reke sa stalnim koritom dve-tri paralelne avenije oiviavaju bujne posede oko ranerskih kua
od erpia, pokrivenih crepom i iskriavih od penaste beline krenog

87

Zemlja i ljudi

premaza, koju jo vie istiu smei prozorski okviri i odsjaj purpurnog

tla. Ve od prvih kua, koje zbog svojih proelja izreetanih velikim
nezastakljenim, gotovo uvek irom otvorenim prozorima lie na zasvodene pijace, poinju livade obrasle otrom travom koju je stoka popasla
do korena. Spremajui se za sajam, organizatori su obezbedili zalihe sto
ne hrane: suvo lie eerne trske ili mlade palme uvezane granjem i
vlatima trave. Posetioci logoruju izmeu tih kockastih blokova, uz svoja
kola s punim tokovima, okovana ekserima po obodu. Novi pleteni zi
dovi i krov od volovske koe zategnute uadima pruali su tokom puto
vanja zaklon koji je ovde dopunjen strehom od palminog lia ili ato
rom od belog platna u produetku kola. Napolju, na otvorenom, kuvaju
se pirina, crni pasulj i suvo meso; goliava deca trkaraju izmeu nogu
volova dok ovi vau trsku ije im ilavo lie tri iz usta poput zelen
kastih mlazeva vode.
Nekoliko dana kasnije svi odlaze; putnici su se razili po ikari;
pouso spava pod suncem; godinu dana seoski ivot e predstavljati samo
nedeljno komeanje vilas de domingo, koje su radnim danima zatvore
ne; kavaljeri se tu susreu nedeljom na raskru puteva, gde se nalaze
jedna krma i nekoliko koliba.

XIII
PIONIRSKA ZONA
U unutranjosti Brazila, takvi prizori se pruaju unedogled im se
udaljimo od obale ka severu ili zapadu, tamo gde se ikara protee sve
do paragvajskih movara ili do uma nalik tunelima oko pritoka Amazo
na. Sela postaju sve reda a prostori koji ih razdvajaju sve iri: as su
ogoljeni, i to je campo limpo, "ista" savana, a as obrasli bunjem i
zbog toga nazvani camposujo, "prljava" savana, ili jo cerrado i caatinga, to su dve vrste makije.
U pravcu juga, to jest drave Parane, postepeno udaljavanje od
tropa, uzdizanje zemlje i vulkansko poreklo dubljih slojeva tla stvorili
su, na razliite naine, drukije predele i drukije oblike ivota. Tu nala
zimo, jedne kraj drugih, ostatke uroenikog stanovnitva u blizini civilizovanih sredita i najmodernije oblike unutranje kolonizacije. Upravo
u toj zoni severne Parane preduzimao sam svoja prva istraivaka puto
vanja.
Dvadeset i etiri sata putovanja bila su uveliko dovoljna da se dospe, s one strane granice drave Sao Paulo obeleene rekom Paranom,

88

Klod Levi-Stros

do velike umerene i vlane zimzelene ume koja se tako dugo suprotsta

vljala nadiranju plantaera; ljudi su je potedeli svog prisustva otprilike
do 1930, ako se izuzmu indijanske druine koje su i tada po njoj lutale i
nekoliko usamljenih pionira, uglavnom siromanih seljaka koji su na
malim krevinama uzgajali kukuruz.
Kad sam doao u Brazil, taj region se upravo otvarao, pre svega
pod uticaj em jednog britanskog preduzea koje je od vlade dobilo prvu
koncesiju od milion i po hektara, poto se obavezalo da izgradi puteve i
eleznicu. Englezi su nameravali da tu teritoriju isparceliu i d a j e pro
daju emigrantima koji su uglavnom dolazili iz srednje i istone Evrope,
i da zadre vlasnitvo nad eleznicom koja bi se izdravala prevozom
poljoprivrednih proizvoda. Taj eksperiment je 1935. bio u toku; pruga je
redovnim tempom napredovala kroz umu: 50 km na poetku 1930, 125
na kraju, 200 u 1932, 250 u 1936. Otprilike na svakih petnaestak kilo
metara postavljana je stanica okruena jednim kvadratnim kilometrom
zemlje na kojem bi nicao grad. On se s vremenom naseljavao, te bi ovek, idui tim putem, prolazio kroz Londrinu, nastariji grad s ve 3000
stanovnika, Novi Dancig s 90, Rolandiju sa 60 i najnoviji, Araponhas,
koji je 1935. imao jednu kuu i jednog jedinog itelja: nekog Francuza,
pekulanta u zrelim godinama, sa iradom i vojnikim izmama iz rata
1914-1918. Od Pjera Monbega, velikog poznavaoca te pionirske pruge,
uo sam da je Araponhas 1950. imao 10.000 stanovnika.
Kad se tim krajem prolazi na konju ili kamionom, novoizgraenim
putevima koji vijugaju du vrhova planinskih venaca kao rimski putevi
u Galiji, nemogue je primetiti daje nastanjen: izduene parcele prostiru
se, sjedne strane, do puta, a s druge do potoka koji postoji u dnu svake
doline; tek dole, blizu vode, poinju ljudska naselja; derrubada - kre
vina - lagano se penje uz obronke, dok je sam put, simbol civilizacije,
obavijen gustim umskim pokrivaem koji e jo nekoliko meseci ili
godina prekrivati vrhove breuljaka. Ali, u dolinama su se prve etve,
uvek basnoslovne na toj ljubiastoj i neispoenoj zemlji zvanoj terra
roxa, ubirale izmeu poloenih debala velikog drvea i panjeva. Zimske
kie su preuzele na sebe da ih rastvore u plodan humus, a njega su zatim,
gotovo trenutno, razvlaile du padina zajedno sa onim koji je hranio
iezlu umu i koji je samo njeno korenje moglo zadrati na mestu. Ko
liko e godina proi - deset, dvadeset ili trideset? - dok ova hananska
zemlja ne dobije izgled jalovog i pustog predela?
U tom asu, emigranti su se predavali radosnom zanosu izobilja;
pomeranijske ili ukraj inske porodice - koj e jo nisu imale vremena da za
sebe naprave kuu, te su s domaim ivotinjama delile sklonite od da
saka na obali potoka - pevale su hvalopojke toj udotvornoj grudi iju
su estinu najpre morale ukrotiti kao kakvog divljeg konja da bi kukuruz

Zemlja i ljudi

89

i pamuk nosili plodove umesto da se izgube u bujnom rastinju. Jedan

nemaki ratar plakao je od radosti dok nam je pokazivao umarak limu
novih stabala nikao iz nekoliko semenki. Naime, te ljude sa severa nije
zbunjivala samo plodnost zemlje, ve i neobinost kultura koje su po
znavali samo iz bajki. Kako se ta zemlja nalazi na granici izmeu trop
ske i umerene zone, neznatna visinska razlika proizvodi osetne klimatskepromene: sve se moglo uzgajati jedno kraj drugog, biljke iz zaviaja
i one amerike; opinjeni agrarnom raznovrsnou, oni su, jedno uz dru
go, gajili penicu i eernu trsku, lan i kafu...
Mladi gradovi bili su potpuno nordijski; nova imigracija pridrui
vala se staroj: nemaka, poljska, ruska, u manjem stepenu italijanska,
koja se jedva sto godina ranije okupila na jugu drave oko Kuritibe.
Kue od dasaka ili etvrtasto otesanih debala podseale su na srednju i
istonu Evropu. Dugaka kola, koja su imala etiri toka s paocima i
konjsku zapregu, zamenila su iberijske volovske dvokolice. I tu su ljude
vie zaokupljali obrisi budunosti koja se uobliavala ubrzanim ritmom
nego ti neoekivani ostaci prolosti. Bezoblian prostor poprimao je, iz
dana u dan, gradsku strukturu; on se diferencirao kao embrion delei se
u elije koje su se grupisale prema posebnim funkcijama. Londrina je
ve bila ureen grad s glavnom ulicom, poslovnim centrom, zanatskim
kvartom i stambenom zonom. Ali koji su tajanstveni formativni inioci
dejstvovali na pustim terenima kakvi su bili Rolandija, i jo vie Ara
ponhas, staje to gurnulo odreene vrste stanovnika u jednom pravcu, a
neke druge u drugom, ukalupljujui svaku zonu u jednu funkciju i na
meui joj odreen poziv? U proizvoljno iskrenim pravougaonicima u
srcu ume, ulice pod pravim uglom u poetku sve lie jedna na drugu:
geometrijske trase, liene osobenosti. A ipak, jedne su centralne, druge
periferijske; neke su paralelne s prugom ili putem, a neke su upravne u
odnosu na njih; tako se prve nalaze na pravcu kojim se odvija saobraaj,
a druge ga presecaju i koe. Trgovina i poslovi opredelie se za prve
koje su izvesno privlanije za muterije i klijente; a iz suprotnog razlo
ga, privatne stambene kue i neke javne slube vie e voleti druge u
koje e i biti odbaene. Te dve suprotnosti: izmeu centralnog i perifer
nog, s jedne strane, i paralelnog i upravnog s druge, odreuju svojim
kombinovanjem etiri razliita naina gradskog ivota koji e, kao ge
neratori uspeha i neuspeha, oblikovati budue stanovnike privilegujui
jedne i obeshrabrujui druge. A to nije sve; pokazuje se da stanovnika
ima dve vrste: jedni su skloni ivotu u masi i za njih e neka zona biti
utoliko privlanij a ukoliko je u njoj izraenija urbanizacija; drugi su usa
mljenici koji najvie dre do slobode; tako e nastati nova suprotnost
koja e onu prvu uiniti jo sloenijom.

90

Klod

Levi-Stros

Na kraju, treba imati na umu i tajanstvene inioce koji deluju u

svim gradovima tako to ih guraju ka zapadu i osuuju njihove istone
etvrti na bedu ili propadanje. To je moda jednostavan izraz onog kosmikog ritma koji je od samih poetaka proimao oveanstvo nesvesnim verovanjem daje smer kretanja sunca pozitivan, a obrnuti smer
negativan; da prvi odaje red, a drugi nered. Ve dugo ne oboavamo
sunce i prestali smo da povezujemo glavne strane sveta s magijskim svoj
stvima: bojama i vrlinama. Ali, iako se na euklidski duh pobunio protiv
kvalitativnog shvatanja prostora, velike astronomske pa ak i meteoro
loke pojave deluju, nezavisno od nas, na regione jednim neprimetnim
ali neizbrisivim koeficijentom; za sve ljude pravac istok-zapad oznaa
va uspeh; a za stanovnike umerenih podruja severne polulopte, sever je
sedite hladnoe i tame, a jug toplote i svetlosti. Nita od svega toga ne
ispoljava se u racionalnom ponaanju svakog pojedinca. Ali gradski i
vot prua neobian kontrast. Iako predstavlja najsloeniji i najistananiji
oblik civilizacije zahvaljujui tome to, tokom svog ivotnog ciklusa,
ostvaruje izuzetnu ljudsku koncentraciju na malom prostoru, on u svoj
lonac sruuje nesvesne stavove koji su, svaki za sebe, beskrajno mali, ali
zbog broja pojedinaca koji ih sa istog razloga i na isti nain iskazuju
postaju kadri da proizvedu krupna dejstva. Stoga bi irenje gradova sa
istoka na zapad i polarizacija raskoi i bede prema toj osi ostali neshva
tljivi kad ne bismo priznali tu privilegiju - ili kob - gradova da, poput
mikroskopa, zahvaljujui poveavanju koje im je svojstveno, istisnu na
otricu kolektivne svesti mikrobsko komeanje naih drevnih i jo ivih
predrasuda.
Uostalom, jesu li to uopte predrasude? U takvim sklonostima vie
vidim znak mudrosti po kojoj su se divlji narodi spontano upravljali i
naspram koje je moderna pobuna istinsko ludilo. Oni su esto umeli da
postignu duhovnu harmoniju po najmanjoj ceni. Kojih bismo mrcvare
nja i nepotrebnih nerviranja mogli sebe potedeti kad bismo priznali re
alne uslove svog ljudskog iskustva i injenicu da potpuno oslobaanje
od njegovih okvira i ritma nije u naoj moi? Prostor ima svoje osobene
vrednosti, kao to i zvui i mirisi imaju boje, a oseanja teinu. To traga
nje za korespondencijama nije pesnika igra niti mistifikacija (kao to se
neko odvaio da napie povodom soneta o samoglasnicima, danas kla
sinog primera za lingvistu koji poznaje osnovu ne boja fonema - jer su
one razliite za svakog pojedinca - ve odnosa koji ih povezuju i koji
doputaju ogranien raspon mogunosti); ono znalcu pokazuje najnovi
je podruje ije mu istraivanje moe doneti bogata otkria. Ako ribe,
poput estete, razlikuju svetle i tamne mirise, i ako pele prevode svetlosne intenzitete u teinu - tama je za njih teka a svetlost laka - dela
slikara, pesnika ili muziara, mitovi i simboli divljaka moraju nam iz-

Zemlja i ljudi

91

gledati, ako ne kao vii, ono bar kao najtemeljniji, jedini uistinu zajed
niki oblik saznanja iji je zaotreni vrh, i nita vie od toga, nauna
misao: ona je prodornija zato to je izbruena injenicama, ali po cenu
gubitka sutine, a njena delotvornost poiva na njenoj moi da prodre
dovoljno duboko kako bi njen instrumentarij mogao potpuno da prati
glavu.
Sociolog moe da potpomogne taj razvoj globalnog i konkretnog
humanizma. Naime, velikim manifestacijama drutvenog ivota i umetnikim delima zajedniko je to to se raaju u ravni nesvesnog ivota, u
prvom sluaju zato to su kolektivne, a u drugom uprkos tome to su
individualne; ali ta razlika ima drugorazredni znaaj, ona je ak privid
na, jer je prve proizvela sama javnost, a drugi su proizvedeni za javnost,
i jer upravo javnost ijednima i drugima daje zajedniki imenilac i odre
uje uslove njihovog stvaranja.
Nije, dakle, samo re o tome da imamo prava na metaforiko poreenje - veoma esto pravljeno - izmeu jednog grada ijedne simfonije
ili pesme; ti objekti imaju istu prirodu. Moda jo artificijelniji, grad se
smeta tamo gde se susreu prirodno i vetako. Poput neke zajednice
ivotinja koje zatvaraju svoju bioloku istoriju u svoje granice i istovre
meno je oblikuju svim svojim namerama misleih bia, grad svojim po
stankom i oblikom u isti mah pripada biolokom produavanju vrste,
organskoj evoluciji i estetskom stvaralatvu. On je istovremeno objekt
prirode i subjekt kulture; pojedinac i grupa; doivljeno i sanjano: ljudska
stvar u pravom smislu.
U tim sintetizovanim gradovima junog Brazila, tajna i nepopu
stljiva volja koja se objavila razmetajem kua, specijalizacijom saobra
ajnih arterija i novim stilom kvartova izgledala je utoliko znaajnija to
je protivreila hiru iz kojeg je nastao itav poduhvat. Londrina, Novi
Dancig, Rolandija i Araponhas - roeni iz odluke tima inenjera i finansijera - stupali su polako u konkretnu raznovrsnost jednog istinskog po
retka, kao Kuritiba sto godina ranije i kao, moda, Gojana danas.
Kuritiba, glavni grad drave Parana, pojavila se na karti onog dana
kad je vlada odluila da podigne grad: zemljite kupljeno od vlasnika
podeljeno je na parcele dovoljno jevtine da privuku talas stanovnitva.
Isti sistem je primenjen i kasnije, kad je dravi Minas trebalo podariti
njen glavni grad Belo-Orizonte. S Gojanijom se vie rizikovalo, zato to
je prvobitni cilj bio da se, poev od nule, napravi savezna prestonica
Brazila.
Otprilike na treini rastojanja koje, u vazdunoj liniji, deli junu
obalu od toka Amazona, prostiru se ogromne visoravni koje su bile za
boravljene tokom itava dva veka. U doba karavana i rene plovidbe
one su se mogle prei za nekoliko nedelja da bi se stiglo do rudnika na

92

Klod

Levi-Stros

severu; tako se dolazilo do obala Aragvaje, a zatim se brodom sputalo

do Belema. Jedini svedok tog drevnog provincijskog ivota, mali glavni
grad drave Gojas po kojem je ona i dobila ime, dremao je na hiljadu
kilometara od obale, gotovo odseen od nje. U zelenom predelu kojim je
dominirao hiroviti obris brda s perjanicama palmi, ulice s niskim kua
ma sputale su se niz obronke izmeu bati i trgova, gde su konji prola
zili ispred crkava sa ukraenim prozorima, napola ambara, napola zvo
nika. Kolonade, gipsani ukrasi, zabati, uvek svee premazani penastim
slojem nalik na ulupano belance s primesom be, oker, plave ili ruia
ste boje, podseali su na barokni stil iberijskih pastorala. Jedna reka je
tekla izmeu obala obraslih mahovinom, tu i tamo odronjenih od teine
lijana, banana i palmi koje su zaklanjale naputene kue; ali to bujno
rastinje nije toliko davalo kuama izgled oronulosti koliko je njihovim
propalim proeljima darovalo tiho dostojanstvo.
Ne znam da li zbog tog besmisla treba aliti ili mu se treba radova
ti: vlasti su odluile da zaborave Gojas, njegovu okolinu, njegove strmeni i njegovu zastarelu ar. Sve je to bilo odve malo, odve staro. Di
novski poduhvat o kojem se sanjalo trebalo je da pone od nule, na neis
pisanoj tabli. Ona je pronaena sto kilometara istono odatle u obliku
visoravni koju su pokrivale samo otra trava i trnovito bunje, kao daje
bila pogoena maljem reenim da uniti svaku faunu i da se obrauna s
rastinjem. Nikakve pruge, nikakvog puta kojim bi se ovek tamo odve
zao; staze su bile pogodne samo za dvokolice. Simboliki kvadrat sa
stranicama od sto kilometara upisan je na kartu kao sedite savezne oblasti
u ijem e se centru izgraditi budua prestonica. Poto nikakva prirodna
prepreka nije ometala arhitekte, ovi su mogli da rade na licu mesta umesto na nacrtu. Obrisi grada iscrtani su na zemlji; prvo je beleen opseg, a
onda su u njega upisivane razne zone: stambena, administrativna, trgo
vaka, industrijska i ona posveena zabavi. Zabava je uvek vana u pio
nirskom gradu; zar nije postojalo vreme, oko 1925, kad je Marilija, ro
ena iz slinog poduhvata, na esto kua imala gotovo stotinu bordela,
koje su uglavnom nastanjivale Francesinhas - u XIX veku one i asne
sestre inile su dva udarna krila naeg uticaja u inostranstvu; Kej d'Orsej
je to dobro znao, te je 1939. namenio znatan deo svojih tajnih fondova
propagiranju takozvanih lakih revija. Neki od mojih bivih kolega nee
me demantovati ako podsetim da su osnivanje univerziteta u Riju Gran
de do Sul, najjunijoj brazilskoj dravi, i prvenstvo francuskih profesora
na nj emu poivali na naklonosti prema naoj knj ievnosti i naoj slobodi
koju je jednom mladom buduem diktatoru tokom njegovog boravka u
Parizu usadila izvesna ne odve vrla gospoica.
Iz dana u dan, itave stranice novina bile su prekrivene oglasima.
Objavljivano je osnivanje Gojanije; oko plana tako podrobnog kao daje

93

Zemlja i ljudi

posredi bio stogodinji grad, nabrajane su prednosti obeane stanovni

tvu; putevi, eleznica, vodovod, kanalizacija i bioskopi. Ako se ne va
ram, u poetku je ak neko vreme, godine 1935-1936, zemljite nueno
besplatno onim kupcima koji su pristajali da plate trokove prenosa. Na
ime, belenici i trgovci nekretninama bili su prvi vlasnici.
Otiao sam u Gojaniju 1937. Na beskrajnoj ravnici koja je liila na
pusto zemljite i bojno polje naikano elektrinim stubovima i zemljomerskim koevima moglo se videti stotinak novih kua razbacanih na
sve etiri strane sveta. Najvaniji je bio hotel, etvrtasto zdanje od beto
na koje je, usred te pustoi podsealo na aerodromsku zgradu ili kakvo
malo utvrenje; ovek bi ga rado nazvao "tvravom civilizacije" u jed
nom ne vie prenosnom ve direktnom znaenju, koje je od takve upo
trebe poprimilo izrazito ironinu vrednost. Naime, po varvarstvu i nehumanosti nita nije moglo biti ravno tom pustinjskom zatvoru. Ta grae
vina bez ikakvih ari bila je suta suprotnost Gojasu; nikakva istorija,
nikakvo trajanje, nikakva navika nisu ispunjavali njenu pusto niti ubla
avali njenu krutost; ovek se tu oseao kao na stanici ili u bolnici, uvek
kao prolaznik, nikad kao gost ili stanovnik. Samo strah od kataklizme
mogao bi opravdati izgradnju takvog kazamata. Jedna kataklizma se za
pravo ve dogodila, a utanje i nepokretnost koji su je okruivali produavali su opasnost. Civilizator Kadmo bese posejao zmajeve zube. Sad
se oekivalo da iz te zemlje, koju je izranjavio i sprio dah udovita,
niknu ljudi.

XIV

LETEI ILIM
Seanju na veliki hotel iz Gojanije danas se pridruuju druga, koja
svedoe o krajnostima raskoi i bede, o besmislu ovekovih dobrovolj
nih, ili tanije, sve vie nametnutih odnosa sa svetom. Ponovo sam na
ao hotel iz Gojanije, ali uvean mimo svih proporcija, u jednom dru
gom gradu koji nije bio nita manje proizvoljan, jer su politike raunice
i neprestani priliv stanovnitva uinili da Karai za tri godine, do 1950,
uvea broj itelja s 300.000 na 1.200.000; i on se nalazi usred pustinje:
na istonom kraju neplodne ravnice koja se protee od Egipta do Indije
liavajui ogromnu povrinu nae planete njenog ivog epiderma.
U poetku ribarsko selo, a zatim, sa engleskom kolonizacijom, mala
luka i trgovaki grad, Karai je 1947. unapreden u rang prestonice. U
dugim avenijama nekadanjeg logora s redovima zajednikih ili indivi-

94

Klod Levi-Stros

dualnih kasarni - ove druge su bile privatni stanovi inovnika ili oficira
- horde izbeglica, svaka izolovana u sopstvenoj enklavi od pranjavog
rastinja, spavale su na otvorenom i provodile bedan ivot na ploniku
uprljanom ispljuvcima betela, dok su parsijski milioneri podizali za za
padne poslovne ljude vavilonske palate. Mesecima su od jutra do mraka
prolazile povorke mukaraca i ena u dronjcima (u muslimanskim ze
mljama segregacija ena je manje verski obiaj a vie znak buroaskog
prestia, te najsiromaniji i nemaju pravo na pol), svako natovaren kor
pom sveeg betona koju e izruiti u kameni sanduk, a zatim se vratiti
do mealice d a j e ponovo napuni i napravi novi krug, bez i najmanjeg
predaha. Svako netom zavreno krilo stavljano je na raspolaganje klijen
teli, jer je soba s punim pansionom dnevno kotala vie nego stoje izno
sila mesena radnika plata; tako je za devet meseci amortizovana cena
gradnje luksuznog hotela. Valjalo je, dakle, raditi brzo i preduzimai
nisu mnogo lupali glavu oko toga to blokovi nisu dobro usklaeni. Oi
gledno se nita nije promenilo od doba kad su satrapi terali robove da
odnose blato i nagomilavaju cigle za izgradnju klimavih palata ukrae
nih frizom za koji je uvek mogla posluiti kao model povorka nosaa
korpi iji su se obrisi ocrtavali naspram neba na vrhu skela.
Iako je trgovaka, indistrijska i diplomatska klijentela bila tek ne
koliko kilometara udaljena od uroenikog ivota (koji je u toj pustinji i
sam bio vetaka tvorevina civilizacije), to rastojanje je za nju bilo ne
premostivo zbog nepodnoljive vlage monsuna koji se stalno spremao, a
nikad nije dolazio, i jo vie zbog opasnosti od dizenterije - "Karachi
tummy", kako su je zvali Englezi - te je smalaksavala od vruine i dosa
de u betonskim kotlovima zvanim sobe. Izgledalo je da su pri izgradnji
hotela preduzimai manje brinuli o ekonomiji a vie o tome kako da
dezinfikuju eliju svaki put kad je napusti ljudska jedinka koja je u njoj,
u stadijumu larve, provela nekoliko nedelja ili meseci. Moje pamenje je
odmah prevalilo tri hiljade kilometara da bi tu sliku uporedilo sa onom
iz hrama boginje Kali, najstarijeg i najposeenijeg svetilita u Kalkuti.
Tamo se, pored smrdljive bare, u atmosferi dvorca uda i surove trgo
vake eksploatacije u kojoj se odvijao indijski narodni verski ivot, po
red bazara pretrpanih pobonim litografijama u boji i boanstvima od
oslikanog gipsa, uzdizao moderan karavanseraj koji su izgradili verski
preduzimai za smetaj hodoasnika: to je rest-house, dugaak hodnik
od betona podeljen na dva dela, za mukarce i za ene; du njega se niu
postolja koja slue kao kreveti, i ona od golog betona; ponosno mi skre
u panju na slivnike i dovod tekue vode: kad se taj ljudski tovar pro
budi i kad ga poalju da se klanja i moli za izleenje ankira i ireva,
gnojnih i otvorenih rana, sve se to spere jakim mlazom vode iz mrka, i
osveene tezge su spremne da prime novu isporuku; izvesno je da se

Zemlja i ljudi

95

nikad - osim u koncentracionim logorima - s ljudima nije do te mere

postupalo kao s mesom u klanicama.
A to je tek prolazno mesto. Malo dalje, uNarajanganju, preraiva
i jute rade u dinovskoj paukovoj mrei, meu beliastim nitima koje
vise niz zidove i lebde u vazduhu; odatle odlaze u coolie lines, korita od
cigala, bez svetla i bez poda, u kojima ivi est do osam osoba u pregracima omeenim odvodima, pod vedrim nebom; sve se to ispira triput
dnevno da bi se uklonila neistoa. Drutveni napredak tei da umesto te
formule uvede workers' quarters, zatvore u kojima dva ili tri radnika
dele elije veliine tri sa etiri metra. Svuda uokolo su zidovi, a naorua
na policija uva kapije; kuhinja i trpezarija su zajednike: korita od go
log betona, koja se mogu prati mrkovima, gde svako pali svoju vatru i
jede uei u mraku.
Kad sam stupio u svoju prvu profesorsku slubu u Landesu, poka
zali su mi jednog dana ivinarnike posebno ureene za tovljenje gusaka:
svaka ivotinja je bila zatvorena u tesnu eliju i svedena na kanal za
varenje. Ovde sam video to isto, uz dvostruku razliku: nisam posmatrao
guske, nego mukarce i ene, i njih nisu tovili nego su ih izgladnjivali.
Ali, u oba sluaja je odgajiva priznavao samo jednu aktivnost svojih
pitomaca, tamo poeljnu, ovde neizbenu: tamni, neprovetreni pregraci
nisu bili pogodni ni za odmor, ni za dokolicu, ni za voenje ljubavi.
Obini prikljuci na gradski slivnik - ta zamisao je proistekla iz shvatanja da se ljudski ivot moe svesti na funkciju izluivanja.
Jadni Istok! U tajnoj Daki imao sam prilike da vidim graanske
kue: neke od njih su bile raskone i podseale su na njujorke prodavnice starina iz Tree avenije; druge su bile imune, opremljene stoiima
od ratana, stolnjacima s resama i porcelanskim posuem L.u staraki
dom u Boa-Kolombu. Neke su bile u starinskom stilu, nalik naim siro
manijim vikendicama; u njimaje kuhinju zamenjivalo ognjite od nabi
jene zemlje u dnu blatnjavog dvorita; a tu su bili i trosobni stanovi za
imunije mlade brane parove u zgradama koje su kao jaje jajetu naliko
vale onima'to ih servisi za obnovu tedljivo podiu u atijonu-na-Seni
ili u ivoru, samo to su u Daki sobe bile od golog betona, kao i kupati
lo, s prostim dovodom vode, a nametaj je bio majuniji nego u sobi
neke devojice. uei na betonskom podu, pri svetlosti slabe sijalice
koja je visila s plafona o goloj ici, o, Hiljadu ijedna noi, prstima sam
ubacivao u usta veeru punu drevne slasti: najpre khichuri, pirina i sit
no soivo koje se na engleskom zove pulse, i koje se na pijacama proda
je u vreama punim viebojnih zrna; zatim nimkormu, ivinu spremlje
nu u sosu; changri c a n , jako zauljen i zainjen ragu od krupnih raia i
onaj s tvrdo kuvanim jajima, dimer tak, sa sosom od krastavaca zvanim
shosha; na kraju, desert, firni, sutlija.

96

Klod Levi-Stros

Bio sam gost jednog mladog profesora; tu su bili i njegov zet, koji
nas j e posluivao za stolom, jedna sluavka i j edna beba, kao i ena mog
domaina, koja se emancipovala odpardaha: utljiva i plaljiva kao sr
na, krotko je podnosila sarkazme kojima je njen mu potvrivao njeno
skoranje osloboenje i zbog ije sam grubosti patio koliko i ona; upor
no je traio od nje da mi, kao etnografu, pokae svoje donje rublje; na
kraju je posluala, izvadila rublje iz ormana i pruila mi ga. Malo je
nedostajalo da je i svue, toliko mu je bilo stalo da se dodvori Zapadu o
kojem nije nita znao.
Video sam, dakle, kako se pred mojim oima pojavljuje lik sutra
nje Azije radnikih gradova i "jevtinih stanova", Azije koja proteruje
svaku egzotiku i pridruuje se, posle pomraenja od pet hiljada godina,
onom stilu modernog i efikasnog ivota koji je moda izmislila u treem
milenijumu, i koji se zatim rairio po zemljinoj kori da bi, u savremeno
doba, zastao u Novom svetu, te ga jo poistoveujemo sa Amerikom
iako je 1850. nastavio svoj hod ka zapadu i dospeo do Japana, a danas,
postoje obiao oko sveta, i do svog rodnog mesta.
U dolini Inda, lutao sam meu onim oskudnim tragovima najstari
je kulture Istoka koje su potedeli vekovi, pesak, poplave, salitra i arij
ske najezde: Mohenjo-Daro, Harapa, otvrdla ispupenja od cigala i kr
hotina. Kako uznemiruje taj prizor antikih aidarskih baraka! Besprekomo trasirane ulice koje se seku pod pravim uglom; radnike etvrti sa
istovetnim stanovima; industrijske radionice za mlevenje brana, za ta
ljenje i seenje metala i za proizvodnju glinenih pehara iji su parii i
danas rasuti po tlu; optinski ambari koji zauzimaju (kako bismo rado
rekli, prebacujui se kroz vreme i prostor) vie "blokova"; javna kupati
la, kanalizacija i septike jame; stambene etvrti, prilino udobne ali
liene svake ari. Nema spomenika, nema velikih skulptura; samo sitni
ukrasi i dragoceno kamenje ukazuju na jednu umetnost bez tajanstva i
bez velike dubine, namenjenu bogatakim potrebama za razmetanjem i
ulnim zadovoljstvom. Sve zajedno podsea posetioca na prednosti i mane
kakvog velikog modernog grada i najavljuje napadnije oblike zapadne
civilizacije koji se danas ugledaju, ak i u Evropi, na Sjedinjene Ameri
ke Drave.
Godi nam pomisao daje posle etiri-pet hiljada godina istorije je
dan ciklus obiao pun krug; da se gradska, industrijska, graanska civi
lizacija, zaeta u gradovima na Indu, nije tako mnogo razlikovala po
svom dubokom nadahnuu od one kojoj je bilo sueno da, posle dugog
evropskog mirovanja u stadijumu larve, dostigne svoj najpotpuniji oblik
na drugoj strani Atlantika. U svojoj mladosti, Najstariji svet je ve iscrtavao lik Novog.

Zemlja i ljudi

Zazirem od povrnih kontrasta i olake ivopisnosti; njihova re ne

traje dugo. Ono to nazivamo egzotikom odaje nejednakost ritma; posle
nekoliko vekova, taj raskorak postaje vaan i privremeno zaklanja sud
binu koja je mogla biti i zajednika da su se ostvarile tenje Aleksandra
Velikog i grkih kraljeva sa obala Jumne, skitskog i partskog carstva,
rimskih pomorskih ekspedicija do obala Vijetnama i kosmopolitskih po
hoda mongolskih careva. Kad avion preleti Sredozemno more i doe do
Egipta, oko je u prvi mah iznenaeno ozbiljnom simfonijom zeleno-smedih palmi i zelene v o d e - za koju najzad oseamo daje opravdano zove
mo " N i l " - svetlog peska i ljubiastog mulja; a sela viena iz vazduha
iznenauju jo vie nego prirodni predeo: rasplinutih granica, ona izgle
daju kao sloen nered kua i uliica koji nam potvruje da smo na Isto
ku. Nije li to suta suprotnost Novom svetu, panskom kao i anglosak
sonskom, koji je u XVI kao i u XX veku jasno pokazao sklonost prema
geometrijskim planovima?
Posle Egipta, pogled na Arabijsko poluostrvo prua niz varijacija
na jednu temu: pustinju. Najpre se iz opalnog peska uzdiu stene nalik
sruenim zamkovima od crvene cigle, a zatim se pojavljuju sloeni mo
tivi u obliku poloenih stabala - ili tanije, algi ili kristala - iscrtani
paradoksalnim vijuganjem pustinjskih ponornica: umesto da udrue svoje
vode, one ih rasipaju u tanke ogranke. Jo dalje, zemlju kao da je izrovala neka udovina ivotinja u oajnikom pokuaju da besnim udarcima
pete iz nje istera malo vode.
Kako su nene boje tog peska! Reklo bi se da je pustinja nainjena
od ive puti: boje breskve, sedefa, presne ribe. Voda u Akabi, inae pra
va blagodet, presijava se nemilosrdnim tvrdim plavetnilom, dok se stenoviti masivi, nepogodni za bilo kakav ivot, prelivaju u mekim, golubijim tonovima.
Krajem popodneva, pesak se postepeno gubi u magli: kao kakav
nebeski pesak, ona vie pripada zemlji nego plavo-zelenoj prozranosti
neba. Pustinja gubi svoje vijuge i neravnine, i stapa se sa sutonom kao
ogromna, jednolina ruiasta masa, jedva neto gua od vazduha. Pu
stinja je samoj sebi postala pusta. Malo-pomalo, magla pobeuje: nema
vie nieg osim noi.
Posle sletanja u Karaiju, dan svie nad lunarnom i nepojmljivom
pustinjom Thar; pomaljaju se grupice polja, jo sasvim opkoljene veli
kim pustinjskim prostranstvom. Pri punoj dnevnoj svetlosti, kulture se
spajaju i pokazuju neprekidnu povrinu ruiastih i zelenih tonova, na
lik plemenitim, izbledelim bojama kakvog drevnog tkanja izlizanog od
duge upotrebe i neumorno krpljenog. To je Indija.
Iako nepravilne, parcele nisu nimalo neuredne po obliku i boji.
Kako god da ih grupiemo, one ine skladnu celinu, kao da je neko dugo

98

Klod Levi-Stros

razmiljao pre no stoje povukao mee: neto poput Kleovih geografskih

sanjarija. Sve je to tako neobino, tako izvanredno i proizvoljno doterano, uprkos ponavljanju trojne teme koja povezuje sela, prugasta polja i
movare okruene umarcima.
Pri sletanju u Delhi moe se posmatrati saet prikaz romaneskne
Indije: ruevine hramova sred jarkozelenog bunja. Zatim poinju po
plave. Voda izgleda tako nepokretna, gusta i muljevita da pre podsea
na naftu stoje isplivala na povrinu nekakve vode koja je, zapravo, jedi
no tlo. Nadleemo Bihor s njegovim stenovitim breuljcima i umama, a
onda poinje delta: obraen je svaki pedalj zemlje, i svako polje izgleda
kao medaljon od zelenog zlata, svetlucavo i bledo pod vodom koja ga
natapa, savreno uokvireno tamnom ivom ogradom. Nigde otrog ugla,
sve su strane zaobljene, a ipak se uklapaju jedna u drugu kao elije ivog
tkiva. Kako se pribliavamo Kalkuti, sve je vie malih sela: kolibe su
nabacane poput mravljih jaja u aurama od zelenila iju jarku boju jo
pojaavaju tamnocrveni crepovi na nekim krovovima. Pri sletanju opa
amo da pljuti kia.
Posle Kalkute letimo nad deltom Bramaputre: reno udovite, i
ja je masa tako izuvijana da lii na kakvu ivotinju. Svuda uokolo, u
nedogled, polja su iezla pod vodom; ostala su samo polja jute; ona iz
aviona izgledaju kao kvadrati mahovine koji svojom sveinom pomrauju zelenilo. Sela okruena drveem pomaljaju se iz vode kao buketi.
Primeujemo da po vodenoj povrini vrve amci.
Smetena izmeu peska bez ljudskih stvorenja i ljudi bez tla, Indi
ja, zemlja ljudi, pokazuje svoje dvostruko lice. Slika koju o njoj mogu da
steknem tokom osam sati, koliko traje put od Karaija do Kalkute, ko
nano razdvaja Indiju od Novog sveta. Tu nema strogih etvorougaonika Srednjeg zapada ili Kanade, istovetnih jedinica dopunjenih, uvek na
istom kraju, preciznim obrisima farmi; a pogotovo nema tamnog baru
na tropske ume koju su jedva naeli drski upadi pionirskih oblasti. Evro
pljaninu na prvi pogled izgleda bliska ova zemlja izdeljena na bezbroj
parcela i zasejana do poslednjeg pedlja. Ali ti razliveni tonovi, nepravil
ni obrisi njiva i pirinanih polja koji se neprestano ponavljaju u razlii
tim pravcima, te nejasne, kao vie puta prepeglane ivice, deo su istog
ilima koji n a m - kad se uporedi s jasnije razgranienim oblicima i boja
ma evropskog seoskog predela - ovde izgleda kao nalije.
Jednostavna slika; ali ona prilino dobro objanjava poloaje koje
Evropa i Azija zauzimaju naspram zajednike civilizacije (i poloaj te
civilizacije naspram njenog amerikog izdanka). U najmanju ruku, ako
se posmatraju materijalni aspekti, jedna izgleda kao nalije druge; jedna
je uvek dobijala, druga gubila; kao daje, iz istog poduhvata, jedna izvu
kla sve prednosti i ostavila drugoj da poanje bedu. U jednom sluaju

99

Zemlja i ljudi

(ali koliko e to potrajati?) postojan rast stanovnitva omoguio je poljo

privredni i industrijski napredak, a sredstva su se mnoila bre nego po
troai; u drugom je ista takva revolucija, poev od XVIII veka, vodila
stalnom smanjivanju pojedinanih zahvatanja iz mase dobara kojaje osta
jala relativno nepromenjena. Zar Evropa, Indija, Severna i Juna Ameri
ka ne iscrpljuju sve mogue kombinacije geografskog okvira i naselje
nosti? Naspram amazonske Amerike, tropskog podruja koje je siroma
no ali nenaseljeno (drugo ublaava prvo) stoji Juna Azija, jednako trop
ska i siromana, ali i prenaseljena (drugo oteava prvo), kao to - u kate
goriji umerenih zemalja - Severna Amerika, sa ogromnim prirodnim
bogatstvom i relativno malom naseljenou, stoji naspram Evrope, koja
raspolae relativno malim bogatstvom, ali vrlo velikim brojem stanov
nika. Kako god da posmatramo te injenice, Juna Azija uvek ostaje
rtvovani kontinent.

XV
GOMILE
Bilo da su posredi mumificirani gradovi Starog sveta ili fetalni gra
dovi Novog, navikli smo da za gradski ivot vezujemo najvie materijal
ne i duhovne vrednosti. Veliki gradovi Indije su jedna zona; ali ono ega
se stidimo kao kakve ljage, to smatramo gubom, ovde predstavlja grad
sku injenicu dovedenu do njenog krajnjeg izraza: nagomilavanje miliona pojedinaca koje je samo sebi cilj, bez obzira na realne uslove. Smee,
nered, promiskuitet, stenjenost; ruevine, straare, blato, prljavtina; is
parenja, balega, mokraa, vake, izmet, organski glib: sve ono od ega
bi grad trebalo da nas zatiti, sve to mrzimo, sve od ega se obezbeujemo po visokoj ceni, svi nusproizvodi zajednikog ivota ovde nikad
ne ograniavaju naseljavanje ljudi. Oni su ovde pre prirodna sredina neo
phodna da bi grad napredovao. Ulica, uliica i sokae svakom pojedincu
su dom u kojem sedi, spava, nabavlja hranu uprkos gnjecavom ubretu.
Ono ga ne odbija ve, naprotiv, stie domainski status time to su ga
toliki ljudi izluili, istisnuli, izgazili i izgnjeili.
Kad god izaem iz svog hotela u Kalkuti, opsednutog kravama, s
prozorima koji kukama slue kao legla, postajem sredite baleta koji
bih smatrao smenim kad on u meni ne bi izazivao toliko saaljenja. U
njemu se moe uoiti nekoliko prizora, a svakom da je peat jedna velika
uloga:

100

Klod Levi-Stros

ista cipela, koji se baca pred moje noge;

deai koji juri ka meni unjkajui: one anna, papu, one annal
bogalj, gotovo go da bi mu se bolje videli patrljci;
podvoda: British girls, very nice;
prodava klarineta;
nosa iz Nju-Marketa koji me preklinje da sve kupim; iako nije
neposredno zainteresovan, anasi koje bi zaradio pratei me omoguili bi
mu da neto pojede. Podrobno navodi ta se sve tamo moe kupiti, sladei kao da je sva ta roba namenjena njemu: Suit-cases? Shirts? Hose?...
I na kraju, itav odred malih odrpanaca, koji nude da pozovu riku,
gari, taksi. Taksija ima na svaka tri metra du plonika. Ali, ko zna?
Moda sam ja neka visoka linost koja ih neeudostojiti pogleda... Da i
ne pominjem povorku piljara, vlasnika radnji, ulinih prodavaa sitne
robe kojima prolazak stranca najavljuje raj: moda e neto prodati.
Neka onaj ko bi hteo da ismeva ili da se ljuti dobro pripazi da ne
poini svetogre. Zaludno je osuivati te groteskne pokrete, to prekli
njanje praeno mnotvom grimasa, zloinaki je ismejavati ih; u njima
treba videti klinike simptome agonije. Jedna jedina napast, glad, kriva
je za to oajniko ponaanje; ona goni i seoske gomile prema Kalkuti
koja je zbog toga za nekoliko godina uveala broj stanovnika od dva na
pet miliona; ona nagomilava begunce u hodnicima stanica, gde ih vidi
mo iz voza, nou, kako spavaju na peronima umotani u belo platno koje
im je danas odea, a sutra e im biti pokrov; ona daje traginu snagu
pogledu prosjaka koji se ukrta s vaim kroz metalne reetke kupea prve
klase, postavljene tu sa istim zadatkom kao i naoruani vojnik koji ui
na stepenicama-da vas zatiti od nemute molbe jednog jedinog stvore
nja, jer bi se ona mogla preobratiti u gromoglasan mete ako bi vaa
samilost nadjaala opreznost i pruila ukletima nadu na milostinju.
Evropljanin koji ivi u tropskoj Americi postavlja sebi mnoga pi
tanja. On posmatra prvobitne odnose izmeu oveka i geografske sredi
ne; sami oblici ljudskog ivota neprestano mu nude teme za razmilja
nje. Ali odnosi medu ljudima su mu poznati jer pripadaju onom istom
poretku koji gaje i ranije okruivao. U Junoj Aziji mu se, naprotiv, ini
daje dospeo u podruje gde ovekovo pravo da neto zahteva od sveta i
ljudi vie nema nikakvog smisla.
Svakodnevni ivot neprestano pobija sve predstave o ljudskim od
nosima. Nudi vam se sve, sve se preduzima, ljudi izjavljuju da su spo
sobni za sve, a ne znaju nita. Tako ste odmah primorani da drugom
poreknete ljudske osobine istinoljubivosti, potovanja ugovora i sposob
nosti da se on ispuni. Rickshaw boys vam nude da vas odvedu gde god
hoete, iako ne znaju put nita bolje nego vi. Kako da se obuzdate i da ih
ne posmatrate kao ivotinje-koliki god bili vai ljudski obziri iustrua-

Zemlja i ljudi

101

vanje dok ste se peli u nosiljku - kad vas oni sami na to navode svojim
nerazumnim ponaanjem?
Opte prosjaenje je jo vea nevolja. Vie se ne usuujete da ne
kom pogledate u oi iz istog poriva da uspostavite dodir s drugim ljud
skim biem, jer e se najmanje zaustavljanje protumaiti kao slabost,
kao pristajanje na neije molbe. Ton prosjaka koji doziva "sa-HIB!" neo
bino lii na onaj kojim opominjemo dete "haj-DEE!", pojaavajui glas
i sputajui ga na poslednjem slogu, kao da kaemo: "Ama, zar ne vidi,
zar ti ne bode oi da sam ovde, da prosim pred tobom i da neto od tebe
oekujem? ta se pravi lud? Gde ti je pamet?" Uverenje daje situacija
jasna kao dan tako je potpuno da u njemu iezava element preklinjanja.
Moe se samo prihvatiti objektivno stanje stvari, prirodan odnos izmeu
njega i mene iz kojeg bi milostinja morala proistei sa istom nunou
koja, u fizikom svetu, povezuje uzroke i posledice.
Tu nas partner ponovo primorava da mu osporimo ljudskost koju
bismo toliko eleli da mu priznamo. Sve polazne situacije koje definiu
odnose izmeu dve osobe su pogrene, pravila drutvene igre su narue
na, ne postoji nain da se neto zapone. Naime, ak i kad bismo hteli da
se ponaamo prema tim nesrenicima kao prema sebi ravnima, oni bi se
pobunili protiv te nepravde: oni ne ele jednakost s nama; oni mole,
preklinju da ih zgnjeite svojim dostojanstvom, jer od poveanja razma
ka koji vas deli oekuju neku mrvicu (engleski to tano iskazuje: bri
bery), utoliko veu ukoliko je vee rastojanje izmeu vas; to je vii
poloaj na koji su vas postavili, to se vie nadaju da e to nita koje od
vas trae postati neto. Oni ne zahtevaju pravo na ivot; sama injenica
da preivljavaju izgleda im kao nezasluena milostinja koja se jedva moe
opravdati time to e se monima ukazati poast.
Oni, dakle, i ne pomiljaju na ravnopravnost. Ali, ak ni ljudska
bia ne mogu podneti taj neprestani pritisak, tu domilj atost uvek sprem
nu da vas prevari, da vas "obradi", kako bi od vas neto izvukla lukav
stvom, laima ili kraom. Kako da ovek na to ogugla? Naime, bezizlaznost se sastoji upravo u tome to su svi ti postupci razliiti naini molje
nja. I upravo zato sto je osnovni stav prema vama molba, ak i kad vas
pokradu, ta situacija je potpuno nepodnoljiva, i nisam u stanju, koliko
god me je zbog toga stid, da odagnam poreenje izmeu izbeglica - koje
s prozora svoje palate ujem po itav dan kako stenju i plau pred vrati
ma premijera umesto da nas isteraju iz naih soba, dovoljno prostranih
za nekoliko porodica - i crnih gavranova sa sivim vratovima to bez
prestanka graku po drveu Karaija.
Taj poremeaj ljudskih odnosa Evropljaninu u prvi mah izgleda
nepojmljiv. Mi suprotnost meu klasama zamiljamo kao borbu ili na
petost, kao da je polazna - ili idealna - situacija pruala reenje tih an-

102

Klod

Levi-Stros

tagonizama. Ali ovde re napetost nema nikakvog smisla. Nita nije na

peto, odavno je puklo sve stoje moglo biti napeto. Rascep je odvajkada
tu, i to odsustvo "dobrih starih vremena", iji bi se ostaci mogli traiti i
za ijim bi se povratkom moglo udeti, ostavlja ovekana milost i nemi
lost jednom jedinom ubeenju: svi ljudi koje susreemo na ulici upravo
propadaju. Da li bismo ih mogli naas zadrati na toj strmini ako bismo
im dali i sopstvenu kou s leda?
A ako bismo ba hteli da i tu vidimo napetost, slika koju bismo
dobili ne bi bila nita manje turobna. Onda bismo, naime, morali priznati
da tolika napetost onemoguava ravnoteu: u okvirima datog sistema ako se ne zapone s njegovim ruenjem - stanje stvari se ne moe preo
krenuti. Istog trena gubite ravnoteu naspram molitelja koje treba odbiti
ne iz prezira, ve zato to vas poniavaju svojim oboavanjem, to ele
da vam podare jo vie velianstva, jo vie moi, u udnovatom uverenju da svako, makar i neznatno poboljanje njihove sudbine moe prois
tei samo iz stostruko veeg poboljanja vae. Kako nam postaje jasno
poreklo takozvane azijske surovosti! Da nisu sve one lomae, pogublje
nja i muenja, oni hirurki instrumenti smiljeni da nanesu nezaceljive
rane, posledica jedne stravine igre, ulepavanja gnusnih odnosa u koji
ma vas ponizni pretvaraju u stvar time to sami hoe da budu stvar, i
obrnuto? Razmak izmeu krajnje raskoi i krajnje bede razbija ljudske
dimenzije. Preostaje samo drutvo u kojem oni to ni za ta nisu sposob
ni preivljavaju nadajui se svemu (kako je san o duhu iz Hiljadu ijedne
noi tipino istonjaki!), i u kojem oni to na sve polau pravo ne nude
nita.
U takvim uslovima nije neobino to nam ti ljudski odnosi, neuporedivi sa onima koji po naem (odve esto iluzornom) uverenju definiu zapadnu civilizaciju, izgledaju as neljudski, as nedovoljno ljudski,
poput odnosa koje uoavamo u dejim aktivnostima. Taj tragini narod
nam, barem po nekim aspektima, izgleda detinjast: za poetak, po ljuba
znosti svog pogleda i osmeha. Tu je i ravnodunost prema linom izgle
du, dostojanstvu i dranju, krajnje neobina kod svih tih ljudi koji sede
ili lee u bilo kom poloaju; sklonost prema drangulijama i svemu to
ija; naivno i predusretljivo ponaanje ljudi koji etaju ulicama drei se
za ruke, javno mokre uei i usisavaju sladunjavi dim iz svojih ilama;
magian presti raznih potvrda i svedoanstava i zajedniko uverenje da
je sve mogue, koje koijai (i optije, svi oni ije usluge koristimo)
odaju svojim neumerenim potraivanjem i brzom spremnou da se za
dovolje etvrtinom ili desetinom onoga to su traili. "Na ta se vi uopte moete poaliti?", upitao je jednom, preko svog prevodioca, guver
ner istonog Bengala uroenike iz brda Citagonga, koje su izjedali bole-

Zemlja i ljudi

103

tine, oskudna ishrana, siromatvo i muki progoni muslimana; oni su

odgovorili: "Na hladnou..."
Hteo ne-hteo, svaki Evropljanin u Indiji nade se okruen zavidnim
brojem mukih slugu, momaka za sve, koje nazivaju bearers. Treba li
njihovu udnju da budu na usluzi tumaiti sistemom kasta, tradicional
nom drutvenom nejednakou ili zahtevima kolonizatora? Ne znam, ali
njihova preterana uslunost brzo stvara atmosferu u kojoj se ne moe
disati. Oni bi se prostrli po zemlji kako vi ne biste morali da napravite
jedan korak po podu; deset puta na dan vam predlau da spreme kupku:
kad se useknete, kad pojedete neko voe, kad umrljate prst... Neprestano
se vrte oko vas preklinjui da im neto naredite. Ima neeg erotinog u
toj mori potinjavanja. A ako vae ponaanje ne odgovara njihovim oe
kivanjima, ako ne postupate u svim okolnostima kao njihovi bivi bri
tanski gospodari, njihov svet se rui: neete puding? Okupaete se posle,
a ne pre veere? Nema, dakle, vie dobrog Boga... Pometenost im se
ocrtava na licu; brzo se povlaim, odustajem od svojih navika ili se bar
najee pokoravam. Pojeu kruku tvrdu kao kamen i gnjecav krem
zato to odustajanjem od ananasa koji sam eleo moram da platim mo
ralni spas jednog ljudskog bia.
Nekoliko dana sam stanovao u Circuit House u Citagongu: drvena
palata u stilu vajcarskih planinskih kua, u kojoj sam zauzimao sobu
dugaku devet, iroku pet i visoku est metara. U njoj je bilo nita manje
no dvanaest prekidaa: za plafonjeru, zidne lampe, indirektno svetio,
kupatilo, dressing-room, ogledalo, ventilatore itd. Zar to nija bila zemlja
bengalskih vatri? Tim rasipanjem struje neki maharada je sebi prirei
vao svakodnevno uivanje u kunom vatrometu.
Jednog dana, u donjem gradu sam zaustavio kola koja mije stavio
na raspolaganje naelnik okruga ispred radnje primamljivog izgleda:
Royal Hair Dresser, High class cutting, itd. ofer me je zgranuto pogle
dao: How can you sit there! Kako e se to odraziti na njegov ugled u
oima njegove okpline ako se Master sroza dotle, i time sroza i njega, da
sedne pored ljudi njegove rase?... Obeshrabren, preputam mu da sam
organizuje obred sisanja kakav prilii jednom viem biu. Reultat: sat
ekanja u kolima da muki frizer usluzi muterije i prikupi pribor; zajed
niki povratak evroletom u Circuit House. Tek to smo stigli u moju
sobu s dvanaest prekidaa, bearer je poeo da puni kadu kako bih, im
se zavri ianje, mogao da sperem prljavtinu od ropskih ruku koje su
mi dodirivale kosu.
Takvi stavovi suuvreeni ujednoj zemlji ija tradicionalna kultura
svakog podstie da se prema drugom odnosi kao kralj, im mu poe za
rukom da otkrije ili da sebi stvori nekog podreenog. Onako kako eli
da ja postupam s njim, bearer e sam postupati s ovekom za koga se

104

Klod Levi-Stros

jedva moe rei daje pripadnik scheduled castes, to jest najniih, "registrovanih", kako ih je zvala engleska uprava da bi naglasila da i oni ima
ju prava na njenu zatitu, iako im obiaji gotovo odriu ljudska svojstva;
a to su, zapravo i te kako ljudi, ti istai i raznosai nonih posuda, koji
zbog svoje dvostruke uloge moraju da provedu itav dan trei zgureni
preko dvorita poput rakova i uei, bilo u hodnicima, gde na dlan sku
pljaju prainu pometenu ispred soba metlicom bez drke, bilo pred nunicima, gde odsenim udarcima pesnice o vrata opominju korisnika da
brzo zavri s tim udovinim predmetom koji Englezi nazivaju "com
mode", kao da time to od gospodara otimaju njegovu supstancu uspevaju da potvrde svoje iskljuivo pravo i zadobiju odreen status.
Da bi se izbrisala ta servilnost potrebno je jo tota pored nezavi
snosti i vremena. To sam shvatio jedne noi u Kalkuti dok sam izlazio iz
teatra Start, gde sam gledao izvoenje bengalskog komada Urboschi,
nadahnutog mitolokom temom. Pomalo izgubljen u toj periferijskoj e
tvrti grada u koji sam stigao tek prethodne veeri, dopustio sam da me u
zaustavljanju jedinog taksija pretekne jedna imunija lokalna porodica.
Ali taksista to nije tako razumeo: u ivom razgovoru u kojem je nepre
stano iskrsavala re Sahib, on je, po svemu sudei, prekorevao svoje
muterije zbog neprilinog nadmetanja s jednim belcem. Prikrivajui zlo
volju, porodica je otila peke u no, a taksista je povezao mene; moda
je raunao da u mu ja dati veu napojnicu; ali koliko mije moj oskudni
bengalski omoguio da razumam, prepirka se ticala neeg drugog: tradi
cionalnog poretka koji se mora potovati.
Bio sam utoliko vie zbunjen to mi je to vee pruilo iluziju da
sam preskoio nekoliko prepreka. U ogromnoj pohabanoj dvorani, koja
je liila na hangar koliko i na pozorite, bio sam jedini stranac, ali ipak
pomean sa lokalnim drutvom. Ti prodavci, trgovci, nametenici, i
novnici, savreno dostojanstveni i esto u pratnji svojih ena ijaje ljup
ka otealost moda svedoila o tome da nisu navikle na este izlaske,
pokazivali su prema meni ravnodunost koja mi se inila blagotvornom
posle iskustava od tog dana; koliko god bilo negativno - i moda upravo
zato to je bilo takvo - njihovo ponaanje je medu nama uspostavilo
nekakvo preutno bratstvo. Komad je bio meavina Brodveja, atlea i
Lepe Jelene; razumeo sam tek po koju mrvicu. U njemu su se nale ko
mine scene i zgode sa sluavkama, patetine ljubavne scene, Himalaji,
jedan razoarani ljubavnik koji je tu iveo kao pustinjak i koga je od
zlog generala s velikim brkovima titio bog s trozupcem i pogledom iz
kojeg su sevale munje; na kraju, bila je tu i trupa chorus girls, od kojih
su neke liile na garnizonske devojke a neke na dragocene tibetanske
idole. Izmeu inova su slueni aj i limunada u glinenim aama koje
se posle upotrebe bacaju - kao to se radilo pre etiri hiljade godina u

Zemlja i ljudi

105

Harapi gde se i danas mogu nai njihove krhotine - dok je iz zvunika

dopirala jevtina i poletna muzika, neto izmeu kineskih arija i pao
doble.
Posmatrajui razvoj igre mladog prvaka u laganom kostimu koji je
isticao njegove uvojke, podvaljak i debeljukaste oblike, prisetio sam se
reenice proitane nekoliko dana ranije na knjievnoj stranici jednog
lokalnog lista; ovde je navodim bez prevoda da se ne bi izgubila neopi
siva sonost anglo-indijskog: ...and the young girls who sigh as they
gaze into the vast blueness of the sky, of what are they thinking? Of fat,
prosperous suitors... To pominjanje "debelih udvaraa" me je zapanjilo,
ali dok sam posmatrao pristalog junaka kome su na sceni podrhtavali
prevoji stomaka i pomiljao na izgladnele prosjake koje u susresti na
izlazu, postala mi je jasnija poetska vrednost ugojenosti u jednom dru
tvu koje ivi u tako bolnoj prisnosti sa oskudicom. Englezi su, uosta
lom, dobro shvatili da e se ovde najlake izdavati za nadljude ako uvere
domoroce da je njima, Englezima, potrebno mnogo vie hrane nego obi
nom oveku.
Dok sam putovao breuljcima itagonga, du burmanske granice,
s bratom jednog rade, inae visokim inovnikom, udio sam se njego
vom insistiranju da me sluge neprestano nutkaju hranom: ujuim palancha, to jest "aj u krevetu" (ako je to prikladna re za savitljive daske od
rastresite bambusovine na kojima smo spavali u domorodakim koliba
ma); dva sata kasnije, obilan breakfast; potom ruak; raskoan aj u pet;
na kraju veera. Sve to u malim selima iji su itelji jeli samo dvaput na
dan pirina i kuvanu bundevu, a najbogatiji i malo sosa od ukiseljene
ribe. To nisam dugo mogao da izdrim, to iz fiziolokih to iz moralnih
razloga. Moj saputnik, budistiki aristokrata vaspitan u jednom indoengleskom koledu i ponosan na svoj rodoslov od etrdeset i est gene
racija (on je svoj vrlo skroman bungalov zvao "moja palata" zato to je u
koli nauio da ta re oznaava dom prineva) bio je zapanjen i pomalo
okiran mojom uzdrljivou: Don't you take five times a day? Ne, ne
"uzimam" pet puta dnevno, naroito ne u okruenju koje umire od gladi.
Na usta tog oveka koji nije video druge belce osim Engleza navree
pitanja: ta se jede u Francuskoj? od ega se sastoje obroci? Koliko su
esti? Pokuao sam da ga obavestim kao kakav savestan domorodac koji
odgovara na pitanja etnografa i odmeravao sam nemir koji je u njego
vom duhu proizvodila svaka moja re. Video sam kako se menja itav
njegov svet: na kraju krajeva, i belac moe biti samo obino ljudsko
bie.
A ovde bi tako malo bilo dovoljno za pristojan ljudski ivot! Jedan
usamljeni zanatlija rasporedio je po ploniku nekoliko komada metala i
svoj alat. Bavi se svojim neznatnim poslom koji njemu i njegovoj poro-

106

Klod Levi-Stros

dii omoguava da preive. Kakvo je to preivljavanje? U dvorinoj ku

hinji, komadii mesa pobodeni na tapi peku se na aru; jela s mlekom
krkaju se u kupastim loncima; u spiralne smotuljke od listova zavija se
betel; zlatna zrnca grama peku se u vrelom pesku. Jedno dete seta s ini
jom nudei malo leblebije, neki ovek kupuje kaiku zrnevlja i odmah tu
une da ga pojede, jednako ravnoduan prema prolaznicima kao i neto
kasnije dok mokri. U malim krmama od dasaka dokon svet provodi
sate ispijajui aj s mlekom.
Tako je malo potrebno za ivot: malo prostora, malo hrane, malo
radosti, malo pribora ili alata; to je ivot u depnoj maramici. S druge
strane, izgleda da tu ima mnogo due. To se osea po ivosti na ulici, po
intenzitetu pogleda, po estini koja se unosi ak i u najneznatniji razgo
vor, po utivim osmesima pri prolasku stranaca, esto praenim, u mu
slimanskim zemljama, pozdravom "salaam", s rukom podignutom ka
elu. Kako bi se inae mogla protumaiti lakoa s kojom taj svet zauzi
ma svoje mesto u kosmosu? To je civilizacija malog molitvenog ilima
koji predstavlja itav svet ili kvadrata iscrtanog na tlu koji oznaava kultno
mesto. Oni su tu, nasred ulice, svako se spokojno bavi sopstvenim po
slom u svetu svoje male tezge okruene muvama, prolaznicima i bukom:
berberi, pisari, frizeri, zanatlije. Da bi se opstalo, potrebna je vrlo jaka,
vrlo lina veza s natprirodnim; jedna od tajni islama i drugih kultova iz
ovog dela sveta sastoji se moda upravo u tome to svako neprestano
osea prisustvo svog boga.
Pamtim jednu etnju po Klifton Biu blizu Karaija, na obali Indij
skog okeana. Kad se prede kilometar duna i movara izbija se na duga
ku plau od tamnog peska, sad pustu, ali gde u praznine dane pristie
gomila ljudi u kolima koje vuku kamile jo kitnjastije odevene nego nji
hovi gospodari. Okean je bledozelenkast. Sunce je zalo; ini se da svetlost dolazi iz peska i iz mora; nebo je tamno. Starac s turbanom napra
vio je za sebe malu linu damiju pomou dve gvozdene stolice pozajm
ljene iz krme u kojoj se pekao kebab. Potpuno sam na plai, predao se
molitvi.

XVI
PIJACE
Iako to nisam planirao, neka vrsta mentalnog putovanja odvela me
je iz centralnog Brazila u Junu Aziju; iz krajeva koji su otkriveni medu
poslednjimau one gde se civilizacija najranije pojavila; iz najpraznijihu

Zemlja i ljudi

107

najpunije, ako je tano daje Bengal tri hiljade puta naseljeniji nego Mato Groso ili Gojas. Dok itam ovo to sam napisao, opaam daje razlika
jo dublja. U Americi sam najpre posmatrao prirodne ili gradske predele; u oba sluaja, objekte definisane njihovim oblicima, bojama i poseb
nim strukturama, to im je darovalo egzistenciju nezavisnu od ivih bia
koja su ih nastanjivala. U Indiji su ti veliki objekti iezli; istorija ih je
sruila i pretvorila u fiziki ili ljudski prah koji je postao jedina stvar
nost. Tamo sam najpre video stvari, ovde vie ne vidim nita drugo do
iva bia. Jedna sociologija nagrizena delovanjem milenijuma se rui i
ustupa mesto mnotvu odnosa medu ljudima, u tolikoj meri se ljudska
gustina umee izmeu posmatraa i objekta koji se raspada. Izraz kojim
se tamo obino opisuje ovaj deo sveta: potkontinent, dobija novo znae
nje. On vie ne oznaava prosto deo azijskog kontinenta, ve se, izgleda,
primenjuje na svet koji ne zasluuje potpuno da bude nazvan kontinen
tom, jer je dezintegracija stigla do krajnje take svog ciklusa i unitila
strukturu koja je nekad odravala nekoliko stotina miliona estica u organizovanim okvirima: ti ljudi danas su preputeni nitavilu proisteklom
iz istorije i uzrujano se kreu u svim pravcima voeni najelementarni]im
pokretaima, strahom, patnjom i glau.
U tropskoj Americi, oveka najpre prikriva njegova retkost; ali ak
i tamo gde su grupisani u gue formacije, pojedinci su, ako se tako
moe rei, zarobljeni u jo odve istaknutom reljefu svog nedavnog na
gomilavani a. Koliko god bilo siromatvo ivotnog nivoa u unutranjo
sti, pa ak i u gradovima, ono se retko sputa do take gde odjekuju krici
ivih bia; tako je lako preiveti s malo stvari na tlu koje je ovek odlu
io da opljaka pre samo etiristo pedeset godina i do sada u tome uspeo
tek na nekim mestima. A Indija se bavi poljoprivredom i manufakturom
ve pet ili deset hiljada godina, i tu se same osnove osipaju: ume su
nestale; poto nema drveta, kao gorivo za kuvanje hrane koristi se ubrivo koje se uskrauje poljima; obradiva zemlja, isprana kiama, bei u
more; izgladnela stoka se razmnoava sporije od ljudi i svoj opstanak
duguje samo tome stoje ljudima zabranjeno da se njom hrane.
Ta radikalna suprotnost izmeu praznih i pretrpanih tropa najbolje
se moe ilustrovati poreenjem njihovih sajmova i pijaca. U Brazilu,
kao i u Boliviji i Paragvaju, ti veliki dogaaji kolektivnog ivota poka
zuju da je tamo nain proizvodnje ostao individualan; svaka izloena
roba odslikava originalnost svog proizvoaa: kao i u Africi, prodava
nudi kupcu vikove svoje domae radinosti. Dvajajeta, aka zaina, sve
anj povra ili cvea, dve-tri ogrlice napravljene od divljih semenki crvenih "kozjih oiju" proaranih crnim takicama, sivih i sjajnih "deviinih suza" - sakupljenih i nanizanih u trenucima odmora; jedna korpa
ili glinena posuda, delo prodavaice, i poneki stari talisman; oko svega

108

Klod

Levi-Stios

toga se vode zamrena pogaanja. Ti siuni predmeti, kao za lutke, ta

skromna umetnika dela, pokazuju raznovrsnost ukusa i aktivnosti, i svaka
rukotvorina ima svoju specifinu ravnoteu, to svedoi o tome da je
ouvana sloboda pojedinca. Kad prodavci pozovu prolaznika, oni to ne
ine da bi ga ganuli prizorom nekog izmravelog ili osakaenog tela, niti
da bi ga zamolili da nekog spase od sigurne smrti, ve da bi mu ponudili
tomar a barboleta, uzmite leptira - ili nekog drugog stvora - u lutriji
koja se zove bicho, i u kojoj su brojevi udrueni s likovima ljupkih ivo
tinja.
O istonjakom bazaru ovek zna sve i pre nego to g a j e video,
osim dve stvari: kolika je gustina ljudskih bia i kolika prljavtina tu
vlada. I j e d n o i drugo je nezamislivo, mora se lino iskusiti. A to isku
stvo trenutno uspostavlja jednu fundamentalnu dimenziju. U vazduhu
proaranom crnim takicama muva, u toj vrevi, prepoznajemo okvir koji
je oveku prirodan i u kojem se lagano, od Ura u Haldeji, preko carskog
Rima, do Pariza Filipa Lepog, luilo ono to nazivamo civilizacijom.
Obiao sam sve pijace Kalkute, nove i stare; Bombay bazaru Karaiju; pijace Delhija i Agre: Sadar i Kunari; aku, sainjenu od niza
duana u kojima porodice ive zbijene izmeu radionice i prodavnice;
Riazuddin bazar i Khatunganj u itagongu; sve luke pijace Lahora:
Anarkali bazar, Delhi, Shah, Almi, Akkari, kao i Sadr, Dabgari, Sirki,
Bajori, Ganj i Kalan u Peavaru. Na seoskim vaarima od prelaza Kajber do avganistanske granice, i u Rangamatiju, na vratima Burme, obi
ao sam pijace s voem i povrem, gomilama patlidana, ruiastog luka
i raspuklih narova, natopljene zanosnim mirisom gojave; cvetne pijace
na kojima su rue i jasmin upleteni u vence zajedno sa sjajnim trakama i
vilinom kosom; tezge prodavaa suvog voa, smee i rie gomile na
srebrnastom papiru; gledao sam, udisao mirise zaina i karija, piramida
crvenog, narandastog i utog praha; brda paprike koja su isputala otar
miris suvih kajsija i lavande, da se oveku zavrti u glavi od poude;
video sam peenjare i one koji su pravili kiselo mleko ili hieb u obliku
palainki: nan ili apati; prodavce aja i limunade, trgovce koji su na
veliko prodavali urme slepljene u slatka brda i orahe nalik na brabonjke
dinosaurusa; poslastiare za koje bi se pre reklo da prodaju muve zalepljene po vitrinama s kolaima; kazandije koje nae uho otkriva sto
metara pre oka po gromkom zveketu njihove robe; korpare i uare sa
svetloutim i zelenim pruem i eirdije koje redaju, izmeu marama
za turbane, zlataste kupe svojih kallas-a slinih mitrama sasanidskih kra
ljeva; tekstilne radnje u kojima lepraju komadi tkanine svee obojene u
plavo ili uto, i narandaste i ruiaste marame od vetake svile u bu
narskom stilu; drvoresce, skulptore i lakirere drvenarije za krevete; otrae
koji vuku kaieve svojih toila; neurednu gomilu starog gvozda po stra-

Zemlja i ljudi

109

ni; prodavce duvana s gomilama utih listova meu kojima izviruje rii
lepljivi tombak, i kraj njih snopie od cevi ilama; prodavce sandala na
redanih na stotine poput boca u vinskom podrumu; prodavce narukvica
- bangles - creva od plavih i ruiastih staklenih kuglica koja vise na
sve strane kao da su ispala iz nekog rasporenog tela; grnarske barake u
kojima su naredane duguljaste gleosane posude za ilam; grnariju ia
ranu srebrnastim, smeim, belim i crvenim bojama na podlozi od naran
daste zemlje; lule za ilam nanizane u grozdove, poput brojanica; pro
davce koji po itav dan prosejavaju brano; zlatare koji na svojim terazijama mere siune delove dragocenog gajtana na tezgama koje su manje
sjajne od susednih limarskih; tampare tkanina koji udaraju po belom
platnu lakim i jednolinim pokretima ostavljajui na njemu nean obo
jeni otisak; kovae koji rade napolju: uskomean i ureen svet nad kojim
trepere, poput lia na povetarcu, tapovi naikani raznobojnim papir
nim vetrenjaama namenjenim deci.
ak i u seoskim podrujima pijani prizor moe biti vrlo upea
tljiv. Putovao sam motornim brodom po rekama Bengala. Usred Buligange okruene stablima banana i palmi, s damijama od belog fajansa u
sreditu, koje izgledaju kao da plove po povrini vode, pristali smo uz
jedno ostrvce da bismo obili hat, seoski vaar, na koji su nam skrenule
panju hiljade usidrenih barki i sampana. Iako nismo primetili nijednu
kuu, bio je to pravi grad za jedan dan ispunjen masom ljudi koji su se
uanili u blatu, s jasno razgranienim poslovnim etvrtima: pirina, stoka,
amci, tapovi od bambusa, daske, grnarija, tekstil, voe, betelovi ora
si, vre. Gust saobraaj je rene rukavce pretvorio u ulice od vode. Ku
pljene krave su u stojeem poloaju prevozili barkama i one su promica
le ispred predela koji ih je posmatrao.
itava ta zemlja je izvanredno krotka. U zelenilu proaranom zumbulima, u vodi movara i reka po kojoj klize sampani ima neeg to
uliva spokojstvo i uspavljuje; ovek je spreman da se prepusti truljenju
poput starih zidova od crvene cigle koji su se raspadali pod pritiskom
banjana.
Ali, u isti mah, ta krotkost uznemiruje: predeo nije normalan, suvi
e je vode. Sezonske poplave stvaraju vanredne ivotne uslove jer izazi
vaju pad proizvodnje povra i ulova ribe: vreme poplava je vreme osku
dice. ak i stoka se pretvara u kostur i crkava, jer sunerasti vodeni
hijacinti nisu dovoljna hrana. Neobino oveanstvo koje je okrueno
vodom vie nego vazduhom i ija deca naue da se slue svojim malim
amcima gotovo im prohodaju; mesto gde se tokom kine sezone, u
nedostatku drugog goriva, dvesta stabljika suene jute, prethodno poto
pljene i oljutene, kupuje po ceni od 250 franaka, dok mesena zarada
iznosi jedva 3000.

110

Klod

Levi-Stros

Ipak, trebalo je ui u sela da bi se shvatio tragian poloaj tih ljudi

koje obiaj, navika i nain ivota pribliavaju najprimitivnijima, a koji
ipak odravaju pijace po sloenosti sline kakvoj velikoj robnoj kui.
Jedva da je prolo sto godina otkako su njihove posmrtne ostatke pokri
vala polja; uglavnom tkai, bili su osueni na glad i umiranje kad su im
kolonizatori, elei da stvore trite za manestersku platnarsku indu
striju, zabranili da se bave svojim tradicionalnim zanatom. Iako je obra
diva zemlja tokom pola godine pokrivena vodom, danas je svaki njen
pedalj zasejan jutom koja posle namakanja odlazi u fabrike Narajanganja i Kalkute ili ak direktno u Evropu i Ameriku, tako da na drugi na
in, nita manje proizvoljan od prethodnog, svakodnevna ishrana tih ne
pismenih i polugolih seljaka zavisi od fluktuacija svetskog trita. Ribu
pecaju, ali je gotovo sav pirina kojim se hrane uvezen; da bi dopunili
mrave poljoprivredne prinose - a tek manjina poseduje neto zemlje provode svoje dane bavei se mukotrpnim runim radom.
Demra je gotovo sojenini zaselak, toliko su retke izboine vrstog
tla na kojima su zbijene kolibe i umarci. Videotsam njene stanovnike,
ak i malu decu, kako od zore runo tkaju one muslinske velove po kojimaje nekad aka bila uvena. Malo dalje, u Langalbundu, itav region
se bavi proizvodnjom dugmeta od sedefa kakva se kod nas stavljaju na
muko rublje. Pripadnici kaste amdija, Bidaje ili Badiji, neprestano
ive u slamenim kabinama svojih sampana, skupljajui i prodajui rene
koljke od kojih se pravi sedef; zbog gomila blatnjavih koljki sela iz
gledaju kao placers. Poto se isperu kiselinom, koljke se ekiem raz
bijaju u komadie koji se zatim glaaju i zaobljavaju tocilom. Onda se
svaki disk stavlja na stalak i obraduje pomou krnjeg pareta turpije umet
nutog u drvenu ruku oblikovanu u luk. Slinom alatkom, ali sa iljatim
vrhom, bue se na kraju etiri rupe. Deca priivaju gotovu dugmad, po
tuce na jedan karton pokriven metalnom folijom; u takvom pakovanju se
dugmad kupuje u naim provincijskim prodavnicama.
Pre velikih politikih preobraaja koji su doveli do nezavisnosti
azijskih zemalja, ta skromna radinost je, snabdevajui indijsko trite i
pacifika ostrva, omoguavala radnicima da preive, iako ih je i tada
izrabljivala klasa zelenaa i posrednika, mahajana, koji imaju posla sa
mo sa sirovinama i gotovim proizvodima. Cena koju su naplaivali ovi
drugi uveala se pet-est puta jer je, zbog zatvaranja trita, regionalna
proizvodnja opala sa ezdeset hiljada grosova nedeljno na manje od pe
deset hiljada meseno; istovremeno, proizvoai su dobijali 75% manje
nego ranije. Takorei, od danas do sutra se i inae smean prihod gotovo
pedeset hiljada ljudi sveo na stoti deo dotadanjeg. Meutim, uprkos
primitivnim oblicima ivota, broj stanovnika, obim proizvodnje i izgled
finalnih proizvoda pokazuju da se ovde ne moe govoriti o zanatstvu u

Zemlja i ljudi

113

veka neprestano se iri, i bilo bi licemerno i nesavesno pripisati taj pro

blem trenutnoj zarazi.
U Aziji me, zapravo, uasava slika nae budunosti koju je ona
anticipirala. Indijanska Amerika prua mi drag odraz - tamo moda sve
bledi -jednog doba i jedne vrste koji su bili sazdani po med sopstvenog
sveta i u kojima je postojao pravi odnos izmeu uivanja slobode i nje
nih znakova.

Kaduveo

115

Peti deo

KADUVEO

XVII

PARANA
Kamperi, kampujte u Parani. Ili bolje nemojte: uzdrite se. Ostavi
te svoje zamaene papire, neunitive flae i prazne konzerve naposlednjim evropskim terenima. Tu posejte ru svojih atora. Ali, sa one strane
pionirske granice, tokom kratkog vremena koje nas deli od konanog
pustoenja tih predela, potujte bujice zamuene od ute pene koje po
skakujui padaju niz vrtove useene u ljubiaste bazaltne padine. Ne
gazite po vulkanskoj peni ija je kiselina osveavajua; razmislite pre no
to zakoraite u nenastanjene livade i veliku vlanu umu etinara koji
se probijaju kroz splet lijana i paprati da bi podigli ka nebu svoje oblike
nalik naim jelkama postavljenim naopake: te kupe se ne istanjuju ka
vrhu, ve obrnuto - geometrijska vegetacija koja bi oarala Bodlera slau oko stabla sve ire estougaone ravni svojih grana tako da poslednja lii na dinovski tit. Reklo bi se daje taj devianski i svean predeo
tokom vie miliona vekova sauvao lice karbona i da su ga nadmorska
visina i udaljenost od tropa odmakli od amazonske zbrke i dali mu nepojamno velianstvo i ureenost, osim ako u svemu tome ne vidimo trago
ve delovanja jedne iskonske rase koja je bila mudrija i monija od nae i
iji nestanak nam je omoguio da prodremo u taj uzvieni park, danas tih
i preputen zaboravu.
Na toj zemlji to se uzdie nad obalama reke Tabagi, na oko 1000
metara nadmorske visine, prvi put sam se sreo s divljacima dok sam
pratio jednog oblasnog naelnika Slube za zatitu Indijanaca.
U vreme otkria, itavu junu zonu Brazila nastanjivale su grupe
sa srodnih jezika i kulture koje su kasnije sve obuhvaene imenom Ge.
Njih su, po svoj prilici, potisnuli nedavni osvajai iz grupe tupi jezika,
koji su ve zauzimali itav priobalni pojas i s kojima su oni bili u suko
bu. Zahvaljujui tome to su se povukli u teko pristupana podruja,
pripadnici plemena Ge s juga Brazila nadiveli su za nekoliko vekova

116

Klod Levi-Stros

Tupije, koje su kolonizatori brzo istrebili. U umama dveju junih dra

va, Parane i Santa Katarine, male skupine divljaka odrale su se sve do
XX veka; neke od njih su moda postoj ale jo 1935, ali su tokom poslednjih sto godina bile tako surovo proganjane da su postale nevidljive;
meutim, oko 1914, brazilska vlada je veinu sateralau nekoliko centa
ra i tu ih nastanila. U poetku je bilo pokuaja da se oni integriu u mo
derni ivot. U selu Sao eronimo, koje m i j e sluilo kao baza, postojale
su bravarska radionica, pilana, kola i biblioteka. Alat je redovno dopre
man u naselje: sekire, noevi, ekseri; deljeni su odea i ebad. Dvadeset
godina kasnije odustalo se od tih pokuaja. Sluba zatite je ostavila In
dijance da se sami snalaze kako znaju i umeju i time pokazala onu istu
ravnodunost s kojom su se prema njoj odnosile vlasti (u meuvremenu
je, dodue, povratila neto od ugleda) i pribegla je, protiv svoje elje,
drugoj metodi, to jest podsticanju uroenika da sami neto preduzmu i
da sami sobom upravljaju.
Od svog kratkotrajnog susreta s civilizacijom, uroenici su zadra
li samo brazilsko odelo, sekiru, no i iglu za ivenje. Sve ostalo je bio
ist promaaj. Izgraene su im kue, a oni su iveli napolju. Pokuaj
njihovog stalnog nastanjivanja u selima je propao i oni su ostali nomadi.
Krevete su iscepali za vatru i spavali su na zemlji. Stada krava koja su im
poslale vlasti skitala su po svojoj volji jer su uroenici s gaenjem odbi
jali njihovo meso i mleko. Drvene stupe, koje su se mehaniki pokretale
naizmeninim punjenjem i pranjenjem posude privrene za jedan krak
poluge (sprava esta u Brazilu, gde je poznata pod imenom monjolo,
koju su verovatno Portugalci doneli sa istoka), trunule su od neupotrebe,
jer su uroenici i dalje runo drobili kukuruz.
Na moje veliko razoaranje, Indijanci Tibagija nisu, dakle, bili "pra
vi Indijanci", a jo manje su bili "divljaci". Ali oni su naivnu predstavu
etnografa-poetnika o njegovim buduim iskustvima liili poezije i time
ga pouili opreznosti i objektivnosti. Naavi ih manje "netaknutima"
no to sam oekivao, ubrzo sam otkrio da su tajanstveniji no to izgleda
ju. Oni su potpuno ilustrovali onu socioloku situaciju "primitivnih" ko
ja se posmatrau iz druge polovine XX veka prikazuj e kao jedina mogu
a: naime, daje njima civilizacija surovo nametnuta i daje njihovo interesovanje za nju prestalo im je vie nisu doivljavali kao opasnost. Nji
hova kultura, jednim delom sainjena od drevnih tradicija koje su se
oduprle uticaju belaca (na primer, turpijanje i ukraavanje zuba, i danas
esto meu njima), a drugim od onog stoje prihvatila od moderne civi
lizacije, bila je originalna celina; koliko god lieno ivopisnosti, njeno
prouavanje za mene nije bilo nita manje pouno od posmatranja istih
Indijanaca s kojima sam se kasnije sreo.

Kaduveo

117

Ali, naroito otkad su ti Indijanci bili preputeni sami sebi, mogli

smo posmatrati udan poremeaj povrne ravnotee izmeu moderne i
primitivne kulture. Ponovo su na povrinu izbili stari naini ivota i tra
dicionalne tehnike, proistekli iz jedne prolosti iju ivu bliskost ne bi
smo smeli zaboraviti. Odakle potiu one divno uglaane kamene stupe
koje sam pronaao u indijanskim kuama meu emajliranim tanjirima,
kaikama kupljenim na pijaci i - ponekad - posmrtnim ostacima neke
ivae maine? Iz trgovanja u tihim umama sa stanovnitvom iste rase
koje je ostalo divlje i ija ratobornost jo brani neka podruja Parane od
krilaca? Da bi se odgovorilo na to pitanje, valjalo bi precizno poznavati
odiseju onog starog indijanskog pustolova koji se kasnije penzionisao u
jednoj vladinoj koloniji.
Ti predmeti koji navode na razmiljanje opstaju u plemenima kao
svedoci vremena kad Indijanci nisu znali ni za kuu, ni za odeu, ni za
metalne alatke. A u napola svesnim ljudskim uspomenama uvaju se i
stare tehnike. Poznatim, ali skupim i teko dostupnim ibicama, Indija
nac pretpostavlja obrtanje ili trenje dva meka komada palminog drveta.
A na zidovima naputenih kua esto nalazimo stare puke i pitolje ko
je su nekad delile vlasti, dok ljudi love u umi pomou luka i strele,
jednako vesto i pouzdano kao i oni narodi koji nikad nisu videli vatreno
oruje. Na taj nain, drevni oblici ivota, povrno prekriveni zvaninim
nastojanjima, ponovo sebi kre put, s jednakom sporou i izvesnou
kao i one kolone Indijanaca koje sam susretao u umi i koje su svojim
kretanjem pravile jedva primetne staze dok su se u naputenim selima
ruili krovovi.
Tokom petnaestak dana putovali smo na konjima neprimetnim sta
zama kroz umska prostranstva tako ogromna da smo esto morali zaci u
no kako bismo stigli do kolibe u kojoj je trebalo da otpoinemo. Ne
znam kako su konji uspevali da kopitima nau tlo u pomrini sasvim
neprozirnoj od rastinja koje je gradilo krov trideset metara iznad naih
glava. Pamtim samo sate i sate jednolinog konjskog kasa. Katkad bi
smo, zbog neke rupe ili kosine, naglo poleteli napred i, da bismo izbegli
padove, ruke su uvek morale biti spremne da zgrabe visoki luni rub
seljakog sedla; po sveini koja se dizala s tla i po pljuskanju znali smo
da prelazimo nekakav gaz. A onda bi klackalica krenula na drugu stranu
kad bi konj poao uzbrdo; po njegovim neskladnim pokretima, koje u
pomrini nismo uspevali da protumaimo, inilo nam se da eli da zbaci
sedlo i jahaa. Kad bi ravnotea ponovo bila uspostavljena, valjalo nam
je da ostanemo budni kako ne bismo izgubili onaj poseban predoseaj
koji nam je, bar svaki drugi put, omoguavao da izbegnemo neku nevi
dljivu nisku granu uvlaei glavu meu ramena.

118

Klod Levi-Stros

Uskoro se u daljini izdvaja jedan jasan zvuk; to vie nije rika jagu
ara koje smo naas uli u sumrak. Sad je to psei lave, to znai daje
konaite blizu. Nekoliko minuta kasnije na vodi menja pravac; prate
i ga, prodiremo na mali ugar gde ograda od prepolovljenih debala obeleava tor; ispred kolibe od palminih dasaka s krovom od slame kreu se
dva oblija odevena u tanko belo platno: nai domaini, mu esto por
tugalskog porekla, ena Indijanka. Pri svetlosti fitilja zamoenog u petrolej, brzo obuhvatamo pogledom sve to tu ima da se vidi: pod od na
bijene zemlje, sto, leaj od dasaka, nekoliko sanduka koji slue kao sto
lice i, na ognjitu od stvrdnute gline, kuhinjsko posude, to jest kante za
benzin i prazne konzerve. Zurimo da razapnemo mree za spavanje provlaei konopce kroz pukotine u zidovima; ili se smetamo upaiol, ija
streha titi kukuruz od kie. Koliko god to izgledalo udno, gomila suvih
klipova kukuruza jo obavijenih liem moe posluiti kao udoban le
aj; ti vretenasti plodovi klizaju jedni preko drugih i celina se prilagoava obliku i poloaju spavaevog tela. Nean miris suvog kukuruza, slat
kast, slian mirisu trave, ima udesno umirujue dejstvo. Ipak, u sitne
sate oveka razbude hladnoa i vlaga; s proplanka se die mlena magla;
urno se vraamo u kolibu gde ognjite blista u veitom polumraku tog
doma bez prozora, iji zidovi lie na zbijenu ogradu. Domaica sprema
kafu koju je prethodno isprila na tankom sloju eera sve dok ova nije
postala sjajna i crna, i zrna kukuruza razvaljana u pahuljice s komadii
ma slanine, to se zovepipoca; okupljamo konje, sedlamo ih i nastavlja
mo put. Za nekoliko trenutaka, oroena uma e se sklopiti nad zabora
vljenom kolibom.
Rezervat Sao eronimo prua se na oko sto hiljada hektara; u nje
mu ive etiristo pedeset uroenika rasporeenih u pet-est zaselaka. Na
osnovu statistikih podataka koje sam pre polaska pregledao u stanici,
mogao sam daprocenim pustoenja izazvana malarijom, tuberkulozom i
alkoholizmom. Ve deset godina ukupan broj novoroenadi nije pre
maio sto sedamdeset, dok se samo deji mortalitet peo i do sto etrdeset
osoba.
Obili smo drvene kue koje je izgradila savezna vlada, grupisane
u sela od pet do deset ognjita na obalama vodenih tokova; videli smo i
zabaene kue koje su ponekad gradili sami Indijanci: etvrtasta ograda
od palminih debala povezanih lijanama, s krovom od lia koji je uz
zidove privren samo na okovima. Zavirili smo, na kraju, i pod stre
he od granja, gde nekad itava porodica ivi pored neiskoriene kue.
Stanovnici su okupljeni oko vatre koja gori i danju i nou. Mukar
ci uglavnom nose pocepanu koulju i stare pantalone, a ene platnenu
haljinu na golo telo, a ponekad i obian arav zavrnut ispod pazuha;
deca su savim gola. Svi nose, kao i mi tokom putovanja, velike eire od

Kaduveo

119

trske, koji su njihov jedini proizvod i jedini izvor zarade. Kod oba pola u
svim uzrastima izraen je mongolski tip: mali rast, iroko i ravno lice,
istaknute jagodice, kose oi, uta koa, crna i ravna k o s a - k o j a kod ena
moe biti dugaka ili kratka-slaba ili nikakva maljavost. ivi se samo u
jednoj prostoriji. Tu se u svako doba dana jede slatki krompir, koji se
pee u pepelu i hvata dugim maicama od bambusa; spava se na tankom
sloju paprati ili na prostirci od kukuruzovine, s nogama okrenutim vatri;
tokom noi, malo preostale eravice i zid od slabo spojenih debala jedi
na su odbrana od mraza na hiljadu metara nadmorske visine.
Kue koje su izgradili Indijanci imaju samo tu jednu prostoriju;
ali, i u onima koje je podigla vlada samo se ona koristi. Tu su po podu
razastrta sva blaga Indijanca, u neredu koji je skandalizovao nae vodi
e, caboclos iz susednog serto; predmeti brazilskog porekla teko se
mogu razlikovati od onih lokalne izrade. Medu prvima se obino nalaze
sekira, no, emajlirani tanjir i metalni sudovi, krpe, konac i igla za ivenje, katkad neka flaa, pa ak i kiobran. I nametaj je krajnje oskudan:
nekoliko niskih drvenih stolaca poreklom iz plemena Gvarani, kojima se
slue i caboclos; korpe svih veliina i namena, koje ilustruju tehniku
"unakrsnih ara", tako estu u Junoj Americi; sito za brano, drveni
avan, tukovi od drveta ili kamena, neto grnarije i, na kraju, mnotvo
sudova razliitih oblika i namena, napravljenih od abobre, ispranjene i
osuene tikve. Kako je teko domoi se tih jadnih predmeta! Ponekad
nam ni poklanjanje prstenova, ogrlica i broeva itavoj porodici nije bilo
dovoljno da uspostavimo neophodan prijateljski kontakt. ak je i znatna
koliina novanica od hiljadu reisa, udovino nesrazmerna siromatvu
eljenog predmeta, ostavljala domaina ravnodunim. " N e moe." " D a
je on sam izradio taj predmet, rado bi ga dao, ali on ga je davno nabavio
od jedne starice koja jedina zna da pravi takve stvari. Ako nam ga da,
kako e nai drugi?" Starica, naravno, nikad nije tu. Gde je? " N e zna" neodreen pokret rukom - "u umi..." Uostalom, ta svi nai milreisi
znae starom Indijancu koji se trese od groznice, na sto kilometara od
najblie prodavnice koju dre belci? oveka je stid da tim ljudima odu
zme kakvu malu alatku iji nenadoknadivi gubitak bi ih bacio u jo veu
oskudicu...
Ali biva i sasvim drukije. Da li bi mi ova Indijanka prodala ovaj
lonac? "Bi, drage volje. Naalost, nije njen. A iji je? Cutanje. - N j e n o g
mua? Ne. - Njenog brata? Ni njegov. Njenog sina? Ne, nikako." Lonac
pripada njenoj unuci. Unuci pripadaju svi predmeti koje bismo eleli da
kupimo. Posmatramo tu devojicu od tri-etiri godine koja ui kraj og
njita zaokupljena prstenom koji sam joj maloas stavio na prst. Mora
mo se, dakle, pogaati s gospoicom, a roditelji u tome ni na koji nain

120

Klod

Levi-Stros

ne uestvuju. Prsten i petsto reisa ne ostavljaju na nju nikakav utisak. Ali

prihvata bro i etiristo reisa.
Pleme Kaingang pomalo obraduje zemlju, ali su njegova osnovna
zanimanja lov, ribolov i sakupljanje divljih plodova. Njihov ribolov je
loa imitacija tehnike belaca, te uinak mora biti slab: savitljiv prut, bra
zilska udica privrena na kraju konca s malo smole, ponekad komad
krpe zamenjuje konac. Lov i sakupljanje upravljaju tim nomadskim i
votom u umi po kojoj itave porodice lutaju vie nedelja a niko ne zna
njihova tajna skrovita i zamrene puteve. Ponekad bismo, na okuci ne
ke staze, naili na njihovu malu trupu kako izlazi iz ume da bi odmah
ponovo u njoj nestala; na elu su ili mukarci, naoruani prakom za
lov na ptice - bodoque - koja izbacuje kuglice; preko ramena su nosili
pleteni tobolac s municijom od ilovae. Pratile su ih ene; one su na
leima teglile sve porodino blago u korpi koja je trakom od platna ili
kore drveta bila privrena za elo. Tako putuju i deca i kune potrep
tine. Oni bi jedva usporili hod, mi bismo zadrali konje i, posle nekoli
ko izmenjenih reci, uma bi ponovo zamukla. Znamo jedino to da e
sledea kua - kao i tolike druge - biti prazna. Koliko dugo?
Taj nomadski ivot moe potrajati danima i nedeljama. Sezona lo
va i sezona plodova -jaboticaba, pomorandi i lima - izazivaju masov
na kretanja itavog stanovnitva. Kakav zaklon nalaze oni u gustoj u
mi? U kojim skrovitima uvaju lukove i strele? Tek ponekad u uglu
kakve kue moe se videti pokoji zaboravljeni primerak. Kakvim tradi
cijama, obredima i verovanjima obnavljaju veze?
I povrtarstvo ima svoje mesto u toj primitivnoj privredi. Ponekad
usred ume nailazimo naurodenike krevine. Oskudan zeleni zauzima
nekoliko desetina kvadratnih metara okruenih umskim zidinama: ba
nane, slatki krompir, manioka, kukuruz. Zrno se najpre sui na vatri, a
onda ga u avanu tucaju jedna ili dve ene. Brano se jede takvo kakvo je
ili zameano s masnoom u vrstu pogau; tome se dodaje crni pasulj;
jede se i meso divljai i napola pripitomljenih svinja. Ono se uvek pee
na ranju iznad vatre.
Treba pomenuti i koro, blede larve od kojih vrve neka trula stabla.
Uvredeni ruganjem belaca, Indijanci energino poriu svoju sklonost pre
ma tim ivuljkama i tvrde da ih ne jedu. Ali, dovoljno je proi umom da
bi se na tlu opazio dvadeset-trideset metara dugaak trag koji je ostavio
veliki, potpuno oguljenipinheiro oboren olujom. Tuda su proli oni to
trae koro. A kad se bane u kakvu indijansku kuu, moe se u magnovenju, pre no stoje sakrije neka brza ruka, opaziti inija u kojoj gamiu te
dragocene poslastice.
Nije lako prisustvovati vaenju koroa. Poput zaverenika, dugo smi
ljamo kako da to izvedemo. Jedan Indijanac koga mui groznica, sam u

121

Kaduveo

naputenom selu, izgleda nam kao lak plen. Stavljamo mu sekiru u ruku,
drmusamo ga i podstiemo. Zaludu, izgleda da on nema pojma ta trai
mo od njega. Da li e to biti jo jedan neuspeh? Utoliko gore! Poteemo
svoj poslednji argument: hteli bismo da jedemo koro. Uspevamo da do
vuemo rtvu do jednog debla. Udarac sekirom oslobaa mnotvo kana
la u dubini debla. U svakom od njih nalazi se velika beliasta ivotinjka,
prilino slina svilenoj bubi. Sad se valja pokazati. Pod nedokuivim
pogledom Indijanca, obezglavljujem svoj plen; iz njegovog tela izbija
masna beliasta masa koju, posle izvesnog oklevanja, prinosim ustima:
po gustini i mekoi lii na puter, a po ukusu na kokosovo mleko.

XVIII

PANTANAL
Posle ovog krtenja spreman sam za prave avanture. Prilika e mi
se ukazati za vreme univerzitetskog raspusta, koji u Brazilu traje od no
vembra do marta, to jest u sezoni kia. Uprkos toj nepogodnosti, isplani
rao sam da stupim u dodir sa dve grupe uroenika; jedna od njih je bila
slabo prouena; od nje je, u najboljem sluaju, opstalajedna etvrtina: to
je Kaduveo, s paragvajske granice; druga je bila bolje poznata ali jo
puna obeanja: Bororo, u centralnom Mato Grosu. Stavie, Nacionalni
muzej Rio de aneira preporuio mi je da uz put obiem ijedno arheolo
ko nalazite o kojem je bilo neto podataka u pranjavim arhivama, ali
jo niko nije stigao da se njime pozabavi.
Od tog vremena sam esto putovao izmeu Sao Paula i Mato Grosa, as avionom, as kamionom, as vozom i brodom. Tim poslednjim
prevoznim sredstvima koristio sam se 1935-6; zapravo, pomenuti polo
aj nalazio se u blizini eleznike pruge, nedaleko od poslednje stanice u
Porto Esperansi, na levoj obali reke Paragvaj.
O tom zamornom putovanju nema bogzna ta da se kae; eleznika kompanija Noroeste vodi vas najpre u Bauru, usred pionirske zone;
odatle se do Mato Grosa ide "nonim", koji prolazi kroz severni deo
drave. Sve u svemu, tri dana putovanja sporim vozom koji se greje na
drva i esto dugo zastaje da bi se snabdeo gorivom. I vagoni su bili od
drveta i podnoljivo razglavljeni: po buenju su nam lica bila prekrivena
skramom od stvrdnute ilovae, jer nam je sitna crvena praina, tipina za
serto, ulazila u svaki nabor i svaku poru. Vagon-restoran se ve priklo
nio kulinarskom stilu unutranjosti: svee ili sueno meso, prema prilici,

122

Klod Levi-Stros

pirina, crni pasulj i, da upije sok, farinha: ljuteno zrno kukuruza ili
svee manioke, isueno na toploti i zdrobljeno u krupnije brano; na
kraju, veiti brazilski desert, krika ukuvanih dunja ili gojave s komadi
em sira. Na svakoj stanici, deaci su putnicima prodavali za nekoliko
sua sone ananase ija uta jezgra pruaju blagotvorno osveenje.
Ulazimo u dravu Mato Groso malo pre stanice Tres-Lagaos, pre
lazei reku Paranu, ije je korito tako plitko da se, iako su kie ve otpo
ele, jo ponegde moe videti dno. Zatim poinje predeo koji e mi po
stati u isti mah blizak, nepodnoljiv i neophodan tokom godina putova
nja po unutranjosti, jer je on svojstven srednjem Brazilu od Parane do
doline Amazona: ravne ili blago talasaste visoravni; udaljeni horizonti,
bunasto rastinje s ponekim stadom zebua koje se razbei kad naie voz.
Mnogi putnici prevode Mato Groso kao "velika uma", to je upravo
suprotno njegovom znaenju: umu oznaava imenica enskog roda mata,
dok muki rod oznaava dopunski aspekt junoamerikog pejzaa. Ma
to Groso je, dakle, "velika ikara"; i nema reci koja bi bolje opisala taj
divalj i tuan predeo, ija jednolinost ipak sadri neto velianstveno i
uzvieno.
Tano je da i "serto" prevodim reju "ikara", iako on ima neto
drukije znaenje. Mato se odnosi na objektivan karakter pejzaa: na
ikaru u suprotnosti prema umi; serto, pak, oznaava njegov subjekti
van aspekt: pejzau odnosu prema oveku. I serto je, dakle, ikara, ali
kao suprotnost nastanjenom i obraenom zemljitu: to su podruja u ko
jima nema tragova trajnijeg ljudskog truda. Kolonijalni argon daje mo
da njegov taan ekvivalent izrazom "bled", pustara.
Ponekad se visoravan prekida i ustupa mesto dolini, poumljenoj,
travnatoj, gotovo vedroj pod svetlim nebom. Izmeu Kampo Grandea i
Akidauane, jedan dublji procep otkriva plamene vrhove venca Marakau ije gudure, ve u Korijentesu, kriju jedan garimpo, to jest centar
tragaa za dijamantima. I sve se menja. Tek to smo proli Akidauanu,
ulazimo upantanal: najveu movaru na svetu, koja obuhvata srednji
deo renog basena Paragvaja.
Posmatrana iz aviona, ta oblast reka to vijugaju po ravnicama prua
prizor lukova i meandara u kojima voda stoji. I samo reno korito izgle
da obrubljeno bledim vijugavim linijama, kao da je prirbda oklevala pre
no stoje iscrtala njegovu privremenu dananju putanju. Na tlu, movar
ni predeo postaje pejza iz snova, gde se stada zebua sklanjaju na vrhove
breuljaka kao na plovee kovege; bare pruaju stanite jatima velikih
ptica: flamingosi, bele i sive aplje obrazuju prava ostrva, beta i ruia
sta, manje pernata od lepezastog lia palmi carand koje lue dragocen
vosak i iji suproreeni umarci jedina mrlja na lano vedroj perspektivi
te vodene pustinje.

Kaduveo

123

Sumorna Porto Esperansa, kojoj njeno ime tako slabo pristaje, ostala
m i j e u seanju kao najudnovatije mesto na zemljinoj kugli, sa izuzet
kom, moda, Fajer Ajlenda u dravi Njujork, predela s kojim je sad rado
uporedujem; njihova slinost se sastoji u tome to i jedan i drugi spajaju
u sebi najprotivrenije injenice, ali po razliitom kljuu. Isti geografski
i ljudski besmisao se pokazuje u oba, tamo komian a ovde tragian.
Je li Svift izmislio Fajer Ajlend, peanu strelu potpuno lienu rastinja, koja se protee du Long Ajlenda? To je duina bez irine: prva,
osamdeset kilometara, druga, dve-tri stotine metara. Teren do dublje vo
de je lak, ali je more tako uzburkano da se niko ne usuuje da se okupa u
njemu; prema kopnu je uvek mirno, ali tako plitko da se ovek ne moe
zagnjuriti. Provodimo, tako, vreme pecajui nejestivu ribu; table posta
vljene du plae u pravilnim razmacima opominju ribare da svoj ulov
bez odlaganja zakopaju u pesak kako se ne bi usmrdeo. Dune Fajer Aj
lenda tako su nestalne, a nj ihova pobeda nad vodom tako je nesigurna da
druge table zabranjuju da se po njima hoda, jer postoji opasnost da se
srue u vodu. Kao u kakvoj izokrenutoj Veneciji, tlo je teno a kanali su
vrsti: da bi se mogli tuda kretati, stanovnici Ceri Grouva, seoceta na
srednjem delu ostrva, moraju se sluiti mreom drvenih pasarela, pra
vim saobraajnim petljama na stubovima.
Da upotpunim sliku, Ceri Grouv je uglavnom nastanjen mukim
parovima, koje je verovatno privuklo opte izokretanje uobiajenih od
nosa. Kako u pesku ne raste nita osim irokih ploa otrovnog brljana,
ostrvljani se svakodnevno snabdevaju namirnicamau jedinoj prodavnici
koja se nalazi kod pristanita. U viim i stabilnijim uliicama, mogu se
videti jalovi parovi kako se vraaju u svoje kolibe gurajui deja kolica
(jedina vozila pogodna za uske puteve) ispunjena samo bocama trajnog
mleka koje nijedno odoje nee piti.
Fajer Ajlend ostavlja utisak vesele farse, dok je Porto Esperansa
njegova kopija namenjena manje srenom stanovnitvu. Njegovo posto
janje na tom mestu moe objasniti jedino nasip sa eleznikom prugom,
koji se protee uz reku u duini od hiljadu petsto kilometara kroz zemlju
ija je samo jedna etvrtina nastanjena; odatle se saobraaj sa unutra
njou obavlja samo brodom, jer se ine prekidaju iznad jedne blatnja
ve padine slabo uvrene daskama koje malim renim parobrodima slue
kao pristanite.
Nema drugih stanovnika osim radnika i inovnika eleznikog preduzea; nema drugih kua osim njihovih. To su drvene barake izgraene
usred movare. Do njih se dolazi po klimavim daskama kojima je izbrazdana nastanjena zona. Smestili s m o s e u j e d n o j kolibi koju nam je kom
panija stavila na raspolaganje, kockastoj kutiji s jednom sobom, navorenoj na stub; do nje se penje lestvama. Vrata se otvaraju u prazninu;

124

Klod Levi-Stros

ispod je depo; u zoru nas budi zviduk lokomotive koja ne vue vagone
i koja e nam posluiti kao osobno vozilo. Noi su mune: vlana toplota, veliki movarski komari koji juriaju na nae sklonite, pa i same
zatitne mree, promiljeno postavljene pre polaska, ali ipak nedovolj
ne, onemoguavaju san. U pet ujutru lokomotiva nas natopi parom koja
bez muke prolazi kroz porozan pod najavljujui nam dnevnu egu. I
pored vlage, nema magle; okruuju nas olovno nebo i teka atmosfera
kao d a j e vazduhu dodat jo jedan element koji ga ini nepogodnim za
udisanje. Na sreu, lokomotiva je brza; izloeni povetarcu, s nogama
koje se klate nad branikom, stresamo sa sebe nonu malaksalost.
Jedina pruga, kojom prolaze dva voza nedeljno, ne izgleda naroi
to pouzdano; ona lii na krhku pasarelu s koje bi lokomotiva mogla sva
kog asa skliznuti. Sa obe strane ina, blatnjava i odvratna voda iri blju
tav smrad. Tu vodu mi pijemo ve vie nedelja.
Zdesna i sleva uzdiu se stabla, proredena kao u vonjaku; im se
udaljimo, ona se spajaju u tamne mase, a pod njihovim kronjama odrazi
neba u vodi lie na svetlucave mrlje. Kao da se sve krka na mlakoj
temperaturi koja pogoduje sporom sazrevanju. Kad bi neko mogao bo
raviti vie hiljada godina u ovom preistorijskom pejzau i posmatrati
njegove promene, svakako bi prisustvovao preobraavanju organske ma
terije u treset, ugalj i naftu. ak mi se uinilo da nafta izbija na povrinu
i boji vodu nenim prelivima duge; naim pomonicima nije ilo u glavu
da sebi i njima nameemo sav taj trud zbog nekoliko krhotina. Podstaknuti simbolinom vrednou koju su pridavali naim lemovima od plute, amblemom "inenjera", oni su izveli zakljuak daje arheologija sa
mo izgovor za mnogo ozbiljnije izvianje terena.
Tiinu su ponekad naruavale ivotinje koje se nisu mnogo plaile
ljudi: veado, zaueni srnda belog repa; stada emua, malih nojeva, ili
bela jata aplji nad samom povrinom vode.
Tokom putovanja, radnici prilaze lokomotivi i penju se do nas.
Zastoj: dvanaesti kilometar; sporedni kolosek se prekida, dalje emo mo
rati peke. U daljini opaamo arheoloko nalazite koje lii na capo.
Iako se to ne vidi, voda pantanala lagano tee i povlai koljke i
mulj koji se gomilaju na onim mestima gde je rastinje pustilo korenje.
Movara je posejana jeevima od zelenila zvanim capes; na njima su
nekad Indijanci podizali svoje bivake i jo se mogu otkriti tragovi njiho
vog boravka.
Stizali smo, dakle, svakog dana do svog ostrvceta jednom umovi
tom stazom koju smo napravili od eleznikih pragova nagomilanih uz
prugu; tu smo provodili zamorne dane teko diui i pijui vodu iz mo
vare smlaenu na suncu. U sumrak je lokomotiva dolazila po nas, a
ponekad b i j e zamenilo jedno od onih vozila zvanih avoli: radnici koji

Kaduveo

125

su stajali u uglovima gurali su ga opiranjem akije o prepreke, poput

gondolijera. Iznureni i oedneli, vraali smo se u pustinju Porto Esperanse da tu provedemo jo jednu besanu no.
Stotinak kilometara odatle nalazi se jedno poljoprivredno dobro
koje smo izabrali kao polaznu bazu za izlet do plemena Kaduveo. To
imanje je na eleznikoj liniji bilo oznaeno kao Fazenda francesa i
zauzimalo je pojas od oko 50 000 hektara po kojem je voz prolazio 120
kilometara. Po tom prostranstvu pokrivenom bunjem i sprenom tra
vom lunjalo je stado od 7000 grla (u tropskim oblastima, pet do deset
hektara su jedva dovoljni za jednu ivotinju), koja su povremeno eleznicom prevoena u Sao Paulo; voz je na imanju zastajao dva-tri puta.
Naziv stanice kojaje opsluivala naselje, Gvajkurus, podseao je na ime
velikih ratobornih plemena koja su nekad vladala ovim krajevima; od
njih je na brazilskoj teritoriji preivelo jedino pleme Kaduveo.
Dva Francuza upravljala su imanjem s nekoliko stoarskih porodi
ca. Ime mlaeg sam zaboravio; drugi, koji se bliio etrdesetim, zvao se
Feliks R. - za prijatelje Don Feliks. Njega je pre nekoliko godina ubio
neki Indijanac.
Nai domaini su odrastali za vreme Prvog svetskog rata ili su u
njemu uestvovali; njihov temperament i njihove sposobnosti predodre
dile su ih da postanu marokanski kolonisti. Ne znam kakve su ih to spe
kulacije mogle uvui u manje izvesnu pustolovinu u tom nesrenom delu Brazila. ta god bilo posredi, deset godina po svom osnivanju, Fazen
da francesa je poela da se osipa zbog nedostatka poetnog kapitala,
koji je sav utroen na kupovinu zemlje, te se nita nije moglo uloiti u
unapreenje stoarstva i nabavku opreme. U ogromnom bungalovu en
gleskog stila, nai domaini, stoari i piljari, iveli su oskudnim ivo
tom. Njihova tezga bila je jedino mesto za snabdevanje u krugu od oko
stotinu kilometara. Empregados, to jest nametenici: radnici ili peoni, tu
su jednom rukom davali novac koji su primali drugom; vetim ispisiva
njem rauna, njihova veresija pretvarana je u stalan dug i, s te take
gledanja, itavo preduzee funkcionisalo je takorei bez novca. Kako su
cena robe obino bile dva-tri puta vie od normalnih, posao je mogao
biti unosan da ta trgovaka strana nije stavljena u drugi plan. Bilo je
neeg potresnog u sledeem prizoru: subotom bi radnici doneli malo
eerne trske i odmah bi je gurnuli u engenho - spravu napravljenu od
grubo otesanih debala u kojoj se, obrtanjem tri drvena cilindra, gnjee
stabljike trske; zatim bi je preneli u velike plehane kotlove gde je sok
isparavao nad vatrom, a odatle u kalupe u kojima se zgunjavala u zrna
stu crvenkastu masu zvanu rapadura; na kraju bi gotov proizvod odneli
u radnju koja se nalazila odmah tu, pored maina; iste veeri, pretvoreni
u kupce, skupo su plaali u toj istoj radnji tu jedinstvenu poslasticu pu
stare da bi obradovali svoju decu.

126

Klod Levi-Slros

Nai domaini su filozofski gledali na to izrabljivanje, i nisu stupa

li ni u kakav dodir s radnicima mimo onog neophodnog za obavljanje
posla; kako nisu imali suseda iz svoje klase (izmeu njih i najbliih plan
taa na paragvajskoj granici prostirao se indijanski rezervat), dosledno
su se pridravali strogog ivota koji su sebi nametnuli, to ih je, bez
sumnje, najbolje titilo od malodunosti. Njihovi jedini ustupci konti
nentu na kojem su iveli ticali su se odee i pia: u tom pograninom
podruju, u kojem su se meale brazilska, paragvajska, bolivijska i ar
gentinska tradicija, prihvatili su nonju pampasa: bolivijski eir od levkaste fino upletene slame, sa irokim zavrnutim obodom i visokom kalo
tom; chirip, neka vrsta pelene za odrasle od platna pastelnih boja, s
narandastim, ruiastim ili plavim prugama, koja ostavlja bedra i noge
gole iznad belih izama od grubog platna to seu do listova. Po hladni
jem vremenu chiripu zamenjuje bombacha: iroke pantalone u stilu zuava, sa strane ukraene raskonim vezom.
Gotovo itavi dani su im prolazili u "radu sa stokom", to jest u
nadziranju stoke i izdvajanju grla za prodaju na povremenim sajmovim.
U oblaku praine, ivotinje kojima su upravljali grleni povici capataza
defilovale su pred oima gospodara, a ovaj ih je razvrstavao u nekoliko
obora. Zebui s dugakim rogovima, debele krave, prestravljena telad ti
skali su se u prolazima od dasaka u koje poneki bik nije hteo da ue.
Tada bi se etrdeset metara fino upredenog kanapa zakovitlalo iznad
glave lacoeira i ivotinja bi se u istom trenutku, ili je bar tako izgledalo,
ruila na tlo dok se konj pobedniki propinjao.
Ali, dva puta dnevno - u 11 i 30 ujutru i u 7 sati uvee - svi bi se
okupili pod pergolom koja je okruivala stambene jedinice da obave
obred chimarro, to jest da popiju mate na slamku. Znamo da mate pri
pada istoj porodici kao i na zimzeleni hrast; njegove grane, lako ispee
ne na dimu podzemnog ognjita, melju se u krupan prah svetlozelene
boje koji se dugo uva u buriima. Tako se dobij a pravi mate, dok su
proizvodi koji su pod tim imenom prodaju u Evropi obino izloeni tako
bezobzirnim promenama da nemaju vie nikakve slinosti sa originalom.
Mate se pije na vie naina. Za vreme ekspedicije, kad zbog umora
suvie nestrpljivo oekujemo trnutno okrepljenje koje on donosi, samo
bacimo punu aku praha u hladnu vodu koju zatim brzo zagrejemo do
kljuanja; ali najvanije je skloniti mate s vatre im baci prvi klju, inae
gubi svaki ukus. Pripremljen na taj nain, suprotan spremanju obinog
aja, naziva se ch de mate, ima tamnozelenu boju i gotovo je uljast kao
jaka kafa. Kad nemamo vremena, pravimo terere, to jest kroz cevicu
usisavamo hladnu vodu posutu akom praha. Onaj kome smeta gorak
ukus, vie e voleti mate doce kakav piju lepe Paragvajke; prah matea
zagreva se sa eerom dok se ovaj ne istopi i ne dobije smeu boju, a

Kaduveo

127

zatim se meavina prelije kljualom vodom i procedi. Ali ne znam nijed

nog ljubitelja matea koji svim tim receptima ne pretpostavlja chimarro;
onako kako se upranjava nafazendi, to je u isti mah drutveni obred i
lini porok.
Svi posedaju u krug; u njegovoj sredini je devojica, china, koja
nosi sud za kuvanje vode, greja i ponekad tikvu s grliem optoenim
srebrom - cuia - a ponekad, kao u Gvajakurusu, zebuov rog koj i je izrezbario neki stoar. Dve treine te posude napunjene su prahom koji de
vojica lagano natapa vrelom vodom; kad na taj nain dobije gustu smesu, ona u nju uvlai srebrnu cev iji se donji kraj zavrava kuglom s
mnogo rupa, napravljenu tako da pipeta lei na dnu, kao u kakvoj maloj
peini u kojoj e se skupljati tenost, dok u cevi mora da bude tek toliko
soka da se ne poremeti osetljiva ravnotea guste smese - ako bi ga bilo
suvie, voda se ne bi s njom meala. Tako pripremljen chimarro treba
samo zaliti vodom i posluiti domaina; poto on dva-tri puta srkne i
vrati sud devojici, isti postupak se ponavlja za svakog uesnika u obre
du; najpre piju mukarci, a za njima ene. Zatim sve ide ispoetka, dok
se ne isprazni lonac s vodom.
Prvi gutljaji pruaju izuzetno prijatan oseaj, barem onom ko je
naviknut - poetnik se esto opee; pomalo mastan dodir vrelog srebra,
uskomeana voda bogata hranljivom penom: gorko i mirisno u isti mah,
kao d a j e u nekoliko kapljica koncentrisana itava uma. Mate sadri
jedan alkaloid slian onom u kafi, aju i okoladi, ali njegova koliina (i
polusirovost) objanjava, moda, istovremeno umirujue i okrepljujue
dejstvo ovog napitka. Posle nekoliko krugova, mate izgubi mnogo od
svog ukusa, ali se upornim pomeranjem sisaljke mogu pronai jo neiskorieni delovi smese, to produava zadovoljstvo za jo nekoliko tala
sa gorine.
Mate, izvesno, zasluuje da se stavi daleko iznad amazonske gvarane, o kojoj u govoriti na drugom mestu, a pogotovo iznad tune koke
s bolivijske visoravni: to vakanje bljutavog suvog lia koje se ubrzo
pretvara u ilave kuglice sa ukusom domaeg aja ini sluzokou neosetljivom, a jezik pretvara u vakaa stranog tela. Ne vidim nita drugo to
je dostojno da se s njim uporedi osim pogolemog komada betela napu
njenog zainima, iako on zapanji nesviknuto nepce zastraujuom palj
bom ukusa i mirisa.
Indijanci iz plemena Kaduveo iveli su u niziji leve obale Paragva
ja: od Fazende francese razdvajali su ih breuljci Sera-Bodokene. Nai
domaini su ih smatrali lenjivcima i pokvarenjacima, lopovima i pijan
cima i grubo su ih terali s panjaka kad bi ovi pokuali da se na njih
uunjaju. Naa ekspedicija izgledala im je unapred osuena na propast i,
uprkos velikodunoj pomoi koju su nam pruali i bez koje ne bismo

128

Klod

Levi-Stros

mogli da ostvarimo svoj naum, s neodobravanjem su gledali na nae

planove. Koliko su morali biti zaprepaeni nekoliko nedelja kasnije kad
su nas videli kako se vraamo s natovarenim volovima kao kakav kara
vani veliki glineni upovi, izrezbareni i obojeni, srnee koe ukraene
ivopisnim arabeskama, drvene skulpture iezlog panteona... To otkri
e je kod njih izazvalo neobinu promenu: kad me je dve-tri godine ka
snije Don Feliks posetio u Sao Paulu, mislim da se nisam prevario u
proceni da su on i njegov ortak, nekad tako puni prezira prema lokalnom
stanovnitvu, gone native, kako to kau Englezi; mali graanski salon
fazende sad je bio prekriven bojenim koama i ispunjen indijanskom
grnarijom; nai prijatelji su se igrali sudanskog ili marokanskog bazara
kao pravi kolonijalni inovnici (bolje bi im bilo da su to doista i postali u
vreme kad su mogli da biraju). Indijanci, unapredeni u njihove stalne
snabdevae, rado su primani nnfazendi, gde su smetani i goeni s ita
vim porodicama u zamenu za svoje proizvode. Dokle je ila ta bliskost?
Teko je poverovati da su tamonji momci, posle perioda upoznavanja,
ostali ravnoduni prema mladim indijanskim devojkama koje su u dane
vaara ile polugole, s telom briljivo ukraenim ljupkim crnim ili pla
vim arama stopljenim s njihovom koom kao pripijena haljina od ras
kone ipke. Kako god bilo, negde 1944. ili 1945, Don Feliksa je ubio
jedan od njegovih novih prijatelja; on je moda manje bio rtva Indija
naca a vie nemira u koji ga je pre deset godina bacila poseta etnografa poetnika.
Namirnicama smo se snabdeli u radnji fazende: suvo meso, pirina, crni pasulj, brano od manioke, mate, kafa i rapadura. Tu su nam
iznajmili i konje za ljude i volove za prtljag, jer smo sa sobom nosili
robu koju smo menjali za indijanske proizvode: deje igrake, staklene
ogrlice, ogledala, narukvice, prstenje i parfeme, kao i komade tkanina,
ebad, odeu i alat. Radnici s fazende su nam sluili kao vodii, dodue
preko volje, jer smo ih odvojili od porodica za vreme boinih praznika.
U selima su nas oekivali; im smo stigli na fazendu, indijanski
vaqueiros pourili su da najave poseru stranaca koji donose poklone.
Takvi izgledi su kod Indijanaca izazvali razliite vrste uznemirenosti, a
meu njima je preovladavao strah daje cilj nae posete tomar konta: to
jest, preotimanje njihove zemlje.

Kaduveo

129
XIX

NALIKE
Kaduveoska prestonice Nalike udaljena je od Gvajakurusa oko sto
pedeset kilometara ili tri dana jahanja. Teretnu marvu slali smo ranije
zbog njenog sporog hoda. Planirali smo da se u prvoj etapi popnemo uz
padine Sera Bodokene i da provedemo no na visoravni, na poslednjoj
stanici imanja. Vrlo brzo smo zali u uske doline pune visoke trave kroz
koju su se konji jedva probijali. Hod je oteavalo i blato movare. Konj
bi se okliznuo, batrgao da povrati ravnoteu, domogao se vrste zemlje
kako je znao i umeo, a onda bismo se nali okrueni rastinjem; valjalo je
jo paziti da neki list bezazlenog izgleda ne izrui na nas jaje koje je na
njegovom naliju obrazovao roj karapata; mnotvo narandastih ivoti
njica uvlai se pod odeu, prekriva telo kao kakvo teno platno i zabada
se u kou: rtvi preostaje samo da to pre sjae s konja i brzo se oslobodi
odee, potamani ivotinjice i prepusti nekom od drugova da mu pregle
da kou. Veliki pojedinani paraziti, sive boje, manje su opasni; oni se
bezbolno prikae uz kou, a posle nekoliko sati ili dana, ovek napipa
oteklinu koja se mora odstraniti noem.
Najzad ikara postaje reda i pred nama je kameniti put koji vodi
preko blage strmine do sparuene ume od drvea i kaktusa. Dok zaobi
lazimo uku naikanu stubastim kaktusima, konano izbija oluja koja
se sprema od jutros. Silazimo s konja i traimo zaklon u jednoj pukotini;
to je, zapravo, vlana peina, ali nas dobro titi. Ulazei u nju, uznemiravamo slepe mieve koji prekrivaju zidove, morcegos, i zvuk njihovog
lepranja ispunjava peinu.
im stane kia, nastavljamo put kroz zbijenu i tamnu umu punu
sveih mirisa i divljeg voa: genipapo, teko svarljiv i oporog ukusa;
guavira, za koju kau da putnicima gasi e svojom uvek hladnom sri;
aju, koji ukazuje na nekadanje uroenike njive.
Na visoravni ponovo nalazimo karakteristian izgled Mato Grosa:
visoka trava proarana drveem. Pribliavamo se konaitu kroz mo
varnu zonu; po blatu koje je isuio i izbrazdao povetarac trkaraju mali
pacovi; na stanici Largon, koja se sastoji od jednog tora ijedne kolibe,
zatiemo jednu porodicu zaokupljenu ereenjem bezzara, mladog bi
ka; dva-tri deteta cie od zadovoljstva dok se valjaju i ljuljaju na krva
vom kosturu koji im slui kao igralite. Iznad vatre pod vedrim nebom,
koja plamti u sumraku, pee se churrasco i s njega curi mast dok se
stotine urubu-kondora, leinara privuenih mirisom strvine, otimaju s
psima za krv i otpatke.
Kad napustimo Largon, nastaviemo "putem Indijanaca"; dok si
lazimo, planina nam izgleda vrlo strma; moramo da peaimo vodei

130

Klod Levi-Stros

konje razdraene neravnim zemljitem. Pod stazom ujemo bujicu: vo

da pada sa stene na stenu, ali je ne moemo videti; klizamo se po vla
nom kamenju ili po blatnjavim barama zaostalim od poslednje kie.
Konano, u podnoju planine stiemo do raskrenog kruga zvanog campo des Indios, gde zastajemo da predahnemo i odmorimo konje pre no
to nastavimo put kroz movaru.
U etiri po podne poinjemo da traimo pogodno mesto za konak.
Uoavamo nekoliko stabala i izmeu njih razapinjemo mree za spava
nje i komarnike; vodii potpaljuju vatru i pripremaju obed od pirina i
suvog mesa. Toliko smo edni da b e z gaenja gutamo litre bukuria od
zemlje, vode i hipermangana, jedinog pia kojim raspolaemo. Dan se
gasi. Iza prljave mree koja nas titi od komaraca posmatramo na trenu
tak plameno nebo. Tek to smo zaspali, valja nam ponovo krenuti; poto
su ve osedlali konje, vodii nas b u d e u pono. U ovo vrelo doba godine,
treba tedeti ivotinje i koristiti nonu sveinu. Po meseini nastavljamo
stazom bunovni od sna, ukoeni i drhtavi; konji posru; do svitanja je
ostalo jo vie sati. Oko etiri ujutru stiemo u Pitoko gde je Sluba za
zatitu Indijanaca nekad imala vanu stanicu. Sad su tu samo tri porue
ne kue, jedva dovoljne da se izmeu njih razapnu mree za spavanje.
Pitoko tiho tee; on izvire iz movare i nekoliko kilometara dalje pono
vo ponire. U tim barskim ponornicama, bez izvora i ua, ivi mnotvo
pirana, koje su opasne za neoprezne, ali ne spreavaju paljive Indijance
-u movari ima jo nekoliko ratrkanih porodica da se u njima kupaju
i iz njih zahvataju vodu.
Sad se nalazimo usred pantanala: as poplavljene kotline izmeu
umovitih uzviica, as velika blatnjava prostranstva bez drvea. Osedlani vo sluio bi bolje od konja: kad se kree polako, teka ivotinja,
kojom se upravlja pomou konopca provuenog kroz prsten na gubici,
bolje podnosi naporan put kroz baru gde joj voda esto dopire do grudi.
Dok smo prolazili kroz niziju koja se moda prostire sve do Rio
Paragvaja i tako je ravna da voda ne uspeva da otie, izbila je najstrani
ja oluja koju sam ikad doiveo. Nikakvog zaklona, nikakvog drveta na
vidiku; preostalo nam je samo da nastavimo kretanje, jednako mokri kao
i konji, dok su gromovi udarali svuda oko nas poput granata pri baranoj
paljbi. Posle dva sata muenja, kia je prestala; preko horizonta su laga
no prelazili oblaci i sruivali tu i tamo svoj vodeni tovar, kao to biva na
otvorenom moru. Ali na kraju nizije ve se mogla videti terasa od ilova
e visoka nekoliko metara; na njoj se desetak koliba ocrtavalo naspram
neba. Bili smo u Enhenju, u blizini Nalikea, ali smo odluili da boravi
mo tu, a ne u staroj prestonici, koja se 1935. sastojala od pet koliba.
Nepaljivom oku ti su zaseoci izgledali gotovo isti kao najblia
seoca brazilskih seljaka, kojima su uroenici bili slini po odei a esto

Kaduveo

131

i po fizikom tipu jer je bilo mnogo meleza. Njihovi jezici su se, meu
tim, razlikovali; fonetika gvaikurua prijatna je uhu: brz izgovor i duga
ke reci, u kojima se jasni samoglasnici smenjuju sa dentalima, guturalima i mnotvom umekanih ili tenih fonema ostavljaju utisak potoka
koji ubori preko ljunka. Dananje ime caduveo (koje se inae izgovara
cadiueu) nastalo je kvarenjem reci kojom su uroenici nazivali sami se
be: Cadiguegodi. Za vreme tako kratkog boravka nikako nismo mogli
nauiti jezik, iako je portugalski naih novih domaina bio vrlo siro
maan.
Osnovna konstrukcija koliba sastojala se od oljutenih debala po
bodenih u zemlju; ona su nosila grede od stabala koja su tek poela da se
granaju i koje je drvosea ostavljao na stranu za tu svrhu. Krov na dve
vode bio je napravljen od mladih palmi; ali za razliku od brazilskih koli
ba, ovde nije bilo zidova; ova gradnja je bila nekakav kompromis izme
u kua belaca (od kojih je preuzet oblik krova) i starih uroenikih
nastrenica s ravnim krovom pokrivenim upletenom slamom.
Dimenzije tih krajnje jednostavnih kua nisu bile tako skromne:
malo je bilo koliba u kojima je ivela samo jedna porodica; neke su liile
na izduene hangare i u njima je stanovalo do est porodica; svaka od
njih raspolagalaje jednim odeljenjem omeenim gredama osnovne kon
strukcije i leajem od dasaka - j e d n i m za itavu porodicu; tu su domai
ni provodili vreme sedei, leei ili uei meu jelenskim koama, ko
madima platna, tikvama, mreama, gomilicama slame, rasporeenim,
nabacanim, okaenim svuda pomalo. U okovima su se mogle videti
velike ukraene posude za vodu na postolju - ponekad izrezbarenom - u
obliku trokrake viljuke ija je drka zabijena u zemlju.

SI. I Cup za vodu ukraen arama svetlocrvene boje

i lakom od crne smole.

132

Klod Levi-Stros

Nekad su to bile "dugake kue" u irokeskom stilu; bilo ih je jo

koje su svojim izgledom zasluivale to ime, ali razlozi za okupljanje vie
porodica u jednoj radnoj zajednici postali su nevani; to vie nije bila,
kao nekad, matrilokalna kua u kojoj su se zetovi sa svojim porodicama
okupljali oko ognjita tate i tasta.
Uostalom, u tom bednom seocetu ovek nije oseao blizinu pro
losti, jer je netragom nestala i sama uspomena na ivahan razvoj kakav
je tu, pre etrdeset godina, zatekao slikar i istraiva Gvido Bodani; on
je u seocetu boravio u dva navrata, 1892. i 1897, i ostavio je znaajna
etnografska svedoanstva sa svojih putovanja, jednu zbirku koja se uva
u Rimu i jedan divan putopis. U sva tri zaseoka ivelo je jedva dvesta
osoba, uglavnom od lova, sakupljanja divljih plodova, uzgajanja malo
brojne stoke i ivine i obraivanja nekoliko njivica zasejanih maniokom, koje su se mogle videti iza jedinog izvora u podnoju terase, gde
smo naizmenino odlazili da se umijemo usred jata komaraca i da za
hvatimo malo mutne, sladunjave vode.

Kaduveo

Pored pletenja slame, tkanja pamunih pojaseva koje nose mukarci

i prekivanja novia - ee niklenih nego srebrnih - da bi se tako dobijene ploice i cevice nanizale u ogrlice, glavna delatnost je izrada kera
mike. ene meaju glinu Rio Pitoka sa istucanim crepom i valjaju masu
u trake koje zatim spiralno slau i tapkaju sve dok ne dobiju eljeni ob
lik; jo svezu posudu ukraavaju utiskivanjem kanapa, a onda je bojadiu oksidom gvozda, do kojeg se lako dolazi u tom planinskom podruju.
Zatim peku gotove proizvode pod vedrim nebom; preostaje im samo da
jo vrue posude ukrase pomou dva laka od topljene smole: crni pau
santo, providna uta angica; ohlaena grnarija se na kraju zaspe belim
prahom - kredom ili pepelom - da bi se reljefne are jo jae istakle.
Za decu su ene pravile figure ljudi ili ivotinja od svega to bi im
dopalo ruku: gline, voska, suvih mahuna kojima bi samo malo promenile oblik.

SI. 3 - Dve drvene

SI. 2 - Kaduveoska grnarija.

133

figurice:

levo, Stari; desno: Majka blizanaca.

U dejim rukama smo viali i figurice od drveta, obino odevene u

krpice; one su im sluile kao lutke, dok su neke druge, iako njima vrlo
sline, starice uvale kao dragocenost na dnu svojih korpi. Jesu li to bile
igrake? Statue boanstava? Likovi predaka? Protivrene upotrebe skri
vale su njihovu prirodu, utoliko pre stoje esto jedna ista figurica koriena na oba naina. Neke koje se danas nalaze u Muzeju oveka ne
sumnjivo imaju religijsko znaenje, jer se meu njima mogu prepoznati
Majka blizanaca, Mali starac i bog koji kanjava ljude zato to su ga
zlostavljali kad je siao na zemlju, potedevi samo jednu porodicu koja
gaje zatitila. S druge strane, ne smemo olako shvatiti preputanje santosa deci kao simptom opadanja kulta; tu situaciju, koja nama izgleda
privremena i nepostojana, opisao je istim recima Bodani etrdeset godi-

134

Klod Levi-Stros

na ranije, a zatim i Fri deset godina posle njega; posmatranja koja su

obavljena deset godina posle mojih pokazuju da se ona ni tada nije promenila; stanje koje traje pedeset godina bez promena mora biti, u izvesnom smislu, normalno, i ne bi ga trebalo tumaiti opadanjem - uosta
lom, nesumnjivim - religijskih vrednosti, jer ono ima optiji smisao ne
go to smo skloni da verujemo i tie se odnosa izmeu svetog i profa
nog. Suprotnost izmeu to dvoje nije ni tako potpuna ni tako postojana
kao to smo esto olako tvrdili.
U kolibi do moje bio je jedan vra-iscelitelj ija se oprema sastoja
la od okrugle stolice, slamene krune, zveke od tikve prekrivene mre
om s perlama i nojevog pera koje je sluilo za hvatanje ivotinja bichos
- zapravo, zlih duhova, uzronika bolesti koje je vra leio isterivanjem
zahvaljujui antagonistikoj moi svog bicha, duha zatitnika, ali i u
vara imovine, jer je upravo on zabranio svom tieniku da mi ustupi te
dragocene predmete na koje se, kako m i j e reeno, "navikao".
Tokom naeg boravka prireena je svetkovima kojom je prosla
vljeno stupanje u pubertet jedne devojice iz neke druge kolibe; prvo su
je odenuli na stari nain: njena pamuna haljina bila je zamenjena etvr
tastim komadom tkanine koji joj je obavijao telo ispod pazuha. Ramena,
ruke i lice ukrasili su joj raskonim crteima, a oko vrata su joj okaili
sve ogrlice koje su se mogle nai. Uostalom, to moda nije bilo toliko
pokoravanje obiajima koliko pokuaj da nas "zasene". Mlade etnografe
ue da se uroenici plae fotografisanja, da ih treba umiriti i obetetiti
poklonom, nekim predmetom ili novcem. Indijanci plemena Kaduveo
su usavrili sistem: ne samo to su traili da im platim fotografisanje, ve
su me terali da ih fotografiem kako bih im platio; teko daje bilo dana
kad mi ne bi prila neka ena u izuzetnoj nonji traei da joj, milom ili
silom, odam potu jednim snimkom i nekolicinom milreisa. Da bih pritedeo film, esto sam se samo pretvarao da fotografiem - i plaao.
Ipak, bio bih lo etnograf kad bih se zgraavao nad tim lukavstvi
ma, pa ak i kad bih u njima video dokaze dekadencije ili proraunatosti.
Tu su naime, u transponovanom obliku, izbijala specifina obelejauroenikog drutva: nezavisnost i autoritet ena visokog roda; razmetljivost pred strancem; zahtev da se njihova zajednica potuje. Nonja je
mogla biti fantastina ili improvizovana: ono stoje nadahnjivalo njeno
pokazivanje nije zbog toga bilo nita manje znaajno; na meni je bilo da
to postavim u kontekst tradicionalnih institucija.
Tako je bilo i s manifestacijama koje su pratile oblaenje gospoi
ce u uroeniku odeu: po podne je poinjala da se pije pinga, to jest
alkohol od eerne trske; mukarci su sedeli u krugu, hvaliui se buno
inovima preuzetim iz nie vojne hijerarhije (jedine koju su poznavali):
kaplar, zastavnik, porunik ili kapetan. Bila je to jedna od onih "svea-

Kaduveo

135

nih pijanki" kakve su ve opisali autori iz XVIII veka, gde poglavice

sede prema rangu, a slue ih konjuari, dok glasnici pozivaju po inu
onoga na koga je red da potegne iz ae i nabrajaju njegove podvige.
Indijanci plemena Kaduveo neobino reaguju na pie: posle kratkog uz
buenja, zapadaju u turobno utanje, a onda poinju da jecaju. Tada dva
manje pijana mukarca dohvate oajnika za ruke i etaju s njim tamoamo mrmljajui utene, prijateljske reci sve dok se ovaj ne odlui da
povraa. Zatim se sva trojica vraaju na svoja mesta i pijanka se na
stavlja.

SI. 4 - Dve figurice, leva od kamena, druga od drveta,

predstavljaju mitske linosti.

Za to vreme ene beskonano ponavljaju jedan napev od tri tona, a

nekoliko starica, koje piju pored njih, bacaju se povremeno na tlo mlata
rajui rukama i buncajui, praene smehom i aljivim dobacivanjem. I
tu bismo pogreili kad bismo njihovo ponaanje protumaili kao obinu
brljivost starica koje su se napile i malo zaboravile; naime, stari autori
potvruju da su svetkovine, pre svega one kojima se proslavljaju najva
niji trenuci odrastanja enskog deteta plemenitog roda, obeleene en
skim transvestitskim egzibicijama: ratnikim povorkama, igrama i tak
mienjima. Ovi dronjavi seljaci, izgubljeni usred svoje movare, pruali
su prilino alostan prizor; ali njihovo propadanje je inilo jo dirljivi
jom upornost s kojom su uvali neke davnanje obiaje.

136

Klod Levi-Stros

XX

JEDNO UROENIKO DRUTVO

I NJEGOV STIL
Skup obiajajednog narodauvekje obeleen njegovim stilom; obi
aji obrazuju sisteme. Uveren sam da ne postoji neogranien broj tih
sistema, i da ljudska drutva, kao i pojedinci - u svojim igrama, snovima
i buncanjima- nikad ne stvaraju na apsolutan nain, ve se ograniavaju
na to da izaberu izvesne spojeve iz nekog zamiljenog idealnog reperto
ara. Kad bismo pobrojali sve posmatrane obiaje, sve obiaje prikazane
u mitovima i one o kojima svedoe igre dece i odraslih, snovi zdravih ili
bolesnih ljudi i psihopatoloka ponaanja, dobili bismo nekakav perio
dian prikaz, slian tabeli hemijskih elemenata, gde bi se svi stvarni ili
tek mogui obiaji pojavili svrstani u porodice, i gde bi trebalo prepo
znati one koje su drutva zaista usvojila.
Takva razmiljanja su posebno umesna u sluaju plemena MbajaGvaikuru iji su poslednji predstavnici Kaduveo Indijanci, uz Tobe i
Pilage iz Paragvaja. Njihova civilizacija neodoljivo podsea na onu o
kojoj je nae drutvo rado sanjalo u svojim tradicionalnim igrama i iji
je model tako dobro prikazala mata Luisa Kerola: ti indijanski vitezovi
slini su slikama na kartama za igru. To se opaa ve na njihovoj nonji:
tunike i ogrtai od koe to proiruju plea i padaju u krutim naborima,
ukraeni crnim i crvenim crteima koje su stari autori uporeivali s tur
skim tepisima i na kojima se javljaju motivi pika, srca, karoa i trefa.
Oni su imali kraljeve i kraljice; a ove su, poput kraljice iz Alise,
navie volele da se igraju odrubljenim glavama koje su im donosili ratni
ci. Plemeniti mukarci i ene uivali su u turnirima; oni su bili osloboe
ni mukotrpnog rada koji su obavljali pripadnici jedne populacije, razli
ite po jeziku i kulturi, koja se tu nastanila pre njih: Gvane. Tereno,
njihovi poslednji predstavnici, ive u jednom vladinom rezervatu, neda
leko od malog grada Mirande u kojem sam se s njima sreo. Ti pripadnici
Gvana obraivali su zemlju i plaali su gospodarima Mbajama doprinos
u poljoprivrednim proizvodima kao nadoknadu za zatitu koju su im ovi
pruali da ih sauvaju od pljaki i otimaina bandi naoruanih konjani
ka. Jedan Nemac iz XVI veka, koji se zaputio u ove krajeve, uporedioje
te odnose sa onima koji su u njegovo vreme vladali u srednjoj Evropi
izmeu feudalaca i njihovih kmetova.
Indijanci plemena Mbaja bili su organizovani u kaste: na vrhu dru
tvene lestvice nalazilo se plemstvo podeljeno u dva reda, veliko nasledno plemstvo i plemii po zasluzi, koji su to postajali uglavnom iz potre
be da se opravda podudarnost njihovog roenja s roenjem nekog deteta

138

Klod

Levi-Stros

plemenitog porekla. Veliko plemstvo je jo imalo starije i mlae grane.

Zatim su dolazili ratnici; najbolji od njih su, nakon inicijacije, stupali u
bratstvo to je davalo pravo na noenje posebnih imena i na upotrebu
vetakog jezika dobijenog dodavanjem sufiksa svakoj reci, kao u ne
kim argonima. Robovi Camakoko ili drugog porekla i kmetovi Gvana
sainjavali su plebs, mada su ovi drugi za svoje potrebe uveli podelu na
tri kaste, po uzoru na gospodare.
Plemii su pokazivali svoj poloaj crteima slinim grbu koji su na
telo utiskivani nekom vrstom peata ili tetoviranjem. Oni su uklanjali
sve malje s lica, ukljuujuu i obrve i trepavice, i s gaenjem su govorili
o evropskoj "nojevskoj brai" s dlakavim oima. Mukarci i ene su se
pojavljivali na javnim mestima praeni svitom robova i tienika koji su
trkarali oko njih nastojei da ih potede svakog napora. Jo 1935, naj
bolje crtaice, stare nakaze namazane bojama i nakinurene svakojakim
drangulijama, objanjavale su svoje odricanje od te dopadljive umetnosti injenicom da su bile liene robinja - cativas - koje su im nekad
dodeljivane kao pomo. U Nalikeu je bilo jo nekoliko starih robova iz
plemena Cimakoko; iako su oni sad pripadali grupi, ostali su ih nipodatavali.
Oholost tih velikaa ostavila je utisak ak i na panske i portugal
ske osvajae, koji su im dodelili tutule don i dona. Pria se da bela ena
nije imala ega da se plai ako bi dopala aka Mbajama jer nijednom
ratniku ne bi palo na pamet da ukalja svoju krv takvim sjedinjavanjem.
Neke gospoe Mbaja odbile su da se sretnu sa suprugom vicekralja zato
to su smatrale daje samo kraljica Portugalije dostojna njihovog dru
tva; jedna veoma mlada devojka, gotovo devojica, poznata pod ime
nom Dona Katarina, odbilaje da ode u Kujabu na poziv guvernera Mato
Grosa; postoje bila dorasla za udaju, mislila je da e je taj gospodin
zaprositi, a nije elela ni da se uda za njega ni da ga uvredi odbijanjem.
Nai Indijanci su bili monogamni; ipak, devojke su ponekad vie
volele da prate ratnike u njihovim pustolovinama i da im slue kao konjuari, paevi i ljubavnice. Sto se tie plemenitih gospi, one su imale
stalne pratioce koji su im esto bili i ljubavnici; muevi nisu smeli da ih
udostoje otvorenom ljubomorom da ne bi izgubili obraz. To drutvo je
bilo izrazito neprijateljski nastrojeno prema oseanjima koja mi smatra
mo prirodnim; ono je, na primer, osealojaku odvratnost prema prokreaciji. Pobaaj i deteubistvo smatrani su gotovo normalnim postupcima;
produenje grupe se obezbedivalo manje raanjem a vie usvajanjem
dece, stoje bio jedan od glavnih ciljeva ratnih pohoda. Procenjuje se da
je poetkom XIX veka jedva 10% pripadnika jedne grupe Gvaikurua
pripadalo plemenu po krvi.

140

Klod Levi-Stros

Kaduveo

141

Kad bi se dete ipak rodilo, nisu ga odgajali roditelji ve je poveravano nekoj drugoj porodici koju su roditelji samo retko poseivali; dete
je bilo od glave do pete prekriveno crnom bojom - i nazivano imenom
koje su Indijanci dali crncima kad su ih upoznali - sve do svoje etrnae
ste godine, kad je podvrgavano inicijaciji, pranju i odsecanju jedne od
dve pletenice kojima mu je dotad bila obavijena glava.
Roenje deteta visokog roda bilo je, meutim, povod za svetkovi
nu koja se ponavljala u svakoj etapi njegovog odrastanja: odbijanje od
dojke, prvi koraci, poetak uestvovanja u dejim igrama itd. Glasnici
su u tim prilikama izvikivali titule detetove porodice i predskazivali detetu slavnu budunost; drugo dete, roeno u isti as, imenovano je za
njegovog brata po oruju; prireivane su pijanke na kojima se medovina
sluila u peharima od rogova ili lobanja; preobuene u ratniku opremu,
ene su simulirale borbu. Plemii su sedeli prema svom drutvenom po
loaju, a sluili su ih robovi koji nisu smeli da piju kako bi, ako ustreba,
mogli da pomognu svojim gospodarima pri povraanju i da o njima bri
nu sve dok ovi ne utonu u san u oekivanju prijatnih vizija koje prua
pijanstvo.
Dostojanstvo svih tih Davida, Aleksandara, Cezara, Karla, svih tih
Rahela, Judita, Palada i Arina, tih Hektora, Oijea, Lanselota i Lahira
temeljilo se na izvesnosti da su predodreeni za upravljanje ljudskim
rodom. Tu izvesnost im je pruao jedan mit koji danas poznajemo samo
u fragmentima; proien vekovima, on blista udesnom jednostavno
u; u najsaetijem, najzgusnutijem obliku, ukazae mi se kao kristalno
jasna, nepobitna istina tokom mog putovanja po Istoku: naime, stepen
ropstva je funkcija zatvorenosti jednog drutva. Evo tog mita: kad je
veliki tvorac Gonoenhodi odluio da stvori ljude, najpre je iz zemlje
izvukao Gvane, a potom ostala plemena; prvima je dao poljoprivredu, a
drugima lov. Prevarant, drugo boanstvo uroenikog panteona, primetio je da su Mbaje zaboravljene na dnu rupe i izvukao ih je; ali, kako za
njih nita nije preostalo, oni su dobili pravo na jedinu ulogu koja se jo
mogla dodeliti, naime da tlae i izrabljuju druge. Da li je ikad postojao
dublji drutveni ugovor od ovoga?
Te linosti iz vitekih romana, zaokupljene svojom surovom igrom
drutvenog ugleda i dominacije u srcu jednog drutva koje dvostruko
zasluuje da se opie kao "bradvom deljano", stvorile su grafiku umetnost iji se stil ne moe uporediti ni sa im stoje sauvano od pretkolumbovske Amerike i koji nam ne lii ni na ta poznato, osim moda na
crtee s naih karata za igru. To sam maloas ve pomenuo, ali sad bih
eleo da opiem to izvanredno obeleje kaduveovske kulture.
SI. 9-12 - Jo neki uzorci crtea za telo.

Klod

142

Levi-Stros

U naem plemenu, mukarci su skulptori a ene slikari. Od tvrdog

i plavkastog drveta gajaka mukarci oblikuju figure o kojima sam ranije
govorio; pored toga, oni ukraavaju rogove zebua, koji slue kao ae,
reljefnim crteima ljudi, nojeva i konja; ponekad crtaju i ljude i ivoti
nje, ali uvek kao listove. ene se bave ukraavanjem keramike i koe,
kao i crtanjem po telu, u emu su neke pravi virtuozi.

SI.

Kaduveo

143
Samo nekoliko vrlo starih ena uspelo je da sauva staru virtuo
znost; dugo sam bio ubeeri da je moja zbirka sakupljena u poslednjem
trenutku. Koliko sam se iznenadio kad sam pre dve godine video ilustrovan prikaz jedne sasvim svee zbirke koju je, petnaest godina posle me
ne, sakupio jedan moj brazilski kolega! Ne samo to su crtei bili jedna
ko sigurno izvedeni kao i moji ve su i motivi esto bili istovetni. Stil,
tehnika i nadahnue nisu se nimalo promenili tokom svih tih godina, kao
to se nisu promenili ni tokom etrdeset godina koje su protekle izmeu
Boanijeve i moje posete. Taj konzervativizam je utoliko znaajniji to
se ne protee i na grnariju, koja se, sudei prema poslednjim prikuplje
nim i objavljenim primercima, potpuno izrodila. U tome se moe videti
dokaz da crtei na telu a naroito na licu imaju izuzetan znaaj u uroenikoj kulturi.

13 - Crtei jednog kaduveovskog deaka.

Njihova lica, a ponekad i itava tela, prekrivena su spletom asime

trinih arabeski koje se smenjuju s prefinjenim geometrijskim crteima.
Prvi ih je opisao jezuitski misionar Sanes Labrador koji je meu Indi
jancima iveo od 1760. do 1770. godine; ali na njihove tane reproduk
cije valjalo je saekati jedan vek i Bodanija. Godine 1935, i sam sam
sakupio stotinak motiva postupajui na sledei nain: najpre sam plani
rao da fotografiem njihova lica, ali su finansijski zahtevi plemenskih
lepotica ubrzo iscrpli moja novana sredstva. Onda sam pokuao da ski
ciram lica na papiru i da nagovorim ene da ih iscrtaju na isti nain kao
i njihova sopstvena; uspeh je bio takav da sam ubrzo odustao od svojih
nevetih skica. Crtaice nije nimalo zbunjivao prazan list, to jasno po
kazuje daje njihova umetnost nezavisna od prirodne arhitekture ljud
skog lica.

SI. 14 - Drugi crtei istog autora.

Nekad su motivi bili tetovirani ili bojeni; samo je druga tehnika

opstala do danas. ene slikaju po licu i telu neke drugarice, ponekad i
nekog deaka. Mukarci bre naputaju taj obiaj. Tankom lopaticom
od bambusa umoenom u sok biljke genipapo - u poetku bezbojan,
kasnije usled oksidacije plavkasto-crn -umetnica improvizuje na ivom
telu, bez modela, skice ili plana. Ona prvo ukraava gornju usnu moti
vom luka koji se na oba kraja zavrava spiralama. Zatim deli lice na dva
dela vertikalnom linijom koju ponekad preseca i horizontalnom. Tako
podeljeno na etiri dela - katkad jo i dijagonalno preseeno - lice se

144

Klod Levi-Stros

slobodno ukraava arabeskama i pri tom se ne vodi rauna o poloaju

oiju, nosa, obraza, ela i brade, ve se itava povrina shvata kao kon
tinuirano polje. Te veste, asimetrine, a ipak uravnoteene kompozicije,
poinju u jednoj taki i izvode se do kraja bez oklevanja i bez greaka.
One se sastoje od relativno jednostavnih motiva kao to su spirale, kuki
ce, krstii, paralelne prave linije, meandri i zavijuci, ali kombinovanih
tako da svako delo ima originalan karakter; od etiristo crtea sakuplje
nih 1935. ni dva nisu bila slina; meutim, suprotnu stvar sam primetio
kad sam svoju zbirku uporedio s jednom kasnijom: izvanredno irok re
pertoar umetnica ipak je utvren tradicijom. Na alost, ni meni ni mojim
sledbenicima nije polo za rukom da dopremo do teorije na kojoj poiva
ta urodenika stilistika: informatori nam poneto kau o elementarnim
motivima, ali kad im postavimo pitanje o sloenijim arama tvrde da ne
znaju nita ili da su zaboravili. Ili se postupak zasniva na empirijskoj
vetini koja se prenosi iz narataja u narataj; ili je uroenicima stalo da
sauvaju tajnu o arkanama svoje umetnosti.
Danas Indijanci plemena Kaduveo slikaju svoja lica i tela samo iz
zadovoljstva, ali nekad je taj obiaj imao dublje znaenje. Prema svedoenju Sanesa Labradora, pripadnici plemenitih kasta slikali su samo
elo, a obini ljudi su ukraavali itavo lice; pored toga, danas samo
mlade ene dre do te mode: "Starice retko gube vreme na ukraavanje
tim crteima", kae on. "One se zadovoljavaju linijama koje im je vreme
iscrtalo po licu." Misionara uznemirava taj prezir prema Tvorevom delu; zato uroenici kvare izgled ljudskog lica? On pokuava da nae ob
janjenje: troe li oni sate i sate na svoje arabeske da bi zavarali glad? Ili
da ih neprijatelji ne bi prepoznali? U osnovi svakog objanjenja je neka
prevara. Zato? Koliko god ga ti crtei odbijali, ovaj misionar je ipak
svestan da oni za uroenike imaju prvorazredan znaaj i da su, u izvesnom smislu, sami sebi svrha.
On kritikuje te ljude i zato to na slikanje lica i tela gube itave
dane zanemarujui lov, ribolov i porodicu. "Zato ste tako glupi? , pitali
su oni misionare. "A zato mislite da smo glupi?", odgovorili su ovi
drugim pitanjem. "Zato to se ne ukraavate kao Ejigvajegvi." Ko hoe
da bude ovek, mora se ukrasiti crteima: onaj koji ostane u prirodnom
stanju ne razlikuje se od ivotinje.
Upornost s kojom se ene i danas pridravaju tog obiaja moe se
bez sumnje objasniti razlozima erotske prirode. Ugled ena iz plemena
Kaduveo je vrsto utemeljen sa obe strane Rio Paragvaja. Mnogi melezi
i Indijanci iz drugih plemena doli su da se nastane i oene u Nalikeu. Tu
privlanost moda objanjavaju upravo crtei na telu i licu; u svakom
sluaju, oni je pojaavaju i simbolizuju. Nene i prefmjene linije, jedna
ko osetljive kao i crte lica koje ponekad istiu a ponekad prikrivaju, ine

Kaduveo

145

146

Klod Levi-Stros

enu udesno izazovnom. Ta slikarska hirurgija nakalemljuje umetnost

na ljudsko telo. I kad zabrinuti Sanes Labrador prigovara da je tu "ari
ma prirode suprotstavljena vetaka runoa", on sam sebi protivrei;
naime, nekoliko redaka kasnije, priznaje da ni najlepe tkanine ne mogu
da se takmie s tim slikama. Izvesno je da erotsko dejstvo minke nikad
nije bilo tako sistematino i svesno korieno.
Erotskim ukraavanjem lica crteima i upranjavanjem pobaaja i
deteubistva Mbaje izraavaju jedno isto gnuanje nad prirodom. Uroenika umetnost otkriva najvei prezir prema glini od koj e smo zameeni;
u tom smislu se ona dodiruje s grehom. Sa svog jezuitskog i misionar
skog stanovita, Sanes Labrador je izvanredno pronicljiv kad u tome
nasluuje demona. On sam istie prometejsku stranu te divlje umetnosti
kad opisuje tehnike kojima se slue Indijanci da bi prekrili telo motivi
ma u obliku zvezda: "Tako svaki Ejigvajegi u sebi vidi drugog Atlasa
koji ne samo ramenima i rukama ve i itavom povrinom svog tela pod
upire ravo uoblien svet." Je li to objanjenje izuzetnog karaktera
kaduveovske umetnosti - da ona zapravo izraava ovekovo nepristaja
nje da bude odraz boanskog lika?

SI. 16 - Ukras od obojene koe.

Kaduveo

147

Kad posmatramo motive u obliku poluga, spirala i pletenica koji

ma je ta umetnost posebno sklona, nuno pomiljamo na panski barok,
na njegove ukrase od kovanog gvozda i gipsa. Da se ne nalazimo pred
naivnom verzijom stila osvajaa? Izvesno je da su uroenici preuzeli
neke teme; o tome svedoe mnogi primeri. Kad su uroenici prvi put
doli na jedan zapadnjaki ratni brod, koji je 1857. plovio Paragvajem,
mornari sa "Marakane" videli su ih sutradan s telima prekrivenim moti
vima sidra; jedan Indijanac je ak preko itavog poprsja besprekorno
prekopirao oficirsku uniformu, s dugmiima, trakama, pojasom i skutovima ispod njega. To dokazuje da su ve tada Mbaje imale obiaj da
slikaju po telu i da je njihova umetnost dostigla veliku virtuoznost. tavie, koliko god bio redak u pretkolumbovskoj Americi, njihov stil krivudavih linija pokazuje izvesne slinosti sa arheolokim dokumentima
iskopanim na razliitim takama kontinenta; neki od tih dokumenata starij i
su vie vekova od otkria Amerike: Houpvel u dolini Ohaja i nedavno
naena caddo grnarija u dolini Misisipija; Santarem i Marao na uu
Amazona i aven u Peruu. Upravo ta rasprenost znak je velike starosti.
Pravi p r o b l e m se nalazi na drugoj strani. Kad p r o u a v a m o
kaduveovske crtee namee nam se zakljuak: njihova originalnost ne
lei u elementarnim motivima, tako jednostavnim da je verovatnija pret
postavka o njihovom nezavisnom nastanku nego o preuzimanju (a mo
da su oba procesa postojala paralelno); ona proizlazi iz naina na koji
se ti motivi povezuju, to jest, treba je traiti u ravni rezultata, dovrenog
dela. Meutim, svojom prefmjenou i sistematinou, postupci komponovanja daleko prevazilaze odgovarajue sugestije koje je Indijanci
ma mogla dati evropska umetnost iz doba renesanse. Dakle, ta god bilo
njegovo polazite, taj izuzetan razvoj moe se objasniti samo sopstvenim razlozima.
Jednom sam pokuao da izdvojim neke od tih razloga, uporeujui
kaduveovsku umetnost s drugima, koje su joj donekle sline: drevna Ki
1
na, zapadna obala Kanade i Aljaska, Novi Zeland . Hipoteza koju ovde
izlaem prilino se razlikuje od prethodnog tumaenja, ali mu ne protiv
rei, ve ga dopunjuje.
Kao to sam tada primetio, kaduveovsku umetnost karakterie du
alizam: mukaraca i ena, skulptora i slikarki; uz prve se, uprkos stiliza
cijama, vezuje reprezentativan i naturalistiki stil, a umetnost drugih je
nereprezentativna. Ograniavajui se na razmatranje enske umetnosti,
eleo bih da naglasim da se tu dualizam nastavlja na vie ravni.
"Le Dedoublement de la representation dans les arts de l'Asie et de 1 Amerique", Renaissance, sv. II i III, Njujork, str. 168-186, 20 figura. Preneseno a Anthro
pologie structurale, Pln, 1958, pogl. XIII.

148

Klod Levi-Stros

ene koriste dva stila, oba jednako nadahnuta dekorativnim du

hom i apstrakcijom. Jedan je uglast i geometrijski, drugi vijugav i slobo
dan. Kompozicije najee nastaju pravilnim kombinovanjem oba stila.
Na primer, jedan se koristi za obod ili okvir, a drugi za glavni crte;
grnarija je neobinija jer tu uglavnom nalazimo geometrijski dekor na
grliu, a krivolinijski na zaobljenom delu suda, ili obrnuto. Krivolinijski
stil se radije koristi za slikanje lica, a geometrijski za slikanje tela, osim
kad postoji i dodatna podela i kad je svaka oblast ukraena kombinaci
jom oba stila.
U svakom sluaju, zavren rad pokazuje da se briljivo vodi rau
na o ravnotei izmeu drugih naela koja takoe idu u parovima: neka
ara koja je u poetku linearna jo jednom se preuzima na kraju, ovog
puta delimino preobraena u povrine (popunjavanjem nekih sektora,
kao to svi inimo kad mahinalno crtamo); veina dela zasniva se na
smenjivanju dve teme; figura i pozadina gotovo uvek zauzimaju pribli
no istu povrinu, te se kompozicija moe itati na dva naina, tako to
e se uloge preokrenuti: svaki motiv se moe posmatrati kao pozitiv ili
negativ. I na kraju, ukras esto potuje dvostruko naelo simetrije i asi
metrije, istovremeno primenjenih, to se iskazuje u formi uzajamno suprotstavljenih registara, retko izdeljenih na sektore ili preseenih, ee
obrubljenih, podeljenih na etiri polja ili zaokruenih. Sluim se heral
dikim izrazima da opiem te crtee zato to sva pravila neodoljivo podseaju na naela izrade grbova.
Analizu emo nastaviti n a j e d n o m primeru: evo naizgled jedno
stavnog crtea na telu (SI. 17-18). Onsesatoji od kratkih talasastih linija
koje se dodiruju i omeavaju pravilna vretenasta polja s jednim malim
nepovezanim elementom u sredini. Ali ovaj opis je varljiv: pogledajmo
paljivije. On moda dobro objanjava opti izgled dovrenog crtea.
Meutim, crtaica nije poela povlaenjem tih talasastih trakadabi ih na
kraju ukrasila umetanjem nepovezanog elementa u svaku prazninu. Nje
na je metoda bila drukija i mnogo sloenija. Ona je radila kao da poploava ulicu, pravei redove od istovetnih elemenata koje je redala jedan
za drugim. Svaki element je sloen na sledei nain: jedan sektor trake,
sastavljen od konkavnog dela jednog luka i konveksnog dela luka koji se
s njim dodiruje na krajevima; tako je dobijeno vretenasto polje, a zatim
je u sredite tog polja ucrtan nepovezani element. Ti delovi se dodaju
jedni na druge i slika tek na kraju dobija vrstinu, koja u isti mah potvr
uje i porie dinamiki postupak kojim je izvedena.
Kaduveoski stil nas, dakle, sueljava sa itavim nizom sloenosti.
Tu je najpre jedan dualizam koji se projektuje na sukcesivne ravni, kao u
sobi sa ogledalima: mukarci i ene, slikarstvo i skulptura, figuracija i
apstrakcija, ugao i kriva linija, geometrija i arabeska, grlo i trbuh, sime
trija i asimetrija, linija i povrina, obod i motiv, element i polje, figura i

Kaduveo

149

750

Klod Levi-Stros

osnova. Te suprotnosti se, meutim, opaaju naknadno; one imaju stati

an karakter; dinamika umetnosti, to jest nain na koji se motivi smilja
ju i izvode, preseca to osnovno dvojstvo u svim ravnima; naime, prvo
bitne teme se u poetku ralanjavaju, a zatim se povezuju u sekundarne
teme koje u privremeno jedinstvo uvode fragmente preuzete iz prethod
nih, postavljenih naspram njih na takav nain da se prvobitno jedinstvo
pojavljuje kao madioniarski zahvat. Konano, sloene are dobijene
tim postupkom ponovo se dele na etiri polja i stavljaju jedna naspram
druge; taj postupak koji je slian onom pri izradi grbova, gde se dva
motiva rasporeuju u etiri polja kao dva suprotstavljena para koji se
jednostavno ponavljaju ili odraavaju jedni u drugima.
Tako postaje jasno zato taj stil podsea na karte za igranje, mada
je daleko suptilniji. Svaki lik na kartama zadovoljava dve potrebe. On
ima dvostruku ulogu: da bude predmet, da slui dijalogu - ili duelu izmeu dva sueljena partnera; pored toga, on mora da ima i posebnu
ulogu odreene karte kao predmeta jedne sloene celine: igre. Iz tog
njegovog sloenog zadatka proizlaze dva zahteva: jedan je simetrija, ko
ja pripada optoj funkciji, a drugi asimetrija, koja pripada posebnoj ulo
zi. Problem je reen prihvatanjem simetrine kompozicije, ali u odnosu
na dijagonalu, ime se izbegava potpuno asimetrina formula, koja bi
odgovarala ulozi ali bi protivreila funkciji; obrnuta, potpuno simetrina
formula imala bi suprotan efekat. I ovde imamo sloenu situaciju koja
odgovara dvema protivrenim formama dvojstva i reava se kompromi
som ostvarenim sekundarnom suprotnou izmeu idealne ose objekta i
ose lika koji on predstavlja. Da bismo dospeli do ovog zakljuka, morali
smo da napustimo okvire stilistike analize. Ako elimo da razumemo
stil karata za igranje, ne smemo se zadovoljiti posmatranjem njihovog
crtea, moramo se upitati emu one slue. emu, dakle, slui kaduveovska
umetnost?
Delimino smo odgovorili na to pitanje ili, tanije, uroenici su to
uinili za nas. Crtei na licu pre svega podaruju pojedincu dostojanstvo
ljudskog bia; pomou njih se prelazi iz prirode u kulturu, iz "glupe"
ivotinje u civilizovanog oveka. Zatim, razliiti po stilu i kompoziciji
za svaku kastu, oni u jednom sloenom drutvu izraavaju hijerarhiju
statusa, to znai da imaju socioloku funkciju.
Koliko god ta konstatacija bila vana, ona nije dovoljna da objasni
originalne osobine uroenike umetnosti; u najboljem sluaju, ona obja
njava njeno postojanje. Nastavimo, dakle, analizu drutvene strukture.
Mbaje su podeljene u tri kaste; svaka od njih je zaokupljena potova
njem etikete. Za plemie, donekle i za ratnike, kljuno pitanje je ouva
nje ugleda. Stari opisi nam ih prikazuju paralisane brigom da sauvaju
obraz, da ne okrnje svoj ugled, a naroito da ne sklope neprilian brak.
Takvom drutvu je pretila segregacija. Svojom voljom ili iz nude, sva-

Kaduveo

151

Klod Levi-Stros

152

ka kasta je teila da se zatvori u sebe na utrb kohezije drutvene grupe

kao celine. Kastinska endogamija i umnoavanje sitnih hijerarhijskih raz
lika posebno su ugroavale mogunosti udruivanja kakvo iziskuje i
vot u zajednici. Samo se time moe objasniti paradoks jednog drutva
nesklonog prokreaciji koje, da bi se zatitilo od opasnosti unutranjih
neprilinih brakova, pribegava izokrenutom rasizmu - sistematskom
usvajanju neprijatelja ili stranaca.
U tim okolnostima, posebno znaenje ima injenica da smo na severoistonim i jugozapadnim graninim delovima teritorije koju zaposedaju Mbaje sreli oblike drutvene organizacije koji su medu sobom
gotovo istovetni uprkos geografskom rastojanju. Pleme Gvana iz Para
gvaja i pleme Bororo iz Mato Grosa imali su (a ovi drugi jo imaju)
hijerarhijsku strukturu slinu onoj koju smo nali kod Mbaja: oni su bili
podeljeni (ili su to jo) u tri klase koje su, barem u prolosti, podrazumevale razliite drutvene statuse. Klase su bile nasledne i endogamne. Me
utim, pomenuta opasnost koja je pretila Mbajama, kod oba druga ple
mena bila je delimino otklonjena podelom grupe u dve polovine; u ple
menu Bororo ta linija podele je presecala klase. lanovima razliitih
klasa bilo je zabranjeno da stupaju u brak, ali je meu polovinama dru
tva postojala suprotna obaveza: mukarac iz jedne polovine morao se
oeniti enom iz druge. Moe se, dakle, rei d a j e klasna asimetrija u
izvesnom smislu uravnoteena simetrijom polovina.

SI. 21 Crte na licu

Kaduveo

153

Treba li tu sloenu strukturu smatrati povezanim sistemom sai

njenim od tri hijerarhijske klase i dve uravnoteene polovine? To je mo
gue. Meutim, dolazimo i u iskuenje da razlikujemo te dve podele i da
jednu smatramo starijom od druge. U tom sluaju, lako emo nai argu
mente u prilog prvenstvu klasa, ali i one u prilog starijem poreklu
polovina.
Pitanje koje nas ovde zanima drukije je prirode. Iako sam veoma
saeto opisao drutveni sistem plemena Gvana i Bororo (vratiu mu se
kad budem govorio o svojoj poseti Bororu), jasno je da taj sistem u soci
olokoj ravni pokazuje strukturu slinu onoj koju sam otkrio u stilisti
kom aspektu kaduveovske umetnosti. I ovde je posredi dvostruka su
protnost. U umetnosti je to, pre svega, suprotnost trojne, asimetrine i
dvojne, simetrine organizacije; a u drutvenom sistemu postoji suprot
nost drutvenih mehanizama: jedni su zasnovani na uzajamnosti a drugi
na hijerarhiji. Nastojanje da se ouvaju dva protivrena naela vodi podelama i potpodelama drutvene grupe u povezane i suprotstavljene podgrupe. Drutvo je skrojeno, preseeno i podeljeno poput grba koji u svom
polju objedinjuje prerogative vie loza. Dovoljno je razmotriti plan jed
nog sela Bororo Indijanaca (kao to u kasnije uiniti) da bi se opazila
slinost njegovog ustrojstva i kaduveovskog crtea.
Sve se, dakle, dogaa kao da su plemena Gvana i Bororo, uspela
da razree (ili prikriju) protivrenost svoje drutvene strukture pravim
sociolokim metodama. Moda su kod njih polovine postojale pre no to
su dospeli u sferu mbajskog uticaja, pa su tako ve raspolagali tim sred
stvom; moda su ih kasnije izumeli - ili preuzeli od drugih - j e r su kao
provincijalci manje patili od aristokratske oholosti; a mogu su zamisliti i
drukije hipoteze. Kod Indijanaca iz plemena Mbaja to reenje nije us
pelo, bilo zato to oni za njega nisu znali (stoje malo verovatno) bilo
zato to se ono nije moglo spojiti s njihovim fanatizmom. Zbog toga oni
nisu mogli da razree svoje protivrenosti niti da ih prikriju vetakim
institucijama. Ali to sredstvo koje im je nedostajalo ili koje im je bilo
zabranjeno na drutvenom planu, ipak ih nije potpuno zaobilo. Ono ih
je izokola uznemiravalo. I poto nisu mogli svesno da ga prihvate i une
su u svoj ivot, poeli su da ga sanjaju, ne direktno, jer se to kosilo s
njihovim predrasudama, ve u transponovanom i naizgled bezazlenom
obliku: u svojoj umetnosti. Ako je ova analiza tana, grafika umetnost
kaduveovskih ena, njena tajanstvena zavodljivost i, na prvi pogled, bez
razlona zamrenost definitivno e morati da se protumae kao fantazam jednog drutva koje s nezasitom strau trai sredstva da simboliki
izrazi institucije koje je moglo imati da ga u tome nisu spreili njegovi
interesi i praznoverice. Divna civilizacija u kojoj kraljice uokviruju sno-

154

Klod Levi-Stros

ve svojom minkom: hijeroglifima to opisuju nedoseno zlatno doba

koje one, u nedostatku zvaninog koda, slave svojim ukraavanjem skri
vajui na taj nain istovremeno njegovu tajnu i svoju golotinju.

Bororo

155

esti deo

BORORO

XXI
ZLATO I DIJAMANTI
Preko puta Porto Esperanse, na reci Paragvaj, nalazi se Korumba,
kapija Bolivije, koja izgleda kao poruena za ila Verna. Grad se nalazi
na vrhu krenjakog grebena koji dominira rekom. Okruena pirogama,
dva mala parobroda s tokom, s dva sprata kabina nad niskim trupom i s
vitkim dimnjakom na vrhu, usidrena su na doku, gde poinje put koji
vodi uzbrdo. Tu se odmah izdiu dve posebno znaajne zgrade: carinar
nica i arsenal; one uvaju uspomenu na vreme kad je Rio Paragvaj bio
nesigurna granica izmeu drava koje su nedavno dobile nezavisnost i
koje su kljuale od novih ambicija; renim putem se obavljao iv sao
braaj izmeu Rio de la Plate i unutranjosti.
Kad doe do vrha, put se nastavlja po grebenu jo oko dvesta me
tara, a onda skree pod pravim uglom i ulazi u grad: dugaka ulica, niske
kue s ravnim krovovima, okreene u belo ili be. Ulica vodi do etvrta
stog trga gde izmeu cvetnog bunja jarko narandaste i zelene boje
raste trava; odatle do breuljaka koji zatvaraju horizont protee se pust,
stenovit predeo.
U gradu postoji samo jedan hotel, koji je uvekpun; ima i nekoliko
prizemnih soba za iznajmljivanje, gde se sakuplja movarska vlaga i gde
none more sline stvarnosti preobraavaju spavaa u hrianskog mu
enika novog soja, baenog u zaguljivu jamu na milost i nemilost stenicama; hranaje odvratna jer siromano ili neobraeno okolno zemljite
ne moe da podmiri potrebe dve-tri hiljade stalnih stanovnika i putnika
koji ine populaciju Korumbe. Sve je veoma skupo i prividna ivost,
koja odudara od ravnog i pustog predela - s one strane reke prua se
neto nalik smeem suneru- ostavlja utisak ivota i radosti slian, mo
da, onome iz pionirskih gradova Kalifornije i Divljeg zapada pre stotinak godina. Uvee se itavo stanovnitvo skuplja na vrhu grebena. Pred
utljivim mladiima koji sede na ogradi i klate nogama, devojke se et-

156

Klod Levi-Stros

kaju u grupama od tri-etiri i neto jedna drugoj doaptavaju. ovek bi

pomislio da posmatra neki sveani obred; nema nieg neobinijeg od te
ozbiljne udvarake parade pri treperavoj elektrinoj svetlosti, na obodu
movare dugake petsto kilometara po kojoj, sve do gradskih vrata, vr
ljaju nojevi i udavi.
Korumba je udaljena od Kujabe jedva etiristo kilometara vazdunom linijom; prisustvovao sam razvoju avijacije izmeu dva grada, poev od malih letelica s etiri sedita, koje su prelazile to rastojanje za
dva-tri sata estoko se drmusajui, do Dankera s dvanaest sedita iz
1938-39. godine. Ali, 1935. do Kujabe se moglo doi samo vodenim
putem, a reni meandri su udvostruavali etiristo vazdunih kilometa
ra. U sezoni kia, do glavnog grada drave putovalo se osam dana, a u
sunoj sezoni ponekad i itave tri nedelje, jer bi se laa, uprkos plitkom
gazu, nasukala na kakav sprud; ponekad joj je bilo potrebno vie dana da
bi se vratila u maticu uz pomo kabla prikaenog za neko veliko i jako
drvo na obali i uzbesno roptanje motora. U kancelariji Kompanije epu
rio se zavodljiv plakat. Ovde ga doslovno prevodim potujui stil i, koli
ko je mogue, tipografiju. Nema potrebe da kaem daje stvarnost znat
no odudarala od tog opisa.
Bilo je to, ipak, divno putovanje. Malo putnika: uzgajivai stoke
putovali su s porodicama da se pridrue svojim stadima; libanski trgo
vaki putnici; vojnici iz garnizona i provincijski inovnici. Tek to su se
nali na brodu, svi ti ljudi iz unutranjosti navukli su ono to smatraju
prikladnom odeom za plau, to jest neto nalik prugastoj piami u elegantnijoj varijanti od svile, koja je slabo skrivala maljavo telo i iznoene
papue; dvaput na dan bi prionuli na uvek isti obed, sastavljen od pirina, crnog pasulja, suvog brana manioke i konzervisane ili svee govedi
ne. To se naziva feijoada, od feijo, pasulj. S prodrljivou mojih saputnika mogla se meriti samo sposobnost uoavanja razlika izmeu tih
jednolinih obsda. Feijoada je ocenj ivana kao muito boa ili muito ruim,
to jest "sjajna" ili "odvratna"; i za opisivanje deserta - masnog sira i
kitnkesa, koji se jede iz zajednike posude tako to se komadii nabada
ju na vrh noa - postojala su dva izraza: on je mogao biti ili ne biti bem
doce, to jest "dovoljno - ili nedovoljno - sladak".
Na svakih tridesetak kilometara brod je zastajao da se snabde drvi
ma iz skladita; a kad je to bilo neophodno, ekali smo dva-tri sata, vreme potrebno da nadzornik u preriji lasom uhvati kravu, zakoljejei odere
uz asistenciju posade; zatim bi trup preneli na brod i tako obezbedili
svee meso za nekoliko dana.

157

Bororo

HOE LI VAA VISOST DA PUTUJE?

Neka

svakako

zahteva

da putuje

sjajnim

N/M SIDADE DE KORUMBA

Preduzea rene plovidbe M... Cie, parobrodom koji je opremljen
izvanrednim udobnostima, izvrsnim kupatilima, elektrinom svetlou, tekuom vodom u svim kabinama i odlinom mukom po
slugom*.
Najbri i najudobniji brod na liniji Kujaba-Korumba-Porto
Esperansa.
Ako uzme N/M SIDADE DE KORUMBA u tom gradu Ko
rumba ili u Porto-Esperansi, Vaa Visost e stii na odredite 3 ili
vie dana ranije nego bilo kojim drugim brodom, i kako je pro
blem Vremena znaajan inilac u poslovnim stvarima, vama e,
dakle, najvie odgovarati najbri i najudobniji brod.

PAROBROD "GVAPORE"
Da bi bolje usluilo Gospodu Putnike, Preduzee je reno
viralo divni parobrod Gvapore; trpezarija je premetena na gornji
nivo i tako je parobrod dobio udesnu Trpezariju i veliki prostor
za kretanje uvaenih putnika.
Dakle, svakako treba da se odluite za brze parobrode N/M
SIDADE DE KORUMBA i GVAPORE

U tekstu na francuskom - Garconiere - i upravo tako napisano.

158

Klod Levi-Stros

Ostalo vreme parobrod je sporo klizio niz uske rukavce; takva plo
vidba se oznaavala izrazom "nadmudrivati" estiroes, to jest prelaziti
redom plovne jedinice, rene deonice izmeu dve okuke koje su toliko
velike da se iz njih ne moe sagledati nastavak toka. Ponekad se estires,
zahvaljujui kakvom meandru, toliko pribliavaju jedan drugom da se
uvee naemo tek nekoliko metara od mesta na kojem smo bili tog jutra.
Brod se esto oee o grane poplavljene ume na obali; buka motora
budi bezbrojan ptiji narod: are, s krilima koja kao da su prevuena pla
vim, crvenim ili zlatnim lakom; kormorane-gnjurce iji izuvijani vratovi
podseaju na krilate zmije; papagaje, enke i mujake, koji ispunjavaju
vazduh svojim kretanjem dovoljno slinim ovekovom glasu da ga mo
emo s njim uporediti i opisati kao neljudsko. Svojom blizinom i jednolinou, taj prizor prikiva panju i izaziva neku vrstu obamrlosti. S vre
mena na vreme, kakav nesvakidanji dogaaj trgne putnike: par jelena
ili tapira preplivava reku; cascuvel- zvearka - ili giboya - piton, sklupani na povrini vode, laki poput slamke; gmizavi opor mirnih krokodi
la -jacares - koje ubijamo metkom iz karabina u oko, ali ubrzo prestajemo. Pecanje pirana je uzbudljivije. Negde na reci nalazi se velika sui
onica mesa - saladeiro - nalik vealima: meu ostacima ivotinjskih
tela koji lee po tlu, na paralelnim ipkama vise ljubiasti komadi mesa
a iznad njih lebdi tamno jato leinara. Stotinama metara reka se crveni
od krvi iz klanice. im se tu baci gola udica, na nju se, pre no to uroni,
sjati mnotvo pirana opijenih krvlju, a neka od njih i zakai svoje romboidno telo. Ribam ostaje da oprezno skine ulov: jedan kljocaj piraninih zuba moe mu odneti prst.
Poto smo proli pritoku Sao Laurenso - na njenom gornjem toku
emo kopnom nastaviti put ka plemenu Bororo - pantanal je nestao; na
obe strane reke prostiru se travnate savane - campos - gde ee nailazi
mo na kue i stada.
Putniku koji dolazi rekom malo toga najavljuje Kujabu: poploana
obala koju kupa reka i nad njom obris starog arsenala. Odatle ulica du
gaka dva kilometra, sa seoskim kuama na obe strane, vodi do trga s
katedralom, belom i ruiastom, koja se uzdie izmeu dve aleje rasko
nih palmi. Levo od nje je biskupska palata a desno guvernerova; na
uglu glavne ulice je krma - u to vreme jedina - koju dri debeli Libanac.
Poto sam ve opisao Gojas, samo bih se ponavljao ako bih se due
zadrao na Kujabi. Poloaj ovog grada nije tako lep, ali on ima istu dra
sa svojim strogim kuama koje su neto izmeu palata i koliba. Kako se
nalazi na talasastom terenu, sa prozora na viem spratu uvek se moe
videti samo jedan deo grada: bele kue s krovovima od narandastog
crepa - takva je i boja tla - i izmeu njih kronje drvea iz malih vrtova

Bororo

159

zvanih quintaes. Oko glavnog trga u obliku slova L, mrea uliica podsea na kolononijalni grad iz XVIII veka; one izbijaju na prazne terene
koji slue kao karavan-seraji, na nepravilne aleje obrubljene stablima
manga i banana koja zaklanjaju kolibe od trske; zatim naglo poinju
polja kojima prolaze stada goveda tek pristigla iz pustare ili na putu ka
njoj.
Kujabaje osnovana sredinom XVIII veka. Godine 1720, u ovj predeo stigli su prvi istraivai iz Sao Paula, zvani bandeirantes; na nekoli
ko kilometara od dananjeg grada podigli su privremeno naselje i nasta
nili ga kolonistima. Neki Indijanci plemena Kuksipo, koje je ivelo u toj
oblasti, pristali su da pomognu pri krenju. Jednog dana je kolonista
Migel Sutil poslao nekoliko uroenika da trae med divljih pela. Kad
su se oni te veeri vratili, ruke su im bile pune grumenja zlata koje su
pokupili s tla. Ne asei ni asa, Sutil i njegov prijatelj zvani Barbudo Bradonja - pooe sa Indijancima do mesta gde su ovi nali zlato: bilo
gaje svuda. Za mesec dana sakupili su pet tona grumenja.
Ne treba se, dakle, uditi to predeo oko Kujabe ponegde lii na
bojno polje; humke zarasle u travu i bunje svedoe o nekadanjoj gro
znici. I danas se dogaa da neki itelj Kujabe nae grumen dok radi u
povrtnjaku. A zrnaca zlata jo ima u znatnim koliinama. U Kujabi, pro
sjaci su tragai za zlatom: moemo ih videti na poslu u koritu reice koja
prolazi kroz donji grad. Za jedan dan mogu zaraditi dovoljno za hranu;
mnogi trgovci jo imaju precizne male vage koje im omoguuju da izmere prstohvat zlatne praine i razmene ga za meso ili pirina. im pre
stane pljusak, dok se voda jo sliva niz padine, deca se sjure ka potocima
nosei loptice od sveeg voska koje uranjaju u vodu kako bi se za njih
zalepila mala sjajna zrnca. itelji Kujabe veruju da se ispod njihovog
grada, na nekoliko metara dubine, nalazi zlatna ica; ona lei, kau, is
pod skromne kancelarije Brazilske banke i mnogo je vrednija od svota
koje se uvaju u starinskom sefu.
Kao ostatak nekadanje slave, Kujabaje zadrala usporen i cere
monijalan stil ivota. Strancu prvi dan u gradu protie u prelaenju trga
koji razdvaja hotel od guvernerove palate: tu odmah po dolasku preda
svoju posetnicu; sat kasnije, autant, brkati andarm, uzvraa utivost;
posle sijeste koja zaustavi itav grad od podne do etiri sata, kao kakva
svakodnevna privremena smrt, odlazi da iskae potovanje guverneru
(tada "posredniku") koji etnografa prima utivo i s dosadom; to se Indi
janaca tie, bio bi sreniji da ih tu nema; nita mu ne znae, samo ga
podseaju na injenicu daje zapao u politiku nemilost, a to ga nervira;
zato bi inae bio u toj zabiti? Kod biskupa, ista stvar: Indijanci, obja
njava mi on, nisu tako divlji i glupi kao to bi se moglo pomisliti; zami
slite, jedna Bororo Indijanka je ak pristupila veri. Zamislite, braa iz

160

Klod Levi-Stros

Dijamantina su uspela - dodue, uz ogromne napore! - da od trojice

Paresija naprave podnoljive stolare. A na naunom planu, misionari su
zaista sakupili sve to zavreuje da bude sauvano. Zamislite, nepisme
na Sluba za zatitu pie re Bororo sa akcentom na poslednjem slogu
iako je Taj-i-Taj otac jo pre dvadeset godina utvrdio da se akcenat nala
zi u sredini. to se tie legendi, Indijanci poznaju onu o potopu, sto do
kazuje da Gospod ne eli da ostanu ukleti. Hou da idem meu njih?
Neka. Ali se moram naroito uvati da ne pokvarim ono to su oci posti
gli: nikakvih nekorisnih poklona, ogledala ili ogrlica. Nita osim sekira;
te lenjivce treba neprestano opominjati daje rad svetinja.
Poto preturi formalnosti preko glave, ovek moe da pree na
ozbiljne stvari. Dani protiu u sobicama iza radnji libanskih trgovaca
zvanih turcos: napola trgovci naveliko, napola lihvari, koji snabdevaju
sitnom gvourijom, tkaninama i lekovima na desetine roaka, muteri
ja i tienika; s robom kupljenom na kredit i natovarenom na volove ili u
pirogu, oni zatim kreu da iscede poslednje novanice skrivene u dnu
ikare ili du reke (posle dve-tri decenije takvog ivota, jednako suro
vog za njega kao i za njegove rtve, trgovac e se konano negde skrasiti
i poeti da uiva u svojim milionima); kod pekara koji priprema vree
okruglih beskvasnih hlebova od brana i masnoe - bolachas: tvrdi kao
kamen, oni omekaju na vatri, a zatim izmrvljeni truckanjem i natopljeni
znojem volova postaju bezoblina hrana, jednako uegla kao i suvo me
so koje se moe kupiti kod mesara. Mesar iz Kujabe bio je melanholian; imao je samo jednu elju i malo izgleda da e se ona ikad ostvariti:
kad bi samo neki cirkus doao u Kujabu! Toliko bi voleo da vidi slona:
"Staje tu mesa!..."
Tu su i braa B; Francuzi, rodom s Korzike, odavno su se nastanili
u Kujabi, a zato - to mi nisu rekli. Govorili su maternji jezik glasom
koji kao da je dolazio izdaleka, pevuei i oteui. Dok nisu otvorili
garau, bavili su se lovom na bele aplje i opisali su mi svoju tehniku: po
tlu bi rasporedili fieke od belog papira, i velike ptice, opinjene tom
besprekorno istom bojom nalik sopstvenoj, dolazile su d a j e kljucnu;
obnevidele, nisu pruale otpor kad bi im namakli tu papirnu kapuljau.
Lepo perje treba oerupati sa ive ptice u vreme parenja. U Kujabi je
bilo mnogo ormana napunjenih perjem belih aplji; moda gaje prezrela
i ono se vie nije moglo prodati. Braa B. su zatim postali lovci na dija
mante. Danas su specijalisti za opremanje kamiona, koje zatim alju,
kao to su se nekad brodovi otpremali u nepoznata mora, na staze gde
teretu i vozilu preti opasnost da se survaju u neku provaliju ili reku. Ali
kad stignu u svoju luku, dobit od 400% nadoknauje preanje gubitke.
Cesto sam kamionom putovao po zemlji Kujabi. Uoi polaska, na
tovarili bismo vie kanti benzina; valjalo je predvideti koliinu potrebnu

Bororo

161

za odlazak i povratak, i voditi rauna o tome da se kamion gotovo sve

vreme kree prvom ili drugom brzinom; nosili smo i zalihu namirnica i
pribor za kampovanje koji nam je omoguavao da predahnemo zaklo
njeni od kie. Sa strane smo morali okaiti ekrke i alat, kao i dovoljno
uadi i daski za popravku poruenih mostova. U zoru sledeeg dana,
uzverali bismo se na vrh tog tovara kao na kamilu i kamion je poinjao
svoje truckavo kretanje; ve oko podne iskrsle bi tekoe: poplavljeno
ili movarno tie koj e smo moral i pokrivati drvetom; j ednom sam proveo
tri dana pravei tepih dva puta dui od kamiona kako bismo se izvukli iz
gliba: oblice preko kojih je kamion ve preao premetao sam ispred
njega; ili bismo zapali u pesak, pa smo morali da kopamo ispod tokova
i da rupe popunjavamo liem. ak i kad su mostovi bili neoteeni,
morali smo da istovarimo sav teret kako bismo olakali vozilo, i da ga
ponovo natovarimo kad preemo preko klimavih dasaka; kad bismo na
ili na ostatke mosta koji je bio zahvaen poarom u ikari, zastajali smo
da ga popravimo, a po prelasku bismo ga demontirali jer bi nam daske
mogle jo zatrebati; a bilo je i velikih reka, koje su se mogle prei samo
na skelama od tri bono sastavljene piroge koje su, pod teinom kamio
na - naravno, rastereenog - uranjale u vodu do same ivice, i prenosile
kamion na drugu obalu, ponekad tako strmu ili muljevitu da se uz nju
nije mogao uspeti; tad nam je preostajalo samo da napravimo privreme
nu stazu do boljeg pristanita ili pliaka, ponekad dugaku vie stotina
metara.
Profesionalni vozai kamiona bili su naviknuti da provode vie nedelja ili meseci najednom putovanju. Obino su ila dvojica, i ponaali
su se kao tim: ofer i njegov pomonik, jedan za volanom, drugi na pa
puici motri na eventualne prepreke, poput mornara koj i stoji na pramcu
i pomae pilotu da se provue kroz tesnac. Karabin im je uvek bio na
dohvat ruke, jer se esto dogaalo da ispred kamiona zastane neki tapir
ili srnda, vie radoznao nego uplaen. Pucali su im bi ga spazili, a ako
bi ga pogodili, kamion se zaustavljao: trebalo je odrati ivotinju, oistiti
je i isei meso na listove, kao kad se krompir spiralno ljuti sve do sa
mog srca. Odreske bi zatim istrljali uvek spremnom meavinom soli,
bibera i isitnjenog belog luka. Ostavili bi ih nekoliko sati na suncu, a
narednih nekoliko dana bi ponavljali postupak. Na taj nain se dobij a
came de sol, meso manje ukusno ali i manje kvarljivo nego carne de
vento, ono koje se, kad nema sunca, sui na vetru okaeno o motku.
Neobian je ivot tih sjajnih vozaa, uvek spremnih da poprave
najsloenije kvarove, da prave privremene staze i da ih uklanjaju za so
bom, da ostanu vie nedelja u ikari na mestu gde se kamion nepopra
vljivo pokvario ekajui da naie kakvo vozilo koje e podii uzbunu u
Kujabi, gde e neko naruiti neophodan deo iz Sao Paula ili Rija. Za to

Bororo
vreme se logoruje, lovi, pere ve, spava i dangubi. Moj najbolji ofer je
umakao pravdi postoje poinio zloin koji nikad nije pominjao; u Kujabi se to znalo, ali su svi utali, svesni da je on nezamenljiv. U njihovim
oima, plaao je dovoljnu cenu za ivot koji je oduzeo time stoje svako
dnevno izlagao pogibelji sopstvenu glavu.
Kad smo polazili iz Kujabe, oko etiri sata ujutru, jo je bila no.
Mogli smo nazreti nekoliko crkava s gipsanim ukrasima od osnove do
zvonika; kamion je poskakivao dok je prolazio perifernim ulicama po
ploanim krupnim renim ljunkom i oivienim stablima manga s kru
no orezanim kronjama. Savana izgleda kao vonjak - zbog prirodne
proredenosti drvea - to stvara iluziju ureenog pejzaa; ipak, ubrzo
postajemo svesni da se nalazimo u divljini: jedva prohodna staza penje
se iznad reke u kamenitim zavojima isprekidanim planinskim potocima
i blatnjavim gazovima koje prekriva capoeira. im dospemo malo vie,
uoavamo bledu ruiastu prugu, suvie nepominu da bismo je mogli
pobrkati sa svitanjem. Dugo ostajemo u nedoumici u pogledu njene pri
rode, pa ak i njene realnosti. Ali, poto posle tri-etiri sata putovanja
stignemo na vrh litice, nae oi obuhvataju iri horizont i vie nema sum
nje: u pravcu sever-jug, dvesta-trista metara nad zelenim breuljcima
die se crvena ploa, koja se ka severu lagano sputa sve dok se ne stopi
s visoravni. Na blioj, junoj strani poinjemo da razaznajemo pojedi
nosti. Na zidu koji nam je maloas izledao kao neprekidna povrina po
javljuju se brazde, izdvojeni grebeni nalik osmatranicama, balkonima i
platformama. Pored toga, kameno zdanje je proarano usecima i klanci
ma. Kamionu e biti potrebno vie sati da se popne uz tu strmen, jedva
taknutu ljudskom rukom, koja e nas odvesti do vieg kraja chapade
Mato Grosa i omoguiti nam da dospemo na hiljadu kilometara dugaku
visoravan koja se lagano sputa prema severu sve do sliva Amazona:
chapado.
Tu poinje drugi svet. Otra, mlenozelena trava jedva skriva pesak bele, ruiaste ili oker boje, nastao povrinskim raspadanjem podlo
ge od peanika. Od rastinja je ostalo samo proreeno vornovato drve
e, zatieno od sue koja vlada sedam meseci godinje debelom korom,
glatkim, sjajnim liem i trnjem. Dovoljno je, meutim, nekoliko kinih
dana pa da se ova pustinjska savana pretvori u vrt, da se trava zazeleni i
drvee prekrije belim i svetloljubiastim cvetovima. Ali uvek pretee
utisak ogromnosti. Tlo je tako ujednaeno, strmine tako blage da se ho
rizont protee na desetine kilometara, bez prepreka: itavo pre podne
prolazimo predelom koji smo mogli videti ve tog jutra i koji je precizna
kopija onog predenog jue, te se opaanje i seanje stapaju u nekakvu
opsesiju nepokretnosti. Koliko god bila udaljena, zemlja je tako jedno
lina, tako liena iznenaenja da daleki horizont vidimo visoko na nebu

163

kao oblake. Predeo je odve fantastian da bi bio dosadan. S vremena na

vreme, kamion prelazi gaz nekog vodenog toka bez obala koji vie plavi
visoravan no to kroz nju prolazi, kao daje ovo tlo - j e d n o od najstarijih
na svetu, jo netaknut deo kontinenta Gondvana koji je u mezozoiku
objedinjavao Brazil i Afriku - suvie mlado, te reke jo nisu stigle da u
njemu izdube korita.
Evropa pokazuje jasne oblike pod rasprenom svetlou. Tradicio
nalistima se ini da nebo i zemlja ovde zamenjuju uloge. Nad mlenim
putem campa, oblaci grade najekstravagantnija zdanja. Nebo je podru
je oblika i volumena; zemlja uva viskoznu mekunost svoje najranije
mladosti.
Jednog dana smo se zaustavili nedaleko od kolonije tragaa za di
jamantima, koja se ovde zovegarimpo. Oko nae vatre ubrzo su se poja
vile senke: nekoliko garimpeira izvukli su iz bisaga ili iz depova svoje
odrpane odee male tube od bambusa iji su sadraj sasuli u nae ake;
nadaju se da e nam prodati te neobraene dijamante. Ali od brae B.
sam se nasluao o obiajima garimpa, pa sam znao da nita od toga nije
zaista vredno. Garimpo, naime, ima svoje nepisane zakone kojih se stro
go pridrava.
Ti ljudi se dele u dve kategorije: pustolovi i begunci; druga grupa
je brojnija, to objanjava pravilo da onaj ko ue u garimpo teko iz
njega izlazi. Male reke, u ijem se pesku nalaze dijamanti, kontrolie
onaj ko je prvi do njih doao. Skromna sredstva ne omoguavaju tim
ljudima da spokojno ekaju veliku priliku, koja se ne ukazuje esto. Za
to se oni okupljaju u bande; svakom zapoveda voa koji se dii zvanjem
"kapetana" ili "inenjera"; njemu je potreban kapital da bi mogao da
naorua svoje ljude, da im podeli neophodnu opremu - kalajisanu gvo
zdenu kantu u kojoj se donosi ljunak, sito, leb za ispiranje dijamanata,
ponekad i ronilaku masku kako bi mogli da zarone u dubinu - i, pre
svega, da ih snabdeva hranom. Za uzvrat, oni se obavezuju da e sve to
nau prodavati samo odreenim kupcima (koji su povezani s velikim
holandskim ili engleskim brusionicama) i da e dobit deliti sa voom.
Dobro su naoruani i to ne samo zbog estog suparnitva meu
bandama. To je doskora dralo policiju podalje od garimpa, a tako je
ponegde i dan-danas. Stoga je podruje bogato dijamantima bilo drava
u dravi, a prva je esto bila u otvorenom ratu s drugom. Godine 1935.
jo se prialo o malom ratu koji su tokom vie godina vodili engenheiro
Morbek i njegove delije, valentes, protiv policije drave Mato Groso, i
koji je okonan kompromisom. U odbranu odmetnika treba rei i to da
su nesrenici koje bi policija uhvatila u blizini garimpa retko stizali u
Kujabu. Jedan uveni voa bande, capito Arnaldo, zarobljen je sa svo
jim porunikom. Vezali su im oko vrata kanap koji je drugim krajem bio

164

Klod Levi-Stros

zakaen za debelu granu drveta i namestili ih tako da se nogama oslanja

ju na tanku granu; kad su od umora izgubili ravnoteu, pali su, oma se
zategla i ostali su tu zaboravljeni.
Zakon bande se tako strogo potuje da se u centrima garimpa, Legeadu ili Poksoreu, neretko moe videti kafanski sto pokriven dijaman
tima koje su njihovi vlasnici tu na trenutak ostavili. im se nade neki
kamen, odmah se opiu njegov oblik, veliina i boja. Te pojedinosti su
tako precizne i tako nabijene emocionalnom vrednou da se nalaza
godinama kasnije sea kako je izgledao svaki njegov kamen: "Dok sam
ga gledao", rekao mi je jedan moj posetilac, "mislio sam d a j e Sveta
Devica pustila jednu suzu na dlan moje ruke..." Ali nije svaki kamen
tako ist: mnogi su obavijeni ljuskom od jalovine i nije im lako odmah
proceniti vrednost. Ovlaeni kupac predlae svoju cenu (to se zove "merenje" dijamanta) i nalazau ne ostaje nita drugo do dajeprihvati, poto
ga zakon bande obavezuje da sve proda njemu. Kad prodavev pomo
nik ovla izbrusi kamen, svima se pokae kako je ko proao u toj trgo
vini.
Pitao sam ima li pokuaja prevare; naravno, ali to se ne isplati.
Dijamant koji se ponudi drugom kupcu, ili bez znanja vode bande, bie
"spaljen", queimado: to znai da e prodava za njega ponuditi smenu
cenu i da e je pri svakoj daljoj trgovini jo sputati. Tako su neki nepo
teni garimpejrosi umrli od gladi, iako su imali pune ake dijamanata.
Ono to se s kamenom zbiva kasnije drugaje pria. Sirijac Fozi se,
izgleda, obogatio kupujui po niskoj ceni neiste dijamante koje je za
tim grejao na primusu i umakao u neku vrstu obojene tenosti; taj postu
pak je utom dijamantu davao privlaniju boju i ime pintado - obojeni
dijamant.
Postoji i druga podvala, na viem nivou: pri izvozu, da bi se izbeglo plaanje dabina brazilskoj dravi; uKujabi i u Kampo-Grandu upo
znao sam profesionalne vercere, zvane capangueiros, to znai "ljudi
spretne ruke". I oni su bili puni pria: skrivali su dijamante u lanim
paklicama cigareta koje su, kad bi ih policija uhvatila, nemarno bacali u
bun kao da su prazne, da bi ih po oslobaanju traili, moe se zamisliti
s kakvom strepnjom.
Ali te veeri se oko nae logorske vatre vodio razgovor o svako
dnevnim dogodovtinama naih posetilaca. Tako sam upoznao slikoviti
jezik pustare, u kojem je bilo vie naina da se izrazi neodreeni glagol
ski oblik: o hrnern, ovek; o camarada, drug, ili o collega, kolega; o
negro, crnac, o tal, taj-i-taj, o fulano, tip, itd. Imali su, dakle, peh da
nadu zlato u koritima za ispiranje: loe znamenje za lovca na dijamante;
preostaje jedino da se ono odmah vrati u reku; onaj ko ga sauva nedeljama nita nee nai; neko drugi je zahvatao ljunak golim rukama i

165

Bororo

otrovna raa gaje oinula repom. Te ozlede teko zarastaju. Treba nai
enu koja e pristati da se razgoliti i pomokri na ranu. Kako u garimpu
nema drugih ena osim seoskih prostitutki, taj naivni nain vianja esto
ima za posledicu posebno opak oblik sifilisa.
Prostitutke su tu namamljene priama o basnoslovnim srenim slu
ajevima. Poto se preko noi obogatio, traga za dijamantima kome
nad glavom visi sudska kazna najee se potrudi da sve spiska na licu
mesta. Otud toliki kamioni natovareni nepotrebnom robom. im stignu
u garimpo sa svojim teretom, sve se rasproda, bez obzira na cenu; ljudi
ne kupuju toliko iz stvarne potrebe koliko iz elje da se pokau. U sitne
sate, pre no to smo nastavili put, svratio sam do kolibe jednog kamarada na obali reke, prepune komaraca i druge gamadi. On je ve eprkao
po dnu, sa starinskom ronilakom maskom na glavi. Unutranjost kolibe
bilajejednako bedna i sumorna kao i njena okolina; ali m i j e tragaeva
prijateljica s ponosom pokazala jedan kutak s dvanaest odela njenog oveka i s njenim svilenim haljinama koje su nagrizli termiti.
No namje prola u pevanju i askanju. Svako je pozvan da "izve
de svoju taku", pozajmljenu iz nekog kafanskog programa, u spomen
na stare dane. Takve priredbe sam ponovo video u graninim predelima
Indije, na banketima koje su prireivali sitni inovnici. I tamo su, kao i
ovde, izvoeni monolozi ili ono to se u Indiji naziva "karikaturama", to
jest imitacije: kloparanje pisae maine, brundanje motorcikla koji sa
vlauje prepreku na putu, praeno - kakav izvanredan kontrast! - brujanjem to podsea na "vilinski ples", a potom zvunom slikom konjskog
galopa. I na kraju, pod istim imenom kao i u Francuskoj, "grimase".
Kao uspomenu na vee provedeno s garimpejrosima, sauvao sam
u svojoj belenici odlomak tubalice sainjene prema tradicionalnom
uzoru. Re je o vojniku koji, nezadovoljan ishranom, pie albu kaplaru;
ovaj je dostavlja naredniku, koji je dalje prosleduje kapetanu, i tako da
lje, preko majora, pukovnika i generala, do cara. Caru preostaje samo da
se obrati Isusu Hristu, koji ne prosleduje albu Bogu-Ocu, ve "uzima
pero u ruku i sve ih alje u pakao". Evo tog malog uzorka poezije iz
pustare:
O Soldado...
O Oferece...
O Sargento que era un homem pertinente
Peg na penna, escreveu pro seu Tenente
O Tenente que era homem muito bo
Peg na penna, escreveu pro Capito

Klod Levi-Stros

166
O Capito que era hrnern dos melhor
Peg na perina, escreveu pro Major
O Major que era hrnern como e
Peg na penna, escreveu pro Corone
O Corone que era hrnern sem igual
Peg na penna, escreveu pro General
O General que era hrnern superior
Peg na penna, escreveu pro Imperador

O imperador...
Peg na penna, escreveu pro Jesu' Christo
Jesu' Christo que efilho do Padre Eterno
Peg la penna e mundo tudos pelo inferno.
Pravog veselja tu, meutim, nije bilo. Odavno je ve iscrpljen ak
i dijamantski pesak; podrujem haraju malarija, limanijaza i ankilostomijaza. Pre nekoliko godina pojavila se i umska uta groznica. Nekad
su dolazila etiri kamiona nedeljno, a sad tek dva-tri meseno.
Staza kojom je trebalo na nastavimo putovanje naputena je otkad
je poar u ikari unitio mostove. Ve tri godine njom nije proao nije
dan kamion. Nisu nam mogli rei u kakvom je stanju; ali ako uspemo da
se dokotrljamo do Sau Laurensa biemo na konju. Na obali reke nalazi
se veliki garimpo u kojem emo dobiti sve to nam je potrebno: namirni
ce, ljude i piroge koji e nam omoguiti da stignemo do sela Bororo
Indijanaca na reci Vermeljo, pritoci Sao Laurensa.
Ne bih znao da kaem kako smo proli; to putovanje m i j e ostalo u
uspomeni kao zbrkani komar: beskrajna logorovanja da bi se savladalo
nekoliko metara prepreke, tovarenje i rastovarivanje kamiona, deonice
na kojima nas je premetanje oblica svaki put kad bi kamion preao jed
nu svoju duinu toliko iscrpljivalo da bismo se sruili na t i e i trenutno
potonuli u san iz kojeg nas je, usred noi, budila podzemna tutnjava:
termiti su kretali u pohod na nau odeu i ve su prekrivali kabanice od
kauuka koje su nam sluile kao prostirka i zatita od vlage. Jednog jutra
je, najzad, na kamion poeo da se sputa ka Sao Laurensu koji nam je
najavila gusta magla iz doline. Sa oseanjem da smo izveli p r a v i podvig
zatrubili smo nekoliko puta. Meutim, niko se nije pojavio, ak ni neko
radoznalo dete. Izbili smo na obalu izmeu etiri-pet koliba. Mukla tii
na; nigde ive due: seoce je bilo naputeno.
Na kraju nerava posle napora od prethodnih dana, stali s m o da oajavamo. Treba li odustati? Odluili smo da jo jednom pokuamo pre no
to krenemo natrag. Svako se zaputio u jednom pravcu da istrai okoli-

Bororo

167

nu. Predvee smo se svi vratili pokunjeni, osim ofera koji je otkrio jed
nu porodicu ribara i doveo sa sobom njenog najstarijeg mukog lana.
Zarastao u bradu i nezdravo beo kao d a j e dugo boravio u vodi, ovek
nam je ispriao d a j e tu pre est meseci izbila epidemija ute groznice;
preiveli su se razbeali. Uzvodno emo nai jo nekoliko ljudi ijednu
pirogu. Da li bi i on poao sa nama? Naravno; ve mesecima on i njego
va porodica ive samo od ribe koju ulove u reci. Kod Indijanaca bi mo
gao da se snabde maniokom, povrem i duvanom, a mi emo mu dati
malo novca. Uveravao nas je da e te uslove prihvatiti i drugi vlasnik
piroge na koga emo naii uzvodno odatle.
Opisau druga putovanja pirogom koja su mi ostala u boljem seanju od ovoga. Brzo, dakle, preleem tih osam dana plovidbe uz reku
nabujalu od svakodnevnih kia. Jednom smo zauli utanje dok smo
ruali na malom sprudu: na razgovor je probudio udava dugakog se
dam metara. Morali smo da ispalimo vie metaka da bismo ga dotukli,
jer tim ivotinjama rane na telu ne znae nita: trebalo je pogoditi glavu;
oistili smo ga - na to nam je otilo pola dana - i u njegovoj utrobi
pronali vie od deset mladunaca ve ivih i spremnih da se rode; ali
sunce ih je ubrzo ubilo. A onda smo jednog dana, upravo poto smo
pogodili neku vrstu jazavca - irara - opazili na obali dve nage prilike u
pokretu: bili su to nai prvi Indijanci iz plemena Bororo. Prili smo im i
pokuali da se sporazumemo; znali su samo jednu portugalsku vc.fumo
- duvan - koju su izgovarali sumo; zar nisu stari misionari govorili da
Indijanci ive bez vere (foi), bez zakona (lois) i bez kralja (roi) zato to
u svojoj fonetici n e m a j u / / i rl Iako su i sami gajili tu biljku, njihovi
proizvodi nisu imali jainu fermentisanog duvana zavijenog poput ue
ta, kakav smo mi nosili sa sobom; tedro smo ih snabdeli. Pokretima su
nam pokazali kako da doemo do njihovog sela; razumeli smo da emo
tamo stii jo iste veeri; oni e pouriti danas najave; i potom su iezli
u umi.
Nekoliko sati kasnije pristali smo uz glinovitu obalu nad kojom
smo opazili kolibe. Pet-est golih mukaraca, obojenih crvenom bojom
urukua od nonih palaca do vrhova kose, doekalo nas je glasnim smehom i pomoglo nam da se iskrcamo i prenesemo prtljag. Obreli smo se u
velikoj kolibi u kojoj je ivelo nekoliko porodica; seoski stareina oslo
bodio nam je u njoj jedan oak; on sam e tokom naeg boravka stano
vati na drugoj obali reke.

Klod

168

Levi-Stros

XXII

DOBRI DIVLJACI
Kojim redom opisati duboke i zbrkane utiske koji se sruuju na nas
kad stupimo u selo nekog indijanskog plemena s relativno netaknutom
civilizacijom? Kod Kainganga, kao i kod Kaduvea, ije kolibe, sline
kolibama susednih seljaka, naroito padaju u oi krajnjom bedom, prva
reakcija je klonulost i malodunost. U susretu s jednim jo ivim dru
tvom koje je verno svojim tradicijama, zaprepaenje je toliko da ovek
ne moe da se snae: koju nit slediti i rasplitati u tom klupku s bezbroj
boja? Kad pomislim na posetu plemenu Bororo, moje prvo iskustvo te
vrste, ponovo proivljavam ista ona oseanja koja su me preplavila ne
davno, kad sam stigao u j e d n o selo plemena Kuki na vrhu brda na bur
manskoj granici, posle mnogo sati uspinjanja i puzanja uz strminu koju
su neprestane monsunske kie pretvorile u klizavo blato: fizika iscrpenost, glad, ed, a svakako i mentalne tegobe; ali ta vrtoglavica organ
skog porekla obasjana je opaajima oblika i boja: naselja koja su po
svom ustrojstvu velianstvena, uprkos krhkosti, sagraena pomou ma
terijala i tehnika koji su nam znani samo u svojim sitnim primenama:
naime, ta naselja nisu toliko zidana koliko kukiana, pletena, tkana, ve
zena i patinirana upotrebom; umesto da svog stanara prignjee ravnodu
nom masom kamena, ona se povinuju njegovom prisustvu i njegovim
pokretima; za razliku od naih, ona su uvek podreena oveku. Selo se
uzdie oko svojih itelja poput kakvog lakog i elastinog oklopa; slini
je eirima naih ena nego naim gradovima, monumentalne odore to
uvaju neto ivota u malim lukovima i lisnatim ukrasima, onoliko koli
ko je vetina graditelja bila kadra da izmiri prirodnu lakou sa zahtevnim planom.
Golotinja itelja kao d a j e zatiena travnatim somotom zidova i
resama palminog lia: oni se izvlae iz svojih domova kao da svlae
ogromne kune haljine od nojevog perja. Okiena tim niskama od paperjastih dragulja, tela imaju prefinjene oblike i boje istaknute sjajem
minke i crtea koji, reklo bi se, kao kakva pozadina istiu sjajnije ukra
se: guste i blistave ogrlice od ivotinjskih zuba i kljova, protkane perjem
i cveem. Kao da se itava civilizacija zavetovala istoj nenoj strasti
prema oblicima, materijalima i bojama ivota; i da bi oko ljudskog tela
zadrala svoju najbogatiju sutinu, okrenula se - medu svim svojim pro
izvodima- onima koji su najtrajniji ili najprolazniji, ali koji su, udrueni
na udesan nain, njene najbolje riznice.
Dok smo se useljavali u oak jedne prostrane kolibe, vie sam
putao da me te slike promu nego to sam se trudio da ih razumem.
Neke stvari su dolazile na svoje mesto. Premda su obitavalita sauvala

Bororo

169

tradicionalni raspored i dimenzije, njihova arhitektura je pretrpela neobrazilski uticaj: plan je sad bio etvrtast a ne ovalan; i premda se materi
jali za krov i zidove nisu promenili - granje na kojem poiva prekriva
od palmi - ta dva dela su se j asno razl ikovala j edan od drugog, a krov j e
pravljen na dve vode, a ne vie kao polulopta koja se sputa gotovo do
tla. A ipak, selo plemena Keara u koje smo stigli, uz jo dva iz grupe
Rio Vermeljo: Pobori i arudori, bilo je medu poslednjima u kojima
salezijanci nisu previe delovali. Naime, ti misionari koji su zajedno sa
Slubom zatite uspeli da zaustave sukobe izmeu Indijanaca i doselje
nika, vodili su istovremeno odline etnografske ankete (uz starije studije
Karla fon den tajnena, to su bili nai najbolji izvori) i metodino su
radili na iskorenjivanju domorodake kulture. Dve injenice su pokazi
vale da su Keare jedna od poslednjih tvrava nezavisnosti: prvo, obitavalite takozvanog stareine svih sela na reci Vermeljo, nadmenog i za
gonetnog oveka koji nije znao portugalski ili se pretvarao da ga ne zna;
on je vodio rauna o naim potrebama i procenjivao moguu korist od
naeg prisustva, ali, koliko iz jezikih toliko iz statusnih razloga, sa mnom
je razgovarao posredno, preko lanova svog saveta, s kojima je donosio
sve odluke.
Drugo, jedan itelj Keare trebaloje da bude moj prevodilac i glavni
informator. Bilo mu je oko trideset pet godina i prilino dobro je govorio
portugalski. Ako mu se moe verovati, nekad je znao (ali je zaboravio)
da ita i pie, to je bilo plod obrazovanja u misiji. Ponosni na svoj uspeh,
oci su ga bili poslali u Rim, gde ga je primio papa. Kad se vratio, naumili
su, izgleda, da ga oene po hrianskim obiajima, ne vodei rauna o
tradicionalnim pravilima. Taj pokuaj je kod njega izazvao duhovnu kri
zu iz koje je izaao definitivno odan starom idealu Bororoa: nastanio se
u Keari, gde je ve deset ili petnaest godina vodio uzoran ivot divlja
ka. Potpuno nag, premazan crvenom bojom, s nosom i donjom usnom
probuenim iglom odnosno labretom, papin Indijanac se pokazao kao
divan profesor sociologije Bororoa.
Okruivalo nas je nekoliko desetina uroenika koji su razgovarali
meu sobom grohotom se smejui i udarajui se po butinama. Pripadnici
plemena Bororo su najvii i najbolje graeni Indijanci Brazila. Okrugla
glava, izdueno lice pravilnih i snanih crta i atletska plea podseaju na
neke tipove Patagonaca s kojima moda imaju rasnih slinosti. Ta sklad
nost se retko vida kod ena, koje su uglavnom male, krljave i nepravil
nih crta lica. Od samog poetkaje veselost mukaraca izrazito odudarala
od natmurenog dranja drugog pola. Uprkos epidemijama koje su pusto
ile to podruje, stanovnitvo je izgledalo neobino zdravo. Ipak, u selu
je iveo ijedan gubavac.

170

Klod

Levi-Stros

Mukarci su bili potpuno nagi ako se izuzme slameni kornet koji je

pokrivao vrh uda i koji je stajao na mestu zahvaljujui prepucijumu pro
vuenom kroz otvor. Veina je bila obojena u crveno od glave do pete
pomou istucanog zrnevlja urukua rastvorenog u masti. Ta masa je po
krivala ak i kosu, koja je padala na ramena ili bila kruno odseena u
visini uiju, to joj je davalo izgled kape. Na toj pozadini nizale su se
are: potkovica od sjajne crne smole kojaje prekrivala elo i zavravala
se na obrazima u visini usta; snopii belog paperja nalepljeni po rameni
ma i miicama; sloj istucanog sedefa na ramenima i pleima. ene su
nosile pamunu urodeniku pregau natopljenu urukuom; nju je pridr
avao krut pojas od kore drveta, za koji je bila zakaena i neto meka
traka od bele tuene kore, provuena izmeu nogu. Preko grudi su nosile
dvostruki remen od fino upletenog pamuka. Tu nonju su upotpunjavale
pamune trake stegnute oko miia i lanaka nogu i ruku.
Malo-pomalo, svi su se razili; kolibu ije su dimenzije bile otpri
like dvanaest sa pet metara delili smo sa utljivim i negostoljubivim do
mainstvom jednog vraa i s jednom starom udovicom kojaje ivela od
milostinje nekoliko roaka iz susednih koliba; esto preputena sama
sebi, satima je pevuila tubalice o svojih pet uzastopnih mueva i o
srenom vremenu kad nije oskudevala u manioki, kukuruzu, divljai i
ribi.
Napolju je ve poinjao napev niskih, zvunih i grlenih tonova, s
jasno izraenom artikulacijom. Pevali su samo mukarci; spoj njihovih
glasova, jednostavna, sto puta ponovljena melodija, kontrast izmeu so
liste i pratnje, muevan i tragian stil, sve to podsea na nekakav nemaki Mnnerbund koji peva ratnike horove. emu te pesme? Da se primi
ri irara, objasnie mi. Doneli smo lovinu; da bismo mogli daje pojede
mo, moramo obaviti zamren obred primirivanja njenog duha i osvei
vanja lova. Suvie iscrpljen da bih bio dobar etnograf, im se spustila
no pao sam u san ometan umorom i pevanjem koje je trajalo do zore.
Tako je, uostalom, bilo sve do kraja nae posete: noi su posveene verskom ivotu, uroenici spavaju od izlaska sunca do podneva.
Pored nekoliko duvakih instrumenata, koji se oglaavaju u odre
enim trenucima obreda, glasove prate jedino zveke od tikava ispunje
nih ljunkom; one su u rukama horovode. S divljenjem smo posmatrali
kako on jednim jedinim udarom pokree ili zaustavlja glasove; kako pre
kida tiinu zveckanjem svog instrumenta uoblienim u duga kreenda ili
dekreenda; kako upravlja igraima pomou naizmeninih pauza i zvu
kova ije su se trajanje, intenzitet i kvalitet toliko meusobno razlikovali
da ni dirigent nekog naeg velikog orkestra ne bi uspeo bolje da objasni
izvoaima ta eli od njih. Nema nieg neobinog u tome to su nekad
uroenici, pa i sami misionari, verovali da su, u nekim drugim plemeni-

Bororo

171

ma, uli kako kroz zveke govore demoni. Znamo, uostalom, i to da,
iako su rasprene nekadanje iluzije u pogledu tobonjih bubnjarskih
jezika", ostaje verovatno da su, barem kod nekih naroda, oni zasnovani
na pravom jezikom kodiranju, svedenom na nekoliko simboliki izra
enih znaenjskih kontura.
U zoru ustajem da bih otiao u selo; na vratima se spotiem o ivi
nu jadnog izgleda: to su pripitomljene are koje su Indijanci namamili u
selo da bi ih ive erupali i na taj nain obezbedivali sirovinu za svoje
ukrase na glavi. Oerupane i nesposobne da lete, te ptice lie na kokoke
pripremljene za raanj i nagrdene kljunom koji izgleda jo ogromniji na
njihovom upola manjem telu. Na krovovima ue druge are kojima je
perje ve ponovo niklo, ozbiljne poput heraldikih simbola ukraenih
kljunovima i plavetnilom.
Nalazim se usred istine kojaje sjedne strane omeena rekom a sa
svih drugih strana umarcima u kojima se kriju vrtovi; pri tlu se kroz
granje naziru breuljci. Po obodu se niu kolibe sline mojoj - ima ih
tano dvadeset est - kruno rasporeene, u jednom jedinom redu. U
sreditu je koliba dugaka otprilike dvadeset i iroka osam metara, to
znai mnogo vea od ostalih. To je baitema.mageo, kua mukaraca u
kojoj spavaju neenje i gde muki deo stanovnitva provodi dane kad
nije zauzet lovom i ribolovom ili nekom sveanou na prostoru za ples:
ovalnom terenu omeenom koevima koji se nalazi pored kue muka
raca, s njene zapadne strane. enama je strogo zabranjen pristup u tu
kuu; njihove se kolibe nalaze sa strane, i muevi vie puta na dan idu
tamo-amo izmeu svog kluba i branog domainstva stazom koja vodi
kroz bunje na istinu. Posmatrano s vrha drveta ili s krova, selo pleme
na Bororo slino je kolskom toku; porodine kue opisuju kruni obod
toka, staze su paoci, a muka kua u sreditu predstavlja osovinu.
Nekad su sva sela imala taj karakteristian raspored, osim u slua
ju kad je broj njihovih itelja znatno premaao dananji proek (u Keari
je ivelo oko sto pedeset ljudi); tada su porodine kue bile rasporeene
u vie koncentrinih krugova. Uostalom, pleme Bororo nije jedino koje
ima kruna sela; s malim razlikama, taj plan je svojstven svim plemeni
ma jezike grupege na sredinjoj brazilskoj visoravni, izmeu Aragvaje
i Sao Fransiska; pleme Bororo je moda njihov najjuniji predstavnik.
Ali znamo da njegovi najblii severni susedi, Kajape, koji ive na desnoj
obali Reke Mrtvih i do kojih smo dospeli tek pre desetak godina, podiu
svoja sela na slian nain, kao i Apinaje, erente i Kanele.
Kruni raspored koliba oko kue mukaraca toliko je vaan za dru
tveni ivot i obavljanje kulta da su salezijanski misionari s podruja
reke Garsas brzo shvatili da e najbre preobratiti Borore ako ih izvuku
iz njihovih sela i premeste u druga, u kojima su kue rasporeene u para-

Klod Levi-Stros

172

leine redove. Dezorijentisani u odnosu na strane sveta, lieni plana na

kojem se zasniva njihovo znanje, uroenici brzo gube smisao tradicija,
kao da su njihov drutveni i verski sistem (a videemo da su oni nerazluni) odve sloeni da bi mogli funkcionisati bez obrasca olienog u
planu sela, ije obrise neprestano oivljavaju njihovi svakodnevni po
kreti i postupci.

SI. 22 ~ Plan sela Keara.

U prilog salezijancima valja rei da su oni uinili krajnji napor da

shvate tu teku strukturu i da sauvaju seanje na nju. Onaj ko ide kod
Bororoa treba prvo da se nahrani njihovim radovima. Ali, u isti mah,
valjalo je hitno suoiti njihove zakljuke s drugim, dobij enim u podru
ju u koje oni jo nisu prodrli i gde je sistem sauvao vitalnost. Voden ve
objavljenim dokumentima, pokuavam, dakle, da od svojih obavetaa
dobijem analizu strukture njihovog sela. Provodili smo dane idui od
kue do kue, popisujui stanovnike, utvrujui njihovo brano stanje i
iscrtavajui tapom po tlu proplanka idealne granice sektora uz koje su
se vezivale sloene mree privilegija, tradicija, hijerarhijskih stepena,
prava i obaveza. Da bih pojednostavio svoje izlaganje, postaviu - ako
se tako moe rei - neke orijentire: naime, uroeniko vienje prostor
nih pravaca nikad se ne podudara s onim to se moe proitati na busoli.

Borovo

173

Kruno selo Keara dotie levu obalu Rio Vermelja. Ta reka tee
priblino u pravcu istok-zapad. Jedan prenik sela, teorijski paralelan s
rekom, deli stanovnitvo u dve grupe: na severu je Cera, na jugu Tugare.
Izgleda - ali to nije potpuno sigurno - da prva re znai "slab", a druga
"jak". Kako god bilo, ta podela ima sutinski znaaj iz dva razloga: prvo,
pojedinac uvek pripada onoj polovini kojoj i njegova majka; drugo, on
moe uzeti enu samo iz druge polovine. Ako mi je majka Cera, to u
biti i ja, a ena e mi biti Tugare.
ene ive u svojoj rodnoj kui i nasleuju je. Dakle, kad se udaju,
jedan uroenik prelazi na drugi kraj proplanka, prekorauje zamiljeni
prenik koji razdvaja polovine i nastanjuje se s druge strane. Kua mu
karaca ublaava to odvajanje od korena jer, zahvaljujui svom poloaju
u sredini, zahvata obe teritorije. Ali pravila kue nalau da se vrata koja
izlaze na teritoriju Cera zovu Tugare, a ona koja izlaze na teritoriju Tu
gare nose ime Cera. Njima se mogu koristiti samo mukarci, a svi koji
ive u jednom delu poreklom su iz drugog.
U porodinoj kui, oenjen ovek nikad se ne osea kao u svom
domu; kua u kojoj je roen i za koju su vezana njegova seanja iz detinjstva nalazi se s druge strane: to je kua njegove majke i njegovih
sestara i u njoj danas ive njihovi muevi. Ipak, on moe svratiti kad god
poeli: sigurno je da e biti dobro doekan. A kad mu atmosfera u bra
nom domainstvu postane odve teka (recimo, kad u poseru dou uraci), on moe spavati u kui mukaraca, gde e pronai uspomene na
detinjstvo, muko drugarstvo i versku atmosferu koja ni najmanje ne
iskljuuje pustolovine s neudatim devojkama.
Polovine ne ureuju samo brakove, ve i druge vidove drutvenog
ivota. Kad god lan jedne polovine stekne neko pravo ili dobije neki
zadatak, to se zbiva na tetu druge polovine ili uz njenu pomo. Pogreb
jednog Cere obavie Tugare i obrnuto. Dakle, dve polovine sela su part
neri, i svaki drutveni ili verski in podrazumeva uee druge strane
koja ima komplementarnu ulogu u zadatku. Ta saradnja ne iskljuuje
suparnitvo: svaka polovina ima svoj ponos i postoji uzajamna surevnjivost. Zamislimo drutveni ivot organizovan po uzoru na dva fudbalska
tima koji, umesto da suprotstavljaju svoje strategije, slue jedan drugom
i odmeravaju prednosti stepenom savrenstva i velikodunosti koji svaki
tim uspeva da postigne.
Preimo sad na jedan novi aspekt: drugi prenik, normalan na pr
vi, preseca polovine po osi sever-zapad. Stanovnitvo roeno sa istone
strane te ose naziva se uzvodno, a ono roeno sa zapadne nizvodno.
Umesto dve polovine imamo, dakle, etiri dela; Cere i Tugare su u jed
noj podeli sa iste strane, a u drugoj sa razliitih strana. Naalost, nijedan
posmatra jo nije uspeo precizno da protumai ulogu ove druge podele;
ak je i samo njeno postojanje donekle sporno.

174

Klod Levi-Stros

Pored toga, stanovnitvo je podeljeno u klanove. To su grupe po

rodica koje smatraju da su u srodstvu po enskoj liniji, poev od nekog
davnog zajednikog pretka. Njegova priroda je mitoloka, ponekad i za
boravljena. lanovi klana se prepoznaju po istom prezimenu. U prolo
sti je verovatno bilo osam klanova: etiri Cere i etiri Tugare. Ali su se
neki s vremenom ugasili, dok su drugi nastavili da se dele. Empirijsko
stanje je, dakle, prilino zbrkano. Kako god bilo, injenica je da lanovi
jednog klana stanuju u istoj ili susednim kolibama; izuzetak su samo
oenjeni mukarci. Svaki klan ima svoj poloaj
na krunoj liniji po kojoj su rasporeene kue:
on je Cera ili Tugare, uzvodan ili nizvodan a mo
da jo i podeljen u dve podgrupe poslednjom
podelom koja, na obe strane, prolazi kroz obitavalita odreenog klana.
Kao da sve to nije dovoljno sloeno, svaki
klan obuhvata i nasledne podgrupe, takoe po
enskoj liniji. Tako u svakom klanu ima "crve
nih" i "crnih" porodica. Uz to, izgleda daje ne
kad svaki klan bio podeljen na tri stepena: vii,
srednji i nii; moda je posredi odjek ili prenos
hijerarhizovanih kasti plemena Mbaja-Kaduveo;
kasnije u se tome vratiti. Tu pretpostavku ini
verovatnom injenica da su stepeni, po svemu
sudei, nekad bili endogamni: jedan pripadnik
vieg stepena mogao se oeniti samo pripadni
com vieg stepena (iz druge polovine); srednji
srednjom, a nii niom. Zbog demografskog osi
panja sela plemena Bororo, ne moemo otii da
lje od pretpostavki. Kako ona danas imaju sto do
dvesta itelja, umesto hiljadu ili vie, nije ostalo
dovoljno porodica da se popune sve kategorije.
Jedino se pravilp polovina strogo potuje (mada
su i iz njega moda izuzeti neki gospodski klanovi); to se svega ostalog tie, uroenici se do
vijaju prema mogunostima.
Od svih tih podela, pripadnici drutva Bo
roro nesumnjivo najvie vole podelu u klanove.
U okviru opteg sistema enidbe izmeu polovi
na, klanovi su nekad bili ujedinjeni posebnim
sklonostima: jedan klan Cera najradije se udru
ivao s jednim, dva ili tri klana Tugare i obrnuto.
tavie, svi klanovi ne uivaju isti status. Pogla-

Sl. 23 - Lukovi ukraeni

prstenovima od kore iji
raspored
oznaava
vlasnikov klan.

Bororo

75

var sela obavezno se bira iz odreenog klana polovine Cera; zvanje je

nasledno i prenosi se po enskoj liniji, sa ujaka na sestria. Ima "boga
tih" i "siromanih" klanova. Kakve su te razlike u bogatstvu? Zastanimo
malo na tome.

SI. 24 - Pera za strelu s grbom.

Na pojam bogatstva je pre svega ekonomske prirode; koliko god

bio skroman ivotni nivo Bororoa, ni kod njih, kao ni kod nas, on nije
jednak za sve. Neki su bolji lovci ili ribari, imaju vie sree ili su vredniji
od drugih. U Keari su se mogli uoiti znaci profesionalne specijalizaci
je. Jedan uroenik je bio strunjak za proizvodnju kamenih toila; razmenjivao ih je za namirnice i od toga, reklo bi se, udobno iveo. To su,
meutim, individualne, dakle, prolazne razlike. Jedini izuzetak je pogla
var koji od svih klanova dobija darove u vidu namirnica i rukotvorina.
Ali on time preuzima odreenu obavezu, te je uvek u situaciji blagajni
ka: kroz ruke mu prolazi veliko bogatstvo koje nije njegovo. Moje zbir
ke religijskih predmeta uglavnom su nastale tako to su trenutno uzvra
eni moji darovi koje je poglavar odmah podelio meu klanovima i koji
su mu pomogli da popravi svoj trgovinski bilans.
Statusno bogatstvo klanova drukije je prirode. Svaki od njih poseduje jedan kapital mitova, tradicija, plesova, drutvenih'i religijskih
uloga. Mitovi, sa svoje strane, utemeljuju tehnike privilegije, koje su
jedna od najneobinijig crta kulture Bororoa. Gotovo svaki predmet no
si posebnu oznaku koja omoguuje identifikaciju klana i potklana vla
snika. Te privilegije sastoje se u korienju odreenih pera ili boja pera;
u nainu na koji se ona seku-ili kroje; u rasporedu pera razliitih vrsta i
boja; u izvoenju nekih ukrasnih radova: pletenica od slame ili mozaika
od perja; u korienju posebnih tema, itd. Recimo, sveani lukovi ukra
eni su perjem ili prstenjem od kore drveta prema kanonima propisanim
za svaki klan; na krajevima strela nalazi se, izmeu perja, poseban ukras;

776

Klod Levi-Stros

sedefasti elementi sloenih labreta iseeni su u figure: ovalne, ribolike,

etvrtaste, razliite za svaki klan; razlikuju se i boje resa; perjani ukrasi
za glavu koji se nose tokom plesa takode imaju oznaku (obino ploicu
od drveta pokrivenu mozaikom od zalepljenih komadia pera) karakeristinu za klan svog vlasnika. U dane svetkovina, ak i navlaka za ud
ukraena je krutom trakom od slame koja svojim oblikom ili bojom uka
zuje na pripadnost odreenom klanu, kao kakav barjak na neobinom
mestu.

Sve te privilegije (o kojima se, uostalom, moe pregovarati) pred

met su ljubomorne i svadljive panje. Nezamislivo je, kau, da se jedan
klan doepa prava drugog: odmah bi otpoela bratoubilaka borba. A s
tog stanovita, razlike meu klanovima su ogromne: neki su raskoni,
drugi jadni; dovoljno je razgledati stvari u kolibama da bismo se u to
uverili. Pre nego na bogate i siromane, podelili bismo ih na priproste i
prefinjene.
Materijalnu opremu Bororoa odlikuje jednostavnost udruena s retkim savrenstvom izrade. Alatke su arhaine, uprkos sekirama i noevi
ma koje je nekad delila Sluba za zatitu. Iako za velike radove koriste
metalno orue, uroenici se i dalje slue maljevima da dotuku ribu, lu
kovima i strelama od tvrdog drveta, fino izrezbarenog pomou alatke
koja lii na seka ili dleto i koju koriste u svim prilikama, kao mi depni
noi: ona se sastoji od povijenog sekutia capivare, glodara renih oba
la, bono vezanog za kraj drke. Pored prostirki i pletenih korpi, kotanih ili drvenih oruja i alatki koje upotrebljavaju mukarci i motki koji
ma ene zaduene za poljoprivredu riljaju zemlju, opremu jedne kolibe

Bororo

177

ini jo mali broj stvari: sudovi od tikve i oni od crne gline: poluloptasti
lavori i zdele koje se na jednoj strani produavaju u drku, poput kutla
e. Ti predmeti imaju vrlo iste oblike istaknute jednostavnou materi
jala. Neobina stvar: izgleda daje grnarija Bororoa nekad bila ukraa
vana i da je relativno skoranja verska zabrana ukinula tu tehniku. Mo
da na isti nain treba objasniti i to to uroenici vie ne prave crtee u
peinama, kakve jo nalazimo u kamenitim skrovitima chapade i u ko
jima prepoznajemo mnoge teme njihove kulture. Da bih se u to uverio,
zamolio sam ih jednom da za mene ispune crteima veliki list papira.
Jedan uroenik se dao na posao sa svojom smesom od urukua i smole; i
premda su pripadnici plemena Bororo zaboravili vreme kad su crtali po
zidovima peina i nisu vie poseivali obronke na koj ima su se one nala
zile, njegov crte je na kraju izgledao kao umanjena peinska slika.
Od stroge jednostavnosti upotrebnih predmeta odudara odea ili, u
najmanju ruku, pojedinosti koju uz nju idu, jer je sama odea krajnje
oskudna; tu Borore daju oduka mati i raskoi. ene poseduju pravi
nakit koji se prenosi s majke na ker: to su ukrasi od majmunskih zuba ili
jaguarovih onj aka nanizanih na prut i privrenih finim vlaknima. One
polau pravo na svoj deo ulova, ali istovremeno pristaju da im mukarci
oupaju vlasi oko slepoonica kako bi za sebe napravili, od kose svojih
supruga, dugake pletenice koje obmotavaju oko glave kao kakav tur
ban. Pored toga, u sveane dane mukarci nose i priveske u obliku polumeseca napravljene od para kandi velikog tatua - rovca veeg od me
tar, koji jedva da sepromenio od tercijara - ukraene umecima od sedefa
i perjanih ili pamunih resa. Kljunovi tukana privreni na prutove oki
ene perjem, kitnjaste ube aplji, dugaka pera iz repa ara prikaena na
kraj bambusovih cevastih stabljika prekrivenih nalepljenim belim pa
perjem, ukraavaju njihove pune - prirodne ili vetake - kao kakve
ukrasne ukosnice kojepozadi pridravaju perjane dijademe to uokviru
ju elo. Ponekad se ti ukrasi spajaju u sloenu periku ija izrada iziskuje
vie sati rada na ulepavanju plesaeve glave. Jednu od njih sam uspeo
da nabavim za Muzej oveka, u zamenu za puku, posle osmodnevnog
pogaanja. Ona je bila neophodna za obred i uroenici su se mogli nje
liiti tek poto su lovom obezbedili sva propisana pera, kako bi mogli
napraviti istu takvu. Taj ukras se sastoji od dijademe u obliku lepeze,
perjanog vizira koji skriva gornji deo lica, visokog cevastog venca oko
glave napravljenog od tapia u koje su pobodena pera orla-grabljivca, i
diska od pletene trske u koji je pobodena prava uma granica ukraenih
perjem i paperjem. itava perika visoka je gotovo dva metra.
ak i kad nije posredi obredna nonja, sklonost ka kienju je tako
ivo izraena da mukarci neprestano improvizuju najraznovrsniji nakit.
Mnogi nose vence: trake od krzna ukraene perjem, obrue od upletene

775

Klod Levi-Stros

trske, takode ukraene perjem, krune od jaguarovih kandi pobodenih u

drveni prsten. Ali se zadovoljavaju i mnogo manjim: traka od slame po
kupljene sa tla, na brzinu savijene u krug i obojene, predstavlja lagan
ukras na glavi iji e se vlasnik jednako gordo etkati uokolo sve dok ne
poeli kakvu novu fantaziju nadahnutu nekim drugim predmetom na ko
ji je nabasao; ponekad e radi toga pokidati sve cvee s kakvog drveta.
Komadi kore i nekoliko pera slue neumornim modistima kao povod
za fantastine kreacije privezaka za ui. Treba proboraviti u kui muka
raca da bi se videlo koliko truda ti krni momci posveuju ulepavanju:
u svim okovima se see, oblikuje, rezbari, lepi; rene koljke se razbi
jaju na komadie i snano glaaju pomou toila da bi se od njih napra
vile ogrlice i labrete; grade se fantastina zdanja od bambusa i perja. S
revnou kakve kaiperke, mukarci s ramenima nosaa preobraavaju
jedan drugog u pilie lepei paperje ak i po goloj koi.
Ali kua mukaraca nije samo radionica. Mladii tu spavaju; oe
njeni mukarci koji trenutno nemaju nikakvog posla dremaju, askaju i
pue svoje ogromne cigarete zavijene u suvu kukuruzovinu. Tu ponekad
i obeduju, jer precizan sistem dunosti obavezuje sve klanove da redom
opsluuju baitemannageo. Otprilike na svaka dva sata, jedan od muka
raca odlazi u svoju porodinu kolibu po punu iniju variva od kukuruza;
ono se naziva mingo, a pripremaju ga ene. Njegov povratak propraen
je radosnim povicima au, au, koji prekidaju dnevnu tiinu. Po utvre
nom ceremonijalu, nudilac poziva est ili osam mukaraca i dovodi ih
pred zdelu iz koje oni zahvataju kau manjim inijama od gline ili kolj
ki. Ve sam rekao d a j e enama zabranjen pristup u kuu. Ali to vai
samo za udate ene; neudate devojke spontano izbegavaju da se zadra
vaju u blizini jer dobro znaju ta bi ih moglo snai. Ako bi koja iz nehata
ili iz elje da skrene panju na sebe prila suvie blizu, moglo bi se dogo
diti daje uhvate i iskoriste. Uostalom, svaka od njih e jednom u ivotu
dobrovoljno stupiti u kuu mukaraca da bi zaprosila svog budueg mua.

XXIII

IVI I MRTVI
Radionica, klub, spavaonica i kua za provod, baitemannageo je
na kraju i hram. Tu se igrai pripremaju za verske plesove, tu se obavlja
ju neki obredi koji iskljuuju prisustvo ena; na tom mestu se izrauju i
obru rombovi. To su drveni muziki instrumenti, raskono obojeni, ko
ji svojim oblikom podseaju na spljotenu ribu, a veliina im se moe

Borovo

179

kretati od trideset centimentara do metar i po. Kad se vrte na kraju uzice,

oni proizvode potmulo zujanje, koje se pripisuje duhovima-posetiocima
i kojeg se ene plae. Teko onoj koja bi videla romb: i danas bi joj se
moglo dogoditi daje ubiju. Kad sam prvi put prisustvovao njihovoj izra
di, pokuali su da me ubede da je posredi ku
hinjski pribor. Krajnje oklevanje da mi povere
jedan komad nije se toliko moglo objasniti ti
me to bi ga ponovo morali napraviti koliko stra
hom da ne odam tajnu. Trebalo je da doem u
kuu mukaraca usred noi i da donesem san
duk. Upakovani rombovi poloeni su u sanduk
koji je zatim zatvoren katancem. Morao sam da
obeam da ga neu otvoriti pre Kujabe.
Po merilima evropskog posmatraa, ak
tivnosti u kui mukaraca, koje se u njegovim
oima teko mogu pomiriti jedne s drugima,
usklaene su na gotovo sablanjiv nain. Malo
je naroda koji su tako duboko religiozni kao Bororo, malo ih je koji imaju tako izgraen meta
fiziki sistem. Ali duhovna verovanja i svako
dnevne navike tesno se prepliu i reklo bi se da
uroenici nisu svesni kad prelaze iz jednih u
druge. Tu prostodunu religioznost video sam i
u budistikim hramovima na burmanskoj gra
nici, gde svetenici - bonze - ive i spavaju u
dvorani koja je namenjena vrenju verskih ob
reda, i ispred oltara razmetaju svoje kutijice s
pomadom i svoje line apoteke, ne ustruava
jui se da pomiluju svoje pitomce izmeu dva
asa itanja i pisanja.
To spokojno suoavanje s natprirodnim
udilo me je utoliko vie to moj jedini lini
dodir s religijom potie iz doba detinjstva lienog vere, kad sam, tokom Prvog svetskog rata,
iveo kod dede, rabina u Versaju. Njegova ku
a se nalazila uz sinagogu i bila je s njom pove
zana dugakim unutranj im hodnikom u koj i ni
kad nisam stupio bez strepnje i koji je sam po
sebi predstavljao nepremostivu granicu izme
u profanog sveta i onog drugog, kojem je ne
dostajala ljudska toplina, neophodan uslov da
bismo ga smatrali svetim. U sate kad nije bilo

SI. 26 - Romb.

180

Klod Levi-Stros

slube, sinagogaje ostajala prazna; povremeni boravci u njoj nisu bili ni

dovoljno dugi ni dovoljno proeti verskim arom da bi ispunili pusto
koja joj je, reko bi se, bila svojstvena, i koju su slube neredovno reme
tile. Porodini obredi patili su od iste suvoparnosti. Osim dedine neme
molitve na poetku svakog obeda, deci nita nije ukazivalo na to da su
podreeni nekom viem poretku; moda jedino papirna traka okaena
poput zastavice na zid trpezarije na kojoj je pisalo: "Dobro vaite hra
nu, to potpomae varenje."
To ne znai da religija kod Bororoa uiva veliki ugled; naprotiv,
ona je neto to se podrazumeva. U kui mukaraca, obredne radnje oba
vljale su se sa istom neusiljenou kao i sve druge, kao da su i tu posredi
utilitarni postupci koji e proizvesti odreen praktian rezultat i koji ne
iziskuju skruen stav kakav kod nas poprimaju ak i nevernici kad stupe
u svetilite. Tog popodneva, u kui mukaraca pevale su se pesme koje
predstavljaju pripremu za javni veernji obred. U jednom oku deaci
su hrkali ili brbljali; dva-tri mukarca pevuila su uz pratnju zveki, ali
kad bi neko od njih poeleo da zapali cigaretu, ili kad bi na njega doao
red da zahvati iz inije s kukuruznom kaom, on bi dodao instrument
svom susedu i ovaj bi spremno preuzeo njegovu ulogu nastavljajui da
se ee slobodnom rukom. Kad se neki plesa posebno kooperi ne bi li
zadivio ostale svojom novom kreacijom, svi zastaju i komentariu i, re
klo bi se, potpuno zaboravljaju slubu, sve dok se u nekom drugom o
ku ne nastavi pevanje, tano tamo gde je bilo prekunuto.
Meutim, kua mukaraca nije samo sredite drutvenog i verskog
ivota; ona ima iri znaaj od ovog koji sam pokuao da opiem. Struk
tura sela ne slui samo prefinjenoj igri institucija: ona odslikava i osigu
rava odnose izmeu oveka i univerzuma, izmeu drutva i natprirod
nog sveta, izmeu ivih i mrtvih.
Pre no to preem na taj novi aspekt kulture Bororoa, potrebno je
da kaem nekoliko reci o odnosima izmeu ivih i mrtvih. Bez toga bi
bilo teko razumeti poseban nain na koji misao Bororoa reava jedan
univerzalan problem; njihovo reenje upadljivo je slino onom koje na
lazimo na drugom kraju zapadne polulopte, kod stanovnika uma i pre
rija na severoistoku Severne Amerike, recimo u plemenima Odibve,
Menomini i Vinebago.
Verovatno ne postoji nijedno drutvo koje se prema svojim mrtvi
ma ne odnosi s potovanjem. Na samim poecima ljudske vrste, nean
dertalci su pokopavali svoje pokojnike u nezgrapno iskopane grobove.
Pogrebni obiaji se, bez sumnje, razlikuju od grupe do grupe. Moemo li
rei daje ta raznolikost zanemarljiva budui da se u njenoj osnovi nalazi
jedno te isto oseanje? ak i ako se potrudimo da do kraja pojednostavi
mo stavove prema mrtvima zabeleene u razliitim ljudskim drutvima,

Bororo

181

ne moemo zanemariti jednu veliku podelu izmeu ijih se krajnosti pro

tee niz razliitih obiaja.
Neka drutva ostavljaju svoje mrtve da poivaju u miru; povreme
no im ukazuju poasti a ovi se, za uzvrat, uzdravaju od uznemiravanja
ivih; ako i dou da ih vide, to se zbiva samo povremeno, u predvienim
prilikama. Njihova poseta e biti blagotvorna jer mrtvi svojom zatitom
obezbeuju redovno smenjivanje godinjih doba i plodnost vrtova. Sve
se zbiva kao daje izmeu mrtvih i ivih zakljuen ugovor: u zamenu za
razumno potovanje koje im se odaje, mrtvi ostaju u svojim boravitima,
a povremeni susreti dveju grupa uvek su podreeni interesima ivih. Uni
verzalna folklorna tema. zahvalnih pokojnika dobro iskazuje tu formulu.
Bogati junak otkupljuje telo od poverilaca koji se protive njegovom po
kopavanju i prireuje mu dolian pogreb. Mrtvac se u snu pojavljuje
svom dobroinitelju i obeava mu uspeh pod uslovom da sve to stekne
s njim podeli na ravne asti. Junak ubrzo zadobija ljubav princeze koju
uspeva da spase zahvaljujui pomoi svog natprirodnog zatitnika. Mo
ra li tu ljubav da deli s mrtvacem? Ali princeza je zaarana: poluena,
poluzmaj ili zmija. Mrtvac trai svoje pravo; junak se povinuje i mrtvac,
zadovoljan njegovom odanou, pristaje da za sebe uzme neastivi deo
princeze, a junaku ostavlja suprugu koja je postala pravo ljudsko bie.
Naspram te koncepcije stoji druga, takoe oliena folklornom te
mom koju u nazvati preduzimljivi vitez. Junak ovde nije bogat, ve si
romaan: nema nieg osim jednog zrna penice koje e, sluei se lukav
stvom, trampiti prvo za petla, pa za svinju, pa za govee, a zatim za
mrtvaca koga na kraju razmenjuje za ivu princezu. Vidimo da je mrtvac
tu objekt, a ne subjekt. On nije partner s kojim se sklapa savez, ve pred
met pogaanja u kojem la i podvala imaju vanu ulogu. Neka drutva
se tako odnose prema svojim pokojnicima. Ne ostavljaju ih na miru, ve
ih teraju da im slue: ponekad doslovno, kao u sluaju kanibalizma i
nekrofagije, koji su zasnovani na tenji da se prisvoje vrline i moi po
kojnika; ponekad, pak, simboliki, u drutvima gde postoji suparnitvo
u pogledu drutvenog ugleda, i gde se, ako moemo tako da kaemo,
mrtvi stalno pozivaju u pomo, ne bi li se podseanjem ne pretke i gene
alokim podvalama opravdale odreene povlastice. Drutva koja zlou
potrebljavaju mrtve u veoj meri oseaju da ih ovi ugroavaju. Ona mi
sle da im se pokojnici svete tako to ih progone: a mrtvaci su utoliko
zahtevniji i kivniji ukoliko ih ivi vie koriste za svoje svrhe. Meutim,
bilo da je re o ravnopravnoj raspodeli, kao u prvom sluaju, ili o nesrazmernoj trampi, kao u drugom, preovladava zamisao da se u odnosima
izmeu mrtvih i ivih ne moe izbei deoba.
Izmeu ta dva krajnja stava ima mnogo prelaznih oblika ponaa
nja: Indijanci sa zapadne obale Kanade i Melaneani prizivaju pretke

182

Klod

Levi-Stros

Bororo

183

tokom razliitih obreda i teraju ih da svedoe u korist potomaka; u ne

kim kineskim i afrikim kultovima predaka, mrtvi zadravaju svoj lini
identitet, ali samo tokom nekoliko narataja; kod pripadnika plemena
Pueblo na jugozapadu Sjedinjenih Drava, oni se trenutno depersonalizuju, ali meu sobom dele izvestan broj posebnih funkcija. ak i u Evro
pi, gde su mrtvi postali apatini i anonimni, narodno predanje uva tra
gove drugih mogunosti u verovanju da postoje dve vrste mrtvaca: oni
koji su umrli prirodnom smru i koji ine etu predaka-zatitnika, i samoubice, rtve nasilja i zlih ini, koji se pretvaraju u pakosne i zavidljive duhove.

ivot pripada poretku kulture. Tvrenje daje smrt prirodna i neprirodna

gubi svaki smisao. U svakom sluaju, smrt je u isti mah prirodna i antikulturna. To znai, kad bilo koji uroenik umre, nisu pogoeni samo
njegovi srodnici ve itavo drutvo. Smatra se da je priroda kriva prema
drutvu za tu tetu i to joj se upisuje u dug; ta re prilino verno prenosi
jedan sutinski pojam Bororoa, mori. Kad neki uroenik umre, selo organizuje kolektivni lov; on pada u dunost onoj polovini kojoj nije pri
padao pokojnik: to je pohod protiv prirode, a cilj mu je da se ubije neka
velika ivotinja, ako je mogue jaguar, ija e koa, kande i onjaci biti
mori umrlog.

Ako se ograniimo na razvoj zapadne civilizacije, nema sumnje da

se spekulativni stav postepeno povlaio u korist ugovorne koncepcije o
odnosima izmeu mrtvih i ivih; nju je zatim potisnula ravnodunost
koju moda najavljuje sledea preporuka iz Jevanelja: pustite mrtve da
pokopaju svoje mrtve. Nema, meutim, nikakvog razloga za pretpostav
ku da taj razvoj predstavlja sveopti model. Pre bismo rekli da su sve
kulture bile mutno svesne obeju formula, da su naglaavale jednu od
njih nastojei, u isti mah, da se sujevernim radnjama obezbede i s druge
strane (kao to, uostalom, i mi danas inimo, bez obzira na izjave o vero
vanju ili neverovanju). Originalnost Bororoa i drugih naroda koje sam
naveo kao primer sastoji se u tome to su jasno iskazali obe mogunosti,
to su za svaku od njih izgradili odgovarajui sistem verovanja i obreda
i to su, na kraju, nali mehanizme koji omoguuju prelaenje iz jedne u
drugu, sa izgledima na izmirenje.

U trenutku kad sam doao u Kearu upravo je umro jedan uroe

nik, naalost u drugom selu. Nisam, dakle, video dvostruki pogreb koji
se sastoji, prvo, u polaganju tela u jarugu pokrivenu granama usred sela,
sve dok se meso ne raspadne, zatim u pranju kostura u reci, njegovom
bojenju i ukraavanju mozaicima od nalepljenog perja i, na kraju, u po
laganju u korpu i sputanju na dno jezera ili reke. Sve druge ceremonije
kojima sam prisustvovao odigravale su seu skladu s tradicijom, ukljuu
jui i obredno zasecanje sopstvene koe koje obavljaju srodnici na me
stu gde je iskopan privremeni grob. Na moje aljenje, kolektivni lov je
prireen dan uoi mog dolaska ili moda upravo tog istog popodneva,
ne znam; ali pouzdano znam da nisu nita ubili. Za pogrebni ples upotrebljena je jedna stara koa jaguara. ak pretpostavljam d a j e naa irara
na brzinu prisvojena da zameni izostali plen. teta je to nikad nosu pri
stali da mi to kau: akoje uistinu bilo tako, imao sam pravo da postanem
voa lova koji predstavlja duu umrlog. Mogao sam od njegove porodi
ce dobiti traku od ljudske kose ipoari, tajanstvenu frulu: to je mala tikva
oblepljena perjem i pobodena poput barjaka na pisak od bambusove tr
ske, kojom se svira nad plenom i koja se zatim privruje uz njegovu
kou. Mogao sam, kao stoje propisano, da razdelim meso, kou, zube i
kande pokojnikovim roacima, a oni bi mi za uzvrat dali ceremonijalni
luk i strele, drugu frulu koja obeleava moju funkciju i ogrlicu od kolj
ki. Morao bih se, svakako, obojiti u crno, kako me ne bi prepoznala zla
dua koja je odgovorna za smrt; ona je, po zakonu mori, ovaploena u
ubijenoj ivotinji i predstavlja obeteenje za pokojnika, ali j e p u n a osvet
nike mrnje prema izvriocu obreda. Naime, ta ubilaka priroda je, u
izvesnom smislu, ljudska. Ona deluje preko posebne vrste dua koje joj
neposredno pripadaju i koje nisu dotaknute drutvom.

Sve ovo to sam rekao ne znai da za Borore nema prirodne smrti:

ovek za njih nije pojedinac, ve osoba. On je deo socialnog univerzu
ma: sela koje postoji otkad je sveta i veka, uporedo s fizikim univerzu
mom koji je i sam sastavljen od bia s duom: nebeskih tela i meteorolo
kih pojava. Ta koncepcija postoji uprkos privremenom karakteru kon
kretnih sela koja (zbog iscrpljivanja obradive zemlje) retko ostaju na
istom mestu due od trideset godina. Selo, dakle, ne ine ni njegova
teritorija ni njegove kolibe, ve gore opisana struktura koja se ponavlja u
svim selima. Zbog toga su misionari, kad bi promenili tradicionalni ras
pored sela, zapravo unitavali sve.
Sto se tie ivotinja, neke od njih, naroito ribe i ptice, pripadaju
svetu ljudi, dok neke kopnene ivotinje pripadaju fizikom univerzumu.
Bororo-Indijanci, na primer, smatraju daje njihov ljudski oblik privre
men: prelaz izmeu ribe (ijim se imenom nazivaju) i are (oblika u ko
jem e zavriti svoj ciklus seobe dua).
Milju Bororoa (koja je u tom pogledu slina etnografskoj misli)
vlada osnovna suprotnost izmeu prirode i kulture, iz koje sledi zaklju
ak - u veoj meri socioloki od Dirkemovih i Kontovih - da ljudski

Ranije sam pomenuo da sam kolibu delio s jednim vraem. Vra bari - predstavlja posebnu kategoriju ljudskih bia, koja ne pripadaju
potpuno ni fizikom univerzumu ni drutvenom svetu, ve imaju ulogu
posrednika izmeu te dve sfere. Nije pouzdano utvreno, ali je mogue
da se svi vraevi raaju u polovini Tugare; moj je izvesno bio poreklom

184

Klod Levi-Stros

Tugare, p o s t o j e naa koliba bila Cera, a on je iveo, kao to treba, kod

svoje ene. Bari se postaje po pozivu, esto nakon otkrovenja iji je
osnovni motiv savez izmeu nekih lanova jedne vrlo sloene zajednice
zlih ili prosto stranih duhova, delimino nebeskih (dakle, onih koji upra
vljaju astronomskim i meteorolokim pojavama), delimino ivotinjskih,
a delimino podzemnih. Ta bia, iji se ukupni broj redovno uveava
duama umrlih vraeva, odgovorna su za kretanje zvezda, vetra i kie, za
bolest i za smrt. Njihovi opisi su razliiti, ali uvek zastraujui: pokrive
ni gustom dlakom, imaju rupe na glavi kroz koje izlazi dim kad pue;
vazduna udovita nesrazmerno dugake kose i noktiju koja isputaju
kiu kroz oi i nozdrve; jednonogi stvorovi s ogromnim stomacima i
dlakavim telima slepih mieva.
Bari je asocijalna linost. Line veze s jednim ili nekolicinom du
hova daju mu neke posebne povlastice: pomo natprirodnih sila kad sam
krene u lovaki pohod, sposobnost da se preobrazi u ivotinju, poznava
nje bolesti i dar proricanja. Lovina i prvi plodovi iz vrtova ne smeju se
jesti pre no to vra dobije svoj deo. Taj deo je zapravo mori koji ivi
duguju duhovima umrlih; on u sistemu ima simetrinu i obrnutu ulogu
od pogrebnog lova o kojem sam maloas govorio.
Ali bari je u vlasti jednog ili vie duhova-zatitnika. Oni se njime
slue da bi se otelovili; kad duh ude u njega, bari doivljava transeve i
grenja. U zamenu za zatitu koju mu prua, duh sve vreme nadgleda
vraa, i on je pravi vlasnik ne samo njegovih dobara, ve i njegovog tela.
Vra odgovara pred duhom kad polomi strelu ili neki sud i kad oteti ili
odsee nokte ili kosu. Nita od svega toga ne srne se unititi niti baciti, te
bari stalno za sobom vue krhotine svog prolog ivota. Stara pravnika
izreka: mrtav dri ivog, ovde nalazi jedno strano i nepredvieno zna
enje. Veza izmeu vraa i duha toliko je puna ljubomore dajedan od ta
dva ugovorna partnera - nikad se ne zna koji - postaje na kraju sluga, a
drugi gospodar.
Vidimo, dakle, da se za Borore fiziki svet sastoji od sloene hije
rarhije individualnih moi. Njihova lina priroda je jasno izraena, ali
ostali atributi nisu: naime, te moi su, u isti mah, stvari i bia, ivi i
mrtvi. U drutvu su vraevi ona karika koja povezuje ljude i taj vieznani svet zlih dua, u isti mah osoba i predmeta.
Socioloki univerzum ima sasvim drukije osobine od fizikog.
Due obinih ljudi (to jest, onih koji nisu vraevi) ne poistoveuju se s
prirodnim silama, ve opstaju kao drutvo; ali, s druge strane, one gube
svoj lini identitet da bi se stopile u kolektivno bie, aroe; tu re, kao i
staru bretonsku re anaon treba svakako prevesti izrazom drutvo dua.
To drutvo se, zapravo, sastoji iz dva dela jer se due posle pogreba
rasporeuju u dva sela, jedno na istoku, drugo na zapadu; nad svakim od

185

Bororo

njih bdi jedan obogotvoreni junak bororovskog panteona: na zapadu,

stariji Bakororo, a na istoku, mlai Itubore. Treba napomenuti da osa
istok-zapad odgovara toku Rio Vermelja. Verovatno je, dakle, da postoji
veza, dodue jo nejasna, izmeu dvojnosti sela mrtvih i sekundarne podele sela na uzvodnu i nizvodnu polovinu.
Dok je bari posrednik izmeu ljudskog drutva i zlih dua, indivi
dualnih i kosmikih (videli smo da su due mrtvih vraeva sve to isto
vremeno), postoji i posrednik izmeu drutva ivih i drutva mrtvih, ko
je je blagonaklono, kolektivno i antropomorfno. To je "Gospodar puta
dua" ili aroettowaraare. On se razlikuje od vraa po svom antitetikom
karakteru. Te dve vrste posrednika plae se jedna druge i uzajamno se
mrze. Gospodar puta nema prava da prima darove; on se mora strogo
pridravati odreenih pravila: nekih zabrana u ishrani i velike skromno
sti u odevanju. Zabranjeni su mu ukrasi i odea ivih boja. S druge stra
ne, ne postoji nikakav savez izmeu njega i dua: one su uvek s njim i u
izvesnom smislu su mu imanentne. Umesto da ga zaposedaju tokom tran
sa, one mu se javljaju u snovima; ponekad ih on priziva, ali samo za
dobrobit druge osobe.

itfiEifitfrtfiffiffr"

SI. 27 - Bor oro crtei kultnih predmeta.

Dok bari
bari predvia
predvia bolest
bolest ii smrt,
smrt, Gospodar puta se stara o bolesni
leci ga.
ga. Kau
Kau da
da se
se bari,
bari, izraz fizike nunosti, ponekad potara da
ku i lei
ubrza ispunjenje svojih zlokobnih predvianja i prekrauje ivot bole
snicima koji su odve oklevali da ih potvrde. Ali nikako ne treba smet
nuti s uma da pripadnici plemena Bororo zamiljaju odnose izmeu smr
Za jednu enu koja je drhtala u groznici u
ti i ivota drukije nego mi. Za
su mi
mi da
d a je
j e mrtva,
mrtva, sto
s t o je
j e svakako
svakako znailo
znailo da
d a jjee
uglu svoje kolibe rekli su
smatraju izgubljenom. Najzad, to veoma podsea na nain gledanja na-

186

Klod Levi-Stros

ih vojskovoa, koji reju "gubici" oznaavaju i mrtve i ranjene. Sa sta

novita neposredne sposobnosti za delovanje, to izlazi na isto, iako ra
njenik smatra nesumnjivom prednou injenicu da nije na spisku po
kojnika.
Konano, premda i Go
spodar, kao i bari, moe da se
preobrazi u ivotinju, on nikad
ne uzima oblik jaguara, ljudo
dera koji - dok ga ne ubiju naplauje od ivih mori koji
ovi duguju mrtvima. On bira
ivotinje-hraniteljke: aru koji
skuplja plodove, orla-grabljivca koji lovi ribu, tapira ijim
e se mesom pleme pogostiti.
Bari je opsednut duhovima,
aroettowaraare se rtvuje za
spas ljudi. Neprijatno je ak i
otkrovenje koje mu obelodanjuje njegovu misiju: on sazna
je da je izabranik po smradu
koji ga svuda prati i koji ne
sumnjivo podsea na onaj to
proima itavo selo tokom nedelja privremenog pokopavanja lesa tik ispod povrine,
usred prostora za ples, ali koji
se dovodi u vezu i s jednim
mitskim biem, aije. To je u
dovite vodenih dubina, od
vratno i smrdljivo, ali srdano;
ono se pojavljuje izabraniku
koji mora da trpi njegova mi
lovanja. Tokom pogreba, mladii premazani blatom podraavaju taj pri
zor tako to grle maskiranu osobu koja predstavlja mladu duu izabrani
ka. Uroenici zamiljaju aije dovoljno precizno da ga mogu predstaviti
crteom, i njegovim imenom oznaavaju rombove koji svojim zujanjem
najavljuju pojavu udovita i podraavaju njegove krike.
Posle svega toga, ne udi nas to pogrebne ceremonije traju vie
nedelja: njihove su funkcije, naime, veoma raznovrsne. One se, najpre,
smetaju na dva plana o kojima smo govorili. S gledita pojedinca, sva
ka smrt je prilika za rasplitanje odnosa izmeu fizikog sveta i drutva.
Neprijateljske sile koje sainjavaju prirodni univerzum prouzrokovale

Bororo

187

su tetu drutvu i ona se mora nekako nadoknaditi: to je uloga pogreb

nog lova. Poto gaje kolektiv lovaca osvetio i iskupio, mrtvac sad mora
da se uklopi u drutvo dua. Taj zadatak obavlja roiakuriluo, velika po
grebna pesma ijem sam izvoenju imao sreu da prisustvujem.
U selu Bororoa poseban znaaj se pridaje jednoj svakodnevnoj rad
nji: veernjoj prozivci. im padne no, upali se velika vatra na prostoru
za ples, gde su se upravo okupile stareine klanova; jedan glasnik sna
nim glasom proziva svaku grupu: Badeeba, "poglavice"; o Cera, "ibisovi ljudi"; Ki, "tapirovi ljudi"; Bokodori, "ljudi velikog tatua"; Bakoro
(po imenu junaka Bakororo); Boro "ljudi labreta"; Evagudu, "ljudi pal
me buriti"; Arore, "ljudi gusenice"; Paive, "ljudi bodljikavog praseta";
Apibore (neizvesno znaenje) 1 ... Prozvani se odazivaju i redom im se
saoptavaju nareenja za sutranji dan, i dalje povienim tonom koji do
pire i do najudaljenijih koliba. Uostalom, u taj as, sve, ili gotovo sve
kolibe su prazne. Kad nastupanje noi otera komarce, svi mukarci izla
ze iz svojih porodinih koliba u koj ima su proboravili oko est sati. Sva
ki pod pazuhom nosi asuru koju e prostreti po utabanoj zemlji velikog
krunog trga smetenog pored kue mukaraca, s njene zapadne strane.
Tu e lei, umotan u pamuno ebe, koje je od trajnog dodira s telom
premazanim urukuom dobilo narandastu boju i u kojem bi Sluba zati
te teko prepoznala jedan od svojih poklona. Na vee asure polee petest mukaraca, koji jedva razmene po koju re; neki su sami na svojim
prostirkama. Kreemo se zaobilazei opruena tela. Dok traje prozivka,
stareine prozvanih porodica ustaju jedan za drugim, primaju uputstva i
ponovo leu s licem prema zvezdama. I ene su izale iz koliba i u grupicama stoje ispred svojih vrata. Razgovor polako zamire, i u kui mu
karaca, a zatim i na trgu, postepeno poinju pesme, recitacije i horovi
koji e trajati ele noi; u poetku ih izvode dva-tri svetenika, a zatim se
polako ukljuuju i drugi mukarci koji pristiu na mesto obreda.
Pokojnik je pripadao polovini Cera; obred su, dakle, vrili stanov
nici Tugare. Gomila lia nasred trga predstavljala je odsutni grob, a s
njegove leve i desne strane bili su rasporeeni snopovi strela i ispred
njih inije s hranom. Bilo je dvanaestak svetenika i pevaa; veina je na
glavi imala ogromne ukrase od perja ivih boja, kakve su drugi nosili na
zadnjici ili iznad etvorougaone lepeze od upletene trske koja je, trakom
privrena oko vrata, pokrivala ramena. Neki su bili potpuno goli i pre
mazani crvenom ili crnom bojom, ravnomerno ili u linijama, ili su pak
bili pokriveni trakama od belog paperja; drugi su na sebi imali dugake
suknje od slame. Glavni lik, koji je predstavljao mladu duu, pojavljivao
Poznavaoci jezika bororo osporili bi ili barem precizirali ove prevode; osla
njao sam se samo na uroenika objanjenja.

188

Klod Levi-Stros

se u dve razliite nonje, u zavisnosti od trenutka obreda: as odeven u

zeleno lie, s ogromnim ukrasom na glavi koji sam ve opisao i s preba
enom jaguarovom koom koju je, kao na dvoru, iza njega pridravao
pa; as potpuno go, obojen u crno, s jednim jedinim ukrasom - slamenim predmetom nalik na velike prazne naoari. Ta pojedinost je poseb
no zanimljiva zato to se po slinom motivu prepoznaje Tlalok, staromeksiko boanstvo kie. Klju zagonetke moda dri pleme Pueblo iz
Arizone i Novog Meksika; kod njih se due mrtvih preobraavaju u bo
gove kie; pored toga, oni imaju razna verovanja povezana s arobnim
predmetima koji tite oi i omoguuju svom nosiocu da postane nevi
dljiv. Vie puta sam primetio da naoari jako privlae junoamerike
Indijance; kad sam krenuo u svoju poslednju ekspediciju, poneo sam
gomilu okvira bez stakala, koji su imali ogroman uspeh kod Nambikvara, kao da su tradicionalna verovanja pripremila uroenike da sa zado
voljstvom prime tako neupotrebljive stvarice. Niko nije uspeo da obja
sni slamene naoari kod Bororoa, ali je verovatno da naoari, kao i u
mitovima plemena Pueblo 2 , imaju istu ulogu kao i crna boja, koja ini
nevidljivim onog ko se njom premaze. Konano, butarico, duhovi koje
Borore smatraju odgovornim za kiu, opisani su kao stvorenja zastrau
jueg izgleda, sa istaknutim onjacima i dugim zgrenim prstima, kao i
boginja voda kod Maja.
Tokom prvih noi prisustvovali smo plesovima raznih klanova iz
polovine Tugare: ewoddo, igra ljudi palmi;paiwe, igra ljudi bodljikavog
praseta. U oba sluaja, igrai su bili od glave do pete pokriveni liem, i
kako im nismo videli lice, zamiljali smo da se ono nalazi na veoj visi
ni, negde u ravni perjanog ukrasa koji je dominirao nonjom; zbog toga
smo nehotice likovima pridavali preterano visok stas. U rukama su dra
li palmine grane ili tapove okiene liem. Izvoene su dve vrste pleso
va. Prvo su plesai plesali sami, podeljeni u dva kadrila na krajevima
trga; trali su jedni prema drugima viui " h o ! h o ! " i vrtei se oko sebe
sve dok ne bi zamenili poetne poloaje. Kasnije su se mukim plesai
ma pridruile ene i nastalo je beskrajno kolo; ono se kretalo u krug ili
poskakivalo u mestu, predvoeno golim kolovoama koji su se kretali
natrake tresui zvekama dok su drugi mukarci pevali uei.
Posle tri dana, obredi se prekidaju da bi se pripremio drugi in:
ples mariddo. Grupe mukaraca odlaze u umu da potrae zelene grane
palmi: najpre e s njih poupati lie, a zatim e ih isei na prutie od
tridesetak centimetara. Pomou grubo nainjenih traka od lia, uroe
nici povezuju te prutie i prave dva predmeta nalik savitljivim lestvama
2

Po objavljivanju ove knjige, salezijanci su osporili moje tumaenje. Prema nji

hovim izvorima, slameni krugovi predstavljaju oi neke grabljivice.

Bororo

189

dugakim vie metara. Zatim ijedne i druge lestve umotavaju oko njiho
ve ose i postavljaju na bok; tako dobijaju dva puna kotura, prvi visok
oko metar i po, drugi oko metar i trideset centimetara. Njihove strane se
ukraavaju liem zakaenim mreom uzica od upletene kose. Ta dva
kotura se zatim sveano postavljaju na sredinu trga, jedan do drugog. To
su muki i enski mariddo, za iju je izradu zaduen klan Evagudu.
Predvee su se obrazovale dve grupe od po pet-est mukaraca i
jedna je pola ka zapadu a druga ka istoku. Pratio sam prvu grupu i pri
sustvovao, na pedesetak metara od sela, njenim pripremama koje je skri
vao zid od drvea. Uesnici su se okitili liem isto onako kao i plesai,
i privrstili ukrase za kosu. Ali, u ovom sluaju, tajnost priprema mogla
se objasniti njihovom ulogom: kao i mukarci iz druge grupe, oni su
predstavljali due mrtvih koje su dole u njihovo selo sa istoka i sa zapa
da da prihvate novog pokojnika. Kad je sve bilo spremno, uputili su se
zvidei ka trgu, gde se ve nalazila druga grupa (zapravo, jedni su se
simboliki peli uz reni tok, dok su se drugi sputali, te su zato bili bri).
Bojaljivim, kolebljivim hodom udesno su izraavali svoju priro
du seni; pomislio sam na Homera, na Odiseja kako s mukom dri na
odstojanju sablasti koje je prizvala prolivena krv. Ali odmah potom ce
remonija je postala ivahnija: mukarci su grabili jedan ili drugi marido
(a oni su bili napravljeni od sveeg lia, dakle, prilino teki), podizali
ga uvis i plesali pod tim teretom sve dok ga, iscrpljeni, ne bi prepustili
nekom drugom. Prizor je izgubio poetni mistini karakter: bio je to va
ar, gde je omladina prikazivala snagu svojih miia u atmosferi znoja,
gurkanja i aljivog dobacivanja. A ipak, ta igra ije smo profane varijan
te upoznali kod drugih srodnih populacija - na primer trke na tulama
kod plemena Ge na brazilskoj visoravni - ovde ima najpunije religijsko
znaenje: u veselom meteu, uroenici veruju da se igraju s mrtvima i da
na taj nain zadobijaju pravo da ostanu u ivotu.
Ta velika suprotnost izmeu mrtvih i ivih ogleda se najpre u podeli itelja sela, tokom obreda, na izvoae i gledaoce. Izvoai su po
pravilu mukarci, zatieni tajnom svoje zajednike kue. U planu sela
valja, dakle, videti jedno jo dublje znaenje od onog koje smo mu pripisali na sociolokom planu. Kad neko umre, polovine naizmenino igraju
ulogu ivih i mrtvih, ali u toj igri terazija odraava se jedna druga, s
ulogama koje su raspodeljene jednom za svagda: naime, mukarci koji
ine bratstvo u kui mukaraca zapravo su simbol drutva dua, dok okol
ne kolibe, vlasnitvo ena' iskljuenih iz najsvetijih obreda i, ako tako
moemo rei, predodreenih da budu gledaoci, ine skup ivih gledala
ca i njihovo boravite.
Videli smo da je i sam natprirodni svet dvostruk jer obuhvata oblast
svetenika i oblast vraa. Ovaj drugi je gospodar nebeskih i podzemnih

190

Klod

Levi-Stros

siia, poev od desetog neba (Borere veruju u mnotvo neba koja se nala
ze jedna iznad drugih) sve do zemljinih dubina; sile kojima on upravlja i od kojih zavisi - rasporeene su, dakle, po vertikalnoj osi, dok svetenik, gospodar puta dua, upravlja horizontalnom osom koja spaja istok i
zapad i na kojoj su smetena dva sela mrtvih. A mnogi znaci koji ukazu
ju na to da bari uvek potie iz polovine Tugare, a aroettowaraare iz
polovine Cera, nagovetavaju da i podela na polovine odslikava tu dvoj
nost. Znaajna je i injenica da svi mitovi Bororoa prikazuju junake iz
Tugare kao tvorce i demiurge, a junake iz Cere kao izmiritelje i uvare
postojeeg poretka. Prvi su zasluni za postojanje stvari: vode, reka, ri
ba, biljaka i proizvedenih predmeta; drugi su doveli u red stvoreni svet;
oni su oveanstvo oslobodili udovita i dodelili svakoj ivotinji njenu
specifinu hranu. Postoji ak i mit koji kazuje daje najvia mo nekad
pripadala iteljima Tugare, koji su je se doepali na tetu Cera, kao daje
urodenika misao suprotstavljanjem polovina elela da iskae prelazak
iz haotine prirode u ureeno drutvo.

Klasina shema Bororo sela

Stvarna situacija

SI. 29 - Shema pojavne i stvarne drutvene strukture Bororo sela

Sad nam je jasan prividni paradoks koji doputa da se Cere, nosio

ci politike i verske moi nazovu "slabima, a Tugare "jakima". Ovi dru
gi su blii fizikom svetu, dok su prvi blii ljudskom, koji ipak nije jai
od ta dva sveta. Drutveni poredak ne moe se u punoj meri nositi s
kosmikom hijerarhijom. ak i kod Bororoa, priroda se moe pobediti

Bororo

191

samo na taj nain to e se priznati njena vlast i potovati njene fatalno

sti. Uostalom, u sociolokom sistemu kakav je njihov zapravo i nema
izbora: mukarac ne moe pripadati istoj polovini kao i njegov otac i
njegov sin (jer je ovaj poreklom iz polovine svoje majke): on je po poreklu jednak samo dedi i unucima. Ako Cere ele da opravdaju svoju mo
svojim iskljuivim srodstvom sa osnivakim junacima, oni u isti mah
prihvataju da se od njih odele dodatnim razmakom od jedne generacije.
U odnosu prema velikim precima, oni su "unuci", dok su Tugare "si
novi".
Da li su uroenici zavedeni samo logikom svog sistema, ili jo ne
im drugim? Posle svega, ne uspevam da se otmem utisku da se sjajan
metafiziki ples kojem sam prisustvovao svodi na jednu prilino alo
snu lakrdiju. Muko bratstvo se pravi da predstavlja mrtve kako bi ivi
ma stvorilo iluziju da im due dolaze u posetu; ene su iskljuene iz
obreda i obmanute u pogledu njihove prave prirode, bez sumnje zato da
bi se opravdala podela koja njima dodeljuje prvenstvo na osnovu bra
nog stanja i mesta boravka, dok religijske tajne preputa iskljuivo mu
karcima. Meutim, njihova realna ili tek pretpostavljena lakovernost
ima ijednu psiholoku funkciju: da podari, u korist oba pola, emotivni i
intelektualni sadraj tim marionetama ije konce mukarci inae moda
ne bi tako revnosno vukli. Ne odravamo verovanje u Deda Mraza samo
zato da bismo obmanuli svoju decu: njihovo oduevljenje i nas greje,
pomae nam da sami sebe zavaramo i da poverujemo, zato to oni u to
veruju, kako postoji jedan potpuno velikoduan svet koji nije sasvim
nespojiv s realnou. A ipak, ljudi umiru i nikad se ne vraaju; i svaki
drutveni poredak nalik je smrti utoliko to nam oduzima neto to nije u
stanju da nam nadoknadi.
Drutvo Bororo Indijanaca moe neem pouiti moralistu; potreb
no je samo da on paljivo slua svoje uroenike obavetae: oni e mu
opisati, onako kako su opisali i meni, taj balet u kojem se dve polovine
sela obavezuju da ive i diu jedna kroz drugu; da razmenjuju ene, do
bra i usluge pomno vodei rauna o uzajamnosti; da ene i udaju decu
meu sobom, da uzajamno sahranjuju svoje mrtve, da jedna drugoj pru
aju jemstvo daje ivot vean, daje svet spreman da pritekne u pomo i
daje drutvo pravedno. Da bi potkrepili te istine i odrali ta uverenja,
njihovi mudraci su izgradili velianstvenu kosmologiju, koju su oni upi
sali u plan svojih sela i podelu stanovnitva. Neprestano su se sudarali s
protivrenostima i neku suprotnost su prihvatali samo zato da bije pore
kli u korist neke druge, presecajui i delei grupe, povezujui ih i sue
ljavajui, pravei od itavog svog drutvenog ivota grb na kojem su
uravnoteene simetrija i asimetrija, kao na vetim crteima kojima neka
lepotica iz plemena Kaduveo, na prikriveniji nain muena istom bri-

792

Klod Levi-Stros

gom, ukraava svoje lice. Ali ta ostaje od svega toga, ta preostaje od

polovina, protivpolovina, klanova, potklanovapred onim tvrenjem ko
je nam, izgleda, nameu novija istraivanja? U jednom do mile volje
sloenom drutvu, svaki klan podeljen jeu tri grupe: viu, srednju i niu,
i nad svim pravilima lebdi ono koje obavezuje pripadnika vie grupe iz
jedne polovine da se oeni pripadnicom vie grupe iz druge polovine,
pripadnika srednje grupe da potrai enu u srednjoj grupi i pripadnika
nie da svoj brak zasnuje u nioj; to znai da se, pod maskom bratskih
institucija, selo Bororoa u krajnjoj liniji deli u tri grupe koje se uvek
ene medu sobom. Tri drutva koja e, i ne znajui to, zauvek ostati
razdvojena i izolovana, svako zarobljeno gordou koju ak i od njego
vih sopstvenih oiju skrivaju laljive institucije, tako da svako ostaje
nesvesna rtva lukavstva iju svrhu nije u stanju da otkrije. Iako su raz
vili svoj sistem kao varljivu prozopopeju, pripadnici plemena Bororo
nisu uspeli, nita vie od drugih, da prikriju sledeu istinu: predstava
koju jedno drutvo stvara o odnosima izmeu ivih i mrtvih zapravo je
nastojanje da se, na planu religijske misli, sakriju, ulepaju ili opravdaju
stvarni odnosi koji vladaju meu ivima.

193

Nambikvara

Sedmi deo

NAMBIKVARA

XXIV
IEZLI SVET
Etnografska ekspedicija u srednji Brazil priprema se na raskru
ulica Reomir i Sevastopol Tu nalazimo na okupu prodavce odevnih i
modnih predmeta na veliko; moemo se ponadati da emo otkriti stvari
koje e zadovoljiti zahtevan ukus Indijanaca.
Godinu dana posle posete plemenu Bororo, ispunili su se svi uslovi
da postanem etnograf: naknadno dobijen blagoslov Levi-Brila, Mosa i
Rivea; izloba mojih zbirki u jednoj galeriji u predgrau Sen-Onore;
predavanja i lanci. Zahvaljujui Anriju Loijeu, koji je bio na elu
omladine okupljene u Slubi naunih istraivanja, dobio sam dovoljno
sredstava za neto vei poduhvat. Valjalo se najpre opremiti; tri meseca
bliskog dodira sa uroenicima omoguila su mi da steknem predstavu o
njihovim zahtevima, koji su, zaudo, bili slini na itavom junoamerikom kontinentu.
U jednom parikom kvartu koji mi dotad nije bio nita bolje poznat
nego Amazonija, odao sam se udnoj trgovini pod budnim nadzorom
ehoslovakih uvoznika. Budui da o njihovoj robi nisam nita znao,
nedostajali su mi tehniki termini kojima bih precizno opisao svoje
potrebe. Mogao sam jedino da primenim indijanska merila. Dao sam se
na biranje najsitnijih perlica.za vez, zvanih "ljunak", ije su teke niske
ispunjavale police. Grizao sam ih zubima da bih proverio njihovu vrstinu;
sisao sam ih da proverim postojanost njihove boje jer ne bi valjalo da se
ona skine pri prvom kupanju u reci; poveavao sam vrednost svoje robe
dozirajui boje prema indijanskom kanonu: prvo bela i crna; zatim crvena;
daleko posle nje, uta; i za umirenje savesti, malo plave i zelene, koje e
verovatno biti prezrene.
Te posebne sklonosti lako se mogu objasniti. Izraujui runo
sopstvene perlice, Indijanci ih utoliko vie cene ukoliko su one manje, to
jest ukoliko iziskuju vie rada i vetine; kao sirovine koriste crnu ljusku

194

Klod Levi-Stros

palminih oraha i mlenobeli sedef renih koljki, i nastoje da postignu

eljeno dejstvo smenjivanjem tih dveju boja. Kao i svi ljudi, i oni najvie
cene ono to poznaju; imau, dakle, uspeha s crnim i belim. uto i crveno
se kod njih esto oznaavaju istom reci zbog promenljivosti boje urukua
koja, prema kvalitetu i stepenu zrelosti zrna, varira od utonarandaste
do jarkocrvene; crvena, ipak, uiva vei ugled zbog svog intenziteta i
zato stoje to boja nekih poznatih i cenjenih zrna i pera. to se tie plave
i zelene, te hladne boje su u prirodi predstavljene pre svega kratkovenim
rastinjem; time se moe objasniti ravnodunost uroenika prema njima i
nepreciznost jezikog izraavanja tih nijansi: u nekim jezicima, plavo je
poistoveeno s crnim, a u nekima sa zelenim.
Igle su morale biti prilino debele kako bi se mogao udenuti jak
konac, ali ne suvie jer su perlice bile male. to se tie konca, traio sam
onaj jarko obojen, pre svega crven (Indijanci svoj boje urukuom), i grubo
upreden, tako da se moe opaziti zanatska izrada. Sve u svemu, nauio
sam da se klonim robe slabog kvaliteta: boravak kod Borora me je proeo
dubokim potovanjem prema urodenikim tehnikama. ivot u divljini
podvrgava p r e d m e t e estokim probama; koliko god to izgledalo
paradoksalno, da ne bih izgubio poverenje primitivaca, morao sam
nabaviti najbolje prekaljen elik, staklo bojeno u masi i konac koji ne bi
bio ispod asti ni sedlaru na engleskom dvoru.
Ponekad sam nailazio na trgovce koje je oduevljavala ta egzotika
po meri njihovog znanja. Pored kanala Sen-Marten, jedan proizvoa
udica ustupio mi je po niskoj ceni sve najbolje primerke koji su mu
preostali iz serija. Godinu dana sam nosao kroz ikaru vie kilograma
udica koje niko nije eleo jer su bile premalene za ribe dostojne ama
zonskih ribara. Konano sam ih se otarasio na bolivijskoj granici. Sva ta
roba imala je dvostruku namenu: da slui kao poklon i kao predmet
razmene sa Indijancima, ali i da obezbedi namirnice i usluge u zabitim
podrujima u koja trgovci retko zalaze. Kad sam pri kraju ekspedicije
ostao bez sredstava, uspeo sam da produim boravak za nekoliko nedelja
tako to sam otvorio prodavnicu u jednom seocetu sakupljaa kauuka.
Lokalne prostitutke kupovale su od mene ogrlicu za dva jajeta, i to ne
bez cenkanja.
Nameravao sam da provedem punu godinu dana u ikari i dugo
sam birao oblast. Ne slutei da bi rezultat mogao biti suprotan mom
naumu, vie eljan da razum em Ameriku nego da produbim znanje o
ljudskoj prirodi na osnovu prouavanja nekog posebnog sluaja, odluio
sam se za neku vrstu preseka kroz brazilsku etnografiju - i geografiju tojest daprokrstarim zapadni deo visoravni, od Kujabe do Rio Madeire.
To je doskora bilo najneistraenije podruje Brazila. Istraivai iz Sao
Paula iz XVIII veka nisu zalazili dalje od Kujabe, jer su strahovali od

Nambikvara

195

pustoi predela i divljatva Indijanaca. Poetkom XX veka, hiljadu i petsto

kilometara koj i su razdvajali Kujabu od Amazona i dalje su bili zabranjena
zemlja, te je najjednostavniji put od Kujabe do Manausa ili Belema na
Amazonu vodio kroz Rio de aneiro, a zatim na sever, preko mora i ua
reke. Tek 1907. godine, general (tada pukovnik) Kandido Marijano da
Silva Rondon otpoeo je prodor na koji je utroio osam godina ispunjenih
istraivanjima i postavljanjem telegrafske linije od stratekog znaaja
koja je prvi put, preko Kujabe, povezala saveznu prestonicu s graninim
seditima na severozapadu.
Izvetaji Rondonove komisije, koji jo nisu objavljeni u celosti,
nekoliko generalovih predavanja, uspomene Teodora Ruzvelta koji ga
jepratio najednoj od ekspedicija i, na kraju, ljupka knjiga mnogo aljenog
Roket-Pintoa (tada direktora Nacionalnog muzeja) naslovljena Rondonija
(1912) pruali su oskudna obavetenja o primitivnom stanovnitvu ot
krivenom u tom podruju. Ali, posle Rondonovog poduhvata na visoravan
se vratilo staro prokletstvo. Nijedan profesionalni etnograf nije tamo
zaao. Zbog toga je izgledalo tako izazovno pratiti telegrafsku liniju, ili
ono s t o j e od nje ostalo, saznati ko su zapravo Nambikvare i, dalje ka
severu, one zagonetne populacije koje je Rondon tek pomenuo, a koje
posle njega niko nije video.
Godine 1939, interesovanje koje je dotad bilo ogranieno na pri
morska plemena i na velike gradove pored reka, tojest na tradicionalne
puteve prodiranja u unutranjost Brazila, poelo je da se pomera ka
Indijancima sa visoravni. Boravei u plemenu Bororo, uverio sam se u
izuzetan stepen prefinjenosti, na sociolokom i religijskom planu, onih
plemena ija je kultura nekad smatrana vrlo grubom. Postali su dostupni
i prvi rezultati istraivanjajednogNemca koga vie nema: KurtaUnkela,
koji je prihvatio uroeniko ime Nimuendaju i koji je, posle vie godina
boravka u selima iz grupe Ge srednjeg Brazila, potvrdio da Bororo nije
usamljena pojava ve pre varijacija na osnovnu temu zajedniku svim
tamonjim populacijama. Savane srednjeg Brazila su, dakle, gotovo dve
hiljade kilometara ka unutranjosti nastanjene preivelim ostacima jedne
izrazito jednorodne kulture; ona se odlikuje zjednikim jezikom izdeljenim na dijalekte i relativno niskim nivoom materijalnog ivota koji
odudara od vrlo razvijenog-drutvenog ureenja i religijske misli. Moda
bi u njima trebalo videti prve stanovnike Brazila, koji su bili zaboravljeni
u svojoj ikari ili koje su, malo pre no to su otkriveni, potisnule u
najsiromanije predele neke ratoborne grupe neznanog porekla tokom
svojih osvajakih pohoda na obalu i rene doline?
Putnici iz XVI veka su svuda uz obalu nailazili na predstavnike
velike kulture Tupi-Gvaranija, koji su nastanjivali i gotovo itav Paragvaj
i tok Amazona ocrtavajui isprekidan prsten prenika tri hiljade

196

Klod Levi-Stros

kilometara koji se prekidao tek na paragvajsko-bolivijskoj granici. Ti

Tupiji, maglovito srodni Astecima, to jest narodima koji su se kasno
nastanili u dolini Meksika, i sami su bili skoranje pridolice; oni su se
rasporeivali po dolinama u unutranjosti Brazila sve do XIX veka. Moda
su poeli da se doseljavaju nekoliko vekova pre otkria Amerike,
podstaknuti verovanjem da negde postoji zemlja bez smrti i zla. U to su
jo verovali pri kraju svojih seoba, kad su u malim grupama izbili na
obalu Sao Paula; napredovali su predvoeni svojim vraevima igrajui i
pevajui slavopojke zemlji u kojoj se ne umire i postei tokom dugih
perioda da bije zasluili. U svakom sluaju, u XVI veku su silom otimali
obalu od njenih ranijih stanovnika, o kojima malo znamo, ali koji bi
mogli biti naa plemena iz grupe Ge.
Na severozapadu Brazila, Tupiji su iveli u susedstvu drugih naroda:
Karaiba, ili Kariba, koji su imali veoma slinu kulturu, uprkos razliitom
jeziku, i koji su krenuli u osvajanje Antila. Tu je ivela i prilino
tajanstvena grupa Aravak: starija i prefinjenija od drugih, ona je inila
veinu antilskog stanovnitva i protezala se sve do Floride; razliita od
grupe G e p o visokoj materijalnoh kulturi, naroito keramici i rezbarenom
drvetu, ona joj je bila bliska po drutvenom ureenju koje je, po svemu
sudei, pripadalo istoj vrsti. Karibi i Aravaci su izgleda prodrli na
kontinent pre Tupija: u XVI veku bili su gusto naseljeni u Gijani, na
uu Amazona i na Antilima. Ali, male kolonije su do danas opstale u
unutranjosti na pritokama desne obale Amazona, rekama ingu i
Gvapore. Potomke Aravaka nalazimo ak i u visokoj Boliviji. Oni su
verovatno doneli keramiku vetinu plemenu Mbaja-Kaduveo: znamo
da Gvane, koje su ovi porobili, govore jednim dijalektom Aravaka.
Dok sam prelazio najslabije poznat deo visoravni, nadao sam se da
u u savani nai najzapadnije predstavnike grupe Ge i da u u dolini
Madeire moi da prouavam neistraene tragove tri druge jezike porodice
na granicama njihovog velikog migracionog prodora: u Amazoniji.
Moja nada se samo delimino ispunila zbog nae pojednostavljene
predstave o prekolumbovskoj istoriji Amerike. Danas, posle nedavnih
otkria i godina koje sam posvetio prouavanju severnoamerike
etnografije, shvatam da se zapadna hemisfera moraposmatrati kao jedna
celina. Drutveno ureenje i religijska verovanja grupe Ge ponavljaju se
kod svih plemena u umama i prerijama Severne Amerike; uostalom,
ve odavno su uoene slinosti izmeu grupe plemena Cako (poput
Gvajakurua) i ravniarskih plemena Sjedinjenih Drava i Kanade, ali iz
toga nisu izvedeni zakljuci. Civilizacije Meksika i Perua su svakako
komunicirale vie puta u svojoj istoriji zahvaljujui plovidbi du obala
Tihog okeana. Sve to je bilo pomalo zanemareno zato stoje amerikim
prouavanjima dugo dominiralo uverenje da se prodiranje na kontinent

Nambikvara

197

zbilo u novije doba, u najboljem sluaju pet-est hiljada godina pre nae
ere, i da su njegovi akteri bile iskljuivo azijske populacije koje su pristigle
kroz Beringov moreuz.
Morali smo, dakle, da objasnimo kako su ti nomadi za samo
nekoliko hiljada godina uspeli da predu s jednog kraja zapadne hemisfere
na drugi i da se prilagode klimatskim razlikama; kako su otkrili, a zatim
i oplemenili i rasprostrti po ogromnim podrujima divlje sorte koje su u
njihovim rukama postale duvan, pasulj, manioka, slatki krompir, krompir,
kikiriki, pamuk i, pre svega, kukuruz; i na kraju, kako su nastale i kako
su se razvijale uzastopne civilizacije u Meksiku, Centralnoj Americi i
Andima, iji su daleki naslednici bili Asteci, Maje i Inke. Da bismo to
postigli, morali smo umanjiti svako otkrie tako da stane u interval od
nekoliko stotina godina: prekolumbovska istorij a Amerike postala je niz
kaleidoskopskih slika u koji je hir teoretiara svaki as umetao nove
prizore. Kao da su specijalisti s one strane Atlantika teili da nametnu
urodenikoj Americi ono odsustvo dubine kojim se odlikuje savremena
istorij a Novog sveta.
Te perspektive su uzdrmala otkria koja su pomerila znatno unazad
datum ovekovog prodiranja na kontinent. Znamo da je ovek tad
poznavao i lovio faunu koje tu danas vie nema: kopnenog lenjivca
mamuta, kamilu, konja, drevnog bizona i antilopu; uz njihove kosti
pronaeni su oruje i kamene alatke. Prisustvo nekih ivotinja na mestima
kakvo je dolina Meksika podrazumevalo je klimatske uslove veoma
razliite od dananjih; za takvu promenu bilo je potrebno vie hiljada
godina. Korienje radioaktivnosti za odreivanje datuma arheolokih
ostataka dovelo je do istog zakljuka. Treba, dakle, priznati daje ovek
bio u Americi pre najmanje 20.000 godina; na nekim mestima gajio je
kukuruz pre tri hiljade godina. irom Severne Amerike razbacani su ostaci
stari deset do dvanaest hiljada godina. Istovremeno, merenjem radioak
tivnosti ugljenih naslaga ustanovljeno je da su najvaniji arheoloki ostaci
na kontinentu za 500 do 1500 godina stariji nego to se pretpostavljalo.
Poput japanskog cvea od sabijenog papira koje se rascvetava kad ga
stavimo u vodu, prekolumbovska istorij a Amerike dobij a zapreminu koja
joj je nedostajala.
Meutim, ta injenica nas suoava s tekoom obrnutom od one s
kojom su se sreli nai prethodnici: kako potpuniti te ogromne periode?
Jasno nam je da se kretanje stanovnitva koje sam upravo pokuao da
opiem nalazi na povrini zbivanja, i dajevelikim civilizacijama Meksika
i Andaprethodilo neto drugo. U Peruu i u razliitim podrujima Severne
Amerike ve su otkriveni ostaci prvih stanovnika: plemena koja se nisu
bavila poljoprivredom; za njima su dola seoska i povrtarska drutva
kojajo nisu poznavala ni kukuruz ni grnariju; zatim se pojavljuju grupe

198

Klod Levi-Stros

koje teu kamen i obraduju dragocene metale u slobodnijem i nadahnutijem stilu od svih kasnijih. Verovali smo da se itava amerika istorija
rascvetala i iscrpla sa Inkama iz Perua i Astecima iz Meksika; meutim,
oni su od tih ivih izvora jednako daleko kao to je na stil "ampir"
daleko od Egipta i Rima koje je toliko podraavao: u sva tri sluaja posredi
su totalitarne umetnosti, lakome na ogromna dostignua ostvarena
zahvaljujui surovosti i siromaenju, izraz drave koja tei da potvrdi
svoju mo i koja ne koristi sredstva za sopsrveno kulturno uzdizanje, ve
za neto drugo (rat ili administraciju). ak i spomenici Maja izgledaju
kao raskona dekadencija jedne umetnosti koja je svoj vrhunac dostigla
hiljadu godina ranije.

5/.

30-31 - Nekadanji Meksikanci. Levo; jugoistoni Meksiko

(Ameriki prirodnjaki muzej); desno: Meksiki zaliv
(Izloba meksike umetnosti, Pariz 1952).

Odakle su doli osnivai? Poueni krahom nekadanjih izvesnosti,

moramo priznati da o tome ne znamo nita. Kretanje stanovnitva u
podrujuBeringovogmoreuzabilojeveomasloeno: Eskimi suunjemu
uestvovali u novije vreme; oko hiljadu godina ranije prethodili su im
paleo-Eskimi, ija kultura podsea na drevnu Kinu i Skite; a tokom vrlo
dugog perioda, moda od osmog milenijuma do poetka hrianske ere,
tu su ivele razliite populacije. Po skulpturama koje dopiru do prvog
milenijuma pre nae ere znamo da su stari stanovnici Meksika pripadali
fizikim tipovima vrlo razliitim od onih koje nalazimo medu dananjim
Indijancima: debeli orijentalci osavih, neizraajnih lica i bradati mukarci
orlovskih crta koje podseaju na renesansne profile. Radei s drukijim
materijalima, genetiari potvruju da najmanje etrdeset biljnih vrsta,
koje su u prekolumbovskoj Americi sakupljane u divljem stanju ili

Nambikvara

199

oplemenjene, imaju isti hromozomski sastav kao i odgovarajue vrste u

Aziji, ili pak sastav koji je iz nj ih izveden. Trebali iz toga zakljuiti daje
kukuruz, koji se nalazi na toj listi, doao iz jugoistone Azije? Ali, kako
je to mogue ako su ga Amerikanci gajili ve pre etiri hiljade godina, u
vreme kad je vetina plovidbe izvesno bila tek u povoju?
ak i ako ne prihvatimo smele Hejerdalove hipoteze o nastanjivanju
amerikih uroenika u Polineziji, posle putovanja Kon-Tikija moramo
priznati da su prekopacifiki kontakti mogli da se dogaaju, i to esto.
Ali u vreme kad su u Americi ve cvetale visoke civilizacije, poetkom
prvog milenijuma pre nae ere, pacifika ostrva bila su nenastanjena; u
najmanju ruku, nismo pronali nita to bi bilo tako staro. S one strane
Polinezije, valjalo bi, dakle, usmeriti pogled ka Melaneziji, moda ve
nastanjenoj, i ka itavoj azijskoj obali. Danas smo sigurni da se nikad
nisu prekidale veze izmeu Aljaske i Aleuta, na jednoj strani, i Sibira na
drugoj. Iako nisu poznavali metalurgiju, stanovnici Aljaske upotrebljavali
su gvozdena orua poetkom hrianske ere; ista keramika nalazi se od
podruja velikih amerikih jezera do srednjeg Sibira, kao i iste legende,
isti obredi i isti mitovi. Dok je Zapad iveo okrenut sebi, sve druge seveme
populacije, od Skandinavije do Labradora, preko Sibira i Kanade, odra
vale su izgleda najtenje dodire. Ako utvrdimo da su Kelti preuzeli neke
od svojih mitova od te subarktike civilizacije o kojoj ne znamo gotovo
nita, moi emo da objasnimo injenicu d a j e mitovima Indijanaca iz
severnoamerikih uma srodniji ciklus o Gralu nego bilo koji drugi
mitoloki sistem. A verovatno nije sluajno ni to to Laponci uvek podiu
kupaste atore istovetne indijanskim.
Na jugu azijskog kontinenta, amerike civilizacije bude drukije
odjeke. Grupe stanovnitva s junih granica Kine, koje su Kinezi smatrali
varvarima, a jo vie primitivna plemena Indonezije pokazuju izvanredne
slinosti sa Amerikancima. U unutranj osti B ornea prikupili smo mitove
koji se ne mogu razlikovati od nekih najrasprostranjenijih mitova Severne
Amerike. A strunjaci su odavno skrenuli panju na slinosti izmeu
arheolokih dokumenata koji potiu iz jugoistone Azije i onih koji
pripadaju protoistoriji Skandinavije. Postoje, dakle, tri podruja: Indo
nezija, ameriki severoistok i skandinavske zemlje, koja obrazuju neku
vrstu trigonometrijskih taaka prekolumbovske istorije Novog sveta.
Zar ne bismo mogli zamisliti d a j e taj presudni dogaaj u ivotu
oveanstva, to jest pojava neolitske civilizacije - s a irenjem grnarstva
i tkanja, poetkom obraivanja zemlje i uzgajanja ivotinja i prvim
pokuajima u metalurgiji - koja je u poetku bila ograniena na Stari
svet izmeu Dunava i Inda, del ovo kao podsticaj na manje razvijene
narode Azije i Amerike? Teko je razumeti poreklo amerikih civilizacija
ako se ne prihvati hipoteza o intenzivnoj aktivnosti na svim pacifikim

200

Klod

Levi-Stros

201

Nambikvara

obalama - azijskim i amerikim - koja se rasprostirala zahvaljujui

plovidbi du obala tokom vie milenijuma. Nekad smo prekolumbovskoj
Americi odricali istorijsku dimenziju zato to je postkolumbovska
Amerika nije imala. Ostaje nam, moda, da ispravimo jo jednu greku,
to jest verovanje da je Amerika tokom dvadeset hiljada godina bila
odseena od itavog sveta (zato to nije bila u dodiru sa zapadnom Evro
pom). Sve, naime, ukazuje na to daje velikoj atlantskoj tiini odgovaralo,
du celog oboda Tihog okeana, zujanje nalik onom u konici.

SI. 32-33 Levo: Cavin, sever Perua (prema Telou); desno: Monte Alban,
jug Meksika (bareljef zvani "plesai").

Kako god bilo, izgleda daje tokom prvog milenijuma pre nae ere
jedan ameriki hibrid ve pustio tri mladice vrsto nakalemljene na
mnotvo problematinih vrsta nastalih tokom jedne starije evolucije: u
domenu sela, kultura Hopvela koja je zaposela ili zarazila Sjedinjene
Drave istono od ravnica, odgovara kulturi avina sa severa Perua (a
Parakas je njen odjek na jugu); dok Cavini, sa svoje strane, podseaju na
prva ispoljavanja takozvane olmeke civilizacije i najavljuju razvoj Maja.
U sva tri sluaja, nalazimo se pred umetnou koja izrazito brzo napreduje
i ija gipkost, sloboda i intelektualna sklonost ka dvosmislenosti (kod
Hopvela, kao i kod avina, neki motivi se itaju na drukiji nain kad se
okrenu naopake) tek poinju da naginju geometrijskoj krutosti i

SI. 34 Cavin, sever Perua (prema Telou).

202

Klod Levi-Stros

Nambikvara

nepokretnosti koje obino pripisujemo prekolumbovskoj umetnosti.

Ponekad pokuavam da sam sebe ubedim kako kaduveovski crtei
ponavljaju tu daleku tradiciju. Da li su u toj epohi amerike civilizacije
poele da se razilaze, te su Meksiko i Peru preuzeli inicijativu i na
predovali dinovskim koracima dok su ostali igrali ulogu posrednika ili
ak, zaostajui na putu, zapali u poludivljatvo? Nikad neemo precizno
utvrditi ta se dogodilo u tropskoj Americi jer su tamonji klimatski uslovi
nepovoljni za uvanje arheolokih tragova; ali uznemirava injenica da
drutveno ureenje grupe Ge kao i plan sela plemena Bororo lie na one
elemente tih iezlih civilizacija koje moemo rekonstruisati na osnovu
prouavanja nekih iskopina iz vremena pre Inka, kakva je Tiahuanako u
visokoj Boliviji.
Mnogo sam se udaljio od opisa priprema za jednu ekspediciju u
zapadni Mato Groso; to je, meutim, bilo neophodno da bi italac udahnuo
strasnu atmosferu koja proima sva amerikanistika istraivanja, kako
na arheolokom tako i na etnografskom planu. Problem je tako veliki,
tragovi kojima raspolaemo tako su krhki i nepouzdani, prolost - u
ogromnim rasponima - tako nepovratno unitena, osnova naih spekula
cija tako nesigurna da i najmanje istraivanje na terenu dovodi istraivaa
u stanje nestabilnosti, u kojem je razapet izmeu najskromnije rezignacije
i najluih ambicija: zna daje sutina izgubljena i da se svi napori svode
na grebanje po povrini; ipak, moda e naii na neki trag, udesno
ouvan, iz kojeg e pokuljati svetlost? Nita nije sigurno, dakle, sve je
mogue. No po kojoj se tapka odve je mrana da bismo se usudili da o
njoj ita kaemo: ak ni to da e veito trajati.

SI. 35 - Hopvel, jug Sjedinjenih Drava (prema Ch. C. Villoughbiju,

The Turner Group of Earthworks, Muzej Pibodi,
Harvardski univerzitet, tom VIII, broj 3,1922).

SI. 36 - Hopvel, istok Sjedinjenih Drava

(prema V. K. Murheadu, The Hopewell mound... Muzej Fild,
ikago, Antropoloke sveske, tom VI broj 5, 1922).

203

204

Klod Levi-Stros

XXV

U SERTAOU
U Kujabi, u koju sam se vratio posle dve godine, pokuavam da
saznam u kakvom je stanju telegrafska linija na petsto-esto kilometara
od grada.
U Kujabi mrze tu liniju iz vie razloga. Od osnivanja grada u XVIII
veku, retki kontakti sa severom zbivali su se u pravcu srednjeg toka Ama
zona, renim putem. Da bi doli do svog omiljenog stimulativnog sred
stva, gvarane, itelji Kujabe slali su piroge rekom Tapaos u pohode koji
su trajali vie od est meseci. Gvarana je vrsta masa smee boje, koju
gotovo iskljuivo pripremaju Indijanci Maue od zdrobljenog ploda lijane Paullinia sorbilis. Zbijena kobasica od te mase nosi se u torbi od
jelenske koe i strue pomou koatog jezika ribepirarucu. Te pojedi
nosti su vane zato to bi upotreba metalne trenice ili neke druge koe
liila dragocenu supstancu vrednih svojstava. U istom duhu, itelji Kuja
be smatraju da upleten duvan mora da se kida i mrvi rukom, jer bi prili
kom seenja noem mogao izvetriti. Prah gvarane sipa se u zaeerenu
vodu u kojoj pliva ne rastvarajui se: zatim se pije ta meavina s blagim
okoladnim ukusom. Nikad nisam osetio nikakvo njeno dejstvo, ali kod
stanovnika srednjeg i severnog Mato Grosa, uloga gvarane se moe uporediti sa onom koju na jugu ima mate.
Svojstva gvarane opravdavala su veliki trud i napore da se do nje
doe. Pre no to se zae u brzake, na obali se ostavlja nekoliko ljudi sa
zadatkom da iskre deli ume i zaseju kukuruz i manioku. Tako je eks
pedicija u povratku nalazila svee namirnice. Ali otkako se razvila parna
plovidba, gvarana je bre i u veim koliinama stizala u Kujabu iz Rio
de Zaneira, odakle su je priobalni trgovci od Manausa i Belema prevozi
li morem. Ekspedicije du Tapaosa pripadale su, dakle, junakoj, napo
la zaboravljenoj prolosti.
Ipak, kad je Rondon najavio da e otvoriti severozapadnozapadnu
oblast za civilizaciju, te uspomene su oivele. Bila su donekle poznata
dva pristupa visoravni gde su dva stara naselja, Rosario i Dijamantino,
smetena na sto, odnosno sto sedamdeset kilometara severno od Kujabe,
vodila uspavan ivot otkad su presuile zlatne ice i zlatonosni ljunak.
Dalje je valjalo putovati kopnom, presecajui jedno za drugim gornje
tokove pritoka Amazona, umesto da se niz njih sputa u pirogama: opa
san poduhvat na tako dugakom putu. Oko 1900. severna visoravan jo
je bila mitska oblast i ak se tvrdilo da se tu nalazi planinski venac Sera
do Norte, koji veina geografskih karata i danas pominje.
To neznanje, udrueno s jo sveim priama o osvajanju, ameri
kom Dalekom zapadu i potrazi za zlatom, ispunilo je ludim nadama sta-

Nambikvara

205

novnike Mato Grosa, pa ak i one sa obale. Nakon to su Rondonovi

ljudi postavili telegrafsku icu, emigranti su pohrlili na teritorije s neslu
enim blagom sa eljom da tu podignu neku vrstu brazilskog Cikaga.
ekalo ih je razoaranje: pokazalo se d a j e Sera do Norte napola pusta
savana ijedno od najnezahvalnijih podruja na kontinentu, slino severoistonim ukletim zemljama Brazila koje je opisao Euklides da Kunja u
svom delu Os Sertes. Stavie, godine 1922. otkrie radiotelegrafije po
dudarilo se s krajem radova na liniji i ovu uinilo sasvim nezanimlji
vom, dodelivi joj odmah ulogu arheolokog ostatka u razvijenom nau
nom dobu. Ona je, ipak, doivela svoj trenutak slave 1924. godine, kad
je pobuna drave Sao Paulo odsekla federalnu vladu od unutranjosti.
Zahvaljujui telegrafu, Rio je sauvao vezu s Kujabom preko Belema i
Manausa. Tome je ubrzo doao kraj: nekolicina entuzijasta koji su se
tamo zaputili u potrazi za poslom, napustili su liniju ili su pali u zaborav.
U vreme kad sam tuda proao, oni koji su ostali ve nekoliko godina
iveli su bez ikakve pomoi. Niko se nije usuivao da zatvori liniju iako
ona vie nikog nije zanimala. Telegrafski stubovi su bili skloni padu,
ice su zarale; oni koji su jo preostali na stanicama, bez hrabrosti i
sredstava da odatle odu, lagano su se gasili izjedani boleu, glau i
usamljenou.
Takvo stanje je utoliko vie titalo savest itelja Kujabe to su izneverene nade ipak proizvele neki rezultat, skroman ali opipljiv: izra
bljivanje osoblja linije. Svaki nametenik je, pre odlaska na poloaj, mo
rao da izabere u Kujabi jednog procuradora, to jest opunomoenika koji
e podizati njegovu platu i troiti je prema njegovim uputstvima. Ta uputstva su se uglavnom svodila na nabavku puanih metaka, petroleja, so
li, ivaih igala i tkanine. Sva ta roba nabavljana je po visokim cenama
jer su se procuradores urotili kako meu sobom tako i s libanskim tr
govcima i organizatorima prevoza. Nesrenici izgubljeni u pustari nisu
mogli da pomiljanju na povratak jer su se posle nekoliko godina zagli
bili u neotplative dugove. Liniju je, oigledno, trebalo zaboraviti; brzo
sam odustao sam od namere d a j e koristim kao bazu. Trudio sam se da
pronaem penzionisane podoficire koji su bili u Rondonovoj druini, ali
iz njih sam uspevao da izvuem samo turobnu jadikovku: "unpais ruim,
muito ruim, mais ruim que qualquer outro... kuna zemlja, sasvim ku
na, kunija no ijedna druga". Bolje mi mi bilo daje zaobiem.
A tu je bilo i pitanje Indijanaca. Godine 1931. telegrafsku stanicu
Paresis, smetenu u relativno prometnom podruju, trista kilometara se
verno od Kujabe i samo osamdeset kilometara od Dijamantina, napali su
i unitili nepoznati Indijanci; oni su doli iz doline Rio do Sangve, koja
je smatrana nenastanjenom. Ti divljaci su bili nazvani Beicos de pau,
drvene njuke, zbog okruglih ploica koje su kaili na donju usnu i na

206

Klod Levi-Stros

ui. Otad se njihovo pojavljivanje ponavljalo u neredovnim vremenskim

razmacima, tako daje staza morala da se pomeri osamdesetak kilometa
ra junije. to se tie Nambikvara, nomada koji su povremeno poseivali stanicu od 1909, njihovi odnosi s belcima odlikovali su se promenljivom sreom. U poetku prilino dobri, postepeno su se pogoravali do
1925, kad su uroenici pozvali sedmoricu radnika da ih posete u njiho
vom selu, a ovi se otud nisu vratili. Od tada su se Nambikvare i osoblje
linije izbegavali. Godine 1933, jedna protestantska misija smestila se
nedaleko od stanice uruena; odnosi su se vrlo brzo zaotrili, po svemu
sudei zato to su Indijanci bili nezadovoljni p o k l o n i m a - izgleda, nedo
voljnim-kojima su ih misionari nagradili za pomo pri izgradnji kue i
zasadivanju vrta. Nekoliko meseci kasnije, jedan Indijanac u groznici
doao je u misiju, gde su mu naoigled svih dali dve tablete aspirina koje
je on progutao; posle toga okupao se u reci, dobio modani udar i umro.
Kako se Nambikvare izvrsno razumeju u otrove, zakljuili su daje nji
hov drug ubijen: izvrili su osvetniki napadu kojem je masakrirano est
lanova misije, medu njima i jedno dvogodinje dete. Ekspedicija koja
je krenula u pomo iz Kujabe nala je u ivotu samo jednu enu. Njena
pria, onako kako su mi je ponovili, potpuno se podudara sa onom koju
sam uo od napadaa, mojih pratilaca i obavetaa tokom vie nedelja.
Posle tog incidenta usledili su jo neki i atmosfera du linije ostala
je zategnuta. im bih u Potanskoj direkciji Kujabe uspeo da stupim u
kontakt s glavnim stanicama (a za to je svaki put bilo potrebno vie da
na), dobijali smo najneprijatnije vesti: ovde su Indijanci zapretili; tamo
ih nisu videli ve tri meseca, stoje rdav znak; na nekom drugom mestu,
gde su nekad radili, odmetnuli su se i postali bravos, divlji, itd. Samo
jedan znak davao je malo ohrabrenja ili m i j e barem tako predstavljen:
tri jezuitska oca pokuala su da se nastane u urueni, na granici zemlje
Nambikvara, esto kilometara severno od Kujabe. Uvek sam mogao ta
mo da odem, da od njih dobijem obavetenja i da zatim konano odlu
im ta u i kako u.
Proveo sam, dakle, mesec dana u Kujabi pripremajui se za ekspe
diciju; poto su mi odobrili da poem, odluio sam da idem do kraja:
est meseci putovanja u sunoj sezoni, preko visoravni koju su mi opisa
li kao pustu, bez ispae i bez divljai; trebalo se, dakle, snabdeti svim
namirnicama, ne samo za ljude, ve i za mazge na kojima emo jahati do
doline Madeire, odakle emo moi da nastavimo u pirogama: naime,
mazga koja se ne hrani kukuruzom nee biti dovoljno jaka da izdri pu
tovanje. Za prenos namirnica bili su nam potrebni volovi, koji su otpor
niji i zadovoljavaju se onim to nau: suvom travom i liem. Ipak, mo
rao sam raunati s tim da e neki od mojih volova uginuti od gladi i
umora, dakle, valjalo je obezbediti i rezervne. A kako su za njihovo vo-

Nambikvara

207

enje, tovarenje i rastovarivanje bili potrebni govedari, moju trupu su

uveali i oni, kao i broj kamila i koliina namirnica koje su iziskivali
dodatni volovi... Bio je to zaarani krug. Konano, posle savetovanja sa
strunjacima, bivim osobljem linije i vodiima karavana, zaustavio sam
se na broju od petnaestak ljudi, isto toliko mazgi i tridesetak volova. Sto
se tie mazgi, nisam imao izbora: u krugu od pedeset kilometara oko
Kujabe nije bilo vie od petnaest mazgi na prodaju i ja sam ih sve kupio
po ceni koja se godine 1938. kretala od 150 do 1000 franaka po grlu, u
zavisnosti od njihove lepote. Kao voa ekspedicije, za sebe sam zadrao
najvelianstveniju ivotinju: veliku belu mazgu kupljenu od nostalgi
nog mesara, ljubitelja slonova o kome sam govorio.
Pravi problemi poeli su sa odabiranjem ljudi: ekspedicija se u po
etku sastojala od etiri osobe koje su inile nauno osoblje, i svima nam
je bilo potpuno jasno da e na uspeh, naa sigurnost, pa ak i na ivot
zavisiti od vernosti i sposobnosti ekipe koju budem unajmio. Po itav
dan sam morao da odbacujem olo Kujabe: rdave momke i pustolove.
Najzad mi je jedan stari "pukovnik" iz okoline preporuio jednog od
svojih bivih govedara koji se bio povukao u neko zabaeno seoce; opi
sao mi gaje kao siromanog, razboritog i dobrog. Kad sam otiao da ga
posetim, osvojio me je prirodnom plemenitou, estom kod seljaka iz
unutranjosti. Umesto da me poput drugih preklinje da mu dam posao i
obezbedim neuvenu priliku da godinu dana redovno prima platu, po
stavio mi je uslove: da sam odluuje o izboru ljudi i volova i da mu
dozvolim da povede i nekoliko konja, koje je nameravao dobro da proda
na severu. Ve sam kupio stado od deset volova od jednog vodia kara
vana iz Kujabe, zaveden njihovim rastom i jo vie njihovim samarima i
opremom od tapirove koe izraenom u starinskom stilu. Pored toga,
biskup iz Kujabe nametnuo mi je jednog od svojih tienika za kuvara:
posle nekoliko etapa, otkrili smo daje to jedan veado branco, beli jarac,
to jest pederast koga su hemoroidi toliko muili da nije bio u stanju da se
dri na konju. Bio je presrean to moe da nas napusti. Ali divni volovi
(koji su upravo bili prevalili petsto kilometara, to nisam znao kad sam
ih kupio) nisu vie imali ni trunke sala na telu. Jednog za drugim poi
njao je uasno da mui samar koji im je gulio kou s lea. Uprkos vetini
arreierosa, koa oko kime im je nestajala i otvarale su se velike krvave
rane po kojima su gmizali crvi i kroz koje se mogao videti kimeni stub.
Ti gnojavi kosturi bili su nai prvi gubici.
Na sreu, voa ekipe, ije se ime pisalo Fulgencio a izgovaralo
Frugensio, znalaki je popunio stado ivotinjama koje su naoko bile ne
ugledne, ali ih je veina izdrala do kraja. to se tie ljudi, izabrao je u
svom selu i okolini mladie koje je poznavao od roenja i koji su poto
vali njegovo umee. Oni su uglavnom poticali iz starih portugalskih po-

208

Klod Levi-Stros

rodica nastanjenih u Mato Grosu sto ili dvesta godina i privrenih stro
gim tradicijama.
Koliko god da su bili siromani, svaki je imao vezeni pekir ukra
en ipkom - poklon od majke, sestre ili verenice - i do kraja putovanja
niim drugim nije brisao lice. A kad sam im prvi put ponudio eer da ga
stave u kafu, gordo su mi odgovorili da nisu viciados, iskvareni. Imao
sam s njima izvesnih tekoa jer su o svim problemima imali jednako
vrsto i nepopustljivo miljenje kao i ja. Jednom sam jedva izbegao po
bunu zbog sastava zalihe namirnica za put: ljudi su smatrali da e pomreti od gladi ako se sav koristan teret ne bude sastojao od pirina i
pasulja. Na suvo meso su jo i mogli pristati, uprkos uverenju da nam
divljai nikad nee nedostajati. Ali eer, suvo voe i konzerve izazvali
su pravo zgraavanje. Bili su spremni da poginu za nas, ali su nam se
grubo obraali na " t i " i nisu hteli da operu nijednu maramicu koja nije
bila njihova jer je pranje rublja enski posao. Na ugovor je izgledao
ovako: tokom ekspedicije, svako od njih e dobiti na zajam ivotinju na
kojoj e jahati i puku; dobijae jo i hranu i pet franaka na dan tokom
1938. Poto nisu hteli da im se novac isplauje tokom putovanja, utee
nih 1500 do 2000 franaka za svakog od njih su predstavljali kapital koji
im je omoguavao da se oene ili da otponu sa uzgajanjem stoke... Bilo
je dogovoreno da Frugensio uzme i nekoliko polucivilizovanih mladih
Indijanaca iz plemena Paresi dok budemo prolazili njihovom starom teritorijom; oni su sad sainjavali -najvei deo osoblja koje je radilo na
odravanju telegrafske linije, po obodima nambikvarske zemlje.
Na taj nain su ekspediciju polako pripremale grupice od dva-tri
oveka koji su, rasejani u seocima oko Kujabe, brinuli o nekoliko ivo
tinja. Trebalo je da se okupimo jednog junskog dana 1938. na izlasku iz
grada, odakle bi volovi i jahai krenuli na put predvoeni Frugensiom;
oni bi nosili i deo prtljaga. Jedan teretni vo moe da ponese od 60 do 120
kilograma, u zavisnosti od svoje snage, rasporeenih s leve i desne stra
ne u dva jednako teka tovara pomou drvenog samara podloenog sla
mom; sve zajedno se prekriva osuenom koom. Dnevno se moe prela
ziti oko 25 kilometara, ali se ivotinje moraju odmarati nekoliko dana
posle svakih sedam dana hoda. Odluili smo, dakle, da ivotinje poalje
mo na put ranije, to manje optereene; ja u putovati velikim kamio
nom dok god to staza bude dozvoljavala, to jest do Utjartija udaljenog
od Kujabe 500 kilometara na sever: to je stanica telegrafske linije na
obali Rio Papagajo, ve na teritoriji Nambikvara, gde je skela odve
slaba da bi se njom prevezao kamion. A onda e poeti pustolovina.
Osam dana po odlasku trupe - volovski karavan se naziva tropa krenuo je i na kamion sa svojim tovarom. Nismo bili preli ni 50 kilo
metara kad smo sustigli svoje ljude i ivotinje; oni su spokojno logoro-

Nambikvara

209

vali u savani dok samjaverovao d a s u veuUtjaritiju, ili barem u njego

voj blizini. Tad sam se razgnevio prvi, ali ne i poslednji put. Bilo je
potrebno da doivim i druga razoaranja kako bih shvatio da moja pred
stava o vremenu nema nikavo znaenje u svetu u koji sam stupio. Ekspe
dicijom nismo upravljali ni ja ni Frugensio, ve volovi. Te teke ivoti
nje pretvarale su se u vojvotkinje o ijem se dahu, hirovima i zamoru
moralo strogo voditi rauna. Vo vam ne daje na znanje d a j e umoran ili
da mu je teret preteak: on postojano ide napred, a onda se najednom
skljoka mrtav ili toliko iscrpljen da mu je potrebno est meseci da bi se
oporavio; u tom sluaju moete ga samo ostaviti. Govedari, dakle, slua
ju svoju stoku. Svaki vo ima svoje ime, koje odgovara njegovoj boji,
dranju ili udi. Moje ivotinje su se zvale: Piano (muziki instrument),
Massa-Barro (blatogaz), Salino (slanojed), Chicolate (moji ljudi, koji
nikad nisu jeli okoladu, tako su nazivali meavinu zaeerenog toplog
mleka i umanceta), Taruma (palmino drvo), Galo (veliki petao), Lavrado (cigla-crven), Ramalhete (buket), Rochedo (crvenkasti), Lambari
(jedna vrsta ribe), Acanhaco (jedna ptica plave boje), Carbonate (neisti
dijamant), Galal (?), Mourinho (meanac), Mansinho (malia), Correto (ispravni), Duque (vojvoda), Motor (zato to, kako mi je objasnio
njegov vodi, "vrlo dobro hoda"), Paulista, Navegante (moreplovac),
Moreno (smei), Figurino (uzorni), Brioso (ivahni), Barroso (zemljasti), Pai deMel (pela), Araca (jedan divlji plod), Bonito (lepi), Brinquedo (igraka), Pretinho (garavi).
im vodi volova proceni da je to potrebno, itava trupa se zausta
vlja. ivotinje se jedna po jedna rastovaruju, podie se logor. Ako je
zemlja bezbedna, doputamo volovima da se raspre po polju; u suprot
nom, ivotinje se moraju pastorear, to jest voditi na pau pod strogom
prismotrom. Svakog jutra nekoliko ljudi obilazi okolinu u krugu od vie
kilometara, traei smetaj za svako grlo. To se naziva compear. Vaqueiros pripisuju svojim ivotinjama naopake namere: one esto bee iz
iste zlobe, sakrivaju se, nemogue ih je pronai po nekoliko dana. Zar
nismo jednom stajali u mestu itavu nedelju dana zato to je jedna od
naih mazgi, kako su mi rekli, otila u campo, kreui se najpre bono, a
zatim natrake, na takav nain da se njeni tragovi, rastos, nisu mogli
odgonetnuti?
Kad se ivotinje okupe, valja pregledati njihove ozlede, namazati
ih lekovitom mau i podestiti samare da tovar ne bi pritiskao rane. Za
tim ih treba upregnuti i natovariti. Onda poinje nova drama: etiri-pet
dana odmora dovoljni su da se volovi odviknu od slube; neki ponu da
se ritaju i propinju tek to osete samar, i razbacuju na sve strane briljivo
uravnoteen tovar; sve se mora poeti ispoetka. tavie, smatramo da
smo imali sree kad neki tako osloboeni vo ne zadi kasom preko polja.

210

Klod Levi-Stros

U takvom sluaju, valja ponovo postaviti logor, rastovariti, pastorear,

campear, itd, pre no to se sva marva ponovo okupi i ne otpone se s
tovarenjem, koje se ponekad ponavlja pet-est puta sve dok najednom vrag bi ga znao zato - ne zavlada jednoduna poslunost.
Jo nestrpljivijem od volova, bilo mi je potrebno mnogo nedeljada
se pomirim s tim udljivim napredovanjem. Ostavljajui ivotinje iza
sebe, stigli smo u Rosario Oeste, selendru od priblino hiljadu stanovni
ka, veinom crnih, patuljastog rasta i guavih, nastanjenih u straarama
od jarkocrvene cigle, sa svetlim krovovima od palminog drveta, zvanih
casebres, rasporeenim oko pravolinijskih avenija po kojima raste korov.
Seam se batice mog domaina: liila je na sobu za stanovanje,
tako je briljivo bila ureena. Zemlja je bila nabijena i redovno iena,
a biljke su bile rasporeene kao daje posredi nametaj u kakvom salonu:
dva drveta pomorande, jedno drvo limuna, stabljika paprike, deset sto
pa manioke, dva-tri chiabosa (nae bamije, neka vrsta jestivog hibiskusa), isto toliko stopa biljne svile, dva bokora rua, jedan bun banana i
jedan eerne trske. Tu su, najzad, bili i mali papagaj u kavezu i tri pileta
privezana za noge o jedno stablo.
U tom gradiu, sveana kuhinja sastoji se od "polutki": sluili su
nam jednu polovinu pileta peenu, drugu hladnu s jako zainjenim so
som; jednu polovinu ribe prenu, drugu kuvanu. Na kraju, alkoholno
pie od trske, cachaca, koje se pije uz obrednu formulu: cemiterio, cadeia, cachaca no e feito para uma so pessoa, to jest "groblje, zatvor i
rakija (tri "c") nisu nainjeni za jednu te istu osobu". Rosario se nalazi
usred ikare; njegovi itelji su nekadanji tragai za kauukom, zlatom i
dijamantima, koji su bili u stanju da mi daju korisna obavetenja o na
stavku putovanja. U nadi da u tu i tamo upecati neku korisnu informa
ciju, sluao sam kako se moji posetioci priseaju svojih pustolovina; u
tim priama nerazmrsivo su se preplitali legenda i iskustvo.
Nikako nisam uspevao da poverujem da na severu postoje gatos
valentes, hrabre make nastale ukrtanjem domaih maaka i jaguara.
Ali moda vredi zabeleiti neto od prie jednog sagovornika, makar to,
na kraju krajeva, bio samo stil, duh pustare:
U palanci Bara dos Burges, u zapadnom Mato Grosu, u gornjem
Paragvaju, iveoje neki curandeiro, iscelitelj koji je leio od zmijskog
ujeda; prvo bi bolesnikovu podlakticu ubo zubima boe (sucuri). Zatim
bi na tlu barutom iscrtao krst i zapalio ga, a bolesnik je morao da dri
ruku u dimu. Onda bi iz artificia (upaljaa s kremenom, iji je trud na
pravljen od iseckane arpije nabijene u rog) izvadio suvi pamuk i nato
pio ga rakijom od trske, koju bi bolesnik popio. Leenje je time bilo
zavreno.

Nambikvara

211

Jednog dana, voda jedne turma de poaieros (grupe skupljaa lekovite biljke hipekakuane) prisustvovao je tom leenju i zamolio je iscelitelja da saeka nekoliko nedelja dok ne stignu njegovi ljudi koji e sva
kako svi eleti da se vakciniu (pet milreisa, ili pet franaka iz 1938, po
oveku). Iscelitelj je pristao. U subotu ujutru zauli su zavijanje nekog
psa ispred kolektivne kolibe (barraco). Voa turme poslao je jednog
camarada da vidi o emu se radi: tamo se nalazila razjarena zvearka,
cascavel. Naredio je iscelitelju da uhvati gmizavca, s t o j e ovaj odbio.
Voa se naljutio i izjavio da odustaje od vakcinacije. Ranarnik se na to
ipak odluio da ga poslua i pruio ruku ka zmiji; ova gaje ujela i on je
umro.
ovekkoji m i j e ispriao tu priu rekao mije daje njega curande
iro vakcinisao i daje posle toga namerno pustio da ga ujede zmija kako
bi proverio delotvornost tretmana; pokazalo se daje ovaj potpuno uspean. Tano je, dodao je on, da izabrana zmija nije bila otrovnica.
Prenosim ovu priu zato to ona dobro ilustruje meavinu zlurado
sti i prostodunosti - povodom traginih sluajeva koji se shvataju kao
neznatni dogaaji svakidanjeg i v o t a - svojstvenu narodnom miljenju
u unutranjosti Brazila. Ne treba brzopleto suditi o njenom kraju: on je
samo prividno besmislen. Pripoveda razmilja na isti nain kao i pogla
var neomuslimanske sekte Ahmadi, koga sam kasnije imao prilike da
ujem, tokom veere na koju me je pozvao u Lahoreu. Ahmadi su se
udaljili od pravoverja naroito tvrenjem da su svi koji su se tokom istorije proglasili za mesije (medu njih ubrajaju i Sokrata i Budu) to zaista i
bili: inae bi bog kaznio njihovu drskost. Na isti nainje, nesumnjivo,
razmiljao i moj sagovornik iz Rosarija: da isceliteljeva magija nije bila
stvarna, natprirodne sile koje je izazivao potrudile bi se da ga demantuju
i pretvorile bi u otrovnicu zmiju koja to inae nije bila. Leenje se smatra
magijskim, ali se ipak proverava na eksperimentalan nain, dodue, takoe na magijskom planu.
Uveravali su me da nam put do Utjartija nee prirediti nikakvih
iznenaenja: u svakom sluaju, nita nalik pustolovinama koje smo doiveli pre dve godine na putu za Sao Laurensio. Meutim, tek to smo
stigli na vrh planine Sera do Tombador u mesto zvano Kaiksa Furada,
"buna kasa", slomio nam se jedan zupanik na poluzi za prenos. Nala
zili smo se na tridesetak kilometara od Dijamantina; nai oferi su do
tamo otili peice da bi telegrafisali u Kujabu; odatle je iz Rija naruen
potreban deo, koji je trebalo da stigne avionom do Kujabe, i da nam
zatim odmah bude dopremljen kamionom. Ako sve bude ilo kako treba,
operacije e trajati osam dana i volovi e imati vremena da nas prestignu.
Ulogorili smo se, dakle, na vrhu Tombadora; tom stenovitom mamuzom, koja s trista metara visine dominira dolinom Paragvaja, zavra-

212

Klod Levi-Stros

va se chapada; s druge strane, potoci ve snabdevaju vodom pritoke

Amazona. Sta da radimo u toj trnovitoj savani nakon to smo pronali
nekoliko drveta da o njih veemo lealjke i komarnike ako ne da spava
mo, sanjamo i lovimo? Suva sezona je poela pre mesec dana; bili smo u
junu; osim nekoliko slabanih padavmau avgustu, chovas de caju (koje
su te godine izostale), do septembra nee biti ni kapi kie. Savana je ve
poprimila svoj zimski lik: svenule i sasuene biljke, ponekad i spaljene
poarima, i izmeu njih velike povrine peska pod krtim granicama. U
to doba godine, retka divlja koja luta po visoravni okuplja se u nepri
stupanim umarcima, capoes, iji zaobljeni vrhovi najavljuju izvore; u
njima su se mogli nai mali, jo zeleni panjaci.
Tokom sezone kia, od oktobra do marta, kad su padavine gotovo
svakodnevne, temperatura raste: 42 do 44 danju, a nou sveije s na
glim i kratkotrajnim padom pred zoru. S druge strane, sunoj sezoni svoj
stvene su velike promene temperature. U ovo doba, neretko se prelazi s
dnevnog maksimuma od 40 na noni minimum od 8-10.
Pijui mate oko logorske vatre, sluali smo kako dva brata u naoj
slubi i vozai evociraju uspomene na pustolovine u ikari. Objanjava
ju nam zastoje veliki mravojed, tamandua, bezopasan u ravnici: on tu ne
moe da se uspravi i odri ravnoteu. U umi se repom oslanja na drvo i
prednjim apama davi sve to mu pride. Ne plai se ni nonih napada
"jer spava s glavom pribijenom uz telo, tako da ak ni jaguar ne uspeva
daje nade". U sezoni kia, treba uvek oslukivati divlje svinje koje kru
e u krdima od pedesetak i vie; krgut njihovih vilica uje se na vie
kilometara (njihovo ime, queixada, izvedeno je iz reci queixo, "podvaljak"). Lovcu koji zauje taj zvuk ne preostaje nita drugo do da pobegne; ako ubije ili rani jednu ivotinju, sve druge e slono krenuti u na
pad. Najbolje mu je da se popne na drvo ili na cupim, mravinjak.
Neki ovek pria kako je jedne noi, dok je putovao sa svojim
bratom, zauo zapomaganje. Oklevao je da pohita u pomo jer se plaio
Indijanaca. Obojica su odluili da saekaju dan, a krici su se nastavljali.
U zoru su nali lovca koji je uao na stablu, okruen svinjama; puka
mu je bila na zemlji.
Ta pustolovina je manje tragina od udesa nekog drugog lovca ko
ji je izdaleka uo a queixada i sklonio se na cupim. Svinje su ga opkolile.
Pucao je sve dok mu nije ponestalo municije, a kasnije se branio maem
za klanje stoke, zvanimyco. Sutradan su krenuli da ga trae i brzo su
ga otkrili zahvaljujui urubusima (orlovima-leinarima) koji su kruili
nad njim. Na tlu su ostale samo njegova lobanja i svinje kojima su leinari pojeli utrobu.
Prelazimo na aljive prie: o jednom tragau za kauukom (seringueiro) koji je sreo izgladnelog jaguara; kruili su jedan iza drugog oko

PJambikvara

213

umske gustare sve dok se, usled ovekovog pogrenog manevra, nisu
iznenada nali licem u lice. Nijedan ni drugi se nisu usuivali da mrdnu,
ovek ak nije smeo ni da vikne: "Tek posle pola sata, kad gaje uhvatio
gr, nehotice se pokrenuo, rukom udario o kundak puke i shvatio d a j e
naoruan."
Mesto je na nesreu vrvelo od insekata: osa maribondo, komaraca,
piuma i borrachuda, siunih muica koje lete u rojevima i sisaju krv;
bilo je i pais-de-mel, oeva meda, to jest pela. Junoamerike vrste nisu
otrovne, ali kinje na drugi nain; pohlepne na znoj, one se otimaju za
najpogodnija mesta, uglove usana, oi i nozdrve, gde postaju lak plen,
kao da su ih opile izluevine njihove rtve; umesto da polete, mirno pri
maju udarac, a njihova smrvljena tela neprestano privlae nove gladnice. Otud njihov nadimak lambe-olhos, brii-oi. To je prava napast trop
ske ikare, gora od infekcije koju izazivaju komari i muice i na koju
se, posle nekoliko nedelja, organizam navikne.
Ali, pela znai med; njegovom sakupljanju moe se pristupiti bez
opasnosti tako to e se otvoriti sklonita onih vrsta koje ive u zemlji ili
to e se u kakvom upljem drvetu pronai sae s loptastim elijama
velikim poput jaja. Svaka vrsta proizvodi med razliitog ukusa - j a sam
ih popisao trinaest - ali su svi tako jaki da smo se ubrzo ugledali na
Nambikvare i poeli da ih razblaujemo u vodi. Ti teki mirisi razlazu se
postepeno, poput burgundijskih vina a njihova neobinost zbunjuje u
la. Pronaao sam neto slino u jednom zainu iz jugoistone Azije koji
lue lezde bubavaba i koji se plaa suvim zlatom. Trunica tog zaina
dovoljna je da ispuni miomirisom itavu iniju. Vrlo mu je srodan i mi
ris koji izluuje jedan francuski opnokrilac tamne boje, nazvan "oalo
eni prokrust".
Konano, stie spasonosni kamion s novim delom i mehaniarem
koji e ga postaviti. Kreemo, prolazimo polusruenim Dijamantinom,
smetenim u dolini koja se otvara prema Rio Paragvaju, ponovo se uspinjemo na visoravan - ovog puta bez neprilika - dotiemo se Rio Arinjosa, ije se vode ulivaju u Tapaos, a zatim u Amazon, i skreemo prema
zapadu, prema talasastim dolinama reka Sakre i Papagajo, koje se survavaju u Tapaos s visine od ezdeset metara. U Paresi zastajemo da pre
gledamo oruje koje su tu ostavili pripadnici plemena Beisos de Pau,
ponovo primeeni u okolini.. Malo dalje, provodimo besanu no na mo
varnom terenu, uznemireni uroenikim logorskim vatrama na nekoli
ko kilometara od nas, iji se dim uspinje pravo uvis ka prozirnom nebu
sune sezone. Provodimo jo jedan dan razgledajui vodopade i priku
pljajui obavetenja u jednom selu Paresi Indijanaca. Zatim izbijamo na
reku Rio Papagajo, iroku stotinak metara, koja po povrini zemlje valja
svoje vode, duboke ali tako bistre da se kroz njih providi stenovito kori-

214

Klod Levi-Stros

to. Na drugoj strani, tuce koliba od slame i crepa: telegrafska stanica

Utjarti. Istovarujemo kamion, prenosimo prtljag i namirnice na skelu.
Opratamo se od vozaa. Na drugoj obali ve vidimo gola tela: Nambikvare.

XXVI

NA LINIJI
ovek koji ivi na Rondonovoj liniji moe mirne due smatrati da
je na Mesecu. Zamislite teritoriju veliku kao Francuska ije su tri etvr
tine neistraene, kojom krstare samo male druine nomadskih uroenika
(meu najprimitivnijima na svetu) i kojom s kraja na kraj prolazi tele
grafska linija. Liniju prati ovla iskrena staza, picada, jedini putokaz na
sedam stotina kilometara: ako izuzmemo nekoliko izvianjakojajepreduzela Rondonova komisija prema severu i jugu, nepoznati predeli poi
nju na obe strane pikade, pod pretpostavkom da se ona sama nije mestimino stopila sa ikarom. Tu je, dodue, ica; ali je ona postala izlina
tek s t o j e postavljena, te njene stubove niko ne zamenjuje kad padnu i
istrunu kao rtve termita ili Indijanaca koji karakteristian zvuk tele
grafske linije brkaju sa zujanjem konice marljivih pela. Na nekim mestima ica se vue po zemlji ili j'e nemarno okaena na okolno bunje.
Koliko god to izgledalo neobino, linija vie naglaava pusto te oblasti
nego stoje naruava.
Potpuno devianski predeli odlikuju se jednolinou koja njihovu
divljinu potpuno liava zanimljivosti. Oni oveku ne upuuju nikakav
izazov, ve se pred njim zatvaraju, uruavaju se pred njegovim pogle
dom. A u pustari to se protee u beskraj, traka pikade, zgreni obrisi
stubova i izokrenuti lukovi ica izmeu njih lie na nepovezane predme
te koji lebde u bezljudnom predelu kao na platnima Iva Tangija. Svedoei o prolasku oveka i o uzaludnosti njegovog truda, oni jasno ocrta
vaju krajnju granicu koju je ovaj pokuao da pree. Nepromiljenost
poduhvata i njegova propast koja je usledila kao kazna daju ubedljivu
vrednost okolnoj pustoi.
Stanovnitvo linije sastoji se od stotinak osoba: sjedne strane, In
dijanci Paresi, koje je nekad na licu mesta regrutovala telegrafska komi
sija i koje je vojska obuila da odravaju icu i rukuju aparatima (a da
pri tom nisu prestali da love pomou luka i strele); i ostali, Brazilci, koje
je nekad u ove nove predele privukla nada da e u njima nai ili Eldora-

Nambikvara

215

do ili novi Divlji zapad. Jalova nada: to su dublje zalazili, "forme" dija
manata postajale su sve rede.
"Formama" se naziva malo kamenje koje se izdvaja po boji ili struk
turi i koje najavljuje prisustvo dijamanata kao to tragovi najvaljuju i
votinju: "Kad ih naemo, znamo daje dijamant tuda proao." To su emburradas, "upavi obluci";pretinhas, "male crnkinje"; amarelinhas, dukati; figados-de-gallinha, "pilea jetra"; sangues-de-boi, "bivolja krv";
feijoes-reluzentes, "svetlucavi pasulj"; dentes-de-cao, "psei zubi";/erragens, "alatke"; i carbonates, lucres, friscas de ouro,faceiras, chiconas, itd.
Pored toga to nije bilo dijamanata, na toj peskovitoj zemlji koju
est meseci ibaju kie, a drugih est meseci mimoilaze i najmanje padavine, ne raste nita osim vornovatog i trnovitog bunja; nema ni divlja
i. Danas naputeni ostaci jednog od onih migracionih talasa, tako estih
u istoriji Brazila, koje ka unutranjosti vodi oduevljena aica poletnih
pustolova, vetropira i siromaha da bi ih tu ubrzo i zaboravila, odseeni
od svakog dodira sa civilizovanim mestima, ti nesrenici se, svako svo
jim posebnim ludilom, prilagodavaju usamljenosti na malim stanicama s
nekoliko slamenih koliba, meusobno udaljenim osamdeset do sto kilo
metara koji se mogu prei samo peice.
Svakog jutra telegraf naas oivi: razmenjuju se novosti, neka sta
nica je videla logorske vatre jedne grupe neprijateljski raspoloenih In
dijanaca koji se spremaju d a j e unite, u nekoj drugoj su pre vie dana
nestala dva Paresija, i oni rtve Nambikvara koji imaju utvrenu reputa
ciju na liniji i koji su ih, bez sumnje, poslali na ivernada do ceu, "u
nebeski zimovnik...". S crnim humorom se oivljavaju seanja na misi
onare pobijene 1933. ili na onog telegrafistu koga su nali pokopanog do
struka, s grudima punim strela i s manipulatorom na glavi. Naime, oso
blje linije je na morbidan nain opinjeno Indijancima: oni oliavaju
svakodnevnu opasnost, koju lokalna uobrazilja jo i preuveliava; u isti
mah, posete njihovih malih nomadskih grupa jedina su razonoda, tavie, jedina prilika da se uspostavi neki ljudski odnos. Kad do njih doe,
jednom ili dvaput godinje, nema kraja razmeni ala izmeu potencijal
nih ubica i kandidata za rtve u neverovatnom argonu linije sastavlje
nom, sve u svemu, od etrdeset reci, polunambikvarskih-poluportugalskih.
Mimo tih zadovoljstava, od kojih se ponekad ljudi pomalo najee,
svaki stareina stanice razvija sopstveni stil. Tu je zanesenjak iji ena i
deca umiru od gladi jer on, kad god skine odeu da se okupa u reci, ispali
pet metaka iz vinesterke da bi zastraio uroeniku zasedu spremnu da
ga zakolje, koja mu se privida na obali; tako on troi dragocenu munici
ju: to se zove quebrar bala, "razbijati metak". Tu je i mladi kico koji je

216

Klod Levi-Stros

napustio Rio kao student farmacije, te nastavlja da se ruga svojoj nauci

na Largu do Uvidor; ali kako vie nema ta da kae, njegov razgovor se
svodi na mimiku, puckanje jezikom i prstima, znaajne poglede: u nemom filmu bi dobro predstavljao "aknutog". Njima treba dodati i mu
draca: taj je uspeo da odri porodicu u biolokoj ravnotei zahvaljujui
jednom oporu srna koji je redovno dolazio na oblinji izvor; svake nedelje je ubijao jednu, i samo jednu ivotinju; divlja se odrala, stanica
takoe, ali ve osam godina (otkad su volovski karavani prestali da dola
ze, to jest otkadje obustavljeno godinje snabdevanje stanica namirnica
ma) oni jedu samo srnetinu.
Jezuitski oci, njih trojica, pretekli su nas za nekoliko nedelja i smestili se u blizini stanice uruena, na pedesetak kilometara od Utjartija:
oni su slici dodali ivopisnost drukije vrste. Holandanin se molio Bogu,
Brazilac je naumio da civilizuje Indijance, a Maaru, bivem plemiu i
velikom lovcu, poveren je zadatak da obezbeduje divlja za misiju. Ubr
zo po njihovom dolasku, posetio ih je stareina, jedan stari Francuz koji
je ukao pri govoru i izgledao kao da dolazi iz vremena Luja XIV; po
ozbiljnosti s kojom je govorio o "divljacima" - nikad nije drukije nazi
vao Indijance - moglo se pomisliti da se iskrcao negde u Kanadi, na
obali Kartijea ili Samplena.
Tek to je stigao, Maar - koji je, izgleda, pristupio redu da bi
okajao ludovanja svoje burne mladosti - zapade u jednu od onih kriza
koje nai kolonisti nazivaju "bambusov udarac". Kroz zidove misije uli
su ga kako vreda svog stareinu koji je, verniji nego ikad svojoj ulozi,
vrio nad njim obred isterivanja avola pravei nebrojeno puta znak krsta i ponavljajui formulu: Vade retro, Satanas! Kad je konano oslobo
en demona, Maaru je naloeno da provede petnaest dana na hlebu i
vodi, barem simbolino, jer u urueni nije bilo hleba.
Plemena Kaduveo i Bororo ine, sa razliitih razloga, ono to bi
smo - ne pribegavajui igri recima - nazvali uenim drutvima; Nambikvare su navodile istraivaa da ih neopravdano smatra detinjstvom oveanstva. Smestili smo se na obodu seoceta, pod napola sruenim hangarom od slame u koji se sklanjao materijal u vreme izgradnje linije.
Tako smo se nali na nekoliko metara od indijanskog logora u kojem je
bilo okupljeno dvadesetak osoba podeljenih u est porodica. U toku jed
nog od svojih pohoda iz nomadskog perioda, mala druina je tu zastala i
ulogorila se nekoliko dana pre naeg dolaska.
Nambikvarska godina deli se na dva jasno razgraniena perioda.
Tokom kine sezone, od oktobra do marta, svaka grupa boravi na bre
uljku iznad nekog potoka gde uroenici podiu grube kolibe od granja
ili palmi. Tu paljenjem kre umski pojas u vlanom dnu doline, sade i
gaje poljoprivredne kulture, pre svega manioku (slatku i gorku), razlii
te sorte kukuruza, duvan, ponekad pasulj, pamuk, kikiriki i bundevu.

Nambikvara

217

ene struu manioku na daskama u koje je pobodeno trnje nekih palmi;

kad su posredi otrovne vrste, cede sok stiskajui svezu sr komadom
savijene kore drveta. Batovanstvo obezbeduje dovoljno hrane u perio
du sedelakog ivota. Nambikvare uvaju ak i otpatke manioke tako
to ih zakopavaju u zemlju, odakle ih, napola trule, vade posle nekoliko
nedelja ili meseci.
Tokom sune sezone naputaju selo i svaka grupa se razbija u vie
nomadskih druina. One e sedam meseci lutati savanom traei divlja
- pre svega male ivotinje, larve, pauke, skakavce, glodare, zmije i gu
tere - i samonikle plodove, zrnevlje, korenje ili divlji med, ukratko sve
to e im omoguiti da ne umru od gladi. Njihovi logori, u kojima e
boraviti jedan ili vie dana, ponekad i nekoliko nedelja, sastoje se od
onoliko na brzinu podignutih sklonita koliko ima porodica; ona su na
pravljena od palmi ili grana pobodenih u pesak tako da obrazuju polu
krug a uvezana su na vrhu. Tokom dana, palme se premetaju s jedne
strane na drugu, tako da uvek pruaju zatitu od sunca ili, ako njega
nema, od vetra i kie. U to doba godine, potpuno ih zaokuplja potraga za
hranom. ene se naoruavaju tapom za eprkanje, pomou kojeg vade
korenje iz zemlje i ubijaju sitne ivotinje; mukarci love pomou velikih
drvenih lukova od palmi i strela, kojih ima vie vrsta: za ptice, sa zao
bljenim vrhom kako se ne bi zabadale u grane; za ribolov, due, bez
pera, s tri do pet ravastih vrhova; za srednju divlja, otrovne, s vrhom
premazanim kurareom i zatienim navlakom od bambusa; za veliku di
vlja - j a g u a r a ili tapira - s kopljastim vrhom od velikog bambusovog
ivera kako bi ivotinja iskrvarila i uginula i u sluaju da se koliina otro
va pokae nedovoljnom.
Posle sjaja bororovskih palata, ogoljenost u kojoj ive Nambikva
re izgleda gotovo neverovatna. Ni jedan ni drugi pol ne nose nikakvu
odeu, a njihov fiziki tip, kao i siromatvo njihove kulture, izdvajaju ih
od susednih plemena. Nambikvare su malog rasta: mukarci su u proe
ku visoki oko l,60m, a ene oko l,50m, i mada nemaju naglaen struk,
kao ni tolike druge junoamerike Indijanke, udovi su im neniji, ake i
stopala manji i zglobovi sitniji nego kod veine drugih. Nambikvare imaju
tamniju kou koja je zbog neke kone bolesti kod mnogih prekrivena
ljubiastim mrljama; ali kod zdravih, pesak u kojem vole da se valjaju
ostaje na koi poput pudera i daje joj krajnje zavodljiv barunast izgled,
naroito kad su posredi mlade ene. Glava je izduena, crte esto ljupke
i lepo blikovane, pogled iv, maljavost izraenija nego kod veine mon
golskih populacija, kosa je retko sasvim crna i blago je talasasta. Taj
fiziki tip toliko je zaudio prve posetioce da su odmah pomislili na
ukrtanje s crncima koji su odbegli s plantaa i potraili pribeite u
kolonijama pobunjenih robova (quilombos). Ali, ako su Nambikvare do
bile crnu krv u novije doba, ne moe se objasniti proverena injenica da

216

Klod Levi-Stros

napustio Rio kao student farmacije, te nastavlja da se ruga svojoj nauci

na Largu do Uvidor; ali kako vie nema ta da kae, njegov razgovor se
svodi na mimiku, puckanje jezikom i prstima, znaajne poglede: u nemom filmu bi dobro predstavljao "aknutog". Njima treba dodati i mu
draca: taj je uspeo da odri porodicu u biolokoj ravnotei zahvaljujui
jednom oporu srna koji je redovno dolazio na oblinji izvor; svake nedelje je ubijao jednu, i samo jednu ivotinju; divlja se odrala, stanica
takode, ali ve osam godina (otkad su volovski karavani prestali da dola
ze, to jest otkad je obustavljeno godinje snabdevanje stanica namirnica
ma) oni j edu samo srnetinu.
Jezuitski oci, nj ih trojica, pretekli su nas zanekolikonedeljai smestili se u blizini stanice uruena, na pedesetak kilometara od Utjartija:
oni su slici dodali ivopisnost drukije vrste. Holananin se molio Bogu,
Brazilac je naumio da civilizuje Indijance, a Maaru, bivem plemiu i
velikom lovcu, poveren je zadatak da obezbeuje divlja za misiju. Ubr
zo po njihovom dolasku, posetio ih je stareina, jedan stari Francuz koji
je ukao pri govoru i izgledao kao da dolazi iz vremena Luja XIV; po
ozbiljnosti s kojom je govorio o "divljacima" - nikad nije drukije nazi
vao Indijance - moglo se pomisliti da se iskrcao negde u Kanadi, na
obali Kartijea ili Samplena.
Tek to je stigao, Maar - koji je, izgleda, pristupio redu da bi
okajao ludovanja svoje burne mladosti - zapade u jednu od onih kriza
koje nai kolonisti nazivaju "bambusov udarac". Kroz zidove misije uli
su ga kako vrea svog stareinu koji je, verniji nego ikad svojoj ulozi,
vrio nad njim obred isterivanja avola pravei nebrojeno puta znak krsta i ponavljajui formulu: Vade retro, Satanas! Kad je konano oslobo
en demona, Maaru je naloeno da provede petnaest dana na hlebu i
vodi, barem simbolino, jer u urueni nije bilo hleba.
Plemena Kaduveo i Bororo ine, sa razliitih razloga, ono to bi
smo - ne pribegavajui igri recima - nazvali uenim drutvima; Nambikvare su navodile istraivaa da ih neopravdano smatra detinjstvom oveanstva. Smestili smo se na obodu seoceta, pod napola sruenim hangarom od slame u koji se sklanjao materijal u vreme izgradnje linije.
Tako smo se nali na nekoliko metara od indijanskog logora u kojem je
bilo okupljeno dvadesetak osoba podeljenih u est porodica. U toku jed
nog od svojih pohoda iz nomadskog perioda, mala druina je tu zastala i
ulogorila se nekoliko dana pre naeg dolaska.
Nambikvarska godina deli se na dva jasno razgraniena perioda.
Tokom kine sezone, od oktobra do marta, svaka grupa boravi na bre
uljku iznad nekog potoka gde uroenici podiu grube kolibe od granja
ili palmi. Tu paljenjem kre umski pojas u vlanom dnu doline, sade i
gaje polj oprivredne kulture, pre svega manioku (slatku i gorku), razlii
te sorte kukuruza, duvan, ponekad pasulj, pamuk, kikiriki i bundevu.

Nambikvara

217

ene struu manioku na daskama u koje je pobodeno trnje nekih palmi'

kad su posredi otrovne vrste, cede sok stiskajui svezu sr komadom
savijene kore drveta. Batovanstvo obezbeuje dovoljno hrane u perio
du sedelakog ivota. Nambikvare uvaju ak i otpatke manioke tako
to ih zakopavaju u zemlju, odakle ih, napola trule, vade posle nekoliko
nedelja ili meseci.
Tokom sune sezone naputaju selo i svaka grupa se razbija u vie
nomadskih druina. One e sedam meseci lutati savanom traei divlja
- pre svega male ivotinje, larve, pauke, skakavce, glodare, zmije i gu
tere - i samonikle plodove, zrnevlje, korenje ili divlji med, ukratko sve
to e im omoguiti da ne umru od gladi. Njihovi logori, u kojima e
boraviti jedan ili vie dana, ponekad i nekoliko nedelja, sastoje se od
onoliko na brzinu podignutih sklonita koliko ima porodica; ona su na
pravljena od palmi ili grana pobodenih u pesak tako da obrazuju polu
krug a uvezana su na vrhu. Tokom dana, palme se premetaju s j e d n e
strane na drugu, tako da uvek pruaju zatitu od sunca ili, ako njega
nema, od vetra i kie. U to doba godine, potpuno ih zaokuplja potraga za
hranom. ene se naoruavaju tapom za eprkanje, pomou kojeg vade
korenje iz zemlje i ubijaju sitne ivotinje; mukarci love pomou velikih
drvenih lukova od palmi i strela, kojih ima vie vrsta: za ptice, sa zao
bljenim vrhom kako se ne bi zabadale u grane; za ribolov, due, bez
pera, s tri do pet ravastih vrhova; za srednju divlja, otrovne, s vrhom
premazanim kurareom i zatienim navlakom od bambusa; za veliku di
vlja - j a g u a r a ili tapira - s kopljastim vrhom od velikog bambusovog
ivera kako bi ivotinja iskrvarila i uginula i u sluaju da se koliina otro
va pokae nedovoljnom.
Posle sjaja bororovskih palata, ogoljenost u kojoj ive Nambikva
re izgleda gotovo neverovatna. Ni jedan ni drugi pol ne nose nikakvu
odeu, a njihov fiziki tip, kao i siromatvo njihove kulture, izdvajaju ih
od susednih plemena. Nambikvare su malog rasta: mukarci su u proe
ku visoki oko l,60m, a ene oko l,50m, i mada nemaju naglaen struk,
kao ni tolike druge junoamerike Indijanke, udovi su im neniji, ake i
stopala manji i zglobovi sitniji nego kod veine drugih. Nambikvare imaju
tamniju kou koja je zbog neke kone bolesti kod mnogih prekrivena
ljubiastim mrljama; ali kod zdravih, pesak u kojem vole da se valjaju
ostaje na koi poput pudera i daje joj krajnje zavodljiv barunast izgled,
naroito kad su posredi mlade ene. Glava je izduena, crte esto ljupke
i lepo blikovane, pogled iv, maljavost izraenija nego kod veine mon
golskih populacija, kosa je retko sasvim crna i blago je talasasta. Taj
fiziki tip toliko je zaudio prve posetioce da su odmah pomislili na
ukrtanje s crncima koji su odbegli s plantaa i potraili pribeite u
kolonijama pobunjenih robova (quilombos). Ali, ako su Nambikvare do
bile crnu krv u novije doba, ne moe se objasniti proverena injenica da

218

Klod Levi-Stros

svi pripadaju krvnoj grupi O; to moda ne mora podrazumevati isto

indijansko poreklo, ali svakako ukazuje na vievekovnu demografsku
izolaciju. Danas nam fiziki tip Nambikvara izgleda manje zagonetan;
on podsea na tip jedne stare rase iji je kostur pronaen u Brazilu, u
peinama Lagoa Santa, arheolokom nalazitu u dravi Minas erais.
Zapanjio sam se kad sam video gotovo kavkaska lica kakva nalazimo na
nekim figurama i reljefima u oblasti Vera Kruz i koja se danas pripisuju
najstarijim civilizacijama Meksika.
Ta slinost jo vie zbunjuje zbog siromatva materijalne kulture;
Nambikvare je teko dovesti u vezu s najviim kulturama srednje ili severne Amerike; pre bismo ih proglasili za preivele ostatke iz kamenog
doba. ensku nonju ine samo tanke niske od koljkinih bisera oko
struka, vrata i ramena; naunice od sedefa ili perja, narukvice od skeleta
velikog tatua i ponekad tanke trake, koje mukarci prave od pamuka ili
slame, stegnute oko miica ili lanaka. Muka odea je jo oskudnija,
ako se izuzme kianka od slame, koja se ponekad kaci o pojas iznad
polnih organa.
Pored luka i strela, oruje se sastoji od neke vrste spljotenog ko
plja koje, pored ratnike, ima izgleda i magijsku ulogu: video sam kako
ga koriste da oteraju uragan ili da, bacajui ga u eljenom pravcu, ubiju
atasue, zle duhove ikare. Uroenici istom reci oznaavaju zvezde i bi
kove kojih se jako plae (mazge, pak, rado ubijaju i jedu, iako su ih
upoznali u isto vreme kad i bikove). I moj runi sat bio je jedan atasu.
Sva materijalna dobra Nambikvara mogu lako stati u koare koje
ene nose u vreme nomadskog ivota. Te koare su napravljene od rascepljene bambusove trske, od est ovla ispletenih strukova (dva para
pod pravim uglom i jedan ukoso) koji ine mreu velikih zvezdolikih
okaca; gornji kraj im je malo proiren, a na donjem se zavravaju kao
prst rukavice. Mogu biti dugake do metar i po, stoje visina ena koje ih
nose. Na dno se stavi nekoliko okruglih hlebova od manioke koji se po
kriju liem; preko njih pokustvo i alat: posude od tikve; noevi od
otrog iverja bambusove trske, grubo otesanog kamena ili komada gvo
zda dobij enog trampom i privrenog pomou voska i uzica izmeu
dve drvene daice koje ine drku; svrdla napravljena od drvenog ili
gvozdenog iljka uglavljenog na kraj tapa koji se vrti izmeu dlanova.
Uroenici imaju sekire i bradve od metala koje su dobili od Rondonove
komisije, a njihove kamene sekire slue im jo samo kao nakovnji za
izradu predmeta od koljki ili kostiju; i dalje upotrebljavaju kamena to
ila i glaala. Istone grupe (kod kojih sam zapoeo svoje istraivanje)
uopte ne poznaju grnarstvo, a na drugim mestima grnarija je ostala
gruba. Nambikvare nemaju piroga i preplivavaju reke pomaui se po
nekad snopovima prua koje koriste kao pojaseve.

Nambikvara

219

Ta priprosta orua gotovo i ne zasluuju da se nazovu rukotvorina

ma. U nambikvarskoj koari nalaze se pre svega sirovine od kojih se
prema potrebi mogu proizvesti razliiti predmeti: razne vrste drveta, na
roito one koje trenjem proizvode vatru, grudve voska ili smole, klupka
biljnih vlakana, ivotinjske kosti, zubi i nokti, komadii krzna, pera, je
eve bodlje, ljuske od oraha i rene koljke, kamenje, pamuk i zrnevlje.
Sakuplja se osea obeshrabrenim dok slae tu bezoblinu hrpu koja
manje lii na rezultat ljudskog rada, a vie na proizvode aktivnosti di
novskih mrava posmatrane kroz lupu. I zaista, Nambikvare podseaju
na kolonu mrava kad se u gujem poretku kreu kroz visoku travu, a
ene natovarene koarama lie na mrave koji na leima nose svoja jaja.
Meu Indijancima tropske Amerike, koji su izumeli mreu za spa
vanje, nepoznavanje tog i drugih predmeta za odmor simbol je siroma
tva. Nambikvare spavaju goli na zemlji. U sunoj sezoni, kada su noi
hladne, greju se tako to se pribijaju jedni uz druge ili se primiu logor
skoj vatri koja se lagano gasi, te se u zoru bude u jo mlakom pepelu na
ognjitu. Zbog toga ih pripadnici plemena Paresi nazivaju uaikoakore,
"oni koji spavaju na goloj zemlji".
Kao to sam rekao, grupa u ijem smo se susedstvu nali u Utjartiju, a zatim u Zurueni, sastojala se od est porodica: poglavica je imao tri
ene i ker, odraslu devojku, a ostalih pet sastojalo se od branog para i
jednog ili dva deteta. Svi su meu sobom bili u srodstvu, poto Nambi
kvare rado uzimaju za enu sestriinu ili devojku koja je s njima u srod
stvu kakvo etnolozi nazivaju ukrtenim: ker oeve sestre ili majinog
brata. Roaci te vrste od detinjstva se nazivaju jednim imenom koje ozna
ava supruga ili suprugu, dok se drugi srodnici (potomci dva brata ili
dve sestre, koje etnolozi nazivaju paralelnim srodnicima) meusobno
odnose kao braa i sestre i ne mogu jedni s drugima stupati u brak. Svi
uroenici su, naizgled, bili u srdanim odnosima; meutim, ak i tako
mala grupa - s decom je bilo ukupno dvadeset i tri osobe - imala je
izvesnih tekoa: neki mladi udovac oenio se prilino uobraenom devojkom koja nije htela da se stara o njegovoj deci iz prvog braka, dvema
devojicama od kojih je jedna imala est, a druga dve ili tri godine. Uprkos brizi starije, koja joj je zamenjivala majku, mlaa devojica bila je
zanemarena. etalaje od jedne do druge porodice, to nije prolazilo bez
trzavica. Odrasli su eleli d a j e usvojim, ali se deci vie svialo drugo
reenje koje im se inilo izvanredno smenim: dovodila su mi devojicu
koja je tek prohodala i nedvosmislenim pokretima me nagovarala d a j e
uzmem za enu.
Drugu porodicu inili su postariji par i trudna erka koju je nepustio mu (u tom trenutku odsutan). Na kraju, tu je bila i jedna mlada
porodica; ena je dojila i zbog toga su se ona i njen mu nalazili pod

220

Klod Levi-Stros

udarom tradicionalnih zabrana: oboje su bili vrlo prljavi jer im je kupa

nje u reci bilo zabranjeno, mravi jer im nije bilo dozvoljeno da jedu
veinu namirnica i osueni na dokolicu jer roditelji deteta koje jo sisa
ne mogu da uestvuju u kolektivnom ivotu. Otac porodice ponekad je
sam odlazio da lovi ili bere divlje plodove; mlada majka dobijala je hra
nu od njega ili od svojih roditelja.
Koliko god da su pripadnici plemena Nambikvara bili pristupani
- ravnoduni prema prisustvu etnografa, kao i prema njegovoj belenici
i fotografskom aparatu - posao su oteavale jezike prepreke. Pre svega,
kod nj ih je zabranjena upotreba linih imena; da bismo razlikovali poje
dince moi ali smo slediti primer ljudi s linije: u dogovoru sa uroenicima
birali smo nadimak za svakog od njih. To su bila ili portugalska imena,
na primer, Hulio, Hose-Marija, Ljujza ili posebno skovani nadimci: Lebre (usna), Asukar (eer). Poznavao sam ak jednog medu njima koga
su Rondon ili njegovi drugovi krstili Kavenjak zbog bradice koja je kod
Indijanaca veoma retka.
Jednog dana, dok sam se igrao s grupom dece, jednu devojicu
udarila je njena drugarica; ona je potrala ka meni daje zatitim i stala
da mi apue na uvo neto vrlo poverljivo; nisam odmah razumeo pa
sam je nekoliko puta zamolio da ponovi, njena protivnica je otkrila nae
saaptavanje i, ne krijui ljutnju, pritrala s moje druge strane da mi poveri vanu tajnu: posle malo oklevanja i nekoliko pitanja, nije vie bilo
nikakve sumnje o emu je re. Prva devojica mije, iz osvete, rekla ime
svoje neprijatelj ice, a zatim je druga uinila to isto da bi je kaznila. Od
tog trenutka mogao sam veoma lako da nahukam decu jedne protiv dru
gih i da na taj nain saznam sva njihova imena (prilino bezobziran po
stupak). A kad je stvoreno to malo sauesnitvo, odali su mi, bez mnogo
kolebanja, i imena odraslih. Ali, ovi su uskoro otkrili na tajni savez i
kaznili decu, te je moj izvor informacija presuio.
Pored toga, nambikvarski jezik sastoji se od vie potpuno nepo
znatih dijalekata. Oni se razlikuju po zavretku imenica i po nekim gla
golskim oblicima. Na liniji se govori neka vrsta argona koji je samo u
poetku mogao biti koristan. Zahvaljujui predusretljivosti uroenika i
ivahnosti njihovog duha, nauio sam osnove nambikvarskog jezika. Na
sreu, u njemu ima arobnih reci - na primer, Mtitu u istonom dijalektu,
dige, dage ili tchore u drugima - koje samo treba dopuniti imenicama da
bi se one pretvorile u glagole i dodati, u sluaju negacije, odrenu recu.
Na taj nain ovek uspeva sve da kae, iako "osnovni" nambikvarski ne
omoguuje izraavanje prefinjenijih misli. Uroenici to dobro znaju i
prenose taj postupak u portugalski; na primer "uvo" i "oko" znae i uti
- ili razumeti - odnosno videti, a izraavaju suprotne pojmove kad se
kae: orelha acabo ili olho acab, "uvo ili oko zavreno..."

Nambikvara

221

Zvunost nambikvarskog malo je priguena, kao da su suglasnici

umekani ili ukavi. ene sa zadovoljstvom istiu tu osobinu i izobliavaju neke reci (na primer, u njihovim ustima kititu postaje kediutsu);
izgovarajui reci vrhom usana, one tepaju poput dece. U njihovom izgo
voru ima potpuno svesnog manirizma, izvetaenosti i prenemaganja:
kad ih ne razumem pa ih zamolim da ponove ono to su rekle, one jo
vie obeenjaki istiu svoj stil. Kad obeshrabren odustanem, one pra
snu u smeh, ala je uspela.
Brzo sam primetio da pored glagolskog nastavka, nambikvarski
jezik koristi i desetak dragih koji razvrstavaju iva bia i stvari u isto
toliko kategorija: kosa, dlaka i perje; iljati i uplji predmeti; izdueni
predmeti: kruti ili savitljivi; voe, zrnevlje, zaobljeni predmeti; stvari
koje vise ili trepere; naduvana ili tenou ispunjena tela; kora, koa i
drugi pokrivai, i tako dalje. To zapaanje navelo me je da uporedim
nambikvarski s jednom jezikom porodicom iz srednje Amerike i sa severozapada june Amerike: sa ipom, jezikom jedne velike civilizacije
na teritoriji dananje Kolumbije, koja je cvetala izmeu meksikanske i
peruanske; nambikvarski je verovatno njegov juni izdanak 1 . Razlog vi
e da se uvamo povrnih slinosti. Uprkos svojoj golotinji, uroenici
koji po telesnom sklopu najvie lie na drevne Meksikance, a po struktu
ri jezika na kraljevstvo Cipa, teko mogu biti pravi primitivci. Ta pro
lost o kojoj ne znamo gotovo nita i grubost njihove dananje geograf
ske sredine objasnie moda jednog dana sudbinu razmetne dece kojoj
je istorijski razvoj uskratio goenje za punom trpezom.

XXVII

PORODINI IVOT
Nambikvare se bude u osvit dana, obnavljaju vatru, oporavljaju se
koliko-toliko od none hladnoe, a zatim jedu ono to j ^ o s t a l o od jue.
Neto kasnije, mukarci kreu u lovaki pohod, u grupama ili svako za
sebe. ene ostaju u logoru i posveuju se kuhinjskim poslovima. Prvi
put se kupaju kad sunce krene ka zenitu. ene i deca esto se kupaju
zajedno igre radi, a po izlasku iz vode ponekad upale vatru i unu kraj
nje da se ogreju, aljivo pojaavajui prirodno drhturenje. Bie jo ku
panja tokom dana. Svakodnevne aktivnosti uglavnom su jednoline. Naj1

Istini za volju, takva podela bia i stvari postoji i u mnogim drugim ameri
kim jezicima, te mi poreenje s jezikom ipa vie ne izgleda toliko ubedljivo.

222

Klod Levi-Stros

vie vremena i panje posveuje se pripremanju hrane: valja nastrugati i

izgnjeiti manioku, osuiti i skuvati njeno jezgro, ili oistiti i obariti orah
cumaru koji veini jela daje aromu gorkog badema. Kad osete glad, ene
i deca kreu da sakupljaju i beru plodove. Ako hrane ima dovoljno, ene
pletu uei ili kleei sa zadnjicom oslonjenom napete. Ili struu, gla
aju i niu perlice od orahovih ljuski i koljki, prave naunice i druge
ukrase. Kad im rad dojadi, bistu jedna drugu, dangube ili spavaju.
U vreme najvee ege logor je tih; njegovi domaini, utljivi ili
usnuli, sklanjaju se u krtu hladovinu zaklona. Inae se svi poslovi oba
vljaju uz razgovor. Gotovo uvek veseli i nasmejani, uroenici dobacuju
jedan drugom ale, ponekad skaredne i skatoloke, praene salvama smeha. Posete i pitanja esto prekidaju rad; kad se domai psi ili ptice pare,
svi zastanu i posmatraju, ne krijui opinjenost; zatim razmene komen
tare o tom vanom dogaaju i vrate se poslu.
Deca uglavnom dokolice; devojice se na mahove pridrue odra
slim enama u poslu, deaci dangube ili pecaju na obalama reka i poto
ka. Mukarci koji su ostali u logoru pletu predmete od trske i granja,
izrauju strele i muzike instrumente i ponekad malo pomognu u ku
nim poslovima. U domainstvu uglavnom vlada sloga. Oko tri ili etiri
sata, ostali mukarci vraaju se iz lova, logor se uskomea, razgovori
postaju ivlji, ljudi se okupljaju u grupe prema trenutnim sklonostima.
Jedu se hlepici od manioke i ono to je prikupljeno toga dana. Dok se
sputa no, nekoliko ena, kojima je taj zadatak dodeljen tokom dana,
kree u oblinju ikaru po drva za nonu vatru. Kroz sumrak se naziru
siluete kako posru s tovarom koji je remenjem privren za elo. One
ga skidaju u ueem poloju, naginjui se malo unazad, oslanjajui ko
aru od bambusa o zemlju i smiui remen.
Granje se slae u jednom uglu logora odakle ga svako uzima pre
ma potrebi. Porodice se okupljaju ispred svojih tek zaloenih vatri. Vee
prolazi u razgovorima ili u pesmi i igri. Ponekad se te zabave protegnu
duboko u no, ali se najee, posle kratkog milovanja i prijateljskog
gurkanja, svaki par stisne jedno uz drugo, majke prigrle usnulu decu,
zavlada tiina i u hladnoj noi uje se samo pucketanje kakve cepanice,
lak korak nekog ko se vraa iz potrage za hranom, psei lave ili deji
pla.
Nambikvare imaju malo dece: kako sam kasnije primetio, parovi
bez dece nisu retka pojava, jedan ili dva potomka su uobiajeni, a samo
izuzetno ih u jednom domainstvu ima vie od troje. Seksualni odnosi
meu roditeljima zabranjeni su dok majka doji najmle dete, a to esto
traje do njegove tree godine. Majka nosi dete na boku privezano poja
som od kore ili pamuka; poto nosi i koaru, za drugo ne bi bilo mesta.
Tekoe nomadskog ivota i siromatvo nameu uroenicima veliku opre-

Nambikvara

223

znost; ene ne oklevaju da izazovu pobaaj mehanikim sredstvima ili

biljem.
Ipak, uroenici oseaju i pokazuju veliku ljubav prema svojoj deci
i ta oseanja su im uzvraena, ali su ponekad prikrivena razdraljivou
i nepostojanou. Neki mali deak pati od tekoa s varenjem; boli ga
glava, povraa i samo u snu prestaje da jei. Niko na njega ne obraa ni
najmanju panju i itav danje ostavljen potpuno sam. Uvee mu majka
prie, neno ga biste dok spava, daje znak drugima da se ne pribliavaju
i dri ga na rukama kao u kakvoj kolevci.
Ili se neka mlada majka igra s bebom blago je pljeskajui po lei
ma; detence se zasmeje, ona se toliko zanese igrom da udara sve jae i na
kraju ga rasplae. Tada prestane i tei ga.
Video sam kako onu devojicu bez majke, o kojoj sam ve govo
rio, doslovno gaze za vreme nekakvog plesa; u optem ushienju niko
nije primetio kad je pala.
Kad se detetu neto zabrani ili uskrati, ono udara majku, a ova se
ne protivi. Uroenici ne kanjavaju decu i nikad nisam video da ih tuku,
pa ak ni da im prete batinama, osim u ali. Ponekad se dete rasplae
zato to se udarilo ili s nekim posvaalo, zato stoje gladno ili ne eli da
se biste. Ovo poslednje se, dodue, retko dogaa: reklo bi se da u bitanju podjednako uivaju obe strane; ono se, uz to, smatra znakom panje
i ljubavi. Kad poele da se bistu, dete ili mu stave glavu majci, odnosno
eni na kolena i okreu sad jednu sad drugu stranu. Ona napravi razdeljak ili izdvoji pramen kose da u njemu potrai vake. Uhvaenog para
zita odmah zgnjei noktom. Ako se tokom bitanja dete rasplae, tei ga
neki lan porodice ili neko starije dete.
Prizor majke s detetom odie radou i sveinom. Majka prua de
tetu neki predmet kroz zavesu od slame i povlai ga u trenutku kad dete
ve misli da gaje zgrabilo: "Uzmi spreda! Uzmi otpozadi!" Ili, pak, ona
podigne dete i uz glasan smeh se pretvara da e ga ispustiti na zemlju:
amdam non tebu, baciu te! a dete cii nihui, neu!
Sa svoje strane deca majku okruuju brinom i zahtevnom ljuba
vlju; ona budno motre da majka dobije svoj deo lovine. Dete je najpre
ivelo pored majke. Na putovanjima ona ga nosi sve dok ne prohoda, a
kasnije ide uz njen skut. Dete ostaje s majkom u logoru ili selu kad otac
ode u lov. Ali, posle nekoliko godina polovi poinju da se razlikuju.
Otac pokazuje vie interesovanja za sina nego za ker jer treba da ga
naui mukim poslovima; a to isto vai i za odnos majke i erke. Ali, i u
odnosima izmeu oca i dece vladaju nenost i panja o kojima sam go
vorio. Otac se seta s detetom nosei ga na ramenima i pravi oruje po
meri njegovih malih ruku.
Pored toga, otac pria deci tradicionalne mitove prilagoavajui ih
njihovoj moi razumevanja: "Svi su bili mrtvi! Nije vie bilo nikoga!

224

Klod Levi-Stros

Nijednog oveka! Niega!" Tako poinje deja verzija junoamerike

legende o potopu koj i je unitio prvobitno oveanstvo.
Kad je brak poligaman, postoje posebni odnosi izmeu dece iz pr
vog braka i njihove mlade maehe. Oni ive u drugarstvu koje se prenosi
i na sve devojice u toj grupi. Koliko god grupa bila mala, u njoj se jasno
izdvaja drutvo devojuraka i mladih ena koje se zajedno kupaju u reci,
zajedno se povlae u grmlje da obave nudu, pue i odaju se igrama
sumnjivog ukusa, na primer uzajamnom pljuvanju u lice. Ti odnosi su
prisni i njima dragoceni, ali lieni utivosti, poput odnosa deaka u na
em drutvu. Oni retko podrazumevaju usluge ili panje, ali iz njih pro
izlazi jedna neobina stvar: devojice se osamostaljuju bre nego deaci. One prate mlade ene, uestvuju u njihovim aktivnostima, dok deaci, preputeni sami sebi, stidljivo nastoje da stvore sline druine, ali bez
veeg uspeha, i radije ostaju, barem u ranom detinjstvu, u majinoj blizini.
Nambikvarski maliani ne znaju za igru. Ponekad izrauju pred
mete od uvijene ili pletene slame, ali jedina razonoda su im tue i uza
jamne podvale. U svemu podraavaju ivot odraslih. Devojice ue da
iju, etkaju se po okolini, smeju se i spavaju; deaci neto kasnije poi
nju da odapinju strele iz svojih malih lukova i ue se mukim poslovima
(od osme ili desete godine). Ali, svi uskoro postaju svesni osnovnog i
ponekad traginog problema nambikvarskog ivota, obezbeivanja hra
ne i zadataka koji ih oekuju. Revnosno uestvuju u pohodima sakuplja
nja i branja. U periodu oskudice esto se mogu videti kako trae hranu
oko logora, upaju korenje ili hodaju na prstima po travi i lisnatom gra
nom ubijaju skakavce. Devojice znaju kakva je uloga ena u ekonom
skom ivotu plemena i nestrpljive su da joj dorastu.
Sreo sam jednu devojicu kako neno nosi tene u nosiljci svoje
male sestrice, pa sam joj rekao: "Miluje svoju pseu bebu?" Odgovorila
m i j e ozbiljno: "Kad budem velika, ubijau divlje svinje i majmune; sve
u ih ubijati kad on bude lajao!"
Napravila je, uostalom, gramatiku greku na koju otac ukazuje
smejui se: trebalo je da kae tilondage, "kad budem velika", a ne ihondage, s t o j e muki rod. Greka je zanimljiva zato to izraava ensku
elju za uzdizanjem ekonomskih poslova namenjenih tom polu na nivo
onih koji su povlastica mukaraca. Postoje tano znaenje reci koju je
devojica upotrebila "ubiti maljem ili tapom", reklo bi se da ona nesvesno pokuava da poistoveti ensko sakupljanje, branje i hvatanje malih
ivotinja s mukim lovom pomou luka i strele.
Valjalo bi obratiti posebnu panju na odnose izmeu one dece koja
su roakim vezama predodreena da se nazivaju "suprug" i "supruga".
Ona se ponekad ponaaju kao pravi suprunici: uvee naputaju poro
dino ognjite i prenose ugarke u neki kutak logora gde pale svoju vatru.

Nambikvara

225

Posle toga leu i odaju se, prema svojim mogunostima, istim izlivima
naklonosti kao i njihovi roditelji; stariji sa osmehom posmatraju taj prizor.
Ne mogu da se odvojim od dece a da ne kaem neto i o domaim
ivotinjama koje s njima ive u vrlo prisnim odnosima i prema kojima se
postupa kao prema deci; one uestvuju u obedima, dobij aju iste dokaze
nenosti i panje - bitanje, igranje, razgovor, maenje - kao i ljudska
bia. Nambikvare imaju mnogo domaih ivotinja: pre svega pse, petlove i kokoke, potomke onih koje je u to podruje donela Rondonova
komisija; majmune, papagaje, razne ptice i, ponekad, svinje, divlje ma
ke i koate. Izgleda da jedino pas ima neku korisnu ulogu jer pomae
enama kad love batinom; mukarci se nikad njim ne slue u lovu lukom
i strelom. Ostale ivotinje se gaje samo iz zabave. Uroenici ne jedu ni
njih, ni jaja koja kokoke nose, dodue, u ikari. Ali nee oklevati da
pojedu mladu pticu koja ne preivi pokuaj pripitomljavanja.
Na putu se itava menaerija nosi s prtljagom, osim ivotinja koje
mogu da hodaju. Majmuni, zakaeni za kosu ena, izgledaju kao kakve
ljupke ive kacige produene repom obmotanim oko vrata nosaice. Pa
pagaj i i kokoke ue na ivici koare, druge ivotinje nose se u rukama.
Nijedna ne dobija mnogo hrane, ali svakoj sleduje njen deo ak i u dani
ma najvee oskudice. Za uzvrat, ivotinje su izvor razbibrige i zabave.
Pogledajmo sad odrasle. Nambikvarski stav prema ljubavnom i
votu moe se svesti na formulu tamindige mandage, koja u doslovnom,
mada ne i elegantnom prevodu, glasi: "Dobro je voditi ljubav". Ve sam
pomenuo da erotina atmosfera proima svakodnevicu. Sve to je pove
zano s ljubavnim odnosima pobuuje najvee zanimanje i radoznalost
uroenika; uvek su eljni razgovora o toj temi, a primedbe koje se razmenjuju u logoru pune su nagovetaja i skrivenih znaenja. Seksualni
odnosi obino se obavljaju nou, ponekad blizu logorske vatre; ali, obi
no partneri odu stotinak metara dalje u okolnu ikaru. Takav odlazak svi
odmah primete i proprate veseljem; razmenjuju se komentari, dobacuju
ale, pa ak i deca uestvuju u optem uzbuenju iji im je uzrok dobro
poznat. Ponekad manja grupa mukaraca, mladih ena i dece krene za
parom i posmatra kroz graaje pojedinosti ina, uz doaptavanje i prigu
en smeh. Akterima nije po volji to lukavstvo, ali im je ipak bolje da se
pomire s njim, kao i da istrpe zadirkivanja i ruganje koji e ih doekati
po povratku u logor. Dogaa se da drugi par sledi primer prvog i potrai
skrovito mesto u ikari.
Te prilike su, meutim, retke, i takvo stanje stvari samo delimino
se moe objasniti zabranama. Izgleda daje za to vie kriv temperament
uroenika. Za vreme ljubavnih igara kojima se parovi tako rado i javno
odaju i koje su esto smele, nisam primetio ni najmanju erekciju. Izgleda
da oni manje trae zadovoljstvo u fizikom doivljaju, a vie u razigra-

226

Klod Levi-Stros

nosti i oseanjima. Moda su zbog toga Nambikvare odustale od navla

ke za ud koja se moe videti gotovo kod svih populacija srednjeg Brazi
la. Zapravo, ta sprava verovatno slui, ako ne tome da sprei erekciju,
ono barem da pokae miroljubivo raspoloenje nosioca. Narodima koji
ive potpuno goli nije nepoznato ono to mi nazivamo stidom: i oni mu
odreuju granicu. Kod brazilskih Indijanaca, kao i u nekim podrujima
Melanezije, ta granica nije postavljena izmeu pokrivenosti i otkrivenosti tela, ve pre izmeu mirnog stanja i erekcije.
U svakom sluaju, te sitne razlike mogu izazvati nesporazume iz
meu Indijanaca i nas, za koje se ne moe okriviti nijedna strana. Na
primer, teko je ostati ravnoduan prema prizoru jedne ili dve lepe devojke koje se valjaju u pesku gole kao od majke roene tik do tvojih
nogu i razdragano se smeju. Kad sam odlazio na reku da se okupam,
esto me je dovodila u nepriliku navala pet-est osoba, mladih ili starih,
koje su odluile da mi otmu sapun, predmet njihovog velikog divljenja.
Te slobode protezale su se na sve okolnosti svakodnevnog ivota; neretko sam morao da se smestim u mreu umrljanu crvenom bojom od urukua u koju je neka svee namazana uroenica prethodno bila prilegla; a
kad sam radio sedei na zemlji okruen obavetaima, osetio bih pone
kad kako mi jedna ruka izvlai kraj od koulje: nekoj od ena bilo je
jednostavnije da se tu umrkne nego da potrai granicu savijenu nadvoje poput pincete, koja je obino sluila u tu svrhu.
Da bi se dobro shvatio uzajamni odnos polova, mora se imati na
umu ogroman znaaj para u nambikvarskom drutvu: to je ekonomsko i
psiholoko jedinstvo najvieg reda. Meu tim nomadskim druinama koje
se neprestano okupljaju i rasturaju, par izgleda kao postojana realnost
(barem teorijski); upravo on omoguuje njenim lanovima da preive.
Nambikvare ive u dvostrukom ekonomskom poretku: s jedne strane,
kao lovci i sitni zemljoradnici, s druge kao tragai i sakupljai. Prve dve
delatnosti obavljaju mukaraci, druge dve ene. Dok muka grupa pro
vodi itav dan u lovu lukom i strelom, ili u sezoni kia radi u vrtu, ene
i deca s batinama u ruci lutaju po savani i sakupljaju, upaju, ubijaju,
hvataju sve to bi moglo posluiti kao hrana: zrnevlje, voe, bobice, korenje, krtole, razne male ivotinje. Krajem dana par se sastaje pored va
tre. Kad ima zrele manioke, mukarac donosi breme korenja koje ena
strue, gnjei i od njega pravi hlepie, a ako je lov bio uspean, komadi
divljai se zatrpavaju uarenim pepelom porodine vatre i peku. Ali,
sedam meseci u godini manioka se teko nalazi, a u jalovoj peanoj
pustari, gde izmravela divlja retko naputa hladovinu i pau oko izvo
ra izmeu koj ih se proteu velika prostranstva polupustinjske ikare, lov
zavisi od sree. enska sakupljaka delatnost odrava porodicu u i
votu.

Nambikvara

227

esto sam s njima delio te avolje veerice za lutke koje su za

Nambikvare tokom pola godine jedina nada da nee umreti od gladi.
Kad se mukarac, utljiv i umoran, vrati u logor i kraj sebe baci neupotrebljen luk i strele, iz enske koare se vadi dirljiva zbirka: nekoliko
narandastih plodova palme buriti, dva velika otrovna pauka, nekoliko
gutera i njihova siuna jaja, jedan slepi mi, mali orasi palmi bacaiuva
ili uaguassu, aica skakavaca. Sono voe kida se rukama i baca u ti
kvu napunjenu vodom, orasi se razbijaju kamenom, ivotinje i larve sve
zajedno se peku u pepelu; a onda se veselo guta taj obed koji ne bi bio
dovoljan da utoli glad jednog belca, a koji ovde nahrani itavu porodicu.
Nambikvare imaju jednu re za lep i mlad, i drugu za star i ruan.
Njihovi estetski sudovi su, dakle, bitno zasnovani na ljudskim vrednostima, naroito polnim. Ali, zanimanje koje polovi pokazuju jedan za
drugi sloene je prirode. Mukarci smatraju da se enski pol u celini
malo razlikuje od njihovog i prema njemu se odnose, prema prilici, s
poudom, divljenjem ili nenou; zbrka pojmova koju smo pomenuli
zapravo je odavanje poasti. Meutim, iako podela rada na osnovu pola
daje enama glavnu ulogu (jer opstanak porodice velikim delom zavisi
od enske delatnosti sakupljanja), njihov posao se smatra manje vrednim; idealan ivot zamilja se po uzoru na poljoprivrednu proizvodnju
ili lov: imati mnogo manioke i velike divljai veiti je san koji se retko
ostvaruje. Napabirene namirnice smatraju se svakodnevnom bedom, a
one to zapravo i jesu. U nambikvarskom predanju izraz "jesti skakavce",
deju i ensku lovinu, znai isto to i francuski izraz "jesti besnu kravu",
to jest biti u velikoj nematini. Uporedo s tim, ena se smatra nenim i
dragocenim, ali drugorazrednim biem. Mukarci izmeu sebe govore o
enama sa saaljivom blagonaklonou, a obraaju im se s pomalo podsmeljivom popustljivou. Iz mukih usta esto se moe uti: "Deca ne
znaju, ja znam, ene ne znaju", a o grupama ena, docu, njihovim zaba
vama i razgovorima govori se nenim i podrugljivim tonom. Ali, takav
je samo drutveni stav. Kad se mukarac nae sam sa enom pored lo
gorske vatre, sluae njene albe, pamtiti njene zahteve i traiti njenu
pomo u mnogim sitnim poslovima; muku razmetljivost potiskuje saradnja partnera koji su svesni da su jedno drugom neophodni.
Naspram te vieznanosti mukog stava prema enama stoji jedna
ko vieznano ponaanje enske grupe. ene sebe vide kao zajednicu i
to pokazuju na vie naina; ve sam rekao da one imaju svoj poseban
nain govora. To posebno vai za mlade ene koje jo nemaju dece i za
konkubine. Majke i ene u godinama znatno manje istiu razlike, iako i
one povremeno govore na taj nain. Pored toga, mlade ene vole drutvo
dece i adolescenata i s njima se ale i igraju. ene brinu o ivotinjama na

228

Klod Levi-Stros

ovean nain svojstven nekim junoamerikim Indijancima. Sve to oko

ena i unutar njihove grupe stvara posebnu atmosferu, u isti mah detinjastu, veselu, izvetaenu i izazovnu, kojoj se mukarci pridruuju po po
vratku iz lova ili vrta.
Meutim, ene se sasvim drukije odnose prema onim delatnostima koje su im posebno namenjene. One svoje zanatske poslove obavlja
ju vesto i strpljivo, leima okrenute jedna drugoj, okupljene u krugove u
tihom logoru; za vreme putovanja neumorno tegle teke koare s namir
nicama i svim porodinim dobrima, kao i snopove strela, dok muevi
idu ispred njih s lukom ijednom ili dve strele, s drvenim kopljem i bati
nom vrebajui ivotinje i traei pogledom drvee s jestivim plodovima.
Vidimo te ene kako, ela stegnutog trakom za noenje, lea pokrivenih
uzanom koarom u obliku izokrenutog zvona, prelaze kilometre svojim
karakteristinim korakom: stegnuti kukovi, skupljena kolena, razmak
nuti lanci, stopala ija je unutranja strana izdignuta a spoljanja slui
kao oslonac, zanjihanih kukova; hrabre, bodre i vesele.
Ta suprotnost izmeu psiholokih stavova i ekonomskih uloga pre
nosi se i na filozofski i religijski plan. Za Nambikvare, odnosi izmeu
mukaraca i ena odslikavaju dva pola oko kojih je ustrojena njihova
egzistencija: sjedne strane, sedelaki, zemljoradniki ivot zasnovan na
dvostrukoj delatnosti mukaraca, izgradnji koliba i zemljoradnji; s dru
ge strane, nomadski period, kad opstanak uglavnom zavisi od onoga to
ene sakupe i uhvate; prvi znai sigurnost i obilje hrane, drugi pustolovi
nu i oskudicu. Prema ta dva oblika ivota, letnjem i zimskom, Nambi
kvare se odnose na razliite naine. O prvom govore sa setom kakva
obino prati svesno prihvatanje ljudskog poloaja i mirenje s njim, do
sadno ponavljanje jednolinih radnji, dok drugi opisuju sa oduevlje
njem i zanosom, kao daje re o kakvom otkriu.
Meutim, u njihovim metafizikim shvatanjima ti odnosi su obr
nuti. Posle smrti, due mukaraca ovaplouju se u jaguarima; ali, due
ena i dece prelaze u atmosferu gde se zauvek raspruju. Tom razlikom
moe se objasniti injenica da su ene iskljuene iz najsvetijih obreda na
poetku poljoprivredne sezone: izraivanja bambusovih frulica koje se
"hrane" rtvenim ponudama i na kojima mukarci sviraju daleko od e
na kako ih one ne bi ule.
Iako nije bilo pravo vreme za to, arko sam eleo da ujem frule i
da se neke domognem. Na moje navaljivanje, grupa mukaraca krenula
je u pohod: veliki bambusi rasli su samo u udaljenoj umi. Tri-etiri
dana kasnije probudio sam se usred noi; putnici su ekali da ene zaspu. Poveli su me stotinak metara dalje gde su se, skriveni iza granja,
dali na proizvodnju frulau koje su zatim zasvirali. etiri izvoaa duvala su zajedno; ali, kako instrumenti nisu imali savim isti zvuk, dobijao se

Nambikvara

229

utisak naruene harmonije. Melodija se razlikovala od nambikvarskog

pevanja na koje sam navikao i koje po rasponu i intervalima podsea na
naa seoska kola; drukiji su bili i piskavi dozivi koji se izvode na nazal
nim okarinama s tri rupe napravljenim od dva komada tikve spojena
voskom. Melodije izvoene na frulama, ograniene na nekoliko nota,
odlikovale su se hromatizmom i promenama ritma koji su mi se uinili
neobino srodnim s nekim mestima Sacre-a, naroito s modulacijama
drvenih instrumenata u delu naslovljenom "Obredna radnja predaka".
Nije se smelo dogoditi da neka ena zaluta meu nas. Takva drskost ili
neopreznost bila bi kanjena smru. Kao i kod Bororoa, nad enskim
elementom lebdi pravo metafiziko prokletstvo, ali nambikvarske ene,
za razliku od bororskih, nemaju povlaen pravni status (iako se ini da
je nasledivanje i kod Nambikvara matrilinerano). U jednom tako slabo
organizovanom drutvu, te tendencije sepodrazumevaju i osnov sinteze
uglavnom su rasprostranjena i nijansirana ponaanja.
Neno, kao da miluju svoje supruge, mukarci govore o nainu
ivota koji se odlikuje privremenim zaklonom i veitom koarom (iz
koje se stalno pohlepno-izvlae najraznovrsnija svakodnevno sakuplja
na i lovljena sredstva za ivot), izlaganjem vetru, hladnoi i kii, i time
to su u njemu due ena na ijoj aktivnosti poiva opstanak razvejane
vetrom i olujama tako da od njih ne ostane ni traak. A sasvim drukije
gledaju na sedelaki ivot o ijoj osobenoj i drevnoj prirodi svedoe
izvorne vrste koje gaje, ali kojem nepromenljivo nizanje zemljoradni
kih poslova podaruje stalnost kakvu imaju i ovaploene muke due,
postojana letnja kua i zemlja koja e nastaviti da ivi i daje roda i "kad
smrt njenog prethodnog korisnika bude va zaboravljena..."
Treba li na isti nain tumaiti izvanrednu nepostoj anost Nambi
kvara, koji za tren oka prelaze iz srdanosti u neprijateljstvo? To je zapanjivalo retke posmatrae koji su im se pribliili. Upravo grupa iz Utijaritija pobila je, pet godina ranije, one misionare. Moji muki obavetai
opisivali su taj napad sa oiglednim zadovoljstvom i prepirali su se oko
toga ko se najbolje pokazao. Zapravo, na tome im nisam zamerao. Upo
znao sam mnoge misionare i potujem ljudsku i naunu vrednost veine
tih ljudi. Ali, amerike protestantske misije koje su nastojale da prodru u
srednji Mato Groso sredinom 1930-ih pripadale su posebnoj vrsti: njiho
vi lanovi poticali su iz seoskih porodica Nebraske ili jedne od Dakota,
gde je omladina vaspitavana da bezrezervno veruje u pakao i kotlove s
kljualim uljem. Za neke od njih je pristupanje misionarima znailo ugo
vor o ivotnom osigurarrju. Poto su na taj nain obezbedili svoj spas,
mislili su da ne moraju vie nita da uine kako bi ga zasluili; u obavlja
nju svog poziva pokazivali su ogavnu surovost i neovenost.

230

Klod

Levi-Stros

Kako se mogao odigrati dogaaj koji je izazvao pokolj? To mije

postalo jasno kad sam napravio jednu nesmotrenost koja me je mogla
skupo kotati. Nambikvare se razumeju u toksikologiju. Oni proizvode
kurare za svoje strele tako to u vreloj vodi natope crvenu opnu kojom je
obavijen koren nekih biljaka iz porodice strychnos i zatim je kuvaju na
vatri sve dok ne dobiju smesu gustu i lepljivu kao testo; upotrebljavaju i
druge vrste biljnih otrova u obliku praha koji uvek nose sa sobom u
cevicama od pera ili bambusa obmotanim nitima pamuka ili korom.
Tim otrovima se slue kad se svete iz trgovakih ili ljubavnih raz
loga; na to u se jo vratiti.
Pored otrova koji se zasnivaju na poznavanju biljaka i koje uroe
nici spravljaju otvoreno, bez ikakvih mera opreznosti i magijskih radnji
kakve na severu prate proizvodnju kurarea, Nambikvare imaju i druge
vrste otrova ija je priroda tajanstvena. U cevice istovetne s onima koje
sadre prave otrove skupljaju komadie smole drveta iz porodice bombax, iji je stablo u sredini ispupeno; veruju da e bacanjem jednog
takvog komadia na neprijatelja kod ovog izazvati fiziko stanje slino
stanju drveta, to jest da e se rtva naduti i umreti. I prave otrove i magij
ske supstance Nambikvare oznaavaju imenom nande. Ta re ima, da
kle, ire znaenje od onog koje mi pridajemo reci "otrov". Ona obuhvata
sve vrste-postupaka kojima se nanosi zlo, kao i proizvode i predmete
koji u tome uestvuju.
Morao sam to da objasnim da bi se razumelo ono to sledi. U svom
prtljagu poneo sam nekoliko velikih arenih balona od staniola koji se
pune toplim vazduhom tako to se na njihovu osnovu zakai mala baklja
i koji se na stotine putaju u Brazilu na Ivanjdan; jedne veeri doao sam
na nesrenu zamisao da uroenicima priredim spektakl. Prvi balon se
upalio na zemjji i izazvao veliko veselje, kao daje publika znala staje
zapravo trebalo da se dogodi. Putanje drugog je, pak, isuvie dobro
uspelo: brzo se podigao i popeo tako visoko da se njegov plamen pomeao sa zvezdama, a zatim je dugo lebdeo tamo-amo iznad nas pre no to
se izgubio iz vida. Poetno veselje zamenila su druga oseanja; mukar
ci su gledali neprijateljski, s napetom panjom, a ene su se uplaile,
zaklonile glavu rukama i zbile se jedna uz drugu. Re nande ula se sa
svih strana. Sutradan ujutru kod mene je dola delegacija mukaraca tra
ei da pogleda balone i istrai da li se "tu nalazi nande". Pregled je
obavljen veoma briljivo; uostalom, zahvaljujui injenici da imaju iz
razito pozitivan duh - uprkos ovom to sam upravo ispriao - Nambi
kvare su prihvatili, ako nisu i razumeli, zamisao da vazduh zagrejan upa
ljenim komadiima papira moe da podie predmete uvis. Kao i obino
kad treba objasniti neki nesporazum, krivicu su svalili na ene, koje "ni-

Nambikvara

231

ta nisu razumele", "uplaile su se" i odmah pomislile na bezbroj ne

srea.
Nisam se zavaravao: stvar se mogla loe zavriti. Ipak, taj nemili
dogaaj, kao i drugi o kojima u govoriti, nisu nimalo naruili prijatelj
stvo koje se moglo razviti jedino iz dugotrajne prisnosti s Nambikvarama. Zato sam bio vrlo uzbuen kad sam nedavno proitao izvetaj jed
nog stranog kolege o njegovom susretu sa istom uroenikom druinom
s kojom sam ja, deset godina ranije, delio svakodnevni ivotuUtjaritiju.
Kad ih je on posetio 1949. godine, tamo su bile smetene dve misije:
jezuiti, o kojima sam govorio, i ameriki protestanti. Urodenika drui
na imala je tada samo osamnaest lanova o kojima na autor ovako go
vori:
"Ova druina izgledala mi je najsiromanija od svih Indijanaca ko
je sam video u Mato Grosu. U njoj je bilo osam mukaraca, jedan je
imao sifilis, drugi inficiranu slabinu, trei ranu na stopalu, etvrti je od
glave do pete bio pokriven ljuspama zbog kone bolesti, a jedan je bio
gluvonem. ene i deca su, meutim, izgledali prilino zdravi. Kako ne
spavaju u mreama, ve na tlu, uvek su pokriveni zemljom. Za hladnih
noi rasture vatru i spavaju u toplom pepelu... odeu nose samo kad im
je misionari daju i zatrae da je obuku. Zbog odvratnosti prema kupanju,
koa i kosa im nisu prekrivene samo slojem praine i pepela, ve i trulim
komadiima mesa i ribe, iji se zadah mesa s kiselim mirisom znoja i
nei njihovu blizinu nepodnoljivom. Izgleda da su zaraeni crevnim
parazitima, eludac im je proiren i neprestano putaju vetrove. Dok sam
radio u zatvorenoj prostoriji punoj uroenika, esto sam mofao da preki
dam posao radi provetravanja.
"Nambikvare... su svadljivi i neuljudni do grubosti. Dok sam poseivao Hulija u njegovom logoru, esto sam ga zaticao kako lei blizu
vatre; kad bi video da prilazim, okrenuo bi mi lea pokazujui na taj
nain da ne eli da razgovara sa mnom. Misionari su mi priali da e
Nambikvara vie puta traiti da mu se da neki predmet, a ako mu se ne
da, pokuae da ga otme. Da bi spreili Indijance da uu, ponekad su
pravili zastor od lia koji je sluio kao vrata, ali bi ga Nambikvara pro
valio da napravi prolaz...
"ovek ne mora dugo boraviti kod Nambikvara da bi shvatio koli
ko su duboka njihova oseanja mrnje, nepoverenja i beznaa koja kod
2
posmatraa izazivaju potitenost ne sasvim lienu saoseanja ."

2
K. Oberg, "Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil", Institut Smitsonijan, Odsek za socijalnu antropologiju, br. 15, Vaington, 1953, str. 84-85.

232

Klod Levi-Stros

Ja sam ih upoznao u vreme kad su ih bolesti dobijene od belaca ve

desetkovale, ali kad - posle prilino humanih Rondonovih nastojanja niko nije pokuavao da ih potini, i eleo bih da zaboravim ovaj alosni
opis i da zadrim u seanju samo sliku koju sam skicirao u svojoj belenici jedne noi pri svetlosti depne lampe:
"U mranoj savani sijaju logorske vatre. Oko ognjita, jedine za
tite od sve vee none hladnoe, iza slabanog zaklona od palmi i grana
na brzinu pobodenih u zemlju na onoj strani odakle prete vetar i kia;
pored koara napunjenih sirotinjskim predmetima koji predstavljaju sve
zemaljsko blago; polegali po goloj zemlji koju prieljkuju druge, jedna
ko neprijateljski raspoloene i plaljive druine, suprunici ispreplete
nih udova izgledaju kao jedini oslonac i uteha jedno drugom, jedina po
mo u borbi protiv svakidanjih tekoa i sanjarske sete koja, s vremena
na vreme, obuzme nambikvarsku duu. Posetioca koji prvi put logoruje
sa Indijancima u ikari obuzimaju strepnja i saaljenje dok posmatra te
ljude potpuno liene najosnovnijih sredstava za ivot; kao da ih je na tlu
te neblagorodne zemlje smrvila neumoljiva kataklizma; goli, drhte od
hladnoe kraj treperavih vatri. Oprezno se kreu kroz grmlje da ne po
vrede ruku, miicu, grudi iji se topli odsjaji naziru pri svetlosti plame
na. Ali tu bedu oivljavaju doaptavahja i smeh. Parovi se zbijaju kao da
ale za izgubljenim jedinstvom; ne prekidaju milovanja ni kad naie stra
nac. U svima njima nasluujemo ogromnu dobrotu, duboku bezbrinost,
bezazleno i oaravajue ivotinjsko zadovoljstvo i, kao zbir tih razliitih
oseanja, neto to izraava najdirljiviju i najverodostojniju ljudsku nenost."

xxvin

AS PISANJA
eleo sam da, barem posrednim putem, saznam priblian broj nambikvarskog ivlja. Godine 1915, Rondon gaje procenio na dvadeset hi
ljada, stoje verovatno bilo preterano; ali, tad su skupine imale vie sto
tina lanova i sva obavetenja sakupljena na liniji svedoe o brzom opa
danju: pre trideset godina, poznati deo grupe Sabane inilo je vie od
hiljadu pojedinaca; kad je grupa posetila telegrafsku stanicu u Kampos
Novosu 1928. godine, u njoj su bili 127 mukaraca, ene i deca. Meu
tim, u novembru 1929, dok je grupa logorovala u mestu Espiro, izbila je
epidemija gripa. Bolest se razvila u neki oblik plunog edema i za etr
deset osam sati umrlo je trista Indijanaca. Grupa se rasprila ostavljajui

Nambikvara

233

za sobom bolesnike i samrtnike. Od hiljadu poznatih Sabanea godine

1938. ostalo je samo devetnaest mukaraca sa enama i decom. Pored
epidemije, tu brojku objanjava i injenica da su Sabanei pre nekoliko
godina zaratili sa istonim susedima. Ali, jednu veliku grupu nastanjenu
nedaleko od mesta Tres Buritis pomorio je grip 1927. godine; ostalo je
samo est ili sedam osoba od kojih su 1938. godine bile ive jo tri.
Grupa Traunde, nekad jedna od najveih, brojala je 1936. dvanaest mu
karaca (i njihove ene i decu); tri godine kasnije od te dvanaestorice
ostala su etvorica.
Koliko ih ima danas? Ne vie od dve hiljade uroenika rasprenih
po itavoj teritoriji. Nisam mogao ni da pomiljam na sistematski popis
zbog trajnog neprijateljstva nekih grupa i zbog opte pokretljivosti u
nomadskoj sezoni. Ali, pokuao sam da ubedim svoje prijatelje u Utijaritiju da u svojim selima uprilie sastanak s drugim srodnim ili savezni
kim grupama i da povedu i mene; na taj nain mogao sam da procenim
tadanju brojnost jednog takvog skupa i da je uporedim s onom koja je
ranije opaena. Poglavica je oklevao: nije se mogao pouzdati u svoje
zvanice, a ako bismo moji saputnici i ja nestali u tom podruju u koje
belac nije kroio od ubistva sedam radnika na telegrafskoj liniji 1925.
godine, krhki mir bi mogao biti trajnije naruen.
Konano je prihvatio pod uslovom da smanjimo svoju pratnju: po
veli bismo samo etiri vola natovarena poklonima. ak i uz to ogranie
nje morali smo da odustanemo od uobiajenih staza koje vode kroz doli
nu jer su one bile zakrene rastinjem i neprohodne za nae tovarne ivo
tinje. Valjalo je ii preko visoravni i traiti najpogodniji prolaz u datim
okolnostima.
To opasno putovanje danas mi izgleda kao groteskna epizoda. Tek
to smo napustili uruenu, moj brazilski kolega primetio je odsustvo
ena i dece: pratili su nas samo mukarci naoruani lukovima i strelama.
U putopisnoj literaturi ta okolnost najavljuje skori napad. Ili smo, da
kle, s pomeanim oseanjima, opipavajui s vremena na vreme svoje
revolvere smit i veson (nai pratioci su izgovarali emit veton) i karabi
ne. Uzaludno strahovanje: oko podneva smo se sreli sa ostatkom druine
koji je poglavica poslao napred znajui da nae mazge idu bre od ena
koje tegle koare i maliane.
Meutim, malo kasnije Indijanci su zalutali; nova putanja nije bila
tako jednostavna kao to su zamiljali. Predvee smo morali da se zau
stavimo u ikari; uvereni da e biti divljai, uroenici su raunali na nae
karabine i nisu poneli nikakvu hranu, a mi smo imali samo pomone
zalihe koje nisu bile dovoljne za sve. Stado srna koje je paslo kraj jednog
izvora razbealo se im smo se pribliili. Sutradan ujutru zavladalo je
opte i neprikriveno nezadovoljstvo upereno na poglavicu koga su srna-

234

Klod Levi-Stros

trali krivim za na dogovor. Umesto da krenu u lov ili sakupljanje, svi su

odluili da poleu u hladovinu zaklona i da reavanje problema prepuste
poglavici. On je nestao zajedno s jednom od svojih ena; predvee smo
ih videli kako se vraaju s tekim koarama punim skakavaca koje su
sakupljali itav dan. Iako pateta od skakavaca nije na velikoj ceni, svi
su jeli sa apetitom i dobro raspoloenje se vratilo. Sutradan smo nastavili
put.
Najzad smo stigli na mesto sastanka. To je bila peana terasa nad
rekom, oiviena drveem medu kojim su se uurili urodeniki vrtovi.
Grupe Indijanaca pristizale su u razmacima. Predvee se tu nalazilo se
damdeset pet osoba iz sedamnaest porodica i grupa rasporeenih u trina
est zaklona jedva neto vrih od onih u logorima. Objasnili su mi da se
u vreme kia svi oni zbiju u pet okruglih koliba koje su sagraene tako
da mogu potrajati nekoliko meseci. Reklo bi se da mnogi od tih uroeni
ka nikad pre nisu videli belca; njihova namrgodenost i oigledna poglaviina nervoza svedoili su o tome da ih je on naterao da dou. Nismo
bili spokojni, a nisu ni Indijanci; sputala se hladna no; kako nije bilo
stabala izmeu kojih bismo razapeli mree, morali smo da se opruimo
po zemlji na nambikvarski nain. Niko nije spavao. Proveli smo no
utivo nadgledajui jedni druge.
Izgledalo je prilino nerazborito nastavljati tu pustolovinu. Nago
varao sam poglavicu da bez odlaganja obavimo razmenu. Tada se zbio
neobian dogaaj koji me primorava da se vratim malo unazad. Jasno
n a m j e d a N a m b i k v a r e n e znaju da piu; ali oni i ne crtaju, ako se izuzmu
takice, crtei ili cikcak linije na tikvama. Kao i kod Kaduvea, podelio
sam listove papira i olovke s kojima oni u poetku nisu nita radili; a
onda sam jednog dana primetio da svi na papiru iscrtavaju vodoravne
talasaste linije. ta su eleli da urade? To je bilo oigledno: pisali su ili,
tanije, pokuavali su da se slue olovkama na isti nain kao ijajerdrugi
nisu znali, poto jo nisam pokuao da ih razonodim crteima. Veina se
na tome i zaustavila, ali je poglavica bio dalekovidiji. On je, nesumnji
vo, jedini shvatio smisao pisanja. Zatraio je od mene jedan notes, pa
smo tako bili jednako opremljeni tokom zajednikog rada. Nije mi vie
usmeno saoptavao obavetenja koja sam traio, ve je na svom papiru
iscrtavao vijugave linije i pokazivao mi ih kao da treba da proitam od
govor. On je napola verovao svojoj komediji; svaki put kad bi njegova
ruka dovrila neku liniju, on bi se u nju upiljio kao da oekuje da odatle
izbije neko znaenje, a onda bi mu se na licu ocrtavalo uvek isto razoa
ranje. Ali, on to nije hteo da prizna; preutno smo se dogovorili da nje
gove vrljotine imaju neko znaenje koje ja treba da odgonetnem; zatim
bi usledio njegov usmeni komentar tako da nisam morao da traim neo
phodna razjanjenja.

Nambikvara

235

Tek s t o j e sakupio sve svoje ljude, poglavica je izvadio iz jedne

koare list papira pokriven vijugavim linijama i vesto zastajkujui pre
tvarao se da ita i spisak predmeta koje moram da dam za primljene
poklone: ovome za luk i strelu jedan kasapski no; onome od koga sam
dobio ogrlice - perle... Ta lakrdija se otegla itava dva sata. Staje oeki
vao? Moda je hteo da prevari i samog sebe; ali, pre bi se reklo d a j e
eleo da zadivi svoje drugove, da ih uveri da se roba razmenjuje njego
vim posredovanjem, da je postao saveznik belog oveka i da uestvuje u
njegovim tajnama. urilo nam se da odemo jer nam je bilo jasno da e
najopasniji trenutak biti onaj kad sve divote koja sam doneo predu u
njihove ruke. Pored toga, nisam eleo da produbljujem taj dogaaj, te
smo krenuli na put, i dalje sa Indijancima kao vodiima.
Boravak je, dakle, propao, a mistifikacija ije sam orue bio stvo
rila je razdraljivu atmosferu; tavie, moja mazga je imala vale i patila
od bolova u gubici. Nestrpljivo je hrlila napred i naglo zastajala; nepre
stano sam se s njom natezao. Tako nisam ni opazio da sam se odvojio od
ostalih i zalutao u ikari.
ta da radim? Odluio sam da postupim kao u knjigama i da hicem
iz puke upozorim svoju druinu. Sjahao sam i opalio. Nita. Posle dru
gog hica uinilo mi se da ujem odgovor. Ispalio sam i trei, koji je
uplaio mazgu tako da se kasom dala u beg i zaustavila tek na prilinoj
udaljenosti.
Promiljeno sam se oslobodio oruja i fotografskog aparata polo
ivi ih pod jedno drvo iji sam poloaj upamtio. Zatim sam pojurio za
mazgom; imao sam utisak da se smirila. Dozvolila m i j e dajoj se pribli
im, ali kad sam pruio ruku da uhvatim dizgine, ponovo je pobegla.
Ponavljajui to nekoliko puta, odvukla me je prilino daleko. Obuzet
oajanjem, skoih i obema rukama je epah za rep. Taj neobian postu
pak iznenadi ivotinju te ona odustade od daljeg beanja. Popeh se u
sedlo i krenuh da pokupim svoje stvari. Ali, toliko smo se vrteli dok sam
je hvatao da nisam uspeo da ih naem.
Obeshrabren tim gubitkom pokuah da naem svoju druinu. Ni
mazga ni ja nismo imali pojma kuda je otila. as bih mazgu terao u
jednom pravcu, as bih poputao dizgine i ona je poinjala da se vrti u
krug. Sunce se sputalo na obzorje, nisam imao nikakvog oruja i oeki
vao sam da e me svakog asa zasuti kia strela. Moda nisam bio prvi
koji je prodro u to neprijateljsko podruje, ali moji prethodnici se iz nje
ga nisu vratili; ako sebe i zanemarim, moja mazga bila je vrlo poeljan
plen ljudima koji nisu imali bogzna ta da stave u usta. Muen tim crnim
mislima ekao sam zalazak sunca; sreom, imao sam ibica, pa sam na
umio da zapalim ikaru. Malo pre no to sam se na to resio zauo sam
glasove: dvojica Nambikvara vratili su se kad su primetili da me nema i

236

Klod Levi-Stros

od podneva su pratili moj trag; pronalaenje mojih stvari za njih je bila

deja igra. No se ve bila spustila kad smo stigli u logor gde je ekala
itava druina.
Uznemiren tim smenim dogaajem loe sam spavao i zavaravao
sam nesanicu priseajui se prizora razmene. Pisanje se, dakle, pojavilo
medu Nambikvarama, ali ne, kao to bi se moglo pomisliti, kao rezultat
napornog uenja. Njegov simbol je usvojen, i to vie kao socioloko
nego kao intelektualno otkrie, ali je njegova realnost ostala nepoznata.
Nije bilo posredi saznavanje, pamenje ili razumevanje, ve uveavanje
ugleda i autoriteta nekog pojedinca - ili funkcije - na raun nekog dru
gog. Uroenik koji se jo nalazio u kamenom dobu naslutio je da to
znaajno sredstvo razumevanja, iji smisao nije shvatio, moe da iskori
sti za druge svrhe. Na kraju krajeva, tokom vie hiljada godina, a u ne
kim delovima sveta ak i danas, pismenost postoji kao drutvena institu
cija kojom ogromna veina lanova drutva ne zna da se slui. Sela koja
sam obiao po brdima Citagonga ili istonog Pakistana bila su nastanje
na nepismenima; svako od njih je, meutim, imalo svog pisara koji je
obavljao poslove za pojedince i zajednicu. Svi su poznavali pismo i slu
ili se njime po potrebi, ali nekako spolja, kao s kakvim stranim posred
nikom s kojim saobraaju usmenim putem. A pisar je retko inovnik ili
slubenik zajednice: njegovo znanje prati mo, u tolikoj meri da su funk
cije pisara i lihvara esto objedinjene u istoj osobi, ne samo zato to mu
je potrebno da zna da ita i pie kako bi obavljao svoj posao ve i zato
to na taj nain dvostruko dri druge u aci.
Pismenost je udna stvar. Moglo bi se pomisliti daje njena pojava
neminovno izazvala duboke promene u uslovima ivota itavog oveanstva i da je priroda tih promena pre svega intelektualna. Posedovanje
pisma udesno uveava sposobnost ljudi da sauvaju saznanja. Lako bi
smo mogli da ga zamislimo kao vetako pamenje iji razvoj neminov
no prati jasnija svest o prolosti, a time i vea sposobnost da se organizuju sadanjost i budunost. Poto su odbaena sva velika merila za razli
kovanje varvarstva od civilizacije, eleli bismo da zadrimo barem ovo:
narodi s pismom i narodi bez pisma; jedni kadri da gomilaju ranija do
stignua i da sve bre napreduju ka cilju koji su sebi postavili; drugi,
nesposobni da sauvaju prolost izvan granice do koje dopire pamenje
pojedinca, lako mogu ostati zatoenici jedne promenljive istorije kojoj
e uvek nedostajati poreklo i trajna svest o zadatom projektu.
Meutim, nita od onoga to znamo o pismenosti i o njenoj ulozi u
evoluciji ne opravdava takvo verovanje. Jedna od najkreativnijih faza u
istoriji oveanstva pada u vreme pojave neolita: ona je zasluna za raz
voj poljoprivrede, pripitomljavanje ivotinja i druge vetine. Da bi se to
postiglo bile je potrebno da, tokom vie milenijuma, male ljudske zajed-

Nambikvara

23 7

nice posmatraju, eksperimentiu i prenose plodove svojih razmiljanja.

O nepokolebljivosti i kontinuitetu tog ogromnog poduhvata svedoi nje
gov uspeh; a pismo tad jo nije bilo poznato. Ako se ono pojavilo u
etvrtom ili treem milenijumu pre nae ere, u njemu treba videti udalje
nu (i nesumnjivo indirektnu) posledicu neolitske revolucije, a ne njen
uslov. S kojim velikim otkriem je ono povezano? Na polju tehnike ne
moemo navesti nita osim arhitekture. Ali egipatska ili sumerska arhi
tektura nisu bile savrenije od graevina nekih Amerikanaca koji nisu
poznavali pismo u trenutku otkria Amerike. I obrnuto, od pojave pisma
do roenja moderne nauke, zapadni svet je proiveo razdoblje od oko
pet hiljada godina u kojem su se saznanja vie rasplinjavala nego to su
se izotravala. Cesto je uoavano da izmeu naina ivota nekog grkog
ili rimskog graanina i naina ivota evropskog graanina iz XVIII veka
nema velike razlike. Coveanstvo je u neolitu napravilo divovske kora
ke bez pomoi pisma, dok su istorijske civilizacije zapada, koje su ga
poznavale, dugo tapkale u mestu. Naravno, bez pisma bi se teko mogli
zamisliti procvat koji je nauka doivela u XIX i XX veku. Ali, ono je
samo nuan, ne i dovoljan uslov takvog razvoja.
Ako elimo da dovedemo u vezu pojavu pisma i neke osobene crte
civilizacije, potrebno je da tragamo u drugom pravcu. Jedina pojava ko
ja je verno pratila pismo jeste osnivanje gradova i carstava, to jest ukla
panje znatnog broj a pojedinaca u politiki sistem i njihova hijerarhizacija u kaste i klase. Takva je, u svakom sluaju, tipina evolucija kakvu
vidimo od Egipta do Kine u trenutku pojavljivanja pisma: izgleda d a j e
ono najpre potpomoglo izrabljivanje ljudi a tek potom njihovo prosvetljenje. To izrabljivanje, koje je omoguavalo da se hiljade ljudi okupe i
prisile na tegoban rad, bolje objanjava nastajanje arhitekture nego ona
neposredna veza koju smo malopre pomenuli. Ako je moja pretpostavka
tana, treba priznati daje osnovna funkcija pisane komunikacije olaka
vanje porobljavanja. Upotreba pisma za bezinteresne ciljeve, za postiza
nje intelektualnih i estetskih zadovoljstava, sekundarni je rezultat, ak i
ako pretpostavimo da se ona najee ne svodi na sredstvo podupiranja,
opravdavanja ili prikrivanja njegove osnovne upotrebe.
To pravilo, meutim, ima nekih izuzetaka: uroenika Afrika ima
la je carstva koja su okupljala vie stotina hiljada podanika; u prekolumbovskoj Americi, carstvo Inka sainjavalo je vie miliona ljudi. Ali, ti
pokuaji su na oba kontinenta bili kratkoveni. Znamo daje carstvo Inka
osnovano negde oko XII veka; Pisarovi vojnici ga izvesno ne bi tako
lako savladali da ga, tri veka kasnije, nisu zatekli u potpunom rasulu.
Koliko god malo poznavali istoriju Afrike, nasluujemo daje tamo po
stojalo slino stanje: velike politike formacije raale su se i nestajale u
razmaku od nekoliko desetina godina. Mogue je, dakle, da ti primeri ne

238

Klod Levi-Stros

Nambikvara

239

protivree hipotezi, ve je potvruju. Ako pismo nije bilo dovoljno za

uvrivanje saznanja, ono je, po svemu sudei, bilo neophodno zajaanje dominacije. Uzmimo jedan blii primer: sistematsko nastojanje evrop
skih drava da se uvede obavezno kolovanje tokom XIX veka ide uko
rak sa irenjem vojne obaveze i proleterizacije. Tako se borba protiv
nepismenosti stapa sa veom kontrolom Vlasti nad njenim graanima.
Naime, tek kad svi znaju da itaju, Vlast moe da kae: svako mora
poznavati zakon.
Poduhvat je preao s nacionalnog na internacionalni plan zahva
ljujui saradnji meu mladim dravama-suoenim s problemima kakve
smo mi imali pre sto-dvesta godina - i meunarodnom drutvu bogata
a, uznemirenom opasnou koju bi za njegovu stabilnost mogle pred
stavljati reakcije naroda nesposobnog da preko pisane reci usvaja mi
ljenja izraena formulama koje se mogu prilagoditi svakoj prilici i da se
podvrgne naporima izgradnje. Poto su mu znanja nagomilana u bubliotekama postala pristupana, narod je bio izloen laima koje su tampa
na dokumenta irila u jo veim razmerama. Nema sumnje, kocke su
baene. Ali, u mom nambikvarskom selu pametne glave su, ipak, bile
mudrije. Oni koji su se razili sa svojim poglavicom kad je ovaj zaigrao
na kartu civilizacije (nakon moje posete napustila gaje veina njegovih
ljudi) naslutili su da pismo kod njih prodire ruku pod ruku s pokvarenou. Povukli su se dublje u ikaru i na taj nain sauvali od napasti. Ipak,
pronicljivost njihovog poglavice koji je odmah uoio kako bi mu pismo
moglo pomoi da ojaa svoju mo, i koji je prozreo temelj te institucije
iako nije znao njom da se slui, zavreuje nae divljenje. U isti mah, ta
epizoda me je navela da obratim panju na jedan novi aspekt nambikvarskog ivota, to jest na politike odnose izmeu pojedinaca i grupa.
Uskoro u se nai u prilici da ih posmatram na neposredniji nain.

est dana u poludokolici koju sam ispunio branjem nedozrelih plodova u

jednom vonjaku preputenom divljini: gojava, iji opori miris i zrnasto
tkivo zaostaju za mirisom, i indijskih oraha, arenih poput papagaja, ije
suvo jezgro sadri u svojim sunerastim elijama vrlo ukusan sok koji
skuplja usta; za hranu je bilo dovoljno otii do umarka udaljenog od
logora nekoliko stotina metara; tu su se u zoru uvek mogle nai golubice
koje su bile lak plen. U Kampos Novosu sreo sam dve grupe pridole sa
severa u nadi da e od mene dobiti poklone.
One su bile jednako neprijateljski raspoloene jedna prema drugoj
kao i prema meni. Svi su odmah zatraili poklone kao neto to se samo
po sebi razume i za ta ne treba moliti. Prvih dana se tu nalazila samo
jedna grupa ijedan uroenik iz Utijaritija, koji je krenuo pre mene. Da li
je on pokazao preveliko zanimanje za jednu od ena iz te grupe? Verujem dajebilo tako. Odnosi izmeu stranaca i njihovog gosta vrlo brzo su
se pokvarili, te je on poeo da dolazi u moj logor traei srdaniju at
mosferu i hranu. To je odmah primeeno; jednog dana kad je poao u
lov, posetila su me etvorica uroenika koji su bili neka vrsta delegacije.
Preteim tonom su zatraili od mene da umeam neku vrstu otrova u
hranu mog posetioca; doneli su sve stoje za to bilo potrebno: etiri cevice povezane pamunim koncem i ispunjene sivkastim prahom. Uzne
mirili se: ako glatko odbijem, izloiu se neprijateljstvu itave grupe ije
su zloinake namere bile oigledne. Odluio sam, dakle, da se pravim
d a j e moje znanje njihovog jezika jo slabije no s t o j e uistinu bilo i da
nita ne razumem. Posle vie pokuaja i neumornog ponavljanja d a j e
moj tienik, kakore, vrlo zao, i da ga valja to pre ukloniti, delegacija se
povukla ne krijui nezadovoljstvo. Upozorio sam ga i on je odmah iezao; ponovo sam ga video tek posle vie meseci, kad sam se vratio u to
podruje.

Tokom naeg boravka u Utijaritiju meu uroenicima je izbila epi

demija gnojne upale oiju. Sve ih je zahvatila infekcija izazvana gonokokama, praena strahovitim bolovima, a bolest je ponekad dovodila do
trajnog slepila. Vie dana druina je bila potpuno nepokretna. Uroenici
su se leili vodom u koju su potapali koru nekog drveta i koju su zatim
kapali u oi pomou lista zavijenog kao fiek. Bolest se proirila i na
nau grupu: najpre je zahvatila moju enu koja je uetsvovala u svim
ranijim pohodima prouavajui materij alnu kulturu; tako j e teko obolela da smo morali daje evakuiemo; a zatim je to snalo i veinu muka
raca iz grupe i mog brazilskog kolegu. Stanje je ubrzo postalo takvo da
nismo mogli ii dalje; glavninu ljudstva ostavio sam da se odmori uz
naeg lekara koji je pruao neophodnu pomo, a j a s a m s e s dva mukar
ca i nekoliko ivotinja uputio ka stanici Kampos Novos jer nam je ree
no da u njenoj blizini ima nekoliko grupa uroenika. Proveo sam petna-

Sreom, sutradan je pristigla druga grupa i uroenici su svoja ne

prijateljska oseanja upravili ka njoj. Susret se odigrao u mom logoru,
koji je bio, u isti mah, neutralan teren i odredite svih tih kretanja. Naao
sam se, dakle, u idealnom poloaju za posmatranje. Mukarci su doli
sami; ubrzo je meu poglavicama otpoeo dugaak razgovor koji mi je
izgledao kao nizanje naizmeninih monologa izgovorenih cmizdravim
nazalnim tonom kakav ranije nisam uo. "Jako smo ljuti! Vi ste nai
neprijatelji!", tuili su se jedni; na to su drugi odgovarali otprilike ova
ko: "Mi nismo ljuti! Mi smo vaa braa! Mi smo prijatelji! Prijatelji!
Moemo da se sporazumemo! itd". Kad se zavrila ta razmena provoka
cija i negodovanja, podignut je zajedniki logor pored moga. Posle ne
koliko pesama i plesova tokom kojih je svaka od grupa potcenjivaki
govorila o svom izvoenju poredei ga sa izvoenjem one druge - Tamainde dobro pevaju! Mi pevamo ravo!" - prepirka je ponovo otpoe-

240

Klod Levi-Stros

la i ubrzo se opet govorilo povienim tonom. No jo nije bila mnogo

odmakla kad svae izmeane s pevanjem preoe u nepodnoljivu dreku
ije znaenje nisam shvatao. Mogli su se videti pretei pokreti, tu i tamo
je izbijala tua, a neki uroenici su posredovali pokuavajui da izmire
zavaene strane. Sve pretnje su se svodile na pokrete koji su se ticali
seksualnih delova tela. Jedan Nambikvara je iskazao svoje neprijatelj
stvo tako to je obema rukama dohvatio ud i uperio ga na protivnika.
Tim pokretom je najavio napad, kao daje hteo da mu otkine kianku od
buritijeve slame prikaenu za pojas iznad polnih organa. Oni su "skrive
ni slamom" i "cilj borbe je skidanje slame". To je isto simbolian in
jer je pokriva mukog uda tako mali i napravljen od tako krhkog mate
rijala da ne prua zatitu, pa ak i ne sakriva polne organe. Pored toga,
borac nastoji da se doepa protivnikovog luka i strela i da ih stavi poda
lje od njega. Tokom svih tih radnji uroenici su krajnje napeti, kao da se
nalaze u stanju estokog uzdranog besa. arke se na kraju izrode u
opti sukob; meutim, ovog puta su se stiale u zoru. I dalje oigledno
razdraeni, protivnici su se uzajamno opipavali nimalo nenim pokreti
ma, dodirivali naunice, pamune narukvice, male perjane ukrase i brzo
mrmljali: "Daj...daj...vidi...ovoje lepo!", dok se vlasnik protivio: "To je
runo... staro... pocepano!..."
T'aj pregled pomirenja oznaava kraj sukoba. Njime, zapravo, za
poinje drukiji odnos meu grupama: trgovinska razmena. Koliko god
da je oskudna materijalna kultura Nambikvara, proizvodi rukotvorina
neke druge grupe na visokoj su ceni. Istonjacima su potrebni grnarija
i semenje; severnjaci smatraju da njihovi juniji susedi prave naroito
dragocene ogrlice. Zbog toga se susret dveju grupa, ako ne doe do ozbilj
ne kavge, zavrava nizom uzajamnih poklona; sukob ustupa mesto trgo
vini.
Istini za volju, razmene se nisu mogle lako uoiti; sutradan nakon
svae svako se bavio svojim poslom i predmeti ili proizvodi su prelazili
iz jednih ruku u druge na takav nain da darodavac nije nikakvim poseb
nim pokretom pokazivao da poklanja i da primalac nije obraao nikakvu
panju na tek steeno dobro. Tako su razmenjeni oljuten pamuk i klup
ka konca; komadi voska i smole; zameeni uruku; koljke, naunice, na
rukvice i ogrlice; duvan i seme; perje i bambusove daice od kojih se
prave vrhovi strela; klupka palminih vlakana, bodlje bodljikavog praseta; itavi lonci ili komadi keramike; tikve. To tajanstveno kruenje robe
trajalo je pola dana, a potom su se grupe razdvojile i svaka je otila svo
jim putem.
Nambikvara se oslanja na velikodunost svog partnera. Pomisao
dasemoeprocenjivati, raspravljati ili cenjkati, zahtevati ili naplaivati
potpuno im je strana. Obeao sam jednom uroeniku da u mu dati ma

Nambikvara

241

za klanje stoke ako odnese moju poruku do jedne oblinje grupe. Kad se
vratio, zaboravio sam da mu odmah dam dogovorenu nagradu jer sam
pretpostavljao da e doi d a j e zatrai. Nije doao; sutradan sam ga po
traio, ali nisam uspeo da ga naem; otiao je vrlo ljut, kako su mi rekli
njegovi drugovi, i vie ga nisam video. Trebalo je da predam poklon
nekom drugom uroeniku. Zato ne treba da nas udi kad se, po obavlje
noj razmeni, jedna od grupa povue nezadovoljna svojim delom i nedeljama ili mesecima gomila ozlojeenost pravei popis onoga stoje dobi
la i priseajui se poklona koje je dala. Vrlo esto rat izbija upravo zbog
toga; postoje, naravno, i drugi povodi, na primer ubistvo, otmica ene i
osveta za takve inove; ali izgleda da se grupa ne smatra kolektivno
obaveznom da se osveti za tetu nanetu nekom od svojih lanova. Ipak,
zbog neprijateljstva koje vlada meu grupama ti povodi se rado koriste,
naroito onda kad se grupa osea jakom. Odluku i optube saoptava
neki od ratnika istim onim tonom i stilom kojim su se dve grupe perepirale kad su se srele: " H e j ! Doite! Hajde! Ljut sam! Jako sam ljut! Strele! Velike strele!".
Okieni posebnim ukrasima: ubama od slame buritija s crvenim
prugama, kapama od jaguarove koe, mukarci se okupljaju pod vod
stvom poglavice i igraju. Na redu je obred proricanja; poglavica ili a
robnjak - kad ga grupa ima - sakriva jednu strelu negde u ikari. Sutra
dan se kree u potragu za njom. Ako je strela umrljana krvlju, ii e se u
rat, ako nije, odustae se. Mnogi tako zapoeti pohodi zavravaju se na
nekoliko kilometara od logora: uzbuenje i oduevljenje splasnu i eta
se vraa. Neki se, pak, zavre krvoproliem. Nambikvare napadaju u
zoru poto razmeste zasede po ikari. Znak za napad se prenosi od jed
nog do drugog pitaljkom koju uroenici nose na traci oko vrata. Taj
instrument se sastoji od dve bambusove cevice spojene pamunim kon
cem, a njegov zvuk podraava zrikavca; zbog toga on nosi ime tog insekta. Ratnike strele su iste kao i one koje se obino koriste u lovu na
velike ivotinje, jedino im se vrh naree tako da lii na zupce testere. Ne
upotrebljavaju se strele umoene u kurare, koje se redovno koriste u
lovu. Pogoeni protivnik bi mogao iupati strelu pre nego to se otrov
razlije.

242

Klod

Levi-Stros

XXIX

MUKARCI, ENE, POGLAVICE

Dalje od Kampos Novosa, stanica Viljena - na najvioj taki viso
ravni - sastojala se 1938. godine od nekoliko koliba okruenih krevi
nom dugakom i irokom nekoliko stotina metara koja je obeleavala
mesto gde je (po zamisli graditelja linije) trebalo da se izgradi Cikago
Mato-Grosa. Izgleda da se tu sad nalazi vojni aerodrom; u moje vreme
stanovnitvo su inile dve porodice koje su ve osam godina ivele bez
ikakvog snabdevanjai koje su, kako sam ve ispriao, jedva uspevale da
se odre u biolokoj ravnotei zahvaljujui malom stadu srna.
Tu sam sreo dve nove grupe; jedna se sastojala od osamnaest oso
ba i govorila dijalektom bliskim onom koji sam poinjao da razumem,
dok se druga - trideset i etiri osobe - sluila meni nepoznatim jezikom,
te nisam uspeo daje identifikujem. Na elu svake grupe bio je poglavi
ca; u prvoj je on, izgleda, imao isto svetovne nadlenosti, dok se za
drugog pokazalo daje nekakav vra. Vea grupa nazivala se Sabane, a
manja Tarunde.
One su se razlikovale samo po jeziku: uroenici su imali istu fizi
ku grau i kulturu, to sam ustanovio ve u Kampos Novosu; ali, ove
dve grupe iz Viljene nisu jedna prema drugoj pokazivale neprijateljstvo,
ve su, naprotiv, ivele u dobrim odnosima. Iako su imale zasebne lo
gorske vatre, putovale su zajedno, logorovale jedna pored druge i izgle
dalo je da su ujedinile svoje sudbine. Neobian savez kad imamo u vidu
dati uroenici nisu govorili istim jezikom i da su poglavice mogle da se
sporazumevaju samo posredstvom dve-tri osobe iz svake grupe koje su
sluile kao prevodioci.
Grupe su se, po svemu sudei, nedavno zdruile. Ve sam rekao da
su izmeu 1907. i 1930. godine epidemije izazvane dolaskom belaca
desetkovale Indijance. Zbog toga su se mnoge grupe tako smanjile da
vie nisu bile u stanju da vode samostalan ivot. U Kampos Novosu
primetio sam unutranje razdore nambikvarskog drutva, video sam ka
ko deluju sile razjedinjavanja. U Viljeni sam, naprotiv, prisustvovao po
kuaju ujedinjenja. Naime, bilo je sasvim jasno da su uroenici s kojima
sam logorovao postupali vrlo smiljeno. Svi mukarci iz jedne grupe
zvali su ene iz druge grupe "sestrama", a ove njih "braom". Mukarci
su jedni druge oslovljavali, svako na svomjeziku, imenom koje oznaa
va srodnika ukrtenog tipa i koje bismo mi preveli reju "zet". S obzi
rom na nambikvarska brana pravila, to je svu decu jedne grupe stavlja
lo u poloaj "potencijalnih suprunika" dece druge grupe. Zahvaljujui
takvom sklapanju brakova dve grupe su se mogle stopiti ve u sledeoj
generaciji.

Nambikvara

243

Ali, bilo je jo prepreka na tom putu. U okolini je kruila trea

grupa, neprijateljski raspoloena prema Tarundama; ponekad su se mo
gle videti njene logorske vatre i nikad se nije znalo ta e iz toga proizai. Kako sam pomalo razumeo dijalekt Tarunda, a nimalo Sabana, vie
sam se pribliio toj grupi; druga, s kojom nisam mogao da se sporazumevam, ukazivala mije manje poverenja. Nemam, dakle, prava da izno
sim njeno gledite. U svakom sluaju, Tarunde nisu bili sigurni da su
njihovi prijatelji stupili u savez bez zadnjih misli. Plaili su se tree gru
pe, a jo vie su se pribojavali da e Sabane iznenada prei u protivniki
tabor.
Jedan udan dogaaj ubrzo je pokazao da njihov strah nije bio neo
snovan. Jednog jutra kad su mukarci krenuli u lov, poglavica Sabana
nije se vratio u uobiajeno vreme. Niko ga toga dana nije video. Pala je
no i oko devet ili deset sati u logoru je zavladalo zaprepaenje, naroi
to u domainstvu iezlog poglavice, gde su njegove dve ene i dete
zagrljeni unapred oplakivali smrt mua i oca. U tom trenutku odluio
sam da u pratnji nekoliko uroenika obiem okolinu. Posle jedva dvesta
metara hoda nali smo svog oveka; uao je i drhtao u mraku, potpuno
go, to jest bez ogrlice, narukvica, naunica i trake oko bedara; pri svetlosti moje baterijske lampe videli smo njegovo alosno i iskrivljeno lice.
Nije se protivio kad smo ga podigli i poveli u logor pridravajui ga
ispod miica; tu je sedeo tako nem i utuen da niko nije mogao da ostane
ravnoduan.
Njegovi zabrinuti drugovi jedva su mu iupali priu o tome ta ga
je snalo. Objasnio je da gaje grom, koji Nambikvare zovu anion (istog
dana sruila se i oluja, vesnik kine sezone) odbacio kroz vazduh dvade
set pet kilometara od logora (do Rio Ananasa), otrgao mu sve ukrase i
zatim ga istim putem vratio i spustio tamo gde smo ga nali. Svi su se
uspavali komentariui taj dogaaj, a sutradan ujutru je poglavica Saba
na ne samo povratio svoje uobiajeno dobro raspoloenje, ve je naao i
sve svoje ukrase; niti se iko tome udio, niti je on ita objanjavao. Na
rednih dana je meu Tarundama poela da krui sasvim drukija verzija
dogaaja. Oni su mislili da je poglavica, pod izgovorom daje imao posla
s onim svetom, stupio u pregovore sa Indijancima koji su logorovali u
blizini. Tanagaanja, uostalom, nisu dalje razvijali i javno je prihvaena
zvanina verzija. Ipak, u privatnim razgovorima poglavica nije uspevao
daprikrijesvojebrige. Obe grupe su nas ubrzo napustile, pa nikad nisam
saznao kraj prie.
Taj dogaaj, zajedno s prethodnim zapaanjima, naveo me je na
razmiljanje o prirodi nambikvarskih druina i o politikom uticaju po
glavica na ostale lanove grupe. Nema krhkije i efemernije drutvene
strukture od nambikvarske grupe. Ako se poglavica pokae suvie zah-

244

Klod Levi-Stros

tevnim, ako trai previe ena za sebe ili ako u vreme oskudice nije spo
soban da resi problem ishrane, izbice nezadovoljstvo. Pojedinci ili ita
ve porodice odvojie se od grupe i pridruiti se nekoj drugoj koja uiva
bolji glas. Mogue je da ta grupa ima vie hrane zahvaljujui tome stoje
otkrila nove terene za lov ili sakupljanje; ili da ima mnogo ukrasa i orua
zahvaljujui trgovini sa susednim grupama, ili ak da je postala monija
nakon nekog pobednikog pohoda. Doi e dan kad e se poglavica nai
na elu grupe koj a je premalena da bi se izborila sa svakodnevnim teko
ama i da bi zatitila svoje ene od stranaca. U tom sluaju, ostaje mu
samo jedan izlaz: da se odrekne svoje uloge i da se s preostalim drugovi
ma pridrui nekoj srenijoj grupi. Vidimo, dakle, daje nambikvarska
drutvena struktura nepostojana. Grupa se stvara i raspruje, uveava se
i nestaje. Njen sastav, brojno stanje i raspodela mogu se potpuno promeniti za samo nekoliko meseci. Politike spletke u unutranjosti grupe i
sukobi medu susednim grupama nameu tim promenama svoj ritam, a
ugled i propadanje pojedinaca i zajednica esto se smenjuju na neoeki
van nain.
Na kojoj osnovi se zbiva raspodela u grupe? Sa ekonomskog sta
novita, oskudnost prirodnih izvora i velika povrina koja je neophodna
za prehranjivan)e pojedinca u nomadskom razdoblju gotovo nuno izi
skuju rasprivanje u manje grupe. Nije teko otkriti zato se ono dogaa,
ve kako. U prvobitnoj grupi neki mukarci su priznati kao poglavice:
oni ine jezgro grupe. Znaaj grupe i njena manje ili vie postojana osobenost u datom razdoblju zavise od umenosti poglavica da sauvaju
svoj ugled i poboljaju svoj poloaj. Politika mo ne proizlazi iz potre
ba zajednice; sama grupa prima osobine potencijalnog poglavice - ob
lik, obim, pa ak i poreklo.
Dobro sam upoznao dvojicu poglavica: onog iz Utjaritija, ija se
grupa zvala Vakletosu, i tarundskog. Prvi je bio izrazito pametan, svestan svojih odgovornosti, aktivan i domiljat. Umeo je da predvidi posledice jedne nove situacije; smislio je plan puta prilagoen mojim po
trebama i objanjavao ga crtajui u pesku geografsku kartu kad bi se
ukazala potreba. Kad smo doli u njegovo selo zatekli smo koeve za
vezivanje stoke: po njegovom nareenju postavili su ih ljudi koje je po
slao ispred nas, iako to nisam zatraio.
Njegova obavetenja su dragocena; razume probleme, uoava te
koe i zanima se za rad; ali, kad se posveuje svojim dunostima, itave
dane provodi u lovu, izvianju i pregledanju stabala sa zrnevljem ili zre
lim plodovima. S druge strane, njegove ene ga esto pozivaju na lju
bavne igre i on im se rado preputa.
Sve u svemu, njegovo dranje odaje logiku i povezanost namera
kakve se retko sreu kod prilino nepostojanih i udljivih Nambikvara.

Nambikvara

245

Uprkos tekim uslovima ivota i smenim sredstvima kojima raspolae,

on je valjan organizator, usamljen u svojoj odgovornosti za sudbinu gru
pe koju vodi umeno i pomalo lukavo.
Tarundski poglavica koji je, kao i njegov kolega, imao tridesetak
godina, bio je jednako inteligentan, ali na drukiji nain. Poglavica gru
pe Vakletosu izgledao mi je kao razborita i domiljata osoba koja uvek
prevre po glavi neke politike kombinacije. Tarundski poglavica nije
bio ovek od dela, ve pre sklon razmiljanju, obdaren zavodljivim i
pesnikim duhom i veoma osetljiv. Bio je svestan propadanja svog naro
da i zbog toga su njegove izjave odisale melanholijom: "Nekad sam to i
ja radio; sad je svreno...", rekao mi je priseajui se srenijih dana kad
se njegova grupa nije sastojala od aice ljudi nesposobnih da ouvaju
svoje obiaje, ve od vie stotina lanova vernih svim tradicijama nambikvarske kulture. Njegova radoznalost za nae obiaje i one koje sam
video u drugim plemenima nimalo ne zaostaje za mojom. S njim etno
grafski rad nikad nije jednostran: on ga shvata kao razmenu obavetenja
i rado slua sve to imam da mu saoptim. ak esto od mene trai - i
briljivo uva - crtee koji predstavljaju perjane ukrase, ukrase za glavu
i oruje, koje sam video kod susednih i udaljenih plemena. Je li on gajio
nadu da e, zahvaljujui tim obavetenjima, poboljati materijalnu i in
telektualnu imovinu svoje grupe? Mogue je, premda ga njegova sanjar
ska priroda nije podsticala da neto od toga i ostvari. Ipak, jednog dana
kad sam se raspitivao o Panovoj fruli u elji da proverim rasprostranje
nost tog instrumenta, odgovorio mije daje nikad nije video, ali bi eleo
da mu je nacrtam. Upravljajui se prema mojoj skici, uspeo je da napravi
grub, ali upotrebljiv instrument.
Izuzetne sposobnosti dvojice poglavica zadovoljavale suuslove nji
hovog zvanja.
Kod Nambikvara politika mo nije nasledna. Kad neki poglavica
ostari, razboli se ili se oseti nesposobnim da i dalje vri svoje teke du
nosti, sam izabere svog naslednika: "Ovaj e biti poglavica..." Meu
tim, ta autokratska mo vie je prividna nego stvarna. Kasnije emo videti koliko je slabaan autoritet poglavice; u tom sluaju, kao i u svim
drugim, konanoj odluci prethodi ispitivanje javnog mnenja: imenovani
naslednik uiva podrku veine. Ali, izbor novog poglavice ne odreuju
samo elja i veto grupe; sa njim mora daje saglasan i predloeni. Neretko se dogaa da ovaj odbije ponueni poloaj: "Neu da budem poglavi
ca." Tada valja ponovo birati. Izgleda da vlast nije predmet estokog
suparnitva; poglavice koje sam poznavao vie su se alile na teko bre
me dunosti i na svoje mnoge odgovornosti nego to su na njih bile po
nosne. ta su privilegije, a ta dunosti poglavice?

246

Klod

Levi-Stros

Kad je oko 1560. godine Montenj u Ruanu sreo tri brazilska Indi
janca koje je doveo neki moreplovac, pitao je jednog od njih kakve pri
vilegije ima polavica (ili, kako je on rekao, "kralj") u njegovoj zemlji;
uroenik, i sam poglavica, odgovorio je: ima pravo da prvi pode u bor
bu. U uvenom poglavlju Ogleda, Montenj se divi tim gordim recima.
Ali, ja sam se jo vie zaudio i zadivio kad sam, etiri veka kasnije,
dobio isti odgovor. U civilizovanim zemljama nigde ne nalazimo tako
postojanu politiku filozofiju! Koliko god ta formulacija bila udesna,
jo je znaajnija injenica da nambikvarska re koja oznaava poglavi
cu, Uilikande, po svoj prilici znai "onaj koji ujedinjuje" ili "onaj koji
spaja". Ta etimologija pokazuje da je urodeniki duh svestan pojave ko
ju sam ve pomenuo, to jest da se poglavica pojavljuje kao proizvod
elje date grupe da se konstituie kao grupa, a ne kao posledica potrebe
za centralnom vlau koju bi oseala ve konstituisana grupa.
Lini ugled i sposobnost da se drugima ulije poverenje osnove su
vlasti u nambikvarskom drutvu. Budui voda pustolovnog poduhvata nomadskog ivota u sunom razdoblju - neizostavno mora imati obe te
osobine. Tokom est ili sedam meseci na poglavici e poivati sva odgo
vornost za upravljanje grupom. On organizuje polazak u nomadski i
vot, biraputeve kojima e se ii, odluuje gde e se i koliko grupa odma
rati. On odluuje o odlasku u lov, ribolov, sakupljanju i branju i odreu
je politiku grupe prema susedima. Kako je poglavica grupe u isti mah i
poglavar sela (re "selo" ovde ima specifino znaenje polutrajnog mesta stanovanja tokom kine sezone), njegove dunosti proteu se jo da
lje. On odreuje trenutak u kojem e otpoeti sedelaki ivot i bira mesto; upravlja povrtarstvom i bira kulture koje e se gajiti; uopte, on usmerava delatnosti u zavisnosti od sezonskih potreba i mogunosti.
Treba odmah naglasiti da poglavicu u izvravanju njegovih mno
gobrojnih dunosti ne podrava ni neka jasno utvrena vlast ni javno
priznati autoritet. Nj egova vlast poinje pristankom i odrava se pristan
kom. Prekorno dranje (naravno, iz uroenikog ugla) ili ispoljena zlo
volja jednog ili dvojice nezadovoljnika mogu rdavo uticati na poglaviin plan i na dobrobit njegove male zajednice. Meutim, ni u takvim
sluajevima poglavica ne raspolae nikakvim sredstvom prinude. On mo
e da se oslobodi nepoeljnih elemenata samo u meri u kojoj je kadar da
sve lanove zajednice pridobije za svoje miljenje. Od njega se, dakle,
trai vetina kojom politiar zadrava neodlunu veinu, a ne umee
svemonog vladara. ak nije dovoljno ni da odri slonost grupe. Iako u
nomadskom razdoblju ivi gotovo izolovana, ona je uvek svesna posto
janja susednih grupa. Nije dovoljno da poglavica radi dobro; on mora
pokuati - njegova grupa to od njega oekuje - da radi bolje od drugih.

Nambikvara

24 7

Kako poglavica izvrava te obaveze? Prvo i glavno orue vlasti je

njegova velikodunost. Velikodunost je kljuna osobina vlasti kod ve
ine primitivnih naroda, naroito u Americi; ona igra odreenu ulogu
ak i u onim elementarnim kulturama gde svu imovinu ine grubo izra
eni predmeti. Iako se ini da poglavica ne uiva nikakve povlastice u
pogledu materijalnog ivota, on mora da ima kontrolu nad vikovima
hrane, alatki, oruja i ukrasa; a koliko god bili neznatni, oni imaju veliku
vrednost zbog opteg siromatva. Kad pojedinac, porodica ili itava gru
pa imaju neku elju ili potrebu, oni se obraaju poglavici daje zadovolji.
Zbog toga je velikodunost sutinska osobina koja se oekuje od pogla
vice. U tu se icu neprestano udara, i njen skladan ili neskladan zvuk
odreuje stepen sloge. Izvesno je da se u tom pogledu do kraja iskoriavaju sposobnosti poglavice. Od poglavica sam dobijao najbolja obavetenja i, svestan njihovog tekog poloaja, eleo sam da ih tedro nagra
dim, ali se retko dogaalo da neki od mojih poklona ostane u njihovim
rukama due od nekoliko dana. Kad god bih se opratao od neke grupe
posle nekoliko nedelja zajednikog ivota, video bih da su uroenici
imali dovoljno vremena da postanu sreni vlasnici sekira, noeva, perli
ca itd. Ali, poglavica je, po pravilu, bio jednako siromaan kao i u trenut
ku mog dolaska. Sve stoje dobio (a to znai znatno vie od proeka) ve
je prelo u druge ruke. Kolektivna pohlepa esto dovodi poglavicu do
oajanja. U toj primitivnoj demokratiji, uskraivanje poklona ima goto
vo isto mesto kao pitanje poverenja u modernom parlamentu. Kad po
glavica dozvoli sebi da kae: "Svreno je s davanjem! Gotovo je s velikodunou! Neka sad neko drugi bude velikoduan!", to znai daje
siguran u svoju mo jer e to sigurno izazvati najveu krizu u njegovoj
vladavini.
Domiljatost je intelektualni oblik velikodunosti. Dobar poglavi
ca pokazivae inicijativu i spretnost. On priprema otrov za strele. On
pravi i loptice od sirovog kauuka za igre kojima se uroenici povreme
nu preputaju. Poglavica mora dobro da peva i plee, mora biti aljivdija uvek spreman da zabavi grupu i razbije jednolinost svakodnevnog
ivota. Takve dunosti lako vode u amanizam, pa su neke poglavice i
iscelitelji i vraevi. Meutim, kod Nambikvara mistine radnje uvek ostaju
u drugom planu, a eventualnim magijskim sposobnostima namenjena je
drugorazredna uloga u upravljanju drutvom. Uz to, svetovna i duhovna
vlast su obino razdvojene. U tom pogledu Nambikvare se razlikuju od
svojih severozapadnih suseda Tupi-Kavahiba, kod kojih je poglavica u
isti mah i aman obdaren prorokim snovima, vizijama, transevima i
sposobnou udvajanja.
Iako su usmerene u pozitivnijem pravcu, spretnost i domiljatost
nambikvarskog poglavice nita manje ne zadivljuju. On mora savreno

248

Klod

Levi-Stros

poznavati predele po kojima se kreu njegova grupa i susedne grupe, u

lovitima i umarcima s divljim voem mora se oseati kao na svom
terenu, mora znati u kom periodu treba izabrati odreenu lokaciju; pored
toga, on uvek prati kretanja susednih prijateljskih i neprijateljskih grupa
i neprestano izvia i istrauje: pre bi se reklo da oblee oko grupe nego
daje predvodi.
Osim jednog ili dvojice mukaraca koji nemaju stvarnog autoriteta
ali su spremni da sarauju za nagradu, pasivnost grupe neobino oduda
ra od preduzimljivosti njenog voe. Reklo bi se da ostali, ustupivi po
glavici neka preimustva, oekuju da on na sebe preuzme svu brigu o
njihovim interesima i sigurnosti.
O takvom stavu svedoi i ve pomenuta epizoda s putovanja, kad
smo zalutali s nedovoljnim zalihama i kad su uroenici polegali umesto
da krenu u lov, preputajui poglavici i njegovoj eni da se postaraju za
sve.
Vie puta sam pomenuo poglaviine ene. Poligamija je zapravo
njegova privilegija, moralna i sentimentalna nagrada za teko breme du
nosti i, u isti mah, pomo pri njihovom obavljanju. Osim retkih izuzeta
ka, samo poglavica i vra (kad su te uloge razdvojene) mogu imati vie
ena. Ali, re je o jednom prilino udnovatom obliku poligamije. Ume
sto mnogoenstva u pravom znaenju te reci, ovde je pre posredi monogamni brak kojem se dodaju razliite veze. Prva ena igra uobiajenu
ulogu jedine supruge u obinom braku. Ona se priklanja podeli rada me
u polovima, brine o deci, kuva i sakuplja divlje plodove. Kasnije veze
su priznate kao brakovi, ali su ipak drukije vrste. Pridodate ene pripa
daju mlaoj generaciji. Prva ena ih naziva "kerima" ili "neakama".
tavie, one nisu obuhvaene podelom rada meu polovima, ve jedna
ko uestvuju u mukim i enskim poslovima. Kad su u logoru, preziru
kune poslove i preputaju se dokolici, as se igrajui s decom koja su
zapravo njihovi vrnjaci, as milujui mua, dok se prva ena posveuje
domainstvu i kuhinji. Ali kad poglavica krene u lov ili izvianje, ili u
kakav drugi muki poduhvat, sekundarne ene ga prate i pruaju mu
fiziku i moralnu pomo. Te devojke deakog dranja, izabrane meu
najlepima i najzdravijima u grupi, vie su poglaviine ljubavnice nego
supruge. On s njima ivi u nekoj vrsti ljubavnog drugarstva koje neobi
no odudara od brane atmosfere glavne veze.
Iako se mukarci i ene ne kupaju u isto vreme, ponekad se pogla
vica moe videti kako se kupa sa svoj im mladim enama, to j e povod za
velike bitke u vodi, s mnogo podvala i bezbroj ala. Uvee se on s njima
igra, bilo ljubavniki - tako to se udvoje, utroje, uetvoro valjaju po
pesku - ili detinjasto: na primer, poglavica Vakletosua i njegove dve

Nambikvara

249

mlade ene legnu na lea tako da ocrtavaju trokraku zvezdu, podiu no

ge i, u pravilnim razmacima, uzajamno se udaraju tabanima.
Poligamna veza je, dakle, vielani drugarsko-ljubavni dodatak monogamnom braku i, u isti mah, obeleje upravljaa koje ima kako psiho
loku tako i ekonomsku funkcionalnu vrednost. ene obino ive u slozi
i mada sudbina prve ene - koja radi sluajui kako se slatko smeju njen
mu i njegove male ljubavnice, i neretko prisustvuje njihovim izlivima
nenosti - izgleda nezahvalna, ona ne pokazuje nikakvu ogorenost. Ta
podela uloga zapravo nije strogo utvrena i nepromenljiva i dogaa se,
mada ne esto, da se mu igra i s prvom enom; ona ni na koji nain nije
iskljuena iz veselja. tavie, njeno manje uee u odnosima ljubavnog
drugarstva nadoknauju vei ugled i izvestan uticaj na njene mlade dru
garice.
Taj sistem ima veliki uticaj na ivot grupe. Izvlaei povremeno
mlade ene iz redovnog ciklusa sklapanja brakova, poglavica naruava
ravnoteu izmeu broja mladia i devojaka koji su dozreli za brak. Mla
dii su najvee rtve takve situacije i osueni su ili da vie godina ostanu
neenje ili da se oene udovicama ili starijim enama koje su napustili
muevi.
Nambikvare reavaju taj problem na jo jedan nain: homoseksu
alnim odnosima koje poetino nazivaju tamindige Jdhadige, to jest "Ijubav-varka". Takvi odnosi su esti meu mladiima i odlikuju se veim
stepenom javnosti od normalnih. Partneri se ne povlae u ikaru kao
odrasle osobe razliitih polova. Oni se nameste pored logorske vatre,
okolina ih posmatra i zabavlja se. ale na njihov raun obino su diskret
ne; ti odnosi se smatraju detinjastim i ne poklanja im se posebna panja.
Neizvesno je da li se u njima ide do krajnjeg zadovoljstva ili sve ostaje
na oseajnim izlivima i erotskim igrama nalik na one koji najee odli
kuju odnose meu suprunicima.
Homoseksualni odnosi dozvoljeni su samo meu mladiima u ukrtenom srodstvu: jedan od njih treba da se oeni sestrom drugog; brat
budue supruge je, zapravo, samo privremena zamena. Kad se uroeni
cima postavi pitanje o toj vrsti odnosa, odgovor je uvek isti: "To roaci
(ili zetovi) vode ljubav". Zetovi zadravaju prisnost i slobodu u meu
sobnim odnosima i kad odrastu. Neretko se mogu videti dvojica-trojica
mukaraca, oenjenih oeva porodice, kako etaju neno zagrljeni.
Meutim, kakve god bile zamene i nadoknade, poligamijska privi
legija koja ih iziskuje znaajan je ustupak grupe poglavici. ta ona znai
za poglavicu? Dostupnost mladih i lepih devojaka donosi mu najpre za
dovoljstvo, ne toliko fiziko (sa razloga koje smo ve pomenuli) koliko
sentimentalno. Poligamni brak i njegove specifine osobine su, zapravo,
sredstvo koje grupa stavlja na raspolaganje poglavici kao pomo u oba-

250

Klod

Levi-Stros

vijanju njegovih dunosti. Kad bi bio sam, teko bi mogao da uradi vie
od drugih. Njegove pridruene ene imaju poseban poloaj koji ih oslo
baa ropske uloge u polnoj podeli rada i pruaju mu pomo i okrepljenje. One su, u isti mah, nagrada za vlast, i njeno sredstvo. Moe li se rei
daje, sa urodenikog stanovita, takva nagrada dostojna truda? Da bi
smo odgovorili na to pitanje, moramo sagledati problem iz ireg ugla i
zapitati se ta nam nambikvarska grupa, kao jedna osnovna drutvena
struktura, kazuje o izvoru i ulozi vlasti.
Ukratko emo analizirati prvo zapaanje. Nambikvarske injenice
udruene s jo nekima pobijaju staru socioloku teoriju, koju je privre
meno vaskrsla psihoanaliza, daje prototip primitivnog poglavice simbo
liki otac i da su se elementarni oblici drave postepeno razvili iz poro
dice. U temelju najgrubljih oblika vlasti razaznali smo presudan korak
koji unosi nov element nezabeleenu biolokim pojavama: to je prista
nak. Pristanak je u isti mah izvor i granica moi. Naizgled jednostrane
relacije, poput gerontokratije, autokratije i svih drugih oblika vladavine,
mogu se uspostaviti u grupama koje ve imaju sloenu strukturu. One su
nezamislive u prostim oblicima drutvene organizacije kakve sam ovde
pokuao da opiem. U ovom sluaju se, naprotiv, politiki odnosi svode
na neku vrstu arbitrae izmeu poglaviinih sposobnosti i autoriteta, s
jedne strane, i obima, vrstine i dobre volje grupe, s druge; svi ti inioci
vre i trpe uzajamne uticaje.
Rado bismo pokazali znaajnu potporu koju u tom pogledu savremena etnologija prua filozofskim tezama XVIII veka. Rusoov obrazac
se nesumnjivo razlikuje od gotovo ugovornih odnosa kakvi vladaju iz
meu poglavice i njegovih drugova. Ruso je imao u vidu jednu sasvim
drukiju pojavu, naime odricanje pojedinca od njegove line autonomije
u korist opte volje. Ipak, injenica je da su Ruso i njegovi savremenici
pokazali duboku socioloku intuiciju kad su shvatili da kulturni stavovi
i elementi poput "ugovora" i "pristanka" nisu drugorazredne formacije,
kao to su tvrdili njihovi protivnici, a posebno Hjum: oni su sirovina
drutvenog ivota i nemogue je zamisliti oblik politikog ureenja u
kojem ne postoje.
Drugo zapaanje proizlazi iz prethodnog razmatranja: pristanak je
psiholoka osnova moi, ali ona se u svakodnevnom ivotu iskazuj e igrom
ustupaka i protivustupaka izmeu poglavice i njegovih drugova, ime se
pojam uzajamnosti uvodi kao drugo temeljno obeleje moi. Poglavica
ima mo, ali mora da bude velikoduan. On ima dunosti, ali moe da
dobije vie ena. Izmeu njega i grupe uspostavlja se ravnotea izmeu
ustupaka i privilegija, usluga i obaveza, koja se neprestano obnavlja.
Ali, u sluaju braka dogaa se jo neto. Ustupajui poglavici pri
vilegiju poligamije, grupa razmenjuje elemente individualne sigurnosti,

Nambikvara

251
kojejemi monogamni poredak, za kolektivnu sigurnost, koja se oeku
je od vlasti. Svaki mukarac dobija enu od drugog mukarca, ali pogla
vica dobija vie ena od grupe. Za uzvrat, on jemi zadovoljavanje po
treba i sigurnost, ne pojedincima ijim sestrama ili kerima se eni, ne
ak ni onima koji su zbog njegovog prava na poligamiju ostali bez ena,
ve grupi kao celini, jer je grupa kao celina odustala od svojih prava u
njegovu korist. Ovakva razmiljanja mogu biti zanimljiva za teorijsko
prouavanje poligamije, ali nas ona, pre svega, podseaju da pojam dr
ave kao sistemajemstava, obnovljen raspravama o nacionalnom ustroj
stvu sigurnosti (poput Beveridovog plana i drugih) nije u celini moder
na pojava. To je povratak osnovnoj prirodi drutvenog i politikog
ustrojstva.
Tako grupa gleda na vlast. A kako sam poglavica vidi svoju funk
ciju? Koji motivi ga navode da prihvati dunost koja nije uvek zabavna?
Nambikvarski poglavica smatra da mu je nametnuta teka uloga; on mo
ra da se troi da bi se odrao na svom poloaju. tavie, ako ga nepresta
no ne poboljava izlae se opasnosti da izgubi ono stoje osvajao mesecima ili godinama. Upravo zbog toga mnogi mukarci ne ele da dou
na vlast. Ali zato drugi prihvataju, pa ak i trae tu ulogu? Uvek j e teko
suditi o psiholokim motivima, a kad je re o kulturi toliko razliitoj od
nae, taj zadatak je gotovo nemogu. Meutim, moemo rei da poligamna privilegija, kakva god bila njena seksualna, sentimentalna ili so
cijalna privlana snaga, ne bi bila dovoljna da nekog navede na takav
poziv. Poligamni brak je tehniki uslov moi; u pogledu intimnog zado
voljstva, on moe da ima samo dopunsko znaenje. Mora da tu ima jo
neeg; kad pokuam da se prisetim moralnih i psiholokih osobina ra
znih nambikvarskih poglavica i kad pokuam da doaram sebi promenlj ive nijanse njihovih linosti (koje izmiu naunoj analizi, ali imaju vrednost intuitivnog oseanja ljudske komunikacije i doivljaja prijateljstva),
nuno dolazim do ovog zakljuka: poglavica postoji zato to u svakoj
ljudskoj grupi postoje ljudi koji, za razliku od ostalih, vole ugled radi
ugleda, koje privlae odgovornosti i za koje javni poslovi ne znae samo
teko breme, ve i nagradu. Te individualne razlike svakako su se razvi
le i ispoljile u razliitim kulturama u nejednakoj meri. Ali, njihovo po
stojanje u nambikvarskom drutvu, koje tako malo dri do takmiarskog
duha, ukazuje na to da one ne proizlaze u celini iz drutva, ve su pre deo
sirove psiholoke grae od koje je sainjeno svako drutvo. Nisu svi
ljudi isti; ak i u primitivnim plemenima koja su, sudei po sociolokim
opisima, zgnjeena svemonom tradicijom, individualne razlike odliku
ju se istom tananou i koriste sejednako umeno kao i u naoj takozva
noj "individualistikoj" civilizaciji.

252

Klod

Levi-Stros

U neto drukijem obliku, upravo to je ono "udo" koje pominje

Lajbnic kad govori o amerikim divljacima iji su ga obiaji, opisani u
izvetajima starih putnika, nauili da "hipoteze politike filozofije nikad
ne shvata kao dokaze". to se mene tie, otiao sam na kraj sveta u po
trazi za onim to Ruso naziva "gotovo neosetnim napredovanjem poe
taka". Iza vela odve mudrih zakona Kaduvea i Bororoa, nastavio sam
svoje traganje za jednim stanjem koje - ponovo navodim Rusoa - "vie
ne postoj i, koje moda nikad nije ni postojalo, alio kojem moramo imati
jasnu predstavu da bismo dobro rasuivali o svom sadanjem stanju".
Pomislio sam da sam sreniji od njega i da sam to stanje otkrio u jednom
drutvu na izdisaju; nije bilo svrhe da se pitam je li ono nekakav trag:
tradicionalno ili izraeno, ono mi je predoilo jedan od najsiromanijih
oblika drutvenog i politikog ustrojstva koji se mogu zamisliti. Nisam
morao da poseem za posebnom istorijom koja gaje zadrala u tom ele
mentarnom stanju ili koja gaje, verovatnije, tu dovela. Bilo je dovoljno
da razmotrim socioloko iskustvo koje se odvijalo pred mojim oima.
Ali, upravo mi se ono izmigoljilo. Traio sam drutvo svedeno na
njegov najprostiji izraz. Nambikvarsko drutvo je u toj meri bilo takvo
da sam u njemu naao samo ljude.

Tupi-Kavahib

253

Osmi deo

TUPI-KAVAHIB

XXX
U PIROGI
Otiao sam iz Kujabe u junu; sad je septembar. Ve tri meseca
lutam po visoravni, logorujem sa Indijancima dok se tovarne ivotinje
odmaraju ili idem od konaita do konaita pitajui se o smislu svog
poduhvata, dok mazgin kas ostavlja po mom telu modrice na koje sam se
toliko navikao da su se na neki nain stopile s mojim fizikim biem i
nedostajale bi mi kad ih ujutru ne bih video na sebi. Pustolovina se rasplinula u dosadi. Ve nedeljama se ista suva savana prua pred mojim
oima, tako sparuena da se ive biljke jedva razlikuju od sprenih sta
bljika zaostalih tu i tamo u kakvom naputenom logoru. Pocrneli tragovi
vatre u ikari izgledaju kao prirodno dovrenje tog slonog hoda ka pot
punom isuenju.
Iz Utjaritija smo otili u uruenu, a zatim u Juinu, Kampos Novos
i Viljenu; sad idemo ka poslednjim stanicama na visoravni: Tres Buritis
i Barao de Melgaso, koji se nalazi odmah ispod nje. Gotovo na svakoj
deonici puta izgubili smo jednog ili dva vola: ubijali su ih e, umor ili
hervao, to jest otrovna paa. Dok smo prelazili neku reku po trulom
mostiu, nekoliko volova palo je u vodu s prtljagom i s velikom mukom
smo spasli tovar. Ali, takvi dogaaji su retki; svakog dana ponavljamo
iste pokrete: pravljenje logora, vezivanje mrea za spavanje i komarnika, sklanjanje prtljaga i samara na sigurno mesto gde ih nee napasti
termiti, pregled, a sutradan ujutru te iste pripreme u obrnutom smeru.
Kad naiemo na neku indijansku grupu, uspostavlja se druga rutina: po
pis ljudi, nazivi delova tela, nazivi srodstva, genealogija, popis predme
ta. Oseam da sam postao inovnik u bekstvu.
Kia nije pala ve pet meseci i divlja se razbeala. Sreni smo kad
nam pode za rukom da ubijemo kakavog mravog papagaja ili uhvatimo
velikog gutera tupinambisa kao dodatak pirinu, ili kad ispeemo kop
nenu kornjau u oklopu, ili tatua, ljuskara uljastog i crnog mesa. Naje-

254

Klod

Levi-Stros

e moramo da se zadovoljimo onim suvim mesom (xarque) koje nam je

pre nekoliko meseci pripremio mesar iz Kujabe i koje svako jutro odmo
tavamo i stavljamo na sunce da ga oistimo od crva to gamiu po debe
lim odrescima, u nadi da ga neemo i sutradan nai u istom stanju. Jed
nom je neko ipak ubio divlju svinju; to krvavo meso izgledalo nam je
opojnije od vina; svakoje slistio vie od pola kilograma i tad sam razumeo navodnu prodrljivost divljaka koju mnogi putnici pominju kao do
kaz njihove prostote. Ali, ko god se izvesno vreme hranio kao oni upo
znao je napade gladi ije utoljenje ne donosi obinu sitost, ve blaenstvo.
Pejza se postepeno menjao. Stare kristalne ili talone terene, od
kojih se sastoji sredinja visoravan, smenila je ilovaa. Posle savane,
prolazimo sasuenim umarcima divljeg kestena (ne naeg, ve brazil
skog: Bertholettia excelsa) i kopaiva s velikim stablima koja lue balzam. Potoci su ranije bili bistri, a sad im je voda uta, smrdljiva i blatnja
va. Svuda se vidi raspadanje: padine izjedene erozijom i u njihovom
podnoju movare iz kojih rastu sapezals (visoka trava) i buritizals (pal
me). Oko njih su polja divljeg ananasa po kojima kaskaju mazge: sitno
narandastouto voe s tkivom punim krupnih crnih semenki i s miri
som koji je na pola puta izmeu kultivisanog ananasa i najbolje maline.
Iz tla se die mesecima odsutan miris toplog aja s okoladom, to je
zapravo miris tropskog rastinja i organskog raspadanja. Odmah nam po
staje jasno kako iz ovog tla moe da raste kakao, kao to ponekad u
visokoj Provansi mirisi napola sasuene lavande daju na znanje daje ta
zemlja kadra da rada gomoljike. Poslednja uzviica vodi do ivice prerije
koja se okomito sputa do telegrafske stanice Barao de Melgaso: a dokle
dopire pogled prostire se dolina Maada koja zalazi u amazonsku prau
mu; ova prestaje tek posle pet hiljada kilometara, na venecuelanskoj
granici.
Barao de Melgaso sastoji se od travnatih livada okruenih vlanom
umom; u njoj odzvanjaju snani zvui trube kojima se oglasavay'aew,
ptica-pas. Dovoljno je da ovek tu provede dva sata da bi se vratio u
logor s tovarom divljai. Obuzima nas pomama za hranom; puna tri da
na samo kuvamo i jedemo. Vie nam nita nee nedostajati. Dragocene
rezerve eera i alkohola ponestale su upravo u trenutku kad smo okusili
amazonsku hranu: pre svega tocari, brazilski orah, ije strugano jezgro
zgunjava sosove od masne bele pavlake. U svojoj belenici nalazim
pojedinosti jednog od gastronomskih poduhvata:
- kolibrij i (na portugalskom beija-flor, ljubicvet) peeni na ranju
i flambirani u viskiju;
- krokodilov rep na rotilju;
- peeni papagaj preliven viskijem i flambiran;
- paprika od ptice-psa u kompotu od plodova palme assai;

Tupi-Kavahib

255

gula od neke vrste divlje patke (mutum) i palminih pupoljaka

u sosu od brazilskih oraha i biberu;
- peena ptica-pas s uprenim eerom.
Posle prejedanja i jednako neophodnog pranja - esto danima ni
smo skidali kombinezone koji su s izmama i lemom inili nae odelo poeo sam da pravim planove za drugi deo ekspedicije. Odsad e nam
biti bolje da se kreemo rekama nego umskim stazama (picadas) koje
se gube u rastinju. tavie, od trideset jednog vola ostalo mi je samo
sedamnaest, a i oni su u takvom stanju da jedva hodaju ak i po lakom
terenu. Podeliemo se u tri grupe. Moj voda grupe krenue kopnom s jo
nekoliko ljudi ka prvim naseljima tragaa za kauukom, gde emo mo
da uspeti da prodamo konje i deo mazgi. Drugi e ostati s volovima u
Barau de Melsago kako bi iznurene ivotinje imale vremena da se okre
pe na panjacima masne trave (capim-gordura). Njihov stari kuvar Tibursio bie im dobar upravnik jer ga svi vole; o njemu kau -jer u sebi
ima mnogo crnake krvi - preto nafeiqo, branco na acgo, "po boji
crn, po valjanosti beo", to uzgred svedoi o tome da brazilski seljak nije
sasvim lien rasnih predrasuda. U Amazoniji se esto dogaa da bela
devojka kojoj se udvara crnac uzvikne: "Liim li ja na nekakvu belu
strvinu kad urubu hoe da mi kljuca utrobu?" Ona time evocira estu
pojavu na reci: na povrini pluta mrtav krokodil, a leinar crnog perja
danima krui nad strvinom i njom se hrani.
-

Kad volovi ojaaju, itava grupa e se vratiti u Utijariti, kako smo

mislili, bez tekoa jer e ivotinje biti rastereene, a bliske kie e pu
stinju pretvoriti u panjak. I najzad, nauno osoblje ekspedicije i preo
stali ljudi iz pratnje putovae s prtljagom u pirogi do nastanjenih predela
gde emo se razii. to se mene tie, nameravao sam da se prebacim u
Boliviju preko Madeire, da avionom preletim tu zemlju i vratim se u
Brazil preko Korumbe, da odatle odem u Kujabu i zatim u Utijariti gde
e me, u decembru, saekati moja comitiva - ekipa i ivotinje - i gde u
najzad raspustiti ljudstvo i okonati ekspediciju.
Sef stanice Melgaso pozajmio nam je dva laka amca od dasaka galiote - i veslae; zbogom mazge! Ostaje nam samo da se spustimo niz
Rio Maado. Poto smo tokom sunih meseci postali bezbrini, prve ve
eri proputamo da zatitimo mree za spavanje koje smo vezali izmeu
stabala na obali. Usred noi poinje oluja iji zvuk lii na tutnjavu konja
u galopu; pre no to smo se razbudili mree su se pretvorile u kade;
pipkajui u mraku razmotavamo ceradu da se zatitimo, ali u sveoptem
potopu ne uspevamo daje razapnemo. Ni govora o spavanju; uei u
vodi i pridravajui platno svojim glavama, neprestano pazimo na de
pove i iz njih izruujemo vodu. Ljudi priaju prie da ubiju vreme; za
pamtio sam ovu koju je ispriao Emidio.

256

Klod

Levi-Stros

Emidijeva pria
Neki udovac imao je sina jedinca, ve u momakoj dobi. Jednog
dana ga on pozva i objasni mu da je krajnje vreme da se oeni. "Sta
ovek treba da uradi da bi se oenio?", upita sin. "To je prosto", ree
otac. "Treba samo da poseti susede i da se dopadne njihovoj keri. "
"Ali, ne znam ta treba da radim da bih se dopao devojci. " "Sviraj gita
ru, budi veseo, smej se i pevaj!" Sin poe da poslua oca i stie kod
suseda upravo u trenutku kad je devojin otac umro; njegovo dranje
ocenie nedolinim i oterae ga kamenicama. On poe ocu da se poali
i ovaj mu objasni kako se treba ponaati u takvoj prilici. Sin ponovo ode
kod suseda upravo kad su ovi zaklali svinju. Ipriseajui se oeve pou
ke, zajeca: "Kako je to alosno! Bila je tako dobra; toliko smo je voleli!
Nikad neemo nai bolju! " Razljueni susedi ga oterae; on ocu ispria
svoju novu nepodoptinu i ovaj ga uputi kako se treba ponaati. Kad
trei put stie u posetu, zatee susede kako iste batu od gusenica. I
ovaj put mladi zaostade za prilikama i oslanjajui se na staru pouku
uzviknu: "Kakvo udesno izobilje! Neka bi se ovakve ivotinje razmnoile na vaoj zemlji! Da ih uvek imate u izobilju! " Oterae ga.
Posle treeg neuspeha otac naredi sinu da sagradi kolibu. Ovaj se
zaputi u umu da posee drvo za gradnju. Tuda tokom noi proe vuko
dlak, mesto mu se uini zgodnim, te odlui da na njemu podigne kuu i
odmah prionu na posao. Sutradan ujutru mladi se vrati na gradilite i
vide daje gradnja dobro odmakla: "Bog mi pomae ", pomisli on zado
voljno. Tako su obojica slono gradila, mladi danju a vukodlak nou i
koliba ubrzo bi zavrena.
I mladi i vukodlak su eleli da proslave zavretak posla. Mladi
odlui da se poasti kozjim peenjem, a vukodlak mrtvacem. Jedan po
danu donese kozu, drugi po noi le. Kad sutradan otac doe da se pri
drui slavlju, vide na stolu peenog mrtvaca: "Nema sumnje, sine, ti
nikad nee biti ni za ta... "
Sutradan je kia jo padala i stigosmo do stanice Pimenta Bueno
izbacujui vodu iz amaca. Ta stanica se nalazi na uu istoimene reke u
Rio Maado. U njoj je bilo dvadesetak osoba; nekoliko belaca iz unutra
njosti i Indijanci razliitog porekla koji su radili na odravanju linije:
Kabijani iz doline Gvapore i Tupi-Kavahibi s Rio Maada. Oni su mi
dali vana obavetenja. Neka su se ticala jo divljih ogranaka plemena
Tupi-Kavahib koji su, prema starim izvetajima, potpuno iezli; na to
u se vratiti kasnije. Druga su se odnosila na nepoznato pleme koje je,
kako mi rekoe, ivelo na reci Pimenta Bueno i do koga se pirogom
moglo stii za nekoliko dana. Odmah sam odluio da ih upoznam, ali
kako? Ukaza se jedna povoljna okolnost; u stanici je u prolazu boravio
crnac po imenu Baija, pomalo pustolovan trgovaki putnik koji je svake

Tupi-Kavahib

257

godine prevaljivao neverovatna rastojanja: sputao se do Madeire gdeje

u renim skladitima nabavljao robu, a zatim je u pirogi putovao uzvod
no rekama Maado i Pimenta Bueno, ovom drugom dva dana. Tu je
poznavao jednu stazu koja mu je omoguavala da tri dana vue piroge i
robu kroz umu, sve do male pritoke reke Gvapore g d e j e uspevao da
proda svu robu po basnoslovnim cenama, poto u tom podruju nije bilo
redovnog snabdevanja. Baija je bio spreman da se sa mnom zaputi uz
Pimenta Bueno malo dalje nego stoje obino iao, pod uslovom da mu
platim, i to ne u novcu, nego u robi. To je bila dobra raunica jer su
amazonske veleprodajne cene vie od onih po kojima sam seja snabdeo
u Sao Paulu. Ustupih mu, dakle, vie komada crvenog flanela koji mi se
smuio kad sam u Viljeni, samo jedan dan nakon to sam ga poklonio
Nambikvarama, video uroenike, njihove pse, majmune i pripitomljene
veprove umotane od glave do pete u crvenu tkaninu; dodue, samo sat
kasnije prola ih je volja za lakrdijom, pa su komadi flanela bili razbaca
ni po ikari i vie im nije niko poklanjao ni najmanju panju.
Ekipa se sastojala od dve prioge pozajmljene u stanici, etiri vesla
a i dva naa oveka. Bili smo spremni da krenemo u neplaniranu pusto
lovinu.
Za etnografa nema veeg uzbuenja od onog kad mu se ukae pri
lika da kao prvi belac dope u neku uroeniku zajednicu. Ve 1938.
godine taj glavni zgoditak bio je mogu samo u nekoliko podruja na
svetu, toliko retkih da su se mogla izbrojati na prste jedne ruke. Kasnije
su takve prilike postale jo rede. Proiveu. dakle, iskustvo starih putni
ka, a s njim i onaj kljuni trenutak kad se moderna misao, zahvaljujui
velikim otkriima, nala na prekretnici: to jest, kad je oveanstvo koje
se smatralo potpunim i dovrenim iznenada doivelo neku vrstu protivotkrovenja i nauilo da nije samo, daje tek deo jednog ireg skupa i da
moe upoznati sebe jedino tako to e najpre dobro osmotriti svoju ne
znanu sliku u onom ogledalu iji e jedan deli, vekovima zagubljen,
sad baciti svoj prvi i poslednji odsjaj, i to samo za mene.
Ima li takvo oduevljenje ikakvog smisla u XX veku? Koliko god
da su Indijanci oko reke Pimenta Bueno malo poznati, nisam mogao
oekivati da u u susretu s njima doiveti ono zaprepaenje koje su
osetili veliki pisci: Leri, taden i Teve pre etiristo godina, kad su kroili
na brazilsko tie. To to su oni tada videli nae oi nikad nee moi da
vide. Civilizacije koje su oni prvi mogli da posmatraju razvile su se u
drukijim pravcima od onih koje je sledila naa, ali nisu dostigle nita
manju potpunost i savrenstvo u skladu sa svojom prirodom, dok su dru
tva koja danas moemo da izuavamo u uslovima koje je besmisleno
porediti sa onima kakvi su postojali pre etiri veka - samo slabane lju
ture i razbijeni kalupi. Uprkos ogromnim rastojanjima i svakakvim po-

258

Klod

Levi-Stros

srednicima (krajnje udnovatim, ovek se prosto zbuni kad pokua da ih

povee u lanac), razvoj zapadne civilizacije, koji je za ogroman i nedu
an deo oveanstva znaio udovinu, nepojamnu kataklizmu, pogodio
je ta drutva kao grom; greimo kad zaboravljamo da taj razvoj ima i
drugo lice, nita manje istinito i upeatljivo od prvog.
Ljudi su se promenili, ali su uslovi putovanja ostali isti. Posle ubistvenog jahanja preko visoravni predao sam se arima plovidbe po bla
gorodnoj reci; njen tok nije ucrtan na kartama, ali i najmanja njena poje
dinost budi u meni seanja na prie koje su mi drage.
Najpre je trebalo obnoviti navike steene pre tri godine na reci Sao
Laurenso: poznavanje razliitih vrsta piroga - izdubljene u stablu ili na
pravljene od dasaka- i njihovih prednosti; one se, u zavisnosti od velii
ne, zovu montara, canoa, ub ili igarit; naviku da se satima ui u
vodi koja prodire kroz pukotine i neprestano se mora izbacivati malom
tikvom; krajnju usporenost i mnogo opreznosti jer utrnulost udova moe
izazvati neoekivan pokret koji e prevrnuti amac: kgua no tem cabel
los, "voda nema kose" i ako ovek u nju padne, nema za ta da se uhvati;
i najzad, valja strpljivo podnositi sva iznenaenja koja donosi reno ko
rito, iskrcavati brilj ivo rasporeene zalihe hrane i grae i prenositi ih po
stenovitoj obali, zajedno s pirogom, nekoliko stotina metara dalje gde e
plovidba ponovo otpoeti.
Nezgode mogu biti razliitih vrsta: seceos, presahla korita; cachoeiras, virovi; saltos, vodopadi. Veslai svakoj brzo naenu ivopisno
ime: neka pojedinost predela, kao castanhal, palmas; neto u vezi s lo
vom, na primer veado, queixada, araras; ili neto u emu se ogleda liniji odnos putnika: criminosa, "zloinaka"; enerenca, neprevodiva ime
nica koja izraava injenicu daje ovek "ukljeten", apertada hora, "poslednji as" (sa etimologijom koja izaziva nespokojstvo), vamos ver, "videemo"...
Ni polazak nije doneo nita novo. Putamo veslae da zamahuju u
propisanom ritmu: najpre niz malih udara: pluf, pluf, pluf...a onda ujed
naeno kretanje i dva mala udarca po pirogi umetnuta izmeu zamaha
vesla: tra-pluf, tra; tra-pluf, tra... i na kraju, ritam putovanja kad veslo
jednom zaroni a jednom samo pomiluje povrinu vode, ali je i tada pra
eno udarom i odvojeno od sledeeg zamaha: tra-pluf, tra, sh, tra; trapluf, tra, sh, tra... Tako vesla naizmenino izlau plavo i narandasto lice
svojih lopatica, lako kao odsjaj - s kojim ga moemo pobrkati - velikih
krila papagaja koji preleu reku i kojima na svakoj krivini zablistaju as
zlatni stomaci, as azurnoplava lea. U sunoj sezoni vazduh je izgubio
svoju prozirnost. U zoru je sve stopljeno u gustu ruiastu penu, jutarnju
izmaglicu koja se lagano die s reke. Ve nam je vrue, ali e se ta neo
dreena toplota postepeno uobliiti. Ono to je ranije bila rasplinuta tem-

Tupi-Kavahib

259

peratura postae arenje sunca na ovom ili onom delu lica ili ruke. Sad
nam je jasno zato se znojimo. Ruiasta boja dobija nove nijanse. Po
maljaju se plava ostrvca. Izgleda kao da se magla jo zgunjava, a zapra
vo se razilazi.
Teko je ploviti uzvodno i veslai moraju da se odmaraju. Jutro
provodimo izvlaei iz vode, na gruboj udici s divljim bobicama kao
mamcem, ribu koja je potrebna za amazonsku riblju orbu zvanu pleixada.pacus, ribe ute od masnoe koje se jedu kao kotleti, tako to se kost
dri prstima; srebrnaste piracanjubas ruiastog mesa; jarkocrvene lovrate; cascudos sa oklopom poput raka, ali crnim; pegzvepiaparas; mandi, piava, curimbata, jatuarama, matrinchao...; ali, uvamo se otrovne
rae i elektrine ribe - purake - koja se lovi bez mamca, ali svojom
strujom onesveuje mazgu; a jo vie majunih ribica koje se, kako ka
u, mogu uspeti uz mlaz i prodreti u beiku onog ko neoprezno mokri u
vodu... Ili, pak, ekamo da se kroz dinovsku zelenu plesan koja izgleda
kao uma na obali iznenada pokrene grupa majmuna sa sijaset imena:
drekavac guariba, coat sa udovima kao u pauka, kapucin ili "majmun
sa ekserom", zog-zog koji sat pre svitanja budi umu svojim zovom: s
velikim bademastim oima, ljudskim dranjem, svilenkastim i potklobuenim kaputom lii na nekog mongolskog kneza; i sva plemena malih
majmuna: saguin, koga mi zovemo veveriasti majmun; macaco de noite, "noni majmun" s tamnim pihtijastim oima; macaco de cheiro, "na
mirisani majmun"; gog deso, "sunevo drelo", itd. Jedan metak ispa
ljen u tu skakutavu gomilu gotovo sigurno obara nekog od njih; peeni
majmun izgleda kao mumija deteta zgrenih ruku, a njegovo meso spre
mljeno kao gula ima ukus gujeg.
Oko tri sata po podne udara grom, smrauje se i kia sakriva polo
vinu neba irokim uspravnim zastorom. Da li e doi do nas? Zastor se
brazda i tanji, iza njega se pomalja svetlost, u poetku zlatasta a potom
isprano plava. Kia zauzima jo samo sredinu horizonta. Ali, oblaci se
tope, zastor se skuplja sleva i zdesna i na kraju iezava. Ostalo je samo
izdeljeno nebo sainjeno od plavocrnih masa rasporeenih po plavoj i
beloj osnovi. To je pravi trenutak da se, pre naredne oluje, pristane uz
obalu na mestu gde uma izgleda manje gusta. Hitro pravimo malu isti
nu maem za klanje stoke: facao ili tercado; zatim pregledamo tako oslo
boena stabla da vidimo nalazi li se meu njimapau de novato, poetniko drvo, tako nazvano zato to e naivina koji za njega vee svoju
mreu ubrzo videti na sebi vojsku crvenih mrava; ili pau d'alho, drvo
koje mirie nabeli luk; ili cannela merda, ije ime sve kae. A uz malo
sree nai e se i soveira ije stablo, kad se kruno zasee, daje vie
mleka nego krava; mleko je masno i penuavo, ali kad se pije nekuvano,
obloi usta nekakvom skramom koja lii na kauuk; arac iji ljubiasti

Klod Levi-Stros

260

plodovi veliine trenje miriu na terpentin i sadre malo neke kiseline,

tako da voda u kojoj ih zgnjeimo poinje da penua; inga s mahunama
punim slatkog paperja; bacuri nalik na kruku ukradenu od rajskih pa
stira; i na kraju, assa'i, najvea umska poslastica koja, kad se skuva, lii
na gust sirup od malina, a sutradan se zgrua i postane kiselkast voni
sir.
Dok se jedni bave pripremanjem hrane, drugi razapinju mree za
spavanje pod gredama od granja pokrivenim lakim krovom od palminog
lia. Nastupio je as za prie oko logorske vatre, prie pune prikaza i
sablasti: lobis-homen, vukodlak, konj bez glave ili starica s mrtvakom
lobanjom umesto glave. U grupi se uvek nade neki bivi garimpeiro koji
jo ali za tim bednim ivotom obasjanim svakodnevnim iekivanjem
bogatstva: "Upravo sam neto 'pisao' - to jest, ispirao je ljunak - kad
sam spazio kako se u koritu vrti malo zrno pirinea, ali nalik na pravu
svetlost. Que cousa bounital1 Ne verujem da postoji cousa mais buonita, lepa stvar... Kad ga ovek pogleda, kao da mu struja proe telom!"
Poinje rasprava: "Najednom breuljku izmeu Rosarija i Laranjala na
lazi se kamen koji baca varnice. Vidi se sa udaljenosti od nekoliko kilo
metara, naroito nou. - Moda je kristal? - Ne, kristal ne ija nou,
samo dijamant. -1 niko ne ide da ga potrai? - Eh, kad je takav dijamant
posredi, od davnina se zna ko e ga pronai i kada."
Oni koji ne ele da spavaju ponekad do zore sede na obali gde su
spazili tragove vepra (capivara) ili tapira; pokuavaju - bezuspeno - da
ulove ivotinju postupkom koji se zove batuque a sastoji se u ravnomernom udaranju tla velikim taporn: pum... pum... pum. ivotinje pomisle
da to padaju plodovi s drvea i dolaze, kako se pria, uvek istim redom:
prvo vepar, zatim jaguar.
Ali, oni esto samo odravaju vatru tokom noi. Poto pretresu sve
dogaaje od prethodnog dana i ispiju mate dodajui ga ukrug, ostaje im
samo da se zavuku u mreu zatienu komarnikom; razapet pomou neo
bino rasporeenih tapia i uzica, on lii na neto izmeu aure i zmaja
i, kad se smesti u mreu, ovek mora paljivo da ga podigne kako nijed
nim krajikom ne bi dodirivao tie i da ga sloi kao dep koji e zatim
privrstiti teinom revolvera, pazei da ovaj ostane nadomak ruke. Uskoro
poinje da pada kia.

Prema seljakom izgovoru

Tupi-Kavahib

261
XXXI

ROBINZON
etiri dana smo plovili uzvodno; bilo je toliko brzaka da smo mo
rali da istovarujemo, prenosimo i ponovo tovarimo i po pet puta u jed
nom danu. Reka je tekla izmeu stenovitih obala koje su je delile u vie
rukavaca; u sredini su grebeni zadravali nanesena stabla zajedno s gra
njem, zemljom i rastinjem koje ih je okruivalo. Na tim privremenim
ostrvcima rastinje se tako brzo vraalo u ivot da se na njemu nisu videli
tragovi haotinog stanja u kojem gaje ostavila poslednjapoplava. Drve
e je raslo u svim pravcima, cvee se irilo preko vodopada; ovek vie
nije mogao znati slui li reka za navodnjavanje tog raskonog vrta ili e
je zatrpati bujanje biljaka i lijana kojima su sve dimenzije prostora, a ne
samo vertikalna, postale dostupne ukidanjem uobiajene razlike izmeu
zemlje i vode. Nije vie bilo reke, nije vie bilo obala, ostali su samo
lavirint umaraka koje osveava vodena struja i tie koje izranja iz same
vodene pene. To prijateljstvo izmeu elemenata protezalo se i na iva
bia. Uroenikim plemenima su za goli opstanak potrebna velika pro
stranstva; ali, ovdeje izobilje ivotinjskog ivota pokazivalo daje ovek
stoleima bio nesposoban da poremeti prirodni poredak. Drvee se povi
jalo pod majmunima kojih je bilo gotovo vie nego lia; izgledalo je
kao da ivi plodovi pleu na njegovim granama. Blizu stena koje izbijaju
iz vode bilo je dovoljno pruiti ruku da bi se pomilovalo sjajno crno
perje velikih mutuma s kljunovima od ilibara ili korala i jakamina s
plavkastim prelivima kao u labradora. Te ptice ne bee od oveka; kao
kakvi ivi dragulji to lutaju izmeu pokretnih lijana i olistalih potoka,
one ponovo oivljavaju pred mojim zabljesnutim oima ona platna iz
Brojgelove radionice koja nas, predoavajui raj kao nenu prisnost iz
meu biljaka, ivotinja i oveka, vraaju u doba kad svet ivih bia jo
nije bio izdeljen.
Petog dana po podne, vitka piroga privezana uz obalu najavi nam
da smo stigli. Proreeni umarak pruao je dobro mesto za logor. Indi
jansko selo bilo je udaljeno od reke jedan kilometar, a sastojalo se od
ovalnog vrta na raskrenoj zemlji, koji je na najduem delu imao stotinak metara, i tri polukrune zajednike kolibe nad kojima se sredinja
greda uzdizala poput jarbola. Dve glavne kolibe stajale su jedna naspram
druge u najirem delu jajolike istine, na ivici terena za igru od nabijene
zemlje. Trea se nalazila na kraju istine i s trgom je bila povezana sta
zom koja je prolazila kroz vrt.
Stanovnitvo se sastojalo od dvadeset pet osoba i jednog deaka od
dvanaestak godina koji je govorio nekim drugim jezikom i, kako sam

262

Klod Levi-Stros

razumeo, bio ratni zarobljenik; s njim se postupalo isto kao i s drugom

decom u grupi. Odea mukaraca i ena bila je jednako oskudna kao i
kod Nambikvara, osim to su ovde svi mukarci nosili navlaku za ud,
slinu onoj kod Bororoa, i to je upotreba slamene kianke iznad polnih
organa, poznata i kod Nambikvara, ovde bila rasprostranjeni)a. Mukar
ci i ene nosili su na usnama lbrete od stvrdnute smole koja je liila na
ilibar, i ogrlice od krunih ili izduenih ploica sedefa, ili pak od ita
vih uglaanih koljki. Miice, listovi i lanci na rukama i nogama bili su
stegnuti pamunim trakama. I na kraju, ene su imale probuenu nosnu
pregradu kroz koju je bila provuena ipica sastavljena od belih i crnih
kolutova gusto nanizanih na uvoten konac.
Po telesnoj gradi bili su izrazito razliiti od Nambikvara: nabijen
trup, kratke noge i vrlo svetla koa. Takva put i pomalo mongolske crte
lica davali su nekim uroenicima kavkaski izgled. Ovi Indijanci su bri
ljivo uklanjali malje: trepavice su upali prstima; obrve su uklanjali
voskom koji su na njima ostavljali nekoliko dana da se potpuno stvrdne.
Kosa je spreda bila podseena (ili tanije, spaljena) i kratke ike osta
vljale su elo slobodnim. Sa slepoonica su vlasi uklanjane jednim po
stupkom koji nikad ranije nisam video: provuku se kroz petlju uvrnutog
ueta iji se jedan kraj nalazi u zubima osobe koja obavlja postupak; ona
jednom rukom dri petlju otvorenom, a drugom vue slobodan kraj ue
ta, tako da se dve niti jo jae uvru i upaju kosu.
Ti Indijanci, koji sebe zovu Munde, nikad nisu pomenuti u etno
grafskoj literaturi. Oni govore ivahnim jezikom u kojem se reci zavra
vaju naglaenim slogovima: zip, zep, pep, zet, tap, kat, poput udara inele. Taj jezik lii na dijalekte donjega Singua, danas iezle, i na druge
koji su nedavno izuavani na desnim pritokama Gvapore; Munde ive u
blizini njihovih izvora. Koliko znam, posle moje psete niko ih nije vi
deo, osim jedne misionarke koja je ih je srela malo pre 1950. kod gor
njeg toka Gvapore, gde su se sklonile tri porodice. Proveo sam kod njih
jednu prijatnu nedelju; retko se nailazi na tako jednostavne, strpljive i
srdane domaine. Ponosno su mi pokazivali svoje vrtove u kojima su
rasli kukuruz, manioka, slatki krompir, kikiriki, duvan, tikve i razne vr
ste boba i pasulja. Kad kre zemljite, trude se da potede naslage palmi
nog lia zato to se tu razmnoavaju velike bele larve, njihova omiljena
poslastica: neobian ivinarnik u kojem su spojeni zemljoradnja i gaje
nje ivotinja.
Okrugle kolibe proputaju rasprenu svetlost, suneva zrnca koja
prolaze kroz pukotine. One su briljivo sagraene, s motkama pobode
nim u krug i nagnutim prema viljuki od ukoso zabijenih greda koje
unutra grade potporni luk i izmeu kojih je okaeno desetak mrea od
upredenog pamuka. Sve motke su spojene na priblino etiri metra od

Tupi-Kavahib

263

tla i privrene za sredinju gredu koja prolazi du krova. Horizontalni

prstenovi od grana upotpunjuju osnovnu konstrukciju; ona nosi kupolu
od palminog granja ije lie pada na istu stranu preklapajui se poput
crepova. Prenik najvee kolibe je dvanaest metara; u njoj ive etiri
porodice i svaka raspolae jednim odeljkom izmeu dva potporna poluluka. Ima est odeljaka, ali dva naspram vrata ostaju prazna da bi se
omoguilo strujanje vazduha. Tu sam provodio dane sedei na jednoj od
urodenikih drvenih klupica, napravljenoj od izdubljenog pokapanja pal
me koji je poloen na tie ravnom stranom. Jeli smo zrna kukuruza proprena na glinenom tanjiru i pili napitak od kukuruza koji se zove chicha neto izmeu piva i supe - iz tikava ija je unutranjost bila crna od
ugljenog taloga, a spoljanjost ukraena urezanim ili nagorelim cikcak
linijama, krugovima i mnogouglovima.
Iako nisam znao jezik i nisam imao prevodioca, trudio sam se da
proniknem u neke aspekte urodenikog miljenja i drutva: sastav gru
pe, odnose i nazive srodstva, imena delova tela, renik boja naznaen na
jednoj skali od koje se nikad nisam razdvajao. Reci koje oznaavaju srod
stvo, delove tela, boje i oblike (kao i one urezane na tikvama) esto ima
ju zajednike osobine koje ih ostavljaju na pola puta izmeu renika i
gramatike: svaka grupa obrazuje jedan sistem, a nain na koji razliiti
jezici odvajaju ili spajaju odnose koji se njima izraavaju daje nam pra
vo na izvestan broj pretpostavki, ili makar samo na to da izdvojimo od
reene distinktivne osobine ovog ili onog drutva u tom pogledu.
Meutim, ta pustolovina, zapoeta s oduevljenjem, ostavila je u
meni utisak praznine.
eleo sam da idem do krajnje take divljatva; zar nije trebalo da
budem presrean kod ovih ljubaznih uroenika koje niko pre mene nije
video, koje moda niko posle mene nee videti? Na kraju uzbudljivog
putovanja naao sam svoje divljake. Naalost, oni su to bili u prevelikoj
meri. Poto mi se njihovo postojanje otkrilo u poslednjem trenutku, ni
sam imao dovoljno vremena da ih upoznam. Ograniena sredstva koji
ma sam raspolagao, fizika iscrpljenost u kojoj smo se nali ja i moji
saputnici i koj a se pogoravala groznicom posle svake kie nisu mi omo
guili da mesecima istraujem, ve samo da poneto dotaknem. Oni su
bili tu, spremni da mi pokau svoje obiaje i verovanja, aja nisam znao
njihov jezik. Bili su mi blizu kao slika u ogledalu, mogao sam da ih
dotaknem, ali ne i da ih razumem. Bio sam nagraen i kanjen u isti
mah. Naime, zar nismo i ja i moja struka pogreno verovali da ljudi nisu
uvek ljudi? Da neki zasluuju vie zanimanja i vie panje zato to nas
boja njihove koe i njihovi obiaji ude? Tek to uspem da ih naslutim,
sva njihova neobinost iezava: mogao sam mirne due ostati u svom
selu. Ili pak, kao ovde, nastavlja da postoji, ali mi niemu ne slui, jer

264

Klod Levi-Stros

nisam sposoban da shvatim staje ini takvom. Izmeu te dve krajnosti,

koje dvosmislene okolnosti nam daju opravdanja s kojima ivimo? Ko
ga je na kraju zaista obmanula zbrka koju su kod naih italaca izazvala
zapaanja dovoljno detaljna da budu pojmljiva, a ipak prekinuta na pola
puta jer zapanjuju bia slina onima kod kojih se ti oblici ponaanja
podrazumevaju? - itaoca koji veruje u nas, ili nas same, koji nemamo
nikakva prava da budemo zadovoljni pre no to razjasnimo taj ostatak,
taj povod za nau tatinu?
Kad nema ljudi koji hoe da govore, neka barem govori ova ze
mlja. Neka mi najzad ona, mimo ari koje su me osvojile du ove reke,
odgovori i nek mi prui formulu svog devianstva. Gde je ona, zapravo,
iza ovih zbrkanih pojava koje su sve i nisu nita? Putam da se preda
mnom odmotavaju prizori, a zatim ih prekidam; je li ona u ovom drvetu,
u ovom cvetu? Oni bi mogli biti i na nekom drugom mestu. Je li i to la,
sve to to me zanosi i iji mi svaki deo, uzet zasebno, izmie? Ako treba
da priznam njenu stvarnost, elim barem d a j e potpuno dosegnem, do
poslednjeg elementa. Izdvajam ogroman predeo, uokvirujem ga, svo
dim ga na ovu glinovitu plau i ovu travku: nita ne pokazuje da moje
oko, proirujui prizor, nee prepoznati medonsku umu oko tog bezna
ajnog pareta zemlje po kojem svakodnevno gaze najistiji poznati di
vljaci, ali gde ipak ne nalazimo Petkove stope.
Sputanje je izrazito brzo. I dalje oarani domainima, veslai su s
prezirom gledali na vuenje piroge po kopnu. Na svakom viru uperili bi
njen kljun prema uskovitlanoj vodi. Tokom nekoliko asaka inilo bi
nam se da smo se zaustavili i da smo bili estoko protreseni, dok je pre
deo izmicao. Najednom bi se sve smirilo: preli smo brzak, nali se u
mirnoj vodi i tek tad bi nas spopala vrtoglavica.
Za dva dana stigli smo u Pimenta-Bueno, gde sam napravio nov
plan o kojem se ne moe suditi bez prethodnih razjanjenja. Pri kraju
svog istraivakog pohoda, godine 1915, Rondon je otkrio vie uroenikih grupa koje su govorile jezikom tupi; uspeo je da stupi u dodir sa
tri takve grupe - ostale su istrajavale u neprijateljstvu prema belcima.
Najvea od njih nalazila se na gornjem toku Rio Macada, na dva dana
hoda od leve obale, na maloj pritoci Igarape do Lejtao ("potok praseeg
mleka"). Bila je to grupa ili klan Takvakip, ("od bambusa"). Moda "klan"
nije prigodna re, zato to su druine Tupi-Kavahiba obino ivele u
jednom selu, posedovale jedno lovite ije su granice pomno uvale i
drale se egzogamije vie iz elje da stupe u savez sa susednim grupama
nego zbog strogog potovanja pravila. Poglavica Takvakipa zvao se Abaitara. Sa iste strane reke nalazili su se, na severu, jedna nepoznata grupa
(poznato je bilo samo ime njenog poglavice - Pitsara), na jugu, na Rio
Tamuripi, Ipotivat (ime jedne lijane), iji se poglavica zvao Kamandara,

Tupi-Kavahib

265

a izmeu ove poslednje reke i Igarape du Kakoal, abotifeti ("kornjaini

ljudi") iji se poglavica zvao Maira. Na levoj obali Maada, u dolini Rio
Muki, iveli su Paranavati ("Ljudi reke") koji i danas postoje, ali na sva
ki pokuaj pribliavanja odgovaraju odapinjanjem strela, i malo junije,
na Igarape de Itapisi, druga nepoznata grupa. U najmanju ruku, to su bila
obavetenja koja sam uspeo da prikupim 1938. godine od tragaa za
kauukom koji su se nastanili u tom podruju u vreme Rondonovih is
traivanja; sam Rondn je ostavio krajnje tura zapaanja o Tupi-Kavahibima.
Razgovarajui s civilizovanim Tupi-Kavahibima iz stanice Pimenta Bueno, uspeo sam da sastavim spisak od dvadesetak klanova. I istrai
vanja Kurta Nimuendahua, etnografa, ali nita manje i erudite, pomalo
su osvetlila prolost tog plemena. "Kavahib" podsea na ime jednog sta
rog Tupi-plemena, Kabahida, esto pominjanog u dokumentima izXVIII
i XIX veka, koje je tada ivelo na gornjem i srednjem toku Rio Tapaosa. Izgleda daje njega odatle postepeno proterivalo drugo Tupi pleme,
Munduruku, i da se ono tokom svog pomeranja ka zapadu raspalo u vie
gaipa od kojih su nam poznate samo Parintintini s donjeg toka Maada i
Tupi-Kavahibi, nastanjeni neto junije. Mogue je, dakle, da su ovi In
dijanci potomci velikih Tupi-grupacija sa srednjeg i donjeg toka Ama
zona, a da su ove u srodstvu s priobalnim plemenima koja su, u doba
njihovog procvata, upoznali putnici XVI i XVII veka ije su prie zae
tak savremene etnografske svesti: naime, upravo pod njihovim nehoti
nim uticajem politika i etika filozofija renesanse krenulaje putem koji
je nuno vodio do Francuske revolucije. Prodreti u jo potpuno nepo
znato selo Tupija znailo je pridruiti se, posle etiristo godina, Leriju,
tadenu, Soareu de Suzi, Teveu, pa i Montenju koji je u Ogledima, u
poglavlju o ljudoderima, zapisao svoja razmiljanja podstaknuta raz
govorom s nekim Indijancima iz plemena Tupi koje je sreo u Ruanu. 2
Kakvo iskuenje!
U asu kad se Rondn sreo s Tupi-Kavahibima, Takvatipi, koje je
podsticao jedan ambiciozan i energian poglavica, nametali su svoju he
gemoniju mnogim drugim grupama. Posle mnogo meseci provedenih na
visoravni u gotovo pustinjakoj usamljenosti, Rondonova druina bila
je zasenjena "kilometrima" plantaa (jezik sertoa rado pribegava hi
perbolama) koje su raskrili Abaitarini ljudi u praumi ili na obalama
koje nije plavila voda (igapos); one su omoguavale Indijancima da bez
tekoa snabdevaju hranom istraivae kojima je dotad ozbiljno pretila
glad.
Up. gore, str. 356.

266

Klod Levi-Stros

Dve godine nakon to ih je sreo, Rondon je ubedio Takvatipe da

premeste svoje selo na desnu obalu Macada, na mesto naspram ua reke Sao Pedro (11 5'J i 62 3'Z) koje je i danas oznaeno kao aldeia dos
Indios na meunarodnoj karti sveta u razmeri 1:1 000 000. To mesto je
bilo pogodnije za nadzor, snabdevanje namirnicama i upoljavanje Indi
janaca kao veslaa na pirogama. Naime, na tim rekama punim virova,
vodopada i tesnaca oni su vesto upravljali svojim lakim unovima od
kore drveta.
Uspeo sam da naem i opis tog novog sela koje danas vie ne p o
stoji. Kako je zabeleio Rondn kad jeposetio selo u umi, kolibe su bile
pravougaonog oblika, bez zidova; krov na dve vode od palminog lia
stajao je na deblima pobodenim u zemlju. Dvadesetak koliba (otprilike
etiri sa est metara) bilo je rasporeeno u krugu, iji je prenik iznosio
dvadeset metara, oko dve prostrane kolibe (osamnaest sa etrnaest); u
jednoj su stanovali Abaitara, njegove ene i njegova mala deca, a u dru
goj njegov najmlai sin koji je bio oenjen. Dva starija sina, neenje,
iveli su sa ostalima u okolnim kolibama i, kao i svi drugi neoenjeni
mukarci, dobijali su hranu u poglaviinom domainstvu. Na slobod
nom prostoru izmeu sredinjih i manjih koliba nalazilo se nekoliko kokoinjaca.
Nisu to bile prostrane tupi-kolibe kakve su opisane u XVI veku, ali
dananje stanje jo vie odudara od tadanjeg Abaitarinog selaspet-est
stotina itelja. Godine 1925. Abaitaraje ubijen. Ubistvom tog cara s gor
njeg Maada otpoeo je period nasilja u selu koje je epidemija gripa
1918-1920. godine ve svela na dvadeset pet mukaraca, dvadeset d v e
ene i dvanaestoro dece. Te iste 1925. godine, etiri osobe (meu njima
i Abaitarin ubica) izgubile su ivot od ruke osvetnika, uglavnom sa lju
bavnih razloga. Malo kasnije, preiveli su odluili da napuste selo i kre
nuli su pirogama uzvodno na dva dana odatle, do stanice Pimenta B u o no; godine 1938. ostali su samo pet mukaraca, jedna ena ijedna devojica koji su govorili uproenim portugalskim i meali se s novobrazilskim stanovnitvom tog kraja. Moglo se pomisliti d a j e povest TupiKavahiba zavrena, barem na desnoj obali Maada. Naime, na lev oj obali,
u dolini reke Muki, ostalaje jedna neokrnjena grupa Paranavata.
Ipak, kad sam u oktobru 1938. stigao u stanicu Pimenta Bueno u o
sam da se pre tri godine na reci pojavila nepoznata grupa Tupi-Kavahiba; ponovo su je videli dve godine kasnije, i poslednji preiveli Abaita
rin sin (koji je nosio oevo ime, pa emo ga dalje u ovoj prii tako i
zvati), nastanjen u stanici, otiao je u njihovo selo usred ume, na d v a
dana hoda besputnom desnom obalom Maada. Od poglavice je d o b i o
obeanje da e mu naredne godine poseta biti uzvraena, a godina se
navrila upravo u vreme naeg dolaska. To obeanje je mnogo znailo

Tupi-Kavahib

267

uroenicima iz stanice jer ih je muio manjak ena (jedna odrasla ena

na pet mukaraca); vrlo paljivo su sasluali priu mladog Abaitare koji
im je saoptio da u nepoznatom selu ima vie ena nego mukaraca. I
sam vie godina udovac, verovao je da e mu uspostavljanje srdanih
odnosa sa srodnim divljacima pomoi da nae suprugu. U tim okolnosti
ma sam ga nagovorio (ne bez muke jer se bojao posledica) da ubrza
sastanak i da mi poslui kao vodi.
Mesto odakle je trebalo da krenemo u umu, ka selu Tupi-Kavahiba, nalazi se na tri dana putovanja pirogom nizvodno od stanice Puenta
Bueno, na uu Igarape do Porkinjo, manje pritoke Maada. Nedaleko
odatle spazili smo malu prirodnu istinu zatienu od poplava poto je tu
obalabila izdignuta nekoliko metara. Iskrcasmo svoj materijal: nekoliko
sanduka s poklonima za uroenike i zalihe suvog mesa, pasulja i pirina.
Podigosmo logor, neto vri nego obino jer je trebalo da potraje do
naeg povratka. Dan provedosmo u poslu i pripremama za put. Na po
loaj je bio prilino zamren. Kao to sam ve rekao, odvojio sam se od
jednog delasvoje druine. Da nevolja bude vea, Jehan Velar, lekarnae
ekspedicije, dobio je napad polenske groznice i morao je da krene pre
nas do malog naselja tragaa za kauukom na tri dana plovidbe nizvod
no (na ovim tekim rekama treba raunati dva-tri puta vie vremena kad
se plovi uzvodno). Grupa se, dakle, svela na mog brazilskog kolegu Lu
isa deKastraFariju, Abaitaru, mene i jo petoricu mukaraca od koj ih su
dvojica ostala da uvaju logor, a trojica krenula s nama u umu. Poto
nas je bilo tako malo i postoje, uz oruje i municiju, svako nosio lealjku, komamik i ebe, nismo mogli da se natovarimo namirnicama, te smo
poneli samo malo kafe, suvog mesa i brana od manioke koje se nakvasi
u reci (otud njegovo ima -farinha d 'agua) i, poto uskisne, pretvori se u
komade tvrde kao ljunak koji imaju soan ukus putera kad se ponovo
natope vodom. Raunali smo i na tocari - brazilski orah - kojeg u tim
krajevima ima mnogo; samo jedan njegov ourigo, "je" (ija okrugla i
tvrda ljuska moe ubiti oveka kad padne s grane visoke dvadeset-trideset metara) kad se stegne stopalima i razbije preciznim udarcem tergada
moe da nahrani nekoliko ljudi, jer se u njemu nalazi trideset do etrde
set krupnih trouglastih oraha mlenog i plavkastog tkiva.
Kreemo pre zore. Najpre prelazimo lageiros, gotovo ogoljene po
vrine gde jo mestimino izbija stena visoravni koja se postepeno spu
ta ispod aluvijalnog tla, a zatim polja visoke sabljaste trave, sapzals;
posle dva sata hoda ulazimo u umu.

Klod Levi-Stros

268
XXXII

U UMI
Jo od detinjstva more je u meni budilo pomeana oseanja. Pri
morje i nazubljena stenovita obala koju oseka i plima naizmenino pro
duuju i skrauju osporavajui oveku njegovo carstvo, privlae me ti
me to upuuju izazov naim stremljenjima, to prikrivaju jedan zagone
tan svet i obeavaju zapaanja i otkria koja laskaju naoj uobrazilji.
Kao Benvenuto elini, prema kome oseam vie naklonosti nego prema
majstorima quatrocenta, volim da lutam po alu s kojeg se povukla pli
ma i da pratim neoekivane obrise obale kao kakvu nametnutu putanju,
sakupljajui probuene kamenie, koljke iju je geometriju promenila
izjedenost, ili korenje trske u obliku sablasti, i da pravim muzej od svih
tih otpadaka: nakratko, on nimalo ne zaostaje za onima to okupljaju
remek-dela proistekla iz napornog rada koji - iako se zbiva u duhu, a ne
napolju - moda nije sutinski razliit od rada prirode.
Ali kako nisam bio ni moreplovac ni ribar, oseao sam da me ugro
ava ta voda koja skriva polovinu mog sveta, pa i vie od toga, jer njeno
veliko prisustvo odjekuje daleko od obale i esto predeo ini manje pito
mim. ini mi se da samo more unitava uobiajenu raznovrsnost zemlje;
ono prua oku ogromna prostranstva i novu boju, ali po cenu nepodno
ljive ravne jednolinosti u kojoj nikakva skrivena dolina ne nudi izne
naenja kojima se hrani moja uobrazilja.
tavie, danas su nam uskraene i one ari koje ja nalazim u moru.
Poput ivotinje iji oklop s godinama postaje sve deblji i stvara oko nje
nog tela nepropustljivu koru koja vie ne doputa koi da die, to samo
ubrzava starenje, veina evropskih zemalja dopustila je da njihove obale
pretrpaju vile, hoteli i kockarnice. Umesto da nam, kao nekad, doarava
trenutke okeanske usamljenosti, obala je postala nekakav front na kojem
ljudi povremeno mobiliu sve svoje snage da bi juriali u osvajanje slo
bode iju ar bi eleli da ugrabe pod uslovom da se ne lie upravo onoga
stoje unitava. Plae na koje je more izruivalo plodove jedne hiljadugodinje aktivnosti, udesna galerija u kojoj je priroda uvek predstavlja
la avangardu, izgaene su nogama gomile i slue jo samo prikazivanju
i izlaganju otpada.
Zato vie volim planinu nego more, a ta sklonost je s godinama
poprimila oblik ljubomorne strasti. Mrzeo sam one koji su delili moju
ljubav, jer su ugroavali samou do koje sam toliko drao; a prezirao
sam one druge, za koje planina pre svega znai preterano zamaranje i
zakren horizont, dakle, one koji prema njoj ne gaje oseanja slina mo
jima. eleo sam da itavo drutvo prizna prednost planina i da, u isti
mah, ja jedini imam prava da u njima uivam. Dodajem i to da moja

Tupi-Kavahib

269

strast nije obuhvatala visoke planine; one su me razoarale neodree

nom prirodom radosti - dodue, nesumnjivih - koje pruaju oveku:
fizika, pa ak i organska estina koju podrazumeva napor; a ipak neto
formalno i gotovo apstraktno, jer je tu panja zaokupljena odve tekim
zadacima i, mada se nalazimo usred prirode, ograniena na zanimanja
koja pripadaju geometriji i mehanici. Voleo sam takozvane "planine za
krave", a nadasve pojas izmeu 1400 i 2200 metara: jo dovoljno umerena da ne osiromai pejza, ta visina podstie prirodu na otriji i ustriji
ivot i, u isti mah, obeshrabruje ratarstvo. Na tim visokim terasama ona
uva prizor jedne manje krotke zemlje od one u dolinama, kakvu je kako rado i, bez sumnje, pogreno zamiljamo - poznavalo oveanstvo
na svojim poecima.
Dok more prua mom pogledu razvuen pejza, planina mi izgle
da kao zgusnuti svet. Ona to zapravo i jeste, jer naborano i izuvijano tie
ima veu povrinu nego ravno koje zaprema jednak prostor. I obeanja
tog gueg univerzuma sporije se otkrivaju i iscrpljuju; promenljiva kli
ma i raznovrsnost koju stvaraju visinske razlike, izloenost suncu i pri
roda tla idu na ruku suprotnostima izmeu padina i zaravni i izraenijem
smenjivanju godinjih doba. Za razliku od mnogih ljudi, ja nisam bio
potiten kad sam boravio u uzanoj dolini gde su naspramne padine tako
blizu jedna drugoj da izgledaju kao zidovi, te se izmeu njih vidi samo
deli neba koji sunce prede za nekoliko sati; naprotiv. inilo mi se daje
taj uspravni predeo iv. Umesto da me navede na pasivno posmatranje
kao kakva slika ije se pojedinosti mogu obuhvatiti sa odreenog rastojanja i gde nije potrebno uneti nita svoje, on me je pozivao na neku
vrstu dijaloga u kojem smo obojica morali dati najbolje od sebe. Sa svo
je strane, uloio sam fiziki napor da ga upoznam, a on mi je uzvratio
otkrivanjem svog bia. Buntovan i izazovan u isti mah, taj planinski pre
deo uvek mi je uskraivao jednu polovinu sebe, ali je zato drugu obna
vljao dopunskom perspektivom koja prati uspon ili spust i sjedinjavao se
sa mnom u nekoj vrsti plesa koji sam, kako mi se inilo, vodio utoliko
slobodnije ukoliko sam bolje uspevao da proniknem u istine koje su ga
nadahnule.
A ipak, danas moram da priznam: iako ne oseam da sam se promenio, ta ljubav prema planini me naputa poput talasa koj i se povlai sa
ala. Moje misli su ostale iste, ali me planina naputa. Postao sam manje
osetljiv prema istim radostima zato to sam ih odve dugo i odve rev
nosno traio. Na tim putevima kojima sam odve esto prolazio ak i
iznenaenje je postalo poznato i obino; ne pentram se vie kroz paprat
i po stenama, ve kroz privienja svojih uspomena. One, pak dvostruko
gube dra: najpre usled duge upotrebe koja ih je liila novine, a onda i
zbog toga - naroito zbog toga - to se jedno pomalo razvodnjeno za-

270

Klod

Levi-Stros

dovoljstvo dobija po cenu sve veeg napora. Starim, i na to me ne upo

zorava nita do te iskrzanosti na uglovima, nekad tako otrim, mojih
zamisli i poduhvata. Jo sam u stanju da ih ponavljam; ali njihovo ostva
renje ne prua mi ono zadovoljstvo koje mi je tako esto i verno prualo,
i tu ne mogu nita da uinim.
Sad me privlai uma. U njoj nalazim iste ari kao i u planini, ali u
mirnijem i pristupanijem obliku. Mnoga lutanja po pustim savanama
Brazila probudila su u meni osetljivost prema arima te neureene priro
de koju su stari voleli: mlada trava, cvee i vlana sveina cestara. Ni
sam mogao da sauvam neprolaznu ljubav prema kamenitim Sevenima;
shvatio sam daje oduevljenje moje generacije za Provansu bilo lukav
stvo koje smo sami smislili da bismo zatim postali njegove rtve. Radi
otkria - vrhunske radosti nae civilizacije - novini rtvujemo sam pred
met koji je njeno opravdanje. Ta priroda je bila zanemarena dok smo
mogli da uivamo u nekoj drugoj. Lieni one najljupkije, morali smo da
svedemo svoje tenje na meru prirode koja nam je ostala na raspolaga
nju, da hvalimo njenu suvou i surovost, jer e nam ubudue samo ti
oblici preostati.
Ali, u ovom prisilnom maru zaboravismo umu. Jednako gusta
kao i nai gradovi, bila je nastanjena drukijim biima, a ona su inila
drutvo koje smo jo upornije drali na odstojanju nego pustinje ka koji
ma smo srljali, bilo da se radilo o visokim vrhovima ili o osunanim
pustarama. Zajednica drvea i bilja udaljava oveka od sebe, uri da
pokrije tragove njegovog prolaska. Kako u nju esto nije lako prodreti,
uma trai od onoga koji joj se priblii iste one ustupke koje planina, na
neto grublji nain, trai od planinara. Ui od vidika s visokih planinskih
venaca, njen horizont se ubrzo zatvara obuhvatajui jedan skuen svet u
kojem je ovek jednako usamljen kao i u pustinjskom bespuu. Svet
trave, cvea, peuraka i insekata tu slobodno vodi svoj nezavisan ivot,
a od naeg strpljenja i skromnosti zavisi da li emo moi da mu pristupi
mo. Nekoliko desetina metara ume dovoljno je da iskljui spoljanji
svet, da jedan univerzum zameni drugim koji manje godi oku, ali gde
zvui i mirisi, ta ula najblia dui, nalaze svoje zadovoljenje. Uskrsava
ju dobra koja smo smatrali izgubljenima: tiina, sveina i spokojstvo.
Prisnost s biljnim svetom daje nam ono to nam more sad uskrauje i za
ta se u planini plaa previsoka cena.
Da bi me uma ubedila, moda je bilo potrebno da mi najpre na
metne svoj najopojniji oblik i da zahvaljujui njemu primetim njene opte osobine. Naime, izmeu ume u koju sam stupio idui u susret TupiKavahibima i uma naih podneblja razlika je tolika da se teko moe
opisati recima.

Tupi-Kavahib

271
Posmatrana spolja, amazonska uma podsea na mnotvo zbijenih
mehurova, na vertikalnu gomilu zelenih ispupenja; reklo bi se da je
neki patoloki poremeaj ravnomerno zahvatio itav predeo. Ali kad probijemo opnu i stupimo u nju, sve se menja: gledana iznutra, ta zbrkana
masa postaje velianstven svet. uma vie nije zemaljski nered; pomi
ljamo daje ona novi planetarni svet jednako bogat kao i na koji bi
mogla da zameni.
im se oko privikne da razaznaje te zbijene planove i im duh
prevlada prvi utisak stenjenosti, pomalja se jedan sloen sistem. Raza
znajemo spratove na kojima se, uprkos mestiminoj poremeenosti ni
voa, ponavlja ista gradnja: najpre vrhovi rastinja i trava u visini oveka;
nad njima bleda stabla drvea i lijane raspolau nevelikim slobodnim
prostorom; malo vie, stabla nestaju iza lia i granja ili grimiznih cvetova divljih banana, pacova, a zatim se jo jednom pomaljaju iz te pene da
bi se ponovo izgubila u liu palmi; odatle izlaze na jednoj jo vioj taki
gde se odvajaju njihove prve horizontalne grane bez lia, ali pokrivene
epifitnim biljkama - orhidejama i bromelijama - kao lae svojom opre
mom; a gotovo izvan domaaja oka, taj svet se zavrava velikim kupola
ma, as zelenim, as bezlisnim, ali tada pokrivenim belim, utim, narandastim ili svetloljubiastim cvetovima; evropski posmatra udi se to
tu prepoznaje sveinu svojih prolea, ali na tako preuvelianoj lestvici
da mu se kao jedino poredenje nameu velianstveno i bujno jesenje
plamsanje.
Tim vazdunim spratovima odgovaraju drugi, pod samim nogama
putnika. Naime, vara se onaj ko misli da hoda po tlu prekrivenom nepo
stojanim spletom korenja, izdanaka, bunja i mahovine; kad god stopalo
izgubi vrst oslonac, ovekupreti opasnost da padne znatno dublje nego
to je oekivao. A i Lusindino prisustvo oteava hod.
Lusinda je mala enka majmuna sa zavrnutim repom, plavkastim
licem i svetlosivim krznom, vrste Lagothrix, poznatije kao barrigudo
zbog osobenog velikog stomaka. Dobio sam je kad joj je bilo tek nekoli
ko nedelja od jedne Nambikvarke; ona je majmune hranila, a ovo je i
danju i nou bilo zakaeno za njenu kosu, koja mu je zamenjivala maji
no krzno i kimu (majmunic nose svoje mladune na leima). Boice s
kondenzovanim mlekom osobodile su me brige oko hranjenja, a viski
koji je postepeno omamljivao sirotu ivotinju obezbedivao mi je noni
mir. Ali, tokom dana s Lusindom se mogla postii samo jedna nagodba:
pristala je da se odrekne moje kose u korist moje leve izme uz koju je
od jutra do mraka bila prikaena, tano iznad stopala, sa sva etiri uda.
Na konju je takav poloaj bio mogu, a u pirogi prihvatljiv. Ali, hodanje
je bilo druga stvar, jer su svaki buni, svaka granica, svaka jaruga bili
povod za Lusindine piskave krike. Svi nagovori da pree na moju mii
cu, rame ili ak kosu bili su uzaludni. Njoj je bila potrebna leva izma,

Klod Levi-Stros

272

jedina zatita i jedino bezbedno mesto u ovoj umi u kojoj se rodila i u

kojoj je ivela, ali koja joj je posle samo nekoliko meseci provedenih uz
ljude postala tuda kao d a j e odrasla u udobnosti civilizacije. Tako sam,
epajui levom nogom, uiju izmuenih prodornim prekorima pri sva
kom pogrenom koraku, nastojao da ne izgubim iz vida leda naeg vodi
a Abaitare, koji je grabio kroz zelenu polutamu brzim i kratkim koraci
ma, zaobilazei ogromna stabla i na mahove nestajui iza njih, krei
put maem, skreui as levo as desno po nama nerazumljivom putu i
zalazei sve dublje u umu.
Da bih zaboravio umor, putao sam svoje misli da lutaju. U ritmu
hoda nastajale su pesmice; satima sam ih preturao po glavi kao kakav
zalogaj koji je obljutaveo od silnog vakanja, ali koji mi ipak doe kao
nekakvo drutvo, te oklevam da ga ispljunem ili progutam. Iz akvarijumskog ambijenta koji je vladao u umi nastali su ovi stihovi:
U umi glavononoj
velikoj kosmatoj koljci od blata
na ruiastim stenama koje nagriza
trbuh mesec-riba iz Honolulua.
Ili sam, kontrasta radi, prizivao munu uspomenu na predgraa:
Poiene su prostirke od trava
svetlucaju nasapunjani plonici
a stabla na etalitu stoje
kao velike zaboravljene metle.
Sledea strofa mi je nekako uvek izgledala nezavrena, mada je
ponikla iz okolnosti nae pustolovine; i danas mi se vrti po glavi kad god
due hodam:
Amazonko, draga Amazonko,
ti to desnu dojku nema,
svata si nam ispriala,
ali su putevi tvoji preuski.
Krajem prepodneva, dok smo zaobilazili jedan grm, iznenada smo
se nali licem u lice s dvojicom uroenika koji su ili u suprotnom smeru. Stariji je imao etrdesetak godina; nosio je nekakvu dronjavu piamu, a kosa mu je bila do ramena; drugi je imao kratku kosu i bio potpuno
go, ako se izuzme mali slameni titnik na udu; na leima, u korpi od
zelenog palminog lia, nosio je velikog orla-grabljivca; vrsto vezana
poput pileta, ivotinja je izgledala jadno uprkos prugastom sivo-belom
perju i glavi sa snanim utim kljunom i krunom od nakostreenog per
ja. I jedan i drugi uroenik nosili su u ruci luk i strele.
Iz njihovog razgovora s Abaitarom saznali smo da je stariji bio
seoski poglavica kod koga smo krenuli, a mlai njegov zamenik; za nji-

Tupi-Kavahib

273

ma su ili i drugi itelji sela koji su u tom trenutku lutali po umi; svi su
krenuli ka Maadu da uzvrate posetu stanici Pimenta Bueno i tako ispu
ne obeanje dato pre godinu dana; orao je bio poklon namenjen domai
nima. To nam nije odgovaralo jer nismo eleli samo da sretnemo uroe
nike, ve i da posetimo njihovo selo. Valjalo je, dakle, mnogobrojnim
poklonima koji su ekali u logoru Porkinjo ubediti nae sagovornike da
se s nama vrate u selo i da nas prime kao goste (to im se nimalo nije
svidelo); potom bismo svi zajedno krenuli prema reci. Kad smo se ko
nano nagodili, upakovani orao nemarno je baen pored jednog potoka,
gde je morao brzo uginuti od gladi ili kao plen mrava. Narednih petnaest
dana pomenut je samo u jednoj kratkoj reenici kojom je ustanovljena
njegova smrt: "Orao je mrtav." Dvojica Kavahiba iezoe u umi da
svojim porodicama najave na dolazak, te nastavismo put.
Dogaaj sa orlom navodi na razmiljanje. Veina starih autora tvr
di da Tupi Indijanci odgajaju orlove i da ih hrane majmunima, jer im je
povremeno potrebno njihovo perje; Rondon je pomenuo taj obiaj kod
Tupi-Kavahiba, a drugi autori kod nekih plemena sa Singua i Aragvaje.
Nije, dakle, neobino, to ga je jedna grupa Tupi-Kavahiba sauvala,
niti s t o j e orao, njihovo najdragocenije vlasnitvo, pon et kao poklon,
ako su nai uroenici zaista odluili (kao to sam poeo da nasluujem i
kao to se kasnije potvrdilo) da zauvek napuste svoje selo i prikljue se
civilizaciji. Ali, to se nimalo ne slae s njihovom odlukom da prepuste
orla alosnoj sudbini. Ipak, itava istorija kolonizacije u Junoj Americi
i drugde mora voditi rauna o radikalnom odbacivanju tradicionalnih
vrednosti, o raspadanju jednog naina ivota, pri emu gubitak nekih
elemenata trenutno povlai obezvreivanje svih drugih; moda sam upra
vo prisustvovao jednom znaajnom ispoljavanju te pojave.
Jednostavan obed od nekoliko peenih, nerasoljenih komada xarque dopunili su umski plodovi: orah tocari; plodovi divljeg kakaoa s
belim, kiselim i pomalo penastim jezgrom; bobice drveta parna; plodovi
i semenke umskog cajua. itave noi je padala kia po nadstrenicama
od palminog lia koje su titile mree za spavanje. uma je danju tiha,
ali u zoru se na nekoliko trenutaka zaori od kretanja majmuna i papaga
ja. Nastavljamo put i svako se trudi da ne izgubi iz vida lea onog ispred
sebe, uveren d a j e udaljavanje od nekoliko metara dovoljno da ovek
zaluta i da njegovi dozivi ne dopru ni do ijeg uha. Naime, jedna od
najudnovatijih osobina ume je to to ona izgleda kao daje uronjena u
neku sredinu guu od vazduha: svetlost koja se kroz nju probija zelen
kasta je i oslabljena, a glas ne dopire daleko. Moda zato u njoj vlada
izvanredna tiina koja bi svakako uticala na putnika da ovaj ve nije svu
svoju panju posvetio putu i uutao se. Njegovo moralno stanje udruilo
se s fizikim i stvorilo oseanje teko podnoljivog pritiska.
S vremena na vreme, na vodi se saginjao da sa ivice svoje nevi
dljive staze brzim pokretom podigne neki list i pokae nam pod njim

Klod Levi-Stros

274

kopljasti bljesak bambusa pobodenog u t i e da bi se na njega nabolo sto

palo neprijatelja. Te zamke tite prilaz selu. Tupi Kavahibi ih nazivaju
min; njihovi preci su koristili vee sprave.
Po podne smo stigli do jednog castanhala, grupe kestenova oko
koje su uroenici (metodini u korienju ume) iskrili malu istinu da
bi lake sakupljali opale plodove. Tu su se ulogorili svi itelji sela, nagi
mukarci s navlakom na udu kakvu smo ve videli kod pomonika po
glavice, jednako gole ene s malim komadom pamune tkanine oko krsta, koji je nekad bio crven od boje urukua, ali je od duge upotrebe po
stao ri.
Bilo je ukupno est ena, sedam mukaraca (ukljuujui i jednog
tek zamomenog) i tri devojice od jedne, dve i tri godine; to je svakako
bila jedna od najmanjih grupa kojima je polo za rukom da opstanu ba
rem trinaest godina (nakon nestanka Abaitarinog sela) bez ikakvog do
dira sa spoljnim svetom. Medu njima je bilo i dvoje sa oduzetim noga
ma: jedna mlada ena koja se oslanjala na dva tapa i jedan mukarac,
takoe mlad, koji se vukao po tlu opirui se rukama. Kolena su mu trca
la nad sasuenim nogama, nateena sa unutranje strane i verovatno pu
na limfe; prsti levog stopala bili su oduzeti, dok je desno ostalo pokretlji
vo. Meutim, dvoje bogalja uspevali su da se kreu po umi, pa i da
prevaljuju velika rastojanja bez vidljivog napora. Da li je to bio poliomijelitis ili neki drugi virus? Pred to dvoje nesrenika preputenih samima
sebi u najnepovoljnijem prirodnom okruenju s kojim se ovek suoio,
potreslo me je seanje na Teveov izvetaj iz XVI veka, u kojem autor,
nakon psete primorskom ogranku plemena Tupi, izraava divljenje to
taj narod, "sainjen od istih elemenata k a o i mi... nikad nisu napali guba,
paraliza, letargija, rak i irevi, niti druge telesne boletine iji se znaci
mogu videti na povrini". Nije ni slutio da su on i njegovi saputnici bili
vesnici tih zala.

Tupi-Kavahib

275

po mreama za spavanje od upredenog pamuka, razapetim izmeu dva

stuba; druge dve (od kojih je jedna bila umetnuta izmeu dve vee) bile
su dugo nenastanjene i liile su na skladite ili privremeno sklonite. Na
prvi pogled, ovekje mogao pomisliti da su kue nalik uobiajenim bra
zilskim domovima u tom podruju. Meutim, one su bile sasvim druki
je zamiljenje: ravan stubova koji su pridravali visoki krov na dve vode
od palminog granja bila je upisana u ravan krova i ua od nje, tako daje
graevina izgledala kao kakva etvrtasta peurka. Njena struktura se,
meutim, nije videla jer je bila zaklonjena lanim zidovima koji su se
dizali ka krovu, ali ga nisu dodirivali. Te tarabe bile su napravljene od
raspoluenih palminih dbala koja su pobodena jedno kraj drugog i me
usobno povezana na takav nain da njihov zaobljeni deo ini spoljni
zid. U glavnoj kui, smetenoj izmeu dva skladita, debla su bila izukrtana i tvorila su petougaone pukarnice, a spoljni zidovi bili su pokrive
ni ovlanim crteima u crvenoj i crnoj boji koje se dobijaju od urukua i
jedne vrste smole. Uroenici su mi objasnili da ti crtei predstavljaju, po
redu, neku vanu osobu, ene, orla grabljivca, decu, predmet u obliku
pukarnice, abu krastau, psa, velikog - neznano kog - etvroronoca,
dve trake s cikcak linijama, dve ribe, dva etvoronoca, jaguara i, na
kraju, simetrian motiv sastavljen od kvadrata, polumeseca i lukova.

XXXIII
SELO ZRIKAVACA
Krajem popodneva stigosmo u selo. Ono se nalazilo na iskrenom
zemljitu nad uskom dolinom planinskog potoka ije sam ime kasnije
saznao: Igarape do Lejtao, desna pritoka Maada, u koji se uliva nekoli
ko kilometara uzvodno od ua reke M u k i .
Selo se sastojalo od etiri gotovo kockaste kue na liniji paralelnoj
s potokom. Dve vee kue sluile su za stanovanje, to se moglo videti

SI. 37 Detalj crtea na zidu kolibe.

276

Klod Levi-Stros

Kue ni po emu nisu liile na uroenika obitavalita susednih

plemena, ali su, po svoj prilici, ponavljale neki tradicionalan oblik. Kad
je Rondn otkrio Tupi-Kavahibe, njihove kue su bile kockaste ili pravougaone s krovom na dve vode. tavie, peurkasta struktura ne odgo
vara nijednoj novobrazilskoj tehnici. O tim kuama s visokim krovom
govore, uostalom, mnogi vani arheoloki dokumenti koji se odnose na
mnoge pretkolumbovske civilizacije.
Jo jedna osobenost Tupi-Kavahiba: kao ni njihovi parintintinski
roaci, ni oni ne gaje niti troe duvan. Videvi nas kako razmotavamo
svoje zalihe nanizanih listova, poglavar sela je sarkastino uzviknuo:
"To je izmet!" (ianeapit). Izvetaj Rondonove komisije ak ukazuje da
je u doba prvih dodira s belcima uroenike toliko ljutilo prisustvo puaa da su im otimali cigare i cigarete iz usta. Ipak, za razliku od Parintintina, Tupi Kavahibi imaju re za duvan, tabak, to jest istu kao i mnogi
zapadnjaci, izvedenu iz drevnih antilskih urodenikih jezika i, po svoj
prilici, karipskog porekla. Mogua veza su dijalekti Gvapore, u kojima
nalazimo istu re, bilo zato to su je oni preuzeli iz panskog (Portugalci
ka.zu.fumo), bilo zato to su kulture Gvapore (kako pokazuju mnogi zna
ci) najdalja jugoistona taka jedne stare antilsko-gvajanske civilizacije
koja je mogla ostaviti svoje tragove u dolini reke ingu. Valja dodati i to
da su Nambikvare strasni puai cigareta, dok drugi susedi Tupi-Kava
hiba, Kepkirivati i Munde, umrkuju duvan kroz cevice. Dakle, odsu
stvo duvana kod jedne grupe plemena u srcu Brazila ne da se lako obja
sniti, naroito ako imamo u vidu da su stari Tupiji uveliko upotrebljavali
tu biljku.

Tupi-Kavahib

277

U nedostatku duvana, u selu su nas ponudili onim to su putnici

XVI veka nazivali "kauen" - Tupi Kavahibi kau kahui - to jest napit
kom od zrna vie vrsta kukuruza koje uroenici gaje na obodu sela, na
zemljitu koje su raskrili vatrom. Stari autori opisali su posude visine
oveka u kojima se priprema ta tenost i ulogu namenjenu devicama
plemena, naime, da u nju obilno pljuju kako bi se izazvalo vrenje. Da li
su posude Tupi Kavahiba bile premalene ili u selu nije bilo drugih devica? Doveli su tri devojice i naterali ih da izrue svu pljuvaku u kau od
isitnjenih zrna. Kako smo taj izvrstan, u isti mah hranljiv i osveavajui
napitak, popili iste veeri, do vrenja nije ni dolo.
Pri obilasku vrta, oko velikog drvenog kaveza po kojem su jo bile
razbacane orlove kosti, videli smo kikiriki, pasulj, razne vrste paprika,
jam, slatki krompir, manioku i kukuruz. Uroenici su dopunjavali proiz
vodnju sakupljanjem divljih plodova. Pored toga, koristili su ijednu um
sku biljku ije vrhove su uvezivali da zrnevlje ne bi padalo na sve strane,
ve u male gomilice na tlu. Ono se zatim zagreva na glinenom tanjiru
sve dok se ne rasprsne poput kokica, kojima je slino i po ukusu.
Dok se priprema kauen sloenim postupkom dodavanja raznih zr
na i kljuanja, i dok ga ene meaju kutlaama od polovine tikava, kori
stim poslednje sate tog dana da postavim Indijancima neka pitanja.
Pored pamune pregae ene nose i vrsto stegnute traice oko
lanaka na rukama i nogama i ogrlice od tapirovih zuba ili ploice od
jelenskih kostiju. Lica su im tetovirana crno-plavim sokom biljkegenipa: na obrazima iroka kosa crta od usne koljke do ugla usana, naglae
na s etiri vertikalne crtice, a na bradi etiri vodoravne linije, jedna iznad
druge, od kojih je svaka odozdo ukraena resom od crtica. Kosajenejee kratka i obino zaeljana retkim eljem ili neto guom spravicom od uvezanih drvenih tapia.
Mukarci su imali samo ve pomenute navlake za ud. Jedan uroe
nik se upravo bavio izradom tog predmeta. Obe strane sveeg listapacove odvojio je od sredinje ile, skinuo tvrdu ivicu i presavio ih po duini.
Kad se te polovine (svaka otprilike sedam puta trideset santimetara) umefnu jednu u drugu pod pravim uglom dobija se neto nalik estaru iji su
kraci sastavljeni od dve, a vrh od etiri debljine lista; taj deo se onda
presavija po dijagonali, a kraci se odsecaju i bacaju; ostaje samo mali
ravnokraki trougao sastavljen od osam debljina. On se zatim zaobli oko
palca, vrhovi donjih uglova se raseku, a bone ivice se zaiju pomou
drvene igle i biljnog konca. Navlaka je gotova; sad je samo treba posta
viti na mesto povlaei prepucijum preko otvora da ne bi spala i da bi
zategnutost koe odravala ud u odignutom poloaju. Svi mukarci nose
taj dodatak, a kad ga neko izgubi, odmah istegnuti kraj prepucijuma pod
vue pod traku koja mu opasuje krsta.

278

Klod Levi-Stros

Kue su bile gotovo prazne. U njima su se videle mree za spava

nje od pamunog prediva; nekoliko zemljanih lonaca i inija za suenje
kukuruza ili manioke na vatri; strugaljke za manioku, to jest, komadi
drveta u koje je pobodeno trnje; pletena sita; dieta od zuba nekog glodara; vretena i nekoliko lukova duine oko 1,70 metara. Bilo je tu i vie
vrsta strela: s vrhom od bambusa - kopljasta za lov ili testerasta za rat ili s vie vrhova, za ribolov. Na kraju, primetili smo i nekoliko muzikih
instrumenata: panove frule s trinaest cevi i flaolete s etiri rupe.
Kad se spustila no, poglavica nam je vrlo sveano doneo kauen i
jelo od dinovskog pasulja i paprika od kojeg su nam gorela usta; ta
hrana nam je prijala posle est meseci provedenih meu Nambikvarama
koji ne znaju za so i ljutu papriku i ije osetljivo nepce zahteva da se jelo
razblai i rashladi vodom. U maloj tikvi bila je indijanska so, braonkasta
tenost tako gorkog ukusa daje poglavar, koji je ostao sa nama za vreme
obeda, ali sam nije jeo, osetio potrebu daje okusi kako ne bismo pomi
slili d a j e otrovna. Taj zain se priprema od pepela drveta taori branco.
Iako skroman, obed nam je ponuen tako dostojanstveno da sam se od
mah prisetio prie jednog putnika o tome kako su drevni poglavari Tupija morali uvek da dre postavljen sto za namernika.
Jo zanimljivija pojedinost: posle noi provedene u skladitu ot
krio sam da su moj koni kai-izgrizli zrikavci. Nikad ranije nisam bio
rtva tih insekata, niti sam ih ikad primetio tokom svog boravka kod
raznih plemena: Kaingang, Kaduveo, Bororo, Paresi, Nambikvara, Mun
de. Bilo mi je sueno da kod Tupija doivim nevolju s kojom su se,
etiristo godina pre mene, sreli Iv d'Evre i an de Leri: "I da na kraju
ukratko opiem te ivotinjice... nimalo vee od naih zrikavaca, koje se
nou sjate pored vatre ako nau neto to mogu da grizu. Ali bi se pre
svega okomile na kone okovratnike i cipele i tako bi im izgrizle povri
nu da sam ih ujutru nalazio sasvim bele i iskrzane..." Poto se zrikavci
(za razliku od termita i drugih destruktivnih insekata) zadovoljavaju ti
me da oglou povrinu koe, svoj pojas sam uistinu naao "beo i iskr
zan", svedoanstvo o udnoj, iskljuivoj, vievekovnoj povezanosti jed
ne vrste insekata ijedne ljudske zajednice.
Odmah po izlasku sunca jedan od naih ljudi zaputio se ka umi da
ubije nekoliko golubica koje su leprale po njenom obodu. Malo kasnije
uli smo pucanj na koji nismo obratili panju, ali je uskoro dotrao jedan
uroenik, bled kao krpa od jakog uzbuenja: upinjao se da nam neto
objasni; Abaitara nije bio u blizini, te nismo imali tumaa. Meutim, iz
pravca u kojem se nalazila uma dopirali su do nas sve blii krici i usko
ro smo videli onog oveka kako tri preko zasada drei levom rukom
desnu podlakticu s koje je visila smrskana aka: bio se naslonio na puku
i ova je opalila. Luj i ja nismo znali stada radimo. Tri prsta bila su goto-

Tupi-Kavahib

279

vo odseena, dlan raznesen, inilo nam se daje amputacija jedino reenje. Ali, nismo imali hrabrosti daje izvedemo i da osakatimo saputnika
koga smo zajedno s njegovim bratom unajmili u jednom malom selu
blizu Kujabe i prema kome smo oseali posebnu odgovornost zato stoje
bio mlad i to nas je pridobio svojom seljakom odanou i osetljivou.
Kako se on bavio tegleim ivotinjama i kako tovarenje tereta na lea
mazgi i volova iziskuje veliku manuelnu spretnost, amputacija bi znai
la pravu katastrofu. Ne bez straha, odluili smo da mu namestimo prste
kako najbolje znamo i umemo, da ruku zavijemo onim to imamo pri
ruci i da poemo natrag; im stignemo u logor, Luj e odvestu ranjenika
u Urupu, gde se nalazio na lekar, a ako uroenici prihvate moj plan, ja
u ostati s njima u logoru kraj reke i tu saekati petnaest dana da brodi
doe po mene (za nizvodnu plovidbu bila su potrebna tri dana, a za uz
vodnu oko sedam). Indijanci su, po svemu sudei, strahovali da bi taj
nesrean sluaj mogao rdavo uticati na nae prijateljstvo, te prihvatie
sve predloge; mi krenusmo napred, u umu, ostavljajui im vremena da
se pripreme za put.
Putovanje je liilo na nonu moru i gotovo se nieg ne seam. Ra
njenik je sve vreme buncao i hodao tako brzo da smo ga jedva pratili;
iao je na elu kolone, ispred vodia, ne kolebajui se ni za tren u pogle
du pravca, iako je izgledalo da se put za nama bio zatvorio. Nou smo
morali da mu dajemo sredstva za spavanje da bi se malo odmorio. Na
sreu, nije bio naviknut na lekove, teje njihovo dejstvo bilo jako. Sutra
dan po podne stigli smo u logor i ustanovili da mu je ruka puna crva i da
je to uzrok strahovitih bolova koji su ga muili. Ali, tri dana kasnije, kad
smo gapoverili lekarskoj brizi, pokazalo se da upravo zahvaljujui crvi
ma, koji su sve vreme jeli istrulelo tkivo, ruku nije zahvatila gangrena.
Amputacija vie nije bila potrebna i mnogo sitnih hirurkih zahvata, koji
su trajali mesec dana i pri kojima je Vejar iskoristio svoju spretnost vivisektora i entomologa, vratili su Emidiju upotrebljivu ruku. U decembru
smo stigli u Madeiru i odatle sam ga jo slabog poslao avionom u Kujabu da se oporavi meu svojima. Kad sam se u januaru vratio u te krajeve
gde me je ekala veina saputnika, posetio sam njegove roditelje; oni me
obasue prekorima, ali ne zbog patnji koje je njihov sin pretrpeo - na
takve dogaaje su gledali kao na neminovan sastojak ivota u sertou ve zato to sam ga varvarski izloio putovanju kroz vazduh, avoljoj
situaciji u koju se, po njihovom uverenju, nije smeo dovesti nijedan hrianin.

Klod

280

Levi-Stros

xxxrv

APIMOVA LAKRDIJA
Evo kako je bila sastavljena moja nova porodica. Najpre Taperahi,
poglavar sela, i njegove etiri ene: Maruabai, najstarija, i Kunhacin,
njena ki iz prethodnog braka; Takvame i Janopamoko, mlada paralitiarka. To poligamno domainstvo podizalo je petoro dece: Kaminija i
Puaresu, deake od sedamnaest, odnosno petnaest godina; i tri mlade
devojice: Paerai, Topekeu i Kupekahi.
Poglavarev pomonik, Potjen imao je dvadesetak godina i bio je
Maruabain sin iz prethodnog braka. Bila je tu i jedna starica, Virakaru;
njena dva stasala sina, Takvari i Karamua, prvi momak, drugi oenjen
njenom tek zadevojenom neakom, Penhanom; i na kraju, s njima je
iveo i jedan roak, paralitican mladi po imenu Valera.
Za razliku od Nambikvara, Tupi-Kavahibi ne kriju svoja imena
koja, uostalom, uvek imaju neko znaenje, to su uoili ve putnici iz
XVI veka: "Kao to mi inimo s psima i drugim ivotinjama", primeuje
Leri, "oni se ne libe da daju ljudima imena poznatih stvari, na primer,
Sarigoj, jedan etvoronoac; Arinjan, kokoka; Arabuten, jedno brazil
sko drvo; Pindo, velika biljka, i druga slina."
Tako je bilo u svim sluajevima kad su mi uroenici objasnili svo
ja imena. Taperahi je mala ptica crnog i belog perja; Kunhacin znai
bela ena ili ena svetle koe; imena Takame i Takvari su izvedena iz
reci tahvara koja oznaava jednu vrstu bambusa; Potjen je slatkovodni
rai; Virakuru, mali ovekov parazit (portugalski: bicho de p)\ Kara
mua, jedna biljka; Valera, neka druga vrsta bambusa.
taden, drugi putnik iz XVI veka, kae da ene "obino nose ime
na ptica, riba i voa", i dodaje da svaki put kad neki oenjen mukarac
ubije zarobljenika on i njegova ena uzmu novo ime. Moji domaini su
se drali toga obiaja; tako se Karamua zove i anaku zato stoje, kako
mi ree, "ve ubio jednog oveka".
Uroenici dobij aju imena i kad preu iz detinjstva u mladost i kad
steknu zrelost. Svako, dakle ima dva, tri ili etiri imena i ne okleva da mi
ih kae. Ta imena su prilino vana, jer svaka loza najradije koristi reci
nastale iz istih korena koji su vezani za klan. Veina stanovnika sela
koje sam prouavao pripadala je klanu "vepra" (mialaf); ali, selo je na
stalo ukrtanjem s drugim klanovima: Paranavat ("od reke"), Takvatip
("od bambusa") i jo neki. Svi lanovi ovog poslednjeg klana nosili su
imena izvedena iz tog eponima: Takvame, Takvari, Valera (veliki bam
bus), Topehi (plod iz iste porodice) i Karamua (takoe biljka, ali nisam
saznao koja).

Tupi-Kavahib

281

Najneobinija crta drutvene organizacije naih Indijanaca bila je

to stoje poglavica gotovo uivao monopol nad enama iz svoje grupe.
Od est ena koje su prole pubertet, etiri su bile njegove supruge. Ako
imamo u vidu da su dve preostale bile Penhana, poglaviina sestra dakle, zabranjena - i Virakaru, starica koja nije vie nikog zanimala,
ispada da je Taperahi uzeo za sebe onoliko ena koliko su mu doputale
materijalne mogunosti. Glavnu ulogu u njegovom domainstvu imala
je Kunhacin, koja je, ako se zanemari oduzeta Janopamoko, bila najmla
a i - tu se uroenikov i etnografov sud slau - veoma lepa. Sa stanovi
ta hijerarhije, Maruabai je sporedna supruga i njena ki je ispred nje.
Izgleda da glavna ena neposrednije pomae muu nego ostale.
Ove se bave kunim poslovima: kuvanjem, decom koja se zajedniki
podiu i ne primeuju kad preu sjedne dojke na drugu, te nisam mogao
pouzdano da utvrdim ko je ija majka. Glavna ena, meutim, svuda
prati mua, pomae mu kad doekuje strance, uva dobij ene poklone i
upravlja domainstvom. To je suprotno nambikvarskim obiajima, gde
glavnoj eni pripada uloga uvara ognjita dok su mlae ljubavnice tesno povezane s mukim poslovima.
Poglavarov povlaen poloaj u pogledu ena poiva pre svega na
uverenju daje njegova priroda superiornija od prirode drugih mukara
ca. Priznaje mu se neumerena vatrenost; on je podloan padanju u trans
i ponekad ga treba obuzdavati da nekog ne ubije (kasnije u izneti jedan
primer); on poseduje proroki dar i druge sposobnosti; i na kraju, njego
ve seksualne potrebe vee su od uobiajenih i njihovo zadovoljavanje
iziskuje veliki broj supruga. Tokom dve nedelje logorovanja sa ovim
uroenicima esto sam bio zaprepaen ponaanjem poglavice Taperahija, koje je, u poreenju s ponaanjem njegovih drugova izgledalo ne
normalno. Kao da gaje povremeno hvatala manija menjanja mesta; tri
puta u jednom danu premetao bi svoju mreu za spavanje i zaklon od
palmi koji titi od kie, a svaki put su ga pratile njegove ene, pomonik
Potjen i njegova sitna deca. Svakog jutra nestajao je u umi sa enama i
decom radi parenja, kako su mi rekli uroenici. Pola sata ili sat kasnije
vratio bi se i otpoeo pripreme za novu selidbu.
Drugo, poglavar svoju poligamijsku povlasticu donekle ogrania
va pozajmljivanjem ena svojim drugovima i strancima. Potjen nije sa
mo pomonik u poslovima vezanim za ivot u logoru; on uestvuje i u
ivotu poglaviine porodice, dobij a izdravanje, povremeno hrani bebe
suvom hranom i uiva druge pogodnosti. to se tie stranaca, svi autori
iz XVI veka opirno priaju o slobodama koje su uivali kao gosti tupinambskih poglavica. Ta obaveza gostoprimstva ispunjena je im smo
stigli u selo u korist Abaitare, koji je dobio na zajam Janopamoko, tada
trudnu, i sve do mog odlaska delio s njom mreu i dobijao od nje hranu.

282

Klod Levi-Stros

Kako mi je Abaitara rekao u poverenju, ta velikodunost imala je

svoju raunicu. Taperahi je ponudio Abaitari da mu zauvek ustupi Janopamoko u zamenu za njegovu ker Tapehi koja je tad imala oko osam
godina; karijiraen tuleko ehi nipoka, "poglavica eli da se oeni mojom
erkom". Abaitara nije bio oduevljen - paralizovana Janomapoko nije
mogla da mu bude prava drubenica u ivotu: " N e moe da ode ni do
reke po vodu." Pored toga, ustupanje zdrave devojice, koja e uskoro
postati lepa devojka, za odraslu enu s telesnom manom nije mu izgle
dalo kao pravedna razmena. Abaitara je imao drugi predlog: dao bi Topehi za malu Kupekahi, dvogodinju devojicu, istiui d a j e ona Takvamina erka, to jest da, kao i on, pripada klanu Takvatip, to znai da
on, kao ujak, ima na nju pravo. Samu Takvame je, pak, trebalo ustupiti
jednom drugom uroeniku iz stanice Pimenta Bueno. Time bi delimino
bila postignuta enidbena ravnotea, jer je mala Kupehaki bila "verena"
s Takvarijem, i posle obavljene razmene, Tapehari bi izgubio dve od
etiri ene, ali bi u Topehi stekao treu.
Ne znam kakav je bio ishod tih pregovora; ali, tokom petnaest da
na zajednikog ivota oni su stvarali izvesnu napetost medu uesnicima
i situacija je ponekad bila zabrinjavajua. Abaitari je bilo jako stalo do
njegove dvogodinje verenice koja mu je, iako je imao trideset ili tride
set pet godina, izgledala kao prava supruga za njega. Poklanjao joj je
razne sitnice i dok bi se ona gegala du obale nije prestajao da se divi
njenim vrstim majunim oblicima i da mi na njih skree panju: kako
e to biti lepa devojka za deset ili dvanaest godina! Iako je godinama bio
udovac, dugo ekanje ga nije plailo; u meuvremenu je raunao na Janopamoko. U nenim oseanj ima prema devojici nevino su se preplitali erotski snovi okrenuti ka budunosti, oinska odgovornost prema ma
lom stvorenju i drugarska razneenost velikog brata prema sestri koju je
kasno dobio.
Nejednakost u raspodeli ena donekle je ublaena i leviratom obavezom mukarca da uzme enu preminulog brata. Tako se Abaitara
oenio udovicom svog starijeg brata; iako mu to nije bilo po volji, popu
stio je pred oevom naredbom i navaljivanjem ene koja se "neprestano
motala oko njega". Pored levirata, Tupi-Kavahibi upranjavaju i bratsku
poliandriju. Na primer, malu Penhanu, goljavu i tek zalu u pubertet,
delili su njen mu Karamua i deveri Takvari i Valera; ovaj poslednji,
nebioloki brat druge dvojice, kae: "On svoju enu pozajmljuje bratu",
jer "brat nije ljubomoran na brata". Deveri i snahe se obino ne izbegavaju, ali je njihovo meusobno ophoenje prilino uzdrano. Daje ena
pozajmljena vidi se po tome to se tog dana prisnije odnosi prema deveru: aska i smeje se s njim, on joj donosi hranu. Jednog dana kad je
pozajmio Penhanu, Takvari je ruao pored mene. Kad je poeo da jede,

Tupi-Kavahib

283

zamolio je svog brata Karamuu da "potrai Penhanu da bi i ona jela";

Penhana nije bila gladna postoje ve ruala sa svojim muem; ipak je
dola, uzela jedan zalogaj i odmah se udaljila. ak je i Abaitara naputao
moje ognjite, nosio hranu kod Janomapoko i s njom ruao.
Dakle, kod Tupi-Kavahiba spoj poligamije i poliandrije reavapro
bleme proizale iz poglaviinih branih povlastica. Prolo je tek nekoli
ko nedelja od mog rastanka s Nambikvarama i bio sam zapanjem inje
nicom da grupe koje su geografski toliko bliske reavaju jedan problem
na tako razliite naine. Naime, videli smo da i kod Nambikvara pogla
vica ima pravo na poligamiju i da odatle i kod njih proizlazi neravnotea
izmeu broja mladih mukaraca i raspoloivih supruga. Ali, umesto da
pribegnu poliandriji, Nambikvare mladiima doputaju homoseksualne
odnose. Tupi-Kavahibi grde taj obiaj, dakle, osuuju ga. Ali, kako je
Leri zlobno primetio o njihovim precima: "Po tome to katkad u svai
jedni druge nazivaju Tyvire /Tupi-Kavahibi kau gotovo isto: teukuruwal, to znai gad, moemo zakljuiti (mada ne smem da tvrdim) da se
odaju tom gnusnom grehu."
Kod Tupi-Kavahiba, uloga poglavice predmet je sloenog ustroj
stva koje je nae selo simboliki prihvatilo - kao kad na malim propalim
dvorovima neki verni podanik pristane da igra ulogu komornika da bi
spasao kraljevo dostojanstvo. Tako je izgledao Potjen pored Taperahija;
po revnosti s kojom je pomonik sluio svog gospodara, potovanju ko
je mu je ukazivao i panji koju su ovom poklanjali ostali lanovi grupe,
ponekad se moglo pomisliti da Taperahi jo vlada, kao nekad Abaitara,
hiljadama podanika ili vazala. U to vreme dvor je imao najmanje etiri
stepena: poglavica, telohranitelji, mladi oficiri i pratioci. Poglavica je
polagao pravo na ivot i smrt podanika. Kao i u XVI veku, pogubljenje
se obino izvravalo davljenjem i padalo je u dunost mladim oficirima.
Ali, poglavica i brine o svojim ljudima; on pregovara sa strancima i to,
kao to sam se uverio, vrlo vesto.
Imao sam veliki aluminijumski lonac koji nam je sluio za kuvanje
pirina. Jednog jutra j e doao Tapehari sa Abaitarom u ulozi prevodioca
da zatrai taj lonac, nudei u zamenu onoliko kauena koliko moemo da
popijemo tokom svog boravka. Pokuao sam da mu objasnim da nam je
taj lonac neophodan, ali dok je Abaitara prevodio, primetio sam da s
Taperahijevog lica ne silazi irok osmeh, kao da sam izaao u susret
svim njegovim eljama. I zaista, kadje Abaitara preveo sve razloge mog
odbijanja, Taperahi je, i dalje veseo, odneo moj lonac meu svoje stvari.
Ostalo m i j e samo da e s t i m pomirim. Uostalom, veransvom obeanju,
Taperahi me je tokom itave nedelje snabdevao najizvrsnijim kauenom,
napravljenim od meavine kukuruza i tokarija; troio sam ga nemilice,
obuzdavan jedino brigom zapljuvane lezde one tri devojice. Taj doga-

284

Klod Levi-Stros

daj podsetio meje na jedan odlomak iz izvetaja Iva d'Evrea: "Ako neko
od njih poeli neto to pripada njegovom blinjem i otvoreno saopti
svoju elju, vlasnik e ga bez oklevanja odbiti samo ako mu je ta stvar
vrlo draga; pri tom, ako molilac ima neto drugo to se vlasniku eljene
stvari svia, on e mu to dati im ovaj zatrai."
Tupi-Kavahibi sasvim drukije vide ulogu poglavice nego Nambikvare. Kad ih zamolimo da se o tome izjasne, kau: "Poglavica je uvek
veseo." Izvanredna dinaminost koju je Taperahi pokazivao u svim pri
likama najbolje potkrepljuje taj iskaz. Ipak, treba dodati da nije re samo
o individualnim sposobnostima, jer se kod Tupi-Kavahiba, nasuprot ono
me to se zbiva kod Nambikvara, poloaj poglavice nasleduje po mu
koj liniji: Pueresa e naslediti oca, iako izgleda mladi i slabiji od svog
brata Kaminija, a uoio sam da jo poneto ukazuje na njegove manje
sposobnosti. Nekad je jedna od poglaviinih dunosti bila prireivanje
svetkovina i govorilo se d a j e on njihov "gospodar" ili "vlasnik". Mu
karci i ene su bojili telo (obino ljubiastim sokom lia ije ime ni
sam saznao, a kojim se bojila i grnarija) i prireivani su plesovi s pevanjem i muzikom; ona se izvodila na etiri-pet velikih klarineta, napra
vljenih od bambusovih trski dugakih 1,20 m, u iji vrh je bila umetnuta
i kudeljom privrena cevica od bambusa s prostim piskom zarezanim
sa strane. "Gospodar svetkovine" naredio bi da se mukarci takmie u
noenju sviraa, stoje slino dizanju maridda kod Bororoa i trkama na
tulama kod Gea.
Pozivi se upuuju na vreme, kako bi uesnici mogli da sakupe do
voljno sitnih ivotinja, pacova, majmuna i veverica, da ih osue na dimu
i okae oko vrata. Igra s tokom bi podelila selo na dva tabora; ekipe bi
se okupile na najzapadnijem delu krunog terena, dok bi dva strelca, po
jedan iz svakog tabora, zauzimala poloaj na severu, odnosno jugu. Nji
hov zadatak je bio da zakotrljaju pun toak, dobijen poprenim seenjem debla. U trenutku kad ta meta prolazi ispred strelaca, svaki ka njoj
odapinje jednu strelu. Za svaki pogodak, strelac uzima jednu strelu od
protivnika. Ta igra neobino podsea na neke u Severnoj Americi.
Na kraju bi gaali jednu lutku, to nije bilo sasvim bezopasno: ono
me ija bi se strela zarila u panj na kojem je lutka sijala pretila je magi
na zla kob, kao i onome ko bi se usudio da napravi drvenu lutku po
ljudskom obliju umesto majmunolike figure od slame.
Dani su, dakle, proticali u sakupljanju mrvica jedne kulture koja je
oarala Evropu i koja e moda, na lev oj obali Maada, ieznuti ubrzo
po mom odlasku: u asu kad sam stupio na laicu koja je dola po mene
iz Urupe, 7. novembra 1938, uroenici su krenuli ka stanici Pimenta
Bueno da bi se pridruili Abaitarinim drugovima i porodici.

Tupi-Kavahib

285

Ipak, pri kraju tog tunog bankrotstva jedne kulture na umoru, bilo
mi je sueno da doivim jedno iznenaenje. Spustila se no, kad svi
uivaju u poslednj im trenucima logorske vatre i spremaju se na poinak.
Poglavica Taperahi ve se smestio u svoju lealjku i pevuio je dalekim,
kolebljivim glasom koji je jedva liio na njegov. Dva mukarca (Valera
i Kamini) unue kraj njegovih nogu, a drhtaj uzbuenja prostruja kroz
itavu grupu. Valera povika nekoliko puta, kao da nekog doziva; poglaviino pevanje postade jasnije, glas mu se uvrsti. Odjednom shvatih
emu prisustvujem: Taperahi je upravo izvodio pozorinu predstavu, ili
tanije operetu, neku meavinu pevanja i govora. On sam je igrao vie
od deset uloga, a svaka od njih se mogla raspoznati po posebnoj boji
glasa: prodoran, piskav, grlen, dubok i po muzikoj temi, pravom lajtmotivu. Melodije su mi se inile neobino nalik na gregorijansko peva
nje. Najpre su me nambikvarske frule podsetile na Sacre, a sad mi se
inilo da sluam Noces u egzotinom izvoenju.
Abaitaru je predstava toliko zanimala da sam jedva uspeo da mu
iupam poneko objanjenje, te sam stekao samo mutnu predstavu o te
mi. Bila je to farsa, s pticom japim (grabljivicom crno-utog perja ije
modulirano pevanje podsea na ljudski glas) kao glavnim junakom; ostali
likovi su bili ivotinje: kornjaa, jaguar, soko, mravojed, tapir, guter
itd; predmeti: tap, malj, luk; duhovi poput fantoma Maire. Svako se
izraavao na nain saobrazan svojoj prirodi, pa sam vrlo brzo uspevao
da utvrdim o kome je re bez iije pomoi. Zaplet se vrteo oko pustolo
vina pticejapim, koju u poetku ugroavaju druge ivotinje, ali onauspeva da ih prevari i na kraju izlazi kao pobednik. Predstava koja e se
ponoviti (ili nastaviti?) sledee dve veeri traje oko etiri sata. Taperahi
je na mahove izgledao potpuno nadahnut i govorio je i pevao bez pre
stanka: smeh se razlegao sa svih strana. Ponekad se, pak, inilo d a j e
iscrpljen, glas mu je postajao slabaan, zapoinjao je razliite teme ne
razvijajui nijednu. Onda bi mu jedan ili oba recitatora priticala u pomo
bilo tako to su ponavljali pozive i omoguavali glavnom glumcu da
predahne, bilo tako to su mu predlagali muziku temu, bilo tako to su
preuzimali neku od uloga; tada bismo naas prisustvovali pravom dija
logu. Poto bi se odmorio, Taperahi bi nastavio da ispreda neku novu
priu.
Kako je no odmicala, postajalo je sve oiglednije da taj poetski
in prati gubitak svesti i da se glumac gubi u linostima koje tumai.
Njegovi razliiti glasovi postali su mu tui, svaki je poprimio tako izra
enu osobenost d a j e bilo teko poverovati da svi dolaze od iste osobe.
Na kraju druge veeri, Taperahi je, i dalje pevajui, naglo ustao iz svoje
mree i ushodao se kao muva bez glave, traei da mu donesu kauen;
"spopao g a j e duh"; najednom je dograbio no i bacio se na Kunhacin,
svoju glavnu enu, koja je jedva uspela da mu umakne i da se sakrije u

Klod

286

LeviStros

umi dok su ga drugi mukarci savladavali i naterali da se vrati u mreu,

gde je odmah zaspao. Sutradan je sve bilo u najboljem redu.

XXXV
AMAZONIJA
Kad sam stigao u Urupu, gde poinje motorna plovidba, naao sam
svoje drugove smetene u jednoj velikoj kolibi od slame na stubovima,
podeljenoj pregradama na vie prostorija. Nismo imali ta da radimo,
osim moda da prodamo ostatke svog materijala lokalnom stanovnitvu
ili da ih zamenimo za pilie, jaja i mleko - j e r je tu bilo i nekoliko krava
- da se prepustimo lenstvovanju i okrepimo ekajui da reka naraste od
kia i omogui prvom amcu da doplovi do nas, stoje moralo potrajati
tri nedelje. Svakog dana za dorukom, dok smo rastvarali u mleku ostat
ke naih zaliha okolade, gledali smo kako Vejar vadi poneki iverak iz
Emidijeve ruke i kako joj postepeno vraa oblik. U tom prizoru je bilo
neeg u isti mah odvratnog i udesnog; on se u mojim mislima spojio sa
prizorom ume, punom oblika i pretnji. Poeh da crtam, uzimajui svoju
levu ruku kao model, predele sainjene od ruku to izbijaju iz iskrivlje
nih tela isprepletanih poput lij ana. Poto sam napravio desetak skica ko
je su gotovo sve nestale tokom rata - na kom nemakom tavanu su danas
zaturene? - osetio sam olakanje i ponovo se okrenuo posmatranju stva
ri i ljudi.
Od Urupe do Rio Madeire, stanice telegrafske linije su uklopljene
u seoca tragaa za kauukom koji su jedini razlog stoje taj kraj jo po
malo naseljen. Oni izgledaju manje besmisleno od tragaa s visoravni, a
nain ivota koji vode prestaje da lii na nonu mom. U najmanju ruku,
njihov ivot postaje raznovrsniji i nijansira se prema sredstvima kojima
taj kraj raspolae. Tu moemo videti vrtove s lubenicama, mlakim i rui
astim snegom tropa; uzgajalita kornjaa koje tim porodicama nedeljom zamenjuju pile na trpezi.
U praznine dane one se ak pojavljuju u oblikugallinha em mol
ho pardo (pile u smedem sosu), a kao pratnja se slue bolo podre (do
slovno: truli kola), cha de burro (magarei aj, to jest kukuruz s mlekom), i baba de moa (gospodiina pljuvaka: kiselkasti beli sir zaliven
medom). Otrovni sok manioke pretvara se, posle nekoliko nedelja vre
nja sa zainima, u izvrstan kremasti sos. To je izobilje: Aqui s falta o
que no tem, ovde ima svega osim onog ega nema.
Sva tjela su "kolosalno" ukusna, jer se jezik Amazonije rado slu
i superlativima. Po pravilu, neki lek ili poslastica su "avolski" dobri ili

Tupi-Kavahib

287

rdavi; vodopad je "vrtoglav", ulovljeni primerak divljai je "udovite",

a neka situacija je "oajnika". U razgovoru se javlja soan uzorak se
ljakog izvrtanja reci, na primer inverzije fonema: percisa umestopreci
sa; prefeitamente umesto perfeitamente; Tribucio umesto Tiburcio. U
njemu ima i dugih pauza praenih sveanim uzvicima: "Sim Senhor!" ili
"Disparate!" koji se odnose na sve vrste zbrkanih i mutnih misli slinih
umi.
Retki trgovaki putnici, regato ili mascate - obino sirijski ili
libijski trgovci u pirogama - donose, posle vie nedelja provedenih u
putu, lekove i stare novine, ijedne i druge izjedene od vlage. Izprimerka
ostavljenog u kolibi jednog tragaa za kauukom saznajem, sa etiri meseca zakanjenja, za Minhenski sporazum i mobilizaciju. Pored toga, ljudi
koji ive u umi imaju bogatiju matu od onih u savani. Tu ima ipesnika,
poput one porodice u kojoj otac i majka, Sandoval i Marija, daju deci
imena koja sadre slogove iz njihovih imena; tako se devojice zovu
Valma, Valmarija i Valmarisa, a deaci Valdomar i Valkimar. Nadriuenjaci daju svojim sinovima imena Njutn i Aristotel i uzdaju se u omilje
ne amazonijske lekarije koje se zovu: Dragocena tinktura, Orijentalni
tonik, Prava Gordona, Bristolske pilule, Engleska vodica i Nebeski balzam. Kad ne uzimaju, s kobnim posledicama, bihlorid kinina umesto
natrijumsulfata, toliko oguglaju da za obinu zubobolju moraju da srue
u sebe itavu kutiju aspirina. U stvari, izgleda da iz malog skladita koje
smo primetili na donjem toku Maada pirogama kreu uzvodno samo
dve vrste robe: reetke od kovanog gvozda za grobnice i korita za pra
nje, u emu se moe videti izvesna simbolika.
Pored te "naune" medicine postoji i druga, narodna, koju ine
resguardos, zabrane" i oraes, "bajalice". Trudnoj eni nije zabranjena nijedna vrsta hrane. Osam dana posle poroaja ena sme da jede sa
mo piletinu i meso jarebice. Narednih etrdeset danajede jaretinu i neke
ribe (pacu, piava, sardinha). Od etrdesetprvog dana dozvoljeno joj je
seksualno optenje, a svojoj ishrani moe da doda veprovinu i "belu"
ribu. Godinu dana nakon poroaja ne sme da okusi meso tapira, kopnene
kornjae, crvenog jelena, mutuma, riba "s koom" (jatuarama i curimata). To se objanjava ovako: Isso mandamento da lei de Deus, isso do
inicio do mundo, a mulher so purificada depois de 40 dias. Si no faz,
o fim triste. Depois do tempo da menstruao, a mulher fica immunda, a homem que anda com ela fica immundo tambm, e a lei de Deu
para mulher. I zavrno objanjenje: E uma cousa muita fina, a mulher3.
To je zapovest Bojeg zakona koji postoji od poetka sveta; ena je ista tek

etrdesetog dana. Ako se to ne potuje, ishod je alostan. - Posle menstruacije, ena

je neista, mukarac koji joj prie takode je neist, to je Boji zakon za enu. - ena
je neto veoma osetljivo.

288

Klod Levi-Stros

Oracao do sappo secco (Bajalica o suvoj abi), koja se moe nai

u popularnoj knjizi Livro de So Cypriano, ve se granii s crnom magi
jom. Nae se velika aba cururu ili sapo leiteiro i u petak se zakopa tako
da joj viri samo glava; onda joj se daju komadi peenog mesa koje ona
halapljivo proguta. Posle osam dana aba potpuno iezne, a na tom mestu nikne "panj s tri grane" od kojih je svaka druge boje. Grana ljubavi je
bela, grana oajanja crvena, a grana alosti za umrlim crna. Ime bajalice
dolazi otud to se aba osui, jer je ne jedu ak ni crvi. Izvrilac obreda
ubere granu koja odgovara njegovoj elji i krije je od svih oiju: e cousa
muita occulta. Bajalica se izgovara dok se aba ukopava:
Eu te interro com palma de cho l dentro
Eu te prende baixo de meus ps at comofr o possvel
Tem que me livras de tudo quanto e perigo
So soltarei voc quando terminar minha misso
Abaixo de So Amaro ser o meu protetor
As undas do mar sero meu livramento
Na plvora de solo ser meu descanso
Anjos da minha guarda sempre me accompanham
E o Satanaz no ter fora de me prender
Na hora chegada na pinga de meio dia
Esta orao ser ouvida
So Amaro voc e supremes senhores dos animaes cruis
Ser o meu protetor Mariterra (?)
Amen.
/Zakopavam te stopu u zemlju,
drim te pod nogama koliko mogu,
mora da me oslobodi svake opasnosti;
ja u tebe osloboditi tek kad obavim svoj zadatak.
Pod zatitom sv. Amara biu bezbedan,
morski talasi e mi doneti osloboenje,
u zemaljskom prahu u otpoinuti.
Pratite me uvek, aneli uvari
i Satana nee moi da me epa.
Kad sat otkuca tano u podne
ova e molitva biti usliena.
Sveti Amaro, ti i vrhovni gospodari okrutnih ivotinja,
moj zatitnik e biti Maritera (?).
Amin./
esto se koriste i Orao da fava (bajalica o bobu) i Orao do
morcego (o lepom miu).

Tupi-Kavahib

289

U blizini reka koje su plovne za male motorne brodove, to jest

tamo gde civilizacija, iji je simbol Manaus, nije samo gotovo izbrisano
seanje, ve stvarnost s kojom je mogue uspostaviti dodir dva-tri puta
tokom jednog ljudskog ivota, nailazimo na udake i pronalazae, poput
onog zapovednika stanice koji za sebe, svoju enu i dvoje dece kri u
umi ogromno zemljite i tu uzgaja razne kulture, pravi gramofone i burad za rakiju i bori se sa sudbinom koja se urotila protiv njega. Njegovog
konja svake noi napadaju slepi mievi koji pripadaju vrsti zvanoj vam
pir. On pravi zatitni ogrta od atorskog platna, ali ga konj pocepa eui se o granje; zatim ga mae paprikom i plavim kamenom, ali vampiri
sve obrisu svojim krilima i nastavljaju da sisaju krv jadnoj ivotinji. Je
dino delotvorno sredstvo bilo bi preruavanje konja u vepra pomou e
tiri skrojene i saivene veprovske koe. Njegova bujna mata pomae
mu da zaboravi jedno veliko razoaranje: odlazak u Manaus, gde itavu
svoju uteevinu spiska na gramzive lekare, na hotel u kojem gladuje i
na roenu decu koja u dosluhu s trgovcima pustoe prodavnice.
Voleli bismo da kaemo neto vie o tim jadnim linostima ama
zonskog ivota koje se napajaju udatvom i oajanjem. Junaci ili sveci
poput Rondona i njegovih saputnika koji su, sejui po mapi neistraene
teritorije imena iz pozitivistikog kalendara, esto vie voleli da ih Indi
janci pokolju nego da se suprotstave napadu. Usijane glave koje jure u
umu na udnovate sastanke sa samo njima znanim plemenima od kojih
uzimaju skroman plen pre no to im strela doe glave. Sanjari koji u
zabitim dolinama grade kratkovena carstva. Manijaci koji u samoi obaljaju delatnosti kakve su drugima donosile poloaj vicekralja. I na kraju,
rtve te opijenosti koju podstiu moni, ili barem moniji, i iju udno
vatu sudbinu na Rio Maadu, po obodima uma nastanjenih Mundama i
Tupi-Kavahibima, najbolje ilustruju lovci na pustolovine.
Ovde prepisujem jednu priu iseenu iz nekog amazonskog lista,
neveto isprianu, ali prilino zanimljivu.
Odlomak iz lanka A Pena Evanglica (1938)
"Godine 1920. cena kauuka je pala i veliki zapovednik (pukovnik
Rejmundo Pereira Brazil) napustio je seringaes, koje su ovde, na obali
Igarap Sao Tome, ostale gotovo netaknute. Vreme je proticalo. Otkad
sam otiao sa zemlje pukovnika Brazila, seanje na te plodne ume osta
lo je urezano neizbrisivim slovima u mojoj mladikoj dui. Probudio
sam se iz tuposti u koju nas je bacio nagli pad cene kauuka i, mada sam
se ve svikao na ivot u Bertoletiji, u seanju mi se javie castanhaes
koje sam video u S. Tome.
U Grand Hotelu u Belemu do Para, sretoh jednog dana svog starog
gazdu, pukovnika Brazila. Na njemu su se jo mogli videti tragovi neka
danjeg bogatstva. Zatraio sam dozvolu da obraujem "njegove" keste-

290

Klod Levi-Stros

nove i on se blagonaklono saglasi; rekao mi je: "Sve je to naputeno,

ostali su samo oni koji nisu uspeli da odu negde drugde. Ne znam kako
ive, niti me to zanima. Moe da ode."
Prikupih neka skromna sredstva, zatraih aviacao /tako se zove
roba uzeta na kredit/ kod preduzea . Adonias, Adelino G. Bastos i
Gonsalves Pereira Komp., kupih kartu za parobrod Amazon River i po
dn ka Tapaosu. U Itaitubi smo se sreli Rufino Monte Palma, Melentino Teles deMendonsaija. Svaki je poveo po pedeset ljudi. Udruili smo
se i uspeli. Ubrzo smo stigli do ua Igarap Sao Tome. Tu smo zatekli
zaputeno i potiteno stanovnitvo: ogrubele starce, polugole ene, paralitinu i plaljivu decu. im smo izgradili kolibe i u njima se smestili,
okupih svoje ljude i itavu onu porodicu i rekoh im: "Ovde ima za sva
kog po jedna boia - municija, so i brano. U mojoj kolibi nema ni sata ni
kalendara; rad poinje kad svetlost dana postane dovoljno jaka da raspoznamo obrise svojih uljevitih ruku, a zavrava se kad padne no koju
nam alje Bog. Oni kojima se ovo ne svia nee dobijati hranu; morae
da se zadovolje kaom od palminih oraha i solju od pupoljaka glavate
anaje /iz pupoljaka te palme kljuanjem se dobija gorak i slan talog/.
Imamo zaliha za ezdeset dana i moramo dobro da ih iskoristimo; ne
smemo da izgubimo ni sat tog dragocenog vremena." Moji saradnici
pooe za mojim primerom i ezdeset dana kasnije imali smo 1.420 buradi kestena /zapremina bureta je otprilike 130 litara/. Natovarili smo
piroge i spustili se do Itaitube. Rufino Monte Palma, ostatak grupe i ja
ostadosmo da saekamo motorni brod Santelmo, stoje potrajalo dobrih
petnaest dana. Kad smo stigli u luku Pimental, utovarismo kesten i sve
ostalo na galen Sertanejo i u Belemu prodasmo plodove po ceni od 47
milreisa /2,30 dolara/ za 500 hektolitara; na nesreu, etvorica su umrla
u putu. Ali, danas, u sezoni 1936-37, s cenama koje idu do 220 milreisa
po hektolitru, koliko m i j e poznato najviim do sada, eto ta nam je sve
doneo posao s kestenom - a to je sigurna i realna stvar, za razliku od
dijamanata koji se kriju pod zemljom i veita su zagonetka! Eto, prijate
lji iz Kujabe, kako se radi s kestenom u Pari, u dravi Mato Groso."
A tih 150 ili 170 osoba uspeli su svi zajedno da zarade za 60 dana
jedva 3.500 dolara. ta tek da kaemo o tragaima za kauukom ijoj
sam agoniji prisustvovao poslednjih nedelja svog boravka u Brazilu?

291

Tupi-Kavahib

XXXVI

SERINGAL
Dve glavne vrste stabala koja lue lateks, havea i castilloa, u lo
kalnom govoru se zovu seringa i caucha; prva, znaajnija, raste samo
pored reka ije obale ocrtavaju neodreeno podruje koje je vlada ne
kom maglovitom odredbom ustupila ne vlasnicima nego "gazdama"; ti
patres de seringal dre skladita ivotnih namirnica i raznih drugih po
treptina bilo kao nezavisni vlasnici, bilo kao koncesionari nekog preduzimaa ili nekog malog preduzea za reni saobraaj koje ima monopol
na plovidbu jednom rekom i njenim pritokama. Traga za kauukom je
na prvom mestu "klijent" i naziva sefreguz; on je klijent oblasnog magacina i obavezuje se da tu nabavlja svu robu, aviao (ta re nema nika
kve veze sa avijacijom), da proda sve to sakupi i da unapred plati deo
sume za alatke i namirnice za jednu sezonu, koje odmah odnosi u svoju
malu radnju; za uzvrat dobija pravo na smetaj (colloca) i na korienje mnotva puteva, estradas, to kao prepletene niti idu od kolibe na
obali do glavnih proizvodnih stabala koja su u umi pronali drugi ga
zdini radnici: mateiro i ajudante.
Svakog jutra pre zore (veruje se da je bolje raditi u mraku) seringu
eiro pree jedan od tih puteva opremljen krivim noem (faca) i lampom
privrenom za eir (coronga) kao to to rade rudari. On vrlo paljivo
zaseca seringas - tehnike su poznate kao "zastava" i "riblja kost", jer
neveto zaseeno drvo moe da se osui ili presahne.
Oko deset ujutru obraeno je 150 do 180 stabala; poto dorukuje,
seringuero ponovo prede isti put i sakupi lateks koji je u meuvremenu
iscurio u ae od cinka privrene za drvo; zatim sadraj sipa u torbu od
grubog platna impregniranog kauukom, koju je sam napravio. Po po
vratku, oko pet sati, poinje trea faza, to jest istovremeno maenje
kauuka i formiranje grudve; mleko se polako utrljava u masu nanetu na
poprenu pritku koja je postavljena iznad vatre. Masa se na dimu zgu
njava u tanke slojeve koji se poravnavaju okretanjem pritke oko njene
ose. Postupak je zavren kad grudva dostigne standardnu teinu koja
varira od 30 do 70 kilograma, u zavisnosti od podruja. Kad su stabla
iscrpljena, izrada jedne grudve moe potrajati vie nedelja. Zatim se gru
dve (kojih ima vie vrsta, jer su lateksi i tehnike proizvodnje razliiti)
ostavljaju du reke; svake godine gazda dolazi da ih pokupi i sabije u
svoje skladite, gde izrauje kauukove koe (pelles de borracha) koje
zatim tovari na splav; pri prelazu preko slapova splav e se raspasti i
valja ga ponovo strpljivo povezati kako bi doplovio do Manausa ili Belema.

292

Klod Levi-Stros

Dakle, da pojednostavimo prilino komplikovanu situaciju, serin

gueiro zavisi od gazde, a ovaj od plovidbene kompanije koja kontrolie
glavne vodene puteve. Taj sistem je posledica opadanja cena poev od
1910, kad je poeo da pristie kauuk sa azijskih plantaa, veliki konku
rent brazilskoj etvi. Eksploatacija u pravom smislu postajala je sve ma
nje zanimljiva, osim za one koji nisu mogli da nadu drugi nain prei
vljavanja, a reni prevoz je postajao sve unosniji jer se razna roba na
seringalu prodavala po ceni etiri puta vioj od trine. Oni koji su to
sebi mogli da dozvole dizali su ruke od kauuka i iznajmljivali brodove,
obezbedujui na taj nain, bez ikakvog rizika, kontrolu nad sistemom,
jer je patro dvostruko zavisan od prevoznika: ovaj moe poveati cenu
ili odbiti da snabdeva svoju muteriju. A gazda iji je magacin prazan
gubi muterije: jedni bee ne plaajui dug, drugi ostaju i umiru od gladi.
Gazda je u rukama prevoznika; muterija u gazdinim rukama. Go
dine 1938, kauuk je vredeo pedeset puta manje nego u vreme velike
pomame za njim; uprkos povremenom rastu cena tokom poslednjeg svetskog rata, stanje ni danas nije sjajno. U zavisnosti od sezone, na Maadu
jedan ovek moe da skupi 200 do 1.200 kilograma kauuka. U najpo
voljnijim okolnostima, za novac dobijen od kauuka on je 1938. godine
mogao da kupi otprilike polovinu robe koja mu je neophodna za goli
ivot: pirinea, crnog pasulja, suvog mesa, soli, metaka, petroleja i plat
na. Drugu polovinu obezbedivao je lovom i zaduivanjem koje obino
otpoinje pre no to se ovek upusti u taj posao i raste do kraja ivota.
To se moe ilustrovati mesenim budetom jedne etvorolane po
rodice za 1938. godinu:
ukupna
jedinina
cena
cena
u milreisima u milreisima
42
10,500
4 kg jestive masti
5 kg eera
4,500
22,500
15
5
3 kg kafe
5
5
1 1 petroleja
4 sapuna
3
12
3 kg soli (za usoljavanje divljai)
3
9
20 metaka, kal. 44
1,200
24
8,500
34
4 funte duvana
6
5 paketa cig. papira
1,200
10 kutija ibica
0,500
5
3
3
100 g bibera (za usoljavan 0
2 glavice belog luka
1,500
3
20
4 konzerve mleka (kondenzovanog, za bebe) 5
17,500
3,500
5 kg pirinea

293

Tupi-Kavahib

30 1 brana od manioke
6 kg suvog mesa (xarque)
Ukupno:

2,500
8

75
48
341

Kad je re o godinjem budetu, treba dodati grubo pamuno plat

no, koje je 1938. godine kotalo 30 do 120 milreisa po komadu; par
cipela, 40 do 60 milreisa; eir, 50 do 60 milreisa; i na kraju igle, dug
mad i konac, kao i lekove koji se nemilice troe. A, na primer, tableta
kinina (svaki lan porodice mora da uzima po jednu na dan) ili aspirina
kota jedan milreis. Stimo se d a j e u to vreme na Maadu jako dobra
"sezona" (skupljanje kauuka traje od aprila do septembra jer se tokom
kinog razdoblja ne moe ii u umu) donosila 2.400 milreisa (u Manausu, 1936. godine,/* se prodavala za 4 milreisa po kilogramu, a proiz
voa je dobijao polovinu svote). Ako seringeiro nema sitne dece, ako
jede samo divlja koju sam ulovi i "brano" od manioke koje sam proiz
vede mimo svog sezonskog posla, izuzetno dobra sezona omoguuje mu
da se prehrani.
Bez obzira na svoju raunicu, gazda ivi u strahu od bankrotstva
koje ga i snalazi ako mu se klijenti razbee ne plativi raune. Zato nje
gov naoruani nadzornik neprestano deura na reci. Samo nekoliko da
na poto smo otili od Tupi-Kavahiba, doiveli smo neobian susret koji
mi se urezao u seanje kao suta slika seringala; prepisujem iz svog
putnog dnevnika beleku od 3. decembra 1938: "Sad je oko deset sati,
vreme sivo i vlano. U susret naim pirogama plovi mala montaria, ko
jom upravljaju jedan suvonjav ovek, njegova ena i dete od desetak
godina. Iscrpljeni su i ena svaku reenicu zavrava jecajem. Vraaju se
iz estodnevnog pohoda na Maadinju, jedanaest vodopada (cachoei
ras); najednom, aburu, ekalo ih je noenje amca (var ao por terra); bili su u poteri za jednim od njihovih, fregueses koji je pobegao sa
svojom prijateljicom; odvezao je jedan un i u njemu sve svoje stvari,
postoje prethodno uzeo aviao i ostavio pisamce: a mercadoria muito cara e no tem corragem pagar a conta (roba je suvie skupa i nemam hrabrosti da platim raun). Ljudi compadrea Gaetana, gonjeni od
govornou, krenuli su u poteru za beguncima da bi ih uhvatili i predali
gazdi. Poneli su rifle"
Rifle je karabin - obino vinester kalibra 44 - koji slui za lov, a
ponekad i za druge potrebe.
Nekoliko nedelja kasnije video sam ovaj oglas na vratima magacina preduzea Calama Limitada na mestu gde se spajaju Macado i Made
ira:

294

Klod Levi-Stros

IZVANREDAN LUKSUZAN PROIZVOD

sadri mast, puter i mleko
prodavae se samo na kredit
po specijalnom gazdinom nareenju.
U suprotnom sluaju,
prodavae se samo za gotovinu!
Za novac ili za neku drugu robu iste vrednosti.
Odmah ispod ovoga mogao se proitati drugi oglas:
GLATKA KOSA
Cak i kod ljudi obojene koe!
I najkudravija kosa, ak i kod ljudi
obojene koe,
postae glatka posle redovne upotrebe
najnovijeg preparata
Alisante
U prodaji kod "Velike boce",
ulica Urugvajana, Manaus.
U stvari, ljudi su se toliko svikli na bolest i bedu da ivot u seringalu nije uvek grozan. Naravno, daleko je ono vreme kad su visoke cene
kauuka omoguavale graenje daanih gostionica na uima, bunih
jazbina u kojima su seringueirosi ponekad za jednu no gubili godinama
sticana bogatstva i sutradan odlazili da sve ponu ispoetka traei avicao od kakvog gazde punog razumevanja. Video sam jednu od tih rue
vina, koja je tada jo bila poznata pod imenom Vatikan, bedni spomenik
iezloj raskoi. Nedeljom su se ljudi tamo okupljali odeveni u nekakve
piame od prugaste svile, mekane eire i lakovane cipele da sluaju
virtuozna solistika izvoenja raznih melodija na revolverima razliitih
kalibara. U seringalu vie niko ne moe da kupi luksuznu piamu. Ali,
mlade ene koje vode neizvestan ivot u konkubinatu sa seringueirosima i dalje u njega unose neku udnu ar. To se zove cesar na igreja
verde, "venati se u zelenoj crkvi". Mulherada, to jest grupa ena pone
kad priredi igranku za koju svaka dobije pet milreisa, ili neto kafe, ili
eera, ili uspe da iznajmi malo vei brodi kao sobicu za noni provod.
One dolaze u lakim haljinama, naminkane i briljivo oeljane i pri
ulasku ljube ruku gospodaru kue. minku ne stavljaju da bi izgledale
lepe, ve da bi stvorile privid zdravlja. Pod rumenilom i puderom one
kriju sifilis, tuberkulozu i movarsku groznicu. Dolaze iz kue u koju su
se smestile "s ovekom", barraco de seringueiro, i gde tokom godine
ive raupane i u dronjcima; sad su u punom sjaju, ali su u cipelama s
visokim potpeticama i balskim haljinama ipak morale da prevale dva-tri
kilometra po blatnjavoj umskoj stazi. Za ovu priliku okupale su se u

Tupi-Kavahib

295

prljavom potoku (igaraps), po kii koja itavog dana nije stala. Dirljiv
je taj kontrast izmeu krhkog privida civilizacije i udovine stvarnosti
koja ih eka pred vratima.
Neveto skrojene haljine istiu tipino indijanske oblike: previso
ke grudi, gotovo u ravni pazuha, pritisnute zategnutom tkaninom koja
mora da pokrije isturen stomak; male ruke i mrave, lepo oblikovane
noge; neni zglobovi. Mukarac u pantalonama od belog platna i sakou
nalik na piamu dolazi po svoju partnerku. One su companheiras; as
amasiadas, to e rei "udomljene", as desocupadas, "nezauzete, na
raspolaganju". On je vodi za aiku na sredinu palanque napravljene od
slame babassua, osvetljene treptavom petrolejkom (farol). Tu zastaju
nekoliko trenutaka dok ne odjekne naglaen takt kutije sa ekserima
(caracach) koju trese neki nezauzeti igra; a onda poinju: 1, 2-3, 1, 23, itd. Daske na drvenim stupcima odjekuju od trenja stopala.
Oni pleu korake iz nekog drugog doba. Naroito desfeiteru, sai
njenu od mnogo ponavljanja jedne melodije izmeu kojih se harmonika
(koju ponekad prate violo i cavaquinho) zaustavlja i omoguuje kavaljerima da jedan za drugim improvizuju dvostih pun podrugljivih ili lju
bavnih aluzija; zatim dame, jedna po jedna, odgovaraju na isti nain,
dodue ne bez potekoa jer su zbunjene, com vergonha; neke pocrvene
i pobegnu, neke druge zbrzaju nerazumljiv kuplet, kao devojice kad
deklamuju nauenu lekciju. Ovo je jedne veeri u Urupi sklepano na na
raun:
Um mdico, outro professor, outro fiscal do Museu,
Escolhe entr 'os tres qual e o seu.
(Jedan je lekar, drugi profesor, trei inspektor Muzeja; izaberi sebi
jednog od te trojice.)
Na sreu, jadna devojka kojoj je kuplet bio namenjen nije imala
spreman odgovor.
Kad igranka traje vie dana, ene svake veeri menjaju haljine.
Posle Nambikvara iz kamenog doba, posle Tupi-Kavahiba koji me
jo nisu doveli u XVI vek, ovdeje izvesno vladao XVIII, onakav kakav
zamiljamo u malim lukama Antila i priobalju. Proputovao sam konti
nent. Ali, kad se kraj mog putovanja ve sasvim pribliio, postao sam
naroito svestan tog uspinjanja iz dubina vremena.

297

Povratak

Deveti deo

POVRATAK

XXXVII
AVGUSTOVA APOTEOZA
Putovanje do Kampos Novosa posebno nas je obeshrabrilo. Odvo
jen od svojih drugova koji su zbog epidemije morali da zaostanu osam
deset kilometara, mogao sam samo da ekam nadomak stanice gde je
desetak osoba umiralo od malarije, lemanijaze, ankilostomijaze, a pre
svega od gladi. Pre no to bi se dala na posao, Paresijka koju sam unaj
mio kao pralju traila je ne samo sapun, ve i hranu; inae, rekla mije,
ne bi imala dovoljno snage zarad, stoje bila suta istina: ti ljudi vie nisu
bili sposobni za ivot. Odve slabi i bolesni "da bi se borili, oni su smanji
vali svoje aktivnosti i potrebe i zapadali u stanje tuposti koje je od njih
trailo najmanje fizikog troenja i, u isti mah, otupljivalo svest o bedi.
Tom sumornom stanju davali su doprinos i Indijanci. Dve neprija
teljske grupe koje su se srele u Kampos Novosu, uvek na ivici sukoba,
nisu prema meni gajile najnenija oseanja. Morao sam da budem na
oprezu, a etnografski rad bio je gotovo nemogu. I u normalnim uslovima terensko istraivanje veoma je naporno: valja ustati im svane i osta
ti budan dok ne zaspi i poslednji uroenik, i ponekad ak nadgledati
njegov san; biti neprimetan, a uvek prisutan; sve videti, sve zapamtiti,
sve zabeleiti, pokazati poniavajuu indiskretnost, moljakati obavetenja od kakvog balavog mangupa, iskoristiti svaki trenutak oputenosti ili
nemara; ili, pak, danima obuzdavati radoznalost i sauvati rezervisanost
koju namee neki hir domainskog plemena. Radei svoj posao, istrai
va se neprestano preispituje: da lije zaista napustio svoju sredinu, svoje
prijatelje i navike, potroio znatne svote novca i energije i ugrozio svoje
zdravlje samo zato da bi se dodvorio grupi od nekoliko desetina bednika
osuenih na skoro istrebljenje, koji provode vreme uglavnom u bitanju
i spavanju i od ijih udi zavisi ishod njegovog poduhvata? Kad uroe
nici ne kriju svoje loe raspoloenje, kao u Kampos Novosu, situacija
postaje jo gora: Indijanci ne dozvoljavaju ak ni da ih gledamo; bez

298

Klod Levi-Stros

ijedne reci, odlaze u viednevni lov ili sakupljaki pohod. Nadajui se

da e ponovo uspeti da im se priblii - itav poduhvat je ve skupo pla
tio - istraiva eka, tapka u mestu, vrti se u krug; ponovo iitava stare
beleke, prepisuje ih i tumai; ili pak sebi zadaje neki pipav i zaludan
zadatak, puku karikaturu svog posla, na primer, premeravanje rastojanja
izmeu ognjita ili prebrojavanje grana od kojih je izgraeno neko na
puteno sklonite.
ovek se, pre svega, pita: ta uopte radim ovde? ta oekujem?
Zato? Staje, zapravo, etnografsko istraivanje? Obavljanje jednog po
sla nalik drugima, samo stoje ovde kancelarija ili laboratorija udaljena
od kue nekoliko hiljada kilometara? Ili posledica jednog radikalnijeg
izbora koji poiva na dovoenju u pitanje sistema u kojem smo roeni i
odrasli? Napustio sam Francusku pre gotovo pet godina, prekinuo sam
svoju univerzitetsku karijeru; za to vreme, moje mudrije kolege uspinjale su se polako tim lestvama; oni koji su se okrenuli politici, kao i ja
nekad, danas su poslanici, a uskoro e biti i ministri. Aja krstarim pusti
njom u potrazi za otpacima oveanstva. Ko me je naveo ili ta me je
nateralo da iskoim iz normalnog toka svog ivota? Je li to bilo lukav
stvo, vest obrt sraunat na to da steknem odreene prednosti koje e mi
kasnije omoguiti jo sjajniju karijeru? Ili je, pak, iza te odluke stajalo
moje duboko neslaganje s drutvenom grupom u kojoj sam iveo i elja
da se, po svaku cenu, to vie udaljim od nje? Neobian je paradoks to
to mi moj pustolovni ivot, zapravo, nije otkrio novi svet, ve je pono
vo uspostavio stari, dok mi je onaj kojem sam teio procurio kroz prste.
Mnogi ljudi i predeli koje sam krenuo da osvojim izgubili su oekivani
znaaj kad sam ih naao, mnoge varljive slike bile su zamenjene drugi
ma koje je sauvala moja prolost i kojima nisam pridavao nikakvu vrednost u trenutku kad su jo odgovarale stvarnosti koja me je okruivala.
Dok sam putovao predelima koje je malo oiju posmatralo, i delio ivot
s narodima ija je beda bila cena - a tu cenu su uglavnom oni platili - za
vraanje kroz milenijume, nisam vie video nijedne ni druge, ve su mi
u magnovenju dolazile vizije francuskog sela kojeg sam se bio odrekao
ili muziki i pesniki odlomci koji su najkonvencionalniji izraz one civi
lizacije protiv koje sam se okrenuo, ili sam barem sebe u to ubeivao
kako ne bih porekao smisao koji sam dao svom ivotu. Na visoravni
zapadnog Mato Grosa, nedeljama sam bio opsednut ne onim to me je
okruivalo i to vie nikad neu videti, ve jednom otrcanom melodijom
koju je moje seanje dodatno osiromailo: onom iz openove tree etide, opus 10; imao sam utisak daje u njoj sadrano sve ono to sam osta
vio iza sebe, i to je bio svojevrstan podsmeh gorini kojoj sam se tako
lako preputao.

Povratak

299

Zato ba open, kad njegova muzika nije naroito odgovarala mom

ukusu? Odgajen u vagnerijanskom kultu, tek nedavno sam bio otkrio
Debisija, tek nakon to su mi Noces, ije sam drugo ili tree izvoenje
sluao, pokazale u Stravinskom jedan svet koji mije izgledao stvarniji i
postojaniji od savana centralnog Brazila i sruile moj prethodni muziki
univerzum. Ali, u trenutku kad sam naputao Francusku, Peleas mi je
pruao neophodnu duhovnu hranu; dakle, zato su mi se u pustoi na
metnuli open i njegovo najbanalnije delo? Vie zaokupljen reavanjem
tog problema nego posmatranjem onoga to me je tu dovelo, govorio
sam sebi da prelaenje od opena do Debisija moda bre napreduje kad
se ide u suprotnom smeru. Prijatnosti zbog kojih sam vie voleo Debisija
sad sam nalazio kod opena, ali u neiskazanom, jo neizvesnom obliku,
tako neupadljive da ih u poetku nisam ni uoio, te sam najpre krenuo ka
njihovom najizraenijem ispoljavanju. Dvostruko sam napredovao: pro
dubljujui delo starijeg kompozitora, prepoznao sam u njemu lepte ko
je bi mi ostale skrivene da nisam najpre upoznao Debisija. opena sam
zavoleo zbog vika, a ne zbog manjka kao oni iji se muziki razvoj
zaustavio na njemu. S druge strane, vie mi nije bio potreban potpuni
nadraaj da bih u sebi podstakao pojavu nekih oseanja: bili su mi do
voljni znak, nagovetaj i slutnja neke forme.
Tokom milja i milja putovanja, u mojoj glavi zvuala je ista mu
zika fraza koje nisam uspevao da se otarasim. Neprestano sam u njoj
otkrivao nove ari. U poetku vrlo labava, kasnije je, inilo mi se, poste
peno zaplitala svoju nit kao da prikriva i odlae sopstveni kraj. Klupko
je postalo tako nerazmrsivo da sam se pitao kako e se odatle izvui; a
onda bi najednom neka nota sve rasplela i to izmicanje izgledalo je jo
smelije od sumnjivog napredovanja koje mu je prethodilo, koje g a j e
zahtevalo i omoguavalo; sad je onaj raniji razvoj bio osvetljen novim
smislom: njegovo traganje nije vie bilo proizvoljno, ono je bilo samo
priprema za taj neslueni ishod. Je li to, dakle, putovanje? Istraivanje
pustih predela mog seanja umesto onih koji me okruuju? Jednog popodneva, dok je sve bilo uspavano od popodnevne ege, uuren u svo
joj mrei i zatien od "napasti" - kako tamo zovu komarce - komarnikom od gustog etamina, koji je oteavao disanje, pomislih da bi tekoe
koje me mue mogle biti dobra graa za pozorini komad. Zamislio sam
ga tako jasno kao d a j e ve napisan. Indijanci su se negde izgubili: est
dana sam pisao od jutra do veeri, na poleini listova s renicima, skica
ma i genealogijama. Zatim me je nadahnue napustilo usred posla i ni
kad se nije vratilo. Kad sam nedavno ponovo proitao svoje krabotine
uverio sam se da zbog toga ne treba aliti.
Moj komad se zvao Avgustova apoteoza i liio je na neku novu
verziju Cine. Na sceni su dva mukarca, prijatelji iz detinjstva; oni se

300

Klod Levi-Stros

ponovo sreu u kljunoj taki svojih ivotnih puteva koji se konano

razilaze. Jedan je ranije verovao da se opredelio protiv civilizacije, a
onda je otkrio da se, zapravo, na zaobilazan nain u nju vratio, ali je
njegova metoda ponitila smisao i vrednost alternative pred kojom se
nekad nalazio. Drugi je od roenja bio predodreen za drutveni ivot i
njegove poasti, a sad saznaje da su svi njegovi napori ili ka jednom
kraju koji ih ponitava; ostrvljujui se jedan na drugog, obojica oajni
ki pokuavaju da spasu, ak i po cenu ivota, smisao svoje prolosti.
Komad poinje u trenutku kad senat, u elji da Avgustu ukae jo
veu poast od carske, glasa za apoteozu i sprema se da ga za ivota
postavi meu bogove. U vrtovima palate, dva straara raspravljaju o tom
dogaaju pokuavajui da predvide njegove posledice sa svog posebnog
stanovita. Zar time posao uvara reda nee postati besmislen? Kako se
moe zatiti bog koji ima mo da se preobrazi u insekta ili da postane
nevidljiv i da paralise koga hoe? Pomiljaju na trajk; zakljuuju da u
najmanju ruku zasluuju poviicu.
Nailazi njihov nadreeni i objanjava im da gree. Zadatak policije
ne moe biti odvojen od onih kojima ona slui. Policiju ne zanimaju
ciljevi, ona se stapa s linou i interesima svojih gospodara i blista nji
hovim sjajem. Policija obogotvorenog dravnog poglavara i sama e po
stati boanska. Postae svemogua kao i on. Kad ostvari svoju pravu
prirodu o njoj e moi da se kae, u duhu reklama za detektivske agenci
je: sve vidi, sve uje, a da to niko i ne sluti.
Scena se puni linostima koje izlaze iz senata razgovarajui o upravo
odranoj sednici. U vie prizora pokazuju se protivrene zamisli o nai
nu prelaenja iz ljudskog u boansko stanje; predstavnici krupnih intere
sa razmatraju nove prilike za bogaenje. Avgust, kao pravi imperator,
razmilja samo o utvrivanju svoje vlasti koja e ubudue biti zatiena
od spletki i raunica. Njegova ena Livija vidi apoteozu kao vrhunac
njegovog napredovanja: "On je to zasluio": ukratko, Francuska akade
mija... Avgustova mlada sestra Kamila zaljubljena je u inu i najavljuje
bratu njegov povratak posle deset godina pustolovnog ivota. Ona eli
da ga Avgust primi jer se nada da e ta oduvek udljiva i poetina linost
odvratiti njenog brata koji se sprema da neopozivo prekorai granicu
prirodnog poretka. Livija se protivi: ina je uvek unosio samo element
nereda u Avgustov uspon; toje usijana glava kojoj prija samo ivot me
u divljacima. Avgust je sklon da se prikloni tom miljenju, ali poinju
da ga uznemiravaju delegacije svetenika, slikara i pesnika. Svi zami
ljaju Avgustovo boansko stanje kao naputanje sveta: svetenici rau
naju da e se zahvaljujui apoteozi ponovo domoi svetovne vlasti kao
ovlaeni posrednici izmeu bogova i ljudi. Umetnici ele da Avgust
bude pojam, a ne iv ovek; na zaprepaenje carskog para, koji zami-

Poviatak

301

ija svoje uveliane i ulepane mrmeme statue, oni predlau apstraktne

tvorevine u obliku vrtloga ili poliedara. Zbrku uveavaju protivrena
svedoenja lakih ena - Leda, Evropa, Alkmena, Danaja - koje tvrde da
su pomogle Avgustu svojim iskustvom o odnosima s boanstvom.
Ostavi sam, Avgust se nalazi licem u lice s jednim orlom: ne obi
nom ivotinjom, atributom boanstva, ve sa toplom i smrdljivom di
vljom zveri. Ali, t o j e ipak on, Jupiterov orao; isti onaj koji je ugrabio
Ganimeda posle krvavog boja i deakovog uzaludnog opiranja. Orao
objanjava nepoverljivom Avgustu da e se njegov skori prelazak u bo
ansko stanje sastojati upravo u tome to vie nee oseati odvratnost
koju osea sad, dok je jo ovek. Avgust nee primetiti daje postao bog
ni po kakvom oseanju sjaja niti po moi da izvodi uda, ve po tome to
e bez odvratnosti podnositi blizinu divlje zveri, to mu nee smetati
njen smrad i pogan kojom e ga zasuti. Strvina, trule i izmet postae mu
bliski: "Leptiri e doletati da se pare na tvom temenu i svako tie e ti
izgledati dovoljno dobro da na njemu zaspi; nee ti vie smetati s t o j e
kuno, naikano bodljama i to vrvi od gamadi."
U drugom inu, poto su ga orlove reci navele na razmiljanje o
odnosima izmeu prirode i drutva, Avgust odluuje da se ponovo sret
ne s inom koji je uvek vie voleo prirodu i izabrao obrnut put od onoga
kojijeAvgusta doveo na carski presto. Cinajemaloduan. Tokom deset
godina pustolovina mislio je samo na Kamilu, sestru svog prijatelja iz
detinjstva kojom se mogao oeniti kad god je hteo. Avgust bi mu je rado
dao. Ali, po pravilima drutvenog ivota, on ipak nije mogao daje dobi
je. Morao je da dobije Kamilu uprkos poretku, a ne uz njegovu pomo.
Zato je traio odmetniki ugled koji bi mu omoguio da od drutva otme
ono stoje, na kraju krajeva, samo drutvo bilo spremno da mu da.
A sad kad se vratio prepun udesnih doivljaja kao istraiva o
koga se otmeni svet otima i poziva ga na gozbe, jedino on zna da ta
skupo plaena slava poiva na jednoj lai. Nita od onoga to ljudi misle
daje upoznao nije stvarno; putovanje je obina podvala: izgleda stvarno
jedino onome koje video samo senke. Ljubomoran na sudbinu koja pred
stoji Avgustu, ina je poeleo carstvo vee od njegovog: "Govorio sam
sebi da nijedan ljudski duh, ak ni Platonov, nije kadar da zamisli besko
nanu raznovrsnost cvea i lia koje postoji na svetu, a j a sam je upo
znao; da u sebi pruiti sve one oseaje koje izazivaju strah, hladnoa,
glad i umor, a koje niko od vas to ivite u dobro zatvorenim kuama
blizu prepunih itnica ne moe ak ni da zamisli. Jeo sam gutere, zmije
i skakavce; toj hrani od koje se podie eludac prilazio sam sa oseanjem novopeenog vernika, uveren da u stvoriti novu vezu izmeu sve
ta i sebe." Ali, na kraju svih svojih napora ina nije nita naao: "Sve
sam izgubio", kae on. "ak i ono najljudskije postalo m i j e neljudsko.

302

Klod Levi-Stros

Povratak

Da bih ispunio prazninu beskrajnih dana, recitovao sam samom sebi Eshilove i Sofoklove stihove; neki od njih su me toliko proeli da vie ne
primeujem njihovu lepotu kad odem u pozorite. Svaka replika podsea me na pranjave staze, na sprenu travu, na oi crvene od peska."
Poslednji prizori drugog ina pokazuju protivrenosti u koje su za
tvoreni Avgust, ina i Kamila. Ona se divi svom istraivau koji uzalud
nastoji da joj objasni podvalu sadranu u sopstvenoj prii: "Koliko god
da sam svojim kazivanjem isticao prazninu, beznaajnost svakog od tih
dogaaja, im bi se ono pretvorilo u priu zasenjivalo je ljude i navodilo
ih na sanjarenje. Meutim, to nije bilo nita; zemlja je bila slina ovoj
zemlji, a vlati trave sline travi na ovoj livadi." Kamila se buni protiv
takvog dranja, oseajui dobro d a j e u oima njenog ljubavnika ona
rtvajer se njegov opti gubitak interesovanja odnosi i na nju; on joj nije
privren kao osobi, ve kao simbolu jedine mogue veze izmeu sebe i
drutva. Avgust, pak, u ini sa uasavanjem prepoznaje orlov govor, ali
nije u stanju da se vrati unazad: previe politikih interesa vezano je za
njegovu apoteozu, a naroito mu smeta pomisao da za oveka od akcije
nema apsolutnog kraja u kojem e, u isti mah, nai svoju nagradu i svoj
poinak.
Trei in poinje u atmosferi krize; dan pre sveanosti Rim je pre
plavljen boanskim znacima: ini se da e carska palata pui od bujanja
rastinja i najezde ivotinja. Grad se vraa u prirodno stanje kao da ga je
unitila nekakva kataklizma. Kamila je raskinula s inom, i taj raskid je
za njega konani dokaz poraza. On svoj jed usmerava ka Avgustu. Koli
ko god mu rasputenost prirode sad izgledala isprazna u poreenju s
bogatijim radostima koje donosi drutvo ljudi, on eli da budejedini koji
poznaje njenu slast: "To nije nita, znam, ali to nita mi je jo drago jer
sam ga izabrao." Nepodnoljiva mu je pomisao da bi Avgust mogao do
biti sve, prirodu i drutvo, i to prvo kao nagradu od drugog, a ne po cenu
odricanja. Odluuje da ubije Avgusta kako bi dokazao neizbenost iz
bora.
U tom trenutku Avgust poziva inu u pomo. Kako obrnuti tok
dogaaja koji vie ne zavise od njegove volje, a istovremeno ostati veran
sopstvenoj linosti? U trenutku zanosa ukazuje im se jedno reenje: da
ina ubije imperatora kao s t o j e i nameravao. Na taj nain e svaki od
njih zadobiti besmrtnost o kojoj je sanjao: Avgust onu zvaninu, koja e
ostati zabeleena u knjigama, statuama, i kultovima; a ina mranu be
smrtnost ubice cara, koja e mu omoguiti da se pridrui drutvu nasta
vljajui da mu protivrei.
Vie se ne seam tano kako se sve to rasplelo jer su poslednji
prizori ostali nezavreni. ini mi se d a j e Kamila nehotice dnela ras
plet; poto se vratila svojim prvobitnim oseanjima, ubedila je svog bra-

303

ta daje ravo protumaio situaciju i daje ina, a ne orao, pravi glasnik

bogova. Tad Avgust nazire jedno politiko reenje: ako uspe da obmane
inu, obmanue i bogove. Poto mu je obeao da e povui strau i
prepustiti se bez odbrane udarcima nj egovog maa, Avgust potajno udvo
struuje broj straara. ina ak ne uspeva ni da stigne do njega. Utvru
jui na taj nain dalji tok njihovih ivotnih puteva, Avgust e uspeti da
izvede svoj poslednji poduhvat: postae bog, ali u oima ljudi, i oprostie ini, za koga e sve to biti samo jo jedan poraz.

XXXVIII

AICA RUMA

Prethodna pria ima samo jedno opravdanje: ona ilustruje haotino stanje u koje dugotrajni nenormalni uslovi ivota bacaju putnikov
duh. Meutim, ostaje pitanje: kako etnograf moe da se izvue iz protiv
renosti koje proizvode okolnosti njegovog izbora? On pred oima, i na
raspolaganju, ima jedno drutvo: svoje; zato odluuje da gaprezre i da
drugim drutvima - koje bira meu najudaljenijim i najrazliitijim - po
kloni strpljenje i predanost koje uskrauje sopstvenim sunarodnicima?
Etnograf retko ima neutralan stav prema sopstvenoj grupi i to nije slu
ajno. D a j e posredi misionar ili slubenik, zakljuili bismo da se do te
mere poistovetio s poretkom da mu preostaje samo da se posveti njego
vom propagiranju; a kad svoj posao obavlja na naunom i univerzitet
skom planu, postoji velika verovatnoa da emo u njegovoj prolosti
otkriti objektivne inioce koji e pokazati daje on slabo prilagoen ili
sasvim neprilagoen drutvu u kojem se rodio. Za njegaje prihvatanje te
uloge znailo ili praktian nain da pomiri oseanje pripadnosti grupi sa
rezervisanou prema njoj, ili, naprosto, nain da iskoristi poetno sta
nje distance prema svom drutvu, koje mu omoguuje da se lake pribli
i drukijim drutvima jer se ve nalazi na pola puta.
Ako je iskren, ne moe izbei ovu tekou: vrednost koju pridaje
egzotinim drutvima - koja je, ini se, utoliko vea ukoliko su ova eg
zotinija - nema stvarnu osnovu; ona je funkcija prezira, a ponekad i
neprijateljstva, koje u njemu izazivaju obiaji njegove sredine. Iako etnograf meu svojima igra ulogu nekog ko rado podriva tradicionalne
obiaje i buni se protiv njih, kad je posredi neko drugo, drukije drutvo,
on u potovanju tradicije ide do konzervativizma. Tu nije re o pukom
izokretanju; poznajem i etnografe koji su konformisti. Ali, oni su do
toga doli posredno, zahvaljujui nekoj vrsti naknadnog poistoveivanja

302

Povratak

Klod Levi-Stros

ta daje rdavo protumaio situaciju i daje ina, a ne orao, pravi glasnik

bogova. Tad Avgust nazire jedno politiko reenje: ako uspe da obmane
inu, obmanue i bogove. Poto mu je obeao da e povui strau i
prepustiti se bez odbrane udarcima nj egovog maa, Avgust potajno udvo
struuje broj straara. ina ak ne uspeva ni da stigne do njega. Utvru
jui na taj nain dalji tok njihovih ivotnih puteva, Avgust e uspeti da
izvede svoj poslednji poduhvat: postae bog, ali u oima ljudi, i oprostie ini, za koga e sve to biti samo jo jedan poraz.

Da bih ispunio prazninu beskrajnih dana, recitovao sam samom sebi Eshilove i Sofoklove stihove; neki od njih su me toliko proeli da vie ne
primeujem njihovu lepotu kad odem u pozorite. Svaka replika podsea me na pranjave staze, na sprenu travu, na oi crvene od peska."
Poslednji prizori drugog ina pokazuju protivrenosti u koje su za
tvoreni Avgust, ina i Kamila. Ona se divi svom istraivau koji uzalud
nastoji da joj objasni podvalu sadranu u sopstvenoj prii: "Koliko god
da sam svojim kazivanjem isticao prazninu, beznaajnost svakog od tih
dogaaja, im bi se ono pretvorilo u priu zasenjivalo je ljude i navodilo
ih na sanjarenje. Meutim, to nije bilo nita; zemlja je bila slina ovoj
zemlji, a vlati trave sline travi na ovoj livadi." Kamila se buni protiv
takvog dranja, oseajui dobro d a j e u oima njenog ljubavnika ona
rtvajer se njegov opti gubitak interesovanja odnosi i na nju; on joj nije
privren kao osobi, ve kao simbolu jedine mogue veze izmeu sebe i
drutva. Avgust, pak, u ini sa uasavanjem prepoznaje orlov govor, ali
nije u stanju da se vrati unazad: previe politikih interesa vezano je za
njegovu apoteozu, a naroito mu smeta pomisao da za oveka od akcije
nema apsolutnog kraja u kojem e, u isti mah, nai svoju nagradu i svoj
poinak.
Trei in poinje u atmosferi krize; dan pre sveanosti Rim je pre
plavljen boanskim znacima: ini se da e carska palata pui od bujanja
rastinja i najezde ivotinja. Grad se vraa u prirodno stanje kao da gaje
unitila nekakva kataklizma. Kamilaje raskinula s inom, i taj raskid je
za njega konani dokaz poraza. On svoj jed usmerava ka Avgustu. Koli
ko god mu rasputenost prirode sad izgledala isprazna u poreenju s
bogatijim radostima koje donosi drutvo ljudi, on eli da bude jedini koji
poznaje njenu slast: "To nije nita, znam, ali to nita mi je jo drago jer
sam ga izabrao." Nepodnoljiva mu je pomisao da bi Avgust mogao do
biti sve, prirodu i drutvo, i to prvo kao nagradu od drugog, a ne po cenu
odricanja. Odluuje da ubije Avgusta kako bi dokazao neizbenost iz
bora.
U tom trenutku Avgust poziva inu u pomo. Kako obrnuti tok
dogaaja koji vie ne zavise od njegove volje, a istovremeno ostati veran
sopstvenoj linosti? U trenutku zanosa ukazuje im se jedno reenje: da
ina ubije imperatora kao s t o j e i nameravao. Na taj nain e svaki od
njih zadobiti besmrtnost o kojoj je sanjao: Avgust onu zvaninu, koja e
ostati zabeleena u knjigama, statuama, i kultovima; a ina mranu be
smrtnost ubice cara, koja e mu omoguiti da se pridrui drutvu nasta
vljajui da mu protivrei.
Vie se ne seam tano kako se sve to rasplelo jer su poslednji
prizori ostali nezavreni. ini mi se d a j e Kamila nehotice dnela ras
plet; poto se vratila svojim prvobitnim oseanjima, ubedila je svog bra-

303

XXXVIII

AICA RUMA

,
i
I

i
;
I
i
1

Prethodna pria ima samo jedno opravdanje: ona ilustruje haotino stanje u koje dugotrajni nenormalni uslovi ivota bacaju putnikov
duh. Meutim, ostaje pitanje: kako etnograf moe dase izvue iz protiv
renosti koje proizvode okolnosti njegovog izbora? On pred oima, i na
raspolaganju, ima jedno drutvo: svoje; zato odluuje da gaprezre i da
drugim drutvima - koje bira meu najudaljenijim i najrazliitijim - po
kloni strpljenje i predanost koje uskrauje sopstvenim sunarodnicima?
Etnograf retko ima neutralan stav prema sopstvenoj grupi i to nije slu
ajno. D a j e posredi misionar ili slubenik, zakljuili bismo da se do te
mere poistovetio s poretkom da mu preostaje samo da se posveti njego
vom propagiranju; a kad svoj posao obavlja na naunom i univerzitet
skom planu, postoji velika verovatnoa da emo u njegovoj prolosti
otkriti objektivne inioce koji e pokazati d a j e on slabo prilagoen ili
sasvim neprilagoen drutvu u kojem se rodio. Za njegaje prihvatanje te
uloge znailo ili praktian nain da pomiri oseanje pripadnosti grupi sa
rezervisanou prema njoj, ili, naprosto, nain da iskoristi poetno sta
nje distance prema svom drutvu, koje mu omoguuje da se lake pribli
i drukijim drutvima jer se ve nalazi na pola puta.
Ako je iskren, ne moe izbei ovu tekou: vrednost koju pridaje
egzotinim drutvima - koja je, ini se, utoliko vea ukoliko su ova eg
zotinija - nema stvarnu osnovu; ona je funkcija prezira, a ponekad i
neprijateljstva, koje u njemu izazivaju obiaji njegove sredine. Iako et
nograf meu svojima igra ulogu nekog ko rado podriva tradicionalne
obiaje i buni se protiv njih, kadje posredi neko drugo, drukije drutvo,
on u potovanju tradicije ide do konzervativizma. Tu nije re o pukom
izokretanju; poznajem i etnografe koji su konformisti. Ali, oni su do
toga doli posredno, zahvaljujui nekoj vrsti naknadnog poistoveivanja

304

Klod Lev i-Stros

svog drutva sa onima koja posmatraju. Njihova odanost uvek pripada

ovim drugim i prestali su da se bune protiv svoga samo zato to proua
vanim drutvima ine dodatni ustupak odnosei se prema sopstvenom
drutvu onako kako bi hteli da se ostali odnose prema drugim drutvima.
Ne moe se izbei dilema: etnograf je ili privren normama sopstvene
grupe i tue norme u njemu mogu pobuditi samo prolaznu radoznalost
uvek proetu neodobravanjem; ili je, pak, kadar da se potpuno preda
drugima, i njegova objektivnost je naruena usled toga to se, hteo-ne
hteo, mora opirati bar jednom drutvu ako eli da se preda ostalima. On,
dakle, ini isti greh koji prebacuje onima koji poriu izuzetan smisao
njegovog poziva.
Ta sumnja mi se prvi put javila za vreme prinudnog boravka na
Antilima, o kojem sam govorio na poetku ove knjige. Na Martiniku
sam posetio proste i zaputene destilerije ruma; neki delovi opreme i
neke metode proizvodnj e zaostali su ak iz XVIII veka. U Portoriku sam,
naprotiv, u fabrikama kompanije koja ima neku vrstu monopola nad ukup
nom proizvodnjom eerne trske, video rezervoare od belog emajla i
hromirane esme. Ipak, svaki rum koji smo okusili na Martiniku iz starih
bavi od drveta s naslagama prljavtine bio je blag i mirisan, dok su oni
iz Portorika bili prosti i grubi. Da li to onda znai da prefinjenost prvih
potie od neistoe koja se zadrava zahvaljujui starom nainu proiz
vodnje? Za mene ta suprotnost ilustruje paradoks civilizacije: njene ari
bitno su povezane s talozima koje ona valja u svom koritu, a mi ipak ne
moemo da se uzdrimo od preiavanja. Dvaput smo u pravu, ali pri
znajemo da nismo u pravu. Naime, u pravu smo kad elimo da budemo
racionalni, da poveavamo proizvodnju i smanjujemo proizvodne tro
kove. Ali, u pravu smo i kad volimo nesavrenstva koja elimo da uklo
nimo. Drutveni ivot sastoji se u unitavanju onoga to mu daje aromu.
Izgleda da se ta protivrenost gubi kad preemo s posmatranja sopstvenog drutva na posmatranje drugih: poto smo i sami zahvaeni kreta
njem svog drutva, mi smo na neki nain deo tog procesa. Ne moemo
da ne elimo ostvarivanje onoga na ta nas obavezuje na poloaj; kad se
radi o drugim drutvima, sve se menja: velikoduno nam je data objek
tivnost koja nam je u prvom sluaju uskraena. Poto vie nismo uesni
ci, ve posmatrai promena, lake nam je da stavimo na vagu njihovu
budunost i njihovu prolost: one nam se tu pojavljuju kao povod za
estetsku kontempalciju i intelektualnu refleksiju, a ne kao jedan oblik
moralnog nespokojstva.
Kada razmiljam na ovaj nain, moda uspevam da razjasnim tu
protivrenost; ukazao sam na njeno poreklo i na to kako joj se mi prilagoavamo. Ali, ni u kom sluaju je nisam resio. Znai li to da ona ima
poslednju re? Ponekad se na to pitanje odgovaralo potvrdno da bi se

Povratak

305

odatle izvela osuda naeg poziva. Poto po vokaciji pokazujemo sklo

nost prema drutvenim i kulturnim formama veoma razliitim od nae koju potcenjujemo u njihovu korist - mi dokazujemo svoju bitnu nedoslednost; kako moemo da tvrdimo da su ta drutva dostojna potovanja
ako se ne oslonimo na vrednosti drutva koje je podstaklo nau elju za
istraivanjem? Nesposobna da pobegnu od normi koje su ih oblikovale,
naa nastojanja da suoimo razliita drutva, ukljuujui i nae, bila bi,
dakle, samo jo jedan sraman nain da se potvrdi superiornost naeg nad
svim ostalim drutvima.
Iza argumentacije tih lanih svetaca nalazi se samo jedna neuspela
igra recima: oni bi da poture mistifikaciju (kojoj se odaju) kao neto
suprotno misticizmu (koji nam pogreno pripisuju). Arheoloko ili etno
grafsko istraivanje pokazuje da su neke civilizacije, dananje ili ie
zle, umele ili jo umeju da rese nae probleme bolje od nas, iako smo se
mi upinjali da doemo do istog rezultata. Zaustaviu se najednom primeru: tek pre nekoliko godina saznali smo da eskimsko shvatanje odevanja i stanovanja poiva na nekim fizikim i fiziolokim principima i
da upravo ti nama nepoznati principi, a ne prilagoenost ili izuzetna telesna graa, omoguuju Eskimima da preive u surovim klimatskim uslovima. To nam je istovremeno razjasnilo zato su se navodna poboljanja
koja su istraivai uneli u eskimsku nonju pokazala, suprotno oekiva
nim razlozima, potpuno nedelotvorna. Uroeniko reenje bilo je savr
eno; ali, da bismo se u to uverili, morali smo da upoznamo teoriju na
kojoj ono poiva.
Problem, meutim, nije u tome. Ako procenjujemo postignua dru
tvenih grupa na osnovu ciljeva koji se mogu uporediti s naima, pone
kad emo morati da priznamo njihovu superiornost, ali emo ujedno ste
i pravo da ocenjujemo, pa i da osudimo mnoge ciljeve razliite od onih
koje mi prihvatamo. Time preutno dodeljujemo povlaen poloaj svom
drutvu, njegovim obiajima i normama: naime, posmatra iz neke dru
ge grupe izrekao bi drukiji sud o istim primerima. Kad stvari tako stoje,
s kojim pravom naa izuavanja trae status nauke? Ako elimo da na
emo objektivno stanovite, moramo da se uzdrimo od takvih sudova.
Moramo da priznamo daje, u spektru mogunosti koje su otvorene ljud
skim drutvima, svako drutvo napravilo odreen izbor i da su ti izbori
meusobno neuporedivi, to jest da svaki ima svoju vrednost. Ali, tad
iskrsava novi problem; naime, ako nam je u prvom sluaju pretio opskurantizam u vidu slepog odbijanja svega to nije nae, sad se izlaemo
opasnosti da zapadnemo u eklekticizam koji nam zabranjuje da ita od
bacimo iz bilo koje kulture: na primer, surovost, nepravdu i bedu protiv
kojih se ponekad buni upravo ono drutvo koje ih trpi. A kako te zloupo
trebe postoje i meu nama, da li emo imati prava da se protiv njih bori-

306

Klod Levi-Stros

mo u svojoj kui, a da spokojno prihvatamo njihovo postojanje na ne

kom drugom mestu?
Suprotnost izmeu dva etnografova stava: kritikog u svojoj kui i
konformistikog izvan nje, prikriva jednu drugu od koje je jo tee uma
i. Ako eli da doprinese poboljanju svog drutvenog sistema, on mora
da osudi uslove sline onima protiv kojih se bori u svojoj kui svuda gde
ih uoi i time gubi objektivnost i nepristrasnost. S druge strane, distanca
koju mu nameu moralni obziri i nauna strogost spreava ga da kritikuje sopstveno drutvo, poto ne treba da sudi ni o jednom dok ih sva ne
upozna. Ako hoe da deluje u svom drutvu, liava se mogunosti da
razume druga, a ako hoe sve da razume, odrie se mogunosti da ita
menja.
Kad bi ta protivrenost bila nerazreiva, etnograf ne bi smeo da
okleva pri izboru j edne od ponuenih mogunosti: on j e etnograf, i to po
sopstvenoj elji; morada se pomiri s deformacijom koja proistie iz nje
govog poziva. Izabrao je druge i mora da istrpi posledice tog izbora:
njegova uloga bie samo da razume te druge u ije ime ne moe da delu
je jer ga sama injenica da su oni drukiji spreava da misli i eli umesto
njih, to jest da se s njima poistoveti. Pored toga, odrei e se delovanjau
sopstvenom drutvu iz straha da ne zauzme pristrasan stav prema vrednostima koje se mogu nai u razliitim drutvima i na taj nain unese
predrasudu u svoje miljenje. Ostae mu samo prvobitni izbor koji nee
ni pokuavati da opravda: ist, nemotivisan in; ili, ako je to mogue, in
opravdan spoljanjim razlozima koji proistiu iz osobenog karaktera i
ivotnog puta.
Sreom, na poloaj nije takav; poto smo se zagledali u ponor na
ijoj se ivici nalazimo, neka nam sad bude doputeno da potraimo izlaz
iz njega. Verujemo da se izlaz moe nai pod odreenim uslovima, a to
su umerenost u rasuivanju i pdela tekoe u dve etape.
Nijedno drutvo nije savreno. Svako po samoj svojoj prirodi sadr
i neistou nespojivu s normama koje proklamuje, a ona se konkretno
ispoljava u izvesnoj dozi nepravde, neosetljivosti, surovosti. Kako se ta
doza moe izmeriti? Etnografsko istraivanje kadro je da to uini. Nai
me, tano je da poreenje malog broja drutava moe stvoriti utisak da
su ona meu sobom veoma razliita, ali se te razlike smanjuju kad se
polje istraivanjaproiri. Tada otkrivamo da nijedno drutvo nije sasvim
dobro; ali, i da nijedno nije apsolutno ravo. Svako prua svojim lano
vima neke prednosti, ali i zadrava izvestan ostatak nepravde iji znaaj
nam izgleda gotovo konstantan; on moda odgovara specifinoj inerciji
koja se, u ravni drutvenog ivota, suprotstavlja pokuajima organizacije.
Ovaj stav e iznenaditi ljubitelja putopisnih pria koga uzbuuje
podseanje na "varvarske" obiaje neke ljudske zajednice. Ali, te povr-

Povratak

307

ne reakcije iezavaju pred dobrom procenom injenica i njihovim po

stavljanjem u iru perspektivu. Uzmimo sluaj ljudoderstva, divlja
kog obiaja koji, bez sumnje, pobuuje nae najvee uasavanje i gnua
nje. Moraemo prvo iz njega da izdvojimo one oblike ija je svrha prehranjivanje, to jest gde se glad za ljudskim mesom moe objasniti nedo
statkom druge hrane ivotinjskog porekla, kao na nekim polinezijskim
ostrvima. Nijedno drutvo nije moralno zatieno od takvih napada gla
di; izgladnelost moe navesti ljude da jedu bilo ta: o tome svedoi sko
ranji primer logora za istrebljenje.
Zadraemo se, dakle, na onim oblicima ljudoderstva koje bismo
mogli nazvati pozitivnim, a koji potiu iz nekog mistikog, magijskog
ili verskog uzroka: na primer, jedenje komadia tela nekog pretka ili
pareta neprijateljskog lesa da bi se omoguilo otelovljenje njegovih vr
lina ili, pak, ponitavanje njegove moi; i pored toga to se takvi obredi
najee obavijaju vrlo diskretno, to se uzimaju vrlo male koliine or
ganske materije zdrobljene ili pomeane s drugim namirnicama, priznaemo da moralna osuda takvih obiaja, ak i kad oni poprime otvorenije
oblike, podrazumeva verovanje u telesno uskrsnue, koje bi moglo biti
dovedeno u pitanje materijalnim unitavanjem lesa, ili potvrivanje ve
ze izmeu due i tela i s njim povezani dualizam: to su ubeenja iste
prirode kao i ona u ime kojih se vri obredno jedenje i nemamo nika
kvog razloga da ih smatramo bolj ima. Utoliko vie to nepotovanje uspo
mene na pokojnika, koje bismo mogli da prebacimo ljudoderstvu, izvesno nije vee - naprotiv - od onog koje se zbiva u salama za seciranje i
koje ne izaziva nae zgraavanje.
Ali, pre svega, moramo biti svesni da neki obiaji koje mi smatra
mo pristojnima, posmatrau iz nekog drukijeg drutva mogu izgledati
slini ljudoderstvu koje je, po nama, nespojivo s pojmom civilizacije.
Mislim na nae sudske i kaznene obiaje. Neko ko bi ih posmatrao spolja bio bi u iskuenju da suprotstavi dva tipa drutva: ona koja upranjavaju antropofagiju (ljudoderstvo), to jest, koja u jedenju nekih ljudi
obdarenih opasnim moima vide jedino sredstvo ponitavanja tih moi,
pa ak i njihovog korienja u pozitivne svrhe; i ona koja, poput naeg,
upranjavaju neto to bi se moglo nazvati antopemijom (od grkog
mein, povraati); suoena sa istim problemom, ova druga drutva iza
brala su drukije reenje, to jest proterivanje opasnih bia iz zajednice i
njihovo privremeno ili trajno izolovanje od ljudi u posebnim ustanova
ma. U veini drutava koje nazivamo primitivnim taj obiaj pobudio bi
duboko uasavanje; on bi nas, u njihovim oima, obeleio istim onim
varvarstvom koje mi pripisujemo njima zbog njihovih simetrinih obli
ka ponaanja.

308

Povratak

Klod Levi-Stros

Drutva koja nam po nekoj osobini izgledaju surova mogu izgle

dati ovena i dobroudna kad ih posmatramo iz nekog drugog ugla.
Pogledajmo Indijance iz severnoamerikih ravnica; oni su ovde dvo
struko zanimljivi zato to su upranjavali neke umerene oblike ljudoderstva i to su jedan od malobrojnih naroda koji je imao organizovanu
policiju. Ta policija (ujedno i nosilac sudske funkcije) nije mogla ni da
zamisli kanjavanje krivca kidanjem njegovih drutvenih veza. Uroe
nik koji prekri zakone plemena kanjava se unitavanjem svih njegovih
dobara: atora i konja. Ali, u isti mah, policija ima obavezu da organizuje kolektivno nadoknaivanje tete ija je rtva, po kazni, bio krivac.
Time on postaje dunik grupe i izraava joj svoju zahvalnost poklonima
u ijem prikupljanju pomae itava zajednica, ukljuujui i policiju, to
iznova obre odnose; i tako dalje, sve dok se na kraju itavog niza po
klona i uzvraenih poklona prethodni poremeaj ne poniti i dok se ne
povrati prvobitni poredak. Ti obiaji nisu samo humaniji od naih, ve
su i dosledniji, ak i ako problem izrazimo pojmovima nae moderne
psihologije: po zdravoj logici, "infantilizacija" krivca sadrana u pojmu
kazne iziskuje da mu se prizna i pravo na nagradu; bez toga bi prvi po
stupak bio nedelotvoran ili bi ak izazvao rezultat suprotan onome koji
smo eleli. Vrhunac besmisla bio bi, dakle, upravo ono to mi inimo
kad se odnosimo prema krivcu istovremeno kao prema detetu - to nam
daje pravo da ga kaznimo - i kao prema odraslom - to nam daje pravo
da mu uskratimo utehu; i kad verujemo da smo time jako napredovali u
duhovnom pogledu zato to vie volimo da fiziki i moralno osakatimo
nekog od svojih blinjih nego da okusimo njegov le.

309

ako je istina daporeenje naeg drutva sa svim drugim, savremenim ili

iezlim, izaziva osipanje njegovih temelja, druga e doiveti istu sudbi
nu. Iz opteg proeka o kojem sam maloas govorio pomolie se poneki
ljudoder: bilo ih je i medu nama, i to nimalo sluajno; naime, da ih nije
bilo i da u tom alosnom takmienju nismo zasluili prvo mesto, etno
grafija se kod nas ne bi ni pojavila: ne bismo osetili potrebu za njom.
Etnograf utoliko manje moe da digne ruke od svoje civilizacije i da se
distancira od njenih greaka to je i samo njegovo postojanje razumljivo
jedino kao pokuaj iskupljenja: on je njegov simbol. Ali, i druga drutva
su uestvovala u istom prvobitnom grehu; ona, dodue, nisu mnogobroj
na i postaju sve reda kad silazimo niz lestvicu napretka. Dovoljno je da
pomenem Asteke, otvorenu ranu na telu amerikanizma, koje je manijaka opsednutost krvlju i muenjem (zapravo sveopta, ali kod njih, u poreenju s drugima, preterano ispoljena) postavila nama uz bok ne kao
jedine okrutnike, ve kao one koji su to bili na na nain, ali uprevelikoj
meri; na taj sud ne utie injenica da bi se njihovo ponaanje moglo
objasniti potrebom da se pripitomi smrt.
Ipak, ta osuda koju sami izriemo svom drutvu ne podrazumeva
da dajemo odlinu ocenu ovom ili onom savremenom ili prolom dru
tvu, smetenom u odreenu taku prostora i vremena. To bi zaista bila
nepravda; time bismo pokazali da nismo svesni da bi nam to drutvo
izgledalo nepodnoljivo kad bismo mu pripadali. Treba li, u tom sluaju,
da stavimo na optueniku klupu svako drutveno stanje, kakvo god ono
bilo? Da veliamo prirodnu dravu koju je drutveni poredak samo izo
paio? "uvajte se onih koji dolaze da zavedu red", rekao je Didro, koji
je uistinu tako mislio. Po njemu se "kratka istorija" oveanstva moe
ovako izloiti: "Nekad je postojao prirodan ovek; u njega je postavljen
vetaki ovek; i u peini je stao da besni neprekidni, veiti rat." To
shvatanje je besmisleno. Ko kae ovek, kae jezik,' a ko kae jezik,
kae drutvo. Bugenvilovi Polineani (na njima se zasniva ta teorija jer
sam Didro nije putovao) nisu nita manje nego mi iveli u drutvu. Onaj
ko to ne prihvata ide u suprotnom smeru od etnografske analize, a taj
smer nas ovde ne zanima.

Kad se sprovedu iskreno i metodino, takve analize dovode do dva

rezultata: unose element odmerenosti i dobronamernosti u procenjivanje
obiaja i naina ivota koji su najudaljeniji od naih, ne pripisujui im
pri tom apsolutnu vrednost kojom se ne moe podiiti nijedno drutvo; i,
u isti mah, oduzimaju naim obiajima onu samorazumljivost koju im
podaruje injenica da ne poznajemo druge, ili da ih poznajemo samo
delimino i tendenciozno. Tanoje, dakle, da etnoloka analiza povea
va vrednost razliitih drutava i smanjuje vrednost sopstvenog; u tom
smislu ona zaista sadri jednu protivrenost. Ali, ako dobro razmislimo
o onome to se dogaa, videemo da je ta protivrenost vie prividna
nego stvarna. Vie puta je primeeno daje samo zapadno drutvo proiz
velo etnografe, d a j e u tome njegova veliina i dovoljan razlog da mu
druga drutva, koja bez njega zapravo ne bi ni postojala, priznaju super
iornost. Moglo bi se, meutim, tvrditi i suprotno: Zapad je proizveo et
nografe zato to ga griza savesti nagoni da suoi svoju sliku sa slikom
drukijih drutava u nadi da e se na nj ima pojaviti iste mrlje ili da e mu
ona pomoi da objasni kako su se te mrlje na njemu pojavile. Ali, ak i

Pretresajui te probleme, pribliavao sam se uverenju daje na njih

teko odgovoriti drukije no stoje to uinio Ruso: Ruso, toliko izvikan,
manje poznat nego ikad, meta neosnovane i smene optube d a j e veli
ao prirodno stanje - to moe biti Didroova zabluda, ali ne i njegova, jer
je on govorio upravo suprotno i jedini je pokazao kako moemo da iza
emo iz protivrenosti u koje smo zalutali idui za njegovim protivnici
ma; Ruso, najvei etnograf medu filozofima: iako nikad nije putovao u
daleke zemlje, njegova dokumentacije bila je onoliko iscrpna koliko je
to u njegovo vreme bilo mogue i on joj je - za razliku od Voltera -

310

Klod Levi-Stros

udahnuo ivot svojom saoseajnom radoznalou prema obiajima se

ljaka i miljenju naroda; Ruso, na uitelj, Ruso, na brat prema kome
smo se pokazali tako nezahvalnima, a kome bi trebalo da bude posvee
na svaka stranica ove knjige kad ta poast ne bi bila nedostojna njegove
uspomene. Naime, iz velike protivrenosti sadrane u poloaju etnogra
fa moemo izai samo ako za svoj raun ponovimo njegov put od rue
vina kojeje za sobom ostavila Rasprava oporeklu nejednakosti do ogrom
nog zdanja Drutvenog ugovora iju tajnu otkriva Emil.
Za razliku od Didroa, Ruso nikad nije pao u zabludu idealizovanja
oveka. Nije mu pretila opasnost da pobrka prirodno s drutvenim sta
njem; znao je daje ovo drugo svojstveno oveku, ali da iz njega proizla
ze razna zla: pitanje je bilo samo da li su ta zla zaista svojstvena daitvenom stanju i od njega nerazdvojiva. Iza zloupotreba i zloina valja, da
kle, traiti postojan temelj ljudskog drutva.
Etnografsko poredenje moe doprineti tom traganju na dva naina.
Ono pokazuje da se taj temelj ne moe pronai u naoj civilizaciji: od
svih posmatranih drutava, ona se najvie udaljila od njega. S druge stra
ne, time to izdvaja zajednike osobine veine ljudskih drutava porede
nje nam omoguuje da izgradimo jedan model u koji se nijedno drutvo
ne uklapa potpuno, ali koji pokazuje pravac istraivanja i pomae nam
da se orijentiemo. Ruso je mislio da najpribliniju eksperimentalnu sli
ku tog modela moemo videti u onome to se danas naziva neolitom.
Moemo se s njim sloiti ili ne. Ja sam prilino sklon da mislim daje u
pravu. U neolitu je ovek ve pronaao najvei deo onoga to mu je
neophodno za sigurnost. Videli smo zato se pismo moe iskljuiti iz
toga; uverenje daje ono ma sa dve otrice nije izraz primitivizma; mo
derni kibernetiari ponovo su otkrili tu istnu. U neolitu se ovek obezbedio od hladnoe i gladi; stekao je dokolicu koja mu je omoguila da
misli; bez sumnje, jo se loe borio protiv bolesti, ali nije sigurno daje
napredak u higijeni uinio ita vie osim to je prebacio odravanje de
mografske ravnotee na druge mehanizme - periode velike gladi i rato
ve do istrebljenja; nain na koji su epidemije tome doprinosile nije nita
strasniji od drugih.
U tom vremenu mita ovek nije bio slobodniji no to je to danas;
ali, tada gaje porobljavala sama njegova ljudska priroda. Kako je njego
vo gospodarenje prirodom bilo jo slabano, on je bio zatien - i u izvesnoj meri osloboen -jastukom snova koji je ublaavao udarce stvarno
sti. Kako su se snovi postepeno preobraavali u znanje, ovekova moje
rasla; ali, staje zapravo ta mo koja nas je, ako se tako moe rei, nepo
sredno "ukljuila u svemir" i na koju smo toliko ponosni ako ne subjek
tivna svest o postepenom stapanju oveanstva s fizikim svetom ije
velike predodredenosti odsad nee delovati kao nepoznate opasne sile,

Povratak

311

ve e nas, posredstvom samog miljenja, porobljavati u korist jednog

nemog sveta na ijem stvaranju i mi radimo?
Ruso je, svakako, bio u pravu kad je verovao da bi, za nau sreu,
bilo bolje da oveanstvo odri "pravu ravnoteu izmeu nepreduzimljivosti primitivnog stanja i mahnite aktivnosti naeg samoljublja"; da je to
stanje "najbolje za oveka" i da nas je iz njega izveo neki "nesrean
sluaj" u kojem se moe razaznati ona dvostruko vanredna pojava - zato
to je jedinstvena i zato to je okasnela - koja se sastoji u nastajanju
mehanike civilizacije. Jasno je, meutim, da ta ravnotea nije primitiv
no stanje, da ona pretpostavlja i podnosi izvesnu meru napretka; i da
nijedno opisano drutvo ne prua najbolju sliku o njoj, "iako se ini da
primer divljaka, koje su gotovo svi nali u toj taki, potvruje daje ljud
ski rod stvoren da u njoj ostane zauvek."
Prouavanje tih divljaka ne donosi otkrie utopijskog prirodnog
stanja ili savrenog drutva u srcu uma, ve neto drugo; ono nam po
mae da izgradimo jedan teorijski model ljudskog drutva razliit od
svake stvarnosti koja se moe opaziti; ali, on nam omoguuje da razlui
mo "izvorno od vetakog u prirodi dananjeg oveka i da upoznamo
jedno stanje koje vie ne postoji, koje moda nije ni postojalo, koje verovatno nikad nee postojati, ali o kojem ipak moramo imati jasnu predsta
vu da bismo mogli dobro da sudimo o svom dananjem stanju." Ve sam
pomenuo ovu formulu u nastojanju da podarim neki smisao svom istra
ivanju kod Nambikvara, jer Ruso uvek ide ispred svog vremena i ne
odvaja teorijsku sociologiju od laboratorijskog ili terenskog istraivanja
iji je znaaj shvatio. Prirodni ovek ne prethodi drutvu, niti dolazi po
sle njega. Na nama je da naemo onaj njegov oblik koji je neodvojiv od
drutvenog stanja, jer se izvan drutva ne moe zamisliti ljudski ivot;
dakle, da napravimo program eksperimenata koji su "neophodni da bi se
upoznao prirodni ovek" i da odredimo "nain izvoenja tih eksperime
nata u okrilju drutva".
Taj model je, prema Rusoovom reenju, vean i univerzalan. Dru
ga drutva moda nisu bolja od naeg; ak i ako smo skloni da u topoverajemo, ne raspolaemo nikakvom metodom kojom bismo svoj stav do
kazali. Meutim, bolje poznavanje tih drutava jeste sredstvo da se dis
tanciramo od svog drutva ne zato to bi ono bilo apsolutno ravo ili
jedino ravo, ve zato stoje ono jedino od kojeg moramo da se oslobo
dimo: a to moemo uiniti upoznavanjem stanja drugih drutava. Na taj
nain emo moi da preemo u drugu etapu, u kojoj koristimo sva dru
tva, ne uzimajui nita ni iz jednog, da bismo izdvojili naela drutve
nog ivota koja bismo kasnije mogli da primenimo na menjanje sopstvenih, a ne tuih obiaja: zbog privilegije suprotne prethodnoj, samo ono
druvo kojem pripadamo moemo da menjamo bez opasnosti da ga uni
timo, jer te uvedene promene takoe dolaze iz njega.

312

Klod Levi-Stros

Time to model kojim se nadahnjujemo postavljamo iznad prosto

ra i vremena svakako se izlaemo opasnosti da potcenimo realnost na
pretka. Nae stanovite svodi se na to da su ljudi uvek i svuda preduzimali iste zadatke i dodeljivali sebi isti cilj i da su se u njihovom razvoju
razlikovala samo sredstva. Priznajem da me takav stav ne uznemirava;
on je, po svemu sudei, saglasniji s injenicama koje nam otkrivaju storija i geografija; tavie, mislim daje i plodniji. Pobornici napretka izlau se opasnosti da zanemare ogromna bogatstva koja je oveanstvo na
gomilalo diljem nae planete zato to ih ne poznaju i zato to su pogled
uprli samo u jednu usku traku; potcenjujui znaaj prolih napora, potcenjuju i sve one koji nam predstoje. Ako su se ljudi uvek bavili samo
jednim poslom - stvaranjem drutva u kojem je mogue iveti - sile
koje su pokretale nae daleke pretke postoje i u nama. Nita nije proigra
no; sve moemo preuzeti. Ono to je pogreno uraeno moe se ponovo
uraditi. "Zlatno doba koje je neko slepo sujeverje stavilo iza /ili ispred/
nas zapravo je u nama." Ljudsko bratstvo dobija konkretan smisao kad
nam u najsiromanijem plemenu potvruje nau sliku i iskustvo koje
nas, zajedno s mnogim drugim, moe neem pouiti. U njemu emo ak
pronai nekadanju sveinu. Naime, kad shvatimo da se ovek ve hilja
dama godina samo ponavlja, dospeemo do one plemenitosti miljenja
koja, izvan svih ponavljanja, daje polazitu naih razmiljanja beskrajnu
veliinu poetaka. Zato to biti ovek znai, za svakog od nas, pripadati
jednoj klasi, jednom drutvu, jednoj zemlji, jednom kontinentu i jednoj
civilizaciji, i to za nas, Evropljane i itelje Zemlje, pustolovina u srcu
Novog sveta znai pre svega da on nije bio na i da na nas pada zloin
njegovog unitenja; i na kraju, da drugog takvog nee biti: poto nas je
to suoavanje uinilo svesnim sebe, budimo barem u stanju da ga iskaemo njegovim pravim recima - najednom mestu, prenosei se u jedno
vreme u kojem je na svet izgubio ponuenu priliku da izabere svoju
pravu misiju meu onima koje su stajale pred njim.

XXXIX
TAKSILA
U podnoju kamirskih planina, izmeu Ravalpindija i Peavara,
na nekoliko kilometara od eleznike pruge uzdie se Taksila. Do nje
sam doao vozom, nehotice odgovoran za jednu malu dramu. Naime,
popeo sam se u jedini kupe prve klase, starog tipa - sleep 4, seat 6 - koji
se nalazio izmeu stonog vagona, salona i zatvora (to se moglo zaklju-

Povratak

313

iti po zatitnim reetkama na prozorima). U njemu se bila smestila jed

na muslimanska porodica: mu, ena i dvoje dece. Gospoa je bila pur
dah. Uprkos pokuaju da se zakloni: uala je na seditu umotana u burkah, leima okrenuta ka meni - taj promiskuitet bio je ipak odve sablanjiv i valjalo je da se porodica razdvoji; ena i deca su otili u kupe u
kojem su bile samo ene, dok je mu zadrao rezervisana mesta streljajui me oima. S tim sam se pomirio lake nego s prizorom koji sam
video odmah po dolasku, dok sam ekao neko prevozno sredstvo u sta
ninoj ekaonici: ova je bila povezana sa salonom obloenim kestenjastim drvetom du kojeg je bilo postavljeno dvadesetak probuenih stoli
ca kao za sastanak kakvog enterolokog drutva.
Jedna od onih malih jednoprenih kola zvanih gharry u kojima
putnik sedi leima okrenut koijau i pri svakom potresu mu preti opa
snost da ispadne, odvezla su me do arheolokog nalazita pranjavim
putem uz koji su se nizale niske kue od erpia proarane eukaliptusi
ma, tamarisima, dudovima i biberovim stablima. Vonjaci limunova i
pomorandi prostirali su se u podnoju jednog breuljka od plavkastog
kamena; meu njima su tu i tamo izvirivala stabla divljih maslina. Pro
micao sam pored seljakau odei svetlih boja: beloj, ruiastoj, svetloljubiastoj i utoj, s turbanima u obliku pogae. Najzad sam stigao do pavi
ljona koji su okruivali muzej i u koje je bila smetena uprava. Po pret
hodnom dogovoru, trebalo je da se zadrim kratko, tek koliko je potreb
no da se obiu nalazita; ali kako je "hitan slubeni'' telegram, poslat
dan ranije iz Lahora da obavesti direktora o mom dolasku, stigao s pet
dana zakanjenja zbog velikih poplava u Pandabu, trud oko najavljiva
nja bio je izlian.
Taksila, ije je nekadanje ime na sanskritu glasilo Takasila - grad
kamenorezaca - zauzima dvostruku vrtau duboku desetak kilometara
koju su stvorile konvergentne doline reka Haro i TamraNala, nekad zva
nih Tiberio-Potamos. Obe doline i greben izmeu njih bili su neprekid
no nastanjeni tokom deset ili dvanaest vekova: od osnivanja najstarijeg
otkopanog sela u VI veku pre nae ere do najezde belih Huna koji su
sruili budistike manastire dok su zauzimali kuansko i guptansko kra
ljevstvo izmeu V i VI veka nae ere. Dok se penjemo uz te doline,
silazimo u istoriju. U podnoju sredinjeg grebena nalazi se najstarije
naselje, Bhir Mund; nekoliko kilometara uzvodno stoji grad Sirkap, koji
je doiveo procvat pod Partima, a izvan njegovih zidina zoroasterski
hram Jandial, koji je posetio Apolonije iz Tijane; neto dalje je kuanski
grad Sirsuk, a svuda okolo, po vrhovima, budistike stupe i manastiri:
Mohra Moradu, Jaulian, Dharmarajika, naikani statuama od nekad si
rove gline koje su ostale sauvane zahvaljujui tome to su ih ispekli
hunski poari.

314

Klod Levi-Stros

Povratak

315

U centru Sirkapa, ije ruevine na povrini zemlje ocrtavaju etvorougaoni plan i besprekorno prave ulice, jedan spomenik daje Taksili
njen pun smisao; to je rtvenik nazvan "dvoglavi orao" na ijoj osnovi
vidimo tri portika u bareljefu: jedan s nadvratkom u grko-rimskom sti
lu, drugi u obliku zvona po bengalskom uzoru, trei veran drevnom bu
distikom stilu portala u Barhutu. Ali, Teksilu bismo potcenili kad bi
smo u njoj videli samo mesto gde su, tokom tri veka, jedna uz drugu
ivele tri velike duhovne tradicije Starog sveta: helenizam, hinduizam i
budizam; naime, tu je bila prisutna i Zoroastrina Persija, a s dolaskom
Parta i Skita civilizacija stepa udruila se s grkim nadahnuem i stvori
la najlepi nakit koji je ikad napravila ruka zlatara; te uspomene jo nisu
bile zaboravljene kad je islam osvojio te krajeve da ih vie ne napusti. U
njima su se sreli svi uticaji - osim hrianskog - kojima je bila proeta
civilizacija Starog sveta. Tu su meusobno udaljeni izvori pomeali svo
je vode. Aja, evropski posetilac koji meditira nad ruevinama, predsta
vljam tradiciju koje tu nema. Gde bi se ovek Starog sveta koji obnavlja
veze sa svojom istorijom mogao bolje preispitati nego na tom mestu ko
je mu predoava njegov mikrokosmos?

budiste smelou da oblikuju svog boga. Zaustavio me je snaan odsjaj

pod nogama: srebrni novi s natpisom MENANDR BASILEUS SOTEROS, ispran nedavnim kiama. ta bi danas bio Zapad daje uspeo poku
aj dugotrajnog ujedinjenja mediteranskog sveta i Indije? Da li bi posto
jali hrianstvo i islam? Naroito me je zbunjivalo prisustvo islama, ne
zato to sam prethodnih nekoliko meseci proveo u muslimanskoj sredi
ni: suoeni s velikim spomenicima grko-budistike umetnosti, moje oi
i moj duh bili su ispunjeni seanjem na mongolske palate kojima sam
posvetio poslednje nedelje u Delhiju, Agri i Lahoru. Kako sam slabo
poznavao storiju i knjievnost Istoka, ta dela su mi se nametnula kao
jedina istaknuta taka za koju sam mogao vezati svoja razmiljanja (kao
i za vreme boravka kod primitivnih naroda iji jezik nisam znao).
Posle Kalkute, njene uskomeane bede i ogavnih predgraa koji
kao da su samo prenosili na ljudski plan plesnivu bujnost tropa, nadao
sam se da u u Delhiju nai spokojstvo storije. Ve sam video sebe kako
iza zatitnog zida nekog oronulog hotela, slinog onima u Karkasonu i
Semiru, sanjarim na meseini; kad mije reeno da treba da biram izme
u novog i starog grada, nisam se nimalo dvoumio i nasumice sam oda
brao hotel u ovom drugom. Koliko je bilo moje iznenaenje dok me je
taksi vozio tridesetak kilometara kroz bezoblian pejza nalik kakvom
antikom bojnom polju, gde su izmeu rastinja, u retkim razmacima,
provirivale ruevine i po koje naputeno gradilite. Kad smo najzad sti
gli u tobonji stari grad, razoarenje se pojaalo: kao i svuda, zatekli
smo engleski kamp. Naredni dani su me uveriili da tu neu nai prolost
zbijenu na malom prostoru, kao u evropskim gradovima: Delhi mi je
izgledao kao ikara izloena svim vetrovima po kojoj su spomenici raz
bacani kao kockice po tepihu. U elji da izgradi sopstveni grad, svaki
vladar je naputao prethodni i ruio ga da bi iskoristio materijal. Ne po
stoji jedan Delhi, ve dvanaest ili trinaest Delhija meusobno udaljenih
vie desetina kilometara, razbacanih po ravnici na kojoj se tu i tamo
naziru humke, spomenici i grobnice. Ve me je islam zbunjivao svojim
odnosom prema istoriji koji je protivrean naem i protivrean u sebi: s
jedne strane, nastojanje da se utemelji tradicija, s druge, razorna udnja
za svim prethodnim tradicijama. Svaki monarh eleo je da stvori neto
neunitivo unitavajui ono to traje u vremenu.

Jedne veeri sam etao po zidinama Bhir-Munda koje su bile ome

ene nasipima od iskopane zemlje. To skromno selo, od kojeg su preo
stali samo temelji, vie ne prelazi ravan geometrijski iscrtanih uliica po
kojima sam hodao. Kao da njegov plan posmatram iz velike visine ili
daljine, i ta iluzija, potpomognuta odsustvom vegetacije, dodaje istorijskoj dubini jo jednu. U tim kuama su moda iveli grki vaj ari iz Alek
sandrove pratnje, stvaraoci umetnosti Gandare koji su nadahnuti stare

Prionuo sam, dakle, kao svaki dobar turista, na prevaljivanje veli

kih rastojanja kako bih obiao spomenike, a inilo mi se da je svaki iz
graen u pustinji.
Crvena tvrava vie lii na palatu na kojoj se prepliu tragovi rene
sanse (na primer, mozaici od pietra dura) i zaeci stila Luja XV (ovde se
moemo uveriti da je on ponikao iz mongolskih uticaja). I pored raskoi
materijala i prefinjenosti dekora, ostao sam nezadovoljan. Nieg arhi-

Oko V veka pre nae ere tu je bilo selo koje je prikljueno aemenidskom carstvu da bi kasnije postalo univerzitetski centar. U svom po
hodu na Jumnu, godine 326, Aleksandar se zadrao nekoliko nedelja na
mestu gde se danas nalaze ruevine Bhir-Munda. Sto godina kasnije,
carevi dinastije Maurija vladaju na Taksili gde A o k a - graditelj najvee
stupe - podstie irenje budizma. Maurijsko carstvo raspada se posle
njegove smrti 231. godine i zamenjuju ga grki kraljevi iz Baktrije. Oko
80. godine pre nae ere tu se nastanjuju Skiti; oni su svoje zemlje prepu
stili Partima ije se carstvo, oko 30. godine nae ere, protee od Taksile
do Dura-Evroposa. U to vreme je Apolonije posetio Taksilu. Ali, ve
dva veka ranije kuanski narod je krenuo u pohod iz severozapadne Ki
ne, koju je napustio oko 170. godine pre nae ere, u Baktriju, Oksus,
Kabul i na kraju u severnu Indiju, koju su zauzeli oko 60. godine, naav
i se tako neko vreme u susedstvu Parta. Kuani su poeli da propadaju u
III veku, a nestali su pod udarcima Huna dvesta godina kasnije. Kad je
kineski hodoasnik Suan Cang posetio Taksilu (u VII veku), naao je
samo tragove nekadanjeg sjaja.

316

Povratak

Klod Lev-Stros

317

naim bordelima, ve sam prebacivao nama to u svojoj civilizaciji ni

smo nali neko drugo mesto da na njemu potvrujemo svoju slobodu i
istraujemo granice svoje senzualnosti, to i jeste funkcija hrama. U Hin
dusima sam posmatrao nau egzotinu sliku koju su odraavala ta naa
indo-evropska braa ponikla u drugom podneblju, u dodiru s drukijim
civilizacijama, ali ija su unutranja iskuenja toliko slina naima da u
nekim razdobljima, kao u godinama oko 1900, izbijaju i kod nas na po
vrinu.
Nema nieg nalik tome u Agri gde vladaju druge senke - srednjovekovne Persije i uene Arabije - koje mnogi smatraju konvencionalni
ma. Ipak, ne verujem da ijedan posetilac koji je sauvao bar malo duev
ne sveine moe ostati ravnoduan dok seta zidinama Tada i, u isti mah,
prelazi velika rastojanja i doba i zakorauje pravo u svet Hiljadu ijedne
noi; manje prefinjeno, bez sumnje, nego u Itmadud Daulahu, biseru,
dragulju, riznici bele, be i ute boje; ili u ruiastoj Akbarovoj grobnici
koju nastanjuju samo majmuni, papagaji i antilope, na kraju peskovitog
polja gde se neno zelenilo mimoza stapa s nijansama tla: predeo koji
sveeri oivi od zelenih papagaja i tirkiznih sojki, tromog leta paunova i
majmunske dreke u podnoju drvea.
Ali, poput Crvene tvrave i grobnice Jehangir u Lahoru, Tad ostaje
mermerna imitacija zastrte skele. Jo naziremo stubove na koje se kace
zastori. U Lahoru su i oni preneti u mozaik. Spratovi se ne usklauju
jedan s drugim, nego se ponavljaju. Gde treba traiti duboki razlog tog
siromatva u kojem nasluujemo poreklo dananjeg prezira koji musli
mani oseaju prema plastinim umetnostima? Na Lahorskom univerzi
tetu sreo sam jednu englesku gospou udatu za muslimana koja je upra
vljala Katedrom umetnosti. Njen kurs su mogle da pohaaju samo devojke; skulptura je bila zabranjena, muzika se uila u tajnosti, a slikar
stvo se predavalo kao dekorativna umetnost. Kako je razdvajanje Indije
i Pakistana pratilo versku granicu, ovde se moglo uoiti oajanje zbog
strogosti i puritanizma. Umetnost se, kau, "odmetnula u umu". Nije
re samo o vernosti islamu, ve moda jo vie o distanciranju od Indije:
unitavanjem idola ponavlja se Avramov in, ali s potpuno novim poli
tikim i nacionalnim znaenjem. Gaenjem umetnosti zapravo se odba
cuje Indija.
Naime, u Indiji jo nalazimo ivu idolatriju - u preciznom znae
nju te reci koje podrazumeva lino prisustvo boga u njegovom simulakrumu. Kako u bazilikama od armiranog betona u dalekim predgraima
Kalkute, posveenim novijim kultovima iji bosonogi svetenici obrija
nih glava, ogrnuti utim plastom, primaju vernike za pisaim mainama
u najmodernijim kancelarijama koje okruuju svetilite, zauzeti izrau
navanjem zarade na poslednjoj kalifornijskoj turneji, tako i u zabaenim

tektonski vrednog u svemu tome, nieg to bi potvrivalo utisak palate:

pre nekakav skup atora od tvrdog materijala u vrtu koji izgleda kao
idealizovani kamp. Kao da j e sva uobrazilja proistekla iz tekstilnih vetina: mermerni baldahini nalik naborima zavese, jali koji su stvarno (a ne
metaforino) "kamene ipke". Mermerno carsko "nebo" kopija je po
kretnog "neba" od drveta obloenog tkaninom; kao i njegov uzor, ne
spojivo je sa salom za primanja. ak i Humajunina grobnica, iako drev
na, izaziva u posetiocu oseanje nelagode kao da joj nedostaje sutinski
element. Celina je lepa, svaki detalj je izvanredan, ali se ne vidi organ
ska veza izmeu delova i celine.
Velika damija - Jama Majsid - iz XVII veka prua zapadnjaku
vee zadovoljstvo zbog dvostrukog odnosa strukture i boje. Spremni smo
da priznamo daje zamiljena i izvedena kao celina. Za etiristo franaka
pokazuju mi najstariji primerak Kurana, vlas iz Prorokove brade privr
enu votanom kuglicom za dno jedne kutije ispunjene ruinim latica
ma i njegove sandale. Neki siroti vernik prilazi da se divi prizoru, ali ga
nadzornik tera sa izrazom gnuanja. Zato to nije platio etiristo franaka
ili, pak, zato to na vernika odve snano deluje mona magija tih reli
kvija?
Ko eli da shvati veliinu te civilizacije treba da ode u Agru. Mo
emo da kaemo ta god hoemo o Tad-Mahalu i njegovoj jevtinoj ljup
kosti sa razglednica u boji. Moemo da ismevamo povorku britanskih
mladenaca koji zahvaljujui svojoj istorijskoj privilegiji provode mede
ni mesec u desnom hramu od ruiastog peanika, i stare anglosakson
ske gospoice koje e itavog ivota s nenou pamtiti svetlucanje Tada pod zvezdama i njegovu belu senku na Jumni. To je jedna strana
Indije iz 1900; ali, kad bolje razmislimo, primeujemo da ona vie poi
va na dubokoj privlanosti nego na istorijskoj sluajnosti osvajanja Indi
je. Bez sumnje, Indija se evropeizovala oko 1900. i sauvala je u svom
reniku trag tog osvajanja i viktorijanskih obiaja: bonbona se zove lo
zenge, probuena stolica commode. Ali, obrnuto, ovde shvatamo da su
godine oko 1900. bile "hindusko razdoblje" Zapada: raskoan ivot bo
gataa, ravnodunost prema bedi, sklonost prema malaksalim i kitnjastim formama, senzualnost, ljubav prema cveu i mirisima, sve do ufitiljenih brkova, kovrda i ljokica.
Kad sam posetio uveni dainski hram u Kalkuti, koji je u XIX veku
sagradio jedan milijarder u parku prepunom statua od gvozda sa srebr
nim mrljama ili od mermera- delo nespretnih talijanskih vajara-uinilo mi se da sam u tom mirisima proetom paviljonu od alabastera u koji
je bio umetnut mozaik od ogledala prepoznao najambiciozniju predsta
vu naih predaka o tome kako treba da izgleda luksuzna javna kua. Ali,
dok sam razmiljao o tome, nisam krivio Indiju to gradi hramove sline

318

Klod Levi-Stros

etvrtima u Kali-Ghatu: "Manastir iz XVII veka", kau mi business-like

svetenici-vodii, ali obloga od majolike potie iz XIX. U ovo doba da
na svetilite je zatvoreno; ali, ako navratim ujutru, pokazae mi mesto s
kojeg u moi da vidim boginju kroz otkrinuta vrata. Ovde, kao i u
velikom Krininom hramu na obali Ganga, hram je dom jednog boga
koji prima samo u praznine dane i kome se potovanje iskazuje kampovanjem u hodnicima gde se od njegovih svetih slugu mogu sluati nakla
panja o gospodarevom raspoloenju. Zadovoljavam se lunjanjem po oko
lini, po uliicama punim prosjaka koji ekaju as da se nahrane o troku
vere; to je opravdanje pohlepne trgovine litografijama i gipsanim figura
ma raznih boanstava, povremeno praene neposrednijim svedoanstvima: onaj trozubac i ono naslagano kamenje koje se oslanja o stablo, toje
iva; onaj crveni rtvenik je Lakmi; u onom drvetu o ije su grane oka
eni bezbrojne rtvene ponude - ob luci i komadii tkanina - stanuje
Mamakrina koji leci nerotkinje; pod onim rtvenikom s mnogo sveca
bdi Krina, bog ljubavi.
Toj jevtinoj, ali neverovatno ivoj verskoj umetnosti muslimani
suprotstavljaju svog jedinog i zvaninog slikara: Cagtaj je engleski akva
relista koji se nadahnjuje rajputskim minijaturama. Zato se musliman
ska umetnost tako potpuno srozala im je sila sa svog vrhunca? Najed
nom je iz palate prela na pijacu. Nije li toposledica odbacivanja slika?
Lien svakog dodira sa stvarnou, umetnik produava jednu beskrvnu
konvenciju koja se ne moe ni podmladiti ni oploditi. im nije podrana
zlatom, ona se rasipa. U Lahoru, erudita koji me prati ima samo reci
prezira za sikske freske koje ukraavaju tvravu: Too showy, no colourscheme, too crowded; one su nesumnjivo daleko od fantastine tavanice
sa ogledalima iz Si-Mahala koja svetluca kao zvezdano nebo; ali, one
izgledaju kao to esto izgleda savremena Indija kad se uporedi sa isla
mom: vulgarno, razmetljivo, pristupano i divno.
Ako izuzmemo tvrave, muslimani su u Indiji gradili samo hramo
ve i grobnice. Tvrave su bile nastanjene, a grobnice i hramovi nenasta
njene palate. I ovde se vidi d a j e islamu teko da zamisli samou. Za
njega je ivot pre svega zajednica; i smrt se uvek postavlja u okvir zajed
nice bez uesnika.
Upadljiva je suprotnost izmeu sjaja mauzoleja, njihovih ogrom
nih dimenzija, i skromnosti nadgrobnih ploa koje se u njima nalaze. To
su sasvim mali grobovi, u njima je sigurno tesno. emu onda slue sve
one sale i hodnici koji ih okruuju i u kojima uivaju samo posetioci?
Evropski grob je napravljen po meri svog stanara: mauzoleji su retki, pa
se umetnost i domiljatost posveuju samom grobu kako bi ga uinili
prijatnim i udobnim za pokojnika.
U islamu grobnicu ine dva dela: velianstven spomenik od kojeg
pokojnik nema nikakve vajde i bedan stani u kojem se osea kao za-

Povratak

319

tvorenik (ovaj drugi jejo i podeljen na vidljivi kenotaf i skriveni grob).

Problem poinka na onom svetu reen je na dvostruko protivrean na
in: sjedne strane, preterana i neupotrebljiva udobnost, s druge stvarna
neudobnost; a prvo je nadoknada za drugo. Zar to nije prava slika musli
manske civilizacije koja udruuje najree prefinjenosti: palate od skupocenog kamena, fontane s ruinom vodicom, jela posuta listiima zla
ta, duvan pomean sa struganim biserom, a sve to slui da se pokrije
priprosta jednostavnost obiaja i bigotnost koja proima etiko i versko
miljenje?
Na estetskom planu, islamski puritanizam nije odbacio senzual
nost, ali se zadovoljio d a j e svede na njene male forme: mirise, ipke,
vezove i vrtove. Na moralnom planu sudaramo se sa istom dvosmislenou: sjedne strane proklamovana tolerancija, s druge prozelitizam oi
gledno prisilnog karaktera. Zapravo, dodir s nemuslimanima izaziva strepnju. Njihov provincijalni nain ivota nastavlja seunepromenjenom ob
liku, ali mu prete drugi naini, slobodniji i fleksibilniji, koji bi ga mogli
zaraziti svojom blizinom.
Umesto da govorimo o toleranciji kao takvoj, trebalo bi da kaemo
d a j e tolerancija muslimana, u meri u kojoj postoji, neprestana pobeda
nad njima samima. Kad im je preporuio trpeljivost, Prorok ih je doveo
u stanje stalne krize iz kojeg je proistekla protivrenost izmeu opteg
vaenja otkrovenja i priznavanja mnotva vera. Taj poloaj je "paradok
salan" u Pavlovom smislu jer sjedne strane raa strepnju, a s druge sa
mozadovoljstvo: vernik smatra da ga islam osposobljuje da prevazie
takav konflikt. Uostalom, varase: kako je preda mnom jednog danaprimetio jedan indijski filozof, muslimani se die time to propovedaju optu vrednost velikih naela - slobode, jednakosti, tolerancije - ali gube
svaku verodostojnost kad u isti mah tvrde da jedino oni postupaju u skla
du s tim naelima.
U Karaiju sam se jednog dana naao u drutvu muslimanskih verskih i univerzitetskih Mudraca. Dok sam ih sluao kako hvale nadmonost svog sistema, zapanjila me je upornost s kojom su se stalno vraali
istom argumenta: jednostavnosti. Islamsko zakonodavstvo bolje je u pi
tanjima nasledstva od hinduskog zato to je jednostavnije. elimo li da
zaobiemo tradicionalnu zabranu zajma uz kamatu, dovoljno je da sklo
pimo ugovor o partnerstvu izmeu ulagaa i bankara i kamata e se pre
tvoriti u uee prvog u poslovima drugog. Kad je posredi poljoprivred
na reforma, primenjivaemo muslimanski zakon o nasleivanju obradi
ve zemlje sve dok se ona dovoljno ne izdeli, a zatim emo prestati da ga
primenjujemo - jer taj lan nije dogma - da bismo izbegli preterano
usitnjavanje poseda: There are so many ways and means...
Izgleda daje itav islam metoda za razvijanje nerazreivih konfli
kata u duhu vernika koji se zatim spaavaju tako to im se predlau veo-

320

Klod Levi-Stros

321

Povratak

ma jednostavna (ali, zapravo, previe jednostavna) reenja. Jednom ru

kom ih gura u bezdan, a drugom zadrava na njegovoj ivici. Da li ste
zabrinuti za ednost svojih supruga i keri dok radite u polju? Nita jed
nostavnije, pokrijte ih velom i zatvorite ih u kuu. Tako se dolo do
savremenog burkaha, koji podsea na kakav ortopedski aparat svojim
sloenim krojem, prorezima za oi obrubljenim gajtanima, patentnim
dugmiima i trakama, tekom tkaninom koja prati oblik ljudskog tela,
ali ga pri tom najpotpunije skriva. Ali, time je granica brige samo pomerena: sad je dovoljno da se neko oee o vau enu da biste bili obeaeni, to vas jo vie mui. Iz iskrenog razgovora s dvojicom mladih
muslimana saznao sam dve stvari: najpre da su opsednuti devianstvom
devojke pre stupanja u brak i potonjom vernou ene; zatim, da je pur
dah, to jest segregacija ena, sjedne strane prepreka ljubavnim pustolo
vinama, ali da ih, s druge strane, podstie: veruje se da ene ive u sopstvenom svetu ije stramputice samo one poznaju. Poto su i sami kriom ulazili u hareme dok su bili mladi, kad se oene imaju jake razloge
da se pretvore u uvare svojih ena.

mac; kad bi straarski odred mogao biti religiozan, islam bi bio njegova
idealna religija: strogo potovanje propisa (molitva pet puta na dan, sva
ki put uz pedeset klanjanja); voenje rauna o sitnicama i istoi (obred
na pranja); muki promiskuitet u duhovnom ivotu kao i u obavljanju
fiziolokih funkcija; i sve to bez ena.
Ti veiti brinici su i ljudi od dela; prikljeteni suprotnim oseanjima, nadoknauju inferiornost tradicionalnim oblicima sublimacije koji
se oduvek dovode u vezu sa arapskom duom: ljubomorom, ponosom,
junatvom. Ali ta elja da se bude medu svojima, taj duh staklenog zvo
na udruen s hroninom iskorenjenou (urdu je s pravom nazvan "lo
gorskim" jezikom), koji stoji u osnovi stvaranja Pakistana, ne moe se
dobro objasniti verskim zajednitvom i istorijskom tradicijom. To je aktuelna drutvena injenica i treba je tumaiti kao takvu: drama kolektiv
ne svesti koja je naterala milione pojedinaca na neopoziv izbor da napu
ste sopstvenu zemlju, a esto i imovinu, ponekad sopstvene roditelje,
poziv, planove za budunost, tie i grobove predaka samo zato da bi osta
li muslimani i zato to se dobro oseaju samo medu muslimanima.

I hindusi i muslimani u Indiji jedu prstima. Prvi otmeno i prefmjeno, s lakoom zahvatajui hranu komadiem apatija - nekom vrstom
debelih palainki koje se brzo peku na unutranjim zidovima upa uko
panog u zemlju i do treine ispunjenog eravicom. Kod muslimanajedenje prstima postaje sistem: niko ne gloe peeno mesto drei prstima
kost. Jedinom rukom koja se srne upotrebiti (leva je neista jer se njom
peru intimni delovi tela) gnjee se i kidaju komadi mesa; a kad ovek
oedni, masnom rukom hvata au. Posmatrajui to ponaanje za sto
lom, koje je jednako vredno kao bilo koje drugo, ali sa zapadnog stano
vita izgleda kao razmetljiva neuljudnost, pitamo se do koje mere obia
ji (a ne drevni ostaci) ishode iz Prorokove reforme: "Ne inite kao drugi
narodi, koji jedu noem", podstaknute istom, nesumnjivo nesvesnom,
sistematskom infantilizacijom, nametanjem homoseksualnosti zajednici
preko promiskuiteta sadranog u obredu pranja nakon obeda, kad svi
peru ruke, ispiraju i proiavaju grlo i na kraju pljuju u istu posudu,
izraavajui na taj nain, uz strahovito autistinu ravnodunost, isti strah
od neistoe udruen sa istim egzibicionizmom. Ta elja za stapanjem s
drugima praena je inae potrebom izdvajanja grupe; otud institucija
purdaha: "Neka se vae ene pokriju da bi se razlikovale od drugih!"

Ta velika religija manje se zasniva na svedoanstvu otkrovenja, a

vie na nemoi stvaranja veza izvan verske zajednice. Naspram opte
dobroudnosti budizma i hrianske elje za dijalogom, muslimanska
netolerancija poprima nesvestan vid kod onih koji je iskazuju; naime,
iako oni ne tee uvek tome da na surov nain navedu druge da dele nji
hovu istinu, ipak su nesposobni (to je jo ozbiljnije) da podnose posto
janje drugih kao drugih. Jedini nain da se zatite od sumnje i ponienja
jeste "ponitavanje" drugog kao svedoka drukije vere i drukijeg pona
anja. Islamsko bratstvo je suprotno otvorenom iskljuivanju nevernika:
naime, priznata iskljuivost podrazumevapriznanje danevernici postoje.

Islamsko bratstvo poiva na jednoj kulturnoj i verskoj osnovi. Ono

nema nikakav ekonomski ili drutveni karakter. Zato to imamo istog
boga, dobar musliman je onaj koji deli svoj hooka sa istaem ulica.
Prosjak je, zapravo, moj brat: pre svega zato to bratski delimo pristanak
na razliitost koja nas odvaja od drugih; iz toga su nastale dve socioloki
izvanredno zanimljive vrste: germanofilski musliman i islamizovani Ne-

XL

POSETA KJONGU
Odve dobro sam poznavao razloge nelagode koju sam oseao u
blizini islama: u njemu sam naao svet iz kojeg dolazim; islam je Zapad
Istoka. Jo tanije, trebalo je da sretnem islam da bih izmerio opasnost
koj a danas preti francuskoj misli. Teko mu pratam to to mije pokazao
nau sliku, to me je naterao da vidim koliko je Francuska na putu da
postane muslimanska zemlja. Kod muslimana kao i kod nas uoavam
isti knjiki stav, isti utopijski duh i tvrdoglavo verovanje da se problemi
mogu resiti ako se analiziraju na papiru. Zatieni pravnim i formalisti-

Klod Levi-Stros

322

kim racionalizmom, gradimo sebi j ednu sliku sveta i drutva u koj ima se
sve tekoe mogu opravdati dovitljivom logikom, a nismo ni svesni da
se svet vie ne sastoji od predmeta o kojima govorimo. Kao stoje islam
ostao zakoenu svojoj kontemplaciji jednog drutva kojeje stvarno po
stojalo pre sedam vekova zamiljajui delotvorna reenja njegovih pro
blema, mi vie ne uspevamo da razmiljamo izvan okvira jednog doba
kojeje minulo pre sto pedeset godina, a u kojem smo znali da se uskladi
mo sa storijom, dodue prekratko jer je Napoleon, taj Muhamed Zapada, zatajio tamo gde je ovaj drugi uspeo. Uporedo sa islamskim svetom,
revolucionarna Francuska doivelaje sudbinu revolucionara-pokajnika,
to jest postalaje nostalgini uvar stanja stvari do kojeg je nekad dospela kao do pokreta.
Naspram naroda i kultura koji su jo zavisni od nas, mi smo zato
enici iste protivrenosti od koje pati islam u prisustvu svojih tienika i
ostatka sveta. Ne shvatamo zato drugi narodi ne oboavaju naa naela
- tako plodonosna kad je trebalo obezbediti nau ekspanziju - u tolikoj
meri da i ne pomiljaju da se i sami njima poslue: zar ne bi morali da
nam budu zahvalni zato to smo ih prvi smislili? Na isti nain islam, koji
je smislio toleranciju na Bliskom istoku, teko prata nemuslimanima
to se nisu odrekli svoje vere u njegovu korist; zar nije on neuporedivo
vii od svih drugih vera ve i samo zato to ih potuje? U naem sluaju,
paradoks se sastoji u tome to veinu naih sagovornika ine muslimani
i to molarni duh koji pokree i njih i nas ima previe zajednikih crta i
nuno vodi u suprotstavljanje. Na meunarodnom planu to je razumlji
vo; razmirice proizlaze iz injenice da su se suelile dve buroazije. Po
litiko ugnjetavanje i ekonomsko izrabljivanje ne smeju da se izvinjavaju svojim rtvama. Meutim, kad bi Francuska sa svojih cetdeset pet
miliona stanovnika irom otvorila vrata na osnovu jednakosti prava i
prihvatila dvadeset pet miliona muslimanskih graana, ak i ako meu
njima preteu nepismeni 1 , to nebibionitasmeliji gest od onoga kojem
Amerika treba da zahvali to nije ostala mala provincija anglosakson
skog sveta. Kad su pre sto godina graani Nove Engleske odluili da
dopuste doseljavanje najsiromanijih slojeva iz najzaostalijih podruja
Evrope i kad ih je taj talas preplavio, dobili su opkladu iji je ulog bio
jednako krupan kao i onaj koji mi ne elimo da stavimo na kocku.
Da li emo ikada moi to da uinimo? Kad bi se dve sile koje vuku
unazad udruile, da li bi se njihov smer obrnuo? Da li bismo se mi sami
spasli ili bismo blagoslovili svoj gubitak kad bismo, ojaavi svoju za
bludu onom koja joj je simetrina, pristali da svedemo batinu Starog
1

Zastarelo razmiljanje, kao i mnoga druga, ali ne treba zaboraviti daje ova
knjiga pisana 1954-55.

Povratak

323

sveta na onih deset ili petnaest vekova duhovnog siromaenja kojeje

postavljeno na zapadnu polovinu scene? Ovde, u Taksili, u budistikim
manastirima kojeje grki duh okitio statuama, suoavam se s moguno
u daje Stari svet imao priliku da ostane jedinstven; njegov raskol jo
nije dovren. Mogua je i drukija sudbina, upravo ona koju je islam
onemoguio kad je podigao svoj zid izmeu Zapada i Istoka koji, bez
njega, moda ne bi izgubili privrenost zajednikom tlu u kojem se nala
zi njihovo korenje.
Bez sumnje, islam i budizam su se zajedno suprotstavili tom isto
nom temelju, svako na svoj nain ijedan protiv drugog. Ali, ako elimo
da razumemo njihove odnose, ne treba da uporeujemo onaj oblik koji
su islam i budizam imali u trenutku kad su doli u dodir: tada je jedan
imao pet vekova za sobom, a drugi gotovo dvadeset. Uprkos toj staro
snoj razlici, treba ih vratiti u doba njihovog procvata koje, kad je re o
budizmu, jo odie mirisom sveine kako svojim prvim spomenicima
tako i svojim skromnijim savremenim delima.
U svom seanju ne uspevam da razdvojim seljake hramove s bur
manske granice i steke iz Barhuta, koji potiu iz II veka pre nae ere i
ije razbacane delove treba traiti u Kalkuti i Delhiju. Ti steci, nastali u
vremenu i podruju koji jo nisu osetili grki uticaj, podarili su mi prvo
otkrie; evropskom posmatrau oni izgedaju izvan prostora i vremena,
kao da su njihovi tvorci, opremljeni mainom za sabijanje vremena, u
svom delu koncentrisali tri hiljade godina storije umetnosti i uspeli da u
jednom asu - tano na pola puta izmeu Egipta i Renesanse - izraze
razvoj koji je zapoeo u doba koje nisu mogli da upoznaju, a zavrio se
na kraju jednog drugog, koje jo nije ni poelo. Ako postoj i veitaumetnost, to je sigurno ova: stara pet hiljada godina, jueranja,' ne znamo.
Ona pripada piramidama i naim kuama; ljudski likovi isklesani u zrna
stom ruiastom kamenu mogli bi iz njega izai i pomeati se s nama.
Nijedno vajarstvo nije stvorilo tako duboko oseanje mira i prisnosti kao
ovo, sa svojim edno bestidnim enama i materinskom senzualnou
koju dopunjava suprotnost izmeu majki-ljubavnica i keri-monahinja;
ove se, pak, zajedniki suprotstavljaju kerima-monahinjama nebudistike Indije: ta spokojna enstvenost kao da se oslobodila sukoba polo
va; ona nas podsea na svetenike u hramovima koje, zbog njihove obri
jane glave, moemo pobrkati s kaluericama nekakvog treeg pola, na
pola parazitskog - napola zatvorenikog.
Ako budizam nastoji, kao i islam, da prevlada nedostatak mere u
primitivnim kultovima, on u tome uspeva zahvaljujui ujedinjujuem
spokojstvu koje u sebi nosi obeanje povratka u majino krilo; on time
ponovo uspostavlja erotiku, ali osloboenu mahnitosti i strepnje. Razvoj
islama je, naprotiv, orijentisan prema mukom polu. Zatvarajui ene,

324

Klod Levi-Stros

on prepreuje pristup materinskom krilu: mukarac je pretvorio svet e

na u zatvoren svet. Nadao se, bez sumnje, da e na taj nain stei spokoj stvo; ali, platio gaje dvostrukim iskljuenjem: ena iz drutvenog ivota
i nevernika iz duhovne zajednice; budizam je, pak, to spokojstvo zami
slio kao spajanje: sa enama, sa oveanstvom, i to u bespolnoj predsta
vi boanstva.
Ne moe se zamisliti otriji kontrast od onoga izmeu Mudraca i
Proroka. Nijedan ni drugi nisu bogovi, to im je jedina zajednika osobi
na. U svemu drugom su suprotni: jedan je edan, drugi potentan sa etiri
supruge; jedan androgin, drugi bradat; jedan miroljubiv, drugi ratobo
ran; jedan predstavlja samo sebe, drugi ima prorokih ambicija. Ali, njih
razdvaja i dvanaest vekova; zapadnjaka sav est ima i tu nesreu da se
hrianstvo, koje je rodeno kasnije i koje je izvrilo njihovu sintezu, po
javilo "pre slova" - prerano - ne kao naknadno izmirenje dve krajnosti,
ve kao prelaz iz jedne u drugu: kao srednji lan jednog niza predodre
en - svojom unutranjom logikom, geografijom i storijom - da se ubudue razvija u pravcu islama, zato to ovaj (tu muslimani likuju) pred
stavlja razvijeniji, mada ne i bolji, oblik religijskog miljenja; ak bih
rekao da upravo zbog toga islam izaziva vie nespokojstva nego druge
dve velike religije.
Ljudi su stvorili tri velike religije pokuavajui da se oslobode pro
ganjanja mrtvih, zlobe onostranih sila i straha od magije. Zamislili su,
redom, budizam, hrianstvo i islam razdvojene intervalom od priblino
pet vekova; zaudo, nijedna od etapa ne moe se smatrati naprednom u
odnosu na onu koja joj prethodi, naprotiv, reklo bi se da druge dve svedoe o nazadovanju. U budizmu nema onostranosti; sve se svodi na radi
kalnu kritiku za kakvu se oveanstvo nikad vie nije pokazalo sposob
nim; na njenom kraju mudrac dolazi do saznanja da ni stvari ni iva bia
nemaju nikakvog smisla: ta disciplina ukida svet, a time i sebe kao reli
giju. Ljudi ponovo podleu strahu i hrianstvo ponovo uspostavlja onostranost, njene nade, njene pretnje i njen strani sud. Islamu preostaje
samo da toj onostranosti prikljui ovaj svet: tako su se vremenski svet i
duhovni svet nali zdrueni. Drutveni poredak se doepao natprirod
nog, politika je postala teologija. Na kraju su duhovi i sablasti, kojima
praznoverje ipak nije uspelo da udahne ivot, zamenjeni odve stvarnim
gospodarima; a ovima se jo daje i pravo monopola nad onostranou,
ime se njegova teina dodaje teini ovog ivota, koja je ve i sama
ubitana.
Ovaj primer opravdava ambiciju koja etnografa uvek podstie da
traga za izvorima. ovek stvara zaista vredna dela samo u poetku; u
svakom domenu samo prvi korak ima integralnu vrednost. Oni koji sle
de oklevaju, ponavljaju i prelaze, deli po deli, ve predenu teritoriju.

Povratak

325

Firenca, koju sam video posle Njujorka, u prvi mah menije iznenadila: u
njenoj arhitekturi i plastinim umetnostima otkrio sam Vol Strit u XV
veku. Kad uporedimo dela primitivnih ljudi s majstorima Renesanse i
slikarima iz Sijene, imamo utisak opadanja: ta su radili ovi drugi ako ne
upravo ono to nije trebalo raditi? A ipak su divni. Veliina koja se po
vezuje s poecima toliko je nesumnjiva danas ak i greke, ako su nove,
zasenjuju svojom lepotom.
Danas posmatram Indiju preko islama, ali Budinu Indiju, onu pre
Muhameda koji meni Evropljaninu - upravo zato to sam Evropljanin izgleda kao zid to se ispreio izmeu naih razmiljanja i uenja koja su
im najsrodnija, kao kakav bahati seoski momak reen da rasturi kolo
tako to e rastaviti ruke koje, kao Istok i Zapad, moraju vrsto drati
jedna drugu. Mogao sam poiniti istu greku kao i oni muslimani koji su
se proglasili hrianima i zapadnjacima, i postavili na svoj Istok granicu
izmeu dva sveta! Ta dva sveta su mnogo blia jedan drugom nego ije
dan od njih svojoj prolosti. Racionalna evolucija ide u suprotnom smeru od istorijske: islam jepresekao nadvoje jedan civilizovaniji svet. Ono
to njemu izgleda kao sadanjost potie iz jednog minulog doba, on ka
sni nekoliko milenijuma. Uspeo je da izvede jedno revolucionarno delo;
ali kako gaje predao okasnelom odseku oveanstva, oploujui real
no ojalovio je mogue: pokrenuo je napredak koji je suprotan projektu.
Neka se Zapad spusti do izvora svoje rascepljenosti: umeui se
izmeu budizma i hrianstva, islam nas je islamizovao; uputajui se u
krstake ratove, Zapad mu se suprotstavio i time mu postao slian, umesto da se prepusti onoj polaganoj osmozi s budizmom - ako je ona uopte postojala - koja bi ga povukla dalje ka hrianstvu, u pravcu koji je
utoliko vie hrianski to see dalje u prolost nego samo hrianstvo.
Tada je Zapad izgubio priliku da postane ena.
U tom svetlu bolje razumem dvosmislenost mongolske umetnosti.
U oseanju koje ona nadahnjuje nema nieg arhitektonskog: ona proistie iz poezije i muzike. Ali, zar nismo upravo pokazali zastoje musli
manska umetnost morala ostati fantazmagorina? "Mermerni san", kau
o Tad-Mahalu; u toj formuli iz turistikog prirunika krije sejedna vrlo
duboka istina. Mongoli su sanjali svoju umetnost, oni su doslovno stva
rali palate od snova; nisu gradili, ve prenosili iz jedne sredine u drugu.
Zato ti spomenici mogu istovremeno zbunjivati svojim lirizmom i u
pljinom kakva je svojstvena kulama od karata ili koljkama. To nisu
palate koje vrsto stoje na zemlji, ve makete koje se uzaludno upinju da
dosegnu postojanje korienjem retkih i trajnih materijala.
U hramovima Indije, idol jeste boanstvo; tu on prebiva, njegovo
stvarno prisustvo ini hram dragocenim i stranim i opravdava bogoboj aljivu predostronost: vrata nisu zabravi)ena samo u dane kad bog prima.

326

Klod Levi-Stros

Na takvu koncepciju islam i budizam razliito reaguju. Prvi isklju

uje idole i unitava ih, njegove damije su neukraene, oivljava ih sa
mo zajednica vernika. Hrianstvo, pak, zamenjuje idole slikama i ne
libi se da ove umnoava, zato to ni jedna od njih nije zaista bog, ve
samo podseanje na boga, i zato to one ve samim svojim brojem podstiu rad uobrazilje. Kad se uporedi sa hinduskim svetilitem koje je
dom jednog boga, damija je prazna: u njoj ima samo ljudi; budistiki
hram prua utoite mnotvu likova. Grko-budistiki centri u kojima se
ovek jedva kree izmeu statua kojih ima kao peuraka posle kie, ka
pela i pagoda najavljuju skromni kjong s burmanske granice u kojem su
postrojene gotovo istovetne figurice serijske izrade.
U septembru 1950. naao sam se u jednom mongolskom selu na
teritoriji Citagonga; posmatrao sam ene koje su svakog dana nosile u
hram hranu za svetenike; u vreme popodnevnog odmora uo sam udar
ce gonga koji daju takt molitvama i deje glasove kako pevue burman
sku azbuku. Kjong se nalazi na obodu sela, na vrhu malog poumljenog
breuljka, slinom onima koje tibetanski slikari rado prikazuju u daljini.
U njegovom podnoju nalazi se jedi, to jest pagoda: to siromano selo
zadovoljilo se krunom graevinom od zemlje podignutom na sedam
stepenastih koncentrinih platformi, okruenom etvrtastom ogradom
od bambusovih stabljika. Izuli smo cipele dok smo se peli uz breuljak
ija je mekana, raskvaena glina milovala bosa stopala. Tu i tamo su se
na uzbrdici videle stabljike ananasa koje su prethodnog dana seljaci i
upali iz zemlje, ljuti to njihovi svetenici dozvoljavaju sebi da gaje
voe kad se narod brine za njihove potrebe. Vrh je liio na mali trg okru
en s tri strane upama od slame u kojima su se nalazili veliki predmeti
od bambusovine i razapetog raznobojnog papira slini dejim zmajevi
ma, koji slue za ukraavanje procesije. Na etvrtoj strani se dizao hram
na stubovima poput seoskih koliba od kojih se jedva neto malo razliko
vao svojim veim dimenzijama i kockastim dodatkom sa slamenim kro
vom, koji je dominirao glavnom graevinom. Posle penjanja kroz blato,
propisano pranje izgledalo nam je sasvim prirodno i lieno verskog zna
enja. Udosmo. Svetlost je dopirala iz fenjera iznad oltara uz koji su
visile zastave od krpa ili pletenice i kroz zidove od slame. Na oltaru je
stajalo pedesetak statuica od mesinga, a kraj njega je bio okaen gong;
na zidovima su se mogle videti obojene litografije pobonog sadraja i
jedna koja je prikazivala pokolj jelena. Pod od velikih rascepljenih i uple
tenih bambusovih stabljika, uglaan trenjem bosih stopala, bio je meki
od tepiha. Unutra je bilo mirno kao u ambaru i mirisalo je na seno. Ta
jednostavna i prostrana dvorana nalik praznom mlinu, utivost dvojice
svetemka koji su stajali pored svojih slamarica na podlozi od dasaka,
dirljiva usrdnost koja je vladala u vreme okupljanja ili priprema za svetu

Povratak

327

slubu uinili su da se vie nego ikad pribliim predstavi o svetilitu.

"Nema potrebe da radite isto to i ja", rekao mi je moj pratilac dok se
klanjao pred oltarom i ja sam ga posluao, ali ne iz samoljublja, ve iz
obzirnosti: znao je da ne pripadam njegovoj veri i nisam nikako eleo da
zloupotrebim obredne pokrete i da mu time stavim na znanje kako ih
smatram pukim konvencijama: azapravo je to bila jedina prilika u kojoj
se ne bih ustruavao od molitve. Izmeu tog obreda i mene nije se ispreio nikakav nesporazum. Tu nije bilo posredi klanjanje idolima niti obo
avanje tobonjeg natprirodnog poretka, ve samo odavanje pote raz
miljanju koje jedan mislilac- ili drutvo koje je stvorilo legendu o nje
mu - sledi ve dvadeset pet vekova i kojem moja civilizacija nema ta da
doda, ali moe da potvrdi njegovu ispravnost.
ta sam drugo nauio od uitelja koje sam sluao, filozofa koje
sam itao, drutava koja sam pohodio i od same one nauke kojom se
Zapad ponosi ako ne mrvice pouka koje, kad se stave jedna pored druge,
ine meditaciju Mudraca u podnoju drveta? Sav na trud da razumemo
unitava predmet kojem smo bili privreni u korist truda koji ga unitava
u korist neeg treeg i tako dalje, sve dok ne dopremo do jedinog istrajnog prisustva, onog u kojem se gubi razlika izmeu smisla i odsustva
smisla: onog istog od kojeg smo krenuli. Dve i po hiljade godina je pro
teklo otkako je ovek otkrio i iskazao te istine. Otada nismo nali nita
osim - dok smo posle svih drugih traili izlazna vrata - mnotvo na
knadnih dokaza u prilog zakljuku koji smo hteli da izbegnemo.
Uviam, svakako, i opasnost od olake rezignacije. Ta velika religi
ja odbacivanja znanja ne temelji se na slabosti nae moi razumevanja.
Ona potvruje nau sposobnost, uzdie nas do take u kojoj otkrivamo
istinu kao uzajamno iskljuivanje bia i znanja. Dodatnom smelou ona
- j e d i n a uz marksizam - svodi metafiziki problem na problem ljudskog
ponaanja. Njen raskol se iskazuje u sociolokoj ravni, jer jedinu razliku
izmeu Velikih i Malih kola ini odgovor na pitanje da li spas jednog
oveka zavisi ili ne zavisi od spasa itavog oveanstva.
Meutim, istorijska reenja koja nudi budistiki moral suoavaju
nas s ledenom alternativom: onaj koji na to pitanje odgovori potvrdno,
zatvara se u manastir; drugi se izvlai jevtinim upranjavanjem jedne
samoive vrline.
Ali, nepravda, beda i patnja postoje; one su srednji lan te alterna
tive. Nismo sami i ne odluujemo samo mi o tome da li emo ostati gluvi
i slepi za druge ljude, ili emo priznavati samo oveanstvo u sebi sami
ma. Budizam moe da ostane dosledan i ako ovek uzme na sebe da
odgovori na pozive drugih. Moda je ak, u jednom ogromnom podru
ju naeg sveta, upravo on pronaao kariku koja nedostaje. Naime, ako je
zakonit .onaj poslednji momenat dijalektike koji vodi do prosvetljenja,

328

Klod Levi-Stros

onda su to i svi drugi koji mu prethode i nalikuju. Apsolutno poricanje

smisla poslednja je u nizu etapa od kojih svaka vodi od manjeg ka veem
smislu. Za poslednj i korak, koji naknadno opravdava sve ostale, potreb
ni su drugi. Na svoj nain i u svojoj ravni, svaki od tih koraka odgovara
jednoj istini. Izmeu marksistike kritike koja oslobaa oveka njego
vih prvih lanaca - uei ga da se prividni smisao njegovog stanja gubi
im se proiri predmet posmatranja - i budistike kritike koja dovrava
osloboenje, nema ni suprotnosti ni protivrenosti. One rade istu stvar
na razliitim nivoima. Prelaz izmeu dve krajnosti obezbeden je napre
dovanjem saznanja u svakoj od njih, koje je oveanstvo ostvarilo za
dva i po milenijuma zahvaljujui jednom nerazlunom kretanju milje
nja to polazi od Istoka ka Zapadu i premeta se od jednog do drugog moda samo zato da bi potvrdilo svoje poreklo. Kao to se verovanja i
praznoverice raspruju kad se sagledaju stvarni odnosi meu ljudima,
tako i moral ustupa mesto istoriji, rasplinuti oblici bivaju zamenjeni vr
stim strukturama, a stvaranje nitavilom. im se obrne poetno kretanje
otkriva se njegova simetrija; njegovi delovi tano naleu jedan na drugi;
preene etape ne ponitavaju vrednost onih koje su ih pripremile, ve je
overavaju.
Kreui se u svom okviru, ovek sa sobom nosi sve poloaje u
kojimaje ve bio i u kojima e tek biti. On je istovremeno svugde, on je
gomila koja frontalno napreduje saimajui u svakom trenutku celokupnnost etapa. Mi, naime, ivimo u vie svetova; svaki od njih je istinitiji
od onog koji obuhvata, a manje istinit od onog kojim je obuhvaen. Jed
ni sebe upoznaju u delatnosti, drugi ive svoj ivot promiljajui prve,
ali prividna protivrenost kojaproistie iz njihove koegzistencije reava
se u jednoj prinudi: moramo da pridamo smisao najbliim svetovima i
da ga odreknemo najudaljenijim; istina, meutim, prebiva u postepenom
irenju smisla - i to obrnutim redom - koje ide sve do rasprskavanja.
Utoliko kao etnograf nisam jedini koga mui protivrenost koja,
zapravo, pripada itavom oveanstvu i koja u sebi ima svoj razlog. Ta
protivrenost istrajava samo kad zasebno posmatram krajnosti: emu delovanje ako misao koja njime upravlja vodi otkriu da smisla zapravo
nema? Ali, to otkrie nije neposredno dostupno: moram da mislim o
njemu i ne mogu da ga zamislim najednom. Bilo da ima dvanaest etapa
kao u Budhiju; bilo da ih je vie ili manje, one sve zajedno postoje i, da
bih dospeo do kraja, moram neprestano da doivljavam situacije koje od
mene neto zahtevaju: to sam duan ljudima, kao i saznanju. Istorija,
politika, ekonomski i drutveni svet, fiziki univerzum, pa i samo nebo
opasuju me koncentrinim krugovima iz kojih ne mogu izmai milje
njem a da pri tom svakom od njih ne dam deli sebe. Kao oblutak koji

Povratak

329

udari o povrinu vode i na njoj napravi prstenove, i ja moram prvo da

skoim u vodu da bih dospeo do dna.
Svet je poeo bez oveka i bez njega e se i zavriti. Ustanove,
oblici ponaanja i obiaji koje sam itavog ivota popisivao i pokuavao
da razumem tek su kratkotrajno cvetanje jednog stvorenog sveta u ko
jem nemaju nikakvog smisla, osim moda utoliko to omoguuju ove
anstvu da u njemu odigra svoju ulogu. Daleko od toga da ta uloga jemi
oveku nezavisnost i da se njegov napor - makar i bio osuen na propast
- sastoji u besmislenom suprotstavljanju optem propadanju: sam ovek
mi izgleda kao jedna maina, moda savrenija od drugih, koja radi na
razbijanju prvobitnog poretka i ubrzava kretanje jedne mono ustrojene
materije ka sve veoj inerciji koja e jednom konano zavladati. Otkad
je ovek poeo da die i da jede do pronalaska atomskih i termonuklearnih maina, preko otkria vatre, sav njegov rad - osim razmnoavanja zapravo je veselo razgraivanje milijardi struktura i njihovo svoenje na
stanje u kojem ponovno sklapanje vie nije mogue. Svakako, ovek je
podizao gradove i obraivao polja; ali kad bolje razmislimo, i to su ma
ine namenjene proizvodnji inercije u ritmu i proporcijama koji besko
nano nadilaze koliinu organizacije koja ih odrava. Sto se tie tvorevi
na ljudskog duha, one imaju smisla samo za oveka i utonue u haos im
on iezne. Stoga se civilizacija u celini moe opisati kao udesno slo
en mehanizam u kojem bismo rado videli mogunost opstanka naeg
sveta kad njegova funkcija ne bi bila proizvoenje onoga to fiziari
nazivaju entropijom, to jest inercije. Svaka razmenjena re i svaki tam
pani redak uspostavljaju komunikaciju izmeu dva sagovornika i time
ujednauju ravan koja se nekad odlikovala razmakom meu informaci
jama, to jest veom organizacijom. Disciplini koja se bavi prouava
njem najviih vidova tog procesa dezintegracije vie bi priliilo ime "entropologija" nego "antropologija".
Ipak, ja postojim. Podrazumeva se, ne kao pojedinac; naime, ta
sam ja kao pojedinac ako ne ulog - koji se neprestano stavlja na kocku u borbi izmeu jednog drukijeg drutva sainjenog od nekoliko milijar
di nervnih elija zatienih u mravinjaku lobanje, i mog tela koje mu
slui kao robot? Ni psihologija, ni metafizika, ni umetnost ne mogu mi
sluiti kao utoite; u samu unutranjost tih mitova prodree sociologija
novog kova koja e se roditi jednog dana i koja im nee biti nimalo
naklonjenija od one druge. Sopstvo nije samo dostojno mrnje: za njega,
zapravo, nema mesta izmeu jednog mi i jednog nita. I ako se konano
opredeljujem za to mi, mada se ono svodi na privid, inim to zbog toga
to nemam drugog mogueg izbora do onog izmeu tog privida i niega,
osim samounitenja kojim bih ponitio uslove biranja. Dovoljno je, me
utim, da izaberem da bih tim izborom bezrezervno prihvatio svoje ljud-

330

Klod Levi-Stros

sko stanje: time se oslobaam intelektualne oholosti iju ispraznost merim ispraznou njenog predmeta i pristajem da podredim njene preten
zije objektivnim zahtevima oslobaanja jednog mnotva kojem su oduvek bila uskraena sredstva potrebna za takav izbor.
Kao to pojedinac nije sam u grupi, i kao to nijedno drutvo nije
samo meu drugim drutvima, ovek nije sam u svetu. Kad duga ljud
skih kultura prestane da se sunovrauje u ponor izdubljen naom mahnitou, dok mi budemo tu i dok svet bude postojao, postojae i ona krhka
barka koja nas povezuje s nedostinim i ona e nam pokazivati put su
protan putu naeg ropstva; ako ovek ne moe da ga pree, i samo posmatranje tog puta donee mu jedinu utehu koju ume da zaslui: obusta
viti kretanje, obuzdati poriv koji ga goni da zaobilazi naprsline u bede
mu nude i da istovremeno dovri svoje dlo i svoju tamnicu; tu milost
prieljkuje svako drutvo kakva god da su njegova verovanja, njegov
politiki sistem i nivo civilizacije; u nju on smeta svoju dokolicu, svoje
zadovoljstvo, svoj odmor i svoju slobodu, kao i onu mogunost da se
"otrgne", mogunost od koje zavisi ivot i koja se sastoji - zbogom,
divljaci! zbogom, putovanja! - u tome da se, tokom kratkih intervala u
kojima naa vrsta uspeva da prekine svoj pelinji rad, ugrabi sutina onoga
to je bilo i to nastavlja da postoji izvan miljenja i izvan drutva: u
posmatranju nekog minerala koji je lepi od svih naih dela; u mirisu
udahnutom iz aice ljiljana, koji jeueniji od naih knjiga; ili u letimi
nom pogledu preutnog razumevanja, otealom od strpljenja, vedrine i
uzajamnog pratanja, koji ponekad nehotice razmenimo s nekom
makom.

BIBLIOGRAFIJA
1. Handbook of South American Indians, prir. J. Steward, Institut Smitsonijan, Vaington, 7 tomova, 1946-1959.
2. P. Gaffarel, Histoire du Brsilfranais au XVIsicle, Pariz, 1878.
3. J. de Lerry, Histoire d'un voyage faict en la terre du Brsil, (izd. P.
Gaffarel), 1880, 2 toma.
4. A. Thevet, "Le Brsil et les Brasiliens", u: Les classiques de la colonisation, 2; izbor tekstova i napomene Suzanne Lussagnet, Pariz,
1953.
5. Y. d'Evreux, Voyage dans le Nord du Brsil fait durant les anne
1613-14, Lajpcig i Pariz, 1864.
6. L. A. de Bugainville, Voyage autour du monde, Pariz, 1771.
7. P. Monbeig, Pionniers etplanteurs de So Paulo, Pariz, 1952.
8. J. Sanchez Labrador, El Paraguay Catlico, 3 toma, Buenos Ajres,
1910-17.
9. G. Boggiani, Viaggi d'un artista nell'America Meridionale, Rim,
1895.
10. D. Ribeiro, A arte dos indios Kadiueu, Rio de Janeiro (1950).
11. K. von den Steinen a) Durch Zentral-Brasilien, Lajpcig, 1886; b) Unter den Naturvlkern Zentral-Brasiliens, Berlin, 1894.
12. A. Colbacchini, IBorors orientali, Turin, 1925.
13. C. Levy-Strauss, "Contribution a l'etude de l'organisation sociale des
Indiens Boror", Journal de la Socit des Amricanistes, sv. 28,
1936.
14. C. Nimuendaju, a) The Apinay, Anthropological Series, Catholic
University of America, broj 8, 1939; b) The Serent, Los Angeles,
1942.
15.E. Roquette-Pinto, Rondnia, Rio de Janeiro, 1912.
16. C. M. da Silva Rondon, Lectures delivered by... Publications of the
Rondon Comission, broj 43, Rio de Janeiro 1916.
17.Th. Roosevelt, Through the Brazilian Wilderness, Njujork, 1914.
18. C. Levy-Strauss, La Vie familiale et sociale des Indiens Nambikwara, Societe der. Amricanistes, Pariz, 1948.
19.K. Oberg, Indian Tribes of Northern Mato Grosso, Brazil, Institut
Smitsoriijan, Odsek za drutvenu antropologiju, broj 15, Vaington.

20 C. Levy-Strauss, "Le syncrtisme religieux d'un village mogh du territoire de Chitagong (Pakistan)", Revue de l'Histoire des religions,
1952.
,
21 Julio C. Telio, Wira Kocha, Inka, tom 1, 1923. Discovery of the Chavin culture in Peru", American Antiquity, torn 9, 1943.

SADRAJ
Prvi deo
KRAJ PUTOVANJA
I
POLAZAK
II
NA BRODU
III
ANTILI
IV
TRAENJE MOI

7
7
11
17
23

Drugi deo
BELEKE S PUTOVANJA
V
OSVRTANJA
VI
KAKO SE POSTAJE ETNOGRAF
VII
ZALAZAK SUNCA

31
31
34
43

Trei deo
NOVI SVET
VIII
ZONA EKVATORIJALNIH KIA
IX
GVANABARA
X
PROLAZAK KROZ TROPE
XI
SAO PAULO

51
51
57
64
69

etvrti deo
ZEMLJA I LJUDI
XII
GRADOVI I SELA
XIII
PIONIRSKA ZONA
XIV
LETEI ILIM
XV
GOMILE
XVI
PIJACE
Peti deo
KADUVEO
XVII
PARANA
XVIII
PANTANAL
XIX
NALIKE
XX
JEDNO UROENIKO DRUTVO
I NJEGOV STIL

79
79
87
93
99
106
115
115
121
129
136

Sesti deo
BOROR
XXI
ZLATO I DIJAMANTI
XXII
DOBRI DIVLJACI
XXIII
IVI I MRTVI

155
155
168
178

Sedmi deo
NAMBIKVARA
XXIV
IEZLI SVET
XXV
U SERTAOU
XXVI
NA LINIJI
XXVII
PORODINI IVOT
XXVIII
AS PISANJA
XXIX
MUKARCI, ENE, POGLAVICE

193
193
204
214
221
232
242

Osmi deo
TUPI-KAVAHIB
XXX
U PIROGI
XXXI
ROBINZON
XXXII
U UMI
XXXIII
SELO ZRIKAVACA
XXXIV
APIMOVA LAKRDIJA
XXXV
AMAZONIJA
,
XXXVI
SERINGAL

253
253
261
268
274
280
286
291

Glavni i odgovorni urednik

Slavka Ili

Deveti deo
POVRATAK
XXXVII AVGUSTOVA APOTEOZA
XXXVIII AICA RUMA
XXXIX
TAKSILA
XL
POSETAKJONGU

297
297
303
312
321

Dizajn
Ljiljana Martinovi

BIBLIOGRAFIJA

331

Kl od Levi-Stros
TUNI TROPI
Biblioteka
SLOVO
Izdava
ZEPTER Book World - Beograd
Za izdavaa
Slavka Ili

Urednici
Slobodanka Glii
Vladimir Medenica
Kompjuterska obrada
BRIMO - Beograd

tampa
Biro RADUNI
Tira
1000