Partije zelenih i ekoloka politika

Uvod

Svako ljudsko delovanje, ukljuujui i politiko, odvija se unutar njegovog prirodnog okruenja,
to ga ini delom sloene mree odnosa svih ivih organizama i njihovog okruenja. Implikacije
politiki motivisanih postupaka oveka se esto odraavaju na ovu mreu. Kao to se moe
zakljuiti na osnovu samog postojanja ekolokih ideja unutar sfere politike, deavanja u
prirodnom okruenju utiu na politiku misao i politiko delovanje oveka. Ovde se ne radi o
zaaranom krugu dejstva politike na prirodu i obratno, jer su proponenti ekolokih politika
aktivni uesnici u raspravi, a ne pasivni realizatori politika koje nastaju kao reakcija na promene
u prirodnom okruenju.
Povezanost ekologije i politike je specifino i sloeno pitanje. Partije zelenih kao aktivni
proponenti ekologizma i drugih politikih ideja pod uticajem ekologije i njoj srodnih naunih
disciplina su relativno nova pojava. Njihov nastanak se vezuje za ezdesete i sedamdesete godine
dvadesetog veka i pokret protiv upotrebe nuklearne energije. Masovno unitenje koje je donela
upotreba atomskog naoruanja u Drugom svetskom ratu, posledice njene upotrebe po ljudski
ivot i prirodno okruenje i potencijalne opasnosti koje donosi su pokrenuli protivljenje upotrebi
nuklearnih tehnologija. Velike emisije tetnih gasova i toksinih materija koji se oslobaaju
prilikom industrijske proizvodnje nanose tetu prirodnoj sredini i samim time kvalitetu ljudskog
ivota, potencijalno ugroavajui njegov opstanak. Sve ove pojave su rezultat ovekovog
delovanja.
Od sredine dvadesetog veka dolazi do aktuelizacije pitanja posledica ovekovog delovanja po
prirodnu sredinu. Vremenom je ovo pitanje dolo i u sferu politike. Formiranje partija zelenih i
razvoj politike teorije pod uticajem ekologije, kao i politiki angaman zelenih u poslednje tri
decenije, trajno su uvrstili ekoloka pitanja u okvir aktuelnih politikih tema. Moe se rei da je
ukljuivanje ekologije u sferu politike napravilo veliku i ireverzibilnu promenu u politikom
ivotu. Neke partije zelenih se danas fokusiraju vie na problem ouvanja ivotne sredine, ali su
uglavnom sve u svoje programe uvrstile i druga pitanja, kao to su rad, socijalna pravda, prava

manjina, spoljna politika, ekonomija, i tako dalje. Cilj ovog rada je da prui opti pregled
ekoloke politike misli, istorije partija zelenih, odreenje pojma ekologizam i
environmentalizam, kao i osvrt na neke znaajne predstavnike ekoloke politike misli. Danas
je ekologizam globalna pojava, a partije zelenih su prisutne irom sveta, a njihovo delovanje je
globalno. U Kanberi je 2001. godine pokrenuta inicijativa za formiranje Globalnih zelenih, kao
iroke mree za koordinaciju delovanja zelenih irom sveta
(http://www.globalgreens.org/founding-resolution). Danas postoji irok spektar zelenih
ideologija i partija, od svetlih do tamno zelenih, od konvencionalnih do radikalnih, a
pojedine su i pod uticajem istonih religija i filozofija, poput budizma i taoizma. Upravo ovaj
specifini eklekticizam u pogledu ideja koje slue kao polazna taka nekih ekoloki motivisanih
politika predstavljaju razlog za skepsu. Dobar primer za ovo je hipoteza o Gei, iji je tvorac
Dejms Lavlok. Iako je ova teorija jedna od najuticajnijih u ekolokoj politikoj misli, u naunim
krugovima je esto tretirana kao kvazinauna, neopovrgljiva, neproverljiva ili kao misticizam i a
priori odbaena kao gomila besmislica. Drugi problem predstavljaju pojedine radikalne ekoloke
politike grupe koje, iako nisu partije zelenih, svojim delovanjem (neretko i nasilnim) bacaju
senku na ciljeve za koje se bore. Ti ciljevi, od kojih je najvaniji ouvanje ivotne sredine, su
ciljevi i partija zelenih, a to moe dovesti do brkanja partija zelenih sa ekstremnim
ekolokim grupama, ukoliko izostane jasno diferenciranje jednih i drugih.
Radi sveobuhvatnog sagledavanja ekologizma, ekoloke politike uopte, kao i njenih
proponenata, neophodno je napraviti opti pregled ekolokih politikih ideja i nastanka partija
zelenih. Ideologija zatite ivotne sredine, koja se jo naziva i environmentalizam, se smatra
novom ideologijom, a njen nastanak se dovodi u vezu sa nastankom ekolokog pokreta krajem
dvadesetog veka. Endru Hejvud smatra da pravi koreni ove ideologije lee u pobuni protiv
industrijalizacije (Hejvud, 2004:123). Ovakvo shvatanje je problematino, budui da je pokret
protiv industrijalizacije nastao iz drugih razloga (loi uslovi rada i otputanje usled tehnolokog
razvoja). Tokom industrijske revolucije je dolo do poveanog zagaenja vazduha usled emisije
gasa, zbog ega su zakonska regulativa upotrebe goriva i nadzor procesa proizvodnje postali
neophodni. Pored toga, zakonska regulativa upotrebe goriva kako bi se smanjilo zagaenje je
postojala u Engleskoj jo poetkom 14. veka, kada je kralj Edvard I zabranio upotrebu uglja sa
obale (http://www.ametsoc.org/sloan/cleanair/). Formiranje Asocijacije za zatitu morskih ptica u
Velikoj Britaniji se desilo iskljuivo zbog brige o ivotnoj sredini. Rezultat lobistike aktivnosti

ove grupe je bilo donoenje Akta o zatiti morskih ptica 1869. godine
(http://news.bbc.co.uk/local/humberside/hi/people_and_places/nature/newsid_9383000/9383787.
stm) . Iz navedenog se moe zakljuiti da su inicijative za ouvanje ivotne sredine postojale i
pre i neposredno posle industrijske revolucije iz drugih razloga, te je nemogue uspostaviti
nedvosmislenu korelaciju izmeu pobune protiv industrijalizacije i nastanka environmentalizma.

Razvoj partija zelenih

Environmentalizam, odnosno ideologija zatite ivotne sredine, predstavlja reakciju na tetu i

opasnosti po ivotnu sredinu koje prate sve bri ekonomski razvoj i izraava zabrinutost za
kvalitet ivota i opstanak ljudske vrste (Hejvud, 2004:123). Hejvud smatra da je glavni faktor
koji environmentalizam ini radikalnim injenica da nudi alternativu antropocentrinom (ovek
u centru) stanovitu koje su prihvatile ostale ideologije (Hejvud, 2004:124). Vano je imati u
vidu da je ova ideologija samo temelj na kome poivaju politike partije zelenih; one jesu aktivni
proponenti politike koja je oblikovana idejom zatite ivotne sredine, ali se ne mogu svesti samo
na zatupnike te ideje. Dakle, neophodno je napraviti jasnu razliku izmeu environmentalizma i
ekologizma, radi jasnog sagledavanja zelenih politikih ideja1.
Iako je ekoloki motivisano politiko delovanje postojalo jo u 19. veku, proto-ekologizam u
Evropi je mogue identifikovati u misli francuskog filozofa an ak Rusoa, u njegovoj
Raspravi o nejednakosti. Formiranje zelenih politikih partija i ekoloke politike se desilo
tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, a izraz zelena politika je jedno vreme bio
1 Hejvud ini greku kada u svojoj Politici environmentalizam poistoveuje sa ekologizmom: Istiui
znaaj ekologije, environmentalizam, ili kako ga neke njegove pristalice radije nazivaju ekologizam [sic],
razvija ekocentrian pogled na svet koji prikazuje ljudska bia samo kao deo prirode (Politika, 124).
Hejvud ovde ne pravi razliku izmeu environmentalizma i ekologizma. Derek Vol povlai jasnu razliku
izmeu zimeu ova dva pojma, ukazujui na injenicu da termin ekologizam vodi poreklo od Endru
Dobsona, lana engleske Partije zelenih, koji termin uvodi sa jasnom namerom da politiku zelenih
razdvoji od environmentalizma (Vol, 12-13).

poistoveivan sa nemakim zelenima ( Wall, 2010:12). Tokom osamdesetih godina dvadesetog

veka partije zelenih doivljavaju ekspanziju. U martu 1983. godine, posle izbora u parlament
Zapadne Nemake je ulo dvadeset osam lanova nemake partije Zeleni. U Zapadnoj Nemakoj
su Zeleni u poetku bili skup nekoliko grupa graana koje su imale negativna iskustva sa
birokratskim strukturama postojeih partija i interesnih grupa. Nakon niza ivopisnih
konferencija koje su pokazale razlike unutar ovih grupa graana, u januaru 1980. godine je
osnovana partija Zeleni (Die Grnen). Njihova platforma je obuhvatala etiri kljuna elementa:
ekologija, socijalna pravda, mir i novi drutveni pokreti ( Wall, 2010:12). Koreni partija
zelenih u svetu seu do poznih ezdesetih i ranih sedamdesetih godina dvadesetog veka. Prva
ekoloka politika partija je bila Ujedinjena grupa Tasmanija, a oformljena je 1972. godine, sa
ciljem borbe protiv izgradnje velike brane i ouvanjem kinih uma ( Wall, 2010:14). Na
izborima nisu postigli znaajne rezultate, ali su postali inspiracija za osnivanje drugih partija
zelenih irom sveta. Neposredno posle formiranja Ujedinjene grupe Tasmanija je oformljena
novozelandska Partija vrednosti (Values Party), koja je posluila kao baza za dananje
novozelandske zelene, jednu od najjaih ekolokih partija u svetu. Ujedinjena grupa Tasmanija i
Partija vrednosti su osnovane u razmaku od dva meseca, i u poetku su delovale nezavisno.
Uprkos razliitim razlozima za nastanak, obe partije su krenule u slinom pravcu i obe su se
mogle nazvati partijama zelenih po dananjim kriterijumima. U razvoju ove dve partije se mogu
uoiti glavne teme koje su uticale na razvoj nove politike zelenih, a one ukljuuju politiku protiv
razvoja (kasnije protiv globalizma), kritiku industrijalizma i konzumerizma, razvoj globalnih
mrea (http://www.globalgreens.info/literature/dann/chapterfive.html).
Pretea dananje ekoloke partije u Velikoj Britaniji bila je oformljena 1973. godine pod imenom
Partija Narod, a 1975. godine menja naziv u Ekoloka partija. Za razliku od veine partija
zelenih u Evropi, ova partija nije nala jako uporite u environmentalnim i mirovnim pokretima,
verovatno zbog usmeravanja panje i aktivnosti ka interesnim grupama, umesto da pokuaju da
se probiju u parlament. Danas deluje irom Velike Britanije.
Prva lista zelenih u zapadnoj Evropi koja se organizuje na nacionalnom nivou je oformljena uoi
predsednikih izbora 1974. godine. Tada su zeleni, po prvi put u istoriji Francuske, izali sa
svojim kandidatom za predsednika. Od tada su se francuski ekologisti pozicionirali kao radikalna
opozicija velikim partijama. Tri ekoloke grupe formiraju Kolektiv Ekologija 78 (Collectif

Ecologie '78) kako bi osporile parlamentarne izbore. Ipak, partija zelenih u Francuskoj je
formirana tek januara 1984. godine. Tada neke frakcije Kolektiva i novi drutveni pokreti
osnivaju Zelene (Les Verts). Na optim izborima 1978. godine ekologisti su predloili kandidate
u 201 od ukupno 474 izbornih jedinica. Najvie glasova su dobili u Parizu i oblastima u kojima
nije postojala jaka opozicija gradnji nuklearnih elektrana (Mller-Rommel, 1985:488).
Nemaki i francuski zeleni su bili pod uticajem ideje suprotstavljanja nekontrolisanom
privrednom rastu. U tom periodu se Herbert Grul, lan Hriansko-demokratske unije i lan
parlamenta Zapadne Nemake, okree ekologizmu2. Rene Dumon, kandidat za predsednika
francuskih ekologista 1974. godine u kampanji istie ne-razvoj. Uprkos uticaju ideje o
obustavljanju razvoja, zeleni u Nemakoj, Francuskoj i drugim zemljama zapadne Evrope su
nastali iz pokreta protiv razvoja nuklearnih tehnologija koji je delovao tokom sedamdesetih
godina. Nemaka vanparlamentarna levica je podarila zelenima veinu kljunih aktivista,
ukljuujui i Joku Fiera, ministra inostranih poslova i vice-kancelara u vladi Gerharda redera
od 1998. do 2005. godine.
Danas su partije zelenih globalna pojava. U Africi deluje Zelena partija Kenije Mazingira, koja
je i nauspenija partija zelenih u Africi. Vangari Matai, predsedniki kandidat ove partije na
izborima 1997. godine, je osnovala Pokret zelenog pojasa koji se zalagao za sadnju drvea kao
meru za ouvanje ivotne sredine. Matai je za svoj rad dobila Nobelovu nagradu za mir 2004.
godine. Globalna federacija partija zelenih je 2009. godine obuhvatala i 19 lanica iz afrikih
zemalja ( Wall, 2010:19).
U Kjotu je 2005. godine formirana mrea partija zelenih azijsko-pacifike regije. Puno
lanstvo imaju partije iz Japana, Pakistana, Australije, sa Novog Zelanda, Tajvana, iz June
Koreje i Nove Kaledonije, a status pridruenih lanica imaju partije sa Nepala, iz Polinezije i
Mongolije.
U Skandinaviji partije zelenih postoje u vedskoj i Finskoj. Istorija finskih zelenih poinje
1979. godine, kada je vlada Finska odluila da isui jedno jezero. To jezero je bilo zatieno kao
ptije stanite. Partije zelenih su osnovane u svim manjm zemljama Beneluksa. Prva zemlja u
zapadnoj Evropi u kojoj su zeleni uli u parlament je bila Belgija. U Luksemburgu je 1979.
2 Grul je takoe i autor knjige Jedna planeta je opljakana, u kojoj detaljno razmatra posledice
privrednog rasta po ivotnu sredinu, iznosi svoju ekoloku misao i program ekoloke politike; knjiga
obiluje statistikim podacima i proraunima koji prikazuju posledice neodrivog rasta.

godine uoi izbora osnovana alternativna lista (Mller-Rommel, 1985:486). Ta lista je svoj
politiki protest usmerila protiv ekoloke politike ostalih partija i protiv politikog sistema u
celini.
Gledano na globalnom nivou, posebno je snana australijska Partija zelenih. Nastala je iz
Ujedinjene grupe Tasmanija i Partije nuklearng razoruanja, aktivne tokom osamdesetih godina
dvadesetog veka. Postepeno je asimilovala demokrate levog centra. Australijski zeleni su na
izborima 2007. godine osvojili devet procenata ukupnog broja glasova i njihov broj sve bre
raste.
Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka u Japanu dolazi do velikog porasta
lokalnih graanskih pokreta. Iako se ekspanzija ovih pokreta u Japanu zavrila krajem
sedamdesetih godina, graanski pokreti i dalje ostaju instrument protivljenja dravnim
politikama. Dobar primer je pokret u gradu Zui, koji se od 1982. godine protivi izgradnji
stambenog kompleksa za mornariko osoblje SAD (Jain, 1991:559). Razlog za protivljenje
izgradnji nije izgradnja kompleksa, ve lokacija umska oblast veliine 290 hektara. Pokret u
Zuiju se zalae za zatitu ume, njene flore i faune. Moe se smatrati prvim velikim zelenim
pokretom u Japanu. Partija Zelenih Japana je nastala spajanjem mree lokalnih zelenih grupa
Duga i Environmentalne zelene partije ( Wall, 2010:23). U politikom podzemlju Kine postoji
Partija zelenih. Tajvanska Partija zelenih do sada nije ostvarila uspeh na nacionalnom nivou. U
Indiji i veem delu istone Azije postoje ivi pokreti za zatitu ivotne sredine ( Wall, 2010: 23).

Ekologizam i ekoloka politika

Tokom dvadesetog veka nastaju razliite ideologije i teorije ivotne sredine, svaka sa naglaskom
na razliitom aspektu. Neosporno je da se one u nekoj meri razlikuju, ali su nesumnjivo imale
znaajan uticaj na formiranje ekoloke politike misli. Dok su neki vodei ideolozi ekoloke
politike bliskom odreenom teorijskom i ideolokom pristupu, kao to je marksizam (Gorc),
drugi se vie bave implikacijama koje nosi destruktivno delovanje po prirodnu sredinu.

Endru Dobson smatra da je zelena politika posebna politika ideologija, i da politika

ideologija prua mapu stvarnosti, koja pomae svojim proponentima u razumevanju sveta.
Dobson takoe smatra da ideologije zahtevaju promenu drutva. Kako bi izdvojio zelenu
politiku od opte ideologije zatite sredine, Dobson koristi pojam ekologizam (Wall, 2010:1213). Ovakvo shvatanje zelene politike podrazumeva da je zelena politika jasno odreena i da
obuhvata sfere koje environmentalizam ne obuhvata. Pojam environmentalizam podrazumeva
samo ideologiju borbe za ouvanje ivotne sredine i ne poseduje nuno politiku dimenziju.
Prema Dobsonu, ekologizam je naziv za politiku koja poiva na ekologiji, ali ona obuhvata i
ekonomiju, spoljnu politiku, trgovinu, obrazovanje i oporezivanje; sve ove sfere obuhvata
predizborni manifest Partije zelenih Engleske i Velsa iz 2010. godine
(http://www.greenparty.org.uk/assets/files/resources/Manifesto_web_file.pdf). Herbert Grul daje
jasno odreenje ekoloke politike. Po Grulu, ona sledi deset principa:
1. Ekoloka politika brine za osnovne ivotne potrebe.
2. Postupa sa biljkama i ivotinjama sa celom prirodom kao sa partnerom.
3. Ekoloka politika usmerena je na vremensko trajanje, zato mora blagovremeno da se
pobrine za odravanje postojeeg.
4. Ekoloka politika u prvom redu mora da se usmeri na vidljivo ivotno podruje. To dovodi
do rastue nezavisnosti i samostalnog zbrinjavanja, iz ega proizlazi vea mera slobode.
Time se smanjuju meunarodni konflikti i omoguava stvaranje pravog partnerstva sa
drugim narodima.
5. Cilj ekoloke politike treba da bude stabilizacija stanovnitva, poto na ovoj planeti ljudi
vie nemaju kuda da se sklone. Moramo, u prvom redu, da pomognemo stabilizaciji
unutranjih prilika zemalja u razvoju.
6. Ekoloka politika treba da se usmeri na pravu dobrobit oveka i da posreduje pri
ostvarivanju ekolokih zahteva u odnosu na odgovornost prema buduim generacijama.
7. Kruni tok prirode mora postati uzor za tehniku i privredu. Principi prirode, tj. tedljivost i
ponovna upotreba, moraju postati i princip tehniko-industrijskog podruja.
8. U sreditu ovekove brige mora da stoji prirodom dato plodno zemljite, koje stvara
bogatstvo putem besplatne suneve energije.
9. Rad mora da bude ekonomski osmiljen i ekoloki nekodljiv. On treba da slui
samoostvarivanju i samopotvrivanjum ne samo materijalnoj koristi. Iz toga proizlazi visoko
mesto za sve kulturne i misaone delatnosti.
10. Zadaci zajednice, socijalno zbrinjavanje blinjega, vrednosti su za sebe. (Grul, 1985:17)

Derek Vol3 istie da je ekologija samo jedan od etiri stuba na kojima poiva ekoloka politika.
Drugi stub je socijalna pravda. Element socijalne pravde pozicionira partije zelenih na stranu
levice, s tim to zeleni istiu da levica i desnica nisu jedine mogue dimenzije politike. Treim
stubom se smatraju novi drutveni pokreti. Ovaj stub pribliava zelene anarhistima na levoj sferi.
Znaaj drutvenih pokreta je za zelene neosporan, jer se na ekoloku politiku drave esto mora
uticati javni protestima i pritiscima zbog nunosti brze akcije. Tokom osamdesetih godina
dvadesetog veka zeleni su preduzimali velike napore da bi funkcionisali na to je vie mogue
decentralizovan i participativan nain. Politika zasnovana na linosti je odbacivana, lideri su
odbijani, a odluke su se donosile kolektivno. Zeleni su 21. Veku manje radikalni, ali se ponose
time to doputaju lanovima da uestvuju u donoenju odluka i kreiranju politika. etvrti stub je
nenasilje. Partije zelenih se protive trgovini orujem, ratovima i reavanju problema putem
nasilja. Ipak, Vol istie da kriterijumi nisu uvek jasni kada je ovaj stub u pitanju. Tako su
nemaki zeleni od estokog protivljenja nasilju i radikalne antiratne partije doli do uea u
vladi koja je poslala oruane snage u Srbiju ( Wall, 2010:13), a protivili su se invaziji Iraka 2003.
godine ( Wall, 2010:14). Kompromisi su pravljeni kada bi nenasilje dovelo do trajne represije.
Poreenje Grulove ekoloke politike i Volovih stubova pokazuje slinosti, ali i velike razlike
kada je u pitanju shvatanje ekoloke politike. Grul vie panje pridaje samom ekolokom
apsektu, dok Volovi stubovi obuhvataju ire polje politikog delovanja, koje Grul ne ukljuuje u
deset osnovnih principa ekoloke politike. Grulova glavna teza je da ovek mora iveti u
harmoniji sa prirodom i da se mora ponaati prema ivotnoj sredini i svim njenim iniocima kao
sa partnerom. Ovde se moe uoiti bliskost Grulovih ideja sa budistikom ekonomijom Ernsta
Fridriha umahera, iako postoje i bitne razlike. umaher smatra da je neophodno napustiti stav
da je priroda sredstvo za zadovoljavanje ljudskih potreba i da je neophodno uspostavljanje
potpuno drugaijeg vrednosnog sistema koji ekologiju stavlja ispred ekonomije, a moralnost
iznad materijalizma (Hejvud, 2004:363). Ovo je blisko nekim Grulovim principima ekoloke
politike (posebno estom, sedmom i devetom principu). to se tie ekonomskog aspekta, Grul je
sklon kritici i kapitalizma i marksizma: kapitalizma zbog njegovog destruktivnog delovanja po
ivotnu sredinu u trci za sve veim rastom, a marksizma zbog nedoreenosti. Prema Grulu,
3 Derek Vol je engleski politiar. lan je Partije zelenih Engleske i Velsa, ranije je bio ef poslanikog kluba
(principal speaker) te partije. Trenutno je meunarodni koordinator Partije zelenih. Predaje novu radikalnu politiku
teoriju na koledu Goldsmit na Univerzitetu u Londonu.

Marks ne razvija misao da kapitalistika proizvodnja unitava i izvore prirodnog bogatstva i

radnike, i ne priznaje da prirodna dobra imaju sopstvenu vrednost, jer onda ne bi bila proizvod
rada (Grul, 1985:257). Grul je posebno kritian prema nainu na koji funkcionie politiki
sistem, a kao primer da je Zapadnu Nemaku (Grul, 1985:329). Treba imati u vidu da je ove
stavove Grul izneo krajem sedamdesetih godina prolog veka i da su se okolnosti drastino
promenile, barem kada je u pitanju Nemaka. Ipak, njegova sistematinost, posveenost ideji i
jasna argumentacija stavova ga ini jednim od znaajnijih predstavnika ekoloke politike.
Andre Gorc4, jedan od glavnih teoretiara nove levice, tokom sedamdesetih godina dvadesetog
veka postaje jedna od vodeih figura politike ekologije. Gorc, poput umahera i Grula, smatra
da odgovor na probleme tetnosti, zakrenosti i orsokaka industrijske civilizacije treba traiti
ne u poveanju, ve u ogranienju ili smanjenju materijalne proizvodnje (Gorc, 1982:46). Gorc
takoe smatra da ekologija sama po sebi ne iskljuuje autoritarna i tehnofaistika reenja i da
odbacivanje tehnofaizma ne proizlazi iz nauke o prirodnim ravnoteama, ve iz politikog I
civilizacijskog izbora (Gorc, 1982:47). Trajno reenje prema Gorcu predstavlja ekologizam,
koji ekologiju koristi kao polugu. U ovoj konstataciji se moe uoiti jo vee udaljavanje od
nepolitike ekologije. Pored toga, kritikujui upotrebu nuklearne energije, Gorc istie da
opredeljenje za upotrebu odreene tehnologije po svojoj prirodi nije struno, ve ideoloko
(Gorc, 1982:132). Ono to je nesumnjivo zajedniko umaheru, Grulu i Gorcu jeste stav da je
stalni rast nemogu i da uveanje rasta rezultira sve veim unitenjem ivotne sredine. Gorc jo
istie da rast dovodi do sve vee potronje dobara, a ona sama po sebi ne znai nikakvo
poboljanje. Za razliku od Grula, Gorc se bavi i poloajem radnika i obrazovnim sistemom u
kontekstu politike ekologije. Takoe, Gorc smatra da multinacionalne kompanije zapravo
predstavljaju imperijalizam bez granica (Gorc, 1982:144). Ovim stavovima se Gorc pribliava
levici u veoj meri nego to to ini Grul.

4 Pravo ime: Gerhard Hir.

Ekoloka etika

Posebnu dimenziju ekoloke misli predstavlja ekoloka etika. Ona je u velikoj meri uticala na
delovanje i ideje ekolokih politikih partija. Njenim osnivaem se smatra Aldo Leopold,
ameriki naunik i prirodnjak. Leopold je na osnovu svojih iskustava na terenu razvio ekoloku
etiku, koja bi trebalo da zameni preanju etiku divljine, po kojoj je ovekova dominacija u
prirodi neophodna. Leopold svoju etiku zemlje zasniva na stavu da zemlja predstavlja zajednicu
koju ine tlo, voda, biljke i ivotinje. Lepolod razmatra vie moguih etika, ukljuujui
ekonomsku, utilitarnu i libertarijansku. Posebno se protivio ekonomskoj etici, jer veina
konstituenata ekosistema ne poseduje ekonomsku vrednost.
Jedna od najuticajnijih ekolokih teorija, ako ne i najkontroverznijih, je svakako hipoteza o Gei.
Razvio ju je Dejms Lavlok poetkom sedamdesetih godina dvadesetog veka. U svojoj hipotezi
Lavlok iznosi pretpostavku da je planeta Zemlja sloeni, samoreguliui sistem koji ine biosfera
(ivi organizmi), atmosfera (vazduh), hidrosfera (voda) i pedosfera (zemlja), koji Lavlok naziva
Gea. Planeta Zemlja (odnosno Gea) evoluira putem meusobne interakcije sfera koje je ine, i to
sa ciljem da odri homeostazu (sistemsku uravnoteenost). Gea je sistem koji se stalno
prilagoava i evoluira kako bi ostao u ravnotei. Lavlok je u prvobitnoj formulaciji hipoteze
izrazio rezervu da e se postojanje Gee teko pokazati verovatnim, ali da hipoteza, ako nita
drugo, postavlja nova pitanja o planeti Zemlji. Neke radikalne grupe politikih environmentalista
prihvataju hipotezu o Gei. Oni aktivno pokuavaju da obnove Zemljinu homeostazu borbom
protiv faktora koji je naruavaju, kao to su klimatske promene, izumiranje vrsta, smanjenje
povrine kinih uma i tome slino. Time oni pokuavaju da sarauju sa sistemom putem
temeljnih istraivanja kako bi reagovali na lokacijama gde postoji opasnost da se ekoloka
ravnotea poremeti.
Misao Lavloka se sutinski ne razlikuje mnogo od Leopoldove etike zemlje. Osnovno stanovite
od koga obojica polaze je da sav ivi (biljke, ivotinje) i neivi (tlo, voda) elementi biosfere ine

jedinstvenu celinu. Lavlok odlazi korak dalje i u hipotezi o Gei razmatra naine na koji svi
elementi biosfere meusobno komuniciraju i evoluiraju radi odranja homeostaze.
Vano mesto u ekolokoj misli zauzima norveki filozof Arne Nes, tvorac termina duboka
ekologija, odnosno dubinska ekologija. Nes je bio jedna od vodeih linosti pokreta za zatitu
ivotne sredine krajem dvadesetog veka. Zastupao je stav da je naruavanje ivotne sredine
tokom dvadesetog veka rezultat preutanih filozofskih pretpostavki i neizreenih stavova
razvijenih zapadnih drutava. Nes je uveo razliku izmeu dubokog i plitkog ekolokog
razmiljanja i smatrao je da e, nasuprot utilitarnom pragmatizmu zapadnih kompanija i drava,
jedino istinsko razumevanje prirode dovesti do take gledita koja prepoznaje vrednost biolokog
diverziteta, pri tome uviajui da svako ivo bie zavisi od postojanja drugih ivih bia. Po
Nesu, prirodu ini sloena mrea odnosa izmeu meusobno zavisnih ivih bia. Ovo stanovite
Nes naziva dubokom ekologijom. Ona je savremena ekoloka filozofija zatite ivotne sredine
koja se odlikuje shvatanjem da iva bia sama po sebi imaju vrednost, bez obzira na njihovu
mogunost da zadovolje neku od ljudskih potreba i zalae se za radikalnu promenu savremenih
ljudskih drutava u skladu sa tom idejom. Jedan od polaznih stavova duboke ekologije je da
ljudsko meanje u prirodne procese i unitavanje biosfere ne predstavlja pretnju samo po ljude,
ve i po sve organizme koji ine sloeni sistem prirode.
Ono to je zajedniko svim navedenim ekolokim idejama je shvatanje prirode kao izuzetno
sloenog sistema iji su elementi meusobno zavisni. Unutar ekoloke misli postoje varijacije, na
primer u pogledu naina nakoji se treba boriti za ouvanje ivotne sredine, ali su zajednike
karakteristike svake struje ekoloke politike misli uoavanje inherentne vrednosti ivog sveta i
aktivni napor da se on sauva.

Znaaj ekoloke politike: politikoloka perspektiva

Poetkom 21. veka sve vei broj strunjaka dovodi u pitanje naune osnove na kojima poivaju
tvrdnje pripadnika pokreta za ouvanje ivotne sredine (Brick, 2004:342). Uprkos tome,
skepticizam da se politike rasprave mogu reiti pukim zahtevanjem preciznijih naunih

podataka ili pozivanjem na moralni autoritet je sve vei. Savremena ekoloka politika misao
polae male nade u saniranje problema ouvanja ivotne sredine putem tehnokratskih reenja.
ivotna sredina kao politika tema je jo uvek podruje mnogih nejasnoa i dvosmislenosti.
Dodatan problem predstavlja povezanost drugih sera ljudskog delovanja sa ekolokim
problemima. Partije zelenih ovo jasno uviaju i insistiraju upravo na sagledavanju vie faktora.
U slinom smeru bi mogle da se kreu i politike nauke. Nauno sagledavanje ekolokih
problema moe dati svakako manje pristrasan i ostraen pogled i moda moe pruiti bolji nain
za reavanje nekih pitanja. Partije zelenih, kao i njihovi politiki i drutveni oponenti, esto
uprkos naporima koje preduzimaju ne sagledavaju celokupnu sliku. Multidisciplinarni pristup
zasnovan na politikolokim prouavanjima moe pruiti iru, ako ne I bolju, perspektivu kada je
u pitanju ouvanje ivotne sredine. Na primer, u sluaju globalnog zagrevanja je nemogue
smisleno diskutovati i sagledati problem u celini ukoliko imamo u vidu perspektivu samo jedne
naune discipline. Politike nauke osvetljavaju odreene aspekte ekolokih problema kao to su,
na primer, nain na koji meunarodne i nacionalne politike strukture pokreu inicijativu za
reavanje problema ivotne sredine, u kojoj meri su te strukture spremne da se uhvate u kotac sa
tim problemom, kao i mogue rezultate i eventualne posledice politikog delovanja u nekom
smeru. Ipak, bez obzira na to koliko su uvidi poput navedenih znaajni, oni ne mogu obuhvatiti
svu sloenost klimatskih promena. Zato smatram da je pri politikolokom razmatranju ekolokih
problema neophodno uzeti u obzir i saznanja drugih drutvenih i prirodnih nauka koja pripadaju
ovoj sferi.
Ipak, ekoloka politika i partije zelenih, sa svim svojim nedoumicama i moguim
protivrenostima, predstavljaju znaajan doprinos politici. Oni naglaavaju dimenziju politike
koja je do sredine dvadesetog veka bila aktuelizovana samo sporadino. Zeleni prilino
ubedljivim argumentima postavljaju pitanje da li kapitalistiki nain privreivanja i kapitalistika
ekonomija vie kotaju nego to donose profit; oni takoe pokreu pitanje da li je konstanti
privredni rast mogu u svetu ogranienih resursa. Zeleni uoavaju i aktivno diskutuju o temama
koje su kljune za opstanak oveka u sloenom sistemu koji ini biosferu. U tome i lei njihov
najvei znaaj.

Literatura:

Brick, Philip, review (2004) The Greening of Political Science: Growth Pains and New
Directions u: Perspectives on Politics, Vol. 2, No. 2 (American Political Science Association)
Internet: http://www.jstor.org/stable/3688446

Gorz, Andre (1982) Ekologija i politika (Beograd: Prosveta)

Grul, Herbert (1985) Jedna planeta je opljakana: Zastraujui bilans jedne politike

(Beograd: Prosveta)
Hejvud, Endru (2004) Politika (Beograd: Clio)
Jain, Purnendra C. (1991) Green Politics and Citizen Power in Japan: The Zushi
Movement in: Asian Survey, Vol. 31, No. 6 (1991) (University of California Press)

Internet: http://www.jstor.org/stable/2645083
Mller-Rommel, Ferdinand (1985) The Greens in Western Europe: Similar but Different
in: International Political Science Review / Revue internationale de science politique,
Vol.6, No. 4, New Political Parties (1985), pp. 483-499 (International Political Science

Association) Internet: http://www.jstor.org/stable/1601056

Wall, Derek (2010) The No-Nonsense Guide to Green Politics (Oxford: New
Internationalist Publications)

Izvori na internetu:
-

http://www.greenparty.org.uk/assets/files/resources/Manifesto_web_file.pdf
http://www.globalgreens.org/founding-resolution
http://news.bbc.co.uk/local/humberside/hi/people_and_places/nature/newsid_9383000/93

83787.stm
http://www.globalgreens.info/literature/dann/chapterfive.html
http://www.ametsoc.org/sloan/cleanair/