Fridrih Nie

ANTIHRIST
Ova knjiga pripada najreima. Moda od njih ak nijedan ne ivi. To bi bili oni koji
razumeju mog Zaratustru: kako bih smeo da se pomeam sa onima za koje ve danas rastu
ui? Meni pripada tek preksutranjica. Neki se raaju posthumno.
Uslove da bih bio shvaen i tada shvaen sa nunou poznajem samo odvie
tano. Mora se biti estit do okrutnosti u stvarima duha da bi se, isto tako, izdrala moja
ozbiljnost, moja strast. Mora se biti vet planinskom ivotu da bi se pod sobom gledalo
kukavno doba politikog brbljanja i samoivosti naroda. Mora se postati ravnoduan,
nikada ne pitati da li istina slui, postaje li sudbonosnom... Neka naroita sklonost snage
za pitanja za koja niko danas nema odvanosti; odvanosti za ono zabranjeno;
predodreenost za lavirint. Jedno iskustvo sedmostruke samotnosti. Nove ui za novu
muziku. Nove oi za ono najdalje. Nova savest za istine do sada preutkivane. I volja za
ekonomiju velikog stila: sakupljati njenu snagu, njenu ponesenost... Strahopotovanje
prema sebi; ljubav za sebe; bezuslovna sloboda sa samim sobom ...
Pa dobro! To su jedini moji itaoci, moji pravi itaoci, moji predodreeni itaoci:
ta preostaje? Ostatak je samo oveanstvo. oveanstvu se mora biti nadmoan
snagom, visinom due prezirom...
Fridrih Nie
1
Pogledajmo se u lice. Mi smo Hiperborejci dosta dobro znamo koliko postrani
ivimo. "Ni po zemlji ni po vodi nee nai put koji vodi Hiperborejcima": ve je Pindar to
znao o nama. S one strane severa, leda, smrti na ivot, naa srea ... Otkrili smo sreu,
poznajemo put, nali smo izlaz iz lavirinta starog itave milenijume. Ko bi ga inae naao?
Moderni ovek moda? "Ne znam kuda idem ni otkuda dolazim; ja sam sve ono to
ne zna kuda ide ni otkuda dolazi" uzdie moderni ovek... Od te modernosti smo se
razboleli od gnjilog, mira, od kukavikog kompromisa, od sve vrle neistote modernog
Da i Ne.Ova tolerancija i largeur* srca, koja sve "oprata", jer sve "shvata", jeste iroko za
nas. Bolje iveti u ledu nego meu modernim vrlinama i drugim junim vetrovima! ... Bili
smo dosta hrabri, tedeli nismo ni sebe ni drugog: ali dugo nismo znali kuda sa naom
hrabrou. Postali smo sumorni, zvali su nas fatalistima. Na fatum to je bilo obilje,
naprezanje, pribiranje snaga. eali smo za munjom i delima, bili najdalje od sree slabia,
od "razoaranosti"... Oluja je bila u naem vazduhu,priroda kojom smo se natmurili jer
nikakvog puta nismo imali. Formula nae sree: jedno Da, jedno Ne, jedna prava linija,
jedan cilj...
* Na francuskom u izvorniku, znai irina. P. prev.

ta je dobro? Sve to u oveku podstie oseanje moi, volju za mo, mo samu.

ta je ravo?Sve to potie iz slabosti.
ta je srea? Oseanje da mo raste da je savladan neki otpor.
Ne zadovoljnost, nego vie moi; ne mir uopte, nego rat; ne vrlina, nego sposobnost
(vrlina u stilu Renesanse, virtu, vrlina bez moralke).
Slabi i bezuspeni neka propadnu: prva naelo naeg milosra. I jo im u tome treba
pomoi.
ta je tetnije od ma bilo kojeg poroka? Aktivno saaljenje za sve slabe i
bezuspene hrianstvo...
3
Problem koji oveanstvo treba da rei nije u redosledu bia koji ja ovde pravim (
ovek je kraj ): nego koji tip oveka treba gajiti, hteti, kao najvie vredan, najdostojniji
ivota,najpouzdaniji za budunost.
Taj najvie vredan tip u vie navrata je ve postojao: ali kao srean sluaj, kao
izuzetak,nikada kao eljen. tavie, on je upravo izazivao strah, bio je dosada bezmalo ono
strano i zbog straha je eljen, gajen, dobijan obrnuti tip: domaa ivotinja, ivotinja
koja ivi u stadu, bolesna ivotinja ovek-hrianin...
4
oveanstvo ne predstavlja razvitak, na nain kako se to danas veruje, ka boljem ili
snanijem ili viem. "Napredak" je naprosto moderna ideja, to jest lana ideja. Dananji
Evropejac je po svojoj vrednosti daleko ispod Evropejca Renesanse;razvoj nije neizbeno,
po nekoj nunosti, uzdizanje, uspinjanje, jaanje.
U jednom drugom smislu postoji neprestano nicanje, na najrazliitijim mestima
Zemlje i iz najrazliitijih kultura, pojedinanih sluajeva sa kojima se, u stvari, predstavlja
jedan vii tip: neto to je u odnosu na ukupno oveanstvo neka vrsta nadoveka. Takvi
sreni sluajevi veliajnog nicanja uvek su bili mogui i moda e uvek biti mogui. Pa ak
i itava pokolenja, radoslovlja, narodi, mogu pod izvesnim okolnostima da predstavljaju
takav zgoditak.
5
Hrianstvo ne treba kititi i ukraavati: ono je vodilo rat do smrti protiv ovog vieg
tipa oveka, proganjalo je sve osnovne instinkte ovog tipa, iz tih instinkata destilisalo zlo,
zlobnika snaan ovek kao izopaen tip, "izopaenik". Hrianstvo je stalo na stranu
svih slabih, nitavnih,bezuspenih. Iz protivstavljanja instinktima odranja snanog ivota
ono je stvorilo ideal; iskvarilo je sam um duhovno najsnanijih priroda time to je
poduavalo da se na vrhunske vrednosti duhovnosti gleda kao na grene, kao na bludne
vrednosti, kao na iskuenja. Najalosniji primer: Paskalova iskvarenost, koji je verovao da
iskvarenost njegovog uma potie od prvobitnog greha, dok je on bio iskvaren samo
njegovim hrianstvom!
6

Bolan je, uasan prizor koji mi se otkrio kada sam razgrnuo zastor sa ljudske
iskvarenosti. Ova re, u mojim ustima, bar je zatiena od sumnje da prikriva neku moralnu
optunicu protiv oveka. Ona je eleo bih jo jednom da naglasim osloboena
moralisanja: i to do stepena da sam najsnanije osetio ovu iskvarenost upravo tamo gde
ona najsvesnije tei "vrlini", "boanstvu". Iskvarenost razumem, pogaa se ve, u smislu
decadence: tvrdim da sve vrednosti u kojima oveanstvo sada saima svoje vrhunske elje
jesu decadence-vrednosti.
ivotinju, vrstu, individuu, zovem iskvarenom ako je izgubila svoje instinkte, ako je
odabrala, ako se privrgla onome to joj kodi. Jedna istorija "uzvienih oseanja", "ideala
ovenosti" a mogue je da je moram ispriati bila bi bezmalo, takoe, objanjenje
zato je ovek tako iskvaren. Sam ivot je, za mene, poput instinkta za rast, za trajanje, za
prikupljanje snaga, za mo: tamo gde nema volje za mo, propada se. Tvrdim da svim
vrhunskim vrednostima oveanstva nedostaje ova volja da pod najsvetijim imenima
vladaju vrednosti propadanja, nihilistike vrednosti.
7
Hrianstvo se naziva religijom samilosti. Samilost je suprotna krepkim
uvstvima koja podiu energiju oseanja ivota. Ona deluje depresivno. Kada se saaljeva
gubi se snaga. Samilou se jo uveava i umnogostruava gubitak snage koji ve nastaje,
po sebi, trpljenjem. Samo trpljenje uz pomo samilosti postaje zarazno. Pod izvesnim
okolnostima moe doi do toga da ukupan gubitak ivota i ivotne energije stoji u
apsurdnom odnosu prema kvantumu uzroka ( sluaj smrti Nazareanina). Eto prvog
gledita, ali postoji jo jedno vanije. Ako se samilost promeri spram vrednosti reakcija
koje je ona izazvala, tada se u jo izrazitijoj svetlosti ocrtava njen po ivot opasan karakter.
Samilost uglavnom krstari zakonom razvitka koji je zakon selekcije. Podrava ono to je
zrelo da propadne, pristrasno brani ono to je ivot razbatinio i prokleo, pomou mnotva
promaenih svih vrsta, koje ona odrava u ivotu, samom ivotu pridaje zloslutan i
neizvestan vid. Usudilo se da se samilost nazove vrlinom ( u svakom otmenom moralu
ona vai kao slabost ); otilo se i dalje, od nje se nainila vrlina uopte, tlo i izvor svih
vrlina samo, razume se, i to stalno treba imati u vidu, to se uradilo na osnovu jedne
filozofije koja je bila nihilistika, koja je na svom titu zapisala nitenje ivota. U tome je
openhauer bio u pravu: ivot negiran samilou jo je dostojniji da bude negiran
samilost je praksa nihilizma. Jo jednom: ovaj depresivni i zarazni instinkt proima
instinkte koji se odnose na odranje i podizanje vrednosti ivota: koliko kao multiplikator
bede toliko kao konzervator svih bednika on je glavni pogon uspona decadence samilost
nagovara na nistavilo!... Ne veli se "nitavilo": to se naziva "onostranou", ili "Bogom", ili
istinskim ivotom"; ili se kae nirvana, spasenje, blaenstvo ...Ova edna retorika koja
potie iz okruja religiozno-moralne idiosinkrazije izgleda mnogo manje edna im se
shvati koje je vrste tendencija koja se ovde ogre plastom tananih rei: tendencija
neprijateljska prema ivotu. openhauer je bio neprijatelj ivota: otuda je za njega samilost
vrlina... Aristotel je, kao to je poznato, u samilosti video bolesno i opasno stanje pri emu
je dobro da mu se tu i tamo doskoi nekim purgativom. On je tragediju shvatao kao
purgativ. Polazei od ivotnog instinkta, da bi se oslobodili takvog bolesnog i opasnog
nagomilavanja samilosti, kakvo predstavlja openhauerov sluaj (a naalost i itava naa
knjievna i umetnika decadence od Sent Petersburga do Pariza, od Tolstoja do Vagnera),

moralo bi se tragati, u stvari, za sredstvom da se ono razjede, da se raspri... Nita nije

nezdravije usred nae nezdrave modernosti od hrianske samilosti. Tu biti lekar, tu biti
neumoljiv, tu rezati to je na zadatak, to je nain naeg milosra, po tome smo mi
filozofi, mi Hiperborejci!
8
Neophodno je reci koga oseamo kao nau suprotnost teologe i sve to u telu ima
krv teologa itavu nau filozofiju ... Kob mora da se sagleda izbliza, mora da se, jo
bolje, doivi u njoj samoj, mora da joj se sie u koren i dozvoli da
vas gotovo uniti da bi se razumelo da tu vie nije re ni o kakvoj zabavi (slobodoumlje
nae gospode prirodnjaka i fiziologa je u mojim oima zabava njima nedostaje strasti za
ove stvari, stradanja zbog njih ). Ova zatrovanost zalazi mnogo dalje nego to se misli:
instinkt teoloke nadmenosti naao sam svuda gde se danas osea "idealist" gde se u ime
visokog porekla prisvaja pravo da se o stvarnosti razmilja i na nju ravnoduno gleda...
Idealist dri, sasvim kao svetenik, sve velike pojmove u ruci ( i ne samo u ruci!), sa
dobrohotnim prezirom on se poigrava sa "razumom", "ulima", "au", "lagodnim
ivotom", "naukom", vidi ih pod sobom, kao tetne i zavodnike snage nad kojima lebdi
"Duh" u istom zasebitku kao da smernost, nevinost, siromatvo, jednom rei svetost,
nisu do sada prouzrokovali u svetu neizmerno vie zla nego ma bilo koji uas, ma bilo koji
porok ... isti duh je ista la ... Doklegod svetenik, taj, po svom zanimanju, unitavalac,
klevetnik, trova ivota, vai jo za uzvienu vrstu oveka, nee biti odgovora na pitanje:
ta je istina? Istina je ve obrnuta na glavu ako kao zastupnik "istine" vai svesni advokat
nitavila i nitenja...
9
Ovom teolokom instinktu objavljujem rat: svuda nalazim njegove tragove. U ijem
telu kola teoloka krv, taj suelice svih stvari stoji naopako i neasno. Pathos koji se razvija
iz toga, naziva se vera: zatvoriti oi pred sobom, jednom za svagda, da ne bi trpeli od
neizleivo lanog gledita. Iz ove pogrene optike nametnute svim stvarima stvara se jedan
moral, vrlina, svetost, ista savest se vezuje za lano vienje zahteva se da nijedna
druga vrsta optike ne sme vie da ima vrednost, poto je jedino prava ona koja je
sakrosanktno stvorena u ime "Boga", "iskupljenja", "venosti". Svuda sam iskopavao
teoloki instinkt: on je najrasprostranjeniji, naroiti podzemni oblik lanosti koji postoji na
zemlji. to teolog osea kao istinito, mora da je lano: odatle se bezmalo moe izvui
kriterijum istine. Njegov najdublji instinkt samoodranja zabranjuje da realnost u ma kojoj
taki bude uvaena ili, pak, samo doe do rei. Sve dokle se prostire teoloki uticaj,
suenje o vrednosti je postavljeno naglavce, pojmovi "istinito" i "lano" su neminovno
preokrenuti: to je najkobnije za ivot, naziva se ovde "istinito", to ga velia, podstie,
potvruje, opravdava i ini da trijumfuje, zove se "lano" ... Dogaa li se da teolozi kroz
"savest" kneeva (ili naroda) pruaju ruku prema moi, ne sumnjajmo u to ta se uvek
nalazi u osnovi: volja za kraj, to nihilistika volja hoe od moi...
10

Meu Nemcima e se smesta razumeti ako kaem da je filozofija iskvarena

teolokom krvi. Protestantski pastor je deda nemake filozofije, sam protestantizam njen
peccatum originale. Odreenje protestantizma: napola ukoeno hrianstvo i um...
Dovoljno je izgovoriti samo re "Tibingenska bogoslovija"* da bi se shvatilo ta je u
osnovi nemaka filozofija podmukla teologija... vabe su najbolje varalice u Nemakoj,
oni nevino lau... Otkuda je poteklo likovanje koje proima, do pojave Kanta, svet
nemakog uenjatva ije su tri etvrtine pastorski i uiteljski sinovi otkuda je poteklo
nemako uverenje, koje i danas jo ima odjeka, da je sa Kantom zapoeo okret ka boljem?
Teoloki instinkt u nemakom uenjatvu naslutio je unapred ono to bi jednom ponovo
moglo da iskrsne ... Otvorio se jedan skriveni put prema starom idealu, pojam "istinskog
sveta", pojam morala kao biti sveta ( te dve najzloglasnije zablude koje postoje!), bili su
sada opet, zahvaljujui jednoj prepredenoj skepsi, ako ne dokazivi, ono ipak ne vie
opovrgljivi... Um, pravo uma ne prostire se toliko daleko... Od realnosti je
napravljena"prividnost"; od jednog savreno izmiljenog sveta, sveta bivstvujueg
/Seienden/, napravljena je realnost ... Kantov uspeh je naprosto teoloki uspeh: Kant je bio,
jednako Luteru, jednako Lajbnicu, papua vie u po sebi loe usaglaenom taktu nemake
estitosti.
* Tibingen se nalazi u vapskoj. "Tibingenska bogoslovija" (Tbinger Stift) je glasovita protestantska
ustanova u kojoj su, krajem XVIII stolea, izmeu ostalih uili eling, Helderlin i Hegel. P. prev.

11
Jo koja re oko Kanta kao moraliste. Neka vrlina mora da bude na izum, naa
najlinija odbrana i nuda: u svakom drugom smislu ona je jedino opasnost. Ono to nije
uslov naeg ivota, teti mu: vrlina samo iz oseanja potovanja pred pojmom "vrlina",
kako je to hteo Kant, jeste kodljiva. "Vrlina", "dunost", "dobro po sebi", dobro sa
karakterom bezlinosti a optevanosti privienja u kojima se izraava propadanje,
krajnja iznurenost ivota, kenigzberko crnenje. Upravo na obrnuto upuuju najdublji
zakoni odranja i rasta: da svako sebi stvara svoju vrlinu, svoj kategoriki imperativ. Narod
odumire ako svoju dunost zameni sa pojmom dunosti uopte. Nita dublje, vie iznutra
ne razara od te "bezline" dunosti, tog rtvovanja pred Molohom apstrakcije. Nije li se
Kantov kategoriki imperativ osetio kao opasan za ivot!... Teoloki instinkt je jedino to
uzeo pod svoju zatitu! Neko delovanje na koje prisiljava instinkt ivota u zadovoljstvu
nalazi dokaz za svoju ispravnost: a taj nihilist, sa hriansko-dogmatskim crevima,
zadovoljstvo je razumevao kao prigovor ... ta bre razara od raditi, misliti, oseati bez
unutranje nunosti, bez jednog duboko linog izbora, bez zadovoljstva?, poput automata
"dunosti"? To je upravo recept za decadence, za sam idiotizam ... Kant je postao idiot.
A bio je Geteov savremenik! Ova paukova sudbina vaila je i jo vai! za nemakog
filozofa... Dobro se pazim od toga da kaem ,ta mislim o Nemcima... Nije li Kant u
Francuskoj revoluciji video prelazneorganskog oblika drave u organski? Nije li se pitaoda
li postoji neki dogaaj koji nikako drukije ne moe da bude objanjen nego samo
prisutnou jednog moralnog plana u oveanstvu, ime je, jednom za svagda, bila
dokazana "tenja oveanstva za dobrim"? Kantov odgovor: "to je revolucija." Pogreni
instinkt u svemu i svaem, protiv priroda kao instinkt, nemaka decadence kao filozofija
to je Kant!

12
Izdvajam par skeptika, pristojan tip u istoriji filozofije: ali ostatak, on ne poznaje ni
osnovne zahteve intelektualne estitosti. Svi se oni listom ponaaju kao priproste ene, svi
ti veliki zanesenjaci i neobini stvorovi ve "lepa oseanja" oni dre za argumente,
"nabrekla prsa" za meh boanstva, ubeivanje za kriterijum istine. Najposle, i Kant je, u
njegovoj "nemakoj" bezazlenosti, pokuao da pod pojmom "praktiki um" taj oblik
korupcije, taj nedostatak intelektualne savesti, pretvori u nauku: on je naroito u tu svrhu
izmislio jedan um za sluajeve u kojima se ne bi brinulo za um, naime za one u kojima se
uje glas morala, uzvienog zahteva "treba". Dovoljno je shvatiti da je gotovo kod svih
naroda filozof samo produetak svetenikog tipa, pa da se nad ovom svetenikom
batinom plaenom lanim novcem vie ne udi. Kada se imaju sveti zadaci, na primer da
se pobolja, spase, iskupi ovek kada se boanstvo dri u grudima, kada je rog za
prizivanje imperativa "s one strane", sa takvom misijom vi ste ve izvan svih isto
razumskih vrednovanja sami ve posveeni takvim zadatkom, sami ve tip nekog vieg
poretka! ... ta mari neki svetenik za nauku! On je iznad toga! A svetenik je do sada
vladao! On je odreivao pojam "istinitog" i "neistinitog"! ...
13
Ne potcenjujmo ovo: mi sami, mi slobodni duhovi, mi smo ve "prevrednovanje svih
vrednosti", objava rata i pobede otelovljena u svim starim pojmovima o "istinitom" i
"neistinitom". Najvredniji uvidi su najdocnije otkriveni; ali najvredniji uvidi su metodi. Svi
metodi, sve pretpostavke naeg sadanjeg naunog duha, bili su tokom hiljada godina
izloeni najdubljem preziru: ukoliko ste tragali, za njima bili ste iskljueni iz svakog
opticaja sa "potenim" ljudima vaili za "neprijatelja Boga", za onoga koji prezire istinu,
za "opsednutog".Naunost je bila poput andale* ... Protiv sebe smo imali itav pathos
oveanstva njegov pojam o tome ta treba da je istina, ta treba da je sluba istini: do
sada je svako "treba" bilo upravljeno protiv nas ... Na predmet, nae prakse, na miran,
oprezan, podozriv nain sve mu je izgledalo savreno nedostojno i vredno prezira.
Konano, treba se, radi neke pravinosti, pitati nije li ono to je toliko dugo oveanstvo
dralo zaslepljeno upravo estetski ukus: ono je od istine zahtevalo pitoreskno dejstvo, od
saznavaoca podjednako zahtevalo da snano deluje na ula. Naa uzdrlljivost mu najdue
nije bila po ukusu ... Oh, kako su oni to pogaali, ti boji urani
* andala ime nadenuto najniem sloju u indijskom kastinskom drutvu. P. prev.

14
Mi smo drukije uili. U svemu smo bili skromniji. oveka vie ne izvodimo iz
"duha", iz "boanstva", vratili smo ga meu ivotinje. Za nas je on najsnanija ivotinja, jer
je najlukavija: jedna od posledica toga je njegova duhovnost. S druge strane,uvamo se
sujete koja bi htela opet da se ovde uje: kao da bi ovek bio veliki poslednji cilj
ivotinjskog razvitka. On nipoto nije kruna stvaranja: svako bie pored njega je na
jednakom stepenu savrenstva... I budui da to tvrdimo, tvrdimo i preko toga: ovek je,
relativno uzev, najbezuspenija ivotinja, najbolesnija, najopasnije skrenuta sa puta svojih
instinkata svakako, uza sve to, i najzanimljivija! to se tie ivotinja, najpre se

Dekart odvaio, sa drskou vrednom potovanja, na ideju da ivotinju razume kao

machina: itava naa fiziologija upinje se da dokae ovaj stav. Isto tako, logiki, mi ne
izdvajamo oveka kako je to pak Dekart uinio: ono to se danas uopte shvatilo o oveku
prostire se upravo u granicama do kojih je on shvaen mainski. Pre toga je, kao njegov
miraz iz nekog vieg poretka, oveku pripisivana "slobodna volja": danas smo mu ak
oduzeli volju u smislu da pod tim vie ne sme da bude shvaena nikakva sposobnost. Stara
re "volja" slui za to da oznai jednu (rezultantu, jednu vrstu individualne reakcije koja
nuno prati mnotvo delom suprotstavijenih, delom saglasnih drai volja vie ne
"deluje", vie ne "pokree" ... Nekada se u ovekovoj svesti, u "duhu", video dokaz
njegovog visokog porekla, njegove boanske prirode. Da bi se ovek usavrio savetovalo
mu se, po ugledu na kornjau, da ula uvue u njih same, napusti opticaj sa zemaljskim,
svue smrtni plat: tada bi od njega preostala najbitnija stvar, "isti duh". Ovde se
razilazimo: za nas je svest, "duh", upravo simptom relativnog nesavrenstva organizma,
eksperimentisanje, pipanje, promaivanje, muenje u koje je utroeno nepotrebno mnogo
nervne snage, poriemo da ita savreno moe da se napravi ukoliko se to pravi svesno.
"isti duh" je ista glupost: ne raunamo li nervni sistem i ula, "smrtni plat", tada loe
raunamo nita vie!...
15
Ni moral ni religije ne dodiruju se, u hrianstvu, ma sa kojom takom stvarnosti.
Sami imaginarni uzroci ("Bog", "dua", "ja", "duh", "slobodna volja" ili pak
"neslobodna"): same imaginarne posledice .("greh", "iskupljenje", "milost", "kazna",
"pratanje grehova"). Opticaj izmeu imaginarnih bia ("Bog", "duhovi", "due");
imaginarna nauka o prirodi antropocentrina; potpuno odsustvo pojma o prirodnom
uzroku); imaginarna psihologija (sami nesporazumi sa samim sobom, tumaenja prijatnih
ili neprijatnih optih oseanja, na primer stanja nervus sympathicusa, pomou jezika
sastavljenog iz znakova religiozno-moralne idiosinkrazije "pokajanje", "griza savesti",
"avolova kusanja", "boja blizina"); imaginarna teleologija ("boje carstvo", "poslednji
sud", "veni ivot"). Ovaj isti svet fikcije razlikuje se, i to znatno na njegovu tetu, po
tome od sveta sna da ovaj poslednji stvarnost odraava, dok je prvi krivotvori,
obezvreuje, ponitava. Tek to je otkriven pojam "priroda" kao pojam protivstavljen
pojmu "Bog", "prirodno" je moralo da postane re za "osudu" itav taj svet fikcije ima
svoj koren u mrnji prema prirodnom ( stvarnost! ), on je izraz nelagodnosti u
stvarnom ... No, sa tim se sve objasnilo. Ko bi sam imao nekog razloga da obmanjujui se
bei iz stvarnosti? Onaj ko trpi od nje. Ali, trpeti od stvarnosti znai biti brodolomna
stvarnost... Pretezanje oseanja nezadovoljstva nad oseanjima zadovoljstva jeste uzrok
jednog fiktivnog morala i religije: no takvo pretezanje prua formulu za decadence ...
16
Do istog zakljuka dovodi i kritika hrianskog pojma boga. Narod koji jo veruje
u sebe samog ima, isto tako, svog sopstvenog boga. U njemu on potuje uslove pomou
kojih je nadmoan, svoje vrline, svoje oseanje moi on projektuje u neko bie kojem
moe da zahvali za svoje unutranje zadovoljstvo. Ko je bogat taj eli da deli; gordom
narodu je bog potreban da bi rtvovao... Sa takvim pretpostavkama religija je oblik

zahvalnosti. Za samog sebe je zahvalan: za to je potreban neki bog. Takvom bogu mora
da je mogue da koristi i da naudi, da bude prijatelj i neprijatelj njemu se divi koliko u
dobru toliko i u zlu. Protivprirodno kopljenje nekog boga u isto dobrog boga bilo bi ovde
izvan onoga to se eli. Koliko dobar toliko je potreban i zao bog: tavie, za sopstvenu
egzistenciju se ne zahvaljuje upravo toleranciji, ljudskom prijateljstvu ... Kakav bi to bio
bog koji ne bi poznavao srdbu, osvetu, zavist, porugu, lukavstvo, nasilje? Koji moda
nijednom nije upoznao zanosne ardeurs* pobede i unitavanja? Takav bog se ne bi
razumeo: emu on? Svakako: kada narod nestaje, kada osea da konano opada njegova
vera u budunost, nada u slobodu, kada mu podjarmljivanje kao prva korisnost i vrline
podjarmljenih prodiru u svest, tada i njegov bog mora da se, isto tako, preobrazi. Sada on
postaje pritvorica, plaljiv, smeran, poziva se na "duevni spokoj", na odustajanje od
mrnje, na blagost, ak na "ljubav" prema prijatelju i neprijatelju. Stalno moralie, gamie
po upljini svake privatne vrline, postaje bog za svakog, privatna osoba, kosmopolit...
Nekada je on predstavljao jedan narod, snagu naroda, sve ono to je u dui naroda
agresivno, i edno moi: sada je on pak isto dobri bog... U stvari, nema druge alternative
za bogove: ili su volja za mo i dotle e postojati dok su narodni bogovi , ili pak
nemo na moi i tada nuno postaju dobri...
* Na francuskom u izvorniku. Znai, izmeu ostalog, vruice. P. prev.

17
Tamo gde u nekom obliku volja za mo opada, svaki put postoji i neko fizioloko
nazadovanje, dcadence. Boanstvo dcadence, odseeno od njegovih najmukijih vrlina i
nagona, tavie nuno biva bogom fizioloki zaostalih, slabih. Oni sebe same ne zovu slabi,
nazivaju se "dobri" ... Nije potrebno opominjati da bi se razumelo u kojim trenucima
istorije postaje mogua tek dualistika fikcija jednog dobrog i jednog zlog boga. Sa istim
instinktom sa kojim pokoreni smetaju svog boga na ravan "dobra po sebi", precrtavaju oni
dobra svojstva boga njihovih pobedilaca; oni se svete svojim gospodarima time to
oavoljuju njihovog boga. Dobar bog, kao i avo: oba su izrodi dcadence. Kako je
jo dan-danas mogue toliko poputanje gluposti hrianskih teologa da se zajedno sa
njima reava dekretom da je razvie pojma boga od "boga Izraela", od narodnog boga do
hrianskog boga, do sutastva svega dobrog, napredak? No sam Renan to radi. Kao da
je Renanu dato pravo na glupost! Ipak, pada u oi i suprotno. Kada se pretpostavke
rastueg ivota, kada se sve snano, srano, gospodarsko, gordo, odstrani iz pojma boga,
kada se on korak po korak izopai u simbol tapa za umorne, spasonosne kotve za
davljenike, kada postane bog siromanih, bog grenih, bog bolesnih par exellence, a
predikat "spasitelj", "iskupitelj" preostane takorei kao jedini boanski predikat: o emu
govori takva promena?, takva redukcija boanskog? Jasno: "boje carstvo" je time
uveano. Nekada je on imao samo svoj narod, svoj "izabrani" narod. U meuvremenu on
je, sasvim isto poput njegovog naroda, poao u tuinu, poeo da luta da nigde vie potom
ne nae spokoja: konano, od tada, on je svuda kao kod kue, veliki kosmopolita za
svoju stranu je zadobio "veliki broj" i polovinu Zemlje. Ali, bog "velikog broja", demokrat
meu bogovima, uprkos tome nije postao gordi mnogoboaki bog: ostao je Jevrejin, ostao
je bog kutaka, bog svih senovitih uglova i mesta, svih nezdravih etvrti itavog sveta! ...
Posle :kao i pre, njegovo carstvo na ovome svetu je carstvo podzemlja, dom ubogih,
souterrain-carstvo, carstvo-geto ... A on sam, toliko bled, toliko slab, toliko dcadent... ak

su najblei meu bledima postali gospodari nad njim, gospoda metafiziari,

albinoni pojma. Oni su ga upreli u svoju zavereniku mreu da je on, hipnotiziran njihovim
pokretima, postao sam pauk, sam metafizikus. tavie, on sa svoje strane ispreda svet iz
sebe sub specie Spinozae* , tavie, sebe transfigurie u neto sve tananije i sve blee,
bivajui "ideal", bivajui "isti duh", bivajui "absolutum", bivajui "stvar po sebi" ...
Propast boga: bog koji biva "stvar po sebi"...
* Igra reci u nemakom. Pauk i Spinoza. Pauk je Spinne. P. prev.

18
Hrianski pojam boga bog kao bog bolesnih, kao pauk, kao duh jeste jedan od
najiskvarenijih pojmova o bogu koji su dospeli na zemlju. On moda ak predstavlja
najnii vodostaj u opadajuem razvitku bojeg tipa. Bog odroen u protivreje ivota,
umesto da bude njegovo preobraenje i veno Da! U bogu obreeno neprijateljstvo prema
ivotu, prirodi, volji za ivotom! Bog formula za svako klevetanje "ovostranog", za svaku
la o "onostranom"! U bogu obogotvoreno nitavilo, posveena volja za nitavilom!...
19
Da snane rase severne Evrope nisu od sebe odbacile hrianskog boga, to zaista ne
ini ast njihovom religioznom daru da ne govorimo o ukusu. Oni su morali izii na kraj
sa takvim izrodom dcadence.Zato to nisu sa njim okonali, na njima lei prokletstvo: u
sve svoje instinkte su primili bolest, starost, protivreje od tada nisu stvorili vie
nijednog boga! Skoro dve hiljade godina a ni jedan jedini novi bog! Nego jednako jo i kao
s punim pravom postojei, kao ultimatum i maximum bogotvorne snage, creator spiritus-a
u oveku, taj vredan aljenja bog hrianskog monotono-teizma! Ta hibridna tvorevina
propadanja sainjena iz nule, pojma i protivrenosti, u kojoj svi instinkti decadence, svi
kukaviluci i sve lomnosti due nalaze svoju potvrdu!
20
Osuujui hrianstvo ne bih eleo da budem nepravedan prema jednoj srodnoj
religiji koja po broju sledbenika ak premaa prvu: prema budizmu. Kao nihilistike religije
obe spadaju zajedno one su religije decadence , obe su na neobian nain meusobno
razluene. Za mogunost da se danas one porede kritiar hrianstva je duboko zahvalan
indijskim uenjacima. Budizam je stotinu puta realistiniji od hrianstva on je u krvi
nasledio objektivno i hladno postavljanje problema, on dolazi nakon niza stolea istrajnog
filozofskog traganja. Kada on nastaje pojam "bog" je ve ukinut. Budizam je jedina
doslovno pozitivistika religija koju nam istorija dozvoljava da upoznamo, pa ak i njenu
teoriju saznanja (jedan strogi fenomenalizam ). On vie ne veli "borba protiv greha",
nego, dajui sasvim za pravo stvarnosti, "borba protiv trpljenja". Iza sebe je ve ostavio
ime se duboko razlikuje od hrianstva samoobmanu u pojmovima o moralu, on je,
reeno mojim jezikom, s one strane dobra i zla. Dve fizioloke injenice na kojima poiva i
koje ima u vidu jesu: najpre izvanredno visoka osetljivost senzibilitetakoja se izraava kao
istanana sposobnost za bol, zatim izuzetna produhovljenost, odvie dugo ivljenje u

pojmovima i logikim procedurama zbog ega je instinkt za linost oteen u korist

"bezlinog" ( oba stanja su, bar nekolicini mojih italaca, "objektivnih", kao i meni
samom, poznata iz linog iskustva). Ovi fizioloki uslovi su doveli do depresije: prema
njoj se Buda odnosi higijenski. On joj suprotstavlja ivot u slobodnom prostoru, lutalaki
ivot; umerenost i izbirljivost u jelu; oprez spram svih alkoholnih pia i spram uvstava
koja izazivaju jed i uzburkavaju krv; nikakva zabrinutost ni za sebe ni za drugog. On
zahteva predstave koje ili umiruju ili razveseljavaju iznalazi sredstva za odvikavanje od
drugih. Dobrotu, stanje dobrote, razume kao zahtev za zdravljem. Molitva je iskljuena
upravo kao i askeza. Nema kategorikog imperativa, uopte nema prinude, ak ni unutar
manastirske zajednice ( kadgod se eli moe se iz nje ponovo izii ). Sve su to bila
sredstva da se pojaa ona prekomerna osetljivost. Upravo zato on ne insistira ni na kakvoj
borbi protiv onih koji drukije misle; njegovo uenje ni protiv ega se vie ne bori nego
protiv oseanja osvete, odvratnosti, ressentiment-a ( "neprijateljstvu se ne moe stati na
put pomou neprijateljstva": udarni pripev itavog budizma...). I s pravom: upravo ova
uvstva bila su najnezdravija s obzirom na osnovnu dijetetsku nameru. Sa duhovnim
zamorom, kojeg zatie i koji se izraava u preteranoj "objektivnosti" (to jest slabljenju
individualnog interesa, gubitku u teini, u "egoizmu"), on se bori strogim svoenjem i
najduhovitijih interesa na linost. U Budinom uenju egoizam je nuda: "jedno je
neophodno" i "kako se ti oslobaa patnje" vodi i omeava duhovnu dijetu ( a zato da se
pak ne setimo onog Atinjanina koji je isto tako ratovao sa istom "naunou", Sokrata koji
je egoizam linosti u podruju problema uzdigao do morala).
21
Pretpostavka za budizam je veoma blaga klima, velika i krotka popustljivost i
liberalnost u moralnim obiajima, nikakav militarizam; i da pokret ima svoje ognjite u
viim i ak obrazovanijim slojevima. Njegov cilj je postignut ako se kao najviem cilju tei
vedrini, spokoju; odsustvu svake elje. Budizam nije religija u kojoj se naprosto stremi
savrenstvu:
neto
savreno
je
normalan
sluaj.

U hrianstvu u prvi plan izbijaju instinkti potinjenih i potlaenih: u njemu svoj

spas trae najnii slojevi. Tu se kao zanimanje, da bi se doskoilo dosadi, praktikuje
kazuistika greha, samokritika, inkvizicija savesti; tu se neprestano napregnutim (molitvom)
odrava afektivni odnos spram jednog monika nazvanog "Bog"; tu ono najvie vai kao
nedostino, kao poklon, kao "milost". U njemu isto tako nema javnosti. Hriansko je
skrovite, mraan prostor. Telo je prezreno, higijena odbaena kao ulnost. Crkva se ak
bori protiv istote ( prva hrianska mera posle progona Mavara bila je zatvaranje javnih
kupatila, kojih je Kordoba imala samo 270). Hriansko je izvestan smisao za surovost
prema sebi i drugome; mrnja prema onima koji drukije misle; volja za proganjanjem. U
prvom planu su turobne i uzbudljive predstave; najvie prieljkivana, oznaena najviim
imenima, jesu epileptika stanja. Dijeta je tako izabrana da podstie morbidna privianja i
nadrauje nerve. Hriansko je smrtno neprijateljstvo prema onima koji se dre zemlje,
prema "otmenima" i u isti mah prikriveno, tajno nadmetanje ( njima se preputa
"telo", hoe se samo "dua"...). Hriansko je mrnja prema duhu, prema ponositosti,
odvanosti, slobodi, libertinage* duha; hriansko je mrnja prema ulima, prema
radovanju ula, prema radosti uopte ...
* Na francuskom u izvorniku. Libertinage = slobodoumlje, slobodarstvo. P. prev.

22
Kada je hrianstvo napustilo svoje prvo tlo, najnie slojeve, donji svet Antike, kada
je polo u potragu za moi meu varvarskim narodima, tu ono vie nije imalo za
pretpostavku umorne ljude, nego iznutra podivljale i rastrzane snane ali bezuspene
ljude. Nezadovoljstvo sa sobom, patnja u sebi, ovde nije kao kod budista neka prekomerna
osetljivost i sposobnost za bol, ve obrnuto: premona elja za zlodelom, za
rasprskavanjem unutranje napetosti u dumanske inove i predstave. Hrianstvu su bili
neophodni varvarski pojmovi i vrednosti da bi zagospodarilo nad varvarima: takvi su
rtvovanje prvenca, pijenje krvi u priesti, preziranje duha i kulture, muenje u svim
oblicima, fizikim i psihikim, velianstveni lani sjaj kulta. Budizam je religija za docnije
ljude, za blage, ljubazne, izuzetno produhovljene rase koje su odvie lako sklone boli (
Evropa jo dugo nee biti zrela za njega ): on je vraanje tih rasa spokoju i vedrini, dijeti
u prostoru duha, izvesnom prekaljivanju u prostoru tela. Hricanstvo hoe da zagospodari
nad grabljivicama; njegova zamisao je da ih razboli slabljenje je hrianski recept za
pripitomljavanje, za "civilizaciju". Budizam je religija za konac i zamor civilizacije,
hricanstvo je jo ne nalazi pred sobom ono je zasniva prema okolnostima.
23
Recimo jo jednom, budizam je sto puta hladniji, istinitiji, objektivniji. Njemu vie
nije potrebno da prilino sebi tumaenjem greha stvara svoju patnju, svoju sposobnost za
bol on jednostavno veli ono to misli, "ja patim". Za Varvara, naprotiv, trpeti u sebi nije
nita pristojno: njemu je neophodno tumaenje da bi sebi priznao da pati (njegov instinkt
upuuje ga pre na poricanje patnje, na tiho podnoenje). Tu je re "avo" bila dobroinstvo:
imao se premoan i straan neprijatelj sa takvim neprijateljem nije imalo zbog ega da
se postidi.
U svojoj osnovi hricanstvo ima nekoliko tananosti koje pripadaju
Istoku. Pre svega poznato je da je on u sebi sasvim ravnoduan da li je neto istinito, ali od
najvee vanosti je ukoliko se u to veruje kao istinito. Istina i vera da je neto istinito: dva
sasvim divergentna sveta interesa, gotovo protivstavljena sveta i jednom i drugom se
prilazi u osnovi razliitim putevima. Znati izvesti to predstavlja na Istoku bezmalo
mudrost: tako to razumeju brahmani, tako to razume Platon, tako i svaki uenik ezoterike
nauke. Ako na primer srea poiva u verovanju u iskupljenje greha, tada kao pretpostavka
za to nije nuno da ovek bude grean ve da se osea grean. No, ako je vera potrebna pre
svega, tada se um, saznanje, istraivanje, moraju prekriti nepoverenjem: put prema istini je
zabranjeni put, Snana nada je mnogo vei podsticaj za ivot nego ina bilo koja
pojedina zaista postignuta srea. Onaj koji pati mora da se odrava nadom koja ne moe da
bude protivrena ijednoj stvarnosti koja se ne okonava ni sa kakvim ispunjenjem: nada
u onostranost, (Upravo zbog ove odlike da odrava nesrene, vaila je kod Grka nada kao
zlo nad alima, kao izuzetno podmuklo zlo: ono je ostavljeno u bavi zla). Da bi ljubav
bila moguna mora bog da bude linost; da bi najdublji instinkti mogli rei svoju re, bog
mora da je mlad. Da bi se udovoljilo pobonoj revnosti ena u prvi plan se mora staviti
neki lep svetac, a za mukarce neka Marija. Ovo uz pretpostavku da hricanstvo hoe da
zavlada podrujem gde je afrodizijski ili Adonisov kult ve unapred odredio pojam kulta.
Zahtev za ednou pojaava estinu i dubinu religioznog instinkta on ini kult toplijim,
zanosnijim, duevnijim. Ljubav je stanje u kojem ovek ponajee vidi stvari takvima

kakve one nisu. Tu je iluzorna snaga u svojoj punoj visini, kao i ublaavajua,
preobraavajua snaga. U ljubavi se podnosi vie nego inae, sve se doputa. Radilo se na
tome da se izmisli religija u kojoj se moe biti voljen: time se premoava ono najgore u
ivotu ak se vie i ne vidi. Toliko o tri hrianske vrline veri, ljubavi, nadi: ja ih
zovem tri hrianska lukavstva. Budizam je odvie odocnio, odvie je pozitivistiki da
bi na ovaj nain jo bio dovitljiv.
24
Ovde samo dotiem problem nastanka hrianstva. Prva postavka za njegovo
reavanje jeste: hrianstvo se da razumeti jedino na tlu iz kojeg je izraslo ono nije
reakcija na jevrejski instinkt, ono je njegova sama doslednost, dalji zakljuak u njegovoj
stravinoj logici. U formuli iskupitelja: "Spas dolazi od Jevreja". Druga postavka glasi:
psiholoki tip Galilejca je jo prepoznatljiv, ali samo u njegovom potpunom izopaavanju
(koje je u isti mah osakaivanje i pretovarivanje stranim crtama ) mogao je on da poslui
za ono zato je upotrebljen, za tip iskupitelja oveanstva.
Jevreji su
najudnovatiji narod u svetskoj istoriji, jer suoeni sa pitanjem o bitku i nebitku /Sein,
Nichtsein/ oni su sa savreno uzbudljivom sveu po svaku cenu izabrali bitak: ova cena je
bila radikalno krivotvorenje svake prirode, svake prirodnosti, svake realnosti, itavog
unutranjeg koliko i spoljanjeg sveta. Ogradili su se od svih uslova pod kojima je dosada
jedan narod mogao da ivi, smeo da ivi; od sebe su stvorili pojam suprostavIjanja
prirodnim uslovima postepeno su na nepopravljiv nain preokrenuli religiju, kult, moral,
istoriju, psihologiju, u suprotnost njihovih prirodnih vrednosti. Isti fenomen sreemo jo
jednom i u neizrecivo uveanoj razmeri, ali uprkos svemu samo kao kopiju hrianska
crkva, i obzirom na "sveti narod" ona ne moe da polae nikakvo pravo na originalnost.
Upravo zato su Jevreji najsudbonosniji narod u svetskoj istoriji; oni su svojim naknadnim
delovanjem toliko ispremetali oveanstvo da se i do danas moe hrianin da osea
antijevrejski a da se ne shvati kao krajnja jevrejska konsekvenca. Po prvi put sam u svojoj
"Genealogiji morala" psiholoki izloio antinomijski pojmovni par jednog otmenog morala
i morala ressentiment-a, pri emu je ovaj poslednji izvirao iz Ne prema prvom: i u tome je
itav jevrejsko-hrianski moral. Da bi se moglo rei Ne svemu to predstavlja uzlazne
kretanje ivota na zemlji, uspean rast, mo, lepotu, samopotvrivanje, morao je genije
minulog instinkta ressentiment-a sebi da stvori drugi svet u kojem se potvrivanje ivota
javlja kao zlo, kao neto po sebi za osudu. Dopunimo li stvar i sa psiholoke strane,
jevrejski narod je narod najilavije ivotne snage, narod koji je slobodno, stavljen u
nemogue okolnosti, iz najdubljeg lukavstva samoodranja, stao na stranu svih dcadenceinstinkata ne svladan njima, nego zato to je u njima otkrio mo kojom moe da se
posvedoi spram "sveta". Jevreji su protivnost svih dcadents: oni su morali da im se
prikau kao iluzija, znali su da se stave, sa jednim non plus ultra pozorinog genija, na vrh
svih dcadence-kretanja ( kao Pavlovo hrianstvo ) da bi iz njih stvorili neto
snanije od ma kakve stranke koja govori Da ivotu. Dcadence je, za onu vrstu ljudi koji
u jevrejstvu i hrianstvu prieljkuju mo, sveteniki nain, samo sredstvo: ivotni interes
je ove vrste ljudi da oveanstvo uini bolesnim i pojmove "dobro" i "zlo", "istinito" i
"lano", izopai u po ivot opasan i za svet klevetniki smisao,
25

O istoriji Izraela se ne moe suditi kao o tipinoj istoriji svakog odpriroavanja

prirodnih vrednosti. Ukazujem na pet injenica koje se toga tiu. U iskonu, pre svega u
vreme Kraljeva, i Izrael se odnosio prema svim stvarima ispravno, to jest prirodno. Njegov
Jehova bio je izraz svesti o moi, zadovoljstva sa sobom, nade u sebe: od njega se
oekivala pobeda i spas, preko njega se uzdalo da priroda prua ono to je narodu potrebno
pre svega kiu. Jehova je bog Izraela i sledstveno bog pravednosti: logika svakog naroda
koji je moan i na tome gradi svoju istu savest. U kultnim sveanostima izraavaju se obe
ove strane samopotvrde jednog naroda: on je zahvalan za srenu sudbinu kojom se izdigao,
zahvalan je za promenu godinjih doba i svu blagodat u stoarstvu i zemljoradnji. Ovo
stanje stvari dugo je ostalo idealom, ak i kada je bilo rainjeno na alostan nain: anarhija
unutra, Asirci spolja. No, narod je kao najpoeljnije stanje uvrstio onu viziju kralja koji je
dobar vojnik i strog sudija: pre svega onu tipinog proroka (to jest kritiara i satiriara
trenutne situacije), Isaija. Ali, svaka nada je ostala neispunjena. Stari bog vie nita nije
mogao od onoga to je ranije mogao. Moralo mu se dozvoliti da ode. ta se dogodilo?
Pojam o njemu se promenio odprirodio se: to je cena po koju se odrao. Jehova bog
"pravde" nije vie jedno sa Izraelom, nije vie izraz narodnog samoljublja: jo je bog
samo pod izvesnim uslovima... Njegov pojam postaje orue u rukama svetenikih
agitatora koji od sada svaku sreu tumae kao nagradu, svaku nesreu kao kaznu za
neposlunost prema bogu, za "greh". To je onaj najlaljiviji manir tumaenja nekog
tobonjeg "moralnog svetskog poretka" sa kojim je, jednom za uvek, prirodni pojam
"uzroka" i "posledice" okrenut naglavce. Kada se pak, posredstvom nagrade i kazne,
prirodna kauzalnost isterala iz sveta, bilo je potrebno potraiti protivprirodnu kauzalnost:
sav ostatak neprirode se na to nadovezao. Bog koji zahteva umesto boga koji pomae;
savetuje, koji je u osnovi podsticajna re za svako sreno nadahnue odvanosti i
samopouzdanja ... Moral koji nije vie izraz ivotnih i razvojnih uslova jednog naroda, koji
nije vie njegov najdublji ivotni instinkt, nego je postao apstraktan, protivstavljen ivotu
moral kao temeljno razjedanje mate, kao "zlo oko" upereno na sve stvari. ta je
jevrejski, ta je hrianski moral? Nevinost predata sluaju, nesrea okaljana pojmom
"greha", dobro raspoloenje shvatano kao opasnost, kao "iskuenje", fizioloka nelagodnost
zatrovana crvom koji nagriza savest...

26
Krivotvoreni pojam boga, krivotvoreni pojam morala jevrejsko svetenstvo nije
stalo na tome. Nije se znalo ta uraditi sa itavom istorijom Izraela: neka se tornja! Ti
svetenici su ustoliili udo krivotvorenja, za ta nam kao dokument slui dobar deo
Biblije: sa neuvenom porugom prema svakom nasleu, prema svakoj istorijskoj realnosti,
oni su prolost svog sopstvenog naroda preveli u religiozno, to jest od nje nainili stupidan
mehanizam spasa: krivica prema Jehovi i kazna, pobonost prema Jehovi i nagrada. Mnogo
bolnije bi osetili ovaj najsramniji in krivotvorenja istorije da nas crkvena interpretacija
istorije nije hiljadama godina gotovo zatupljivala zahtevima za tanost in historicis. A
crkvi su sekundirali filozofi: la o "moralnom poretku sveta" proima itav razvoj ak i

novije filozofije. ta znai "moralni poredak sveta"? Da boja volja postoji, jednom za
svagda, u onome to ovek ini, u onome to mu je doputeno; da se vrednost jednog
naroda, jednog pojedinca, meri prema njegovoj veoj ili manjoj pokornosti bojoj volji; da
sudbina naroda, pojedinca, osvedoava vladavinu boje volje, to jest one koja kanjava i
nagrauje srazmerno poslunosti. Realnost umesto ove lai vredne aljenja znai:
parazitska vrsta oveka, koja opstaje troenjem svih zdravih ivotnih oblika, svetenik,
zloupotrebljava boje ime: drutveno stanje u kojem svetenik odreuje vrednost stvari on
naziva "Bojim carstvom"; sredstvo kojim takvo stanje postie i odrava naziva "Bojom
voljom". Sa hladnokrvnim cinizmom, on odmerava narode, razdoblja, pojedince, prema
tome da li oni koriste ili se suprotstavljaju svetenikoj svemoi. Neka ih se pogleda na
delu: veliko razdoblje u istoriji Izraela postalo je u rukama jevrejskih svetenika razdoblje
propadanja, progonstva, duge nesree, preobrazilo se u venu kaznu za veliko doba
doba kada svetenik jo nita nije znaio. Oni su, ve prema svojim potrebama, od monih,
slobodarskih likova iz istorije Izraela stvarali jadne varalice i kukavice ili "bezbonike",
psihologiju svih velikih dogaaja pojednostavili su u idiotsku formulu "poslunost ili
neposlunost prema bogu". Korak dalje: "Boja volja" (to jest uslovi odranja moi
svetenika) mora da bude prepoznata u ovu svrhu je potrebno "otkrovenje". Jasno je:
potrebno je veliko knjievno krivotvorenje, pronaen je jedan "sveti spis" uza svu
obrednu pompu, sa danima pokajanja i kukanjem nad dugim "grehom", on je objavljen.
"Boja volja" je ve odavno bila utvrena: itava nesrea bila je u tome da se "sveti spis"
zagubio ... Mojsiju je ve bila otkrivena "Boja volja"... ta se dogodilo? Sa strogou i
pedanterijom, ak do malih i velikih poreza koji su imali da mu se plate ( ne zaboravivi
ni najukusnije komade mesa, jer je on veliki ljubitelj beefsteaka), svetenik je jednom za
svagda formulisao ta on eli da ima, "ta je boja volja" ... Od sada su sve ivotne stvari
tako ureene da je svetenik svuda neophodan; u svim prirodnim dogaajima u ivotu, kod
raanja, braka, bolesti, smrti, a da o "rtvovanju" (obedovanje) i ne govorimo, pojavljuje se
sveti parazit da bi ih odprirodio njegovim jezikom: "osvetio" ... Jer, mora se shvatiti:
svaki prirodni obiaj, svaka prirodna ustanova (drava, pravni poredak, brak, staranje nad
bolesnima i siromanim), svaki zahtev koji potie iz ivotnog instinkta, ukratko sve ono to
u sebi ima svoju vrednost, postalo je sa svetenikim parazitizmom (ili "moralnim
poretkom sveta") u osnovi bezvredno, opreno vrednosti: svemu tome je potrebna
naknadna potvrda potrebno je stvoriti mo koja odobrava vrednost, mo koja ponitava
prirodu i koja upravo tek time stvara vrednost... Svetenik obezvreuje, obesveuje
prirodu: tek po tu cenu on uopte postoji. Neposlunost prema bogu, to jest prema
sveteniku, prema "zakonu", dobija sada ime "greh". Sredstva da bi se ponovo "izmirili sa
Bogom" jesu, kako je pravo, sredstva sa kojimase samo jo sigurnije zajemuje
potinjenost svetenicima: svetenik jedini "iskupljuje"... Psiholoki gledano, "grehovi" su
neophodni u svakom sveteniki organizovanom drutvu. Oni su pravo odravanje moi,
svetenik ivi od grehova, njemu je potrebno da se "grei"... Najvrhovnije naelo: "Bog
oprata onome koji se kaje" jasnije: koji se potinjava sveteniku.
27
Na takvom lanom tlu, gde je svaka priroda, svaka prirodna vrednost, svaka
realnost, imala protiv sebe najdublje instinkte vladajue klase, izraslo je hrianstvo, oblik
smrtnog neprijateljstva prema realnosti koji do sada nije prevazien. "Sveti narod", koji je

za sve stvari zadrao samo svetenike vrednosti, samo svetenike rei, i koji je, sa
doslednou u ulivanju straha, odbacio od sebe sve to je inae ostalo na zemlji od moi
kao "bogohulno", kao "svet", kao "greh" taj narod proizveo je za svoj instinkt poslednju
formulu koja je logiki vodila do samoporicanja: on je, kao hrianstvo, porekao i
poslednji oblik realnosti, "sveti narod", "narod izabranih", samu jevrejsku realnost. Sluaj
je prvoga reda: mali pobunjeniki pokret, koji je krten prema imenu Isusa iz Nazareta, jo
jedamput je jevrejski instinkt drugim reima, sveteniki instinkt koji vie ne podnosi
svetenika kao realnost, izum jednog jo izvedenijeg oblika postojanja, jedne jo nerealnije
vizije sveta od one koja je uslovljena organizacijom neke crkve. Hrianstvo porie
crkvu ... Ne vidim protiv ega je pobuna bila uperena, razumeli dobro ili ne njenog
zaetnika Isusa, ako nije bila pobuna protiv jevrejske crkve "crkve" uzete tano u onom
smislu u kojem mi danas tu re razumemo. To je bila pobuna protiv "dobrih i pravednih",
protiv "svetog Izraela", protiv hijerarhije drutva ne protiv njegove iskvarenosti, nego
protiv kaste, privilegije, poretka, formule. Ona je bila neverovanje u "vie ljude", Ne reeno
svemu to je bilo svetenik i teolog. No hijerarhija, koja je time iako samo za trenutak bila
stavljena u pitanje, bila je sojeniko naselje u kojem se jevrejski narod, usred "vode",
uglavnom jo odravao muno izvojevana poslednja mogunost da preivi talog
njegove zasebne politike egzistencije: napad na nju bio je napad na najdublje narodne
instinkte, na najilaviju narodnu volju za ivotom koja je ikada postojala na zemlji. Taj
sveti anarhist, koji je pozivao najnie slojeve naroda, odbaene i "grenike", andalu unutar
jevrejstva, na pobijanje vladajueg poretka sa jezikom, ako je verovati Jevaneljima,
koji i danas jo traje u Sibiru, bio je politiki zloinac upravo koliko je to mogue bilo u
jednoj apsurdno-nepolitikoj zajednici. I ona ga je odvela na krst: dokaz za to je zapis na
krstu. Umro je za svoju krivicu nema nikakvog osnova, iako je to esto bilo tvreno, da
je umro za krivicu drugog.
28
Sasvim je drugo pitanje da li je on uopte bio svestan takve protivrenosti ili se
pak oseao kao ta protivrenost. I tek ovde dodirujem problem psihologije iskupitelja.
Priznajem da je malo knjiga koje itam sa takvim tekoama kao Jevanelje.Ove tekoe su
druge vrste od onih na ijem utvrivanju je uena radoznalost nemakog duha slavila jedan
od svojih najnezaboravnijih trijumfa. Daleko je vreme kada sam i ja, poput svakog mladog
naunika, sa razboritom sporou jednog istananog filologa, uivao u delu neuporedivog
trausa. Tada sam imao dvadeset godina: sada sam preozbiljan za to. ta me se tiu
protivreja "naslea"? Kako je uopte mogue da se legende o svecima zovu "naslee"!
Povesti o svecima su najdvosmislenija literatura koja uopte postoji: primeniti na njih
nauni metod, kada nema nijednog drugog dokumenta, izgleda mi unapred osueno na
neuspeh puko nauno besposlienje...
29
Ono do ega mi je stalo jeste psiholoiki tip iskupitelja. On bi mogao ak da bude
sadran u Jevaneljima uprkos Jevaneljima, ma koliko god bio osakaen ili pokriven
stranim crtama: kao onaj koji je sauvan u legendama Franje Asikog uprkos tim
legendama. Ne istina o tome ta je radio, ta je govorio, kakve su stvarne okolnosti njegove

smrti: nego pitanje da li je njegov tip jo uopte zamiIjiv, da li ga je "tradicija sauvala"?

Pokuaji, za koje znam, da se iz Jevanelja iita ak istorija jedne "due", izgledaju mi
kao potvrde gnusne psiholoke lakomislenosti. Gospodin Renan, taj lakrdija in
psychologicis, snabdeo je svoje objanjenje tipa Isusa sa dva najneprikladnija pojma koja
se na njega mogu primeniti: pojmom genija i pojmom heroja ("heros"). A ako je neto
nejevaneljsko, to je pojam heroja. Ovde je instinktom postalo upravo suprotnost svem
borenju, svakom borbenom raspoloenju: ovde nesposobnost za otpor postaje moral ("ne
opiri se zlu!", to je najosnovnija poruka Jevanelja, u izvesnom smislu njihov klju),
blaenstvo u miru, u krotkosti, u ne-moi-biti-neprijatelj. ta znai "radosna vest"? Istinski
ivot, veni ivot je naen, on nije obetovan, on je tu, u nama: kao ivot u ljubavi, u
ljubavi bez razilaenja i iskljuivosti, bez odstojanja. Svako je boje dete. Isus apsolutno
nita ne trai jedino za sebe kao boje dete svako je sa svakim jednak... Praviti od Isusa
heroja! I kakvo nerazumevanje rei "genije"! itavo nae poimanje, na kulturni
koncept "duha" nema u svetu u kojem ivi Isus ba nikakvog smisla. Reeno strogim
jezikom filozofije, ovde bi jedna sasvim druga re bila pre na mestu: re idiot. Znamo za
jedno stanje bolesne osetljivosti ula pipanja koje svaki put kada se dodirne, uhvati neki
predmet izaziva stresanje. Prevede li se takav filozofski habitus na njegovu poslednju
logiku kao instinktivna mrnja prema svakoj realnosti, kao bekstvo u "nedokuivo", u
"neshvatljivo", kao odvratnost prema svakom formulisanju, svakom pojmu o vremenu i
prostoru, prema svemu to je opipljivo, moralni obiaji, institucija, crkva, kao biti kod kue
u svetu koji nema vie nikakvog dodira sa realnou, koji je jo samo "unutranji",
"istinski" svet, "veni" svet... "Boje carstvo je u nama"...
30
Instinktivna mrnja prema realnosti: posledica ekstremne sposobnosti za trpljenje i
dra koja uopte vie ne eli da "dotie", jer bilo kakvo dodirivanje osea odvie duboko.
Instinktivno iskljuivanje svih gaenja, neprijateljstava, svih granica i distanci u oseanju:
posledica ekstremne sposobnosti za trpljenje i dra, koja svako opiranje, ve i primoravanje
na otpor, osea kao nepodnoljivo nezadovoljstvo (to jest kao pogubno, kao neto od ega
odvraa instinkt samoodranja), a blaenstvo (zadovoljstvo) vidi jedino u tome da se vie
ne usprotivljuje niemu, nikome, pa ni nedaama i zlu ljubav kao jedina, kao poslednja
mogunost ivota... To su dve fizioloke realnosti na kojima, iz kojih je izraslo uenje o
iskupljenju. Ja ih nazivam sublimno dalje razvijanje hedonizma na potpuno morbidnom
temelju. Najsrodniji mu je, iako sa znatnim dodatkom grke vitalnosti i nervne snage,
epikurejizam, mnogoboako uenje o iskupljenju. Epikur tipini dcadent: najpre sam ga
ja kao takvog prepoznao. Strah od boli, ak od onog beskrajnog malog u boli on ne
moe drukije da okona nego u jednoj religiji ljubavi...
31
Svoj odgovor na problem dao sam napred. On pretpostavlja da nam je tip iskupitelja
sauvan samo u ogromnoj unakaenosti. To izvrtanje ima u sebi mnogo verovatnosti: takav
tip nije iz vie razloga mogao da ostane ist, potpun, bez dodataka. Isto tako je i sredina, u
kojoj se ovaj neobini lik kretao, a jo vie istorija, sudbina prve hrianske zajednice,
morala da ostavi tragove na njemu. Od njega je postao tip sa mnotvom crta koje se daju

razumeti samo ratom i propagandnim ciljevima. Taj udni i bolesni svet u koji nas uvode
Jevanelja svet, kao iz nekog ruskog romana, u kome kao da su upriliili sastanak
drutveni talog, drutvena patnja i "deji" idiotizam morao je u svakom sluaju da
vulgarizuje tip: osobito prvi uenici prevode jedno bie potpuno utopljeno u simbole i
nedokuivosti najpre u njihovu sopstvenu sirovost da bi od njega uopte neto razumeli,
za njih je tip postojao tek nakon njegovog uobliavanja u poznatije oblike... Prorok, mesija,
budui sudija, uitelj morala, udotvorac, Jovan Krstitelj toliko prilika da se tip ne
prepozna... Konano, ne potcenjujemo proprium koje god bilo velikog, naime sektakog
oboavanja: ono brie izvorne, ponekad muno-strane crte i idiosinkrazije u oboavanom
biu ono ih ak ne vidi. Trebalo bi aliti to jedan Dostojevski, mislim neko ko je umeo
da upravo obuhvatno oseti takvu meavinu sublimnog, bolesnog i dejeg, nije iveo u
blizini tog najzanimljivijeg decadent-a. Poslednje gledite: u stvari, tip bi mogao, kao tip
dcadence, da bude naroite pluralne i protivrene prirode. Takva mogunost nije sasvim
iskljuena. Meutim, sve nas od toga razuverava: to je upravo sluaj pri kojem je tradicija
morala da bude izuzetno istinoljubiva i objektivna: iz kojih razloga bi mislili suprotno.
Samo trenutak zjapi protivreje izmeu propovednika planina, jezera i polja, ija pojava
podsea na Budu koji eta neindijskim tlom, i tog agresivnog fanatika, smrtnog neprijatelja
teologa i svetenika, kojeg je Renanova pakost veliala kao "le grand maitre en ironie"* Ja
sam ni ne sumnjam u to da je hrianska propaganda iz svog razdraenog stanja presula
znatnu meru ogorenja (i samo iz esprit-a)u tip uitelja: dovoljno je poznato da se sektai
ne dvoume da njihovu apologiju sebi stvore posredstvom njihovog uitelja. Kada je prvoj
hrianskoj zajednici bio neophodan jedan pravedniki, kavgadijski, gnevan, opako
otrouman teolog protiv teologa, stvorila je sebi svog "Boga" prema njenim potrebama:
tako mu je, bez oklevanja, stavila u usta i one sasvim nejevaneljske pojmove kojih tada
nije mogla da se lii, "vraanje", "poslednji sud", svaku vrstu vremenskog ekanja i
obeanja.
* Na francuskom u izvorniku. Znai veliki uitelj, ironije. P. prev.

32
Jo jednom, protivim se da se fanatik podvede pod tip iskupitelja: re imperieux*,
koju je upotrebio Renan, samcita ve anulira tip. "Dobra vest" je upravo da vie ne postoje
nikakve suprotnosti; nebesko carstvo pripada deci; vera koja se ovde glaska nije vera za
koju se moralo izboriti ona je tu Od poetka, ona je u neku ruku detinjstvo koje je
uzmaklo u duhovno. Fiziolozima je bar poznat sluaj, kao posledina pojava degeneracije,
odloenog i u organizam nerazvijenog puberteta. Takva vera se ne srdi, ne zamera, ne
brani se: ne nosi "ma" ak ni ne sluti podelu koju bi jednom mogla da izazove. Ona se
ne dokazuje, ni udom ni nagradom i obeanjem, pa ni "pismom": ona sama je svakog
trena svoje udo, svoja nagrada, svoj dokaz, svoje "Boje carstvo". Ova vera se ni ne
formulie ona ivi, od sebe odbija sve formule. Razume se, sluajnost okoline, jezika,
predobrazovanje, odreuje izvestan krug pojmova: prvo hrianstvo rukuje samo sa
jevrejsko-semitskim pojmovima ( i jesti i piti kod priesti spada meu njih, pojam koji je
crkva, kao i sve jevrejsko, tako hudo zloupotrebila). No neka se pazi da se u tome ne vidi
vie od jednog znakovnog govora, semiotike, prilike za jezike figure. Upravo ne uzimati
nijednu re doslovno jeste za ovog anti-realistu preduslov da uopte moe da govori. Meu
Indijcima on se koristio pojmovima Snkhyam, meu Kinezima onima koji su sluili

Laoceu a pritom nije oseao nikakvu razliku. Isus bi se mogao, sa izvesnom

tolerancijom u izrazu, nazvati "slobodan duh" prema svemu konkretnom je ravnoduan:
re ubija, sve to je konkretno ubija. Kod njega se pojam iskustvo "ivot", jedino koje
poznaje, opire svakoj vrsti rei, formule, zakona, vere, dogme. On govori naprosto o
onome to je najunutarnjije: "ivot" ili "istina" ili "svetlost" jeste njegova re za to
najunutarnjije sve ostalo, itava realnost, itava priroda, sam jezik, ima za njega jedino
vrednost jednog znaka, figure. Na ovom se mestu ne bi smelo sasvim omaiti, ma koliko
da je velika zavodljivost koja poiva u hrianskoj, hou rei crkvenoj predrasudi: takav
simbolist par excellence stoji izvan svake religije, svakog pojma kulta, svake nauke o
istoriji, svake nauke o prirodi, svakog iskustva sveta, svakog saznanja, svake politike,
svake psihologije, svih knjiga, svake umetnosti njegovo "znanje" je upravo isto
neznanje da neto takvo postoji. Kultura mu ak ni po uvenju nije poznata, on nema
nikakve potrebe da se bori sa njom ne porie je... To isto vai za dravu, za itav
graanski poredak i drutvo, za rad, za rat on nikada nije imao razloga da porie "svet",
nikada nita nije ni znao o crkvenom pojmu "svet" ... Za poricanje on upravo i nije bio
kadar Dijalektike takoe nema, nema predstave o tome da bi neka vera, neka "istina",
mogla da bude dokazana razlozima ( njegovi dokazi su unutranja "prosvetljenja",
unutranja oseanja zadovoljstva i samopotvrde, isti "dokazi po snazi" ). Takvom
uenju se i ne moe protivreiti: ono ak i ne shvata da postoje druga uenja, da mogu
postojati, ono ak i ne ume da sebi zamisli neki suprotan sud... Sretne li ga gde, ono e sa
najdubljim saoseanjem tugovati nad "slepilom" jer ono vidi "svetlost" , ali ne stavlja
prigovore ...
* Francuski, znai prek, zapovedniki... P. prev.

33
U itavoj psihologiji "Jevanelja" nedostaje pojam krivice i kazne, a isto tako i
nagrade. "Greh", koji god distancirani odnos izmeu boga i oveka, je ukinut upravo to
je "radosna vest". Blaenstvo nije obeano, nije vezano ni za kakve ustave: ono je jedina
realnost ostalo je znak da bi pomou njega govorili o njoj ... Posledica takvog stanja
projektuje se u novu praksu koja je prava jevaneljska praksa. Nije "vera" ta koja razlikuje
hriane: hrianin dela, on se razlikuje po drukijem delanju. Da ne prua nikakav otpor,
ni reju ni u srcu, onome koji mu ini zla. Da ne pravi nikakvu razliku izmeu stranca i
domoroca, izmeu Jevreja i ne-Jevreja ("blinji", doslovno drug po veri, Jevrejin). Da se ne
srdi ni na koga, nikoga da ne omalovaava. Da ne dopusti ni sebi da vidi ni drugog da
poziva pred sudita ("ne suditi"). Da se ni pod kojim ustavima, ak ni u sluaju dokazanog
neverstva, ne rastavlja od svoje ene. Sve se u osnovi svodi na jedno naelo, sve je
posledica jednog instinkta. ivot iskupitelja nije bio nita drugo nego ova praksa
njegova smrt isto tako nije bila nita drugo... Nije imao vie potrebe ni za kakvim
formulama, ni za kakvim ritualima za saobraaj sa bogom ak ni za molitvom.
Obraunao se sa itavim jevrejskim uenjem o pokajanju i pomirenju; on zna da jedino
praksa ivota omoguava da se neko "boje dete" svakog trena osea "blaeno",
"boanski", "jevaneoski". Ni "pokajanje", ni "molitva za oprotaj", nisu putevi do boga:
jedino jevaneljska praksa vodi do boga, upravo ona jeste "bog"! Ono to je sa
Jevaneljem bilo svreno, to je bilo jevrejstvo pojmova o "grehu", "opratanju grehova",

"veri", "iskupljenu verom" itavo uenje jevrejske crkve bilo je poreknuto u "radosnoj
vesti". Duboki instinkt za to kako bi se moralo iveti da bi se osealo "nebeski", "veno",
dok se pri svakom drukijem ponaanju apsolutno ne osea "nebeski": to je jedino
psiholoka realnost "iskupljenja". Novo ivljenje, ne nova vera...
34
Ako ikada ita razumem o ovom velikom simbolisti, onda je to da je on samo
unutranje realnosti uzimao kao realnosti, kao "istine" a da je ostalo, sve prirodno,
vremensko, prostorno, istorijsko, shvatao samo kao znak, kao priliku za parabole. Pojam
"ovejeg sina" nije neka konkretna linost koja pripada istoriji, neto pojedinano,
jedinstveno, nego "vena" injeninost, jedan psiholoki simbol razluen od pojma o
vremenu. To isto vai, i u najviem smislu, za boga ovog tipinog simboliste, za "boje
carstvo", za "nebesko carstvo", za "boje detetstvo". Nita nije manje hrianski od
crkvenih sirovosti o bogu kao linosti, o "bojem carstvu" koje dolazi, o onostranom
"nebeskom carstvu", o "bojem sinu", drugoj linosti trojstva. Sve je to neka mi se
oprosti na izrazu pesnica po oku oh, pa ta za jedno oko! Jevanelja:
svetskoistorijski cinizam u sprdanju simbola... No, u ruci je ono to je dotaknuto sa znakom
"otac" i "sin" ne u svakoj ruci, dodajem : sa reci "sin" je izraen ulaz u oseaj
ukupnog preoblikovanja svih stvari (blaenstvo), sa reci "otac" sam taj oseaj, oseaj
venosti, punoe. Stidim se da se setim ta je crkva napravila od ovog simbolizma: nije
li smestila jednu povest o Amfitrionu na prag hrianske "vere"? A dogmu o "bezgrenom
zaeu" jo preko toga?... No time je zgreila zaee
"Nebesko carstvo" je stanje
srca ne neto to dolazi "iznad zemlje" ili "posle smrti". Ideje o prirodnoj smrti i nema u
Jevanelju: smrt nije most, nije prelaz, nje nema jer pripada sasvim drugom, prividnom
svetu korisne znakovnosti. "as smrti" nije hrianski pojam "as", vreme, fiziki ivot
i njegove krize, ak i ne postoje za predavaoca "radosne vesti" ... "Boje carstvo" nije nita
to se oekuje; ono nema jue i prekosutra, ne dolazi za "hiljadu godina" ono je
spoznaja u srcu. Svuda je i nigde...

35
Taj "radosni vesnik" umro je kao to je iveo, kao to je poduavao ne da bi
"iskupio ljude", nego da bi pokazao kako treba iveti. Praksa je ono to je zavetao
oveanstvu: njegovo ponaanje pred sudijama, pred birima, pred tuiteljima i klevetama i
porugama svih vrsta njegovo ponaanje na krstu. On se ne opire, ne brani svoje pravo,
ne pravi niti jedan korak da bi ga mimoilo ono krajnje, tavie on ga izaziva... A on
preklinje, pati, voli sa onima, u onima, koji mu nanose zlo. itavo Jevanelje je sadrano u
njegovim reima razbojniku na krstu. "Zaista, to je bio boanski ovek, boje dete!"
kae razbojnik. "Ako ti to osea" odgovara iskupitelj "onda si ti u raju, onda si ti,
boje dete." Ne braniti se, ne boriti se, ne biti odgovoran... Ali isto tako ne opirati se zlu
voleti ga...
36

 Tek smo mi, mi osloboeni duhovi, stekli pretpostavke da razumemo neto to se

nije shvatalo devetnaest stolea stekli onaj instinkt i estitu strast koji objavljuju rat
"svetoj lai" vie nego ijednoj drugoj... Bilo se neizrecivo daleko od nae srdane i oprezne
neutralnosti, od one duhovne discipline sa kojom je jedino mogue odgonetati tako
nepoznate, tako tanane stvari: sa bestidnim samoljubljem svakog trena se u tome htela
samo svoja korist, i crkva je sazdana suprotno Jevanelju ...Onaj ko bi tragao za
znakovljem da iza velike svetske igre konce povlai neko ironino boanstvo ne bi za to ni
najmanji oslonac pronaao u ogromnom upitniku koji se zove hrianstvo. Da oveanstvo
klei na kolenima pred suprotnou onoga to je bilo izvor, smisao, pravo Jevanelja, da je
u pojmu "crkve" sanktifikovalo upravo ono to je "radosni vesnik" oseao kao ispod sebe,
kao iza sebe u tim injenicama bi se uzalud tragalo za nekim viim oblikom ironije
svetske istorije
37
Nae doba je ponosno na svoj istorijski smisao: kako bi se bezumlje mogo uveriti
da je na poetku hrianstva nezgrapna pria o udotvorcu i iskupitelju i da je sve
spiritualno i simbolino nastalo tek docnije? Obrnuto: istorija hrianstva je i to poev
od smrti na krstu istorija na svakom koraku sve grubljeg nerazumevanja jednog
izvornog simbolizma. Sa svakim korakom rasprostiranja meu sve ire i neobrazovanije
mase, koje su ga udaljavale od pretpostavki pod kojima je roen, bilo je sve nunije da se
hrianstvo vulgarizuje, varvarizuje gutalo je u sebi uenja i rituale svih podzemnih
kultova imperium Romanum, najrazliitije besmislice bolesnog uma. Sudbina hrianstva
poiva u rukama nunosti da je sama njegova vera morala da postane toliko bolesna, toliko
niska i vulgarna koliko su bolesne, niske i vulgarne bile potrebe koje je trebalo zadovoljiti
sa njim. Konano se, kao crkva, samo bolesno varvarstvo koncentrisalo na moi crkva,
taj oblik smrtnog neprijateljstva prema svakoj pravinosti, svakoj uzvienosti due, prema
svakoj duhovnoj disciplini, prema svem prostodunom i dobrostivom oveanstvu.
Hrianske vrednosti otmene vrednosti: tek smo mi, mi osloboeni duhovi, uspostavili
ovu najviu vrednosnu opoziciju koja postoji!
38
Ne mogu na ovom mestu da sakrijem uzdah. Ima dana kada me obuzima
oseanje crnje nego najcrnja mehanholija prezir prema ljudima. A da ne bih dozvolio
ikakvu sumnju ta i koga prezirem: dananji ovek, ovek sa kojim sam sudbinski vezan.
Dananji ovek guim se u njegovom neistom dahu... Prema minulom se odnosim,
poput svih saznavalaca, s velikom tolerancijom, to jest s blagonaklonim
samosavlaivanjem: prolazim kroz hiljadugodinju svetsku ludnicu, zvanu "hrianstvo",
"hrianska vera", "hrianska crkva", sa setnim oprezom uvam se od toga da
oveanstvo drim odgovornim za njegova ludila. No moja se osetljivost naglo menja,
provaljuje napolje, tek to ulazim u novije, u nae doba. Nae doba zna... Ono to je nekad
bilo naprosto bolesno postalo je danas neprilino neprilino da danas bude hrianin. I
ovde zapoinje moja munina. Gledam oko sebe: nije vie preostala niti jedna re o
onome to se nekada zvalo "istina", nepodnoljivo nam je vie ako neki svetenik samo
zausti re "istina". ak a sa najskromnijim polaganjem na ispravnost danas se mora znati

da teolog, svetenik, papa, sa svakom reenicom koju izgovori ne samo da je u zabludi,

nego da lae da mu vie ne stoji na volju da lae iz "bezazlenosti", iz "neznanja". Isto
tako, kao i svako, svetenik zna da vie ne postoji nikakav "Bog", ni "greh", ni "iskupitelj"
da su "volja", "moralni poredak sveta", lai zbilja, duboko samoprevazilaenje duha
ne dozvoljava vie nikome da o tome nita ne zna... Svi crkveni pojmovi su prepoznati kao
ono to jesu, kao najzlonamernije krivotvorenje novca, koje postoji, s ciljem
obezvreivanja prirode, prirodnih vrednosti; sam svetenik je prepoznat kao ono to jeste,
kao najopasnija vrsta parazita, kao zarazni pauk ivota... Znamo, naa savest to danas zna,
ta uopte vrede, emu su sluili, oni strani izumi svetenika i crkve, zahvaljujui kojima
je postignuto ono stanje samoskrnavljenja oveanstva ije samo posmatranje moe da
izazove odvratnost pojmovi "onostranosti", "poslednjeg suda", "besmrtnost due", same
"due", jesu instrumenti za muenje, sistemi surovosti, zahvaljujui kojima je svetenik
postao i ostao gospodar... Svako to zna: a uprkos tome sve ostaje po starom. Kuda je otilo
poslednje oseanje uspravnosti, samopotovanja, kada se ak i nai dravnici, obino
neusiljena vrsta ljudi i skroz antihristi na delu, dan-danas nazivaju hrianima i idu na
priest?... Jedan mladi knez na elu svojih eta, velianstven poput izraza samoljublja i
samopreuspinjanja njegovog naroda ali, eto i on se, bez ikakvog stida, predstavlja kao
hrianin!* ... Ko onda porie hrianstvo?, ta naziva on "svet"? Biti vojnik, sudija,
patriot; boriti se; drati do svoje asti; iznai svoju korist; biti ponosit... Svaka praksa
svakog trenutka, svaki instinkt, svako vrednovanje provedeno u delo, jeste danas
antihriansko, a ona iskrivotvorena nakaza koja mora da je moderni ovek, ne stidei se
uprkos svemu sebe, naziva se jo hrianin!
* Nie misli na Vilhelma II, nemakog cara koji se upravo te godine kada je pisan "Antihrist", 1888, popeo
na presto. P. prev.

39
Vraam se nazad, priam pravu istoriju hrianstva. Ve re "hrianstvo" je
nesporazum , u osnovi, postojao je samo jedan hrianin, a taj je umro na krstu.
"Jevanelje" je umrlo na krstu. Ono to se ovog trenutka naziva "Jevanelje" ve je bila
suprotnost onome to je on iveo: "loa vest", Dysangelium. Netano je do besmisla, ako se
u nekom "verovanju", primerice verovanju u iskupljenje Hristosom, vidi distintktivno
obeleje Hrianina: jednostavno, hrianska praksa, ivot kao ono to je ivelo onim koji
je umro na krstu, jeste hrianski... Takav ivot je jo danas mogu, a za izvesne ljude ak i
neminovan: pravo, izvorno hrianstvo bie moguno u ma koje doba... Ne verovanje, nego
delanje, pre svega ne delanje u mnogo stvari, jedan drugi nain bivstvovanja /Sein/ ...
Stanja svesti, koja god vera, drati se istinitog na primer svaki psiholog to zna jesu
savreno ravnoduna i petog reda prema vrednosti instinkata: stroije reeno, itav pojam
duhovne uzronosti je laan. Svesti hrianina, hrianski ivot, na neko dranje-doistinitog, na puku fenomenalnost svesti, znai poricati bit hrianskog. U stvari, nije
postojao ak nijedan hrianin. "Hrianin", ono to se posle dve hiljade godina naziva
hrianinom, jeste samo psiholoko samonerazumevanje. Tanije gledano, vladali su u
njemu, uprkos svoj "veri", naprosto instinkti i kakvi instinkti! U svakom dobu "vera"
je bila, na primer kod Lutera, samo plat, izgovor, zavesa, iza koje su svoju igru igrali
instinkti jedno dovitljivo slepilo nad vladavinom izvesnih instinkata ... "Vera" ja sam
je ve nazvao pravom hrianskom dovitljivou, lukavstvom, stalno se govorilo o

"veri", a stalno se samo radilo o instinktima ... U mentalnom svetu hrianina ne deava se
nita to nije i stvarnost pak dotakla: nasuprot tome, u instinktivnoj mrnji prema svakoj
stvarnosti prepoznali smo pokretaki, jedini pokretaki element u korenu hrianstva. ta iz
toga sledi? Da je ovde isto tako in psychologicis zabluda radikalna, to jest ona koja
odreuje bit, to jest supstanca. Izvucimo ovde jedan pojam, na njegovo mesto stavimo
jednu jedinu realnost i itavo hrianstvo se kotrlja u nitavilo! Gledano s visine, ta
najneobinija od svih injenica, jedna religija, odreena ne samo zabludama, ve dovitljiva
i ak genijalna jedino u pogibeljnim, jedino u za ivot i srce otrovnim zabludama, ostaje
pozorina igra za bogove za boanstva koja su u isti mah filozofi, i koja sam ja susreo,
na primer, u onim uvenim razgovorima na Naksosu.* U trenutku dok munina poputa u
njima (i nama), oni su zahvalni za pozorinu igru hrianina: jadna mala zvezda, koja se
zove Zemlja, zasluuje moda jedino radi ovog retkog sluaja boanski pogled, boansko
sudelovanje... Ne potcenjujmo hriane: hrianin, laan do nevinosti, daleko je iznad
majmuna to se tie hriana, izvesna poznata teorija porekla je puka ljubaznost...
* U "S one strane dobra i zla", u aforizmu 295 stoji: "Prosta injenica da Dionis jeste filozof i da bogovi
takoe filozofiraju, izgleda da je novost..." Prema napomeni francuskog prevodioca i komentatora
"Antihrista" Dominika Tasela. P. prev.

40
Kobni udes Jevanelja odluen je smru raspet na "krst" ... Tek smrt, ta
neoekivana sramotna smrt, tek krst, koji je uglavnom bio uvan za olo tek taj straan
paradoks stavio je uenike pred pravom zagonetkom: "ko je bio?, ta je bio?" Potreseno
i veoma duboko povreeno oseanje, podozrenje da bi takva smrt mogla da bude obaranje
njihove stvari, straan znak pitanja "zato upravo na taj nain?" odvie dobro se shvata
ovo stanje. Tu je sve moralo da bude nuno, da ima smisao, razlog, vii razlog; ljubav
nekog uenika ne zna za sluajnost. Tek se sada pomolila pukotina: "ko ga je ubio?, ko je
bio njegov prirodni neprijatelj?" ovo pitanje sinulo je poput munje. Odgovor: vladajue
jevrejstvo, njegov najvii sloj. Od tog trenutka, osetilo se u pobuni protiv poretka, posle
toga Isus se razmatrao u pobuni protiv poretka. Do tada, ove ratnike, ove crte koja govori
Ne i provodi ga u delo, nije bilo u njegovoj slici; tavie, on je bio njena suprotnost. Oito,
mala zajednica nije razumela upravo glavnu stvar, ono to je primerno u ovom nainu
umiranja, slobodu, nadvisivanje svakog poteza ressentiment-a: znak, kao to je ovaj,
pokazuje koliko su oni malo od njega razumeli! Sam po sebi Isus nije mogao sa svojom
smru nita drugo da eli nego, oigledno, da d najjau proveru, dokaz svog uenja... No
njegovi uenici bili su daleko od toga da oproste tu smrt to bi bilo ponajvie
jevaneljski; ili ak da sebi ponude slinu smrt u blagom i ljubaznom spokoju srca ...
Upravo najmanje jevaneljsko oseanje, osveta, izbilo je napolje. Bilo je nemogue
prihvatiti da je stvar sa ovom smru okonana: bila je neophodna "odmazda", "suenje" (
pa ipak, ta je manje jevaneljski od "odmazde", "kazne", "sudskog procesa"!). Jo jednom
je u prvi plan dolo popularno oekivanje Mesije. Uoen je istorijski trenutak: "boje
carstvo" dolazi da sudi svojim neprijateljima... No time nita vie nije ostalo van
nerazumevanja: "boje carstvo" kao in kraja, kao obeanje! Jevanelje je bilo upravo
egzistencija, ispunjenje, stvarnost tog "carstva". Tano takva smrt bila je upravo "boje
carstvo". Sada se tek u tip uitelja uneo itav prezir i ogorenje prema farisejima i
teolozima i time se od njega napravio farisej i teolog! S druge strane, sumanuta odanost

ovih razuzdanih dua nije vie mogla da donosi onu jevaneljsku ravnopravnost svakog da
bude boje dete, koju je Isus poduavao, njihova osveta je bila da Isusa, preterano ga
uzvisivi, odvoje od sebe: sasvim kao ranije Jevreji, da bi se osvetili njihovim
neprijateljima odvajali su svog boga od sebe i dizali ga u visine. Jedan bog i jedan boji
sin: oba proizvodi ressentiment-a...
41
I od sada izronjava apsurdan problem: "kako je Bog mogao to da dozvoli!" Na to
je poremeeni um male zajednice naao prosto grozno apsurdan odgovor: bog je rtvovao
svog sina radi oprotaja grehova. Kao da je to najednom okonalo sa Jevaneljem! rtva za
dug, i to u njenom najdivljanijem, najvarvarskijem obliku, rtvovanje nevinog za grehove
krivih! Kakav uasan paganizam! Isus je ak odbacio sam pojam "krivice" osporio je
svaku raselinu izmeu boga i oveka, on je Uveo to jedinstvo boga i oveka kao njegovu
"radosnu vest" ... A ne kao privilegiju! Od ovog trenutka se ulazi korak po korak u tip
iskupitelja: uenje o sudu i o vraanju, uenje o smrti kao rtvenoj smrti, uenje o
uskrsnuu, sa kojim je itav pojam "blaenstva", ukupna i jedina realnost Jevanelja
zabaurena u korist stanja posle smrti! ... Pavle je ovo tumaenje, tu razvrat od
tumaenja, logiki sistematizovao sa onom rabinskom bezonou koja ga je u svemu
krasila: "ako Hristos nije uskrsao iz mrtvih, onda je naa vera prazna". I najednom je od
Jevanelja postalo najprezirnije od svih neispunjivih obeanja, bezono uenje o
besmrtnosti linosti... Sam Pavle poduavao ga je jo kao nagradu!...
42
Vidi se ta bi na kraju bilo sa smru na krstu: nova, potpuno izvorna postavka za
jedan budistiki pokret za mir, za stvarnu, ne samo obeavanu sreu na zemlji. Jer, to je
ve sam naglasio osnovna razlika izmeu obe dcadence-religije: budizam ne obeava,
ve ispunjava, hrianstvo sve obeava, ali nita ne ispunjava. "Radosna vest" u stopu je
pratila ono najgore od svega: ono Pavlovo. U Pavlu se otelovljava tip suprotan "radosnom
vesniku", genije u mrnji, u viziji mrnje, u nezahvalnoj logici mrnje. ta sve za mrnju
nije rtvovao ovaj dysangelist! Pre svega, iskupitelja: on ga je raspeo na svoj krst. ivot,
primer, poruka, smrt, smisao i pravo celog Jevanelja nita vie nije postojalo kada je
ovaj krivotvoritelj shvatio da je mrnja jedino to bi mogao da upotrebi. Ni realnost, ni
istorijska istina! ... I ponovo je sveteniki instinkt Jevrejina poinio isti veliki zloin nad
istorijom jueranjicu, prekjueranjicu hrianstva on jednostavno precrtava i za sebe
izmilja istoriju pravog hrianstva. tavie: on ponovo prepravlja istoriju Izraela da bi je
predstavio kao predistoriju svoje stvari: svi su proroci govorili o njegovom "iskupitelju" ...
Crkva docnije krivotvori ak istoriju oveanstva u predistoriju hrianstva ... Tip
iskupitelja, uenje, praksa, smrt, smisao smrti, ma i ono to prati smrt nita nije ostalo
netaknuto, nije nita ostalo ni od onoga to je samo nalik stvarnosti. Pavle je jednostavno
pomerio teite tog ukupnog postojanja iza tog postojanja u la o "uskrslom" Isusu. U
osnovi, on uopte nije mogao da upotrebi ivot iskupitelja trebala mu je samo smrt na
krstu i jo neto vie ... Jedan Pavle, iji je zaviaj bio sedite prosveenog stoicizma, drao
je za asno da od jedne halucinacije napravi dokaz za iskupiteljevo nadivljavanje, ili pak
da pokloni poverenje njegovoj prii da je imao tu halucinaciju, to bi bila prava niaiserie*

da potie od nekog psihologa: Pavle je hteo cilj, dakle hteo je i sredstva... Ono u ta on sam
nije verovao, idioti meu koje je irio svoje uenje verovali su. Njemu je trebala mo; sa
Pavlom, svetenik je onaj koji je hteo opet do moi to je mogao postii samo
konceptima, doktrinama, simbolima, sa kojima se tiraniu mase, formiraju stada. ta je
kasnije Muhamed jedino pozajmio od hrianstva? Pavlov izum, njegovo sredstvo za
sveteniku tiraniju, za formiranje stada: verovanje u besmrtnost to jest uenje o
"sudu"...
* Na francuskom u izvorniku. Niaiserie znai glupost, budalatina. P. prev.

43
Kada se teite ivota pomeri u "onostranost" u nitavilo , onda se, sasvim
prosto, ivotu oduzelo teite. Velika la o besmrtnosti linosti razara svaku umnost, svaku
prirodu u instinktu sve to je delatno, ivotvorno, to jemi budunost u instinktima,
izaziva ubudue nepoverenje. iveti na takav nain da vie nema nikakvog smisla iveti, to
je sada "smisao" ivota ... emu duh za zajednicu, emu jo zahvalnost za poreklo i
prethodnike, emu saraivati, solidarisati se, isticati neko opte dobro i brinuti se oko
njega? ... Tolika "iskuenja", tolika skretanja s "pravog puta" "jedno je nuno" ... Da
svako, kao "besmrtna dua", ima isti rang sa svakim, da u sveukupnosti svih bia "spas"
svakog pojedinog sme da polae pravo na veitu vanost, da mali durljivci i trietvrtine
aknuti smeju sebi da uobraavaju da su zbog njih stalno pobijani prirodni zakoni takvo
pojaavanje do beskraja, do beaa, svih vrsta samoljublja ne moe da se igoe sa
dovoljno prezira. Pa ipak, ovoj laski upljoj nadmenosti linosti zahvaljuje hrianstvo za
svoju pobedu upravo time su namamljeni svi promaeni, pobunjenikog duha, koji su
poli ravim putem, sav olo i talog oveanstva. "Spas due" drugim recima: "svet se
okree oko mene"... Otrov uenja "jednaka prava za sve" nikada niko nije to tako
temeljno ukorenio kao hrianstvo. Iz najskrovitijih uglova ravih instinkata hrianstvo je
vodilo rat do smrti protiv svakog oseanja potovanja i distance izmeu dva oveka, to jest
protiv pretpostavke svakog uzdizanja, svakog rasta kulture od ressentiment-a masa
skovalo je sebi svoje glavno oruje protiv nas, protiv svega to dri do sebe, svega
radosnog, plemenitog na zemlji, protiv nae sree na zemlji ... "Besmrtnost" uruena Petru i
Pavlu, taj ustupak je do danas najvei, najzlokobniji atentat protiv oveanstva koje dri do
sebe. I ne potcenjujemo zlu sudbinu koja se, poev sa hrianstvom, uunjala u politiku!
Niko danas vie nema hrabrosti za posebna prava, za vladarska prava, za oseanje
potovanja pred sobom i svojim blinjim za pathos distance... Naa politika je bolesna
od ovog nedostatka hrabrosti! Aristokratski mentalitet bio je najdublje podriven laju o
jednakosti dua. A kada vera, na osnovu "povlastice veine" pravi, i pravie, revolucije
hrianstvo je, neka se ne sumnja u to, hrianska suenja o vrednostima su ono to svaku
revoluciju naprosto pretvore u krv i zloin! Hrianstvo je pobuna svih puzavaca protiv
uspravnosti: Jevandelje "niskih" vue dole...
44
Jevanelja su neprocenjiva kao dokument o ve razbujaloj korupciji unutar prve
hrianske zajednice. Ono to je Pavle kasnije, sa logikim cinizmom rabina, doveo do
kraja, bio je, meutim, samo proces raspadanja koji je zapoeo sa smru iskupitelja. Ova

Jevanelja ne mogu se itati dovoljno obazrivo; iza svake njihove rei krije se mnotvo
tekoa. Priznajem, oprostie mi se, da su ona upravo zbog toga zadovoljstvo prvog reda za
nekog psihologa kao suprotnost svakoj naivnoj pokvarenosti, kao prepredenost par
exellence, kao visoko majstorstvo u psiholokoj pokvarenosti. Jevanelja stoje za sebe.
Biblija uopte ne podnosi nikakvo poreenje. Bar meu Jevrejima: prvo gledite, da ne bi
ovde sasvim izgubili nit. Seglo upravo do genija, ni ne stupajui inae meu knjige i ljude,
ovo samopremetanje u "sveto", ovo jeziko i gestualno krivotvorenje kao umetnost nije
sluajnost nekog pojedinanog dara, nekog prirodnog izuzetka. Za tu svrhu je potrebna
rasa. U hrianstvu je, kao umetnosti svetog laganja, itavo jevrejstvo; u njemu je
vievekovnim arhiozbiljnim egrtovanjem jevrejska tehnika dovedena do krajnjeg
majstorstva. Hrianin je, taj ultima ratio lai, jo jedanput Jevrejin ak tri puta... Volja
da se u naelu primenjuju samo pojmovi, simboli i stavovi koji su dokazani svetenikom
praksom, instinkt za iskljuivanje svake druge prakse, svake druge perspektive vrednosti i
korisnosti to nije samo tradicija, ve batina: samo kao batina deluje ono poput
prirode. Celokupno oveanstvo, najbolje glave najboljih vremena (izuzev jedne koja je
moda, jednostavno, udovite ) dozvolile su da se prevare. Jevandelje se italo kao
knjiga nevinosti ... ni najmanji pokazatelj za majstorstvo sa kojim se tu glumilo.
Svakako, ako bi nam bilo dato da ih vidimo, ma i samo uzgred, sva ta udesna izmotavala i
nazovisvece, onda bi to bilo na kraju i upravo zbog toga, jer ja ne mogu da proitam niti
jednu re a da ne vidim gestove, okonavam sa njima... Na izvestan nain ne mogu da
podnesem da dignem oi prema njima. Na sreu, veina knjiga je puka literatura
Ne sme se dozvoliti da se luta: "Ne sudi!" vele oni, ali sve to im stoji na putu alju u
pakao. Time to doputaju da bog sudi, sami su oni koji sude; time to veliaju boga,
veliaju sami sebe; time to zahtevaju vrline za koje su ba oni sposobni tavie, koje su
im neophodne da bi uopte ostali gore , prave se kao da se bore za vrlinu, da biju bitku
za Vladavinu vrline. "ivimo, umiremo, rtvujemo se za dobro ( "istina", "svetlost",
"boje carstvo"): u stvari, ine ono to ne bi mogli sebi da dozvole. Time to se unjaju kao
pritvorice, sede po okovima, muvaju se u senci kao senke, prave od toga dunost: kao
dunost, njihov ivot izgleda skruen, a kao skruenost on je dokaz vie za pobonost... Ah,
ta skruena, neporona, ucveljena vrsta laliivosti! "Sama vrlina bie na svedok"...
Jevanelja treba itati kao knjige zavoenja moralom: ti mali ljudi su okovali moral
znaju oni u emu je pria sa moralom! Moral je najbolje sredstvo da se oveanstvo
obezlii! Realnost je da najsvesnija odluka za sujetu izigrava ovde skromnost: jednom
za uvek, same sebe, "zajednicu", "dobre i pravedne" stavili su na jednu stranu, stranu
"istine" a ostatak, "svet", na drugu... Bila je to najsudbonosnija vrsta ludila koja je do
sada postojala na zemlji: male nakaze, prepredenjaci i laovi zapoinju da bespravno
koriste pojmove "Boga", "istine", "svetlosti", "duha", "ljubavi", "mudrosti", "ivota",
takorei kao sinonime za sebe, da bi time zagradili "svet" od sebe, mali superlativni Jevreji,
zreli za ma koju ludnicu, svode sve vrednosti na sebe, kao da bi tek "hrianin" bio smisao,
so, mera, pa ak i poslednji sud celokupnoig ostatka ... Da bi itav ovaj udes bio mogu,
trebala je ve da u svetu postoji neka srodna, srodna po rasi, vrsta ludila, jevrejska: im je
jednom izbila pukotina izmeu Jevreja i hrianskih Jevreja, poslednjima nije ostao
nikakav drugi izbor nego da primene iste postupke samoodranja koje savetuje jevrejski
instinkt, ali ovog puta protiv samih Jevreja koji su ih do sada primenjivali samo protiv
svega to je ne-jevrejsko. Hrianin je samo Jevrejin "slobodnije" ispovesti.

45
Dajem nekoliko primera ta su ovi mali ljudi sebi utuvili u glavu, ta su stavili u usta
njihovom
uitelju:
same
ispovesti
"dobre
due".

"I ako vas ko ne primi i ne poslua vas, izlazei odande otresite prah s nogu svojijeh za
svjedoanstvo njima. Zaista vam kaem: lake e biti Sodomu i Gomoru na sudnji dan
nego
gradu
onome"
(Marko,
6,11).*

Koliko
jevaneljski!...
"A koji sablazni jednoga od ovijeh malijeh koji vjeruju mene, bolje bi mu bilo da se
objesi kamen vodenini o vratu njegovu i da se baci u more" (Marko, 9,42). Koliko
jevaneljski!...
"Ako te i oko tvoje sablanjava, iskopaj ga: bolje ti je s jednijem okom ui u carstvo
Boije, negoli s dva oka da te bace u pakao ognjeni" (Marko, 9,47). Nije re ba o
oku
...
"I ree im: zaista vam kaem: imaju neki meu ovima to stoje ovdje koji nee okusiti
smrti dok ne vide carstvo Boije da doe u sili" (Marko 9,1) Dobro slaga, lav ...
"Ko hoe za mnom da ide neka se odree sebe i uzme krst svoj, i za mnom ide. Jer..."
(Napomena psihologa. Hrianski moral je opovrgnut s njihovim Jer: njihovi "razlozi"
opovrgavaju
takav
je hrianski
nain.)
Marko
8,
34.

"Ne sudite da vam se ne sudi. Kakovijem sudom sudite, onakovijem e vama

suditi" (Matej 7,1). Kakav pojam o pravdi, o "pravednom" sudiji! ...
"Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakovu platu imate? Ne ine li to i carinici? I ako
Boga nazivate samo svojoj brai, ta inite izuzetno? Ne ine li tako i neznaboci?" (Matej
5,46) Naelo "hrianske ljubavi": na koncu konca, ona hoe da bude dobro
naplaena
...
"Ako li ne opratate ljudima grijeha njihovijeh, ni otac va nee oprostiti vama grijeha
vaijeh" (Matej 6,15), Veoma kompromitujue za pomenutog "oca"...
"Nego itite najprije carstva Boijega, i pravde njegove, i ovo e vam se sve
dodati" (Matej 6, 33). Sve: naime hrana, odea, sve ivotne potrebe. Skromno reeno,
zabluda... Malo pre toga bog se pojavljuje kao kroja, bar u izvesnim sluajevima ...
"Radujte se u onaj dan i igrajte, jer gle, vaa je velika plata na nebu. Jer su tako inili
prorocima oevi njihovi" (Luka 6,23). Besramna gadija! Ve se poredi sa prorocima ...
"Ne znate li da ste vi crkva Boija, i duh Boji u vama? Ako ko pokvari crkvu Boiju,
pokvarie njega Bog: jer je crkva Boija sveta, a to ste vi" (Pavle, Prva poslanica
Korinanima
3,16).

Za
to
se
nema
dovoljno
prezira
...
"Ne znate li da e sveti suditi svijetu? Kad ete dakle vi svijetu suditi: nijeste li vrijedni
suditi manjijem stvarima?" (Pavle, Prva poslanica Korinanima 6,2) Naalost, nije li to
samo govor jednog stanovnika ludnice... Re po re, taj uasni varalica nastavlja: "Ne
znate li da emo mi anelima suditi, a kamoli stvarima ovoga svijeta!" ...
"Ne pretvori li Bog premudrost ovoga svijeta u ludost? Jer budui da u premudrosti
Boijoj ne pozna svijet premudrou Boga, bila je Boija volja da ludou propovedanja
spase one koji vjeruju ...; nema ni mnogo premudrijeh po tijelu, ni mnogo silnijeh, ni
mnogo plemenitijeh. Nego to je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre;
i to je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jako; i to je neplemenito pred
svijetom i uniteno izabra Bog, i to nije, da uniti ono to jest, Da se pred njim ne pohvali
nijedno tijelo" (Pavle, Prva poslanica Korinanima 1,20 i d.). Da bi se razumelo ovo
mesto, svedoanstvo prvog reda za psihologiju andala-morala, treba proitati prvu

raspravu moje Genealogije morala: u njoj je po prvi put osvetljena suprotstavijenost

otmenog i andala-morala roenog iz ressentiment-a i nemone osvetoljubivosti. Pavle je
bio najvei od svih apostola osvete ...
* Svi navodi iz jevanelja ovde su dati prema prevodu Vuka Stef. Kardia. P. prev.

46
ta iz toga sledi? Da je dobro navui rukavice kada se ita Novi zavet. Blizina
tolike neistoe prisiljava bezmalo na to. "Prve hriane" bi izbegavali kao i poljske
Jevreje: ne zbog toga to bi protiv njih imali manje prigovora... I jedni i drugi zaudaraju.
Uzalud sam u Novom zavetu u zasedi vrebao ma i samo jednu simpatinu crtu; nita
iskrenog, dobrostivog, srdanog, pravednog. ak ni ovde jo nije prvi poetak oveanstva
nedostaje instinkt za istou... U Novom zavetu postoje samo ravi instinkti, hrabrosti
nema, pa ni za te rave instinkte. Sve je kukaviluk, zatvaranje oiju i samoobmana. Nakon
itanja Novog zaveta svaka knjiga izgleda ista. Radi primera, itao sam neposredno posle
Pavla onog najljupkijeg, najobesnijeg podrugljivca Petronija, o kome bi se, moglo rei ono
to je Domeniko Bokao napisao parmskom vojvodi o Cezaru Bordiji: " tutto festo"
besmrtno zdrav, besmrtno vedar i io ... Naime, ta mala izmotavala preraunala su se u
glavnoj stvari. Oni napadaju, ali sve to su napali time je obeleeno. Koga napadne "prvi
hrianin", tog on ne prlja... Obrnuto: ast je suoiti se sa "prvim hrianinom"." Novi
zavet se ne ita bez naklonosti za ono to se u njemu zlostavlja, a da se i ne govori o
"mudrosti ovoga sveta", koju neki drzoviti vetrogonja zaludno pokuava da smea sa
"ludilom propovedanja" ... No i fariseji i knjievnici imaju svoj udeo u takvom
neprijateljstvu: oni mora da su ve bili neto vredno da bi predstavljali predmet tako
nepriline mrnje. Dvolinost to bi bio prekor koji su "prvi hriani" smeli da im
prebace! Najposle, bili su privilegovani sloj: ovo je dovoljno i nikakav razlog nije vie
potreban za mrnju andale. "Prvi hrianin" a plaim se, i "poslednji", koga e mi biti
dato moda da vidim jeste iz najdubljih instinkata pobunjenik protiv svih privilegovanih
on ivi, on se uvek bori za "jednaka prava"... Tanije uzev, on nema izbora. Samim tim
to za sebe lino hoe da je "boji izabranik" ili "hram boji", ili "sudija anela" , tada
je svaki drugi princip izbora, na primer prema ispravnosti, prema duhu, prema muevnosti i
ponosu, prema lepoti i slobodi srca, jednostavno "svet" zlo po sebi... Pouka: svaka re u
ustima nekog "prvog hrianina" jeste la, svako delanje instinkt krivotvorenja sve
njegove vrednosti, svi njegovi ciljevi su tetoinski, ali koga on mrzi, ta mrzi, ima
vrednost... Hrianin je, naroito hrianin-svetenik, kriterijum vrednosti Da li da
dodam, da u itavom Novom zavetu postoji samo jedna jedina figura vredna potovanja?
Pilat, rimski namesnik. Niko ga nije mogao uveriti da za ozbiljno uzme neku jevrejsku
prepirku. Jevrejin vie ili manje ta mari? ... Otmeni podsmeh jednog Rimljanina, pred
kojim izmie bestidna zloupotreba reci "istina", obogatila je Novi zavet jedinom rei koja
vredi koja je njena kritika, ak njeno poricanje: "ta je istina!" ...
47
Ono to nas razdvaja nije injenica da nikakvog boga ne nalazimo ponovo ni u
istoriji, ni u prirodi, niti iza prirode ve da ono to je potovano kao bog ne oseamo kao
"boanske", nego kao dostojno aljenja, apsurdno, kao tetno, ne samo kao zabludu, ve

kao zloin protiv ivota... Osporavamo boga kao Boga ... Kada nam se dokazuje ovaj bog
hriana, umemo da jo manje verujemo u njega. U formuli: deus, qualem Paulus
creavit, dei negatio* Religija koja, kao hrianstvo, nema nijedne dodirne take sa
stvarnou, koja je sklona padu im ma samo i u jednoj taki stvarnost poloi svoje pravo
na nju, mora, sasvim razumljivo, da bude smrtni neprijatelj "svetovne mudrosti", to e rei
nauke za nju su sva sredstva dobra koja joj mogu posluiti da zatruje, okleveta, opozove
disciplinu duha, istotu i strogost u stvarima duhovne savesti, otmenu hladnou i slobodu
duha. "Vera" kao imperativ jeste veto na nauku in praxi la po svaku cenu... Pavle
shvata da je la da je "vera" nuna; Crkva docnije pristaje uz Pavla. Taj bog kojeg je
za sebe izumeo Pavle, bog koji "sramoti svetovnu mudrost" (u strogom smislu, obe velike
protivnice svakog praznoverja, filologija i medicina), jeste doista samo rezolutna odluka
samog Pavla: nazvati "Boga" svojom sopstvenom voljom, thora, jeste prajevrejski. Pavle
hoe da oskvrni "svetovnu mudrost": njegovi neprijatelji su dobri filolozi i lekari
aleksandrijske kole , njima on objavljuje rat. U stvari, nema filologa ni lekara a da u isti
mah nisu i antihriani. Filoloki je, naime, gledati iza "svetih knjiga", lekarski iza
fizioloke propalosti tipinog hrianina. Lekar veli "neizleivo", filolog "podvala"...
* Bog, kakvog je stvorio Pavle, jeste poricanje boga, P. prev.

48
Da li se pravo razumela uvena povest s poetka Biblije o paklenom strahu
boga pred naukom? ... Nije se razumela. Ova svetenika knjiga par excellence poinje,
sasvim primerno, sa velikom unutranjom tekoom svetenika: on zna za samo jednu
veliku opasnost, dakle "Bog" zna za samo jednu veliku opasnost. Stari bog, u celosti
"duh", prvosvetenik, sav savrenstvo, dangubi po svojim vrtovima: samo se dosauje.
Sam bog se uzalud bori protiv dosade. ta radi? Izmilja oveka ovek je zabavan... Ali
gle, i ovek se dosauje. Boje saaljenje zbog jedine nezgode, koju u sebi poseduju svi
rajevi, bezgranina je: on smesta stvori druge ivotinje. Prvi boji promaaj: ovek ne
nalazi ivotinje zabavnim vlada nad njima i nijednom nije poeleo da bude "ivotinja".
Otuda bog stvori enu. I u stvari, sa dosadom bi kraj ali i sa neim drugim jo! ena
je bila drugi boji promaaj. "ena je po svojoj biti zmija, Heva" to zna svaki
svetenik; "od ene potiu sve nesree sveta i to zna svaki svetenik. "Otuda od nje
potie i nauka" ... Tek je ena poduila oveka da proba sa drveta saznanja. ta se
dogodilo? Starog boga zahvata pakleni strah. Sam ovek je postao njegov najvei
promaaj, stvorio je sebi protivnika, nauka izjednaava sa bogovima, kada ovek
postaje nauan zavreno je sa svetenicima i bogovima! Pouka: nauka je zabranjeno po
sebi ona je jedina zabranjena. Nauka je prvi greh, klica svih grehova, iskonski greh. To
je jedina pouka. "Ne treba da saznaje" ostalo sledi iz toga. Pakleni strah nije
omeo boga da bude dovitljiv. Kako da se bori protiv nauke? To je zadugo bilo njegov
glavni problem. Odgovor: napolje iz raja sa ovekom! Srea, dokolica, dovodi do misli
sve misli su rave misli... ovek ne treba da misli. I "svetenik po sebi" izmilja
nevolju, smrt, smrtnu opasnost u trudnoi, bedu svake vrste, starost, brige, bolest pre svega
sve sama sredstva za borbu protiv nauke! Nevolja ne dozvoljava oveku da misli ... Pa
ipak!, kakva strahota! Rad saznavanja stremi uvis, napadajui nebo, zatamnjujui bogove
to da se radi! Stari bog izmilja rat, razdvaja narode, ini da se ljudi uzajamno
unitavaju ( svetenicima je uvek bio potreban rat...). Rat izmeu ostalog, estoki

razdor mira nauke! Neverovatno! Saznanje, emancipacija od svetenika, razvija se ak

uprkos svetenika. I poslednju odluku donosi stari bog: "ovek posta nauan nita ne
pomae, mora se potopiti!"...
49
Razumeli ste me. Poetak Biblije sadri itavu psihologiju svetenika.
Svetenik poznaje samo jednu veliku opasnost: nauku zdravo poimanje uzroka i
posledice. Ali, nauka se razvija, u veini, samo u srenom sticaju prilika treba imati
vremena, treba imati duha napretek da bi se "saznavalo"... "Otuda oveka treba uiniti
nesrenim" u svakom dobu to je bila logika svetenika. Pogaa se ve ta je,
primerno ovoj logici, onda dolo na svet "greh"... Pojam krivice i kazne, sav "moralni
poredak sveta", izmiljen je protiv nauke protiv razluivanja oveka od svetenika ...
ovek ne treba van sebe, on treba u sebe da gleda; ne treba dovitljivo i oprezno, kao onaj
koji ui, da gleda u stvari, on ak uopte ne treba da gleda: treba da pati... I treba da pati na
taj nain da mu je svakog trenutka potreban svetenik. Lekari neka se nose! Spasitelj
treba. Pojam krivice i kazne, kao i uenje o "milosti", "iskupljenju", "oprotaju" lai
skroz naskroz, bez ikakve psiholoke realnosti izmiljene su da bi se u oveku razorio
smisao uzroka: oni su atentat na pojam uzroka i posledice! Ne atentat sa pesnicom, sa
noem, sa estitou u mrnji i ljubavi! Nego iz najkukavikijih, najpodmuklijih, najniih
instinkata! Svesteniki atentat! Parazitski atentat! Vampirizam bledih podzemnih
krvopija! ... Kada prirodne posledice nekog ina nisu vie "prirodne", ve ih se misli
izvedene sablasnim pojmovima praznoverja, "bogom", "duhovima", "duama", kao puke
"moralne" konsekvencije, kao nagradu, kaznu, opomenu, sredstvo vaspitanja, onda je
razorena pretpostavka za saznavanje onda se izvrio najvei zloin protiv oveanstva.
Jo jednom, greh taj oblik samoskrnavljenja oveanstva par excellence, izmiljen je da
bi onemoguio nauku, kulturu, svaki uspon i samopotovanje oveka. Svetenik vlada
pomou izuma greha.
50
Ne proputam da ovde napravim jednu psihologiju "vere", "vernika", u korist,
kao to je pravo, samih "vernika". Ako danas jo ima takvih koji ne znaju koliko je
neprilino biti "vernik" ili belega dcadence, naprsle volje za ivotom , sutra e ve
znati. Moj glas see i do onih tvrdih na uima. Izgleda, ako nisam loe uo, da meu
hrianima postoji neka vrsta kriterijuma istine koja se naziva "dokaz snagom". "Vera ini
blaenim: dakle, istinita je." Ovde bi se najpre moglo primetiti da upravo stvaranje
blaenstva nije dokazano, ve samo obeano: blaenstvo vezano za uslov "vere" mora
se biti blaen, poto se veruje... Ali, ime se dokazuje da e stvarno nastupiti svakoj
kontroli nepristupana "onostranost" koju svetenik obeava verniku? Tobonji "dokaz
snagom" jeste, dakle, u osnovi, opet samo vera da nee izostati dejstvo koje vera obeava.
U formuli: "Verujem da vera ini blaenim dakle istinita je." No time smo ve na
kraju. Ovo "dakle" bilo bi sam absurdum kao kriterijum istine. Ali ako, sa neto
popustljivosti, pretpostavimo da je postizanje blaenstva dokazano verom ( ne samo
eljeno, ne samo puko obeanje u pomalo nepouzdanim ustima svetenika): da li bi
blaenstvo reeno vie tehniki, zadovoljstvo bilo ikada dokaz za istinu? Tolicno, da

bezmalo predstavlja protivdokaz, u svakom sluaju najvie podozrenje u "istinu", samim

tim to u raspravi pitanja "ta je istinito?" saodluuju oseanja zadovoljstva. Dokaz po
"zadovoljstvu" dokazuje "zadovoljstvo" i nita vie; otkuda, ma plaalo se sve u svetu
suvim zlatom, da ba istiniti sudovi priinjavaju vie zadovoljstva nego lani i da
neminovno, prema nekoj prestabiliranoj harmoniji, povlae za sobom prijatne oseaje?
Iskustvo svih strogih, svih dubokih duhova ui obrnuto. Svaka stopa istine mora se osvajati
borbom, moraju se dii ruke, naprotiv, gotovo od svega za ta je inae vezano srce, naa
ljubav, nae poverenje u ivot. Za to je neophodna duevna veliina: sluba istini je
najsurovija sluba. Jer, ta znai biti u pravu u stvarima duha? Biti strog sa svojim
srcem, prezirati "lepa oseanja", na svakom Da i Ne praviti ispit savesti! Vera ini
blaenim: dakle lae...
51
Da vera pod izvesnim okolnostima ini blaenim, da blaenstvo jo ne pretvara neku
fiksnu u istinitu ideju, da vera ne pomera nikakva brda, no ih zapravo postavlja tamo gde ih
nema: ovlana etnja ludnicom dovoljno objanjava gorepomenuto. Razume se, ne
sveteniku: jer on instinktivno porie da je bolest bolest, ludnica ludnica. Hrianstvu je
potrebna bolest, otprilike kao to je starim Grcima bio potreban viak zdravlja
zaraavati boleu jeste prava pozadina itavog proceduralnog sistema crkvenog spasa. A
sama crkva nije li joj katolika ludnica najvii ideal? Celokupna zemlja kao ludnica?
Religiozni ovek, kakvog hoe crkva, jeste tipini dcadent; trenutak u kojem religiozna
kriza zagospodari nekim narodom uvek je obeleen neurotikim epidemijama. "Unutranji
svet" religioznog oveka toliko slii "unutranjem svetu" prenadraenih i izmodenih da ih
je nemogue razlikovati. "Najvia" stanja, koja je hrianstvo razastrlo kao vrednost nad
vrednostima preko oveanstva, jesu epileptiki oblici crkva je kanonizovala samo
bezumnike ili velike varalice in majoram dei honorem ... Dozvolio sam sebi jednom da
itav hrianski training pokajanja i iskupljenja (koji se danas najbolje da izuavati u
Engleskoj) oznaim kao metodino proizvoenje folie circulaire* razume se, na ve
pripremljenom, to jest iz osnova morbidnom tlu. Niko ne moe slobodno da izabere da
bude hrianin: na hrianstvo se ne "prelazi" za to je neophodno da se bude dovoljno
bolestan... Mi ostali koji imamo odvanosti za zdravlje i, takoe, za prezir, kako smemo da
mi preziremo religiju koja poduava nerazumevanje tela!, koja nee da pusti iz zuba
praznoverje due!, koja od nedovoljne uhranjenosti pravi "zaslugu"!, koja u zdravlju nalazi
i suzbija neku vrstu neprijatelja, avola, iskuenja, koja uobraava da se "savrena dua"
moe nositi okolo u nekom leu od tela i da bi za to trebalo napraviti novi pojam
"savrenstva", neko bledunjavo, bolesno, idiotski zanesenjako bie, tobonju "svetost"
svetost, naprosto lanac simptoma osiromaenog, neurotiziranog, neizleivo iskvarenog tela!
... Hrianski pokret kao evropski pokret najpre je opti pokret izmeta i otpadaka svih vrsta
( oni bi hteli sa hrianstvom do moi). On ne izraava propadanje jedne rase, ve je
obrazovanje agregata oblika decadence koje se saimaju i trae na sve strane. Hrianstvo
nije, kako se vernije, omogueno pokvarenou samog antikog sveta, otmene Antike: ne
moe se dovoljno surovo opovrgnuti ueni idiotizam koji i danas jo podrava takvo
miljenje. U doba kada su se bolesni i iskvareni andala-slojevi hristijanizovali irom
itave imperium, upravo je protivtip, otmenost, bio otelovljen u svom najlepem i
najzrelijem liku. Veina je postala gospodar; demokratizam hrianskog instinkta slavi

pohedu ... Hrianstvo nije bilo "nacionalno", niti uslovljeno rasom ono se okree svim
vrstama razbatinjenja ivota, svuda je imalo svoje saveznike. U osnovi hrianstva poiva
pizma bolesnih, i instinkte je uperilo protiv zdravih, protiv zdravlja. Sve uspeno, ponosito,
srano, lepota pre svega, para im ui i oi. Jo jednom podseam na nedostojnu Pavlovu
re: "to je slabo u svetu, to je ludo u svetu, to je neplemenitog roda i prezreno u svetu,
to Bog izabira", to je bila formula in hoc signo** je slavila pobedu decadence. Raspeti
bog ne razume li se jo uvek uasna pozadina ovog simbola? Sve to pati, sve to je
raspeto, jeste boansko... Svi smo mi raspeti na krstu, stoga smo boanski... Jedino mi smo
boanski... Hrianstvo je bilo pobeda, otmeno ubeenje je jenjavalo u njemu ono je bilo
do sada najvea nesrea oveanstva.
* Na francuskom i u izvorniku. Znai kruno ludilo. P. prev.
** Lat. ovde u znaenju: pod kojom. P. prev.

52
Hrianstvo stoji, takoe, nasuprot svih duhovnih postignua samo bolestan um
moe da se upotrebi kao hrianski um, ono staje na stranu svega idiotskog, proklinje
"duh", superbiu* zdravog duha. Budui da bolest pripada biti hrianstva, mora i tipinohriansko stanje, "vera", da bude oblik bolesti, i sve prave, valjane, naune puteve do
saznanja crkva mora da odbaci kao zabranjene puteve. Sumnja je ve greh... Potpuni
nedostatak psiholoke istoe kod svetenika koja se nagovetava u pogledu jeste
posledina pojava decadence. Histerine devojure, s druge strane rahitina deca, prilike su
da se zapazi sa koliko pravilnosti su instinktivna lanost, zadovoljstvo u laganju radi
laganja, nesposobnost za prav pogled i korak, izraz dcadence. "Verovati" znai ne-znatihteti ono to je istinito. Pijetist, svetenik obeju polova, jeste laan, jer je bolestan: njegov
instinkt zahteva da istina ni na kojoj taki ne zadobije svoje pravo. "to razboleva, dobro
je; to potie iz obilja, preticanja, od moi, zlo je": tako osea vernik. Nesloboda radi lai
po tome prepoznajem svakog predodreenog teologa. Drugo obeleje teologa je
njegova nesposobnost za filologiju. Pod filologijom, u jednom veoma optem smislu, treba
ovde razumeti vetinu dobrog itanja moi proitati injenice a da se one ne iskrivotvore
interpretacijom, da se u udnji za razumevanjem ne iskrivotvore interpretacijom, da se u
udnji za razumevanjem ne izgubi oprez, strpljivost, istananost. Filologija kao ephexis** u
interpretaciji: bilo da je re o knjigama, o novinskim vestima, o sudbinama ili
meteorolokim podacima ne govoriti o "spasu due" ... Nain na koji neki teolog,
svejedno da li berlinski ili rimski, izlae "pisanu re" ili doivljaj, na primer neku pobedu
otadbinske vojske u svetlosti Davidovih psalama, uvek je toliko drzak da filolog pri tome
ipa do tavanica. I ta da uini kada pijetisti i druga goveda iz vapske zemlje jadnu
svakodnevicu i domae ognjite njihove egzistencije "prstom bojim" podeavaju u udo
"milosti", "provienja", "iskustva spasa"! Najskromniji utroak duha, da ne kaemo
pristojnosti, morao bi da u veri ove tumae da je takva zloupotreba boanske spretnosti
prstiju sasvim detinjasta i nedolina. ak i ako bi u telu postojala mala mera pobonosti,
bog koji bi na vreme leio od kijavice i u trenu pomogao da se popnemo u karuce upravo
kada nailazi provala oblaka, takav bog bi bio toliko apsurdan da bi ga trebalo unititi ak i
da postoji. Bog kao sluga, kao pismonoa, kao ivi kalendar u osnovi, termin za
najbedastiju od svih sluajnosti... "Boansko provienje", u kakvo jo i danas veruje

otprilike svako tree lice u "obrazovanoj Nemakoj", bio bi toliko jak prigovor protiv boga
da se jai ne bi mogao smisliti. A u svakom sluaju, on je prigovor protiv Nemaca!...
* Lat. gordost. P. prev.
** G. postupnost. P. prev.

53
Da muenici dokazuju neto to se tie istine neke stvari toliko je malo istinito da
bih mogao da poreknem da je ikada uopte jedan muenik imao ita sa istinom. U tonu u
kojem se neki muenik sa njegovom izvesnou sveta penje kome na teme ve se izraava
toliko nizak stepen intelektualne estitosti, takva bedastoa za pitanje "istine", da nije
vredno truda opovrgavati ga. Istina nije nita to bi jedan imao, a drugi ne. Tako su o
istini mogli da misle ponajvie seljaci ili seljaki apostoli Luterove vrste. Na osnovu
stepena savesnosti u stvarima duha, moe se biti siguran da o ovoj taki skromnost,
umerenost postaje sve vea. Posedovati znanje o pet stvari, a blagom rukom odstraniti
svako drugo... "Istina", re kako je razume svaki prorok, svaki sekta, svaki liberal,
socijalista, svaki ovek crkve, jeste savreni dokaz da nismo ak ni na poetku one
duhovne discipline i samosavlaivanja bez kojih se ne moe pronai ma koja mala,
kolikogod mala bila istina. Smrti muenika bile su, uzgred reeno, velika nesrea u
istoriji: one su oaravale... Zakljuak svih idiota, me izuzimajui enu i narod, da u nekoj
stvari zbog koje je neko kadar da umre (ili ak da, kao u prvom hrianstvu, izazove
epidemije enje za smru) mora da postoji neto takvo zakljuivanje je postalo
ogromna konica za istraivanje, za duh istraivanja i smotrenosti. Muenici su nakodili
istini... I danas je jo dovoljna izvesna grubost u proganjanju da bi se nekom inae po sebi
ravnodunom sektaenju stvorilo asno ime. Kako? to da se menja vrednost neega kada
neko za to daje svoj ivot? Zabluda koja postaje asna jeste zabluda koja jo vie
zadobiva oaravajuu dra: verujete li vi, gospodo teolozi, da emo vam dati priliku da
izigravate muenike radi vaih lai? Da bi se opovrgla neka stvar treba je s puno obzira
odloiti na stranu isto tako se opovrgavaju i teolozi... Upravo u tome je bila
svetskoistorijska glupost svih proganjalaca. Protivnikoj stvari su pridali izgled asti
obdarili su je fascinantnou muenitva ... ena i dan-danas klei na kolenima pred
zabludom, jer joj se reklo da je neko za tu zabludu bio raspet na krstu. Da li je krst neki
argument? Ali o svim ovim stvarima rekla se jedna jedina re koja bi bila potrebna i
nakon hiljada godina Zaratustra.
Putem kojim su ili pisali su krvavo znakovlje, a
njihova je glupost uila da se istina dokazuje krvlju.
Ali krv je najgori svedok istine;
krv truje i najistije uenje i pretvara ga u ludilo i mrnju u srcima.
I kada neko poe i
u vatru za svoje uenje ta to dokazuje! Bolje je, zaista, da nae sopstveno uenje potie
iz naeg sopstvenog plamena.*
* "Tako je govorio Zaratustra" II, 350. Prema prevodu Danka Grlia, tree izdanje, Zagreb 1975, str. 84
85. P. prev.

54
Da se ne zaluta: veliki duhovi su skeptici. Zaratustra je skeptik. Jaina, sloboda koja
dolazi od snage i presnanosti duha dokazuje se skepsom. Sve to se tie naela u vrednosti

i bezvrednosti ubeeni ljudi ne uzimaju u razmatranje. Ubeenja su tamnice. Ne gleda se

dovoljno daleko, ne gleda ispod sebe: a da bi se smelo sudelovati u raspravi oko vrednosti i
nevrednosti mora se videti pet stotina ubeenja ispod sebe iza sebe... Duh koji hoe da
je velik, koji hoe i sredstva za to, nuno je skeptiar. Osloboenost od svih vrsta ubeenja
spada u snagu, sposobnost slobodnog gledanja... Velika strast, osnova i mo njegovog bia,
a jo slobodoumnije, jo despotskije, kada je sasvim proet njome, slui se itavim
njegovim intelektom, ne daje mu da se dvoumi, ohrabruje ga, tavie, da se koristi i
bezbonim sredstvima, doputa mu pod izvesnim okolnostima da poveruje nekim
ubeenjima. Ubeenje kao sredstvo: mnogo toga se postie samo posredstvom nekog
ubeenja. Velika strast se slui ubeenjima, troi ubeenja, no ne potinjava im se ona
neogranieno sebe poznaje. Obrnuto: potreba za verovanjem, za bezuslovnou nekog
Da i Ne, karlajlizam*, ako mi se dozvoli ova re, jeste potreba za slabou. ovek vere,
"vernik" svake vrste, nuno je zavistan ovek takav koji ne moe sebe da uzme za
svrhu, koji sebi ne moe uopte da postavi ikakav cilj. "Vernik" ne pripada sebi, on moe
da bude samo sredstvo, mora da bude troen, potreban mu je neko da ga troi. Njegov
instinkt odaje najviu potu moralu samootuenja: u njega ga sve uverava, njegova pamet,
njegovo iskustvo, njegova tatina. Svaka vera je, u stvari, izraz samorazvlaivanja,
samootuenja ... Ako se promotri koliko je veini nuan jedan regulativ koji vezuje i
stabilizuje spoljanjost, koliko je prinuda, u jednom viem smislu ropstva, za ljude slabe
volje, naroito enu, jedini i poslednji uslov njihovog uspeha: tada se razumelo ubeenje,
razumela se "vera". Kima oveka sa ubeenjem poiva u ubeenju. Ne videti mnoge
stvari, nikada ne izneveravati svoje predrasude, biti skroz pristrasan, imati strogu i
doslednu optiku za sve vrednosti jedino to uslovljava da takva vrsta oveka uopte
postoji. No, time je ona suprotnost, antagonist istinskog istine... Verniku nije dato da
uopte ima neku savest za pitanje "istinitog" i "neistinitog": biti estit kada je re o ovom
pitanju to bi istog trena znailo njegovu propast. Patoloka uslovljenost njegove optike
pretvara ubeenog u fanatika Savonarola, Luter, Ruso, Robespjer, Sen-Simon , u tip
suprotan snanom, osloboenom duhu. Pobedonosno dranje ovih bolesnih duhova, ovih
epileptiara pojma, utie na iroke mase fanatici su pitoreskni, oveanstvo rae gleda
gestove nego da uje razloge ...
* Prema ensleskom istoriaru i kritiaru Tomasu Karlajlu (Thomas Carlyle, 17951881). Nie u Sumraku
idola kae, izmeu ostalog, o njemu: "U osnovi, Karlajl je engleski ateist koji svoj dobar glas trai u tome
da to ne bude."

55
Korak dalje u psihologiju ubeenja, "verovanja". Proteklo je ve due vreme od
kako sam stavio na razmatranje da li ubeenja nisu opasniji neprijatelji istini od lai
(Ljudsko, odvie ljudsko).* Ovaj put eleo bih da se zapitam odlunije: postoji li izmeu
lai i ubeenja uopte neka suprotnost? Sav svet u to veruje; no, u ta sve ne veruje sav
svet! Svako ubeenje ima svoju istoriju, svoje obrasce, svoja iskuenja i promaaje: ono
postaje ubeenje, prema tome dugo vremena nije to, prema tome jo due vremena jedva je
to. Kako? to da meu ovim embrionalnim oblicima ubeenja ne bi mogla da bude i la?
Dovoljno je samo katkad izvriti zamenu linosti: u sinu postaje ubeenje ono to je za oca
jo bila la. La nazivam: ne hteti videti neto to se vidi, ne hteti videti neto takvim
kakvim se vidi: svejedno da li se la zbila pred svedokom ili bez svedoka. Najea la

jeste ona sa kojom sami sebe obmanjujemo; obmana drugog je relativno izuzetak. Elem,
ovo ne-hteti-videti to se vidi, ne-hteti-videti-takvim kako se vidi, bezmalo je prvi uslov za
sve koji su pristrasni u ma kojem smislu: pristrasni ovek nuno postaje laov. Nemaka
istoriografija je, na primer, ubeena da je Rim bio despotizam, da su Germani na svet
doneli duh slobode: kakva razlika je izmeu ovog ubeenja i lai? Ima li jo mesta uenju
kada, instinktivno, sve stranke, pa tako i nemaki istoriari, imaju na ustima velike reci
morala da moral bezmalo produava da traje time to je svakog asa neophodan
stranarimasvih vrsta? "To je nae ubeenje: javno ga priznajemo pred itavim svetom,
mi ivimo i umiremo za njega potovanje pred svim to ima ubeenje!" takve sam
reci uo, ta vie, iz usta antisemita. Ba naprotiv, moja gospodo! Time to lae iz principa,
jedan antisemita nije nita pristojniji ... Svetenici, koji su u tim stvarima tananiji i veoma
dobro razumeju prigovor koji lei u ideji nekog ubeenja, to jest neke principijelne jer
slui jednom cilju dvolinosti, preuzeli su od Jevreja lukavu zamisao da na ovom mestu
umetnu pojam "Boga", "boje volje", "bojeg otkrovenja". I Kant je, sa njegovim
kategorikim imperativom, bio na istom putu: i na njemu je njegov um bivao praktian.
Postoje pitanja pri kojima oveku nije stalo do odluke o istini ili neistini; sva vrhunska
pitanja, svi vrhunski problemi vrednosti, s one strane su ljudskog uma ... Shvatiti granice
uma tek je to istinska filozofija ... Radi ega bi se bog otkrio oveku? Da li bi bog uinio
neto izlino? ovek ne moe, sam za sebe, da zna ta je dobro ili zlo, zato ga bog
poduava svojoj volji ... Pouka: svetenik ne lae pitanje "istinitog" ili "neistinitog" ne
postoji u takvim stvarima o kojima govori svetenik; ove stvari ak ne dozvoljavaju da se
lae. Jer, da bi se lagalo mora da bude moguno odluiti ta je ovde istinito. A upravo to
ovek ne moe; prema tome je svetenik boji glasnogovornik. Takav sveteniki
silogizam nije sasvim samo jevrejski i hrianski; pravo na la i razlonost "otkrovenja"
pripada svetenikom tipu, svetenicima dcadence koliko i mnogoboakim svetenicima
( pagani su svi koji kau da ivotu; za koje je "Bog" re za veliko Da svim stvarima).
"Zakon", "boja volja", "sveta knjiga", "nadahnue" sve sami termini za oznaavanje
uglova pod kojima svetenik dolazi do moi, sa kojima odrava svoju mo ovi pojmovi
poivaju u osnovi svih svetenikih organizacija, svih svetenikih ili filozofskosvetenikih oblika dominacije. "Sveta la" zajednika Konfuiju, Manuovom zakoniku,
Muhamedu, hrianskoj crkvi : ne nedostaje i kod Platona. "Istina je tu": to znai tamo
gde
se
uje,
gde
svetenik
lae
...
* "Ljudsko, odvie ljudsko", I, aforizmi 54 i 483. Prema primedbi Karla lehte. P. prev.

56
Konano, sve zavisi od cilja za koji se lae. Moj prigovor hrianskim sredstvima je
upravo da u hrianstvu nedostaju "sveti" ciljevi. Samo ravi ciljevi: trovanje, klevetanje,
poricanje ivota, preziranje tela, poniavanje i samoskrnavljenje oveka pojmom greha
otuda su i njegova sredstva rava. Sa suprotnim oseanjima itam Manuov zakonik,
jedno neuporedivo duhovno i promiljeno delo, za koje bi bilo greh prema duhu strpati ga
u istu vreu sa Biblijom. Odmah se nasluuje: iza njega, u njemu, postoji stvarna filozofija,
ne samo otrovna judejska orba od rabinizma i praznoverja on nudi i najrazmaenijem
psihologu neto u ta moe da zagrize. Ne zaboraviti glavnu stvar, osnovna razlika sa ma
kojom biblijom: otmeni slojevi, filozofi i ratnici, pomou njega dre u svojim rukama

svetinu; svuda otmene vrednosti, oseanje savrenstva, Da ivotu, pobedonosna dobrobit u

sebi i ivotu sunce proima itavu knjigu. Sve stvari, u kojima hrianstvo ispoljava
svoj neizmerni prostakluk, raanje na primer, ena, (brak, raspravljene su ovde ozbiljno, sa
potovanjem, ljubavlju i poverenjem. Kako se zapravo moe u ruke deteta i ene staviti
knjiga koja sadri ove nitkovske rei: "Zbog bludnienja da svaki ima svoju sopstvenu
enu i svaka svog sopstvenog oveka... bolje je eniti se nego goreti od elje"? Da li je
dozvoljeno biti hrianin isto toliko dugo koliko pojam immaculata conceptio* slui za
pohriavanje, to jest za kaljanje nastanka oveka?... Ne znam ni za jednu knjigu u kojoj bi
eni bilo reeno toliko nenih i blagonaklonih stvari koliko u Manuovom zakoniku; te
stare, sredine i sveci imaju nain da budu divni prema eni koji je moda nenadmaen.
"Usta neke ene" ita se na jednom mestu , "nedra devojka, molitva deteta, dim rtve,
uvek su isti." Na drugom mestu: "ne postoji doista nita istije od svetlosti sunca, senke
krave, vazduha, vode, vatre i daha devojke." Poslednje mesto, moda takoe sveta la :
"svi otvori na telu iznad pupka su isti, svi ispod su neisti. Samo u devojke je isto itavo
telo."
* Lat. bezgreno zaee. P. prev.

57
Bezbonost hrianskih sredstava zatie se in flagranti kada se primerice hrianski
cilj promeri prema cilju Manuovog zakonika kada se jarko osvetli ova velika
protivstavljenost ciljeva. Kritiar hrianstva ne moe da izbegne da hrianstvo izloi
preziru. Takav zakonik, kakav je Manuov, nastaje kao svaki dobar zakonik: on saima
iskustvo, mudrost i moral proveren pozitivno tokom niza stolea, on zakljuuje i vie nita
ne dodaje. Pretpostavka za ovakvu vrstu kodifikacije jeste uvid da su sredstva za stvaranje
autoriteta jedne sporo i dragoceno sticane istine temeljno razliita od onih koja e se
iskoristiti da bi se ona dokazala. Zakonik nikada ne pria korisnost, razloge, kazuistiku u
predistoriji zakona: upravo time bi izgubio imperativni ton, "ti treba", pretpostavku
njegovog potovanja. Tano u tome je problem. U izvesnoj taki razvitka nekog naroda,
njegov najotroumniji, to jest najiskusniji i najdalekovidiji sloj reava da je skup iskustva
prema kojem treba, to jest moe se iveti zakljuen. Njegov cilj je da iz godina opita i loih
iskustava dobije to je mogue vie bogatiju i potpuniju etvu. Sada, dakle, predupredie se
pre svega produetak eksperimentisanja, nastavak tekueg stanja vrednosti, ispitivanje,
izabiranje, kritika vrednosti in infinitum. Tom se suprotstavlja dvostruki zid: najednom,
otkrovenje, to jest tvrdnja da umnost ovih zakona nije ljudskog porekla, da nije bila traena
sporo i nalaena posle niza promaaja, nego da je, kao od boanskog izvora, potpuna,
savrena, bez istorije, dar, udo, naprosto udeljena ... Zatim tradicija, to jest tvrenje da je
zakon postojao ve od prastarih vremena, da bi bilo bezbono sumnjati u njega, da bi to bio
zloin prema precima. Autoritet zakona zasniva se na tezama: bog ga je doneo, preci po
njemu iveli. Vii razlog ovakve procedure poiva u nameri da se postepeno potisne
svest o njemu kao tano spoznatom (to jest dokazanim ogromnim i strogo proreetanim
iskustvom) ivotu: tako da se postie savreni automatizam instinkta pretpostavka
svakog majstorstva, svakog savrenstva u vetini ivljenja. Ustanoviti zakonik kakav je
Manuov znai odobriti ubudue da narod postane majstor, da bude savren da
ambiciozno tei najvioj umenosti ivota. Radi toga se mora biti nesvestan cilja svake
svete lai. Kastinski poredak, najvii, vladajui zakon, jeste samo sankcija prirodnog

poretka, prirodne zakonitosti prvoga reda nad kojom nikakva proizvoljnost, nikakva
"moderna ideja" nema moi. U svakom zdravom drutvu oituje se razdvajanje tri tipa
prema razliitoj fiziolokoj gravitaciji, od kojih svaki ima svoju sopstvenu higijenu, svoje
sopstveno podruje rada, svoju sopstvenu vrstu oseanja za savrenstvo i majstorstvo.
Priroda, a ne Manu, meusobno razdvaja one koji su preteno duhovno nastrojeni, one ija
je snaga preteno u miiavosti i temperamentu, i najzad one koji se ne istiu ni u kakvim
pretenim odlikama, srednjaci. Trei su najbrojniji, dok su prvi najelitniji. Najvia kasta
ja je nazivam najrei kao savrena ima i prednosti najreih: njoj pripada da predstavlja
sreu, lepotu i dobrotu na zemlji. Jedino najduhovnijima je data dozvola za lepotu, za lepo:
jedino kod njih dobrota nije slabost. Pulchrum est paucorum hominum: dobro je prednost.
Meutim, nita im manje ne pripada od runih manira ili pesimistikog pogleda, oka koje
nagruje ono u ta gleda , ili ak srdba nad ukupnim vidom stvari. Srdba je privilegija
andale; pesimizam isto tako. "Svet je savren" tako veli instinkt najduhovnijih, instinkt
koji kazuje Da : "nesavrenost, svaka vrsta ispod nas, distanca, pathos distance, sama
andala spada jo u ovo savrenstvo." Najduhovniji ljudi, kao najsnaniji, nalaze svoju
sreu tamo gde bi drugi nali njihovu propast: u lavirintu, u okrutnosti prema sebi i
drugome, u pokuaju; njihovo zadovoljstvo je samosavlaivanje: kod njih je asketizam
njihova priroda, potreba, instinkt. Za njih je teak zadatak privilegija; igrati pod bremenom
koje druge gui, okrepa ... Saznanje oblik asketizma. Oni su najasnija vrsta ljudi: to
ne iskljuuje da su najvedriji, najljubazniji. Vladaju ne zato to hoe, ve to jesu; nije im
dato da budu drugi.Drugi: to su straari prava, zatitnici poretka i bezbednosti, to su
otmeni ratnici, to je pre svega kralj kao najvia formula ratnika, sudija i odravalac zakona.
Drugi su izvrni organ najduhovnijih, najblii njima, koji na sebe uzimaju sve grubo u radu
vladanja njihovi pratioci, njihova desna ruka, najbolji uenici njihovi. U svemu tom,
da bude jo jednom reeno, nema nita proizvoljno, nita "napravljeno". to je drukije,
napravljeno je priroda je onda osakaena ... Kastinski poredak, hijerarhijski redosled,
jedino otelovljava vrhunski zakon samog ivota; izdvajanje tri tipa je potrebno radi
odranja drutva, radi omoguavanja viih i najviih tipova nejednakost u pravima tek je
uslov da prava uopte postoje. Pravo je privilegija. Pravo svakog poiva, takoe, u
njegovom, nainu bivstvovanja. Ne potcenjujmo prednosti srednjaka. ivot koji stremi
visini postaje sve tvri hladnoa se poveava, odgovornost se poveava. Visoka kultura
je piramida: ona moe da poiva samo na irokom tlu, i za pretpostavku ima najpre snano
i zdravo konsolidovanu osrednjost. Zanat, trgovina, zemljoradnja, nauka, najvei deo
umetnosti, jednom rei itav skup profesionalne delatnosti, slae se sasvim samo sa
osrednjou u mogunostima i eljama; takvo neto bilo bi neumesno meu izuzecima,
naime odgovarajui instinkt suprotstavlja se koliko anarhizmu toliku aristokratizmu. Biti
javno koristan, toak, funkcija, o tome odluuje prirodna sklonost: ne drutvo, ve vrsta
sree za koju je najvei broj sposoban pravi od njih inteligentne maine. Za srednjaka biti
osrednji je srea. Majstorstvo u jednom podruju, specijalnost, prirodni instinkt. Bilo bi
savreno nedostojno dubokog duha da u osrednjosti po sebi vidi ve neki prigovor. Sama
ona je prva nunost za postojanje izuzetaka: visoka kultura je uslovljena njome. Ako
izuzetan ovek, koliko on sam i njemu slini, paljivom rukom rukovodi osrednjima, onda
to nije samo utiva prostosrdanost to je njegova dunost... Koga mrzim ponajvie meu
oloem danas? Onaj socijalistiki, andala-apostole koji potkopavaju instinkt, zadovoljstvo,
oseanje zadovoljnosti radnika u njegovom malom svetu koji ga prave zavidnim, koji ga
poduavaju osveti... Nepravda nikada ne lei u nejednakim pravima, nego u polaganju na

"jednaka" prava... ta je ravo? No, rekao sam to ve: sve to potie iz slabosti, zavisti,
osvete. Anarhist i hrianin su istog porekla ...
58
U stvari, razlika je u kom se cilju lae: da li da se odrava ili razara. Moe se
postaviti potpuna jednakost izmeu hrianina i anarhiste: njihov cilj, njihov instinkt vodi
samo u razaranje. Dokaz za ovaj stav da se proitati u istoriji: tu je on sadran u stranoj
nedvosmislenosti. Upravo smo upoznali religiozno zakonodavstvo iji je cilj bio, kao
najvaniji uslov cvetanja ivota, da "ovekovei" jednu veliku organizaciju drutva
hrianstvo je svoju misiju otkrilo u tome da okona upravo sa takvom organizacijom,
budui da u njoj ivot cvate. Tamo je trebalo plod mudrosti, uveavan tokom dugih
razdoblja isprobavanja i neizvesnosti, upotrebiti sa najdalekosenijom korisnou i ponjeti
to je mogue vei, bogatiji, potpuniji prinos: ovde je, obrnuto, preko noi zatrovana itava
etva... Ono to je aere perennius [Od Horacija, Ode, III, 30, 1: "vie izdrljivosti od
bronze."] bilo tu, imperium Romanum, najvelianstveniji oblik organizacije u tekim
uslovima koja je do sada bila ostvarena, s obzirom na koju sve pre i posle je samo
krpljenje, prvarenje, diletantizam ti sveti anarhisti napravili su "pobonost" od toga da
taj "svet", to jest imperium Romanum razore tako da ne ostane ni kamen na kamenu pa
su ak Germani i drugi dripci mogli da zagospodare nad njim... Hrianin i anarhist: oba
dcadents, oba nesposobna da delaju drukije nego rastono, otrovno, sapinjui, krvolono,
obojica sa instinktom smrtne mrnje prema svemu to je uspravno, stasito, trajno, to
obeava budunost ivotu ... Hrianstvo je bilo vampir imperium Romanum-a ono je
preko noi rainilo ogroman rad Rimljana na raskrivanju tla za jednu veliku kultura
kadru da traje, Jo se nije razumelo? Imperium Romanum koju poznajemo, u koju nas
jo bolje pouava istorija rimske provincije, to najudesnije umetniko delo velikog stila,
bila je poetak, njena gradnja bila je sraunata da e se dokazivati hiljadama godinama
do danas nikada se nije tako gradilo, nije se ak ni sanjalo da se gradi u srazmeri sub specie
aeterni! Ova organizacija bila je dovoljno vrsta da izdri rave careve: sluajnost
linosti ne moe nita da naudi takvim stvarima prvo naelo svake velike arhitekture.
Ali, ona nije bila dovoljno vrsta za najiskvareniju vrstu pokvarenosti, za hriane... Ova
skrovita gamad koja se nou, pomou maglutine i dvoznanosti, prikrada svakom
pojedinano i truni mu svoju zbilju za istinite stvari, svoj instinkt za neporecive realnosti,
ta kukavika, feminizovana i slatkoreiva banda je korak po korak izvadila "due" ovom
ogromnom zdanju tim vrednim, muki-uspravnim prirodama koje su u stvari Rima
oseale svoju sopstvenu stvar, svoju sopstvenu zbilju, svoj sopstveni ponos. Licemerno
potajitvo, skrovito skuptinarenje, tmasti pojmovi, kao pakao, kao rtvovanje nevinog, kao
unio mystica u pijenju krvi i, pre svega, polako podjarivana vatra osvete, andaline osvete
to je zagospodarilo Rimom, ista vrsta religije kojoj je u njenom preegzistentnom obliku
rat objavio ve Epikur. Neka se ita Lukrecije da bi se shvatilo protiv ega se borio Epikur,
ne protiv mnogoboatva ve "hrianstva", hou rei kvarenja dua pojmovima krivice,
kazne i besmrtnosti. Borio se sa podzemnim kultovima, sa itavim latentnim
hrianstvom opovrgnuti besmrtnost bilo je tada ve stvarno iskupljenje. I Epikur je
trijumfovao, svaki asniji duh u rimskom carstvu bio je epikurejac. A onda se pojavio
Pavle... Pavle, otelovljeni genije mrnje andale prema Rimu, prema "svetu", Jevrejin,
veiti Jevrejin-lutalica par excellence... Ono to je on otkrio bilo je kako se moe, pomou

malog sektakog hrianskog pokreta na rubu jevrejstva, zapaliti "svetski poar", kako se
sa simbolom "boga raspetog na krstu" moe sve potisnuto, sva skrivena komeanja, itava
batina anarhistikih smutnji u Carstvu, koncentrisati u ogromnu mo. "Spas dolazi od
Jevreja." Hrianstvo kao formula za podizanje cene podzemnih kultova svih vrsta, na
primer Ozirisov, velike Majke, Mitrin i za njihovo sabiranje: u tome je bio Pavlov
genije. Njegov instinkt je bio toliko siguran da je predstave kojima su pomenute religije
opinjavale andalu, surovo, bez ikakvog obzira prema istini, stavio u usta njegovom
izmiljenom "spasitelju", i ne samo u usta da ga je on u neto pretvorio, mogao je to da
razume ak i neki Mitrin svetenik... Bio je to njegov vrhunski trenutak: on shvata da mu je
potrebna vera u besmrtnost da bi obezvredio "svet", da e pojam "pakla" zagospodariti
Rimom da se sa "onostranou" ubija ivot... Nihilist i hrist*: to se rimuje, ali to saglasje
nije jedino u rimi...
*Hrianin. P. prev.

59
Uzalud sav rad antikog sveta: nemam rei da iskaem svoje oseanje o neemu
tako udovinom. I smatrajui da je njegov rad bio predradnja, da je tek, sa granitnom
samosveu, udarao upravo temelj za rad od hiljada i hiljada godina, celokupan smisao
antikog sveta uzalud! ... emu Grci? emu Rimljani? Sve pretpostavke za obrazovanu
kulturu, svi nauni metodi bili su ve tada, bila je ustoliena i ta velika, neuporediva
umenost dobrog itanja pretpostavka kulturne tradicije i jedinstva nauke. Nauka o
prirodi povezana sa matematikom i mehanikom bila je na najboljem putu smisao za
injenice, poslednji i najvredniji od svih smislova, imao je svoje kole, svoju ve stoletno
staru tradiciju! Razume li se to? Sve bitno bilo je pronaeno da bi se moglo pristupiti radu
metodi jesu, to treba ponavljati desetinu puta, ono bitno, i ono najtee, i ono to najdue
protiv sebe mora da podnosi navike i duhovnu lenjost. Ono to mi danas moramo sa
ogromnim samosavlaivanjem jer su nam svi ravi instinkti, hrianski, na neki nain
jo u telu ponovo da osvajamo, slobodan pogled na realnost, opreznu ruku, strpljivost i
ozbiljnost i u najsitnijim stvarima, itava estitost u saznavanju postojalo je ve tada!,
ve pre vie od dve hiljade godina! I uz to dobar, istanani takt i ukus! Ne kao dresura
mozga! Ne kao "nemako" obrazovanje dripakim manirima! Nego kao telo, kao gest, kao
instinkt kao realnost jednom rei... Sve uzalud! Preko noi, i samo je spomen ostao!
Grci!, Rimljani!, dranje instinkata na odstojanju, ukus, metodino istraivanje, genije
organizacije i upravljanja, vera, volja za ljudsku budunost, veliko Da svim stvarima
vidljivo kao imperium Romanum, vidljivo za sva ula, veliki stil koji nije vie samo
umetnost, ve realnost, istina, ivot... I ne preko noi pokopano nekom prirodnom
kataklizmom! Ne zgaeno od strane Germana i drugih tekih aponja! Nego satrto od
prepredenih, skrivenih, nevidljivih, krvoednih vampira! Ne pobeeno jednostavno
isisano! ... Zagospodarila je prikrivena enja za osvetom, slaboumna zavidljivost!
Odjednom je prevladalo sve nitavno, to jadikuje nad sobom, to je unesreeno svojim
ravim oseanjima, sav geto due! Dovoljno je proitati samo ma kojeg hrianskog
agitatora, svetog Avgustina na primer, da bi se shvatilo, da bi se namirisalo koje su se
prljave klike popele gore. U potpunosti bi se prevarili ako bi se kod voa hrianskog
pokreta pretpostavio ma kakav nedostatak razuma o, pametni su oni, pametni, do
svetosti, ta gospoda crkveni oci! Ono to njima nedostaje, to je neto sasvim drugo. Priroda

ih je prenebregnula zaboravila je da za njih predvidi skroman miraz od asnih,

primerenih, istih instinkata... Meu nama, oni nisu ak ni mukarci... Ako islam prezire
hrianstvo, on za to ima hiljadu razloga: islam pretpostavlja mukarce ...
60
Hrianstvo nas je liilo etve antike kulture, docnije nas je opet liilo etve
islamske kulture. udesni svet mavarske kulture panije, u osnovi najsrodniji nama,
izraajniji po duhu i senzibilnosti nego Rim i Grka, bio je pregaen ( da ne kaem ijim
nogama ). Zato? Jer je drao do sebe, jer je svoj nastanak zahvaljivao muevnim
instinktima, jer je ivotu govorio da i to je govorio sa retkom i dragocenom istananou
mavarskog ivota! ... Docnije, krstai su se borili protiv neega pred im je bilo prilinije
da su padali niice u prainu protiv kulture pred kojom bi ak i na devetnaesti vek
morao da se osea vrlo ubogim, veoma "poznim". Razume se, oni su hteli da pljakaju:
Istok je bio bogat... A ipak bez predrasuda! Krstaki ratovi piratstvo visokog stila, i nita
vie! Nemako plemstvo, u osnovi vikinko plemstvo, bilo je tamo u svom elementu:
Crkva je odvie dobro znala sa im se pridobija nemako plemstvo ... Nemako plemstvo,
uvek "vajcarci (garda)" Crkve, uvek u slubi svih ravih instinkata Crkve ali dobro
plaeno... Upravo uz pomo nemakih maeva, nemake krvi i hrabrosti Crkva je mogla da
vodi svoj rat i provodi u delo svoje smrtno neprijateljstvo prema svemu to na zemlji dri
do sebe! U ovoj taki postoji mnotvo bolnih pitanja. Nemakog plemstva bezmalo nema u
istoriji visoke kulture: i za to postoji razlog ... Hrianstvo, alkohol dva velika sredstva
za kvarenje ... Samo po sebi ne bi trebalo da postoji vie ikakav izbor izmeu islama i
hrianstva, koliko izmeu Arapina i Jevrejina. Odluka je donesena: u ovoj stvari niko vie
nema mogunosti da bira. Ili je andala ili to nije... "Rat do poslednjeg daha sa Rimom!
Mir, prijateljstvo sa islamom": tako je oseao, tako je delao onaj veliki slobodarski duh,
genije meu nemakim carevima, Fridrih Drugi. Kako? to da neki Nemac mora da bude
najpre genije, najpre slobodan duh da bi pristojno oseao? Ne shvatam kako je ikada
Nemac mogao da bude proet hrianskim oseanjima ...
61
Ovde je nuno dotai jo sto puta za Nemce muniju uspomenu. Nemci su liili
Evropu poslednje velike kulturne etve koja je bila ponjevena za Evropu Renaissance.
Razume li se konano, hoe li da se razume ta je bila Renesansa? Prevrednovanje
hrianskih vrednosti, pokuaj preduzet svim sredstvima, svim instinktima, sa svom
moguom genijalnou, da se do pobede dovedu suprotne vrednosti, otmene vrednosti... Do
sada je postojao samo ovaj veliki rat, do sada nije postojala odsudnija problematika od
problematike Renesanse moje pitanje je njeno pitanje : nikada nije postojao
temeljniji, neposredniji, du itavog fronta stroije izveden i u sredite uperen oblik
napada! Napasti na najodlunije mesto, na samo sedite hrianstva, upravo tu ustoliiti
otmene vrednosti, hou da kaem uneti ih u instinkte, u najdublje potrebe i prohteve onih
koji tu stoluju... Pred sobom vidim mogunost jedne potpuno natprirodne ari i koloritne
drai ini mi se da ona blista u svim jezama jedne istanane lepote, da je u njoj na delu
jedna boanska, demonski boanska umetnost; i da bi se uzalud rovilo milenijumima za
drugom takvom mogunou; vidim prizor toliko bogat u smislu i, u isti mah, udesno

paradoksalan da bi u njemu sva olimpska boanstva imala priliku za boanski smeh

ezare Bordija kao papa... Razumete li me?... Pa dobro, to bi bila pobeda za kojom
eznem danas jedini ja : njome bi hrianstvo bilo uniteno! ta se dogodilo? Jedan
momaki monah, Luter, doao je u Rim. Taj monah, propali svetenik sa svim
osvetoljubivim instinktima u telu, razjario se u Rimu protiv Renesanse ... Umesto da sa
najdubljom zahvalnou razume udo koje se tu zbilo, nadmaenje hrianstva u njegovom
seditu , njegova mrnja je znala da crpi samo hranu sebi iz ovog prizora. Jedan
religiozni ovek misli samo na sebe. Luter je video pokvarenost papstva, dok se radilo
upravo o suprotnom: stara pokvarenost, peccatum originale, hrianstvo nije vie sedelo na
papinoj stolici! Nego ivot! Nego pobedonosna svetkovina ivota! Nego veliko Da svim
uspravnim, lepim, smelim stvarima! ... I Luter prekonstituisa Crkvu: napade je... Renesansa
dogaaj bez smisla, jedno veliko Uzalud! Ah, ti Nemci, ta su nas oni ve stajali!
Zaludnost to je uvek bilo delo Nemaca. Reformacija; Lajbnic; Kant i takozvana
nemaka filozofija; "oslobodilaki" ratovi*; Carstvo svaki put jedna uzaludnost za neto
to je ve bilo tu, za neto nenadoknadivo... Priznajem, to su moji neprijatelji, ti Nemci:
prezirem u njima svaku vrstu pojmovne i vrednosne maglutine, kukaviluk pred svakim
estitim Da i Ne. Nakon skoro hiljadu godina, oni su zamrsili i smutili sve ega su se
dotakli svojim rukama, na savesti imaju sve polovinosti tri-osminice! od kojih
boluje Evropa na savesti imaju i najneistiju vrstu hrianstva koja postoji,
najneizleiviju, najneunitiviju, protestantizam ... Ako se ne mogne okonati sa
hrianstvom, za to e biti krivi Nemci...
* Uobiajeni naziv za koalicione ratove protiv Napoleona I. P. prev.

62
Eto me na koncu i evo mog suda. Osuujem hrianstvo, protiv hrianske crkve
podiem najstrasniju optubu koju jedan tuilac moe da izgovori. Ono je za mene najvea
od svih zamislivih pokvarenosti, njegova volja za pokvarenost ukazuje na krajnju moguu
pokvarenost. Hrianska crkva nita nije potedela svoje pokvarenosti, od svake vrednosti
je napravila nevrednost, od svake istine la, od svake estitosti nitkovluk due. Neka se ne
usudi vie niko da mi govori o njenim "humanitarnim" blagoslovima! Potisnuti neku
nevolju bilo bi protiv njenog najdubljeg interesa: ona je ivela od nevolja, stvarala je
nevolje da bi se ovekoveila ... Nagrizajui crv greha, na primer: tom bedom oveanstvo
je pre svega obogatila Crkva! "Jednakost dua pred bogom", to prenemaganje, taj
izgovor za rancunes* svih podlaca ,taj pojmovni eksploziv, postao je najzad revolucija,
moderna ideja i naelo propasti itavog drutvenog poretka hrianski dinamit...
"Humanitarna" hrianska blagosiljanja! Od humanitas napraviti samoprotivrenost,
vetinu samoskrnavljenja, volju za la po svaku cenu, mrnju, prezir prema svim dobrim i
estitim instinktima! To bi za mene bili hrianska dobroinstva! Parazitizam kao jedina
praksa Crkve; sa njenim idealom bledunjavosti i "svetosti" svake krvi, svetost koja ispija
svaku ljubav, svaku nadu u ivot; onostranost kao volja za poricanje svake realnosti; krst
kao znak raspoznavanja za najpodzemniju zaveru koja je ikada postojala protiv zdravlja,
lepote, uspeha, sranosti, duha, dobrote due, protiv ivota samog...
Ovu venu
optubu hrianstva hou da ispiem na svim zidovima, svuda tamo gde postoje zidovi
imam slova koja e videti i slepi... Hrianstvo nazivam velikim prokletstvom, najveom
unutranjom iskvarenou, velikim instinktom za osvetu za koji nijedno sredstvo nije

dovoljno otrovno, skrovito, podzemno nazivam ga besmrtnom ljagom oveanstva... I

vreme se rauna prema tom dies nefastus* sa kojim je zapoeo ovaj zao udes prema
prvom danu hrianstva! Zato ne pre prema njegovom poslednjem? Od danas?
Prevrednovanje svih vrednosti!
* Na francuskom u izvorniku. Znai pizme, mrnje. P. prev.
** Lat. sramotni dan. P. prev.

ZAKON PROTIV HRIANSTVA

donesen na dan Spasa, prvog dana Prve godine
( 30. septembra 1888 prema lanom kalendaru)
Rat do smrti protiv poroka
Porok je hrianstvo
Prvi lan. Porok je sve suprotno prirodi. Najporonija ljudska vrsta je svetenik:
od poduava u protiv-prirodu. Ne postoje razlozi protiv svetenika, postoji popravni dom.
Drugi lan. Svako sudelovanje u bojoj slubi jeste atentat protiv javnog morala. Biti
suroviji prema protestantu nego prema katoliku, suroviji prema liberalnom protestantu
nego prema puritancu. to smo blie nauci, vei je zloin biti hrianin. Zloinac nad
zloincima je stoga filozof.
Trei lan. Prokleto mesto na kojem je hrianstvo izleglo svoja zmajska jaja, treba
odmah zbrisati sa lica zemlje i kao sramno mesto da bude opomena i strah svem
potomstvu. Neka se na njemu kote otrovne guje.
etvrti lan. Propovedanje nevinosti je javno podsticanje na protiv-prirodu. Prezirati
polni ivot, kaljati ga sa pojmom "neistog", jeste istinski greh prema svetom duhu ivota.
Peti lan. Jesti za jednim stolom sa svetenikom nije dozvoljeno; inei to, baca se
kletva na asno drutvo. Svetenik je na andala on e biti obznanjen, izmoren glau i
prognan u neku vrstu pustinje.
esti lan "Sveta" istorija nazvae se imenom koje joj odgovara, to jest prokletom
istorijom; reci "bog", "spasitelj", "iskupitelj", "svetac", koristie se da bi se osudili, da bi se
obeleili zloinci.
Sedmi lan. Ostalo sledi iz gornjeg.

Nie Antihrist*
Antihrist
* U izvornom rukopisu precrtao sam Nie. Prema primedbi Macinija Montinarija. P. prev.

EKI GOVORI
ZARATUSTRA 3,90
O ti, voljo moja! udo svake nude, ti moja nunosti. Potedi me male pobede!
Ti, odluko due moje, koju zovem sudbinom! Ti to si u meni! Iznad mene! Zatiti
me i sauvaj za Jednu veliku sudbinu!
I svoju poslednju veliinu, voljo moja, sauvaj za svoju zadnju, da bi mogla biti
neumitna u pobedi! Ah, ko nije podlegao svojoj pobedi!
Ah, ije oko jo nije potamnelo u tom opojnom sutonu! Ah, ija noga se nije zanela,
ija nije zaboravila u pobedi biti uspravna!
Da jednom budem spreman i zreo u velikom Podnevu, spreman i zreo poput
usijanog tua, oblaka bremenog munjama, mlekom nabreklog vimena:
spreman i zreo za samog sebe i za svoju najskrovitiju volju, luk koji ezne za
svojom strelom, strela koja ezne za svojom zvezdom:
zvezda spremna i zrela u svom Podnevu, uarena, probodena, predata nasladi pred
unitavajuim strelama sunca: sunce samo i neumitna sunana volja, spremna da
pobeujui unitava!
O voljo, promeno svake nude, ti moja nunosti! Pripazi me za jednu veliku pobedu!