ura Jaki - Jedna no

PRIPOVETKA IZ KALUERSKOG IVOTA

Oko pet sati popodne stigao sam u Krivi Vir; to je selo u podnoju same estobrodice i Rtnja...
Prekodan bee uasna pripeka, a ja sam peice putovao; to je, valjda, sudbina sviju uitelja...
Noge su me jako bolele, a sa ela mi je curio znoj; bio sam gladan, ali od umora nisam mogao
nita okusiti do samo vode, lepe, studene, planinske vode... Smejaete mi se vi koji znate da
radije pijem vina; ali kod onoga umora i onake vode, ne bih se nikad setio malvasije.

Posle sam naao, ba pored esme, jedno hladovito mesto; metnuo sam moju torbicu pod glavu,
pa sam se onde odmarao. Gledao sam tamo u daljini podgorake i sumrakovake planine.... Ono
golo tavno stenje plavi se u sivoj daljini; samo onde gde sunevi zraci dopiru, vidi kao neke bele
kule - to su stene od krenog kamena.

Ceo taj predeo uzvien je, divlji, rekao bih da u tim pustim planinama i ne ive ljudi, a, ovamo, i
sm sam u njima proveo dve pune godine - mogao bih rei: dve tune godine... Jer u tim
planinama ja ne imadoh nijednoga poznanika iz doba moga detinjstva, ni brata, ni prijatelja... Pa
zato mi je ao tih planina?... ta su meni ti Vlasi podgoraki i ti Srbi Sumrakovljani?... Nita
drugo nego gostoljubivi domaini, a ja bejah njihov gost iz daleka, primljen i ugoen, a po tim
mrkim planinama etao sam se ba kao naa gospoda po parkovima, s tom samo razlikom to
mene u mojim mislima nikad ne uznemiravae muzika ili cerekanje bezobraznih varokih
enturina.

Sam onuda hodao, a oko mene nema tiina... Mogao sam misliti to sam hteo. To mrko stenje
uvalo bi moje tajne i nikad ne bi ono svedoilo protivu onoga koji mu se i srcem i duom
poveravae...

Sa takim mislima sam i zaspao. Kad sam se trgao, bee sunce na zahodu, a elo moje glave video
sam jednoga oveka gde poji konja... ovek bee obina izgleda, suvonjav, srednjih godina; na
njemu sukneno gunje, akire i crven pojas, a za pojasom jedno pitolje... To je obina nonja
tamonjih seoskih trgovia.

Na konja je natovario tri-etiri stotine jagnjeih koica, stegao ih je dobro, pa ih je podelio na

obe strane drvenoga samara da ne klima ni tamo ni amo... Kad je konja napojio, a on se i sam
sae, zaiti akom hladne vodice, umi se njome, a posle se i sam napio, izvadio je pekir iza
pojasa, ubrisao se njime, a zatim se okrete meni:

- A ti, brate, otkud ti putuje?

- Ja, prijatelju, iz Sumrakovca.
- Da, da, bio si onde ua... Seam se da sam te, nekako proletos, kad sam onuda koice kupovao,
pred mehanom viao; i ruali smo zajedno... E, pa lepo! A kuda misli putovati u ime boje?
- Ja, prijatelju, do Beograda.
- Daleko, ree ovek, - ali ta e, ljudi smo! Svaki od nas ide za svojom sreom, niko ne zna
gde ga ta eka... Bio sam i ja u Beogradu, ali ne bih eleo vie u njega ulesti; istina, i oni su
ljudi, ali nekako udni, smeni!... Sve mi se ini da bih u ovim naim planinama blejanje ovcino
pre razumeo nego njihov razgovor... Pa sam onde video i vaba i Madara - kakvi su to, opet,
gadovi! Da te bog sauva!...

ovek se posle toga uuta malo, a posle se okrete meni, pa, poto me je jo jedanput pogledom
premerio, a on e onda rei:

- Zna ta je, brate, hajde da mi u drutvu preemo estobrodicu, dok je za hladovine, a ujutru
emo biti u Sv. Petci; a ako si ba umoran, eno ti konja, pa sedi gore na one koice; kad budemo
tamo dublje u planini, a mi emo se onde i odmoriti.

Ja sam primio ponudu, a na licu putnikovu primetio sam izraz zadovoljstva.

- Nije ba probitano po ovim planinama bez druga prolaziti, - dodade, zadovoljan to je u meni
naao drugara, - ima ovuda svakojakih ljudi; planina je ovo, hej!...

Kad smo u planinu uli, ve se smrkavalo, ali se prema vedrini veera lepo video crven put to,
kao tanka zmija, presecae mranu estobrodicu, pruajui se as gore u visinu, a posle opet u
ponore. S jedne i druge strane uo se tihi umor mranih lugova, a tamo izdalje hujao je ubor
potoka. Sve je izgledalo velianstveno, puno tajne, isto ti disanje u grudima zastaje, ini ti se da
je i onaj skakavac to iz guste trave sie, jai od tebe... Na jednome mestu pree nam put

kornjaa, ja se htedoh, i sam ne znam zato, jednim ljunkom baciti za njome, ali moj drugar,
koji se zvao Miladin, tre mi ruku.
- Ne diraj je, - ree, - ova je planina njena kua.

Posle toga se uuta i tek onako, kao kroza san, aputao je za sebe:

- Ali to ba tako da se desi da nam prvo kornjaa pree put?... To nije dobra kob!...

- A to, Miladine? - rekoh mu ja. - Ta ova planina, puna je svakojakih ivotinja, pa nam je neka
morala put prei, a, posle, svakako je bolje kornjau sukobiti nego medveda ili vuka...
- Jest, brate, tako je... Ali ja na putu volim sresti i hajduka no kaluera... udno je to, ali se meni
na dobro ne sluti...

I Miladin se nanovo udubio u misli: izgledao je tako kao da mu se ve desila neka nesrea; a
korak mu bee trom, len, kao u oveka koji ide nekuda gde se nikakvoj radosti nema nadati, a
posle die sumorno glavu i stade mi pripovedati:

- Tako, pre nekoliko godina, iao sam sa mojim koicama u Parain na vaar iz Krivog Bira.
Poao sam jo pre svanua, a kad je zora zarudela, bio sam nasred estobrodice... Ne zna kakva
je to milina u ovakoj mranoj gori doekati prvi zraak rumene zore! oveku kao da neto
odlane; disanje mu je slobodnije, lice vedrije, pa i sam konj uzdigne glavu vie, zare i veselije
koraa unapred... Tako je i onda bilo. Ali u jedan mah zastadoh, konj mi uuli ui, pa ni da kroi
unapred. Ukraj puta, u jednom bunju, ulo se ukanje. Pogledam bolje, a to zmija uzdignula
glavu visoko iznad trave, oi joj se sjaje ba kao oni mali svici u crnoj noi; posle se oprui i
brzo kao strela prejuri preko puta, a po prainjavome njenom tragu video sam nekoliko kapi krvi.
ta li je to prodrla? - mislio sam u sebi. Pribliim se bunu... Sirota mala veverica je leala, sva
u krvi...

- U mene se koa najeila, marci me podilazie, slutio sam da e mi se neka nesrea dogoditi...
Onaka pogan nikada nije dobra kob... Iao sam dalje, i ve sam poeo zaboravljati na ono to
sam na putu video, al' kad sam i poslednju upriju, ba ispod same Sv. Petke, hteo pregaziti, konj
mi se zaplete u nekakvu razvaljenu talpu, te strmoglav pa dole u neku jarugu. Onde je i ostao,
siromah! A kakav bee! He, moj brate, ja ti onakoga ve neu za ivota uzjahati!... Na vaaru
sam tetovao na koicama, kod kue, opet, zastanem enu gde se razbolela; zlo, da ne bee teta-

Mace! Al' ona neto tamo obaja, te, hvala bogu, eno je i sad, iva i zdrava... Tek, evo, kaem ti:
sve je u boijoj ruci, i ljudi i ivotinje, al' onaku pogan ne treba ni sniti, a toli na putu videti...

Tako u razgovoru doosmo do jednoga proplanka. Tu bee jedna livada vrljikama ograena. Moj
koarski trgovac dodade mi ular od konja, skide nekoliko vrljika dole, i tako smo preveli konja u
livadu.
- Prostri, brate, tvoje japunde, - ree Miladin, - ovde se moemo malo i poodmoriti... Ovo je
livada moga pobratima ivka iz Mutnice, nee nam zameriti ba i da nas zastane...

No bee tiha, trava mirisna, sve je mirno... Samo uje kako konj griska tu mekanu travu...
Miladin je bio od prirode razgovoran, a ta nesrena kob mu je sasvim razbila san; napunio je
luu, ukresao vatru, pa je zamiljeno puio i putao guste dimove iz svoga siromanog ibuia...

- Ja ti, uo, ne mogu zaspati, moram ovu moju krdu kuriti do zore; neto ti nisam kao obino,
jedna pomisao mi je nezgodnija od druge... A ti, brate, ako ti se spava, spavaj! Moe biti bez
brige, i da nas ko trai, ovde nas ne bi naao.
- I meni se, bogami, ne spava, i ja imam o mnogo kojeemu da premiljam... Ali...
- Jest, brate, tako je!

Pa iako Miladin nije nikud dalje od Beograda iao, dodade skoro hvalisavo:

- Da, da, mi koji po svetu putujemo, mnogo smo tota videli i upamtili; mnogo dobrih, a,
bogme, smo i zlih dana dosta doekali... Ta valjda e dati bog da nam i ovo ne budu poslednji
dani! ovek makar kako da se namuio, opet se jo nije nasitio ivota; isto kao to pijanica vie:
Mnogo je!" i: Hvala, domaine, ja ne mogu vie!..." a, ovamo, prima au, ispija je naiskap i
pada, treten, na zemlju...
- Tako je, Miladine!... - rekoh mu ja, odobravajui, jer sam oseao istinu njegovih rei... - ovek,
i kad je mnogo i mnogo preiveo, nije se naiveo...

- Nije, bogami, uitelju, eto vidi, ovaj moj pobratim ivko... He, moj brate, da zna kakvi je to
momak bio, a sad senka, senka od oveka! A to su sve uinile dve-tri godine... Bee prav kao
jela! A sad?... Snaga mu se slomila, od veselog mladia postade troan starac, po licu puno bora,
oi mutne, bez svetlosti; pije pokatkad po svu dragu no, a ne ume da se nasmeje; pevati je i

zaboravio, a najlepe je gudio u celoj okolini... Kosa seda, a pre tri godine bee vrana. Od radena
oveka postade neradan; katkad e samo uzeti puku, prejurie preko ovih planina, ili uloviti il'
ne uloviti to, sve mu je jedno, ne tie ga se nita!... A od svoje dedovine prodaje pare po pare;
kad jedno propije, prodaje drugo da opet pije... Ljudi koji su ga poznavali pitaju ga zato tako
ini, a on samo slegne ramenima pa uti. Jednom sam ga i ja, iako sam znao otkuda tolika
promena, opet zapitao:
- Pobratime, ta je to s tobom? ta se to za kratko vreme uini?
- Ne pitaj me, pobratime, ree ivko, ali dalje ne hte ni slovca progovoriti; a posle se tuno
osmehnuo i ponudio, me je rakijom:
- Pij, Miladine, ne zna kako je to dobro piti!... Ja, vidi, da ne pijem, bih umro, ili bih poludeo...
A ovako, eto, kao to me vidi, iv sam!...

Nato je sasvim alostivo uutao; pili smo rakije, ali nismo nita progovorili. Ja ga nisam hteo ni
za ta pitati, jer sam sve znao ta ga boli: znao sam njegove brige, poznavao sam mu prolost, a
tako isto i sadanjost, pa velim: to da ga muim kad se i sam dosta mui... Siromah!... Ne zna,
uitelju, kako mi ga je ao; i ja sve ne verujem da e on ivot svoj prirodnim putem svriti... Ima
neto na njegovom licu to mi kazuje da e kad-tad poginuti. Miladin se uuta, pripali nanovo
ugaenu lulu i, udiui duboko u grudi guste dimove krdaka, stade, isto uzdiui, pripovedati iz
ivota svoga pobratima:

- Vidi, uitelju, ti kalueri, to su zli ljudi. Ja ga ne marim nikad na putu sretnuti. Isto mi tako
dolazi kao i zmiju da vidim. Nevaljatni su, pakosni, nikome ne misle dobra. Vele neki da su
poboni, ali oni ne veruju u boga... O, znam ja njih dobro!... Kam' da ih svi znaju!... Pod onom
crnom haljinom nema srca, nema due; onda kad ti najlepe govori, onda ti najcrnje misli.

Ja nisam znao kakve sveze imaju kalueri sa pripovetkom o njegovome pobratimu, ija me je
nesrea ve poela tititi, pa sam ga hteo i zapitati, ali on i sam poe da mi razjanjava ono to
nisam mogao razumeti:

Kao to sam ti kazivao, pre etiri godine nije bilo uglednijega ni veselijega momka u celoj
okolini nego to bee moj pobratim ivko iz Donje Mutnice; tamo, opet, kod nas ispod Rtnja,
nije bilo divnije devojke nego nekakva Stana ukurova iz Lukova... to se mene tie, pravo da ti
kaem, meni se nije dopadala. Bilo je neto na njoj to me je od nje otuivalo. Kad me pogledi,
ja oborim oi dole, a kad mi govori, mene isto ui zabole. Glas joj tanak, vele da peva kao vila u
gori, al' meni, rekao bih, kroz mozak dere. Nos joj je malo prast, irok, pa su momci i njega
hvalili; usta joj behu rumena, napuena. Jedno je na njoj bilo to se meni dopadalo, to bee belo

kao sneg lice, koje su gusti pramenovi crne kose kruili, i, posle, jak i krepak stas, koji je tako
gibak bio, kao mlada trska koju bi ovek mogao previti u kotur, a da se ne prebije.

Pre tri godine, ba na same Duhove, doe mi pobratim u goste. Bee kao neka zavetina u naem
Lukovu. Dan lep, planine se zelene, a povetarac nosi sa golemoga Rtnja miris od zdravca; po
vrhovima planinskim igraju se zlatni i ruiasti oblaci, izgledaju kao lep venac od samoga cvea
- i, odista, uo, katkad ti se ini kao da ga je neka vetaka ruka u ono modro kamenje uplela,
tako su divni i areni.

Dolazak njegov sve nas je obradovao, jer su ga svi u kui rado imali: svak se od nas urio da mu,
ukoliko vie moe, ugodi i ugove. Kad smo se malo vinom i jestivom potkrepili, onda u ga ja
ponuditi da idemo malo do pred crkvu, gde su momci i devojke kolo igrali.

- Vala, pobratime, ree ivko, moemo i donde otist; a pravo da ti kaem, zato sam ti i doao da
kao i ja vidim kakva vi je slava, da li je u emu nadmaila nau u Mutnici, to je u Svetoj Petci
provodimo.

Zatim je pritegao svoje tkanice, a za pojas je ugodio svoje srebrnjake onako kao to ih umadinci
nose. Alevi ves je malo nakrivio, a duga svilena kianka bije ga po ramenu. Na njemu bela doka
bez rukava, a tanka koulja crvenom vunicom ispreplatana... E, uo, milina ga je bilo videti!
Kad smo otili pred crkvu, ceo narod je pogledao u njega, a nije samo jedna devojka uzdahnula:
oh, kad bi joj on u sreu pao!...

Jedan od skupljenih momaka izvadi iza pojasa svoju dugaku vrulu i stade svirati orlovku.
Momci i devojke uhvatie se za ruke i silno kao vihor stade se okretati kolo. Na devojkama zvee
nizovi srebrnih i zlatnih novaca, a pod nogama vrstih planinaca tutnji zemlja, rekao bi ljulja se...
Ve su se mnogi, oznojeni i umorni, pustili iz kola, samo jo poneki momak i devojka igraju, ali
usiljeno; samo ukurova Stana to je visoko digla glavu, pa se lukavo smei na mog pobratima...
U taj mah se i meni dosta dopala. Po belome se licu prosulo ono arko rumenilo, a oi joj sevaju
kao varnice. Kad su se i oni pustili, pobratim, doe meni, prebaci svoju ruku preko moga
ramena, ruka mu je drktala, a bee vrela kao iva vatra.

- Pobratime, ree mi, ija je ono devojka to je do mene igrala?...

- To je Stana ukurova, rekoh mu ja, to je ki one ene to je pokuavala da otruje svoga mua,
te je zbog toga sve doskora bila na robiji.

Moj pobratim spusti ruku sa moga ramena, a ja sam primetio da se duboko zamislio. A kad se
kolo opet otpoelo igrati, on se nanovo uhvatio do Stane. Sad je ve lake igrao, kadikad se samo
prignuo njenom uvetu i neto joj aptao, na koje mu je ona, takoe apuui, odgovarala... Kad
su se pustili, on se izgubi negde meu drvima, a ni nju nisam video... Tek posle, kad su se ljudi
poeli razilaziti, vratio se i on; al' ona se nije vie vraala, po svoj prilici je otila kui svojoj.

ivko celim putem do kue nije progovorio ni rei. Bio je zabrinut, guste obrve su se natklopile
na oi. Ko zna o emu je premiljao; ponekad je uzdahnuo, bolelo ga je neto. Kad smo doma
stigli, ne hte da ue u kuu.
- Pobratime, veli imam s tobom neto da razgovaram; imam neto da ti poverim, a nisam rad da
ti i stara majka o naem govoru to ukne, nego da idemo nekuda u kraj.

Kad smo bili nasamo, stade on uzdrhtalim glasom govoriti:

- Pobro, nije vajde, ja ovu Stanu, ija je da je, moram za enu uzeti... Pa ba da joj je mati tri
mua otrovala, ona mora moja biti!
Ja sam ga odvraao od toga, ali sve uzalud! On se reio da je uzme, i to jo ono isto vee, istu
no!
- A ako devojka ne htedne s tobom ii?... pitao sam ga ja. jer me je tolika njegova naglost
uprepastila. Posle sam i to primetio: to e raditi ako joj to majka ne dopusti?
- Za to se ne brini, pobratime, majka nee ni znati: Stana je pse otpratila na sala, a ouh joj se
danas dobro nacevio, nee osetiti, pa da mu pola kue odnesemo, a nekmoli to drugo.
- Dakle, i Stana ima volju s tobom da bei?... E, to je udno! rekoh mu ja... - udno, zaista!
Jedva se videste, pa se ve i zavoleste!... Pobratime, to nee ispasti na dobro...

Ja sam govorio kao da sam unapred znao ta e biti... Ali ga nisam mogao odvratiti nego sam mu
i sam pomogao u njegovome poduzeu... Kad je bilo pola noi, nai u kui ve su davno pospali,
u celome selu nigde jednoga glaska da uje. ivko osedla i moga i svoga konja, veemo ih,
onako osedlane, za jedno drvo ukraj puta koji vodi preko estobrodice, ali stranputicom, pravo u
donju Mutnicu. Put je onde jako strm: to je upravo nena putanja kojom bez nevolje niko ne
putuje. S jedne i s druge strane goleme bukve i rastovi, i danju je tako debela senka da ovek
izdalje jedva razlikuje predmete na tome putu. Ja sam drktao od straha kad mi je kazao da tim
putem misli svoju nevestu provoditi, ali se njemu protiviti bee uzalud; on je tako reio i tako je
moralo biti.

Kad je sve bilo spremljeno, onda mi ivko priaputa:

- Pobratime, vreme je!..

Pono je vreme za svako zloinstvo, - pomislio sam u sebi, - ljubav ne moe nikad biti
zloinstvo, i to sam mislio; ali ovaka kao ova njegova, moda i stoga to je bila neobina inila
mi se strana; izgledao sam sm sebi kao neki sauesnik u nekome ubistvu... I doista, ja sam te
ponoi postao ubica svoga dragog pobratima... Ubica iz ljubavi! Presluaj me, uitelju, pa e se
uveriti da je tako. Proli smo dva-tri sokaeta onom stranom to je u podnoju Rtnja; nigde pas
da zalaje, nigde ovek da nas sretne... Svuda nema tiina, no, tama... Ja nisam straljiv, ali te
noi kosa mi se uvis dizala; oboje smo utali, svaki od nas bio je u svoje misli udubljen, samo
isprekidano disanje i kucanje srca to si mogao uti.

Kad smo bili blizu ukurove kue, zastanemo malo, koliko da razgledamo okolinu oko sebe...
No bee tamna, nigde nita nisi mogao videti; oko kue zasaen gust ljivar, u njegovoj senci
nita se ne mie, sve je nemo... Moj pobratim anu mi na uvo da je vreme da se da znak, i on
kveknu, isto kao novoroeno dete. U kraju ljivara neto se zabele.
- To je ona, ree mi ivko, a glas mu je drktao. - Ona je, ona, pobratime! Poznao bih je po hodu,
i po disanju bih znao da je ona.

Ona se priblii nama, a na njojzi ne bee nita do bela tanka kouljica; izgledala je kao vila... U
ruci je nosila jedan zaveljaj, u njemu bee njeno stajae ruho i enski nakiti. ivko prihvati
zaveljaj, a Stana preskoi vrljike, kojima je bila kua ograena, tako lako i veto, rekao bi srna
je... Posle toga se vratimo kui, ali kroz druge, praznije sokaie, u kojima behu samo dve-tri
ciganske atrlje. I tu je bilo sve mirno kao u groblju, samo poneki pas to rei; ali tu se ve
niega nismo imali bojati, ba i da se razbude Cigani; iako su u svemu laparavi, u tome bi sluaju
utali, ako nam ne bi i pomogli, jer oni svaku krau i otmicu pomau.

Kad smo proli ciganske kolibe, okrenemo desno kroz jedan gust branik koji se sa naom kuom
sueljavao... Tu smo odahnuli. Otmica bee izvrena. Stana je drktala - od straha, ili od zime,
ponekad bi joj se potkrao i uzdisaj, ali isprekidan, uguen; a kad je ivko na svoje grudi
pritisnuo, uo sam kako plae... Da li se kajala ta je uinila, ili su to bile suze radosne
uzbuenosti?... Ko e to znati? To su tajne koje ena ni na smrtnom asu ne ispoveda.

- Pobratime, ree ivko, vreme je da putujemo; ti sedi na svoga konja, a Stani eno moj konj, a ja
u peke pred vama. Meni je cela estobrodica poznata kao kua u kojoj sam se rodio.

Mi posedasmo na konje, a ivko uzme Staninog konja za ular, provodei ga stazicom kuda samo
koze prolaze... Kad je zora svitala, mi smo ve bili kod ivkove kue... Njegova stara mati, bog
da joj duu prosti, lepo nas je primila i doekala; a kad joj je ivko rekao da joj je doveo i snahu,
ona slee ramenima, ali mi nita nije prebacila, nego onako tiho onim starakim glasom ree:
- Lepo, lepo, deco, kad se vi zavoleste i jedno drugom omileste. neka vam je sreno i ajir!

Sa ovim bi se mogla svriti pripovetka o jednoj obinoj enidbi; ovek doe, zaprosti devojku,
prstenuje, vena se i ivi s njome, dokle ne umre on ili ona... Ali kod moga pobratima bee, kako
enidba, tako i ivot buran i neobian... Ako ti se ne spava, uitelju, sluaj me do kraja! Tuna je
to pripovetka, seae je se doveka.
- Pripovedaj, Miladine. Ja rado sluam pripovetke...
Kad se lepo razdanilo, - produavae Miladin, - mi se dignemo u manastir. Po travi se jo blistala
rosa, a golema drva koja su kruila manastirsku avliju, bacahu daleko po mirisavoj dolini svoju
gustu senku.

Stupismo na stazu koja u crkvi vodi. Svuda oko nas nema tiina koju ponekad samo cvrkut tiica
naruava, a iz crkve se uo dubok glas arhimandritov gde ita sveto jevanelje, zatim tanko
pojanje manastirskih aka... Ala je to milina sluati u takoj nemoj gori onu tihu molitvu! Mi smo
lake koraali, bojei se da ne uznemirimo svete kaluere. Kad smo stupili u crkvu, stadosmo
blizu vrata. Nismo se usudili dublje u crkvu ulaziti; inilo nam se da smo nedostojni... Za
pevnicom su itala poluglasno neke molitve njih dva kaluera, a jedno ae je pevalo; u oltaru je
sluio trei kaluer.
- Taj to slui leturiju, ree ivko, to je arhimandrit...

Kad se svrila sluba, arhimandrit skide sa sebe odedu i petrahilj, a na crnoj mantiji zablistao se
zlatan krst, i, prekrstiv se smireno pred svetim oltarom, poe tihim korakom vratima. Kad je bio
pred nama, mi se obojica poklonismo i priemo ruci da celujemo... To je poslednji put to sam
poljubio kaluera u ruku... Otac Kalinik, tako se zvao arhimandrit, bio je visoka uzrasta,
suvonjav, lice kotunjavo, isprekrtano raznim borama, koje su se sve usreavale oko malih,
crnih oiju kojima je jednako mirkao dok bi s ovekom govorio; glas mu je bio dubok, ali je u
govoru zanosio, rekao bi na grki, i tek sam docnije uo da je iz Turske i da je Grk. Kad smo
izili iz crkve, on se okrete ivku; njega je, valjda, unekoliko poznavao, jer mu bee parohijanin.

- Danum, sinko, ti kao da si iz donje Mutnice? ree arhimandrit. - Ti si pokojnoga Marka Puljia
sin?... Danum, to je bio dobar ovek, prilonik i ktitor ovoga hrama, eto, boja volja, pa umre,
danum!..
- Umre, oe, ree ivko, uzdahnuvi.
- Pa, danum, kojim ti dobrom dolazi, ivko?... Hoe li da mu dajemo godinu?... da ga
spomenemo u svetoj crkvi?... da mu drimo 'denija?...
- Oe, nisam za to doao.
- Da zato, danum? prekide ga arhimandrit. - Da se ne misli eniti?...
- Jeste, oe, hou da se enim, pa sam ve i devojku doveo, samo ekamo na tebe da nas
prstenuje i vena...
- Lepo, danum... A da niste rod?...
Pitao ga je arhimandrit, jednako svojim mirkavim okom merei moga pobratima. Ba mu se iz
pogleda videlo da se premilja kako i na koji nain da ga bolje oglobi.
- Oe Kalinie, mi nismo rod; ona je ak s one strane estobrodice, ba ispod Rtnja, a ja, kao to
zna, iz Mutnice.
- A pismeno, danum?... Gde je pismeno?...
Mi se obojica pogledasmo, jer na to nismo ni pomiljali.
- Mi, oe, nemamo nikakva pismena, ree ivko. - Mi, kao velimo, da ti to udesi, a mi da
platimo koliko bude pravo.
Arhimandrit se lukavo nasmeio, videlo se da mu se takvi predlozi veoma dopadaju.
- Da udesimo danum?... A moja brada?... A moj in?... A zvanije?... Danum, danum, ko e
meni to da plati?... Ha?...
ivko izvi iza pojasa kesu s novcima; izbroji tako do deset dukata i pruae ih arhimandritu:
- N, uzmi, oe, za trud!
- Ne mogu, danum; stradau...
ivko izvadi jo deset uaka.
- Uzmi, oe!...

Arhimandrit se nije mogao vie uzdrati; oi mu sinue, obrazi mu se zaarie, i u svakom

pokretu si mogao videti onu kaluersku grabljivost.
- E pa dobro, danum, neka je airli!... A ja u od lukovakog pope iziskati pismeno... Nego mi
kai, danum, kako je ime mladino.
- Stana ukurova.
On pribelei ime i prezime.
- Sutra, danum, doite da vas prstenujem, a u nedelju e biti venanje... Moram od njihovoga
preosvetenstva izun dobiti, za to moram oveka s depeom u upriju poslati... razume, sinko?,
ree arhimandrit, oevidno trudei se da jo koji cekin od moga pobratima iznudi.
- I za to treba platiti, danum!...
- Da platim oe... A kol'ko treba?...

Arhimandrit se nakalja i stade nanovo meriti ivka:

- Mi smo nai, danum, neemo da se globimo... Dae, danum, jo jedno pet dukata!...

Siromah ivko uzdahnu, te malo mu je to i preteklo u kesi, ali ta je znao initi: izvadi i tih pet
dukata, skide kapu, poljubi kaluera u ruku, a zatim odosmo kui da sutra opet doemo.
Pred kuom nas je ekala Stana; bila je neveselo zamiljena, oi je oborila dole, gledajui
zabrinuto preda se, a prstima upkala je arenu ivicu od svoje pregae... Kad je videla ivka, ona
mu poe u sretanje, podie svoje crne oi gore, u kojima su sve strasti enskoga srca gorele, na
belome licu zatalasalo se tanko rumenilo, a na usnama lebdeo je blaen osmejak.

Lepa je!... miljah u sebi... - ali ima neto na njojzi to nije lepo, to me odbija, to me tui od
nje... Taj pogled njezin, to nije pogled skromne seljake devojke; u njenome osmejku ima
prepredenoga lukavstva, ima neto to ne umem sebi da razjasnim. Gledao sam je i u kolu, kad
igra s momcima, i video sam da se i na njih isto tako smela kao i na svoga zarunika... A ovek
kome su svi ravni, ili sve mrzi ili sve voli... U selu, istina, niko nije mogao ta da iznese protivu
nje tavie, ljudi su se udili kako je mogla onako nevaljala mati ovako estito dete
odnegovati ali ja sam, pored svega toga, drao da je ona potajna grenica... Mati je njena
pokuavala da otruje mua... To se za erku nije moglo rei, a meni se opet inilo da u njenome
oku gledam sud u kome se nekome otrov sprema.

Ujutru se iskupilo u kuu i oko kue ljudi i ena, po veoj asti iz rodbine ivkove; oni su, sve
dvoje i dvoje, aputali, klimali su glavom i uopte su pokazivali da su takvom enidbom
nezadovoljni, ali mu niko ne hte to primetiti, jedno stoga to su ga svi poznavali kao jogunicu, a
drugo kao vele: kad mu je volja, i kad je voli, to bi mu kvarili sreu?

Stana je obukla svoje stajae ruvo, glavu je zabulila belom kupovnom amijom, pa nije
zaboravila vie levog uveta i jednu crvenu ruu zadenuti; zubun beo kao sneg, a po njemu razne
are, po kojima, kao malene zvezdice, trepere srebrne i zlatne ljokice... I pobratim nije izgledao
loe: ne zna emu pre da se divi, da li licu, oruju ili vitome stasu. Divan par ljudi, pomislio
sam, a da l' e biti i sreni?...

Ja sam pri toj misli uzdahnuo; a kad su mi dali nevestu da je kao dever vodim na prstenovanje, u
grud'ma mi se uini tako teko kao da me je zmija opasala. Ni rei ne govorei, iao sam dalje.
Kad smo bili u manastiru, ree nam jedan duhovnik da nas arhimandrit u svojoj eliji eka... Ta

elija bee na gornjem boju. Velika, prostrana soba. U gornjem elu, na zagasito izmolovanome
zidu, visila je slika sv. Petke, pred kojom je gorelo srebrno kandilo, a svud unaokolo pored
duvarova behu ponametani meki minderluci, zastrti zagasito crvenom kadifom. Jastuci su bili
iste boje, samo to su na njima okovi bili bogato srmom izvezeni.

Arhimandrit se podboio na jedan jastuk, a u rukama mu zveckaju brojanice od krupnog

ilibara... Kad nas je video, on se izdie malo i prui ruku da je celujemo, moj pobratim prie
ruci, a nevesta za njim... Kad je nju video arhimandrit, on ostavi nastranu brojanice, lice mu se
zaarilo, a u oima mu se rasplamtae elje i strasti, pa, i nehotino, duboko uzdahnuvi, izusti:
- Stano!... Aa!...

Po toj samoj rei, po samome zvuku, video sam da je poznaje - i to da je dobro poznaje. Ja sam
to primetio, ali moj pobratim, zanet svojim mislima, to nije video.
- E, danum, dobro kad ste doli!" ree kaluer kad se malo pribrao. To e biti lep par ljudi,
danum!... Da je pokojni Marko iv, ala bi se radovao!
Posle toga sledovao je ispit. Kad su se mladenci darovali, arhimandrit otvori jedno ormane, koje
je u jednom oetu prostrane elije stajalo, izvadi iz njega na crvenom gajtanu jedan veliki grki
dukat od etiri oka, a na njemu bee izraena mati boija. Taj joj dukat veza oko vrata, pa joj
onda onako kroz nos, kaluerski, protepa:
- Eto, danum, i ja hou da te darujem mesto pokojnoga Marka.
Stana se sva zarumenela i sae se da ga poljubi u ruku. Ja sam primetio kako joj kaluer stee
ruku, ali moj pobratim to nije video.

U nedelju je bila svadba. O svadbi ta bih ti i mogao pripovedati, kad i sam zna kakvi su
seljaki svadbari: igralo se, jelo se i pilo, malo ko da nije pijan otiao kui... I Stanina mati bila je
u svatovi. Ona nita svojoj keri nije prebacila to je od kue odbegla. I kaluer je doao, a ja ga
nisam gubio iz oiju; pazio sam na svaki nain pokret njegov, pravo da ti kaem, poeo sam
sumnjati u njegovo kaluersko potenje. On je nazdravljao svakojakih zdravica: i domaici, i
Staninoj majci, i mladencima, i svima svatovima, i svadbarima, blagosiljajui ih i elei u boga
svega to bi ovek mogao sebi poeleti... Ali kad su momci stali igrati, a starci pored ae vina
zaboravie na svoje domae brige, kaluer se nekako iskrade iz drutva i nestade ga u gustom
ljivaru koji je oko kue zasaen bio. Za njime ode i Stanina mati.

Meni se to nije dopadalo, pa se nekako i ja, sve na prstima, pored plota kradimice priunjam
njima. Stanina mati oborila oi dole, pa slua gde joj neto kaluer apue. Nisam uo ta joj je
govorno, ali sam primetio na njenome zbrkanome licu da kao ne pristaje na ono to joj on
predlae. On stade nanovo aputati, i ja sam video da se u nje lice razvedrilo, bore se razvukoe, i

ona stade jasno govoriti, tako da sam svaku re razumeo:

- Pa dobro, oe, kako u ja to da udesim?...
- Lako, danum, vrlo lako!... Eto, sad skoro e doi Ivanjdan, posle toga Petrov-dan... Ti doi,
danum, keri u goste, pa, naravno, i u svetu crkvu; dok se dete ne navikne svake nedelje i
praznika dolaziti u svetu crkvu... Razume li me, danum?...

Ona klimnu glavom kao da razume, a posle ode ona na jednu, a kaluer na drugu stranu. Kad je
bio prema meni, on me pogleda otro, ispitujui me, kao da l' sam to od njenog govora sluao...
Ja sam se inio nevet, kao da nita od svega toga ne znam...
- Danum, ovakvih svatova nisam jo video, niti u videti... Veselje je to, danum, pravo srpsko
veselje!...

Tako razgovarae kaluer, a ja sam sve odobravao to je on rekao... A i ta sam drugo mogao
initi?... Mrzeo sam ga, ali to mu nisam mogao kazati. Video sam da se u toj crnoj mantiji krije
najokoreliji zlikovac... Ali gde mi je vlast da ga kaznim, da ga unitim?... Ili, zar moju sumnju da
otkrijem pobratimu! Onda bih njegov ivot razorio, njega bih unitio.

utao sam. To je bilo sve to sam mogao initi... Kad je bilo na Ivanj-dan, dignem se i ja u Sv.
Petku, ali rano, pre svanua, kako me niko ne bi stigao ili sukobio... Kod pobratima, nisam ni
svratio, nego sam odseo u manastirskoj mehani; onde popijem kafu i rakiju, a meutim sam
pregledao sve manastirske zgrade...

Video sam da se ona elija u kojoj je arhimandrit stanovao sueljava sa brdom koje se na levoj
strani manastira die, a gubi se u golemim planinama estobrodiinim. Kad je crkveno zvono
zazvonilo i kad se molitva otpoela, ja se kroz gusto iblje, to je okruavalo manastirsku zgradu,
dovuem do iznad samih kaluerskih prozora. Odande sam mogao celu avliju, a i unutranjost
elije neopaen pregledati.

U crkvu uoe dva-tri oveka i nekoliko ena iz oblinjih sela. To je bilo sve... - Ali gde je Stana
sa majkom? - mislim sam u sebi - Zar ona nee doi? - Ve je i dostojno" zvonilo, i sad se tek, s
one strane manastira, u zagasitom zelenilu, ukaza Stana u svome belom zubunu, za kosom crven
cvetak, a oko vrata onaj grki dukat sjaji se prema suncu; a pored nje iae njena gadna mati, as
po as zastajkujui, neto joj kazivae, na koje se ona obinom nemarljivou smeila. Kad su
uli u portu, zastadoe malo; jedan ovek star, u masnome fesu i poderanoj koulji, izie pred
njih, neto im proaputa, izvadi iza pojasa klju, kojim je otkljuao hodnik od kaluerskih elija,

i pusti ih unutra... Posle sam uo kako kripnue vrata od arhimanditove sobe, i mati i njena lepa
ki uoe paljivo u sobu.

Mati je, umorna, sela na minderluk, a Stana, kao u svojoj kui, premetae po astalu na kome
behu ponametane razne arene sitnice, kao: mirisavi sapuni, staklii sa ulsijom, ogledalca, u
koja je Stana paljivo zavirivala, zadovoljno smeei se na svoje lepo lice koje je u ogledalu
videla... Ne proe dugo, pa se i arhimandrit ukaza. ena, koja je svoga mua trovala, die se i,
skoro metaniui, prie kaluerovoj ruci. On joj je dopustio da ga u ruku poljubi; to je isto inio i
sa Stanom, samo to je njojzi vratio poljubac, strasno je zagrlivi.
- Vidi, babo, smejao se kaluer, da svata moe biti!... Je li, moja golubice, da moe?

Stana se smeila kao obino.

- A bi l' ti, babo, malo od one nae stare ljivovice?... Idi, danum, iti od oca Samuila; kai mu
da ti iz one petake na nateg izvadi... Razume, danum?...

Baba ode, a njih dvoje ostadoe sami. Kalueru pojuri krv u obraze, oi mu sevae kao u zmije,
ruke su mu drktale, kojima je gladio Stanino belo lice; i on nije vie liio na oveka, pre na
razdraenoga tigra, koji, edan, po vrelome pesku lutajui, usijanome elucu trai rashlade.
Dijanje mu je bilo isprekidano, rei nerazborite, misao zbunjena... Oseao je mnogo, ali nije
umeo nita da iskae, samo je grlio i ljubio. A Stana je stajala mirno, gledajui ga svojim obinim
smeenjem.
- Poljubi me, zlato! zanesen neprirodnom strasnou, siktao je kaluer. I Stana ga je poljubila...

Ja vie nisam mogao gledati, ostavio sam svoju zasedu i kao zloinac beao sam dublje u
planinu. Tek posle dugog vremena, kad sam se malo umirio, setim se na moga konja koji je u
mehani ostao. Vratim se natrag i vidim jo poizdalje gde se i Stana sa svojom majkom vraa u
selo... Zamiljeno sam gledao za njima, posle osedlam i ja konja, pa se uputim mome
nesrenome pobratimu. Kad sam pored manastirske porte proao, sretne me kaluer, pogleda me
otro i htede neto progovoriti, ali ja obodem konja i brzo kao strela ostavim za sobom manastir
zajedno sa njegovom prljavtinom i prikrivenim gresima.

Pobratim me je jedva doekao... Siromah, nije znao kakav mu gorak napitak donosim...
Iljubimo se i pozdravimo, kao to davno neviena braa ine... Prie i Stana, da me, kao devera
u ruku poljubi. Ja trgnem ruku, ona sva pocrveni, oi je oborila dole i vie me nije smela
pogledati. ivko me posmatrae zaueno, i tek kad smo bili sami, pitae me za moje udno

ponaanje... Ja mu sve ispripovedam ta sam sumnjao i o emu sam se onog dana uverio; kad
sam svrio, a ja pogledam u mog pobratima: on je kao prut drktao, a lice mu doe belo kao listak
hartije. Ja sam mislio da u da ujem njegovu kletvu, psovku, zaveru... Ali on utae nemo, bez
rei; jedanput je samo uzdahnuo, to bee grozan uzdisaj, ovek bi rekao poslednji je, s tim e
uzdisajem izdahnuti.

Posle toga se ispravi i, utei, uhvati me za ruku; ruka mu bee hladna kao led, ne ree mi nita,
nego me povede kui. Za sofrom je takoe utao, jedva je okusio dva-tri zalogaja, a ni s kim nije
progovorio, samo je pio... Njegova tata i ena straljivo su ga gledale, a sirota majka posmatrae
briljivo njegovo kretanje; videla je nesrena mati da ga neto boli a moda je i slutila kakve su
rane to su mu srce tako grozno raskidale.

Po veeri svi smo polegali da otpoinemo. Ja nisam mogao zaspati, titala me je bolja moga
pobratima, a i bojao sam se da ne uini kakvu nesreu; ali on je mirno leao, katkad je samo
duboko uzdahnuo... Nije jo ni zora zasvitala, a on je ve bio na nogama, skinuo je sa iviluka
svoju lepu dvocevku; ja sam pretrnuo, priskoim blie njemu:
- Pobratime, ta si to naumio?...

On se tuno osmehnu i nekako potmulim glasom mi odgovori:

- Spremam se, kao to vidi, u lov... Mogu te pratiti, ako hoe, ak do Lukova, ne marim da
sedim kod kue.
- Ali, ivko, primetim mu ja, vreme je da se seno kosi.
- Neka ga goveda pasu zeleno...

Posle iz jednog jandika izvadi pljosku s rakijom i ponudi me da pijem... Kad smo se napili,
krenemo se na put. Majka njegova tuno je gledala za nama... Sirota mati!... Kod moje kue smo
proveli dva-tri dana, moj pobratim se nije seao da treba kui ii. Tek kad sam mu primetio da e
mu se majka za njime u brigu baciti, on se tuno osmehnu.
- I tebi sam dosadio, ree potmulo. - E pa zbogom, pobratime, ja odoh!

Od to doba retko da je odlazio kui, po vas dan luta po planinama ili se unja oko manastira,
nekada, opet, po tri dana pije u manastirskoj mehani; ljudi su ga ve nauili, pa ga niko ni za ta
ne pita. Ako ga to zapitaju, on samo uti. ena mu takoer ne izbija iz manastira, cela okolina
ve zna zato. Moda i moj pobratim zna, ali on uti.

Jedanput - pripovedaju seljaci - doe on u mehanu, a tu se desio i arhimandrit. ivko, kao

obino, zaiska od mehandije litru komovice, ali kaluer nije dopustio da mu se donese... ivko
ga samo pogleda, ali ne ree ni rei; die se, ode u iler, pa natoi sam sebi rakije.
- Sram te bilo, ree kaluer, pijanico! Sad, kad je vreme radnji, danum, ti pije, kao da nema
kue, majke i ene! Napravio si od sebe nigde i nita, danum! Vinograde si batalio, stoku si
napustio, njive rasprodao. Pijanico jedna!

ivko je utao; a kad je kaluer otiao, on je jauknuo, kao ovek koga su ranili.
Miladin se uuta, a malo posle pogleda u zvezde.
- Uitelju, - ree, - vreme je da putujemo; eno, pogledaj tamo istoku, videe gde se nebo beli,
skoro e i da svane.

I on metu uzdu na konja, potapka ga po vratu, prebaci uzdicu preko svoga lakta, i mi poemo
lagano, nogu pred nogu, put manastira... Kad su prvi zraci sunevi obasjali estobrodicu, videli
smo, duboko u podnoju planina, kako se manastir beli.
- Uitelju, - ree Miladin, - danas nije nikakav praznik, pa gle ta se sveta u manastirskoj porti
steklo!... ta e taj silan svet, pa jo pod orujem? Eno i g. kapetana! Vidi gde razrauje ljude ko
e na koju stranu.

Ja pogledam bolje i vidim kapetana, a za njim tri-etiri do zuba naoruana pandura za koje se
moglo kazati da su odista lepi ljudi! Ali g. kapetan? Da ne bjee pod onim imenom, ne ae se
bojat' od uroka". Oi mu behu izbuljene, a na debelome nosu puno crvenih bubuljica, usne
otoboljene, a isto obrijani podvaljak izgledao je kao nastavljeno, belo produenje njegovoga
crvenoga lica; na glavi je nosio plavu kaketu sa crvenom vipukom, a na sebi je imao pantalone,
ovamo, opet gunje, a za pojasom dva srebrnjaka. Glas mu je nekako trostruko izlazio iz debele
gue.
- iva ili mrtva, - vikao je na skupljenu gomilu, - danas ga moramo imati!... Onaka oveka on da
ubije!... Pa da je drugog koga, nego ba arhimandrita!... E! E!
- To mora da je potera... - sluajui kapetanove rei, mislio je Miladin... - Sigurno e za nekim
hajdukom.

Kad smo stigli pred manastirsku mehanu, izie mehandija pred nas, pozdravi se sa Miladinom
kao sa svojim starim poznanikom i gostom, pa onda ga poe pitati:
- A, zdravlja ti, gazda-Miladine, da nisi kako u putu sreo tvoga pobratima ivka?
- Nisam, - ree Miladin i ja sam video kako je zadrhtao; - nisam ga video, a to vam treba moj

pobratim?...
- Ta, eto, noas ubio nam arhimandrita, ba pod onim orahom to se rairio ispred crkve... Onom
njegovom dvocevkom, lepo pa namesto... Te se, eto, podie itava hajka, te ako ga doepaju,
nesrenika... E, e, ta uini ovek!...
- A zbog ega, zato ga je ubio?... Dede pripovedaj, zdravlja ti!...
- ta ti imam pripovedati!... Arhimandrit, kao ovek, svetovao ga da ne pije nego da uva kuu i
enu, veli: Zar ja da je hranim?..." Nato e ivko, koji nikad nije progovorio, rei: Ti li je
hrani, pope?... E, nee je vie hraniti!..." Oi mu sevnue divljim plamenom... Kaluer, kad je
to video, nae beati. ivko potee pukom kroz otvoren prozor, opali jednu, pa i drugu cev, a
kaluer se stropota ba ispod onoga oraha.
- A zna li za to Stana?
- Eno je, - ree mehandija, - gde kuka u porti, nesrenica!

Miladin pogleda tamo:

- I nju je vreme poruilo; i ona je opala, bog je ubio!

Ja pogledam kroz manastirsku ogradu. Na debelo stablo granatoga oraha naslonila se jedna
enska. Po kroju njenoga stasa, po crtama njenoga mravoga lica, mogao si suditi da je nekad
bila lepa, ali sad izgledae kao senka: oi upale, jedva si u njima mogao videti i senku od
nekadanje svetlosti, lice mrtvako, bledo... Kad smo joj se blie primakli, i kad je ugledala
svoga devera, ona pokri lice rukama i, posrui, ode od nas...
Miladin je dugo pratio tunim pogledom, pa onda, duboko uzdahnuvi, ree:
- Nesrenica!