Nada Sekuli1

Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

Izvorni nauni lanak

UDK: 316.37:316.7
Primljeno: 27. 01. 2010.
DOI:10.2298/SOC1003237S

ODNOS IDENTITETA, POLA I ENSKOG PISMA U

FRANCUSKOM POSTSTRUKTURALISTIKOM
FEMINIZMU
Identity, Sex and Womens Writing in French Poststructural
Feminism
ABSTRACT The paper discusses political implications of the feminist revision of
psychoanalysis in the works of major representatives of 1970s French poststructuralism, and
their current significance. The influence and modifications of Lacans interpretation of
imaginary structure of the Ego and linguistic structure of the unconscious on explanations of
the relations between gender and identity developed by Julia Kristeva, Luce Irigaray and
Hlne Cixous are examined. French poststructuralist feminism, developing in the 1970s,
was the second major current in French feminism of the times, different from and in a way
opposed to Simone de Beauvoirs approach. While de Beauvoir explores womens
condition determined by social and historical circumstances, French feminists of
poststructuralist persuasion engage with problems of unconscious psychological structuring
of feminine identity, womens psychosexuality, theoretical implications of gendered visions
of reality, especially in philosophy, semiology and psychology, as well as opening up new
discursive possibilities of womens and feminine self-expression through womens writing.
Political implications of their approach have remained controversial to this day. These
authors have been criticized for dislocating womens activism into the sphere of language
and theory, as well as for reasserting the concept of womens nature. Debates over whether
we need the concept of womens nature and if yes, what kind and over the relation
between theory and political activism, have resulted in the split between the so-called
essentialist and anti-essentialist approaches in feminist theory, and the subsequent
division into American (non-essentialist) and French (partly labeled as essentialist) strands.
The division is an oversimplification and overlooks concrete historical circumstances that
produced the divergence between materialist and linguistic currents in France.
KEY WORDS French poststructural feminism, women's writing, gender, sex, identity.
APSTRAKT Rad se bavi politikim implikacijama feministike revizije psihoanalize u
radovima glavnih predstavnica francuskog feministikog poststrukturalizma nastalog

wu.wei@sezampro.rs

238

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

sedamdesetih godina prolog veka i njihovom politikom aktuelnou danas. Rad se bavi
uticajem i modifikacijama Lacanovog tumaenja imaginarne strukture ega i jezike strukture
nesvesnog na objanjenja odnosa pola i identiteta kod Julije Kristeve, Luce Irigaray i Hlne
Cixous. Francuski poststrukturalistiki feminizam, koji se razvija sedamdesetih godina XX
veka, predstavljao je drugu osnovnu struju u francuskom feminizmu tog vremena, razliitu i
donekle suprotstavljenu pristupu Simone de Beauvoir. Dok se Simone de Beauvoir bavi
enskom situacijom odreenom drutveno istorijskim okolnostima, francuske feministkinje
poststrukturalistikog usmerenja bavile su se problemima nesvesnog psiholokog
strukturisanja enskog identiteta, enskom psihoseksualnou, teorijskim implikacijama
rodnih vizura stvarnosti, posebno u sferi filozofije, semiologije i psihologije i otvaranjem
novih diskurzivnih mogunosti samoizraavanja ena i enskosti, putem enskog pisma.
Politike implikacije njihovog pristupa do danas se smatraju kontroverznim. Ove autorke su
kritikovane zbog izmetanja enskog aktivizma u sferu jezika i teorije, kao i zbog ponovnog
uvrivanja i uvoenja pojma enske prirode i njenog mitopoetizovanja. Polemika o tome
da li nam je potreban pojam enske prirode i ako da, kakav, te kakav je odnos izmeu teorije
i politikog aktivizma, vodila je razdvajanju tzv. esencijalistikih i antiesencijalistikih
pristupa u feministikoj teoriji i potonjoj podeli na ameriku (neesencijalistiku) i francusku
(delimimino etiketiranu kao esencijalistiku) struju. U velikoj meri pojednostavljena, ova
podela previa i neke konkretne istorijske okolnosti koje su dovele do razdvajanja
materijalistike i lingvistike feministike struje u Francuskoj tog vremena.
KLJUNE REI poststrukturalistiki francuski feminizam, ensko pismo, rod, pol, identitet

Pojam postmodernog feminizma, s obzirom na njegovo poreklo i nastanak,

obino se vezuje za ime Simone de Beauvoir (La Deuxime Sexe /Drugi pol/, 1949)
ija su razmatranja o rodu i polu dala peat celokupnom potonjem razvoju
feministike teorije izmestivi teite feministike kritike iz sfere ekonomije i
politike u sferu kulturne hegemonije i socijalne konstrukcije roda.
Meutim, njen uticaj na francuski feminizam tog vremena nikada nije bio u
toj meri nedvosmislen kao njen uticaj na feministiku teoriju u celini. U vreme
studentskog otpora 1968. i poetkom sedamdesetih godina XX veka, postojala su
dva osnovna feministika usmerenja u Francuskoj. Simone de Beauvoir, Christine
Delphy, Anne Tristan i Monique Plaza kritikovale su patrijarhalnu opresiju i
potinjavanje ena oslanjajui se na ideje klasne borbe i humanistiku misao,
smatrajui da je seksualna razlika konstruisana u drutvu kao hijerarhijski odnos koji
potinjava ene, dok je psihoanalitika grupa Psychoanalyse et Politique (Psych and
Po /Psihoanaliza i politika/) koju je inicirala i vodila Antoinette Fouque predstavljala
drugu, kako politiku, tako i teorijsku struju. Dok se Simone de Beauvoir bavi
enskom situacijom odreenom drutvenoistorijskim konstruktima, francuske
feministkinje okupljene oko Psych and Po bavile su se problemima psiholokog
strukturisanja enskog identiteta, teorijskim implikacijama rodnih vizura
stvarnosti u interdisciplinarnom polju studija kulture i otvaranjem novih
diskurzivnih mogunosti samoizraavanja ena i enskosti, putem enskog pisma.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

239

De Beauvoir ovu orijentaciju kritikuje zbog neistorinosti, esencijalizma (vraanja

na probleme utvrivanja enske prirode) i apolitinosti (Simons, 1992:33),
ukazujui da ipak postoje neke drutvene konstante koje su preduslovi za postizanje
emancipacije ena, a to su ekonomska samostalnost, kolektivno politiko
organizovanje i meusobna solidarnost ena. Nadalje e ostati stalni predmet
feministike polemike u kojoj meri je prelaz sa kritike enske situacije (gde je
polazite ena kao empirijski subjekt) na diskurzivnu analizu roda doprinela
depolitizaciji enskog pokreta.
Ove razlike unutar feministikih orijentacija u Francuskoj tog vremena nisu
samo teorijske i naelno politike, ve su bile povezane sa konkretnim politikim
dogaanjima koja su doprinela polarizovanju francuskog enskog pokreta i
suprotstavljanju tzv. materijalistikih i psihoanalitikih orijentacija unutar njega.
lanice psihoanalitike grupe Psych and Po predstavljale su se kao antifeministkinje, dajui prednost svojoj ekskluzivnosti u odnosu na potrebu za enskom
solidarnou unutar pokreta.
Sa jedne strane, moglo bi se rei da se unutar Psych and Po na specifian i
ekskluzivan nain odreuje politinost - ona se sastoji u otvaranju socijalnog, a u
okviru toga pre svega teorijskog prostora za krajnje interesantne simbolike borbe
oko socijalnih identiteta i kulturnih znaenja, naroito onih vezanih za
psihoseksualnost ene, telo, odnos tela, miljenja i jezika. Takoe, ne bi trebalo
zanemariti da je Psych and Po predstavljao snaan i veoma uticajan kontrakulturni
pokret sedamdesetih godina XX veka unutar kog je jezik prepoznat kao konstitutivni
i imanentni aspekt drutvene scene i upravo zbog toga postaje krucijalno polje
feministike intervencije. Lociranje socijalnog polja unutar kog enska subjektivnost
izmie subordinaciji i doivljava svoje oslobaanje predstavlja u njihovom pristupu
veoma suptilan i esto neizvestan postupak prisvajanja i odbacivanja kulturnog i
misaonog naslea, te u sutini predstavnice ovog pravca pre eksperimentiu sa
pomeranjem granica enskog (i mukog) identiteta, nego to ga uvruju, kao to to
smatra Simon de Beauvoir prigovarajui im vraanje mukoj i enskoj mitologiji
(Simons, ibid). Upravo suprotno, ovaj pravac, zajedno sa ostalim francuskim
poststrukturalistima tog vremena (Lacan, Derrida, Foucault, Deleuze, Guattari,
Sollers...) predstavlja koren i zaetke queer studija i antiidentitetskih teorijskih
pozicija. Predstavnice poststrukturalizma (meu kojima nisu sve bile vezane
iskljuivo za Psych and Po, niti su trajno bile vezane za tu grupu) nastoje da prisvoje
i preokrenu situacije koje diskriminiu enskost kroz razvijanje umea
transformacije diskursa, kroz kretanje izmeu polariteta i opozicija ustanovljenih u
miljenju i kulturi, omoguavajui njihovo relativizovanje, destabilizovanje i
subverzivno izmetanje. Ovaj teorijski zahvat (podrivanja fiksiranog i stabilnog
odreenja subjekta i same racionalnosti) pokazao se veoma uticajnim sve do danas s
obzirom na to da se pojavljuje u vremenu krize klasinih odreenja subjekta i u
vremenu pojavljivanja Drugog u svim sferama drutvenog ivota. Upravo su ove
autorke bitno doprinele kritici pojma ene kao jedinstvenog predmeta

240

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

feministikih studija i kao jedinstvene subjektivnosti koja bi se, navodno, morala

bazirati na polnoj prirodi. Zastupanjem stanovita o razlici, ne samo ena u odnosu
na mukarce, ve i izmeu samih ena, pitanje artikulacije razliitosti proirilo se i
na pitanje rase, seksualne opredeljenosti, hendikepa, normalnosti itd., zahvatajui
razliita drutvena polja u kojima se drutvena hijerarhija formira kroz oblikovanje
marginalizovanih identiteta. Kako se diskurs ovde proiruje tako da vie nije re
prosto i samo o enama, ve o potrebi da se na nov nain uine vidljivim i artikuliu
identiteti kroz postojanje razlika u drutvu, ena postaje opti znak razliitosti i
drugosti, privilegovana metafora krize racionalnih i maskulinih vrednosti.
(Braidotti, 2002: 89). Tek na prvi pogled to je isto teorijski i lingvistiko-knjievni
izazov definisan kao problem psiholoke artikulacije enskog identiteta, ali je u
osnovi re o politikom delovanju pisanjem, usmerenom na promene u drutvu. Dok
strukturalizam jezik i jezika pitanja tretira u njihovom lingvistikom odreenju, kao
relativno zatvoreni simboliki sistem sa vlastitom inherentnom strukturom, koja je
samoreprodukujua i sainjava centralno polje prouavanja, kada je re o
poststrukturalizmu, jezik se prouava kao set istorijski specifinih socijalnih i
politikih praksi koje su promenljive i na ijoj promeni se radi.
Od klasine Freudove pshoanalize, koja se jo bavi prirodom oveka, preko
Lacanove lingvistike modifikacije do politike interpretacije struktura nesvesnog
psihoanaliza je dobijala sve naglaenije politike konotacije i funkcije. Bavljenje
psihoanalizom je sedamdesetih godina XX veka predstavljalo ozbiljno shvaenu
politiku praksu i oblik politikog aktivizma. 2 U francuskoj psihoanalitikoj tradiciji
tog vremena, Freudov biologizam je sutinski tretiran kao dinamika represije, tako
da je francuski Freud prevashodno obezbeivao materijal za reviziju psihoanalize,
pri emu su se i glavni trendovi francuske feministike psihoanalize razvijali
nasuprot njemu. Meutim, mada je Psych and Po verovatno najpoznatija
feministika orijentacija zasnovana na psihoanalizi, ona nije i jedina. Pored
lakanovske revizije Freuda, feministkinje su koristile npr. i Freudovu tezu o
primarnoj biseksualnosti kao polazite za razvijanje feministikih interpetacija
rodnosti (Juliet Mitchell i Jacqueline Rose), kao i psihoanalitiku interpretaciju
objekt-relacija kao primarnih relacija (Chodorow i Benjamin). Specifinost
delovanja Psych and Po nije se ispoljavala samo u teorijskim polazitima, ve i u
svojevrsnoj ezoterinosti u nainu njihovog promovisanja svojih ideja. Slino
poststrukturalistiki orijentisanom asopisu Tel Quel iz tog vremena, Psych and Po

Foucault je verovatno jedan od autora koji daju najdalekoseniji povesni znaaj psihoanalizi (Fuko,
1971). Psihoanaliza, po njemu, nagovetava novu epistemu koja je na pomolu u naem vremenu.
Budui da je direktno usmerena na razgovor sa nesvesnim, psihoanaliza se nalazi u prostoru
neodredivosti znanja i nema autoriteta nad istinom, te vodi dekonstruisanju antropocentrinog vienja
sveta, koje je obeleilo moderno doba. Zastupajui tezu da je na pragu smrt oveka, Foucault
psihoanalizi (kao i etnologiji i lingvistici) pristupa kao metodu suzbijanja unitarnog govora i unitarnog
definisanja znanja, te zapravo izmeta svoje razmatranje psihoanalize iz sfere psihologije i
epistemologije u sferu politike i analitike moi.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

241

je jedno vreme predstavljala ezoterijsku grupu istomiljenica, ija su glavna

razmatranja, kako u odnosu na dotadanju psihoanalizu, tako i u odnosu na
filozofiju, lingvistiku ili i u odnosu na sam feminizam, bila donekle izmetena i
dostupna samo onima koji (koje) su delili(e) slian nain razmiljanja. To je inae
opta karakteristika francuskog poststrukturalizma on u osnovi nije polemian i
dijaloki, ve je elaborativan i retorian, te otud crpi svoju naglaenu hermetinost.
Tel Quel nije predstavljao samo asopis, ve i intelektualni pokret baziran na
naelima razliitim od tada veoma jakog francuskog avangardnog pro-marksistikog
pokreta usmerenog na ostvarenje drutvenih promena. Delovanje Tel Quela se,
poevi od analize novog romana, do analiza jezika uopte, samoodreivalo kao
drutvena devijacija koja se poigrava pojmom realiteta, kao izmeteni kodeks
egzistencijalnog ponaanja, kao oblik proienja, kao tendencija da se prostor
avangarde transformie u prostor teksta, upravo zato to je prostor teksta ili
poetikog iskustva u povesnom smislu neopravdano obezvreen i unazaen
ideolokim instrumentalizovanjem miljenja. Takoe, delovanje koje je Tel Quel
promovisao predstavljalo je vid elitizma, ukoliko pod elitizmom podrazumevamo
graenje iskustva dovoljno suptilnog da bude dostupno samo posveenicima
posebnog pristupa tekstu. Stoga se delovanje Tel Quela moe shvatiti i kao oblik
posebne ezoterije, mitopoetike i mitobiografije. Tel Quel otvara ogroman dijapazon
iskustava koja su generalno otpisivana iz sfere stvarnog (ludilo, snovi, umetniko
iskustvo, mitska svest, seksualnost itd.) problematizujui njihov status, odreujui ih
kao vane predmete socijalnog istraivanja (Sekuli, 2007). Psych and Po se
razvijala u slinoj atmosferi prepliui se delimino sa delovanjem Tel Qela.
Meutim, sa druge strane, Psych and Po se zaista izdvojila iz enskog pokreta
tog vremena. Poetkom sedamdesetih godina XX veka, francuski feministiki pokret
je postigao veliki uspeh u promovisanju prava na abortus i u drutvenom
osvetljvanju rairenosti silovanja, uz zahteve za krivino procesuiranje niza takvih
sluajeva. Zajedno sa jo 342 feminstkinje koje su bile poznate linosti, Simone de
Beauvoir je potpisala Manifest 343 u kome su sve potpisnice javno potvrdile da su
imale abortus, to je bila osnova za pokretanje kampanje za legalizovanje abortusa i
slobodnu kontracepciju. Beauvoir je takoe zastupala alirske ene koje su silovali
francuski vojnici. Mada je kao razultat aktivizma enskog pokreta 1974. abortus
odobren, sam pokret se tokom sedamdesetih sve vie fragmentovao.
Psych and Po, koja je u osnovi predstavljala samo jedan deo francuskog
enskog pokreta, registrovala se krajem sedamdesetih pod optim imenom
Mouvement de Libration des Femmes (MLF) prisvojivi opte ime pokreta kao
znak svoje firme i zatitivi ga kao svoj sopstveni naziv i logo. MLF je, naime, imala
svoju izdavaku kuu, knjiare, asopise i asocijacije, to joj je omoguilo
privilegovanu poziciju, tako da je u medijima postala praktino sinonim za enski
pokret u Francuskoj tog vremena, mada je realno to bila jedna struja, prilino
hermetina, sa specifinim pristupom koji je sasvim naputao kritiku eksploatacije
ena u kategorijama ekonomske eksploatacije, klasne borbe i marksizma uopte.

242

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

Svojim elitistikim pristupom, one nisu mogle nai svoje sagovornice izvan kruga
akademski obrazovanih ena. Usled toga je dolo i do sukoba i podele unutar
pokreta, izmeu ostalog i uz sporove i sukobe sa feministkinjama koje nisu bile u
njihovom krugu, a koje su koristile ideje i pristupe koje je ova grupa razvila i
autorizovala.
Najuticajnije i do danas najpoznatije predstavnice francuskog poststrukturalistikog feminizma su Julija Kristeva, Luce Irigaray i Hlne Cixous. Sve
tri teoretiarke svoj pristup grade kritikim prisvajanjem i modifikovanjem
Freudove i posebno Lacanove psihoanalize, od koga preuzimaju tezu o semiotikoj
strukturi nesvesnog. Njihova kovanica falogocentrizam predstavlja spoj
Lacanovog pojma falocentrizma i Derridinog logocentrizma, a osnova
feministike revizije ovih autora poivala je na stanovitu da ni Derrida ni Lacan ne
uviaju u kojoj meri je njihovo sopstveno miljenje rodno utemeljeno za Irigaray,
Cixous i Kristevu, problem roda je pitanje iz kog proizlaze sva ostala pitanja, koje
namee potrebu za uvoenjem sasvim drugaijeg naina razmiljanja, politikog
delovanja i drugaijeg teksta enskog pisma (criture fminine).
Lacan postavlja problem seksualne razlike (La Signification de Phallus,
1966), u okviru svog povratka autentinom Freudu, smatrajui da je Freud ve
otvorio ensko pitanje, ali da nije imao hrabrosti da pokua da prui odgovore.
Lacan razlikuje tri formativne faze u formiranju subjekta: imaginarnu,
simboliku i realnu. Svaku od ovih faza karakterie razliit stepen razvijenosti moi
reprezentacije, koja je kljuna za formiranje slike i svesti o sebi i svetu kao realnom
okruenju. Faza imaginarnog je najranija, narcistika preedipalna faza koja prethodi
periodu kada e dete biti u stanju da formira ospoljeni objekt ljubavi. U preedipalnoj
fazi dete je nesposobno da napravi razliku izmeu sebe, svog i majinog tela i
spoljanjeg sveta. Ovu razliku ono poinje da pravi oko osamnaestog meseca, kada
se formiraju fragmentovani objekti i nastaju razliite imaginarne interpretacije
znaenja vidnog polja. Lini integritet poinje da se formira u fazi ogledala, kada
dete postaje svesno sopstvene slike u ogledalu.
Razlika izmeu Lacanovog i drugih psihoanalitikih pristupa ovoj fazi je u
tome to se ona obino interpretira kao iskorak u realnost, kao izgradnja realnog
sopstva, realne slike o sebi, dok Lacan naglaava njen imaginarni aspekt,
paradoksalnost vienja celog sebe u sklopu mnotva fragmentovanih iskustava,
iluzornost te slike, obmanjivaku predstavu o celovitosti, narcistiku udvojenost i
oseaj dezintegrisanosti. Intersubjektivnost koja se tada formira je narcistika, ona
stvarno nije usmerena na druge u smislu realne reprezentacije sebe i drugih.
Meutim, ta faza je formativno kljuna za izgradnju linosti, te Lacan svojim
pristupom nimalo ne umanjuje njen znaaj, ve naglaava da se ego konstituie u
prostoru fikcije. Prema Lacanu, struktura ega ostaje trajno paranoidna,jer je ego
trajno podvojen izmeu prijatnog preedipalnog iskustva koje u jednom momentu
mora napustiti i iskustva formiranog ega u koje mora uroniti mada je ono neprijatno
i bolno, a iju izgradnju omoguuje lik oca. Metafora oca savlauje narcistiki

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

243

strukturisan ego upuujui dete na spoljanji svet i upotrebu jezika. U Lacanovom

pristupu, ceo taj proces je arbitraran i lingvistiki strukturisan. Ego se pojavljuje tek
kao oznaitelj u semiotikom sistemu u kome se znaenja formiraju na osnovu
formalnih opozicionih relacija meu njegovim elementima ustanovljenim u kulturi.
To znai da su nae mesto u drutvu i svest o sebi odreeni pozicijom koja nam se
formalno pripisuje kao subjektima-oznaiteljima, tj. onim to taj subjekt jeziki
oznaava u odnosu na druge elemente kulturnog i psiholokog jezika kao celine.
Npr. znaenje oznaitelja mukarac postaje jasno tek u odnosu na razliku spram
oznaitelja ena koji je njegova binarna opoziciju. Ceo taj proces je po Lacanu
nesvestan nesvesno ima strukturu jezika, te se tako formiraju i psiha i linost,
ukljuujui i kategorije pola.
Bitno je uoiti da jezik ne predstavlja prosto unutranju strukturu subjekta,
nekakvu jeziku prirodu nesvesnog po sebi (to bi, recimo, bilo karakteristino za
Lvi-Straussa), ve intersubjektivni prostor komunikacije u kome je subjekt
lingvistika pozicija. Lingvistiko sazrevanje je proces u kome e ja postati
podreeno i odreeno sistemom reprezentacije i formalne razlike. U Lacanovom
pristupu formiranju i konstrukciji mukog i enskog subjekta, ovi identiteti su
potpuno denaturalizovani u odnosu na Freudovu teoriju, koja se bitno gradi na
idejama o prirodi mukarca i prirodi ene. Ukazujui da u jezikom sistemu u kome
je nosilac znaenja falus, enskost postoji samo kao manjak, negativitet, pa samim
tim i kao simbolika neartikulisanost, Lacan razotkriva rigidnu falocentrinu
organizaciju seksualnih razlika kao strukturu koja je deo poretka jezika, a ne prirode
i samim tim je relativizuje (mada ne prua nikakve okvire za prevazilaenje te
situacije, na ta je posebno i upuena feministika kritika Lacana (Fraser, Irigaray,
Kristeva, CIxous, Leland, Butler itd.). Bez obzira na te prigovore, semiotiki pristup
konstrukciji nesvesnog, posebno s obzirom na kategorije roda i subjekta, pojavljuje
se kao potencijalno veoma vano sredstvo za feministiku kritiku. Naime, Lacanova
teorija formiranja polnih identiteta je naglaeno neesencijalistika: 1) enskost je
ne-bioloka konstrukcija; 2) enskost nema pozitivan sadraj; 3) enskost je
svojstvo oba pola (tanije, predstavlja intersubjektivni prostor).
Svaka od pomenutih autorki na svoj nain koristi, kitikuje i modifikuje ove
elemente Lacanovog tumaenja nesvesnog. Ovde emo razmotriti samo neke
elemente njihovog pristupa koji objanjavaju problem izgradnje enskog identiteta i
pozicije enskog u diskursu, ne zadravajui se detaljnije na sistematskom
obrazlaganju radova ovih autorki.
Julija Kristeva, donekle na tragu Lacana, ali veim delom na tragu svojih
sopstvenih teorijskih sinteza i interesovanja za vie oblasti, preko knjievnosti,
semiotike, do psihoanalize, formulie sopstvenu teoriju seksualnosti. Na Kristevu je
snaan uticaj izvrila i njena saradnja i aktivno uee u oblikovanju asopisa i
grupe Tel Quel, kao i Peirceova semiologija. Njen predlog je da se uvede nova
disciplina, semanaliza (smanalyse), koja e u semiotiku analizu uvesti kategoriju
telesnog iskustva, tj. materijalnosti tela kao jednog od kljunih faktora u logici

244

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

iskustvenog formiranja jezikog znaenja. U najirem smislu, njena osnovna ideja je

da je telo poseban jezik. Da bi objasnila telesnu logiku formiranja znaenja, ona
(sledei u osnovnom nacrtu Lacana) pravi razliku izmeu semiotikih i simbolikih
elemenata znaenja, koji se u jezikom iskustvu aktuelizuju pomeani. Semiotiki
nivo znaenja dominantan je u preedipalnoj fazi i odgovara imaginarnoj fazi kod
Lacana. U tom periodu odrastanja znaenja nisu jo sasvim definisana i formirana,
ve se izraavaju kroz ritmove telesnih elja i nagona koji dobijaju odreeni stepen
artikulacije u jeziku. U kasnijoj, edipalnoj fazi, na simbolikom nivou razvoja,
postoji jasna gramatika i struktura jezika povezana sa procesima suenja i
zakljuivanja. Za razliku od Lacana, kod Kristeve je simbolika ravan samo jedna
dimenzija artikulacije znaenja, dok kod Lacana ona predstavlja celokupno
lingvistiko polje. Kristeva smatra da izmeu semiotikog i simbolikog jezika
stalno postoji preplitanje i formativni procesi meanja, te da semiotika ravan ne
zamire ulaenjem u sledeu fazu. Ta dva nivoa se meusobno prepliu i proimaju,
tako da, dok simboliki nivo omoguuje strukturu koja ini moguim komuniciranje,
semiotika ravan predstavlja nae osnovne motivacije i porive za komunikacijom, te
ona komunikaciji daje dinamiku, sadraj i smisao.
Takoe, semiotika ravan ini moguim strukturalne promene simbolike
ravni znaenja. Pojam formalne razlike, koja predstavlja formativan kapacitet isto
formalnog oblikovanja znaenja, Kristeva povezuje sa procesom abjekcije ili
odbacivanja i razdvajanja od majke tokom odrastanja deteta. Razdvajanje od majke
se ne dogaa u jednom momentu, kao u interpretaciji Freuda ili Lacana, niti je to
nuno negativno i neprijatno iskustvo. Od momenta roenja, telo deteta iskuava na
razliite naine i u razliitim fazama razdvajanje. Dok je za Lacana gubitak majke
tragino iskustvo koje se nadometa uspostavljanjem socijalnih veza, Kristeva
naglaava da se ulaskom u edipalnu fazu ne pojavljuje samo lik monog oca koji
izaziva strah, ve i oinska ljubav, kao modifikovana i udvojena majina ljubav.
Zato bi bilo ko napravio iskorak u novu fazu ako je taj prelazak vezan samo za bol?
Prelazak u jeziku fazu zapravo nije tako misteriozan, niti prelazak iz prirode u
kulturu mora da bude artificijelan i paranoidan. Da ne postoji lik imaginarnog oca
kao nekoga ko prua potporu i podrku, ne bi moglo da doe do abjekcije majinog
tela.
U knjizi Pouvoirs de lhorreur /Moi uasa, 1980/ Kristeva objanjava proces
tokom kog majino telo poinje da se doivljava kao opasnost za novouspostavljene
granice identiteta. Pre nego to majka postane objekat za dete, ona prvo postaje
abjekt. Majino telo postaje odvratno, ali i dalje fascinantno i moe se napustiti
samo ako postoji podrka imaginarnog oca. Tek kada bude organizovalo svoj svet
kao znaenjski univerzum, dete e moi da sagleda majku kao objekat. Da bi to bilo
mogue, ono mora da tei razdvajanju. Muko dete e kasnije erotizovati odbaeno
telo majke, pa seksualna ljubav prema eni nastaje podvajanjem odbaenog tela
prema kome se osea odvratnost i odbaenog tela kojim smo fascinirani. Za razliku
od toga, ensko dete se odrastanjem toliko identifikuje sa telom majke da mu je

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

245

mnogo tee da ga objektivira i identifikuje se s abjektovanim telom majke koje

nikada ne moe potpuno ni da odbaci niti da ga erotizuje u heteroseksualnoj kulturi.
Pozicija ene u heteroseksualnoj patrijarhalnoj kulturi je odreena time to njena
iskustva ostaju nedovoljno artikulisana kroz postojee kulturne i psiholoke kodove.
Kristeva je napravila revoluciju u osvetljavanju znaaja funkcija majke u
psihoanalitikoj teoriji, kao i promeni modela oca od strogog patrijarhalnog simbola
zakona ka imaginarnom ocu ljubavi i podrke. Kristeva takoe proiruje pojam
psiholoke abjekcije pokazujui njena ira znaenja u kulturi, s obzirom da se ona
primenjuje i na ivotinje, na prirodu itsl., omoguujui formiranje posebnih
kolektivnih identiteta i sublimaciju predmeta abjekcije kroz tvorevine kulture.
Socijalna osnova potinjavanja ena takoe se nalazi u kolektivnoj abjekciji ena i
enskog, koja oteava socijalnu i kulturnu afirmaciju enskosti. U optem
habitusu patrijarhalnog drutva, ene nikad nisu potpuno artikulisane i nikada nisu
ravnopravni sagovornici. Implicitno Kristeva pokazuje da je poriv za materinstvom
ustanovljen ovakvim znaenjskim poretkom koji oblikovanje enskog identiteta
fiksira i fokusira na preedipalnu fazu. Potreba za materinstvom je prema Kristevoj
vezana za incestuozni poriv enske dece da se sjedine sa telom majke. Samo
materinstvo je u tom smislu snano semiotiki kodirano i oblikovano i nije izraz
nekakvog nepatvorenog materinskog instinkta koji kao takav ostaje nepreraen
kulturom. U krajnjim ishodima ovog teorijskog pristupa, Kristeva odbacuje ideje o
potrebi za izgradnjom nekakvog stabilnog enskog identiteta, smatrajui da bi to
imalo represivnu funkciju. Njeno je stanovite da ena zapravo ne postoji i nije
neto fiksirano, ime se donekle moe tumaiti i kontroverzan odnos Kristeve prema
enskom pokretu i feminizmu.
Luce Irigaray takoe razvija svoj pristup izgradnji enskog identiteta
nadovezujui se na Lacana i istovremeno ga modifikujui. Poavi od toga da je u
patrijarhalnom drutvu biti subjekt kulturni prerogativ mukosti iz kog su ene
iskljuene, Irigaray smatra da je sama subjektivnost u osnovi muka i da se izraava
kroz fantaziju o autogenezi i kroz neprekidno potiskivanje bespomonosti, pre svega
odbacivanjem enskosti, ili prisvajanjem ena kao Drugog kroz relacije moi, ime
ena i enskost postaju isti negativitet. Meutim, ne moe biti subjekta bez Drugog.
Samoutemeljujui subjekt je iluzija zasnovana na mimetikom postupku koji samog
sebe iskljuuje iz sfere znanja i istine.
Irigaray takoe naroitu panju posveuje relaciji izmeu majke i erke, koju
smatra potpuno obezvreenom u patrijarhalnom drutvu, a takoe i nedovoljno
obraenom unutar psihoanalize. Odnos majke i erke je najmraniji kontinent meu
mranim kontinentima psihoanalize (Irigaray, 1981). Potreba za rekonstrukcijom
tog odnosa odreena je nastojanjem da se ukae i da se ukloni izma enskog.
Struktura izgradnje enskog identiteta i svesti o sebi je takva da onemoguuje
razdvajanje ene od njene funkcije majke. Upravo odsustvo simbolizma u relaciji
izmeu majke i erke, u kulturi koja poiva na paradigmatskim simbolikim slikama
materinstva kao odnosa majke i mukog deteta, slui za reprodukovanje

246

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

patrijarhalnog socijalnog poretka. ene su, poput mitske Arijadne, ostavljene u

peinama i lavirintu nesvesnog bez simbolikog putokaza, bez sublimacije i bez
puta. U odsustvu postojanja kulturnih simbola sublimacije za ene, ene su ugurane
u reprodukciju kao telesni poriv i neposredovano iskustvo, te se samo materinstvo
pojavljuje i interpretira u kulturi kao stvar tela. Meutim, u znaenjski
strukturisanom materinstvu i u kulturnom i drutvenom identitetu majke, kao i u
razumevanju sebe kao majke, nije re o enskoj prirodi, ve o poziciji koji ene
imaju u postojeem simbolikom poretku. Patrijarhalni simboliki poredak
materinstvo faktiki povezuje sa predispozicijama ka nemogunosti i blokiranju
pune individualizacije. Postoji nekoliko osnovnih drutvenih posledica ove situacije:
naglaeno rivalstvo izmeu ena na osnovu materinstva usled nemogunosti
uspostavljanja artikulisane relacije i zajednitva, naglaeno prisustvo
neposredovanih, nemedijatornih iskustava u enskom iskustvu (implozija,
eksplozija, nekontrolisana emocionalnost, iracionalnost...), kulturno samoubistvo
ubistvo uma, zanemarivanje sopstvenih oseanja i inteligencije, postojanje poriva za
koje ne postoje simboli ili drutveni prostori za realizaciju, blokiranost.
Celokupna patrijarhalna kultura je izgraena tako da bude maskulino
samoutemeljujua i da kao takva opravda sebe. Irigaray se zalae za izgradnju
teorije koja e uvaavati razliku i prepoznati oba pola, a ne samo jedan. Pojam
razlike kod Iragaray srodan je Derrridinoj kovanici razodlaganje (diffrance). Ovu
oznaku Derrida formulie nadovezujui se na osnovne probleme Heideggerove
filozofije, posebno s obzirom na problem ontoloke razlike. Heidegger svoju kritiku
povesti zapadne metafizike gradi na kritici prezentnosti i izvesnosti u razumevanju
istine. 3 Derridina filozofija se nadovezuje na Heideggerovu kroz razvijanje
postupaka dekonstruktivnog itanja tesktova zapadne metafizike ukazivanjem na
gubitak promiljanja razlike, nepodrazumljivosti i odloenosti izvesnosti
(diffrance) u miljenju koja ini otvorenim i neproraunljivim prostor istine i bia.
Luce Irigaray ensko pismo odreuje kao prostor za iskuavanje ove razlike. Dakle,
Luce Irigaray kritikuje i dekonstruie falogocentrizam kao spoj univerzalistikog i
maskulinog jezika, te nastoji da izgradi teorijski pristup koji e omoguiti
artikulisanje istovremeno enskog teksta (lcriture feminine) i nove ravni

Za razliku od presokratovske filozofije, unutar koje put filozofskog promiljanja istine nije bio
metodoloki utvren tako da se pretpostavlja dostupnost ili prezentnost sutine bia miljenju, tj.
ontoloku podudarnost bia i bitka, Heidegger smatra da se od Platona nadalje dogaa preokret na
kojem se utemeljuje zapadna metafizika. Preokret se sastoji u gubitku razlike izmeu bitka i bia i u
njenom instrumentalizovanju u funkciji takvog poimanja stvarnosti koje e nam je uiniti izvesnom i
dostupnom unapred osmiljenim i racionalizovanim metodolokim postupcima. Time se gradi fatum
istorije zapadne metafizike, dovodei do toga da se polje mogunosti poimanja i promiljanja istine
progresivno suava i sve tenje povezuje sa kategorijama moi i vladanja. Prema Heideggeru ivimo u
vremenu slike sveta, prevlasti pogleda na svet, potpunog osiromaenja i metodolokog
instrumentalizovanja miljenja koje, destrukcijom metafizike, treba vratiti u autentino egzistencijalno
iskuavanje unutar kog istina miljenju nije sa podrazumevanjem dostupna ni jednim unapred
utvrenim postupkom.

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

247

filozofsko-kritikog diskursa i kritike metafizike graene na pojmu razlike. U

jednom od svojih najpoznatijih tekstova, Speculum de lautre femme /Spekulum
druge ene, 1974/, u delu koji se odnosi na interpretaciju Platonovog mita o peini,
Irigaray objanjava svoje shvatanje razlike. Analizirajui ovaj mit, Irigaray se
nadovezuje direktno na Heideggera, koji u svom Platonovom nauku o istini
objanjava isti taj mit iz perspektive povesne promene u shvatanju sutine istine.
Sam mit na alegorijski nain predstavlja ovekov odnos prema znanju i objanjava
razliku izmeu pravog i lanog znanja ili mnjenja, ija sutina je predstavljena kao
mimesis. Mada sam mit definitivno u povesnom smislu oznaava iskorak u
racionalno miljenje i formulisanje dijalektikog metoda koji se bazira na tanom
poimanju kao osnovi svakog daljeg shvatanja istine u filozofiji, u njemu se zapravo
otkrivaju sve ambivalentnosti prelaznog perioda u kome je sam Platon iveo i
upravo kao mit ima funkciju osetljivog inicijacijskog prevoenja iz jednog naina
vienja i tumaenja sveta, koji odgovara arhajskim drutvima i bazira se na
ciklinom poimanju vremena, u drugi, baziran na linearnom vienju vremena kao
veite prezentne sadanjosti. Upravo zato, magijsko i racionalno se u ovom mitu na
neuhvatljiv nain prepliu, a oparanost iracionalnim (maskama, senkama,
plesovima u peini) latentno podriva i prevladava oparanost racionalnim svetom
(sunce i svetlo dana izvan peine).
Tumaei itavu Platonovu peinu kao simbol za matericu, majku, i kroz to
kao univerzalni simbol za ensko u zapadnoj filozofiji, Luce Irigaray pokazuje da je
pozornica dogaanja filozofije tako oblikovana da je "peina" ispranjena od svakog
znaajnog sadraja, ona nudi samo serije lanih mimetikih predstava i konfuziju
identiteta koja se moe prevazii samo nasilnim izlaenjem iz nje. Sama peina
shvaena je, dakle, kao opasna i arobna fikcija, kao unutranja neposrebrena
strana ogledala, nesposobna za pokret, za disanje, za ritam koji bi imali bilo kakve
veze sa istinom. Svod peine je poput kamenog nepokretnog kapka, ispod kog su
sve refleksije i odbijanja i igre svetlosti i senke zamrznuti, okamenjeni u svom
odnosu spram istine. Ova zamrzntost kretanja u peini u svetlu istine predstavlja
strah od heterogenog prostora, od kastracije, strah da neemo uvek moi da
prepoznamo sebe kao iste, kao isto, da same sebe perpetuiramo kao stabilne i
fiksirane subjekte, ako usmerimo pogled na unutra.
Unutar peine sve to je opasno po istinu (shvaenu u kategorijama
prezentnosti) deava se u upljinama, depovima, sferama, ogradama koje
omoguuju prelamanje svetla, "raajui nakazna stvorenja (senke), sramnu kopilad
Sunca nastalu igrama kopule" (Irigaray, 1974:351)4. Iz te izmetene perspektive, na
ivot, kao i potraga za mudrou, odvijaju se tako da ne moemo imati kontrolu nad
njima, te smo upueni ka stalnim distorzijama ravnotee iza kojih ne postoji vrst i
stabilan subjekt.

Irigaray se ovde igra izrazom kopula preklapajui znaenje rei kopulirati kao seksualnog ina i
filozofskog znaaja kopule jeste, biti, kao nosioca ontolokog znaenja.

248

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

U Platonovom mitu, stupanje na put istine osloboeno je svakog lutanja,

svakog istraivanja, bez obzira to niko na svetlo dana ne izlazi na kraju
dobrovoljno, ve na silu, i bez obzira to je sama peina sastavljena iz vie
svetlosnih nivoa i slojeva. Sve to se u njoj dogaa kod Platona je ve oznaeno kao
privid iz kog treba izai, kao ono to onemoguuje istinu, a istina se sve vie
sagledava kao mo gledanja kao istog odsijavanja (refleksije, reprezentacije), kao
mo gledanja koja je vetaki pripremljena i fokusirana na analizu slinosti i
svoenje razlika na isto, mo raanja spekulativne filozofije, kao priprema za
instituciju filozofije.
Luce Irigaray ukazuje na to da polaritet i razdvajanje znanja i neznanja,
izvesnog znanja i mnjenja, fantazije i razuma, svetla i tame koje se deava u mitu o
peini predstavlja istovremeno i utemeljenje maskuline moi u filozofskom diskursu
i njeno identifikovanje i poistoveenje sa diskursom univerzalizma i ratia. Peina
kao takva jeste mrano mesto materice i majke, prostor mimezisa i mimikrije kojoj
je oduzeta sutastvenost.
enskost se sahranjuje u simbolikom poretku kao nedostatak, odsustvo
svetla, a predstavlja istovremeno njegov gradivni temelj, poreklo, sakrivenu i
potisnutu potporu i kamen temeljac. Izlazak na svetlo dana iz peine, kojim se
ustanovljuje falogocentrina mo i imaginarna vizura stvarnosti kao
samoprezentnosti ratia, dobra itd., podrazumeva odbijanje i neutralisanje razlike i
ustanovljenje logike istog kao diskursa istine kroz savladavanje mimezisa njegovim
potiskivanjem, a ne naputanjem. Dogaanja u peini od sada e predstavljati
primamljive izazove podzemlja kojima se treba odupreti.
Na slian nain, analizirajui dijalog Gozba i razgovor hetere Diotime i
Sokrata u tekstu (predavanju) 'L'Amour sorcier' (1984), Irigaray uoava promenu
koja se u tom dijalogu deava s obzirom na razumevanje ljubavi. U prvom znaenju,
ljubav je obeleena kao demonska i transformativna, izmeu znanja i neznanja,
izvan kategorija dobrog i lepog i predstavlja proces koji nikada nije dovren. U
drugom znaenju, koje ljubav pribliava zahtevima drutvenog poretka, Platon kroz
rei Diotime otkriva da je zadatak metafizike da oslobodi ljubav demonolikih
svojstava. Ona time gubi alhemijski kvalitet veze izmeu parova suprotnosti i fiksira
se treim lanom, detetom, kao prokreativnim ciljem i svrhom ljubavi, u prostoru
izvan razlike i dvojstva, u ustanovi patrijarhalnog monogamnog braka. Osnovu
ovako shvaene ljubavi ini brak kao socijalno svrsishodna i odobrena ustanova, a
ne odnos izmeu dvoje ljudi. Sledei Lvi-Straussa, Irigaray smatra da se institucija
monogamne porodice ustanovljuje kao ureena relacija meu mukarcima
(razmena ena) i u tom smislu kao homoseksualna veza meu mukarcima koja je
povezana sa otuenjem enske elje u sistemu robne razmene (Le march des
femmes, 1985). udnju za razliitim zamenjuje udnja za istim i ovaj oblik
disciplinovanja ena postaje konstitutivan za njihovu psiholoku opresiju. Meutim,
Irigaray ne usvaja objanjenje Lvi-Straussa zato su ene, a ne mukarci tretirani
kao roba. Lvi-Strauss to tumai poligamnom prirodom mukaraca. Za Irigaray,

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

249

mukarci nisu objekt razmene zbog sistema potinjavanja u sistemu proizvodnje

znakova i robe. Irigaray ovde deli miljenje Juliet Mitchell da postoje etiri aspekta
u kojima enska seksualnost dobija karakter robe: 1) kroz podreenost zakonima
mukog delovanja, 2) kroz subordinisanje i potiskivanje enskog tela, 3) kroz
drutveno graenje predstava o eni kroz predstave mukaraca, a ne kroz njihovo
samoprezentovanje, 4) kroz muke standarde kvaliteta ena u sistemu razmene.
Hlne Cixous se, kao i prethodne dve autorke, bavi seksualnom razlikom u
cilju ukazivanja na one aspekte enske subjektivnosti koji izmiu ogranienjima
falogocentrizma. U knjizi La jeune ne (1975) i u delu Sortie (1975) Cixous definie
i kritikuje binarne opozicije na kojima se ustanovljuje zapadno miljenje ukazujui
na njihovu rodnu i hijerarhijski ureenu distribuciju. Kao organizacione eme
miljenja, ove opozicije su i sredstva hijerarhijskog ureenja drutva na
patrijarhalnim osnovama: aktivno/pasivno, sunce/mesec, kultura/priroda, dan/no,
otac/majka, glava/srce, misaono/ulno, logos/patos, forma/materija, govor/pismo,
muakarac/ena itd. Cixous naroito naglaava da ove opozicije ne predstavljaju
prirodno strukturisane kategorije, ve zadobijaju arbitrarna znaenja grupiui se u
mree navodno srodnih pojmova koji zapravo simptomatski stoje zajedno. Zadatak
dekonstruktivnog itanja je da ove opozicije i njihovo zaenjsko umreavanje i
hijerarhijsko razlikovanje, koje se u potpunosti ostvaruje u drutvu, relativizuje i
podrije. U tom kontekstu, njen pojam enskog pisma podrazumeva prekoraenja u
tekstu izvedena u ovim ustanovljenim diskurzivnim mreama kroz pisanje telom,
ije glavno obeleje je jouissance (zadovoljstvo u tekstu). Tekst (sekst) Cixous
je u odnosu na pomenute autorke u najveoj meri osloboen vezanosti za strog
akademski diskurs i kree se od filozofske kritike, preko novela, fikcije i teatra. Rad
Cixous proseca nekoliko anrova i umetnikih polja izraavanja, pa ga je teko
prikazati kroz neki zajedniki imenitelj (upravo to je razlog zato je u ovom
preglednom tekstu ova autorka najkrae prikazana). I Cixous polazi od toga da
kontroverznost i vanost enskog pisma proistie iz toga to ene neravnopravno
uestvuju u simbolikom diskursu. Devojice moraju da naprave mnogo
neoekivanih i neobjanjivih izmetanja da bi seksualno sazrele, od klitorisa na
vaginu, od privlanosti ka enskom telu ka privlanosti prema mukom telu, od
aktivne ka pasivnoj seksualnosti da bi na kraju postale deo poretka koji im pripisuje
pasivni, vaginalni, heteroseksualni, reproduktivno usmereni seksualni identitet. ene
su u krajnjem ishodu na marginama simbolikog poretka, neukorenjene, blie
imaginarnom iskustvu, predstavama i fantazijama i udaljene od koncepata stabilnog
znaenja, to ih sve deligitimizuje za ravnopravno uestvovanje u postojeim
reimima istine.
Kontroverzno pitanje koje Cixous na osnovu toga postavlja je: Da li ene
moraju da se legitimizuju piui kao mukarci, borei se da steknu pravo u poretku
koji delegitimizuje iskustva za koja su one vaspitavane? Taj sistem je opresivan za
oba pola, tako da ensko pismo ne obuhvata samo ene i njihovo iskustvo.

250

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

U Le Rire de la Meduse (1975), Cixous izmeta Freudovo tumaenje lika

Meduze kao simbola koji predstavlja strah od kastracije, ka tumaenju koje
dekonstruie psihoanalitike ideje o seksualnosti u celini interpretirajui glavu
Meduze kao izoptenu seksualnost ene, koja se, jednom izmetena iz patrijarhalnog
konteksta pojavljuje u sasvim drugaijem svetlu imaginarna struktura muke
omnipotentnosti i strah od kastracije koji iza toga stoji (mitskim jezikom izraen
kroz lik Meduze sa zmijama koje odseca Persej) u ogledalu predstavlja lik seksualno
polimorfne ene u patrijarhalnom drutvu postoji neto jae od kastracionog
straha, a to je strah od enske potentnosti koju treba sasei.
Vei deo prigovora koji su upueni francuskom feminstikom
poststrukturalizmu koji nastaje sedamdesetih godina XX veka tie se nedovoljno
razvijenog tumaenja socijalnih dimenzija znaenja u oblikovanju identiteta. Nancy
Fraser, na primer, naglaava da je enski identitet isprepleten sa drugim identitetima
odreenim ulogama u drutvu (klasna, etnika pripadnost, politiko opredeljenje,
profesionalni identiteti i sl.), tako da nismo uvek u podjednakoj meri i na stabilan
nain u drutvu odreene kao ene. Svaki od ovih identiteta je promenljiv i moe
biti manje ili vie naglaen, periferan ili latentan, u zavisnosti od socijalne situacije.
NI jedan identitet nije nepromenljiv te se ne moe govoriti o nekakvoj unutranjoj
strukturi njegovog formiranja izuzimanjem iz razmatranja viestrukih oblika akcije
koji utiu na njegovu promenu. Ukratko, poput Simone de Beauvoir, i Fraser smatra
da je uvek neophodno uzeti u obzir istorijsko-drutvenu situaciju u kojoj se neki
identitet gradi. Kulturna hegemonija u kojoj se grade margnalizovani identiteti je
viestruka i ne tie se samo psiholoke ravni (Fraser, 1992:178).
Za radikalni materijalistiki feminizam, koji se nadovezuje na pristup Simone
de Beauvoir, ne postoji neka esencijalna ili prirodna enskost niti u jeziku, ni u
telu ni bilo gde drugde, jer se ona definie samo u socijalnom kontekstu. Meutim,
isto to stanovite bi se zapravo moglo pripisati i poststrukturalistikom pristupu. U
pristupima poststrukturalistikih autorki i radikalnih materijalistikih feministkinja
tematizovani su i otvoreni isti problemi, kao npr. subjektivnost, seksualnost,
heteroseksualnost kao drutveni sistem opresije, ali dok, recimo, Christine Delphy i
Monique Wittig heteroseksualnost definiu kao politiki fenomen koji se gradi kroz
politike institucije, kao i kroz socijalno konstruisani nain razmiljanja o seksualnoj
razlici, za Kristevu npr. to je psiholoki mehanizam vezan za izgradnju enskog
identiteta. Uoavanje opresivnog karaktera tog procesa predstavljeno je kroz potrebu
za osveivanjem onih elemenata nae linosti koji su sutinski vezani za nau
enskost, od kojih ne moemo tek pobei, kao to je odnos prema majci i
materinstvu. Mada za Kristevu u krajnjem ishodu ena ne postoji, enskost se
ipak prisvaja, iskuava i sa njom se eksperimentie, kao i kod Irigaray ili Cixous,
kod kojih je ensko pismo pre svega prostor izraavanja, afirmisanja i
zadovoljstva u razliitosti. Za Monique Wittig, nasuprot tome, naputanje prostora
heteroseksualnosti podrazumeva potpuno naputanje enskosti. Za Delphy pak,
seksualnu razliku koja se izraava kroz polnu razliku izmeu mukaraca i ena treba

Nada Sekuli: Odnos identiteta, pola i enskog pisma...

251

isprazniti od opresivnih socijalnih znaenja i svesti na ono to ona u osnovi i jeste

samo na bioloku razliku. Meutim, miljenje o tome kakav je udeo bioloke polne
razlike ve same po sebi na ustanovljavanje socijalnih razlika izmeu mukaraca i
ena razlikuje se ve kod Simone de Beauvoir i drugih francuskih feministkinja
slinog usmerenja.
Za Irigaray, Cixous, kao i za Kristevu, prostor ostvarenje emancipacije ena je
neto drugaiji. To je prostor samoartikulacije, samoizraavanja, u kojoj enskost
ne predstavlja vie vrstu kategoriju, niti stabilno svojstvo enske subjektivnosti,
niti je to prostor podrazumevajue solidarnosti meu enama. Biti enom ne
upuuje samo na socijalne kategorije, ve i na oseaj samog sebe, na sopstvo, na
kulturno uslovljen i konstruisan subjektivni identitet. U njihovom pristupu, vezivni
element izmeu ena nije socijalni prostor, ve iskustvo telesnosti. Pri tom, ovde
oigledno nije re o povratku na biologizam, ve pre o kulturnom nasleu enske
prepoznatljivosti u drutvu koja enskost locira u enskoj telesnosti i koja se, u
odsustvu potpune simbolike artikulacije, izraava u samom enskom telesnom
iskustvu. Postojei socijalni prostor unutar patrijarhalnog drutva ene razdvaja, a ne
spaja. Politiki prostor koji se u radovima ovih autorki eksplicitno formulie je
artikulacija predstavljen je kao ensko pismo, kao istovremeno drutveno
subverzivan i drutveno nijansiran prostor za artikulisanje drugosti, implicirajui pre
projekat pozitivne politike diskriminaciju nego jasnu artikulaciju politikog zahteva
za ukidanjem diskriminacije. U izvesnom smislu (sa napomenom da to nije
stanovite samih autorki o kojima je ovde re, budui da one pre svega naglaavaju
subverzivni karakter svog pisanja), kao politiki projekt, ova stanovita bi se mogla
dovesti u vezu i sa stanovitem Carol Gilligan (1982), koja se zalae za intergraciju
nekih tradicionalno enskih atributa, kao to su briga za druge, ljubav i sl, u
relacione odnose drutvenog ivota.
U tom smislu, moglo bi se zakljuiti da se politike implikacije
poststruktualistikog feministikog pristupa specifine i da do danas nisu iscrpljene.
Barem u tri aspekta ovaj pravac se pokazuje kao relevantan u savremenim
feministikih politikim zahtevima: kroz zahtev za pozitivnom politikom
diskriminacijom, zahtev za revizijom drutvenih vrednosti i ciljeva u pravcu
uvaavanja razliitosti i drugosti (koji se ne ograniava na pol), kao i kroz zahtev za
afirmisanjem i podravanjem otvaranja akademskog prostora za alternativne
pristupe znanju, to ukljuuje i promovisanje studija roda.

Literatura
Belenky, Mary Field, Goldberger, R.N.C.M. Blythe, Tarule Mattuck, Jill (1998): enski
nain spoznavanja, enska infoteka, Zagreb
de Bovoar, Simon (1982): Drugi pol, BIGZ, Beograd
Braidotti, Rosi (2002): The politics of ontological difference in: Brennan, Teresa (ed.)
Between Psychoanalysis and Feminism, University of Cambridge, Cambridge

252

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 3

Brennan, Teresa (ed.) (2002): Between Psychoanalysis and Feminism, University of

Cambridge, Cambridge
Butler, Judith (1990): Gender Trouble, Feminist Theory and Psychoanalytic Discourse, in
Nicholson Linda J. (nav.delo)
Cixous, Hlne (2005): Sanjarije divlje ene: Prvobitni prizori, Rad, Beograd
Elam, Diane (1994): Feminism and Deconstruction, Routledge, London and New York
Elam, Diane and Wiegman Robyin (1995): Feminism Beside Itself, Routledge, New York
and London
Elliot, Anthony and Turner S. Bryan (eds.) (2001): Profiles in Contemporay Social Theory,
Sage Publications, London, Thousand Oaks, New Delhi
Fraser, Nancy and Bartky, Sandra Lee (eds.) (1992): Revaluing French Feminism, Indiana
University Press, Bloomington and Indianapolis
Fuko, Miel (1971): Rei i stvari, Nolit, Beograd
Gilligan, Carol (1982): In A Different Voice. Harvard University Press, Cambridge
Irigaray, Luce (1974): Speculum of the Other Woman, Cornell University Press, Ithaca, New
York
Irigaray, Luce (1981): Le Corps--corps avec la mre. La Pleine Lune, Montral
Kristeva, Julija (1989): Moi uasa: ogled o zazornosti, Naprijed., Zagreb
Kristeva, Julija (1994): Crno sunce. Depresija i melanholija, Svetovi, Novi Sad
Kristeva, Julija (1997): Nove duevne bolesti, Oktoih, Podgorica
Kristeva, Julija (1979): Prelaenje znakova, Svjetlost, Sarajevo
Kristeva, Julia (1983): Pouvoirs de lhorreur, Seuil, Paris
Lacan, Jacques (1986): etiri temeljna pojma psihoanalize, Naprijed, Zagreb
Mitchell, Juliet (1987): Psychoanalysis and Feminism; Penguin Books, Harmondsworth
Nicholson, Linda and Seidman, Steven (eds.) (1995): Social Postmodernism, Cambridge
University Press, Cambridge
Nicholson, Linda J. (ed.) (1990): Feminism, Postmodernism, Routledge, New York
Papi, arana (1997): Polnost i kultura, XX vek, Beograd
Penrod, Lynn K. (1993): Translating Hlne Cixous: French Feminism(s) and AngloAmerican Feminist Theory u: rudit, vol.6, No.2
Sekuli, Nada (2007): O kraju antropologije, ISI FF, Beograd
Simons, Margaret (1992): Two Interviews with Simone de Beauvoir u Revaluing French
Feminism (nav.delo)
Tidd, Ursula (2004): Simone de Beauvoir, Routledge, London
iek, Slavoj (2008): Ispitivanje realnog, Akademska knjiga, Novi Sad