GVOZDEN

ia Gvozden, krepak sedamdesetogodinjak, vozi verovatno najstariji "vartburg", koji je jo

u voznom stanju. Karavan. Pomalo se bavi zemljom, pomalo stokom, pomalo vercuje.
Teka su vremena, rat je, ali on se ne ali. Ovde kupi dva-tri kanistera benzina - tamo ih proda
malo skuplje, ovde se nala vrea pirina po staroj ceni, tamo je zameni za kantu ulja, a ulje
za kutiju svea tamo gde se svee troe i sve tako, povazdan. Stalno u urbi, na putu, sa
ljudima.
Vozi tako jednog dana ia Gvozden, kad iza krivine na drumu, nesrea! Slupana diplomatska
kola, a iz kra izvlae oveka - ne zna se je li mrtav ili iv? Pre e da bude mrtav.
"Hajde, ia, da ga odveze do bolnice!", kae policajac.
"Ma, gde u ja, ljudi!", pravda se Gvozden. "Pos'o eka, nema se kad."
"'Ajde, 'ajde, utovaruj!", nareuje policajac i seda pored Gvozdena.
ta e, kud e, vozi kad ti se kae, vlast je to, ne valja se sa njima nadgornjavat.
Stignu do prve bolnice, a onaj stranac ni iv ni mrtav; kau da jo malo die. Kad tamo, a ono
nema krvi, a u ia Gvozdena se zadesila ba ta krvna grupa koja se trai.
"Lezi, ia, da ti uzmemo malo krvi..."
"Ma kud meni da uzimate, star sam ovek!", vadi se Gvozden, ve ga polegli i vezali mu
gumu oko ruke, nije stigao ni da objasni da mu se uri. to jest, jest, dali mu posle au soka i
sendvi sa zimskom salamom da se povrati i doe sebi. Jedva kola doterao do kue.
I ne doznade je li onaj stranac ostao iv.
Kad jednog dana u ia Gvozdenovo selo stie na ovek, kurir amerike ambasade! Jeste li
vi ia Gvozden? Jesmo. Jeste li vi dali krv za tog i tog gospodina? Dali smo. Milicija
naerala kako da ne damo? E, pa gospodin taj i taj, pravi sveanu veeru u vau ast, dole u
hotelu, pa vas poziva da uveliate slavlje povodom njegovog ostanka u ivotu na ovim
prostorima i ire...
I tako, na taj dan, obuk'o ia Gvozden sveano odelo, zvano "ukopno", i siao u varo, u
hotel, a tamo sto u obliku irilinog slova P, a njega postavilo u elo pokraj onog stranca to
mu Gvozden dao svoju krv da preivi. Izmeu njih prevodilica. Okolo diplomate iz ambasade,
predsednik optine (lopurda jedna), predsednik vladajue stranke (dva bi radijatora u sobi
posvaao), mesni dopisnik "Politike", ef veterinarske stanice, upravnik bolnice i komandir
policije. Bog te maz'o.
Kad se svi sakupie, uze re visoki gost. Takva i takva stvar, kae, svi znate ko sam i ta mi se
desilo, a da nije ovog ovde asnog starine, ne bi bilo ni mene meu vama! Vi znate da sam ja
ovde doao u ime Ujedinjenih nacija. Hteo bih da se oduim svom spasiocu gospodinu
Gvozdenu, ali mi, Amerikanci, nemamo obiaj da sa sobom nosimo ke pa se u mene tako,
zatekao samo neki sitni, nekih desetak hiljada dolara, ali im se vratim kui, u Ameriku,
poslau gospodinu Gvozdenu sve to hoe, sekretarica e da zabelei. To je najmanje to
mogu da uinim za svog dobrotvora, da ne kaem novog oca, jer u dan kada sam ga upoznao
slaviti kao svoj novi roendan!
Kad prevedoe ia Gvozdenu amerikaneve rei, on samo uvrnu brk i zapita stranca: "A,
koliko ree da ima para kod sebe, dijete?" "Deset hiljada dolara", odgovori ovaj.

"Evo, ovako!", predloi Gvozden, pet e da zadri za sebe, ne valja se na put bez dinara, a
pet mi daj odmah, ako hoe. Sve je to lepo i fino to mi pria, svi ti kamioni, avioni,
milioni, ali kad u tebi proradi ova moja krv to ti je dadoh onomade, poslae mi govno kao
to bih i ja tebi poslao! Daleko je Amerika!

OBRAD
Obrad Milievi, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gde ne uspeva nita drugo sem
Hercegovaca, odlui da se 1922. prijavi za andara u Bilei. Proe sve ispite. Bio je zdrav ko
dren, pametan, poten i hrabar, pogaao je u metu, trao bre od ostalih, rukovao sabljom i
bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije puio ni pio, a bio je, kao to se zna, iz
dobre familije
Na kraju, poto ga primie u andare, trebalo je da potpie reenje, ali on odbi da to uini.
Zato nee da potpie?, upitae ga.
Ne umijem, odgovori. Nijesam pismen.
Kako, jadan, nijesi pismen? Pa kako e pisati prijave i zapisnike kad se to desi?
I tako ga i pored svega ne primie u andare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova
italijanskim ipom San ovani di Mesina iz luke Kotor, gde je neki Dubrovanin, po imenu
Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.
Kao to kae stara poslovica: Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.
Posle mnogih potucanja , Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime OBrajen, traei
mesto slino rodnoj Zvjerini, naseli se na severozapadu drave Arizone, prema granici
Kalifornije, ispod planine Krosman. iveo je siromano bavei se onim im se bavio i na
Zvjerini uzgajao ovce ije je meso prodavao u oblinjem gradu Havasa Sitiju. Drava
Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simbolinu cenu od pet dolara.
Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi atrnju, istu onakvu kao to je imao u
Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kinice), iznenada potee nafta. Postao je
tako bogat preko noi. Sagradio je prostranu kuu u kolonijalnom stilu, a za svoju duu
podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao to je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjitem,
gredama i ovnujskim koama na kojima je spavao sanjajui Zvjerinu.
I tako, doe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz
Feniksa poslala uvenog advokata da se potpiu ugovori. Ali on odbi da stavi svoj potpis!
Zbog ega neete da potpiete ugovor?, upita ga zapanjeni advokat.
Nijesam pismen, odgovori on.
Gospodine OBrajen, ree advokat, vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. ta biste tek
postali da ste znali da piete!
Postao bih andar u Bilei, odgovori Obrad.