Biologija elije

biolog

Sneana Trifunovi, dipl.

BIOLOGIJA ELIJE
HEMIJSKI SASTAV ELIJE
Hemijski elementi koji izgrauju eliju nazivaju se biogeni elementi. Prema koliini u kojoj se nalaze u
eliji dele se na makroelemente (gr. macro=mnogo), kojima pripadaju C, H,O,N i dr. i
mikroelemente (gr. micro=malo) Cu, Br,Mn,F i dr.
Neorganska jedinjenja i elementi
Voda je jedna od glavnih komponenti ivih sistema i ini ak 50-95% teine elije. Koliina vode u
elijama oveka zavisi od: starosti, vrste tkiva, metabolike aktivnosti, pola. Uloge vode su: 1. ona je
univerzalni rastvara; 2. pogodna je sredina za odvijanje metabolikih reakcija; 3. transportna uloga
vode ogleda se u lakom prenoenju materija koje se u njoj rastvaraju; 4. uestvuje u termoregulaciji i
osmoregulaciji.
Neorganske soli se javljaju u obliku katjona i anjona. Najvaniji katjoni su Na+ i K+ koji obezbeuju
polarizovanost membrana nervnih i miinih elija. Meu anjonima najvaniji su fosfati jer
predstavljaju osnovne oblike iz kojih se koristi energija (ATP).
Organska jedinjenja
Organska jedinjenja obavezno sadre ugljenik (C) i njihovim razlaganjem se oslobaa manja ili vea
koliina energije (razlika u odnosu na neorganske materije). Razlikuju se 4 grupe ovih jedinjenja: ugljeni
hidrati, masti, proteini i nukleinske kiseline.
Ugljeni hidrati (eeri)
Dele se na monosaharide, oligosaharide i polisaharide. Monosaharidi (prosti eeri) se hidrolizom ne
mogu razloiti na prostija jedinjenja. Prema broju ugljenikovih atoma dele se na trioze, tetroze, pentoze
(riboza i dezoksiriboza),heksoze (glukoza i fruktoza). Glukoza je glavni izvor energije i osnovni
transportni oblik eera u organizmu kimenjaka. Oligosaharidi (gr.oligos = malo po broju, siromano)
su izgraeni od 2-10 monosaharida. Najznaajniji su disaharidi (od 2 monosaharida) kojima pripadaju
maltoza, laktoza i saharoza. Polisaharidi su makromolekuli nastali povezivanjem velikog broja
monosaharida u dugake lance (mogu da sadre na stotine i hiljade monosaharida). Rezervni
polisaharidi su magacini energije i kod ivotinja je to glikogen, a kod biljaka je skrob. Gradivni
polisaharidi su celuloza (biljke), hitin (ivotinje), agar (alge).
Lipidi (masti)
Energetski najbogatija organska jedinjenja koja se ne rastvaraju u vodi. Prosti lipidi se sastoje od
glicerola (alkohol sa tri OH grupe) i masnih kiselina (zasienih ili nezasienih). Sloeni lipidi pored ovog
to sadre prosti imaju jo neku komponentu, npr. fosfolipidi sadre fosfatnu grupu. Najvaniji gradivni
lipidi su fosfolipidi i holesterol, koji grade membrane ivotinjskih elija. Holesterol je derivat lipida
tzv. steroid. Steroidima pripadaju i neki hormoni (polni hormoni i hormoni kore nadbubrene lezde).
Proteini (belanevine)
Sastoje se od velikog broja aminokiselina povezanih peptidnim vezama u polipeptidne lance. Broj,
vrsta i redosled aminokiselina ini primarnu strukturu proteina koja je uslovljena genima. Svi proteini
se grade kombinacijama 20 razliitih aminokiselina (20 aminokiselina moe se kombinovati na
neogranien broj naina). Uestvuju u skoro svim procesima u organizmu, jer proteini su: enzimi,
hormoni, antitela, gradivni (npr. keratin u koi), transportni (hemoglobin u krvi ivotinja prenosi CO2 i
O2), kontraktilni (aktin i miozin u miinim elijama), rezervni (u jajima i semenima).
Nukleinske kiseline (DNK i RNK)
Obe vrste se sastoje od nukleotida povezanih fosfodiestarskim vezama u polinukleotidni lanac..
Nukleotid se sastoji od eera (pentoza), azotne baze (moe da bude purinska: adenin i guanin ili
pirimidinska: citozin i timin) i fosforne kiseline. U svim nukleotidima su eer i fosforna kiselina isti, a
nukleotidi se meusobno razlikuju po bazi koju imaju. Nukleotidi DNK i RNK se razlikuju po eeru (u
DNK je to dezoksiriboza,a u RNK je riboza) i jednoj pirimidinskoj bazi (umesto timina RNK ima uracil).
Sve elije jednog organizma imaju istu DNK, dok se razlikuju tri vrste RNK: informaciona, transportna i
ribozomska RNK (skraeno i-RNK, t-RNK i r-RNK). DNK ima dva, a RNK jedan polinukleotidni lanac.
Lanci DNK su postavljeni naspramno i paralelno jedan drugom; povezani su preko komplementarnih
baza: adenin jednog sa timinom naspramnog lanca (i obratno), guanin jednog sa citozinom naspramnog
lanca (i obrnuto). RNK je jednolanana zato to nastaje prepisivanjem (transkripcijom) dela jednog
lanca DNK, odnosno gena. Proteini se sintetiu prema uputstvu zapisanom u genima. To uputstvo se
prvo prepie sa gena na RNK, a zatim se sa RNK prevede (proces je translacija) u redosled
aminokiselina u proteinu.

Bioscholos

Biologija elije
biolog

Sneana Trifunovi, dipl.

METABOLIZAM ELIJE
Sveukupnost biohemijskih reakcija u eliji, odnosno ukupan promet materije i energije predstavlja
metabolizam. Karakteriu ga dva osnovna procesa: anabolizam i katabolizam. Anabolizam predstavlja
sintezu sloenih jedinjenja iz prostih, uz potronju energije (fotosinteza, sinteza proteina itd.).
Katabolizam su reakcije razgradnje sloenih jedinjenja na prosta, uz oslobaanje energije (disanje,
varenje). U eliji se stalno i uporedo deavaju procesi anabolizma i katabolizma. Energija koja se
oslobodi u procesima katabolizma koristi se u anabolizmu. Energiju elija koristi iz molekula adenozin
trifosfata (ATP). ATP se sastoji iz riboze, adenina i tri fosfatne grupe, i izgubi jednu PO4 grupu onda
nastaje ADP (adenozin difosfat). Gubitkom jo jedne fosfatne grupe od ADP-a nastaje AMP (adenozin
monofosfat). Ovaj proces je povratan, odnosno od AMP dodavanjem fosfatnih grupa obnavlja se ATP.
Energija koja se oslobaa u katabolizmu koristi se za ponovnu sintezu ATP-a iz ADP-a. Stoga sistem
ATP/ADP slui kao univerzalan nain za razmenu enrgije, koji se kree izmeu reakcija u kojima se
oslobaa energija i reakcija u kojima se ona troi.
ENZIMI
Reakcije u eliji odigravaju se velikom brzinom i po utvrenom redosledu to je omogueno prisustvom
prirodnih (biolokih) katalizatora. Najznaajniji biokatalizatori su enzimi, a pored njih tu se svrstavaju i
vitamini, hormoni, kao i pojedini joni i mikroelementi Deo enzima odgovoran za njegovo dejstvo je
aktivni centar (mesto), koji se vezuje sa supstratom po principu ,,klju-brava''. Prosti enzimi se
sastoje samo od proteina, dok sloeni (holoenzimi) pored proteina sadre i neki neproteinski deo
(koenzim ili prostetina grupa). najvaniji koenzimi uestvuju u oksido-redukcijama kao npr. NAD,
NADP. Svi enzimi se stvaraju u eliji, a prema mestu delovanja dele se na endoenzime i egzoenzime.
Endoenzimi deluju u samoj eliji u kojoj se stvaraju, a egzoenzimi deluju van elije u kojoj se stvaraju.
Uroene greke u metabolizmu predstavljaju potpuni ili delimian gubitak dejstva nekog enzima. Usled
greke u nekom genu ne dolazi do stvaranja enzima, to prouzrokuje oboljenja zajedniki nazvana
enzimopatije (enzimske bolesti).
EVOLUCIJA ELIJE: PROKARIOTE I EUKARIOTE
Prva elija nastala je pre oko 3,5 4 milijarde godina i bila je prokariotske grae. Smatra se da su
najstarije prokariote bile anaerobni organizmi koji su vrili fotosintezu. Poto se u procesu fotosinteze,
kao sporedan proizvod, stvara kiseonik, ove prokariote su omoguile nastanak aerobnih organizama. Pre
oko 1,6 milijardi godina dolo do prelaska prokariota ka znatno sloenijim eukariotskim elijama.
Dananjim prokariotama pripadaju bakterije i modrozelene alge (cijanobakterije). Prokariote su
jednoelijski organizmi bez diferenciranog jedra i elijsklh organela (imaju samo ribozome). Genetiki
materijal (DNK) prokariota nalazi se u citoplazmi i naziva nukleoid. Ribozomi prokariota su sitniji (70S)
od eukariotskih (80S). elijska membrana prokariota gradi uvrate mezozome i za nju su vezani enzimi
elijskog disanja.
ELIJSKA MEMBRANA
elijska membrana izgraena je od lipida i proteina, kojima su pridrueni polisaharidi. . Lipidi i
proteini su meusobno u takvom odnosu da grade tzv. teni mozaik (teno-mozaini model grae
membrane prvi su dali 1972.g. Singer i Nikolson). Glavna osobina je semipermeabilnost ili selektivna
propustljivost.
Transport kroz membranu
Postoje dve osnovne vrste: pasivan i aktivan transport. Pri pasivnom transportu materije se kreu iz
sredine sa veom u sredinu sa manjom koncentracijom (niz hemijski gradijent), pri emu se energija
ne troi. Oblici pasivnog transporta su osmoza, difuzija i olakana difuzija. Aktivan transport se vri
kroz elijsku membranu nasuprot hemijskom gradijentu materije se transportuju iz sredine sa
manjom u sredinu sa veom koncentracijom, pomou proteina nosaa i uz utroak energije.
Energija za odvijanje aktivnog transporta dobija se hidrolizom ATP-a u ADP. Proteini nosai rade kao
pumpe i kao enzimi ATP-aze (adenozin trifosfataze) jer katalizuju razlaganje ATP -a. Najbolje
prouena je Na - K pumpa koja nasuprot hemijskom gradijentu, aktivno ispumpava jone Na+ iz
elije, a upumpava jone K+ u eliju. Natrijum-kalijum pumpa ima glavnu ulogu u stvaranju membranskog potencijala
ivotinjskih elija.

Endocitoza i egzocitoza
Makromolekuli kao to su proteini, polisaharidi, polinukleotidi ili ak itave elije (npr. bakterije) ne
mogu prolaziti kroz membranu ni jednim od do sada navedenih tipova transporta. Unoenje i
izluivanje velikuh molekula obavlja se aktivnim ueem elijske membrane pri emu ona
Bioscholos

Biologija elije
biolog

Sneana Trifunovi, dipl.

obrazuje vezikule, a procesi se nazivaju endocitoza i egzocitoza. Proces unoenja makromolekula i

rastvora naziva se endocitoza, dok se izbacivanje specifinih proizvoda elije ili nekih drugih
materija u vanelijsku sredinu naziva egzocitoza. Endocitoza obuhvata dva procesa: fagocitozu i
pinocitozu. Unoenje krupnih estica je fagocitoza (gr.phagein = jesti), a rastvorenih materija je
pinocitoza (gr. pino = piti).
ELIJSKE ORGANELE
Citoplazmine organele se, prema slinim funkcijama koje vre, mogu grupisati na:
organele koje uestvuju u procesima sinteze; pripadaju im ribozomi, endoplazmatini
retikulum, Goldijev kompleks;
organele u kojima se skladite hidrolitiki enzimi; to su: lizozomi, peroksizomi i vakuole
biljne elije
organele u kojima se sintetie ATP: mitohondrije i hloroplasti.
Ovakvo grupisanje ne obuhvata centrozome, koji uestvuju u deobi i jedro, u kome su smeteni
hromozomi (geni).
Ribozomi su jedine organele prisutne i u prokariotskoj i u eukariotskoj eliji. Sastoje se od dve
subjedinice (velike i male) koji se poveu sa molekulom i-RNK i tada sintetiu protein. Povezivanjem
veeg broja ribozoma sa i-RNK nastaje polizom.
Endoplazmatini retikulum (ER) je mrea membrana koja se prostire kroz itavu eliju. Osnovna
uloga ove organele je sinteza i transport materija kroz eliju. Razlikuju se dve vrste granularni i
agranularni. Granularni ER na membranama nosi ribozome pa se u njemu sintetiu proteini. Agranularni
ER nema ribozome i u njemu se sintetiu lipidi i njihovi derivati.
Goldijev kompleks se sastoji iz spljotenih paralelno postavljenih krupnih vezikula (kao naslagani
tanjiri) od kojih se odvajaju sitnije vezikule koje sadre proizvodi luenja ove organele. Uloga mu je u
dozrevanju, obeleavanju i usmeravanju kretanja molekula ka tanom odreditu u eliji: ka lizozomima,
van elije (sekretorna uloga), ka el. membrani.
Lizozomi su oblika kesica obavijenih jednostrukom membranom. Ispunjeni su mnogobrojnim
hidrolitikim enzimima pa se nazivaju ''organele za varenje''. U njima se mogu razloiti razliite materije,
strane materije ili ak itave elije (npr. bakterije), delovi sopstvene elije a u odreenim uslovima i
itava elija (''kese samoubice'').
Peroksizomi su male, jednostrukom membranom okruene vezikule. Sadre enzime za oksidaciju
masnih kiselina i aminokiselina, pri emu se kao sporedan proizvod javlja vodonik-peroksid.
Peroksizomima, koji su svojstveni ivotinjskim elijama, odgovaraju glioksizomi u biljnim elijama,
mada ih dosta citologa smatra jednom te istom organelom. Oksizomi se nalaze u semenima koja su
bogata uljima i omoguavaju rast klice tako to joj obezbeuju energiju razgradnjom masnih kiselina.
Vakuola je karakteristina samo za biljne elije. Ima ulogu biljnih lizozoma i daje vrstinu eliji. Njena
membrana se naziva tonoplast.
Mitohondrije su organele sa najveom koliinom membrana. Njihov sadraj je obavijen dvema
membranama spoljanjom i unutranjom, izmeu kojih se nalazi meuprostor. Spoljanja membrana je
glatka i u kontaktu je sa citoplazmom. Unutranja membrana gradi mnoge uvrate oznaene kao kriste
(pregrade) na kojima se nalaze enzimi respiratornog lanca. U mitohondrijalnom matriksu nalaze
ribozomi (70S) i mitohondrijalna DNK (prstenasta je).
U procesu elijskog disanja razlau se organske materije do krajnjih proiizvoda CO2 i H2O i oslobaa
se energija u vidu molekula ATP-a. Odvija se kroz dve faze: glikolizu (u citoplazmi u odsustvu O2) i
Krebsov ciklus (u mitohondrijama, u prisustvu O2). Osnovni izvor energije u ivotinjskim elijama je
glikoza. Razlaganjem 1 mol glikoze kroz obe faze oslobodi se 38mol ATP-a.
Plastidi su prisutni samo u biljnoj eliji. Razlikuju se tri vrste hromoplasti, hloroplasti i leukoplasti
(bez pigmenta, u njima se magacioniraju hranljive materije). Hloroplasti su i po grai i po funkciji slini
mitohondrijama. Hloroplasti sadre pigment hlorofil i u njima se odvija proces fotosinteze.
Fotosinteza predstavlja proces kojim se pomou hlorofila apsorbuje suneva svetlost i pretvara u
hemijsku energiju (ATP) a zatim se ta energija koristi za sintezu organskih materija iz neorganskih (CO2 i
H2O).
ELIJSKI SKELET (CITOSKELET)

Bioscholos

Biologija elije
biolog

Sneana Trifunovi, dipl.

Citoskelet je izgraen od preko 20 vrsta citoplazmatinih proteina koji omoguavaju promenu oblika
elije, kretanje organela i same elije kao i meusobno povezivanje elija. Osnovni strukturni delovi
citoskeleta su:
1. mikrofilamenti meu kojima su najznaajniji oni u miinim elijama; miozinski filamenti
zajedno sa drugim faktorima (joni Ca++, ATP idr.) omoguavaju klizanje aktinskih filamenata to
dovodi do kontrakcije miinih elija;
2. mikrotubule (mikrocevice) su u obliku upljeg cilindra; u eliji se mogu nalaziti kao
pojedinane ili grupisane u snopove; izgraene su od proteina tubulina;
3. prelazni (intermedijerni) filamenti dobili su ime po tome to im je prenik neto vei od
mikrofilamenata, a manji od prenika mikrotubula; koliko je za sada poznato, imaju ih samo
ivotinjske elije; grade ih veoma razliiti proteini .
JEDRO (NUCLEUS)
Najupadljivija, velika organela eukariotskih elija je jedro. Sam latinski naziv nucleus (jezgro), govori o
znaaju jedra za eliju. U njemu se nalazi DNK (geni) u kojoj je zapisano sve ono to elija treba da uradi
da bi se odrala u ivotu i prilagodila na promene u okolini. Jedro regulie (upravlja) sve procese u eliji,
u njemu se obavlja i sinteza DNK(replikacija) i svih vrsta RNK (transkripcija).
Jedro se sastoji od jedrove opne (nuklearnog ovoja) i jedrovog soka (nukleoplazme). Nuklearni ovoj je
izgraen od dve membrane: spoljanje i unutranje izmeu kojih se nalazi perinuklearni prostor.
Nuklearni omota sadri otvore ( nuklearne pore) preko kojih se obavlja razmena materija izmeu
nukleoplazme i citoplazme elije. Nukleoplazma je unutranjost jedra odvojena od citoplazme
unutranjom jedrovom membranom. U nukleoplazmi se nalaze hromozomi hromatin i jedarce
(nukleolus).
Hromatin
Hromatin se uoava u interfaznom jedru (to je jedro elije koja nije u deobi, ve se nalazi u tzv.
interfazi). On je u obliku hromatinskih vlakana koja se, kada se obrade odreenim enzimima, vide kao
niska perli. Tokom elijske deobe dolazi do kondezovanja hromatinskih vlakana tako da ona postaju
samostalna telaca hromozomi. Naziv hromatina (hromozoma) potie od gr. chromos to znai boja,
odnosno, lepo se boji odreenim baznim bojama. Hromatin se sastoji od DNK, male koliine RNK i dve
vrste proteina: histona i nehistonskih proteiona.
Hromozomi
Hromozomi su telaca karakteristinog oblika koja se u jedru mogu uoiti za vreme deobe. Najbolje se
uoavaju za vreme metafaze mitoze pa se tada i izuavaju i nazivaju metafazni hromozomi. Broj
hromozoma je stalan i karakteristian za svaku bioloku vrstu i naziva se kariotip.
Telesne (somatske) elije imaju diploidan (gr. diploos = dvostruk) broj hromozoma (obeleava se
kao 2n). Telesna elija oveka ima 46 hromozoma ili dve garniture po 23 hromozoma, pri emu
jedna garnitura potie od majke, a druga od oca pa se tako obrazuje 23 para homologih hromozoma.
Polne elije ili gameti (kod oveka su to spermatozoidi i jajna elija) sadre upola manji broj hromozoma
u odnosu na telesne elije, nazvan haploidan (gr. haploos = jednostruk) obeleen kao n. Ako telesna
elija ima dve, onda e polna elija imati jednu garnituru hromozoma. Broj hromozoma u polnim
elijama oveka je 23.
Svaki metafazni hromozom se sastoji od dve sestrinske hromatide i centromere (primarnog
suenja). Ove delove sadre svi hromozomi, dok se samo kod nekih javlja i sekundarno suenje.
Jedarce (nucleolus)
Jeadrce se nalazi u nukleoplazmi od koje nije odvojeno membranom. Vidljivo je u interfaznom jedru, dok
prividno nestaje za vreme deobe. Obrazuje se u predelu sekundarnog suenja hromozoma, pa se taj deo
naziva organizator jedarceta. U jedarcetu se sintetiu delovi ribozoma, pa je stoga ono krupno u jedru
elija koje vre intenzivnu sintezu proteina. Jedro moe da sadri jedno ili vei broj jedaraca.
ELIJSKI CIKLUS
elijski ciklus je ivot elije izmeu dve deobe, pri emu je jedna deoba ukljuena u ciklus. Prema tome
elijski ciklus se sastoji od dve faze faze deobe (D-faza) i interfaze. Interfaza obuhvata period u toku
koga se elija priprema za deobu. Pre deobe elija mora da udvostrui svoju masu, da bi sve svoje
delove podjednako podelila izmeu kerki-elija. Faza deobe kod eukariotskih elija obuhvata podelu
jedra (kariokineza) i podelu citoplazme i njenih organela (citokineza). elijski ciklus ima razliito

Bioscholos

Biologija elije
biolog

Sneana Trifunovi, dipl.

vreme trajanja kod razliitih elija (kod bakterija najee traje 20 min, a razliitih ljudskih i ivotinjskih
elija od 16 25 sati).
Interfaza
Interfaza (lat. inter = izmeu) je period elijskog ciklusa izmeu dve deobe. Ona je najdua faza u ivotu
elije zato to se za vreme te faze obavljaju obimne pripreme za deobu. Deli se na tri faze
presintetika (G1), sintetika (S) i postintetika (G2). U kljunoj, S fazi, obavlja se replikacija
DNK kojom se molekuli DNK dupliraju (od jednog molekula nastanu dva potpuno identina molekula
DNK). Tako elija u G2 fazi ima duplo veu koliinu DNK nego u G1 fazi. U interfazi se kao najznaajniji
proces, pored replikacije, vri i rast elije. Da bi elija ula u deobu ona prvo mora da poraste i da
duplira koliinu DNK.
Faza deobe
elija koja je zavrila interfazu i pripremila se za podelu na dve nove elije, ulazi u deobu. Prokariotske
elije se dele amitozom (direktnom ili prostom deobom), dok se eukariotske dele mitozom ili mejozom.
Mitoza
Mitozom se dele somatske elije sa diploidnim brojem hromozoma, pri emu se koliina DNK pravilno
rasporedi novonastalim elijama. Kerke elije dobijaju meusobno jednak broj hromozoma (obe su
diploidne) i koliinu DNK, a istovremeno imaju i jednak broj hromozoma kao majka-elija (2n) od koje su
nastale.
Mitoza se deli na 4 faze: profazu, metafazu, anafazu i telofazu (poreane su po redosledu deavanja),
meu kojima profaza traje najdue, a metafaza najkrae. Na samom poetku mitoze hromozomi se
uoavaju kao dugaki konci, po emu je i sama deoba dobila ime (gr. mitos = konac).
Mejoza (redukciona deoba)
Deoba kojom se obrazuju polne elije naziva se mejoza. Pri tome se jedna diploidna elija dva puta deli i
nastaju etiri haploidne elije. S obzirom da se broj hromozoma u kerkama elijama u odnosu na majku
eliju smanjuje na pola, ova deoba se naziva i redukciona (lat. reductio = smanjenje). Redukcija broja
hromozoma obavlja se u prvoj deobi, oznaenoj kao mejoza I, kada se majka-elija (2n broj
hromozoma) podeli na dve kerke-elije (n broj hromozoma). U drugoj deobi, mejozi II, se obe kerkeelije (sa n brojem hromozoma) podele tako da nastaje ukupno 4 elije. Poto je mejoza II ustvari
mitoza (naziva se ekvaciona mitoza) te 4 elije imaju haploidan broj hromozoma.
Obrazovanje polnih elija (gameta) oveka naziva se gametogeneza (genezis = postanak). Razlikuju se
dva tipa gametogeneze: spermatogeneza (obrazovanje spermatozoida) i ovogeneza (obrazovanje
jajne elije, ovum= jajna elija). Pri spermatogenezi od jedne elije mejozom postaju 4 spermatozoida i
svi su funkcionalni (imaju sposobnost da oplode jajnu eliju). U enskom polu od jedne elije takoe
nastaju 4 elije, ali je samo jedna od njih funkcionalna jajna elija, dok ostale tri propadaju.

Bioscholos