Kako se zatititi od nauke?

Anarhistiki pogled Pola Fajerabenda otkrio je totalitarizam u naunom stilu miljenja

Pie: Jovana Gligorijevi
Nauni stil miljenja je dominantan jer nauka u potpunosti spoznaje konture i tokove funkcionisanja prirode,
drutva i oveka. Autoritet nauke u hijerarhiji svih delatnosti ljudskog roda danas je neprikosnoven. Pa, ipak,
treba li joj poklanjati slepo poverenje?
Iz ugla savremenog oveka bilo bi sumanuto negirati nain na koji naune injenice opisuju svet. Ali, ovde nije
re o tome, ve o posledicama koje strogo nauni pogled na svet ima po vrednosni sistem ljudi.
Strogo gledano, najizrazitija karakteristika nauke jeste njen ateistiki odnos prema prirodi i oveku. Na prvi
pogled, nita strano: ako nauka kae da boga nema, onda ga nema, i ta sad, nastavljamo dalje verujui neka
veruju, ostali ne moraju.
Etiki problem
Meutim, pogledajmo stvari ovako: nauka je dominantni nain miljenja u savremenoj kulturi, ona u potpunosti
pokriva sve regione prirode, drutva, ljudske delatnosti, tako da bi se moglo rei da je nain ivota u naem
dobu strogo-nauni. I upravo tu nas eka kvaka 22 u ovoj prii: nauka, iako modus vivendi savremenog
oveka, ne poseduje nikakav etiki karakter.
Austrijski filozof nauke Pol Fajerabend (1924-1994), prvi je uoio ovaj problem, pa je najvei deo svog rada
posvetio demistifikaciji autoriteta moderne nauke.
Fajerabend ne gleda na nauku kao na vrhunac ljudske delatnosti, ona za njega nema nikakav povlaen poloaj,
ve je samo jo jedna u nizu, ravnopravna sa svim ostalim.
elim da odbranim drutvo i njegove pripadnike od svih ideologija, ukljuujui i nauku. Sve ideologije moraju
se posmatrati u perspektivi. One ne smeju biti uzete suvie ozbiljno. Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da
kau mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takoe sadre i gnusne lai, ili kao etike propise koji mogu biti
korisna praktina pravila, ali su kobni kada se slede doslovno, rekao je Fajerabend u svom predavanju pod
nazivom Kako zatititi drutvo od nauke.
ovinizam nauka
U knjizi Protiv metode, Fajerabend kae da u periodu od XVII do poetka XX veka, ovinizam naukanije
postojao. Nauka nije bila totalitarna, jer se drava jo uvek nije snano opredelila za nju. Pravi znaaj nauka
tada se ogledao u praksi: imale su snagu oslobaanja i istinskog napretka, a u isto vreme, ograniavale su uticaj
drugih ideologija naunici su u to vreme bili borci za istinu i slobodu. Meutim, po Fajerabendovom
miljenju, sa naukom se dogodilo ono to se inae esto sa ideologijama dogaa: izopaila se u sopstvenu
suprotnost totalitarizam.
Razvoj nauke u XIX i XX veku, a naroito posle Drugog svetskog rata, po Fajerabendu pokazuje da trijumf
odreenih ideja i institucija istovremeno znai i njihov kraj, upravo zbog toga to su u pitanju ideologije, to jest,
totalitarne institucije. Nauka poprima karakter sistema, odnosno, totalitarnog procesa i postaje sluga tiranske
religije ovih ili onih interesa, totalitarnih merila. Konana posledica jeste da nauka postaje rigidna koliko i one
ideologij eprotiv kojih se borila: izuzeta je od spoljne kritike, a sud naunika prima se sa slepim poverenjem,
ba kao to je to nekad abio sluaj sa sudom kardinala ili biskupa.
Ono to je kompatibilno sa naukom, treba da ivi, ono to nije, treba da umre, konstatuje Fajerabend.
Predstavnici moderne nauke nesposobni su da kritiki misle o sebi. Ovakvu situaciju Fajerabend naziva
samoubilakom narcisoidnou najvea mogua srea svedena je samo na napredak, a napredak je mogue
zamisliti bez ikakvog smisla i humaniteta.
Monstrum istine
1

U predavanju Kako zatititi drutvo od nauke Fajerabend se pita da li je ovaj opis pomalo nepravedan prema
nauci i nije li on sam predstavio stvar u iskrivljenom svetlu, preutavi da nauka, iako je postala kruta i prestala
da bude instrument promene i oslobaanja, ipak otkriva istinu. Kad se ovo ima u vidu, kae Fajerabend, mogli
bismo zakljuiti da krutost nauke nije rezultat ljudskog htenja, ve da lei u prirodi stvari: kad jednom
otkrijemo istinu, ta nam drugo preostaje osim da je sledimo?
Meutim, Fajerabend nam ubrzo otkriva da stvari uopte ne stoje tako. Gornji odgovor upotrebljava se uvek
kad jedna ideologija eli da pojaa veru svojih sledbenkika: Istina je tako divno neutralna re. Niko to nee
poricati - a ipak niko ne zna ta takav stav znai. Lako je na taj nain izvrnuti celu stvar i preokrenuti odanost
istini u svakodnevnom ivotu u odanost Istini te ideologije, kae Fajerabend i nastavlja: Naravno, nije tano
da moramo slediti istinu. Mnoge ideje su vodii ljudskog ivota. Istina je jedna od njih. Sloboda i duhovna
nezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki ideolozi shvataju, sukobljava sa slobodom tada smo u situaciji
izbora. Moemo da odbacimo slobodu. Ali moemo da odbacimo i istinu. U ovom citatu krije se kljuna taka
Fajerabendove kritike moderne nauke: ona sputava slobodu miljenja. A ako nauka sputava slobodu zato to je
otkrila istinu, Fajerabendov odgovor glasi: Postoje bolje stvari nego pronai i slediti takvog monstruma.
Dole rezultati!
Nauka moe da vri uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj politikoj ili
nekoj drugoj grupi za vrenje pritiska na javnost
Pol Fajerabend (1924-1994)
Pristalice povlaenog poloaja nauke mogle bi pokuati da se odbrane tvrdnjom da nauka zasluuje takav
poloaj zahvaljujui tome to daje rezultate. Meutim, Fajerabend pobija i ovaj argument, tvrdei da on stoji
jedino ako se moe uzeti kao injenica da nita drugo nikada ne proizvodi rezultate.
Dodue, Fajerabend priznaje da su oblici ivota razliiti od nauke nestali ili su potpuno degenerisani, to
onemoguava komparaciju. Ali, po njemu, situacija nije toliko beznadena: Upoznali smo metode medicinske
dijagnostike i terapije koji su efikasni (a moda ak i efikasniji nego odgovarajui delovi zapadne medicine) i
koji su jo uvek zasnovani na ideologiji koja je radikalno razliita od ideologije zapadne nauke. Saznali smo da
postoje pojave kao to je telepatija i telekineza, koje je nauni pristup jednostavno izbrisao a koje bi mogle biti
upotrebljene za istraivanja na jedan potpuno nov nain. () Takoe, istina je da pojave kao to su telekineza i
akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nain nazvane naunim. Ali zapazite da
se ovo deava jedino posle dugog perioda otpora za vreme koga nauka, ne sadrei jo ove fenomene, pokuava
da uspostavi kontrolu nad onim oblicima ivota koji ih sadre.
injenica da nauka ima rezultate rauna se u njenu korist samo ako su ovi rezultati postignuti od same nauke,
bez ikakve pomoi sa strane. Meutim, Fajerabend smatra da nauka jedva da ikada postie rezultate na ovaj
nain i navodi niz primera koji potkrepljuju ovu tezu: kada je Kopernik uveo novi pogled na univerzum, nije
konsultovao naune prethodnike ve jednog ludog pitagorejca kakav je bio Filolaj, mehanika i optika mnogo
duguju zanatlijama, medicina babicama i veticama.
Fajerabend navodi i jedan savremeniji primer: kada su kineski komunisti vratili na univerzitete i u bolnice
tradicionalnu kinesku medicinu, po njegovom miljenju, rezultati su premaili dostignua zapadne medicine.
Po Fajerabendu, ne postoji ni jedan jedini argument koji bi mogao da bude upotrebljen u prilog ove izuzetne
uloge koju nauka danas igra u drutvu. Nauka je uinila mnogo stvari, ali to su uinile i druge ideologije. Nauka
je samo jedna od mnogih ideologija koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao takva.
Nauni anarhizam
Najvanija konsekvenca Fajerabendovog razmatranja jeste to da je neophodno formalno odvajanje drave i
nauke, ba u smislu u kome sada postoji formalna podvojenost drave i crkve. Nauka moe da vri uticaj na
drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj je to dozvoljeno bilo kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje
pritiska na javnost, kae on. Naunici mogu biti konsultovani u vezi sa vanim projektima, ali krajnji sud mora
biti ostavljen demokratski izabranim savetodavnim telima koja se sastoje od laika.
Na logino pitanje da li e laici biti sposobni da dou do ispravnog suda, Fajerabend odgovara da je to sasvim
izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveliani. Re je o disciplini koju moe
da ispituje i kritikuje bilo ko od zainteresovanih. Ona izgleda teka i duboka samo zbog sistematske kampanje
zamagljivanja koju vode naunici.
2

Fajerabend smatra da je nauka u sutini anarhistiki poduhvat. Anarhizam moda nije najsrenija pozicija u
smislu politike filozofije nije najatraktivniji, ali se pokazuje kao najbolji lek za epistemologiju i za filozofiju
nauke. Epistemoloki anarhizam razlikuje se i od skepticizma i od politikog (religijskog) anarhizma, jer
iskljuuje nasilje, pa je zato najblii dadaizmu. Epistemoloki anarhista se ne ustee da brani ni najtrivijalnije,
ni najneumerenije iskaze.
To je oigledno i kod samog Fajerabenda kkoji se ne ustruava da napie: Tri puta ura za kalifornijske
fundamentaliste koji su uspeli u tome da se dogmatska formulacija teorije evolucije ukloni iz udbenika i da se
prikaz Postanja uvrsti u njih. Naravno, Fajerabend naglaava da je svestan da bi oni postali isto tako
ovinistiki i totalitaristiki nastrojeni kao to su naunici danas, samo kada bi im bila data ansa da sami
upravljaju drutvom: Ideologije su udesne kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim ideologijama. One
postaju dosadne i doktrinarne im njihove zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenata.
Slepa vera u demokratiju
Pozicija nauke meu svim oblastima humanistike delatnosti postala je centralna tokom XX veka. U tim i
takvim okolnostima, potpuno smo okrenuti zemaljskim, materijalnim stvarima, verujui da e upravo nauka u
najveoj meri doprineti poboljanju kvaliteta ljudskog ivota.
Sutina Fajerabendove filozofije jeste da nauku treba podvri demokratskoj kontroli i humanizovati je, to jest
uiniti je ljudskom, dostojnom oveka, a to odreuju svi graani u slobodnom drutvu, u demokratiji, a ne samo
eksperti. Strunjake plaaju graani i zato graani treba da imaju nad njima kontrolu, kao i nad drugima koji su
u slubi javnosti.
Meutim, Fajerabendovi kritiari uoili su u ovim razmatranjima jednu ozbiljnu manu pojednostavljivanje: s
jedne strane stoji bauk nauke, u kojoj Fajerabend vidi samo ono to je prinudno i restriktivno, a s druge, on
suvie idealizuje demokratiju, posmatrajui je kao utopiju i idealno reenje za sev probleme proistekla iz
dominacije nauke.
Priznajui da on s pravom nema poverenja u nauku, Fajerabendovi kritiari pitaju se da li s pravom poklanja
puno poverenje demokratiji?

Paul Fayerabend
Kako zatititi drutvo od nauke?
Prijatelji i neprijatelji, dame i gospodo, vi koji se bavite jednim udnim zanatom: pre nego to zaponem svoje
predavanje, dozvolite mi da vam objasnim kako je do njega dolo.
Pre nekih godinu dana bio sam u kripcu sa novcem. Zato sam prihvatio poziv da dam prilog za jednu knjigu
koja se bavila odnosom nauke i religije. Da bih podstakao prodaju knjige, mislio sam da svoj prilog treba da
napravim provokativnim, a najprovokativniji stav koji se moe izrei o odnosu nauke i religije jeste da je
nauka, u stvari, religija. Poto sam ovaj stav uinio jezgrom svoga lanka, otkrio sam da je mogue pronai
mnotvo razloga, i to mnotvo odlinih razloga, koji e ga podrati. Nabrojao sam ove razloge, zavrio svoj
lanak i primio novac. To je bila prva etapa.
Odmah zatim bio sam pozvan na savetovanje posveeno zatiti kulture. Prihvatio sam poziv, jer su mi plaali
let za Evropu. A moram da priznam da sam pored toga bio i prilino radoznao. Kada sam stigao u Nicu nisam
imao pojma o tome ta u da kaem. Nakon to je savetovanje polo svojim tokom, uvideo sam da svi prisutni
veoma visoko cene nauku i da su vrlo ozbiljni. Zato sam odluio da objasnim na koji nain bi se kultura mogla
zatititi od nauke. Svi oni razlozi koje sam nabrojao u svom lanku mogli su biti primenjeni i ovde, tako da
nisam imao potrebe da izmiljam nita novo. Zavrio sam svoje izlaganje, bio nagraen povikom oko mojih
"opasnih i nepromiljenih ideja", naplatio avionsku kartu i otiao za Be. To je bila druga etapa.
3

Sada treba da se obratim vama. Imam utisak da ste vi, u izvesnom smislu, veoma razlikujete od mojih slualaca
u Nici. Prvo, izgledate mnogo mlai. Moj auditorijum u Nici bio je pun profesora, biznismena, televizijskih
radnika, a njihova prosena starost bila je oko 58 i po godina. Zatim, sasvim sam siguran da je veina vas
orijentisana znatno vie levo nego prilian broj ljudi iz Nice. U stvari, govorei malo neobavezno, mogu rei da
ste vi leviarska publika, dok su moji sluaoci iz Nice bili desniarska publika. Ipak, uprkos svim ovim
razlikama, postoje izvesne stvari zajednike i vama i njima. Pretpostavljam da i vi, kao i oni, potujete nauku i
znanje. Naravno, smatrate da nauka mora biti reformisana i uinjena manje autoritarnom. Ali jednom kada se
ove reforme izvedu, ona postaje vredan izvor znanja koje ne sme biti kontaminirano ideologijama raznih vrsta.
Drugo, i vi ste, kao i oni, ozbiljni ljudi. Znanje je ozbiljna stvar i za levicu kao i za desnicu, i mora da se
istrauje u ozbiljnom duhu. Lakomislenost je nepoeljna, posveenost i iskrena predanost preduzetom poslu
jeste ono to se trai. Ove slinosti su sve to mi je potrebno da bih ponovio svoje izlaganje iz Nice i pred vama,
skoro bez ikakvih izmena. Zato, evo ga.
Bajke
elim da odbranim drutvo i njegove pripadnike od svih ideologija, ukljuujui i nauku. Sve ideologije moraju
se posmatrati u perspektivi. One ne smeju biti uzete suvie ozbiljno. Treba ih shvatiti kao bajke koje imaju da
kau mnogo interesantnih stvari, ali koje u sebi takoe sadre i gnusne lai, ili kao etike propise koji mogu biti
korisna praktina pravila, ali su kobni kada se slede doslovno.
Upitajmo se sada nije li izloeno stanovite udno i smeno? Nauka je sigurno uvek bila u prvim borbenim
redovima protiv autoritarizma i sujeverja. Upravo nauci dugujemo poveanje nae intelektualne slobode
nasuprot religijskim verovanjima; ona je ta kojoj imamo da zahvalimo za osloboenje oveanstva od starinskih
i krutih oblika miljenja. Danas ovi oblici miljenja nisu nita drugo do runi snovi - i to smo saznali od nauke.
Nauka i prosveenost su jedna ista stvar -ak i najradikalniji kritiari drutva u ovo veruju. Kropotkin eli da
ukine sve tradicionalne institucije i forme verovanja izuzev nauke. Ibsen kritikuje i najskrivenije ogranke
buroaske ideologije devetnaestog veka, ali nauku ostavlja nedirnutu. Levi-Strauss nas je naterao da shvatimo
da zapadna misao nije jedini usamljeni vrhunac ljudskih dostignua, kako se neko verovalo, ali je iskljuio
nauku iz svoga relativiziranja ideologija. Marx i Engels bili su ubeeni da e nauka pomoi radnicima u
njihovom traganju za duhovnim i drutvenim osloboenjem. Da li su ovi ljudi bili u zabludi? Da li su svi oni
pogreno shvatali ulogu nauke? Da li su svi oni bili rtve neke himere?
Moj odgovor na ovo pitanje je odluno da i ne.
A sada mi dozvolite da objasnim taj odgovor.
Moje objanjenje sastoji se iz dva dela, jednog optijeg i jednog posebnijeg.
Opte objanjenje je jednostavno. Svaka ideologija koja razbija vlast u kojoj jedan obuhvatan sistem miljenja
dri umove ljudi, doprinosi oslobaanju oveka. Bilo koja ideologija koja podstakne oveka da dovede u
pitanje nasleena verovanja jeste pomo prosveivanju. Istina koja vlada bez kontrole i protivtee tiranin je koji
mora biti svrgnut, a svaka neistina koja nam pomae da svrgnemo tog tiranina treba da je dobrodola. Iz toga
sledi da su nauka sedamnaestog veka i nauka osamnaestog veka zaista bile instrument oslobaanja i
prosveivanja. Ali ne sledi i da je nauka obavezna da ostane takav instrument. Ne postoji nita inherentno nauci
ili bilo kojoj drugoj ideologiji to bi ih inilo sutinskim instrumentima oslobaanja. Ideologije mogu da se
iskvare i postanu glupave religije. Pogledajte marksizam. A da je nauka dananjice veoma razliita od nauke u
1650-toj godini oigledno je ve i pri najpovrnijem pogledu.
Razmotrimo, na primer, ulogu koju nauka danas ima u obrazovanju. Naune "injenice" predaju se ve kod vrlo
ranog uzrasta dece i na upravo onaj isti nain na koji su se religijske "injenice" predavale pre samo jednog
stolea. Nema pokuaja da se probude kritike moi uenika tako da bi se on osposobio da posmatra stvari u
perspektivi. Na univerzitetima situacija je jo i gora, jer se tu indoktrinacija izvodi na mnogo sistematiniji
nain. Kritika nije sasvim odsutna. Tako se, na primer, drutvo i njegove institucije najotrije i esto
najnepravednije kritikuju i to ve na nivou osnovne kole. Ali nauka je izuzeta od kritike. U drutvu u celini sud
naunika prima se sa istim onim pijetetom sa kakvim je priman sud biskupa ili kardinala pre ne ba tako davnog
vremena. Pokret ka "demitologizaciji" je, na primer, uglavnom motivisan eljom da se izbegne bilo kakav
sukob izmeu hrianstva i naunih ideja. Ali ako do takvog sukoba ipak doe, tada je nauka izvesno u pravu, a
hrianstvo na pogrenom putu. Produite dalje ovo istraivanje i videete da nauka sada postaje isto tako
opresivna kao one ideologije protiv kojih se nekada borila. Neka vas ne zavede injenica da danas teko da ikog
ubijaju zbog naune jeresi. To uopte nije zbog nauke. To je u vezi sa optim osobinama nae civilizacije.
Jeretici na polju nauke jo uvek su izloeni najotrijim sankcijama koje propisuje ova relativno tolerantna
civilizacija.
4

Ali - nije li ovaj opis sasvim nepravedan? Nisam li ja predstavio stvar u veoma iskrivljenom svetlu
upotrebljavajui tendencioznu i neadekvatnu terminologiju? Nismo li duni da ovu situaciju opiemo na sasvim
razliit nain? Rekao sam da je nauka postala kruta i da je prestala da bude instrument promene i osloboanja,
ne dodajui da je ona otkrila istinu, ili veliki deo nje. Razmatrajui ovu dodatnu injenicu, shvatamo - tako ide
prigovor - da krutost nauke nije rezultat ljudskog htenja. Ona lei u prirodi stvari. Jer jednom kada otkrijemo
istinu - ta drugo moemo sem da je sledimo?
Ovaj povrni odgovor je sve drugo nego originalan. On se upotrebljava kad god jedna ideologija eli da pojaa
veru kod svojih sledbenika. "Istina" je tako divno neutralna re. Niko to nee poricati - a ipak niko ne zna ta
takav stav znai. Lako je na taj nain izvrnuti celu stvar i preokrenuti odanost istini u svakodnevnom ivotu u
odanost Istini te ideologije. I, naravno, nije tano da moramo slediti istinu. Mnoge ideje su vodii ljudskog
ivota. Istina je jedna od njih. Sloboda i duhovna nezavisnost su druge. Ako se istina, kako je neki ideolozi
shvataju, sukobljava sa slobodom tada smo u situaciji izbora. Moemo da odbacimo slobodu. Ali moemo da
odbacimo i istinu. (Alternativno, moemo da usvojimo jedan rafiniraniji pojam istine koji vie ne protivrei
slobodi; to je bilo Hegelovo reenje.) Moja kritika moderne nauke usmerena je na to da ova sputava slobodu
miljenja. Ako je razlog u tome to je nauka otkrila istinu i sada je sledi, tada bih ja rekao da postoje bolje stvari
nego pronai, i dalje slediti, takvog monstruma.
Ovim se zavrava opti deo mog objanjenja.
- Postoji jedan specifiniji argument za odbranu izuzetnog poloaja koji nauka danas ima u drutvu. U
jezgrovitom obliku ovaj argument kae 1) da je nauka konano nala korektan metod za postizanje rezultata i 2)
da postoje mnogi rezultati koji dokazuju superiornost tog metoda. Ovaj argument je pogrean - ali mnogi
pokuaji da se ovo pokae vode u orskokak. Metodologija je danas postala toliko pretrpana praznom
rafiniranou da je krajnje teko uoiti i proste pogreke u njenoj osnovi. To je kao kada se bori protiv hidre odsee se jedna runa glava, a osam formalizacija zauzme njeno mesto. U takvoj situaciji jedini pravi odgovor
je povrnost: kada rafiniranost izgubi sadraj jedini nain ostajanja u kontaktu sa realnou jeste da se bude
grub i povran. To je ono to nameravam da budem.
Protiv metoda
Postoji metod, kae deo (1) pomenutog argumenta. ta je to? kako funkcionie?
Jedan odgovor koji vie nije onoliko popularan koliko je nekada bio jeste da nauka funkcionie na osnovu
prikupljanja injenica i izvoenja teorija iz njih. Odgovor je nezadovoljavajui zato to teorije nikada ne slede
iz injenica u strogo logikom smislu. Rei da one ipak mogu biti podrane injenicama pretpostavlja takvu
koncepciju podrke koja (a) ne pokazuje pomenuti nedostatak i (b) koja je dovoljno istanana da nam dozvoli
da kaemo do koga stepena je, recimo, teorija relativnosti podrana injenicama. Danas ne postoji nijedna takva
koncepcija, niti je iole verovatno da e ikada biti koncipirana (jedan od problema je i to da nam je potreban
takav pojam podrke u kome bi se moglo rei da sivi gavrani podravaju stav "sivi gavrani su crni"). Ovo su
shvatili konvencionalisti i transcedentalni idealisti koji su ukazivali na to da su teorije te koje oblikuju i ureuju
injenice i da stoga mogu biti zadrane, pa ma ta se dogodilo. One mogu biti zadrane zato to ljudski um
svesno ili nesvesno nosi sa sobom ureivaku funkciju. Tekoa sa ovim pogledima je u tome to oni
pretpostavljaju o umu ono to ele da objasne o svetu, naime, da on pravilno funkcionie. Postoji samo jedno
stanovite koje prevazilazi sve ove tekoe. Ono je formulisano u dva maha u XIX veku; jednom ga je
formulisao Mill u svom besmrtnom eseju O slobodi, a drugi put neki darvinisti koji su proirili darvinizam i na
brobu ideja. Ovo gledite hvata bika za rogove: teorije ne mogu biti opravdane niti njihova vrednost moe biti
pokazana bez pozivanja na druge teorije. Uspeh odreene teorije moemo da objasnimo s obzirom na
obuhvatniju teoriju (Uspeh Newtonove teorije moemo da objasnimo upotrebljavajui optiju teoriju
relativnosti); i nae preferiranje te teorije moemo da objasnimo poredei je sa drugim teorijama. Takvo
poreenje ne ustanovljava intrinsinu vrednost teorije koju smo izabrali. U stvari, teorija koju smo izabrali
moe biti prilino loa. Ona moe sadrati kontradikcije, ona moe protivreiti dobro poznatim injenicama,
moe biti rogobatna, nejasna, ad hoc na glavnim mestima i tako dalje. Ali ona jo uvek moe biti bolja nego
bilo koja druga teorija raspoloiva u isto vreme. U stvari, ona moe biti najbolja loa teorija koja postoji. Isto
tako, ni merila procenjivanja nisu izabrana na apsolutan nain. Svakim izborom koji inimo naa rafiniranost se
poveava i naa merila se usavravaju. Merila se takmie kao to se i teorije takmie, i mi biramo merila koja su
najpodesnija u onoj istorijskoj situaciji u kojoj se izbor odvija. Odbaene alternative (teorije, merila,
"injenice") nisu eliminisane. One slue kao korektori (uostalom, moemo da napravimo i pogrean izbor) i
stoga takoe objanjavaju sadraj preferiranih gledita (teoriju relativnosti razumemo bolje kada razumemo
strukturu njenih takmaca; puno znaenje slobode znamo jedino kada imamo zamisao o ivotu u totalitarnoj
5

dravi, kada znamo njegove prednosti - a postoji mnogo prednosti - kao i njegove slabe strane). Tako
koncipirano znanje jeste okean alternativa kanalisanih i razdeljenih okeanom merila. Ono prisiljava na um da
ini matovite izbore i time ga tera da raste i razvija se. Ono ini na um sposobnim da bira, matovito zamilja
i kritikuje.
Takvo gledite danas se esto vezuje za ime Karla Poppera. Ali postoje neke veoma presudne razlike izmeu
Poppera i Milla. Da ponemo sa prvom razlikom: Popper razvija svoje gledite da bi reio jedan poseban
epistemoloki problem - on eli da rei "Humeov" problem. Sa druge strane, Milla su zanimali uslovi koji su
najpovoljniji za ljudski razvitak. Njegova epistemologija rezultat je odreene teorije oveka, a ne obrnuto.
Zatim Popper, budui da je pod uticajem Bekog kruga, dalje poboljava logiku formu teorije pre nego to
razmatra teoriju, dok Mill uzima teoriju u onom obliku u kome se ona pojavljuje u nauci. Tree, Popperova
merila komparacije su kruta i fiksirana, dok Millova mogu da se menjaju sa istorijskom situacijom. Najzad,
Popperova merila eliminiu takmace jednom zauvek: teorije koje nisu opovrgljive, ili su opovrgljive i
opovrgnute, nemaju mesta u nauci. Popperovi kriteriji su jasni, nedvosmisleni i precizno formulisani; Millovi to
nisu. Ovo bi bila prednost da je sama nauka jasna, nedvosmislena i precizno formulisana. Na sreu, ona to nije.
Da ponemo sa sledeim: nijedna nova i revolucionarna nauna teorija nikada nije formulisana na nain koji
doputa da kaemo pod kojim okolnostima moramo da je smatramo ugroenom: mnoge revolucionarne teorije
su neopovrgljive. Opovrgljive verzije postoje, ali one jedva da su ikada u skladu sa prihvaenim osnovnim
iskazima: svaka osrednje zanimljiva teorija je opovrgnuta. tavie, teorije imaju formalne nedostatke, mnoge od
njih sadre kontradikcije, ad hoc podeavanja i tako dalje i tome slino. Kada bi bili dosledno primenjeni,
Popperovi kriteriji eliminisali bi nauku ne zamenjujui je niim slinim. Oni su bezvredni kao pomo nauci. U
proloj deceniji mnogi mislioci su to shvatili. Meu njima Kuhn i Lakatos. Kuhnove ideje su zanimljive ali,
avaj, one su suvie neodreene da bi podstakle ma ta drugo sem mnotva praznih pria. Ako mi ne verujete,
pogledajte literaturu. Nikada ranije toliko uljeza i nestrunjaka nije prodrlo u literaturu iz filozofije nauke.
Kuhn je ohrabrio ljude koji nemaju predstavu ni o tome kako kamen pada na zemlju da sa sigurnou govore o
naunom metodu. Ja, u stvari, ne stavljam primedbu samoj nestrunosti, ve zameram tome to je ona praena
dosadom i zadrtou. A to je upravo ono to se deava. Mi ne dobijamo zanimljive lane ideje, ve dosadne
ideje, ili rei koje uopte nisu povezane ni sa kakvim idejama. Zatim, kad god se uini pokuaj da se Kuhnove
ideje preciznije odrede, nalazi se da su one neistinite. Da li je ikada postojao period normalne nauke u istoriji
ljudske misli? Ne - i ja izazivam bilo koga da dokae suprotno.
Lakatos je neizmerno prefinjeniji nego Kuhn. Umesto teorija on razmatra istraivake programe koji
predstavljaju nizove teorija povezanih metodima modifikacije, takozvanim heuristikama. Svaka teorija u datom
nizu moe biti puna nedostataka. Ona moe biti opsednuta anomalijama, kontradikcijama i viesmislenostima.
Ono to je bitno nije stanje svake pojedinane teorije, ve tendencija koju pokazuje itav niz. O istorijskom
razvitku i dostignuima sudimo kroz izvestan period vremena, pre nego po odreenoj situaciji u neko posebno
vreme. Istorija i metodologija kombinovane su u jedan jedinstveni poduhvat. Za istraivaki program kae se
da je progresivan ako niz teorija vodi novim predvianjima. Kae se da je degenerativan ako je sveden na to da
apsorbuje injenice koje su otkrivene bez njegove pomoi. Bitna karakteristika Lakatoseve metodologije jeste
to da takva procenjivanja vie nisu vezana za metodoloka pravila koja nauniku govore da zadri ili napusti
odreeni istraivaki program. Naunici se mogu vrsto drati degenerativnog programa; mogu ak uspeti da
ovaj program prevazie svoje rivale, i oni zato idu racionalno dalje pa ma ta inili (pod uslovom da nastavljaju
da degenerativan program nazivaju degenerativnim, a progresivan progresivnim). Znai da Lakatos nudi rei
koje zvue kao elementi neke metodologije; on ne nudi metodologiju. Ne postoji nikakav metod koji je u skladu
sa najnaprednijom i najsavrenijom metodologijom dananjice. Ovim je zavren moj odgovor na deo (1)
posebnog argumenta.
Protiv rezultata
U skladu sa delom (2), nauka zasluuje poseban poloaj zato to proizvodi rezultate. Ovo predstavlja argument
jedino ako se moe uzeti kao injenica da nita drugo nikada ne proizvodi rezultate. A mora se priznati da skoro
svako ko razmatra ovu materiju tako neto pretpostavlja. Takoe treba da se prizna da nije tako lako pokazati
da je ova pretpostavka neistinita. Oblici ivota razliiti od nauke nestali su, ili su se degenerisali, do stepena
koji ini nemoguim svaku pravednu komparaciju. Ipak, situacija nije tako beznadena kao to je to bila pre
neku deceniju. Upoznali smo metode medicinske dijagnostike i terapije koji su efikasni (a moda ak i
efikasniji nego odgovarajui delovi zapadne medicine) i koji su jo uvek zasnovani na ideologiji koja je
radikalno razliita od ideologije zapadne nauke. Saznali smo da postoje pojave kao to je telepatija i telekineza,
koje je nauni pristup jednostavno izbrisao a koje bi mogle biti upotrebljene za istraivanja na jedan potpuno
6

nov nain (raniji mislioci, kao Aggrippa iz Nettesheima, John Doe, pa ak i Bacon, bili su svesni ovih pojava).
A zatim - nije li sluaj da je crkva spasavala due, dok nauka ini neto sasvim suprotno? Naravno, danas niko
ne veruje u ontologiju na kojoj se zasniva ovaj sud. Zato? Zbog ideolokih pritisaka istovetnih onima koji ine
da mi danas sluamo nauku do iskljuenja svega ostalog. Takoe, istina je da pojave kao to su telekineza i
akupunktura mogu biti na kraju apsorbovane u korpus nauke i na taj nain nazvane "naunim". Ali zapazite da
se ovo deava jedino posle dugog perioda otpora za vreme koga nauka, ne sadrei jo ove fenomene, pokuava
da uspostavi kontrolu nad onim oblicima ivota koji ih sadre. I to vodi do dalje primedbe protiv dela (2)
posebnog argumenta. injenica da nauka ima rezultate rauna se u njenu korist samo ako su ovi rezultati
postignuti od same nauke bez ikakve pomoi sa strane. Pogled u istoriju pokazuje da nauka jedva da ikada
postie rezultate na ovaj nain. Kada je Copernicus uveo novi pogled na univerzum on nije konsultovao naune
prethodnike, on je konsultovao jednog ludog pitagorejca kakav je bio Philolaos. On je prihvatio njegove ideje i
zastupao ih uprkos svim vrstim pravilima naunog metoda. Mehanika i optika mnogo duguju zanatlijama,
medicina babicama i veticama. A u naim danima videli smo kako uplitanje drave moe da unapredi nauku:
kada su kineski komunisti odbili da i dalje budu zastraivani sudom strunjaka i vratili tradicionalnu medicinu
na univerzitete i u bolnice, bilo je povike irom sveta da e nauka u Kini biti upropaena. Dogodilo se upravo
suprotno: kineska nauka je napredovala a zapadna je uila od nje. Gde god gledamo, vidimo da su veliki nauni
napretci rezultat nekog spoljnog uplitanja koje je tako izvedeno da pobeuje uprkos najosnovnijim i
"najracionalnijim" metodolokim pravilima. Lekcija je jasna: ne postoji ni jedan jedini argument koji bi mogao
da bude upotrebljen u prilog ove izuzetne uloge koju nauka danas igra u drutvu. Nauka je uinila mnogo stvari,
ali to su uinile i druge ideologije (konsultujte samo zapisnike sa mnogih doktrinarnih debata koje su se
odigrale unutar crkve), i pored toga, ne postoje neka optevaea pravila koja se potuju pod svim okolnostima.
Ne postoji "nauna metodologija" koja bi se mogla upotrebiti da odvoji nauku od svega ostalog. Nauka je samo
jedna od mnogih ideologija koje pokreu drutvo, i treba da bude tretirana kao takva (ovaj stav odnosi se ak i
na najprogresivnije i najvie dijalektike oblasti nauke). Kakve konsekvence moemo izvesti iz ovog rezultata?
Najvanija konsekvenca je to da je neophodno formalno odvajanje drave i nauke ba u smislu u kome sada
postoji formalna podvojenost drave i crkve. Nauka moe da vri uticaj na drutvo, ali samo u onoj meri u kojoj
je to dozvoljeno bilo kojoj politikoj ili nekoj drugoj grupi za vrenje pritiska na javnost. Naunici mogu biti
konsultovani u vezi sa vanim projektima, ali krajnji sud mora biti ostavljen demokratski izabranim
savetodavnim telima. Ova tela e se sastojati uglavnom od laika. Da li e laici biti sposobni da dou do
ispravnog suda? To je sasvim izvesno, jer su kompetencija, komplikovanost i uspeh nauke mnogo preuveliani.
Jedno od iskustava koje moe da razgali u najveoj meri jeste posmatrati kako pravnik, koji je laik, moe da
nae rupe u svedoenju, tehnikom svedoenju najistaknutijeg strunjaka, i tako pripremi porotu za njenu
odluku. Nauka nije zatvorena knjiga koja je razumljiva tek posle godina provedenih u naunom treningu. To je
intelektualna disciplina koju moe da ispituje i kritikuje bilo ko od zainteresovanih i koja izgleda teka i duboka
jedino zbog sistematske kampanje zamagljivanja koju vode mnogi naunici (mada, sretan sam da mogu da
kaem - ne svi). Dravni organi ne bi trebalo nikad da oklevaju da odbace sud naunika kada imaju razloga da
tako postupe. Takvo odbacivanje e poveati obrazovanje publike; uinie je samopouzdanijom, a upravo to
moe dovesti do poboljanja. Razmatrajui povelik ovinizam naunog establimenta, moemo da kaemo: to
vie afera poput one vezane uz Lisenka, to bolje (ono emu se moe prigovoriti u sluaju Lisenka nije uplitanje
drave, ve totalitaristiko uplitanje koje radije ubija oponenta nego da naprosto zanemari njegovo miljenje.
Tri puta "ura" za kalifornijske fundamentaliste koji su uspeli u tome da se dogmatska formulacija teorije
evolucije ukloni iz udbenika i da se prikaz Postanja uvrsti u njih. (Ali ja znam da bi oni postali isto tako
ovinistiki i totalitaristiki nastrojeni kao to su naunici danas, samo kada bi im bila data ansa da oni sami
upravljaju drutvom. Ideologije su udesne kada se upotrebljavaju zajedno sa drugim ideologijama. One postaju
dosadne i doktrinarne im njihove zasluge dovedu do uklanjanja njihovih oponenata.) Meutim, najznaajnija
promena e morati da se dogodi na polju obrazovanja.
Obrazovanje i mit
Reklo bi se da je svrha obrazovanja da uvede mlade u ivot, a to znai: u drutvo u kome su roeni i u fiziki
univerzum koji okruuje to drutvo. Metod obrazovanja esto se sastoji u propovedanju nekog osnovnog mita.
Taj mit dostupan je u razliitim verzijama. Najsavrenije verzije mogu biti propovedane ritualom posveenja
koji ih vrsto usauje u svest. Poznajui takav mit, odrasla osoba moe da objasni gotovo sve (ili se inae moe
obratiti strunjacima za detaljna objanjenja). Ona je gospodar prirode i drutva. Ona ih razume i zna kako da
stupa u interakciju sa njima. Meutim, ona nije gospodar mita koji vodi njeno razumevanje.
7

Predsokratovci su stremili takvom viem gospodarenju, pa ga delimino i dostigli. Oni nisu samo pokuavali da
razumeju svet. Oni su takoe pokuavali da razumeju i sredstva za razumevanje sveta, i tako postanu njihovi
gospodari. Umesto da budu zadovoljni jednim jedinim mitom, oni su razvili mnogo mitova i na taj nain
umanjili uticaj koji dobro ispriana pria vri na ljudsku svest. Sofisti su uveli jo mnogo dodatnih metoda za
umanjivanje ovog iznurujueg efekta zanimljivih, koherentnih, "empirijski adekvatnih", itd. itd., pria.
Dostignua ovih mislilaca nisu bila pravilno shvaena, a izvesno je da se ona ni danas ne razumeju. Kada
propovedamo neki mit mi elimo da poveamo verovatnost da e se on razumeti (tj. nee biti zagonetke oko
bilo koje take toga mita) da e se u njega verovati, i da e biti prihvaen. Nikakvu tetu mitu nee uiniti to to
je suprotstavljen drugim mitovima: ak ni najodaniji (tj. najtotalitaristikiji) uitelj u odreenoj verziji
hrianstva ne moe da sprei svoje uenike da se upoznaju sa Budistima, Jevrejima i drugim ozloglaenim
ljudima. To je sasvim razliito u sluaju nauke, ili racionalizma, gde skoro potpuno dominiraju vernici. Od
najveeg znaaja u ovom sluaju jeste ojaati duhove mladih, a "ojaati duhove mladih" znai ojaati ih protiv
bilo kojeg lakog prihvatanja obuhvatnih stanovita. Ono to nam je ovde potrebno jeste obrazovanje koje ini
ljude kritinim, kontra-sugestivnim, a da ih ujedno ne onesposobi da se posvete razvijanju ma kojeg
pojedinanog pogleda. Kako ovaj cilj moe biti postignut?
On moe biti postignut zatitom ogromne matovitosti koju deca poseduju i potpunim razvijanjem duha
kontradikcije koji postoji u njima. Gledajui u celini, deca su mnogo inteligentnija nego njihovi uitelji. Ona
podleu uticaju i odustaju od svoje inteligencije zato to se nad njima vri nasilje, ili zato to njihovi uitelji
veinu njih osvajaju emocionalnim sredstvima. Deca mogu nauiti, razumeti i odvojeno vladati sa dva ili tri
razliita jezika (pod "decom" podrazumevam one koji su stari tri do pet godina, a ne one od osam godina, sa
kojima je nedavno bilo eksperimentisano i koji se nisu pokazali ba suvie dobro; zato? Zato to su ve u
ranijem dobu bili upropaeni nestrunim pouavanjem). Naravno, jezici moraju biti predavani na mnogo
zanimljiviji nain nego to se to obino ini. U svim jezicima postoje izvanredni pisci koji su napisali izvrsne
prie - ponimo nae uenje jezika sa njima, a ne sa "der Hund hat einen Schwanz" i slinim kojetarijama.
Upotrebljavajui prie, moemo takoe uvesti "nauna" objanjenja, recimo, o postanku sveta, i tako upoznati
decu i sa naukom. Ali nauci ne sme biti dat nikakav poseban poloaj, izuzev ukazivanja na to da postoji
mnotvo ljudi koji veruju u nju. Kasnije e prie koje su bile ispriane biti dopunjene "razlozima", gde pod
razlozima podrazumevam dalja objanjenja kakva se nalaze u tradiciji kojoj pria pripada. Prirodno, postojae i
kontra-razlozi. I razloge i kontra-razloge ispriae strunjaci u datim oblastima i tako e mlada generacija biti
upoznata sa svim vrstama beseda i svim tipovima pripovednika. Ona se upoznaje sa njima, ona se upoznaje sa
njihovim priama, pa svaka osoba moe sama da odlui kojim putem da krene. Svako danas zna da ako postane
naunik moe stei mnogo novca i veliki ugled, a moda ak i Nobelovu nagradu, tako da e mnogi postati
naunici. Oni e postati naunici iako nisu zavedeni ideologijom nauke; oni e biti naunici zato to su uinili
slobodan izbor. Ali nije li mnogo vremena bilo izgubljeno na nenaune predmete i nee li to umanjiti njihovu
kompetentnost jednom kada postanu naunici? Ne uopte! Progres nauke, dobre nauke, zasniva se na
originalnim idejama i intelektualnoj slobodi: nauku su esto vukli napred autsajderi (setite se da su Bohr i
Einstein sebe smatrali autsajderima). Nee li mnogi uiniti pogrean izbor i zavriti u orsokaku? To unekoliko
zavisi od toga ta podrazumevate pod terminom "orsokak". Danas je veina naunika liena ideja, puna straha,
i usmerena na produkovanje nekog beznaajnog rezultata tako da ga mogu dodati poplavi triavih lanaka koji
sada konstituiu "nauni progres" u mnogim oblastima. Sem toga, ta je vanije? Voditi ivot koji ste sami
izabrali otvorenih oiju, ili provesti ivot u nervoznim pokuajima da se izbegne ono to neki ne ba inteligentni
ljudi nazivaju "orsokacima"? Nee li broj naunika toliko opasti da na kraju nee biti nikog da vodi nae
dragocene laboratorije? Ja ne mislim tako. Ako je data mogunost izbora mnogi ljudi mogu izabrati nauku, jer
nauka koju vode slobodni ljudi izgleda mnogo privlanije nego dananja nauka koju vode robovi, robovi
institucija i robovi "razuma". Pa i ako bude privremenog pomanjkanja naunika, situacija se moe popraviti
razliitim vrstama podsticaja. Naravno, naunici nee igrati dominantnu ulogu u drutvu koje ja zamiljam. Oni
e imati vie nego protivteu u vraevima, svetenicima ili astrolozima. Takva situacija je nepodnoljiva za
mnoge ljude, stare i mlade, desno ili levo orijentisane. Skoro svi vi imate vrsto uverenje da je bar neka vrsta
istine otkrivena, da mora biti sauvana, i da e je metod pouavanja koji ja zastupam i oblik drutva koji branim
razvodniti, te na kraju dovesti do toga da ona konano nestane. Vi imate takvo vrsto uverenje; mnogi od vas
moda ak imaju razloge. Ali ono o emu morate voditi rauna jeste da nedostatak dobrih kontra-razloga
predstavlja rezultat istorijske sluajnosti; on ne lei u prirodi stvari. Izgradite drutvo kakvo preporuujem i
ova gledita koja danas prezirete (i ne poznajui ih, budite sigurni) vratie se u takvom sjaju da ete morati
naporno da radite da biste zadrali vae vlastite pozicije i verovatno ete biti potpuno nemoni da to uinite. Ne
verujete mi? Tada bacite pogled u istoriju. Nauna astronomija bila je vrsto zasnovana na Ptolomeju i
8

Aristotelu, koji spadaju meu najvee umove u istoriji zapadne misli. Ko je oborio njihov dobro argumentovan,
empirijski adekvatan i precizno formulisan sistem? Philolaos, ludi pitagorejac iz prepotopskih vremena. Kako
se desilo da je Philolaos mogao da napravi takav povratak na scenu? Zato to je naao sposobnog branioca:
Copernicusa. Naravno, vi moete slediti svoje intuicije kao to ja sledim moje. Ali ne zaboravite da su vae
intuicije rezultat vaeg "naunog" treninga, gde pod naukom takoe podrazumevam i nauku Karla Marxa. Moj
trening, ili bolje reeno moj ne-trening, jeste (ne-)trening jednog urnaliste koji se interesuje za udne i bizarne
dogaaje. Na kraju, upitajmo se nije li sasvim neodgovorno, u dananjoj svetskoj situaciji - kada milioni ljudi
gladuju, dok su drugi porobljeni, ugnjeteni, i u oajnoj bedi tela i duha - misliti tako luksuzne misli kao to su
ove? Nije li sloboda izbora luksuz u takvim okolnostima. Nisu li neozbiljnost i humor koje elim da vidim
kombinovane sa slobodom izbora isto tako luksuz pod ovim okolnostima? Ne moramo li mi prekinuti sa takvim
samo-povlaivanjem i delati? Udruiti se i delati? Ovo je najvanija primedba koja je danas postavljena protiv
takvog pristupa kakav ja preporuujem. Ona ima ogromnu privlanost, ona ima privlanost nesebinog
posveivanja. Nesebinog posveivanja - emu? Hajde da vidimo.
Mi treba da odustanemo od naih sebinih sklonosti i posvetimo se oslobaanju potlaenih. A ta su nae
sebine sklonosti? One su naa elja za maksimalnom slobodom miljenja u drutvu u kome ivimo sada,
maksimalnom slobodom ne samo u apstraktnom smislu ve izraenom u prikladnim istitucijama i podesnim
metodama obuavanja. Ova elja za konkretnom intelektualnom i fizikom slobodom u naoj vlastitoj sredini
treba za sada da bude ostavljena po strani. To pretpostavlja, na prvom mestu, da borba za takvu vrstu slobode
nije na zadatak. To pretpostavlja da mi moemo ispuniti na zadatak sa saveu koja je vrsto zatvorena za
neke alternative. To pretpostavlja da je ispravan nain osloboenja drugih oduvek bio poznat i da je sve to je
potrebno - primeniti ga. Ja alim to ne mogu da prihvatim takvu doktrinarnu samouverenost u tako ekstremno
vanim stvarima. Da li to znai da mi uopte ne moemo da delamo? Ne znai. Ali to znai da dok delamo
moramo pokuavati da realizujemo isto toliko one slobode koju sam ja preporuivao, tako da nae akcije mogu
biti korigovane u svetlu ideja koje doseemo dok poveavamo nau slobodu. To e nas bez sumnje usporiti, ali
zar mi treba da jurnemo napred samo zbog toga to su nam neki ljudi rekli da su nali objanjenje za svu bedu, i
odlian nain da se izae iz nje? Takoe, mi elimo da oslobodimo ljude, ne da bi uinili da oni podlegnu novoj
vrsti ropstva, ve da im omoguimo da realizuju svoje vlastite elje, ma koliko razliite ove elje mogle biti od
naih vlastitih. Zadrti i uskogrudi oslobodioci ne mogu to da uine. Kao po pravilu, oni ubrzo nameu ropstvo
koje je jo gore, zato to je sistematinije, od vrlo labavog ropstva koje su uklonili. A to se tie humora i
neozbiljnosti, mislim da odgovor treba da bude jasan. Zato neko eli da oslobodi nekog drugog? Sigurno ne
zbog nekog apstraktnog preimustva slobode, ve zato to je to najbolji put prema nesputanom razvitku, pa na
taj nain i prema srei. Mi elimo da oslobodimo ljude tako da oni mogu da se smeju. Da li emo biti sposobni
da to uinimo ako smo mi sami zaboravili kako se smeje, i ako se mrtimo na one koji jo uvek pamte kako se
to radi? Neemo li tada proiriti jednu drugu bolest, koja moe da se poredi sa onom koju elimo da uklonimo,
bolest puritanske zatucanosti? Nemojte da smatrate da posveenost neemu i humor ne mogu da idu zajedno Sokrat je izvrstan primer u prilog suprotnom gleditu. Najtei zadatak trai najlaku ruku, inae njegovo
ispunjenje nee voditi slobodi ve tiraniji mnogo goroj nego to je ona koju zamenjujemo.
LITERATURA
1. Hermann von Helmotz "ber den Urspung und die Bedeutung der geometrischen Axiome" u knjizi
odabranih Helmholzovih tekstova Schriften zur Erkenntnishteorie, Berlin, Verlag von Julius Springer, 1921
(preveo marijan Bobinac)
2. Ernst Mach "Die konomische natur der physikalischen Forschung" u Machovoj knjizi Populrwissenschaftliche Vorlesungen, Leipzig, Johann Ambrosius Barth, 1903 (preveo Marijan Bobinac).
3. Henri Poincar "La Science est-elle artificelle?" u Poincarovoj knjizi La valeur de la science, Pariz,
Flammarion, 1970 (preveo Zdeslav Dukat).
4. Pierre Duhem "La thorie physique et l'exprience" u Duhemovoj knjizi La thorie physique: son objet et sa
structure, Pariz, Marcel Rivire, 1914 (preveo Zdeslav Dukat).
5. Philipp Frank "The Chain that Links Science with Philosophy" u Frankovoj knjizi Philosophy of Science,
Westport, Greenwood Press, 1974 (prevela Zvjezdana Duki).
6. Phillip Frank "The Rupture of the Chain" u Frankovoj knjizi Philosophy of Science, Westport, Greenwood
Press; 1974 (prevela Zvjezdana Duki)