JUNACI KAJMAKALANA

Na venoj strai
Povodom devedesetogodinjice od osvajanja Kajmakalana i u tim borbama pogibije
jednog od najhrabrijih, potpukovnika Vojina Popovia, vojvode Vuka, zapoinjemo feljton
o herojima srpskih pobeda, u kojem e biti istaknuta istorijska istina o njihovom delu.
..
U SVAKODNEVNIM tekim borbama na Kajmakalanu, na planinskom masivu Grunitu,
u jesen 1916. godine, na elu svojih boraca, poginuo je potpukovnik Vojin Popovi, hrabri
vojvoda Vuk.
Iz borbe je iznesen i sahranjen na vojnikom groblju Zejtinlik. Sutradan su Srpske
novine na Krfu objavile svetskoj javnosti: Poginuo je Vuk i jo je jedna zvezda ugasnula,
jo jedna je sablja salomljena. alost je bila velika i opta.
U ulici Topliin venac, na venoj strai stoji vojvoda Vuk, ogrnut crnom pelarinom, s
pukom u desnoj i visoko uzdignutom levom rukom. Spomenik su podigli njegovi ratni
drugovi u novembru 1936. godine.
*
Deak Voja Ture, kako su ga zvali vrnjaci, zapamtio je sve nedae tegobnog ivota u selu
Drmanovii i Sjenici, gde je roen i kasnije u kragujevakoj ulici, gde je odrastao. Nikad iz
seanja nije izbrisao sliku muenja svog oca Alekse nad kojim su se iivljavali Turci u
Sandaku. Posebno svemoni poturenjak Mustafa-paa atovi, pod ijim zulumom su 1885.
godine pale mnoge stareine srpskih porodica.
Da bi se osvetili tom krvniku, u februaru 1886. godine, srpski mladii, zapalili su njegov
konak. Posle toga, Turci, kao gladni vuci, nasrnuli su na srpske kue stavljajui na muke sve
to je hodalo. Da bi izbegao istrebljenje svoje porodice, Aleksa Popovi, siromani sedlarski
majstor, potraio je spas u Kraljevini Srbiji. Stigao je o svetom Iliji sa enom i etvoro
maloletne dece u Kragujevac, i tu se skuio.
Poetkom novembra 1901. godine, Ukazom Njegovog velianstva kralja ostvaren je veliki
san robusnog mladia sa periferije Kragujevca: postao je stareina oteestvenog naoruanog
naroda.
Vojin Popovi izuio je vojne nauke u slavnoj generaciji oficira srpske vojske. Njegovi
klasni drugovi i ratnici u mnogim borbama bili su: Dragutin Gavrilovi, Pavle E. Jurii,
Milutin Nedi, Milan Vukosavi, Vojislav Tankosi, Svetozar Hadi...
SPROVODEI odluku Vrhovne komande srpske vojske Odred vojvode Vuka, u Prvom
balkanskom ratu, dobio je zadatak da brani pravac: Staro Nagoriine - elopek i da sprei
obuhvat levog krila srpske Prve armije u Kumanovskoj bici. Odred je imao oko 2.000 ljudi,
od kojih je polovina uestvovala u borbi na Srtevici. Uesnik, ratni dobrovoljac Vlado
Vukmirovi je zapisao:
"Vuk je izbliza posmatrao borbu na celom frontu svoga odreda, obilazio pojedine ete,
etovoe i svoje stare drugove etnike, hrabrio ih i davao savete. Bio je neustraiv, nikada ga
nisam video da bi kleknuo ili legao, ve je stojei iz puke gaao. Nikada nije agnuo glavu
kada bi mu zrno fijuknulo pored glave, a kada bi neko od nas sagnuo glavu, znao je da nas
prekori, kratko i jasno:
'ta se saginje, nisi ti jabuka, da u tebe gaaju Turci...'
Borba je bila u punom jeku, naroito posle pojaanja od jedne ete 7. peadijskog puka,

koju je doveo komandant potpukovnik Aleksandar Glii iz Dunavske divizije. Shvativi da

e biti razbijeni, Turci su se posluili lukavstvom: dizanjem puke iznad glave. Meutim,
vojvoda Vuk na to nije naseo, ve je upozorio na pojaano dejstvo neprijatelja.
U bliskoj borbi poginuo je komandant puka potpukovnik Aleksandar Glii, ali je odred
vojvode Vuka uspeno odbijao napade arnautskih neregularnih jedinica, koje su pokuavale
da preko reke Pinje obuhvate levo krilo srpske Prve armije. Kumanovska bitka u kojoj je
Odred vojvode Vuka odigrao ogromnu ulogu u obezbeenju levog krila srpske vojske,
uspeno je zavrena 24. oktobra 1912. godine.
(Nastavie se)

Rane sa Drine
TOKOM 1914. i 1915. godine vodie se najznaajnije bitke srpske vojske protiv
Austrougarske, Nemake i Bugarske. To su Cerska bitka, Bitka na Drini, Kolubarska bitka,
Odbrana Beograda, borbe na granici prema Bugarskoj...
Poseban doprinos u Cerskoj bici i Bici na Drini imao je Jadarski odred, pod komandom
majora Vojina Popovia.
Dopisnik Pariskog urnala Anri Barbi ovako je opisao srpske borce: Crni od baruta, blata i
praine, spreni od sunca, potamneli od kia i vetra, oni lie na epske divove; zarasli su u
bradu, ali njihove oi nalik na eravice odaju nepokolebljivu hrabrost. Velianstveni su kada u
trku uzvikuju divlje - ura!
Jadarski odred dobio je zadatak da zajedno sa 3. eskadronom Drinske divizije sprei svaki
pokuaj nadiranja neprijatelja putem Zavlaka - Stara Sudnica.
Vojvoda Vuk je izdao zadatak borcima: Neprijatelj, noas, ne sme da se odmara." Jovan
Vidi, borac u odredu ovako je opisao borbu kod Zavlake: ...Naroito je 19. avgusta bila
borba oajnika, neprijatelj je pronaao na levi rov i isterao drugove, tukao je baterijama od
Krupnja, tukao je i one preko Jadra. Onda su nam doli sa boka i tukli mitraljezom u rovu,
tueni smo takvom vatrom da smo dva puta naputali iste rovove i opet se vraali u iste. Te
noi ulo se samo: "Ura!" na sve strane.
U BORBAMA na Drini major Vojin Popovi bio je teko ranjen u grudi, ali nije klonuo.
Posle oporavka i formiranja novih odreda, u oktobru 1915. godine, vodi teke borbe protiv
bugarskih snaga kod emernika i Gadine poljane. Potom se kao zatitnica srpskih armija
povukao sa ostalom vojskom preko Albanije na Krf.
Posle oporavka i reorganizacije, vojvoda Vuk sa svojim borcima prvi izlazi na Solunski front i
od 17. avgusta 1916. godine, s poetkom bugarske ofanzive, vodi ogorene odbrambene
borbe.
Napad na Kajmakalan, s ciljem potpunog osvajanja tog stratekog masiva, otpoeo je 30.
septembra izjutra, jakom artiljerijskom pripremom u trajanju oko 2,5 asa.
Napad Dobrovoljakog odreda opisao je jedan od njegovih uesnika: U oekivanju nareenja
za peaki napad proe bezmalo ceo dan. Za sve to vreme, bombardovanje ne izgubi nita od
svoje prvobitne jaine... Odmah po podne mogahu se, kroz oblake dima, primetiti pojedini
bugarski vojnici, kako se kreu po poloaju kao sumanuti. Bee oigledno da su potpuno
deprimirani neizdrljivom vatrom artiljerije, i da je potreban samo malo jai pritisak peadije,
pa da dalje sudbinu svog poloaja povere dostojnom protivniku...
U MOMENTU te njihove izbezumljenosti, kroz potmulu grmljavinu topova, ipak se zau
jedno snano: 'Ura', i ceo trei bataljon dobrovoljakog odreda, sa svojom 4. etom, na elu,
koju vodi rezervni porunik Milivoje Dini, krete na juri, povukavi odmah za sobom i druga
dva bataljona, a ovi sve ostale trupe koje tog dana napadahu na ovaj najjai i najbolje
posednuti i branjeni bugarski poloaj... Posle formalnog guanja sa Bugarima po rovovima,

koje trajae blizu jedan as, Kajmakalan, taj gordi planinski titan 'Borisov grad', kako ga
zvahu Bugari, bee u naim rukama...
Tog dana, napadajui, Drinska divizija izbila je na severnu padinu Kajmakalana i ovladala
itavim masivom. Meutim, zbog magle i teke orijentacije, nije preduzeto gonjenje, to je
Bugarima omoguilo da se i dalje zadre na krilnim poloajima visa Koobej i na Sivoj steni.
Zbog toga je komandant Drinske divizije preduzeo naredni napad 1. oktobra, u dve kolone. U
levoj koloni, zajedno sa 6. pukom i 2. bataljonom 4. puka nalazio se i Dobrovoljaki odred.
Te snage napadale su na poloaj Siva stena, s ciljem da njime ovladaju.
(Nastavie se)

Pozdrav palim drugovima

POLOAJ Siva stena, odvojen samo jednim prevojem od glavnog grebena Kajmakalana,
predstavljao je odranije vrsto utvreni poloaj Bugara, sa vie redova bodljikavih ica. Posle
podilaenja poloaju, Dobrovoljaki odred ga je napao svom estinom. Meutim, uslovi za
napad bili su izuzetno teki - gusta magla i slaba vidljivost, a nije se poznavala ni jaina
protivnika. Sve je to dodatno oteavalo izvrenje zadatka.
Juri je otpoeo 2. oktobra posle 17 asova, i evo kako ga opisuje ve ranije pomenuti
uesnik: U momentu kada se kroz gustu maglu poee nazirati bodljikave ice, prosu se
formalan grad od puanih i mitraljeskih zrna na vitekog napadaa. Pade prva lesa,
iskrvavljenih dobrovoljakih telesa, ali to ne mogade zbuniti pobednike sa Kajmakalana.
Gazei preko leeva palih drugova, etnici se svom silinom sruie na bodljikave ice i poee
ih kidati golim rukama. Prasak mnogobrojnih bombi, koje protivnik srui na glavu kuranog
napadaa, napravi pravu pusto u redovima odreda.
OKITIE se prvi redovi ica muenikim leevima najglasovitijih junaka odreda. No
dobrovoljci, podsticani linim primerom svojih stareina i dalje besno navaljuju, razdirui
svoje grudi na iskrvavljenim icama... Obostrane bombe i dalje vre svoj krvavi posao. I dalje
se prosipa olovni grad puanih zrna na dobrovoljce. Raskrvavljenu zemlju sve vie boji
njihova vrela krv, mada je ve jasno da nema nikakvog izgleda na uspeh. Posle krvavog
komeanja od nekih pola asa, lagano, kao lopov, sputa se no na sure hridine
kajmakalanskog masiva i prekida dalje krvoprolie.
Napad je bio neuspean, i gubici odreda bili su veliki: oko 180 mrtvih i 250 ranjenih, od kojih
11 oficira. Treina odreda je bila van stroja. Bilo ih je vie koji su pogoeni u momentu kada
su se prihvatili ica, tako i ostali stegnuvi vrsto svojim mrtvakim rukama pokidane ice.
Na poslednjem redu ica preko kojih se odmah ulazi u bugarske rovove, leao je le
komandira 1. ete 2. bataljona, porunika Vojislava Otaevia, a neto dalje od njega le
komandira 1. ete 1. bataljona, kapetana Dobrice Tankosia, obojice rodom iz umadije.
Svuda oko leeva razbacana je krvava oprema, to je sve zajedno predstavljalo najstraniju
sliku ratnike pustoi.
U toku noi, zbog pretrpljenih gubitaka, neprijatelj je bio prinuen da se povue sa poloaja
Siva stena i Starkov grob i da posedne nove, na levoj obali Crne reke. Time su i borbe odreda
na Kajmakalanu bile zavrene.
DA BI SE oduio senima palih svojih drugova vojvoda Vuk je pored njihovih mrtvih tela
proveo odred paradnim marem, i uz zvuke truba izvrio poslednji pozdrav.
Uznemiren otrim zvucima truba i jasnim komandama, jedan teki ranjenik, za kojeg se
mislilo da je mrtav, osvestio se za momenat, trgao se, s mukom podigao umornu glavu i
uplaeno pogledao oko sebe. Videvi Vuka na elu odreda, zbunio se za trenutak, ali se
odmah zatim pribrao i pokuao da svoju iznemoglu ruku podigne radi pozdrava, no nije
mogao. Sruio se ponovo i kad su mu pritrali dvojica, koji su mu bili najblii, da ga prihvate,
bio je ve u mrtvakom ropcu.
Strogi i uvek hladnokrvni vojvoda Vuk, bio je ovim prizorom toliko dirnut, da nije mogao da

sprei potok suza, koji zali njegovo, uvek ozbiljno, kao u mramoru uklesano ratniko lice.
Pad Kajmakalana bio je teak gubitak za Bugare, koji su polagali veliku nadu u njegovu
odbranu, a pretrpeli su i velike gubitke. To je imalo odraza na moral i bugarske i srpske
vojske. Poveano je samopouzdanje i odlunost srpskog vojnika u konanu pobedu, a isto
tako stvoreni su i povoljni uslovi za saveznika i kod neprijatelja.
(Nastavie se)

Pade vojvoda Vuk

POSLE osvajanja Kajmakalana (3. oktobra - 16. novembra 1916.) Dobrovoljaki odred je
bio veoma iscrpljen, ali je i bez znaajnije popune nastavio dalja dejstva u sastavu Drinske
divizije, gonei Bugare u stopu. Vodei svakodnevno borbe sa neprijateljem, odred je morao
svaki pedalj osloboenog terena da plati novim i sve veim rtvama. Tako je, u nastupanju,
16. novembra izbio pred Gruniki vis. Taj poloaj Bugari su blagovremeno zaposeli i
pripremili za odbranu. Po svojoj prirodi poloaj je bio teko pristupaan, kamenit i dobro
zatien ianim preprekama. Glavna linija odbrane bila je na samom visu, a ispred nje
iskopano je nekoliko linija rovova.
U prvom naletu, odred je 16. novembra zauzeo prve neprijateljske rovove, ali dalje se nije
moglo ii usled nedostatka artiljerijske municije, zamora ljudi i uporne odbrane Bugara.
Napad je nastavljen tek 19. novembra, ali je i pored svega preduzetog slabo napredovao. Jak
otpor Bugara, sa estim protivnapadima i teki vremenski i zemljini uslovi uinili su svoje.
Napad je morao biti ponovljen 21. i 22. novembra, ali ni ovoga puta nije dao eljene rezultate.
Narednih dana, od 23. do 26. novembra, usled loih vremenskih prilika, na celom frontu je
vladalo zatije. To je neprijatelj iskoristio za dodatno utvrivanje poloaja, snabdevanje i
odmor. Sve je to Dobrovoljaki odred morao da plati novim rtvama nastavljanjem napada na
Gruniki vis, 28. i 29. novembra. Ovog puta teite napada je bilo ka Crnoj uki, koja je u
tekim borbama zauzeta.
U SVIM narednim borbama borci Dobrovoljakog odreda vojvode Vuka ponovo su pokazali
izuzetnu hrabrost i portvovanje. Komandant 3. armije u izvetaju Vrhovnoj komandi
naglaava: Borbe koje su vodili Dobrovoljaki odred, 4. puk i delovi 6. puka slue na ast
tim jedinicama. Naroito se istakao Dobrovoljaki odred.
*
Najtei dan za ratnike Dobrovoljakog odreda od njegovog formiranja bio je 29. novembar.
Na Grunitu, vanom taktikom potezu Kajmakalanskog visa, ve danima se vode estoke
borbe. Ko ovlada tim delom ratita ima otvorena vrata za dalja strategijska napredovanja.
Na liticama planinskih gromada, pored kojih se zmijasto provlai Crna reka, naikani su
rovovi srpskih dobrovoljaca predvoeni iskusnim komandantom vojvodom Vukom. Nasuprot
njih su jake utvrde bugarskih boraca koji bi da slome napad hrabrih oslobodilaca. Baene
bombe uzajamno se vraaju, uju se dozivanje, psovke i prepirke i jednih i drugih, ali niko ne
poputa, kao da imaju nameru da na tom kru svi izginu.
Svuda se osea miris krvi i zadah trulog ljudskog mesa. Na sve strane su isprevrtana
ljudska tela, razbacana krvava vojnika sprema i polomljeno vojniko oruje. Gruniki vis jo
odoleva, trai veu, moda i najveu rtvu do sada, da bi konano pao u ruke oslobodilaca.
Ve nekoliko dana smenjuju se jurii i jednih i drugih. Nemilice se gine, ali niko ne
uzmie. Vukovi dobrovoljci kao besni risovi napadaju.
OSVANUO je 29. novembar 1916. godine. Dan oblaan i s vremena na vreme maglovit.
Bugari od ranog jutra napadaju. Dobrovoljci estoko uzvraaju. Oko 14 asova jedna Vukova
eta u kojoj su se posebno isticali komandantov ordonans Luka Stankovi, i Dragutin
Jovanovi - vojvoda Lune, naglo je popustila. Vuk je to uoio i da bi ojaao moral boraca,
staje na elo ete. Vodi je u juri, podilazei pod samo stenje, na kojem su bili naikani

bugarski vojnici. Zlom sudbinom odnekud je doletelo pare granate i pogodilo vojvodu Vuka
u desnu ruku. On se na to ne osvre, ve munjevitom brzinom prebacuje puku u levu ruku i
grabi napred. Krv curi, ali on odbija da se skloni i bude previjen.
Vojvoda Vuk hita da ovlada poloajem po svaku cenu. U punom zamahu ka tom cilju,
trajno ga zaustavlja hitac ispaljen sa visoke stene. Vuk pada na ruke svojih saboraca, koji ga
hitro izvlae u zaklon da ne bi pao u ruke neprijatelju.
Oajniki krik starog dobrovoljca, dugogodinjeg Vukovog ordonansa ika Luke: Jao
pogibe mi komandant", oglasio je celom odredu da je veliko rodoljubivo srce legendarnog
vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreu porobljene Srbije i na optu radost njenih
neprijatelja. Mesto na kojem je poginuo vojvoda nad vojvodama" zove se Crni kamen.
(Nastavie se)

Mar uiteljice Ljubice

U LETO 1918. godine vojvoda Lune se nalazio u Vrnjakoj Banji i vrio poslednje pripreme
za povratak na Solunski front. Uiteljica Ljubica akarevi je uporno zahtevala da i ona poe
sa njim. O tom putu kroz pakao do fronta ostavila je svoje kazivanje.
Lune mi je odnekud nabavio vojnike akire i ajkau. Dadoe mi i neke cokule, polovne,
ali dosta jake i po meri. Milica, moja sestra, dan ranije mi je odsekla kosu. Lune je na sebi
imao bugarsku vojniku bluzu i apku. Svi ostali, bili su poluvojniki obueni...
Od polaska sa Goa prolo je 27 dana...
Mrak se sputao, ili smo uvuene glave, utei. Paljba je bila sve uestalija. Naosmo se
izmeu dve vatre. Prvi put osetih istinski strah. inilo mi se da se sva tresem. Sreom bio je
sumrak, pa niko nije video koliko sam se uplaila.
Izbei tolike potere i zasede, trpeti glad i e, pa sada, umorni i izranjavljenih nogu, da
igubimo glavu pred rovovima naih vojnika.
Ne znam koliko je trajalo puzanje prema jednom bregu, ali znam da je pucnjava bila uasna.
Zemlja se tresla...
NEOEKIVANO pojavi se bugarski vojnik i hitnu na nas jednu za drugom dve bombe. One
sreom padoe u rov ispred nas i eksplodirae... Zatim, s druge strane rovova, nai vojnici,
otvorie paljbu iz mitraljeza, tukui u pravcu naeg kretanja. Polegasmo po zemlji, oekujui
da se vatra utia...
Bili smo u bugarskim rovovima i smrt nas je vrebala na svakom koraku. Znali smo da zoru ne
smemo da doekamo u bugarskim odjavnicama...
Puzili smo do ice. Taman smo pomislili da emo se spasti, kad zatekta mitraljez. Kada se
vatra smiri, Lune viknu:
- Ljudi, brao, ne pucajte! Ovde Lune! Ne pucajte ako Boga znate... Nai smo...
Mitraljeski rafal ponovo odjeknu. Ako su nas nai i uli, znai, ne veruju nam. Meci su nas
prikovali za zemlju. utali smo jedno vreme i ekali... Neto kasnije Lune je ponovo
doviknuo:
- Ima li koga iz ete kapetana Milivoja Anelkovia...
Kapetan je, na nau sreu, bio u susednom rovu, prepoznao Lunetov glas i odmah dotrao.
NEKOLIKO vojnika iskoi iz rova i pooe nam u susret. Jedan kaplar istra i, videi me
iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naruje i prenese preko ice...
Bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa. Nastade neopisiva radost. Uvedoe nas u neku
baraku i ponudie kafom... Odnekud donesoe cokule i injel i dadoe mi.
im smo se okrepili, uputie nas najpre u puk, zatim u tab divizije i Vrhovnu komandu.
U tabu divizije je bio dr Rajs, koji je zabeleio nae izjave o Srbiji. Ja traim brata Milutina.
Prilazim telefonu i kaem:
- Ja sam Milutine, tvoja sestra Ljubica... ujem kako grca... Gue ga suze... I ja plaem. Malo

kasnije dotra Milutin. Grli me, odmie se, gleda me, kao da ne veruje da sam to ja, njegova
sestra, koja je dola, peke, ak na Solunski front.
Dok sedimo i priamo, dotra jedan oficir i ree da odmah krenemo u Vrhovnu komandu,
tamo nas ekaju. Krenusmo u Bukovik. Tamo su nas doekali oficiri i vojvode. Tu sam prvi
put videla vojvode Stepu Stepanovia i ivojina Miia. Stegli su mi ruku i estitali. Govorili
su da sam junak, da sam dola u pravi as, da sam pravi vesnik iz porobljene Srbije. Rekoe
da me treba i odlikovati. I to se obistinilo: odlikovana sam zlatnom medaljom za hrabrost
Miloa Obilia.
(Nastavie se)

Kaanin za - front!
KAO obveznik austrougarske vojske Radivoj Kaanin naao se na Galicijskom frontu u
borbama s ruskom armijom. Kao i mnogi drugi pripadnici slovenskih naroda i on se u
pogodnom trenutku predao Rusima.
Dvadeset petog avgusta 1916, Kaaninov puk je uao u borbu s Bugarima kod rumunskog sela
Kara-Sinan...
- Ta Dobruda bila je jedna velika tragedija - zapisao je ika ivulovi rei poznatog
matematiara i akademika Kaanina. - Samo prvog dana, od 3.500 ljudi, koliko je brojao moj
puk, izbaeno je iz stroja blizu 700...
A onda je dolo vreme za odluku: na Solunski front ili u Besarabiju na ruski front!
Dvadesetpetogodinji Kaanin, autant puka, ostao je vrst i dosledan. Dan uoi izjanjavanja
okupio je svoj puk i odrao govor u jednoj reenici:
- Ja sam za Solunski front, a vi kako hoete.
Ceo puk je hteo s njim na Solunski front.
- Niko nije ostao. Ni jedan. Tako su tada svi izjavili.
Doao je najzad i taj tako eljeni trenutak. Poelo je postepeno upuivanje dobrovoljakih
jedinica na Solunski front.
U PROLEE 1917, u Berezovski se pojavila Katarina orbi, studentkinja medicine
Petrogradskog univerziteta. Bile su joj dvadeset dve godine. Potporunik Radivoj Kaanin,
autant komandanta 1. peadijskog puka, zagledao se nepovratno u lepu, crnooku devojku
duge kose...
- Stoji voz na nekoj stanici. Ja proetam s Katarinom du kompozicije. Pita me jedan Lala: Je
l to vaa ena? Kaem mu da nije, ali e biti. On onda: Znai, ona s vama do Arhangelska
da vas isprati, pa natrag. Objasnim mu da ona ne ostaje u Rusiji ve ide dalje sa mnom preko
Severnog ledenog mora. Okupili se vojnici i sluaju. Lala e na kraju: Pa, gospodin autant,
kad vi ne alite vae kole i ne alite njenu mladost, ii emo i mi s vama kud god zatreba.
U Solunu, Kaanin je dobio priliku da napusti puk i da izbegne borbe. Da se ukloni s fronta.
Pozvao ga je komandant brigade i naredio mu da odabere devet ljudi koji treba da idu u
Italiju, da prikupljaju dobrovoljce. On je deseti. Odreen je od komande da ih vodi. Dogodilo
se to ujutru. Uvee je njegov puk polazio na front da smeni jednu jedinicu na Dobrom polju,
prema Bugarima. Raportirao je komandantu brigade:
- Ja sam traio da se doe na Solunski front i ja te vojnike ne mogu da napustim. Pronaao
sam devet ljudi. Molim vas, vi odredite desetog.
Bio je shvaen. Kada je to saoptio svom komandantu puka Petru Martinoviu, ovaj mu je
rekao: - E ba si lud!
NA SOLUNSKOM frontu doivljavao je sve ono to i ostali vojnici.
- Moj posilni Joca doe uvee da mi pospremi krevet, svri to, osloni se na onu motku, hoe

neto da mi kae, klima glavom, pa se odluuje: Sluajte, gospodin autant, primetio bih,
dugo niste pisali gospoici, ona brine, ne zna ta je s vama. Nego da vi sada sednete i da joj
napiete pismo, a ja u sutra da ga odnesem na potu. Pui i dalje oslonjen na motku, uti, ne
odlazi, eka da me vidi da sam uzeo pero u ruku. Tako me je opominjao za celo vreme rata.
- Odlazili smo iz Soluna. Kada ja etrnaest dana nisam skidao obuu, moete misliti kako je
tek bilo vojnicima! Ja na konju, jedan Lala ne vidi da sam mu iza lea, guna: Lako je njima
oficirima, o nama ne brinedu, mi se patimo a oni sve imadu! Ja siem s konja: Evo ti konja,
penji se, i sad ti da bude stareina i da se brine, kad ja to ne umem. On me gleda
iznenaeno, prosto sam mu smean to sam to rekao: Haj te, ta vam je, gospon autant! Zar
vi sluate kad momci lajadu! Ja jo ljut: Grdi nas, psuje nas, kako da ne ujem! Ovaj se
dobroudno osmehnu: Zar vi, gospon autant, ne znate ko se psuje! Psuje se Bog, mater,
otac, stareina. Sam vi jaite tog konja. I nastavi u stroju, kao da se nita nije dogodilo.
- Tuemo se, ginemo, juriamo, krvarimo i na Dobrom polju gadno potuemo Bugare, Uvee,
uz vatru, pevali smo: "Lep je Banat/ lepa je i Baka,/ jo je lepa kosa devojaka... Celo to
vreme me nije naputalo ono to mi je rekao dobrovoljac iz ajkake: "Pet stotina godina
pevamo i plaemo da ovo doe. Pa, sad ili nikad!"
(Nastavie se)

Hrabri kaplar Milunka

KADA je 1912. godine zapoo Prvi balkanski rat, Milunka Savi, tek stasala devojka,
odsekla je duge kike, stavila ajkau na glavu, obukla muke akire i seljaki koporan, pa
krenula u Beograd. ula je da tamo upisuju dobrovoljce. Javila se naredniku i rekla da se zove
Milutin.
Dok je stareina zagledao, odseno je rekla:
- Hou puku!
Tako je i bilo. Sa svojom dobrovoljakom jedinicom krenula je na front, ali kasno: rat je
bio zavren. Turci su napustili Balkan.
U Drugom balkanskom ratu, za krae vreme, postala je neustraivi borac na Bregalnici.
Dobila je medalju za hrabrost i kaplarski in.
U juriu Milunka je ranjena. Izvukli su je sa bojita i odneli u poljsko previjalite. Kada su
otkopali koporan, njena tajna je bila otkrivena, videli su da je ensko.
Za vreme velikog rata 1914, Milunka je kao rezervni kaplar ekala poziv i ratni raspored. Nije
ga dobila, pa se jednog dana, ne zna kako, obrela u tabu generala Stepe Stepanovia. ta je
dalje bilo? Njenu priu zapisao je Antonije uri, u knjizi Solunci govore".
- Kui! - rekao je general Stepa.
Nije imala priliku da mu kae da nee kui, da je kaplar, da je imala vatreno krtenje s
Bugarima, da ima medalju za hrabrost...
Otila je pravo u Kragujevac, u tab naelnika Vrhovne komande vojvode Radomira
Putnika.
- Ja sam Milunka Savi, kaplar srpske vojske, hou svoj ratni raspored, gospodine vojvodo
- rekla je odluno u jednom dahu.
Iskusni ratnik, uviajui da pred sobom ima mladu, ali odlunu devojku, blago ree:
- Dobro, budi bolniarka. teta je da pogine tako mlada.
- Neu da budem bolniarka! Hou puku!
- Onda doi sutra, pa emo videti! - rekao je stari ratnik, raunajui da e se mlada devojka
predomisliti.
- Ostau ovde i ekau vau odluku! - rekla je nepomirljivo.
Na ratnom savetovanju toga popodneva, odlueno je da Milunku Savi primi major Voja
Tankosi.

TAKO se Milunka Savi, u mukom odelu, s pukom o ramenu, redenicima na grudima i

bombama o pojasu, nala u borbenom stroju.
Prvu Karaorevu zvezdu s maevima stekla je na Drini.
Bojite vri... Kljua... Vojnici kao da su dobili krila: preli preko Drine i gone vabe.
Milunka se za trenutak odlepi od svoje desetine, izbi na breuljak, pa odozgo baci dve
bombe...
U tom trenutku nalete grupa Austrijanaca.
- Predajte se! - grmnu Milunka. - Predajte se!!
vabe bez rei pobacae puke i digoe ruke uvis!
Odvela ih je komandantu puka i raportirala:
- Gospodine pukovnie, dvadeset zarobljenih vaba!
Kasnije, kada je neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka Dimitrije Miti, pred
strojem je pitao vojnike:
- Vojnici, ije grudi zasluuju Karaorevu zvezdu sa maevima?
Puk u jednom glasu, grmnu:
- Kaplara Milunke Savi!
- Milunka Savi, tri koraka napred! - odjeknu komanda.
Jedva se pokrenula. Tada je prvi put u ivotu osetila neki strah.
Stavili su joj na grudi Karaorevu zvezdu s maevima.
Drugu je stekla kao podnarednik posle Gornianske bitke 1916. godine, U borbi sa
Bugarima zarobila je dvadeset trojicu...
Sledee borbe su joj donele dva ordena francuske Legije asti i francuski ratni krst sa
zlatnim palmom.
Tada je ve bila narednik.
Preivela je devet ratnih rana.
(Nastavie se)

Perjanik slobode
DOK su se na Solunskom frontu srpske i saveznike snage pripremale za proboj, u Srbiji je
okupator nevieno terorisao narod. Osvetnika zverstva posebno su sprovodili bugarski
komitski odredi u topliko-jablanikom kraju. Ubijali su, muili, odvodili u internaciju.
Bugari su regrutovali srpske mladie za bugarsku vojsku koja bi trebalo da se suprotstavi
saveznicima nakon proboja Solunskog fronta. Narod se samoorganizovao i podigao ustanak.
Na elu narodnih snaga jedan od voa bio je 26- godinji rezervni potporunik srpske vojske
Kosta Vojinovi Kosovac.
kolovao se u Beu, gde je savladao nemaki jezik i izuio trgovaku akademiju. Po
odsluenju vojnog roka nastavio je borbu u Prvom balkanskom ratu i preao borbeni put od
Kumanova do Bitolja.
U borbama na Vlasini, 1915. godine, obezbeujui odstupnicu srpske vojske, teko je
ranjen. Stigao je sa odredom do Kosovske Mitrovice i dalje nije mogao.
Posle oporavka, nastavlja revolucionarni rad u masama: dri sastanke sa vienijim ljudima,
savetuje seljake da skupljaju oruje, hrabri ih da izdre, objanjava da Srbija nije propala i da
e srpska vojska i saveznici izvojevati pobedu...
Da bi izbegao hapenje bei na Kopaonik. U Leposaviu s Uroem Kostiem Rudincom
formira Ibarsko-kopaoniki odred. Stupa u vezu s Kostom Milovanoviem Peancem, koji je
kao izaslanik Vrhovne komande srpske vojske stigao sa Solunskog fronta u topliki kraj da
priprema narod za pomo srpskoj vojci kada zapone oslobaanje zemlje. Na sastanku
ustanikih etovoa u Obiliu, 20. i 21. februara 1917. godine, zalae se za dizanje ustanka i
dobija titulu vojvode.

NAPAD ustanika na okupiranu Kurumliju, 28. februara 1917. godine, Kosta Vojinovi je
iskoristio da sa svojim etama pomogne u oslobaanju grada, a odmah zatim proglaava
narodni ustanak za Kopaonik i Gornju Toplicu.
Odatle kree u Prokuplje, gde stie u odluujuem trenutku kada su ustanici oslobaali
grad i saterali Bugare u zgradu okrunog naelstva. Zabarikadirani Bugari (vie od 500
vojnika i oficira) su pruali estok otpor. Vojinovi je uspeo da ih nagovori na predaju i tako
je grad osloboen 3. marta 1917. godine. U borbama za grad zarobljeno je vie od 800 vojnika
i oficira.
U Prokuplju je istog dana odran veliki narodni miting na kojem su govorili Vojinovi i
Peanac. Vojinovi je u gradu smestio svoj tab i radio na organizovanju ivota i rada, za
komandata grada postavio je Marka Pavlovia, penzionisanog oficira, formirao Sud asti i
napisao zakon po kojem e suditi.
U porobljenoj Evropi stvorena je jedinstvena slobodna teritorija sa centrom u Prokuplju,
gde je uspostavljena vlast i pravni poredak.
Ustanika drava se, ipak, nije mogla dugo odrati. Bugarske, austrougarske i nemake
snage u krvi su uguile otpor naroda i njegovu elju za slobodom.
Nastala je i organizovana potera za vojvodom Kostom Vojinoviem i njegovim trupama.
Koliko im je bio vaan svedoi podatak da je austrougarska komanda za to formirala poterni
puk od tri bataljona i 16 eta, ukupne snage 7.500 ljudi.
Kosta Vojinovi je uspevao da se jo jedno vreme skriva, menjajui esto mesto boravaka.
Ranjen u nogu, teko se kretao pa su ga Bugari pronali u vodenici kod sela Grgura u
toplikom kraju.
Poslednji metak ispalio je sebi u glavu, 23. decembra 1917.
(Nastavie se)

Letei odred
JO u ranoj mladosti se uitelj Jovan Stojkovi u junoj Srbiji sukobio sa bugarskim
komitama, koji su naroito gonili srpske svetenike i uitelje i branili roditeljima da decu alju
u kole.
Kada je teror postao neizdriv, Stojkovi donosi sudbonosnu odluku, koja e ga trajno
odvojiti od humanog poziva prosvetara i odvesti u brda da s pukom brani slobodu.
Od drugova dobija titulu vojvode i naziv Babunski, po kojoj e biti prepoznatljiv tokom celog
kasnijeg ivota.
Obazriv i uvek spreman na akciju, nikad nita nije prepuato sluaju. Tako je bilo i toga dana:
sputajui se sa planine Babune nije eleo po danu da ue u selo Omorane. Osetio je zasedu
koju su Bugari postavili na 1.000 metara ispred sela.
Uputio je patrolu da izvidi teren, a onda doneo odluku: ostavio je manju grupu na mestu
zastanka da zavara komite, a sa ostalima, u veem luku, obiao i doao iza lea zasedi.
Iznenaeni Bugari padali su kao snoplje. Pobeda je izvojevana sa minimalnim gubicima.
U Kumanovskoj bici uestvuje sa 1.500 etnika objedinjenih pod komandom vojvode Vuka i
u toku noi izmeu 23. i 24. oktobra 1912. godine, kod Srtevice, biva ranjen.
U Drugom balkanskom ratu 1913. godine vojvoda Babunski sa svojim ljudima uestvuje u
Bregalnikoj bici.
Pred poetak Drugog svetskog rata u junoj Srbiji i Makedoniji jaaju aktivnosti bugarskih
komita, koje postaju ozbiljna opasnost za Kraljevinu Srbiju. Ugroena je duboka pozadina
fronta na Savi i Dunavu i komunikacije koje vode prema Grkoj - jedinom moguem kontaktu

sa saveznicima.
Borac od ugleda Jovan Stojkovi Babunski ponovo se naao na odgovornom i tekom
zadatku. Sa sobom je poveo borce u koje je verovao i koji znaju i mogu da izvravaju
specijalne zadatke.
Neto kasnije Ministarstvo unutranjih dela Kraljevine Srbije formira Letei andarmerijski
odred" i za komandanta imenuje potporunika Jovana Stojkovia.
Dopisnik pariskog urnala" u svom redovnom izvetaju sa zaraenog prostora izvetava:
...Dobrovoljci andarmerijskog odreda vojvode Babunskog pravili su uda od junatva. Dve
stotine andarma, krvei se mesec dana, sve do 14. novembra, branilo je Kaaniki klanac.
Bore se sa bugarskim vojnicima kao risevi..."
Krajem 1915. godine, prilikom povlaenja francuske vojske iz june Srbije, Odred vojvode
Babunskog naao se u sastavu 8. puka afrikih lovaca, 122. divizije, i izvravao odgovorne
zadatke u oblasti evelije. Na vrhu Oda Tepe zasluio je visoko odlikovanje Francuske, jer
je pomogao jednom njihovom bataljonu da se prikljui matinoj jedinici.
Sve vreme boravka jedinica na Solunskom frontu, Odred vojvode Babunskog je u pozadini
neprijatelja u Makedoniji, gde po nareenju komandanta srpske 1. armije prikuplja operativne
podatke i alje komandi kao pomo u donoenju pravilnih odluka u pripremama za proboj
Solunskog fronta.
Zasluge Leteeg odreda vojvode Babunskog bile su neprocenjive i za francuske jedinice
isturene prema bugarskim poloajima, jer su slabo poznavale teren. U decembru 1917. godine
sa svojim ljudima uspeno je neutralisao nemaki motorni amac u Prespanskom jezeru, koji
je bio pretnja francuskim jedinicama. Za taj podvig srpska Vrhovna komanda ga je unapredila
u in porunika i odlikovala Karaorevom zvezdom sa maevima. Pred strojem saveznika
proitana je pohvala saveznikog komandanta, a Jovan Stojkovi Babunski odlikovan Ratnim
krstom sa zlatnom palmom.
(Nastavie se)

Na strani Srba
PORUNIK Ignjat Kirhner, borac za slobodu potlaenih naroda, prebegao je iz austrougarske
vojske i prikljuio se srpskim trupama. Ratovao je u mnogim borbama na poetku prethodnog
stolea, a u miru dosegao do generalskog ina,
ta je nateralo kolovanog austrijskog oficira da se preda srpskoj vojsci, zadobije poverenje
pretpostavljenih i bude jedan od uspenih komandanata? To pitanje je i do danas ostalo bez
potpunog odgovora. Dobrovoljci, koji su kasnije s njim razgovarali, kazuju da im je Ignjat
priao kako je uoi rata ubio jednog austrijskog oficira, jer je pogrdno i omalovaavajue
govorio o Srbima i srpskim oficirima, to nije iskljueno, s obzirom na to da je bio hrabar
ratnik.
Zna se tano da je roen 30. maja 1877. godine u selu Mali Bekerek (Rumunija). Odgajio ga
je Nemac Kirhner, za koga se njegova majka udala. Zavrio je vojnu akademiju u Beu i sa
inom oficira austrougarske vojske sedam godina slubovao u Vinkovcima, gde je nauio
dobro da govori srpski jezik.
Ukazom kralja Petra primljen je u nau vojsku u inu porunika.
Kao komandant Sremskog dobrovoljakog odreda vodi jake borbe sa Austrougarima u elji
da odbrani Beograd. Krajem septembra 1915. godine nastupili su kritini dani za srpske
branioce. Mnoge kue su gorele, a topovi su tukli iz svih kalibara. Padali su dimnjaci i zidovi
kua. Mladi osamnaestogodinji dobrovoljci iz odreda Ignjata Kirhnera zauzeli su poloaje po
kuama. Vatru su otvarali iza zidova, sa krovova i prozora.

Neprijatelj je bio nadmoniji i poeo je da se iskrcava na beogradske obale.

Komandant dobrovoljaca porunik Kirhner izvadio je pitolj i komandovao svojim borcima.
Zapratale su bombe, fijukali meci. Porunik je jurio ispred svojih mladia. Nastao je
krkljanac, ule su se samo eksplozije i jauci.

ELEZNIKI nasip od tadanje kafane Zlatni aran" do Knez Mihailovog venca uporno je
branjen uz velike gubitke. Gotovo polovina dobrovoljaca je izbaena iz stroja, a sam
komandant Ignjat Kirhner je u juriu teko ranjen. Njegovi dobrovoljci su ga pod kiom
kuruma izvukli sa prve linije odbrane. Komandu nad odredom preuzeo je porunik ivko J.
Kezi.
I pored uporne i junake odbrane, nadiranje mnogo jaeg i organizovanijeg neprijatelja nije se
moglo spreiti. Dobrovoljci su dobili nareenje da se povlae na visove juno od Beograda.
To je bio poetak velikog, ali organizovanog odstupanja prema jugu Srbije, Kosovu, Crnoj
Gori i Albaniji.
Teko ranjen porunik Ignjat Kirhner leen je u Niu, a potom je u sastavu bolnice vie
meseci putovao do Krfa. Na tom iscrpljujuem maru o njemu je brinula bolniarka Bosiljka
ajkanovi, sestra rezervnog kapetana, komandira ete Veselina, profesora na Beogradskom
univerzitetu. Na dugom putu izmeu njih dvoje razvila se ljubav, koja je zavrena brakom.
Kirhner je sve vreme oko pojasa nosio srpsku zastavu iz Karaorevog ustanka, koju je
sauvao sve do povratka u Beograd.
Teke rane u butnoj kosti nisu mogle biti sanirane, pa je upuen na leenje u Francusku, u
grad Tuluz, gde je izleen, ali mu je noga ostala kraa za est santimetara.
U Francuskoj je zavrio Elektrotehniki fakultet, a po povratku u Srbiju primljen je u
inenjerijsko-tehniko odeljenje Ministarstva vojske Kraljevine Jugoslavije. Napredovao je do
ina generala. Poginuo je na Uskrs 1944. godine od saveznikog bombardovanja Beograda.
(Kraj)