OPTI DEO.............................................................................................

APENINSKO POLUOSTRVO I BALKANSKO-ANADOLSKI PROSTOR........................8

STARI RIM I NJEGOVI STANOVNICI.................................................................................... 8
ETRURSKO GOSPODSTVO U RIMU.................................................................................... 8
UTICAJ ETRURSKE CIVILIZACIJE........................................................................................ 9
STARA ITALIJA I BALKANSKO-ANADOLSKI PROSTOR.........................................................9
IMENA STRANOG POREKLA............................................................................................ 10
STRANO POREKLO POZORINIH TERMINA......................................................................10
ETNOLINGVISTIKO ARENILO STARE ITALIJE.................................................................11
MEDITERANSKI I ITALSKI INDOEVROPLJANI.....................................................................12
GOVORI INDOEVROPSKIH ITALIKA.................................................................................. 13
STRANO POREKLO RIMSKIH KNJIEVNIKA.......................................................................13
OSTACI RODOVSKOG SISTEMA KONZERVATIVNOST...................................................14
NAJSTARIJE PESNITVO I GRKI UTICAJ..........................................................................15
REALISTIKI MENTALITET I KULT.................................................................................... 16
TRAGOVI TOTEMIZMA I RELIGIOZNOST..........................................................................16
STRANA BOANSTVA I RIMSKA BOGOBOJALJIVOST......................................................17
PRAKTINI REALIZAM I RIMSKA KNJIEVNOST................................................................18
PERIODIZACIJA RIMSKE KNJIEVNOSTI..........................................................19
PROBLEMI PERIODIZACIJE.............................................................................................. 19
A. DOKLASINI PERIOD.................................................................................................. 20
KODIFIKACIJA OBIAJNOG PRAVA............................................................................................. 20
ISTORIJSKI RAZLOZI PROCVATA KNJIEVNOSTI........................................................................22
POECI I HELENIZAM............................................................................................................... 22
RIMSKE CRTE RANIH DELA....................................................................................................... 23
OTPOR GRKOM UTICAJU........................................................................................................ 24
PALIJATA I SATIRA..................................................................................................................... 25
PROMENE U DRUTVU............................................................................................................. 26

B. KLASINI PERIOD....................................................................................................... 27
PUT PRINCIPATU I MONARHIJI................................................................................................... 27
PRIVREMENI ZASTOJ KNJIEVNOG STVARANJA.........................................................................28
BESEDNITVO, ISTORIOGRAFIJA, NAUKA.................................................................................28
PESNITVO KAJSAROVA DOBA................................................................................................. 29
KNJIEVNOST PREMA RELIGIJI I FILOSOFIJI...............................................................................30
AUGUSTOVA "OBNOVA" I KULT VLADARA.................................................................................31
PESNICI AUGUSTOVE RESTAURACIJE........................................................................................ 32
KONTROLISANA KNJIEVNOST................................................................................................. 33
SKEPSA, REPUBLIKANSTVO I STOA.......................................................................................... 33
JAANJE PROVINCIJA I KNJIEVNOST........................................................................................ 34

C. POKLASINI PERIOD.................................................................................................. 36
HADRIJANOVA MONARHIJA....................................................................................................... 36
KOZMOPOLITIZAM I INTERNACIONALIZAM...............................................................................36
DOMINAT, HRIANSTVO I VARVARI........................................................................................37
KNJIEVNOST NA GRKOM JEZIKU........................................................................................... 39
GRKO-LATINSKA FILOSOFSKA KNJIEVNOST..........................................................................40
KNJIEVNOST NA LATINSKOM JEZIKU.......................................................................................41
HRIANSKA KNJIEVNOST..................................................................................................... 43
KNJIEVNA TRADICIJA.............................................................................................................. 45

PISMENOST I KNJIGA U ANTIKOM SREDOZEMLJU..........................................46

IZGOVOR LATINSKOG JEZIKA.......................................................................................... 46
POSTANAK LATINSKOG PISMA........................................................................................ 47
PISMENOST ANTIKOG SREDOZEMLJA...........................................................................48
ANTIKA KNJIGA............................................................................................................. 49
PAPIRUS I PERGAMENAT U RIMLJANA............................................................................. 50
NESTAJANJE ANTIKE KNJIGE.......................................................................................... 51

VARVARI I HRIANI....................................................................................................... 52
ANTIKA FILOLOGIJA I IZUAVANJE KNJIEVNOSTI..........................................53
A. GRCI........................................................................................................................... 53
FILOSOFSKA KRITIKA PESNITVA............................................................................................. 54
PERIPATETIARI....................................................................................................................... 55
ALEKSANDRIJSKA FILOLOGIJA.................................................................................................. 55
PERGAMSKA FILOLOGIJA.......................................................................................................... 57
RETORIKA I IZUAVANJE KNJIEVNOSTI...................................................................................58

B. RIMLJANI.................................................................................................................... 59
KNJIEVNICI FILOLOZI.......................................................................................................... 59
FILOLOKO-RETORSKE STUDIJE U 1. V. ST. ERE.......................................................................61
KLASICIZAM I REALIZAM.......................................................................................................... 63
ARHAIZAM I FILOLOGIJA........................................................................................................... 64
FILOLOGIJA I NOVOPLATONIZAM. KRITINA IZDANJA................................................................65
HRIANSKA FILOLOGIJA......................................................................................................... 67
IZVORI..................................................................................................................................... 68
ISTORIJA RIMSKE KNJIEVNOSTI.............................................................................................. 68

II PISCI I DELA...................................................................................... 70
DOKLASINI PERIOD....................................................................................70
NARODNA KNJIEVNOST I NAJSTARIJE ANONIMNO STVARALATVO...............................70
PREDANJE I REKONSTRUKCIJA.................................................................................................. 70
CARMINA, NENIAE, TITULI........................................................................................................ 71
FESKENINI I POECI DRAME..................................................................................................... 74
DRAMSKA SATURA................................................................................................................... 76
ATELANA I MIM........................................................................................................................ 79
GOZBENE PESME I NARODNA EPIKA........................................................................................ 82
ZAPISI, HRONIKE, ZAKONI DVANAEST PLOA..........................................................................83

PIONIRI RIMSKE KNJIEVNOSTI....................................................................................... 84

APIJE KLAUDIJE........................................................................................................................ 84
LIVIJE ANDRONIK..................................................................................................................... 85
DRAMSKI PISAC I LIRIAR LIVIJE.............................................................................................. 87
ANDRONIKOV ZNAAJ I KNJIEVNO OBRAZOVANJE..................................................................88
GNAJ NAJVIJE, IVOT I KOMEDIOGRAFSKA DELATNOST............................................................89
TRAGEDIJE I PRETEKSTE.......................................................................................................... 90
PUNSKI RAT I RIMSKA ISTORIOGRAFIJA....................................................................................91
NAJVIJEV SPEV, HOMER I HELENISTIKO PESNITVO...............................................................92
KVINT ENIJE, IVOT.................................................................................................................. 93
MANJA DELA ENIJEVA............................................................................................................... 95
KOMEDIJA, TRAGEDIJA I PRETEKSTA......................................................................................... 97
ENIJEV ISTORIJSKI SPEV ANALI............................................................................................... 100
UTICAJ ENIJEVA PESNITVA.................................................................................................... 103

RIMSKA PALIJATA.......................................................................................................... 103

PREVODI I OBRADE GRKIH KOMEDIJA..................................................................................103
NOVA ATIKA KOMEDIJA........................................................................................................ 105
MENANDROV NAMOR I PLAUTOVA ORIGINALNOST..............................................................105
PLAUT, IVOT I RAD............................................................................................................... 106
SADRINA I UZORI PLAUTOVIH KOMEDIJA.............................................................................107
ODNOS PLAUTOV PREMA GRKIM ORIGINALIMA...................................................................109
PLAUT MAJSTOR REI I SCENE........................................................................................... 112
KAJKILIJE STATIJE.................................................................................................................... 118
TERENTIJE, IVOT I RAD......................................................................................................... 120
PSIHOLOGIJA, PEDAGOKA PROBLEMATIKA, MORALIZAM......................................................120
TERENTIJEVA UGLAENA, SENTIMENTALNA I HUMANA UMETNOST.......................................122
UTICAJ PLAUTOVE I TERENTIJEVE PALIJATE............................................................................124

PISCI TRAGEDIJA, TOGATA I ATELANA...........................................................................130

PAKUVIJE................................................................................................................................ 130
AKIJE...................................................................................................................................... 132
TOGATA, KOMEDIJA IZ RIMSKOG I ITALSKOG IVOTA..............................................................133

KNJIEVNA ATELANA............................................................................................................. 134

KRITIKA NOVIH OBIAJA: OTPOR KATONOV I SATIRA LUKILIJEVA..................................135

STARI KATON, HELENSKI UTICAJ I KATONOVA KONZERVATIVNOST.........................................135
KATONOVE BESEDE I PISMA................................................................................................... 136
DIDAKTIKI I ENCIKLOPEDIJSKI SPISI......................................................................................137
O ZEMLJORADNJI................................................................................................................... 138
ISTORIJSKO DELO POSTANCI.................................................................................................. 139
KATON I LATINSKA PROZA..................................................................................................... 140
SATIRIAR LUKILIJE, FILHELENIZAM I INDIVIDUALIZAM..........................................................141
LUKILIJEVE SATIRE................................................................................................................. 142

KLASINI PERIOD.......................................................................................144
KNJIEVNO I ANTIKVARSKO DELO VARONOVO.............................................................144
VARON I NJEGOVO DOBA....................................................................................................... 144
NAUNI SPISI, LOGISTORICI I BESEDE...................................................................................145
PESNIKO DELO VARONOVO.................................................................................................. 148
UZORI VARONOVIH MENIPSKIH SATIRA..................................................................................148
DUH I SADRINA MENIPSKIH SATIRA.....................................................................................149
STIL VARONOVIH SATIRA....................................................................................................... 150
UMETNIK VARON I UTICAJ NJEGOVA RADA.............................................................................151

PESNIK FILOSOF LUKRETIJE.......................................................................................... 155

DIDAKTINO PESNITVO........................................................................................................ 155
LUKRETIJEV IVOT................................................................................................................. 156
SPEV VREME I UZORI......................................................................................................... 156
SADRINA SPEVA.................................................................................................................. 157
JEDINSTVO KOMPOZICIJE I MELANHOLINA DOMINANTA.......................................................163
PESNIKA SNAGA.................................................................................................................. 167
UTICAJ LUKRETIJEVA DELA..................................................................................................... 169

KATUL I NEOTERICI....................................................................................................... 171

RIMSKI PRETHODNICI NEOTERIKA......................................................................................... 171
KATUL I ALEKSANDRINIZAM NEOTERIKA................................................................................172
KORPUS KATULOVIH PESAMA................................................................................................. 174
LJUBAVNI EPIGRAM I ELEGIJA................................................................................................. 174
DOIVLJAJ I STILIZACIJA......................................................................................................... 177
NOVA EROTIKA...................................................................................................................... 178
EROTOPAEGNIA, POLITIKI JAMBI I EPIGRAMI........................................................................180
EPILIJ I DUE PESME.............................................................................................................. 183
UTICAJ KATULOVA PESNITVA................................................................................................ 184

KIKERON, BESEDNIK I KNJIEVNIK................................................................................ 186

POREKLO I OBRAZOVANJE..................................................................................................... 186
PRAVNIKA I DRAVNIKA KARIJERA.....................................................................................188
BESEDE................................................................................................................................. 190
RETORSKA UMETNOST.......................................................................................................... 191
SPISI O BESEDNITVU........................................................................................................... 194
FILOSOFSKA DELA................................................................................................................. 196
KIKERONOV DIJALOG............................................................................................................. 198
UTICAJ KIKERONOV................................................................................................................ 205

BIOGRAFIJA, MEMOARSKA KNJIEVNOST I ISTORIOGRAFIJA I. VEKA STARE ERE...........208

NEPOT I SISENA..................................................................................................................... 208
KAJSAROVA IZGUBLJENA DELA.............................................................................................. 210
KAJSAROVI COMMENTARII...................................................................................................... 211
SALUSTIJEV IVOT I MANJI SPISI............................................................................................. 213
SALUSTIJEVE MONOGRAFIJE I ISTORIJA..................................................................................215
UTICAJ NEPOTA, SISENE, KAJSARA I SALUSTIJA......................................................................218

VERGILIJE I PESNICI VERGILIJEVA DODATKA..............................................................220

VERGILIJEV IVOT I PESNIKA ZAOSTAVTINA.......................................................................220
VERGILIJEV DODATAK SITNICE I KOMARAC.........................................................................222
KIRIS, KLETVE, KRMARICA I AJVAR.......................................................................................225
PASTIRSKE PESME VERGILIJE I TEOKRIT.............................................................................229
HRONOLOGIJA I RAZVOJ......................................................................................................... 230

ORIGINALNOST VERGILIJEVE SIMBOLINE POEZIJE................................................................233

PESME O POLJOPRIVREDI - UZORI, IZVORI, KOMPOZICIJA......................................................234
JEDINSTVO SADRINE I OBLIKA (I KNJ.)..................................................................................235
DUG LUKRETIJU (II KNJ.)......................................................................................................... 239
REALIZAM I IDILA (III KNJ.)..................................................................................................... 242
PELINJA DRAVA I MONARHIKI IDEAL (IV KNJ.)...................................................................243
AJNEIDA UZORI I KOMPOZICIJA.......................................................................................... 246
AVANTURISTIKA FABULA SPEVA........................................................................................... 248
JEZIK I STIH, SIMBOL I ALEGORIJA.......................................................................................... 249
POLISEMIJA DELA I POETIKA VERGILIJEVA..............................................................................252
UTICAJ VERGILIJEVA DELA...................................................................................................... 254

HORATIJE, PESNIK RIMSKE LIRE.................................................................................... 261

IVOT, KOLOVANJE, KARIJERA.............................................................................................. 261
KORPUS HORATIJEVIH PESAMA - EPODE................................................................................266
ODNOS PREMA ARHILOHOVIM JAMBIMA................................................................................268
PESME I NJIHOVI UZORI......................................................................................................... 271
STILIZACIJA, SIMBOLIKA, REALIZAM.......................................................................................273
HORATIJEVA LJUBAVNA PESMA............................................................................................... 276
PESME O VINU, PRIJATELJSTVU I IVOTU................................................................................279
SATIRE TEMATIKA, MORALIZAM, OBLIK..............................................................................281
PRVA KNJIGA PISAMA............................................................................................................. 283
PISMA O KNJIEVNOSTI......................................................................................................... 285
PISMO PISONIMA................................................................................................................... 286
HORATIJEV TREZVENI KLASICIZAM........................................................................................289
UTICAJ HORATIJEVA PESNITVA.............................................................................................. 292

RIMSKA LJUBAVNA ELEGIJA........................................................................................... 299

SUBJEKTIVNA LJUBAVNA ELEGIJA I GRKI UZORI....................................................................299
KORNELIJE GAL I DRUGI ELEGIARI.......................................................................................301
MANJI PESNICI TIBULOVA KORPUSA.......................................................................................303
TIBUL DELIJINA KNJIGA...................................................................................................... 304
GLIKERA I NEMESIDA............................................................................................................. 306
PROPERTIJE LJUBAVNA PESMA I RIMSKE ELEGIJE................................................................307
POETA DOCTUS..................................................................................................................... 309
UTICAJ TIBULOVE I PROPERTIJEVE ELEGIJE.............................................................................311

PRIPOVEDA LIVIJE I PROZA AUGUSTOVA VREMENA....................................................314

RETORSKI I FILOSOFSKI SPISI AUGUSTOVA DOBA..................................................................314
STRUNA KNJIEVNOST I ISTORIOGRAFIJA............................................................................315
LIVIJE IVOT, OBRAZOVANJE I KNJIEVNA DELATNOST......................................................316
LIVIJEVA ISTORIJA I NJENI IZVORI........................................................................................... 317
ROMANTINA IDEALIZACIJA PROLOSTI................................................................................320
STIL I PRIPOVEDAKA VETINA.............................................................................................. 321
UTICAJ LIVIJEVE ISTORIJE....................................................................................................... 323

OVIDIJE, LASCIVNI PESNIK............................................................................................ 324

RETORSKO KOLOVANJE I PESNIKI TALENAT........................................................................324
LJUBAVI.................................................................................................................................. 326
LEGENDARNE LJUBAVNICE..................................................................................................... 329
GALANTNA DIDAKTIKA OVIDIJEVA.......................................................................................... 330
PREOBRAENJA..................................................................................................................... 332
MAJSTOR PRIPOVEDANJA I SENZUALNOG OPISA....................................................................334
PRAZNINI KALENDAR........................................................................................................... 341
DELA PISANA U PROGONSTVU.............................................................................................. 342
UTICAJ OVIDIJEVA PESNITVA................................................................................................ 345

KRITINA FAJDROVA BASNA. STOIKI SPEVOVI O ASTRONOMIJI, ASTROLOGIJI I

VULKANIZMU................................................................................................................ 350
BASNA U ANTIKOJ KNJIEVNOSTI......................................................................................... 350
BASNA FAJDROVA.................................................................................................................. 352
UTICAJ FAJDROVE BASNE....................................................................................................... 354
GERMANIKOV PREVOD ARATOVIH NEBESKIH POJAVA.............................................................357
MANILIJEV ASTROLOKI SPEV I AJTNA....................................................................................359

SENEKA FILOSOF, MINISTAR I MORALISTA....................................................................360

POREKLO, OBRAZOVANJE I DRAVNIKA KARIJERA................................................................360
IZGUBLJENA DELA I DIJALOZI................................................................................................. 362
SATIRA OTIKVLJENJE.............................................................................................................. 364
VASPITA I POLITIAR. PROBLEMI PRIRODNIH NAUKA...........................................................368
PISMA O MORALU I SENEKIN "NOVI STIL"...............................................................................369
PESNIKO DELO SENEKINO................................................................................................... 372
UTICAJ SENEKINIH DELA........................................................................................................ 377

STOICIZAM I RETORIKA U SATIRI PERSIJEVOJ I SPEVU LUKANOVU................................379

PERSIJEV IVOT I PESNIKA DELATNOST...............................................................................379
SAUVANE SATIRE PERSIJEVE................................................................................................ 379
LUKANOV IVOT I DELA......................................................................................................... 381
GRAANSKI RAT.................................................................................................................... 382
UTICAJ PERSIJEVIH SATIRA I LUKANOVA SPEVA......................................................................387

SATIRINI ROMAN PETRONIJEV.................................................................................... 388

LINOST PETRONIJA ARBITRA................................................................................................ 388
PETRONIJEVO DELO I GRKI ROMAN......................................................................................389
PETRONIJEV ROMAN SATIRE.................................................................................................. 390
SADRINA SAUVANIH FRAGMENATA....................................................................................393
KNJIEVNI POGLEDI PETRONIJEVI.......................................................................................... 394
UMETNIKA OSOBENOST PETRONIJEVA.................................................................................398
UTICAJ PETRONIJEVA ROMANA............................................................................................... 399

REALIZAM UDVORICE MARTIJALA I MORALISTE JUVENALA...........................................400

MARTIJALOV IVOT I KLIJENTSKI POLOAJ..............................................................................400
KORPUS MARTIJALOVIH EPIGRAMA......................................................................................... 402
REALIZAM MARTIJALOV.......................................................................................................... 403
JUVENALOV HIPOTETINI IVOTOPIS.....................................................................................405
STOIKI I PESNIKI PROGRAM JUVENALOVIH SATIRA.............................................................406
PATETIKA I REALIZAM JUVENALOV......................................................................................... 409
UTICAJ MARTIJALOVA I JUVENALOVA DELA.............................................................................413

KLASICIZAM DOMITIJANOVA VREMENA........................................................................416

KVINTILIJANOV IVOT I IZGUBLJENA DELA.............................................................................416
OBRAZOVANJE BESEDNIKA.................................................................................................... 418
KLASICISTIKI MITOLOKI EP................................................................................................. 419
PESMA O ARGONAUTIMA VALERIJA FLAKA.............................................................................420
DELA STATIJEVA..................................................................................................................... 422
PUNSKI RAT SILIJA ITALIKA..................................................................................................... 425

ISTORIOGRAFIJA, RETORSKA I STRUNA KNJIEVNOST I. VEKA NOVE ERE. ESEJI PLINIJA

MLAEGA..................................................................................................................... 426
OPOZICIONARSTVO KREMUTIJA KORDA I SENEKE RETORA....................................................426
REIMSKA I NEOPREDELJENA RETORIKA I ISTORIOGRAFIJA....................................................428
KURTIJEVA ISTORIJA ALEKSANDRA VELIKOG...........................................................................429
PLINIJE STARIJI, KELS I KOLUMELA.......................................................................................... 431
ESEJI PLINIJA MLAEG............................................................................................................ 433

TAKIT, SENATOR I ISTORIAR....................................................................................... 435

IVOT TAKITOV...................................................................................................................... 435
DIJALOG O BESEDNICIMA....................................................................................................... 436
OBJANJENJE DEKADENCIJE BESEDNITVA.............................................................................437
AGRIKOLA I GERMANIJA......................................................................................................... 438
ISTORIJA I ANALI.................................................................................................................... 439
TAKIT PREMA RIMSKIM ANALISTIMA.......................................................................................441
TAKITOV POLITIKI STAV........................................................................................................ 442
DRAMSKA KOMPOZICIJA I TRAGINA NOTA............................................................................443
TAKITOVA ORIGINALNOST...................................................................................................... 447
UTICAJ TAKITOVA DELA.......................................................................................................... 449

POKLASINI PERIOD...................................................................................450
SVETONIJE, MODERNO PESNITVO I ARHAIZAM 2. VEKA NOVE ERE.........................450
IZOLOVANJE KNJIEVNOSTI I PRAZNI ARTIZAM......................................................................450

SVETONIJEVE BIOGRAFIJE CAREVA......................................................................................... 451

O SLAVNIM LJUDIMA I IZGUBLJENA DELA SVETONIJEVA.........................................................453
POETAE NOVELLI................................................................................................................... 454
ARHAIZAM RETORA FRONTONA............................................................................................. 456
ANTIKVAR AULO GELIJE.......................................................................................................... 457

APULEJ BAROKNI SOFISTA............................................................................................ 458

IVOT, KNJIEVNI RAD, IZGUBLJENA DELA............................................................................458
SAUVANI FILOSOFSKI I RETORSKI SPISI...............................................................................459
ROMAN PREOBRAENJA......................................................................................................... 461
BAJKA O AMORU I PSIHI......................................................................................................... 462
ALEGORIJSKO I MISTIKO TUMAENJE ROMANA....................................................................465
GRKI UZOR PRIPOVESTI O LUKIJU........................................................................................467
UTICAJ APULEJEVIH DELA....................................................................................................... 469
PSEUDO - APULEJEVI SPISI..................................................................................................... 470

POECI HRIANSKE KNJIEVNOSTI NA LATINSKOM JEZIKU I RIMSKA KNJIEVNOST 3.

VEKA NOVE ERE........................................................................................................... 471
HRIANSKA KNJIEVNOST NA GRKOM I LATINSKOM JEZIKU...............................................471
HRIANSKA I FOLKLORNA KNJIEVNOST..............................................................................472
HERMIN PASTIR..................................................................................................................... 473
PAGANSKA UMETNIKA KNJIEVNOST 3. VEKA N. E...............................................................474
HRIANSKA KNJIEVNOST NA LATINSKOM JEZIKU. MINUKIJEV DIJALOG OKTAVIJE.................476
UTICAJ GRKE APOLOGETIKE................................................................................................. 477
TERTULIJANOVI SPISI PAGANIMA I ODBRANA.....................................................................478
OSUDA FILOSOFIJE I BORBA PROTIV JERESI...........................................................................479
KIPRIJAN I ARNOBIJE.............................................................................................................. 481
LAKTANTIJEVI APOLOGETSKI SPISI......................................................................................... 481
ODNOS PREMA PAGANSKOJ KNJIEVNOSTI............................................................................482

OBNOVA RIMSKE KNJIEVNOSTI U 4. VEKU I NJENI POSLEDNJI PREDSTAVNICI.............484

PAGANI I HRIANI U KNJIEVNOSTI......................................................................................484
TRADICIONALNA KOLA I HRIANSKO VASPITANJE..............................................................485
MIT KAO KONVENCIONALNI UKRAS I FILOSOFSKA ALEGORIJA................................................486
NOVOPLATONIZAM, FILOLOGIJA I KNJIEVNA TEORIJA............................................................487
MAKROBIJE I SIMAHOV KRUG................................................................................................. 488
MARTIJAN KAPELA I FULGENTIJE............................................................................................. 490
PAGANSKA RIMSKA TRADICIJA U KNJIEVNOSTI 4. i 5. VEKA..................................................491
ISTORIJA AMIJANA MARKELINA............................................................................................... 492
PESNITVO............................................................................................................................ 496
DIDAKTIKA PESMA POKLASINOG DOBA.............................................................................497
AUSONIJEVO KNJIEVNO DELO.............................................................................................. 497
KLAUDIJANOV IVOT I PRIGODNO DVORSKO PESNITVO.......................................................499
VEE EPSKE PESME KLAUDIJANOVE.......................................................................................500
POSLEDNJI PAGANSKI RODOLJUB........................................................................................... 504

NA PRAGU SREDNJEGA VEKA....................................................................................... 504

KLASICISTIKO RUHO HRIANSKOG PESNITVA..................................................................504
HRIANSKE EKLOGE, EPIGRAMI, BIBLIJSKI SPEVOVI.............................................................506
ORGINALNI SINTETIAR PRUDENTIJE.....................................................................................506
SITNI TALENTI........................................................................................................................ 508
HRIANSKA PROZA 4. VEKA................................................................................................ 508
UENI HIJERONIM.................................................................................................................. 509
AUGUSTINOVE ISPOVESTI I RAZGOVORI SA SAMIM SOBOM...................................................511
DRAVA BOJA I HRIANSKO TUMAENJE ISTORIJE.............................................................513
EPIGONI................................................................................................................................. 514
BOETIJEV NOVOPLATONIZAM................................................................................................. 515
ANTIKA PROSVETA U SPISIMA KASIODORA I ISIDORA SEVILJSKOG.......................................517

EPILOG......................................................................................................518
RAZVITAK KNJIEVNOG JEZIKA LATINSKOG..................................................................518
ETRURSKI I GRKI DOPRINOS LATINSKOM JEZIKU..................................................................518
RITAM I AKCENAT................................................................................................................... 521
PESMA I PROZA..................................................................................................................... 522

UMETNIKI KVALITETI LATINSKOG JEZIKA..............................................................................524

KNJIEVNI I VULGARNI LATINITET.......................................................................................... 526
STILIZACIJA KNJIEVNOG JEZIKA............................................................................................ 529
IZOLACIJA KNJIEVNOG JEZIKA.............................................................................................. 532
PROVINCIJALNI LATINITETI, NOVOLATINSKI JEZICI, SREDNJOVEKOVNA I POTONJA LATINTINA
.............................................................................................................................................. 536

OPTI DEO
APENINSKO POLUOSTRVO I BALKANSKO-ANADOLSKI PROSTOR
STARI RIM I NJEGOVI STANOVNICI
1. Rimska knjievnost, kako sam njen naziv kazuje, vezana je vrsto za grad
Rim. Retka je pojava da se neka knjievnost zove po glavnom gradu neke drave
ili po sreditu nekog naroda. Govorimo o hebrejskoj knjievnosti, indijskoj,
egipatskoj, grkoj (ili helenskoj), ruskoj i srpsko-hrvatskoj, ali ne govorimo o
jerusalimskoj knjievnosti ili moskovskoj i londonskoj. Neki strunjaci uzimaju
stoga naziv "latinska knjievnost". Ovaj naziv nije zgodan jer moe da se shvati
dvostruko kao knjievnost na latinskom jeziku i kao knjievnost latinskog
plemena, Latina. Jo je nezgodniji stoga to knjievnost pisanu na latinskom
jeziku imamo i van Rimske drave i staroga veka, po raznim evropskim zemljama
u srednjem i novom veku, a latinsko pleme nije imalo nikakav monopol na
knjievni rad ni u starome Rimu, a kamoli u antikoj Rimskoj dravi. Najzad, ime
Latini ne znai naroito u modernoj upotrebi isto to i ime Rimljani, kojim
nisu obeleeni samo stanovnici Rima, ve je postepeno prenoeno i na ostale
stanovnike zapadnog dela Rimske drave. Sa svih ovih razloga naziv "rimska
knjievnost" taniji je ne samo za prve vekove razvoja te knjievnosti, za
doklasini i klasini period, ve i za poklasini period, kada vei broj pisaca ivi i
radi van Rima i Italskog poluostrva, po bogatim rimskim provincijama, ali pie
gotovo redovno u duhu klasine knjievnosti koja je cvetala u samome Rimu,
sreditu staroga Latija (Latium) i potonje Rimske imperije.
Najstariji Rim, iako nije bio na morskoj obali kao ni Atina, bio je po svome tipu
mediteranski grad-drava (), slino naem Dubrovniku, ili Mlecima i enovi
u potonjoj Italiji. Teritorija te drave imala je u prvo vreme nekih tridesetak
kvadratnih kilometara, a najstarije je naselje bilo na breuljku Palatiju (Palatium)
gde se tobo nalazila i koliba legendarnog osnivaa Rima, Romula (casa Romuli).
Staro rimsko predanje govori o dvostrukom poreklu rimskog stanovnitva. Pria
se kako su se sa podanicima Romulovim koga su sami Latini smatrali
potomkom Trojanaca udruili posle due borbe i Sabini, s kraljem Titom Tatijem
na elu. Sabinsko pleme poznato nam je i iz potonjih vekova, a za rimske poetke
imamo i arheoloka svedoanstva koja pouzdano pokazuju da je Rim nastao
spajanjem naselja smetenih s jedne strane na breuljku Palatiju, a s druge na
istonijim breuljcima Eskvilinu, Viminalu i Kvirinalu. Te dve grupe naselja na dva
su razlina naina sahranjivale svoje mrtve to znai da se radi o razliitim
plemenima.
Rimsko predanje govori i o estorici kraljeva, koji su posle Romula upravljali
Rimom uz pomo "saveta staraca", senata. Mada se legenda i istorija teko mogu
razdvojiti, ipak je sasvim jasno da su neki od tih kraljeva bili Etrurci. Tako se od
prvih poetaka u Rimu vide posledice sredinjeg i posrednikog poloaja ovog
naselja smetenog na obale Tibra, na granici izmeu Latija i njegovih severnih
suseda, Etruraca. Treba imati na umu da je Rim nastao u 8. veku stare ere ne
samo prema antikom predanju ve i prema nalazima moderne arheologije. To je
vreme intenzivne grke kolonizacije junoitalskih predela i vreme nagle
ekspanzije etrurske moi u sredinjem delu Apeninskog poluostrva.

ETRURSKO GOSPODSTVO U RIMU

2. Etrurci, za koje jo ne znamo pouzdano kojoj grupi naroda pripadaju, dolaze u
srednju Italiju tek poetkom 8. v. st. e., i to po svoj prilici iz severozapadnog
Anadola, s istonog Balkana i sa susednih ostrva. Drugim reima, oni dolaze iz
onih oblasti iz kojih prema legendi dolaze i Trojanci s Ajnejom, pretkom
Romulovim. Etrurci su odigrali naroito znaajnu ulogu u istoriji stare Italije. Oni
su prvi uspeli da ujedine velik deo Apeninskog poluostrva. U neku ruku Etrurci su,
kao gospodari Rima u 7. i 6. v. st. e., prethodnici potonjih Rimljana kao vojnici,
kao politiari, kao nosioci hulture. Moda i ne treba govoriti o etrurskom Rimu
odvojeno od "rimskoga" Rima. Etrurci su zauzeli prvo veliki prostor izmeu
Tirenskog mora, reke Arno i Tibra, bili su poznati strunjaci za rudarstvo i obradu
metala, vladali su ostrvom Elbom i imali veze s Korzikom i Sardinijom, trgovali su
sa grkim i kartaginskim kolonijama po italskom Jugu. Bili su bogati i moni.
Uvozili su umetnike predmete grkog i orijentalnog porekla, a glavni izvor
njihova bogatstva bio je izvoz bronze. U 7. v. st. e. zauzeli su Rim. U 6. v. st. e.
ve su u Kampaniji, gde su osnovali Kapuu. To je vreme najtenjih dodira izmeu
Etrurije i grkih kolonija u Velikoj Heladi (Magna Graecia). To je i vreme estokih
sukoba s junoitalskim Grcima i Kartaginjanima. U 6. v. st. e. Etrurci osvajaju i
severne predele, celu zapadnu nizinu reke Poa. Ali ve potkraj toga veka poinje i
opadanje etrurske moi. Rimljani izgone prema predanju poslednjeg kralja godine
510. st. e. Kako je veina legendarnih rimskih kraljeva bila porekla etrurskog, to
znai da se Rim u to vreme oslobodio etrurskog gospodstva. Ipak e se Rim boriti
ceo vek da osvoji susedni etrurski grad Veje, predstrau ue etrurske teritorije na
severnoj obali Tibra. U Etruriji 5. je vek st. e. vek zastoja kulturnog razvitka. Ali
Etrurija je jo uvek snana i Rimljani su jo dugo ratovali da sasvim pokore
federaciju etrurskih gradova. Na jugu su im pomogli Grci a na severu, u oblasti
Poa, Kelti u 4. v. st. e.
UTICAJ ETRURSKE CIVILIZACIJE
3. Etrurija u srednjoj i severnoj Italiji ipak vodi na kulturnom polju sve do
poetka 4. v. st. e. tavie, mada u to vreme Rimljani ve suzbijaju uporedo s
politikim i kulturni uticaj Etruraca, ba u 4. v. st. e. etrurska je civilizacija jo
jednom snano oivela, i to opet u dodiru sa Helenskom od koje preuzima mnoge
crte, kako pokazuje sauvani arheoloki i lingvistiki materijal. Stoga je
razumljivo da svi podaci kojima raspolaemo govore o velikom etrurskom uticaju
na Rim i njegovu kulturu. Evo nekih: rimska pismenost pokazuje tragove
etrurskog porekla ili uticaja, a rimski deaci uili su u kolama etrurski jezik dok
ga nije zamenio grki. Etrurskog je porekla ceremonijal rimske uprave (fasti,
liktor, kurulska stolica) i odea rimskih magistrata (purpurni rub toge i purpurna
kabanica vojskovoe). Etrurskog porekla je trijumf, etrurskog porekla su
posmrtne sveanosti, mnogi elementi stare rimske arhitekture i dr. Tako etrurska
kultura, kako se u novije vreme sve bolje moe uoiti, nije u Rimu samo
prethodila latinskoj, ve je i u latinskom Rimu ostavila trajne tragove. Ti su
tragovi nesumnjivo znatno brojniji nego to mi danas moemo da naslutimo na
osnovu naih oskudnih znanja o Etrurcima, koji po svoj prilici dolaze u Italiju iz
balkansko-anadolskog prostora.

STARA ITALIJA I BALKANSKO-ANADOLSKI PROSTOR

4. Veze stare Italije, odnosno Apeninskog poluostrva, sa balkansko-anadolskim
prostorom bile su raznovrsne i nisu ih uspostavljali samo grki i etrurski
doseljenici. Najstariji arheoloki nalazi u oblasti oko Rima podudaraju se s
arheolokim materijalom iz gvozdenog doba naenim na Balkanu oko donjeg
Dunava, a legenda o Ajneji i kult Afrodite u Eriku na zapadnoj Siciliji dospeli su,
ini se, u Italiju zahvaljujui predgrkim migracijama ilirskih Dardana i Elima.
Predgrke migracije iz istonog u zapadno Sredozemlje ostavile su u italskim
kultovima i legendama mnoge tragove, naroito po jugu Italije. Pouzdano znamo
da su mnoge "grke" legende iz istonog Sredozemlja dospele na Apeninsko
poluostrvo preko ilirskih posrednika. Tako je legendarni grki junak Odisej u Rimu
poznat kao Ulixes stoga to su njegovo ime i prie o njemu putovale do Rima
preko ilirskih krajeva, a ne sa Grcima i njihovim epovima. Imamo ceo niz tragova
koji pokazuju da su legende i kultovi iz istonog Sredozemlja prenoeni na
Apeninsko poluostrvo u starijim, predgrkim varijantama, bilo da su posrednici
bili stanovnici sredinjeg Balkana, bilo da su ih doneli Etrurci.
IMENA STRANOG POREKLA
5. Ima li se ovo na umu, kao i poloaj Rima, nije ni udno to je ime toga grada,
Roma, kao i ime njegova legendarnog osnivaa, Romulus, po svoj prilici etrurskog
porekla i to je ilirske tragove u samome Rimu i meu imenima rimskih porodica
otkrio ve francuski istoriar Fistel de Kulan, dok je nemaki lingvista V. ulce,
pisac poznate monografije o rimskim linim imenima, esto u nedoumici kada
treba neko rimsko ime smatrati etrurskim, a kada ilirskim. Mnoga se homofona
etrurska imena javljaju i na trakom Balkanu. Iz naih krajeva, iz starih ilirskih
oblasti potiu ne samo Kalabri u junoj Italiji, odakle su rimski pesnici Enije i
Horatije, nego i Peligni u centralnom Apeninu, odakle je rodom pesnik Ovidije.
Meavina rimskog drutva, za koju znaju starorimske legende, ogleda se i u
imenima naselja od kojih je u 8. v. st. e. postala prvobitna rimska gradska
optina putem zdruivanja (). Ovo zdruivanje svakako nije
obuhvatilo u jednom sva stara naselja rasuta po rimskim breuljcima, to se
moe zakljuiti i po imenu mons Esquilinus (suprotno od inquilinus, incola) koji
nosi svoje ime po tome to je to naselje van prvobitnog kruga gradske optine.
Stoga i naziv Septimontium "Sedam brda" (isp. Crna Gora i Brda), kako je
obeleavan Rim, podsea na legendarnih sedam rimskih kraljeva, dok na
balkanskoj strani imamo u ilirsko-makedonskoj oblasti dva toponima istoga tipa:
Ottolobus i Octolophus "Osam brda".
Za razliku od imena Roma, Romulus, Romanus, koja su etrurskog a ne
indoevropskog porekla, ime Tibra, Tiberis, reke na kojoj grad lei, kao da je
indoevropsko. To je na prvi pogled udno jer znamo da ba reke ee od
gradova zadravaju svoj prvobitni, stari naziv. Ali rimski gramatiar Servije u
svome komentaru uz Vergilijevu Ajneidu kae da se Tibar ranije zvao Rumon.
Tako bi imali prvobitnu vezu izmeu imena naselja i imena reke, odnosno izmeu
etrurskog toponima i hidronima. Za etrursko poreklo najstarijih naselja rimskih
govori i pouzdana injenica to su ba mnoge stare patricijske porodice u Rimu
imale ne latinska nego etrurska imena.
Iz iste oblasti odakle dolaze Etrurci, dolazi, kako je reeno, i legendarni osniva
rimskog naroda, Otac Ajneja (pater Aeneas), ije ime ukazuje na balkanske
Dardance, antike stanovnike Srbije. Taj se Ajneja zove kod rimskih pesnika i

Phryx, jer su se indoevropski Frigi, isto kao i Dardanci, doseljavali u zapadni

Anadol sa centralnog Balkana, kako to pokazuje i ime Dardaneli za antiki
Helespont. Ustvari, Otac Ajneja, prema legendi osniva rimske slave i veliine,
poreklom je Dardanac, kao i njegov rod, gens Iulia, iz kojeg je proizaao i Gaj
Julije Kajsar (Caesar), pooim Oktavijana Augusta. Stoga u kultu careva rimskih
posebno mesto zauzima Afrodita-Venera (koja je i julijska zvezda). Znamo da je
Dardanac Ajneja prema legendi sin boginje Afrodite, a ve je reeno da legendu o
Ajneji vezanu ba za kult ove boginje donose iz Anadola u junu Italiju Elimi,
nezavisno od grkih doseljenika.
Sve ove sitnice koje se obino isputaju iz vida u istorijama rimske knjievnosti
navode se ovde stoga da se bolje uoe veze starog Rima i rimskih tradicija sa
starim balkansko-anadolskim svetom u kome su pored Grka znaajnu ulogu
igrala kako ilirska plemena po Balkanu, tako i negrka anadolska plemena kojima
po svoj prilici pripadaju Etrurci.
STRANO POREKLO POZORINIH TERMINA
6. Nema, dodue, sumnje da je za rimsku knjievnost presudan i najznaajniji
bio grki uticaj koji se irio naroito s juga Italije, iz tzv. Velike Helade. Grka
kultura, najvea i najuticajnija u istonom Sredozemlju, potisnula je i na
Apeninskom poluostrvu sve druge uticaje istonih balkansko-anadolskih kultura.
Ali su predgrki i negrki elementi svakako imali velik udeo u razvoju rane rimske
i italske kulture, pa se moda na te elemente mogu svesti i poneke osobenosti
dotonje umetnosti, pa i knjievnosti rimske. O pojedinostima bie jo rei.
Primera radi ve se ovde moe pomenuti da mnogi pozorini termini koje su
Rimljani od starine upotrebljavali vode poreklo iz etrurskog jezika ili su bar iz
etrurskog dospeli u latinski. ini se da su i ilirske scenske igre uticale na latinsku
pozorinu terminologiju. Naziv glumca ister, odnosno histrio smatra se, dodue,
obino pozajmicom iz etrurskog jezika, jer su to kazivali ve antiki pisci, ali ima
strunjaka koji tu re danas dovode u vezu s ilirskom Istrom. Za ovo moderno
shvatanje govori moda i injenica to istoriar Takit pominje i pozorine igre u
Pataviju (Patavium), dananjoj Padovi, koje imaju ilirski naziv ludi cetasti.
Najzad, da bi se bolje uoio znaaj raznih stranih elemenata za razvoj umetnike
knjievnosti rimske, treba imati na umu da od prvih njenih poetaka rimski
pesnici najee nisu ni Rimljani, odnosno Latini, ni Grci, ve italski stanovnici
ilirskog, keltskog i drugog porekla. Nije sluaj to Rimljani nemaju svoga,
latinskog, naziva za pesnika, ve upotrebljavaju bilo keltsku re vates, bilo grku
poeta. Razlog ovoj pojavi svakako nije samo poloaj Rima ve i etnolingvistiko
arenilo Apeninskog poluostrva o kome moramo govoriti ve i stoga to je latinski
jezik, glavno orue rimske knjievnosti, samo jedan od mnogih dijalekata
Apeninskog poluostrva, jezik koji je zahvaljujui vojnoj i ekonomskoj moi Rima
postao, pored grkoga, najvei kulturni jezik antikog Sredozemlja.
ETNOLINGVISTIKO ARENILO STARE ITALIJE
7. Sa gledita lingvistike geografije Apeninsko poluostrvo na prvi pogled prua
gotovo idealnu sliku. Ono je omeeno sa svnh strana, najvie morem, a sa severa
visokim planinama. Oekivalo bi se stoga da postoje svi uslovi za stvaranje jedne
jedinstvene jezike zajednice. Ali ni danas, posle najmanje trideset vekova, i
pored svih modernih saobraajnih sredstava, lingvistika slika Italije nije

jedinstvena. Ona jo uvek pokazuje znatne dijalekatske razlike, a na jugu Italije

jo se i danas u nekim selima Kalabrije i Apulije govori grki. Moderna ispitivanja
pokazala su da je to doista izdanak onoga jezika kojim su se sluili antiki
kolonisti po junoj Italiji, poznatoj u starini pod imenom Velika Helada. Starogrki
natpisi naeni u tim oblastima svedok su da se tu govorilo grki do u 6. v. n.e. a
od 6. do 11. v. gospodarili su junom Italijom Vizantinci.
Antika Italija u kojoj su iveli stoari i zemljoradnici bila je u etnolingvistikom
pogledu jo vie raznolika no moderna. "Veni grad", Rim, morao je da vodi
krvave borbe da bi tek postepeno sproveo jau jeziku unifikaciju. Pored italskih
plemena koja su se na italskom tlu pojavila po svoj prilici ve neto pre 1000. g.
st. e., i to moda zajedno s Ilirima, u doba Rimske republike imamo na severu, u
oblasti reke Poa (Padus), Ligure, Venete i Kelte. Prema shvatanju modernih
strunjaka Liguri su uove oblasti doli iz severne Afrike preko Pirinejskog
poluostrva jo u neolitiku. U klasino doba nalazili su se u severozapadnim
predelima oko dananje enove, ali su ranije zauzimali mnogo vei prostor. Ove
stare stanovnike severne Italije, od ijeg su nam jezika sauvana tek neka imena
mesta, potisnuli su Etrurci, koji se pojavljuju, kako je reeno, oko 800. g. st. e. u
srednjem delu Apeninskog poluostrva. Veneti su govorili samostalnim
indoevropskim dijalektom, a ne kako se ranije mislilo nekim ilirskim
govorom. Njihova naselja nalazila su se ve u preistorijsko doba u oblasti oko
severnog Jadrana gde je bilo i ilirskih stanovnika. Sauvani su nam venetski
natpisi iz vremena od 5. do 1. v. st. e. Tada, u 1. v. st. e., ovaj je narod, ini se,
potpuno romanizovan.
Posle Ligura i Etruraca prodrli su, oko 400. g. st. e., u istoni deo nizine oko reke
Poa i Kelti koji su tu potisnuli Etrurce prema jugu. Keltska plemena, Insubri,
Senoni, Boji, nisu se naselila samo u ovim severnim oblastima, ve su prodirala i
do Rima, pa u pojedinim ekspedicijama ak i u junu Italiju i na Siciliju. Posle
rimskih pobeda nad Keltima, poetkom 2. v. st. e., keltska su plemena brzo
romanizovana, pa je razumljivo to se u latinskom jeziku nalazi relativno mali broj
keltskih rei (vates "pesnik", ali naroito nazivi kola: carpentum, petoritum,
carrus, raeda, esseda).
Na jugu Italije pored grkih trgovakih kolonija (Cumae, Neapolis, Sybaris,
Tarentum itd.) imamo od starine doseljena ilirska plemena. To su Mesapi od kojih
su nam ostali natpisi (oko dve stotine) na mesapskom jeziku, iz vremena izmeu
5. i 1. veka st. e., zatim Kalabri, Japodi i dr. U srednjem delu Italskog poluostrva
naroito dananja Toskana svedoi o visokoj civilaziciji starih Etruraca. Etrurci su
jo pre svoga doselenja oko g. 800. st. e. morali imati dodira sa
Indoevropljanima. tavie, u njihovu jeziku, koji nam je sauvan na
mnogobrojnim natpisima, u njihovu ritualu, ije su formule ispisane na aravu
egipatske mumije Zagrebakog arheolokog muzeja, ima tragova slovensvog
renika (npr. etr. uplu "frula", lat. subulo "frula" i ruski coUeAb "frula"; Jupiter
Tinia: nae danji).
Tako pored indoevropskih italskih plemena, od kojih su stari Latini samo veoma
mali deo, nalazimo na Apeninskom poluostrvu ceo niz indoevropskih i
neindoevropskih stanovnika. U indoevropske stanovnike spadaju grki, pre svega
dorski doseljenici na jugu, Kelti na severu, Veneti u severoistonoj Italiji, pa ilirski
Liburni, Peligni, Japigi, Kalabri, Mesapi po zapadnom jadranskom primorju.
Neindoevropljani su, koliko se dosada moglo utvrditi, Liguri i Etrurci, mada u jo
neprotumaenom etrurskom jeziku ima i indoevropskih rei.

MEDITERANSKI I ITALSKI INDOEVROPLJANI

8. Italski govori, meu njima i latinski, pripadaju indoevropskim jezicima, tj. onoj
velikoj grupi srodnih jezika koju ine uglavnom indoiranski, jermenski, trakofrigijski, albanski, grki, ilirski, italski, keltski, germanski, baltsko-slovenski i dva
tek u 20. veku nanovo otkrivena indoevropska jezika, hetski u Maloj Aziji i
toharski u kitajskom Turkestanu. Mahom se pretpostavlja da je meusobno
srodstvo indoevropskih jezika, delom izumrlih, esto slabo ili tek na osnovu
poznih dokumenata poznatih, iste vrste kao srodstvo jednog njihovog mlaeg
dela, romanskih jezika francuskog, italijanskog, panskog itd. koji su nastali
od latinskog govornog jezika u srednjem veku. Ali ba moderna dijalekatska
ispitivanja romanskih jezika, ijeg "praoca", latinski jezik, prilino poznajemo,
najbolje su pokazala da se sloena jezika evolucija ne moe jednostavno
prikazati u obliku nekog genealokog stabla. To ujedno znai da svaka
rekonstrukcija indoevropskog prajezika od koga treba da su nastali svi
indoevropski jezici, kako i danas misli veliki broj strunjaka, ima samo relativnu
vrednost. Ima, meutim, pojedinih ispitivaa koji uopte i ne veruju da je bilo
nekog indoevropskog prajezika, nego pomiljaju na uzajamne uticaje i
konvergentnu evoluciju koja je govorima prvobitno razlinim dala zajednika
indoevropska obeleja. Jo su vea neslaganja izmeu strunjaka kada je re o
predelu u kome se govorio hipotetini indoevropski prajezik, dakle o pradomovini
Indoevropljana. Rad na izuavanju ovih pitanja doprineo je razumevanju mnogih
jezikih pojava, ali je u nauku o jeziku uneo i neke nedovoljno osnovane hipoteze.
Pod uticajem "nordizma" teze o poreklu Indoevropljana iz severozapadne
Evrope koju su naroito zastupali nemaki strunjaci danas stare
Indoevropljane esto zamiljamo kao krupne ljude vitka stasa, visoke i plavokose,
svetle koe i plavih oiju. Takvi bi prema toj tezi morali biti i stari Grci. Ali pesnik
Ilijade kazuje da je grki vladar Agamemnon, koji nosi indoevropsko ime, bio tek
osrednjeg stasa, dok je Odisej bio sitan, svakako ne vii od podrug metra. Ahilej
je, dodue, prema Ilijadi imao plavu kosu, pa bi odgovarao predstavama o
severnjakim Indoevropljanima, ali ima podosta "indoevropskih" junaka u
Homerovim pesmama koji su i vii od Agamemnona, ali tamnoputi i crnokosi. Sve
ukazuje na meavinu raznih tipova u prometnom istonom Sredozemlju gde su
seobe, trgovina i kolonizacija u prvim hiljadugoditima pre nae ere stalno na
dnevnom redu. Nije nita drugaija situacija ni na Apeninskom poluostrvu, pa ni u
samom Latiju i Rimu.
Ime Latin () javlja se prvi put u Hesiodovu Raanju bogova (),
dakle svakako ve sredinom 7. v. st. e. Izlazi da je najstariji evropski knjievnik
ija nam je linost poznata ve znao za latinsko ime. U rimskoj knjievnosti ime i
pridev Latin (Latinus) javlja se po prvi put kod pesnika Enija i obeleava
pripadnika latinskog saveza ije je glavno boanstvo bio Jupiter Latialis ili Latiaris.
Nije izvesno da li je ime Latinos indoevropskog porekla, ali je izvesno da je
latinski jezik indoevropski govor i da su Latini prema tome Indoevropljani. Ali i tu,
kao i kod homerskih Grka, antropoloki tip ne odgovara onome koji prema uenju
"nordizma" imaju pravi Indoevropljani. Od samoga Julija Kajsara saznajemo da su
Rimljani znatno manji od riih Kelta. Znamo i to da su ilirski Liburni s jadranskog
primorja sluili esto rimskoj gospodi kao zgodni nosai za njihove nosiljke, jer su
svojom izuzetnom visinom nadvisivali ostale prolaznike po rimskim ulicama.
Izae da prema navedenim Kajsarovim reima ni Latini, ni Rimljani ne bi bili pravi

Indoevropljani u smislu "nordizma", kao to to ne bi mogli biti ni Indi, ni Iranci.

Ako je osnovana pretpostavka o visokim, plavokosim i plavookim
Praindoevropljanima, mora se pretpostaviti da su oni dolazei iz svojih prvobitnih
sedita, ma gde se ta sedita nalazila, zatekli na Sredozemlju starince sitnoga
stasa i da su se sa njima izmeali. Tako se i sa ove strane, ini se, dobija potvrda
o etnikoj meavini koja je od starine glavno obeleje Rima i Latija.
GOVORI INDOEVROPSKIH ITALIKA
9. U jezikom pogledu Latini, kao i njihovi ostali italski srodnici sa kojima se
zajedno nazivaju Italicima, mnogo su blie Keltima, Germanima, Grcima, Hetima i
Toharcima nego Indoirancima, Traanima, Jermenima, Litvancima, Slovenima i
starim Prusima. Drugim reima, latinski jezik pripada tzv. kentumskoj grupi
indoevropskih jezika, koja nosi ime prema latinskoj rei za broj sto, centum
(izgovor kentum, isp. gr. ), dok Indoiranci, Sloveni i ostali narodi
pomenuti na drugom mestu pripadaju tzv. satemskoj grupi nazvanoj prema
obliku satem koji ta ista indoevropska re za broj sto ima u iranskom (isp.
slovensko suto i nae sto).
Kod indoevropskih Italika razlikuju se uglavnom dve grupe govora, jedna falikolatinska, druga osko-umbarska. Ova poslednja zauzima znatno vie prostora, tako
da latinski jezik, jezik Latija, pretstavlja sred mnogobrojnih jezika i dijalekata na
Apeninskom poluostrvu prvobitno tek sasvim mali govor. Znatne su fonetske i
morfoloke razlike izmeu ove dve grupe italskih govora, dok im je sintaksa
prilino bliska. Latinskim labiovelarima odgovara kod Oska i Umbra labijal: lat.
quis "ko" osko-umbar. pis, vivi "ivi" bivus itd. Na osnovu te fonetske razlike
pouzdano zakljuujemo da su Sabini, koji pripadaju osko-umbarskoj grupi, ostavili
u latinskom reniku jasnih tragova: bos "govee" (latinski bi oblik glasio vos),
lupus "vuk" (latinski bi oblik glasio luquos), rufus "ri, crven" (isp. latinski oblik
ruber), popina "krma" (isp. latinski oblik coquina), Pompeius "Petko" (isp. lat.
ime Quintus "peti"). U umbarskom imamo, isto kao u hetskom i slovenskom, za
prolo vreme formativ -l-, dok ne nalazimo ni traga latinskom formativu -v(npr.
amo "volim", perf. ama-v-i).
STRANO POREKLO RIMSKIH KNJIEVNIKA
10. Razume se, za istoriju rimske knjievnosti dolaze u obzir samo oni italski
idiomi koji su bar donekle i knjievno dokumentovani. Za rimsku divinaciju i
ostale praznoverice svakako je bio presudan uticaj svega onoga to se zove
"etrurskom naukom" (disciplina Etrusca). Tu su razne formule i basme, razni
trebnici i obrednici za gatanje. Treba se setiti da je etrurski, kako je reeno, u
najstarijem Rimu bio jezik viih drutvenih slojeva i da su rimska deca i u prvo
vreme Republike pored latinskog uila i etrurski. Etrurski jezik je tek docnije
morao ustupiti mesto svome takmacu, grkom jeziku, koji je nadirao sa juga,
preko Kampanije, i koji je ve u 3. v. st. e. imao svojih pristalica i u niim
drutvenim slojevima rimskim. Stoga nije udno to neki strunjaci misle da je
rimska "dramska satira" etrurskog porekla i to raunaju ne samo sa uticajem
kultske i obredne etrurske knjievnosti na potonju rimsku ve i sa nekom
etrursko-rimskom herojskom pesmom.
Ali pored ovog etrurskog udela u rimskoj knjievnosti, koji tek nasluujemo, stoje
svakako i uticaji drugih jezikih i etnikih grupacija. Kako je reeno, znamo da su

Iliri u oblasti dananje Padove negovali scenske igre. Isto znamo i za osake
Italike u Kampaniji. I o ovim kulturnim uticajima to su dolazili iz Kampanije,
naseljene Italicima i ilirskim plemenima a bliske grkim kolonijama italskoga juga,
moemo neto odreenije govoriti na osnovu lingvistikih podataka. Iz tih oblasti
je fabula atellana, vrsta farse sa kominim tipovima koji su nesumnjivo snano
uticali na potonju knjievnu komediju rimsku sastavljenu po uzoru grkih
knjievnih komedija. Veina strunjaka smatra da je rimsko knjievno ulo
najaktivnije ba onda kada se radi o ruganju i podsmehu ili bilo kojoj vrsti grube
ale, pa se ova osobenost rimskog knjievnog stvaranja, originalno izraena
naroito u satiri, i svodi na grubu duhovitost italskih zemljoradnika od kojih su
opet samo veoma mali deo bili Latini. Pritom je, razume se, nemogue strogo
razgraniiti ta treba smatrati originalno italskim a ta se moe, naroito u
kampanskoj oblasti, shvatiti i kao uticaj junoitalske grke lakrdije, flijake.
Verovatno je i ova dorska komedija iz grkih naselja po junoj Italiji uticala kako
na kampansku farsu, tako i na stariju rimsku scenu na kojoj e Plaut spajati grku
knjievnu komediju sa grubom duhovitou italske lakrdije.
O pojedinostima i o pitanjima koja su naroito sloena kada je re o najranijem
knjievnom razdoblju u Rimu bie rei u drugom delu ove knjige. Navedeni
podaci dovoljno pokazuju znaaj etnolingvistike meavine na Apeninskom
poluostrvu za razvoj rimske kulture i knjievnosti, koja nastaje, kao i mnoge
druge, upravo u oblasti gde se sukobljavaju razni uticaji. Takve pogranine oblasti
najee su kolevke novih kulturnih strujanja i novih knjievnosti. Za stare Helene
takva je oblast bilo Anadolsko primorje, akod nas solunsko zalee i jadranska
obala. Znaaj etnike meavine za razvoj rimske knjievnosti mora se naglasiti i
stoga to rimski pesnici, kako smo ve pomenuli, veinom nisu latinskog porekla,
pa i dva najvea, Katul i Vergilije, dolaze iz keltskih oblasti severne Italije.
Ipak svi ovi razlini uticaji, pa ak ni onaj najznaajniji grki, ne bi dali rimsku
knjievnost, ne bi u Rim doveli i za Rim vezali pisce razliitog porekla i ne bi
uinili da svi oni sarauju stvarajui dela na latinskom jeziku. Presudan za
stvaranje rimske knjievnosti bio je politiki i ekonomski razvoj Rima, istorija
rimske vojne i ekonomshe moi na Sredozemlju. To se vidi i po tome to je i
razvoj rimske knjievnosti, pojedine njegove faze, vezan za politiku i ekonomsku
istoriju Rima, pa se periodizacija rimske knjievnosti moe vriti samo na osnovu
te istorije.
Ali pre nego to preemo na pitanje periodizacije umetnike knjievnosti, koja je
gotovo u potpunosti knjievnost najviih, obrazovanih slojeva rimskih, i po tehnici
uglavnom poslednik grke knjievnosti, moramo pomenuti i oskudne tragove
starije italske knjievne aktivnosti koja pada u jedno vreme kada drutvene
razlike jo nisu bile onako izraene kao u potonje doba.
OSTACI RODOVSKOG SISTEMA KONZERVATIVNOST
11. Poznati engleski strunjak za antiku sociologiju D. Tomson u svojim
Studijama o starogrkom drutvu posveenim preistorijskom egejskom prostoru
zapoinje svoja izlaganja o rodovskom ureenju poglavljima o totemizmu,
nomenklaturi srodstva i razvoju koji od plemena i roda vodi obrazovanju drave.
Tomson izuava uporedo etnoloke, arheoloke, lingvistike i istorijske podatke.
Njegova ispitivanja polaze u evropskom prostoru od paleolitskog doba.
Karakteristino je da izgraen rodovski sistem koji ve stoji na prelazu ka
dravnom ureenju Tomson prikazuje s jedne strane na primeru lige

severnoamerikih Irokeza, a s druge, za egejski prostor, prvo na primeru rimskog

rodovskog ureenja i rimskog naroda (populus Romanus). Tek potom prelazi
Tomson na izuavanje rodovskog sistema kod starih Grka. Nema sumnje, i kod
starih Grka sauvali su se mnogi tragovi ranijeg rodovskog ureenja. Ali Rimljani
su mnogo due i upornije uvali elemente svoga rodovskog sistema. Kako je sa
rodovskim sistemom tesno povezan i kult, koji u primitivnoj zajednici ini sredite
svekolikog ivota, to odatle proizlazi i to da su Rimljani neobino uporno uvali
svoju staru religioznost koja je presudno uticala na rimski ivot i ono to se
naziva "rimski mentalntet".
Razume se, kada je re o rimskom mentalitetu, treba imati na umu prikazano
etnolingvistiko arenilo ne samo Apeninskog poluostrva ve i samog Rima i
njegove okoline, kao i injenicu da se radi o razdoblju u kome se nacije jo nisu
mogle formirati. Najzad, treba imati na umu i to da je svaki prikaz osnovnih
psihikdh dispozicija tako sloene i tako promenljive celine kao to je ona koju
obeleava termin rimski narod, populus Romanus, nuno u izvesnoj meri
simplifikacija, koja gleda da istakne najizrazitije crte. Kako su se drutvene i
ekonomske prilike u Rimu i na celom Apeninskom poluostrvu menjale, a etnika
meavina i spoj raznovrsnih uticaja postajali sve sloeniji, to se o "rimskom
mentalitetu" ne moe govoriti kao o nekoj nepromenljivoj konstanti van vremena
i prostora. Njegove su se crte menjale, ali ipak je, ini se, mogue izdvojiti neke
koje su izrazito italske i rimske i koje su se prilino dugo odrale sred ovoga
razvoja. Takve crte mogu se najbolje utvrditi u ranome rimskom drutvu i u
starom kultu, u kome je sav ivot zajednice nalazio svoj izraz.
Za kult i maiju, kao i za rad koji se na primitivnim stupnjevima drutvenog
razvoja od njih i ne moe odvajati, vezan je po svoj prilici i postanak pesnitva.
Anonimnih tvorevina ove vrste koje nazivamo narodnom knjievnou bilo je
nesumnjivo i kod starih Rimljana i Italika, ali ih je umetnika, pisana knjievnost,
graena po ugledu na grku, potiskivala od 3. v. st. e. i predavala zaboravu. Ipak
su se stare molitve i himne jo dugo, i u prvim vekovima nae ere, upotrebljavale
kod kultskih obreda. Ali smisao njihova arhaina jezika i iskvarena teksta u to
poznije vreme vie nije bio jasan ni samim svetenicima. Neki fragmenti ove
stare ritualne poezije sauvani su nam u delima rimskih antikvara. U tu poeziju
spadaju i basme, tubalice, svadbene pesme, jer je iveti znailo ujedno i
umilostiviti natprirodne sile. Teko se moe odrediti starina ovih pesama koje su
dobijale sve nove oblike, koje su se zanavljale ili su nanovo nastajale u narodu
tokom celog antikog perioda, kako znamo iz brojnih maijskih zapisa, basmi,
kletvi sauvanih iz potonjih vremena. Maijsku funkciju imale su i pesme rugalice
koje su pevali vojnici Kajsaru i drugim vojskovoama u trijumfalnoj povorci. Ve
smo pomenuli da su na Italskom poluostrvu bile od starine poznate i razne
primitivne scenske lakrdije, a za Rim kazuju neki antiki izvetaji da je u starini
znao i za herojsku epsku pesmu. Ipak o svim delima ove vrste, koja se esto
obeleavaju prilino neodreeno kao "doknjievna" ili "preknjievna", znamo tek
malo i njihovo se izuavanje sastoji uglavnom u hipotetikim odgovorima na
pitanja koja je ponekad teko i formulisati dovoljno precizno.
NAJSTARIJE PESNITVO I GRKI UTICAJ
12. Ovakvo veoma nepovoljno stanje za izuavanje najstarije knjievnosti
rimske nije karakteristino samo za Rim. I od stare narodne pesme grke
sauvano nam je tek veoma malo, mada neto vie nego od rimske. Ipak ima

jedna vana razlika izmeu Grke i Rima u tome pogledu. Velika umetnika
knjievnost grka nastala je uglavnom postepenim razvojem od starije,
manjevie anonimne kultske i junake knjievnosti, pa se stoga u Homerovim
epovima, u homerskim himnama, u horskoj lirici, u tragediji i komediji grkoj
nalaze tragovi starijeg, primitivnijeg pesnitva vezanog za kult i narodni ivot.
Nalaze se u tim razvijenim knjievnim rodovima ve u najranije vreme, dodue, i
tragovi uticaja starijih i razvijenijih staroorijentalnih knjievnosti na ranu grku,
koja je i sama, u najstarijim nama poznatim oblicima, ve bila daleko odmakla u
svome razvoju. Rimska umetnika knjievnost, koja se naglo razvija oko polovine
3. v. st., preuzima gotovu knjievnu tehniku, knjievne rodove i teme iz razvijene
umetnike knjievnosti grke, a tek sasvim izuzetno i samo u strogo stilizovanom
obliku nastavlja domau knjievnu tradiciju. Strani uticaj je na Italskom
poluostrvu zbrisao primitivno, domae knjievno predanje mnogo potpunije no
kod Grka. Stoga je i razumljivo to D. Tomson, koji u prikazu rodovskog sistema
prvo govori o konzervativnijem Rimu, pa tek potom o Grkoj, u poglavlju o
postanku poezije stavlja pored primera iz raznih narodnih knjievnosti i himne
grke pesnikinje Sapfe, ali ne nalazi sline primere u Rimu, gde e ueni pesnik
Katul samo jednom uneti elemente staroitalskih svadbenih feskenina u svoju
svatovsku pesmu graenu prema grkom uzoru.
Pa ipak mada je italski saturnijski stih i primitivnu tehniku starih kultskih
pesama potisnula u Rimu drugom polovinom 3. v. st. e. grka versifikacija i
knjievna tehnika praktiki realizam starorimskih maijskih formula i osobena
religioznost kultskih pesama s jedne strane, kao i razuzdana i gruba komika
italske farse s druge, nali su put i u potonju umetniku rimsku knjievnost.
Ustvari, ma kako oskudan na materijal bio, moemo s razlogom rei da se u
staroj narodnoj i potonjoj umetnikoj knjievnosti rimskoj, bez obzira na razliite
korenove njihove tehnike i tematike, mogu videti tragovi slinog psihikog tipa,
mentaliteta rimskog koji daje osoben peat i mnogim delima rimske knjievnosti
graenim prema nekom odreenom grhom uzoru.
REALISTIKI MENTALITET I KULT
13. Rimski mentalitet odlikuje se praktinim i konkretnim realizmom koji se
udruuje sa konzervativnou, naroito na religijskom polju. Na prvi pogled to
iznenauje, jer je ve veoma rano sastav rimskoga plebsa, dakle plebsa grada
Rima, bio veoma arolik. Taj plebs, u kome su se, kao i meu robovima, nalazili
brojni strani elementi, bavio se preteno trgovinom i zanatstvom, pa je lako
prihvatao strane uticaje. Ali merodavni su u Rimu ba aristokrati i srednji stale
sve redom zemljoposednici, krupniji i sitniji, koji su u prvim vekovima Rimske
republike jo bili vrsto vezani za svoje seoske ekonomije. Njihov je ivot dugo
bio podeljen izmeu brige oko seoskih imanja po Latiju, vojnikog posla i javnih
dunosti u Rimu. Tako se s razlogom moe rei da su prvobitno Rim i rimski
mentalitet bili bar to se tie vodeeg sloja kome je literatura i bila namenjena
vie latinski i italski nego isto "rimski" u uem i gradskom smislu te rei.
Stoga je i opravdano kada kazujemo da se rimski mentalitet kroz duge vekove
formirao u brizi oko zemlje, iju plodnost ne odreuje samo starinsko agronomsko
znanje ve prema primitivnom verovanju i bezbroj natprirodnih inilaca koji
upravljaju celokupnim ljudskim ivotom. U odnosu prema natprirodnim silama i u
pitanjima kulta najbolje se ogleda taj mentalitet, ili, kako to romantiari vole da
kau, u svojim poetskim apstrakcijama i idealizacijama, "duh rimskog naroda". Za

kult su vezani u starome Rimu ne samo zemljoradnja i porodini ivot ve isto

tako pravo i politika, i to tokom svih vekova rimskoga razvoja.
TRAGOVI TOTEMIZMA I RELIGIOZNOST
14. Sem glavnog boanstva, Jupitera (Iuppiter Optimus Maximus), koji je
pouzdano indoevropsko naslee kao to je moda i sistem boanskih trojki
(trijada), odlika su stare rimske religije precizni boanski specijalisti za
svakodnevne ljudske potrebe. To su dii certi sa odreenom, uskom funkcijom kao
na primer za seenje drveta, za tovarenje drveta, za usitnjavanje drveta, za
etvu i za prevoz ita, za spremanje ita u itnicu, za vaenje ita iz itnica, za
podizanje deteta koje je palo, za uenje deteta da hoda itd., itd. Za svaku
navedenu aktivnost postojalo je posebno boanstvo. Neto slino nalazimo samo
kod starih litvanskih Indo-evropljana pre nego to su primili hrianstvo.
Oigledno je stoga da se u Rimu daleko vie i due nego kod ostalih
Indoevropljana sauvala primitivna religioznost vezana za rodovsko ureenje i
zemljoradniki ivot. U rimskom sistemu triju imena ime roda (nomen) uva
naroito jasno tragove prvobitnog totemizma. Imena kao Aquilii, Asinii, Caninii,
Porcii, Vitelii, Cornelii upuuju na toteme, na orla (aquila), magarca (asinus), psa
(canis), svinju (porcus), tele (vitellus), dren (corneus "od drveta drenova").
Obeleja rodovskog totemizma imaju mnoge kultske radnje i ritualni propisi u
potonjem Rimu. U rodu Kvintija bilo je zabranjeno noenje zlatnih ukrasa, dok je
neka porodica iz roda Akilija zabranjivala enama odevanje u platnenu odeu.
Rodovi su imali svoje odvojene hramove, a prvobitno i svoju posebnu zemlju.
Stari je rodovski kult esto pretvoren u kult pretka i osnivaa roda. Ali za rimsku
religiju, i pored ovakvih transformacija starog rodovskog kulta, i dalje ostaje
karakteristino mnotvo natprirodnih "sila" (numina), od kojih jedna prisustvuje
prvome a druga drugome oranju, jedna brgae o prvim vlatima mlade penice a
druga zaodeva itno zrno u njegovu kouljicu itd.
Koliko je znaajna ovakva orijentacija rimske religioznosti i za potonje vekove
pokazuje jasno injenica to se pored Jupitera kao glavnog boanstva Rima i
federacije rimskih gradova (Iuppiter Latialis ili Latiaris), javlja Jupiter kao
boanstvo neba i u mnogim drugim varijantama kao boanstvo svetla,
Lucetius, kao izaziva kie, Elicius, kao grom, Fulgur, kao munja na nonome
nebu, Summanus itd. Glavno boanstvo imalo je i u vojsci mnoge funkcije, imalo
je da zadri begunce kao Stator, da odbije neprijatelje kao Depulsor, da pobedi
kao Victor. Pa i to nisu ni priblino svi naini na koje se ovo glavno boanstvo u
Rimu vezuje za pojedine funkckje, za starije kultove i boanstva. U duboku
starinu vode nas neke njegove "varijante": znali su Rimljani i za Jupitera koji je
bio Kamen, Lapis, a kao Feretrije (Feretrius) predstavljao je sveteno drvo o koje
su se veali ratni trofeji. Da je ovakvo osamostaljivanje pojedinih funkcija
Jupiterovih samo produenje i izdanak starog verovanja u apstraktna numina
strogo ograniene funkcije pokazuje i divinizacija apstraktnih pojmova uobiajena
u Rimu. Pored Jupitera boga slobode (Iupiter Liber) stoji boginja Sloboda
(Libertas). Neprestano se stvaraju boanstva ovoga tipa kao Sloga (Concordia),
Pobeda (Victoria), Nada (Spes), Strava (Pavor), i ona ostaju na snazi i u carskom
periodu. Grci poznaju mnogo manji broj ovakvih personifikacija i u njihovoj religiji
osamostaljivanje pojedinih funkcija vanijih boanstava nije redovna pojava, bar
ne u onom potpunom obliku kao kod Rimljana. Ustvari, ovakvo osamostaljivanje
funkcija i stvaranje personifikacija izraz je istog straha od natprirodnih sila i iste

vrste religioznosti koja je stvorila u Rimu staro boanstvo (numen) zvano Reklo
Kazalo (Aius Locutius) kada je neto pre 390. st. e. neki glas tobo opomenuo
Rimljane da galski ratnici nadiru prema Rimu.
STRANA BOANSTVA I RIMSKA BOGOBOJALJIVOST
15. Tobonje transformacije glavnog boanstva, Jupitera, i personifikacije
apstraktnih pojmova pokazuju jasno da tuinski uticaj, naroito grki, koji je
rimskoj religiji nametao antropomorfizam, sistematisanu hijerarhiju ogranienog
broja boanstava i izgraenu mitologiju, nije uspeo da preobrazi dublje rimsku
religioznost i rimski mentalitet koji se u toj religioznosti ogleda. To nesumnjivo
znai da je Rim na jednom za duhovni ivot veoma znaajnom podruju sauvao
svoju samostalnost u odnosu na Grke. Ali treba odmah dodati da su se mnogi
obrazovani aristokrati i njima bliski knjievnici ve rano udaljili od ove narodne
religije, zadravajui pritom i veoma slobodan stav prema grkim boanstvima,
sa kojima su naroito u pesnitvu imali mnogo posla.
Neverovatno velik broj starih boanstava i demona u 1. v. st. e. rimski naunik
Varon kazuje da ih ima preko 30.000 kao da jo uvek nije bio dovoljan
Rimljanima. Rim je preuzimao od svojih etrurskih gospodara razne bogove, male i
velike, a naroito plemenske i porodine, zatim od Grka, pa od Misiraca i ostalih
istonih naroda, i to tokom svih vekova rimskih osvajanja i ratovanja. tavie,
preuzimani su i prilino beznaajni varvarski bogovi, esto na taj nain to im se
nae za drutvo neko odgovarajue rimsko boanstvo, koje u toj sprezi ipak
zauzima drugo mesto. Tako imamo u oblasti ilirskih Japoda boanstvo izvora
Bindus Neptunus, od kojega su jo starija Grabovius i Anna Perenna, oba
preuzeta od Ilira. Ovakvo preuzimanje svakojakih stranih boanstava opet
pokazuje jasno da se u osnovi rimski stav prema natprirodnim silama nije mnogo
menjao. Ovo svedoanstvo naroito je vano stoga to se radi o "varvarskim"
bogovima, a ne samo o grkim.
Rimska irokogrudost prema varvarskim bogovima govori da je rimski mentalitet
bio pre svega bogobojaljiv i izrazito konzervativan. U narodu su iveli ostaci
animizma, fetiizma, totemizma, na koje su se samo nadovezivala boanstva iz
importa. Kultove nekih tuinskih boanstava naroito u 2. v. st. e., dakle u
ranijem razdoblju rimske istorije, Senat je ponekad ograniavao ili suzbijao. Ali
ustvari Senat je ograniavao bakhiki kult Dionisov pre svega sa politikih
razloga i nije osporavao tome boanstvu ni postojanje, ni boansku prirodu.
Neto od skepticizma viih aristokratskih slojeva i grkih uitelja moda je
prodiralo i u narod, ali ba je sama rimska aristokratija nalazila u religiji pouzdan
oslonac rimske drave i moi. A i ta aristokratija bila je veinom i sama podlona
ukorenjenim verovanjima i praznovericama svake vrste. Tako su pojedinana
ograniavanja stranih kultova u Rimu samo izraz senatske tenje da se rimska
religioznost organizuje i iskoristi kao orue uprave, a slobodoumni stavovi grkih
knjievnih dela, koja Rim dobija u latinskoj obradi posle g. 240. st. e., nisu mogli
ni tada, a ni docnije dublje da izmene rimski mentalitet i italski strah od
natprirodnih sila, verovanje u maijske radnje i zlokobne predznake. Nekako u
vreme kada je komediograf Plaut na rimskoj pozornici prikazivao travestije grkih
mitova u kojima nije samo Hermo-Merkur izigravao budalu ve je i sam ZevsJupiter dolazio u nezgodne i smene situacije, rimska publika, koja se ovim
knjievnim delima grohotom smejala, pitala se u strahu, posle poraza kod Kane
216 g. st. e., kojem boanstvu treba da se obrati da bi ih sauvalo od Hanibala i

njegovih Kartaginjana. Senat je primenio niz ritualnih "mera", ak je prineo

bogovima i ljudske rtve, a najzad je godine 205. st. e. u Rim dovukao iz
frigijskog Pesinunta Crni kamen, anikonsku predstavu orijentalne Velike Majke,
Kibele. Na taj korak Senat se reio na osnovu nekog prorotva. Ipak, do cara
Klaudija (1. v. n. e.), ovo boanstvo je imalo samo svoje, orijentalne svetenike,
pa je tako, i pored redovne godinje sveanosti, njegov kult bio donekle
ogranien.
Tako je Rimljanin verovao u sve vrste boanstava, verovao je u proroansku mo
pilia i upravljao se prema tome da li zoblju s apetitom ili ne. Verovao je u znake
na digerici i na ostalim delovima utrobe rtvovane ivotinje. To je naslee
preuzeo od Etruraca (disciplina Etrusca). Ni Senat, ni vojni komandanti niti su
smeli, niti su mogli da ma ta zaponu dok preko augura i drugih reca ne
saznaju kakvo je raspoloenje bogova. ak je i Kikeron, koji je u 1. v. st. e.
izgraivao latinsku filosofsku prozu muei se oko prevoenja grkih filosofskih
termina, smatrao za potrebno da sastavi delo O Gatanju. U tome su se Rimljani
mnogo razlikovali od svojih grkih uitelja i samo su teko prihvatali helenski
racionalizam, kao to su ovi praktini zemljoradnici i vojnici teko i retko
prihvatali helensku teorijsku misao kada nije bila usmerena na neki praktini
ivotni cilj.
PRAKTINI REALIZAM I RIMSKA KNJIEVNOST
16. Osnovne crte rane rimske i italske religioznosti su s jedne strane strah od
natprirodnih sila koje valja umilostiviti, s druge praktian, moglo bi se rei pravno
ispravan odnos prema boanstvima. Vrenje strogo odreenog rituala i
prinoenje darova ima odreenu praktinu posledicu: ono namee natprirodnim
silama obavezu da ne nanose tetu oveku. Ova crta starog rimskog mentaliteta,
seljakog, vojnikog, pa i pravnikog, kao da nije ostala bez posledica i u
knjievnosti. Praktini Rimljani, koji su svoju decu nazivali rednim brojevima
(Quintus "peti", Tertia "trea") bili su, ini nam se, naroito skloni knjievnim
rodovima vezanim za svakodnevni ivot, javni i privatni, pa tako pored
besednitva i istoriografije stoji satira kao najoriginalnija tvorevina rimske
knjievnosti. Besednitvo i istoriografija na granici su umetnike knjievnosti, ali
u antiko doba mahom pripadaju svojim estetskim, pre svega stilskim i jezikim
kvalitetima u punoj meri umetnosti. to se pesnitva tie oigledno je da bezlina
numina strogo ograniene funkcije nisu mogla emocionalno privlaiti pesnike, niti
zameniti antropomorfna grka boanstva i bogatu grku mitoloku pripovest.
Stoga se sav napor rimskih pesnika mahom svodi na identifikovanje nekih starih i
bezlinih italskih boanstava sa grkim. Tako su mogli da prenose grku
mitoloku povest u Rim, a da joj ipak daju nekakav rimski vid. Stari su lari i
penati nali neto vidnije mesto samo u idealizovanim opisima italskog seoskog
ivota, koje u skladu sa Augustovom obnovom starorimske religioznosti daju
pesnici Augustova vremena. Kao i ceo razvoj rimske religioznosti s jedne i
skepticizma rimskih viih krugova s druge strane, ove pesnike tvorevine imaju
odreene drutvene i politike uzroke pa se stoga i ne mogu posmatrati odvojeno
od istorijskog razvoja Rima, njegova drutva i njegove knjievnosti. O tome
razvoju bie rei u sledeem poglavlju. Ipak emo ve ovde pomenuti neke
karakteristike razvoja rimskih pogleda na svet i na religiju radi lakeg
razumevanja podataka o odnosu dravne vlasti, kulturne elite i samoga naroda
prema kultu i boanstvima, domaim i stranim.

Dok se u poslednjim vekovima stare ere, u vreme naglog razvoja rimske moi na
Mediteranu i sve tenjih dodira sa grkom kulturom, sve vie ispoljava
skepticizam u viim obrazovanim krugovima, pored koga stoji, isprva prilino
povueno, i filosofska religioznost stoiara i pitagorovaca, u narodu se starim
italskim kultovima, naroito kultu lara i penata, pridruuju u sve veem broju
orijentalna boanstva zajedno sa odgovarajuim orgijastikim i mistikim
kultovima helenizovanog Orijenta. Ima i znakova da je skepsa viih, obrazovanih
krugova prodirala i u ire slojeve o emu nam govore naroito tekstovi
nadgrobnih natpisa ali sami vlastodrci podravaju religiju smatrajui je za
vano politiko oruje i znaajan faktor u dravi. Ipak se senatori i prvi carevi jo
prilino dugo opiru zvaninom priznavanju orijentalnih kultova u Rimu, razume se
samo na taj nain to ih ograniavaju. Drugo im ne bi dozvolila rimska
bogobojaljivost i praznoverica. Takav rimski, patriotski duh imao je i Augustov
program obnove starorimske religioznosti, ali ni ta obnova, kao ni svi raniji
pokuaji u tome pravcu, nije mogla da suzbije prodiranje orijentalnih uenja sa
helenizovanog Istoka u Rim i Italiju. Krajem 1. v. n. e. takva uenja preko stoike i
pitagorske filosofije ve su uveliko osvojila i visoko rimsko drutvo, pa se posle
Hadrijana u rimskoj knjievnosti skepticizam gotovo potpuno gubi. Jedna od
orijentalnih religija koje su obeavale spasenje i nagrade bar na nekom drugom
svetu bilo je i hrianstvo. Njegov glavni takmac bio je u antiko doba mitraizam.
Hrianska nauka, koja obeava spas bez obzira na socijalno poreklo i govori o
kaznama koje e snai i bogatae, uhvatila je, razume se, korena prvo u najniim
slojevima gradskog proletarijata. Ali kada je nala put u vie, obrazovane slojeve,
i ona se zaodenula u filosofsku, stoiku, pitagorsku ili novoplatonsku odeu. U
isto vreme usvojila je i umetniki oblik paganske antike knjievnosti. Sve ove
ovako grubo ocrtane etape razvoja rimskog kulta i rimske religioznosti bile su
znaajne i za rimsku knjievnost, za ideologiju rimskih knjievnika, a samo su deo
i izraz opteg drutveno-ekonomskog razvoja Rima i Rimskog carstva po
Sredozemlju. Taj razvoj prua pouzdan oslonac i za periodizaciju rimske
knjievnosti.

PERIODIZACIJA RIMSKE KNJIEVNOSTI

PROBLEMI PERIODIZACIJE
17. Podela rimske knjievnosti u vremenske odseke odreena je u prvom redu
politiko-vojnom i drutveno-ekonomskom istorijom koja je stvarala uslove i
postavljala ciljeve knjievnom razvoju. Kako su dogaaji te istorije veoma sloeni
i razlino se posmatraju i ocenjuju, prirodno je da ta podela nije kod svih
strunjaka ni priblino jednaka. To dolazi i odatle to sva knjievna dela, mala i
velika, osrednja i originalna, nisu uvek na isti nain i u podjednakoj meri vezana
za razdoblje u kome su nastala, odatle to pored velikana koji oseaju i
razumevaju vreme i njegove zahteve stoje epigoni i mediokriteti koji se prosto
dre ablona i ugaenih staza. Treba imati na umu i to da svaka periodizacija
predstavlja u izvesnoj meri uproavanje i seckanje sloenog istorijskog razvoja.
Najzad, u radovima raziih strunjaka javlja se, prirodno, u veoj ili manjoj meri i
estetski sud kao odrednica kod periodizacije knjievnosti, a taj sud moe i mora,
prema razdoblju kada je nastao i piscu koji ga formulie, biti razliit. Stoga i nije
potrebno, ini se, razlikovati mnoge i kratke odseke u istoriji rimske knjievnosti

ve samo one glavne i osnovne, dok se svako pojedino delo i svaki odreeni
knjievnik mora posmatrati u uem okviru svoga razdoblja i svoje generacije.
Do takvih kratkih odseka dolazili su pri periodizaciji rimske knjievnosti mnogi
stariji strunjaci ba na osnovu klasicistike ocene knjievnih dela i
tradicionalnih, iz antikih vremena nasleenih predstava o degenariciji ljudskoga
roda. Pored svih razmimoilaenja ipak se velik broj starijih strunjaka slae u
tome da je vreme od prvog Kikeronova govora godine 81. st. e. do smrti
Augustove godine 14. n. e. onaj odsek istorije rimske knjievnosti koji se moe
zvati "zlatnim vekom". Drugi idu u tom pravcu jo i dalje pa taj odsek dele na dve
nejednake polovine. Prvu, veu, daju Kikeronu kao "Kikeronovo doba" a drugu
Kajsarovu nasledniku Augustu, kao "Augustovo doba". Kako je ovaj odsek nazvan
"zlatnim", proglaen je "srebrnim" vek od Augustove smrti do kraja Trajanove
vladavine g. 117 n. e. Iz takvih naziva izlazi da je ve posle Augusta zapoela
dekadencija u rimskoj knjievnosti i da je ta dekadencija posle Trajanove smrti
ubrzala svoj tok. Razloge za ove metalne etikete treba traiti u klasicistikoj oceni
Kikeronova i Vergilijeva knjievnog dela kao najviih dostignua rimske
knjievnosti. One odgovaraju i mitolokom shvatanju o nekoj progresivnoj
degeneraciji ljudskoga roda. Razume se da takve ocene i takva shvatanja nisu
dovoljno pouzdan oslonac za periodizaciju ak ni onda ako Kikerona uzmemo kao
ideal i glavni obrazac svih potonjih kolovanih Evropljana do dana dananjeg.
Takva je podela prema metalima neprihvatljiva sa prostog razloga to ne
odgovara injenicama, ni onda kada knjievna dela posmatramo samo prema
njihovoj umetnikoj vrednosti. Petronije i Takit u tolikoj meri blistaju u svojim
knjievnim rodovima da ne zaostaju ni za Kikeronom, ni za Vergilijem. A pored
Petronija i Takita stoje u tobonjem "srebrnom veku" rimske knjievnosti Seneka
Filosof, Lukan i Martijal. To znai da vek posle Augustove smrti ne smemo zvati
"srebrnim" i da je opravdana drugaija periodizacija rimske knjievnosti, koja se
nee rukovoditi nasleenim klasicistikim merilima i proglaavati za jedine i
nedostine vrhove rimske knjievnosti trudbenika Vergilija i poligrafa Kikerona.
Takva drugaija podela mora se zasnivati na istorijskom razvoju rimskoga
drutva. Ipak emo uiniti jedan terminoloki ustupak dosadanjim podelama, i to
na taj nain to emo rimsku knjievnost na osnovu injenica politike,
ekonomske i kulturne istorije podeliti u tri glavna odseka, a te odseke nazvati
doklasinim (do vremena Sule), klasinim (do vremena Trajana i Hadrijana) i
poklasinim (do kraja rimske antike). Ovakva je podela zasnovana na istorijskim
injenicama, iako u upotrebljenim terminima ima prilino toga to lii na ocenu
kvaliteta. Ali upotrebom tih termina vodi se rauna i o krupnoj injenici da u pisce
klasinog perioda spada najvie onih koji su doista klasa u rimskoj knjievnosti
(isp. cives classici "graani prvog poziva", scriptores classici "pisci prvog reda").
A. DOKLASINI PERIOD
KODIFIKACIJA OBIAJNOG PRAVA
18. U iznetoj podeli rimske knjievnosti jasno su odreene granice klasinog
perioda, ali jo treba odrediti kada poinje rimska knjievnost, odnosno njen
doklasini period. Jedno od osnovnih merila za odreivanje toga datuma mogao
bi biti razvoj latinskog jezika, jer knjievni latinski jezik, kojim su se sluili pisci
raznih knjievnih rodova, nisu stvarali samo pesnici, ve u velikoj meri i rimske
sudije i vojskovoe. Pogreno je, dodue, potcenjivati originalnost rimskih

pesnika, kao to su to inili mnogi ispitivai koji u rimskom pesnitvu vide tek
prevode i podraavanja grkim delima. Takvi strunjaci ne previaju samo mnoge
pojedinane rimske i italske crte u delima rimske knjievnosti, ve i osnovnu
injenicu da rimski knjievnici mahom prisvajaju i adaptiraju odreene grke
teme i knjievne rodove da bi zadovoljili neku aktualnu potrebu ili iskazali neki
savremeni problem rimskoga drutva, odnosno nekog njegova sloja. Ve je
naglaena u prethodnom poglavlju sklonost pravih Rimljana ka praktinim
knjievnim rodovima besednitvu, istoriografiji, satiri bar u prvim vekovima
razvoja njihove knjievnosti. U tim prvim vekovima rimska gospoda, zauzeta
vojnim i dravnim poslovima, jo su preputala pesnitvo strancima i
pripadnicima niih slojeva. Ako povuemo granice knjievnosti veoma iroko
moramo jo dodati da su praktini Rimljani pruili moda najvie dokaza svoje
originalnosti u pravnoj knjievnosti, i da u delima rimskih pravnika nalazimo ist
izvor klasine latintine ak i u poznim vekovima Rimske imperije. Ovo je
znaajno stoga to se i poetak rimske knjievnosti, odnosno poetak
doklasinog perioda odreuje razliito u istorijama rimske knjievnosti.
Ako se ima u vidu pre svega Rim vojnika i pravnika i njegov jezik za koji pesnik
Hajne tvrdi da nije za ljubavnu liriku, nego samo za propis i komandu, moglo bi se
rei da rimska knjievnost poinje sredinom 5. v. st. e. Zakonima dvanaest ploa,
a zavrava se u prvoj polovini 6. v. n. e. Justinijanovim Zbornikom rimskog
graanskog prava. Zakoni dvanaest ploa zaista su najstariji spomenik rimske
knjievnosti i glavni kolski udbenik staroga Rima za nekoliko vekova, a to je
daleko znaajnije, ovaj zakonik, koji pokazuje i tragove ugledanja na grke
zakonike, neposredan je izraz jedne vane etape u istoriji rimskoga drutva. Ve
u doba kraljevstva udareni su temelji rimskoga obiajnog prava. Njegovi izvrioci
i uvari bili su svetenici, pontifici, rodom iz aristokratskih krugova. Posle pada
kraljevstva u Rimu aristokratija, patriciji organizovani u rodove (gentes), dri i
dalje pravosue u svojim rukama. Svetenici iz ove rodovske aristokratije i dalje
su jedini arbitri u svim pravnim sporovima. Posle dugih sukoba izmeu plebejaca
i patricija, u kojima su plebejci izvojevali pravo da svake godine biraju svoje
predstavnike, narodne tribune, narod je najzad primorao gospodu da popiu i
objave propise obiajnog prava prema kome patriciji sude plebejcima. Tako je
Zakonik dvanaest ploa znaajna granica u razvoju borbe izmeu plebsa i
patricija.
Ali trebalo je zatim da proe jo podrug veka da uveni aristokrata Apije Klaudije
(oko 300. st. e.) pree na narodnu stranu i uini da se objavi prvi rimski sudski
kalendar iz kojega je tek narod mogao da sazna dane kada rade patricijski
sudovi. Ovo je drugi znaajni korak u razvoju rimskih pravnih odnosa, tj. u
razvoju unutranje rimske borbe izmeu patricija i plebejaca. Apije Klaudije je prvi
sastavio i jednu zbirku sentencija, po svoj prilici prema nekom grkom uzoru.
Mada su i Zakoni dvanaest ploa ustvari carmen, sveane ritmovane formule,
kao i sentencije Apija Klaudija, ipak ovo poslednje delo po naem dananjem
sudu stoji mnogo blie umetnikoj knjievnosti, pogotovo kad nam sauvani
fragmenti pokazuju jasno tragove poentirane, sentenciozne stilizacije. Takvi
napori u pravcu umetnike stilizacije razumljivi su kod oveka koji se bavio i
gramatikim, odnosno pravopisnim pitanjima, a proslavio se i kao besednik.
Jedna od njegovih slavnih beseda docnije je i objavljena. Stoga bi se moglo rei
da sa Apijem Klaudijem poinje rimska umetnika knjievnost koja e se pola
veka docnije, oko 240. n. e., iznenada razviti dajui prvo brojne prerade grkih

pesnikih originala. Ovaj "poetak" umetnike knjienosti koji bi obeleavao

knjievni rad aristokrate i politiara Apija Klaudija, autora i jedne pravne
rasprave, bio bi karakteristian za prvobitni rimski mentalitet jer je Apijev
knjievni rad sav u okvirima rimskog prakticizma, u okvirima savremene politike
(besede), prava i praktikog morala (sentencije). Takav poetak nam jasno
pokazuje da je veza izmeu praktinog zemljoradnikog i vojnikog mentaliteta i
posebnog zanimanja pravih Rimljana za knjievne rodove bliske politikom i
svakodnevnom ivotu zasnovana na injenicama drutvenog razvoja. Rimska
aristokratija smatra u to vreme da pesniki poziv nije poziv koji joj pristaje i koji je
nje dostojan. Tek mnogo docnije e se shvatanja o socijalnom poloaju pesnika
izmeniti, kao to su se izmenila i u helenskom svetu, i to naroito u vezi sa
diktaturom i monarhijom.
ISTORIJSKI RAZLOZI PROCVATA KNJIEVNOSTI
19. Nagli procvat rimske umetnike knjievnosti sa pesnitvom na elu, oko
polovine 3. v. st. e., ima lako uoljive istorijske razloge. I sami antiki istoriari
osetili su to jasno. Kao znaajan datum oni pominju zauzee Tarenta godine 272.
st. e., kada su rimski osvajai imali prilike da se sasvim izbliza upoznaju s grkom
umetnou, naroito likovnom, i da kao pljakai prisvoje mnoga umetnika dela.
Prvi je put tada prola Rimom trijumfalna povorka u kojoj su voeni mnogobrojni
robovi iz grkih oblasti i noeni grki umetniki predmeti, plen doveden i dovezen
iz Tarenta. Tako je u Rim dospeo i prvi "rimski" pesnik Livije Andronik, rob iz
grkog Tarenta. Ovakvih pljakakih pohoda bilo je mnogo ne samo po grkome
jugu nego i po etrurskom severu, sa koga nekako u istim decenijama Rimljani
dovlae po sopstvenom iskazu nekih dve hiljade statua prilikom zauzea grada
Volsinija. Jedna skulptura iz toga plena uva se danas u Firenci.
Tako druga polovina 3. v. st. e. donosi Rimu prva dela umetnikog pesnitva kao
prevode i prerade grkih originala. Sa tim pesnitvom zapoinje sistematski Livije
Andronik 240. g. st. e. kao uitelj u Rimu. Za njim slede u kratkome razmaku
Najvije, Enije, Plaut i drugi pisci. Rim upoznaje najedared velik broj raznorodnih
knjievnih dela, dok su knjievni rodovi kod Helena nastajali postepeno tokom
dugih vekova. Bilo je to vreme kada su Rimljani uglavnom zavrili osvajanje
Italije. Posle zbacivanja kraljeva i etrurske hegemonije Rimljani i Latini su se
krajem 6. v. st. e. nali sred neprijateljskih naroda. Na severu su bili Etrurci, na
severoistoku Sabini, istono Ajkvi (Aequi) a jugoistono Volsci. Za dva i po veka,
tj. nekako od 500. do 250. g. st. e., Rimljani i Latini nisu savladali samo ove
neprijatelje u svome neposrednome susedstvu, ve su delom pokorili, delom
pridobili kao saveznike gotovo sve stanovnitvo Italskog poluostrva. Doli su u
neposredan dodir sa junoitalskim i sicilskim Grcima. Godine 264. st. e., kada
poinje Prvi punski rat, Rim sa svojim podanicima i saveznicima, sa gotovo celom
Italijom, kree ve i u borbu protiv afrike Kartagine, u borbu oko prevlasti u
zapadnom Sredozemlju. Godine 241. st. e. zavren je taj rat, prva etapa borbe,
rimskom pobedom.
Menjaju se uskoro i odnosi u rimskom drutvu. Pored stare rodovske aristokratije,
patricija, dolaze do bogatstva i neke plebejske porodice. One koriste novosteena
politika prava pa se tako od monog i bogatog sloja, koji sada ine i patriciji i
imuni plebejci, stvara novo plemstvo, nobilitet, iji se ugled zasniva na imanju.
Jaaju i trgovake veze sa Grkom, a u Rim dolazi sve vei broj robova iz grkih
oblasti. Dok latinski jezik postepeno potiskuje italske dijalekte, u samome Rimu

sve se vie uje grki jezik. Drugi i Trei punski rat donose konanu pobedu Rima
nad Kartaginom. Rimljani istovremeno uvruju svoju vlast i u severnim
oblastima, naroito na severu i istoku nizine oko reke Poa i na obalama Istre i
Dalmacije. Intervencije u ilirskim predelima zapoinju ve i rimsku ekspanziju u
helenistiki balkansko-anadolski prostor. U prvoj polovini 2. v. st. e. sledi
pokorenje Makedonije, savlaivanje Ahajskog saveza grkih dravica, a do 133.
st. e., kada Pergamska kraljevina i zvanino postaje rimska provincija Azija,
Rimljani praktino preuzimaju vlast na Rodu, u Pergamu, u Bitiniji i Galatiji. Treba
dodati da je na zapadu ve 197. st. e. panija podeljena u dve rimske provincije,
a 133. st. e. pala je Numantija i tako je savladan poslednji organizovani otpor
rimskoj vlasti i u paniji.
POECI I HELENIZAM
20. Od 200. g. st. e. ne samo grki robovi ve i grki filosofi, naunici i
knjievnici dolaze u Rim, a rimski dravnici i generali borave po dvorovima
prosveenih helenistikih vladara. Nova ekonomska i politika mo i novi sve
tenji dodiri sa helenskom kulturom preduslov su naglog i osobenog razvoja
rimske knjievnosti, naroito pesnitva, kao to je razvoj rimske i italske
ekonomike i politike svakako jedan od glavnih razloga za ono posebno
interesovanje to ga Rimljani, zemljoradnici, vojnici i pravnici, pokazuju za
knjievne rodove vezane za svakodnevni ivot, bilo da se radi o kultu, pravu,
besednitvu, istoriografiji ili praktinoj moralnoj pouci.
Kada je re o helenskom uticaju na Rim, treba imati na umu da rimska
knjievnost na Mediteranu, i pored anonimne starije produkcije, pa i pored Apija
Klaudija, poinje na sasvim nedvosmisleno nov nain 240. g. st. e. dakle u godini
po zavretku Prvog punskog rata. To znai da poinje u doba dijadoha kada je
helenizam ve znatno odmakao u svome razvoju. To je doba nauke i tehnike,
esnafa i strunjaka. ak i pesnici i drugi umetnici pre svega su zanatlije stunjaci
() hoji putuju, dre koncerte, predavanja, recitacije. I oblici i sadrina
njihovih umetnikih dela esto su revolucionarni, nasuprot klasinoj eposi grke
knjievnosti. Stoga moramo i poetke rimske knjievnosti staviti u okvir
savremenog helenizma, ali ne samo poetke ve i potonji njen razvoj, jer je
atikistika reakcija u stilistici zapoela na grkoj strani upravo onda kada na
rimskoj strani poinje klasini period rimske knjievnosti. Znaaj helenizma za
prve knjievnike rimske, Andronika, Najvija, pa i Enija, do u najnovije vreme
mnogi su strunjaci potcenjivali i tako su prve rimske knjievnike, uene uenike
helenistikih uitelja, nekako izdvajali iz prirodnog okvira u kome su oni stvarali i
razvijali se. Meutim, danas se sve vie i bolje uoavaju elementi helenistikog
uticaja, helenistikog stava i knjievne tehnike u delima pionira rimske
knjievnosti, koji Rimu najednom daju ceo niz dela, nepoznatih kako u pogledu
jezike stilizacije i metrikog oblika, tako i u pogledu tematike i duha, starijem
rimskom stanovnitvu.
Uenost i vetina glavna su svojstva helenistikog umetnika, tehniara i
majstora. To znai da pored retorskog kriterija dolazi u obzir i tehniki momenat
kada ocenjujemo neko delo helenistiko-rimske epohe. Prvi rimski pisci bili su
takvi tehniari, ali nisu raspolagali gotovim oruem knjievnog jezika i stilova
kojima su raspolagali njihove grke kolege. Morali su sami da stvaraju to orue. I
to im nije jedina zasluga, mada je re o tekom poduhvatu od mnogostrukog
znaaja za kulturni razvoj Rima.

Bilo je ve meu prvim piscima rimskim pravih talenata, koji su uspeli da nau na
rimskoj strani svoj sopstveni izraz, kao Najvije, i to po svoj prilici stoga to se u
republikanskom Rimu, suprotno helenistikim teokratskim monarhijama, vodila
estoka borba izmeu patricija i plebejaca i to je rimska samosvest nalazila
pouzdan oslonac u politikom i ekonomskom prosperitetu drave. Kada se tome
doda injenica da je "rimski mentalitet" duboko razliit od grkoga i izrazito
konzervativan, jasno je da je od samih poetaka i rimska knjievnost, posmatrana
u celini, daleko od toga da bude prosti prevod i neoriginalna prerada grke, neto
Rimu strano i samo vetaki nakalemljeno. Uostalom, iako pesnik Horatije sasvim
odreeno kazuje da je osvojena Grka osvojila divljeg osvajaa svojom kulturom
a rimskim knjievnicima savetuje da danonono prevru grke uzore ipak veliki
poklonik grke kulture i uenik grkih besednika, Kikeron, kao i mnogi drugi
Rimljani, naziva te svoje uitelje i Griima (Graeculi). Ima tu rimske samosvesti,
pa i neto od one naduvenosti to proizlazi iz rimskog poloaja i moi na
Mediteranu.
RIMSKE CRTE RANIH DELA
21. Moramo ponoviti: nije samo Zakonik dvanaest ploa i praktino usmerena
knjievna delatnost pravih i punopravnih Rimljana, kao to je bio Apije Klaudije,
odreena rimskim prilikama i rimskim mentalitetom, ve u mnogome i dela prvih
rimskih pesnika stranog porekla. Livije Andronik je preveo na latinski Odiseju a ne
Ilijadu, po svoj prilici stoga to Odiseja i njegove pratioce put vodi u Italiju i to su
prie o tom putovanju ve od ranije bile poznate u Latiju i po Italiji, gde su
vezivane za lokalne legende o osnivanju gradova i kultova kao i prie o lutanjima
trojanskih izbeglica. Znamo da je Andronik, stranac iz grkih oblasti a moda i
sam Grk, "latinizovao" Odiseju unosei u nju stara italska boanstva i elemente
arhainog latinskog kultskog jezika. Radio je za rimsku gospodu i kad je
sastavljao prema grkim uzorima kultsku pesmu. Nema sumnje da je i tu
postupao na isti nain. Rimske crte naroito istie Kampanac Najvije, koji
sastavlja izmeu ostaloga i ep sa temom iz nedavne rimske prolosti, istorijski ep
o prvom punskom ratu, pa i rimsku istorijsku dramu. Najvije i u obrade grkih
komedija uplie savremenu rimsku politiku i istupa protiv nekih aristokratskih
porodica koje njegovo slobodoumlje kanjavaju zatvorom. Plautove obrade grkih
komedija namenjene iroj rimskoj publici mada pune grkih rei ne menjaju
samo stil i kompoziciju ve i duh grkih originala, tako da se u tim preradama
osea uticaj rimske sredine i gruba komika italskih scenskih lakrdija. Kako je ve
reeno, pravi Rimljani, rimski aristokrata Apije Klaudije i njemu slina rimska
gospoda, ne bave se u doklasinom periodu gotovo nikako pesnitvom ve samo
istoriografijom i besednitvom, rodovima vezanim za praktinu politiku dana.
Stoga prvi rimski istoriografi i piu ne na latinskom nego na grkom jeziku, ali za
potrebe rimske kulturne propagande. Bio je u tim delima grki i jezik kao to su
bili grki i njihovi uzori. Duh je bio i te kako rimski. Ta ista aristokratija brine se i o
tome da Rim ima i pesnitvo sasvim kao i kulturnija Grka i to preko pesnika
stranaca. Pesnike Enija i Terentija titila je i rukovodila aristokratska porodica
Skipiona, koja je u doba rimskih bojeva protiv Kartagine i osvajanja po helenskom
Istoku zauzimala vodee vojne i politike poloaje u Rimu, a njeni su obrazovani
predstavnici odravali neposredne veze sa grkim dravnicima, filosofima i
piscima. U skladu je sa obrazovanim filhelenstvom ove mone porodice i vernije
prenoenje grkih knjievnih dela u rimsku knjievnost ega se prihvataju njeni

tienici. Ovakav stav nesumnjivo je posledica rimskog pokoravanja helenskog

Istoka. Ali ipak je najznaajnije delo pesnika Enija bio veliki ep sa rimskom
istorijskom temom sastavljen u duhu rimske aristokratije i rimskog patriotizma.
OTPOR GRKOM UTICAJU
22. I protiv filhelenizma koji daje takva patriotska dela kao to je Enijev istorijski
ep die se poetkom 2. v. st. glas konzervativnih zemljoposednika. Njihova
starorimska reakcija opire se nagloj helenizaciji Rima. To je razumljivo stoga to
su dela prvih knjievnika, naroito prvih pesnika rimskih, ipak bila preteno
sasvim slobodni prevodi i prerade grkih dela, esto i takvih, da misli i shvatanja
koja iznose predstavljaju neto sasvim novo i revolucionarno u Rimu, pre svega u
odnosu na stare, stroge obiaje, na religiju i dravni kult. Poreklom iz june
Kalabrije, pesnik Enije ne sastavlja samo veliki istorijski ep. On istovremeno
upoznaje rimsku publiku kako sa Euhemerovim racionalistikim tumaenjem
porekla boanstava i Epikurovim shvatanjem da boanstva uopte i ne haju za
ljude, tako i sa Pitagorinim uenjem o seobi dua i sa alegorijskim tumaenjem
bogova kao simbola za prirodne pojave, sa tzv. fizikom alegorezom. Pritom se
Enije ruga podvalama gatara i reca svake vrste. I u Plautovim komedijama ima
mnogo slobodoumlja. U tragedijama grkog pesnika Euripida, koje prvi rimski
pesnici naroito rado prevode, sudi se strogo o bogovima, dodue grkim
bogovima, pa sve to nije moglo u Rimu proi bez otpora i negodovanja
konzervativnijih i bogobojaljivijih Rimljana.
Ali grka misao, slobodoumna i za Rim revolucionarna, nalazila je neto bolje i
potpunije razumevanje samo u obrazovanim krugovima rimskim. Za ire slojeve
bio je daleko znaajniji uticaj orgijastikih kultova i misterijskih religija poreklom
sa helenistikog Istoka. Takvi kultovi naglo prodiru u Rim tokom 3. v. st. e., a i
potom, neprestano, zahvaljujui sve bliem dodiru sa helenskim svetom i sve
veem broju stranih robova i doseljenika u Rimu i na celom Apeninskom
poluostrvu. Novi stanovnici donosili su ne samo svoje bogove, koje su
bogobojaljivi Rimljani priznavali i prihvatali, ve i nove obiaje. Sami Rimljani,
rimski vojnici i rimska aristokratija, prenosili su sa imanjem i zlatom u Rim luksuz
i rasipnitvo helenistikih velmoa i bogataa, a tek mnogo ree njihovo
obrazovanje i njihovu kulturu.
Ukratko, novi obiaji i nove ideje, koje ve u doklasino doba dolaze do rei u
rimskoj knjievnosti, stiu u Rim sa helenskog juga i istoka. U tome uticaju, a ne
samo u novome bogatstvu i novoj moi Rima, neki Rimljani staroga kova, sa
Starim Katonom na elu, vide glavnu opasnost po Rim i bune se protiv svega to
je grko i grko-orijentalno. Ova starorimska reakcija ima razne vidove. Rimski
senat gleda da ogranii i neke strane kultove i da suzbije nove obiaje. Strogi
cenzor Katon osuuje ak u knjievnosti i nauci sve to je grkog porekla. Pa ipak
je i sam Katon knjievnik i struni pisac. Njegova je knjievna delatnost, dodue,
obeleena sva esto do surovosti praktinim realizmom i nepokolebivom
konzervativnou italskog zemljoposednika i robovlasnika. Ovaj pisac praktinih
prirunika i moralnih pouka ugledna je linost rimske uprave, kao i Apije Klaudije,
pa nastavlja i istoriografsku tradiciju rimske senatorske aristokratije, ali ne na
grkom, ve na latinskom jeziku. Nije tome nikako razlog samo Katonovo
uskogrudo osuivanje svega to dolazi od Grka. On istoriju pie u vreme kada su
Rimljani svoju mo ve uvrstili na Mediteranu i vie ne moraju da vode rauna o

tome kako e grki svet dotle prokartaginski raspoloen suditi o rimskim

osvajakim pohodima i rimskoj kulturi i knjievnosti.
Uskogruda starorimska reakcija protiv novog helenskog uticaja bila je u
suprotnosti sa istorijskim razvojem rimske drave i rimskoga drutva. Bila je
osuena na propast i u knjievnosti u kojoj se sam Katon potajno slui grkim
uzorima i izvorima i u ivotu rimskoga naroda koga nova ekonomska mo i
politika uloga Rima u Sredozemlju nezadrivo menjaju.
PALIJATA I SATIRA
23. Posle prvog, veoma smelog i, ini se, prilino slobodnog prisvajanja i
prekrajanja grkih uzora, javlja se tokom 2. v. st. e. u rimskoj knjievnosti velik
broj dela iji pisci tee za to vernijim podraavanjem grkim originalima. U tome
pogledu prednjai dramska knjievnost. Prema vestima antikih kritiara rimska
palijata, komedija sastavljena prema grkim uzorima, naputa Plautovu snanu
originalnost obojenu i italskim bojama. Od veoma bogate komediografske
delatnosti rimskih pisaca palijata sauvano nam je pored Plautovih dela samo
est komedija Afrikanca Terentija. One su nesumnjivo mnogo blie grkim
originalima no Plautove. Ali i komedije kratkovekog i savesnog Terentija, pesnika
odanog filhelenskoj aristokratiji rimskoj, razlikovale su se, ini se, po svome duhu
od izgubljenih grkih originala. O ostalim komediografima ne moemo da sudimo
jer su nam njihova dela izgubljena. Izgubljene su i tragedije doklasinog perioda.
Od antikih kritiara i filologa saznajemo da i u tragediji ovoga razdoblja vlada
klasicistiko ugledanje, i to vie na Sofokla i Ajshila nego na Euripida, koji je
omiljeni uzor starijih dramskih pisaca rimskih i tragediografa helenistikih.
Ova i ovakva razgranata delatnost dramskih pisaca karakteristina je za
doklasini period rimske knjievnosti. Poslednji poznati pisac rimske palijate
umire oko 105. g. st. e. Komedije i tragedije sastavljene po grkim uzorima jo e
se davati i u 1. v. st. e., ali sve ree, pa ih na rimskoj pozornici potiskuje atelana,
mim i pantomim. Jedan od razloga za ovakvo propadanje rimskog pozorita i
rimske dramske knjievnosti potkraj doklasinog perioda svakako je ba u
preteranoj helenizaciji i ropskom ugledanju koje je samo po ukusu helenizovanog
dela rimske aristokratije, dok ira pozorina publika, nedovoljno obrazovana za
takve priredbe, ali za prvim, samostalnijim piscima ija je komika bila grublja i
drastinija, manje uglaena, ali zato vie italska. Poetkom idueg, klasinog
perioda, naroito jasno se mogu uoiti i drutveni faktori koji su uticali na
opadanje dramske umetnosti u Rimu: porast proletarijata u gradovima i pojava
diktatora i politiara koji naklonost ove arene i grube mase osvajaju priredbama
gde umetnika drama prirodno ustupa mesto mimu, pantomimu, akrobatici,
cirkusu i krvavim gladijatorskim igrama. U isto vreme takvi politiari, koji
pripremaju monarhiju, ograniavaju slobodu dramskih pisaca, koju je za svoje
politike napade koristio u 3. v. st. e. Najvije.
Dok je tako sve potpunija helenizacija rimske dramske knjievnosti u
doklasinom periodu daleko pretekla helenizaciju ire rimske publike, pa se
moda (govorimo tek na osnovu posrednih obavetenja) i sasvim odvojila od
svega rimskog i italskog, grki uzori nisu uvek i po pravilu vodili do ovakvog
otuivanja doklasine rimske knjievnosti. To najbolje pokazuje rimsko
besednitvo toga razdoblja. U rimskom besednitvu, koje je imalo dugu domau
tradiciju, grka retorika ostavlja sve dublje tragove i pretvara lagano ranije
spontano rimsko besednitvo u vetinu koja se upravlja prema odreenim

propisima. Ali taj razvoj nije u doklasinom periodu odvajao besednitvo od

praktinog ivota i politike borbe. Do te promene doi e tek u klasinom
periodu, i to posle definitivnog pada Republike, u doba monarhije. Dela
doklasinog besednitva su nam izgubljena, sem retkih fragmenata, ali znamo da
se naroito u doba Grakha, sred najeih politikih sukoba i borbi izmeu plebsa
i nobiliteta, sve vie vodi rauna o umetnikom obliku besede. Ve su ranije
blistave improvizacije Staroga Katona nosile znake grkog retorskog uticaja. U
poslednjim decenijama doklasinog perioda, uoi Suline diktature i prvih govora
Kikeronovih, bili su ve slavni i ugledni najvei besednici ovoga perioda: Antonije
(konzul 99 st. e. umro 87. st. e.) i Kras (konzul 95 st. e.), iji su izgubljeni govori
ve u potpunosti umetniki graeni i doterani. Od Antonija i Krasa vodi ubrzo
razvoj rimskog besednitva do glavnih predstavnika klasinog perioda, do
Hortensija i Kikerona.
Helenski uticaj nije ni u filhelenskim aristokratskim krugovima doklasinog
perioda uguio rimsku samostalnost. Svedok nije samo helenizovani stranac
Enije, pesnik Skipionova kruga pored Katona i rimskih besednika, ve i rimski
gospodin Lukilije, koji u 2. v. st. e. stvara onaj knjievni rod za koji sami Rimljani s
ponosom i ne bez razloga kazuju da je "sav rimski". To je satira. Ovo novo i u
najveoj meri rimsko pesnitvo, u kome su se spojili italska podrugljiva
duhovitost i rimsko zanimanje za probleme svakodnevnog ivota, za politiku,
javni moral, retoriku, obrazovanje itd., ima opet odreenu drutvenu pozadinu.
Dok su stariji pesnici bili gotovo svi redom stranci, robovi i slobodnjaci u slubi
rimske gospode izdvaja se jedino slobodoumni Najvije za kojega ipak ne
znamo pouzdano da li je imao graansko pravo Lukilije, tvorac satire, bio je
imuni gospodin koji je na ravnoj nozi saobraao sa vlastodrcima rimskim, mada
nije aktivno uestvovao u dravnoj upravi. Ova razlika znaajna je ne samo za
razumevanje njegove satire sauvane fragmentarno nego i kao znak da se rimski
stav prema pesnikom poslu poeo da menja ve u rimskom drutvu doklasinog
perioda, tako da e rimska aristokratija bez ustezanja da se bavi pesnitvom u
sledeem, klasinom razdoblju.
PROMENE U DRUTVU
24. Moe se, dakle, rei da rimska knjievnost doklasinog perioda nesumnjivo
preuzima knjievnost od Grka preraujui i podraavajui grke originale, pa je
ponekad, naroito potkraj razdoblja, u drami to podraavanje i odvie ropsko, ali
da kroz malobrojna sauvana, dela i oskudne preostale fragmente vidimo ipak
kako rimske prilike ostavljaju jasan i dubok trag u toj knjievnosti. Ciljevi i ton
rimskih obrada razlikovali su se od ciljeva i tona grkih originala i uzora ne stoga
to su rimski pisci bili tek egrti u antikoj knjievnosti tadanjeg Sredozemlja, ve
stoga to su oni radili u drugoj drutvenoj sredini. Da ima i mnogo manje znakova
koji govore o samostalnom postupku i originalnom duhu mnogih starih rimskih
pisaca, doklasina rimska knjievnost ovoga razdoblja bi se duboko razlikovala od
njoj savremene grke knjievnosti snanim i samosvesnim korakom u kome se
ogleda razvoj Rimske drave.
Potkraj doklasinog perioda rimska se vlast ve proirila nad ogromnim
prostranstvima po obalama antikog Sredozemlja, a u samoj Italiji i u Rimu velika
su se bogatstva nala u rukama pojedinaca. Tim prostranstvima vie se nije
moglo upravljati na raniji nain,na nain koji je u osnovi bio sistem
mediteranskog polisa gradske optine. Republikanski Rim i njegov Senat nisu

bili pogodni ni da upravljaju brojnim municipalnim gradovima po Italiji, a

pogotovo ne velikim brojem udaljenih provincija. Bile su tu i posledice razvoja
robovlasnikog sistema, ustanci robova od kojih je najznaajniji Spartakov
poetkom 1.v. st. e. U ovim prilikama Rim je morao da ustanovi stalnu, plaenu
vojsku. Ta je vojska bila vrsto vezana za vojskovou koji ju je isplaivao. Tako su
sazrevale prilike za samovlae pojedinih vojskovoa i politiara. Otvoren je put
stvaranju monarhije, koja je silom prilika izrastala iz naroite diktatorske vlasti
dodeljivane pojedinim generalima, u tekim nevoljama. U graanskim borbama
izmeu optimata i populara poetkom 1. v. st. e. pojavila se tako linost koja je,
oslanjajui se na vojsku, zadobila vrhovnu vlast u Rimu. Bio je to Sula.
B. KLASINI PERIOD
PUT PRINCIPATU I MONARHIJI
25. Sula i Marije, ogorene borbe optimata i populara stoje dakle na poetku
klasinog perioda rimske knjievnosti. Marija treba pomenuti naroito stoga to
on uvodi profesionalnu vojsku i tako od rimskog zemljoradnika stvara "soldata",
vojnika plaenika. Tako popular Marije oduzima, silom prilika, svojim plebejcima
iz ruku njihovo glavno oruje. Njegov pobedniki protivnik, diktator Sula, kri put
principatu i monarhiji naroito time to krnji mo narodnih tribuna, glavnih
zatitnika plebejskih prava. Sula je tobo legalizovao svoju vlast proturivi krajem
82. g. st. e. nov zakon o diktatorskom poloaju koji je njemu i dodeljen u tome
novome vidu. Sulina diktatura bila je kratkotrajna, mada je dobio gotovo
neograniena diktatorska prava, i to na neodreeno vreme. On se sam godine
79. st. e. povukao, ali je i dalje igrao znaajnu ulogu u dravi zahvaljujui svojim
pristalicama u Rimu i svojim veteranima kojima je podelio posede irom Italije.
Stoga je 78. st. e., kada je umro, njegovo telo iz Kume sveano preneseno u Rim i
tu, u litiji i sjaju kakav Rim u takvim prilikama jo nije video, spaljeno i sahranjeno
na Marsovu polju, kraj grobova rimskih kraljeva. Ovaj ovek, koji je bio po reima
antikog istoriara Apijana straan ak i posle smrti, stvorio je obrazac monarhije
Kajsarove. Sulin uspon do vlasti svedok je o novim politikim i ekonomskim
prilikama u Rimu. Sa njim i poinje nov period rimske istorije, period monarhije
koja se, dodue, jo nekih pola veka stvarala sred nemira graanskih ratova i
prvo je uzela naziv principata. Od Marija i Sule pa sve do Trajana i Hadrijana raste
neprestano politika i vojnika mo starog Rima i pod ovim carevima dostie svoj
maksimum.
Sukobi Sule i Marija nastavljaju se borbom Pompeja i Krasa protiv Sertorija, koji
se odmetnuo od Senata u paniji, i protiv Spartakovih ustanika po jugu Italije.
Slede sukobi izmeu Kajsara i Pompeja i zavravaju se Kajsarovom diktaturom. U
ovim borbama monih vojskovoa koji se oslanjaju na velike vojske plaenika i
poslednji ostaci Rimske republike propadaju. Pogibija Kajsarova godine 44. st. e.
nije mogla vie da znai povratak Republike koja je bila osuena na propast po
istorijskoj nunosti. Pogibija Kajsarova znaila je samo nov graanski rat, nov
sukob monih vojskovoa, Antonija i Oktavijana, i najzad poslednji korak ka
principatu i monarhiji.
Graanski ratovi, ustanci robova, diktatorska vlast u 1. v. st. e. izraz su onih
dubokih promena koje su pobede i osvajanja tokom 3. i 2. veka izazvale u italskoj
ekonomici i rimskom drutvu. Socijalne razlike sve jae se ispoljavaju. Ogromna
bogatstva koja Rimljani dovlae iz provincija, naroito sa Istoka koji kao da je

nepresuan, koncentriu se u rukama malog broja tekih milionara. Njihovi

ogromni zemljini posedi (latifundije) i njihovi robovi nepobediva su konkurencija
slobodnim seljacima, mada su svi Italici dobili rimsko graansko pravo. Seljaci
naputaju zemlju i odlaze u gradove, naroito u Rim, gde sa zanatlijama, sitnim
trgovcima i drugim siromanim stanovnicima ine veliku masu rimskog
proletarijata. Tom masom slue se u borbi oko vlasti mone vojskovoe i bogati
politiari. Sve to neposredio i posredno utie na knjievni razvoj, a i na razvoj
filosofske misli u Rimu.
PRIVREMENI ZASTOJ KNJIEVNOG STVARANJA
26. I u knjievnosti Sulino doba predstavlja prekretnicu. To je donekle vreme
kratkog zastoja uoi novog zamaha koji u klasinom periodu do Trajana i
Handrijana daje najvei broj velikih dela u istoriji rimske knjievnosti. Vreme
graanskog rata izmeu Marija i Sule i Suline diktature vreme je opadanja
pesnitva, ograniavanja preteno na besednitvo (ije velike predstavnike
Antonija i Krasa ubrajamo u pisce doklasinog perioda) i na pravnu knjievnost. U
pesnitvu jedina je novina Sulina vremena knjievna obrada scenske lakrdije,
atelane, koju su Latini ve rano preuzeli od osakog stanovnitva Italskog
poluostrva, a sada je u knjievnoj obradi daju kao vedri epilog tragedijama. Ve
smo pomenuli da dramska umetnost u 1. v. st. e. ustupa vrlo brzo mesto mimu,
pantomimu, cirkusu i gladijatorskim igrama. Gladijatorske borbe prireuju se sve
ee i program je sve bogatiji. Treba zabaviti i pridobiti rimske nezaposlene
mase. Prilikom gladijatorskih igara koje prireuje Sula ubijaju stotinu lavova,
prilikom Pompejevih tristotinedvadesetipet, a prilikom Kajsarovih etiristotine.
Kako se i po ovoj progresiji vidi diktatori i generali poslednjih decenija Rimske
republike u svemu su prethodnici rimskih careva. Bili su oni to ve i u razvijanju
kulta voe i vladara za kojega se sada kazuje kako ostvaruje "sudbinu" naroda.
BESEDNITVO, ISTORIOGRAFIJA, NAUKA
27. Posle kraeg zastoja u vreme Sulino knjievnost klasinog perkoda naglo se
razvija na svim poljima. U ovome vremenu tekih sukoba i politikih borbi unutar
Republike cveta umetniko besednitvo, koje je sada ve sasvim savladalo
tehnike zadatke i helenistiku besedniku vetinu. Niu se veliki predstavnici
raznih stilova: azijanac Hortensije, atikista Brut i umereni Kikeron, koji na svoj
nain preiava stil helenskih uitelja sa ostrva Roda. Pored besednitva stoji
politika propagandistika broura, tendenciozna istorijska monografija i ne
manje politiki angaovana memoarska kljievnost koja zapoinje memoarima
Sulinim. Sve ovo u umetnikoj prozi, ve "klasino" u najboljim delima po tome
kako se mone strasti i veliki programi okivaju u savreni jezik i strogi oblik, kako
su majstorski u svim detaljima ostvarene umetnike zamisli. Tako se besedniku
Kikeronu, koji prevodi i grka filosofska dela, pridruuju u ovoj atmosferi politikih
sukoba Kajsar i Salustije da pomenemo samo najvee i najznaajnije ija su
nam dela bar donekle sauvana. Pored autobiografskih i memoarskih spisa stoji i
istorijska biografija koju u rimsku knjievnost uvodi nevet pisac i nepouzdan
istoriar Nepot. U izgubljenim delima brojnih istoriografa ovoga doba, meu
kojima se istie Sisena, ogleda se redovno politika pripadnost i tendencija. To
znamo na osnovu antikih obavetenja. Sisena Rimu daje i prevod helenistikih
"miletskih pria", erotine novele kakve dotada Rim nije poznavao.

Pored ovog razvoja umetnike proze, iji je deo i pomenuta politiki tendenciozna
i umetniki uobliena istoriografija, stoji u 1.v. st. e. i bogata struna i nauna
knjievnost. Sve je vei broj ne samo umetnika i knjievnika grkih koji borave ili
se stalno nastanjuju u Rimu ve i grkih naunika i strunjaka svake vrste.
Rimska gospoda alju svoje sinove na grki Istok da dopune obrazovanje. Ipak se
u rimskoj naunoj i strunoj knjievnosti nalazi tek veoma malo tragova grkoga
duha, istraivakog i sklonog teoretisanju. I dalje u Rimu vlada ve iz doklasinog
perioda dobro poznati utilitarizam koji se sada spaja sa neobino irokom, ali ne i
dubokom erudicijom. Pravne studije po ozbiljnosti i originalnosti zauzimaju prvo
mesto. Na drugim poljima preovladava kompilacija i gomilanje materijala.
Najznaajniji i svakako najvei erudita klasinog razdoblja je enciklopedista Varon
koji na neuporedivo iroj osnovi nastavlja rad Staroga Katona. Ali za razliku od
Katona, Varon, pored izuzetnog interesa za rimsku starinu i privrenosti rimskoj
tradiciji, koristi otvoreno i bogato grka nauna dela. Varon se ogleda i u
umetnikoj knjievnosti. On prenosi u Rim jedan grki knjievni rod, menipsku
satiru, i to sa nekih 150 knjiga u kojima se duhovitost i satirina ida, parodija i
filosofska misao, praktini moral i knjievna kritika meaju slino kao u Lukilija.
PESNITVO KAJSAROVA DOBA
28. U pesnitvu ogledaju se takoe nove rimske prilike. Sve su tenji dodiri sa
helenistikim Istokom, ne samo s Atinom ve i sa glavnim sreditima
helenistikog sveta u Maloj Aziji i u Egiptu. Pergam, Antiohija, ostrvo Rod i
naroito Aleksandrija sada su uzor rimskoj kulturnoj eliti. Aleksandrijsko i
helenistiko pesnitvo u rimskoj moderni 1. v. st. e., u "neotericima", nalazi ne
samo verne nego i samostalne sledbenike. U tome krugu uenih pesnika koji
pripadaju visokom drutvu nalaze se mnogi ljudi iz italske unutranjosti, naroito
iz severnih, keltskih oblasti. Bilo je to doba kada su Italici dobili rimsko graansko
pravo, a lokalni su italski govori ustupali naglo mesto latinskom jeziku. Sauvano
nam je delimino samo pesnitvo jednoga od neoterika, Katula iz Verone. Pored
uenog helenistikog epilija i otrog satirinog epigrama u kome ne tedi ni
Kajsara, ni njegove prijatelje, Katul stvara jedinstvenu ljubavnu liriku u Rimu,
liriku u kojoj se savrena helenistika tehnika zdruuje sa dubokim doivljajem i
iskrenim oseanjem. U tim pesmama ljubljena postaje gospodarica, domina, a
pesnik je potpuno u njenoj vlasti. Takav stav nema pune paralele ni u klasinoj
grkoj lirici ranijih vekova, a kamoli u konvencionalnim helenistikim igrarijama.
Razlog je svakako u tome to je grka ljubavna pesma po pravilu upuena heteri i
robinji, dakle socijalno inferiornoj eni. Nasuprot tome u Katulovu Rimu i bogatom
mondenskom drutvu slobodna ena visokog roda uveliko se emancipuje (proces
je zapoeo ve u doklasinom periodu) i igra znaajnu ulogu u javnom ivotu i
knjievnosti. S razlogom se u ovoj emancipaciji i u novom, slobodnom razvoju
erotike u Rimu vidi jedan od vanih uslova za stvaranje rimske ljubavne lirike.
Istome krugu kao i Katul pripadao je i Kornelije Gal, tvorac rimske subjektivne
elegije koja e naroito u vreme Augustovo imati mnoge predstavnike. I ova
subjektivna ljubavna elegija po svoj prilici nije imala odgovarajuih uzora u grkoj
ljubavnoj elegiji.
Nekako usamljeno stoji u pesnitvu 1. v. st. e. veliki, filosofski ep Lukretijev,
mada on znai vanu etapu u knjievnom razvoju Rima. Pesnika dikcija u
Lukretijevu epu jo se nije potpuno oslobodila arhaine oporosti, ali je ve daleko
odmakla od dikcije starijih epskih pesnika rimskih. Jo je daleko znaajnija i u

Rimu usamljena mislilaka otrina Lukretijeva, naroito onaj za Rim sasvim

izuzetni interes za teorijske probleme koji se vidi u svakome stihu njegova speva.
Najzad, usamljen je i spoj logike misli s umetnikom oseajnou koji od ovog
didaktikog epa ini snano umetniko delo i pored teka i pesniki neprivlana
predmeta: atomi i prazan prostor. U 1. v. st. e. Epikurovo uenje irilo se i po
Italiji, ali je vie ugleda ve tada uivala stoika filosofija, odnosno njeni veliki
grki predstavnici Panajtije i Posejdonije. Skepticizam je nesumnjivo uzimao neto
maha meu rimskom gospodom, pa donekle i meu manje obrazovanim svetom,
ali staru sklonost ka praznovericama nisu ni u viim, a pogotovo ne u niim
slojevima mogli suzbiti ovi filosofski uticaji sa helenskog Istoka. Helenizacija Rima
i Italije napredovala je, dodue, stalno, ali taj uticaj, koji je moda i pogreno
nazivati helenizacijom, ne znai nikako nekakav pobedniki hod grkoga
racionalizma prema zapadu. U vreme posle Aleksandra, njegovih dijadoha i
epigona grki racionalizam naglo opada i podlee naroito orijentalnim uticajima.
KNJIEVNOST PREMA RELIGIJI I FILOSOFIJI
29. Kada je u 1. v. st. e. broj rimskog proletarijata znatno porastao i kada su
graanski ratovi, robovski ustanci i svakodnevna neimatina uneli strah i nemir u
ire slojeve, tada se i boanstva poreklom sa helenistikog Istoka sve vie
potuju u Rimu. Istonjake kultove prenose i vojnici rimskih legija rasporeenih
po istonim provincijama. Odatle dolaze novi vraevi i astrolozi koji se pridruuju
etrursko-rimskim augurima i gatarima u Rimu. Senat, dodue, jo i tokom 1. v. st.
e. pokuava da donekle suzbije ove nove kultove, kult Serapida, Iside, Mitre i
drugih boanstva. Ti kultovi su se naglo irili meu irim, naroito gradskim
slojevima, eljnim nekog spasa i konkretnije utehe kakvu nisu pruala hladna i
bezlina italska numina. U viim obrazovanim slojevima kao da su orijentalni
kultovi sporije nalazili poklonike. Stav rimskoga nobiliteta prema religiji
odreivala je tradicija i politika mudrost koja je u starim obiajima i religiji
predaka videla zgodno politiko oruje i garantiju za uspeh i red u zemlji. Ipak ne
treba zaboraviti da u ovo vreme orijentalni kultovi odjekuju i u knjievnosti, kod
uenog liriara i mondena Katula koji prema helenistikim uzorima opisuje Atisa i
Dionisovu bakhantsku pratnju, a i kod strogoga epikurovca Lukretija iji ateizam
nije usamljena pojava. Ne treba zaboraviti ni to da praktini ivotni hedonizam
viih slojeva nije iskljuivao praznoverice. S druge strane otvoren je bio put
opravdanju stare mnogoboake religije i orijentalnih astrolokih verovanja
alegorijskom interpretacijom koju su davali filosofi, naroito stoiki panteisti.
Ovo su vidovi religioznosti i stavovi prema religiji i astrologiji kakve u to vreme
nalazimo i u helenistikom svetu na Istoku. Uticaj helenistikog Istoka svakako je
doprineo i mistikom uzdizanju i proslavljanju velikih voa. To ve vidimo
poetkom 2. v. st. e. kod Skipiona Afrikanca starijeg. Ovaj lan filhelenske
porodice Skipiona, pun rimske samouverenosti i helenistikog individualizma, nije
bio samo originalani vojni taktiar ve se i predstavljao kao naroiti miljenik i
tienik kapitolskog Jupitera. U Jupiterovu hramu sedeo bi satima i tako bi, tobo
od ovoga svoga "oca" dobijao potrebna uputstva za vojnu i politiku akciju. U 1.
v. st. e. kada se kao diktatori i vojskovoe javljaju moni pojedinci koji stvarno
uzimaju vlast u svoje ruke, Sula i Marije se obraaju Veneri koja je prema legendi
majka Ajneje, osnivaa rimske moi, pa prema tome i rimska boginja. Kajsar, za
iji se rod Julija tvrdilo da su potomci Ajnejini, stavlja u prvi red kult boginje
Venere, koji e prihvatiti i potonji vladari, naroito Kajsarov posinak August. Ne

treba odvie lako u svemu ovome videti prosto i samo politiku raunicu. Stare,
domae praznoverice udruuju se sa novim, istonim. Vou populara, Marija,
prati u ratovima proroica Marta iz Sirije. Sula nosi mali kip Apolona koji ljubi u
presudnim trenucima, sasvim kao to su od starine rimska deca nosila oko vrata
svakakve amajlije da bi ih zatitile od uroka. Pasionirani kockar, hladni politiar i
logini pisac Kajsar veruje u svoju Sreu i naklonost bogova.
Za knjievnost kojom se bave obrazovani ljudi od veeg je znaaja svakako
filosofija, ito manje Epikurov racionalizam, koji priznaje postojanje bogova, ali ne i
njihovo uee u ovozemaljskim poslovima, a vie stoiki panteizam i njegova
alegorijska interpretacija antike mitologije i boanskih likova. Stoiki je u osnovi
obojeno i Kikeronovo uenje o boanstvima, mada se ovaj besednik i dravnik
drao filosofskih stavova novije Akademije. U spisu O Gatanju jasno je odredio
takvu svoju filosofsko-teoloku orijentaciju koja se udruuje sa politikom
mudrou, pa smatra da treba ouvati rimsku religiju. Ali u toj staroj religiji
stoiari vide pre svega simbole dok su im lepote i harmonija nonoga neba i
vasione svedoci o postojanju jednog "venog bia". Pesnici se uglavnom u 1. v.
ste., pre Augustova dolaska na vlast, odnose veoma slobodno prema kultu i mitu.
Stoga i mogu da prilagoavaju grku mitologiju, koja ini osnovu mnogih rimskih
pesnikih dela, rimskome verovanju i rimskim boanstvima, ali samo sasvim
povrno, i da se mitologijom i boanstvima slue jednostavno kao istim
pesnikim ukrasom. Sa Augustom u tome pogledu nastaje, bar u zvaninom
pesnitvu, krupna promena.
AUGUSTOVA "OBNOVA" I KULT VLADARA
30. August pokuava restauraciju svega to je originalno rimskog, naroito
restauraciju rimske bogobojaljivosti (pietas Romana). Ali ve je njegov pooim
Julije Kajsar pomiljao da preseli rimsku prestonicu sa Tibra na Helespont, gde je
nekad bila i Homerova Troja. Tu zamisao ostvarie tek u poklasinom periodu
Nilija Konstantin Veliki. Ipak i Augustova programska restauracija starorimskih
kultova i vrlina sadri neke karakteristine elemente preuzete sa helenistikog
Istoka.
August je naroito mnogo doprineo razvoju kulta vladara, dodue tek oprezno
kada se radilo o samome Rimu gde tradidionalna religioznost nije dozvoljavala
odavanje poasti ivome oveku. To ne bi, razume se, bilo ni po ukusu starih
republikanaca, pa prema tome ni u duhu politike Augusta koji je, kao i Kajsar,
tobo radio na ouvanju starog republikog ureenja. Uostalom, i docniji su
rimski carevi tek po svojoj smrti proglaavani za bogove. Pa ipak je ve August
dozvoljavao da mu za ivota na teokratskom helenistikom Istoku, u Pergamu i
Nikomediji, podiu hramove, dodue u drutvu sa boginjom Romom. U samome
Rimu se pored obnovljenih starih kultova javlja i novi sveteniki red, sodales
Augustales, koji vodi brigu oko proslava Augustova roendana. Pored samog
kulta vladareve linosti naroito je znaajna mistika kojom se linost princepsa
okruuje ve u ovo doba. U tim veoma sloenim i promenljivim predstavama o
carskoj linosti i vlasti svakako je vanu ulogu odigrao uzor helenistikih
monarhija sa svojim staroorijentalnim teokratskim nasleem. Znamo da su
Seleukidi, koji su u mnogome naslednici Persijskog carstva, svoju monarhiju i
dinanstiju zasnovanu na vojnoj sili snabdeli natprirodnom potvrdom istiui pored
porekla od Aleksandra Velikog i poreklo od samoga boga Apolona. Tako se u
grkim gradovima na istoku javlja kult helenistikih vladara, ivih i mrtvih, koji se

uskoro pretvara u slubeni, dravni kult. Razvoj kulta vladara imao je nesumnjivo
znaajnu politiku ulogu, a ujedno je ostavio dubok trag i u helenistikoj
knjievnosti. Pisci i filosofi koji su se kupili po dvorovima helenistikih vladara i
radili po kraljevskim bibliotekama i naunim institutima bacili su se na teorijsko
obrazlaganje kulta vladara i na praktino proslavljanje monarha i njegove
politike. Paralelu nalazimo i u Augustovu Rimu, gde se najznatniji pesnici
vremena na slian nain ukljuuju u politiku i kulturnu propagandu Augustovu i
slave samog Augusta. Tako i pesnici Augustova vremena, sa Vergilijem i
Horatijem na elu, sarauju na izgraivanju kulta vladarske linosti i u pokuaju
oivljavanja starinskih obiaja i kultova a to je program Augustove politike koja
posle graanskih ratova donosi mir pod vrstom rukom jednog vladara i tobo
treba da obnovi staru rimsku zemljoradnju koju su strano unazadili ekonomski
razvoj Rimske imperije, raslojavanje rimskog drutva i graanski ratovi.
Augustova se obnova starorimske religioznosti, dodue, suprotstavlja nekim
orijentalnim kultovima u samome Rimu. Meutim, pored sve oigledne politike
uslovljenosti ove "obnove", kao da i za hladnog Augusta vredi isto to i za Sulu,
Pompeja, Kajsara. I ovaj trezveni raundija kao da je verovao u predznake i
snove, u horoskope i pitagorsku mistiku, kao to e verovati i njegovi poslednici
na rimskome prestolu meu kojima ve prvi, mrani osobenjak Tiberije,
naglaava svoj racionalizam i ateizam. Znamo, uostalom, da Augustova
restauracija nije mogla stvarno uticati na verovanja irih slojeva, na koje nije
mnogo uticao ni skepticizam nekih lanova republikanskog nobiliteta, ni tada, ni
docnije, kako pouzdano znamo na osnovu bezbroj arheolokih svedoanstva. Ni
zvanini dravni kult, ni spekulacije pojedinih filosofa i filosofskih kola nisu
mogle da preobraze narodna verovanja u kojima se sada sve vie stapaju
staroitalska boanstva sa orijentalnim pridolicama, pa se tako stvara osnova za
irenje istonjakih misterijskih religija i soteriolokih uenja, od kojih je jedno i
hrianstvo.
PESNICI AUGUSTOVE RESTAURACIJE
31. Ali zvanina je Augustova "restauracija" imala veoma znaajne posledice u
rimskoj knjievnosti i umetnosti uopte, jer je obavezivala pre svega prilino
skeptinu rimsku gospodu skeptinu bar u odnosu na nasleenu rimsku
religioznost da barem zvanino zauzmu jedan nov, bogobojaljiv stav. Ustvari,
ta sa zvanine strane diktovana bogobojaljivost (pietas) bila je istovremeno gest
odanosti Augustovoj politici i izraz patriotizma, jer je Rim prema zvaninom
tumaenju svoju veliinu dugovao starim bogovima. Pod tutorstvom rimske
gospode razvijala se i umetnost, pa je i u njoj isti gest naao vano mesto. Pa
opet ma koliko da je pogreno rei kako su Auguetova restauracija i
"bogobojaljivost" Augustovih pesnika samo odvojeni i u osnovi nezavisni izrazi
neke opte tendencije toga vremena treba imati na umu da se u delu
"bogobojaljivog" pesnika (pius vates) Vergilija ogledaju mnoge i sloene
orijentalne, stoike i orfiko-pitagorske religijske predstave koje su se u to doba
irile po celom Mediteranu. Drugim reima nije u delu ovog velikog pesnika
religijski elemenat ogranien samo na programsko i ablonsko oivljavanje
rimske starine, ve je u mnogome i izraz savremenih previranja u grkorimskome
svetu. Za Vergilija ovo je jasno, dok za Horatija, glavnog liriara Augustova, koji
se takoe potpuno ukljuio u Augustov program restauracije, to ve ne moe da
se tvrdi pouzdano. Ovaj racionalni i skeptini pesnik kao da je u osnovi ostao

prilino hladan kada je majstorski pevao kultske pesme za sveanosti to ih je

obnovio August. Dodue, ovaj se liriar ni drugim povodom nije predavao
emocijama. ak se i elegija rimska stavlja u slubu Augustove kulturne politike u
Propertijevim rimskim elegijama, a frivolni agnostik Ovidije koji nije verovao ni u
uda ni u mitoloke prie, mada povrno unosi pitagorsko uenje u svoja
Preobraenja, kasno pokuava da rimskim Prazninim kalendarom iskupi svoja
ogreenja o Augustov ideal.
Veza pesnitva Augustova vremena sa Augustovim programom restauracije
svakako je doprinela i isticanju one romantine crte koja se javlja naroito u
pastirskim pesmama Vergilijevim i u elegijama Tibulovim, mada je ovaj pesnik
bio neto dalje od Augusta. U elegijama pored nove erotike stoji i novo oseanje
za prirodu i njene lepote, koje govori iz veine idilinih opisa seoskog italskog
ivota nekako izjednaenog sa slikom mitskog Zlatnog veka. S druge strane se
ljubavna patnja u pesmi sada udruuje na naroit nain sa setnom milju na
smrt. Razume se da je beg u idilinu prirodu crta knjievnosti razvijene gradske
civilizacije, koja se javljala i bez programske restauracije po velikim gradovima
helenistikog Istoka. Ali, bar koliko je nama poznato, aleksandrijsko pesnitvo nije
pokazivalo sklonost ka romantinom uzdizanju prolosti i starinske primitivnosti u
onoj meri kao rimsko Augustova vremena.
Ipak u ovim crtama pesnitva Augustova vremena ne treba traiti glavnu
osobenost njegovu. To je pre svega pesnitvo u kome vlada savrenstvo uene i
smiljene tehnike koja se od sadrine ne moe odvajati i koja u svojoj virtuoznosti
gubi "spoljni", "povrinski" karakter tzv. "knjievne tehnike". Takav povrinski
karakter knjievna tehnika ima samo u delima slabih pisaca. Bilo je u to vreme i
takvih, podosta, ali nama su sauvana uglavnom samo dela najveih
predstavnika ovoga vremena. Moderni ukus u "dvorskoj poeziji" Vergilija, Horatija
i drugih Augustovih pesnika ne nalazi uvek dovoljno neposrednosti, ubeenja i
oduevljenja. Ali neni Vergilije i hladni Horatije stvorili su estetski ideal koji je bio
merodavan za mnoge vekove evropske knjievnosti. Pored sve uenosti i sveg
ugledanja ne moe im se prebaciti neoriginalnost. Ovi veliki pesnici Augustova
vremena nastavljaju ono to su u klasinom periodu rimske knjievnosti ve pre
njih zapoeli pesnici Lukretije i Katul. Prenosei motive i tehniku aleksandrijske
umetnosti u Rim i spajajui te motive i tu tehniku sa ugledanjem na stariju,
klasinu grku knjievnost, ovi pesnici, duboko vezani za rimski ivot i rimske
prilike, stvaraju dela po duhu potpuno rimska, u kojima strogo savrenstvo
noeno preciznom i doslednom teorijskom milju daje uravnoteenoj i ukusno
ogranienoj emociji neobian ali blag sjaj zrele umetnosti. Pa i ako su u stilu i
izboru grkih uzora pesnici Augustova vremena i napustili Lukretijev arhaizam i
razigrani aleksandrinizam neoterika, ipak i tu nastavljaju putem kojim su poli ovi
prethodnici. Lukretije vodi svojom pesnikom dikcijom od arhainih rimskih
epiara Vergilijevoj elegantnoj eufoniji, a znamo da se ve Katul povodio i za
starijom grkom pesmom, kao to sada dosledno ini Horatije. Meutim, ovaj
klasicizam pesnika Augustovih, kako je ve reeno, nikako ne znai tek ropsko
ugledanje na starije pesnitvo grko, ve pre svega originalnu sintezu i nastavak
ranijeg razvoja rimske knjievnosti.
KONTROLISANA KNJIEVNOST
32. Augustova monarhija i na druge naine, a ne samo svojom politikom
restauracije, utie na razvoj klasine rimske knjievnosti. Dosada je bilo rei

samo o pesnicima bliskim dvoru. Nove drutvene prilike, pojaana kontrola koju
uvodi vladar, ine da u proznoj knjievnosti besednitvo naglo gubi svoj pravi
smisao, onaj smisao i znaaj koji mu je davala otvorena politika borba.
Besednitvo ne gubi, dodue, svoju veliku ulogu u drutvu, ali taj znaaj se
potpuno menja. Ono se pred monarhijom, njenom policijom i dvorskim intrigama,
koje zamenjuju nekadanju politiku borbu na forumu, povlai meu zidove kola
gde se do tanina izuava besednika tehnika, ali se sva tako steena umenost
troi na beznaajne i esto besmislene teme ili na panegirike vladarima. Sa
druge strane, ovakva retorizacija kole izaziva i retorizovanje pesnitva kako nam
ve pod Augustom i njegovim prvim naslednikom pokazuje delo izuzetno
talentovanog pesnika Ovidija. Ovidije sastavlja i jednu tragediju u ovo vreme
kada dramska knjievnost u Rimu ustupa mesto cirkuskim priredbama. Tragedije
je pisao i republikanac Asinije Polion, a Tijest Varija Rufa ak je s uspehom davan
i na sceni. Ipak, mada su nam ta dela izgubljena, ini se da su ve bila vie
deklamacije nego prave drame namenjene sceni, pa bi tako i one svedoile o
retorizaciji pesnitva.
Politikom pritisku mora, vie ili manje, da se povinuje i istoriografija. To je
razumljivo naroito kada se ima na umu ve pomenuta veza istoriografije sa
politikom publicistikom vremena Republike. Istorija Tita Livija idealizuje i slavi
rimsku prolost sasvim po ukusu Augustovu pa se mada Livije smatra sam
sebe republikancempo Augustovu nareenju ita na glas u Senatu. Ali
istovremeno po senatskoj odluci se spaljuju dela nekih istoriara koji svoju
republikansku opozociju principatu kazuju odvie glasno. Kada je umereni
opozicionar Asinije Polion sastavio istorijsko delo o graanskom ratu puno
pohvala ubicama Kajsarovim, Horatije bojaljivo primeuje da je to poduhvat pun
opasnog rizika. I memoarska knjievnost daje slina opoziciona dela. Takvi su bili
npr. memoari Mesale Korvina, zatitnika Tibulova. Mesala je, kao i Polion, bio na
strani Kasija i Bruta, pa potom i na strani Antonijevoj. Ali je opozicija ove rimske
gospode bila prilino oprezna. Polion je iveo povueno u Rimu, dok je Mesala
Korvin i pod Augustom bio na visokim poloajima. Augustova politika zadrala je
prema politikim protivnicima neto od Kajsarove programske blagosti (clementia
Caesaris), ali je njegova ruka bila uvek dovoljno vrsta da ne dozvoli odvie
glasnu opoziciju. Sav ovaj pritisak koji na razvoj rimske knjievnosti, rimskog
kulta i rimskog morala vri August ipak ne moe na polju kultova i obiaja da
promeni taj razvoj, dok se pred Augustovim naslednicima opoziciona
istoriografija sve vie povlai, da bi posle Takita, u poklasinom periodu potpuno
zanemela, sve do hriana, koji podjednako osuuju i Republiku i Carstvo.
SKEPSA, REPUBLIKANSTVO I STOA
33. Kako je ve reeno, Augustova restauracija, koja je u rimsko pesnitvo unela
anahronino idealizovanu sliku seoskog ivota i italskog kulta, niti je moglada
zaustavi iroki sinkretizam italske i grkoorijentalne religioznosti u narodu, niti je
mogla da stvarno vrati rimsku gospodu i obrazovane pisce starome nainu
ivota. ak i kroz Horatijevu strogo stilizovanu pesmu, a jo daleko vie kroz
Propertijevu i Ovidijevu, vidimo mondeni ivot Augustova Rima koji za staru
religioznost ne mari, sem kada mora da pokae svoju odanost vladaru ili da
zadovolji neku svoju praznovericu. Naslednici Augustovi bili su lino mahom
indiferentni prema religiji i boanstvima, kao Tiberije, Kaligula, Neron, ali su
veoma savesno izvravali sav ritual i ispunjavali sve to su dugovali dravnim

boanstvima, meu koje su po smrti i sami ubrajani. Pa ipak su verovali u

predskazanja i sudbinu. U isto vreme filosofski skepticizam ve se postepeno
povlai pred stoikim panteizmom, u ije okvire je mogla da stane i astrologija
koja sve vie osvaja rimske obrazovane slojeve. Poetkom 1. v. n. e. sastavlja
svoj astroloki spev u stoikom duhu pesnik Manilije, a izuavanje prirodnih
pojava obeleeno je u ovo vreme stoikim panteistikim stavovima i
moralistikim bojama. Tiberije je bio ubeen da svime upravlja sudbina i bavio se
astrologijom. Slian je i stav pesnika Lukana, aristokrate i pripadnika oprezne
stoike opozicije Carstvu, iji je spev pun stoikog fatuma, predskazanja i
personifikacija. U isto vreme, dodue, Petronije se ruga boanstvima i narodnoj
praznoverici sa epikurskih pozicija i ne pokazuje nikakvo razumevanje za stoiki
panteizam. Skeptiki stav u odnosu na mitologiju i stara boanstva javlja se u
delima paganske rimske knjievnosti sve do kraja klaklasinog perioda, do
vremena Hadrijanova. Plinije Mlai, sem u zvaninom panegiriku Trajanu, nigde
ne pominje bogove u svome delu, a satiriar Juvenal ih ismeva savim kao i ljude.
Ali ovaj skeptini i kritiki stav esto je vie stoika reakcija na staru mitologiju, a
istovremeno i knjievno odbacivanje klasicizma zasienog ovetalim mitolokim
temama, nego filosofski ateizam i skepticizam. Plinije Stariji u svojoj enciklopediji
krcatoj priama o znamenjima i maijama, otvoreno kazuje: "svi mi strahujemo
da e nas ukleti i zaarati", a vetice i znamenja se ne javljaju samo u delima
knjievnika Augustove restauracije, nego u daleko veoj meri kod pesnika
stoiara Lukana, pa i kod Seneke Filosofa, u doba Neronovo. tavie u delima
Seneke Filosofa, Persija, Lukana, Takita u 1. v. n. e. nalazimo jednu novu
pobonost koja se osniva na stoikom panteizmu. U neku ruku ovo je izraz
osobenog spoja racionalizma sa narodnim verovanjima i mistikim uenjima jer
stoiari stara boanstva proglaavaju za personifikacije i simbole prirodnih sila.
Za njih je ceo kozmos boanstvo u kome vlada sudbinska nunost. Stoga oni
priznaju vrednost znamenja kao izraz provienja i fatuma. U isto vreme u Rimu
se irilo i uenje pitagorovaca koje je dopunjavalo i podravalo stoiku
interpretaciju religije.
Moe se rei da su stoika, i, donekle, pitagorska filosofija u Rimu 1. v. n. e. tek
otvorili put astrologiji i mistikim verovanjima u vie obrazovane krugove. To se
prirodno odraava i na knjievnosti. Za sve jae prodiranje stoike panteistike
filosofije i fatalistike religioznosti u vie krugove nastali su bili pogodni uslovi
kada je monarhija senatorskoj gospodi oduzela raniju vlast. Ustvari, stoiki stav
omiljen meu republikanskom aristokratskom opozicijom esto je prosto izraz
politike rezignacije ovih nekada monih krugova.
JAANJE PROVINCIJA I KNJIEVNOST
34. Videli smo da se drutvo rimskih vlastodraca zvanino prilino dugo opiralo
uticaju helenistiko-orijentalne religioznosti, vraajui se, ali samo formalno i bez
pravog oduevljenja, staroj rimskoj i italskoj tradiciji. Istovremeno sve su vie i
sami vladari poputali orijentalnom uticaju koji je bio samo nuna posledica
vreg ekonomskog povezivanja istone i zapadne polovine Rimskoga carstva, i
jae meavine etnikih elemenata u Carstvu. U Rimu za vreme Augustovih
naslednika sve veu ulogu igraju provincijalci ne samo sa helenskog Istoka ve i
iz zapadnih provincija. Stara rimska aristokratija uzalud se opire ovoj najezdi,
koja ne prija ni srednjem sloju stanovnitva, jer mu stranci oduzimaju hleb iz
ruku. Dok je za Rim poetkom 1. v. st. e. bio karakteristian priliv Italika koji su

dobili graansko pravo, za 1. v. n. e. karakteristino je prodiranje provincijalaca

ija se prava sve vie izjednaavaju sa pravima rimskih graana, pa tako ljudi iz
provincija dolaze i na najvie poloaje u dravnoj upravi. Sada nalazimo u rimskoj
knjievnosti ceo niz pisaca poreklom iz provincije, naroito panaca. U vreme
Neronovo na njihovu elu stoji Seneka Filosof, poreklom panije kao i pisac speva
o graanskom ratu Kajsara i Pompeja, Lukan, (panac je i epigramatiar Martijal,
panac i slavni profesor retorike Kvintilijan, u doba Vespasijana i Domitijana).
Provincijalci koji pripadaju viem drutvu solidariu se sa rimskim nobilitetom.
Tako su panci Neronova vremena bliski senatskoj opoziciji koja uzalud pokuava
da ogranii vlast carevu i svoj rezervisano opozicioni stav spaja sa stoikim
fatalizmom i moralizmom, kako su to ve za vreme Augusta inili otmeni
republikanci.
Vladari (principes) i posle Augusta brinu o knjievnosti, svaki na svoj nain, ali
preteno cenzorski, ak i kad se sami bave knjievnou kao Neron. Ovaj je
nadripesnik politiku netrpeljivost spajao sa "esnafskom", pesnikom, pa je
odjedared likvidirao velike pisce svoga vremena, Seneku Filosofa, Lukana i
Petronija. Nije stoga ni udno da knjievnost koja bi se po svome stavu mogla
nazvati dvorskom daje tek slaba ili osrednja dela. Takva je istorija Veleja
Paterkula, takve su i ekloge Kalpurnija Sikula. Imena velikih knjievnika vezana su
mahom za senatsku opoziciju carstvu. Od tih opozicionara najvei je svakako
Takit kao knjievnik. On umire u poslednjim godinama klasinog perioda (oko
120. n. e.). Ovaj najkrupniji rimski istoriar i veliki umetnik stvara, oslanjajui se
na Seneku i Salustija, osoben i originalan umetniki izraz pun snane dramatike i
psiholoke dubine. Njegova umetnost i stilistika izrasli su na ramenima
prethodnika koji se ve u Neronovo vreme odluno odriu Kikeronove bogate,
ritmovane fraze. Tada Seneka stvara svoj nervozni i lapidarni "novi stil" suprotan
Kikeronovu na koji se u vreme Domitijanovo klasicistiki ugleda profesor retorike i
"kikeronovac" Kvintilijan. Retorika sve vie mesta osvaja u pesnitvu. Tek su retki
glasovi koji se diu protiv toga uticaja retorskih kola. Bombastinom retorskom
praznoslovju ruga se naroito Petronije u svome satirinom romanu, u kome daje
duhovitu i realistiku sliku italskog drutva i ivota. Za realizam se zalau potom
satiriar Juvenal i briljantni tvorac satirinog epigrama Martijal. Pored ovih velikih
pisaca stoje tek bledi i konvencionalni dvorski pesnici Domitijanova vremena, iji
klasicizam podraava Vergiliju i obrauje mitoloke teme preuzete iz grke
knjievnosti.
Iza promena u Rimu i u rimskoj knjievnosti u kojoj sve veu ulogu igraju ljudi iz
provincija, dok republikanski opozicionari u nju unose stoiki fatalizam i
panteizam, a dvor naginje ablonskom ali bezopasnom klasicizmu, stoje kao
najvaniji faktori uvrivanje monarhije i sve vea ekonomska mo provincija.
Tokom 1. v. n. e., pa i u prvim decenijama 2. v. n. e., Italija dodue zadrava
vodei poloaj u Carstvu. Razvijeni italski gradovi sa svojim ivim zanatstvom bar
na Zapadu igraju vanu ulogu. Ali u preteno poljoprivrednoj Italiji nastaju i
krupne promene u agrarnim odnosima. Latifundije sa ogromnim ispaama
konano upropauju sitnije posednike, a zapadne provincije, koje su bile ranije
glavno trite za italske izvoznike, ne samo da sada zadovoljavaju sopstvene
potrebe u poljoprivrednim proizvodima ve postaju opasni konkurenti Italiji. I rad
robova nije doprinosio napretku poljoprivrede ni na krupnim zemljinim
posedima, pa se zemljite poinje deliti na manje parcele i davati pod zakup
sitnim zakupima koji se nazivaju kolonima. U doba Augustovo ovakav je kolonat

ve bio poznat, a tokom 1. v. n. e., u doba Augustovih naslednika, iri se po celoj

Italiji i tako brzo sazreva duboka promena drutvenih odnosa koja naroito jasno
dolazi do rei ve u doba Trajanovo, kada Plinije Mlai u svojim pismima daje ivu
sliku sve vee zaduenosti i zavisnosti kolona. Hadrijan u svome zakonodavstvu
ve mora da vodi posebno rauna o kolonatu, pre svega zbog carskih poseda
datih kolonima u zakup. Hadrijanova briga naroito je posveena afrikim
posedima gde se italski kolonat, nastao samostalno u Italiji, pomeao sa
istonim, helenistikim, ije je poreklo vezano za helenistike monarhije i
nezavisno od onoga italskoga. Kolonat obeleava veoma znaajnu etapu u
razvoju antikog drutva, jer je znak preivelosti antikog ropstva. Tako se
kolonat i Hadrijan, ija vladavina i zakonodavstvo govore o mnogim i dubokim
promenama u antikom drutvu i Rimskome Carstvu vode u poklasini period.
C. POKLASINI PERIOD
HADRIJANOVA MONARHIJA
35. Trea, poklasina epoha rimske knjievnosti poinje u vreme filhelena
Hadrijana, nekako oko 120. g. n. e. Ovaj samodrac, kao i potonji carevi iz
dinastije Antonina sve do Komoda, formalno dodue vraa neto od ranijeg
ugleda Senatu sa kojim je u dobrim odnosima, ali ustvari doprinosi mnogo
promeni njegova sastava. U Senatu se sada nalaze dobrim delom ljudi koji
samome caru duguju senatorski poloaj. Senat uiva u ponovo steenom ugledu,
ali mu nije vraena nikakva stvarna mo. Pored mnogih Italika oni ine jo
uvek preko polovine senatora Antonini daju senatorske poloaje sve veem
broju ljudi iz istonih provincija Carstva, izmeu ostalog i svojim inovnicima.
Taho se senatori i pretvaraju tokom potonjih vekova sve vie u carske inovnike.
Monarki princip sve potpunije dolazi do izraza. Ve Hadrijan stvara sloen
inovniki aparat koji u prvi mah doprinosi boljem radu dravne uprave, ali e se
uskoro pretvoriti u pravu birokratsku napast. Sam Hadrijan zvanino osniva i svoj
lini Savet, consilium principis, koji je nezvanino uveo ve August. Hadrijan
okonava i zakonodavnu delatnost rimskih pretora sabravi i izdavi dotadanje
pretorske edikte. Tako je kodifikovan i sistematisan ogroman materijal
graanskog zakonodavstva koje su sve dotle jo mogli da menjaju i doteruju
pretori. Tako je stvoren Veiti edikt (Edictum perpetuum). Znamo da je u
Hadrijanovo vreme formulisan i princip da je Vladareva volja zakon. Na taj nain
Hadrijanova vladavina obeleava kraj i poslednjih ostataka samostalnog rimskog
republikanskog zakonodavstva i poetak istinske monarhije koja se oslanja na
vojsku, inovnike i tajni savet.
Ipak vladavine Hadrijana (117138. n. e.), Antonina Pija (138161. n. e.) i
Marka Aurelija (161180. n. e.) donose Rimskom carstvu mir i prosperitet.
Poetkom poklasinog perioda, tj. poetkom 2. v. n. e. Rimsko carstvo dostiglo je
svoje maksimalno prostranstvo. Zahvatalo je od tri stara kontinenta uglavnom
sve krajeve upuene prema Sredozemlju, prostiralo se od Portugala i Maroka do
Eufrata i Tigra, od kotske do Sahare i preko prvog Nilova katarakta na jug,
dralo je Mesopotamiju, Asiriju i Kapadokiju, znatne delove Arabije i Armenije,
celo Podunavlje do u Erdelj i Karpate, a u srednjoj Evropi velike oblasti severno od
Rajne u celom njenom toku. Uloga provincija sve je vea. Izgrauje se mnotvo
vojnih i trgovakih puteva, a rimska trgovina prua se do Skandinavije, Indijskog
Okeana i Kitaja. irom Carstva niu veliki i bogati gradovi, koji nisu samo centar

snanog ekonomskog ivota ve i arita kulture. Svugde u ekonomici i kulturi

padaju pregrade koje su odvajale Italiju od provincija. Nekada mona formula "ja
sam rimski graanin" civis Romanus sum gubi u poklasinom periodu sve
vie svoju raniju sadrinu.
KOZMOPOLITIZAM I INTERNACIONALIZAM
36. Poetkom 3. v. n. e. Karakala je svojim ediktom Constitutio Antoniana
212. g. proirio graanska prava na sve slobodne stanovnike Rimskoga
carstva. Time je konano zavren dugotrajni proces asimilovanja koji je zapoeo
ve u 3. v. stare ere, kao i stara pravna borba izmeu rimskog polisa, njegovih
italskih saveznika i vanitalskih provincija. Videli smo da je ve poetkom
klasinog perioda ta borba reena u korist Italika jer im je ve u doba Marija i
Sule dodeljeno graansko pravo, to je ostavilo traga i u rimskoj knjievnosti toga
vremena, kada se u Rimu javljaju mnogi knjievnici Italici, naroito ljudi iz
severnih, Keltskih oblasti. Karakala je u poklasinom periodu svojim ediktom
samo potvrdio stanje koje je ve uveliko postojalo i tako je i formalno "stvorio"
kozmopolitsku i internadionalnu Rimsku imperiju. Nema sumnje, Karakalin edikt
imao je pre svega fiskalne ciljeve. Ali kada imamo na umu da se u razvoju kulture
i ideologije ogleda ekonomski razvoj drutva, moe se rei da je dugi put do
ovoga akta ostavio traga u knjievnim delima poev nekako ve od komediografa
Terentija u 2. v. st. e., koji na rimsku pozornicu prenosi humanizam i
kozmopolitizam helenskog komediografa Menandra i njegovu izreku "ovek sam i
smatram da mi nita ljudsko nije strano" (homo sum, humani nihil a me alienum
puto). Jer ve se ovom izrekom kazuje drutvena solidarnost i povezanost
pojedinca sa kolektivom. Naroito je snano izraen kozmopolitizam u stoikoj
filosofiji koja propoveda jednakost svih ljudi, ak i jednakost slobodnih ljudi i
robova. Istu orijentaciju ima i hrianstvo, koje u proklasinom periodu uzima sve
vie maha. Da su za tu orijentaciju u to vreme bili sazreli uslovi pokazuje i
injenica to se u vreme progona pod Markom Aurelijem lionski hriani mogu da
obrate pismom svojoj "brai" u Aziji i Frigiji. Trgovina i saobraaj povezali su i
najudaljenije krajeve Rimskoga carstva.
Ali ve u vreme kada Karakala daje graanska prava svim slobodnim
stanovnicima velike i mone Rimske imperije, na severnim granicama Castva
varvarski pritisak postaje sve jai. I unutar drave 3. v. n. e. vek je krize koja e
ostaviti dubok trag, odnosno gotovo potpunu pusto u tradicionalnoj, paganskoj
knjievnosti rimskoj toga stolea. Carevi kratkoga veka, koje je na presto
dovodila i sa prestola skidala vojska, smenjivali su se jedan za drugim: Makrin,
Elagabal, Aleksandar Sever, Maksimin, Gordijan I i II, Filip, Dekije, Trebonijan Gal,
Ajmilijan, Valerijan, Galijen, Klaudije Gotski, Aurelijan, Takit, Florijan, Prob, Kar,
Karin, Numerijan. Bilo je meu tim carevima provincijalaca svake vrste, Traana i
Ilira, Arabljana i Mavara. Sve je ovo izraz novoga stanja koje je preobrazilo i
vojsku. U njoj sada ne samo da ima ogroman broj provincijalaca i varvara, ve
ona poetkom 3. v. n. e. u pojedinim provincijama dobija i veliku samostalnost. Ta
decentralizacija ito osamostaljivanje pojedinih vojnih grupacija po provincijama
bili su potrebni radi uspenije odbrane rimskih granica.
Oko granica Rimskoga carstva kreu se opasni neprijatelji. Na zapadu javlja se
uzurpator Latinije Postum koji je celu jednu deceniju vladao Galijom, a njegovom
nezavisnom Galskom carstvu (imperium Galliarum) pridruile su se panija i
Britanija. Razna germanska plemena prelazila su Rajnu i upadala su u severnu

Italiju, sve do Ravene, dok su Goti i drugi narodi sa Ponta prodirali na Balkan i u
Egeju pljakajui i razarajui. Oni su pored mnogih drugih gradova razorili Efes, a
upadali u Atinu, Korint i Spartu. Na Istoku se die Novo persijsko carstvo pod
Sasanidima koji provaljuju u Malu Aziju i uznemiravaju granicu na Eufratu.
Unutarnji nemiri i ove opasnosti na granicama ostavljaju duboke tragove i u
privrgdi. Trgovina i saobraaj izmeu provincija u 3. v. n. e. slabe. Proces
osamostaljivanja provincija, karakteristian za poetak poklasinog perioda,
napreduje. U ekonomici dolazi do sve potpunije decentralizacije. U to vreme sve
se vie iri i kolonat. U ovoj atmosferi krize niu svakovrsne verske druine. Jaa i
hrianstvo pored svih progona koji se pod Dekijem i Valerijanom veoma otro
sprovode po celome Carstvu.
DOMINAT, HRIANSTVO I VARVARI
37. Dugi niz vladara kratkoga veka zavrava krajem 3. v.n. e. Dalmatinac
Diokletijan koji vlada od 284305. n. e. i ini sve napore da obezbedi Rimsko
carstvo od neprijateljske najezde i unutarnjih nemira. Razvoj koji tokom celog
poklasinog perioda vodi sve potpunijoj autokratiji vladara ini da najzad
Diokletijan potpuno raskida sa ustavnom tradicijom. Za razliku od ranijih careva
"prvaka", principes, sada je car samo jo "gospodar", dominus. Tako i zvanino
autokratski dominat zamenjuje principat. Radi uspenijeg upravljanja i, naroito,
radi bolje odbrane granica Diokletijan deli Carstvo na istoni i zapadni deo. Pored
administrativne reorganizacije Carstva i uvoenja dva vladara, avgusta
(augustus), i, neto docnije, jo dva savladara (caesares), Diokletijan je najvie
bio zauzet odbranom carstva od spoljnjeg neprijatelja. Njegova "tetrarhija", koja
je odgovarala razvoju u pravcu decentralizacije uprave, nije se dugo odrala.
Konstantin Veliki je posle duih borbi sa savladarima uspeo da svu vlast nad
istonim i zapadnim delom Carstva sjedini u svojim rukama. Ovaj je vladar ipak
ustvari nastavio politiku Diokletijanovu, politiku koja je umela da uoi razvoj
prilika u Carstvu i da ih koristi u svoje ciljeve. Tako se u Konstantinovim
reformama, koje su uglavnom samo nastavak Diokletijanovih, jasvo vidi dalji
razvoj svega onoga to je za drutvene i ekonomske odnose poklasinog perioda
karakteristino. Dok je Konstantinova spoljna politika imala u prvome redu da
zatiti Carstvo od neprijateljskih upada, u unutarnjoj politici strogi poreski sistem
i carski edikti razgraniavaju stalee i vezuju prezaduene kolone za zemlju.
Civilna je vlast potpuno odvojena od vojne koja je i dalje glavni oslonac caragospodara, i to pre svega careve dvorske jedinice (domestici, protectores).
Novi apsolutizam orijentalnog tipa zahtevao je i novo opravdanje, novu sankciju
carske vlasti. Dok je Diokletijan u orijentalnom stilu sebe proglaavao za
zemaljskog predstavnika Jupiterova, za neku vrstu inkarnacije najvieg
boanstva, pa su mu odavane boanske poasti (adoratio), Konstaitin je uoio
korist koju apsolutnoj carskoj vlasti prua udruivanje sa hrianskom religijom,
odnosno crkvenom organizacijom. Otpor protiv ovakvog udruivanja carske vlasti
i hrianske crkve dolazio je naroito iz krugova obrazovanih rimskih aristokrata,
a naao je snaan izraz za vreme kratke vladavine Julijana (361363. n. e.) kome
su hriani stoga i dali nadimak Otpadnik (Apostata). Kao injenicu znaajnu za
antiku filosofiju i knjievnost poklasinog perioda ve ovde treba naglasiti da se
Julijan u svojoj obnovi paganske religioznosti oslanjao na filosofiju
novoplatoniara. Poklasini period vreme je kada novoplatonsko uenje i

mitraizam jo vode estoku borbu protiv hrianstva, ali ta je borba stvarno

reena u korist hrianstva ve u vreme Konstantinovo.
Vreme Dalmatinca Diokletijana i Nilije Konstantina, iako ovi carevi uspevaju da
za krae vreme srede prilike u Carstvu i na njegovim granicama, ustvari sadri
sve elemente novog razvoja koji vodi srednjem veku. Tu su ve najznaajniji
momenti te prekretnice: decentralizacija i podela Carstva, kolonat, varvarska
opasnost i hrianstvo. Ovi veliki Balkanci na rimskome prestolu svojim merama
koje treba da ouvaju Rimsko carstvo i carsku vlast otkrivaju da su prilike za
razdvajanje i razbijanje Rimske imperije uveliko sazrele. Diokletijanova podela
Carstva i Konstantinova nova prestonica na istoku (Konstantinopolj Carigrad
Novi Rim) posledica su onog opadanja uloge Rima i Italije koje pratimo tokom
celog poklasinog perioda. Pa ipak je pored ekonomskog i politikog sloma
carstva koji sledi ve od polovine 4. v. n. e., sloma koji nije mogao zaustaviti ni
Diokletijanov edikt o cenama 301. g. n. e., ni Konstantinove reforme rimska
knjievnost u 4. i poetkom 5. v. n. e. dala prilian broj dela nehrianske,
tradicionalne knjievnosti, tako da se s razlogom moe govoriti o nekoj vrsti
obnove, renesanse rimske knjievnosti. tavie, Italija i sam Rim, mada
opustoeni i osiromaeni, imali su u toj obnovi znaajnu ulogu. Tako posle
umerene, ali ne i sasvim beznaajne rimske knjievne aktivnosti u 2. v. n. e., i
posle dekadencije i pustoi u rimskoj paganskoj knjievnosti 3. v. n. e., zapoinje
sa Diokletijanom i Konstantinom 4. vek koji daje vei broj znaajnih pisaca
paganske, rimske orijentacije. Ova tradicija jo i posle Teodosija Velikog (umro
395. n. e.), prvog cara koji je sistematski progonio pagane, daje neka dela koja su
blia paganskom knjievnom predanju rimskom nego hrianstvu. Pored te
knjievnosti koja se klasicistiki ugleda na klasinu knjievnost rimsku, naroito
na pesnika Vergilija, stoji hrianska knjievnost na latinskom jeziku. A pored
knjievnosti paganski orijentisane i hrianski orijentisane a pisane na latinskom
jeziku, stoji u ovim vekovima, 3. i 4., i odgovarajua knjievnost na grkom jeziku.
Granice se, ako odustanemo od formalistikog jezikog kriterija, teko mogu
povui meu ovim "knjievnostima", tim vie to mnogi pisci piu i grki i latinski,
a mnogi grki pisci rade na latinskom jezikom podruju, ak i u samome Rimu.
Karakteristino za ovaj kozmopolitski period je ba ovo spajanje u jednu veliku
dvojezinu knjievnost, koja je ustvari knjievnost Rimskoga carstva i antikog
Sredozemlja u poslednjim njegovim vekovima. Kako se ve iz ovoga vidi, nove su
prilike u poklasinom periodu, kao i sve mene i krize toga razdoblja, ostavile
duboke tragove u rimskoj knjievnosti koja sada sve manje "rimska" u gradskom i
i italskom smislu te rei.
KNJIEVNOST NA GRKOM JEZIKU
38. Opti razvoj kulture vodio je u poklasinom periodu prvo, tokom 2. v. n. e.,
ka sve broj i potpunijoj romanizaciji zapadnih provincija, naroito Galije i june
panije. U Africi su se stara punska tradicija i punski jezik due odrali, meajui
se ne samo sa rimskim ve i sa grkim uticajem. Na Istoku, meutim, i dalje
vlada grka kultura, a grki jezik je tu i za administraciju podjednako zvanini
jezik kao i latinski. Ve Hadrijan, koji se i sam bavio knjievnou i koji je gotovo
punih etrnaest godina obilazio celu Rimsku imperiju na sva tri stara kontinenta,
jednakom ljubavlju podie graevine ne samo u Rimu i u Atini nego i po Anadolu.
I on i potonji Antonini ne prave razlike izmeu rimskog Zapada i helenskog Istoka,
pa se ak i sami bave knjievnou i filosofijom na grkom jeziku kao i mnogi

obrazovani ljudi po rimskome i latinskome Zapadu. Istovremeno se i na grkome

Istoku javlja interes za velika dela rimske knjievnosti. Na grki prevode Vergilija i
Salustija, a naroito se istoriari zanimaju za rimsku istoriografiju. Ve u drugoj
polovini 1. v. n. e., a naroito u 2. v. n. e., dakle u doba Antonina kada se menjaju
prilike u provincijama, grka knjievnost daje velik broj znaajnih pisaca.
Mada je Atina sauvala svoj glas naune i filosofske metropole, pa se u njoj
okupljaju ili barem povremeno borave istaknuti pisci sa svih strana antikog
Sredozemlja, kao Dion Hrisostom iz Pruse u Bitiniji, istoriar Arijan iz Nikomedije,
satiriar Lukijan iz Samosate i akademiar Amonije iz Egipta ipak maloazijski
gradovi prednjae bogatim kulturnim i naunim ivotom.
U pesnitvu grkom, dodue, i pored velikog broja dela, oigledna je dekadencija
ve od prvih vekova nae ere. U lirici sastavlja udne himne Heliju i Nemesidi na
grkome jeziku Mesomed, osloboenik cara Hadrijana, a poslednji znaajni pisac
grkih epigrama je inovnik na dvoru cara Justinijana, Pavle "Privatni sekretar"
(Paulus Silentiarius). Zbirku basni u 2. v. n. e. sastavlja u Maloj Aziji helenizovani
Rimljanin Babrije na grkom jeziku. U velikoj je modi didaktiki ep. U 2. v. n. e.
pie neki Dionisije didaktinu pesmu o geografiji koja je u nekoliko mahova
prevoena na latinski, a car Karakala nekom pesniku Opijanu, moda iz Sirije,
plaa zlatnik za svaki stih njegove pesme o ribolovu. U epu je omiljena tema
putovanje boga Dionisa u Indiju, koje hrianin Nono iz Egipta opisuje jo u 5. v.
n. e. Ali, sem u ponekom epigramu, pesnitvo ne stvara ni svea ni snana dela.
Mnogo je znaajnija grka prozna knjievnost u prvim vekovima nae ere. U to
vreme se u punoj meri razvija i jedan relativno mlad knjievni rod roman. Ali
na prvome mestu treba svakako pomenuti besednitvo i istoriografiju. U
besednitvu to je vreme cvetanja tzv. "druge sofistike". Iako ne stvaraju neke
nove i naroite kulturne i umetnike vrednosti, njeni su brojni i slavni besednici
irili znanje i knjievni ukus ne samo po grkome Istoku ve i po latinskom
Zapadu, gostujui u mnogim gradovima i okupljajui veoma brojnu i aroliku
publiku. Bilo je besednika ija se slava prostirala irom Carstva. Takav je bio Dion
Hrisostom ("Zlatousti") ve u doba Domitijana, a pod Antoninima u 2. v. n. e.,
Ajlije Aristid koji se kolovao u Pergamu i Atini. On je kao besednik putovao po
Egiptu i Maloj Aziji, ali je boravio i u Rimu. "Grki" besednici druge sofistike nisu
bili samo provincijalci iz istonih provincija, ve i poznati Gal iz Arelate (Aries-surRhone) Favorin koji je pod Hadrijanom iveo u Rimu a potom na grkom ostrvu
Hiju.
Pored besednitva stoji bogata istoriografija na grkom jeziku koja jo uvek
obrauje i istoriju Aleksandrovih dijadoha, kao i istoriju Parana, Skita itd., ali
veinom svojih znaajnih dela ini deo rimske istoriografije mada je sastavljena
na grkom. Ustvari, u vreme izmeu Trajanova sekretara Svetonija i Amijana
Markelina (kraj 4. v. n. e.) vee istorije Rima daju samo pisci koji piu grki. Na
latinskoj strani su samo biografija i razni izvodi i pregledi istorije. U ovome
razdoblju kozmopolitizma i opteg graanskog prava razlika izmeu istoriografije
na latinskom i na grkom jeziku ne znai vie isto to u doklasinom, pa donekle
jo i u klasinom periodu rimske knjievnosti. Apijan u starosti sastavlja na
grkome jeziku rimsku istoriju, i to kao lojalan carski inovnik boravei u Rimu
pod vladavinom Antonina Pija. Flavije Arijan poreklom iz Bitinije, pie istoriju
Parta i Aleksandra Velikog, ali je i on u vreme Hadrijana visoki inovnik i oficir
rimski, upravnik Kapadokije. Rimsku istoriju pie grki i Dion Kasije, takoe
poreklom iz Bitinije, a rimski upravnik Kilikije i Dalmacije, koji za vreme Komoda

ulazi i u Senat. Neto slabiji istoriar Herodijan iz Sirije sastavlja istoriju Rima od
Marka Aurelija do Gordijana II (180238. n. e.) kao dravni inovnik u Rimu
poetkom 3. v. n. e., a Deksip, atiki sofista, u drugoj polovini 3. v. n. e. pie o
rimskoj istoriji i o dijadosima. Treba dodati da prvo znaajno latinsko delo o optoj
istoriji posle Takita sastavlja krajem 4. v. n. e. opet carski oficir i ovek iz istonih
grkih oblasti. To je ve pomenuti Amijan Markelin, rodom iz Antiohije. Treba
odmah podsetiti i na to da je poslednji veliki paganski pesnik na latinskom jeziku
u isto vreme Klaudije Klaudijan iz grke Aleksandrije u Egiptu. Ovo dovoljno jasno
pokazuje kako su tesne kulturne veze istonog i zapadnog dela Rimskog carstva
u poklasinom periodu obeleenom kozmopolitizmom.
GRKO-LATINSKA FILOSOFSKA KNJIEVNOST
39. Moramo jo jednom ukazati na veliko jedinstvo poklasine kulture i
knjievnosti Rimskoga carstva. Jer u drugom delu ove knjige neemo moi u
dovoljnoj meri uvek nanovo uzimati u obzir dela pisana na grkom jeziku koja su
kao uzori mahom prethodila i u ovom grko-rimskom periodu antike sredozemne
knjievnosti onima na latinskom jeziku. To neemo moi stoga to se ti pisci
obrauju u istorijama helenske knjievnosti iscrpno i to bi njihovo izuavanje
zahtevalo velik prostor koji im ovde ne moemo dati. Iz Kajsarovih komentara
znamo da su ve u 1. v. st. e. u junoj Francuskoj Kelti preuzeli azbuku od Grka. A
ve smo pomenuli da hriani u oblasti Liona, koji se pod Markom Aurelijem
dopisuju sa svojim verskim drugovima u Maloj Aziji, jo sredinom 3. v. n. e.
upotrebljavaju grki jezik. Grki je u kozmopolitskom svetu poklasinog perioda
internacionalni jezik. A pored dela helenizovanih stanovnika orijentalnih
provincija stoje i hebrejska i hrianska knjievnost na grkome jeziku. Hebrejska
ve u 1. v. n. e. ima svoga "Platona", Filona iz Aleksandrije, koji platonska i
stoika uenja uz pomo alegorijske interpetacije primenjuje na starozavetne
knjige. U poklasinom periodu e i hriani poi istim putem i u hrianskoj
knjievnosti na grkom kao i u onoj na latinskom jeziku, dok istovremeno na
tradicijama stare grke filosofije gradi svoje satirine dijaloge satiriar Lukijan iz
Samosate, a svoju novoplatonsku filosofiju Plotin.
Filosofska uenja na rimskom Zapadu poreklom su sa helenskog Istoka. Rim je
dao samo jednu "originalnu" filosofsku kolu, sekstijevce u doba Augusta, pa i
ova je, koliko nam je poznato, bila samo eklektiki spoj pitagorskih, platonskih i
stoikih uenja. U poklasinom periodu Rim i dalje samo preuzima od Grka i
helenizovanih orijentalaca, ija filosofija pokazuje sva obeleja kulturne simbioze.
Po znaenju izdvaja se stoiko uenje. Istoriar Arijan belei u posebnim delima
uenje roba stoiara Epikteta, a rimski car-filosof Marko Aurelije na grkome
jeziku belei svoje stoike misli. Religioznost i mistika orijentalnog porekla koje
osvajaju Rimsko carstvo u irokom sinkretizmu poklasinog perioda sa
kultovima Iside, Kibele, Mitre, Serapida, Bala udruuju se sve vie sa
filosofskim spekulacijama. Tako se s razlogom za novopitagorsko uenje prvih
vekova nae ere moe rei da i nije u punoj meri filosofija ve vie neka vrsta
religijskog pravilnika sa strogim propisima za svakodnevni asketski ivot od
jutarnje rtve suncu, preko molitava, vegetarijanskih obeda itd., sve do veernjeg
"ispitivanja savesti". Helenistika filosofska religioznost u 3. v. n. e. nalazi najjai
sistematski izraz u novoplatonskom uenju u koje se dobrim delom uklapaju i
novopitagorski elementi. Predstavnici i tvorci novoplatonskog uenja su
poetkom 3. v. n. e. Amonije Saka, koji je iveo u Aleksandriji, a potom oko

sredine 3. v. n. e. njegov veliki uenik Plotin rodom iz Egipta. Plotin je nekako od

244. do 270. g. n. e. predavao i pisao u Rimu okupljajui oko sebe ne samo
uenike i filosofe ve i iroki krug rimskih intelektualaca i uglednih dvorskih i
dravnih dostojanstvenika. Filosofsko uenje Plotinovo nije proizvoljna meavina
grkih i orijentalnih elemenata. U tome i lei njegova veliina. Ono predstavlja
dosledan i logian nastavak ranije grke idealistike filosofije. Odgovara, dodue,
i novome vremenu i njegovim soteriolokim enjama ija je mnogostruka
ekonomsko-socijalna uslovljenost poznata, a to znai da iza njega stoje iste one
drutvene sile koje su uslovile i razvoj soteriolokih religija. Ali su metodi
Plotinova filosofskog miljenja jo uvek formalno verni grkom racionalizmu i
kada govori o dui sveta, o materijalnom i "duhovnom" svetu u smislu platonskog
uenja o Idejama, itd. Plotin ak i kada govori o ekstatinom "spajanju" ovekamikrokozma sa "duhom" () makrokozma, u tome spajanju vidi rezultat dugog
i svesnog mislilakog napora koji vodi takvom naroitom, ekstatinom
"saznavanju". Ovakav je stav jo u osnovi "grki" i razlikuje se od orijentalnog i
hebrejskog gledita koje u takvoj ekstazi vidi samo "boansku milost". Ali pored
svega ovoga Plotinov idealizam preporuuje u osnovi neku vrstu asketskog
odvajanja od materijalnog sveta i cilj filosofisanja vidi u mistikoj ekstazi, pa tako
otvara put negaciji vrednosti ljudskog miljenja. Novoplatonska je filosofija, koju
moemo nazvati i filosofskom religijom, od sredine 3. v. n. e. pa sve do vremena
kada, poetkom 6. v. n. e., Justinijan zatvara paganske filosofske kole u Atini,
najznaajnije filosofsko uenje antikog sveta. Ali se u njemu sve vie
osamostaljuje mistiki iracionalizam, pa postaje doista neka vrsta religije. Ona
ima i svoje novoplatonske "svece" i neku vrstu hagiografije u biografijama
novoplatoniara, iji je pisac Eunapije iz Sarda (oko 400. n. e.). Ta je "religija"
veliki protivnik hrianstva, ali hrianstvo veto asimiluje sva ona novoplatonska
uenja koja moe kako tako da uklopi u okvire svojih dogmi. Pod kraj poklasinog
perioda novoplatonsko uenje e u rimskoj knjievnosti dati nekoliko veoma
uticajnih dela na latinskom jeziku: Halkidijev hrianski komentar Platonova
Timaja, filosofske spise i prevode Marija Viktorina, komentare i spise Makrobijeve
i Boetijevu Utehu filosofije. Uloga ovih pisaca za potonju hriansku knjievnost
latinskoga Zapada ogromna je jer su preko njihovih dela i potonji zapadni pisci i
pesnici dugo vremena upoznavali platonska, odnosno novoplatonska i plotinska
uenja.
KNJIEVNOST NA LATINSKOM JEZIKU
40. Poto su pobrojane neke glavne crte knjievnosti na grkome jeziku od 2. v.
n. e. nadalje, moe se sada bolje uoiti poloaj koji ima poklasina rimska
knjievnost na latinskom jeziku u okvirima grko-latinske knjievnosti poznoga
Rimskog carstva. Mada je poetak poklasinog perioda, 2. v. n. e., vreme mira i
prilinog prosperiteta u Rimskome carstvu, mada u istonim provincijama, pa ak
i na zapadu Carstva grka knjievnost ima ne samo brojne ve i veoma znaajne
predstavnike, rimska knjievnost poklasinog perioda u 2. v. n. e. daje tek
oskudan broj znaajnih pisaca, a u 3. v. n. e. ona je u punom smislu u
dekadenciji. Pa i takva prilino oskudna rimska knjievnost na latinskom jeziku u
2. i 3. v. n. e. kao da u provincijama daje vie dela od vrednosti nego u samome
Rimu i Italiji, koji sve vie ekonomski zaostaju za perifernim oblastima Carstva.
Meu provincijama se naroito istie bogata Afrika sa obnovljenom Kartaginom.

U pesnitvu se iri diletantizam. Bleda i konvencionalna dela preplavljena su

retorikom. I predmeti ove konvencionalne knjievnosti su mali kao i njihovi oblici.
Ima u njoj sentimentalnih nota, ima i oseanja za lepote prirode, ima melanholije
i religioznosti kao u poznatim stihovima koje Hadrijan sastavlja pred smrt. Kao
grupa izdvaja se takozvana moderna (2. v. n. e.) koja sastavlja sitne pesme bez
dubine i prave sadrine. Glavnu panju ovi pesnici poklanjaju komplikovanoj
versifikaciji i izvetaenom stilu. Redak izuzetak ini meu takvim delima Bdenije
za Veneru koje mnogi strunjaci stavljaju u 2. v. n. e., mada nam nije poznat
njegov autor. ini se da je i mnogo slavljeni Kartaginjanin Nemesijan, koji umire
krajem 3. v. n. e., bio tek osrednji pesnik i da se prilino ropski ugledao na
Vergilija. Tako ovaj pesnik, za razliku od moderne 2. v. n. e. koja se u mnogome
povodi za pesnicima Katulova kruga, za neotericima 1. v. st. e., opet ide putem
klasicistikog ugledanja na pesnitvo Augustova vremena. Njime e potom poi i
obnovljeno rimsko pesnitvo 4. v. n. e. za vreme Konstantina i Teodosija.
Latinsko besednitvo poklasinog perioda, potpuno lieno svoje politike podloge,
pripada uglavnom koli u kojoj se besednici igraju sastavljajui prema sloenim
pravilima deklamacije na izmpljene i esto besmislene teme. Nije stoga ni udo
da veliki republikanski besednici sada kao uzori uivaju mnogo manji ugled nego
smeni ili u najmanju ruku prazni i glagoljivi uitelji besednitva. Meu tim
"veliinama" imao je prvo mesto i velik uticaj Afrikanac Fronton, profesor cara
Marka Aurelija. ini se da ovome uvaenom profesoru nije sasvim nedostajao
ukus, jer je cenio Kikeronov stil. Ali je ipak u svome komplikovanome stilu
sastavljao igrarije kao to su Pohvale dima i praine i sl. Razume se i on, kao i
ostali besednici ovoga vremena, naroito se bavi pisanjem pohvala vladarima,
drugim uglednim vlastodrcima i visokim carskim inovnicima. Mada su nam
izgubljene Frontonove sudske i senatske besede, ini se ak da nije imao ni
invencije, ni pouzdanog ukusa, jer sauvana prepiska pokazuje da se sav predao
negovanju izvetaenog arhainog stila i sakupljanju zastarelih i udnih izraza.
Ovaj je rimski profesor besednitva, poreklom Afrikanac, pisao i grki pa nam
njegovi grki sastavi najbolje pokazuju kako je arhaizam rimske proze ovoga
vremena vezan sa atikizmom grkog besednitva i grke prozne knjievnosti koja
se u isto vreme ugledala na uzore stare atike knjievnosti.
Iz Afrike je i Apulej, neto mlai Frontonov savremenik, ali pisac sasvim drugoga
kova, iako u stilskome pogledu ima sline principe kao i Fronton. To je tipian
predstavnik novoga kozmopolitskoga vremena visoko obrazovani provincijalac
koji se istovremeno bavi naukom, platonskom filosofijom i predaje se raznim
kultovima i misterijskim religijama, koji putuje po Italiji, Grkoj i Africi, dri besede
na grkom i latinskom jeziku, sastavlja niz knjievnih i naunih spisa na oba
jezika. Sva je prilika da je ovaj tipini proizvod svoga doba najsnanija umetnika
individualnost 2. v. n. e. u rimskoj knjievnosti. Sauvano nam je tek malo od
njegova obimnog knjievnog dela. Meu tim ostacima je i roman Preobraenja,
ija je osnovna fabula preuzeta iz grke knjievnosti, ali je Apulejev osobeni
barokni stil blizak stilu druge sofistike a iroka obrada puna raznovrsnih umetaka
naknadno snabdevena i alegorijsko-mistikim tumaenjem celine. Taj misticizam
orijentalnog porekla, koji se javlja i u nekim drugim spisima ovog "platoniara",
karakteristian je za poklasino razdoblje u kome Apulej postaje "udotvorac" i
kao neki paganski pandan Hristu.
U istoriografiji rimskoj u poklasinom periodu biografije vladara zamenjuju veliha
istorijska dela. Takve biografije daje prvi sa mnogo uspeha i prilino erudicije

Svetonije, sekretar Hadrijanov. Neto pre njega na grkom jeziku sastavljao je

biografije velikih linosti, grkih i rimskih, njegov stariji savremenik Plutarh.
Svetonije postaje uzor za mnoge potonje biografe rimskih careva. Ti biografi
nemaju Svetonijeve savesnosti u prikupljanju podataka i jo vie istiu slabosti
biografskog metoda. Ovaj rod ne moe stvarno da zameni velika istorijska dela i
ne otkriva glavne i znaajne crte istorijskog razvoja, ve se gubi u sitnim i
beznaajnim anegdotskim podacima iz privatnog ivota vladareva. Tako
anarhina zbirka biografija poznata pod naslovom Carska povest (Historia
Augusta), koja obuhvata ivotopise od Hadrijana do Diokletijana, sadri niz
anegdota, bezvrednih detalja, lanih "dokumenata", a sve to u ravoj stilizaciji.
Pored ovih biografija stoje suvi i oskudni izvodi i prepedi kao Florov iz Tita Livija,
Justinov iz Pompeja Troga, a u 4. v. n. e. pregledi Aurelija Viktora i Eutropija.
Ukratko, posle Svetonija, kako smo ve pomenuli, u 2., 3. i 4. v. n. e. sve do
Amijana Markelina, koji oko 390. n. e. daje svoj nastavak Takitove istorije, rimska
istoriografija na latinskom jeziku nema dela koje bi moglo da se meri sa delima o
rimskoj istoriji sastavljenim u isto vreme na grkom jeziku, sa delima Apijana,
Arijana, Diona Kasija, Herodijana, Deksipa.
Amijan Markelin ve pripada 4. v. n. e., veku poslednje obnove rimske paganske
knjievnosti na ijem poetku stoje Diokletijan i Konstantin, koji sreuju prilike u
Carstvu. Poslednji put paganska rimska knjievnost daje, oslanjajui se na
klasinu rimsku tradiciju, dela u kojima se setno ogleda minula veliina Rima, a
zloslutno odjekuje varvarska opasnost i napredovanje hrianstva. U prozi sem
krupnog istorijskog dela Amijana Markelina nema veih ostvarenja. Govore
rimskog aristokrate Simaha poznajemo samo iz fragmenata, ali nam oni kazuju
da nije bio znaajac pisac mada je uivao velik ugled meu piscima svoga
vremena. Ali poezija daje nekoliko znaajnih imena. Pomenuti treba spretnog
versifikatora Ausonija, profesora u Bordou, a naroito talentovanog pesnika
Klaudija Klaudijana iz grke Aleksandrije, poslednjeg velikog pesnika rimskog
paganskog pesnitva. Za njim daleko zaostaje neto mlai Rutilije Namatijan,
poslednji poznati pesnik koji poetkom 5. v. n. e. peva na latinskom u starom,
paganskom duhu, seajui se nekadanje rimske veliine i slikajui varvarska
pustoenja. Ovaj pesnik ne tedi ni hrianske monahe za iji asketski ivot ima
samo prezir kultivisanog antikog gospodina. Sa njim klasicistika obnova
paganske knjievnosti okonava svoj vek. Ta obnova ostavila je ne malo traga i u
delima pisaca hriana, kojima pripada i pomenuti profesor retorike i poetike
Ausonije. Ona e u delima hrianskih pisaca nadiveti i propast Zapadnog
rimskog carstva.
HRIANSKA KNJIEVNOST
41. Pored za krae vreme obnovljene paganske knjievnosti rimske stoji u 4. v.
n. e. ve i bogato razvijena hrianska knjievnost na latinskom jeziku. I za tu
knjievnost 4. vek n. e. je "zlatni vek". Ali njen je razvoj tek postepeno pripreman
ve od 2. v. n. e., i to prvo na grkoj, pa zatim i na latinskoj strani. Hrianska
knjievnost u poklasinom periodu razvija se prvo polagano, pa zatim sve bre,
uporedo sa prodiranjem hrianstva u obrazovane slojeve Rimskoga carstva.
Prirodno je da prednjai hrianska knjievnost na grkom jeziku jer su prvi
hriani tim jezikom i govorili a starozavetni spisi prevedeni su ve u 3. v. st. e.,
pod Ptolemajima, na grki jezik (Septuaginta). Tako je, kako je ve reeno, grki
prvobitno i na zapadu jezik hrianskih verskih druina. To vai i za Rim u 2. v. n.

e. Tada je u Rimu sastavljen i Hermin Pastir, grko delo koje po veem broju
svojih crta potsea na Apulejeve spise i ukazuje na sinkretistiku kulturnu osnovu
iz koje nastaju kako paganska, tako i hrianska dela poklasinog perioda.
Ranoj hrianskoj knjievnosti, koja se veim delom obraa irim slojevima,
uskoro se pridruuju i dela hrianskih apologeta, koji ve pokuavaju da prikau
za obrazovanije itaoce hrianstvo kao onu mudrost i istinu za kojom su ve
antiki filosofi poeli da tragaju. Meu najranijim je na grkoj strani Justin, oko
sredine 2. v. n. e., koji sistematski razvija ovu misao. Prodiranje hrianstva u
vie slojeve prati i pojava uenih teologa koji na razne naine, a pre svega
pomou alegorijske interpretacije, gledaju da priblie uenja hrianskih
svetenih knjiga antikoj filosofiji i nauci. Tako nastaju polemiki i dogmatski spisi
svake vrste, u kojima antika grka filosofija nalazi kakvo takvo mesto, bilo da je
hrianski pisci osuuju, bilo da je nekako dovode u sklad sa svojim
hrianstvom. Tako su mogli, razume se, postupati samo sa stoikim, platonskim
i pitagorskim uenjima, a ne i sa Epikurovim racionalizmom. Ali i epikurske
stavove hrianski apologeti koriste da bi izvrgli ruglu antike paganske bogove.
Dela pomenute vrste sastavljali su Klement iz Aleksandrije (oko 150215. n. e.),
Origen iz Alsksandrije (185254. n. e.), pa Jevsevije iz Kajsareje (oko 260340.
n. e.), blizak caru Konstantinu. Stoga je i razumljivo zato Gregorije iz Nazijanza
(oko 330390. n. e.), jo dugo posle smrti cara Julijana, ovome Otpadniku
postavlja pitanje odakle mu samo pravo da jedino sebe naziva Helenom. U istoriji
knjievnosti treba naroito naglasiti da se ovi hrianski pisci slue i knjievnim
oblicima nasleenim od svojih paganskih prethodnika, jer sami pripadaju
kolovanom svetu i piu za kolovan svet. Naroito snaan je zaokret u pravcu
paganske knjievne tehnike u hrianskoj knjievnosti posle Konstantina, kada
hrianski propovednici ve slobodno propovedaju pred velikim skupovima
graana i slue se tehnikom antike retorike. Sa stvaranjem zvanino priznate
crkvene organizacije, a naroito posle Teodosija Velikog, koji hrianstvo
proglaava za jedinu dravnu religiju, hrianska crkva preuzima vanu ulogu u
dravi i postaje sila prvoga reda. To ujedno znai i naputanje prvobitnih strogo
asketskih i monakih ideja, a naroito velik priliv ljudi, obrazovanih u antihoj
paganskoj koli, u redove hrianskih pisaca i svetenika. Dovoljno je ovde
pomenuti udnu meavinu grke prosveenosti i hrianske dogme, grke ivotne
radosti i orijentalne mistike u delima Sinesija iz Kirene. Ovaj hrianin, kojega su
protiv njegove volje izabrali za episkopa krajem 4. i poetkom 5. v. n. e., sa
platonskih pozicija osuuje mnoge osnovne crkvene dogme, neobino ceni dela
Diona iz Pruse i sastavlja po ugledu na ovoga besednika druge sofistike aljivu
Pohvalu elavosti, pie himne i nekakav istorijski roman. U ovom konglomeratu
uticaja, najznaajnija je po svome uticaju na potonja stolea poznoantika
meavina novoplatonizma i hrianstva, koju naroito dosledno daje npr.
Dionisije Areopagita krajem 5. i poetkom 6. v. n. e. na grkoj strani.
Mada je kod veine hrianskih pisaca interes upuen najvie u pravcu odbrane
hrianstva, dogmatskih pitanja, moralne pouke i teoloke polemike, ipak se
moe rei da je u mnogome, naroito u formalnom, ali ne samo u formalnom
pogledu, i hrianskoj knjievnosti poslednjih antikih vekova grko pagansko
naslee nametnulo svoje oblike, ideje i zakone. Razvoju hrianske knjievnosti
na grkome jeziku odgovara i razvoj hrianske knjievnosti na latinskome jeziku
koju s razlogom moramo posmatrati kao deo rimske knjievnosti. Ustvari, kako

smo ve pomenuli, u poklasinom periodu grka i latinska paganska i, naroito,

hrianska knjievnost ine jednu celinu.
Hrianska knjievnost na latinskom jeziku prola je, dakle, kroz sline faze kao i
grka. Biblija je prevedena na latinski prvi put u Africi u 2. v. n. e. Kartaginjanin
Tertulijan i Minukije Feliks jo piu pod stalnim pritiskom progona. Ali ve je
Minukijevo delo fini dijalog graen prema uzoru dijaloga Kikeronovih i u
Kikeronovu stilu. Rimski advokat Minukije Feliks, po svoj prilici takoe Afrikanac,
pie za obrazovanu gospodu rimsku. Bio je retor, a retori su bili i Kiprijan i
Arnobije, obojica u Africi. Kod Arnobija javljaju se ve i prvi jasniji znaci
novoplatonskog uticaja, koji e se u punoj meri javiti u delu Halkidija i Augustina.
Hrianin Laktantije nastavlja takoe stilsku tradiciju Kikeronovu.
Posle Konstantinova Milanskog edikta dolazi do punoga procvata latinske
hrianske knjievnosti. Reaju se veliki pisci hriani, kao Ambrosije, koji pored
govora i rasprava sastavlja i himne, ili ueni i daroviti Hijeronim, odlian stilista,
filolog i poznavalac paganske knjievnosti, pa Augustin, umetnik snane
imaginacije i izuzetne sklonosti za psiholoku analizu. Razvija se i hriansko
pesnitvo na latinskom jeziku. Ali svi pesnici hriani ne uestvuju podjednako u
tome poslu. Ima dosta pisaca koji su dodue hriani, pa esto i hrianski
svetenici, ali se u njihovu pesnitvu to slabo primeuje, jer u njemu vlada
gotovo potpuno paganska tradicija rimskoga pesnitva. Tako i posle Rutilija
Namatijana u 5. i 6. v. n. e. imamo pesnike ije pesme, mada su oni hriani,
pripadaju vie razvoju paganske rimske knjievnosti nego novom hrianskom
pesnitvu. I ti su pesnici, kao i poslednji pravi paganski pesnik rimski, Rutilije
Namatijan, mahom verni klasinim rimskim uzorima, Vergiliju, Horatiju, Ovidiju,
Statiju, mada piu i dela drugoga karaktera, blia Srednjem veku na ijem pragu
stoje. Meu takve pesnike spada episkop Sidonije Apolinar, rodom iz Liona, koji
se aktivno bavio i politikom krajem 5. v. n. e. Veoma vet versifikator, ovaj pesnik
vanredno poznaje staru grku i rimsku knjievnost, pa pored Homera i
Demostena, Vergilija i Kikerona, Lukana i Seneke, tek veoma retko pominje
hrianske pisce. A to je jo vanije, ovaj episkop i rezonuje i osea sasvim
paganski. On je, kao Enodije ili Boetije, vaspitanik antike paganske tradicije.
Ali imamo sa druge strane i hrianske pesnike koji se dre hrianskih tema i
doista su raspoloeni hrianski, ali je oblik njihovih dela oblik preuzet iz
paganske rimske knjievnosti. Oigledna je elja da se klasinoj knjievnosti
paganskog Rima suprotstavi hrianska knjievnost koja e u formalnom pogledu
zadovoljiti estetska merila antike retorske kole. Izgraeni rodovi antike rimske
knjievnosti i tu dobijaju novu sadrinu. Takva hrianska poezija na latinskom
jeziku nastaje sa Konstantinom, a razvija se naroito u 5. i 6. v. n. e. Od
Vergilijevih stihova neveti pesnici kao Pomponije, sastavljaju hrianske ekloge
krpee (cento). panski svetenik Juvenko ve poetkom 4. v. n. e. sastavlja prvi
znaajniji biblijski spev, a papa Damasije pie hrianske epigrame.
Retki su hrianski pesnici koji idu neto samostalnije svojim putem, kao
Prudentije, "hrianski Pindar i Horatije", ili Komodijan, ija je originalnost
drugoga kova: potie po svoj prilici iz neznanja i uskogrudosti. Ustvari, i
hrianska knjievnost na latinskom jeziku u vreme varvarske vladavine posle
pada Zapadnog rimskog carstva postepeno pokazuje znake dekadencije.

KNJIEVNA TRADICIJA
42. Sve, dakle, podjednako pokazuje da je hrianska knjievnost na latinskom
jeziku u poslednjim antikim stoleima deo antike rimske knjievnosti, mada je
njena sadrina esto, ali ne uvek, duboko razlina od sadrine dela paganskih
pisaca. I hrianska knjievnost razvija se u istim prilikama u kojima i paganska
knjievnost poklasinog perioda. I u njoj pored sve crkvene ekskluzivnosti
ogleda se isti sinkretizam i isti kozmopolitizam, glavna obeleja antike kulture u
poslednjim stoleima staroga veka. Ali ovaj antiki internacionalizam nije bio
dugog veka. Pojava novih naroda na oblama Sredozemlja Germana, Slovena,
Arapa ponovo unosi u evropsko drutvo nacionalni momenat, kako je i
razumljivo posle ekonomskog i politikog raspadanja jedinstvenog Rimskog
carstva.
Antika kultura, makar uzeli u obzir samo njen rimski deo, ustvari ivi i posle
propasti Rimskoga carstva, iji su zapadni deo oborila 476. germanska plemena,
a istoni tek 1453. osmanlijski osvajai. Slovenski stratioti-zemljoradnici,
naseljeni u Istonom rimskom carstvu, uspeli su da mu produe vek gotovo za
hiljadu godina. ak i posle ovog poslednjeg datuma, koji obleava pad Novog
Rima, kako se jo zvao Konstantinov Grad, postojalo je Romejsko carstvo, iako
samo de iure, jer su Vizantinci, koji pravno nisu mogli priznati vlast novog
nehrianskog gospodara, preneli svoja prava na pravoslavnog gospodara Treeg
Rima koji je sedeo u Moskvi. Tako je tek Oktobarska Revolucija 1917 g. konano
likvidarala i sa formalnog pravnog stanovita istoni deo onoga to se zvalo
Imperium Romanum.
Zbornik rimskog graanskog prava (Corpus iuris civilis Romani) i crkva sv. Sofije
obeleavaju ipak kraj antike kulture. Ove dve injenice, Justinijanov Zbornik i
Sveta Sofija podignuta na mestu starog Konstantinova hrama Sofije, posveene
Mudrosti preuzete iz Epikurove sekte, dopunjuju se jo dvema krupnim
injenicama, kojima se potpuno zavrava antika kulturna istorija. To je podizanje
hrianskog manastira na Monte Kasinu i zatvaranje Platonove Akademije u Atini.
Oba ova znaajna dogaaja padaju u 529. g. n. e. Imanje Platonove Akademije,
koja je postojala preko 300 godina, zaplenjeno je. Isto je tako ve ranije
postupljeno sa imanjem paganskih hramova. Poslednje akademike tera
Justinijanova vlast iz Evrope u Aziju. Njihovu nauku preuzimaju Arabljani, koji je
preko severne Afrike nekoliko stolea docnije vraaju Evropi. Sa ovim kulturnoistorijskim injenicama idu naporedo etnike i drutveno-politike promene.
Uskoro zatim, posle germanskih plemena, na obale klasinog Sredozemlja prodiru
sa jugoistoka Arapi a sa severa slovenska plemena. Tako bi sredina 6. v. n. e.
obeleavala kraj antike rimske knjievnosti iako se na latinskom jeziku i dandanas piu uene rasprave.

PISMENOST I KNJIGA U ANTIKOM SREDOZEMLJU

IZGOVOR LATINSKOG JEZIKA
43. Sve to je dosada ve reeno o uticajima istonog Sredozemlja na Apeninsko
poluostrvo, o etnolingvistikoj meavini u staroj Italiji, o poecima rimske
knjievnosti i o njenom razvoju znamo dobrim delom na osnovu ostataka antike
pismenosti. Istorija samoga latinskog pisma obavetava nas i o fonetskim
osobinama latinskog jezika, glavnom oruu rimske umetnike knjievnosti, dok
nam istorija antike knjige i njena sudbina u potonjim vekovima otkriva karakter

k granice naeg poznavanja rimske knjievnosti i odreuje izvore kojima

raspolaemo za njeno izuavanje. Stoga se i sa ovog stanovita mora posvetiti
posebna panja latinskom pismu i antikoj knjizi.
Izuavanje stranog jezika poinje odreivanjem glasovnih osobina i naina
beleenja izgovorene rei, pitanjima ortoepije i ortografije. Tako se postupa i kod
uenja jezika koji vie ne slui kao sredstvo za sporazumevanje, npr.
starofrancuskog jezika. Razlog i u ovome sluaju nije samo tenja za naunom
istinom ili puka radoznalost. Ako su na takvom jeziku sastavljena dela umetnike
knjievnosti, bilo usmene i narodne, bilo pisane i uene, tano reprodukovanje
nekadanjeg izgovora neophodno je za razumevanje te knjievnosti, jer je
knjievnost umetnost jezikog izraza a jezik u osnovi akustiki fenomen. To
najbolje dokazuju prevodi umetnikih dela. I oni koji najvernije prenose ne samo
smisao ve i celokupnu metaforiku i simboliku originala nisu ni potpuni, ni
umetniki verni, ako zanemare akustiku stranu originala, a to e rei ako
prevodilac nije i tu reproduktivni umetnik, ako ne stvara nanovo umetniko delo
u novoj jezikoj i akustikoj materiji. Edgar Alan Po dao je u svojoj Filosofiji
kompozicije sve razloge koji su ga naveli da sastavi poznatu pesmu Gavran (The
Raven) ba onako i u onome obliku u kome je to i uinio. Tu nam ovaj pesnik
izmeu ostaloga kazuje da je izabrao refren never more "nikad vie", koji
odgovara mranom raspoloenju pesme, ne samo i ne u prvome redu zbog
njegova znaenja ve pre svega zbog akustikog efekta zatvorenijih vokala i
otegnutog izgovora. Stoga je doslovni prevod "nikad vie" potpuno suprotan
Poovoj umetnikoj zamisli, dok je umetniki verniji prevod koji u refrenu ponavlja
umesto never more ime Elenor, ime mrtve dragane koju pesnik nikada vie nee
ugledati. Stoga se i umetnost homerskih pesama i umetnost Balada Petrice
Kerempuha mogu osetiti samo pri pravilnom izgovoru tih umetnikih tekstova u
punoj i pravoj meri.
Antiki se latinski tekstovi, meutim, danas jo uvek itaju na razne naine,
mada sve vie uzima maha i u srednjim kolama jedino pravilni i opravdani
antiki izgovor. Ali iako svi nauni i estetski razlozi govore za takav antiki
izgovor, ipak se tradicionalni, pogreni izgovor tek teko i nerado naputa u
srednjokolskoj nastavi, svakako samo sa toga razloga to je teko menjati
navike. Stoga i dalje u veem broju kola raznih zemalja latinske tekstove itaju
onako kako u antiko doba nikada nisu itani, bilo da se na njih primenjuju pravila
koja vrede za itanje modernih tekstova, italijanskih, francuskih, engleskih, bilo
da se itaju manje vie prema srednjovekovnom izgovoru, kako se to inilo u
nemakim kolama, pa se po uzoru na njih ini i kod nas. Razlog ovakvom
postupku je u tome to je latinski jezik u srednjem i novom veku i dalje ostao u
svakodnevnoj upotrebi, bar u odreenim krugovima, uporedo sa nacionalnim
govorima, koji su prirodno uticali na njegov izgovor, naroito na romanskom
podruju.
Danas nam, meutim, stoje na raspoloenju mnoga svedoanstva na osnovu
kojih moemo da odredimo kakav je antiki izgovor latinskog jezika zaista bio, pa
su i opravdani napori da se latinski tekstovi antikih pisaca izgovaraju onako
kako su to sami ti pisci inili. Opravdani su ti napori naroito stoga to umetniku
vrednost rimske knjievnosti, koja je bila sva namenjena glasnom itanju i
recitovanju, moemo u potpunosti uoiti i osetiti samo ako antike latinske
tekstove itamo onako kako ih je itala antika publika. Isto nam se tako ini
mada se tu s mnogo vie razloga moemo pozivati na navike neopravdan i

neosnovan srednjovekovni i nemaki nain izgovaranja antikih imena u naem

jeziku, i to tim vie to se ba na Balkanu i u naem narodu ouvao u mnogim
primerima prvobitni i ispravni izgovor antikih imena. Tako nam, na primer, o
pravilnom izgovoru znaka s bilo pred kojim se on vokalom u latinskom jeziku
nalazio, govori naziv mesta Siska koji je nastao od latinskoga Siscia. To znai da
su Sloveni jo u 6. v. n. e. na terenu uli klasini izgovor Siskia, a ne
srednjovekovni Siscia. Isto vidimo i iz ostataka starog romanskog govora po
Dalmaciji: kimak "stenica" od latinskog cimicem (itaj kimikem), kapula "luk" od
latinskog caepula (itaj kajpula), lukijerna "svetiljka" od latinskog lucerna (itaj
lukerna). Imena Vikentije, Ignjat, Ignjatovi takoe su zadrala stari klasini
izgovor grupe ti (lat. Vincendus itaj Vinkentius, lat. Ignadus itaj Ignatius), dok
kajkavsko osel "magarac" od latinskog asellus i slovenski naziv rusalje od
latinskog Rosalia pokazuje da je znak -si izmeu vokala uvek obeleavao
bezvuni glas -s-, a ne zvuni glas -z-. Za sve ovo imamo ceo niz raznorodnih
svedoanstava. Pouzdano znamo i to da je u knjievnom jeziku, koji nas ovde
zanima radi itanja knjievnih tekstova i izgovora imena pisaca, izgovor
dvoglasnika ostao nepromenjen sve do u 5/6. v. n. e. i da je dvoglasnicima ae, oe
drugi deo imao zatvoren izgovor, blii i nego otvorenome e. Kako u naem jeziku
nema dvoglasnika ovoga tipa kod nas se ti latinski dvoglasnici mogu
najjednostavnije reprodukovati sa aj i oj.
Sve ovo znai da s jedne strane treba pri itanju antikih knjievnih dela
sastavljenih na latinskom jeziku itati Cicero kao Kikero, Caesar kao Kajsar, natio
kao natio, casus kao kasus, a sa druge da ljudi po imenu Cezar, Cicero,
Lukrecijus i sl. u antiko doba nisu postojali. Nesumnjivo da nestrunjaku zvui
udno kada te ljude nazivamo njihovim pravim imenom Kajsar, Kikero, Lukretius,
odnosno sa zavrecima osnove koji nam tek omoguuju da u naem jeziku ta
imena dekliniramo: Kajsar, Kikeron, Lukretije. Moglo bi se rei da ne treba menjati
ve ustaljenu praksu. Meutim, u toj praksi na srpsko-hravatskom podruju ima
kolebanja kako pokazuju dublete tipa Ignjat Ignac, KiparCipar (mada se ovo
grko ostrvo nije zvalo Cipar ni kod antikih Rimljana) i sl. Za postupak primenjen
u ovoj knjizi pri transkripciji imena antikih istorijskih linosti govori i klasini
izgovor i domaa, balkanska tradicija, dok pozivanje na stariju kolsku praksu
znai ustvari prihvatanje srednjovekovnog izgovora latinskog jezika, kakav je bio
uobiajen u starijoj tuinskoj koli. Kod rei koje su ule u svakodnevnu upotrebu
i dole u na jezik preko raznih modernih jezika (nacija, komercijalan, muzej,
mecena itd.) pozivanje na jeziku praksu svakako je potpuno na mestu, pa i kod
mitolokih imena koja su esto za apelative ovoga tipa i vezana (Muza-muzej,
muzika i sl.). Ali kod linih imena trudimo se da prenesemo to vernije izgovor
kakav vredi za jezik kome to ime pripada i razdoblje u kome ivi linost koja ga
nosi. Nema razloga zato to ne bismo pokuali i kada se radi o imenima antikih
istorijskih linosti.
POSTANAK LATINSKOG PISMA
44. Kako je reeno, latinsko pismo govori o raznim uticajima koje je Rim
pretrpeo naroito u prvo vreme svoga razvoja. Jer latinsko pismo, latinica,
stranog je porekla i ne moe se prosto izvoditi iz jednog jedinog izvora.
Nesumnjivo je grko poreklo latinske azbuke, ali sva njena slova kao da nisu
dola istim putem u Rim. Etrursko posrednitvo u tome vanom poslu vidi se u
rasporedu slova latinske azbuke. U grkoj azbuci posle bete () dolazi gama (),

znak za zvuni gutural "g", a u latinici posle b () dolazi c (C), znak koji je nastao
od grke game (<) ali obeleava bezvuni gutural "k". Pored toga znaka imamo u
latinskoj azbucijodva znaka za isti glas, znake K i Q. Upotreba grke game (>C)
za obeleavanje bezvunog guturala "k" u latinskoj azbuci jasan je trag etrurskog
uticaja jer u etrurskom jeziku nije bilo zvunih okluziva, pa su Etrurci stoga i
upotrebili grku gamu kao znak za "k". Svakako pod etrurskim uticajem najstarija
latinska azbuka upotrebljava znak C za beleenje kako bezvunog "k" tako i
zvunog "g". Ovaj prvobitni nain beleenja ogleda se i u docnijem latinskom
pravopisu u kome se imena Gaius i Gnaeus belee i dalje po starome kraticama
C. i CN. Ali Rimljani, koji su razlikovali zvune i bezvune glasove napustili su
uglavnom ovaj etrurski nain beleenja. Osamostalili su se pa su oko godine 300.
st. e. dodali znaku C jednu horizontalnu crtu i tako stvorili poseban znak G za
zvuni gutural "g". Ali ovo je osamostaljivanje latinske azbuke dolo tek posle
neka tri veka upotrebe starije azbuke kako moemo da zakljuimo na osnovu
injenice da je najstariji poznati latinski natpis koji je naen krajem prologa
veka na rimskome Forumu sastavljen po svoj prilici u 6. v. st. e.
Ima i drugih tragova etrurskog uticaja na latinsku azbuku. Tako je slovo F, koje lii
na grku digamu (F), preuzeto iz etrurske azbuke u kojoj je ve mukli gutural
imao tri znaka C K Q, prema prirodi vokala koji mu je sledio, sasvim kao i u
starijoj latinskoj (ce ci ka qo qu ke ki ka ko ku). Ipak se ne moe rei da su stari
Latini prosto preuzeli azbuku od Etruraca, i to ve i stoga to su pored etrurske,
grke i latinske azbuke na starom Apeninskom poluostrvu bile jo i druge, srodne
italske azbuke.
PISMENOST ANTIKOG SREDOZEMLJA
45. Bez obzira na navedene detalje latinica je starobalkanskog porekla. To se
vidi ve po samom njenom imenu alphabetum, sastavljenom od imena prvih
slova, jer ono ukazuje na grki i na jo stariji orijentalni, feniki izvor. Samo su
neka imena znakova grke azbuke grkog porekla (epsilon, sigma, ipsilon,
omikron, omega), dok ostala potiu iz semitskog fenikog jezika (alfa, beta itd.).
Kao to nam nije blie poznato ni vreme, ni put kojim su Rimljani doli do svoje
latinice, tako nam isto ni kod grkih azbuka, kojih je bilo podosta, jo nisu poznati
svi momenti razvoja i porekla. U junoj Grkoj i na Kritu bile su ve u 15. v. st. e.
najmanje dve azbuke (Linearno A i Linearno B, kako ih nazivaju moderni
strunjaci), od kojih je svaka imala preko osamdeset znakova. Ovo nije prevelik
broj ako se setimo da japanska ima preko sedamdeset znakova, a da je
staroindijska imala preko tristotine. Ovoliki broj znakova bio je potreban da se
obelei svaka kombinacija nekog konsonanta sa vokalom (pa, pe, pi itd.), jer su
ova starija kritsko-mikenska pisma, od kojih je barem jedno bez sumnje sluilo
grkim stanovnicima, bila silapska, slogovna pisma. Beleila su slogove, a ne
pojedine glasove. Ali ovo kritsko-mikensko pismo, na koje je po svoj prilici uticalo
i staromisirsko, palo je u zaborav. Odmenio ga je alfabet, pismo koje su Grci
preuzeli u 9. v. st. e. od semitskih Feniana. Ova azbuka, koju su feniki trgovci
predali svojim jonskim i drugim grkim kolegama, postala je moda tokom
vremena u starom Misiru od hijeroglifskog pisma putem akrofonskog principa.
Ovaj se sastoji u tome to naslikana ruka postaje slovo r prema prvom glasu te
rei itd. Kako semitski Feniani nisu pisali vokala nego samo konsonante, stari su
Grci neka suvina slova fenike azbuke upotrebili za obeleavanje vokala i stvorili
su tako praktino pismo koje je odgovaralo njihovom jeziku. Tako je eta (H),

prvobitno "heta", koja je ranije obeleavala glas h u grkim azbukama, posluila i

kao znak za otvoreni dugi vokal e, ali i kao znak za "h".
Ve u 8. v. st. e. u Grkoj mora da je nastao ceo niz lokalnih azbuka koje su grki
kolonisti raznosili u svim pravcima, pa one ubrzo dospevaju i na Italsko
poluostrvo i Siciliju. Tako na Siciliji stanovnici Sirakuse, koju su osnovali u drugoj
polovini 8. v. st. e. kolonisti iz Korinta, znakom X belee glas kh, kao i u veini
istonih grkih azbuka: Na susednom junoitalskom kopnu stanovnici Kuma i
Tarenta, gradova koje su osnovali kolonisti iz Halkide i Sparte nekako u isto
vreme, belee znakom X glas odnosno glasove ks, kao i u veini zapadnih grkih
azbuka. Primitivnija italska plemena smetena izmeu Etruraca i grkih kolonista
preuzimala su pismenost od Grka i Etruraca, a docnije su opet svoje tako
stvorene azbuke naputala, prihvatajui azbuku drugog, monijeg i naprednijeg
plemena. Tako su Osci i Umbri preuzeli grku azbuku od Etruraca, da bi je zatim
zamenili latinicom monih Latina. Nije udno da se sred tog arenila, koje
poznajemo tek na osnovu relativno oskudnih ostataka, danas ne moe pouzdano
odrediti da li su Latini svoju "latinicu" preuzeli uglavnom neposredno od Grka,
stanovnika Kuma, ili posredno, preko Etruraca, koji su dugo gospodarili Rimom.
Pouzdano je tek toliko da latinska azbuka, kao i etrurska, vodi poreklo iz neke
zapadne grke azbuke u kojoj znakom X belee glasove ks a znakom H glas h, i
da ta latinska azbuka pokazuje tragove etrurskog uticaja. Slino osakoj i
umbarskoj i latinska azbuka nekako izmiruje etrursku i zapadnogrke azbuke.
Kako se vidi, pismenost i opismenjavanje naroda u istonom delu Mediterana, a
potom i na zapadnom, ilo je polako i preko mnogih posrednika. Ovo se mora
istai u prvom redu stoga to i grka i latinska terminologija pismenosti u
etimolokom pogledu nije uvek jasna. Misli se da su latinski termini littera
"slovo", litterae "pismo, nauka, knjievnost", od kojih potie i moderni termin
literatura, na neki nain postali od grkog termiva "uinjena koa", od
kojega smo mi losredstvom Turaka dobili i nau tuicu tefter. Latinski termin
titulus "natpis, zapis" do danas je ostao etimoloki nejasan. Pomilja se i na
strano poreklo (moda isto od tipter/los ), a isto vai i za latinski
termin elementum "osnova, slovo, azbuka" koji je u svemu kopija grkog
originala . Grki naziv knjige i papirusa, i , semitskog je
porekla i nastao je od imena grada Gubla preko kojeg se izvozio misirski papirus.
Nije iskljueno da je i latinsko liber "knjiga" postalo disimilacijom od grke tuice
. Treba se setiti da je i naa re knjiga, koja u narodnoj pesmi a jo i
danas u narodu znai "pismo", po svoj prilici stranog porekla, i to verovatnije iz
kitajskog izvora preko tursko-tatarskog posrednika nego iz Mesopotamije preko
nepoznatog posrednika.
ANTIKA KNJIGA
46. Razvijena i odlino organizovana knjiarska mrea snabdevala je knjigama
celo antiko Sredozemlje i sve okolne oblasti Aleksandrova i Rimskoga carstva.
Brojne i bogate bile su biblioteke, javne i privatne, grke i rimske. Pa opet nam je
od antikih knjiga sauvano tek veoma malo. Kada je re o rimskoj knjievnosti
kao pouzdano i pregledno svedoanstvo moe posluiti spisak preteno strunih
dela kojima se u 1. v. n. e. sluio enciklopedista Plinije Stariji. Od nekih etiri
stotine dela navedenih u Plinijevu popisu skoro sva su izgubljena. Mada su starija
dela strune knjievnosti i u antiko kao i u moderno doba lake padala u
zaborav i nestajala iz knjiara i biblioteka no dela umetnike knjievnosti, nije

nam ni umetnika knjievnost rimska bolje sauvana. Tako je francuski strunjak

Anri Bardon imao dovoljno razloga da pre nekoliko godina objavi dva obimna
toma pod naslovom Nepoznata latinska knjievnost. Taj rad daje u novije vreme
najpotpunije podatke o mnogobrojnim izgubljenim delima rimskih pisaca i
pokazuje kako je svaki prikaz istorije rimske knjievnosti nuno fragmentaran i
upuen na hipoteze i rekonstrukcije.
Nestanak dela rimske knjievnosti objanjava se u prvom redu razaranjima koja
su zapadnoj, latinskoj polovini Rimskoga carstva doneli poslednji antiki vekovi,
kao i ulogom hrianstva u kulturi ranog srednjeg veka. Ali ni varvarska
pustoenja u 5. i 6. veku n. e., ni oni inioci u hrianstvu koji su doprineli
unitavanju dela paganske umetnosti i knjievnosti antike nisu jedini i najraniji
razlozi nestanku ogromnog dela rimske knjievnosti. Propadanje i nestajanje dela
antike knjievnosti zapoelo je mnogo pre 6. v. n. e., ne samo pre varvarskih
pustoenja ve i pre no to je hrianstvo zadobilo uticajan poloaj u dravnom i
kulturnom ivotu Rimske imperije.
Jedan od razloga nestanka dela antikih pisaca je preteno tehnike, materijalne
prirode. U vreme cvetanja antike kulture na Sredozemlju glavni materijal za
pisanje, pa prema tome i za umnoavanje knjiga, bio je papirus koji se uvozio iz
Egipta. Trgovina s Egiptom i uvoz papirusa razvili su se naroito od sredine 7.
veka st. e., kada su Grci osnovali trgovaku koloniju Naukratis u delti Nila. Pre
toga upotrebljavan je u Grka i drugi materijal za pisanje, izmeu ostalog glinene
ploice i ivotinjska koa. Ali ve za Herodota bile su to u 5. v. st. e. samo
legende iz davne prolosti, a papirus je bio jedini materijal za pisanje. I docnije
siromani svet pie raune, kratka obavetenja i sl. na crepu i pariima glinenog
posua () a ne na papirusu, ija je izrada i prodaja vekovima bila
egipatski dravni monopol. Ali samo je papirus omoguio razvijenu izdavaku i
knjiarsku delatnost. Bio je jeftiniji od naroito pripremljene ivotinjske koe,
pergamenta, koji su stoga i Grci i Rimljani upotrebljavali prilino retko u doba
cvetanja antike kulture, i to mahom samo za naroita, luksuzna izdanja. U 2. v.
st. e. Egipat je za neko vreme obustavio izvoz jeftinijeg papirusa. Tada je koa u
maloazijskom gradu Pergamu zamenila papirus pa stoga po tome gradu i nosi
ime, a antiki pisci kazuju da je pergamenat i "izmiljen" u to vreme u Pergamu. I
potom, kada je Egipat obnovio izvoz papirusa, skupi pergamenat se opet samo
retko i sporadino upotrebljavao u knjiarstvu. Tek mnogo docnije, u prvim
vekovima nae ere, pergamenat neto vie zamenjuje papirus, ali, koliko nam je
poznato, pergamenat se ee nego papirus upotrebljava za prepisivanje
znaajnih knjievnih dela tek od polovine 4. v. n. e. Kada je Konstantin Veliki
priznao hrianstvo, po njegovu je nareenju nainjeno pedeset pergamentskih
biblija za carigradske crkve. To je ve vreme kada biblioteka u Kajsareji istroene
svitke papirusa sistematski prepisuje u pergamentske kodekse. Tada se ak i u
Egiptu, zemlji papirusa, sve vie upotrebljava pergamenat.
PAPIRUS I PERGAMENAT U RIMLJANA
47. Rimljani su u vreme kada se razvila njihova umetnika knjievnost svakako
izdavali knjige na papirusu, kao i Grci od kojih su preuzimali ne samo knjievnu
ve i izdavaku tehniku. Razume se da je u starijim vremenima i u Rimljana za
pisanje sluio razliit materijal. Pominju se stara arhivska dokumenta iz "doba
kraljeva" pisana na platnu (libri lintei). Znamo da je za beleenje rauna, pisanje
pisama i sl. upotrebljavana bilo obeljena, bilo tankim slojem voska premazana

daica. Takve daice su ponekad povezivane i inile su tada neku vrstu drvene
knjige, kodeks. Ali pored svega toga papirus je i za Rimljane bio glavni materijal
od kojeg su se pravile knjige odnosno svici sve do u poznu antiku. Mada se
pominju ponekad i dela pisana na pergamentu, svi podaci kojima raspolaemo
pokazuju da i kod Rimljana pergamenat potiskuje papirus kao materijal za
umnoavanje knjiga tek u 4. v. n. e. Iz toga vremena nisu samo prvi i najbolji do
danas sauvani pergamentski grki kodeksi (Biblija) ve i najstariji latinski
kodeksi (dela Terentija, Kikerona, Vergilija, Livija, Novi zavet).
Prema tome su skoro iskljuivo na papirusu izdavana dela grkih i rimskih pisaca
gotovo punih deset vekova, od poetka 6. v. st. e. pa sve do u 4. v. n. e. Papirus
je osetljiv materijal, naroito na vlagu. Stoga je razumljivo da su nam antiki
papirusi sauvani u veem broju samo u suvom egipatskom pesku, dok su nalazi
u drugim krajevima oko Sredozemlja prava retkost. Takva retkost su papirusi iz
italskog Herkulaneuma, sauvani samo stoga to je grad 79. n. e. zatrpala
erupcija vulkana Vezuva. Glavni na izvor antikih papirusa tako ostaje Egipat. Ali
su tu, prirodno, naeni gotovo redom sami papirusi sa grkim tekstovima od kojih
su najstariji pisani u 4. v. st. e. a najmlai i posle arapskog osvajanja g. 642. n. e.
Pored Homerovih epova i knjievnih tekstova svake vrste i doba stoji ogromna
masa papirusa razline sadrine od zakona i ugovora do privatnih pisama i
kolskih zadataka osnovaca. Egipat, iz kojega su prvi papirusi prenoeni u Evropu
krajem 18. v., jo uvek daje nove i za istoriju grke knjievnosti veoma znaajne
spise i fragmente. Znaajni su takvi nalazi esto i za istoriju rimske knjievnosti,
ali posredno. Tako je pre nekoliko godina naena i 1958. prvi put publikovana
jedna potpuna komedija grkog komediografa Menandra. To je jedino dosada
gotovo u potpunosti sauvano delo tzv. nove atike komedije, mada znamo za
imena sedamdesetine pisaca koji su takve komedije sastavljali. Ovo otkrie daje
nov i pouzdan materijal i za ocenjivanje rada rimskoga komediografa Plauta koji
je samostalno preraivao dela Menandra i drugih pisaca nove atike komedije.
Pored grkih ima i latinski pisanih papirusa u Egiltu, ali oni su mnogo manje brojni
i manje znaajni. Ima ih i na Eufratu (Dura-Europos) i u Herkulaneumu. U
administraciji i vojsci latinski je sluio kao zvanini jezik pored grkoga i na
Istoku, pa se stoga uio u kolama. Ali u duboko helenizovanim istonim
provincijama Rimskoga carstva latinski jezik nije zamenio grki, niti je rimska
knjievnost mogla potisnuti grku. Stoga su latinski papirusi ne samo malobrojniji
od grkih ve i gotovo potpuno beznaajni kao uvari dela rimske knjievnosti.
Od pravnih i vojnih dokumenata, koji ine pretenu veinu latinskih papirusa,
zanimljivija su dela prireena za kolsku upotrebu: Vergilijeve pesme sa grkim
prevodom, Babrijeve basne s latinskim prevodom, ostaci filolokih spisa i grkolatinskih renika. Meu knjievnim tekstovima na latinskim papirusima nalaze se
odlomci pisaca mahom poznatih preko potpunijih v bolje redigovanih
pergamentskih kodeksa, odlomci iz Salustija, Kikerona, Vergilija, Livija, Lukana,
Juvenala. Dovoljno je pomenuga jedan list iz Kikeronovih Beseda protiv Vera,
pisan, kako se ini, jo u 1. v. st. e. kao najstariji sauvani latinski papirus i
ujedno najstariji rukopis nekog Kikeronova dela uopte. Malo je novih otkria koje
papirusi pruaju istoriji rimske knjievnosti. U Herkulaneumu naen je Spev o
Egipatskom ratu (Carmen de bello Aegyptiaco, pisac moda S. Rabirius) iz
vremena Augustova. Naeni su inae nepoznati fragmenti izgubljenih Istorija
Salustijevih kao i izvodi iz izgubljenih knjiga Tita Livija. Vrlo mravi nalazi iz kojih

se jasno vidi da je papirus bio jedan od vanih uzroka propadanja mnogih spisa i
nestanka mnogih dela rimske knjievnosti.
Trajan je bio pergamenat, ali, kako je reeno, na pergamenat sistematski su
prepisivana dela grkih i rimskih pisaca tek u 4. i 5. veku n. e. To su za rimsku
knjievnost k Rim poslednji vekovi uoi potpunog sloma Zapadnog rimskog
carstva. A u to doba nisu prepisivana sva dela, ve su odabirana samo naroito
znaajna i ona koja su odgovarala ukusu vremena. tavie, u 4. i u 5. v. n. e.
mnoga dela starije rimske knjievnosti vie nisu bila poznata, ili samo u
omiljenim antologijama i ekscerptima. Klasici paganske rimske knjievnosti imali
su sreom prednost. Od onih dvanaestak rukopisa iz 46. v. n. e. koji su nam
ouvani i sadre dela rimskih pisaca, tri su rukopisi Vergilijevih dela. Pored
Vergilija u toj maloj grupi najstarijih pergamentskih kodeksa iz poslednjih antikih
stolea nalaze se i dela Tita Livija, istoriara rimske veliine. Ovih dvanaestak
latinskih rukopisa ini tek neznatan deo od blizu 450 sauvanih latinskih rukopisa
ili delova rukopisa iz 46. v. n. e. pisanih u kapitali ili uncijali. Sve su ostalo dela
hrianskih crkvenih pisaca. Ovo je oigledno svedoanstvo o tome u kojoj je
meri hrianstvo prvih stolea srednjeg veka doprinelo nestanku dela rimske
paganske knjievnosti, mada je, zahvaljujui manastirskim bibliotekama i
srednjovekovnim monakim prepisima, neto od te knjievnosti i sauvano. Ali to
su ve oni inioci koji su doprineli nestanku rimske paganske knjievnosti a nisu
materijalne i tehnike prirode.
NESTAJANJE ANTIKE KNJIGE
48. Starija, sadrinski i formalno manje vredna ili demodirana dela padala su
ve u prvim vekovima razvoja rimske knjievnosti lako u zaborav. Tako su
nestajala dela vezana za odreeni trenutak, npr. veoma bogata i raznovrsma
publicistika nemirnog doba Kajsarova, ali i nauna dela velike vrednosti, kao spisi
Varonovi, ija je sadrina ipak prela u mnoge docnije spise, pa ak i u
srednjovekovnu nauku. Ali na isti nain su predavana zaboravu i dela lepe
knjievnosti, naroito ona manje savrena u umetnikom i tehnikom pogledu i
ona koja nisu ula u kanon kolskih pisaca. Dela stare republikanske knjievnosti
doklasinog perioda, dela Livija Andronika, Najvija, Enija, Lukilija i drugih starih
pesnika sve su ree itana u klasinom i poklasinom periodu i pored napora
filologa i antikvara da i njih sauvaju. Tako su nastajali ve u antici oni gubici koji
ine da je veoma teko prikazati razvoj knjievnih rodova u Rimu. Imamo ep
Lukretijev i Vergilijev, najvie domete rimske epike, ali dela njihovih talentovanih
i esto originalnih prethodnika, pionira rimske knjievnosti, poznajemo tek iz
sasvim oskudnih fragmenata. Da imamo dela velikih predhodnika i savremenika
Kikeronovih mogli bismo potpunije odrediti Kikeronov lini prilog rimskom
besednitvu. Izgubljene komedije Najvijeve bolje bi nam pokazale Plautovu
komediografsku vetinu i veliinu, Lukilijeva satira osvetlila bi satiru Horatijevu,
dela starih analista istoriju Tita Livija. Pa i ono fragmenata to nam je preostalo
od dela starih republikanskih pesnika i pisaca rimskih esto nam tek veoma malo
kazuje o umetnikoj vrednosti i osobenosti izgubljenih dela. Te fragmente
sauvali su nam mahom gramatiari iz doba Hadrijana i Antonina, kada su se
pisci i filolozi zanimali pre svega za arhaine izraze i oblike. Ipak je u to doba,
krajem 1. i tokom 2. v. n. e., filoloki interes za staru knjievnost rimsku spasao
od zaborava poneka znaajna dela, izmeu ostaloga komedije Plautove koje ve
odavna nisu bile izdavane. Ali ta filoloka aktivnost nije bila dugoga veka. To i ne

bi mogli oekivati sred knjievne pustoi 3. veka n. e. u kome su se rimske legije

igrale postavljanja i obaranja careva, dok su granice poeli da ugroavaju varvari.
Sreene prilike pod Diokletijanom i Konstantinom, klasicistika obnova paganske
rimske knjievnosti i zvanino priznavanje hrianstva donose preokret ne samo
u knjievnom stvaranju ve i u izdavakoj i filolokoj delatnosti. Nagli razvoj
hrianstva i hrianskog zanimanja za knjievnu delatnost ogleda se i u
izdavakoj delatnosti, i to tim vie to je hrianstvo religija koja se strogo dri
svojih svetenih knjiga. U elji da se suprotstave hrianstvu, u kome jo uvek
vide stranu religiju neukih siromaha, obrazovana gospoda rimska, verna staroj
tradiciji, daju podstrek prepisivanju i novom, strunom izdavanju klasika rimske
paganske knjievnosti. Oko polovine 4. v. n. e., kako je reeno, trajni pergamenat
treba da doprinese ouvanju velike rimske knjievne tradicije, dok se ovaj
materijal u isto vreme ve uveliko upotrebljava za hrianske crkvene knjige i
teoloke spise. Ovakvim rodoljubivim naporima dugujemo nesumnjivo prilian
broj dela rimske knjievnosti i kada su nama sauvana samo u mnogo poznijim,
srednjovekovnim prepisima. Ali i ti napori bili su samo kratkotrajni.
VARVARI I HRIANI
49. Provale varvarskih plemena u Zapadno rimsko carstvo, zajedno sa dubokim
promenama unutar same Imperije, bile su dovoljne da se za nekoliko vekova
uniti veliki deo rimskog kulturnog naslea. Vreme posle propasti Zapadnog
rimskog carstva, od 600. do 1 000. g. n. e., donelo je latinskom Zapadu dubok
kulturni pad. Pa ipak u tome razdoblju dela rimske knjievnosti nisu bila potpuno
nepoznata, a franaki kralj Karlo Veliki, krunisan u Rimu 800. g., pokuava da
oivi neto od stare rimske pismenosti i knjievnosti. U tome poslu mu pomae
ueni Ajnhard (oko 770840), koji po ugledu na Svetonijeve biografije rimskih
careva sastavlja ivotopis Karla Velikog (Vita Caroli Magni). Ali broj pismenih ljudi
sasvim je mali i svi napori poznati pod imenom "karolinkog renesansa" ne daju
krupnijih rezultata. Ipak i njima svakako dugujemo neto od antikih rukopisa
kojima u to vreme opet skae cena.
Varvarska razaranja ostavila su naroito jasan trag na graevinama. Antiki
dvorac ili vila bogatog Rimljanina, sa centralnim grejanjem, kupatilima,
tremovima i umetnikim ukrasima, esto oku strunog arheologa pokazuje
stupnjeve propadanja od prvih razaranja i spaljivanja, preko samo delomine
obkove, do ponovnog razaranja, za kojim sledi samo jo primitivno kampiranje
meu preostalim zidinama. Najzad, obino dolaze dugi vekovi koji na ruevinama
graevine nisu ostavili nikakve tragove ivota. Ili se u njima ugnezdio neki
srednjovekovni gradi, kao to se u tremove i dvorane Diokletijanove palate
smestio stari Split tesnih ulica i mranih kuica. Ili opet, i tada bi tek ogolelim
zidovima doista kucnuo poslednji as, stanovnici oblinjih gradova koriste antike
ruevine kao kamenolom i izvor prvoklasnog i besplatnog graevinskog
materijala, kao u naem Solinu.
Pored upada varvara potiskivanju i nestajanju dela paganskih rimskih pisaca
doprinelo je u ranom srednjem veku i hrianstvo. Razlog esto nije bio toliko
sadrina antikog rukopisa koliko skupi i trajni materijal za pisanje, pergamenat.
Manastirski prepisivai sastrugali bi i sprali antiki tekst sa pergamenta i na tako
dobijenim istim listovima ispisivali bi novi hrianski tekst. Takav rukopis naziva
se palimpsest prema grkom terminu koji su za tu ve u antiko doba dobro
poznatu tehniku upotrebljavali stari Grci. Kako tragovi staroga teksta i posle

struganja opet ostaju, to nam neki od tekstova unitenih na ovaj nain nisu
sasvim propali. Ponovnim uklanjanjem drugog, poznijeg teksta ili, u novije vreme,
naroitom tehnikom fotografskog snimanja omoguava se itanje prvobitnog
antikog teksta. Tako su nam i palimpsesti sauvali neka znaajna dela rimske
knjievnosti. Jedino sa palimpsesta poznat nam je npr. Kikeronov spis O dravi i
pravniki tekst Gajevih Uputstava. Ali ovo su prilino retki sluajevi. Znamo da je
ba zahvaljujui tehnici palimpsesta nestao velik broj dela paganske rimske
knjievnosti, kako to najbolje dokazuje veoma mali broj starih rukopisa paganske
rimske knjievnosti pisan na pergamentu tzv. kapitalom i uncijalom.
Ali hrianstvo i manastiri odigralisu dvostruku ulogu u istoriji ouvanja rimske
paganske knjievnosti, i to stoga to je hrianstvo antika religija i to je
hrianska knjievnost, kako smo ve u pregledu periodizacije pomenuli, na
latinskom jeziku u mnogome nastavila rimsku nehriansku knjievnost, iji je
deo. Videli smo da ve od 3. v. n. e. hrianstvo prodire u krugove obrazovanih
Rimljana. Pisci kolovani u kolama rimskih gramatiara i retora i posle
pristupanja hrianstvu itaju k cene klasike rimske knjievnosti. Iako nova
hrianska knjievnost, koja daje spise hrianske sadrine u obliku Kikeronovih
dijaloga, Vergilijeva epa i ekloge, antikog epigrama, doprinosi nestajanju dela
stare paganske knjievnosti rimske, stav hrianskih umetnika koji priznaju
uzornost klasine paganske knjievnosti doprinosi i ouvanju paganskih uzora.
Potkraj antike i tokom srednjega veka ima uenih hrianskih svetenika koji
opravdavaju i spasavaju neke paganske autore. Jedne dovode u vezu s
hrianstvom, kao Vergilija, druge prosto proglaavaju za hriane, kao Statija.
Slue se i alegorijskim tumaenjem dela u kojima tako otkrivaju neke stavove
bliske hrianstvu. Neki uticajni hrianski pisci i uitelji kao Hijeronim i Kasiodor,
obojica vaspitani u starim retorskim kolama rimskim, izuavaju na pragu
srednjega veka u svojim manastirskim kolama i klasinu pagansku knjievnost.
Stoga se izuavanje i prepisivanje dela antike knjievnosti unosi ak i u pravilnik
benediktinskog monappsog reda (Regula sancti Benedicti). Tako zahvaljujui
uticaju antikog i vizantijskog obrazovanja, te benediktinskih kola, i hriani
prepisuju i uvaju neka dela rimske knjievnosti tokom srednjega veka.
Renesansna filologija imala je pune ruke posla oko otkrivanja i izdavanja antikih
tekstova koji su se tako sauvali kroz srednji vek u manastirskim bibliotekama ili
ispod hrianskih tekstova u palimpsestima. U tim tekstovima ima i antikih
obavetenja o izgubljenim delima rimske knjievnosti i o latinskom jeziku. Ta
obavetenja govore o bogatoj i razgranatoj filolokoj aktivnosti antikih
gramatiara i antikvara, kojoj dugujemo ne samo struno prireene tekstove i
pojedinana obavetenja ve i mnoge metode moderne nauke o knjievnosti.

ANTIKA FILOLOGIJA I IZUAVANJE KNJIEVNOSTI

A. GRCI
FILOSOFSKA KRITIKA PESNITVA
50. Nauno ispitivanje knjievnosti jedno je od antikih naslea. Grki i rimski
filolozi, kritiari, retori, pesnici i filosofi izgradili su mnoge metode nauke o
knjievnosti. Oni su tu nauku razvili u razliitim njenim vidovima, od kritikog
izuavanja i briljivog izdavanja tekstova, preko uenih komentara i biografskih

podataka o piscima, do teorije knjievnih rodova i knjievnog stvaranja. Sami su

pesnici odreivali svoj stav prema umetnosti i umetnikom radu. Filosofi, retori i
filolozi bavili su se tim pitanjima i rano je ve knjievnu praksu pratila knjievna
kritika i teorija kao obrazloenje, tumaenje i rukovodstvo za rad. Antiko naslee
nije samo teorija ve i istorija knjievnosti, iako nam antiki filolozi nisu ostavili
neko posebno delo koje bi se s pravom moglo nazvati istorijom knjievnosti,
grke ili rimske. Bogat knjievno-istorijski materijal pruale su biografije pisaca,
bilo da su stavljene na poetak kritikih izdanja, bilo da su objavljene posebno ili
u zbirkama. Sastavljeni su i poneki pregledi razvoja pojedinih knjievnih rodova, a
izuzetno i pregledi celokupne knjievnosti, grke i rimske. Ali sauvani pregledi
ove vrste nisu posebna dela i namenjeni su naroitim ciljevima. Tako na rimskoj
strani imamo najpre u Kikeronovu Brutu dakle u spisu posveenom retorskoj
teoriji kratak pregled istorije besednitva i karakteristike dela potrebnih za
obrazovanje besednika. Dravni profesor retorike pod Domitijanom, Kvintilijan,
posvetio je istome cilju desetu knjigu svoga Obrazovanja besednika. Iz oba ova
sauvana pregleda jasno se vidi da su im prethodili vekovi knjievne kritike,
naroito na grkoj strani.
Kod Grka su ve u 6. v. st. e. filosofi Heraklit i Ksenofan, hoji su zastupali dva
suprotna filosofska pravca, slono osuivali moral homerskih bogova, pa su tako
osporavali i vrednost samog homerskog epa koju su merili etikim merilima. S
druge strane trudili su se u isto vreme filosofi Teagen iz Regiona i Anaksagora da
odbrane Homerovu umetnost od ovakvih napada, sluei se pritom alegorijskom
interpretacijom. Pored pesnika aristokrate Pindara i popularnih sofista, knjievnu
problematiku u 5. v. st. e. naroito je prouavao Demokrit, osniva atomistike. Za
njim dolaze komediograf Ardstofan i filosof Platon koji je pojedinim knjievnim
rodovima posveivao i posebne dijaloge. Platon je u raznim odsecima svojih dela
obraivao pitanja teorije knjievnosti i odreivao, polazei od svojih gnoseolokih
i etikih uenja, prirodu pesnikog stvaranja i odnos knjievnosti prema
socijalnom i politikom ivotu zajednice. Pored mnogih kolebanja u sudu, pored
stalnoga razvoja Platonovih pogleda na knjievnost, pa i pored osude pesnitva
koje on gotovo u potpunosti iskljuuje iz svoje idealne drave, Platonov je rad na
ovome polju bio od ogromnog znaaja za potonja izuavanja knjievnosti. Nisu
samo njegovi neverni uenici, kao Aristotel, uzeli pred Platonom poeziju u zatitu,
ve su i njegovi verniji poslednici, platoniari, ba na osnovu nekih Platonovih,
dobrim delom od sofista preuzetih uenja, doli do nove, pozitivne ocene
knjievnog i pesnikog stvaralatva.
Posle Demokrita, sofista i Platona ova su izuavanja postajala sve sistematinija.
Veliki sistematiar nauka Aristotel, sluei se psiholokim i istorijskim metodom,
ispitujui dela grkog pesnitva i pretresajui starija uenja i teorije, daje u
raznim spisima, a naroito u Poetici, preglednu i doslednu teoriju knjievnosti, u
kojoj su bile odreene glavne knjievne vrste i njihovi zakoni. Mada je
Aristotelova Poetika ustvari zbirka beleaka i mada nam nije u potpunosti
sauvana, ona nije samo u antiko doba snano uticala na knjievnu teoriju kako
Aristotelove peripatetike kole tako i mnogih drugih pisaca, ve je od 15. veka
dugo imala istu znaajnu ulogu i u novijoj evropskoj knjievnoj teoriji. To dolazi
odatle to je Aristotel svoj izuzetni nauniki i mislilaki dar analitiara i
sistematiara pokazao u Poetici sasvim kao i u delima o prirodnim naukama na
koja je pre svega mislio Darvin kada je za svoja dva boga proglasio Linea i Kivjea,
ali je ovima pripisao samo ulogu aia u odnosu na Aristotela. Jezik je Aristotela

zanimao najvie u vezi sa logikom, retorikom i i poetikom. Stilistikim pitanjima

bavi se donekle na zavretku Poetike i u treoj knjizi Retorike. Velik je bio i
Aristotelov prilog razvoju istorije knjievnosti. Aristotel je polazio od pouzdano
utvrene dokumentacije za koju je smatrao da jedino moe posluiti kao osnova
knjievnoj istoriji. Sastavio je zbornik zvaninih podataka o dramskim i muzikim
priredbama u Atini () i spiskove slavnih pesnika i glumaca koji su
odneli pobede o Dionisovim svetkovinama. Istorijska objanjenja davao je i u
svojim Homerskim pitanjima ( , 6. knj.) gde je objanjavao
motive Homerove epike.
Aristotelov rad dao je presudan podstrek knjievno-istorijskim ispitivanjima
njegovih uenika, peripatetiara. Aristotelov naslednik Teofrast (372287 st. e.)
bavio se teorijom muzike i poezije, a dao je u svome delu O izrazu ( )
istoriju razvoja proznog stila. S razlogom se u ovome delu vidi prvi pokuaj
sastavljanja jedne "imanentne" istorije knjievnosti, tj. takve jedne istorije
knjievnosti iji bi predmet bio prevashodno sam estetski fenomen. Meutim,
nisu svi peripatetiari bili pisci i naunici Teofrastova kova, pa je iroke poglede
Aristotelove u spisima mnogih njegovih uenika i poslednika zamenilo ueno
gomilanje sitnih podataka, rad znaajan ali esto i nedovoljno kritian.
PERIPATETIARI
51. Sa Teofrastom ve smo preli u helenistiki period koji donosi neke novine i
na polju grke nauke o knjievnosti. Mada su se peripatetiari, platoniari i
naroito stoiari u potonjim vekovima bavili izuavanjem knjievnosti i mada su
uenja filosofa, starijih i novijih, stalno uticala na filologiju i gramatiku, u
promenjenim uslovima helenistikog sveta i knjievna ispitivanja uzimaju nov
pravac. Ve smo ranije pomenuli da je helenistiko doba vreme esnafa i
strunjaka-tehniara svake vrste. I knjievna se kritika sve manje zanima za
pitanja filosofske prirode. Retorska praksa i kolske potrebe, bibliotekarska i i
izdavaka aktivnost sve vie vode ue filolokom radu na polju kritike teksta,
analize stila, komentarisanja i sastavljanja teorijskih prirunika, pri emu ni
biografskoistorijska ispitivanja ne zaostaju. Ukratko, u doba helenizma razvija
se samostalna filoloka nauka, koja nije kao u Aristotela tek deo ire naunofilosofske graevine, ve posebna disciplina. Pa i za razvoj u tome ue strunom
pravcu Aristotelov je primer bio u mnogome presudan. Ve sam Aristotel svojim
je spisima iz mnogih raznorodnih oblasti daleko preao granice ue filosofske
problematike, a istim putem su poli i njegovi poslednici, njegov uenik Teofrast i
Teofrastov uenik Demetrije iz Falerona. Iz krugova peripatetiara je i Praksifan,
pisac koji je prema antikim obavetenjima radio na naunoj gramatici i bio
uitelj uenih aleksandrijskih filologa i pesnika Kalimaha i Arata. U istoriji
knjievnosti glavna slava peripatetike nauke lei u istorijsko-biografskim
ispitivanjima. Nisu sastavljane samo peripatetike biografije filosofa ve i
biografije pesnika, knjievnika i umetnika uopte. Poznati pisci takvih biografija
su Aristoksen iz Tarenta (4. v. st. e.) i Hamajleon iz Herakleje, a naroito Satir u 3.
v. st. e., koji pie negovanim i prijatnim stilom, ali pokazuje vrlo malo kritinog
duha i uiva u anegdotskom materijalu sumnjive vrednosti.
Biografski rad peripatetiara imao je velik uticaj sve do samog kraja grko-rimske
antike. Naalost, pisci tih biografija esto su nekritini. Hamajleon je biografije
sastavljao i na osnovu podataka koje je uzimao iz dela samih pesnika. Ovaj
metod, koji se i danas jo upotrebljava, dozvoljavao je stvaranje mnogih

proizvoljnih konstrukcija a uz nepouzdane izvore druge vrste vodio je vie

fantastinoj novelistici nego naunoj biografiji. Ipak su nesumnjive zasluge
peripatetike biografije. Ona nam je sauvala mnoga antika obavetenja o
piscima i delima koja bi nam inae bila esto sasvim nepoznata. Peripatetiari su
stekli zasluge i kao teoretiari knjievnosti koji su razvili mnoge metode knjievne
kritike.
ALEKSANDRIJSKA FILOLOGIJA
52. U helenistiko doba vana sredita filoloke aktivnosti bila su u egipatskoj
Aleksandriji i u maloazijskom Pergamu, dakle u prestonicama ptolemajske i
atalidske drave. Aleksandrijska filologija bila je u mnogome odreena
peripatetikim uenjima. Peripatetiar Praksifan bio je, kako je reeno, uitelj
aleksandrijskog pesnika, filologa i bibliotekara Kalimaha, a Demetrije iz Falerona,
uenik Teofrastov, doao je kao izbeglica godine 297. st. e. u Aleksandriju, gde je
neko vreme iveo na dvoru Ptolemaja I i svakako uticao na organizovanje
naunog rada u ptolemajskoj prestonici. Znamo da je po njegovu savetu Ptolemaj
I pozvao u Egipat uglednog peripatetiara Stratona da bude uitelj na dvoru. Sa
helenizmom nastao je pogodan trenutak za sistematsko ispitivanje grke
knjievnosti i stoga to su oko godine 300. st. e. veliki herojski ep, klasina
mitoloka drama i stara lirika, kao i politiko besednitvo, uglavnom okonali svoj
vek. Od toga vremena u tim se knjievnim rodovima tek retko javljaju dela od
vrednosti. Savremeni politiki ivot nema u uslovima teokratskih helenistikih
monarhija orijentalnog tipa vie mesta u knjievnosti, ni u komediji, ni u
besednitvu, dakle ni u onim rodovima koji su u vreme Aristofana ili Demostena
od politike savremene tematike ba i iveli. Zamenjuje ih umetnost novih
pravaca, puna tehnike virtuoznosti i filoloke uenosti, sklona sitnim oblicima
naroito u pesnitvu i strana politikoj tematici. Stoga je i razumljivo da posle
Aristotelove sistematizacije nauka i ovih promena u grkom svetu i pesnitvu,
knjievna teorija i istorija posmatra starije knjievne oblike i rodove mahom kao
vrste i nepromenljive sheme, radei na daljem izgraivanju pravilnika knjievne
tehnike namenjenih pre svega kolskim potrebama. Tako su nastajali i
beznaajni tehniki prirunici, ali i dela veeg znaaja kao izgubljena Poetika
Neoptolema iz Pariona, pesnika, knjievnog teoretiara i glosografa s kraja 3. v.
st. e. Osnovna uenja Neoptolemove Poetike poznata su nam iz fragmenata spisa
O pesmama ( ) Filodema iz Gadare (oko 110oko 40. st. e.), kao i
iz Horatijeve Pesnike umenosti.
U Aleksandriji uslovi za izuavanje knjievnosti bili su naroito pogodni jer su
filolozi imali na raspologanju bogate biblioteke. U sklopu sa biblnotekama bio je i
Muzej (), neka vrsta "kraljevskog uenog drutva". Naunike Muzeja
plaao je sam vladar, koji je postavljao i glavnog bibliotekara velike dvorske
biblioteke. Prvi takav bibliotekar bio je poznati naunik Zenodot (roen oko 325.
st. e.). On je izdavao i obraivao ep i liriku, dok je u isto vreme ueni pesnik
Likofron (roen oko 320. st. e.) izuavao komediju, a pisac tragedija Aleksandar
Ajtolac (roen oko 315. st. e.) posveivao svoja filoloka ispitivanja tragediji.
Zenodota su kao bibliotekari nasledili epski pesnik Apolonije Roanin (3. v. st. e.)
i Eratosten iz Kirene (oko 275194 st. e.), filolog, istoriar, matematiar,
astronom, geograf, filosof i pesnik. Zatim je sledio ceo niz uglednih pisaca i
naunika. Rad ovih aleksandrijskih filologa, od kojih treba pomenuti jo Aristofana
iz Vizanta (bibliotekar oko 195. st. e.), Aristarha sa Samotrake (oko 215oko 145.

st. e.), Apolodora iz Atine (oko 140. st. e.) i Dionisija Traanina (roen oko 166. st.
e.), obuhvatao je mnoge raznorodne oblasti. O tome nas radu dobrim delom
obavetavaju sauvana sholija uz Homera, a u manjoj meri i ona uz Pindara,
Hesioda, Aristofana i tragiare. To dolazi odatle to je Homer bio najitaniji kolski
pisac i najomiljeniji predmet filolokih interpretacija jo od 6. v. st. e. pa sve do
kraja staroga veka. Aleksandrinci su u svojim izuavanjima polazili od ispitivanja
znaenja rei. Glosografijom, sakupljanjem i tumaenjem retkih rei, bavio se ve
filosof Demokrit. Ali prvi nesistematski zbornik glosa sastavio je elegiar i filolog
Fileta sa Kosa (roen neto pre 327. st. e.), uitelj prvog aleksandrijskog
bibliotekara Zenodota i pesniki uzor Hermesianakta, Teokrita, Kalimaha, rimskih
neoteriara 1. v. st. e. i rimskih elegiara. Potom aleksandrijski filolozi sastavljaju
mnoge velike renike retkih ili dijalekatskih rei i izraza, od kojih je moda
najznaajniji bio zbornik Rei () Aristofana iz Vizanta. Dalje su se bavili
prosodijom, metrikom, kritikom teksta, izdavanjem i komentarisanjem. Tako je u
aleksandrijskoj filologiji sredinje mesto zauzimao tekst knjievnog dela, njegovo
izuavanje i fiksiranje. Ipak nisu zanemarivane ni druge oblasti filolokog rada.
Istorija knjievnosti nala je mesto u uvodima izdanja gde je obino davana
kratka biografija pisca lrema peripatetikom ablonu. Pojedinim delima dodavani
su i uvodi o vremenu prikazivanja, sadrini, autentinosti i vrednosti. Pored
biografsko-prosopografskih uvoda stoje i ejdografski spisi, kao to je npr. bilo delo
Eratostena iz Kirene (druga polovina 3. v. st. e.) o staroj komediji u punih
dvanaest knjiga. Naroito omiljen predmet izuavanja bili su i uzori pojedinih
pisaca i dela. Pa ipak je najvie mesto u izuavanju umetnikih dela
aleksandrijska filologija dodeljivala estetskom sudu, o knjievnom delu ili o
pojedinim njegovim odsecima. Tako su nastajali i spiskovi najboljih predstavnika
pojedinih knjievnih rodova, zvani kanonima. Stari kanon sadravao je na primer
tri pisca jampske poezije: Arhiloha, Hiponakta i Ibika. Ali vremenom, pod uticajem
retorike i naroito stoike moralistike, estetski sud o celokupnom delu zamenjuju
sve vie analiza retorskog i stilskog efekta i moralistika ocena.
PERGAMSKA FILOLOGIJA
53. Aleksandrijska biblioteka, koja je veim delom unitena u 1. v. st. e. kada su
Kajsara opsedali u Aleksandriji, posluila je kao uzor drugim bibliotekama
helenistikog Istoka, od kojih su najpoznatije one u Pergamu i Antiohiji. Glavni
takmac Aleksandrijske bila je Pergamska biblioteka koju je osnovao Eumen II.
Ovu e biblioteku u 1. v. st. e. Antonije pokloniti egipatskoj kraljici Kleopatri da bi
nadoknadio tete to su ih borbe sa Kajsarom u Egiptu nanele Aleksandrijskoj
biblioteci. I Pergam je bio znaajan centar filoloke aktivnosti. Tu su naroito Atal
I (241197. st. e.) i Eumen II (197159. st. e.) okupljali naunike i filosofe. Prvi
bibliotekar i najistaknutiji filolog u Pergamu bio je Kratet iz Mala koji je 168. st. e.,
prilikom svoga boravka u Rimu, dao lino snaan podstrek razvoju rimske
filologije. Kako je Kratet bio glavni predstavnik pergamske filologije i kako su
njegovi pogledi umnogome bili odreeni stoikim uenjima, za razliku od
aleksandrijskih, bliskih peripatetikoj nauci o knjievnosti, ve se u antiko doba
govorilo o suparnitvu Aleksandrije i Pergama na filolokom polju. I u novije
vreme esto se govori o "pergamskoj filolokoj koli".
Iako je ovakva podela na potpuno antitetine "kole" prsterana, injenica je da se
filoloki rad Krateta iz Mala duboko razlikovao od rada aleksandrijskih filologa.
Kratet, koga srednjovekovni leksikon Suda ( ) naziva stoikim filosofom,

tumaio je alegorijski Homera i druge pesnike, Hesioda, Euripida, Aristofana,

Arata. Osnovni podstrek ovakvom fantastinom i proizvoljnom tumaenju, koje u
pesnika dela unosi mahom smisao nepoznat autoru, dala su stoika uenja o
prirodi umetnosti. Dok su peripatetiari i njima bliski teoretiari zastupali
shvatanje da pesnici piu da bi zabavili itaoce to je naroito isticao Eratosten
ili bar shvatanje da pesnici treba i da zabave i da koriste ntaocima kao
Neoptolem iz Pariona , stoiari su sasvim jednostrano posmatrali knjievnost sa
stanovita moralistikog utilitarizma. Za njih je pesnitvo sadravalo pouku bilo
da neposredno ui moralnom ivotu, bilo da prua znanja koja doprinose
pravilnoj moralnoj orijentaciji. Stoiki filosof Hrisip (3. v. st. e.) povezao je ve
izranije dobro poznatu alegorijsku interpretaciju homerskog pesnitva
pomenuli smo Teagena iz Regiona koji je iveo u 6. v. st. e. sa stoikom
filosofijom, njenom fizikom i njenim moralizmom. Tako za Hrisipa boj bogova u
Ilijadi simbolie sukob nebeskih tela iz kojeg nastaje "poar svetova" o ijoj
periodinoj pojavi govori stoiko uenje. Isto je tako za Hrisipa zlatni lanac koji se
pominje u Ilijadi samo vatrena putanja zvezda. A dok se Hrisip zadovoljava
ovakvim tumaenjima pojedinih mesta u Homerovim pesmama, Kratet je stoiku
teologiju, kozmografiju i geografiju nalazio bez razlike u svim odsecima
Homerova pesnitva. Ova uena pseudo-nauka nailazila je na otpor ne samo kod
aleksandrijskih filologa ve i kod samih stoikih filosofa. Alegorijskoj interpretaciji
pesnitva osporavao je vrednost Seneka Filosof, glavni predstavnik rimskog
stoicizma. Ali toj alegorijskoj interpretaciji pripala je budunost. Ona je cvetala u
poslednjim vekovima starog i tokom celoga srednjega veka.
Stoika shvatanja dala su nov podstrek i antikoj etimologiji koja, meutim, to
ime jedva da i zasluuje. Pored pokuaja stoikih teologa i fiziara da u imenima
boanstava otkriju korenove naroita znaenja u Zevsovu imenu "ivot" a u
Herinu "vazduh" javljaju se i zaeci izuavanja simbolike glasova koja se u
osnovi ne razlikuje mnogo od onoga to u svome sonetu o vokalima prua u 19.
v. Rembo. Ovo stoiko etimologisanje u vezi je sa stoikim shvatanjem po kome
su rei prvobitno predstavljale verno stvari koje oznaavaju. Te prvobitne rei
kriju se u korenu potonjih rei a do nesporazuma i do kvarenja prvobitne idealne
situacije u jeziku je dolo stoga to su ljudi proizvoljno od takvih korenova izvodili
nove rei. Tako je, prema stoikom shvatanju, za jezik karakteristina anomalija
(). Stoga filolozi Kratetova, pergamskog pravca bliskog stoikim
uenjima, koja je ve Hrisip izloio u etiri knjige svoga dela O anomaliji (
), pokazuju mnogo razumevanja za nepravilnosti i razvitak jezika, pa i u
pitanjima ortoepije i stilistike ne osuuju neologizme i novine. Ovo je nesumnjivo
pozitivna crta stoikog uticaja na filologiju, uticaja koji je mnogo doprineo
odreivanju gramatikih kategorija i terminologije, pa i stvaranju gramatikog
sistema. Tako je stoika filologija sa svojim uenjem o anomaliji bila bliska
azijanskom stilu u besednitvu jer je taj besedniki pravac rado upotrebljavao
neuobiajene i novoskovane rei i obrte, menjao uobiajeni ritam reenice itd.
Nasuprot takvom irokom pogledu na jezik i njegov razvitak stoji purizam
aleksandrijske filologije koja je polazila od principa analogije (), tj.
podudarnosti i pravilnosti, pa je na osnovu toga osuivala neologizme i svaki
neuobiajen izraz. Spis O analoji ( ) to ga je sastavio ve
Aristofan iz Vizanta po svoj je prilici bio odgovor na Hrisipova stoika izlaganja o
anomaliji. Purizam analogista blizak je na stilskom podruju tzv. atikistikom

pokretu (), iji su predstavnici u besednitvu i knjievnosti izbegavali

svaku neobinu re i teili za jednostavnim i strogim izrazom.
RETORIKA I IZUAVANJE KNJIEVNOSTI
54. Kako pokazuje veza uenja o analogiji, purizma i atikizma s jedne strane i
veza uenja o anomaliji, antipurizma i azijanizma s druge bez obzira na to to
ti nizovi ne obeleavaju neke uvek sasvim strogo razdvojene filoloke i retorske
kole izmeu filoloke i retorske teorije i prakse veze su bile i snane i duboke.
Stoga ovaj prikaz filoloke aktivnosti antike ne bi bio potpun ni za grku ni za
rimsku stranu kada pored filologa ne bi pomenuli antikog retora i ulogu retorike
u antikom kolstvu. Rani teoretiari, sofisti, Aristotel i prvi peripatetiari nisu
razdvajali filologiju i retoriku, ija je oblast od samih poetaka bila stilistika i
teorija izraza. Docnije se, ve kod aleksandrinaca, filologija bavi vie pesnitvom,
dok retorika izuava prozu. Takva je podela posla ostala na snazi i u helenistikoj
i u rimskoj koli. Takozvani "gramatiar" bavio se pesnitvom, ali decu po pravilu
nije sistematski upuivao u vetinu sastavljanja stihova, dok je retor, u ije su
ruke dolazili ve stariji aci, uio svoje uenike i praktinoj retorici i stilistici.
Stoga je znaaj retorike za ist jezik i uglaen stil bio u praksi jo i vei no znaaj
filologije u uem smislu. Granica izmeu obe oblasti nije bila strogo povuena, ali
je i na teorijskom polju, gde je filologija esto bila zaokupljena tekstom i
antikvarskim detaljima, retorika izgradila teoriju umetnikog izraza do
komplikovanih sistema, tako da se i dananja stilistika terminologija jo uvek
slui terminima antike retorike. Tako je retorika imala velikog udela u knjievnim
teorijama, a naroito je velik bio njen uticaj na knjievno stvaranje, jer je
retorskoj analizi podvrgnuta i proza i poezija. Homer na grkoj i Vergilije na
rimskoj strani bili su u oima retorike i retorske kole besednici prvoga reda,
veliki uzori besednike vetine.
Antiki filosofi esto su osuivali retoriku i pokuavali da suzbiju njen ogromni
uticaj na kolstvo. Ve su u Grkoj 4. v. st. e. filosof Platon i retor Isokrat delili
megdan oko toga kome pripada prvenstvo u obrazovanju omladine, filosofima ili
retorima sofistima. Ta raspra izmeu filosofije i retorike u pedagokoj teoriji i
praksi trajae kroz ceo stari vek. Znaajan preokret nastao je u razvoju grke
retorike oko polovine 3. v. st. e.. Tada je sa procvatom helenistikih monarhija
grko besednitvo izgubilo svoju politiku ulogu i arenu. Videli smo u pregledu
perioda rimske knjievnosti da se to stanje po helenistikom Istoku ne menja ni u
potonjim vekovima, u doba rimskih osvajanja. Retorika se povlai u retorske
kole, gde se sve svodi na deklamatorsku vetinu i virtuozno izlaganje izmiljenih
i fantastinih tema, mahom potpuno stranih stvarnome ivotu. U takvoj kolskoj
sredini razvija se i ve pomenuti izvetaeni stil, pretovaren ukrasima i pesnihim
reima, koji je dobio ime azijanizam prema maloazijskim retorskim kolama u
kojima je naroito negovan. Jedan od najpoznatijih predstavnika azijanskog stila
bio je oko 250 st. e. Hegesija iz Magnesije. Sofistika tradicija ivi i dalje u
retorskim kolama helenistikog vremena i ostavlja jasan trag i u delu Hegesije
iji stil, pun udnih metafora, neobino rasporeenih rei i bombastinih izraza,
umnogome nastavlja ono to je najmanje prijatno i privlano u stilu starijeg
sofiste Gorgije iz Leontina (oho 483376 st. e.). Kao reakcija na ovaj stil javlja se
kod Grka ve polovinom 1.v. st. e. atikizam, ugledanje na stare atike pisce.
Najpoznatiji predstavnici toga pravca su Kajkilije iz Kalakte i Dionisije iz
Halikarnasa.

Ipak i u helenistikom periodu retorske kole nisu odmah uspele da potpuno

savladaju otpor filosofa na pedagokom polju. Epikur je osporavao retorici svaku
vrednost za obrazovanje dravnika i filosofa. Stoiari su izuavali gramatika pa i
retorska pitanja, ali ni oni nisu retoriku naroito cenili. Meutim, retorika polae i
teorijski pravo na sve iri krug delatnosti. Ve oho 150. st. e. Hermagora iz
maloazijskog Temna u svojim spisima oivljava retorsku teoriju, hojoj su azijanisti
njegova vremena pohlanjali prilino malo panje. Osnovna je Hermagorina teza
da retorsha kola treba da se bavi pitanjima javnog ivota ( ),
a ne samo usko tehnihim problemima stila i izraza. Ovaj se ideal samo donekle
ostvaruje, npr. u vreme "druge sofistike", krajem 1. i u 2. v. n. e., kada putujui
besednici hao Dion iz Pruse govore pred irokom publikom po celome Rimkom
carstvu o najraznovrsnijim pitanjima. Ima prilino irine i u retorskom
posmatranju knjievnosti. Moe se rei da retorika nije samo do sitnica
izgraivala teoriju izraza, ve da je i za pesniku umetnost ponekad pokazivala
razumevanje vee od onog usko strunih gramatiara i antikvara. Mada je
presudna uloga retora u kolstvu helenistihog i rimskog perioda vodila nemiloj
pojavi retorizovanja poezije, taho da su deklamacije svojstvene i poeziji
francuskog klasicizma nadahnutog rimskim uzorima (Senekom npr.), ipak je
retorsko posmatranje poezije i u pozno antiko doba imalo tu prednost nad
tumaenjima gramatiara to je vie panje poklanjalo celini i estetskoj oceni
dela.
B. RIMLJANI
KNJIEVNICI FILOLOZI
55. Kako se iz navedenoga vidi, bogata i razgranata aktivnost filologa i retora
predstavlja u helenistiho doba jednu celinu iz hoje se nije moglo lako izdvojiti
izuavanje gramatike i etimologije i suprotstaviti kritici, istoriji i teoriji
knjievnosti i besednitva. Stoga je i neophodno poznavanje najosnovnijih
injenica razvoja antike filologije i retorike da bi se mogla bolje razumeti i
oceniti dela antike knjievnosti. Koliko su postavke grke filologije znaajne i za
razumevanje mnogih osobenosti rimske knjievnosti pokazuje ne samo injenica
da je rimska filologija izdanak grke, odnosno tek deo grke filologije i u vreme
rimshoga gospodstva nad Sredozemljem, ve i filoloki interes, filoloka ahtivnost
mnogih velikih pisaca rimske knjievnosti. Moe se rei da se retko koji znaajniji
pisac rimske knjievnosti, od samih njenih poetaka sve do kraja staroga veka,
nije ozbiljno bavio i problemima filologije u uem i irem smislu, od ortografije i
prosodije do stilistike i teorije knjievnih rodova. Da su doista ve najraniji pisci
rimske knjievnosti poklanjali punu panju pitanjima ove vrste pokazuje i to to
su prva dela rimske knjievnosti veim delom prevodi i prerade grkih originala.
Sentencije Apija Klaudija imale su, kako je reeno, po svoj prilici grki, pitagorski
uzor, a Apije se bavio i pitanjima gramatike i ortografije. Pisac s kojim u pravome
smislu zapoinje umetnika rimska knjievnost, Livije Andronik, bio je uitelj i
preveo je za kolske potrebe Homerovu Odiseju. I Livijevi poslednici, Najvije i
Enije, prouavali su paljivo grku knjievnost. Naroito Enije koji je u rimsku
knjievnost preneo grki heksametar i ogledao se u mnogim knjievnim rodovima
grkog porekla. Nema sumnje da je ovaj obrazovani poznavalac grke
knjievnosti dobro poznavao i grku metriku i grku teoriju knjievnih rodova.

Sam je, uostalom, ponosno za sebe kazivao da paljivo prouava jeziki izraz
(dicti studiosus).
Ovakav odnos prvih rimskih pisaca prema filologiji i prema grkim originalima i
uzorima uslovio je, prirodno, u Rimu mnogo bri razvoj filologije i teorije
knjievnosti nego u Grka, koji su samostalno i postepeno izgraivali ovu naunu
disciplinu. U 2. veku st. e. interes za filologiju naglo raste u Rimu. Biograf
poklasinog perioda Svetonije u svome spisu O gramatiarima prikazuje tu
pojavu i objanjava je boravkom glave pergamske filologije, Krateta iz Mala, u
Rimu godine 168. st. e. Nema sumnje da je bilo i drugih podstreka s helenske
strane, ali nije sluaj to se rana filologija u Rimu vezuje ba za stoiki
orijentisanu pergamsku. Doprinelo je ovakvom razvoju po svoj prilici
uspostavljanje sve jaih kulturnih veza sa helenistikim Orijentom, i to naroito
sa Pergamom i sa Rodom na kome je cvetala poznata retorska kola. Pergamsko
kraljevstvo i ostrvo Rod pozvali su poetkom 2. veka st. e. u pomo Rimljane i
sklopili su sa Rimljanima savez da bi se odbranili od napada makedonskog kralja
Filila V. Tada su Rimljani prvi put krenuli sa vojskom u Aziju. Saveznika
Pergamska kraljevina padala je potom pod sve jai uticaj Rimljana i najzad je,
kako je reeno, 133. g. st. e. kralj Atal III ostavio Pergamsku kraljevinu
testamentom Rimu.
Rimskim vojnim operacijama na Istoku rukovodio je poetkom 2. veka st. e.
Lukije Kornelije Skipion, koji je stoga i dobio nadimak Asiaticus, a sa njim je bio i
njegov brat Publije Kornelije Skipion Afrikanac (Africanus), poznati pobednik nad
Hanibalom. Dravnim poslovima bavili su se potom i dalje predstavnici ove
mone rimske porodice aristokrata. Tako je polovinom 2. v. st. e. Publije Kornelije
Skipion Ajmilijan dve pune godine boravio kao rimski poslanik u Egiptu, Siriji,
Pergamu i Grkoj. Veliki ljubitelj helenske kulture kao i ostali lanovi ove porodice,
Skipion Ajmilijan je postao sredite kruoka filhelenski raspoloenih knjievnika u
Rimu, a sam je bio blizak stoikoj filosofiji. Njegov prijatelj bio je glavar atinske
stoike kole Panajtije koji je, sam poreklom sa Roda, kao mladi u Pergamu
sluao predavanja Krateta iz Mala a od 144. st. e. boravio u Rimu dugo i esto.
Panajtije je pratio Skipiona Ajmilijana i na njegovim putovanjima po Istoku. Ovaj
razvoj politikih dogaaja na helenistikom Istoku i ove veze obrazovanih
Rimljana s Pergamom i Rodom nesumnjivo su jedan od vanih razloga da je rana
rimska filologija bila preteno stoiki orijentisana i bliska pergamskoj filologiji dok
aleksandrijska neto vie utie na rimsku tek znatno docnije. Razume se da nije
samo i iskljuivo "pergamska kola" bila na ceni u krugu Skipiona.
Ovome filhelenski raspoloenom krugu pripadali su komediograf Terentije i,
donekle, satiriar Lukilije. Terentije u prolozima svojih komedija raspravlja o
problemu kontaminacije grkih originala, ijeg se tona i ije se tehnike dri
vernije no Plaut. Lukilije u svojim satirama govori o pitanjima ortografije,
knjievne kritike i o uenjima helenistikih teoretiara knjievnosti. Mada
oskudni, fragmenti Lukilijeva dela pokazuju da su rimski pisci i pored snanog
stoikog pergamskog uticaja na rimsku filologiju eklektiki preuzimali uenja iz
raznih helenistikih izvora. Uostalom, bilo je dosta i grkih teoretiara koji su na
svoj nain mirili uenja aleksandrijske i pergamske filologije. Lukilijevi fragmenti
(frg. 964) pokazuju da je ovaj pesnik bio sklon uenju o analogiji. Ima li se u vidu i
delo komediografa Terentija koje je odgovaralo ukusu kruoka oko porodice
Skipiona, jasno je da je u praksi ovaj kruok bio za "ist jezik" (purus sermo),
dakle vie za analogiju nego za anomaliju.

U drugoj polovini 2. v. st. e. poznati pisac tragedija Akije bavi se filolokim

studijama i ne samo to predlae neke ortografske reforme ve sastavlja i prvi
nama poznati spis o istoriji rimske knjievnosti, i to u stihu. Ta izgubljena pesma
nosila je naslov Didascalica i sadravala je istoriju dramske knjievnosti rimske.
Akije je obradio i grke izvore rimskih drama, pozorinu tehniku i istoriju rimske
scene. U isto vreme sastavio je knjievnoistorijsku pesmu i Porkije Likin (Porcius
Licinus). Ovaj je pisac napadao Terentija zbog njegove odanosti Skipionima. U
stihu je pisao oko g. 100. st. e. i Volkakije Sedigit (Volcacius Sedigitus) delo O
pesnicima (De poetis) puno obavetenja o ivotu i hronologiji starih rimskih
komediografa. Sedigitov sud o njihovoj pesnikoj vrednosti osoben je, kako
pokazuje ovaj raspored: prvi Kajkilije Statije, drugi Plaut, trei Najvije,
etvrti Likinije, peti Atilije, esti Terentije, sedmi Turpilije, osmi
Trabea, deveti Luskije, deseti Enije, i to samo zbog njegove "starine" (causa
antiquitatis). Broj deset uobiajen je u aleksandrijskim kanonima.
Znamo da je uticaj Krateta iz Mala podstakao Gaja Oktavija Lampadiona (Gaius
Octavius Lampadio, 2. v. st. e.) da izuava stare rimske pesnike. Lampadion je
priredio kritiko izdanje Najvijeva istorijskog epa Punski rat. Neto mlai od njega
je Kvint Varguntej (Quintus Vargunteius, 2. v. st. e.), koji je okupljao veliku publiku
komentariui javno Enijev istorijski spev. U isto su vreme Vetije Filokom (Vettius
Philocomus, 2. v. st. e.) i Lajlije Arhelaj (Laelius Archelaus) drali predavanja o
satirama svoga prijatelja Lukilija.
FILOLOKO-RETORSKE STUDIJE U 1. V. ST. ERE
56. Najznaajniji i najuticajniji meu ranim teoretiarima bio je je "prvi" rimski
filolog Ajlije Stilon (Lucius Aelius Stilo Praeconius, roen oko 150. st. e.). Ovaj
naunik ogledao se gotovo u svim oblastima filologije. Kao profesor gramatike i
retorike proslavio se gramatikim studijama o strukturi reenice, interpretacijama
arhainih kultskih pesama (carmina Saliorum) i Zakonika dvanaest ploa, zatim
kritikim izdanjima Enijeva i Lukilijeva dela, pa izdvajanjem autentinih Plautovih
komedija iz onih 130 koje su u to vreme ve bile poznate pod Plautovim imenom.
Bio je stoiar, pa se s razlogom moe pretpostaviti da je njegov spis O jezikom
izrazu (De proloquiis) inspirisan istoimenim grkim spisom stoiara Hrisipa (
). Razumljivo je stoga to je pisao o analogiji i anomaliji. Tako je na
rimskoj strani ozbiljno pokrenuo ovu raspru grke filologije i stilistike. Bio je uitelj
najveem antikvaru i najveem besedniku rimskom, Varonu i Kikeronu.
U obimnom antikvarskom radu Varonovu posveenom celokupnoj rimskoj starini
filologija i istorija knjievnosti imaju znaajno mesto. Varon je sastavio brojne
monografije u kojima je rimska filologija i istorija knjievnosti dostigla svoj
vrhunac ve u 1. v. st. e. Njegovi spisi raeni su na osnovu bogate grae, ija je
vrednost, dodue, nejednaka. Od Varonovih filolokih spisa sauvano nam je
samo pet knjiga (510) opsenog dela O latinskom jeziku (De lingua latina, 25
knj.), pa i od njih samo dve u potpunosti (5. i 6.). Ipak znamo uglavnom sadrinu
dela. Varon je posle uvoda govorio o postanku rei (knj. 27), zatim o morfologiji
(knj. 813) i, najzad, o sintaksi (knj. 1425). Na Varona, Stilonova uenika,
bliskog stoikoj filosofiji, uticala su stoika uenja o jeziku, naroito stoika
sklonost ka etimologisanju. Ipak se ovaj eklektiar irokih pogleda nije vrsto
vezivao samo za stoike stavove, pa ostaje neodluan kada izlae uenja o
analogiji i anomaliji. U njegovu delu ima i tragova uticaja grkog filologa bliskog
aleksadrincu Aristarhu, Tiraniona iz Amisa, koji je negde izmeu 66. i 25. godine

pre n. e. radio u Rimu. Tiranion je u latinskom jeziku video samo izdanak grkog, i
to ajolskog dijalekta. Ta pogrena hipoteza o istorijskom razvoju klasinih jezika
bila je u skladu s optom tenjom antikih filologa da sve to je rimsko nekako
izvedu iz grkih izvora, pa je stoga imala uspeha i kod Varona i kod drugih pisaca.
Pored delomino sauvanog spisa O latinskom jeziku Varon je jeziki problemima
posvetio i niz drugih dela: O starini slova (De antiquitate litterarum), O
osobinama rei (De proprietate verborum, 3. knj.), O slinostima rei (De
similitudine verborum, 3. knj.), O latinskom govoru (De sermone Latino ad
Marcellum, 5. knj.), O poreklu latinskog jezika (De origine linguae Latinae) i dr.
Varonova lingvistika tumaenja esto su fantastina, ali je delo O latinskom
jeziku dragoceno i zbog filolokih podataka i citata iz izgubljenog arhainog
rimskog pesnitva.
Na knjievno-istorijskom polju naroito su znaajni bili Varonovi radovi o ranoj
istoriji rimske drame (De scaenicis originibus) i o Plautovim komedijama (De
comoediis Plautinis i Quaestiones Plautinae). Varon je nastavio rad svojih glavnih
uitelja Akija i Stilona. Varon je za antiku istoriju knjievnosti rekao konanu
re o tim problemima. Koliko je ta re bila cenjena pokazuje i to to nam je od
mnogobrojnih komedija objavljenih pod Plautovim imenom sauvana
dvadesetijedna iju je autentinost utvrdio Varon. Pisao je Varon mnoge
monografije ove vrste, koje pominju potonji antiki pisci: O pesnicima (De
poetis), O osobinama [stilskim?] pisaca (De proprietate scriptorum), O pesmama
(De poematis), O sastavljanju satira (De compositione saturarum), O pozorinim
dokumentima (didaskalijama, De actis scaenicis), O maskama (De personis), O
bibliotekama (De bibliothecis) i dr. Biografske podatke sadravale su i njegove
Sedmice ili O slikama (Hebdomades vel De imaginibus). U tom delu je mistiki
broj sedam igrao veliku ulogu u raspodeli materijala a davala su se kratka
biografska obavetenja uz sedamstotina portreta slavnih Grka i Rimljana, meu
kojima su bili i portreti slavnih knjievnika. Velika i solidna filoloka aktivnost
Varonova osnov je naroito za hronologiju i poznavanje stare rimske knjievnosti.
Njegovu su delatnost nastavljali potonji ispitivai u raznim pravcima, ali bez
njegove irine i njegove obavetenosti o starijoj knjievnosti.
U reavanju pitanja "analogija ili anomalija?", koje su pokrenuli grki filolozi, bio
je odluniji od Varona Gaj Julije Kajsar. On je pored svoje dravnike aktivnosti
stigao da sastavi i nama izgubljeni spis O analogiji (De analogia). Bio je u
potpunosti za analogiju, i osuivao je neobine rei koje nisu u svakodnevnoj
upotrebi (inauditum atque insolens verbum). Na tim principima izgradio je svoj
stil koji se dosledno dri strogog atikistikog purizma. Kikeron (Orat. 155162), a
potom Horatije (Ars. r. 7072) i Kvintilijan (1,6) imali su tolerantniji stav, blii
anomalistima, jer su nasuprot potpunom purizmu raunali i sa jezikom praksom
(consuetudo) koja stvara neprestano nove rei i izraze. Kao i u Grkoj, u Rimu je
ovaj filoloki problem bio ujedno i vaan problem retorske teorije proznoga stila,
pa je obraivan zajedno sa pitanjem "azijanizam ili atikizam". Sasvim kao i u
Grkoj, u Rimu je retorska teorija doprinela mnogo razvoju filologije i izuavanju
knjievnosti uopte. Tako je Kikeronov umereni azijanizam uslovio s jedne strane
Kikeronovo razumevanje za anomalije, a s druge ne samo osudu ekstremnog
azijaniste Hortensija i ekstremnih atikista Kalva i Bruta nego i pozitivan sud o
umetnosti arhainog pesnika Enija i osudu neoterika, rimske moderne 1. v. st. e.,
bliske aleksandrijskoj filologiji i atikizmu. Kikeronovi teorijski spisi o besednitvu
slue se komparativnim i istorijskim metodom, pruaju poreenja grkih i rimskih

besednika i istoriju antikog besednitva. Tako u dijalogu Brut imamo pregled

istorije besednitva koji je sastavio najvei rimski besednik i ujedno poslednji
veliki politiki besednik antikog sveta.
I u potonjim vekovima filolozi, retori i knjievnici rimski bave se problemima
kritike, teorije i istorije knjievnosti, oslanjajui se na stariju i savremenu grku
nauku i odgovarajui potrebama svoga vremena u Rimu. U doba Augustovo
stvaraju i teorijsku podlogu za svoj pesniki poduhvat uslovljen Augustovim
programom "obnove". Horatije u Satirama i Pismima formulie u stihu svoje
klasicistike stavove zalaui se za stvaralako podraavanje staroj, klasinoj
grkoj knjievnosti. Pritom su za pisce Augustova vremena znaajni naroito
teorijski stavovi i praksa grkih atikista. Mada, sumnje nema, i sopstveno
pesniko iskustvo Horatijevo ima znatnog udela u njegovim teorijskim
izlaganjima u kojima rimski elemenat nije sasvim zaboravljen, osnovu Horatijevih
misli o knjievnosti ipak ini knjievna teorija trka, i to preteno aleksandrijska. I
kada daje istorijske podatke o rimskoj knjievnosti, npr. kada opisuje razvoj
rimske drame (Epist. 2, 1, 139), oigledno je da su podaci rimske knjievne
istorije podeeni tako da odgovaraju razvoju grke drame kako ga prikazuje
Aristotel i njegovi poslednici, peripatetiari i aleksandrinci. Tu krivica nee biti
toliko do samoga Horatija ve vie do starih antikvara i filologa, moda Akija ili
Varona, koji su tako podesili i protumaili podatke to su im stajali na
raspolaganju u daleko veoj meri no mlaem Horatiju. Glavni Horatijev teorijski
spis, Pesnika umetnost, koji je vekovima sluio kao podloga klasicizmu, zasniva
se na spisima Neoptolema iz Pariona, grkog teoretiara bliskog peripatu. U kojoj
je meri grka i rimska teorija knjievnosti nerazdruiva celina pokazuje i injenica
to je u 1. v. st. e. Neoptolemova uenja pretresao grki epikurovac Filodem
nastanjen u Herkulaneumu i blizak uglednoj rimskoj porodici Pisona, kojoj je
posveen i Horatijev spis, iji originalni naslov i glasi Pismo Pisonima.
KLASICIZAM I REALIZAM
57. Potkraj 1.v. st. e. i u 1.v. n. e. grki teoretiari kao da i sami olakavaju
rimskim piscima podraavanje klasinim grkim uzorima. To je vreme kada se
snano javlja atikistika reakcija protiv azijanizma. Veze izmeu klasicizma
Augustovih pesnika i atikistikog pokreta u grkoj knjievnosti oigledne su. U
Augustovu Rimu protiv azijanista istupa grki retor hebrejskog porekla Kajkilije iz
Kalakte spisom Protiv Frigijaca ( ). Kako se ini, Kajkilije je bio
uenik strogog pobornika pravilnosti i analogije Apolodora iz Pergama, retora koji
je u Rimu poduavao samoga Augusta. Pisao je Kajkilije i o stilskim figurama,
bavio se leksikim i biografskim studijama, davao estetske ocene besednikih
dela. Kao to e posle njega initi mnogi teoretiari, i Kajkilije s velikim grkim
besednicima Demostenom i Ajshinom poredi Rimljanina Kikerona. Ali Kajkilijevu
strogom atikizmu i purizmu protivio se ve grki profesor Augustova naslednika,
cara Tiberija, koji se retorskim studijama zanimao na ostrvu Rodu. Tamo mu je
predavao Teodor iz Gadare. Uenik ovog poznatog uitelja besednitva i
teoretiara bio je i anonimni pisac spisa O uzvienome. Teodorovo uenje bilo je,
zbog irine pogleda i odbacivanja strogih pravila i ablona, manje zgodno za
kolu i praksu od Apolodorova strogog tehnikog pravilnika. Ipak su se i u Rimu
stvorila dva tabora: Apolodorov i Teodorov. Apolodorov je prirunik na latinski
preveo u to vreme Gaj Valgije Ruf (Gaius Valgius Rufus).

Spis nepoznatog teodorovca O uzvienome zanimljiv je i kao svedoanstvo o

prisnoj vezi grke i rimske teorije, koja je karakteristina za prve vekove nae
ere. Anonimni autor posvetio je spis nekom uglednom, mladom Rimljaninu. Kao
Kajkilije, i on poredi sa Demostenom Rimljanina Kikerona. A na zavretku
nepotpuno sauvanog rukopisa raspravlja o uzrocima dekadencije besednitva
sasvim na isti nain kao to e u Rimu initi Kvintilijan i Takit. Nekako u isto
vreme kad i Kajkilije u Rimu je radio i grki retor i istoriar Dionisije iz
Halikarnasa. Tu je izmeu 30. i 8. g. st. e. ovaj autor jedne znaajne rimske
istorije na grkome jeziku bio u sreditu uticajnog knjievnog kruoka i sastavio
je nekoliko knjievno-teorijskih i knjievno-istorijskih spisa. Pisao je O rasporedu
rei u umetnikoj prozi ( ), o starim atikim
besednicima, zatim samo fragmentarno sauvani spis O podraavanju (
). Ovaj je antiki strunjak primenjivao biografski, istorijski i
komparativni metod i imao je pouzdan estetski sud.
Kajkilije, Dionisije i anonimni pisac spisa O uzvienome predstavnici su grke
nauke o knjievnosti stavljene delomino u slubu rimske gospode i aktivne u
samome Rimu. I u potonje vreme grki mislioci i teoretiari kao Dion Hrisostom i
Plutarh tumaie grku kulturu i knjievnost rimskim vlastodrcima, pri emu
pored sve potinjenosti nisu zaboravljali svoju tradicionalnu kulturnu nadmo nad
Rimom. Istome krugu pripada i geograf Strabon, koji reava knjievno-istorijska i
filoloka pitanja, tumai mesta iz Homera i govori o grkim dijalektima. Tako se
rimska knjievna kritika i teorija razvijaju ne samo na osnovu grke ve i u
neprestanoj saradnji sa njom i gotovo kao deo grke filologije.
Filoloka aktivnost daje mnoga i esto znaajna dela i na rimskoj strani tokom
prvih vekova nae ere, sve do u 6. vek. esto govore o knjievnim pitanjima
filosofi, besednici i pesnici, koji su svi proli kolu gramatiara i retora i svi su
upueni u problematiku strune knjievne kritike. Dragocene primedbe i podatke
o besednitvu daje u 1.v. n. e. Seneka Retor, otac Seneke Filosofa, Neronova
uitelja i ministra, koji takoe znalaki raspravlja o problemima umetnosti i
knjievnosti. Tradiciju Lukilijeve i Horatijeve satire zainteresovane za knjievna
pitanja i knjievnu teoriju nastavlja u isto vreme i Persije, dok Petronije u svome
satirinom romanu govori iscrpno o retorskoj praksi i knjievnom ukusu, istiui
nasuprot suvim tehniarima ulogu mate i afekta u pesnikom stvaranju, koje,
meutim, ne sme da izgubi vezu sa stvarnou i ivotom kao prazna matanja
kolskih deklamatora. Protiv mitoloke tematike u pesnitvu i za realiZam zalae
se svojim spevom O Graanskom ratu Lukan koji odbacuje tradicionalni aparat
bogova. Za realizam se u svome satirinom epigramu zalae u 1. v. n. e. i
Martijal, a u satiri Juvenal. Pitanjima savremenog knjievnog ukusa bavi se u
svojim esejima u obliku pisma i Plinije Mlai. Problem dekadencije savremenog
besednitva obrauju, kako smo pomenuli, u posebnim spisima profesor retorike
Kvintilijan i istoriar Takit. Kvintilijan u svome Obrazovanju besednika, gde do
sitnica pretresa sva pitanja antike teorije jezika i stila, daje i pregled antike
istorije knjievnosti.
Umetnika proza u 1. v. n. e., posle Augusta i dalje, pokazuje iste glavne pravce
kao i ranije. Ustvari, i dalje se suprotstavljaju klasicistika, arhaizirajua,
konzervativna tendencija vezana za atikistiku reakciju ( ) i moderni
"novi stil" ( ) vezan za azijanizam odnosno za njegova dva osnovna
vida, od kojih jedan neguje bogatu, ritmovanu reenicu, a drugi kratki, iseckani,
poentirani izraz, sentenciozan i epigramski. Posle Augustova klasicizma vezanog

za atikistiku reakciju protiv azijanizma, Seneka i drugi pisci Neronova vremena

zalau se u stilu za nov pravac, "novi stil", blizak drugom vidu grkog azijanizma i
njegovoj nervoznoj, iseckanoj, patetinoj i sentencioznoj reenici. Na najboljim
elementima ovog deklamatorskog modernizma i uz oslanjanja na srodni stil
starijeg Salustija izgradie svoj individualni i snani izraz istoriar Takit potkraj
klasinog perioda. Ali kod pisaca manjega talenta i naroito u deklamacijama
osrednjih retora, ovaj je stil davao isto onako nemile rezultate kao i njegova
suprotnost, ekstremni arhaizam. Razume se da je bilo umerenih i kompromisnih
oblika ovih stilova. Ve se sam August podjednako rugao i ekstremnim azijancima
i ekstremnim arhaistima, a krajem 1. v. n. e. retor Kvintilijan otro istupa protiv
krajnje moderne, pa ipak od nje preuzima oprezno neke stilske novine u svoj
klasicistiki stil. Ustvari, Kvintilijan, koji proglaava Kikerona za merodavni stilski
uzor i tako stvara u stilistici "kikeronijanizam", primenjuje elastino Kikeronove
stilske principe u novome vremenu. Jer i Kikeron, iji su stil atikistiki rimski retori
ve za njegova ivota smatrali zastarelim, takoe je traio izmirenje ekstremnih
stilskih pravaca. Drugim reima, Kvintilijan je bio kikeronijanac po duhu i
principima, a ne jednostrani i uskogrudi imitator.
ARHAIZAM I FILOLOGIJA
58. Posle Kvintilijana, naroito poetkom 2. v. n. e., poetkom poklasinog
perioda rimske knjievnosti, opet uzima maha klasicistiko okretanje uzorima
sopstvene knjievne prolosti, i to tako da njegova konzervativna tenja ka
arhainom izrazu dolazi u punoj meri do izraza kako kod Grka tako i kod Rimljana.
Veza rimskih arahaista iz vremena Hadrijana i Antonina, arhaista na ijem elu
stoji carski profesor retorike Afrikanac Fronton, sa istovremenom atikistikom
reakcijom u Grka oigledna je i dobro posvedoena. To je potpuno razumljivo
kada se ima na umu ono to je u odseku o poklasinom periodu rimske
knjievnosti reeno o ulozi druge sofistike i grkih pisaca u Rimu, kao i o
kozmopolitizmu koji vlada u to vreme u kulturi Rimskoga carstva. Kao ilustracija
moe da poslui grka proza latinskog arhaiste Frontona, koja nam pokazuje da je
Fronton, kada pie grki, atikista savremenog pravca. Sukob izmeu arhaista i
modernista, atikista i azijanista, ostavljae u obe antike knjievnosti, grkoj i
latinskoj, tragove sve do kraja antike. Znaajan je taj sukob koji se ogleda u svim
vekovima istorije rimske knjievnosti naroito za teoriju stila, retoriku i filologiju,
pa tako predstavlja jedan od vanih elemenata antike knjievne teorije i kritike.
Pored problema stila i izraza rimski antikvari, filolozi i retori izuavaju dalje i
druga knjievna pitanja, od glosa i teksta do knjievne istorije i estetske
vrednosti dela. Uitelj Augustove unuadi Verije Flak (Verrius Flaccus) sastavlja
pored raznih antikvarskih dela i filoloke spise od kojih je svakako najznaajniji
bio spis O znaenju rei (De significatu verborum). To delo je najstariji poznati
latinski renik sa realnim i etimolokim tumaenjima. Naalost sauvani su nam
iz njega samo izvodi iz druge ruke. Prvo je nainio skraeno izdanje Sekst Pompej
Fest (Sextus Pompeius Festus) krajem 2. veka n. e. a potom je iz toga izvoda
vadio izvode u 8. veku n. e. Pavle akon. Ni Festov izvod nije nam potpuno
sauvan. Prvu sistematsku latinsku gramatiku sastavlja ve Kvintilijanov uitelj
Kvint Remije Palajmon (Quintus Remmius Palaemon), dok se u 1. v. n. e.
izuavanjem i komentarisanjem Kikeronova, Vergilijeva i dela drugih pisaca bave
Kvint Askonije Pedijan (Quintus Asconius Pedianus) i Marko Valerije Prob (Marcus
Valerius Probus, umro 88. n. e.). Posle Kvintilijana bavio se i Hadrijanov sekretar

Svetonije intenzivno filolokim i antikvarskim studijama. Iz njegova spisa O

slavnim ljudima sauvan nam je odsek O gramatiarima i retorima. Gubitak
veeg dela Svetonijevih radova naroito je teak za ispitivae istorije rimske
knjievnosti, i to stoga to je Svetonije koristio i bogate i pouzdane izvore kao to
su izgubljena dela Varonova i uene studije Probove. Tek nam poneto
nadoknauje ovaj gubitak niz mahom skraenih i preraivanih ivotopisa koje
nalazimo u rukopisima Terentija, Vergilija, Tibula, Horatija, Lukana, Persija i
Juvenala, Ne samo ove biografije raene prema grkim uzorima i stavljane ispred
dela pojedinih pesnika ve i delovi Svetonijevih rasprava o knjievnim rodovima
sauvani su nam fragmentarno u delima poznijih gramatiara. Mnogo
interesantnih podataka o rimskim knjievnicima, naroito onima doklasine
epohe, dugujemo trudoljubivoj uenosti antikvara i arhaiste Aula Gelija (Aulus
Gellius) iji nam je spis, sastavljen od niza podataka, fragmenata i obavetenja o
rimskoj starini, naroito knjievnosti i kulturnoj istoriji, sauvan. Ima dosta
specijalnih studija, ak i u obliku didaktinih pesama, koje u poklasinom periodu
rimske knjievnosti postaju prava moda, ali nemaju gotovo nikakvih umetnikih
pretenzija. Krajem 2. v. n. e. Terentijan Mauro (Terentianus Maurus) sastavlja
veliku pesmu O slovima, slovima i razmerima Horatijevii (De litteris syllabis et
metris). Sve ove pojedinosti i ova poznata imena antike filologije sa prelaza iz
klasinog u poklasini period rimske knjievnosti navodimo ovde stoga da bi se
uoilo bogatstvo filoloko-antikvarske aktivnosti koja prati razvoj rimske
knjievnosti i esto otkriva raspoloenja i tendencije knjievnika. Tako je naroito
zanimanje filologa i antikvara 2. v. n. e. u punome skladu sa arhaistikom strujom
u rimskoj knjievnosti, a istovremeno i sa atikistikom reakcijom koja uzima
maha meu grkim piscima i filolozima.
FILOLOGIJA I NOVOPLATONIZAM. KRITINA IZDANJA.
59. Kao i u knjievnosti 3. v. n. e. i u filologiji tek je mali broj znaajnih dela.
Poetkom veka Pomponije Porfirion (Pomponius Porhyrion) izuava i komentarie
Horatijeve pesme. Posle ovog zastoja koji se podjednako ogleda u knjievnosti i
filologiji, 4. vek n. e. sa svojom obnovom rimske knjievnosti i razvijenom
izdavakom aktivnou daje vei broj uenih filologa, ali se svi oni vve ili manje
utapaju u aktikvarskim detaljima i ne obraaju mnogo panje estetskoj strani
dela. Metrika i Kikeronovo delo predmet su izuavanja Gaja Marija Viktorina
(Gaius Marius Victorinus), gramatika pitanja, Terentijevo i Vergilijevo delo
zanimaju uvenog Ajlija Donata (Aelius Donatus). Preteno gramatikom bave se
Diomed (Diomedes) i Harisije (Charisius). Ovom vremenu pripada i slavni,
sauvani komentar uz Vergilijevo delo iji je autor S e r v i j e (Maurus Servius
Honoratus 45. v. n. e.). Iz toga komentara moe se lepo videti kako je
antikvarska i filoloka uenost kod strunjaka ovoga razdoblja gotovo potpuno
uguila interes za celinu umetnikog dela. I na rimskoj strani nalazimo potkraj
poklasinog perioda istu pojavu koju smo ve zabeleili na grkoj: filolozi
pokazuju sve manje razumevanja za umetniku celinu i estetsku vrednost dela
koje izuavaju. Pa ipak se u ovim i ovakvim filolokim raspravama i komentarima
sauvalo i neto od starijih ak i filosofskih razmatranja i teorija o umetnikom
delu, knjievnosti i umetnosti uopte. tavie, u nekim filolokim delima
poslednja antika filosofija, novoplatonizam, formulie nove poglede na umetnost
i umetniko stvaranje.

Tako novoplatonska shvatanja, izgraena na starijim platonskim, stoikim i

pitagorskim, unosi u svoj komentar Vergilijevih pesama Marije Viktorin, a na
zavretku svojeg udbenika gramatike i metrike preuzima iz grkih izvora i
filosofska razmcljanja o pesnitvu. Tu je re ne samo o zajednikom poreklu
muzike i pesnitva ve i o odnosu prirodnog dara i tehnike vetine, o afektima
(prema Teofrastu) i o boanskom "ludilu" (prema Platonu), o vinu kao sredstvu za
izazivanje inspiracije (moda prema Horatiju sagt. 3, 21, 11). Stara demokritskosofistika i platonska uenja nalaze mesto u ovome delu koje je bilo poznato i
srednjem veku, kao i gramatike Donata i Priskijana (Priscianus, poetak 6. v. n.
e.) u kojima, meutim, poetika nije nala mesta. Novoplatonska uenja
poklanjaju dosta panje pitanju "lepog" i umetnikom stvaranju. Kod poznijih
novoplatoniara dolazi i do raznih preterivanja u alegorijskoj interpretaciji. To je
sluaj i na latinskoj strani gde npr. Makrobije (Ambrosius Theodosius Macrobius,
oko 400. n. e.), u svome novoplatonskom komentaru uz Kikeronov San Skipiona,
spaja stariju stoiku alegorezu sa nastranim tumaenjima novoplatoniara
Porfirija (3. v. n. e.). Ali u uenom Makrobijevu komentaru, kao i u njegovu
zborniku Saturnova sveanost (Saturnalia), iz tih elemenata i starije filoloke
tradicije nastaju ve prve formulacije onih principa koji e initi osnovu latinske
srednjovekovne poetike.
U 4. v. n. e. prireivana su, kako smo ve pomenuli, kritika izdanja rimskih
klasika i prepisivana su na trajniji pergamenat. To je posledica onoga otpora koji
paganska tradicija prua pobednikom hrianstvu. Ovo ide uporedo sa
novoplatonskim elementima poznoantike poetike, jer je novoplatonizam bio, kao
filosofska "religija", glavna protivtea i glavni neprijatelj hrianstva u uenim
krugovima rimskih tradicionalista. Tako, pored ve pomenutih filologa, u 4. v. n.
e. imamo i ceo niz komentatora, izdavaa i profesora, koji sastavljaju za kolske
potrebe razne prirunike. Neka poznata imena opet e nam pomoi da pokaemo
razgranatost i bogatstvo te filoloke aktivnosti. Ona je svedok velike uloge koju
kolstvo i opte obrazovanje jo imaju u poslednjim antikim stoleima. Pod
Diokletijanom metrikom se bavi Plotije Sakerdot (Plotius Sacerdos). Za vreme
Konstantina Nonije Markel (Nonius Marcellus) sastavlja leksikon (Compendiosa
doctrina) u kome ima mnogo dragocenih podataka o starim pesnicima rimskim, o
drami doklasinog perioda, o satiriaru Lukiliju i menipskoj satiri Varonovoj. Pored
njega stoje Kominijan (Cominianus), Albin (Albinus), Evantije (Euanthius), koji
komentarie Terentija, pa Fortunatijan (Fortunatianus) i ve pomenuti Ajlije
Donat. Oko sredine 4. veka n. e. pored Harisija i Diomeda stoji Flavije Sosipater
(Flavius Sosipater). U vreme Teodosijevo prnjatelji vojskovoe i dravnika Simaha
su gramatiari i filolozi Nikomasi Flavijani (Nicomachi Flaviani). Poetku 5. v. n. e.
pripada Martijan Kapela (Martianus Capella) ija je enciklopedija data u
alegorijskom obliku i proeta elementima novoplatonizma, pa je veoma mnogo
uticala na srednjovekovnu alegorijsku knjievnost i na srednjovekovno
obrazovanje uopte. Kako neki od ovih filologa i antikvara daju dela koja sadre
mnoge filosofske elemente a imaju i umetniki oblik, to e o njima biti iscrpnije
rei u drugome delu ove knjige. Ta dela znaajna su i za sam razvoj rimske
knjievnosti i, naroito, za potonji razvoj knjievnosti na srednjovekovnom
latinskom Zapadu.

HRIANSKA FILOLOGIJA
60. Od 4. v. n. e., posle Konstantinova Milansksn edikta, razvoj hrianske
knjievnosti na latinskom jeziku prati hrianska filologija i knjievna teorija.
Najueniji hrianin toga razdoblja, Hijeronim, obrauje za latinsku publiku
Jevsevijevu grku Hroniku (), koja obuhvata vreme od Avrama do
osnivanja Konstantinopolja, i unosi u njene hronoloke tablice podatke o istoriji
rimske knjievnosti preuzete iz Svetonijevih dela. Hijeronim je bio i struni filolog
obrazovan u koli velikih antikih filologa. Znao je ne samo grki ve i hebrejski i
bavio se kritikom biblijskog teksta. Ali naroito je znaajno za potonja vremena
njegovo hronoloko paralelisanje paganskih i hebrejskih pisaca i dela. Jer u osnovi
hrianske poetike poznoantike, potom i srednjovekovne, koju iznose sa manjim
ili veim varijantama mnogi hrianski pisci i crkveni odi, stoji postavka da se u
neku ruku uenja Starog i Novog zaveta podudaraju sa uenjima nekih starih
grkih filosofa, razume se tako da je starozavetna mudrost prva i izvorna, dok je
grka i antika samo sekundarna, bilo da je njen domet ogranien, bilo da je ona
samo iskvareni odjek starozavetne. Tako su za veinu obrazovanih hrianskih
pisaca antiki filosofi ispali samo slabiji i neznatniji poslednici Mojsijevi. Ustvari su
ovakva shvatanja izneli prvi helenistiki hebrejski pisci (oba Filona, Josif Flavije i
dr.) ve na prelazu iz stare ere u novu, sluei se pritom i alegorijskom
interpretacijom stoikog porekla. Hriani su ta shvatanja od helenizovanih
Hebreja samo preuzeli. Ta su shvatanja otvorila put paralelisanju, ouvanju i
hronolokom povezivanju celokupne antike knjievnosti s hebrejskom
starozavetnom. Izae tako u delima tolerantnijih hriana da su profani paganski
pisci potrebni i za izuavanje Biblije i za vaspitanje svetenika propovednika. Tako
formulie svoj stav Kasiodor u Udbeniku svetene i profane obrazovanosti
(Institutiones divinarum ac saeculorum litterarum) u kome se pored Biblije i
hrianskih pisaca izuavaju i paljivo ocenjuju Kikeron, Kvintilijan i dr. paganski
autori. Taj stav izraen je poetkom 7. v. n. e. i u delu panskog episkopa Isidora
iz Sevilje. Njegova uticajna enciklopedija ne daje samo detaljni sinhronistiki
pregled hebrejske i hrianske knjievnosti ve i takva fantastina obavetenja
kao to je ono da se pre Homera heksametrom sluio Mojsije, i sve tako redom za
celokupnu antiku metriku. Razume se da ovu hriansku hronologiju i knjievnu
istoriju, koja se stvara u poznoj antici i prelazi u srednji vek, prati i poetika u kojoj
teorija boanske inspiracije zauzima vano mesto, pre svega kada se radi o
starozavetnim i novozavetnim spisima. Opet su paganskim piscima prema uenju
hrianske teorije inspiracije, pristupani samo odblesci mudrosti rezervisane za
Hebreje i hriane, ili se ak tvrdi da nadahnue paganima dolazi od zlih i
mranih demona. Ovo drugo shvatanje zastupaju manje tolerantni i mahom
manje obrazovani hriani.
Ipak celokupna ta poznoantika aktivnost hrianskih pisaca u oblasti teorije
knjievnosti, aktivnost u kojoj se meaju razlini elementi od hebrejskohrianskih verskih uenja preko novoplatonske i stoike mistike i alegoreze do
pouzdanih filolokih teorija i tehnikih antikih uputstava, pokazuje da se interes
za teorijska pitanja knjievnog stvaranja odrava kod uenih hrianskih pisaca
kako na grkoj, tako i na rimskoj strani. Odatle i dolazi da su nam podaci o
antikoj knjievnosti esto sauvani ne samo kod poznoantikih ve i kod
srednjovekovenih hrianskih pisaca. Dovoljno je pored Isidora iz Sevilje
pomenuti za grku stranu carigradskog patrijarha Fotija koji u 9. v. n. e. sastavlja
izvode iz brojnih antikih knjievnih dela, ili Evstatija koji u 12. v. pie ogromne i

veoma uene komentare Homerovih i Pindarovih pesama. Srednjovekovna

manastirska kola na Zapadu je sauvala neka dela rimske knjievnosti naroito
stoga to su sluila kao udbenici i to su njihovi autori ulazili u kanon kolskih
pisaca. Pored bezbojnog Statija i bogobojaljivog Vergilija stoje u takvim
srednjovekovnim kolskim kanonima i drugi rimski pesnici: Ovidije, Juvenal,
Martijal, Terentije itd. Ono to je prelazilo okvire kolskih kanona, kao npr.
Petronije, sauvano je samo u retkim rukopisima za kojima su vredno poeli da
tragaju humanisti preporoda; njihova aktivnost stvara uslove za prouavanje
istorije rimske knjievnosti.
IZVORI
61. Glavni i osnovni izvori za istoriju rimske knjievnosti su, razume se, sama
sauvana dela. Pored umetnike osobenosti pieve iz njih esto saznajemo i
mnoge biografske podatke. Autobiografskih podataka, katkad detaljnih i sasvim
prevdznih, ima i u delima mnogih rimskih pesnika. Neki od njih preuzeli su od
svojih grkih kolega i upotrebu "linog peata", sfragide () koja na
podesnom mestu, esto na zavretku zbirke ili knjige, daje u nekoliko stihova
podatke o pesniku. Pesnici govore i o svojim intimnim doivljajima. Katul peva
svoje ljubavne radosti i jade, dok Ovidije prema utvrenoj shemi opisuje svoj
ivot i kolovanje. Autobiografskih podataka ima i kod istoriara, kod Salustija i
Taknga, pa kod retora Kikerona, naroito u pismima. Iako nam u potpunosti nije
sauvana nijedna starija rimska autobiografija, ipak je autobiografski materijal u
sauvanim delima bogat. Potkraj poklasinog perioda imamo autobiografske
ispovesti hrianina Augustina.
Mnoge podatke o raznim rimskim piscima daju dalje epistolografija (Kikeron,
Horatije u stihu, Plinije Mlai, Simah, Kiprijan, Hijeronim) i memoarska
knjievnost u koju spadaju i Kajsarovi "komentari". Razume se da ova dela nisu
nepristrasna. Naalost, najmanje zainteresovani i prema tome relativno
najobjektivniji izvori, natpisi, daju malo podataka o istoriji rimske knjievnosti.
Ipak su nam sauvani natpisi iz kojih saznajemo da je Horatije svoj Carmen
saeculare sastavio 17. g. po porudbini, da je Takit bio prokonzul u Aziji i sl.
detalje. Meutim, kako je broj imena to ih nose Rimljani, bez obzira da li su lina
(praenomen) ili porodina (nomen gentile) vrlo mali, i kako je sa toga razloga
homonimija veoma esta pojava, u mnogim smo sluajevima u nedoumici na
koga se odnose naeni natpisi, kao npr. kod istoriara Tita Livija, na koga se
moda odnosi jedan natpis naen u njegovu rodnom mestu Pataviju-Padovi, ili
kod satiriara Juvenala, na koga se moda odnosi jedan natpis iz antikog Akvina.
Natpisi su za istoriju rimske knjievnosti vani i stoga to su nam izuzetno
sauvali i neke knjievne tekstove za koje su to jedini rukopisi. S jedne strane
stoje sasvim oskudni epigrafski ostaci stare obredne poezije, kao Pesma Arvalske
brae, a sa druge bezbrojni natpisi u stihu, carmina latina epigraphica koja
mogu ponekad da se smatraju i nekom vrstom "narodne poezije", ali su pre
svega vaan svedok o velikom uticaju rimskih klasika, Vergilija, Ovidija i dr., na
ire obrazovane slojeve rimskog graanstva.
Ipak su, pored relativno veoma malog broja sauvanih dela rimske umetnike
knjievnosti, za izuavanje istorije rimske knjievnosti najznaajnija obavetenja
antikih gramatiara i filologa ijoj je aktivnosti posveeno ovo poglavlje.

ISTORIJA RIMSKE KNJIEVNOSTI

62. Videli smo da su antika knjievna kritika, retorika i filologija intenzivno
radile na ispitivanju knjievnih dela i istorije rimske knjievnosti. Ipak nam
sauvana dela antike knjievne istorije, pa i pregledi kao Kikeronov, Kvintilijanov
i Hijeronimov, sasvim kao i dela srednjovekovnih profesora, pruaju uglavnom
nesistematski raznovrsne podatke i kritike primedbe zainjene interesantnim
prosopografskim detaljima i suvinim sitnicama. Srednji vek je na latinskom
Zapadu poznavao antiki svet i njegovu knjievnost u prvom redu preko dela
pisaca i gramatiara koji stoje na granici antike, kao Makrobije, Martijan Kapela,
Boetije. U vreme Karolinke renesanse Alkuin (735804) se brinuo u svojoj
monakoj koli za prepisivanje dela antikih rimskih pisaca. Ali na istoriji rimske
knjievnosti se sistematski ne radi. I u doba preporoda, kada filolozi izdaju i
izuavaju dela rimskih pisaca, istorija rimske knjievnosti jedva da se i razvija. Na
putu tog razvoja stoje jo usamljeno Giraldus, koji 1545. izdaje na latinskom
svoje dijaloge O istoriji grkih i latinskih pesnika (De historia poetarum tam
graecorum quam latinorum), i Fabriciusova Latinska biblioteka (Bibliotheca
Latina) iz 1697. g.
Tek na prelazu iz 18. u 19. vek, dakle u doba romantike i novog humanizma, iji
je znaajni predstavnik lingvista i dravnik Vilhelm Humbolt, imamo poetke
istorijske nauke o knjievnosti. Romantika i istorizam u to vreme sa Herderom i
Humboltom na elu, postavljaju istoriji knjievnosti zadatak da prikae i objasni
knjievna dela u vezi s razvojem kulture kao izraz celokupne narodne psihe. Ovaj
zahtev pokrenuo je i klasinu filologiju toga razdoblja ka novim ciljevima koji su u
ovome vremenu naglog razvoja istorijskih nauka nali izraz i u sistematskom
izuavanju istorije rimske knjievnosti. Tako se tek u 19. i 20. veku niu dela o
istoriji rimske knjievnosti. Ali nemaka filologija nije dugo ostala verna krupnom
zadatku koji su joj postavili Herder i Humbolt. U veini sluajeva ona je podlegla
uticaju Hegelova shematizma i njegovih konstrukcija. Uostalom, uskoro se
javljaju i drugi naini posmatranja knjievnosti u istorijskim naukama. O tim
promenama i kolama koje spadaju u istoriju modernog ispitivanja knjievnosti
ovde nee biti rei. Oseanje za drutvenu uslovljenost i osobenu strukturu
umetnikog dela koje danas dominira prati i niz drugih vidova izuavanja
knjievnih dela.
Kao reakcija na shematizam i pedantnu iscrpnost javlja se ve poodavno gledite
da u istoriju knjievnosti ulaze samo istinski umetnika dela dok se uenjacima
ostavlja zanimanje sa svim onim to je napisano i natampano a ima tek malo
stvarne veze s umetnou. Pominjemo to jer je znaajno za izbor materijala koji
ulazi u istoriju knjievnosti. Razume se da je meu istoriarima knjievnosti,
naroito antikih, uvek bilo i takvih filologa koji ne razlikuju glavno od sporednog.
Ipak i pisci malog formata ulaze po pravilu u istoriju knjievnosti s tog razloga to
se samo tako moe potpunije prikazati i uoiti razvojna linija. Naroito je to
potrebno pri izuavanju antikih knjievnosti od kojih su nam sauvani tek
oskudni fragmenti, pa nam sauvani spisi manje znaajnih pisaca moraju
zamenjivati krupnija izgubljena dela kao svedoci istorijskog razvoja. To nikako ne
znai da se time istorija knjievnosti, koja je svakako prevashodno istorija
umetnosti, pretvara prosto u nekakvu kulturnu istoriju, kao to se ne pretvara u
ekonomsku i politiku istoriju stoga to su za potpunije razumevanje pojedinih
umetnikih dela i celih knjievnih rodova ili pravaca neophodni podaci iz oblasti
ekonomike i politike.

U antikoj i u modernoj knjievnoj istoriji obino se kombinuju ejdografski i

prosopografski metod. Ejdografski ide za tim da pre svega i iznad svega to
jasnije izloi razvoj nekog odreenog knjievnog roda epa, romana, lirike.
Prosopografski poklanja naroitu panju biografskom momentu i delovanju samih
knjievnika. Prirodno da se ovom metodu pridruuje i ceo niz drugih, naroito kad
se radi o interpretaciji knjievnog stvaralatva i umetnikog ostvarenja:
socioloko-ekonomski, psiholoki, izuavanje istorije motiva i ideja, poreenje
knjievnosti s ostalim umetnostima. Osobenostima jednog odreenog
umetnikog dela posveuje se panja naroito ispitivanjem eufonije i ritma,
simbola i slika, stila i kompozicije. Fonetiar Sifers uveo je, posle Poa i simbolista
koji su naroitu panju poklanjali estetskoj vrednosti glasova, u knjievnu
interpretaciju i naunu analizu zvuka istiui da se nijedan filolog, ako ozbiljno
eli da oseti umetniki efekat nekog knjievnog dela, ne sme zadovoljiti samo
optikim impresijama (Augenphilologie) ve mora stalno i pre svega voditi rauna
i o akustikim (Ohrenphilologie). Ovo vai i za umetniku prozu koju su antiki
pisci naroito negovali, a ne samo za poeziju. Najzad, jezika analiza i lingvistika
statistika ispituju do sitnica sposobnost zapaanja nekog pisca i nijansiranje
izraza i sinonima.
U ovoj kratkoj istoriji rimske knjievnosti dat je radi vee preglednosti u prvom,
optem delu, pregled istorijskih uslova i glavnih smernica razvoja rimske
knjievnosti na Mediteranu, kao i podaci o sudbini antikih dela i izvorima za
izuavanje antike knjievnosti, koje je zapoelo ve u antiko doba. U drugom
hronoloko-prosopografskom bie iscrpnije rei o pojedinim delima i piscima, a
ejdografski podaci o razvoju antikih knjievnih rodova u Rimu daju se u okviru
prosopografskog izlaganja, u kome se nanovo upuuje na istorijske uslove u
kojima knjievnik stvara. Neka ponavljanja pritom nisu samo neizbena ve su i
potrebna u udbeniku namenjenom studentima.

II PISCI I DELA
DOKLASINI PERIOD
NARODNA KNJIEVNOST I NAJSTARIJE ANONIMNO STVARALATVO
PREDANJE I REKONSTRUKCIJA
63. O najranijim stupnjevima rimske knjievnosti, o staroj narodnoj knjievnosti,
anonimnim zapisima i pesmama znamo tek sasvim malo. O toj knjievnoj
delatnosti govori nam tek nekoliko fragmenata sauvanih u delima poznijih
antikvara i gramatiara, na natpisima. Govore i obavetenja antikih pisaca i
filologa. To predanje nije samo oskudno ve i nepouzdano. Sauvani fragmenti u
veini sluajeva nemaju prvobitni, arhaini oblik, a obavetenja rimskih pisaca o
poecima rimske knjievnosti esto su dobrim delom filoloke konstrukcije.
Njihov je rodoljubivi cilj da u ranoj italskoj i rimskoj knjievnosti nau sve one crte
koje su Heleni nalazili u razvoju svoje, grke knjievnosti. Tako ova antika
svedoanstva u mnogome samo postavljaju ispitivaima pitanja na koja ne mogu
da se daju pouzdani odgovori.

Treba imati na umu da taj materijal ne govori o poecima rimske knjievnosti kao
o knjievnosti grada Rima. Ma kako oskudan, on ne govori ni iskljuivo o
knjievnoj delatnosti na latinskom podruju. Govori o delatnosti i uticaju Oska,
Etruraca i Helena nastanjenih po Italskom poluostrvu i na Siciliji. Odatle se jasno
vidi sva sloenost prilika u kojima se obrazovala rimska kultura i rimska
knjievnost od samih svojih poetaka. Naalost, sva ta obavetenja ne pruaju
nam gotovo nikakav arhaini knjievni materijal koji bi, ukoliko on bio stranog
porekla, mogao pri ispitivanju donekle zameniti izgubljene latinske arhaine
tekstove. Osaki ili osako-umbarski doprinosi staroj narodnoj i anonimnoj
rimskoj knjievnosti spadaju u oblast improvizovanih dramskih farsi iji tekstovi
po svoj prilici nikada i nisu zapisivani i objavljivani. Osaki natpisi od najranijih,
uglavnom na novcu iz vremena oko 450350. st. e., do poslednjih grafita na
zidovima Pompeja iz 1. v. n. e., ne daju nikakva obavetenja o knjievnoj ili
poluknjievnoj delatnosti Oska. Brojni sauvani etrurski zapisi iz vremena od 7. v.
st. e. do doba Augustova jo uvek su uglavnom nerazumljivi. ak i da ih moemo
prevesti ini se da nam o knjievnom stvaranju Etruraca ne bi pruili mnogo
obavetenja jer su to veim delom nadgrobni zapisi. Dela one poluknjievne i
knjievne produkcije junoitalskih Helena sa ijim uticajem na italsku i ranu
rimsku knjievnost moemo raunati gotovo su nam u potpunosti izgubljena.
Razumljivo je stoga zato se svedoanstva fragmenata i rimskih pisaca o
najstarijoj rimskoj knjievnosti moraju dopunjavati jezikim i arheolokim
svedoanstvima i zato se na osnovu pozno zabeleenih, pa i pozno sastavljenih
dela vri kakva-takva rekonstrukcija ranih stupnjeva knjievnog razvoja u Rimu.
Ako Rimljani i nisu imali svoje rei, svoga naziva za pesnika, ve su se sluili
grkim poeta i keltskim vates, nema sumnje da je bilo pesama, kao to je bilo i
raznih zapisa, zakonskih formula itd. u najstarijem Rimu. Znamo poneto o tome
kakvu su sadrinu i kakav su oblik mogle imati te pesme. Znamo da je latinska
re carmen prvobitno oznaavala sveanu ritmovanu formulu, bilo da se radilo o
molitvi, liturgikoj himni, basmi ili zakonskom propisu. Ovo ukazuje na jedan
stupanj na kome nije bilo jasne razlike izmeu proze i stiha u potonjem smislu.
Takvo stanje i ne dozvoljava da izvrimo jednostavnu podelu materijala na
poeziju i prozu kako se to esto ini u istorijama rimske knjievnosti.
CARMINA, NENIAE, TITULI
64. Takav metriki neto neodreen karakter imale su svakako liturgike
pesme starih svetenikih kolegija, carmina, indigitamenta, axamenta i sl.
Sauvani su nam fragmenti ovakvih pesama svetenika boga Marsa zvanih Salii
skakai ili igrai jer su svake godine u Martu prireivali litije i pod orujem
igrali uz pesmu. Na osnovu oblika i jezika, za pesme salijske brae (carmina
Saliaria) pretpostavlja se da potiu iz 5. ili 6. veka st. e. Epigrafski nam je
sauvana i slina starinska pesma arvalske brae (carmen Arvale), svetenikog
kolegija koji je igrom i pesmom vrio svakog prolea ritualno ienje polja u litiji
o prazniku zvanom Ambarvalija (Ambarvalia). Ove ritualne pesme, iji je arhaini
oblik i jezik sauvala religijska konzervativnost, ne moemo sasvim pouzdano
prevesti i protumaiti. Uzrok tome nee biti samo arhainost njihova jezika, ve i
to to njih nisu vie ni sami svetenici u poslednjem veku stare ere razumevali u
potpunosti, pa je svakako i njihov tekst iskvaren i izmenjen. Stoga nije ni mogue
suditi pouzdanije o njihovu ritmikom obliku i pesnikom karakteru. Vida se jo
toliko da pojedini delovi imaju odreeni ritam, da su ti delovi simetrino

rasporeeni, da se gomilaju aliteracije omiljene i u potonjoj rimskoj poeziji. Nije,

meutim, mogue pouzdano utvrditi radi li se o akcenatskom nli kvantitetskom
ritmu, niti se moe rei da li su sastavljene u saturnskom stihu, mada ima
podudarnosti izmeu nekih odseka tih carmina i sauvanih saturnskih stihova.
Stari saturnski stih dobio je ime kod potonjih pisaca i teoretiara rimskih, i to po
imenu starog italskog boanstva Saturna (Saturnus). Ovo je boanstvo u mitu
imalo i ulogu kralja drevnog Latija i celog Italskog poluostrva, kralja ija je
vladavina bila pravo zlatno doba sree i izobilja. Tako je nazivom saturnski stih
(versus saturnius) obeleena drevnost ovog stiha i njegovo italsko poreklo.
Moderni strunjaci za antike stihove ne mogu da se sloe pri odreivanju prirode
saturnskog stiha, za koji imamo oko 160 pouzdanih primera, i to preteno iz dela
prvih poznatih rimskih pesnika, Livija Andronika i Najvija. Istu muku kao da su
muili ve i antiki strunjaci za metriku pokuavajui da razliitim oblicima toga
stiha nau paralele u vanredno bogatoj grkoj metrici. Ali ni starim rimskim
gramatiarima, kojim je stajalo na raspolaganju vie materijala, nije polo za
rukom da nau neko zadovoljavajue reenje. Tako ueni komentator Vergilijeva
dela, gramatiar Servije koji je oko 400. n. e. sastavio dve rasprave o rimskoj
metrici, kazuje da je saturnski stih sastavljen prosto prema ritmu (ad
rhythmum solum), a to svakako znai da mu nije naao odreene metrike
sheme. Ovo odgovara stvarno arolikim varijantama metrike sheme u
sauvanim stihovima ovoga tipa. Zalud se pokuavalo svoenje svih sauvanih
saturnskih stihova na shemu jampskog katalektikog septenara, tj. sedam jamba
(U ) od kojih bi poslednji bio nepotpun jer mu nedostaje jedan slog, odnosno na
shemu trohajskog sanara sa anakrusom, tj. est trohaja ( U) kojima prethodi
jedan slog neodreena kvantiteta. Primer za ovakvu shemu treba da bude
poznati saturnski stih
Dabunt malum Metelli Naevio poetae.
Jasno je tek toliko da se saturnski stih sastoji iz dve ritmike celine, prve due i
druge krae. Ne samo o njegovoj shemi ve i o prirodi ritma saturnskoga stiha ne
znamo nita pouzdano. Jedni strunjaci smatraju da se radi o kvantitativnom
ritmu koji odgovara onome antike helenske versifikacije i versifikacije rimskih
pesnika izgraene prema helenskom uzoru. Drugi opet nalaze da je saturnski stih
imao akcenatski ritam kao to je to sluaj u italijanskom i drugim izdancima
latinskog govornog jezika i u ostalim modernim evropskim stihovima.
Razlog za ovakvo kolebanje i nedoumicu u kojoj se nalazimo kada valja odrediti
prirodu ritma starih carmina i saturnskog stiha dobrim je delom osobeni i jo
nedovoljno objanjeni razvoj latinskog akcenatskog sistema. U formalnom
pogledu taj je razvoj neobino znaajan za istoriju rimske knjievnosti, kako
pesnitva tako i proze, jer je, ve smo pomenuli, i antika proza namenjena sva
glasnom itanju i mahom je sastavljena prema odreenim ritmikim pravilima
retorske kole. Poreenje akcenatskog sistema staroindijskih veda, kanonske
literature bramanizma, i antikog helenskog pesnitva pokazuje da u jezicima tih
knjievnosti sasvim nedvosmisleno preovlauje muzikalni, tonski akcenat ili,
prosto, ton, tj. naglaeni slog izgovara se viim glasom. Muzikalni akcenat, ton
ovih jezika ne utie na kvantitativni ritam fraze i stiha koji se osniva na shemi
dugih i kratkih slogova. Ove podudarnosti izmeu staroindijskog i starogrkog
jezika navode na pomisao da je pretpostavljeni indoevropski prajezik imao
muzikalni akcenat i kvantitativni ritam. U prilog takvom shvatanju govorila bi i
injenica da je muzikalni akcenat ostavio traga u jezicima nekih baltsko-

slovenskih Indoevropljana, pa i u naem jeziku. Nasuprot muzikalnom akcentu i

kvantitativnom ritmu starogrkog jezika moderni, savremeni grki jezik, isto kao i
moderni romanski jezici, zna samo za ekspiratorski, intenzivni akcenat. To je
akcenat koji nastaje jaim, a ne viim, izgovorom naglaenog sloga. Ritmiki
sistem u jezicima s ovakvim intenzivnim akcentom vezan je vrsto za taj akcenat
i sastoji se u smeni naglaenih i nenaglaenih slogova, pa se stoga i naziva
akcenatskim ritmom. Razume se da razliku izmeu ovih akcenatskih i ritmikih
sistema odreujemo za pojedine jezike prema onom tipu koji u odreenom jeziku
preovlauje jer kao da u svakom jeziku ima poneto od oba tipa.
Prema opisima rimskih gramatiara, koji dodue preuzimaju redovno
terminologiju svojih grkih kolega, i latinski jezik je takoe imao muzikalni
akcenat kao i starogrki. Nesumnjivo je ve od prvog poznatog pesnika rimskoga,
od Livija Andronika, metrika rimskog pesnitva graena prema grkome uzoru,
pa po svemu kao da ima kvantitativan karakter. To ne bi bilo mogue u jeziku s
izrazito intenzivnim akcentom. U latinskom javljaju se potom, mnogo kasnije, kao
i u grkome, sve jasniji znaci prelaza na ekspiratorski akcenat, naroito od 3. v. n.
e., a to u isto vreme znai i prelaz na akcentski ritam. Meutim, ova promena kao
da u latinskome znai samo povratak na jedno starije stanje. Neke fonetske
osobenosti latinskog jezika (promena boje vokala u unutarnjem slogu, sinkopa,
aliteracija) pokazuju da su u predknjievnom i preistorijskom dobu sve latinske
rei bile naglaene intenzivnim akcentom na prvome slogu. Neki ispitivai
objanjavaju takav intenzivni inicijalski naglasak uticajem etrurskog jezika, a
strunjaci za jezik i stih Plautov ak i u delu ovog rimskog pesnika, koji pie na
prelazu u 2. v. st. e. i upotrebljava metrike sheme preuzete od Grka, nalaze
tragove inicijalskog akcenta u etvoroslonim reima. Prema tim podacima bi
razvoj latinskog naglaska iao od inicijalskog intenzivnog do muzikalnog,
ogranienog na tri poslednja sloga rei, a taj tako smeteni muzikalni naglasak
menja svoju prirodu i postaje intenzivan od kraja 3. v. n. e. Naalost, u tumaenju
navedenih injenica moderni strunjaci metriari nisu uspeli da dou do
jedinstvenog reenja. Jedni nalaze da je u tzv. klasinom periodu latinski akcenat
bio potpuno muzikalan. Drugi kazuju da je latinski akcenat neprestano, jo od
predknjievnog perioda bio intenzivan, ekspiratorski i da je kvantitativna metrika
rimskog pesnitva samo proizvod mehavikog prenoenja grkih metrikih teorija
u rimsku knjievnost. Ni jedno, ni drugo tumaenje nije mnogo verovatno.
Osobeni razvoj latinskog akcenatskog sistema i ritma moda se moe donekle
objasniti tako da je naglasak govornog latinskog jezika doista neprestano zadrao
u izvesnoj meri intenzivni, ekspiratorski karakter, ali je u knjievnom jeziku
vetaki izvren prelaz na muzikalni, tonski naglasak. Sa takvom se
pretpostavkom slae injenica da rani pesnici rimski paljivo izbegavaju nesklad
izmeu akcenta i iktusa kvantitativne metrike, dok je takav nesklad sve ei u
delima potonjih pesnika.
Za takvu pretpostavku govore i fragmentarno sauvane vojnike pesme
delimino podrugljive sadrine i apotropajske namene, koje su pevane u
trijumfalnoj povorci (carmina triumphalia). Sauvani fragmenti iz prvog veka
stare ere, dakle iz vremena punog zamaha kvantitativne metrike u rimskoj
umetnikoj knjievnosti, mogu se podjednako itati kao kvantitativni i kao
akcentovani stihovi jer se iktus i akcenat rei u njima poklapaju. tavie, meu
ovim pesmama iz 3. veka nove ere nalazimo i stih u kome akcentovani kratki
slog ima vrednost iktusa:

tantum vini nemo habet

quantum fudit sanguinis.
Svedoanstvo ovih tek iz knjievnog i poznijeg doba rimske knjievnosti poznatih
carmina triumphalia znaajno je stoga to se radi o jednoj vrsti pesama za koju
znamo da vodi poreklo iz rimske starine. Njihov stih je starinski versus quadratus.
Taj stih po svoj prilici potie iz istih starih slojeva italske versifikacije kao i versus
saturnius. Podudaranje iktusa stiha i akcenta rei pokazuje bliskost govornom
jeziku i potvruje pretpostavku da je u govornom jeziku intenzivni akcenat
preovlaivao. Velika je teta to nije sauvan vei broj tih pesama koje su i
svojom sadrinom svakako otkrivale mnogo o mentalitetu i ivotu glavnog
nosioca rimske moi, o mentalitetu rimskih legionara. U oskudnim fragmentima
nalazimo otro, satirino podsmevanje, iji je cilj prvobitno dodue bio da odvrati
zavist demona od pobednikog vojskovoe okruenog slavom i poastima, ali je
ujedno izraz italske zajedljive, sirove duhovitosti koja je progovorila i u
nadimcima Rimljana (Naso nosonja, Plautus dustabanlija, Brutus budalina,
Flaccus klempo itd.). Tako su Kajsarovi vojnici u trijumfalnim pesmama
opominjali Rimljane da uvaju svoje ene jer im dovode elava zavodnika. Ali u
tim pesmama nalazile su se i crte stranih pustoenja i vojnikog tekoga ivota.
Puni krvi i vina su stihovi iz 3. veka n. e. koji se odnose na imperatora Aurelijana:
Mille, mille, mille, mille, mille decollavimus:
unus homo mille, mille, mille decollavimus.
Mille, mille, mille vivat qui mille occiderit.
Tantum vini nemo habet quantum fudit sanguinis.
Pored liturgikih i vojnikih pesama bilo je u italskom narodu i kod samih
Rimljana, mada im se pesnika ica odrie, pesama koje su pratile dogaaje
svakodnevnog ivota. O njima znamo tek veoma malo. U ovom zemljoradnikom
narodu bilo je svakako od starine razliitih basmi i saveta ratarima, slinih onima
to ih nalazimo u delu Staroga Katona o zemljoradnji: kada je u zimu praina, u
prolee blato, veliki e pir, deae, njeti
Hiberno pulvere verno luto,
grandia farra, camille, metes.
U arhainom, prvobitnijem ruhu mogli su ovi stihovi glasiti
Hibernod polverid vernod lutod
grandia fara, camile, metes.
Znamo da se o sveanosti Meditrinalija (Meditrinalia) u ast boginje zvane
Meditrina vrio, meseca oktobra, naroiti obred rtvovanja vina. Tom se prilikom
pilo staro i novo vino i kazivala se magina formula:
Vetus novom vinum bibo,
veteri novo morbo medeor.
Staro i novo vino pijem, staru i novu bolest leim.
Roenje deteta kao da u Rimljana nije pratila pesma jer o takvim pesmama ne
ujemo nita. To nekako i odgovara ljudima koji su svojoj deci mahom nadevali
redne brojeve umesto imena: Tertia trea, Sextus esti. Ali smrt je pratila
tubalica zvana nenia. I od tih pesama nema nikakva sauvana primera. O
znaaju samog obiaja znamo i po tome to su postojale profesionalne narikae
koje su nesumnjivo imale i svoju posebnu tehniku i ustaljene formule naricanja.
Narikaama odgovarao je hor. Pratnju je inila muzika, i to veoma buna. Smisao
toga bunog pogrebnog obiaja, za koji neki strunjaci misle da je etrurskog
porekla, prvobitno je svakako bio da se odagnaju demoni, ali sadrina tubalica

bio je po svoj prilici vie pohvala mrtvaca i njegova roda nego tugovanje i
naricanje. Jer u Rimljana smrt je bila prilika da se proslavi cela porodica i ceo rod.
Znamo da je u Rimu stara, primitivnim verovanjima u demone i rodovskim
odnosima uslovljena veza izmeu preminulih predaka i ivih bratstvenika nalazila
kroz sve antike vekove razne izraze. Takvi su i zapisi, tituli i elogia, pod
maskama predaka koje su noene i u pogrebnim pratnjama, takve su i pohvalne
besede o pogrebima (laudatio funebris). Pohvalna beseda uobiajena od starine
odrala se kroz stolea u Rimu. Obiaj je za Grke bio neobian, kako vidimo i iz
izvetaja grkog istoriara Polibija koji je 166. godine st. e. boravio u Rimu.
Pohvalne besede, zapisane i sauvane u porodinim arhivama, uticale su, prema
reima samoga Kikerona, i na istoriografiju rimsku, i to uglavnom u nepovoljnom
smislu, jer su panegiriki izvrtale istorijske dogaaje.
FESKENINI I POECI DRAME
65. O svadbenim sveanostima pevane su aljive i razuzdane pesme, feskenini
(fescennini versus). Od njih nam nije ostalo nita do jedan daleki odjek u
Katulovu pesnitvu. Taj u helenskom duhu stilizovani a u jezikom pogledu
podmlaeni primer feskeninske ale (fescennina iocatio) nalazi se u jednoj
Katulovoj svadbznoj pesmi (s. 61), graenoj prema helenskom uzoru, i ne moe
da poslui bilo kakvoj rekonstrukciji nekog starijeg uzora i originala. Ime ovih
stihova tumaili su gramatiari ve u antiko doba razliito. Rasprostranjeno je
bilo shvatanje da su dobili ime prema imenu falianskog grada Feskenija
(Fescenium) smetenog na obali Tibra, severno od Rima, u Etruriji. Ali se
pomiljalo i na vezu s izrazom fascinum. Kako re fascinum ima i znaenje ini,
to ova etimologija naziva fescennini moda govori o shvatanju antikih
gramatiara prema kome bi feskenini bile prvobitno nekakve basme. Meutim,
re fascinum ima i opsceno znaenje koje odgovara grkome . Stoga je
ovakvo tumaenje toga naziva i manje verovatno. Ono je oigledno moglo nastati
iz ve pomenute elje rimskih gramatiara da se u razvoju stare rimske
knjievnosti nau iste pojave koje su helenski gramatiari nalazili u najranijoj
helenskoj knjievnosti. Jer tumaenje imena feskenini pomou rei fascinum trai
po svoj prilici poreklo feskeninskih stihova u faloforskim agrarnim kultovima,
sasvim kao to su helenski pisci u takvim kultovima nalazili poetke atike
komedije i grke komedije uopte, u ijim je maskama faliki karakter bio
naroito naglaen. Rimski pisci zaista i kazuju da feskenini nisu samo svadbene
pesme (fescennini nuptiales), ve da su davani i prilikom etvenih sveanosti i da
se u njima javljao i dijalog. Razlina lica dobacivala su jedna drugima grube ale i
pogrde naizmenino (versibus alternis) pa su tako feskenini bili i neka vrsta
primitivne scenske igre.
I druga antika svedoanstva o feskeninima mogu se takoe shvatiti hao izraz
iste zavisnosti rimskih gramatiara od helenske nauke o knjievnosti, naroito
peripatetike, koja je nasledila Aristotelova obavetenja i uenja o postanku stare
atike komedije. Tako se teko moe prihvatiti kao pouzdano miljenje da su
odredbe Zakonika dvanaest ploa (sredina 5. v. st. e.) protiv onih koji sastavljaju i
kazuju zlu pesmu (malum carmen) i nanose uvrede i sramotu drugim
graanima bile uperene ba protiv feskenina i sature kao dramskih igara sa
satirinom politikom aokom. Jer i tu se i odvie namee paralela s atikom
komedijom koja je od vremena Tridesetorice tirana, pod pritiskom novih
zakonskih odredbi, morala da odustane od linih i politikih napada. Terminologija

jedne od dveju odredbi Zakonika dvanaest ploa o kojima je re pokazuje da se

po svoj prilici radi o maijskim stihovima, basmama. Druga odredba moe se
doista razumeti kao mera protiv raznih pamfleta s politikom pozadinom. Ali sve
to ne moe posluiti kao osnova tvrenju da se radi o borbi protiv politiki
nepoeljne dramske knjievnosti, i to posebno protiv feskenina, mada je za
feskenine lini napad bio karakteristian, pa Makrobije (Saturn. 4,21) jo oko 400.
g. nove ere belei da je Kajsar sastavljao feskenine protiv svog politikog
protivnika Asinija Poliona.
Tako na osnovu svega to znamo o feskeninima, nazvanim verovatno po gradu
Feskeniju, moemo samo kazivati da su to svatovske pesme (nuptialia carmina)
aljiva, zajedljiva i opscena karaktera. Razume se da je dramski elemenat u tim
pesmama mogao biti i prilino razvijen jer su improvizovane i jer su u njima
uestvovali pevai naizmenino, uzvraajui jedni drugima pogrde. Da li je zaista
bilo nekakvih prelaznih oblika od feskenina ka aljivo scenskoj igri, pouzdano ne
znamo. Nemamo svedoanstava koja bi kazivala da su feskenini u klasinom
razdoblju imali izrazito dramski karakter. Ali nam je pored Katulova stilizovanog
svadbenog feskenina sauvan u klasinoj knjievnosti, kod Augustova pesnika
Horatija, i jedan prikaz primitivne narodske larkdije u kojoj se nadmeu i
naizmenino vreaju dva profesionalna lakrdijaa. Taj opis iz mnogo docnijih
vremena no to su ona kojima pripadaju stari svadbeni feskenini daje nam ipak
kakvu takvu sliku o primitivnim scenskim alama starih Italika.
Stare primitivne scenske ale ivele su i dalje u narodu u klasino doba rimske
knjievnosti. Horatije, u satiri u kojoj prikazuje istorijski veoma znaajno
putovanje rimske gospode u Brundisij (Sat. 1,5), kao oevidac opisuje takvu
kampansku alu. To je nadmetanje Sarmenta i Mesija Kikira. Horatije zapoinje
svoj opis ove lakrdije sveano, kao da je re o nekoj veoma znaajnoj stvari. Moli
Muzu da mu ukratko iznese nadmetanje dvojice lakrdijaa, a pre svega da
obelodani njihovo ugledno poreklo. Ve u samim imenima krije se ala. Ime
Sarmento (Sarmentus) oigledno je u vezi s latinskom rei sarmentum sitna i
suva granica, sitne, suvad, te obeleava sitna i suva oveka. Ime njegova
protivnika kazuje da se radi o golemu i sirovu oveku. Nadimak Kikir (Cicirrus)
grki je onomatopejski naziv za petla i odnosi se ovde svakako na velikog,
borbenog pevca. Kao kontrast paradnom i sveanom Horatijevu uvodu dolazi
obavetenje da je Mesije Kikir od slavnog osakog roda, a to e rei iz
primitivnog kampanskog plemena, moglo bi se rei iz zemlje Budalije, dok je
Sarmentu jo uvek iva gospodarica, tj. on je samo odbegli rob. Ustvari ove
linosti i imena nisu izmiljeni. Mesije Kikir je lokalna kampanska lakrdijaka
veliina, dok je Sarmento poznati komedija, ljubimac Augustov i zemljak
Majkenatov. O njemu su u antiko doba kruile mnoge anegdote po Rimu.
Sarmento je po svoj prilici bio sa Horatijem i drugom rimskom gospodom u pratnji
Majkenatovoj kojega je August poslao vanim politikim poslom u Brundisij.
Rimska gospoda iskoristila su priliku da njegovu vetinu mere s onom
kampanskog lakrdijaa. Posle uvoda Horatije daje saet opis megdana. On se
sastoji od naizmeninog dobacivanja uvredljivih primedbi praenih mimikom. To
je jedan vid raspre dobro poznate iz Plautove komedije, tzv. altercatio (grki
leksikografi ovu latinsku re tumae sa ). Prvo Sarmento
Vejka udara na fizike nedostatke svoga protivnika Kikira i dobacuje mu da lii na
divljeg konja. Kikir prihvata ovaj izazov, moglo bi se rei temu improvizovane
scene. Odgovara: Vai! i pokree glavu. Sred opteg smeha Sarmento uzvikuje:

ta bi tek uinio da ti rog s ela nije iseen kada ut ovako preti? Ovo je opet
gruba ala na raun Kikirove spoljanosti. Kikir ima na elu ruan oiljak od neke
u Kampaniji este bolesti koja ostavlja po licu voruge i oiljke. Sarmento se i
dalje ruga Kikirovu izgledu i najzad ga poziva da odigra ulogu sirovog pastira
Kiklopa jer je za to kao stvoren: takvom strailu ne treba ni maska ni kostim.
Sada je red na Kikira. On oigledno zna svoga protivnika i ne ostaje mu duan,
ve udara na Sarmentovu najbolniju taku: na njegov pravni poloaj odbeglog
roba. Kikir pita Sarmenta da li je ve poklonio larima negve kao zavetni dar. To su
inili osloboeni robovi, dok je odbeglog roba Sarmenta titila od kazne samo
Augustova naklonost koja mu je podarila i poloaj pisara (scriba). Kikir se ipak ne
ustee da Sarmentu kae da, iako je pisar, ipak zakonski pripada svojoj
gospodarici, koja ima i pravo da ga osudi na smrt. Najzad Kikir Sarmenta pita
zato je uopte i beao kada tako sitan i jadan moe da ivi i od treine
normalnog sledovanja za roba. Slian postupak zovu Grci poreenjem
(), emu donekle odgovaraju nai termini kerati i otpjevati, poznati u
pastirskim doskoicama s raznim uvredama.
Ima u Plautovim komedijama ovakvih nadmetanja u kojima se ne tedi protivnik i
padaju najgrublje rei. U toj grubosti ispitivai Plautova dela s razlogom nalaze
lokalno italske boje i otrinu koja u novoj atikoj komediji, dakle u Plautovim
uzorima, nije bila ni tako esta ni tako nehumana. Ali na Plautovoj sceni to su
sukobi izmeu tipova komedije, kao to je poznata altercatio svodnika i
zaljubljena mladia u Plautovu Lai. Plaut se obraa iroj publici, pa opet u
Horatijevu opisu imamo jo neto primitivnije i sirovije. Dva lakrdijaa vreaju na
vet nain jedan drugoga i te sasvim line uvrede pogaaju najosetljivija mesta,
nakaznost jednog i ropski poloaj drugoga. Dok je kod Plauta tekst fiksiran,
nadmetanje ovih lakrdijaa je improvizovano. Sve to ine da bi zabavili prefinjenu
rimsku gospodu monog Majkenata, oveka kraljevskog porekla i ljubitelja
helenske knjievnosti, njegovu pratnju, pesnike Varija, Vergilija i Horatija,
knjievne kritiare Plotija Tuku i Grka Heliodora. To drutvo stvarno i uiva u
ovome prizoru. Stoga je ovaj izvetaj Horatijev dragocen i kao svedoanstvo o
rimskom mentalitetu.
Ovde nas zanima starina i karakter ovakvih nadmetanja. Lini ton i naizmenini
nastup odgovaraju donekle onome to se kazuje o starim feskeniskim alama.
To navodi na pomisao da je lino vreanje u ovim nadmetanjima moda imalo i
apotropajski karakter, kakav su po svoj prilici imale i feskeninske ale, a svakako
carmina triumphalia. Mnogi strunjaci misle na osnovu osakog porekla Mesija
Kikira i kampanskog ambijenta, da nam je Horatije sauvao opis jedne primitivne,
poluknjievne osake lakrdije, tzv. atelane. Meutim, za atelanu su karakteristini
odreeni tipovi, kako znamo na osnovu docnijih svedoanstava, a geografski
momenat nikako ne moe biti presudan, jer za Sarmenta znamo da je iz etrurske
oblasti kojoj pripada i grad Feskenij. Uostalom, jedva da je na mestu pokuaj da
se na osnovu naih sasvim oskudnih i nepouzdanih znanja o feskeninima,
dramskoj saturi i atelani odreuje blie knjievni rod i plemensko poreklo ove
tako pozno zabeleene improvizacije. Dovoljno je to smo mogli da utvrdimo na
jednom pouzdanom primeru iz 1. v. st. e. postojanje poludramskih
improvizovanih lakrdija sa onim osobenostima to ih antiki pisci pripisuju ranim
predknjievnim stupnjevima dramskog stvaranja.

DRAMSKA SATURA
66. Jo veu zabunu nego obavetenjima o feskeninima stvorili su rimski
antikvari vestima u kojima se pominje dramska satura i nekako se nejasno
vezuje za potonju rimsku satiru. Moderni italac mora, kada je re o rimskoj satiri
uopte, pre svega da se oslobodi onih predstava koje izazivaju rei satira i
satirian u savremenom govoru. To je neophodvo stoga to rimska satira nije od
svojih poetaka satirina u dananjem smislu te rei. tavie, latinski izraz
satiricus javlja se tek u 3. v. n. e. i oznaava satiru (satiricum carmen) i pisca
satire (satiricus, odnosno satiricus scriptor). Drugim reima, izraz satira, odnosno
satura, kako glasi njegov stariji oblik, pa i pozno satiricus, ne obeleavaju neki
posebni kritiki odnos prema stvarnosti, ve knjievni rod koji je u oima rimskih
teoretiara predstavljao odreevu celinu i pored veoma raznolike sadrine. O
takvoj celini govore i moderni ispitivai s dovoljno razloga, mada i meu delima
glavnih predstavnika ovoga knjievnog roda postoje tako krupne razlike, da je
poznati nemaki filolog U. Vilamovic rekao kako zapravo i nema nikakve rimske
satire, ve postoje samo pisci Lukilije, Horatije, Persije, Juvenal. Ali o odlikama i
razvoju te rimske satire, za koju su Rimljani s ponosom kazivali da je samo
njihovo delo, bie rei docnije. Ovde nije re o njoj ve o starijoj dramskoj saturi
o kojoj nas obavetava istoriar Tit Livije.
Izvetaj Tita Livija (7,2, 47) o dramskoj saturi zanimljiv je stoga to daje kratak
prikaz razvoja rimskog pozorita u vremenu izmeu 364. godine stare ere i 240.
g. st. e. kada je Livije Andronik sastavio prvu rimsku knjievnu dramu prevodei i
preraujui grke uzore. Taj prikaz znaajan je i stoga to potie svakako iz dela
nekog starijeg antikvara, moda i iz dela samoga uenog Varona, ako ne i jo
starijeg Akija. Kod Livija itamo da je 364. g. st. e. vladala u Rimu strana zaraza i
da su tom prilikom da bi se ublaio gnev bogova ustanovljene i scenske igre
(ludi scaenici). To je bila novina u ratnikom rimskom narodu koji je dotle uivao
samo u cirkuskim predstavama. Ali te prve scenske igre, prema Livijevu
obavetenju, ustvari jo i nisu imale dramski karakter. Rimljani su 364. st. e.
doveli etrurske glumce (ludiones), a ovi su bez rei i bez mimike igrali u
etrurskim kostimima uz pratnju frule. Ovaj prvi deo Livijeva obavetenja ini se
da potie iz starih svetenikih arhiva i nemamo razloga da sumnjamo u njegovu
tanost, tim vie to nam je sa etrurskih slika iz 5. v. st. e. poznato da je u Etruriji
kostimirana igra uz pratnju frule bila uobiajena. Zatim je itamo dalje kod Tita
Livija rimska omladina kopirala ove igre. Ali ti podraavaoci su jedni drugima
dobacivali podrugljive stihove a gestikulaciju su donekle podeavali prema
sadrini svojih rei. To se Rimljanima svidelo i priredbe ove vrste su uestale.
Javili su se i domai glumci, nazvani histriones stoga to se glumac etrurski zvao
ister. Ovi profesionalni glumci vie nisu dobacivali jedni drugima samo grube ale
i nevete stihove kao uesnici u feskeninima. Oni su davali potpune sature
sastavljene u raznim razmerima (impletas modis saturas). Tekst tih pesama bio je
pismeno fiksiran i usklaen sa muzikom frulaa i pokretima igraa. Tako se,
prema izvetaju Tita Livija, drama u Rimu razvila prvo od improvizovanih
scenskih igara, koje su spajale elemente etrurske igre i feskeninskih ala, pa je
potom ve dolo do fiksiranih dramskih predstava sa profesionalnim glumcima.
Ta dva stupnja razvoja nalaze se izmeu etrurske igre uz frulu i knjievne drame
Livija Andronika. Prema izvetaju istoriara Tita Livija, zasluga prvog rimskog
pesnika Livija Andronika bila bi u tome to se prvi usudio da unese jedinstvenu
radnju u ovu saturu (ab saturis ausus est primus argumento fabulam serere) i

to je, potom, uveo i ulogu pevaa (cantor) koji i samostalno peva uz pratnju
frule dok glumci glume na pozornici. Prema tome izvetaju, najzad, kada je
drama u Rimu tako postala prava drama i prava umetnost, a pozorite dobilo
svoje stalne, profesionalne glumce, rimska omladina je nastavila da za svoj raun
daje one stare sature kao exodia posle atelane. Tu Tit Livije dodaje da je
atelana osaka lakrdija, koja se naroito dopadala rimskoj mladei, tako da ova
nije doputala da u njoj igraju profesionalni glumci (histriones). Stoga su glumci
atelana sluili vojsku i imali graanska prava za razliku od glumaca
profesionalaca.
Glavni nedostatak ovoga izvetaja, ona njegova osobenost koja izaziva sumnju u
njegovu verodostojnost, ista je kao i kod tumaenja imena feskenina pomou rei
fascinum . Taj nedostatak to je sasvim upadljiva podudarnost izmeu
ovog izvetaja i Aristotelova tumaenja o postanku helenske drame od
improvizovanih horskih pesama i igara, i to tragedije od ditiramba a komedije od
faloforskih pesama. Prema peripatetikoj teoriji put od primitivnih improvizacija
do drame, odnosno tragedije, vodi preko jednog prelaznog stupnja. Taj je stupanj
satirska igra zvana saturikon (). Sazvunost ovog naziva i rimske rei
satura upadljiva je, pa u delima poznijih rimskih gramatiara nalazimo i tragove
shvatanja da je latinska satura u vezi s imenom grkih satira. Ovo paretimoloko
tumaenje, koje moderna etimoloka nauka odbacuje, jasno pokazuje da se u
Livijevu izvetaju krije konstrukcija rimskih antikvara graena prema
peripatetikom ablonu. Punu potvrdu dobija ovakvo shvatanje Livijeva izvetaja
kada uporedimo ono to o poslednjem stupnju razvoja drame kazuju Tit Livije i
Aristotel. Unoenje jedinstvene radnje (argumento fabulam serere) u saturu,
koje je prema Titu Liviju dovelo kod pesnika Andronika do stvaranja prave rimske
drame, oigledno odgovara u potpunosti peripatetikoj teoriji. U Aristotela
jedinstven sie () osnovna je karakteristika prave drame, odnosno
tragedije, nastale od satirske igre koja je znala samo za sitne predmete, smean
govor i improvizaciju. Najzad, donekle se podudara i sudbina grke satirske igre,
koja se u Grka davala posle tragedije, sa sudbinom rimske sature iz koje, prema
Titu Liviju, nastaju exodia prikazivana posle atelane.
Ove upadljive podudarnosti sa peripatetikom istorijom grke knjievnosti,
posebno grke drame, potiu verovatno iz pera nekog rodoljubivog rimskog
filologa ili antikvara, Akija ili Varona. Da se odista radi o nasilnom i donekle
mehanikom prensenju helenske teorije na rimsku knjievnu stvarnost, najbolje
se vidi iz tvrenja da je drama Livija Andronika, iji je prevodni karakter dobro
poznat, nastala od italske dramske sature. Sve je ovo navelo ceo niz strunjaka
da potpuno ospore ne samo postojanje poludramskih feskenina ve i postojanje
dramske sature. To bi znailo da je dramska satura prosto izmiljena i da su je
izmislili rimski gramatiari i filolozi. Meutim, u novije se vreme s razlogom
odustaje od ovakvog hiperkritinog stava i trai se u izvetaju Livijeva
informatora prikrivena istorijska stvarnost. Teko je pretpostaviti da su tako
savesni antikvari kao Akije ili Varon prosto izmislili dramsku saturu. Stoga neki
strunjaci pomiljaju na to da je igra etrurskih igraa, o kojoj govori Tit Livije,
imala neko etrursko ime slinog zvuka kao re satura satira. Takva se
pretpostavka moe braniti stoga to je etrurska terminologija nala dosta mesta
u latinskom pozorinom reniku (histrio, persona, scurra), i stoga to u etrurekom
nalazimo osnovu sat-, kako vidimo iz naziva kao Saturnus, Satricum, Saturae
palus i linog imena Satura. Tim putem idu pojedini etimolozi jo i dalje, ca misle

da je latinska re satura u vezi s etrurskim satr, satir orare i da znai prosto

prie (isp. gr. ).
Ipak se ova etimologija ne moe zastupati stoga to iz dela rimskih leksikografa
znamo da je re satura oznaavala naroito jelo sastavljeno od mnogo raznih
sastojaka, kao i neku patetu, pa uopte nadev. To pokazuje da je satura moda
dobila ime na isti nain kao i italijanska farsa, odnosno francuska farce, ije je
prvobitno znaenje nadev (usp. lat. farcire napuniti, natrpati). Pritom treba
imati na umu da takav naziv dobro pristaje knjievnom rodu kome je od prvih
njegovih poznatih poetaka svojstveno neobino arenilo sadrine. Naziv satira,
odnosno satura u smislu pomeane, razliite pesme bio bi za zbirku takvih
pesama lako razumljiv, tim pre to je i njihov metriki oblik kod tvorca satire,
Lukilija, bio razliit. Naziv je svojoj zbirci pesama po svoj prilici dao ve Enije, dok
je upotreba rei satura za oznaavanje jedne pesme, ini se, tek docnijeg
porekla. Upotreba ovog izraza u Enija, pesnika filhelena, imala bi prema tome
paralelu u grkim nazivima zbirki razliitih pesama ( smeano,
nesreeno, u sitno). Ovakvo tumaenje rei satura, koje
ima u vidu tematsku i metriku raznolikost, u skladu je i sa obavetenjima
rimskih gramatiara. Oni su neprestano isticali da re satura oznaava neto
raznoliko i sastavljeno od mnogih delova, bilo jelo ili pesmu. Pa ipak postoje i
druge mogunosti tumaenja ove rei. Stari pravniki termin sententiis per
saturam exquisitis ili prosto per saturam znai uglavnom donoenje zakona i
glasanje na brzinu, improvizovano glasanje, a ne prihvatanje vie raznih zakona u
jedanput. Tu se izraz per saturam odnosi po svoj prilici na brzinu i improvizaciju
vie nego na meavinu i raznolikost. Da je etimoloko tumaenje naziva satura
jo uvek neizvesno pokazuje i injenica da u njemu nalazimo isti zavretak kao u
mesapskom damatura, verovatno identinom s imenom boginje Demetre, i u
ilirskom (nasuprot lat. Iuppiter), pa razume se i u imenu ,
koje e pre biti ilirsko no grko.
Ali nesigurna tumaenja naziva satura ne pruaju nikakve nove podatke o
dramskoj saturi Livijeva informatora, kao ni injenica da dve rimske drame, obe
izgubljene, nose naslov Satura jedna togata Kvinktija Ate i jedna atelana
Pomponijeva. U osnovi isto se moe rei i za bogati arheoloki materijal iz 6. i 5.
veka st. e. koji nam pokazuje da je u Latiju, naroito u oblasti grada zvanog
Satricum, a danas Cazale di Conea, bio razvijen i stari kult satira. Na hramu iz 5.
v. st. e. u Satriku predstavljeni su satiri i menade. To u svakom sluaju svedoi o
ranom prodiranju grkih kultova u ovu oblast. Ali svetlost koju taj arheoloki
materijal baca na Livijev izvetaj sasvim je nedovoljna.
Na osnovu iznetoga moe se rei samo toliko da pitanje da li je u rimskoj starini
postojala posebna dramska satura nije u potpunosti reivo, kao to nije reivo ni
pitanje u kojoj je meri feskeninska ala (fescennina iocatio) imala karakter farse.
Ipak je pouzdano da su se u veoma starim feskeninima nalazili odseci sa smenom
horova ili deklamatora, pa prema tome i izvesni dramski elementi. ak ako
dramska satura, kako misle poneki strunjaci, uopte, i nije postojala, druga
nam svedoanstva kazuju da su dramske ale, lakrdije, bile poznate u rimskoj
starini. To su podaci o atelani i mimu koji su u vreme punog razvoja umetnike
rimske knjievnosti nali mesto i na razvijenoj rimskoj sceni. Rimski su im pisci
dali umetniki oblik prave drame i stavili su ih na rimsku pozornicu pored
komedija grkog porekla.

ATELANA I MIM
67. Osaka farsa, atelana (atellana, odnosno atellana fabula) Poznata nam je
samo na osnovu podataka antikih pisaca. Ti podaci kazuju da se radi o scenskim
alama slinim donekle po grubosti nadmetanju Sarmenta i Mesija Kikira
opisanom kod Horatija, ali ipak razliitim, jer se u atelani javljaju ustaljeni tipovi.
Ova osaka farsa nosi ime prema kampanskom gradu Ateli (Atella). Nemaki
istoriar T. Momzen pretpostavio je da je grad Atela, razoren za vreme rata s
Hanibalom zbog saradnje s neprijateljem, tek naknadno dao ime nekoj italskoj
farsi, prosto stoga to je proglaen za neku vrstu grada Budalije slino
saksonskom gradu ildi kod Nemaca. Meutim, i ova hipoteza, i pretpostavke
nekih novijih ispitivaa koji na osnovu imena maski u atelani raunaju s njenim
etrurskim poreklom, ne mogu se uspeno zastupati. Ceo niz rimskih pisaca govori
o osakim farsama (ludi Osci), a podatke o njima nalazimo i kod Grka Strabona
(5, 3, 6), pa je osako poreklo atelane najverovatnije.
Teko je neto odreeno rei o odnosu osake atelane prema grkoj sceni june
Italije, jer nam od atelane nije sauvano nita do nekoliko fragmenata iz potonje
knjievne atelane koju su sastavljali poetkom 1. v. st. e. Pomponije i Novije.
Kada se tome doda da nita potpunija nisu ni naa znanja o junoitalskoj,
megarskoj farsi, flijaci i mimu, vidi se da se o tim odnosima moe tek poneto
nagaati. Jasno je toliko da je Kampanija oblast u kojoj je grki uticaj bio jak, a
arheoloki materijal iz susedne Apulije i Lukanije, pre svega oslikana keramika,
potvruju da je u tome prostoru scenska umetnost bila veoma razvijena. Stoga
nije verovatno da je atelana prosto nekakav ogranak dorske farse s juga Italije. U
tom smislu jedva da moe da se tumai pojava stalnih tipova u atelani, jer se ne
mora pretpostaviti da je tipizacija neka naroita osobenost grke lakrdije po
italskom jugu. Ni tumaenje imena tih tipova, odnosno maski koje se redovno
javljaju u atelani, ne prua pouzdanijeg oslonca za odreivanje porekla
pretknjievne atelane. Ti tipovi su: Maccuslakrdija i budalina ije ime sadri
istu osnovu kao grki glagol ( blesaviti i ime . Ista maska
latinski se naziva i Stupidus budala. Bucco brbljivac i hvalisavac je maska s
naduvenim obrazima (buccae), buconja. Pappus krti i smeni starac, nosi ime
po grkoj rei deda. Prema obavetenju rimskog antikvara Varona (L. L.
7, 29) na osakom jeziku, na kome su atelane prvobitno i davane, ova se maska
naziva casnar, a ta je re srodna s latinskim cascus star i canus sed.
Dossenus je lukavi starac, i to grbavko, ako je tano da je naziv u vezi s
latinskim dorsum lea. Za takvo tumaenje bili su rimski pisci, jer se pored
oblika Dossenus javlja i oblik Dorsenus, dok moderni etimolozi trae i druga
objanjenja. Kao najverovatnije moe se smatrati rna kombinacija koja vezuje
ime Dossenus, kao osaki oblik, za latinsko dautiae gozba. Stoga se i pomilja
da je Dossenus ustvari identian sa maskom zvanom Manducus koja pretstavlja
lice sa snanim vilicama, deru (isp. lat. glagol manduco vakati i imenicu
manduco, -onis deronja)- Takav se tip, prema svedoanstvu rimskih
gramatiara, javljao u knjievnim atelanama Pomponija (1. v. st. e.). Da je dera,
Manducus, zaista obeleavao isto lice kao i naziv Dossenus kazuje nam opet
antikvar Varon (L. L. 7, 95), dok pesnik Horatije (Ep. 2, 1, 173) kae za Dosena da
je jedan od prodrljivih parazita (edacibus parasitis). Osnovu atelane inilo je
prikazivanje ovih stalnih tipova koji, ini se, nisu morali svi da se pojave u jednoj
istoj atelani. Radnja je bio neki zaplet. Tehniki termin kojim je taj prosti zaplet
obeleavan glasio je na latinskom trica ili tricae sitnice, besmvslice i etimoloki

je srodan sa modernim terminom intriga. Ova narodska farsa bila je puna grube
komike, sonih narodskih izraza, tua, pijanstva. To je sve to moemo danas
donekle pouzdano rei o atelani.
Nema sumnje da je atelana imala neke dodirne take sa grkom, junoitalskom i
sicilskom farsom, iako to nikako ne znai da je izdanak te grke lakrdije. Na
prvom mestu meu tim grkim lakrdijama stoje flijaka i mim. Grka flijaka
() je lakrdija s opscenim kostimima i grotesknim maskama. Kao knjievni
rod razvija se na Siciliji i u junoj Italiji, ali i u egipatskoj Aleksandriji, krajem 4. i u
3. veka st. e. Bile su to scene iz svakodnevnog ivota, travestije mitova i parodije
tragedija, pa se stoga flijaka naziva i veselom tragedijom ().
Kako se vidi, tematski se flijaka dodirivala sa novom atikom komedijom, ali je u
izrazu bila svakako mnogo manje uglaena. Kao pronalaza () pominje
se Rinton iz Tarenta (oko 300. st. e.). Ustvari, Rintonova zasluga je stvaranje
tragine flijake, a to svakako znai da je on primitivniju flijaku razvio i usavrio
travestiranjem traginih tema. O tome svedoe i poznati naslovi njegovih flijaka
koji gotovo svi redom ukazuju na parodije Euripidovih tragedija. Iz Tarenta je,
dakle s juga Sicilije, i Rintonov moda neto mlai savremenik Skiras, dok je
Sopater sa Pafosa pisao svoje flijake u Aleksandriji oko 300. st. e. Velika Grka, tj.
jug Apeninskog poluostrva i Sicilija, ve su odavno imali razvijenu
komediografsku tradiciju. Jo u 5. v. st. e. dugoveki Epiharmo iz Sirakuse napisao
je mnoge komedije koje su i pored knjievnog dorskog jezika moda bile
blie narodskoj farsi nego knjievnoj komediji, kako se to moe zakljuiti po
naslovima i fragmentima njegovih dela.
U tom istom prostoru razvio se i grki mim (). Najugledniji pisac i tobonji
pronalaza knjievnog mima bio je, prema antikim obavetenjima, Sofron iz
Sirakuse koji je pisao u drugoj polovini 5. v. st. e. Predmet njegovih, nama
izgubljenih, mimova bile su scene iz svakodnevnog ivota, pa su prema glavnim
linostima podeljeni na muke (napr. Lovac na tune ) i enske
(napr. valje ). Sofronov mim je uticao u 3. v. st. e. naroito na
Herondu, pisca mimijamba, knjievnih mimova u jampskom stihu. Sauvano nam
je osam Herondinih kratkih, realistikih scena iz svakodnevnog ivota. Tako
moemo donekle da rekonstruiemo i Sofronov mim koji je ostavio duboka traga i
u idilama Teokrita iz Sirakuse (3. v. st. e.), pa posredno i u idili rimske knjievnosti
(isp. idilu Ajvar u Vergilijevu dodatku).
Na osnovu ovih prilino oskudnih znanja o knjievnoj flijaci i mimu ne moe se
neto odreenije rei o poreklu njihovih primitivnijih prethodnika, narodskih farsi,
pogotovo kada znamo da improvizatora i primitivnih mimetikih igara ima u
raznim grkim i italskim krajevima (isp. Platon Resp. 396 b; u Sparti,
igrae improvizatore zvane , etrurske termine histrio, scurra
lakrdija itd). Kako se knjievna flijaka i mim u helenskoj knjievnosti razvijaju
do samostalnih knjievnih vrsta ba na Siciliji i na jugu Italije i kako arheoloki
materijal iz tih oblasti govori o neobino velikoj ulozi farse i pozorita u tim
krajevima, potpuno su razumljive slinosti izmeu ovih lakrdija i kampanske
atelane. Da li je zaista sve ovo dokaz da je lokalni italski doprinos izgraivanju
ovakvih tipova grke scenske lakrdije bio veoma znaajan, kako to tvrde naroito
italijanski strunjaci, teko je rei. Pouzdana je injenica da je mim, koliko je
nama poznato, ba na italskom terenu naroito razvio svoje naturalistike crte,
tako da pored komike situacije i majstorskog slikanja karaktera i scena iz
svakodnevnog ivota u njemu ima dosta grubosti, naturalizma, pa i surovosti. Ali,

ako se u tim crtama vidi i lokalno italski doprinos grkoj junoitalskoj dramskoj
knjievnosti, ne moe se rimskom knjievnom mimu osporiti grko poreklo. O
starijem, narodskom, poluknjievnom mimu, razume se, opet ne moemo na
latinskoj i italskoj strani nita pouzdano rei.
Ima dovoljno razloga za pretpostavku da je mim (mimus) ve prilino rano davan
u Rimu. Za razliku od atelane on nije imao potpuno tipiziranih likova, ali se ipak i
tu esto javljaju parazit i budalina. Mim je od 173. godine st. e. sredinji i
najznaajniji deo rimske sveanosti zvaie Floralija (Floralia, ludi Florales). Od 173.
godine slavila se ova sveanost redovno svake godine, ali prema antikom
svedoanstvu ona je ustanovljena ve 238. g. st. e. Ueni rimski gramatiari i
antikvari Fest (2. v. n. e.) i Servije (4. v. n. e.) govore o nekom glumcu mima koji
je boravio 211. g. st. e. u Rimu. Na osnovu ovih obavetenja verovatno je da je
mim davan u Rimu mnogo pre godine 173. st. e. Nije, meutim, verovatno da je
prikazivanje ovakvih mimova bilo vezano za stari kult Flore u Rimu ve od samih
njegovih poetaka, za koje legenda kazuje da padaju u vreme rimskog kralja
sabinskog porekla Tita Tatija. Mimovi davani o sveanostima u ast ove boginje
prolene vegetacije odlikovali su se razuzdanou i lascivnou. U tim
sveanostima uestvovale su i kurtizane. Pretpostavlja se da je ovaj obiaj u Rim
dospeo iz helenskih krajeva, moda zahvaljujui kultu Afrodite, boanstva
plodnosti i vegetacije koje je imalo i epitet Cvetna (= Flora). Tako i ovi
podaci, mada svedoe o ranoj pojavi scenskih mimova u Rimu, govore o
kulturnom helensko-rimskom sinkretizmu. Kao i atelana, i mim e u rimskoj
knjievnosti dobiti i viu knjievnu obradu, i to u doba Kajsara, u delima Dekima
Laberija i Publilija Sirijanca. U tim delima, koliko nam je poznato, gruba ala
zamenjivala je finije slikanje karaktera i situacija karakteristino za grki knjievni
mim.
I pored toga knjievnog mima, improvizovani, poluknjievni iveo je i dalje u
Rimu i Italiji, i to ne samo u narodu ve i na rimskoj sceni, na pozornicama
uglednih rimskih vlastodraca kako republikanskog, tako i carskog doba. Dodue,
taj je poluknjievni mim u carskom periodu potiskivao jo popularniji pantomim.
Ipak, pantomim u Rimu nije ostao sasvim nem, nego se donekle pribliio mimu,
jer se izmeu pojedinih igrakih nastupa deklamovao i tekst. Takve su predstave
davane po pozoritima irom Italskog poluostrva u doba Carstva. Zbog opscene
sadrine car Justinijan zabranie 526. godine n. e. njihovo prikazivanje, nekako u
isto vreme kada je zatvorio i Platonovu akademiju u Atini i kada je na italskom
Monte Kasinu podignut hrianski manastir. Teko je rei kakva je potom bila
sudbina mima na prelazu iz staroga u srednji vek. Neki strunjaci misle da je sa
6. vekom n. e., sa prodorima varvara i kristijanizacijom, mim u latinskim
zemljama Rimskoga carstva uglavnom potpuno iezao. Drugi opet dokazuju da
su se glumci mima u to doba pretvorili u putujue lakrdijae, srednjovekovne
onglere (jongleurs). Mada imamo dovoljno razloga da poverujemo u takav
kontinuitet, radi se o toliko popularnoj i primitivnoj scenskoj igri s temama tako
bliskim svakodnevnom ivotu naroda da i na osnovu mnogo potpunijih
obavetenja o istoriji mima i slinih lakrdija ne bi bilo mogue pouzdano
razlikovanje izmeu tradicije i poligenese. Kao to zakoni istorijske fonetike imaju
vrednost kod rei s istorijom, ali se ne mogu primeniti na neprestano iznova
stvarane onomatopeje, tako se i ove anonimne scenske improvizacije veoma
bliske narodu teko mogu uhvatiti u mreu istorijskog posmatranja i kontinuirane
evolucije. Isto se moe rei ak i za atelanu gde bi ipak vrste, tipine figure,

odnosno maske, mogle biti bolji oslonac pri istorijskom ispitivanju uzajamnih veza
izmeu pojedinih razvojnih stupnjeva.
Znamo da je osaku lakrdiju, atelanu, Rim rano prihvatio i da je ve od 3. veka st.
e. atelana bila zavrna igra (exodium) posle prikazivanja tragedije, knjievne
vrste preuzete od Grka, dakle slino satirskoj igri u grkome pozoritu. Pomponije
i Novije dali su oko godine 90. st. e. rimsku knjievnu atelanu. U doba Carstva i
atelanu je potisnuo pantomim na rimskoj sceni. O njenoj sudbini u potonjim
vekovima nemamo nikakvih obavetenja. Ali u potonjoj Italiji 16. veka javlja se
lakrdija koja ima mnogo slinosti s antikom atelanom. To je tako zvana
commedia dellarte, narodska lakrdija sa stalnim tipovima i ustaljenim
scenarijem. U njoj su dijalog, mimika, digresije i ale svake vrste uglavnom
improvizovali sami glumci. Slino kao u antiko doba atelana ili mim, ova
narodska lakrdija, koju je tobo izmislio u 16. veku Franesko Kerea, dobila je i
knjievni oblik. U 18. veku toga se uobliavanja poduhvatio Karlo Goci (1720
1806). Putujue glumake druine prikazivale su te lakrdije irom Evrope, na je
commedia dellarte uticala na evropsku komediju, izmeu ostalog na Molijera.
Zbog slinosti izmeu tipova ove lakrdije i onih u kampanskoj antikoj atelani
nemaki je filolog A. Diterih u svome poznatom delu Pulinela (Pulcinella, 1897)
izneo hipotezu da je commedia dellarte izdanak antike italske atelane. Prema
toj pretpostavci Maccus bi bio predak Pulinele. Diterihova teza, mada nije nita
manje osnovana od druge pretpostavke prema kojoj je commedia dellarte
izdanak mima, u novije vreme nalazi malo branilaca. Ipak su ta ispitivanja otkrila
veliku slinost atelane i mima s jedne strane i popularne italijanske commedia
dellarte s druge, pa i oni tumai koji smatraju da izmeu ovih lakrdija nema
nikakve genetike veze moraju da uzimaju u obzir te slinosti i podudarnosti.
GOZBENE PESME I NARODNA EPIKA
68. U ranom razdoblju rimske, odnosno italske knjievnosti kao da je postojala i
epska junaka pesma. Ali mada znamo pouzdano da je u staroj Italiji bilo basmi,
svadbenih pesama i tubalica, o takvoj narodnoj junakoj epici nemamo
pouzdanih vesti. Ipak su filolozi pretpostavili da takve pesme mogu biti one koje
su pevane o gozbama, Gozbene pesme (carmina convivalia), i za koje zna antika
nauka o knjievnosti. O tim pesmama dosada nije bilo rei jer su antika
obavetenja o njima isto onako problematina kao i obavetenja o dramskim
feskeninima i dramskoj saturi. Drugim reima, nije sasvim iskljueno da su
gozbene pesme samo rodoljubiva konstrukcija antikih filologa i antikvara. Ipak
ne treba obavetenja o tim pesmama odvie olako odbacivati. Te su pesme
ako su postojale pripadale knjievnosti u uem smislu rei, ali po svoj prilici
usmenoj. Stari je Katon kazivao u svome fragmentarno sauvanom delu Poeci
kako je u starih Latina prilikom gozbi svaki uesnik pevao poneku pesmu u kojoj
su se proslavljala dela i vrline slavnih ljudi (clarorum virorum laudes atque
virtutes) i pozivala se omladina da se ugleda na te primere. Iz Varonova dela O
ivotu rimskoga naroda imamo slian podatak, ali u Katona pesme pevaju
uesnici same gozbe, dok prema Varonu to ine deaci. Kikeron ali to ove
pesme nisu sauvane i te ve u njegovo doba izgubljene i zaboravljene pesme
poredi sa grkom epskom poezijom pre Homera, s pesmama koje su pevali
pevai kao Demodok i Femije na dvoru homerskih junaka. Ali ve Kikeron svoja
izlaganja zavrava jednim pitanjem: ta je, gde su nai drevni stihovi koje su

nekad pevali fauni i proroci? (Quid, nostri veteres versus ubi sunt, quos olim
Faunes vatesque canebant?).
Ovo su pitanje s razlogom postavljali esto i moderni ispitivai a davali su na
njega razliite odgovore. Pretpostavka da se radi o konstrukciji antikih
gramatiara, koji su u Rimu hteli da nau na silu neto slino i grkim gozbenim
pesmama () i dohomerskoj epici, ini da se ponekad Katonovim i
Varonovim obavetenjima osporava svaka vrednost, slino kao i obavetenjima o
dramskoj saturi. Nasuprot tome zastupa se i shvatanje da je legendarna istorija
rimskih kraljeva samo u prozu prenesena sadrina stare rimske epske pesme i
pohvale predaka. Obe krajnosti teko se mogu uspeno braniti, ali je ipak ova
druga hipoteza uzela u obzir neke nesumnjivo znaajne injenice. Ako i nemamo
dovoljno razloga da pretpostavimo postojanje stare izgraene junake epike na
latinskom jeziku, imamo ipak dovoljno razloga da donekle poverujemo Katonu i
Varonu. Arheoloki materijal, likovne predstave iz etrurskog perioda u Rimu i
njegovoj okolini, pa i po celom srednjem delu Italije, sadri mnoge prikaze gozbi
sa sviraima i pevaima kao i brojne motive iz helenske epike, mitologije i
legende, pored kojih se javljaju i motivi iz lokalnih italskih legendi. Kada se, dalje,
ima u vidu da su legendarni rimski kraljevi bili Etrurci, moe se s razlogom
pretpostaviti da je postojala neka etrursko-rimska epska pesma. U takvim
pesmama, pored motiva iz grkog epa i mita, svakako su se mogle nalaziti i
lokalne, etrurske i italske legende koje su potom ule i u rimsku istoriju, kao
obavetenja o kraljevskoj porodici Tarkvinija, o Kajliju Vibeni, Serviju Tuliju i dr.
Paralelu bi pruale etrurske likovne predstave. Legenda o etrurskom heroju
Mastarni, koji je identifikovan sa Servijem Tulijem, prikazana je na etrurskim
zidnim slikama u Vuliju (4. vek st. e.). Takva bi se etrursko-rimska junaka
pesma uklapala u inae poznati okvir polatinjene rimske gospode etrurskog
porekla, pogotovo kada se ima na umu da su rimska deca uila etrurski jo i u
republikanskom Rimu. Meu junake te etrursko-rimske epike mogli bi spadati i
legendarni konjanici zvani flexuntes i trossuli, to su verovatno etrurski nazivi.
Etrurska prvobitna verzija tih pesama mogla bi da objasni i to kako su te pesme
mogle pasti u zaborav. Iako su sve ovo samo pretpostavke, navedeni razlozi su
dovoljni da se svedoanstva o gozbenim pesmama (carmina convivalia) staroga
Rima prihvate. Moda su to i bile pesme iji je karakter bio blii lirici, a pomilja
se i na to da ove zaetke epike u Rimu i nisu sasvim potisnuli grki uticaji, ve da
su ostavili traga u delima ranih rimskih pesnika.
O poznijem stupnju epske pesme u Rimu kao da svedoi Pesma Prijamova
(Carmen Priami) iz koje nam je Varon sauvao jedan fragmenat. To je oigledno
sveani poetak epske pesme sastavljene u saturnskom stihu:
elim da stare Kamene drevnu iskau priu.
Veteres Casmenas cascam rem volo profarier.
Ta pesma, kako kazuje naslov, po svoj je prilici pripadala trojanskom ciklusu
pesama i legendi, dakle onome ciklusu za koji su se rano zanimali Etrurci i
Rimljani, koji su od starine svoje poreklo izvodili od Trojanskih junaka. Ovo
pokazuje i slika Prijama, Herma i triju boginja, Here, Atene i Afrodite, na jednoj
amfori iz 6. v. stare ere pronaenoj u Vuliju. Keramika i ostali umetniki
predmeti iz 6. i 5. veka st. e. naena u Rimu i njegovoj okolini ukraena je raznim
predstavama helenskih boanstava i mitolokim priama poznatim iz helenske
knjievnosti. Meu takvim predmetima naena je u novije vreme i predstava
Ajneje (Aeneas) koji na leima nosi oca Anhisa. Taj je detalj veoma zanimljiv jer

svedoi da su daleko pre pesnika Najvija i Enija, koji Rimljanima pevaju o

Trojanskom ratu, Latini imali prilike da saznaju za Ajneju i bojeve oko Troje. Ako
ovaj arheoloki materijal i treba uglavnom tumaiti kao svedoanstvo o grkim
uticajima na latinske predele pod etrurskom vlau, ini se na osnovu drugih
podataka da je legenda o Ajneji u Italiju dospela i preko predgrkih kolonista,
kako smo ve pomenuli u prvom delu ove knjige. Ali Pesma Prijamova pripada po
svoj prilici godinama kada je u Rimu Livije Andronik prevodio na latinski Odiseju.
Stoga ova pesma ne moe da poslui kao svedok o starijem, narodnom epskom
pesnitvu rimskom.
Prema svedoanstvu antikih gramatiara, u isto vreme kada i Andronikov
prevod Odiseje nastala je u Rimu i Pesma Nelejeva (Carmen Nelei). Slinost
naslova navodi u prvi mah na pomisao da se radi o epskoj pesmi, ali stih (jampski
senar) pokazuje, zajedno sa sadrinom fragmenata, da je to ustvari nekakva
drama, moda obrada jedne Sofoklove izgubljene tragedije. Ima, meutim,
ispitivaa koji i u ovim fragmentima vide saturnske stihove i smatraju Pesmu
Nelejevu za ostatak stare rimske epike. Mada na etrurskim ogledalima nalazimo
likove iz mita o brai Neleju i Peliji, jasno svedoanstvo o vremenu nastanka
Pesme Nelejeve pokazuje da ona ne moe imati veeg znaaja za problem
starorimske epske, odnosno gozbene pesme (carmina convivalia). Ipak se neki
strunjaci pozivaju na Pesmu Prijamovu i Pesmu Nelejevu da bi dokazali realnost
te strarorimske mitsko-herojske poezije u kojoj su nalazile mesta helenske,
etrurske i latinske teme. Kao to je reeno, postojanje zametaka jednog takvog
etrursko-rimsko pesnitva verovatno je, ali pomenute Pesme ne mogu se stvarno
koristiti kao svedoci u tome smislu.
ZAPISI, HRONIKE, ZAKONI DVANAEST PLOA
69. Primitivne basme i liturgike pesme bile su po obliku prvobitno carmina, tj.
neka vrsta ritmovane i simetrino rasporeene proze. Carmina su u osnovi i
zakonske formule ovog ranog perioda rimske pismenosti, a ritmovani su moda
bili i razni zapisi svetenikih kolegija. Imamo svedoanstva koja govore o raznim
zapisima svetenikih druina i rimskih magistrata. Pominju se libri pontificum i
magistratuum, na acta, commentarii, annales privatnih i javnih arhiva. Znaajni
su bili naroito godinjaci pontifika, annales pontificum. To su bili zapisi koje je
sastavljao prvosvetenik, pontifex maximus. Beleio je svake godine sve vanije
dogaaje, analistiki, iz dana u dan. Ovim zapisima sluili su se potonji rimski
analisti i istoriari, ali su po svoj prilici imali u rukama samo mlae zapise, iz
vremena posle godine 387. st. e., tj. posle galske invazije Rima kada su u poaru
stariji zapisi propali. Ovaj gubitak starih anala odredio je izgled potonje rimske
istoriografije koja je za vreme pre galske invazije bila upuena samo na legende i
nepouzdano usmeno predanje. Tako su ovi rani zapisi ustvari prethodnica rimske
istoriografije koja e se i u mnogo poznijim vekovima drati analistikog principa
u izlaganju.
Za istoriju knjievnosti zanimljivi su i Zakoni dvanaest ploa (Leges XII
tabularum) koji su prema predanju godine 451. i 450. st. e. zabeleeni na
dvanaest bronzanih tablica. Iako je taj zakonik u osnovi svakako samo kodifikacija
rimskog obiajnog prava, ini se da u njemu ima i tragova uticaja zakonika
junoitalskih grkih gradova. Ali znaaja za knjievnost ima taj zakonik, od koga
su nam sauvani samo fragmenti, pre svega stoga to pokazuje jasne znake
umetnike stilizacije izraza. Jezik je opor i svean, ali nam ba ovi fragmenti

pokazuju kako je teak bio poduhvat pionira rimske knjievnosti koji su u

neizgraeni latinski jezik prenosili grke pesnike tekstove. Zakoni dvanaest
ploa nisu samo dokumenat pravne istorije i strune knjievnosti rimske, ve su
odigrali vanu ulogu i u kolstvu kao bukvar iz kojega su dugi niz godina rimski
deaci uili itanje.
PIONIRI RIMSKE KNJIEVNOSTI
APIJE KLAUDIJE
viam Appiam stravit et aquam in urbem adduxit
70. Meu pionirima rimske knjievnosti izdvaja se Apije Klaudije kako vremenski,
jer pripada jo 4. v. st. e., tako i svojim tek uzgrednim knjievnim radom,
preteno proznim i praktino usmerenim. Nasuprot starijem rimskom senatoru
Apiju Klaudiju stoje Livije Andronik, Najvije i Enije, aktivni u drugoj polovini 3. v.
st. e. i poetkom 2. v. st. e., sva trojica doseljenici i stranci u Rimu, sva trojica
pesnici po zanimnju, i to pesnici koji su Rimu dali novu i dotle nepoznatu poeziju
graenu prema grkim uzorima. Ipak od ovih pesnika, posrednika helenske
umetnosti, ne treba odvajati vie rimskog i manje knjievnog Apija Klaudija, jer
i njegovo prozno delo govori o helenskom uticaju koji Rimu donosi umetniku
knjievnost. Livije Andronik, Najvije i Enije sva su se trojica ogledali u raznim
pesnikim rodovima. Smelo su presaivali u Rim grke pesnike rodove i dela, ili
su prema ovim stvarali rimske. Hronoloki svakako da bi i Plaut mogao da se
ubraja meu pionire rimske knjievnosti jer je neto stariji od Enija. Ali Plaut je
sastavljao samo komedije po grkom uzoru, palijate, koje su u Rimu ve pre
njega pisali Andronik i Najvije. On nije, kao ovi pisci i od njega mlai Enije,
stvarao dela koja su pripadala knjievnim rodovima dotle nepoznatim u Rimu.
Stoga je i izdvojen iz ovoga niza pionira i njegovo se delo obrauje u sledeem
poglavlju, zajedno sa delima ostalih pisaca koji su se zanimali samo pisanjem
palijata.
APIJE KLAUDIJE (Appius Claudius Caecus, konzul 307. i 296. st. e.) prva je nama
dobro poznata linost rimske istorije. Njegova mladost je pala u godine rimskih
osvajanja po Italskom poluostrvu. Tada su i kulturne veze Rima sa grkim
gradovima june Italije iz godine u godinu bivale sve tenje. Godine 338. st. e.
postale su rimski municipalni grad Kume (Cumae), stara halkidska kolonija u
Kampaniji. Godine 327. st. e. uvrten je i Napulj meu saveznike gradove
(civitates foederatae). U tome vremenu mnogih ratova rodio se Apije Klaudije,
dravnik i politiar, a knjievnik samo uzgred. Proslavio se kao vojskovoa u
ratovima protiv Samniana i Etruraca. Bio je nepokolebivo strog cenzor. Ovaj je
ugledni aristrokrata uinio mnogo za ire slojeve. Omoguio je i ljudima iz niih
stalea pristup u Senat, ak i nekim osloboenicima. Umeo je da oceni razvoj
drutvenih prilika. Doprineo je i izgradnji Rima.
Kao svi politiari Rimske republike bio je i besednik. Proslavio se govorom protiv
mira koji je 280. st. e. tesalski kralj Pir, saveznik Tarenta, ponudio Rimskom
senatu. Govor, sauvan u porodinom arhivu docnije je i objavljen. Misli se da je
taj tekst posluio pesniku Eniju koji u svome istorijskom spevu daje parafrazu te
besede u stihovima. Znamo da je govor itao jo u 1. veku st. e. veliki rimski
besednik Kikeron.
Starost Apijeva pada u doba ratovanja na helenskom jugu Italskog poluostrva.
Stoga se moe s razlogom pretpostaviti da je na Apija uticala helenska

knjievnost tih krajeva. Antiko obavetenje doista i pominje da je Apije sastavio

neki carmen. Bila je to, ini se, zbirka izreka, moda i nazvana prosto Izreke
(Sententiae = gr. ). Sauvano nam je nekoliko fragmenata. Apije kazuje
da treba biti uravnoteena duha, da neobuzdanost ne bi rodila zloin i sramno
delo (aequi animi compotem esse ne quid fraudis stuprique ferocia pariat).
Apijeva je i izreka da je svako svoje sree kova (fabrum esse suae quemque
fortunae); Apijeve sentencije, moda sastavljene u saturnskom stihu, cenio je u
2. veku st. e. grki stoiar Panajtije blizak filhelenskom krugu Skipiona. Kikeron
kazuje da su imale pitagorski karakter (carmen Pythagoreum). Ima strunjaka
koji su ovo Kikeronovo svedoanstvo bezrazlono odbacivali. Znao je Kikeron ta
je Pitagorino uenje, a u Apijevo doba to je uenje bilo rasprostranjeno po junoj
Italiji gde je i poniklo oko 500. godine st. e. Kao da su jo u doba etrurskog
gospodstva pitagorska uenja o strahotama i kaznama na onome svetu uticala
na eshatoloka verovanja Etruraca, u ijim grobnicama nalazimo slike
kanjavanja preminulih i slike stranih demona muitelja. U vreme Apijevo podigli
su Rimljani kraj samoga Foruma statuu Pitagorinu, a grki filosof i muziar
Aristoksen iz Tarenta, roen oko 370. g. st. e., koji je sastavio jednu biografiju
Pitagore, izriito kazuje da su Rimljani prihvatili Pitagorino uenje. Stoga se
pomilja da je izvor Apijevih izreka bila neka grka pitagorska zbirka ili zbirka
izreka sicilskog komediografa Epiharma (550460. st. e.) bliskog pitagorovcima.
Druga nam antika svedoanstva kazuju da se Apije Klaudije bavio i pitanjima
gramatike i reforme pravopisa. Pripisuju Apiju i jednu pravnu raspravu (De
usurpationibus). Ali za razvoj pravne knjievnosti od presudnog znaaja bio je
podstrek koji je Apije Kpaudije dao svome osloboeniku Gnaju Flaviju (Gnaeus
Flavius) da popie i objavi pravila sudskog postupka (legis actiones) zajedno sa
sudskim kalendarom. Taj Flavijev zakon (Ius Flavianum) bio je neobino vaan
revolucionarni potez. Do 304. st. e., kada je zakonik objavljen, svetenika
druina pontifika (pontifices) objavljivala je iz meseca u mesec spisak dana kada
su bile dozvoljene sudske rasprave. Svetenici su dotada bili jedino nadleni da
odrede nain kako valja vriti pravne poslove, koje su formule punovane i sl. Sa
aristokratskim porodicima kojima su pripadale njihove stareine, ove su
svetenike druine drale u svojim rukama sve pravne poslove. Aristokrata, ali
realan ovek i pravedan cenzor, Apije Klaudije uz pomo svoga osloboenika
Flavija okonao je ovo stanje, i to u korist plebejaca. Oni su dobili pisani zakonik i
pravilnik, pa nisu vie bili izloeni na milost i nemilost samovolji aristrokratije.
Oskudna gramatiarska i knjievna delatnost aristokrate i dravnika Apija
Klaudija nije ostavila dubljeg traga ni u rimskoj knjievnosti, ni u seanju potonjih
pokolenja. Rimski su pravnici znali kakav je znaaj Flavijeva zakona. Ali Apijevo je
ime ostalo u seanju Rimljana sve do dananjeg dana samo zahvaljujui trajnosti
njegova graevinskog dela. Sagradio je prvi veliki rimski vodovod (aqua Appia) i
jo do danas sauvani drum, via Appia, vaan za trgovaki saobraaj i vojne
operacije ratobornih Rimljana. Ta njegova dela pominje i sauvani antiki natpis,
elogium, iz kojega je uzet moto ovog odseka.
LIVIJE ANDRONIK
Virum mihi, Camena, insece versutum
71. LIVIJE ANDRONIK, prevodilac Odiseje (Lucius? Livius Andronicus, roen oko
280 umro oko 204. st. e.), rob sa grkim imenom poreklom iz Tarenta, ve je u
antiko doba smatran za najstarijeg knjievnika rimskog. Ne znamo da li je bio

Grk. Doao je u Rim i tu je osloboen. Bio je uitelj, glumac i knjievnik. Predavao

je grki i latinski i prevodio je dela grke knjievnosti na latinski jezik. Pritom je
ovaj uitelj, koji je nesumnjivo imao i prilina filoloka znanja, morao da se bori
sa mnogim tekoama. Stvarao je latinski knjievni jezik. Usavravao je stare
italske stihove da bi u njih preneo grka pesnika dela. Prenosio je u latinski jezik
i grke stihove strane italskoj versifikaciji i dotle nepoznate u Rimu.
Za ake svoje kole Andronik je objavio prevod Homerove Odiseje pod
latinizovanim naslovom Odusija (Odusia). Iz ovog prevoda sauvano nam je
etrdesetak fragmenata. Grki heksametar Andronik zamenjuje domaim
saturnskim stihom ija je prvobitna struktura jo uvek nejasna. Grka boanstva
esto je zamenjivao italskim, dajui svome prevodu lokalno-italske boje. Tako je
pribliavao Odiseju rimskoj publici. To se vidi ve iz sauvanog prvog stiha
njegova prevoda:
Dovitljiva junaka reci mi, Kameno.
Virum mihi, Camena, insece versutum.
Njemu u grkom originalu odgovara stih:
, ,
Kod Andronika grka je Muza zamenjena italskom Kamenom. Stih govori i o
filolokom obrazovanju prevodioca kao i o njegovu knjievnom ukusu. Kao u
grkom originalu i u Andronikovu prevodu nalazimo sveani arhaizam (insece:
) a interpretacija grkog sa latinskim versutus dovitljiv kao
da pretpostavlja poznavanje naune diskusije grkih filologa koji su se kolebali
izmeu toga tumaenja i znaenja koji je mnogo lutao (multum circumactus). I
drugi fragmenti svedoe o Andronikovu obrazovanju, knjievnom ukusu i velikom
trudu koji je uloio u ovaj prevod. ini se da je iz stare liturgijske poezije
preuzimao latinske epitete italskih boanstava kojima zamenjuje bogove
Homerova Olimpa. Grkom u Andronika odgovara sveana arhaina
formula:
Saturna keri, device ista, kraljice.
Sancta puer, Saturni filia, regina.
Ne znamo da li je Andronik, kako su to inili potonji rimski prevodioci, skraivao
grki original. Ali nam se ini da nije. Fragmenti govore o skuptini bogova, o
Ateninu letu na Itaku gde u liku Mentora hrabri Odisejeva sina Telemaha. Telemah
iznosi svoje zahteve pred skupom stareina. Pratimo ga na putovanju u Pil i
Spartu. Hermo odlazi Kalipsi. Bura baca Odiseja na fajaku obalu. Tu je i
fragmenat iz susreta s Nausikajom. Ima i fragmenata iz poslednjih pevanja
Odiseje. Na osnovu sauvanog, ma koliko oskudno bilo, moe se stoga ipak s
dovoljno razloga pretpostaviti da je Odusija Andronikova doista bila umetniki
prevod ili prepev. Svakako da je mnogo zaostajala za originalom. Bila je tea,
patetinija i vie rimska, mada ju je sastavio stranac iz grkih oblasti. Ali je
Andronikova Odusija bila nesumnjivo veliko ostvarenje u razdoblju u kome je
nastala, iako je sama tema italskom stanovnitvu u oblasti Rima svakako bila ve
i ranije poznata. Reeno je da ve starija likovna umetnost Etruraca esto
prikazuje likove i scene grkoga mita, pa i one iz kruga pripovesti o Trojanskom
ratu. Tako na jednoj etrurskoj fresci iz 4. veka st. s. vidimo kako Odisej oslepljuje
kiklopa Polifema. Slika potpuno odgovara opisu u Odiseji, a linosti su obeleene i
etrurskim natpisima. Prie koje nalazimo u Odiseji bile su, dakle, dobro poznate u
srednjoj Italiji davno pre Livija Andronika i nije ih tek ovaj stranac doneo u Rim sa
grkoga juga Italskog poluostrva. Ali je Andronikova Odusija prvi nama poznati

umetniki prevod grkog epa na latinski jezik, a kako se ini i prvi latinski ep
koji je po obimu i umetnikom obliku odgovarao homerskim epovima. Oskudni
podatak o Pesmi Prijamovoj ne govori o vremenu kada je ta epska pesma
sastavljena. Pesma Nelejeva, za koju antiki gramatiari kazuju da je nastala kad
i Andronikova Odusija, po svoj prilici nije ep ve drama. Antiko obavetenje o
Pesmi Nelejevoj pokazuje da Andronik nije dugo ostao jedini prevodilac grkih
drama na latinski jezik. Znamo, uostalom, pouzdano da mu se ve posle nekoliko
godina kao dramski pisac pridruio i Najvije. Pa ipak i u drami prvenstvo pripada
Androniku.
DRAMSKI PISAC I LIRIAR LIVIJE
72. Antika vest o prvoj pozorinoj predstavi u Rimu, tj. o prvom prikazivanju
jedne grke drame prevedene na latinski, glasi: Livije [Andronik] prvi je dao
dramu u vreme konzula Gaja Klaudija i Marka Tuditana. A to e rei godine 240.
st. e. Ne znamo koja je to drama bila. Ne znamo da li je to bila tragedija ili
komedija.
Tragedije Andronikove poznajemo tek na osnovu nekoliko fragmenata i naslova.
Pet tragedija nosi naslove koji ukazuju na teme iz trojanskog kruga. Sudbina
glavnog junaka pod Trojom bila je predmet tragedije Ahilej (Achilles). Prerada
istoimene tragedije Sofoklove mogao bi biti Ajant s biem (Aiax mastigophorus),
tragedije o gnevu i ludilu Ajantovu. Kada grki glavari dosude Odiseju oruje
mrtvoga Ahila, a ne Ajantu, ovaj se razgnevi, biuje i kolje stoku mislei da su to
stareine grke vojske, osvesti se i od sramote izvri samoubistvo. Trojanski konj
(Equos Troianus) govorio je o grkom lukavstvu prilikom osvajanja Troje; Ajgist
(Aegisthus) o pogibiji Agamemnona, kojega po povratku iz trojanskog rata ubije
ena Klitajmestra uz pomo svoga ljubavnika Ajgista; Hermiona (Hermiona) o
ljubavi Menelajeve keri i o njenom braku s Ahilovim sinom Neoptolemom. Krugu
mitova o Perseju, sinu Zevsa i Danaje, koji je oslobodio Andromedu od morske
nemani, pripadaju svakako tragedije Danaja (Danae) i Andromeda (Andromeda).
Tunu priu o Prokni i Filomeli, koje se pretvaraju u lastavicu i slavuja, kazivao je
Terej (Tereus, ukoliko naslov ne treba menjati u Teseus).
Komedije Andronikove poznajemo jo i manje. Bile su to palijate, prerade grkih
komedija. Samo nam je jedan naslov pouzdano sauvan. To je Sabljica (Gladiolus)
u kojoj nasluujemo temu Plautova Vojnika hvalie. Druga dva naslova nisu nam
jasno sauvana i ne kazuju nam nita o sadrini komedija.
Znamo da se Andronik, hoji je prevodei Odiseju koristio staru italsku metriku, u
obradama grke drame sluio grkom metrikom. Drugim reima, stvarao je
prema grkom uzoru nove metrike oblike u latinskom pesnitvu. Pokazao se kao
velik majstor i dobar znalac. Njegov stih i metrika nisu samo mehaniki
prenesene kopije grkih uzora. Kod Grka je trohajski tetrametar bio samo stih
komedije, ako izuzmemo neke arhaine tragedije. Grci su, dodue, i u tragediji i u
komediji upotrebljavali jampski trimetar, ali su se u tragediji drali mnogo stroih
pravila i shema. Andronik je preneo oba razmera u rimsku dramu i koristio ih je
bez razlikovanja i u komediji i u tragediji. Ustvari, nije sledio strogu zakonitost
tragikog metra ve se ugledao na slobode grkih komediografa i u tragediji.
Tako je stvorio rimski versus senarius, jampski trimetar sa est stopa, i versus
septenarius, katalektiki trohajski tetrametar sa sedam potpunih stopa. Ti su
stihovi zbog slobodnog zamenjivanja kratkih slogova dugim bolje odogovarali
latinskom jeziku. Ovo odstupanje u versifikaciji od grkog originala govori nam da

je Andronik imao pouzdano oseanje za lepotu latinskog stiha. Mada su veoma

oskudni, fragmenti pokazuju da je Andronik odredio metriki oblik rimske drame
za potonje vekove. Njegova umenost pri adaptaciji grkih originala objanjava
se i time to je kao savremenik velikih grkih komediografa Filemona, Difila i
Apolodora iz Karista oseao lepote grkog stiha u vreme kada je grka dramska
knjievnost bila jo uvek na zavidnoj visini.
Iako nam nije sauvano dovoljno od Andronikova dela da bi mogli pouzdano i u
pojedinostima odrediti karakter njegove dramatiarske aktivnosti, ipak vidimo da
je Andronik udario temelje i dao tom potonjem razvoju. Tako se moe s razlogom
pretpostaviti da je ve Andronik preneo iz tragedije u komediju i pevane odseke,
cantica, pa je tako rimskoj komediji dao donekle crte operete, koje e naroito
isticati komediograf Plaut. Isto se tako predpostavlja da je ve Andronik primenio
i kontaminaciju (contaminatio), spajanje vie originala u jednu novu celinu. Ovaj
e postupak primenjivati veoma veto potonji dramski pisci u Rimu, pa je i to
vana osobenost Plautovih komedija. Sa svih navedenih razloga moderni
ispitivai i nazivaju Livija Avdrovika zakonodavcem rimske drame.
ANDRONIKOV ZNAAJ I KNJIEVNO OBRAZOVANJE
73. Svi podaci govore o strancu, uitelju, pozoripom oveku i knjievniku
Avdroniku koji svojim delom daje prvi svani podstrek razvoju umetnike rimske
knjievnosti i od samoga njenog poetka odreuje neke njene karakteristine
crte. Bilo je kola u Rimu i pre Avdronikove. Bilo je improvizovanih pozorinih
predstava i glumaca lakrdijaa. Veze starog, etrurskog Rima s grkim kolonijama
italskog Juga i helenizacija Etrurije pokazuju da je po svoj prilici poneki uitelj, jo
za etrurskog gospodstva znao u Rimu grki i prenosio to znanje svojim
uenicima. Mogue je da su lakrdijai i muziari iz grkih oblasti dolazili u Rim i
Etruriju kao takmaci domaih, italskih i etrurskih. Ali tek od vremena Livija
Androvika rimska je kola dvojezina i ostaje dvojezina do u 4. vek. n. e.
Andronikova Odusija, latinski Bukvar koji e jo u doba Augustove vladavine itati
rimski osnovci, bio je odlino sredstvo za uenje grkog jezika i snaan podstrek
za izuavanje grke knjievnosti. Tek Livije Andronik daje Rimu pravu dramu,
dramu grku koja e u latinskom prevodu i rimskoj obradi ostati glavna dika
rimske pozornice.
O ugledu koji je pesnik uivao u Rimu govori i injenica to su mu 207. godine st.
e. prvosvetenici poverili sastavljanje kultske pesme. Ta kultska pesma prema
modernoj hipotezi nije prva koju je Andronik u Rimu sastavio. Prema toj
pretpostavci modernih filologa Andronik je ve 249. g. st. e. napisao u ast
boanstava donjega sveta, Dita i Proserpine, neku kultsku himnu. Ali nesumnjivo
znamo da se 207. st. e. Andronik uspeno ogledao i na ovom pesnikom polju,
dakle prema antikoj podeli i u lirici. Tada je, ini se zahvaljujui njegovu uticaju i
ugledu, Senat dozvolio osnivanje Udruenja knjievnika i glumaca (collegium
scribarum histrionumque), ije je sedite bilo na Aventinu u hramu boginje
Minerve. I stvaranje takvog udruenja ima svoje grke uzore jer je npr.
Aleksandrija imala Drutvo filologa u Muzeju (
), a irom grkoga sveta nalazimo u to vreme glumaka udruenja
( ). Tako je bivi rob iz Tarenta koji moda
i nije grkog porekla, iako nosi grko ime kao toliki drugi robovi postao ne
samo pesvik () od nekadanjeg uitelja () nego i
istinski osniva rimske knjievnosti sa dosta orginalnih poteza pored svih mana i

slabosti, bez kojih njegovo pionirsko delo i nije moglo biti. Teko da bi Andronik
postao takav osniva rimske knjievnosti da nije bio obrazovani poznavalac grke
i da nije u kodi savremenog helenistikog pesnitva izuio zanat versifikatora,
stiliste i pisca.
Ve su ueni kritiari i rafinovani pesnici Augustova Rima proglasili svoje starije
kolege iz 3. i 2. veka st. e. priprostim i primitivnim podraavaocima grke
umetnosti i tako su u istoriju rimske knjievnosti uneli jedno po svoj prilici
pogreno shvatanje koje se sve do najnovijeg vremena odralo. Ali nova
ispitivanja Andronikova dela, kao i dela njegovih poslednika Najvija i Enija,
pokazuju da su svi ovi pioniri i tvorci rimske umetnike knjievnosti poznavali i
svesno u Rim prenosili ne samo uzore iz arhaine i klasine grke knjievnosti,
pored nekih helenistikih rodova (nova atika komedija, epilij itd.), ve i stilistike
principe, pesniku tehniku i umetnike principe aleksandrijskog pesnitva. To
doista i odgovara istorijskom momentu u kome stvaraju, odgovara i njihovu
obrazovanju i poreklu iz krajeva grke kulture. Andronik i njegovi poslednici
prerauju atike tragedije iz 5. veka st. e., naroito Euripida, dok komedije
sastavljaju po ugledu na savremenu, novu atiku komediju. Isto ine u to vreme
grki pesnici helenistikog sveta. Euripidova tragedija je i za pisce nove atike
komedije merodavni uzor dramske tehnike. Andronik je arhainu Odiseju preveo
za potrebe svoje kole. Homerova Ilijada i Odiseja osnovni su udbenici i u
helenistikoj koli grkog Istoka i italskog Juga. Najvije i Enije e sastavljati
istorijske spevove sa mitolokim elementima. Izbor teme i nain izlaganja nalaze,
kako emo videti, upadljive paralele u grkom helenistikom epu. Zanat su
nauili u helenistikoj koli svoga vremena. Ta kola odredila je i njihov ukus, a
grki uzori sluili su im kao rukovodstvo i kad su bili veoma orginalni stvaraoci
kao Andronikov poslednik Najvije.
GNAJ NAJVIJE, IVOT I KOMEDIOGRAFSKA DELATNOST
Immortales mortales si foret fas flere,
flerent divae Camenae Naevium poetam
74. GNAJ NAJVIJE (Gnaeus Naevius, roen oko 270. st. e. umro oko 201. st. e.),
poreklom Kampanac, prvi je rimski graanin, ini se, koji se sav dao na knjievni
posao. Aristokrata Apije Klaudije bavio se pre njega knjievnou u Rimu, ali tek
uzgred i sa preteno praktinim ciljevima. Apije Klaudije nije bio pesnik, a
pogotovo ne pisac dramskih dela za pozorite. Najvije, po svoj prilici plebejac, bio
je pesnik. Uestvovao je u prvome punskom ratu (264241. st. e.) pa je potom
poeo da pie knjievna dela. Prvu svoju dramu dao je 235. st. e., dakle svega
pet godina posle Livija Andronika. Pisao je tragedije, komedije, sature i sastavio
je veliki istorijski ep u saturnskom stihu. Stav slobodnog rimskog graanina
Najvija razlikovao se od stava osloboenag roba Andronika. Kao to je nekad
stara atika komedija otro napadala politiare, dravnike, umetnike, pa i same
bogove sve do najvieg, Zevsa, tako je slobodni i slobodoumni Najvije udario na
gatare, na bogove i na lanove monih aristokratskih porodica, Metela i Skipiona.
Dopao je stoga zatvora 206. godine st. e., gde je pisao drame Gatar i Lav. Puten
je iz zatvora i, ini se, poslan u progonstvo. Umro je oko 201. godine st. e. u
severnoafrikoj Utici.
I Najvijeve drame su izgubljene. Sauvano nam je neto naslova i nepunih dve
stotine stihova. Proslavio se naroito kao komediograf. Antika svedoanstva
kazuju da je komedije sastavljao onako kako e posle njega initi i Plaut. Za Livija

Andronika tek nagaamo da je vrio kontaminaciju grkih orginala, tj. da je

spajao elemente iz raznih grkih komedija. Za Najvija i njegove poslednike, Enija,
Plauta, Terentija, to pouzdano znamo. Tridesetina Najvijevih komedija poznata
nam je po naslovima, od kojih nam neki i nisu sasvim jasni i mogu da se tumae
razliito. Neki su naslovi komedija grki kao Proboden kopljem (Acontizomenos),
Nesanovii (Agrypnuntes), Laskavac (Colax), igosani rob (Stigmatias), ili bar
ukazuju na grke uzore i paralele iz nove atike komedije, na dela Antifana i
Aleksida, Filemona, Menandra i drugih grkih komediografa. Mnogi su naslovi
latinski kao Ludaci (Dementes), Grnar (Figulus), Gatar (Hariolus), Lav (Leo),
Devojka iz Tarenta (Tarentilla), Mornari (Nautae). Javljaju se u naslovima i
pridevski oblici, kakve e rado potom upotrebljavati Plaut i uz koje se
podrazumeva re fabula: Veni (Corollaria, odnosno Corollaria fabula), Mala
tunika (Tunicularia) i sl. Sve su to redom palijate (fabula palliata), obrade grkih
komedija u kojima su glumci bili odeveni u grko odelo (pallium).
Sadrinu Devojke iz Tarenta moemo donekle i rekonstruisati. Dva mladia dolaze
u Tarent radi provoda. Sa njima su robovi koji im u svemu pomau. U sreditu
radnje je prevrtljiva i gramziva hetera. Oevi dolaze i sami u Tarent da bi stali na
put ludorijama svojih sinova, ali lepa i raskalana hetera i njih oara vetom
igrom koju opisuju blistavi Najvijevi stihovi:
Kao da igra u kolu, as jednom, as drugom
pada u naruje redom, iz ruke u ruku leti.
Jednom namigne, drugoga gleda, ovoga voli, onoga ne da,
Pod ruku s jednim, drugog ve stie
kriom da nagazi, znaajno gurne,
jednom svoj prsten da razgleda nudi,
drugog izaziva, smeka se, pui.
S jednim dok peva, drugom ve neto
prstiem pie, zakazuje veto.
Quasi in choro ludens datatim dat se et communem facit:
alii adnutat, alii adnictat, alium amat, alium tenet,
alibi manus est occupata, alii pervellit pedem,
anulum dat alii spectandum, a labris alium invocat,
cum alio cantat, at tamen alii suo dat digito litteras.
Tema je dobro poznata iz nove atike komedije, tipina je i ablonska, bezbroj
puta obraena kod Grka. Ali Najvije i u njoj progovara svojim jezikom, po
slobodoumlju bliskom Aristofanovu. Neka linost, moda sama hetera iz Tarenta,
kazuje da su pozorite i prikazivanje komedije mesto i prilika da se pozdrave i
odobre prave istine, bile one vladarima po ukusu ili ne:
Nema toga kralja koji bi se usudio da prekine ono
to sam ja ovde u pozoritu odobrio pljeskanjem:
koliko tu slobodu ovde nadmaa poloaj roba.
Quae ego in theatro hic meis probavi plausibus
ea non audere quemquam regum rumpere:
quanto libertatem hanc hic superat servitus.
Znamo da je Najvije doista inio ono o emu govori u stihu:
slobodno emo prosloviti za vreme slavlja Bakhova.
libera lingua loquemur ludis Liberalibus.
Fragmenti i svedoanstva kazuju da je Najvije sa svojim uzorima postupao veoma
slobodno. Ne samo da je vrio kontaminacije, u njegovoj komediji vladao je drugi

duh nego u grkim orginalima apolitike nove atike komedije. Jetki i otri Najvije
nije zazirao od linih napada. Ovaj pisac iz greciziranih krajeva june Italije, gde
su iveli i Osci, kao da je u svoja dela unosio otri ton italskih farsi, mima i osake
atelane. Moda se ugledao i na staru dramsku saturu, ukoliko je ova postojala,
jer nam je sauvan jedan fragmenat iz neke sature Najvijeve. Meutim, mogla
bi to biti i satira u potonjem smislu.
Izrazito rimska orijentacija ovog komediografa patriote razlog je to neki ispitivai
smatraju da Najvije nije sastavljao samo komednje prema grkim uzorima, ve da
je pored tih palijata stvorio i pravu rimsku komediju, togatu (fabula togata), ije
su teme bile iz rimskog ivota i iji su glumci bili odeveni u rimsku togu. Pritom se
obino ukazuje na komediju Gatar ija se radnja deava na italskom tlu. Ali
pouzdano moemo tvrditi tek toliko da je Najvije u svoje komedije unosio mnogo
lokalno rimskih i italskih elemenata. Moda su ti elementi u nekoj od Najvijevih
komedija i preovladali, ali su nam pisci pravih togata poznati tek u 2. veku st. e.
(Titinije, Afranije i Ata).
TRAGEDIJE I PRETEKSTE
75. Najvijeve tragedije prikazivane su dugo, jo u 1. veku st. e. Ali se ini da
njihova umetnika vrednost nije bila velika. Povodio se za istim uzorima kao Livije
Andronik, ali je i u tragedije unosio vie lokalnog rimskog i italskog kolorita. I
Najvije se, kao i njegov prethodnik, zanimao naroito za mitove iz trojanskog
ciklusa. Kao i Andronik sastavio je tragedije Trojanski konj (Equos Troianus) i
Danaja (Danae). Ostale su Najvije tragedije: Odlazak Hektora (Hector
proficiscens) odlazak glavnog trojanskog junaka u poslednju borbu i smrt;
Ifigenija (Iphigenia) po svoj prilici beg Ifigenije sa Tauride (Krima) prema
Euripidovoj Ifigeniji na Tauridi; Hesiona (Aesiona) mit gotovo istovetan s onim
koji je obraivala Andronikova Andromeda: Hesiona, ki trojanskog kralja
Laomedonta, izloena je kao rtva morskoj nemani, ali je oslobaa Herakle;
Likurg (Lucurgus) mit o trakom kralju Likurgu koji se suprostavlja
orgijastikom kultu Dionisa Bakha, pa ga ovo boanstvo strano kanjava. Ovu
je poslednju temu Najvije moda obradio stoga to je ve u Rimu njegova
vremena sve vie maha uzimao orgijastiki kult Dionisov, zabranjen 186. godine
st. e. naroitom senatskom odlukom. Iz Likurga imamo najvie fragmenata, nekih
petnaestak stihova. Vidimo da je stil Najvijevih tragedija bio svean i pompezan,
pun smelih slika (bakhantkinje su dvonone ptice, bipedes volucres) i sloenica
graenih prema grkim uzorima (suavisonus, thyrsiger, frondifer). Negovao je
prema tome ve Najvije onakav umetniki izraz kakav e biti glavna osobenost
rimske tragedije kroz vekove.
Znaajniji je Najvije bio kao tvorac drame s temom iz rimske istorije i legende. U
toj drami glumci su bili odeveni u odelo rimske gospode, u u togu s purpurnim
porubom (toga praetexta) pa je po tome takva drama i dobila naziv preteksta
(fabula praetexta ili praetextata). Neki strunjaci misle da je preteksta Najvijeva
bila blia staroj dramskoj saturi nego grkoj tragediji. Ali o tome ne znamo nita
pouzdano. Jedina sauvana rimska preteksta, Pseudo-Senekina Oktavija,
sastavljena je u 1. veku n. e. i ima sve tehnike i stilske osobine rimskih tragedija
graenih prema grkim uzorima (tzv. fabulae Graecanicae ili cothurnatae).
Pouzdano znamo za dve Najvijeve pretekste. Preteksta Klastidij (Clastidium)
govorila je o rimskoj pobedi nad Galima godine 222. st. e. kod mesta Klastidija
(danas Casteggio). Antiki pisci pominju jo dva naslova, Romul (Romulus) i

Vuica (Lupus), ali se po svoj prilici radi o jednoj istoj obradi legende o osnivanju
Rima.
Tako je svoju umetniku samostalnost i originalnost Najvije pokazao u punoj meri
stvarajui rimsku pretekstu. U Romulu je zamenio grki mit rimskom legendom, a
u Klastidiju otiao je i dalje, uzimajui savremenu istorijsku temu. Moemo
nasluivati da je svoje pretekste sastavio za proslave nekog rimskog narodnog
praznika i za posmrtnu sveanost povodom smrti Marka Klaudija Markela (god.
208. st. e.), plebejskog tribuna i pobednika kod Klastidija. I prva Andronikova
drama prikazana je prilikom neke rimske proslave (ludi) kao to su i u Grka
dramske predstave bile deo kultskih sveanosti. A u starome Rimu bile su
pogrebne sveanosti i smrt od davnina prilika da se proslavi uloga pokojnika i
celoga njegova roda, njegove gens. Pored posmrtnih govora, natpisa i pohvala
(laudationes funebres, tituli, elogia) kazuje se da su i stare latinske gozbene
pesme (carmina convivalia) pevale o velikim podvizima i uglednim rimskim
porodicama. Ali to su, ini se, vie svedoanstva o obiajima Latina kod kojih su
rodovi dugo zadrali svoj znaaj. Najvijev poduhvat je daleko krupniji. Livije
Andronik je prevodio i preraivao grka dela unosei ponekad neto lokalno
rimske boje u svoje obrade. inio je isto i Najvije u tragedijama i komedijama. Ali
ovaj smeli i preduzimljivi umetnik stvorio je, sluei se tehnikom grkih umetnika,
umetnost rimsku i po temama i po duhu. I to ne samo pretekstu ve i istorijski
ep.
PUNSKI RAT I RIMSKA ISTORIOGRAFIJA
76. Najveu slavu doneo je Najviju njegov istorijski ep u saturnskom stihu,
Punski rat (Bellum Poenicum ili Punicum). Tema je uzeta iz gotovo savremene
rimske istorije: Prvi punski rat, prva velika borba Rima i Kartagine oko vlasti u
zapadnom Sredozemlju. U tome ratu, koji je okonan 241. godine st. e.,
uestvovao je i sam pesnik. Ovaj je istorijski ep pesnik sastavio tek u starosti, i to
po samom zavretku Drugog punskog rata. Tada je svakako pored seanja i
sopstvenih ratnih doivljaja koristio i istorijske izvore, pa i monografije o Prvom
punskom ratu kao to je npr. bila ona prokartaginskog grkog istoriara Filina iz
Akraganta. Tema Najvijeva epa bila je viestruko savremena. Nesumnjivo je u
vreme kada su se vodile poslednje velike borbe sa Hanibalom, i kada su uspeno
okonane, stav prema prolim i savremenim sukobima sa Kartaginom bio
osnovno merilo rimskog patriotizma i sredite interesovanja rimskih graana i
Italika uopte. Tako pesnika Najvija opet nalazimo zaokupljenog savremenom
politikom tematikom, ali ovoga puta se ne radi o sukobima s vlastodrcima, ve
pre svega o velikoj rimskoj politici.
To je vreme kada prvi istoriari rimski, tzv. stari analisti, sastavljaju svoje anale
da bi grkome svetu rimsku istoriju i rimske bojeve s Kartaginom predstavili u
duhu rimske politike i da bi tako suzbili uticaj prokartaginske grke istoriografije.
Grki svet je bio naklonjen vie Helenizovanoj Kartagini ije su vojskovoe veto
organizovale propagandu, uzimajui u svoju slubu mnoge grke istoriografe. Ali i
Rim se naglo poeo da brine o poligikoj i kulturnoj propagandi. Nekako u isto
vreme kada i Najvije sastavlja svoj ep o Prvom punskom ratu, ugledni rimski
senator Fabije Piktor (Quintus Fabius Pictor), i sam uesnik u drugom punskom
ratu, sastavlja s takvim propagandistikim ciljem svoju analistiku istoriju Rima
na grkome jeziku. Govorio je u njoj o legendarnoj prolosti Rima koju je, kao to
su to ve ranije inili sami Grci, vezivao za Trojanski rat i Dardanca Ajneju. Tako je

rimsku prolost vezivao za grku legendu. Govorio je o osnivanju Rima, o

rimskom ureenju i starim kultovima, o Galskim ratovima. Ali glavnu je panju
poklonio punskim ratovima, prvom i drugom, dakle savremenoj istoriji i odnosima
Rima i Kartagine. Ovaj rimski senator nije prosto beleio podatke analistiki.
Pisao je grki za Grke i hteo je da protumai rimsku politiku i rimsku ekspanziju
Grcima. Hteo je u neku ruku da opravda Rimljane u grkim oima. I drugi su stari
rimski analisti pisali grki sa istom namerom, posle Fabija, nekih pedesetak
godina. Ali ono to je istorijski trenutak opravdavao kod Fabija Piktora uskoro je
bilo suvino. Kada je pala Makedonija, Rimljanima vie nije bilo naroito stalo do
grkog miljenja. A rimsku istoriju tumaio je u rimskome duhu Grcima
neuporedivo bolje Grk Polibije.
NAJVIJEV SPEV, HOMER I HELENISTIKO PESNITVO
77. Najvijevo je doba tako znalo za rimsku istoriografiju na grkome jeziku. Ipak
je rimska knjievnost jo bila daleko od prvog istorijskog dela na latinskom jeziku
koje e sastaviti Marko Porkije Katon. Ali tu je bio Najvije, i njemu e slediti i
Enije, helenizovani pesnici koji su rimsku istoriju dali na latinskom jeziku u stihu i
u obliku epa. Ne znamo da li je Fabije Piktor ve bio sastavio svoju grku istoriju
kada je Najvije pisao spev o prvom punskom ratu. Ali oba su dela izraz istog
istorijskog trenutka i slinih rimskih patriotskih tenji. Stoga nije ni udo to je i
Najvije, kao i Fabije Piktor, u uvodu svoga speva dao i ranu legendarnu istoriju
Rima. Veliki pionirski poduhvat Najvijev odredio je u mnogome potonju rimsku
epiku. Misli se da je ve Najvije svoju istorijsku temu o neprijateljstvu Rima i
Kartagine doveo u vezu sa Ajnejinim lutanjima posle pada Troje, i to priom o
nesretnoj ljubavi kartaginske kraljice Didone koju je napustio Ajneja, praotac
rimskog naroda. Tu e priu majstorski i uzorno za potonje vekove obraditi
Vergilije u Ajneidi.
Fragmenti Punskog rata Najvijeva su samo oskudni. Tek nagaamo kakav je bio
tok njegova izlaganja. Ipak vidimo da je Najvije i u epu smelo iao svojim putem.
To nikako ne znai da nije koristio umetniku tehniku svojih grkih uzora i
prethodnika. Ima u Punskome ratu elemenata homerske epske tehnike. Ali tih je
elemenata bilo u celokupnoj pohomerskoj grkoj epici i nemamo razloga da u
njima vidimo vie od uobiajnih pesnikih ukrasa. Istie se obino da se Najvije
od Homera razlikuje naroito izborom istorijske teme, i to s razlogom kada se na
homerske pesme gleda oima poznijeg imitatora. Teko je, meutim, rei u kojoj
je meri pesnik Ilijade razlikovao legendarni trojanski rat od prave istorije.
Znaajnija je svakako razlika u osnovnom stavu. Izraziti individualista Najvije
naputao je epski objektivan i bezlian ton, govorio je o sopstvenom ueu u
ratu i prekidao je pripovedanje sopstvenim razmiljanjima i rodoljubivim
usklicima. Takvo izlaganje gotovo je nepoznato i poznijoj grkoj epici
helenistikog doba.
Obraivali su istorijske teme i grki. epski pesnici posle Homera. Hojrilo sa Sama
opevao je ve u 5. veku st. e. pobedu Atinjana nad persijskim carem Kserksom u
spevu o persijskom ratu () nekih ezdeset godina posle samog dogoaja.
Helenistiki pesnici opisivali su u epu i poduhvate Aleksandra Velikog (
). Savremenik Najvijev Rijan sa Krita sastavio je istorijski ep o
drugom mesenskom ratu, dakle o istoriji 7. veka st. e. Najvije nije blizak samo
pohomerskoj epici grkoj uopte, ve, kako se ini na osnovu novijih ispitivanja,
naroito aleksandrijskom pesnitvu. Uporeen s Ilijadom ili Odisejom Najvijev

spev je prilino kratak (nekih 40005000 stihova). I spev o Argonautima

() uenog aleksandrijskog pesnika Apolonija sa Roda imao je, u
skladu s ukusom helenistike publike i zahtevima aleksandrijskih kritiara, manji
obim (oko 6000 stihova). U tome su spevu poznatog aleksandrijskog pesnika
spojeni elementi iz Odiseje i Ilijade, avanturistiko putovanje i junako osvajanje
zlatnog runa u Kolhidi, mada u ovome drugom delu ljubavni motiv potiskuje
herojski. Oba elementa, koje e dosledno i odvojeno koristiti Vergilije u svojoj
Ajneidi u doba Augustovo, kao da su se nalazila ve u Najvijevu Punskom ratu, i
to namerno zdrueni. Mnogi se ispitivai slau da je Najvije svoje izlaganje
zapoeo odmah, prema principu in medias res, istorijom prvog punskog rata i da
je legendu i staru istoriju () dao u velikom ekskursu koji je obuhvatao
pune dve i po knjige. Za takve digresije znaju ve homerske pesme, ali su one
naroita osobenost kompozicione tehnike aleksandrijskog malog epa iji je uzorni
predstavnik epilij Hekale pesnika Kalimaha.
Sve su ovo, dodue, manje-vie nagaanja, ali pokazuju da originalni i rimski ep
Najvijev, sastavljen u starinskom sveanom tonu i u saturnskom stihu, po svoj
prilici duguje poneto ne samo Homeru ve i helenistikom aleksandrijskom
pesnitvu. Poreklom iz prilino helenizovane Kampanije, Najvije je kao i Andronik,
rob iz grkoga Tarenta, dobro poznavao savremeno helenistiko pesnitvo, ne
samo komediju ve i helenistiki ep. Tako ve u prvom, u punom smislu rimskom
spevu, u velikom i originalnom ostvarenju Najvijevu, nalazimo ono to e biti
osnov umetnike veliine Vergilijeva dela: uglednje na Homera i elemente
helenistikog artizma u spoju sa snanim rimskim patriotizmom i politikim
momentom koji delu daju znaajnu ivotnu pozadinu kakve nemaju dela
apolitikih i politiki nemonih helenistikih epigona kozmopolita. Ponosan je
bio uni i borbeni Najvije na svoju originalnu umetnost. Nije bio samo
podraavalac ve i tvorac, mogli bi rei prvi individualni umetnik starog Rima.
Dao je rimsku istorijsku dramu pretekstu, i rimski istorijski ep, a utro je i put
komediji iz rimskog ivota, togati. Stoga moda i ne treba s antikvarom Gelijem
osuivati Najvijevu kampansku oholost, mada su rei epitafa koji je navodno
sastavio sam pesnik za sebe doista bile neumerene kao to je bila neumerena i
Najvijeva una priroda:
Doe li kada vreme da besmrtni plau nad smrtnim,
plakae divne Kamene nad pesnika Najvija smru:
otkad se sklopila nad njim Hadova riznica teka,
sasvim zaboravljen osta latinski jezik u Rimu.
Immortales mortales si foret fas flere,
flerent divae Camenae Naevium poetam:
itaque, postquam est Orchi traditus thesauro,
obliti sunt Romae loquier lingua latina.
KVINT ENIJE, IVOT
Enni poeta, salve, qui mortalibus
versus propinas flammeos medulitus
78. KVINT ENIJE (Quintus Ennius, 239169. st. e.) spojio je Andronikov
helenizam i Najvijev patriotizam u novu celinu, pa ga stoga esto nazivaju pravim
ocem i glavnim zakonodavcem rimskoga pesnitva. Enijeva knjievna delatnost
zaista je vrlo raznovrsna. Vana mu je zasluga i u tome to je saturnski stih
(versus saturnius), kojim se slue Andronik i Najvije, zamenio grkim

heksametrom. Ova je reforma potpuno uspela i stari saturnski stih ubrzo se

izgubio. Enijeva raznovrsna plodnost i za ono vreme vrlo irok krug interesa
tumai se mnogostrukim kulturnim uticajima na njegovu rodnu Kalabriju u kojoj
je, pored doseljenih Ilira, bilo grkih, osakih i latinskih kolonista. I ovaj je rimski
pesnik stranac rodom iz junoitalskih Rudija (Rudiae). U tome kraju ivelo je od
starine ilirsko pleme Mesapa, zbog ega i Enija nazivaju mesapskim pesnikom
(poeta Messapus). Sa Sardinije, gde je Enije kao saveznik (socius) sluio u
rimskoj vojsci 204. godine st. e., doveo ga je Katon Stariji u Rim. Tu je stekao i
rimsko graansko pravo.
Enijev dolazak u Rim pada u zgodan as jer je upravo u isto vreme morao Najvije
da ode u progonstvo, a Andronik je po svoj prilici ve bio mrtav. Obrazovani
pesnik Enije bio je blizak filhelenskom krugu oko porodice Skipiona. Katon Stariji,
kome su se na Sardiniji dopali Enijevi talenti i njegovo obrazovanje, bio je u to
vreme kvestor Skipiona Afrikanca. Po dolasku u Rim Enije je kao uitelj grkog
jezika i pesnik uskoro postao tienik Skipiona Afrikanca, pobednika nad
Hanibalom, i Marka Fulvija Nobiliora koji ga je 189. st. e. poveo u Ajtoliju da bi
pesnik opevao njegove vojne poduhvate. To je Enije i uinio u istorijskoj drami
Ambrakija. Stoga mu je 184. st. e. sin ovoga vojskovoe pomogao da doe do
rimskog graanskog prava. Razumljivo je da ovaj novopeeni rimski graanin,
nasuprot Najviju, velia rimsku gospodu, naroito svoje zatitnike Skipione.
Pesniki dar sluio ga je do smrti. Starom sedamdesetogodinjem pesniku, autoru
epskih pesama tragedija i komedija, podigla je porodica Skipiona spomenik u
svojoj porodinoj grobnici. To nam bar kazuju antike vesti. Ovaj je helenizovani
pesnik proslavljao dela svojih zatitnika u stilu dvorskih pesnika helenistikih
vladara. Bio je svojim aristokratskim zatitnicima blizak i u svakodnevnom ivotu.
Kada opisuje odnos nekog rimskog vojskovoe i njegova obrazovanoga tienika,
pesnik Enije kao da daje opis svoga ivota kraj velike rimske gospode:
Rekavi to, pozva nekog s kim esto, s uivanjem, rado
trpezu deli i sit se napria, brige pretrese,
poto je dan skoro ceo u napornom proveo radu,
znaajne dravne stvari reavaju, bilo u veu
foruma silnog il tamo u estitom, asnom senatu,
nekoga kome e ale, i vane i nevane zgode
slobodno moi da pria, da istrese to sme i to ne sme,
htedne li taj da ga slua i ako je siguran ovek,
ako ih vezuju mnoga uivanja tajna i javna,
ako je takav da niim na zlo se zavesti ne da,
uglaen, bez mnogo mana, temeljito uen i odan,
prijatan, reit u drutvu, i umeren, bezbrian, srean,
ako u pravom trenutku on zgodno i ukratko ume
pravu da kae re, sa sjajnim poznavanjem ljudi
starog ivota i novog, s dubokim iskustvom to daju
protekla leta, i mudar, jer iskonske boje i ljudske
zakone zna; ako ume da kae to zna, al da ume
i da preuti kad treba.
Haece locutus vocat, quocum bene saepe libenter
mensam sermonesque suos rerumque suarum
comiter impertit magnam cum lassus diei
partem fuisset de summis rebus regundis

consilio indu foro lato sanctoque senatu,

cui res audacter magnas parvasque iocumque
eloqueretur et cuncta malaque et bona dictu
evomeret si qui vellet tutoque locaret,
quocum multa volup [gaudia] clamque palamque
ingenium cui nulla malum sententia suadet
ut faceret facinus, levis, haud malus, doctus, fidelis,
suavis homo, facundus, suo contentus, beatus,
scitus, secunda loquens in tempore, commodus, verbum
paucum, multa tenens, antiqua sepulta vetustas
quae facit; et mores veteresque novosque tenentem,
multorum veterum leges divumque hominumque,
prudentem, qui dicta loquive tacereve posset.
MANJA DELA ENIJEVA
79. Pesnik snanog zamaha i bogate produktivnosti, Enije je svakako glavne
zasluge stekao radom na velikom epu i tragediji. Ali i njegova raznorodna manja
dela, mahom slobodni prevodi ili prerade helenistikih uzora, znae mnogo za
razvoj rimske knjievnosti. Vei deo tih Enijevih spisa bio je namenjen odreenim
kulturnim ciljevima i predstavljao je za Rim onoga vremena novinu i sadrinski, a
ne samo svojim knjievnim oblikom. Kada bismo raspolagali barem potpunije
sauvanim fragmentima Enijeve muze, elastine i snalaljive u drutvu njenih
helenistikih majstora, mogli bismo da shvatimo bolje i da ocenimo pravilnije
mnoga dela rimske knjievnosti.
Enije je, koliko je nama poznato, prvi pisac rimske satire razume se, one rane
bez satirine dominante. Sauvan nam je, dodue, naslov Satura koji je nosilo
neko Najvijevo delo. Meutim, nita ne znamo pouzdano o njegovoj sadrini i,
kako je reeno, samo nagaamo da bi to mogla biti neka stara dramska satura,
jer je Najvije u drami i epu nastavljao i starije rimsko i italsko predanje. I o
satirama Enijevim znamo malo. Jasno je tek toliko da je Enije sastavio nekoliko
knjiga pesama razliite sadrine i raznovrsna metrika oblika i da im je dao
zajedniki naslov Satire (Saturae, 4 ili 6 knj.). O temama tih satira imamo tek
oskudna obavetenja. Znamo da je Enije u trohajskom tetrametru ispriao
ajsopsku basnu o evi kaporki koja svoje mladunce ne sklanja iz ita, mada
vlasnik kupi mobu, sve dok se vlasnik, koga su i roaci i prijatelji ostavili na
cedilu, sam ne rei da sa sinom ponje ito. Moralistiku tendenciju ove satire
pokazuje jasno zavrno naravouenije:
Nek ti je pouka ova vazda na umu i znaj
ne ekaj nikad od drugog to moe da uradi sam.
Hoc erit tibi argumentum semper in promptu situm
nequid expectes amicos, quod tu agere posses.
Znamo da je u jednoj satiri bio i dijalog personifikovane Smrti i ivota. Ovakve
personifikacije i dijalozi bili su omiljeni u propovedima i spisima popularnih
filosofa grkih, pa je Enije po svoj prilici odatle uzeo ovaj motiv. Basnu i fingirani
dijalog nalazimo i kod potonjih rimskih satiriara, gde jo jasnije vidimo poreklo
tih elemenata iz grke knjievnosti, naroito iz kiniko-stoike dijatribe. I drugi
elementi, kao prikazi parazitskog ivota i autobiografski detalji, koje nalazimo u
fragmentima Enijevih satira stalni su motivi potonjih satiriara. Stoga za Enija
moemo s razlogom rei da je u rimskoj knjievnosti stvorio prvi onaj pesniki

oblik u kome je linost mogla slobodno da iskae sebe i svoj doivljaj, i to ne na

onaj usko subjektivni nain kako ini lirski pesnik. To odgovara i Enijevu vremenu,
vremenu prve emancipacije linosti u Rimu, kao i individualizmu ovog
helenizovanog pesnika koji je smelo i u duhu grkog sveta isticao pravo linosti
na osobeno i samostalno miljenje.
Taj helenistiki individualizam Enijev dolazi do rei u mnogim manjim spisima za
koje i ne znamo pouzdano nisu li bili deo Satira. U pravom smislu revolucionaran
bio je spis Euhemer ili svetena povest (Euhemerus sive sacra historia) koji sadri
racionalistiko tumaenje postanka boanstava. Svu njegovu izuzetnost i novinu
lako je uoiti kada se pomisli na tradicionalnu rimsku religioznost i
konzervativnost. To je najstariji fragmentarno sauvani spis rimske proze. Bio je
to prevod ili prerada poznatog dela Sveteni zapis ( ) koje je
poetkom 3. veka st. e. sastavio Grk Euhemer iz Mesene. Fragmenti Enijeva
Euhemera dragoceni su nam i stoga to je grki original u potpunosti izgubljen. U
knjievnom obliku iznosi se racionalistiko, antropoloko tumaenje boanstava
poznato i docnije pod imenom euhemerizam. Grki autor kazuje kako je na
svojim putovanjima dospeo do nekog dalekog ostrva i kako je tu naao zapis sa
podacima o Uranu, Kronu i Zevsu. Ostrvo nosi reito ime Predobra, Panchaia,
prema grkom izrazu , Predobri Zevs (luppiter Optimus). Iz
zapisa se vidi da su ova boanstva nekada davno bili slavni i moni gospodari
ostrva kojima su u stilu orijentalnih teokratija i helenistikih monarhija posle
smrti ukazivane boanske poasti. Izlazi, dakle, da su bogovi samo drevni vladari,
ukoliko nisu personifikacije prirodnih sila. O ovoj drugoj mogunosti govori Enije
Rimljanima u didaktikoj pesmi zvanoj Epiharm (Epicharmus) takoe po imenu
tobonjeg autora grkog originala. Siciliski komediograf Epiharm iveo je oko 550.
do 460. st. e., bio je savremenik Pindara i Ajshila. Koliko znamo nije sastavio
nikakvu didaktiku pesmu, mada grki pisci mnogo poznijeg vremena pominju
neke njegove rasprave o fizici, medicini i etici. Antiko predanje kazivalo je da je
Epiharm bio uenik Pitagorin. Stoga se moe pretpostaviti da je Enije preveo ili
preradio neku grku didaktinu pesmu pitagorskog karaktera koja je u njegovo
vreme pripisivana Epiharmu. Sastavljen u trohajskim tetrametrima Enijev
Epiharm zaista sadri i neka pitagorska uenja. Pesma kazuje da je vaseljena
sastavljena od etiri elementa: vatre, vode, vazduha i zemlje (aqua, terra, anima
et sol). Ljudsko telo potie od zemlje, a dua je iskra vatre otkinute od sunca.
Ustvari, to je ono sunce, ono sredinje ognjite oko kojega se prema uenju
pitagorovca Filolaja (5. v. st. e.) kree zemlja, sunce koje u potonjoj pitagorskoj i
platonskoj mistici dobija naroit simbolini smisao. Ipak je i za takvo pitagorsko
uenje, koje je istovremeno i najstariji podatak za astronomski heliocentrizam,
vezano i fiziko tumaenje boanstava. I ono se rimskoj publici moralo initi,
mereno merilima stare rimske religioznosti, isto onako revolucionarno kao i
euhemerizam. Uenje Epiharma je da su bogovi samo pojedina dejstva i osobine
prirodnih elemenata. Tako vrhovni bog, Zevs, nije nita drugo do vazduh, i to u
raznim modifikacijama, kao vetar, oblak itd. Ovaj didaktiki spev imao je naroit
oblik. Sauvani fragmenti i antika obavetenja pokazuju da su sva uenja u delu
data kao saznanja do kojih sam pesnik dolazi u nekom vidovitom, letarginom
snu. Enije, dakle, saoptava publici izvesna uenja kao neko vienje, u poznatom
obliku narodne i hijeratske knjievnosti, bilo da je sanjao Enije, kako izriito
tvrdi Kikeron, bilo da sam Epiharmo u snu odlazi na onaj svet i od Pitagore
saznaje istine o ureenju vaseljene i prirodi boanstava.

Helenskom i helenistikom racionalizmu ovih didaktikih dela zaodenutih u

komplikovan knjievni oblik odgovara i rafinovani helenski individualizam koji
dolazi do rei u pesmi Poslastice (Hedyphagetica). Grki uzor bio je istoimeni
gastronomski spev Arhestrata iz Gele, savremenika Aristotelova, koji je,
parodirajui homerski stil i stih, davao obavetenja o kulinarskoj vetini raznih
krajeva, i to u obliku nauno-istraivakog putovanja. Jedini dui fragmenat koji
nam je iz Enijeve latinske obrade sauvan pokazuje da je rimski pesnik uivao
obraujui ovu temu jer mu se pruala prilika da se poigra stilom i metrikom.
Delo je u otroj suprotnosti sa starom rimskom i italskom jednostavnou i
umerenou vojnika i zemljoradnika kakvu je istovremeno u rimskoj knjievnosti
propovedao Katon Stariji. Pored ove pesme za sladokusce i gastronome stoji u
istome smislu revolucionarni spis Sota (Sota). Naslov je opet ime pisca grkoga
originala. To je oblik od milote za ime Sotad (ili Sotas) koje je u 3. veku st. e.
nosio jedan pesnik iz Maroneje u Trakiji. Sotad je sastavljao u stihu koji po njemu i
nosi ime sotadske pesme lascivne sadrine. Bilo je u njegovim pesmama i linih
napada. Rugao se i kralju Filadelfu koji se oenio svojom roenom sestrom. To je
pesnika stalo glave. Sa tom kinajdolokom tematikom punom lascivne
rasputenosti upoznaje sada Enije rimsku gospodu i njihove salone. Imali su
Rimljani i ranije prilike da u komedijama raenim prema grkim, helenistikim
uzorima sluaju lascivne ale. Improvizovane italske lakrdije bile su svakako pune
opscenih izraza. Ali posebna pesnika dela takve lascivne sadrine dotada nisu
imali i ne moe se pretpostaviti da su ih primali svi redom bez negodovanja.
Nemamo o tome nikakvih svedoanstava, ali je oigledno da i ovde Enije smelo i
svakako pouzdajui se u svoje aristokratske zatitnike obrauje teme gotovo
potpuno nove za iru rimsku italaku publiku.
Znamo da je Enije svoga glavnoga zatitnika, pobednika kod Zame, proslavio u
delu Skipion (Scipio) za koje s razlogom moemo pretpostaviti da je bilo spev.
Enijevi su Epigrami (Epigrammata) uglavnom, ini se, epitafi po grkim uzorima,
pa bi nekako zdruivali grku i starorimsku tradiciju tzv. elogia. Pominju se jo i
didaktine Enijeve pesme Pouke (Praecepta) i Protreptik (Protrepticus), ali o
sadrini tih dela ne znamo nita pouzdano. Protreptici su bili spisi u kojima se
neko upuivao i opominjao da se bavi filosofijom. Poznate su antici bile takve
opomene koje je sastavio Platon (Eutidem), Aristotel, Posejdonije, pa posle Enija
u rimskoj knjievnosti Kikeron (Hortensije) i Senaka (Opomene).
KOMEDIJA, TRAGEDIJA I PRETEKSTA
80. Enije je punih trideset godina, od 200. do smrti, pisao i drame, i to i
komedije, i tragedije, i pretekste, za razliku od svoga savremenika Plauta koji se
prvi u Rimu opredelio samo za komediju. Nagaamo da je Enije napisao manje
komedija nego tragedija. Ali kao da se Enijeve komedije nisu dugo odrale na
repertoaru, svakako stoga to nisu mogle da se mere sa komedijama Plauta i
Kajkilija Statija. Svedoi o maloj komikoj snazi Enijeva talenta i rimski kritiar
Volkakije Sedigit (oko 100. st. e.) koji u svome kanonu rimskih komediografa kao
desetog i poslednjeg dodaje Enija samo zbog starine (causa antiquitatis) da bi se
popunio kanonski broj deset. Znamo naslove dveju komedija, pa ak ni njih
potpuno pouzdano. To su palijate Krmarica (Caupuncula) i Atleta (Pancratiastes).
Proslavile su dramskog pesnika Enija tragedije koje su moda bile i glavni izvor
njegovih prihoda. Imamo nskoliko stotina nepunih redi fragmenata i dvadesetinu
naslova. Jo se Kikeron u 1. v. st. e. zanimao za Enijeve tragedije. Vei broj je

sastavljen prema Euripidovim tragedijama: Aleksandar (Alexander, tj. Parid),

Zarobljenica Andromaha (Andromacha aechmalotis), Ifigenija (Iphigenia prema
sauvanoj Eripidovoj Ifigeniji u Aulidi), Medeja u izganstvu (Medea exul),
Melanipa (Melanippe), Telef (Telephus). Prerade grkih uzora bile su i tragedije
Ahil (Achilles, prema Aristarhu iz Tegeje, savremeniku Euripidovu), Ajant (Aiax),
Alkmajon (Alcumeo), Atamant (Athamas), Kresfont (Cresphontes), Erehtej
(Erechtheus), Eumenide (Eumenides, prema sauvanoj Ajshilovoj istoimenoj
tragediji), Otkup Hektorova lea (Hectoris lutra, moda kontaminacija jedne
Ajshilove trilogije), Nemeja (Nemea), Fojnik (Phoenix), Telamon (Telamo), Tijest
(Thyestes).
Kako iz ovih naslova vidimo, i Enije je najvie obraivao teme iz trojanskog kruga,
ali i druge grke motive i legende, odnosno grke tragedije na te teme. Kao da
mu postupak pri obradi ovih grkih originala nije uvek bio jednak koliko to
moemo da zakljuimo na osnovu fragmenata i svedoanstava. U nekim
sluajevima radilo se po svoj prilici samo o slobodnim prevodima, dok je u
drugim Enije vrio izmene i adaptacije, pa i kontaminacije veeg broja uzora.
Neki fragmenti iz Enijevih tragedija kao da su verno prenosili duh i stil
Euripidovih. Nalazimo u njima Euripidov pesimizam i Euripidovu kritiku
boanstava nadahnutu sofistikom. Iz Enijeve Hekube je fragmenat u kome se
ironino zahvaljuje Jupiteru mada je stvar ravo ispala. Iz Telamona su stihovi:
Ja sam govorio uvek i govoriu tako i dalje
da je bogova rod preuzvien, sazdan za nebo,
samo ja smatram da oni ba ne mare mnogo ta radi
ljudski rod, jer da mare, tad ravi proli bi loe,
dobri po zasluzi dobro, a sad je daleko od toga.
Ego deum genus esse semper dixi et dicam caelitum,
sed eos non curare opinor quid agat humanum genus:
nam si curent, bene bonis sit, male malis, quod nunc abest.
Tako je slobodoumni pesnik Enije kazivao i na pozornici, kroz usta grkih heroja,
ove za Rim nove i veoma smele stavove, koje je Rimljanima izlagao i u manjim
spisima, u Euhemeru i Epiharmu. Nisu samo stara boanstva predmet njegove
kritike ve i svetenicigatari, bez kojih se ni u potonjim vekovima u Rimu nije
mogla zapoeti nikakva vojna akcija, pa ni sednica Senata. Iz Telamona su i
stihovi koji su morali izazivati ogorenje u redovima rimskih svetenika:
Praznoverni i glupi, bestidni proroci, vrai,
lenuge ili ludaci, da varaju ui ih beda,
ne znaju sopstvena puta, a druge vode kroz ivot,
drahmu iznuuju onom kom proriu silno bogatstvo,
od tog bogatstva" drahmu odbijaju sebi na raun,
ostalo vraaju" asno.
Superstitiosi vates inpudentesque harioli,
aut inertes aut insani aut quibus egestas imperat,
qui sibi semitam non sapiunt, alteri monstrant viam.
Quibus divitias pollicentur, ab iis drachumam ipsi petunt.
De his divitiis sibi deducant drachumam, reddant cetera.
U tragedijama Enijevim ima i psiholoke analize i patetine fraze Euripidove, ima
bogatih opisa i raznolika stila. Bilo je u njima i pevanih monologa, cantica. Evo
fragmenata iz Zarobljenice Andromahe, jedne od najpoznatijih Enijevih tragedija,
koju su jo ceo vek posle pesnikove smrti davali u Rimu o prazniku Apolonovu

(ludi Apollinares). Sea se Andromaha smrti muevljeve i smrti sinovljeve

Hektora i Astijanakta sea se pada Troje i pogibije Prijamove, pa peva potresnu
pesmu:
Zato da molim za zatitu? ta bi mi vredelo
i da je dobijem bilo gde? Kakvu u
podrku imati prognana ili dobegla bilo gde?
Utoita i rodnoga sam grada ja sad liena. Ah,
ta li e me zadesiti, gde u pristati?
Oinski mi ostade dom bez oltara, sad lee svud skreni,
uniteni vatrom hramovi, unakaeni stre spaljeni
visoki zidovi, nagorelo gredlje izvijeno.
Oe moj, otadbino, Prijamov dome,
zamukli hrame, ije su arke na vratima
tutnjale do neba,
videh te nekad u moi i cvasti,
tavanicom ti divno izrezbarenom,
zlatom i slonovom kosti, uresom tekim
lutae pogled mi sreni.
Videh kako plamen prodire sve to,
i groznu, nasilnu Prijama smrt,
i Jupiterov oltar oskrnavljen krvlju.
Quid petam praesidi aut exequar quove nunc
auxilio exili aut fuga freta sim?
Arce et urbe orba sum: quo accidam, quo applicem,
cui nec arae patriae domi stant, fractae et disiectae iacent
fana flamma deflagrata, tosti alti stant parietes
deformati atque abiete crispa.
O pater, o patria: o Priami domus,
saeptum altisono cardine templum,
vidi ego te adstantem ope barbarica
tectis caelatis laqueatis
auro ebore instructam regifice.
Haec omnia vidi inflammari,
Priamo vi vitam evitari,
Iovis aram sanguine turpari.
Latinski tekst pokazuje da se Enije, pored sveg ugledanja na grke uzore,
majstorski slui aliteracijama, asonancama i rimama. To je naslee iz starog
rimskog pesnitva, umetnost osobena i italska. Na delu je zaista pravi otac
rimskog pesnitva koji je spojio u jedno helensko i latinsko naslee i koji je umeo
da doara raspoloenja i slike sveanim reima svoje pesme:
Koji as je noi?
To jekom nebeskog tita
vrhuni sazvee kola,
gore nad zvezdama svim
venim odmie krugom
beskrajnog nebeskog puta.
Quid noctis videtur? In altisono
caeli clipeo temo superat
stellas sublime agens etiam atque

etiam noctis iter.

Oima Alkmeona. koji je ubio majku, vidimo plamene buktinje Furija koje ga
progone:
Otkuda izbi taj plamen?
Doi, o doi; tu su ve, mene trae.
Spasi me, spasi, odagnaj od mene
vatrenu kugu tu, tu neman stranu,
tu silu koja me mui toliko.
Tu su ve zmije i svud me opkolie plamenom zublji.
Zlatokosi Apolon niani strelom
nasloniv svoj pozlaen luk
lako na meseev srp:
Dijana hitnu iz levice zublju.
Unde haec flamma oritur?
incede, incede, adsunt, me expetunt.
Fer mi auxilium, pestem abige a me, flammiferam
hanc vim qua me excruciat.
Caerulea incinctae angui incedunt, circumstant cum ardentibus taedis,
intendit crinitus Apollo
arcum auratum luna innixus:
Diana facem iacit a laeva.
Enije nije samo preraivao grke uzore. On je pisao i drame sa rimskom
istorijskom temom, pretekste (fabulae pretextae). Znamo za dva naslova
Ambrakija (Ambracia), slino Najvijevoj preteksti Klastidij, pria o ratu i ratnikim
uspesima jednog rimskog vojskovoe. To je Enijev zatitnik Marko Fulvije Nobilior
koji je 189. st. e. vodio rimske legije u Ajtoliju i Epir. Enije je i sam kao pratilac
vojskovoe uestvovao u ovome pohodu. Kao Najvije, i Enije uzima za naslov
drame ime mesta kod kojega je voena velika bitka (Ambrakija u Epiru). U drugoj
preteksti, Sabinjanke (Sabinae), dao je Enije, slino kao Najvije u Vuici ili
Romulu, dramsku obradu jedne stare rimske legende: otmicu sabinskih devojaka.
ENIJEV ISTORIJSKI SPEV ANALI
81. Rimska originalnost i rimski patriotizam, kojim su svakako bile obeleene
naroito Enijeve pretekste, naao je pun izraz u velikom delu Enijeve umetniki
zrele starosti. To delo je istorijski spev. Slino je, dakle, Najvijevu spevu, ali
daleko vee ne samo po temi jer je obuhvatalo gotovo celokupnu rimsku
istoriju nego i kao umetniki poduhvat, jer je Evijev spev daleko potpunije no
Najvijev stavljen u okvire grke umetnike tradicije. To se vidi ve u samom
njegovu stihu. Dok Najvije za svoj ep o prvom punskom ratu uzima stari saturnski
stih, dotle vie helenizovani i helenskoj knjievnosti blii Enije prvi prenosi u
rimsku knjievnost grki heksametar u kome sastavlja svoj ep. Ali to ne znai da
je Enije u umetnikom pogledu sasvim napustio sve to je bilo rimsko i italsko. I u
njegovu delu nalazimo tragove stare italske kultske poezije i sveanih ritmovanih
formula (carmina).
Enije u spevu Anali (Annales) daje i legendarnu prolost Rima i savremenu istoriju
Drugog punskog rata, kojoj posveuje naroito mnogo mesta, kako moemo da
zakljuimo na osnovu preko pet stotina fragmenata ovog izgubljenog dela. Dok je
zbog kratkoe fragmenata teko bilo ta odreenije rei o kompoziciji celine i

umetnikoj snazi pojedinih pevanja, oigledno je da te Enijev pesniki izraz u

ovome spevu pod naroito jakim uticajem homerskog uzora. To mu je morao
priznati i Horatije. koji je bio veoma krt u pohvalama starih pisaca, reima:
obogatio je jezik oeva (patrium sermonem ditavit). Enije stvara sloenice
strane latinskom jeziku prema homerskom uzoru (omnipotens, altivolans,
suaviloquens, velivolus, altisonus, magnanimus), unosi u svoj jezik sveane
arhaizme, a u izboru epiteta, metafora i poreenja sledi Ilijadu, Odiseju i grke
knjievnike uopte. Pored ovih jezikih ukrasa graenih prema grkim uzorima,
Enije koristi bogato i neke osobenosti italskog stila omiljene u staroj italskoj prozi
i pesmi. To je u prvom redu. aliteracija sa kojom se pesnik ponekad prosto igra
kao npr. u poznatom stihu: O Tite tute Tati, tibi tanta, tyranne, tulisti.
Karakteristino je da se ve u ovom ranom epu rimske knjievnosti javljaju
retorski elementi u velikoj meri, kao homojoteleuta, parisose i sl., a to e biti
svojstveno i potonjoj rimskoj epici, naroito onoj u prvim vekovima nae ere.
Ipak se ovaj novi, latinski Homer esto odlikuje prostim i monumentalnim
izrazom, iako kod njega grke bogove i heroje odmenjuju rimski konzuli i tribuni.
Poreen sa svojim uenikom i poslednikom Vergilijem i njegovom patetikom,
Enijev arhaini izraz esto ostavlja dubok utisak. To se moe videti iz neto veih
fragmenata kao to su oni koji opisuju Ilijin san, augurij prilikom osnivanja Rima
ili Pirov govor rimskim poslanicima. U tim izlaganjima esto su zdrueni rimska
strogost, jednostavna sveanost, hronike i crte homerske epike. Na nekim
mestima Enije prosto preuzima homersku sliku ili poreenje, ali preuzima i
prisvaja u isti mah, kao to su ve pre njega inili mnogi talentovani pesnici Grci,
a inie i posle njega i Grci i Rimljani, naroito Vergilije. Evo jednog homerskog
poreenja u Enijevoj obradi:
Kao to srani konj, kad uz jasle prekipi od snage
rastrgne oglav pa jurne silovito ledinom travnom,
cvetnom se livadom igra i panjakom pustim, a vrat mu
gizdav, visoko ga dri i griva vijori mu sjajna.
Dah mu iz vatrene due sav belom je iskien penom.
Et tum sicut equus, qui de praesepibus fartus
vincla suis magnis animis abrupit, et inde
fert sese campi per caerula laetaque prata,
celso pectore, saepe iubam quassat simul altam,
spiritus ex anima calida spumas agit albas.
Ova Enijeva obrada moe lepo da stoji pored Homerova originala:
Kao to postalac konj, kad jema se nazoblje vezan,
rastrgne oglav i poljem odleti, sve topot ga stoji,
jer je obiko da se u reci lepotokoj kupa,
gizdav i glavu dri visoko, na obe mu strane
griva niz grebena pada, te sija lepotom i snagom,
brzo ga odnose noge na obina mesta i pau.
'


,
'
' .

Ha drugim mestima, opet, ne radi se prosto o prisvojenim homerskim ukrasima

epskog izlaganja koji, ma kako ih umetnik originalno prenosio, ipak esto ostaju
vie u sferi epske tehnike. Pesnik se esto sa finim ukusom stvaralaki oslanja
na pesme Homerove prenosei duh i atmosferu, pa se tako majstorski slui
tekom umetnou knjievne reminiscencije. Lik Ilije, keri Ajnejeve, poznate i
pod imenom Rea Silvija, koja u Analima pripoveda svojoj sestri san to ga je
upravo usnila, san koji joj je nagovestio da e sa jednim boanstvom roditi dva
sina, Romula i Rema, podsea na stidljivu Homerovu Nausikaju, a drhtava starica
koja donosi svstiljku i osvetljava nam ovu scenu, mada pomenuta tek uzgred,
sea nas na staru dadilju Odisejevu Eurikleju:
Starica drhtavom rukom tad urno joj prinese svetlost,
sva jo u strahu, kroz suze, sad Ilija sna se svog seti:
Keri Euridike, ti, koju otac na voljae neno,
evo mi naputa snaga svo telo i ivot se gasi.
Prekrasan junak me u snu kroz ljupke vrbake i divne
obale, predele nove sve odvlai nekud: a posle
sama, roena sestro, ja videh ti u snu gde lutam,
traim te, zovem, al sporo sve odmiem, nigde te srcem
svojim ne naoh: ta nigde ni staze da noga mi kroi.
U to ja oev glas ko da zauh gde veli mi ovo:
Prvo e morati, keri, da nevolje trpi i jade.
Kasnije doi e srea, iz reke e ona izai.
Rekavi, roena, ovo on zamuknu, ne u se vie.
Mada sam udela silno, on likom se ne javi vie,
plaui zalud sam stalno do plavih nebeskih dvora
pruala molei ruke i zvala ga umilnim glasom.
U to me napusti san sa slomljenim srcem od bola.
Et cita cum tremulis anus attulit artubus lumen;
talia tum memorat lacrimans exterrita somno;
Eurydica prognata, pater quam noster amavit,
vires vitaque corpus meum nunc deserit omne.
Nam me visus homo pulcher per amoena salicta
et ripas raptare locosque novos: ita sola
postilla, germana soror, errare videbar
tardaque vestigare et quaerere te neque posse
corde capessere: semita nulla pedem stabilibat.
Exim compellare pater me voce videtur
his verbis: O gnata, tibi sunt ante gerendae
aerumnae, post ex fluvio fortuna resistet".
Haec effatus pater, germana, repente recessit
nec sese dedit in conspectum corde cupitus,
quamquam multa manus ad caeli caerula templa
tendebam lacrumans et blanda voce vocabam.
Vix aegro cum corde meo me somnus reliquit."
Iza celog ovog opisa kao da ne stoji samo pripovedanje Homerovo ve i
rafinovana naivnost helenistikog pesnitva koje je majstorski i graciozno slikalo
scene porodinog ivota.
Latinsku konciznost, oporu pesniku snagu i helensku majstoriju nalazimo u
izrazima kao to je ova neprevodiva karakteristika obrazovana i reita oveka:

flos delibatus populi suadaeque medulla odabrani cvet naroda i sama sr

ubeivanja, ili ovaj opis kretanja: transnavit cita per teneras caliginis auras
hitro je proplivalo kroz blagi dah tmine, pa ak i u jednostavnom odreivanju
vremena kao to su rei: ...nox processit stellis ardentibus apta no je odmicala
posuta blistavim zvezdama. Istina je da originalni i smeli Enije ponekad i prevri
meru, naroito u vie fantastinim nego naturalistikim opisima pogibija: kad
pade glava, truba je sama dovrila pesmu dok je ovek umirao promukao zvuk
minu kroz nju, ili jo drastinije: kotrlja se po polju glava otkinuta sa vrata
polumrtve oi trepu i trae svetla. Ali ovo ne treba shvatiti tako da je Enije
prosto neuki i neumereni uenik uenih i uglaenih grkih uitelja. Ve smo
spomenuli retorski elemenat u njegovu spevu koji ukazuje na retorsku kolu i
uputstva retorske stilistike izgraene naroito u vreme stare grke sofistike.
Takvu vezu pokazuje nam i stih u kome Enije slika kako jastreb upa le nekog
ratnika, pa uzvikuje u kakav okrutni grob je sahranjivao njegove udove. Enije
taj izvetaeni izraz uzima po svoj prilici iz grke knjievnosti gde ga upotrebljava
ve sofista Gorgija iz Leontina za kojeg su jastrebovi ivi grobovi. Istina je,
dalje, i to da ima u fragmentima Anala dosta oporog i suvog referisanja.
Konstatuje se: Kvinto otac postao je konzul po etvrti put (Quintus pater
quartum fit consul), Apije je objavio rat Kartaginjanima (Appius indixit
Karthaginiensibus bellum). Ali pored izvetaenih, odvie traenih slika, i pored
nepoetinih stihova stoje strogi i sveani, kojima ba odsustvo suvinih ukrasa i
saeta formulacija daju vrednost i nekakvu rimsku boju: Fortibus est fortuna viris
data Hrabrima pripada srea. Kroz fragmente govori rimski patriotizam Enijev i
veje rimski duh. Vojskovoa se obraa legijama:
Ovo je dan to venu nam donosi slavu
bilo da ivimo mi il da nas pokosi smrt.
Nunc est illa dies cum gloria maxima sese
nobis ostendat si vivimus sive morimur.
Preko bojnog polja kasa konjanik:
Topotom kopita tekim sve ugiblje zemlju dok juri.
It eques et plausu cava concutit ungula terram.
Bojna truba strano odjekuje, a
vika se razlee glasna da u nebo samo se vine.
clamor ad caelum per aethera vagit.
ujemo da
Rim jo i sad od drevnih junaka, od prolosti ivi.
Moribus antiquis res stat Romana virisque.
Zaista je Enije rimskoj vojnikoj aristokratiji dao onakvo pesnitvo koje je toj
aristokratiji odgovaralo po dostojanstvenosti, patriotizmu i onoj filhelenskoj ici
kakva je bila po ukusu obrazovanih Skipiona, njegovih glavnih zatitnika. Kada se
u jednome fragmentu pesnik sam sebi obraa moda mu govori Muza ini to
veoma samosvesno:
Nazdravljam Enije tebi, o pesnie koji iz due
nazdravlja smrtnima arko vatrenim pesmama svojim.
Enni poeta salve, qui mortalibus
versus propinas flammeos medullitus.
Imao je pravo na ovakav ponos. Obistinilo se za dugi niz godina ono to je sam
kazivao zabranjujui Rimljanima da ga oplakuju i plau na njegovu pogrebu: iv je
leteo od usta do usta.

UTICAJ ENIJEVA PESNITVA

82. Mnogo je uticao na potonju rimsku knjievnost, naroito na epiku, na
Lukretija i Vergilija, pa i na epsko pripovedanje istoriara patriote Tita Livija. Ne
samo da su ga itali pored Vergilija jo u 1. veku n. e.; u 2. veku n. e. u vreme
arhaizma, neki su ga cenili i vie od Vergilija. Ipak za njegovo delo poslednja
klasicistika obnova rimske knjievnosti u vreme Teodosija i Konstantina kao da
nije imala mnogo razumevanja i to e biti jedan od vanih razloga sa kojih nam je
njegovo delo izgubljeno. Nije bilo veeg broja dobrih poznoantikih izdanja na
trajnom pergamentu.
Mada se u poznoj antici hriani nisu zanimali za Enijeva dela, sem za Euhemera
iz kojeg su vazda nanovo uzimali argumente u borbi protiv paganske religije, ipak
je Enije i dalje bio poznat, barem po imenu, i u hrianskom srednjem veku.
Krajem 11. veka francuski gramatiar Aimericus u svojoj Vetini itanja (Ars
lectoria) stavlja Enija sa Plautom i Kikeronom meu srebrne pisce rasporeujui
antike knjievnike pod etiri metalne etikete (zlato, srebro, kalaj, olovo). Enijeve
retorske vetine i izvetaenosti nisu sasvim zaboravljene u srednjem veku kada
gramatiari i retori uvek nanovo navode poznatu totalnu aliteraciju Enijevu u
stihu: O Tite tute Tati... Moda takvih pesnikih igrarija razvila se naroito u
poznoantiko doba i odrala se kroz ceo srednji vek pa je u evropskoj knjievnosti
nalazimo je u 16. i 17. stoleu.
Treba ovde pomenuti jo jedan detalj Enijeva speva koji ukazuje na pesnikovu
samosvest, ali i na njegovo interesovanje za pitagorska uenja, a ostavio je trag i
u delu jednog naeg latiniste. Enije, koji je u didaktikom spevu Epiharm dao sliku
pesnika kome u vizionarskom snu sam Pitagora otkriva istine o svemiru, u uvodu
svojih Anala kazuje da mu se u snu na Parnasu javio Homer. Sam Homer
saoptava da mu je dua prela u Enija. Tako Enije, iju bliskost pitagorskim
uenjima potvruju i drugi fragmenti njegova dela, ispada na osnovu pitagorskog
uenja o selidbi dua reinkarnacija Homera, to u knjievnom smislu svakako
znai da Enije sebe smatra za rimskog Homera, a ne samo za prevodioca i
podraavaoca, kakvi su bili njegovi prethodnici Livije Andronik i Najvije. Kod nas
je poznati latinista Ivan esmiki (Ianus Pannonius 14341472), pisac satirinih
epigrama na latinskom po ugledu na rimskog epigramatiara Martijala, nanovo
upotrebio neto izmenjen ovaj Enijev motiv. Kao to Enije sebe pitagorski
prikazuje kao reinkarnaciju Homera, tako esmiki eli da se u njemu reinkarnira
epigramatiar Martijal.
RIMSKA PALIJATA
PREVODI I OBRADE GRKIH KOMEDIJA
83. Prvi knjievnici rimski, Andronik i Najvije, sastavljali su i komedije, ali nisu
bili iskljuivo komediografi. Andronik je prevodio i preraivao grki ep, tragediju,
komediju i horsku liriku. Najvije je pisao ep, tragedije i komedije. I neto mlai
savremenik Plautov Enije ogledao se u mnogim knjievnim rodovima, u epu i
epiliju, tragediji i komediji, epigramima i sotadskim stihovima, satiri i proznim
spisima. Ali Plaut se prvi u rimskoj knjievnosti posvetio sasvim jednom
knjievnom rodu, komediji, i to je bila palijata (fabula palliata), latinska obrada
grkih originala kakvu su davali ve i njegovi prethodnici. Za Plautom su se poveli

mnogi rimski pisci meu kojima su najznaajniji Kajkilije Statije i Terentije. U

kratkom roku, za nekoliko decenija, stvorena su najvea dela rimske
komediografije. Plaut je umro 184, Kajkilije 168, a Terentije 159 st. e. Sva su
trojica bili u Rimu stranci: Plaut poreklom iz Umbrije, Kajkilije Insubar iz Galije
(Gallia Transpadana), Terentije Afrikanac iz Libije. Pored ova tri velika pisca
palijata bilo je i drugih ija su nam dela kao i Kajkilijeva izgubljena. I kad im
znamo imena, teko je blie odrediti vreme njihove knjievne delatnosti.
Kajkilijevi savremenici su Kvint Trabea (Quintus Trabea), Marko Atilije (Marcus
Atilius), autor palijate enomrzac (Misogynus) i Akvilije (Aquilius).
Delatnost ovih pisaca nije bila ni malog obima, ni beznaajna, ali ih je Plaut sve
bacao u zasenak. ak su njihove komedije esto pripisivane Plautu i davane pod
Plautovim imenom. Akije je u svojoj istoriji rimskog pozorita pokazao da je
ustvari Akvilije pisac tobo Plautovih komedija Blizanci (Gemini), Prsten
(Condalium), Starica (Anus), Dvaput zavedena (Bis compressa), Seljaina
() i drugih. Da je u tim palijatama bilo Plautove pesnike boje i
duhovitosti vidimo iz alopojke izjelice, parazita, sauvane iz jednog od ovih dela:
Ubili bogovi onog to izmisli asove prvi,
proklet bio i ko nas usrei sunanim satom,
koji mi, jadniku, razbija dane i secka na parad.
U mom detinjstvu je trbuh kazivao asove nama,
i to daleko bolje i tanije no ovi sada:
uvek va jelo je zvao, sem kada nieg ne bee.
Danas se ne jede i kad se ima, sem ako ruak
sat ne poeli: grad nam je prepun sad satova ovih,
zato veinom mrtvi od gladi vuku se ljudi,
mravi, jadni.
Ut illum di perdant primus qui horas repperit,
quique adeo primus statuit hic solarium.
Qui mihi comminuit misero articulatim diem.
Nam [unum] me puero venter erat solarum,
multo omnium istorum optimum et verissumum:
ubivis monebat esse, nisi cum nil erat.
Nunc etiam cum est, non estur, nisi soli lubet.
Itaque adeo iam oppletum oppidumst solariis,
maior pars populi [iam] aridi reptant fame.
Ovaj primer sa svojim aliteracijama, igrama rei, superlativima pokazuje da
izgubljene palijate nisu sve redom i nisu uvek zaostajale za Plautovim. To nam
potvruju i drugi sauvani fragmenti.
Takmac Terentijev bio je Luskije Lanuvin (Luscius Lanuvinus ili Lavinius?). Preveo
je Menandrovu Avet (Phasma) i komediju Blago (Thesaurus) iji nam grki autor
nije poznat, ali se opet pomilja na Menandra. Iz istog je razdoblja po svoj prilici i
Likinije Imbreks (Licinius Imbrex), a mnogo mlai od kratkovekog Terentija nije
mogao biti ni daleko popularniji Sekst Turpilije (Sextus Turpilius) koji je u dubokoj
starosti umro godine 103. st. e. Sa Turpilijem umrla je i rimska palijata ustupajui
za krae vreme mesto togati, a zatim primitivnijim scenskim igrama, mimu i
pantomimu, i sirovim cirkuskim priredbama. Takav nagli nestanak palijate, koja je
jo u Kikerovnovo vreme prikazivana, ali nije vie pisana, objanjava se njenom
sve potpunijom i sve doslednijom helenizacijom i novim prilikama u rimskom
drutvu klasinog perioda. Palijata je u poetku, kod Plauta, bila vie rimska, tj.

vie prilagoena ukusu ire rimske publike. Ve je Terentije, mada na velikoj ceni
u obrazovanom krugu filhelenski raspoloenih Skipiona, morao da se strpljivo
bori za naklonost publike koja grke finese njegovih korektnih i uglaenih prerada
grkih komedija nije razumevala. A u klasinom periodu obeleenom politikom
borbom monih diktatora i prvaka (principes) pantomim i krvave cirkuske igre
bile su mnogo pogodnije sredstvo da se pridobiju i zabave mgse rimskog
proletarijata, kako je ve reeno u poglavlju o periodizaciji rimske knjievnosti.
NOVA ATIKA KOMEDIJA
84. Grki uzori rimskih komediografa ve su od Andronikova vremena dela
pisaca tzv. nove atike komedije (), koja je nastala posle sloma atinske
demokratije i njene moi. U novim uslovima oligarhijske uprave u Atini i
helenistikih teokratskih despotija komediografi naputaju politiku tematiku
dragu Aristofanu i drugim predstavnicima stare atike komedije (). U Atini
je donet i zakon koji zabranjuje komediografima napade na savremene politiare.
Menja se i struktura komedije jer se ograniava uloga i uee hora u radnji.
Umesto bujnih Aristofanovih matanja punih politike satire i line aoke, na
atiku pozornicu i na pozornice helenistikog sveta stupaju komedije koje
prikazuju neki komini zaplet iz svakodnevnog ivota prosenog graanina ili su
prosto parodije tragedija sa mitolokom temom. Nova atika komedija ima
kozmopolitski karakter, mada je mesto radnje mahom Atina. Mnogi njeni pisci i
nisu Atinjani. Pored Atinjanina Menandra najkrupnije su njene zvezde Difil iz
Sinope na junoj obali Crnog mora iFilemoniz Sirakuse na Siciliji (ili iz grada Soloj
u Kilikiji). Lica koja ti pisci dovode na pozornicu dobrim su delom tipovi zajedniki
svim helenistikim gradovima rasutim oko istonih obala Sredozemlja. To su stari
i mladi gospodari robovlasnici, lukavi ili glupi robovi, zatim paraziti, svodnici i
hetere. Kao majstorski prikazani tipovi ta lica imaju trajnu vrednost, pa angrizavi
ili krti starac, rasipni i lakomisleni sin, snalaljivi sluga, gramzivi svodnik,
prepredena hetera i nesretna, zaljubljena devojka svoje antike uloge igraju i
dalje u renesansnoj i potonjoj evropskoj komediji. O arenom mada poneto
jednolinom svetu tih likova nove atike komedije govore nam i arheoloki nalazi,
naroito slike sa antikih vaza i sauvane pozorine maske. Znamo tako za nekih
devet tipova staraca, jedanaest tipova mladia, sedam tipova robova itd.
Opti, kozmopolitski karakter novoj atikoj komediji daju i teme. Mahom je re o
manje ili vie sentimentalnoj ljubavi, ijem ostvarenju stoji na putu nesrena
sudbina slobodne devojke prodane u ropstvo, gramzivost svodnika i tedljiva
opreznost oeva. Sve te prepreke savladava najee umesto mladog i
vetropirastog gospodara njegov snalaljivi i laljivi rob. Ovi se motivi ponavljaju u
raznim spojevima i obradama. Tipine scene i ustaljene teme nove atike
komedije relativno su malobrojne pa su stoga morale biti jednoline i same
komedije, ak i travestije mitskih povesti koje su pisci sastavljali bilo neposredno
prema mitu, bilo obraujui tragedije sa mitolokom tematikom, naroito one
Euripidove.
MENANDROV NAMOR I PLAUTOVA ORIGINALNOST
85. Da je nova atika komedija zaista imala pobrojane osobine znamo prilino
pouzdano, mada nam je od velikog broja njenih dela sauvana u celini samo
jedna komedija, Menandrov Namor (). Pa i ta komedija tek je nedavno

otkrivena u jednom egipatskom papirusu i objavljena je prvi put 1958. godine,

tako da je njeno izuavanje tek zapoelo. Pre ovog novog i veoma znaajnog
otkria imali smo u rukama samo neto fragmenata nove atike komedije i
obavetenja antikih pisaca, pa su Plautove latinske obrade, zajedno sa
Terentijevim, bile na glavni izvor za njeno poznavanje. Plautove i Terentijeve
komedije su to i danas, pa su stoga za istoriju atike knjievnosti viestruko
interesantne. Sada nam Menandrov Namor omoguava da neto bolje odredimo
i karakter nove atike komedije i Plautov odnos prema grkim originalima. Duge
godine modernih filolokih ispitivanja nisu dosada mogle da daju sasvim pouzdan
odgovor na ovo poslednje pitanje, koje je ujedno i pitanje o karakteru izgubljenih
grkih originala. Istorija tih ispitivanja, pored svih kolebanja, pokazuje u osnovi
jasnu tendenciju da se grkim originalima pripie savreno uzorna ekonomija i
stilizacija koju Plaut naruava a isto tako i njegovi poslednici, mada u manjoj
meri obraajui panju pre svega na neposredni komini efekat i gubei iz vida
celinu i kompoziciju.
I pored svih opreznih primedbi pojedinih strunjaka, ovakav opti zakljuak ostao
je uglavnom na snazi, i ostaje u osnovi i dalje, samo to nam Menandrov Namor
sada kazuje da su te oprezne primedbe i te kako opravdane, jer je i jedan od
najveih pisaca nove atike komedije umeo da se ogrei o onaj idealni ablon
kakav su kroz grke fragmente i sauvane rimske palijate moderni filolozi nazirali
i pripisivali ga grkim uzorima Plautovim. Namor Menandrov pokazuje koliko je
rizino poreenje poznatog, Plautove komedije, s nepoznatim, novom atikom
komedijom. Namor pokazuje da ne treba sve nedostatke rimskih obrada olako
pripisivati neznanju, nesposobnosti i nezainteresovanosti rimskih pisaca za
kompoziciono savrenstvo i psiholoke finese, kako su to gotovo redom inili
ispitivai rimske palijate. Jer u Namoru ima ne samo tragova nespretne
dramaturgije ve i odseka ija raskalana komika odgovara onome to se dosada
mahom kao elemenat primitivne italske farse smatralo za originalno italsko i
Plautovo u Plautovim obradama grkih uzora. Uostalom, i struktura Namora,
mada strogo jedinstvena, prilino je jednostavna. I sadrina donekle iznenauje,
jer se dosada mahom smatralo da poteno udvaranje ednoj devojci iz slobodne
graanske porodice nema znaajnijeg mesta u novoj atikoj komediji, sem ako
devojka nesreom nije dopala ropstva i dospela u ruke nekog svodnika koji hoe
da unovi njenu nevinost, pa rob zaljubljenog mladia raznim smicalicama mora
da prevede svodnika ednog preko vode ili da odnekud smogne potreban novac.
Namor je graanska, sentimentalna, pomalo romantina i idilina komedija u
kojoj su svi poteni, dobronamerni i blagonakloni. Jedine nezgode stvara
namorasti i nastrani otac siromane devojke. Meu Plautovim komedijama
sline crte ima Konop. Zanimljiva je podudarnost i to to se u Namoru prikazuje
ivot siromanih zemljoradnika nasuprot ivotu bogatih zemljoposednika, dok u
Plautovu Konopu hor siromanih robova peva o tegobama svoga zanata i ivota.
Ova socijalna nota, dakle, isto ne mora da se stavi, kako se to obino ini, tek na
raun Plautov. Menandrov Namor je ne samo originalna nova atika komedija
ve i zanimljivo svedoanstvo o ivotu atikih zemljoradnika, koji su se teko
borili sa nematinom i s oskudnim i krevitim atikim tlom. Ovaj grki original
kazuje nam dosta novog o novoj atikoj komediji a ujedno pokree nanovo i
pitanje o originalnosti Plautovoj, mada bi, razume se, bilo potrebno jo nekoliko
ovakvih izuzetnih nalaza da se to pitanje uspenije rei.

PLAUT, IVOT I RAD

Postquam est mortem aptus Plautus, comoedia
luget, scena est deserta...
86. TIT MAKIJE PLAUT (Titus Maecius Plautus, roen izmeu 254. i 251, umro
184. st.. e.) puno je i pravo ime ovog rimskog komediografa kako moemo da
zakljuimo na osnovu jednog palimpsesta. Umro je godine 184. st. e., dakle pre
Enija. Na osnovu ovog datuma rekonstruisana je i godina roenja. Rodno mesto
bila mu je, kako se ini, umbrijska Sarsina. Antike vesti o ivotu ovog
popularnog pozorinog oveka veoma su nepouzdane, pune anegdotskog i
legendarnog. Prialo se o Plautu da je u mladosti stupio u neku druinu
lakrdijaa. Tu, u pozoritu, otkrio je kao Molijer ili Goldoni svoj
komediografski dar i zaradio neto novaca. Kao da mu taj posao nije pruao
dovoljno bezbednosti, jer (kazuje pria) sa tim se novcem bacio na trgovinu. Ali
na svojim trgovakim putovanjima izgubio je sav novac i dospeo je, verovatno
zbog neplaenih dugova, kao radnik u mlin. U mlinu je, pored svakodnevnog
tekog rada, opet sastavljao komedije. I opet je ovome nesuenom trgovcu
komediografski dar doneo novac i slavu.
Cela ta biografija, dodue, lii odvie na konstrukciju filologa. Pouzdati se
moemo samo u nekoliko podataka o Plautovoj knjievnoj i pozorinoj delatnosti
koji potiu iz dela uglednih rimskih filologa i antikvara. Znamo da je komediju
Stiho prikazao godine 200. st. e. Laa je prvi put davan 191 a Vojnik hvalia se na
osnovu nekih aluzija u samome tekstu stavlja u 204 godinu st. e. Moda je i 184,
tobonja godina Plautove smrti, stvarno samo godina poslednje premijere neke
Plautove komedije. Tako znamo za nekih dvadeset godina Plautove
komediografske delatnosti. To su istorijski znaajne godine konsolidacije rimske
vlasti u Italiji i njenog irenja prema istoku. Ipak o tome u Plautovim komedijama
ne ujemo gotovo nita. Poneku retku aluziju na istorijske dogaaje tek s mukom
dovodimo u vezu sa savremenim dogaajima. Ovo je karakteristino za Plautove
prerade nove atike komedije i naroito upadljivo stoga to se Plaut esto obraa
neposredno svojoj publici i malo brine oko ouvanja scenske iluzije. U Plautovoj
komediji nema one politike otrice i rimske aktualnosti kojom se odlikuje palijata
njegova velikog prethodnika Najvija. Razlika je svakako uslovljena i razliitim
socijalnim poloajem ova dva pisca.
SADRINA I UZORI PLAUTOVIH KOMEDIJA
87. Najbolje sauvani rukopis Plautovih dela nastao je u 10. veku. U njemu se
nalazi, manje vie azbunim redom, dvadesetijedna Plautova komedija, od kojih
tek jednoj moderni ispitivai ponekad osporavaju autentinost. Travestija mita o
Zevsovoj ljubavi za Alkmenu, enu tebanskog kralja Amfitriona, je tragikomedija
Amfitrion (Amphitruo). Komini zaplet nastaje odatle to su Zevs i njegovo
potrkalo, Merkur, uzeli na sebe likove Amfitriona i njegova sluge Sosije, tako da
se na sceni kreu dva para dvojnika. Neduna i asna Alkmena, prevareni
Amfitrion i smueni Sosija samo su igrake u rukama raskalanih bogova.
Magarci (Asinaria) prema Divljem magarcu () nekog Demofila, nosi ime
po magarcima koje rob prodaje, ali novac ne predaje svome starom gospodaru,
ve ga zadrava da njime kupi draganu gospodarevu sinu. U ovome se komadu
niu podvale robova, a u sve je upleten i estiti otac koji sa svoje strane daje
novani prilog da bi postao ortak u sinovljevoj ljubavnoj igri. To starome
presedne, kada ga ulovi ena na gozbi sa sinom i sinovljevom ljubavnicom, pa ga

povede uz podrugljive rei: Ustaj, ljubavnie, hajde kui (surge, amator, i

domum). Neki moderni ispitivai Plautova dela sumnjaju u autentinost ove
komedije. Prema nepoznatom grkom originalu pomiljalo se na Menandrove
komedije Krag () i Blago () sastavljen je Plautov up
(Aulularia), poznata komedija o tvrdici koji neprestano bdi nad svojim upom sa
zlatnicima. Motiv tvrdice udruen je i ovde s motivom ljubavi. Izgubljeni
zavretak komedije davao je obavezni hepiend. Devojka koju je obeastio mladi
Likonid posle raznih peripetija za njega se i udaje, a Likonidov rob, koji je up
ukrao vraa ga starom tvrdici. Poneto sentimentalni su Zarobljenici (Captivi) u
kojima nema ni ena, ni razvrata. Za smeh se brine uglavnom parazit svojim
tiradama i dosetkama. To je pripovest o oveku kome su jednog sina u detinjstvu
prodali u roblje, a i drugi mu je sin docnije u ratu dopao ropstva. Nesreni otac
kupuje vei broj neprijateljskih zarobljenika. Posle obaveznih peripetija oslobaa
svoga sina i u robu nekog od zarobljenika prepoznaje drugoga, davno
izgubljenoga. Moralizam i sentimentalnost ove komedijs nisu usamljeni u delima
Plautovim (isp. sline crte u komedijama Konop i Tri Groa). Parazit ne zasmejava
samo publiku ve i dri u rukama sve konce radnje u komediji koja je po njemu i
nazvana iak (Curculio). Sve se opet vrti oko devojke koju treba otkupiti od
svodnika i oko novca do koga se dolazi prevarom. Komad nije naroito uspeo i
zavrava se obaveznim i ablonskim prepoznavanjem (). Suparnik
sa ijim novcem je na prevaru otkupljena devojka ispadne devojin brat i zaas je
sretna porodica na okupu. Suparnici kojima je zapela za oko ista devojka opet su
otac i sin u komediji nazvanoj prema devojci Kasina (Casina). Sam Plaut kazuje
da je to prerada Difilovih Glasaa ( Sortientes). Oko devojke se
opet bore zamenici: oev rob i sinovljev posilni, koji najzad bacaju kocku, pa
devojka pripadne ocu. Ali na venanju ocu i njegovu robu prireuje svakojake
nezgode nevesta preobueni sinovljev posilni. Poto je izazvala u publici buru
smeha, komedija se zavrava prepoznavanjem i sin se eni devojkom koja izae
susedova ki. O ljubavnim jadima dvoje mladih govori Kovei (Cistellaria),
sastavljen prema Menandru. U koveiu su stvari koje otkrivaju identitet
devojke. Ona je sestra devojke sa kojom mladia na silu eni njegov otac. Tako se
sve opet svrava sretno. Sretan je zavretak i u ostalim komedijama gde se
neprestano javljaju sline ili iste teme.
Zamreni Epidik (Epidicus), nazvan prema grkom imenu glavnog junaka, roba,
govori o kupovini sviraice, o iznajmljivanju novca itd., sve po ve poznatom
ablonu. Bakhide (Bachides), sastavljene prema Menandrovu Dvaput prevario
( ), iznose dvostruk problem. Re je o dve hetere istog imena, o
sestrama Bakhidama. Jedna je smotala neiskusnog, bogatog mladia, drugu, koju
voli mladi Mnesiloh, valja osloboditi iz ruku nekog vojnika. Rob na prevaru izmami
novac od Mnesilohova oca, ali ga izgubi. Lukavi rob nanovo prevari Mnesilohova
oca. A kada oevi odu heterama po svoje sinove, sve se zavri veselo kao u
Najvijevoj Devojci iz Tarenta: i oevi ostaju na veselju kod hetera. U komediji Avet
(Mostellaria) otac stie u nevreme kui dok mu sin bani sa devojkama. Sjajni
laov, rob koji straari pred kuom, ubedi oca da se u kui pojavila avet. Ali
nailazi i verovnik koji trai isplatu dugova, pa se sve na kraju razotkrije. Motiv
potpuno slinih blizanaca je osnova komedije Menajhmi (Menaechmi), nazvane
prema grkome imenu jednog od blizanaca. Zapleti i zabune koje nastaju zbog te
slinosti bile su omiljena tema grkih komediografa pa je i u potonjim vekovima
ova Plautova komedija bila uzor mnogim evropskim piscima. Za motiv dvojnika

zna i Vojnik hvalia (Miles gloriosus), sastavljen prema grkom Hvalisavcu

() nepoznata autora. Ali tu je sredinja linost sjajno prikazani
razmetljivac koji stradava zbog svoje ogranienosti i uobraenosti. Ljubavno
suparnitvo oca i sina prikazuje nanovo Trgovac, (Mercator), prerada Filemonova
istoimena dela (). Laa (Pseudolus) slika vanredno lukava roba. Njemu
je suprotstavljen dostojan takmac, posilni vojnika koji je kod svodnika ve
kaparisao devojku to je Laa eli da otkupi, razume se bez novca, za svoga
mladog i zaljubljenog gospodara. Ova dva majstora laova se nadmeu, ali
genijalni Laa pobeuje, mada drsko unapred upozorava svoje rtve da e ih
prevariti. Pored ovog sjajno prikazanog roba stoji i naturalistika slika surovog
svodnika (leno) koji zna samo za novac i zaradu.
I u ostalim komedijama ne nalazimo na neke bitno nove teme ili zaplete. Mali
Kartanjanin (Poenulus), sastavljen prema istoimenom grkom originalu
() Menandra ili Apeksida, pria ljubavnu povest mladog Kartaginjanina
i robinje hoja se nalazila u rukama nekog svodnika. Samo je izuzetno zaljubljeni
mladi rob u komediji Persijanac (Persa), nazvanoj po kostimu kojim se rob
preruio da nadmudri svodnika i otkupi ukradenim novcem devojku.
Sentimentalnim tonom odvaja se od ostalih Plautovih komedija Konop (Rudens),
kome je po sentimentalnosti najblia komedija Zarobljenici. U Konopu nema
bune komike, mada su na okupu svodnik, dve otete devojke, zaljubljeni mladi,
veti robovi i koveg iz koga se u pravi as vade dokazi o poreklu devojke. U
osnovi ovo je, slino Zarobljenicima, vie sentimentalna graanska drama no
komedija, odnosno, to je onaj tip komedije iz kojega nastaje u evropskoj
knjievnosti tzv. plaevna komedija (commedie larmoyante). Stiho (Stihus) je
nazvan po imenu roba i sastavljen prema Menandrovoj komediji Braa ().
Ali taj uzor nije ona Menandrova komedija po kojoj je Terentije sastavio svoju
Brau. Mada je u Stihu re o branoj vernosti dve sestre posle pune dve
godine strpljivog ekanja doekaju svoje mueve tako da u komediji i nema
intrige, ipak u njoj nije preovladao sentimentalni ton. Izvor komike je u prvome
redu parazit, a pomau mu i robovi dvojice gospodara koji dele istu ljubavnicu.
Prilino moralna je i komedija Tri groa (Trinummus) jer u njoj nema ni hetera, ni
svodnika, pa ni ljubavne intrige. Mladi raspikua prodaje kuu dok mu je otac na
putu, a ne zna da je u njoj skriveno blago (original je Filemonovo Blago). Prijatelj
njegova oca kupuje kuu da bi blago spasao. Ovaj prijatelj iznajmljuje za tri groa
i sikofanta koji donosi, tobo od oca, miraz za sestru mladog raspikue. Glavni
zaplet nastaje kada se sikofant nameri na oca koji se upravo vratio s puta. Sve se
sretno zavrava dvostrukom svadbom. Gramzivu heteru i njena lukavstva opisuje
Prostak (Truculentus), komedija nazvana prema grubom, ali savesnom robu sa
sela, ije prvobitno neprijateljstvo hetera ipak veto savladava. Samo je
fragmentarno sauvan Koveg (Vidularia), nazvan prema putnom kovegu u
kome se nalazi prsten, dokaz o poreklu mladog brodolomnika, sasvim kao i u
Koveiu. Grki original Kovega moda je Difilov Splav ().
ODNOS PLAUTOV PREMA GRKIM ORIGINALIMA
88. Iako je Plautu stajao na raspoloenju velik broj grkih uzora Atenaj je jo u
3. veku n. e. znao nekih osamstotina dela srednje i nove atike komedije u
Plautovu delu nalazimo relativno mali broj motiva i uloga, kako se vidi ve iz ovog
kratkog pregleda sadrine. Nije to Plautova komediografska slabost. To je
posledica one tematske jednolinosti nove atike komedije ija dela Plaut

prevodi, prerauje i spaja. Odatle u Plauta robovi i paraziti kao glavni nosioci
radnje, i to naroito tip lukava roba koji mladoj gospodi pomae u ljubavnim
intrigama, rasipanju novca, obmanjivanju roditelja. Odatle su i prie o devojkama
koje su nesretnom sudbinom dospele u ropstvo i u ruke svodnika, odatle oprezni
ili raskalani otac, lukavi i gramzivi svodnik, izgubljene keri, rastavljene sestre i
braa, prepoznavanja svake vrste i hepiend. Pa i kada pored ovih tipinih robova
nove atike komedije dou u Plautovu delu retko do rei siromani ljudi, kada se
slika njihov muni ivot, ne moemo, kako je ve reeno, pouzdano tvrditi da su
to crte iz italskog ivota, odnosno crte strane grkim originalima. Pomenuli smo
hor ribara u Konopu, hor koji ne uestvuje u radnji a u prnjama peva svoju
turobnu pesmu tek donekle prilagoenu tonu komedije:
Pealno je, teko, bitisanje, ivot siromaha,
jo vie kad nema da trguje ime ni zanata.
Hudog ia neumitnost bez roptanja, krotko prima.
A kakve smo gazde mi, po opremi ve vidite:
gizdava je nema ta. Struk, udica, hranitelj nam, kruh.
Zorom vazda iz grada na more za kruhom bez stanka...
More nas hrani; a kad srea izda, koevi nam prazni,
natrag, sa stihije slane prahom po telu i isti,
tuni se vraamo kriom, ko krivci, i zaspimo gladni.
Omnibus modis qui pauperes sunt homines miseri vivunt,
praesertim quibus nec quaestus est nec didicere artem ullam
Necessitate quidquid est domi id sat est habendum.
Nos iam de ornatu propemodum ut locupletes simus scitis.
Hice hami atque haec harundines sunt nobis quaestu et cultu.
[Cottidie] ex urbe ad mare huc prodimus pabulatum;
Neque quicquam captum est piscium, salsi lautique pure
domum redimus clanculum, dormimus incenati.
Rob, sluga imunog gospodara, obraa se s visine ovim siromasima koji leu bez
veere kada im more nije milostivo; Gladni soju ljudski. ta radite?
m! Kako umirete?. Hor mu mirno uzvraa: Kako prilii ribaru od gladi, od
ei, od ekanja. Doista ovakve tamne boje kao da ba nisu bile uobiajene u
novoj atikoj komediji. Ali Menandrov Namor nam svojom slikom tekog
ratarskog ivota na kamenitom atikom tlu pokazuje da ove teme ipak ne treba
odvie olako proglaavati za originalne Plautove umetke u prerade grkih uzora,
mada je Plaut nesumnjivo postupao slobodno sa svojim originalima.
Pred Plautovom publikom je svet grki, helenistiki, svet nove atike komedije,
gde-gde zainjen rimskim elementima. Grka nije samo odea glumaca, koja je
Rimljanima dozvoljavala da se bezbriio i podrugljivo smeju tuim manama mada
su one ve osvajale Rim. Grka su imena, grki su obiaji, ureenje, socijalna
struktura, grka je esto i misao. Sam Plaut u nekim prolozima kazuje da se
radnja dogaa u Grkoj. Evo kako rob Palestrion u Vojniku hvalii obavetava
publiku o mestu radnje i grkom originalu i zapletu:
Ja u imati ast da vam kaem u emu je stvar, ako budete ljubazni da me
sasluate; a ako ima nekoga koji nee da slua, neka ide napolje, da naini mesta
drugome. Ova se komedija grki zove Alazon, i to smo mi latinski kazali
Hvastavac. Deava se u Efezu. Onaj vojnik to maloas ode na forum moj je
gospodar. Inae je to uobraen, bezobrazan, nevaljao ovek, veliki laov i u isto
vreme veliki dilber. Uobrazio je odnekud da sve ene jure za njim, a meutim

teraju one egu sa njim gde se samo pojavi. Ja nisam kod njega odavno. Odmah
u vam rei kako sam dospeo u njegovu kuu. U Atini bio sam rob jednog krasnog
mladia, koji je voleo neku heteru Atinjanku, a i ona je njega volela. Jednog dana
ode on u Naupakt, po nekom dravnom poslu, a u to vreme doe i ovaj vojnik u
Aginu. Tu se nekako pozna s prijateljicom moga gospodara, i pone da lae njenu
majku, da joj donosi vina i svakojakih ponuda jednom rei, postade njen
najbolji prijatelj. Ali im se javila zgodna prilika, prevari on babu, odvede joj ker
u lau i protiv njene volje pobee s njom u Efez. Kad sam uo da je prijateljica
moga gospodara ukradena, sednem odmah u lau i pojurim u Naupakt, da
izvestim gospodara. Ali bogovi su hteli drukije: im smo se navezli na puinu,
napadoe nas gusari, i tako ja nastradam i ne videvi gospodara. Onaj gusar to
me je zarobio, pokloni me ovome vojniku. Kad me je vojnik doveo kui, vidim tu
draganu moga gospodara, vidi i ona mene, no da mi znak oima da utim. Posle
mi se nasamo potui, jadnica, na svoju zlu sudbinu, ree mi da voli samo mog
gospodara, a da oima ne moe da vidi vojnika, i kae jo da bi pobegla u Atinu.
Kad sam video kako stoji stvar, napiem pismo i predam nekom trgovcu da ga
odnese mome gospodaru. Pozvao sam ga da doe ovamo. Gospodar me poslua,
doe u Efez i odsedne evo u ovoj ovde kui, kod starog prijatelja svoga oca,
jednog krasnog iice, koji je vrlo nean prema svom zaljubljenom gostu, i ide
nam u svaem na ruku. I tako, pomou toga iice udesim ja da se ono dvoje
zaljubljenih mogu da sastaju: prokopam zid izmeu stareve kue i njene sobe, i
tako se ona moe kriom da eta i tamo i ovamo...
Mihi ad enarrandum hoc argumentumst comitas,
si ad auscultandum vostra erit benignitas.
Qui autem auscultare nolet, exsurgat foras,
ut sit ubi sedeat ille qui auscultare volt.
Nunc qua adsedistis causa in festivo loco,
commoediai quam nos acturi sumus
et argumentum et nomen vobis eloquar.
Alazon Graecae huic nomen est comoediae:
id nos Latine gloriosum dicimus.
Hoc oppidum Ephesust: illest miles meus erus
qui hinc ad forum abiit, gloriosus, inpudens,
stercoreus, plenus periuri atque adulteri.
Ait sese ultro omnis mulieres sectarier.
Is deridiculost quaqua incedit omnibus.
Itaque hic meretricis, labiis dum ductant eum,
maiorem partem videas valgis saviis.
Nam ego hau diu apud hunc servitutem servio.
Id volo vos scire, quo modo ad hunc devenerim
in servitutem ab eo quoi servavi prius:
date operam: nam nunc argumentum exordiar.
Erat erus Athenis mihi adulescens optumus.
Is amabat meretricem matre Athenis Atticis
et illa illum contra: quist amor cultu optumus.
Is publice legatus Naupactum fuit
magnai rei publicai gratia.
Interibi hic miles forte Athenas advenit.
Insinuat sese ad illam amicam eri.

Occepit eius matri subpalparier

vino, ornamentis opiparisque obsoniis:
itaque intumum ibi se miles apud lenam facit.
Ubi primum evenit militi huic occasio,
sublinit os illi lenae, matri mulieris
quam erus meus amabat. Nam is illius filiam
conicit in navem miles clam matrem suam
eamque huc invitam mulierem in Ephesum advehit.
Ubi amicam erilem Athenis avectam scio,
ego quantum vivos possum mihi navem paro:
inscendo, ut eam rem Naupactum ad erum nuntiem.
Ubi sumus provecti in altum, fit quod di volunt:
capiunt praedonis navem illam ubi vectus fui.
Prius perii quam ad erum veni quo ire occeperam.
Ille qui me capit dat me huic dono militi.
Hic postquam in aedis me ad se deduxit domum,
video illam amicam erilem Athenis quae fuit.
Ubi contra aspexit me, oculis mihi signum dedit,
ne se appellarem. Deinde, postquam occasiost,
conqueritur mecum mulier fortunas suas.
Ait sese Athenas fugere cupere ex hac domu:
sese illum amare meum erum Athenis qui fuit,
neque peius quemquam odisse quam istum militem.
Ego quoniam inspexi mulieris sententiam,
cepi tabellas, consignavi clanculum,
dedi mercatori quoidam, qui ad illum deferat
meum erum, qui Athenis fuerat, qui hanc amaverat,
ut is huc veniret. Is non sprevit nuntium:
nam venit is et in proxumo hic devortitur
apud suom paternum hospitem, lepidum senem:
itaque is illi amanti suo hospiti morem gerit
nosque opera consilioque adhortatur, iuvat.
Itaque ego paravi hic intus magnas machinas,
qui amantis una inter se facerem convenas:
nam unum conclave concubinae quod dedit
miles, quo nemo nisi eapse inferret pedem,
in eo conclavi ego perfodi parietem,
qua commeatus clam esset hinc huc mulieri.
Et sene sciente hoc feci: is consilium dedit...
Bilo je meu publikom Plautovom robova iz grkih oblasti Sredozemlja, bilo je i
obrazovane rimske gospode. Pa ipak teko je poverovati da je bar vei deo
Plautove rimske publike mogao razumeti i aluzije na grko ureenje i aluzije na
grku knjievnost. Primera radi: u Plautovu Konopu rob posle strane bure
uzvikuje: Nije to bio vetar ve Alkmena Euripidova (Non ventus fuit, verum
Alcumena Euripidi). Znamo ca crtea na grkim vazama da je Euripid u toj
izgubljenoj tragediji opisao veliko nevreme koje Amfitrionu ne daje da na lomai
spali Alkmenu. Grka je publika znala za taj Euripidov opis, ali rimskoj publini
teko da je bio poznat u istoj meri. Ovaj, kao i mnogi drugi primeri te vrste, mogu
da poslue kao potvrda da je Plaut u osnovi zaista prevodio grke originale na

varvarski tj. latinski jezik (vortit barbare), kako nam to kazuju prolozi njegovih
komedija. Ali pored ovih brojnih primera vernosti grkome originalu nalazimo u
Plautovu delu i pomene lokalno-rimskih prilika. Sred grke komedije pomene
Plaut kapitolskog Jupitera ili neki rimski zakon.
PLAUT MAJSTOR REI I SCENE
89. Kako nam grki originali prema kojima je Plaut radio nisu poznati, teko je
preciznije odrediti Plautov odnos prema njima. A sredinje pitanje pri oceni
Plautova linog pesnikog ostvarenja je ba pitanje o onome to je originalno
Plautovo u Plautovu delu. Jasno je toliko da je samo veliki pesniki i
komediografski talenat mogao preneti i preraditi grke originale onako kako je to
Plaut uinio, naroito kada se ima na umu da mu nije stajao na raspoloenju
izgraen knjievni jezik. Taj jeziki problem reio je Plaut neobino smelo i
uspeno. On crpe iz bogate rezerve narodnog govora, slui se bezbrojnim
pogrdama i izrazima
od milote, augmentativima
i deminutivima,
provincijalizmima i grecizmima. U tom arenom reniku on uiva, kao to uiva i
u igri reima, u stvaranju smenih kovanica i fantastinih sloenica koje nije
mogao prosto preneti iz grkih originala pisanih mahom biranim grkim
renikom. Plautov je pesniki jezik neizmerno bogat, pun je rei iz familijarnog i
svakodnevnog govora, pa opet je stilizovan, uhvaen u ritam stiha i reenica,
tako da svaka re onu do nje nosi i pojaava. Prevod veoma teko moe da
reprodukuje i vulgarizme, i opscene izraze, i deminutive, i, naroito, ono izobilje
kominih varvarizama, grecizama i kovanica koje daje posebnu kominu snagu
Plautovoj rei. Ko bi preneo sva ona svodnika ubreta, smeane ljamove, javna
bunjita, narodne propasti, jastrebove novca (lutum lenonium, commixtum
caeno, sterculinum publicum, labes populi, pecuniae accipiter) kojima se aste
lica Plautovih komedija, sve one pogrde i epitete koje Plaut narea i prospe u
dva-tri stiha. Pa one meke ugriie nenih ustaca i pritiie uspravljenih
grudaaca (teneris labellis molles morsiunculae, papilarum horridularum
oppressiunculae). Ceo niz jezikih sredstava kojima se redovno slui Plautova
umetnika re, kao aliteracija, asonance i asindeta, nije uobiajen u jeziku grkih
komediografa. Razumljivo je stoga zato je Varon koji je Kajkilija Statija stavio
meu piscima palijate na prvo mesto in argumentis, tj. u doslednom i
neprekinutom razvoju radnje, a Terentija in ethesi, u slikanju karaktera i sredine
Plautu dodelio prvo mesto in sermonibus, u voenju dijaloga i jezikom
majstorstvu. Ve se Varonov uitelj Ajlije Stilon s razlogom oduevljavao jezikim
bogatstvom Plautovih komedija. Izuzetno Plautovo oseanje za jezik, njegove
lepote i umetnike kvalitete pokazuje se i u ritmici i metrici njegovih palijata.
Znaajna novina Plautove komedije je i mnotvo pevanih odseka, cantica. Ovi
pevani odseci imaju raznovrsne metrike oblike i mnogo doprinose polimetriji,
metrikom bogatstvu koje odvaja Plautovu komediju od metriki prilino
monotone grke. Kako smo videli, i u tome je originalni i smeli umetnik Najvije
bio Plautov prethodnik.
Ali Plautova originalnost nije ograniena samo na jezik, stih i poneku lokalno
italsku crtu. Plautov mlai i grkim originalima verniji poslednik Terentije kazuje
nam da je Plaut esto na svoju ruku spajao elemente, scene, motive raznih grkih
originala u jednoj svojoj komediji (contaminatio). To jasno svedoi o slobodnom
odnosu Plautovu prema grkim originalima. U nekim sluajevima jo moemo
utvrditi kako je cele scene preraivao, kako je samostalno spajao motive, kako je

unosio nove detalje u preuzete radnje i kako je gomilao komine efekte. Ovo,
razume se, nije doprinosilo ekonomici i preglednoj kompoziciji dela. Doista su
pojedine Plautove komedije pravi primeri dekompozicije. Plaut je tako stroe
stilizovanu i jednostavnije komponovanu novu atiku komediju pretvarao u neku
vrstu lakrdije i operete. Stoga njegove komedije i nisu bile po ukusu strogoga
klasiciste Horatija, koji ih meri merilima helenistike poetike.
Soni jezik i bogatstvo ritma, izmene koje naruavaju stilizaciju i kompoziciju
uzora otkrivaju nam pravu originalnost i pravi lik Plautov. Horatije je merio
merilima helenistike poetike, ali to nisu bila merila Plautove publike. Plautova je
publika osetila i cenila snagu i polet Plautove duhovitosti, njegovu
komediografsku vetinu. Razume se, bila je to publika rimska 2. veka st. e.,
publika kojoj je vie prijala gruba ala, guva i tua na sceni, uopte komika
situacije, nego fina duhovitost atika, publika koja nije gledala na doslednost i
savrenstvo kompozicije, na psiholoke finese i verodostojnost radnje, ve na
komini efekat esto i nemotivisanih akcija i situacija, smejui se pritom od sveg
srca. A Plaut je ba za stvaranje kominih situacija bio majstor. Duhovita re i
komika situacije nose Plautove komedije i nadoknauju sve njene nedostatke.
ak i u prevodima, mahom odvie stidljivim, koji ne mogu da prenesu ni
drastinu re, ni osobenu boju Plautova pesnikog jezika, moe se lako uoiti
komika situacije, nepresuni izvor smeha za Plautovu publiku. U komediji Tri
groa najmljeni sikofanta se nameri na Harmida, oveka sa kojim se tobo
upoznao na putovanju i od koga tobo donosi pismo za njegova sina:
Sikofanta: Ovome u danu dati ime Trogroni dan, jer su me danas za tri groa
najmili za kojekakve besposlice. Doao sam iz Seleukije, Maedonije, Azije i
Arabije koje nikada nisam video oima, niti sam u njih nogom kroio. Boe moj,
na ta sve sirotinja nee oveka naterati! Eto tako ja, da bih zaradio tri groa,
moram priati da sam ovo pismo dobio od oveka koga niti znam niti poznajem,
a ne znam da li uopte i postoji.
Harmid (za sebe): Ovaj mora da je iz familije peuraka tolika mu je glava! Po
nonji izgleda da je Ilnrac.
Sikofanta: im me je najmio, odmah me je odveo svojoj kui, rekao mi je ta
hoe, i nauio ta da radim. A morau veto i sa svoje strane da dodam pa e
ovaj da se iskida od smeja. Kako me je obukao, takav i dolazim; kostim je uzeo on
sam, pod kiriju, iz pozorita. Gledau sada da mu pridignemo ovo odelo da vidi
da sam ba pravi sikofanta.
Harmid (za sebe): to ga due gledam, sve mi se manje dopada ovaj ovek:
izvesno je ili neka budala ili kockar. Razgleda okolinu, osvre se, i trai neku kuu:
mora biti da izvia mesto, pa da posle doe da krade. Ba me interesuje ta e.
Sikofanta: Onaj to me je najmio uputio me je ovde. Evo, pred ovom kuom imam
da ponem svoje lagarije. Da lupam na vrata.
Harmid (za sebe): Pa ovaj se ba uputio naoj kui! Tako mi Herkula, izgleda mi
da u noas morati jo da uvam strau.
Sikofanta (lupa): Otvorite, hej, otvorite! Ima li koga kod ove kapije.
Harmid: ta je, mladiu? ta e? ta lupa na vrata?
Sikofanta: Polako, ia: nisi ti glavna policija da mora sve da zna. Ja traim gde
ovde stanuje mladi Lezbonik, pa onda traim jo jednoga koji je isto tako beo
kao ti. Zove se Kalikle; tako mi je rekao onaj to mi je dao ova pisma.
Harmid (za sebe): Trai moga sina Lezbonika, i moga prijatelja Kalikla, kome sam
ostavio decu.

Sikofanta: Reci mi, stari, ako zna, gde stanuju ti ljudi.

Harmid: ta e ti? Ko si ti? Odakle si? ta si doao?
Sikofanta: Pihaa, ala si ti radoznao! Ne znam na ta pre da ti odgovorim. Pitaj me
polako, jednu po jednu stvar, pa u ti rei i ko sam, i ta radim, i odakle dolazim.
Harmid: Pa dobro, da te posluam: reci mi najpre kako se zove?
Sikofanta: E to je vrlo opasna stvar.
Harmid: Zato?
Sikofanta: Zato, ia, jer ako ti pre zore ponem reati sva moja imena i
prezimena, pae no a ja jo neu doi do poslednjeg.
Harmid: Pa to onaj koji hoe da ti sazna ime mora da pravi itav put.
Sikofanta: A imam i drugo ime, malo kao satljik za vino.
Harmid (strogo): Kako ti je ime, mladiu?
Sikofanta: Pst, tako mi je ime. To je ono malo, svakidanje.
Harmid-. Pravo lopovsko ime! To je kao neka opomena, da ti ovek nita ne
veruje! (za sebe) E ovo je estok kockar! Nego reci mi mladiu...
Sikofanta: ta e?
Harmid: ... ta e tebi ti ljudi koje trai?
Sikofanta: Otac toga Lezbonika moj je prijatelj, i on mi je dao ova dva pisma.
Harmid (za sebe): E sada sam ga uhvatio u sve etiri. Kae da sam mu ja dao
pisma. Ba hou da se sad malo poegaim.
Sikofanta: Ako hoe, priau ti i dalje ta je bilo.
Harmid: Deda, samo produi, sluam te.
Sikofanta: Ovo pismo kazo mi je da dam njegovom sinu Lezboniku, a ovo drugo
njegovom prijatelju, Kaliklu.
Harmid (za sebe): Kad se ovaj egai, hou i ja da udarim u egu. (glasno) Pa,
dobro, gde je sad taj tvoj prijatelj.
Sikofanta: Zdravo je i dobro.
Harmid: Ama gde je?
Sikofanta: U Seleukiji.
Harmid: Je li tebi ba on sam dao pisma?
Sikofanta: On sam, iz ruke u ruku.
Harmid: A kako izgleda taj tvoj prijatelj?
Sikofanta: Tako za jednu i po stopu vei je od tebe.
Harmid (za sebe): E ti si naseo, osim ako ja u Seleukiji nisam vei nego ovde.
(glasno) A poznaje li ti tog tvog prijatelja?
Sikofanta: Kojeta! Pa jeli smo za jednim stolom.
Harmid: A kako se zove?
Sikofanta: Pa kao svaki poten ovek.
Harmid: Pa kako?
Sikofanta: Zove se, zove se... ej, kuku meni!
Harmid: ta je?
Sikofanta: Sad sam mu ba progutao ime, teko meni!
Harmid: Ne valja da prijatelje dri tako u ustima zatvorene.
Sikofanta: Ama sad mi je ba bio na vrhu jezika.
Harmid: A gde je on sada?
Sikofanta: Ostavio sam ga kod Radamanta, na ostrvu Kekropa.
Harmid (za sebe): Ba sam ja budala, kad za samog sebe pitam gde sam. Ali da
vidim ta e sve da bude. (glasno) Nego zbilja, u kojim si sve to zemljama bio?
Sikofanta: U vrlo udnovatim.

Hariid: Ba me interesuje, ako nema nita protiv...

Sikofanta: O, to da ne, priau ti vrlo rado. Pre svega, kad smo krenuli Crnim
Morem, doli smo u Arabiju.
Hariid: A zar je Arabija na Crnom Moru?
Sikofanta: Ama nije to ona u kojoj raa tamjan, nego ona gde raste pelen i
majoran.
Harmid (za sebe): E ovo je prava kockartina. Nego ja sam budala, kad njega
pitam gde sam bio ono to ja znam a on ne zna. Ipak da vidim ta e sve da mi
napria. (glasno) A zbilja, gde si jo bio?
Sikofanta: Samo sluaj, pa u sve da ti ispriam. Doli smo na izvor reke koja
izvire s neba, ispod prestola Jupiterovog.
Hariid: Ispod Jupiterovog prestola?
Sikofanta: Jeste.
Harmid: Na nebu?
Sikofanta: Na sred neba.
Hariid: Dakle si se peo i na nebo?
Sikofanta: Nisam se peo nego sam se odvezao amcem sve uz vodu.
Harmid: Ama zar si ba video Jupitera?
Sikofanta: Nisam. Nego su mi drugi bogovi rekli da je otiao na pojatu, da odnese
robovima hranu. Pa onda...
Harmid: E pa onda neu vie da te sluam.
SY: Huic ego die nomen Trinummo facto: nam ego operam meam tribus munis
hodie locavi ad artis nugatorias. Advenio ex Seleucia, Macedonia, Asia atque
Arabia, quas ego neque oculis nec pedibus umquam usurpavi meis. Viden
egestas quid negoti dat homini misero mali? Quin ego nunc subigor trium
nummum causa ut hasce epistulas dicam ab eo homine me accepisse, quem ego
qui sit homo nescio neque novi neque natus necne is fuerit id solide scio.
CH: Pol hicquidem fungino generest: capite se totum tegit. Hilurica facies videtur
hominis: eo ornatu advenit.
SY: Ille qui me conduxit, ubi conduxit, abduxit domum. Quae voluit mihi dixit,
docuit et praemonstravit prius quo modo quidque agerem. Nunc adeo siquid ego
adidero amplius, eo conductor melius de me nugas conciliaverit. Ut ille me
exornavit, ita sum ornatus: argentum hoc facit. Ipse ornamenta a chorago haec
sumpsit suo periculo: nunc ego si potero ornamentis hominem circumducere,
dabo operam ut me esse ipsum plane sycophantam sentiat.
CH: Quam magis specto, minus placet mihi haec hominis facies: mira sunt ni illic
homost aut dormitator aut sector zonarius. Loca contemplat, circumspectat sese
atque aedis noscitat: Credo edepol quo mox furatum veniat speculatur loca.
Magis lubidost opservare quid agat: ei rei operam dabo.
SY: Has regiones demonstravit mihi ille conductor meus: apud illas aedis
sistendae mihi sunt sycophantiae. Fores pultabo.
CH: Ad nostras aedis hicquidem habet rectam viam: Hercle opinor mi advenienti
hac noctu agitandumst vigilias.
SY: Aperite hoc, aperite. Heus, ecquis his foribus tutelam gerit?
CH: Quid, adulescens, quaeris? Quid vis? Quid istas pultas?
SY: Heus, senex, census quom sum, iuratori recte rationem dedi. Lesbonicum hic
adulescentem quaero, in his regionibus ubi habitet, et item alterum ad istanc
capitis albitudinem: Calliclem aiebat vocari qui has dedit mihi epistulas.

SY: Meum gnatum hicquidem Lesbonicum querit et amicum meum quoi ego
liberosque bonaque commendavi Calliclem.
SY: Fac me si scis certiorem hisce homines ubi habitent, pater.
CH: Quid eos quaeris? Aut quis es? Aut undes? Aut unde advenis?
SY: Multa simul rogitas: nescio quid expediam potissumum. Si unum quidquid
singillatim et placide percontabere, et meum nomen et mea facta et itinera ego
faxo scias.
CH: Faciam ita ut vis: agedum, nomen tuom primum memora mihi.
SY: Magnum facinus incipissis petere.
CH: Quid ita?
SY: Quia, pater, si ante lucem ire occipias a meo primo nomine, concubium sit
noctis prius quam ad postremum perveneris.
CH: Opus factost et viatico ad tuom nomen, ut tu praedicas.
SY: Est minusculum alterum quasi iuxillum vinarium.
CH: Quid est tibi nomen, adulescens?
SY: Pax, id est nomen mihi: hoc cotidianumst.
CH: Edepol nomen nugatorium: quasi dicas, siquid crediderim tibi, pax periisse
ilico. Hic homo solide sycophantast. Quid ais tu, adulescens?
SY: Quid est?
CH: Eloquere, isti tibi quid homines debent quos tu quaeritas?
SY: Pater istius adulescentis dedit has duas mihi epistulas, Lesbonici: is mihist
amicus.
CH: Teneo hunc manifestarium: me sibi epistulas dedisse dicit. Ludam hominem
probe.
SY: Hanc me iussit Lesbonico suo gnato dare epistulam et item hanc alteram suo
amico Callidi iussit dare.
CH: Mihi quoque edepol, quom hic nugatur, contra nugari lubet. Ubi ipse erat? SY:
Bene rem gerebat.
CH: Ergo ubi?
SY: In Seleucia.
CH: Ab ipson istas accepisti?
SY: E manibus dedit mi ipse in manus.
CH: Qua faciest homo?
SY: Sesquipede quidamst quam tu longior.
CH: Haeret haec res, siquidem ego absens sum quam praesens longior. Noluistin
hominem?
SY: Ridicule rogitas, quocum una cibum capere soleo.
CH: Quid est ei nomen?
SY: Quod edepol homini probo.
CH: Lubet audire.
SY: Illi edepol illi illi vae misero mihi.
CH: Quid est negoti?
SY: Devoravi nomen inprudens modo.
CH: Non placet qui amicos intra dentes conclusos habet.
SY: Atque etiam modo vorsabatur mihi in labris primoribus.
CH: Sed iste ubist?
SY: Pol illum reliqui ad Rhadamantem in Cercopia insula.
CH: Quis homost me insipientior qui ipse egomet ubi sim quaeritem: Sed nil
disconducit huic rei. Quid ais? Quid hoc te rogo? Quos locos adisti?

SY: Nimium mirimodis mirabiles.

CH: Lubet audire, nisi molestumst.
SY: Quin discupio dicere. Omnium primum in Pontum advecti Arabiam terram
sumus.
CH: Eho, an etiam Arabiast in Ponto?
SY: Est: non illa ubi tus gignitur, sed ubi apsinthium fit atque cunila gallinacea.
CH: Nimium graphicum hunc nugatorem. Sed ego sum insipientior, qui egoment
unde redeam hunc rogitem, quae ego sciam atque hic nesciat: nisi quia libet
experiri quo evasurust denique. Sed quid ais? Quo inde isti porro?
SY: Si animum advortes, eloquar: ad caput amnis qui de caelo exoritur sub solio
Iovis.
CH: Sub solio Iovis?
SY: Ita dico.
CH: E caelo?
SY: Atque e medio quidem.
CH: Eho, an etiam caelum escendisti?
SY: Immo horiola advecti sumus usque aqua advorsa per amnem.
CH: Eho, an tu etiam vidisti lovem?
SY: Alii di isse ad villam aiebant servis depromptum cibum. Deinde porro...
CH: Deinde porro nolo quicquam praedices.
Kao to u Plauta drastina re i komika situacije zamenjuju elegantno stilizovanu
frazu, dosledno komponovanu radnju i finu psihologiju, tako kod njega ima i malo
traga onog moralizma i onog mislenog i neto sitnog posmatranja ivota koje je
ini se prema sauvanim fragmentima bilo obeleje nove atike komedije.
Melanholina ali humana mudrost profinjenog Menandra i njegovih drugova
pretvara se u rukama snanog Italika Plauta esto u nemilosrdni realizam pisca
koji se svakojako prometao kroz ivot i kome je jasno da je ovek oveku vuk
(homo homini lupus). Pevaju, dodue, ribari u Konopu gorku pesmu o svome
bednom ivotu, kazuje starac Filton u komediji Tri groa: Bogovi su bogati, njima
neka je ast i slava; a mi bednici, im ispustimo ono malo due to je nosimo, svi
smo jednaki: i prosjak i bogata u Aheruntu podjednako vredi. Ali slobodnim
siromasima, ribarima, rob iz gospodske kue uzvraa grubo, a Filton je imuan,
pa rob Stasim za sebe mrmlja: udo je da i tamo nee da ponese svoje pare,
dok glasno potvruje sentencioznom mudrou: Tako je kada umremo nita
od nas ne ostaje osim imena. Vidimo, Plautu je stalo pre svega da zabavi i
nasmeje svoju publiku i ozbiljne misli u svetu njegove komedijs mahom se izvru
i pretvaraju u smejuriju. Rob Stasim, kada se nae u kripcu i jednom bude sam
prevaren umesto da prevari drugoga, hvali punim ustima stara, dobra vremena
kada je vladalo potenje po svetu:
Stasim (posre): Stasime, pouri se, brzo hajde gospodaru nemoj da stradaju
lea zbog lude glave. Brzo, potri, ve je odavno kako si otiao od kue. uvaj se:
moe neto da te potrai gospodar, pa e te ubiti ko vola. Samo napred. E,
Stasime, jesi propalica: pa ti si u kafani, kvasei guu, zaboravio prsten. Brzo se
vrati i donesi ga, dok jo nije dockan.
Harmid (za sebe): Ovaj mora da je iao kod ika u kolu: tako se pretura kad ide.
Stasim: Stasime, nikakvi ovee, zar te nije stid? Zar si izgubio pamet posle dvetri ae: zar se jo nada da nae prsten kod onih dobriina, koji nikad ne diraju
tue? Ko ti tu sve nije bio: Hiruk, Kerkonik, Krimno, Krikolab, Kolab sve

obeenjaci, sa vratovima i nogama izedenim od konopaca v lanaca; svaki bi od

njih mogao da ukrade opanke oveku koji tri.
Harmid (za sebe): Tako mi bogova, prava lopua.
Stasim: Nego to da i traim stvar koja je sigurno propala manj ako ne elim
da se, pored tete, jo i namuim. to je propalo propalo. Hajde, vozi natrag,
svome gospodaru.
Harmid (za sebe): Vidi se da nije begunac: vodi rauna da se vrati kui.
Stasim: E to nema vie starinskog potenja, starinske prostote, nego se sve to
izokrenulo.
Harmid (za sebe): Besmrtni bogovi, kakvu je velianstvenu besedu otpoeo ovaj.
ali za starim, dobrim vremenom; dopada mu se starinsko potenje.
Stasim: Sada radi svaki to mu na pamet doe ne pita je li poteno ili nije.
Podmiivanje je svuda primljeno i osvetano; zakoni mu ne mogu nita. Baciti tit
i pobei ispred neprijatelja, to je sada sasvim obina stvar. Traiti ast i slavu,
danas se smatra za zloin.
Harmid (za sebe): Naalost.
Stas: Biti valjan, zvai biti zapostavljev.
Harmid (za sebe): Tako je.
Stasim: Zakoni su potpuno zavisni od arije, i vie joj poputaju no roditelji deci;
pa su ih jo prikovali za zid gvozdenim ekserima, iako bi bolje bilo da su tu
prikovali i nepotenje i nevaljalstvo...
ST: Stasime, fac te propere celerem, recipe te ad dominum domum, ne subito
metus exoriatur scapulis stultitia tua. Adde gradum, adpropera: iam dudum
factumst quom abisti domo. Cave sis tibi ne bubuli in te cottabi crebri erepent, si
aberis ab eri quaestione: ne destiteris currere. Ecce hominem te, Stasime, nili:
satin in thermipolio condalium es oblitus, postquam thermopotasti gutturem?
Recipe te et recurre petere re recenti.
CH: Huic, quisquis est, gurguliost exercitor, is hunc hominem cursuram docet.
ST: Quid, homo nili, non pudet te? Tribusne te poteriis memoriam esse oblitum?
An vero, quia cum frugi hominibus ibi bibisti, qui ab alieno facile cohiberent
manus? Truchus fuit, Cerconius, Crinnus, Cercobulus, Collabus, oculicrepidae,
cruricrepidae, ferriter, mastigiae: inter eosne homines condalium te redipisci
postulas? Quorum eorum unus surrupuit currenti cursori solum.
CH: Ita me di ament, graphicum furem.
ST: Quid ego quod periit petam? Nisi etiam laborem ad damnum apponam
epithecam insuper. Quin tu quod periit periisse ducis? Cape vorsoriam: recipe te
ad erum.
CH: Non fugitivost hic homo: commeminit domi.
ST: Utinam veteres homines, veteres parsimoniae potius in maiore honore hic
essent quam mores mali.
CH: Di immortales, basilica hicquidem facinora inceptat loqui: vetera quaerit,
vetera amare hunc more maiorum scias.
ST: Nam nunc mores nili faciunt quod licet nisi quod lubet. Ambitio iam more
sanctast, liberast a legibus: scuta iacere fugereqtie hostis more habent licentiam:
petere honorem pro flagitio fit.
CH: Morem inprobum.
ST: Strenuosos praeterire more fit.
CH: Nequam quidem.

ST: Mores leges perduxerunt iam in potestatem suam, magis qui sunt obnoxiosae
quam parentes liberis. Eae misere etiam ad parietem sunt fixae clavis ferreis, ubi
malos mores adfigi nimio fuerat aequius...
A sve ovo razmiljanje, koje u ustima pijana i lukava roba samo nagoni na smeh,
pretvara se u komini dijalog sa gospodarem. I tako je gotovo uvek u Plautovim
komedijama.
Plaut je pisao za svoju publiku. Za svoju je publiku menjao ton i podeavao scene
nove atike komedije koja je koliko znamo bila odnegovan, zreo i tehniki
usavren knjievni rod, ak i poneto anemian. Plaut ga je osveio i podmladio
grubljom i neposrednijom komikom rei i situacije, dao mu oblik i ton koji mu je
mogao obezbediti uspeh kod ire rimske publike. Da taj uspeh obezbedi svojim
delima Plaut nije samo birao grke komedije ije su mu se teme inile
najpogodnije za rimsku publiku, nije samo naglaavao poneke misli i crte koje su
se demokratskom tendencijom i snanom komikom mogle svideti irim rimskim
slojevima, on je grke originale u svojim preradama nemilice sekao i istezao,
sastavljao i gomilao da bi postigao eljeni cilj: komini efekat. Moemo rei da i
nije bio smiljeni knjievnik. Bio je temperamentni pozorini ovek i veliki
pesnik komedija. Samo to je i hteo da bude. U njegovu delu nema ni epa, ni
tragedije, i samo je jednom okrznuo tragikomediju. Njegova palijata gleda pre
svega da publiku zabavi na samoj predstavi, nije smiljeno komponovana i dugo
doterivana da se svidi pri paljivom i ponovnom itanju, da podstie na
razmiljanje. Nije Plauta zanimala ni slava rimske prolosti, ni neizvesna
budunost. Nije razmiljao melanholino o ivotu ve ga je realistiki prihvatio.
iveo je za dananji dan, za svoju predstavu i publiku. A publika ga je za ivota
nagradila. Potonje vekove osvojio je nehotice vedrom i grubom italskom
duhovitou i izuzetnim talentom za kominu scenu, sluei se nasleem nove
atike komedije samostalno i smelo. A u rimskoj komediografiji nije naao pravog
poslednika. Njegov antiki epitaf kao da je kazivao istinu: Otkako je Plauta
odnela smrt tuguje komedija, pozornica je prazna... (Postquam est mortem aptus
Plautus, comoedia luget, scena est deserta...). A ipak su i posle Plauta mnogi
pisci u Rimu sastavljali palijate.
KAJKILIJE STATIJE
90. Dvadesetak godina mlai savremenik Plautov je KAJKILIJE STATIJE (Caecilius
Statius, roen oko 230. umro 168. st. e.). Ovaj Insubar iz Galije stekao je ime kao
pisac palijata, mada je, ini se, u Rim doao kao rob i sa slabim znanjem
latinskog jezika. Tu je osloboen i primio je ime svoga biveg gospodara, nekog
lana poznate porodice Kajkilija, kojoj je bio blizak i pesnik Enije. Znamo, doista,
da se Kajkilije Statije druio sa Enijem, da je sa njim stanovao na Aventinu, da je
moda ak i nasledio Enija kao glavar Udruenja knjievnika i glumaca koje je u
Rimu osnovao Livije Andronik. Borio se dugo za naklonost publike kojoj se
njegove palijate, blie grkim originalima nego Plautove, isprva nisu svidele.
Zahvaljujui podrci koju mu je, kao i Terentiju, pruao Ambivije Turpion (Lucius
Ambivius Turpio), glumac i direktor pozorita, ipak je najzad i njegova komedija
nala publiku.
Kajkilije Statije je sastavio mnoge palijate, ali od njegova obimnog dela imamo
samo nekih trista redova i etrdesetak naslova, to latinskih, to grkih, a neke i
na oba jezika. Evo nekih: Devojka s Andra (Andrea), Hermafrodit (Androgynos),
Praznik kovaa (Chalcia), Naslednica (Epicleros), Konagdija (Epistathmos), Pismo

(Epistula), Izgnanik (Exul), Ugrabljena (Harpazomene), Podmetnuti sin

(Hypobolimaeus sive Subditivos), Prostitutka (Meretrix), Zelena (Obolostates
sive Fenerator), Lani (Plocium), Ha prodaju (Polumeni), Bokser (Pugil), Drugovi
(Synephebi). Najvie je prevodio i preraivao komedije uglaenog Menandra. Gde
na osnovu naslova moemo naslutiti sadrinu Kajkilijevih palijata, teme su
mahom one ve dobro poznate iz Plautovih obrada nove atike komedije. U
Laniu, prevodu jedne Menandrove komedije, re je na primer o dve susedne
porodice, bogatoj i siromanoj. Imuni mladi se zaljubio u siromanu devojku i
priprema svadbu. Ali se pokae da devojka oekuje dete. Rasplet donosi lani.
Mladi u nevesti prepoznaje devojku koju je zaveo prilikom neke none
sveanosti. Nasluujemo da su komici ove palijate doprinosili i oevi, jer nam je
sauvan deo monologa u kome se imuni starac jada:
Taj je tek bedak, ko ne zna da sopstvene sakrije jade.
Moja je ena, meutim, i likom i delima svojim,
ak i da utim ko riba, dovoljan dokaz da trpim.
Sve, sem miraza, je u nje to niko poeleo ne bi.
Svako ko pameti ima na primeru mom e da shvati,
da sam ko zarobljenik to dumanu slui, al ipak
slobodnim smatran jer niko ne dirnu mu grada ni kue.
Njoj, to me liava svega, zar njoj da zdravlje poelim?
Dok joj prieljkujem smrt, ja ivim me ivima mrtav.
Is demum miser est qui aerumnam suam nequit occultare
foris: ita me uxor forma et factis facit, si taceam, tamen indicium,
quae, nisi dotem, omnia quae nolis habet. Qui sapiet de me discet,
qui quasi ad hostis captus liber servio salva urbe et arce.
Quaen mihi quidquid placet eo privatum it me, servatam velim?
Dum eius mortem inhio, egomet inter vivos vivo mortuus.
U ovome monologu ujemo iz starevih usta i to da mu se starica hvali pred
mlaim enama kako joj je uspelo da se oslobodi suparnice. Antikvar Aulo Gelije,
koji nam daje ovaj tekst, sauvao nam je i odgovarajui odsek iz Menandrova
originala. Vidimo da Kajkilije pojaava komiku i dodaje snanije, lakrdijake crte
svojoj preradi. Takvih grubosti i sonih videva nalazimo i u nekim drugim
fragmentima, pa ipak nam se ini da je Kajkilije Statije bio verniji i blii
originalima no Plaut, mada nije imao puno razumevanje za njihove finese.
Priznati se mora da u Kajkilijevu prevodu ima i ivosti i metrike raznovrsnosti
kojom se i Plaut odvajao od svojih metriki prilino monotonih grkih uzora. Ali
antikoj rimskoj publici prirodno je padala u oi samo razlika izmeu Kajkilija i
Plauta, ije su komedije pruale vie zabave, vie snane i grube komike. To nam
bar kazuju antika obavevetenja prema kojima je mesto Kajkilija Statija bilo
izmeu italski raskalanog Plauta i helenski prefinjenog Terentija. Bio je Kajkilije
kau antiki kritiari uglaeniji no Plaut, ali snaniji od Terentija. Takav sud
potvruje i jeziki odnos sauvanih naslova. Dok kod Plauta, blieg italskom i
rimskom, preteu latinski naslovi, dok Terentije uvek zadrava grke naslove
originala, u Kajkilija Statija nalazimo vie grkih nego latinskih. Nije vrio
kontaminaciju grkih originala, pa je i to jasan znak da se potpunije no Plaut
drao svojih uzora, pre svega Menandra.
Menandrov uticaj na Kajkilijevo delo kao da je bio presudan. Iz nekih fragmenata
vidimo da se trudio da sauva Menandrovo paljivo studiranje i slikanje
karaktera. Uopte, u nainu kako se u Kajkilijevoj palijati posmatra ivot i drutvo

ima ini se dosta one specifino helenske humanosti Menandrove. Nasuprot

Plautovu surovom ovek je oveku vuk (homo homini lupus), kod Kajkilija
nalazimo rei ovek je oveku bog, samo kad zna svoju moralnu obavezu
(homo homini deus est, si suum officium sciat), i druge sline izreke, duboko
srodne humanim gnomama Menandrovim. Znamo da je rimska publika teko
primala palijate Kajkilija Statija ba stoga to nije rtvovao finiji ton grkog
originala grubllm humoru italske lakrdije. Kritiari su neprestano nanovo isticali i
nedostatke Kajkilijeva jezika jer ovaj Kelt kao da nikada nije potpuno savladao
latinski govor. Stoga je svakako udno i u skladu sa nastranostima Volkakija
Sedigita kada ovaj kritiar Kajkiliju u kanonu pisaca palijate daje prvo mesto. Ipak
su Kajkilijeve komedije morale imati mnoge umetnike kvalitete, jer nam inae
ne bi bilo razumljivo zato su ga visoko cenili Varon, Kikeron i Kvintilijan. Pa i
pesnik Horatije sa Varonom istie patetinost i dostojanstvenost (, gravitas)
kao pozitivne crte Kajkilijeve palijate.
TERENTIJE, IVOT I RAD
non placet fieri ut in comoediis
91. Dok je Plautova komedija bila blia ukusu i shvatanjima ire rimske publike,
grubljom komikom i narodskim duhom, dotle su i Kajkilije, osloboenik ugledne
porodice Kajkilija, i neto mlai TERENTIJE AFRIKANAC (Publius Terentius Afer,
roen oko 195? umro 159. st. e.), osloboeni rob blizak aristokratskoj porodici
Skipiona, sastavljali palijate koje su vie odgovarale ukusu filhelenski raspoloene
i obrazovane aristokratije. Kratka je i blistava bila karijera komediografa Terentija,
mada nije odmah uspeo da osvoji rimsku iru publiku. Prema oskudnim polacima
kojima raspolaemo rodio se u Kartagini, ali poreklo vodi iz nekog afrikog,
moda libijskog plmena. Kao rob dospeo je Terentije u Rim, u kuu rimskog
senatora Terentija Lukana. Darovitog i lepog deaka gospodar je kolovao i,
potom, oslobodio. Svakako je ovaj ugledni zatitnik Terentija uveo i u filhelenski
krug Skipiona Ajmilijana i Gaja Lajlija. Ta veza bila je docnije povod
pretpostavkama da je palijate objavljene pod Terentijevim imenom sastavio sam
Lajlije. Ovakve optube podizali su ve savremenici koji su prigovarali Terentiju i
zbog kontaminacije grkih originala. Taj prigovor iz krugova najstroijih poklonika
helenske komedije, na ijem je elu stajao pesnik Luskije Lanuvin, pokazuje nam
da se knjievni filhelenizam Skipiona i Terentija odlikovao izvesnom rimskom
samostalnou u odnosu na grke originale. Stoga Terentijeva komediografska
delatnost, ma koliko se odvajala od Plautove, ipak jo nastavlja u nekim crtama
stariju rimsku tradiciju. Ta delatnost je trajala svega sedam godina, od 166. do
160. st. e. Zatim je Teretnije poao u Grku i na tome putu je umro godine 159.
st. e. Napisao je svega est komedija, palijata. Sve su nam sauvane svakako
stoga to su dela ovog uglaenog pisca ve u antiko doba bila omiljena kolska
lektira. Antika kola i rimski gramatiari sauvali su nam i zapise o prikazivanju
Terentijevih drama, didaskalije (), tako da znamo i datume
Terentijevih premijera. tavie, u najboljem od sauvanih srsdnjovekovnih
rukopisa imamo i ilustracije glavnih scena iz Terentijevih komedija i za te se
ilustracije smatra da su kopije antikih.

PSIHOLOGIJA, PEDAGOKA PROBLEMATIKA, MORALIZAM

92. Svih est Terentijevih komedija su palijate, prerade grkih originala, i sve
nose grke naslove. etiri su prerade Menandrovih komedija, a dve prerade
komedija Apolodora iz Karista. Najstarija je Devojka sa Andra (Andria, g. 166. st.
e.). U prologu Terentije sam kazuje a isto saznajemo i iz antikih komentara
da je original istoimena komedija Menandrova, ali da delo sadri jo odseke,
motive i uloge preuzete iz Menandrove Devojke iz Perinta (). Predmet
ove komedije, u ijem zapletu glavnu ulogu igra lukavi rob, tipian je za novu
atiku komediju. Mladi se zaljubio u devojku nepoznata porekla koja je dola sa
ostrva Andra. Otac eli da oeni mladia erkom svoga poznanika. Rasplet donosi
prepoznavanje: devojka s Andra je sestra devojke sa kojom mladia eni otac,
sasvim kao i u Plautovu Koveiu. Dvoje zaljubljenih se venavaju, a i nesuena
nevesta ne ostaje na cedilu. I za nju je pri ruci drugi mladoenja. Komedija je
imala mnogo uspeha kod rimske publike, verovatno stoga to je bila po
koncepciji, pa donekle i po tonu, bliska komedijama Plautovim. Ali ista ta publika
nikako nije htela da se oduevi korektnom i moralnom Terentijevom komedijom
Svekrva (Hecyra, g. 165. st. e.). Gledaoci su u dva maha naputali predstavu.
Ipak je Terentije delo izveo i po trei put (160. st. e.) i tek tada je publika saekala
njen kraj. Lako je razumeti zato rimska publika nije bila raspoloena da prihvati
ovu komediju u kojoj nije bilo prave komike situacije, niti drugih elemenata
lakrdije i vodvilja. Kao po svoj prilici u istoimenom originalu Apolodora iz
Karista, sve je u Svekrvi podreeno psihologiji i paljivom prikazivanju karaktera i
sve je proeto sentimentalnim moralizmom. Ustvari, to je slino Plautovim
Zarobljenicima i Konopu, prototip plaevne komedije i sentimentalne
graanske drame novijeg vremena. Tema je spasavanje jednog konvencionalnog
braka, braka izmeu Filumene i Pamfila, po ijoj je majci, svekrvi, delo nazvano.
Pamfil se zaljubio u neku heteru. Kada ga otac na silu oeni Filumenom, Pamfil se
svoje ene i ne dotie. Nije teko pogoditi kako bi Plaut obradio ovu temu. Za
njega bi svakako glavni problem i glavni izvor komike bili pokuaji svekrve da
mladoenju smesti u lonicu neveste. Ali Terentije, odnosno Apolodor, tu
mogunost uopte ne koristi. Sve se razvija u drugom, psiholokosentimentalnom pravcu. Pamfil prekida vezu sa heterom Bakhidom i postepeno,
gotovo neprimetno, poinje da ceni svoju strpljivu mladu enu, poinje najzad i
da je voli. U takvom raspoloenju odlazi na put u Atinu. Ali po povratku zapleta
ipak mora biti nalazi enu koju jo nije dotakao sa detetom na rukama. Jo pre
udaje, prilikom none sveanosti, neko je zaveo devojku. Ovaj stalni motiv nove
atike komedije reava se po ustaljenom ablonu pomou prepoznavanja.
Prsten otkriva krivca. To je sam Pamfil. Odsada sreni otac i neni suprug. Da bi
se ovaj brak na opte zadovoljstvo spasao i da ne bi ostala ni najmanja sumnja u
sveoptu dobronamernost i sreu, vanu ulogu kod prepoznavanja igra hetera
Bakhida, biva ljubavnica Pamfilova, pa tako i ona u neku ruku kumuje ovoj
branoj srei kao asna osoba. Pored psihologije stoji pedagoka problematika u
Terentijevoj komediji Samomuitelj (Heautontimorumenos, g. 163. st. e.). To je
obrada istoimene Menandrove komedije, ali je Terencije izmenio original slino
kao i ekspir u obradi Plautovih Menajhma. Terentije je udvojio linosti
Menandrova originala. U njegovoj palijati javljaju se dva zaljubljena mladia, dve
hetere i dva oca. Ali dok je ekspir takvim udvajanjem u svojoj preradi Plautovih
Menajhma, isto kao i Plaut u svojim preradama grkih originala, iao za
snanijom komikom i komplikovanijim situacijama, dotle Terentije svu panju

poklanja pitanjima vaspitanja problematici poznatoj grkoj komediji, ali

savremenoj ba u Terentijevu Rimu, u kome su nove prilkke i grki uticaj naruili
ugled i vlast glave patrijarhalne porodine zadruge (pater familias). Stoga je i
razumljivo to se Terenitije zanima za ovo pitanje koje je naroito uznemiravalo
konzervativnog Starog Katona. U Terentijevoj komediji strogi otac Menedem
svojom strogou postie samo to da ga sin, kada se zaljubi, naputa. Starac
Menedem sam sebe kanjava odatle i naziv Samomuitelj , odlazi iz grada
na selo i radi teke zemljoradnike poslove. Suta suprotnost strogom Menedemu
je njegov blagi i bezbrini sused Hremet, koji ume i teorijski da obrazloi svoj
liberalni pedagoki stav. Ali i njegov sin se zaljubi, i to u raspusnu i gramzivu
heteru. Rasplet Menedemove line drame donosi opet prepoznavanje potena
hetera u koju se zaljubio njegov sin ustvari je devojka iz dobre kue. Ova
komedija ima mnoge kvalitete, ali u njoj je opet teite na psiholokoj analizi
starog problema: oevi i deca.
Terentije kao da je osetio potrebu da nekako uini ustupak i iroj rimskoj publici,
da joj da komediju u kojoj bi i intriga i komika izazvali snaan i dugotrajan smeh.
Razume se da svoju vetinu u slikanju karaktera stoga nije morao da zaboravi.
Tako je nastao Evnuh (Eunuchus, g. 161. st. e.), moda najuspelija komedija
Terentijeva. Toliki je bio njen uspeh da je prema Svetonijevu obavetenju
istog dana posle premijere data odmah i repriza. Znamo da je za to delo
Terentije dobio i naroito visoku novanu nagradu. Komedija je sastavljena
prema istoimenoj Menandrovoj, a iz Menandrova Laskavca () preuzete su
uloge vojnika hvalie i njegova parazita, figura popularnih na rimskoj pozornici
zahvaljujui Najviju i Plautu. Kao u Plauta ee napr. u Persijancu i Kasini
komini motiv preruavanja javlja se u Evnuhu, koji nosi i ime prema tome
kostimu. Predmet ove komedije sa ivom i bogatom radnjom je borba dvojice
mladia oko lepe hetere Taide. Radnja se komplikuje jer se brat jednog od ovih
mladia, Hajreja, zaljubi u Taidinu robinjicu Pamfilu, i uvlai se preoubuen kao
evnuh u Tavdinu kuu. Otkriva se da je robinjica Pamfila iz slobodne porodice, pa
se Hajreja njome oeni. Taidu je osvojio njegov brat, ali se nagodi sa svojim
suparnikom, razmetljivim vojnikom: obojica e deliti ljubav lepe Taide, a vojnik e
plaati sve trokove. Tako Terentije ovde naputa strogi moralizam Svekrve, ali,
razume se, ostaje u svetu nove atike komedije. Istome svetu pripada i Formion
(Phormio, g. 161. st. e.), prerada komedije Tuilac ili Dosuena (
ili ) Apolodora iz Karista. Lica, sredina, zaplet stereotipni su. Dva
brata odlaze na put i svoje sinove poveravaju brizi roba koji, sa parazitom,
dozvoljava mladiima da se po elji provode, a gleda samo svoju korist. U
sreditu sloenih ljubavnih intriga su jedna hetera i jedna dobra devojka bez
roditelja. Prepoznavanje, brak i oevi koji dree kesu ine stereotipni zavretak. U
svoju poslednju komediju, Braa (Adelphoe, g. 160. st. e.), preradu istoimena
Menandrova dsla, Terentije je uneo i scene iz Difilove Zajednike smrti
(). Tu je vaspitanje opet glavni problem i psihologija potiskuje
komiku. Strogo vaspitavani i tobo uzorni sin zemljoradnika ivi benje i rasipnije
od svoga brata kojega u gradu vaspitava veoma liberalno stric.
TERENTIJEVA UGLAENA, SENTIMENTALNA I HUMANA UMETNOST
93. Ve je Julije Kajsar cenio uglaenost Terentijevu. U isto je vreme isticao da u
Terentija nema Plautove komike snage (vis comica). ist i otmen jezik (pura
oratio) ovog komediografa u tome se pogledu doista nije mogao meriti sa sonim

narodskim izrazom i smelim kovanicama Plautovim, ali je bio pogodno sredstvo

za prikazivanje raspoloelja i karaktera. Ba je time Terentije i blizak svome uzoru
Menandru, mada je ipak ostao samo prepolovljeni Menandar (dimidiatus
Menander), kako glasi antiki sud o njemu, koji Svetonijeva biografija Terentija
pripisuje Kajsaru. Taj sud je opravdan i kada je re samo o jeziku i ritmu. Terentije
ne razlikuje kao Menandar govor obrazovana graanina i neuka roba. Mada se ne
dri uvek potpuno ritma originala, Terentijev stih je ipak blii metriki jednolinoj
novoj atikoj komediji nego bogatoj Plautovoj polimetriji. Terentijeve komedije
gotovo i ne znaju za pevane monologe, cantica, pa stoga i nemaju one operetske
crte koje su bile karakteristine za Plautovu palijatu.
ini se da je postupak Terentijev, koji nije samo sauvao grke naslove originala
ve u velikoj meri njihovu lokalnu boju i umetniku osobenost, bio u skladu sa
tendencijama rimske palijate i knjievne kritike posle Plauta. U korak sa sve jaim
uticajem helenske kulture na vie slojeve svakako je ila, barem u obrazovanim
aristokratskim krugovima, i elja da se rimskoj publici grki originali prenose to
vernije. Odatle i ona duboka razlika izmeu pozorinog oveka Plauta i
obrazovanog, profinjenog knjievnika Terentija, bliskog aristokratskom krugu
Skipiona. Ta razlika obuhvata mnogo vie od razlike u stilu i knjievnoj tehnici, od
razlike izmeu genijalne lakrdije, duhovite operete Plautove i dosledno skrojene i
stilizovane knjievne komedije koju daje Terentije. Da je doista tako pokazuje i
injenica to su se oba pisca, i Plaut i Terentije, podjednako sluili tehnikom
kontaminacije originala, pa ne moemo jednoga proglasiti za samostalnog
preraivaa i stvaraoca, a drugoga za ropskog imitatora i prevodioca. Terentije je,
na prvi pogled, inio isto to i Najvije i Plaut obraivao je i prevodio za rimsku
publiku novu atiku komediju. Ali Terentijeva su dela po duhu, a ne samo po
jeziku i ritmu, duboko razliita od dela ovih njegovih prethodnika. Kao to je tako
esto sluaj u rimskoj knjievnosti, i Terentijeva originalnost ogleda se najbolje u
odbiru grkih originala i reprodukciji njihove atmosfere. Terentije je odabrao
komedije zreloga Menandra i njegova poslednika Apolodora iz Karista, komedije u
kojima ima i ozbiljnosti i misli, ali nema bune komike i zamrene intrige. Misao,
psihologija i etiki problemi stoje na prvome mestu u Terentijevim komedijama u
kojima lica plau, uzajmno se vole i u osnovi su prilino dobra.
Ali ovo ne znai da se Terentije udaljava od realnosti vie no Plaut. Moe se ak
rei suprotno. Dok su likovi Plautove komedije mahom u najveoj meri tipini,
esto gotovo olienja nekog poroka ili stereotipne figure, kao krti starac,
gramziva hetera, neozbiljni mladi, surovi svodnik, nemilosrdni zelena, dotle su
Terentijevi likovi vie individualni, komplikovaniji i, ba stoga to u njima ima
istovremeno raznih sklonosti blii stvarnosti. Likovi Plautovi su delovi fantastine
komike njegove scene koja ne vodi rauna o verodostojnosti akcije i psihologije
ako moe samo da nasmeje publiku do suza. Terentije programski okree lea
tome svetu kominih tipova. On ne eli da mu na pozornici rob uvek trkara,
starac uvek grdi, parazit vazda vae, da mu sikofanta uvek bude bezoan a
svodnik uvek koristoljubljiv. Terentije ujemo to iz usta jednog lica u njegovoj
komediji ne eli da se sve dogaa kao u komedijama (non placet fieri ut in
comoediis). Tako Terentije naputa fantastini svet Plautove lirske farse i prelazi u
realnost psiholoke drame. Nema u njega snanog poleta, slikovitosti i estine
Plautove. Ali ima, pored blage monotonije i sentimentalnosti, duboke psiholoke
verodostojnosti i realizma. U Terentijevoj komediji vlada onaj grki humanizam
koji ve Kajkilijeve komedije razlikuje (po svoj prilici) od Plautovih. Plautovu

ovek je oveku vuk (homo homini lupus) Terentije suprotstavlja Menandrov

humanizam u izreci ovek sam i nita ljudsko mi nije strano (homo sum:
humani nihil a me alienum puto). Ali ako se iz arenog i bunog vaarskog veselja
Plautova dela stupa u salonsku atmosferu Terentijevih komedija, to opet ne znai
da se prosto iz italskog realizma prelazi u helensko. Jer kao to Plaut nije pisac
italske lakrdije, tako ni Terentije nije pisac helenske komedije. Ima u Terentijevu
delu neto od one rimske ozbiljnosti i odmerenosti koja odgovara filhelenskom
krugu aristokratskih Skipiona. Jer rimska gospoda su verovala da ona, a ne rimski
narod, stvaraju u tekim bojevima rimsku mo i kroje istoriju antikog sveta. Tako
pored svog helenskog uticaja, naroito na rimsku aristokratiju, Rim u Terentijevo
vreme nije znao za onu laku, manje odgovornu i manje vojniki snanu i
pravniki ozbiljnu atmosferu dekadentnog helenistikog sveta. Psihologija i
humanizam Menandrova dela bili su zainjeni finim humorom i lakom ironijom. Te
tihe rezignacije i mudre vedrine prefinjene helenistike gradske kulture u delu
Terentijevu gotovo i nema. U njemu vlada i odvie esto rimski duh filhelena
Skipiona koji su i helensku kulturu, kao i helenske zemlje, osvajali ne
zaboravljajui nikada svoj rimski, aristokratski ponos. Tako Terentije u osnovi stoji
pored Enija u rimskoj knjievnosti kao knjievnik koji stvara ne samo prema
eljama ve i u duhu svojih aristokratskih zatitnika koji, i sami bolje upoznati sa
grkom kulturom, cene sve vie knjievnost i knjievnika. Oseamo uticaj one
nove i vie ocene umetnika koja je u helenistikom svetu bila vezana u mnogome
za monarhiju i dvor na kome je umetnik, ak i likovni dakle zanatlija prema
oceni klasinog grkog drutva , dobivao na ceni kao prijatelj vladara i vesnik
njegove slave. Prilike za takvu ulogu knjievnika i umetnika nastale. su u vreme
Enija i Terentija i u rimskom drutvu. Ta veza sa visokom rimskom aristokratijom
sklonom helenizovanju rimske kulture odvaja i Enija od slobodoumnog i
slobodnog rimskog graanina Najvija, a odvaja i salonskog knjievnika i klijenta
Terentija od Plauta koji je za rimsko predanje glumac, lakrdija i komediograf.
Sve vee pribliavanje grkim uzorima, uostalom, kako je reeno, nije
karakteristino samo za Terentijevo delo, koje je po shvatanjima nekih
ekstremnih filhelena, pisaca palijata, bilo jo uvek odvie samostalno i slobodno
u prenoenju grkih originala. Da takva helenizacija rimske palijate nije
doprinela popularnosti ovog knjievnog roda u Rimu znamo pouzdano, pa to
pokazuje da taj razvoj nije iao istim korakom i istim putem kao helenski uticaj na
ire rimske slojeve. Pored novih zadataka pozorita i priredaba u drutvu
klasinog perioda, kada su samodrci zabavljali mase gradskih proletera
cirkuskim priredbama, ovakav razvoj je nesumnjivo jedan od najvanijih razloga
sa kojih je ovaj knjievni rod ubrzo izgubio svoju nekadanju popularnost. Palijate
se, dodue, jo daju na rimskoj pozornici 1. veka st. e., ali pisci vie ne sastavljaju
nove komedije ovoga tipa. Kratak i blistav vek rimske palijate dao je, kako smo
videli, mnoge pisce i mnoga dela. Od te bogate knjievne delatnosti sauvano je
malo, pa ipak znatno vie nego od originalne nove atimke komedije. Sauvana
dela Plautova i Terentijeva produila su vek umetnike grke komedije i u
potonjim vekovima, utiui presudno na oblik i sadrinu moderne evropske
komedije.
UTICAJ PLAUTOVE I TERENTIJEVE PALIJATE
94. Uticaj palijate Plautove i Terentijeve bio je neobino snaan i dugotrajan.
Plautove komedije punile su pozorite pa su se Plautovim imenom jo za njegova

ivota sluili i drugi pisci da privuku publiku. Pod imenom Plautovim prikazivano
je nekih sto trideset komedija razliite vrednosti. Stoga su ve antiki filolozi
ispitivali autentinost tih dela. To su inili Ajlije Stilon, Volkakije Sedigit, Aurelije
Opilion, Akije, Lukilije i dr. Najzasluniji antiki ispitiva Plautova dela svakako je
Varon iz Reate koji je uglavnom i rekao konanu re u ovim raspravama. On je sto
trideset komedija poznatih pod imenom Plautovim podelio u tri grupe: pored
dvadesetijedne autentine komedije izdvojio je jo devetnaest koje bi mogle biti
dela Plautova, dok je u treu grupu svrstao preostalih devedeset pseudoPlautovih komedija. Kakav je bio ugled velikog naunika Varona pokazuje
injenica to su se posle Varonova suda prepisivale mahom samo autentine
komedije Plautove pa su nam stoga samo one i sauvane. Ve su se ovi stariji
antiki ispitivai pri odreivanju autentinosti Plautovih komedija sluili i
analizom umetnike osobenosti i vrednosti dela. I posle Varonove presude filolozi
su i dalje ispitivali umetnike kvalitete Plautovih komedija. Jo u 2. veku n. e.
antikvar Aulo Gelije, dobar poznavalac grkih originala Plautovih, divi se Plautovu
izrazu i naziva pisca ponosom latinskog jezika (linguae Latinae decus). Plaut i
Terentije bili su, pored drugih antikih knjievnika rimskih, omiljena lektira
uenog teologa Hijeronima u 4. veku n. e. I ovaj hrianski svetenik uiva
naroito u Plautovu jeziku i uzvikuje: Ovo je elegancija Plautova, ovo ljupkost
atika i, kako kazuju, moe se porediti sa reitou Muza. Mada je i svojim
uenicima preporuivao antike pisce, Hijeronim nije bio ba ubeen da ta lektira
odgovara hrianskim svetenicima. I zaista Dok su Hijeronima rukovodile
sklonosti i ukus koji je stekao u koli najuglednijeg rimskog gramatiara svoga
vremena, Ajlija Donata hrianski svetenici i kalueri sledeih vekova nisu
marili za razuzdanog Plauta i njegovo delo pada za neko vreme u zaborav. I
Terentijeva dela su prikazivana na rimskim pozornicama jo i posle pieve smrti,
a antikvari i gramatiari bavili su se njegovim komedijama kroz vekove. Ugledni
gramatiar s kraja 1. veka n. e. Valerije Prob priredio je kritiko izdanje
Terentijevih komedija a mnogi su filolozi sastavljali uene komentare uz
Terentijeva dela. Taj rad filologa trajao je sve do u poslednje antike vekove.
Sauvan nam je komentar Ajlija Donata iz 4. veka n. e.
U srednjem veku Plaut je, igrom sluaja, uivao ugled i bio poznat pre svega kao
tobonji autor komedije koju nije sastavio. To je komedija nekog poznoantikog
anonimnog pisca zvana Zanovetalo (Querolus), a ree i up (Aulularia) zbog
nekih neznatnih slinosti sa istoimenom Plautovom palijatom. Ima u toj komediji
tragova Plautova uticaja, ali ona nije obrada Plautova upa. Sastavljena je oko
400. g. n. e. u Galiji, ako je Rutilije Namatijan, kome je posveena, poznati
upravnik grada Rima i knjievnik iz romanizovane Galije. Ali ovo su samo
nagaanja, jer bi komedija Zanovetalo, sastavljena u jampskom i trohajskom
ritmu, ni u prozi ni u stihu, mogla po svim osobenostima biti i delo docnijeg
datuma. U njemu pored duhovitog dijaloga stoje duge rasprave o religiji i
filosofiji, antiki elementi pored srednjovekovnih. Pozornicom srednjega veka
gospodarila je sirova lakrdija, religijska alegorija i misterija. Drame pisane na
latinskom jeziku, a na teme iz antike i biblijske knjievnosti, retko su davane, i to
samo pred kolovanim ljudima. Ipak, krajem srednjega veka, naroito u 12.
stoleu, sastavljaju na Zapadu skraene latinske obrade antikih dela, pa i
komedija. Mahom su to samo kolske vebe, ali ponekad ti radovi imaju i
umetniku vrednost. U to vreme pojavila se u skraenom obliku i PseudoPlautova komedija Zanovetalo. To skraeno izdanje priredio je Vitalis Blesensis

(Vital de Bloi), svestan da time postupa prema ukusu svoje publike, kako i sam
kazuje u prologu obrade. Na isti nain dao je i skraenog Amfitriona, ali kao da
nije imao u rukama Plautovu istoimenu palijatu ve samo neku pozniju obradu.
Kako se ini, ueni svet jo nije ni u poznom srednjem veku poznavao sve
Plautove komedije nego samo prvih osam. Uglaeni i moralni Terentije u
srednjem veku bio je bolje sree od Plauta. Uivao je velik ugled svakako stoga
to je bio daleko vie po ukusu hrianskih verouitelja nego raskalani i opsceni
Plaut. Naao je mesto i u srednjovekovnoj koli gde je nastava gramatike
obuhvatala podjednako i jezik i knjievnost. Obavezna lektira bili su kako
hrianski tako i odabrani paganski, rimski pisci. U to se vreme nije znalo za
pojam klasinog", kojim mnogi savremenici u rimskoj knjievnosti obeleavaju
samo pisce Augustova vremena, pa su u kolsku lektiru ulazila dela iz raznih
epoha. Tako u spiskovima kolskih pisaca iz 10. i 11. veka nalazimo, uporedo sa
hrianskim piscima, Terentija, Horatija, Juvenala, Boetija i dr. paganske autore.
Od onih pisaca paganskog Rima koji su uli u srednjovekovni kanon latinske
kole najvie je omiljen bio ba Terentije. Pa ipak, i pored sveg ugleda koji je
uivao, nisu izostali pokuaji da se dela ovog omiljenog pisca zamene
odgovarajuim hrianskim, kako nam pokazuju srednjovekovne dramatizacije
ivota svetaca po ugledu na komedije Terentijeve. est takvih drama sastavila
je na latinskom jeziku u 10. veku saksonska kaluerica Hrosvita (Hrosvitha).
Stvarno su to dijalozi u ritmovanoj prozi u kojima ima naroito u Pafnuciju
(Pafnutius) - dosta doslovnih pozajmica iz Terentija. Ve u pozno antiko doba,
kada je kvantitativnu metriku poeo zamenjivati akcentuisani stih, pa potom kroz
ceo srednji vek, Terentijevo je delo itano kao proza. Stoga je i razumljiv oblik
Hrosvitinih drama. Tek e se u 14. i 15. veku postepeno nanovo otkrivati
metriki oblik Plautovih i Terentijevih komedija iju e strukturu potpuno objasniti
tek Riard Bentli (16621742).
Antika drama u doba preporoda snano i presudno utie na zapadnoevropsku
dramsku knjievnost i tako se stvara temelj modernog evropskog pozorita.
Posrednici grko-rimskog dramskog naslea u to vreme su rimski pisci. Njihova
imena kazuje ekspir kroz usta Polonija u Hamletu: to su Seneka i Plaut. A Plautu,
razume, se moramo dodati i Terentija, jer u doba preporoda i zanimanje za
Terentija, popularnog i u srednjem veku, ne opada ve raste i dalje. Znamo da je
ve Petrarka (13041374) podjednako paljivo izuavao i tragedije Senekine i
komedije Plauta i Terentija. Petrarka je sastavio i jedan ivotopis Terentijev.
Rimsku je palijatu prenela zapadnoj Evropi Itapija, pa tako i u renesansnoj
komediji nalazimo osobenosti nove atike komedije, koju su prevodili i
podraavali pisci palijata. Takva je zabavna i politiki neutralna komedija
odgovarala dvorovima renesansnih aristokrata. U renesansnoj komediji nije nala
pravog odjeka politika i drutvena satira glavnog predstavnika stare atike
komedije. Razlog je svakako bio i jezik, grki jezik Aristofanova dela. Ali znamo da
je bilo uenih ljudi koji su itali Aristofana. Rable je u svojoj biblioteci imao prepis
Aristofanovih komedija. Ipak sloeni oblik i teki jezik Aristofanova dela kao da
nisu bili dovoljno pristupani ni ovome izuzetno uenom francuskom humanisti
koji je predano studirao grki i latinski, pravo i medicinu, botaniku i arheologiju.
Moemo to bar pretpostaviti stoga to u Rableovu delu, bogatom citatima i
reminiscencijama, nalazimo tek sasvim retko navode iz Aristofanovih komedija.
Pa i u tim retkim sluajevima moemo posumnjati da je posredi moda i
indirektan uticaj, jer se Rable mnogo ugledao na poznog grkog satiriara

Lukijana iz Samosate koji je i sam poneto preuzimao iz Aristofana. Zanimljiv je

ovakav stav Rableov prema Aristofanu stoga to su ta dva pisca po duhu dela i
jezikom stvaralatvu neobino bliski, pa nam taj odnos i pokazuje zato su ba
rimski komediografi uticali na renesansnu komediju, dok je veliki, ali teko
razumljivi i nepristupani Aristofan bio slabo poznat. Istorija uticaja Plauta i
Terentija na potonje komediografe u evropskoj knjievnosti tako je sloena da
ovde moemo nabrajanjem imena i dela samo da potsetimo na tu istoriju. I to
nabrajanje moe se ograniiti ovde samo na prevode, prerade i ugledanja. Razni
su pisci, ve prema svome talentu, davali tim preradama i duh, savremen i nov.
Sukob ili saradnja starog ablona palijate, odnosno nove atike komedije, i
savremenih pogleda i potreba odreivao je kroz vekove lik mnogih dela evropske
komediografije.
Prevodi latinskih, pa i grkih drama davani su u Italiji od druge polovine 15. veka.
Godine 1429. humanista Nikolo di Treviri (Nicolaus Cusanus) otkrio je i doneo je u
Rim rukopis sa esnaest izgubljenih Plautovih komedija. Ovo otkrie podstaklo je
italijanske pisce i na podraavanje i na prevoenje Plautovih dela. 1486. u Ferari
prikazana je, koliko je poznato, prva Plautova komedija u prevodu, Menajhmi.
Nemaki prevod Bakhida objavljen je 1511. g. Za njim su sledili i nemaki prevodi
drugih Plautovih dela: up 1535, Stiho 1539, Menajhmi 1570. Amfitriona preveo
je 1515. na panski u prozi Fransisko Lopez. Timoneda godine 1559. prevodi
Menajhme, dok izmeu godine 1540. i 1550. Kamoens prevodi i prilagoava
Plautova Amfitriona (Auto dos Anfitries). Mnogo se u ovo vreme prevode i
Terentijeve komedije. Evnuh je preveden na nemaki 1486, a 1499. slede
nemaki prevodi ostalih Terentijevih komedija, koje se prevode i na francuski u
prozi i stihu.
Istovremeno javljaju se ve u naoj knjievnosti prerade Plautovih dela. U
Dubrovniku Marin Dri (15201567) sastavlja svoju komediju Skup prema
Plautovu upu. Drieva nedovrena, samo fragmentarno sauvana komedija
Pjerin po svoj je prilici pisana prema Plautovim Menajhmima. Driev Skup
prikazan je izmeu godine 1553. i 1555. na gozbi Saba Gajina Palmotia. Sam
autor kazuje za svoju komediju: sva je ukradena iz njekoga libra starijeg nek je
starost iz Plauta. Ali je Dri Plautov up preradio dajui mu sasvim izrazitu
lokalnu, dubrovaku boju. U tome je pogledu Dri u odnosu na Plauta originalniji
no Plaut u odnosu na svoj grki uzor. I pored pokuaja da se kao uzori Drievi u
prvi red stave italijanske imitacije Plautova upa od Lorencina de Medii
(L'Aridosia) i elija (La Sporta), jasno je da se Dri doista sluio samim
Plautovim delom. Podudarnosti sa italijanskim preradama prirodna su posledica
ugledanja na isti uzor. Takvih podudarnosti nalazimo i u mnogo slobodnijim
preradama gde se stalno javljaju uobiajeni citati, dijalozi i zapleti nove atike
komedije, odnosno rimske palijate. Tako je npr. Pjerin slobodna obrada teme
poznate iz Plautovih Menajhma, ali i tu nalazimo tipine likove parazita i
mladog gospodina i tipine scene Plautova pozorita. Meu sauvanim
odlomcima Pjerina imamo i ovaj razgovor prvoga Pjerina (jer Pjerina ima dva hao
i dva Menajhma) sa parazitom, Obloderom:
Obloder: Srce mi izgara, a trbuh mi se obeseli, pirovat se e. Sve ti estito! Ti s
razumniji vlastelii, od ovoga grada, ti ima razlog, a ne otac. Tko ima razlog
ima jaku ruku koja ga brani, i ne brini se.

Pjerin I: Ah, Oblodere, valjae tisuu dukata. Kad te vidim, obeselim se; kad te
ujem govorit, sve mi tuge od srca otidu; njekom tvojom dobrom voljom od mrtva
me si na ivot povratio.
Obloder: Neka je srijei init, pomo mi malahno na tudeku stomak konfortat.
Vrag uzeo i misli! Pomo na objed. Je li to? Jes li to na junaku pripravio?
Oblodera ne vodi na jednoga kokotia.
Pjerin I: Oblodere, tko bi nas vidio i obadva golie ovako bez brade, reko bi:
djeca su; a tko bi na na objed doao i znao nas to smo, rekao bi: ovo su ljudi
meu sto ena.
Obloder: Blagosovjena majka koja te mlijekom pita! Med ti iz usta ide.
Ovaj dijalog odgovara sasvim dijalozima koji vode paraziti sa svojim zatitnicima
u rimskoj palijati, a vodili su ih i u novoj atikoj komediji iji su tipovi zahvaljujui
Plautu i Terentiju preplavili renesansnu pozornicu i tu primili samo neke
savremene crte.
U 16. veku pisci francuske Plejade, kao Di Bele (15221560), pozivaju francuske
knjievnike da sastavljaju komedije i tragedije po klasinom uzoru umesto
srednjovekovnih farsi i religijskih alegorija (farce, mystres, moralits), a De Baif
(15321589) iste godine kada je umro Marin Dri modernizuje u svome Junaku
(Le Brave, 1567) Plautova Vojnika hvaliu. U Engleskoj toga doba komedije
rimskih pisaca daju se preteno u latinskom originalu, ali poznat je engleski
prevod Menajhma signiran sa W. W. iz godine 1595.
Ovi prevodi i prerade stoje na elu dugog niza prevoda, modernizacija i imitacija
Plautovih komedija u evropskoj knjievnosti. esto je teko razlikovati izmeu
prerade i imitacije. Od 15. veka ve se javljaju komedije koje predstavljaju sasvim
samostalne prerade i kontaminacije veeg broja Plautovih dela, i to prerade
kojima se mora priznati originalnost, mada je re o onoj originalnosti koja nije
uvek po volji kritiarima romantike. Najranija takva moderna komedija je Ariostov
Kovei (Cassaria) koja i samim naslovom ukazuje na istoimenu Plautovu.
Prikazana je 1508. na dvoru u Ferari, veoma zaslunom za razvoj renesansne
drame. Ariostova je komedija ustvari prerada Plautova Koveia i spoj nekoliko
komedija: pored Plautova Koveia elemente je za nju dala jo Plautova Avet,
Plautov Mali Kartanjanin i Terentijev Samomuitelj. Tim spojem Ariosto je
ostvario i neke line ciljeve izvrgao je ruglu neke svoje savremenike. U
komediji Podmetnuti (Gli suppositi), prikazanoj 1509. kontaminisao je Plautove
Zarobljenike i Terentijeva Evnuha. Pored Ariostovih prerada stoje komedije istog
tipa Lorencina Mediija (15141548), ekija (15181587). Uzor Makijavelijeve
Klitije (Clizia) je Plautova Kasina, a Trisinovih (14781550) Potpuno slini
(Simillimi, g. 1548) Plautovi Menajhmi.
Jaku lokalnu boju i dosza originalnog humora sadri i prva engleska komedija
ovoga tipa Relf Rojster Dojster (Ralph Roister-Doister) koju je prema Vojniku
hvalii sastavio oko 1553. Niklas Udal (15051556) dodajui neke elemente
preuzete iz Terentijeva Evnuha. ekspir je samo u Komediji zabluda (The Comedy
of Errors, premijera 1594) preraivao Plauta, i to Menajhme. Motiv blizanaca koji
su u mladosti razdvojeni i, ne poznajui sa, nalaze se u istome gradu gde jedan
ima enu i poznanike, ekspir je udvostruio, bolje rei, umnogostruio. Prilino
mehaniki i ne vodei rauna o tome da li je takva situacija mnogo verovatna
ekspir je brai blizancima dodao i robove, odnosno sluge blizance. Tako je
mogunost nesporazuma i zabluda ve samo za ove parove blizanca podigao do
broja osam. Pored ove osnovne izmene i proirenja kod ekspira nalazimo i niz

drugih. Neke su izmene nesumnjivo originalne, druge oigledno preuzete iz

antikog romana o Apoloniju iz Tira. Kada se ekspirova Komedija zabluda poredi
jo i sa Plautovim Amfitrionom, u kome se javljaju dva para lica koja se zamenjuju
i te parove ine gospodari i sluge, moe se pretpostaviti da je ekspir ovu
osobenost svoje komedije mogao izgraditi spajajui originalno elemente iz
Plautovih Menajhma i Amfitriona. Motiv Amfitriona bio je prenet u englesko
pozorite ve ranije, oko 1560. u komadu Varalica Dek (Jack Juggler), ali se
radilo samo o dosta nespretnoj igri za kolske potrebe, dok je dosada najraniji
poznati prevod Menajhma na engleski, kako je reeno, objavljen 1595. godine.
ekspirova Komedija zabluda pisana je, kako se na osnovu aluzija na savremene
dogaaje moe zakljuiti, najranije 1591. ili 1592. Stoga je mogue da je ekspir
Plauta itao i u latinskom originalu, dok je teko poverovati da je docnije
objavljeni prevod Menajhma bio nainjen ba za ekspirovu linu upotrebu ili da
je motive i detalje iz Amfitriona preuzimao samo iz nevete engleske obrade
Varalica Dek. Mada se ekspir u potonjim godinama nije vie poduhvatao
obraivanja tema iz Plauta, jasno je da je mladome piscu Plaut bio uzor od kojega
je mnogo nauio. Odlian poznavalac rimske komedije bio je u Engleskoj Ben
Donson (oko 15721637), drugi veliki dramski pisac Elizabetina vremena.
Njegove komedije duboko su proete duhom i elementima Plautova i Terentijeva
dela.
U 16. veku u Francuskoj komediograf an de la Taj (oko 1535 posle 1607) u
prologu jedne komedije kao uzore i merila obeleava Plauta, Terentija i italijansku
komediju, a Larivej (oko 15401619) prenosi italijansku renesansnu komediju u
Francusku, pa tako posredno i Plauta i Terentija. Iz njegovih Aveti (Les esprits)
Molijer je u 17. veku preuzeo scenu s ukradenom kutijom u svoju komediju
Tvrdica. Sam je Molijer dva od svojih najuspelijih dela sastavio neposredno prema
Plautovim komedijama. Molijerov Tvrdica (L'avare, g. 1668) sastavljen je prema
Plautovu upu. Bogatstvo Molijerova talenta i njegovo knjievniko majstorstvo
dolaze u tome delu do punog izraza u blistavoj, originalnoj obradi celih scena ili
pojedinih crta iz Plautova dela. Ta majstorija baca donekle u zasenak Plautovu
duhovitost blisku sirovoj narodnoj ali. U Molijera glavno lice, tvrdica, nosi ime
Harpagon. To ime ima grku osnovu, a re harpago oznaava grabeljiva oveka
u Plautovim komedijama gde se javlja i ime Harpax. Ali Molijer je promenio lik
Plautova tvrdice istiui mrani, gotovo jezivo nemislosrdni, patoloki tvrdiluk.
Kod Plauta koliko znamo mada je zavretak upa izgubljen tvrdica se ipak
nekako mirio sa gubitkom svoga blaga i nalazio je razumevanje za svoju
porodicu. Kao da se bolest koja ga je snala primirila, ako se i nije izgubila.
Molijerov Harpagon ostaje do kraja i bez promene nemilosrdni tvrdica koji svoju
ker najzad prodaje momku da bi nanovo doao do svoga blaga. Poto uspeva da
na druge svali ne samo trokove oko miraza ve i takse za venanje, nestaje sa
scene i zavrava komediju reima: A ja odlazim mome dragom koveiu". Ne
zameraju sasvim bez razloga kritiari Molijeru da u njegovoj komediji i nema
prave vedrine, a Gete je lik Harpagona nazivao traginim. Ali briljantna
Molijerova duhovitost gledaocima ne dozvoljava da za vreme prikazivanja
komedije razmiljaju o mranoj traginosti toga lika, a ve od prve scene jasno je
reeno da e tvrdica najzad biti savladan. Te osobine pobedile su i prvi otpor
pariske publike, navikle na komedije u stihu, prema ovome delu u prozi iju je
naslovnu ulogu na premijeri tumaio sam Molijer. Iz iste 1668. godive je i
Molijerova obrada Plautova Amfitriona koja nosi isto ime. Ovo delo nazivaju

jednim od uda francuske poezije. Podudarnosti izmeu Plautova i Molijerova

Amfitriona veoma su upadljive. Prve scene gotovo su samo slobodan prevod
Plauta. Poreenje sadrine pokazuje da razlike u razvoju teme gotovo i nema. Ali
stoga se tim bolje i potpunije moe uoiti stvaralako podraavanje velikog
pesnika koji od tuega stvara svoje u punome smislu. To se lako moe uoiti kada
se ne poredi tema, re ili razvoj intrige, ve duh uzora i imitacije". Plaut svoje
delo sam naziva tragikomedijom, jer je jedino u njemu temu uzeo iz mitologije.
Vrhovno boanstvo Jupiter i njegovo boansko potrkalo Merkur uzimaju na sebe
lik Amfitriona i njegova sluge Sosije da bi Jupiter osvojio lepu Amfitrionovu enu
Alkmenu. Izvor komike u Plauta su nesporazumi i zabune koje nastaju iz tog
preobraenja boanstava. Ali boanstva ipak ne gube mnogo od svoje
dostojanstvenosti, a u ulozi prevarene Alkmene ima zaista neeg traginog.
Zavretak Plautove drame ini ono to daje znaaj i smisao antikom mitu:
roenje Heraklovo, praeno znamenjima koja ovoj mitolokoj drami daju poneto
tragini i sveano mistiki zavretak. U Molijera, meutim, mitski i sveani
elemenat potpuno je iezao, a sa njime i raanje heroja, kroz koje se naziru svi
oni veliki i znaajni doivljaji to ih je antiki mit vezao za Heraklovo ime sve do
njegove tragine smrti opevane u Sofoklovim Trahinjankama. Molijerova komedija
liava bogove svakog oreola. Merkur ve u prologu ismeva olimpske bogove, a u
treem inu Sosija Merkuru mirno kazuje da nije video bednijeg boga od njega.
Sve je u Molijera kao neka galantna avantura velikog gospodina Jupitera.
Prevareni Amfitrion, kada saznaje s kim ima posla, utke podnosi svoju nevolju.
Sve je u Molijera savremeno i moderno sem kostima, imena i mesta. Sa finim
oseanjem za vie traginu nego kominu ulogu Alkmene Molijer je uklanja iz
zavrnog ina. Sve majstorstvo njegova postupka vidi se naroito pri poreenju
njegova Amfitriona sa istoimenom Klajstovom obradom iz godine 1807. Kod
nemakog pesnika ceo se dogaaj pretvara u neku milost boju i Amfitrion na
zavretku, u prisustvu svoje prevarene ene Alkmene, pada pred Jupiterom na
kolena i prosto ga moli da mu podari jo jedno kopile.
U doba revolucionarnih previranja u Evropi krajem 18. veka, naroito zahvaljujui
uticaju Vinkelmana i Lesinga, piscima i publici otvaraju se oi za originalnu
veliinu grkih umetnikih dela. Tako se razvija i shvatanje da su dela rimske
knjievnosti redom samo slabe kopije grkih remek dela. Ali mada je
romantiarska e za prvobitnim", prirodnim i originalnim u to vreme nalazila
najmilije uzore u narodnoj pesmi, u tobo prirodnim i naivnim Homerovim
spevovima i u staroj grkoj drami, Plaut nije ni u tome razdoblju pao u nemilost
ak ni kod teoretiara kao to je bio Lesing. Ovaj je sam prevodio Plauta, a 1750,
krenuo je u svojim Prilozima istoriji pozorita i njegova prihvatanja (Beitrage zur
Historie und Aufnahme des Theatres) u odbranu Plautove komedije. Iste godine
sastavio je i svoju preradu Plautova upa, komediju Blago (Der Schatz). I za
Lesinga, oaranog starom grkom dramom i Aristotelovom poetikom, Plaut je
otac svih komediografa (der Vater aller Komodienschreiber). U teorijskim
razmatranjima o komediji naroito Terentijeva rafinovana i strogo komponovana
dela slue vekovima kao uzor i merilo, daleko vie nego dela Plauta iji se bujni
talenat nije podvrgavao strogim pravilima nove atike komedije. Dodue, panski
ekspir, Lope de Vega (15621635) i u teorijskim spisima i u praksi odbacuje
Plauta i Terentija kao uzore i polazi od panskih narodnih farsi, tako da su ga
Gongora (15611627) i drugi pobornici klasine dramske tradicije otro
napadali. Ali Boalo (16361711), koji veruje da je Terentijeve komedije pisao

Skipion Ajmilijan, nalazi da bi Molijer bio najvei komediograf da nije odvie

spajao uglaenog Terentija sa popularnom farsom. Zaista je Molijer i u Skapenove
podvale (Les fourberies de Scapin. 1671), koje su samo prerada Terentijeva
Formiona, unosio mnoge pojedinosti iz francuskih i italijanskih lakrdija, pa i cele
scene. Jo se mnogo slobodnije posluio temom Terentijeve Brae u koli za
mueve (Licole des maris, 1661). Lesing u Hamburkoj dramaturgiji
(Hamburgische Dramaturgie, 17671768) govori o primernoj vrednosti
Terentijeve dramske tehnike i o njegovu uticaju na evropsku dramu. Terentijeve
komedije sluile su u mnogome kao uzori i prvom znaajnom piscu moderne
danske knjievnosti Ludvigu Hlebergu (16841754) koji kao komediograf koristi
razne izvore: Aristofana, Plauta, Terentija, italijansku commedia dell arte i
Molijera. Terentijeva Svekrva, liena snane komike i proeta psihologijom i
sentimentalnim raspoloenjima, bila je jedan od glavnih uzora za Dideroa (1713
1784), teoretiara i tvorca graanske drame (drame bourgeois), ija je veza sa
francuskom plaevnom komedijom" (comdie larmoyante) dobro poznata.
Kako se iz pobrojanih primera vidi, najuticajnija Plautova dela bila su Amfitrion,
up, Menajhmi i Vojnik hvalia, a mnogo manje su uticali Avet i Zarobljenici, iako
je Lesing ovo poslednje delo naroito hvalio. Plaut je moda onaj antiki pisac ija
su dela najvie i najuspelije podraavana u evropskoj knjievnosti. Stoga se i
moe razumeti zato je u novije vreme Plaut a isti je sluaj i sa Terentijem
iroj pozorinoj publici manje poznat od uspelih komedija njegovih poslednika.
Ipak i u novije vreme javi se po koje delo sa temama iz nove atike komedije to
nam ih je u svojoj rimskoj obradi sauvao Plaut. Tako je Amfitrion i posle Klajsta
inspirisao razne dramske pisce sve do ekscentrinog irodua (18821944) koji
se rado sluio antikim temama pa je jedna od prvih njegovih drama graena na
temu ovog Plautova dela. To je Amfitrion 38 (Amphitryon 38, g. 1929). Broj
obeleava ovo delo kao tridesetiosmu obradu Plautove tragikomedije. Poznati
moderni muziar Kol Porter dao je bez naroitih knjievnih pretenzija u svojoj
muzikoj komediji Napolje iz ovoga sveta (Out of this World) novu obradu prie o
Amfitrionu, pa tako Jupiter najzad dospeva i u lonicu neke amerike neveste. U
novije vreme ameriki pisac Tornton Vajlder (1897 roen) sastavio je prema
Terentijevoj Devojci s Andra svoj roman ena s Andra (The Women of Andros,
1930). Treba, najzad, imati na umu da je Plautova komedija bila namenjena pre
svega lakoj zabavi i da je sa svojim pevanim odsecima (cantica) i sama bila neka
vrsta operete. Stoga Dakvort, jedan od istaknutih modernih ispitivaa rimske
komedije, nalazi mkogo od ivog duha Plautove komedije u modernoj muzikoj
komediji Rodersa i Harta Deaci iz Sirakuze (The Boys from Syracuse).
Srpskohrvatski prevodi Plauta: odlomke i cele komedije prevodili su Stjepan Senc
Skupac" I in 14 prizor, II in 13 prizor (prozom) St. Senc Primjeri 1. izd.
1894 str. 1431; Vladoje Dukat iz "Hvalie" (st. 178) St. Senc Primjeri 1 izd.
1894 str. 3135, 2. izd. 1910 str. 2628 (i 3. izd. 1920); Koloman Rac Iz
"Skupca" St. Senc Primjeri 2. izd. 1910 str. 1125 (i 3. izd. 1920), Iz Sunjava
Mladost 2, 1923, 1, 1217. Izabrane komedije (priredio N. Majnari) I (Tvrdica,
Sunji, Bakhide, Blizanci), II (Hvalia, Pseudol, Pune, Trogroka), Zagreb 1951
1959, Veselin ajkanovi Menehmi SKG 14, 1905, 12 i 15, 1905, 25, Menehmi
Iz starih riznica 1, 1917, br. 9, 10, 11, Trogroni dan Iz starih riznica 1, 1917, br.
12, str. 201208, Konopac Napred En avant 3, 1918, 588601 (nedovreno),
Aulularija i Menehemi, Bizerta 1918 (Biblioteka Napred 19), Odabrane komedije
(Aulularija, Menehmi, Mostelarija, Trogroni dan, Hvalisavi vojnik), Beograd 1923

(SKG 175), Danilo Trbojevi Hvalia (v. V. ajkanovi Plaut, Healia u prevodu Dra Danila Trbojevia povodom prikazivanja u narodnom pozoritu, SKG 15,
1905, 537541, 615621).
Srpskohrvatski prevodi Terentija: Kolomac Rac Iz Formiona St. Senc Primjeri 2.
izd. 1910, 2941 (i 3. izd. 1920, 2329).
PISCI TRAGEDIJA, TOGATA I ATELANA
PAKUVIJE
95. Dok su nam od dela doklasine rimske komediografije sauvane komedije
Plautove i Terentijeve, od dela najpoznatijih rimskih tragediografa toga razdoblja,
Pakuvija i Akija, imamo samo mali broj fragmenata. Ustvari, od celokupne rimske
tragedije ostala su nam samo dela Seneke Filosofa i preteksta Oktavija. Ona su
sastavljena u 1. veku n. e. i nisu namenjena prikazivanju. Tako imamo u rukama
samo ove poznije tragedije oigledno sastavljene za itanje i recitovanje,
tragedije kakve su sa vie ili manje vetine sastavljali pisci klasinog i
poklasinog doba kao neku vrstu knjievne i besednike vebe. Stoga i govorimo
o razvoju rimske tragedije, kao i o razvoju drugih nekih knjievnih rodova u Rimu,
samo na osnovu posrednih svedoanstava i malobrojnih fragmenata. Vidimo
toliko da je i tragedija koju je kao i komediju preneo iz grke knjievnosti u Rim
Livije Andronik, a originalni Najvije joj dao pored grke i rimsku sadrinu
(praetexta) vremenom sve potpunije i doslednije usvajala crte grkih originala
i sve ih je vernije uvala. I obrazovani Enije, koji je najvie preraivao tragedije
Euripidove, po svoj je prilici dosta doprineo ovakvom razvoju, kako moemo
nagaati na osnovu fragmenata i Enijeve pripadnosti fllhelenskom krugu Skipiona
iji je pretstavnik bio i komediograf Terentije. Tako je tragedija u Rimu postajala i
uenija i manje pristupana iroj publici kod koje ve od samog poetka nije
nalazila ni ono razumevanje, ni onaj topao prijem kao rana komedija. Opet se ini
da su i ovakve verne obrade grkih tragedija u Rimu imale neke posebne, rekli bi
rimske crte. ini se da je u njima bilo vie patetinog heroizma nego u
originalima, dok su deklamacije grkih horova zamenjivali gotovo potpuno pevani
odseci (cantica).
Kako se vidi, razvoj tragedije u doklasinom periodu rimske knjievtosti ide
naporedo s razvojem komedije. U tome razvoju istaknuto mesto zauzimaju
tragediografi Pakuvije i Akije, koji su pored Euripidovih obraivali i tragednje
Ajshila i Sofokla, ali isto tako i dela tragediografa grkih mlaih od Euripida.
Hronoloki glavna aktivnost dugovekog Pakuvija pada svakako jednim delom ve
u vreme Terentija, koji svoje palijate prikazuje od 166160. st. s., a lako je
mogue da je Pakuvije ve i ranije davao neka svoja dela. Aktivnost Akijeva pada
u vreme kada piu poslednji pisci palijate i nastavlja se i posle smrti Turpilijeve
gotovo sve do granice doklasinog i klasinog perioda.
MARKO PAKUVIJE (Marcus Pacuvius, 220oko 130. st. e.) bio je sinovac i uenik
pesnika Enija, dakle nesumnjivo obrazovani filhelen i po svoj prilici blizak porodici
Skipiona, mada su antiki podaci o njegovu prijateljstvu sa Skipionom
Ajmilijanom nepouzdani sa hronolokih razloga. Znamo za dvanaest tragedija i za
jednu pretekstu ovog talentovanog pesnika poreklom iz Brundisija, koji je u Rimu
bio poznat i kao slikar. Od ovih Pakuvijevih dela sauvano nam je nekih
etiristotine stihova, dok za njegove satire (saturae) znamo samo na osnovu

pomena kod nekih antikih gramatiara, tako da ne znamo kakav je bio karakter
toga dela.
Pakuvijeve tragedije, kao i tragedije njegovih prethodnika u Rimu, ee obrauju
grke originale sa temom iz trojanskog ciklusa, kako to vidimo iz sauvanih
naslova. Dosuivanje oruja (Armorum iudicium) obrada je Ajshilove tragedije
koja govori o poznatom sukobu Ajanta i Odiseja oko toga ko e od njih dobiti
Ahilovu opremu i oruje. Iliona (Iliona) svakako je prikazivala sudbinu najstarije
keri trojanskog kralja Prijama koja je nehotice uinila da Agamemnon ubije
njenog roenog sina. Kupanje (Niptra), sastavljeno prema Sofoklovoj tragediji,
govori o smrti Odiseja koga ubija sin Telegon. Prema jednoj Sofoklovoj tragediji
sastavljen je i Teukro (Teucer), nazvan prema bratu Ajantovu koji je uestvovao u
zauzimanju Troje, ali ga je pri povratku u Grku prognao sa rodne Salamine
njegov otac Telamon. Hermiona (Hermiona) je nazvana prema Menelajevoj keri,
eni Neoptolemovoj, zaljubljenoj u Oresta, sina Agamemnonova. Hriso (Chryses)
je varijanta legende o Ifigeniji na Tauridi: kako Orest, Pilad i Ifigenija pobegnu sa
Tauride na neko ostrvo gde ivi Apolonov svetenik Hris, sin Ahilove zarobljenice
Hriseide. Istome krugu mitova pripada i Orest rob (Dulorestes). Pored ovih stoje i
druge razline teme. Antiopa (Antiopa) po svoj prilici je obrada Euripidove
tragedije o sudbini ove devojke koja je Zevsu rodila blizance Amfiona i Zeta i koju
su sinovi spasli od surovih progona tebanske kraljice Dirke. Atalanta (Atalanta)
pria mit o brzonogoj arkadskoj Atalanti, nesretnim proscima koji se sa njom
utrkuju i ginu, o Atalantinoj udaji. Med (Medus) govori o sinu arobnice Medeje i
atinskog kralja Ajgeja, heroju eponimu Meana, iju su legendu atiki
tragediografi rado obraivali i prilino komplikovali. Priu o tebanskom kralju koji
se suprotstavio uvoenju bakhova kulta i koga su bakhantkinje, meu kojima je
bila i njegova majka, rastrgle, pria Pentej (Pentheus), a o eni kalidonskog kralja
Ojneja i njenome braku govorila je verovatno Periboja (Periboea).
Slikar i pesnik Pakuvije umeo je ponekad da opisuje plastino. To bar nagaamo
na osnovu ovog odlomka iz jednog opisa brodoloma:
Polazak raduje momad, pa veseli gledaju ozgo
nestane ribe, nit' mogu da odvoje oi s te igre.
Sunce na smiraju bee, kad nuto svo more zadrhta,
dvostruki pokri sve mrak: i no i bura se spusti,
munje palacaju tminom, zagrme da nebo uzdrhta,
teki pljusak sa gradom odjednom se srui,
odasvud grunue vetrovi svi i vihor se podie besni,
golemo more sve besom uzdrhtalo kljua i peni.
profectione laeti piscium lasciviam
intuemur, nec tuendi satietas capier potest.
Interea prope iam occidente sole horrescit mare,
tenebrae conduplicantur, noctisque et nimbum obcaecat nigror,
flamma inter nubes coruscat, caelum tonitru contremit
grando mixta imbri largifico subita praecipitans cadit,
undique omnes venti erumpunt, saevi existunt turbines,
fervit aestu pelagus.
Ima i fragmenata u kojima je re iva i snana. Ali Pakuvijev izraz je mahom
teak, jezik pun i arhaizma i neologizma, a naroito sloenica. Ovaj nesumnjivo
talentovani pesnik, uen i sklon filosofiranju, bio je prema reima antikih
kritiara vet versifikator, ali slab latinac. Kao da je u njegovu delu, pored dobrih

stihova i uspelih opisa, bilo mnogo teine i moralistike ozbiljnosti, a pre svega
mnogo patetike. Ovaj poklonik helenskih uzora oduio je svoj dug filhelenskom
krugu porodice Skipiona jednom pretekstom. Pakuvijeva preteksta Paulo (Paulus)
proslavljala je po svoj prilici uvenu smrt konzula Ajmilija Paula kod Kane ili
pobedu njegova sina kod Pidne, dakle porodicu Skipiona Ajmilijana.
AKIJE
96. LUKIJE AKIJE (Lucius Accius, roen 170 umro oko 85. st. e.?) osloboenik
poreklom iz Umbrije, nastavio je Pakuvijev rad sa mnogo uspeha. Proslavile su ga
tragedije, ali je pisao i didaktika dela o istoriji pozorita i knjievnoj tehnici
(Didascalica, Pragmatica) i razna sitnija dela (Parerga). Sastavio je i delo u
heksametrima nazvano Anali (Annales) iji sauvani fragmenti govore o rimskim
sveanostima.
Akijeve tragedije raene su kao i Pakuvijeve najvie prema tragedijama
Euripidovim, zatim prema Sofoklovim i Ajshilovim, pa najzad i prema delima
sitnijih i poznijih tragediografa grkih. I Akijevo nam je delo izgubljeno sem malog
broja kratkih odlomaka. Imamo nekih etrdeset i pet naslova tragedija na grke
teme. Evo nekih: oko 133130. st. e. prikazao je Akije tragediju Atrej (Atreus)
koja ga je proslavila. Jo nekih trideset godina docnije, oko 104. st. e., dao je sa
istim uspehom i tragediju Terej (Tereus). Svakako je i posle te godine sastavljao
tragedije. Akijev je Ahil (Achilles) prikazao gnev Ahila koji se uvreen povlai iz
borbe, a tragedija Posle boja kod laa (Epinausimache) Ahilov povratak u grke
bojne redove. Noni poduhvat (Nyctegresia) upad Odiseja i Diomeda u trojanski
logor, Dosuivanje oruja (Armorum iudicium) dodeljivanje Ahilova oruja posle
junakove pogibije. Za krug trojanskih mitova bile su vezane i tragedije Trojanke
(Troades), Astijanakt (Astyanax), Dejfob (Deiphobus), Diomed (Diomedes),
Neoptolem (Neoptolemus), Filoktet (Filocteta), Telef (Telephus). Ali pored
trojanskog ciklusa mitova Akija su inspirisale i grke tragedije o drugim
mitolokim temama. Krugu mitova o Pelopidima pripadaju pored ve pomenutog
Atreja jo Pelopidi (Pelopidae), Ajgist (Aegisthus) i druge tragedije Akijeve.
Pripovesti o Labdakidima predmet su tragedija Antigona (Antigona), Epigoni
(Epigoni) i drugih. Zatim se niu tragedije sa razliitom sadrinom kao Alkesta
(Alcestis), Alkmeon (Alcmeo), Amfitrion (Amphitryo), Andromeda (Andromeda),
Medeja (Medea), Meleagar (Meleager), Minoj ili Minotaur (Minos sive Minotaurus),
Prometej (Prometheus) i druge. Ovi naslovi dovoljno reito govore o plodnoj
tragediografskoj aktivnosti Akija, ija su dela bila poznata po snanom poletu i
krupnoj patetici, po slikovitosti opisa i impresivnim scenama, po smelim i
pesnikim izrazima u kojima je Akije pokuavao da reprodukuje i ak nadmai
bogatu pesniku re grkih pesnika, esto preterujui u stvaranju kovanica,
osobenih obrta i metafora.
Ipak pri ovom svome glavnom poslu i poduhvatu Akije nije zaboravio ni dramu sa
domaom istorijskom temom. Sastavio je i pretekste iji nam fragmenti govore o
iskrenom patriotizmu ovog pesnika. Slino svojim prethodnicima Najviju, Eniju i
Pakuviju, sastavio je i Akije dve pretekste, jednu bliu staroj legendi, Brut
(Brutus), gde je govorio o proterivanju poslednjeg etrurskog kralja iz Rima,
Tarkvinija Oholog, i o legendarnom osnivau Rimske republike Lukiju Juniju Brutu,
i drugu, vie istorijsku, Ajneade ili Dekije (Aeneadae seu Decius), u kojoj je
govorio o junakoj pogibiji Publija Dekija (Publius Decius Mus) u bitki kod Sentina

godine 295. st. e. ini se da je Akije ovom tragedijom hteo da se odui svome
prijatelju i zatitniku Dekiju Brutu Galajku (Decius Brutus Gallaecus).
Sauvani fragmenti Akijevih dela pokazuju da je na ovoga lisca ve znatno uticala
retorika, koja e osvojiti potpuno i tragedije potonjih retkih tragediografa,
tragedije namenjene deklamaciji a ne prikazivanju. Stvarno je Akije ve poslednji
veliki predstavnik rimske tragediografije koja sa zavretkom doklasinog perioda
kao i celokupna dramska knjievnost u Rimu postepeno gubi tlo, tako da se
pisci vie ne posveuju ovome knjievnom rodu iskljuivo. Rimsko je pozorite i
dalje u 1. veku st. e. davalo dela tragiara doklasinog perioda. U to vreme se
zidaju i prva velika stalna pozorita od vrstog materijala, a slavni su talentovani
glumci kao Ajsop (Aesopus) ili Roskije (Quintus Roscius Gallus), kome je ve
diktator Sula darovao poloaj rimskoga viteza (eques Romanus). Tako je u
pogledu aktivnosti rimskog pozorita 1. vek st. e. bio jo vek velikog prosperiteta.
Ipak to nije bio nikako vek bogate dramske produkcije. Posle Akija nema vie
pravih tragediografa, a sastavljanje tragedija dolazi otada vie kao neka zabava
ili stilska veba manje ili vie dokonih pisaca i rimske gospode meu koju spada
ve i Gaj Julije Kajsar Strabon (Gaius Iulius Caesar Strabo, edil 90. st. e.). Za
njegove tragedije ne znamo da li su ikada prikazivane. Znamo da je npr. brat
besednika Kikerona sastavio za esnaest dana etiri tragedije, to jasno pokazuje
odnos pisca prema ovom poslu. Tragedije e se i potom nastavljati delom kao
vebe retorske kole, delom kao uzgredni proizvodi raznovrsne knjievnike
delatnosti. Tragedija postepeno gubi i svoju publiku, i to pre nego komedija i
knjievna farsa, koje ni same nisu mogle dugo da se odre na pozornicama i da
se odupru pantomimu i gladijatorskim igrama. Pozorite mora ve poetkom
klasinog perioda da se bori protiv konkurencije privlanijih cirkuskih priredbi
grubim spektakularnim efektima. Znamo na primer da je u to vreme prilikom
prikazivanja Akijeve Klitajmestre preko pozornice prela povorka od eststotina
mazgi. Tako je efektno prikazan Agamemnonov ratni plen. Ve krajem 1. veka
st. e. kao da su pantomim i cirkuske igre u iroj publici odneli definitivnu pobedu
nad umetnikom dramom. Odlomci tragedija samo su jo recitovani ili pevani na
scenama rimske gospode i tragedije po pravilu nisu vie sastavljane za
pozornicu.
TOGATA, KOMEDIJA IZ RIMSKOG I ITALSKOG IVOTA
97. U Rimu se pored palijate, komedije grke ne samo po uzorima ve i po odei,
tonu, temama, posle Terentija javlja i komedija sa domaim temama i kostimima
koja je prema rimskoj odei glumaca (toga) i nazvana togata (fabula togata). Ve
smo ranije pomenuli da je originalni pesnik i oduevljeni rodoljub Najvije po svoj
prilici uinio prve korake u pravcu takve rimske komedije. Neki strunjaci
pomiljaju da je on i tvorac togate, ali za to nemamo nikakvih pouzdanih
svedoanstava. injenicama kojima jedino raspolaemo mnogo bolje odgovora
teza da se togata javlja tek u vreme kada je palijata poela da gubi svoju raniju
popularnost. Znamo tek toliko da su pisci pravih togata bili u 2. veku st. e.
TITINIJE (Titinius), moda savremenik Terentijev, TIT KVINKTIJE ATA (Titus
Quinctius Atta, umro 77. st. e.) i LUKIJE AFRANIJE (Lucius Afranius), ija delatnost
pada u vreme Grakha. Od njihovih togata, iji su naslovi redom latinski, sauvano
nam je tek neto malo fragmenata, a o samim piscima ne znamo gotovo nita.
Fragmenti su oskudni i ne dozvoljavaju nam da sudimo, ali moda neemo
pogreiti ako kaemo da su pisci togata ili samostalnije svojim putevima nego

to je to inio i Marin Dri kada je Plautovu upu u svome Skupu dao sasvim
lokalnu dubrovaku boju. Ve i takav postupak vodio bi u togati lako realistikom
prikazivanju, a realizma je u togati bilo svakako vie, kako moemo da zakljuimo
na osnovu naslova u kojima ima naziva za zanate, pravnih termina, naziva za
italske sveanosti, plemenskih imena i imena mesta sa Italskog poluostrva. Tako
je Titinije sastavio izmeu ostalih brojnih togata i togate Frulaica (Tibicina),
Pravnica (Iurisperita), ena iz Setije (Setina) i ena iz Velitra (Veliterna). Pored
ovih imamo i druge naslove Titinijevih togata koji nam kazuju jo manje, kao
Bradonja (Barbatus), Slepac (Caecus) i drugi. ini se da je Titinije rado prikazivao
ivot zanatlija i ivot priprostog sveta po skromnim udericama (tabernae). Ova
tematika donela je tim togatama i naziv fabula tabernaria.
Naroito poznat kao pisac togata, odnosno tabernarija bio je Kvinktije Ata.
Varon je hvalio njegovo razumevanje za psihologiju. Jo u doba Augustovo imao
je potovaoce, a poetkom 2. veka n. e. arhaista Fronton kazuje da je Ata umeo
neobino veto da prikazuje enski nain govora. Provod u banji kao da je slikao
u togati Topli izvori (Aquae Caldae). Od Afranijevih togata imamo preko etrdeset
naslova, koji nas opet vode u svet sitnih zanatlija i italskog stanovnitva: Frizer
(Cinerarius), Rasprodaja (Auctio), Augur(Augur), Litija (Pompa), ene iz Brundisija
(Brundisinae), Razvod (Divortio), Suprunici (Mariti), Sestre (Sorores),
Osloboenik (Libertus) itd. Kao da je Afranije imao razvijen interes za porodinu i
sentimentalnu problematiku. Tu bi moda bio blizak tematici Terentijeve palijate i
nove atike komedije Menandrove. Doista znamo da je Terentija i Menandra
Afranije uzimao za uzore, kao i druge pisce.
Vidimo da je u togati dat rimski ivot, i to ivot naroda. ini se da je ton ovih
komedija dozvoljavao vie grubosti i drastrinih scena nego ton palijate, koja se
posle Plauta sve vie odricala lakrdijakih efekata. To je moda vailo najvie za
Titinija, za kojega vidimo da je naroito rado ismevao italske provincijalce. Ali isto
tako vidimo iz naslova i fragmenata Afranijevih da je i togata bila delimino
rimska adaptacija nove atike komedije. U Afranijevu delu ima i sentencija koje
sasvim odgovaraju ukusu Menandra i Terentija. Ali imamo u rukama tako
malobrojne ostatke da ne moemo davati nikakve pouzdane sudove o osobenom
karakteru rimske togate, odnosno o karateristinoj meavini elemenata iz kojih je
nastala rimska togata. Nagaamo da su meu tim elementima vanu ulogu imali
i italska lakrdija, i nova atika komedija, a moda i grki mim u kome su zanati i
scene iz svakodnevnog ivota bile omiljene teme. Togata, kao i ostali rodovi
dramske knjievnosti u Rimu, nije stvarno preivela zavretak doklasinog
perioda. Znamo, dodue, da je u vreme Augustovo Majkenatov osloboenik Gaj
Meliso (Gaius Melissus) dao novu vrstu togate koja je opisivala ivot vieg
srednjeg sloja, rimskih vitezova ija je odea bila trabea, pa je ova varijanta i
dobila prema kostimu ime trabeata (fabula trabeata). U vreme Carstva
sastavljene su i togate samo za recitovanje. Svedoanstva o retkom prikazivanju
togata u klasinom periodu odnose se po svoj prilici samo na stare togate s kraja
doklasinog perioda.
KNJIEVNA ATELANA
98. O narodnoj osakoj atelani ve je bilo rei u prvom poglavlju drugog dela
ove knjige. Ta improvizovana narodna farsa sa stalnim tipovima nala je mesto i
u pisanoj dramskoj knjievnosti krajem doklasinog perioda. Knjievna atelana
stvorena je u godinama izmeu 100. i 80. st. e. Bila je kratkog veka. Kada je

krajem doklasinog perioda rimska dramska knjievnost naglo opadala, ugasila

se ubrzo i knjievna atelana iji su pisci bili LUKIJE POMPONIJE (Lucius Pomponius,
glavna aktivnost oko 90. st. e.) i NOVIJE (Novius). Znamo da se za knjievnu
atelanu mnogo zanimao Sula. Oba njena pisca bila su veoma plodna, ali sem
neto fragmenata i veeg broja naslova nije nam ni od knjievne atelane nita
sauvano. Tipine figure narodske atelane, dera (Bucco), Budalina (Maccus),
Starkelja (Pappus), Grbavko (Dossenus), javljale su se u knjievnoj atelani uvek
nanovo usmenim situacijama i zapletima delimino svakako preuzetim iz
narodne atelane. Ali pored tih jednostavnih intriga (tricae), pisci knjievne
atelane sluili su se svakako i raznim elementima preuzetim iz grke flijake i
mima, iz komedija grkih i rimskih. Na tradiciju grke komediografije ukazuju
naroito parodije mitskih tema iz grke tragedije. O takvim parodijama govore
naslovi kao Pomponijev Podmetnuti Agamemnon (Agamemnon suppositus) i
Dosuivanje oruja (Armorum iudicium), tema koju su obraivali i Pakuvije i Akije
u rimskoj tragediji sa kraja doklasinog doba. Istoj je vrsti knjievnih atelana
travestija pripadala svakako i Novijeva Andromaha (Andromacha). Na Terentijevu
istoimenu palijatu kao da ukazuje Pomponijeva atelana Braa (Adelphi), a na
Titinijevu istoimenu togatu atelane Pomponija i Novija Valjari (Fullones). Na
narodnu atelanu dalje ukazuju mnogi naslovi knjievne atelane u kojima se
javljaju imena stalnih tipova kao Pomponijeva atelana Stareva kila (Hirnea
Pappi), Budaline blizanci (Macci gemini), Budalina vojnik (Maccus miles) i
Novijeva Dva Grbavka (Duo Dosseni) itd.
Znamo da je knjievna atelana i pored vrlo verovatnih veza sa novom atikom
komedijom, sa palijatom, sa togatom, bila bliska narodnom ukusu, da su se u njoj
reale komine scene, grube i opscene ale, da su teme esto bile nastrana
ljubav, incest i slino. Ipak ni ova knjievna atelana nije bila dugog veka. Ubrzo ju
je potisnuo, poetkom klasinog perioda, mim. Ali stara je narodska atelana u
narodu i dalje ivela kao popularna farsa jo i u vreme Carstva. Ta narodska farsa
nadivela je agoniju i nestanak bogate doklasine dramske knjievnosti u Rimu,
koja u klasinom i poklasinom periodu ima poslednike samo jo u knjievnom
mimu Kajsarova vremena i u dramama sastavljenim za deklamovanje i itanje.
Ba ovakav dalji ivot narodske farse potvruje injenicu da se dramska
knjievnost u Rimu tokom svoga razvoja u dovlasinom periodu sve vie odvajala
od popularne tradicije, kojoj je od poetka bila strana i sa kojom je nala vezu
samo u delima Plauta i, potom, svakako i u togatama i knjievnoj atelani, ali uvek
samo delimino i bezuspeno. Sve to ziamo ukazuje na podvajanje ne samo
obrazovane i neobrazovane publike ve i na podvajanje narodnog i knjievnog
jezika, naroito onog pesnikog, graenog prema grkim uzorima. Taj proces
podvajanja u drami je, a naroito u tragediji i palijati, zavren ve potkraj
doklasinog perioda. Svakako je i on doprineo potpunom pretvaranju ovih
knjievnih rodova u knjiku zabavu obrazovanih pisaca. I togata, i knjievna
atelana, a u doba Kajsarovo jo i knjievni mim, svedoe nesumnjivo o
pokuajima pisaca na izmaku doklasinog i poetkom klasinog perioda da se
rimska drama priblii i iroj publici. Ali to nije dozvolio razvoj drutva i kulture u
Rimu klasinog perioda, kako je ve reeno u pregledu glavnih perioda rimske
knjievnosti.

KRITIKA NOVIH OBIAJA: OTPOR KATONOV I SATIRA LUKILIJEVA

STARI KATON, HELENSKI UTICAJ I KATONOVA KONZERVATIVNOST
Graecorum litteras inspicere non perdiscere
99. Helenski uticaj koji ce posle drugog punskog rata u doba rimske
ekspanzije prema istoku, prema sreditima grke helenistike kulture sve vie
irio u Rimu nije donosio samo sve vernije i sve potpunije podraavanje grkim
uzorima u rimskoj knjievnosti, pre svega u palijati i tragediji. Nije uticaj toga
osvajanja ostao samo u uskim okvirima kolovane aristokratije, nije uticao samo
na rimsku pozornicu i knjigu. Nova mo i novo bogatstvo Rima privlaili su a
ponekad i silom dovlaili ne samo ugledne rimske pisie i obrazovane grke
politiare, ve i svakovrsne Grie (Graeculi) sa svih strana helenistikog sveta.
Sama rimska Gospoda, obesna u novosteenom bogatstvu, primala su naroito
ono to je u novim uslovima moglo najlake da se primi sa Istoka luksuzan i
raskalaan ivot helenistikog i orijentalnog sveta. Videli smo da je Enije za
rimsku gospodu sastavljao, pored velikog istorijskog epa, ceo niz dela
helenistikih po uzorima i duhu, dela koja su propagirala grki ateizam, erotiku i
gastronomiju, dok su pisci rimskih palijata prikazivali iroj rimskoj publici ivot i
uivanje helenistikih gradova. Ve je reeno da se taj rasputeni svet bogatih
mladia, lakoumnih staraca, gramzivih hetera, smelih robova i bezdunih
svodnika oseao u prvo vreme u Rimu jo kao neto strano, grko. Ali javlja se
kod Plauta ve izraz pergraecari koji znai iveti sasvim po grki, ili, kako nam
jo preciznije kazuju potonji rimski gramatiari, predavati se gozbama i
pijankama. To je izraz koji obeleava upravo one novine to ih Rimu donose
novosteena bogatstva i mo, kao i sve tenji dodiri sa rafinovanim helenistikim
svetom.
Bilo je nesumnjivo u Rimu dosta konzervativnih ljudi koji su osuivali nove
obiaje i novi luksuz, povezujui sa njima i novu knjievnost. Ali ne znamo da je
to iko inio sa toliko zagrienog neprijateljstva, ne samo prema smenoj
grekomaniji i obrazovanom filhelenstvu, ve i prema svemu to je grko uopte,
kao MARKO PORKIJE KATON (Marcus Porcius Cato Censorius, 234149. st. e.). Bio
je to ovek veoma energian, pun ui i nepomirljive mrnje, tvrd i zloud u
svome pravednom gnevu. Za razliku od republikanca Katona Utikog, ovaj se
njegov predak obeleava obino kao Katon Stariji (Cato Maior) ili Cenzor
(Censorius). Ovaj je originalni predstavnik starovremskog zemljoradnikog i
zemljoposednikog Rima roen u Tuskulu 234. g. st. e. Knjievnou se bavio vie
uzgred, jer mu je glavni posao bila briga oko zemlje, rat i dravni poslovi. Kao
mladi borio se u drugom punskom ratu. Proao je sve inovnike poloaje u
upravi Republike, ceo cursus honorum, koji je zavrio kao cenzor poznat po
nemilosrdnoj strogosti. Progonio je sve vidove grkog naina ivota, luksuz i
korupciju. Glavne svoje napade upravio je na porodicu Skipiona kao sredite
filhelenizma u rimskom aristokratskom drutvu. Prikupio je mnogo iskustva i
znanja o ekonomskim i politikim prilikama zauzimajui najvie dravne poloaje
u raznim krajevima Republike kao oficir na Siciliji, Sardiniji, u Grkoj, kao
dravnik u paniji, kao poslanik u Kartagini. Od asa kada je, uoi treeg punskog
rata, uoio opasni procvat kartaginske ekonomike, Katon je uporno zahtevao u
Rimskom senatu da se ovi stari rimski neprijajatelji i takmaci potpuno unite.

KATONOVE BESEDE I PISMA

100. Knjievna delatnost ovoga politiara, koji je celoga ivota optuivao i
osuivao svoje sugraane, a i sam je etrdesetietiri puta bio optuen (ali je uvek
osloboen), i bogata je i raznovrsna. Najplodniji je bio kao besednik. Sastavio je i
objavio mnoge besede (orationes). Kako kazuje Kikeron preko stopedeset. Imamo
fragmente iz nekih osamdeset, delom sudskih, delom politikih beseda. I u
dravnoj i u kulturnoj politici zastupao je konzervativni pravac: da se po svaku
cenu odre pozicije na zapadu Sredozemlja, a da se na Istoku vodi pomirljiva i
uzdrljiva politika, kao na primer prema Makedoncima i Roanima. U besedama,
kao i u ostalim delima, odbacivao je ovaj protivnik grkog uticaja, ak i u stilu,
one novine i kvalitete koji su u rimskoj knjievnosti nastali pod grkim uticajem.
Tanije, poto je rimska knjievnost i nastala zahvaljujui grkome uticaju,
tvrdoglavi Katon je prikrivao i svoje poznavanje grkih retorskih pravila i svoje
bogato znanje iza grube rustine proze istiui i tako svoj uski patriotizam
nasuprot filhelenstvu Skipiona. To nas i ne iznenauje kod oveka koji je na
svakom koraku grubo isticao svoj seljaki, italski prezir prema helenistiki
prefinjenom i gradski uglaenom tonu Skipionova kruga. Ustvari se Katon potajno
kolebao u stilizaciji svojih beseda sasvim kao i u svome ivotu izmeu
potpunog odbacivanja i umerenog prihvatanja helenizma. Pored kratkih i
nezgrapnih reenica, bliskih po tonu jeziku starih rimskih zakona, nalazimo u
Katonovim besedama i duge, komplikovane periode ukraene retorskim ukrasima
grkog besednitva. Ali umetnika vrednost i snaga Katonove proze, za koju se s
razlogom kazuje da je najoriginalnija u starijoj rimskoj knjievnosti, nastaje iz
onoga to e i Kikeron, mlai za jedno stolee i neuporedivo kolovaniji tehniar,
smatrati za pravu osnovu besednitva i velike umetnosti uopte. To je potpuno
slaganje srca i razuma, ubeenja i rei. Jer, kako je kazivao Kikeron, Katonov je
ivot potpuno odgovarao njegovoj besedi. Govorio je mahom bez ikakva uvijanja,
jasno i pravo, umeo je u dve rei da kae ono to bi Kikeron rekao u jednoj
glomaznoj i sloenoj periodi. Pa opet je Katon umeo i da uravnotei i da oivi
izraz kako nam pokazuje primer u kome obrazlae svoj zahtev da se Kartagina
razori:
Ko su ti to raskidoe saveze? Kartaganjani. Ko su ti to voahu krvavi rat u
Italiji? Kartaginjani. Ko su ti to osramotie Italiju? Kartaginjani. Ko su ti to trae
da im se oprosti? Kartaginjani. Vidite dakle ta su zasluili.
Qui sunt qui foedera ruperunt? Carthaginienses. Qui sunt qui crudele bellum in
Italia gesserunt? Carthaginienses. Qui sunt qui Italiam deformaverunt?
Carthaginienses. Qui sunt qui sibi postulant ignosci? Carthaginienses. Videte ergo
quid conveniat eos impetrare.
Bili su Katonovi govori puni izreka i duhovitosti. Umeo je Katon precizno da
okarakterie i otro da se naruga. Kada je re o plenu koji su prisvojile vojskovoe
umesto da ga podele vojnicima, Katon uzvikuje: Kradljivci line imovine provode
vek u lancima i verigama, kradljivci dravne u zlatu i porfiri. Za sirskog kralja
Antioha kae: Antioh vodi rat pismima bije boj perom i mastilom. Bile su
ovakve saete karakteristike i sentenciozni izrazi dragi Katonu. Neposredni i
snani besedniki talenat unog Katona cenili su stoga ne samo savremenici ve
i itaoci u potonjim vekovima, navikli na mnogo elegantniju i tehniki savreniju
stilizaciju beseda. ini se da je, pored zbornika Katonovih beseda, bila objavljena
i zbirka pisama upuenih sinu Marku (Epistulae ad Marcum f.) puna pouka i
saveta.

DIDAKTIKI I ENCIKLOPEDIJSKI SPISI

101. Znamo da je Katon sastavio i zbirku Izreke (Apophthegmata), a i docnije su
sastavljane zbirke njegovih izreka ili su zbirke izreka izdavane pod njegovim
imenom (Dicta Catonis). Politiar i knjievnik Katon, borben na oba polja svoje
delatnosti do u duboku starost, tako je, pored beseda i pisama, sastavljao dela
isto prosvetiteljskog i moralistikog karaktera. Sinu je posvetio svoju zbirku
Pravila o estitom ivotu (Carmen de moribus). Ne znamo da li su te maksime
bile sastavljene u prozi ili u stihu, jer naziv carmen od starine obeleava u Rimu
samo sveanu, mahom ritmovanu formulu. Kao i ostala dela Katonova, i ovo je
svakako sadravalo mnogo stare italske seljake mudrosti. U tim, nama samo
fragmentarno sauvanim maksimama, stari, dobri obiaji predaka (mos
maiorum) bili su mera i slika svega to valja. Nekadanja skromnost i marljivost
suprotstavlja se savremenom luksuzu i besposlienju jer ljudski ivot je gotovo
kao gvoe: ako ga upotrebljava, troi se, ako ga ne upotrebljava, razjeda ga
ra; tako isto vidimo ljude gde se troe u radu, ali ako ne radi nita, tromost i
tupost nanosi veu tetu od rada. Istim prosvetiteljskim ciljevima sluila je, kao
neki prirunik, zapravo domai uitelj, i Katonova enciklopedija, prvo delo ove
vrste u Rimu. Tu je enciklopediju, poznatu pod imenom Pouke sinu Marku ili Knjte
posveene sinu Marku (Praecepta ili Libri ad Marcum filium), Katon sastavio da bi
svome sinu pruio domae, rimsko obrazovanje. Katon se o vaspitanju svoga sina
starao od njegove najranije mladosti, i tu veran starom rimskom obiaju. Sam je
sina uio itanju i pisanju, sam se brinuo za njegovo fiziko vaspitanje, mada je
imao u kui roba, Grka, koji je mogao da preuzme taj posao kao to su u to vreme
inili grki robovi po kuama rimske gospode.
Ali ne samo o grkom nainu ivota ve i o grkoj nauci i knjievnosti imao je
Katon ravo miljenje. Sinu savetuje da zaviri u grke knjige, ali da ih nikako ne
prouava (inspicere non perdiscere). Jer grka knjiga donosi zlo i korupciju svake
vrste. Njoj ne treba verovati, kao to ne valja verovati ni grkim lekarima oni
su se meusobno zakleli da sve varvare, tj. Negrke, pobiju svojom lekarijom, pa i
to jo ine za novac da bi stekli poverenje i lako doneli propast (iurarunt inter se
barbaros necare omnes medicina sed hoc ipsum mercede faciunt, ut fides eis sit
et facile disperdant). Tako grdi i guna Katon verovatno u samome uvodu svoje
enciklopedije. Ali ipak i tuje koren one duboke podvojenosti i prikrivene
nedoumice Katonova ivota i knjievna dela sumnje nema da Katon pri
sastavljanju svojih uputstava i pouka o zemljoradnji, medicini i retorici, a moda i
o pravu i vojnoj vetini, nije mogao da mimoie Grke. Ustvari, i kada je istupao
protiv grkih uenja, kao u medicini, a verovatno i u retorici, morao je, da svoja
shvatanja suprotstavlja grkim shvatanjima, morao je, dakle, poznavati grke
knjige. Naalost imamo samo malo fragmenata iz Katonove enciklopedije i stoga
ne moemo da doemo do preciznijih zakljuaka. Ali je nesumnjivo vana
injenica da Katon unosi u svoju enciklopediju i knjigu o besednitvu. Njegov
osnovni stilistiki princip dri se predmeta, rei e ve doi (rem tene, verba
sequentur) pokazuje, dodue, da nije polagao mnogo na tehnika uputstva i
esnafsku vetinu. Stoga se za Katona ne moe pretpostaviti, kao to se
pretpostavlja za nepoznatog pisca Retorike posveene Hereniju, da se u osnovi
drao nekog odreenog grkog prirunika. Ali se ipak pouzdano moe tvrditi da
njegove besednike pouke nisu bile sastavljene tek kao rezultat linog
besednikog iskustva. Sama zamisao da sastavi jednu knjigu o besednitvu

sasvim jasno nosi peat grkog uticaja. Moemo stoga pretpostaviti da je i u

ovome, kao i drugim svojim delima, originalni i samostalni Katon briljivo
sakrivao svoj dug grkoj knjievnosti, dug osoben i dvojak. Grka su dela budila u
Katonu pre svega uskogrudu ali rodoljubivu elju da ih u Rimu potisne i zameni
starorimski orijentisanim spisima. Ujedno su ta grka dela i oblikom i sadrinom
donekle uticala na Katona, koji je bio u svoje vreme retko obrazovan ovek, pa
stoga i svestan injenice koju je preutkivao, da Rim u knjievnosti i nauci nema
jo gotovo niega to bi se moglo meriti sa grkim ostvarenjima.
O ZEMLJORADNJI
102. Da je Katon doista imao takav dvojak odnos prema grkim delima moemo
da zakljuimo iz jedinog sauvanog spisa Katonova, iz spisa O zemljoradnji (De
agricultura), mada je ovo delo, pisano u dubokoj starosti, svakako zbog sadrine i
namene sastavljeno u naroito arhainom i narodski grubom tonu i stilu u kome
nalazimo sve osobenosti izraza starih zakonskih odredbi. Spis O zemljoradnji
pretrpeo je tokom vekova razne izmene i dopune pa je jo i na taj nain njegova
ve u originalnoj verziji slaba kompozicija oteena. Ipak raspored prva dva
odeljka, koji govore o seoskom dobru i njegovim delovima i o godinjem
redosledu zemljoradnikih radova, podudara se sa rasporedom zemljoradnikog
prirunika Paladijeva iz 4. veka n. e. Vremenski razmak je veoma velik, a
Paladijev je spis sastavljen prema veem broju rimskih i grkih prirunika. Ali
kada se ima na umu da je tradicionalni i ablonski raspored ovakvih spisa esto
sauvan i kroz srednji vek, onda nije bez osnove pretpostavka da je taj raspored i
Katonu bio poznat iz grkih zemljoradnikih prirunika. Uostalom, moe se rei da
je i ovde u izvesnom smislu zamisao grka, jer se radi o spisu koji pripada
odreenom rodu grke strune knjievnosti, mada Katon nije sasvim dosledno
ostvarivao ablon toga roda u Rimu. Razlog tome Katonovu odstupanju svakako
je isticanje originalno rimske ice, a moda i u tome to Katon nije bio ni sasvim
dorastao takvom poduhvatu. To se moe rei na osnovu rasporeda i preglednosti
materijala u delu, koja nije uvek jednaka. Prvi deo spisa, u kome uglavnom
nalazimo sadrinu i raspored koji bi mogli odgovarati nepoznatim grkim uzorima
Katonovim, jo i ima kakvu takvu strukturu i kompoziciju. Drugi deo spisa, u
kome je mnogo vie re o raznim pojedinostima iz staroitalske zemljoradnje i
narodnog ivota, pretvara se u neku vrstu nepovezanih beleaka, koje Katon, po
svoj prilici stoga to su njegov originalni doprinos, nije uspeo da podredi nekom
kompozicionom principu. Tako Katonov spis O zemljoradnji ne obuhvata samo
pitanja o zemljoradnji, nego kao domainski trebnik sadri neke basme i molitve,
pa narodske recepte za leenje kostobolje i obavetenja o mnogostrukoj
lekovitosti kupusa. Pa ipak nas prirunik O zemljoradnji zanima i kao spomenik
antike knjievne proze, a ne samo kao kulturno-istorijski dokumenat, u kome
vidimo kako surovo rimski robovlasnik postupa sa svojim obolelim i iznemoglim
robom i kakvim je nehumanim sredstvima stvarana i odravana Rimska
republika. Katonov prirunik, tako savremen u novoj ekonomskoj situaciji stare
Italije, najstarije je potpuno sauvano delo rimske prozne knjievnosti.
Drugi struni spisi Katonovi moda samo posebne obrade materijala
sakupljenog za enciklopediju nisu nam ouvani. Ali kao to s razlogom
moemo pretpostaviti da je delo o zemljoradnji pisano pod deliminim uticajem
grkih spisa i kao neka vrsta rimske zamene za njih, nasluujemo da se isto moe
rei i za izgubljene posebne spise o medicini, o pravu, o vojnoj vetini.

ISTORIJSKO DELO POSTANCI

103. Grkim uzorima Katon nesumnjivo sledi u svome najveem, istorijskom
delu Postanci (Origines, 7 knj. sastavljenih oko 168149. st. e.). Ovo izgubljeno
delo ve i naslovom ukazuje na grka osnivanja (), omiljeni rod
helenistike istorijografije u kome je davana istorija mediteranskih gradovadrava od njihova postanka, odnosno osnivanja. U Postancima dao je Katon
stariju istoriju Rima i drugih vanijih italskih gradova. Legendarni poetak inila je
pria o Ajnejinim lutanjima i o njegovu dolasku u Latij. Bila je tu osim samih
postanakaistorija rimskih kraljeva i glavnih ratova sve do smrti Katonove
godine 149. st. e. U Postancima Katon nije opisao samo hrabra dela rimskog
naroda (fortia facta populi Romani). U svoju istoriju Rima i italskih gradova uneo
je Katon prema grkom uzoru mnoge govore, i to najvie svoje. Od starijih pisaca
koristio je analistu Fabija Piktora, a verovatno i svoga neto starijeg savremenika,
Grka Polemona iz Ilija (oko 190. st. e.), koji je sastavio Osnivanje italskih gradova
( ). Pouzdano je Katonova istorija imala sline osobenosti kao i
dela ovog geografa, etnologa i istoriara grkog koji se, i pored tada uobiajenog
isticanja udnih detalja, odlikuje pravim nauim duhom i naroitim interesom za
epigrafski materijal kao istorijski izvor prvoga reda. I u Katonovu delu, od koga su
nam sauvani samo fragmenti, kao i u delu Polemona i drugih grkih istoriara,
imamo pored beseda, kulturnoistorijskih i vojnopolitikih podataka ne samo
udne detalje i obavetenja o neobinim pojavama (admiranda) ve i prilian broj
etnolokih obavetenja, helenistikih legendi i lokalnih predanja. Vidimo da Katon
koristi i natpise. Tako u Postancima, u kojima Katon prekida sa analistikom
tradicijom i rasporeuje materijal kao to su inili grki istoriari po poglavljima,
nalazimo obavetenja o Ligurima, Etrurcima, Pelazgima i italskim plemenima.
Tanije, znamo da js bilo takvih podataka u delu na osnovu sauvanih
fragmenata i posrednih obavetenja. Bilo je svakako u njemu mnogo dragocenih
podataka i otrih zapaanja. Za stare je Gale Katon ve rekao tano da im je
glavni posao vojna vetina (res militaris), a glavna osobina duhovita re (argute
loqui). Kao pravi seljaki sin Katon je uzeo u svojoj istoriji sistematski u obzir i
italsko selo (rus Italum).
Na osnovu svega iznetoga vidi se da je gubitak Postanaka jedan od tekih
gubitaka rimske knjievnosti, pogotovo kad imamo na umu da je na tome delu
Katon radio gotovo punih dvadeset poslednjih godina svoga dugog ivota. Ma
koliko da su fragmenti oskudni, ipak moemo da odredimo donekle osobenu
prirodu ovoga dela i njegovo mesto u razvoju rimske istoriografije. To je rimska
senatorska istoriografija, ali osobena i izrazito originalna. Prola su bila vremena
kada su rimski senatori pisali rimsku istoriju u obliku anala na grkome jeziku da
bi grkoj publici prikazali tu istoriju i objasnili je u prorimskome duhu. Pa ipak je,
uporedo sa pesnitvom filhelena Enija, Kajkilija i Terentija, u Rimu i danje
negovana istoriografija na grkom jeziku, i to u filhelenskim krugovima senatora
kojima poloaj nije dozvoljavao da se bave pisanjem palijata i pesnitvom uopte,
pa su to preputali svojim osloboenicima i klijentima. Takve rimske anale na
grkom jeziku sastavljali su ugledni lanovi rimskog nobiliteta kao Kinkije Aliment
(Cincius Alimentus), koji je jedno vreme bio Hanibalov zarobljenik, i Publije
Kornelije Skipion (Publius Cornelius Scipio), sin Skipiona Afrikanca, pobednika u
punskom ratu, i pooim Skipiona Ajmilijana. Ali dok su ti aristokrati bili lino
zainteresovani sastavljajui na grkome ovakve istorijske spise i dok su njihova

dela jo odgovarala istorijskom momentu i politikim potrebama, ti razlozi i te

potrebe vie ne postoje za Gaja Akilija (Gaius Acilius), iji su zanimljivo pisani
anali prevedeni docnije i na latinski, ili za smenoga Grekomana i ravog grecistu
Aula Postumija Albina (Aulus Postumius Albinus), kome se rugaju Katon Stariji i
satiriar Lukilije. Sa Hanibalovim porazom prokartaginska grka istoriografija vie
nije bila opasna po rimski renome na istonom Mediteranu. A sa pobedama
rimske vojske i na grkome Istoku rimski senatori prestali su da brinu ozbiljno
brigu o nepovoljnom miljenju grkih istoriara.
Katon, koji pie rimsku istoriju latinski za Rimljane, a ne grki za Grke, ipak misli
na Grke, ali drugaije. Katon eli da Rim na polju istoriografije ima delo koje bi
odgovaralo slinim delima Grka. Imao je prethodnike samo u pesnicima Najviju i
Eniju, dok prozna istorija Rima na latinskom jeziku pre Katonove nije bila
napisana. Katon, dodue, polazi od grke istoriografije i nalazi da je najstarije
rimsko stanovnitvo nastalo meavinom Ajnejinih Trojanaca i grkih Aborigina,
tobonjih Ahajaca, da je prvi rimski kralj, Romul, govorio grki jer mu je boansko
ime Kvirin (Quirinus) tobo grki naziv za gospodara (), da sabinsko pleme
vodi poreklo od Spartanca Saba (Sabus) itd. Ali ovo ve tradicionalno vezivanje
starih Rimljana i Italika za Trojance i Grke ne ostavlja dubljeg traga u Katonovu
daljem izlaganju koje kako je reeno i nije vezano samo za grad Rim i dela
njegovih velikana. Nije u Postancima Katon tek sluajno isticao i staru istoriju
ostalih italskih gradova, pored rimske i mimo rimske. Nije on opisivao samo
postanak Rima, ve postanke, osnivanje italskih gradova koji su, kako je ovaj
ovek iz zemljoradnikog Tuskula neprestano ponavljao, svi doprineli rimskoj
moi i veliini. Dolazila je do rei Katonova opozicija prema filhelenskoj rimskoj
aristokratiji i njenom nainu ivota ba u tome isticanju italskih gradova za koje
je esto kazivao da su stariji od Rima i da su bolje sauvali stare italske obiaje,
italski zemljoradniki i vojniki nain ivota. Kroz fragmente oseamo snani duh
i opori ton ovog glavnog dela staroga cenzora i beskompromisnog rodoljuba
Katona, kome ova istorija ne slui samo da proslavi rimsku prolost ve i da
suprotstavi ivot stare zemljoradnike Italije ivotu filhelenske rimske
aristokratije svoga vremena. Prema Katonu grubi su i savesni Italici, sa njima i
Latini, stvarali rimsku mo i veliinu, narod a ne pojedinci, ne aristokrati grada
Rima. Samosvesni Katon unosi, dodue, u Postanke svoje govore, ali, kako znamo
na osnovu docnijih obavetenja, ne pominje imena velikih vojskovoa,
predstavnika visoke rimske aristokratije i prikazuje istoriju rimskih pobeda prosto
kao delo rimskog naroda. Na tome stavu Katon je izgradio i svoje samostalno
shvatanje o postanku rimske drave nasuprot postanku grkih drava dok su
grke drave stavarali veliki pojedinci svojim izuzetnim, herojskim pregalatvom,
rimska je drava nastala postepeno kao delo saradnje celokupnog naroda, a
narod je uvek moniji od bilo kojeg pojedinca. ini se dakle da je u Postancima
Katonovim bilo mnogo originalnosti i u odnosu na oblik starije rimske
istoriografije, koja je na latinskome progovorila dotada samo van svojih pravih
granica u epu, a na grkome samo u analistikoj shemi, i u nainu kako je
Katon posmatrao rimsku istoriju u okviru istorije italskih gradova i kao delo
italskog zemljoradnika i vojnika.
KATON I LATINSKA PROZA
104. Iz rimskih prilika, iz sukoba starog, za ijeg se zastupnika i pobornika
proglasio Katon, i novog, koje su Rimu donele pobede nad Kartaginom i prodori

na helenistiki Istok, nastala je prva velika rimska istorija na latinskom jeziku,

Katonovi Postanci. Tako je nastalo i celo delo ovog izuzetno originalnog i
borbenog rimskog senatora i italskog zemljoposednika, delo znaajno za razvoj
rimske knjievne proze. Ne smemo zaboraviti da se ovaj veliki politiki besednik
staroga Rima bavio i teorijom besednitva i da fragmenti njegovih govora
pokazuju da je njegov lapidarni i grubi izraz plod svesne stilizacije, dakle
umetnikih tenji, i to takvih ijem rimskom samoljublju nisu nepoznate grka
stilska teorija i praksa. Kada se za vaan Katonov doprinos razvoju rimske
knjievnosti smatra stvaranje prozne rimske istorije na latinskom jeziku, onda ne
sme biti rei samo o potajnom ugledanju na grke pisce i o izrazito originalnom
stavu Katonova rodoljublja na svoj nain narodskog i usko istalskog, ve se mora
govoriti i o umetnikom obliku njegova dela koji se od tih inilaca ne moe ni
odvojiti, ni odvojeno posmatrati.
Katon je podstrek su mu verovatno dala grka dela napustio uske okvire
analistikog izlaganja. Rasporeivao je grau prema znaaju i sadrini po
poglavljima, capitulatim. Nemamo nikakve neposredne mogunosti da sudimo o
umetnikoj ekonomiji i kompoziciji dela, ali je ovakav raspored grae svakako
zahtevao od pisca izvestan napor i u tome pravcu. Ali treba rei da po sudu
antikih kritiara Postanci nisu u formalnom, umetnikom pogledu najbolji
Katonov spis i da je ovo njegovo delo, ma koliko na prvi pogled znaajno za
rimsku istoriografiju, ipak ostalo u toj istoriografiji prilino izolovano i nije nalo
pravih poslednika. Tako je u istoriografiji, kako se ini, glavna zasluga Katonovih
Postanaka moda u tome to su pokazali da se istorija moe pisati i da je treba
pisati i u latinskoj prozi, a ne samo na grkom jeziku kako su to inili Katonovi
prethodnici. Van okvira istoriografije glavna zasluga dela bila bi po svoj prilici to
je doprinelo razvoju latinskog proznog stila. Znamo da je Katon svoje izlaganje
zaodenuo u prozu oporu i arhainu, ali upeatljivu, pored koje su stajali i odseci
sastavljeni u mekem, elegantnijem stilu. Mada o pojedinostima ne moemo
suditi na osnovu kratkih fragmenata, ipak je sasvim pouzdana injenica da je stil
Katonove istorije bio mnogo razvijeniji i umetniki efektniji od onoga u rustinom
spisu O zemljoradnji. Kao i u Katonovim besedama, lapidarnost i arhaina grubost
izraza u Postancima oigledno su plod svesne i sistematske stilizacije koja je
samo jedan vid Katonove programske rimske originalnosti, njegove opozicije
filhelenskoj rimshoj aristokratiji i njenoj knjievnosti. Ali uzalud pokuava Katon
da sakrije svoje iroko obrazovanje i bogato znanje, koje dobrim delom duguje
Grcima. Stil i sadrina njegova dela, veliki zahvat Katonov u svim oblastima koje
je smatrao znaajnim za Rimljanina starog kova, otkriva nam, pored sve rustine
stilizacije izraza i ivota, originalnu veliinu Katona intelektualca i knjievnika. I
grki uticaj koji je tako estoko kritikovao i tako odluno suzbijao ipak je veoma
znaajan za Katonovo delo. Moda je karakteristino za ovu prikrivenu
podvojenost Katonove linosti da je ba on doveo u Rim glavnog predstavnika
helenizma u starom rimskom pesnitvu i glavnog knjievnika kruga oko
filhelenskih Skipiona, pesnika Enija.
SATIRIAR LUKILIJE, FILHELENIZAM I INDIVIDUALIZAM
uno hoc non muto omnia
105. Prigovori i optube koje je Katon Stariji decenijama podizao protiv Helena i
filhelenizma u Rimu, naroito protiv filhelenizma u krugu oko porodice Skipiona,
nisu mogle to nam je pokazalo i knjievno delo samoga Katona da suzbiju

helenski uticaj u Rimu i rimskoj knjievnosti, uslovljen novim prilikama i sve

brojnijim vezama izmeu Rima i helenskog sveta. Zaludan je u novim prilikama
bio pokuaj da se sauva ili ak oivi stari nain ivota, pokuaj koji je naao
mesto i u rimskoj knjievnosti kao motiv o srenom starovremskom ivotu seljaka
zemljoradnika i dobio posebnu politiko-propagandistiku ulogu tek u doba
Augustovo kada, naroito u pesmama Vergilijevim, prima i romantine crte idile.
Taj motiv poznat naroito u kiniko-stoikoj dijatribi, javlja se ve u starijoj grkoj
knjievnosti. Rimski filhelenizam nije ni u knjievnosti, kao ni na drugim poljima,
znaio prosto predavanje grkoj kulturi, a kod dobrih pisaca mahom nije znaio ni
gubitak rimske originalnosti. To najbolje pokazuje injenica to je tvorac rimske
satire dakle onog knjievnog roda koji je ve za antike kritiare s razlogom
najvie rimski u rimskoj knjievnosti bio blizak Skipionu Ajmilijanu i njegovu
filhelenskom kruoku. To je GAJ LUKILIJE (Gaius Lucilius, roen oko 180? umro
oko 102. st. e.). Nije sluaj da se ovaj tvorac satire, filhelen Lukilije koji u svome
delu rado upotrebljava grke rei i reenice, smeje grekomanu Aulu Postumiju
Albinu, kome se rugao i ogoreni protivnik filhelenizma, Katon Stariji. Lukilije je
predstavnik onog samosvesnog i rimski ponosnog filhelenizma koji osuuje
ropsko podraavanje grkom svetu i smenu elju neke rimske gospode da se u
svemu pokau kao Grci, i u sitnicama svakodnevnog ivota u kome izbegavaju
ak i latinski jezik kao nedovoljno otmen. Lukilijev individualizam, kolovan u
helenistikoj koli, ipak je sasvim rimski kao i njegovo knjievno delo puno
reminiscencija na grku knjievnost i nauku. Roen je moda oko godine 180. st.
e. na latinsko-kampanskoj granici u imunoj porodici. Lukilije je doao kao
obrazovan mladi u Rim i tu se kretao u krugovima obrazovane aristokratije,
naroito u krugu oko Skipiona Ajmilijana. Sa Ajmilijanom je ratovao u paniji,
odakle se vratio godine 132. st. e., upravo u vreme kada su borbe izmeu
optimata i brae Grakha postajale sve ee. Bilo je to vreme socijalnih i
politikih sukoba, vreme u kome se kako su nam to pokazala dela Enijeva i
Katonova rue stari, nasleeni odnosi i oblici ivota. Mada je bio imuan ovek
koji je pored raskone kue u Rimu imao velika imanja na jugu Italije, a moda i
punopravni rimski graanin, Lukilije kao da nije imao ni politikih, ni finansijskih
ambicija. Ostao je posmatra i kritiar koji se ruga manama savremenog drutva
prikazujui njegov ivot i odreujui svoj stav prema svemu to susree i zapaa
iz dana u dan. Hteo je da bude i bio je pre svega Lukilije, samosvesno kao
rimski gospodin, i samostalno kao helenistiki intelektualac i individualista:
Neu da zakupac budem, da porez na panjake skupljam
umesto onoga to sam, i to svoje Ja, tog jednog
Lukilija ja ne bih za sve to vam menjao skupa.
Publicanus vero ut Asiae fiam, ut scripturarius
pro Lucilio, id ego nolo et uno hoc non muto omnia.
Zaista je ovaj individualizam, to uno hoc non muto omnia, jedna od osnovnih
crta Lukilijeve egzistencije, kao to je vana karakteristika njegove pesme smela
re i individualni sud. Ovaj rimski pesnik zaista s pravom kae da iz dubine
sopstvena srca peva stihove (ex praecordiis ecfero versum). Ali ovo ne znai da
je Lukilije pesnik subjektivne lirike sav zaokupljen svojim intimnim doivljajem i
nezainteresovan za drutvo i zajednicu. Lukilije je pravi Rimljanin doklasinog
perioda, sav okrenut ivotu rimskoga drutva.
Poloaj i dobre veze dozvoljavali su Lukiliju da pree granice ale i zadirkivanja.
Slobodno je mogao da se ruga i najviim Rimljanima svoga vremena. Tako, pored

intimnog askanja i salonskog raspravljanja o pitanjima knjievnim i filosofskim,

ima u Lukilijevu delu puno snanog realizma i otre satire. Tim pesnikim poslom
bavio se do pred samu smrt, kada se povukao u Napulj gde je po svoj prilici i
umro.
LUKILIJEVE SATIRE
106. Da li je Lukilije svoja dela izdao pod zajednikim naslovom Satire (Saturae,
ili Satura, ili Libri saturarum), ne znamo. Dok potonji rimski gramatiari pominju
njegove satire (satirae), Lukilije sam govori o svojim pesmama, igrarijama i
razgovorima (poemata; ludus ac sermones). Sauvano nam je blizu 1300 redi a
znamo za trideset knjiga Lukilijevih satira. Sam je za ivota izdavao pojedine
delove ove zbirke, u ijih su trideset knjiga satire bile rasporeene prema
metrikom obliku: prvo heksametri (knj. 121), zatim distisi (knj. 2225) i
najzad polimetri (knj. 2630). Ipak i ovakav raspored otkriva nam razvoj oblika u
Lukilijevoj pesmi, razvoj koji je znaio presudan korak u fiksiranju forme rimske
satire. U najranijim knjigama (2627) sluio se Lukilije trohajskim septenarima
kao Enije. Zatim se (knj. 2829) pored trohaja javljao jampski senar i daktilski
heksametar. Najzad se zaustavio na heksametru pa je tako nekadanji stih
herojske epopeje postao stih rimske satire. Ve se u tome postupku nazire
Lukilijeva samostalnost i originalnost. Ali ta originalnost svakako se jo jae
pokazuje u sadrini i tonu njegovih satira. Osim naziva i metrike raznolikosti
preuzeo je Lukilije od Enija u prvi mah i neto tema, tj. moralno-filosofske i
filoloke pouke, dok je docnije sve vie prelazio u kiniku dijatribu, meajui
smeno i ozbiljno () i istiui naroito satirinu notu.
Vidimo da je ve Lukilije rimskoj satiri dao mnoge crte karakteristine za
popularnu propoved kinikih filosofa, za dijatribu koja se kao knjievni rod razvija
naroito u 3. veku st. e. Osnovna karakteristika te propovedi svakako je kritiki
duh kiniara dobro poznat iz anegdota o zajedljivom protomajstoru kiniara
Diogenu iz Sinope (oko 400 oko 325). Dok je Diogen drao kritike propovedi i
sastavljao tragedije namenjene itanju, stvaranju kinike dijatribe kao knjievnog
roda grke knjievnosti najvie je doprineo putujui filosof i predava Bion iz
Boristena ija delatnost pada, ini se, pod kraj 4. veka i u prvu polovinu 3. veka
st. e. Docnije e u rimskoj knjievnosti satiriar Horatije isticati Lukilijev dug
staroj atikoj komediji. Sva je prilika da je Lukilije poneto dugovao i Aristofanu,
za ijeg imitatora ga proglaava Horatije, ali je nesumnjivo znaajniji dug koji
Lukilijeva satira duguje knjievnosti helenistikog perioda, naroito zajedljivoj
Bionovoj dijatribi. Ipak je Horatijev sud taan moda vie za karakter nego za
istoriju Lukilijeve satire, jer ukazuje pre svega na slobodni duh i neumoljivu
otrinu line i politike kritike koja Lukilija doista stavlja u isti red sa piscima stare
atike komedije. Tako je rimski gospodin Lukilije dao novu sadrinu Enijevu
terminu satura satira, za koji znamo da je kod Enija (a po svoj prilici i kod
njegova poslednika Pakuvija ije su nam saturae izgubljene) oznaavao samo
raznovrsne, meovite pesme, a ne i pesme pune otre kritike i moralne pouke.
Novom heksametarskom obliku i ovom novom elementu sadrine ostaju u tome
rodu rimske knjievnosti verni i potonji pisci, Horatije, Persije, Juvenal, samo to
se u vreme principata i monarhije odustaje od linih i poimeninih napada na
savremenike. Stoga Lukilija moemo i nazivati tvorcem ovoga roda, tj. satire koja
je dobrim delom zaista satirina u modernom smislu toga termina. Razume se, i

Lukilijeva satira nije bila uvek satirina, ve je u duhu starije tradicije obraivala
razne teme.
Lukilijeva satira, koliko moemo da vidimo na osnovu kratkih fragmenata, imala
je veoma razliitu sadrinu. Bio je u njoj ivot ulice i ivot samoga pisca, politike
borbe i knjievna pitanja, realistike slike i teorijska razmatranja. Ono novo i
bitno to se sred ove raznovrsne tematike gotovo redovno javljalo bila je kako
je reeno otra kritika koja je na svakome koraku nalazila znake moralnog
opadanja, kritika kakvu koliko nam je poznato nisu sadravale satire
Enijeve. Moda Lukilije i nije bio pesnik prvoga ranga, ali nesumnjivo je imao
talenta. Dao je mnogo, i odvie brzo. Pa opet i u kratkim fragmentima jasno se
vidi da je umeo da se slui raznovrsnom pesnikom tehnikom i da je bio vet
versifikator. Njegove satire su zaodenute u razne oblike. To su male pripovetke,
dijalozi, basne, pisma. Pored sve brzine i nebrige, ipak kao da je uvek
samostalan, nezavisan. Kao da se nije povodio ni za epskim, ni za traginim
tonom i stilom. Njegov skeptiki i satiriki izraz, spaja negovani svakodnevni
govor obrazovanog sveta sa jezikom ulice, trga, krme. Tako u Lukilijevoj satiri
esto nalazimo ton grkih jambografa izmean sa moralistikim opomenama i
ukorima kiniara, ali sve to rimski samostalno i samosvesno. I kada kori, i kada
ismeva ne bez pesimizma moralni pad i korupciju svoga narataja, Lukilije
ipak ostaje ponosni Rimljanin. Crna je Lukilijeva slika Rima:
Sada od jutra do mraka, na praznik i kada se radi,
senatori i narod, bez razlike, drutvo odasvud,
nagrnu silno u forum, pa nikad da iziu otud;
cilj im je isti i svi se vetinama jednakim slue:
drugog da nadmudre veto, nekanjivo i da se slatkim
reima lukavo bore, da prave se naivni, dobri,
drugom da postave zamku, ko svi da su dumani svima.
Nunc vero a mani ad noctem festo atque
profesto totus item pariterque die populus patresque
iactare indu foro se omnes, decedere nusquam;
uni se atque eidem studio omnes dedere et arti
verba dare ut caute possint, pugnare dolose,
blanditia certare, bonum simulare virum se,
insidias facere ut si hostes sint omnibus omnes.
Ipak rimska veliina i pored mnogih pojedinanih poraza ostala je u
ratovima uvek neokrnjena:
Rimski je narod ve bio pobeivan silom i esto
mnoge je gubio bitke, al rat jo ne izgubi nikad,
u tome sva je sutina tog uspeha silnog i moi.
Ut Romanus populus victus vei, superatus proeliis
saepe et multis, bello vero numquam, in quo sunt omnia.
Lukilijevu realistikom gledanju na ivot odgovara u satiri i realistiki nain
kazivanja, a njegovoj rimskoj samosvesti pored este upotrebe grkih rei i
njegovo ruganje grekomaniji u ivotu i knjievnosti, u kojoj osuuje helenistiki
preciozan i izvetaen izraz.
Lukilije je imuan svetski ovek sklon uivanjima, ali razuman i istinoljubiv
kritiar. S jedne strane je individualista, s druge se zalae za red, pristojnost,
zakon, i tako eli da slui staroj rimskoj vrlini (virtus) i rimskoj dravi. Njegov
individualizam, njegovo slobodoumlje i sloboda njegove rei u mnogome su

uslovljeni prilikama u kojima je iveo. Naalost, pokuaji da se njegova satira

rekonstruie potpunije ostaju samo nagaanja, jer su fragmenti izuzetno kratki.
Ipak moemo na osnovu podataka kojima raspolaemo zakljuiti kako je ve
pomenuto da je glavna osobina njegovih satira kao celine bio snaan realizam
i satirina nota sa sasvim odreenom praktinom namenom: eleo je da
opomenom i podsmehom pomogne. Ta praktina usmerenost jedno je od glavnih
obeleja rimskog mentaliteta i jedna od osobenih crta one knjievnosti rimske
koju su stvarali pravi Rimljani, slobodna rimska gospoda od Apija Klaudija,
preko Katona i Lukilija do Varona, Kikerona, Kajsara, Salustija itd. Veliki znaaj
Lukilijevih satira za istoriju ovog rimskog knjievnog roda neobino elastinog i
prilagodljivog jasno proizilazi iz mnogobrojnih podudaranja u tonu, stilu, obliku i
sadrini izmeu oskudnih Lukilijevih fragmenata i sauvanih dela Horatija, Persija
i Juvenala, koji su svoje satire sastavljali redom u heksametru kao i zreli Lukilije.
Potonji pisci satira u Rimu nisu u svemu mogli da sauvaju Lukilijev smeli ton i
poneto grubi i nonalantni izraz. Ve je Marko Terentije Varon, ija je satira blia
grkoj satiri Menipovoj sastavljenoj u stihovima i prozi, moda neto umerio ton
svoje politike kritike, mada i ona nije izostala iz njegova dela.

KLASINI PERIOD
KNJIEVNO I ANTIKVARSKO DELO VARONOVO
legendo atque scribendo vitam procudito
VARON I NJEGOVO DOBA
107. Sa Varonom stupamo u klasini period rimske knjievnosti i u doba iji prvi
vek obeleava nova ekonomska situacija, uvoenje plaenike vojske, likovi
smelih politiara koji koriste nove prilike i uzimaju vlast u svoje ruke. Od diktature
vodi put principatu, od Sule preko Kajsara Augustu. Italici dobijaju graansko
pravo i u 1. veku st. e. igraju znaajnu ulogu u Rimu i rimskoj knjievnosti.
Pobednici Rimljani sve potpunije prisvajaju elemente grke kulture. Konzervativni
otpor Katona, koji je umro 149. st. e., pripada ve sasvim prolosti, a
individualizam, koji je na izmaku doklasinog perioda dao obeleje satirama
Lukilijevim, u ovom vremenu koje stvara mone pojedince ne dolazi do izraza
samo u politici ve i u knjievnosti. Tu s jedne strane stoje besednici i istoriari
koji stvaraju ve sasvim uglaena i u formalnom pogledu grkoj umetnosti
dorasla dela sa rimskom praktinom namenom i politikom aktualnom
tendencijom kao Kikeron, Kajsar, Salustije, a sa druge pesnici koji idu putem
helenistikog artizma kao neoterici i Katul koji, sav predan subjektivnoj ljubavnoj
lirici i helenistikim igrarijama, ne zaboravlja sasvim ni na satirini epigram
uperen protiv monih politiara i njihovih prijatelja. To je vreme kada se naglo
razvija i rimska memoarsko-autobiografska knjievnost, mahom sa odreenom
politikom tendencijom, a uporedo sa politikim pamfletom i tendencioznom
istorijskom monografijom. Ovo vreme je dalo i jednog od najveih rimskih
naunika, Varona, koji se s ljubavlju i naunim interesom okree rimskoj prolosti
rekli bi da u tome ima ve neto od one romantine sete Augustovih pesnika
a koristei grku nauku koju odlino poznaje. On istovremeno s mnogo
temperamenta i preduzimljivosti stvara i knjievna dela u kojima umetnika
stilizacija govori o novom razvoju i napretku rimske umetnike proze, mada
zaostaje iza velikih prozaista svoga vremena. Kao erudita zainteresovan i za

filosofiju, Varon, koji je nadiveo svog neto mlaeg savremenika Kikerona, nije
dospevao da svoj knjievni izraz i svoje knjievno delo izgradi do ujednaeno
stilizovane i komponovane celine. Ali njegova je deviza bila da ovek treba
sopstveni ivot da iskuje itanjem i pisanjem (legendo atque scribendo vitam
procudito), a taj kulturni ideal, bez obzira na rimski praktinu crtu Varonova duha,
duboko je razliit od Katonova rimskog konzervatizma, a srodan idealu besednika
i poligrafa Kikerona, koji je u umetnikoj knjievnosti prvog veka klasinog
perioda nesumnjivo jedna od najreprezentativnijih linosti.
MARKO TERENTIJE VARON (Marcus Terentius Varro Reatinus, 116-27. st. e.) je
najplodniji pisac i najvei naunik starog Rima1. Smatra se zvezdom prvoga reda
kao Kikeron i Vergilije. Prvi svoj rad posvetio je tragediografu i istoriaru
knjievnosti Akiju, a poslednje je delo objavio kada mu je bilo blizu devedeset
godina. Tako je video prva izdanja Lukilijevih i Horatijevih satira, Vergilijevih
Pastirskih pesama i Pesama o zemljoradnji. Daleko vie no Kikeron preneo je
grku nauku, naroito filologiju u najirem smislu, najpre u Rim, a potom, preko
Rima, u srednjovekovnu Evropu. Tako je, i ne slutei, svojim Starinama preneo
katolikom Zapadu, pored ostalog, mistiku i teologiju poslednjeg stoikog
enciklopediste Posejdonija. Hrianin Augustin kazuje da je Varon roen i
vaspitan u Rimu, ali se na osnovu drugih antikih obavetenja obino misli da se
Varon rodio u sabinskoj Reati. Stoga i ima nadimak Reaanin (Reatinus) za razliku
od svog mlaeg imenjaka Varona iz Ataka (Atax u narbonskoj Galiji). Bio je uenik
Akija i Lukija Ajlija Stilona, najuglednijeg rimskog filologa onoga vremena. U Atini
sluao je, kao i Kikeron, u Platonovoj akademiji predavanja Antioha iz Askalona
(roen oko 130. st. e.) koji je eklektiki mirio akademska, peripatetika i stoika
shvatanja. Bio je pretor i ratovao je godine 49. st. e. u paniji na strani
Pompejevoj. Ipak se uskoro prikljuio Kajsaru koji ga je odredio za upravnika
javne biblioteke u Rimu. Posle pogibije Kajsarove proskribovao ga je Antonije.
Nekako se spasao i potom sasvim posvetio naunom i knjievnom radu. Napisao
je nekih sedamdeset dela koja su obuhvatala preko est stotina knjiga. Iz
delimino sauvanog spiska Hijeronimova poznato nam je pedesetak naslova. Ali
od tog ogromnog dela Varonova sauvan nam je samo jedan spis u potpunosti, tri
knjige Seoske ekonomije, i deo spisa O latinskom jeziku. Imamo neto
fragmenata i iz drugih, izgubljenih dela Varonovih. Ovi oskudni ostaci, sauvani
naslovi i antika obavetenja o Varonovoj knjievnikoj delatnosti pokazuju nam
pisca iji rad ne pripada samo nauci ve i umetnosti.
NAUNI SPISI, LOGISTORICI I BESEDE
108. O obimnoj filolokoj aktivnosti Varonovoj bilo je rei u odseku o rimskoj
filologiji. Mnoga od tih filolokih dela govore o istoriji jezika i knjievnosti, pa su
ustvari samo deo ire, antikvarske delatnosti Varonove. Najznaajnije istorijsko i
antikvarsko delo Varonovo su Starine (Antiquitates, 41. knj.) u kojima je sakupio
podatke o starinama profane i religijske prirode (25. knj. rerum humanarum i 16.
knjiga rerum divinarum). Bili su tu sakupljeni istorijski podaci o poecima rimske
civilizacije, o ureenju, kultovima, obiajima, geografiji, topografiji itd.
Istorijskoantikvarski karakter imali su i spisi O rodu Rimljana (De gente populi
Romani), O trojanskim porodicama (De familiis Troianis), knjige O rimskim
tribama (Liber tribuum) i O istoriji grada Rima (rerum urbanarum), O ivotu
Rimljana (De vita populi Romani), O Pompeju (De Pompeio), Anali (Annales), i dr.

Varonov se nauni i prosvetiteljski rad nije ograniio samo na filologiju, istoriju i

starine. On obuhvata sve to se u Varonovo doba smatra bitnim za obrazovanje
slobodnih ljudi, a to e rei tzv. artes liberales: gramatiku, dijalektiku, retoriku,
geometriju, aritmetiku, astronomiju, muziku, medicinu i arhitekturu. To ini
sadrinu njegova dela Nauke (Dissciplinarum libri IX), enciklopedije u kojoj se
tradicija peripatetike sistematizacije zdruuje s rimskim utilitarizmom. Kao pisac
enciklopedijskog dela prethodio je Varonu, kako smo videli, ve praktini Katon
Stariji. Teme obraene u enciklopediji Nauke i njima bliske obraivao je Varon i u
posebnim monografijama, ali je ponekad teko odrediti samo na osnovu
sauvanih naslova radi li se zaista o zasebnim spisima ili samo o knjigama
enciklopedije koje se navode pod zasebnim naslovima. Svakako je zaseban spis
bilo obimno delo O graanskom pravu (De iure civili).
Varonov spis O seoskoj ekonomiji (De re rustica, 3. knj.) tematski pripada u
potpunosti strunim spisima praktine namene i po duhu je mestimino blizak
starorimskom stavu Katonovu. Ali ovaj sauvani spis iz starosti Varonove pisao
ga je sa osamdeset godina dijalokim oblikom i stilskim osobenostima jasno
pokazuje da ga je Varon sastavljao u elji da stvori i umetniki uoblieno delo, a
ne samo prirunik ili strunu monografiju. Spis je namenjek obnovi zaputene
italske zemljoradnje. Ve je dva puna veka italska zemljoradnja bila u stalnom
opadanju. Jedan od glavnih uzroka tog opadanja bilo je stvaranje velikih poseda,
latifundija, pretvaranje oranica u prostrane panjake i prelaz na unosnije
stoarstvo. Varonova tema bila je naroito savremena i stoga to je u doba
unutranjih nemira i graanskih ratova koji su esto ometali import ita i sam
Rim u nekoliko navrata bio ugroen glau. Varon nalazi mnoge rei da s iskrenim
aljenjem opie ovu promenu.
Za razliku od Katona, Varon obrauje pored zemljoradnje i voarstva (knj. 1. de
agricultura) i druge grane ekonomije na seoskom dobru: uzgajanje stoke (knj. 2.
de re pecuaria), ivinarstvo, pelarstvo, gajenje ribe (knj. 3. de villaticis
pastionibus). Mada u ovome delu vlada red i sistematinost, koji ponekad i
zamaruju zbog neprestanog rasporeivanja materijala u vee i manje odseke i
pododseke, u mnogim njegovim glavama dolazi do rei jedno gotovo estetsko
oseanje za seoski ivot i njegove lepote pored sveg strogog realizma i detaljnih
uputstava za praksu. Tu se Varonov preteno struni spis dodiruje sa nekim
opisima prirode njegova savremenika filosofa i pesnika Lukretija i kao da
nagovetava ono oseanje prirode koje e razviti pesnici Augustova vremena,
naroito Vergilije i Tibul. Varon manjim digresijama i anegdotama prua itaocima
i trenutke odmora. Njegov dijalog ne moe se po doteranosti i eleganciji meriti sa
Kikeronovim, ali ima u njemu ponekad vie dramske ivosti nego u Kikeronovu.
Taj dramski elemenat svojstven je i nekim Varonovim menipskim satirama. I
stilski delo je veoma neujednaeno, pa se uglaene reenice nalaze pored
arhaino nespretnih. Tako se Varonova Seoska ekonomija u umetnikom pogledu
ne moe smatrati nekim naroitim dostignuem rimske knjievnosti. Bacaju ga u
zasenak i savremeni Kikeronovi dijalozi i Vergilijeve pesme o zemljoradnji koje
pokazuju kako se ova tema moe obraditi i pesniki. Ali Varonovo delo ipak nije
samo kulturno-istorijski dokumenat ve uestvuje u razvoju rimske umetnike
knjievnosti u kojoj njegovatema nalazi nekoliko znaajnih uoblienja. Ono stoji i
po svojim umetnikim intencijama izmeu Katonove arhaine proze s jedne
strane, Kikeronova elegantnog dijaloga i Vergilijeve prefinjene pesnike obrade s
druge, mada blie Katonu. Moglo bi se rei da je Varon u neku ruku ostvario onaj

program koji je formulisao, kao Homer i potonji pesnici znaajnih herojskih tema,
obraajui se na poetku svoga dela za pomo boanstvima.
I budui da, kako se kae, bogovi pomau trudbenike, najpre u njih prizvati, a
ne, kako to ine Homer i Enije, Muze, nego svih 12 sabornih bogova, i to ne one
gradske, iji kipovi do foruma pozlaeni stoje, est mukih glava i enskih isto
toliko, nego onih 12 bogova, koji ponajvie predvode zemljoradnike. Pre svega
Jupitera i Teluru, koji sve plodove zemljoradnje podravaju na nebu i na zemlji;
stoga to ih zovu roditeljima, velikim, Jupiteru je ime otac, a Teluri zemlja majka.
U drugom redu Sunce i Mesec: pazimo na njihova doba kad to sejemo i sadimo.
U treem redu Kereru i Libera, jer su njihovi plodovi najprei za ivljenje; od njih
dolazi hrana i pie sa zemljita. U etvrtom redu, Robiga i Floru: kad su oni
naklonjeni niti snet unitava itarice i stabla, niti cvetaju u nevreme. Stoga su u
ast Robigu uvedeni praznici Robigalija, u ast Flori igre Floralija. Isto tako se
obraam Minervi i Veneri: prva je zatitnica maslinjaka, druga vrtova i u njeno
ime je uvedena seoska svetkovina Vinalija. Pa jo se molim Limfi i Dobroj Srei,
jer je bez vode suva i jadna sva zemljoradnja, koja je bez napretka u dobre sree
zaludnost, a ne koristan rad. Kad smo tako ove bogove prizvali i slavu im odali,
saoptiu razgovore koje smo nedavno vodili o zemljoradnji, odakle e moi
saznati ta treba da radi.
Et quoniam, ut aiunt, dei facientes adiuvant, prius invocabo eos, nec, ut Homerus
et Ennius, Musas, sed duodecim deos consentis; neque tamen eos urbanos,
quorum imagines ad forum auratae stant, sex mares et femines totidem, sed illos
XII deos, qui maxime agricolarum duces sunt. Primum qui omnis fructos agri
culturae caelo et terra continent, Iovem et Tellurem: itaque, quod ii parentes,
magni dicuntur, Iuppiter pater appellatur, Tellus terra mater. Secundo Solem et
Lunam, quorum tempora observantur, cum quaedam seruntur et conduntur.
Tertio Cererem et Liberum, quod horum fructus maxime necessarii ad victum: ab
his enim cibus et potio venit e fundo. Quarto Robigum ac Floram, quibus propitiis
neque robigo frumenta atque arbores corrumpit, neque non tempestive florent.
Itaque publice Robigo feriae Robigalia, Florae ludi Floralia instituti. Item
adveneror Minervam et Venerem, quarum unius procuratio oliveti, alterius
hortorum; quo nomine rustica Vinalia instituta. Nec non etiam precor Lympham
ac Bonum Eventum, quoniam sine aqua omnis arida ac misera agri cultura, sine
successu ac bono eventu frustratio est, non cultura. Iis igitur deis ad
venerationem advocatis, ego referam sermones eos quos de agri cultura
habuimus nuper, ex quibus quid te facere oporteat animadvertere poteris.
Ovo je prizivanje (invocatio) kao izdanak homerskog prizivanja Muza jasan
svedok umetnikih tenji pisca, rimskog rodoljuba koji svoju temu oigledno po
znaaju izjednauje sa tematikom grkog herojskog epa. Kada Varon zamenjuje
grke Muze, pokroviteljice pesnitva, rimskim di consentes, ovaj Rimljanin i
nehotice otkriva zavisnost rimske kulture od grke, jer su ta boanstva jednim
delom rimska varijanta dvanaest atikih bogova. Ta zavisnost odreuje i sadrinu
njegova spisa. Jer Varon ne pie samo na osnovu iskustva, svoga i svojih rimskih
savremenika, ve i na osnovu knjievnih izvora, i to naroito grkih.
Jo su blii umetnikoj knjievnosti bili Varonovi Logistorici (Logistoricon libri
LXXVI). Grki naslov otkriva nam karakter ovog proznog dela. U njemu se istorija
(), u koju su Grci ubrajali i mitske pripovesti, meala sa razmiljanjima, sa
milju (). Svaka je knjiga obraivala poseban etiki problem, i to na primeru
ivota i karaktera neke odreene linosti iz istorije ili legende. To vidimo iz

naslova kao to su Katon o vaspitanju dece (Cato de liberis educandis), Marije o

srei (Marius de fortuna), Orest o ludilu (Orestes de insania) itd. Ti naslovi
Varonovih Logistorika datih u dijalokom obliku, kao i sadrina koja je bila vie
moralno-filosofska nego istorijska, podseaju nas na Kikeronove dijaloge Lajlije o
prijateljstvu, Katon o starosti. Naalost ne moe se nita pouzdano rei o
meusobnom odnosu ovih spisa Varona i Kikerona. Za jednu deceniju stariji Varon
moda je mogao posluiti i Kikeronu kao uzor, ali moda je dugoveki Varon pisao
docnije, ugledajui se na veeg umetnika Kikerona. Uostalom, rad je ovih pisaca
iao naporedo u raznim oblastima. Kao Kikeron i Varon je objavio mnoge besede
(orationes, 22. knj., suasiones, 3. knj.), koje je i on nesumnjivo pre izdavanja
doterivao, ako ve nisu bile naroito sastavljene za objavljivanje. Pitanjima
filosofije, retorike i filologije bavila su se oba pisca. Kao Kikeron, i Varon je
naroito cenio uenje Platorove akademije. ali je bio blii stoiarima. Krug
njegova interesa, ili bolje reeno mnogi krugovi njegovih interesa bili su tako
raznoliki da je i u tome je blizak Kikeronu eklektiki spajao mnoga shvatanja
nemajui vremena ili snage da ih podredi jedinstvenom gledanju na svet. Samo
se tako moe donekle shvatiti Varonov pijetet prema praznovericama
(superstitio) Nume Pompilija i prema Pitagorinoj mistici brojeva na jednoj strani,
kao i predanost ozbiljnom naunom radu sa egzaktnim metodom na drugoj, a da
i ne govorimo o Varonovim popularnim esejima namenjenim iroj publici. Ovaj
romantiar i realista svojim ivotom spaja republiku i monarhiju a svojim radom
obavetava savremenike ne samo o onom to je rimsko od najstarijih vremena
nego i o onom to su Grci dali oveanstvu.
PESNIKO DELO VARONOVO
109. Izgubljeno nam je i pesnitvo Varonovo. Antiki pisci pominju Pesme
(Poematum libri X). Iz nekih manje pouzdanih i manje jasnih svedoanstava ini
se kao da je, slino Lukretiju, napisao i neki didaktiki spev O prirodi (De rerum
natura). Znamo da je sastavljao Pseudotragedije (Pseudotragoediarum libri VI).
Bile su to moda parodije na teme, odnosno mitove grke tragedije. Imale su
alegorijsko znaenje i moralistiku tendenciju, svakako po ugledu na slina dela
kinikih filosofa. Naalost ni ti grki uzori Varonovih pseudotragedija nisu nam
sauvani. Znamo tek toliko da je zajedljivi kiniar Diogen iz Sinope sastavljao i
tragedije koje nisu bile namenjene prikazivanju na pozornici nego samo itanju i
da je u tim tragedijama iznosio svoja uenja. Antika svedoanstva kazuju da su
takve tragedije potom sastavljali njegov uenik Kratet iz Tebe i drugi kiniari.
Pomilja se i na uticaj skeptika Timona koji je parodirao Homera i u pseudohomerskim heksametrima ismevao uenja raznih filosofa.
Pouzdana je injenica da je knjievnom polju glavna zasluga kiniara i stoiara
bilo izgraivanje naroite vrste propagandistike propovedi, dijatribe. Ta
propoved upuena irim slojevima bila je zainjena otrom satirom i zajedljivim
humorom, a sadravala je mahom i fingirane dijaloge. Njen je stav bio kritiki i
moralistiki, ali su esto duhovitost i fantastika potiskivale ovu didaktiku crtu.
Grka dijatriba nala je rano podravaoca u rimskoj knjievnosti. Ve je Katon
Stariji u svojim govorima upotrebljavao polemiki dijalog i druga sredstva
omiljena u dijatribi. Bliske su dijatribi bile, kako smo videli, satire Lukilijeve.
Varon, koji se po svoj prilici u Pseudotrtedijama ugledao na kiniare, prenosi
sistematski u Rim i osobenu satirinu dijatribu Menipa iz Gadare, kinika iz prve
polovine 3. veka st. e. Ve su antiki kritiari u Menipu videli osnivaa naroite

vrste satire, tzv. menipske satire, za koju je pored meavine ozbiljnog i smenog i
pored tematskog arenila, bila naroito karakteristina meavina proze i stiha.
UZORI VARONOVIH MENIPSKIH SATIRA
110. Varonove Menipske satire (Saturae Menippeae, oko 150. knj.) poznajemo
samo iz fragmenata, prilino brojnih, ali veoma kratkih. Karakter Menipskih satira
i njihovu sadrinu donekle rekonstruiemo na osnovu naih znanja o grkoj
dijatribi i Menipovu izgubljenom delu. Izgubljene su nam naalost i menipske
satire Meleagra iz Gadare (oko 140-oko 70. st. e.), starijeg savremenika
Varonova. Ali su nam sauvana dela grkog satiriara Lukijana iz Samosate
(roen oko 120. n. e.), mlaeg za dva puna veka od Varona. Lukijan je negovao
naroitu vrstu satirinog dijaloga, nastavljajui vie tradiciju kinike dijatribe
nego filosofskog dijaloga Platonova. On je po ugledu na satiru Menipovu sastavio
niz spisa u kojima ismeva narodnu religiju, praznoverice, razmetljivost filosofa i
uplju uobraenost mnogih obrazovanih i neobrazovanih ljudi. Sam nam Lukijan
kazuje kako je ovo ugledanje na menipsku satiru usavrilo tehniku njegova
dijaloga. Nekoliko primera dovoljno je da pokae duh i tematiku ovog knjievnog
roda. U Ikaromenipu () racionalni kiniar leti na nebo ne bi li se
spasao od raznovrsnih uenja filosofa i mistika. U Skuptini bo1ova (
) ali se boanstvo Momos, personifikacija prigovaranja () i
sarkazma, kako se javljaju sve nova i nova boanstva, pa je ve teskobno na
Olimpu, seditu bogova. U drugom Lukijanovu dijalogu ( )
filosofska raspra epikurovaca i stoiara u kojoj se dokazuje da bogovi uopte ne
postoje baca celu skuptinu olimpskih boanstava u najcrnje brige. Donji svet
mora da poseti sam Menip u dijalogu Menip ili nekromantija (
) da bi se tamo uverio u opravdanost kinikog uenja o srei
skromna oveka ije su potrebe male i o nevoljama koje nenasitost donosi
izopaenim bogataima. Tu se satira i kinika propoved udruuju sa travestijom
mita i ismevanjem eshatolokkih verovanja. Put na onaj svet slika Lukijan
duhovito i u drugim dijalozima, u Haronu (), Razgovorima mrtvih (
). U dijalogu Gozba ili Lapiti ( ) ruga se Lukijan
netrpeljivosti dogmatinih filosofa. Grka legenda kazuje da su Kentauri
zapodenuli kavgu sa Lapitima na svadbi tesalskog heroja Piritoja. Kao to se ovaj
legendarni svadbeni ruak pretvorio u opti pokolj tako se i filosofi na gozbi koju
opisuje Lukijan najzad pozavade i poupaju. Rasprodaja ivota ( )
ismeva nain ivota pojedinih filosofa koje Lukijan malo ceni ili nikako. Nema
sumnje da u ovim dijalozima Lukijan podraava Menipu, kojije i sam sastavio
jedno Prizivanje mrtvih (), jednu Gozbu () i jednu Rasprodaju
Diogena ( ). Tako nam ovi satirini spisi Lukijanovi daju dovoljno
podataka o prirodi i sadrini starije menipske satire na koju se ugledao Varon.
Ujedno vidimo kako su se neki omiljeni motivi menipske satire uvek nanovo
javljali u delima grkih i rimskih pisaca. Jer Prizivanje mrtvih odnosno Silazak u
donji svet Menipa iz Gadare, sastavljeno prema ozbiljnoj obradi motiva u
Homerovoj Odiseji i kominoj u Aristofanovim abama, nisu uticali samo na
Lukijana iz Samosate. I Varon je u jednoj satiri upotrebio isti motiv, a veoma
slobodno i samostalno posluio se u svojoj satiri u heksametrima tim motivima i
Horatije, pa e nanovo u obliku menipske satire njime da se poslui u vreme
Neronove vladavine stoiar Seneka.

DUH I SADRINA MENIPSKIH SATIRA

111. Zavisnost Varonovih Menipskih satira od kinike dijatribe i satire Menipove
pokazuju i naslovi pojedinih satira od kojih su mnogi grki u potpunosti ili bar
delimino : Kiniar (Cynicus), Kiniar-retor () Sprovod Menipov (
). Teme su raznovrsne kao i naslovi, u kojima esto stoje izreke,
mitoloka imena i sl.: uvaj se psa (Cave canem), Naao lonac poklopac ili o
branim drugovima ( ), Ima noa
svoju meru ili o pijanstvu (Est modus matulae, ), Mazga tare mazgu, ili
o razlici izmeu due i tela (Mutuum muli scabunt, ), Titon ili o
starosti (Tithonus, ). Dvostruke naslove ove vrste rado su
upotrebljavali kiniari, izmeu ostalih kiniar Ojnomaj, a nali smo ih i kod
mlaeg Lukijana iz Samosate. I parodiju mita, omiljenu u ovom knjievnom rodu
kao i u kinikim pseudotragedijama, voleo je i Varon. Satira Eumenide
(Eumenides) u naslovu nosi eufemistiki naziv krvoednih osvetnikih demona
Erinija. U njoj Varon govori o raznim vrstama ludila. Moda je to bila satirina
obrada teme koju je ozbiljno obraivao Varon i u logistoriku Orest, o ludilu, jer je
Orest najpoznatiji mitoloki primer ludila u koje osvetnice Erinije bacaju ubicu.
Satira Endimioni (Endymiones) ruga se ljudima sanjalicama koji kao u snu prolaze
kroz ivot. Ona nosi ime prema lepom Endimijonu kome su bogovi po mitu
podarili veitu mladost u veitom snu. Sadrina Slamnog Ajanta (Aiax
stramenticius) nije nam poznata, a Odisej i po (Sesculixes) ima autobiografski
karakter Varon prikazuje svoje potucanje po raznim oblastima nauke koje je
trajalo petnaest godina, dakle jedan i po puta toliko koliko je trajalo Odisejevo
lutanje po raznim morima i krajevima. Treba pomenuti da u ovome dobu, kada se
uporedo sa pojavom monih pojedinaca i sa razvojem individualizma u Rimu
javila i memoarsko-autobiografska knjievnost, ueni Varon nije samo u satiri
davao autobiografska obavetenja, kao to je to na izmaku doklasinog perioda
inio ve Lukilije, nego je u starosti sastavio i poseban autobiografski spis O
svome ivotu (De vita sua, 3. knj).
U drugim Varonovim satirama re je o poetici i muzici. Veliki filolog Varon u
saetom obliku daje svoj sud o starim rimskim piscima. Bavio se Varon u
satirama i savremenim pitanjima morala i politike. Markov Grad (Marcopolis)
slika gradsku zajednicu. Troglavi () govori o triumviratu Kajsara,
Pompeja i Krasa godine 60. st. e. Oigledno Varon smatra da je taj triumvirat
opasan po ivot Rimske republike, jer je troglavi epitet udovinog Kerbera,
uvara podzemlja i mrtvih. Uopte sve u Rimu ide u sunovrat: nepotenje i
potkupljivost caruju u sudu i na forumu, a i sama kurija je za Varona tek talog
(faex). Rim se vie i ne moe prepoznati. Nigde vie nema starih domaina koji
su zaudarali na luk, ali su svesno i poteno vrili svoje domainske i graanske
dunosti. Gospodari su sada utonuli u luksuz, a robovi se diu protiv svojih
razneenih gospodara. Tako se na mnoge naine u Menipskim satirama
Varonovim ogleda aroliki svet njegova duha i njegova vremena uenost i
doivljaj, mitologija i istorija. Rimska prolost i njeno jednostavno dostojanstvo
slavi se romantino na raun dekadentne sadanjosti. Ismevaju se opti tipovi i
odreene linosti. Delo je izgubljeno, ali vidimo da je Varon u menipskoj satiri
naao onaj umetniki knjievni oblik koji mu je najvie odgovarao.

STIL VARONOVIH SATIRA

112. Prozom i stihom, duhovito i ozbiljno mogao je Varon da iskae u menipskoj
satiri sve to ga je zanimalo i brinulo. Nije bio samo vredni naunik, poligraf i
svatoznanac. Bio je vojnik, politiar, mislilac, umetnik. A pre svega ovek
razuman i duhovit pored sve povremene krutosti stoikog moraliste. Teko je u
oskudnim fragmentima uvek razlikovati Varonovu misao od one to je Varon
stavlja u usta linosti svojih satira. Ali jasno je da je Varon kao umetnik umeo da
razume i prikae i one ljude koje je osuivao. Vidimo da se sa sadrinom satira
menjaju ton i stil. Struno obavetenje daje u jednostavnoj i preglednoj reenici
upotrebljavajui odgovarajuu terminologiju:
Poema je ritmian govor, tj. niz rei skladno povezanih po nekom obrascu, pa
stoga i epigramski distih nazivaju poema". Poesis" je ritmino izloena materija
opirne sadrine, kao Ilijada Homerova ili Anali Enijevi.
Poema est lexis enrythmos, id est verba plura modice in quandam coniecta
formam, itaque etiam distichon epigrammation vocant poema. Poesis est
perpetuum argumentum e rhythmis, ut Ilias Homeri et Annalis Enni.
Na zakonske formule lie rei u satiri O dunosti supruga (De officio mariti), i
pored aljivog moralizma:
enu koja grei valja ili prevaspitati, ili trpeti da grei: ko enu prevaspita,
popravi nju; ko trpi, ini sebe boljim.
Vitium uxoris aut tollendum aut ferendum est: qui tollit vitium uxorem
commodiorem praestat; qui fert, sese meliorem facit.
Vie ivosti i neposrednosti ima Varonova re kada osuuje rimske bonvivane koji
sebe esto nazivaju sledbenicima Epikurovim:
I to je razlika izmeu Epikura i naih izjea ije je ivotno merilo kuhinja. ive u
mraku kao svinje, sem ako ne treba svinjac nazvati forumom a ljudima ove to su
sada mahom same svinje.
Et hoc interest inter Epicurum et ganeones nostros, quibus modulus est vitae
culina. In tenebris ac suili vivunt, nisi non forum hara atque homines, qui nunc
plerique sues sunt existimandi.
Mada Varon ceni arhaini jezik Enijev i Plautov, ima fragmenata u kojima je blizak
majstorstvu neoterika i erotici uglaenog pesnika Lajvija koji je poetkom 1. veka
st. e. u Rimu sastavljao galantne pesmice. U sotadskom stihu je poziv upuen
devojkama da grabe i koriste ivot:
Pohitajte da ivite devojice,
dok doputa mladost, hajte,
igra, gozba, ljubav eka.
Hop, u dvopreg Venere,
.... properate
vivere, puerae, qua sinit aetatula, ludere, esse,
amare et Veneris tenere bigas.
Ovaj je poziv upuen devojkama, a ne mladiima. Moe li biti neeg manje
starorimskog i manje varonskog? To su pogledi helenistikog velikog grada i
Katulova Rima, u kome poznate mondenke menjaju mueve i ljubavnike po elji,
od gozbe do gozbe. A moramo posumnjati i u jedinstvenost stroge Varonove
linosti kada sred oskudnih ostataka njegova dela naemo neholiko opisa ove
vrste:
Prstiem utisnu Amor u bradicu jamicu slatku,
putokaz ljupki da zna gde je lepota i baj.

est siunih pramenova, est puia od kovrda tek probilo nenu kou,
kaiperno pred uima leluja se. Malo zrakast ljupki pogled, trnjinice dve zenice,
iva radost, razdraganost; a majuno ruiasto drelo handa obuzdao kao rua
edan smeh...
Laculla in mento impressa Amoris digitulo
vestigio demonstrant mollitudinem.
Ante auris modo ex subolibus parvoli intorti demittebantur sex cincinni; oculi
suppaetuli nigellis pupulis liquidam hilaritatem animi; rictus parvissimus erat ut
frenato risu roseo...
Renik i stil ovih fragmenata daleko su od arhaine ukoenosti i stroge
sveanosti. Ovakve opise enske lepote davae u slinoj mekoj, deminutivkma i
pesnikim epitetima prezasienoj prozi pisci poznijeg, tobo dekadentnog
Rima, Petronije i, naroito, Apulej, koji kao stilista nastavlja grki azijanizam.
Takvi fragmenti iz Varonovih satira pokazuju da se Varon nije samo teoretski divio
baroknom azijanskom stilu Hegesije iz Magnesije (pie oko 250. st. e.). Prenosio
je azijanski stil u rimsku knjievnost po svoj prilici ve pre Varona istoriar Sisena,
koji je kao prevodilac Aristidovih Miletskih pria u neku ruku prethodnik romana
Petronijeva i Apulejeva. Izmeu Sisene i ove dvojice poznijih pisaca kao da je
stajao sa nekim svojim satirama Varon. U njima nalazimo, isto kao u Petronijevu
satirinom romanu, ne samo meavinu proze i stiha karakteristinu za menipsku
satiru ve i iscrpne opise i erotske teme poreklom iz miletskih pria zaodenute u
azijanski stil blizak u mnogome nekim odsecima Petronijevim i baroknom
azjanizmu Apulejevu. Pored ve navedenih fragmenata to lepo pokazuje i ovaj
Varonov opis, koji bi mogao stajati u nekoj miletskoj prii, a govori o fabrici ljudi
koju je otvorio Prometej i o novom bogatau Zlatnoj Cipeli, Hrisosandalu:
Zlatna Cipela porui sebi malu prijateljicu od mleka i tarentinskog voska koju su
slile miletske pele kuajui od svakog cvea, bez kostiju i ivaca bez koe, bez
kose, istu, sjajnu, vitku, belu, nenu, lepu...
Chrysosandalos locat sibi amiculam de lacte et cera Tarentina, quam apes
Milesiae coegerint ex omnibus floribus libantes, sine osse et nervis, sine pelle,
sine pilis, puram, putam, proceram, candidam, teneram, formosam.
UMETNIK VARON I UTICAJ NJEGOVA RADA
113. Bogatstvo i raznolikost izraza, oblika, tema, pa vetina versifikatora i
najzad injenica da je nekih stopedeset knjiga menipskih satira inilo gotovo
etvrtinu celokupnog knjievnog dela Varonova sve to pokazuje da smo sa
satirama Varonovim izgubili ne samo jedno neobino zanimljivo delo ve i delo od
nesumnjive umetnike vrednosti. Nestanak Lukilijevih i Varonovih satira
onemoguava nam da potpunije odredimo umetniku individualnost tih pisaca i
istorijski razvoj rimske satire, one vrste u kojoj je, ini se, rimska knjievnost dala
najvie svoga i osobenoga. Ipak vidimo toliko da je u umetnikom poslu Varon
ostao nekako na pola puta. Sve te raznovrsne elemente koje je unosio u svoje
satire kao da nije uspeo da podredi nekom jedinstvenom umetnikom principu
kao to su to umeli u 1. i 2. veku n. e. Petronije i Apulej, koji su dodue mogli da
se oslone na ve sasvim izgraen i silno obogaen knjievni jezik i stil. Stilska
neujednaenost i umetnika nedovrenost Varonova knjievnog dela nije bila po
ukusu zrele i smiljene umetnosti Varonova vremena, umetnosti koja daje
prozaiste Kikerona, Kajsara i Salustija, i pesnike Katula i Lukretija. Jo e manje ta
stilska neujednaenost biti po ukusu Augustova doba kada Horatije, Vergilije i

drugi pesnici rade strpljivo godinama na usavravanju i doterivanju umetnikih

dela. To je po svoj prilici jedan od razloga zato nam pesniko delo Varonovo i nije
sauvano.
Ista stilska neujednaenost i umetnika nedovrenost vladala je, kako smo videli,
i u Varonovim proznim spisima koji u umetnikom obliku daju struna
obavetenja, kao spis O seoskoj ekonomiji, gde proznom stilu nedostaje
ujednaena uglaenost, a dijalokom obliku nedostaje ona potpuna doteranost i
majstorska kompozicija koja ini od Kikeronovih dijaloga prava remek-dela.
Ne smemo, meutim, zaboraviti ni to da je Varon uvek iao za strogom
dispozicijom materijala i kompozicijom dela. Ta je Varonova tenja tako
naglaena, da nije bez razloga reeno kako se blii pravoj maniji. Posredi je retka
metodinost, ali i Varonovo zanimanje za mistiku brojeva. Pomenuli smo ranije
ulogu broja sedam u Varonovim Sedmicama. U delu O latinskom jeziku raspored,
pored svetene sedmice, odreuju pitagorska trojka i stoika etvorka, dok je
druga knjiga O seoskoj ekonomiji podeljena na devet puta devet odeljka. Drugim
reima, logika i preglednost nisu uvek i jedino odreivali kompoziciju Varonovih
spisa.
Da bi ipak bolje uoili napore stiliste i umetnika Varona uzimamo neke iskaze i
primere iz njegove naune proze. Za svoju malu jeziku izbirljivost i prihvatanje
anomalije i neologizama imao je Varon teorijsko obrazloenje obojeno praktinim
realizmom rimskim:
Tako, budui da u odei i gradnji kao i u nametaju, hrani i svemu to je uneseno
u na ivot da se njime koristimo caruje neujednaenost, i u govoru, koji je
stvoren da se koristi, ne treba odbacivati neujednaenost. Ako neko smatra da su
u celini dva cilja koja priroda u praksi treba da dostigne, korist i uglaenost, jer
ne elimo dok se odevamo samo da se zatitimo od hladnoe, ve i da budemo
obueni pristojno; niti da imamo kuu samo da bismo bili pod krovom i bezbedni
gde nas je nuda saterala, ve i mesto gde nas uivanje zadrava; ne elimo
sue samo pogodno za hranu, ve i lepa oblika, od ruke umetnika jer je oveku
dovoljno jedno, a ovetvu drugo: ednome oveku bilo kakva je aa zgodna,
obrazovanu i uglaenu samo ako je lepa... Nego, kako smo od koristi okrenuli na
uivanje: i tu esto vie uivanja prua razliitost nego slinost... Stoga, ili nam
valja poricati da nam je raznolikost prijatna, ili, jer moramo priznati da je tako,
valja rei da ne treba izbegavati raznolikost rei koja je uobiajena u praksi.
Quare cum, ut in vestitu aedificiis, sic in supellectile cibo ceterisque omnibus
quae usus causa ad vitam sunt assumpta dominetur inaequabilitas, in sermone
quoque, qui est usus causa constitutus, ea non repudianda. Quod si quis
duplicem putat esse summam, ad quas metas naturae sit perveniendum in usu,
utilitatis et elegantiae, quod non solum vestiti esse volumus ut vitemus frigus,
sed etiam ut videamur vestiti esse honeste, non domum habere ut simus in tecto
et tuto solum, quo necessitas contruserit, sed etiam ubi voluptas retineri possit,
non solum vasa ad victum habilia, sed etiam, figura bella atque ab artifice ficta,
quod aliud homini, aliud humanitati satis est; quodvis sitienti homini poculum
idoneum, humanitati nisi bellum parum; sed cum discessum est ab utilitate ad
voluptatem, tamen in eo ex dissimilitudine plus voluptatis quam ex similitudine
saepe capitur... Quare aut negandum nobis disparia esse iucunda aut, quoniam
necesse est confiteri, dicendum verborum dissimilitudinem, quae sit in
consuetudine, non esse vitandam.

I sam ivot je ograniavao domet stiliste Varona. Prvu knjigu dijaloga O seoskoj
ekonomiji posveuje supruzi reima:
Da mi je preostalo slobodnog vremena, Fundanijo, natenane bih za te pisao ovo
to u sad izloiti kako budem mogao: jer, ako je ovek, kako vele, samo mehur
na vodi, koliko je to tek starac. Osamdeseta me godina opominje da priredim
prtljag pre no to iz ivota otputujem.
Si otium essem consecutus, Fundania, commodius tibi haec scriberem quae
nunc, ut potero, exponam cogitans esse properandum, quod, ut dicitur, si homo
bulla, eo magis senex. Annus enim octogesimus admonet me ut sarcinas
colligam, antequam proficiscar e vita.
Ni u mlaim godinama nije bio dokon. Pa ipak se ovaj dijalog blii Kikeronovu.
Scena je paljivo pripremljena: o prazniku setve Varon se u hramu Majke Zemlje
nalazi sa prijateljima koji razgledaju sliku Italije; kako svi ekaju nadzornika,
posedaju i zapodenu razgovor o Italiji i italskom selu. Struno obavetenje esto
je privlano formulisano i itaoce odmaraju anegdotski ekskursi:
Ti zna, Aksije, i da se veprovi mogu drati u uzgajalitu. i da se tamo obino
bez mnogo muke tove i ulovljeni i pitomi, koji su se tu oprasili. Video si na dobru
kod Tuskula, koje je ovaj Varon ovde od Marka Pupija Pisona kupio, kako se u
odreeni as, na znak roga kupe veprovi i srndai da se nahrake; jer su iz
vebalita, sa uzviena mesta, sipali ir veprovima a srndaima grahorinu ili ta
drugo. Zaista odgovori Aksije, kad sam kod Kvinta Hortensija bio u
Laurentinu, video sam kako se to jo dramatinije ini. Bila je tu uma, vie od
pedeset jutara kako on kazivae, suhomeinom ograena, koju nisu zvali
uzgajalite, nego . Bilo je tamo uzvpeno mesto gde je prostrta
trpeza i mi smo ruavali. Kvinto je naredio da pozovu Orfeja. Kad je doao, u
dugoj haljini i sa kitarom, naredi mu se da svira; on dunu u rog i smesta nas
opkoln mnoina jelena, veprova i drugih etvoronoaca, tako da mi se prizor
uinio isto toliko lep kao kad edili u Velikom trkalitu prireuju lovove bez afrikog
zverinja.
Apros quidem posse haberi in leporario, nec magno negotio ibi et captivos et
cicuris, qui ibi nati sint, pingues solere fieri scis, Axi. Nam quem fundum in
Tusculano emit hic Varro a M. Pupio Pisone, vidisti ad bucinam inflatam certo
tempore apros et capreas convenire ad pabulum, cum ex superiore loco e
palaestra apris effunderetur glans, capreis vicia aut quid aliut. Ego vero, inquit
ille, aput Q. Hortensium cum in agro Laurenti essem, ibi istuc magis tragicos fieri
vidi. Nam silva erat, ut dicebat, supra quinquaginta iugerum maceria saepta,
quod non leporarium, sed therotrophium appellabant. Ibi erat locus excelsus, ubi
triclinio posito cenabamus. Quo Orphea vocari iussit. Qui cum eo venisset cum
stola et cithara cantare esset iussus, bucina inflavit, ut tantum circumfluxerit nos
cervorum aprorum et ceterarum quadripedum multitudo, ut non minus formosum
mihi visum sit spectaculum, quam in circo maximo aedilium sine Africanis bestiis
cum fiunt venationes.
Moemo rei da i Kikeron, koji je Varonu posvetio drugo izdanje Akademika, i
uitelj retorike Kvintilijan, nisu Varona cenili i proslavljali samo sa njegove
izuzetne uenosti, ve i sa njegova knjievnog rada. Varon je u mnogim delima
nastojao da svoje znanje prenese zemljacima umetniki uoblieno. Pritom je
eruditsku mikrofiliju spajao sa irinom pogleda, spremnost za nova saznanja sa
patriotizmom i konzervativnou koja sea na Starog Katona. Varonova re i
odatle crpe snagu:

Veliki preci nai ne pretpostavljahu bez razloga seosko stanovnitvo rimskom

graanstvu. Jer kao to su na selu leniji oni koji na majuru ive, nego oni koji
nekim poslom na polju borave tako i one koji bi u gradu sedeli drahu za vee
besposliare od seoskog ivlja. Stoga su i godinu podelili tako da su gradske
poslove vrili samo pazarnih dana, a ostalih sedam obraivali su njive. Dok su se
tog obiaja drali, oboje su postizali: da su im njive bogato raale i da su sami bili
boljeg zdravlja i nisu eznuli za gradskim vebalitima Grka... Kako su se sada
domaini gotovo zavukli meu gradske bedeme, napustili srp i ralicu i radije
kreu ruke u pozoritu i na trkalitu nego na njivama i u vinogradima, mi, kako
bismo siti bili, najmimo ljude da nam ito doteraju iz Afrike i sa Sardinije;
brodovima berbu kupimo sa ostrva Kosa i Hija. Tako u zemlji gde su pastiri, koji su
Rim osnovali, svoje potomstvo uili zemljoradnji, posljedci njihovi su tu, obratno,
iz srebroljublja i protivno zakonu, njive pretvorili u livade; nee da znaju da nije
isto teiti zemlju i gajiti stoku.
Viri magni nostri maiores non sine causa praeponebant rusticos Romanos
urbanis. Ut ruri enim qui in villa vivunt ignaviores, quam qui in agro versantur in
aliquo opere faciendo, sic qui in oppido sederent, quam qui rura colerent,
desidiosiores putabant. Itaque annum ita diviserunt, ut nonis modo diebus
urbanas res usurparent, reliquis septem ut rura colerent. Quod dum servaverunt
institutum, utrumque sunt consecuti, ut et cultura agros fecundissimos haberent
et ipsi valetudine firmiores essent, ac ne Graecorum urbana desiderarent
gymnasia... Igitur quod nunc intra murum fere patres familiae conrepserunt
relictis falce et aratro et manus movere maluerunt in theatro ac circo, quam in
segetibus ac vinetis, frumentum locamus qui nobis advehat, qui saturi fiamus, ex
Africa et Sardinia, et navibus vindemiam condimus ex insula Coa et Chia. Itaque
in qua terra culturam agri docuerunt pastores progeniem suam, qui condiderunt
urbem, ibi contra progenies eorum propter avaritiam contra leges ex segetibus
fecit prata, ignorantes non idem esse agri culturam et pastionem.
Rimska konzervativnost i istraivaka preduzimljivost, erudicija i irina pogleda,
naunika mikrofilija i umetnike tenje nisu u ogromnom delu Varonovu svugde
skladno zdruene i jednako zastupljene. esto su pretezali antikvarska uenost i
patriotizam. Kikeron je stoga mogao rei: Mi smo u naem Rimu bili kao putnici
namernici koji lutaju; tvoje su nas knjige kui dovele, da ipak jedared moemo
saznati ko smo i odakle smo. (Nam nos in nostra urbe peregrinantis errantisque
tamquam hospites, tui libri quasi domum deduxerunt, ut possemus aliquando qui
et ubi essemus agnoscere.)
Ove se rei prvenstveno odnose na antikvarsko i istorijsko delo Varonovo. Ali one
nisu jedino obeleje Varonova tvoratva. Na istome mestu Kikeron, majstor rei i
merodavni sudija, odaje visoko priznanje Varonu umetniku: kazuje da je gotovo u
svakoj vrsti stiha Varon dao pesmu raznoliku i uglaenu varium et elegans
omni fere numero poema. Rei su upuene samom Varonu i u njima ima moda
neto laskanja; ali treba znati da Kikeron nije mario za pesnitvo Katula i
neoterika. Augustin koji Varonaceni visoko, suprotstavlja ga Kikeronu: Varonova
neizmerna uenost i bogata misaonost privlae oveka eljna injenica
(studiosum rerum) onoliko koliko u Kikeronu uiva ljubitelj umetnike rei
(studiosus verborum). Ostao je Varon i za potomstvo auctor acutissimus atque
doctissimus.
Potonja sudbina naunih spisa Varonovih, raenih savesno i na osnovu bogate
dokumentacije, mada ne uvek kritino, sudbina je koja stie i najvea nauna

dela. Svi su Varonove spise koristili i mahom ostajali pri Varonovim zakljucima.
Nova dela ispunjena Varonovom uenou i Varonovim saznanjima bacila su u
zaborav same spise Varonove. Stoga je njegov uticaj na potonju nauku bio
neobino velik, preko srednjeg veka pa sve do u novi vek, iako su nam njegova
dela izgubljena. Sistem tzv. artes liberales koji je Varon dao u svojoj enciklopediji
Nauke, neto izmenjen i skraen u delima Martijana Kapele i Kasiodora
(odbaena je medicina i arhitektura) osnov je srednjovekovnog kanona nauke.
Srednjovekovna i renesansna nauka na Zapadu posredno je koristila njegova
dela. Znamo da je taj uticaj bio neobino velik, ali ne moemo ga odrediti u
pojedinostima. Dovoljno je ukazati na injenicu da se ak i u dananjoj
elementarnoj gramatici aci irom sveta slue izrazima koje je Varon preneo iz
grkih udbenika u rimske ili ih je skovao prema grkim uzorima.
Iako su pesnika dela Varonova brzo zaboravljena, jer nisu bila po ukusu mlaih
generacija, ipak nema sumnje da su tematika i duh Varonovih menipskih satira
uticali na potonje rimske satiriare, kako one koji su pisali samo u heksametrima,
tako i na one koji su se drali menipske meavine stiha i proze kao Seneka u
Otikvljenju ili Petronije u svome romanu. Naalost, nismo u mogunosti da
potpunije odredimo znaaj Varonov u tome predanju rimske satire koje je
nasledila i novija evropska knjievnost. Meavina proze i stiha bila je omiljena u
poslednjim antikim stoleima. Dela Martijana Kapele i Boetija, koja spadaju
meu najitanije antike autore na srednjovekovnom latinskom Zapadu, mnogo
su doprinela da prozimetar (prosimetrum) u srednjem veku postane jedan od
najomiljenijih oblika zapadne knjievnosti. Za srednjovekovno stilsko oseanje
karakteristino je ba nerazlikovanje i nerazdvajanje proznog i pesnikog izraza,
u emu svakako treba videti i posledicu poznoantikog uticaja i poznoantike
retorske kole, ijim su se prirunicima sluili i u srednjem veku. Menipska satira
nala je sa svojom meavinom proze i stiha poslednika i u francuskoj Satire
Mnippe 16. veka, punoj parodistikih i pamfletskih crta (an Pasera 1534
1602, Pjer Pitu 15391596 i dr.).
PESNIK FILOSOF LUKRETIJE
DIDAKTINO PESNITVO
114. U 1. veku st. e., na poetku klasinog perioda rimske knjievnosti, stoji
usamljeno po veliini i ostvarenju pesnike zamisli, Lukretijev filosofsko-didaktiki
ep. Po duhu, obimu i stilizaciji to delo se potpuno razlikuje od sitnog pesnitva i
elegantnog artizma pesnika neoterika, rimske moderne poezije, koja daje glavno
obeleje pesnitvu Lukretijeva vremena, meu ijim predstavnicima se nalazi i
veliki liriar Katul. Spev Lukretijev pripada pesnikom rodu koji po svojoj nameni
stavlja piscu naroite zahteve i mahom stoji na granici umetnike knjievnosti.
Pouku ne vole da sluaju ni deca, ni odrasli. Isto vai i za didaktinu poeziju jer u
njoj, prirodno, pretee struna i sadrinska strana nad oseajnom i umetnikom.
Stoga, ako neko pie didaktiki ep, mora raspolagati velikim pesnikim talentom
da bi njegovo delo izdralo umetniku kritiku. Ustvari, esto je teko razgraniiti
didaktiku poeziju od prave poezije, jer didaktini elemenat ini osnovu basne,
parabole i legende, preovladava u gnomskom pesnitvu, nalazi mesto u drami i
epu. Sa stanovita modernog estetizma danas se prevashodno didaktika
poezija, u kojoj nesumnjivo prvo mesto zauzima deskriptivni didaktini ep,
iskljuuje iz oblasti stvario pesnikog. Klasini narodi nisu u tome pogledu bili

ni tako strogi, ni tako izbirljivi kao savremeni. Didaktika poezija negovana je od

starine radi lakeg pamenja (mnemotehnika). Znamo da je kod raznih naroda i
nastala u doba kada je pismenost jo bila nepoznata ili knjiga retka i kada je
ritmikoj frazi pripisivan jai maijski efekat. Za keltske druide i nae Agatirse u
oblasti Moria znamo da su sve predavali u stihovima, verska uenja i zakonske
propise. I u doba razvijenije pismenosti stih kao mnemotehniko sredstvo ostaje i
dalje u upotrebi, pa se pravila latinske gramatike jo i danas slue stihom i
rimom. Ve u himnama indijskih Veda koje su bramini stoleima usmeno
prenosili, udruuje se epsko prianje, didaktika i filosofska spekulacija, a
Konfucije se oko 500. st. e. za svoje etike pouke posluio ritmom popularne
kitajske pesme. U Grka stih didaktike poezije bio je pre svega heksametar. U
tome stihu ve Hesiod sastavlja, negde u 7. veku, svoj mitoloki prirunik
Raanje Bogova () i svoja uputstva za zemljoradnike Dela i gam (
), puna moralnih pouka i snabdevena kalendarom za poljoprivrednike.
U grkoj knjievnosti didaktiki spev bio je vrlo omiljen knjievni rod, u arhainom
i klasinom periodu, a naroito u helenistiko doba, kada uenost postaje jedan
od glavnih atributa pesnika. Grki filosofi Ksenofan, Empedokle i Parmenid izlau
u 6. i 5. veku st. e. svoja uenja u obliku didaktine poezije. U helenistiko je
doba Anadolac Arat (315239. st. e.), koji je due vremena boravio u Makedoniji,
izloio astronomiju u spevu Nebeske pojave () koji je u Rimu vie puta
prevoen a uticao je na Aratova zemljaka Apostola Pavla. U obliku didaktikog
speva pisali su, dalje, Skimno o geografiji, Nikandar o medicini, Heraklejd sa
Ponta o gramatici, Opijan o lovu i ribolovu i mnogi drugi grki pisci o raznim
strunim temama.
U rimsku knjievnost prenosio je prvi grke didaktine spevove, kako smo videli,
Enije koji je dao u tome rodu filosofskog Euhemera i lake Poslastice za
sladokusce. U klasinoj rimskoj knjievnosti ima didaktini spev etiri krupna
predstavnika ija su nam dela sauvana: Lukretija, Vergilija (Pesme o
zemljoradnji), Ovidija (Praznini kalendar), Manilija (Astronomija). Tome rodu
pripada i Ajtna, spev anonimnog pisca o vulkanskim pojavama, dok je Ovidijeva
Ljubavna tehnika kao neka parodija didaktinog epa. Ali u oima moderne kritike
umetnika, estetska strana ovih spevova ocenjuje se razlino i onda kada je re
samo o tri zaista velika pesnika, o Lukretiju, Vergiliju i Ovidiju. Sva su tri pesnika
pokazala da didaktini ep moe stvarno da prui i uivanje i korist (delectare et
prodesse), kako to od pesnitva uopte zahteva Horatije, povodei se za grkim
teoretiarem Filodemom. Ali dok umetnika, estetska vrednost Vergilijeve i
Ovidijeve didaktine poezije nastaje prema tim sudovima nekako iz saradnje
oblika i sadrine, dotle moderna kritika Lukretiju esto zamera na nepoetinoj
temi, mada mu priznaje da su njegov vanredni pesniki talenat i izuzetni
filosofsko-propovedniki ar uspeli da prikriju tu osnovnu greku. Ali ovakvo
razdvajanje oblika i sadrine Lukretijeva speva nikako ne moe da pravilno odredi
umetniku osobenost toga dela, osobenost kojoj podjednako doprinose filosofska
tema i Lukretijev pesniki dar za posmatranje i plastino opisivanje prirode,
duboko doivljavanje i strasno zalaganje za izloeno uenje. Ba stoga to
Lukretijevo pesniko delo nosi peat snanog linog doivljaja mada doivljaja
preteno u apstraktnom svetu filosofskog miljenja moramo da alimo to su
nam tako malo poznati ivot i linost Lukretijeva.

LUKRETIJEV IVOT
nil igitur mors est
115. TIT LUKRETIJE KAR (Titus Lucretius Carus, oko 9454. st. e.) nije nam u
delu ostavio podatke o svome ivotu koji nije bio dug. Imao je Lukretije nekih
etrdeset godina kada je umro. Pravo poreklo mu se ne zna. Verovatno nije
roeni Rimljanin, a da li je iz plebejske porodice ne moe se zakljuiti na osnovu
njegova imena ili tona kojim se obraa svome zatitniku Gaju Memiju, zetu
Sulinu, kome su bili bliski i pesnici neoterici Kina i Katul. Pouzdano se moe rei
da nije pripadao krugu neoterika ne samo stoga to o takvoj pripadnosti nemamo
nikakvih vesti ve i stoga to su njegovi strogo filosofski interesi i njegova
sklonost ka arhainom izrazu puna suprotnost knjievnim idealima neoterika.
Puka su nagaanja da je iveo u okojni Napulja. Na to se pomiljalo zato to su
tu Epikurovo uenje irili filosofi Siron i Filodem, koji su oko 7065. st. e. doli u
te krajeve iz Sirije. Lukretijev spev ne moe posluiti kao pouzdan dokaz da je
pesnik iveo sasvim povueno i da se za javni ivot nije ni zanimao. Posveta
Memiju i neke misli speva kao da ukazuju na bliskost republikanskoj stranci.
Sporno je pitanje da li je bolovao od melanholije ili je podlegao posledicama
nekog ljubavnog napitka ( poculum amatorium) kako to kazuje
hrianin Hijeronim. Ovaj motiv o ljubavi arobnici svakako je u vezi sa himnom
boginji ljubavi, Veneri, u uvodnim stihovima Lukretijeva glavnog i jedinog dela, a
pria o samoubistvu je poboan zakljuak o skonjanju bezbonika i vezana je za
njegov materijalizam i ateizam. Ali tvrda je injenica ono to nam kazuje Nepot,
savremenik Katulov i Lukretijev: kada su, gotovo iste godine, umrla oba ova toliko
razliita pesnika kratkoga veka, zavrio se jedan sjajan period rimskog pesnitva.
U tom periodu jedno od najznaajnijih umetnikih ostvarenja je ba Lukretijev
didaktini spev.
SPEV VREME I UZORI
116. Lukretijev spev O prirodi (De rerum natura, 6. knj.) ima nekih 7.400
heksametara. Mada izlae grko filosofsko uenje i mada o aktivnom ueu
njegova autora u ivotu rimske zajednice ne znamo nita spev je izraz
vremena i prilika u kojima je nastao. Vreme graanskih ratova stvaralo je ono
oseanje nesigurnosti i onaj strah od smrti iz kojega se raa elja da se ivot
iskoristi to bre i to potpunije. Lukretijeva osuda graanskih sukoba i njegovo
grozniavo nastojanje da ljude oslobodi straha od smrti, straha to im ga nameu
religija i tipino rimske praznoverice, kao da su duboko u pesnikovoj podsvesti
meusobno povezani. Moda je u doivljavanju tog tekog istorijskog sukoba neki
od skrivenih korenova one borbe protiv straha od smrti koju na filosofskom
podruju vodi tako dosledno Lukretije, ali i nekako odvie uporno. Kao da je na taj
nain pesnik reagovao na strahote Sulinih ratova i proskripcija, koje su kod
drugih ljudi budile verska oseanja i praznoverni strah, pa su Lukretiju i tako
davale podstrek za borbu protiv religije. Savremena je tema Lukretijeva i stoga
to je ba u Rimu i Italiji njegova vremena uenje Epikurovo bilo prilino poznato.
Znamo imena veeg broja rimskih epihurovaca koji u to vreme prevode na
latinski dela Epikurova, kao Rabirije, Katije ili Amafinije. Helenistika didaktina
poezija, koju u Rim prenosi ve Enije, mogla je dati podstreka Lukretiju da se
poduhvati svoga tekog posla pesnike obrade uenja Epikurova. Ali glavni je
podstrek dao Lukretiju, kako se ini, stariji didaktini spev filosofa Empedokla iz
Akraganta, jer nam sam Lukretije kazuje da neobino ceni Empedokla i da je

izuavao njegovo grko delo kome je dat isti na slov, samo na grkom (
), koji uzima za svoj spev i Lukretije. Znamo, uostalom, da Empedoklov
spev itaju u tim godinama i drugi Rimljani. Ovaj glavni uzor Lukretijev treba
pomenuti naroito stoga to nije bez osnova pretpostavka da je ba taj uzor
uputio Lukretijev interes prvenstveno na Epikurovu nauku o prirodi, na fiziku,
odnosno na Demokritovu atomistiku. Etika koja odreuje odnos oveka prema
oveku i prema zajednici nije posebno i podrobno obraena u filosofskom epu
Lukretijevu, a teorija saznanja (gnoseologija) tek u manjoj meri.
Posebni Lukretijev interes za fiziku daje Lukretijevu spevu osoben karakter,
karakter koji, ako imamo na umu uenje Epikurovo i rimski utilitarizam, unekoliko
iznenauje, i to tim vie to ba ovaj posebni interes autora stvara velike tekoe
pesnikoj obradi. Jer, sumnje nema, kretanje i sukobljavanje atoma u praznom
prostoru nije najprivlanija meu pesnikim temama. Ta je tema bila jo
nepodesnija za obradu u latinskim heksametrima stoga to je za nju bila vezana
naroita grka terminologija nepoznata latinskom jeziku. Nije stoga ni udo to
Lukretijev heksametar nije na onoj visini kao Katulov, a sam se pesnik ali kako
latinski jezik nije podesan da iskae visoku i blagorodnu misao uitelja Epikura.
Stoga Lukretije i mora da stvara novu filosofsku terminologiju u latinskom jeziku.
Znamo koliko se Lukretijev savremenik Kikeron u prozi muio oko latinske
interpretacije grkih filosofskih termina. Ovaj strunjak sam kudi prozu rimskih
epikurovaca istiui njihove pogrene prevode grkih termina. Prirodno je stoga
to i Lukretije, koji pie u stihu, nije mogao uvek da savlada potpuno te tekoe.
Pa ipak je Lukretije bio majstor preciznog izraza. to se tie pesnike fraze
Lukretijeve nismo uvek u stanju da ocenimo udeo koji u njoj ima njegov veliki
prethodnik Enije. Ali nasluujemo da je Lukretije svoje brojne arhaizme
preuzimao iz toga izvora, podiui tako ton svoje filosofske propovedi. Ovi
arhaini obrti i izrazi doprinose sveanoj ozbiljnosti dela koja ne umanjuje
pesniku lepotu opisa. Primeuje se, meutim, da je ovaj neustraivi borac znao i
za neoterike i njihove pesnike manire, a pogotovo za popularnu propoved
helenistike dijatribe.
SADRINA SPEVA
117. Sadrina speva O prirodi ipak nije iskljuivo fizika, mada ova preovladava
nad ostalim elementima Epikurova uenja. To ne bi nikako odgovaralo osnovnom
problemu Epikurove filosofije ija je glavna briga da otkrije oveku put ka pravoj
srei, pa prema tome svu teoriju i svu fiziku stavlja u slubu ovom praktinom
zadatku. Taj zadatak uslovljava i naroito zanimanje epikurovaca za etika
pitanja. Iako je glavna sadrina speva Lukretijeva fizika, zainjena epikurskom na
atomistici zasnovanom teorijom saznanja, Lukretije nije izneverio Epikura. Sve
Lukretijevo izlaganje, kako nam i on sam neprestano ponavlja, ima samo jedan
cilj da oslobodi oveka straha od smrti i tako ga osposobi za sreu. A to je
osloboenje doneo ljudima Epikur. Ovaj praktini cilj svoga izlaganja istie
Lukretije naroito u uvodima pojedinih pevanja proslavljajui u vie mahova
Epikura i njegove zasluge. Tako Lukretije miri ono isticanje fizike, koje moda
duguje Empedoklu kao uzoru, sa Epikurovim uenjem ije je teite u oblasti
etike i ivotne prakse. Ipak, kao da je svestan da mu to ne polazi u potpunosti za
rukom, Lukretije kazuje kako je ono to iscrpno izlae neophodno za razumevanje
Epikurova uenja. Ali, to je mnogo znaajnije, sav taj filosofsko-didaktini
materijal pretvara pesnik. Lukretije u pravu pesmu.

Lukretijev spev O prirodi poinje oduevljenom himnom svemonoj boginji

ljubavi, Veneri, majci svekolikog ivota:
Enejevia majko, bogova
slasti, i ljudi, blaga Venero,
pod zvezdama to nebom promiu,
oivljava more brodonosno,
i zemlju plodnu sjajnim etvama.
Tobom se raa svaki ivi rod
i im se rodi, gleda sunev sjaj.
Pred tobom vetri bee, boginjo,
pred tobom i pred tvojim dolaskom
razleu se oblaci nebesni,
preda te cvee slatko prostire
svem veta zemlja, morska puina
tebi se smeje, nebo smireno
u blesku razlivenu tebi sja.
im sine lice dana proletnjeg,
Favonija im ivotvorni dah,
ojaa, stega svih osloboen,
objavljuju te ptice nebesne
boginjo, prve, i tvoj dolazak
potresene u srcu zanosom
tvojim; a divlja stada zverinja
panjake bujne skokom prelaze,
pro reka brzih plivaju kud ti
povede, udno tebe prati svak,
milinom zarobljen. Po morima
i gori, rekama plahovitim,
po lisnom domu ptica, poljima
zelenim, svakom ljubav umilnu
ulivaju u srce, budi ud
kroz narataje rod da mnoi svoj.
Aeneadum genetrix, hominum divumque voluptas,
alma Venus, caeli subter labentia signa
quae mare navigerum, quae terras frugiferentis
concelebras per te quoniam genus omne animantum
concipitur visitque exortum lumina solis:
te, dea, te fugiunt venti, te nubila caeli
adventumque tuum, tibi suavis daedala tellus
summittit flores, tibi rident aequora ponti
placatumque nitet diffuso lumine caelum.
Nam simul ac species patefactast verna diei
et reserata viget, genitabilis aura Favoni,
aeriae primum volucres te, diva, tuumque
significant initum perculsae corda tua vi.
Inde ferae pecudes persultant pabula laeta
et rapidos tranant amnis: ita capta lepore
te sequitur cupide quo quamque inducere pergis.
Denique per maria ac montis fluviosque rapacis

frondiferasque domos avium camposque virentis

omnibus incutiens blandum per pectora amorem
efficis ut cupide generatim saecla propagent.
U prvom pevanju (1), posle ove himne Veneri, izlau se osnovni principi:
neunitivost vene i promenljive materije i priroda bezbrojnih atoma koji se kreu
u neogranienom praznom prostoru, veni, nedeljivi, vrsti. Tu se pobijaju i
suprotna filosofska uenja o prirodi, uenja moniste Heraklita i pluraliste
Empedokla, kao i Anaksagorino uenje o homojomerijama. U drugom pevanju (2)
govori se najpre o blagodatima koje donosi ljudima filosofija:
Kad vetri puinu razrivaju
sa kopna tuu muku gledati
slatko je ne to patnja iija
radost u nama budi: no je slatko
videti zlo koje smo izbegli.
Posmatrati goleme bojeve
u ratu to se kreu poljima
slatko je, ako tebi ne prete.
Al nita nije slae nego bditi
na visovima vedrim, uzdignutim
i opasanim naukom mudraca...
Suave mari magno turbantibus aequora ventis,
e terra magnum alterius spectare laborem;
non quia vexari quemquamst iucunda voluptas,
sed quibus ipse malis careas quia cernere suave est.
Suave etiam belli certamina magna tueri
per campos instructa tua sine parte pericli.
Sed nil dulcius est, bene quam munita tenere
edita doctrina sapientum templa serena.
Opisuje se kretanje atoma, njihov oblik i razlike izmeu njih. Lukretije dokazuje
da atomi nemaju ni boje, ni ukusa, ni mirisa, ni toplote. U treem pevanju (3)
peva se prvo pohvala Epikuru:
Toliko jasnu svetlost izdii
iz teka mraka mogao si ti
pre svih, osvetlit dobra ivotna,
o grkog roda diko! Polazim
za tobom...
E tenebris tantis tam clarum extollere lumen
qui primus potuisti inlustrans commoda vitae,
te sequor; o Graiae gentis decus...
Zatim je re o dui privremenom jedinjenju atoma, naroito finih i izuzetno
pokretljivih i o odnosu due i tela. Pesnik daje na osnovu atomistikog uenja
mnoge dokaze da je besmislen strah od smrti i kazni u zagrobnom ivotu:
Drvea, najzad, u vazduhu nema
oblaka u dubini morskoj, riba
na njivi, krv iz drveta ne tee,
ni sok iz stenja, no je raspored
odreen svem, pa raste tu i ivi
I ne moe bez tela nastat sama
nikako duha priroda, daleko

postojati od krvi i ivaca...

Ne znai dakle nita smrt za nas,
nit nas se ona tie imalo.
Jer duha priroda je smrtna, zna se
i k'o to mi u drba minulo
nikakav nismo oseali bol
kad nadirahu Puni odasvud
u borbu, kad je tle, potreseno
meteom rata, drhtalo uasom
pod visokim nebesima, i irom
sve ivo zeblo u neizvesnosti
ijoj e vlasti pripasti na kopnu
i moru oveanstvo tako isto
kad ne budemo, kad se razdvoje
telo i dua koji zajedno
jedinstvo vae tvore, nita se
ve nee moi nama desiti
jer neemo postojati, i nita
uzbudit oseaj...
Denique in aethere non arbor, non aequore in alto
nubes esse queunt nec pisces vivere in arvis
nec eruor in lignis neque saxis sucus inesse.
Certum ac dispositumst ubi quicquid crescat et insit.
Sic animi natura nequit sine corpore oriri
sola neque a nervis et sanguine longius esse.
Nil igitur mors est ad nos neque pertinet hilum,
quandoquidem natura animi mortalis habetur.
Et velut anteacto nil tempore sensimus aegri,
ad confligendum venientibus undique Poenis,
omnia cum belli trepido concussa tumultu
horrida contremuere sub altis aetheris oris,
in dubioque fuere utrorum ad regna cadendum
omnibus humanis esset terraque marique,
sic, ubi non erimus, cum corporis atque animai
discidium fuerit quibus e sumus uniter apti,
scilicet haud nobis quicquam, qui non erimus tum,
accidere omnino poterit sensumque movere...
U etvrtom pevanju (4) re je o ulima i psihologiji. Objanjava se naroito proces
gledanja i odnos ulnog saznanja prema miljenju. Na kraju se govori o ljudskom
telu i njegovim funkcijama, osuuje se ljubavna strast detalj koji pobija
jednostrano gledite da su epikurovci grubi hedonisti. Svi napori ljubavne strasti
uzaludni su kazuje Lukretije:
...jer sa izvora milina
gorina neka die se i gui
u samome cveu.
...quoniam medio de fonte leporum
surgit amari aliquid, quod in ipsis floribus angat.
U petom pevanju (5), posle ponovne pohvale Epikura i posle napada na uenja
teologa, pesnik raspravlja o svetu, njegovoj prirodi i prolaznosti. To su obraena i

neka astronomska pitanja, govori se o poreklu biljaka i ivotinja, o postanku

oveka, o razvoju civilizacije i, posebno, o postanku jezika, njegovu razvoju i
promenama. Najzad, u estom pevanju (6), ponovo se hvali Epikur i obrauju
razliite pojave, nebeske i zemaljske, kao grom i munja, oblaci i kia, zemljotresi i
vulkani, Nil i njegove poplave, magnetizam i zaraze sve na filosofskoj i naunoj
osnovi, ali u punoj meri pesniki i sa retkim oduevljenjem. Tu se delo zavrava
velianstvenim opisom masovnog umiranja za vreme kuge u Atini gde je cvetala
Epikurova kola.. Ustvari, tu se Lukretijeva filosofska pesma die do majstorskog,
ali mranog finala, koje jo jednom, poslednji put, svakim stihom otkriva otrog
posmatraa i velikog pesnika, kome ni knjievni uzor naen u Tukididovoj istoriji
ne smeta da samostalno stvara novo.
Govorio je Lukretije nauno o bolestima. Razlog oboljenjima su semena stvari
(semina rerum). Ima i takvih koja donose bolest:
Sluajem kad se ova iskupe
pomute nebo, kuni bude dah.
Bolesti sila sva i kuga ta
il spolja nebom kao oblak doe
i magla, sa visina, ili nie
iz zemlje same, kad u vlazi gnjili
zbog kia preobilnih, i zbog sunca
prejaka.
... Ea cum casu sunt forte coorta
et perturbarunt caelum, fit morbidus aer.
Atque ea vis omnis morborum pestilitasque
aut extrinsecus ut nubes nebulaeque superne.
Ali objanjenje o uticaju voda i podneblja na zdravlje, o povodu bolesti, pretvara
se u monumentalnu sliku atinske kuge:
Bolesti povod taj i kuni dah
u zemlji Kekropa je nekada
zasejo polja mrtvima, i grad
ispraznio, opustoio pute.
Haec ratio quondam morborum et mortifer
aestus finibus in Cecropis funestos reddidit agros
vastavitque vias, exhausit civibus urbem.
Realistiki su opisane razne faze bolesti, sve do poslednje, i sam tok zaraze:
Predaha nije bilo zlu. Kraj tela
iscrpenih su nemeli lekari
u strepnji, bolni dok kolutahu
gorue oi besane, iroke...
Najzad tu je kraj:
stisnut je nos, uiljen mu je vrh
i slepe oi, oi upale,
na licu koa hladna, otvrdla,
U gru usta; i domalo pa smrt
ukoi ude sjajna buktinja
kad suneva zablista osmi put,
il deveti, njin ivot odlazi.
...ko nije svoje bolne
obilazio, strahuju od smrti,

u udi za ivotom nesitoj

kanjavae ga nemar uskoro,
bespomonog i naputenog, stidom
i runom smru. Ko je pomo pruo,
od zaraze je propado, i truda,
na to je njega gonilo potenje,
il dirljiva i tuna molba bolnih.
Najbolji dakle mreli su ovako.
I pogrebi su jurili bez pratnje
u trci, gde bi uspeli sluajno,
ne potujui obiaj otaca
pokopali si kosti...
...i u kolibama
zbijena tela umirahu tuno
od boljke i sirotinje, u kutu.
I roditelji videli se mrtvi
nad decom svojom mrtvom, katto deca,
na roditeljskom izdisahu telu.
...Mrtva tela
sabijala je smrt u hramove
bogova ve, i svetilita vinjih
svud leevima behu pritisnuta
njih gostima otvorie uvari.
Ve nita nisu vera ni boanstvo
tad znaili natkrilio je jad
najblii sve...
Nec requies erat ulla mali: defessa iacebant
corpora. Mussabat tacito medicina timore,
quippe patentia cum totiens, ardentia morbis
lumina versarent oculorum expertia somno...
Item ad supremum denique tempus
Compressae nares, nasi primoris acumen
tenue, cavati oculi, cava tempora, frigida pellis
duraque in ore, iacens rictu, frons tenta manebat.
Nec nimio rigida post artus morte iacebant.
Octavoque fere candenti lumine solis
aut etiam nona reddebant lampade vitam.
...quicumque suos fugitabant visere ad aegros,
vitai nimium cupidos mortisque timentis
poenibat paulo post turpi morte malaque,
desertos, opis expertis, incuria mactans.
Qui fuerant autem praesto, contagibus ibant
atque labore, pudor quem tum cogebat obire
blandaque lassorum vox mixta voce querelae.
Optimus hoc leti genus ergo quisque subibat
incomitata rapi certabant funera vasta,
ossaque condebant quo fors tum quemque trahebat
nulla illi patrios ritus pietate colentes...
...penitusque casa contrusa iacebant

corpora paupertate et morbo dedita morti.

Exanimis pueris super exanimata parentum
corpora nonnumquam posses retroque videre
matribus et patribus natos super edere vitam.
Omnia denique sancta deum delubra replerat
corporibus mors exanimis onerataque passim
cuncta cadaveribus caelestum templa manebant,
hospitibus loca quae complerant aedituentes.
Nec iam religio divum nec numina magni
pendebantur enim: praesens dolor exsuperabat.
JEDINSTVO KOMPOZICIJE I MELANHOLINA DOMINANTA
118. Ovakav mrani finale u kojem pesnik crta najrazorniji oblik smrti odgovara
poetku u kome se na vrlo slikovit nain i na raznim primerima izlae ivotni
polet i ljubavni zanos u bujnom proleu kada sveopti poar ljubavne poude
pobeuje smrt stvarajui nove ivote. Stoga po svoj prilici i nije potrebno
pretpostaviti kako to ine neki strunjaci da je pesnik spev hteo da nastavi.
Raspored, kompozicija celine je logina i dosledno sprovedena, ak ponekad i sa
odvie preciznosti i uporne doslednosti u izlaganju detalja. Ima dodue nejasnih
mesta koja nisu samo trag nevetog prepisivakog rada ve mogu znaiti da
Lukretije delo nije potpuno doterao, da nije imao vremena za poslednju redakciju.
Ali kroz celo, prema jedinstvenom planu graeno delo, ar Lukretijeva filosofskog
ubeenja i pesnikog oduevljenja ne poputa. Kroz sve odseke logina misao i
pesnika snaga osvajaju itaoca, a nada sve onaj duboko lini odnos Lukretijev
prema problematici koju obrauje. Tako je i injenica to se opisom kuge i njenih
strahota pesnik rastaje od Epikura i od svojih italaca moda u vezi i sa njegovim
duevnim raspoloenjima, sa njegovom melanholinom dominantom. Ovaj
pesnik-filosof koji propoveda mirna uivanja uma u telu osloboenu od bolova
nije samo u nemirnoj ljubavnoj igri video gorinu koja se die sa izvora milina,
koja gui u samome cveu (in ipsis floribus angat). Video je Lukretije gorinu i u
celokupnom ivotu oveha koji se bori sa tekim ivotnim nevoljama, sa
nemilosrdnim prirodnim silama.
Ne bi plodovi
u vazduh sjajni sobom iznikli
kad ovek ne bi grudu prevrto
raonikom i tle obrauju,
da niknu kad ih ne bi podstico.
Si non fecundas vertentes vomere glebas
terraique solum subigentes cimus ad ortus,
sponte sua nequeant liquidas exsistere in auras.
Pa i taj napor je esto uzaludan. Plodove spri sunce, pobije teka kia, smrzne
mraz, razveje vetar. Zveri i bolesti vrebaju oveka. ovek je pravo pastore
prirode.
Roene zato lei
na zemlji nago, kao moreplovac
izbaen valom besnim, bez govora,
ivotnim svakim ubog osloncem,
na svetlost im ga priroda trzajem
iz utrobe izbaci majine?

Tad plaem tunim puni odaju

a to je pravo, jer kroz tolka zla
jo mora u ivotu prolazit.
Tum porro puer, ut saevis proiectus ab undis
navita, nudus humi iacet, infans, indignus omni
vitali auxilio, cum primum in luminis oras
nixibus ex alvo matris natura profudit,
vagituque locum lugubri complet, ut aequumst
cui tantum in vita restet transire malorum.
Lukretijeva melanholina dominanta ipak udruena sa Epikurovim uenjem
ne vodi predaji i fatalizmu. Neiscrpne su zalihe atoma i neprekidna njihova
ivotvorna igra, bilo da gradi, bilo da razgrauje.
I ruilaki ne mogu pokreti
ovladati, sahranit ivot sav
za veito, nit' mogu tvoraki,
ivota i porasta pokreti,
sauvati do kraja stvoreno.
Od pamtiveka rat se tako vodi,
nereen nikad, meu osnovama,
sad tu, sad tamo sile ivotne
pobeuju il klonu u porazu
s tualjkom pogrebnom se mea pla
tek roenih na obali svetlosti;
jo nije danu sledovala no,
ni noi zora, da ne zauje
kroz pla i vrisak dece kuknjavu
to prati smrt i crne ukope.
Nec superare queunt motus itaque exitiales
perpetuo neque in aetejnum sepelire salutem,
nec porro rerum genitales auctificique
motus perpetuo possunt servare creata.
Sic aequo geritur certamine principiorum
ex infinito contractum tempore bellum:
nunc hic nunc illic superant vitalia rerum
et superantur item, miscetur funere vagor
quem pueri tollunt visentes luminis oras;
nec nox ulla diem neque noctem aurora secutast,
quae non audierit mixtos vagitibus aegris
ploratus mortis comites et funeris atri.
Sa Lukretijevom melanholinom dominantom slae se i stalan pesnikov napor da
nas a nesumnjivo isto toliko i sebe oslobodi straha od smrti, glavnog
saveznika svih verouitelja. Stoga pesnik i suprotstavlja stoikoj teologiji
otkrovenja i orfejsko-pitagorskoj mistici Epikurovo uenje o istinskom spasu, i to
upravo u vreme kada su sve tee graanske borbe naterale mnoge Rimljane da
napuste dravnu lau kao aktivni politiari i da potrae utoite u epikurskoj
ataraksiji i euforiji. Na taj nain Lukretije postaje teolog nove, materijalistike
religije koja naunim dokazima hoe da osvoji srce i misao.
Propovednik materijalistikog monizma, pesnik-filosof Lukretije, za kojeg Marks
kae da je svei i smeli gospodar sveta, oslobaa oveka od najveeg straha,

straha od smrti i daje tako sasvim nov vid etikim vezama i obavezama, uei da
bogovi ne uestvuju niti kod stvaranja sveta, niti se docnije moe utvrditi bilo
kakva njihova intervencija u ovozemaljske poslove. Takvim stavom dolazi do dva
vana zakljuka. Prvo, priroda i drutvo razvijaju se postupno svojim sopstvenim
snagama. To znai evolucionizam. Drugo, oduzima se baza svakom dualizmu,
naroito onim uenjima koja trae odgovor na pitanje odakle zlo na svetu. I
pojedinac i ljudska zajednica osloboeni od oba straha, straha od smrti i straha
od bogova, postaju odgovorni inioci za sudbinu ljudi i naroda. Jer ovaj hrabri
Rimljanin, u sredini u kojoj se nita nije preduzimalo bez prethodnog obavetenja
o bojoj volji, odstupa u krupnom pitanju ak i od protomajstora atomistike,
Demokrita. Dok Demokrit u pogledu slobode volje zastupa strogi determinizam,
dotle Lukretije trai slobodu ne samo za ovekovu volju ve i za kretanje atoma,
ija neznatna odstupanja od prave putanje izazivaju promene, stvaraju nove
uslove ivota i pokreu sve napred.
Atomi kada pravo dole streme
kroz prazan prostor sopstvenom teinom,
vevzvesno u kome vremenu
i na kom mestu, oni neto malo
odstupaju od pravca, tek toliko
da pokreg njihov moe nazvati
izmenjenim. Da nema skretanja,
ko kike kapi svi bi padali
odozgo pravo praznim prostorom,
i sukobi se ne bi rodili,
ni udar meu njima nastao:
priroda ne bi nita stvorila...
Corpora cum deorsum rectum per inane feruntur,
ponderibus propriis incerto tempore ferme
incertisque locis spatio depellere paulum,
tantum quod momen mutatum dicere possis.
Quod nisi declinare solerent, omnia deorsum,
imbris uti guttae, caderent per inane profundum
nec foret offensus natus, nec plaga creata
principiis: ita nil umquam natura creasset.
Ovo uenje o deklinaciji atoma spada u one udne anticipacije modernih naunih
otkria kojih ima vie u Lukretijevu delu, odnosno u uenju Epikura i atomista.
Lukretijeva duboka vera u slobodu volje to je u sutini na naunu visinu
uzdignuta vera u oveka koju je grka misao i nauka ve u 5. veku st. e. poela
da razvija nasuprot orijentalnoj teokratiji i fatalizmu. U religiji i filosofiji fatalizam i
potinjenost ovekova nali su i kod Grka i kod Rimljana ak dovoljno mesta i
uzimali su sve vie maha u doba velikog kulturnog sinkretizma posle
Aleksandrovih osvajanja i u vreme kada je Rimska imperija obuhvatila i
helenistiki Istok. Protiv religioznog i filosofskog fatalizma Lukretije je istupao sa
svim arom svoga filosofskog ubeenja i pesnikog zanosa:
Najposle, ako se razvijaju
pokreti svi u nizu neprekidnu
i uvek nie nov iz ranijeg
po redu stalnom, ako skreui
atomi prvi potstrek ne daju

pokretu koji e da razbije

zakone sudbe, u beskonanost
da ne sleduje uzrok uzroku
ivima otkud ova sloboda,
sudbini otrgnuta, ova mo
na zemlji irom, kojom gredimo
kud nas volja vodi, i jednako
otstupamo od pravca ko atomi
bez vremena i mesta izvesna,
jedino umu sledujui svom?
Jer izvan sumnje volja sopstvena
potstrek je svakom, i kroz udove
pokreti otud naviru...
U srcu vidi da se pokret stvara
iz volje duha da proizlazi,
i otud telom da se prostire...
Ta mora stog i u semenima
pokretu jo i drugi uzrok biti,
a ne tek samo udar i teina;
otud nam uroena ova mo.
Jer ni iz niega postat ne moe...
...da ni um na nuda
ne vezuje u svemu unutarnja,
te ne mora, nadvladan, prisiljen,
da trpi sve, i sve da podnosi
to ini mali nagib prvih tela,
neizvestan po vremenu i mestu...
Denique si semper motus conectitur omnis
et vetere exoritur semper novus ordine certo,
nec declinando faciunt primordia motus
principium quoddam, quod fati foedera rumpat,
ex infinito ne causam causa sequatur,
libera per terras unde haec animantibus exstat,
unde est haec, inquam, fatis avulsa voluntas,
per quam progredimur quo ducit quemque voluptas,
declinamus item motus nec tempore certo
nec regione loci certa, sed ubi ipsa tulit mens?
Nam dubio procul his rebus sua cuique voluntas
principium dat et hinc motus per membra rigantur.
Ex animique voluntate id procedere primum,
inde dari porro per totum corpus et artus.
Quare in seminibus quoque idem fateare necessest,
esse aliam praeter plagas et pondera causam
motibus, unde haec est nobis innata potestas,
de nilo quoniam fieri nil posse videmus.
...sed ne mens ipsa necessum
intestinum habeat cunctis in rebus agendis
et devicta quasi cogatur ferre patique,
id facit exiguum clinamen principiorum

nec regione loci certa nec tempore certo.

Duboko humana poezija ovog uenog pesnika stoga je neobino znaajan korak
napred u istoriji evropskog duha. Pa ako je misao i grka, snani entuzijazam i
mona patetika njenog pesnikog uoblienja delo je ovog Rimljanina. On je u
nevoljama svoga vremena i svoga linog ivota otkrio mudrost Epikurovu koja je
za veinu obrazovanih Grka ve bila izgubila svoj sjaj i nju je razglasio po
zapadnom svetu sa oduevljenjem pronalazaa, arom proroka i glasom pravog
pesnika.
PESNIKA SNAGA
119. Znaaj pesnikog dela Lukretijeva za istoriju rimske knjievnosti najbolje
pokazuje onaj veliki dug koji bogobojaljivi Augustov pesnik Vergilije duguje
velikom materijalisti Lukretiju. Pesnika snaga ovoga proroka materijalistike
blage vesti () lei isto onoliko u njegovom naunom entuzijazmu,
koji je plod iskrenog ubeenja i snanog linog doivljaja, koliko i u neobino
plastinom i impresivnom opisivanju prirode i ljudskog ivota iz koga je on oterao
sve bogove, velike i male. ubor potoka, sjaj rascvetane prirode, gradonosni
oblak, oluja u pustoj planini i arena guva velikog grada, ljubavna pomama i tiha
rezignacija, sve to zajedno sa strogom logikom njegova dokazivanja ini
vanrednu pesnikovu dikciju koju Lukretije nije mogao da naui ni kod Enija, ni kod
atomista. oveka sa svim njegovim slabostima i strastima, sa svim njegovim
radostima i nevoljama uneo je pesnik u svoje delo i to nije u ovom delu koje
izlae jedno filosofsko uenje samo neki udaljeni, apstraktni ovek, ve je to
Lukretiju bliski i ivi stanovnik antikog sveta. Poznati su stihovi o rudarima sa
trake Skaptensule koji propadaju od otrovnih sumpornih isparenja:
Kad prate ice srebrene i zlatne,
pretraujui ekiem duboko
u zemlji, gde se viju, sakrivene
presree tad kopae miris straan
iz tla Skaptenzule. Otrovnim dahom
odiu zlatni rudnici, i lica
nagrde ljudska, ispiju im boju.
Da l vidi, uje da iskopne brzo
i propadaju oni koje ljuta
primora nuda na taj kuluk teki?
Denique ubi argenti venas aurique sequuntur,
terrai penitus scrutantes abdita ferro,
qualis exspiret Scaptensula subter odores?
Quidve mali fit ut exhalent aurata metalla,
quas hominum reddunt facies qualisque colores.
Nonne vides audisve perire in tempore parvo
quam soleant et quam vitai copia desit,
quos opere in tali cohibet vis magna necessus?
Poznati su i oni u Lukretijevu delu mnogo rei stihovi koji slikaju ivotne radosti i
vedro raspoloenje letnjega dana:
U mekoj travi prueni, u dragom
krugu, pod senkom granatog drvea,
kraj toka vode, lako stvaramo
ugodnost telu kad se smeje dan

i leto cveem travu zasipa.

Cum tamen inter se prostrati in gramine molli
propter aquae rivum sub ramis arboris altae
non magnis opibus iucunde corpora curant,
praesertim cum tempestas arridet et anni
tempora conspergunt viridantis floribus herbas.
Takvih pesnikih opisa i majstorskih stihova pun je Lukretijev spev. I sve to nisu
nikakvi dodaci i ukrasi Lukretijeve filosofske pesme ve sama ta pesma, sa
njenom strogom logikom i naunom preciznou koja belei sve karakteristine
detalje, a peva atome i prazninu, prirodu, oveka, kozmos reima i srcem pravog
pesnika. Jer ono to je Epikur uio, to Lukretije vidi. Evo poetka jednog
preciznog opisa prirode punog pokreta, jasnoe i veliine. Re je o vihoru nad
morem:
... biva katto ko da slazi stub
s neba na more, vali uokrug
pod tekim dahom vetra uzavru.
I koji brod taj vrtlog zahvati,
najvea ga opasnost obre.
Ponekad biva to kad uzvitlan
mah vetra pone al ne postie
da oblak probije u kom se vrti;
pritiskuje ga tad, i ini se
da s neba silazi na more stub,
al postepeno, ko da guraju
odozgo neto pesnice i ruke,
i pruaju do vala. A kad prsne,
na puinu iz njega vetar sukne,
i udesno prokljuaju talasi.
... fit ut interdum tamquam demissa columna
in mare de caelo descendat, quam freta circum
fervescunt graviter spirantibus incita flabris,
et quaecumque in eo tum sint deprensa tumultu
navigia in summum veniant vexata periclum.
Hoc fit ubi interdum non quit vis incita venti
rumpere quam coepit nubem, sed deprimit, ut sit
in mare de caelo tamquam demissa columna
paulatim, quasi quid pugno bracchique superne
coniectu trudatur et extendatur in undas;
quam cum discidit, hinc prorumpitur in mare venti
vis et fervorem mirum concinnat in undis.
esto su ovakvi precizni opisi prirode istovremeno kao pesnitvo prvog reda
i prave himne prirodi i njenim stvorovima. Tako kada Lukretije govori o svetlosti i
prirodi boja:
Preliva se na suncu, sja paperje
to potiljak uvenava i guu
golubiinu: plamenom rubina
as blista, as treperi ko da mea
smaragde zelene s modrinom morskom.
Pluma columbarum quo pacto in sole videtur,

qua sita cervices circum collumque coronat;

namque alias fit uti claro sit rubra pyropo,
interdum quodam sensu fit ut videatur
inter caeruleum viridis miscere zmaragdos.
Kroz naunu preciznost probija razumevanje i saoseanje ak i kada pesnik s
prezirom slika ljudske slabosti, a u Lukretijevoj rei uvek ima uzdranog ara.
Strogi lik epikurovca sa retkim darom za naunu preciznost i objektivnost skriva
fanatino srce borca koji udara najee kada valja razarati religijske predrasude
i govoriti o smrti. Tada pesnik stvara scenu i na nju stavlja dramu, ne zazire od
snane retorike i otre ironije.
Treba imati na umu i to da su nam gotovo potpuno izgubljena dela grkih filosofapesnika, Ksenofana, Parmenida i Empedokla, pa je Lukretijev spev jedini sauvani
primer klasinog filosofskog speva. Ali i to da Lukretijev spev nije samo
umetniko dostignue prvog reda ve i nesumnjivo originalno ostvarenje, jer
Epikurovo uenje niko nije pre Lukretija obradio u pesnikom obliku, niti mu je
dao ono praktino znaenje i onaj dalekoseni domet koji mu daje Lukretije.
Originalnost Lukretijeva daleko je od toga da bude samo originalnost u izboru
teme. Posmatran u svome vremenu vremenu helenistikog didaktinog epa u
koji su ueni pesnici stavljali svoju artistiku virtuoznost, ali ne i svoje srce
Lukretije je originalan po onoj izuzetnoj ozbiljnosti i snazi kojom doivljava svet
kroz atomizam i Epikurovo uenje, ozbiljnosti i snazi doivljavanja koje skrivaju
sve sitnije tehnike nedostatke njegova dela. ini se da je knjievno-istorijske
preduslove za stvaranje Lukretijeva dela dobro uoio Gete istiui da je Lukretije
stvarao u vreme kada je latinski pesniki jezik stajao pred svojim savrenstvom
koje dostie kod pesnika Augustova vremena, a carska autokratija jo nije
podjarmila pesniko stvaralatvo. A to je najvanije ako je tano da je srce
ono to ini pesnika, a ne tehnika Lukretijevo srce bilo je doista sposobno da
oseti i da nam saopti sve one lepote osloboene prirode i osloboenog oveka
koje je i on osetio kroz svoju borbu protiv straha od smrti prihvatajui
melanholino nevolje ivota i neizbenu smrt kao prirodni zakon.
UTICAJ LUKRETIJEVA DELA
120. I ovo tako znaajno delo rimske knjievnosti sauvano nam je samo
sluajem. Sam ga pisac nije objavio. Antika svedoanstva kazuju da se Kikeron,
koji kombinuje akademiju, peripat i stou, sve odreda teoloki nastrojene, sa
svojim bratom primio posla da rediguje i objavi Lukretijev spev. Blistavo
pesnitvo Augustova vremena, pre svega veliki spev Vergilijev, bacilo je
Lukretijev filosofski ep u zasenak, mada je ba Lukretije pripremio put Vergiliju.
Kada se ima na umu da je Vergilije u svojoj mladosti pevao u duhu
aleksandrinizma rimskih neoterika i da ba neoterik Katul savremenika Lukretija
uopte ne pominje, razumljivo je zato nam je poznavanje Lukretijeva speva
dragoceno i za razumevanje potonje epike Vergilijeve. Ipak je Lukretijeva slava
bila prilino skromna i meu pesnicima Augustova vremena, od kojih tek Ovidije
proslavlja ovog strogog epikurovca toliko razlina od Ovidijeva sopstvenog
mondenog i frivolnog hedonizma. Ako ga i nisu pominjali, antiki su pesnici
poznavali Lukretijevo delo. U astronomskom spevu stoiara Manilija (1. v. n. e.)
nalazimo mnoge crte koje podseaju na Lukretijevo delo. Koriste ga Seneka
Filosof i drugi pisci potonjih antikih stolea. Ali epikurska fizika Lukretijeva nije
mogla nai mesta u rimskoj i potonjoj latinskoj koli koja je kroz vekove

obezbeivala ugled i slavu ne samo Vergiliju i Ovidiju ve i skromnome epigonu

Statiju. Ta kola nije u njemu mogla da nae ni dovoljno retorskih elemenata,
toliko traenih ve od 1. veka n. e. i u pesnitvu. Ipak je na prelazu u 2. vek n. e.,
u vreme Takita i Frontona, Lukretijev je jezik cenjen naroito zbog njegovih
arhaizama, jer je upotreba arhainih rei i obrta u to vreme bila u modi. Stoga su
se i gramatiari pozabavili Lukretijevim delom, a veliki rimski filolog i ljubitelj
arhainog izraza Valerije Prob (kraj 1. v. n. e.) priredio je i jedno novo izdanje
Lukretijeva speva.
Znaaj Lukretijev uoili su hrianski pisci, koji, razume se, njegova osnovna
epikurovska uenja pobijaju, ali ipak koriste u svome duhu Lukretijeve napade na
pagansku religiju i paganske antike kultove. Tako je neto od Lukretijeve
argumentacije prelo i u srednji vek, kada ni nauna strana njegova dela nije
sasvim zaboravljena. Kod Isidora Seviljskog (oko 570636. n. e.), koji je pored
nekritine i nesistematske enciklopedije poznate pod imenom Etimologije
sastavio i spis O prirodi (De natura rerum), kod Bede (oko 672735), kod
Hrabana Maura (784856) nalazimo odjeke Lukretijeva tumaenja prirodnih
pojava. Ali potom kao da Lukretijev spev pada potpuno u zaborav. Ipak je pravo
udo to se delo ovakve vrste i sa ovakvom antiverskom tendencijom sauvalo
kroz srednji vek, ma i u malom broju rukopisa. U doba preporoda, kada su
revnosno pretraivane sve stare biblioteke, naen je poetkom 15. veka nanovo i
Lukretijev spev, koji otada neprestano utie na evropsku materijalistiku misao,
ali i na pesnitvo uopte. Tako odjek Lukretijeva monumentalnog opisa atinske
kuge imamo nesumnjivo u majstorskom opisu boletine koji daje u svome
latinskom spevu splitski Vergilije, Marko Maruli (14501524), dakle u
hrianskom biblijskom epu.
... Uasna poasti mora
Stravino kroi me narod, pa pustoi gradova ilje,
Brodare mirom voda, teake s opustelih polja.
Bedni pokrivaju tle, ko kad lisnatu umu poseku,
Melem da postane ognju kad buktaji ponu da trnu,
Laa na sinjem moru il gree u buduem domu.
Crna boletina hara, ne tedi vi staro ni mlado,
Ne bira muko ni ensko, juria, sve obara redom.
Busanje, jauci, lelek, naricanje tuno se ori,
Nema ve kue bez groba; bez oca siroii grdni
Cvile, svoj pomrli porod sav oajan roditelj ite,
Proklinje sudbu to njega ve starog ne odnese prvo,
Hero tu neja to raste; nad telima deice mati
upa kose i lice u krvi sve noktima grdi,
Busa se u grudi, rida, ko mahnita isputa krike,
Stalno sve nove i nove, dok imenom dozivlje redom
Svoja ugasnula eda, dok nemim ustacima zalud
Nene upuuje rei, dok trai u mrtvima ivot.
Plaui sestrica brata i brat u suzama sestru
Iznose; oni to nose preminule da ih u raku
Spuste, zamalo padnu i sami od slabosti iste,
Ulice prekrili sve, svud mrtvi i bolesni lee,
Nema ve dovoljno ruku da iskopaju jame da u njih
Ubace mrtve tolike, da zemljinu krilu ih vrate.

irom itavog carstva, kroz kue tog ponosnog roda

Luta i vije se pomor i sedamdeset hiljada, kau,
Proguta ljudskih ivota, od asa kad izroni sunce
Lik svoj dok ne sakri sjajni, da u begu pod puinom tavnom
Protera kola u krug do svitanja novoga dana.
...vis teterrima morbi
grassari in populos vacuareque civibus urbes,
stagna suis nautis coepit camposque colonis.
Sternuntur miseri, veluti succisa securi
frondea silva cadit, flammis fomenta datura,
sive rates pelago, domibus seu tigna futuris.
Atra lues nulli prorsus parcebat, in omnem
aetatem sexumque simul furibunda ruebat.
Planctus ubique sonat tristisque ululatus ubique.
Funere nulla suo caruit domus. Orba parentem
turba gemit, genitor privatus prole reclamat
contra fata Dei, quod non decessit alumnos
grandior ante suos. Natis orbata capillos
dilacerat mater, secat unguibus ora cruentis,
verberat et pugnis pectus similisque furenti
intento clamore tonat, dum nomine quenque
invocat extinctum, dum pignora muta loquellis
affatur vanis vitamque in morte requirit.
Ingemit infelix fratrem soror, ille sororem
effert cum lachrymis. Tumulo qui condere portant
corpora, mox eodem fracti langore peribant
perque vias passim aegri defunctique iacebant.
Defecere manus, tam multa cadavera terrae
reddere quae possent scrobibusque inferre cavatis.
Hoc tanto exitio longe lateque vagato
per regni fines, per gentis tecta superbae,
millia dena hominum septem consumpta feruntur
a Sole exorto, donec sua conderet ora,
devexo fugiens supter maris aequora curru.
Epikurova uenja, koja propoveda Lukretije, nalaze mesto u raznim delima, a
didaktina poezija ide esto i Lukretijevim putem. Znamo da ordano Bruno
(15481600), koji mu je po aru svoga filosofskog ubeenja i snazi svoga
pesnikog talenta blizak, preuzima iz Lukretijeva speva neka Epikurova uenja.
Jasne i brojne tragove Lukretijeva uticaja nalazimo u kozmolokoj didaktinoj
pesmi Uranija (Urania) ovanija Pontana (14261503), u Himnama prirode
(Hymni naturales) Mikela Marula (14531500). Anelo Policiano (14541494),
koji se takoe bavi didaktinom poezijom i kritikom Lukretijeva teksta, upozorio
je Botielija na uvodnu himnu Veneri pa je tako nastala poznata Botielijeva slika
Prolee". U Francuskoj Lukretijev spev daje podstrek Gasendiju (15921655) za
nauno, materijalistiko posmatranje sveta i za prihvatanje Epikurova uenja koje
propoveda u svome glavnom delu Pregled Epikurove filosofije (Syntagma
philosophiae Epicuri). Atomizam preko Lukretija utie na R. Bojla (16261697),
Njutna (16421727) i druge fiziare i hemiare. Bekon, Hops, Lok, francuski
materijalisti 18. veka, bliski su Lukretijevu sensualizmu. Jedva da treba podseati

na to kakvo divljenje Lukretiju iskazuje u svome delu K. Marks. A kao to je to

inio i idealista Kikeron u antiko doba, tako Lukretiju priznaju pesniku snagu i
veliinu i protivnici njegova materijalizma i ateizma od Getea (17491832),
preko Flobera (18211880) do Kroea (18661952).
Srpskohrvatski prevodi Lukretija: Koloman Rac P 162, III130 St. Senc Primjeri
2. izd. 1910 str. 4244 (i 3. izd. 1920 str. 3133); Marko Tepe Tit Lukrecije Kar
O prirodi, Zagreb (prozom) 1934, (u stihu) 1938 (2. izd. 1952); Anica Savi Rebac
Lukrecije O prirodi stvari, Beograd 1951.
KATUL I NEOTERICI
RIMSKI PRETHODNICI NEOTERIKA
121. Nasuprot Lukretiju, nekako u pedesetim godinama 1. veka st. e., stoji
grupa rimskih mladih i novih pesnika, grupa rimske moderne. To su neoterici
od ije nam je poezije sluajem sauvana zbirka pesama njihovog najveeg
predstavnika, Katula. Bio je to doista krug ne samo modernih ve i mahom
mladih pesnika koji su se okupljali uivajui u svome pesnikom poslu i uenim
razgovorima. Taj preduzimljivi pesniki kruok imao je i svoj estetski program,
razliit od programa veine starijih pesnika. Videli smo da je drama pod kraj
doklasinog perioda izgubila svoju privlanost za publiku i za pisce. U vreme
Kajsarovo jo se na rimskoj pozornici pojavio knjievni mim iji su glavni pisci bili
Dekim Laberije (Decimus Laberius, oko 11543. st. e.) i Publilije Sirijanac
(Publilius Syrus), osloboenik iz ijih su nam vetih improvizacija sauvane
moralne sentencije. Posle Publilija ugasio se i knjievni mim koji je, ini se,
preuzimao mnoge elemente iz starije palijate. Ali ova oskudna dramska
knjievnost sluila se, kao i starija atelana, u velikoj meri obinim govorom, esto
i vulgarnim govorom ulice koji nije naao mesto ni u realistikoj satiri Lukilijevoj.
Finiji i komplikovaniji pesniki jezik izgradila je prema grkim uzorima u Rimu
doklasina dramska knjievnost, naroito tragedija, ugledajui se na Sofokla i
Ajshila. Mlai pesnici mogli su sada da crpu iz oba izvora, iz narodnog govora koji
je naao mesto u realistinim rodovima kao to su satira i scenska lakrdija, i iz
pesnikog jezika patetine rimske tragedije, pored koje stoji i epika Enijeva. To
zaista i ine, kao to vidimo iz dela Katulova, u kome se zdruuju spontanost i
artizam, senzualnost i rafinovana psihologija, ljubavna lirika i skoptini epigram,
pored kojeg se nalazi i aleksandrijski mali ueni ep. Erotsku i galantnu tematiku
obraivale su poetkom 1. veka st. e. izgubljene pesme (Erotopaegnia) pesnika
Lajvija (Laevius) koji se moe smatrati za prethodnika neoterika jer ve on svoju
frivolnu erotsku tematiku daje u cizeliranom obliku aleksandrijskih igrarija
(, lusus). Erotika je imala sredinje mesto i u delima neoterika, bar u
sauvanom delu Katulovu koje se svesno i programski svojim igrarijama
suprotstavlja staroj rimskoj sveanosti, strogosti i teini (gravitas). Ali erotiku
Katulovu i njegovo mondeno pesnitvo ne treba olako smetati u oblast ale bez
teine i erotike bez ozbiljnosti.
Pre neto vie od sto godina pesnik Bodler video je u Katulu i njegovoj druini
takve brutalne i epidermine pesnike, koji su sasvim utonuli u senzualnost. Ta
senzualnost, prema reima Bodlerovim, ini jedan pol na magnetu iji je drugi pol
poneto dvosmisleno sladostrasni misticizam dekadentne erotike. U latinskom
jeziku pesnika i pisaca poznoantikih vekova Bodler je video odlino orue da se
iskau oseanja i strasti za kakve zna moderna ljubavna lirika. U tome latinitetu i

u stihu srednjovekovne himnike ispevao je svoju latinsku pesmu Franciscae meae

laudes da tako pokae opravdanost svojih shvatanja o latinskom jeziku
poznoantikih i srednjovekovnih pisaca. Ali Bodlerov sud o Katulu i neotericima
ipak je samo zabluda velikog pesnika, zabluda koja pokazuje koliko je osobene
originalnosti i prefinjenog majstorstva bilo u Katulovu pesnitvu, originalnosti i
majstorstva koji skrivaju Katulov dug knjievnom predanju i uenim helenistikim
uzorima.
KATUL I ALEKSANDRINIZAM NEOTERIKA
Odi et amo
122. GAJ VALERIJE KATUL (Gaius Valerius Catullus, roen oko 84. umro oko 54.
st. e.) bio je ponos Verone. Ve je od Augustova vremena po rodnome gradu
nazivan prosto Veronensis. I na najboljim rukopisima Katulova sauvana dela
stoji samo: Katul iz Verone. Pripadao je uglednoj porodici kod koje je Julije
Kajsar odsedao kada bi poseivao Veronu. Oko 62. godine st. e. doao je ovaj u
rimskoj i grkoj koli obrazovani provincijalac u Rim. Tu je doiveo svoju veliku
ljubav ljubav prema Lezbiji. Druio se s ljudima iz svoga rodnoga kraja, meu
kojima je bio i istoriar Kornelije Nepot kome je i posvetio svoje pesme. Poznavao
je mnoge ugledne Rimljane, Asinija Poliona, Hortensija, Kikerona, pa je i kod
samoga Kajsara bivao u gostima. Pratio je 57. st. e. propretora Gaja Memija,
kome je posveen Lukretijev spev, na putu po Bitiniji. Odatle se Katul vratio na
sopstvenoj jahti. Ali najblii prijatelji Katulu su bili Likinije Kalv i Helvije Kina koji
su, kao i Katul sam, pripadali krugu modernista, neoterika.
Na elu tog pesnikog kruoka stajao je ugledni gramatiar i pisac Valerije Katon
(Valerius Cato). Njegovi su gramatiki spisi izgubljeni. Naroito su ga proslavila
dva pesnika dela. Jedno je nosilo naslov Lidija (Lydia) i po svoj je prilici bilo
ljubavna pesma. Drugo se zvalo Dijana (Diana) ili Diktina (Dictynna) i tema mu je
bio mit o nimfi Britomartidi (), pratilji boginje Artemide-Dijane.
Prema mitu Britomartida se, beei od ljubavi kritskog kralja Minoja, bacila u
more, alije pala u ribarsku mreu (), pa je po tome i dobila nadimak
Diktina (). Mnogi strunjaci veruju da se i ova pesma i jo jedna
Katonova nazvana Kletve (Dirae) krije u pesmi Kletve sauvanoj pod imenom
Vergilijevim u Vergilijevu dodatku. Helvije Kina (Gaius Helvius Cinna) sastavio je
jednu neveliku pesmu nazvanu Smirna (Smyrna). Na tome svome ivotnom delu
radio je punih devet godina. To jasno pokazuje kakav je artistiki duh vladao u
ovome krugu uenih pesnika. I to delo, i Kinina pesma poputnica Asiniju Polionu
Ispraaj (Propempticon) kao da su pisane po ugledu na Partenija iz Nikaje (1. vek
st. e.). Ovaj grki pesnik dospeo je u Rim kao ratni zarobljenik, ali je osloboen i
uivao je velik ugled meu Katulovim prijateljima. Od Partenijeva pesnikog dela,
uglavnom elegija, sauvano je tek nekoliko fragmenata, ali imamo jednu proznu
zbirku Ljubaenih stradanja ( ), prie povaene iz dela grkih
pisaca. Partenije je tu zbirku priredio da bi posluila kao materijal rimskom piscu
ljubavnih elegija Korneliju Galu.
Blizak prijatelj Augustov, pesnik Kornelije Gal (Gaius Cornelius Gallus, oko 69
26. st. e.), zauzimao je kao politiar ugledne poloaje u rimskoj upravi. Najzad je
postao i guverner Egipta gde se kao upravitelj ba nije mnogo proslavio. Njegova
razmetljivost poznata nam je iz sauvanog natpisa u kome sam slavi svoja
dravnika dela i zasluge. Moda je ovakav stav jedan od razloga to ga je
August skinuo sa toga poloaja i osudio na izgnanstvo. Znamo da je Kornelije Gal

potom izvrio samoubistvo. Od njegova pesnitva ostao nam je tek jedan

nepotpuni red, ali neki ispitivai misle da je Gal autor pesme Kiris (Ciris)
sauvane pod imenom Vergilijevim u Vergilijevu dodatku. Kornelije Gal, prijatelj
Katula i Vergilija, zasluan je za razvitak ljubavne elegije u Rimu. Tako ukazuje na
vezu neoterika Katulova vremena sa pesnitvom Augustova vremena. Zauzimao
je ugledno mesto meu neotericima (neoterici ), kako su ove
moderne i nove pesnike (poetae novi) nazivali ve u antiko doba. Kikeron ih
naziva jo pevaima Euforionovim (cantores Euphorionis) i time ne samo da
ukazuje na omiljeni grki uzor neoterika ve se po svoj prilici jo i podsmeva
upornom ponavljanju tema i motiva iz Euforiona u delima neoterika. Ali Kikeron
se za pesnitvo neoterika, koje nije marilo za starorimsko dostojanstvo, nije
mogao odueviti, pa stoga svakako i pominje ba slabog pesnika Euforiona kao
njihov glavni uzor. Kikeronovi su ideali bili drugaiji. Rekao je, i da mu stoji na
raspolaganju jo jedan ceo ivot, ne bi mu preostalo vremena da ita pesme
neoterika. Istina je da su neoterici u svome osvajakom juriu na nove umetnike
oblike aleksandrijskog pesnitva po svoj prilici neto i uproavali Kalimahov
umetniki program, program aleksandrijskog uenog artizma, ali su dali neobino
znaajan doprinos razvoju rimske poezije, i to oslanjajui se na ivu i savremenu
grku pesmu. Znamo da je i Kornelije Gal pisao pesme ugledajui se na
Euforiona, pa je ak, prema svedoanstvu gramatiara Servija, preveo i nekoliko
epilija ovog grkog pesnika iz 3. veka st. e. I ovaj je uzor neoterika uen pesnik.
Roen na ostrvu Euboji, Euforion je studirao filosofiju u Atini a potom je bio
bibliotekar u sirijskoj Antiohiji, jednom od najveih kulturnih centara helenistikog
Istoka. Znamo da je sastavljao epigrame i da je naroito negovao mali ep sa
mitolokom sadrinom, omiljen meu helenistikim uenim pesnicima stoga to
se u tome knjievnom rodu mogla pokazati i uenost i majstorska tehnika u
kompoziciji i versifikaciji. Mada od brojnih Euforionovih dela imamo tek oskudne
fragmente, znamo na osnovu antikih obavetenja da je voleo komplikovan stil,
retke izraze, mitoloke aluzije, Teka razumljivost njegovih stihova bila je
poslovina. Pod uticajem Euforionova pesnitva pisali su male mitoloke epove
pored Valerija Katona i drugi rimski neoterici. Poznat je bio naroito ueni epilij Io
(Io) iji je autor bio slavni besednik i poznati pesnik neoterik Likinije Kalv (Gaius
Licinius Macer Calvus, 8247. st. e.), sin analiste Gaja Likinija Makera.
KORPUS KATULOVIH PESAMA
123. Ve ovi malobrojni podaci, uglavnom iz druge ruke, koji govore o prirodi
pesnikog rada pesnika neoterika i o njihovim uzorima, kazuju dovoljno jasno da
se Bodlerov sud o brutalnim, potpuno epiderminim i senzualnim pesnicima
Katulove druine ne moe olako prihvatiti u takvome obliku, jer kao da ne pristaje
ba najbolje ovome uglaenom drutvu uenih pesnika. Meutim, i to je za nas
najznaajnije, pitanje ostaje koje su to osobine Katulova sauvana pesnitva
pruile Bodleru povod za ovakav njegov sud o neotericima. Oigledno, teite
Bodlerova suda lei sasvim na ljubavnom pesnitvu Katulovu kao da Katul
pesnik helenistikog epilija i epigrama, pesnik pesama sa politikom i
drutvenom otricom i ne postoji. Veliinu Katulovu i drugi moderni itaoci trae
pre svega u njegovoj ljubavnoj pesmi, a na njoj i treba ispitati osnovanost
Bodlerova suda. Ali razumevanju ljubavne lirike Katulove doprinose isto toliko kao
i sama ljubavna pesma i ostale sauvane Katulove pesme redom. One su nam
sauvane u zbirci i rasporedu koji su Katulovu korpusu po svoj prilici dali potonji

antiki izdavai. Taj je raspored pesama u Katulovu korpusu odreen metrikim

oblikom i obimom pesama: prvi deo (s. 160J ine krae pesme razliite
sadrine, u razliitim lirskim razmerima; drugi deo (s. 6168) ine vee pesme
meu kojima su i helenistiki mali epovi; trei deo (s. 69116) ine epigrami u
elegijskom distihu koji, retko, imaju i obim malih elegija. I ovi epigrami imaju
razlinu sadrinu. U svim tim tematski veoma raznolikim pesamama, a ne samo
u veim pesmama izrazito helenistike uene inspiracije i osobene kompozicije,
Katul je prefinjeni helenistiki poeta doctus, ueni pesnik i artista. Moderna je
kritika i italaka publika due pesme esto proglaavala za manje ili vie
promaene i izvetaene, a od kraih je izdvojila ljubavne i poredei ih sa
ljubavnim pesmama ostalih rimskih, pa i grkih pesnika videla u njima
neposredni i spontani izraz trenutnog raspoloenja zaljubljenog pesnika. Ali Katul
nije nikako prosto pesnik ljubavnog zanosa i patnji, pesnik koji peva kako ga srce
ui. On je prefinjeni artista kod koga iskreno i duboko oseanje progovara kroz
majstorski upotrebljene kalupe to su ih do potpunog formalnog savrenstva
izgradili helenistiki pesnici. Ali dok je u vetih helenistikih pesnika doivljena
stvarnost izgubila snagu i neposrednost ili ustupila mesto knjikoj inspiraciji, u
Katula se u najboljim njegovim pesmama jer ima i on dosta slabih i ablonskih
snaan doivljaj odenuo u savreno ruho helenistikog artizma, tako da zbvlja
linog doivljaja stupa u prisnu zajednicu sa artistikom igrom koja nije
ograniena samo na spoljni oblik ve dolazi do rei i u stavu, u nainu pesnikova
miljenja. Tu i lei osobena snaga i vrednost Katulova stvaralatva. Ali ta se
snaga i vrednost mogu uoiti samo ako se Katulovim pesmama ne prilazi s
romantiarskim oduevljenjem za naivno i elementarno u pesnitvu. Treba se
setiti da su to pesme pisane za odreeni, uski krug uenih pesnika i obrazovanih
poznavalaca. Recitovane su pred odabranom publikom koja nije samo pratila s
razumevanjem intimna oseanja pesnikova ve koja je i strogo procenjivala
svaku pesmu i neprestano se pitala kako, u kojoj meri su i u najmanjoj prigodnoj
pesmici ostvareni knjievni rod, sve njegove osobenosti i pravila. To znai da
moderni italac, ne samo ako eli da pravilnije oceni Katulovu pesmu, ve i ako bi
hteo da u njoj potpunije uiva, mora da se snabde koliko toliko danas tako
neomiljenim prtljagom filolokog znanja i istorijskog posmatranja. Nesumnjivo
zvui u prvi mah i pomalo udno da je pesnik arke ljubavi i jetke satire, Katul,
takve uene itaoce traio i za takve stroge kritiare pisao. Ali je tano, kao to je
tano i za tolike potonje pisce evropske knjvevnosti.
LJUBAVNI EPIGRAM I ELEGIJA
124. Kao primer kako se lako moe prevideti osobena artistika i tradicionalna
crta Katulova pesnitva moe da poslui poznati Katulov ljubavni epigram
Mrzim i volim, a zato, upitae moda, ja ne znam,
tek oseanje to mui me, razdire grud.
Odi et amo. Quare id faciam fortasse requiris.
Nescio, sed fieri sentio et excrucior.
italac danas u tome epigramu mahom vidi samo oajniki vapaj to ga je
neverstvo ljubljene devojke otrglo usnama Katulovim, divi se spontanosti
pesnikova izraza. Ali na spontanost izraza teko da bi ko iz publike Katulove
pomislio, jer ta je publika imala uvek na umu da je veoma teko initi se prirodan
i neposredan. Ta je poznata ljubavna pesma Katulova epigram u elegijskom
distihu. A dua antikog epigrama je saeta kratkoa, paradoksalni spoj

suprotnosti i blistava poenta. Pesnik epigrama to je strasni i smiljeni lovac u

potrazi za to otrijom, duhovitijom, antitetinijom formulacijom. Tu majstoriju
negovali su grki pesnici vekovima. Od pravih natpisa jer to je prvobitno
epigram na nadgrobnom kamenu ili votivnom daru postao je knjievni rod,
zreo ve u 4. veku st. e. (Erina, Teokrit s Hija, Platon), ali odnegovan do punog
savrenstva naroito u helenistiko doba, u epigramima Kalimaha i Teokrita (3.
vek st. e.). Epigram u grkoj knjievnosti i dalje jo i u doba Rimskoga carstva
ostaje i natpis, pa nam epigrafski materijal prua brojne epigrame ija
umetnika vrednost nije mala. Ipak je za knjievni razvoj epigrama presudno bilo
njegovo odvajanje od neposredne namene, trenutak kada je prestao da bude
natpis na nekom odreenom predmetu. Tada su se tematici epigrama otvorile
nove oblasti ivota. S punim se pravom stoga i kazuje da je helenistiki epigram
verno ogledalo arenog helenistikog sveta, ogledalo u kome se antika
Aleksandrija i podruja njenoga knjievnog uticaja ogledaju isto onako kao
helenistika Atina u komedijama Menandrovim. Herojski ton i ozbiljnost natpisa
klasinog vremena grke knjievnosti zamenila je svakidanjica. Pored gozbene
tematike i lake erotike i smrt i ljubav nesto su razlog tugovanju, pa helenistiki
epigram esto doe kao neka vrsta kratke elegije. Deset majstorskih redova
Katulove pesme na grobu brata, sastavljene u elegijskim distisima, takav su
knjievni nadgrobni epigram koji je razvijen do kratke elegije:
Mnoge sam narode, mnoge sam puine preao morske,
brate, da tunim tim inom se oprostim sad,
poslednjim darom za mrtve da seni ti darujem mile
i da bar pepelu tvom nemom se obratim ja,
kad je ve sudbina htela da ivog te oduzme meni,
brate nesreni moj, svirepo uze te kob!
Sad eto, ovo to drevni nam obiaj trai otaca,
poslednju poast na grob, rtvu za pokoj i mir,
primi to, vlano je sve od bratovih suza i ostaj
zbogom na rastanku sad, zbogom i vean ti mir.
Multas per gentes et multa per aequora vectus
advenio has miseras, frater, ad inferias,
ut te postremo donarem munere mortis
et mutam nequiquam alloquerer cinerem,
quandoquidem fortuna mihi tete abstulit ipsum,
heu miser indigne frater adempte mihi.
Nunc tamen interea haec prisco quae more parentum
tradita sunt tristi munera ad inferias,
accipe fraterno multum manantia fletu.
Atque in perpetuum, frater, ave atque vale.
Ljubavni epigram razvijen do kratke elegije u obliku molitve bogovima i
razgovora pesnika sa samim sobom (soliloquium) je ova Katulova pesma puna
iskrenoga oseanja i lirskog raspoloenja:
Ako je, misle na dobra to injae, nekako milo
oveku svesnome tad astan da bee on stvor,
nikad jo re da prekrio nije, nit u ikakvom poslu
bogom se kleo za la, ljude da prevari tim,
onda si, Katule, ti sad usreen divno do smrti
radou takvom zbog nje nezahvalnice te!

Nema tog dobra to ovek je kadar da uini drugom

reju il delom da ti ne prui svesrdno njoj.
Skreno sad je to sve jer zahvalnosti nema taj stvor.
zapggo da ovda ti pati i dalje zbog nje?
Zato da ne stegne srce, povue se, ne bude vie
bedan, kad bozi ti ak nee da pomognu tu?
Teko je to na preac raskrstiti s ljubavlju dugom,
teko, al morae ti ma ta te stajalo to,
to ti je jedini spas, i ti mora da pobedi tu,
mora, pa imao ti snage za to ili ne!
Bogovi, ako za milost ste sazdani, ako ste ikog
spasili u poslednji as smrti iz naruja ve,
spustite pogled na jad moj, pa ako sam iveo asno,
sklonite kugu tu, ivu opasnost i zlo,
to kao trnci mi gmie kroz udove, kosti, do sri,
srce opustoi sve, oduze radost mi svu.
Ja vie ne traim, ne, da ona mi uzvraa ljubav,
niti da potuje stid sposobna nije za to,
samo da ozdravim ja i da stresem tu opaku boljku,
bogovi dajte mi to, ako zaduih vas im.
Siqua recordanti benefacta priora voluptas
est homini, cum cogitat esse pium,
nec sanctam violasse fidem, nec foedere nullo
divum ad fallendos numine abusum homines,
multa parata manent tum in longa aetate, Catulle,
ex hoc ingrato gaudia amore tibi.
Nam quaecumque homines bene cuiquam aut dicere possunt
aut facere, haec a te dicta factaque sunt;
omnia ingratae perierunt credita menti.
Quare cur te iam amplius excrucies?
Quin tu animum offirmas atque istinc teque reducis
et deis invitis desinis esse miser?
Difficile est longum subito deponere amorem.
Difficile est, verum hoc qua lubet efficias.
Una salus haec est, hoc est tibi pervincendum;
hoc facias, sive id non pote sive pote.
O dei, si vestrum est misereri, aut si quibus unquam
extremam iam ipsa in morte tulistis opem,
me miserum aspicite et, si vitam puriter egi,
eripite hanc pestem perniciemque mihi,
quae mihi subrepens imos ut torpor in artus
expulit ex omni pectore laetitias.
Non iam illud quaero, contra ut me diligat illa,
aut, quod non potis est, esse pudica velit;
ipse valere opto et taetrum hunc deponere morbum.
O dei, reddite mi hoc pro pietate mea.
Blistavo doba helenistikog knjievnog epigraia bio je 3. vek st. e., ali Katulovi
epigrami graeni dve stotine godina kasnije prema helenistikim uzorima nisu
tek zakasneli rimski izdanci ovog helenistikog roda. Grki epigram imao je kroz

sve vekove antike knjievnosti predstavnike, a krajem 2. i poetkom 1. veka st.

e., dakle i u doba Katulova kolovanja, epigram je u grkoj knjievnosti naao ceo
niz znaajnih i talentovanih pesnika. Grki epigramatiari toga razdoblja esto se
nazivaju fenikom kolom. Njihov je rad odjeknuo i u delima pesnika koji su
Katulu u Rimu neposredno prethodili. Kikeron nam je svedok da je Antipatar iz
Sidona, koji je pisao oko 130. st. e., uticao na Kvinta Lutatija Katula (Quintus
Lutatius Catulus) i druge pesnike toga vremena u Rimu. Uticao je na njih i
talentovani grki epigramatiar Meleagar iz Gadare koji je posle dugih godina
pesnikog rada u fenikom Tiru i na ostrvu Kosu umro godine 70. st. e. Rodom iz
Meleagrove Gadare je i ugledni epikurovac Filodem (11040-35. st. e.). Filodem
je oko 75. st. e. doao u Rim, a potom je u Herkulaneumu osnovao svoju
epikurovsku kolu. Pisao je teorijske rasprave o pesnitvu a sastavljao je i
epigrame ije tragove nalazimo u delu Horatija i Ovidija, pesnika Augustova
vremena. Tako neoterici, Katul, Bibakul, Kalv, Kina, Tikida i drugi, rimska moderna
1. veka st. e., u epigramu neguju jedan stvarno savremeni rod, savremen i u
grkome knjvevnom svetu. A nije samo epigramom Katulovo pesnitvo bilo
savremeno u smislu rada na istim onim knjievnim rodovima koje neguju u isto
vreme i grki pesnici.
DOIVLJAJ I STILIZACIJA
125. Katulov epigram mrzim i volim pokazuje kakvim stazama ide Katulova
umetnost. Videli smo taj epigram nije naivno neposredni izraz doivljaja
pesnika brutalnog i epiderminog. Nisu to ni ostale ljubavne pesme Katulove,
bez obzira u kome obliku bile. Epigram mrzim i volim izraz je doivljaja u
strogom okviru epigramatske tradicije, primerno ostvarenje tog roda i njegovih
zakona. Takve su mahom i druge pesme Katulove. U holijambu je ljubavna pesma
pesnika koji oajava zbog neverstva drage. Na prvi pogled, ba zbog toga oblika,
ini se kao da je samo izraz pesnikova trevnutnog raspoloenja. Stih je krai,
izraz ivlji, re manje dostojanstvena sve nekako jo neposrednije nego u
epigramu:
Ta dosta s ludou, jadnie Katule,
i to je propalo ve smatraj propalim.
Ah, nekad bajni su dani ti svitali,
kad svuda trae na mig njen najmanji.
Ne, nikad vie nee tako voleti!
O puste, slatke vragolije, dani ti,
kad hou rekla bi na sve to trai ti.
Da, nekad bajni su dani ti svitali!
Sad nee; ne mora reci, slabiu, njoj,
ne juri za njom kad bei, ne pati,
ve stegni srce i trpi, izdri to.
Sad zbogom, mala, gle, Katul je jai ve,
kad nee, nee da trai i moli on,
al poalie kad neko te ne htedne.
Ej, teko tebi, to eka te, crna ti!
Ta ko e ti prii, ko smatrati lepom sad?
I koga e voleti? ijom se nazvati?
A kome poljupcem usne e ugristi?
A ti izdri sad, vrsto, moj Katule!

Miser Catulle, desinas ineptire,

et quod vides perisse perditum ducas.
Fulsere quondam candidi tibi soles,
cum ventitabas quo puella ducebat
amata nobis quantum amabitur nulla.
Ibi illa multa tum iocosa fiebant,
quae tu volebas nec puella nolebat.
Fulsere vere candidi tibi soles.
Nunc illa iam non volt; tu quoque, inpotens, noli,
nec quae fugit sectare, nec miser vive,
sed obstinata mente perfer, obdura.
Vale, puella. Iam Catullus obdurat,
nec te requiret nec rogabit invitam;
at tu dolebis, cum rogaberis nulla.
Scelesta, vae te! quae tibi manet vita!
quis nunc te adibit? cui videberis bella?
quem nunc amabis? cuius esse diceris?
quem basiabis? cui labella mordebis?
At tu, Catulle, destinatus obdura.
Ali treba pogledati jo paljivije. Gledati onako kako su gledali oni za koje je pisao
Katul. Tako neemo prevideti finu duhovitost i rafinovanu igru kojom pesnik bolnu
stvarnost svoje ljubavi pretvara u briljantnu pesniku majstoriju, setnu i lepravu
u isti mah. Treba poi od roda kao svugde u antikoj knjievnosti. Holijamb
hromi jamb stih je skoptine poezije grkih jambografa i taj stih rugalice
namee antikom pesniku naroite zahteve, ne samo metrike, ve i sadrinske.
U pesmi Katul se doista ruga, on kudi i kune i sve to, koliko je izraz pesnikova
oseanja, toliko je i obaveza to je pesniku namee holijampski ritam i skoptini
rod. Ali Katul se obraa samome sebi, kudi, grdi: Ta dosta s ludou, jadnie
Katule. Razumni Katul kudi nerazumnoga i zaljubljenog, Katula vernog nevernoj
dragani. Savetuje ga da smatra propalim to je ve propalo (et quod vides
perisse perditum ducas). Ali dok to ini, kao da se zaboravlja i tuno se sea
minule sree: Nekad bajni su dani ti svitali kad svud trae na mig njen
najmanji. Tuga ovlada sasvim i ovim razumnim Katulom. Bolno uzvikuje: Ne,
nikad vie nee tako voleti. Ali sada se razumni Katul trgne, savetuje pomalo s
visine nerazumnome zanesenjaku: stegni srce i trpi, izdri to. I kudi, kune
devojku prema ustaljenoj tradiciji jambografa, preti joj da e naputena patiti. Ali
opet ga ponese sopstvena ljubav: A ti izdri sad, vrsto, moj Katule. Kao da i
ovaj razumni savetodavac Katul zalud pokuava da veruje u njenu patnju, u
vrednost svojih razumnih pouka.
Nepunih dvadeset stihova komplikovana slika pesnikova duevnog stanja, a
sva u okvirima holijampske rugalice. Ma koliko da je pesnikov bol dubok, on svoju
salonsku publiku nije povredio odvie glasiom alopojkom ili sumornom
ozbiljnou. Pomalo s visine svog odnegovanog boemstva kudi sopstvenu
nerazumnost a tehnika udvajanja linosti, tradicionalne kletve i pretnje
jambografa upuene nevervoj devojci, sve to fino artistiko tkanje, ipak slikaju
uzaludno otimanje od ljubavi pesnika zaljubljenog i naputenog. Spoj pravog
oseanja i artizma, temperamenta i tehnike stvorili su majstora ljubavne pesme
Katula. Tu je Katul jedinstven i tu mu je teko nai premca i u helenskoj lirici.

NOVA EROTIKA
126. O ljubavnoj udnji, o ulnoj ljubavi prema eni ujemo u grkom pesnitvu
mnogo. Ali da ljubav potpuno ovlada celim ovekom i da sve njegovo postojanje
bude podreeno udima jedne ene to zna Teokrit samo da nam ispria kao
bizarnu priu o nezgrapnom i varvarskom kiklopu Polifemu, pastiru-divljaku iz
legende. Razumljivo je stoga da pored Sapfe, odane svome Faonu kako kazuju
pripovesti iz atike komedije, pored Euripidove Fajdre, pored Medeje Apolonija
Roanina i pored drugih junakinja nesretne ljubavi i ljubavne odanosti u grkom
pesnitvu ne nalazimo odgovarajuih mukih lihova. ena je u Grka bila ipak
mahom podreena, dok to u rimskom drutvu Katulovu nije ni priblino tako.
Katulova Lezbija, znamo to pouzdano, bila je ugledna i bogata rimska
mondenka Klodija, dama iz najuticajnijih rimskih krugova, nekih deset godina
starija od Katula i na zlu glasu po svojim ljubavnim avanturama i raskalanom
ivotu. Ovu enu stvorilo je rimsko drutvo 1. veka st. e. a sa njom i Katulovu
ljubav i ljubavnu pesmu, drugaiju nego to je bila grka. Ima li se na umu jo i to
koliko je malo subjektivne ljubavne lirike, subjektivnog i autobiografskog u starijoj
grkoj knjievnosti uopte, moe se razumeti da je Katul dao zaista neto novo i
sasvim neobino ne samo u rimskoj ve u celokupnoj antikoj knjievnosti. Da bi
tu novinu ocenili moramo imati na umu jo i onaj docniji prelom toji u ljubavi i
obradi ljubavnih motiva u knjievnosti nastaje u srednjem veku i sa feudalnim
ureenjem. Pored ve pomenute injenice da antika grka knjievnost nije
davala romantinu sliku mnogostradalnog ljubavnika, emocionalno potpuno
zavisnog od raspoloenja njegove gospodarice", jer za to nije bilo odgovarajuih
uslova, nita manje nije znaajna ni injenica da sentimentalno-romantinoj
ljubavi poklanjaju veu panju tek pisci helenistikog ljubavnog romana (prie o
Amoru i Psihi, Heroji i Leandru, Dafnidu i Hloji). Motivi sentimentalnih ljubavnih
patnji u klasinoj grkoj knjievnosti ne igraju gotovo nikakvu ulogu. U antikom
pesnitvu uopte i najozbiljnije shvaena ljubav ostaje neka vrsta bolesti koja
pomuuje zdrav razum. To je dobrim delom ljubav jo i kod Katula. Romantinosentimentalna ljubav prema eni podignuta na pijedestal nekog uzvienog,
donekle i mistikog faktora proizvod je srednjeg veka i srednjovekovnog
pesnitva mladih paeva. Ovi su rasli uz skute starije plemkinje na dvorovima
gospodara koji su esto bili odsutni dugo godina. Ta ljubav je proizvod feudalnih
odnosa i podigla je enu, silom prilika, na visinu nedostinog ideala, te je na
hrianskom Zapadu nala izraz i podrku i u naroitom kultu Hristove majke,
Marije. Katulova ljubav prema monoj i slobodnoj mondenki Klodiji mogla je da
unese nove crte jake podreenosti ljubavnika u antiko pesnitvo, podreenosti
koju prirodno ne nalazimo u grkim pesmama upuenim heterama i robinjicama.
Ali i takva Katulova ljubav ostaje u okvirima antike senzualnosti, kojoj je
nepoznata romantina spiritualizacija ljubavi. Tako moemo rei da je Bodler
imao pravo kada je za pesnitvo neoterika, odnosno za jedino sauvane pesme
Katulove, nalazio da su senzualne, ali to nikako ne znai, kako smo videli, da su
one tek brutalne i epidermine".
Kada imamo na umu da je Katulovu ljubavnu pesmu, njen kult jedne ljubljene
ene kao gospodarice i njenu potpunu zaokupljenost subjektivnim ljubavnim
doivljajem, dala rimska sredina 1. veka st. e. u kojoj je slobodna i bogata ena iz
viih krugova mogla da se kree, da ivi i da voli neuporedivo slobodnije nego u
starom grkom svetu jasno je da i Katulovu pesmu ne smemo ocenjivati
polazei prosto od njenih grkih uzora. Tu se sreemo sa onom pojavom

drutveno i individualno uslovljenog odabiranja, stvaralakog podraavanja i

adaptiranja grkih uzora, koja daje obeleje celokupnoj velikoj rimskoj
knjievnosti. Ovu uslovljenost odabiranja i prilagoavanja grkih uzora ve smo
mogli nazreti u knjievnom stvaranju talentovanih pisaca doklasinog perioda,
Najvija, Enija, Plauta, Lukilija, ija dela tek oskudno poznajemo, ali je daleko
uoljivija tek u klasinom periodu iz kojeg su nam bolje i potpunije sauvana dela
knjievnika kova Katulova, Vergilijeva ili Horatijeva. Zaista Horatije u doba
Augusta daje pouku onim modernim intepretatorima Katulova dela koji gledaju
vie na formalno podraavanje, uzore, motive i metriku, nego na duh rimskih
dela, kada za sebe ponosno kazuje da je prvu ajolsku pesmu preneo u italske
razmere. To mu se esto prebacuje, jer je Katul mnogo pre njega pisao u
alkajskim i sapfikim stihovima. Doista, Horatije Katulove zasluge i zasluge
neoterika za razvoj rimske poezije sistematski preutkuje. Ali je istina da je Katul
po duhu svoje pesme bio neuporedivo dalje od starogrke ajolske pesme nego
Horatnje, ija mladenaka politika aktivnost i potonja reza s Augustovim
kulturno-politikim programom uslovljavaju i njegovo zanimanje za drutvenu i
politiku problematiku. Kako emo videti, Horatije je za mene svojih politikih
stavova i raspoloenja naao izraz ugledajui se na pesme Arhiloha i Alkaja koje
su nastale u slinim uslovima i raspoloenjima. Katul i u svome satirinom
epigramu napada samo lino i bez nekog odreenog programa ugledne linosti
Kajsarova reima, a drutvenoj problematici u svojoj pesmi ne poklanja nikakvu
panju. Katul odabira uzore, slino kao Horatije posle njega, prema svojim
sklonostima i mondenskom drutvu za koje pie, povodei se za aleksandrijskim
uenim pesnitvom. Oba pesnika daju svojim najboljim ostvarenjima snaan lini
peat, sve to preuzimaju i podraavaju pretvaraju u sopstvenu originalnu
umetnost. Katulov individualistiki stav duboko je razliit od Alkajeva zanimanja
za drutvenu problematiku i na liniji je helenistikog individualizma. Stoga Katul, i
kada se tematski dodiruje sa pesmom Alkajevom, po duhu stoji na pozicijama
helenistikog individualizma koji kod njega nije knjikog porekla, nije
pozajmljen i preuzet iz aleksandrijske knjievnosti, nego je proizvod one
drutvene situacije koja nastaje u Rimu poetkom klasivog doba i daje ne samo
Katulovu pesmu ve i memoarsko autobiografsku knjievnost vezanu za
politiki ivot i mone linosti kakve su bile Sula, Kajsar, Kikeron, Salustije.
EROTOPAEGNIA, POLITIKI JAMBI I EPIGRAMI
127. Dosada su navedene samo takve pesme u kojima progovara snaan
ljubavni doivljaj pesnikov, i to razoaranje i tuga. Treba pomenuti i vedre
ljubavne pesme Katulove. Ima ih u kojima peva o srei sa svojom Lezbijom
Klodijom. Ima i takvih koje ne pevaju ini se o pesnikovoj sopstvenoj ljubavi
i pripadaju raznim vrstama helenistikog sitnog pesnitva. Takva je galantna ala
(), tipian proizvod helenistike ljupke Muze, sliica koja daje
ljubavnu scenu dvoje ljubavnika:
Septimije, na krilu dre Akmu,
svoju draganu, ree: Moja Akmo,
ne volim li te ludo, nisam li spreman
da do zadnjeg daha za tobom ginem
strasno kao za enom niko dosad,
nek sred Indije strani sev ja sretnem
lavljeg oka, usred peska vrela!

Tek to ree, kad Amor, ko pre levo,

udesno sad, saglasnost daju, kinu.
Na to Akma, nakloniv lako glavu,
pjane oi momiu slatkom svome
ljube usnama kao purpur rujnim:
Septimiu, moj ivote ree
samo tom gospodaru sluiemo
istinski ko to mnogo ei, jai
plamen za tobom bukti u mom srcu."
Tek to ree, kad Amor, ko pre levo,
udesno sad, saglasivi se, kinu.
Srean znak za poetak to je njima,
jedno drugo sad vole, ljubav dele.
Ne da Akmu njen momak Septimije
za svu Siriju, za svu Britaniju.
Verna Akma sad samo Septimiju
svoju ljubav i strast i nenost nudi.
Ko jo vide toliku sreu ljudsku
i da ljubav boanstvo jemi tako?
Acmen Septimius suos amores
tenens in gremio Mea inquit Acme,
ni te perdite amo atque amare porro
omnes sum assidue paratus annos
quantum qui pote plurimum perire,
solus in Libya Indiaque tosta
caesio veniam obvius leoni.
Hoc ut dixit, Amor, sinistra ut ante,
dextra sternuit approbationem.
At Acme leviter caput reflectens
et dulcis pueri ebrios ocellos
illo purpureo ore saviata
Sic inquit mea vita Septimille,
huic uni domino usque serviamus,
ut multo mihi maior acriorque
ignis mollibus ardet in medullis.
Hoc ut dixit, Amor, sinistra ut ante,
dextra sternuit approbationem.
Nunc ab auspicio bono profecti,
mutuis animis amant, amantur.
Unam Septimius misellus Acmen
Mavult quam Syrias Britanniasque;
uno in Septimio fidelis Acme
facit delicias libidinisque.
Quis ullos homines beatiores
vidit, quis Venerem auspicatiorem?
Meu ovakve galantne ale u lakoj aleksandrijskoj stilizaciji spada i epigram
Veli mi ljuba moja, da ni za kog radije ne bi
pola no za me, da ba prosi je Jupiter sam.
Veli: ali ena to govori vatreno ljubljenom muu,

u vjetar biljei il u vodu hitrenu to.

Nulli se dicit mulier mea nubere malle quam mihi,
non si se lupiter ipse petat.
Dicit: sed mulier cupido quod dicit amanti
in vento et rapida scribere oportet aqua.
Taj epigram pokazuje kako je vrsta veza izmeu lake i fine aleksandrijske
epigramatike i Katulove ljubavne lirike, jer je u njemu Katul pokazao svoju
vetinu da se gradi prirodan i neposredan u okvirima tradicionalnog oblika i
nasleenih motiva.
Ljubavne pesme posveeve Lezbiji-Klodiji samo su jedan deo, mada veoma
znaajan, Katulova pesnitva. U razliitim oblicima i tonovima pesnikov ivot
dolazi do rei u pesmama. Godine 57/56. st. e. Katul je u pratnji Gaja Memija
poao na put u Malu Aziju, u Bitiniju i na Pont. Razlog za to putovanje bile su, ini
se, i slabe finansijske prilike dokonog mondena Katula. Put nam je darovao neke
od najlepih pesama Katulovih: onu na grobu brata u Troadi (s. 101), onu
proletnju punu radosti zbog povratka put Italije (s. 46), oduevljeni pozdrav
rodnome Sirmionu na jezeru Garda (s. 31), poznatu votivnu pesmu jahti koja je
verno nosila pesnika po raznim morima (s. 4). Sve te pesme su po stilizaciji i
obliku depa helenistike Muze. Ali iako su to prigodne pesme, u njima die esto
pesnik svojim mladenakim oduevljenjem:
Ve je prolee oslavilo blago,
dugih noi je huk i fijuk vetra
stiao ve blagi Zefira lahor.
Kreni Katule s frigijskih ravnica,
s plodnih upa Nikaje arke; hrli
slavne gradove azijske da vidi.
Ve ustreptalo srce udi poi,
ve ti kroz noge groznica putna struji.
E pa, zbogom sad milo drutvo moje,
s vama krenuh od doma na put dugi,
razni puti e nas da vrate domu.
Iam ver egelidos refert tepores,
iam caeli furor aequinoctialis
iocundis Zephyri silescit aureis.
Linquantur Phrygii, Catulle, campi
Nicaeaeque ager aestuosae;
ad claras Asiae volemus urbes.
Iam mens praetrepidans avet vagari,
iam laeti studio pedes vigescunt.
O dulces comitum valete coetus,
longe quos simul a domo profectos
diversae variae viae reportant.
Posebno mesto meu Katulovim pesmama imaju one koje nam pesnika pokazuju
u sukobu s Kajsarom i njegovim ljudima. Jambi i epigrami, puni duha, zajedljiva i
opscena. Glas se Katulov die i protiv monih tijumvira Kajsara i Pompeja, pa se u
pesmama te vrste pominju i najnezgodniji detalji iz intimnog ivota vlastodraca i
njihovih pomonika. Zaistaje istina to Katul dobacuje Kajsaru u prvom stihu
epigrama:
Ne trudim se ba mnogo da svidim se Kajsare tebi,

nit mi je stalo da znam, jesi li beo il crn!

Nil nimium studeo, Caesar, tibi velle placere
nec scire utrum sis albus an ater homo.
Ali ne treba stoga u Katulu videti nekog doslednog borca za republikanske ideale.
I najotriji napad Katulov na Kajsara nije imao ozbiljnih posledica. Kajsar, blizak
ocu mladog i darovitog mondena, mirno je podneo taj napad i pozvao je
gospodina Katula na runak. A Katul se odazvao pozivu. Pa opet su Katulove
pesme protiv politikih i drugih poznatih linosti u gradu za nas dragocene i kao
dokumenti o raspoloenjima i ivotu Rima pod Kajsarom. U jeziku tih skoptikih
pesama i satirinih epigrama, meu kojima je ceo niz isto line prirode, ima
neto vie lokalno italskog i rimskog kolorita nego u ljubavnim pesmama. To
odgovara njihovu realizmu i naturalizmu.
Pesniki jezik Katulov pokazuje da je ovaj pesnik bez prestanka itao i prouavao
grke uzore, i to ne samo helenistike pesnike ve isto tako savesno i staru grku
liriku, kojoj je po snazi oseanja i otrini kritike i bio blii no helenistikim
epigonima. O Katulovu nastojanju da se priblii i starijim i mlaim pesnicima
grkim govore i dva prevoda koja nalazimo u njegovoj zbirci, prevod jedne
Sapfine pesme (s. 31) i prevod jedne pesme Kalimahove (s. 66). Pesnike
poredbe Katulove imaju esto odreene uzore u delima Homera ili Sapfe i drugih
grkih pesnika, Pindara, Arhiloha, Hiponakta, Anakreonta i aleksandrinaca,
naroito Kalimaha. ak i za mnoge metafore, ije poreklo znatno tee moemo
utvrditi, znamo esto pouzdano da vode poreklo iz Homera, tragiara (naroito
Euripida) i, razume se, Kalimaha. Tu je Katul mogao da se poslui svakako i
elementima iz jezika doklasine epike i tragedije rimske. Ali veliki pesniki
talenat Katulov slui se ovim tradicionalnim poredbama, metaforama, epitetima
samostalno i s finom merom, koja je nedostajala i mnogim aleksandrijskim
pesnicima. Tamo gde u skoptinim i satirinim pesmama uzima izraze iz
svakodnevnog govora pre bi mu se mogla predbacivati neumerenost koja ne
preza ni od vulgarne metafore, ak i neukusno drastine. Ova osobenost u
rimskoj knjievnosti ostaje dugo vremena usamljena odlika Katulova pesnikog
jezika. Oslanjajui se na tradiciju grke skoptine poezije, naroito epigrama i
jamba, Katul je u svoju artistiku poeziju smelo uveo elemente uline rimske i
italske rugalice i raspre (altercatio egrst), koji su ve kod Plauta nali prirodno
mesto u kominim agonima. Ima poneki naturalistiki detalj i u Horatijevu jeziku,
ali paralele Katulovu izrazu nalazimo samo u satirinom epigramu Martijalovu i
jetkoj satiri Juvenalovoj, tipinim izdancima rimskog ivota sa kraja klasinog
perioda.
EPILIJ I DUE PESME
128. Aleksandrinizam pesnika Katula a na to se odnosi epitet uen (doctus)
koji Katulu daju potonji pisci nesumnjivo je karakteristian za pesnitvo
Katulovo, mada pesnikova vetina i pesnika snaga umeju da prikriju rafinovanu
helenistiku tehniku, dok iskrenost i dubina njegova doivljaja neke njegove
pesme pribliavaju staroj grkoj lirici. Ugledanje na helenistiko pesnitvo sasvim
je oigledno u duim pesmama, u kojima je mitoloki elemenat upotrebljen u
punoj meri. Pesma 66, kako je pomenuto, prevod je Kalimahova Uvojka
Bereniina ( ), ije je mesto po svoj prilici bilo u etvrtoj knjizi
Kalimahovih Uzroka () u ijem je prologu formulisan i Kalimahov
aleksandrijski pesniki program. To je tipian primer helenistikog uenog i

dvorskog pesnitva. Berenika, ena Ptolemaja III Euergeta, ostavila je uvojak

svoje kose kao votivni dar u hramu, kao znak zahvalnosti zbog sretnog povratka
njenog supruga sa vojnog pohoda u Siriju. Uvojak nekako nestane. Dvorski
astronom i astrolog pronalazi ga pretvorena u zvezdu na nebu. Radi se dakle o
preobraenju (metamorphosis) tako omiljenoj u helenistikoj ajtiolokoj
knjievnosti.
Uticaj Kalimahova mitolokog i ajtiolokog malog epa, epilija Hekale, bio je
neobino snaan u krugu rimskih neoterika. To je razumljivo stoga to je ovaj
mali ep u kome su sporedni detalji bili izgraeni do naroitih, samostalnih
celina, dok je pored tih razvijenih epizoda sama glavna tema tek ukratko i uzgred
obraena imao naroit, programski znaaj u aleksandrijskom pesnitvu. Taj
uzor sledili su rimski neoterici Likinije Kalv u svome epiliju Io i Helvije Kina u
Smirni, Katul u Svadbi Peleja i Tetide (s. 64) i pesnik epilija Kiris, sauvana u
Verglijevu dodatku. I za Katulovu Svadbu Peleja i Tetide, kao i za Kalimahov
Uvojak Bereniin, karakteristina je helenistika kompoziciona tehnika. Njome se
ovaj epilij razlikuje od epa ne samo obimom ve i strukturom. Za tu strukturu,
pored izgraivanja pojedinih epizoda do velikih, gotovo nezavisnih celina,
karakteristian je i simetrian raspored takvih samostalnih celina i tzv.
kompozicija u obliku prstenova. Unutarnja veza izmeu pojedinih celina nije u
jedinstvu teme. Ustvari Katul obrauje dve mitoloke prie: jednu o Peleju i Tetidi
i drugu o Teseju i Arijadni, koju uvodi u izlaganje prosto kao opis pokrivaa na
nevestinu krevetu, izvezena i ukraena slikom Arijadne k Teseja. Ali obe su teme
ljubavne prie i ine simetrinu celinu. Moe se ak rei da te ljubavne prie kao
da i nisu za Katula samo mitologija. U njegovoj obradi ima i neto od njegova
toplog ljubavnog oseanja, neto od ljubavi prema Lezbiji-Klodiji, to probija kroz
uenu mitologiju isloenu aleksandrijsku tehniku. Tako se osea da se i u ovom,
modernoj publici manje privlanom proizvodu aleksandrijske uene Muze, ipak
krije ceo Katul, pesnik snanog oseanja i rafinovane tehnike. I na tome polju
stvarao je Katul, sa ostalim neotericima, neto novo u rimskoj knjievnosti i
otvarao put potonjem pesnitvu. Tubalica Arijadne, koju je na pustoj obali
ostavio Tesej, srodna je onoj vetini psiholokog i dramskog prikaza, spoju lirskih i
retorskih elemenata, koje upotrebljava u doba Augustovo Vergilije da nam
prihae naputenu kraljicu Didonu.
Tako se s razlogom mora naglaavati aleksandrinizam i helenistika inspiracija
Katulova pesnitva, ali isto tako i njegova bliskost starijoj grkoj lirici sve to u
originalnoj rimskoj i Katulovoj pesmi. Evo kako Katulov odnos prema grkim
uzorima odreuje V. uri: Helenistika preterivanja od kojih je zazirao Ciceron i
od kojih je bio daleko Lukrecije, nije prihvatio ni Katul. On je bio za dugotrajan i
strpljiv rad kao i aleksandriski pesnici, kao i oni za prefinjenu formu, kao i oni za
sitne oblike (epigram, elegiju), ali nije, kao veina njih, stavljao formu iznad
sadrine ni vetinu iznad talenta... U njegovim pesmama erudicija nije naglaena
kao kod aleksandriskih pesnika, niti ima tamnih mesta kakva su kod njih esta.
Ako je, kao i veina njih, nastojao da pie onako kako drugi ne mogu, on nikad
nije napravio greku kao Aleksandrinac Likofron, naprimer, koga nikad niko nije
mogao da razume, nego je uz pomo najboljih grkih dostignua Arhilohovih,
Hiponaktovih, Sapfinih i Anakreontovih u prvome redu gradio jasnu lepotu
individualnog poetskog izraza.

UTICAJ KATULOVA PESNITVA

129. Katul je, prenosei stihove grke lirike u Rim i usavravajui latinski
heksametar, pevajui u isti mah i aleksandrijski ueno i rimski samostalno, poao
odluno putem kojim e posle njega do najviih vrhova rimske versifikacije i
pesnike tehnike, prefinjene umetnosti i rimske orginalnosti dospeti Horatije,
Vergilije, Tibul, Propertije, Ovidije. Ve smo pomenuli da Horatija Katul nije mnogo
privlaio. Katulov ar i Katulova vrsta individualizma bili su mu strani, a krenuo je
daleko vie no Katul putem ugledanja na staru grku liriku kojoj je bio blizak po
svojoj politikoj karijeri, slinoj Arhilohovoj i Alkajevoj, i po svome zanimanju za
drutvenu problematiku Augustova Rima, problematiku kojom se morao
pozabaviti kao Augustov pesnik i vesnik Augustova programa obnove. Katula su
u antiko doba proslavili elegiari Propertije i Ovidije, jer im je bio prethodnik, a iz
pisama Plinija Mlaeg znamo da su se i drugi pisci ugledali na njega. U
poslednjim antikim stoleima ovaj veliki rimski pesnik pada sve vie u zaborav,
a srednjem veku jedva da je i bio poznat. Jo ga na pragu srednjeg veka
spominje, u 6. veku, hrianin Isidor iz Sevilje (lsidorus Hispalensis). Za potonja
stolea srednjeg veka znamo tek toliko da je jedna Katulova pesma (s. 62) uneta
u neku srednjovekovnu antologiju 9. ili 10. veka i da je u 10. veku jedan rukopis
Katulova dela sastavljen i uskoro opet zaboravljen. Pesnika potom, u 13. veku,
pominje Gijom de Lori, pisac prvog dela alegorinog Romana o rui, i to pored
Ovidija, Tibula i Kornelija Gala, ali je od njih de Lori po svoj prilici stvarno
poznavao samo dela Ovidijeva. Rukopis iz 10. veka naen je nanovo u Veroni u
14. veku. Tako sa preporodom Katulovo delo opet dolazi u ruke evropskih
humanista. Naroito ga je cenio Petrarka. Nalazimo Katula meu piscima koje u
Esejima (Essais, 15801588) Monten oznaava kao svoju omiljenu lektiru. Ali
meu uzorima moderne evropske lirike Katulove pesme zauzimaju tek podreeno
mesto, daleko posle Horatija i Pindara, a u drutvu sa anakreontiarima i
pesmama Grke antologije. I teki Pindar uticao je samo oblikom, odnosno
duinom i komplikovanim izrazom, pa lino-enkomijastikim tonom i mitolokim
elementima na evropsku odu, dok njegova umetnika snaga i individualnost nije
nala pravog poslednika meu piscima oda. I kad je re o Katulovu uticaju na
potonju liriku evropsku, moe se rei da je Katulova pesma mahom odvie velika
i individualna umetnost da bi mogla biti predmet podraavanja osrednjim
pesnicima. Nesporazumi oko pesnitva Katulova, u kome tako rado novija kritika i
publiha nalazi u prvome redu senzualnost, nastavljaju se i dalje. Kao primer moe
da poslui i moderna muzika obrada i interpretacija Katulova pesnitva data u
delima Karla Orfa (Trionfi, Catulli Carmina, Trionfo di Afrodite).
Ostavila je Katulova pesma tragova i u naoj knjievnosti. Nai latinisti pevali su
u njegovu stilu, ali mahom komplikovanije i sa manje neposrednosti kao Ilija
Crievi (Aelius Lampridius Cerva, ro. oko 14631520) kada peva svojoj dragani,
Rimljanki Flaviji:
Flavilla mea ambrosia,
meum delicium ac melos,
favos mellis hymetii
dulces ulterius sapis,
quae dulcedine praeteris
meracissima defruta,
atque uvas apiarias,
palmarumque virentium

maturas caryotides...
ili kada peva odu Dubrovniku, kao Katul svome Sirmionu (s. 31), pa zapoinje
stihovima:
Ocelle mi, Ragusa; ocelle mi, patria!
Soli marisque, quod solum omne
Circuit propago vera, verior colonia
bis prolesque Quiritium.
Pomenuti treba i latinistu Rajmonda Kunia (17191794) kod kojega ima dosta
tragova Katulova uticaja. U dubrovakom lirskom pesnitvu na naem jeziku,
meutim, Katul kao da nije ostavio ni priblino onoliko traga kao Vergilije, Ovidije
ili Horatije. To je, kako je reeno, bila sudbina Katulova pesnitva i u drugim
zemljama. Meu najranije slobodne prepeve-podraavanja moe se ubrojati lepa
obrada poznatih Katulovih stihova Daj mi hiljadu poljubaca" iz pesme ivimo,
moja Lezbijo" koju je dao Dinko Ranjana (15361607):
Bivi sad zdrueni u ljubko mi dilo
razbludnih sto meni celova da milo,
i kad ih razum tvoj sve zbroji iznova,
opeta smeti broj tih milih celova,
da im ni svrha vik, ali da s poude
nami ki zavidnik zavidit ne bude;
pae m ih, vjeruj, daj bez broja na sviti,
er malo ud ih taj, k' ih moe sbrojiti.
Da mi basia mille, deinde centum,
dein mille altera, dein secunda centum,
deinde usque altera mille, deinde centum,
dein, cum milia multa fecerimus,
conturbabimus illa, ne sciamus,
aut ne quis malus invidere possit,
cum tantum sciat esse basiorum.
Proirena i u dijalog pretvorena ova se Katulova pesma javlja kao pastirska
pesma Radmilo i Raklica u delu Ignjata oria (16751737). Prevodili su Katula
iko Gunduli (16341682), Marko Brijer Derivo (17701823), uro Hia (1752
1833).
U novije vreme se niu prevodioci: Stjepan Ivievi (? signirano sa S.) s. 62 st.
39 i d., Zora dalmatinska 1,1844, 26, 207, Andrija Palmovi Pesme Furiju i
Aureliju, Vienac (Zgb) 1875, 63133, Franjo Majksner s. 2, 3, 5, 7, 8, 13, 70, 21
Vienac (Zgb) 1883, 114 i 128132, s. 5, 8 i 3 u M. repel Rimska knjievnost str.
3335; s. 1,3, 9, 13, 31 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 139142 (i u 2. izd.
1910, str. 4547, 3. izd. 1920, str. 34 i d.), s. 13 Antol. svjetske lirike, Zagreb
1956, 119; Vladoje Dukat s. 46 i 101 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 (i 2. i 3. izd.),
s. 101 Antol. svjetske lirike Zagreb 1956,116; Stjepan Senc s. 85,-70, 108 St.
Senc Primjeri 3. izd. 1920, str. 3637, s. 70 Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956,
116, Boa S. Nikolajevi s. 9 Podmladak 1, 1987-98, 24, 377, Nikola Vuli prevodi
u prozi mnoge odseke i cele pesme u lanku Kaj Valerije Katul, Delo 11, 1896,
423428 i 12, 1896, 137145 (isto N. Vuli Iz rimske knjievnosti, Beograd
1958, 124), Classicos (7) Lezbiji, Novo vreme 3, 1911, 10, 1, Ne veruj, Novo
vreme 3, 1911, 13, 1, ore Kesi Poljubci, SKG N. S. 9, 1923, 7, 506-7, Prvi
znaci, SKG N. S. 9, 1923, 7, 506, Zbogom, SKG N. S. 9, 1923, 7, 508, Slutnje, SKG
N. S. 9, 1923, 7, 507-8, X. X. (? Hakija Hadi) Nevjernoj dragoj, Zeman 2,

1912,82 Bajramski prilog 3, Slavko Tekeli Pjesnikov pozdrav zaviaju, Narataj

slobode 2, 1943, 5 (12) 11, Nikola op Iz lirike starog Rima, Zagreb 1950, str. 9
32 (s. 1, s. 61 st. 115, 4660, 76100, 106-120, 191205, 211215, 231
235; s. 13, 32, 51, 5, 3, 8, 101, 26, 27, 46, 31, 9, 4), s. 3 Republika 1950, VI, P,
89, str. 552, s. 5 Republika 1950, VI, II, 89, str. 527, s. 61, 13, 46 Hrv. kolo
1950, III, 2 str. 277, s. 3, 26, Straar danas 1956 III, 3 str. 54,1P, 4, str. 91, s. 5,
51, Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, 115116, s. 1 Antologija svjetske lirike,
Zagreb 1956, 119, s. 8, 26, 61 Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, 117118,
Katarina Anti Rajevi s. 5, Knjievne novine 18. , 1956, VII, 11, Katul Poezija,
s. 2-14, 24, 27, 31, 34, 35, 38, 40 - 43, 45, 46, 48, 51, 55, 57, 58, 61-67, 69, 70,
72, 75, 77-79, 81, 83, 85-87, 91-93, 96, 99-101, 103, 104, 107, 109, 110,
Beograd 1962. Milo N. uri s. 62 Knjievne novine 9. XII. 1956, VII, 30. Mladen
S. Atanasijevi s. 2, 3, 4. 7, 8, 31, 45, 46, 51, 73, 76, 81, 101, 107; 66, 72, 75,
109. Rimska Lirika, Beograd 1961, 130-135.
KIKERON, BESEDNIK I KNJIEVNIK
POREKLO I OBRAZOVANJE
130. MARKO TULIJE KIKERON (Marcus Tullius Cicero, 106-43. st. e.) rodio se van
Rima, na zemljitu Volska, u Arpinu (Arpinum), gde i popular Marije. Njegovo
prezime, Tullius, nije latinsko nego po svoj prilici etrursko. U rimskom drutvu bio
je skorojevi (homo novus) koji je svojim trudom izbio u prve redove rimskih
dravnika poslednjih dana Republike. Dobio je poasnu titulu otac otadbine
(pater patriae) kada je godine 63. st. e. suzbio Katilinin pokret. inovniku
karijeru (cursus honorum) pretrao je uvek suo anno svaku je slubu dobijao
sa najmanjim brojem propisanih godina. To dokazuje ne samo njegovu umenost
nego i njegovu upornost. Ova druga osobina odlikuje ga i kao knjievnog radnika.
Nije ga naputala ni u poslednjim godinama ivota kada je svojim Filipikama
ustao protiv svemonog Marka Antonija. Ako je i bio astoljubiv i veoma ponosan
na svoje uspehe, mora se priznati da je za to imao dovoljno razloga. Njegov lini
protivnik Salustije, i sam odlian stilista, nije ga priznavao za najreitijeg
Rimljanina; tako se pesnik Katul obraao Kikeronu u pesmi Disertissime Romuli
nepotum.Tu je ocenu istoriar Salustije, sklon arhainom stilu i izrazu, dao
Katonu Starijem koji je ako uzmemo u obzir samo broj u svojoj dugoj
dravnikoj karijeri doista odrao nekoliko desetina govora vie nego Kikeron,
advokat i politiar. Ali je Kikeronova besednika slava daleko nadmaila
Katonovu, a Kikeronova proza ostala je kroz vekove najuticajniji uzor za evropske
knjievnike.
U rimskoj knjievnosti susreu se dva krupna pisca iji ivot moemo ponekad
pratiti iz dana u dan. Prvi je Kikeron u klasinom periodu, a drugi Augustin u
poklasinom. Ovaj hrianin napisao je svoje uvene autobiografske Ispovesti. Od
Kikerona sauvana nam je opsena korespondencija jedinstvena u celokupnoj
antikoj knjievnosti blizu devet stotina pisama ukljuujui i onih devedesetak
koja su razne linosti uputile Kikeronu, a objavljene su zajedno sa Kikeronovim. To
bi bilo blizu hiljadu i po tampanih stranica savremenog teksta. Najstarije
Kikeronovo pismo je iz godine 68. st. e. a poslednje od 28 jula 43, dakle iz
poslednjih dana pred Kikeronovu smrt. Sauvane su zbirke Pisma prijateljima
(Epistulae ad familiares, 16. knj., godine od 6243. st. e.), Atiku (Ad Atticum, 16
knjiga, godine od 6843. st. e.), Bratu Kvintu (Ad Quintum fratrem, 3 knj., godine

od 6054. st. e., samo izbor iz celokupne prepiske s bratom koja verovatno i nije
izdavana u potpunosti), Brutu (Ad Brutum, sauvana je samo u odlomcima,
provibitno 9 knj., imamo neto preko dvadeset pisama rasporeenih u dve
knjige). Pa opet ovo nije ni priblino sva prepiska Kikeronova jer nam je velik
deo pisama izgubljen. Znamo da je Kikeronov lini sekretar Tiron, koji je pronaao
i neku vrstu stenografije, sredio i publikovao pisma posle smrti Kikeronove u
saradnji s Kikeronovim prijateljem i izdavaem Atikom. Kikeron sam nije imao
nameru da objavi svoju korespondenciju. Stoga i ima jedna krupna razlika izmeu
Kikeronove i Augustinove autobiografije da tako nazovemo ova raznorodna
dela. Ispovesti hrianina Augustina skrojene su i pisane za javnost, a pisma
Kikerona i njegovih prijatelja nose potpuno lini peat, nisu predviena za
objavljivanje. To je dakle lina korespondencija u pravom smislu te rei.
Zahvaljujui toj sauvanoj korespondenciji, a razume se i Kikeronovim delima
koja su mnogobrojna i raznovrsna, moe se bez preterivanja rei da nam nijedna
linost antike knjievnosti nije tako dobro poznata kao linost Marijeva zemljaka
i protivnika Kikerona.
Kikeron je bio ovek iz vitekog reda (ordo equestris). U rodnom Arpinu njegova
porodica, Tullii, bila je povezana sa drugim uglednim porodicama ove nie
aristokratije kojoj su pripadali i Marii. Ta je aristokratija upravljala gradom i imala
u ruci lokalnu politiku. Dok je visoko plemstvo, nobilitet (nobiles), u Rimu ve bilo
dublje helenizovano i menjalo je shvatanja i nain ivota u korak sa ekonomskim
i politikim promenama koje su Rimu donele pobede u punskim ratovima i
osvajanja po Istoku, u provincijskom Arpinu jo su vladale stare prilike. Ton i nain
ivota jo je u mnogome odreivao zemljoposednik, vrsto vezan za svoju
ekonomiju. Kada se rodio Kikeron vlast njegova dede, koji je upravljao celim
imanjem i porodicom, jo je bila neokrnjena. Veliki unuk opisao je ovog starca, pa
znamo da je ovaj domain (pater familias), slino Starome Katonu, pruao otpor
tuinskom, grkom uticaju. Prema reima Kikeronova dede, za italske domoroce
vredi isto to i za sirijske robove koji se kupuju po pijacama to bolje znaju
grki, to manje i valjaju. Ali ve je neni i boleljivi Kikeronov otac preuredio
starinsku kuu, uredio je modernije i luksuznije, a sam je iveo povueno,
zanimajui se svojim knjigama. I kao to e nekoliko decenija docnije Horatijev
otac voditi brigu o kolovanju i napredovanju svoga sina, tako i Kikeronov otac
deacima Marku i Kvintu obezbeuje najbolje obrazovanje. Preselio se sa njima u
Rim. Znao je da plaeni vaspitai robovi ili osloboenici nisu vie dovoljni
uitelji. Sinove uvodi u kue uglednih aristokrata rimskih, u ekskluzivne salone
gde diu vazduh visoke kulture i visoke rimske politike. Brine se o Kikeronovu
obrazovanju Marko Kras, poznati politiar i besednik (konzul 95. st. e.). Ulazi
Kikeron kao deak u krug porodice Skipiona. A najznaajniji je za Kikeronovo
obrazovanje svakako bio Mukije Skajvola (Mucius Scaevola, konzul 117. st. e.),
poznati pravni strunjak. Tada se ve Kikeron sprijateljio s Atikom, koji e celoga
ivota ostati njegov najblii prijatelj. Atik je mladog druga vodio na Predavanja
filosofa Fajdra, glavara epikurovske kole u Rimu. Ali je Kikeron vie cenio
predavanja akademiara Filona iZ Larise, a od 87. st. e. u kui Kikeronova oca
boravi i stoiar Diodot koji je umro oko 60. st. e., poto je Kikerona odredio za
svoga naslednika. Kao deak sluao je Kikeron i velike rimske besednike Marka
Antonija (Marcus Antonius 14387. st. e.) i Lukija Krasa (Lucius Licinius Crassus,
konzul 95. st. e.), a u devetnaestoj godini slua u Rimu i predavanja Apolonija

Molona, poznatog grkog profesora retorike koji je imao uglednu besedniku

kolu na ostrvu Rodu.
Ve u ranoj mladosti Kikeron zapoinje svoj knjievni rad. Sastavljao je pesme i
preveo je u metru originala astronomski spev Aratov Nebeske pojave
(). Tada je preveo i Ksenofontov spis O ekonomiji ()- Tako
Kikeron, kod koga ne vidimo nikakve sposobnosti za ratnika i vojskovou, dobiva
ono obrazovanje koje e ga osposobiti za advokatsku i politiku karijeru, a u isto
vreme razvija se u njemu i sklonost ka razmiljanju i teoretisanju koju svakako
duguje dobrim delom helenskom uticaju. Ta sklonost oigledna je ve u
nedovrenom delu o retorici poznatom pod imenom O iznalaenju tema, delu
koje je sastavio kao dvadesetogodinjak. Za razliku od istovremenog anonimnog
pisca Retorike posveene Hereniju koji prua samo praktina uputstva, prezire
naunu problematiku i odbacuje grko teoretisanje, Kikeron se ba naroito
zanima teorijom i naunom problematikom. Ve u tome ranom delu Kikeron gleda
da savlada i sredi materijal koji obrauje, povodei se pritom za grkim
teoretiarem Hermagorom (2. vek st. e.). To je prvi izraz one potrebe Kikerona za
helenskim uzorima, kolovanog duha za definitivnim uobliavanjem i racionalnim
rasporedom, koja e biti celog ivota osnova njegova umetnikog dara. Ta
potreba i sposobnost nala je izraz i u Kikeronovoj klasinoj prozi i u kompoziciji
njegovih govora i dijaloga, u kojima su veliki odseci i snane mase tako
rasporeeni i ralanjeni da nisu samo jasni i transparentni, ve da postaju i
snani nosioci nekog irokog pokreta i poleta koji sa sobom nosi misao besednika
i sluaoca. Bie u tome svakako mnogo artizma i knjievne tehnike, ali pravi i
jedinstveni zamah dobija ova umetnika snaga Kikeronova zahvaljujui osnovnoj
duhovnoj dispoziciji odnegovanoj u koli njegove mladosti. U toj mladosti
podeljenoj izmeu rodnog Arpina i velikog Rima, meu ijim je senatorima
Kikeron bio i ostao uljez, koreni su i onog nemira, one nesigurnosti, one treperave
prevrtljivosti raspoloenja, koja e Kikerona pratiti do smrti.
Kikeronova mladost pada u najtee godine pune nemira i krvoprolia zapoetog
91. godine graanskim ratom. Ali to je bio i razlog sa koga je Kikeron due uio i
due se spremao za svoj uspon no ostali Rimljani. Imao je ve dvadeset i pet
godina kada je 81. st. e., poto su aristokrati sa Sulom pobedili, poeo svoju
advokatsku karijeru. Poeo je tu karijeru uspeno, ali se posle dve godine ve
morao povuisa zdravstvenih razloga, a moda vie stoga to se svojom
odbranom Seksta Roskija (80. st. e.) zamerio Suli. Opet se dugo i temeljito
Kikeronovo obrazovanje nastavlja. Putuje na grki Istok. U Atini Kikeron, koji je
ve 88. st. e. sluao u Rimu akademiara Filona iz Larise, odlazi sada na
predavanja akademiara Antioha iz Askalona. Ali to ne znai da se povlai iz
politike u filosofiju. Ve je Kikeron odredio svoj stav u starom sukobu filosofije i
retorike. On ih spaja, slino Aristotelu, ali filosofiju podreuje u mnogome retorici.
Kikeron, ovek od knjige i pera, prevazilazi obrazovanjem rimske politiare i
aristokrate prvog reda. Ali pored sveg zanimanja za teorijska pitanja i naunu
problematiku, Kikeron je Rimljanin, stran dubokoj i upornoj potrazi za istinom i
saznanjima koja odlikuje stare grke filosofe, dajui pravac i sadrinu celom
njihovom ivotu. Bio je Kikeron i tu, uostalom, dete svoga vremena, uenik
poznijih akademiara, iji je eklekticizam bio proet blagom skepsom. Bio je
takmac uglednih Rimljana za koje je besednitvo bilo orue politike borbe, a
filosofija i knjievnost ukras i razonoda kultivisanog domaeg ivota.

Kikeron nastavlja svoja putovanja. Iz filosofske kole prelazi u retorsku, iz Atine

na Rod gde nanovo slua slavnog profesora besednitva Molona. Najzad se vraa
u Rim i sad tek zapoinje stvarno svoju karijeru, sa dvadeset i devet godina
veoma kasno za rimske prilike, ali jo uvek na vreme da svaki javni poloaj
stekne suo anno, u najnioj odreenoj godini ivota.
PRAVNIKA I DRAVNIKA KARIJERA
131. Kikeron je godine 75. st. e. kvestor, 69. edil, 66. pretor i 63. konzul. Tada,
na vrhunpu, savladava Katilinin pokret i dobija najvia priznanja i poasti. Uspeh
je bio vanredan, a Kikeron, skorojevi meu senatorima, politiar relativno
kratkog staa, prirodno je sklon da sva svoja dela vidi u jo veem sjaju no to su
ga ona ve imala. Dosauje svetu svojim hvalisanjem. Trai od grkog pesnika
Likinija Arhije, koji je u pesmama proslavljao po porudbini ugledne rimske
porodice, da opeva i njegov konzulat. Kako Arhija, punih ruku posla, ne moe da
se odmah prihvati toga zadatka, Kikeron sedne i sam sastavlja spev O svome
konzulatu (De consulatu suo, 3. knj.) koji nam je izgubljen. Godine u javnoj slubi,
godine uspona, nisu ostavljale Kikeronu vremena za knjievni rad, sem
besednikog. Ve pre no to je krenuo na Istok poeo je, kako smo videli, da se
takmii sa najuglednijim i najslavnijim besednikom tadanjeg rimskog foruma. sa
azijancem Kvintom Hortensijem Hortalom (Quintus Hortensius Hortalus, 114-50.
st..e.). Kikeron i neto stariji Hortensije merili su svoje snage u nekoliko velikih
procesa zastupajui protivnike strane, a ponekad i saraujui. Malo pomalo
Kikeron je za nekih deset godina uspeo da nadmai slavu svoga suparnika i da
postane prvi rimski besednik. Razlog svakako treba traiti ne samo u talentu,
kojim je nesumnjivo raspolagao i Hortensije, ve pre svega u irokom
obrazovanju Kikeronovu koje mu je otvaralo nove mogunosti u izlaganju, kako
nam i sam kazuje.
Brzo se uspeo skorojevi Kikeron do konzulata i slave. Ali uskoro poinje u
Kikeronovu ivotu pad koji pored svih naglih potresa, naizmeninih poraza i
pobeda, asova oaja i likovanja, perioda povuene neaktivnosti i grozniave
politike preduzimljivosti, posmatran u celini tee nekako polako, postepeno ali
uporno, do neminovnog traginog zavretka. Politike prilike se menjaju a
Kikeron, koji se nije odlikovao nekim uvek doslednim stavom ili politikim
idealizmom, nalazi se mahom na onoj strani koja je osuena na propast, mada se
njemu samome pokatkad ini da nanovo uzima u ruke krmu dravnog broda.
Kikeron je 5. decembra 63. godine pogubio pristalice Katilinine, bez uea
narodnog suda a na osnovu diktatorskog prava koje mu je kao konzulu davala
izuzetna senatska odluka (senatus consultum ultimum), punovana u
sluajevima kada bi se drava nala u velikoj opasnosti. Ovo pravo Senata bilo je
mono oruje protiv politike narodnih tribuna i svih akcija populara koji su eljno
oekivali priliku da Senatu to oruje izbiju iz ruku. Prilika se javila. Predstavnik
nobiliteta Pompej imao je razloga da se nagodi sa voama populara. Stvoren je
trijumvirat Pompej, Kras, Kajsar, sila kojoj se niko u Rimu nije mogao uspeno
protiviti. Populari su se sada pobrinuli da jednom zauvek pokau kako Senat
nema pravo na samostalnu odluku kakvu je doneo u sluaju Katilinine zavere.
Kikeron, koji je krajem godine 60. st. e. konano odbio da se pridrui trijumviratu
i povukao se 59. g. iz javnog ivota, bio je uskoro rtva tako izmenjene politike
situacije. Poetkom 58. st. e. donet je zakon po kome je morao da ode u
progonstvo u Solun i Dra (Dyrrachium). Dodue, ve mu je 57. g. dozvoljeno da

se vrati u Rim. Kikeronovo mrano i potiteno raspoloenje pretvorilo se u

oduevljeno trijumfovanje. Njegova brata Kvinta poslao je Pompej kao svoga
legata na Sardiniju, a sam se Kikeron prihvatio advokatskog posla. Pokuavao je
da nanovo stekne svoj politiki ugled i ulogu. Saraivao je sa senatskim
opozicionarima protiv agrarnog zakoia koji je proturio Kajsar. Ali Kajsar je smesta
intervenisao. Trijumviri su se sastali u mestu Luka godine 56. st. e. i Kikeronu je
stavljeno do znanja gde mu je pravo mesto i da ima da se povinuje. Sada je
Kikeron najzad shvatio svoj poloaj. Hvali Kajsara u govorima i povlai se iz
redova politikih boraca. Zapoinje velika knjievna dela, paljivo raena nekih
pet godina, od 55.52. st. e., dela O besedniku, O dravi i O zakonima. Sva su
ona vezana za politiku i filosofiju, izvan su politike borbe i u podruju teorije, pa
opet izraz politikog mislioca Kikerona. Jer i u spisu O besedniku Kikeron ne slavi
samo filosofsko obrazovanje besednika nasuprot prostom retorskom zanatstvu
ve u sliku svog pravog i idealnog besednika unosi i crte rimskog gospodina koji
upravlja svojom mudrom rei zajednicom i dravnim ivotom. Od 56. sve do
izbijanja graanskog rata u dobrim je odnosima i sa Kajsarom i sa Pompejem. Pod
kraj tog perioda Kikeron odlazi kao prokonzul u maloazijsku provinciju Kilikiju gde
boravi od leta 51. do leta 50. g. stare ere. U Rimu je nastala nova promena
izbio je sukob izmeu Kajsara i Pompeja, voe senatske stranke.
Kikeron, koji se ve jednom opekao, dugo se koleba na koju bi se stranu okrenuo.
Godine 49. najzad odlazi u Pompejev tabor u Dra. Tako se prikljuio formalno
Pompeju, ali za njegovu stranku nije inio nita. Tu je sedeo i za vreme odsudne
bitke kod Farsala, 9. augusta 48. st. e. Posle toga poraza Pompejeva otputovao je
Kikeron u Brundisij, na teritoriju Kajsarovu. Kajsar je posle pobede kod Farsala
nastavio rat u Egiptu i Maloj Aziji. U tekoj neizvesnosti Kikeron je oekivao
njegov povratak punih godinu dana. Ali i ovo vreme neaktivnosti, ne samo
politike nego i besednike, koristio je knjievnik Kikeron. Kada se Kajsar vratio sa
Istoka, poao mu je Kikeron u susret, da ga pozdravi, ali sa zebnjom. Kajsar ga je
primio s puno panje. Bio je to jedan izraz Kajsarove programske blagosti
(clementia Caesaris) prema bezopasnim politikim neprijateljima. Otada Kikeron
ivi mirno i prilino povueno u Rimu. Retko dolazi u Senat, a jo ree dri
besede njih nekoliko pred Kajsarom. To doba politike neaktivnosti od 4745.
st. e., kada se mnogo drui sa Varonom i, naroito, sa Brutom, opet je vreme
knjievne produktivnosti kao i ono od 5552. g.
Ali Kikeron se sada knjievnosti i filosofiji ne okree samo stoga to je izbaen iz
politikog sedla. U ovim godinama Kikeron stradava i intimnije, kao porodini
ovek. Ve za vreme graanskog rata izmeu Pompeja i Kajsara poremetili su se
njegovi odnosi sa bratom Kvintom. Godine 47. st. e. razvodi se od svoje ene
Terentije s kojom je decenije proveo u braku, ali se nije najbolje sa njom slagao
ve nekih desetak godina. ini se kao da je sumnjao da ona zloupotrebljava
njegovo poverenje u novanim poslovima. Ali najtei udarac bila je za oveka
Kikerona 45. godine smrt njegove keri Tulije, kojoj je u tim godinama sve vee
osame bio veoma blizak. Nije to vie, kao 5552. st. e., osujeeni politiar i
besednik koji trai oduke sastavljajui spise preteno iz oblasti politike teorije i
filosofije. Sada, ezdesetogodinjak upuen na mali broj prijatelja, trai kao ovek
utehu u filosofiji. Sastavlja na brzinu filosofske spise upola kompilacije o
ljudskoj srei i sudbini, o prijateljstvu i starosti, o moralnim obavezama i
teolokim pitanjima. Ipak se stari politiar nije predao. Ne zaboravlja na svoje
politike ideale. Iz ovog je perioda i pohvala republikanca Katona Utikog, koji je

46. st. e. izvrio samoubistvo, spis Katon (Cato) na koji je Kajsar odgovorio svojim
Anti-Katonom vrlo obzirno prema Kikeronu, ali tim manje prema Katonu. I jo e
jednom, sada doista poslednji put, Kikeron uestvovati u politikoj borbi. Posle
pogibije Kajsarove ponovo stupa na politiku pozornicu kao protivnik Antonijev i
sastavlja svoje Filipike. Imao je ezdeset i dve godine kada je sa velikom
estinom, ali podjednako kolebljivo kao i ranije, zaigrao igru u kojoj je ve jednom
izgubio. Izmeu Oktavijana i Antonija, kao nekada izmeu Pompeja i Kajsara,
Kikeron e opet izgubiti kada se protivnici udrue. Borba je bila kratka. Oktavijan
i Antonije stvaraju sa Lepidom drugi trijumvirat. Kikerona proskribuju. On naputa
Rim, koleba se neodluan, bi li pobegao u Grku. 7. decembra 43. godine st. e.
uhvatili su ga i ubili.
BESEDE
132. Povest o Kikeronovu ivotu iscrpno nam priaju Kikeronova pisma. Ali
Kikeron nije uao u rimsku knjievnost tim pismima objavljenim tek posle njegove
smrti, niti je na osnovu tih pisama postao njen protomajstor dostojan divljenja i
podraavanja. To je postigao besedama to ih je drao na sudu, po skuptinama i
senatskim sednicama. Potom je besede objavljivao, mahom doterane i
preraene. Sastavio je preko stotinu neke i nisu odrane a od toga broja
sauvano nam je vie od polovine. Evo spiska tih ne uvek u potpunosti sauvanih
pedeset i osam beseda: Za Kvinktija (Pro Quinctio, g. 81. st. e.), Za Seksta
Roskija Amerina (Pro Sexto Roscio Amerino, g. 80. st. e.), Za glumca Roskija (Pro
Roscio Comoedo, g. 776? st. e.), Protiv Kajkilija (In Caecilium divinatio, g. 70. st.
e.), Protiv Vera (In Verrem, g. 70. st. e.: est govora od koji je samo prvi actio I
odran; ostali actio II 15 samo su u obliku besede objavljeni materijal
na osnovu koga je ve pre presude Ver dobrovoljno otiao u progonstvo), Za
Tulija (Pro Tullio, g. 69. st. e.), Za Fonteja (Pro Fonteio, g. 69. st. e.), Za Kajkinu
(Pro Caecina, 69. st. e.), Za Manilijev zakon (Pro lege Manilia) ili O zapovednitvu
Pompejevu (De imperio Cn. Pompei, g. 66. st. e.), Za Kluentija (Pro Cluentio, g.
66. st. e.), Protiv Rula (Contra Rullum) ili O agrarnom zakonu (De lege agraria, 3
govora, g. 63. st. e.), Za Gaja Rabirija (Pro C. Rabirio, g. 63. st. e.), Protiv Katiline
(In Catilinam, 4 govora, g. 63. st. e.), Za Murenu (Pro Murena, g. 63. st. e.), Za
Sulu (Pro Sulla, g. 62. st. e.), Za Arhiju (Pro Archia, g. 62.), Za Flaka (Pro Flacco, g.
59. st. e.), Po povratku rimskim graanima (Post reditum ad Quirites, g. 57. st.
e.), Po povratku u Senatu (Post reditum in senatu, g. 57.st. e.), O svojoj kui (De
domo sua, g. 57. st. e.), O izjavama gatara (De haruspicum responsis, g. 57. st.
e.), Za Sestija (Pro Sestio, g. 56. st. e.), Protiv Vatinija (In Vatinium, g. 56. st. e.),
Za Kajlija (Pro Caelio, g. 56. st. e.), O provincijama (De provinciis consularibus, g.
56. st. e.), Za Balba (Pro Balbo, g. 56. st. e.), Protiv Pisona (In Pisonem, g. 54. st.
e.), Za Rabirija Postuma (Pro Rabirio Postumo, g. 54. st. e.), Za Milona (Pro
Milone, g. 52. st. e.), Za Markela (Pro Marcello, g. 46. st. e.), Za kralja Dejotara
(Pro rege Deiotaro, g. 45. ct. e), Filipike (Philippicae, 14 govora, g. 4443. st. e.).
Sadrina pojedinih govora moe se pravilno oceniti samo u kontekstu politikih
prilika rimskih i line karijere politiara i advokata Kikerona. Tako se tek moe
uoiti da poneki sudski govor, naoko beznaajna privatna optuba ili odbrana,
ima mnogo iri znaaj i svedoi o smelosti i moralnoj vrstini Kikerona koji se
opire Suli, Kajsaru, Antoniju, ili opet o strahu i kolebljivosti poraenog politiara
Kikerona koji fino laska Kajsaru. Takva analiza sadrine zahteva mnogo prostora i,
mada je neobino znaajna za rimsku istoriju i za biografiju Kikeronovu, daje

relativno malo za knjievnu istoriju i ne doprinosi mnogo razumevanju umetnike

strane Kikeronovih beseda.
Kako se iz spiska vidi, prvi je Kikeronov govor odran 81. st. e. Za mnoge
istoriare knjievnosti taj dogaaj vai kao poetak zlatnog veka rimske
knjievnosti odnosno, veka klasine latinske proze. Retorika, ijim se problemima
praktini Kikeron bavio i isto teorijski, bila je glavni stup za mnoge knjievne
rodove u obe antike knjievnosti grkoj i rimskoj i to ne samo u prozi ve i
u poeziji. ak je i u Grkoj, kako smo ve videli, poevi od sofista pa do
Aristotelove smrti, retorika bila sasvim ozbiljan takmac filosofiji preuzimajui u
svoje ruke vaspitanje omladine. I u drugim granama, kao u drami i istoriji, pa ak
i u intimnoj lirici, gde nailazimo na opta retorska mesta (, loci communes),
imamo u antikoj knjievnosti esto posla sa retorikom. To ne vai samo za
rimske elegiare nego i za Vergilija i Horatija, a pogotovo za Ovidija, da i ne
govorimo o istoriarima Salustiju, Liviju i Takitu. Razumljivo je stoga to je
besednika slava Kikeronova natkrilila sve ostale njegove slave i to je Kikeron
postao opti pojam za sve ono to je u knjievnosti najlatinskije, ako se tako sme
rei. Moderni itaoci i kritiari veoma teko mogu da nau pravo razumevanje i
pouzdano merilo za ocenjivanje antike besednike knjievnosti. Tekoa je
dvostruka jer se radi o delima nastalim u odreenom istorijskom trenutku i
namenjenim potrebama dana iju trajnu vrednost vaa ocenjivati. Tekoa je i u
tome to se sadrinska strana tih ostvarenja moe osuivati sa stanovita etike i
istinitosti, kako je to inio davno ve Platon u svome Gorgiji i u Fajdru. Drugim
reima, ta se dela mogu ocenjivati samo u njihovoj istorijskoj uslovljenosti, prema
njihovoj estetskoj vrednosti i po njihovom znaaju za potonju knjievnost. Za
neke govore, kao za govore druge actio Protiv Vera ili za drugu Filipiku, znamo
da nisu uopte ni drani, a za veinu da su ispravljani i preraivani za
objavljivanje. Iako je govor pre svega iva i neposredna re, re praena gestom i
mimikom, re obojena raznim tonskim bojama i visinama, ipak mi danas cenimo
Kikerona besednika uglavnom prema tekstu koji itamo. A to je samo deo
retorike za koju je Demosten kazao da je gluma (). Kako Kikeron nije
bio samo dravnik i otac otadbine (pater patriae) nego i plaeni advokat koji
je neke klijente i branio i optuivao, a neke naknadno pokuavao da rehabilituje,
pri oceni njegovih govora ne smemo da se rukovodimo moralnim obzirima nego
se moramo u prvom redu osloniti na kriterij koji prua ono to se zove retorskom
tehnikom ( ). Ve iz Kikerona, a pogotovo iz docnijeg Kvintilijana
znamo da je antiki retor morao biti vrlo studiozan ovek, potkovan u raznim
disciplinama, a naroito u knjievnosti i pravnim naukama. Stoga termin rhetor
(), ili kako kae Demosten: besednici, moe da znai i
dravnik, politiar.
RETORSKA UMETNOST
133. Ako posmatramo Kikeronove govore sa stanovita retorske tehnike i
estetike, moramo doista za mnoge priznati da su majstorska dela izuzetne
vrednosti. To se odnosi pre svega na one koje je Kikeron sam doterao i pripremio
za objavljivanje, dakle za veinu njegovih govora. Tako je Kikeron sam objavio u
popravljenom i dopunjenom izdanju govore to ih je drao kao konzul, u prvom
redu govore protiv Katiline, i to u posebnom korpusu. Dok pesnik Katul svome
savremeniku Kikeronu priznaje da je najreitiji Rimljanin i advokat najbolji od svih
(optimus omnium patronus), dravni profesor retorike u Domitijanovu Rimu,

Kvintilijan, zove sa razlogom Kikerona najveim majstorom psihagogije

rukovoenja ljudskim duama (summus tractandorum animorum artifex) i smatra
ga prvim idealom kolovanog besednika. Poreenje sa Grkom Demostenom, iji
su u dugim probdevenim noima pripremljeni govori, kako kau, mirisali na ulje u
svetiljci i odlikovali se otroumnom dijalektikom, ispada u korist Kikerona koji je
doista imao vrlo iroko obrazovanje, naroito knjievno i filosofsko, a ne samo
esnafsko kao Demosten. To se lepo vidi iz njegova govora Za pesnika Arhiju u
kom je briljantno i argumentovano prikazana slava i veliina nauke i knjievnosti.
Tu Kikeron ujedno ukazuje i na sav znaaj koji pesnitvo i knjievnost uopte
imaju i za njegovo besednitvo, dokazujui da pesniku Arhiji treba dati graansko
pravo:
Pitat e me, Gratije, zato nam se toliko mili taj ovjek? Jer mi daje priliku, da mi
se i duh oporavi od te buke na trgu i da mi ui, od te vike umorne, poinu. Misli
li, da bismo kod tolike razlinosti predmeta mogli imati svaki dan dosta grae za
govore, kad ne bismo duha obrazovali znanjem, ili da bi nam duh mogao
podnositi toliki napor, da ga ne odmorimo upravo tim znanjem? Ja zaista
priznajem, da sam odan tom zanimanju. Drugi neka se stide toga, ako se tko tako
zadube u znanosti, da iz njih ne moe nita izvaditi za ope dobro ni iznijeti pred
oi i na svijetlo. A zato bih se ja stidio, koji toliko godina tako ivim, sudije, te me
nije nikada ni od ije opanosti ni probitka odbila dokolica, ni zabava odvratila, ni
san napokon zadrao? Zato tko e me koriti ili se s pravom na me srditi, ako ja
sebi onoliko vremena uzmem za ponavljanje svojih posala, koliko za pohaanje
sveanih igara, koliko za druge zabave i za sam odmorak duha i tijela, pa onoliko
vremena, koliko drugi potroe na rane gozbe, koliko na kocke, koliko na loptu? Pa
to mi se mora stim vie dopustiti, to po tim naucima raste moja rjeitost i
sposobnost, koje nijesam, bila kolika mu drago, nihad uskratio prijateljima u
neprilici...
Zapitat e me moda tko: to? Zar su oni isti veliki ljudi, kojima vrline istiu
knjige, po tom nauku, to ga ti hvali i uzvisuje, postali ueni? Teko je to o
svakom tvrditi, ali ja za izvjesno znam, to u odgovoriti. Doputam, da se mnogo
ljudi odlikovalo duhom i vrlinom, te su bez nauka samim prirodnim, gotovo
boanskim darom postali trijezni i ugledni: pae to dodajem, da je ee prirodni
dar bez uenosti negoli uenost bez prirodnoga dara pomogla do slave i vrline.
Ali ja ujedno tvrdim, ako k izvesnomu i sjajnomu daru prirodnomu pristupi
znanstveno obrazovanje, to se obino rodi onaj neki prekrasni i vanredni uzor.
Ovamo ide onaj njega su nai oci vidjeli boanski ovjek Afrikan; ovamo Kaj
Lelije i Lucije Furije, veoma umjereni i trijezni ljudi; ovamo onaj estiti i u ono
vrijeme ueni starac Marko Katon. Oni se doista ne bi nikada dali na uenje
znanosti da ih nijesu pomagale u tom, da naue i gaje vrlinu...
Koliko li puta, sudije, vidio sam naega Arhiju koristit u se vaom dobrotom,
jer me kod ove nove vrste govora tako pozorno sluate, koliko sam ga puta
vidio, gdje nije pisao ni jednoga slovca. ve je smjesta kazivao svu silu dobrih
stihova o dogaajima, to su se onda zbivali! Koliko li puta, gdje je na poziv
istu stvar kazao drugim rijeima i mislima! to bi pak s marom i promiljeno
napisao, to se, vidio sam, tako svialo, te je gotovo dosegao slavu starih
pjesnika. Njega da ja ne volim? Njemu da se ne divim i ne mislim, da ga moram
svakim nainom braniti?
Ovako smo uili od velikih i uenih ljudi: drugi nauci stoje do uenosti, do pravila
i vjetine, pjesnik pak ima snagu od same prirode, njega duevna sila budi i neki

regbi boanski dah nadahnjuje. Zato s pravom zove onaj na Enije pjesnike
svetima, jer nam ih regbi bogovi nekim svojim darom m milou preporuuju.
Stoga budi, suci, kod vas, prosvijetljenih ljudi, ime pjesnika sveto, to ga nije
nikad ni jedna barbarska zemlja oskvrnila. Kamenje se i pusto odaziva glasu
njegovu, divlja se zvjerad esto pjesmom gane i stane, a nas, plemenitim
naucima prosvijetljene, da ne dira glas pjesnikov? Homera dre Kolofonjani za
svoga graanina, Hijani ga prisvajaju sebi, Salaminjani ga ne dadu, a Smirnjani
tvrde, da je njihov, pa su mu stoga u svojem gradu i hram posvetili; osim toga
premnogi se drugi prepiru za nj meu sobom i natjeu. Oni dakle tuinca, jer je
bio pjesnik, jo i poslije smrti svojataju, a mi da ovoga iva, koji je i po svojoj volji
i po zakonu na, odbijemo, pogotovo kad je ve davno Arhija sav svoj mar i sav
svoj um upotrijebio, da prodii ime i slavu rimskoga naroda?
Quaeres a nobis, Gratti, cur tanto opere hoc homine delectemur. Quia suppeditat
nobis, ubi et animus ex hoc forensi strepitu reficiatur et aures convicio defessae
conquiescant. An tu existimas aut suppetere nobis posse quod cotidie dicamus in
tanta varietate rerum, nisi animos nostros doctrina excolamus, aut ferre animos
tantam posse contentionem, nisi eos doctrina eadem relaxemus? Ego vero fateor
me his studiis esse deditum. Ceteros pudeat, si qui ita se litteris abdiderunt ut
nihil possint ex iis neque ad communem adferre fructum neque in aspectum
lucemque proferre; me autem quid pudeat, qui tot annos ita vivo iudices, ut a
nullius umquam me tempore aut commodo aut otium meum abstraxerit aut
voluptas avocarit aut denique somnus retardarit? Quare quis tamen me
reprehendat, aut quis mihi iure suscenseat, si, quantum ceteris ad suas res
obeundas, quantum ad festos dies ludorum celebrandos, quantum ad alias
voluptates et ad ipsam requiem animi et corporis conceditur temporum,
quantum alii tribuunt tempestivis conviviis, quantum denique alveolo, quantum
pilae, tantum mihi egomet ad haec studia recolenda sumpsero? Atque hoc eo
mihi concedendum est magis, quod ex his studiis haec quoque crescit oratio et
facultas, quae quantacumque in me est, numquam amicorum periculis defuit.
Quaeret quispiam: Quid? illi ipsi summi viri, quorum virtutes litteris proditae
sunt, istane doctrina, quam tu effers laudibus, eruditi fuerunt? Difficile est hoc
de omnibus confirmare, sed tamen est certum, quid respondeam. Ego multos
homines excellenti animo atque virtute fuisse sine doctrina et naturae ipsius
habitu prope divino per se ipsos et moderatos et graves extitisse fateor; etiam
illud adiungo, saepius ad laudem atque virtutem naturam sine doctrina quam
sine natura valuisse doctrinam. Atque idem ego hoc contendo, cum ad naturam
eximiam et inlustrem accesserit ratio quaedam conformatioque doctrinae, tum
illud nescio quid praeclaram ac singulare solere existere. Ex hoc esse hunc
numero, quem patres nostri viderant, divinum hominem, Africanum, ex hoc C.
Laelium, L. Furium, moderatissimos homines et continentissimos, ex hoc
fortissimum virum et illis temporibus doctissimum, M. Catonem illum senem; qui
profecto si nihil ad percipiendam colendamque virtutem litteris adiuvarentur,
numquam se ad earum studium contulissent...
Quotiens ego hunc Archiam vidi, iudices, (utar enim vestra benignitate, quoniam
me in hoc novo genere dicendi tam diligenter attenditis) quotiens ego hunc vidi,
cum litteram scripsisset nullam, magnum numerum optimorum versuum de iis
ipsis rebus, quae tum agerentur, dicere ex tempore, quotiens revocatum eandem
rem dicere commutatis verbis atque sententiis! Quae vero accurate cogitateque
scripsisset, ea sic vidi probari, ut ad veterum scriptorum laudem perveniret. Hunc

ego non diligam, non admirer, non omni ratione defendendum putem? Atque sic
a summis hominibus eruditissimisque accepimus, ceterarum rerum studia ex
doctrina et praeceptis et arte constare, poetam natura ipsa valere et mentis
viribus excitari et quasi divino quodam spiritu inflari. Quare suo iure noster ille
Ennius "sanctos" appellat poetas, quod quasi deorum aliquo dono atque munere
commendati nobis esse videantur. Sit igitur, iudices, sanctum apud vos,
humanissimos homines, hoc poetae nomen, quod nulla umquam barbaria
violavit. Saxa et solitudines voci respondent, bestiae saepe immanes cantu
flectuntur atque consistunt; nos instituti rebus optimis non poetarum voce
moveamur? Homerum Colophonii civem esse dicunt suum, Chii suum vindicant,
Salaminii repetunt, Smyrnaei vero suum esse confirmant itaque etiam delubrum
eius in oppido dedicaverant, permulti alii praeterea pugnant inter se atque
contendunt. Ergo illi alienum, quia poeta fuit post mortem etiam expetunt; nos
hunc vivum, qui et voluntate et legibus noster est, repudiabimus, praesertim
cum omne olim studium atque ingenium contulerit Archias ad populi Romani
gloriam laudemque celebrandam?
Poreenje () sa Demostenom ispada za Kikerona jo povoljnije kad ga
poredimo i sa njegovim rimskim prethodnicima i savremenicima koje je on
natkrilio i bacio gotovo sasvim u zaborav, pa je tako i izazivao nestanak njihovih
beseda. Iz takvog poreenja za koje nam stoje na raspoloenju samo oskudni
fragmenti i posredna obavetenja antikih kritiara i iz ove injenice vidimo
koliko je bio velik lini Kikeronov doprinos rimskom i antikom besednitvu. Sam
nam Kikeron tumai put kojim se ispeo na vrhunac. Svaki dan je bio na forumu i
svaki dan je prevodio grke tekstove na latinski a latinske na grki. Tako je u
svahom momentu raspolagao ogromnim retorskim i frazeolokim blagom kojim
je, ve prema ukusu i nivou publike, darivao sad plebejce, sad patricije, sad
prvosvetenike, a sad i samog Kajsara. Za svaku vrstu ovih psihikih varijanata i
ljudskih tipova imao je Kikeron odgovarajuu misao i reenicu. Pritom treba imati
na umu da je Kikeron govorio u Rimu brvnara i jevtinih kuerina za stanovanje
(insulae) gde je broj obrazovanih i kulturno zainteresovanih lica ipak bio prilino
ogranien. Poznata je bila Kikeronova dosetljivost i urbanitas duhovita
ljubaznost kao glavno obeleje gradske kulture. Tim je osobinama blistao ak i
meu svojim najbliima. Njegove grandiozne i esto dugake periode, u kojima je
svaka re smiljeno rasporeena, ine prijatnu sredinu izmeu suhoparne atike
fraze i prebujne azijanske bombastinosti, kojoj je bio podlegao u svoja prva dva
govora (Za Kvinktija 81. g. i Za Roskija Amerina g. 80. e.). Reeno u smislu
Aristotelovu, Kikeron je u stilu zastupio zlatnu sredinu ( aurea
mediocritas). Tako su i oni njegovi dodniji govori koji su ponajvie patetini u
izrazu, kao govori Protiv Vera iz 70. st. e. i Protiv Milona iz 52. st. e., jednostavni u
poreenju sa onim prvim iz 81/80. st. e. Stilski i estetski kriterij, koji su jedino
merodavni za ocenu besednika Kikerona, potvruju u potpunosti visoku ocenu
koju je dobio od svojih potomaka i poslednika, mada ga je i kao besednika pod
stare dane snala nemila sudbina. Mlai su mu se divili i cenili su ga, ali su
smatrali da je njegov stil i nain demodiran.
SPISI O BESEDNITVU
134. Videli smo da je ve u mladosti Kikeron istovremeno studirao praktinu i
teorijsku retoriku zajedno sa filosofskim disciplinama. Kada se u pedesetim
godinama svoga ivota morao uskromiti i donekle povui u stranu iz javnog

ivota, bacio se novom snagom na ove oblasti koje su mu donele nita manju
slavu od njegovih govora. Tako nastaju njegovi retorski i filosofski spisi. Dok je u
prvima bio nesumnjiv autoritet, u ovoj drugoj oblasti on osea svoju stvarnu
vrednost kad kae da daje samo prepise () grkih uitelja. Upravo ti
njegovi prepisi i prevodi dopunili su i usavrili latinsku prozu i izveli je na onu
visinu koja nije ni pre njega, pa ni posle njega dostignuta a kamoli premaena. I
ovoj vrsti Kikeronova rada, koji je prethodio labudovoj pesmi Kikerona besednika,
mislimo na Filipike, treba odati priznanje ne samo zbog uloenog napora koji je
neizbean kod prevoenja retorskih i filosofskih tekstova, nego i zbog relativne
samostalnosti i snalaljivosti s kojima se Kikeron odnosi prema uenjima grkih
teoretiara. On je tu relativnu samostalnost i snalaljivost mogao da odri jer se
pre zapoinjanja te svoje knjievne aktivnosti preko dvadeset godina intenzivno
bavio studiranjem i prevoenjem grkih retorskih udbenika i filosofskih tekstova.
Sa nekim grkim besednicima i misliocima imao je i linog dodira, pa i
prijateljskih veza. Treba istai da Kikeron nije razvodnjio bilo kakvom retorikom
dela grkih filosofa, da se njegovi spisi o besednitvu odlikuju ne samo
strunou ve i izuzetnom irinom pogleda, pa i izvesnom rimskom
originalnou.
Ve smo pomenuli da se jo u mladosti, tri godine pre svoje prve besede, dakle
84. godine st. e., Kikeron prihvatio sastavljanja jednog spisa o retorici (planirani
naslov Libri rhetorici). Sastavio je samo deo O iznalaenju tema za besedu (De
inventione). Ali glavni Kikeronovi teorijski spisi o besednitvu padaju u godine
izmeu 55. i 46. st. e. Tri knjige O Govorniku (De oratore, g. 55. st. e.) sastavio je
kao iskusan besednik na vrhuncu slave. U delu se ogledaju visoki ciljevi advokata
koji ima i filosofskih sklonosti i sva mnogostrukost Kikeronove prirode, jaz izmeu
njegova ivota akcije i ivota knjievnika i mislioca. Knjige O Govorniku daleko su
od toga da pruaju samo teorijska uputstva. Njihov je osnovni cilj da prikau
idealni lik govornika, a taj lik sadri za Kikerona mnogo vie od snalaljiva i veta
tehniara koji se prilagoava potrebama dana i trenutka (kako je to i sam Kikeron
neprestano inio). Sve ono to su esto neodlunom i kolebljivom Kikeronu
prebacivali njegovi antiki neprijatelji i moderni kritiari, sve to i Kikeron u svome
spisu osuuje. Pravi, idealni govornik tu je gorostasna figura velike moralne
snage i odgovornosti. Njegov ivot i njegove besede ne smeju da poznaju nikakva
razdora jezika i srca (discidium linguae atque cordis) a rei mu moraju uvek biti
izraz i pouzdanog enciklopedijskog znanja i dubokog linog ubeenja. Ove
zahteve Kikeron ne stavlja besedniku prosto sa razloga morala i istinoljubivosti. U
svojim teorijskim razmatranjima o vrednosti i snazi umetnike besede Kikeron
zastupa shvatanje o potpunoj i najvroj vezi izmeu ubedljivosti govora i
ubeenja govornika. Drugim reima, u teoretiara Kikerona najvii domet u
besednitvu ne postie se zanatskom vetinom i rutinom ve samo dubokom
verom u ono to se iznosi, potpunom istinoljubivou. Slikajui ovaj ideal Kikeron
se u knjigama O Govorniku posluio umetnikim oblikom dijaloga stavljenog na
naroito paljivo prikazanu scenu.
Vie istorijski orijentisan je Kikeronov retorski spis nazvan prema Kikeronovu
mlaem prijatelju, govorniku Brutu. To je, kako je ve ranije reeno, dobrim
delom istorija antikog besednitva, a cilj savesnog autora pre svega je da
istakne svoje naroite zasluge u toj oblasti. Stoga je puni naslov dela Brut ili o
slavnim govornicima (Brutus sive de claris oratoribus, g. 46. st. e.). Veliki majstor
besednitva u ovome delu pokazuje da odlino poznaje istoriju svoga poziva.

Sjajne karakteristike i mnogobrojna dragocena obavetenja o besednicima ija su

nam dela gotovo redom u potpunosti izgubljena, pored stila i jezika, ine glavnu
vrednost ovoga dela u kome je umereni azijanista Kikeron vodio i borbu protiv
strogih atikista koji ne uvaavaju ritmovanu frazu, duu besednitva prema
shvatanju Kikeronovu. Ali atikizam je u to vreme ve ovladao u Rimu, pa je i
Kikeronov prijatelj Brut bio njegov pobornik. Stoga Kikeron sastavlja jo i spis
Govornik posveen Marku Brutu (Orator ad M. Brutum, g. 46. st. e.) ne bi li
odbranio svoj stav i svoju ritmiku prozu. U spisu se opet prikazuje idealni
govornik, ali sada preteno sa tehnike strane. Naroito su zanimljivi za moderne
ispitivae, i za razumevanje antikog besednitva i antike proze uopte, odseci o
proznome ritmu (numerus) koji oigledno predstavljaju neku vrstu apologije
sopstvenog umetnikog postupka. Sav znaaj tih obavetenja, koja stoje pored
slinih Aristotelovih, moe se uoiti kada se ima na umu i to da je sva antika
knjievnost bila namenjena glasnom itanju pri emu se tek otkrivala sva jezika
umetnost pisaca. Ovo je i podstaklo u prvim decenijama naeg veka mnoge
strunjake da se pozabave veoma ozbiljno pitanjima antikog proznog ritma. Tim
ispitivanjima stoje na putu mnoge tekoe pre svega to se, antiki ritam ne
moe ispitivati sluhom i magnetofonom tako da su i Kikerona na osnovu
opsenih statistika optuivali moderni strunjaci da mu praksa i teorija iznesena
u Govorniku nikako nisu u skladu. Ipak su ova ispitivanja doprinela mnogo
razumevanju ne samo besednikih dela ve i celokupne antike stilistike.
Pored pobrojanih, Kikeron je sastavio jo i neke manje spise o retorici
namenjene preteno praktinim potrebama: Partitiones oratoriae (g. 54. st. e.) u
kojima se govori o besednikom poslu, o besedi i njenim delovima i o tematici
besede; O najboljoj vrsti Govornika (De optimo genere oratorum, g. 52. st. e.),
protiv mlaih atikista, fragmentarno sauvano; Topica (g. 44. st. e.) sastavljeno
po ugledu na istoimeno Aristotelovo delo.
FILOSOFSKA DELA
135. Sam Kikeron svoja filosofska dela u predgovoru spisa O krajnostima dobra i
zla poredi s obradama grkih tragedija i komedija koje Rim duguje starijim
pesnicima. Kikeronovu filosofiju smatraju s razlogom eklektikom jer nije vrio
propagandu samo za jednu odreenu kolu. Ipak je oigledna naklonost koju je iz
rane mladosti sauvao za uenja mlae akademije, iji su predstavnici i sami bili
skloni skepsi i eklekticizmu, kao i za etika uenja stoiara, takoe u njihovom
docnijem, neto razvodnjenom obliku. Hteo je da na jasniji nain no to su to
inili njegovi rimski prethodnici, veinom stoiari i epikurovci, prikae
obrazovanim Rimljanima glavne helenske filosofske sisteme i njihov stav u
konkretnim pitanjima zanimljivim sa rimskog gledita. Sa gledita grkih
originala, ako smemo tako rei, Kikeronova filosofska aktivnost je prilino
povrna i diletantska, iako je u tom poslu njegov ueni prijatelj Atik bio glavni
arbitar i pouzdan saradnik. Ipak se eseji O starosti i O prijateljstvu, pisani u
poslednjim godinama Kikeronova ivota, a verovatno jo i vie samo
fragmentarno sauvani spis O utesi, sastavljen 45. st. e. povodom smrti keri
Tulije, mogu smatrati najzrelijim plodovima rimske umetnike proze u kojima se
prefinjeni artizam udruio sa iskrenim oseanjem i linim doivljajem. U
tehnikom pogledu bliski su majstorstvu ovih dela i kratki Paradoksi stoiara,
pisani po svoj prilici 46. st. e. jer se u njima ogleda Kikeronova besednika
vetina primenjena na tematiku grke stoiko-kinike dijatribe.

Videli smo da je Kikeron u dva maha, u godinama od 5552. i od 4745. st. e,

bio prisiljen da se povue iz politikog ivota i da se naroito u to vreme bavio
pisanjem retorskih i filosofskih spisa, i to u prvome periodu preteno filosofskopolitikih, dok ga u drugome, kada je njegova lina i porodina srea bila
ugroena, vie zanimaju problemi etike i optefilosofska tematika o ljudskom
ivotu i saznanju. Prvome periodu pripada spis O dravi (De re publica) u est
knjiga koje su nam samo delomino sauvane. Delo je pisano od 54. g. a
objavljeno je pre odlaska u Kilikiju 51. g. st. e. To je u osnovi politiki traktat kao i
spis O zakonima (De legibus) koji ga dopunjuje. Ovo drugo delo zapoeo je
Kikeron po svoj prilici 52. st. e. i radio je nanovo na njemu 46. st. e., ali ga ni tada
nije dovrio, niti ga je za ivota izdao. U ovim delima Kikeron se ugledao na
istoimena Platonova dela (, ), ali se slui raznim grkim izvorima
meu kojima pored Platona stoje na prvome mestu Panajtije (oko 180110, st.
e.), Posejdonije (13551. st. e.) i Polibije (oko 201120. st. e.). Kikeron, koji u
osnovi izlae politika shvatanja konzervativnih optimata sa kraja Republike,
idealnu dravu prikazuje sluei se idealizovanom slikom starorimskog ureenja i
nalazi da je staro rimsko pravo uglavnom ostvarilo one etike principe i zahteve
koje postavljaju grki mislioci. Tako su ova dva filosofsko-politika spisa
Kikeronova u neku ruku izraz njegove potisnute i osujeene politike aktivnosti, a
predstavljaju spoj idealizovane rimske republike tradicije sa grkim
teoretisanjem, i to naroito Panajtijevim stoikim shvatanjima i Polibijevim
velianjem rimske drave. Panajtije sa Roda, istaknuti i originalni stoiar koji je u
2. veku st. e. iveo na Rodu, u Rimu i Atini, bio je veoma blizak aristokratskim
rimskim krugovima, naroito porodici Skipiona. Sline je veze odravao i
Panajtijev uenik Posejdonije, sa kojim se Kikeron poznavao i lino. Panajtijev
savremenik istoriar Polibije, koji je u osnovi nastavio rad starih rimskih analista
sastavljajui prorimsku istoriju na grkom jeziku, takoe je bio blizak krugu
Skipiona. Od rimskih analista razlikuje se ovaj Grk i nainom izlaganja i, pre
svega, svojim teorijama o ciklinoj smeni dravnih ureenja (
). Oslanjajui se na starije grke mislioce, naroito na Aristotelova
uenika Dikajarha, Polibije smatra da je najbolje ono ureenje koje sadri
elemente monarhije, oligarhije i demokratije, a to je, po njegovu miljenju sluaj
u Rimu gde uee u vlasti imaju konzul, Senat i narod. Za rimsku gospodu
podeena shvatanja ovih grkih mislilaca i pisaca zastupao je u Rimu 2. veka st.
e. aristokratski krug oko porodice Skipiona, pa se Kikeron ne slui, u svome
teorijskom obrazlaganju veliine rimskog nobiliteta i vrednosti starog
republikanskog ureenja, samo mislima iz toga kruga, ve i samim licima.
Umetniki oblik ovih dela je dijalog, a vode ga Skipion Ajmilijan i njegovi prijatelji
tobo 129. st. e. u jednoj vili Skipionovoj. Ali to drutvo i njegova shvatanja nisu
za Kikerona samo proizvoljno odabrane linosti i duhovna atmosfera. Ima za taj
krug i njegova shvatanja Kikeron toplo lino oseanje, vezan je za njega posredno
i sam. Od mladosti bio je u prijateljskim vezama sa besednikom Krasom,
augurom Mukijom Skajvolom i drugim licima koja su bila u roakim ili
prijateljskim vezama s porodicom Skipiona, pa se u njihovim kuama oivljavala
uspomena na veliko doba Skipiona i Grakha. Pored utipaja Panajtijeva, tokom
izlaganja kao da se sve jae nametao Kikeronu uticaj Posejdonijev, dakle uticaj
stoikog uenja koje sve vie naginje misticizmu, spajajui sa stoikim
raonalizmom platonska i pitagorska uenja. Po ugledu na Platonov opis idealne
drave koji se zavrava vienjem Jermenina Era pa je tako kroz opis nagraivanja

i kanjavanja dua posle smrti data toj idealnoj slidi drave i neka natprirodna
podrka i potvrda, zavretak Kikeronove Drave ini tzv. Skipionov san (Somnium
Scipionis), vienje slinog karaktera i namene. Ovaj sauvani zavrni deo
Kikeronova spisa izdavan je ve i u antiko doba posebno, a naroito su ga
koristili i tumaili poznoantiki novoplatoniari i mistiari. Stoga je ovaj zavrni
odsek Kikeronova spisa O dravi veoma mnogo uticao na poznoantiku i
srednjovekovnu vizionarsku knjievnost, a jo ga je poetkom 14. veka prevodio
na grki vizantinski monah Planud (Maximus Planudes, oko 1300), koji je sastavio
i grke prevode Kajsarova Galskog rata, Ovidijevih Preobraenja i Legendarnih
ljubavnica. Ovakav uticaj vienja Skipiona Ajmilijana razumljiv je kad se ima na
umu da ono u osnovi slui samo kao okvir da bi se iznelo uenje o besmrtnosti
due.
Drugi period Kikeronova rada na filosofskoj knjievnosti pada, kako je reeno, u
godine od 4745. st. e. Iz 46 g. su Paradoksi stoiara (Paradoxa Stoicorum), a
jai zaokret u filosofskim interesima Kikeronovim nastupa sa smru njegove
voljene keri Tulije, g. 45. st. e., kada sastavlja nama izgubljeni spis O utesi (De
consolatione). Uinio je to nesumnjivo iz linih pobuda i potreba, ali opet prema
grkim uzorima, po svoj prilici najvie prema Krantorovu spisu O tuzi (
). Iz 45. g. je i samo fragmentarno sauvani spis Hortensije (Hortensius) u
kome je Kikeron slavio vrednost filosofije u stilu Aristotelova Protreptika
() i tako dao neku vrstu uvoda filosofskim delima koja je
neposredno potom sastavljao. U to vreme pada ve i prva redakcija Kikeronovih
Akademika (Academica priora, u 2. knjJ. To je delo u kome se izlae gnoseoloko
uenje akademiara i Karneadova skepsa. Kikeron ga je docnije preradio i
proirio. Ova druga redakcija (Academica posteriora, u 4 knj.) sadravala je i
pregled istorije filosofije od Sokrata do Arkesilaja, prethodnika Karneadova. Mada
su nam obe redakcije poznate samo fragmentarno, delo je dragocen izvor
poznavanja antike filosofije, a naroito skepse. ini se da se Kikeron u odsecima
u kojima iznosi i pobija uenja skeptiara sluio dijalogom Sosos akademiara
Antioha iz Askalona, ija je predavanja sluao za vreme svoga boravka u Atini
79/78. st. e. Godine 45. Kikeron je u dijalokom obliku sastavio ve
pomenuto delo O krajnostima dobra i zla (De finibus bonorum et malorum, 5 knj.)
u kome obrauje jedno od najomiljenijih litanja grke filosofije, pitanje ta je cilj
() oveka i ovekova ivota. U pet knjiga Kikeron daje tri dijaloga. U prvome
i drugome sa stanovita akademije, po svoj prilici prema Antiohu, pobija uenja
epikurovaca i stoiara. Uenje epikurovaca da je najvee dobro uivanje Kikeron
odbacuje, dok stoiki moralizam, koji jedinu vrednost nalazi u stoikoj vrlini,
ograniava, da bi najzad u treem dijalogu izneo umereno akademsko shvatanje
izmirujui u neku ruku eklektiki oba prethodna uenja. Ustvari je Kikeronov
glavni cilj da savlada i moralistiku strogost stoiara i prefinjeni egoizam
epikurovaca, dokazom da su i jedni i drugi zastranili, jer su uzeli u obzir bilo samo
elementarne i primitivno egoistine crte ovekove prirode, bilo opet samo najvie
oblike ovekova duhovnog razvoja.
Pitanjima praktine etike bave se Rasprave u Tuskulu (Tusculanae disputationes,
5 knj.) sastavljene 45/44. st. e. U pet dijaloga, koji su tobo voeni u Kikeronovoj
vili u Tuskulu, popularno se govori o onome to je neophodno za srean ivot
prema Kikeronovu shvatanju: smrt treba prezirati (de contemnenda morte, 1.
knj.), bolove podnositi (de tolerando dolore, 2 knj.), bolest se moe ublaiti (de
aegritudine lenienda, 3 knj.), kao i ostali duevni nemiri (de reliquis animi

perturbationibus, 4 knj.), a sve pokazuje da vrlina sama donosi sreu (ad beate
vivendum virtutem se ipsa esse contentam, 5 knj.). Uporedo ca ovim delom
pisane su i tri knjige O prirodi bova (De natura deorum). Tu su izloena teoloka
uenja epikurovaca, stoiara i akademiara, i to prema Zenonu, Posejdoniju i
Klejtomahu. Oigledno je nastojanje da se stavovi akademije dovedu nekako u
sklad sa rimskom religijom. Kao neka vrsta dopune ovom delu zamiljene su dve
knjige O gatanju (De divinatione) i knjiga O sudbini (De fato). U tim delima,
preteno sa pozicija akademije, razlikuje se izmeu religije i praznoverice,
izmeu determinizma i fatalizma. Treba znati da je gatanje bio izuzetno vaan
faktor u ivotu starog Rima, i u dravnim i u privatnim poslovima, jer se bez
prethodnog ispitivanja boje volje nije preduzimala nikakva akcija ni u miru, ni
u ratu. Ustanovu gatanja preuzeo je stari Rim od Etruraca kod kojih su, isto kao i
u potonjem Rimu, za takve poslove postojali razni specijalisti, ve prema vrstama
znamenja i delovima utrobe po kojima se gata. Krajem 45. ili poetkom 44.
godine sastavljen je spis Katon Stariji o starosti (Cato Maior de senectute). Zatim,
posle Kajsarove pogibije, dakle posle martovskih ida 44. godine, i tri knjige O
moralnim obavezama (De officiis), raene na brzinu prema Panajtiju (12. knj.) i
Posedoniju (3. knj.), i Lajlije o prijateljstvu (Laelius de amicitia), dobrim delom
prema Teofrastu. Iz 44. godine je i izgubljeni spis O slavi (De gloria, 2 knj.).
KIKERONOV DIJALOG
136. Kikeronova korespondencija kazuje nam i to kako je Kikeron postupao pri
odabiranju i obradi grkih filosofskih tekstova. Njegove obrade grkih originala u
istoriju rimske knjievnosti ulaze u prvom redu stoga to znae nov datum u
razvoju latinske umetnike proze, a manje stoga to se docnije zapadni svet,
neznajui grki, sve do poetka 16. veka koristio Kikeronom kao izvorom i
informatorom o grkoj filosofiji. Kikeron se pri sastavljanju svojih filosofskih spisa
sluio grkim prirunicima i udbenicima, ekscerptima i antologijama, poznijim
raspravama i spisima, a samo izuzetno samostalnim izuavanjem starih originala
i izvora. Ipak mu se stoga ne moe poricati svaka samostalnost. Tako naprimer u
jednom konkretnom sluaju a ima takvih sluajeva vie vidimo da je jedino
Kikeron, a ne kakav grki izvor, sauvao autentini oblik imena atikih
Tritopatreja, to nesumnjivo govori o samostalnom korienju dobrih izvora. U
nekim su mu sluajevima svakako njegovi sekretari spremili izvode na osnovu
kojih je on urno sastavljao svoje spise gledajui pre svega na umetniki oblik i
izbegavajui esto odvie zamornu sistematinost ba iz umetnikih razloga.
Tako je esto izostavljao ili ovla pominjao vane odseke i argumente grkih
originala. Kako je Kikeron imao za razne prilike i potrebe unapred prireene
predgovore (), on bi na osnovu izvoda svojih sekretara skicirao lica i
kostur dijaloga ija bi izrada trajala mahom samo nekoliko meseci, a esto i
manje. Stoga on i sam kazuje za svoja filosofska dela da su to samo prepisi koji
nastaju bez velika truda i da on sam u taj posao unosi samo rei kojima
raspolae u izobilju ( sunt, minore labore fiunt, verba tantum adfero,
quibus abundo).
Moe se rei da Kikeron i nije prosto preao sa retorskog na filosofsko polje. On je
ustvari preneo svoju retorsku aktivnost u filosofiju. Jasno je da se ovakav nain
rada ne moe nazvati naunim. Ali nauka nije bio posao za Rimljane, pa ni za
Kikerona. Pojam nauan ne postoji u latinskom reniku Kikeronovu koji se za
obeleavanje toga pojma slui grkim terminom , a sa istog razloga

ostavlja neprevedene grke termine posmatranje, prouavanje i

nauni interes. tavie, Kikeron se pita emu sve to posmatranje i
prouavanje () slui kad kae: Ali ta se od ovog prouavanja odnosi na
odreeni cilj? (sed quid ex ista refertur ad ?). Grki geograf
Strabon, koji se bavio filologijom i kulturnom istorijom, kae stoga s razlogom da
rimski pisci podraavaju dodue grkima, ali u tome mnogo ne uspevaju; jer ono
to kazuju od Grka su preuzeli, ali nemaju sami mnogo naunog interesa, i kada
se desi da grki pisci neto izostave, ono to dodaju rimski pisci samo su
beznaajne dopune. Razume se, ovaj sud Strabonov moe se u ovakvom obliku
prihvatiti kada je re o filosofskim i naunim spisima. U oblasti umetnosti kako
smo u vie mahova naglaavali rimska originalnost se ne moe osporavati na
osnovu preuzimanja tema ili knjievne tehnike od Grka. Stoga Kikeronov rad u
oblasti filosofije i treba posmatrati pre svega sa gledita filologije i istorije
knjievnosti, iako je uloga Kikerona kao posrednika grke misli u Rimu i znaajna i
obeleena izvesnom rimskom originalnou i samostalnou. Potovanje
zasluuje hrabrost i energija kojom se Kikeron prihvatio te posrednike uloge, a
nesumnjivo priznanje stilizacija i knjievni oblik Kikeronova dijaloga.
Dijalozi Kikeronovi poinju ve pomenutim, stilski veoma paljivo doteranim
uvodima. Evo primera sa poetka spisa O moralnim obavezama. U tom uvodu
odreuje Kikeron svoju ulogu u filosofskoj knjievnosti:
Ve godinu dana, sine Marko, slua Kratipa, i to u Atini, i bez sumnje si, pored
tako velikog uitelja koji te naukom moe obogatiti i u takvom gradu koji ti velike
primere za ugled moe pruiti, stekao obilna znanja osnova i uenja filozofije; pa
ipak, kao to sam i sam radi svog usavravanja uvek povezivao latinski sa
grkim, to sam ne samo u filozofiji nego i u spremanju za govornitvo radio,
mislim da i ti isto tako treba da postupi, te da se podjednako osposobi u oba
jezika. U ovom pogledu sam, ini mi se, uinio ne malu uslugu naim ljudima,
tako da ne samo oni koji nisu vini grkom pismu, nego i ueni priznaju da su se
mojim spisima prilino koristili i u pogledu izraavanja i u pogledu rasuivanja. Ti,
naravno, i dalje ui kod najveeg filozofa naeg vremena, ui dokle te volja, a
volja treba da te dri dokle god si zadovoljan sa napredovanjem u radu. A kad
bude moje spise itao, u kojima ne odstupam mnogo od peripatetiara, jer i
jedni i drugi elimo da se prikaemo i sokratovci i platonovci, sam slobodno o
njihovoj vrednosti prosudi, u to se ne meam; elja mi je samo da itajui moja
dela svakako upotpuni svoje znanje latinskog jezika. Ne bih hteo da se ovo to
u rei smatra kao izraz oholosti. U filozofskim naukama svakako ustupam mesto
mnogima, ali kad je re o govornikoj osobini jasnog, odmerenog i lepog
izraavanja, mislim da je s izvesnim pravom mogu sebi pripisati, poto sam na
njenom izuavanju svoj vek proveo.
Stoga ti, moj Cicerone, najozbiljnije preporuujem da paljivo ita ne samo moje
govore, nego i moje spise iz filozofije kojih ima skoro koliko i prvih. Naravno, u
prvima ima vie izraajne snage, ali i ovaj ujednaeni i odmereni nain izlaganja
treba negovati. Ne vidim ak ni kod Grka da je ikome uspelo da se istovremeno
izgradi u oba roda, i da ima uspeha i u javnom govornitvu i u ovom mirnom
nainu raspravljanja, ako se ovde moda ne ubroji Demetrije iz Falere, otrouman
mislilac, besednik sa malo ara, ali ipak toliko prijatan da moe prepoznati
Teofrastova uenika. to se mene pak tie, neka drugi presude koliko sam i u
jednom i u drugom rodu uspeo; izvesno je samo da sam se i u jednom i u drugom
ogledao. Naravno, smatram da bi i Platon, da je hteo da se bavi sudskim

govornitvom, mogao ivo i reito govorito, i Demosten, da je hteo dalje da

prouava i razrauje ono to je od Platona nauio, mogao bi to izvanredno i
sjajno i filozofski izraziti. To isto mislim o Aristotelu i Isokratu, ali obojica behu
tako zaneti u svoju nauku da su se sa nemarom odnosili jedan prema drugom.
Quamquam te, Marce fili, annum iam audientem Cratippum, idque Athenis,
abundare oportet praeceptis institutisque philosophiae propter summam et
doctoris auctoritatem et urbis, quorum alter te scientia augere potest altera
exemplis: tamen, ut ipse ad meam utilitatem semper cum Graecis Latina
coniunxi, neque id in philosophia solum, sed etiam in dicendi exercitatione feci;
idem tibi censeo faciendum, ut par sis in utriusque orationi facultate. Quam
quidem ad rem nos, ut videmur, magnum attulimus adiumentum hominibus
nostris, ut non modo Graecarum litterarum rudes, sed etiam docti aliquantum se
arbitrentur adeptos et ad dicendum et ad iudicandum. Quam ob rem disces tu
quidem a principe huius aetatis philosophorum, et disces, quam diu voles; tam
diu autem velle debebis, quoad te, quantum proficias, non poenitebit: sed tamen
nostra legens, non multum a Peripateticis dissidentia, quoniam utrique Socratici
et Platonici volumus esse, de rebus ipsis utere tuo iudicio, (nihil enim impedio)
orationem autem Latinam efficies profecto legendis nostris pleniorem. Nec vero
hoc arroganter dictum existimari velim. Nam philosophandi scientiam concedens
multis, quod est oratoris proprium, apte, distincte, ornate dicere, quoniam in eo
studio aetatem consumpsi, si id mihi assumo, videor id meo iure quodam modo
vindicare. Quam ob rem magnopere te hortor, mi Cicero, ut non solum orationes
meas, sed hos etiam de philosophia libros, qui se iam illis fere aequarunt,
studiose legas. Vis enim dicendi maior est in illis, sed hoc quoque colendum est
aequabile et temperatum orationis genus.
Et id quidem nemini video Graecorum adhuc contigisse, ut idem utroque in
genere laboraret, sequereturque et illud forense dicendi, et hoc quietum
disputandi genus: nisi forte Demetrius Phalereus in hoc numero haberi potest,
disputator subtilis, orator parum vehemens; dulcis tamen, ut Theophrasti
discipulum possis agnoscere. Nos autem quantum in utroque profecerimus,
aliorum sit iudicium: utrumque certe secuti sumus. Equidem et Platonem
existimo, si genus forense dicendi tractare voluisset, gravissime et copiosissime
potuisse dicere; et Demosthenem, si illa, quae a Platone didicerat, tenuisset et
pronuntiare voluisset, ornate splendideque facere potuisse. Eodemque modo de
Aristotele et Isocrate iudico: quorum uterque suo studio delectatus contempsit
alterum.
Bogata i ritmovana perioda Kikeronova doista je ovde odmerenija i ujednaenija
nego u govorima iz kojih, radi poreenja, uzimamo poetak drugog govora Protiv
Katiline:
Jedva smo se jedared, Kviriti, oprostili Lucija Katiline, koji pun besa i pomame
porokom die, domovini svojoj, grean, propast namenio, vama i gradu ovom
maem i ognjem zagrozio; oprostili smo ga se, bilo da smo ga izbacili iz grada,
bilo da smo ga isterali, bilo da je sam od svoje volje otiao, a mi mu samo sretna
puta poeleli. Ode, otpiri, odjuri, odleti: nee vie udovite to, nakaza ta o glavi
ii gradu naem ba u gradu samom. Pa ba njega, jedinoga vou tome
graanskome ratu, pobismo zajemano. Ta nee nam vie nad glavom visiti ma
onaj, neemo se vie njega straiti na polju martovom, na foru, u kuriji, pa na
posletku i meu samim naim duvarovima. Poljuljan je time to je iz grada
isteran. Sad emo ve sa neprijateljem megdan deliti oi na oi, a niko nam nee

smetati: nema sumnje, utukli smo i sjajno pobedili oveka time, to smo ga sa
tajnog urovanja doterali na javno razbojnitvo. Pa ta mislite, kakva ga alost
spopada i mori, to no nije izneo krvav kao to je eleo, to je otiao, a ja iv
ostao, to mu ma iz ruku istrgosmo, to je ostavio graane itave, a grad na
miru! Pao je sad i poraen je, jer zna da je utuen i prezren, vaistinu se svaki as
osvre za gradom ovim te tui, to mu je iz eljusti istrgnut, a grad ba, kako mi
se svidi, likuje, to toliki gad izbljuva i izbaci napolje...
A koliko ja, Kviriti, mislim, da je taj dumanin straan, kad je van grada, moete
uvideti otuda, to mi je ba ao, to ih je tako malo s njime otilo. Kamo lepe
sree, da je sve svoje sobom odveo! Odvede mi Tongilija s kojim se jo od
detinjstva zavoleo, pa Publicija, pa Minucija, a njihov dug po krmama zacelo nije
mogao potresti dravu: ali, koga li mi je ostavio! Kako su ti prezadueni, pa jo
ljudi tolikog upliva, ljudi roda gospodskoga!
Te kako ja iz dna due prezirem vojsku onu, u koju se stekli sve sami starci
propalice, ratari raskonici i seljani raspikue, svet, koji je volio nedoi u sud na
roite nego u tu vojsku... Neka idu, neka putuju, nek ne dadu da kukavnog
Katilinu umori elja za njima. Eto u im put pokasti: Avrelijevim je drumom otiao,
ako hoe da se malo poure, stii e ga do dovee. Ej, blago si ga dravi, ako
izbaci jo i ovo ubre iz grada! Meni se, boga mi, ini, da je dravi olakano, da
se oporavila ve time, to je Katilina jedan izbaen. Ta ima li zla il nedela, koje se
samo moe pretstaviti il zamisliti, a da ga se on nije latio? Ta ima li u celoj Italiji
jednog otrovnika, jedvog gladijatora, jednog razbojnika, jednog ubice ja-l
bratoubice, ima li jednog varalice, hulje i raspikue, ima li i jednog bludnog sina i
jedne izvikane enske, ima li i jednog omladini zavodnika, ima li i jednog
zavedenog, moe li se nai i jedna propalica, to bi priznao, da nije bio prisni
Katilinin. Je-l se igde za ovih nekoliko godina ubijalo bez njega? Je li bilo ikoje
preljube, a da je nije on uinio? Ta je li bilo u ikoga toliko mamka za omladinu kao
u njega?...
Ako mu drugari odu za njim, ako izae iz grada ta grena rulja oajnika, ala emo
mi sretni biti, blago si nam dravi, ala e se moj konsulat proslaviti! Strasti tih
ljudi nisu vie obine, razuzdanost im nije ljudska i ne da se snositi, ni na to
drugo ne misle do da kolju, pale i araju. Dedovinu svoju razmetoe, imanje svoje
prezaduie, novaca im je ve odavno nestalo, a od skora i vere, ali im pri svem
tom ostaje ona ista strast kao kad su bili u bogatini. Da ti ljudi pri vinu i kocki
samo na banenje i bludnice misle, mora dodue ovek za njih rei, da su propali,
ali bi ih mogao bar snositi; ali ko da to moe trpiti, da o glavi rade kukavice vrlim
ljudima, najvee lude najmudrijima, pijanice treznima, mavalice trezvenima?
Tandem aliquando, Quirites, L. Catilinam furentem audacia, scelus anhelantem,
pestem patriae nefarie molientem, vobis atque huic urbi fero flammaque
minitantem ex urbe vel eiecimus vel emisimus vel ipsum egredientem verbis
prosecuti sumus. Abiit, excessit, evasit, erupit. Nulla iam pernicies a monstro illo
atque prodigio moenibus ipsis intra moenia comparabitur. Atque hunc quidem
unum huius belli domestici ducem sine controversia vicimus. Non enim iam inter
latera nostra sica illa versabitur, non in campo, non in foro, non in curia, non
denique intra domesticos parietes pertimescemus. Loco ille motus est, cum ex
urbe depulsus. Palam iam cum hoste nullo inpediente bellum iustum geremus.
Sine dubio perdidimus hominem magnificeque vicimus, cum illum ex occultis
insidiis in apertum latrocinium coniecimus. Quod vero non cruentum mucronem,
ut voluit, extulit, quod vivis nobis egressus est, quod ei ferrum e manibus

extorsimus, quod incolumes cives, quod stantem urbem reliquit, quanto tandem
illum maerore esse adflictum et profligatum putatis? Iacet ille nunc prostratus,
Quirites, et se perculsum atque abiectim esse sentit et retorquet oculos profecto
saepe ad hanc urbem, quam e suis faucibus ereptam esse luget; quae quidem
mihi laetari videtur, quod tantam pestem evomuerit forasque proiecerit...
Quem quidem ego hostem, Quirites, quam vehementer foris esse timendum
putem, licet hinc intellegatis, quod etiam illud moleste fero, quod ex urbe parum
comitatus exierit. Utinam ille omnis secum suas copias eduxisset! Tongilium mihi
eduxit, quem amare in praetexta coeperat, Publicium et Minucium, quorum aes
alienum contractum in popina nullum rei publicae motum adferre poterat; reliquit
quos viros, quanto aere alieno, quam valentis, quam nobilis!
Magno opere contemno collectum ex senibus desperatis, ex agresti luxuria, ex
rusticis decoctoribus, ex iis, qui vadimonia deserere quam illum exercitum
maluerunt... Exeant, proficiscantur, ne patiantur desiderio sui Catilinam miserum
tabescere. Demonstrabo iter: Aurelia via profectus est; si accelerare volent, ad
vesperam consequentur. O fortunatam rem publicam, si quidem hanc sentinam
urbis eiecerit! Uno mehercule Catilina exhausto levata mihi et recreata res
publica videtur. Quid enim mali aut sceleris fingi aut cogitari potest, quod non ille
conceperit? Quis tota Italia veneficus, quis gladiator, quis latro, quis sicarius, quis
parricida, quis testamentorum subiector, quis circumscriptor, quis ganeo, quis
nepos, quis adulter, quae mulier infamis, quis corruptor iuventutis, quis
corruptus, quis perditus inveniri potest, qui se cum Catilina non familiarissime
vixisse fateatur? Quae caedes per hosce annos sine illo facta est, quod nefarium
stuprum non per illum? Iam vero quae tanta umquam in ullo iuventutis inlecebra
fuit, quanta in illo?...
Hunc vero si secuti erunt sui comites, si ex urbe exierint desperatorum hominum
flagitiosi greges, o nos beatos, o rem publicam fortunatam, o praeclaram laudem
consulatus mei! Non enim iam sunt mediocres hominum lubidines, non humanae
ac tolerandae audaciae; nihil cogitant nisi caedem, nisi incendia, nisi rapinas.
Patrimonia sua profuderunt, fortunas suas obligaverunt; res eos iam pridem
deseruit, fides nuper deficere coepit; eadem tamen illa, quae erat in abundantia,
lubido permanet. Quodsi in vino et alea comissationes solum et scorta
quaererent, essent illi quidem desperandi, sed tamen essent ferendi; hoc vero
quis ferre possit, inertes homines fortissimis viris insidiari, stultissimos
prudentissimis, ebriosos sobriis dormientis vigilantibus?
Ovakav primer iz Kikeronovih beseda a ima jo ivljih i dinaminijih mesta
morali smo navesti ne samo kao suprotnost ujednaenom i odmerenom nainu
izlaganja u filosofskim spisima kojima se u tome pogledu pridruuju i spisi o
teoriji besednitva, ve i stoga da pokaemo koliko je besednik Kikeron umeo da
menja svoj ton i u samim besedama. To se lepo vidi kada se ovaj odsek iz beseda
Protiv Katiline poredi sa ranije navedenim odsekom iz govora za Pesnika Arhiju,
bliim blagom tonu knjievnog razmiljanja i izlaganja nego sudskoj besedi, iako
nas i u njemu retorska pitanja i obraanje sudijama stalno podseaju na parnicu.
Razume se da je istu vetinu upotrebe raznih tonova i boja u izrazu koji je
prirodno uvek umereniji Kikeron primenjivao i u filosofskim spisama. To se vidi
kada se s uvodom u delo O moralnim obavezama, gde se autoritativno i razlono
obraao veliki otac svome sinu ije vladanje u Atini nije bilo ba najbolje, isporedi
uvod u spis Lajlije o prijateljstvu gde se iste godine ostareli i osamljeni knjievnik
obraa Atiku, prijatelju s kime ga vezuje od rane mladosti duboko i nepomueno

prijateljstvo. Taj uvod ima neku laku eleganciju. Spis je dat kao uspomena na
kazivanje Lajlijevo o prijatel!stvu, i to kao dvostruko seanje jer nekad je
Kikeronu priao po svome seanju augur Kvint Mukije Skajvola Lajlijeve rei. U
ovome uvodu Kikeron u nekoliko reenica evocira uspomene iz mladosti ak
naini i malu digresiju. Zatim objasni svoj umetniki postupak. Najzad saeto
fiksira scenu i pobroji lica. Doda jo jedan fini komplimenat prijatelju, i uvod je
zavren. Evo toga uvoda, neto skraenog:
Augur Kvint Mucije voleo je da o svom tastu Kaju Leliju pria mnoge i prijatne
stvari, koje je verno sauvao u seanju, trudei se da ga u svakom razgovoru
nazove imenom mudraca. A mene je otac, im sam obukao graansku togu,
odveo ovome auguru s tim da starca ne naputam, dokle god mogu i dok mi to
bude doputeno. Stoga sam mnoge stvari o kojima je on znalaki raspravljao,
mnoge kratke i zgodne izreke, urezao u pamenju, trudei se da preko njegovog
znanja postanem i sam ueniji.
Posle njegove smrti preao sam na uenje vrhovnom sveteniku Scevoli, za koga
smem rei da je najistaknutiji ovek nae drave i po duhu i po pravinosti. Ali o
njemu u govoriti drugom prilikom; sad se opet vraam na razgovor o auguru.
esto se seam, pored ostalih stvari, kako je on, sedei po obiaju u svojoj
okrugloj naslonjai, sa mnom i nekolicinom prijatelja koji su tu bili otpoeo
razgovor o jednoj stvari o kojoj je gotovo svak tada priao. Ti se, Atie, bez
sumnje sea, i to utoliko vie to si se mnogo druio sa Publijem Sulpicijem,
koliko je bilo i iznenaenje i ogorenje celog sveta kad je ovaj, kao narodni tribun,
raskinuo sa ogromnom mrnjom veze sa Kvintom Pompejem, tadanjim
konzulom, sa kojim je iveo u najtenjem i najsrdanijem prijateljstvu.
Setivi se toga, Scevola nam tada izloi Lelijev razgovor o prijateljstvu, koji je
ovaj vodio s njim i njegovim zetom Kajom Fanijem, sinom Markovim, nekoliko
dana posle smrti Scipiona Afrikanca...
Jo u Katonu Starijem, koga sam namenio tebi piui o starosti, ja sam Katona
prikazao kao starca koji vodi glavnu re u razgovoru. Jer, prema mom shvatanju,
niko nije pozvaniji da govori o tom dobu od njega, koji je i duboku starost doiveo
i u takvoj starosti bio sveiji od ostalih. Isto tako ini mi se da je Lelije
najpodesnija linost koja e o prijatelltvu ono rei ega se Scevola sea kao
njegovog razgovora, poto je, prema kazivanju naih oeva, prijateljstvo Kaja
Lelija i Publija Scipiona u najveoj meri dostojno naeg seanja.
Ne znam zato, ali mi izgleda da ovaj nain razgovora, oslonjen na ugled slavnih
staraca iz prolosti, deluje ozbiljnije. Otuda, itajui svoju knjigu, pokatkad sam
obuzet oseanjem kao da to govori Katon, a ne ja.
I kao to je tada jedan starac pisao drugom starcu o starosti, tako u ovoj knjizi
najodaniji prijatelj pie o prijatelltvu svome prijatelju. Tada je govorio Katon od
koga u to doba niko nije bio stariji, niko mudriji: sada o prijateljstvu raspravlja
Lelije, koga smatraju mudrim i uvenim po njegovom prijateljstvu. eleo bih da
za trenutak skrene svoju panju s mene i da smatra da to sam Lelije govori.
Kaj Fanije i Kvint Mucije doli su posle smrti Scipiona Afrikanca svome tastu Leliju.
Oni zapoinju razgovor. Lelije im odgovara. Celo njegovo izlaganje tie se
prijateljstva; itajui ga, prepoznae u njemu i samog sebe.
Q. Mucius augur multa narrare de C. Laelio socero suo memoriter et iucunde
solebat nec dubitare illum in omni sermone appellare sapientem. Ego autem a
patre ita eram deductus ad Scaevolam sumpta virili toga, ut, quoad possem et
liceret, a senis latere numquam discederem. Itaque multa ab eo prudenter

disputata, multa etiam breviter et commode dicta memoriae mandabam fierique

studebam eius prudentia doctior. Quo mortuo me ad pontificem Scaevolam
contuli, quem unum nostrae civitatis et ingenio et iustitia praestantissinum
audeo dicere.
Cum saepe multa, tum memini domi in hemicyclio sedentem, ut solebat, cum et
ego essem una et pauci admodum familiares, in eum sermonem illum incidere,
qui tum forte multis erat in ore. Meministi enim profecto, Attice, et eo magis,
quod P. Sulpicio utebare multum, cum is tribunus pl. capitali odio a Q. Pompeio,
qui tum erat consul, dissideret, quocum conjunctissime et amantissime vixerat,
quanta esset hominum vel admiratio vel querela. Itaque tum Scaevola cum in
cam ipsam mentionem incidisset, exposuit nobis sermonem Laeli de amicitia
habitum ab illo secum et cum altero genero, C. Fannio Marci filio, paucis diebus
post mortem Africani...
Sed ut in Catone Maiore, qui est scriptus ad te de senectute, Catonem induxi
senem disputantem, quia nulla videbatur aptior persona, quae de illa aetate
loqueretur, quam cius, qui et diutissime senex fuisset et in ipsa senectute
praeter ceteros floruisset, sic, cum accepissemus a patribus maxime
memorabilem C. Laeli ct P. Scipionis familiaritatem fuisse, idonea mihi Laeli
persona visa est, quae de amicitia ea ipsa dissereret, quae disputata ab co
meminisset Scaevola. Genus autem hoc sermonum positum in hominum veterum
auctoritate, et eorum inlustrium, plus nescio quo pacto videtur habere gravitatis;
itaque ipse mea legens sic adficior interdum, ut Catonem, non me loqui
existimem. Sed ut tum ad senem senex de senectute, sic hoc libro ad amicum
amicissimus scripsi de amicitia. Tum est Cato locutus, quo erat nemo fere senior
temporibus illis, nemo prudentior; nunc Laelius et sapiens (sic enim est habitus)
et amicitiae gloria excellens de amicitia loquetur. Tu velim a me animum
parumper avertas, Laelium loqui ipsum putes. C. Fannius et Q. Mucius ad
socerum veniunt post mortem Africani; ab his sermo oritur, respondet Laelius,
cuius tota disputatio est de amicitia, quam legens te ipse cognosces.
Mada je Kikeron nesumnjivo imao na umu dijaloki oblik Platonovih filosofskih
spisa, njegov je dijalog blii Aristotelovu, manje je iseckan, i, ustvari, manje je
dijaloki. Na fino naznaenoj sceni dre linosti Kikeronovih dijaloga duge govore
koji su i bili pogodniji od kratkih Platonovih pitanja i odgovora za iznoenje
fiksiranih uenja i izgraenih sistema. Stil je ujednaen i uglaen, jezik obogaen
mnogim novim izrazima i terminima. Dok u veini Platonovih dijaloga nalazimo
ivu smenu kratkih pitanja i odgovora koja ide putem Sokratova naina
raspravljanja i ispitivanja istine, kod Kikerona jedna ili nekoliko linosti izlau u
dugim odsecima svoja uenja, odnosno uenja pojedinih filosofskih kola. Pa ipak
i te linosti nisu samo prazne fikcije, imena koja stavlja pisac na pojedine odseke
svoga izlaganja. Umetnik Kikeron, mada mu to nije glavni zadatak u filosofskim
dijalozima, esto veoma veto karakterie same govornike, daje njihovoj rei ton
i misli koje tim licima i odgovaraju, kao napr. kada u delima O zakonima i O
gatanju govori njegov brat Kvint, uni konzervativac, ili kada fini i diskretni Atik,
koji je svoje nemeanje u politiku zaodenuo u plat epikurskog pravila ivi
povueno ( ), u dijalozima skoro uvek stoji samo postrani, ubacujui
po koje pitanje, ali ne uestvujui veim govorima u diskusiji. A ta fino stilizovana
diskusija ukraena je i mnogim citatima iz starije rimske knjievnosti, naroito iz
starijih pesnika, Enija, Terentija, Pakuvija, Akija i drugih, ije nam je fragmente u
velikom broju sauvao Kikeronov dijalog. Ima jo jedna za umetnost Kikeronovih

dijaloga neobino vana crta u njima, manje ili vie skriven iza imena i likova
pojedinih uesnika, stoji Kikeron i njegov ivot, toplo oseanje i iva potreba da
nae oslonac i utehu u radu koji je pre svega donosio nekakvu moralnu korist
samome piscu, ijim se najeim patnjama nije nigde drugde moglo nai
olakanje (nostris quidem acerbissimis doloribus alia nulla potuit inveniri levatio),
kako sam kazuje na zavretku Rasprava u Tuskulu. Taj piev doivljaj i taj intimni
odnos prema sadrini i umetnosti dijaloga daje ovim delima naroitu dra, kako
se moe osetiti ve iz navedenog uvoda u dijalog Lajlije o prijateljstvu gde se
pisac sakrio iza dva lica, iza augura Mukija Skajvole i Lajlija, da bi ipak zamolio
prijatelja Atika da za trenutak zaboravi da to govori on, Kikeron, i da smatra da to
govori sam Lajlije, a opet dodaje da e u Lajlijevu izlaganju o prijateljstvu Atik
prepoznati sebe. Tu prijatelj pie prijatelju. Starac je starcu pisao u dijalogu Katon
Stariji o starosti gde takoe na svakom listu ujemo kroz rei Katonove re
staroga dravnika i oveka Kikerona. Evo jednog odlomka radi primera:
Trajanje starosti je neodreeno i u njoj se lepo ivi sve dotle dok si u stanju da, ne
mislei na smrt, celishodno odgovori svojim obavezama. Otuda se deava da su
stari ljudi smeliji i uporniji od mladia. To se vidi i po Solonovom odgovoru
tiraninu Pizistratu. Otkud ti smelost da mi se protivi? upitao ga je tiranin. Od
duga ivota kau da je odgovorio ovaj.
Pa ipak, najlepi je kraj ivota ako priroda sama pone da rastura delo koje je
stvorila, dok nam je jo duh potpuno sve, a ula nas dobro slue. Kao to lau i
graevinu rastavlja najlake onaj ko je sastavio, tako i oveka najbolje svodi na
prvobitno stanje sama priroda koja ga je satkala u ljudsko bie. tavie, sve to je
svee spojeno, s mukom se rastavlja, a staro, naprotiv s lakoom. Iz ovoga sledi
da ono malo vremena to ostaje starim ljudima za ivot ne treba ni udno eleti,
niti ovaj naputati bez potrebe...
Na kraju, postoji ono za im starost tei i kao to odumiru elje mlaih doba, tako
biva i sa eljama starosti; a kad to doe, prezreli ivot dovodi nas na sam prag
smrti.
Senectutis autem nullus est certus terminus, recteque in ea vivitur, quoad munus
officii exsequi et tueri possis mortemque contemnere; ex quo fit, ut animosior
etiam senectus sit quam adulescentia et fortior. Hoc illud est, quod Pisistrato
tyranno a Solone responsum est, cum illi quaerenti, qua tandem re fretus sibi
tam audaciter obsisteret, respondisse dicitur; Senectute. Sed vivendi est finis
optimus, cum integra mente certisque sensibus opus ipsa suum eadem, quae
coagmentavit, natura dissolvit. Ut navem, ut aedificium idem destruit facillime,
qui construxit, sic hominem eadem optime, quae conglutinavit, natura dissolvit.
Iam omnis conglutinatio recens aegre, inveterata facile divellitur. Ita fit, ut illud
breve vitae reliquum nec avide adpetendum senibus nec sine causa deserendum
sit...
Sunt extrema quaedam studia senectutis; ergo, ut superiorum aetatum studia
occidunt, sic occidunt etiam senectutis; quod cum evenit satietas vitae tempus
maturum mortis adfert.
Najvei domet umetnika Kikerona je nesumnjivo u njegovim besedama,
sastavljenim za sud i Senat, nastalim u advokatskoj slubi i politikoj borbi.
Majstorstvo svog dugo i smiljeno izgraivanog besednikog stila preneo je i u
spise o retorici i filosofiji, koje nije sastavljao samo iz didaktikih i prosvetiteljskih,
ve i sa dubljih, linih razloga, kao osujeeni politiar, kao porodini brodolomnik,
kao patrijarh rimskog besednitva ijem se stilu rugaju mlai i moderniji. Dijaloki

oblik filosofskih i teorijskih spisa duguje svoje velike monoloke odseke svakako
ne samo poznim dijalozima Platonovim i dijalozima Aristotela i njegovih
poslednika ve i navici Kikerona besednika da sam i neprekinut opirno izlae
jednu temu. Ako su sadrinski filosofski spisi Kikeronovi neoriginalni i daleko od
grkih uzora, ne smemo zaboraviti da im vrednost nije ipak samo u stilu i obliku,
ve da kroz umu preuzetog i prepisanog ipak odjekuje i blagi humanizam
Kikerona, rastrzanog izmeu politike i knjige, izmeu ambicije i mudrosti,
humanizam koji e njegovo delo preneti renesansnom oveku. Suvino je ovde
kazivati kako je to humanizam grki. Jer ako je filosofska aktivnost knjievnika
Kikerona i bila samo munjevit pljakaki pohod u grke predele, Kikeron je od
mladosti u dodiru sa grkom milju doista u potpunosti usvojio taj grki
humanizam, tavie, dao mu je i jednu osobenu rimsku boju prenosei ga u
sredinu rimske senatorske aristokratije i vezujui ga za rimsko predanje. Bio je
uostalom svestan da grkoj misli, a ne retorskoj koli, duguje i mnogo od svoje
besednike veliine. Najzad, treba imati na umu i to da je samo roeni besednik i
talentovani umetnik mogao u tako kratkom roku i u tako irokom obimu da
pretvori blago grke misli u rimsku obrazovanost, bar u knjizi ako ne i u ivotu
Rima gde Kikeronovi filosofski spisi nisu nali mnogo odjeka.
Tako se zatvara krug Kikeronove aktivnosti u kome je bilo mesta za politiku
borbu i za filosofsku meditaciju, krug u kome je i knjievnika i lina veliina
nastajala ba iz ovih suprotnosti, dok je kolebljivog Kikerona politiki razvoj
neizbeno vodio u propast. Tako se Kikeronova trka za politikom moi i
efemernom vlau prirodno zavrila trijumfom kulturnog trudbenika i u potpunoj
tmini gde se gasi njegova politika karijera, njegov lini ivot. Knjievni rad
obezbedio je Kikeronu i slavu i uticaj na potonja pokolenja, slavu koja svakako
prevazilazi domaaj jednog diktatorskog ovlaenja i uticaj koji je daleko dublji i
trajniji no titula otac otadbine.
UTICAJ KIKERONOV
137. Za potonje vekove Kikeron je u knjievnosti pre sveta znaajan kao tvorac
latinskog proznog stila velike umetnike vrednosti, stila koji je bio merodavni uzor
za mnogobrojne evropske knjievnike, a u istoriji zapadnoevropske kulture i kao
vaan posrednik grke mnsli i grkog humanizma. U oblasti umetnike proze
poznat je Kikeronov uticaj pod imenom kikeronijanizam. Istorija kikeronijanizma
duga je i sloena jer je u mnogome vezana za istoriju Kikeronove misli. Znamo da
Kikeronova filosofska dela nisu mnogo itali njegovi savremenici, pa ni Rimljani
prvih vekova nae ere. Obrazovani pojedinci u Rimu itali su grke originale, za
iru publiku su i Kikerovove latinske prerade bile odvie uene. Tek kada se
tradicionalna dvojezinost rimskih kola na Zapadu ugasila, kada su samo jo
retki ljudi znali i grki, Kikeronovi su filosofski spisi postali veoma znaajni izvori
za poznavanje antike filosofije. To je vreme kada hrianstvo razvija svoju
kulturnu propagandu i kada u krugove hrianskog svetenstva ulazi sve vei broj
obrazovanih rimskih graana. Stoga ve hrianski pisci kao Minukije Feliks i
Laktantije koriste stil i preuzimaju misli i podatke iz Kikeronovih filosofskih spisa.
Tako i za zapadno hrianstvo, a ne samo za antike retore Kvintilijanova tipa,
Kikeron postaje vaan uzor. Hrianin Hijeronim nam kazuje kako mu je u snu
neki nebeski glas prebacivao da je kikeronjanin" a ne hrianin (Ciceronianus,
non Christianus). Za Augustina je itanje Kikeronova Hortensija bila prekretnica u
ivotu. Iz Kikeronovih spisa uzima Ambrosije etike misli grkog stoiara Panajtija.

Stoga je srednjovekovnoj italakoj publici Kikeron bio poznat i kao slavan filosof,
mada u prvim srednjovekovnim stoleima nije mnogo itan, pa ni njegov stil u
prvo vreme nije ostavio dubljeg traga u srednjovekovnoj ranijoj knjievnosti. Tek
u vreme karolinke renesanse, u 9. veku, neki retki i izuzetno ueni ljudi poznaju
bolje vei broj Kikeronovih dela. Takav usamljeni primer bio je poznati francuski
opat Servatus Lupus, za kojega se s razlogom kazuje da je pravi humanista u
stilu humanista 15. i 16. veka. On je u 9. veku itao Kikeronov spis O besedniku,
Rasprave u Tuskulu, Govore protiv Vera, Kikeronov prevod Aratova astronomskog
speva, pa ak i neka Kikeronova pisma. Ta je lektira svakako jedan od razloga to
je ovaj srednjovekovni humanista oduevljeno pozdravio jezik i stilizaciju
Ajnhardova ivotopisa Karla Velikog koji su ga podseali na Kikeronovu
eleganciju. Lupus nije bio jedini obrazovani ovek u Francuskoj 9. i 10. veka koji
se zanimao za Kikerona i ostale klasine autore. Tada se u crkvenim krugovima,
naroito u Francuskoj gde je i naen velik broj rukopisa antikih dela iz ovih
vekova, budi sve vei interes za Kikeronove besede koje slue i kao uzori za
crkvene propovedi. U poznom srednjem veku Kikeronova se knjievna dela sve
vie itaju, pa ak i prevode. Pouzdano znamo da je Danteov uitelj Bruneto
Latini (umro 1294) preveo tri Kikeronova govora na italijanski.
U srednjem veku latinska gramatika, mada se o njoj mnogo pisalo, nije bila u
uem smislu nauna. Gramatika pravila namenjena kolskoj praksi postavljana
su na osnovu antikih gramatika i na osnovu antikih tekstova razline starine i
knjievne vrednosti. Meu takvim su tekstovima vano mesto zauzimali i
poznoantiki, hrianski. Glavni cilj gramatikih uputstava bio je samo da se pie
razumljivo, a nije se zaziralo od varvarizama i novotarija svake vrste. Tek sa
preporodom, koji starim bogovima i herojima vraa njihov antiki lik, merila se
menjaju. Radi se i na sastavljanju gramatike klasinog latiniteta ija se dosledna
pravilnost suprotstavlja srednjovekovnoj jezikoj anarhiji. Velike zasluge na
gramatikom polju stekao je u tome smislu u 15. veku humanista Laurencije Vala.
On je kao osnovni princip postavio zahtev da se latinska gramatika mora
sastavljati na osnovu Kikeronove klasine proze. Tako je u vreme preporoda, kada
se otkrivaju dotada izgubljena Kikeronova dela, nastao pravi kult Kikeronova
jezika i stila, tako da Erazmo Roterdamski (14691536) svojim spisom
Kikeronovac (Ciceronianus) istupa protiv smenih preterivanja i ropskog
podraavanja Kikeronu ak i u nevanim detaljima. Ne samo to su gramatika
pravila izvedena na osnovu Kikeronovih spisa bila praktino rukovodstvo za
pisanje na latinskom jeziku, ve su renik, stil i fraza Kikeronova iveli kroz
vekove i u diplomatskoj prepisci, sudskim aktima i svakovrsnim dokumentima.
Kikeronov humanizam ve je Petrarka sistematski prenosio renesansnom
Zapadu. U doba kontrareformacije sve se bolje uoava i veliina istoriara Takita,
iji se stil suprotstavlja Kikeronovu. U doba francuske revolucije Kikeron i Takit su
svetli uzori i kao republikanci i kao stiliste, pa Kikerona proslavljaju Mirabo,
Danton i drugi pisci, besednici i politiari. Tako s jedne strane Takit i njegovi
prethodnici Seneka i Salustije, a s druge veliki Kikeronov uzor utiu i na dva
razlina stila u zapadnoevropskoj knjievnosti, kako onoj na latinskom tako i onoj
na nacionalnim jezicima. Dovoljno je pomenuti neke kikeronovce kao to su bili
esejista i epistolograf an-Luj Ge de Balzak (15971674), propovednik i teolog
ak-Beninj Bosije (16271704), francuski teolog i knjievnik Fenelon (1651
1715), autor uticajnog romana Telemah (Telemaque) koji je jo u 19. veku itao
paljivo Njego u Crnoj Gori, satiriar i pesnik Donatan Svift (16671745), autor

Guliverovih putovanja (Gullivers Travels), esejista, pesnik i dravnik Dozef Edisn

(16721719), irski besednik i politiar Edmund Berk (17291797), autor prve
znaajne engleske rasprave o estetici, Edvard Gibon (17371794) pisac poznate
istorije Rimskog carstva, i drugi. Podsetiemo jo na Kikeronov udeo u stvaranju
nove kole u francuskom besednitvu u vreme francuske revolucije. Kako do toga
vremena u Francuskoj i nije bilo razvijenog politikog besednitva i kako su se
francuski republikanci ugledali na Rimsku republiku, to je Kikeron bio njihov
glavni uzor, kao to je to ve due vremena bio u Engleskoj, gde kao besednici
kikeronovci" pored pomenutog Edmunda Berka stoje arls Dejms Foks (1749
1807), Riard eridan (17511816), Vilijam Pit (17591779) i dr. Francuski
besednici takmiili su se u tome ko e bolje i to potpunije prilagoditi svoje
besede drane usred najeih politikih borbi i na sasvim aktualne teme, pa su
u tome ili i dotle da su svoje protivnike nazivali antikim imenima iz Kikeronovih
beseda. Kao primer mogu da poslue govori jakobinca an Baptista Luvea (1760
1797) i Robespjera (17581794) iz godine 1792. Luve je odrao govor protiv
Robespjera sastavljen po ugledu na Kikeronove besede Protiv Kailine, a
Robespjera je i nazivao Katilinom, dok mu je Robespjer uzvratio govorom koji je
bio sastavljen do najsitnijih detalja po ugledu na Kikeronov govor Za Sulu.
Ovakav postupak bio je u to vreme sasvim obian. A nije samo umetnost
Kikeronova, ve je i linost republikanca Kikerona za vreme francuske revolucije
sluila kao uzor, kao to e sluiti i dalje. Dok je Napoleon unosio u svoj ivot crte
iz ivota Kajsarova, Amerikanac Tomas Deferson (17431826) hteo je da bude
nalik na Kikerona. O ogromnom neposrednom i posrednom uticaju Kikerona
besednika i stiliste svedoe periode, sloene i duge reenice engleskog dravnika
Vinstona erila (roen 1874). Karakter erilove proze nssumnjivo je
kikeronski", a ne bi to mogao biti da Kikeronova bessdnika teorija i praksa nisu
vekovima bile merila i uzori evropskih besednika i pisaca, a naroito uzori
besednika u engleskom parlamentu.
Srpskohravatski prevodi Kikeronovih dela su prilino brojni. Ceo niz prevodilaca
prevodio je odlomke ili cela dela kao Nikolaj imi M. T. Cicero iz VI knjige o
slobodnom narodnom pravleniju Scipiona con. Budim 1811, Stelan Lazi O
prijaeljstvu, Novine srbske 1821, 27 Dodatak str. 11771178 i 28 Dodatak str.
183184, Iz Kikerona LMS 3, 1827, ast 1, str. 121123 O nepravdi i dunosti,
ore Magareevi (Stariji) Dunosti I 39 LMS 2, 1826, ast 6, str. 100110 i 3,
1827, ast 8, str. 121125, Pavle Stamatovi San Scipionov Serbska pela 1,
1830, 86101, Jakov ivanovn LMS 3, 1830, 23, 105114 (iz Tuse.), M. T.
Cicerona Tuskulanska ispitanija, Be 1842, Jovan Hadi (Milo Sveti) Paradoks:
Samo je to pravo dobro to je moralno lepo LMS 6, 1830, ast. 2, str. 97101,
Tulius Terenciji svojoj Tullioli i Ciceronu svom pozdrav alje Golubica 1,1839,110
111. Pisma (od Tesaloniki do Dirrahiuma za konzul. Pizona i Gabinija) Golubica 4,
1842, str. 105112, Iz Ciceronove besede Filipovske II Ogledalo srbsko 1, 1864,
10, 310312, Petar Demeli LMS 8, 1832, ast. 3, str. 9195 (iz pisama),
Antonije Arnovljev Aspasija Cic. De invent. 1, 31) LMS 10, 1834, ast 4, str. 104
105, Stefan Nedeljkovi Slovo Ciceronovo za Marka Marcella govoreno LMS 10,
1834, ast 3, 6582, Grigorije Lazi Dijalog Ciceronov o prijateljstvu, Beograd
1836, Marka Tulija Cicerona knjiga o dunostima, Beograd 1854, Anonim O
dunosti oveanskoj (I, 4) Danica ilirska 4,1838, 48, 191192, Anonim Pismo
Cicerona sinu svom Marku, Dodatak k srbskim novinama 1, 1840, 45, 177178,
Adolfo Veber Tkalevi Katon Stariji, Zagreb 1860, Lelije, Zagreb 1860, Izabrani

govori (Za P. Kvinkcija, Za S. Roscija, O zapovjednitvu Gneja Pompeja, Protiv

Katiline IIV, Za Murenu, Za pjesnika Arhiju, Za svoju kuu, Za Milona, Za
Marcela, Za kralja Dejotara), Zagreb 1886 (2. izd. 1903), IV govor protiv Katiline
(IV 910) St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 214217, Govor za pjesnika Arhiju,
St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 217226, (2. izd. 1910 str. 197206, 3. izd.
1910 str. 354364), ore Srdi (prev. sa franc. i rus.) Scipionov san Magazin
srbsko-dalmasinski 20, 1861, 188200, O zakonu, Magazin srbsko-dalmatinski
24, 1865, 134140, Velimir Gaj Ciceronove besjede Besjeda za pjesnika Aula
Licinija Arhiju, Danica Ilirska 17, 1863, br. 29, 30, 31, Perva besjeda Marka Tulija
Cicerona proti L. Katilini, Danica Ilirska 17, 1863, 47, 48, 49, 50 i 18, 1864, 40,
41,42,43, Vladimnr Vuji (dva pisma) u V. Petranovia Istoriji knjievnosti, N. Sad
1858,330331, i u Vl. Vujia Teoriji proze, 1864, Anonim (?) Misli nekih
znamenitih nauenjaka o licu boga i bezsmrtnosti due, Beseda 2,1869, br.11
(29) str. 171172, Ladislav Horvat Govor Ciceronov zoper Katilina, Zora 1, 1872,
710, Milan A. Jovanovi, etiri govora Ciceronova protiv Katiline, N. Sad 1883
(prvo u LMS 131, 1882, sv. 3, str. 2840; 133, 1883, sv. i, str. 2335; 134, 1882,
sv. 3, str.4052; 135, 1883, sv. 3, str. 4052), P. Markovi Za Seksta Roscija,
Izvetaj poeke gimnazije 1883/4, Koloman Rac Iz Lelija 17, 1718, 27 St.
Senc Primjeri 1. izd. 1894, str. 248260 (i 2. izd. 1910 str. 206218), Milivoj
repel Scipionov san iz O dravi VI 13, 69 S. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str.
227233 (i 3. izd. 1920 str. 370377), Stjepan Senc Iz IV govora protiv Veresa
(Verr. IV 3335, 52, 11753, 5456) St. Senc Primjeri 3. izd. 1920, str. 208
214, Katon Stariji (39, 1536, 3840, 6685) St. Senc Primjeri 1. izd. 1894
str. 233248 (3. izd. 1920, str. 377393), Milan Sukni, Ciceronov prvi i drugi
govor protiv Katiline, Nova Gradika 1887, Dragutin Kipati, Izbor iz retorikih
djela, Zagreb s. a., Lelije ili o prijateljstvu, Zagreb 1911, Anonim Katon Stariji ili o
starosti, Zagreb 1911, Ferdo Paur Govor o vrhovnom zapovjednitvu Kn.
Pompeja, Varadin s. a Ciceronovi govori IIV protiv Katiline, Varadin s. a.,
Ciceronov govor za T. Annija Milona, Varadin s. a., Ciceronov govor za T. Annija
Milona, Varadin S. a. Janko Luki Scipionov san, Delo (Bgd) 9, 1904, knj. 32, sv.
2, str. 257276, Duan Milojevi O starosti, odabrani delovi, Izvetaj gimnazije u
aku za 1908/9 str. 329, Lazar T. Petrovi Govori Ciceronovi protiv Kataline,
Beograd 1912, Anovim (Veselin ajkanovi?) O bogu, Iz starih riznica 1, 1917, sv.
6, str. 85, Anegdote o Dionisiju Starijem, Iz starih riznica 1, 1917, sv. 21, str. 264,
Anonim Ciceronov govor protiv Katiline, Podrinska demokratija 2, 1921, br. 13,
16, 18 (nedovreno), Ilija Marii M. T. Cicerona I i II govor protivu Katiline,
Beograd 1926, Anonim Prvi Ciceronov govor protiv Katiline (odlomak), Stenograf
33, 19351936 (prilog) 2, str. 1011, Zv. Doroghy Karakter i izbor zvanja. Iz O
dunostima", Hrvatski narod 1943, br. 827, str. 4, Branko Gavela O prijateljstvu,
Ciceron Filozofski spisi, Beograd 1955, str. 346, O starosti, Ciceron
Filozofski spisi, Beograd 1955, str. 207243, Vasilije Tomovi O dunostima,
Ciceron Filozofski spisi, Beograd 1955, str. 49204, Miodrag V. Stojanovi O
najboljoj vrsti besednika, Vidici IIIIV 1959, VII, 4243; Dinko Roki Prvi
odbrambeni govor Tulija Cicerona (Oratio pro Sexto Roscio Amerino) [neto
skraen], Jugoslovenska advokatura god. 1962, 12, Beograd 1962, 5076.

BIOGRAFIJA, MEMOARSKA KNJIEVNOST I ISTORIOGRAFIJA I. VEKA STARE

ERE
NEPOT I SISENA
138. Istoriografija prvog stolea klasinog perioda rimske knjievnosti ima u
umetnikom pogledu jedno obeleje koje je jasno odvaja od istoriografije
doklasinog perioda to je izgraen prozni stil i zrelo umetniko uoblienje. Pisci
1. veka st. e. svakako su s razlogom kudili stil starijih rimskih analista i stil
najkrupnijeg predstavnika doklasine rimske istoriografije, Katona. Znamo,
dodue, da je Katon nastojao da svoju prozu i umetniki stilizuje, kao to znamo i
to da je meu poslednjim generacijama doklasinih rimskih analista kao uzor
veliki ugled uivala grka retorizovana istoriografija ije je umetnike ideale
formulisao ve Isokrat. Ali sve te prethodnike i sve njihove pokuaje i ostvarenja
bacili su u zasenak, poetkom klasinog perioda, velike stiliste Kajsar i Salustije
ija dela stoje pored retorskih i filosofskih spisa Kikeronovih. Umetnika latinska
proza s ovim je piscima u Rimu dostigla svoj puni razvoj i daleko se odmakla od
rustinog ili nedovoljno ujednaeno stilizovanog proznog izraza doklasinih
pisaca. Bilo je, razume se, i u ovome periodu istoriara ije su umetnike
sposobnosti bile tek nevelike i ija dela u esteskom pogledu ne predstavljaju
neku naroitu vrednost. Ali i u takvim delima nalazimo jezik iji nam elementi
govore jasno o savremenom visokom razvoju umetnike proze, pokazuju da i ovi
manje veti i manje obdareni pisci crpu i preuzimaju iz fonda velikih stilista iji
uglaeni jezik, ija elegantna fraza i smiljena tehnika ve postaju osnova kolske
nastave i zajedniko dobro obrazovanih Rimljana. To moemo da tvrdimo na
osnovu sauvanih dela i odlomaka iz dela takvih pisaca drugoga reda meu koje
spada i Nepot, prijatelj pesnika Katula.
KORNELIJE NEPOT (Cornelius Nepos, oko 99 oko 24. st. e.) bio je savremenik
Varona, Kikerona, Atika, Katula i Salustija. Poreklom je iz Cisalpinske Galije. Stoga
je ini se u Rimu i bio blizak ba Katulu i ostalim neotericima od kojih su
mnogi bili poreklom iz istih oblasti. Rekli smo da mu je Katul posvetio i knjigu
pesama sa kakvih razloga ne znamo, ali e biti pre svega zemljaki. Nepot se
bavio na suvie uproen nain optom istorijom i biografijom. Pisao je i pesme.
Samo delomino nam je sauvan njegov spis O slavnim ljudima (De viris
illustribus, prema grkom ablonu ( ) koji je imao najmanje
16. knjiga. Sauvan je odeljak O odlinim vojskovoama stranih naroda (De
excellentibus ducibus exterarum gentium) i ivotopisi Katona i Atika iz odeljka O
rimskim istoriarima (De historicis Latinis). Vidimo da je u tome delu Nepot davao
razvodnjene i nepouzdane biografije pesnika, filosofa, vojskovoa, vladara, i to
paralelno, rimske i strane. Vidimo jo da je bio tek slab stilista. Ipak je zbog
prilino jednostavna jezika i izlaganja u novije vreme uao u kolsku lektiru. To
znai samo toliko da i kolski pisci mogu biti male knjievne vrednosti. Izgubljena
su u potpunosti ova Nepotova dela: jedan opirniji ivotopis Katona Starijega,
jedan ivotopis Kikerona, zatim Hronika (Chronica), opta istorija u tri knjige za
koje Katul kazuje da su uene i svedok velika truda, Primeri (Exempla, najmanje
4. knj.) zbirka anegdota sa moralistikom tendencijom, jedno geografsko delo i
ljubavne pesme. Pored svih svojih nedostataka ovaj knjievnik malih umetnikih
sposobnosti mora se pomenuti u istoriji rimske knjievnosti stoga to je u Rimu
lansirao neke nove vrste istorijskih spisa. Tako je njegova Hronika bila neka
vrsta izvoda, tabelarnog pregleda vanijih istorijskih dogaaja kojim su se i u
potonjim vekovima sluili pisci kao prirunikom. Neto novo u rimskoj

knjievnosti bila je i njegova zbirka moralistikih anegdota. Nova je bila i

biografija u kojoj su se poredili Rimljani sa strancima, jer kratka obavetenja u
Varonovu albumu Slike ili Sedmice nisu se nikako mogla sa njima meriti, niti se u
Varonovim Logistoricima, iji datum nastanka i ne znamo, mogu videti biografski
spisi. Pa ipak se moe rei da smo Nepotu najvie zahvalni za to to nam je u
svome delu sauvao dra pisma Kornelije, majke poznatih revolucionara Tiberija i
Gaja Grakha, upuena Gaju. Naalost, u autentinost tih pisama moe se i
posumnjati.
Daleko vsi ugled od Nepotovih istoriografskih radova uivala je Istorija
(Historiae) u najmanje 12. knj. iji je autor Lukije Kornelije Sisena (Lucius
Cornelius Sisenna). Sisena je iveo u doba Sulino i bio je, za razliku od analista
Klaudija i Valerija, malih nepoznatih ljudi toga vremena, ugledan dravnik i
poznat besednik, aristokrata iz Sulina kruga. U svome istorijskom delu opisuje
ratove sa savremenicima i naroito graanski rat od godine 90. st. e. pa
verovatno do smrti Suline, dakle uglavnom istoriju svoga doba. Slinu panju
poklonio je savremenoj istoriji na izmaku doklasinog perioda Sempronije Aselion
(Sempronius Asellio) ije je delo obuhvatalo istoriju od 133. do 91. st. e., pa je
prema tome na to delo vremenski nadovezao svoju Istoriju Kornelije Sisena.
Siseninu e Istoriju potom u svojoj nastaviti, od smrti Suline 78. st. e. do 67. st.
e., Salustije. Prethodnik Salustijev bio je Kornelije Sisena i kao dobar stilista sklon
arhaizmima, a i po tome to je njegova istorija imala govoto karakter monografije
sa odreenom politikom tendencijom. Ovaj obrazovani aristokrata opravdavao
je svojim, nama izgubljenim delom, Sulinu Politiku. Kikeron ga i kudi i hvali, ali ga
njegov nastavlja Salustije jako ceni i podraava njegov arhaini stil i neobinu
sintaksu. Kao istoriara cenio je Sisenu i Varon, na koga su po svoj prilici uticale i
Aristidove Miletske prie (, sastavljene na grkom oko 100 st. e.) koje
je Sisena preveo na latinski (Milesiae fabulae). To su lake i galantne prie,
erotine i esto opscene, koje nisu mnogo uticale na grki helenistiki roman, ali
su u Rimu mnogo itane u Siseninu prevodu. Bile su tako poznate da je izraz
Milesiae (fabulae) kod Rimljana postao termin za erotinu pripovetku ije smo
tragove nali i u menipskim satirama strogog moraliste Varona, a u romanima
Petronija i Apuleja sauvane su nam neke od tih pria i u celini. Sisenin rad na
prevodu Miletskih pria pokazuje da je ovaj pisac eleo i da zabavi svoje itaoce.
ini se da nije neosnovana pretpostavka po kojoj bi ova tenja imala udela i u
nainu pisanja i umetnikog uobliavanja izgubljenog istorijskog dela Sisenina.
Jer pouzdani, mada pristrasni istoriar Sisena nije samo paljivo doterivao stil
svoje Istorije, ve se, prema antikim svedoanstvu, povodio i za prilino
ozloglaenim istoriarem Aleksandra Velikog, Klejtarhom iz Aleksandrije. Ovaj
grki istoriar sa poetka 3. veka st. e. bio je, kako se ini, veoma nepouzdan. Svi
ga antiki kritiari osuuju jednoduno jer je u svome delu, koje je bilo neka vrsta
istorijskog romana, prikazivao Aleksandra sasvim jednostrano, kao krvoednog i
nesamostalnog oveka. U delo je Klejtarh, ini se, unosio i popularne, fantastine
prie i neproverene anegdote. Glavni mu je cilj bio da zabavi itaoce i stoga je i
uticao mnogo na razvitak romana. Ovaj uzor i pored svih povoljnih sudova o
Siseninu istorijskom delu kao da nam kazuje elju rimskog istoriara da zabavi
i fascinira itaoce. Nasluujemo da je junak Sisenine Istorije bio Sula, slino
nekako kao to je junak Klejtarhov bio Aleksandar Veliki, samo razume se s
tom razlikom to je Sisena Sulu svakako prikazao u povoljnom svetlu.

Nije stoga ni udno naroito kada se ima u vidu da Sisena odskae meu
istoriarima svoga vremena to Kikeron u uvodu svojih Zakona konstatuje kako
u rimskoj istoriografiji jo nema dela koje bi odgovaralo veliini istorije rimskog
naroda. Nije takvu istoriju dakle, po miljenju Kikeronovu, dao ni aristokrata
Sisena, a ni analista Gaj Likinije Maker (Gaius Licinius Macer, umro 66. st. e.) u
svojoj nesumnjivo znaajnoj optoj istoriji Rima. I ta je istorija bila pristrasna, ali
je demokrata Likinije Maker, za razliku od aristokrate Sisene, branio sa dosta
retorike shvatanje populara. Uzgred je slavna dela Rimljana pretvarao u slavna
dela svoje sopstvene porodice i naselio je raznim izmiljenim Likinijima celu
rimsku prolost. Slino su postupali i analisti Klaudije Kvadrigarije (Quintus
Claudius Quadrigarius) i Valerije Antija (Valerius Antias) nekako u isto vreme.
Umeani u savremene borbe populara i oligarha i elei da zabave itaoce po
svaku cenu, ovi su analisti ne samo pristrasni ve i nekritini i laljivi. Ipak nam
fragmenti i vesti o njihovim izgubljenim delima pokazuju da je u tim spisima bilo
mnogo ivih prikaza punih boje i dramatike, a isto tako i retorske stilizacije. Od
ove istoriografije u kojoj se stvarno isticao samo Sisena razlikuju se
majstorstvom prikaza i ozbiljnou dela Kajsar i Salustije, mada i oni imaju
odreenu politiku tendenciju.
KAJSAROVA IZGUBLJENA DELA
facultas imperatoria
139. GAJ JULIJE KAJSAR (Gaius Iulius Caesar, 10144. st. e.), koga mnogi s
razlogom zovu najveim Rimljaninom, pouzdano je vie cenio svoju politiku
aktivnost od one knjievne, mada i ta pokazuje iroko interesovanje ak i za isto
naunu problematiku. Videli smo ve kod Katona, koji je gotovo trideset godina
due iveo no Kajsar, da se i te koliko bavio spisateljskim poslovima, ali da mu to
vije bila glavna sposobnost, njegova facult maitresse. ak i Kikeron, koji je dao
ime i klasicistikom stilskom purizmu pa i modernom tamparskom slogu, vie je
cenio svoj dravniki rad no onaj oko odbrane klijenata i prevoenja grkih
filosofskih originala. Kajsarov ivot vaniji je za optu istoriju Rima u njenom
najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline, kada je stara senatorska Republika
provodnia poslednje godine ivota. Voa populara Marije bio je Kajsaru tea, pa
mnogi misle da je stoga Kajsar i otiao u Marijev demokratski tabor u kome je
Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali
ga je docnije pomilovao. Kajsar je brzo krenuo napred ka svom glavnom cilju
da nasledi umiruu Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neogranienu
diktatorsku i doivotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a mesto carske krune
lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na
zamagljenoj Britaniji hteo je da kao potomak legendarnog Dardania Ajneje,
rodonaelnlka u rimskoj istoriji ne naroito istaknutog Julijskog roda (gens Iulia),
preseli Rim, glavu sveta (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Ajnejina
Troja, dakle ne na Bospor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj
gospodi prirodno nije bila prijatna ta kombinacija i ta prinudna seoba, a jo
daleko manje njegova gotovo boanska sila i slava, pa ga je Martovskih Ida
godine 44. st. e. grupa zaverenika izbola noevima. Tako je tek njegov mladi
posinak i naslednik Oktavijan, prozvan Augustus, dovrio Kajsarovo delo i postao
kao prvak (princeps) stvarni vladar Rimske imperije. Deifikovani Kajsar (divus
Iulius) trudio se da unese u tu najveu organizaciju antikog sveta ne samo
politiko-ekonomsku nego i drutveno-etiku sadrinu. To su ovenost

(humanitas) i blagost (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila

nepoznata grkom oveku.
Izvanredna otrina i pokretljivost Kajsarova duha omoguila mu je da se
istovremeno bavi mnogim i razlinim poslovima. Pripadnik stare ugledne
porodice ovaj je aristokrata proao najbolje kole. Kao pisac i naunik (reforma
kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvistikim problemima. Njegov
izgubljeni spis O analogiji (De analogia, god. 5352. st. e.?J ustaje protiv
neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u knjievnom
latinskom jeziku. Izgubljene su nam i Kajsarove besede izdavane u razlinim
zbirkama u koje su u poznijim vekovima unoeni i neautentini govori. Ali mnoga
nam antika svedoanstva kazuju da je bio odlian govornik, i to atikista koji
neguje jasan i jednostavan stil. Sauvan nam je od pesnikih dela Kajsarovih
samo epigram upuen komediografu doklasinog perioda Terentiju koji je imao
sline puristike principe kao stilista. Kajsar ga stoga i obeleava kao ljubitelja
istog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud doista moe primeniti i na
samog Kajsara ija je glavna knjievnika snaga u odnegovanoj jednostavnosti
izraza, esto monijoj i od Kikeronove blistave fraze i bogate periode. Znamo da
se u pesnitvu ogledao u raznim rodovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip
(Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o
jednom Kajsarovu putovanju. Pominje se i zbirka izreka (dicta collectanea ili
) kao delo Kajsarovo. Svi su ovi spisi nestali, ini se, stoga to je
Kajsarov naslednik August zabranio njihovo objavljivanje posle Kajsarove
pogibije. Izgubljen je i politiki spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) to ga je
Kajsar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. st. e. dakle one godine
kada je vodio najteu borbu protiv pristalida Pompejevih. Katon Utiki, praunuk
Staroga Katona, stoiar i republikanac, izvrio je 46. st. e. samoubistvo u afrikoj
Utici, pa je stoga i prozvan Uticensis. Kikeron je odmah seo i sastavio panegirik
pod naslovom Katon u kome je proslavio republikanska shvatanja. U isto vreme
napisana su jo dva slina panegirika. Kajsar je smesta dao uputstva svome
oficiru Hirtiju da priredi nacrt Katonovih mana i da ga poalje Kikeronu. Taj nacrt
posluio je svakako i samom Kajsaru da odmah potom sastavi svoj odgovor
Kikeronovoj glorifikaciji Katona Utikog, u kome je bio isto toliko nemilosrdan
prema Katonu, koliko je bio obazriv i paljiv prema Kikeronu. Ipak je meu
republikancima, naroito meu republikanskom stoikom opozicijom monarhiji,
Katon Utiki ostao svetli lik republikanca i stoiara, pa u spevu pesnika Neronova
vremena Lukana itamo da se pobednika strana svidela bogovima, ali pobeena
Katonu (victrix causa deis placuit, sed victa Catoni).
KAJSAROVI COMMENTARII
140. Za Kajsarovu politiku delatnost vezana su i njegova dva sauvana
memoarska spisa, tzv. commentarii dnevnici, zbirke beleaka i dokumenata,
materijali za izvetaj, dosije. Prvi, O Galskom ratu (De bello Gallico, 7 knjJ,
obavetava o dogaajima prvih sedam godina galskog rata (g. 5752. st. e.).
Preostale dve godine (5150. st. e.) obradio je naknadno Kajsarov oficir Hirtije.
Kajsar je ovaj spis sastavio u kratkom roku, verovatno u zimu 52/51. godine, jer
je ustanak Verkingetorika upravo bio uguen, pa je trenutak za objavljivanje bio
veoma pogodan. Moglo se pomisliti da je ratovanje zavreno. Drugi spis, O
Graanskom ratu (De bello civili, 3 knj.) izvetava o dogaajima godine 49. i 48.
st. e. Nije dovren i nije ga izdao sam Kajsar. Moglo bi se po tome zakljuiti da ga

je u tome poslu omela smrt. Oba dela treba da prikau Kajsara kao jednostavnog
i potenog rodoljuba koji samo nerado, pod pritiskom prilika, vodi teke ratove
neophodne za ouvanje Republike. To su dela memoarske knjievnosti, ali u njima
autor ne govori autobiografski u prvom licu, ve pripoveda bezlino, naoko samo
kao hroviar i istoriograf. Tzv. commentarii i inae su u 1. veku st. e. sluili kao
oblik u kome su pisci opravdavali svoje postupke i isticali svoje zasluge. Za
razliku od pravih istorijskih dela, commentarii su tobo sasvim jednostavno i bez
ikakvih umetnikih pretenzija donosili tek nepristrasna obavetenja. Tim oblikom
koji ga je oslobaao mnogih obaveza istoriara i knjievnika, Kajsar se veto
posluio da pod neupadljivim naslovom i u tobo jednostavnom izlaganju da
apologiju svoje linosti i svoje politike. Bili su commentarii ve u to vreme
odreen knjievni rod, a Kajsar ga je doveo do njegova vrhunca i stvorio je
naroit stil u istoriografiji kakvim e se sluiti na primer i Volter. Tako Kajsarovi
commentarii, pisani u jednostavnom i gotovo apstraktnom stilu (Kajsar se bavio i
pravnom naukom) prividno ne tee za umetnikim efektom. Sve je u njima
smiljeno, sve su jednoj nameni podredili prodorni duh i snana volja Kajsarova.
Stoga se pored sve odline dokumentacije koju daje Kajsar u ovim spisima, pored
svih preciznih obavetenja o mestima vojnih akcija, o ljudima koji su u njima
uestvovali, o plemenima sa kojima su se Rimljani sukobljavali mora ipak
postaviti pitanje o istinitosti i verodostojnosti komentara. Odgovor je ovaj.
Objanjenje razloga koji su ga podstakli na ratovanje, sud o znaaju pojedinih
akcija i o ulozi pojedinih linosti u tim ratovima sve je to veoma smiljeno i
neupadljivo podreeno Kajsarovoj osnovnoj elji da opravda sebe i svoju politiku.
Majstorstvo i doslednost Kajsara pisca ini da commentarii naroito Galski rat
deluju kao veoma objektivno istorijsko delo. A nesumnjiva je injenica da to
delo ima i veliku istorijsku vrednost. Commentarii su vani spomenici ne samo
istorije rimske knjievnosti ve i politike istorije Rima. Ali uvek treba itati i ono
to stoji meu redovima.
Kao primer nepristrasnog izvetaja, paljiva posmatranja i psiholokog tumaenja
moe da poslui odlomak iz Galskog rata gde Kajsar obavetava na svoj jasan i
precizan nain o tome kako je galski voa Verkingetorik, posle gubitka Avarika
(Avaricum), glavnog grada galskih Bituriana, ne samo ouvao ve i uveao svoj
ugled.
Sjutradan sazove Vercingetoriks momad na okup, utjei ih i ohrabri neka odvie
ne klonu duhom i neka ih ne smuti nesrea. Nijesu, kae, Rimljani pobijedili
junatvom ni na bojnom polju, nego lukavtinom i vjetinom podsjedanja; a tomu
su Gali bili nevjeti. Vara se, tko se u ratu sve samoj srei nada. On nikad nije a
tomu su oni sami svjedoci mislio braniti Avarik; zbog nerazbora Bituriana i
zbog odve velike popustljivosti ostalih snaao ih je taj gubitak. No on e ga ipak
brzo popraviti veim dobicima. Jer on e, kae, one drave, to nijesu s ostalim
Galima slone, svojom brigom pridobiti i svu Galiju ujediniti; a ovakvoj slozi ne
moe ni sav svijet odoljeti. To je gotovo ve i postigao. Meu tim bi pravo bilo, da
se oni opemu spasu za volju dadu skloniti, da ponu utvrivati oko, kako bi
lake suzbijali nenadne navale neprijateljske. Te su rijei godile Galima osobito
zato, to on nije s tolikoga gubitka duhom klonuo, niti se sakrio ni uklonio narodu
s pogleda; a drali su, da u duhu dobro vidi i razbira u naprijed, jer je prije
nesree ponajprije predloio da se Avarik spali, a poslije, da se zapusti. S toga,
kao to drugim vojskovoama nesrea umanji ugled, tako je naprotiv poslije
poraza Vercingetoriksu od dan do dan raslo tovanje. Podjedno im je, kako ih je

on uvjeravao, svitala nada, da e im se pridruiti ostale drave. Pa sad su Gali

prvi put stali utvrivati oko; i tako su ljudi, naporu nenavikli, otvrdnuli, te su
drali, da im je podnijeti sve, to im se naredi.
Postero die concilio convocato consulatus suos cohortatusque est, ne se
admodum animo demitterent neve perturbarentur incommodo. Non virtute
neque acie vicisse Romanos, sed artificio quodam et scientia oppugnationis,
cuius rei fuerint ipsi imperiti. Errare, si qui in bello omnes secundos rerum,
proventus exspectent. Sibi numquam placuisse Avaricum defendi, cuius rei testes
ipsos haberet, sed factum imprudentia Biturigum et nimia obsequentia
reliquorum, uti hoc incommodum acciperetur. Id tamen se celeriter maioribus
commodis sanaturum. Nam quae ab reliquis Gallis civitates dissentirent, hac sua
diligentia adiuncturum atque unum consilium totius Galliae effecturum, cuius
consensui ne orbis quidem terrarum possit obsistere; idque se prope iam
effectum habere. Interea aequum esse ab iis communis salutis causa impetrari,
ut castra munire instituerent, quo facilius repentinos hostium impetus
sustinerent.
Fuit haec oratio non ingrata Gallis, et maxime, quod ipse animo non defecerat
tanto accepto incommodo neque se in occultum abdiderat et conspectum
multitudinis fugerat; plusque animo providere et praesentire existimabatur, quod
re integra primo incendendum Avaricum, post deserendum censuerat. Itaque ut
reliquorum imperatorum res adversae auctoritatem minuunt, sic huius ex
contrario dignitas incommodo accepto in dies augebatur. Simul in spem
veniebant eius affirmatione de reliquis adiungendis civitatibus; primumque eo
tempore Galli castra munire instituerunt et sic sunt animo consternati homines
insueti laboris, ut omnia, quae imperarentur, sibi patienda existimarent.
Stilski Kajsar se u ovim spisima dri kako se vidi svojih puristikih principa,
ali ipak u njima ima ovde-onde neologizama, varvarizama i novih oblika
konjugacije, koji se javljaju u grkom i u novolatinskim jezicima. A nije samo
purizam ono to stvara izuzetnu i u rimskoj knjievnosti gotovo jedinstvenu
transparenciju Kajsarove fraze. Jednostavnost, neposrednost i odsustvo ukrasa
udrueni su kod Kajsara namerno sa dosledno sprovedenom i nigde
nenaruenom impersonalnou izraza. Tako je Kajsarova elja da jednostavnom
prirodnou i bezlinom objektvvnou izazove utisak nepristrasnog hroniara
stvorila jedinstven stil njegovih memoarskih beleaka, onog dosijea podataka
to ga on hladno prua itaocima na uvvd, njegovih komentara koji su ipak do
sitnica smiljeno pisano i stilizovano umetniko delo. U prvom spisu, u Galskom
ratu, imamo i umetke koji daju antropogeografske podatke i tako ne samo da
pojaavaju utisak nauno objektivnog beleenja injenica ve i odmaraju prijatno
itaoce. U drugom spisu, u Graanskom ratu, sastavljenom u brem tempu, ima i
mesta neto slabijih, gde nema uvek one logine i transparentne Kajsarove fraze
koja se odlikuje preciznou misli i preglednim sklopom reenica. Ali i tu glavno
obeleje stila ipak ostaje ona facultas imperatoria reitost vojskovoe koju
ve antika kritika priznaje s divljenjem Kajsaru, paraleliui njegovu sraunatu
generalsku efikasnost u bojevima sa hladnom preciznou njegove snane, otre
i brze fraze.
Osim ove memoarske knjievnosti imamo u Kikeronovoj prepisci i Kajsarovih
pisama. Ona svedoe o tome kako je ovaj Rimljanin bio pre svega ovek od
akcije. Stoga nije udo to je njegovo ime ulo u evropski renik i na Zapadu i na
Istoku kao carska titula.

SALUSTIJEV IVOT I MANJI SPISI

superbia, commune nobilitatis malum
141. GAJ SALUSTIJE KRISP (Gaius Sallustius Crispus, 86oko 34. st. e.), pristalica
populara i Kajsara, veliki je predstavnik rimske istoriografije, posle analista,
Starog Katona, Sisene i drugih istoriara. Ovaj protivnik rimske senatorske
gospode, naroito njihova advokata Kikerona, stajao je za ivota Kajsarova sred
estokih partijskih razmirica iz kojih je umeo veto da izvlai i svoju korist. Roen
86. st. e. u Amiternu, u plebejskoj porodici, doao je u Rim i poeo da se bavi
dravnim poslovima. Zauzimao je razne visoke poloaje u rimskoj upravi. O
njegovu obrazovanju nemamo pouzdanih svedoanstava. Ipak se moe na
osnovu Salustijeva ivota i dela zakljuiti da je uio retoriku i da se bavio
besednitvom, bez ega u njegovo vreme niko nije mogao uspeno uestvovati u
javnom ivotu. Za razliku od svoga politikog protivnika Kikerona, besednika
bliskog azijanskom pravcu, Salustije je nesumnjivo atikista, a u svoju prozu unosi
i mnoge arhaizme, kako to i odgovara konzervativnom atikizmu. Kao i Kikeron,
koji je smatrao da je obrazovanje besednika nepotpuno bez poznavanja filosofije,
i Salustije u svojoj retorskoj prozi pokazuje jasne tragove takvog dopunskog
filosofskog obrazovanja. Filosofsko-moralistiki stav knjievnika i istoriara
Salustija odreen je strogim stoikim uenjima, mada je u ivotu Salustije bio
mnogo blii hedonizmu koji u svojim spisima osuuje najotrijim reima. Kao i
prvi ministar Neronova dvora, Seneka Filosof, tako je i Salustije svoj stoiki
moralizam uglavnom pokazivao u spisima i reima, a u svakodnevnom ivotu i
politikoj borbi rukovodili su ga samo lini i stranaki interesi. Izaao je na glas
zbog raznih svojih nepodoptina, tako da jedan njegov politiki protivnik,
pompejevac, Salustija naziva ovekom udovinim u ivotu i spisima (homo vita
et scriptis monstruosus). Mada su i stranaka neprijateljstva mogla doprineti
ovakvoj karakteristici Salustijeve linosti i njegova dela, jasno je da se sluio
nedozvoljenim sredstvima u ivotu i politikoj borbi. Tako je ovaj roeni plebejac
linim zaslugama i putem inovnike karijere dospeo i u Senat, ali su ga odatle
godine 50. st. e. cenzori izbacili, i to zbog nemorala. Stvarni razlozi za ovo
iskljuenje bili su moda Salustijevi otri napadi na Pompeja i ljude Pompejeve,
pa je kao Kajsarov tienik ve idue godine nanovo uao u Senat. Ipak mora da
je bio i neki neposredni povod da se ba takva tuba podigne protiv Salustija. To
pokazuje i dalji njegov ivot. Znamo da je bez veeg uspeha komandovao jednom
Kajsarovom legijom godine 48/47. st. e. I dalje ga vidimo u Kajsarovoj slubi,
kome ini znatne usluge kao pretor u Africi i prokonzul u Numidiji. Kao upravnik
Numidije nemilice je pljakao provinciju i tako je sakupio ogromno bogatstvo. Po
povratku u Rim optuen je zbog toga. Ali nije izveden pred sud, ili je bar bio
osloboen optube zahvaljujui Kajsarovu uticaju. Kupuje palatu u Rimu i podie
za sebe raskone parkove na dananjem Monte Pinio, koji po njemu dobivaju
ime Salustijevi vrtovi (horti Sallustiani). Tu ivi u luksuzu posle pogibije Kajsarove,
kada vie nije mogao da uestvuje u politikom ivotu, i stvara svoja glavna
knjievna dela, monografije o Katilininoj zaveri i Jugurtinom ratu i veliko istorijsko
delo koje nam nije sauvano. Iz te uzviene samoe dolazile su njegove moralne
predike i cenzorske ocene pojedinih linosti i njihovih postupaka. I, mada su i ovi
njegovi spisi svi obojeni stranakim bojama u njima neprestano udara kao
popular na oholost, to zajedniko zlo aristokratije (superbia, commune
nobilitatis malum) , mada su njegovi spisi dobrim delom apologija Kajsarove

linosti i politike, ipak se mora priznati da sadre i prilinu dozu objektivnosti.

Tako ovaj popular u opisu Jugurtina rata ini i krupnije zamerke Mariju,
oboavanom voi populara. Neumesno je ipak traiti precizna i pouzdana
obavetenja bilo u pogledu hronologije samih dogaaja, bilo u njihovu opisu i
rasporedu. Salustije za tim nije ni iao. Moe neko u tome da vidi i slabost
istoriara Salustija. Nesumnjivo je da e svako priznati da je u tome i snaga
Salustija umetnika koji je ba stoga i dao neto novo u rimskoj istoriografiji, pa je,
moda, na svoj umetniki nain, o istorijskim dogaajima i kazao vie no to bi
mogao istoriar kome su pred oima samo sitni detalji i iji je glavni cilj
potpunost dokumentacije.
Ali pre nego to je dao vee istorijske spise, Salustije je jo kao aktivni politiar
moda sastavio i neka manja dela. Stariji ispitivai su dodue sva ta manja dela
sauvana pod imenom Salustijevim redom proglasili za falsifikate poznijih retora.
Meutim, u novije vreme utvreno je dovoljno pouzdano da ta manja dela doista
potiu iz vremena Salustijeva, a moda i iz njegova pera. Prvi spis je otra
politika Invektiva protiv Kikerona (Invectiva in Ciceronem). Govori se u njoj o
dogaajima do 54. st. e., pa se tako i datuje ovaj spis. Protiv Salustijeva
autorstva mogao bi da govori samo izraz koji podsea na stil Kikeronov. Taj napad
je ipak veoma zanimljiv dokumenat o metodama politike borbe u ovom burnom
razdoblju polovinom 1. veka st. e. Izvrgava se ruglu delatnost Kikeronova, i sama
njegova linost, poreklo, porodica. U liku Kikeronovu izvrgavaju se ruglu i svi
optimati redom, zajedno sa njihovom politikom. Cilj je da se pokae kako je
smeno slavoljubivi Kikeron doao nezaslueno do konzulata i kako na tom
poloaju nije ba nita koristio Republici. Znamo pouzdano da je Salustije ee
istupao protiv Kikerona izmeu ostaloga i onda kada je Kikeron branio Milona
i da je u takvim prilikama pokazivao nedvosmisleno svoju odanost Kajsaru i
popularima. Tu odanost nalazimo i u dve Poslanice Kajsaru (Epistulae ad
Caesarem senem). Za njihovu autentinost pored sadrine govori i stil blizak stilu
potonjih, nesumnjivo autentinih dela Salustijevih. Izraz je, naroito u drugoj,
sentenciozan i pregnantan, pun antiteza koje podseaju na stilske figure
Gorgijine ( ). To su ustvari propagandistiki spisi u korist
Kajsarove autokratije koja treba da spase rimski dravni brod. Njihov je oblik
poznati oblik simbuleutikog, savetodavnog pisma. Re je o dravnoj zajednici i o
opasnostima koje Rimu prete od pohlepe za novcem. To srebroljublje uzima sve
vie maha, naroito meu bogatim optimatima. Formalno je, razume se, i tu re o
ouvanju Senata, sasvim kao i u spisima Kikeronovim. Ali praktino, i pored
zahteva da se Senat popuni novim elementima, pisan vidi pravo reenje samo u
vrstim rukama Kajsarovim. Tako se njegovi predlozi i saveti pretvaraju ustvari u
glorifikaciju Kajsara kao jedinog mogueg spasitelja koji mora snano da zgrabi
dravnu krmu. Zanimljivo je kako pisac neprestano govori o opasnosti koju
donosi sve vea uloga novca i novane privrede u drutvu. On ak i daje
odreene predloge kako da se onemogui delatnost bankara koji iznajmljuju
novac na kamatu. Ali ipak se ove zanimljive politiko-ekonomske teorije
pretvaraju u moralistiku osudu bogatstva, raskoi i dekadencije koja ih prati.
Javljaju se tu i moralistika propoved i rezignirani pesimizam koje nalazimo i u
delima Salustijevih zrelih godina. Jer sve to pisac poslanica predlae nee ipak
moi da povrati stare dobre obiaje, staru rimsku virtus. Tek se malo moe
takvim merama popraviti stanje. Pored stila i politikih misli potonjih Salustijevih
dela u ovim pismima nalazimo i onu sklonost ka raspravljanju naelnih pitanja i

posmatranju velikih razvojnih linija rimske istorije koja je u potpunosti ispoljena u

nesumnjivo Salustijevim spisima i ini njihovu glavnu osobenost.
SALUSTIJEVE MONOGRAFIJE I ISTORIJA
142. Sauvane dve monografije Salustijeve otkrivaju nam istoriara, politiara i
pre svega umetnika. Monografija O zaveri Katilininoj (De coniuratione Catilinae ili
Bellum Catilinae), objavljena po svoj prilici godine 43. st. e., ustvari nastavlja
Salustijevu sada neaktualnu propagandu za Kajsarov reim, ali ne glasno i
pamfletski, ve uzdrano i umetniki. Katilinin pokret razotkrio je i onemoguio,
kako smo videli, 63. st. e. Kikeron koji je te godine bio konzul. Iako prilino
objektivno odaje priznanje Kikeronu, Salustije neupadljivo opravdava Kajsara za
koga se mislilo da je imao udela u toj zaveri. Kajsara, osim toga, prikazuje
Salustije u prijatnim bojama, istiui naroito njegovu programsku blagost
(clementia Caesaris). Ali hronologija dogaaja je netana i u detaljima svakako
da se pisac nije drao samo istorijskih injenica. Stoga delo i ima prvenstveno
umetniku vrednost. Isto se moe rei i za drugu monografiju, Jugurtin rat
(Bellum Iugurthinum), objavljenu oko godine 41. st. e., iji je glavni predmet rat
koji je vodio kralj Numidije Jugurta sa Rimljanima od 111. do 106. st. e. Salustije
je u prvim poglavljima prikazao i Jugurtin put do moi. Tema je odlino
odgovarala pesimistikom kabinetskom moralisti Salustiju, jer je Jugurta na vlast
doao uklanjajui bez milosti svoje suparnike, a godinama je potkupljivao rimske
senatore dok ga najzad nije savladao Marije. Ova monografija pokazuje Salustija
kao zagrienog populara marijevca, i pored zamerki koje ini Marijevoj politici.
Tako je i ovaj spis, mada se Salustije slui dobrim i pouzdanim izvorima, mada je
teren poznavao iz autopsije, samo relativne istorijske vrednosti. I u njemu je
hronologija ili nejasna ili potpuno zanemarena. Ali monografija je umetniko delo
velike vrednosti.
Kao stilista i umetnik Salustije, atikista sklon arhainim izrazima i obrtima, povodi
se za grkim istoriarem Tukididom, a ne za besednikom Lisijom i njegovim
savreno jednostavnim i preciznim purizmom u kome neobine i pesnike rei
nemaju mesta. Preuzima Salustije mnoge izraze od Starog Katona, ali pored
starinskih latinskih obrta upotrebljava i takve koje je sam nainio prema grkome
uzoru. Sve je u Salustija traeno i smiljeno. Kao stilista i umetnik Salustije je
nadmaio Tukidida, kojega kao mislilac nije dostigao. Salustije glumi hladnu i
bezlinu objektivnost, gleda da opie i objasni, esto do sitnih pojedinosti. Kao
odlian psiholog smelo, upeatljivo, bezobzirno crta dogaaje i linosti. Pritom
panju poklanja pre svega snanim linostima, ali majstorski opisuje i psihologiju
rimskih masa, pa ak i psihologiju rase kada opisuje Afrikanca Jugurtu. Kao vet
dramaturg stavlja na scenu svojih monografija linosti ije motive i strasti otkriva
opisanim gestom i iznesenim besedama. U svemu tome ima snane patetike i
majstorske retorike.
Osobeni stil Salustijev i njegovu vetinu karakterisanja otkriva gotovo svaka
stranica njegova sauvanog dela podjednako. Evo kako Salustije slika Katilinu na
poetku Katilinine zavere:
Lucije Katilina, ovjek plemenita roda, bijae veoma jaka duha i tijela ali udi zle i
opake. Od mladih mu dana omiljee domai ratovi, ubojstva, grabe, graanski
razdor; i u tom je proveo mladost svoju. Tijelo mu je podnosilo glad, studen,
nesan vie, nego bi itko mogao vjerovati. ud mu bijae smiona, podmukla,
promenljiva, u svemu licemerna i himbena, pohlepna za tuim, rasipna sa svojim,

vatrena u strastima; dosta rjeitosti mudrosti malo. Nezasitno ga je srce uvijek

gonilo za neumjerenim, nevjerojatnim, previsokim. Poslije Sulina gospodovanja
obuze ga silna elja, da bi osvojio dravnu vlast; te nimalo nije mario, kako e to
postii, ve samo da sebi pribavn kraljevstvo. Nagonila mu je svaki dan sve
vema divlje srce bijeda i zloinaka svijest, to je oboje bio umnoio onim
zloama, to sam ih prije pomenuo. Poticala ga je osim toga iskvarenost drave
koju su razdirala dva najgora i meu sobom protivna zla: rasko i lakomost.
L. Catilina, nobili genere natus, fuit magna vi et animi et corporis sed ingenio
malo pravoque. Huic ab adulescentia bella intestina, caedes rapinae, discordia
civilis grata fuere, ibique iuventutem suam exercuit. Corpus patiens inediae
algoris vigiliae supra quam cuiquam credibile est. Animus audax subdolus varius,
cuius rei lubet simulator ac dissimulator, alieni adpetens, sui profusus, ardens in
cupiditatibus; satis eloquentiae, sapientiae parum. Vastus animus inmoderata
incredibilia nimis alta semper cupiebat. Hunc post dominationem L. Sullae lubido
maxuma invaserat rei publicae capiundae, neque id quibus modis adsequeretur,
dum sibi regnum pararet, quicquam pensi habebat. Agitabatur magis magisque
in dies animus ferox inopia rei familiaris et conscientia scelerum, quae utraque
eis artibus auxerat, quas supra memoravi. Incitabant praeterea conrupti civitatis
mores, quo quos pessuma ac divorsa inter se mala, luxuria atque avaritia,
vexabant.
I Salustijevi pogledi na istoriju Rima u kojoj njegovo oko pesimistikog
moraliste vidi samo naglu dekadenciju formulisani su saeto ve u prvim
odsecima Katilinine zavere, a nad celim tim istorijskim razvojem caruje
samovoljna ali neizbena Fortuna, srea koju Salustije duguje razmiljanjima
filosofa o ljudskom ivotu i drutvu:
Ali doista srea gospoduje u svemu i svaemu; ona obasjava i potamnjuje sve
koliko vie po samovolji svojoj nego po pravdi. Dijela su Atenjana, kako ja sudim,
bila doista znamenita i veliajna, ali su opet veto manja, nego to se slave. No
budui da su se ondje rodili veliki, umni pisci, zato se djela Atenjana slave kao
najvea. Potom se vrlina onih, koji su ih poinili, za toliko dri, koliko su ih
rijeima mogli uzvisiti slavni umovi. Ali rimski narod nije nikad bio tako srean, jer
to je tko bio umniji, to se vie bavio dravnim poslovima; nije vjebao uma bez
tijela. Sve najvrsniji volio je tvoriti nego zboriti; nitko volio je da dijela hvale
drugi, nego da sam tua pripovjeda. Zato se udorednost i u miru i u ratu gajila.
Sloga je bila jako velika a lakomost neznatna; pravo i udoree vie je kod njih
samo sobom vrijedilo negoli po zakonima. Svae, razdore i neprijateljstva
podravahu s neprijateljima, graani se s graanima u vrlini natjecahu. U slubi
bojoj voljeli su veliajnost, u kui bili tedljivi, prijateljima vjerni. Dvostrukom
ovom vrlinom, smjelou u ratu i pravednou, kad bi nastao mir, brinuli bi se i
za se i za ope dobro. Za to imam evo velike dokaze: u ratu bi kaznili ee zato,
to bi se tko usudio ostaviti bojni znak ili potjeran mjesto svoje zapustiti; a u miru
vie bi dobrotom negoli strahovanjem vladali, i uvrijeeni bi radije opratao, nego
se osveivao.
Ali kada je drava trudom i pravdom narasla, pa veliki kraljevi bili u ratu svladani,
a divlja se plemena i silni narodi silom pokorili; kad je Kartaga, takmica rimske
drave, do temelja propala, a sva se mora i zemlje otvorile: onda poe srea
bjenjeti i sve zapletati. Ljudima, to su lako podnosili muke, pogibli, nestalnost i
tekoe, bio je mir i bogatstvo a to je za druge blagodat na teret i nevolju.
Pa najprije poraste pouda za vlau, zatim za novcem; to bijae kao njetilo za

sva zla. Jer lakomost obori vjeru, potenje i druga dobra svojstva; mjesto toga
naui ljude oholost i okrutnost pa ne mariti za bogove i sve nuati na prodaju.
Slavinost prisili mnoge ljude, da postanu podmukli, drugo da kriju u srcu, a
drugo da imaju na jeziku; prijateljstva i neprijateljstva da ne cijene samo po sebi,
ve po koristi; dobri da su vie licem nego srcem. To je isprva polagano raslo,
kadto se i kanjavalo; ali poslije, kad je zaraza poput kuge vavalila, preobrazi se
drava, vlada postane od najpravinije i najbolje okrutna i nesnosna.
Sed profecto fortuna in omni re dominatur; ea res cunctas ex lubidine magis
quam ex vero celebrat obscuratque. Atheniensium res gestae, sicuti ego
aestumo, satis amplae magnificae fuere, verum aliquanto minores tamen quam
fama feruntur. Sed quia provenere ibi scriptorum magna ingenia, per terrarum
orbem Atheniensium facta pro maxumis celebrantur. Ita eorum qui ea fecere
virtus tanta habetur, quantum ea verbis potuere extollere praeclara ingenia. At
populo Romano numquam ea copia fuit, quia prudentissimus quisque maxime
negotiosus erat, ingenium nemo sine corpore exercebat, optumus quisque facere
quam dicere, sua ab aliis bene facta laudari quam ipse aliorum narrare malebat.
Igitur domi militiaeque boni mores colebantur; concordia maxuma, minuma
avaritia erat; ius bonumque apud eos non legibus magis quam natura valebat.
Iurgia discordias simultates cum hostibus exercebant, cives cum civibus de
virtute certabant. In suppliciis deorum magnifici, domi parci, in amicos fideles
erant. Duabus his artibus, audacia in bello, ubi pax evenerat aequitate, seque
remque publicam curabant. Quarum rerum ego maxuma documenta haec habeo,
quod in bello saepius vindicatum est in eos, qui contra imperium in hostem
pugnaverant quique tardius revocati proelio excesserant, quam qui signa
relinquere aut pulsi loco cedere ausi erant; in pace vero quod benificiis quam
metu imperium agitabant et accepta iniuria ignoscere quam persequi malebant.
Sed ubi labore atque iustitia res publica crevit, reges magni bello domiti,
nationes ferae et populi ingentes vi subacti, Carthago, aemula imperi Romani, ab
stirpe interiit, cuncta maria terraeque patebant, saevire fortuna ac miscere
omnia coepit. Qui labores pericula, dubias atque asperas res facile toleraverant,
eis otium divitiae, optanda alias, oneri miseriaeque fuere. Igitur primo imperi,
pecuniae deinde cupido crevit; ea quasi materies omnium malorum fuere.
Namque avaritia fidem probitatem ceterasque artis bonas subvortit; pro his
superbiam crudelitatem, deos neglegere, omnia venalia habere edocuit. Ambitio
multos mortalis falsos fieri subegit, aliud clausum in pectore aliud in lingua
promptum habere, amicitias inimicitiasque non ex re sed ex commodo
aestumare magisque voltum quam ingenium bonum habere. Haec primo
paulatim crescere, interdum vindicari; post ubi contagio quasi pestilentia invasit,
civitas inmutata, imperium ex iustissumo atque optumo crudele intolerandumque
factum.
Ovo je najznaajnije u umetnosti Salustijevoj kao i u njegovoj filosofiji istorije:
Salustije je, koliko znamo, prvi rimski istoriar koji je rimsku istoriju sagledao kao
veliki jedinstveni proces. On je u istorijskoj monografiji naao oblik u kome je na
malome prostoru, koji je omoguavao potpuno umetniko doterivanje dela,
mogao i umeo da da prikaz celokupnog tog procesa kroz jedan njegov detalj. To
se lepo vidi u Zaveri Katilininoj. Za Salustija je ovek Katilinina kova samo
simptom teke bolesti koja je zahvatila Rim. Aristokrata Sula doveo je Rim u
kritian poloaj rezonuje Salustije sa svojih popularskih i moralistikih pozicija.
Takav kritian poloaj raa u ljudima tenju ka tiranidi. Iz te tenje nastaju i svi

poduhvati zaverenika Katiline. Bolest i zdravlje naroda, drave to je sfera u

kojoj se odvija lanac uzroka i posledica Salustijeve istorije i istorijske monografije.
Dogaaji realne politike, injenice, vremenski redosled sve to nije naroito
znaajno za Salustija, svim tim on rukuje prilino leerno, esto uproavajui do
netanosti. Ali dok Katilinu i njegove postupke nekako izdvaja iz realne politike
sredine, on i njega i njih sve vre i potpunije vezuje za patologiju rimske
drave, koja je stvarno sredite Salustijeva interesa, kao to e biti i sredite
Takitovo na slian nain. A tu patologiju Salustije u svojim odmaklim godinama
vidi u moralnoj i politikoj dekadenciji Rima. Od vremena kada je poslednji veliki
neprijatelj Rima, mona Kartagina, pao, unutar same rimske drave uzima sve
vie maha elja za novcem, moi, uivanjima. Tim je strastima otvorio vrata
aristokrata Sula i otada Rim ide u sunovrat. Izumrle su stare rimske vrline i snage
sve ono to su Rimljani obeleavali izrazom virtus. Samo dva su oveka jo u
Salustijevo doba imala jo neto od te stare virtus Romana, ali svaki samo jedan
deo: Kajsar spoljnu snagu koja proiruje mo, Katon Utiki unutarnji snagu
samodiscipline i ograniavanja (modestia). Salustije tako slika mranu sliku
rimske istorije, ali za propau veliine i vrline, pesimistiki prikazuje
neminovnost daljeg propadanja. I u ovim svojim filosofsko-moralistikim
pogledima na istoriju Salustije je u mnogome poslednik Tukididov, iako ita i
Isokrata, Likurga, Demostena i filosofa Posejdonija. Tukidid je kao mislilac gledao
da to potpunije uoi uzroke rata, ije je strahote opisivao sa dubokim
pesimizmom. U Salustija sve je isto tako samo to u svemu ima vie retorike i
moralistike propovedi a manje duboke i prodorne Tukidndove misli. Obe
Salustijeve monografije zapoinju filosofskim razmiljanjima takve uvode
nalazimo i kod Grka Teopompa i moralistikom osudom dekadencije. Osea se
jasno da Salustije preuzima motive i sredstva kiniko-stoike moralistike
propovedi, dijatribe. Pa mada taj moralizam toliko odudara od ivota Salustijeva
barem od onih godina kada je politiki bio i sam aktivan nema sumnje da je
Salustije razmiljao o skrivenim uzrocima razvoja rimske istorije i da je njegov
jedinstven pogled na tu istoriju vaan inilac u umetnikom jedinstvu njegova
umetnikog dela, u kome vlada dosledno jedan duh i jedan ton.
Poslednje Salustijevo delo, Istorija (Historiae, 5 knj.) sastavljeno je po svoj prilici
posle godine 39. st. e. Iz njega su nam sauvana samo etiri govora i tri pisma,
neto fragmenata i citata. Tu je Salustije nastavljao, kako je ve reeno, istoriju
Siseninu, obraujui vreme od Suline smrti g. 78. st. e. pa sve do 67. st. e.
Moemo pretpostaviti da je i tome delu umetnik Salustije dao onaj oblik koji ini
glavnu vrednost njegove istorijske monografije. Tema je bila isto tako osetljiva
kao i one koje je obradio u svojim monografijama. Po svoj prilici ni u tome delu
nije uspeo da prikae stvarno objektivno dogaaje koji su prethodili
najsudbonosnijoj prekretnici rimske istorije. Salustije je svakako u duhu populara
opisivao i poduhvate optimata, mada u Istoriji odreenije istie svoje
nepristrasno istinoljublje. Dok u Zaveri Katilininoj uvia tekoe i kazuje da e
izlagati to god moe istinitije, u svome poslednjem delu tvrdi da ga od istine nije
odvojila pripadnost drugoj stranci u graanskom ratu. I Takit, njegov potovalac i
podraavalac, obeavae da e pisati nepristrasno sine ira et studio.
Nije to ni Takitu polo za rukom. A razume se da je Salustijev sluaj, iako slian
Takitovu, daleko tei, jer se Salustije ve ranije istakao kao najogoreniji protivnik
nobiliteta. Moemo stoga rei da sa Istorijom Salustijevom verovatno nismo
izgubili neko nepristrasno istorijsko svedoanstvo, ali je pouzdano da smo izgubili

delo velike umetnike vrednosti. Sauvani fragmenti su takvi da se jasno moe

oceniti individualni put kojim je u tome delu krenuo umetnik Salustije. Iako je taj
put kombinovana grka istoriografija, klasina i helenistika, ipak je ta
kombinacija i njeno umetniko savrenstvo originalno delo Salustijevo. Njegov
nain portretiranja glavnih linosti, bilo da su date direktnim opisom, bilo da su
prikazane kroz njihove postupke i besede, zaista nema takmaca ni na grkoj ni na
rimskoj strani, gde e nai dostojnog naslednika samo u Takitu pripadniku
senatorske aristokratije.
UTICAJ NEPOTA, SISENE, KAJSARA I SALUSTIJA
143. Uticaj Nepotova, Sisenina, Kajsarova i Salustijeva dela na potonje pisce bio
je, prirodno, razliit. Nepot, kao knjievnik veoma skromnih kvaliteta i istoriar
nepouzdan i povran, nije ni u antikom Rimu imao neki vei ugled, mada mu je
Katul posvetio svakako kao zemljaku i prijatelju zbirku pesama, dok se
potonji antikvari i kompilatori sluili katkad i Nepotovim spisima. Biografske
zbornike o slavnim ljudima sastavljali su posle Nepota panac Higin (Gaius Iulius
Hyginus), osloboenik Augustov, pa potom Svetonije, sekretar Hadrijanov, koji je
sastavljao i biografije rimskih careva na koje se nadovezuje ceo niz slinih
ivotopisa ije autore zovemo piscima carske povesti (scriptores historiae
Augustae). ini se da je Nepot bio poznat i u srednjem veku. Nepotovo
nezaslueno mesto u novijoj srednjokolskoj nastavi ve je pomenuto. Taj
momenat svakako je razlog to se u novije vreme njegovo delo dosta esto
prevodilo na moderne jezike.
Srpskohrvatski prevodi Nepota: Jovan Hadi (Milo Sveti) Iz Nepota: Milciad
LMS 3, 1827, 3, 8088, Temistokle LMS 3, 1827, 4, 103113, Pausanias JIMC 4,
1828, 4, 5661, Aristid LMS 4, 1828, 2, 7072, Cimon Atenjanin LMS 5, 1829,
16, 6063, Lisander LMS 6, 1830, 2, 101104, Matej Kosti Kornelij Nepos s
latinskog na serbskij preveden, N. Sad 1845, Spiro Kalik ivot slavnih vojskovoa,
Beograd 1897, Dragutin Kipati Izbor iz Kornelija Nepota, Zagreb s. a. i Osijek
1911, M. Majzner Knji o odlinim vojskovoama tuih naroda, Beograd 1911 (2.
izd. 1926).
Sisena, ije nam je delo izgubljeno, uticao je neto na evropsku knjievnost,
moda samo posredno i to prevodom Aristidovih Miletskih pria. Odatle je uzimao
erotine priice i elegantne opise ne samo Varon u svojim izgubljenim Menipskim
satirama, ve i Petronije i Apulej, preko ijih romana je miletska pria dospela u
potonju evropsku knjievnost. Kod Petronija, ali ve i kod neto starijeg
basnopisca Fajdra. zabeleena je miletska pria o udovici iz Efesa koja je nala
sjajne obrade i u Lafontenovoj basni i u modernoj francuskoj drami. Miletska pria
dospela je preko Apuleja i u Bokaov Dekameron. Razume se da znamo tek toliko
da je Sisenin prevod u Rimu mnogo itan i da je doprineo popularnosti Aristidovih
i slinih novela, ali ne znamo da li su se Fajdar, Petronije i Apulej koji utiu na
potonju knjievnost evropsku sluili Siseninim prevodom, grkim orginalom ili
nekim drugim zbirkama.
Kajsar je mnogo vie no Nepot uticao na potonju knjievnost, i to ne toliko kao
knjievnik koliko daleko vie kao velika istorijska linost. Kajsarovi nedovreni ili
nepotpuni komentari nali su nastavljae meu njegovim oficirima, prijateljima i
savremenicima. Ve je reeno da je dve poslednje godine galskog rata u 8. knjizi
dela obradio Kajsarov oficir Hirtije. Sauvana su nam i tri spisa, veoma razliita
stila, u kojima se daju izvetaji o dogoajima 47, 46. i 45. godine st. e., pa tako ti

spisi nastavljaju Kajsarov Graanski rat. To su: Aleksandrijski rat (Bellum

Alexandrinum) borbe u Egiptu rat sa Farnakom, ilirski rat i nemiri u paniji;
Afriki rat (Bellum Africanum ili Africum) poraz Pompejevih pristaa. bitka kod
Tapsa; panski rat (Bellum Hispaniense) razbijanje i poslednjih trupa
Pompejevih sa bitkom kod Munde u paniji. Izrazita stilska slinost
Aleksandrijskog rata sa osmom knjigom Galskog rata pokazuje da je taj spis po
svoj prilici sastavio takoe Hirtije, Kajsarov oficir i docnije politikv protivnik.
Afriki i panski rat sastavili su nepoznati pisci, verovatno oficiri Kajsarovih legija.
Umetnika im je vrednost sasvim mala. Zanimanje za istoriju Rima i za linost
Kajsarovu pa i za antiku vojnu vetinu vie nego njihova umetnika
vrednost, razlog su to su Kajsarovi commentarii mnogo itani i prevoeni od
preporoda naovamo. Prevedeni su na francuski za Karla V ve u 14. veku. Slava
Kajsarova ostaje u potonjim vekovima iva sve do dana dananjega. Njegov ivot
inspirie mnoge pisce. Dante je npr. video u Kajsaru orue provienja i osudio je
njegove ubice na veite muke, zajedno sa Judom. Sa preporodom sud se menja i
naroito u doba francuske revolucije Brut, ubica Kajsarov. predstavlja se kao
zasluni borac za republikanska prava, a Kajsar se pored sve veliine vidi u
jasnijem svetlu kao autokrata. U Francuskoj staroj Galiji zanimanje za
Kajsara bilo je uvek veoma ivo. U 16. veku humanista Mire (15261585)
sastavlja na latinskom tragediju o Kajsaru. Potom Mireov uenik ak Greven
(15381570), pesnik i fiziar, sastavlja na francuskom tragediju sa istom temom
(Julius Csar, 1561), a Rober Garnije (15451590) tragediju Kornelija, ena
Pompejeva (Cornelie, pouse de Pompe, 1574). Na latinskom pie i nemaki
humanista Filip Nikodem Frilin (15471590) svoju satirinu dramu Vaskrsli Julije
Kajsar (Iulius Caesar redivivus, 15721584). Sa kraja 16. ili poetka 17. veka je i
ekspirova poznata tragedija (Julius Caesar, sastavljena 15991601?), koju je u
svojoj ispravljenoj italijanskoj verziji dao Antonio Konti (16771749), poznati
platoniar i matematiar, prijatelj Lajbnicov i Njutnov. Tragedije o Kajsaru i Brutu
pisali su jo mnogi pisci kao Volter (16941778), Alfijeri (17491803) i drugi. A
ne samo u tragediji ve i u drugim knjievnim rodovima, a naroito u romanu,
Kajsarova linost i ivot nali su stalno mesto do naih dana. Pored parodistike
obrade u komediji Bernarda oa (18561950), u najnovije vreme croie i kod nas
prevedene Martovske Ide (The Ides of March, 1948), Amerikanca Torntona
Vajldera (roen 1897).
Srpskohrvatski prevod Kajsarovih dela: Koloman Rac Znamenitosti Galskoga
rata 1 3945, IV 14, 2027, VI 1129 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 243
258 (skraeno u 2. i 3. izd.), Galski i Graanski rat, Zagreb 1897; M. ivkovi
Galski rat, Beograd 1898; Anonim Galski rat (prev. prema izdanju Golika), Zagreb
1919; Ferdo Paur Galski rat (knj. 16) (za kol. upotrebu), Varadin s. a.; Lazar
T. Petrovi Galski rat, Beograd 1921; Zv. Dorogi Galski rat (izvadak), Zagreb
1937.
I Salustije je mnogo uticao na potonje pisce, ali vie kao stilista i knjievnik.
Umetniki kvaliteti njegovih istorijskih monografija obezbedili su mu slavu i kod
savremenika i kod potonjih pokolenja. Bilo je, dodue, meu savremenicima i
kritiara kojima je smetala pre svega razlika izmeu moralizma njegovih spisa i
sasvim suprotnog ivota politiara i bogataa Salustija. Kritiari su bili, razume
se, naroito ljudi iz Pompejeva optimatskog tabora. Meu njima je bio i Varon. Pa i
osobeni stil Salustijev nije bio po svaijem ukusu. Kudili su kritiari naroito
njegove arhaizme. Ali pored svih prigovora Salustije je za potonje vekove bio

najvei rimski istoriograf. Pored istoriara ugledali su se na njega besednici, pa

ak i pesnici. I istoriar Augustova vremena Tit Livije e zainiti svoj razliveni
kikeronijanizam nekim elementima Salustijeva konciznog stila. Najveeg
poslednika naao je Salustije koga su uvaavali i predstavnici novoga stila
Senekina u vreme Neronovo u istoriaru Takitu u ijem delu stil, psihologija,
dramska tehnika i pesimistiki moralizam esto deluju kao snana i orginalna
modifikacija Salustijeve umetnosti. Srednji je vek Salustija prihvatio kao
moralistu, pa nam je stoga i sauvan veliki broj rukopisa Salustijevih dela. I
preporod ga visoko ceni. U doba francuske revolucije dela populara Salustija bila
su, pored drugih rimskih dela, ve stalna srednjokolska lektira. Ta je lektira
podstakla, na primer, norvekog dramatiara Henrika Ibzena (18281906) da
sastavi svoju prvu dramu Katilina (Catilina, 1862, doterano izdanje 1875). Ali je
Salustije u novome veku, a naroito od Francuske revolucije, u oceni kritike
ustupio postepeno mesto kao istoriar Takitu, pa se vrednost ovih rimskih
istoriografa i velikih umetnika jo i danas meri poreenjem njihovih dela. Kad
filosof Nie (18441900), jedan od najboljih nemakih stilista, kazuje da je svoj
blistavi stil nauio u Salustija, onda je to najbolja potvrda za tanost
karakteristike Takitove koji za Salustija kae da je najbriljantniji pisac rimske
istorije (rerum Romanarum florentissimus auctor). Stoga je i mogao, zajedno sa
Senekom i Takitom, da postane uzor iseckanog i konciznog retorskog proznog
stila koji se i u potonjoj evropskoj knjievnosti suprostavlja kikeronijanizmu, kako
emo videti u odseku o uticaju Takitovu na potonje vekove.
Srpsko hrvatski prevodi Salustija Petar Teodosijevn Uvod i predloenije povesti o
sozakletiju Katiline (130), LMS 7, 1831, 26, 135140 i 27, 138148, 8, 1832,
30, 7787 9, 1833, 34, 99102; Adolfo Veber Tkalevi Katilinini surotnici na
sudu. Odlomci iz A. Vebera Tkalevia, Dragoljub 1,1867,12,186191, Knjiga o
Katilininoj uroti i o Jugurti, nom ratu, Zagjreb 1882, Iz Katiline 112 i iz
Jugurte" 2835, 8486, St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 258263 (i 2. izd.
1910, str. 232237; 3. izd. 1920 gde dodato jo i:) Iz Katiline 2, 5152 str. 271
295, Filnp Oberkneevi Beseda Kaja Marija (Sall. Iug. 85) Matica 1867 br. 19 i
20, I. Fiamin Katilinina urota, Suak 1881, Jovan Turoman Sednica rimskog
senata, drana 5. decembra godine 63. pre Hrista u kojoj je gotovo sve prevod
dve besede iz Salustija (Cat. 5153) Srpske ilustrovane novine 1882 br. 16, J. (?)
Braa Fileni (iz Jugurte), Zbirka 1, 18961897, 5, 7576, Anonim Gaja Salustija
Krispa Katilinina urota (prevedeno sa stvarnim tumaenjem i uvodom), Zagreb s.
a., Ferdo Paur Jugurtin rat i ulomci iz Historija, Varadin 1911, Lazar. T. Petrovi
Jugurtin rat, Beograd 1913 (2. izd. 1926), Anovim Salustijevi portreti. Iz Katilinine
zavjere, Srpska rije 19 (5), 9.23, 162, 1 i 163, 1.
VERGILIJE I PESNICI VERGILIJEVA DODATKA
VERGILIJEV IVOT I PESNIKA ZAOSTAVTINA
Pius vates
144. PUBLIJE VERGILIJE MARON (Publius Vergilius Maro, 7019) st. e.)
prvosvetenik je rimske poezije i Augustove restauracije. Pripada vremenu
Kajsarova naslednika Oktavijana Augusta. Vergilijev tihi ivot i njegovo pesniko
delo kazuje poznati distih koji se pripisuje samom pesniku kao epitaf spremljen za
sopstvenu grobnicu:
Rodi Me Mantua, uze Kalabrija, a Partenope

uva me sad: ja opevah panjake, sela i voe.

Mantua me genuit, Calabri rapuere, tenet nunc
Parthenope; cecini pascua, rura, duces.
Imamo vei broj ivotopisa, antikih i poantikih, koji su nam sauvali podatke o
Vergiliju iz pera uglednih antikih filologa i knjievnika.
Vergilije je roen 15. oktobra 70. st. e. u selu Andes blizu Mantove (Mantua), u
severnoj Italiji. U ovome kraju ima keltskih i ilirskih naselja, pa latinitet Vergilijeva
imena nije sasvim pouzdan. Nije bio iz imune porodice, ali je od mladosti veoma
paljivo obrazovan. Za to se pobrinuo njegov otac. Mladost je Vergilije proveo
delomino u kolama Kremone i Milana (Mediolanum). Potom je preao u Rim gde
je studirao retoriku, medicinu i filosofiju, prvenstveno Epikurovu kod epikurovca
Sirona. Zbunjivi i stidljivi Vergilije nije imao uspeha kao javni besednik. Ali je ve
u mladosti pisao uspele manje pesme po ugledu na aleksandrijske pesnike i
neoterike Katulove druine, ueno i intimno. Nalazimo tako u njegovoj mladosti
one elemente koji e biti znaajni i za njegovo pesnitvo: blizinu selu i prirodi,
solidno i iroko obrazovanje proeto retorikom, koja stoji pored poezije sklone
erudiciji i artizmu. Nije mladog Vergilija mimoilo ni ono kolebanje izmeu
filosofije i retorike, karakteristino za antiko obrazovanje u kome su se filosof i
retor neprestano borili oko vostva. Sauvana nam je pod imenom Vergilijevim
jedna kratka pesma u iju autentinost nemamo razloga da sumnjamo i gde se
mladi pesnik oprata od retorike i od pesnitva da bi se sasvim posvetio
Epikurovoj filosofiji. Pa opet se i u toj pesmi Vergilije ne oprata sasvim i zauvek
od pesnitva smatra da su povremeni izleti u pesnitvo ak i epikurovcu
dozvoljeni. Ali pesnitvo je pobedilo nad filosofijom, i to pesnitvo u kome je i
retorika nala dosta mesta.
U Rimu je Vergilije drugovao sa elegiarem Kornelijem Galom, sa istoriarem
Asinijem Polionom i sa Alfenom Varom, koji je po svoj prilici takoe pisao pesme.
Ovim prijateljima posvetio je neke od svojih Pastirskih pesama, i to Galu desetu,
Polionu etvrtu i osmu, Varu devetu. Uskoro postaje prijatelj uglednog i bogatog
Mecene, zapravo Majkenata (Maecenas), potomka kraljevske etrurske loze.
Postaje i intiman drug pesnika Horatija. U Horatijevu Putu u Brundisij itamo kako
Horatije, rodom sa juga Italije, i Vergilije, rodom sa severa, prate Majkenata, koji
putuje vanim politikim poslom. Taj realistiki opis pokazuje nam prijateljske
odnose koji vladaju u ovome krugu obrazovanih pesnika iji zatitnik, Majkenat, i
sam sastavlja stihove, ali mu je glavna briga da i u delima njegovih prijatelja
nae izraz Augustova politika obnove. Vergilija rano upoznaje i sam Oktavijan
August, pa ga postepeno sve vre vezuje za sebe i svoju kulturnu propagandu.
Tako Vergilije Pesmama o poljoprivredi i spevom Ajneida postaje glavni
predstavnik Augustova pesnitva, visoko cenjen i od samog Augusta koji mu
obezbeuje udoban i povuen ivot. Poslednjih deset godina ivota proveo je
Vergilije veinom blizu Napulja, a ponekad i na Siciliji. Godine 19. st. e. polazi na
put u Grku i Anadol s namerom da upozna te krajeve pre nego dovri spev
Ajneidu i posveti se potom sasvim filosofiji, jer ga ova elja iz mladosti nije
napustila. U Atini se nae sa Augustom koji ga nagovori da se vrati. Nena
zdravlja, Vergilije se ve u Grkoj razboli, stigne laom do Brundisija u Kalabriji
gde umre 20. septembra 19. godine st. e. Njegovo telo prenesu do Napulja i tu
sahrane. Bio je, kau, seljakog lika, omanji i punaak, ali nenog zdravlja. Tih,
skroman i jako stidljiv izbegavao je javnost, pa su ga stoga zvali Parthenias (gr.
devojka).

Vergilijeva pesnika zaostavtina nije naroito obimna. Tri glavna Vergilijeva dela
su Pastirske pesme (poznate i pod naslovom Pesme izabrane), zatim Pesme o
poljoprivredi i spev Ajneida. Ali pored ovih glavnih dela stoje u naoj rukopisnoj
tradiciji i prema svedoanstvima antikih pisaca jo i neke pesme iz Vergilijeve
mladosti sastavljene u stilu neoterika Katula i njegovih aleksandrijskih uitelja.
Autentinost tih pesama, meutim, veoma je problematina. Prema glavnom
ivotopisu, iji su podaci po svoj prilici preuzeti od Svetonija, savesnog pisca
biografija i sekretara Hadrijanova, i to preko gramatiara 4. v. n. e. Ajlija Donata,
neki distih na uitelja Balista, pa zatim Sitnice, Prijapske pesme, Epigrami, Kletve,
Kiris, Komarac i uz primedbu da se u autentinost ove poslednje pesme
sumnja (de qua ambigitur) Ajtna, dela su Vergilijeva iz njegovih mlaih dana.
Vergilijev komentator Servije (oko 400. n. e.) dodaje i elegiju Krmarica, a u
nekom spisku iz 9. veka pominje se jo i idila Ajvar. Podaci koje o ovim pesmama
daju razlini izvori razlini su to se tie rasporeda i broja pesama od kojih se
uvek poneka isputa. Stoga i ne znamo da li su ve u antiko vreme ove pesme
izdavane u jednoj zbirci. Sva je prilika da takva zbirka nije postojala u antiko
doba, a sem nekih Sitnica i Krmarice veinu je pesama tek pozni komentator
Servije proglasio za Vergilijeve, koliko je nama poznato. Jasno je stoga da
autorstvo Vergilijevo za ove pesme ne mora biti za sve podjednako verovatno i
da tek moemo da nagaamo koje je od njih sam Vergilije sastavio, mada je
srednjovekovna tradicija sve jednoduno obeleavala kao dela Vergilijeva. U
srednjem veku javljaju se zajedno i ine zbirku kojoj je humanista Skaliger dao
ime Vergilijev dodatak, pa je pod tim naslovom i moderni izdavai mahom
stavljaju kao dodatak na kraj Vergilijeva korpusa.
VERGILIJEV DODATAK SITNICE I KOMARAC
145. Zbirka pesama poznata pod imenom Vergilijev dodatak (Appendix
Vergiliana) sadri tako ceo niz razlinih pesama od kojdh svaka predstavlja
modernim ispitivaima poseban problem u pogledu autentinosti. Pod naslovom
Sitnice (Catalepton, gr. u sitno), koji nosi manja zbirka kratkih
pesmica, kao da su se podrazumevali jo Epigrami (Epigrammata) i Prijapske
pesme (Priapea). Sva je prilika da su dve pesme ove zbirke, pesma peta i osma,
zaista Vergilijeve, jer u njima ima autobiografskih crta. U jednoj se Vergilije
oprata od retorike i pesnitva da bi se posvetio filosofiji pod rukovodstvom
epikurovca Sirona. Druga govori o skromnoj vili Sironovoj. Obe su po obliku i tonu
bliske Katulovim pesmama. I ostale Sitnice, pesme razliitih pesnika, bliske su
Katulovim, pune su ironije, parodije, galanterije, ali ima meu njima i ozbiljnih.
One govore o pesnikoj sredini u kojoj se razvijao mladi Vergilije. To je sredina
koja jo potpuno sledi aleksandrinizam rimskih neoterika. Taj dug naroito jasno
pokazuje duhovita parodija Katulove poznate pesme brodiu. U toj parodiji jahtu
na kojoj Katul putuje u Malu Aziju zamenjuju mazga i kiridija koji saobraaju
putevima severne Italije. Desma ima i satirinu icu. U njoj se ismeva skorojevi
koji je od ubogog mazgara-kiridije postao bogata i ugledna linost. Posle dugih
putovanja dolazi do novaca i prinosi uzde svoje mazge kao votivni dar Kastoru i
Polideuku, sasvim kao to im prinosi na dar svoju jahtu i monden Katul. Kako smo
videli, Katulova je pesma ustvari knjievno razvijeni votivni epigram omiljen u
helenistikom pesnitvu, pa se taj helenistiki ablon ogleda i u ovoj duhovitoj
parodiji. Meu Sitnicama nalaze se i neke pesme koje se zbog slobodnije sadrine
mogu nazvati prijapskim pesmama (priapea), pa se svakako na njih odnosi

pomen takvih pesama u Svetonijevu, odnosno Donatovu spisku i primedba

esejiste Plinija Mlaeg koji Vergiliju pripisuje neozbiljne pesmice. I prijapski stih
(priapeum) upotrebljavao je u Rimu ve Katul (fr. 2).
Helenistika pesnika igrarija () puna sjajnog artizma je i epilij Komarac
(Culex). Pesnik zapoinje oveim uvodom i brani svoju igru koja se sastoji u
parodistikoj upotrebi epskog stila. Sveano moli Apolona, Muze i italsku boginju
Pales za pomo u tome velikom poduhvatu. Mitoloka uenost ve tu se prosipa
obilno, ali svemu daje naroitu dra lako parodistiki ton. Zatim se, uz
dostojanstven epski poetak, opisuje izlazak stoke na ispau sa puno finog
realizma i ljubavi za detalje tako karakteristinim za helenistiko pesnitvo:
Ognjeno sunce ve bee kroz bedeme prodrlo zrane
plaveti treptahu bleskom dok zlaanom zapregom juri,
rumenom kosom je zora ve nonu razgonila tminu.
Pastir izgonio koze iz obora toplih na pau:
visokom gorju pod same vrhunce on hita gde divno
sjaji sve mahom prostranstva i vrleti rastinje bujno.
Tumama i kroz trnjake ve lutaju, nigde ih dolje
vie ne dre i eno gde hitre i nemirne svuda
striu to zeleno blago, sve grickaju, neno ga brste,
veru se svud o upljine u stenju vrh peina pustih
upkaju planike lie sa granja na domaku njinom,
udno svud vinjagu trae i gustim ibljem se slade.
Jedna se propela, lebdi i brsti sa samoga vrha,
gipke i strpljive vrbe il ibljike javora mlada.
Ova tu prebire trnje tek probilo iblju, a ona
nadvila glavu pa vreba svoj lik u ogledalu vrela.
Igneus aethereas iam Sol penetrarat in arces,
candidaque aurato quatiebat lumina curru;
crinibus et roseis tenebras Aurora fugarat:
propulit ut stabulis ad pabula laeta capellas
pastor, et excelsi montis iuga summa petivit,
lurida qua patulos velabant gramina colles.
Iam silvis dumisque, vagae iam vallibus abdunt
corpora; iamque omni celeres e parte vagantes
scrupea desertae perrepunt ad cava rupis.
Tondentur tenero viridantia gramina morsu,
pendula proiectis carpuntur et arbuta ramis,
densaque virgultis avide labrusca petuntur.
Haec suspensa rapit carpente cacumina morsu
vel salicis lentae, vel quae nova nascitur alnus;
haec teneras fruticum sentes rimatur; at illa
imminat in rivi praestantis imaginis undam.
Potom se proslavlja pastirski ivot i taj odsek Komarca i u kompozicija i u
pesnikoj tehnici upadljivo se podudara sa proslavljanjem seoskog ivota u
Vergilijevim Pesmama o poljoprivredi. Zatim je opisan podnevni odmor pastira
(stih 155) i sad tek dolazimo do glavne teme. Nailazi velika zmija iji se pokreti i
izgled iscrpno opisuju u majstorski sloenim stihovima. U asu kada je zmija, iji
smrtonosni zalet pesnik patetino kazuje krupnim reima, htela da usmrti
obanina, budi ga i spasava svojim ubodom komarac. Sa puno dramatike opisuje

se i borba pastira sa zmijom. Ali pastir je, onako bunovan, prvo ubio svoga
spasioca komarca. Kada pastir uvee umoran zaspi, u snu mu se javlja
komareva sen i gorko ga optuuje reima punim epske teine i retorske
sveanosti:
Ti e u poinku slatkom da odmori udove trudne
otet od uasne smrti; a moju ti utrobu jadnu
Letini zakoni gone da prepliva jadna tu vodu:
ja sam Haronov sad plen. I plamene obrise zublji
videh gde trepte u tami svih hramova podzemnog sveta.
Presretoh i Tisifonu, a kosom guje joj viju
plamenom bakljom mi preti i ibama stranim za kaznu.
Kerberu plamti sva eljust od lavea jezivog, stranog.
Tu lentus refoves iucunda membra quiete,
ereptus tetris e cladibus: at mea Manes
viscera Lethaeas cogunt transnare per undas,
praeda Charontis agor. Viden ut flagrantia taedis
lumina collucent infestis omnia templis;
obvia Tisiphone, serpentibus undique compta,
te flammas et saeva quatit mihi verbera poenae,
Cerberus et diris flagrat latratibus ora...
Sve je tu po spisku: i seni koje preko reke Lete putuju Haronovim amcem u onaj
svet, i furija Tisifona sa zmijskom kosom koja kanjava ubice a komarac je ubio
zmiju. Tu je i strani uvar podzemlja Kerber. Pa sva mitologija redom. Sve zbog
malog komaria i njegovog velevanog podviga, njegove zle sudbe. Majstorski je
izgraena ova optuba nesebinog komaria koji se rtvovao da spase tui
ivot. U njoj velik prostor, moemo rei na prvi pogled i nesrazmerno velik,
zauzima opis onoga sveta i njegovih stanovnika, kanjenih i nagraenih. Lako,
meutim, prepoznajemo kompozicionu tehniku helenistikog epilija koju smo ve
nali u delima neoterika. Taj obimni opis pun mitoloke uenosti i opravdanje je i
obrazloenje komarevih optubi. U sreditu ove parodije je pitanje o zaslugama,
o kazni i nagradama za zla i dobra dela. Zato su u opisu Tartara poreane
mitoloke linosti koje tu ispataju svoja nedela, izmeu ostalih Sisif, Danaide,
Medeja, a u opisu Elisija zasluni junaci od Ahila i Ajanta do Rimljana Flaminija i
Skipiona. Gotovo svako ime je protumaeno. Pria se sudbina Ahilova i Ajantova,
doivljaji Odiseja itd., sve veto i u dobrim stihovima strogog oblika. Ima u tome i
tragova Homerova opisa i Vergilijeva, mada pesnik namerno odstupa od Vergilija
u izboru mitolokih i istorijskih linosti. Najzad, poto je slavne sudbine grkih
junaka pobrojao, komarac u ovoj uspeloj parodiji tuno i ozbiljno suprotstavlja
njihovoj sudbini svoju, neslavnu i nezasluenu:
Oni nek cvetaju slavom ja Plutovim vodama mranim
moram da odem u tamu gde Fojbove svetlosti nema.
Illi laude vigeant ego Ditis opacos cogor
adire lacus, viduos a lumine Phoebi.
Tu pred sudom ima da poloi raune o ivotu i smrti i da bude osuen dok
nezahvalni pastir ivi i uiva kraj izvora u zelenim gajevima, sretan kraj svoje
stoke. Komarac tuan nestaje. Pastir se prene iz sna i podigne komarcu grobnicu
ukraenu cveem i natpisom.
Cveem mu okiti grob, elo glave par zahvalnih rei
ureza slovima nemim to mukom iskazuju ovo:

tebi, komariu, vrednom i zaslunom, zahvalni kozar

odaje posmrtnu poast, zahvalnost za spaseni ivot.
His tumulus super inseritur: tum fronte locatur
elogium, tacita format qjiod littera voce:
Parve Culex, pecudum custos tibi tale merenti
funeris officium vitae pro munere reddit.
Uenost i artizam dolaze do izraza i u jeziku, punom traenih rei i obrta
neobino rasporeenih. Mada imamo nekoliko izriitih antikih svedoanstava o
Vergilijevu autorstvu, nain pisanja i struktura stiha, a naroito oigledni tragovi
podraavanja Vergiliju ukazuju na nekog mlaeg pisca i vetog imitatora. Na
pitanje da li je taj pesnik imao neki grki uzor ili ne, esto se odgovara potvrdno.
Kod ovoga smo se epilija zadrali sa vie razloga. On je jedini u pravome smislu
parodistiki mali ep rimske knjievnosti. Ujedno je odlian primer uene
aleksandrijske igrarije i onog aleksandrijskog artizma koji se i posle neoterika,
pa i posle Vergilija odrao u rimskom pesnitvu. Ali ta tradicija, kojoj i Vergilije
duguje mnogo od svoje pesnike virtuoznosti, po duhu se duboko razlikuje od
ozbiljnosveane poezije zreloga Vergilija, pa ini onu pozadinu prema kojoj se
osobenost Vergilijeve umetnosti tek moe potpunije oceniti. Toj tradiciji rimskog
aleksandrinizma pripadaju i druge pesme Vergilijeva dodatka.
KIRIS, KLETVE, KRMARICA I AJVAR
146. Tipian helenistiki epilij sa istom mitolokom temom je i Kiris (Ciris). To je
ljubavna istorija Skile, keri kralja Nisa iz Megare, koja se zaljubila u
neprijateljskog kralja Minoja pa je izdala otadbinu. Mit se zavrava
preobraenjem, metamorfosom, toliko omiljenom u helenistikom uenom
pesnitvu. Skilu bogovi pretvaraju u nekakvu morsku pticu zvanu ciris (gr.
), a njenog oca Nisa, kojeg je ona izdala, u morskog orla (haliaetos). To je
uzrok () to morski orao bez prestanka progoni pticu zvanu kiris. U ovoj
ajtiolokoj pesmi ima raznih elemenata preuzetih od Lukretija i Katula, pa i
stihova i fraza iz Vergilijevih dela, ak i iz poslednjeg, iz Ajneide. Stoga nije
verovatno autorstvo Vergilijevo, pa ni autorstvo elegiara Kornelija Gala na koje
se takoe pomiljalo. Zbog helenistikih elemenata bliskih pesnitvu neoterika
misli se da pesnik epilija Kiris sastavljenog posle Ajneide, tj. posle Vergilijeve
smrti, pripada ili je moda bio blizak krugu oko Mesale Korvina. Jer taj kruok,
kome pripadaju elegiar Tibul i pesnikinja Sulpikija, nije bio onako veran
klasicistikim idealima kao Augustovi pesnici u kruoku oko Majkenata.
Umetnika vrednost ovog mitolokog i ajtiolokog epilija nije velika. Pesnik je
obrazovan i spretan versifikator koji je proao retorsku kolu. Moe se
pretpostaviti da je pisao prema nekom helenistikom grkom uzoru.
O pesmi u heksametru Kletve (Dirae) je bilo rei jer neki strunjaci misle da je nju
sastavio uitelj neoterika Valerije Katon. Pesmu istog naslova () sastavio je
na grkome i omiljeni uzor neoterika Euforion. Nepoznati latinski pesnik proklinje
veterana kome je dodeljeno za vreme graanskog rata njegovo imanje, dok on
sam ni kriv ni duan odlazi u progonstvo. Kako je ve reeno pod ovim su
naslovom spojene dve pesme od kojih druga ima razliitu sadrinu i drugi ton. To
je pesma Lidija (Lidia) u kojoj pesnik tuguje za odsutnom draganom. I ovde je
oigledna veza sa pesnitvom neoterika, ali su pesnika tehnika i metrika u
Kletvama i Lidiji razlini, pa se moe s razlogom pomiljati i na dva razliita
pesnika, ija su dela u rukopisnoj tradiciji prilikom prepisivanja grekom spojena.

Meu pesmama koje Vergiliju pripisuju podaci preuzeti po svoj prilici iz ozbiljnog
dela Hadrijanova sekretara Svetonija ne nalazi se Krmarica (Copa). Tek Vergilijev
komentator Servije (4. vek. n. e.) za nju kazuje da je delo Vergilijevo. Po visokim
umetnikim kvalitetima ova bi mala elegija doista i mogla biti Vergilijeva, ali za to
nemamo nikakva pouzdana dokaza. tavie, ima u njoj i nekih jezikih osobenosti
koje bi se mogle navoditi i kao razlog protiv autorstva Vergilijeva. Cela je pesma
hedonistiki poziv na uivanje ivota stavljen u usta sirijskoj krmarici koja mami
pesmom i igrom goste u svoju krmu opisujui realistiki ari svoje gostionice. To
je fina helenistika anr-slika:
S mitricom grkom na glavi krmarica, Sirjane ljupko,
bedra uz krotala zvuk veto da izvija zna.
Dimljivom krmom se ona opijena razbludno vrti,
hrapav je frule joj jek, zvecne tek laktom o def:
Vredi li ne biti ovde kad klone od praine, ege?
Ili na leaju tom, soan je, mirisan, mek!
Bave i vrevi, ae i venci, i svirale, strune,
trana senica gle, svsa hladovina, mir;
eno gde uori slatko pod arkadskom piljom u hladu
pastirske svirale zvuk, umilno drai ti sluh.
Kiselo vino? Kojeta, sve miri jo kadom od bave.
Promukli ubor i huk, klokoe potoka buk;
venii plavetno zlatni od afrana, ljubica plavih,
ute, crvene ko krv rue u vencima svud,
ljiljane snene Naida kraj edne je ubrala reke,
korpama rogoznim sve prenese, posadi tu.
Tu su i korpe od trske gde sirii trpki se cede,
meke ko vosak su sad s jeseni ljive, ko med,
kestenja ima i slatko rumene se jabuke zrele,
krasna je Kerera tu, Amor i veseli Bakh,
kupine rujne ko krv i grozdova preslatka zrna,
visi o sirkovu vlat krastavac plavkasto ut.
Prijap sa vrbovim kocem, taj pudar sa orujem stranim
samo mu trbuh ko meh, nikom ne uliva strah.
Ej, kolibau, de prii malaksalo magare znojno.
Pusti ga, magarac taj stari ljubimac je na.
Eno ga hitri guteri za ivicu zamae nekud,
svaki as cvraka zvuk prekida podneva muk.
Zna li da ivi, tad lee iskapi taj jesenji pehar
staklen no ako si rad, iznee kristalni tad.
Hajde de, malo poini malaksao ovde pod lozom,
ruiast jelek nek tvoj umoren sakrije lik,
nagni se krasan, uzberi te rumene usne to neno
devoje prua ti, ah! prokleti obziri svi!
Zato za pepeo mrski da mirisne vence ti uva?
Valjda da skrije ih sve ovenan nadgrobni stub!
Ovamo vino i kocku, i proklet ko mari za sutra!
Vue nas za uvo smrt: ivite! urim se ja!
Copa Syrisca, caput Graia redimita mitella,
crispum sub crotalo docta movere latus

ebria fumosa saltat lasciva taberna,

ad cubitum raucos excutiens calamos:
Quid iuvat aestivo defessum pulvere abesse,
quam potius bibulo decubuisse toro?
Sunt cupae, calices, cyathi, rosa, tibia, chordae,
et trichila umbriferis frigida arundinibus.
Est et, Maenalio quae garrit dulce sub antro,
rustica pastoris fistula more sonans.
Est et vappa, cado nuper difussa picato.
Est strepitans rauco murmure rivus aquae.
Sunt etiam croceo violae de flore corollae;
sertaque purpurea lutea mixta rosa;
et quae virgineo libata Achelois ab amne
lilia vimineis attulit in calathis.
Sunt et caseoli, quos iuncea fiscina siccat.
Sunt autumnali cerea pruna die:
castaneaeque nuces, et suave rubentia mala.
Est hic munda Ceres; est Amor; est Bromius.
Sunt et mora cruenta, et lentis uva racemis.
Est pendens iunco caeruleus cucumis.
Est tuguri custos, armatus falce saligna;
sed non et vasto est inguine terribilis.
Huc Calybita veni: fessus iam sudat asellus:
parce illi: nostrum delicium est asinus.
Nunc cantu crebro rumpunt arbusta cicadae.
Nunc etiam in gelida sede lacerta latet.
Si sapis, aestivo recubans te prolue vitro;
seu vis crystallo ferre novos calices.
Eia age pampinea fessus requiesce sub umbra;
et gravidum roseo necte caput strophio,
candida formosae decerpes ora puellae.
Ah! pereat, cui sunt prisca supercilia!
Quid cineri ingrato servas bene olentia serta?
Anne coronato vis lapide ista legi?
Pone merum et talos. Pereant, qui crastina curant!
Mors aurem vellens: vivite, ait, venio.
Samo hiperkritini i odvie pedantni ispitivai mogu u tom prijatnom izobilju
realistikih poteza da razlikuju jedne koje tobo pripadaju drumskom svratitu
kiridija i druge koje pripadaju gradskoj krmi, pa da stoga iz celine izdvajaju
pojedine stihove kao poznije interpolacije.
Realizam i uivanje u finom i detaljnom opisu svakodnevnog ivota nalazimo i u
pesmi Ajvar (Moretum) koja je, kao i Krmarica, pravo malo remek delo. Pesma
se mahom obeleava kao idila, ali u smislu onih realistikih sliica ()
Teokritovih u kojima ima veoma malo idealozovanja i romantike. Ime nosi prema
nekakvoj salati, slinoj naem ajvaru koju siromani seljak sprema rano u zoru
pred polazak na njivu. Opis spremanja hleba i spravljanja ajvara sadrina je
gotovo cele pesme (123 heksametra). Kada se ti poslovi opiu seljak pree
volove i kree na posao. Evo poetka pesme iz koga se vidi sva vetina njenog

autora i njegovo otro oko koje zapaa svaki detalj siromanog seljakog doma,
svaki pokret neveselog i snenog seljaka:
No je ve dvaput po pet prevalila asova zimskih,
krilat je ranilac pesmom najavio dolazak dana:
Simulo, ubogi seljak s komadiem oskudne zemlje,
tuna se bojei posta u danu to evo ve svie
sputa polako noge sa prekratke postelje bedne.
Brino i bunovno rukom po gustom pretrauje mraku,
ognjite trai, i tek kad se udari, oseti gde je.
Traak jo dima se tanak s izgorelog izvija panja,
zapretan gdegod jo ar mu pod pepelom spabo svetluca.
Grubim se nadnese likom nakrenuvi svetiljku aru,
iglom tad izvue fitilj od kuina suvih, pa stade
dugo da duva, dok jedva slabaak ne istera plamen.
Najzad se razmae tmina kad svetlost ve uhvati maha,
drugom on rukom sad titi plamiak od najmanjeg daha,
otvori kolibu kljuem, pa razgleda to se tu nae.
Prosuto leae neto na gomilu skupljenog ita,
otud on izdvoji za se koliko u mericu staje,
to mu izae na nekih esnaest mera teine.
Ode iz kolibe zatim, i uza mlin stane.
Iam nox hibernas bis quinque peregerat horas,
excubitorque diem cantu praedixerat ales:
Simulus exigui cultor cum rusticus agri,
tristia venturae metuens ieiunia lucis,
membra levat sensim, vili demissa grabato,
sollicitaque manu tenebras explorat inertes,
vestigatque focum: laesus quem denique sensit.
Parvulus exusto remanebat stipite fumus,
et cinis obductae celabat lumina prunae.
Admovet his pronam, submissa fronte, lucernam,
et producit acu stupas humore carentes,
excitat et crebris languentem flatibus ignem.
Tandem concepto tenebrae fulgore recedunt;
oppositaque manu lumen defendit ab aura,
et reserat cellae, quae providet, ostia clavi.
Fusus erat terra frumenti pauper acervus:
hinc sibi depromit, quantum mensura patebat,
quae bis in octonas excurrit pondere libras.
Inde abit, adsistitque molae.
Realizam i anr slikarstvo ovoga tipa pripadaju helenistikoj umetnosti grkoj.
Neki ispitivai su i pored lokalno italske boja Ajvara pomiljali da je pesma
prevod ili prerada nekog grkog originala. Grki pesnik Partenije, koji se u Rimu
druio sa neotericima, zaista je sastavio pesmu slinog naslova (, neko
jelo od divljai sa lukom i maslinkama). Ali treba rei da otar pogled hladnog i
duhovitog posmatraa i naroito nemilosrdni realizam pesnika Ajvara ne
nalazimo ni kod Teokrita u toj meri, a pogotovo ne kod nenog i boleivog
Vergilija. Strogom se realizmu Ajvara pridruuje oprezno u nekim stihovima i fina
parodija herojskog epskog stila brano je Kerera, vatra Vulkan.

Najzad treba ovde samo pomenuti i didaktinu pesmu u heksametrima koja pod
naslovom Ajtna (Aetna) govori o vulkanskim pojavama. Kompozicija je veoma
slaba, u jeziku se meaju arhaizmi sa kovanicama. Stil je mestimino blizak
novom stilu Senekina vremena. Pomiljalo se na razne pisce iz 1. veka n. e.,
naroito na Senekina prijatelja Lukilija, ali bez pouzdanih rezultata. Verovatno je
tek toliko da je pesma nastala u vreme Neronovo, pre erupcije Vezuva 79. st. e.
Uostalom, ve se u antiko doba s razlogom sumnjalo u autorstvo Vergilijevo.
Da bi doli u veliki i sveani, bogobojaljivi i sudbinski svet Vergilijeva pesnitva,
morali smo proi kroz jedan mali i ironini, setni i podrugljivi, kroz svet sitnog
pesnitva aleksandrijskog tipa kakav su ve poetkom klasinog perioda gradili u
svojim pesmama rimski neoterici. To je svet koji nam otkrivaju pesme Vergilijeva
dodatka. One nam pokazuju jasno da nema nekog otrog preloma izmeu
aleksandrinizma neoterika i klasicizma Augustova vremena, kako se na prvi
pogled ini kad se Katulu suprotstave Vergilije i Horatije. Nisu samo slabiji pesnici
ostajali na stazama to suih neoterici utabali. Bilo je i dobrih pesnika koji su u
smislu neoterika ostajali verni helenistikim i aleksandrijskim uzorima. Neto
drugaije, dublje i potpunije, dreobraavali su Kalimahove principe klasiciste
Vergilijeva tipa. Tako je vaan momenat za orijentaciju pesnika bila njegova
bliskost Augustu i Augustovoj kulturnoj politici i propagandi. Kako smo ve
pomenuli, u krugu oko Mesale Korvina, koji se zvanino i dalje izdavao za
republikanca, tradicije neoterika ostavljale su vie jasnih tragova nego u delima
pesnika Majkenatova kruoka, tj. pesnika potpuno vezanih za politiku Augustove
restauracije. Razume se da pri ovome treba imati na umu i onaj niz nereenih
pitanja koja se odnose ne samo na autorstvo ve i na hronologiju pesama
Vergilijeva dodatka. Ipak e se iz svega moi pouzdano zakljuiti da Vergilije daje
u odnosu na prethodnike i sitnije savremenike neto bitno novo u rimskoj
knjievnosti, umetnost koja nije toliko po formalno-tehnikim obelejima razliita
od uproena aleksandrinizma neoterika i helenistikog artizma, ve naroito po
svome duhu i ozbiljnosti i, pre svega, po onoj snanoj vezi izmeu rimske istorije i
Vergilijeva pesnitva koja Vergilijevoj pesmi i daje naroit znaaj, ma kakvo bilo
Vergilijevo tumaenje rimske istorije sa stanovita moderne istorijske nauke.
PASTIRSKE PESME VERGILIJE I TEOKRIT
147. Dok kod pesama Vergilijeva dodatka pitanje autorstva ne moe da se rei u
potpunosti, za Vergilijeva glavna dela takvih problema nema. Svako od tih dela
ima svoje posebne karakteristike, ali se ipak u njima moe pratiti razvoj nekih
osnovnih sklonosti i tenji pesnika Vergilija. Prvo delo, koje mu je odmah donelo
veliku slavu, Pastirske pesme (Bucolica, 10 pesama) ili Pesme izabrane (Eclogae),
prenosi u Rim grku bukoliku, pastirsku pesmu Teokrita i Teokritovih poslednika,
ali to ini vie u formalnom pogledu, jer izmeu Teokrita kao uzora i Vergilija kao
podraavaoca postoje krupne razlike.
ivot Teokrita iz Sirakuse na Siciliji pada, ini se, u godine izmeu 310250. st.
e., a njegova delatnost u vreme cvetanja aleksandrijske poezije. Teokrit je
boravio u Sirakusi, Aleksandriji gde je upoznao i Kalimaha i na ostrvu Kosu.
Ogledao se u raznim pesnikim rodovima, i to uvek uspeno. Proslavio se kao
tvorac krae pesme sa slikama iz pastirskog i seoskog ivota, kojima se
pridruuju i prikazi ivota u gradu. Potonji su pisci ve u antiko doba nazivali
idilama () ove pesme u kojima su veoma sretno zdruene realistike i
romantine crte. Ali taj je naziv dobio znaenje koje danas ima tek prema

Teokritovim pastirskim pesmama. Tu se pastirski ivot slika as idealizovano u

arkadskom pejzau, as sa mnogo realizma, naroito kada je re o pesnikovoj
rodnoj Siciliji. U ovim heksametarskim pesmama dijaloki momenat je naroito
naglaen, pa se u neku ruku spaja epski i dramski elemenat. Oigledan je dug
koji idila duguje dramskome mimu. Ovaj mali dramski rod negovan je naroito na
Teokritovoj Siciliji, gde je pored narodnog, improvizovanog nastao i knjievni
Sofronov i Herondin mim, pun realistikih sliica iz svakodnevnog ivota
helenistikog velikog grada. Tako i realizam Teokritove idile pripada u punoj meri
helenistikoj umetnosti. Idila je deo ueke artistike umetnosti grke, mada
pesme Teokritove deluju neposrednije nego pesme uenoga Kalimaha. Teokrit je
majstor stiha, uiva u finesama stila i jezika, izgrauje svoja mala dela do punog
umetnikog savrenstva. Najzad, to treba naroito naglasiti kada je re o odnosu
Teokritovih i Vergilijevih pastirskih pesama Teokrit opisuje stvarno pastirski
ivot i pastire, sluei se tek sasvim izuzetno pastirima kao maskom da prikae
druga lica i druga oseanja. Njegov je stav stoga stav posmatraa koji paljivo
zapaa i belei dakle stav pomalo superioran i udaljen, mada matanja
stanovnika bunoga grada o romantinom pastirskom i seoskom ivotu ponekad
spaja sa preciznim posmatranjem i poznavanjem prave realnosti toga ivota.
Vergilije stoji drugaije prema pastirima svojih pesama. Pre svega to mahom i
nisu pravi pastiri. Kod Vergilija to su preobueni graani, da ne kaemo
intelektualci. Njihove rei su esto pune aluzija na savremenu rimsku istoriju,
njihova su raspoloenja mahom daleko od raspoloenja pastira, ma i romantino
idealizovanih. Tako se pastirska pesma Vergilijeva mnogostruko vezuje za rimsku
stvarnost Vergilijeva vremena kojoj ne pripada samo politika istorija ve isto
tako i filosofska kola i knjievna tradicija. Prvo, lino, one su u osnovi u skladu s
epikurskim stavovima koje je Vergilije u mladosti prihvatao, kako smo to ve
videli iz Sitnica. Prihvatio je Vergilije ta shvatanja samo za kratko i ve u
Pastirskim pesmama polako ih naputa, ali srea povuenog pastirskog i seoskog
ivota u skladu je i sa povuenim mirom Epikurova vrta, kako jasno pokazuju i
neki Lukretijevi stihovi. Dalje, knjievno, tu je i aleksandrijska tradicija kojoj
pripada Teokrit i kojoj je u Rimu blizak krug neoterika. Videli smo, iao je i
Vergilije u mladosti stopama Katulovim. A za Katula antika obavetenja kazuju
da je prema Teokritovoj arobnici (, idyll. 2) sastavio jednu nama
izgubljenu pesmu. Prema istome uzoru sastavlja i Vergilije drugi deo svoje osme
pastirske pesme (ecl. 8) gde govori o ljubavnim vradbinama. A nadasve,
istorijski, pastirski ivot ovih Vergilijevih pesama znaio je za pesnika mir daleko
od mrskih graanskih ratova i krvoprolia, znaio je civilizaciju nasuprot
varvarstvu ratnikog ivota. Ali za Vergilija pastirski svet nije samo staklena
bata, svet nestvaran i zamiljen, ve i slika stvarnog ivota gde oveka mue ne
samo ljubavne strasti ve i teka sudbina ljudska. Spoj idilinog sna i tragine
jave su pastirske pesme Vergilijeve. Stoga u njima i nema one jasno ocrtane
realnosti i stroge preciznosti posmatraa Teokrita.
Moda je i grka pastirska pesma posle Teokrita napustila realistiko i precizno
slikanje. Ono malo to nam je od te potonje grke bukolike poznato doista
ukazuje na jedan vie neodreeni, meki i oseajni ton. Znamo i to da je nekako u
Sulino vreme aleksandrijski filolog Artemidor iz Tarsa izdao zbornik grkih
bukoliara i da je njegov sin Teon iz Aleksandrije moda u doba Kajsarovo
komentarisao Teokritove pesme. Stoga je Vergalije po duhu moda i blii potonjoj
grkoj bukolici nego samome preciznome realisti Teokritu. Ono to poreenje

Vergilijevih pesama sa Teokritovim otkriva kao originalnost Vergilijevu moda

Vergilije donekle i duguje mlaim grkim uzorima, ali nesumnjivo samo
delomino. Ve i samo preobraavanje odreenih Teokritovih uzora u navedenom
smislu ukazuje na Vergilijev lini udeo u razvoju antike pastirske pesme. Kako
emo videti, taj je udeo tako velik da ne moe biti rei prosto o podraavanju
grkim uzorima ili o ukrtanju Teokritova uticaja i uticaja mlae grke bukolike. Ni
jedno ni drugo ne bi dalo pastirsku pesmu Rimljanina Vergilija. Vergilije je blizak
svojim pastirima u kojima, ma koga oni predstavljali, ima neto i od samoga
Vergilija. Tako su oni i pastiri, nekako zvanino i formalno, a, esto, i linosti iz
Vergilijeve okoline, pa istovremeno pomalo i sam Vergilije. Nema otrih kontura i
jasne svetlosti Teokritovih sliica (), ali ima naroite atmosfere, sve odie
osobenim raspoloenjem, u svemu je prisutan pesnik uvek i sam, intimno,
uesnik, dok rimska stvarnost probija kroz idiline oiise. To saoseanje nenog
pesnika, ta fina maskerada, ta veza sa istorijskom realnou italskom i sa
predanjem grkog knjievnog roda sve to su osnovne osobenosti Vergilijeve
umetnosti, koje se samo delimino mogu obuhvatiti izrazima polisemija i
simbolika. Sve to ima znaajne posledice za njegovo stvaranje. Tu polisemiju
mnogostrukost znaenja karakteristinu za umetnost koja je svesno simbolina i
gradi svoj vrsto povezani svet simbolinih slkka nai emo u punoj meri u
Vergilijevoj Ajneidi. U Pastirskim pesmama jo ima raznorodnih pesama, pesama
u kojima realnost pastirskog ivota ima veeg udela, pesama u kojima su crte iz
te realnosti samo jo fina pesnika igra.
HRONOLOGIJA I RAZVOJ
148. Ima dosta strunjaka koji izuavaju hronologiju pojedinih pastirskih pesama
Vergilijevih, nastalih u godinama od 4239. st. e. Na osnovu tako dobivene
hronologije prate razvoj Vergilijev i nalaze da u najranijim pesmama Vergilije jo
zaista ostaje u svetu pastirskom, da se potom polako pojavljuje rimska stvarnost i
da, najzad, ta stvarnost sve potpunije osvaja Vergilijevo pastirsko pesnitvo,
premaujui postepeno razmere rimske i italske, simboliui ljudsku sudbinu i
veliko kolo opte istorije ljudskog roda. Detalje osetljivog pitanja hronologije ovde
moemo ostaviti po strani. Dovoljna je injenica da takve crte u zbirci Vergilijevih
Pastirskih pesama zaista postoje. Tako se s razlogom moe rei da nain kako
Vergilije sudbinu Rima i sudbinu oveanstva (ecl. 4) unosi u svoje pastirske
pesme ukazuje ve na njegov potonji rad, na veliki spev Ajneidu. Na taj ep
ukazuje i polisemija, simbolika Vergilijeve veoma line umetnosti u Pastirskim
pesmama. Ove osobene crte Vergilijevih Pastirskih pesama ine od njih nova i
originalna dela antike umetnosti pa su svakako znaajnije od pozajmica koje je
Vergilije uzimao iz svojih uzora. Ti uzori Vergilijevi bili su veoma raznovrsni, jer
pored Teokrita stoje i potonji bukoliari grki, Mosho i Bion, koji nisu uneli neke
naroite novine u grku idilu, pa zatim Kalimah, epigramatiari, a na rimskoj
strani Katul i neoterici, Kornelije Gal, Horatije, pa i Katulov savremenik Lukretije.
O pojedinostima tih ugledanja i pozajmljivanja obavetavaju komentari.
Znaajniji je samostalni put umetnika Vergilija.
Vergilije taj put prelazi brzo, ve u Pastirskim pesmama. Da li taj put doista
prelazi onako pravolinijski kako bi to hteli neki ispitivai hronologije Vergilijevih
bukolskih pesama, ne moe se pouzdano rei. Ali bez obzira da li je ova ili ona
hronologija opravdana, jasno je da i onim pesmama koje su Teokritu najblie (ecl.
2 i 3) Vergilije daje svoj lini peat. Teme i sredina tu su sasvim u okvirima

pastirskog ivota i Teokritove pesme. Pastir Koridon, u drugoj pastirskoj pesmi

(ecl. 2) peva svoju tugu i svoju nesretnu ljubav za Aleksida, miljenika
gospodareva, peva je usamljen i bez nade, u podnevnoj ezi dok eteocima nose
ruak a cvrak cvri u bunu. Raspoloenje se menja. Grubi pastir naivno u toj
samoi hvali svoje dobre osobine i lepote pastirskog ivota, obeava Aleksidu
poklone, kao da je prisutan. Najedared se prene i samom sebi dobaci da je seljak,
da se ljubav darovima kupiti ne moe. Pa ponovo Koridon peva veliku
neizbenost, okrutnu neumoljivost ljubavne strasti ali joj sada daje vee,
optije razmere koji potseaju na Lukretijevu sliku lrolea i invokaciju boginje
ljubavi, Venere, opte majke. Samo to je u Vergilija sve smeteno u svet
pastira i vergilijevski vezano za linu ovekovu sudbinu. Pastir stavlja svoju ljubav
u isti red sa nagonom lavice koja goni vuka, vuka koji trai kozu. Svakoga vue
sopstveni nagon trahit sua quemque voluptas:
Ljuta lavica ide za kurjakom, kurjak za kozom,
nestana koza ide za cvatuom zanovijeti,
za tobom Koridon ide kud koga pouda vue.
Torva leaena lupum sequitur; lupus ipse capellam;
florentem cytisum sequitur lasciva capella;
te Corydon, o Alexi trahit sua quemque, voluptas.
Sunce zalazi. Vee svima donosi odmor. Ali ljubav pee i ne zna za meru. Ali sa
ovom traginom notom Vergilijeva pesma se ne zavrava. To ne bi bio Vergilije.
Pastir se trgne oslovljava opet samoga sebe kao nesretnu ludu:
Kakva, ah Koridone, osvojila tebe je ludost!
Ah Corydon, Corydon, quae te dementia cepit!
ekaju dunosti i zapoeti poslovi. Treba biti koristan. I Koridon se rezignirano
tei nai e drugu ljubav. Treba li jo posebno ukazati na to, koliko ne samo po
ovoj zavrnoj neubedljivoj utesi ve i po celom opisu mena Koridonova
raspoloenja i po razgovoru sa samim sobom, ova Vergilijeva pastirska pesma
stoji blizu Katulovoj pesmi Ta dosta s ludou, jadnie Katule!? Tu je ista
psihologija i ista vetina prikaza, ali u Katula nema ovog Vergilijeva, rekli bismo,
socijalnog elementa nema pozivanja na vrenje dunosti i isticanja korisnosti
rada. Prelazimo u drugi jedan svet. Kao da se u Koridonu koji tako oigledno
pripada helenistikoj umetnosti priprema junak Vergilijeva herojskog epa,
Ajneja, koji savladava ljubav jer ga zove dunost. Samo to e ta dunost biti
krupnija, dunost istorijska osnivanje rimske veliine. Kao to za Vergilijevu
priu o ljubavi Ajneje i Didone znamo da je imala uzore u kojima je sve bilo ve
reeno i ispripovedano pre Vergilija ali sve bez toga posebnog smisla koji
Vergilije daje prii, tako i za sve motive druge pastirske pesme Vergilijeve, pa i za
pojedine njene stihove, znamo izvore u Teokrita. To su pre svega Teokritova
trea () i jedanaesta idila () gde pastiri pevaju pred svojim
draganama, obeavaju i prete. Ali u tim Vergilijevim uzorima nema ni usamljene
tragike, ni linog oseanja, koji ine od ove formalno potpuno pastirske pesme
umetniko delo u kome se realistiki plan Teokritove pastirske pesme zamenjuje
transparencijom i odsustvom strogo povuenih kontura. Trea pastirska pesma
Vergilijeva (ecl. 3) u formalnom pogledu jo je potpunije idila sa elementima
mima. Dva se pastira raspravljaju a zatim nadmeu (), pevajui o ljubavi.
Glavni su uzori etvrta i peta Teokritova pesma i osma Pseudo-Teokritova pesma.
Ali i u ovoj Vergilijevoj pesmi ceo niz elemenata prelazi granice Teokritove
umetnosti. Iluziju pastirske pesme razara Vergilije hvalei Poliona kao zatitnika

pastira-pesnika. Tako pastir postaje i zastupnik Vergilijev, slino kao to je to, ini
se, ve i Koridon. U Vergilija nema pobednika, a oba pastira zavravaju svoje
nadmetanje zagonetkama. Naoko se ne ine mnogo sloene. Ni antika, ni
moderni interpretatori nisu ih pouzdano odgonetnuli. Pesma se zavrava reima
sudije da su dostojni nagrade svi koji vole, svi koji strepe od slatke ljubavi a
doivljavaju gorku. I tu kao da govori Vergilije pesnik Koridonove i Ajnejine
ljubavi, i tu znak da u pesmama to ih pevaju pastiri o ljubavi moe da se trai i
simbolian smisao.
Teokritov pastirski svet i rimska stvarnost mnogo se potpunije proimaju u
devetoj pastirskoj pesmi (ecl. 9). Kroz dijalog ujemo o graanskom ratu i podeli
zemlje veteranima. U toj se pesmi javlja i potpunije ocrtani lik nekog boanskog
oveka i gospodara, spasitelja iz nevolja. Ve su u optem delu ove knjige, kada
je bilo rei o periodizaciji rimske knjievnosti, pomenuti istorijski uslovi koji
doprinose stvaranju ove predstave i carskog kulta razvoj monarhije u Rimu,
uticaj orijentalnih kultova i helenistike teokratije. ini se da je u devetoj, a i u
petoj pastirskoj pesmi (ecl. 5) za Vergilijeva matanja o takvom spasitelju
Kajsarov lik bio znaajan, dok se u prvoj pesmi gde je takoe re o podeli
zemlje veteranima ta matanja vezuju ve za Oktavijana. Ali ma kako reavali
ova pitanja, oigledna je osobena transpozicija teke rimske stvarnosti, njenih
elja i snova, u svet pastirske pesme, pri emu se ve javljaju motivi potonjeg
pesnitva Vergilijeva. Pastirski i seoski ivot suprotstavljeni su varvarskom
ratovanju i vojnikom ivotu, i to tako da se simbolino cela sudbina rimska
vezuje za selo i za mladia spasitelja koji e nanovo doneti mir.
U estoj pastirskoj pesmi (ecl. 6), punoj raznovrsnih tema, kroz usta Silena govori
pesnik i o postanku sveta, meajui mitske elemente, meu kojima se javlja i
motiv zlatnog veka, sa elementima bliskim Lukretijevu epikurskom uenju i
Lukretijevu pesnikom izrazu. Pastiri su nali u peini starog Silena i on njima
kazuje poetke sveta:
Jer on pjevae, kako po prostoru golemom praznom
stisnuta bjehu poela i zemlje i zraka i vode,
pa i itkoga ognja, i kako iz tih prvina
nastade sve, i tanahni svod nebesa se zgusnu
kako je poela zemlja izatoga tvrdnut i vode
gonit u korito morsko i pomalo oblike primat,
kako se divila zemlja sunanoj svijetlosti novoj,
i kia poela padat iz magle dignute u vis,
poee ume rasti i zvjerinje r'jetko tumarati
po planinama, koje nijesu ga vidjele prije;
kamenje Pirino onda spomenu, Saturnovo carstvo
i Prometeja krau i Kavkaske ptice..,
Namque canebat, uti magnum per inane coacta
semina terrarumque animaeque marisque fuissent,
et liquidi simul ignis; ut his exordia primis
omnia, et ipse tener mundi concreverit orbis;
tum durare solum et discludere Nerea ponto
coeperit, et rerum paullatim sumere formas;
iamque novum terrae stupeant lucescere solem,
altius atque cadant summotis nubibus imbres:
incipiant silvae quum primum surgere,

quumque rara per ignaros errent animalia montes.

Hinc lapides Pyrrhae iactos, Saturnia regna,
Caucasiasque refert volucres, furtumque Promethei...
Vezu ove pastirske pesme sa rimskom stvarnou stvara pohvala pesnika Gala
kome je posveena. Tako je Vergilije iroko razmaknuo granice grke bukolike.
Tako je ovaj mali knjievni rod ispunio svojim linim eljama, stvarnou rimskom,
ljudskom sudbinom, kozmikim zbivanjima polazei od helenistihog
pesnitva, od Katula i neoterika, od samotnog Lukretija. Kao da je malena aa
toga roda prepuna. Ali se majstorstvu Vergilijevu mora priznati da i onda kada
zapeva o velikim temama ume da nae jezik i oblik, kompoziciju i tok misli, koji
ovome knjievnom rodu i odgovaraju. I kada u slavnoj etvrtoj pastirskoj pesmi
pree sve granice Teokritovih sadrina, kada u punoj meri da simbolinu sliku
istorije rimske i istorije ljudske, sliku prezasienu znaenjima i linim eljama, on
odista samo oprezno povisuje svoj bukolski ton (paulo maiora canamus) i to pod
okriljem pastirskih Muza Sicilije (Sicelides Musae), domovine Teokritove. I kada tu
proroki zapeva dolazak nekog udesnog boanskog deteta sa kojim nanovo stie
i Saturnov zlatni vek mira i sveotpte sree, u sveani i proroki ton upliu se
neie boje pastirske pesme i kao u nekoj bajci detetu raste iz kolevke cvee.
ORIGINALNOST VERGILIJEVE SIMBOLINE POEZIJE
149. Vergilijeva etvrta pastirska pesma, poznata etvrta ekloga (ecl. 4), bila je
od antikog vremena predmet bezbrojnih studija i interpretacija. Jo uvek
strunjaci i nestrunjaci nude mnoga tumaenja bilo da polaze gotovo iskljuivo
od teksta pesme, bilo da u pomo uzimaju celokupnu antiku knjievnost sa
antikom istorijom i modernom istorijom religije. Pored svih neslaganja u
interpretaciji pojedinih stihova i cele pesme, ova je dugotrajna polemika pokazala
ipak dve stvari veoma znaajne za razumevanje Vergilijeve umetnosti i
Vergilijeve originalnosti. Prvo, svesno graena i traena simbolika pesme prua
kako je to za simbole karakteristino velik broj moguih tumaenja i aspekata.
Drugo, za manje vane predstave i elemente etvrte ekloge mogu se utvrditi
razni antiki, grki i rimski, izvori i prethodnici ali osnovnoj predstavi i
osnovnim temama nije se ulo u trag ni kod grkih bukoliara, ni u celokupnom
antikom pesnitvu. U te osnovne predstave spada i takav zlatni vek koji tek
postepeno nanovo nastaje, i to sa zastojima i padovima, zatim boanski deak
koji raste zajedno sa tim zlatnim vekom tako da njegov razvoj prate pojedine faze
zlatnog veka. Njima se moe pridruiti i trea karakteristina crta: motiv o
kozmosu koji se pri roenju ovog udesnog deteta zaljulja od radosti zbog
dolaska zlatnog veka. Moe se stoga rei da su koliko mi danas znamo ove
osnovne teme etvrte ekloge lino Vergilijeve. One doista potpuno odgovaraju
Vergalijevoj sklonosti ka mistici i filosofiji istorije, sklonosti koja e se u punoj
meri ispoljiti i u potonjim njegovim delima. I tamo gde se slui poznatim
motivima, Vergilije postupa samostalno. Sve te elemente on mahom uzima kao
simbole koji kao snani i sveani tonovi ulaze u muziku kompoziciju njegove
pesme. Posle uvodke invokacije to jasno pokazuju ve etiri sledea stiha (47).
Tu se gomilaju predstave iz mita, mistike i religije. Pedantna i strogo racionalna
interpretacija nalazi da meu njihovim znaenjima vlada oigledan nesklad:
kazuje se da je dolo poslednje doba (ultima aetas) o kome govore knjige Sibile u
Kumi, a kazuje se odmah potom da ve nanovo nastaje velika godina. A ta
velika godina, odnosno veliki niz stolea magnus saeclorum ordo, za koji zna

orfiko-pitagorska mistika i stoika filosofija, traje hiljadu ili deset hiljada obinih
godina, pa kada se taj vek ispuni ( ), odnosno navri ta
velika godina, onda se sve iznova raa. Prema pedantnom tumaenju dva prva
stiha glavnog dela ove pesme ustvari kontradiktorno obeleavaju istorijski
momenat kao kraj i poetak u isti mah. A u sledea dva stiha javljaju se jo dve
nove i meusobno nezavisne predstave povratak Saturnova carstva i silazak
nekog novog pokoljenja sa neba. Jedno se vezuje za Arata i Hesioda, drugo za
Homera i stoiku interpretaciju. Raznorodne predstave, nesumnjivo. Ali sve
naroito odabrane zbog svoje sveanosti i svoga znaaja, sve upotrebljene kao
znak za jednu naroito znaajnu prekretnicu u istoriji oveka i kozmosa. Sve je u
ovoj pesmi simbolino i zasieno znaenjima. Ta polisemija i ini da pojedini
elementi gube konture i tonu u neki mistini i proroki polumrak.
Tako je i sa boanskim deakom (puer divinus) koji ima neke crte bliske figurama
Ajona i Sotera u helenistikoj mistici, a nije ni jedan ni drugi. On donekle
odgovara neznanom spasitelju koji, malen i nepriznat, razumeva stradanje
izmuenog oveanstva u drugim legendama sline vrste. Ali ujedno su, i deak i
cela pesma, vezani i za rimsku istoriju. Sit je rimski svet Vergilijeva vremena
graanskih ratova i eljan mira i svega onoga to je kazuju mitovi u davno
prolom zlatom veku prethodilo ratovima. Sline misli nalazimo i kod drugih
pesnika Augustova vremena. One odgovaraju osnovnoj tendenciji Augustove
restauracije i njenom romantinom idealizmu. Ali samo kod pesnika Vergilija
nalazimo ovakve sloene i originalne pesme pune simbolike, pesme koje
elementima iz knjievnosti, legende i mita kazuju sudbinu oveka, Rima,
kozmosa sve najednom i ujedno. Stoga su i uzaludni pokuaji da se racionalno
i konano definie Vergilijevo boansko dete kao Ajon, kao Soter, kao
helenistiki monarh ije se roenje slavi kao roenje boanstva, a pogotovo kao
sin konzula Asinija Poliona koji se u ovoj pesmi iz 40. st. e. takoe javlja, ili opet
kao sin druge koje istorijske linosti, Oktavijana, Antonija itd. Ti pokuaji nisu
samo uzaludni ve i suvini jer bi liili Vergilijevu pesmu one osnovne osobenosti
karakteristine za njegovu umetnost smiljene polisemije i simbolike. Gotovo
da takvom suavanju i osiromaenju vodi ak i tumaenje koje u boanskom
deaku Vergilijevu vidi Zlatno doba. Jer tada ono ne bi bilo pomalo i Oktavijan
August koji se nekako uoi sastavljanja etvrte ekloge zvanino i po svim
pravilima adopcije rodio kao novi sin Kajsara, dalekog potomka boginje Venere.
A August je nekako ovo dete ipak, kao to je za Vergilija i sudbina oveanstva
nekako ujedno i sudbina Rima. A da je dete samo personifikacija zlatnog doba,
ono ne bi bilo ni ono boansko dete koje u narodnoj bajci i soteriolokoj legendi
donosi mir i spas. Drugim reima, bilo bi jednosmislena personifikacija, a ne
mnogoznani simbol.
Ve je u Pastirskim pesmama Vergilije odredio pravac i sadrinu svoje poezije
unosei sasvim nove teme i raspoloenja u okvire bukolske pesme Teokritove,
dajui neto novo i bitno razliito u okvirima toga roda. Ali treba naglasiti da je
Vergilije ipak kao pesnik uvek svesno i namerno, kao po nekoj svetenoj dunosti,
verni uvar pesnikog predanja koje u njegovoj pesmi dobija mahom novi,
simbolini smisao, ali ga esto dobija ba stoga to pripada tome predanju, kao
reminiscencija obogaena novim smislom. U Vergilijevoj sloenoj i uenoj
umetnosti bogatoj emocijom sve je ipak precizno sraunato i racionalno
savladano. I tamo gde se na prvi pogled ini da je sve samo igra slobodnih

asocijacija, gde kao da i nema kompozicije, sve je strogo povezano, sve paljivo
uravnoteeno, i tako e uvek biti u Vergilijevu delu.
PESME O POLJOPRIVREDI - UZORI, IZVORI, KOMPOZICIJA
150. Za najzrelije potpuno dovreno delo Vergilijevo smatraju se didaktine
Pesme o poljoprivredi (Georgica) pisane u heksametrima od 36. do 29. godine st.
e. ak i u vreme kada su tokom 19. i poetkom 20. veka ostala Vergilijeva dela
ne samo kod italake publike ve i u krugovima strunjaka izgubila neto na
ceni, Pesmama o poljoprivredi ostavljen je njihov visoki rang. Pa ipak ovome delu
moderni italac prilazi tee nego Pastirskim pesmama i Ajneidi. Razlog je u
njegovom umetnikom obliku i u tome to Pastirske pesme moemo da poredimo
sa idilama grkih bukoliara, a Ajneidu s epovima Homera, Apolonija Roanina i
Lukretija, dok takvih uzora za Pesme o poljoprivredi gotovo i nemamo. To ne
znai da se Vergilije nije sluio grkim i rimskim uzorima i izvorima. Pesme o
poljoprivrdi u osnovi pripadaju pounoj poeziji, najdosadnijem i stoga za pesnika
najteem knjievnom rodu. Morao je Vergilije, iako rodom sa sela, da proui
strunu literaturu koja je bila opsena. Sluio se astronomskim spevovima
stoiara Arata (oko 315240. st. e.) i delima pesnika didaktikih spevova
Nikandra iz Kolofona koji je pisao o zemljoradnji i pelarstvu. Sluio se i proznim
spisima starijih i savremenih pisaca Aristotela i Teofrasta, Katona i Varona. U
pesnikoj dikciji Vergilijevoj jasni su tragovi Homera i Hesioda, Apolonija
Roanina i Kalimaha, Partenija i Lukretija. Ali kada sam pesnik kae za ovo svoje
delo da njime u Rim prenosi poeziju iz Hesiodove Askre a to znai da
Vergilijeve Pesme o poljoprivredi nekako odgovaraju didaktikoj Hesiodovoj pesmi
Dela i dani onda to ima stvarno tek veoma ogranieno vaenje.
Pesme o poljoprivredi, posveene Majkenatu, daju dosta obavetenja o
poljoprivredi. Ali ovaj didaktini spev u etiri knjige, odnosno pesme, i nije
komponovan tako da sistematski obavetava i pouava. Dodue, prva je knjiga
posveena poljoprivredi, druga voarstvu i vinogradarstvu, trea stoarstvu i
etvrta pelarstvu. Ali u svojim poukama Vergilije isputa mnoge osnovne i bitne
teme, dok drugima poklanja neoekivano mnogo ili iznenaujui malo panje.
ini se da u kompozicionom pogledu nisu ni raniji antiki didaktiki spevovi i spisi
bili dosledni i sistematini. Pa opet je nesumnjivo pogreno u ovakvoj obradi
teme kod Vergilija videti prosto naslee starije didaktine knjievnosti i njenoga
manira dobro poznatog ve iz Hesiodova speva i iz rasprava Katona i Varona. To
naslee i taj manir bilo bi gomilanje razlinih pouka, pa bi prema takvom
shvatanju i Vergilije samo nekako mehaniki povezivao i kitio svoje pouke
pesnikim prelazima i epizodama. Kad bi ovakav bio Vergilijev postupak, njegovo
bi delo u umetnikom pogledu ak i zaostajalo za Hesiodovim arhainim Delima i
danima. Jer sve, esto proizvoljno gomilanje pouka i obavetenja, podreeno je
ipak u Hesioda osnovnoj nameni njegova dela elji da pokae kako je u
njegovoj linosti povreen seljak koji poteno i samopregorno radi. Jer znamo
Hesiod je prema odluci suda izgubio naslee oko koga se sporio sa svojim
bratom i to je bio povod da napie svoj spev. Ima u Hesioda pored pouka svake
vrste, od zemljoradnikih do moralno-filosofskih jo i pesnikih opisa prirode, pa i
mitolokih ekskursa. Delo ovog starog pesnika-seljaka, najstarije poznate linosti
evropske knjievnosti, tako sadri sline elemente kao i delo Vergilijevo. Pa opet
je umetnost Vergilijeva po tehnici i duhu sasvim razlina od Hesiodove.

Paljivija analiza pokazuje da se i u Pesmama o poljoprivredi Vergilije drao

precizne, uravnoteene, moemo rei muzike kompozicije. Pojedine grupe
stihova stoje u strogom meusobnom odnosu, obimom i emotivnom sadrinom,
tako da u ovome zatvorenome svetu Vergilijeve pesme svaki detalj povezuju fine
niti, motivi se nagovetavaju, da bi potom izbili punom snagom i, najzad, gubei
se, uneli neku novu notu u harmoninu celinu dela. To je postupak koji je u Rimu
ve primenjivao Katul ugledajui se na aleksandrijski epilij, a nalazimo ga i kod
savremenika Vergilijevih, kod drugih pesnika Augustova vremena, naroito kod
elegiara Tibula. Da bi se osetio blagi ali snani pokret uravnoteenih odseka koji
oivljava i povezuje Vergilijeve Pesme o poljoprivredi i nosi itaoca kao pokret
prostranih talasa, delo se mora proitati najedared. Samo se tako moe osetiti
kako arolija precizne umetnosti Vergilijeve stvara potpuno jedinstvo u njegovu
delu, jedinstvo koje nije tek jedinstvo sadrine u obinome smislu.
JEDINSTVO SADRINE I OBLIKA (I KNJ.)
151. Sadrina i oblik ne mogu se razdvajati u umetnikom delu. Stoga ako ovde
i dajemo pregled sadrine dela, neto iscrpnije samo za prvu knjigu, to ima pre
svega praktinu namenu da osvei seanje na proitano i da istakne krupnije
odseke radi lakeg razumevanja onoga to je reeno o muzikoj kompoziciji i o
umetnosti Vergilijevoj u kojoj sarauje sve od teme do eufonije stiha, od
filosofske postavke do boje vedroga neba.
Saeto i jednostavno poinje pesma. U etiri uvodna stiha kazuje se raspored
praktinih pouka po knjigama. Zatim se pesnik obraa bogovima meajui i
identifikujui italske i grke. Tu pored bogova ume i polja stoji i boanski
Oktavijan August. Rei upuene njemu su za nas danas samo neumerene
pohvale koje peva dvorski pesnik. Ali jedva da su podjednako jako zvuale
uima antikog itaoca za koga u pesnitvu divinizacija heroja i u ivotu
hvalospev vojskovoi nisu bili tako neobini. Sve u ovoj uvertiri nagovetava
celinu. Pesnik Oktavijana poziva da se saali na seljake oni ne znaju puta kojim
valja krenuti (ignarosque viae mecum miseratus agrestes). Precizno i
jednostavno slede saveti o obradi njive u prolee. Ali u toj preciznoj i smiljenoj
jednostavnosti, koje ima najvie u prvoj knjizi, opis prirode i ivota italskog
seljaka die se neprestano do pune i prave poezije:
S prvim prolea dahom, dok sneg jo kopni s planina,
sipke, smrznute grude Zefirov dok rasipa lahor,
tad ve nek zarie bik pod prvim pritiskom pluga,
raonik tad nek zablista kad brazda ga oisti topla.
Vere novo, gelidus canis cum montibus umor
liquitur et Zephyro putris se glaeba resolvit,
depresso incipiat iam tum mihi taurus aratro
ingemere, et sulco attritus splendescere vomer.
Kad je re o podneblju i nainima obrade zemlje, o ubrenju i navodnjavanju, o
drljanju i drugom oranju, uvek eufoniju savrenih stihova prati precizna i
jednostavna konciznost izraza. S razlogom su ve antiki kritiari kazivali da se
samo u Vergilijevu pesnitvu nalazi ta konciznost bez elipse, to uzdrano obilje,
ta trezvenost bez suvoe, to bogatstvo bez praznoslovja sve svojstva koja ine
Vergilijeve stihove gotovo neprevodivim. Sa opisom radova menja se i godinje
doba. Jedan do dva epiteta, nekoliko rei i sve je doarano. Pranjavo leto pri
grudu zrelim suncem (glebasque iacentes pulverulenta coquat maturis solibus

aestas), trava vene, ali kroz nizbrdit jarak puta zemljoradnik vodu; ona pada
preko strmenog kamenja i potmulo hui (illa cadens raucum per levia murmur
saxa ciet). A Vergilijeva se pouka neosetno die do krupne misli o znaaju rada
koji nije ni prokletstvo, ni puka nuda. Neumorni rad, neprekidna borba sa
prirodnim silama ima civilizatorsku ulogu. Samo boanstvo tako je htelo: samo
naporom, radom ovek postaje ovek. Sve je savladao rad (labor omnia vicit) i
sve stalno mora da savlada nanovo radi odravanja civilizacije. Taj teki zakon
razvio je ovekovu snalaljivost. Tako su stvorene poljoprivredne sprave, tako je
savladana priroda. I opet neosetno sa visokog brega pesnikog talasa silazimo u
njegovu strunu udolinu. Vergilije govori o spravama i plodnosti, daje kalendarski
pregled kada valja obavljati pojedine radove. Zvezde i nebeski znaci kazuju i
predskazuju pogodan as i opasnosti. Opisuje se zodijak i godinje kretanje
sunca. Toje astronomska nauka, nauna kozmografija. Ali opet neosetno raste
pesniki talas. Sve je sada puno Vergilijeve bogobojaljivosti. U Vergilijevoj
vaseljeni nalazi mesto Had ije je postojanje osporavao Lukretije. Zemljoradnik se
pokorava zvezdama i predznacima. ovek svoj ivot mora da ureuje prema volji
boanstva. Odrekao se Vergilije Epikura iji bogovi za oveka ne mare.
Pripovedanje se sasvim razbije. Bez loginog reda niu se slike rada i odmora,
dana i noi, godinjih doba, ali u svemu vlada pesnika logika, koja se rukovodi
svojim pravilima i kontrastom pojaava umetniku snagu pojedinih opisa. Pored i
posle mranog jesenjeg nevremena stoji sunana proslava Ambarvalija u prolee.
Sve povezuje neko religiozno raspoloenje ovekovo je da radi, da potuje
stare bogove i prouava znamenja. Ustvari u duhu stoikog panteizma to su
znamenja koja daje sama priroda. Ne samo nebeska tela ve i ivotinje otkrivaju
oveku atmosferske promene koje se spremaju. Sve je jedno i jedinstveno. Opisi
prirode zdruuju se sa mitolokom uenou pa se i tako postie pesnika
raznovrsnost i privlanost dela:
Nebu se vinu sad Nis, do zenita plavetnila jasnog,
pred njim za purpurnu vlas ispataju izmie Skila;
kamo god prhne i krila proseku joj svilenu plavet,
svuda je po nebu s mrnjom i stranim i prodornim krikom
progoni Nis; kuda god se pak ustremi Nis da je stigne
providni paraju vazduh strelovito izmie Skila.
Graktanje veselo, jasno, odjednom se prolomi triput,
mir, zatim graktanje opet iz stisnuta grla to tmurni
gavrani s visokih gnezda opijeni nenadnim miljem
klepeu krilima, graku, jer kia je prestala, ptii
nejaki svi su na broju i topla ih tetoe gnezda.
Apparet liquido sublimis in aere Nisus,
et pro purpureo poenas dat Scylla capillo;
quacumque illa levem fugiens secat aethera pinnis,
ecce inimicus atrox magno stridore per auras
insequitur Nisus; qua fert Nisus ad auras,
illa levem fugiens secat aethera pinnis.
Tum liquidas corvi presso ter gutture voces
aut quater ingeminant et saepe cubilibus altis
nescio qua praeter solitum dulcedine laeti
inter se in foliis strepitant; iuvat imbribus actis
progeniem parvam dulcisque revisere nidos.

Sve je dakle za Vergilija u prirodi izraz neke vie sile, njenog reda i rasporeda. Ne
kazuju mene meseca i sunca oveku samo kakvo e biti vreme. Kazuju i
opasnosti koje ga oekuju. Pesniki talas nanovo se die do najvieg stupnja ove
gradacije u kojoj podjednako uestvuju misao i izraz:
Sme li ko svetlosti izvor da laljivim smatra, ta sunce
esto opominje nas na izdajstva i pobune tajne,
skrivena vrenja u masi da ratom il prevratom prete.
Kad ono pogibe Kajsar, nad Rimom se saali sunce,
ozar sjajnog mu lika tad pomre, pokri ga ra,
greni uasnu se rod u stravi od veite noi.
Ali u vreme ono i zemlja i puina morska,
zloguke ptice i kuke kad plot im za parenjem udi
davahu znak. Ta koliko smo puta uzavrelu Ajtnu
videli kako se die i kipi iz raspuklih pei,
valjaju ognjene grude i kamenje teno po zemlji
kiklopskoj. Oruja zveket se orio germanskim nebom,
Alpi od potresa monih, neuvenih drhtahu strano,
narod je ak neki glas u tiini iz dubrava uo
straan, i jezivo blede avetinje, prikaze none
viae narod; i stoka beslovesna prozbori ljudski.
Uas! Obrnue reke svoj tok i popuca zemlja,
plae i slonova kost iz hramova, tuane hladne
kipove probio znoj, a kralj svih reka Eridan
grunu kroz ume sa besom, u vrtloge bacaju debla,
provali svud u doline odvlaei obore, stada.
Predznaci tuni odasvud: iz utroba rtvi da preti
grozni znak, krv iz bunara neprestano kapae, vuci
urlahu nou s gradova neprestano, dotad jo nikad
nisu iz vedra neba ni gromovi tukli toliko,
nit su tolike komete zlokobno gorele nebom.
Zato su Filipi ravni u krvavom sukobu opet
videli dve rimske vojske gde jednakom snagom se bore.
Bozi ravnoduni behu to ponovo naom se krvlju
masti Ematijska zemlja i beskrajne Hajmove ravni.
Doi e sigurno vreme da e teak iz krajeva ovih,
sekui ovuda brazde izvijenim plugom, pronai
koplja sa rapavom korom, ko gubom izjedena rom,
il e mu drljaa teka da zapne o kacigu praznu,
zgranuto gledae on u rakama divovske kosti.
... Solem quis dicere falsum
audeat? Ille etiam caecos instare tumultus
saepe monet fraudemque et operta tumescere bella.
Ille etiam extincto miseratus Caesare Romam,
cum caput obscura nitidum ferrugine texit
impiaque aeternam timuerunt saecula noctem.
Tempore quamquam illo tellus quoque et aequora ponti
obscenaeque canes importunaeque volucres
signa dabant. Quotiens Cyclopum effervere in agros
vidimus undantem ruptis fornacibus Aetnam

flammarumque globos liquefacta volvere saxa!

Armorum sonitum toto Germania caelo
audiit; insolitis tremuerunt motibus Alpes.
Vox quoque per lucos volgo exaudita silentis
ingens, et simulacra modis pallentia miris
visa sub obscurum noctis pecudesque locutae
(infandum!); sistunt amnes terraeque dehiscunt
et maestum illacrimat templis ebur aeraque sudant.
Proluit insano contorquens vertice silvas
fluviorum rex Eridanus camposque per omnis
cum stabulis armenta tulit. Nec tempore eodem
tristibus aut extis fibrae apparere minaces
aut puteis manare cruor cessavit, et altae
per noctem resonare lupis ululantibus urbes.
Non alias caelo ceciderunt plura sereno
fulgura nec diri toties arsere cometae.
Ergo inter sese paribus concurrere telis
Romanas acies iterum videre Philippi;
nec fuit indignum superis bis sanguine nostro
Emathiam et latos Haemi pinguescere campos.
Scilicet et tempus veniet, cum finibus illis
agricola, incurvo terram molitus aratro,
exesa inveniet scabra robigine pila
aut gravibus rastris galeas pulsabit inanis
grandiaque effossis mirabitur ossa sepulcris.
Ovaj mrani prikaz koji kroz zla znamenja kazuje nesree graanskih ratova posle
smrti Kajsarove tako se, najzad, za asak zadri na slici budueg, eljenog mira.
To je predah za finale prve knjige. Oktavijan, spasilac i mironosac, pojavljuje se.
Pesnik moli rimska boanstva da tome spasitelju ne stoje na putu;
Bogovi rimski i vi, heroji, Romule, Vesto
majko to uva Palatin i bdi nad toskanskim Tibrom,
nemojte ovog mladia bar spreiti pomo da prui
tom pokolenju sloma! Ta ve odavno smo krvlju
sprali ljagu izdajstva Trojanca Laomedonta!
Kajsare, ve ti odavno zavide nebesni dvori,
tue se da ti je stalo do trijumfa, slave na zemlji,
gde se ve nepravda dri za pravdu, toliko sad svetom
ratovi besne a zloin u bezbroj se vidova javlja.
Plugom se ne dii niko, opustele njive, seljake
odvukli u rat a srp im u ma prekovali pravi,
onamo Eufrat, tamo Germani da ratuju spremni,
gradovi kidaju savez meusobni, svi su pod sjajnim
orujem, opaki Mars ve besni nad itavim svetom.
Tako i etveroprezi na znak kada raspu se stazom,
jurnu besomuno, zalud koija im zatee uzde,
vuku ga konji, nit haju za uzde, za bi ni za pretnje.
Di patrii, Indigetes et Romule Vestaque mater,
quae Tuscum Tiberim et Romana Palatia servas,
hunc saltem everso iuvenem succurrere saeclo

ne prohibete! Satis iam pridem sanguine nostro

Laomedonteae luimus periuria Troiae.
Iam pridem nobis caeli te regia, Caesar,
invidet atque hominum queritur curare triumphos,
quippe ubi fas versum atque nefas: tot bella per orbem,
tam multae scelerum facies; non ullus aratro
dignus honos; squalent abductis arva colonis
et curvae rigidum falces conflantur in ensem.
Hinc movet Euphrates, illinc Germania bellum;
vicinae ruptis inter se legibus urbes
arma ferunt; saevit toto Mars impius orbe:
ut, cum carceribus sese effudere quadrigae,
addunt se spatio et frustra retinacula tendens
fertur equis auriga neque audit currus habenas.
DUG LUKRETIJU (II KNJ.)
152. Stvarna didaktika pouka, praktina i struna, u Vergilija oigledno i nije
glavni cilj. Epizode i ekskurzi ine polovinu dela. Sve je podreeno umetnikom
cilju. Sve je jo i u skladu s Augustovom restauracijom starorimske religioznosti i
italske zemljoradnje. Ustvari, ta se restauracija u vreme sastavljanja dela tek
nagovetava, ali znamo pouzdano da je autoritet Oktavijanov ve pre pobede
kod Aktija i pre nego to je dobio zvanino titulu Augusta bio vezan za obnovu
mira i zemljoradnje. Vergilije je dovreno delo itao Oktavijanu posle Aktija i
posle pobeda Oktavijanovih na Istoku, poetkom 29. st. e. Bilo je sasvim u duhu
Oktavijanovu. Vergiliju je na temu Pesama o poljoprivredi ukazao Majkenat kao
rukovodilac Oktavijanove kulturne politike. U Vergiliju naao je pesnika koji je
doista s iskrenim oduevljenjem mogao da peva o tome predmetu, pesnika koji
e uneti svoj talenat, erudiciju i trudoljubivost u ovaj posao, pa i svoja
najiskrenija oseanja, svoju pesniku ljubav za selo, svoju patriotsku elju da mir
obnovi Italiju. Razume se, danas ne moemo pouzdano znati koliko je vrsto
Vergilije verovao u uspeh takve obnove koju je nesumnjivo eleo. Pred nama je
samo delo i ono to iz njega moemo saznati. A u tome delu itamo i stihove:
Mene nek prihvate prvo Muze nadasve mi drage
iji sam svetenik vean pogoen ljubavi udom,
neka mi razjasne sve: pomraenje sunca i mene
meseca, zvezdana jata i njihove nebesne pute,
otkuda drhtaji zemlje i kakva to napinje sila
mora da razvali brane i natrag ih povlai u se.
to li to zimska sunca u more da zarone ure,
ta li to noima letnjim brani da rano se spuste.
Me vero primum dulces ante omnia Musae,
quarum sacra fero ingenti percussus amore,
accipiant caelique vias et sidera monstrent,
defectus solis varios lunaeque labores,
unde tremor terris, qua vi maria alta tumescant
obicibus ruptis rursusque in ipsa residant,
quid tantum Oceano properent se tingere soles
hiberni, vel quae tardis mora noctibus obstet.

Vergilije, koji je u mladosti uio filosofiju kod epikurovca Sirona i koji je kao pesnik
veoma cenio Lukretija, eleo je moda da sastavi neku didaktinu pesmu, neki
spev slian spevu Lukretija kojega slavi reima:
Onaj to mogae umom da uzroke pojava shvati,
srean je taj; sav strah, mo sudbine, zablude vene,
baci on pod noge sve, nd i bunog Aheronta pretnje.
Felix qui potuit rerum cognoscere causas,
atque metus omnis et inexorabile fatum
subiecit pedibus strepitumque Acherontis avari!
Ali neni Vergilije i sam upola priznaje da za takav poduhvat nije stvoren
Al ako krv mi je troma i hladna da ovlada srcem
tako da nisam u stanju da udesnost prirode shvatim,
onda bih eleo bar da doline i potoke njine
zavolim, ume i reke da nepoznat istinski volim.
Jer je srean i ovaj ko boanstva je seoska znao,
Pana i starca Silvana i Nimfe sestrice divne.
Sin, has ne possim naturae accedere partis,
frigidus obstiterit circum praecordia sanguis,
rura mihi et rigui placeant in vallibus amnes,
flumina amem silvasque inglorius...
Fortunatus et ille deos qui novit agrestis,
Panaque Silvanumque senem Nymphasque sorores!
Zaista se epikurovac Vergilije ve u Pastirskim pesmama pretvara u
bogobojaljivog i nenog pesnika-rodoljuba sklonog stoicizmu i mistici. U punoj
meri je razvio takav svoj stav u Pesmama o poljoprivredi duboko razlinim od
Lukretijeva didaktinog speva, mada se Vergilije i dalje divi velikom
intelektualnom aru i pesnikom talentu Lukretija koga sledi u bezbrojnim
detaljima.
Vergilije majstorski menja ton svoje pesme izbegavajui monotoniju, a opet
ostaje veran svojim osnovnim raspoloenjima i mislima. Ozbiljnu i strogu stoikopatriotsku notu prve knjige odmenjuje nenost i razigranost u drugoj, gde pesnik
opeva drvee i lozu i gde poziva boga vina, Bakha, da odbaci obuu i sa njim
bose noge oboji u iri. Tako sam pesvik nagovetava promenu tona. Re je o
sveanom Dionisovu koturnu, o obui glumaca u tragediji koja se odbacuje.
Opisuje pesnik drvee i mesta gde ono raste Arabija, Etiopija, Indija, nijedan
od ovih bogatih krajeva sveta ne mogu se meriti sa Italijom koju pesnik proslavlja
u divnim stihovima. Opet je re o drveu, o svetenoj maslini koju su zasadili u
prolee. Pa nanovo die Vergilije svoj glas do velike prolene pesme koja peva
prvo prolee kada se raao svet. Stihovi o kozmikom proleu pokazuju
najbolje i Vergilijev dug Lukretiju, i Vergilijevu samostalnu umetniku veliinu,
koju vidimo i u nainu kako ovakve epizode uklapa u celinu svoga dela:
Najbolje loza se sadi kad prolee rudi ve letom,
ptica kad vrati se bela, taj bauk za vodene zmije;
moe i s jeseni rano, pre mrazeva, pre no to stignu
suneva kola u zimu, a ege su prole ve letnje.
Prolee blagodet prava za ume i lie je mlado,
s prolea nabrekne zemlja i udi za semenom plodnim.
Ajter tad, svemoni otac, s plodonosnom spusti se kiom
supruzi srenoj u krilo i s ogromnim, divnim joj telom

stopi se silno da nene zametke nahrani sokom.

Ori se cvrkut iz grmlja, natpevanje, brujevi udnje,
mukanje, rika odasvud kad stoci je parenju vreme.
Blaga se poraa zemlja i topli dah joj Zefira
otvara krilo, tad nena prostruji kroz stabljike mezgra.
Izdanci smeju bez straha da novom se povere suncu,
ne mora vinovo lie da strepi od burnoga juga,
il da e snani severac da rastera oblake kine:
samo e pupoljke nove da istera, razvie lie.
Prosto da veruje ovek da takvi bejahu i dani
kada se stvarao svet i prvi ivot na zemlji;
prolee bilo je to, velianstveno prolee svetom,
istoni vetar je tada svoj dah zadrao zimski
sve dok se prva stvorenja ne napoje suncem, dok prvi
ljudi iz stvrdnute zemlje ne promole glave na sunce,
zveri dok ne krenu umom a nebom zablistaju zvezde.
Ne bi ta nena bia sve napore podneti mogla,
da te sredine ne bee ni ege ni studene zime,
i da s toliko dobrote tad nebo ne prihvati zemlju.
Optima vinetis satio, cum vere rubenti
candida venit avis longis invisa colubris,
prima vel autumni frigora, cum rapidus sol
nondum hiemem contingit equis, iam praeterit aestas.
Ver adeo frondi nemorum, ver utile silvis;
vere tument terrae et genitalia semina poscunt.
Tum pater omnipotens fecundis imbribus Aether
coniugis in gremium laetae descendit et omnis
magnus alit magno commixtus corpore fetus.
Avia tum resonant avibus virgulta canoris
et Venerem certis repetunt armenta diebus.
Parturit almus ager, Zephyrique tepentibus auris
laxant arva sinus; superat tener omnibus umor;
inque novos soles audent se germina tuto
credere, nec metuit surgentis pampinus Austros
aut actum caelo magnis Aquilonibus imbrem:
sed trudit geminas et frondis explicat omnis.
Non alios prima crescentis origine mundi
illuxisse dies aliumve habuisse tenorem
crediderim; ver illud erat, ver magnus agebat
orbis et hibernis parcebant flatibus Euri,
cum primae lucem pecudes hausere virumque
terrae progenies duris caput extulit arvis
immissaeque ferae silvis et sidera caelo.
Nec res hunc tenerae possent perferre laborem,
si non tanta quies iret frigusque caloremque
inter et exciperet caeli indulgentia terras.
Blago italsko prolee vreme je kada se sadi loza. Vergilije, u koga sve ima vie
znaenja i sve ljudsku duu, opisuje gajenje loze kao vaspitavanje deteta. Kad
odraste i razvije se, u vinograd upadaju ivotinje i nanose tetu lozi. Stoga se, za

kaznu, rtvuje jarac bogu Bakhu. To je vedra sveanost koju sada opeva Vergilije
da bi se opet neopazice vratio svojoj stoikoj filosofiji rada jer i vinogradar, kao
i zemljoradnik, mora neprestano i neumorno da se znoji oko loze. Voka trai
neto manje brige. Kako je srean ivot na selu! Sa uvenim proslavljanjem
seoskog ivota zavrava se druga knjiga.
REALIZAM I IDILA (III KNJ.)
153. Trea knjiga govori o ivotinjama. Pesnik zapoinje alegorijskim opisom
sjajnoga hrama, proslavljajui Oktavijana. Zatim se niu uputstva i majstorske
slike ivotinja i njihova ivota. Prethodio je Vergiliju i tu Lukretije svojim opisom
ivotinjskog sveta. Ali mnogo je vea nenost Vergilijeva, mnogo su blie ljudima
njegove ivotinje. One se raduju i pate, vole i umiru nekako ljudski. Kroz
realistike opise proviri idila. Dva su visoko zavitlana pesnika talasa opis
ljubavi i opis pomora ivotinja, na sredini i na zavretku knjige. Instinkt ivotinja
o kome je ve pastir Koridon pevao u Pastirskim pesmama izjednaujui sa
njim svoju ljubav ovde je nanovo majstorski opisan. Za sve ivo oveka i
ivotinje jedan je zakon ljubavi (amor omnibus idem). I ovde je Lukretije
prethodnik Vergilijev. A Lukretijev opis atinske kuge, zajedno sa svojim uzorom u
Tukidida, naao je originalan odjek u Vergilijevu opisu pomora stoke na zavretku
ove knjige. Evo jedne slike iz toga zavrnog odseka tree knjige u kojoj, kao i u
celome delu, uvek odmereni realizam oplemenjuje pesnikova nena oseajnost:
Bik jedan, gle, sav pue se jo pod teretom jarma,
pade i zgruanu krv sa penom iz gubice bljunu,
zastenja poslednji put. Tad proklinju sudbinu ratar
prie, oslobodi junca to tui za skapalim bratom,
napusti rad i plug u brazdi zariven mu osta.
Vie ni meka trava ni gusta hladovina umska
ne moe ubogu duu da razgali, ak ni taj potok
ist kao kristal to hita po kamenju glatkom u dolje.
Slabine vise a tup mu od bola i ukoen pogled,
vrat mu se zanese teki pod pritiskom tuge i klonu.
ta mu sad zasluge vrede? to tekim je zapinjo plugom
prevru zemlju za brazde?
Esse autem duro fumans sub vomere taurus
concidit et mixtum spumis vomit ore cruorem
extremosque ciet gemitus. It tristis arator
maerentem abiungens fraterna morte iuvencum
atque opere in medio defixa relinquit aratra.
Non umbrae altorum nemorum, non mollia possunt
prata movere animum, non qui per saxa volutus
purior electro campum petit amnis; at ima
solvuntur latera atque oculos stupor urget inertis
ad terramque fluit devexo pondere cervix.
Quid labor aut benefacta iuvant? quid vomere terras
invertisse gravis?
Vergilije je sastavio delo u kome sve pozajmice i svi dugovi prethodnicima
postaju nova, samostalna umetnost. Ve smo videli da je taj postupak
karakteristian za Vergilija. On odista kae V. uri virtuozno podvrgava
tue slike ak i tue misli svojoj osnovnoj ideji. Ali niije tako virtuozno kao

Lukrecijeve. Unosi pregrtima njegove stihove, slui se njegovim slikama,

neposredno nadahnut njegovom poezijom radi celu pesmu o proleu u drugoj
knjizi i opis kuge u treoj knjizi, ali sve, uglavnom, u suprotnom smislu. Lukrecije
po jednoj duhovitoj primedbi svuda brie boansko prvsustvo; Vergilije ga
otkriva na svakom koraku. Zaiota je velika snaga pesnika Vergilija, snaga koja
nikada ne skree sa svoga umetnikog puta, nikada ne izneverava sebe. I ovde
Vergilije u okvirima didaktine pesme sa suvoparnom i uskom strunom
temom nije samo vet pesnik, ve slino kao i u Pastirskim pesmama daleko
prelazi granice koje mu namee knjievni rod, a opet virtuozno ostaje u okvirima
toga roda. Zemljoradniki i seoski ivot dobijaju u Vergilija ire znaenje, ne samo
u smislu praktinog moralizma, ve i kao osnov rimske veliine. Sam je Jupiter
udesio da zemljoradnja bude naporna ali to nije osveta boanstva kao u
Hesioda, ve mudra odluka, jer brige izotravaju ljudski duh a stalni napori osnov
su ljudskog dostojanstva. Ako zemljoradnik zanemari useve sve propada. Njegov
rad doe sasvim kao da vesla uzvodno im zastane ponese ga unazad brza
matica. A sav taj rad zemljoradnika za Vergilija je i slika ljudskog ivota i
civilizacije uopte za koju se valja stalno i uporno boriti da bi se odrala pred
slepim silama prirode. Nesretno zaljubljeni Koridon Pastirskih pesama koji se
vraa dunosti i poslovima posle svoje ljubavne tubalice, mada je pevao
neumoljivu mo ljubavne poude, ve je nagovestio i ovu misao Vergilijeva
humanizma. A Jupiter Pesama o poljoprivredi ve je stoiko boanstvo koje e
rukovoditi Ajneju u svim njegovim akcijama, boanstvo koje e stvoriti veliki Rim.
Tu je ve razvijena ona Vergilijeva filosofija istorije proeta rodoljubljem i stoikim
misticizmom koju su nagovetavale Pastirske pesme. Borba, ivot italskog seljaka
osnov su rimske veliine sa njima stoji i pada ta veliina. Zemljoradniki ivot
to je civilizacija, mir, zalog rimske veliine i ljudskog dostojanstva. Njegova
suprotnost to je varvarstvo ratnikog ivota. Tako, prirodno, i August odnosno
monarhiki princip nalazi mesto u ovome delu kao i u Pastirskim pesmama,
August koji donosi mir i obnavlja italsku zemljoradnju, a to e, po Vergiliju, rei
staro rimsko ojstvo i vrlinu. Pouka o zemljoradnji, voarstvu, stoarstvu i
pelarstvu podignuta je do pouke o ivotu i pretvara se u sliku ljudskog ivljenja i
rimske istorije. Posmatrane posebno, osnovne misli Vergilijeve nisu sasvim nove.
Nije li da pomenemo samo njega i Stari Katon ve na slian nain slavio
italski seljaki ivot, slikao njegove tegobe i njegov znaaj za rimsku dravu i
moral zajednice. Dovoljno je setiti se Katonove izreke o ljudskom ivotu koji je
kao gvoe troi se ako ga upotrebljava, a ako ga ne upotrebljava, razjeda
ga ra. Ali kako je bogat i nov umetniki izraz takvih misli kod Vergilija, kako je
vezan za Augustovo vreme i kako, istovremeno, pretvoren u simbole opteg
znaaja i zainjen novim elementima, od stoike filosofije do orijentalnog
mesijanizma.
PELINJA DRAVA I MONARHIKI IDEAL (IV KNJ.)
154. Pesme o poljoprivredi tako opet pokazuju osnovne crte Vergilijeve
umetnosti meu kojima su polisemija i simbolika na prvome mestu, ali vrsto
udrueni sa smiljenom i preciznom formom. U ovom spevu koji je istovremeno i
didaktika pesma o zemljoradnji, i spev o ljudskoj sudbini, i savremena politika
propaganda, nije samo teka borba ratara sa prirodom ujedno i slika izgraivanja
ljudske civilizacije. Simbolini su mnogi detalji, a svi meusobno na neki nain
povezani. Ne proslavlja pesnik Augusta samo u uvodima prve i tree pesme,

prihvatajui ujedno i monarhiki princip. Slika on takvo ureenje i u opisu drave

pela u etvrtoj knjizi, gde se vredne i neumorne pele radilice kupe oko svoga
kralja (rex), tj., kako mi danas znamo, kraljice. U celom delu sastavljenom u
stihovima ija su muzikalnost i savrenstvo ostali nenadmaeni u rimskoj
knjievnosti, prisutan je setni, oseajni i ueni Vergilije, ni slab, ni razneen, ni
suvoparan. Vergilijevu uenost treba pomenuti jo jednom kada je re o
Pesmama o poljoprivredi, jer nije samo poznavanje strunih dela o zemljoradnji,
voarstvu, pelarstvu svedok uenosti Vergilijeve. I u ovome delu on se pokazuje
kao ueni pesnik (doctus poeta) u smislu aleksandrinaca i rimskih neoterika.
Realistike opise prirode Vergilije dopunjuje mitolokim elementima. Ali on tome
mitolokom elementu daje i posebno mesto u delu, naroito u etvrtoj knjizi koja
se zavrava opirnom priom o mitskom pelaru Aristaju u koju je, sasvim na
nain mitolokih epilija aleksandrinaca, ugraen i mit o Orfeju. Tako se etvrta
knjiga, sva laka i arobna u svojim opisima ivota pela i cvea, zavrava nekom
vrstom bajke. Aristaju su uginule sve pele. Tuan, ovaj sin Apolona i nimfe
Kirene, odlazi na obalu reke gde plaui doziva majku:
Mati mu uje glas u stanu svom u rijeci
dubokoj; Nimfe bjehu oko nje eljaju vunu
miletsku, obojenu zelenilom hijalu slinom.
Bila je Drima tu i Filodoka, Ligeja, Ksanta,
kojim su svijetle kose po vratu prosute bjelom...
Klija i Beroja sestra, Okeana keri, i obje
arene imahu koe na sebi i zlaeni pojas...
Med njima Klimena pria o zaludnoj brizi Vulkana,
o prijevarnoj, tajnoj i slatkoj ljubavi Marta,
o mnogom bogova (poev od haosa) aikovanju.
Pozorno sluaju Nimfe i meku vretenima vunu
predu, almateri tuga Aristejeva do ui
doe i opet, te one na biljurnih stolicah sjede
ude se tome...
At mater sonitum thalamo sub fluminis alti
sensit. Eam circum Milesia vellera Nymphae
carpebant hyali saturo fucata colore,
Drymoque Xanthoque Ligeaque Phyllodoceque
caesariem effusae nitidam per candida colla...
Clioque et Beroe soror, Oceanitides ambae,
ambae auro, pictis incinctae pellibus ambae...
Inter quas curam Clymene narrabat inanem
Volcani Martisque dolos et dulcia furta
atque Chao densos divom numerabat amores.
Carmine quo captae dum fusis mollia pensa
devovunt, iterum maternas impulit aures
luctus Aristaei, vitreisque sedibus omnes
obstupuere...
Nimfe prekidaju galantne pripovesti Klimenine i putaju Aristaja u svoje carstvo:
... svedeni val ko brdo okrui njega,
primi u prostrano ga u krilo i pod vodu pusti.
Sin se matere domu i carstvu vodenom dive,
vodama zatvorenim u spiljama, lugom to jee,

ide i velikoj voda estini udom se ude

gleda, kako pod zemljom pod prostranom teku rijeke...
... at illum
curvata in montis faciem circumstetit unda
accepitque sinu vasto misitque sub amnem.
Iamque domum mirans genitricis et umida regna
speluncisque lacus clausos lucosque sonantis
ibat et ingenti motu stupefactus aquarum
omnia sub magna labentia flumina terra...
Tu ive u arobnim peinama, sred uma to pevaju, nimfe kod izvora svih voda
ovoga sveta. U tome arobnom svetu Kirena kazuje sinu da razloge pomora pela
zna samo Protej, morsko boanstvo promenljiva lika koje zna prolost, sadanjost
i budunost:
Golema spilja u izglodanom imade
brdu sa strane, kud vjetri mnoinu ugone vala,
a u zavojih oni odstupaju lome se natrag;
najsigurniji tu je ve davno brodarima zaklon.
U toj se spilji Protej za kamenom ogromnim krije.
Ovamo Nimfa sina dovede i smjesti, gdje nema
svjetlosti i podaleko u magli sakrita stane.
Ve je Indiju ednu s nebesa polio, ego
estoki Sirij, i sunce polovinu kruga je prelo
vatreno, gorae trava, i zraci plitke rijeke
kuhahu zgrijane do dna, a ua im bjehu usahla.
Tada u spilju svoju u obinu Protej iz vala poe,
a oko njega stvorenja prostranog mora
mokra poskakuju kapi iroko stresaju gorke,
Foke na obali legnu, da spavaju, legnu kud koja;
sam na hridini sjedne posred njih i stane ih brojit,
kako obiava pastir u gori brojit, kad vrati
iz pae telie u tor Veernjaa, i bleku vuci
kada janjia uju i ta ih privlai bleka.
Tada Aristej vidi da moe se onog dokopat...
... Est specus ingens
exesi latere in montis, quo plurima vento
cogitur inque sinus scindit sese unda reductos,
deprensis olim statio tutissima nautis.
Intus se vasti Proteus tegit obice saxi.
Hic iuvenem in latebris aversum a lupiine Nympha
collocat; ipsa procul nebulis obscura resistit.
Iam rapidus torrens sitientis Sirius Indos,
ardebat caelo et medium sol igneus orbem
hauserat; arebant herbae et cava flumina siccis
faucibus ad limum radii tepefacta coquebant:
cum Proteus consueta petens e fluctibus antra
ibat; eum vasti circum gens umida ponti
exsultans rorem late dispergit amarum.
Sternunt se somno diversae in litore phocae;
ipse, velut stabulis custos in montibus olim,

Vesper ubi e pastu vitulos ad tecta reducit

auditisque lupos acuunt balatibus agni,
consedit scopulo medius numerumque recenset.
Cuius Aristaeo quoniam est oblata facultas...
Aristaj savlada i lancima vezuje Proteja sasvim prema dobro poznatom motivu
folklorne knjievnosti. Saznaje da mu je pele pobila sen Orfejeva. Jednom je
Aristaj sreo Orfejevu Euridiku i zaeleo je. Dok je od njega beala, ujede je zmija.
Orfej je poao za ljubljenom enom u onaj svet cela se pripovest o Orfeju sada
kazuje zajedno sa silaskom u Had. Peva tako Vergilije veliku ljubav i neumoljivu
smrt kroz usta Protejeva. Zatim Kirena savetuje Aristaju da prinese rtvu
nimfama, drugaricama Euridike, pa e se nanovo roditi rod pela iz utrobe
rtvovanih bikova. Tako je i bilo. Pesnik zavrava kratkom sfragidom, linim
peatom, potpisuje se stavljajui na kraj Pesama o poljoprivredi prvi stih svojih
Pastirskih pesama.
Ne sme se zaboraviti: radio je sedam godina Vergilije na ovome delu koje ima tek
neto preko dve hiljade heksametara. Sve to se u njemu na prvi pogled ini
sluajno i proizvoljno, namerno je i smiljeno. Sve to je naizgled samo preuzeto i
pozajmljeno pesnik svoj dug ne krije, ve u njemu uiva kao naslednik i uvar
knjievnog naslea u potpunosti je Vergilijevo i ne smanjuje veliku vrednost
originalnog talenta i upornog rada kome ne smetaju slavni prethodnici jer im je
potpuno dorastao. Sve je u Vergilija savladano i podreeno pesnikovim ciljevima.
Tako nastaje delo hermetiki zatvoreno, svet za sebe, pa opet arobno bogat i
vezan za ivot lini, rimski, ljudski, delo puno znaenja, ali i delo koje se,
drugaije nego Pastirske pesme namenjene preteno uem krugu obrazovanih
poznavalaca, obraa iroj publici, Rimljanima. Razlog za ovo poslednje svakako je
i politiki, propagandistiki momenat, neoromantika seljake zelene
internacionale, momenat koji ipak ne spreava Vergilija da duboko doivi svoju
temu i, to je isto toliko znaajno, da ide samostalno svojim umetnikim
putem. Istim, svojim putem nastavio je i posle Pesama o poljoprivredi umetnik
Vergilije, koga e potonji vekovi proglasiti arobnikom ne samo zbog tobo u
hrianskom smislu mesijanske etvrte ekloge, ve i stoga to su u njegovim
delima punim simbolike nalazili doista gotovo sve to bi u njima potraili. Sledei
i poslednji korak na putu Vergilijeve umetnosti je Ajneida. A za bolje razumevanje
i toga poslednjeg koraka manje je, ini se, znaajno to je delo raeno po elji
Augustovoj, pa i to da je ono veliki junaki ep, od injenice na kakav je nain u
okvirima propagandistikih ciljeva dirigovane poezije i u okvirima knjievnog roda
Vergilije ostvario svoju osobenu i svesno simbolinu umetnost koja ipak uvek ima
skroz realnu i konkretnu podlogu u savremenim istorijskim prilikama njegove
otadbine. Veliina cele zamisli, nenost i patos svojstven Vergilijevu izrazu,
alegorija i simbolika, ve u Pesmama o poljoprivredi otkrivaju u punoj meri
potonjeg pesnika Ajneide.
AJNEIDA UZORI I KOMPOZICIJA
155. Bez muke se pesma ne ispoja. Da sastavi deset Pastirskih pesama (blizu
900 heksametara) bile su Vergiliju potrebne bar tri godine (4239. st. e.). Za
nekih dve hiljade heksametara Pesama o poljoprivredi sedam (3739. st. e.), pa
i vie, jer je jo posle smrti pesnika Gala (26. st. e.) poneto u njima menjao. Da
sastavi veliki junaki ep od blizu deset hiljada heksametara upotrebio je Vergilije
poslednjih jedanaest godina svoga ivota. Pa ipak pesma o Ajneji, Ajneida

(Aeneis, 12 knjiga), zapoeta 29. st. e., nije dovrena. Ima u njoj nekoliko
desetina nepotpunih heksametara, a neumorni pesnik svakako bi jo mnogo
menjao i doterivao u ovom delu za koje je pred smrt zatraio da ga spale jer nije
dospeo da ga sastavi onako kako je to sam eleo. Kae antiko obavetenje da je
Vergilije posumnjao i u opravdanost same umetnike zamisli svoga velikog i
zaista osobenog epa. Opet su, kao i kod ranijih dela, mnogostruki dugovi koje
Vergilije duguje svojim prethodnicima, ali Ajneida je samo njegova. Uzori i izvori
su brojni, a na prvome mestu stoji Homerov ep, prototip svekolike antike
knjievne epike. Ajneida je skrojena prema Ilijadi i Odiseji, i to na taj nain to je
prvih est knjiga (16), opisi lutanja Ajnejinih posle pada Troje, graeno po
ugledu na Odiseju, dok su drugih est knjiga (712) opisi borbi Trojanaca na
Italskom poluostrvu graeni po ugledu na Ilijadu.
Ilijada nosi ime prema gradu Iliju, ajolskom naselju na mestu stare Troje, ali ima
strunjaka koji misle da se ona razvila iz neke pesme o Ahileju, iz Ahileide
() nazvane prema glavnome junaku slino Odiseji, pesmi o lutanjima
Odisejevim. Tako je i Vergilije dao ime svome herojskom epu prema glavnom
junaku, Dardancu Ajneji, ije veze s Rimom pominje ve pesnik Najvije oslanjajui
se na staro predanje i grku knjievnu tradiciju. Reeno je kako se prema
arheolokim nalazima u etrurskim Vejima moe zakljuiti da se za legendarni put
Ajneje iz Troje u Italiju znalo u okolini Rima ve u 5. veku st. e. Za tu legendu
znali su grki pisci pre rimskih, ali su je u Rimu odravale naroito patricijske
porodice etrurskog porekla, i to moda stoga to su se Etrurci po svoj prilici
doselili iz ire trojanske oblasti poetkom 8. veka st. e. Mitoloki elemenat u
Ajneidi vodi poreklo ne samo iz italske i rimske tradicije i iz homerskih pesama
ve i iz grkih kiklikih epopeja o razorenju Troje ( ) i o povratku
grkih junaka (), kao i iz grke dramske poezije. Nema sumnje da se
Vergilije koristio i uenim grkim delima o mitologiji i istoriji, sasvim kao i delima
rimskih antikvara Starog Katona i Varona. Pored rimskih analista delomino je
poznavao i istoriju Tita Livija. ak je i moderni nemaki istoriar Nibur priznavao
Vergiliju, za iju poeziju kao i za poeziju uopte pokazuje veoma malo
razumevanja, da vanredno poznaje rimske starine i rimsku istoriju. Nije udno to
ovolika uenost u nedovrenom epu daje i neka blea mesta, mesta koja nemaju
neposrednosti homerske pesme. Ali po pravilu veliki i strpljivi majstor Vergilije
rukuje ogromnim naunim materijalom sa pouzdanim pesnikim ukusom. Isto
tako pouzdano i virtuozno rukuje Vergilije i pesnikim pozajmicama, koje su
bezbrojne. Pored velikog opteg ugledanja na Odiseju i Ilijadu, preuzeti su iz
homerskog uzora mnogi detalji, od frazeologije i poredbi pa sve do celih scena i
opisa. Pored toga se mogu u Ajneidi otkriti i uticaji drugih grkih pisaca, npr.
Apolonija Roanina. Nisu zaboravljeni ni rimski prethodnici od kojih Vergilije
preuzima izraze i ceve stihove, i to ee nego u Pastirskim pesmama i Pesmama
o poljoprivredi. Naroito su brojni tragovi ugledanja na Lukretija, ali ima tragova
ugledanja i na starije rimske pesnike, Najvija i Enija, Pakuvija i Lukilija. To vidimo,
mada su nam dela ovih starijih pisaca izgubljena, pa Vergilijev dug i ne moemo
potpunije da odredimo.
Svako izuavanje Vergilijeve Ajneide mora sa tim dugom da rauna, kao i sa
elementima antikog pitagorskog, orfikog, platonskog i stoikog uenja, koji
nam pomau da potpunije razumemo pesnikov tekst, sasvim kao to su slina
znanja potrebna i za potpunije razumevanje Danteove Komedije. Ali sve te
pozajmice, sva ta uenost, sve to ugledanje bilo bi vie prepreka stvaranju

pravog pesnikog dela da nema velikog i trudoljubivog pesnika Vergilija, kome ta

uenost slui samo da Ajneidi da ono mnogostruko bogatstvo znaenja, onu
dubinu simbolike koja ini sr njegove umetnosti. Sud o toj sloenoj i uenoj
umetnosti nije uvek bio podjednako povoljan, mada je veina kritiara uvek
priznavala da su mnoga pevanja Ajneide, naroito drugo, etvrto, esto i
dvanaesto, jedinstveno lepa i umetniki uspela i da mogu izdrati poreenja sa
homerskim lepotama, ukoliko se lepote mogu porediti. Ustvari, za izuavanje
Vergilijeva dela, posebno Ajneide, ovo je poslednje pitanje od presudne vanosti
jer put razumevanju umetnosti Vergilijeve ide po pravilu preko poreenja
Homerovih epova i Ajneide. Ali to poreenje lako zavede kritiara otkrivajui sve
nove i nove pozajmice i dugove. Korisno je samo tada ako pokazuje osobenost
Vergilijeva pesnikog postupka. Ima modernih strunjaka koji takvom poreenju
osporavaju svaku vrednost kazujui da su sutinske razlike kao i vremenski
razmak izmeu ova dva pesnika dela odvie veliki da bi njihovo poreenje
moglo dati neki znaajniji rezultat. Ovakvo ekstremno shvatanje, nastalo kao
reakcija na sitniavo filoloko izuavanje pozajmica i uzora, gubi iz vida da se ba
u posebnoj obradi i upotrebi tradicionalnog pesnikog materijala najpouzdanije
otkriva umetnika individualnost pesnika, i da Vergilije sam, u svojoj tenji da
postane rimski takmac Homerov, zahteva takvo poreenje. Ipak takvo shvatanje
s razlogom ukazuje na to da se umetniko delo moe izuavati samo kao
proizvod svoga vremena, sredine u kojoj je nastalo, i da je za istoriju knjievnosti
u prvome redu vano doprineti razumevanju njegove umetnike osobenosti i
jedinstvenosti.
AVANTURISTIKA FABULA SPEVA
156. Pre nego to ukaemo na neke osnovne umetnike osobenosti Vergilijeve
Ajneide, moramo podsetiti na njenu fabulu. Ta sadrina koja se samo naoko
moe odvajati iz celine umetnikog dela, ovde se ne moe dati
onako kako najvie odgovara umetnikom delu uz neprestanu interpretaciju
celine u kojoj ona tek dobija pravo i posebno znaenje. Uostalom, takav poduhvat
osuen je esto na propast ne moe da reprodukuje uspeno delo i u neku
ruku predstavlja samo tautologiju. S druge strane kada se fabula izdvoji iz
organske celine Ajneide i suprotstavi makar i najkraoj interpretaciji celine dela
jasno se primeuje sloena i osobena priroda Vergilijeve umetnosti.
Fabula Ajneide nalik je na neki avanturistiki roman. U prvoj knjizi (1) brodovi
Trojanca Ajneje, sina Venere i Anhisa, polaze sa Sicilije. Njihovo putovanje
zavrie se u Italiji osnivanjem drave koja e razoriti monu Kartaginu. Boginja
Junona (Homerova Hera), stara neprijateljica Trojanaca i zatitnica Kartagine, ini
sve da to sprei. Uz pomo vladara vetrova die stranu buru. Trojanske lae
tonu ali Neptun i Jupiter umiruju more i preostale lae pristaju na nepoznatoj
libijskoj obali. U zoru sreu Trojanci u umi divnu devojku koja im kazuje da su
blizu Kartagine gde vlada kraljica Didona. Devojka je Venera, boginja ljubavi,
majka Ajnejina. Pria se nastavlja. Sledi upoznavanje sa Didonom koja se divi
heroju Ajneji. Ovaj alje po svoga sina ali nepoverljiva stara majka, boginja
ljubavi Venera, alje umesto smrtnog deteta besmrtnog deaia Amora. Njega
Didona uzima u zagrljaj. I u njoj se budi ljubav prema Ajneji dok ovaj na sveanoj
gozbi pria gorku sudbinu Troje. Cela druga knjiga (2) prikaz je poslednjih dana i
poslednje strane noi u kojoj je izgorela Troja. A u treoj (3) ujemo priu o
lutanjima Ajneje i njegovih Trojanaca po Sredozemlju, o lutanjima koja e ih

dovesti do Tibra, gde e prema proroanstvu osnovati novu i silnu dravu.

etvrta (4) govori o ljubavi Didone i Ajneje. Za vreme kraljiina lova prolome se
oblaci. Didona i Ajneja sklone se u peinu koja im postaje brana lonica. Junona i
Venera su se nagodile i proroanstvo o osnivanju moi rimske kao da se nee
ispuniti. Ali Jupiter alje Merkura. Intervencija je ubedila savesnog Ajneju da mora
da izvri svoju dunost i Trojanci potajno spremaju lae za odlazak. Didona
optuuje Ajneju zbog neverstva, ona se poniava sve zalud. Glas njenog
mrtvog supruga je doziva, a sa visokih zidina progovara sova. Brodovi trojanski
ve su na puini kada se kraljica ubija proriui osvetu koja e snai trojansko
pleme naziremo daleki krvavi sukob Kartagine i Rima. U petoj knjizi (5)
Trojanci, koji su iz daljine ugledali zloslutni plamen Didonine lomae, vraaju se
na Siciliju gde sveanim rtvama i vitekim igrama proslavljaju godinjicu
Anhisove smrti. Gnevna Junona nagovara trojanske ene da zapale lae kako bi
Trojanci odustali od daljeg lutanja. Na Siciliji doista i ostanu neki Trojanci, ali
Ajneju vuku proroanstva i fatum (reeno) sve dalje. esta knjiga (6) opisuje
Ajnejin silazak u Donji svet, kod Kuma u Italiji, uz pomo Sibile i arobne zlatne
grane. To je sredinji stub celog epa jer tu Ajneja dotada kolebljiv sagleda
ekumensku funkciju i sudbinski zadatak rimskog naroda, veliinu budue Rimske
imperije i slavu Julijeva plemena (gens Iulia), iji osniva treba da postane. Ovaj
udesni put preobrazio je Ajneju koji se sada sasvim predaje borbi za buduu
veliinu Rima, mada se po povratku ne sea prorotava koja je u donjem svetu
uo. Poinje drugi deo Ajneide borbe u Italiji.
U sedmoj knjizi (7) dolaze Trojanci do ua Tibra. Latijem vlada kralj Latin ija je
ker, Lavinija, ve obeana rutulskome kralju Turnu. Ali iz svetenih gajeva glas
Fauna kazuje da e mu Laviniji doi iz dalekih stranih krajeva. Kralj Latin
spreman je da ker da Ajneji, ali majka Amata se protivi. Turno die svoje Rutule
protiv Trojanaca, a italska plemena mu se pridruuju. Ajneja, u osmoj knjizi (8),
plovi Tibrom u grad Palantej gde nalazi saveznike u arkadskim doseljenicima
kralja Euandra, a potom i u Tarhonovim Etrurcima, dok mu majka, boginja
Venera, donosi ratniku opremu to je za njega iskovao Vulkan, bog vatre. Ajneja
kupi saveznike, a Turno, u devetoj knjizi (9), napada Trojance na obali kod laa.
Lae tonu i pretvaraju se u nimfe. Ali ni ovo udesno preobraenje ne zadrava
Turna. Nis i Eurijal pokuavaju da prodru nou kroz neprijateljske redove da bi
obavestili Ajneju o sukobu, ali ovi uzorni prijatelji zajedno i ginu. Zora donosi
krvave sukobe. Sledeeg dana, u desetoj knjizi (10), vraa se Ajneja i boj postaje
jo ei. Ve i bogovi oplakuju ljude koji ginu na razbojitu Pobeda je na strani
Trojanaca. Ipak, u knjizi jedanaestoj (11), i pored raspre u Latinovu senatu
sklonom pomirenju, Turno nanovo zapoinje boj. Sa njim je i kraljica Volska,
junaka Kamila, kojoj je sada doao poslednji as. Volsci i Rutuli su poraeni, ali
no odlae konanu odluku. Turno, u dvanaestoj knjizi (12), pribegava dvoboju sa
Ajnejom. Ve je sve pripremljeno, ali jedna strela sred primirja sklopljenog radi
ovoga megdana nanovo raspaljuje opti sukob. Najzad se sukobljavaju Turno i
Ajneja. Prorotvo mora da se ispuni. Usred dana dolee sova i seda na neki grob.
Borba se zavrava Turnovom pogibijom. Njome je zavrena i pesma o Ajneji,
povest o osnivanju rimske moi.
JEZIK I STIH, SIMBOL I ALEGORIJA
157. Ve ovaj kratki prikaz sadrine Ajneide jasno otkriva pomenuti dug
Vergilijev Homeru u celokupnom rasporedu izlaganja i u pojedinim scenama:

bura, brodolom, boanstvo-devojka koja kazuje put u grad, gozba i pripovedanje

o lutanjima posle pada Troje, ljubav u peini (Kirka i Odisej), sveane junake igre
u ast mrtvih, razgovor sa senima pokojnika, primirje radi megdana glavnih
junaka, prekinuto primirje itd. Ali sve te scene i motivi u Vergilija su drugaije
upotrebljeni nego u pesmama Homerovim, drugaije su izgraeni i imaju drugi,
novi smisao. Najbolje to pokazuje poreenje prizivanja mrtvih u Odiseji sa
silaskom Ajneje u donji svet (6. knj.). Slino Homeru i pesnik Ajneide zdruuje sve
dobre osobine dotadanje epske tehnike i postie novi vrhunac () u ovom
knjievnom rodu. Muzikalnost jezika i stiha Vergilijeva osobina je kojom se
odlikuje Vergilijevo delo u najveoj meri i koju nalazimo u novolatinskim,
romanskim jezicima u tome savrenstvu samo jo kod Dantea. Vergilije je u svojoj
Ajneidi potpuno ovladao latinskom pesnikom dikcijom. Njegov latinski
heksametar usavren je tako da moe posluiti kao izraz svakog raspoloenja. I u
ovome je Vergilijevu delu dolo do punog spoja rafinovane pesnike vetine
aleksandrijskih uenih pesnika s rimskim duhom i rodoljubljem. Mada su Pesme o
poljoprivredi kao potpuno zaokruena i doterana celina sa stanovita umetnike
tehnike iznad nedovrene Ajneide, ipak veliina teme i veliko majstorstvo
Vergilijevo ine od Ajneide njegovo najvee ostvarenje.
Vergilije je dao neto novo, nepoznato helenistikom pesnitvu, izgraujui
samostalno helenistiku tehniku odnosa izbalansiranih unutar samoga dela i
dajui svemu dublji, ozbiljniji, simbolini smisao koji proima ceo spev.
Prouavanje Vergilijeve epske tehnike stvorilo je ve pre vie od pola veka temelj
boljem i potpunijem razumevanju osobenosti i veliine Vergilijeva speva. Novija
izuavanja pokazala su u punom obimu mnogostruki znaaj simbola i slike u
Vergilijevu delu. Ve je pomenuto viestruko znaenje Ajneide u kojoj se kroz
legendu o Ajneji i o borbama njegovih Trojanaca za osnivanje rimske drave vidi i
istorija Rima, sukobi sa Kartaginom, Augustova politika i mo. U spevu od
pojedinih stihova pa sve do celine nailazimo na simboliku za koju su s razlogom
poznoantiki komentatori imali osetljivo oko. Kritiari novijeg doba prelazili su
esto preko takvih tumaenja u kojima su videli samo izraz poznoantikog i
srednjovekovnog igranja alegorijama i simbolima. Ali ako su tumaenja antikih i
srednjovekovnih komentatora esto odista neosnovana, to ne znai da je njihov
nain rada sasvim neopravdan. Vergilijeva Ajneida, koju je novoplatoniar
Makrobije oko 400. n. e. poredio sa svemirom, zaista je sistematski simbolina. To
je primetio ve Asinije Polion, blizak prijatelj Vergilijev, koji je svakako iz
razgovora sa samim pesnikom znao dosta o Vergilijevim namerama, zamislima i
pesnikom postupku. Polion je kazivao znamo to iz Servijeva komentara uz
Ajneidu kako Vergilije kad opisuje jutro mahom upotrebljava neki izraz ili neku
sliku koja odgovara dogaajima to e se dogoditi toga dana. Taj bremeniti
izraz antecipira sadrinu i zbivanja toga dana. I zaista nalazimo u Vergilijevu
spevu takve primere. U desetoj knjizi Rutuli su opkolili i pritisli Trojance uz obalu
dok je odsutni Ajneja skupljao saveznike. Naoruan udesnIm orujem koje mu je
od Vulkana donela majka Venera, on stoji na pramcu svoje lae i hita u pomo
svojim Trojancima:
sjuri se uto i dan, pod suncem u punome sjaju
razvivi krila, pa no i senke joj raspri tamne.
... et interea revoluta ruebat
matura iam luce dies noctemque fugarat.

To je onaj dan kada se Ajneja na pramcu svoje lae javlja u blistavom oklopu kao
sjajna zvezda, pa samom svojom pojavom raspri strah svojih Trojanaca a u borbi
se baca takvom pobednikom silinom na Rutule da ih razgoni na sve strane. Evo
kako taj dan zapoinje Ajnejinim dolaskom:
Ve na vidiku Ajneji ukaza se sopstveni tabor,
ugleda Teukre odozgo sa krme pa levicom tit svoj
bletav od sunca on die; na znak taj sa zidina vikom
urnebesnom Danajci odgovore nova im nada
uli estinu, te stanu da sipaju strele, ko drali
strimonski oblake crne kad spaze, pa nebom se vinu
s kricima radosnim, s pesmom pred junjakom veselo bee.
udi se rutulski kralj tom poletu, ude se redom
italski voi kad nuto, osvrnuv se, za sobom spaze
krma sijaset gde stremi ka alu, sve more se giblje.
Gori mu kaciga sjajna a kresta sva sunanim bukom
plamti i ljeska se zlatom a tu na titu sve bukti,
rasipa pretei zrake, ko providnu no kada zaspu
krvavim rujem komete, da nebo rastue, il Sirij
turobnu svetlost kad prospe, to smrtnima donosi uas,
strah od boletina, ei i slutnju na bedu i jade.
Iamque in conspectu Teucros habet et sua castra,
stans celsa in puppi, clipeum cum deinde sinistra
extulit ardentem: clamorem ad sidera tollunt
Dardanidae e muris, spes addita suscitat iras,
tela manu iaciunt: quales sub nubibus atris
Strymoniae dant signa grues atque aethera tranant
cum sonitu fugiuntque notos clamore secundo.
At Rutulo regi ducibusque ea mira videri
Ausoniis, donec versas ad litora puppes
respiciunt totumque adlabi classibus aequor.
Ardet apex capiti cristisque a vertice flamma
funditur et vastos umbo vomit aureus ignis.
Non secus ac liquida si quando nocte cometae
sanguinei lugubre rubent aut Sirius ardor,
ille sitim morbosque ferens mortalibus aegris,
nascitur et laevo contristat lumine caelum.
S razlogom je reeno da se ovde raa jedno simbolino jutro. Ima dosta primera
kod kojih bi se mogli kolebati da li je na mestu ovakva interpretacija, ali mnotvo
takvih primera i ostale simboline crte u Ajneidi pokazuju da se jedino ovakvom
interpretacijom moe dublje prodreti u originalnu Vergilijevu umetnost.
Simboline su mnoge poredbe u Ajneidi, simbolini i mnogi detalji. Na neki je
nain, dodue, sve pesnitvo simbolino. Ali ono to je novo i originalno u
Vergilija, to je unutarnja povezanost simbolike svesno graene i traene,
simbolike koja se javlja u celim scenama i u svekolikom delu, pa ini osnovnu
karakteristiku sloena Vergilijeva pesnikog postupka. Poetak dela opis velike
bure moe se shvatiti kao simbolina antecipacija speva, i to ne samo po
raspoloenju i patetici ve i po mislima i nagovetajima. To pokazuje da je pesnik
tu simboliku zaista gradio namerno. U Homera nema sline patetike u uvodima
spevova, ak ni u Ilijadi gde pesnik sa kratkog opisa kuge brzo prelazi na

izlaganje dogaaja. Takav sveani i patetini ton i takvu snanu uvertiru ne

poznaje ni helenistiki ep Apolonija Roanina, iji je poetak sastavljen u tonu
lake kozerije i zainjen anegdotama. U uvodu Ajneide simbolino se
suprotstavljaju boanstva kao zatitnici i protivnici Ajneje, a to znai Trojanaca,
pa nekako ve i Rimljana s jedne i Kartaginjana s druge strane. Ve u prvim
stihovima stoji Kartagina nasuprot Italiji (Carthago Italiam contra) i to je ve
vie od proste geografske odredbe. Jer tu veliku buru izazvala je Junona,
neprijateljica Troje i zatitnica Kartagine, a u tim reima svako ko je proitao
Ajneidu ve e osetiti nagovetaj tekih kletvi naputene Didone:
O nek je al protiv ala i vali o vale nek biju,
ma protiv maa i njih i potomstvo im proklinjem ratom.
Litora Litoribus contraria, fluctibus undas imprecor,
arma armis, pugnent ipsique nepotesque.
Nije li moda u pravu i antiki komentator Servije kada u uvodnim Vergilijevim
reima pevam rat i junaka (arma virumque cano) vidi dva dela Ajneide:
Ilijadu arma i Odiseju virum? Sve je, doista u ovome delu sastavljeno
tako da nagovetava i povezuje svaki odsek, svaki elemenat Ajneide, pa samo
ponovno itanje moe da otkrije celu pesnikovu vetinu, ceo sloeni i vrsto
povezani svet njegova umetnikog dela. Jasno je da uvodnoj buri prvoga pevanja,
kojom zapoinje Odiseja Ajneide odgovara potpuno scena sa Furijom Alekto
koja u sedmom pevanju otvara Ilijadu Ajneide, borbe Ajneje i Trojanaca u Italiji.
Kao i buru prvog pevanja tako i besnu furiju Alekto doziva Junona. Alekto, demon
rata i krvoprolia, besni mnogo ee nego vetrovi Ajolovi u prvoj knjizi. To i
odgovara Ilijadi Ajneide Vergilijeve. Simbolian je i orgijastiki razuzdani zanos
kraljice Amate kojoj furija daje zmijsku duu (vipeream inspirans animam),
simbolina i zublja koju stavlja u Turnove grudi (facem iuveni coniecit... fumantes
fixit sub pectore taedas), simbolian i iznenadni bes koji budi u Askanijevim
psima da pojure Silvijina jelena (subitam canibus rabiem Cocytia virgo obiiciit)
sve to i uzroci sukoba i simboli bezbonog, paklenog rata koji Vergilije smatra
zloinakom ludou (scelerata insania belli). Koliko je samostalan Vergilije
ovakvim svojim postupkom u odnosu na Homera koji ima sasvim drugaije
predstave o ratovanju ne treba ni naglaavati. Ova se gradacija simbolinih
scena zavrava slikom silne italske vojske koju okuplja zvuk roga furije Alekto,
slikom koja je odjek Homerovih poreenja vojske s uzburkanim morem, ali
potpuno ugraena u ovaj patetini odsek gde dobija nov smisao i novu
umetniku vrednost:
Zlouda boginja ozgo kad uvreba zgodan trenutak
zae tad kolibi na krov, pa pakosna s vrha joj silno
dune u pastirski rog izvijeni, tartarskim glasom
oglasi se, da strano kroz tavne dubine svih uma
paklen se prolomi jek, kroz lugove, dubrava mukom...
At saeva e speculis tempus dea nacta nocendi,
ardua tecta petit stabuli et culmine summo
pastorale canit signum cornuque recurvo
Tartaream intendit vocem, qua protinus omne
contremuit nemus et silvae insonuere profundae...
Vojska se svrstava u bojne redove:
Sad je to poredak bojni, ne bori se vie ko nekad
priprosto batinom tvrdom, nagorelim kocem, ve ratna

sekira reava boj, a bez klasja oranica crna

strano se irom talasa od maeva britkih i suncu
tuano oruje vraa pod oblake treptave zrake.
Ba kao more pred buru kad prvo belasa se penom,
zatim se die lagano i vali sve vii i vii,
najzad iz tekih dubina silovito zapljusne nebo.
Derexere acies. Non iam certamine agresti,
stipitibus duris agitur sudibusve praeustis,
sed ferro ancipiti decernunt atraque late
horrescit strictis seges ensibus aeraque fulgent
sole lacessita et lucem sub nubila iactant:
fluctus uti primo coepit cum albescere vento,
paulatim sese tollit mare et altius undas
erigit, inde imo consurgit ad aethera fundo.
POLISEMIJA DELA I POETIKA VERGILIJEVA
158. Simbolini su i Vergilijevi junaci, simbolina i njegova boanstva. Junona
budi demonske snage prirode i podzemlja (flectere si nequeo superos, Acheronta
movebo). Ali stranu e buru (a to nije samo bura prvog pevanja ve su to sukobi
cele Ajneide) utiati Jupiter koji u spevu zastupa onu civilizatorsku rimsku ideju
to je propoveda Vergilije ve od Pastirskih pesama. Savlaivanje i sreivanje
raspojasanih prirodnih sila koje vri Vergilijevo stoiko boanstvo Jupiter,
savlaivanje sopstvenih nagona koje ostvaruje postepeno bogobojaljivi stoiki
junak Ajneja, sreivanje i umirivanje graanskih ratova koje postie August sve
se to nekako spaja i proima u Vergilijevu spevu. A nasuprot junacima stoike i
augustovske pacifikacije i humanizacije stoje demonski razobrueni principi iji
su predstavnici Junona, Didona, Turno i Antonije. Ovo jasno pokazuje da
Vergilijeva boanstva ne moemo prosto proglasiti za epski aparat bogova, kao
to ni njegovi junaci nisu tek linosti iz legende i mita. Vergilijeva boanstva
imaju svoje simbolino znaenje u spevu i ba njihovo uee u radnji i njihov
stav prema dogaajima esto otkriva pravi smisao ljudskih sukoba i stradanja. A
najvie boanstvo Jupiter as je svemoni predstavnik fatuma, as sam
fatum, najvia sila kojoj su podreeni i bogovi i ljudi, ona sila koja je, prema
Vergiliju, neumorno radila na stvaranju Rima, rimske moi i Augustova mira.
Pa opet i bogovi i junaci Vergilijevi imaju i svoje individualne crte, ak i svoj
psiholoki razvoj i izvesnu samostalnost u odnosu na fatum kome mogu bar da se
suprotstave, iako bez konanog uspeha. Nije Vergilije na scenu svoga epa, koji
mnogo duguje i antikoj drami, stavio suve personifikacije, hladne alegorijske
linosti, mada su njegovi heroji, doista, i vie i manje od Homerovih. Vie jer stoje
umesto neeg izvan njih, neeg tipinog i znaajnog. Manje, jer ovi tipovi, primeri
i simboli nemaju uvek onoliko linih crta i mana kao junaci Homerovi, bliski i
ljudski ba sa tih svojih sitnijih i krupnijih nedostataka. I tu smo opet dotakli ono
to je za Vergilijevu umetnost, naroito za Vergilijevu Ajneidu najbitnije. Sve to
pesnik stvara ima neki svoj ivot, ali sve opet stoji umesto neeg drugog,
nagovetava, kazuje, znai neto drugo, pa esto jo i neto tree, etvrto.
Polisemija, simbolika treba ponoviti strpljivo graena i razgranata, svugde,
pa i u linostima Ajneide. A ponajvie u onim najreprezentativnijim. Ponajvie u
Ajneji. Mnogo, moda i suvie, stavio je u svoga glavnog junaka Vergilije. Ajneja,
graen prema stoikom ablonu, stoiki vri dunosti koje mu sudbina namee,

vri ih nemo, samopregorno. Tu gotovo i nema line ambicije i osetljivosti,

moemo rei nema ljudske sujete Ahilove, Ajantove, Odisejeve. Ajneja simbolie
stoike i graanske vrline. Tu nema snanog i sirovog individualizma Homerovih
junaka. Ajneja kao i veina Vergilijevih linosti deo je sudbinski
predodreene rimske istorije, samo deo, ma koliko znaajan, zajednice koja tu
istoriju gradi. Ajnejina sudbina nije lina on nosi i treba da nosi dostojanstveno
i uporno sudbinu zajednice kao deli i orue velikog nadljudskog predodreenja
rimskog naroda. Ima u tome neto i od Augustova stava. August je sebe
prikazivao kao orue istorijske nunosti. Ima u tome neto od onog i onakvog
rimskog graanina kakvog je August mogao eleti kao saradnika i podanika. Ima
u tome neto i od melanholinog i upornog Vergilija koji se priklonio staroj religiji i
stoikoj misli i pridruio se Augustu kao orue njegove politike. Pa opet, iako tu
polisemiju Ajnejina lika, koja je u punom skladu s polisemijom cele Ajneide,
oseamo jako i odreeno, Vergilijev Ajneja nije tek simbol bez svakog linog
ivota. Ajneja, Vergilijev ideal obnovljenog rimskog heroizma stoikog tipa
stranog individualizmu, ovek je, jer pored samopregora nije uvek veran svome
zadatku, trai sreu ponekad i za sebe. A kada skrene sa propisanog puta stoiki
trezvenog samopregora i rtvovanja za veliki sudbinski cilj, nastaju zapleti i
patnje iz kojih on opet izlazi i nalazi melanholino i dostojanstveno predodreeni
put. Takvi zapleti nastaju kad se Ajneja boru bezizlazno za spas Troje, protivno
sudbini. Tada gubi enu, Kreusu, jer je izgubio stoiku hladnokrvnost i razboritost.
Takav je zaplet i Ajnejina ljubav za Didonu. Ogrei se Ajneja o svoj zadatak,
ljudski, i u petom pevanju kada izgore lae a on gubi glavu i oajava, kako
stoiaru ne prilii. Tek posle silaska u Donji svet, u estom pevanju, Ajneja se
konano preobraava i postaje potpuno sluga sudbine i budue rimske veliine,
pravi idealni Vergilijev Rimljanin (vir vere Romanus) sposoban da pobedi
autohtonog Turna i osvoji njegovu zemlju. Taj poboni Ajneja (pius Aeneas) nije
neka osobito junaka figura u smislu Homerovih heroja koji su savremenom
itaocu nesumnjivo simpatiniji. Pa ipak njegova simbolina figura i njegov
idealni lik nisu kako smo videli lieni ljudskih crta, a pesnik je dogaaje
izlagao tako da je ak i nesrena Didona preputena zaboravu samo da se doe
do glavnog sudbinski predodreenog cilja:
Takvih tegoba je bilo da rimsko se osnuje pleme.
Tantae molis erat Romanam condere gentem.
Ustvari, miroljubivom Vergiliju nije bilo lako zastupati i braniti osvajaku istoriju
rimskog naroda. Opravdavao je tu istoriju na neki nain stoikim postavkama o
predodreenosti i nunosti, te konanim ciljem, a taj je, prema Vergilijevu
tumaenju bio Rimski mir (Pax Romana) koji treba da usrei celokupno
oveanstvo, ne samo rimski narod. Nosioci tog humanog principa reda i mira su
u Ajneidi Jupiter i glavni heroji Ajneja i August, prvi vidljiv na sceni, drugi skriven
pa opet vidan iza Ajneje i u njemu. Na taj nain Ajneida ne povezuje zamo
trojanski Istok i latinski Zapad, nego objavljuje i vest o optem preporodu. Bio je
Vergilije kroz ceo svoj ivot, i pored kolovanja kod epikurovca Sirona, eklon
mistici i stoiki obojenoj filosofiji istorije. Sve to se vezuje kod njega za Augustovu
politiku i monarhika shvatanja. Za Augustov principat bili su osim Vergilija i
ostali glavni predstavnici knjievnog Rima onoga vremena, a verovatno najveim
delom i rimska javnost umorna od graanskih sukoba, bez obzira na malobrojne
izuzetke. I stoiki junak i ovakva politika orijentacija Ajneide mogu biti strani
modernom itaocu. Ali to ne moe da nas sprei da cenimo veliku umetnost ovog

pesnika, iako je Vergilijeva politika tendencija u Pesmama o poljoprivredi i u

Ajneidi danas jo i za neupuena itaoca mnogo jae uoljiva nego na primer
tendencija satiriara Svifta u Guliverovim putovanjima. Vergilijeva meavina
mistike i istorijskih injenica uslovljava esto patetini, vizionarski ton ali taj
ton izraz je ba onoga to daje naroiti znaaj i to odvaja Vergilijevo delo od
razigrane helenistike knjievnosti toga razdoblja: izraz je duboke i iskrene
ozbiljnosti. Mistikim i filosofskim postavkama bar donekle je uslovljena svakako i
traena simbolinost Vergilijeve umetnosti, u prvom redu postavkama o dubokoj
povezanosti svega u svetu, o optoj simpatiji. Nemamo posebnih
svedoanstava koja bi nam kazivala da je Vergilije izgradio sasvim doslednu
sopstvenu poetiku na tim osnovama. Pa opet u mnogim stihovima Vergilijeva
dela nalazimo elemente takve Vergilijeve poetike u ijem je sredntu kao ideal i
simbol arobnik peva Orfej koji svojom pesmom pokree drvee i kamenje, kroti
zveri i umilostivljuje neumoljive bogove donjeg sveta. Oigledno je da ovaj mit
sadri staro verovanje u maijsku mo pesme, a znamo da je to verovanje
ostavilo duboke tragove i u antikoj knjievnosti i teoriji. ini se da je Vergilije
raunao da umetniko delo odgovara na neki tajanstven nain kozmosu. Drugim
reima, orfiko-pitagorski misticizam i stoiki panteizam kriju se moda
podjednako iza Vergilijevih pogleda na istoriju i na pesnitvo, u kome kod Vergilija
od samih njegovih poetaka simbolika i transparencija dominiraju. Ovo treba
imati na umu naroito stoga to su slina shvatanja i uenja, dobrim delom
antikog porekla, osnov ne samo za teoriju srednjevekovne alegorijske
knjievnosti ve i za teoriju modernih simbolista.
UTICAJ VERGILIJEVA DELA
159. Ve za ivota Vergilijeva slava bila je velika. Posle smrti njegovo je delo
prihvatila kola, antika i poantika, latinska i potonja evropska na narodnim
jezicima. Gramatiari i retori neumorno su ga izuavali, a pesnici, krupniji i sitniji,
ugledali su se na njega. Tako su nastali ne samo ueni komentari gramatiara,
kao Donatov i Servijev (oba u 4. veku) ve i retorske deklamacije kao ona
Enodijeva na temu Govor Didone prilikom odlaska Ajnejina" (oko 500. n. e.), pa i
pesme krpei, centoni sastavljeni od Vergilijevih stihova, kao tragedija Medeja
Hosidija Geta (Hosidius Geta, 2. vek n. e.) ili Ausonijev Cento nuptialis (4. vek n.
e.), svadbena pesma u ijem je uvodu dato i obrazloenje ovog pesnikog
postupka, koji svedoi o vanrednom poznavanju Vergilijevih dela. Mesto koje je
Vergilije imao u kolskoj nastavi prirodno je mnogo doprinelo njegovu velikom
uticaju i na pesnike boljeg kova i na iroku italaku publiku. Epigramatiar
Martijal govori nam o luksuznim depnim izdanjima Vergilijevih dela, a znamo
da su ih deklamovali javno na Trajanovu forumu u Rimu jo u 6. veku n. e. Teme
Vergilijeva pesnitva prenoene su i u mim i pantomim, a na zidovima Pompeja i
Herkulaneuma nalazimo mnoge Vergilijeve stihove zabeleene nevetom rukom
ak i u dijalekatski obojenim varijantama. tavie, sred bezbrojnih slika koje u
ovim italskim gradovima prikazuju grku legendu i grke junake nalazimo samo
malo slika sa temama iz italske legende, i one su redom nastale kao ilustracije
Vergilijevih varijanata tih legendi, ponekad ak i kao karikature. Jo se na Zapadu
znalo grki pa se nije izuavao samo odnos Vergilijev prema njegovim uzorima
ve se raspravljalo veoma ueno i o tome ko je pravi, veliki pesnik Homer ili
Vergilije. To najbolje vidimo iz Makrobijeve Sveanosti Saturnove, spisa
sastavljenog oko 400. n. e. Homerova se veliina ne osporava, ali se Vergiliju

daje ne manje istaknuto mesto, mada se belee i njegovi nedostaci. Stalno raste
i dalje slava Vergilija, filosofa i mistiara, a ne samo pesnika, pa se slino kako se
to inilo i sa pesmama Homerovim, Vergilijevi stihovi interpretiraju alegorijski.
Videli smo da Vergilije i daje vie povoda za takvu interpretaciju traenom
simbolinou svoje umetnosti. Ali poznoantiki i srednjovekovni komentatori
zloupotrebljavali su tu osobinu Vergilijeve umetnosti, traili su i nalazili svata u
njegovim stihovima. Umesto da samo oprezno ispitaju pesnikove namere i
smisao njegove simbolike, ovi su komentatori unosili svoje (prilino mutne) misli
u Vergilijevo delo pomou alegorijske interpretacije. Tako je i za hriane Vergilije
postao i prorok i arobnjak, a njegove knjige prava riznica tajanstvenih znanja.
Stoga je i mogao ve Konstantin Veliki da naini 315. godine n. e. grki prevod
mesijanske etvrte ekloge koji je ustvari bio neka vrsta alegorijske interpretacije,
jer je tu Vergilijeva djevica (virgo) postala Isusova majka Marija, a novo pokolenje
(nova progenies) Hristos. Slino su postupili i potonji hrianski pisci uprkos
otrom protivljenju najuenijeg hrianskog filologa Hijeronima.
Naao je tako prorok Vergilije mesto i u crkvenom ivopisu srednjega veka, i u
misterijama prikazivanim o hrianskim praznicima, i u knjievnosti uenih
svetenika. Nije udo to su ljudi otvarali nasumice njegova dela, kao knjige
Sibila, kao Bibliju, da u njima proitaju svoju sudbinu (tzv. sortes Virgilianae). A
arobnjak i prorok Vergilije nalazi poasno mesto u legendama Napulja gde mu je
bio grob. Kroz ceo srednji vek na latinskom Zapadu Vergilijevo pesnitvo ostaje
vaan uzor u knjievnosti, pored mlaeg Statija, lake razumljiva Vergilijeva
epigona. Za pesniku osobenost Vergilijeva dela imao je najvie razumevanja
veliki pesnik Dante koji Vergilija naziva svojim uiteljem a daje mu ulogu vodia
kroz hrianski pakao i istilite. Tako je i sam neni i mistici skloni pesnik
Vergilije uao kao lik i kao simbol u veliko evropsko pesnitvo kome je sam dao
tako krupan prilog on, blagi Otac (dolce Padre).
Preporod i novi vek oduzeli su Vergiliju njegov proroki, poluhrianski oreol, ali
su tim vie panje posvetili Vergilijevoj umetnosti, izgraujui na osnovu nje
knjievnu teoriju i pesnike rodove, naroito pastoralu i ep. Jedan od najuticajnijih
teoretiara, Skaliger, stavio je Vergilija iznad Teokrita i Homera. Uticaj Vergilijev
od preporoda toliko je razgranat da e biti dovoljno da pomenemo samo nekoliko
najpoznatijih dela koja duguju Vergiliju mahom vie nego to on sam duguje
Homeru. Tu su npr. latinski hrianski spevovi kao Davidijada (Davidias)
Splianina Marka Marulia (14501524) i Kristijada (Christias) Hijeronima Vide
(oko 14851566) koji je svoje podraavanje Vergiliju (i Kikeronu) teorijski
obrazloio u svojoj Pesnikoj umetnosti (Ars poetica). U Davidijadi Marka
Marulia, koju sada poznajemo u celini, imamo, kao i u Kristijadi Vidinoj, izdanak
poznoantikog knjievnog epa, saetavljen u jeziku i dikciji Vergilijevoj uz stalno
ugledanje na Ajneidu. Ve smo videli da je Maruli po svoj prilici u svome opisu
kuge podraavao i Lukretijevu spevu, ali ve na samome poetku Davidijade
nalazimo tipine primere slobodnog preuzimanja i hristijanizovanja Vergilijevih
motiva. Tako se slino furiji Alekto koju alje Junona da bi raspalila gnev Amate i
Turna i izazvala rat, u Davidijadi javlja Zavist koju alje demon podzemlja
(immanis demon i Junona je vezana sa silama podzemlja Acheronta
movebo), pa ta Zavist, opisana realistiki i bez Vergilijeve simbolike i alegorike,
natera najzad Savelja da baci koplje na Davida i tako izazove sukob. Pored
spevova na latinskome stoji i ceo niz sastavljenih na narodnim jezicima
spevovi Portugalca Kamoensa (1524?1580) Lusiadi (Os Lusiadas), Italijana Tasa

(Gerusalemme liberata, 1575. g.), Engleza Miltona (Paradise Lost, 1667, 1674) i
Francuza Voltera (16941778) koji u dodatku svojoj Anrijadi (Henriade) pie:
kau da je Homer stvorio Vergilija; ako je tako, to je nesumljivo njegovo najlepe
delo. Vergilijev je ugled neto stradao tek u vreme romantine ei za
orginalnim", izvornim", narodnim, naivnim" u umetnosti, a to su naroito
nemaki i engleski kritiari nalazili u pesmama Homerovim, pa su ih
suprostavljali neoriginalnosti" Vergilijevoj. Savesna ali suvoparna filoloka
analiza doprinela je u 19. veku takvom negativnom sudu o Vergilijevoj umetnosti
utvrivanjem bezbrojnih pozajmica i kraa Vergilijevih iz starijih antikih
pisaca. Knjievna kritika i filologija, koja u romanskim zemljama nije nikada u toj
meri zastranila, u novije vreme i u oblastima severno od antikog limesa naputa
ovakve poglede poklanjajui naroito mnogo panje orginalnom postupku i
samostalnom duhu pesnika Vergilija, pa tako i znaajnom koraku i krupnoj
tekovini koju u antikoj istoriji knjievnosti njegovo delo predstavlja.
I u naoj knjievnosti na narodnom jeziku ostavio je Vergilije dosta traga, a ne
samo u latinskom spevu Marka Marulia i u delima ostalih naih latinista.
Renesansnim dalmatinskim pesnicima bilo je dobro poznato Vergilijevo delo i ono
je u njihovim oima uivalo velik ugled. Znalo se oigledno i za Vergilijev ivot i
za legende koje su o njemu kruile. Maroje Maibradi (roen izmeu 1519. i
1525 umro 1591), iji je pesniki glas u Dubrovniku 16. veka bio prilian mada
ga danas ubrajamo u slabije pisce, odaje pesmom U smrt Vitora Besalja po
izgubljenju od Bara kanelijera dubrovakog potu ovome oveku ugledajui se
na PseudoVergilijev nadgrobni epigram (Mantua me genuit...). Dinko Ranjina
(15361607) prevodio je slobodno i podraavao stihove iz Vergilijevih dela.
Pritom postupa veoma samostalno na nain renesansnog pesnitva esto
izatkanog od reminiscencija na klasine uzore. Ranjinina pesma U hvalu pastira,
kih ivot je bolji nego su svi ini ivoti od svijeta spaja motive iz najpoznatijih
starorimskih pohvala seoskog ivota, iz Vergilijevih Pesama o poljoprivredi i iz
Horatijeve druge epode. Na drugome mestu opisuje mo ljubavne strasti prema
poznatom opisu iz istoga Vergilijeva dela. Ranjinina pesma Gospodinu Mihu
Lukaeviu prijatelju i roaku je u celini samostalna obrada jednog poreenja iz
Vergilijeve Ajneide:
U gori dub jedan, ki ile tvrd ima,
za sve er je sa svih stran bjen zlima vjetrima.
Kad kroz njih zlo vitje dimaje s nebesa
smaknu mu sve cvitje, kime se uresa,
im mu rat tuj tvore za mo mu zled otvorit,
nijedan ga ne more na zemlju oborit.
Isto se vidi toj u mudru loviku,
kad srea kroz nje boj stvori mu stvar priku,
srca mu hrabrena i krepke pameti
vik nje mo srdbena ne moe uzeti;
i ako ku njemu vlas dopusti vinja es,
nigda ga oholas ne stisne u svoj vez,
er sebi za zakon u svemu jes stavil
tuj jakos, kome on duh je svoj utvrdil.
Ac velut annoso validam cum robore quercum
Alpini Boreae nunc flatibus illinc
eruere inter se certant, it stridor et altae

consternunt terram concusso stipite frondes;

ipsa haeret scopulis et, quantum vertice ad auras
aetherias, tantum radice in Tartara tendit:
haud secus adsiduis hinc atque hinc vocibus heros
tunditur et magno persentit pectore curas;
mens inmota manet; lacrimae volvuntur inanes.
I u Osmanu Ivana Gundulia (15891638) ima reminiscencija na Ajneidu, a u
njegovoj Dubravci ima ugledanja na treu Vergilijevu pastirsku pesmu. Na
Pastirske pesme Vergilijeve ugledao se mnogo i Divo Buni (15911658) u
svojim Razgovorima pastijerskim ija je peta pesma sastavljena prema drugoj
Vergilijevoj. Koridonova tualjaka za Aleksidom pretvorena je u naricanje pastira
Gortaka za lepom Zorkom, koja mu ne uzvraa ljubav. I tu se na mahove samo
parafrazira Vergilije kao na zavretku pesme koji prenosi Vergilijevu konciznije
formulisanu opomenu, onu opomenu u kojoj se krije kako smo videli mnogo
od Vergilijeva humanizma i oseanja za dunost:
Nu, gortane, kuda zae
s mahnitome tvojom svijesti!
Teko li te zlo nadnae!
Razberi se i osvijesti!
Loza tebi neobrezana
lei o brijestu zaputena,
njiva svaka poharana,
muka i stoka satrena.
Vukovi ti na svu volju
tvoje stado sve najdrae
plae, stiu, biju i kolju,
jer mu nije tvoje strae.
Staje ti su prokopane,
prokopana sva ulita,
gola, loa i bez hrane
ljubav e te svr u nita.
Bolje se je iz po puta
opet natrag povratiti,
prije neg ti smrt priljuta
bude i ljubav u grob zbiti.
Ah Corydon, Corydon, quae te dementia cepit!
Semiputata tibi frondosa vitis in ulmo est.
Quin tu aliquid saltem potius, quorum indiget usus,
viminibus mollique paras detexere iunco?
Invenies alium, si te hic fastidit, Alexim.
U Bunievim Razgvorima pastijerskim javlja se i omiljeno natpevanje ()
antike bukolike koje ima paralele i u naem folkloru kao i u folkloru drugih
naroda. Ekloge sline onima Dive Bunia sastavljao je i Ignjat ori (1675
1737), o ijem zanimanju za Vergilijevo delo svedoi i njegov prevod prvog
pevanja Ajneide sauvan u rukopisu. U dramama Junija (Dona) Palmotia (1607
1657) ima reminiscencija na Ajneidu, kao u Pavlimiru, a neke su njegove
mitoloke drame i sastavljene na teme iz Vergilijeva speva kao Lavinija graena
na osnovu drugog dela Ajneide. Palmotieva mitoloka drama Doae Eneje k
Ankizu njegovu ocu i nije drugo do dramatizacija este knjige Ajneide.

Kako je razgranat bio uticaj Vergilijeva dela u novije vreme mahom isprepleten
sa uticajem Homerovih spevova na potonju evropsku epiku moe se lako uoiti
i u takvim detaljima kao to su pojedine reminiscencije ili poreenja. Njih
nalazimo i u spevovima koji se samo sasvim povrno oslanjaju na tradiciju
antikog i novijeg knjievnog evropskog epa kao npr. u Serbijanci Sime
Milutinovia Sarajlije (17911847). Tu se pominje lukavi Grk Sinon koji je
Trojance ubedio da treba da unesu drvenog konja (sa skrivenim grkim ratnicima)
u grad, a nairoko se parafraziraju i rei koje Vergilije stavlja u usta svetenika
Laokoonta: Bojim se Danajaca i kad nose poklone" (Timeo Danaos et dona
ferentes). Milutinovi se u Serbijanii sea i Vergilijeva pastira Titira. Ovi
pojedinani odjeci u poznim i udaljenim knjievnim delima govore o ogromnoj
popularnosti i uticaju Vergilijeva dela. Oni govore i o tradiciji koja kroz duge
vekove nije znala za prekid. Tako se na primer poreenje sa pelama koje
Vergilije sastavlja prema grkom uzoru nalazi u delima svih znaajnijih epskih
pesnika, sem Kamoensa. Odjek ovih poreenja iz antikog epa je i poreenje
Njegoevo:
kako ono trudoljubne pele
kad im ruka blagodatna tvorca
sa tedrou prospe manu slatku
te uzavri tamo i ovamo
na vjenano sa tiinom jutro.
Kako je esto pevanje Ajneide s opisom silaska u Donji svet jedan od najvanijih
izvora i uzora srednjovekovnih i potonjih opisa sline sadrine, to i u delu
Njegoevu nalazimo predstavu orfiko-pitagorskog porekla o devetstrunom
vencu Stige, reke koja okruuje podzemlje, singularnu pretstavu koja se u
sauvanim delima antike knjievnosti javlja samo u Vergilijevoj Ajneidi. O uticaju
estoga pevanja Ajneide svedoi pored Palmotieve dramatizacije i njegov odjek
u spevu Kosovo Nikole oria u kome Sra Zlopoglea slino Ajneji silazi u
donji svet da bi doznao sudbinu ljudi i sudbinu svoga naroda. Uticaj Vergilijeva
opisa u estoj knjizi spojen je, razume se, sa uticajem odgovarajueg opisa u
Odiseji, a iza spevova kao to su Milutinovieva Serbijanka, Njegoeva
Svobodijada (gde imamo samo tragove ugledanja na Homera ali ne i
pouzdanih tragova ugledanja na Vergilija) i orievo Kosovo stoje i romantiarska
shvatanja koja su Homerove pesme stavljala u isti red sa naom narodnom
poezijom. Ovo pominjemo stoga to je ne samo za prevod Homerovih pesama
ve i za prevoenje visoko artistike poezije Vergilijeve u nas uziman ee i
deseterac narodne pesme. Mada se na taj nain ne moe adekvatno
reprodukovati heksametar Vergilijev i Vergilijev pesniki izraz, ipak ima u tim
prilino slobodnim i na narodnu stilizovanim prevodima i uspelih stihova. Kao
primer takvog prevoenja dajemo odlomak iz prevoda drugog pevanja Ajneide od
Vuka Marinkovia sa poetka 19. veka, ba iz godina kada je Milutinovi objavio
svoju Serbijanku a uoi Njegoeva rada na Svobodijadi. Odlomak je iz
pripovedanja Ajnejina gde se opisuje kako zmije sa Teneda dave trojanskog
svetenika Laokoonta i njegovu decu, pa zatim kako Trojanskog konja uvlae u
grad:
Sad izae pred plaljive oi
udo strano nikad nevieno;
pred oltarem kienim, Laokon
oe bika na ertvu da kolje,

a to idu (drkem kad se setim)

ot Tenede po tihome moru
strano s vijui do dve grdne zmije,
polegaju ko bregu se pate.
Persi im se iz talasa diu,
kresta im se nad vodom krvavi,
drugo tjelo po moru poleglo,
napred sukti krugom prevelikim.
Penui se pod njim uti more,
i ve su se na suvo popele,
oi krvlju podbule i ognjem,
cikajui iba jezik eljust.
Kad mi udo pred sobom vidismo,
bez kap krvi sve se razbjegosmo,
guje pravo Laokonu tee,
najpre dvoje njegove djeice
zapletoe oba strane zmije,
terzajui oba proderae.
Al i njega one spopadoe,
stegnue ga, maknuti ne moe
obmotae pas i persi dvaput,
oko vrata dvaput ga stegoe,
sa svojima ljuskastima lema
i jot su im, nad glavom mu ije.
Da s odmrsi svu silu napree;
svetacu mu svu uprska svezu...
Da se vue u grad svetij obraz,
da se moli boginja svi viu.
Grad s otvora, rue se zidovi,
svi pomau, podmetnue valjke,
zategoe na vratu mu ue, pa ga vuku punog oruija.
Oko njega evojice s djecom,
svete pjesne pojei grabe se,
koje e pre dodirnuti ue;
a on e nam svima glave doi.
O ti moje milo oteestvo,
gdi toliki dosad Bogi bie;
ratom slavni grade Dardanida,
zlo pretei ulazi u tebe.
etir puta zape na kapiji,
etir puta zajea oruje
u prostranoj upljini trbua;
al mi slepi ot teka besnila,
na sve nita to i ne pazimo,
nasred grada s nesreom stadosmo,
i Kasandra poe proricati:
Evo vreme da propadne Troja.
Meu tim se svod neba okrenu,
no se die iz puine morske,

zemlju obvi tavnom svojom sjenkom

i prevaru Mirmidona pokri.
Utiae se po bedemi Troje;
san rastee umorene ude...
Ovaj opis iako ne moe da reprodukuje bogatu konciznost Vergilijevih opisa i
njegovu osobenu pesniku dikciju ipak nam doarava neto od Vergilijeve
pripovedake vetine pune snage i dramatike.
Hic aliud maius miseris multoque tremendum
obicitur magis atque improvida pectora turbat.
Laocoon, ductus Neptuno sorte sacerdos,
sollemnis taurum ingentem mactabat ad aras.
Ecce autem gemini a Tenedo tranquilla per alta
horresco referens inmensis orbibus angues
incumbunt pelago pariterque ad litora tendunt;
pectora quorum inter fluctus arrecta iubaeque
sanguineae superant undas, pars cetera pontum
pone legit sinuatque inmensa volumine terga.
Fit sonitus spumante salo; iamque arva tenebant
ardentisque oculos suffecti sanguine et igni
sibila lambebant linguis vibrantibus ora.
Diffugimus visu exsangues. Illi agmine certo
Laocoonta petunt: et primum parva duorum
corpora natorum serpens amplexus uterque
implicat et miseros morsu depascitur artus;
post ipsum auxilio subeuntem ac tela ferentem
corripiunt spirisque ligant ingentibus, et iam
bis medium amplexi, bis colo squamea circum
terga dati superant capite et cervicibus altis.
Ille simul manibus tendit divellere nodos
perfusus sanie vittas atroque veneno...
Ducendum ad sedes simulacrum orandaque divae
numina conclamant.
Dividimus muros et moenia pandimus urbis.
Accingunt omnes operi, pedibusque rotarum
subiciunt lapsus, et stuppea vincula collo
intendunt: scandit fatalis machina muros
feta armis. Pueri circum innuptaeque puellae
sacra canunt funemque manu contingere gaudent.
Illa subit mediaeque minans inlabitur urbi.
O patria, o divom domus Ilium et incluta bello
moenia Dardanidum, quater ipso limine partae
subsistit atque utero sonitum quater arma dedere:
Instamus tamen inmemores caecique furore
et monstrum infelix sacrata sistimus arce.
Tunc etiam fatis aperit Cassandra futuris...
Vertitur interea caelum et ruit Oceano nox
involvens umbra magna terramque polumque
Myrmidonumque dolos; fusi per moenia Teucri
conticuere, sopor fessos conplectitur artus...

Srpskohrvatski prevodi Vergilijevih dela. Meu ranim prevodiocima na prvome

mestu stoje Ivan Tanclinger Zanoti (16511732), koji je prevod prve dve knjige
Ajneide objavio u Mlecima 1688. g., i Ignjat ori (16751735) iji prevod prve
knjige Ajneide nije objavljen. (O Tanclingerovu prevodu isp. Vl. Dukat Vergilije kod
Hrvata, Ljetopis hrv. Ak. 44 za 1930-31). Vergilija je prevodio i Josip Betondi
(umro 1764), pa Luka Mihov Buni (17081778) od ijeg prevoda etvrtog
pevanja Ajneide su sauvana samo prva 32 stiha. Franjo Ksaver KoritiMrazovaki (17711846) prevodio je iz Ajneide, ali nam je taj prevod u
rimovanim stihovima izgubljen. Niu se potom jo mnogi prevodiodi: Jovan
Hadi (Milo Sveti) Eneide Vergilijeve knj. I, LMS 1825, 3, 100102, Iz knjige
11. Vergilijeve Eneide, LMS 2, 1826, 4, 6373, Iz En. I poetak, Golubica 4, 1842,
179186, (isto) Glasnik dalmatinski 11, 1859, 18, 34 (poetak Svetieva
prevoda Eneide iz Petranovieve Historije knjievnosti), ore upica Nizus i
Eurial (iz Aen. IX), LMS 2,1826, 134145, G. D. Aen. I, LMS 7, 1831, 26, 6873
(nezavreno), Vuk Marinkovi Virglijeva Eneida knjig. 11, LMS 2, 1826, 2, 5359;
3; 1827, 1, 95106 i 4, 1828, 3, 7188, uro Hia (celokupna dela) Dubrovnik
1850, Anonim Iz Horacija u Vergilija (Aen. 4), Obi zagrebaki koledar (7) 1852,
3245, Stevan Pavievi Iz Vergilove Eneide knj. II poetak i Prva ekloga,
Program Karlovake gimnazije 1853, Mato Ivievi Ulomak iz Virg. Eneide, Neven
(Zgb) 4, 1855, 21, 324330, Anonim Poetak IV. pjevanja varhu uredbe pelah.
Iz Georgika, Glasnik dalmat. 8, 1856, 11, 3, Ranjena Turna upraanje i smart. Iz
XII pjevanja Eneide, Glasnik dalmat. 8, 1856, 11, 34, Josef ulic Epizoda iz
Georgika: Dika Italije, Vodnkov spomenik 1859, 213214, Mane Sladovi Dvie
idlylle, Danica Ilirska 18, 1864, 3, 30, 21, K. K- Pokuaj ponaenja drugog
pjevanja Virgilova, Narodni list 12, 1873, 96, Stjepan Buzoli (18301894)
Didonka ili etvrti spjev Vergilejeve Eneide, Dubrovnik 4, 1876, 3368, Tomo
Mareti Enea i Palinur u donjem svijetu (Aen. VI 337383), Vienac (Zgb) 10,
1878, 45, 720722, Iz Enejide, St. Senc Primjeri (I izd. 1894) 53114, Publ.
Virgila Marona Eneida, Zagreb 1896, Djela P. Vergila Marona, Zagreb 1932,
Anonim Aen. II, Domovina 10,1879,1217 (rukopis), Koloman Rac Iz Bukolka,
St. Senc Primjeri (1 izd. 1894) 4951, Iz Georgika (II 18) 458-540) Pohvala
seoskog ivota, St. Senc Primjeri 5153, Ferdo Paur (1845911 Enejevka P. V.
Marona i Georgike, Varadin s. a., Dragutin Grdeni Prva Vergilova Ekloga.
Tityrus, Domoviba 18991900, 12 (rukopis), Josip Vergilij Peri Publija Vergilija
Marona Pastirske pesme, Zadar 1913, Nikola Vuli Publija Vergilija Marona
Enejida, Beograd I 1907 i II 1908 (2. izd. Beograd 1957, priredila M. Veselinov),
Dragutin Kipati Publija Vergilija Marona pastirske pjesme i pjesme o
gospodarstvu po kolskom izdanju Martina Kuzmia, Zagreb (bez oznake godine;
Kuzmiev izbor je objavljen 1907), sadri ecl. 1, 5, 7, 9 i Georg 1, 4399 (Teenje
tla), 1, 100159 (Kako ljetina rodi), 1, 311466 (Znakovi nevremena), 2, 136
176 (Pohvala Italije), 2, 348542 (Pohvala seoskog ivota), 3,284388
(Ovarstvo), 4, 17 (Pele), 4, 850 (Pelinjak), 4, 51115 (Rojenje), 4, 149
227 (ivot pela), Janko P. Luki (prozni prevod) 1. knjiga. Ratarstvo. O
zeiljoradnji, Venac 12, 19261927, sv.45, 6, 7, O zemljoradnji, knj. 2., Venac
14, 19281929, sv. 910, 702724, Duan Karapandi Aen. II D. Karapandi,
Latinski pisci prevod i komentar knjiga II, Beograd 1927. S. M. Orhanovi
etvrta ekloga, Misao 34, 1930, 34, 175176, Nikola op (Ps. Verg.)
Moretum, SKG 29, 1930, 583585, Veselin ajkanovi u knjizi Vergilije u njegovi
savremenici prevodi iz Vergilija Catalepton Inanes rhetorum ampulae str. 21,

Ekloge 4 i 8 (delimino) str. 22 i 24, Jug i sever (Georg. 339383) str. 29, Kako
ive pele (Georg. 4, 149227) str. 30, Iz 6. pevanja Enside (Aen. 6, 264620 i
638647, pri kraju pesme i pedesetak Maretievih heksametara) str. 4055 i
izreke iz Vergilija str. 5963, S. I. (?) Eneida, 1 pjevanje (prozom), Zagreb 1939,
Marin Bego Silaz u podzemlje, Spremnost 3, 1945, 149150, 1 i 4, 1945, 163
163, 10. Mladen S. Atanasijevi P. Vergilije Maron Pastirske pesme I. VII, X; Pesme
o zemljoradnji. Pohvala seoskog ivota I 458 - 543, O pelama IV, 8-59 Rimska
lirika, Beograd 1961, 173-189.
HORATIJE, PESNIK RIMSKE LIRE
ridens dicere verum
IVOT, KOLOVANJE, KARIJERA
160. KVINT HORATIJE FLAK (Quintus Horatius Flaccus, 658. st. e.) imao je ivot
nemirniji od ivota Vergilijeva, bar u mladosti. Ovaj drug Vergilijev potie sa
italskog juga, iz grada Venusije na granici Apulije i Lukanije. Horatije je i u
potonjim godinama kazivao da ne zna da li je Apulac ili Lukanac (Lucanus an
Apulus anceps). Seao se i svoga detinjstva u blagom junoitalskom podneblju
nedaleko od planine Voltur (Monte Vulture):
Po apulskom bi me brdu Voltura
van hraniteljke mi zemlje Apulske
umorna s igre kada zaspim
golubi pokrili sveim liem,
iz pria golubi: udom se uahu
odasvud s vrletnih gnezda Aherontije
sve ilje s gorja bantinskoga,
s Feronta plodnog i ravnog ljudi,
gde mirno spim a da zmijski otrov crn
ni ljute zveri mi ne ude, zatien
pod mirtom svetom i lovorom,
hrabri deai bog sam ga titi.
Me fabulosae Volture in Apulo
nutricis extra limina Pulliae
ludo fatigatumque somno
fronde nova puerum palumbes
texere, mirum quod foret omnibus,
quicumque celsae nidum Acherontiae
saltusque Bantinos et arvum
pingue tenet humilis torenti,
ut tuto ab atris corpore viperis
dormirem et ursis, ut premerer sacra
lauroque conlataque myrto,
non sine dis animosus infans.
Ovako se s ljubavlju sea zreli pesnik svoga rodnog kraja i pretvara samosvesno
igru svoga detinjstva u malenu legendu koja simbolino, pa ipak sa finom
ironijom u tonu (non sine dis animosus infans), nagovetava njegovu pesniku
slavu. Ali nije se dugo igrao Horatije u Venusiji. I Horatijev otac, kao i Vergilijev,
bio je skromnog stanja. Ali ovaj bivi rob kojeg je gradska uprava oslobodila po
svoj prilici zbog zasluga u slubi brinuo se isto tako kao i Vergilijev oko

vaspitavanja svoga sina. Od svoje zarade poreznika, odnosno posrednika prilikom

prodaje zaduenih imanja na dobo (coactor argentarius), plaao je sinu koji je
pravno imao poloaj slobodna oveka najbolje uitelje u Rimu, kuda se sa
deakom doselio. Seao se Horatije jo dugo svoga razumnog i strogog profesora
Orbilija koji je sa prutom u ruci (plagosus Orbilius) proveravao deakovo
poznavanje Odusije Livija Andronika i tako ga uvodio u svet Homerove i
starorimske poezije pomou ovoga starog prevoda. I u Atinu je poslao briljivi
otad Horatija da izui i filosofiju, onako kako su to inili sinovi rimske gospode.
Bio je Horatije nekako istih godina, od 45. st. e., student u Atini kao i Kikeronov
sin Marko. U to vreme od etiri atinske filosofske kole Platonova je akademija
privlaila najvei broj slualaca, naroito Rimljana, moda i stoga to joj je u
viim rimskim krugovima Kikeron mnogo podigao ugled. U gaju heroja Akadema
traio je i Horatije istinu (inter silvas Academi) i dopunio je neto svoje
obrazovanje. Kada je poginuo Kajsar, Horatije je bio u dvadesetiprvoj godini
ivota. Marko Junije Brut uskoro potom dolazi, na svome putu u provinciju
Makedoniju, i u Atinu gde slua poneko predavanje u akademiji. Horatijevo se
kolovanje prekida i njegov put od Venusije preko Rima do Atine vodi mladog
republikanca, i sada tribuna u Brutovoj, vojsci, najzad i u samo sredite velikog
sukoba na bojite kod Filipa godine 42. st. e. Poraz republikanaca kod Filipa, iz
koga se Horatije spasao bekstvom, znai slom njegove karijere, nesumnjivo
blistave za sina osloboenika, jer se ve u Atini druio sa sinovima velike rimske
gospode kojima su obino i davana tribunska mesta kakvo je Horatiju dao Brut.
Vratio se posle Filipa Horatije u Rim gde sazna da mu je otac umro a imanje
zaplenjeno. Imao je jo toliko sredstava da kupi pisarsko mesto (scriba) kakvo su
obino zauzimali osloboenici. U to vreme naterala ga je po sopstvenim reima
sirotinja (paupertas) da peva. Bila je to, svakako, vie usamljenost i nematina
ubeenog republikanca iji je svet potonuo. Prijatelji su bili mrtvi ili daleko, ili
spremni na kompromis i prelaz u neprijateljski tabor. Mladi Horatije u ovome
slomu koji ga je liio i sredstava, i oslonca, i drutvenog ugleda, pie pesme pune
jeda, pune pesimistike opozicije mesijanskom optimizmu Vergilijeve etvrte
ekloge i njenom monarhinom boanskom deaku. Tada je Horatije sastavio
jambe pune gorke rezignacije u kojima se stranim razaranjima graanskih
ratova suprotstavlja svetla slika mitskih Ostrva blaenih, kuda bi jedino mogla da
se spase aica valjanih Rimljana iz opte propasti to je niko ne moe zaustaviti:
Eto gde graanski rat ve nam satire dva pokolenja
i Rim se sjuri snagom sopstvenom u slom.
Nemahu snage da Rim upropaste susedni Marsi
ni Porsena Etrurac silnim pretnjama,
njega ni Kapue mo, to mu takmacom bee, ni Spartak,
ni Alobrozi koji prevrat smiljahu,
ni plavooka, divlja ga germanska momad ne svlada,
ni predaka prokletstvom gonjen Hanibal:
grean smo rod i prokletstvo e krvi u propast nas vui
i tlom e opet naim zveri lutati,
pobednik varvarin, vaj, na na pepeo stupie nogom,
a gradom topot njinih konja ue se,
kosti e Kvirina sve, sakrivene od vetra i sunca,
oh, grozan prizor! svud da raspe, osion.
Svi ete pitati vi, il bar oni valjani i hrabri:

da l iim moe zlo to da se otkloni.

Najbolji savet je tu, da ko nekad to fokejsko ilje
da pobegne zbog svog prokletstva odlui,
prepusti ognjita, njive i hramove vucima ljutim,
svim divljim zverima za novo stanite,
poimo tako svi kuda noge nas nose, kud god nas
pozovu vetri morski i tihi i olujni.
Hoemo l svi? Da l ko za bolje to zna? Ta ta sad
jo ekamo kad znaci svi su povoljni?
Zarecimo se samo: kad iz mora izroni stenje
tek to da pravi as e biti povratka,
mrsko da nee nam bit da jedrimo doma tek onda
kad Pad se popne na vrh brega mantinskog,
il kad se u more surva Apeninsko visoko gorje,
udovinu kad strast za udnim vezama
probudi udesni Amor da jelen se s tigricom pari,
da bludi soko udno za golubicom,
i da se pitoma stada ve ne plae utoga lava,
bez kostreti da jarac uiva u moru.
Kad smo se zarekli u to i u sve to povratak slatki
da uskrati nam moe, krenimo prokleti!
Ili bar oni to vrede iz glupoga stada; mekuac
nek uva leaj svoj, bez nade, oajnik.
Vi to ste junaka srca, bez vajkanja, kukanja enskog
sad letom, napred, mimo ala etrurskih!
eka nas kruni Okean i krajevi sreni, sad njima
pohrlimo i daljnom blaenstvu ostrva...
Altera iam teritur bellis civilibus aetas,
suis et ipsa Roma viribus ruit.
Quam neque finitimi valuerunt perdere Marsi
minacis aut Etrusca Porsenae manus,
aemula nec virtus Capuae nec Spartacus acer
novisque rebus infidelis Allobrox
nec fera caerulea domuit Germania pube
parentibusque abominatus Hannibal:
inpia perdemus devoti sanguinis aetas
ferisque rursus occupabitur solum:
barbarus heu cineres insistet victor et Urbem
eques sonante verberabit ungula,
quaeque carent ventis et solibus ossa Quirini,
(nefas videre) dissipabit insolens.
Forte quid expediat communiter aut melior pars
malis carere quaeritis laboribus;
nulla sit hoc potior sententia: Phocaeorum
velut profugit exsecrata civitas
agros atque lares patrios habitandaque fana
apris reliquit et rapacibus lupis,
ire, pedes quocumque ferent, quocumque per undas
Notus vocabit aut protervos Africus.

Sic placet? an melius quis habet suadere? secunda

ratem occupare quid moramur alite?
Sed iuremus in haec: Simul imis saxa renarint
vadis levata, ne redire sit nefas;
neu conversa domum pigeat dare lintea, quando
Padus Matina laverit cacumina,
in mare seu celsus procurrerit Appeninus
novaque monstra iunxerit libidine
mirus amor, iuvet ut tigris subsidere cervis,
adulteretur et columba miluo,
credula nec ravos timeant armenta leones
ametque salsa levis hircus aequora.
Haec et quae poterunt reditus abscindere dulcis
eamus omnis exsecrata civitas
aut pars indocili melior grege; mollis et exspes
inominata perpremat cubilia.
Vos, quibus est virtus, muliebrem tollite luctum,
Etrusca praeter et volate litora.
Nos manet Oceanus circum vagus: arva beata
petamus, arva divites et insulas...
Ali u godinama izmeu Filipa i Aktija (31. st. e.) pisao je u to vreme i satire
Horatije lagano i isprva nekako nerado menja stav. Upoznao se sa pesnicima
Vergilijem i Varijem i dospeo je u Majkenatov krug. Vergiliju i Variju bio je blizak i
kao epikurovac. Horatije, nekadanji akademiar, sve vie uzima stav epikurovca
ali e se uskoro, pa zatim kroz ceo njegov ivot, pored Epikurovih, odnosno
Aristipovih hedonistikih misli u Horatijevu delu javljati i stoike. Ovo nije samo u
duhu rimskog eklekticizma, iji je najznatniji predstavnik bio Kikeron, i ne mora
se shvatiti kao neki razvoj Horatijevih filosofskih pogleda. Sam Horatije u
Pismima objavljenim 20. st. e. kazuje:
ta tu sigurnost mi daje, da l neija kola i vostvo?
Nikad za jednu se kolu ne vezah toliko da njenim
voom se kunem, ve noen strujama raznim, svud gost sam.
Trenutno elim da delam, da ronim kroz dravne vode,
pomno vrlinu da motrim i strog da joj pratilac budem;
kriom Aristipu natrag sad morau malo da skliznem,
eljama sam u da vladam, a ne da se po njima ravnam.
Ac ne forte roges, quo me duce, quo Lare tuter:
nullius adductus iurare in verba magistri,
quo me cumque rapit tempestas, deferor hospes.
Nunc agilis fio et mersor civilibus undis,
virtutis verae custos rigidusque satelles;
nunc in Aristippi furtim praecepta relabor
et mihi res, non me rebus subiungere conor.
U tim se reima vidi u punoj meri Horatijev filosofski i ljudski stav. Istovremeno i
stoiko aktivno uee u ivotu zajednice i epikursko povlaenje, odnosno
Aristipov hedonizam. Bilo je dodue, formalno posmatrano, vie povuenog
ivota. Preko Majkenata pribliio se Augustu. Kada ga je ovaj pozvao da mu bude
lini sskretar, Horatije je odbio. Kod biografa Svetonija, koji se sluio arhivskim
materijalom, itamo da se govorkalo kako je Horatiju ustvari bilo teko da ustaje

rano. Ali povueni Horatije postao je provodei dane as u Rimu, as u

sabinskoj vili (Sabinum) koju mu je poklonio Majkenat ne samo pesnik
epikurskog skrovitog ivota ve, zajedno s Vergilijem, i zvanini pesnik Augustova
Rima. Horatijevo se eklektiko spajanje epikurskih i stoikih misli zaista moe
obeleeti pre kao menjanje raspoloenja nego kao posebna filosofija, a njegovo
proslavljanje starorimske religioznosti imalo je politiku pozadinu, kako je i
razumljivo kod pesnika koji se ukljuio u knjievnu propagandu Augustove
obnove. Nema sumnje, kada je 30. godine st. e. izbegao smrt jedno se drvo
sruilo na njegovu imanju i umalo ga nije ubilo to je Horatija potreslo. Ali taj
dogaaj nije za ovog racionalistu bio razlog da se okrene religiji. Suprotno
stidljivom mistiaru Vergiliju, Horatije je bio realista i svetski ovek koji se dobro
oseao i u razgovoru za carskom trpezom i askajui na ulici s obinim ovekom,
a njegov racionalistiki pogled na svet nije bio ni epikurejstvo, ni stoicizam. Bio je
to uglavnom stav razborita realiste koji se rano umorio u bezizglednoj borbi, stav
obrazovanog individualiste koji prema mogunostima, pod okriljem monih
prijatelja, obezbeuje svoj lini mir i nalazi sebi ugledno mesto u visokom drutvu
vlastodraca.
Od vremena kad je sklopio doivnotno prijateljstvo s Augustovim savetnikom
Majkenatom, koji ga je oslobodio finansijskih briga a postepeno i republikanskih
uspomena, u Horatijevu ivotu vie nije bilo vanijih dogaaja. Proveo je godine
sve do smrti u uskom krugu visokih zatitnika i uglednih prijatelja kojima je
iskazivao mnoge panje, ali su i oni, od samog Augusta nanie, cenili i pazili ovog
omalenog boleljivog oveka. Bio je Horatije majstor u ophoenju sa monima.
Umeo je da odbije sekretarsko mesto a da ne uvredi Augusta ovaj se ak ali
da ga Horatije ne uvodi dovoljno u pesnika Pisma u kojima ivo slika sebe i krug
svojih prijatelja. Umeo je i da postepeno sve potpunije obezbedi svoj lini mir,
povlaei se iz godine u godinu sve vie, a da opet ne izgubi ni ugled, ni
prijatelje. Bez porodice nije se enio ovaj duhoviti i ironini ovek, esto
bolestan i prerano sed, bavio se knjigom i pesmom, u Rimu, na svom sabinskom
imanju, u vili na jugu Italije koju mu je poklonio sam August. Zaista je negovao
prijateljstvo monih i propagirao veru otaca, ali je ipak ostao nekako samostalan i
negde duboko kao da nije sasvim pregoreo svoj slom kod Filipa. Pevao je vie
prijateljstvo nego ljubav. A njegovi stihovi o uivanju ivotnih radosti stavljeni
kraj pesama koje proslavljaju Augustovu restauraciju vie su setna i razumna
opomena nego snani i oduevljeni poziv kakav je Katulovo ivimo, moja
Lezbijo, volimo... (Vivamus, mea Lesbia, atque amemus). U sutini kako
kazuje A. Savi Rebac on nije nikada naputao svoju pomalo tunu ivotnu
filozofiju kojoj je ponekad nalazio dirljive izraze kao u lepoj pesmi carmen 1, 11,
sa njenim finim, rezigniranomelanholinim poetkom i dosta obinim pozivom na
uivanje na kraju:
Ne istrauj ti sad greh je da zna! kakav su bozi kraj
tebi dali, il moj kakav je, nit haldejskih brojki ar
kuaj. Bolje je, znaj udes da svak snosimo mirno svi,
pa nek zime nam Div mnoge jo da, ova il zadnja je,
to o hrapavu hrid slama sad Tirenskog mora bes...
Mudra budi mi! De, vina nam daj...
Tu ne quaesieris, scire nefas, quem mihi, quem tibi
finem di dederint, Leuconoe, nec Babylonios
temptaris numeros. Ut melius, quidquid erit, pati.

Seu pluris hiemes seu tribuit Iuppiter ultimam,

quae nunc oppositis debilitat pumicibus mare
Tyrrhenum: sapias, vina liques...
Istu melanholiju nalazimo u mnogim stihovima Horatijevim pa i u onima u pismu
upuenom prijatelju Tibulu:
Uvek u brizi i nadi, kad strahuje ili u gnevu,
smatraj da poslednji dan ti je svanuo danas, jer pravu
radost nam otkriva uvek trenutak izneiaenja.
Inter spem curamque, timores inter et iras
omnem crede diem tibi diluxisse supremum:
grata superveniet, quae non sperabitur hora.
U poslednjim godinama ivota nije vie ni pevao. Opratao se ve dugo od
pesnitva, a poslednjih etiri do pet godina ivota ne znamo ni kako je proveo, ni
da li je bilo ta napisao. Objavljeno nije nita. Prijateljske veze nije sasvim
prekidao. Majkenat, kada je umirao u leto 8. godine st. e., jo ga je jednom
preporuio Augustu da se August sea Horatija Flaka kao da je Horatije sam
Majkenat (Horati Flacci ut mei esto memor). Ali Horatiju ta preporuka vie nije
bila potrebna. Vie od dvadeset godina ranije, 30. st. e., Horatije se zakleo
Majkenatu da e ga svukud slediti, pa i na poslednjem putovanju, u smrt:
krivo se ne zakleh
kad rekoh: zajedno mi emo, zajedno,
poe li prvi, ja u spremno
putem bez povratka za tobom poi.
... non ego perfidum
dixi sacramentum: ibimus, ibimus,
utcumque praecedes, supremum
carpere iter comites parati.
Desilo se da je nekoliko meseci posle Majkenata umro i Horatije, naglo, 28.
novembra 8. godine st. e. Nije imao naslednika i sve svoje imanje zavetao je
Augustu jo jednom i poslednji put priznajui svoj dug i svoju privrenost
vladaru. Pesnike zaostavtine nije bilo. Tako Horatijevo delo stoji pred nama kao
zaokruena celina.
KORPUS HORATIJEVIH PESAMA - EPODE
161. Horatije je pisao samo pesme. Sve su izdate za njegova ivota, svakako
uglavnom u onom obliku i rasporedu kako je to sam Horatije eleo. Radio je sporo
i savesno, slino Vergiliju, pa tako korpus njegovih pesama nije velik. Hronoloki
red izdavanja je ovaj: oko 35. st. e. prva knjiga Satira; oko 30. g. st. e. druga
knjiga Satira i knjiga Epoda sastavljene izmeu 41. i 30. st. e.); 23. g. st. e. tri
knjige Pesama, docnije nazvanih odama (sastavljane ve od 30. g. st. e.); 20. g.
st. e. prva knjiga Pisama; 17. g. st. e. Carmen saeculare, moda oko 13. g. st. e.
druga knjiga Pisama u koju se, kao tree pismo, stavlja poznato Pismo Pisonima
(Pesnika umetnost) ija je hronologija veoma problematina (moda je
sastavljena izmeu 23. i 20. st. e., a moda i u poslednjim godinama Horatijeva
ivota: stoga neki ispitivai i za celu drugu knjigu Pisama kazuju da je nastala od
208. g. st. e.).
Najranije pesme Horatijeve nalazimo u knjizi epoda, sastavljenoj uglavnom u
istim godinama kada su napisane i dve knjige Satira. Sam Horatije nazivao je
Epode (Epodes) jambima (iambi) prema jampskom stihu u kome je sastavio

gotovo svih sedamnaest pesama ove zbirke. Ve smo pomenuli esnaestu pesmu
(epod. 16), najraniju Horatijevu pesmu koja govori o strahotama graanskih
ratova i o begu na Ostrva blaenih. Horatije je sastavio tu pesmu u vreme
teke, ali i jetke rezignacije posle sloma kod Filipa, po svoj prilici oko 40. g. st. e. i
kao odgovor na Vergilijevu mesijansku i optimistiku etvrtu eklogu, mada neki
strunjaci pomiljaju da Horatijeva pesma prethodi Vergilijevoj. Smeo je jo glas
poraenog republikanca Horatija i u sedmoj pesmi ove zbirke (epod. 1) gde
takoe govori o politici i otro napada voe graanskih ratova dajui im epitet
scelesti, epitet koji je morao podjednako neugodno zvuati kako Oktavijanu
(Augustu) tako i Marku Antoniju:
Oh, kuda, kuda, prokletnici, srljate,
diete ma zarali?
Zar malo krvi latinske je prosuto
po moru i po zemlji toj?
Da l zato da bi Kartagini zavidnoj
gordi grad zapalili?
Il da u lancima Britanca neukrotivog
vuete Svetom ulicom?
Ne, ve da grad va, Rim, po elji Parana
od svoje ruke nastrada!
Pa ak ni vuci se ne bore niti lavovi
sem protiv zveri ostalih.
Da l slepi bes, il kob vas neka vue zla,
il krivnja neka, recite!
Svi ute smrtno bledi, a preneraen
duh im sleen uasom.
Ja vidim Rim da goni sudba svirepa,
ubistvo brata roenog,
da nevina i sveta krv se Rema prolije
na tle potomstva krvnika.
Quo, quo scelesti ruitis? aut cur dexteris
aptantur enses conditi?
parumne campis atque Neptuno super
fusum est Latini sanguinis,
non ut superbas invidiae Karthaginis
Romanus arces ureret,
intactus aut Britannus ut descenderet
sacra catenatus via,
sed ut secundum vota Parthorum sua
Urbs haec periret dextera?
Neque hic lupis mos nec fuit leonibus
umquam nisi in dispar feris.
Furorne caecos an rapit vis acrior
an culpa? Responsum date.
Tacent et albus ora pallor inficit
mentesque perculsae stupent.
Sic est: acerba fata Romanos agunt
scelusque fraternae necis,
ut inmerentis fluxit in terram Remi

sacer nepotibus eruor.

Ova invektiva pokazuje da prve epode Horatijeve u sutini produuju poeziju
burnih vremena pred Kajsarovu pogibiju, poeziju od koje su nam sauvani otri
Katulovi napadi na Kajsara i njemu bliske politike linosti. Horatije u esnaestoj i
u sedmoj epodi ne samo da ne zaostaje za Katulom on ga ak i premaa, jer
Katulov vie lini stav, politiki neprincipski, u pesmama poraenog republikanca
Horatija udruuje se sa irim pogledima na graanske ratove i rimsku istoriju iji
bratoubilaki i zloinaki poetak simbolino pokazuje u ubistvu Removu. Nije
ovo samo stilizacija tako esta u potonjem pesnitvu Horatijevu, stilizacija koja
podsea na krivicu i zloine predaka i na ispatanja nevinih potomaka kroz
mnoga pokoljenja, koja su tako omiljena tema grkog mita i atike tragedije. Ovo
je i gorka re o stvarnoj, krvavoj istoriji osnivanja, ekspanzije i konsolidacije
rimske drave. Tu e misao koliko nam je poznato stranu rimskoj istoriografiji
preuzeti donekle i miroljubivi pesnik Vergilije. Ali e je on okrenuti u smislu
Augustovu unosei u svoju Ajneidu, kao preduslov za nastanak novog vremena
mira i blagostanja, zajedniku vladavinu boanske brae Romula i Rema, i to ba
na zavretku velikog uvodnog odseka gde posle opisa simboline bure sam
Jupiter proroki otkriva budunost rimskog naroda.
u poraenog republikanca i razoaranog mladia Horatija ustupila je postepeno
mesto realizmu bez iluzija i melanholinoj rezignaciji svetskog oveka i
epikurovca koji po potrebi i raspoloenju propoveda i stoiku izdrljivost i
hladnokrvnost. Kao pesnici Vergilije, Varije, Tuka, i Horatije se u to vreme, oko 40
39. st. e., zanimao naroito za spise i uenja epikurovca Filodema koji je iveo u
Herkulaneumu. To e biti veoma znaajno i za pesnika Horatija, kako vidimo ve
po tome to se Filodem bavio i teorijom pesnitva, pa se u svojim pogledima na
pesnitvo Horatije sa njim objanjava jo mnogo godina docnije. Ipak valja
ponoviti Horatije nije ba brzo pregoreo poraz kod Filipa, svoj lini i
republikanski. (Moda ga nije nikad sasvim zaboravio). Bio je ve i te kako blizak
Majkenatu 37. g. st. e. prati ga na politiki veoma znaajnom putovanju u
Brundisij, a 33. st. e. dobiva na poklon sabinsku vilu ali ipak je 30. godine st. e.
izdao i ove svoje politike epode (7. i 16.), dodajui dodue jo jednu, devetu
(epod. 9), sastavljenu u slavu Oktavijanove pobede kod Aktija g. 31. st. e., kojoj
je, ini se, sam prisustvovao. Od Filipa do Aktija mnogo se toga promenilo za
Horatija. Pa ipak i ovo proslavljanje Augustove pobede podsea na nevolje
graanskog rata i jo je daleko od oduevljenog tona ode u kojoj Horatije
proslavlja Oktavijanovu pobedu nad Kleopatrom (carm. 1, 37), egipatskom
kraljicom, izbegavajui pritom ime Antonijevo i svaki pomen graanskih sukoba,
sasvim u duhu Oktavijanovu.
ODNOS PREMA ARHILOHOVIM JAMBIMA
162. Otar i zajedljiv nije samo ton prvih politikih epoda. Otar je i zajedljiv i
ton ostalih epoda koje, i pored toga to su delomino nezrele i predstavljaju u
neku ruku pesniki eksperimenat, svedoe o nesumnjivom pesnikovu talentu. O
prirodi tog pesnikog eksperimenta obavetava nas sam Horatije kada kazuje da
je prvi preneo u Rim, da je prvi Rimu pokazao jambe Arhiloha sa Para, ugledajui
se na njegov ar i njegov ritam, ali ne i na Arhilohove teme. Kada se ovako
samosvesno hvali, Horatije ne pominje jampske pesme Katula i drugih neoterika,
Kalva, Furija Bibakula, pa i mladoga Vergilija. Imao je Horatije pravo, ak i ako se
gleda samo na formalnu stranu, stoga to ovi pesnici nisu, koliko je poznato,

objavili posebne zbirke jamba i to su oni preteno upotrebljavali Hiponaktov

hromi jamb (holijamb), aleksandijski falekijski stih i jampski jedanaesterac
(hendekasilab), dok se Horatije dri Arhilohova jamba sa smenom jampskog
trimetra i dimetra, odnosno ree njegovih varijanata kombinovanih sa daktilskim
heksametrom. Jampska poezija Arhilohova bila je skoptina, puna otrih linih
ispada, realizma i nemilosrdnog ismevanja. Ali rei kako se to ee inilo
da je otri i zajedljivi ton Horatijevih epoda prosto posledica Horatijeva ugledanja
na Arhiloha i Horatijeva pesnikog eksperimenta znai gotovo staviti Horatijeve
epode u red kolskih vebi ili bar pesnikih zadataka koji, ma sa kakvom
ozbiljnou im pesnik prilazio, ipak teko da daju pesme od vrednosti. Nije pitanje
prosto u tome kako je i sa koliko spretnosti Horatije podraavao Arhilohu, ve
zato je upravo Arhiloha odabrao kao uzor i kako je pevao svoje jambe.
Najstarije poznate epode su kako smo videli i te kako pune linog doivljaja
republikanca brodolomnika Horatija, pa je oigledno da Horatije nije odabrao
Arhiloha za uzor prosto da bi, eto, preneo u Rim neto to rimski pesnici dotada
jo nisu sistematski preuzeli od Grka, ve stoga to su mu po duhu te pesme
najvie odgovarale i to je njihov ton i oblik bio najpogodniji da izrazi Horatijeva
sopstvena raspoloenja, odnosno neraspoloenja. Sve je u to vreme bilo gorko u
ivotu Horatijevu, a gorka, podrugljiva, otra bila je Arhilohova pesma, gorak i
ivot ovog grkog pesnika koji je kao i Horatije u politikim borbama izgubio
ugled i imanje, pa je kao vojnik i pesnik morao da se bori za svoj opstanak.
Znamo pouzdano da je Horatije i u potonjim godinama paralelisao svoju linu
sudbinu sa sudbinom Arhiloha, pesnika koji u jednoj pesmi peva mirno i bez
zazora kako je u boju beao i izgubio svoj tit:
titom se Sajanin neki sad razmee; bez volje svoje
valjatno oruje to grmenu ostavih ja,
a sam smrti umakoh. tit onaj ta me se tie!
Drugi u kupiti tit, loiji nee mi bit.
,
.
'
.
U pesmi Pompeju Varu, republikancu i drugu kod Filipa koji je i posle poraza kod
Filipa nastavio borbu da bi se docnije ipak priklonio Augustu, Horatije e se
aljivo i ironino posluiti ovim motivom iz Arhiloha:
S tobom i Filipe, i kad nasta trka
doiveh, u bekstvu tit baciv beslavno;
duh kad pade i kad borci lika mrka
ponikoe glavom niz bojite ravno.
Mene tada oblakom gustim Merkur bre
pokri, uvis die i, drhtavog, spase.
A tebe oseka opet u rat vre
na puinu baci, buru i talase...
Tecum Philippos et celerem fugam
sensi relicta non bene parmula,
cum fracta virtus, et minaces
turpe solum tetigere mento;
sed me per hostis Mercurius celer
denso paventem sustulit aere,

te rursus in bellum resorbens

unda fretis tulit aestuosis.
Nema sumnje Arhiloha je kao uzor odabrao Horatije zbog gorine njegove rei i
zbog sline sudbine. To vidimo i bez obzira na ovaj preuzeti motiv u Horatijevoj
pesmi. Ima i pesama u kojima se Horatije trudi da premai Arhiloha. Snani
realizam i naturalizam po pravilu nisu obeleja pesme Horatijeve, iako ga
nalazimo ovde onde u kozerijama njegovih Satira i Pisama5. Ali Horatijevi jambi u
kojima ismeva bludnicu izoblienu od starosti (epod. 8) povodei se i tematski za
Arhilohom svakako da svojim brutalnim realizmom i naturalizmom ne zaostaju za
Arhilohovim. tavie, tu i u tematski slinoj dvanaestoj epodi (epod. 12), Horatije
rugobu slika sa uivanjem Vijonovim na nain kome jedva moemo nai paralelu
u grkom pesnitvu. Ali ovo nije bio put Horatijeve pesme, pa e on iste teme
potom pevati na drugi, diskretniji i stilizovani nain, kao u odi ena siromaha
Ibika (Uxor pauperis Ibici) i naroito u odi Ree kucaju... (Parcius quatiunt) gde
se realizam zdruuje sa tragikom i simbolikom dajui izrazu redak intenzitet :
U tvoj prozor zatvoren sada ree
momci drski kucaju tajno, tup, tup,
mirni san ne remete tebi; vrata
prag sada vole.
Pre su ona na arkama tako lako
vrtela se; sada sve ree uje:
Dok ja ginem, Lidija, svu no dugu,
spava li, draga?
Nesta svega. Plakae odsad sama,
stara, od svih prezrena, naputena,
pustim krajem dok brie sever, a no svu
srebri mladina.
I dok gori poudom poar bludi,
bes to trga kobilu uzmamljenu
bolnu duu ognjem e da ti zgara.
Tad e da tui
to u srei uiva mlade vie
dok je mirta tamna i zelen brljan
tite, lie svelo to daje zimskom
olujnom vetru.
Parcius iunctas quatiunt fenestras
iactibus crebris iuvenes protervi
nec tibi somnos adimunt amatque
ianua limen,
quae prius multum facilis movebat
cardines. Audis minus et minus iam:
Me tuo longas pereunte noctes,
Lydia, dormis?
Invicem moechos anus arrogantis
flebis in solo levis angiportu
Thracio bacchante magis sub interlunia vento,
cum tibi flagrans amor et libido,
quae solet matres furiare equorum,

saeviet circa iecur ulcerosum

non sine questu,
laeta quod pubes hedera virenti
gaudet pulla magis atque myrto,
aridas frondes hiemis sodali
dedicet Euro.
Ali takva stilizacija obeleje je potonje majstorske ode Horatijeve. U epodama sve
je grublje i sirovije, pored ve razvijene vetine mladoga pesnika. Tako u
epodama u kojima pesnik ismeva ljubavne arolije vetice Kanidije (epod. 5 i 17)
preovlauju tamne boje, primitivna rimska praznoverica i brutalnost. U prvoj od
tih epoda, sred noi, u zloglasnom rimskom kraju Suburi govori u samrtnome
strahu oteti deak, zakopan do brade u zemlju, dok se Kanidija sa svojim
pomonicima priprema za jezivu maijsku radnju koja treba da joj povrati
nevernog ljubavnika. Govori Kanidija, zatim je proklinje deak. Pesma je puna
dramatike, ali neto odvie patetina u tonu. Ustvari pesnik govori najzad sam
kroz deakova usta krupne rei o arolijama i tako potpuno razara iluziju. Ipak
time daje reima pesme iri smisao i vei znaaj. U pesmi na put nadripesnika
Majvija (epod. 10) Horatije iskaljuje bez milosti, ali poneto kolski i ablonski
svoju mrnju. Kao to Arhiloh sa zadovoljstvom opisuje svoga neprijatelja gde kao
brodolomnik ui na hladnome vetru neke nepoznate i negostoljubive obale, pa
najzad postaje rob, Horatije opisuje buru u kojoj e Majvijev brod stradati i kae
da e vetrovima prineti rtvu zahvalnicu kada ptice budu upale meso sa
Majvijeve leine. Ima u epodama i erotinih motiva pre literarnih no doivljenih
koji se udruuju sa tematikom vinske pesme, pa u takvim pesmama ne
nalazimo odlike skoptikog jamba. Nema u njima ni rune rei i zlobe, ni politike
invektive (epod. 11, 13, 14, 15,). Ima u tim igrarijama neto i od Anakreonta i od
Katula, od ovog poslednjeg naroito u pesnikom izrazu. Ali tu je ve i Horatije
pesnik oda punih melanholinog poziva na uivanje ivota ugrabimo ovome
danu, prijatelji, priliku koju prua (rapiamus, amici, occasionem de die, epod. 13,
3), i majstor slike i saeta izraza no bee i na nebu blistao je mesec meu
manjim zvezdama kad ti... (nox erat et caelo fulgebat Luna sereno inter minora
sidera, cum tu, epod. 15, 12). Ali ujedno je tu, pored ovog idilinog i
sentimentalnog poetka sa meseinom, i zavretak koji je po duhu blii Arhilohu.
Neajra, ija se pojava slika, vara pesnika, ali kada ga bude nanovo potraila, na
njemu e biti red da se podrugljivo smeje (ast ego vicissim risero). Ljubav
razumnog Horatija ne zna za potpuno predavanje eni, za onaj potinjeni odnos
ljubavnika o kome peva strasni Katul. To emo u punoj meri videti u Horatijevim
odama. Slino skoptiki i ironino zavrava Horatije i na prvi pogled idilinu
epodu o lepotama seoskog ivota (Beatus ille, epod. 2). Tako ostaje veran duhu
skoptine jampske poezije.
PESME I NJIHOVI UZORI
163. Ve je u epodama Horatije pokazao i svoj neobini jeziki talenat koji se pre
svega ogleda u saetom, potpuno disciplinovanom i savreno pregnantnom
izrazu. Okrenuo se Horatije za razliku od Vergilija koji tek sporo naputa
aleksandrijske uzore neoterika potpunije i odlunije starim grkim uzorima ne
samo u epodama, gde ima na umu Arhiloha, ve i u odama, gde mu je uzor pre
svega Alkaj, pa potom Sapfa, Anakreont, Pindar. Docnije nazvane odama, one u
Horatija imaju samo jedan naziv Pesme (Carmina, knj. 13 objavljena kao celina

23. st. e., knj. 4 oko g. 13. st. e.; ukupno 103 pesme). Ima ih u razliitim
razmerima, najee u alkajskim, sapfikim i asklepijadskim. Te su pesme
sastavljene za itanje a ne za pevanje, pa opet, u skladu s knjievnim predanjem,
ponegde se konvencionalno pretpostavlja muzika pratnja. Rasporeene su po
pojedinim knjigama tako da se izbegne svaka monotonija i u pogledu metrike i u
pogledu tematike. Izuzetak su jedino est tzv. rimskih oda (3, 16) koje ine
zasebnu grupu. Gotovo je svaka oda upuena nekome, bilo Augustu, Apolonu,
rimskom narodu, dravnom brodu, bandusijskom izvoru, i u vezi je mahom sa
nekim odreenim povodom, stvarnim ili izmiljenim odlazak prijatelja Vergilija
na put u Grku, poraz kraljice Kleopatre, grom iz vedra neba, gozba itd. Unutar
takvog okvira nalazi se areno obilje tema i motiva meu kojim se istie
prijateljstvo i veliina Rima, prolaznost ivota i vino, sveana himna i ljubav. Ton
je razliit od humane ale koja se uvek dri mere i mahom sadri pouku do visoke
ozbiljnosti moraliste, rodoljuba, svetenika Muza. Neuporediva gracija i
ekonominost izraza proslavili su Horatija za ivota, a prema profesoru retorike
Kvinitlijanu, Horatije bi bio jedini rimski liriar koga vredi itati. Svi su mu
priznavali potpun uspeh u prenoenju ajolske lirike, Alkaja i Sapfe, sa Lezba u
Rim. Ali Horatije je uinio i vie stvarajui svoju originalnu i rimsku pesmu.
Ugledanje na staro pesnitvo grko u duhu je atikistikih a to znai i arhaistikih
tendencija koje se javljaju i u rimskoj knjievnosti krajem 1. veka st. e. Ali
Horatije je odvie originalan i odvie smiljen umetnik da bi njegova pesma
znaila prosto povratak na staro, makar ta grka pesnika starina za Rim u
latinskom ruhu predstavljala i novinu. Umeo je Horatije fino da zauzme onaj stav,
da odabere onu pozu koja je najbolje odgovara prilikama i u ivotu gde bez
uvrede zadrava neku svoju linu samostalnost pored sve zavisnosti od
Majkenata i Autusta, pa i u pesnitvu gde daje ustvari novo, dok se u izboru
uzora okree grkom pesnitvu i tako se zvanino odrie naslea rimskih
neoterika, koje je ipak i za njegovo pesnitvo i te kako znaajno. Horatije kazuje
za svoje pesme, ode, da je u njima pesnika Alkaja, koga niko ranije u Rimu nije
pevao, proslavio meu Rimljanima, on, latinski pesnik (Latinus volgavi fidicen).
Horatije nije Alkajevu pesmu prosto prenosio u Rim, ve je kao u celokupnom
svome delu oivljavao u najboljim pesmama duh svojih arhainih i klasinih
grkih uzora i spajao sa njim savrenstvo potpuno doteranog oblika sitnog
aleksandrijskog pesnitva. Tako je u neku ruku pored sveg zvaninog povratka
Arhilohu, Alkaju i, u satiri, Lukiliju nastavio, ali i prevaziao, rimske neoterike
koji su stvarali rimsku liriku povodei se za aleksandrincima i poklanjajui najvie
panje komplikovanom tehnikom savrenstvu pesama sa sitnim temama. Takve
teme nisu odgovarale sveano-ozbiljnoj Augustovoj obnovi. A pored preteno
tehnikog momenta valja imati na umu pre svega lini odnos Horatijev prema
Alkajevu pesnitvu, jer taj je odnos svakako bio presudniji za Horatijev izbor.
Mada je prva zbirka Pesama (knj. 13) objavljena tek 23. st. e., dakle u vreme
kada je Horatije ve u punoj meri Augustov pesnik, i mada su najranije ode ove
zbirke po svoj prilici iz 30. godine st. e., dakle iz vremena posle pobede kod
Aktija, Horatije ipak i u to vreme jo bira uzor pesnika Alkaja koji je, slino
Arhilohu, pevao teak ivot poraenog politikog borca. Kao i Arhiloh, samo bez
one aoke jambografa, Alkaj je pevao politike pesme, ali i vinske u kojima, pored
svih nedaa, prihvata ivot i uivanje u dobrome drutvu, pa i ljubavne pesme
posveene deacima. Alkaj je slino Horatiju posle borbe i progonstva
najzad prihlonio glavu i vratio se na rodni Lezb, pa je ak i pratio u rat Pitaka,

vlastodrca protiv kojega se borio. U sauvanim fragmentima ujemo pomalo

setni, ali razumni poziv na uivanje:
Ne valja duu navraat u alost,
ta kakvu korist alost donosi?
Bikhide, vina amo dajde,
alosti najbolji lek je vino.
.
,
'
.
To je onaj melanholini i poneto rezignirani poziv na uivanje koji odjekuje kroz
pesme Horatijeve, uz oslanjanje i na druge grke pesnike, naroito Anakreonta.
Drugim reima, i kod Alkaja Horatije kao da je naao, kao i kod Arhiloha, mnogo
vie od tehnike i oblika kakav nije jo bio prenet u rimsku liriku kao da je naao
izraz ivota slinog njegovu sopstvenom, ivota koji je i u Alkaju ostavio trag kao
i u njemu samome: praktinu mudrost rezigniranu i melaholinu koja ipak peva.
Da je doista tako Horatije doiveo Alkajevu pesmu kazuju nam i njegovi stihovi o
lezbijskom pesniku koje itamo u prvoj knjizi Pesama:
Zapevaj sad sa mnom moja liro,
sad latinsku pesmu zapevajmo,
al nek dua zvuka bude divna
iz pesama Lezbljanina slavnog:
svud uz njega milozvune behu
ma u ljutom okraju bio,
il kad trudan iz vapova besnih
vlanom alu korab je gonio
pevao je Bakha i sve Muze,
i Veneru i dearca njenog
to ga vazda drae uza se,
pevao je Lika svoga milog,
vranih kosa, crnooka, mila.
... age dic Latinum,
barbite, carmen
Lesbio primum modulate civi,
qui ferox bello tamen, inter arma
sive iactatam religarat udo
litore navim,
Liberum et Musas Veneremque et illi
semper haerentem puerum canebat
et Lycum nigris oculis nigroque
crine decorum.
STILIZACIJA, SIMBOLIKA, REALIZAM
164. Horatije i kada pesmu sastavlja ne samo u stihu Alkajevu ve i sasvim po
ugledu na odreenu pesmu lezbijskog pesnika, odvaja se od njega naroito
stilizacijom i isticanjem simbolinih crta. Ve smo pomenuli kako Horatije
obraujui poznati motiv grke jambografije i lirike o ostareloj ljubavnici nasuprot
sirovom realizmu dvanaeste epode u odama diskretno stilizuje svoj opis (carm. 3,
15J, pa njegov fini realizam najzad prelazi u traginu simboliku kada traki

severac simbol bakhantskog zanosa zavija kroz puste sokake gde ostarela
ljubavnica poudno kroz pla trai muteriju, dok. vetar sa suve grane kida
poslednji list. Slino Horatije postupa i u svojoj samostalnoj obradi Alkajeve
pesme o brodu. Mislilo se ranije mahom da je Alkajeva pesma samo opis oluje
bez svakog alegorijskog znaenja. Sauvani fragmenti zaista nisu davali razloga
da se Alkajevi stihovi tumae drugaije:
Ne razlikujem pomamnih vetrova
as odovuda diu se talasi
as odonuda, a sredinom
mrka se probija laa
s olujom besnom teko se borei.
Ta voda ve zapljuskuje katarku,
a jedra sva su pocepana
krupni komadi se njiu od njih,
a oslabila uad.
,
,
' , '


,
,
,
'
Sada se, meutim, na osnovu novootkrivenih fragmenata na papirusima ini da
je ve Alkajeva oluja ipak alegorijski prikaz politikih prilika i nevolja. U svakom
sluaju nemamo razloga da sumnjamo u sud profesora retorike i strunog
knjievnog kritiara Kvintilijana koji nam za Horatijevu obradu Alkajeve pesme
kazuje da je tipian primer alegorije, i to tim vie to je u grkoj knjievnosti, u
pesmi i prozi (kod elegiara, u tragediji, kod Platona), drava poreena esto sa
brodom, pa je brod i metafora za dravu. To su poreenje i tu metaforu
upotrebljavali u Rimu pored Kikerona svakako i drugi pisci pre Horatija. S
razlogom se moe podsetiti i na to da je Horatiju bilo strano i mrsko more
pokazuje nam to njegovo pesnitvo pa mu nikada ne bi neka stvarna, obina
laa postala sva ljubav i sva briga. Uostalom, stilizacija izraza u ovoj
Horatijevoj odi koja pripada najstarijima u zbirci dovoljno je bezlina i sveana da
potvrdi njen alegorian smisao:
Gle, novi te vali na puinu nose,
brode. O, ta ini! vrsto luke to se
ne dri? Ta, gledaj
bez vesala gde ti osta bok;
kako jarbol, brzi to ga rani jugo,
i vesla ti cvile; kako hrbat dugo,
lien palamara,
odbijati nee mora bes!
Ni jedra ti, brode, cela nisu vie,
ni bozi itavi, brana to ti bie
u nevolji ljutoj;
zalud to si ume pontske bor!

Plemeniti rod i ime ta ti vrede!

kakvu mornar korist od arene grede
ima! O, uvaj se
vetru ala da ne bude sad!
Doskora mi bee ama bez spokoja;
a sad si sva ljubav, i sva briga moja!
O, dalje od mora
Kiklada to belu mije hrid!
O navis, referent in mare te novi
fluctus. O quid agis? fortiter occupa
portum. Nonne vides, ut
nudum remigio latus
et malus celeri saucius Africo
antemnaeque gemant ac sine funibus
vix durare carinae
possint imperiosius
aequor? Non tibi sunt integra lintea,
non di, quos iterum pressa voces malo.
Quamvis Pontica pinus,
silvae filia nobilis,
iactes et genus et nomen inutile:
nil pictis timidus navita puppibus
fidit. Tu, nisi ventis
debes ludibrium, cave.
Nuper sollicitum quae mihi taedium,
nunc desiderium curaque non levis,
interfusa nitentis
vites aequora Cycladas.
Tako je ova rana oda dvostruko znaajna za razumevanje Horatijeve zbirke
Pesama. Stilizacija i simbolika stoje pored finih realistikih prta i podiu pesmu
Horatijevu do znaajnog, ozbiljnog, esto i sveanog izraza, a savrenstvo stiha i
precizna konciznost stavljeni su u slubu Augustove politike. Novi ivot Horatijev
ivot cenjenog pesnika i prijatelja uglednih i monih u dravi, ivot povuenog,
pomalo melanholinog hedoniste i estete slaba zdravlja progovara u odama.
Knjiga Epoda posmatrana u celini bila je jetka, podrugljiva i angaovana. Satire
imaju ton lake kozerije, preteno blage i humane ak i kada kore i pouavaju.
Ode, Pesme Horatijeve, sveanije su i dostojanstvenije. Uzvien i svean pesnik
peva Augustovu restauraciju i ljudski ivot kao spoj rimskog, vojnikog, stoikog
ideala sa prosveenim hedonizmom razborita oveka dovoljno imuna da
njegova skromnost bude izraz pogleda na ivot, a ne nematine. U skladu s
Augustovom obnovom starorimskog ojstva i junatva peva novu pesmu
Horatije bivi republikanac, naroito u takozvanim rimskim odama:
Mrski pue greni, izii iz hrama!
Vi utite, verni! Sluei Muzama
hou da zabruje zvuci lire nove:
omladino rimska, tebi pesme ove!
Odi profanum volgus et arceo.
'Favete linguis: carmina non prius
audita Musarum sacerdos

virginibus puerisque canto.

Moralna pouka ovog lirskog pesnika ne trpi pogovora:
S oskudicom ljutom nek se mladi srodi,
nek vojniki rado nosi ivot hud;
s Partima nek divlji boj na konju vodi
ko kopljanik straan, nek elii grud,
u pogibli ivi, na polju noiva...
Angustam, amice, pauperiem pati
robustus acri militia puer
condiscat et Parthos ferocis
vexet eques metuendus hasta
vitamque sub divo et trepidis agat
in rebus.
Ali duhoviti majstor fine ironije ume da zaini i ovakve pesme a da im ne narui
jedinstvo:
Zbog takvog e ena tirana iz grada,
s bedama da motri, to opsaen biva,
zbog takvog e ki joj uzdisati mlada...
Illum ex moenibus hosticis
matrona bellantis tyranni
prospiciens et adulta virgo
suspiret...
Razumljivo da je u ovoj novoj Horatijevoj pesmi bilo mesta i za bogove koje
pesnik retko pominje u Epodama i Satirama. Predstavlja sada Horatije i sebe kao
obraenika koji se vratio kultu bogova.
Device to uva gajeve i gore,
ti to majke titi poroajne more
i smrti, kad god si tri puta pozvana,
trolika Dijana!
Pinija vrh vile nek je Tebi sveta!
Njoj ja u od srca krajem svakog leta
vepria za boj to se sprema prvi
darovati krvi.
Montium custos nemorumque, virgo,
quae laborantes utero puellas,
ter vocata audis adimisque leto,
diva triformis,
imminens villae tua pinus esto,
quam per exactos ego laetus annos
verris obliquom meditantis ictum
sanguine donem.
Ali pravu prirodu te Horatijeve nove religioznosti i njeno poreklo u Augustovoj
programskoj obnovi kultova pokazuje injenica da ona kod racionaliste Horatija
ostaje gotovo potpuno u oblasti kultske radnje i devotnog gesta, dok
bogobojaljivi Vergilije na svakom koraku pored kulta prikazuje i epifaniju samih
boanstava, i uopte neki neposredniji uticaj boanskih sila na ljudski ivot.
Horatije, ukoliko prelazi zvanini kultski gest u kome uestvuju sva gospoda
Augustova dvora, uglavnom nekako stoiki sveobuhvatno velia boanske sile
kao sile koje sreuju ivot i donose opti zakon za sve to postoji. Tako, i pored

molbi koje joj upuuju ljudi, svetom upravlja Fortuna koraajui u stopu za
strogom i neumitnom Nunou u Horatijevoj himni boginji Sree:
Boginjo u ijoj vlasti ljupki lei
Ancij, Ti koja si kadra smrtno telo
sa dna uzvisiti do najvie asti,
il trijumfe gorde vri u opelo!...
Nunost neumitna ispred Tebe veno
grede, rukom nose tuanom u skutu
klinove i avle, pritegau ljutu
za drvo i kamen i olovo teno...
O diva, gratum quae regis Antium,
praesens vel imo tollere de gradu
mortale corpus vel superbos
vertere funeribus triumphos...
Te semper anteit saeva Necessitas
clavos trabales et cuneos manu
gestans aena, nec severus
uncus abest liquidumque plumbum.
Takvim korakom i mora da ide Fortuna jer ona treba da zatiti Oktavijana Augusta
i njegov Rim. A kada je u Horatija i re o epifaniji boanstva, o bogojavljenju,
ono se samo oekuje a ne prikazuje, a boanstvo je Venera (carm. 1, 19 i 1, 30).
Ova zvanino visoko cenjena kultska boginja Julova roda i Augustova Rima javlja
se u ljubavnoj pesmi, tavie u pesmi gde Horatije peva ljubavnu enju (carm. 1,
19). To je pravi izuzetak u Horatijevu pesnitvu, pa smo gotovo spremni da to
pripiemo uticaju Horatijeva uzora, Sapfine himne Afroditi. Poreenje Horatijeve i
Sapfine pesme nesumnjivo pokazuje da je pesnikinja sa Lezba s mnogo vie ara
i neposrednosti prikazala ljubavnu enju i samo nju, dok Horatije stvara sloenu
i sveanu pesmu u kojoj ima mesta i za mitoloku uenost i za opis kultske
radnje, pa sve to nije Sapfina jednostavna, neposredna i strasna molba Afroditi,
ve pesma nova i drugaija, rimska i augustovska.
HORATIJEVA LJUBAVNA PESMA
165. U prve tri knjige Horatijevih Pesama samo je jedna etvrtina tematski
ljubavna pesma, a u etvrtoj knjizi, knjizi iz poznijih godina pesnikovih, ljubavnih
pesama ima jo manje. Pa i to nije strasna pesma Katulova, pesma velike
senzualne i ropske ljubavi. Reeno je ve kakva je socijalna, rimska pozadina
Katulove u antiko doba nove i Grcima nepoznate ljubavne pesme, koju Katul
peva onom novom tipu slobodne rimske mondenke, gospoe iz najvieg drutva,
gospodarici i u ljubavi. Ta opasna ena stoji izmeu dostojanstvene i stroge
rimske matrone i sitne osloboenice (libertina) kojoj je ljubav esto zanat, a kada
to i nije, ne moe da trajno vee i obavee pesnika iz viih drutvenih krugova.
Prenee duh Katulove ljubavne pesme, sa njenom tekom ljubavnom zavisnou
od jedne ene i s motivom gospodarice, elegiar Propertije na svoju Kintiju i
tako e fiksirati u evropskoj knjievnosti motiv nune, u sutini neraskidive
ljubavne zavisnosti mukarca od jedne jedine ene. Boleljivi racionalista Horatije
psva svoje ljubavne pesme kad i Propertije, ali u drugom duhu. Moe se
jednostavno rei da ene Horatijevih ljubavnih pesama nose imena hetera i
libertina Damalida, Mirtala, Lidija, Lalaga (avrljalo). Takvo je i njihovo
dranje, a uglavnom je prema tome udeeno i dranje gospodina Horatija prema

njima. A pored osloboenice stoji, neuobiajeno, ak i robinja (carm. 2, 4J. Tek

izuzetno se odabranim reima i bez ljubavnih namera u Horatijevoj pesmi slavi
otmena gospoa, Majkenatova ena Terentija, koja se skriva iza pseudonima
Likimnija (carm. 2, 12). Drugim reima Horatijeva ljubavna pesma dri se
ablona grkih uzora: s Alkajem peva o deacima, s Anakreontom deli poneto
prezrivi stav prema enama. Dri se tih uzora a ne Katulova jer to odgovara
Horatijevoj linosti i, koliko nam je poznato, njegovu ivotu hladnog racionaliste
koji udeava svoj ivot tako da u njemu bude to manje potresa i nepotrebnih
uzbuenja. Horatijevoj linosti odgovara i to da on u svoju ljubavnu pesmu
pored lake aleksandrijske ale unosi ozbiljnost i kontemplaciju. Ton se menja iz
pesme u pesmu, bogat je u prelivima, ali nigde ne peva strast Katulova i ar
Propertijev. Sve se uklapa i u onu rezigniranu mudrost povuenog epikurovca koji
ostaje namerno kod ljubavi osloboenice, jer ona zadovoljava potrebe a ne
remeti odvie duevni mir. Ve je u jednoj ranoj kozeriji objavljenoj u prvoj knjizi
Satira oko 35. st. e. mladi Horatije bez ikakva ustruavanja obrazloio svoje
realistiko i hedonistiko shvatanje da jeftinu, kupovnu ljubav osloboenica treba
pretpostaviti svim naporima, homplikacijama i iluzijama ljubavne veze s
uglednom, udatom gospom i tako se Horatije glasno odrekao i Katulova
velikog ljubavnog doivljaja. Kad govori o tuim ljubavnim patnjama zna Horatije,
dodue, za neumitnu volju Venerinu kojoj se svidi da u okrutnoj ali raznorodne
likove i due pritisne pod isti jaram od tua (carm. 1, 33). Tu ujemo da je i za
Horatijem posegnula i vrednija ljubav (melior Venus), ali zadrala ga je strasna
osloboenica Mirtala vezama koje su mu bile mile (grata compede). Pa i takva
neznatnija, kupovna ljubav nala je u Horatijevoj pesmi izraz koji nije ni suvo
konvencionalan, ni apstraktan, ve zaista pun ivota. Evo kako Horatije zavrava
razgovor sa Lidijom, sa kojom se raziao da bi ona pripala mladom Kalaisu, a on
Traanki Hloji:
A ta ako nam se ljubav vrati stara
i tuani igo oko nas svije,
i za plavom Hlojom vie ne izgara
srce, sad slobodno za ljubav Lidije?
Quid si prisca redit Venus
diductosque iugo cogit aeneo?
si flava excutitur Chloe
reiectaeque patet ianua Lydiae?
Lidija uzvraa:
Mada mi je lice od zvezda sjajnije
a nestalnost tvoju treba da prezrem,
laku ko list, mrku ko ud Hadrije,
s tobom bi da ivim, s tobom rado mrem!
Quamquam sidere pulcrior
ille est, tu levior cortice et inprobo
iracundior Hadria:
tecum vivere amem, tecum obeam lubens.
Prevodilac izraze izbaciti (excutitur Chloe) i otvorena su vrata odbaenoj Lidiji
(reiectaeque patet ianua Lydiae) shvata samo metaforski. Meutim, sva je prilika
da oni tu imaju istovremeno i svoje konkretno znaenje, pa ba tako svedoe o
odnosima gospodina Horatija i njegovih prijateljica, osloboenica iz niih
drutvenih slojeva. Prevod to svakako smiljeno pesnikovo igranje sa konkretnim

i prenesenim znaenjem ovih izraza i nije mogao reprodukovati. Ujedno, ton cele
pesme pokazuje da tuani igo ljubavi nije za Horatija onako ozbiljan i neizbean
kao za Katula, da je to vie lep pesniki izraz nego izraz tekog ljubavnog
doivljaja.
Pored jednostavne erotike, iju prirodu u navedenim stihovima ne menjaju krupni
izrazi tuani igo ljubavi i s tobom rado mrem, veliki majstor stilizacije,
kontemplativni Horatije peva ponekad i sloeniju ljubavnu pesmu u strogom
obliku i simetrinom rasporedu:
Ko asno ivi i bez krivice
mavarsko koplje teko ni luk
ne nosi on nit rame mu titi
otrovnih strela tobolac pun.
Bilo da brodi kroz Sirte arke,
il pustim krajem da vodi ga put
kroz divlji Kavkaz, il zemljom bajnom
gde pljuska Hidasp o vreli sprud.
Od mene sama, bez oruja, jednom
pobee vuk, dok Sabinskom umom
bezbrino lutah, sanjare o dragoj,
ne znam ni sam kad zaoh sa mee.
Takovu zverku ne hrane ni ume
hrastova drevnih Daunije bojne,
ni edna zemlja u kraljevstvu Jube
to mrke lavove raa i plodi.
Nosi me tamo u ledene kraje
gde nikad vetri ne miluje list,
gde veno teka i nezdrava magla
i tmurno nebo pritiskuje svet;
nosi me suncu pod eena kola,
u kraj to ne zna za ljudski dom
svuda u voleti Lalagu dragu,
njen ljupki govor, njen slatki smeh.
Integer vitae scelerisque purus
non eget Mauris iaculis neque arcu
nec venenatis gravida sagittis,
Fusce, pharetra,
sive per Syrtis iter aestuosas
sive facturus per inhospitalem
Caucasum vel quae loca fabulosus
lambit Hydaspes.
namque me silva lupus in Sabina,
dum meam canto Lalagen et ultra
terminum curis vagor expeditis,
fugit inermem,
quale portentum neque militaris
Daunias latis alit aesculetis
nec Iubae tellus generat, leonum
arida nutrix.
pone me pigris ubi nulla campis

arbor aestiva recreatur aura,

quod latus mundi nebulae malusque
Iuppiter urget,
pone sub curru nimium propinqui
solis, in terra domibus negata:
dulce ridentem Lalagen amabo,
dulce loquentem.
I ovde kao i inae tako esto Horatijeva pesma menja, ili tanije zdruuje
razne tonove od blage ironije i sentimentalnosti do sveane misaonosti. Ljubavna
tema tu se u stilizaciji pribliava pindarskoj odi, dok se prepliu i izjednauju
povueni kontemplativni ivot asnoga oveka, sveteni poziv pesnika i zanos
iskrenog ljubavnika. I tu opet, kao i u stihovima o mladosti kada su golubovi
budueg pesnika pokrivali granicama, jedan se anegdotski detalj susret sa
vukom u Sabinskoj umi podie neupadljivo do legende i simbola koji otkriva
opet ne bez finog prizvuka ironije veliinu pesnikog poziva. Misao i ironija,
simetrija i stilizacija, konvencija i doivljaj, svet knjievnosti grke i svet rimski,
augustovski, sve je to u pesmama Horatijevim, pa i u pesmama ljubavnim. Lidija i
Lalaga, Damalida i Mirtala, sve imena iza kojih se ponekad moda kriju i
odreene devojke. Ali u Horatijevoj pesmi samo je jedna devojka kao uspomena
na snaniju mladost, ostavila trag koji se moe jasno obeleiti kao autobiografski.
To je dobra Kinara kojoj je sudbina dala tek kratke godine (brevis annos).
PESME O VINU, PRIJATELJSTVU I IVOTU
166. Pesma Ko asno ivi... (Integer vitae...), mada ljubavna, i misaona je.
Refleksija daje osoben peat Horatijevoj lirici. Puna misli i pouke je i Horatijeva
vinska pesma, a naroito pesma posveena prijateljima i prijateljstvu. U svima do
rei dolazi melanholina i rezignirana mudrost Horatijeva:
Umej da sauva duu i u zlosti
mirnom, ko u dobru to si svagda znao;
daleko od svake obesne radosti,
Delije, jer smrtnim usud te je dao.
Umree pa bilo celoga svog veka
da ivi u tuzi, il prazninih dana
na rudini, gradska kud ne stie vika,
lei i uiva vina odabrana...
Ovamo naredi nek se nose vina,
mirisi i rue ljupke, to tren traju.
Dok as tihi to nam, mladost i sveina,
i sestara triju crne niti daju...
Aequam memento rebus in arduis
servare mentem, non secus in bonis
ab insolenti temperatam
laetitia, moriture Delii,
seu maestus omni tempore vixeris
seu te in remoto gramine per dies
festos reclinatum bearis
interiore nota Falerni...
Huc vina et unguenta et nimium brevis
flores amoenae ferre iube rosae

dum res et aetas et sororum

fila trium patiuntur atra...
Tako ovaj melanholino razumni, fino ironini i po Geteovim reima uasno
realni liriar stvara svoju pesmu koja propoveda rezignaciju, statiku, meru i
zlatnu sredinu u obliku saveta i pouke prijateljima:
Dobro se ivotom, Licinije, brodi
kad ovek nit moru debelome hrli,
nit, dalje od bura hote brod da vodi,
ljuta ala grli!
Onaj ko sredinu ceni, vrednu zlata,
siguran od gada kolibe je hude;
trezveno se kloni blistavih palata,
koje zavist bude.
Bor ogroman vetri salamaju ee,
u vrhove brda grom udara pre;
i kule to stre, kad padaju, ee,
rue se na tle...
Rectius vives, Licini, neque altum
semper urgendo neque, dum procellas
cautus horrescis, nimium premendo
litus iniquom.
Auream quisquis mediocritatem
diligit, tutus caret obsoleti
sordibus tecti, caret invidenda
sobrius aula.
Saepius ventis agitatur ingens
pinus et celsae graviore casu
decidunt turres feriuntque summos
fulgura montis.
I kao u ovoj poslednjoj strofi, tako se neprestano pored misli stavljene u savrene
stihove javlja sve do u pozne godine pesnikove u Horatijevoj pesmi snana
poetska slika:
Svuda se razbea sneg, i ve poljima vraa se trava,
drveu kosa, i gle
zemlja ve menja svoj lik, i reke silovite, sada
obala potuju rub.
Gracija s Nimfama, naga, i sestrama sme ve obema
kolo da vodi uz poj...
Besmrtno nita da nije pokazuje godine tok ti,
svetlosti grabljivac no.
Zefir ublauje mraz; al odagnae prolee leto,
kratko, to umire im
jesen plodonosna prospe sve dare zemallke; a onda
samrtna vraa se stud...
Diffugere nives, redeunt iam gramina campis
arboribusque comae;
mutat terra vices et decrescentia ripas
flumina praetereunt:
Gratia cum Nymphis geminisque sororibus audet

ducere nuda choros:

immortalia ne speres, monet annus et almum
quae rapit hora diem.
Frigora mitescunt Zephyris, ver proterit aestas
interitura, simul
pomifer autumnus fruges effuderit, et mox
bruma recurrit iners.
U itavoj svojoj poeziji kako kae B. uri Horatije dri suprotnu stranu
subjektivizmu neoterika i vie nego iko u rimskoj poeziji obeleava se kao
mudrac, kao savetodavac, kao objektivni umetnik. Naravno, i kao roeni pesnik
koji nije lien topline, koji nadahnuto kudi porok i slavi vrlinu, koji savlauje
strasti zarad lepote ivljenja, koji je jedan od najsrdanijih humanista i jedan od
najveih arobnika stiha. Sama njegova mudrost, izatkana od epikurejske tenje
za linom slobodom i rimskog oseanja dunosti prema drutvu, izatkana od
onoga to se ne moe spojiti i to se u njemu (Brutovu oficiru i Augustovu
potovaocu) ipak spojilo, sama ta mudrost i kao bolno pomirenje pesnikove
republikanske mladosti i carske zrelosti, i kao udesno (mada realno i toliko
karakteristino za epohu) poravnanje individualizma i rimskog patriotizma
sama ta mudrost, nimalo primenljiva kao praktina filozofija, u stvari je poezija.
Ali mudra poezija, koja trai formulaciju: Biti mudar to je i poetak i izvor
dobrog pisanja (scribendi recte sapere est et principium et fons). Doista,
Horatijevo shvatanje pesnitva razlikuje se od shvatanja njegovih prethodnika,
kao to se politike prilike u kojima Horatije ivi i njegov drutveni poloaj
razlikuju kako od poloaja starih pesnika klijenata Andronika, Enija, Plauta,
Terentija , tako i od poloaja nezavisnog kruga bogatih i uticajnih mondena
kojima su priladali Katul i drugi neoterici. Razliit je poloaj Horatijev i od poloaja
satiriara Lukilija, koji je bio blizak krugu oko mone porodice Skipiona ije se
mecenatstvo moe porediti s Majkenatovim. Jer Lukilije je iveo u doba kada je u
Rimskoj dravi sloboda jo bila mnogo manje sputavana i ograniavana nego u
doba Augustova principata. O Horatijevu shvatanju pesnikog poziva govore nam
i pojedine ode gde je re o pesnitvu i pesniku, ali jo mnogo jasnije knjievne
kozerije i teorijska izlaganja nekih njegovih satira (1, 4, 10) i pisama (1, 19; 2, 1
3). Te kozerije (sermones) tako Horatije sam obeleava i satire i pisma
nastavljaju u mnogome putem Lukilijeve satire, ali ba njihov umereniji i oprezniji
ton pokazuju druge prilike pod kojima stvara Horatije.
SATIRE TEMATIKA, MORALIZAM, OBLIK
167. Nekoliko najranijih pesama Horatijevih nali smo meu Epodama, ali su i
Satire i Epode uglavnom sastavljene nekako uporedo u godinama od 4030. st.
e., dakle u onim godinama kada se pesnik, posle poraza republikanaca kod Filipa,
tek postepeno snalazi u rimskom drutvu i pribliuju Augustu preko Majkenata.
Stoga je i razumljivo da u Satirama i Epodama nalazimo tragove kako
nezadovoljstva politikog brodolomnika, tako i sve jasnije znake pristupanja
Augustovoj kulturnoj politici znake novog ivota i novog zadatka koje Horatije
prihvata iz ruku Majkenata i Augusta. Treba odmah rei da u Satirama, mada je
prva knjiga tih kozerija objavljena pet godina pre Epoda, kritika ostaje drutvena i
moralistika i nema onu politiku otricu kao najranija, esnaesta epoda. Drugim,
reima, u Satirama, i u onim najranijim iz vremena kada pesnik jo nije pripadao
Majkenatovu krugu (knj. 1, sat. 2, 3, 4, 7, 8), trag politikog i drutvenog

brodoloma Horatijeva manje je izraen nego u najranijim epodama, i to preteno

u optoj drutvenoj kritici.
Horatijeve Satire (Satirae, 2. knj.) pisane su u heksametru i imaju, slino
Lukilijevim na koje se pesnik ugledao, veoma raznovrsne teme. Ima opisa
dogaaja iz pesnikova ivota kao to je etnja po glavnoj ulici Rima i susret sa
nekim gnjavatorom (sat. I, 9), ili pesnikovo putovanje u Brundisij (sat. 1, 5). Ima
knjievnih kozerija (sat. 1, 4 i 10; 2, 1) i gastronomskih uputstava (sat. 2, 4).
ujemo o opasnostima brakolomstva (sat. I, 2), osuuju se gramzivost i zavist
(sat. 1, I), govori se o skromnosti i umerenosti (sat. 2, 2), izlau se stoiki
paradoksi (sat. 2, 3). To su ve prave propovedi u duhu kinike dijatribe zainjene
dijalogom i anegdotom a namenjene moralnoj pouci i obradi filosofskih pitanja
praktine etike. Evo kako se u prvoj satiri prve knjige kroz osudu gramzivosti i
zavisti govori o velikoj temi ovekova nezadovoljstva sudbinom. Opisuje se
nezadovoljstvo vojnika i trgovca, seljaka i pravnika, opisuju se slobodnim
gomilanjem finih realistikih detalja gramzivost i zavist, glavni uzroci toga
nezadovoljstva. Tu je i mitoloki primer (exemplum):
Gore od ei Tantal za vodu to bei od usta hvata se.
I tu, ba kada sa prezrivim smekom uivajui pratimo majstorsku kritiku naih
nerazumnih blanjih, Horatije nas oslovljava:
Zato se smeje? Kad promeni ime ta ista
pria i za hebe vai: ta spava na vreama zlata
svaega eljan, al ipak te sila primorava neka
da ih ko svetinje uva, il uiva gledaju samo
kao u slike. Ta zna li ti vrednost tog novca?
Uopte emu on slui? Ta hleb ti se kupuje njime
i zelje, vino i drugo to boli kad uskrati prirodi ljudskoj.
Tantalus a labris sitiens fugientia captat
flumina Quid rides? Mutato nomine de te
fabula narratur: congestis undique saccis
indormis inhians et tamquam parcere sacris
cogeris aut pictis tamquam gaudere tabellis.
Nescis quo valeat nummus, quem praebeat usum?
Panis ematur, holus, vini sextarius, adde
quis humana sibi doleat natura negatis.
Slike se menjaju brzo, nagovetavaju se samo misli. Nekoliko stihova kazuju ivot
bogata tvrdice Umidija kojega ubija neka osloboenica. I sve se zavrava
saetom poukom:
Mera postoji u svemu sa granicom potpuno jasnom,
nita se ne moe iznad ni ispod nje smatrati tanim.
Est modus in rebus, sunt certi denique fines,
quos ultra citraque nequit consistere rectum.
To je Horatijevo omiljeno uenje o meri i zlatnoj sredini, koje je potom, kako smo
videli, pevao i u odama, lirskim pesmama punim refleksija i pouka.
Ve je Lukilije moralistiku tendenciju svoje satire, koja je imala i izrazito politiku
stranu, izgraivao ugledajui se na dijatribu, popularnu propoved kinikih
filosofa, meu ijim se tvorcima naroito isticao Bion iz Boristena. Nije udo to je
Horatije odabrao kao uzor ovog starijeg rimskog pesnika. Jo su Lukilija u
Horatijevo vreme mnogo itali, a odgovarao je donekle raspoloenju u kome se i
sam Horatije nalazio sred nevolja to su ga snale. Ipak treba nanovo rei da je

Horatijeva satira napustila zajedljivi ton otre politike i bespotedne drutvene

kritike. Mada se Horatijeva satira, kao i Lukilijeva, slui svakodnevnim govorom
(sermo cottidianus), a katkad i vulgarnim reima, ipak ton Horatijeve satire
uglavnom nije ni jedak, ni netrpeljiv. Horatije nije za Lukilijevu propovedniku
upornost i monotoniju koju naziremo kroz fragmente Lukilijeva dela , nego za
elastiniju i elegantniju kritiku, u kojoj ima vie humora a manje sarkazma.
Razumljivo je to kada se ima na umu da su Satire veim delom sastavljene za
odabrani krug prijatelja a to e rei za krug oko Majkenata, za veliku rimsku
gospodu i obrazovane knjievnike. Horatijev snaan i prirodan humor udruuje se
sa finom ironijom koja se okree i prema samome piscu. Pesnik kao cilj svoje
satire ne obeleava samo pouku i opomenu drugih ljudi kroz smeh koji kazuje
istinu, ve i popravljanje, vaspitavanje sopstvene linosti. Evo kako sam opisuje
svoj rad na ovome poslu:
Da se zaboravim, to se ne dogaa nikada meni;
bilo u tremu il etnji: Ovako je bolje." il Tako
inei bolji u biti." Ovako drugovima dragim
uslugu inim., Taj je pokvario stvar mogu i ja
jednom da uinim slino nepanjom" sve samome sebi
govorim kroz zube tako, pa kad mi se ukae zgoda
ispiem, sve to u ali.
...Neque enim, cum lectulus aut me
porticus excepit, desum mihi. Rectius hoc est.
Hoc faciens vivam melius. Sic dulcis amicis
occurram. Hoc quidam non belle: numquid ego illi
inprudens olim faciam simile? Haec ego mecum
conpressis agito labris; ubi quid datur oti,
inludo chartis.
Horatije je doista etao Rimom paljivo posmatrajui i pevao je ono to ga je
utljiva privlailo (quod me tacitum iuvet) jer bio je, kazuju antiki pisci, utljiv
ovek ovaj majstor knjievne kozerije. Njegova satira, koja je u rimskome drutvu
Augustova vremena nalazila dovoljno predmeta za svoje propovedi, odnosi se
vie na tipine, nego na ivdividualne pojave. Ne pratimo, dakle, samo tehniki
razvoj pesnika Horatija u satirama, ranijim i docnijim, ve vidimo u njima i znake
drutvene afirmacije Horatijeve u Augustovu Rimu.
Tehniki prva je knjiga slabija od druge, i pored nekad vee neposrednosti i
otrine. U prvoj knjizi ima mnogo nagovetaja i neoekivano brzih skokova sa
teme na temu, dok je druga tematski i kompoziciono mnogo stroa i
jedinstvenija. Dok u prvoj knjizi govori mahom sam pesnik, u drugoj nalazimo
gotovo same dijaloge koji mnogo duguju grkoj komediji, a posebno, ini se,
grkom mimijambu. Taj dug knjievno-istorijski se moe razumeti i stoga to je
neto stariji savremenik Katulov Gnaj Matije (Gnaeus Matius) prenosio u rimsku
knjievnost mimijambe helenistikog pesnika Heronde (oko 250. st. e.), a Horatije
je preko Lukilija svoju satiru i sam vezivao donekle za staru atiku komediju,
mada u Horatija ne nalazimo politike kritike i invektive karakteristine za
Aristofana i Lukilija. Ton i misao oigledno se prilagoavaju u drugoj knjizi
potpunije Majkenatovu krugu. Lini napad sasvim izostaje, a moralitika
propoved Horatijeve satire nadahnuta isprva as epikurskim, as kinikim
povetarcem, okree se odlunije, ali ne iskljuivo, stoikom moralizmu i stoikoj
ozbiljnosti. Umetniki oblik i dramatika dijaloga, duhovitost i humana ironija ine

da sa ovim pesmama satira postaje istinski knjievni rod visoke umetnike

vrednosti, kome njegova moralistika sadrina ne oduzima privlanost. Blag je
humanizam moraliste ali i hedoniste Horatija. On je osuivao krute stoike
moraliste kakav je bio Stertinije, koji je za vreme Augusta, u nekih 220 knjiga,
pretoio u stihove stoika uenja o moralu da bi tako usreio Rimljane. A svoj
blagi humanizam Horatije je odenuo u plat gracije, pa stoga aoka njegove
satire nikome ne zadaje bola.
PRVA KNJIGA PISAMA
168. Fini kozerski ton i izgraeni umetniki oblik svojih satira Horatije u zrelim
godinama prenosi u Pisma (Epistulae, 2, knj.). Ona su u osnovi samo dalji razvoj
satira, pa je u njima kritika jo rea i jo blaa. Pisma su Satirama slina ne samo
po dikciji i metriki ve i po sadrini, kako istiu ve antiki sholijasti. Ta veza je
razumljiva kada se u formalnom pogledu ima na umu da je ve Lukilije
nekim svojim satirama dao oblik pisama i da je Horatije i za Satire i za Pisma
upotrebljavao izraz kozerije (sermones). Uostalom, antika je teorija izraza
smatrala pisma nekom vrstom prepolovljenog dijaloga. U Kikeronovoj
korespondenciji nalazimo i pisma koja belee u direktnom govoru dijaloge, pa se
mogu porediti sa Horatijevim heksametarskim askanjima. I lepotom izraza
mogu se Horatijeva Pisma porediti sa nekim pismima Kikeronove
korespondencije, gde je Kikeron naroitu panju poklonio stilizaciji, obliku. U
Horatijevim Pismima ne vlada ton suvog moraliste i uenog specijaliste, nego ton
prijatnog kozera koji primenjuje Sokratovu ironiju (), prijatan i kulturan
izraz, duhovitu ljubaznost gradskog oveka (, urbanitas). Ali sve to ne
sme i ne moe nikako da nas navede na zakljuak da Horatijeva pisma imaju
obeleje neposrednosti kakav su imala pored svih obzira, poligikih i ljudskih,
mnoga pisma Kikeronova, naroito ona prijatelju Atiku, stoga to i nisu bila
namenjena objavljivanju. Horatijeva pisma knjievno-istorijski su obeleena i kao
beg Horatijev pred subjektivnom elegijom koja je u to vreme sve vie cvetala,
kao povlaenje u jedan novi oblik objektivnog pesnikog izraza koji odgovara
Horatijevu sve potpunijem povlaenju u samou kontemplativnog ivota,
njegovom begu pred ivotnom dramatikom koje jo ima u njegovim odama.
Horatijeva Pisma imaju, dakle, uglavnom iste teme kao i Satire. Prva knjiga sadri
dvadeset pisama i objavljena je 20. godine st. e. Ima tu i linih. Jedno je upueno
pesniku Tibulu (epist. I, 4), jedno je preporuka za prijatelja Septimija (epist. 1, 9).
Meu takva lina pisma moe se donekle ubrajati i ono u kome ve u prvoj knjizi
pesnik govori o svojim knjievnim shvatanjima i brani se od optubi da u odama
nije originalan (epist. 1, 19). Ali ovakva lino obojena pisma ipak su u manjini.
Kao i u satirama najee su teme kiniko-stoike dijatribe, filosofske misli i otra
zapaanja o ivotu i rimskim prilikama. Sroga je prvo pismo (epist. 1, 1) gotovo
neka vrsta programa, jer u njemu Horatije govori o svojoj elji da vie-manje
nezavisno od filosofskih kola, bilo stoike, bilo kirenajske, nae pravila za ivot.
Tu kazuje da ostavlja stihove i ostale igrarije i sav se predaje brizi oko toga ta je
istina i ta je pristojno, pa samo to ispituje. U drugom pismu (epist. 1, 2) javlja se
i Homer kao najbolji uitelj i putovoa kod ovoga posla, bolji od potonjih filosofa.
U Horatijevoj interpretaciji Homerovih junaka, naroito Odiseja, nalazimo dodue
tragove stoikog alegorijskog tumaenja. Ali strpljivi i snalaljivi, savitljivi pa opet
pravi Odisej, lik je onako blizak Horatiju kao to su mu mogli biti bliski u ranijim
godinama likovi pesnika Arhiloha i Alkaja. Moe se rei da je, slino kao to je

odabrao za uzor ba Arhiloha, begunca sa bojnog polja, i Alkaja, politikog borca

vie uzdrljiva nego izdrljiva koji ipak u svim nedaama peva, Horatije odabrao
nekako iz sredita svoga iskustva i bia za mitski exemplum valjana oveka ba
Odiseja, taj herojski prototip razumna realiste bez iluzija koji se u ivotu snalazi
kako stigne i mora. Horatije i to je za ovog Rimljanina karakteristino u
osnovi ceni samo jednu stranu Odisejeve legendarne linosti. Za njega Odisej nije
i onaj grki ovek eljan da vidi i beskrajno edan da sazna i upozna svet, kakav
je Odisej bio za racionalne i realne jonske trgovce i kakav e biti ak i za
srednjovekovnog pesnika i mistika Dantea. U Boanstvenoj komediji dao je Dante
velianstvenu sliku tog junaka koji u starosti jo jednom kree na put do samvh
granica eveta i plaa ivotom svoju arku elju da upozna svet (l'ardore ch'i' ebbi
a divenir del mondo esperto). Treba dodue pomenuti da je Horatije u pesmama
jednom rimskom vojniku izuzetno dao savreno nerimske crte ovog grkog heroja
kazujui da je rimski vojnik svojim orujem dodirnuo granice sveta elei arko
da vidi iz kojeg kraja se prosipaju gromovi, iz kojega oblaci, i kia, i rosa (visere
gestiens, qua parte debacchentur ignes, qua nebulae pluviique rores). Ali no
pravilu Rimljanin Horatije se odrie smelih istraivakih pohoda, zazire od
putovanja i mora, propoveda ograniavanje i mirovanje, pa i strah od bogova koji
oveku nisu dali da prekorai odreene granice. Stoga je i Odisej za Horatija pre
svega stoiki mudrac, stradalnik realista.
U treem pismu (epist. 1,3), koje je preteno prijateljsko i drutveno, sred sitnih
privatnih pitanja javlja se nebeska mudrost (caelestis sapientia). Nju moe da
sledi samo onaj ko napusti hladne brige svakidanjice. Njoj treba da se posveti i
mali ovek, i dravnik, ako elimo da na ivot ima vrednost i za otadbinu i za
nas same (si patriae volumus, si nobis vivere cari). Tako iz pisma u pismo vidimo
Horatija u potrazi za istinom o oveku, njegovoj srei i duevnom miru. A taj mir
tvrdi Horatije (epist. I, 6) lei u zdravom rasuivanju, u meri, u tome da se
ovek ne zanosi nikakvim dobrima izvan sebe samoga (nil admirari). Podneblja
menjaju a ne duu oni koji jure preko mora (epist. 1,11, 27). Tema o srei
skromnog ivota u skladu s prirodom i njenim menama ponavlja se (epist. 1, 10 i
14). A ozbiljan ton i mnogi stavovi ovih pesama iz poznijih godina pesnikovih blii
su stoicizmu, nego Epikuru, mada Horatije sam za sebe kazuje da je prase iz
Epikurova krda (epist. 1, 4, 16.). Ustvari, u ovim finim askanjima vvotno
iskustvo i vasleena filosofska uenja se spajaju. U sreditu svega stoji mir
duevni koji je imao znaajnu ulogu u filosofiji Demokrita (), Epikura
() i stoiara ():
Dok me Digentijski potok osveava studenom vodom,
kojim se poji Mavdela, seoce sve koravo, suvo,
sleeno mrazom, ta misli da elim i molim se tada?
To da zadrim to imam, il' manje jo, al da poivim
za sebe to to jo osta, i due jo, dadnu li bozi.
Knjiga da imam, hrane za godinu zalihu spremnu,
tako da nikad ne lebdim u strepnji i strahu za sutra.
Samo to Jupiter daje i uzima, to samo molim:
ivot, bogatstvo, a sam u za duevni mir da se borim.
Me quotiens reficit gelidus Digentia rivus,
quem Mandela bibit, rugosus frigore pagus,
quid sentire putas, quid credis, amice precari?
Sit mihi quod nunc est, etiam minus, ut mihi vivam

quod superest aevi, siquid superesse volunt di,

sit bona librorum et provisae frugis in annum
copia neu fluitem dubiae spe pendulus horae.
Sed satis est orare Iovem, quae ponit et aufert:
det vitam, det opes: aequum mi animum ipse parebo.
PISMA O KNJIEVNOSTI
169. Ve u prvoj knjizi jedno je pismo bilo posveevo pitanjima knjievnosti
(epist. 1, 19). Druga knjiga Pisama daje najiscrpnije, mada prilino nesistematski,
pregled Horatijevih misli o pesnitvu. U tu su knjigu stavljena tri pisma, jedno
upueno Augustu, drugo Juliju Floru, prijatelju Tiberijevu, i tree sinovima konsula
Pisona. Ne moe se sasvim pouzdano rei da li je sam Horatije oko godine 13. st.
e. izdao ova tri pisma u jednoj knjizi. Mada je njihova tematika jedinstvena, u
formalno-kompozicionom pogledu nema izmeu njih nikakve uoljive veze. A
Horatije je pesme koje je sam izdavao uvek rasporeivao smiljeno i znalaki, i to
tako da izbegne svaku monotoniju. I pitanje hronologije ovih, po svoj prilici prvo
zasebno objavljenih pisama, nije sasvim reeno. Najstarije je drugo pismo (epist.
2, 2) upueno Floru. Ovo je sastavljeno izmeu 20. i 17. godine st. e. Kao i u
pismima prve knjige, pesnik se tu odrie pesnitva i okree filosofiji. Ve je
prestar za lirske pesme, a ivot u Rimu namee mu razne drutvene obaveze, pa
i ne dospeva da se posveti poeziji koja zahteva mir, strpljenje i uporan rad. Stran
je Horatije i pesnikom nadmetanju koje uzima maha u Rimu, a naroito
neodgovornoj umetnosti koja ne zna ni za politiku misao ni za odgovornu
sadrivu pesme. Tako se u saetim reima majstora koji se povueno
razmiljajui oprata od svoje umetnosti javlja pred naim oima onaj drugi
pesniki Rim u kome nema augustovske ozbiljnosti i politike odgovornosti, svet
blii salonskoj frivolnosti koje je bilo u igrarijama mondenih neoterika Kajsarova
vremena, nego sveanoj ozbiljnosti Augustovih pesnika, Vergilija i Horatija. Kao
da iza Horatija vidimo frivolnog majstora stiha Ovidija. I ba tako potpunije
oseamo znaaj krupnoga zahteva to ga pesniku stavlja Horatije: ko eli da
sastavi pesmu prema zakonu prave umetnosti, mora s tablicom za pisanje da
prihvati i duh odgovorna i estita cenzora. Ali ne bi bio Horatije onaj i onakav
pesnik kakav jeste, da sa strogim duhom ne povezuje oblik pun stroge i obilne
lepote. On u ovome pismu i govori najvie o izrazu i stilu koji otkrivaju samog
oveka, pa otkriva sebe u majstorskim stihovima o pesniku koji e moan i
bistar sasvim kao isti tok reke prosuti svoje blago i Latij darovati bogatim
jezikom... . Tu Horatije ve daje u lakom tonu konverzacije i u savrenim
heksametrima svoju zrelu teoriju klasinog izraza, svu racionalnu i preciznu,
teoriju koja meri i rauna. Ali ovaj ovek koji se povlai od pesme da bi izuio
stih i ritam pravoga ivota (verae numerosque modosque ediscere vitae), sa
ironinim i melanholinim smekom belei prostu injenicu da novo potiskuje
staro, pa pismo zavrava stihovima:
Sit si se najeo, napio, i provoda svakog je bilo:
vreme je sad da se proe, da ne bi kad prevri meru
ismejan, odgurnut bio od mlaeg, cristojnijeg sveta.
Lusisti satis, edisti satis atque bibisti:
tempus abire tibi est, ne potum largius aequo
rideat et pulset lasciva decentius aetas.

Tree pismo druge knjige esto se izdvaja kao Pesnika umetnost (Ars poetica)
to ime duguje retoru Kvintilijanu ili kao Pismo Pisonima (Epistula ad Pisones)
jer je upueno sinovima nekog konsula Pisona. Ve je reeno da se pri datovanju
ove pesme ispitivai kolebaju. Jedni je stavljaju u godine izmeu 23. i 20. st. e.,
drugi u poznije godine Horatijeva ivota. ini se da je ovo drugo datovanje blie
istini jer je za njega i ueni antiki komentator Porfirion (Pomponius Porphyrion,
poetak 3. veka n. e.). Iz Porfirionova komentara saznajemo i to da se Horatije
sastavljajui Pismo Pisonima u osnovnim postavkama povodio za peripatetikim
uenjima grkog teoretiara Neoptolema iz Pariona koji je iveo u 3. veku st. e.
Ovo obavetenje, vano za sadrinu Pisma Pisonima, kao da baca slabo svetlo i
na sredinu u kojoj su iveli ljudi kojima je pismo upueno. To se moe rei stoga
to su u Herkulaneumu ba u kui za koju se misli da je pripadala jednom Lukiju
Pisonu naeni veliki fragmenti grkog spisa O pesmama ( ) koji je
sastavio epikurovac Filodem polovinom 1. veka st. e. Filodemov spis veim je
delom kritika Neoptolemova uenja o knjievnosti pa sadri dobar deo osnovnih
Neoptolemovih stavova. Tako se moe nagaati da je Horatijev spis upuen
Pisonovim sinovima delom imao i taj cilj da odbrani osnovne stavove
Neoptolemova peripatetinog uenja o pesnitvu koje je Filodem napadao. Ovo,
razume se, ne znai da Horatije uenja Neoptolema nije poznavao od ranije.
Horatije je ve u mladosti mogao da ita Neoptolema u Atini gde je poseivao
predavanja eklektike Nove akademije. I, to je vanije, Porfirionov podatak ne
znai da je Horatije prosto preneo u svoje Pismo Pisonima peripatetika uenja
Neoptolemova. Znamo da je poznata Horatijeva izreka da pesnici treba i da
koriste i da zabave (prodesse et delectare) u grkom originalu glasila
i da je to bila osnovna postavka Neoptolemova uenja o nameni
pesnitva. Ali vidimo jasno i to da Horatije pored Neoptolemovih preuzima i
uenja Platona, Aristotela i drugih antikih teoretiara i mislilaca. U samome
izboru glavne teme oigledno je da se Horatije povodi za peripatetikom
Aristotelovom kolom. Jer u Pismu Pisonima govori naroito o dramskoj umetnosti
koja je u njegovo vreme ve bila zanemarena u Rimu. Pomiljalo se, dodue, na
to da je August eleo obnovu rimske drame koja je cvetala u doba Republike
naroito krajem 3. i u 2. veku st. e. Ali to je pretpostavka za koju nemamo
nikakva pouzdana dokaza i ona nam opet ne bi objanjavala zato Horatije govori
ak i o grkoj satirskoj igri, potpuno stranoj rimskome pozoritu.
PISMO PISONIMA
170. Horatijeva glavna tema znatno je ua nego to to odgovara delu kome je
potonje vreme dalo ime Pesnika umetnost. Zaista taj naknadni naziv ne
odgovara sasvim ovoj pesmi koja je opet kozerija (sermo) gde se lako prepliu
razne teme i nagovetavaju razne misli. Pored svih dugova antikoj, naroito
peripatetikoj knjievnoj teoriji, svakako je glavna dra ovoga pisma to u njemu
zreli umetnik i na osnovu sopstvenog iskustva govori o pesnitvu, o stilu, o izboru
rei, o kompoziciji knjievnog dela i o mnogim drugim pitanjima pesnikog posla.
Skokovit je tok Horatijevih misli u Pismu Pisonima. as se sitni detalj obrauje
opirno, as se osnovna postavka i glavno pravilo formuliu saeto i samo
uzgred. Ipak i kroz svu ovu smiljenu stilizaciju koja doarava ton kozerije kao da
gdegde naziremo neku optu dispoziciju. Ta dispozicija odgovara donekle
rasporedu materijala u helenistikim prirunicima gde se govori o pesnitvu i
njegovoj prirodi uopte () o samom umetnikom delu () i, najzad,

o pesniku (). Ali je Horatije da bi doarao ton lake kozerije oigledno

svesno poremetio taj pregledni raspored helenistikih prirunika, pa je tako
precizno razdvajanje pojedinih odeljaka njegove pesme osueno na neuspeh.
Stoga se pri itanju Pisma Pisonima mora imati na umu njegov karakter koji ini
da esto detalj ima vei znaaj od celine jer to odgovara toku asocijacija u
nevezanom razgovoru. Jedino kad se ovo ima na umu moe se razumeti i arenilo
ovog najveeg Horatijeva pisma koje samo uobiajeni naslov Pesnika
umetnost bez dovoljno razloga stavlja u red sistematskih prirunika.
Moe se rei da je nekako proizvoljan i sam izbor teme u Pismu Pisonima, koji se
ne moe objasniti samo peripatetikim uzorima. Anahronino i po svoj prilici
peripatetikim uzorima uslovljeno zanimanje za dramsku knjievnost potiskuje u
pismu gotovo sasvim problematiku epa, dok se lirika jedva i pominje, lirika u kojoj
je Horatije po sopstvenom sudu dao najvia i najznaajnija dostignua. Treba to
naroito naglasiti jer tako mudri i oprezni Horatije u ovome pismu ne govori ni o
umetnosti svojih prijatelja, epskih pesnika Vergapija i Varija, ni o svojoj
sopstvenoj lirskoj pesmi, izbegavajui polemiku na odvie linom terenu. Niu se
u Pismu Pisonima korisna uputstva, formuliu znaajni principi. Trai se jasan i
pregledan raspored (lucidus ordo). Trai se da sam umetnik odmeri svoju snagu i
ne natovari sebi na vrat teret kakav ne moe poneti. Govori se o izboru rei, o
neologizmima i stilu. Horatijev augustovski klasicizam tu nije sasvim u vodama
Kajsarova atikistikog purizma. Oprezno se mogu stvarati i nove rei, paljivo i
smiljeno, jer
kao to ume sve lie u sumrak godine gube,
starije prvo, pa redom i rei kad ostare umru,
a pokolenja novih u punom su cvetu i snazi.
Ut silvae foliis pronos mutantur in annos,
prima cadunt: ita verborum vetus interit aetas,
et iuvenum ritu florent modo nata vigentque.
Pesnikova misao sa stila i rei skae na oveka i peva svoju staru temu o
prolaznosti da bi se opet vratio reima:
Duni su smrti svi ljudi sa delima njinim. I luka
zagrljaj zemlje s Neptunom gde zaklanja lae od bure,
luka, to kraljevsko delo, i movara neplodna pusta,
veslima brazdana dugo, to gradove mone sad hrani,
brazdi se pritiskom pluga; i reka po useve kobna,
bolje kad naui pute: sva dela e propasti ljudska,
kamoli jezik da uva svoj ugled, neprolazne ari!
Debemur morti nos nostraque: sive receptus
terra Neptunus classis Aquilonibus arcet,
regis opus, sterilisve diu palus aptaque remis
vicinas urbes alit et grave sentit aratrum,
seu cursum mutavit iniquom frugibus amnis
doctus iter melius: mortalia facta peribunt,
nedum sermonum stet honos et gratia vivax.
Potom dolaze kratke primedbe o stihu epa i elegije, o jambu. Dodiruje se ovla i
tematika lirske pesme. Zatim je re o pravom, odgovarajuem, adekvatnom
izrazu koji je sr umetnosti. I mada Horatije kao i njegovi peripatetiki uzori, pre
svega Neoptolem i Aristotel, podreuje emocionalno racionalnome, i on nalazi u
skrivenom emocionalnom doivljaju pouzdan osnov velike umetnosti. Ima tu

tragova i antikog uenja o simpatiji, i uenja o adekvatnosti izraza, o tipovima i

njihovoj prirodi. Sve su to veoma stare i vekovima obraivane predstave i teme
grke knjievne teorije. Tu je i teorija mimese shvaena u smislu stvaralakog
podraavanja grkim uzorima na koje poziva Horatije rimske pesnike.
Zatim dolazi veliki sredinji deo (st. 152294) posveen u potpunosti drami i
njenim zakonitostima. Tu su vanredno koncizno formulisana pravila preuzeta iz
raznih razdoblja i raznih, delom nepoznatih antikih izvora kao npr. zahtevi da
drama ima uvek pet inova, da se boanska interveicija svede na minimum i da
ima samo tri glumca:
Neka ni manje ni vie, ve pet punih inova ima
komad, kad eli da traen on bude, prikazivan esto;
nek se ne umea bog, sem stvarno kad zaslui zaplet
posredstvo to, niti trpaj u razgovor etvrto lice.
Neve minor neu sit quinto productior actu
fabula quae posci volt et spectanda reponi.
Neve deus intersit, nisi dignus vindice nodus
inciderit, nec quarta loqui persona laboret.
Govori se o horu, o rimskoj drami, o satirskoj igri, o stihu drame. I opet je re o
stvaralakom podraavanju (st. 275294), ali sada u oblasti dramskog
pesnitva.
Zavrni, trei deo Pisma Pisonima govori preteno o pesniku. Tu ne stoji bez
razloga odmah u prvim stihovima ime Demokritovo ije se uenje o geniju
osuuje stoga to odvie iskljuivo slavi talenat, pesniki zanos, inspiraciju, a
zanemaruje preciznu tehniku i savestan rad. Opet Horatije u nekoliko rei
oivljava jednu vekovnu polemiku i opet ostaje veran tonu lake kozerije i
slobodnih asocijacija. Nije sluaj to ovaj trei odsek posveen pesniku, njegovu
talentu i njegovoj tehnici zapoinje Demokritom, ne samo stoga to se
Demokritovo uenje pretresa, ve i stoga to je u prethodnom odseku bilo rei o
uzvienom pesnikom izrazu protomajstora grke tragedije Ajshila. Na prvi
pogled veza nije oigledna. Ali asocijacije uenog pesnika su obrazovanom
antikom itaocu bile jasne. Jer Demokritovo i potonje sofistiko uenje o
inspiraciji bilo je vezano za uenje o uzvienom, patetinom pesnikom izrazu a
ba u Ajshilu videlo je uzornog predstavnika onih pravih pesnika koji pevaju u
zanosu. Horatije sam ceni dodue taj visoki izraz, ali on i tu je jasno na
pozicijama peripatetikog racionalizma nije nikako za pesnike zanesenjake,
lude pesnike, pesnike pijanice. Drugim reima, racionalista Horatije zahteva
racionalnu i preciznu tehniku, savestan rad. Kao i kod starijih antikih teoretiara
ovaj se zahtev zdruuje s ve pomenutim shvatanjem da pesnitvo ima odreene
etike ciljeve, da pre svega treba da koristi (prodesse) a ne samo da prua
uivanje (delectare). Pritom se Horatije poziva na sokratski racionalizam koji je
tako duboko uticao na Platonova razmiljanja o pesnitvu:
Razum je osnovni uslov, to izvor je pisanja dobrog,
zatim ideja: to Platon i njegovi spisi ti daju;
kada ve ima ideju, tad same ti rei se nude.
ta prijateljstvu je duan i otadbini ko shvata,
ta prema ocu je ljubav i bratu, a ta prema gostu,
dunosti senatora i sudije ta su i kakva
uloga vojskovoe u ratu je: taj je u stanju,
linosti svakoj u delu da dodeli postupke prave.

Odluno traim od znalca u slikanju ljudi, ivota,

stvarnost da motri i ivot, da dobije stvarnosti sliku.
Ili da koriste, ili da zabave pesnici ele,
ili da ujedno kau prijatnost i pouku neku.
Glasove odnee onaj, ko sa korisnim pomea slatko,
onaj ko zna da nam prui i pouku neku uz radost.
Scribendi recte sapere est et principium et fons.
Rem tibi Socraticae poterunt ostendere chartae
verbaque provisam rem non invita sequentur.
Qui didicit, patriae quid debeat et quid amicis,
quo sit amore parens, quo frater amandus et hospes,
quod sit conscripti, quod iudicis officium, quae
partes bellum missi ducis: ille profecto
reddere personae scit convenientia cuique.
Respicere exemplar vitae morumque iubebo
doctum imitatorem et vivas hinc ducere voces.
Aut prodesse volunt aut delectare poetae
aut simul et iucunda et idonea dicere vitae.
Omne tulit punctum, qui miscuit utile dulci
lectorem delectando pariterque monendo.
Tu je ceo Horatije sa svojom moralistikom tendencijom, sa svojom eljom da
bude i pesnik i mudrac, sa svojom funkcijom glasnika Augustove restauracije. I tu
se, ini nam se, jasno odvaja i od aleksandrijskog pesnitva, koje je dodue
negovalo preciznu tehniku i smiljenu vetinu kakvu trai i strogi Horatije, ali svu
tu savrenu pesniku tehniku stavljalo je mahom u slubu pesnike igre i malih
tema. Tako opet oseamo da iza teorijskih postavki koje moemo izvoditi iz grkih
izvora iz peripatetikih uenja, pa i iz stoikih stavova o umetnosti iji glavni
cilj treba da bude korist stoji ne samo esto isticani utilitarizam rimski ve i
stvarnost Augustova Rima i pesnikova ivota. U duhu takvog strogog klasicizma
koji podjednako visoke zahteve stavlja i moralnoj sadrini i estetskom obliku dela
su rei Horatijeve:
... da pesnici
osrednji budu, ne daju bogovi to, niti ljudi.
mediocribus esse poetis
non homines, non di... concessere.
U duhu tih krupnih zahteva je i slika visokog poziva pesnika koji deluje kao
vaspita oveanstva. Horatije odaje priznanje i prirodnom daru koji se mora
udruiti sa znanjem i radom da bi nastala prava umetnost:
Da li je talenat uslov za uspeh, il samo vetina
pita se; meni je sama vrednoa bez bogate ice
bezvredna isto koliko i talenat sirov: toliko
jedno potpomae drugo i prava saradnja ih vee.
Natura fieret laudabile carmen an arte
quaesitum est: ego nec studium sine doctrina,
nec rude quid prossit video ingenium: alterius sic
altera poscit opem res et coniurat amice.
I najzad, na kraju pesme, udara Horatije jo jedared na zanesenog pesnika
(insanus poeta) kojeg vodi njegov entuzijazam, a ne zrelo razmiljanje.

HORATIJEV TREZVENI KLASICIZAM

171. O knjievnosti govori i Horatijevo Pismo Augustu (epist, 2, l). I tu nalazimo
iste osnovne misli, tek neto malo izmenjene. Govori se i o reformi pozorita i o
klasinom savrenstvu umetnikog dela, a naroito se osuuje podraavanje
arhainim rimskim piscima koje uzima u Rimu sve vie maha. Opet pored
moralnog stoji i drutveni momenat u poeziji, uloga pesnika u drutvu. Posebno
se govori i o odnosu vladara prema pesnitvu. Tako u svome poslednjem pismu
iskusni i ostareli glasnik Augustove restauracije vidi u rimskom arhaizmu izraz
drutvenih promena a ujedno ve belei opadanje visoke patriotske ice u
rimskom pesnitvu i opasnost koju u sebi krije konzervativni arhaizam. Poslednja
teorijska re, ovog pronicljivog klasika Augustova vremena zalae se za novu i
savremenu umetnost. Umeo je da oceni svoje vreme ovaj pomalo melanholini
racionalista koji je postao, naroito svojim odama, pesnik starorimskih vrlina,
pobornik starih italskih kultova, strogog i skromnog zemljoradnikog ivota
iako je, nesumnjivo, bio svestan da je taj program Augustove restauracije samo
papirni anahronizam.
Ono to je Kikeron u svojim delima o teoriji retorike uinio za klasinu rimsku
prozu, to isto uinio je Horatije u svoja tri pisma o knjievnosti za klasinu poeziju
rimsku i klasicistiku poeziju evropsku uopte. I Kikeronovi spisi o besednitvu i
Horatijeva knjievna pisma podjednako nastoje da fiksiraju jedan knjievni ideal
ostvaren u delima samih njihovih autora. Kikeron brani svoj besedniki stil, stil
koji je izgradio do savrenstva, ali koji ve odbacuju mlae generacije rimskih
besednika atikista. Horatije brani svoje pesnike principe kojima se ve
suprotstavljaju nove tendencije u rimskom pesnitvu. Koristei svoje knjievno i
ivotno iskustvo Horatije je u poslednjim godinama ivota dao ove poslednje
pouke i uputstva. On se i sada obraa naroito omladini, kao to je to inio i u
svojim rimskim odama i u svojoj kultskoj himni zvanoj Carmen seaculare iz
godine 17. st. e. Horatijev klasicizam sasvim je u duhu Augustove kulturne
politike, a celokupno se delo Horatijevo i obraa pre svega obrazovanoj rimskoj
aristokratiji. Videli smo da je pesnik napustio republikanske ideale svoje mladosti,
a epikurski stav kome je u osnovi ostao veran ublaio je eklektiki spajanjem sa
stoikom ozbiljnou i strogou. Bez velikih iluzija, prefinjen i ironian, ali samo
onoliko koliko dozvoljava dobar ukus i razumna opreznost, stvorio je pesnitvo
koje je odgovaralo dvoru i aristokratiji njegova vremena. Razumljivo je stoga
zato su Horatijeva pisma sluila uvek nanovo kao oslonac klasicistikog
teoretisanja.
Ve su antiki itaoci osetili da je Horatije pored sveg savrenstva hladniji i
trezveniji pesnik od njegovih velikih grkih uzora. Znao je to i sam fini posmatra
i samokritini ironiar Horatije. I kazao je to poredei sebe, vrednu pelu, sa
ponosnim labudom Pindarom u drugoj odi pozne etvrte knjige pesama koja je i
vremenski i sadrinski bliska poslednjem pismu upuenom Augustu:
Ko Pindaru takmac eli biti
taj krilima pod oblake stremi,
ma je mo ta, Jule moj, dajdalska,
krila su mu od voska spravljena
on e najzad ime svoje dati
sinjeg mora biljurnim valima.
Kano reka kad bujicom snanom
iza kia spusti se s planine,

iz korita izlije se, jurne,

tako silno, iz dubine due,
iz prepuna srca vri i kipi mona
pesma velikog Pindara.
Mah ogromni dirkajskog labuda
uznosi ga pod oblake same,
im se vine. Ja, moj Antonije,
kano pela sa Matinskih brda
lete vredno muim se i skupljam
slast mirisnu majine duice
iz gajeva, uz obale Tibra,
silne reke, ponosite vodom,
stvaram s mukom, ko i one sitan,
pesme svoje puie teka truda.
Pindarum quisquis studet aemulari
Iulle, ceratis ope Daedalea
nititur pennis vitreo daturus
nomina ponto.
Monte decurrens velut amnis, imbres
quem super notas aluere ripas,
fervet inmensusque ruit profundo
Pindarus ore...
Multa Dircaeum levat aura cycnum,
tendit, Antoni, quotiens in altos
nubium tractus: ego apis Matinae
more modoque
grata carpentis thyma per laborem
plurima circa nemus uvidique
Tiberis ripas operosa parvos
carmina fingo.
Iako je ba u toj pesmi, u kojoj su svi motivi pindarski, Horatije pokazao svu svoju
pesniku vetinu, ona se odvaja jednostavnom i pravom linijom, jasnim i
preglednim redosledom po kome se motivi niu i kazivanje napreduje od silnog i
uskovitlanog toka Pindarove pesme. Tako stoji strogi i precizni racionalista
Horatije nasuprot Pindaru ije bujno izobilje i vijugavi tok ovde moe samo da
nagovesti poetak Pindarove prve pitijske pesme posveene Hijeronu od Ajtne:
Zlaena harfo, zajedniko
blago Apolona i Musa sa kosom k'o ljubiica.
Tebe slua vgra, to slavlje zapoinje,
tvojim se znacima peva pokorava,
hada zadrhti, i prvi zvuci
pesme, to horove vode, zabruje,
gasi i munje ubojne veni plam,
a na palici orao Divov spava,
brzo mu krila s obe strane vise,
kralju ptica. I oblak mraan,
kapcima okov sladak mu lije
preko svijene glave. On u snu
uzdie gipka lea, predan sav

strujama tvojim. Da, i siledija ostavlja Arej

otra koplja to stre i
blai srde snom. Ti ara
strele i due bogova vetinom Latoninog sina, i
Musa duboko nabravih skuta.
Ali stvorenja se, koja Zej ne ljubi, stresaju mrnjom kad uju
glas Pijerevki, na zemlji i moru bezmernom i on, koji lei
usred uasa Tartara, bogova dumanin,
stoglavi Tifon. Njega je nekad odgajala
slavna kilikijska peina. Sad mu pak
obale Kime, ograene morem, pritiskuju
rutave grudi, i zemlja Sikelija, a dri ga stup to se u nebo die,
Ajtna, godine cele
dojkinja otra snega.
Ovde ne moemo da pratimo tok Pindarove pesme u kojoj se proslavljanje
Hijerona preplelo sa proslavljanjem pesme i Muza, migologijom, sentencijama,
ivotnom mudrou. Tome obilju, tome silnome poletu ne moe da se suprotstavi
Horatije ni kada je Pindaru najblii, kao u treoj i etvrtoj odi etvrte knjige. Ali je
Horatijevo pesnitvo ostvarilo dela savreno trezvena i uravnoteena, dela
nenadmane muzikalnosti, preciznosti i ekonomije izraza. Stoga je Horatije
svojom u sutini pomalo tunom i rezigniranom ivotnom mudrou, humanom
satirom i blagom samoironijom, humorom i aokom umeo uvek nanovo da oara
itaoce, mada njegovo pesnitvo nije hladno samo Pukinu, ve je uasno realno
ak i Geteu, ministru i dvorjaninu.
UTICAJ HORATIJEVA PESNITVA
172. Kada je Horatije na zavretku svoje prve zbirke pesama preuzeo po svoj
prilici preko grke Aleksandrije jedan stari motiv egipatske knjievnosti i
ponosno zapevao:
Trajniji od tua spomenik sam digo,
piramida carskih on se die vie
satrti ga nee sever plah ni kie
ni vremena korak i vekova igo.
Sav propasti neu: mene vei deo
u potomstva srcu dovek nee mreti...
Exegi monumentum aere perennius
regalique situ pyramidum altius,
quod non imber edax, non aquilo impotens
possit diruere aut innumerabilis
annorum series et fuga temporum.
Non omnis moriar multaque pars mei
vitabit Libitinam...
jedva da je mogao naslutiti u kojoj je meri u pravu. Sa Kikeronom i Vergilijem
postao je Horatije vaan deo evropske kaievne istorije. Stoga je njemu, kao
Kikeronu, Vergiliju, Ovidiju, dato u ovoj knjizi vie mesta nego drugim piscima,
ma bili i veliki knjievnici kao Katul, Petronije i Takit. Istorija Horatijeva uticaja na
evropsku knjvevnost toliko je obimna da ovde ne moe biti rei ni o njenim
najglavnijim momentima. Moramo se zadovoljiti s nekoliko primedbi i podataka.
Slavan i cenjen, ali i napadan, Horatije je morao za ivota da brani svoju

umetnost i njene principe od prigovora koji su dolazili sa raznih strana. Njegova

satira nije bila po svaijem ukusu. Bilo je naroito kritiara koji su alili za
Lukilijevom otrinom. I lirska pesma Horatijeva, nova i neobina u Rimu, nije u
prvi mah nala onaj odjek kakav je pesnik oekivao. Bio je njegov poduhvat i
smeo i osoben. Ali od godine 17. st. e. Horatije postaje zvanino glavni slavom
ovenani pesnik Augustova Rima i naslednik Vergvlijev. Tome je doprinela i
pesma poznata pod nazivom Carmen saeculare koja ima posebno mesto u
Horatijevu delu. To je himna Apolonu i Dijani sastavljena po Augustovoj elji za
ludi saeculares obnovljene te godine. U to vreme Horatijevu pesmu najzad
prihvataju iri krugovi italaca. Ali i pored pojedinanih pokuaja onog ropskog
podraavanja o kome i sam Horatije govori s prezirom, pesnik oda Horatije nije u
antiko doba naao poslednika, mada su pod Horatijevim imenom publikovani
razni falsifikati. U satiri mnogo mu duguju Persije i Juvenal, ali svaki na svoj nain
menja duh rimske satire i odstupa mnogo od Horatija, pa njihovu satiru jedva da i
moemo vazivati izdankom Horatijeve. Kao i Vergilijeve i pesme Horatijeve
privlaile su stalno panju antikih filologa koji su prireivali kritika izdanja i
uene komentare. Meu najznaajnija izdanja svakako spada ono koje je priredio
uveni gramatiar Marko Valerije Prob. Poslednji u nizu antikih izdavaa bio je
Mavortije, (Vettius Agorius Basilius Mavortius, konzul g. 527. v. e.).
Horatije kao rimski liriar (fidicen Romanae lyrae) u punom smislu te rei, uticao
je neto i na ranohriansko latinsko pesnitvo, naroito na Prudentija, koga i
nazivaju hrianskim Horatijem". Hilarije iz Poatijea (Hilarius 300366. v. e.) je
upotrebllvao asklepijadski stih ugledajui se na Horatija, a Hraban Mauro
(Rhabanus Maurus 775856) i Pavle akon (Paulus Diaconus, oko 720800) jo
i sapfiku strofu. Meutim, hrianskom srednjem veku mogao je stvarno biti po
volji poboni Vergilije u ijem delu nalazimo odjeke orfiko-pitagorskog i stoikog
misticizma proetog orijentalnim elementima, ali ne u istoj meri i skeptini
racionalista Horatije, praktini epikurovac i eklektiar koji je u svoju pesmu
unosio prema potrebi i raspoloenju starorimski kult i stoiki obojeni moralizam.
Samo taj moralizam mogao je biti za hrvane privlaan, pa su ve antiki
hriani kao Hijeronim i Augustin glavnu panju poklanjali Horatijevim Satirama i
Pismima punim sentencija i moralisanja. Prirodno je stoga to je tokom srednjega
veka Horatije bio poznat pre svega kao Pesnik etiar (poeta ethicus), i to naroito
na osnovu izvoda iz njegovih kozerija (sermones) prenetih u razne hrianske
antologije. Retki su bili ueni kalueri koji su kao Alkuin bolje poznavali Horatijevo
pesnitvo u celini.
Tek sa preporodom Horatijeva lirska pesma postaje nepresuni izvor inspiracije za
nepreglednu vojsku krupnijih i sitnijih pesnika i versifikatora. Horatijevo delo se
prevodi stalno nanovo na sve evropske jezike tako da tih prevoda ima vie no
prevoda bilo kojeg drugog antikog dela. Ali ne samo formalno, ve i sadrinski,
motivima, mislima, duhom, Horatijeva pesma je ostavila neobino dubok trag u
evropskom pesnitvu, kako latinskom, tako i ovom na narodnim jezicima. esto je
Horatije bio u sreditu interesovanja oko kojega se kretalo dobrim delom
pesnitvo celog jednog pesnikog kruga. Tako i meu pesnikim uzorima
francuske Plejade, naroito Ronsara, koji je stvarao sveano stilizovanu evropsku
liriku prema Pindaru i Horatiju, ali stvarno vie prema ovome drugome. Videli
smo da je Horatije za sebe kazivao da se ne moe meriti sa neobuzdanim tokom
Pindarovim. Jo je to manje polazilo za rukom renesansnim i potonjim evropskim
pesnicima klasicistikih oda, meu koje spadaju i Kloptok (17241803), i

Deravin (17431816), i Njego (18131851). Horatijev uticaj je naroito dubok

i trajan i stoga to je od preporoda njegova knjievno-teorijska misao, naroito
Horatijev tobonji prirunik" prozvan Pesnikom umetnou, bio veka vrsta
klasicistike Biblije. Dovoljno je pomenuti uputstva graena uglavnom prema
Horatiju i Aristotelu koja su u 16. veku, za neto vie od tri decenije objavili Vida
(1485?1566), Di Bele (15221560), Peletije (15171582), Ronsar (1524
1585), a na prvome mestu merodavni renesansni teoretiar Julije Cezar Skaliger
(14841558). Razume se da ovde ne moe da se govori iscrpnije o neposrednim
i posrednim uticajima Horatijeve pesme u novijoj evropskoj knjievnosti. Kao i u
sluaju Plautovu, veze su sloene i raznorodne jer je istorijski razvoj tekao
razliito u pojedinim zemljama. Tako se npr. s razlogom moe govoriti o samo
posrednom uticaju Horatijevu u Nemakoj na Opica (15971639) i njegovu
kolu, i to preko francuskih renesansnih pesnika Di Belea i Rovsara. Kako kazuje
H. Bari : Sve to je Opic i njegova kola od Horacija uzimala, samo je spoljni,
eruditski odblesak; duhovne veze izmeu njih i Horacija u nemakoj literaturi
njihovog doba jo nema, a i ne moe da bude. Tadanju Nemaku pritiskao je
tmurni oblak kvijetizma, i trebalo je da ga rastera sa zapada vihor francuskih
enciklopedista, da se u Nemakoj odomai Ruso i laka anakreontika, da bi se
najzad mogao javiti u stihu i ivotu okretni Hagedorn, nemaki apostol
hedonizma, koji e tu laku poeziju stopiti sa takozvanom sokratskom mudrou
Horacijevom, i moi time odueviti i ozbiljnog Kloptoka, i leernog Vilanda". Iako
su nemaki romantiari, potom, skloni medievalnom hrianskom misticizmu, bili
po pravilu prilino strani pesnitvu racionalnog paganskog pesnika Horatija,
njihov glavni predstavnik, Novalis (17721801), dao je jedan od najlepih
prevoda Horatijeve ode Quo me, Bache, rapis" (carm. 3, 25), svakako stoga to
je u njoj naao sliku pesnika koji stvara u zanosu kako to od pesnika zahteva
romantika.
I naa knjievnost u vreme preporoda zna za podraavanja Horatiju na latinskom
i na naem jeziku, za prevode, prerade i parafraze Horatijevih stihova, esto
ugraenih u orginalne pesme renesansnih pesnika. Horatije uiva zatim velik
ugled i kod naih klasicista sve dok mu romantika nije pomraila slavu. Tako i
kroz nau renesansnu liriku odjekuju poznati motivi Horatijevi naroito onaj
anakreontski i hedonistiki poziv na uivanje za vremena, stihovi o prolaznosti
lepote i mladosti, ali i drugi, moe se rei redom, sve do Horatijevih stihova o
jeziku ije rei i Ranjina poredi horatijevski sa liem to opada. A slavni stihovi
Horatijeva opravdanog pesnikog ponosa Trajniji od tua spomenik sam digo
ne odjekuju samo bez prestanka u stihovima Muickoga ve su ostavili trag i u
Njegoevoj pesmi Sprovod prahu Sime Milutinovia:
Drag ostaje tvoj uspomen kod Slavenstva pravog svude.
Tvoj spomenik sjajan dubi u himnama narodnima:
na amanet vijek e ga predavati vjekovima. (st. 4042)
Tako i na cetinjski pesnik ulazi sa Deravinom i Pukinom u red bezbrojnih
evropskih pesnika koji su iz staroga Misira, preko grke Aleksandrije i Rimljanina
Horatija nasledili ovaj najmanje tri hiljade godina stari motiv.
Vodio je u podraavanju Horatiju Dubrovnik. Dinko Ranjina (15361607) ee
preuzima iz Horatija ideje poreenja, slike i stihove. Ve smo pomenuli da u
pesmi 145 U hvalu pastira, kih ivot je bolji nego su ini ivoti od svijeta spaja
motive i stihove iz Horatijeve druge epode i Vergilijevih Pesama o poljoprivredi.

Da pritom zaista sasvim izbliza sledi Horatijev uzor pokazuju nam npr. stihovi 57 i
d.:
Jo pod sjencom od javora
vi na travi na zeleni,
gdi vjetrici sve studeni
vjetre hlade zemlju zgora,
na romonu, ki sliate
bistre vode i studene,
usne mile i uene,
oi vae zatvarate.
Neposredan uzor su svakako Horatijevi stihovi (epod. 2, 23 i d.):
Libet iacere modo sub antiqua ilice,
modo in tenaci gramine:
labuntur altis interim ripis aquae,
queruntur in silvis aves;
fontesque lymphis obstrepunt manantibus,
somnos quod invitet levis.
Na slian slobodan nain preveo je Miho Buni Babulinov (15411617) u svojoj
pesmi (14) Dok dragi tvoj bjeh, vilo Horatijevu odu Lidija (3, 9), a posle njega i
Divo Buni Vuievi (15911658) u Plandovanjima (38 pesma). Prevodio je i
Luka Mihov Buni (Lucas Michaelis de Bona 17081778) iz Horatijevih satira
(sat. 1,1; 2, 5), ali su ti prevodi objavljeni tek u iduem veku (Jadranski Slavjan
1850, 3, 6667 i 4, 8788). Horatija je prevodio i Josip Betondi (umro 1764).
Prevodi Marka Brijera-Derivoa (Marc Bruere Desrivaux 1765?1823) sauvani su
u rukopisu (carm. knj. 1, oda 1, 23 i 24, knj. 2, oda 3 i 8; Rukopis br. 331 Naune
biblioteke u Dubrovniku, isp. V. Vratovi A 4, 269). Posle ovih, mahom veoma
slobodnih i delom neobjavljenih pojedinanih prepeva dubrovakih pesnika
javljaju se prevodi ure Hie (17521833) iz ijih su rukopisa objavljeni prevodi
svih lirskih pesama Horatijevih u Dubrovniku 1848. Ali i Hia postupa dvojako
as se slui stihom originala i prevodi verno, as u modernim stihovima
modernizujui i sama imena lica po Horatijevim pesmama.
Visoko je cenio trezvenog racionalistu Horatija i Dositej Obradovi, a pesnitvo
Lukijana Muickog svo je nastalo po ugledu na pesme Horatijeve, i to se tie
njegove formalne strane. Lukijan Muicki (17771837) je podraavao,
parafrazirao i prevodio stihove Horatijeve, a za njegovim klasicistikim odama
povodili su se i njegovi uenici, bar u prvom periodu svoga rada, jer su mnogi od
njih okrenuli lea ovome maniru i pribliili se romantikim stavovima. Ti su
uenici bili Jovan Hadi (u knjievnosti Milo Sveti, 17991869), Jovan Sterija
Popovi (18061856), Nikanor Gruji (18101887), ore Maleti (1816
1888), Jovan Suboti (18171886), Vasa ivkovi (18191891). Kao prevodilac
Horatijevih pesama naroito se istakao meu njima Jovan Hadi koji je
primenjivao slian. postupak kao i uro Hia, ak i u prevodima jedne te iste
pesme, npr. dajui heksametarsku i deseteraku versiju Pesnike umetnosti"
(Pisma Pisonima). Prevodi Hadia Svetia, koji je veoma paljivo izgraivao na
osnovu samoga Horatijeva Pisma svoju teoriju pesnitva i svoju teoriju
prevoenja, mahom su prilino precizni, naroito hada se prevodilac dri stiha
originala. Njegovi prevodi su esto i tani, i jasni, pa u njima nalazimo mnogo
zaista uzorno prevedenih stihova koji se i danas itaju kao da su delo nekog
modernog prevodioca. Ipak je HadiSveti samo ueni stihotvorac koji

Horatijevu racionalizmu ne pridruuje i Horatijev pesniki dar. Evo jednog od

Hacievih uspelih prevoda:
Ljubkost juga i prolea
ve razgoni strogu zimu;
sprave vuku s suva lae:
nit je mila stoki tala,
nit rataru sad ve vatra;
njive injem ne bele se.
Ve Venera kolo vodi,
kad nastupi mesec mladi;
s Gracijama Nimfe krotke
sve za ruke uzele se,
zemlju nogom redom biju;
a ognjeni Vulkan pali
teki posao za Ciklope.
Sad je vreme, svetlu glavu
il zelenim mirtom kitit,
ili cveem tople zemlje.
I sad valja ertvovati
u lugovi ladoviti,
jagnje, jare, ta on vole.
Smrt svud jednom bleda nogom,
na prostake kue lupa
i na kule kralja gordi.
Oj ti Sekste moj presreni,
vek ivota kratak ne da
nadedu nam dugu poet.
Jednom e te pokrit noca,
i duhovi, to s priaju,
i plutonska huda kua:
kuda kad se jednom spusti
nit e dobit takva vina,
nit se divit nenom Liki,
za kim plamti sva sad mlade,
i djeve e ar pod ii.
Solvitur acris hiems grata vice veris et Favoni
trahuntque siccas machinae carinas
ac neque iam stabulis gaudet pecus aut arator igni
nec prata canis albicant pruinis.
Iam Cytherea choros ducit Venus imminente luna
iunctaeque Nymphis Gratiae decentes
alterno terram quatiunt pede, dum gravis Cyclopum
Volcanus ardens visit officinas.
Nunc decet aut viridi nitidum caput impedire myrto
aut flore, terrae quem ferunt solutae,
nunc et in umbrosis Fauno decet immolare lucis,
seu poscat agna sive malit haedo.
Pallida Mars aequo pulsat pede pauperum tabernas
regumque turris. O beate Sesti,

vitae summa brevis spem nos vetat incohare longam;

iam te premet nox fabulaeque Manes
et domus exilis Plutonia; quo simul mearis,
nec regna vini sortiere talis
nec tenerum Lycidan mirabere, quo calet iuventus
nunc omnis et mox virgines tepebunt.
Vie pravoga pesnikog oseanja i talenta pokazali su u svojim slobodnim
prepevima Sterija i Zmaj, koji su iz Horatija prevodili tek uzgred. Veoma slobodni
prepevi Jovava Sterije Popovia davali su ono to je u Horatijevoj pesmi zaista
bitno i pribliavali su tu pesmu i manje obrazovanom itaocu. To i nisu prevodi u
strogom smislu, ali svakako imaju mestimino snagu koja nedostaje radovima
veine vrednih i vernih prevodilaca, kako pokazuju npr. ovi stihovi Sterijina
prevoda:
Ej, kako brzo izmiu nam leta.
Nevinost njihov ne zadra tok,
glavu od belog ne sauva cveta,
nit da s produi ljute smrti rok...
Ostavit mora vinograd i njive,
enu i lepo ustrojeni dom,
od sveg imanja jedna grana ive
bie na grobu presaena tvom.
Eheu fugaces, Postume, Postume,
labuntur anni nec pietas moram
rugis et instanti senectae
adferet indomitaeque morti...
Linquenda tellus et domus et placens
uxor neque harum quas colis arborum
te praeter invisas cupressos
ulla brevem dominum sequetur.
S orginala preveo je nekoliko pesama Horatijevih veoma slobodno i Jovan
Jovanovi Zmaj, oslanjajui se pritom i na prevod Stevana Lazia. Preveo je tako i
poznatu pesmu Bandusijskom izvoru:
O potoe bistri i dostojni
da se pije sa najboljim vinom,
sutra e ti jare darak biti,
kom rogovi tek poniu mali,
radost oku boginji Veneri,
a i Marsu, bogu ubojnome.
Al uzalud: crvena e krvca
pokropiti ledeno ti lice,
topla krvca mladog odojeta.
Tebe nikad zagrejat ne moe
pasje zvezde priega omarna,
ti e uvek darivati hladom
tihe voke, plugom zamorene,
bela stada, to te eljno trae.
I ti e se slavom proslaviti
kad opevam onaj hrast na bregu,
gde je izvor tvog studenog toka,

tvog ubora, tvoga ereta.

O fons Bandusiae splendidior vitro,
dulci digne mero non sine floribus,
cras donaberis haedo,
cui frons turgida comibus
primis et venerem et proelia destinat.
Frustra, nam gelidos inficiet tibi
rubro sanguine rivos
lascivi suboles gregis.
Te flagrantis atrox hora Caniculae
nescit tangere, tu frigus amabile
fessis vomere tauris
praebes et pecori vago.
Fies nobilium tu quoque fontium
me dicente cavis inpositam ilicem
saxis, unde loquaces
lymphae desiliunt tuae.
Srpskohrvatski prevodi Horatijevih pesama. Pored ve pomenutih parafraza,
prepeva i prevoda pojedinih odseka i pesama koje su dali Dinko Ranjina, Miho
Buni Babulinov, Divo Buni Vuievi, Luka Mihov Buni, Josip Betondi i Marko
Brijer Derivo, tako se niu prevodi i prevodioci:
Pavle Beri s. 1, 12 Srpske novine 1817 (isp. J. Gri Kratka ist. 2 str. 30 bel. 46),
Lukijan Muicki sa bezbrojnim parafrazama i imitacijama ali i sa prevodima kao
epist. 1,8 (preveo 1817) Stihotvorenija 3, 161, s. 4, 7 (a. slavenski, b. serbski)
LMS 1825, 1, 122125 (i Stihotvorenija 1, 159), s. 1, 26 LMS 3, 1827, 11, 115 (i
Stihotvorenija 3, 157), Anonim s. 4, 7 Novine srbske 1821, 52 Dodatak 16,
Avram O. Mrazovi s. 1, 22 i 2, 10 Novine srbske 1821, 15 Dodatak 57,
Atalasnje Teodorovi (Boidar Boidarovi B. B.) s. 2, 3 Deliju LMS 1825, 2, 52
53, Jevta (Jeftimije) Jovanovi s. 2, 10 LMS 2, 1826, 6, 111, Jovan Hadi (Milo
Sveti) prevodi su sakupljeni u Dijela Jovana Hadia II Prevodi spjevni 1848,
pojedinano su izdavani po asopisima kao: s. 1, 31 LMS 1825, 3, 9495, s. 4, 2
LMS 2, 1826, 5, 6567, s. 4, 1 LMS 2, 1826, 5, 6769, s. 2, 3 LMS 2, 1826, 5, 69
70, s. 1, 23 LMS 2, 1826, 4, 7374 (i N. op Knjiga o Horaciju, Bgd. 1935, str.
106), s. 1, 26 LMS 2, 1826, 4, 74, s. 4, 3 LMS 2, 1826, 4, 7475, s. 1, 24 LMS 2,
1826, 6, 112, s. 4, 7 LMS 2, 1826, 6, 113, s. 4, 8 LMS 2, 1826, 6, 114115, s. 4, 4
LMS 3, 1827, 1, 106109, s. 2, 11 LMS 3, 1827, 4, 113114, posebno je
objavljen dvostruki prevod (u heksametrima i desetercu) Pisma Pisonima: K.
Oracija Flaka o Stihotvorstvu knjiga, Be 1827 (odlomke daje N. op Knjiga o
Horaciju 106110), s. 2, 17, s. 2, 18, s. 2, 19, s. 2. 20 LMS 4, 1828, 2, 6569 (s.
2, 18 i Petranovi Ist. 325326), s. 1, 4 LMS 6, 1830, 3, 7677 (i N. op Knjiga o
Horaciju 105106), Narodu rimskomu (ep. 16? ili s. 3, 6) Uranija 1838, 157, s. 3,
3 Golubica 1, 1839, 225228, s. 3, 4 Golubica, 1840, 209212, s. 3, 2 Golubica
4, 1842, 186187, epod. 16 Golubica 4, 1842, 188191, epist. 1, 10 Golubica 4,
1842, 191194, Todor Pavlovi s. , 14 LMS 8, 1832, 29, 6465, Sava Mrkalj s.
4, 3 Golubica 7, 1839, 228230, Isidor Stojanovi epod. 7 LMS 9, 1833, 32, 66
67, Anonim s. 2, 14 Golubica 7, 1839, 231-2, . Maleti s. 1, 13 Golubica 1, 1839,
256257, Vasilije Suboti s. 1, 34 LMS 14, 1840, 2, 89, s. 3, 2 LMS 14, 1840, 3,
6869, s. 3, 4 LMS 14, 1840, 1, 99102, (kod J. Gria Kraka ist. bel. 46
pominje se i s. 2, 17 u LMS 1840, ali se tu ne nalazi, isp. V. Karanovi A 5), Milo

Popovi s. 3, 1 Baka vila 1841, 1, 201203, uro Hia s. 1, 1, s. 1, 9 Zora

dalmatinska 2, 1845, 6, 4648, s. 1, 14 Zora dalmatinska 2, 1845, 7, 56, s. 1, 8
Zora dalmatinska 2, 1845, 18, 144, s. 1, 19 Zora dalmatinska 2, 1845, 19, 152, s.
1, 2 Zora dalmatinska 2, 1845, 33, 264, s. 1, 16 Zora dalmatinska 2, 1845, 34,
272, celokupni prevod Horatijeve lirike: Quinta Horatia Flaka pjesni lirike,
Dubrovnik 1849, Jovan Sterija Popovi s. 2, 13 Srbske novine 18, 1851, 134, 513
(i N. op Knjiga o Horaciju 116118), O spokojnom ivotu, Srbske novine 18,
1851, 107, 409 (i Venac 5, 1913-14, 8, 471), s. 2, 3 Sedmica 1, 1852, 1, 1 (i N.
op Knjiga o Horaciju 115), s. 1, 22 Srpske novine 19, 1852, 51, 88 (i Sedmica 1,
1852, 3, 17; Venac 2, 19101911, 1, 3637), s. 3, 1 umadinka, list za
knjievnost, zabavu i novosti 1852, 9, 33; s. 2, 2, s. 2, 3, s. 2, 7, s. 2, 11, s. 2, 13,
s. 2, 15, s. 3, 1 u Davorju 1854 (isp. J. Gri Kratka ist. 2 str. 30 bel. 46; v. i Ljub.
Stojanovia predgovor uz Davorje, SKZ 1892, gde se kazuje da su u Sterijinoj
zaostavtini naena dva prevoda iz Horatija), s. 1, 8 Sedmica 4, 1855, 286, s. 3,
23 Sedmica 4, 1855, 7, 49, sat. 1, 1 Sedmica 5, 1856, 29, 225226, s. 2, 14 N.
op Knjiga o Horaciju 115116 (pri put gde?), Anonim s. 3, 9, sat. 1,1, sat. 1, 3,
sat. 2, 5 Obi zagrebaki koledar (7) 1852, 3245, Stevan Lazi Pesme Horacija,
Budim 1862 (i s. 2, 14, s. 4, 13, s. 3, 9 N. op Knjiga o Horaciju str. 123, 123
124, 127), pojedine pesme: s. 1, 1 Sedmica 4, 1855, 14, 105106, epod. 2
Sedmica 4, 1855, 16, 121122 i Petranovi Istorija 327329), s. 2, 2 Sedmica 4,
1855, 22, 167, s. 1, 15 Sedmica 4, 1855, 36, 277, s. 2, 16 Sedmica 5, 1856, 45,
353, s. 1, 2 Podunavka 3, 1858, 36, 281, s. 1, 5 Podunavka 3,1858, 38, 299, s. 1,
6 Podunavka 3, 1858, 40, 318, s. 1, 13 Podunavka 3, 1858, 44, 348, s. 4, 11
Podunavka 3, 1858, 45, 355, s. 1, 23 i s. 3, 26 . Dera Kvint Horacije Flak,
Beograd 1913, str. 146147, Sava Pavievi s. 1, 23 Sedmica 5, 1856, 46, 361,
Dim. I. Pavlovi s. 1, 14 umadinka 6, 1857, 29, 113, R. (?) s. 2, 3 Svetovid 9,
1860, 9 (1). Stjepan Mitrov Ljubia epod. 2 Javor 1, 1862, 27, 210211, Josip
Perii Ad Pisones, Izvjee o c. k. vioj dubrovakoj gimnaziji 1872-73, 2540 i
1874-75, 3247, sat. 1, 1 Izvjee o c. k. vioj dubrovakoj gimnaziji 1875-76,
35-40, Tomo Mareti s. 1,3 Vienac (Zgb) 7, 1875, 29, 466, s. 2, 13 Vienac 10,
1878, 30, 475-6, F. (?) s. 2, 14 Iskra 1, 1884, 21, 82, Tomo Brajkovi Iz druge
knjige satira 1, V, i VIII, Izv. kotor. gimn. 1883-4, V. Peri s. 1, 15, s. 1, 35, s. 2, 17
Iskra 3, 1886, 15, 120121 i 16, 128, Milivoj repel s. 1, 4 Vienac (Zgb) 14,
1882, 26, 404 (i St. Senc Primjeri 2 1. izd. 1894 120121), sat. 1, 9 Vienac
19, 1897, br. 25, 391 (i St. Senc Primjeri 1 143145), F. F. B. (?) Hrvatska (Zadar)
7, 1890, br. 9, 10 11, 17 20 (naslovi: Rimskom puku, Alfij, Mecenatu), Milan
Ivanevi Proletna pesma, Javor 18, 1891, 29, 454, Ambroz Vidovski s. 4, 3
Narodni list 31, 1892, 76, F. Miler s. 1, 1, s. 1, 2 Senc Primjeri 2 115118, s. 1, 7,
s. 1, 14, s. 1, 22, s. 1, 37, s. 2, 3, s. 2, 7, s. 2, 19, s. 3, 2, s. 3, 13, s. 3, 25 St. Senc
Primjeri 2 121130, s. 4, 2, s. 4, 3, s. 4, 15 i carmen saeculare St. Senc Primjeri 2
131137, epod. 2 i epod. 7 St. Senc Primjeri 2 137140, sat. 1, 1 St. Senc
Primjeri 2 140143, epist. 1, 10 i epist. 1, 13 St. Senc Primjeri 2 145147, Ad
Pisones stih 1178 , 189469, 472476 St. Senc Primjeri 2 147160, K,
Pavleti s. 3, 30 St. Senc Primjeri 2 130, s. 1, 3 St. Senc Primjeri 2 119120, D.
Pavlini sat. 1, 1 Vienac 26, 1894, 14, 219220, Ad Pisones, Vienac 26, 1894, br.
2329, str. 361 (stih. 1135), str. 377 (stih. 135294), str. 393 (stih 295476),
epist. 2, 1 Vienac 26, 1894, 27, str. 434435 (stih 1144) i 28, str. 442444
(stih 142271), O. Prigorac epist. 1, 8 Tomislav 2, 18941895, 6, 9798,
elimir (?) Laudes vitae rusticae, Epod. 2 Hrvatska (Zadar) 12, 1897, 14, 219

220, Jovan Jovanovi Zmaj s. 3, 9, s. 3, 13, s. 4, 3 (prevedeno 1900 na molbu .

Dere za Derinu monografiju o Horatiju, objavljeno); LMS 262, 1910, 2, 19 (i .
Dera Keint Horacije Flak, Beograd 1913, str. 142144; i St. Josifovi SKG 28,
1929; s. 3, 9 daje i N. op Knjiga o Horaciju, Beograd 1935, str. 128), Ferdo Paur
(prozni prevod) Kv. Horacija Flaka Izabrane pjesme, Varadin s. a. (1904?) Luka
Zore Horacijeva oda, Sr. 2, 1903, br. 3, 4, 5, 7, 8, 9, Grgur H. Beri Iz Horacija:
Oda u dijalogu (3, 9?), Hvale ivota na selu (epod. 2), Nova Iskra 9, 1907, 78,
242, Dragutin Kipati Kv. Horacija Flaka Izabrane pjesme (po kolskom izd. dr. J.
Golika) Zagreb S. a., Filipai Vilim (Milivoj Podravski) epod. 2, s. 1, 31, s. 2, 3, s.
1, 9, s. 2, 12 Hrvatsko kolo 3, 1907, 249254, Milav Budisavljevi s. 3, 9
Brankovo kolo 17, 1911, 41 stubac 647, Blagoje Bravkovi s. 1, 22, s. 2, 3, s. 2, 6
u monografiji . Dere Kvint Horacije Flak, Beograd 1913, str. 144146, ore
Dera daje u svojoj monografiji Kvint Horacije Flak, Beograd 1913, mnotvo veih i
manjih odseka iz Horatija u proznome prevodu (sa latinskim orginalom), Josip
Benakovi epist. 1, 6 St. Senc Primjeri 3. izd. 1920, Anonim Seoski ivot, Knjige
za narod 1, 2, 24 (1926?), R. . ivot na selu, Veliki orao, ilustr. srpski narod.
kalendar 1928, 37, Nikola Vuli velike odlomke i cele pesme iz Horatija (kao s. 3,
6, epod. 7, sat. 2, 6, 80 i d., epist. 1, 7, 46 i d., sat. 1, 1, sat. 1, 9 i d.) prevodi u
prozi u lanku Horacije, SKG 23, 1928, 3141, 999 (isto N. Vuli Iz rimske
knjievnosti, Beograd 1958, 90121), Anonim epist. 1, 7, 46 i d. Glas privredno
kulturne matice za sjevernu Dalmaciju 2, 1930, 61, 3, sat. 2, 6, 80 i d. Glas
privredno kulturne matice za sjevernu Dalmaciju 2, 1930, 64, 4, Veselin
ajkanovn s. 1, 3, s. 1,24 V. ajkanovi Vergilije i njegovi savremenici, Beograd
1930, str. 102 i 103104, imun Juri s. 3, 30 Venac 20, 1934-35, 3, 211, Nikola
Ilion epod. 2, epod. 7, sat. 1, 6, 111131, sat. 2, 6, 115 i 4070, epist. 1, 7, 1
13 i 2427, epist. 1, 10, 1423 N. op Knjiga o Horaciju Beograd 1935, str.
129132, 133136, Decembarski razgovori, Hrvatsko kolo 1952, V, 910, str.
555557, s. 2, 7, s. 3, 13, epod. 7 Antologija svjetske lirike, Zagreb 1956, 120
122, Gavra V. Gojkovi s. 1, 14, s. 3, 13, s. 1, 38 Mladost (Zgb) 17, 1938-39, 7,
240241, s. 4, 8, s. 4, 3 Mladost 18, 1939-40, 2, 69 i 6, 204205, Slavko Tekli
epod. 2 Narataj slobode 1,1942, 5,10, Vinko Vitezica s. 3, 30 Jugoslovenski radio
1954, P, 43, str. 3, Katarina Anti Rajevi Ako je nekad iko, Knjievne novine 29.
IV 1956, VII, 14, Jei s. 3, 30 Antologija svijetske lirike, Zagreb 1956, str. 121
122, Miroslav Markovi Kvint Horacije Flak Odabrane pesme, Beograd 1956 (s. I
1, 3, 9, 11, 14, 35, 37; II 3, 7, 10, 14, 16, 18; III 1, 2, 6, 8, 9, 13, 22, 26, 30; IV 7),
Juraj Zgorelec Kvint Horacije Flak Satire i epistule, Zagreb 1958. Mladen S.
Atanasijevi Kv. Horacije Flak Ode 1 4, 11, 13, 19, 31, 32, 33, 35, 36; II 3, 4, 8, 9,
10, 12, 14; III 2, 30; IV 3, 9; Pesma II 1,2, 3, Rimska lirika, Beograd 1961, 55-117.
RIMSKA LJUBAVNA ELEGIJA
SUBJEKTIVNA LJUBAVNA ELEGIJA I GRKI UZORI
173. Elegija je iz Grke prela u Rim i tu je dobila novu sadrinu, tu se pretvorila
u subjektivnu ljubavnu elegiju. Moglo bi se primetiti da su nam i kod elegije, kao
kod mnogih antikih knjievnih rodova, grki uzori tek oskudno poznati, na
osnovu antikih svedoanstava. Ipak je ovo jedini pouzdani zakljuak do kojega
na osnovu naih znanja i obavetenja kojima raspolaemo moemo doi.
Elegija se u antiko doba od starine sluila elegijskim distihom koji ine
heksametar i pentametar. Naziv (sc. ), elegijski razmer, koji

oznaava sve pesme pisane u ovom stihu, prvi je, koliko je poznato, upotrebio u
5. veku st. e. Kritija, jedan od tridesetorice atinskih tirana, pisac elegija i
tragedija blizak Sokratu i sofistima. Naziv stiha postao je, ini se, od imena same
pesme koju su Grci zvali imenom , ije se poreklo i prvobitno znaenje
teko moe pouzdano odrediti. Antiki su strunjaci mislili da je ono u poetku
oznaavalo neku vrstu tubalice, ali ba najstarije poznate grke elegije nisu
tubalice. Stoga danas moderni etimolozi trae objanjenje ovoj rei u nekom
starom maloazijskom, moda frigijanskom imenu za sviralu (frulu) od kojega bi
vodio poreklo i jermenski naziv svirale elegn-, pa bi tako elegija bila negrka re i
oznaavala bi prvobitno pesmu uz frulu. I zaista se kod raznih grkih elegiara,
kod Arhiloha, Mimnerma, Teognida, ee pominje ovaj muziki instrumenat.
Starogrka elegija javlja se podkraj 8. i poetkom 7. veka st. e., i to po svoj prilici
prvo u Joniji odakle prelazi i u druge grke krajeve. Te stare elegije grke bile su
vinske, gozbene i njima sline pesme. esto je re o gozbama i pijankama po
vojnim logorima, pa se u elegijama hrabre borci i govori se o ratu i otadbini kao
u elegijama Mimnermovim (kraj 7. v. st. e.). Iz takvih se elegija razvila, ini se,
politika elegija Solonova (roen oko 640 umro posle 560. st. e.). Ovoj u osnovi
jedinstvenoj grupi pripadaju, najzad, i elegije sa istorijskim temama. Mimnermo
je opisivao istoriju Smirne a Semonid istoriju Sama. Odvojeno stoje elegije kao
votivni natpisi na raznim predmetima (najraniji sauvani s kraja 8. veka. st. e.) i
nadgrobni natpisi, epitafi. O razvoju ovakvih kratkih natpisa, epigrama u
elegijskom distihu, do knjievnih epigrama lienih prvobitne namene bilo je rei u
vezi sa rimskim neoteriiima i njihovim helenistihim uzorima. Ve kod Katula
videli smo, dalje, da se epigrami sastavljeni u elegijskom distihu lako pretvaraju u
kratke elegije. Reeno je da je Katul i tu imao grke uzore i da u njegovom
korpusu pesama nalazimo samo jednu duu subjektivnu ljubavnu elegiju (s. 68).
Od poetka 3. veka st. e. helenistiki knjievni epigram u elegijskom distihu
osvaja i nove, dotada u epigramu gotovo sasvim neuobiajene sadrine. Za
razvoj rimske subjektivne ljubavne elegije znaajna je naroito pojava ljubavnih
epigrama u helenistikom pesnitvu jer su pesme takvog oblika i takve sadrine
u starijoj grkoj knjievnosti 6. i 5. veka st. e. veoma retke, mada ih nalazimo u
drugoj knjizi Teognidovoj (druga polovina 6. veka). To ne znai da erotike nije bilo
u ranoj grkoj elegiji, naroito u vinskim i gozbenim pesmama. Mada su nam
izgubljene, znamo za zbirke elegija koje su stariji elegiari grki nazivali imenima
svojih dragana i miljenika. Mimnermo, koji je pevao u Kolofonu i Smirni, objavio je
oko 600. st. e. zbirku elegija i dao joj ime Nano (), jer se kau tako
zvala njegova dragana. Ali iz sauvanih fragmenata i iz antikih obavetenja
znamo da su to bile elegije delom mitoloke, delom istorijske sadrine. Bilo je u
njima i tuge za prolaznom mladou i ljubavne enje, ali pouzdano se ne moe
tvrditi da je lini, subjektivni ljubavni doivljaj pesnikov bio meu znaajnijim
temama zbirke, a svakako nije bio glavna sadrina Mimnermovih elegija. Oko
400. st. e. pesnik Antimah iz Kolofona sastavio je u elegijskom diszihu pesmu
Lianka (). Predanje kae da je pesmu sastavio traei utehu posle smrti
svoje dragane, ili ene. Ali i u toj pesmi kao da nije bilo gotovo nieg linog. Bile
su to, ini se, pripovesti o nesrenim ljubavima i ljubavnim patnjama lica iz
grkog mita i legende, a to potpuno odgovara onome to inae znamo o
pesnitvu Antimahovu. Njega ve u antiko doba smatraju prvim predstavnikom
uene poezije sklone mitologiziranju. Antimahovo glavno delo Tebaida ()
mitoloki je spev pun uenih detalja. Moe se stoga tvrditi da ni Antimah, kao ni

Mimnermo, nije sastavljao subjektivne ljubavne pesme u elegijskom distihu,

mada u elegiji pria o legendarnim ljubavima. Potonji pesnici helenistikog doba
ugledaju se, kada piu u elegijskom distihu, mahom na delo Antimahovo. Tek ovi
helenistiki pesnici ee u elegiji pevaju o ljubavnim patnjama, kao Kalimah i
Fileta s a Kosa (poetak 3. veka st. e.), Fanokle i Hermesijanakt iz Kolofona. Ali i
oni, koliko je nama poznato, nisu pevali sopstvenu ljubav, ve mitske i
legendarne ljubavi bogova i heroja, verni tradiciji grke elegije hoja vodi lreko
Antimaha do starog Mimnerma. To su bile ljubavne pripovesti prezasiene
mitolokom erudicijom, dakle objektivne ljubavne elegije. Sve ovo nam kazuje
da je u grkoj ljubavnoj elegiji glavno mesto zauzimala mitska ljubavna pria, a
lini pesnikov doivljaj ljubavi sluio je ukoliko se za takav doivljaj elegija
uopte i vezivala samo kao povod pevanju. U sauvanoj rimskoj elegiji
nalazimo obrnut raspored elemenata: bitno je i u sreditu je panje ba
subjektivni pesnikov ljubavni doivljaj, dok mit ima samo drugostepeno znaenje,
kao pesniki ukras, mitski primer (exemplum) ili sredstvo za mitsku idealizaciju
dragane.
Moe se, dakle, rei da je subjektivna ljubavna elegija nastala tek u Rimu i da nije
imala pravih uzora u grkoj elegiji od koje je preuzela oblik. Pa opet je rimska
subjektivna ljubavna elegija nastala uz neprestano ugledanje na grke uzore, ali
uzore mnoge i razline. Tu su grka lirika i epigram, ep i epilij, idila i pastorala,
nova komedija i tragedija u kojoj od Euripidova vremena ljubavne patnje igraju
sve veu ulogu. U tim su knjievnim rodovima grki pisci ve majstorski obradili
glavne teme potonje rimske ljubavne elegije: prvi zanos strasti, privlanost i
prevrtljivost dragane, strepnje i razoaranja ljubavnika, lepote ivota na selu
daleko od vreve i rata, bolest i smrt ljubljene devojke. Te su teme u helenistikoj
knjievnosti grki pisci obradili u tako virtuoznoj tehnici i sa toliko sloenih i
traenih efekata, da modernom itaocu takve obrade ponekad mogu da lie i na
parodiju iskrenih oseanja. Meutim, ve smo na primeru Katulova artizma
aleksandrijskog tipa videli da sloena i rafinovana helenistika virtuoznost
spojena sa pravim talentom i dubokim doivljajem daje velika umetnika
ostvarenje u kojima se vetina i oseanje ne mogu ni razlikovati, ni rastavljati.
Katul kao predstavnik helenistike moderne 1. veka st. e. u Rimu i kao prethodnik
tvoraca subjektivne ljubavne elegije rimske ve ukazuje na veliki dug koji potonji
rimski elegiari duguju helenistikom grkom pesnitvu. To je onaj veliki dug
kojim se pesnici rimske elegije razlikuju od Horatija koji je krenuo odluno za
uzorima starogrke klasine lirike, dok je pokazivao malo interesovanja za ranije
rimsko pesnitvo, a tek neto vie za manirizam aleksandrinaca, kojima duguje
svakako mnogo od svoje brige oko savrenog umetnikog oblika. Drugim reima,
rimski elegiari nisu prihvatili klasicistiki stav knjievnog teoretiara Horatija, pa
njihovoj preduzimljivosti dugujemo subjektivnu elegiju rimsku. Razume se, radi
se samo o predilekcijama Horatija s jedne i rimskih elegiara s druge strane. Ve
su pomenuti knjievni rodovi koji su doprineli stvaranju subjektivne ljubavne
elegije u Rimu. Jasno je da je u sadrinskom pogledu, koji je za ljubavnu elegiju
isto tako znaajan kao i formalni, rimska ljubavna elegija vezana ne samo za
Kalimaha i Mimnerma, ve i za starogrku ljubavnu liriku 7. i 6. veka st. e., za
Arhiloha i Sapfu. Ta rana grka ljubavna poezija iznikla je iz onog individualizma
koji je Grcima doneo ivot po jonskim gradovima gde je konkurentska borba
trgovaca dala linosti i pojedincu sasvim novo mesto i nov znaaj u grkom
drutvu. Takvo mesto linost nije mogla imati ni u staroorijentalnim gradskim

civilizacijama, ija je ekonomika bila u senci kraljevskih i svetenikih monopola,

niti u aristokratskim druinama dorske Sparte.
KORNELIJE GAL I DRUGI ELEGIARI
174. Kako su se rimski elegiari ugledali na grke elegiare, kojima je
subjektivna ljubavna tematika strana, razumljivo je da ni oni ne sastavljaju samo
elegije o sopstvenim ljubavnim jadima, mada su ti jadi uvek na prvome mestu u
celini njihova dela. I Propertije i Ovidije piu i elegije sa didaktikom sadrinom,
kao i ljubavne elegine prie na mitoloke i druge teme. Pa i najliniji doivljaji
dobijaju u rimskoj subjektivnoj ljubavnoj elegiji neke opte crte. I to je po svoj
prilici trag starijeg, grkog stupnja ljubavne elegije i njene ustaljene tematike.
Isto tako rimski elegiari malo panje poklanjaju i doslednom prikazivanju
sopstvene ljubavne istorije pa su uzaludni gotovo svi pokuaji modernih
tumaa koji silom ele da rekonstruiu ljubavni ivotopis antikog pesnika na
osnovu njegovih pesama, u svim detaljima i u punom hronolokom redu. Ne bi
takva rekonstrukcija pola tumaima za rukom ni da je raspored pesama u svim
sauvanim zbirkama hronoloki, to mahom nije sluaj, jer su pesnike i izdavae
pri rasporeivanju pesama rukovodili esto razlozi formalne prirode i elja da se
izbegne monotonija. A u subjektivnoj ljubavnoj elegiji javlja se, pored linog i
pojedinanog, opte i tipsko, a sa ovim i mitoloki elemenat. Ugledajui se na
brojne uzore rimski su elegiari uneli u svoje elegije i velik broj raznovrsnih tema.
Obraujui te teme na rimskom tlu dali su u elegijama i veoma aroliku sliku
rimskog ivota. Propertije se prihvatio i programske tematike Augustove
restauracije, kojoj ni Tibul nije bio sasvim stran, mada ovaj pesnik postupa na
neto drugaiji nain. Ovo arenilo sadrine jo je vee stoga to elegiari imaju i
osoben nain izlaganja koji smo upoznali ve u nekim Katulovim pesmama. U
istoj pesmi naglo menjaju stav i skau s jednog motiva na drugi, sa teme na
temu. Kao i u Katulovim pesmama, i u delima rimskih elegiara sloena tehnika
helenistikog pesnitva udruena sa linim ljubavnim doivljajima daje osobene i
izrazito individualne tvorevine. Ne iznenauje stoga to je prvi znaajni
predstavnik rimskih elegiara blizak krugu neoterika. To je Kornelije Gal (Gaius
Cornelius Gallus, oko 6926. (st. e.) o kome je ve bilo rei. Ovaj sledbenik
helenistikog pesnika Euforiona (kraj 3. veka st. e.) i prijatelj pesnika Partenija
sastavio je etiri knjige elegija pod naslovom Ljubavi (Amores). U tim izgubljenim
elegijama lini pesnikov doivljaj, nasleene teme i mitoloka uenost spojene su
u jednu celinu. Odjek ali tek dalek i neodreen Galove izgubljene elegije
inspirisane ljubavlju za glumicu Volumniju, koju je opevao pod imenom Likoride,
nalazimo u Vergilijevoj desetoj Pastirskoj pesmi posveenoj Galu. Tu su, ini se,
preneti neki Galovi distisi u heksametre, jer Gal tuguje za Likoridom:
Sada me bezumna ljubav sred oruja svirepog Marsa
usred redova bojnih i ratvoga metea dri.
Rodna ti gruda daleko, o, kamo da mogu da sumnjam!
Alpinske snegove, avaj! i led na Rajni e sama,
svirepi stvore, da vidi. Ah, da ti ne nakodi mraz taj!
Oh, da ti otri taj led ve izranjavi tabane nene!
Nunc insanus amor duri me Martis in armis
tela inter media atque adversos detinet hostes:
tu procul a patria (nec sit mihi credere tantum!)
Alpinas, ah dura, nives et frigora Rheni

me sine sola vides. Ah, te ne frigora laedant!

ah, tibi ne teneras glacies secet aspera plantas!
Pored Katula (c. 67. i 68.) pojedine su due elegije moda sastavljali i drugi
neoterici, Kalv, Kina, Kornifikije (Quintus Cornificius). Ali prvi rimski pisac za
kojega pouzdano znamo da je sastavio vei broj ljubavnih elegija i da je u njima
opisivao sopstvenu ljubav bio je Kornelije Gal. Od njegovih neposrednih
poslednika, elegiara, znamo neke samo po imenu. Gaj Valgije Ruf (Gaius Valgius
Rufus), pesnik iz Majkenatova kruga, pominje se s potovanjem kod Horatija (s. 2,
9). Domitije Mars (Domitius Marsus) je pored elegija pisao i epigrame, ep
Amazonidu (Amazonis), prozni spis O uglaenosti (De urbanitate). Sauvane su
nam elegije Tibula, Propertija i Ovidija, a uz Tibulove jo i kratke elegije
pesnikinje Sulpikije i elegije nekoga pesnika Ligdama. Ovidije, koji je pisao i
veliku mitoloko-didaktiku pesmu, treba i kao elegiara posmatrati odvojeno.
Ovaj talentovani versifikator i sjajni pripoveda sklon retorici i u pesnitvu,
razlikuje se od Katula, ija je dua subjektivna elegija obrazac elegije Tibulove i
Propertijeve. Da se posluimo reima V. uria: Ovu trojicu pesnika Katula,
Tibula i Propercija uzima zajedno i Gete nazivajui ih Amorovim trijumvirima.
Zato ne i Ovidija? to je prvo pitanje koje nam pada na um? Zar pesnik
Ljubavne vetine, Ljubavnih pesaia i tolikih ljubavnih pisama nije isto tako
poklonik boga ljubavi kao i pomenuta trojica? Nije, Geteovom oku nije izmakla
razlika: Katulova Lezbija, Tibulova Delija i Propercijeva Cintija stvarno su
postojale i bile poznate Rimljanke sa pravim imenima: Klodija, Planija, Hostija;
Ovidijeva Korina je izmiljena ena, tip hetere, tip opte i zato apstraktne
ljubavnice. Ali i prva trojica niti su se na isti nain klanjala Amoru, niti su se samo
njemu klanjala: on je njihov prvi i najvei bog, ali ne i jedini. I za njih je kao i za
Horacija i Vergilija, samo u drugom smislu karakteristina harmonija
disharmonije.
MANJI PESNICI TIBULOVA KORPUSA
175. Malu zbirku pesama sauvanih pod imenom Tibulovim, tzv. Corpus
Tibullianum, podelili su ve renesansni filolozi na etiri knjige (umesto rukopisnih
tri) pa i moderna izdanja imaju mahom tu podelu. Ta malena zbirka velike poezije
sadri pesme trojice pesnika: Tibula, Ligdama (knj. 3) i Sulpikije (4, 712).
Pesmama ovih pesnika dodata je i bombastina Pohvala Mesale (Panegyricus
Messallae, 4, 1), iji pisac jedva zasluuje ime pesnika. Stoga su heksametri ove
duge i neukusne pohvale i nazvani udnim primerkom muice sauvane u
paretu jantara. Pa ipak neki retki strunjaci na osnovu sitnih slinosti Pohvale i
Tibulovih pesama, ne odbacuju sasvim pretpostavku da je moda i ona Tibulovo
delo. Prva knjiga zbirke objavljena je godine 26. st. e. i sadri, kao i druga, samo
Tibulove pesme. U treoj su pesme Ligdamove. U etvrtoj pored anonimnog
panegirika Mesali (1) stoje kratke elegije Sulpikijine (4, 712) i elegije (26) koje
govore o ljubavi Sulpikije i Kerinta. Ove poslednje su pandan Sulpikijinim i sva je
prilika da ih je sastavio Tibul. To se sasvim pouzdano moe tvrditi i za dve elegije
na kraju zbirke (4, 1314) u kojima je re o ljubavi Tibula i Glikere, za koju zna i
Horatije (C. 1, 33).
Pisac elegija tree knjige Tibulova korpusa, Ligdam (Lygdamus, roen oko 43. st.
e.) zaostaje po invenciji i tehnihoj umenosti za svojim uzorima meu kojima je
prvi sam Tibul, a pored Tibula Propertije, Ovidije, pa i Vergilije. I ovaj pesnik iz
knjievnog kruoka Mesale Korvina peva pesme svojoj dragoj Neajri (Neaera),

koja pripada kao i Katulova Lezbija visokom rimskom drutvu. Ali mada u
Ligdamovim elegijama ima iskrenog oseanja i oduevljenja, u njima ima i
retorike, i ustaljenih ablona, i optih mesta, pa se mnogo razlikuju od Tibulovih.
Stoga niko i ne pomilja da u pesniku Ligdamu, ije je ime samo pseudonim,
prepozna Tibula. Dok se u Tibulovim pesmama stvarnost i snovi pesnikovi
neopazvde smenjuju i prepliu, Ligdam se vrsto dri stvarnosti i odreenog
ambijenta u kome ivi, slikajui ga prilino realistiki, bez one fine stilizacije
svojstvene elegiji Tibulovoj. Pokuaj ispitivaa da u Ligdamu prepoznaju
Propertija, Ovidija ili nekog Ovidijeva brata ostali su bez pravog uspeha. Sulpikija
(Sulpicia), otmena mlada Rimljanka, zapevala je nagnana ljubavlju iskrenom i
snanom, pa njene kratke elegije, ta kratka ljubavna pisamca, i pored nekih crta
amaterizma, deluju snanije no Ligdamove, zainjene retorikom. Ova uena
devojka (docta puella) bila je ki Sulpikija Rufa, a po svoj prilici i neaka Mesale
Korvina. Stoga su njene pesme i stavljene u Tibulov korpus. U svojim kratkim
elegijama, koje bi mogli nazvati i prosto ljubavnim epigramima, strastvena i
odluna Sulpikija govori jednostavno i neposredno o svojoj ljubavi za Kerinta. Ove
pesme u tehnikom pogledu nesumnjivo zaostaju za Tibulovim. Njihova
neposrednost i iskrenost ne zna za stilizaciju oseanja. Ali ba su stoga i
privlane. A u nekonvencionalnom realizmu Sulpikijine pesme ima, pored sve
predanosti, i dostojanstvene uzdrljivosti strogo vaspitane Rimljanke:
Kanda mi s istom udnjom, oh srce, ne prilazi sada,
kao to bee to, znam, ta jo do pre neki dan.
E da sam ita ja mlada i luda sagreila dosad,
za ta bih priznala sad kajanje dublje il bol,
nego to ono te sino ja napustih, ostavih sama
ele da prikrijem strast, enju i ljubavni ar.
Ne tibi sim, lux, mea aeque iam fervida cura,
ac videor paucos ante fuisse dies,
si quicquam tota conmisi stulta iuventa,
cuius me fatear paenituisse magis,
hesterna quam te solum quod nocte reliqui,
ardorem cupiens dissimulare meum.
Ovakvom neposrednou i iskrenou, koja je ravna Katulovoj ali nije izgraena
na osnovu rafinovane helenistike tehnike, deluju Sulpikijine pesme neobino
savremeno.
Neukusna Pohvala Mesale pokazuje kome knjievnom krugu pripadaju Tibul,
Ligdam i Sulpikija. To je krug oko Valerija Mesale Korvina (Valerius Mesalla
Corvinus, 64. st. e. 8. n. e.), poznatog vojskovoe i politiara, besednika i
pokrovitelja knjievnosti. Mesala se borio kod Filipa 42. st. e. na strani
republikanaca, ali posle poraza nije hteo da preuzme ponuenu komandu nad
republikanskom vojskom. Priao je Antoniju, a uskoro potom Oktavijanu. Otada
ostaje blizak Oktavijanu Augustu, pa opet, mada se za Augusta borio i mada je
sam predloio da se Augustu dodeli poasna titula otac otadbine (pater
patriae), kao da je sauvao neto malo od svoga ranijeg republikanstva. Moda je
stoga kada je godine 26. st. e. postavljen za upravnika Rima (praefectus urbis)
ve posle nekoliko dana dao ostavku na tu slubu. Ovaj je obrazovani ljubitelj
knjievnosti i sam pisao rasprave o pitanjima stila i gramatike, a sastavio je i
neka istorijska dela. Kao to se Mesala Korvin ukljuio u Augustovu restauraciju
prilino neupadljivo, zadravajui bar formalno neko malo odstojanje, tako je i

najbolji pesnik njegova knjievnog kruoka stvarao neupadljivo i povueno dela

koja su u osnovi bila na liniji Augustove kulturne politike.
TIBUL DELIJINA KNJIGA
facilis tenero sum semper Amori
176. ALBIJE TIBUL (Albius Tibullus, OKO 5019. st. e.) pevao je kao i kratkoveki
Katul svoj kratki ivot a ivot je za njega bio ljubav u pesmama u kojima se
nae i poneki biografski podatak o rodu i drutvu, znanju i imanju. Takve podatke
daje i nepoznati pisac sauvanog antikog ivotopisa koji se po svoj prilici sluio
starijim delom Hadrijanova sekretara Svetonija. Iz imunije porodice, Tibul je
izgubio deo svoga imanja u graanskom ratu. Briljivo vaspitavan i kolovan, ve
je oko 31. st. e. u drutvu Mesale Korvina. Kao pratilac ovog velikog rimskog
gospodina polazi na Istok, u rat, ali se razboli na Krfu (Korkira) 29. st. e. i vraa u
domovinu. Otada je samo pesnik. Peva svoju prvu ljubav, Deliju, i potom svoje
ljubavi za Glikeru, rasipnu Nemesidu i lepog Marata. Delija ustvari Planija
devojka plebejskog porekla, probudila je u pesniku san o tihoj srei u idilinom
seoskom ambijentu, san o srei zlatnog doba. Sumnje nema, u Tibulovoj elegiji
seoska idila duguje mnogo uzoru Vergilijevih Pastirskih pesama i Pesama o
poljoprivredi. Isto tako u Tibulovoj pesmi nalazimo i onu stilizaciju oseanja koja
je karakteristina za liriku Horatijevu. Ali u delu uenog pesnika Tibula, koji je
bolje no ijedan antiki ueni pesnik umeo da sakrije i pritaji svoju erudiciju, kroz
tradicionalne motive i stilizaciju govori doivljaj, iskren i dubok.
S blagim arom tihog plamena vezuje Tibul svoj pozajmljeni san o zlatnom
veku daleke, idealizovane prolosti, koja nije znala za grozno oruje i nemilosrdni
rat, vezuje taj san za svoju ljubav koja ga u seoskoj osamn potpuno zaokuplja i
oslobaa tekih elja:
Ja da obraujem polja, a Delija uvarka roda:
vridba gumnom sve vri, pripeka, podnevni mir;
zamiljam, grozdove rujne iz prepunih korpi mi nudi,
ire svetlucavi mlaz, noica hitrnh joj bat.
Znae i stado da zbraja, a ljupka razmazie gospa
rope na krilu joj, gle, cupka i gue kraj nje.
Ona e bogu seljaka za lozu da daruje groe,
uspe li letina, klas, gozbu za pretio mal.
Rura colam, frugumque aderit mea Delia custos,
area dum messes sole calente teret,
aut mihi servabit plenis in lintribus uvas
pressaque veloci candida musta pede,
consuescet numerare pecus, consuescet amantis
garrulus in dominae ludere verna sinu.
Illa deo sciet agricolae pro vitibus uvam,
pro segete spica, pro grege ferre dapem.
Svoju sreu sklanja ova tiha i nena priroda daleko od svega grubog i
neprijateljskog:
Kako je slatko dok lei da huk oslukuje vetra
s dragom na krilu svom neno pripijenom,
il da dok ledenom kiom o krovove dobonji jugo
vrsto u toplom te snu kie uspavljuje um...
Quam iuvat inmites ventos audire cubantem

et dominam tenero continuisse sinu,

aut, gelidas hibernus aquas cum fuderit Auster,
securum somnos imbre iuvante sequi...
Pred njome, pred Delijom, i Tibul sam se povlai, ustupa njoj svu vlast u kui:
Ona nek preuzme sve, nek o celom imanju se stara,
bez mene kua je sva, neka, nek uiva sad.
Illa regat cunctos, illi sint omnia curae,
at iuvet in tota me nihil esse domo.
Kroz idiline slike ove sentimentalne ljubavi i potpune predanosti koja se krije od
ivota ambicioznog foruma i okrutnog rata, ipak veje i seta smrti ali i ona sva
podreena ljubavi i Deliji. Jer strana bi smrt bila Tibulu da ga zadesi daleko gde
mu draga ne bi oi zaklopila, gde bi ga neoplakana sahranili (1, 3, 3). Kraj drage i
smrt je lepa:
Ratna me ne mami slava, ja elim da budem uz tebe,
Delijo moja, ma svet smatrao i da sam lenj.
Tebe da gledam kad doe moj poslednji as, da te drim
klonulom rukom dok svoj zadnji ne ispustim dah.
Non ego laudari curo, mea Delia: tecum
dum modo sim, quaeso segnis inersque vocer;
te spectem, suprema mihi cum venerit hora,
te teneam moriens deficiente manu.
Iskrenost je Tibulova glavna crta: i u njegovoj enji za mirom seoskog ivota ona
je neizvetaena ni moda, ni poza. Sve to, ta tuna, rezignirana ljubav, i taj
istinski oseaj prirode, uzan je krug njegove poezije. Ali obrada je jedinstvena.
Jedna od najznaajnijih crta njegove poezije to je njegovo preputanje sebe
ljudima i prirodi, i utapanje u njoj. Priroda nije pozadina njegove poezije, nego
ivotna potreba za njom, skrhana u oveku, enja njegove due eljne mira, u
asovima kada utehu moe dati samo rezignacija i mirenje sa svim, pa i sa
smru... Pevao je oseajni i romantini Tibul:
Ti si mi uteha u zlu, ia u najcrnjoj noi
i kad sam potpuno sam, za mene ceo si svet.
Tu mihi curarum requies, tu nocte vel atra
lumen, et in solis tu mihi turba locis.
Ali pesnik nije doekao da sa Delijom, sed starac uz sedu staricu, bude primer
ljubavi (amoris exemplum). Prva knjiga, knjiga Delijina, zatvorila se mnogo pre
smrti Tibulove i pre smrti velike ljubavi njegove. Ali on nije, kao Katul, ostao sam,
nije samo jednu ljubav pevao. Voleo je tri ene: i Gliceru i Nemezidu pored
Delije, prve svoje ljubavi, a uz nju i mladia Marata. Hteo je uvek sav da se
preda, ali nikad nije bio sav primljen. Bilo mu je potrebno neto nalik na Veneru
kako ju je on shvatao bie koje inspirie univerzalnu ljubav, koje otkriva u
oveku i u kome ovek moe da nae sav svet. Ali Delija je bila samo raskoni
odblesak mladalake udnje, sjajna iluzija koju prvi bogati ljubavnik (dives
amator) pretvara u obinu enu, eljnu banalnih darova. I ta onda? Da se nae
zaborav u piu ili bilo kom enskom telu. Kad je to nemogue, da se obmana opet
gradi oko Delije i uporedo oko Marata. Kad se i to pokae nemogunim, da se
gradi dalje: oko Glicere i Nemezide. Do smrti. Samo da ovek ne ostane sam. I taj
strah od usamljenosti i s njim u vezi neprekidno i bolno traenje i nenalaenje
svoga u svetu pretstavljaju najbitnije obeleje Tibulove originalnosti. Tako su
nastale pesme o Deliji, Nemesidi, Maratu i Glikeri, i u tome su se kako kazuje V.

uri utopile i izgubile bezbrojne pozajmice i tragovi iz Alkaja, Anakreonta,

Aristofana, Euripida, Bakhilida, Teokrita, Katula, Vergilija, Horatija i drugih
pesnika. Ili a to je istinitost u umetnosti tako bar Tibulove pesme stoje pred
nama. Silnija ljubav dakle srce a ne pesnika umenost kao da je pesmama
prve knjige, knjige Delijine, dala i veu pesniku snagu. To su najbolja ostvarenja
tihog i idilinog Tibula, i kada ne peva o Deliji, ve o deaku Maratu, ili kada u
majstorskoj desetoj elegiji suprotstavlja mir i njegove blagodati tekim ratnim
nevoljama. Tu je najprivlanije ono lako, treperavo, poigravanje razliitim mislima
i oseanjima najosobenija crta Tibulova pesnitva.
GLIKERA I NEMESIDA
177. Kada je minula prva, srena i uzajamna ljubav (mutuus amor), pesnik, uvek
pokoran nenom Amoru (facilis tenero sum semper Amori), podario je sebe i
svoju pesmu novoj dragani. Tako je druga knjiga, gde tri elegije od est. (3, 4, 6)
pevaju novu ljubav, racionalnija i realnija, kao i njena glavna junakinja, gramziva
Nemesida. Ali moda i ne stoji sve do nje. Naputeni Tibul bio je spreman da voli,
ali i sam kao da je postao realniji i nepoverljiviji:
Valja mi kraom, ubistvom, da smognem joj poklon da ne bih
oajnik zatvoren dom zalud pohodio njen,
ili iz hramova svetih da likove bogova dignem,
al da oskrnavim tad Veneru prvu, pre svih:
ova na zlodelo to me i navodi, lakomu gospu
dade mi, pa neka zna ta je svetogra zlo.
At mihi per caedem et facinus sunt dona paranda,
ne iaceam clausam flebilis ante domum;
aut rapiam suspensa sacris insignia fanis;
sed Venus ante alias est violanda mihi:
illa malum facinus suadet dominamque rapacem
dat mihi; sacrilegas sentiat illa manus.
Sa ovom kurtizanom ulo je u Tibulovo pesnitvo i vie optih mesta i
konvencionalnih stihova. Pa opet iskreno oseanje govori i iz njih. Jer redak je
pesnik i od romantizma naovamo koji je u toj meri preklinjao za ljubav, koji
je u toj meri savladao sebimno samoljublje, koji je do tog stepena bio spreman da
lino dostojanstvo baci pod noge voljene ene.
Mada u Tibulovu pesnitvu ljubav, i to lini ljubavni doivljaj pesnikov, i tiha
seoska idila ine osnovne teme, u Tibulovim se elegijama javljaju jo mnogi i
razlini motivi. Tu imamo i malih propovedi, dijatriba slinih onima u satirama
Horatijevim; prema tradicionalnoj shemi Tibul napada rat, srebroljublje, razvrat, a
ponekad su to opet prosto invektive protiv suparnika. Ima i pouke, ali pouke o
ljubavnoj strategiji i toaleti. Ima i albi na bolest i smrt. Ima opisa maijskih
radnji, kao to ih nalazimo u Pastirskim pesmama Vergilijevim i u njihovu uzoru,
idilama Teokritovim. Tu su opisi Jelisejskih polja i Tartara. Pored dve prigodne
elegije (2 i 5) upuene Kornutu i Mesalinu sinu stoji na poetku druge knjige i
elegija u kojoj ueni Tibul opisuje, paljivo i iscrpno, seosku sveanost
Ambarvalija, ritualno oianje njiva. I tu Tibul ostaje pesnik seoske idile.
Dostojanstvena i vedra u isti mah, sveanost se zavrava i pesnik dovikuje
uesnicima:
Igrajte: No svoje vrance ve pree, za koijom majke
trepti kroz tamu i mir nestanih zvezdica roj,

posle i San stie utljiv, zaogrnut krilima mrkim

tamni u beutu Sni tiho se njiu za njim.
Ludite: iam Nox iungit equos, currumque sequuntur
matris lascivo sidera fulva choro,
postque venit tacitus furvis circumdatus alis
Somnus et incerto Somnia nigra pede.
areni svet motiva ne iznenauje posle onoga to je reeno o uzorima rimskih
elegiara. Ali iznenauje kako je veto podreen osnovnim temama Tibulove
elegije. Ta Tibulova vetina ide dotle da sva helenistika tehnika, koja se igra
reajui antitetine slike, i sva velika uenost njegova ostaju skrivene. Pored
obilja motiva italac ima gotovo utisak monotonije kada proita Tibulove elegije.
Pesnih izaziva taj ujednaeni utisak i time to svojim opisima oduzima, ak i kada
su izrazito italski, neto od njihove lokalne boje i pomalo ih stilizuje i helenizuje,
kao opis italskih Ambarvalija ili este opise maijskih radnji i orijentalnih kultova,
te omiljene teme uenog helenistikog pesnitva.
Kompoziciono jedinstvo Tibulovih elegija je muzikalne prirode. To su previali
neki, moderni ispitivai, gubei iz vida da je nagla promena motiva, stavova i
raspoloenja deo sloene tehnike sitnog helenistikog pesnitva. Pod kraj
esnaestog veka humanista Jozef Justus Skaliger (15401609) mislio je da su
Tibulovi stihovi, prolazei kroz nepaljive ruke raznih prepisivaa, rastureni kao
parii neke razbijene slike na staklu. I on, i mnogi potonji izdavai pokuavali su
da unesu red i smisao u Tibulove pesme razmetajui stihove na nov nain.
Drugi, noviji krdtiari opet, prosto su tvrdili da pesnik Tibul nije umeo da svojoj
pesmi da jedinstvenu sadrinu. I jedni su i drugi kritiari zaboravljali da tematski
razlini elementi pesme mogu svojim emotivnim sadrinama initi celinu punu
unutarnje harmonije, sline onoj u muzikim delima. To je postupak kojim se
sluio ve i Katul u Rimu ugledajui se na helenistiko grko pesnitvo. Tako se i u
Tibulovim elegijama osnovno raspoloenje, osnovni ton kojim pesma obino
zapoinje, uje as glasnije, as sasvim tiho, ali se uje u celoj pesmi. Ponekad i
zanemi i ustupi mesto suprotnom glasu, ali samo da bi nanovo, istaknut i
obogaen, ponovo zabrujao punom snagom pod kraj pesme. Ma koliko da je
potrebno poreenje sa grkim uzorima i sa rimskim prethodnicima, kao i stalno
seanje na fini artizam helenistikih pesnika da bi se bolje uoila umetnika
osobenost Tibulova, vrednost Tibulova pesnikog dela ne mora se braniti od
napada kritiara koji zalud trae neki strogo racionalni razvoj misli i poredak
motiva u svakoj njegovoj elegiji. Tibulova je elegija odolela kroz mnoge vekove
najstroem sudiji slabog pesnitva vremenu. I to je dokaz da, pored sloenog
pesnikog izraza, ovaj pesnik sloene due s neim od hamletovske
neodlunosti i don-kihotovske zanesenosti, s neim od romantiarske melanholije
i moderne uznemirenosti stoji doista blie modernom itaocu od mnogih
antikih pesnika rimskih.
PROPERTIJE LJUBAVNA PESMA I RIMSKE ELEGIJE
Cynthia prima fuit, Cynthia finis erit
178. SEKST PROPERTIJE (Sextus Propertius, roen oko 50 umro 16. st. e.) blii
je Majkenatu i Augustovoj kulturnoj politici nego Tibul, ili moda tanije u
Propertijevoj elegiji subjektivna ljubavna pria sve vie ustupa mesta
objektivnom pripovedanju, koje se uklapa i u program Augustove obnove. Tako je
u Propertija dolo glasnije do rei slavljenje rimskih vrlina i rimske veliine u onim

vidovima koje nalazimo i u pesmi Horatija i Vergilija od bukolske idile kao

poziva na obnovu italske zemljoradnje do uzdizanja rimske moi i Augustove
linosti. Sa tim pomeranjem Propertijeva interesa sa subjektivnog doivljaja na
objektivno kazivanje vezana je ne samo njegova lina ljubavna istorija, ve
donekle i ono isticanje uenosti koju Tibul tako briljivo sakriva. Roen u Umbriji,
u Asisiju, ovaj sin ugledne, tokom graanskih ratova osiromaene porodice
proao je dobre kole, ali se nije prihvatio javne slube, ve pera. Druio se s
Ovidijem, s epskim pesnikom Pontikom (Ponticus) i drugim knjievnicima bliskim
Majkenatovu krugu. Horatije, zvanino poklonik stare grke lirike, kao da nije
mario za ovog poslednika Filete i Kalimaha, mada je Propertije bio u mnogome
blizak Katulu i Tibulu, Vergiliju i samome Horatiju. Antika biografija Propertijeva
nije nam sauvana, po svoj prilici stoga to njegove elegije nisu itane u kolama.
ivot u kome je ljubav malo po malo ustupala mesto velianju Rima i Augusta
ali nikad potpuno otkrivaju nam njegove pesme. Poslednja (4, 11) je iz godine
16. st. e. pa se misli da je uskoro potom i umro.
Propertijeve elegije sauvane su nam u etiri knjige. Raspored po knjigama
uglavnom je hronoloki, pa moemo kod ovoga pesnika da pratimo ivot i razvoj
kroz delo: 1. knj. (22 elegije) sastavljena je izmeu 33. i 28. st. e.; 2. knj. (34
elegije) izmeu 28. i 25. st. e.; 3. knj. (25 elegije) izmeu 24. i 22. st. e.; 4. knj.
(11 elegija) izmeu 21. i 16. st. e. Prva je knjiga sva bila posveena pesnikovoj
ljubavi, Kintiji, i prvo je posebno objavljena kao Cyntia Monobiblos. Elegije te
knjige ine strogo komponovanu celinu i opisuju ljubavnu sreu i ljubavne patnje
pesnikove. U prvom delu knjige, sve do desete elegije, Propertije peva sretnu
ljubav. Ali kada Kintija otputuje u Baje, mondensku banju, pesnik poinje da
strepi i da sumnja. Sada poinje povest o neverstvu i neslaganju gde pesnik slui
vie ljubavnom bolu nego talentu (nec tantum ingenio quantum dolori servire
cogor). Stalno se sea ve opevane sree i tako stvara vrstu vezu izmeu prvog
i drugog dela Kintijine knjige, pune sveine i pesnike snage. Izvor te snage je
ljubav, kao i u prvoj, Delijinoj knjizi elegiara Tibula. Ali je Propertijeva ljubav
drugaija od predane ljubavi Tibula, koji smerno savladava i ljubomoru. Vatren je
Propertije, ljubomoran i neveran kao i njegova draga, uvek okruena udvaraima.
Malo je jedna devojka ovome pesniku. On u telesnoj lepoti vidi arobnu i
nemilosrdnu silu koja razdire udnjom duu, stvara nesklad ne samo izmeu due
i tela, srca i duha, ve i u svakom od njih ponaosob. Ima tako Propertije svoju
filosofiju ljubavi, duboku i originalnu. Mislio je o ljubavi, svojoj i tuoj, Propertije
doista mnogo, naroito kada je nestalo neto od prvobitnog oduevljenja, kada se
privremeno raziao s Kintijom, da bi se opet pomirio, i, najzad, zauvek raziao. U
drugoj i treoj knjizi Propertije analizira svoja oseanja, kao psiholog i umetnik, a
pored nesrene ljubavi javljaju se i nove teme. Ima tu tugovanki nad grobom,
elegija upuenih Majkenatu, pohvala Augusta, pisama prijateljima, sve to proeto
istorijom i mitologijom. Sopstveni ljubavni doivljaj ustupa mesto drugim
temama, a pesnik se sam obeleava kao sledbenik Kalimahov. U poslednjoj,
etvrtoj knjizi, gotovo je sasvim naputena subjektivna ljubavna tematika. Pesnik
pria legende italske i rimske. To su rimske elegije, uena ajtioloka poezija.
Uzor su aleksandrinci s Kalimahom na elu. etiri rimske elegije imaju mitsku,
odnosno legendarnu sadrinu objanjava se poreklo Vertumnova kulta (2),
pria se o Tarpeji, koja je iz ljubavi prema kralju Titu Tatiju izdala Rim, a kralj
naredio da je vojnici ugue pod titovima (4), o lukavom rimskom heroju Kaku,
koji je ukrao Heraklu volove pa ga je Herakle ubio i rtvovao Jupiteru (9), kazuje

se kako je nastao kult Jupitera Feretrija (10). Jedna rimska elegija ima istorijsku
temu proslavlja Oktavijanovu pobedu kod Aktija i osnivanje hrama Apolonova
na Palatinu (6). U toj pesmi rimski Kalimah, Propertije, podraava Kalimahovoj
himni Apolonu.
Rimskim elegijama oduio je u punoj meri svoj dug Majkenatu i Augustovoj
kulturnoj politici. Nije udo to je u njima pored uticaja aleksandrinaca, snano
odjeknuo i uticaj Vergilijeva dela. Kraj ajtiolokih rimskih elegija stoji u etvrtoj
knjizi i poznata kraljica elegija (regina elegiarum, 4, 11), kako je tu pesmu
nazvao humanista Skaliger. U njoj otmena rimska gospoa, Kornelija, govori s
one strane groba o svojoj devojakoj ednosti i supruanskoj vernosti. Ima i u
ovoj elegiji one slubene i programske pohvale vrline starorimskoga kova. Nije
to ni udno jer je re o veoma uglednoj dami, erci Publija Kornelija Skipiona i
polusestri Augustove keri Julije. U toj je pesmi zdruena ljubav i smrt, ali
dostojanstveno i na drutvenoj lestvici visoko. Pored nje i pored zvaninih rimskih
elegija sa njihovom uenom sadrinom, nalazimo jo i u ovoj poslednjoj
Propertijevoj knjizi dve pesme Kintiji (7 i 8). I tu, naroito u sedmoj elegiji gde se
mrtva draga javlja pesniku u snu, potvruju se pesnikove rei da je Kintija bila
prva i da e poslednja biti (Cynthia prima fuit, Cynthia finis erit). Jer znamo to
iz Propertijevih usta bili su neverni ljubavnici i Kintija i Propertije: takva je
ljubavna pouda i priroda ljudska omaijana telesnom lepotom i razapeta izmeu
jedne i mnogih elja. Ali Propertije, koji se tei uz druge devojke, u mislima ostaje
ipak uz Kintiju. A Kintija mu posle svih neverstava i iz groba dolazi, kune se da
mu je bila verna. I kao da otkriva pravu sadrinu njihove ljubavi dobacuje mu jo
poslednje Sad neka te imaju druge uskoro e biti samo moj, onu sadrinu
koja je svakako bila stvarnost bar za Propertija vernog u svim neverstvima.
POETA DOCTUS
179. Ve u oima antike kritike Propertije je takmac Tibulov. Razloni Kvintilijan
ipak je prvenstvo davao Tibulu. Propertijeva je strast ea i prati je moni patos.
Dok Tibul skriva svoju uenost, Propertije uiva u uenoj aluziji i digresiji, pa je
stoga esto teko razumljiv i kada peva sopstvenu ljubav. Jer i njegova ljubav ima
mahom mitoloku paralelu i mitoloki okvir. Modernom itaocu ovaj mitoloki
elemenat u Propertijevoj subjektivnoj ljubavnoj elegiji moe da smeta. Ali mada
nam se moe uiniti da Propertije u svoje ljubavne elegije mit unosi programski i
ablonski, to nije samo suvi balast helenistikog uenog pesnitva. Ne treba
optuivati Porpertija to u njemu iza pesnika stoji erudita, to gomila mitoloki
aparat. Istina je da dananjem itaocu taj ukras nije blizak, da ga ini mu se
ponekad Propertije tim svojim mitolokim i literarnim balastom odvlai u
ornamentalnu i hladnu eruditnu poeziju. Ali treba savladati nepoznavanje, pa
savlaujemo i odstojanje. Mit je ivi i topli svet u kome se kree pesnikova mata
i ceo njegov ivot u tome svetu nalazi analogiju najpogodniju da se poetski izraze
i opta i najlinija oseanja. Stoga pesnikov doivljaj, njegovo raspoloenje,
njegovo zapaanje, sve to oivljava mit a od mita dobija visoku pesniku patinu i
neku vrstu opravdanja i vie potvrde. Pesnik vidi Kintiju gde se predala snu:
Ko to na pustome alu, dok laa Tesejeva morem
odlazi, Knosova ki, leae klonula sva,
ko to se svila u prvi utonula san Andromeda,
divna Kefejeva ki spasena s hridine zle,
il kad malaksala sva od igre Bakhantkinja padne

udiu usnula dah travnog Apidana tla,

takvu naslonila lice na ruke to nazreh u tami
Kintiju videh gde spi, tiho svoj udie mir.
Qualis Thesea iacuit cedente carina,
languida desertis Gnosia litoribus,
qualis et accubuit primo Cepheia somno,
libera iam duris cotibus Andromede,
nec minus assiduis Edonis fessa choreis
qualis in herboso concidit Apidano:
talis visa mihi mollem spirare quietem
Cynthia non certis nixa caput manibus.
Nesumnjivo ima u ovome poreenju traene uenosti. Pesnik umesto poznatog
imena Arijadne uzima epitet Gnosia, a Andromedi dodaje retki epitet Kefejeva,
bakhantkinju zove imenom trakog plemena kod kojega je bakhiki kult bio
naroito razvijen (Edonis) i svemu tome dodaje malo poznatu tesalsku reku
Apidan. Postupa kao ueni aleksandrijski pesnici. Ali je mit Propertiju i njegovim
obrazovanim itaocima bio blizak i iv, ova su poreenja budila sasvim precizne i
plastine slike pune ari ba stoga to su ujedno i reminiscencije na poznata
umetnika ostvarenja. I nama je sauvana izvanredna skulptura usnule Arijadne
sada u Vatikanskom muzeju u Rimu , i pompejanska freska sa slikom
iscrpljene bakhantkinje sada u Nacionalnom muzeju u Napulju. Ta sauvana
umetnika dela su u punom smislu ilustracije Propertijevih stihova i pokazuju da
se radi o temama omiljenim u veoma estim u antikoj umetnosti. Razume se,
sloena vetina rukovanja ovakvim reminiscencijama krcje u sebi opasnost koja
sa vekovima raste, ali ne umanjuje pesniku vrednost dela, mada ga potonji
narataji tee razumevaju. Ne prelazi li i u Dantea gomilanje uenih mitolokih
paralela i perifraza, kao i simbolika srednjovekovne mistike esto ak i u pravu
zagonetku? Ali, treba dodati, ma koliko da je est mitoloki elemenat u Propertija,
njegove pesme znaju i za jednostavnije tonove kao to je alopojka pesnika u
samoi prirode:
Ovdje bez prijekora smijem tajne iznositi boli,
samo da kamen mi sam rijei ouvati zna!
Kako da, Kintija moja, o nehaju potuim tvome?
Otkle mi Kintija, da, sada da zaponem pla?
U miljenike me srene maloas brojili ljudi,
sada u ljubavi gle crno zapisa me ti...
Svaki ti, ohola, nalog sa strahom vrit sam vian,
ni na kakav ti in glasno se ne tuim ja.
Zato me ikara gorska i stijene studene grle,
divlja mi stazica tvrd stere za poinak log.
I togod pripovijedat tualjke umiju moje,
pticam milopojkam ja moram kazivati sam.
Ali kakva si, da si, Kintijom ume nek jee,
svaka samotna hrid za ime tvoje nek zna.
Hic licet occultos proferre impune dolores,
si modo sola queant saxa tenere fidem.
Unde tuos primum repetam, mea Cynthia, fastus?
quod mihi das flendi, Cynthia, principium?
Qui modo felices inter numerabar amantis,

nunc in amore tuo cogor habere notam...

Omnia consuevi timidus perferre superbae
iussa neque arguto facta dolore queri;
pro quo divini fontes et frigida rupes
et datur inculto tramite dura quies;
et, quodcumque meae possunt narrare querelae,
cogor ad argutas dicere solus avis.
Sed qualiscumque es resonent mihi Cynthia silvae
nec deserta tuo nomine saxa vacent.
Mit Propertijevu pesnitvu daje dublji znaaj i vei sjaj, odgovarao ukusu
dananje publike ili ne. Propertijeva helenizovana i helenistikoj bliska umetnost
slui se grkim mitom kao pesnikim sredstvom najvee vrednosti, kako se vidi u
mitskoj idealizaciji voljene Kintije. Ta mitska idealizacija doprinosi mnogo
sveanijem i patetinijem tonu Propertijeve pesme. Pesnitvo je Propertijevo
vezano za kultivisano i visoko obrazovano rimsko drutvo i u osnovi je strano
seoskoj idili. Propertijeva Kintija odlazi u mondenske banje, dok Tibulova Delija
prede vunu i brine o stadu. Propertijev strasni i estoki talenat progovara kratkim
i eliptinim izrazom koji retorika ne razvodnjava ve pojaava, dok Tibulove rei
teku lagano, iroko i u pola glasa. Uenost Propertije i u ljubavnoj pesmi prikazuje
sa zadovoljstvom majstora dok je Katul u toj pesmi skriva.
UTICAJ TIBULOVE I PROPERTIJEVE ELEGIJE
180. Tibul i Propertije ve su u oima antike kritike uivali velik ugled, pa su
njihova dela u potonjoj evropskoj knjievnosti ostavila duboke tragove. Oni
kvaliteti koje su antiki pisci nalazkli u Tibulovoj pesmi pre svega su uglaenost i
harmonino jedinstvo njegovih elegija i njihova jezika. Kvintilijan stoga Tibula,
kome meu elegiarima daje prvo mesto, obeleava reima uglaen i izbirljiv"
(tersus atque elegans), a ve je Ovidije nalazio da je Tibul negovan" (cultus). I
zaista je naroito kristalna jasnoa Tibulova jezika u punoj meri zasluila ovu
pohvalu. U srednjovekovnom kolskom kanonu Tibul nije naao stalno mesto, ali
neke njegove pesme su ule u srednjovekovne antologije. Tibulov je uticaj
ostavio naroito jake tragove u Francuskoj gde se ve od 13. veka ceo Tibulov
korpus nalazi u rukama uenih ljudi. Mnogo utie na renesansnu pastoralu od 14.
veka, npr. na Bokaova Admeta (Ameto). Pritom je, razume se, teko razdvojiti
uticaj Tibulov od uticaja ostalih elegiara i od uticaja bukoliara. Elegija u kojoj se
meaju svi ovi uticaji ima u novijoj evropskoj knjievnosti velik broj predstavnika,
kako humanista-latinista kao to su Jan Sekund (Janus Secundus, ili Joannes
Nicolai, ili Everardi, 13111536) i Lotihije Sekund (Lotichius Secundus, Petrus
15281560), ije su ljubavne elegije i pesme zaista remek dela, tako i pisaca koji
piu na modernim jezicima kao Ronsar (1524 51585), Vinenco Filikaja (1642
1707) itd., preko elvja (17921822) i Tenisona (18091892) sve do elegija
(Elegias, 1908) Huana Ramona Himeneza (roen 1881). A ne preuzima samo
knjievnost motive i raspoloenja iz Tibula, ve i slikarstvo. Vatoova umetnost e
se u 18. veku jo inspirisati takvom tematikom, pa se u Tnbulovu opvsu
Jelisejskih ravni (1, 3) nalazi uzor poznate Vatoove slike Odlazak na Kiteru. U
Tibulovu delu uju se tonovi svojstveni preromantiarama. Francuski pesnici od
aka Delila (17381813) do Parnija (17531814) inspirisae se opet njime. U
Rusiji povodio se za Tibulom Baukov (17871855), prethodnik Pukinov, a sam
Pukin (17991837) nazivao je sebe u mladosti Tibulovim kumetom.

Poznat i cenjen sve do u 4. vek n. e. kao i Tibul, Propertije je ve u doba

hrianina Hijerovima poeo da pada u zaborav. Slino kao i Tibul nanovo je u
rukama italaca u Francuskoj 13. veka. Tu je Propertija upozvao i Petrarka, a iz
Francuske je u Italiju dospeo i pozvati Napuljski rukopis Propertijevih elegija
(Neapolitanus). Tako i renesansna Italija ita Propertija, pa je od toga vremena
njegov uticaj i ugled u evropskoj knjievnosti opet velik. Taso u jednoj veoma
uspeloj epizodi Osloboenog Jerusalima podraava Propertijevoj rimskoj elegiji o
Tarpeji. Propertijeve su elegije mnogo itane u 17. i 18; veku. Gete (17491832)
se inspirisao naroito Propertijem sastavljajui svoje Rimske elegije (Romische
Elegien, 1795) koje su plod ovoga knjievnog uticaja i Geteova boravka u Rimu
godine 1786. Te Geteove Rimske elegije otkrivaju nam neto od onog
nesporazuma koji se u ocenjivanju elegija Propertijevih, kao i u ocenjivanju
pesama Katulovih, potkradao itaocima novijeg doba. Pritom nije u pitanju toliko
duh to ga je nemaki pesnik dao antikim temama u svojoj obradi, koliko ono
to je moderni pesnik u antikoj elegiji nalazio. Gete je u Propertijevim elegijama
video pre svega izraz ivota senzualnijeg, blieg prirodi i predavog trenutvom
uivanju. On je izjednaivao ovaj ivot Italije u kome je kao bogati turista uivao,
sa ivotom o kome pevaju elegije Propertijeve. Posle svega to je reeno o
sloenom pesnikom doivljaju proputenom kroz prizmu helenistike uene
poezije, i o visokom, mondenskom rimskom drutvu u kome se kree i kome peva
Propertije, jedva da je potrebno ponavljati da ta slika ne odgovara sadrini i
karakteru Propertijevih elegija. Ne samo da ove ne pevaju o takvome ivotu. Ove
uglavnom ne pevaju ni o sretnoj zadovoljevoj ljubavi kakvu je traio i nalazio
Gete u Rimu uz svoju Faustinu. Pune su nemira, neizvesnosti, gubitka
Propertijeve elegije i u finoj i melanholinoj igri divlja ljubav i tamna smrt prepliu
se u njima pevajui o sudbinskoj strasti pesnikovoj koja je zauvek sve spalila i
sahranila oko sebe, zbrisala svaku nadu na buduu sreu (3, 15, 9; 1, 12, 20). Ta
ljubav i njeno doivljavanje zamenili su pesniku dom i roditelje (1, 11, 23). Sve je
to daleko od Geteove site i tihe sree u krugu dodue nezvanine porodice.
Iz istih godina kada su pisane Rimske elegije je i Geteova pesma Poseta
(Besuch). To je u graanski ambijenat preneseni motiv Propertijeve uvene
elegije 1, 3, gde, kako smo videli, pesnik opisuje usnulu Kintiju. Ista je
Propertijeva elegija nadahnula i Kitsa (17951821), koji se ugledao na Propertija
sastavljajui svoju pesmu Vee svete Agnese (The Eve of st. Agnes, 1820).
Revolucionarnom periodu pripada i Andre enije (17621794) koji se kao
elegiar ugledao na Tibula, Propertija i Ovidija. Pod uticajem Propertijevih
starorimskih elegija sastavllve su i Karduijeve Odi barbare (1877) i DAnuncijeve
Rimske elegije (Elegie Romane). Ni pesnici novijeg vremena nisu zaboravili
Propertija. I simbolisti su iz njegovih elegija uzimali slike i motive. Ameriki
pesnik i kritiar Ezra Paund (roen 1885), koji u svojim teorijskim spisima
neprestano iznova zahteva od pesnika iroko poznavanje velikana svetske
knjievnosti, pokuao je da priblii Propertija modernom amerikom i engleskom
itaocu. Godine 1917. objavio je zbirku sasvim slobodnih prepeva Propertijevih
elegija pod vaslovom U ast Seksta Propertija (Homage to Sextus Propertius).
Osobeni i duhoviti, ovi prevodi su zanimljivi i kao primer modernog prevoenja,
ali i po nerazumevanju latinskog teksta koje dovodi do kominih nesporazuma.
Kada Propertije (2, 1, 24) meu temama zgodnim za herojski spev navodi
Cimbrorum... minas et benefacta Mari, pretnje (minas) germanskog plemena koje
je upadalo u Rimsku dravu i dobroninstva (benefacta) to ih je popular Marije

uinio Rimu, Paund zamenjuje latinsko minas sa engleskim mines rudokopi", a

latinsko benefacta sa engleskim benefit korist, profit. Tako iz ovih i slinih
zabuna nastaje Paundov prevod prema kome bi herojski ep imao da peva o
valikim rudokopima i profitu to ga je iz njih izvukao Mar (of Welsh mines and
the profit Marus had out of them). Da nije ozbiljnih poznavalaca Paundova dela,
koji nas uveravaju da je ovo samo posledica nedovoljnog Paundova poznavanja
latinskog jezika, pomislili bi smo da se radi o parodiji. Ali potpuna ozbiljnost
ovoga modernog prevoda ne moe se dovesti u pitanje, a treba ga pomenuti jer
njegovim ritmikim i pesnikim kvalitetima odaje najvie priznanje T. S. Eliot,
poznavalac i erudita, veliki poklonik antike knjievnosti i propovednik precizne
emocije" u poeziji.
I u nas ima u latinskim pesmama renesansnih humanista i u pesmama
renesansnih pesnika odjeka iz Tibulovih i Propertijevih elegija, mada se ini da za
ove elegiare dubrovaki pesnici nisu imali mnogo razumevanja. U svojim
latinskim elegijama objavljenim 1477. godine u Mlecima ibenanin Juraj igori
(Georgius Sisgoreus), koji se najvie oslanja na Ovidija, sea se i Tibulove Delije i
Propertijeve Kintije, ali svadbenim pesmama Katulovim i Klaudijanovim, kao i
ljubavnim pesmama Tibula i Propertija suprotstavlja rodoljubivo kao nadmone
takmace narodne pesme naih krajeva. Na Tibula se u svojoj elegiji In autumnum
ugleda i Ilija Crievi (14631520). Ali se i u latinskim i u pesmama na naem
jeziku uticaj Tibulove i Propertijeve elegije mahom teko moe razlikovati od
uticaja Ovidijeva, koji je presudan. Tako i u pesmama Saba Bobaljevia Mietia
(1529/301585). Meu najranijim prevodiocima" stoji opet Dinko Ranjina (1536
1607) sa svojim prepevima na prvome mestu. Iz Tibula je kratka pesma koju je
Ranjina veto proirio ubacujui u prilino veran prevod dva stiha koji tumae
stihove orginala:
Spovijeda njeki glas, da zgrei ma vila,
ka njekad svijeh ukras gospoa je bila.
Hotil bih sad gluh bit i slijep bez vida,
za ne ut ni vidit, to od nje glas spovida.
Bez jada moga, znaj, stvoril stvar ni ta se,
zamukni, to me, vaj, skonaje, zli glase.
Rumor ait crebro nostram peccare puellam:
nunc ego me surdis auribus esse velim.
Crimina non haec sunt nostro sine facta dolore:
quid miserum torques, rumor acerbe, tace!
Iz Propertija Ranjina je prepevao duu elegiju od koje ovde donosimo samo
poetne stihove iz kojih se moe videti da je tu postupio mnogo slobodnije
parafrazirajui i menjajui rei i misli originala:
Moe se re uprav, da ve zna od zmije,
djetetom tko Ljubav upisa najprije.
On vidi, er lude sve misli gredu njim,
hoditi ki budi za stupi njegovim,
i asti er drag put ne slidi nikade
taj, koji u nje skut neznano upade.
Nu tetnom stid hudi pati vik pun smee,
kim sebi naudi estoko odvee.
Slijepa je, jo veli, za dati znat svima
kako taj, ki eli, razbora ne ima...

Quicumque ille fuit, puerum qui pinxit Amorem,

nonne putas miras hunc habuisse manus?
Is primus vidit sine sensu vivere amantis
et levibus curis magna perire bona.
Idem non frustra ventosas addidit alas
fecit et humano corde volare deum,
scilicet alterna quoniam iactamur in unda
nostraque non ullis permanet aura locis...
Ovakva sasvim slobodna i proirena parafraza jedne elegije Tibulove je i pesma
101 Dinka Zlataria (15581609). Neobjavljeni su ostali prevodi iz Propertija koje
je u osmercima dao Marko Brijer Derivo (1765?1823; rkp. br. 141 Naune
biblioteke u Dubrovniku, v. V. Vratovi, L 4, 1954, 273). Nisu ni u potonje vreme
zaboravljeni Tibul i Propertije u naoj knjievnosti. Tibulu je posvetio jednu svoju
pesmu Vojislav Ili za kojeg St. Josifovi kazuje da ni u jednom drugom pesniku
nije vala meka i nena priroda Tibulova tako srodan odjek".
Srpskohrvatski prevodi Tibulovih i Propertijevih elegija: Pored pomenutih
reminiscencija i prevoda parafraza Dinka Ranjine, Dinka Zlataria, Diva
Bunia i neobjavljenih prevoda Marka Brijera Derivoa, prevodili su na
srpskohrvatski Tibula i Propertija neki noviji prevodioci.
Tibul; Vasilij Suboti Elegija na izobretatelja oruja iz Tibula, LMS 1, 1831,25, 61
63, Toma Mareti I 3, Vienac (Zgb) 9, 1877, 42, 678 (St. Senc Primjeri 1, izd. 1894
str. 200,2 izd. str. 161, 3 izd. str. 175; fragment Antol. svjetske lirike, Zagreb
1956, str. 124), F. Miler P 2 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 200 (2. izd. str. 1634), Nikola Vuli u prozi preveo velike odseke iz Tibula u lanku Albije Tibul,
elegiar, Kolo 1901 (isto N. Vuli Iz rimske knjievnosti 2543), Nikola op Iz
lirike starog Rima, Zagreb 1950, str. 6788 (I 1 st. 17, 1538, 4348, 5968;
I 3 st. 48, 8392; I 5 st. 938; I 6 st. II 1; II 3 st. 18), I 1 st. 25 34,
Republika 1950, VI, II, 89 str. 529530, II, 1 poetak, Republika 1950, VI, II, 8
9 str. 530, 1 1 st. 4348, 5968 i 17, Straa. 1956, III, 3 str. 58 i 61, III, 5,
str. 108 i 112, I 1 str. 17, 3538 i 4348, I 3 str. 17 Hrv. Kolo 1950 III, 2, str.
277 i d. (zajedno sa pesmama Katula i Propertija), I 1, cr. 1 II 3, 18, I 1, 4348,
Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, 123124, I 3, 8392 i 1, r 5968 Antol.
svjetske lirike, Zagreb 1956, str. 125,16, 5768, Nova ena 1958, XII, 3, st1.7,
Mladen S. Atanasijevi Protiv rata, Borba 17. VIII 1958, XXIII, 210, isto (odlomak)
Sloboda (Pirot) 20. IV, 1959, XII, 502; I 1,3,10, IV 12 Rimska lirika str. 139-150
Beograd 1961.
Propertije: Andrija Pavlovi (?) III 21, Vienac (Zgb) 1875, str. 631, Koloman Rac
118 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 204 (2. izd. 1910 str. 164, 3. izd. 1920 str.
190), F. Miler IV 11 St. Senc Primjeri 1. izd. 204 (2. izd. 1910 str. 165,3. izd. 1920
str. 190), isto (odlomak) Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, 127, Nikola Vuli
velike odlomke iz Propertija u prozv preveo u lanku Sekst Propercije, SKG 2,
1901, 3449 (isto N. Vuli Iz rimske knjievnosti, Beograd 1958, str. 44 63),
Slavko Tekli Cintija monobiblos, Zagreb 1931, Ka kraljici elegija, Zagreb 1931,
IV 7, Knjievne novine 2, 1931, 12, 4, III, 26, 61 v d., Knjievne novine 2, 1931,
89, 3, I, 8, Zora 2, 1931, 48, 11, I 3, Zora 2, 1931, 49, 12, III 10 Danica 2, 1932,
14, 6, Nikola op Iz lirike starog Rima, Zagreb 1950, str. 3562 (I 11; I 21; I 22; II
2 st. 18 i 1314; P 12; P 16 st. 122; II 19 st. 116;), II 19 st. 116,
Republika 1950, VI, II, 89, str. 528-9, I 11, Republika 1950, VI, II, 89, str. 5278, III 1 st. 720, II 16 st. 122 i I 21, Hrv. Kolo 1950, III, 2, str. 277 id. (zajedno sa

pesmama Katula i Tibula), III 1 st. 720, Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, str.
126,1, 22, II 1 17 v II 2 st. 18 v 1314, Antol. svjetske lirike, Zagreb 1956, str.
128-9, II 19 st. 116, I 21, Antologija svjetske lirike, Zagreb 1956, str. 130-1, III
25, Straa danas 1956, III, 5, str. 109, Mladen S. Atanasijevi IV 11 (odlomak),
Naa stvarnost III 1955, III, 12, Pesnik se zauvek oprata s Cintijom i Mo
poezije Naa stvarnost 1955, VII, 56, Galova sen govori, Tulu, Jadikovanje zbog
Cintvje, O Cintiji, O iskljuenju, Susreti 1959, VII, 1 str. 5861; 1,1, 2, 7; II 13, III
2, 15, 24; IV 11; II 7 Rimska lirika str. 153- 169, Beograd 1961.
PRIPOVEDA LIVIJE I PROZA AUGUSTOVA VREMENA
RETORSKI I FILOSOFSKI SPISI AUGUSTOVA DOBA
181. Livijeva opta istorija Rima jedino je umetniko prozno delo Augustova
vremena sauvano bar u krupnim delovima 35 knjiga od ukupno 142. To je bilo
reprezentativno delo i potisnulo je dela ostalih istoriara, starijih i savremenih,
sem Salustijeva i Kajsarova. Livijevu ugledu doprinelo je svakako i to to je
njegovo delo bilo u skladu sa Augustovom kulturnom politikom, mada sam pisac
nije bio za principat, ve za republikansko ureenje. Ne treba naglaavati da je to
Livijevo republikansko bilo prilino uzdrano. Pisao je Livije u vreme kada se
proza, koja problemima drutva prilazi mahom neposrednije nego pesnitvo, a
naroito istoriografija, nala u nezavidnom poloaju pored sve Augustove
povremene irokogrudosti prema opozicionim piscima, irokogrudosti koja je
zvanino nastavljala slinu programsku blagost Kajsarovu (clementia Caesaris).
Jedna injenica govori dovoljno: u carskoj kui Augustovoj bilo je nepoeljno
itanje Kikeronovih dela, mada August sam, kada je uhvatio svoje unuke gde
listaju Kikerona, odaje besedniku priznanje grkim reima reit rodoljub
( ). Ali pod Augustovim reimom nije bilo mesta
Kikeronovu i republikanskom besednitvu uopte. Nije Antonije, koji je iao ka
istim ciljevima kao i August, traio i dobio Kikeronovu glavu tek iz line
netrpeljivosti. Znamo za sudbinu velikih republikanskih besednika i politiara
Asinija Poliona i Mesale Korvina, koji su preiveli Kikerona. Njihov se glas vie nije
uo ni u Senatu, ni na forumu. Zatvorili su se u kue i okupljali oko sebe tihe
republikanske opozicionare, negujui knjievnost u etiri zida. Mesala je, kada je
valjalo odati neku potu Augustu, odrao javno jo nekoliko paradnih beseda.
Kikeron i njegovi savremenici nisu u besednitvu mogli nai dostojne poslednike
u novim prilikama. Besednika knjievnost je i dalje cvetala. Besednika je bilo
mnogo, i to sve vie strunih, paljivo kolovanih dugi niz godina. Ali tome je
besednitvu nedostajala znaajna politika sadrina, onaj ar politikih sukoba i
ona u beseda u kojima se radilo o sudbini Rima. Krupni sukobi partijskih
interesa i intriga ranije su se skrivali esto i iza naoko sitnih krivinih sporova.
Sada se retorika povlai u etiri zida. Zvanino je iskazivala u Senatu svoju
lojalnost reimu, imala je svoje mesto i u sudu, ali je cvetala u retorskoj koli gde
su se prireivale deklamatorske utakmice (certamina). Lieno dublje veze sa
ivotom, pretvaralo se besednitvo u artizam dajui ponekad i odline majstore,
ali besede ustvari prazne i beskrvne. Kada bi se i u tim okvirima neko od ovih
deklamatora istakao samostalnijim i kritinijim duhom, mogao je osetiti i
neprijatne posledice kao zajedljivi i uobraeni Tit Labijen (Titus Labienus) koji je
spajao staro i novo besednitvo. On je sastavio jedan pamflet protiv Majkenatova
miljenika, glumca pantomima Batila, i neko istorijsko delo opoziciona,

republikanskog duha. Na osnovu senatske odluke njegovi su spisi spaljeni, a on je

na to izvrio samoubistvo. Po republikanskom stavu, ali i po zlu jeziku, bio je
poznat i Kasije Sever (Cassius Severus). Nije mogao da se prilagodi novom,
deklamatorskom besednitvu. Talenat i opora re doneli su mu pod Augustom
progonstvo na Krit, a pod Tiberijem novo progonstvo sa konfiskacijom imovine.
Ali ovo su ipak izuzeci. Veina besednika drala se bezbednijih deklamacija,
panegirika i teorijskih rasprava. Zvezda prvoga reda na ovome modernom
kolskom polju bili su panac Porkije Latron (Marcus Porcius Latro), prijatelj
Seneke Retora, Albukije Sil (Gaius Albucius Silus), Junije Galion (Lucius Junius
Gallio) i Kvint Haterije (Quintus Haterius).
Kao to nije naao poslednika meu retorima Augustova vremena, Kikeron nije,
ini se, naao pravog poslednika u knjievnom i umetnikom pogledu ni meu
piscima filosofskih spisa u vreme Augustovo, mada je sam Kikeron bio na tome
polju pre svega kompilator, prevodilac i popularizator. Ugled filozofije nije opao u
obrazovanim rimskim krugovima. ak Vitruvije, koji ne polae na umetniki oblik
svojih strunih spisa, nalazi da je filozofija neophodna za obrazovanje arhitekata.
Filosofska knjievnost Augustova vremena imala je dosta pisaca. Ima stoiara i
epikurovaca u Rimu. Sastavljaju se i didaktike stoike pesme. Ali se istie samo
Kvint Sekstije Stariji (Quintus Sextius) kao osniva jedine originalno rimske
filozofske kole, koja je bila kratkoga veka, ali veoma ugledna i uticajna.
Eklektiki odabirajui i spajajui razna grka uenja stoiki moralizam,
Platonovo uenje o dui, pitagorske stavove o metempsihosi i vegetarijanizam
stvorio je Sekstije pomou grkih termina i stavova neku filosofiju koja je
odgovarala rimskom mentalitetu. Krugu sekstijevaca pripadao je i Papirije Fabijan
(Papirius Fabianus) za kojeg antika obavetenja kazuju da je sastavio otprilike
isto onoliko filosofskih spisa kao i Kikeron. Moemo samo da nagaamo na
osnovu nekoliko sauvanih naslova da se naroito zanimao za prirodne nauke.
Ne znamo kakva je bila sadriva njegova spisa iji bi latinski naslov Civilia mogao
biti prevod grke rei drutveni problemi. Ne znamo, uostalom, nita
blie ni o uenjima samoga Sekstija. Ali znamo da je Sekstijevo pitagorskom
mistikom nadahnuto uenje zahtevalo povuen nain ivota, da je Sekstije svake
veeri prireivao sa svojim sledbenicima neki ispit savesti i da je i sam, ve
pod Kajsarom, napustio dravnu slubu da bi se sasvim posvetio svojoj filozofiji.
Drugim reima, ini se da je ova filosofija, kao i besednitvo, ivela samo izmeu
etiri zida, brinula se o duama svoje pastve, a dravnu je brigu preputala
Augustu, mada nije morala biti nesimpatina Augustu, koji je i sam pokazivao
interes za orfiko-pitagorska uenja.
STRUNA KNJIEVNOST I ISTORIOGRAFIJA
182. Od ogranienja ili carskih neraspoloenja nije, prirodno, mnogo zazirala
usko struna knjievnost. Ueni pisci esto nisu imali naroitih umetnikih
pretenzija kao Augustov inenjer Vitruvije (Vitruvius Pollio), ije je delo O
arhitekturi (De architectura) struno izvrsno, ali stilski slabo, Augustov lekar
Antonije Musa (Antonius Musa), iji su nam medicinski spisi izgubljeni, ili ueni
filolog Verije Flak (Verrius Flaccus), uitelj i vaspita Augustove unuadi. Pod
zatitom Augustovom bili su i mnogi pravnici koji razvijaju veliku aktivnost,
znaajnu i za latinski prozni izraz, jer su pravnici naroito negovali pravilnost i
preciznost formulacije. Augustov tienik bio je Atej Kapiton (Gaius Ateius Capito,
34. st. e. 22. n. e.), a beskompromisni protivnik principata bio je Antistije

Labeon (Marcus Antistius Labeo, oko 54. st. e. 17. n. e.), voe dveju
protivnikih pravnikih kola. Dosledno Labeonovo opozicionarstvo principatu
dobro je potvreno, ali ovaj neobino ueni pravnik i njegova kola kao da su
uspevali da svome opozicionarstvu daju neki legalni vid, jer se ini da njihove
strune primedbe o ilegalnosti princepsove vlasti nisu smetale njihovoj javnoj
aktivnosti.
Pod Augustom pisao je neometano i republikanac opozicionar Asinije Polion
(Gaius Asinius Pollio, 76. st. e. 5. n. e.), pristalica Kajsara i Antonija koji se
povukao iz politikog ivota i posvetio knjievnom radu. Ipak je njegova
istoriografska delatnost, odnosno njegova istorija graanskih ratova nadahnuta
republikanskim idejama bila pod Augustovim reimom delo puno opasnog
rizika (periculosae plenum opus aleae) kako nam kazuje Augustov dvorski
pesnik i odlini poznavalac dvorskih i rimskih prilika Horatije. Polionovo, nama
izgubljeno istorijsko delo svakako je imalo i umetnike pretenzije budui da je
Polion pored istorijskih i gramatikih spisa sastavljao pesme i tragedije, a njegove
su besede bile u strogom atikistikom stilu. Umetniki oblik i orginalni stil i
raspored davao je, kako vidimo iz fragmenata, svome delu istoriar Pompej Trog
(Pompeius Trogus), koji je, pored botanikih i zoolokih spisa, sastavio prvu optu
istoriju antikog sveta pod naslovom Filipske povesti (Historiae Philippicae, 44
knj.). Ovaj orginalni ovek poreklom iz Galije odabrao je naslov po ugledu na delo
Grka Teopompa. U sreditu njegovih izlaganja koja zapoinju istorijom starog
Orijenta, Asirskog, Medskog i Persijskog carstva, a zavravaju se Augustovim
pobedama u paniji, nalazi se doista istorija Filipova osnivanja Makedonskog
carstva. Kao i sve ostale velike i male drave i ovo se carstvo, najvee pre
rimskoga, uklapa u Rimsku imperiju. Prikazivanje toga procesa glavni je zadatak
Trogova dela, raenog na osnovu brojnih izvora, naroito grkih. Stil mu je bio
osoben, jer je Trog prema antikim svedoanstvima ovek starinskog
besednikog izraza (vir priscae eloquentiae). Imao je i svoju teoriju
istoriografskog izraza kakvu ne bismo oekivali na osnovu ove karakteristike.
Smatrao je da u istoriografiji treba izbegavati direktan govor i osuivao je kako
Salustija, tako i savremenika Livija, koji su prema starom rimskom obiaju i
grkim uzorima unosili u svoja dela mnoge retorski stilizovane besede.
Na osnovu tradicije rimske istoriografije i na osnovu ovih oskudnih znanja o
istorijskim delima Augustova vremena, moemo nasluivati da je umetniki oblik
i stil negovan naroito u istorijskoj prozi, koja je od starine bila podjednako
vezana za umetniku i za strunu knjievnost. Stojimo dodue tek pred dugim
nizom imena autora istorijskih dela iz ovoga vremena kao to su Kvint Delije
(Quintus Delius), Julije Marat (Iiilius Marathus), Gaj Druz (Gaius Drusus), Julije
Saturnin (Iulius Saturninus), Oktavije Musa (Octavius Musa) i drugi istoriari koje
pominju pozniji pisci. Ipak znamo da je Lukije Aruntije (Lucius Aruntius) bez
pravog talenta podraavao u svome istorijskom delu arhaini i osobeni izraz
Salustijev. Nesumnjive umetnihe kvalitete ima istorijsko delo Tita Livija, koji je,
ini se, nadmaio u tome pogledu sve savremene istorijske spise, a, koliko nam je
poznato, i ostala prozna dela Augustova vremena redom, ak i ona besednike
knjievnosti kojoj ovaj istoriar, kao i njegovi rimski drugovi uopte, tako mnogo
duguje. Znamo da je Kikeronov prijatelj Atik smatrao pisanje celokupne rimske
istorije za poduhvat u najveoj meri besedniki (opus maxime oratorium) i da
je ba stoga traio od besednika Kikerona da se on toga posla prihvati. Kikeron se
pravdao da mu za taj veliki posao nedostaje dokolica (otium). Bio je u poslednjim

danima republike, pod Kajsarom, odvie zauzet, ak i kad nije mogao aktivno
uestvovati u politikim borbama. Dokolicu, otium koji slavi Vergilije u prvoj
pastirskoj pesmi, doneo je posle tekih graanskih sukoba rimskim piscima
Augustov mir (pax Augusta), dodue nimalo u duhu republikanskog senatora
Kikerona i njegove sabrae. I zaista, iskoristio je taj mir Tit Livije da stvori obimno
delo, i to uz ne malu pomo retorike, dakle u duhu pomenutih Atikovih rei.
LIVIJE IVOT, OBRAZOVANJE I KNJIEVNA DELATNOST
lactea ubertas
183. TIT LIVIJE (Titus Livius, 59 st. e. 17. n. e.) ovek je sa severa Italije.
Roen je u starovremenskom Pataviju (Patavium), dananjoj Padovi u oblasti u
kojoj je bilo mnogo keltskih i ilirskih starinaca. Patavij je bio grad ugledan i
ponosan na svoju dugu i slavnu istoriju. Kao i osnivanje Rima, tako je i ranu
istoriju Patavija legenda vezivala za Troju i Trojance. Tek je kasno, godine 49. st.
e., njegovo stanovnitvo dobilo rimsko graansko pravo. Ponosni i starovremski
Patavij bio je znaajan za pisca Tita Livija, koji nije bio ni rimski senator, ni
politiar, pa ni Rimljanin u gradskom smislu rei. Veoma malo znamo o njegovu
ivotu u kome kao da nije bilo veih dogoaja i uzbuenja. Napustio je Patavij i
doao u Rim moda tek oko tridesete godine ivota. ini se da se vraao u rodni
grad ee, a poslednje godine svakako opet provodi u Pataviju. Povuen,
patrijarhalan, po ubeenjima republikanac i blizak aristokratskoj senatorskoj
opoziciji, radio je Livije u svoja etiri zida, pisao i studirao. Pa opet, i pored
republikanstva koje nije krio, uao je u intimni krug Augustove porodice
zahvaljujui istorijskom delu punom rodoljublja, moralnosti i divljenja za davnu
rimsku prolost.
Znamo da je ovakav povueni ivot Tita Livija dao vei broj knjievnih dela.
Njegovi izgubljeni dijalozi imali su popularno-filosofsku i istorijsku sadrinu.
Nagaamo da su to mogli biti spisi slini Varonovim Logistoricima. Kazuju da je
sastavljao i isto filosofske spise, to odgovara njegovoj moralistikoj ozbiljnosti,
a jo vie, kada se ima na umu njegova nevelika kritinost i prosvetiteljska ica,
Livijevu oiglednom ugledanju na Kikerona, ije je politike i knjievne ideale
delio. To se moe zakljuiti i na osnovu svedoanstva prema kome je Tit Livije
sastavio i neko pismo sinu (epistula ad filium) gde je govorio o pitanjima retorike
i kao ideal klasinog stila preporuivao Kikerona, stavljajui ga prema ve
ustaljenom obiaju kraj Grka Demostena. Bio je Tit Livije uenik retorske kole, ali
kako mu je mladost pala u burna vremena pre Aktija i kako mu je koren bio u
starovremenskom i republikanskom Pataviju, kao da je sauvao Kikeronovo
shvatanje o idealnom graaninu, o besedniku i o besednikom obrazovanju
kojega nema bez filosofije. Spajajui retorsko i filosofsko obrazovanje u duhu
Kikeronovu, Tit Livije je sastavio veliko istorijsko delo o celokupnoj rimskoj
prolosti, dakle ono delo ijeg se sastavljanja Kikeron nije prihvatio jer mu je
nedostajala dokolica. I sastavio je to delo Tit Livije kao delo u najveoj meri
besedniko (opus maxime oratorium). Ovu injenicu treba imati neprestano na
umu pri ocenjivanju Tita Livija kojeg su neki moderni ispitivai sa svoga
modernog stanovita otro osuivali kao istoriari-naunici, a to on nije bio,
umesto da ga kao pripovedaa, stilistu i retora cene po njegovim namerama i
golemom ostvarenju.

LIVIJEVA ISTORIJA I NJENI IZVORI

184. Livijeva velika rimska istorija, kojoj je pisac poklonio etiri decenije ivota,
objavljivana je postepeno u delovima od po pet ili deset knjiga i nosi jednostavni
naslov Od osnivanja grada (Ab urbe condita, 145 knj., sauvano 35). Livijeva
istorija tako kazuje svoju sadrinu, kazuje da ne nastavlja, kako je to bio obiaj,
istoriju nekog prethodnika, ve da obuhvata celokupnu istoriju rimsku od
osnivanja Rima, slino grkim osnivanjima () i Katonovim Poecima.
Mada zapoeta izmeu 29. i 25. st. e., kao da nije zavrena, jer znamo da je
meu poslednjim opisanim dogaajima bila smrt Augustova pastorka Druza.
Sauvana nam je prva desetina, dekada (knj. 110), trea, etvrta i polovina
pete (knj. 2045). Kazivanja ostalih izgubljenih knjiga poznajemo samo iz
sauvanih izvoda i pregleda sadrine (epitomae i periochae), kao i iz dela
potonjih istoriara, Flora, Aurelija Viktora, Eutropija, Festa, Orosija, Kasiodora.
Delo Livijevo, pored sve slave koju je stekao autor ve posle objavljivanja prve
dekade, i pored sveg ugleda koji je uivao kroz vekove, nije izbeglo sudbinu
obimnih dela koja je bilo teko izdavati nanovo. Izvodi, pogodniji za kolsku
upotrebu, doprineli su nestanku mnogih dekada.
Vidimo da je izlaganje Livijevo sve ire to vie napreduje. Bilo je svakako sve
vie podataka, odnosno sve vie opirnih dela o mlaim razdobljima rimske
istorije kojima se pisac mogao sluiti. Jer arhivski rad, izuavanje originalnih
izvora, istraivanje uopte, nije bio metod kojim se Livije sluio. Dokumenti i
arhivska graa bili su u to vreme jo veoma teko pristupani, a Livije nikada ne
bi sastavio tako veliko delo da je krenuo stvarno ka orginalnim izvorima ad
fontes. Livijevi "izvori bili su spisi istoriara. Sluio se podacima iz druge ruke,
delom i umetniki stilizovanim. Pada u oi da i za ta dela saznaje esto tek tokom
samoga pisanja i da su ta dela preteno na latinskom jeziku. Iz njegovih
sopstvenih rei vidimo da je koristio analiste Valerija Antiju i Klaudija Kvadrigarija
za stariju epohu, pa Likinija Makera, Ajlija Tuberona, Antipatra, Polibija, Staroga
Katona, zatim Posejdonija, moda Sulpikija Galbu, Sisenu, Kajsara, Augustove
memoare. Izvora i uzora, meu kojima je i Enijev istorijski ep ije arhaine i
pesnike izraze nalazimo kod Livija, bilo je vie. O Livijevu odnosu prema tim i
takvim izvorima rekli su istoriari dosta otrih rei. Sa svim izvorima, kako to
moemo zakljuiti naroito na osnovu izuavanja Polibijeva uticaja na Livija, Livije
postupa veoma slobodno, kao pripoveda. Nije bio dravni funkcionar i nije imao
linog politikog iskustva. Slab pravnik, a jo slabiji vojnik, Livije nije esto
sposoban da pravilno shvati i oceni dogaaje. Pa ipak mu se moda mora priznati
jedno i kao istoriaru. I pored toga to sudi samo kao moralista i brine pre svega
o retorski doteranom stilu i umetnikom pripovedanju, Livije je, ini se, pri izboru
i eklektikom spajanju izvetaja raznih starijih istoriara vrio ipak neki izbor, pa
je i u samoj svojoj obradi takvih starijih izvetaja menjao i ublaavao neverovatne
i neubedljive crte. Meutim, kada paljivije pogledamo, njegova stilizacija moe
da bude i izneveravanje duha starijeg, primitvnijeg izvetaja, koji je ponekad blii
gruboj stvarnosti starovremskog ivota.
Teko je u pojedinom sluaju odrediti Livijev odnos prema starijem izvetaju jer
raspolaemo tek neznatnim brojem njegovih izvora. Ali kada se isporedi sauvani
izvetaj analiste Klaudija Kvadrigarija o Manliju Torkvatu (Torquatus), koji je
nadimak dobio prema ogrlici (torques) otetoj u dvoboju od nekog snanog i
razmetljivog Gala, sa varijantom i stilizacijom Tita Livija, ne vidimo samo da Livije
pie za osetljiviju publiku sa viim umetnikim zahtevima, ve i to da Livije

idealizuje i humanizuje rimsku starinu i njene junake. Ovde je dovoljno ukazati

samo na dve crte Livijeve stilizacije. U realistikom i narodski grubom izvetaju
analiste Klaudija Kvadrigarija Gal koji se razmee i izaziva Rimljane na dvoboj
isplazi jezik. To zaboli i razjari Manlija, pa se odlui na dvoboj. Kada Gala obori,
odsee mu glavu i stavi njegovu krvavu ogrlicu na svoj vrat. Za Livija ovo su
oigledno varvarske grubosti. On obeleava Gala kao nezgrapnu i glupo
raskalanu ivotinju, a kada pominje neprilino plaenje jezika, on to ini samo uz
pozivanje na stare koji su smatrali da je to vredno pomena. Tako se Livije
izvinjava publici i umesto pregnantnog gesta, koji motivie Manlijevu naglu
odluku kod Kvadrigarija, u Livija to je tek reminiscencija i kuriozitet iz starije
istoriografije. Potom, kada je re o Rimljaninu Manliju, kod Livija se naroito istie
da Manlije nije oskrnavio le svoga protivnika a to znai da mu nije odsekao
glavu ve da je samo uzeo njegovu ogrlicu. Livijev Manlije doe kao neki
otmeni rimski gospodin novijeg vremena, a ceo opis Livijev daleko je od
pregnantnosti Kvadrigarijeve, koji glavnu panju poklanja golim i grubim
injenicama. Kod Livija ta je injenika realnost potpuno potisnuta, a glavna
panja se poklanja opisu raspoloenja galske i rimske vojske. I to je jo vanije,
kod Livija sve je uglaenije ne samo jezik i sve dato tako da ovaj sukob nije
tek legenda o poreklu jednog nadimka, ve i slika o borbi civilizovanog Rimljanina
i o pobedi njegove ratne vetine i tehnike nad sirovom i raspojasanom
varvarskom snagom. Nsto od toga rodoljubivo obojenog suprotstavljanja bilo je i
kod Klaudija Kvadrigarija koji istie tehniku i vetinu Manlijeva rukovanja orujem
kao glavni razlog njegove pobede. Ali novo znaenje dao je dogaaju u svojoj
stilizaciji tek Livije kod koga je cela pria dostojanstvena slika stare veliine i
vrline rimske:
Rimska plemiska omladina bee se ve due priutala, plaei se istovremeno i
da odbije borbu i ne elei da trai ovako izuzeznu i neobinu opasnost. A onda
Tit Manlije, Lukijev sin, onaj koji je branio svog oca od optubi tribuna, istupi sa
svoga mesta, pa pristupivi diktatoru ree: Bez tvoje naredbe, vojskovoo,
nikada se ne bih borio van redova, ak i kad bih pouzdano znao da u pobediti.
Ako doputa, ja u pokazati tom udovitu, koje tako bezono i razmetljivo
obigrava neprijateljske ete, da sam ja roen u onoj porodici koja je bacila galsku
momad sa Tarpejske stene. Diktator mu odvrati: Blagosloven bio Tite Manlije,
sa svoje hrabrosti i ljubavi prema ocu i otadbini. Idi, i milou bogova sauvaj
nepobedivost rimskome narodu". Tada ga njegovi vrnjaci naoruae. Uze
peaki tit, pripasa panski ma zgodan za borbu izbliza. Tako naoruava i
opremljena odvedoe ga ususret Galu, koji ga oekivae veseo, glupo
samouveren i, poto je i to starini izgledalo vredno pomena kau ak i sa
sprdnjom i isplaena jezika. Onda se povukoe na svoja mesta, ostavljajui u
sredini ovu dvojicu naoruanih vie kao na pozornici nego po ratnim propisima,
za posmatrae nejednake i po izgledu i po izgledima: jedan otroman, u kitnjastoj
opremi, blista mu arevo i zlatom optoeno oruje; drugi za ratnika osrednjeg
stasa, a oruje prema svrsi, jednostavno i neukraeno. Nikakve pesme, likovanja
ili razmetljivog razmahivanja orujem. Ali srce puno hrabrosti i nemog gneva
sauvalo je sav bes za odsudni trenutak megdana. Kad se tako postavie izmeu
eta jedne i druge strane, dok je raspoloenje tolikih smrtnika oko njih lebdelo
izmeu nade i straha, iznenada Gal, kao iin pretei odozgo isturi levicom tit, pa
zadade spremnom oruju neprijatelja strahovit udarac ali ne bi nita. Rimljanin
podmetnu bode, pritom mu poduhvati tit, pa osiguravi se tako od povrede,

probi se kroz protivniko oruje do nezatienog mesta, probode mu nekoliko

puta stomak i trbuh, i ovaj se oprui ledinom koliko je dug i irok. Onda
oborenom protivniku, bez drugog zlostavljanja, skide samo ogrlicu, i stavi je
onako poprskanu krvlju sebi oko vrata. Gali stajahu okolo, zanemeli od straha i
divljenja. Rimljani pristupie likujui i kliui svom borcu, pa ga s estitanjem i u
slavlju odvedoe diktatoru. Usput se meu nezgrapnim vojnikim dosetkama koje
su zvuale kao hvalospevi, ulo i ime Ogrliar (Torquatus), toliko proslavljeno
kasnije, ime koje je od tada postalo ukras i dika njegove porodice.
diu inter primores iuuenum Romanorum silentium fuit, cum et abnuere certamen
uererentur et praecipuam sortem periculi petere nollent; tum T. Manlius L. filius,
qui patrem a uexatione tribunicia uindicauerat, ex statione ad dictatorem pergit;
'iniussu tuo' inquit, 'imperator, extra ordinem nunquam pugnauerim, non si
certam uictoriam uideam: si tu permittis, uolo ego illi beluae ostendere, quando
adeo ferox praesultat hostium signis, me ex ea familia ortum quae Gallorum
agmen ex rupe Tarpeia deiecit.' tum dictator 'macte uirtute' inquit 'ac pietate in
patrem patriamque, T. Manli, esto. perge et nomen Romanum inuictum
iuuantibus dis praesta.' armant inde iuuenem aequales; pedestre scutum capit,
Hispano cingitur gladio ad propiorem habili pugnam. armatum adornatumque
aduersus Gallum stolide laetum et quoniam id quoque memoria dignum
antiquis uisum est linguam etiam ab inrisu exserentem producunt. recipiunt
inde se ad stationem; et duo in medio armati spectaculi magis more quam lege
belli destituuntur, nequaquam uisu ac specie aestimantibus pares. corpus alteri
magnitudine eximium, uersicolori ueste pictisque et auro caelatis refulgens
armis; media in altero militaris statura modicaque in armis habilibus magis quam
decoris species; non cantus, non exsultatio armorumque agitatio uana sed
pectus animorum iraeque tacitae plenum; omnem ferociam in discrimen ipsum
certaminis distulerat. ubi constitere inter duas acies tot circa mortalium animis
spe metuque pendentibus, Gallus uelut moles superne imminens proiecto laeua
scuto in aduenientis arma hostis uanum caesim cum ingenti sonitu ensem
deiecit; Romanus mucrone subrecto, cum scuto scutum imum perculisset totoque
corpore interior periculo uolneris factus insinuasset se inter corpus armaque, uno
alteroque subinde ictu uentrem atque inguina hausit et in spatium ingens
ruentem porrexit hostem. iacentis inde corpus ab omni alia uexatione intactum
uno torque spoliauit, quem respersum cruore collo circumdedit suo. defixerat
pauor cum admiratione Gallos: Romani alacres ab statione obuiam militi suo
progressi, gratulantes laudantesque ad dictatorem perducunt. inter carminum
prope modo incondita quaedam militariter ioculantes Torquati cognomen
auditum; celebratum deinde posteris etiam familiae honori fuit.
ROMANTINA IDEALIZACIJA PROLOSTI
185. Livija rukovodi dok opisuje rimsku starinu romantiarski idealizam, sasvim
kao i Vergilija, koji velia ne samo staru rimsku bogobojaljivost i vrlinu ve jo i
vie Augustovu carsku kuu i Augustov mir. Livije kao retor i moralista pie
mahom sasvim u duhu Augustove obnove, mada je po ubeenju republikanac, a
sam ga je August u ali nazivao pristaom Pompejevim zbog republikanskog duha
u kome je dao istoriju graanskih ratova. Livije je doista i pored svojih
republikanskih ubeenja mogao da obelei Augusta kao oveka koji je osnovao
ili obnovio sve hramove rimske. Bio je Livije republikanac i bio je ubeen da
podvlau jednog lica nema prave slobode. Verovao je da je republiko ureenje

razvilo visoke moralne kvalitete u rimskom narodu, kvalitete koji su doprineli

stvaranju rimske veliine. Kao glavni stub republikanskih sloboda i rimske
veliine slavio je Livije optimate i senatsku vlast, dok je aktivnost plebejskih
tribuna i plebejaca koja je ruila stari red i zakon osuivao. I stoga je
August, koji je kao i Kajsar sebe predstavljao kao spasitelja Republike, mogao da
dozvoli republikanstvo Livijevo, mogao ak da naredi da se neki odseci iz Livijeva
dela itaju u Senatu. Sve to tim vie to je doista mogao imati puno poverenje u
lojalnost i dobronamernost Livijevu. Bez istoriarske kritinosti i dovoljnog
razumevanja za istorijske dogoaje, Livije pripoveda i stilizuje starije izvetaje, ali
nikada ne izmilja proizvoljno injenice i dogaaje. Glavni moralistiki i
panegiriki cilj svoje istorije rodoljub Livije sam je jasno odredio u uvodu dela
reima:
to se o vremenu, prije nego se sagradio i mislio graditi Rvm, pripovijeda vie
kieno u priama pjesnikim negoli po neiskvarenim spomenicima povjesnikim,
to mi nije na umu ni potvrivati ni pobijati. Starini se prata, to mijeajui
ljudsko s bojim velia osnutak gradova. Pa ako je ve kojemu narodu slobodno,
da rod svoj posveti i na praoce bogove svede, a ono je tolika ratna slava u
naroda rimskoga, te kad on upravo Marta zove ocem svojim, ocem svoga
roditelja, podnose to ljudska plemena ba tako mirne due, kao to podnose vlast
njegovu. No do toga i slinoga, motrilo se i sudilo kako mu drago, ne e mi ba
mnogo biti; na ono mi neka svaki za se svrati pozornost, kakav je bio ivot, kakvi
obiaji, koji su ljudi i kako za mira i za rata vlast stekli i rairili. Nadalje neka prati
umom svojim, kako su se obiaji, kad je stega poela malo pomalo propadati,
ponajprije stali kao klimati, zatim sve vie padati, napokon naglo ruiti se, dok
nije dolo sadanje doba, gdje ne moemo podnositi ni svojih opaina ni lijeka
njihova. To je ono, to je osobito kod poznavanja povijesti spasonosno i kornsno,
da motri poune primjere svake vrste, postavljene na sjajan spomenik; odavde
odaberi sebi i svojoj dravi za im e se povoditi; odavde razaberi, to je runo
po svom poetku, runo po svom svretku, eda bi se toga klonio. Uostalom, ili me
vara ljubav prema poslu, kojega sam se latio ili nije nikada bilo ni jedne drave ni
vee ni nabonije ni bogatije dobrim primjerima ni drave u koju bi se tako kasno
uselila lakomost i rasko, ni gdje bi se toliko i tako dugo tovalo siromatvo i
tedljivost...
quae ante conditam condendamue urbem poeticis magis decora fabulis quam
incorruptis rerum gestarum monumentis traduntur, ea nec adfirmare nec
refellere in animo est. datur haec uenia antiquitati ut miscendo humana diuinis
primordia urbium augustiora faciat; et si cui populo licere oportet consecrare
origines suas et ad deos referre auctores, ea belli gloria est populo Romano ut
cum suum conditorisque sui parentem Martem potissimum ferat, tam et hoc
gentes humanae patiantur aequo animo quam imperium patiuntur. sed haec et
his similia utcumque animaduersa aut existimata erunt haud in magno equidem
ponam discrimine: ad illa mihi pro se quisque acriter intendat animum, quae uita,
qui mores fuerint, per quos uiros quibusque artibus domi militiaeque et partum
et auctum imperium sit; labente deinde paulatim disciplina uelut desidentes
primo mores sequatur animo, deinde ut magis magisque lapsi sint, tum ire
coeperint praecipites, donec ad haec tempora quibus nec uitia nostra nec
remedia pati possumus peruentum est. hoc illud est praecipue in cognitione
rerum salubre ac frugiferum. omnis te exempli documenta in inlustri posita
monumento intueri; inde tibi tuaeque rei publicae quod imitere capias, inde

foedum inceptu foedum exitu quod uites. ceterum aut me amor negotii suscepti
fallit, aut nulla unquam res publica nec maior nec sanctior nec bonis exemplis
ditior fuit, nec in quam [ciuitatem] tam serae auaritia luxuriaque immigrauerint,
nec ubi tantus ac tam diu paupertati ac parsimoniae honos fuerit....
Svi su se ovi piljevi Livijevi odlino uklopili u kulturni program Augustove obnove.
Najbolje se to vidi u prvim dekadama Livijeve istorije posveene staroj, preteno
legendarnoj istoriji. Potpuno u duhu Augustove restauracije bila je Livijeva istorija
i stoga iako je u njoj tako veliko mesto dato kultu, religiji i znamenjima, a sam
autor uvek nanovo govori kao da potpuno veruje u rimske bogove svake vrste, u
njihovu moralnu funkciju i njihov uticaj na ljudski ivot. Dodue, ne veruje da oni
silaze sa nebesa da bi neposredno nagraivali ili kanjavali ali prema Liviju oni
posredno utiu na sve dogaaje. Takav stav, razume se, doprinosi isticanju
kultskog i mitskog elementa u Livijevu delu, koje, slino Vergilijevoj Ajneidi, belei
bezbrojne legende, uda i prorotva stare rimske istorije, i belei ih kao znaajne
injenice i kao vana objanjenja rimske istorije i sudbine. Filosofski obrazovan
kako je bio, Livije ponekad ovla kritikuje neka odvie primitivna verovanja, ali
samo izuzetno i oprezno. Kako su nam njegovi filosofski spisi izgubljeni, ne
moemo na osnovu same istorije pouzdanije govoriti o njegovu intimnom odnosu
prema staroj rimskoj religiji. Jasno je da su mu izvori pruali u velikoj meri
podatke kultskog i religijskog karaktera. To je i razumljivo kada se ima na umu da
je beleenje istorijskih dogaaja bilo vekovima u rukama svetenikih druina i
da se u Rimu bez prethodnog ispitivanja volje i raspoloenja boanstva nije
kretalo u rat ni u vreme Livijevo.
STIL I PRIPOVEDAKA VETINA
186. Ve smo pomenuli da Livije hao stilista ide stopama Kikerovovnm. Dok je
za stilistu Salustija glavna konciznost (brevitas), zbog koje je ovaj pisac na
mnogim mestima teko razumljiv, za Livija su karakteristini irina i obilje, koje
profesor retorike Kvintilijan obeleava kao mleno obilje (lactea ubertas).
Ustvari je to Kikeronov bogati sklop reenica prenet u delo pripovedaa i
Kikeronov stil neto meki ve zbog romantine idealizacije prolosti koja daje
ton celome delu. Pre svega tu je Kikeronova iroka i blago ritmovana fraza, onaj
ujednaeni tok koji karakterie Kikeronovo kazivanje pored sve raznolikosti u
tonu. Tu je svesna suprotnost mranom i saetom arhaisti Salustiju i
savreno jasan i ist izraz koji izbegava arhaizme i vulgarizme svake vrste, ali se
oprezno slui pesnikim izrazima, pa u punoj meri odgovara Livijevoj romantinoj
idealizaciji prolosti, njegovu moralizmu i humanizmu. Ipak u bogatom reniku
Livijevu promakne ponekad i neka rea, lokalna re, zbog ega je po svoj prilici
Asinije Polion i kazivao da se Livijev jezik odlikuje i nekom patavskom bojom
(patavinitas), dakle bojom provincijskog grada Patavija. Ima meutim i shvatanje
da se ovaj izraz odnosi na ravniarsku irinu Livijeva pripovedanja. Taj obilni i
ujednaeni tok Livijeva prianja delo je retorski obrazovanog pisca koji smiljeno
gradi svoje fraze i stilizuje svoj izraz. Mora se rei da takva stilizacija moe i da
zamara. Ali Livijeva pripovedaka umetnost ima mnoge osobene kvalitete koji tu
stilsku monotoniju skrivaju, a u njegovu izrazu ima i dosta Isokratove uzdrljivosti
i ekonomije, pa nikad ne odbija itaoca. Livijevo prianje ima slinu irinu i slinu
privlanost kao i Herodotovo, ali pored epske irine ima u njemu vie dramatike,
vie psihologije i mnogo vie govora, kako se i moe oekivati od oveka bliskog
retorskoj koli. Pa iako Liviju nedostaje kritiki duh i istraivaki ar da oprezno,

crtu po crtu, rekonstruie istorijski verno ivotne uslove davnih pokoljenja, iako
mu njegova romantina idealizacija i nehotina modernizacija prolosti ne
dozvoljava da oseti primitivni mentalitet predaka, Livije ume i u svojoj stilizaciji
da oivi, da prikae snano i impresivno dogaaje o kojima nalazi esto samo
gruba obavetenja u delima svojih prethodnika. Kao iskusan retor unosi mnoge
govore u svoje delo. Samo u sauvanim knjigama ima ih preko etiri stotine
(dakle u celom ih je delu moglo biti i preko hiljadu i po). Tako on upeatljivo
karakterie i linosti i situacije razume se u duhu svoga vremena i vremena
Augustova. I inae daje detaljne prikaze psihologije linosti i kolektiva. S
razlogom se moe rei da, na svoj nain, Livije u mnogim odsecima ne zaostaje
dramatikom prikaza za potonjim Takitom, majstorom toga postupka. To se lepo
vidi iz Livijeva opisa dogaaja prilikom smrti Tarkvinija, koju skriva od naroda
njegova ena Tanakvil da bi bez metea i krvoprolia na presto dovela Servija
Tulija:
Tarkvinije izdiui pade na ruke prisutnima; onu dvojicu u bekstvu uhvatie
liktori. Krici, trka, svi se pitaju ta se tu dogaa. U toj zbrci Tanakvil naredi da se
zatvori palata i odstrani svedoke. Ova se razleti da ukae pomo ranjeniku i ini
sve da stvori utisak kako veruje da jo ima nade dok s druge strane preduzima
istovremeno sve mere za sluaj da je nada izneveri. Hitno pozvanom Serviju
pokaza najpre mua koji bee ve skoro iskrvario, a onda ga uze za ruku i zamoli
da osveti smrt svoga tasta i da ne prepusti nju, svoju tatu na milost i nemilost
neprijatelju. Ti, Servije, treba da vlada, ako si ovek" ree mu a ne one
kukavice koje su se posluile tuom rukom da izvre ovaj uasni zloin. Ustaj i
poi za bogovoma koji su ti odavno predskazali slavu obavivi ti elo plamenom.
Neka te sada taj nebeski plamen podstakne. Sada je as da se prene i stvarno
probudi. Ta i mi smo vladali kao stranci. Misli samo na ono to si. Ne misli na
svoje poreklo. Ako ti ovaj iznenadni udar sledi odlunost ti poi za mojom".
Kad vika i navala okupljenog sveta postade nepodnoljiva, Tanakvil se obrati
narodu s vrha palate, s prozora okrenutog novoj ulici kralj je naime stanovao
pored hrama Jupitera Statora. Neka svi ostalnu mirni" naredi kralj je bio
rtva iznenadnog nasilja, ali ma nije uao suvie duboko i on se ve osvestio.
Rana je pregledana i zaustavljeno krvarenje; vani organi su nepovreeni",
ona je ubeeia da e ga uskoro videti i sami. U meuvremenu izjavi
poslunost se duguje Serviju Tuliju; on e preuzeti sudsku vlast i sve ostale
vladarske dunosti. Servije pristupi u sveanoj odori praen liktorima. Zaseda na
kraljevski presto. Sad odluuje sam, sad tobo hoe da se posavetuje s kraljem, i
tako nekoliko dana. Mada je Tarkvinije ve izdahnuo, njegova smrt se krije, a on
pod vidom vrioca dunosti u meuvremenu uvrsti svoju vlast. Tek tad je smrt
otkrivena proglaenjem dvorske alosti. Servije podran vrstom linom gardom
postade prvi kralj koji je doao na vlast bez narodnog izbora, samo pristankom
Senata. Ankovi sinovi, posle hapenja njihovih sauesnika i poto je objavljeno da
je kralj iv a Servije tako moan, odoe u izgnanstvo u Suesu Pometiju.
Tarquinium moribundum cum qui circa erant excepissent, illos fugientes lictores
comprehendunt. clamor inde concursusque populi, mirantium quid rei esset.
Tanaquil inter tumultum claudi regiam iubet, arbitros eiecit. simul quae curando
uolneri opus sunt, tamquam spes subesset, sedulo comparat, simul si destituat
spes, alia praesidia molitur. Seruio propere accito cum paene exsanguem uirum
ostendisset, dextram tenens orat ne inultam mortem soceri, ne socrum inimicis
ludibrio esse sinat. 'tuum est' inquit, 'Serui, si uir es, regnum, non eorum qui

alienis manibus pessimum facinus fecere. erige te deosque duces sequere qui
clarum hoc fore caput diuino quondam circumfuso igni portenderunt. nunc te illa
caelestis excitet flamma; nunc expergiscere uere. et nos peregrini regnauimus;
qui sis, non unde natus sis reputa. si tua re subita consilia torpent, at tu mea
consilia sequere.' cum clamor impetusque multitudinis uix sustineri posset, ex
superiore parte aedium per fenestras in Nouam uiam uersas habitabat enim rex
ad Iouis Statoris populum Tanaquil adloquitur. iubet bono animo esse; sopitum
fuisse regem subito ictu; ferrum haud alte in corpus descendisse; iam ad se
redisse; inspectum uolnus absterso cruore; omnia salubria esse; confidere
propediem ipsum eos uisuros; interim Ser. Tullio iubere populum dicto audientem
esse; eum iura redditurum obiturumque alia regis munia esse. Seruius cum
trabea et lictoribus prodit ac sede regia sedens alia decernit, de aliis consulturum
se regem esse simulat. itaque per aliquot dies cum iam exspirasset Tarquinius
celata morte per speciem alienae fungendae uicis suas opes firmauit; tum
demum palam factum est comploratione in regia orta. Seruius praesidio firmo
munitus, primus iniussu populi, uoluntate patrum regnauit. Anci liberi iam tum
comprensis sceleris ministris ut uiuere regem et tantas esse opes Serui
nuntiatum est, Suessam Pometiam exsulatum ierant.
Tit Livije kazuje sam za sebe: dok piem staru povest meni dua postaje ne
znam kako starinska (mihi vetustas res scribenti nescio quo pacto antiquus fit
animus). Tu je doista klju za razumevanje Livijeva postupka. Jer na osnovu svega
to je reeno o Liviju kao istoriaru i o Liviju kao umetniku mora se zakljuiti da
se Livije majstorski uivljavao u jednu prolost kakva nikada u onom romantino
idealizovanom obliku u kome je on daje i vidi nije postojala. Stoji Livije pored
Vergilija koji je bogobojaljivi pesnik, pius vates, pa Livija moemo gotovo u
istome smislu nazvati bogobojaljivim pripovedaem, pius narrator. Jer Livijeva
snaga daleko je vie u pripovedanju, u opisu i prikazu, a daleko manje u
istraivanju i ocenjivanju istorijskih linosti i dogaaja. Mada republikanac i
pompejevac, pripoveda Livije je sa Vergilijem veliki propovednik patriotizma
Augustova vremena. Tako je Livijevo delo u onome to od njega poznajemo to
su knjige o staroj rimskoj istoriji fino stilizovani patriotski panegirik rimske
veliine u kome su spojene grube injenice, preuzete iz starijih dela, sa
romantinim snom o jednoj boljoj i lepoj, vie junakoj i vie moralnoj prolosti.
To je onaj san koji se rodio iz tekih nevolja i opasnosti, iz opte dezorijentacije i
krupnih drutvenih promena u Kajsarovu i Augustovu Rimu. Ostvario ga je u
istoriografiji ovek koji nije bio rimski senator upetljan u rimsku politiku dana. Jer
senatorska gospoda mahom su imala samo malo iluzija i nisu bila naroito sklona
romantici. Rimska prolost bila je legitimacija njihove veliine, veliine njihovih
porodica, ali ne i neto vie. U Livijevu provincijskom poreklu i u njegovoj u
odnosu na rimsku gospodu naivnoj prostodunosti oveka od knjige lei tako i
slabost i snaga Livijeva, slabost istoriara, a snaga pripovedaa koji s ljubavlju i
oduevljenjem slika jednu idealizovanu prolost i suprotstavlja je gruboj
stvarnosti sadanjice. Ali je Livije ipak u svojoj idealizaciji prolosti u potpunosti
Rimljanin. Nee on ni za trenutak da posumnja u moralnu veliinu rimske
osvajake istorije. Kroz svu njegovu umetniku oseajnost, koja je, sumnje nema,
kolovana i na grkim uzorima, izbija usko rimski patriotizam. Pa opet je umeo da
pria blago i humano i tako je stvorio onu sliku rimske istorije koja, pored sve
kritike modernih istoriara, uvek nanovo privlai i oarava itaoce.

UTICAJ LIVIJEVE ISTORIJE

187. U antiko doba Livije je bio veoma popularan. Ve je reeno da je za ivota
uivao velik ugled. Njegovim delom sluili su se ne samo istoriari, meu kojima
nalazimo i grke, kao Plutarha, ve i pesnici Lukan i Silije Italik. U srednjem veku
malo je itan. Pa ipak je on za Dantea Livije koji ne grei (Livio che non erra).
Ali sa preporodom opet je u rukama obrazovanog sveta, ne samo kao istoriar
nego i kao stilski uzor, to je lako razumljivo kad se ima na umu da je to doba
kada kikeronijanizam cveta. U stilu Livijevu sastavljaju Braolini Poo (1380
1459) i Leonardo Bruni (1374?1444) istoriju Firentinske republike, a Makijaveli
(14591527) i svoje Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija (Discorsi sopra la prima
deca di Tito Livio, 1513-21) u kojima daje ceo sistem filosofsko-politikih misli o
republikanskom ureenju. Ali ne ugledaju se samo prozaisti i istoriari na Livija.
Kao i antiki, tako uzimaju i noviji evropski pesnici teme iz Livijeve istorije. npr.
pisci tragedija kao Aretino (Orazia, 1546), Kornej (Horace, 1640), Alfijeri
(Virginia). Neke su teme iz Livija isto onako omiljene u evropskoj knjievnosti kao
pria o ljubavi Pirama i Tizbe iz Ovidijevih Preobraenja. Tako Livijeva povest o
Sofonizbi, erci Hazdrubalovoj, inspirie brojne tragediografe pa se Sofonizbe
samo niu. Evo nekih od tih pisaca: Trisino (Sophonisba, 1524), Don Merston
(15761634), an Mere (Sophonisbe, 1634), Kornej (Sophonisbe, 1663),
Natanijel Li (1653?1692), D. K. Loentajn (Sophonisbe, 1680), E. Gajbel
(Sophonisbe, 1873). Kao to je Takit, estoki protivnik monarhije, bio na ceni
naroito meu revolucionarima republikancima, tako je bogobojaljivi rodoljub
Livije itan naroito mnogo u verskim kolama katolikih zemalja.
Srpskohrvatski prevodi Livijeva dela: Matej Kosti Slovo, kojim je Hanibal od
Scipiona mir iskao (XXX, 30) Srpski narodni list VII, 1842, 17, 133135, J. V.
Kosti Livije Povijest knj. 1 Zagreb 1870, F. Radanovi Predgovor, 1, 1516, II 12
13, III 2627, VIII 910 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 275 i d. (samo
predgovor u 2. izd. 1910 str. 248249; u 3. izd. 1920 str. 296 i d. sve kao u L,
izd. sem I 15), Koloman Rac XXI 3945, XXII 4450 St. Senc Primjeri 1. izd. 1894
str. 276295 (u 2. izd. jo XXI 3238 str. 249263; 3. izd. samo XXI 3945),
Ferdo Paur Povijesti rimske Tita Livija od sazdanja Grada Rima (knj. 12, izbor 3
10 i knj. 21 i 22; 5 sv.) Varadin 1896, Lazar T. Perovi Tit Livije Rimska
istorija, knjige XXI i XXII, Beograd 1924, Anonim Jao pobjeenima, Izvadak o borbi
grada Klusiuma protiv Gala i ulozi Rimljana u toj borba, Brodska rije II, 1940, 26,
12.
OVIDIJE, LASCIVNI PESNIK
quod temptabam scribere versus erat
RETORSKO KOLOVANJE I PESNIKI TALENAT
188. PUBLIJE OVIDIJE NASON (Publius Ovidius Naso, 43. st. e. 17/8. n. e.)
krupno je pesniko ime Augustova Rima, iji je ugled posle mnogih stolea tek u
19. veku neto potamneo. Ovidije, kojega je Dante stavljao u isti red sa
Homerom, Horatijem i Lukanom, bio je sve do 19. veka jedan od najitanijih i
najuticajnijih antikih pisaca. To je pesnik u ijem delu ne nalazimo one
uravnoteenosti, one precizne mere, one discipline strpljivih umetnika Vergilija i
Horatija. Te augustovske mere i discipline ima i u delima nenog Tibula i
snanog Propertija, kojima se kao trei veliki rimski elegiar pridruuje Ovidije,
drugaiji i u pesmi, i u ivotu, vie razbijen i neozbiljan, moderan i frivolan, ali

majstor rei, ijem se majstorstvu ve od antikog doba zamera na odvie velikoj

lakoi i bliskosti retorici. Retorska kola u koju se rimsko besednitvo povlai pred
pritiskom monarhije igrajui se virtuozno temama lienim prave ivotne
ozbiljnosti i vee politike pozadine sve je jae uticalo na pesnitvo svoga
vremena. Tu kolu proao je i Ovidije, roen 43. st. e. u mestu Sulmonu, dakle u
oblasti Peligna, ilirskog plemena doseljenog sa istonog Jadrana. Kako je bio iz
ugledne i imune viteke porodice otac ga je poslao na kole u Rim a to je
znailo u kolu retora da bi se spremio za inovniku karijeru. Ali Ovidije je ve
rano, jo kao deak, poeo da sastavlja stihove, a kada se tokom kolovanja
ogledao i u prozi, ipah je sve to bi pokuao da napie ispalo stih (quod
temptabam scribere versus erat). Kazuje nam to Ovidije sam u jednoj
autobiografskoj pesmi. To ne znai da je u retorskoj koli bio nesposoban uenik.
Ovidijev besedniki talenat, uglaen, prijatan i privlaan, hvali Seneka Retor, ali
ovaj odlini strunjak i razumni kritiar dodaje da je Ovidijev govor bio vie nalik
na poeziju u prozi. Znamo da je Ovidije kao student bio samostalan, da je menjao
uitelje i stilove, birao sam teme za svoje deklamacije. Neke mane svojih stihova
kao da je ve rano sam uoio, ali se nije trudio da ih ispravlja. Mada je stihove
pisao igrajui se, voleo ih je odvie da bi one lake i manje vredne brisao i
izbacivao kako su to bez milosti i beskrajno strpljivo inili Vergilije i Horatije,
traei i zadravajui samo najbolje i najadekvatnije. Lakoa, brzina i nedovoljna
strogost prema sopstvenom delu osobine su na kojima su Ovidiju zamerali
njegovi savremenici i potonji kritiari. Ali individualista Ovidije nije traio strogo
savrenstvo bez greaka i putao je na volju svome bogatom talentu. Kakav je
bio ve u doba svojih prvih retorskih studija u Rimu, takav e ostati tokom celoga
ivota.
kolovanje je zavrio na uobiajen nain. Posle Rima sledilo je studijsko
putovanje u Atinu. Posetio je u drutvu prijatell pesnika Makera jo Siciliju i
Anadol. Po povratku u Rim sluio je neko vreme kao dravni inovnik. Ali,
protivno oevoj volji, napustio je tu karijeru. Pobedila je njegova sklonost poeziji.
Poznavao je Horatija, drugovao sa Tibulom. Ali drugaije no Vergilije, roen 70.
st. e., i Horatije, roen 65. st. e., Ovidije je bio dete novoga vremena i ve dalek
poslednjim velikim godinama republikanske knjievnosti, vremenu Lukretija,
Katula i Kikerona. Rodio se Ovidije posle smrti Kajsarove, a u godini Kikeronove
pogibije. Vergilije i Horatije odrasli su u atmosferi Kikeronova vremena. Za
republikanca Horatija bitka kod Filipa godine 42. st. e. i pobeda Augustova kod
Aktija godine 31. st. e. bili su presudni datumi u linom ivotu, velike prekretnice
rimske istorije koje su u pesniku ostavile neizbrisive tragove. Za Ovidija Filipi i
Aktij nisu mogli biti doivljaj. On je odrastao i kolovao se u jednom novom
razdoblju koje nosi peat Augustova mira. Kada se definitivno okrenuo
pesnitvu ovaj imuni i obrazovani rimski monden zapevao je ljubavnu pesmu
punu frivolne erotike. Postao je najlascivniji meu rimskim pesnicima Augustova
vremena. Ustvari, bio je pravo dete svoga vremena i stalea, ije se pravo lice u
Ovidijevoj pesmi i nehotice bolje ogleda nego u sveanim pesmama Vergilija i
Horatija. Videli smo iz kakvih se drutvenih uslova podigla osobena ljubavna
pesma Katula i Propertija s jedne strane i Horatija s druge. Raskalani ivot
slobodnih i uglednih rimskih gospoa meu kojima je tada najbenja bila ki
samoga strogoga Augusta, raspusna Julija i ljubavna igra rimske ulice kojom su
gospodarile osloboenice, to su uslovi iz kojih nastaju ne samo ljubavne pesme
Ovidijeve, ve i njegovi stihovani prirunici o ljubavnoj tehnici i kozmetici,

njegova velika mitoloka pesma u kojoj najvie mesta zauzimaju mitoloke

ljubavne povesti. Ovidije se proslavio svojim ljubavnim elegijama i
prirunicima, a ogledao se i u tragediji. Zatim je due vremena radio na svome
velikom delu, Preobraenjima, vekoj vrsti mitolokog speva, ustvari zbornika
mitolokih pesama, a istovremeno i na stihovanom Prazninom kalendaru, koji je
po duhu bio blizak Augustovoj restauraciji, jer je sadravao obavetenja o starim
rimskim praznicima i kultovima. Ali kada su Preobraenja bila gotovo dovrena, a
rad na Prazninom kalendaru ve prilino poodmakao, godine 8. n. e., August je
sa nedovoljno poznatih razloga Ovidija proterao iz Rima u daleku i zabaenu
pograninu tvravu Tome (Tomi) na Crnome moru, koja se nalazila na mestu
dananje Konstance. Tu je, ponien i usamljen, ostao do smrti ovaj brbljivi rimski
kozer i pesnik iji je talenat i izrazit, i osoben. Niko nije u Rimu usliio Ovidijeve
Tugovanke i Pisma sa Ponta, pesme u kojima se obraao Augustu, njegovim
monim prijateljima i njegovu nasledniku Tiberiju.
Znamo da je Ovidijevo progonstvo bilo prava senzacija za Rim u kome je ostavio
svoju treu enu da se zalae za njegov povratak. Sam pesnik kazuje da su ga
dve krivice oterale iz prestonice: pesma i pogreka (duo crimina carmen et
error). Jasno je da pouke Ovidijeve Ljubavne tehnike nikako nisu odgovarale
uspostavljanju starorimskog morala za im je ila Augustova restauracija.
Svakako da su morale biti naroito neprijatne Augustu koji je vodio rauna o
knjievnosti i njenom kulturnom i propagandistikom uticaju u Rimu, naroito
kada se ima na umu da se Ovidijeva Ljubavna tehnika pojavila uskoro posle
progonstva Augustove voljene keri Julije, koju je sam strogi otac zbog nemorala i
dvorskih skandala morao ukloniti iz prestonice. Ali, ini se, da je druga greka
pesnika Ovidija, drutvenog oveka i askala, bila vea, jer mu je nije oprostio ni
Augustov naslednik Tiberije. Ba stoga nam i sam Ovidije tek uvijeno govori o toj
greci iju pravu prirodu ne moemo pouzdano da odredimo. Nagaamo da je
Ovidije neoprezno ispriao neto to se ticalo same carske porodice, moda
naslea prestola. Kako Ovidijevo izgnanstvo pravno nije bilo teka kazna
progonstva (exilium), koja je povlaila mahom gubitak graanskih prava i
konfiskaciju imovine, ve samo blae proterivanje (relegatio), pesnik nije trpeo
oskudice i snaao se ipak u hladnoj i varvarskoj sredini, meu Getima i
Sarmatima, koji su ga toplo primili, kao da su njegovi roeni Peligni. Tu je ak
nauio getski i sarmatski, pa je osim latinskih tubalica pisao stihove i na
getskom jeziku. Ovo je svakako najstarija istonoevropska umetnika poezija
pesle one folklorne kod pomorikih Agatirsa za koju je znao Aristotel. Ali sve to
nije moglo da mu zameni rimski vazduh i ivot po rimskim salonima. Tragovi ovog
tekog potresa, na mahove revolt ili apatija, najzad molbe i laskanja koja niko
nee u Rimu da uje, daju glavno obeleje poslednjim delima Ovidijevim. Umire u
ezdesetoj godini, 17. ili 18. n. e.
Dranje u godinama izgnanstva najbolje pokazuje Ovidijevu prirodu kojoj je
nedostajala i stroga veliina i velika strast. Bio je osetljiv i ljubazan, brzo je
reagovao, mahom blago. Krajnosti kao to su snaan revolt i potpuna apatija
samo je retko upoznao. Kolebljiv i neodluan, bio je ipak uporan u ivotu i
pesnitvu. Nije prestajao sa pesnikim radom sve do smrti. Tako je zahvaljujui
svome privlanom i bogatom daru stvorio obimno delo u kome ima mnogo
preuzetog i konvencionalnog, ali i mnogo nekonvencionalne sveine, mnogo
mate i ivota, puno lakog i tenog pripovedanja.

LJUBAVI
189. Prvo objavljeno pesniko delo Ovidijevo nosi reit naslov Ljubavi (Amores, 3
knj. u drugom izdanju). Prvi put ga je izdao u pet knjiga oko 15. godine st. e. Te
su pesme dobrim delom obrade helenistikih ljubavnih epigrama i tema koje su
Katul, Tibul i Propertije ve opevali pregnantnije. Iako su tih pedesetak elegija,
preteno ljubavne sadrine, pesme mladoga pesnika, ima u njima prilino malo
dinih crta i pored toga to pevaju mahom ljubavne doivljaje samoga Ovidija i
lepe Korine. To je ljubavna pesma mnogo manje subjektivna nego to bi to
moderni italac oekivao, a iza imena Korine ne krije se, kao iza Lezbije Katulove,
Delije Tibulove ili Kintije Propertijeve, jedna ena i jedna ljubav, ve mnoge ene,
a ponekad, reklo bi se, stoji iza toga imena samo knjievnost, a ne i doivljaj. Nije
udo to Ovidijevi savremenici, pored svih svojih radoznalih napora da prodru u
privatni ivot pesnika, nisu uspeli da identifikuju njegovu Korinu. Toj lepotici
nedostajado je kostiju i mesa i to ne samo u svakodnevnoj Ovidijevoj
stvarnosti, ve i u Ovidijevoj pesmi koja ovu izmiljenu ljubav nije uspela da
nadahne veom ivotnom snagom. Izmiljena Korina posluila je pesniku samo
da prikae ljubavni ivot sa dosta retorske vetine i u prijatnim stihovima, da ga
prikae obraujui ve poznate teme antike ljubavne pesme, od one to se peva
pred vratima dragane do tubalice za draganinim papagajem. Pa ako su se pored
sitnih tema svakodnevnog ljubavnog ivota nalazile i krupnije bolest,
ljubomora, neverstvo iza svega toga malo je i prave ljubavi i ljubavne strasti.
Lak i nestalan bio je ljubavnik Ovidije i nije pevao veliku ljubav, jer je, ini se, nije
ni poznavao:
Nemam ni snage ni moi da upravljam sobom, sve neto
vue me kao to brod zanosi uzburkan val,
nije to odreen tip to me zanosi, zove na ljubav,
uzroka ima sto vena zaljubljivost ta.
Dosta da obori oi, povuena u se i edna,
mene ve obuzme ar, klopka je ednosti ar.
Ako se namee, znai snebivljivost seljanke nema
po svoj prilici ta predobro postelju zna:
ako je na oko otra, podraava Sabinke krute
htela bi, mislim se ja, al je neprirodna sva.
Nam desunt vires ad me mihi iusque regendum
auferor ut rapida concita puppis aqua.
Non est certa meos quae forma invitet amores:
centum sunt causae, cur ego semper amem.
Sive aliquast oculos in se deiecta modestos,
uror, et insidiae sunt pudor ille meae;
sive procax aliquast, capior, quia rustica non est,
spemque dat in molli mobilis esse toro;
aspera si visast rigidasque imitata Sabinas
velle, sed ex alto dissimulare puto...
Peva Ovidije galantnu ljubavnu avanturu gospodskih salona i velikog grada,
neprestani lov as na ovu, as na onu divlja. A tako je kae njegova pesma
ne samo meu ljudima, ve i na nebu, meu bogovima. Pesnik kome je, kao i
njegovim starijim pesnikim kolegama, odvie kratka no u zagrljaju dragane,
optuuje Auroru, boginju Zoru, da samo zato zavidljiva juri rano nebom to joj je
mrzak njen prestareli i sasueni mu. U toj trinaestoj elegiji prve knjige, elegiji

Zori, kao i u drugim pesmama gde se javlja grka mitoloka pria, mitologija
dopunjava i objanjava, as aljivo, as ozbiljno ljudski ivot. ini se kao da ve
naziremo Ovidija, pesnika velikog zbornika mitolokih pria, mada u Ljubavima
mitologija ima samo ogranienu ulogu.
U ovim pesmama naziremo ve i pesnika pouka za ljubavnu strategiju. Ovidije
ve ovde daje uputstva nekoj devojci da izvue iz ljubavi i novanu korist, dragoj
kako da se ponaa prema mukarcima na gozbi, evnusima-uvarima da ne budu
odvie nemilosrdni prema ljubavnicima svojih tienica. Peva frivolni Ovidije:
Ljubav to rat je, boj, ak i tabor svoj ima Kupidon,
veruj mi, Agie moj, ljubav to rat je i boj.
Proi kroz ake uvara, kroz gomilu budnih straara,
mora i ratnik to, mora i ljubavi rob.
Militat omnis amans, et habet sua castra Cupido:
Attice, crede mihi, militat omnis amans...
Custodum transire manus vigilumque catervas
militis et miseri semper amantis opus.
I tamo gde Ovidije neto dublje nego to je njegov obiaj ulazi u svet ljubavnog
doivljaja, re je o igri i pretvaranju, a nagomilane knjievne reminiscencije na
Sapfine i Katulove poznate stihove oduzimaju pesmi esto neposrednost i
uverljivost:
Kad si ve takva ti lepotica, ne branim, grei!
samo da ne moram ja za to siromah da znam.
Nadzor te ne sili moj da stidljiva bude i edna,
ipak, potrudi se, daj! takva da izgleda bar...
Dua me naputa, mrem, kad god neverstvo mi prizna,
znoj me tad obliva sveg, kapi mu hladne ko led!
Volim i uzalud tada ja mrzim to moram da volim,
alim tad to me, to vas nije ve uzela smrt.
Nita te veu da pitam, u ovo to eli da skrije
veu da diram, da greh bude tvoj ljubavni dar.
Non ego, ne pecces, cum sis formosa, recuso,
sed ne sit misero scire necesse mihi,
nec te nostra iubet fieri censura pudicam,
sed tamen, ut temptes dissimulare, rogat...
Mens abit et morior, quotiens peccasse fateris,
perque meos artus frigida gutta fluit,
tunc amo, tunc odi frustra, quod amare necessest;
tunc ego, sed tecum, mortuus esse velim.
Nil equidem inquiram: nec, quae celare parabis,
insequar, et falli muneris instar erit.
Takvo Ovidijevo shvatanje ljubavi, razume se, ne govori glasno iz svakog stiha
njegove ljubavne pesme. Ponekad zna da govori reima Tibulovim o istoj i
potenoj ljubavi koja e doveka trajati:
Ne volim hiljadu njih; ja sam stalan i, ako postoji
vernost, za uvek e ti ostati ljubav mi sva.
Non mihi mille placent, non sum desultor amoris:
tu mihi, siqua fides, cura perennis eris.
Ali ba zbog toga i takvog shvatanja ini nam se da su i ovi drugaiji, da kaemo
ovi vie romantini stihovi uvek nekako deo sraunate ljubavne strategije. Stoga i

onde gde sred ovih esto konvencionalih pesama Ovidije daje psiholoki prikaz
une raspre, kao da ljubavnikovo kajanje to je podigao ruku na dragu gubi od
svoje snage i uverljivosti, kao da i tu prisustvujemo smiljenom pretvaranju:
Okuj mi ruke u lance, jer to zasluuju one.
Okuj, ako si drug, dok bes taj se u meni stia.
Podigoh ruku u besu, a ne misle digoh je mahnit
na gospodaricu svoju.
Sva je u suzama sada, jer bol joj zadadoh straan.
Oh, luda, prokleta ruka, rani je, povredi teko,
i eto, eto, gde sada plae mi devoje neno...
Zastade bleda, van sebe, i licu krv joj sva sala,
kao sa vrleti Para lomljeno mramorje belo,
zamrlu videh je svu, a drhtaji udova nenih
krhko joj lome telo.
Ko lahor lie topole sve srebrom kada ustrepti
ko zefir trskom kad struji,
ko svilne ovrke morja kad junjak blagi dirne,
da val za valom juri.
Stisnute suze namah oblie lice joj belo,
ko voda okove snene kad zbaci, pa tee, tee...
I tada poeh da shvatam da kriv sam krv moja
bejahu suze njene.
Adde manus in vincla meas (meruere catenas),
dum furor omnis abit, siquis amicus ades!
Nam furor in dominam temeraria brachia movit:
flet mea vaesana laesa puella manu...
Adstitit illa amens albo et sine sanguine vultu,
caeduntur Pariis qualia saxa iugis;
exanimis artus et membra trementia vidi,
ut cum populeas ventilat aura comas,
ut leni Zephyro gracilis vibratur harundo,
summave cum tepido stringitur unda Noto;
Suspensaeque diu lacrimae fluxere per ora,
qualiter abiecta de nive manat aqua.
Tunc ego me primum coepi sentire nocentem:
sanguis erat lacrimae, quas dabat illa, meus.
Laki duh Ovidijeve ljubavne pesme, esto sasvim konvencionalna sadrina i
tematika ipak su ve i u ovome delu pesnikove mladosti udruene sa
nesumnjivim pesnikim talentom koji se ogleda naroito u opisima i tenoj
pesnikoj dikciji:
Pripeka svud, a podneva as ve prevalio davno,
prilegoh premoren sav, elei odmor i san.
Prozor tek odkrinut malo, a drugi mu zatvoren kapak,
zagasit svetlosti zar sea na senasti gaj.
Zamire, trepti, k'o Fojb kad bei u sumrak, k'o rumen
tek to je minula no, dok se jo ne rodi dan.
Devoje, plaljivo, neno, za takvu je svetlost, u njoj bi,
nada se, skrilo od svih planju to rudi i stid.
U to naie Korina, bez pasa, u koulji samo,

kose joj vala su dva prebeli pokrila vrat...

Aestus erat, mediamque dies exegerat horam:
adposui medio membra levanda toro.
Pars adaperta fuit, pars altera clausa fenestrae,
quale fere silvae lumen habere solent.
qualia sublucent fugiente crepuscula Phoebo,
aut ubi nox abiit, nec tamen orta dies.
Illa verecundis lux est praebenda puellis,
qua timidus latebras speret habere pudor.
Ecce, Corinna venit tunica velata recincta
candida dividua colla tegente coma...
Meu pesmama zbirke izdvaja se iskrenim tonom tubalica za Tibulom, mada je
prezasiena mitolokim detaljima i aluzijama.
LEGENDARNE LJUBAVNICE
190. Ovidije je mahom radio na vie razliitih dela najedared, ve od mladih
dana. Tako je uporedo s Ljubavima sastavljao i zbornik pesama poznat pod
naslovom Legendarne ljubavnice (Heroides). Sam Ovidije naziva ih prosto
Pismima (epistolae). Te pesme doista imaju oblik pisama to ih piu slavne i
legendarne ene svojim ljubavnicima i muevima, Penelopa Odiseju, Fajdra
Hipolitu, Didona Ajneji, Helena Paridu. Znamo da je Ovidijev prijatelj Sabin
(Sabinus) sastavio odgovore mukaraca, Odiseja, Hipolita itd., na est Ovidijevih
pisama. Sabinova su pisma izgubljena, ali je, ini se, sam Ovidije, poto je
publika rado primila njegova i Sabinova pisma priredio drugo izdanje Legendarnih
ljubavnica u koje je uneo i odgovore nekih junaka, pisma Parida Heleni, Leandra
Heroji, Akontija Kidipi. U sauvanim rukopisima nalazimo te, po svoj prilici
Ovidijeve odgovore, pa se moe pretpostaviti da je ovom novom izdanju Ovidije
nadenuo ime Pisma, jer mu stari naziv vie nije odgovarao. Pored slavnih
ljubavnica herojskog doba grke legende (heroides) stoji i pesnikinja Sapfa koja
pie pismo lepome Faonu. Ovo je lako razumljivo stoga to pria o ljubavi Sapfe i
Faona doista pripada svetu legende kao i sam Faon, kome je boginja ljubavi
Afrodita podarila neodoljivu lepotu i privlanost. Pretpostavlja se da je legenda o
toj ljubavi ee obraivana u novoj atikoj komediji. To je vano stoga to se i
ljubavno pismo javlja u novoj atikoj komediji. Razume se, jo je ee ljubavno
pismo u helenistikoj lirici. U Rimu je Ovidije imao prethodnika samo u Propertiju,
ali je Propertije sastavio samo jedno pesniko pismo. Kako je kod Propertija tema
savremena jer se iza grkih imena Aretuse i Likote kriju po svoj prilici odreene
linosti rimskog drutva, to je Ovidije s razlogom nazivao svoju zbirku delom
nepoznatim drugim pesnicima rimskim (ignotum aliis opus). On je doista prvi sa
mnogo sistematine retorike razradio ljubavne istorije legendarnih ena u obliku
pesnikih pisama, pri emu se ovaj uenik retorske kole oigledno sluio
ablonima besednikih deklamacija u kojima su mitoloke teme bile naroito
omiljene. Ali dok su retorske deklamacije esto imale za glavni cilj slikanje
karaktera (), pa su gledale da oive psihologiju herojskog doba,
Ovidijeva pesma imala je drugaije ciljeve. U njoj slino kao u Ljubavima
mitologija je u osnovi podreena savremenoj realnosti. Ne moemo rei da iza
legendarnih ena Ovidijevih stoje na isti nain odreene linosti Augustova Rima,
kao to stoje iza Propertijeve Aretuse i Likote, ali Ovidijeva Fajdra i Helena
oseaju i misle, piu i govore sasvim kao ene koje Ovidije poznaje u svome Rimu

slobodnih salona i ivih ulica. To je svakako glavni razlog zato su Ovidijeva

pisma nala tako brzo i publiku i podraavaoce u Augustovu Rimu.
Takva modernizacija mita u Ovidija ne iskljuuje vernost mitolokom predanju.
Ova pisma puna finih psiholokih detalja, bogata raspoloenjima, sraunato su
dramatina. Uvek govori, odnosno pie ena u jednom naroito odabranom,
tekom trenutku i tako se sve to kazuje pretvara u neku vrstu snanog
monologa u kome se ogledaju mnoge promene raspoloenja, ali kroz taj monolog
saznajemo i celu legendu o njenoj ljubavi. Ovidije je sasvim napustio subjektivnu
ljubavnu elegiju. Pesnik i inae sam istie da ne peva svoje doivljaje. Stvara
komplikovane majstorije u kojima se prepliu misli galantnog Rima Augustova
vremena sa mitolokom poveu i retorskom deklamacijom, kako pokazuju
stihovi legendarne Fajdre koja ismeva stroge zakone starih vremena:
Doe li ak i do toga, da maeha s pastorkom ivim,
veka ti ne plai duh praznih imena tek zvuk.
Isti ti obziri stari to e bliska budunost da srui
priprosti drahu svet kralj kad bejae Saturn.
Jupiter proglasi asnim to god moe radost da prui.
Nec, quia privigno videar coitura noverca,
terruerint animos nomina vana tuos!
Ista vetus pietas, aevo moritura futuro,
rustica Saturno regna tenente fuit;
Iuppiter esse pium statuit, quodcumque iuvaret...
U vreme kada je objavio Legendarne ljubavnice i prvo izdanje Ljubavi, negde
posle tridesete godine ivota, Ovidije se poduhvatio i pisanja jedne tragedije. To
je izgubljena tragedija Medeja (Medea), koja je bila na visokoj ceni i u oima
takvih poznavalaca kao to su bili profesor retorike Kvintilijan i sjajni stilista Takit,
ije se istorijsko delo odlikuje naroitom dramatikom u izlaganju. Takit Ovidijevu
Medeju stavlja u isti red sa uvenom tragedijom Tijest, koju je sastavio oko 30. st.
e. Lukije Varije Ruf (Lucius Varius Rufus). Tema je Ovidiju bila bliska. Obradio ju je
ve u Legendarnim ljubavnicama, a u potonjim godinama ponovo e je obraditi u
Preobraenjima. Ostaju bez uspeha pokuaji da se koliko toliko rekonstruie
Ovidijeva tragedija na osnovu tih sauvanih obrada. Isto tako ne moe se nita
rei o odnosu Ovidijeve Medeje prema Euripidovoj istoimenoj tragediji. Znamo
tek toliko da je Ovidijeva tragedija imala velik uspeh. Kako Ovidije nije bio pesnik
koji naporno trai nove stilove i puteve, moemo s razlogom pretpostaviti da je u
delu vladala ista virtuoznost kao i u sauvanim Ovidijevim pesmama, da je
psihologija bila udruena s retorikom i da su u tragediji dugi monolozi imali po
svoj prilici znaajno mesto, mesto kakvo e imati i u tragedijama Neronova
ministra Seneke. Drugim reima, moemo na osnovu Ovidijeva specifinog
talenta i sve veeg uticaja retorike na umetnost nasluivati da je ve Ovidijeva
Medeja bila tragedija pogodnija za deklamovanje nego za prikazivanje na
pozornici.
GALANTNA DIDAKTIKA OVIDIJEVA
191. Ovidijeva je elegija, kako smo videli, sasvim napustila subjektivnost, glavnu
diku rimske ljubavne elegije Tibula i Propertija. U Ljubavima lini, doivljaj je vie
fiktivan nego stvaran, u Legendarnim ljubavnicama naputena je i ta fikcija.
Korak do frivolne didaktike nije bio teak ovome pesniku koji ve u prvim svojim
pesmama deli pouke o ljubavnoj strategiji, mada je Ljubavna tehnika (Ars

amatoria ili Ars amandi, 3 knj.) sastavljena tek posle dueg prekida pesnikove
knjievne delatnosti. Preao je Ovidije etrdesetu kada je sastavio, godine 2/1. st.
e., ovo delo u kome se pojavljuje kao uitelj ljubavi, razume se one i onakve
ljubavi kakvu je i ranije pevao, dakle uitelj lascivne ljubavi (lascivi praeceptor
amoris). U uvodu itamo nedvosmislene rei da vetina treba da rukovodi
ljubavlju (arte regendus Amor) i pesnik nam kazuje da poduava na osnovu
sopstvenog iskustva, da ta knjiga iz prakse proizilazi (usus opus movet hoc). A
zatim ovaj iskusni pesnik (vates peritus) prosipa obilno svoja znanja o tome kako
se zadobija i kako se odrava ljubav razume se ne ba doveka, jer Rim ima
onoliko devojaka koliko je riba u moru i ptica u lugu. Njih lovac treba da lovi na
trgu, na ulici, u hramu, a naroito u pozoritu:
Tu e da pronae sve i ljubav i prolaznu igru,
pare, da dohvati tek, enu za ceo svoj vek;
ko to pridolazi stalno i vraa se povorka mrava,
prte u ustima svud zrnje, svoj nasuni trud,
il ko to pele kad u gaj i mirisne panjake zau
skupljaju s cveta na cvet majine duice med,
tako se sjate i ene na igre gde vrvi od sveta,
poslednje mode skup izbor, da zbuni ti duh.
Dou da vide; dou da viene budu od drugih.
Illic invenies quod ames, quod ludere possis,
quodque semel tangas, quodque tenere velis.
Ut redit itque frequens longum formica per agmen,
granifero solitum cum vehit ore cibum,
aut ut apes saltusque suos et olentia nactae
pascua per flores et thyma summa volant,
sic ruit in celebres cultissima femina ludos:
copia iudicium saepe morata meum est.
Spectatum veniunt; veniunt, spectentur ut ipsae...
Tako se u finim i duhovitim stihovima sa puno arma i gracije ponavlja na razne
naine pouka mukarcima koja je saeto formulisana u stihovima:
Varajte, varaju i vas! Taj soj vam je bezoan mahom.
Zamke su plele za vas: same nek padnu u njih.
Fallite fallentes: ex magna parte profanum
sunt genus: in laqueos, quos posuere, cadant.
Re je, kao u Horatija, preteno o osloboenicama, i to opet sa praktinih
razloga: jer je to jednostavnije i bezbednije nego rizini, protivzakoniti odnosi sa
matronama. Uostalom, matrone se i ne razumevaju dovoljno u prefinjenu
ljubavnu igru. Tako, polazei od postavke da se svaka ena moe osvojiti (omnes
posse capi), Ljubavna tehnika Ovidijeva sva se sastoji od smiljene raunice.
Umetnik ovu zahvalnu materiju pretvara u neobino privlano delo parodirajui
ozbiljne prirunike (artes). A on ne dri predavanja samo besposlenoj gospodi
rimskoj, ve u treoj knjizi i damama sa kojima ima uglavnom posla.
Galantna publika Augustova Rima doekala je oduevljeno i Ljubavnu tehniku.
Fragmentarno sauvana Ovidijeva pesma Kozmetika lica (Medicamina faciei ili De
medicamine faciei) sastavljena je u isto vreme i u istome duhu. A sve to je
propovedao Ovidije bilo je potpuno suprotno planovima Augustove obnove
starorimskih obiaja i vrlina. Ovidije to nekako naivno i sam saoptava kad
oduevljeno proslavlja savremenu eleganciju i mondenski ivot:

Prolost nek voli ko hoe! Ja estitam sebi to danas

roen sam, doba je to sasvim po ukusu mom.
Prisca iuvent alios, ego me nunc denique natum
gratulor: haec aetas moribus apta meis...
Bilo je stoga kritiara koji su Ovidija napadali. Kao odgovor sastavlja Ovidije
pesmu Lekovi od ljubavi (Remedia amoris). Tu se pesnik okree protiv ljubavi,
iako sam kazuje da daje tek uputstva onima koje je ljubav unesreila. Eklektiki
povezuje kiniku osudu ljubavi s epikurskom osudom strasti. Ali sve to ostaje u
granicama ve poznate tematike, pa Lekovi od ljubavi stvarno samo nastavljaju
Ljubavnu tehniku. Kao to se istom raunicom moe ljubav izazvati, tako se ona
moe i suzbijati. Pesnik prosto okree ranije iznete stavove i sve je to nanovo
prilika za frivolne priice i cinine primedbe pune otrih zapaanja i optih mesta
zaodenutih u lepe stihove. Ponavljanje ve poznatih tema pomalo zamara. Ne
zazirui po starome obiaju od lascivnosti i naturalistikog detalja, Ovidije svojim
kritiarima prosto odgovara da ljubavna pesma mora biti erotina, a naroito
pouke o ljubavnoj problematici. Oslanjajui se na stvarnost rimskog gospodskog
ivota monden Ovidije opet prelazi preko svega to ini osnovu Augustove
restauracije.
Pesniku i oveku Ovidiju subjektivna ljubavna elegija koju je dao samo u
Ljubavima, i to vie formalno, odgovarala je manje od frivolne didaktike Ljubavne
tehnike i Lekova od ljubavi. Zaista je tu i dao punu meru svoje umetnosti, lake i
povrne, pa opet bogate i prefinjene. Nije tu samo davao nove varijante poznatih
tema antike ljubavne pesme, ve je stvorio i originalno delo za koje, koliko nam
je poznato, nije imao uzora ni u grkoj knjievnosti, mada su grki helenistiki
pesnici didaktiku poeziju svake vrste naroito negovali. Zajedno sa ranijim
pesmama tri su knjige Ljubavne tehnike znaajne za razumevanje potonje
umetnosti Ovidijeve, jer je ve tu Ovidije formulisao gotovo sve misli i primenio
svu pesniku vetinu koju e primenjivati sve do smrti. Teme preuzete redom iz
ljubavne elegije i umereno zainjene retorikom a bogato psihologijom, ipak su
poneto monotone kada se na duak proita vei broj Ovidijevih pesama.
Oekivali bismo da mitoloki ekskursi pruaju odmora itaocu. Doista, i u
didaktikim pesmama mitologiji je dato dosta mesta. Ali, kao u Ljubavima i
Legendarnim ljubavnicama, mitoloke prie samo objanjavaju stvarnu
sadanjost ili su mitoloka lica prosto modernizovana, pa imaju istu frivolnu duu
kao i dokono drutvo rimske gospode i njihovih ljubavnica. Nee se Ovidijeva
umetnost promeniti ni u delima posveenim u potpunosti mitologiji.
PREOBRAENJA
192. Mitologija je sve potpunije privlaila panju pesnika Ovidija. Kao da je sam
Ovidije eleo da stvori i neka krupnija dela, da se ogleda i u veim rodovima.
Znamo da je ve u mladosti poeo da radi na mitolokom epu Borba giganata
(Gigantomachia). Ali ne znamo zato pesnik nije ostvario tu zamisao u
potpunosti. Tek je nagaanje da je mitski sukob Zevsa i pobunjenih Giganata po
Ovidijevoj zamisli predstavljao sukob Oktavijana sa Antonijem i njegovim
pristaama, pa da se Oktavijanu Augustu nije svidelo kako Ovidije taj sukob
opisuje. Videli smo da je Ovidije neto posle tridesete godine ivota dao tragediju
Medeju sa mitolokom temom, kada je dao i Legendarne ljubavnice. Velikoj
mitolokoj pesmi vratio se docnije. U vreme kada je polazio u progonstvo godine
8. n. e., dakle kada je ve preao pedesetu, dovravao je Ovidije veliku mitoloku

pesmu Preobraenja (Metamorphoses, 15 knj.). Da nije bilo prepisa u rukama

Ovidijevih prijatelja, Preobraenja bi propala, jer je pesnik, u nastupu oajanja
spalio svoj rukopis. Treba odmah rei: to je delo koje po obimu i stihu
(heksametar) odgovara velikom herojskom epu, ali to nije herojski ep ve
helenistiki pesniki rod naroite vrste. Vidi se to ve po sadrini koja ne zna za
jedinstvo, karakteristino po pravilu za ep. Delo je nesistematski pregled glavnih
antikih
mitova
o
preobraenjima
(),
o
udesnim
transformacijama koje objanjavaju postanke voda, stenja, biljaka, ivotinja,
zvezda ili neke njihove osobine. Pesnik poinje od mitske pripovesti o pretvaranju
Haosa u poredak (kozmos), pa zatim rea pripovesti grke mitologije o
Gigantima i ljudima, o velikom potopu koji su preiveli samo pravednici Deukalion
i Pira, pa su novi ljudi stvoreni preobraavanjem od kamenja, o prvoj ljubavi boga
Apolona, lepoj nimfi Dafini koja se pretvorila u istoimeno drvo, o Zevsovoj
dragani, lepoj Iji koju bog pretvara u belu junicu da je zatiti od ljubomorne Here,
i tako redom. Meu grkim mitovima o udesnim preobraenjima stoji i pria o
vavilonskim ljubavnicima Piramu i Tizbi koji su iz ljubavi izvrili samoubistvo.
Prema Ovidiju krv njihova je crveno bojila plodove duda koji su dotle bili samo
beli. Podkraj Preobraenja govori se i o rimskim legendama, o Ajneji, koga je
majka posle smrti pretvorila u boanstvo, i, najzad, na zavretku o Juliju Kajsaru
koji posle smrti postaje boanstvo i pretvara se u kometu.
Kako se vidi izbor motiva i legendi izvren je prema jednom principu uvek se
radi o nekome preobraenju. To je oigledno mitoloko pesnitvo helenistikog,
aleksandrijskog tipa, i to takozvano ajtioloko pesnitvo koje objanjava uzroke
() pojava pomou mitskih povesti. Prie Ovidije preuzima uglavnom iz
slinih helenistikih dela, iz grke drame i grkog pesnitva uopte, a pod kraj
Preobraenja slui se i Vergilijem. Ali pored pesnikih izvora kao to su bila
Preobraenja () Partenija iz Nikaje, koji je pisao u Rimu i Napulju
tokom 1. veka st. e., i Preobraenja () Nikandra iz Kolofona (po svoj
prilici 3. vek st. e.), Ovidije se sluio i proznim mitolokim prirunicima.
Kompozicioni princip helenistikih pesama pomenute vrste u osnovi je bio prosto
kataloko reanje kakvo nalazimo ve kod Hesioda, i to manje-vie hronoloko,
kao to je bilo uobiajeno u mitolokim prirunicima. Ali helenistiki pesnici trudili
su se da to vetije i virtuoznije preu sa teme na temu i izbegavali su naroito
monotoniju dueg niza slinih pria i situacija. Tu majstoriju primenjivao je u
svojim Uzrocima () Kalimah (3. vek st. e.), koji daje obavetenja slina
Ovidijevim o uzrocima postanka kultova. U uvodu svoga samo fragmentarno
sauvanog dela ovaj je ueni aleksandrijski pesnik dao i teorijsko obrazloenje
ovakvog postupka. Vidimo da je u duhu helenistike sklonosti prema sitnim i
savreno doteranim knjievnim rodovima, epigramu, elegiji, malom epu, Kalimah
odbacivao veliki spev sa jedinstvenom fabulom i radnjom. Stoga se i reio na
nizanje majstorski uoblienih pria koje, spretno povezane, ine jedno veliko
delo. Isti helenistiki princip kompozicije i istu rafinovanu tehniku povezivanja
primenjuje u Rimu Ovidije, i to sa nesumnjivim uspehom i majstorstvom. Izmeu
pojedinih pria, pa ak i izmeu pojedinih knjiga Ovidijevih Preobraenja nema
sasvim otrih useka i granica. Ovaj moderni i savremeni Rimljanin stvorio je tako
delo koje je po istovetnosti osnovnih tema i veto uspostavljenoj vezi pojedinih
odseka daleko jedinstvenije od Hiljadu i jedne noi gde samo okvirna pria o
eherezadi povezuje raznovrsne pripovesti.

Imao je u rimskoj knjievnosti Ovidije tek mali broj prethodnika, i to redom takve
koji nisu davali velike nizove preobraenja. Jedno preobraenje tema je malog
epa Smirna koji je sastavio neoterik Helvije Kina. U mladosti ogledao se na slinoj
temi i Kikeron u svojoj pesmi Alkiona (Alcyone) obraujui priu o Keiku i Alkioni,
nenim i sretnim suprunicima ije pretvaranje u ptice pria i Ovidije u
Preobraenjima. Nepoznati autor pesme Kiris sauvane u Vergilijevu dodatku
prethodio je u Rimu Ovidiju svojom obradom prie o kralju Nisu i njegovoj keri
Skili koju bogovi zbog izdaje otadbine pretvaraju u morsku pticu kiris, a prijatelj
Vergilijev i Ovidijev, pesnik Ajmilije Maker (Aemilius Macer, umro 16. st. e.) dao je
prvi u Rimu veu zbirku preobraenja u delu Postanak ptica (Ornithogonia)
pisanom prema istoimenom grkom delu pesnika Boja (Boio ili Boios). Od
pojedinanih ajtiolokih pesama rimskih koje su mogle uticati na Ovidijevo delo
treba pomenuti Propertijeve rimske elegije. Pevajui kao i Kalimah o poreklu
starih italskih kultova u elegijskom distihu, a ne u heksametru kao Ovidije,
Propertije je govorio i o poreklu boanstva Vertumna ija je glavna osobina da se
neprestano preobraava. Ovidije je u Preobraenjima ispriao priu o ljubavi
Vertumna i nimfe Pomone. Jo vanija nego za Preobraenja je bila Propertijeva
patriotska i ajtioloka elegija za Ovidijev Praznini kalendar.
Ne samo obimom, ve i sadrinom Ovidije se u Preobraenjima prihvatio
stvaranja krupnijeg dela. Uneo je u Preobraenja ak i neto filosofskih misli, i to
uglavnom stoikih i novopitagorskih. Nema, meutim, u tim malobrojnim
filosofskim dodacima nikakve dubine. Ovidije se nije promenio. Samo se ovla
zainteresovao za novopitagorsko uenje koje se u njegovo vreme irilo meu
rimskom gospodom, pa mu je i sam August, kako se ini, bio sklon. Ovidije je
pitagorska uenja u poslednjoj knjizi dodao svome delu nekako povrno, mada u
sveanom i znaajnom stilskom ruhu, stavljajui ih u usta samoga Pitagore i
drei se propovednikog tona Lukretijeva. Oigledno je da mu je pitagorsko
uenje o metempsihosi, o selidbi dua, dobro dolo. Ono daje tobo filosofsko
opravdanje i jedinstveno znaenje arenom nizu preobraenja jer kako
kazuje u delu Pitagora:
Sve se menja i nita ne propada,
i dah ivota neprestano luta,
ide odande amo, odavde tamo,
zauzima udove bilo kog tela;
iz tela zveri pree ljudskom telu,
ponovo iz nas vraa se u zveri,
al veni dah taj ne gubi se nikad.
Kao to meki vosak otiskom prima
oblike uvek sve nove i nove,
nikad ne ostaje to to je bio
nit oblik jedan uva, al ipak,
bit mu se ne menja, ostaje ista.
Omnia mutantur, nihil interit. Errat, et illinc
huc venit, hinc illuc, et quoslibet occupat artus
spiritus; eque feris humana in corpora transit,
inque feras noster, nec tempore deperit ullo.
Utque novis facilis signatur cera figuris
nec manet, ut fuerat, nec formas servat easdem.

Dobro je Ovidiju sve to slui njegovu pesnikom cilju. Moemo pretpostaviti da

je ba stoga odabrao novopitagorsko uenje, koje je znalo i za predstavu o
hijerarhiji svega to postoji, o lancu ili lestvici bia. Ovidije je bogati svet
grkih mitova o preobraenjima pomou Pitagorina uenja naknadno, s kraja
dela, protumaio mistiko-filosofski, onako kako e miletske prie i avanturistike
epizode svojih proznih Preobraenja u 2. veku n. e. naknadno mistiki protumaiti
i Afrikanac Apulej. Ali razlika je u tome to je Apulej doista bio poklonik mistikih
uenja, dok to Ovidije nije, kao to nije imao ni filosofske ice i pored sentencija
koje esto unosi prema retorskom obiaju u delo. Tako pomou novopitagorskih i
stoikih uenja, pomou tobo hronolokog rasporeda preobraenja od postanka
sveta do Kajsarove smrti, Ovidije svome delu prividno i ovla daje znaaj nekakve
istorije ivota i svemira. Ali na tome ne insistira.
MAJSTOR PRIPOVEDANJA I SENZUALNOG OPISA
193. Sav taj filosofski dodatak zaista i ne moe da promeni i prikrije pravu
prirodu ovog zbornika u kome je Ovidije, majstor pripovedanja, sa mnogo ari i sa
ne manje erotike stvorio delo po ukusu one iste publike koja je eljna lake i
umetniki lepo uobliene lektire oduevljeno prihvatila njegove ljubavne i
ljubavno-didaktike pesme. U Preobraenjima najvie i ima pria o ljubavi,
jednostavnoj i naivnoj ili, ee, nastranoj i udovinoj, pria o branoj vernosti i
zloinakom izdajstvu, tihoj srei i razornoj strasti. Tu su neni ljubavnici Keik i
Alkiona, koji svoju sreu porede sa sreom bogova, ali tu su i nastrane ljubavi
Narkis koga oarava sopstvena slika u ogledalu izvorske vode, Pigmalion
zaljubljen do ludila u kip koji je sam stvorio, Hermafrodit sa kojim se udesno
sjedinila Salmakida, nimfa istoimenog izvora, stvarajui tako dvopolno bie. Evo
prie o sudbini tog sina Herma (Merkura) i Afrodite (Venere), odnosno ajtiolokog
objanjenja arobnog svojstva karskog izvora Salmakide koji ljudima oduzima
mukost:
Otkud taj zao glas da zloudnom talasa snagom
slabi Salmakida telo, razneava dodirom samim
ujte sad. Uzrok je tajna: o dejstvu se rasulo svuda.
edo ljubavi, sinak, kog Merkuru Kiparka rodi,
behu odgajile nimfe u seni peina idskih.
Takav je imao lik, da se lako prepoznati moglo:
ko su mu otac i mati i nazvan je po njima bio.
Tri puta po pet leta kad navri, napusti gorje,
rodni svoj kraj i daleko od Ide, hranilje nene,
radost svu nae u tome da luta kroz neznane kraje,
neznane reke da gleda; i elja svladavae umor.
Gradove Likije proe, pa stie do Karana, prvih
suseda njenih i tu se na jezero nameri neko
prozirno, bistro do dna ni jalovog rogoza barskog
nigde, ni movarne trske, ni site sa bodljavim vrkom.
Bistro ko kristal je svud, a okolo pojas od bujne
vazda zelene trave i lisnatog busenja sonog.
Nimfa stanuje tu; ali neveta lovu, ne ume
niti da odapne luk, ni jelena plahog da goni,
jedinu nju od najada lakonoga ne zna Dijana.
Pria se da su joj esto govorile sestrice njene:

Uzmi, Salmakido, bolan, koplje il tobolac aren,

hajde, tu dokonost silnu zameni bar napornim lovom.
Nit ona uzima koplje, nit uzima tobolac aren,
niti tu dokonost silnu zamenjuje napornim lovom,
nego as udove krasne u bistrome jezeru kupa,
ili razmrsuje kose eljem od imira s gorja
kitorskog, ili za savet ogledalo jezersko pita
ta joj ponajbolje stoji. Dok veo joj prozirni skriva
ari, Salmakida lei na mekom liu i travi.
Katkada bere cvee; pa tako za cveem, sve beru,
ugleda mome i namah svu udnja je obuze za njim.
Mada nestrpljiva silno, ne prie mu pre no to veto
udesi ruho i s panjom se ogleda, proveri izgled,
namesti izraz lica dok sumnje da lepa je nesta.
Tada ga oslovi: Mome, ta ako si bog, jer si stvarno
dostojan imena tog, tad mora bit da si Kupidon!
Blago tvom ocu i majci to rodi te, ako si smrtnik,
blago tvom bratu, blago i sestrici, ako je ima,
blago i dojkinji tvojoj to grudma te othrani svojim,
al izbranica tvoja daleko je srenija jote,
ako si verio koju i smatra je dostojnom braka.
Ako ve takva postoji, dopusti mi potajnu sreu,
ako si slobodan oh! podeli tad sa mnom svoj leaj.
Tada najada zauta, a deak sav rumen od stida,
ne zna on jo ta je ljubav, al sada tek privlaan posta,
rumen ko jabuka s grane u vonjaku s prisojna bila,
ili ko slonova kost u purpuru, ili kad jekom
vapije zvono kroz no za pomo, a mesecu rumen
preliva srebrno elo. Tad nimfa, to elei makar
poljupce bratske, o vrat alabastarski obvi mu ruke:
Prestani" viknu il beim i samu te ostavljam ovde!"
Nimfa se preplai: Strane, ta ostani ti pa se iri,
ja u da odem, i na to okrenu se tobo da ode,
ali se osvre stalno, dok najzad u estar ne zae.
Ubeen da je sad sam, da ga niotkud ne gleda niko,
etaju doe do vode, pa vrhove stopala smoi,
ue do gleanja zatim, talasie nestane gazi.
Za malo, zahvaen blagom prijatnou valova toplih,
zbaci svoj meki ogrta sa udova divnih a nimfa
pade u zanos tek tad i prekrasna nagost mladia
oganj u njoj razbukti, sva plamti i oi joj gore,
ko to se prejasni lik Fojba u punome sjaju
odbija plamenim sevom s ogledala nasuprot njemu.
Ne moe prosto da eka, da due jo odgaa radost,
eli da grli ga, ludi, i ne moe strast da obuzda.
Mladi se rukama pljesnu po glatkome telu pa hitro
u vodu skoi i skladno odbacuje ruke dok pliva,
blista kroz vodeni kristal ko sneni ljiljan il sjajni
kip od slonove kosti kad pokrije prozirnim staklom.

Sad sam pobedila, moj je! uskliknu najada, i smesta

spadoe haljine, skoi i zgrabi ga, momi se ne da,
izmie, ona ga hvata i otima poljupce silom,
ruke joj igraju, klize, za prsi ga hvataju, momi
brani se skolila nimfa odovud, odonud, a on se
otima, migolji, trza, da nekako spase se uda.
Najzad ga obvi i stee, ko zmija kad ptica je carska
ugrabi, u vis ponese, pa vise obavije orlu
glavu i kande, a repom preplete i sputa mu krila,
il ko to mono stablo sve viti ispreplie brljan,
ili ko na dnu morskom kad polip svog dumana epa,
vrsto se pripije uza nj i pipcima sveg ispreplete.
Ne da se Atlantov unuk, ne poputa, ne da on nimfi
uenu radost, a ona pripijena svom snagom uza nj
vrsto ga grlei ree: Nevaljale, bori se samo,
ali mi pobei nee! O, bogovi, dajte da nikad
vie se od mene on ne rastavi ni ja od njega!
Bogovi uslie molbu, i tela se spojie njina,
oblija dva se u jedno pretopie, kao kad neko
sastavi mladice dve, pa obe pod jednom ih korom
gleda gde srastaju skupa, da odsada rastu ko jedno,
tako stegnuti vrsto u zagrljaj srastoe oni.
Nisu to dvoje, ve dvostruki oblik, ni enom ni momkom
ne moe to da se smatra, bez pola, il oba u jednom.
Sad Hermafrodit, kad shvati, da iz vode gde ue mukarcem,
polumukarac izie, razmekanih udova, nean,
isprui nebu ruke i glasom ve nemukim kriknu:
O, oe moj, o majko! Za sina uinite svoga,
koji je po vama dvoma i nazvan: da svaki mukarac
ue li u vodu tu tek napola ostane muko,
dodirom njenim muevnost i snagu da izgubi sasvim.
Ganu se otac i mati, pa nesrenog dvolikog sina
ispune molbu, te kobne u jezero nasue ini.
'Unde sit infamis, quare male fortibus undis
Salmacis enervet tactosque remolliat artus,
discite. causa latet, vis est notissima fontis.
Mercurio puerum diva Cythereide natum
naides Idaeis enutrivere sub antris,
cuius erat facies, in qua materque paterque
cognosci possent; nomen quoque traxit ab illis.
is tria cum primum fecit quinquennia, montes
deseruit patrios Idaque altrice relicta
ignotis errare locis, ignota videre
flumina gaudebat, studio minuente laborem.
ille etiam Lycias urbes Lyciaeque propinquos
Caras adit: videt hic stagnum lucentis ad imum
usque solum lymphae; non illic canna palustris
nec steriles ulvae nec acuta cuspide iunci;
perspicuus liquor est; stagni tamen ultima vivo

caespite cinguntur semperque virentibus herbis.

nympha colit, sed nec venatibus apta nec arcus
flectere quae soleat nec quae contendere cursu,
solaque naiadum celeri non nota Dianae.
saepe suas illi fama est dixisse sorores
Salmaci, vel iaculum vel pictas sume pharetras
et tua cum duris venatibus otia misce!
nec iaculum sumit nec pictas illa pharetras,
nec sua cum duris venatibus otia miscet,
sed modo fonte suo formosos perluit artus,
saepe Cytoriaco deducit pectine crines
et, quid se deceat, spectatas consulit undas;
nunc perlucenti circumdata corpus amictu
mollibus aut foliis aut mollibus incubat herbis,
saepe legit flores. et tum quoque forte legebat,
cum puerum vidit visumque optavit habere.
'Nec tamen ante adiit, etsi properabat adire,
quam se conposuit, quam circumspexit amictus
et finxit vultum et meruit formosa videri.
tunc sic orsa loqui: puer o dignissime credi
esse deus, seu tu deus es, potes esse Cupido,
sive es mortalis, qui te genuere, beati,
et frater felix, et fortunata profecto,
si qua tibi soror est, et quae dedit ubera nutrix;
sed longe cunctis longeque beatior illa,
si qua tibi sponsa est, si quam dignabere taeda.
haec tibi sive aliqua est, mea sit furtiva voluptas,
seu nulla est, ego sim, thalamumque ineamus eundem.
nais ab his tacuit. pueri rubor ora notavit;
nescit, enim, quid amor; sed et erubuisse decebat:
hic color aprica pendentibus arbore pomis
aut ebori tincto est aut sub candore rubenti,
cum frustra resonant aera auxiliaria, lunae.
poscenti nymphae sine fine sororia saltem
oscula iamque manus ad eburnea colla ferenti
desinis, an fugio tecumque ait ista relinquo?
Salmacis extimuit loca que haec tibi libera trado,
hospes ait simulatque gradu discedere verso,
tum quoque respiciens, fruticumque recondita silva
delituit flexuque genu submisit; at ille,
scilicet ut vacuis et inobservatus in herbis,
huc it et hinc illuc et in adludentibus undis
summa pedum taloque tenus vestigia tinguit;
nec mora, temperie blandarum captus aquarum
mollia de tenero velamina corpore ponit.
tum vero placuit, nudaeque cupidine formae
Salmacis exarsit; flagrant quoque lumina nymphae,
non aliter quam cum puro nitidissimus orbe
opposita speculi referitur imagine Phoebus;

vixque moram patitur, vix iam sua gaudia differt,

iam cupit amplecti, iam se male continet amens.
ille cavis velox adplauso corpore palmis
desilit in latices alternaque bracchia ducens
in liquidis translucet aquis, ut eburnea si quis
signa tegat claro vel candida lilia vitro.
vicimus et meus est exclamat nais, et omni
veste procul iacta mediis inmittitur undis,
pugnantemque tenet, luctantiaque oscula carpit,
subiectatque manus, invitaque pectora tangit,
et nunc hac iuveni, nunc circumfunditur illac;
denique nitentem contra elabique volentem
inplicat ut serpens, quam regia sustinet ales
sublimemque rapit: pendens caput illa pedesque
adligat et cauda spatiantes inplicat alas;
utve solent hederae longos intexere truncos,
utque sub aequoribus deprensum polypus hostem
continet ex omni dimissis parte flagellis.
perstat Atlantiades sperataque gaudia nymphae
denegat; illa premit commissaque corpore toto
sicut inhaerebat, pugnes licet, inprobe, dixit,
non tamen effugies. ita, di, iubeatis, et istum
nulla dies a me nec me deducat ab isto.
vota suos habuere deos; nam mixta duorum
corpora iunguntur, faciesque inducitur illis
una. velut, si quis conducat cortice ramos,
crescendo iungi pariterque adolescere cernit,
sic ubi conplexu coierunt membra tenaci,
nec duo sunt et forma duplex, nec femina dici
nec puer ut possit, neutrumque et utrumque videntur.
'Ergo ubi se liquidas, quo vir descenderat, undas
semimarem fecisse videt mollitaque in illis
membra, manus tendens, sed iam non voce virili
Hermaphroditus ait: nato date munera vestro,
et pater et genetrix, amborum nomen habenti:
quisquis in hos fontes vir venerit, exeat inde
semivir et tactis subito mollescat in undis!
motus uterque parens nati rata verba biformis
fecit et incesto fontem medicamine tinxit.'
Ostao je Ovidije ono to je od svoga prvoga stiha bio lascivni pesnik, poeta
lascivus. Iako miran i bez strasti, posmatra koji rauna, Ovidije je uvek majstor
senzualnog opisa, kako to pokazuje i slika spojenih tela Hermafrodita i Salmakide.
Ali ovaj primer pesnikog pripovedanja Ovidijeva pokazuje i to u kojoj je meri
pesnik, kome se retorinost pripisuje kao glavna mana, umeo da se, po potrebi,
oslobodi retorike i da pripoveda smiljeno jednostavno. Razume se, ovaj je artista
znao da pripoveda na razne naine. U tome obilju tonova javlja se i realizam koji
se u slici personifikovane gladi granii s naturalizmom:
Potrai Glad. Sred pustih je goleti ugleda najzad
noktima kako upa i zubima raslinje retko,

upave kose, upale oi, a lice bledo,

sive plesnive usve, eljusti crne i trule,
koa k'o roina tvrda, creva se naziru kroz nju;
ispod bedara krivih izviruju koure suve;
mesto za stomak umesto stomaka, pa veruje prosto
grudni ko da joj visi o kimi, a mravost vema
istakla zglobove sve, naduvene kolena kvrge,
kao dve ogromne guke iskoile petne joj kosti.
... Famem lapidoso vidit in agro
unguibus et raras vellentem dentibus herbas.
Hirtus erat crinis, cava lumina, pallor in ore,
labra incana situ, scabrae rubiginae fauces,
dura cutis, per quam spectari viscera possent;
ossa sub incurvis extabant arida lumbis,
ventris erat pro ventre locus; pendere putares
pectus et a spinae tantummodo crate teneri;
auxerat articulos macies, genumque tumebat
orbis, et inmodico prodibant tubere tali.
Iako se pored ovakvih opisa javljaju i opisi bojeva u pravome smislu herojski i
epski, iako dramatika i patos esto imaju krupne razmere, iako ima i retorskih
deklamacija, jedno od glavnih obeleja Ovidijeva prianja u Preobraenjima je
precizno, konkretno i veoma slikovito prikazivanje. Pored senzualnosti i erotike
stoji idila i romantika, a sirove linosti i okrutne povesti u pesmi ovog salonskog
pesnika mahom gube svoju prvobitnu grubost i tragiku barem u konanom
preobraenju. Tako u prii o Kalisti, koju je Jupiter pretvorio u meku, Ovidije sa
blagim humorom, ali i dirljivo slika pokrete i sudbinu ivotinje svesne svoje
ljudske prolosti, ivotinje koja vie nema rei da iskae svoju ljudsku misao: da
je njen ljubavnik Jupiter bio nezahvalan i nemilosrdan prema njoj.
Nezahvalnog Jupitera ne moe da kori samo dua zna joj.
O, kako esto, u taju ume plae se da legne
lutae poljima svojim, na domaku staroga doma.
O, kako esto gonjahu je psi laju preko stenja
ova, negda lovac, u strahu pred hajkom, progonjena bei;
kad ugleda zveri, skriva se u strahu, zaboravlja ta je
mada sad meka i sama, sva premre kad medveda spazi.
Ingratumque Iovem, nequeat cum dicere, sentit.
Ah! quotiens sola non ausa quiescere silva
ante domum quondamque suis erravit in agris!
Ah! quotiens per saxa canum latratibus acta est
venatrixque metu venantum territa fugit!
Saepe feris latuit visis oblita, quid esset,
ursaque conspectos in montibus horruit ursos.
U toj prii, kao i u mnogim drugima, konano preobraenje ima donekle karakter
nagrade i hepienda, tako vanog za pesnitvo ove vrste. Nesretna Kalisto sree
svoga sina, petnaestogodinjeg Arkada, koji e na nju udariti lovakim kopljem:
Sreta svoju majku. A ona tad zastane malo
ko da prepoznaje sina. Al uzmie Arkad u strahu.
Nepomine te oi, taj uporno u njega uprt
ukoen pogled ga plai, jer ne shvata. Zver bi da prie.

On je preneraen, spreman da prostreli majine grudi.

Ne dade svemoni to, ve ih vihorom oboje zgrabi,
otkloni teki greh; kroz prostranstva ih nebesna ista
u nebo die: dve zvezde, da jedna do druge blista.
Incidit in matrem, quae restitit Arcade viso
et cognoscenti similis fuit. Ille refugit
inmotosque oculos in se sine fine tenentem,
nescius extimuit propiusque accedere aventi
vulnifica fuerat fixurus pectora telo.
Arcuit omnipotens pariterque ipsosque nefasque
sustulit et pariter raptos per inania vento
inposuit caelo vicinaque sidera fecit.
Ima nekakva humanizma i moralizma ak i u povesti o lepome, egocentrinome
deaku Narkisu koji nikome nije hteo da uzvrati ljubav, pa se za kaznu morao
zaljubiti u svoj lik u ogledalu vode:
e neugasiva. Pije, al' e sve nova i jaa:
Zadivljev spazi tad lik svoj u vodi, arko sad ljubi
nasluen oblik i ivot i put pripisuje senci.
Dumque sitim sedare cupit, sitis altera crevit,
dumque bibit, visae correptus imagine formae
spem sine corpore amat, corpus putat esse, quod unda est.
Nije stoga udo to je frivolni Ovidije, koji je hteo tek da lepo pria lepe prie,
uao sa Preobraenjima ak i u srednjovekovnu kolu, mada u poneto
preienom obliku. Jer poneka pria ovog pesnika kao da je puna dubljeg smisla,
u ponekoj ima tragike i ozbiljnog ivotnog iskustva reklo bi se gotovo uprkos
frivolnom pesniku. Ali bilo bi nepravedno i po svoj prilici netano sve te crte
prosto staviti na raun simbolike grkog mita i grkog pesnitva. Da frivolni i
lascivni Ovidije nije i sam bio veliki i osetljivi pesnik rafinovane kulture on ne bi
sauvao, a kamo li samostalno pretopio i modernizovao pesniku sadrinu svojih
uzora. Niti bi fabule starih mitova oiveo onim savremenim, otrim zapaanjima i
psiholoki vernim opisima, da nije radoznalo, sa panjom i darom pravoga
pesnika posmatrao ivot oko sebe. A da nije bilo njegova neobinog pesnikog
dara, ne bi pevao u onom melodioznom i mekom heksametru koji je savreno
prilagoen potrebi tenog i jasnog pripovedanja, a razliit je i od strogog i
sloenog pesnikog izraza Vergilijeva, i od konciznog Horatijeva heksametra
punog dijalokih elemenata iz svakodnevnog govora.
PRAZNINI KALENDAR
194. Odlazak u progonstvo godine 8. n. e. prekinuo je ne samo konano
redigovanje Preobraenja, koja ipak stoje pred nama gotovo potpuno dovrena,
ve i rad na Prazninom kalendaru, pesmi sline ajtioloke sadrine i kataloke
kompozicije, ali drugaija duha. Ovidijev Praznini kalendar (Fasti, 6 knj.) je delo
sastavljeno u elegijskom distihu po ugledu na Kalimahove Uzroke. Rukopis dela
poneo je pesnik i jo ga je u progonstvu doterivao, ali ga nije dovrio. Hronoloki
raspored prema mesecima godine primenio je oko 300. st. e. helenistiki pesnik i
gramatiar Simija sa Roda u svome spevu Meseci (), pa se Ovidije moda
ugledao i na ovo izgubljeno grko delo. Ve je reeno da je imao u Rimu
prethodnika naroito u Propertiju. Ali dok je Propertije u svojim rimskim elegijama
dao samo ogranien broj odvojekih ajtiolokih pesama, Ovidije je u Prazninom

kalendaru hteo da stvori celovito delo slino Kalimahovu vencu ajtiolokih elegija.
Planirao je dvanaest knjiga za dvanaest meseci, ali je do progonstva sastavio
samo polovinu, pa je potom rad na drugome delu prekinuo.
Praznini kalendar u kome se izlae folklor staroga Rima jedini je Ovidijev rad koji
je odista u punoj meri odgovarao duhu Augustove obnove, ili bar nastojao da mu
odgovara potpuno. Kao da je Ovidije osetio da njegova salonska erotika nikako ne
odgovara dvorskoj politici pa je stao da opisuje i objanjava poreklo praznika i
obiaja kako idu hronolokim redom, kombinujui astronomiju sa legendom i
istorijom. Odgovaralo je ovo Ovidijevo delo savremenom ukusu, samo na neto
drugaiji nain nego ona ranija. Izuavao je u to vreme, oko 46. nove ere,
rimski kalendar i ueni gramatiar Verije Flak, iji je Kalendar (Fasti) svakako bio
vaan izvor obavetenja za pesnika Ovidija, kao i Varonove Starine. Astronomska
uenost bila je u modi u Rimu. Astronomijom bavio se nauno i Germanik Julije
Kajsar, posinak Tiberijev od godine 4. n. e., koji je na latinski preveo Aratov
astronomski spev. Germaniku je posvetio Ovidije docnije u progonstvu svoj
Praznini kalendar, prvobitno namenjen Augustu. Ovidiju je sva ta struna i
uena literatura bila pre svega majdan tema i obavetenja. Ipak je radio ozbiljno i
savesno, slino Vergiliju i Propertiju, dajui iscrpne opise kultova i obiaja,
precizne podatke o legendama i verovanjima. Sa Vergilijem i Propertijem delio je
radei na Prazninom kalendaru elju da bude rimski i augustovski pesnik
rodoljub. Naroito Vergiliju, a i Tibulu, blizak je donekle idilinom stilizacijom
legendarne rimske prolosti, stilizacijom u smislu sretnog ivota pastira i seljaka
u jednom neto idealizovanom italskom pejsau. Ali majstorstvo pesnika Ovidija
predanog trenutku u kome je iveo i oaranog civilizacijom svoga vremena ipak
ne sakriva uvek injenicu da je ovaj galantni pesnik u osnovi duboko stran
proslavljanju starine u kojoj on srcem ne vidi minulo zlatno doba, ve mu razum
kazuje da je to prosto sirovija i siromanija prolost. Racionalni Ovidije ne
pokazuje onaj pijetet prema starini i starinskim verovanjima kao Vergilije, ak ih
ponekad na fin nain i proglaava za besmislice. Nije pesnik Ovidije nikada pevao
srcem, ali je za prie grke mitologije imao toplo oseanje koje mu je nedostajalo
za rustine praznoverice italske. To tim vie to je grki mit davao u modernom,
savremenom duhu. U Prazninom kalendaru nalazimo mnoge majstorski
ispriane legende i virtuozne opise, a pored idilinih slika javljaju se, neizbeno,
erotine i senzualne. Ne treba zaboraviti da je delo nedovreno. Nesumnjivo da
ima mnoge umetnike kvalitete, ali je ocena kritiara koji u njemu vide najbolje
Ovidijevo ostvarenje preterana i dri se uglavnom detalja i tehnike virtuoznosti s
jedne, a tobo zdravijeg i ozbiljnijeg duha s druge strane. Takva ocena rukovodi
se samo merilima Vergilijeva i Horatijeva strogog klasicizma, a previa da su
pesniku Ovidiju ozbiljnost i proslavljanje prolosti bili strani.
DELA PISANA U PROGONSTVU
195. Progonstvo nije slomilo pesnikov talenat ni strogom kaznom, ni uslovima
ivota meu varvarima, tekim bar za ostarelog rimskog galana Ovidija. Ali se
izmenio ton Ovidijeve pesme. Postala je gorka i sumorna, ponekad neumereno
ogorena, ponekad neugodno ponizna i moleiva. Pesnikova kuknjava za rimskim
salonima i ulicama kao nova tema sve vie i sve jae se uje u poslednjim
zbirkama eleoja. To su Tugovanke (Tristia, 5 knj.) i Pisma sa Ponta (Epistulae ex
Ponto, 4 knj.) u kojima se pesnik ali na sudbinu i obraa raznim linostima, pre
svega Augustu i Tiberiju, molei pomo i pomilovanje. Neujednaenost kvaliteta

osobina je celokupnog pesnikog dela Ovidijeva, kako se i moe oekivati od

darovitog i nedisciplinovanog umetnika Ovidijeva kova. Elegije odih zbirki
sastavljene su uglavnom u isto vreme. Ukoliko ne prelaze meru u patetici i
retorici, iskrenim tonom esto nadmauju elegije iz mlaih dana, i to naroito u
Tugovankama. Pisma sa Ponta, upuena odreenim linostima, vie su
konvencionalna, esto prazna i neprijatno pokorna, pa i umetniki slabija. Ali
majstor Ovidije majstorski peva svoju veliku tugu za Rimom. Svaka njegova
misao je na obalama Tibra. I kada u Tomima kopni sneg Ovidije vidi oima
seanja drugo prolee, prolee mediteransko, rimsko, gde
sad ljubice veem beru momci,
beru momci, cure razdragane;
svud po polju nesejane nikle,
a livadu zaodelo cvee
ruhom arnim; iz grlaca sitnog
i nevetog poju svojih druga
premalee brbljivim cvrkutom
najavljuje ptiica iz grma;
da okaje to se ogreila
o svoj porod, Prokna, lastavica,
ispod gredlja gronog sagradila
kolevicu, kuicu za mlade.
A semenje pokriveno zemljom,
uureno u Kerere krilu,
ve probilo temenima nenim
pa se zlati iz smekale brazde.
Gde je loze, iz okota starih
svud izdanci probili ve mladi
ali nema na alima getskim
nigde sada, nigde vinograda.
Gde je drvo, ve mu grane pupe,
ve mu sona prostrujala mezgra
ali nema u toj zemlji getskoj
nadaleko stabla nijednoga,
daleko su ume, vinogradi.
Sad je tamo dokolici vreme,
sve po redu igre se smenjuju,
s glagoljivog foruma jenjava
boj reima, prepirke i arke,
mesto zoga trka brzih konja.
Tu orujem nadmeu se lakim,
tu je lopta, tu obrui brzi,
tu je mlade igrom zamorena,
uljem glatkim mae tela mlada,
premorene sad udove kupa
ednom vodom sa sabinskih brda.
Pozorite u punom je jeku,
vri od spletki, svud ujdurme, stranke,
sve tri scene ispunie grajom,
sva tri mona foruma u gradu.

etir puta o, toliko puta,

da se brojem iskazati ne da
srean li je kome je slobodno
da u Rimu danaske uiva!
A ja ovde prolee tek slutim,
jer snegove topi bledo sunce,
jer ne moram vie kopajui
ispod tvrdog leda jezerskoga
mukotrpno da do vode doem.
Vie more nije zaleeno,
niti vie sarmatski govedar
vue Istrom taljige to kripe.
Zamalo e pogdekoja laa
da doplovi, te e pontske ale
opet krma tuinska da krasi.
Ja u udno da nasusret poem,
da pozdravim tuinskog brodara,
da ga pitam ko je i otkud je
i kakvi ga posli vode amo.
A bilo bi udno uistinu
da i ovaj ne dolazi samo
mirno plove' sa susednih ala.
Sa italskih strana nama retko
tek mimogred koji brodar svrati
u tu pusto gde ni luke nema.
Iam violam puerique legunt hilaresque puellae,
rustica quae nullo nata serente venit;
prataque pubescunt variorum flore colorum,
indociiique loquax gutture vernat avis;
utque malae matris crimen deponat, hirundo
sub trabibus cunas tectaque parva facit;
herbaque, quae latuit Cerealibus obruta sulcis,
exit et expandit molle cacumen humo;
quoque loco est vitis, de palmite gemma movetur;
nam procul a Getico litore vitis abest;
quoque loco est arbor, turgescit in arbore ramus:
nam procul a Geticis finibus arbor abest.
Otia nunc istic, iunctisque ex ordine ludis
cedunt verbosi garrula bella fori.
Usus equi nunc est, levibus nunc luditur armis,
nunc pila, nunc celeri volvitur orbe trochus,
nunc, ubi prefusa est oleo labente, iuventus
defessos artus Virgine tinguit aqua.
Scaena viget, studiisque favor distantibus ardet,
proque tribus resonant terna theatra foris.
O quater, o quotiens non est numerare, beatum,
non interdicta cui licet Urbe frui!
At mihi sentitur nix verno sole soluta,
quaque lacu duro non fodiuntur aquae;

nec mare concrescit glacie, nec ut ante, per Histrum

stridula Sauromates plaustra bubulcus agit.
Incipient aliquae tamen huc adnare carinae.
hospitaque in Ponti litore puppis erit.
Sedulus occurram nautae, dictaque salute,
quid veniat, quaeram, quisve quibusve locis.
Ille quidem mirum ni de regione propinqua
non nisi vicinas tutus ararit aquas.
Rarus ab Italia tantum mare navita transit
litora rarus in haec portubus orba venit.
Neka su nam dela Ovidijeva izgubljena. Znamo da je sastavio Knjigu protiv ravih
pesnika (Liber in malos poetas) i neke prigodne pesme, svadbene i utene,
upuene poznanidima i vladaru. Imamo neto fragmenata iz Ovidijevih epigrama,
jednu prijapsku pesmu, odlomke nekog izvoda iz Aratova astronomskog speva. U
progonstvu znamo da je sastavio i neku pesmu na getskom jeziku, a sauvane su
nam jo neke posebne pesme iz toga vremena pesnikova ivota. Saznao je
pesnik da u Rimu jedan od njegovih nekadanjih prijatelja istupa protiv njega,
stvara neprilike njegovoj eni i pokuava da se domogne njegova imanja. Ovidije
iskaljuje svoj bes u pesmi Ibis (Ibis), sastavljenoj po ugledu na istoimenu
Kalimahovu pesmu, u kojoj je ueni helenistiki pesnik napadao svoga takmaca
Apolonija Roanina. Ptica ibis, dobro poznata u Aleksandriji, bila je na glasu po
svome neistom ivotu. ini se da se Kalimah u nama izgubljenoj pesmi posluio
samo imenom ove zloglasne ptice, jer tako ini i Ovidije da bi na svoga
neprijatelja, poznatog samo pod tim imenom, obilno prosuo grdnje i kletve.
Mrani i sloeni opisi ine da ova pesma modernom itaodu nije nimalo
privlana. U oblasti pesnikog eksperimenta i igrarije spada i alegorina pesma
Orah (Nux) kuhnjava jednog oraha zbog silnog kamenja kojim ga zasipaju
prolaznici da bi se dokopali njegovih plodova. Orah je sam nevini pesnik koga
progone njegovi neprijatelji, a ova tema poznata je u helenistikom sitnom
pesnitvu. Neki strunjaci misle da pesma i nije Ovidijeva i da potie iz neto
poznijeg vremena, ali je rukopisna tradicija jednoduno pripisuje Ovidiju, a jeziki
i metriki ne razlikuje se toliko od ostalog pesnitva Ovidijeva da bi je morali
proglaavati neautentinom. Krugu didaktikog helenistikog pesnitva pripada
nedovrena Ovidijeva pesma O ribarstvu (Halieutica) koja nam pokazuje kako
pesnika preduzimljivost Ovidija nije naputala sve do smrti. Ovom poslednjem
periodu pripada moda i prevod Aratovih Nebeskih pojava () od kojeg
nam je preostalo svega nekoliko redi.
Poslednji veliki pesnik Augustova vremena, Ovidije, besumnje je jedan od
najveih artista rimske poezije uopte, iako esto frivolan, naroito u prvim
pesmama, a jo vie banalan i konvencionalan u poslednjim. Usavrio je do
krajnje mogunosti strukturu elegijskog distiha koji je kod njega jasan, elastian i
potpuno proziran. Mada u glavnom delu, u Preobraenjima, ima mnogo mesta
koja pokazuju njegov nesumnjiv talenat za epsko izlaganje, ipak on nije sabrao
toliko snage da se ogleda na jednom velikom epu s jedinstvenom temom.
Vergilijev heksametar nije ni izdaleka tako gibak kao Ovidijev, niti Vergilijev
renik obiluje tolikim novinama kao to je to sluaj kod ovog najblistavijeg
latinskog retoriara stiha. Ovidije nije bez originalne invencije, iako u svojoj
retorskoj fabrici razrauje i prerauje razne teme i mogive preuzete od svojih
prethodnika, grkih i rimskih. Sa lakoom pravi stihove, pune duhovitosti i

uenosti iji teret lako nosi. Nema moralne snage bez koje je teko zamisliti
veliku poeziju. On je veliki pesnik lake zabave i sitnih vatrometa koji esto
zagolicaju, ali niti pokreu niti uzdiu. Posle njega i posle Augustove obnove nije
teko uoiti ko je odneo pobedu u rimskom drutvu: Augustova vrlina (virtus)
morala je ustupiti mesto Ovidijevim ljubakanjima (amores). itajui Svetonijevu
biografiju Augustova naslednika Tiberija mora se priznati da je Ovidije ipak imao
uzdrljivosti i stida i pred potomstvom on nije dao punu sliku razobruene
senzualnosti i frivolne erotike koja je carovala u carskom Rimu. Retorika, koju je
Ovidije jo umeo da ogranii i podredi pesmi, liila je ivotnih korenova rimsku
poeziju. Nastavljajui putem kojim ju je poveo Ovidije, ona je uskoro posle njega
postala knjika igrarija sa neto duha, a vrlo malo oseanja, ak i onda kada se
slui krupnim reima pozajmljenim iz retorske kole. Kao pripoveda u
heksametru prevazilazi Ovidije gotovo sve svoje rimske prethodnike, a na grkoj
strani ravan mu je samo ueni Kalimah, iji su novi fragmenti Uzroka pokazali
kako se rediguju i modernizuju stare legende kad se preko njih prebaci laki veo
galantna humora i fine ironije. Ovidijevoj Muzi, koja je kroz etrdeset godina bila
plodna i aktivna sve do poslednjeg pesnikova daha, nisu udarile peat ozbiljnosti
ni este moralne maksime i pouke: uvek je nastojala da bude dopadljiva.
UTICAJ OVIDIJEVA PESNITVA
196. Kao majstor pripovedanja, psihologije i erotike koga je samo zla sudba
naterala da u Tugovankama peva sopstveni jad, Ovidije je pretea pisaca
galantnih ljubavnih novela i romana, Ariosta i srodnih novolatinskih talenata. Sve
do progonstva mnogo proslavljeni Ovidije doiveo je posle godine 8. n. e. da se
njegova frivolna dela uklanjaju iz javnih rimskih biblioteka. Ali njegovu
popularnost nije mogla smanjiti ova administrativna mera. Kao i Vergilijevi i
njegovi stihovi naroito oni sentenciozni bili su u ustima iroke publike i
nalazimo ih po zidovima kua u Pompejima. Njegova arobna pripovedaka
vetina i njegove privlano formulisane sentencije uinile su da ga je prigrlio i
hrianski srednji vek na latinskom Zapadu i dao mu mesto i u kolskoj nastavi, u
preienom tekstu i alegorikoj, moralistikoj interpretaciji. Tako je bio i u
rukama srednjovekovne italake publike koja je njegovo delo marljivo listala i
izuavala. ak su pod njegovim imenom objavljivani i raznorazni falsifikati. U 13.
veku Preobraenja su prevedena i na grki, pa je zahvaljujui Maksimu Planudu
ovaj zbornik antikih, naroito starogrkih mitova dospeo i u ruke Vizantinaca. U
srednjovekovnoj francuskoj knjievnosti Ovidijev je uticaj bio jai od svih ostalih
uticaja antikih pisaca. Nekako je frivolni i graciozni umetnik Ovidije bio najvie
francuski" od svih Rimljana. Da bi se uoila neobina popularnost Ovidijeva u
srednjovekovnoj Francuskoj dovoljno je pomenuti da je ve u 12. veku bilo
nekoliko francuskih prevoda Ovidijeve Ljubavne tehnike. I mada u osnovi frivolan
i racionalan Ovidije je doprineo onom sentimentalnom i romantinom vidu koju
ljubav dobija u srednjovekovnom avanturistikom romanu. Razlog za takav razvoj
bio je dublji. Ve smo govorei o Katulu, Horatiju i Propertiju govorili i o razvoju
erotike u antikom Rimu i u srednjem veku. Veza tog srednjovekovpog razvoja sa
feudalnim drutvom, sa vitekim moralom i vazalskim odnosom, dvorskim
paevima-pevaima, zapadnoevropskim kultom iste Bogorodice i hrianskim
asketizmom oigledna je. Ali i tome vitekom svetu i njegovim pesnicima i
pismima Ovidijev prikaz ljubavi kao ratovanja i Ovidijeve idiline i udnovate
prie o velikim ljubavima i ljubavnim avanturama pruale su materijala i uzore pri

sastavljanju ljubavno-avanturistikih povesti. Tako e u Ovidija majstorski

ispripovedana pria o vavilonskim ljubaznicima Piramu i Tizbi uivati ogromnu
popularnost i javljati se u najraznovrsnijim varijantama po pesmama
provansalskih trubadura, francuskih, izalijanskih i drugih pesnika, kod osera,
Bokaa, Tasa, ekspira itd. Bokao je u mladim danima bio Ovidiju veoma blizak.
S pravom se govori o srodnom duhu i tonu Bokaova Dekamerona i Ovidijevih
pesama, naroito Ljubavi i Preobraenja. U poznijim godinama Bokao se opet
vie pribliio hrianstvu, pa je i Ovidija napustio.
Treba pomenuti i veliki uticaj Ovidijevih pesama, naroito Preobraenja, na
renesansno slikarstvo. Ilustrovana izdanja doprinela su tome uticaju, koji je bio
izrazit i u srednjem veku kada se scene iz Ovidijevih Preobraenja javljaju ne
samo u mitolokim prirunicima ve i na likovnim ukrasima crkava i drugih
zgrada. U doba preporoda javljaju se i naroiti prirunici za slikare sa uputstvima
kako valja predstavljati antika boanstva i mitoloke scene iz Ovidijevih pesama.
Ovidijeve teme obrauju mnogi slikari, kao Manzenja (14311506) ili orone
(14781510). Godine 1445. Antonio Filarete je na bronzana vrata crkve sv. Petra
u Rimu stavio, pored pria iz hrianskih knjiga, i esnaest pria iz Ovidija.
Poetkom 16. veka u poznatoj vili Farnesini u Rimu pored Rafaelove Galateje
Sebastijano del Pjombo (14851547) stavlja scene iz Preobraenja. U Veneciji se
oduevljava Ovidijevim temama Ticijan (14771576). Bernini (15981680)
stvara Apolona i Dafnu, Rubens (15771640) sa svojim saradnicima za panskog
kralja Filipa IV slika ceo diklus najpoznatijih scena iz Preobraenja. Razume se da
ue za sve mnogobrojne renesansne slikare i vajare uvek neposredni izvor bilo
Ovidijevo delo, ve esto i mitoloki prirunici kao i dela starijih majstora. Ali
glavni podstrek stvaranju ovog obilja slika sa mitolokom tematikom daje
Ovidijevo delo.
Ovidijeva mitologija, erotika i senzualnost ostavljaju duboke tragove u pastorali U
Francuskoj pisci Plejade mnogo mu duguju. Ovidije je naao mesto i u operi, i to
od prvih njenih koraka. Monteverdi (15671643) i Gluk (17141787) idu istim
puzem, kao v mnogi drugi. ekspir se veoma esto sea Ovidija, ak i navodi
latinske stihove iz Ovidijevih pesama, to je u njegovu delu inae retko. U 17.
veku bile su naroito u modi slobodne i golicave obrade pria iz Ovidija. I
puritanac Milton duguje veoma mnogo renesasnom oduevljenju za Ovidija.
Znamo da je slepi pesnik najradije sluao kako mu itaju Homera, Euripida i
Ovidijeva Preobraenja. Ne samo u Miltonovim elegijama ve i u Izgubljenom raju
ima mnogo tragova Ovidijeva uticaja, naroito u opisu haosa, stvaranja, raja,
sagreenja, potopa. Miltonova Eva upoznaje svoju lepotu i privlanost kao i
Ovidijev Narkis. Ali s izmakom preporoda i u Frakcuskoj i u ostalim evropskim
zemljama Ovidijev uticaj poinje da bledi, mada se do dana dananjeg osea u
knjievnosti i umetnosti uopte. Meu Slavenima imao je velikog potovaoca u
Pukinu. Iako se posle Pusena (15931667) i Kloda (16001682) slikari vie ne
dre Ovidija, koga su se mnogi ranije drali kao neke biblije, Ovidijeva
Preobraenja inspiriu i dalje likovne umetnosti. Pikaso (roen 1881) je ilustrovao
g. 1931. jedan francuski prevod Ovidijevih dela, objavljen samo u malom broju
luksuznih primeraka.
I u naem renesansnom pesnivu ostavila je Ovidijeva poezija mnogo tragova,
vie nego dela ostalih antikih pesnika. Parafraze, imitacije i odjeci Ovidijevih
stihova esta su pojava u latinskim stihovima naih humanista, meu kojima se
izdvaja kao Ovidijev podravalac Juraj igori (Georgius Sisgoreus) koji je

objavio dve knjige latinskih elegija u Mlecima 1477. godine. Krajem 15. veka
nalaze se u ljubavnim pesmama ika Menetia (14571501) sastavljenim na
naem jeziku mnogi odjeci iz Ovidija, ali je taj uticaj, ini se, preteno posredan, a
slino i kod Dora Dria (14611501) ije je Uzdisanje za dragim (pesma 51) po
svoj prilici sastavljeno po ugledu na Ovidijevo pismo Sapfe Faonu, jer u njemu
nalazimo i parafraze Ovidijevih stihova. Ali oko 1520. nastaje ve i najstariji
sauvani prevod iz Ovidija, jedno pismo iz Legendarnih ljubavnica. To je pismo
Pari Jeleni (Neg. 15) koje je preveo Hanibal Luci (oko 14851553). Uskoro
potom posveta je iz godine 1528 daje Petar Hektorovi (14871572)
prevod Ovidijevih Lekova od ljubavi pod naslovom Od lika ljuvenoga (v. Graa za
povijest knjievnosti hrvatske 1 1897, 17, priopio Sime Ljubi). Frivolnost i
erotika Ovidijeva mogli su i u prevodima izazvati hrianski otpor i kritiku, pa
Luci kazuje da e iz njegova prevoda ene najbolje videti kakve ne treba da
budu, dok Hektorovi izostavlja neke odeljke Ovidijevih Lekova od ljubavi i daje
delu vie moralistiki ton istiui ono to antiki pesnik peva prema stoikim i
epikurskim shvatanjima o opasnostima koje ljubav krije. Naitani i ueni Mavro
Vetranovi avi (14891576) takoe, to posredno, to neposredno uzima
elemente i mitske pripovesti iz Ovidija, dok Brne Krnaruti (1515/201563), kao i
toliki evropski pesnici, daje u spevu Piram i Tizba ne samo proirenu, ve i veoma
samostalnu mada pesniki slabu obradu pripovesti poznate iz Ovidijevih
Preobraenja. Neto skraena prerada Ovidijeva desetog pisma iz Legendarnih
ljubavnica je jedanaesta pesma Saba Bobaljevia Mietia (1329/301383) koja i
nosi naslov Arijadna u odijeljenju Tezea govori.
Kako je poznato, sa Dinkom Ranjinom (15361603) dubrovako renesansno
pesnitvo se okree mnogo odreenije no dotada neposredno antikim uzorima,
naroito rimskim, pa se u njegovim stihovima stoga i nalaze brojni tragovi i
Ovidijeva neposrednog uticaja. Ima takvih tragova dosta i u pesmama Dinka
Zlataria (13381609) koji je svoj nesumnjiv prevodilaki talenat pokazao ne
samo u prevodu Sofoklove Elektre sa grkoga ve i u uspelom prevodu popularne
Ljubavi Pirama i Tizbe iz Ovidijevih Preobraenja, za koji Pavle Popovi kazuje da
je jedna od najlepih stvari u dubrovakoj knjievnosti 16. veka. Evo iz
Zlatarieve Ljubavi Pirama i Tizbe odlomka u kome Ovidije pria kako Tizbu goni
lavica i kako Tizba beei gubi svoj veo:
velom se pokrivi iz kue otide
(za ljubav sve smivi) i na grob pride;
pod dubom tuj side mnei bit estita,
kad evo izide lavica srdita
ka usta polita sva krvi noae
od volov kih sita na ivcu pit hae.
Tizba, jer svijeae mjesec, kad ugleda
gdi z dale iae strana zvijer naprijeda,
sva strahom uspreda i skrit se elei,
u spilu sva blijeda, htije prid njom utei,
put koje bjeei, veo s kijem se odpravi
spuznuv joj niz plei, za sobom ostavi.
Callida per tenebras versato cardine Thisbe
egreditur fallitque suos adopertaque vultum
pervenit ad tumulum dictaque sub arbore sedit:
audacem faciebat amor. Venit ecce recenti

caede leaena boum spumantes oblita rictus

depositura sitim vicini fontis in unda;
quam procul ad lunae radios Babylonia Thisbe
vidit et obscurum timido pede fugit in antrum
dunque fugit, tergo velamina lapsa reliquit.
Piram nalazi veo koji je okrvavila lavica i, mislei da je Tizba poginula, izvri
samoubistvo. Tu je i ajtioloko tumaenje kako je od njegove krvi plod duda dobio
crvenu boju:
Mnogo krv izide s naglosti putena,
ka tokom otide vrh duba zelena;
kako cijev mjedena kada se od zgori
gdi bude spojena, koji as otvori,
otide van gori voda u visinu,
i plaho amori kroz malu puklinu.
Krv uz dub kud minu, voe toj polivi,
u udnu nainu bi crno stamnivi,
i svud se razlivi murve jo namasti
korijen, polit bivi crvenom tom masti.
... eruor emicat alte
non aliter, quam cum vitiato fistula plumbo
scinditur et tenui stridente foramine longas
eiaculatur aquas atque ictibus aera rumpit.
Arborei fetus adspergine caedis in atram
vertuntur faciem, madefactaque sanguine radix
purpureo tingit pendentia mora colore.
Pesnikov sin, imun Zlatari, prevodio je u osmercu Ovidija, i to prvu knjigu
Preobraenja (Pritvorba) i Knjige Leandrove iz legendarnih ljubavnica (Her. 17), ali
sa manje uspeha nego njegov otac, pa je te prevode doterao i preradio Ignjat
ori, i te su orieve obrade poznatije od prve versije imuna Zlazaria (Opis
zlatnoga veka i Opis eleznoga veka iz Zlatarieva netampanog prevoda
Pretvorah Ovidovih, Danica Ilirska 3, 1837, 19, 76 i 23, 92). Pored prevoda stoje
neprestano odjeci i parafase Ovidijevih stihova unesene u originalne pesme.
Takvih reminiscencija ima dosta Divo Buni Vuievi (1591?1658) i one esto
pokazuju kako je samostalno bilo ovo podraavanje i kako doista pesnika i
produktivna ova imitacija. Kao primer neka poslue stihovi iz Plandovanja:
Bjei mladost, dni odhode
vele bre, vele plae
negli istoga vira vode,
i ka se u njim sjena kae.
Tijekom kratka lete ljeta
sve pod suncem satire se
nae doba ne vragi se.
Ludite: eunt anni more fluentis aquae;
nec quae praeteriit, iterum revocabitur unda,
nec quae praeteriit, hora redire potest.
Utendumst aetate: cito pede labitur aetas
nec bona tam sequitur, quam bona prima fuit.
Nali su Ovidijevi stihovi mesto i u Bunievim Pastijerskim razgovorima,
izdanicima Teokritove i Vergilijeve bukolike. Tako u treem Razgovoru pastir

Medan slavi vijek zlaeni i opisuje gvozdeno doba prema stihovima Ovidijevih
Preobraenja (1 89 i d., 128 i d. 144 i d.). Odnos ovih prepeva-parafrasa unetih u
originalnu Buniezu pesmu, prema prevodima imuna Zlataria i potonjoj obradi
Zlatarievih prevoda koju je dao Ignjat ori trebalo bi jo preciznije odrediti.
Dubrovaka knjievnost 17. veka duguje, slino italijanskoj, i u drami mnogo
antikom pesnitvu, i to naroito Vergilijevu epu i Ovidijevim Preobraenjima i
Legendarnim ljubavnicdma, a poneto i manjim rimskim piscima epova, Valeriju
Flaku, Statiju, Klaudijanu. U renesansnoj drami Ovidijeve su teme mahom
obraene jo mnogo samostalnije nego u lirici, i mahom je jo tee utvrditi radi li
se o neposrednom ili posrednom uticaju Ovidijevu. Ovidijeve teme daje u svojim
mitolokim dramama Atalante i Elena ugrabljena Junije (Dono) Palmoti (1609
1657). Njegovo je Natjecanje Ajana i Ulisa za oruje Akilovo dobrim delom samo
slobodni prepev iz Preobraenja (13, 1398). Ali tome je razlog svakako i sam
dijaloki oblik uzora. Nije bilo teko poznatu retorsku raspru ovih junaka, koju
Ovidije daje preteno u direktnom govoru i prema ablonu besednikih
deklamacija, okrenuti bez veih odstupanja sasvim u dijalog. Palmotieva Elena
ugrabljena dramatizacija je Ovidijevih pisama Parid Heleni i Helena Paridu iz
Legendarnih ljubavnica (Neg. 16 i 17). Lirski elementi, muzika pratnja i omiljeni
hepiend pribliava ove dramatizacije melodrami i tragikomediji. Istim putem
poao je i Divo Gueti mlai (poginuo prilikom zemljotresa 1667) sa svojom Io,
dramatizacijom prie iz prve knjige Preobraenja Ovidijevih. Za dubrovaku i
italijansku renesansnu melodramu vezana je i pesma Olimpija Birenu koja se
pripisuje Antunu Gleeviu (16591728), ali postoje sumnje u njenu
autentinost. Po tipu ova poslanica" odgovara pismima Ovidijevih Legendarnih
ljubavnica, ali se s jedne strane ukazuje na njenu slinost desetom Ovidijevu
pismu (Arijanda Teseju), dok to s druge strane treba da bude proiren monolog iz
Gleevieve Olimpije osveene, koja je prerada istoimene drame mletakog pisca
Aurelija Aurelija.
Duhom svoje senzualne i frivolne ljubavne pesme blii je Ovidiju nego Petrarki
Ignjat ori (16751737). Na poetku njegovih Pjesni ljuvenih i stoje stihovi u
kojima se obraa Ovidiju reima:
K tebi dooh po prilici
er si mnogo slian meni:
obadva smo mi pjesnici,
i pjesnici zatravljeni.
Kao da je u tim pesmama doista oiveo Ovidije, frivolni lovac i neumorni vojnik
na ljubavnom bojitu. Sve se u ljubavnoj igri svodi i kod naeg pesnika na
snalaljivost i tehniku osvajanja, a enska ast tek je puki privid:
er as drugo, vjeruj, nije
negli astnom da te reku.
Dobrog poznavaoca Ovidijeva pripovedakog dela otkriva i oriev venac
pripovedaka u stihu Razlike zgode nesrene ljubavi u kojima nalazimo i prie iz
Dekamerona Bokaova i Ovidijevu priu o Piramu i Tizbi koji su promenili imena u
Ljubmir i Raklica (zgoda 5). Kako smo videli ori je i prevodio Ovidija, odnosno
doterivao pomenute prevode imuna Zlataria, koji mu je bio praujak.
U 18. veku niu se dalje prevodi Ovidijevih dela. Prva dva pisma iz Legendarnih
ljubavnica (Penelopa Uliksu i File Deiofontu) preveo je Petar Bokovi (1706
1727), brat Ruera Bokovia. Meu ovim dubrovakim prevodiocima Ovidija
istiu se Josip Betondi (umro 1764) i njegov sin Jakov koji su preveli sva pisma

Legendarnih ljubavnica (prevod objavljen u Dubrovniku 1849). Pisma Brizeide

Ahilu (3), Fedra Hipolitu (4), Dejanira Herkulu (9), Hipermnestra Linku (14) preveo
je Franatica Sorkoevi (17061771), a pisma Kanae Makareu (11) Ivo Altesti
(18. v.). Iz Ovidija je prevodio u osmercima i Marko Brijer Derivo (1765?1823)
(rkp. br. 141 Naune biblioteke u Dubrovniku, isp. V. Vratovi A 4, 1954, 273).
Toj dubrovakoj prevodilakoj tradiciji pripada sa svojim prevodima iz Ovidija i
uro Hia (17521833), poznat naroito po svome prevodu celokupnih dela
Vergilijevih i celokupne lirike Horatijeve. U dvanaestercima Ovidija je prevodio i
Antun Na (roen 1774), koji je iveo u Zagrebu i Budimpeti, ali je samo jedan
deo tih prevoda objavio.
Srpskohrvatski prevodi Ovidijevih dela: Kako se vidi iz navedenoga, Ovidije je vrlo
rano naao ceo niz prevodilaca koji nisu davali samo prevode odlomaka ve i
celih pesama kao Hanibal Luci (oko 1520 Pari Jeleni, Her. 15), Petar Hektorovi
(oko 1528 Od lika ljuvenoga, Graa za povijest knjievnosti hrvatske 1, 1897, 1
7), Dinko Zlatari (Ljubav Pirama i Tizbe, Metam. 4. knj. prva pria), imun
Zlatari (1. knjiga Pritvorba i Knuie Leandrove, Metam. 1, Neg. 17), ije prevode
iz osnova prerauje Ignjat ori, Petar Bokovi (Her. I i 2), Josip i Jakov
Betondi (Heroides, Dubrovnik 1849), Franatica Sorkoevi (Neg. 3, 4, 9 i 14), Ivo
Altesti (Her. 11), Marko Brijer Derivo, uro Hia (umro 1833, v. alosnijeh knjiga
III, Slovinac 3, 1880, 18, 341342), Antun Na (1774 oko 1850) Publijua
Ovidija Nasona alostnih knjiga perva (Trist. I 110; rkp. u Sveuilinoj bibl. u
Zgb. R 3655, rukopis zavren dana 30 Travnja 1809), Iz Publije Ovidije
Nazona... alostnicah (izbor iz Tristia 12, II, III 7, IV 3, 7,9, V 3, 2, odlomak Ex
Ponto 14, rkp. u Sveuilinoj bibl. u Zgb R 3700, prema Vl. Dukat Rad JAZIU 214,
str. 127 i 135), Priobrazne pisme (Metam., rkp. pominje afarik Gesch. d. sudslav.
Lit. II 153, ali je potom izgubljen isp. Vl. Dukat o. s. 127 i 136), objavljeno: Piram i
Tizba pod naslovom Iz IV. Priobrazne knjige Pisma II, Novi i stari kalendar iliriki
za prosto godite 1813 (Peta 1813), Plano-Pjevka Trea iz Perve knjige
alostnicah (Trist. 1 3, nepotpuno, 100 st. prevoda), Novi i stari kalendar iliriki
za prosto godite 1814, Peta 1814, Iz alostnicah Knjige Tree Plano-Pjevka VIIa (Trist. III 7, objavio iz rkp. Vl. Dukat Rad JAZIU 215, Zgb 1916, str. 139142).
Potom su iz Ovidija prevodili: Avram Mrazovi P. Ovidija Nasona Pealnih knjiga V,
Budim 1818, P. Ovidija Nazona od Ponta knjiga IV, Budim 1818, Vasilij Suboti iz
Ovidija Irojstvenih. Ipermestra Linkeju (Neg. 14), LMS 7, 1831, 25, 6470, Ivan
Trnski Trist. I 3, Vienac 5, 1873, 38, 585596, J. Dimitrijevi Ikarus (Metam.),
Bunjevaka i okaka vila 4, 1874, 17, 6768, Toma Mareti Trist. III 7, Vienac 6,
1874, 31, 484485 (isto St. Senc Primjeri 2. izd. 1910 179180 i 3. izd. 1920 str.
196), Iz Metamorfoza I 89-162, VIII 183190, 193235, XIII 1395 (2. izd.
manje i 3.), P. Ovvdija Nazona Metamorfoze, Zagreb 1907, Ivan Despot Nestavnu
prijatelju, Iskra 2,1885,19,147148, T. Belamari Ovidijeve tune pjesme,
Hrvatska (Zadar) 8, 18921893, br. 2, 4, 6, 8, 10, 11, 12, F. Miler etiri dobi
svijeta (Metam), Pobratim 4 189394, 10, 145146, Iz Tualjka" (Trist. 4, 10) St.
Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 207 (i 2. izd. 1910 181184, i 3. izd.), Iz Fasta II
193242 St. Senc Primjeri 2. izd. 178179, Hugo Badali Nioba (Metam.),
Pobratim 8, 18971898, br. 3, 4, 5, str. 3334, 4950, 6566, Ferdo Paur
Izabrane pjesme (za kol. potrebe po knjizi L. Jurmia) Varadin s. a. (2. izd.
Varadin 1903), Todor Koblika Faeton (Metam.), Gradina 2, 1901, br. 2627 str.
403406, Nioba (Metam.), Gradina 2, 1901, br. 32, str. 476478, Niko Majnari
(signirani G. B., isp. T. Smerdel A 8, 400) Arion (Fast.), Pobratim 12, 1901

1902, 4, 89, Dragutan Kipati Publ. Ovidija e libris tristium, Ex Ponto, e libris
Fastorum (no 3. k. izd. Leonarda Jurmia), Zagreb s. a. (i 1905), Anonim
Metamorfoze u hrvatskom prijevodu, kolski vjesnik (Sarajevo) 15, 1908, jan.
febr. 101111, mart 193198, april 283288, Anonim Iz IV. preobrazne knjige
Popevka II, Novi i stari kalendar horvacki 1913, R. (?) Kuga, Epoha, besplatan
zabavnik II, 1920, 55, 4, Jovan Kangrga Nioba, Venac 7, 19211922, 3,194200,
Piram i Tizba, Venac 7,19211922, 7,492496, M. Delevardo abe (Met.) Venac
7, 19211922, sv. 910, str. 694695, Nikola op Zemlja snova (Metam.), SKG
34, 1931, 4, 262 (isto i pod naslovom Dvori sna, Ant. svjetske lirike, Zagreb 1956,
132), Keiks i Alkiona (Metam.), SKG 36, 1932, 6, 423425, Kazna Erisihtona i
njegove keri (Metam.), Kritika III, 1932, V, sv. 35, 9399, Nikola Hakman
Prevodi (iz pounih pesama i tunih (emernih) pesama ex libris tristium),
Beograd 1935, Anonim Pitagora, drevni prijatelj ivotinja, Zatitnik 6, 1940, sv. II,
23, 15, Anonim ujmo i ovaj glas. Protiv ubijanju ivotinja (Metam.), Put zdraelju
1940,1112, Anonim Najzdravija hrana, Glasnik podmlatka crvenog krsta 20,
194041 2, 12, Slavko Tekli Moj vjekopis, Narataj slobode 2, 1943, 2 (9), 3
(10), 4 (11), Katarina Anti Rajevi Amores (odlomak), Knjievne novine 16, IX
1956, VII, 24. Mladen S. Atanasjevi Ljubav Pirama i Tizbe (Metam. IV 55 -163),
Orfej i Euridika (Metam. X 1-77), Prolee u Tomima (Trist. III 12), Opis zime u
Tomima (Trist. III 10), Moji jadi (Trist. IV 6), enin roendan (Trist. V 5). Dedal i Ikar
(Metam. VIII 184 - 235) Rimska Lirika, Beograd 1961, str. 193-211.
KRITINA FAJDROVA BASNA. STOIKI SPEVOVI O ASTRONOMIJI,
ASTROLOGIJI I VULKANIZMU
BASNA U ANTIKOJ KNJIEVNOSTI
197. Poetkom 1. veka n. e., u vreme Tiberijeve vladavine, rimska knjievnost je
pored didaktikih spevova, naroito astronomske i astroloke sadrine, potpuno
osvojila i jedan grki knjievni rod koji dotle u Rimu nije imao posebnih
predstavnika basnu. Pojedinano basna se javljala ve i ranije u rimskim
pesnikim delima, naroito kod pisaca satira, ali prvu zbirku basni sastavlja u
Rimu tek stranac Fajdar. Ostao je usamljen, izolovana pesnika linost. Na
latinskom jeziku je davao rimskoj publici basnu legendarnog grkog basnopisca
Ajsopa, koji je prema antikom shvatanju bio pronalaza () ovog
knjievnog roda. Nema sumnje da je kod Vavilonaca, Egipana i drugih naroda
starog Orijenta basna bila dobro poznata. U orijentalnim despotijama mogla je
zgodno posluiti kazivanju onoga to se na drugi nain nije ni smelo ni moglo
kazivati. Sami grki knjievnici, Ajshil, Aristofan, Platon, Kalimah, znaju za strano
poreklo basne, pominju kao njenu otadbinu Libiju, Egipat, Lidiju, Sibaridu.
Svakako da antiki izvori ne kazuju sluajno kako je tobonji pronalaza grke
basne Ajsop bio poreklom iz Lidije, ili Frigije, ili Trakije. Sve su to znaci koji govore
o stranom i starom poreklu grke basne, jer je Orijent prava domovina
profesionalnih pripovedaa, poevi od Herodotovih informatora do eherezade.
Ipak pitanje o poreklu i nainu postanka evropske basne, tj. Ajsopove grke
basne, nije pouzdano reeno. To i nije udno jer je ovaj knjievni rod ponikao iz
folklorne knjievnosti u kojoj irom sveta nalazimo sline motive i oblike o ijem
se srodstvu vrlo teko moe pouzdano suditi. Najvie se raspravljalo o odnosu
grke i indijske basne, jer su neki strunjaci u Indiji traili pradomovinu basne i
basnopisaca. Ali velike zbirke indijskih basni svakako su mnogo mlae od basni

Ajsopovih pa i sami ispitivai indijske knjievnosti ne govore odlunije o indijskom

poreklu evropske basne. Pokazalo se da su zajedniki tipovi basne u Ajsopovoj i
indijskoj basni prilino retki, i da su te podudarnosti mogle nastati bilo nezavisno,
bilo zahvaljujui uticaju grke basne koja je na istok prodirala u helenistiko
doba, posle Aleksandrovih osvajanja, sasvim kao i grka drama i grka likovna
umetnost. Tako sloeno i zanimljivo pitanje o poreklu starogrke ajsopske basne
dosada nije dobilo pouzdan i potpuniji odgovor.
Grka basna (, , , ) kao deo narodne knjievnosti
imala je demokratske i racionalistike crte. Njena pojava u knjievnosti 6. veka
st. e. vezuje se za procvat demokratije po trgovakim gradovima maloazijske
Grke, pa je razumljivo da je nalazimo kod pesnika Arhiloha, osiromaenog sina
plemia i robinje, vojnika lutalice, oveka savremenog, mada po ocu vezanog za
aristokratske krugove. Osuda tiranske vlasti iskazana je i u po svoj prilici
najstarijoj zabeleenoj grkoj basni, kod seljakog pesnika Hesioda, gde kobac
zgrabi slavuja, pa mu objanjava svoju silu i mo. Poreklo basne iz irih narodnih
slojeva nalo je izraz i u ivotopisu legendarnog basnopisca Ajsopa, mudrog roba
grbavka. Taj grbavko po svoj je prilici lik iz narodne knjievnosti i ima brata u
runome Tersitu Homerove Ilijade, koji die glas protiv aristokratskog
samovlaa. Pod imenom Ajsopovim basna se irila grkim krajevima. Oko
godine 300. st. e. jedan od uenika peripatetiara Teofrasta, Demetrije iz
Falerona, priredio je prvo poznato izdanje ajsopskih basni (
), dok su ve pre njega Aristotel i Teofrast izdavali zbirke poslovica u
kojima je moglo biti materijala i iz Ajsopove basne. Demetrijeva zbirka bila je,
kako se pomilja, u prozi, jer je po svoj prilici u prozi bila i stara narodska basna
grka. Tako zabeleena i unesena u pisanu knjievnost, Ajsopova je basna kroz
vekove sauvala svoj ugled, pa je nalazila mesto i u uenom pesnitvu
helenistikih pesnika, kao kod Kalimaha, i u grkoj retorskoj koli. Jo e u
srednjovekovnoj koli, na grkome istoku kao i na latinskom zapadu, aci
zapoinjati evoje studije prenoenjem proznih basni u stihove i stihovanih u
prozu. Ipak u antikoj umetnikoj knjievnosti basna ima tek malu ulogu, naroito
u aleksandrijskom periodu, mada se i dalje sastavljaju zbornici Ajsopovih basni.
Stoga se i u rimskoj umetnikoj knjievnosti, koja se razvija uz stalno ugledanje
na grku umetniku knjievnost, pored sasvim retkih basni domaeg, italskog
porekla, javlja tek poneka ajsopska basna, i to preteno u rimskoj satiri koju je
basna zbog svoga karaktera i mogla najvie privlaiti: nalazimo neke ajsopske
basne kod Enija, Lukilija, Horatija. Imala je stoga, prirodno, basna svoje mesto i u
rimskoj retorskoj koli ijem uticaju duguje dosta i Fajdar, prvi rimski basnopisac.
Ali Fajdrova basna nije prosto retorska i kolska veba. Javlja se u Rimu u onome
asu kada je sloboda rei suzbijana otrim merama, a pismenost i obrazovanje
zahvaljujui kolstvu postaje svojina irokih slojeva. Takvim merama mogle su da
izmaknu velike, senatorske glave ija se oprezno opoziciona knjievna dela piu i
itaju iza zatvorenih vrata, ali nisu im mogli izmai sitni pisci bez oslonca i veza,
pripadnici niiih slojeva. Basna se javlja u Tiberijevu Rimu i u ustima maloga
oveka, osloboenika. Kazivala je dosta toga to se sasvim otvoreno nije moglo
kazati. Vlastodrci su to i osetili pa je Fajdar imao muke da se pred njima kako
tako opravda.
BASNA FAJDROVA
palam muttire plebeio piaculum est

198. FAJDAR (Phaedrus ili Phaeder, roen oko 15. st. e. umro oko 57. n. e.)
nije bio ni ugledna, ni slavna linost. ivot ovoga pisca priaju nam samo prolozi i
epilozi njegova dela u kojima ima dosta autobiografskih podataka. Vidimo da je
bio starobalkanskog porekla, iz Makedonije koja je ranije bila nastanjena Frigima.
Dospeo jena Italsko poluostrvo gde je uio dobru kolu na latinskom jeziku. Bio je
rob, a docnije osloboenik Augustov (Augusti libertus). Prenosio je ajsopske
basne u latinske stihove u jampske senare. Objavio je prvo dve knjige, ali zbog
aluzija ili tema neugodnih ljudima na vlasti dopao je pod Tiberijem progonstva.
Napisao je potom jo tri knjige. U basnama tih potonjih knjiga pokuava da
zadobije naklonost mone i uticajne rimske gospode. Ton se menja i gubi raniju
otrinu. Kao da mu je uspelo da se vrati u Rim. To je sve to o njegovu ivotu
znamo. I sve to potvruje iskusnu re Fajdrovu, pozajmljenu iz starijih pisaca:
kada mali ovek javno guna to je krivica (palam muttire plebeio piaculum
est). Njegovo iskustvo je takvo da i ove rei navodi kao izreku koju je itao negde,
nekad, jo kao deak. Ona se doista, u drugome obliku, uje ve u prvom pevanju
Ilijade.
Jasan je cilj basne uopte, pa i basne Fajdrove. On nam taj cilj sam objanjava:
Zbog ega nasta basne rod jo rei u
sad ukratko: rob potinjen i ugroen
kad ne smede da kae sve to hoe, tad
sve misli svoje sakri on u priice;
pod vidom smenog tako prekor izigra.
Nunc fabularum cur sit inventum genus
brevi docebo. Servitus obnoxia,
quia quae volebat non audebat dicere,
affectus propios in fabellas transtulit
calumniamque fictis elusit iocis.
Ove su rei stajale u prologu tree knjige Fajdrove, knjige u kojoj, kao i u
potonjim, iskustvo ui pesnika da i u uvijenom obliku ne valja odvie kuditi
mone u carevini. Iskustvo se udruilo i sa odmaklim godinama pievim, pa na
elu ove knjige stoji basna o starici i praznoj amfori koja jo mirie po
plemenitom falernskom vinu i budi uspomene na minule, bolje dane:
Ispijen krag vide neka starica,
jo talog falernski iz vra sjajnog glinenog
svoj slatki vonj je na sve strane irio.
Udahnuv nozdrvama punim udno slatki vonj:
O slatka duo, kakvo tek blaenstvo tu
bejae nekad kad ostaci tako miriu?"
Ko mene zna, taj znae ta se ovim kazuje.
Anus iacere vidit epotam amphoram,
adhuc Falerna faece ex testa nobili
odorem quae iucundum late spargeret.
Hunc postquam totis avida traxit naribus:
O suavis anima, quale in te dicam bonum
antehac fuisse, tales cum sint reliquiae?"
Hoc quo pertineat dicet qui me noverit.
Nije li tu re o slomljenom pesniku i o njegovim stihovima koji su izgubili silom
prilika nekadanju aoku?

Fajdrova zbirka, iji je naslov, ini se, glasio Ajsopske basne (Fabulae Aesopiae, 5
knj), samo nam je fragmentarno sauvana. Razliiti rukopisi sadre i razline
izbore basni, pa svi ukazuju na neku prvobitnu, potpuniju zbirku. Na osnovu tih
rukopisa i antologija sastavljena su moderna izdanja zbog ega se esto i
razlikuju rasporedom pesama i fragmenata. Fajdrove Ajsopske basne sadre
pored basni o ivotinjama ale i anegdote, delom preuzete iz helenistikih zbirki,
delom sastavljane na osnovu pesnikova sopstvena doivljaja i iskustva. Pored
elemenata grke hrije () i dijatribe () u Fajdrovu delu nalazimo i
miletsku priu o udovici iz Efesa iju proznu obradu poznajemo iz Petronija.
Drutvena i politika satira, naroito naglaena u prve dve knjige, ne izostaje
sasvim ni u potonjim, kako pokazuje primer poznate basne o psu i vuku iz tree
knjige:
Koliko je sloboda slatka, evo ukratko.
Preuhranjena psa na putu srete vuk,
sam kostur, mrav. Posle pozdrava
kad stadoe: Ma otkud tako sija sav?
ta jede kad si takvo salo stekao?
Ta ja sam mnogo jai a od gladi skapavam".
A pas e: Moe i ti to, al ako kadar si
da gazdi ini sve to svome inim ja.
A ta to? pita vuk. Da uva prag mu,
od lopova da brani nou njegov dom.
E bome, spreman sam; sad trpim kiu, sneg,
ta jedva se jo vuem ovim umama.
Zar ne bi mnogo lake bilo iveti
pod krovom, besposlen i sjajnom hranom ugojen.
Tad poi samnom. Putem spazi vuk
da psu je vrat od lanca ranjav, oguljen.
Ta otkud ovo, drue?. Nita! Reci, molim te.
Ma ljut sam, kau, pa me danju vezuju
da mirujem po danu, a nou bolje straarim;
u sumrak puten, kud me volja skitam se.
Hleb sleduje mi uvek, a sa stola svog
gospodar kost mi daje, hrane me i ostali
od raznog prismoka to nee ko da pojede,
te tako ja bez truda stomak uvek napunim.
Da l stvarno ide kud te volja, ili ne?
Pa ne ba. Uivaj u tom to hvali, psu,
ni kralj ja ne bih bio, ako nisam slobodan.
Quam dulcis sit libertas breviter proloquar.
Cani perpasto macie confectus lupus
forte occucurrit. Dein salutati invicem
ut restiterunt: Unde sic quaeso nites?
Aut quo cibo fecisti tantum corporis?
Ego, qui sum longe fortior, pereo fame.
Canis simpliciter: Eadem est condicio tibi,
praestare domino si par officium potes.
Quod? inquit ille, Custos ut sis liminis:
a furibus tuearis ei noctu domum.

Ego vero sum paratus; nunc patior nives,

imbresque in silvis, asperam vitam trahens;
quanto est facilius mihi sub tecto vivere
et otiosum largo satiari cibo?
Veni ergo. mecum. Dum procedunt aspicit
lupus a catena collum detritum cani.
Unde hoc, amice?" Nihil est. Dic sodes tamen".
Quia videor acer, alligant me interdiu,
luce ut quiescam, ut vigilem nox cum venerit;
crepusculo solutus quae visum vagor.
Adfertur ultro panis; de mensa sua
dat ossa dominus; frustra iactant familia
et, quod fastidit quisque, pulmentarium.
Sic sine labore venter impletur meus."
Age; siqua est animus, est an non licentia?"
Non plane est" inquit. Fruere quae laudas, canis:
regnare nolo, liber ut non sim mihi.".
Jezik Fajdrov je isti i uglaeni gradski latinitet (sermo urbanus). Jampski senar
graen po uzoru na komediju pravilan je, a jednostavan izraz prijatno odudara od
pompezne retorske fraze ovoga razdoblja:
Kad masku spazi traginu, tad lisica:
Da divne glave" ree, samo bez mozga".
Ko onaj kome sudba tedro podari
i ast i slavu, al mu razum uskrati.
Personam tragicam forte vulpes viderat:
O quanta species" inquit cerebrum non habet)"
Hoc illis dictum est quibus honorem et gloriam
Fortuna tribuit, sensum communem abstulit.
Fajdar nije velik stvaralac. Gde prekraja grke originale ne polazi mu za rukom da
stvori neto bolje. Lapidaran stil ponekad je i nerazumljiv. Dra () grkih
originala nije dostigao. Nametljivo istaknuta pouka esto pokazuje da nije ni
podjednako dobro razumevao sve grke basne. Pa opet ista re ovoga oveka iz
naroda prijatno odjekuje u rimskoj knjievnosti 1. veka n. e. i kazuje neprijatne
istine otmenom rimskom drutvu i monim vlastodrcima: nikada nema vere u
drugovanju s monima (numquam est fidelis cum potenti societas), Brbljiv i
prilino razmetljiv u prolozima i epilozima, ipak uspeva da izazove vie simpatije
pripovedanjem svojih ivotnih nevolja, no bogati aristokrata Seneka svojom
stilizovanom kuknjavom. Vara se Fajdar kada misli da je nadmaio grke uzore,
ali neosporna mu je zasluga to je basnu kao samostalan knjievni rod preneo u
rimsku knjievnost, pa tako i latinskim knjievnostima srednjeg veka i njihovim
izdanicima na modernim evropskim jezicima.
UTICAJ FAJDROVE BASNE
199. Mada je sam Fajdar bio veoma ponosan na svoj poduhvat, njegove basne
nisu u Rimu imale uspeha. Seneka ili ga namerno izostavlja, ili za njega i ne zna,
kada kazuje da se u basni rimski pisci jo nisu ogledali. O Fajdru ne govori ni
Kvintnlijan u svome pregledu istorije rimske knjievnosti. Ali Fajdra pominje
Kvintilijanov savremevik Martijal, a posle Martijala tek oko godine 400. n. e.
rimski basnopisac Avijan (Avianus). Ovaj u latinske elegijske stihove pretae

zbirku koju je u grkim holijambima prema proznom Ajsopu sastavio Babrije

(Valerius? Babrius), helenizovani Rimljanin iz 2. veka n. e. Proznu verziju
Fajdrovih basni imamo u zbirci Romul (Romulus), koja nosi i naslov Latinski Ajsop
(Aesopus Latinus), a nastala je u poznoj antici (4. ili 5. vek n. e.). Zahvaljujui
tome uticaju nastao je npr. Beg jednog zarobljenika, alegorija (Ecbasis cuiusdam
captivi per tropologiam) koji je oko 930. godine sastavio u 1220. leonskih
heksametara neki monah iz Lorene. To je u evropskoj knjievnosti prvi poznati
spev o ivotinjama na latinskom jeziku, dok su komini ivotinjski ep imali Grci
ve u Pseudo-Homerovu Boju aba s mievima (). Osnovana
tema je u ovoj srednjovekovnoj pesmi bekstvo ovce koju ulovi vuk, ali je u tu
temu ugraena i ajsopska basna o bolesnom lavu i njegovu lukavstvu. Tako se
ovca i spasava, dok vuk nadugako pria basnu o lavu. Pesma dobrim delom
satirini prikaz manastirskog ivota. Po celoj Evropi poznata je u raznim
varijantama i obradama pria o liscu. U 12. veku sastavio je Nivardus latviski
satirini spev sa tom temom i dao mu je naslov O Isegrimu i Rajnardu (De
Isegrimo et Rainarde, isp. franc. renard "lisac"). U isto vreme u Francuskoj se na
narodnom jeziku javlja i Roman o liscu (Roman de renard). I u potonjim vekovima
brojna su dela sa istom temom. Najpoznatije su obrade koje su dali prvi veliki
francuski satiriar Ritbef u drugoj polovini 13. veka, Englez oser u 14. veku, a u
novije vreme Nemac Gete.
U 15. veku Nikolo Peroti (14301480) nalazi jedan rukopis Fajdrovih i Avijanovih
basni, ali prvo izdanje na osnovu drugog nekog rukopisa priredio je tek krajem
16. veka francuski humanista Pjer Pitu (15391596). Objavljivanje Fajdrovih
basni daje nov podstrek basvopiscima i u zemljama ija je tradicija u tome
knjievnom rodu bila manje bogata od francuske. Razume se da pored Fajdrove
odnosno Ajsopove basne na moderne basnopisce utie srednjovekovna v
narodska basna. Ipak je tradicija jaka kako pokazuju basne Lafontenove (1621
1695) koji je u 17. veku od basne nainio salonski knjievni rod. Isto pokazuju i
basne drugih evropskih basnopisaca od kojih su najugledniji u paniji Iriate (1750
1791), u Italiji Pignoti (17391812), u Nemakoj Gelert (17151769), a u
Rusiji Krilov (17681844) koji je basnu opet pribliio narodskoj knjievnosti.
Kod nas ima pojedinanih slobodnih obrada Fajdrovih, odnosno ajsopskih basni
ve Mavro Vetranovi avi (14821576); njegova pesma Vuk ovci preko reke
(1,2,20) ima za osnovu Fajdrovu basnu Vuk i janje (1,1), dok je u Pelegrinu (st.
641 v d.) prepriava ajsopska basna Lisica i gavran koju dovosi i Fajdar u svojoj
latvnskoj obradi. U 18. veku javljaju se prevodi celih zbirki Fajdrovih basni.
Uporedo sa Ajsopovim prevodio je Fajdrove basne Matija Antun Reljkovi (1732
1798), a zatvm ih prevodi uro Feri (17391820) i izdaje u Dubrovniku godine
1813. zajedno sa latinskim tekstom i latinskim predgovorom Frana Apendinija,
rektora dubrovakog liceja, pod naslovom Fedra, Augustova odsudnika, priice
Esopove. Dositej Obradovi (1742?1811) svoje Basne prevodi iz Ajsopa, Fajdra.
Lafontena i Lesinga. Evo jedne Fajdrove basne koju je preveo O. Poi, kao primer
starijih pokuaja prevoenja:
Zakla ovek praia
na ast svecu Herkulu,
jer g izbavi nemoi,
a to osta svinetu,
dade jeam magarcu.
No magarac mrdi se

i ovako govori;
Rado bih ga pozobo
da ve nisu zaklali,
ko se tijem irio".
Od te rjei prestraen
uklanjam se dobiti,
gde je sumnja pogibli.
Re e; Ko to ugrabi,
to nek ovaj uiva.
No bogati! brojmo
koliko ih propade!
Pun je rabo takovih.
Mnoge drzost salomi
slabo ikog pomogne."
Quidam immolasset verrem cum sancto Herculi,
cui pro salute votum debebat sua,
asello iussit reliquias poni hordei.
Quas adspematus ille, sic locutus est:
Tuum libenter prorsus adpeterem cibum,
nisi, qui nutritus illo est, iugulatus foret".
Huius respectu fabulae. deterritus,
periculosum semper vitavi lucrum.
Sed dicis: Qui rapuere divitias, habent.
Numeremus, agedum, qui deprensi perierint,
maiorem turbam punitorum reperies,
paucis temeritas est bono, multis malo".
Nekoliko uspelih prepeva basni dao je Jovan Jovanovi Zmaj (18331904) u
svome asopisu Neven godine 1884. To su slobodni prepevi stilizovani u duhu
narodne pesme, svei i prijatni, mada su mestimino prilino daleko od originala
kako pokazuje basna Kurjak u jagnjece:
Do potoka edni doskoili
crni vue i jagnjece malo;
malo vie vue zastanuo,
malo nie siroto jagnjece.
Kurjaina, lopovina grdna
eljna plena, kavgu zapodeva
re ma zbori, a oima seva:
to mi muti vodu na potoku,
te ne ide bistra nego mutna?
Zadrhtalo vunato jagnjece:
Oj, Boga mi, ujae kurjae!
Kako u ti vodu zamutiti,
kad od tebe mene tee, ujo?
Razjedi se kurjaina stara,
od sramote vako progovara:
Bre, sinove, odavna me rui,
ima tomu po godine dana!"
Al besedi zlatorune malo:
Oj, Boga mi, moj ujae kurjo!

Kako u te, ujo, naruiti?

Ni tada se ojagnjilo nisam!"
Prodera se krvolija vue:
Tvoj me babo onda sramotio
tvoj je babo, ako ti no nisi!"
Pa jagnjece zloa zahvatio,
rastrgo ga na nepravdi mlada.
Tako esto bez razloga prava,
dobra dua na pravdi stradava.
Ad rivum eundem lupus et agnus venerant
siti conpulsi; superior stabat lupus
longeque inferior agnus. Tunc foce improba
latro incitatus iurgii causam intulit.
Quare", inquit, turbulentam fecisti mihi
aquam bibenti?" Laniger contra timens:
Qui possem, quaeso, facere quod quereris, lupe?
A te decurrit ad meos haustus liquor."
Repulsus ille veritatis viribus:
Ante hos sex menses male" ait dixisti mihi".
Respondit agnus: Equidem natus non eram.
Pater hercle tuus ille inquit male dixit mihi;
atque ita correptum lacerat, iniusta nece.
Haec propter illos scripta est homines fabula,
qui fictis causis innocentes opprimunt.
Srpskohrvatski prevodi Fajdrovih basni: Kako smo videli posle pojedinih prepeva
ajsopskih odnosno Fajdrovih basni Mavra Vetranovia, ije uzore ne moemo
sasvim precizno odrediti, Matija Antun Reljkovi krajem 18. veka prevodi
Fedrova fabule, a uro Feri objavljuje u Dubrovniku 1813. g. Fedra, Augustova
odsunika priice Esopove sa uporednim latinskim tekstom. Iz Ajsopa i Fajdra
prevodi i Dositej Obradovi, zatim O. Poi (v. Petranovi Historija 221), pa Filip
Peji Basne Ezopove (izbor), LMS 2, 1826, 4, 129 134, Prevod iz Fedra, Basne 1
21 LMS 6, 1830, 1, 7082, Stjepan Ivievi Fedrove basne (izbor) Ljubitelj
prosvetenija 8, 1843, 9394, Jovan Jovanovi Zmaj (pseud. Radan) Neven 5,
1884 Kurjak i janjece br. 7, 109, Pseto nosi meso preko potoka br. 9, 137, Krava,
koza, ovca i lav br. 18, 282, Aleksandar Pisarevi Nako nasilnik deli, Neven 6,
1885, br. 19, 229, Josip Krni Basne po Fedru (izbor) Neven 7, 1885, br. 8, 14,15,
36, 38, Anonim ( V. ajkanovi?) Pompej Veliki i vojnik Fedar, Iz starih riznica 1,
1917, 1, 89, Veselin ajkanovi Svira Princip, Vergilije i njegovi savremenici
(Bgd. 1930) str. 9798.
GERMANIKOV PREVOD ARATOVIH NEBESKIH POJAVA
200. Sudbina pisca Fajdra, Augustova osloboenika, koji zbog aoke skrivene u
njegovoj obradi ajsopske basne odlazi pod Tiberijem u progonstvo, otkriva nalije
Augustova mira i principata. Mir koji je pobeda kod Aktija g. 31. st. e. donela
Rimu ubrzo je izgubio za mnoge Rimljane svoje ari. Poetak 1. veka n. e. i
vladavina mranog Tiberija, ije administrativne sposobnosti ne treba
potcenjivati, vreme je sve vre uprave i kontrole. Aktij, za veinu Rimljana
Augustova vremena jo kakav takav spas iz haosa graanskih ratova, sada sve
vie postaje simbol propasti republike i republikanskih sloboda, naroito za

senatorsku aristokratiju. Orijentalni kultovi i misterijske religije sve se vie ire u

Rimu, a u obrazovanim krugovima stoika filosofija, koja se naroito zanimala za
izuavanje neba i nebeskih pojava. U ovome vremenu neizvesnosti i pritiska,
kada se republikanska opozicija rezignirano miri sa sudbinom a mase snalaze
kako mogu i moraju, mistika i fatalizam osvajaju Rim. Raste interesovanje za
astronomiju i astrologiju. Sam se mrani Tiberije neobino zanima za ove
discipline, ili tanije za ovu disciplinu, jer je strogo razlikovanje njihovo tekovina
modernih vremena.
Grki termini astronomija () i astrologija (), od kojih danas
prvi obeleava astronomsku nauku a drugi praznoverno izuavanje zvezda radi
otkrivanja budunosti, u antiko doba nisu se razlikovali po znaenju. Vavilonska,
a po svoj prilici i egipatska astronomska znanja, namenjena prvenstveno
astrolokom odreivanju budunosti i raspoloenja bogova dola su rano do
realistikih jonskih Grka, trgovaca i moreplovaca, i do njihovih filosofa fiziara
(). Razvoj grke astronomske nauke, napredne u odnosu na astrologiju
teokratskih orijentalaca, pada u doba razvitka jonske filosofije. Njene poetke
nalazimo kod Taleta, Anaksimandra i Anaksagore u 6. veku st. e., kod Pitagore i
pitagorovaca, naroito Filolaja u 5. veku st. e. U Platonovo doba astronomija je
kod Grka ve strogo nauna disciplina zasnovana na matematikim principima u
delu Eudoksa sa Knida (oko 408355. st. e.) koji je svoja astronomska znanja
dopunjavao na naunim putovanjima po Egiptu. Glavna astronomska dela
Eudoksova su Ogledalo () i Nebeske pojave (). Po ugledu na
ova dela sastavio je u 3. veku st. e. pesnik Arat iz mesta Soloj u Kilikiji svoj spev
Nebeske pojave (). Taj sauvani didaktiki spev sastavljen je na
osnovu dva pomenuta Eudoksova spisa kako. belee ve antiki grki strunjaci,
izmeu ostalih i najvei grki astronom Hiparh iz Nikaje u Bitiniji (2. vek), iji nam
je komentar uz Eudoksove i Aratove Nebeske pojave sauvan. Arat je bio
nestrunjak, kako nam kazuje i Kikeron koji je i sam u mladosti prevodio
popularni Aratov spev na latinski. Ali je Arat u Atini pristupio koli stoiara, pa mu
je po svoj prilici stoga poverio zadatak da sastavi astronomski spev kralj Antigon
Gonat (276239. st. e.), prijatelj stoiara i stoikih uenja. Mada Arat nije bio
struni astronom, njegov spev u heksametrima, elegantnim i stilizovanim po
ugledu na Hesioda, bacio je u zasenak sve to je dotle za iru publiku bilo
napisano o istoj temi. Pesnici Kalimah i Leonida iz Tarenta, kao i mnogi drugi
savremenici, divili su se Aratovu delu. Njegov uspeh bio je trajan. Znamo po
imenu gotovo trideset antikih komentatora Aratova speva. Citat iz Arata sasvim
antiaristokratske sadrine nalazimo ak i kod apostola Pavla. U Rimu spev je
preraivao Varon iz Ataksa (Publius Terentius Varro Atacinus, 8235. st. e.) u 1.
veku st. e. Od Kikeronova prevoda sauvano nam je nekih pet stotina, a od
Ovidijeva svega nekoliko redi. U toj vrsti didaktike poezije ogledao se nekako u
isto vreme kada i Ovidije s uspehom i jedan lan carske kue, Germanik, dajui
delo koje ima i umetniku i naunu vrednost.
nunc vacat audaces in caelum tollere vultus
GERMANIK (Iulius Caesar Germanicus, 15. st. e. 19. n. e.) bio je posinak cara
Tiberija i proslavio se naroito kao vojskovoa u Germaniji, po emu i nosi
nadimak. U uvodu svoga prevoda Aratova speva zamenio je stoiko obraanje
Zevsu posvetom Tiberiju. Za Germanika, pretendenta na carski presto, Tiberije je,
prema ve tradicionalnom ablonu Augustovih pisaca, zatitnik sveopteg mira
koji tek stvara uslove za nauni rad, pa i za rad na astronomiji, kako nam i kazuju

Germanikove rei: sada se mogu smeli pogledi podii nebu (nunc vacat
audaces in caelum tollere vultus). Mora se priznati da Germanik govori iskreno ne
samo kao lan carske kue ve i stoga to je na nemirnim granicama Imperije
mogao dobro da oseti sve opasnosti i nevolje nemira i ratovanja. Germanik
kome je predstojala velika budunost, ali se Tiberiju zamerio i umro je pod
udnim okolnostima bio je dobar besednik i dobar pesnik ne samo na
latinskom ve i na grkom jeziku, na kome je pisao komedije i epigrame. Od
Germanikove knjievne delatnosti, koja je bila vie uzgredna i donekle
amaterska, sauvan nam je samo prevod Aratova speva pod originalnim
naslovom Nebeske pojave (Phaenomena). Pored ovoga prevoda, koji je u
mnogome samostalna prerada, sauvani su nam i fragmenti jo samostalnije
pesme Prognoze (Prognostica), koja tematski i naslovom odgovara zavrnom delu
Aratova speva, ali je ustvari bila neka vrsta kompilacije na osnovu razliitih
izvora. Germanik dobro i struno poznaje predmet i na nekim mestima ispravlja
Aratove omake ili Arata dopunjuje prema najnovijem stanju astronomske nauke
svoga vremena. Pada u oi Germanikov stav prema mitolokom materijalu. Ve je
Arat davao relativno mali broj mitolokih pria, koje su kod pesnika po pravilu
objanjavale postanak sazvea ili bar njihova imena. Ba stoga to su te prie
objanjavale nazive sazvea grki pesnik ih nije mogao izostaviti. Nije ih mogao
izostaviti ni Germanik. Ali se ovaj, dok te mitoloke povesti kazuje, neprestano
iznova, skeptino i racionalistiki, ograuje reima ako je verovati starome
predanju (veteris si gratia famae). Spev je nauno-astronomski, a ne astroloki, i
nesumnjivo najznaajnija poznata antika obrada Aratova dela. isti Germanikov
stil nema deklamatorskih primesa, savreno je jasan i proziran. Tako se naunoj
temi, za iju se umetniku obradu pobrinuo ve Arat, u latinskoj verziji pridruio i
latinski umetniki izraz, stilizovan po ugledu na Lukretijevu i Vergilijevu
didaktiku pesmu.
MANILIJEV ASTROLOKI SPEV I AJTNA
quis caelum posset nisi caeli munere nosse
201. MARKO MANILIJE (Marcus Manilius, 1. vek n. e.) jedva nam je poznat i po
imenu, iji oblik nije pouzdano utvren (Manilius ili moda Manlius). Znamo da
ivi i pie nekako u isto vreme kada i Germanik pod kraj vladavine Augustove i
u doba Tiberijevo. Niko ga od savremenika ne pominje. Nasluujemo da su neki
njegovi stihovi uticali na Lukana i Juvenala, da je posluio hao izvor Firmiku
Maternu (Iulius Firmicus Maternus), koji je u 4. veku n. e. sastavio u stoikom
duhu jedan astroloki spis. Ali ga niko od potonjih antikih pisaca ne pominje
imenom. Na poetku Manilijeva speva stoji posveta vladaru Augustu ili Tiberiju
ne znamo pouzdano a u etvrtoj knjizi re je o nedavnom ustolienju
Tiberijevu. Manilije je ponosan na svoju pesniku originalnost. Donekle i s
pravom, jer doista ide novim stazama u rimskoj didaktikoj poeziji. Njegov
nedovreni spev Astronomija (Astronomica, 5 knj.) za razliku od astronomskog
speva Aratova, odnosno Germanikova, daje pre svega astroloka, a ne
astronomska uenja. To je samostalno umetniko delo, nasuprot prevodima i
preradama Aratova dela koje daju Kikeron, Ovidije i Germanik.
Lukretijev didaktiki spev O prirodi svojim je monim umetnikim primerom
uticao i na astroloki spev Manilijev, koji je po duhu i filosofskim uenjima prava
stoika protivpesma Lukretijevu epu. Mada je antiki naziv prema ve
pomenutom antikom obiaju ovu pesmu obeleio kao astronomsku u njoj su

data astroloka uenja proeta elementima stoikog panteizma i misticizma.

Uzori i izvori po svoj prilici su opet grka dela, ali je Manilijev spev mnogo
samostalnije i originalnije delo od Germanikova. Naunu astronomiju cenio je i
helenistiki svet. I posle Eudoksa sa Knida, poetkom i tokom 2. veka st. e.,
Apolonije i Hiparh iz Bitinije savesno primenjuju metode sistematskog
posmatranja i egzaktnog izraunavanja, a jo e u 2. veku n. e. Ptolemaj iz
Aleksandrije, veran strogoj naunoj tradiciji, sakupiti i popisati u
monumentalnome delu dostignua grke astronomske nauke. Ali u doba sve
potpunijeg prodiranja orijentalnih elemenata u helenski svet posle Aleksandrove
smrti, naroito u kraljevinama Seleukida i Ptolemaja, astroloka praznoverica
uzima sve vie maha ne samo meu prostijim svetom ve i. u krugovima strunih
astronoma i uenih ljudi, naroito pristalica stoike filosofije. ak i veliki naunici
kao Hiparh i Ptolemaj uzimaju ozbiljno u obzir astroloka uenja. U doba
Rimskoga carstva i u Rimu i po provincijama astroloka uenja i praksa
sastavljanja horoskopa sreu se na svakom koraku. Pun izraz nala je u rimskoj
knjievnosti astrologija udruena sa stoikom filosofijom ba u Manilijevu spevu,
ije su umetnike ambicije velike. Manilije sam kazuje da rtvuje na dva
rtvenika, u hramu pesme i predmeta (carminis et rerum). Spaja dakle umetnost
i astroloku temu. Njegovi nam izvori pouzdano nisu poznati. Moda se sluio
nekim spisima stoiara Posejdonija (oko 135 oko 50. st. e.), antikvara Varona i
delima rimskog pitagorovca Nigidija Figula (Publius Nigidius Figulus, pretor 58. st.
e.), koji je u 1. veku st. e. pisao o gramatici, teologiji i prirodnim naukama. Slino
Lukretiju, poborniku materijalizma, idealista Manilije je propovednik. Njegov
razum koji sve pobeuje (ratio omnia vincit) sasvim je razlina kova od razuma
Lukretijeva jer istinu trai na nebu, za koje vezuje oveka kao bie boanskog
porekla. Manilijeva nauka, kao i sva stoika nauka, ima drugi predmet od
Lukretijeve ona ne gleda same prirodne pojave, ve kroz njih, u neki drugi,
skriveni, boanski svet. Kao za sve idealiste i mistiare, i za Manilija vidljivo nebo
samo je znak i simbol, ono govori o boanstvu i njegovim tajanstvenim
zakonima koji upravljaju svetom i ivotom. To boanstvo koje se tako otkriva u
nebeskim znacima i prirodi, razumeva ovek prema mistikom uenju na
osnovu svoga srodstva sa tim boanstvom, kako jasno kazuju poznati Manilijevi
stihovi:
Ko bi mogao nebo da spozna sem nebeskim darom,
boga ko otkriti moe, sem ko je sam bogova deo.
Quis caelum posset nisi caeli munere nosse,
et reperire deum, nisi qui pars ipse deorum est.
To ubeenje Manilijevo daje ponekad pesniki sjaj dobrim stihovima, jer Manilije
je dobar versifikator, mada o jeziku ne vodi onoliko rauna kao Germanik. Ali
pored pesnikih mesta, ozbiljnosti i ponosa stoikog fataliste, u Manilijevu spevu
nema ni Lukretijeva doktrinarnog ara, ni Lukretijeve pesnike snage. Za istoriju
knjievnosti spev je znaajan ne toliko kao krupan predstavnik didaktike poezije
rimske, koliko kao svedok o naroitom stavu stoike nauke o prirodi, stavu koji
emo nai u delima Seneke Filosofa. Taj stav objanjava i ono izobilje znamenja i
pretskazanja kao i astronomsko-astroloke podatke i opise koje nalazimo u
pesnikom delu stoiara Persija i Lukana, i potom esto u delima poznoantike
knjievnosti.
Ovde se mora nanovo pomenuti i sauvani spev nepoznatog pisca Ajtna (Aetna)
jer u njemu caruje stoika nauka o prirodi zainjena astronomsko-astrolokim

podacima. Ve je reeno da je taj didaktiki spev o vulkanizmu stavljen bez

dovoljnog razloga u Vergilijev dodatak kao delo Vergilijevo. Umetnika vrednost
speva je sasvim mala, ali on sadri stoiki obojena uenja o vulkanizmu, preuzeta
po svoj prilici iz dela Posejdonijevih i stoga bliska uenjima koja daje Seneka
Filosof u sauvanom spisu Problemi prirodnih nauka, a svakako ih je davao i u
izgubljenom spisu O zemljotresu. Stilske osobenosti govore za to da je spev Ajtna
moda ba iz vremena Klaudijeve ili Neronove vladavine, pa je jedan primer vie
za stoiki obojenu didaktiku pesmu o prirodi, tako omiljenu u Rimu 1. veka n. e.
Knjievno-istorijski znaajna osobina ovoga speva je programsko odbacivanje
mitoloke uenosti, tavie prezriv stav prema mitolokom nasleu. Mada se radi
o didaktici i prirodnim naukama, i mada pesnik, slino Maniliju, ide na svoj stoiki
nain putevima kojima je ila didaktika pesma Lukretijeva, ovaj detalj vaan je
kao znak da su mitoloka uenost i legendarna herojska tematika ve bile
izgubile svoju dra u oima pisaca, naroito stoiara, koji su za to imali i naunofilosofske razloge. Germanika i nepoznatoga pisca Ajtne rukovodili su svakako pre
svega nauni razlozi i ona stoiko-kinika moralistika kritika herojske legende i
starih boanstava o kojoj u Rimu govori iscrpnije ve Kikeron. Mitologije se odrie
u 1. veku n. e. jo stoiar Lukan, i to u istorijskom epu, a otre rei o savremenom
pesnitvu sa mitolokom temom kazuju satiriari i realiste Martijal i Juvenal. Sve
ovo pokazuje znaaj stoikog uenja i stoike didaktike za rimsku knjievnost 1.
veka n. e.
SENEKA FILOSOF, MINISTAR I MORALISTA
aliter loqueris aliter vivis
POREKLO, OBRAZOVANJE I DRAVNIKA KARIJERA
202. U 1. veku nae ere, a to e rei u drugoj polovini klasinog perioda rimske
knjievnosti, javljaju se i meu hnjievnicima provincijalci u veem broju. Iz toga
vremena sauvana su nam dela petorice panaca, Seneke Retora i Seneke
Filosofa, Lukana, Martijala i Kolumele, od kojih su barem trojica Seneka Filosof,
Lukan i Martijal nesumnjivo meu najkrupnijim predstavnicima knjievnog
Rima toga razdoblja. Ovaj detalj jasno pokazuje kako su i udaljenije rimske
provincije uestvovale u izgraivanju kulture carskog Rima. To je ujedno i dokaz o
uspesima romanizacije na zapadu Rimske imperije, na Iberskom Poluostrvu. Nije
sluaj to je dananji panski jezik vie no ostali novolatinski jezici sauvao
mnoge osobine svoga latinskog originala. O prvom od pomenutih pisaca iz
panije, o Seneki Retoru, ocu Seneke Filosofa, govori se u poglavlju o retorici i
istoriografiji 1. veka n. e. panski su retori bili esto skloni stilskim novotarijama i
bravurama, kako je to ve Kikeron zabeleio. Sam se Seneka Retor drao
uglavnom umerena Kikeronova stila, ali je bio vet najrazliitijim vrstama
besednikog izraza. Njegov sin, SENEKA FILOSOF (Lucius Annaeus Seneca, oko 4.
st. e. 65. n. e.) krenuo je kao stilista novim pravcem i postao je glavni
predstavnik modernog, novog stila u vreme Neronove vladavine. Stoga je
njegovo knjievno delo, obimno i raznovrsno, veoma znaajna pojava u istoriji
rimske knjievnosti i svedok jednog stilskog pravca koji je ostavio traga i u
potonjim vekovima ne samo rimske ve i evropske knjievnosti uopte.
Poreklom iz bogate viteke porodice Seneka Filosof je imao lak i ugodan ivot u
kome su neprilike dolazile samo od Senekinih politikih neprijatelja i dravnikih
ambicija. Pod okriljem svoga uenoga oca Seneke Retora studirao je retoriku i

filosofiju u Rimu. Ceo niz monih i uvaenih Anaja, lanova njegove ue porodice,
nalazio se na visokim dravnim poloajima u Rimu i u provincijama. Tako je
Seneka Filosof, roen kao i njegov otac u panskoj Kordovi (Corduba), imao sve
uslove da doe do najboljeg obrazovanja koje mu je njegovo vreme moglo pruiti
i da brzo napreduje po lestvici visokih i najviih dravnih poloaja. Od kue ve je
poneo ljubav za retoriku i poeziju, kojoj se pridruila i sklonost za filosofiju i
nauku, naroito fiziku i etnografiju. Od filosofskih pravaca naroito ga je privlaila
moralistika ozbiljnost i gotovo asketska strogost koju su propovedali mlai
stoiari, a u Rimu sprovodili u delo sekstijevci, spajajui stoika shvatanja sa
platonskim i novopitagorskim. Seae se ove rimske filosofske sekte i njenih
predstavnika Seneka Filosof i u delima svojih zrelih godina. Pored sekstijevca
Papirija Fabijana i Senekina sekstijevcima bliskog uitelja Sotiona (Sotio), na
Seneku Filosofa utie naroito stoiar Atal (Attalus) koji je bio prijatelj njegova
oca. Seneka otac i Seneka sin sa puno oduevljenja hvale ne samo otrinu
Atalova rasuivanja ve i njegov besedniki dar. Efektnu besedniku reitost
stavie u slubu svojih moralnih pouka i Seneka Filosof, pa u toj besednikoj
vetini i novoj stilistici lei glavni umetniki znaaj Senekina filosofskog dela.
Znamo da je mladi Seneka sa velikim oduevljenjem prihvatio uenja mlaih
stoiara, pa i novopitagorsko uenje o selidbi dua i vegetarijanstvo. Ali bogati
gospodin otac, koji nije mario mnogo za filosofiju (philosophiam oderat) vratio je
sina ivotu zajednice (ad civitatis vitam). A taj ivot znai za rimsku
aristokratiju krenuti putem dravnih slubi, dokopati se to vieg i to uglednijeg
poloaja. Istina je da e Seneka Filosof do smrti ostati u svakodnevnom ivotu
umeren i skroman, ovek malih linih potreba. Ali njegove asketsko-filosofske
tendencije presekao je njegov otac. Seneka Retor poalje svoga odvie asketski i
filosofski raspoloenog sina na neko vreme u Egipat, roaku koji je bio prefekt te
rimske provincije. Svoj nauni interes, geografski i etnografski, mogao je Seneka
junior tu da zadovolji. Svakako je obavetenja i saznanja iz toga vremena uneo u
svoj izgubljeni spis O poloaju Egipta i njegovim hramovima. Po povratku u Rim
sasvim se predao dravnoj slubi i besednikom poslu. Ve za vreme Kaliguline
vladavine istakao se kao pisac i besednik, ali je zbog nekih beseda u Senatu, ija
nam je sadrina nedovoljno poznata, pao u nemilost. Od smrtne kazne kao da ga
je spaslo samo to to se inilo da e ga uskoro sahraniti tuberkuloza. I u vreme
Klaudijevo bio je upleten u neke dvorske intrige, pa je na elju Klaudijeve ene
Mesaline poslat u izgnanstvo na Korziku godine 41. n. e. Ne znamo koliko su
opravdane bile optube Mesalinine, ali ve u ovoj aferi pojavljuje se drugi lik
stoiara i askete Seneke. Bio je prognan zbog nemorala, odnosno vanbranih
veza sa Julijom Livijom, sestrom Kaligulinom. Tako je ovaj politiar i dvorjanin
morao ekati osam godina teei sebe i druge filosofskim mudrovanjima na
pustoj Korzici dok se prilike na dvoru nisu promenile. Ali je to i doekao.
Neronova majka Agripina izdejstvovala je njegov povratak u Rim, pa i mnogo
vie: Seneka Filosof zajedno sa Afranijem Burom, prefektom pretorijanske garde,
postaje tutor maloletnome Neronu, ljegov vaspita i glavni savetnik u dravnim
poslovima. Ustvari, u prvo vreme dok se Neron nije osamostalio i sasvim
raspojasao, Seneka je bio stvarni vladar u Rimu, neto nalik na prvog ministra.
I pisci neraspoloeni prema ovome vetom i snalaljivom politiaru priznaju da je
to prvo vreme Neronove vladavine, kada je Seneka postao i konzul, bilo prilino
mirno i podnoljivo, svakako i zahvaljujui linom uticaju Senekinu. Od samog
poetka filosof-vaspita u Seneki je morao da se smenjuje sa dvorjaninom, da ne

kaemo udvoricom, jer je bio moan, bogat i na dvoru veoma cenjen. Ali dralo
ga je pre svega prijateljstvo i savez sa Burom. Vremenom je vaspita postajao
Neronu sve neugodniji, i ne samo vaspita ve naroito moni prvi ministar, koji
je svoje velike posede na novome poloaju jo vie uveao. Tako se Seneka sve
vie pretvarao u dvorjanina, popustljiva i smerna. Kada je Neron ubio svoju majku
Agripinu godine 59. n. e., knjiki moralista Seneka, kojega je Agripina dovela iz
progonstva na najvie dravne poloaje, sastavio je za Nerona besedu u kojoj se
Neron opravdavao i branio. Kada je umro ili kada je moda uklonjen i Bur,
godine 62. n. e., izgubio je Seneka svoj glavni oslonac, pretorijansku gardu. Bio je
stekao ogromno imanje pa je pokuao da se na lep nain razie s Neronom.
Povukao se u Kampaniju na svoja dobra. Ali mu nije polo za rukom da izmakne
nepoverljivom i okrutnom Neronu, koga je ve ogromno imanje Senekino
izazivalo. Upleten stvarno ili ne, to ne znamo u Pisonovu zaveru protiv
Nerona, dobio je Seneka milostivu dozvolu da izvri samoubistvo godine 65. n. e.
I tada je, na kraju, ovaj bogata, politiar i dvorjanin doista postao i u ivotu, a ne
samo u knjigama, hrabar stoiar. Mirno i dostojanstveno se povukao iz ivota, kao
zasieni gost (conviva satur) da se posluimo stoikom terminologijom. Bio je
moralista Salustijeva stila, poznavao je kao politiar dobro sve ljudske slabosti i
sebe je samoga smatrao tek za oveka. Kazivao je da pie ono to treba initi i
kako valja iveti, a ne ono to ini i kako ivi. To je bila zgodna formula da se
moralne pouke njegovih spisa spoje kako tako sa njegovim ivotom diplomate i
multimilionara. Pa ipak ovu sloenu linost ne smemo nikako svesti na
jednostavnu formulu pritvorice i licemera, iako je istinita stara optuba:
drugaije govori a drugaije ivi (aliter loqueris, aliter vivis). Njegova ljubav
za stoiku filosofiju i naunu problematiku bila je realna, a nikakve naroite koristi
ili praktine potrebe nije imao da velik deo svoga slobodnoga vremena pokloni
knjievnoj delatnosti, filosofiji i nauci.
IZGUBLJENA DELA I DIJALOZI
203. Knjievni rad Seneke Filosofa bio je veoma opsean i prilino raznolik.
Bavio se pre svega pisanjem filosofskih dijaloga, rasprava i pisama, zatim
prirodnim naukama, koje su uvek privlaile stoiare, etnografijom i geografijom,
pa pesnitvom, kao pisac epigrama i tragedija, da i ne govorimo o pojedinim
delima i o Senekinu besednitvu, koje nam nije poznato. Osim beseda su
izgubljena dela filosofska i nauna, iji naslovi govore o irini Senekina
interesovanja. To su Filosofija morala (Moralis philosophiae libri), O moralnim
obavezama (De officiis), Pozivi na filosofisanje (Exhortationes), O preranoj smrti
(De immatura morte), O praznoverju (De superstitione), O braku (De
matrimonio), Kako treba uvati prijateljstvo (Quomodo amicitia continenda sit),
na geografski i prirodnjaki spisi O poloaju Indije (De situ Indiae), O poloaju
Egipta i njegovim hramovima (De situ et sacris Aegyptiorum), O zemljotresu (De
motu terrarum), O obliku sveta (De forma mundi), O prirodi kamenja (De lapidum
natura), O prirodi riba (De piscium natura).
Veliki korpus koji ine Senekina sauvana dela obuhvata spise grupisane i pod
zajednikim naslovima. Deset spisa sastavljeno je pod zajednikim naslovom
Dijalozi (Dialogi, 12 knj.) netanim stoga to oni nemaju svi redom dijaloki oblik.
Tri dijaloga su retorske utehe consolationes i nazvane su prema licima
kojima su upuene (Ad Marciam de consolatione, Consolatio ad Polybium, Ad
Helviam matrem de consolatione). Mada su predmeti ovih uteha uzeti iz

ivotne stvarnosti, ak i iz ivota samoga pisca, to su ipak preteno eseji u kojima

se teorijski raspravlja o ljudskoj prirodi, o bolu i tuzi, o lekovima koje valja
primeniti da bi se ovek uteio. Mahom Seneka samo iznosi opta mesta stoike
mudrosti. Ipak je svaki od ovih eseja vezan razliitim nitima za ivot, a u
svakome se cilj piev i njegov ton menjaju. Prva uteha upuena je Markiji, keri
istoriara republikanca Kremutija Korda, i to povodom smrti njenog deteta. Tema
naoko sasvim lina i uska. Ali kroz utene rei i opta mesta kao glavna i osnovna
tema uje se stoika pohvala smrti, pohvala sva republikanski opoziciona i sva u
znaku osude carske tiranije. Nad celim se spisom nadneo lik Kremutija Korda ije
je istorijsko delo, pisano u republikanskom duhu, Tiberije spalio, a samoga je
Kremutija naterao da izvri samoubistvo. Seneka, slino deklamatorima i
njihovim vebama, iz toga ve istorijskog primera (exemplum) izvlai posrednu
osudu vladarske tiranije i stoiku pohvalu smrti koja kao gostoljubivo utoite i
siguran spas tek ini ivot pod tiranskim gospodarima podnoljivim. Slavi Seneka
slobodni duh i slobodnu re Kremutija Korda, slavi njegovu smrt, i smrt uopte.
Ona oslobaa robove uprkos volje gospodareve; ona skida lance zarobljenicima,
ona izvodi iz tamnice one kojima su mone vlasti zauvek zabranile izlaz; ona
pokazuje prognanima, ije su oi i srce vazda okrenuti zaviaju, da je svejedno
pod kojim tlom poivaju; ako je sudbina nepravino podelila opta dobra i
dodelila ljudima roenim s jednakim pravima jednima suvie, a drugima
uskratila, ona je ta koja ih sve izjednauje. Ona je ta posle koje niija volja ne
moe da sudi; ko je s njom, vie ne osea svoju ponienost i bedu, ona je svakom
pristupana, ona je ta za kojom je tvoj otac teio, Markijo. Ona je ta koja postie
da niko ne smatra za kaznu to se rodio, koja ini da ne poklekne pred
pretnjama sudbine, da sauva duh slobodnim i sposobnim da vlada sobom. U
njoj imam neto emu mogu da se obratim za pomo. Tamo vidim krstove za
raspinjanje i to ne jednake, nego jedne nainjene ovako, druge onako. Jedni
raspinju ljude glavom na dole, drugi probijaju kolac kroz stid ili im raspinju ruke
na krake krsta. Pred oima su mi sprave za muenje ali vidim i smrt. Ima ovde
svirepih dumana, oholih graana ali ja vidim i smrt. Nije teko sluiti i
robovati, ako se moe, kad gospodar dodija, jednim korakom doi do slobode.
Drag si mi ivote zbog blagodeti smrti.
Haec servitutem invito domino remittit; haec captivorum catenas levat; haec e
carcere educit quos exire imperium impotens vetuerat; haec exsulibus in patriam
semper animum oculosque tendentibus ostendit nihil interesse infra quos quis
iaceat; haec, ubi res communes fortuna male divisit et aequo iure genitos alium
alii donavit, exaequat omnia. Haec est post quam nihil quisquam alieno fecit
arbitrio; haec est in qua nemo humilitatem suam sensit; haec est quae nulli non
patuit; haec est, Marcia, quam pater tuus concupivit, Haec est, inquam, quae
efficit ut nasci non sit supplicium, quae efficit ut non concidam adversus minas
casuum, ut servare animum salvum ac potentem sui possim: habeo quod
appellem. Video istic cruces, non unius quidem generis, sed aliter ab aliis
fabricatas: capite quidam conversos in terram suspendere, alii per obscena
stipitem egerunt, alii brachia patibulo explicuerunt; video fidiculas, video
verbera; et singulis articulis singula texuerunt machinamenta. Sed video et
mortem. Sunt istic hostes cruenti, cives superbi; sed video istic et mortem. Non
est molestum servire, ubi, si dominii pertaesum est, licet uno gradu ad
libertatem transire. Caram te, vita, beneficio mortis habeo!

Ali ne treba na osnovu ovih rei zakljuiti da je mladi Seneka jer delo je iz
njegovih mlaih dana bio neki junaki borac za republikanske slobode.
Sastavio je ovu utehu tri godine posle smrti Markijina deteta, poetkom
vladavine Kaliguline. Ovaj je nastrani vladar uivao u tome da vraa zabranjene
knjige Kremutija Korda i drugih republikanaca u javne biblioteke iz kojih ih je
uklonio Tiberije. Vidimo jasno ova uteha aktualna je doista, ali je uteha samo
knjievni oblik koji pisac odabira vezujui ga za ve zastarelu smrt Markijina
deteta. Oblik utehe (consolatio), smrt Kremutijeva unuka, stoike misli o ivotu
i smrti, republikanske misli o tiranskom samovlau, istinita povest o Kremutiju
Kordu spajaju se i daju jedan aktualni panegirik ovome republikanskom istoriaru,
panegirik koji nije morao biti neugodan Kaliguli, ve je tavie mogao ak i da se
shvati kao podrka onoj rehabilitaciji Kremutija Korda koju je Kaligula sprovodio.
Tako moemo razumeti i snane rei Senekina uvoda posveene Kremutiju Kordu
i njegovoj keri koja je sauvala prepise Kremutijeva spaljenog dela i potom ih
izdala:
Drava bi, tako mi boga, pretrpela ogromnu tegu, da ga ti nisi izvukla iz
zaborava u koji je zapao zbog dveju najlepih osobina: Besednikog dara i
slobodoljubivosti. Sada ga itaju, svuda je omiljen. Prihvaen u ruke i u srca ljudi,
ne strepi da e ikadvie zastareti. to se tie onih delata, uskoro e i njihov
zloin, jedino po emu su bili vredni pomena, prestati da se spominje.
Magnum mehercules detrimentum res publica ceperat, si illum ob duas res
pulcherrimas in oblivium coniectum, eloquentiam et libertatem, non eruisses.
Legitur, floret: in manus hominum, in pectora receptus, vetustatem nullam timet;
at illorum carnificum cito scelera quoque, quibus solis memoriam meruerunt,
tacebuntur.
Na ovome ranom primeru Senekine umetnike proze ve se jasno mogu uoiti
njegove deklamatorske, moralizatorske i stoike crte, koje su potom dobro dole
hrianskim besednicima i njihovim predikama. Tu se vidi i vetina stiliste
Seneke. Slian knjiki karakter imaju i ostale utehe vezane na razne naine za
ivot Senekin. Druga uteha upuena uticajnom osloboeniku cara Klaudija,
Polibiju, povodom smrti Polibijeva brata, ustvari je pokuaj Seneke da se iz
izgnanstva dodvori ovome monom oveku i samome caru Klaudiju. Pored optih
mesta i hvalospeva, nalazimo i alopojke u kojima Seneka podraava vapaje
Ovidijevih Tugovanki i Pisama sa Ponta. Iz izgnanstva pie i treu utehu, majci
Helviji. Mada u njoj ima dosta mesta koja zvue iskreno i ona je krcata
konvencionalnim i ablonskim elementima stoike filosofije i zavrava poneto
kominim savetom majci, rastuenoj zbog njegova progonstva, da potrai utehu
u izuavanju filosofije.
Ostalih sedam dijaloga su monografije o moralnim i filosofskim pitanjima, sve
prema uobiajenim stoikim ablonima: O provienju (De providentia), O
postojanosti mudraca (De constantia sapientis), O gnevu (De ira, 3 knj.),
nepotpuni spis O sretnom ivotu (De vita beata), fragmenat O dokolici (De otio,
opravdava povlaenje stoiara iz javnog ivota), O spokojstvu due (De
tranquilitate animi), O kratkoi ivota (De brevitate vitae). Najvei od ovih
dijaloga, tri knjige monografije O gnevu koji stoiar treba da osudi i suzbije,
sadri mnoge primere gneva kao kraljevskog ludila, a meu primerima iz
orijentalne i grke istorije javlja se i rimski car Kaligula u vie navrata. uju se i
otre rei o ograniavanju slobode govora. Po svemu sudei, monografija je
sastavljena poetkom Klaudijeve vladavine i u njoj pored stoikog

opozicionarstva rimskog senatora ima i tragova Senekina sopstvenog sukoba sa

Kaligulom i Kaligulinim dvorom.
SATIRA OTIKVLJENJE
204. Vidimo tako da i u filosofskoj raspravi O gnevu ovek Seneka stoji kao
zlopamtilo daleko od stoike ravnodune superiornosti. Bio je osetljiv ovek i
ambiciozan politiar. U punoj meri nam pokazuje svoju osetljivost i politiarsku
dvolinost posle Klaudijeve smrti, kada je ve naglo poeo da se die ka najviem
poloaju na dvoru. Duhovito, ali i surovo, izvrgao je Seneka ruglu mrtvoga
vladara, kojem je iz progonstva pevao hvalospeve. tavie, u isto vreme kada
sastavlja protiv mrtvog Klaudija sjajnu satiru Otikvljenje boanskog Klaudija
(Apocolocynthosis divi Claudii), pisao je Seneka i posmrtni govor, koji je proitao
Klaudijev posinak i ubica Neron, tienik i uenik moraliste Seneke. Ovde zaista
nije potrebno govoriti o pedagokim principima dvorjanina Seneke. Mora mu se
priznati da je imao smisla ne samo za moralistiku propoved i filosofski esej ve
isto tako i za satiru. U Otikvljenju dao je Seneka jedno od najduhovitijih dela
rimske knjievnosti, pa ima mnogo kritiara koji tu satiru proglaavaju i za
najbolje delo Senekino, delo, dodue, koje astan ovek nikada ne bi napisao. U
Otikvljenju se briljantno opisuje umiranje i, naroito, posmrtne nevolje i nezgode
Klaudijeve, koje nastaju u vreme kada se u Rimu priprema Klaudijevo
proglaavanje za boanstvo. Grka re apocolocyntosis otikvljenje (isp. gr.
tikva) upotrebljena je kao naslov Senekine satire u delu grkog
istoriara 2. veka n. e. Kasija Diona, i skovana je prema terminu
pretvaranje u boanstvo (gr. bog). Rukopisi belee kao naslov ala o
smrti Klaudijevoj (Ludus de morte Claudii) ili Klaudijeva apoteosa u satiri (Claudii
per saturam). Mada u nepotpuno sauvanoj satiri nigde nije re o
otikvljenju, veina strunjaka i izdavaa prihvata naziv Otikvljenje i pomilja
bilo na to da se radi samo o aljivom naslovu, bilo na to da je u izgubljenim
odsecima satire Seneka doista govorio o Klaudijevu pretvaranju u tikvu umesto u
boanstvo.
Otikvljenje je menipska satira u kojoj se mea stih sa prozom, stil slubenog
protokola sa narodskom frazom i poslovicom, pored kojih se javljaju grki stihovi i
reenice da bi se ismejala uenost smuenoga Klaudija. To su u mnogome
poznati elementi dijatribe. Protkana duhovitim i pakosnim primedbama satira
slika prvo smrt Klaudijevu, koji nikako da se rastavi sa duom, pa tera u la svoje
astrologe, ija ga predvianja ve godinama sahranjuju:
elim da sauvam spomen na ono to se dogodilo na nebu 13-og oktobra 54-te,
te izuzetno znaajne godine na poetku najsrenije ere. Nee tu biti ni uvrede ni
hvale. Toliko je sve to istinito. Ako bi ko upitao otkud znam, pre svega, ako ne
budem hteo, neu ni odgovoriti. Ko e da me prisili? Znam da sam postao
slobodan ovek otkako je umro ovaj to obistini poslovicu da se treba roditi ili
kralj ili budala. Uostalom, ko je ikada od istoriara traio zakleze svedoke?...
Kolima svojim je Fojb ve pola prevalio kruga,
uzde ve klonuo stresa jer mranoj blii se noi,
krunom se stazom ve sputa i zamiru kosi mu zraci.
I tada poe Klaudije da se rastaje sa duom ali ova nikako da pronae izlaz.
Tada Merkur, poznat po svojoj genijalnoj snalaljivosti, odvede nastranu jednu od
triju suaja, pa joj ree: to puta jadnog oveka da se mui, svirepi stvore da
svirepijeg nema? Zar da ne da bogu duu posle tolikih muka? ezdesetetvrta je

godina kako se sa duom bori. to zavidi ovoj dravi? Dozvoli da jednom istinu
kau i astrolozi koji ga, otkako je postao vladarem sahranjuju svake godine,
svakoga meseca. Samo opet nije ni udo ako gree i ako niko ne zna as njegove
smrti jer nikada niko nije ni mislio da je roen. ini to valja initi:
predaj ga smrti pusti nek bolji na upranjen
presto sedne i vlada.
Ali Kloto odarati: Ja sam bogme htela da mu dam jo malice vremena, koliko da
podari graansko pravo ovoj malecnoj nekolicini to je jo preostalo," ono je,
naime, ve proglasio graanima rimskim sve Grke, Gale, pance, Britance ali
poto treba neto stranaca ipak i za seme sauvati, i poto ti tako nareuje,
neka bude"... I tako ovaj izbaci duu i prestade da se pravi iv. Inae, izdahnuo je
dok je sluao glumce kako recituju tek da zna da se ja njih ne bojim bez
razloga. ta se posle toga dogaalo na svetu suvino je da se pria. Vi to najbolje
znate i nema opasnosti da e pasti u zaborav ono to je narodno veselje utuvilo u
seanje: niko svoju sreu ne zaboravlja. Nego ujte ta se zbilo na nebu
potenje i poverenje bie na strani pisca.
Quid actum sit in caelo ante diem III. idus Octobres anno novo, initio saeculi
felicissimi, volo memoriae tradere. Nihil nec offensae nec gratiae dabitur. Haec
ita vera. Si quis quaesiverit, unde sciam, primum, si noluero, non respondebo.
Quis coacturus est? Ego scio me liberum factum, ex quo suum diem obiit ille, qui
verum proverbium fecerat, aut regem aut fatuum nasci oportere. Si libuerit
respondere, dicam quod mihi in buccam venerit. Quis unquam ab historico
iuratores exegit?...
Iam medium curru Phoebus diviserat orbem
et propior nocti fessas quatiebat habenas
obliquam flexo deducens tramite lucem.
Claudius animam agere coepit nec invenire exitum poterat. Tum Mercurius, qui
semper ingenio eius delectatus esset, unam e tribus Parcis seducit et ait: Quid,
femina crudelissima hominem miserum torqueri pateris? Nec umquam tam diu
cruciatus cesset? Annus sexagesimus quartus est, ex quo cum anima luctatur.
Quid huic rei publicae invides? Patere mathematicos aliquando verum dicere, qui
illum ex quo princeps factus est, omnibus annis, omnibus mensibus efferunt. Et
tamen non est mirum, si errant et horam eius nemo novit; nemo, enim unquam
illum natum putavit. Fac quod faciendum est:
dede neci, melior vacua sine regnet in aula".
Sed Clotho: Ego mehercules" inquit pusillum temporis adicere illi volebam, dum
hos pauculos, qui supersunt, civitate donaret" constituerat enim omnes
Graecos, Gallos, Hispanos, Britannos togatos videre sed quoniam placet
aliquos peregrinos in semen relinqui et tu ita iubes fieri, fiat"... Et ille quidem
animam ebulliit, et ex eo desiit vivere videri. Exspiravit autem, dum comoedos
audit, ut scias me non sine causa illos timere... Quae in terris postea sint acta,
supervacuum est referre. Scitis enim optime, nec periculum est, ne excidant,
quae memoriae gaudium publicum impresserit: nemo felicitatis suae obliviscitur.
In caelo quae acta sint, audite: fides penes auctorem erit.
Sada dolazi sredinji deo Senekine satire. Klaudije bedan, smuen i ruan kree
na Olimp da ga prime meu bogove. Njegov identitet treba da odredi Herkul koji
je savladao dvanaest tekih zadataka u svojoj herojskoj karijeri:
Jave Jupiteru da je stigao jedan, lepa prilika, poprilino sed, ne zna se ta to preti
tek stalno mrda glavom, vue desnu nogu. Upitan koje je narodnosti odgovorio

je ne zna se ta, nerazgovetno, vi glasa ni rei da razabere. Ne razume se

njegov jezik, nije ni grki ni latinski niti ikoji poznati. Onda Jupiter naredi da doe
Herkul koji je proao ceo svet i, kau, poznaje sve narode, da ispita od kojeg je
soja ovaj. Herkul se prvo sav sludi i smete kad ga spazi, kao da nije sam dosada
zaplaio sva mogua udovita. Kad vide to nevieno lice, taj hod kakvog nema,
glas kao ni u jedne druge ivotinjske fele, nego kao u nekog morskog uda,
promukao, zbrkan i nejasan, pomisli da mu je doao trinaesti zadatak. Kad bolje
zagleda, vidi lii na oveka. Pristupi mu, pa, poto mu je kao Gretu tako lake
bilo, poe [grki, stihom Homerovim]: Gde je tvoj rodni kraj, i otac i majka i ko
si? Klaudije, sav srean to je naiao na filologe. (Ponada se usput da e tu biti
mesta i za njegovu istoriju). Tako, odgovarajui i sam Homerovim stihom, izjavi
da je vladar: Gone od Ilija vetar na kiklopske ale me baci". A bio je sledei
stih, isto iz Homera, ve istinitiji: Tu sam razorio grad i sve sam ih pobio redom".
Onda stade da podvaljuje Herkulu koji nije ba suvie lukav i bistar. Ali se tu nae
boginja Groznica, koja je dola sama s njim, ostavivi svoj hram. Ostale bogove
ostavio je u Rimu. Ovaj", ree ona masno lae. Da ti kaem ja koja sam s
ovim ovde ivela tolike godine: on je roen u Lionu kako vidi, Plankov
sugraanin. Da ti priam roen je na ezdesetom miljokazu od Viene, pravi
pravcati Gal. I tako, to je ustvari trebalo da uradi Gal, zauze Rim. Na to e
Herkul: Sluaj" ree prestani s glupostima. Doao si ovamo gde ale
nema. Smesta istinu na sredu dok ti ne isteram te tvoje bube". Kad Klaudije vide
da je ovo snaan ovek, mane se budalatina i shvati da mu u Rimu niko nije bio
ravan, ali da ovde ne uiva iste povlastice: petao je najmoniji na svom bunjitu.
Tako koliko se moglo razumeti bie da je rekao: Ja sam se nadao, Herkule,
najmoniji od svih bogova, da e mi se ti kod ostalih bogova nai, a da je neko
od mene traio da sam odredim svedoka koji e da potvrdi ko sam, ja bih se
svakako pozvao na tebe, koji si me znao bolje nego iko. Jer, ako se sea, ja sam
onaj to je u Tiburu pred tvojim hramom po ceo dan sudio i to u julu i augustu. Ti
zna na kakvoj sam muci bio sluajui advokate danju i nou: da su neto tebe
zapali, iako uobraava da si sila, ti bi radije poeleo da isti Augijeve tale.
Mnogo sam vie ubreta ja iistio...
nuntiatur Ioui uenisse quendam bonae staturae, bene canum; nescio quid illum
minari, assidue enim caput mouere; pedem dextrum trahere. quaesisse se cuius
nationis esset: respondisse nescio quid perturbato sono et uoce confusa; non
intellegere se linguam eius: nec Graecum esse nec Romanum nec ullius gentis
notae. tum Iuppiter Herculem, qui totum orbem terrarum pererrauerat et nosse
uidebatur omnes nationes, iubet ire et explorare quorum hominum esset. tum
Hercules primo aspectu sane perturbatus est, ut qui etiam non omnia monstra
timuerit. ut uidit noui generis faciem, insolitum incessum, uocem nullius
terrestris animalis sed qualis esse marinis beluis solet, raucam et implicatam,
putauit sibi tertium decimum laborem uenisse. diligentius intuenti uisus est quasi
homo. accessit itaque et quod facillimum fuit Graeculo, ait:
, ; Claudius gaudet esse illic philologos homines:
sperat futurum aliquem historiis suis locum. itaque et ipse Homerico uersu
Caesarem se esse significans ait:
erat autem sequens uersus uerior, aeque Homericus: ' ,
' . et imposuerat Herculi minime uafro, nisi fuisset illic Febris,
quae fano suo relicto sola cum illo uenerat: ceteros omnes deos Romae
reliquerat. 'iste' inquit 'mera mendacia narrat. ego tibi dico, quae cum illo tot

annis uixi: Luguduni natus est, Munati municipem uides. quod tibi narro, ad
sextum decimum lapidem natus est a Vienna, Gallus germanus. itaque quod
Gallum facere oportebat, Romam cepit... tum Hercules 'audi me' inquit 'tu desine
fatuari. uenisti huc, ubi mures ferrum rodunt. citius mihi uerum, ne tibi alogias
excutiam.'... Claudius, ut uidit uirum ualentem, oblitus nugarum, intellexit
neminem Romae sibi parem fuisse, illic non habere se idem gratiae: gallum in
suo sterquilino plurimum posse. itaque quantum intellegi potuit, haec uisus est
dicere: 'ego te, fortissime deorum Hercule, speraui mihi adfuturum apud alios, et
si qui a me notorem petisset, te fui nominaturus, qui me optime nosti. nam, si
memoria repetis, ego eram qui tibi ante templum tuum ius dicebam totis diebus
mense Iulio et Augusto. tu scis quantum illic miseriarum ego contulerim, cum
causidicos audirem diem et noctem. in quod si incidisses, ualde fortis licet tibi
uidearis, maluisses cloacas Augeae purgare: multo plus ego stercoris exhausi.
Potom se javlja i poznati motiv grkih i rimskih satiriara sednica bogova
izjednaena sa sednicom rimskog senata, na kojoj se u ovome sluaju reava o
apoteosi Klaudija, i ustro, i nepovezano:
U to Jupiteru pade na um da je zabranjeno raspravljati i donositi presude dok se
privatna lica nalaze u venici: Ja sam vama, oci i popisani, dopustio da
ispitujete, a vi se ponaate kao divljaci. Traim da uvate disciplinu venice. Ma
kakav da je ovaj ovde, ta e o nama da misli?...
Boanski August ustade da izrekne svoj sud, pa blistavo reit ree: Ja, oci i
popisani, imam za svedoke vas da nisam izgovorio nijednu re otkako sam
postao bog. Uvek gledam svoja posla. Samo ne mogu vie da prikrivam i da
obuzdavam bol koji mi jo tee pada zbog stida. Zar sam zbog ovoga zaveo mir
na kopnu i na moru? Zar sam zato uguio graanski rat?... I sad hoete ovoga da
nainite bogom? Zar ne vidite da je i njegovo telo roeno u znaku gneva
bojega? Ukratko: neka brzo kae tri rei, pa neka me vodi kao roba. Ko e
ovakvog boga da potuje? Ko e u njega da veruje? Dokle god od ovakvih
stvarate bogove, niko nee verovati da ste bogovi.
tandem Ioui uenit in mentem, priuatis intra curiam morantibus <senatoribus non
licere> sententiam dicere nec disputare. 'ego' inquit 'p.c., interrogare uobis
permiseram, uos mera mapalia fecistis. uolo ut seruetis disciplinam curiae. hic,
qualiscumque est, quid de nobis existimauit?... diuus Augustus surrexit
sententiae suae loco dicendae et summa facundia disseruit: 'ego' inquit 'p.c., uos
testes habeo, ex quo deus factus sum, nullum me uerbum fecisse: semper meum
negotium ago. et non possum amplius dissimulare et dolorem, quem grauiorem
pudor facit, continere. in hoc terra marique pacem peperi? ideo ciuilia bella
compescui?... hunc nunc deum facere uultis? uidete corpus eius dis iratis natum.
ad summam, tria uerba cito dicat et seruum me ducat. hunc deum quis colet?
quis credet? dum tales deos facitis, nemo uos deos esse credet.
Ha osnovu ovakvog izlaganja Augustova u boanskoj skuptini, bogovi Klaudija
alju u Had. Na putu susree svoj sopstveni sprovod okruen zadovoljnom i
presretnom rimskom svetinom. U Hadu pravedni sudija Eak osuuje starog
kockara Klaudija, koji je o kockanju ak sastavio i jednu raspravu, da se doveka
kocka sa aom za kockanje koja nema dna. Oekivali bi smo da je tu zavretak
satire. Ali najedared se pojavljuje Klaudijev prethodnik Kaligula sa zahtevom da
mu Klaudija dodele kao odbeglog roba. Nezadovoljan nesposobnim Klaudijem
opet ga vraa Eaku, koji Klaudija najzad daje kao roba osloboeniku Menandru.

Zavretak je nekako neodreen i suvian, pa stoga neki ispitivai i misle da je u

nastavku bilo opisano i samo "otikvljenje" Klaudijevo.
VASPITA I POLITIAR. PROBLEMI PRIRODNIH NAUKA
205. Mada uporednim radom na Otikvljenju i pohvalnoj besedi mrtvome Klaudiju
vaspita Seneka ne pokazuje ba preteranu moralnu osetljivost, ipak po nekim
drugim spisima vidimo da je Seneka svoje vaspitake dunosti, u prvi mah bar,
shvatio prilino ozbiljno. Kao pripadnik senatorske aristokratije koja se seala
svoje moi u doba republike, ali se po pravilu nije odricala dravnih slubi ni pod
novim prilikama, Seneka Filosof sada propoveda neku vrstu obnove Kajsarova i
Augustova zvanina politikog programa, spoj monarhije, prosveene i uviavne,
sa starim republikanskim nasleem. Bile su to puste teorije koje je i Klaudije
zvanino propovedao, ali, kako Seneka sam kazuje posle Klaudijeve smrti,
neiskreno i bez praktinih posledica. Sada kada se Seneka sam nalazio na vlasti,
izmeu 54. i sve negde do 60. n. e., prvo sastavlja dela u kojima die svoj glas u
slavu takve prosveene monarhije. Ta dela bila su namenjena Neronu i kazivala
su mu ta od njega oekuje Rim, a to je za Seneku, razume se, bio Rim senatora i
krupne gospode. Najznaajniji meu tim spisima su velika dela O blagosti (De
clementia, sauvane 2 knj. nepotpuno) i O dobroinstvima (De beneficiis, 7 knj.).
Naslov prvoga spisa posveenog mladome Neronu nije samo u skladu sa
sadrinom, ve evocira i poznatu blagost Kajsarovu (clementia Caesaris) koju je
kao programski izraz politikog stava nasledio od Kajsara i August, primenjujui
je uvek kada stroga i nemilosrdna ruka nije bila neophodna za odravanje
njegove vlasti. Seneka uz mnogo komplimenata preporuuje Neronu da bude
blag i milostiv u jednome smislu koji nije prosto propoved apstraktnog stoikog
moraliste ve krije u sebi i odreene politike ideale, elje senatorskog stalea.
Razume se, filosofija i teorija su u prvome planu, naroito u knjigama O
dobroinstvima, ali suvu teoriju o prirodi dobroinstava ovaj majstor pera
oivljava bezbrojnim primerima datim u obliku briljantno isprianih anegdota.
Ovom istom vremenu pripadaju i dijalozi O sretnom ivotu, O spokojstvu due,
O dokolici, O postojanosti mudraca. Iza svih tih spisa, ma koliko teorijska i
apstraktna pitanja reavali, stoji ipak i Senekin ivot na Neronovu dvoru, ivot
koji je Seneki donosio mnoge brige i razoaranja. Razoaranja su dolazila najvie
od samoga vladara, iji je razvoj bio takav da nije mogao zadovoljiti ni elje u
praksi toliko elastinog moraliste Seneke, ni snove velike rimske gospode,
senatora kojima despotska vlast jednog vladara nije bila nikako po ukusu. I kao
to se Kikeron posle sloma svojih politikih ambicija, sred line usamljenosti i
porodine nesree, okrenuo filosofiji i sastavljao spise u kojima se obrauju samo
jo pitanja o ovekovoj sudbini, srei i duevnom miru, tako se, polaganije i
neupadljivije jer nikada nije ni bio pisac isto politikih monografija Seneka
okree sve vie istim tim pitanjima i govori o povuenoj dokolici u kojoj postojani
stoiki mudrac trai duevno spokojstvo. Nema sumnje, ovaj ovek kome su i
savremenici prigovarali da jedno kazuje a drugo ivi, gubio je neupadljivo, ali
stalno tlo pod nogama u politici i na dvoru. Video je da mu se kao uitelju i
dvorjaninu ne ostvaruju planovi i da sve manje ima izgleda da ih ostvari. Sve to u
njegovim odvie brojnim, ali majstorski pisanim spisima ostavlja traga, vie
posredno i prikriveno, u tonu i izboru tema.
Najzad se Seneka potpuno povlai iz javnog ivota i politike godine 62. n. e.,
povlai se u svoje studije i sastavlja poslednja velika dela koja nose peat te

izolacije i samo su poslednji korak na putu koji smo dosada pratili. Po svoj prilici
na osnovu svojih ranijih radova i ranije sakupljenog materijala sastavlja Seneka
62/63. godine popularno-nauni spis Problemi prirodnih nauka (Naturales
quaestiones, sauvano 7 knj.) i posveuje ga mlaem prijatelju Lukiliju. U delu
raspravlja najvie o meteorologiji i astronomiji, tj. o nebeskim pojavama uopte,
a delom i o geografskim pitanjima. Mada je bilo neobino popularno u starom i
srednjem veku i mada je sauvano u mnogobrojnim rukopisima, delo nije
potpuno ouvano, pa ne znamo koliko je imalo ukupno knjiga. Uvod u kome se
velia upoznavanje i izuavanje prirode sastavljen je sasvim u stoikom duhu. I u
izboru tema oigledna je stoika tradicija koju smo upoznali ve u Manilijevu
astronomskom spevu. Prirodne pojave, i to u prvom redu one velianstvene kao
to su vatre na nebu zvezde, munje itd., pa zemljotresi, erupcije, poplave, sve
se to opisuje i izuava ne prosto iz ljudske radoznalosti ve stoga to to
izuavanje ima odreen moralno-filosofski cilj: upoznavanje samoga boanstva.
Osnova ovog shvatanja je stoiko panteistiko izjednaavanje kozmosa i
boanstva, kao i stoiko uenje orijentalnog porekla o podudarnostima i vezama
izmeu vasione-makrokozma i oveka-mikrokozma. Tako povuenog i poraenog
politiara nalazimo u potrazi za stoikim boanstvom i kada se baca na
izuavanje prirode. Njegove rei samo su deo stoike tradicije, kako se lepo vidi
iz grkog spisa O uzvienome ( ) koji je u 1. veku n. e. sastavio
nepoznati retor blizak uenjima srednje stoe, naroito Posejdoniju. U tome spisu
nalazimo odlinu ilustraciju stoikog odnosa prema prirodi i izuavanju prirode,
odnosa koji se duboko razlikuje od stavova modernih prirodnih nauka:
Priroda nas nije ocenila kao niske i proste ivotinje. oveka je dovela u ovaj ivot
i u ceo kozmos kao na neki praznini skup da budemo posmatrai svih
dogaaja i astoljubivi takmiari. Najedared je usadila u nae due nesavladivu
ljubav za sve emu je veliina trajna i to je boanskim duhom nspunjeno vie
nego mi sami. Stoga ni celokupni kozmos ne zadovoljava preduzimljivost ljudskog
posmatranja i razmiljanja, nego misli esto prelaze granice najvie i
sveobuhvatne sfere materijalnog sveta. Pa ako neko pogledom obuhvati ceo
ivot, sagleda koliku mo u svemu imaju Izuzetno, Veliko i Lepo, brzo e shvatiti
cilj s kojim smo roeni. Stoga se nekako po prirodi svojoj ne divimo malim renim
tokovima, ma bili i prozirni i korisni, ve se divimo Nilu i Dunavu, ili Rajni, a jo
vie Okeanu. Ovaj plamiak koji smo mi zapalili i koji zadrava svoj isti sjaj ne
posmatramo s veim divljenjem nego nebeske vatre, mada se one esto
pomrae. I ne smatramo da mu se valja diviti vie nego krateru Ajtne, ije
erupcije izbacuju iz dubine kamenje i cele stene, razlivaju ponekad reke lave iz
samoga arita zemlje."
Svi ovi stavovi odgovaraju uenjima stoiara, naroito Posejdonija. Sve ih redom
nalazimo i u Senekinu delu. Ve na osnovu ovog jednog podatka prilino je jasno
da Senekini Problemi prirodnih nauka nisu rezultat samostalnog posmatranja i
ispitivanja, nego prosto na brzu ruku sastavljena kompilacija iz dela Posejdonija i
drugih grkih stoiara, sasvim kao i filosofska dela Kikeronova. Cilj Senekina
spisa u osnovi je moralistiko-filosofski, popularizacija stoikih uenja.
PISMA O MORALU I SENEKIN "NOVI STIL"
206. Iz poslednjih povuenih godina Senekinih je i njegovo zrelo delo Pisma o
moralu upuena takoe mlaem prijatelju Lukiliju (Epistulae morales ad Lucilium,
knj. 20, sauvano 124 pisama). Delo je sastavljeno po svoj prilici 63. i 64. g. nove

ere. Sadri mnogo moralnih pouka i mnogo podataka o uenjima stoiara i drugih
antikih moralista i filosofa. To nisu privatna pisma kao ona Kikeronova, jer je
zbirka bila namenjena objavljivanju. U njima Seneka, koji se, kako kazuje,
povukao ne samo od ljudi ve je okrenuo lea i svim ovozemaljskim stvarima,
naroito svojim linim, pie za budua pokolenja, i to tako da mogu pored koristi
nai u delu i uivanje. Sa tradicionalnim stoikim uenjima mea se bogato
ivotno iskustvo i sada kada se stvarno mada ne ba sasvim svojevoljno
odrekao ambicija i politike, kada vie nema stvarne moi da se odupre udarcima
sudbine, Seneka govori jo bolje o stoikoj postojanosti i rezignaciji i unosi i
poneku originalnu crtu u stoika uenja. Senekina re ima ovde jo prijatniji zvuk,
i to svakako ne samo zbog stilskog majstorstva autorova i oblika njegovih
pisama, koja su ustvari popularno-filosofski eseji. Seneka ostaje veran
tradicijama kiniko-stoike dijatribe. Stvara svoje najuspelije filosofsko delo u
ovim pismima, bogatim mislima i ivotom. To veliko i umetniki izvrsno delo
moe se obeleiti kao testamenat Senekin, znaajan ne samo za potonju
evropsku filosofsku misao ve i za knjievnu istoriju kao jedan od najuticajnijih
uzora moderne evropske esejistike.
U Pismima o moralu Senekina advokatska govorljivost (causidicalis argutia) i
eklektika uenost rimskoga tipa (vernacula eruditio) deluje prirodno i prijatno.
Evo kako nam govori o mudroj upotrebi vremena, o starosti i smrti:
Kuda god se okrenem, svugde vidim dokaze svoje starosti. Bio sam stigao na
svoje imanje i stanem se aliti na trokove za tronu kuu. Upravnik veli: nije za
to kriva njegova nemarnost; on ini sve, ali je kua stara. A ta kua ponikla je
ispod mojih ruku. ta e, dakle, biti sa mnom kad se kamenje, staro kao ja, ve
rui? Gnevan na njega ugrabio sam priliku da se izderem: Oevidno je da su ove
platane zaputene: nemaju lia; kako su grane vornovate i sasuene, kako su
debla krljava i suva! To se ne bi dogodilo da ih neko okopava i zaliva!" On se
zaklinje mojim dobrim duhom da on sve ini, da se za svaku stvar stara ali su
platane stare. Meu nama reeno, ja sam ih zasadio, ja sam im prvo lie video.
Okrenem se k vratima i kaem: Ko je onaj krljavac, koji je s pravom postavljen
blizu vrata? Ta on ve gleda na groblje! Gde si ga naao? Kakvo si veselje naao
u tome da primi u kuu tuega mrtvaca? Na to e on: Zar me ne poznaje? Ja
sam Felicion, kome si veoma esto donosio sliice. Ja sam sin upravnika Filosita,
tvoj ljubimac!" Taj ovek je zaista poludeo, rekoh ja. Ta on je jo kao dete postao
moj ljubimac! To moe lako biti, samo to mu sada ba zubi ispadaju.
To dugujem svome imanju to mi se, kuda sam se god okrenuo, pokazala moja
starost. Zagrlimo je i poljubimo je, puna je uivanja ako samo ume da se njome
koristi. Najslae je voe kada nestaje; deatvo ima najvie drai kad se primie
kraju; onima koji vole vino, najslaa je poslednja aa: ona to obara i baca u
puno pijanstvo. Najveu prijatnost to je koje uivanje nosi u sebi, ono uva za
svretak. Najprijatnije su one godine koje ve idu nizbrdo, ali opet ne padaju
naglo; a i za one koji s jednom nogom stoje u grobu mislim da imaju svojih
uivanja; ili se mesto uivanja pojavljuje oseanje da ih vie ne treba. Kako je
slatko ako si svoje poude umorio i ostavio ih za sobom!
Quocumque me verti, argumenta senectutis meae video. Veneram in
suburbanum meum et querebar de inpensis aedificii dilabentis. Ait vilicus mihi
non esse neglegentiae suae vitium, omnia se fecere, sed villam veterem esse.
Haec villa inter manus meas crevit: quid mihi futurum est, si tam putria sunt
aetatis meae saxa? Iratus illi proximam occasionem stomachandi arripio.

Apparet" inquam has platanos neglegi: nullas habent frondes. Quam nodosi
sunt et retorridi rami, quam tristes et squalidi trunci. Hoc non accideret, si quis
has circumfoderet, si inrigaret". Iurat per genium meum se omnia facere, in nulla
re cessare curam suam, sed illas vetulas esse. Quod intra nos sit, ego illas
posueram, ego illarum primum videram folium. Conversus ad ianuam Quis est"
inquam iste decrepitus et merito ad ostium admotus? Foras enim spectat. Unde
istunc nactus es? Quid te delectavit alienum mortuum tollere?" At ille Non
cognoscis me?" inquit. Ego sum Felicio, cui solebas sigillaria adferre. Ego sum
Philositi vilici filius, deliciolum tuum." Profecto" inquam iste delirat. Pupulus
etiam delicium meum factus est!Prorsus potest fieri: dentes illi cum maxime
cadunt".
Debeo hoc suburbano meo, quod mihi senectus mea, quocumque adverteram,
apparuit: conplectamur illam et amemus: plena est voluptatis, si illa scias uti.
Gratissima sunt poma, cum fugiunt; pueritiae maximus in exitu decor est;
deditos vino potio extrema delectat, illa quae mergit, quae ebrietati summam
manum inponit. Quod in se iucundissimum omnis voluptas habet, in finem sui
differt. Iucundissima est aetas devexa iam, non tamen praeceps. Et illam quoque
in extrema regula stantem iudico habere suas voluptates. Aut hoc ipsum succedit
in locum voluptatium, nullis egere. Quam dulce est cupiditates fatigasse ac
reliquisse!
Seneka je u stilskom pogledu vrhunac novog stila, onog antitetinog,
poentiranog, iseckanog i sentencioznog stila koji je nastao kao jedna varijanta
azijanizma grkih retora i prenesen je u Rim. Ve se Kikeron borio protiv nekih
mlaih retora toga pravca, ali su oni u Senekino vreme potpuno preovladali. To su
knjievni uticaji, naslee iji znaaj nikako ne moemo potcenjivati. Ali stilista
Seneka razvio se samostalno u tome pravcu i dao je u tome stilu punu svoju
umetniku meru stoga to mu je takav stil i kao oveku odgovarao. Uostalom
sam je Seneka prihvatio uenje grkih teoretiara da stil odgovara oveku i
njegovu ivotu. I to je uenje Seneka potvrivao i svojim delom, i poslednjim
kada se u povuenoj osami ivot ovog politiara punog koncesija najzad ipak
pribliio stoikoj teoriji koju je godinama propovedao. Tada najiskrenije zvue i
tada su najprivlanije stilizovane Senekine pohvale kontemplativnog ivota i
umnoga rada koji kao svetlu oblast suprotstavlja politikoj karijeri i javnim
dunostima prelivenim povrnim bljeskom:
Ti misli da ti ljudi o kojima si pisao ine tekoe. Ne! Najvie tekoa ini ti sebi
sam: ti si sam sebi na teret. Ti ne zna ta ustvari hoe; ti vrline hvali vie nego
to ide za njima. A ta je to to te zadrava, rei u ti ja kad sam jasno ne
uvia. Ti misli da je to neka velika stvar to hoe da ostavi; s jedne strane
postavio si sebi za cilj ono bezbrino spokojstvo u koje hoe da pree, a s
druge strane zadrava te sjaj sadanjega ivota iz koga hoe da se povue,
ba kao da e pasti u blato i tamu. Vara se, Lucilije: iz ovoga ivota penje se
ovek u onaj. Kao to razlika izmeu sjaja i svetlosti postoji u tome to svetlost
ima izvestan izvor u sebi, a sjaj blista od neeg drugog, tako se i ovaj ivot
razlikuje od onoga. Na ovaj ivot pada sjaj koji dolazi spolja, i ko pred njega
stane, odmah e ga pokriti gustom senkom; a onaj ivot obasjan je svojom
svetlou. Tvoje tenje dae ti slavu i plemstvo.
Napomenuu ti primer Epikurov. Kad je on pisao Idomeneju i u pismu njega,
ondanjega slubenika nesavitljive moi i zauzeta velikim osnovama, od blistava
ivota odvraao na pravu i postojanu slavu, rekao je: Ako ti je stalo do slave,

slavnijim uinie te moja pisma nego sve to to ti ceni i zbog ega tebe cene.
Pa zar je lagao? Ko bi za Idomeneja znao da ga Epikur nije uneo u svoja pisma?...
Veoma duboki talasi vremena doi e iznad nas: retki e duhovi ispruiti glavu,
odolevati zaboravu i dugo se spasavati, dok naposletku i oni ne potonu u tiinu.
to je Epikur svome prijatelju mogao obrei, to ja tebi obriem, moj Lucilije.
Uivau naklonost kod potomstva, mogu sa sobom poneti imena koja e trajati
dokle god vai moje ime.
Cum istis tibi esse negotium iudicas, de quibus scripseras? Maximum negotium
tecum habes; tu tibi molestus es. Quid velis nescis; melius probas honesta quam
sequeris; vides, ubi sit posita felicitas, sed ad illam pervenire non audes. Quid sit
autem, quod te impediat, quia parum ipse dispicis, dicam: magna esse haec
existimas, quae relicturus es, et cum proposuisti tibi illam securitatem, ad quam
transiturus es, retinet te huius vitae, a qua recessurus es, fulgor tamquam in
sordida et obscura casurum. Erras, Lucili: ex hac vita adjilam ascenditur. Quod
interest inter splendorem et lucem, cum haec certam originem habeat ac suam,
ille niteat alieno, hoc inter hanc vitam et illam: haec fulgore extrinsecus veniente
percussa est, crassam illi statim umbram faciet quisquis obstiterit: illa suo lumine
inlustris est. Studia te tua clarum et nobilem efficient.
Exemplum Epicuri referam. Cum Idomeneo scriberet et illum a vita speciosa ad
fidelem stabilemque gloriam revocaret, rigidae tunc potentiae ministrum et
magna tractantem: Si gloria" inquit tangeris, notiorem te epistulae meae
facient quam omnia ista, quae colis et propter quae coleris". Numquid ergo
mentitus est? Quis Idomenea nosset, nisi Epicurus illum litteris suis incidisset?...
Profunda super nos altitudo temporis veniet, pauca ingenia caput exerent et in
idem quandoque silentium abitura oblivioni resistent ac se diu vindicabunt. Quod
Epicurus amico suo potuit promittere, hoc tibi promitto, Lucili. Habebo apud
posteros gratiam, possum mecum duratura nomina educere.
Iao je Seneka poneto teatralno za spoljnim efektima u ivotu i stilu. Imamo
esto utisak naroito u ranijim delima da vie brine o savreno poentiranom
izrazu ili patetinoj deklamaciji nego o samim mislima koje propoveda. I to je
sasvim u skladu s ovim ovekom koji je ak i u smrti nesumnjivo velikoj i u
Takita velianstveno opisanoj traio efekte stilizujui svoje dranje tako da
podsea na smrt Sokratovu. U ivotu Senekinu teko moemo da rastavimo
dublje ubeenje i iskreno oseanje od glume i privida. Bio je rastrzan ovek,
knjievnik velikog talenta i moan politiar na dvoru punom intriga i
svakodnevnih opasnosti. Stoga je esto i olako osuivan, a samo ree oprezno
ocenjivan. U mladosti je ve zbog slaba zdravlja i fizike inferiornosti pomiljao
na samoubistvo. Zatim se predavao sad preljubi, sad asketizmu i okultizmu. ini
nam se da se najzad preruio u stoikog mudraca i moralistu, ne zaboravljajui
pritom na zgrtanje bogatstva. Ali nanovo treba rei teko je ili, tanije,
odvie je lako govoriti o glumi i dvolinosti. Imao je nesumnjivo nekakav afinitet
za stoiku filosofiju i traio je u njoj ne samo masku i kostim za svoj ivot ve i
oslonac za svoju labilnu i nemirnu psihu. Da nije tako, ne bi svakako sastavio
onoliki broj dela sa temama stoike moralistike. A kada pogledamo to veliko delo
kome je morao posvetiti mnogo vremena ovaj aktivni politiar i dvorski ovek,
mora se imati na umu da je taj knjievni rad ipak bio dobrim delom uzgredan i
fragmentaran. Izlino je stoga zamerati mu da nema nekog velikog i
sveobuhvatnog plana u tome radu i da Senekinu knjievnom delu nedostaje neka
dublja dinamika. Sumnje nema da je to delo privlano pre svega u pojedinostima

i da je interesantno lo svojim antitezama. Idu neki ispitivai tako daleko da u

Seneki i njegovu spazmodinom stilu nalaze neurotiara sa izrazitim znacima
psihopate paranoika, rastrzana i bez snage za celinu i bilo kakvu arhitekturu,
obdarena samo za blistave stilske rakete i duhovite sentencije.
PESNIKO DELO SENEKINO
207. Seneka Filosof, dobro potkovani uenik retorske kole, ogledao se i kao
pesnik. Pod njegovim imenom sauvani su epigrami u zbirci koja je okupljena oko
tri epigrama za koje se Senekino autorstvo izrino i posebno belei. Po svoj prilici
je bar jedan deo tih epigrama zaista iz Senekina pera. To su sitne igrarije, ali
mnogi imaju privlaan oblik i sjajnu poentu koja odgovara Senekinu stilu i u prozi.
Poneki epigrami pisani u progonstvu to su oni pouzdano autentini imaju i
iskren ton doista doivljene poezije. Znaajnije su tragedije koje otkrivaju jednu
novu stranu Senekine prirode i u neku ruku dopunjuju ono to je o rastrzanoj i
udnoj prirodi Senekinoj ve reeno. Pisane su vie za deklamaciju i itanje nego
za scenu. Mnogi delovi sastavljeni su tako da i ne bi mogli da se prikazuju na
antikoj pozornici.
Ostavio je Seneka devet tragedija sastavljenih prema razliitim grkim
originalima, ali i uz oslanjanje na domau dramsku knjievnost. Glavni uzor
tragedije Herkul (Hercules [furens]) je istoimena Euripidova tragedija.
Karakteristino za Senekin rimski ukus i umetniki postupak je to prikazuje
ubistvo Megare na otvorenoj sceni. To, kako je poznato nije bilo uobiajeno u
grkoj tragediji. Herkul kod Seneke u svome ludilu gubi ljudske crte koje mu je
Euripid sauvao i u najstranijem pomraenju uma. Kontaminaciju osnovnih
motiva Euripidovih Trojanki i Hekabe (rtvovanje Poliksene) daju Senekine
Trojanke (Troades) u kojima je Seneka svakako koristio i nama nepoznate
Sofoklove tragedije sa istim temama. Fenianke (Phoenissae) nemaju
kompozicionog jedinstva. To je samo niz odvojenih scena graenih po uzoru na
scene Euripidovih Fenianki, Sofoklove tragedije o Edipu i Ajshilove Sedmorice
protiv Tebe. Moda i nije zamiljena kao jedinstvena drama. Medeja (Medea) je
prerada Euripidove istoimene tragedije, ali ima dosta tragova ugledanja k na
druge uzore. Opet se ubistvo prikazuje na sceni a Euripidova Medeja, naputena
ena koja se sveti, u Seneke vie je mrani ubica i zloudna vraara. U tom
pogledu svakako je Seneka bio blii izgubljenoj Ovidijevoj tragediji Medeja, nego
grkim uzorima, jer je i Ovidije sklon ne samo deklamatorstvu i retorici, nego i
opisu patolokih stanja. To nam pokazuje Ovidijevo etvrto pismo iz Legedarnih
ljubavnica na koje se Seneka ugledao sastavljajui svoju tragediju Fajdra
(Phaedra), iji bi uzor mogla biti i izgubljena Euripidova tragedija o Hipolitu
( ). Uglavnom prema Soflokovu Caru Edipu sastavio je
Seneka tragediju Edip (Oedipus), dok njegov Agamemnon (Agamemnon) ne
pokazuje veih podudarnosti sa Ajshilovom istoimenom tragedijom. Uostalom,
treba imati na umu da Senekine uzore i ne moemo sasvim pouzdano odrediti jer
nam je od antike grke tragedije, naroito one poklasine sauvano tek veoma
malo, a iste su teme grki pisci davali u mnogim obradama, a posle i pored njih
jo i rimski tragediografi. To naroito vredi za jezivi mit o Tijestu. Senekina obrada
Tijest (Thyestes) imala je mnoge prethodnike. Tragedije sa tom temom dali su
izmeu ostalih Sofokle i Euripid, a u starijoj rimskoj knjievnosti Enije u Tijestu i
Akije u Atreju. Senekin dugi i monotoni Herkul na Ojti (Hercules Oetaeus)

razlikuje se od Sofoklovih Trahinjanki koje daju isti mit, a zbog mnogih slabosti
pomilja se ponekad da i nije delo Senekino.
Meu Senekine tragedije uvrtena je u rukopisima i Pseudo-Senekina preteksta
Oktavija (Octavia). Ova tragedija sa rimskom istorijskom temom znaajna je kao
jedini sauvani primer rimske pretekste, ali nam naalost ne kazuje nita naroito
o starijoj preteksti 2. veka st. e. Tehniki ona u svemu odgovara Senekinim
tragedijama pisanim prema grkim uzorima i prema rimskim kopijama grkih
uzora. Ipak danas vie nema strunjaka koji bi Oktaviju smatrao za delo
Senekino. Tema je tragina sudbina naputene Neronove ene Oktavije koju je
Neron prognao, a potom i ubio. U preteksti se javlja kao lice i sam Seneka, koji
dri dugo filosofsko politiko predavanje. To je svakako bio glavni razlog sa koga
su izdavai Oktaviju proglasili Senekinim delom. Da to nije opravdano pokazuju
rei to ih u preteksti kazuje sen Neronove majke: ona prorie Neronovu pogibiju.
Prema tome je preteksta sastavljena ne samo posle Senekine smrti, ve i posle
smrti Neronove (g. 68. n. e.).
U Senekinim tragedijama teite je na deklamaciji, patetici, snanim efektima i
retorski poentiranom izrazu punom krupnog verbalizma. Psiholokog
obrazloenja ima malo i psihologija je esto sirova. Pisac je sklon jezivim
scenama i krvavim dogaajima. Linosti su vie monstruozne nego tragine, jer
gube ljudske razmere. Seneka uiva u opisima ubistva, mrnje, ludila, nastrane
ljubavi i okrutne ljubomore. Kada arobnica Medeja sazna da Jason, kome je
rodila dva sina, pripravlja svoju svadbu sa kerkom korintskog kralja Kreonta, ona
se u grozniavom monologu sea svojih ranijih nedela i smilja nove osvetnike
zloine:
Smrvljena sam. Bubnje mi ui od svatovske pesme. Oh, jedva,
jedva mogu jo i sada da shvatim svoj poraz. Oh, grozno,
ta zar je mogao Jason da mene, poto sam oca.
otadbinu i vlast izgubila, napusti samu
tu u tuini, svirepi stvor. Da mi zasluge prezre,
i to on koji vide da inima more i oganj
mogu da svladam. Ta ne misli valjda da tim se iscrpla
sva moja mo? Sad bes mi i nemo i bezumlje kida
udove ive do sri. Oh, kako da osvetu naem.
Kad bi bar imao brata! Da, ena je tu. Protiv nje u
maem. Al da li je to za osvetu uvrede dosta?
Ako tvre Pelazga i varvara znaju za zloin
kakav jo ruke tvoje okaljao nije, Medejo,
spremaj se, sad mu je vreme: nek sva tvoja zlodela biva
dou ko podstrek. Ta ja sam i kraljevstvu otela diku.
Ja sam ko devica jo raskomadala dete iz pratnje,
udove po moru sve mu posejala ocu da kupi,
da ga pokopa. I starca sam Peliju ivog
skuvala ja u kotlu od tua. Koliko sam puta
svirepo prolila krv, al nikad jo nisam u gnevu
vrila zloin: sad ljubav, nesrena, mrana me goni.
ta je tu mogao Jason, kad pomislim ipak, ta rob je
moi i volje drugog... Ma, grudi je morao svoje
mau da okrene: Mir? Oh bolje, bolje, moj bolu
s besom mi zbori. Pa ako je moguno tad neka ivi

Jason, moj kao pre. Ako ne moe ipak nek ivi

stalno se seaju mene i darova mojih, al za me
za uvek mrtav. Ta kriv je ponajvie Kreont za sve to.
Prava preceniv, on razrui brak i majku od dece
odvoji, pokida veze po zakonu sklopljena braka.
Samo u njega da gonim i on e da ispata samo
zaslunu kaznu: svu kuu u gomilu pepela ja u
njemu da zgrnem i crne vrhove poara ak e
s Malejskog rta da vide kud lae oprezno plove.
Occidimus, aures pepulit hymenaeus meas.
Vix ipsa tantum, vix adhuc credo malum.
Hoc facere Iason potuit, erepto patre
patria atque regno sedibus solam exteris
deserere durus? Merita contempsit mea
qui scelere flammas viderat vinci et mare?
Adeone credit omne consumptum nefas?
Incerta, vaecors, mente vaesana feror
partes in omnes; unde me ulcisci queam?
Utinam esset illi frater! Est coniunx: in hanc
ferrum exigatur. Hoc meis satis est malis?
Si quod Pelasgae, si quod urbes barbarae
novere facinus quod tuae ignorent manus,
nunc est parandum. Scelera te hortentur tua
et cuncta redeant: inclitum regni decus
raptum et nefandae virginis parvus comes
divisus ense, funus ingestum patri
sparsumque ponto corpus et Peliae senis
decocta aeno membra: funestum impie
quam saepe fudi sanguinem et nullum scelus
irata feci: saevit infelix amor.
Quid tamen Iason potuit, alieni arbitri
iurisque factus? Debuit ferro obvium
offerre pectus: melius, a melius, dolor
furiose, loquere. Si potest, vivat meus
ut fuit Iason, si minus, vivat tamen
memorque nostri muneris, pereat mihi.
Culpa est Creontis tota, qui sceptro impotens
coniugia solvit quique genetricem abstrahit
gnatis et arto pignore astrictam fidem
dirimit: petatur solus hic, poenas luat
quas debet. Alto cinere cumulabo domum;
videbit atrum verticem flammis agi
Malea longas navibus flectens moras.
Ako Senekine tragedije danas u celini i ne odgovaraju modernom ukusu, pa se i
cene veoma nisko kao retorska i deklamatorska dela puna verbalizma, patetike i
krvi, ne treba zaboraviti da je Seneka pisao u Rimu u kome su i matrone uivale u
masovnim krvoproliima cirkuskih igara, gde su na stotine ginule ne samo
ivotinje ve i ljudi. A i na krupnu i patetinu re bili su svikli Senekini itaoci. uli
su je od malih nogu u koli, na forumu, prilikom javnih deklamacija od kojih su

ve morali da bee, toliko su bile brojne i este u Rimu Neronova vremena. Tako
se mogu istorijski bolje razumeti ove tragedije koje po svoj prilici pripadaju
mlaim godinama Senekinim. Barem se tako misli na osnovu tehnikih
nedostataka kojih ima dosta u tim delima. Mada je Senekin jampski trimetar
uglaen, on je i neto monoton a horske su partije metriki jednoline i bez one
polimetrije strofa atikih tragediografa. Pa opet u njima, ak i ee nego u
patetikim deklamacijama monologa, ima bogatih pesnikih opisa i lirskih crta,
pored retorskih i mitolokih ukrasa koji se i tu gomilaju. Hipolit, kada mu maeha
Fajdra uini svoju ljubavnu ponudu, gnevan bei, a hor atinskih ena peva
njegovu muku lepotu i lepotu uopte, taj kratkotrajni dar prirode oveku:
Bei slian olujnom besnom vetru,
bri nego Kor koji oblake skuplja,
bri nego plamen to nebom sune
kada zvezda gonjena vetrom mine
s ognjenim repom.
Neka slava, minulih doba vernik,
s tobom meri sve to joj dika bee:
tvoj e lik da zaseni druge tako
kao mesec kada u punom sjaju
spojiv sjajne rogove, ie ognja,
svu no juri koijom brzom, svu no
bludi likom rumenim da potamne
pred tim sjajem zvezda sijaoet malih.
Ti si kao Hesper tb skuplja tmine,
vesnik noi okupan morem tavnim,
to kad tmine rasturi none, posta
Lukifer sjajni.
Oj, Liberu, tirsonoo iz Indije,
krasne kose, neiane, veno mlad si,
gigar drhe pred tim kopljem vite loze
a roie s ela pusta mitra kroti
ne bi bome savladao Hipolita krute kose.
A tvoj lik je... da se gordi nema rata:
irom sveta zna ve svako ime momka
kog Bromiju pretpostavi Fajdre sestra.
Dvosmislen si dar, lepoto, smrtnicima,
dar prolazan, kratkotrajan, Kako samo,
kako brzo, tek to stane ve prolazi.
Ne otima tako brzo ar prolea livadama
sparna ega, silna jara letnjih dana,
kad podneva besne jarka, kad ubrza
toak noi sve paoke pa projuri.
Ko to sahnu bele krune ljiljanima,
tako svenu i rudastoj, divnoj glavi
prve rue, tako gasne obrazima
nena rumen i ni trena i ni aska
ne potedi starost telo svoga danka.
Fugit insanae similis procellae,
ocior nubes glomerante Coro,

ocior cursum rapiente flamma,

stella cum ventis agitata longos
porrigit ignes.
Conferat tecum decus omne priscum
fama miratrix senioris aevi:
pulchrior tanto tua forma lucet,
clarior quanto micat orbe pleno
cum suos ignes coeunte cornu
iunxit et curru properante pernox
exerit vultus rubicunda Phoebe
nec tenent stellae faciem minores;
talis est, primas referens tenebras,
nuntius noctis, modo lotus undis
Hesperus, pulsis iterum tenebris
Lucifer idem.
Et tu, thyrsigera Liber ab India,
intonsa iuvenis perpetuum coma,
tigres pampinea cuspide territans
ac mitra cohibens cornigerum caput,
non vinces rigidas Hippolyti comas.
Ne vultus nimium suspicias tuos:
omnis per populos fabula distulit
Phaedrae quem Bromio praetulerit soror.
Anceps forma bonum mortalibus,
exigui donum breve temporis,
ut velox celeri pede laberis!
Non sic prata novo vere decentia
aestatis calidae despoliat vapor,
saevit solstitio cum medius dies
et noctes brevibus praecipitant rotis.
Languescunt folio ut lilia pallido:
et gratae capiti deficiunt rosae,
et fulgor teneris qui radiat genis
momento rapitur nullaque non dies
formonsi spolium corporis abstulit.
Vidimo da je pesnik Seneka umeo da da i privlane stranice, mada barokno
ukraene slikama i mitologijom.
Za rano datovanje Senekinih tragedija kao da govori i sadrina ovih tragedija.
One ne prikazuju samo afekte koji ljude zaslepljuju i donose teke nevolje, ve
one u grkim mitovima istiu naroito motiv tiranske samosionosti i njene
posledice. Kao da je zajednika misao ona to je nalazimo i u delu iz Senekine
mladosti, u spisu O gnevu, misao da se ljudi koji dou do velike moi izopae.
Nema sumnje da su grki uzori pruali Seneki ve gotove obrade motiva tiranske
samosionosti. Ali je nesumnjivo karakteristino kako Seneka tome motivu
poklanja naroitu panju u carskome Rimu. Moe se stoga rei da je Seneka koji
ivi u Rimu Kaligule, Klaudija i Nerona uneo neto od svog rimskog senatorskog
stava u obrade grkih mitova i grkih tragedija. Ako ih je, kako se ini, pisao u
mladosti, onda u njima svakako treba videti neto od one u stoiku osudu afekata

zaodenute osude Kaligule ili Klaudija koju nalazimo i u moralno-filosofskim

spisima iz mlaih Senekinih godina.
UTICAJ SENEKINIH DELA
208. Kao briljantan deklamator i propoaednik uneo je ovaj isuvie elastini
majstor antike dijatribe u latinski stil nov ritam koji svojim aforizmima i
poentiranim odsecima () potpuno odudara od Kikeronove klasine
periode. Sa slinim stilom potonjeg istoriara Takita bie ovaj Senekin novi stil
oslonac onih stilista u evropskoj knjievnosti koji se bune protiv uskogrudog
kikeronijanizma renesansnih humanista. Ali ve pre toga, u srednjem veku, bio je
Seneka mnogo itan jer su ga kao moralistu prihvatili hrianski pisci, naroito
propovednici
u
svojim
opomenama",
ekshortama
(isp.
Senekine
Exhortationes). Ilo se i dotle da su ga smatrali potajnim hrianinom. To bi se
moglo objasniti i time to njegove predike ponekad lie na Lojoline duhovne
vebe (exercitia spiritualia). Tobonja Senekina korespondencija sa apostolom
Pavlom samo je interesantan falsifikat. Ali je taj falsifikat doprineo mnogo ugledu
Seneke moraliste u hrianskom srednjem veku, kada nisu itani samo njegovi
etiki spisi ve su Senekini Problemi prirodnih nauka (Naturales quaestiones)
sluili kao udbenik koji je sauvao mnoga antika znanja i u jednom manje
prosveenom vremenu. Pozna antika i srednji vek znaju za razne obrade
Senekinih dela, a u koli su omiljene njegove sentencije pa ih stavljaju u razne
zbirke. U Dantea, pored Vergilija o ijem je ugledu meu hrianima ve bilo rei,
javlja se Seneca morale".
I Senekine su deklamatorske tragedije poznate srednjovekovnoj italakoj publici,
ali u veoj meri tek podkraj srednjega veka, da bi sa preporodom presudno
odredile oblik a u mnogoemu i ton renesansnih tragedija. Poetkom 14. veka
Albertino Musato (12611329), humanista iz Padove, sastavlja na latinskom
jeziku klasicistiku tragediju Eccerinis po ugledu na Senekine tragedije. U toj
tragediji prikazan je surovi padovski tiranin Ecelino da Romano (Ezzelino). Musato
je jedan od prvih humanista koji je imao puno razumevanje za metriku Senekinu.
Ali Musatova je tragedija bila veoma kratka i nije bila namenjena prikazivanju.
Senekine tragedije itaju paljivo Petrarka i drugi pesnici toga razdoblja.
Zahvaljujui dobrim delom i uticaju Senekinih tragedija, renesansna je tragedija
puna tamnih boja i mranih likova, znamenja, seni, krvi i jezivih zloina. Razume
se, da je i renesansni ivot doprineo ne manjs takvoj tematici. U Italiji na elu
povorke Senekinih poslednika stoje anbatista iraldi intio (15041573;
Orbecche, 1541), Sperone Speroni (15001588; Canace), Torkovato Taso (1544
1595; Torismondo, 1587). I u Engleskoj su u mnogome zahvaljujui Senekinu
uticaju strahote i jezive scene osvojile dramu elizabetanskog perioda. Tu je uticaj
Senekin bio jo izrazitiji u delima kao to su panska Tragedija (Spanish Tragedy,
1594) Tomasa Kida (15581594), Jevrejin sa Malte (The Jew of Malia) Kristofera
Marloa (1563/41593), ekspirov Tit Andronik (Titus Andronicus, 1593?), Beli
avo (The White Devil) od Vebstera (oko 1580-oko 1625?). Seni u ekspirovim
tragedijama Magbet i Hamlet daleki su roaci Tantalove seni koja se javlja u
drutvu Furije u Senekinu Tijestu i Agripinine seni iz Pseudo-Senekine Oktavije.
Nema sumnje da su italijanski i engleski pisci ovih vekova imali dovoljno primera
za jezive zloine i krvave tragedije u sopstvenoj sredini i istoriji. Ali stalni motivi
kao to su arolije vetica i pojavljivanje seni mrtvaca, ludilo, muenja i
sakaenja, ubistvo i osveta, koje ovi pisci nemilice gomilaju, pokazuju tako jasne

tragove ugledanja na Seneku da se pri tumaenju ne samo oblika ve i karaktera

renesansne tragedije nuno mora isticati ugledanje na tragedije Senekine. To
pokazuje i potvruje poreenje ekspirovih tragedija sa Senekinim i sa
tragedijama grkih pisaca. ekspirovu tragediju vezuje za Senekinu duboki
fatalizam, sentenciozna retorika, krvave scene i aveti, dok svega toga u takvom
jezivom obliku i patetinom ruhu u grkoj tragediji ne nalazimo. I u Francuskoj
Senekine tragedije su bile glavni uzor klasicistikih tragediografa. Za Senekinim
uzorom povodi se osrednji pisac Plejade Etjen odel (15321573) ija se
Zarobljenica Kleopatra (Clopatre captive) smatra prvom pravom i originalnom
francuskom tragedijom (prikazana 1552. ili 1553. g.). Kornejeva Medeja (Mede,
1635) kao i Rasinova Fedra (Phidre, 1677) sastavljene su prema istoimenim
tragedijama Senekinim. U 18. veku Krebijon (16741762) pie po uzoru na
Senekina Tijesta svoga Atreja (Atre, 1707), a Volter prema Senekinu
Agamemnonu svoga Oresta (Oreste, 1750). Preko Voltera i Rasina pribliio se
Seneki u 18. veku i Alfijeri (17491803) koji pie, pored ostalih tragedija sa
antikom temom svoga Agamemnona (Agamennone) i svoga Oresta (Oreste). I
Pseudo-Senekina Oktavija, u kojoj ima stoikih stavova o kraljevstvu i jednakosti
svih ljudi, ostavila je sasvim jasne tragove u tragediji kotskog humaniste
Dorda Bjukenena (15061582; Baptistes 1554). Sve ovo su samo pojedinani i
zbog antike teme naroito upadljivi svedoci o onom velikom uticaju Senekine
tragedije na evropsku dramsku knjievnost, koji je nekoliko vekova pokretao i u
mnogome odreivao razvoj tragediografije u Evropi. Taj uticaj je, svakako vie
posredno nego neposredno, ostavio traga i u naoj starijoj dramskoj knjievnosti.
Tako je ve Savko Gueti Bendeevi (15311608) preuzimo u svoju Dalilu
elemente iz iraldijeve tragedije raene po ugledu na Seneku, a Miho Gradi,
ujak Junija Palmotia, i potom Tomko Mrnavi (15801637), prevodili su s
latinskog alostnoskazje Krispa Cezara od Bernarda Stefonija, prvu isusovaku
tragediju Senekina tipa.
I filosofska proza Senekina ostavila je dubok trag u delima evropske knjievnosti
ne samo u srednjem veku ve i u novije doba. S jedne strane srednjovekovna
tradicija ivi dalje u moralno-filosofskim spisima i polemici teologa, s druge
Seneka je uzor tvorcima modernog eseja. Tako su Senekini moralno-filosofski
spisi podjednako pruali materijal i jezuitima u njihovoj borbi protiv jansenista,
kao i protestanskim piscima. Fatalistiki propovednik predestinacije, odlian pisac
i na latinskom i na francuskom jeziku, Kalvin (15091564), zapoeo je u 16. veku
svoj reformatorski rad komentarom Senekina spisa O blagosti. Skeptini
eklektiar koji se pribliavao as stoicizmu, as Epikurovu uenju i koji je
diplomatski posredovao izmeu katolika i protestanata, Montenj (15331592),
usvojio je mnoge Senekine misli i njegov nain izlaganja, izgraujui tako svoju
esejistiku. Meu mnogobrojnim delima antike knjievnosti koja je itao i kojima
se sluio Montenj Seneka zauzima prvo mesto. I kao stilista Montenj je poao za
Senekom, a ne za Kikeronom. Proza baroka je pored mnogih pristalica
kikeronijanizma znala i za pisce koji su se povodili za Senekom i Takitom, a
ponekad, inei jo jedan korak dalje u prolost, i za Demostenom i Platonom.
ak je i Senekina menipska satira uticala na evropsku knjievnost. Pod kraj 16.
veka Pjer Pitu (15391596) sastavlja Menipsku satiru (Satyre Mnippe) u kojoj
je predskazivao kraj verskih ratova, dok se u istom knjievnom rodu ogledaju i
drugi francuski pisci istog doba. Senekino Otikvljenje preveo je na francuski
izmeu ostalih i Ruso (17121778), a Bajron (17881824) u svome Vienju

stranog suda (Vision of Judgment) ismeva istoimenu apoteosu ora III koju je
1821 sastavio Robert Santi (17741843), onako kako je i Seneka postupio u
svome Otikvljenju izvrgavajui ruglu apoteosu Klaudijevu.
Kako se vidi, Seneka je bez sumnje krupna pojava ne samo u carskome Rimu
nego i znaajna linost evropske knjievnosti ije je delo uticalo vekovima na
potonje pisce.
Srpskohrvatski prevodi Senekinih dela: ore orevi (G. G.) Pismo 3. Seneke o
prijatelltvu, LMS 1825, 3, 9598, Izabrana izreenija iz knjiga Senekini, LMS
1825, 3, 9899 i 2, 1826, 4, 127129, Dva pisma (O vanosti vremena, O
nepostojanosti), LMS 2, 1826, 4, 120124, Antonije Arnovljev Kako treba knjige
itati. Pismo II Seneke Luciliju, LMS 8, 1832, 1, 106108, Pismo Seneke 1. 5, LMS
9, 1833, 4, 120121, Sava Popovi Krin, ili moralna pouenja u 20 pisma Seneke
izloena (s nemakog prev.), Beograd 1842, Anonim Izvadak (iz pismah Seneke),
Neven (Zgb) 1, 1852, 46, 732, Stevan Pavlovi (S. P.) Pismo Seneke Luciliju,
Srpske ilustrovane novine 1, 1881, 11, 163, O potresu, Srpske ilustrovane novine
2, 1882, 1822 Stjepav Senc Deset pisama filozofa Seneke prijatelju Luciliju (10,
12, 14, 15, 20, 23, 26, 27, 31), Vienac (Zgb) 24, 1892, br. 43-46, str. 680, 698,
718, 734 i 25, 1893, br. 21 i 25, str. 332 i 398, Pisma (10, 12,14,15, 20, 21, 23,
26) St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 310325, (pisma 10, 12, 17 2. izd. 1910 str.
264269, i 3. izd. 1920 kao i 1. samo 17 umesto 15), Izabranih 12 pisama,
Pobratim 7, 18961897, br. 6, 7, 12, 13, Anonim Prijateljstvo, aki kalendar 18,
1904-5, P. Martinovn Ljutost ili srdnja, Puka prosvjeta 6, 1912, 2, 1719
Anonim Reenice paganskog mudraca Seneke, Subotika Danica, kalendar, 1919,
6870, Jakov Bumber (iz pisama), Narodna odbrana (oko 1930?), Zv. Doroghy O
pravom bogatstvu (119. pismo Luc.), Hrv. narod 5, 1/2, 1943, 885, 5, Milo N.
uri Rasprava o blaenom ivotu i odabrana pisma Luciliju (De vita beata; Epist.
mor. 1, 2, 10, 12, 14, 17, 20, 21, 23, 26, 32, 38, 44, 93), Beograd 1944, Nada
Todorovi Rasprava o gnevu, Beograd 1959.
STOICIZAM I RETORIKA U SATIRI PERSIJEVOJ I SPEVU LUKANOVU
PERSIJEV IVOT I PESNIKA DELATNOST
culpam defigere
209. AULO PERSIJE FLAK (Aules Persius Flaccus, 34. n. e. -62. n. e.), podom iz
eturskog grada Volatere (Volaterrae), bio je iz bogate porodice i rano je ostao bez
oca. Kao deak doao je u Rim na kole. Meu uiteljima bio mu je i poznati
gramatiar Remije Palajmon. Ali je najvie na mladia uticao poznati stoiar
Kornut (Lucius Annaeus Cornutus, roen oko 20. n. e.), osloboenik Seneke
Filosofa i uitelj pesnika Lukana s kojim se Persije rano sprijateljio. Stari i lukavi
diplomata Seneka kao da mladog kabinetskog moralistu Persija nije lino
privlaio. Ali je Persije i drutveno i knjievno blizak Senekinu i Lukanovu krugu
stoiara-opozicionara. Poznavao je i stoiara Traseu Pajta (Publius Clodius
Thrasea Paetus), koji je sastavio ivotopis republikanaca Katona Utikog, sveca
stoike opozicije carstvu.
Kratkoveki i neiskusni Persije sastavljao je svoje spise u nameri da bez odvie
bombastinih rei odlunim udarcem prikuje greke (culpam defigere), i to pod
uticajem svoga profesora, stoiara i pesnika Kornuta. Bavio se tim poslom
udobno smeten u bogatoj privatnoj biblioteci gde je imao pri ruci samo iz oblasti
filosofije nekih sedamstotina dela. U Persijevim ivotopisima pominju se

izgubljena pesnika dela: satira Putopis (Hodoeporicon, gr. opis

puta). verovatno nalik na Horatijevu satiru Put u Brundisij, i preteksta iji je
naslov moda glasio Vescio, kako se ini na osnovu loih rukopisa sauvanih
biografija. Mogue je da je tema ove drame iz rimske istorije bio napad na grad
Veskiju (Vescia) u Latiju o kome pripoveda Tit Livije. Ali su to samo nagaanja.
Vidimo da je stoike krugove u kojima se kretao Persije privlaila tragedija. Pored
Seneke Filosofa, ogledao se na ovome knjievnom polju i Persijev uitelj Kornut,
pa mu neki ispitivai i pripisuju Pseudo-Senekinu pretekstu Oktavija. Svakako su
po ugledu na Seneku i Kornuta sastavljali drame i Persije i Lukan, ali su nam ta
dela izgubljena.
SAUVANE SATIRE PERSIJEVE
210. Sauvane su Persijeve satire, svega est na broju, a esta je i nedovrena.
Pesnik je umro mlad i satire je posle njegove smrti objavio njegov voljeni uitelj
Kornut, ali u saradnji sa poznatim liriarem i metriarem Kajsijem Basom (Caesius
Bassus, 1. vek n. e.), kojega su antiki kritiari stavljali u isti red sa Horatijem.
Persije je bio iskreno oduevljeni pristalica stoicizma, ne samo u knjigama, ve i u
ivotu. Antika obavetenja kazuju same pohvale o njegovu karakteru i strogom,
skromnom nainu ivota. Ali kada pogledamo njegovo delo u kome je Persije
pravi pesnik toga mranog rimskog stoicizma, rekli bismo da je bio neto odvie
oduevljen i ubeen uenik stoike kole, i to samo uenik, a ne i samostalni
stoiar. Sve je u Persijevoj pesmi nekako strogo, i mrano, i pouno. Zalud
traimo elastinost iskusnog Horatija koji u satiru prenosi svoj ivot i ivot rimske
ulice, pa se i pored stoiko-kinike tematike ne zaklinje ni na koje uenje i
slobodno kombinuje stoicizam i Aristipov hedonizam. Ipak je Persije u Rimu
nastavio tragom Horatijevim kako vidimo ve iz prve satire gde se, slino
Horatiju, Persije bavi knjievnim pitanjima. Kudi Persije pesnike svoga vremena
(sat. 1) naroito zbog njihova razneenog igranja mitolokim temama. Slui se i
on dijalokim oblikom kao Horatije. Razgovor Persija i nekog branioca modernog
pesnitva daje sliku knjievnih prilika u Rimu. Naroito otro istupa protiv
smenog amaterstva dokonih deklamatora. Kazuje da je uena versifikacija,
izgraena do tanina, samo prolazni znak mekutva koje je zahvatilo rimske
pesnike k suprostavlja mu vrstinu i mukost starih Rimljana. Iskren je ovaj
golobradi kabinetski propovednik kada kazuje da na sluaoce moe delovati
samo iskrenost, ali pored sve iskrenosti njegove su satire mrane i pune
komplikovanih fraza, izvetaenih izraza, traenih poreenja, pa i ova prva koja
raspravlja o vrlinama pesnikog izraza. Bio je doista odvie kolski dosledan
stoiar da bi njegove zdrave knjievne teorije, koje delom duguje prethodnicima,
mogle da urode prijatnim plodom.
Posle ove uvodne satire posveene knjievnim prilikama i pitanjima, Persije
prelazi na teme moralistike dijatribe. U obliku roendanskog pisma nekom
prijatelju govori kakve treba da budu molitve upuene bogovima i kudi
razmetljivo rtvovanje bogatih darova (sat. 2). Slui se opet dijalogom kada
poziva na izuavanje filosofije, razume se stoike (sat. 3) i na redovno
ispitivanje savesti, pa kudi uobraenost (sat. 4). U obliku pisma je i Persijevo
proslavljanje uitelja Kornuta u kome se iznosi i stoiko uenje o slobodi (sat. 5),
koja se tobo sastoji u osloboavanju od afekata, strasti. Ta tematika omiljena u
stoikim spisima i borba za takvu slobodu nisu smetali monarhiji. Raspravlja
Persije o razumno organizovanom ivotu i pravilnom korienju imanja u

poslednjoj, nedovrenoj satiri (sat. 6)). Pored ovih est satira sauvani su nam i
neki Persijevi holijambi u kojima kazuje da pesnici piu jedino iz elje da neto
zarade. I po tome vidimo koliko su ga zanimala knjievna pitanja, koja dodiruje
ne samo u prvoj ve i u ostalim satirama. Ponavlja se u njegovu delu misao da su
stilski ukrasi i artistiko arenilo nevani, a da je bitna realna sadrina koja mora
imati koren u samome ivotu. Tako se Persije izjanjava za stoiko shvatanje da
pesnitvo treba pre svega da oveku horisti, kao i za realizam koji je deo naslea
rimske satire ve od starine.
Persije je imao pesnikog dara tako kazuju njegovi savremenici. Po njihovu
ukusu kao da je zaista bio ovaj pesnik sudei po slavi koju je ubrzo stekao
satirama. Ponekad mu zaista polazi za rukom i po koji lepi stih. Takvi su stihovi u
kojima sa mnogo nenog potovanja govori o uitelju Kornutu:
Kad su mi god neiskustvo i put neizvesnosti nekud
zaveli plaljivi duh me' granate staze bez cilja,
spase me okrilje tvoje: ti prihvata mladost, Kornute,
odgaja u krilu svom sokratskom...
Seam se kako sam s tobom provodio beskrajne dane,
kako u sumrak smo skupa uz veeru kratili vreme,
odmor i rad bismo uvek podelili meu se pravo;
opustimo se posle, uz trpezu skromnu i alu.
Ne sumnjaj stoga da uvek zbog vrstog drugarstva nam dani
prelaze isti put sudbe i da jedna zvezda ih vodi...
Koja, ja ne znam, al znam jedna zvezda da tebi me vodi.
Cumque iter ambiguum est et vitae error
deducit trepidas ramosa in compita mentes,
me tibi seposui: teneros tu suscipis annos
Socratico, Cornute, sinu...
Tecum etenim longos memini consumere soles
et tecum primas decerpere noctes.
Unum opus et requiem pariter disposimus ambo
atque verecunda laxamus seria mensa.
Non equidem hoc dubites, amborum foedere certo
consentire dies et ab uno sidere duci...
Nescio quod, certe est quod me tibi temperat astrum.
Ali i ove je stihove Persije tako komplikovao astrolokom uenou da u kontekstu
gube bar za modernog itaoca neto od svoje drai. Knjievni su principi Persijevi
zdravi, a njegov izraz originalan, ali muka je naroito u tome to je za Persija
stvarnost gotovo iskljuivo stoika knjiga, a njegova originalnost zamenjuje
ljokice i lani blesak mrakom tekih i komplikovanih izraza, koji opet i sami
miriu po deklamatorskoj koli i njenim baroknim nastranostima. Stoga nas danas
ni Persijeva misao, ni Persijev izraz ne privlae, a mnoge stihove teko
razumevamo i uz pomo snalaljivih i uenih komentara. Tako ni ono to se mora
priznati Persijevoj satiri iskrena, mada kabinetska ogorenost moraliste ne
moe da osvoji itaoca jer je u Persija sve zavijeno u neobino mraan i nejasan
izraz kome nalazimo antiku paralelu samo jo kod grkog pesnika Likofrona.
Persije je retorski manir na svoj originalni nain doveo do njegovih krajnjih
granica komplikujui ga esto i nedovoljnom preciznou svojih misli. Taj stoiki
puritanac, koji iz svoje bogatake biblioteke kudi sagreenja svojih savremenika,
stvarno je dalek ivotu i samo kruto primenjuje elementarne stavove stoikog

morala. Njegovi uzori su stariji rimski satiriari Lukilije i Horatije, ali od njih uzima
tek teme, misli, ablone, a nedostaje mu njihovo ivotno iskustvo. Dok Seneka u
svojim moralistikim spisima vodi i ubeuje, neiskusni Persije grdi i osuuje.
LUKANOV IVOT I DELA
ignoratque datos ne quisquam serviat enses
211. MARKO ANAJ LUKAN (Marcus Annaeus Lucanus, 3965. n. e.) bio je lan
ugledne panske porodice Anaja, sinovac Seneke Filosofa. Roen u Kordovi,
odrastao je i kolovao se u Rimu, gde se isticao kao talentovan ak retorske
kole. Ve smo pomenuli da je sa Persijem uio filosofiju kod poznatog stoiara
Kornuta. Prema ve ustaljenom obiaju mlade rimske gospode Lukan je poao i u
Atinu da tamo dopuni svoje studije. Vratio se na poziv Nerona, koji ga je primio u
krug svojih bliskih prijatelja i poverio mu dunost kvestora i augura. Godine 60.
n. e. prilikom prvih sveanih igara u ast Neronovu (Neroniana) odneo je Lukan
prvu knjievnu nagradu spevom u kome je slavio vladara. Ni ovaj spev, ni brojna
druga dela ovog kratkovekog ali produktivnog pesnika nisu sauvana. Neronova
naklonost nije bila trajna. Moda je, kako kazuje antiki biograf, ambiciozni ali
ravi pesnik Neron samo zavideo Lukanu na pesnikoj slavi, pa je ovaj stoga pao
u nemilost. Ipak je verovatnije da je veliki Lukanov spev o graanskom ratu, u
kome se proslavljaju republikanci Katon, Brut i Pompej, bio stvarni povod
Neronova neraspoloenja, mada je Lukan na poetku speva vladara zasuo
obaveznim komplimentima. U spevu je bila ipak odvie naglaena stoika
opozicija monarhiji. Znamo da je mladi pesnik Lukan optuen zbog uea u
Pisonovoj zaveri i da je morao izvriti samoubistvo godine 65. st. e., kao Seneka i
Petronije. Jedan antiki ivotopis kazuje da se Lukan u opasnosti poneo bedno i
da nije traio spasenje samo u kukavikim molbama i alopojkama, ve da je
optuio i svoju majku kao uesnika u zaveri ne bi li se sam nekako spasao.
Istoriar Takit nam kazuje da je Lukan zavrio teatralno i patetino. Kao i
Petronije, priredio je velianstvenu gozbu na kojoj je presekao vene. Ali dok je fini
hedonista i otroumni satiriar Petronije naredio da se, dok on umire, recituju
lake pesmice, a sam je jo u poslednji as sroio otar napad na Nerona, patetini
retor Lukan dostojanstveno je deklamovao stihove u kojima je sam ranije opisao
smrt nekog vojnika ranjenog u boju. Pun je teatralnosti i patetike i sauvani
Lukanov spev, mada u njemu realistiki opisi nalaze stalno mesto.
Brojna izgubljena dela Lukanova znamo po naslovima koje belei inae nepoznati
biograf i komentator Lukanov Vaka (Vacca). Veliki spev Pesma o Iliju (Iliacon)
priao je smrt Hektorovu i otkup njegova tela. Orfej (Orpheus) je moda bila
samo versificirana legenda o trakom pevau, ali se pomilja da je Lukan u tome
delu mogao slaviti i Nerona kao novog Orfeja. Naslov Gajevi (Silvae, 10 knj.)
obino se davao zbirkama manjih prigodnih pesama jer je u njima bilo svega i
svaega, pa je takve pesme sadravalo verovatno i ovo delo Lukanovo. U stihu su
bila jo i dela Saturnova sveanost (Saturnalia), Podzemlje (Catachtonion),
nedovrena tragedija Medeja (Medea), 14 pantomima (salticae fabulae), kao i
druge pesmice (alia poematia). Od izgubljenih proznih dela pominju se besede
protiv i za Oktavija Sagitu (oratio in Octavium Sagittam et pro eo), spis O poaru
Rima (De incendio Urbis) i pisma iz Kampanije (Epistulae ex Campania).
Sauvani ali nedovreni Lukanov spev ima dva naslova. Prvi je naslov Graanski
rat (Bellum civile, 10 knj.). Belee ga biograf Vaka i stariji rukopisi. To je po svoj
prilici originalni naslov dela, Drugi je naslov Farsalija (Pharsalia), tj. pesma o

boju kod Farsala, tesalskog grada kod koga je godine 48. st. e. Kajsar pobedio
Pompeja i republikance. Naslov Farsalija javlja se samo u nekim rukopisima, i to u
mlaim. Nastao je na osnovu pogrene interpretacije jednog mesta u samome
Lukanovu spevu gde je pesnik upotrebio izraz naa Farsalija (Pharsalia nostra).
Lukan u spevu i ne opeva samo bitku kod Farsala, kako bi se na osnovu ovog
poznijeg i pogrenog naziva moglo oekivati. Istorija koju pesnik pripoveda
obuhvata mnogo vie. Sadrina speva je, pored opisa bitke, gotovo celokupna
istorija graanskog rata pre i posle bitke hod Farsala. Lukan prvo (knj. 1) kazuje
uzroke graanskog rata, opisuje kako Kajsar prelazi Rubikon dok u Rimu vlada
panika a niu se strana znamenja. Data je karakteristika Kajsara i Pompeja
(1,129157). Opisuje se (knj. 2) susret Bruta i Kasija. Oni se zaklinju da e svim
sredstvima braniti Republiku. Ovaj odsek kao da ukazuje na planirani ali
neostvareni zavretak dela. ini se da je Lukan hteo da opie dogaaje do
ubistva Kajsarova. Pompej bei iz Italije u Grku, poto je bezuspeno pokuao da
se odupre kod Kapue. U Grkoj (knj. 3) umorni begunac usni san u kome mu sen
njegove ene prorie propast. Kajsar zagospodari Rimom, opseda i zauzima
Masaliju (Marselj). Opisuju se borbe u paniji protiv Pompejevih pristaa. Tu je
izuzetno i jedna mitoloka epizoda: borba Herakla i Antaja (knj. 4). Kajsar sa
vojskom prelazi u Grku. Stie i Antonije (knj. 5). Kod Dirahija Kajsar pretrpi poraz
i povlai se u Tesaliju (knj. 6). Iscrpno je prikazano junatvo nekog oficira Skajve
(Scaeva). Zatim se opisuje bitka kod Farsala (knj. 7), Pompejevo bekstvo i
njegova smrt u Egiptu (knj. 8), borbe Katona Utikog u Africi, Kajsarova poseta
Troji i iskrcavanje u Egiptu (knj. 9), ustanak u Egiptu protiv Kajsara (knj. 10). Tu se
prekida ovaj nedovreni spev, iju smo sadrinu ovde skicirali da bi ukazali na
njegovu isto istorijsku tematiku i na hronoloki raspored dogaaja kojeg se
Lukan uglavnom dri. Osobenost Lukanova pesnikog dela nastaje iz naina kako
pesnik ovu strogo istorijsku temu lienu ara legende daje i kao istoriju i kao
pesmu.
GRAANSKI RAT
212. Kao pesnik Lukan postupa originalno. Poao je svojim putem. Za razliku od
pesnika njegova vremena koji su stajali u senci Vergilijeva epa u kome se
istorijska sadanjost pevala samo kroz legendarnu prolost, Lukan opisuje
istorijske dogaaje iz ne tako davne prolosti. To su inili ve stari rimski pesnici
Najvije i Enije u svojim istorijskim spevovima. Ali za razliku od ovih pesnika
doklasinog perioda, koji su boanstvima i mitu i u takvim istorijskim spevovima
davali mnogo mesta, Lukan u svome epu ne trpi bogova i iz njega izbacuje
mitoloki aparat, odstupajui tako svesno i od Homera i od celokupne antike
epske tradicije, grke i rimske, ukljuujui i Vergilija. Nije ovaj moderni i smeli
pesnik davao istorijskim dogaajima ni tako omiljeni vid legende. Smatrao je da
je tema njegova speva sama po sebi dovoljno krupna i uzviena. Imao je
nesumnjivo pravo. Stoga se teko moe prihvatiti stav kritiara koji su kazivali da
je Lukanova tema odvie prozaina. Iza Lukanova dela kao da stoji ona
helenistika teorija omiljena u Rimu 1. veka n. e. prema kojoj granice izmeu
pesnitva i istoriografije nisu otre. Upoznali smo tu teoriju, kao i praksu koja joj
odgovara, kod istoriara Tita Livija i videli smo da je ona bila popularna u
krugovima istoriara i retora. Slian spoj istoriografije, retorike, pesnikog renika
i dramskog prikaza nalazimo i kod drugih istoriografa 1. veka n. e. Lukan, uenik
retorske kole i pesnik, daje istoriju u stihu. Sluio se delima poznatih istoriara,

pre svega Livija, ije je pripovedanje bilo doista epsko. Dao je stihovanu istoriju
reprodukujui mahom veoma precizno svoje izvore. Tek katkad ih izneverava radi
postizanja nekog pesnikog efekta.
Lukanovu neospornom pesnikom talentu Takit ga stavlja u isti red sa
Vergilijem i Horatijem polo je za rukom da stvori na osnovu istorijskih
injenica spev ni dosadan, ni lien poetskog elementa. Nedostaci speva, koji
naroito modernom itaocu padaju u oi, nisu u tobo prozainoj temi. Poreklo
tim nedostacima treba traiti na drugome mestu. Jedan krupan nedostatak je to
spev nema glavnog junaka. Kajsar, koji bi za tu ulogu bio najpogodniji, nije uivao
simpatije opozicionih senatorskih krugova. Nasuprot Kajsaru Lukan proslavlja ne
toliko Pompeja koliko sveca stoike republikanske opozicije, Katona Utikog.
Stoikom stavu i duhu vremena odgovara i uloga sudbine i mranih sila u ovome
spevu u kome svim upravlja fatum. Tako umesto grkih bogova koji umeju da se
ponaaju frivolno ve kod Homera, pa su stoga stoiari i pribegavali alegorikom
tumaenju homerskih boanstava, Lukan u duhu stoikih uenja sve podreuje
sili sudbine, rea znamenja i prorotava, a stavlja na scenu svoga epa arobince i
seni mrtvaca oivljavajui u svome delu mrani i patetini svet Senekinih
tragedija. Najzad, glavni je nedostatak Lukanova pesnitva njegova odvie
retorska i deklamatorska ica. Stalno u potrazi za novim i jaim efektima, ovaj
talentovani mladi pesnik zamara nas ponekad neumerenim patosom, mada su
itane odvojeno, u manjim dozama, ba mrane i patetine scene, kao
oivljavanje mrtvaca (6. knj.) ili prorokovanje Pitijino (5. knj.), najimpresivnije u
celome delu. Retorika odreuje i Lukanov briljantan stil pun epigramskih poenti i
deklamacije. Taj deklamatorski ton imaju i odseci gde pesnik, povodei se za
uzorom alsksandrijskih pesnika, naputa objektivno epsko izlaganje i u prvom licu
slavi stoiko uenje i republikanske ideale. Ali tamne boje i krupne rei oivljava
pesniki talenat i iskreno oduevljenje Lukanovo. U njegovu delu bliskom proznoj
i poetinoj istoriografiji 1 veka n. e. ak se i etnografski ekskursi, koji odgovaraju
onima uobiajenim u istorijama, pretvaraju u barokno bogate, ali esto doista
efektne pesnike opise. Takav je opis (prenet ovde u prozu) svetenog gaja iz
koga Kajsar, bez ikakva pijeteta prema starome lokalnom kultu, uzima grau
prilikom opsade Marselja:
Gaj jedan bejae tu od iskona neoskrnavljen i svet, spletom granja opasivao je
vazduh zarobljen u tamu i studene senke, prognavi sunce visoko u vedra
prostranstva. Nije to bio stan ni seoskog Pana, ni gospodara uma Silvana, ni
Nimfa nego vremen-hram udnih svetinja boanstava varvarskog kulta. ue
rtvenici na groznim oltarima i sva drveta u ovome gaju oiena su ljudskom
krvlju. Ako je istina to kae starina, poklonica nebeskih bia, ptice se ovde plae
da slete na grane i zveri da se sviju u legla. Tom umom nikad ne zavihori vetar,
a gromovi koji kresnu iz crnih oblaka ne rue joj stabla. udna strava obavija sve
drvee ije nepomino lie ne dira ni najslabiji dah povetarca. Urvinom glasan
um vode to bukom pada iz tavnih vrela, a onda, svud zelenom tamom s
odseenih panjeva neveto isklesana turobno zure varvarska boanstva, nakazna
i gruba. I sama plesan i pepeljasta trule hrasta izaziva preneraenost. Oku nisu
vie toliko strana ova boanszva iji su nakazni likovi osvetani drevnim
predanjem. Strah je to vei to niko ne zna ko su ovi bogovi kojih se treba plaiti.
Svud se ve irila pria da se od drhtaja tla prolamala rika iz peinskih drela, da
su se povijena tisova stabla naglo uspravljala i da su bez iskre ognja sjajem
poara buktale ume a zmajevi gmizali svuda obavijajui svetlucavim telima

stabla. Ovamo ne zalaze varvarska plemena da vre svete obrede prepustila

su gaj bogovima; i kad Fojbo vrhuni nebeski svodom, i kad nebo gri mrana no,
plai se i svetenik da ovamo prie da ga ne presretne negde na putu gospodar
raja.
Lucus erat longo numquam violatus ab aevo,
obscurum cingens conexis aera ramis
et gelidas alte summotis solibus umbras.
Hunc non ruricolae Panes nemorumque potentes
Silvani Nymphaeque tenent, sed barbara ritu
sacra deum; structae diris altaribus arae
omnisque humanis lustrata cruoribus arbor.
Siqua fidem meruit superos mirata vetustas,
illis et volucres metuunt insistere ramis
et lustris recubare ferae; nec ventus in illas
incubuit silvas excussaque nubibus atris
fulgura: non ulli frondem praebentibus aurae
arboribus suus horror inest. Tum plurima nigris
fontibus unda cadit, simulacraque maesta deorum
arte carent caesique extant informia truncis.
Ipse situs putrique facit iam robore pallor
attonitos; non volgatis sacrata figuris
numina sic metuunt: tantum terroribus addit,
quos timeant, non nosse, deos. Iam fama ferebat
saepe cavas motu terrae mugire cavernas,
et procumbentis iterum consurgere taxos,
et non ardentis fulgere incendia silvae,
roboraque amplexos circum fluxisse dracones.
Non illum cultu populi proriore frequentant
sed cessere deis. Medio cum Phoebus in axe est
aut caelum nox atra tenet, pavet ipse sacerdos
accesus dominumque timet deprendere luci.
Pored svih mana, Graanski rat je umetniko delo neospornih umetnikih
kvaliteta. Nedovreni spev mladog pesnika ima i slabih mesta, ali i odlinih,
punih mate i poleta. Lukan je naroit majstor u oblasti plastinog opisa. U
knjievno-istorijskom pogledu mora se isticati Lukanova smela i retka
originalnost. Njegovo je odbacivanje epskog aparata bogova stajalo u punoj
suprotnosti sa tehnikom dotadanjeg epskog pesnitva i znailo je nov stav u
gledanju na epsko pesnitvo i njegove zakonitosti. U realistikoj satiri Lukanova
vremena, kako kod Persija koji za mitoloku temu ne mari, tako i kod Petronija
koji mitoloke elemente uzima ponekad parodistiki, imamo dodue paralelu, ali
ona za antiku knjievnu teoriju nije bila od znaaja jer po antikom shvatanju za
razliite rodove vrede i sasvim razliita pravila: epu pripada mitoloki ukras,
satira je po svojoj tradiciji realistika. Nema sumnje da su u 1. veku n. e. granice
poele da se briu ne samo izmeu pojedinih pesnikih rodova ve i izmeu
proze i poezije, a oseamo i to da je Lukanov originalni postupak odgovarao
raposloenjima vremena koje je pokazivalo znake zamora izavanog upljim i
esto sladunjavim deklamatorskim obradama mitolokih tema. Ali Lukan je ipak
usamljen kao pisac istorijskog speva bez mitolokih ukrasa. Iza njegova
odbacivanja mitologije i legende po svoj prilici stoji, kao i kod Germanika i

anonimnog autora Ajtne, dakle pisaca didaktikih pesama o prirodi, pa i kod

satiriara Persija i mlaega Juvenala, stoiko-kinika moralistika kritika starih
boanstava i mitova. Tako umesto ovetale mitoloke prie i pomalo frivolnih i
lakomislenih Homerovih boanstava kod Lukana nalazimo snani realistiki opis u
retorskom ruhu, opis koji ne bei ni od naturalistihih detalja. Takav je opis muka
koje Pompejevim vojnicima stvara e u pustim i bezvodnim panskim
planinama:
Ve im i vode ponesta, pa prvo svud kopaju trae
izvore tajne u zemlji i skrivene ponore reka;
ne samo motikom tvrdom i aovom, nego i maem
kopahu, sve dok u brdu ne probie bunar, duboko
dole, do sloja u ravni s dolinama bogatim vodom.
ak ni rudari bledi iz asturskih rudnika zlata
ne slaze tako duboko, daleko od suneva sjaja.
Ipak se brujevi tajni iz podzemnih ne ue reka,
nigde svetlucavi izvor ne izmami udar o kamen.
Nigde ni siune rose sa zidova peina vlanih,
ljunak ne zaigra ak ni pod najtanjom ilicom vode.
Izvukoe mladie iz ponora kremenog najzad,
iznurena, u znoju, malaksala tela im sasvim.
Jalova traganja, zbog vas jo tee sad mogu da snose
suv i uaren vazduh. Ve umorni ne krepe vie
klonula tela ni hranom i trpeza ve im je mrska.
Dozivaju u pomo glad. A kad negde razmekala zemlja
odaje vlagu, tad grabe i pregri sonih joj gruda
cede nad usnama suvim. Kad neist u smrdljivoj lokvi
na dnu se staloi, borci, sve jedan preko drugog padnu,
gnusni ispijaju kal; sad, samrtnik, hvata se vode,
koje se napio ne bi, da ivot odri. Ko zveri
stoci vimena nabrekla isuuju, a kad i mleka
nestane, neistu krv iz praznog tad vimena siu.
Evo ve tucaju travu i lie i s rosnoga granja
kapljice liu, i ako na drveu izdanci mladi
soka im kap koju daju il nenu da isiu mezgru.
O, da srenih li onih, koje je varvarin bee
rasuo po polju mrtve, zatrovavi izvore. I ti
slobodno baci u reke svu trule i strvine kune,
uspi, Kajsare, javno i jedi to otrovan modri
kreve diktajskog gorja i rimska mlade e piti,
bez zavaravanja, svesno. Ta oganj im utrobu pali,
kraljutav jezik, oteen, u skorenim usnama suvim;
mlitave, zamrle vene, a plua bez imalo vlage
skupila put kojim stie i odlazi uaren vazduh,
itavo disanje teko ozleuje ranjava nepca;
ipak otvaraju usta i hvataju veernji vazduh.
ekaju kie, od kojih jo nedavno sva okolina
bee pod vodom, al sad im je pogled na oblake sune
prikovan, a to jo tee bez vode ih pogaa jadne,
nije im tabor pod sunom Merojom, pod sazveem Raka

jarkim gde potpuno nagi Garamanti oru: ta vojska

izmeu Sikora plavog i Hibera brzog, u kripcu
bespomono tu sedi i reke u susedstvu gleda.
Iamque inopes undae primum tellure refossa
occultos latices abstrusaque flumina quaerunt;
nec solum rastrisque durisque ligonibus arva
sed gladiis fodere suis, puteusque cavati
montis ad inrjgui premitur fastigia campi.
Non se tam penitus, tam longe luce relicta
merserit Astyrici scrutator pallidus auri.
Non tamen aut tectis sonuerunt cursibus amnes
aut micuere novi percusso pumice fontes,
antra nec exiguo stillant sudantia rore
aut inpulsa levi turbatur glarea vena.
Tunc exhausta super multo sudore iuventus
extrahitur duris silicum lassata metallis;
quoque minus possent siccos tolerare vapores
quaesitae fecistis aquae. Nec languida fessi
corpora sustentant epulis, mensasque perosi
auxilium fecere famem. Si mollius arvum
prodidit umoren, pinguis manus utraque glaebas
exprimit ora super; nigro si turbida limo
conluvies inmota iacet, cadit omnis in haustus
certatim obscaenos miles moriensque recepit
quas nollet victurus aquas; rituque ferarum
distentas siccant pecudes, et lacte negato
sordidus exhausto sorbetur ab ubere sanguis.
Tunc herbas frondesque terunt, et rore madentis
destringunt ramos et siquos palmite crudo
arboris aut tenera sucos pressere medulla.
O fortunati, fugiens quos barbarus hostis
fontibus inmixto stravit per rura veneno.
Hoc licet in fluvios saniem tabemque ferarum,
pallida Dictaeis, Caesar, nascentia saxis
infundas aconita palam, Romana iuventus
non decepta bibet. Torrentur viscera flamma
oraque sicca rigent squamosis aspera linguis;
iam marcent venae, nulloque umore rigatus
aeris alternos angustat pulmo meatus,
rescissoque nocent suspiria dura palato;
pandunt ora tamen nociturumque aera captam.
Expectant imbres, quorum modo cuncta natabant
inpulsu, et siccis voltus in nubibus haerent.
Quoque magis miseros undae ieiunia solvant
non super arentem Meroen Cancrique sub axe,
qua nudi Garamantes arant, sedere, sed inter
stagnantem Sicorim et rapidum deprensus Hiberum
spectat vicinos sitiens exercitus amnes.

Slino e reagovati nekoliko decenija docnije Martijal u satirinom epigramu i

Juvenal u satiri na neoklasicistike mitoloke spevove Statija, Silija Italika i drugih
pesnika. Naroito e Juvenalov realizam biti blizak Lukanovu, jer je i Juvenal
uenik retorske kole koji se svoje deklamatorske tehnike ne odrie kao ni Lukan.
Lukanov samostalni stav u odnosu na stariju epsku tradiciju ini da je njegov
istorijski spev doista delo sasvim odreene umetnike osobenosti, delo sui
generis, koje svedoi o novim pogledima i novim umetnikim tenjama u
knjievnosti 1. veka n. e.
UTICAJ PERSIJEVIH SATIRA I LUKANOVA SPEVA
213. Persije koji nam je danas potpuno neinteresangan kao pesnik, uspeo je da
izazove moralistikom ozbiljnou i ozlojeenou, komplikovanim izrazom i
retorskom patetikom, ogromno interesovanje kod svojih savremenika, pa i kod
itaoca potonjih vekova. im su objavljene, Persijeve su satire oduevile publiku.
Lukan, Kvintilijan, Martijal, svi jednoduno kazuju da je Persije smesta stekao
najveu slavu, i to zaslueno. Tekstom njegovih satira zanimali su se gramatiari i
komentatori. Satire su bile poznate ne samo na latinskom Zapadu, ve i na
grkom Istoku. I u srednjem veku uivale su velik ugled u hrianskoj koli na
Zapadu. O tome nam svedoi i velik broj sauvanih rukopisa. Ni renesansni
humanisti nisu ih zanemarili. Tragovi Persijeva uticaja nalaze se stoga u mnogim
delima, naroito u delima satiriara, npr. Engleza Dona Dona (15721631) i
Dozefa Hola (15741656). Ali su se ve rano nalazili humanisti koji su,
oneraspoloeni Persijevim komplikovanim i mranim izrazom, uzvikivali ako ne
eli da te razumeju, ne treba te ni itati" (si non vis intellegi, non debes legi).
Danas e teko ko uzeti njegove satire u ruku da u njima uiva. Ali su za modernu
filologiju i istoriju kulture veoma zanimljive jer govore o stoikom vaspitanju i
uticaju stoike kole esto jasnije no dela pisaca koji su iveli due ili gledali
samostalnije nego Persije.
Lukan koji je stvarao svoj spev samostalno primenjujui svoja shvatanja o
istorijskom epu nije postigao kod antikih kritiara tim specifinim delom ni
priblino onaj uspeh, koji su mu donosila njegova izgubljena dela raena prema
ustaljenim ablonima mitolokog pesnitva. Originalnost Lukanovu i naglaeni
deklamatorski patos njegova Graanskog rata kritikovao je njegov savremenik
Petronije, protivnik retorizovane poezije i prijatelj klasino jednostavnog izraza.
Sud antikih i mnogih modernih kritiara o Graanskom ratu odredio je klasicista
Kvintilijan koji je, rukovoen svojnm divljenjem za Vergilija, kazivao da Lukana
treba da itaju besednici, a ne pesnici. Kritika Lukanova speva, koja je dolazila iz
usta klasicista, sledbenika Kikeronove proze i Vergilijeve poezije, a potom i iz usta
arhaiara Frontonove kole, moe se svesti na pravu meru kada se stavi pored
Takitova suda po kome je Lukanu mesto kraj Vergilija i Horatija. Pesnitvo
Lukanovo bilo je neobino blisko Takitovu temperamentu i stilu iju umetniku
veliinu moderni kritiari redom priznaju. Takit, majstor retorski poentiranog i
patetinog stila, imao je razumevanja za umetnike kvalitete dela koje mu je i po
duhu, kao spev aristokratske republikanske opozicije, bilo blisko. Ustvari,
Petronijeva kritika retorski bombastinog i patetinog stila bila je samo kritika
jednog usamljenog estete ije izuzetno ulo za stidljivu i tedljivu lepotu izraza u
Neronovo vreme gotovo niko nije delio. Lukan je kao stilista u to vreme bio
sasvim po ukusu veine pisaca i besednika, samo to je njegovo originalno
odbacivanje mitolokog aparata bogova smetalo tradicionalizmu antike teorije

pesnikih rodova po kojoj je mitologija bitan i nezamenljiv element herojskog

epa, kao Lukakov smetao je poetkom poklasinog perioda rimske knjievnosti,
arhaisti Frontonu, koji je naroitu panju poklanjao Najviju i Eniju i njihovim
istorijskim spevovima zainjenim bogovima, mitom i legendom. Pored negativnih
kritika delom otroumnih, delom Lukanovom smelou pometenih kritiara,
Lukanov je ep ipak bio uskoro omiljena lektira ire italake publike. Martijal je u
jednom epigramu precizno formulisao poloaj Lukanova dela ovim reima o
Lukanu: neki ljudi kazuju da nisam pesnik ali knjiar koji me prodaje misli da
jesam (sunt quidam qui me dicunt non esse poetam sed qui me vendit,
bibliopola putat).
Veoma je velik ugled uivao Lukan u srednjem veku iz koga imamo brojne
rukopise i komentare Graanskog rata. Dante ne samo da Lukana proslavlja kao
pesnika, ve se u nekim opisima svoga dela i ugleda na Lukanov spev. U doba
preporoda uticaj panca Lukana bio je naroito snaan u panskoj knjievnosti.
Preveden je na panski ve 1541. godine. Uticao je npr. na Ersilu (15331594) i
Gongoru (15611627). Blizak po stilu mranim scenama i fatalizmom Seneki
uticao je i na dramu 17. veka, punu retorske deklamacije i patetike. Ceni ga
naroito Kornej koji je u tragediji Pompejeva smrt (La mort de Pompe, 1642-43)
sledio Lukanov uzor i pretvorio kako nam sam kazuje Lukanovu epsku
poemu u dramsku poemu. Kao i Takit, neprijatelj monarhije, bio je i
republikanac Lukan na ceni naroito u doba Francuske revolucije. Njegov stih ne
zna, da smo dobili maeve da niko ne robuje" (ignoratque datos, ne quisquam
serviat enses) stajao je na maevima francuske nacionalne garde. Ve u to vreme
sve otrije kritikovan kao pesnik, Lukan je ipak uvek nalazio itaoce koji mu se
dive i sledbenike koji su se za njim povodili. Njegovim spevom oduevljavali su se
u Nemakoj Gete (17491832), u Italiji Foskolo (17781827), u Engleskoj eli
(17921822) i liberalni istoriar Mekolej (18001859). Lukanov stil cenio je i
Ismans, predstavnik dekadentnog pesnitva sa kraja 19. veka.
SATIRINI ROMAN PETRONIJEV
quodque facit populus candida lingua refert
LINOST PETRONIJA ARBITRA
214. PETRONIJE ARBITAR (Titus ili Gaius Petronius Arbiter, samoubistvo 65. n. e.)
nosi etrursko prezime, a nadimak je dobio kao merodavni sudija u pitanjima
ukusa. Ustvari, antika obavetenja o piscu Petroniju sasvim su oskudna.
Nadimak Arbitar javlja se u srednjovekovnim rukopisima, ali ve i kod poznih
rimskih pisaca, kod Fulgentija i Terentijana Maura, Marija Viktorina, gramatiara
Diomeda i uenog hrianina Hijeronima. Ipak imamo jedno obavetenje koje se
po svoj prilici odnosi na pisca Petronija. Istoriar Takit govori o nekom Petroniju
koji je na dvoru Neronovu bio dugo vremena neprikosnoveni arbitar u pitanjima
ukusa (arbiter elegantiae). Uglavnom je provodio dane, odnosno noi, u
uivanjima, rafinovanim i dekadentnim. Ali povremeno bi pokazivao svoje
administrativne i politike sposobnosti, izuzetan smisao za dravne poslove.
Prema Takitovu kazivanju ovaj duhoviti dvorjanin morao je izvriti po naredbi
Neronovoj samoubistvo kad i Seneka jer je osumnjien za uee u Pisonovoj
zaveri. U smrt je otiao kao to je i iveo. Sred sjajne gozbe dao je da mu lekari
preseku vene. Igrao se sa smru. Dok su mu pevali lake pesmice, podvezivao bi
vene isputajui samo povremeno krv, pa je najzad zaspao da se vie ne probudi.

Takit pominje i neki spis koji je ovaj Neronov dvorjanin sastavio u svojoj
poslednjoj noi, neto kao popis Neronovih nedela (flagitia principis). Neki su
stariji strunjaci u tome spisu videli satirini roman delomino sauvan pod
imenom Petronija Arbitra. Meutim, ve je Volter znao da to nije nimalo
verovatno. Sauvani fragmenti romana su odvie obimni i odvie paljivo
uoblieni da bi mogli nastati u kraem roku, a kamo li u jednoj jedinoj noi. A ti
sauvani fragmenti samo su sasvim mali deo obimnog dela.
Ipak su podudarnosti izmeu onoga to o piscu romana moemo zakljuiti na
osnovu sauvanih fragmenata i onoga to istoriar Takit kazuje o Neronovu
dvorjaninu i frivolnom esteti Petroniju tako upadljive da se sa dovoljno razloga
moe tvrditi da je re o istoj linosti. Drutvo i ivot opisani u satirinom romanu
pisca Petronija takoe potpuno odgovaraju drutvu i ivotu Neronova vremena.
Najzad, u sauvanim odsecima romana nalazimo i parodije knjievnih dela iz
vremena Neronova. Takve parodije su svakako imale puno opravdanje i pravi
smisao samo ako su bile aktualne. Ukratko, sve govori da je pisac satirinog
romana Neronov dvorjanin Petronije Arbitar, a to ime stoji i na sauvanim
rukopisima. to nam Takit ne govori o knjievnoj delatnosti Neronova dvorjanina
posebno nije nikakav dokaz protiv ove identifikacije. To odgovara uobiajenom
postupku umetnika i analiste Takita koji po pravilu belei samo istorijske
dogaaje za odreenu godinu, bira ih prema vanosti ili vrednosti za umetniku
obradu i u okviru takvog dogaaja daje psiholoki portret linosti, ali ne i prikaz
celokupne njene delatnosti i ivota.
PETRONIJEVO DELO I GRKI ROMAN
215. Petronijev realistiki i satirini roman sloena je umetnika tvorevina. U
njemu je ostavilo traga bogato i raznorodno knjievno naslee grke putopisne
knjievnosti, avanturistikog i ljubavnog romana, miletske prie i menipske
satire, pored mnogih sitnijih i krupnijih reminiscencija od parodije homerskih
motiva do parodije savremenoga Lukanova epa. Tako su se u ovome prvome,
delomino sauvanome antikom romanu, koji realistiki prikazuje drutvene
prilike jednog razdoblja, ukrstili razliiti knjievni uticaji, ali svi pre svega kao
sredstvo da se prikae svet osloenika i skorojevia i njegov aroliki ivot po
italskim gradovima Neronova vremena. Stoga je Petronijevo delo knjievnoistorijski veoma znaajno ne samo sa svojih vanrednih umetnikih kvaliteta ve i
stoga to u njemu nalazimo mnoge elemente helenistikih knjievnih rodova iji
su nam grki predstavnici redom ili gotovo redom izgubljeni. Razume se, na
osnovu tih elemenata ne moemo pouzdano rekonstruisati odreena izgubljena
dela a naa opta znanja o tim rodovima ostaci Petronijeva romana tek
delomino upotpunjavaju. Ali ovde gde treba imati u prvom redu u vidu
Petronijevo stvaralatvo, neophodno je potrebno zabeleiti kakav je tradicionalni
umetniki svet ablona i motiva ovaj pisac mogao da koristi, samostalno obradi i
prema svojim potrebama uoblii.
Pre svega tu je tradicija antikog romana, koji je naao svog najduhovitijeg
poznatog predstavnika u ovome oveku kome nesumnjivo pristaje ona savreno
genijalna lakoumnost (ingeniosissima nequitia) to je Takit pripisuje dvorjaninu
Petroniju. Obino se kazuje da antiki roman poinje kod Grka Ksenofontovim
Vaspitanjem Kira ( ) i Platonovom priom o Atlantidi. Ali to su samo
zaeci prianja slini modernom romanu. Knjievni rod koji je modernom romanu
mnogo blii, pa ga tako i obeleavamo, nastao je tek u helenistikom periodu

grke knjievnosti. Jo pre nekih pedeset godina mislilo se na osnovu savesnih

ispitivanja da je grki roman nastao tek u doba Rimskoga carstva, negde krajem
2. veka n. e. kada je pisao Jamblih svoju Vavilonsku povest ().
Prema tim starijim ispkgivanjima, na kraju dugog niza grkih pisaca
sentimentalnih avanturistiko-ljubavnih romana stajao bi Hariton, negde u 6.
veku n. e. Novi nalazi meutim, papirusi sa fragmentima Haritonova romana
Hajreja i Kaliroja ( ), okrenuli su ovu hronologiju
sasvim. Ti su fragmenti iz 2. veka n. e., dakle moda za jedan vek mlai od
Petronijeva romana, ali analiza samih fragmenata u kojima ima autobiografskih
podataka i jasnih tragova ugledanja nastariju helenistiku istoriografiju pokazuju
da je Haritonov roman nastao po svoj prilici ve u 1. veku st. e.
Tako se Haritonov roman, nekad smeten na zaelje istorije grkog romana,
obreo na njenom elu i poetku. I to ne sam, jer mu se mora pridruiti i
istorijski roman o Ninu i Semiramidi, iji fragmenti naeni na papirusima iz 1.
veka n. e. pokazuju da je i taj roman nastao najdocnije u 1. veku stare ere. U toj
povesti o Ninu i Semiramidi, isto kao i u Haritonovoj o Hajreji i Kaliroji, glavno
mesto sred svakojakih avantura i peripetija zauzima motiv velike ljubavi koja
mora da savladava ceo niz krupnih i na prvi pogled nepremostivih prepreka. Isti
sredinji motiv javlja se redom i u potonjim grkim romanima, u povesti Ahila
Tatija o Leukipi i Klejtofontu (oko 300. g. n. e.) u Heliodorovoj o Teagenu i Harikleji
(2, 3. ili 4. vek. n. e.) u Longovoj o Dafnidu i Hloji (3. vek n. e.?), u povesti
Ksenofonta iz Efesa o Antiji i Habrokomu (2. ili 3. v. n. e.). Roman o Ninu i
Semiramidi, pouzdano stariji od romana Petronijeva, pokazuje jasno meavinu
helenistike ljubavne pripovesti i putopisnih pria o fantastinim predelima i o
avanturama velikih junaka, poluistorijskih i polulegendarnih. Jasna je i veza sa
istorijskim romanom i helenistikom istorijografijom uopte u kojoj su dramatika
pripovedanja, fantastika i etnografski ekskursi imali stalno mesto. Putopisni
karakter sa izrazito utopistikim crtama slinim Platonovoj prii o Atlantidi imao
je roman Jambulov iz kojega nam je sauvao izvode Diodor (u 1. v. st. e.). Ali
karakteristian primerak ove vrste avanturistikih romana punih fantastike je
Pseudo-Kalistenov Roman o Aleksandru Velikom. Najstarija sauvana verzija tek
je iz vremena oko 300. godine n. e., ali jasno je da su legende i fantastine
pripovesti o Aleksandrovim putovanjima i poduhvatima koje ovaj roman sadri
nastale ve uskoro posle smrti Aleksandrove. Tu je veza sa helenistikom
istoriografijom oigledna, kako e jo biti rei u odseku o delu rimskog retora i
istoriara Kurtija Rufa (1. vek n. e.).
PETRONIJEV ROMAN SATIRE
216. Nova saznanja o hronologiji grkog ljubavnog romana ozbiljnosentimentalnog karaktera, kao i opravdane pretpostavke o starini grkog
avanturistiko-putopisnog romana oslobaaju Petronijev roman iz izolacije u kojoj
se ranije nalazio kao prvi pozvati predstavnik antikog romana. Ali ako je
Petronije tako izgubio svoje neobjanjivo hronoloko prvenstvo u istoriji antikog
romana, to je samo doprinelo da se bolje uoi ne samo genesa Petronijeva dela
ve i originalna veliina ovog rimskog pisca, veliina koja lei na jednom polju na
kome su se rimski pisci esto isticali, na polju satire i realizma. Treba ipak
naglasiti: genesa Petronijeva romana tek je neto jasnija na osnovu novih
podataka i saznanja. Jer sredinje knjievno-istorijsko pitanje koje postavlja ovo
delo ne moe se sasvim pouzdano reiti. To je, ustvari, kompleks pitanja

meusobno povezanih: da li je Petronije u svome romanu hteo da da parodiju

grkog ljubavno-avanturistikog romana, da li je to uinio samostalno i originalno
ili je imao neke grke prethodnike i uzore? Naa fragmentarna znanja o antikoj
knjievnosti i oskudni ostaci Petronijeva dela kojima raspolaemo ne dozvoljavaju
nam da damo sasvim pouzdane i neoborive odgovore. Ipak se pitanje namee i
ba rad na njihovom reavanju doprineo je mnogo razumevanju Petronijeva dela i
njegove umetnike osobenosti.
Pre svega tu su fragmenti dela koje je nosilo naziv Satire (Saturae) po svoj prilici
u greciziranom obliku Satirikon (Satiricon). Sauvani su samo odlomci iz 15. i 16.
knjige. Jednu veliku celinu ini opis gozbe u kui bogata skorojevia poznat pod
naslovom Gozba Trimalhionova (cena Trimalchionis). Imamo i neto fragmenata
iz lirskih pesama i elegija koje antiki pisci navode kao Petronijeve, ali nam ne
kazuju da li su pripadale Satirikonu. To nije iskljueno jer je Satirikon pored proze
sadravao i mnoge odseke u stihu. Ta meavina proze i stiha bila je uobiajena, u
menipskoj satiri Varona i Seneke Filosofa (Otikvljenje), ve odranije u rimskoj
knjievnosti. Za menipskom satirom povodi se Petronije jo u stilu i nekim
motivima. U toj meavini a re satura prema antikim gramatiarima je i
oznaavala meavinu nalazimo i priu o udovici iz Efesa koju je obradio neto
ranije i basnopisac Fajdar. Znamo da je to jedna od tzv. miletskih pria, izdanak
jonske novelistike pune erotike i opscenosti, iji je najpoznatiji predstavnik bio
Aristid (oko 100. st. e.). Za rimsku je publiku, kako smo pomenuli, preveo ove
golicave prie ve istoriar Kornelije Sisena i naao je brojne itaoce ak i meu
oficirima Kajsarovih vojnih logora. Petronije se u mnogome oslanjao i na ovu
jonsku novelistiku. Iz Petronijeve obrade vidi se i nemilosrdni realizam i frivolna
erotika tog knjievnog roda, ali i stroga majstorija Petronijeva klasino jasnog
pripovedanja:
Bee u Efesu gospa toliko uvena po svojoj vrlini, da su se ene iz okolnih
zemalja sticale da vide to udo. Kada joj umre mu, nije se zadovoljila da po
obiaju prati pogrebnu povorku rasputenih kosa i da se pred tolikim svetom
busa u obnaene grudi. Otprativi pokojnika do mesta gde e da poiva, i poto
ga po grkom obiaju spustie u grobnicu, ostade da uva grob danju i nou i da
plae. Ni roditelji, ni rodbina ne mogahu je odvratiti od tolike tuge i od elje da tu
umre od gladi. I vlasti se posle bezuspenih pokuaja najzad povukoe.
Saaljevana od celoga grada, ova jedinstvena uzor-ena provodila je tako bez
hrane ve peti dan. Ucveljenoj udovici bejae se pridruila njena najvernija
slukinja, da zajedno sa njom plae i da pokatkad oivi plamen u svetiljci na
grobu kad pone da trne. Najzad je ceo grad govorio samo o udovici. Ljudi iz svih
slojeva jednoduno priznae da je zasvetleo jedini primer istog i srenog braka
od kad je sveta i veka.
U to vreme naredi upravnik pokrajine da se razapnu na krst razbojnici, i to ba
preko puta grobnice u kojoj ova gospa oplakivae nedavnu smrt svoga mua.
Sledee noi vojnik odreen da uva krstove da ne bi ko skinuo tela i pokopao,
ugleda gde meu nadgrobnim spomenicima ivo treperi svetlost i zau neije
tuno jecanje i pla. Zaveden optom ljudskom manom poele da vidi ko je to
tamo i ta radi, pa sie u grobnicu. Ugledavi enu-neobine lepote, on prvo
zastade zapanjen i zbunjen kao pred nekim udom ili prikazom iz donjeg sveta.
No ubrzo, spazivi ispruena mrtvaca i videvi je svu u suzama, lica izgrebena
noktima, razumede a uistinu i bee tako da vidi pred sobom udovicu
neutenu u bolu i enji za pokojnikom. On onda izae i donese u grobnicu svoju

mravu veeru pa stade da nagovara oaloenu da ne mui sebe vie

preteranim i suvinim bolom i da vie ne kida svoje srce uzaludnim jecanjem.
Sve nas ree joj eka isti kraj i svi emo ovde jednom poivati", i tako
dalje, sve to se obino govori ranjenom srcu da bi ozdravilo. Ali ona ni da uje za
njegove utehe, nego potresena jo vie, stade jo benje da se busa i da razdire
grudi, da upa kose i da ih polae na mrtvaca. Meutim, ni vojnik ne popusti; s
istim poletom pokuavae i dalje da nagovori enicu da uzme malo hrane dok
najzad slukinja, omamljena valjda mirisom vina, prva ne podlee ovom
milosrdnom iskuenju i pobeena, sama se mai rukom za hranom. Okrepljena
piem i jelom dade se zatim na posao da slomije otpor svoje gospodarice: Kakvu
e imati korist od toga ree joj da sebe ovde upropasti glau, da se iva
sahrani, da ispusti nevinu duu pre nego to je sudbina odredila? Misli da
pepeo to razume il' dua u grobu? Hajde, hoe li da se vrati u ivot? Da se
otrese tih enskih zabluda pa da uiva u svetlosti dana dok ti ivot daje? Pa i to
telo to tu lei treba da te ohrabri da ivi." Nema toga ko nerado slua glas
koji ga poziva da jede i da ivi. I tako gospa, izmravela od danima duga posta
dopusti da joj slomije otpor, te se sita najede i to s ne manjim uivanjem i
udnjom no njena slukinja koja se prva predala.
Ali vi znate kakvo se drugo iskuenje obara na pun stomak. S istim onim
umiljavanjem i ulagivanjem kojim je naveo gospu da pristane da ivi, on sada
okupi i njenu ednost i vrlinu. Ni mladi se, meutim, ne uini nimalo ruan naoj
svetici, a i govorio je lepo. Uz to i slukinja stade da se zauzima za njega
ponavljajui jednako: Zar osvojena jo se srcu opire? Ukratko, da ne duljimo:
ni ovaj deo tela lepe gospe ne izdra, te tako vojnik izie pobednik i ubedi je i na
jednom i na drugom polju. Provedoe dakle zajedno ne samo tu no kad mu se
predala, nego i sutradan i prekosutra, razume se iza zatvorenih vrata grobnice,
tako da je svako, prijatelj ili nepoznat, proavi mimo groba, morao pomisliti da je
estita supruga izdahnula nad telom muevljevim.
Meutim vojnik, oaran i lepotom ene i tajnou veze, kupovae naroite
poslastice, koliko god bi mu dozvoljavala njegova skromna sredstva, pa ih im
padne mrak nosae u grobnicu. U to roditelji jednoga od raspetih, primetivi da je
nadzor popustio, skidoe nou obeenoga i ukazae mu poslednju poast dok se
vojnik zaokupljen ljubavlju bee zabavio u grobnici. Ali kad izjutra spazi jedan krst
bez lea, uplaivi se kazne ispria eni ta ss dogodilo. Ree joj da nee da eka
dok mu sudac izrekne presudu, ve da e sam sebi presuditi maem za svoj
nemar. Zamoli je samo da mu da mesto gde e da umre, pa neka ta kobna
grobnica sjedini i dragana i mua. Ali gospa koja bejae isto toliko saaljiva koliko
i vrla, ree: Ne dali bogovi da u isto vreme vidim smrt dva najdraa mi oveka.
Vie volim da obesim mrtvoga nego da ubijem ivoga." Verna ovim reima ona
naredi da se telo mua joj izvadi iz lesa i prikuje za prazan krst. Vojnik poslua
zamisao ove mudre ene, i sutradan se zauen narod pitao kako je mrtvac
uspeo da se popne na krst.
Matrona quaedam Ephesi tam notae erat pudicitiae, ut vicinarum quoque
gentium feminas ad spectaculum sui evocaret. Haec ergo cum virum extulisset,
non contenta vulgari more funus passis prosequi crinibus aut nudatum pectus in
conspectu frequentiae plangere, in conditorium etiam prosecuta est defunctum,
positumque in hypogaeo Graeco more corpus custodire ac flere totis noctibus
diebusque coepit. Sic adflictantem se ac mortem inedia persequentem non
parentes potuerunt abducere, non propinqui; magistratus ultimo repulsi abierunt,

complorataque singularis exempli femina ab omnibus quintum iam diem sine

alimento trahebat. Adsidebat aegrae fidissima ancilla, simulque et lacrimas
commodabat lugenti, et quotienscunque defecerat positum in monumento lumen
renovabat. Una igitur in tota civitate fabula erat, solum illud adfulsisse verum
pudicitiae amorisque exemplum omnis ordinis homines confitebantur, cum
interim imperator provinciae latrones iussit crucibus affigi secundum illam
casulam, in qua recens cadaver matrona deflebat. Proxima ergo nocte, cum
miles, qui cruces asservabat, ne quis ad sepulturam corpus detraheret, notasset
sibi lumen inter monumenta clarius fulgens et gemitum lugentis audisset, vitio
gentis humanae concupiit scire quis aut quid faceret. Descendit igitur in
conditorium, visaque pulcherrima muliere, primo quasi quodam monstro
infemisque imaginibus turbatus substitit. Deinde ut et corpus iacentis conspexit
et lacrimas consideravit faciemque unguibus sectam, ratus scilicet id quod erat,
desiderium extincti non posse feminam pati, attulit in monumentum cenulam
suam, coepitque hortari lugentem ne perseveraret in dolore supervacuo, ac nihil
profuturo gemitu pectus diduceret: omnium eundem esse exitum et idem
domicilium, et cetera quibus exulceratae mentes ad sanitatem revocantur. At illa
ignota consolatione percussa laceravit vehementius pectus, ruptosque crines
super corpus iacentis imposuit. Non recessit tamen miles, sed eadem
exhortatione temptavit dare mulierculae cibum, donec ancilla vini certe ab eo
odore corrupta primum ipsa porrexit ad humanitatem invitantis victam manum,
deinde refecta potione et cibo expugnare dominae pertinaciam coepit et:, Quid
proderit, inquit, hoc tibi, si soluta inedia fueris, si te vivam sepelieris, si
antequam fata poscant, indemnatum spiritum effuderis? Id cinerem aut manes
credis sentire sepultos? Vis tu reviviscere? Vis discusso muliebri errore, quam diu
licuerit, lucis commodis frui? Ipsum te iacentis corpus admonere debet, ut vivas."
Nemo invitus audit, cum cogitur aut cibum sumere aut vivere. Itaque mulier
aliquot dierum abstinetia sicca passa est frangi pertinaciam suam, nec minus
avide replevit se cibo quam ancilla, quae prior victa est.
Ceterum scitis quid plerumque soleat temptare humanam satietatem. Quibus
blanditiis impetraverat miles ut matrona vellet vivere, isdem etiam pudicitiam
eius aggressus est. Nec deformis aut infacundus iuvenis castae videbatur,
conciliante gratiam ancilla ac subinde dicente: Placitone etiam pugnabis amori?"
Quid diutius moror? Ne hanc quidem partem corporis mulier abstinuit, victorque
miles utrumque persuasit. Iacuerunt ergo una non tantum illa nocte, qua nuptias
fecerunt, sed postero etiam ac tertio die, praeclusis videlicet conditorii foribus, ut
quisquis ex notis ignotisque ad monumentum venisset, putasset expirasse super
corpus viri pudicissimam uxorem.
Ceterum delectatus miles et forma mulieris et secreto, quicquid boni per
facultates poterat, coemebat et prima statim nocte in monumentum ferebat.
Itaque unius cruciarii parentes ut viderunt laxatam custodiam, detraxere nocte
pendentem supremoque mandaverunt officio. At miles circumscriptus dum
desidet, ut postero die vidit unam sine cadavere crucem, veritus supplicium,
mulieri quid accidisset exponit: nec se expectaturum iudicis sententiam, sed
gladio ius dicturum ignaviae suae. Commodaret ergo illa perituro locum, et fatale
conditorium familiari ac viro faceret. Mulier non minus misericors quam pudica:
Ne istud, inquit, dii sinant, ut eodem tempore duorum mihi carissimorum
hominum funera spectem. Malo mortuum impendere quam vivum occidere".
Secundum hanc orationem iubet ex arca corpus mariti sui tolli atque illi, quae

vacabat, cruci affigi. Usus est miles ingenio prudentissimae feminae, posteroque
die populus miratus est qua ratione mortuus isset in crucem.
Ovu miletsku prinu, realistinu i erotinu, Petronije je preneo u svoje delo,
upotrebljavajui pritom parodistiki i stihove iz Vergilijeve Ajneide. Njih stavlja u
usta slukinje kao argumente koji treba da razbiju tvrdoglavu tugu lepe udovice.
Slinih pozajmica moglo je biti dosta u Petronijevu romanu. Ali ba ova pria
savreno odgovara duhu ostalih fragmenata gde se bez predrasuda i moralizma,
realistiki i ironino, oprezno dodirujui i karikaturu, pria o ljudima kakvi oni jesu
pre svega o jednom sloju ljudi, o sitnim lupeima i probisvetima i o drutvu
bogatih skorojevia, osloboenika koji oko svoje trpeze okupljaju prijatelje iz
gorih dana, gladne pesnike i retore, da bi svima njima razmetljivo prikazali svoje
novo bogatstvo i izigravali obrazovane mecene.
SADRINA SAUVANIH FRAGMENATA
217. Sadrina obimnog Satirikona moe se samo donekle rekonstruisati, i samo
za one delove kojima pripadaju sauvani fragmenti, tj. za petnaestu i esnaestu
knjigu romana. Vei deo radnje deava se u gradovima po italskom jugu,
gradovima ije je stanovnitvo preteno grko, pa su grka i imena glavnih
junaka. Dobrim delom pria sam junak Enkolpije, ali sa dijalozima u direktnom
govoru. Oigledno je da postoji okosnica, sredinji motiv koji povezuje areni niz
doivljaja i scena, anegdota i pripovesti. Taj je motiv, reklo bi se, parodistiki spoj
osnovnih motiva Odiseje i helenistikog ljubavno-avanturistikog romana. Kao
ppo junaka Odiseja u Homerovu epu progoni i baca u razne nevolje i predele
gnev boga Posejdona, tako i glavnog junaka Petronijeva romana, Enkolpija,
progoni gnev opscenog boanstva plodnosti Prijapa. Taj gnev Prijapov pogaa
Enkolpija ovde gde je ovo boanstvo nadleno, pogaa Enkolpijevu muku snagu,
pa ovaj na svojim lutanjima doivljava niz nezgoda i nevolja kada u delikatnim
situacijama otkriju njegovu slabu taku. Stoga je njegovo lutanje i pokuaj da
nae leka svome zlu i da umilostivi razgnevljeno boanstvo. Ono malo
fragmenata to nam je od obimnog dela sauvano pokazuje kako je ovaj osnovni
motiv osnovan bar za knjige 15. i 16. kako se ini neiscrpan izvor komike i
kako su junakova lutanja vazda nova prilika da se prikae ivot po italskim
gradovima sa njegovih u knjievnosti najmanje poznatih strana. Spojen je sa
ovim motivom o boanskom gnevu koji progoni junaka i drugi u kome naziremo
sa dosta razloga travestiju sredinjeg motiva helenistikog ljubavnoavanturistikog romana. To je motiv velike ljubavi ije ostvarenje spreavaju
neeljeni rastanci, svakojake nevolje i lutanja. U Petronijevu satirinom i
erotinom romanu ovom sentimentalno-ozbiljnom motivu kao da odgovara
sprega junaka Enkolpija sa deakom Gitonom, koga mu neprestano preotima
drug Askilt, ovek ija reputacija nije nita manje problematina od one samoga
glavnoga junaka.
Pria se u romanu i to kako svu trojicu Enkolpija, Askilta i Gigona odvlai na
svoje opscene orgije neka svetenica Prijapova. Obeenjaki poduhvati i
ponienja, raspusno uivanje i opasnosti reaju se, a pored ovog dinog
trougla, ija je glavna briga kako da se nahrani, kako da doe bez muke do
novca i zadovoljstva, javljaju se u arenoj povorci bogati osloboenici,
prostitutke, bedni deklamatori, sitni trgovci, smeni pesnici. Najpotpunije
sauvani opis vodi nas na gozbu trulog gazde Trimalhiona, u sredinu razmetljivih
skorojevia i spekulanata pored kojih parazitski vegetiraju njihovi upropaeni

konkurenti. Meu zvanicama su Enkolpije, Askilt, Giton, izgladneli retor

Agamemnon i ravi pesnik Eumolp. Opisuje se gozba i niu se pripovesti razliite
sadrine koje pripovedaju zvanice. Svako lice govori svojim, mahom vulgarnim
jezikom. Linosti su majstorski prikazane, a reaju se komini dogaaji i razna
manje ili vie neukusna iznenaenja kojima Trimalhion eli da zadivi zvanice.
Potom vidimo glavne junake na brodu ijem su se kapetanu nekad zamerili
Enkolpije i Giton. Zato se skrivaju i prerue, ali bezuspeno. U njihovom su
drutvu sada jo Agamemnon i Eumolp. Posle raznih peripetija na brodu, opisana
je bura u kojoj brod tone i kapetan se utopi.
Meu ostalim fragmentima nalazimo i neke iz prie o kominom lovljenju lovaca
na naslea. Drutvo je posle brodoloma stiglo u Kroton. Smisle da bi mogli iveti
na raun ljudi koji se poklonima i svakovrsnim uslugama bore oko naklonosti
starih bogataa bez naslednika da bi ih oni usvojili. Eumolp se predstavlja kao
boleljivi milionar i kaljuca kao da je jednom nogom u grobu, pa on i njegova
pratnja ive bogovski na tu raun.
Ovim veim sauvanim odsecima, protkanim arenim dijalozima i
deklamacijama, pridruuje se niz kraih fragmenata. Ima i fragmenata gde je re
o pompeznoj retorici pieva vremena. Lica ne pretresaju samo svakojaka
drutvena pitanja izuzev isto politikih ve se neprestano bave i
knjievnom kritikom. Zanimljive su kao svedoci o knjievnim pogledima autora i
njegova vremena dve epske pesme sauvane meu fragmentima romana. Jedna
nosi na grkome naslov Osvojenje Troje (Troiae halosis). Mogue je da se radi o
nekoj travestiji istoimene pesme koju je nastrani Neron pevao za vreme velikog
poara Rima u kome su mnogi ljudi izgubili ne samo krov nad glavom ve i
ivote. Druga je podua pesma O graanskom ratu. Ona podsea na Lukanov
spev mada tematska slinost nije velika. Budui da tu pesmu recituje kao svoj
proizvod ravi pesnik Eumolp i da je slaba i bombastina, svakako je samo
parodistiki upotrebljena kao primer ravog savremenog pesnitva, mada prema
Eumolpovim reima treba da poslui kao klasian epski uzor. Ironini i skeptini
Petronije, knjievnik pouzdanog ukusa, kao da tu vadi ma sa dve otrice.
Kritikuje i moderno savremeno pesnitvo puno krupne retorike i patetike,
pesnitvo kome pripada i Lukanov spev, a daje i primer ravog klasicistikog epa
zainjenog mitologijom sve u karikaturi i parodiji, a bez svog linog uea i
glasa u diskusiji.
KNJIEVNI POGLEDI PETRONIJEVI
218. Fini poznavalac i esteta Petronije mahom pripoveda u istom i
jednostavnom jeziku koji pesniku re tek retko i oprezno upotrebljava. Jasnoa,
tenost, jednostavnost njegova odgovaraju onom odbacivanju savremene
retorike, izvetaene i bombastine, o kojem se govori u sauvanim fragmentima
veoma precizno i otro. Duhovito i odluno se Petronije odvaja od tih
deklamatora koji po kolama luduju kao da su ih besovi spopali, sipaju krupne
rei, grme lanim patosom. Uenici retorskih kola ue samo beskorisne stvari i
kada iziu na forum kao da su dopali nekog drugog sveta. U toj koli decu
zaglupljuju, pa tako niti vide, niti uju bilo ta od onoga to se svakodnevno
deava, ve zvuno praznoslove o nestvarnim temama, o piratima koji stoje na
pustoj obali, o tiranima i njihovim nareenjima da sinovi odrube glave
sopstvenim oevima, o slinim kojetarijama, sve to u medenim izrazima i
reenicama, sve zainjeno makom i susamom (papavere et sesamo sparsa).

Petronije nije za te igrarije i floskule koje su unitile besednitvo, za te uitelje

koji rade u senci kole (umbraticus doctor), koji su iz Azije preneli naduvanu
azijansku brbljivost (loquacitas). Velika i edna beseda nije ni naarana, ni
naduvena, ve se ponosno uspravlja u svojoj prirodnoj lepoti (grandis et pudica
oratio non est maculosa nec turgida, sed naturali pulchritudine exsurgit).
Ovakve misli kazuje neko lice Petronijeva romana. Ima u romanu raznih shvatanja
i mahom je teko rei emu se Petronije u sebi smeje, o emu samo izvetava,
ta odobrava. Ipak ove rei o besednitvu i stilu potvruje i svojim delom, mada
u tome delu ima mestimino vie vulgarno-latinskih elemenata nego u bilo kojem
drugom delu rimske knjievnosti. Ali te vulgarne rei i puki izrazi stavljeni su u
usta nekolovanim i primitivnim junacima. To je samo deo velikog Petronijeva
realizma, koji ne preza ni od ega u slikanju ivota i ne zalazi samo na gozbu
skorojevia Trimalhiona ve luta po pijacama, mranim sokacima, javnim
kupatilima i javnim kuama. Prigovaraju Petroniju da ne zazire ni od ega. Ima i
tome odgovor, polualjiv poluozbiljan, u njegovu delu, odgovor u stihu:
Zato me gledate strogo i nabrana ela, Katoni,
delo neposredno, novo to s osudom gledate tao?
ist vam se otuda stil osmehuje, jasan i vedar,
prosto, bez ukrasa priam ja zgode iz varoda razne.
Ko jo za ljubavne zgode i radosti Venere ne zna?
Ko naim ulima brani da plamte u postelji vreloj?
Sam nas istine otac Epikur kroz nauku svoju
na to upuuje, tvrdi da ljubav cilj je ivota.
Quid me constricta spectatis fronte Catones,
damnatisque novae simplicitatis opus?
Sermonis puri non tristis gratia ridet,
quodque facit populus, candida lingua refert.
Nam quis concubitus, Veneris quis gaudia nescit?
Quis vetat in tepido membra calere toro?
Ipse pater veri doctus Epicurus in arte
iussit, et hoc vitam dixit habere ;.
Ne brani li tu sam Petronije kroz usta svojih junaka, aljivo i ironino svoje delo
puno nove prirodnosti, nevienje neposrednosti i naivnosti (novae
simplicitatis opus)? A kada govori o vedrom osmehu istoga izraza (sermonis
puri), podsea cas na jednog davnog ljubitelja istog izraza (puri sermonis
amator), na savreno uglaenog stilistu Terentija. Tako se Petronije opet izriito
odvaja od azijanskog stilskog baroka i pribliava se atikistikom purizmu. A jo je
vanije to se reima o ljubavnoj igri i parodistikom vulgarizacijom Epikurova
uenja o ivotnom cilju (), okree potpuno ivotu u onom istom smislu kako
e to uiniti i majstor satirinog epigrama Martijal. Kao i Martijalu, tako i Petroniju
zameraju to uiva u ovim opisima i nigde ne negoduje. Stoikog niti bilo kakvog
programskog pieva moralizma u reima fragmenata nema a nije ga po svoj
prilici bilo ni u celome delu. Nije bio stoiar, kao Seneka, Lukan ili Persije.
Hedonista i epikurovac Petronije je racionalista i realista. Imamo stihove u kojima
ide dalje od Epikura i Lukretija, koji bogovima pripisuju neku nezavisnu i za ljudski
rod nezainteresovanu egzistenciju. Petronije prosto konstatuje: prvi je na svetu
stvorio bogove strah (primus in orbe deos fecit timor), pa sa uivanjem, bez
prosvetiteljskih tendencija, jer pie za obrazovane i prosveene o ivotu niih
slojeva, slika praznoverice i maijske radnje, donosi prie o vukodlacima i

vampirima. Ali ima meu fragmentima i ova reenica: nita nije pogrenije od
glupog predubeenja niti gluplje od glumljene strogosti (nihil est hominum
inepta persuasione falsius nec ficta severitate ineptius).
Kada je re o Petroniju kao stilisti i o njegovu odnosu prema novome stilu
Seneke i Lukana, treba imati na umu da se ovaj majstor pera ipak ne odrie
tekovina modernog poentiranog stila i da stilski principi ovog velikog umetnika
nisu nikakav uski puristiki ablon. Petronijev je odnos prema Senekinu stilu
prilino sloen. S jedne strane Petronije osuuje retoriku, pa i retorske elemente
Senekina izraza, s druge on mu je ipak blizak u mnogim jezikim i stilskim
pojedinostima, a naroito stilu menipske satire Senekine. Sa ostalim delima
Senekinim Petronijev se izraz dodiruje u crtama preuzetim iz dijatribe, npr. u
upotrebi dijaloga sa nekim fiktivnim sabesednikom. To se lepo vidi u govoru to
ga dri Enkolpije nad mrtvim telom utopljenika kapetana. Govor zapoinje
tipinim retorskim uzvicima, a zavrava fingiranim dijalogom:
Gde je sad rekoh ona mona srdba, gde je tvoja osionost? Sad si tu
izloen na milost i nemilost ribama i morskim nemanima; ti koji si se jo maloas
razmetao silom svoje vlasti nema sad od onolike lae ni dasku od olupine.
Hajdete sad, smrtnici, izvolite, punite svoje glave ogromnim planovima. Vi koji
ste oprezni smiljajte kako ete jo hiljadu godina da uivate imetak koji ste
prevarom stekli. Sigurno je jo jue proverio raune svoje oevine, sigurno je
odredio i taan dan svog povratka u otadbinu. Bogovi i boginje! Kako je daleko
sad od svog cilja, dok ovde lei! No nisu samo mora verolomna prema
smrtnicima. Ratniku omane oruje. Jedan, dok ispunjava zavet bogovima ostaje
sahranjen pod ruevinama sopstvenih penata. Drugi u prevelikoj urbi padne s
kola i ispusti duu. Halapljivom zapne zalogaj u grlu te se ugui. Preterano
uzdrljiv umire od silna posta i tednje. Ma kako da srauna i predvidi, svuda
vreba brodolom. Kae se opet da onaj ko nestane u moru nema groba kao da
je njegovom telu koje e i tako propasti stalo da zna kakva e ga sila razoriti,
vatra, voda ili vreme! Kako god uzme, jednako e proi. Rastrgae ga
moda zveri. Kao da e oganj bolje da postupi, oganj koji smatramo najteom
kaznom kada se naljutimo na robove?. Kakva je, dakle, glupost, da inimo sve
kako nam u grobu nita ne bi ostalo od tela?
Ubi nunc est, inquam, iracundia tua, ubi impotentia tua? Nempe piscibus
beluisque expositus es, et qui paulo ante iactabas vires imperii tui, de tam
magna nave ne tabulam quidem naufragus habes. Ite nunc mortales, et magnis
cogitationibus pectora implete. Ite cauti, et opes fraudibus captas per mille
annos disponite. Nempe hic proxima luce patrimonii sui rationes inspexit, nempe
diem etiam, quo venturus esset in patriam, animo suo fixit. Dii deaeque, quam
longe a destinatione sua iacet! Sed non sola mortalibus maria hanc fidem
praestant. Illum bellantem arma decipiunt, illum diis vota reddentem penatium
suorum ruina sepelit. Ille vehiculo lapsus properantem spiritum excussit; cibus
avidum strangulavit; abstinentem frugalitas. Si bene calculum ponas, ubique
naufragium est. At enim fluctibus obruto non contingit sepultura: Tanquam
intersit, periturum corpus quae ratio consumat, ignis an fluctus an mora!
Quicquid feceris, omnia haec eodem ventura sunt. Ferae tamen corpus
lacerabunt: tanquam melius ignis accipiat! Immo hanc poenam gravissimam
credimus, ubi servis irascimur. Quae ergo dementia est, omnia facere, ne quid
de nobis relinquat sepultura?"

Nema sumnje, u ovoj besedi punoj travestiranog mudrovanja i moralisanja ima

fine parodije novog Senekina stila, i njegovih iseckanih reenica, nervoznih
uzvika, poentiranih obrta, fingiranih dijaloga, pa se moe videti da je Petronije
ovako stilizovane odseke stavljao u usta svojih linosti ije obrazovanje i
raspoloenje mahom karakterie i nainom njihova govora. Ali razlinim stilovima
slui se Petronije i na drugim mestima, i u opisima, a ne samo u direktnom
govoru pojedinih linosti. Vidimo da se Petronije duhovito poigravao stilovima
veto ih uklapajui u celinu dela. Mogao je veliki artista Petronije da se ogleda na
svakom polju, da svome izrazu da svaku eljenu nijansu, onu koja odgovara
trgovcu i raundiji kada govori o neijoj smrti, i onu koja odgovara opisu
rascvetane bate gde se sprema ljubavna igra sa enom bujne lepote:
Mislimo na ive! Dobio je to je zasluio. Poteno iveo, poteno umro! Na ta
moe da se potui? Poeo je od groa i zagrizao bi u g.... da nae samo etvrtinu.
Kakogod da je dodavao tako je rastao brzo kao sae meda. Verujem, Herkula
mi, da je ostavio dobrih stotinak hiljada, i to sve sitnia. Ali da kaem istinu jer
ja sam, to no se kae, progutao pileu nogu tvrdoust je bio, pogana jezika,
svaalica, a ne ovek. A brat mu je bio sila od oveka, drugar (za drugara), iroke
ruke, masne trpeze. Jeo je ovaj lude sove kada je poinjao, ali je ve posle prve
berbe stao na noge: prodao je, naime, vino poto je hteo. A to mu je naroito
podiglo bradu da digne nos to je neoekivano nasledstvo od koga je digao vie
nego to mu bee zavetano. I ta panjina, pod izgovorom da se posvaao s
bratom, ostavi sav svoj imetak ne znam kome belosvetskom sinu. Daleko bei ko
od svoga bei. Ali on je imao neke mutivode robove kojima je verovao kao
proroitu i ti su mu klevetama brata sasvim srozali. Nikad ne valja da ovek brzo
poveruje naroito poslovan ovek. Inae, taj se zaista nauivao dok je bio na
ovome svetu.... Ima ono to dobije, a ne ono to ti je obeano. A ovaj je pravi
Fortunin sin: olovo mu se pretvaralo u zlato u ruci. Lako je tamo gde sve ide kao
podmazano. I ta misli, koliko je godina poneo sa sobom? Preko sedamdeset. Ali
tvrd ko rog, dobro drei, nigde sede, crn ko gavran. Znam ga ja, uhaj, otkada, i
ostao je stari grenik. Zakleo bih se, Herkula mi, da ni jednog psa u kui nije
ostavio na miru. A i s deacima je hteo uopte majstor od zanata. Ja mu i ne
prebacujem. Ta to je jedino odneo u grob.
Vivorum meminerimus. Ille habet, quod sibi debebatur. Quid habet quod
queratur? Ab asse crevit et paratus fuit quadrantem de stercore mordicus tollere.
Itaque crevit, quicquid crevit, tamquam favus. Puto mehercules illum reliquisse
solida centum, et omnia in nummis habuit. De re tamen ego verum dicam, qui
linguam caninam comedi: durae buccae fuit, linguosus; discordia, non homo.
Frater eius fortis fuit, amicus amico, manu plena, uncta mensa. Et inter initia
malam parram pilavit, sed recorrexit costas illius prima vindemia: vendidit enim
vinum quantum ipse voluit. Et quod illius mentum sustulit, hereditatem accepit,
ex qua plus involavit quam illi relictum est. Et ille stips, dum fratri suo irascitur,
nescio cui terrae filio patrimonium elegavit. Longe fugit, quisquis suos fugit.
Habuit autem oracularios servos, qui illum pessum dederunt. Numquam autem
recte faciet, qui cito credit utique homo negotians. Tamen verum quod frunitus
est, quam diu vixit... cui datum est, non cui destinatum. Plane Fortunae filius. In
manu illius plumbum aurum fiebat. Facile est autem, ubi omnia quadrata currunt.
Et quot putas illum annos secum tulisse? Septuaginta et supra. Sed corneolus
fuit, aetatem bene ferebat, niger tanquam corvus. Noveram hominem olim
oliorum, et adhuc salax erat. Non mehercules illum puto domo canem reliquisse.

Immo etiam puellarius erat, omnis Minervae homo. Nec improbo, hoc solum enim
secum tulit".
Prvi primer svojom pukom grubou, izrekama i rezonovanjem podsea na
Plautovu komediju; drugi na one fragmente Varonovih menipskih satira u kojima
smo nali tragove Hegesijina mekog azijanskog stila i bujne erotike miletskih
pria:
Njie se platana granje i senke svud prosulo letnje,
s krunom od bobica dafne i empresi nemirni trepte,
iglice kupastom borju i vrhovi srebrom mu drhte.
Izmeu drvea potok krivuda penuav i ustro
gurka kamenie glatke i svadljive kapljice prska.
Stvoreno mesto za ljubav: svedoci su slavuj iz uma,
Prokna, ta ptiica gradska lepraju s pesmom po travi
busenjem ljubica nenih, sav kraj svoj plene milinom.
Leae oputena, vrat kao alabaster naslonila na zlatni jastuk a rascvetalom
granom mirte remeti nepomini pokoj vazduha. Kad me ugleda lako pocrvene
setivi se bez sumnje jueranje uvrede. Zatim, otpustivi sve slukinje, pozva
me da sednem pokraj nje, pa mi pokri oi mirtinom granicom. Ohrabrena, kao
da je postavila zid izmeu nas, ree: ta je, nemonie?"
Nemogue je reima iskazati njenu neshvatljivu lepotu; to god bih rekao, ne bi
bilo dovoljno. Kosa po prirodi talasasta prosula se u bievima po ramenima,
sasvim nisko elo sa zabaenim kovrdama, duge trepavice pale sve do luka
jagodica da se onda prkosno podignu nagore i ukrste s divnom linijom oiju
sjajnijih od zvezda bez meseine, nozdrve lako otvorene i usta takva kakva je
Praksitel poeleo Dijani. Brada, vrat, ruke, stopala od alabastera zarobljena u
nenu zlatnu preu sve bi to zasenilo parski mramor. Prvi put tada Dorida,
moja stara ljubav, prestade da mi neto znai.
Mobilis aestivas platanus diffuderat umbras
et bacis redimita Daphne tremulaeque cupressus
et circum tonsae trepidanti vertice pinus.
Has inter ludebat aquis errantibus amnis
spumeus, et querulo vexabat rore lapillos.
Dignus amore locus: testis silvestris aedon
atque urbana Procne, quae circum gramina fusae
et molles violas cantu sua rura colebant.
Premebat illa resoluta marmoreis cervicibus aureum torum myrtoque florenti
quietum... verberabat. Itaque ut me vidit, paululum erubuit, hesternae scilicet
iniuriae memor; deinde ut remotis omnibus secundum invitantem consedi,
ramum super oculos meos posuit, et quasi pariete interiecto audacior facta:
Quis est, inquit, paralytice?"
Nulla vox est quae formam eius possit comprehendere, nam quicquid dixero
minus erit. Crines ingenio suo flexi per totos se umeros effuderant, frons minima
et quae radices capillorum retro flexerat, supercilia usque ad malarum
scripturam currentia et rursus confinio luminum paene permixta, oculi clariores
stellis extra lunam fulgentibus, nares paululum inflexae et osculum quale
Praxiteles habere Dianam credidit. Iam mentum, iam cervix, iam manus, iam
pedum candor intra auri gracile vinculum positus: Parium marmor extinxerat.
Itaque tunc primum Dorida vetus amator contempsi.

Tako majstor i arbitar Petronije u svome Satirikonu, dok sam zastupa umereni
atikistiki purizam, virtuozno i delom parodistiki upotrebljava i elemente
Senekina novoga stila kada probisvet Enkolpije filosofie i moralie, i
vulgarni izraz neobrazovana sitnog oveka kada govore gosti skorojevia
Trimalhiona, ili se opet pribliava meko raspevanom azijanizmu kada opisuje
ljubavne scene koje se oslanjaju na tradiciju jonske novelistike. A sve te
majstorije redovno imaju crte blage karikature, izazivaju i smeak i smeh
menjajui oblik i ton pripovedanja iz odseka u odsek, pa opet ne naruavaju
stilsko jedinstvo celine jer Petronije nikada ne prevri meru.
UMETNIKA OSOBENOST PETRONIJEVA
219. Pisac ovog satirinog romana u punoj meri zasluuje najviu ocenu, i to ne
samo kao rimski, nego i kao antiki pisac uopte. Petronije ne daje prosto
pripovesti krcate izmiljenim avanturama ljubavnika (argumenta fictis casibus
amatorum conferta), kaho to kazuje poznoantiki kritiar i komentator Vergilijeva
i Kikeronova dela Makrobije. Petronije daje i ivot i umetnost. U romanu se jasno
vidi kako bivi robovi i sitni ljudi, obrazovani i neobrazovani, postaju novi
gospodari, i to ne samo materijalnih nego i duhovnih dobara. Vidi se dobar deo
ivota onog gradskog proletarijata koji se slivao neprestano iz belog sveta u
italske gradove i postajao sve vei problem za vlastodrce. Razume se daleko
je od dvorjanina Petronija elja da prikae u crnim bojama svu bedu toga sveta.
Skeptini aristokrata i prefinjeni hedonista ne brine i ne saosea. Sa visine
posmatra svojim otrim okom i smekajui se opisuje ironinim perom. Ovaj veliki
individualista zabavlja u prvom redu samoga sebe, ali hoe da zabavi i druge
obrazovane itaoce. Belei razne zgode iz naroda, togod ini narod (quodque
facit populus), bez elje da popravlja, bez potrebe da se gnua, i bira naroito
one crte koje odgovaraju njegovoj umetnikoj nameri isto kao to smiljeno mea
i parodira elemente raznih knjievnih rodova i stilova. Mnogi su u opisu
Trimalhiona i njegove gozbe hteli da vide sliku Nerona i njegova dvora. Ali nema
u tome opisu nikakvih pouzdanih znakova da je Trimalhion tek karikatura
Neronova, preobueni Neron. Takva travestija teko da bi ak i u rukama velikog
umetnika Petronija dala ovakvu realistiku i snanu sliku italskog ivota. Ili
drugaije: ako je Petronije u svome Trimalhionu video neto od Nerona, nije to
nikako tek maskirani Neron, ve ivi i stvarni Trimalhion. To je postigla umetnost
Petronijeva, koja daje bez svake sumnje vie i od tobonje karikature Neronova
dvora i od oigledne parodije ljubavnog i avanturistikog romana, vie i od
erotike jonske novelistike i od realistikih iseka mima, dijatribe i satire.
Petronijevo delo ini nam se na osnovu sauvanih fragmenata nije bilo samo
venac golicavih pria i izmiljenih avantura, nego i bogata umetnika slika
italskog drutva uoi irenja hrianstva ija je deviza poslednji e postati prvi
odjeknula u irokim slojevima rimskog proletarijata kome pripadaju glavni junaci
Petronijevi.
O kompoziciji celine na osnovu oskudnih fragmenata ne moemo suditi. Ali ona i
nije tako znaajna kako nas ui i kompozicija modernog romana. Petronije je velik
i samostalan artista. Odabrao je oblik ije nizanje raznorodnih scena podsea i na
oblik kojim se slue mnogi moderni romanopisci da prikau ivot cele jedne
epohe i glavnih njenih predstavnika. Petronijeva lirika i elegija stoje izmeu
Ovidija i Martijala i delom podseaju na aleksandrinizam neoterika i nekih
pesama Vergilijeva dodatka. A Petronijev nas roman vodi u rimskoj knjievnosti

Apulejevim Preobraenjima, sa tom razlikom to kod Petronija preovlauje

realistiko posmatranje, realizam prikaza, jasan i nepretovaren jezik koji
dopunjuje i pregnantni narodski izraz, dok kod poznijeg Apuleja imamo meavinu
stvarnog i fantastinog zaodenutu prebogatim baroknim stilom i zainjenu
mistikim elementima. Pa i pored realizma Petronijeva, ak i kada lica govore
vulgarnim jezikom ulice i pijace, oseamo kako iza svih rei i kazivanja stoji
majstor stila i stilizacije koji genijalnim potezima parodira i herojski ep i
helenistiki roman, u izrazima, a ne samo u motivima. Tu lei i posebna
umetnika dra Petronijeva romana, u toj finoj i nenametljivoj parodistikoj
stilizaciji koju bi mogli nazvati i parodistikom reminiscencijom. Slino kao to
umetnost Katulovu ne moe razumeti ko ceni samo iskrenost njegove ljubavne
strasti a previa sloeni artizam njegovvh pesama, tako i umetnost Petronijeva
ne moe da se oceni ako se ne uoi da njena osobenost i vrednost nastaju iz
spoja realizma punog ivotne istine i sloene, polifone umetnike tehnike koja as
parodistiki, as ozbiljno nastavlja helenistiku knjievnu tradiciju. Petronijev dug
helenistikoj knjievnosti vidi se naroito u njegovim stihovima, jer tu
raspolaemo i veim materijalom za poreenje. Nije sluajno i nije neumesno
kada pod kraj 2. veka n. e. gramatiar i metriar Terentijan Mauro za Petronija
kazuje da je pesnik nove kole (poeta novellus). Taj izraz vezuje Petronija i za
neoterike koje Kikeron zove isto tako (poetae novi), i za modernu 2. veka n. e.,
iji pesnici nose isti naziv a u svojim metrikim i artistikim igrarijama (nugae)
koriste naslee koje su ostavili neoterici 1. veka st. e. i njima bliski pesnici. Ova
karakteristika pesnika Petronija znaajna je stoga to ukazuje na artistiku
virtuoznost ovoga knjievnika.
UTICAJ PETRONIJEVA ROMANA
220. Rafinovani i originalni arbitar ukusa nije se slagao sa ukusom bombastine
i retorizovane knjievnosti koja je uzimala sve vie maha u njegovo vreme. Stoga
kao da i nije bio sasvim po ukusu savremene publike. Seneka i Lukan su ga, ini
se, bacili u zasenak, sve dok u potonjim vekovima nisu i antiki kritiari, blii
klasicizmu Kvintilijanovu, uoili njegovu izuzetnu vrednost. Ta promena uzrok je
to su pod imenom Petronijevim proturane i razne prijapske pesme, pa ak i neka
antologija tobo njegovih pesama. Najvie razumevanja kao da je za Petronijevo
delo u antiko doba imao pripadnik duhovitog galskog plemena, dravnik i
knjievnik Sidonije Apolinar (5. vek. n. e.). On je Petronija proglasio jednom od
najslavnijih linosti rimske knjievnosti i stavio ga kao korifeja te knjievnosti na
etvrto mesto, pored Kikerona, Livija i Vergilija.
U ranom srednjem veku gubi se trag Petronijevu delu koje nije moglo biti po
ukusu hrianskog zatvorenog morala. Ipak se ono u Francuskoj, gde je u 12. i 13.
veku bilo izvoda iz njega, bar delomino sauvalo. U 15. veku naen je jedan
fragmenat iz Trimalhionove gozbe, ali najpotpuniji tekst toga najvanijeg odseka
danas sauvanih fragmenata naen je kod nas u Trogiru, u biblioteci Nikole ipika
1650. g. Taj se rukopis sada uva u Pariskoj Nacionalnoj biblioteci (Codex
Tragurensis). elja da se otkrije potpuni tekst Petronijeva zanimljivog dela dala je
i neke falsifikate. Godine 1693. Nodo (Nodot) je objavio, tobo na osnovu nekog
rukopisa naenog u Beogradu, potpuni tekst Petronijeva romana. Raunajui
na zanimanje ire italake publike za erotine prie i opscene detalje i drugi su
falsifikatori u novije vreme poli slinim putem (Marchena, Lallemand). Kako su
veliki fragmenti Trimalhionove gozbe naeni tek u 17. veku, Petronijev Satirikon

nije mnogo uticao na razvoj evropske satire svojom meavinom proze i stiha. U
tome je pogledu imala, kako smo videli, neto vie uticaja Senekina menipska
satira Otikvljenje. Ipak su i krai fragmenti Petronijeva dela ostavili u knjievnosti
poneki trag, npr. u delu prvog znaajnijeg francuskog pisca satira u stihu Renjea,
kao i u Mokteskijeovim Esejima (Essais). Dodue, u prozi kod Rablea, Svifta
(Gulliver's Travels, 17261, Voltera (Candide, 1759) nalazimo u satiri spoj
fantastino-putopisnog romana i travestije sentimentalne ljubavne povesti slian
onome kod Petronija, ali ta dela nastaju pod raznim uticajima (Rableovo npr. pod
uticajem vitekog romana, slino Servantesovu Don Kihotu). U 19. veku Petronija
su naroito cenili u Francuskoj, a veristi u njemu vide svoga najznaajnijeg
prethodnika. I pisci fin de sicle-a ostali su verni tome stavu koji je naroito
entusijastiki formulisao Ismans (18481907) u svome romanu Uz nos (A
rebours, 1884), a posle njega Pjer Lui (18701925), prijatelj ida i Valerija, u
Afroditi (Aphrodite, 1896). Ovi pisci u Petroniju vide, kao to su to i u Katulu videli
Bodler ili Orf, pre svega paganskog senzualistu. Nekako u isto vreme Poljak
Sjenkijevi (18461916) sa romantinim preterivanjem i zastraljivanjem slika
Petronija prema Takitu i na osnovu Satirikopa u svome romanu Quo vadis?.
Godine 1923. ovaneti daje u Rimu melodramu Petronije (Petronio).
Srpskohrvatski prevodi Petronija. Neobjavljen je ostao prevod koji je sastavio Ivan
Stojanovi (isp. Ivan Stojanovi Dubrovaka knjievnost, predgovor str. XI). Martin
Kuzmi Satira (119). Nastavni vjesnik 35, 19261927, 109140, Petronijeve
Satire, roman iz starorimskog ivota. Zagreb 1927 i 1932, (isti?) Gozba
Trimalhionova (sa crteima), Re i slika 1926 septembar, Nikola op, Enkolpijevi
doivljaji, SKG 37, 1932, 5, 330333, Petronije Arbiter Trimalhionova gozba,
Zagreb 1951, (isti?) Matrona iz Efeza, PP 4-IX. 1953, II, 36, Boidar Kovaevi
Gozba Trimalhionova Beograd 1957.
REALIZAM UDVORICE MARTIJALA I MORALISTE JUVENALA
MARTIJALOV IVOT I KLIJENTSKI POLOAJ
hominem pagina nostra sapit
221. Konvencionalnost, mitoloka tematika i sveani ton klasicistikog epa bili
su strani realnosti, ivotu. To nije bilo po ukusu svih pisaca. Ve su ranije satiriari
Lukilije i Horatije, pa ak i izvetaeni Persije, dizali glas protiv takve, esto
anemine poezije. Petronijev satirini roman slui se parodistiki elementima iz
mitolokog epa. Potom se opet javljaju dva pisca satirine ice, epigramatiar
Martijal i satiriar Juvenal, diui glas protiv konvencionalnosti i beivotne
mitologije, a u odbranu realistike umetnosti bliske ivotnoj stvarnosti. Jedan
provincijalac, panac, a drugi Italik, obojica pripadaju srednjem graanskom
sloju. Martijal je beskrajno laskao Domitijanu. Juvenal je posle vladareve smrti
beskrajno kudio Domitijanovu despotiju. Obojica uenici retorske kole, obojica
su realisti u umetnosti, obojica u najuem smislu rimski pesnici pevali su pre
svega ivot grada Rima koji je za njih glavni izvor tema i inspiracije, mada
Martijal ne zaboravlja rodnu paniju, a Juvenal mir ivota bliskog prirodi.
MARTIJAL (Marcus Valerius Martialis, oko 40. n. e. oko 104. n. e.) rodio se u
panskom gradu Bilbilisu, kolovao se u paniji i doao je oko godine 64. n. e. u
Rim. Ali tu ga nije ekao onakav uspeh kakav je mladi ovek prieljkivao.
Prikazao je taj negostoljubivi Rim, a poneto i od svoje sudbine, u epigramu
upuenom nekom naivku Sekstu:

Kahav te razlog, Sekste, il bolje jo, kakva te drskost

vodi u Rim, ta emu se nada ti tamo, ta trai?
Parnice vodiu kae uspenije nego Kikeron,
niko mi nee biti u sva tri foruma ravan.
Branili su i Kiv i Atestin obojicu zna ti
samo to zaradom nisu ni najam da isplate mogli.
Ako ne upali to, mi i stihove kovati znamo,
ue ih ve, pa e rei: ta Maron je pevao ovo.
Hajd, ne budali! Svi oni to cvokou ritavi, gladni,
sve su to, veruj mi, sami Vergiliji, Nazoni.
Onda u pragove monih da obijam." Jedan il dva se
tako probijaju, drugih sijaset je uto od gladi.
Dobro pa ta u, de reci? Jer moram u Rimu da ivim.
Moi e, ako si poten, tek pukim sluajem nekim.
Quae te causa trahit vel quae fiducia Romam,
Sexte? Quid aut speras aut petis inde? refer.
Causas inquis agam Cicerone disertior ipso
atque erit in triplici par mihi nemo foro
Egit Atestinus causas et Civis utrumque
noras ; sed neutri pensio tota fuit.
Si nihil hinc veniet, pangentur carmina nobis:
audieris, dices esse Maronis opus".
Insanis: omnes gelidis quicumque lacernis
sunt ibi, Nasones Vergiliosque vides.
Atria magna colam". Vix tres aut quatuor ista
res aluit; pallet cetera turba fame.
Quid faciam? suade: nam certum est vivere Romae".
Si bonus es, casu vivere, Sexte, potes.
Tu kao da je dobrim delom reena rimska sudbina Martijalova. Prihvatili su ga u
prvi as ugledni Rimljani i njegovi zemljaci Seneka Filosof i pesnik Lukan. Ali su
ovi zatitnici stradali godine 65. n. e. u zaveri Pisonovoj. Martijal je pokuao da
koristi kao advokat svoja retorska znanja i umenja. Ali glavni posao bio mu je da
nae nove zatitnike, jer bez patrona slabo se moglo uspevati u Rimu. A nai
mone zatitnike nije laka stvar. Pribliio se knjievnicima, Kvintilijanu, Frontinu,
Juvenalu, Siliju Italiku, Pliniju Mlaem. Dva poslednja, imuni i uticajni, pomagali
bi mu s vremena na vreme. Ali doba mecena iroke ruke bilo je prolo. Laskao je
Martijal carevima, naroito Domitijanu, i tako je dobio titulu poasnog tribuna i
mada neoenjen tzv. pravo tri deteta (ius trium liberorum) koje je oevima
veih porodica obezbeivalo neke privilegije. Kao poasni tribun uao je i u
viteki red (ordo equestris). U pesmama neprestano kuka i prosjai, kao da ni
hleba nema da se najede. Ali nikada se nije prihvatio na due nekoga posla da
doe do stalne zarade. Ostao je klijent velike rimske gospode, jedan od onih koji
su se u otmenim kuama kupili kao manji prijatelji (minores amici) i u neku
ruku bili sastavni deo domainstva jer su oekivali poklone i obroke. Mada stalno
kuka, nije bio Martijal ni go, ni bos. Njegovi brojni zatitnici pomagali su mu.
Znamo da je imao malo dobro u okolini Rima, sa kojega i sam alje plodove
prijatelju Juvenalu na dar, a od godine 94. n. e. imao je i kuu na rimskom
breuljku Kvirinalu. Ovaj izgladneli pesnik imao je poslugu i sekretara pa je
njegova neumorna kuknjava deo klijentske poze i njegova krajnja nematina vie

knjika no stvarna. Razume se, u poreenju sa trulim gazdama i tekim

milionarima rimskim mogao je s razlogom sebe nazivati siromahom i prosjakom.
Provodio je u Rimu ivot naoko monoton, ali ga je tek retko prekidao da poseti
svoje imanje ili vile svojih zatitnika i prijatelja. Posete monim zatitnicima u
Rimu, knjievni kruoci, etnje gradom, posete pozoritu i cirkusu ispunjavale su
taj klijentski ivot iz dana u dan. A taj ivot u kupatilu, salonu, na ulici, za
trpezom sasvim je osvojio Martijala. Poznavao je odlino navike i udi ljudi iz svih
rimskih slojeva. Jednostavno i jasno, sa darom velikog umetnika, unosio je taj
rimski ivot u svoje epigrame. Ipak, kao da za one tri decenije to ih je u Rimu
proveo nije zaboravio rodni kraj. Kada je 96. n. e. na presto doao Nerva, pa
zatim i Trajan, Martijal, koji je beskrajno laskao Domitijanu, pokuava da se
dodvori i novom vladaru, ali bez uspeha. Kada je tako izgubio tlo pod nogama na
dvoru, u sreditu carskoga Rima, u ostarelom pesniku raste nostalgija za rodnom
panijom. Naao je tada u Rimu i u rodnome Bilbilisu jo po poslednji put
zatitnike i pomo. U Rimu mu novac za put daruje Plinije Mlai. U Bilbilisu neka
mu bogata oboavateljka poklanja seosko dobro. On joj se zahvaljuje u
epigramima svoje poslednje zbirke. Ali Rim koji je svojevoljno napustio, Rim gde
je esto vodio zamoran i poniavajui klijentski ivot, Rim nije ipak mogao
zaboraviti. Njegovu talentu bio je potreban ambijent velikog grada sa svim
njegovim arenilom, svom njegovom veliinom i moralnom bedom. Svakako je
uskoro i umro jer godine 104. n. e. o njegovoj smrti govori Plinije Mlai.
KORPUS MARTIJALOVIH EPIGRAMA
222. Martijal nam je ostavio obimno delo. Ne znamo da li se ogledao i u drugim
pesnikim rodovima, ali ceo sauvani korpus njegovih pesama ine epigrami.
Ove su pesme nastajale postepeno, a Martijal ih je tek prilino pozno poeo da
objavljuje u veim zbirkama. Godine 80. n. e. objavio je zbirku epigrama koja se
obino prema sadrini obeleava kao Knjiga o priredbama (Liber de spectaculis).
To su epigrami posveeni otvaranju Flavijevskog amfiteatra (amphitheatrum
Flavium) koje danas prema srednjovekovnom nazivu zovemo Koloseum
(colosseum). Tridesetak ouvanih epigrama punih komplimenata upuenih caru
Titu opisuju priredbe u amfiteatru. Oko godine 84/85. n. e. objavio je Martijal dve
knjige epigrama iji grki naslovi kazuju i njihovu sadrinu. To su pravi epigrami
natpisi, i to kratki natpisi uz darove. Jedno su Gostinski darovi (Xenia), preko
stodvadeset epigrama uz darove koje su gostu () poklanjali prema grkom
obiaju domaini na gozbama, a u Rimu su se slali prijateljima o Saturnalijama,
rimskom prazniku u ast boga Saturna koji odgovara grkim Kronijama. To su
gotovo redom darovi u jelu i piu. Drugu knjigu ine Uzdarja (Apophoreta), preko
dvesta natpisa na poklonima koje je prilikom sveanih gozbi domain davao
zvanicama da ih odnesu () kuama. U ovoj se zbirci smenjuju pokloni
bogataa i siromaha, pa ove dve knjige epigrama pruaju neobino bogata
obavetenja o rimskoj trpezi i svakovrsnim poklonima. U modernim izdanjima
smetene su te dve knjige mahom na kraj glavne velike zbirke epigrama, kao
knjige 13. i 14.
Sredinji i glavni deo Martijalova korpusa, obeleen obino kao Knjige epigrama
(Epigramaton libri XII), nastao je postepeno. Znamo da je jedanaest knjiga pesnik
sastavio u Rimu od 86. do 98. n. e. i da je izdavao pojedine knjige ili grupe knjiga
odvojeno, sa posebnim posvrtama. Dvanaesta knjiga sastavljena je posle odlaska
iz Rima godine 98, dakle u paniji. Martijalovi epigrami sastavljeni su mahom u

elegijskom distihu graenom po ugledu na Ovidija i Katula, ree u jedanaestercu

(hendecasyllabi) i holijambu, a izuzetno u istom jambu i heksametru. Sam
Martijal pominje kao uzore Katula i pesnika Augustova vremena Domitija Marsa
(Domitius Marsus) koji je pored epigrama sastavio i ep Amazonidu (Amazonis),
zatim Ovidijeva prijatelja, pesnika Pedona Albinovana (Pedo Albinovanus),
epigramatiara i pisce epa Tesejida (Theseis), te Lentula Gajtulika (Gaius
Cornelius Lentulus Gaetulicus, konzul 26. n. e.), dravnika i pesnika. Gajtulik je
po svoj prilici pisac onih devet grkih epigrama koje pod imenom
nalazimo u Palatinskoj antologiji. Ovaj je detalj zvaajan stoga to Martijal o
svojim grkim uzorima ne govori, mada je jasno da je savrenu tehniku svoga
briljantnog epigrama uio i kod helenistikih epigramatiara. U svakom sluaju
Martijal nastavlja tradiciju antikog epigrama koji je ve odavna preao iz grke
knjievnosti u rimsku i tu se odomaio. Dela tih rimskih prethodniha Martijalovih
samo su nam manjim delom sauvana. Govorili smo o Katulovu epigramu i
njegovim grkim uzorima. Reeno je da se u grkom helenistikom epigramu,
pored svega arenila tema i pored mnogih talentovanih pisaca, javlja mnogo
ablonskog i konvencionalnog, pa je epigram esto samo knjika igrarija, daleka
od stvarnosti. Drugaije je kod Martijala. I u njegovim obimnim zbirkama ima
mnogo nasleenih tema i ablona. Ali gotovo iza svakog epigrama glavne zbirke
stoji ivot. Kazuje s opravdanim ponosom Martijal: miriu po oveku moje
stranice (hominem pagina nostra sapit). Smelo odbacuje ovaj pesnik mitoloke
teme i bogove, patetiku i retoriku, klasicizam i sve to za njega nije ivot ve
samo igrarije na bednoj hartiji (vana miserae ludibria chartae). To je knjievni
program, reakcija na bledunjavi klasicizam savremevika Statija i Silija Italika.
Nai emo isti stav i u delu mlaega Juvenala koji se, meutim, u izrazu nije
oslobodio retorike kao Martijal. A ova dva prijatelja imaju jo jednu zajedniku
crtu uvaju se osvete i kazne monih, ali svaki na svoj nain. Juvenal lino
napada samo mrtve i bive veliine, a Martijalov preteno satirini epigram udara
na opte tipove. Nee Martijal da kae imena svojih rtava i kad se ini da je re
o odreenim licima. Njegov je princip opratati linostima, govoriti o manama
(parcere personis, dicere de vitiis), na moe za sebe da kae alim se bezbedno
(ludimus innocui). Tako je postupao i satiriar Horatije. Ali Horatijev je cilj bio
moralna pouka, a satira epigramatiara Martijala nema tako krupnih elja. Ona
govori o manama", smeje se podrugljivo, ali jedva da kori i uopte ne
propoveda. Martijal uiva kad belei dogaaje svakodnevnog ivota, kad slika
tipove, situacije. Preciznost i duhovita poenta ga zadovoljavaju. Nije propovednik
i moralista.
REALIZAM MARTIJALOV
223. Udvoriki klijentski stav i promuurnost odvajaju Martijala od njegovih prvih
zatitnika, krupnih aristokrata i monih bogataa iz porodice Anaja (Annaei), od
Seieke Filosofa i Lukana. Bio je Martijal nieg roda i skromnog stanja. Ne razume
se u aristokratsko rezervisano opozicionarstvo i stoiko dostojanstvo. Za sveano
stoiko naputanje ivota realni Martijal, koji se s mukom promee kroz ivot i
bori za uspeh, ima samo prezrivu re:
Neu oveka to slavu za krv svoju otkupljuje
lako, onoga hou ko moe bez smrti da zaslui slavu.
Nolo virum facili redimit qui sanguine famam,
hunc volo laudari, qui sine morte potest.

Razlikuje se svojim prihvatanjem ivota, kakav takav bio. Martijal i od hedoniste i

estete Petronija, koji pripada istome visokom drutvu kao Seneka i Lukan.
Privren ivotu kroz iju nemilu kolu je prolazio, panac Martijal s vanrednim
talentom i izuzetnom otrinom zapaanja oivljava u Rimu helenistiku
epigramatiarsku tradiciju, tehniki usavrenu, ali knjiki ukalupljenu i sasuenu,
stvara delo puno realizma i lokalne rimske boje, dovodi do vrhunca epigram
rimski, pa i antiki uopte.
Kao malo koji pisac antike knjievnosti dao je Martijal umetniki znaajno i
istorijski verno sliku svoga vremena, prilika, obiaja, ljudi, od senatorskih vrhova
do zanatlije i roba. Vodi nas na gozbe i u kupatila, na pijace i u budoare, u cirkus i
berbernicu, i na stotine drugih mesta. Tako upoznajemo lekara koji je svoj posao
nastavio kao grobar, mladoenju koga ne privlai lepota ve bolesniko
kaljucanje bogate neveste koje nagovetava skoru smrt i eljeno naslee:
Gemelo trai ruku Maronilinu,
i eli, okupio, moli, daruje.
Zar lepa je toliko? Nema runije.
Pa ime ga to osvaja? kaljucanjem.
Petit Gemellus nuptias Maronillae
et cupit et instat et precatur et donat.
Adeone pulchra est? Immo foedius nil est.
Quid ergo in illa petitur et placet? Tussit.
Vidimo advokate, parasite, robinje, arhitekte, berbere, dokeje, plagijatore,
hurtizane, filosofe, onglere, skorojevie kako ive i diu. I kada se zavlai u
najmranije i najodvratnije kutove rimskoga ivota, kada mu realizam prelazi u
naturalizam. Martijal opisuje s uivanjem, bez i najmanjeg moralistikog
gnuanja. Sa drugih pozicija nego esteta Petronije dolazi do istoga stava. Njega
sve to zanima i on eli da zabavi, brzo i lako. I pre svega on eli da da duu
svome epigramu. A dua epigrama je poenta. Poznaje je Martijal bolje no iko.
Lovili su ljudi po Italiji nasledstva udvarajui se bogatim starcima bez naslednika.
Dao je to u duhovitom opisu Petronije; Martijal u dva reda:
Ko god ti uini ljubav, Gaure, bogati stare,
ako si mudar i shvata poruka to ti je: Crkni!"
Munera qui tibi dat locupleti, Gaure, senique,
si sapis et sentis, hoc tibi a" Morere.
A nije mu potrebno ni toliko redi da kae bedu tvrdice ili rasipnika:
Pravi se Kina siromah, bez potrebe, on to i jeste.
Pauper videri Cinna vult; et est pauper.
Kupuje, Kastore, sve to znai da e sve da rasproda.
Omnia, Castor, emis: sic fiet, ut omnia vendas.
Poenta daje ivot i smisao epigramu i kada nije ovako saet. Poao ovek s
advokatom Postumom na sud, sitnim poslom:
Nije u pitanju zloin, ubistvo ni trovanje neko.
Predmet je parnice ove: tri su mi nestale koze;
Tuim sad suseda svoga zbog nestanka njina zbog krae.
E, pa sad sudija trai i dokaz za tvrenje moje:
Ti se uveliko bavi Mitridatovim ratom i Kanom,
prevarom i verolomstvom neuvene pomame punske;
Mukiji, Mariji, Sule to predmet su beseda tvojih;
glas ti se ori i ruke na sve strane iri dok zbori

daj sad, Postume, malo govori o kozama mojim.

Non de vi neque caede nec veneno,
sed lis est mihi de tribus capellis:
vicini queror has abesse furto.
Hoc iudex sibi postulat probari:
tu Cannas Mithridaticumque bellum
et periuria Punici furoris
et Sullas Mariosque Muciosque
magna voce sonas manuque tota.
Iam dic, Postume, de tribus capellis.
Eto precizne i epigramatski saete slike onog paradnog i deklamatorskog
besednitva koje je izgubilo vezu sa stvarnou i kome se Petronije ruga opirno
u svome romanu.
Tako je Martijal stvorio epigrame savrene u svome rodu, po svim propisima
knjievne tehnike, a ujedno ivu umetnost, delo za koje je ivot doista mogao
rei: To sam ja (quod possit dicere vita Meum est). iveo je u vrevi velikog
grada koji je diktovao sudbinu antikom Sredozemlju. Moda je i to pomoglo
njegovu talentu da nadmai knjike helenistike uzore. Nije njegov epigram samo
verno ogledalo razdoblja i ivota. On je i velika, dinamina umetnost. Tamo gde
mu nedostaje polemika estina Katulova, zadivljuje majstorskim prikazom
karaktera i ambijenta. Treba dodati nije ovaj precizni realista i otri posmatra
samo hladan i ironian, ne tei samo sarkastino kao kada estita eni koja se
zakaljala, pa je izbacila poslednja tri zuba: sada moe bezbrino kaljati do mile
volje. Ima u Martijala i nene ale u stihovima o pelici skrivenoj pa opet vidljivoj
u medenoj kapi jantara, o pelici koja je nagraena za svoj trud, i koja je sama
veruje pesnik elela takvu smrt. Ima iskrene tuge i toplog saoseanja u
stihovima na smrt male robinjice koju gospodar sahranjuje uz grob svojih
roditelja:
Devoje ovo, moj oe i majko moja Flakilo,
s ljupkim ustacima, milo, svu radost poveravam vama,
da mi je crne seni ne preplae, da se od stranih
eljusti tartarskog psa Erotion ne preplai mala.
Mraz kada mine tek estu bi zimu doivela svoju
da je jo isti broj dana mogla poiveti jadna.
Sad je prigrlite, stari, nek opet se nestano igra,
neka vam draesno vrska dok moje izgovara ime,
nene joj kosti nek otro ne pokriva iblje. Oh zemljo,
ne budi teka joj odve ta lagan je teret ti bila.
Hanc tibi, Fronto pater, genetrix Flaccilla, puellam
oscula commendo deliciasque meas,
parvola ne nigras horrescat Erotion umbras
oraque Tartarei prodigiosa canis.
Impletura fuit sextae modo frigora brumae,
vixisset totidem ni minus illa dies.
Inter tam veteres ludat lasciva patronos
et nomen blaeso garriat ore meum.
Mollia non rigidus caespes tegat ossa, nec illi, terra, gravis fueris: non fuit illa tibi.
Ali to nije bio put satirinog epigrama Martijalova. Ipak iz ovakvih retkih pesama
vidimo da nije bio tek sasvim hladan i sarkastian posmatra. Njegovu umetnost,

po duhu i otrini, istoriar Mekolej stavlja do Aristofanove. A veliina Martijalove

smiljene umetnosti vidi se i u tome to ga s razlogom moemo ubrajati meu
najjednostavnije i najneposrednije pisce rimske knjievnosti.
JUVENALOV HIPOTETINI IVOTOPIS
facit indignatio versum
224. JUVENAL (Decimus lunius luvenalis, roen pre 65. n. e. umro posle 128.
n. e.) je bio Martijalov prijatelj. Juvenalova pesma duguje mnogo Martijalovu
uticaju. Nije re o pojedinanim reminiscencijama ve pre svega o slinom
realistinom i satirinom duhu. Juvenal je jo jedan rimski pesnik o ijem ivotu
ne znamo gotovo nita. Sve to moemo rei nagaanja su na osnovu
nepouzdanih podataka poznih ivotopisa, jednog natpisa koji moda i ne potie
od pesnika, na osnovu samoga dela u kome se line aluzije i autobiografska
obavetenja gotovo i ne nalaze, i najzad na osnovu nekih pomena u delu
Juvenalova prijatelja Martijala. Samo jedan od sauvanih ivotopisa nastao je u
starom veku, a i on je nepouzdan i nekritian. Natpis naen u Akvinu (Aquinum),
rodnom mestu Juvenalovu, mogao bi dodue doista da se odnosi na pesnika, ali
ba je prvo, lino ime (praenomen) oteeno i neitko. Pretpostavlja se da nije
bio iz naroito imune porodice, ali je obrazovan u retorskoj koli i stupio je u
dravnu slubu nadajui se uspehu i napredovanju. Filosofijom se nije ozbiljnije
zanimao, mada u skladu sa tradicijom rimske satire gdekad unosi u svoje pesme
opta mesta iz kiniko-stoike dijatribe, kojima su se sluili ve Lukilije i Horatije,
i ima stav stoikog moraliste. U svome gradu bio je lan svetenike druine, a
sluio je i u vojsci. ini se da je neko vreme boravio na dvoru u nadi da e ga
zapaziti i da je obletao veliku rimsku gospodu molei da ga preporue i poguraju.
Sve bezuspeno. Boravak u Rimu otvorio mu je oi. Video je na koji podlaki i
uliziki nain paraziti i dvorjani dolaze do poloaja, moi i bogatstva. Juvenal je
ogoren posmatra pa pomiljaju da to ogorenje ima korenove i u njegovu
linom neuspehu. Nemamo meutim za to pouzdanih svedoanstava. Bavio se u
Rimu knjievnou, druio se sa otrim satiriarem Martijalom, ali ne deli
Martijalov parazitski stav i ne objavljuje nita za vreme Domitijanove vladavine.
ivotopis kazuje da se bavio retorskim deklamacijama sve do polovine svoga
ivota, i to vie iz ljubavi prema besednitvu, nego iz elje da postane advokat ili
profesor. Zaista se sa tim podatkom slae i vreme objavljivanja Juvenalovih satira
oko 100. n. e. Ali ve je ranije, moda 92. ili 93. n. e., sastavio satirinu pesmu na
raun nekog dvorjanina bliskog caru Domitijanu. Stoga je kazuje ivotopis
dopao progonstva i otiao je misle neki u Egipat. Sve ovo je malo pouzdano.
Ali ako je doista bio u progonstvu, vratio se u Rim posle Domitijanove smrti (96.
n. e.) i tada Juvenal, pod novim i neto lakim uslovima, objavljuje satire u kojima
esto govori i o svome siromatvu. Po svoj prilici mu je prilikom progonstva
oduzeto i ono imovine to je imao. Ipak, posle dueg niza godina kao da mu je
pesnika aktivnost donela i neke poklone koji su mu osigurali egzistenciju. Bio je
stariji i njegova se satira istupila i izgubila je svoju otrinu, ali je ostala gorka i
pesimistika. Tako je nekako nagaamo i rekonstruiemo protekao ivot
Juvenalov. Ali svaki novopronaeni pouzdaniji podatak koji ne bi bio u skladu sa
ovom naporno skrpljenom rekonstrukcijom, mogao bi da je razori. To treba imati
na umu pri analizi njegova dela naroito kada je re o gorini i pesimizmu
Juvenalovu i njihovim izvorima koji se odve olako trae pre svega u neuspehu i
promaenosti njegova, nama jedva poznata ivota.

Juvenal je, kao istoriar Takit, progovorio tek posle Domitijanove smrti, pod
Trajanom i Hadrijanom. I on otricu svoje kritike okree na prolost, na vreme
Domitijanove despotske vladavine. Ali i u tom novom vremenu, mrane i
pesimistike su rei Juvenalove kao i rei Takitove. Iako u Juvenalovoj satiri
nalazimo dobrim delom samo uobiajene teme retorskih deklamacija, teme
uobiajene u njegovo vreme, iako u njoj nije re o savremenim dogaajima, niti
su u njoj igosani savremenici, ne moe se olako prihvatiti miljenje da
Juvenalovu delu nedostaje dublja veza sa ivotnom stvarnou. Isto tako
nemamo dovoljno razloga da zakljuimo da je Juvenal bio tek ovek potpuno
promaenih ambicija, ovek koji je u doba Trajana prosto hteo da zadovolji svoju
linu osvetoljubivu mrnju prema Domitijanu. Protiv pretpostavke da je Juvenal
imao samo mali ili nikakav uspeh kao deklamator najreitije govori retorika veto
primenjena u njegovim satirama. Zaista js satira Juvenalova pre svega
deklamatorska invektiva, ali je i izraz nezadovoljstva srednjeg stalea koji je u
municipalnim gradovima i po provincijama jo uvek bio oslonac rimske drave,
dok su ga u Rnmu ve uveliko potisnuli stranci i slobodnjaci bliski krupnim
vlastodrcima i dvoru. Te se prilike u Rimu nisu promenile i nisu mogle promeniti
dolaskom Nerve, Trajana ili Hadrijana na presto. Filhelenski stav naroito ovog
poslednjeg vladara dobro je poznat. Juvenal, pripadnik srednjeg stalea i italiski
malograanin kome je grki i orijentalni nain ivota mrzak, opisuje sa
gnuanjem i pesimizmom areni, razuzdani i pokvareni svet velikoga Rima,
prestonice ogromnog carstva u kome su stanovnici Italskog poluostrva jo samo
neznatan i nevaan deo. To nije samo Rim Domitijanov. To je i Rim Trajana i
Hadrijana. A najotrije iskazani antihelenski i antisemitski stav Juvenalov nije
samo mrnja oveka promaenih ambicija upuena jednom propom razdoblju i
mrtvom despotu, sve da je Juvenal i bio u potpunosti takav promaeni ovek, ve
u mnogome izraz nezadovoljstva dele srednje klase italskog graanstva kojoj
Juvenal pripada.
STOIKI I PESNIKI PROGRAM JUVENALOVIH SATIRA
225. Ostavio nam je Juvenal esnaest satira rasporeenih u pet knjiga, ini se
prema datumu objavljivanja. Ton se menja. Prve su tri knjige pune otrine i ui,
grde i napadaju mane rimskog drutva i celoga razdoblja. U etvrtoj i naroito u
petoj knjizi, ton je blai i apstraktniji, sve je blie propovednikom moralizmu
Persijevu. Ipak je Juvenal u svim satirama realista i ne zazire od opscenosti i
naturalistikog detalja. Nema u Juvenala mitolokih motiva. Nema paradiranja
filolokom uenou kao kod kabinetskog stoiara i nezrelog propovednika
Persija.
Prva knjiga, objavljena oko 100. n. e., sva gorka i prezriva, poinje pesnikovim
programom (sat. 1). aoka je ve u prvom stihu i u nainu kako svoju pesmu
Juvenal ironino stavlja u red efemernih proizvoda stotine nadripesnika koji su se
raspevali na rimskome bunjitu. Pita se Juvenal: Moram li ja uvek samo da
sluam? Nikad neu uzvratiti?. I tako dolazi iz satire u satiru njegov odgovor. Ve
u prvoj kazuje ta peva i zato. Njzgova tema je sve to ljudi ine i oseaju,
njihov strah, bes, uivanje, njihova bezglava trka. Vreme je takvo da se satira
mora pisati evnuh se eni, matrona polunaga ubija zveri u areni, skorojevi,
bivi berberin, izazivaki se razmee. To e i bezbroj takvih sluajeva biti
predmet Juvenalove pesme degeneracija Rima i rimskog drutva. I pevae u
onom obliku, u onom knjievnom rodu koji toj tematici jedino odgovara u satiri.

Juvenal daje svoju teoriju o odnosu pesnikih rodova prema stvarnom ivotu,
osobenu, nastranu i neto povrnu rekli bi danas. Ali zanimljivu i znaajnu, jer se
u njoj krije ocena i osuda savremenog pesnitva Juvenalova vremena, ocena i
osuda kakvu donekle nalazimo ve u delu starijega i daleko finijeg estete i
knjievnog kritiara Petronija. Prema Juvenalu najznaajniji i najkrupniji pesniki
rodovi ep i tragedija pretrpani su konvencionalnom topikom, mitologijom i
sveanim izrazima, a nadasve oni su daleko od stvarnosti. Realizma nema ni u
manje pretencioznim i sitnijim rodovima pesnitva, u komediji i ljubavnoj elegiji.
Juvenal se okree satiri, najpogodnijoj da prikae savremeni stvarni ivot, jer
umetnost treba da bude realistika, a jedina tema vredna umetnike panje je
ivotna stvarnost. Ovoj poetici Juvenal doista i ostaje veran. I u potonjim
satirama isti teorijski stavovi dolaze razliito do rei. Meu takve stihove spadaju
oni gde Juvenal, pre nego pone opisivanje Domitijanova vea, uzvikuje: ne
treba pevati (non est cantandum), pa se obraa Muzi istorije, Kaliopi i suvo
kazuje: ovo je istina (res vera agitur). Programsko je ovo obraanje Muzi istorije
i programski je realizam Juvenalov iza kojega stoji i uenje o adekvatnom
izrazu ( ) koje je Juvenal kao uenik retorske kole morao dobro
poznavati. U okvir takvog Juvenalova stava ulazi i njegov poznati stih: ako
talenat ne dozvoljava ogorenje stvara stih (si natura negat, facit indignatio
versum). Najzad, u ovoj prvoj, programskoj satiri stoje jo i rei koje pokazuju
jasno da Juvenal u jednom vanom detalju, vanom i za realizam njegove
umetnosti, kree stopama Horatija i Persija, a ne stopama starijeg satiriara
Lukilija poznatog po otrim linim napadima. Potkraj satire postavljeno je pitanje
moe li se u vreme principata napadati otvoreno i neposredno, pod punim
imenom, kako je inio Lukilije. Iz igre pitanja i odgovora izlazi da je bezopasno
sastavljati epove i idile sa mitolokim i nestvarnim temama, ali ko krene u borbu
protiv izopaenosti, nemorala i nepravde treba dobro da se priuva. Bolje mu je
da ne pominje imena monih i uticajnih jer bi mogao da zavri i na lomai. Tako
je Juvenal ovde, u prvoj satiri, dao ceo svoj program rada, izneo svoje osnovne
misli o knjievnosti i satiri, prikazao svoje vreme tako da jasno vidimo: kada
govori o Domitijanovoj despotiji i prilikama pod Domitijanom to ne znai da ne
govori uvijeno i o vremenu posle Domitijana. Jer i u to vreme, u vreme kada
objavljuje svoje satire pod liberalnijim Trajanom treba se dobro uvati i ne
kazivati istinu neposredno. Juvenal e pokuati da pie satire o mrtvima tako je
bezbedbije. Pa i ta je bezbednost neto sumnjiva Juvenalu. On e pokuati da
pie i iskustvo e ga nauiti koliko je ostavljeno slobode pesniku u ovome
despotskom vremenu, ak i kada napada samo mrtvace experiar quid
concedatur in illos , tako stoji na kraju prve satire.
Ostale Juvenalove satire su realizacija ovog programa. Juvenal nie mrane slike,
napada i izobliuje. Udara prvo (sat. 2) na hipokriziju monih i bogatih koji
izigravaju zatitnike morala i stoike mudrace. Glavna tema je seksualna
perverzija. Ima aluzija na Domitijana. Sve se izopailo. ak ni deca ne veruju u
zagrobni ivot. Zagrobnog ivota dodue i nema, ali pravo je uivanje zamisliti
kako bi stari Rimljani na onome svetu doekali svoje izopaene potomke. U ovoj
satiri glavni Juvenalovi napadi upueni su rimskoj aristokratiji, visokom rimskom
drutvu uopte. Zatim se okree ivotu sitnijeg sveta u Rimu. U jednom
razgovoru (sat. 3) pesnikov prijatelj Umbrikije kazuje zato naputa Rim. Poten
ovek tu ne moe da opstane. Gradom vladaju Grii (Graeculi). Siromah se
mora poniavati da bi doao do kore hleba. Nikada nije bezbedan. Bedna mu se

kua rui nad glavom ili mu poar prodire imovinu. U tome gradu se od buke
vie ne moe ni spavati, a ko se nou eta preti mu neprestana opasnost: kroz
prozore sipaju pomije a iza ugla vreba razbojnik. Nema sumnje, u svemu tome
ima i knjike tradicije. Svi su nam motivi poznati ve iz satire Horatijeve. Kinikostoikoj dijatribi pripada pria o zdravom i bezazlenom ivotu na selu i u prirodi
koji se suprostavlja nezdravom i izopaenom u velikom gradu. To je tema
omiljena u aleksandrijskoj, helenistikoj eposi kod Grka kada se, sa Aleksandrijom
na elu, razvijaju veliki gradovi po Mediteranu. Isto raspoloenje dolo je do rei,
ali na drugi nain, i u idili i bukolskoj pesmi. Sve to je kolovanom retoru Juvenalu
bilo dobro poznato i na njegovoj paleti su nesumnjivo i tue boje. Ali on slika svoj
Rim. Ne propoveda prosto. Kroz njegovu satiru govori i stale kome pripada, jer o
tome je staleu re kada se mnogo gorine suprotstavlja siromahe bogataima.
Govori iz srca toga stalea kada sa mrnjom slika strance, Grke i pogrene
Orijentalce, vete svakoj majstoriji, koji osvajaju poloaj u Rimu i ive kao paraziti
po kuama rimskih velikaa:
Pameti hitre, a smeo je ludo i govori veto,
strasnije nego sam Isaj. ta misli sad ta je taj ovek?
Svestran je, predstavlja ljude svih moguih znanja i struka:
besednik, lekar i slikar, gramatiar, prorok i maser
arobnik, igra na ici, geometar, svata ti zna to
alavo Gre na mesec ga alji i stii e tamo.
ta e tek na to to ovi u laskanju majstori pravi
neuku besedu hvale, runoi se dive svog znanca,
digljasti vrati slabia sa dinovskim porede vratom
Herkula koji Antaja nad zemljicom dri visoko,
dive se piskavom glasu to stranije zvui no onaj
petao kada zakreti kad, ljubavnik, zaskoi koko.
Istina, moemo i mi da laskamo tako al' samo
Grk je ubedljiv. Zar iko prikazuje bolje na sceni
suprugu, ozbiljnu gospu, Taidu il nagu Doridu
bez ogrtaia zgodnog. Ta prava se ena tad uje,
glumac iezava sasvim: ve zamilja dole sve prazno,
glatko, i trbui ozdo tek razdvojen tananom crtom.
Nije to talenat samo Antioha ili Stratokla,
prefinjenoga Hema, Demetrija itav je narod
sam komedija i glumac. Kad smeje se, prasnue u smeh,
ridae spazi li suze na licu svog druga, a pritom
naravno ne ali; ako pak vatricu zaloi zimi,
smesta zaogre urak, kad toplo je kae, tad znoj ga
oblije. Dakle, mi nismo svi jednaki bolji je onaj
ko prema licima drugih podeava izraz svog lica,
uvek i danju i nou i poljupce baca i hvali
ako mu podrigne neko, il' ako se dobro ispia.
Ingenium velox, audacia perdita, sermo
promptus et Isaeo torrentior: ede, quid illum
esse putes. Quemvis hominem secum attulit ad nos:
grammaticus, rhetor, geometres, pictor, aliptes,
augur, schoenobates, medicus, magus omnia novit
Graeculus esuriens; in caelum, iusseris, ibit.

Quid quod adulandi gens prudentissima laudat

sermonem indocti, faciem deformis amici,
et longum invalidi collum cervicibus aequat
Herculis Antaeum procul a tellure tenentis?
Miratur vocem angustam, qua deterius, nec
ille sonat, quo mordetur gallina marito?
Haec eadem licet et nobis laudare: sed illis
creditur. An melior, quum Thaida sustinet aut quum
uxorem comoedus agit vel Dorida nullo
cultam palliolo? Mulier nempe ipsa videtur,
non persona loqui: vacua et plana omnia dicas
infra ventriculum et tenui distantia rima.
Nec tamen Antiochus nec erit mirabilis illic
aut Stratocles aut cum molli Demetrius Haemo:
natio comoeda est. Rides: maiore cachinno
concutitur; flet, si lacrimas conspexit amici,
nec dolet; igniculum brumae si tempore poscas,
accipit endromidem; si dixeris aestuo, sudat.
Non sumus ergo pares: melior, qui semper et omni
nocte dieque potest aliena sumere vultum
a facie, iactare manus, laudare paratus,
si bene ructavit, si rectum minxit amicus...
Tradicionalan motiv satire upotrebljava Juvenal i da bi se narugao Domitijanu i
njegovu dvoru (sat. 4). To je motiv senatske sednice koji se preplie sa
homerskom sednicom bogova (Lukilije, Seneka). Juvenal prikazuje sednicu
Domitijanova saveta (consilium principis) koju je Domitijan sazvao da bi reio
ovaj teki dravni problem: kako prigotoviti veliku ribu koju je Domitijan dobio na
dar, a za koju u carskoj kuhinji nema odgovarajueg tiganja? Sa uurbanom
servilnou i beskrajnom poniznou carevi savetnici, liisahani teki od sala,
raspravljaju ovo pitanje. Slino Juvenal u tradicionalnom okviru gozbe prikazuje
drskost i razmetljivost monih patrona kojima odgovara pokorno puzalatvo
bednih klijenata (sat. 5).
Drugu knjigu ini jedna duga satira (sat. 6) objavljena posle 115. godine n. e.
Grmi Juvenal protiv ena nema ene koja nije porona ili barem nesnosna.
Juvenal meu enske poroke ubraja i itanje dela rimskih pesnika, znanje grkog
jezika i zanimanje za politiku. Tobo daje savete prijatelju koji namerava da se
eni. Tema je tradicionalna i javlja se u rimskoj knjievnosti prvi put kod satiriara
doklasinog perioda Lukilija. Na osnovu pria iz Petronija i Apuleja vidimo da je u
narodu bilo dosta anegdota i ala na raun ena, naroito enskih snobova. Na
grkoj strani poznat je pesnik Simonid koji je ene poredio sa raznim ivotinjama.
Kada je objavljena trea knjiga Juvenalova ne znamo. Kratka je i ve neto slabija
od prethodnih. Re je o jadnom poloaju rimskih intelektualaca, pesnika,
istoriara, advokata, retora, gramatiara (sat. 1). Tu govori nezadovoljni
profesionalac, koji potom stavlja do znanja aristokratima da otmeno poreklo bez
stvarnih zasluga i moralne vrednosti ne znae nita (sat. 8), a na usta parazita
govori o nevoljama parazitskog ivota po kuama monih i bogatih (sat. 9). Teme
kiniko-stoike dijatribe, posnije i apstraktnije, sa manje oduevljenja a vie
retorike, obrauje pesnik u etvrtoj i petoj knjizi (poslednja je objavljena oko g.
127. n. e.). Kao Persije, tako i Juvenal ovde ui da su ljudske elje tate i

besmislene, da ne treba bogove kojeta moljakati (sat. 10). Poziv na gozbu prilika
je da govori o nepotrebnom luksuzu (sat. 11), povratak prijatelja sa opasnog
putovanja za raspravu o istinitom i lanom prijateljstvu (sat. 12). Opte mesto
kiniko-stoike dijatribe da je krivac najtee kanjen griom savesti treba da utei
prijatelja kome su na prevaru digli novac (sat. 13). Juvenal raspravlja o vaspitanju
mladei (sat. 14), opisuje neke scene kanibalizma u Egiptu (sat. 15) i u
poslednjoj, nedovrenoj satiri govori o dobrim stranama vojnikog poziva (sat.
16).
PATETIKA I REALIZAM JUVENALOV
226. Maleno je ivotno delo Juvenala: esnaest satira nepunih etiri hiljade
stihova. Program mu je bio da prikae rimsku stvarnost, mada se okretao
nedavnoj prolosti da bi bio bezbedniji. Bio je programski realista. Stoga su i prva
pitanja koja se nameu da li je istinito prikazao tu stvarnost i da li ju je prikazao
realistiki. Kada valja odgovoriti na ta pitanja, odmah pada u oi Juvenalov dug
prethodnicima i retorici, dug koji se moe lako uoiti na pojedinostima jezika, stila
i stiha, motiva i inscenacije, tematike. Pesniki jezik Juvenalove satire u
mnogome je tvorevina Horatija, Vergilija, Ovidija, Lukana. Versifikacija slobodna i
kompozicija na prvi pogled proizvoljna, kao u Horatija dakle namerno i
smiljeno labava. Dugove u tematici ve smo pomenuli. Oni svi vode starijim
rimskim satiriarima, odnosno kiniko-stoikoj dijatribi. Tu je i retorska patetika,
poneto monotona jer je neprestano prisutna. Pa opet je u svemu, od jezika i
stiha do obrade tema, Juvenal veoma samostalan i originalan. On je i smeo, ne
samo u izrazu ve i u celoj svojoj umetnosti koju tako odluno odvaja od zvanino
priznate knjievnosti Domitijanova vremena, od bledog mitolokog i klasicistikog
pesnitva Statija i Silija Italika. Tako je i u pesnitvu Juvenal drug epigramatiaru
Martijalu. Ali za razliku od Martijalove Juvenalova realistika Muza govori retorski
patetino. Taj krupni i neto monotono patetini ton propovednika, ta neprekidna
retorska alopojka kroz grdnju i ukore, glavni su razlog to se uvek nanovo
pokree pitanje da li je ovaj pesnik realista iskren, govori li on istinu. Na svoj
umetniki nain to nesumnjivo ini, iako u njegovu delu ima toliko tradicionalnih
motiva, retorike i mranih boja. Ne treba zaboraviti stvara ogorenje stih, facit
indignatio versum. Pie satiriar pesmu satirinu u modernom smislu. Njegovo je
da odabere injenice, da ih nagomila, neugodne, sramne, porazne, da ih baci
itaocu u lice, bez milosti. Ne treba zaboraviti ni ovo Juvenal peva gotovo
iskljuivo Rim, italsku Sodomu i Gomoru, italski Vavilon. I on ne prikazuje samo.
On hoe da realistikim prikazom ubedi i stoga mu dodaje retoriku koja ubeuje,
retoriku svoga vremena, bogatu efektima i patetikom. Druga i drugaija retorika
ne bi na njegovu publiku mogla ni delovati, jer ta je rimska publika, ak i ona
manje kolovana, bila razmaena i prezasiena javnim deklamacijama i retorskim
vebama svake vrste.
Danas ima nesumnjivo dosta italaca kojima ta retorika smeta i ini im se da je
pesnik neiskren. Ali ima ih, i ne manje, kojima se opet ini da je pesnik savreno
iskren. injenica je da se satiriar Juvenal slui retorikom u duhu svoga vremena i
sa ciljem koji odgovara njegovoj satirinoj i moralistikoj Muzi. Stoga njegova
krupna retorska patetika ne moe da poslui kao dokaz da Juvenal ne govori i ne
grdi iskreno. injenica je i to da nema ni jednog odseka, ni jednog jedinog detalja
u Juvenalovu prikazu savremenog ivota za koji bismo mogli tvrditi da ne
odgovara stvarnosti njegova vremena. I najmranije slike Juvenalove esto

zaostaju ne samo za Takitovim, kome su retorika i patetika takoe dragi, ve i za

onim to ih u anegdotskom obliku, u tonu obinog pripovedanja, kao poznate
injenice kazuju filosof Seneka, satiriar Petronije ili biograf Svetonije. Drugim
reima, Juvenal je kao satiriar, a svakako i kao pripadnik srednjeg stalea, imao
oi otvorene ba za mrane strane rimskog ivota. Kao satiriar i ozlojeeni
propovednik gomilao je takve crte i pojaavao je svoju kritiku i pouku retorikom.
Ali na osnovu toga se ne moe rei da je bio neiskren, da je njegova indignacija
nametena a njegova slika vremema lana. Nije bio istoriar, pa mu i nije bila
dunost da prui potpunu sliku prilika u Carstvu, da zabelei sve male mene
rimskih prilika. Onim kritiarima koji ga optuuju to u njegovoj mranoj satiri
nema svetlijih tonova koje su u rimski ivot uvele vladavina Trajana i Hadrijana,
pesnik je sam odgovorio da opisuje vreme Domitijanove despotije. Ima u
poslednjim knjigama i umetniki slabijih, apstraktnijih satira, satira daljih od
ivota, u kojima ablon, opte mesto i retorika preovlauju. Koji pesnik nema
takvih slabijih pesama?
Pored sve retorike Juvenal je realista koji je umeo da kazuje snanim reima i
slika jarkim bojama Rim svoga vremena. Tako je glavna odlika Juvenalove satire
detaljno realistiko prikazivanje i opisivanje. Sve do sitnica kazuje nam nevolje
sirotinjskog ivota u bogatakom Rimu:
Mahom bolesnik nam tu od nespavanja umire; samo
slabost je ova od hrane to nesvarena se spee,
slepi za zalaljen stomak: jer koju to najmljenu sobu
podnosi san? A da zaspi to, bogami, kota u Rimu.
U tome koren je zla. To tandrkanje kola kroz uzan
sokak i psovke gonia to mora da s gomilom stoke
stane, oslobodi prolaz, i Druzu i morskoj bi kravi
ubilo san. Ako krene bogata za poslom, tad gradom
nose Liburnjani njega gorostasi, sklanja se narod.
Usput on ita il pie, il spava nad glavama njinim;
prava divota za san je utukana nosiljka meka.
Spava al stii e pre nas. Jer pred nama svetine talas
prvo se isprei, zatim nas za nama gomila grdna
pritesni. Mune me neko tek laktom, il dokai letvom,
zvizne me greda po glavi, a glava o grne se odbi.
Blato k'o testo do gue i neije me nourde gaze.
Vojnike cokule klinac uf! probi mi palac na nozi.
Korpe sa darivom, pazi, ve miris ih odaje slavan,
stotine zvanica, svakog na nogama kuhinja prati.
Korbulo, udo od snage, grdosija i on bi jedva
poneo tovar sudova to nosi na glavi to jedno
goljavo rope, dok usput u trku raspaljuje mangal.
Zakrpe na njemu, prnje i rite. Gle, jelovu gredu
treskaju teretna kola odonud, a odnekud tarnice voze
borovu grau, al' sve to se klima, ugroava ljude.
Pukne li sad osovina to ligurske mramorne ploe
nosi, pa ako se srui to brdo na okolnu masu,
bie to kaa od mesa! I ko e da skupi te kosti,
udove rtvi? I nesta, sve smrvljeno, telo plebejca,
nesta k'o dah, dok mu mirno svi kod kue, ta koga spada:

inije peru i vatru raspaljuju, podiu buku

maui etke i vruim pekirom pokrivaju ulje.
Sve se ustralo, urba, svud ropii jure a onaj
eno ve sedi kraj Stiksa pa drhte novajlija eka
mranog Harona i gubi ve oajnik nadu da unom
prei e blatnjavu bezdan, jer nema u ustima paru.
Plurimus hic aeger moritur vigilando; sed ipsum
languorem peperit cibus imperfectus et haerens
ardenti stomacho; nam quae meritoria somnum
admittunt? Magnis opibus dormitur in urbe.
Inde caput morbi; redarum transitus arto
vicorum inflexu et stantis convicia mandrae
eripient somnum Druso vitulisque marinis.
Si vocat officium, turba cedente vehetur
dives et ingenti curret super ora Liburno,
atque obiter leget aut scribet vel dormiet intus;
namque facit somnum clausa lectica fenestra.
Ante tamen veniet: nobis properantibus obstat
unda prior, magno populus premit agmine lumbos,
qui sequitur; ferit hic cubito, ferit assere duro
alter, at hic tignum capiti incutit, ille metretam.
Pinguia crura luto; planta mox undique magna
calcor et in digito clavus mihi militis haeret.
Nonne vides, quanto celebretur sportula fumo?
Centum convivae, sequitur sua quemque culina.
Corbulo vix ferret tot vasa ingentia, tot res
impositas capiti, quas recto vertice portat
servulus infelix et cursu ventilat ignem.
Scinduntur tunicae sartae modo; longa coruscat
serraco veniente abies, atque altera pinum
plaustra vehunt; nutant alte populoque minantur.
Nam si procubuit, qui saxa Ligustica portat
axis, et eversum fudit super agmina montem,
quid superest de corporibus? quis membra, quis ossa
invenit? Obtritum vulgi perit omne cadaver
more animae; domus interea secura patellas
iam lavat et bucca foculum excitat et sonat unctis
strigilibus et pleno componit lintea gutto!
Haec inter pueros varie properantur: at ille
iam sedet in ripa tetrumque novicius horret
porthmea, nec sperat coenosi gurgitis alnum
infelix, nec habet quem porrigat ore trientem.
Ili nam Juvenal opisuje, jednako precizno, muke robova oko jutarnje toalete
bogatih, besnih gospodarica:
Vredi da podrobno sada se ispita u ta im proe
celi bogovetni dan i ta rade, jer ako im nou
mu neto okrene lea, to vunarka sutra iskija;
tuniku mora da skida oblailja; odmah se tvrdi
da je Liburnjanin mnogo zadocnio, kanjen tad biva

on to gospodar mu spava; svud po kui batina pljuti,

korba i bi, svud krv i na godinu dana ak znadu
roba na muke da bace. Jauci ona se mae,
askanje slua il' zlato na vezenoj haljini gleda.
Jauci opet a ona prelistava asopis modni.
Opet, i opet, dok najzad ne sustane onaj ko iba.
Gubi se! uasno drekne, sva besna to svri se kazna.
Kuu tiranie gore no tiranin sikulskog dvorca!
Naredi li da lepe je udese, kad joj to dune,
pa kad jo uri jer valjda u parku je ekaju gradskom,
ko zna, il' moda u nekom podvodakom hramu Iside:
kosu joj nameta Pseka, a sama sva upava jadna,
uri, 'aljine se smaklo, ramena joj gola i grudi.
Zato tu tri uperak?" i smesta e volovska ila
tu neposlunost, taj zloin uperka da primerno kazni.
ta je uradila Pseka? Ta ta je sirotica kriva
ako se tebi tvoj nos ne dopada? S leve joj strane
druga zaeljava kosu i svija u krug oko glave.
Tu je ko savetnik stara to eljae majku joj nekad,
posle kad islui, pree na preslicu, sad ve i iglu
batali; prva e ona da kae ta misli, pa mlae
redom po dobu i znanju, da pomisli, re je o asti
il' o ivotu tolika, dok udese kosu, je muka.
Zgrada od kovrda to je, pa odaje, spratova bezbroj
pritislo glavu, te spreda je ko Andromaha, a s lea
ostade mala i prosto da pomisli nije to ona.
Est pretium curae penitus cognoscere, toto
quid faciant agitentque die. Si nocte maritus
aversus iacuit, periit libraria, ponunt
cosmetae tunicas, tarde venisse Liburnus
dicitur et poenas alieni pendere somni
cogitur: hic frangit ferulas, rubet ille flagello,
his scutica; sunt quae tortoribus annua praestent.
Verberat atque obiter faciem linit, audit amicas
aut latum pictae vestis considerat aurum
et caedit; longi relegit transversa diurni
et caedit, donec lassis caedentibus: exi!
intonet horendum, iam cognitione peracta.
Praefectura domus Sicula non mitior aula.
Nam si constituit solitoque decentius optat
ornari et properat iamque expectatur in hortis
aut apud Isiacae potius sacraria lenae,
disponit crinem, laceratis ipsa capillis,
nuda humero Psecas infelix nudisque mamillis.
Altior hic quare cincinnus? Taurea punit
continuo flexi crimen facinusque capilli.
Quid Psecas admisit? Quaenam est hic culpa puellae,
si tibi displicuit nasus tuus? Altera laevum
extendit pectitque comas et volvit in orbem.

Est in consilio materna admotaque lanis

emerita quae cessat acu; sententia prima
huius erit, post hanc aetate atque arte minores
censebunt, tamquam famae discrimen agatur
aut animae: tanta est quaerendi cura decoris!
Tot premit ordinibus, tot adhuc compagibus altum
aedificat caput: Andromachen a fronte videbis;
post minor est: credas aliam.
Juvenalov realizam, kao i Martijalov, ne zazire ni od naturalistikih detalja i daleko
prelazi sve to su u tome pogledu davale satire Horatijeve. Juvenal, ozlojeeni
sitni graanin i uski italski patriota, tvorac je najotrije rimske satire, satire
uperene protiv prilika to ih je u Rimu 1. veka n. e. stvorilo novo drutvo pod
monarhijom. Pored slabih mesta i slabijih satira, Juvenal je poslednji veliki rimski
satiriar. Po koju satirinu crtu nalazimo u delima ponekih pisaca i u potonje
vreme, kod Apuleja i Tertulijana, ali tek na prelazu iz 4. u 5. vek n. e. nekoliko
rimskih pesnika nanovo sastavljaju satire u stihu. Dela tih poznih rimskih
satiriara nisu nam sauvana. Znamo tek neke od njih po imenu: Tetradija
(Tetradius, 4. v. n. e.), uenika Ausonijeva, Lukila (Lucilius, oko 400 n. e.),
prijatelja Rutilija Namatijana. Sauvani su neki satirini prikazi, puni otrine i
naturalizma, meu stihovima Klaudija Klaudijana.
UTICAJ MARTIJALOVA I JUVENALOVA DELA
227. Martijal se ve sam morao boriti protiv plagijatora koji su pod njegovim
imenom proturali svoje slabe proizvode. Martijalovo je ime bilo garantija
kvaliteta. S podjednakim uivanjem itao je Martijala stari, srednji i novi vek. U
potonjoj evropskoj knjievnosti termin epigram ne obeleava samo kratku pesmu
sa poentom, ve ba naroito onu ironinu i satirinu, kakav je bio epigram
Martijalov. U doba preporoda po ugledu na Martijala, humanisti sastavljaju uspele
epigrame na latinskom jeziku: u 15. veku Italijani Panormita (Antonio Bekadeli,
13941471) i Pontano (ovani Pontano 14261503); a krajem 16. veka Englez
Don Ouven (oko 15601622) se toliko proslavio da njegove epigrame jo u 18.
veku nanovo objavljuju. U 16. veku nastaje, opet pod jakim uticajem Martijala, i
francuski epigram, iji je rani predstavnik Maro (14961544). Poetkom 17. veka
u nemakoj knjievnosti javlja se satirini Martijalov epigram kod Opica (1597
1639), a potom i kod mnogih drugih pesnika. U vreme tzv. Sturm und Drang-a
Lesing je na osnovu Martijalova dela izgradio svoju teoriju epigrama, dok Gete i
iler zbirke svojih epigrama po ugledu na Martijapove vazivaju Gostinskim
darovima (Xenien). U Rusiji cenio je Martijala naroito Pukin. Ali pisci 20. veka
gotovo vie i ne piu epigrame, ni satirine kao Martijal i njegovi poslednici, ni
minijature razliite sadrine kao helenistiki epigramatiari.
Latinske satirine epigrame u duhu Martijalovu sastavljao je sa mnogo dara i na
humanista Ivan esmiki (Janus Pannonius, 14341472). Njegovi Epigrami ili
mladenake igrarije (Epigrammata sive lusus iuveniles) ne samo satirinom
otrinom i irinom pogleda ve i mestimino opscenim izrazom ne zaostaju
mnogo za svojim uzorom, epigramima Martijalovim. Svoju zavisnost esmiki i
priznaje elei kako smo ve pomenuli u odseku o Eniju da se u njemu
reinkarnira Martijalov duh, kao to je Enije za sebe kazivao u Analima da je
reinkarnacija Homerova.

I nai renesansni pesnici nisu se samo mestimino ugledali na neke Martijalove

stihove, ve su dali rano i nekoliko Martijalovih epigrama u slobodnom prevodu.
Tako Dinko Ranjina (15361607) prepeva Martijalov epigram u pesmi:
Znam lupe it die pjeneze svaki dan
a oganj zli uie od dvora naijeh stan.
Dunici na saj svit tako se podnose,
da mnokrat svu dobit i z dugom odnose.
Tko sijevom livadu neplodnu nasadi,
od nje pak u jadu ni sjeme ne vadi.
Himbena zla ena od hipa do hipa
svojega ljuvena nemilo zasipa.
A val, ki prolijeva po morskoj puini,
krcata jur drijeva razbijat sve ini;
nu srea ne ima vek gospodstva nad time,
dariva to lovik prijateljom svojime.
Blago, ko da njime, ne mo ga sgubiti,
ar s tobom sve vrime vazda e iviti.
Callidus effracta nummos fur auferet arca,
prosternet patrios impia flamma lares;
debitor usuram pariter sortemque negabit,
non reddet sterilis semina iacta seges;
dispensatorem fallax spoliabit amica,
mercibus extractas obruet unda rates.
Extra fortunam est quidquid donatur amicis:
quas dederis solas semper habebis opes.
Dinko Zlatari (15581609) slobodno parafrazira i proiruje jedan epigram
Martijalov u pesmi Smrt Porcije Bruove, a Divo Buni mlai (16621712) i Vice
Petrovi (16771754) prevode isti Martijalov epigram protiv runih ena (Si
quando leporem mittis mihi, Gelia), I potonji nai pisci sastavljaju epigrame,
natpise, oslanjajui se na evropsku knjievnu tradiciju, naroito klasicistiku u
kojoj se meaju uticaj epigrama Grke antologije i Martijalovih. Tradiciji koja
posredno vodi Martijalovim Gozbenim darovima i Uzdarjima kao i odgovarajuim
grkim epigramima pripadaju formalno i Nadpisi Jovana Sterije Popovia (1806
1848), koji u zagradi ovome naslovu i dodaje karakteristine rei: kao zavoji oko
slatkia, prilikom jedne svadbe. Sadrinom oni se razlikuju od Martijalovih koji
govore o samim darovima, dok Sterijni govore o mladosti i braku, pa itamo npr.
ovakav distih:
Mladost ludost", kau ljudi, stari mlade kude;
ali zato svi volimo mlade, ma i lude.
Srpskohrvatski prevodi Martijala nisu brojni. Kao to su Dinko Ranjina, Ivan Buni
mlai i Vice Petrovi prevodili tek po koji usamljeni epigram, tako samo malen
broj prevode i ostali prevodioci kao Jovan Hadi (Milo Sveti) Nadpisi iz Martiala
prevedeni (1. Avitu; 2. Titu, 3. Elii, 4. Fidentinu, 5. Sabidiju, 6. Fidentinu, 7. Jeliju)
LMS 6, 1830, 21, 8184, Koloman Rac (I 19, 22, 47, 107; P 7; V 29; VII 81; VIII
53; XI 18) St. Senc Primjeri (1 izd. 1894) 185187. Nikola Vuli je slobodno
preveo u prozi mnoge epigrame u lanku Marko Valerije Martijal, epigramatiar,
Kolo 1902 (isto N. Vuli Iz rimske knjievnosti, Beograd 1958, str. 149193),
Anovim Re i slika avgust 1926, 52, Nikola op Epigrami (20 epigrama), SKG 60,

1940, 2631, Epigrami, Hrv. enski list 6, 1943, 78, 24, Krivi izbor (11, 93) i
Siromani pesnik (6, 82), Ant. svj. lir., Zagreb 1956, 133.
Juvenal za ivota nije stekao ni slave, ni ugleda. Svakako da nije ba bio po ukusu
dvora i veine rimske gospode, ak ni one senatorske aristokratije kojoj pripada
Takit. Napadao je stare aristokratske porodice kao i skorojevie-dvorjane, bez
obzira na rezervisani stav aristokratije prema principatu. Tu je verhuku mogao
zabavljati realistiki i satirini, ali frivolni i nenaelni Martijalov epigram, ali ne i
Juvenalova uporna kritika i mrani moralizam. I kroz duge godine posle smrti
Juvenalove (oko 130. n. e.) njegove satire niko ne pominje i kao da ih niko i ne
ita. Bilo je vie razloga za to. Pomenuemo sams uskogrudni italski patriotizam i
osuivanje Grka i grkog uticaja koje je potpuno suprotno kozmopolitizmu
poklasnog perioda kada se provincije sve vie razvijaju i presudno utiu na
rimsku kulturu. Juvenal je osuivao grki uticaj pod Hadrijanom koji je grkome
delu carstva i grkoj kulturi, kao i provincijama, poklanjao veliku panju. Drugim
reima, Juvenalov je stav bio ve za njegova ivota viestruko anahronian, ne
samo po tome to se okretao formalno Domitijanovu vremenu ve i potome to je
tvrdoglavo okretao lea svemu to je bilo neitalsko, naroito svemu grkom,
orijentalnom, semitskom. Sve to je osuivao Juvenal, od raskoi trpeze do
orijentalnih kultova, a sve to je osuivao uzimalo je sve vie maha u Rimu. Nije
Juvenalova satira odgovarala ni knjievnom ukusu potonjih pokolenja.
Realizam retora Juvenala moda neto i zaostaje za neposrednijim Martijalovim,
ali u sentencioznom izrazu ravan mu je potpuno, a kako unosi u takav izraz
moralizam stran Martijalu, krajem 2. veka ve se koriste u delu Tertulijanovu
kratki navodi iz Juvenala. Isto e initi i hrianin Laktantije u 4. veku n. e.
Tragove Juvenalova uticaja nalazimo i kod Ausonija, Paulina iz Nole, Prudentija i
drugih pisaca. Hriane pre svega privlai moralna pouka i sentencija. Stoga su
kroz potonje vekove Juvenalove sentencije bile u ustima mnogih obrazovanih
ljudi. Takve su sentencije npr. mens sana in corpore sano u zdravom telu zdrav
je i duh (10,356), sanctissima divitiarum maiestas presveto velianstvo novca"
(1,113), hoc volo, sic iubeo, sit pro ratione voluntas ovo hou, ovo nareujem,
neka volja zameni razlog(6,223), panem et circenses hleba i igara (10,81).
Kako se za Juvenalovo delo nisu puna dva i po veka zauzimali posle njegove smrti
filolozi, ve je u antiko doba tekst Juvenalovih satira iskvaren i oteen. Kao da
je tek krajem 4. veka n. e. prireeno jedno kritino izdanje. U 5. i 6. v. n. e.,
iznenada, u Italiji, Galiji, paniji i Africi, pa ak i na grkom Istoku, Juvenala
prepisuju i itaju, pa po zapadnim krajevima Imperije postaje i kolski pisac,
svakako u vezi sa hrianskim zanimanjem za ovoga satiriara. Iz toga vremena
potiu ostaci tri lista najstarijeg sauvanog rukopisa Juvenalovih satira. I
hrianska srednjovekovna kola prihvata Juvenala sa Persijem i satirama
Horatijevim. Kao i Horatije tako je i Juvenal za srednji vek pesnik moralista, poeta
ethicus, pa ak i jedan od zlatnih pesnika (poetae aurei).
Preporod pokazuje iv interes za Juvenalovo delo. Znamo da je samo u godinama
izmeu 1470. i 1500. objavljeno pedesetak izdanja Juvenalovih satira. Na
italijanski prevedene su ve 1475, a mnogo su uticale na razvoj novije evropske
satire. Velik broj novootkrivenih antikih dela i naroito intenzivno izuavanje
njihove strukture i njihovih zakonitosti, doprinelo je preciznijem razlikovanju
knjievnih rodova i boljem razumevanju umetnikog postupka koji svakome rodu
u duhu antike knjievne teorije i prakse odgovara. Moralistika i didaktika
satira srednjovekovnih pisaca, pored ugledanja na Persija i Juvenala, bila je suva i

kolska, a mahom i amorfna. Sa preporodom nanovo se pribliava antikom

uzoru i obliku kao knjievni rod, i to dobrim delom zahvaljujui uticaju Juvenalova
dela, kome se pridruuju i epigrami Martijalovi. Razume se, tu je i blagi Horatije
koga u Italiji meu prvima nekako spaja i miri sa otrim Juvenalom Ariosto (1474
1533) u svojim satirama. Slino postupa u Francuskoj i Boalo, dok su u
Engleskoj najbolje Drajdenove (16311700) satire pisane po ugledu na Juvenala,
koji snano utie i na Dona Dona (15721631), pa na Semjuela Donsona (1709
1784) ije su pesme London i Tatina ljudskih elja (The Vanity of Human
Wishes) parafraze tree i desete satire Juvenalove. Ipak ve od 17. veka satira
u stihu graena prema rimskoj satiri Horatija, Persija i Juvenala sve je rea.
Satirina ica javlja se u delima razlina oblika, naroito u satirinom romanu
bliskom po tipu Petroniju i Lukijanu iz Samosate, a satira u stihu nema velikih
predstavnika, jer u takve ipak ne moemo ubrajati poznatog modernog
strunjaka za rimsku knjievnost, Engleza A. E. Hausmena (18591936), dobrog
pesnika koji je sastavljao i satire u stihu.
U naoj renesansnoj knjievnosti ima neto odjeka Juvenalovih stihova. Mavro
Vetranovi (14821576) u Pjesanci moru slika neslogu naroda slino kao Juvenal
u petnaestoj satiri, Nikola Naljekovi (oko 15101587) sastavlja, po svoj prilici
ugledajui se na Juvenala, poslanicu o starosti upuenu Petru Hektoroviu, Dinko
Zlatari (15581609) peva protiv ena sasvim u tonu poznate este Juvenalove
satire sa kojom se podudaraju i njegovi argumenti. Ali sve to su tek bledi odjeci.
Juvenala prevodi Koloman Rac ivot u Rimu (veliki odlomci sat. 3) St. Senc
Primjeri (1 izd. 1894) 188194.
KLASICIZAM DOMITIJANOVA VREMENA
KVINTILIJANOV IVOT I IZGUBLJENA DELA
Cicero iam non hominis nomen sed eloquentiae
228. Videli smo da je u doba Neronovo satiriar Persije dizao glas protiv
izvetaenog, baroknog retorskog izraza. Tada je i Petronije digao glas protiv
deklamatorskih igrarija, preporuujui prirodnu i stidljivu lepotu stila. Persijeve i
Petronijeve primedbe pogaale su ne samo nesposobne pesnike ve i velike
predstavnike novog stila, Seneku i Lukana. Protiv Senekina novog stila die u
vreme Domitijanove vladavine glas i ugledni profesor retorike Kvintilijan. A dok
se Kvintilijan ugleda na Kikerona, mnogi pesnici bliski Domitijanovu dvoru
zamenjuju Lukanovu stilsku i pesniku originalnost ugledanjem na Vergilija i
Augustovo pesnitvo. Tako u vreme Domitijanovo u rimskoj knjievnosti imamo
klasicistiku reakciju na moderni novi stil knjievnika Neronova vremena i
oivljavanje klasicistikog mitolokog epa nasuprot Martijalovu realistikom
epigramu. U sreditu toga klasicizma stoji dvor Domitijanov.
KVINTILIJAN (Marcus Fabius Quintilianus, oko 35. n. e. izmeu 95. i 100. n. e.),
rodom iz panije, bio je prvi dravni profesor filologije i retorike u Rimu, gde se
ve od rane mladosti kolovao. ini se da je bio uenik poznatog rimskog filologa
Remija Palajmona. Znamo da je bio naroito blizak besedniku Domitiju Aferu
(Gnaeus Domitius Afer). I Palajmon, veliki poklonik Vergilijev, i Domitije Afer bili
su u mnogome verni tradicijama knjievnosti Augustova vremena pa to delom
objanjava i Kvintilijanov klasicistiki kikeronijanizam. Tako je Kvintilijan, pod
rukovodstvom odlinih uitelja, postao ugledan advokat i najzad je otvorio i svoju
retorsku kolu, koja ubrzo izlazi na glas. Vespasijan ga postavlja za plaenog

dravnog profesora retorike. Oko godine 90. n. e. Kvintilijan se povlai sa svojih

dunosti i posveuje pisanju velikog retorskog prirunika. U to vreme mu car
Domitijan poverava vaspitavanje dvojice prestolonaslednika. Kvintilijana nisu
muile materijalne brige. Imao je mnogo uspeha u svome pozivu i dobijao je
priznanja sa svih strana. Bio je roeni pedagog, ali mu nije bilo sueno da
podigne svoju decu. Nekako uoi svoga povlaenja bio se oenio mladom enom,
koja mu raa dva sina i umire sa devetnaest godina. I deaci umiru, jedan sa pet,
drugi sa devet godina. Poten, savestan, Kvintilijan je i u tim godinama teke
porodine nesree sastavio svoj rad i sastavio svoja glavna dela o uzrocima
dekadencije besednitva i o vaspitavanju besednika.
Tokom svoje duge besednike i nastavnike karijere Kvintilijan je svakako napisao
vei broj beseda i teorijskih spisa, makar i samo za praktine kolske potrebe. Ali
kao da je ovaj predani vaspita malo objavljivao. Izgubljena su i dela koja je
objavio, sem glavnoga i poslednjega. Od samoga Kvintilijana znamo da je
publikovao svega jedan sudski govor, i to govor Za Najvija Arpinijana (Pro Naevio
Arpiniano), dok su jo dve sudske besede Kvintilijanove objavljene bez autorova
odobrenja. Na isti nain objavljene su i Dve verzije divljih skripata, odnosno
studentskih beleaka sa Kvintilijanovih predavanja, po svoj prilici obe pod
naslovom Prirunik za besednike (Ars rhetorica). Od izgubljenih dela
Kvintilijanovih ini se da je najznaajnije bio teorijski spis O uzrocima propadanja
besednitva (De causis corruptae eloquentiae). Sastavio je tu raspravu Kvintilijan
nekoliko godina pre nego to je zaloeo rad na svome glavnome delu O
obrazovanju besednika, pa nam to glavno delo i prua jedina obavetenja o
sadrini rasprave. Kvintilijan kazuje da je raspravu O uzrocima propadanja
besednitva pisao posle smrti svoga petogodinjeg sina da bi u radu naao
utehu. Tema mu je bila bliska i zanimljiva. Davao je u raspravi odgovor na pitanje
koje je uznemirivalo u 1. veku n. e. mnoge pisce, grke i rimske, izmeu ostalih
anonimnog pisca grkog spisa O uzvienome, i istoriara Takita, koji mu je
posvetio Dijalog o besednicima. Na osnovu Kvintilijanova stava poznatog iz
sauvanoga dela moe se pretpostaviti da je u izgubljenoj raspravi uzeo na nian
samo praksu deklamatorskih kola u kojima se govorilo o izmiljenim temama i
traila se samo efektna virtuoznost i lani sjaj. Stoga se misli da je raspravljao
najvie o prirodi stilskih mana koje nastaju gomilanjem efekata i da je otro
formulisao svoju osudu Senekina novog stila. Kvintilijan se prema tome
zadrava na tehnikim i stilskim problemima, na praksi retorske kole. Mnogo su
potpunije i tanije uoili uzroke dekadencije besednitva anonimni pisac spisa O
uzvienome i Takit. Oba ova pisca tu dekadenciju objanjavaju istorijskim,
drutvenim i politikim prilikama koje su nastale posle pada republike: carskim
apsolutizmom i ograniavanjem slobode govora. Ali dok je Takit, kao i mnogi
drugi pisci, za vreme despotske vladavine Domitijanove utao, a potom je
sastavio svoju istoriju punu stranih slika carske samovolje, Kvintilijan je pod
Domitijanom bio dravni profesor retorike i vaspita na dvoru ovoga vladara,
kome u sauvanom delu na vie mesta odaje potu. Antika obavetenja hvale
Kvintilijanov karakter, a njegovo sauvano delo pokazuje nam doista odmerena
oveka, osetljiva i paljiva, roenog pedagoga i psihologa koji sa velikom
nenou, ali i po odreenim principima rukovodi vaspitavanje svojih uenika. Ali
on je ipak dvorski ovek. Nema u njemu onog ponosnog dostojanstva kakvo je
imao Takit. ini se da Kvintilijan nije imao nikakvih veza sa krugovima u kojima
su se republikanske ideje i stoika filosofija udruivali u opozicionom proslavljanju

prolog, republikanskog vremena. Sa filosofijom je Kvintilijan bio upoznat, u

smislu Kikeronova zahteva da retor treba da i poznavanjem filosofije dopuni svoje
obrazovanje. Ali je bio samo profesor, bez one dinamike Kikerona politiara i
prosvetitelj. Stoga je i njegov tako razumni i tako prijatni kikeronijanizam, pored
sve samostalnosti i umerenosti Kvintilijanove, dobrim delom ipak samo
klasicistiko podraavanje ogranieno na stil i re, a strano duhu i misli
Kikeronovoj.
OBRAZOVANJE BESEDNIKA
229. Kvintilijan je tek posle dugog opiranja i na zahtev prijatelja sastavio svoje
glavno, sauvano delo u dvanaest knjiga koje nosi naslov Obrazovanje besednika
(Institutio oratoria). Vei deo knjige ine zaista pouke i obavetenja o besednitvu
prema ustaljenom rasporedu retorskih prirunika kakav nalazimo u Rimu ve kod
anonimnog pisca Retorike posveene Hereniju iz vremena Kikeronova. Taj
raspored razlikuje pet delova retorske umetnosti: iznalaenje (inventio)
ubedljivih argumenata i tema, njihovo rasporeivanje (dispositio) u besedi, zatim
izraz (elocutio), pamenje (memoria) i nain kazivanja (pronuntiatio). Na svakom
koraku nalazimo uenja grkih i rimskih teoretiara i kritiara. Ne prenosi ih
samostalni ispitiva koji ini krupan korak dalje na tome polju, nego iskusni
profesor pun ljubavi i razumevanja za svoj predmet. Daroviti pedagog Kvintilijan
ipak je preao uobiajene okvire udbenika retorike, tzv. artes. U prvim knjigama
daje uputstva za vaspitanje besednika ve u detinjstvu, od same kolevke (ab
incunabulis), pokazujui tako s jedne strane opti pedagoki interes, a s druge
znaaj koji se pridaje retorskom obrazovanju u ovome razdoblju, kada kola
prelazi sasvim u ruke retora. Na kraju Kvintilijan daje i sliku idealnog besednika.
Prve su knjige Kvintilijanova dela najpotpunija pedagoka rasprava koja nam je iz
grko-rimske starine sauvana. Savesni Kvintilijan doista je svestran.
Obrazovanje besednika obuhvata sve to se odnosi na ivu re: gramatiku sa
fonetikom, ortografiju, ortoepiju, stilistiku i istoriju jezika, aloglotiju, psihologiju
vica i smenog, retorsku tehniku, istoriju retorskih kola, pa u desetoj knjizi i
pregled istorije antike knjievnosti, grke i rimske. Kako je ve u prvom delu
ovog udbenika reeno, Kvintilijanov pregled istorije knjievnosti dragocen je za
ispitivae antike knjievnosti ne samo stoga to je jedini sauvani antiki
pregled te vrste i toga obima, ve i stoga to Kvintilijan sudi pouzdano i formulie
svoj sud precizno, iako ga zanima u prvome redu koliko su pojedina knjievna
dela zgodna i korisna za obrazovanje besednika. Ovaj retor iz panije da se
posluimo reima istoriara Momzena razumnije sudi o rimskoj knjievnosti
nego to je ikada sudio bilo koji Italik. Bili su fini kritiari i Kikeron, i Horatije, i
Petronije, ali svi su oni ipak bili odvie i sami knjievnici koji brane svoje
knjievnike i stilske pozicije i principe, potcenjujui ili ignoriui as ovog as
onog velikog pisca. Kvintilijan je oprezniji i manje pristrasan, mada i on ima svoj
stav i svoje predilekcije.
Kvintilijanov je ideal Kikeron, kojeg je proglasio glavnim i jedinim uzorom svakog
besednika. Tako je Kvintilijan teorijski obrazloio i u neku ruku stvorio
kikeronijanizam u doba kada se Senekina usitnjena reenica takmiila sa
Kikeronovom dugakom, ritmiki uravnoteenom periodom. Kvintilijan u svome
kikeronijanizmu nije iao do ropskog podraavanja i nije u praksi potpuno
odbacivao tekovine novog stila, ije je ekstremne oblike najotrije osuivao.
Postavio je svoga idealnog besednika na izrazito naunu osnovu koja je ira i od

one to je daje Kikeron u svojim delima o teoriji retorike. Kvintilijan je, oslanjajui
se kao i Kikeron naroito na uenja grkog teoretiara Hermagore sa Temna, stari
spor izmeu filosofskog i retorskog obrazovanja reio i nekako potpunije i
presudnije nego Kikeron u prilog retorike, kojoj su podreene sve druge kulturne i
knjievne aktivnosti. Moe se rei da Kvintilijan nije dao samo sliku idealnog
besednika, ve i sliku pravog besednika kao idealnog oveka : boanstvo samo
darovalo je jedino oveku dar govora, pa je i besednitvo daleko iznad ostalih
nauka, a besednik mora biti i strunjak, i pravi mudrac savrena morala.
Kvintilijan nije bio politiar i nije bio borac za republikanske ideale, nije bio ni
filosof u grkom smislu, pa je u tome pogledu zaostajao i za eklektiarem
Kikeronom. Ali kada se ita krupni Kvintilijanov zahtev da besednik mora biti
mudrac savrena morala, treba imati na umu da je Kvintilijan pisao za vreme
krvavog apsolutiste Domitijana. U to vreme gonjeni su ne samo hriani nego i
filosofi, naroito stoiari i popularni putujui uitelji kiniari, kao Dion
Hrisostom (Zlatousti) koji je, proteran iz Rima i Italije preko dananjeg Kostolca
stigao na ue Dnjepra drei usput predavanja za iroke mase. U Rimu
Kvintilijanova vremena, a pogotovo na dvoru na kome je proveo dosta vremena,
obraz i potenje bili su retkost. Pedagoki ar, nauni interes, elegantni stil i
knjievniko majstorstvo kojim se odlikuje glavno Kvintilijanovo delo pravdaju u
punoj meri visoku ocenu koju mu daju i noviji ispitivai: ono vas svojim prijatnim
tonom privlai kao malo koje struno delo rimske proze. Ima u njemu i obazrive
uzdrljivosti i preteranog oslanjanja na stare izvore i autoritete, ali ono
sadrinom, tonom i umetnikim nainom izlaganja daleko prevazilazi veinu
poznatih retorskih prirunika grko-rimske antike.
Kvintilijan je svojim teorijskim izlaganjima i sudovima o jeziku i stilu mnogo
doprineo fiksiranju stilskog ideala kikeronijanizma. Pogledi profesora retorike
Kvintilijana koji nije imao pravog razumevanja za istoriju kako pokazuje
njegovo tumaenje dekadencije besednitva bili su u svome kikeronijanskom
klasicizmu i tradicionalizmu poneto sterilni, mada se teko moe prihvatiti
shvatanje da je ba Kvintilijan u mnogome doprineo sterilizaciji rimske
knjievnosti poslednjih vekova Carstva. ak i da tu sterilizaciju" (termin ima tek
veoma relativnu vrednost) ne treba objanjavati sasvim drugim istorijskim
uslovima i promenama, mora se podsetiti i na to da je neposredni uticaj
Kvintilijanova dela bio prilino malen. U rimskoj retorici, koja je u to vreme uticala
na celokupnu rimsku knjievnost, posle Kvintvlijana je uskoro preoteo maha
frontonijanski arhaizam, ijem je esktremnom idealu i Kikeron bio odvie nov i
moderan". U srednjem veku Kvintilijanovo je delo, pored Donatovih spisa (Ars
minor i Ars maior) i Priskijanove gramatike (Institutio grammatica), bio vaan
izvor za gramatiku i retorsku nastavu u kolama, mada su mahom korieni i
prepisivani samo pojedini odseci ili izvodi iz Obrazovanja besednika. Ali presudnu
ulogu odigrao je Kvintilijanov kikeronijanizam u doba preporoda. O tome je ve
bilo iscrpnije rei u odseku o Kikeronovu utiiaju na potonju evropsku knjievnost.
KLASICISTIKI MITOLOKI EP
230. Kvintilijanova klasicistika ocena stavljala je pored Kikerona, glavnog uzora
za prozaiste, kao klasinog, uzornog pesnika, Vergilija. Ve je dugo Vergilije bio
glavni uzor mnogim epigonima u pastirskoj pesmi i, naroito, u epici. Epsko
pesnitvo 1. veka nove ere po pravilu ide tragom Vergilijeve pesme u delima
manje poznatih pesnika, mada se naroito sa stoike strane i naroito u doba

Neronovo kada su se u knjievnosti javile mnoge moderne tenje diu

glasovi protiv mitolokog epa i mitoloke tematike i knjievnosti uopte. Videli
smo da takav rezervisan i negativan stav prema mitu i legendi nije naao izraz
samo u strunom didaktikom pesnitvu, u astronomskom spevu Germanikovu i
prirodnjakom spevu Ajtna, ve i u glavnom delu pesnika Lukana, istorijskom
spevu o graanskom ratu. Lukanov spev je ipak jedini umetniki spev sa
junakom tematikom koji se odrekao mita i tradicionalnog aparata bogova, ali
Lukan je pisao i mitoloki ep. A takav ep sastavljao je i ceo niz pesnika koji
nastavljaju tragom Vergilijevim i u njegovoj velikoj senci stvaraju tek mala i
beskrvna dela. Krupniji spevovi sa mitolokom temom nisu nam sauvani iz prve
polovine 1. veka nove ere, dok je po svoj prilici iz Neronova vremena vei deo
pastirskih pesama graenih po ugledu na Vergilija, sauvanih pod imenim
Kalpurnija Sikula (Titus Calpurnius Siculus), kao i tzv. Pesme iz Ajnsidelna
(Carmina Einsideliensia), nazvane prema manastiru u kome je rukopis tih
pastirskih pesama naen. Ipak znamo dovoljan broj imena i tema iz kojih se jasno
vidi kaho su brojni bili mitoloki epovi u vreme Augusta i posle njega. Evo nekih
imena i tema iz te arene povorke. Augustovu i Tiberijevu vremenu, a delimino
moda i kraju 1. v. n. e, pripadaju npr. Domitije Mars (Domitius Marsus),
epigramatiar koji je sastavio i ep o Amazonkama (Amazonis), Germanikov oficir
Pedon Albinovan (Pedo Albinovanus), koji se proslavio spevom o Teseju (Theseis),
zatim uitelj Germanikove dece Kar (Carus), autor epa o Heraklovim doivljajima,
Valerije Larg (Valerius Largus), autor pesme o dolasku legendarnog trojanskog
junaka Antenora u Italiju. Kako je Antenor proglaen za praoca venetskog
plemena nastanjenog u dolini reke Po, to se ovaj spev na isti nain vezivao za
trojanski ciklus grkih legendi i epopeja kao i Vergilijeva Ajneida. Taj je krug
grkih legendi bio uopte omiljen u rimskom pesnitvu ovoga vremena kada neki
Kamarin (Camarinus) sastavlja nastavak Homerove Ilijade, neki Tutikan
(Tuticanus) daje u latinskoj obradi delove Odiseje, a neki Ovidijev prijatelj Maker
(Macer), koga ne smemo meati sa istoriarem Likinijem Makerom i pesnikom
Ajmilijem Makerom, obrauje legende koje su prethodile i sledile onima opisanim
u Homera, i to pod karakteristinim nazivima Antehomerica i Posthomerica.
Neto su manje brojna i manje iscrpna obavetenja o epskim pesnicima posle
vremena Augustova i Tiberijeva. Moda pod kraj vladavine Neronove pie Seran
(Serranus), a talentovani Salej Bas (Saleius Bassus) umro je, ini se, za vreme
Vespasijanove vladavine. Neronovu vremenu pripada moda i epska Pesma o
egipatskom ratu (Carmen de bello Aegyptiaco, moda Actiaco, ili Alexandrino) iji
su fragmenti naeni na jednom papirusu u Herkulaneumu, kao i bezvredna
Latinska Ilijada (Ilias Latina, nekih 1000 heksametara). Ovo je jedina od latinskih
obrada Homera sauvana iz ovoga vremena, a autor joj je Bajbije Italik (Baebius
Italicus). Znaajna je samo stoga to je na latinskom Zapadu bila poznata u
srednjem veku pod imenom Latinski Homer (Homerus Latinus), a i pod
neobjanjenim naslovom Tebanski Pindar (Pindarus Thebanus), pa je latinski
srednji vek obavetavala o sadrini Homerove Ilijade. Ali iz druge polovine 1.
veka n. e. pored imena autora jednog epa o Teseju i jedne Gigantomahije
Juvenalov savremenik Kord (Cordus) i Martijalov prijatelj Julije Kereal (Iulius
Cerealis) imamo i sauvane mitoloke spevove klasicista Valerija Flaka,
Papinija Statija i Silija Italika. Sva trojica radila su na svojim epovima za vreme
Domitijanove vladavine i u njihovim klasicistikim spevovima ogleda se odanost
dinastiji Flavijevaca. Papinije Statije bio je i lino veoma blizak dvoru. Domitijan je

imao naroitu naklonost prema epskoj pesmi. Jo pre svoga stupanja na presto, i
sam je sastavio jedan istorijski ep, u stilu starog rimskog istorijskog epa, a to
svakako znai da je u svoje delo uneo mit, legende, bogove. Kao i Neronovo, i
Domitijanovo je vreme bilo vreme ive pesnike aktivnosti, ali sva versifikatorska
vetina nije mogla da sakrije nedostatke dela kojima je mahom nedostajala
dublja sadrina i veza sa ivotvom stvarnou, dok je pesnicima nedostajalo
pravo oduevljenje.
Da je klasicizam ovih pesama doista blizak dvoru ne kazuje samo njihov duh i
posvete ili hvalospevi vladaru ve i injenica da su pisana u vreme kada je
despotska Domitijanova vlast guila svaku slobodnu re kritike, pa su satiriar
Juvenal i istoriar Takit tek posle Domitijanove smrti mogli da dignu svoj kritiki
glas.
PESMA O ARGONAUTIMA VALERIJA FLAKA
nunc nostra serenus orsa iuves
231. VALERIJE FLAK (Gaius Valerius Flaccus Setinus Balbus, umro oko 90. n. e.)
posvetio je svoj spev, zapoet oko 70. ili 80. g. n. e., osnivau dinastije
Flavijevaca, Vespasijanu, kojega kao boanstvo moli za pomo reima svetli,
pomozi sada moj poduhvat (nunc nostra serenus orsa iuves). Znai da je spev
sastavljen pod vladavinom Domitijana koji je ustanovio kult osnivaa svoje
dinastije i dom roda Flavijevaca na Kvirinalu pretvorio u hram. O ivotu pesnika
Valerija Flaka ne znamo gotovo nita. Prema nadimku Setinjanin (Setinus)
nasluujemo da je rodom iz mesta Setije u Latiju, a kako iz uvoda speva vidimo
da je bio meu visokim svetenicima Apolonova kulta, pouzdano moemo rei da
je pripadao viem drutvu. Kada je oko godine 90. umro, ostavio je za sobom
nedovreni ep Pesma o Argonautima (Argonautica, 9. knj.). Tema speva je
mitoloka pria o odlasku grkih junaka u Kolhidu po zlatno runo na lai Argo
po kojoj i nose ime Argonauti (tj. Argoplovci). Preuzeta je iz grke epike
helenistikog doba. U 3. veku st. e. pesnik i upravnik Aleksandrijske biblioteke,
ueni Apolonije Roanin, sastavio je svoj istoimeni spev ( 4. knj.) u
kome je opisao putovanje Argonauta u Kolhidu, ljubav Jasona i Medeje, povratak
Argonauta Dunavom i Savom preko Jadrana do zapadnog Sredozemlja. Apolonije
je spev sastavio na osnovu velikog broja izvora. Stilski, po motivima i kompoziciji,
u grkom spevu imamo spoj homerskog naslea i helenistike pesnike prakse.
Mada je to jedini veliki grki ep koji nam je od bogate grke epike iz vremena
posle Homera pa sve od poznog Nona (5. v. n. e.) sauvan, Apolonijev je ep,
prema ukusu aleksandrijskog vremena, znatno manji od Homerovih pesama.
Apolonije Roanin je imao veliko knjievno obrazovanje i bio je talentovan pesnik,
pa ipak, pored svih uspelih odseka i privlanih mesta, ovome delu nedostaje
prava pesnika snaga i veliina. Ali je delo ovog uglednog pesnika bilo po ukusu
helenistikog sveta i nalo je poslednike ne samo u grkoj knjievnosti ve i u
Rimu. U vreme Kajsarovo, kada su neoterici u Rim prenosili aleksandrijsko
helenistiko pesnitvo, Apolonijev spev je na latinski preveo Varon Ataanin
(Publius Terentius Varro Atacinus, 82, st. e. oko 32. st. e.), poznat u Augustovo
doba i kao elegiar.
Slobodna obrada Apolonijeva speva je i Pesma o Argonautima Valerija Flaka. Ali
klasicizam Domitijanova vremena razlikuje se od rimske moderne 1. veka st. e.
Dok su neoterici prenosili zaista aleksandrijsko virtuozno i ueno pesnitvo sa
svim njegovim karakteristinim artizmom u Rim, za pesnike Domitijanova

vremena najznaajniji uzor bio je rimski pesnik Vergilije. To ugledanje, koje je

svakako bilo presudno i za brojne izgubljene epske pesme 1. veka n. e., daje
osoben peat ovoj obradi Apolonijeva speva. Moe se ak rei da je zahvaljujui
tom ugledanju Valerije Flak mestimino i nadmaio Apolonija Roanina. Imao je
dovoljno ukusa i pesnikog oseanja da izostavi Apolonijeve uene ekskurse i
brojne digresije. A to je jo vanije, kao Vergilijev poslednik Valerije Flak
zamenjuje laki i razigrani, ponekad sentimentalni a ponekad fantastini ton
helenistikog pesnitva rimskom dostojanstvenou i ozbiljnou. Vergilijevo
veliko rodoljubivo oduevljenje i istorijsku aktualnost nije mogao u Domitijanovo
vreme dostii. Ipak jasno osea da i mitoloki spev treba da ima neku aktualnu
vezu sa ivotom, onu vezu iz koje crpe Vergilije, dajui svome delu veliinu i
snagu kakve nema u kabinetskim proizvodima aleksandrijske iste umetnosti.
Valerije Flak se ak i izvinjava to je uopte odabrao mitoloku temu umesto da
opeva savremene dogaaje pohod Tita na Jerusalim. Ali za to nalazi dobar
izgovor to e junatvo bolje opevati sam Domitijan. Ipak je oigledno da
Valerije Flak potrebu za aktualnou osea i u mitolokom epu, i to svakako
zahvaljujui Vergilijevu uzoru. Nije naao neko spasonosno reenje. Nema
sumnje, bilo mu je to i tee nego Vergiliju, ija je tema i bila zamiljena tako da
simbolie veliku rimsku istoriju od njenoga poetka po padu Troje do njenog
ostvarenja u Augustovu miru i restauraciji kultova. Vespasijanova i
Domitijanova vladavina nisu mogle dati preuzetoj temi o Argonautima takvu
simbolinu sadrinu. Ipak je Valerije Flak vezao u uvodu speva putovanje i
junatva Argonauta za Vespasijanova osvajanja i daleka putovanja njegovih
ratnih laa koje su najzad povezale udaljene krajeve sveta i tako dovrile onaj
poduhvat to su ga zapoeli u davnim vremenima Argonauti. U samome spevu
pohod Argonauta dobija mestimino vergilijevski sveani i sudbinski znaaj jer i
taj pohod, kao i putovanje Ajnejino, ima dublji smisao rukovodi njime boanska
sila sudbine, i teki poduhvati davnih vremena samo su prethodnica budueg
razvoja drutva i civilizacije. Tako barem kazuju usamljeni stihovi ubaeni ovde
onde u pripovedanje. Iako Valerije Flak nije uspeo da ovim vergilijevskim
umecima i sveanim vergilijevskim tonom stvarno preobrazi spev o Argonautima
u simbolino pesnitvo slino Ajneidi, iako su takvi usamljeni stihovi zajedno sa
bezbrojnim Vergilijevim scenama, poredbama, izrazima i raznovrsnim
reminiscencijama na Vergilijevo delo preteno plodovi tehnike i formalne
klasicistike imitacije, ipak je u spevu ovog vetog i talentovanog pesnika
Vergilijev duh ostavio prijatan trag udruujui se na osoben nain sa
helenistikim artizmom. Klasicistiko ugledanje na Vergilija, Ovidija i druge
rimske pesnike Augustova vremena, odvaja spev Valerija Flaka ne samo od
Apolonijeve aleksandrijske umetnosti, ve i od originalnog Lukanova speva i
njegova dosledno retorizovanog "novog stila". Klasicistiko ugledanje na stil
Augustova pesnitva odgovara klasicizmu i kikeronijanizmu koji propoveda u isto
vreme profesor retorike Kvintilijan.
Valerije Flak u antiko doba gotovo i nije uticao na potonje pisce. Hvali ga
Kvintilijan, ali potom je pao u zaborav. Srednji vek ga ne poznaje. Poetkom 15.
veka (g. 1416) naen je njegov spev u jednome rukopisu. Ve i pre toga otkria
znao je za sadrinu prvih pevanja njegova speva oser (oko 13401400). Ni u
novije vreme nije vaao mnogo itaoca. Kod nas je Junije Palmoti (16071657)
svoju mitoloku dramu Ipsipile sastavljao, ini se, prema Valeriju Flaku, Apoloniju
Roaninu i Statijevoj Tebaidi.

DELA STATIJEVA
carmina surgant inferio e lyra
232. PAPINIJE STATIJE (Publius Papinius Statius, oko 43. n. e. pre 96. n. e.) bio
je pesnik no zanatu i sin pesnika i uitelja. Roen je u Napulju, gde se i kolovao.
Potom prelazi u Rim gde nalazi mone zatitnike pa dospeva i na sam
Domitijanov dvor. ini se da je bio dovoljno imuan da prijatno ivi u Rimu.
Pesnitvom se bavio od detinjstva. U rodnom se Napulju istakao na knjievnim
nadmetanjima, a u Rimu je stekao velik ugled i naklonost Domitijanovu. Pod kraj
ivota se ovaj pesnik, blizak dvoru, povukao u Napulj gde je i umro, moda pre
pogibije Domitijanove godine 96. n. e. Od Statijevih dela izgubljen nam je
istorijski spev u kome je opevao Domitijanov Rat u Germaniji (Bellum
Germanicum) i libreto za pantomim Agava (Agave). ini se da je Statije pisao
vei broj ovakvih libreta. Pantomim, fabula saltica osvojio je rimsku pozornicu u
1. veku n. e. Statijeva Agava no svoj je prilici obrada poznate grke mitoloke
prie o Agavi, keri tebanskog kralja Kadma. Grki mit pria kako Agava u
bakhantskom zanosu rastrgne svoga sina, kralja Penteja i, kada se osvesti, bei iz
Tebe. I Agava i njen sin, protivnik Dionisova kulta, zamerili su se ovome
boanstvu koje im se tako sveti. Tema je za pantomim bila neobino privlana jer
je u njenom sreditu bakhantska igra i strana scena ubistva. Znamo da su takve
teme u pantomimu ee obraivane. Slina je i tema nekog pantomima o Tijestu
koji jede sopstvenu decu. Sauvane su dva Statijeva mitoloka epa i zbirka
kraih, prigodnih pesama.
Mitoloki ep Tebaida (Thebais, 12 knj.) pisao je Statije punih dvanaest godina, a
objavljen je oko godine 91. n. e. U epu se opisuje legendarni rat sedmorice
junaka protiv Tebe. To je rat koji uz pomo mnogih saveznika vodi sin Edipov,
Polinik, protiv Eteokla, tebanskog kralja. Statijev spev poinje susretom izgnanika
Polinika sa drugim beguncem, Tidejem sinom Ojnejevim, na dvoru argivskog
kralja Adrasta, i opisom priprema za rat. Zatim pesnik pria poznatu grku
legendu sve do uzajamnog ubistva brae Eteokla i Polinika. Na kraju su opisani
samoubistvo majke Jokaste i raspre oko sahrane Polinikova tela. Sukob sinova
kralja Edipa, kao i ceo krug legendi o porodici ovih tebanskih vladara, bio je u
grkoj knjievnosti od starine omiljena pesnika tema, naroito u tragediji.
Sauvana nam je Ajshilova tragedija Sedmorica protiv Tebe, a teme iz tebanskog
kruga mitova obrauju mnogi tragediografi, grki i rimski, kao Ajshil, Sofokle,
Euripid, Akije i Seneka. Antika tragedija nasledila je ove krvave mitoloke teme
od starije grke epike. U nizu epskih pesama ( ), koje su ueni
aleksandrijski filolozi nazvali kiklikim i koje su po svoj prilici veim delom
nastale u 7. i 6. st. e., nalazila se i jedna Tebaida. Mlaa je Tebaida epskog
pesnika Antimaha iz Kolofona, koji je iveo u 5. veku st. e. I to je delo izgubljeno,
ali moemo pretpostaviti da se ovaj poznati grki pesnik nije ugledao samo na
kikliku epopeju ve i na obrade iste teme u lirici i tragediji grkoj. U helenistiko
doba sastavljali su Tebaide epski pesnici Antagora sa Roda (3. vek. st e.) i
Demosten. Mnoge je od ovih grkih izvora morao poznavati Statije, koji je ve
kao deak u oevoj koli itao i grke i rimske pisce. Sluio se u svome spevu
grkim epskim uzorima, ali nemamo pouzdana dokaza da je Statijeva Tebaida
samo imitacija Antimahove, kako pomiljaju neki ispitivai, dok drugi u Statijevu
delu vide opet retorizaciju nekog mitolokog prirunika". Ve dugih dvanaest
godina pesnikova rada na ovome spevu pokazuju da se po svoj prilici mora

raunati sa uticajem razliitih grkih uzora, a moda i sa ne malom

samostalnou pesnika, bar u izboru i rasporedu materijala.
Kao Valerije Flak, tako se i Statije u Tebaidi klasicistiki povodi u prvome redu za
Vergilijevim epskim stilom i Vergilijevom epskom tehnikom, a neto manje i za
Ovidijem. Jo je vie nego u Valerija Flaka ovo Statijevo ugledanje povrinsko i
formalno, ne vodi rauna o duhu i dubljem, simbolinom smislu Vergilijeve
umetnosti. Ono to se mehaniki i tehniki najlake moglo preuzeti, to je Statije i
preuzeo. Statijeva Tebaida ima dvanaest pevanja kao i Vergilijeva Ajneida. Ta su
pevanja podeljena kao u Ajneidi na dva jednaka dela: prvih est pevanja govore o
putovanju vojske, pa prema tome odgovaraju lutanjima Ajnejinim tj. Odiseji
Ajneide; drugih est pevanja govore o borbama pod Tebom i odgovaraju borbama
Ajnejinih Trojanaca u Italiji dakle Ilijadi Ajneide. Ovakvo mehaniko i
formalistiko podraavanje ima, razume se, mnoge mane. Da bi u formalnom
pogledu bio to blii Vergiliju, morao je Statije razvlaiti i razvodnjavati radnju
prvih est pevanja svoga speva, unosei mnoge i duge digresije i epizode u
izlaganje. ablon preuzet iz Vergilija tako je formalno sauvan, ali jedinstvene
kompozicije u Tebaidi nema. Nema ni glavnog junaka. Niu se efektne scene kao
u deklamacijama retorskih kola. Retorska bombastinost, izrazito obeleje
vremena, spaja se sa svakovrsnim reminiscencijama na pesme Vergilijeve i
Ovidijeve. Pesnik je svestan svoga niega, epigonskoga ranga. Vergilije je svojim
opisom prijateljstva i zajednike pogibije Nisa i Euriala ovekoveio ova imena.
Statije kada opeva odgovarajuu smrt Dimanta i Hopleja u svome spevu
dobacuje ovim mladiima da e i njihova slava trajati dugo godina, mada njegove
pesme dolaze sa neznatnije lire (quamvis mea carmina surgant inferiore lyra).
Doista je Statijeva lira neznatnija, ali on nije samo vet i kolovan pesnik, ve ima
i talenta, pa ume i da impresionira i da dirne itaoca. Simpatina je skromnost
ovoga blagog pesnika koji se nada slavi, ali nije siguran da e mu tu slavu
obezbediti Tebaida. Njoj, svome ivotnom delu, obraa se nenim reima molbe i
opomene:
ivi sad, molim nemoj boansku Ajneidu da dira,
ve izdaleka je sledi i trag joj oboavaj veno.
Vive, precor: nec tu divinam Aeneida tempta,
sed longe sequere et vestigia semper adora.
Posle Vergilijeve Ajneide i nema vie stvarno velikog i umetniki snanog epa u
rimskoj knjievnosti. Ovidije, ija Preobraenja i nisu ep, samo se igrao i alio, pa
u njegovim delima nema onog jedinstvenog i dubokog pogleda na istoriju i ivot
koji ini osnovu umetnike veliine i osobenosti Vergilijeve umetnosti. Statije je
svojim stavom i talentom blii Ovidiju no Vergiliju. To se vidi i u drugom,
nedovrenom epu Statijevu. Ahileida (Achilleis) ima samo dve knjige. Smrt je
spreila pesnika da dovri ovaj spev u kome je hteo da ispria ceo ivot Ahilov.
Opisao je samo kako deaka Ahila vaspitava kentaur Hiron, kako se mladi Ahil
preobuen u devojku skriva na dvoru Likomedovu, kako Ahila tu, na ostrvu Skiru,
otkriva Odisej. Ima u tim odsecima uspelih slika svakodnevnog ivota i idilinih
epizoda. Statijev talenat blista u sitnom i epizodinom. Blizak helenistikom
artizmu, on i nema snage za veliki herojski ep. Stoga je njegov talenat i doao
bolje do izraza u opisima Ahilova detinjstva i mladosti nego u opisima krvavih
sukoba pod Tebom u Tebaidi. Svoj pun domet dao je taj talenat Statijev u zbirci
sitnih pesama Gajevi (Silvae). Zbirku ini tridesetina pesama, preteno u
heksametru i jedanaestercu (hendecasyllabi), rasporeenih u pet knjiga koje su

objavljivane od godine 92. n. e. pa na dalje i sastavljene u jednu zbirku posle

pesnikove smrti. Sve imaju prigodan karakter, pevaju o roendanu, venanju,
ozdravljenju, rastanku, o graevinama, vilama, kupatilima, o raznim predmetima.
Mahom su to improvizacije spretnog pesnika i bliske su svakodnevnom ivotu.
esto su sentimentalne, a uvek nene i blage. Stoje pored satirinih epigrama
Martijalovih ne samo kao fina umetnika ostvarenja ve i kao zanimljivo kulturnoistorijsko svedoanstvo. I u ovim pesmama Statije preuzima elemente i stihove
starijih pesnika, naroito iz Vergilija. Mnogobrojna su ponavljanja, poreenja su
stereotipna, gotovo sve je kalup i poreklom iz retorskih udbenika. To su pesme
pisane esto po porudbini, a esto i improvizovane. Slino kao i kod Martijala u
njima ima mnogo laskanja velikaima. Opet, mada su daleko od svojih uzora, u
tim pesmama dolazi esto do rei pesnik koji je imao pravog oseanja za
umetnost i dovoljno ukusa kada govori u ovetalim frazama. Ljubav prema rodnoj
Kampaniji inspirie uspele opise prirode, a blagost pesnika koji pomalo naginje
melanholiji daje prijatan, iako veto anemian ton delu, naroito pesmama u
kojima govori o sopstvenom ivotu i tematski prelazi okvire ablona i knjige.
Najlepa meu kratkim pesmama Gajeva je pesma bogu Snu koja pored sveg
mitolokog aparata i helenistike komplikovanosti lepo slika nonu tiinu i nevolje
besanih asova. To je tipina helenistika igrarija talentovanog pesnika:
Kakav to zloin poinih, ti bozima najdrae mome,
ili ta zgreih to jadan, da jedini darova tvojih
lien sam, Sane? Ta ute sva stada i ptice i zveri,
grebene brda ko teki da san je ulegnuo, svuda
muk duboki nad hunim rekama vlada, utonu
puine strava u tamu i more uljuljkuje zemlja.
Sedmu no gleda mi Luna oteale kapke i zene
ukoeno to zure; i zvezde nad Ojtom i Pafom
sinue sedmi ve put, Aurora sedmi put sjajna
minu kraj jada mog, pa milosrdna jutarnja rosa,
biem me poprska hladnim. Oh, kaho da ovo izdrim!
S hiljadu oiju samo ko Argo to bdio je redom
oima jednim, pa drugim, a nikada itavim telom.
Al ako neko u dugoj noi dok rukama vitkim
grli ga draga, dok snano je dri, odagna te rado,
doi mi otuda, Sane, ne zovem te da mi se spusti
irom rairivi krila na vee srenije mnotvo
to neka ite: ta vrkom tek arobnog tapa
takni me, dosta je v to, il lebde okrzni me lako.
Crimine quo merui, iuvenis placidissime divum,
quove errore miser, donis ut solus egerem.
Somne, tuis? Tacet omne pecus volucresque feraeque
et simulant fessos curvata cacumina somnos,
nec trucibus fluviis idem sonus; occidit horror
aequoris, et terris maria adclinata quiescunt.
Septima iam rediens Phoebe mihi respicit aegras
stare genas; totidem Oetaeae Paphiaeque renident
lampades et totiens nostros Tithonia questus
praeterit et gelido spargit miserata flagello.
Unde ego sufficiam? Non si mihi lumina mille,

quae sacer alterna tantum statione tenebat

Argus et haud umquam vigilabat corpore toto.
At nunc heu! si aliquid longa sub nocte puellae
brachia nexa tenetis ultro te, Somne, repellit,
inde veni nec te totas infundere pennas
luminibus compello meis hoc turba precetur
laetior : extremo me tange cacumine virgae,
sufficit, aut leviter suspenso poplite transi.
Statijevi spevovi mnogo su itani i u poznoj antici i u srednjem veku. Nekim
izvodom iz Statija slui se pisac srednjovekovnog francuskog Romana o Tebi
(nekih 10.000 stihova). Statijev se ugled u srednjem veku mogao meriti sa
Vergilijevim, pa je njegovo delo ponekad uticalo i vie od Vergilijeva, svakako ve
i stoga to je bilo lake razumljivo. Kao i za Vergilija, tako se i za Statija mislilo da
je hrianin, i to jo mnogo odreenije jer je pripadao vremenu Domitijanovu.
Statije u Danteovu spevu kao hrianin ima poasno mesto. On vodi Dantea,
kada ga Vergilije naputa jer kao paganin ne moe da nastavi put u raj, i sam
pripoveda kako je postao hrianin itajui Vergilijevu "mesijansku pesmu" tj.
etvrtu eklogu, koju su hriani tumaili kao prorotvo o roenju Hristovu. U
nekim se odsecima svoga dela Dante i ugledao na Statijevu Tebaidu. Cenio ga je
visoko i oser, koji ga sam istie kao jedan od svojih najomiljenijih uzora. U doba
preporoda ostaje Statije i dalje na ceni, njegovi se spevovi itaju i na njih se
ugledaju pesnici kao Ariosto i Taso. Novije vreme, koje i majstorsku Ajneidu
zapostavlja da bi se vratilo Homerovu epu, sa razlogom ne pokazuje vei interes
za spevove ovog Vergilijeva epigona. itaoce nalaze danas samo jo neke od
pesmama Statijevih Gajeva. U nas je Junije Palmoti (16071657), ija mitoloka
drama Ipsipile, kako je ve reeno, spaja povesti iz Valerija Flaka, Apolonija
Roanina i Statijeve Tebaide, dao i mitoloku dramu Akile, prikazanu 1637.
godine, sa predmetom koji je obraen u Statijevoj Ahileidi. Ignjat ori (1675
1735) u svome epitalamiju za pir Rafa Luke Goce (pesma 4) oslanja se vie na
Statijevu imitaciju Katulove pesme 61. iz Gajeva (1, 2) nego na Klaudijanovu
imitaciju iste pesme.
PUNSKI RAT SILIJA ITALIKA
233. SILIJE ITALIK (Tiberius Catius Asconius Silius Italicus, oko 25. n. e. oko
101. n. e.) bio je godine 68. n. e, konzul, a potom, oko 77. n. e., prokonzul u Aziji.
Zatim se ovaj poznati advokat povukao u privatan ivot. Imao je ogromne
posede. Sakupljao je knjige i umetnike predmete koji su ukraavali njegove
mnogobrojne vile rasute irom Italije. Posvetio se knjievnom radu tek u zrelijim
godinama. Blizak stoiarima, stoiki je zavrio samoubistvom. Neizleivo
bolestan umorio je sebe glau.
Silijev istorijski ep Punski rat (Punica) u sedamnaest pevanja najdua je rimska
poema. Ima preko 12.000 stihova. To je istorijski ep o drugom punskom ratu. Za
razliku od originalnog pripadnika rimske moderne Neronova vremena, Lukana,
Silije se, slino Valeriju Flaku i Papiniju Statiju, povodi klasicistiki za Vergilijem.
Vegrilijeva epska tehnika i mitoloki aparat u rukama ovog kolovanog amatera,
spojena sa lakoom u graenju stihova i retorskim obrazovanjem, daje ogromno
delo, ali samo nevelike umetnike rezultate, naroito kad se ima u vidu celina.
Delo nema kompozicije ni proporcije. U prvim pevanjima pesnik pria nairoko, a
pod kraj dela, kada mu je ceo poduhvat dojadio, uri se i samo nabraja dogaaje.

Nije bilo veliine ni u delu, ni u ivotu ovog advokata koji nije birao sredstva da
se dodvori vladaru Neronova kova, a veto je dolazio do poloaja i zgrtao je
bogatstvo i za vreme Vitelija i Vespasijana. Dok Valerije Flak pokazuje neto
razumevanja za duh i osobenost Vergilijeve umetnosti, a Statije skromno priznaje
epigonski karakter svoga dela i nii rang svoje lire, Silije Italik nema takvog
umetnikog razumevanja i nema pravog pesnikog talenta. Tako je njegov spev u
celini samo primer neinventivnog i kolskog, povrnog i ablonskog podraavanja
Vergiliju i pesnitvu Augustova vremena, mada je plod velikog napora i dugog
rada. Dok u Vergilijevu spevu silazak Ajneje u donji svet ima mnogostruko
simbolino znaenje i predstavlja, smeteno u sredinu dela, pravi klju ne samo
legendarne ve i stvarne istorije rimskog naroda, Silijev Skipion oigledno silazi u
donji svet (13, 395) samo zato to to heroju junakog epa sleduje po shemi
preuzetoj iz Odiseje i Ajneide. Isto tako u Silija imamo kao obavezni elemenat
epskog pripovedanja i opis junakova tita (2, 395), sveane pogrebne igre (13,
395) i bezbroj drugih slinih reminiscencija i scena iz Homera i Vergilija. Te
nasleene scene i motivi, pa epiteti i katalozi samo razvodnjavaju anale
Livijeve koji su glavni izvor Silijev. Pa opet se ne moe rei da je Silijev spev
prosto retorska versifikacija tree dekade Livijeva dela. Pored Livija sluili su Siliju
kao izvori i drugi pisci: za istorijske podatke delo Valerija Antije (Valerius Antias),
analiste Sulina vremena, za geografske i etnografske prie spisi antikvara
Varona i Higina poznatog prijatelja Ovidijeva, pri em etnografski elemenat
Silijeva dela u osnovi vodi poreklo iz dela grkog stoiara Posejdonija. Dok je
Enijev spev, koji govori o istim istorijskim dogaajima, po svoj prilici malo uticao
na Silija, vidimo da je Homera koristio i neposredno ugledajui se na njegove
opise, poreenja, slike. Sav arsenal sredstava, od retorske patetike i epskog
renika do znamenja, tipinih scena i boanskih intervencija, nije ipak od Silijeva
speva mogao nainiti umetniko delo i pored ponekih privlanih epizoda i
pojedinosti. U Silijevu delu udruuje se slabost pesnika amatera sa manama
retorizovane i ablonizovane poezije njegova vremena. Dodue, veliki pesnik
Martijal hvali Silija Italika i njegov spev iz sveg glasa, ali znamo da se udvorica
Martijal ustvari obraa neizmerno bogatom patronu ija mu pomo i naklonost
mogu i te kako koristiti. Pravu istinu kazuje umereno Plinije Mlai reima da je
Silije Italik sastavljao pesme sa vie briljivosti no talenta (maiore cura quam
ingenio).
Silije Italik je svome klasicistikom spevu dao one crte koje e imati i dalje sva
potonja epika rimska na latinskom jeziku bez obzira na talenat pisaca. Te crte
nastaju iz klasicistikog ugledanja na Vergilija, preuzimanja mitolokog aparata
bogova, obaveznih shema izlaganja i tipinih scena herojskog epa. Samo Silijevo
delo nije imalo uspeha ni u antiko doba, ni u srednjem veku. U doba preporoda
nanovo je otkriveno. Renesansno oduevljenje za antiku knjievnost, a to je
znailo pre svega za rimsku knjievnost, obezbedilo je i Siliju Italiku prilino velik
broj italaca i potovalaca. Stoga renesansni humanisti esto citiraju Silija, a
retko Homera, iji im je jezik teko pristupaan. Rani nam je preporod dao i jedan
latinski spev koji nije raen prema spevu Silija Italika (on jo i nije bio otkriven),
ali predstavlja neku vrstu zanimljive paralele Silijevu spevu. To je Petrarkin
nedovreni latinski spev Afrika (Africa, zapoet 1338) u kome je Petrarka, na
osnovu Livija a po uzoru na Vergilija i njegova imitatora Statija, opevao Drugi
punski rat, dakle sasvim kao Silije ije je delo pronaeno tek etrdesetak godina
posle Petrarkive smrti, i to u Nemakoj. Petrarka je u svome latinskom spevu

video svoje najznaajnije umetniko delo. Ali Petrarka je zapao u greku koju je
Dante genijalno izbegao, krupnu greku nesamostalnog klasicistikog ugledanja,
iji je ideal to vea bliskost uzorima i esto besmisleno presaivanje sceva i
motiva. Ta greka ostavila je u renesansnoj epici na modernim jezicima
nepovoljne tragove, naroito duboke onde kada se radi o hrianskim biblijskim
temama, kao kod Miltona. Verno podraavanje ove vrste sputava i najveeg
pesnika, pa i on tek s velikim naporom uspeva da u okovima starih shema stvori
po duhu novo i originalno delo. Za Petrarkin spev moe se rei tek toliko da je
uspeliji od Silijeva, ali Petrarka je ostao tu na onim istim klasicistikim pozicijama
na kojima su bili u pesnitvu 1. veka n. e. Valerije Flak, Palinije Statije, Silije
Italnk, u ijem je delu formalna klasicistika imitacija urodila naroito slabim
plodom.
ISTORIOGRAFIJA, RETORSKA I STRUNA KNJIEVNOST I. VEKA NOVE ERE.
ESEJI PLINIJA MLAEGA
OPOZICIONARSTVO KREMUTIJA KORDA I SENEKE RETORA
234. U poglavlju o pripovedau i istoriaru Titu Liviju bilo je rei o istoriarima i
besednicima Augustova vremena. Ve u tome poglavlju pomenuti su istoriari
ija je delatnost bila republikanski orijentisana i besednici koji se nisu sasvim
ograniili na deklamacije i panegirike, ve su sauvali neto od starog
republikanskog duha i slobode govora i kritike. Videli smo da su neki od ovih
knjievnika povueno i uglavnom neometano radili u svoja etiri zida, kao
istoriar i republikanac Asinije Polion, dok drugi nisu umeli da se umere, kao Tit
Labijen, koji je pored istorijskog dela pisanog u republikanskome duhu, sastavljao
i javno drao otre govore pa je najzad i stradao, kao i njemu slini besednik
Kasije Sever. Ovaj poslednji je iveo i radio jo u doba Tiberijeve vladavine kada
su i dalje pisali istorijska dela neki republikanci, kao istoriar Kremutije Kord
(Aulus Cremutius Cordus). I Kremutije Kord je, piui pod Augustom i Tiberijem,
prenebregao ogranienja koja je carska vlast donela slobodnoj rei u Rimu.
Sastavio je istorijsko delo o vremenu od graanskih ratova do godine 18. n. e.
Nije hteo da slavi Augusta, a ubice Kajsarove, Bruta i Kasija, proglasio je za
poslednje prave Rimljane. Stoga je pod Tiberijem optuen kao izdajnik i morao je
izvriti samoubistvo godine 25. n. e. Delo mu je po senatskoj odluci spaljeno.
Neke je prepise sauvala njegova ki, pa je nanovo objavljeno u doba nastranoga
Kaligule, koji je iz javnih biblioteka uklanjao Homera i Augustove pisce Vergilija i
Livija. Ali i ovo izdanje nije doprinelo ouvanju te opozicione istorije, od koje
imamo tek oskudne fragmente.
Meu opozicionim besednicima i istoriarima ovog prelaznog doba na poetku 1.
veka n. e. stoji i Seneka Retor (Lucius ili Marcus Annaeus Seneca, oko 55. st. e.
umro izmeu 37. i 41. n. e.). Taj dugoveki retor i istoriar mogao bi se staviti i
meu pisce Augustova vremena. Slino Titu Labijenu, Kasiju Severu i Kremutiju
Kordu; njegovo obrazovanje je palo u vreme poslednjih dana Rimske republike i
to je ostavilo neizbrisiv trag u delu ovog uglednog panca, oca Seneke Filosofa.
Ipak Seneka Retor svojom glavnom aktivnou pripada vie vremenu Tiberija i
Kaligule. Istorijsko delo mu je objavljeno tek posle njegove smrti, a on stoji na
elu celog niza provincijalaca iz panije koji u 1. veku n. e. zauzimaju
najistaknutija mesta u rimskoj knjievnosti. Poreklom iz Kordove (Corduba), ovaj
imuni gospodin bavio se preteno teorijom retorike, ali i istoriografijom. Rimskoj

retorici i stilistici 1. veka n. e. panci su dali naroito bogat, barokni kolorit, izraz
poentiran i emfatian. Ve je Kikeron za besednike panskog porekla kazivao da
govore nekim bogatim i stranim stilom (pingue quoddam et peregrinum). Sam
Seneka Retor bio je, meutim, umeren. Uvaavao je moderno besednitvo svoga
vremena, ali je naroito cenio Kikerona, u emu se ogleda i njegov republikanski
patriotizam, njegovo mesto na granici izmeu Republike i Carstva. Videli smo da
je i Livije bio po ubeenjima republikanac protivan principatu i da je delio
Kikeronove politike i besednike ideale.
Seneka Retor je posvetio svojim sinovima retorski spis Besednike postavke,
odseci, boje (Oratorum sententiae divisiones colores). U njemu je ovaj ovek
vanrednog pamenja u mladosti je mogao od prve da ponovi dve hiljade
imena istim redom u kome bi mu ih neko proitao dao ceo niz odlomaka iz
beseda rimskih i grkih besednika koje je za vreme svoga dugoga ivota sluao.
Primere prate komentari i obavetenja dragocena za poznavanje istorije antikog,
naroito rimskog besednitva. Delo je imalo deset knjiga rasprava
(controversiae) tema o nekom stvarnom ili izmiljenom pravnom sporu, i po
svoj prilici dve knjige savetodavnih beseda (suasoriae) beseda iji je glavni
cilj bio da nekoga u neto ubede. Sauvano je pet knjiga rasprava i jedna
savetodavnih beseda, a sadrina izgubljenih poznata nam je delimino iz
jednog izvoda sastavljenog za kolske potrebe u 4. veku n. e. Seneka ima
neobian talenat da reprodukuje razline stilove pojedinih besednika, a sam, u
uvodima, digresijama i komentarima, govori jednostavnim i uglaenim jezikom.
Ima u Senekinu izlaganju i uzdranog humora, sve je dato u tonu lake
konverzacije. Ovo privlano delo umetnika, teoretiara i istoriara na fin nain, ali
odluno, istupa protiv dekadentne deklamatorske aktivnosti o kojoj govori sa
odlinim poznavanjem. Tako Seneka Retor, rodoljub i republikanac, stupa rano u
kolo onih rimskih kritiara koji govore iscrpno o dekadenciji rimskog besednitva
pod carskom vlau. Ima mnogo odseka koje Seneka Retor posveuje toj temi,
slazei stara, dobra, republikanska vremena:
Navodim ovo da biste mogli da ocenite koliko se danas talenti gube, i koliko, ko
zna zbog kakve nepravinosti prirode, besednitvo sve vie nazaduje. to god u
rimskoj besedi moe da se suprotstavi ili ak da prednjai nadmenom helenskom
besednitvu, cvetalo je i precvetalo oko Kikerona. Svi talenti koji su uneli svetlost
u nau udnju za znanjem i revnost, roeni su u to doba. Od tada s dana na dan
stvari idu sve gore, bilo zbog savremene raskoi jer nema nieg opasnijeg po
talenat od raskoi i neumerenosti , bilo zato to se, otkad je uvedena nagrada
za najbolje ostvarenje, sve plemenito nadmetanje u toj trci za priznanjem i
zaradom sramno uguilo u korovu reitosti; najzad, moda i zato to ima neka
kob iji zao i neumitan zakon vlada svim stvarima, tako da sve to se uzdigne do
vrhunca pada opet do dna i to bre no to se uzdiglo. Ukrutio se mozak lenjoj
omladini, pa ni na kakav posao ne moe estito da prilegne: dreme i umalost, i
jo gore od dremea i umalosti podavanje ravim navikama, zahvatilo je sve
duhove. Kako samo pevaju i neobuzdano igraju i skau, postaju mlakonje i
razneeni. Da upaju dlake, da enski utanje i izvijaju glasom, da se nadmeu ko
e vie da raznei i razmeka telo, da postanu pravi strunjaci za ene i sve
mogue najprljavije prljavtine to je ideal dananje omladine".
Deinde ut possitis aestimare, in quantum cotidie ingenia decrescant et nescio
qua iniquitate naturae eloquentia se retro tulerit: quidquid Romana facundia
habet quod insolenti Graeciae aut opponat aut praeferat circa Ciceronem

effloruit; omnia ingenia quae lucem studiis nostris adtulertmt tunc nata sunt. In
deterius deinde cotidie data res est, sive luxu temporum nihil enim tam
mortiferum ingeniis quam luxuria est sive, cum praemium pulcherrimae rei
cecidisset, translatum est omne certamen ad turpia multo honore quaestuque
vigentia, sive fato quodam cuius maligna perpetuaque in rebus omnibus lex est,
ut ad summum perducta rursus ad infimum, velocius quidem quam ascenderant,
relabuntur. Torpent ecce ingenia desidiosae iuventutis nec in unius honestae rei
labore vigilantur: somnus languorque ac somno et languore malarum rerum
industria invasit animos, cantandi saltandique obscena studia effeminatos
tenent, et capillum frangere et ad muliebres blanditias extenuare vocem, mollitia
corporis certare cum feminis et immundissimis se expolire munditiis nostrorum
adolescentium specimen est.
Tako se ve svojom retorskom antologijom Seneka Retor uvrstio u red povuenih
opozicionara. Osuuje deklamatorske igrarije. Pravo besednitvo samo je ono na
forumu a to je ustvari besednitvo republikansko. Slian je bio njegov stav
nesumnjivo i u izgubljenom istorijskom delu. To delo, iji je naslov po svoj prilici
glasio Povesti (Historiae), sadravalo je dogaaje od poetka Graanskog rata pa
sve gotovo do smrti pieve.
REIMSKA I NEOPREDELJENA RETORIKA I ISTORIOGRAFIJA
235. Nasuprot Titu Labijenu, Kremutiju Kordu i Seneki Retoru, besednicima i
istoriarima koji nisu zaboravili svoju republikansku mladost, stoje istoriari i
retori ija dela mahom odgovaraju duhu monarhije i koji vie ili manje glasno
kazuju svoju privrenost vladaru i prestolu, kao Velej Paterkul i Valerije Maksim, ili
bar ne pokazuju nikakve opozicije principatu. Poznat kao dobar stilista i slavljen
kao najbolji istoriar ranog carskog razdoblja bio je Aufidije Bas (Aufidius Bassus).
Sastavio je, po svoj prilici pod Tiberijem i Klaudijem, monografiju Germanski rat
(Bellum Germanicum) u kojoj je opisao Drusovo ratovanje u Germaniji. Drus je
bio Augustov general i brat Tiberijev. Aufidije Bas je sastavio i obimnije istorijsko
delo o vremenu od graanskih ratova do Klaudijeve vladavine. Nasluujemo da je
proslavljao Drusa, oca cara Klaudija, moda i na raun ovoga neomiljenog
vladara. Inae se kao epikurovac verovatno nije aktivno meao u politiku. Manje
politikom, a vie kulturnom istorijom zanimao se u vreme Tiberijeve vladavine
Fenestela (Fenestella). Sauvani fragmenti njegova glavnog dela, poznatog pod
naslovom Anali (Annales), uglavnom govore o kuriozitetima i kulturno-istorijskim
detaljima: o nastupanju slonova prilikom javnih priredbi, o raznim tkaninama za
toge, o nakitu od bisera, o gajenju maslina, o ivotu komediografa Terentija itd.
Sve ukazuje na antikvarski interes pisca, ali je njegovo delo bilo u antici na ceni
ne samo zbog zanimljivih obavetenja ve i zbog poznate kritinosti ovoga
autora. Istom vremenu pripada i Servilije Nonijan (Marcus Servilius Nonnianus,
konzul 35. n. e.). Bio je deklamator i istoriar, pa je i njegovo izgubljeno istorijsko
delo nesumnjivo svedoilo o retorizaciji istoriografije koju dobro poznajemo iz
sauvanih dela Valerija Maksima, Veleja Paterkula i Kurtija Rufa. ovek Neronov,
a potom Otonov, Vitelijev, pa moda i Vespasijanov bio je i istoriar Kluvije Ruf
(Cluvius Rufus, konzul 41. n. e.).
Tiberiju laskaju Valerije Maksim i Velej Paterkul. Prvi je vie retor nego istoriar, a
retorici je podreen i njegov antikvarski interes, tako da obavetenja koja daje o
rimskoj starini nemaju ni priblino vrednost Fenestelinih. Imao je Valerije Maksim
(Valerius Maximus) doista izrazitu retorsku icu, a bio je jo i sklon prilino

plitkom filosofisanju. Nije imao ukusa. Kao siromah drao se svoga mecene
Seksta Pompeja, konzula g. 14. n. e., kojeg prati 27. n. e. u Aziju. Po povratku je
sastavio prirunik za retore pod naslovom Dela i izreke vredne seanja (Factorum
ac dictorum memorabilium libri IX) i posvetio ga je Tiberiju. Tu je sakupio
istorijske primere, anegdote i obavetenja svake vrste. Materijal je rasporeen po
rubrikama kao to su: sveanosti, umerenost, vernost robova, okrutnost,
znamenja, dakle tako da mogu da poslue retoru prema potrebi. Brojni su podaci
o rimskoj starini, ali nekritiki autor donosi najudnija i najneverovatnija
obavetenja. Takvi kurioziteti neprestano su nanovo privlaili itaoce, mada je
ton spisa deklamatorski i retorika jeftina i neprijatna. U antiko ga doba koriste
mnogi pisci Plinije, Gelije, Laktantije, Priskijan, pa i Grk Plutarh. Sastavljena su
i dva izvoda, po svoj prilici u 4. i 5. veku n. e. iji su autori Julije Parid (Iulius Paris)
i Januarije Nepotijan (Ianuarius Nepotianus). Mnogo je itan i u srednjem veku, pa
jo i knjievni velikani kao Rable, Montenj, Monteskije uzimaju iz njega podatke.
Tiberiju bez mere laska Velej Paterkul (Gaius Velleius Paterculus, oko 19. st. e.
posle 31. n. e.), potomak stare kampanske porodice. Bio je oficir u Tiberijevoj
vojsci, pratio je vladara u Panoniju i Germaniju, bio je na raznim visokim
poloajima i lino blizak caru. Nekako oko pedesete godine ivota postao je
pretor. To je bilo najvie zvanje u njegovoj karijeri. Povukao se iz dravne slube i
poeo je da sakuplja materijal za neko opseno istorijsko delo. To veliko delo nije
napisao. Pa ipak mu je sakupljeni materijal dobro posluio. Na osnovu tog
materijala sastavio je za svega nekoliko meseci, godine 29. n. e., pregled pod
naslovom Povesti rimske (Historiae Romanae, 2 knj.) i posvetio ga je Kampancu
Marku Vinikiju kada je ovaj preuzeo dunost konzula. Ovo pominjemo jer se
Paterkulov pregled citira i pod naslovom Dve knjige posveene Marku Vinikiju
(Ad M. Vinicium libri duo). Pored rimske istorije pregled sadri i stariju optu
istoriju. Mada vojnik, Velej Paterkul pokazuje naroito zanimanje za kulturnoistorijske podatke. U uvodu govori o Homeru i Herodotu, a zavrava sa
Vinikijevim konzulatom. Ton je panegiriki a namena pedagoka. Bivi oficir se
oduevljava kada govori o Kajsaru, Augustu, Tiberiju. Daje mnoge biografske
podatke, ima smisla za posmatranje istorijskih pojava u njihovoj celini, kako se
naroito vidi kada je re o osnivanju gradova i kolonija. Moderna istoriografija na
osnovu njegovih obavetenja, mada panegiriki obojenih, tanije je odredila
pravu sliku Tiberijeve vladavine za koju Takit ima samo mrane boje. Delo opet
svedoi o rasprostranjenosti retorskog obrazovanja i o uticaju retorike na
knjievnost, posebno na istoriografiju. Stil je iv, nemiran, pomalo izvetaen i
poentiran. Autor veto karakterie linosti, suprostavlja portrete raznih tonova,
postavlja efektne scene. Nedostaci su u kompoziciji, jer se ne razlikuje vano od
nevanoga, i u ponekad baroknoj retorici, koja sama za sebe ne mora da utie
nepovoljno na umetniku vrednost knjige, kako nam najbolje pokazuje istorijsko
delo Kurtija Rufa.
KURTIJEVA ISTORIJA ALEKSANDRA VELIKOG
236. KURTIJE RUF (Quintus Curtius Rufus, 1. vek n. e.) nije nam poznat kao
linost. O njegovu ivotu nemamo podataka, a njegovo delo o Aleksandru
Velikom stavlja se, na osnovu nekih aluzija koje bi se mogle odnositi na Kaligulu,
u vreme Kaliguline vlade. Bio je Kurtije Ruf vie retor nego istoriar i njegovom
delu mesto je sred arene povorke istorijskih dela i avanturistikih romana o
Aleksandru Velikom. Potpuno je jasno da je ta Kurtijeva istorijska monografija

sastavljena prema grkim uzorima i izvorima, pa je i njena potonja sudbina,

antika i srednjovekovna, odreena ba njenim mestom meu grkim i latinskim
spisima o velikom makedonskom osvajau koji je uao u legendu i tradicionalnu
knjievnost istonih i zapadnih naroda.
Izuzetna linost Aleksandrova jo je za njegova ivota privlaila panju mnogih
pisaca a Aleksandrovi su poduhvati raspaljivali matu priprostog vojnika za
kojega je vladar okruen orijentalnom pompom lako primao lik mitskog heroja.
Istorijska i memoarska dela o Aleksadru i njegovim pohodima sastavljali su ljudi
iz Aleksadrove pratnje istoriari iji je to bio propagandistiki zadatak, kao
Eumel iz Karije i Kalisten iz Olinta, ili oficiri kao Ptolemaj (I) Lag, Aristobul iz
Kasandreje, Onesikrit iz Antipalaje, Nearh sa Krita, koji su i sami bili uesnici u
slavi Aleksandrovoj i delom naslednici njegove moi. Spisi ovih oevidaca nisu
sastavljeni samo na osnovu seanja, ve i na osnovu bogate i pouzdane
dokumentacije. Aleksandra je pratio ceo tab pisara i pisaca, pesnika i istoriara.
U njegovoj kancelariji voen je i slubeni dnevnik o svim vanijim dogaajima.
Najzad, bila je tu i obimna Aleksandrova prepiska, koja je docnije delimino i
objavljena. Najznaajniji od pomenutih pisaca bio je Aristotelov neak Kalisten. U
njegovim Delima Aleksadra Velikog ( ) ve su se sa istorijskim
meali i elementi avanturistikog romana punog fantastike. Sama Aleksandrova
linost, a naroito orijentalni narodi i njihovi obiaji, davali su dovoljno podstreka
takvoj obradi, u kojoj se meaju stvarnost, legenda, folklorne prie i knjievni
motivi. Treba imati na umu i to da se radi o dvorskoj istoriografiji, bliskoj
dvorskom epu i panegirikoj besedi. Stoga je Aleksandrova linosti dobivala tako
brzo natprirodne razmere novoga Ahileja i zaodenuta je odgovarajuim
fantastinim ruhom. Ipak je Kalistenova istorija jo bila istorijsko delo, a sam
Aleksandar u oima Kalistenovim nije bio tek uzvieni heroj. Kalisten ga je video
kao dvostruku linost. Ovaj se ueni Grk divio Aleksandru, ali se pobunio protiv
orijentalnog dvorskog ceremonijala kojim se Aleksandar okruivao kao neki
istonjaki despot boanskog ranga. Stoga je Kalisten godine 327. st. e. po
nareenju Aleksandrovu, uhapen i ubijen. Strogo istorijski bili su spisi Ptolemaja
Laga i Aristobula iz Kasandreje koji su se drali dokumenata. Fantastine detalje i
avanturistike prie uneo je, slino Kalistenu, u svoju istoriju Aleksadra Velikog i
Onesikrit, uenik kiniara Diogena. On je celome svome delu dao onakav
pedagoko-politiki karakter kakav je ve Ksenofont dao svojoj povesti o Kirovu
vaspitanju. Veoma uticajno i mnogo itano bilo je delo Klejtarha iz Aleksandrije
sastavljeno oko g. 300. st. e. To delo o Aleksandru Velikom bilo je po svoj prilici
jedan od znaajnijih izvora rimskoga retora Kurtija Rufa. Klejtarhov spis je
izgubljen, ali znamo da je autor pored elje da njime zabavi i osvoji itaoce imao i
moralistiku tendenciju, a prikazao je Aleksandra u nepovoljnom svetlu. Pratio je
Klejtarh put Aleksandrov od glavara bliskog vojnicima i ratnim drugovima do
nepoverljivog i netrpeljivog orijentalnog despota. Kao Klejtarh, nepovoljno su
sudili o Aleksandrovim despotskim gestovima grki filosofi Aristotel i Teofrast, a
isto tako su mislili i pisci republikanskog Rima. Tu tradiciju nastavili su jo i u
doba Carstva krugovi republikanskih opozicionara osuujui tiranina
Aleksandra. Ovo je bila omiljena tema i u retorskoj koli rimskoj, pa je, razume
se, nala lako put i u retorizovanu knjievnost 1. veka n. e. Mrana je stoga slika
Aleksandrova u delima pisaca stoike opozicije carskoj vlasti, u delima Seneke
Filosofa i Lukana. Otrica ove republikanske kritike Aleksandrove despotije
upravljena je protiv despotski samoivih i nepoverljivih rimskih careva 1. veka n.

e. Kada je na presto doao razumni i umereniji Trajan, veti organizator i

pobedniki vojskovoa koji je umeo da pridobije senatorsku opoziciju, u
istoriografiji i ocena Aleksandra Velikog postaje opet pozitivnija. Razume se, da
su istoriari i pisci blii principatu i monarhiji uvek bili skloni pozitivnijoj oceni
Aleksandrove linosti. Kod Kurtija Rufa, koji po svoj prilici pripada vremenu pre
Trajana, u prvim knjigama dominira pozitivna ocena Aleksandrove linosti. Ipak
kod toga pisca ne izostaju nepovoljni detalji, naroito potkraj dela, i sve to
ukazuje vie na eklektiko korielje raznih izvora nego na neko dosledno
politiko opredeljenje pisca.
Tako Kurtijeva Istorija Aleksandra Veliko1 (Historia Alexandri Magni, 10 knj., prve
dve izgubljene) pored panegirike ice sadri na ponekim mestima i kritiku
Aleksandrove linosti, odnosno shvatanje grkih filosofa da je Aleksandrovim
uspesima doprinela vie sluajnost i ratnika srea () nego njegovi lini
kvaliteti (). Eklektino korienje raznih izvora ini da Kurtije Ruf i ne
prikazuje Aleksandra jedinstveno. On se koleba izmeu razliito raspoloenih
izvora i slui se njima veoma slobodno. Izvori nam nisu redom poznati, ali sam
pisac pominje Ptolemaja, Klejtarha i Timagena. U osnovi Kurtijevo izlaganje kao
da je najblie onoj verziji povesti o Aleksandru koju nalazimo kod Grka Diodora u
1. veku st. e., i kod rimskog istoriara Augustova vremena Pompeja Troga, dakle
poetkom 1. veka n. e. Pretpostavlja se da ta verzija potie dobrim delom iz
izgubljenoga Klejtarhova dela, pa bi to objanjavalo spoj panegirikog tona i
kritike Aleksandrova despotizma u Kurtija, emu se pridruuju i tragovi trezvenog
izlaganja Ptolemajova i Aristobulova. Ukratko, Kurtije Ruf je pre svega retor koji
eli da zabavi itaoca i da stvori privlano knjievno delo. A to mu je i polo za
rukom. Pored pojedinih kolebanja u sudu, pored mnogih detalja ija je istorijska
vrednost sumnjiva, Kurtijeva Istorija Aleksandra Velikog daje iz knjige u knjigu
zanimljivu i privlanu sliku Aleksandrova ivota. I pored nedoslednosti i kolebanja
koja duguje upotrebi razliito raspoloenih izvora, data je uglavnom psiholoki
ubedljivo, a uvek dramatski ivo, slika Aleksandrova uspona i njegova
preobraavanja u orijentalnog despota. Pisac izbegava opise bitaka i vojnotehnike pojedinosti. Da ne bi zamarao ne izlae ni podjednako iscrpno sve
istorijske dogaaje. Stavlja u svoje delo besede i anegdote. Uiva u uzbudljivim
priama. I sam priznaje da se nekritiki slui izvorima da bi postigao umetniki
cilj. Postupa ustvari sasvim kao i Tit Livije, na iji se nain kazivanja i
pripovedanja ugleda. Iako je retor, iako su njegovi korenovi svi redom u retorskoj
koli koja u 1. veku n. e. rado deklamuje o Aleksandru, Kurtijeva Istorija
Aleksandra Velikog retko kad je neugodno retorina ili neumesno patetina. Autor
zna za meru i ukus. Pripoveda u neto bezlino korektnom, ali klasino istom
jeziku, unosei tek poneki pesniki izraz u svoje krae, ali ne i preterano iskidane
reenice iz kojih se vidi da je kao stilista blizak umerenom azijanizmu. Dao je u
privlanom obliku zabavno i prijatno delo, pa ga bez ustruavanja moemo
obeleiti kao dobrog pisca i naslednika Livijeve pripovedake vetine, koju je
zainio i oiveo kraom i modernijom frazom.
Trezvenost i mera koja Kurtija Rufa retko naputa razlog su to su potonji itaoci
delo ovoga pisca ubrajali po pravilu meu istorijske spise, a ne meu istorijskoavanturistike romane. Kurtijeva Istorija Aleksandra Velikog ba stoga nije
nalazila vei krug italaca, jer je publiku privlaila vie neumerena fantastika i
neverovatna avantura. Mnogo je privlaniji bio ve u antiko doba PseudoKalistenov fantastino-avanturistiki Roman o Aleksandru Velikom. Tako je bilo i u

srednjem veku, mada nam je sauvan prilian broj srednjovekovnih rukopisa

Kurtijeve Istorije koja ni u potonjim vekovima nije imala veeg uticaja na
evropsku knjievnost.
Srpsko-hrvatski prevodi: M. Zaharijevi Slovo Kalistena protivu Kleona, koji je
zapovedao da se Aleksandar Veliki kao Bog poituje, Glasnik Drutva Srpske
slovesnosti 1, 1847, str. 98 ore iri Piroanac Istorija Aleksandra Velikog Cara
Makedonskog koja opisuje njegovo roenje, ivot i hrabrost bezsmrtnu,
prepeatao po drugi put na srpski jezik iri ore, Piroanac, Beograd, 1851
Stevan Pavlovi ivot Aleksandra Velikog cara Makedonskog, Be 1857.
PLINIJE STARIJI, KELS I KOLUMELA
237. Kao i u vreme Livijevo, istoriografija udruena sa retorikom blia je
umetnosti nego nauci, naroito u delu Kurtija Rufa. Ua struna knjievnost nije
uvek pisana u tako dobrome stilu. Pored dela iji je stil uglaen stoje i takva iji
autori vode rauna gotovo samo o injenicama. Meu stoiarima i meu piscima
strunih dela u 1. veku n. e. stoji u prvim redovima Plinije Stariji (Gaius Plinius
Secundus, 23. n. e. 79. n. e.). Ovaj vredni pisac stigao je pored svoje redovne
oficirske slube da proita i ekscerpira uz pomo svojih sekretara ogroman broj
antikih strunih dela. Tako je ovaj posle Varona najplodniji struni pisac rimske
knjievnosti sauvao u svojim izvodima podatke iz mnogih antikih dela koja bi
nam bez njegova posredstva bila sasvim nepoznata. Roen u Komu (Comum) na
severu Italije i obrazovan u Rimu, Plinije Stariji sluio je kao oficir u Germaniji od
4757. n. e. Za vreme Neronove vladavine posvetio se knjievnom radu. Pod
Vespasijanom, iji je lini prijatelj bio, sluio je na odgovornim poloajima u Galiji,
Africi i paniji. Poginuo je prilikom erupcije Vezuva 79. n. e. kao rtva svoje
naunike radoznalosti, kako saznajemo iz majstorskog opisa koji nam je ostavio
njegov neak, poznati esejista Plinije Mlai.
Izgubljena dela su brojna. Detaljan prirunik za obrazovanje retora sa uputstvima
i primerima bio je spis Uenjaci (Studiosi, 3 knj.), a gramatikim i stilistikim
pitanjima Plinije je posvetio i ovee delo Problemi knjievnog jezika (Dubius
sermo, 8 knj.). Monografija namenjena vojnim potrebama bio je spis O bacanju
koplja u konjici (De iaculatione equestri). Biografija prijatelja koji mu je davao
knjievne savete u mladosti spis O ivotu Pomponija Sekunda (De vita Pomponii
Secundi, 2 knj.). Krupna istorijska dela bila su Ratovi u Germaniji (Bella
Germaniae, 20 knj.) i istorija Od zavretka Aufidija Basa (A fine Aufidii Bassi, 31
knj.) u kojoj je nastavio Aufidijevo delo sa nepristrasnou koju hvali naroito
njegov neak Plinije Mlai.
Jedino sauvano delo je enciklopedija Poznavanje prirode (Naturalis historia, 37
knj.), pravo udo od kompilacije i "kompozicije. To je dragocena zbirka raznih
podataka i obavetenja gotovo iz svih grana antike nauke i umetnosti. Ranije se
mislilo da se u Plinijevim geografskim obavetenjima spominju i Srbi, ali su novija
ispitivanja pokazala da to nije sluaj. Prva knjiga sadri uvod, pregled sadrine i
veliku listu dela iz kojih je pisac uzimao podatke. Nekih dve hiljade knjiga i oko
stotinu najvanijih autora. U ostalim knjigama Plinijeve enciklopedije re je o
kozmosu (2), geografiji (36), antropologiji i fiziologiji (7), zoologiji (811),
botanici (1219), lekovima biljnog porekla (2227), lekovima ivotinjskog
porekla (2832), mineralogiji, metalurgiji i njihovoj ulozi u umetnosti (3337).
Materijal kojim se sluio Plinije Stariji bili su rimski i grki spisi, a navedena
shema sadrine ni priblino ne pokazuje arenilo podataka koje delo stvarno

sadri. Plinije, zauzet vojnim i dravnim poslovima, pie veoma neujednaenim

stilom, iako se zanimao retorikom i stilistikom. as referie suvo, as deklamuje.
Vie je radoznao nego kritian. Vrednost njegova materijala sakupljanog kroz
godine, pa ipak nagomilanog nekako na brzinu, zavisi od izvora koji je koristio.
Plinijevo enciklopedijsko Poznavanje prirode bilo je u rukama celokupnog
obrazovanog sveta u antiko doba i u srednjem veku. Pa opet, i pored mnogih
sauvanih rukopisa, u naem tekstu ima praznina i skraenih mesta. To dolazi
odatle to su sastavljani mnogi izvodi za kolske potrebe. Sauvan nam je jedan
takav izvod koji je sastavio u 3. ili 4. veku n. e. Solin (Gaius Iulius Solinus) a
sadri geografske podatke iz Plinija i podatke iz Zemljopisa (Chorographia) koji je
izmeu 37. i 41. n. e. sastavio Plinijev savremenik Pomponije Mela (Pomponius
Mela). Plinijevo delo uivalo je velik ugled i kod uenih renesasnih humanista, pa
sve dok ga nije potisnula moderna empirijska nauka o prirodi. U 16. veku ve je
prevoen na francuski i engleski, a Plinijeva uenost ostavila je jasan trag i u
knjievnim delima, kako se vidi iz Rablea ili ekspira. Zanimljivo je i obavetenje
jednoga prijatelja elijeva (17921822) koji kazuje da je ovaj kratkoveki engleski
pesnik svoj ateistiki pogled na svet izgradio uz pomo Plinijeve ekciklopedije i
Lukretijeva speva. Danas se Poznavanje prirode prouava samo jo kao znaajno
svedoanstvo o razvitku antike nauke i kulture uopte, svedoanstvo koje ima
mnoge mane, pre svega nekritinost, zbog koje nam nisu sauvani i najznaajniji
podaci.
Pored Plinija Starijeg stoji kao enciklopedista i Kornelije Kels (Aulus Cornelius
Celsus) koji je za vreme Tiberijeve vladavine sastavio veliku enciklopediju.
Obuhvatio je zemljoradnju, medicinu, vojnu vetinu, retoriku, a po svoj prilici jo
filosofiju i pravne nauke. Sauvane su samo knjige o medicini. Pisao je jasno i
itko vodei rauna i o stilu, pa je kao lekarski Kikeron (Cicero medicorum)
uticao u doba preporoda, kada su otkrivene njegove knjige o medicini, ne samo
na medicinsku nauku ve i na stil renesansnih strunih pisaca. Kao stilista jo ga
je i nadmaio meu piscima strunih spisa Kolumela (Lucius Iunius Moderatus
Columella). Ovaj panac iz Gadesa sastavio je prirunik O seoskom gazdinstvu
(De re rustica, 12 knj.) u kome daje obavetenja o agrikulturi, vinogradarstvu,
voarstvu, stoarstvu, ivinarstvu, pelarstvu, hortikulturi. Kolumela, koji je bio
na vojnikim poloajima, poznaje predmet iz iskustva, ali se slui celim nizom
izvora, latinskih i grkih. Svoj izvrsni stil kolovao je u Kikeronovoj koli. Stihovi u
kojima je sastavio desetu knjigu o hortikulturi sastavljeni su po ugledu na
Vergilijeve Pesme o poljoprivredi, ali ova imitacija zaostaje daleko za Vergilijevom
pesnikom snagom. Sa Vergilijem Kolumela deli iskrenu elju da popularie
zemljoradnju meu italskim stanovnitvom i da doprinese njenoj obnovi. Tome
cilju sluio je i oblik dela kome se samo u kompozicionom pogledu mogu stavljati
zamerke, kako je i razumljivo, budui da su knjige izdavane i posebno.
ESEJI PLINIJA MLAEG
at hoc ipsum scribe, nihil esse quod scribas
238. Kako se vidi, retorska kola u 1. veku n. e. uticala je tako snano na rimsku
pismenost da ni pisci strunih prirunika i uenih monografija nisu lako
zanemarivali stil ili zaboravljali na retorske efekte. Neumorno se raspravlja o stilu
i gramatikim pitanjima. Mali i veliki pisci, specijaliste i umetnici, izuavaju
prirunike retora i poklanjaju mnoge stranice pitanjima umetnikog izraza. Ima
miogo literata, malo velikih umetnika. Meu literate spada i Pliiije Mlai, mada

je u poslednjim decenijama klasinog perioda rimske knjievnosti uivao

podjednaku slavu kao i veliki, originalni umetnik Takit.
PLINIJE MLAI (Gaius Plinius Caecilius Secundus, 61/62. n. e. umro pre 114. n.
e.) bio je rodom iz Koma (Comum) na severu Italije. Adoptirao ga je posle smrti
njegova oca ujak Plinije Stariji, pisac enciklopedije Poznavanje prirode. Plinije
Mlai je bio uenik profesora retorike Kvintilijana, pa je kao stilista i ostao u
vodama klasicistikog kikeronijanizma, ali kao i sam Kviltilijan nije svoje ideale,
Kikerona i Demostena, podraavao ropski, nego je prihvatio i neke crte modernog
novog stila. Bio je, kao i Takit sa kojim se druio, na najviim poloajima u
dravi pod Domitijanom, Nervom i Trajanom. Slavu ravnu Takitovoj stekao je kao
besednik, i to sudski. Ali njegove sudske besede, koje je, slino Kikeronu, sa
mnogo brige doterivao pre izdavanja, nisu nam sauvane. Imamo samo Plinijev
Panegirik (Panegyricus) u kome je proslavljao Trajana kada je izabran za konzula
za narednu godinu (consul suffectus) godine 100. n. e. I taj je govor prireen i
doteran za objavljivanje. Modernom itaocu smetaju naroito hvalospevi vladaru
zaodenuti u odvie bogate i glatke vence reenica. Nema u toj vetini snage i
otrine. Ali u Plinijevo vreme, a i u potonjim vekovima, bio je ovaj knjiki i
kitnjasti govor na velikoj ceni i stoji na elu odabranih dvanaest panegirika koji su
kao predstavnici jednog knjievnog roda, omiljenog u Rimu naroito tokom 3. i 4.
veka n. e., sastavljeni u poznoj antici u zbirku poznatu pod naslovom Dvanaest
rimskih panegirika (XII Panegyrici Latini). Tu, na elu ove pozne zbirke koja sadri
panegirike vladarima poznijih vekova, vidi se jasno knjievno-istorijski znaaj
Plinijeva besednitva. Meu panegiricima poznijih vekova Plinijev stoji kao uzor, i
to uzor koji je doprineo ouvanju prilino korektnog klasinog latiniteta i u
panegirikom besednitvu potonjih vekova kada je latinski jezik ve i u
knjievnosti pokazivao tragove evolucije govornog jezika u novome pravcu.
Drugim reima, Plinijev knjievni rad i uticaj pre svega je klasicistiki
konzervativan. U duhu vremena unosio je i pesnike izraze u svoju prozu, a bavio
se pored retorike i pesnitvom, ugledajui se i tu na starije klasine uzore, npr. na
Katula u zbirci Jedanaesterci (Hendecasyllabi). Oskudni fragmenti toga pesnitva
pokazuju nam, ini se, pesnika diletanta, literata koji se ogleda na raznim
poljima, jer to od njega zahteva prvo kola, a potom knjievniki ponos.
Pored Panegirika Trajanu sauvana su nam i Pisma (Epistulae, 9 knjj. Plinija
Mlaega. Osim ovih pisama, koja je izdao sam autor, sauvana nam je i Plinijeva
korespondencija sa Trajanom (121 pismo zajedno sa Trajanovim odgovorima). Ta
pisma, u kojima se Plinije Mlai kao upravnik maloazijske provincije Bitinije
obraa za savet i uputstva caru, objavljena su tek posle Plinijeve smrti. Dragocen
su istorijski izvor, a stilski su najjednostavnija jer i nisu bila namenjena
objavljivanju. Drugaija su pisma u velikom korpusu. Iako upuena pojedinim
licima, ta pisma veinom i nisu pisana prijateljima, ili bar nisu pisana u tome za
objavljivanje doteranom oblihu. To su, slino Senekinim epistulama, ustvari eseji
posveeni pojedinim dogaajima i raznim pitanjima, knjievnim ili moralnim. Svoj
pripovedaki dar pokazuje autor naroito u opisima od kojih su najpoznatiji opis
jedne od mnogobrojnih vila Plinijevih i opisi erupcije Vezuva godine 79. n. e. kada
je poginuo i njegov ujak Plinije Stariji. Opisi se javljaju gotovo u svakome pismu,
paljivi, detaljni i lepo stilizovani, sred kozerija i malih deklamacija:
Novcem od nekog nasledstva koje me je zapalo kupio sam nedavno jednu
korintsku statuu, manjih razmera, ali ljupku i savreno izraenu bar koliko se u
to razumem ja koji imam moda o svemu, ali o tim stvarima sigurno krajnje

oskudno znanje. Ipak, ovu statuu mogu ak i ja da ocenim. Naga je, dakle ne
moe da sakrije svoje nedostatke, ako ih ima, a ni ono to je na njoj lepo.
Predstavlja uspravljena starca; kosti, miii, ile, vene, ak i bore, tako su
izraene kao da die; kosa proreena, povukla se na teme, elo iroko, zbrkano
lice, mrav vrat, mlitavi miii, spljotene bradarice, upao trbuh. Lea odaju isto
doba koliko to lea mogu. I sama bronza, sudei po mestima gde se vidi
prvobitna boja, drevne je starosti. Ukratko, sve je izraeno tako da zadri pogled
znalca i da oara laika. I mene koji sam samo novajlija i egrt u poznavanju
umetnosti oarala je toliko da sam se odluio na kupovinu. A kupio sam je ne s
namerom da je uvam kod kue (niti u mojoj kui uopte ima do danas ikakve
korintske bronze) nego da je u svojoj otadbini postavim na neko javno mesto,
najverovatnije u Jupiterovu hramu, jer je oigledno dostojna hrama, dostojna da
bude darovana bogu.
Ex hereditate quae mihi obvenit emi proxime Corinthium signum modicum
quidem, sed festivum et expressum, quantum ego sapio, qui fortasse in omni re,
in hac certe perquam exiguum sapio, hoc tamen signum ego quoque intellego.
Est enim nudum nec aut vitia, si qua sunt, celat aut laudes parum ostentat.
Effingit senem stantem; ossa, musculi, nervi, venae, rugae etiam ut spirantis
apparent, rari et cedentes capilli, lata frons, contracta facies, exile collum,
pendent lacerti, papillae iacent, venter recessit. A tergo quoque eadem aetas ut
a tergo. Aes ipsum, quantum verus color indicat, vetus et antiquum; talia
denique omnia, ut possint artificum oculos tenere, delectare imperitorum. Quod
me quamquam tirunculum sollicitavit ad emendum. Emi autem, non ut haberem
domi (neque enim ullum adhuc Corinthium domi habeo), verum ut in patria
nostra celebri loco ponerem, ac potissimum in Iovis templo; videtur enim dignum
templo, dignum deo donum.
Nije ovome piscu ni jedan predmet odvie sitan. Plinije Mlai je sin svoga
vremena. Neko kazuje da nema o emu da se pie. Plinije mu dovikuje: A ti bar
pii, da nema ta da se pie (at hoc ipsum scribe, nihil esse quod scribas). I
raspored pisama u korpusu je smiljen kao to je stil doteran, mada mnogo
manje bombastian nego u Panegiriku. Ali i jednostavnost stila Plinijeva u
pismima je traena i svedoi o uticaju retorske kole koja je dobro uvebala svoje
uenike da prema potrebi govore u razliitom tonu i o razliitim temama. Taj
Plinijev rafinovano uglaeni stil, ponekad i retorski briljantan, plod je duge
tradicije, orue savreno prilagoeno svome zadatku. Tako ovaj pisac drugoga
reda, koji nije imao ni u ivotu kao upravnik provincije Bitinije, ni u knjievnom
radu kao stilista mnogo samostalne inicijative, daje delo privlano i duhovito,
mada njegov simpatini talenat i odvie esto pokazuje znake naitanosti i
smiljenog artizma.
Srpskohrvatski prevodi Plinija Mlaega: Matej Kosti Pismo jedno (Povodom smrti
mlade devojke). LMS 10,1834, 3,123125, Anonim List Pliniusha na svojega
Kaniniusha, Danicza zagrebechka 7j8l, 1841, 4649, Tri lizti, Danica zagrebechka
10,1843, 2835, Fabiushu Justushu, Szepticzushu Klarushu. Priskushu,
Valerianushu, Szervianu, Pliniush Fabatushu svoje seke dedu, Danica
zagrebechka 111844, 4147, Szvojemu Romanushu, Geninuschu, Vuchi, koja
je prava daresljivost, Danica zagrebechka 12, 1845, 8688, Paulinushu, Czelerini
svojoj puniczi, Juniushu Mairikushu, Danica zagrebechka 13, 1846, 127131,
Szvojemu Szuri, Danicza zagrebechka 13,1846,131134, Stevan Pavlovi Dva
pisma Tacitu o Vezuvu, Srpske ilustrovane novine 1, 1881, 3, 3537, Koloman

Rac Iz Pisama" (VI Pisama (VI 16, VI 20), St. Senc Primjeri 2. izd. 1910 str. 297
301 (i 3. izd. 1920 str. 365370), Iz Dopisivanja" (96 i 97), St. Senc Primjeri 2.
izd. 1910 str. 301303, Bo. Petranovi (?) Poslanica Plinija Cecilija Sekunda (o
hrianima) i Trajanov odgovor, B. Petranovi, Istorija knji. 1, Novi Sad 1858,
332333, M. S. Ili (s francuskoga) Plinije spasava svoju majku, Carigradski
glasnik 8, 1902, 5, 2, Dragutin Kipati Izabrani Plinijevi listovi, Zagreb 1911.
TAKIT, SENATOR I ISTORIAR
IVOT TAKITOV
"sine ira et studio"
239. Rimska istoriografija, i najstarija pisana na grkom jeziku, i neto mlaa
sastavljena na latinskom, po pravilu je bila ona vrsta knjievne delatnosti kojom
su se bavila krupna rimska gospoda iz senatorskog stalea. Senator je bio i Fabije
Piktor, senator i Stari Katon, senatori mnogi stariji i mlai analisti. U doba
Kajsarovo senator prilino sumnjiva morala bio je veliki istoriar i veliki
umetnik Salustije, a u doba Augusta Kajsarov i Antonijev pristaa Asinije Polion.
Svi ovi i mnogi drugi pisci rimske istorije bili su ljudi od politike akcije i okrenuli
bi se istoriji obino tek u zrelom dobu, posle dueg niza godina provedenih na
visokim dravnim poloajima i u politikoj borbi, pa su njihova istorijska dela
nosila u punoj meri obeleja njihove drutvene i politike pripadnosti, iako su
mahom proklamovali svoju nepristrasnost kao to to ini i Takit devizom bez
ogorenja i pristrasnosti (sine ira et studio).
Senator je bio i KORNELIJE TAKIT (Cornelius Tacitus, roen oko 55. n. e. umro
posle 115. n. e.), ali u jednom vremenu kada je poloaj senatorskog stalea i
Senata bio znatno izmenjen pod pritiskom monarhije. Stara senatorska
aristokratija daje svome dranju, oprezno, izgled nekakve blage opozicije
principatu, ali ta opozicija njene lanove ne spreava da uestvuju u dravnoj
upravi sasvim prema eljama vladara i smernicama njegove politike. Tako je bilo i
sa Takitom, nagaamo vie nego to pouzdano znamo jer nam je Takitov ivot
malo poznat. Rodom je ovaj sin ugledne porodice bio moda sa severa Italije.
Godinu roenja ne znamo kao ni njegovo puno ime. Mora da je roen negde oko
55. n. e., a ime mu je moda bilo Publije ili Gaj. Zvaninu karijeru dravnog
funkcionara zapoeo je pod Vespasijanom. Zauzimao je razne visoke poloaje
pod Vespasijanom, Titom, Domitijanom, Nervom i Trajanom. Bio je pretor i konzul,
a potom 112113. n. e. prokonzul u provinciji Aziji. Tako je stekao neposredan
uvid u dravnu politiku. Takitova se istoriografija, kojoj se posveuje sanekih
etrdeset godina, javlja na granici izmeu dva perioda carske vlasti u Rimu,
izmeu Domitijana i Trajana, posle Domitijana, koji je, kao i njegovi prethodnici,
grubo ograniavao ulogu Senata, i imao uopte despotsko dranje. Mere
Domitijanove unutarnje politike pogodile su naroito senatorsku gospodu, pa je
dolazak nove dinastije sa Nervom, meu senatorima izazvao prilino
oduevljenja. Kako je ve reeno u pregledu glavnih perioda rimske knjievnosti,
novo sretno doba slobode, koje tobo dolazi sa Nervom i Trajanom posle
mranog despotizma Flavijevaca, stvarno nije znailo ni povratak na staro, ni
dublji prekid opte razvojne linije koja je vodila sve potpunijem apsolutizmu. Ali
bilo je to vreme kada je zategnutost izmeu senatske opozicije i vladara
popustila a prilike u Rimskom carstvu se popravljale i sreivale. Tako je novi
reim osetio u prvi mah i senator Takit, mada sam kazuje da su Vespasijan, Tit i

Domitijan unapredili njegovu linu karijeru i podigli ga do visokih dravnih

poloaja. U tim prilikama mada ne suvie optimistiki raspoloen prihvatio
se Takit rada na velikim istorijskim delima, Istoriji i Analima. Ali ve se pre toga
ogledao na knjievnom polju u nekoliko mahova, ne samo kao ugledan besednik,
ve i kao knjievnik.
DIJALOG O BESEDNICIMA
240. Takitovo knjievno delo duguje mnogo retorici ijoj je deklamatorskoj
aktivnosti Domitijanova despotija manje smetala nego istoriografiji, kako je i
prirodno u jedno vreme kada je besednitvo cvetalo manje na forumu i u
politikom ivotu nego u koli odvojenoj od savremene politike. Kvintilijan je pod
Domitijanom dao svoj udbenik, a Takit, ne znamo sasvim pouzdano kada,
sastavio je nekako istih decenija Dijalog o besednicima (Dialogus de oratoribus) u
kome daje dragocene podatke o stanju savremenog besednitva. Bio je i sam,
kao i sva rimska gospoda toga doba, uenik retorske kole. Njegove besede
privlaile su omladinu koja se divila njegovu talentu. Taj talenat dolazi do punog
izraza u njegovu osobenom stilu, stilu klasinom u toj meri da se nikako ne moe
govoriti o vremenu koje Takit pripada kao o vremenu nekog manje vrednog
srebrnog, a ne zlatnog latiniteta. Razume se, treba imati na umu da jedino
merilo klasinog nije Kikeron, kome je Takit blizak stilski samo u Dijalogu, dok u
ostalim delima ide svojim osobenim putem.
Oko Dijaloga o besednicima stoje mnogi znaci pitanja. U Takitovo autorstvo danas
se mahom ne sumnja, mada i u najnovije vreme ima uenih glava koje smatraju
da Dijalog nije sastavio Takit. Pored pitanja o autentinosti stoji pitanje o
vremenu nastanka dela, pa pitanje Takitove verodostojnosti i preciznijeg
odreivanja njegovog politikog stava. Naalost sva ova sloena pitanja jo se
uvek reavaju veoma razliito, delom zbog naeg nedovoljnog poznavanja
Takitova ivota i javnog rada, njegovih linih odnosa sa vlastodrcima i njegovog
uea u pojedinim politikim akcijama. Dijalog o besednicima odvaja se otro i
stilom i oblikom i jedno i drugo odgovara elastinom kikeronijanizmu kakav je
propovedao Kvintilijan od celokupnog ostalog knjievnog dela Takitova u kome
pisac kao stilista zauzima stav potpuno suprotan Kikeronovu, i u duhu Salustijevu
i Senekinu odbacuje harmonino graenu ritmovanu frazu Kikeronovu. Ova
stilska razlika nikako nije dovoljna da se Dijalogu ospori autorstvo Takitovo, ali je
razlog to su mnogi strunjaci polazei od pretpostavke o pievu
pravolinijskom stilskom razvoju Dijalog o besednicima proglaavali za najranije
delo Takitovo, sastavljeno nekako oko godine 80. n. e. Ovde nije mesto da se
iscrpnije govori o tim pitanjima, kojima je posveen ceo niz specijalnih studija, pa
se opet nije dolo do pouzdanih rezultata. U novije vreme mnogi strunjaci opet
pomiljaju na poznije datovanje Dijaloga, bilo da ga stavljaju u vreme kada je
Takit sastavio Agrikolu, spis objavljen g. 98. n. e., bilo da idu jo i dalje sve do
godina izmeu 102 i 107 n. e. Iako se ovi datumi ne mogu smatrati kao pouzdani,
znaajne su primedbe o prirodi rada Takita stiliste na osnovu kojih se dolazi do
ovih poznijih datovanja. Pisci Takitova vremena sluili su se naizmenino raznim
stilovima, jer su ih za takav postupak pripremile vebe u retorskim kolama i jer
su imali u rukama detaljna uputstva i teorije stila, kojima su se pri tom mogli
sluiti. Stoga stilska razlika nije nikako pouzdan znak da je Dijalog o besednicima
Takit morao sastaviti u svojim mlaim danima.

OBJANJENJE DEKADENCIJE BESEDNITVA

241. Takit je sa kikeronskim stilom preuzeo i dijaloki oblik Kikeronov, izgraen
po ugledu na Platona, ali izmenjen u duhu Aristotelovu i prilagoen potrebama
Kikeronova filosofskog eklekticizma. Taj Kikeronov eklekticizam ne primenjuje
Sokratsku babiku vetinu ( ) kratkih pitanja i odgovora, ve u
obliku oveih govora i monologa prenosi cela uenja u opirnom izlaganju,
prekidajui te monologe tek povremeno kraim pitanjima i upadicama. I pored
toga to je Dijalog o besednicima delo pisano pod jakim uticajem
kikeronijanizma, ima u njemu i dosta mesta koja po izboru pesnikih rei (color
poeticus) kao da pokazuju neku bliskost Istoriji i Analima. U Dijalogu se raspravlja
o uzrocima koji su doveli do propadanja besenitva i pritom se daje nesistematski
pregled istorije besednitva od Kikeronova vremena. Takit umesto da sam daje
direktan odgovor na ovo pitanje koje mu esto postavlja prijatelj Fabije Just
(Fabius Iustus), daje u dijalokom obliku razgovor za koji kazuje da je nekad u
ranoj mladosti sluao.
Tako on, po oprobanom metodu Kikeronovu, prenosi itaoce negde u godine
izmeu 74. i 77. n. e. a na scenu svoga dijaloga stavlja pesnika Materna i retora
Apera, Julija Sekunda i Vipstana Mesalu. Doarava se atmosfera kao u dijalozima
Kikeronovim. uveni besednik Aper poziva pesnika Materna da se vrati
besednitvu koje je pravi put ka ugledu i moi. Materno odgovara finom
pohvalom pesnikog poziva. Aper slavi znaaj nove retorike koja se prilagoava
novim potrebama, a Materno iznosi i tezu da u dobro ureenoj dravi nema
mesta besednitvu koje cveta naroito u nesreenim politikim prilikama. Dolazi
veliki potovalac starog republikanskog besednitva Vipstan Mesala pa okree
razgovor na dekadenciju savremene retorike. Aper ostaje kod svoga i tvrdi da
takve dekadencije i nema. Ali Mesala vidi dekadenciju i nalazi njene uzroke u
opadanju morala i izmenjenom nainu vaspitanja, naroito retorskog kolovanja.
Najzad, posle jedne lakune u tekstu, preuzima re Materno i daje sasvim razliite
razloge za tu dekadenciju, razloge koji pogaaju samu sr istorijskog razvoja
rimskog besednitva. Razlozi koji su doveli do propadanja pravog, velikog
besednitva, besednitva politihog u prvome redu, to su promene u samoj
rimskoj dravi: najpre Augustov principat, a zatim razne vrste autokratije
njegovih poslednika. Jedino je republika mogla pruiti pravu podlogu razvoju
besednitva. Pa ipak su Maternove poslednje rei, rei rezignacije i pomirenja:
budui da niko ne moe u isto doba doi do velike slave i velikog spokojstva,
neka svako dobre strane svoga razdoblja koristi bez nenavienja drugome".
Tu na kraju Materno opet kazuje da u dobro ureenoj dravi nema mesta
besednitvu koje je vezano za slobode manje vrstih ureenja, za slobode koje
esto vode neredima i sukobima. Maternov stav znaajan je svedok o
shvatanjima senatske aristokratije rimske kojoj je pricipat znaio u svome
ekstremnom autokratskom obliku ropstvo (servitus), ali joj nije bila po volji ni
velika republikanska liberalnost, jer je opasna po aristokratiju i krije u sebi uzroke
graanskih nemira. Taj stav je veoma znaajan i za razumevanje celokupnog
Takitova istorijskog dela pa ovde dajemo zavrni odlomak Maternova izlaganja:
Umetnost o kojoj govorimo ne moe se dovesti u vezu sa dokolicom i mirom, sa
onim u emu moe da uiva umalost prosenog graanskog potenja i
skromnost: velika, mona, znamenita umetnost govornitva ki je bezakonja koje
samo budale nazivaju slobodom; pratilac pobuna, ona prua podstrek narodnom
ogorenju; nesposobna za kompromis, jo manje za poslunost, prkosna,

buntovna, neustraiva, drska, ona se ne raa u dravi sa sreenim poretkom. Da

li smo ikada uli za spartanskog, kritskog govornika? To su bile drave poznate po
surovoj disciplini i strogim zakonima. Nije nam poznato ni kod Makedonaca, ni
kod Persijanaca uopte gde god je narod zadovoljan sigurnou poretka. Rod ih
je dao nekolicinu, najvie Atina gde je narod mogao sve, gde su neznalice mogle
sve, gde su takorei svi mogli sve. I Rim u revolucionarno doba lutanja,
iscrpljivanja stranakim borbama, razdora, nesloge. U takvim prilikama ni mira
na forumu, ni sloge u Senatu, ni reda ni pravde u sudovima, ni potovanja
stareina, ni ogranienja vlasti Rim je dao sigurno sloenije i ubedljivije
besede, kao to neukroena zemlja daje bogatije plodove. Ipak, ma kako
majstorski, govori Grakha imali su fatalne posledice i za njih i za zakone, a ni
Kikerona njegov proslavljeni stil nije obetetio za onakav kraj.
Non de otiosa et quieta re loquimur et quae probitate et modestia gaudeat; sed
est magna illa et notabilis eloquentia alumna licentiae, quam stulti libertatem
vocabant, comes seditionum, effrenati populi incitamentum, sine obsequio, sine
severitate, contumax, temeraria, adrogans, quae in bene constitutis civitatibus
non oritur. Quem enim oratorem Lacedaemonium, quem Cretensem accepimus?
Quarum civitatum severissima disciplina et severissimae leges traduntur. Ne
Macedonum quidem ac Persarum aut ullius gentis, quae certo imperio contenta
fuerit, eloquentiam novimus. Rhodii quidam, plurimi Athenienses oratores
extiterunt, apud quos omnia populus, omnia imperiti, omnia, ut sic dixerim,
omnes poterant. Nostra quoque civitas, donec erravit, donec se partibus et
dissensionibus et discordiis confecit, donec nulla fuit in foro pax, nulla in senatu
concordia, nulla in iudiciis moderatio nulla superiorum reverentia, nullus
magistratuum modus, tulit sine dubio valentiorem eloquentiam, sicut indomitus
ager habet quasdam herbas laetiores. Sed nec tanti rei publicae Gracchorum
eloquentia fuit, ut pateretur et leges, nec bene famam eloquentiae Cicero tali
exitu pensavit.
Takit se u ovome delu pokazuje kao odlian stilista i fini umetnik. Ono se doista
moe staviti pored najboljih Kikeronovih ostvarenja u ovome rodu a da ne izgubi
svoju privlanost. Ceo Dijalog o besednicima pun je ba one atmosfere koju je fini
esteta i razumni kritiar Petronije uzeo kao osnovu prave umetnosti, atmosfere
realistikog, ali ipak fino stilizovanog slikanja karaktera i situacija. Takitova tema
je bila veoma aktualna i Takit je nesumnjivo imao vie prethodnika. Jedan od njih
bio je, kako smo videli, profesor retorike Kvintilijan, koji u izgubljenom spisu O
uzrocima propadanja besednitva zastupa ona shvatanja koja u Takitovu Dijalogu
iznosi Vipstan Mesala, svaljujui svu krivicu na besednike kole. Drugi Takitov
prethodnik je po svoj prilici grki pisac spisa O uzvienom ( , verovatno
1. vek. n. e.), koji u poslednjim sauvanim glavama raspravlja o istim pitanjima i
iznosi kao miljenje nekog filosofa da uzrok dekadencije besednitva lei u
propasti demokratije i slobode. Mada se i o vremenu spisa O uzvienome sudi
razliito, on ipak najbolje pokazuje da se Takit za svoj Dijalog o besednicima
sluio delima grke i rimske knjievne teorije i kritike. Podudarnosti u
argumentaciji su veoma upadljive, a i u grkom spisu O uzvienome suprotstavlja
se istorijsko-politikom moralistiko objanjenje. Iako se u Dijalogu daju razna
miljenja i sva stavljaju u usta linostima dijaloga, ipak je jasno da je senatoru i
istoriaru Takitu, koji je svakako vrlo oprezno davao oduke svojoj pritajenoj
opoziciji vladarima pod kojima je dospeo na najvie poloaje u dravi, najblie
Maternovo tumaenje politikim momentom. Pa kad Takit kroz usta Maternova sa

mnogo topline i zrelog rasuivanja slavi i velia poeziju i njene lepote, i to je

samo povlaenje od politikog besednitva kome nema vie mesta u
apsolutistikoj monarhiji. Treba imati na umu i to da se pesnik Materno (Curiatius
Maternus) iz besednitva povukao u pesnitvo, koje je bilo vezano i za rimsku
istoriografiju. Ta veza postojala je od starine hada su Najvije i Enije u epu i drami
prvi obraivali na latinskom jeziku rimsku istoriju. Kao i ovi rani rimski pesnici i
Materno je sastavljao istorijske drame sa rimskom temom, pretekste Katon (Cato)
i Domitije (Domitius) u kojima je proslavljao stare borce za republikanske
slobode. Slino i Takit, koji se meutim nije sasvim odrekao javnog sudskog
besednitva, svoj retorski talenat prenosi uglavnom u istoriografiju.
AGRIKOLA I GERMANIJA
242. Peat retorike nose ve prva, manja dela Takitova bliska istoriografiji i
sastavljena u stilu potpuno suprotnom Kikeronovu, u kratkim iseckanim
reenicama, ija salustijevska konciznost, osobeni raspored rei i sintaksa
odudaraju od tene kikeronske dikcije Dijaloga. Spis O ivotu i karakteru Agrikole
(De vita et moribus Agricolae) objavljen g. 98. n. e. neka je vrsta panegirika u
slavu Takitova tasta Agrikole (40. n. e. 93. n. e.), jedne od najistaknutijih
politikih i vojnih linosti Takitova vremena. Agrikola je kao vojskovoa
Flavijevaca upravljao Britanijom. Takit opisuje njegovu delatnost u Britaniji i, u
skladu sa panegirikom tendencijom spisa, prikazuje mnoge scene iz Agrikolina
ivota na isti veti nain kao i u Dijalogu. Politiki momenat dopunjuje kritika
Domitijanove vladavine, pa se panegirik mestimino pribliuje politikom
pamfletu. Daju se jo geografski i etnografski podaci o Britaniji. Ovi ekskursi,
mada brojni, podreeni su prikazivanju Agrikolira karaktera. Drugim reima, Takit
nije naglo skoio iz retoriara u istoriara, nego se postupno spremao za svoj
glavni poziv bez obzira na to da li je Dijalog prethodio ovoj monografiji ili ne.
Sledei korak u istome pravcu predstavlja Takitova monografija o starim
Germanima, sastavljena iste 98. godine n. e. Monografija je poznata pod
naslovom Germanija ili O poreklu i postojbini Germana (Germania ili De origine et
situ Germanorum). Kao i Agrikola i ovo delo ukazuje na sve vei znaaj
zapadnoevropskih plemena za sudbinu Rimske imperije. Germanija je nalik na
osamostaljen geografsko-etnografski ekskurs kakvi su bili uobiajeni u antikoj
istoriografiji, naroito helenistikoj. Ona je po svoj prilici i nastala tako to je Takit,
pripremajui se za rad na svojoj Istoriji, dao taj etnografski opis kao zasebnu
celinu, umesto da ga, slino Posejdoniju, Kajsaru, Salustiju ili Liviju, unese kao
ekskurs u veliko istorijsko delo. Germanija stoji pored velikih istorijskih dela
Tahitovih kao spis O Indiji () Grka Arijana pored Arijanove Povesti o
Aleksandru. U rimskoj knjievnosti 1. veka n. e. sline je spise sastavljao Seneka
Filosof. Za ovaj se spis Takit sluio verovatno najvie pisanim izvorima, naroito
Plinijevim istorijskim delom Ratovi u Germaniji, ali se to ne moe pouzdano
utvrditi jer su nam ti spisi izgubljeni, a Takit pominje samo Kajsara. Svakako je i
sam dobijao usmena obavetenja o Germaniji od putnika i rimskih oficira. Iz
podataka u koje moemo imati poverenja vidi se da je Takit strogo kritiki prilazio
svojim izvorima. U nainu izlaganja i kompoziciji Takit je ostao veran ablonu
uobiajenom u grko-rimskoj etnografskoj literaturi. Ali kroz objektivna
obavetenja i topiku etnografskih spisa probijaju i misli o rimskoj istoriji i odnosu
Rima prema varvarskim plemenima, bez gorine i onih tamnih boja koje e tako
snano obojiti velika dela ovoga istoriara. Zabrinut je senator Takit za sudbinu

Rima kome spolja i iznutra prete razne opasnosti. Iza mnogih njegovih rei kao
da stoji dobro poznata misao o starosti rimskog naroda i rimske drave, misao
o neminovnom usponu, cvetanju i padu jednog naroda. A tu je i okrutni ponos
rimski, kada Takit opisuje kako se meusobno ubijaju Germani padajui ne od
oruja i strela rimskih ve to je velianstvenije radi uivanja za oi rimske.
Tu je i uzvik pun straha: Nek traje i jaa, da bog da, u tim plemenima, ako ne
ljubav za nas, a ono svakako meusobna mrnja, kada nam, pod udarcima
sudbine koji Carstvo snalaze, i srea ne moe pruiti nita povoljnije od nesloge
meu neprijateljima. Ipak mora se priznati kada poredimo Rimljane i
varvarska plemena, nisu uvek i u svakome detalju Rimljani ocenjeni povoljnije. A,
to je jo vanije, kada povoljnije oceni izdrljivost ili neku drugu osobinu varvara
nasuprot iskvarenim Rimljanima, onda to u Takita nije uvek tek idealizacija i
romantiarski motiv kiniko-stoike dijatribe o zdravim i valjanim primitivcima,
nego esto plod stroge ocene i zrelog razmiljanja.
ISTORIJA I ANALI
243. Agrikola i Germanija, dela koja zdruuju istorijske i antropogeografske
studije i otkrivaju, pored Dijaloga, stilistiko i retorsko majstorstvo Takitovo,
njegovu vetinu u slikanju sredine i postavljanju scere, pokazuju velikog pisca u
sve jaoj svetlosti. I u potonjim, glavnim delima ovoga istoriara susreemo istu
meavinu karakteristinu za helenistiku istoriografiju. Ta se meavina javlja,
dodue, ve mnogo pre helenizma, donekle ve kod logografa i Oca istorije
Herodota koji prikazom silnog Krojsa i drugim pripovestima slinog tipa unosi u
svoje istorijsko delo i dramski elemenat, ali samo sa neznatnom traginom
notom. Posle dugog razvoja antike istoriografije dramski se elemenat i tragina
nota, kako smo videli, javljaju izrazito u monografijama Rimljanina Salustija,
kome se Takit iskreno divi. Ali tek Takitov originalni stil i osobena kompozicija
istorijskih scena ostvaruju ono savrenstvo koje uzalud traimo kod Takitovih
rimskih prethodnika od analista do Livija. Dva glavna dela Takitova, Anali i
Istorija, daju istoriju carskoga Rima od godine 14. n. e. do 96. n. e. u ukupno
trideset knjiga i pokazuju nam u potpunosti Takita kao istoriara i kao umetnika.
Takit je prvo nekako izmeu 100. i 110. g. n. e. sastavio delo pod naslovom
Istorija (Historiae) u kome se opisuju dogaaji od 69. do 96. g. n. e., dakle
razdoblje posle onoga koje e tek docnije opisati u Analima. Istorija govori ustvari
o razdoblju u kome je iveo sam Takit. Stoga i jeste velik gubitak to su
izgubljene ba one knjige dela u kojima je pisac i mogao i morao, obraujui
istoriju svoga vremena, dati sasvim samostalno svoj sud i svoj prikaz dogaaja,
od kojih je neke i sam pratio kao uesnik. Od Istorije su sauvane samo etiri
prve knjige i polovina pete s opisom godina 69. i 70. n. e., sukoba Galbe, Otona i
Vitelija oko vlasti i poetak vladavine Vespasijanove sa pohodom Titovim na
Jerusalim. Daje se pregledna slika graanskog rata i borbe oko prestola sa nizom
likova intriganata velike ambicije i vladara sitnih i beznaajnih sposobnosti. Takvo
je bilo nesumnjivo celo delo posveeno dobu tekih trzavica i sukoba u kome
jedan jedini vladar, Vespasijan, predstavlja kakav takav boljitak i napredak.
Potpunije je ouvano poslednje i najzrelije delo Takitovo Anali (Annales). Zapoeti
po svoj prilici oko 105. n. e. Anali obuhvataju vreme od Augustove smrti godine
14. n. e. do poetka godine 69. n. e. Kao i Istorija, iji naslov ne belee rukopisi, i
ovo delo Takitovo nosi ime Anali (Letopisi) samo po konvenciji. Najbolja
rukopisna tradicija pokazuje nam da je pravi naslov dela po svoj prilici glasio Od

smrti boanskog Augusta (Ab excessu divi Augusti). Znamo za esnaest knjiga.
Sauvane su knjige od 14, poetak 5., pa 6. i knjige od 1116. U sauvanim
knjigama data je vladavina Tiberijeva gotovo do kraja, potom Klaudijeva od
godine 47. n. e. nadalje i Neronova do godine 66. n. e. uoi Neronove smrti.
Ve u nesumnjivo ranijim delima, Ajrikoli i Germaniji, morao je Takit da pokae
svoje istraivake sposobnosti, a jo vie glavnu vrlinu istoriara da oceni
linosti i odmeri dogaaje. Ali tek u Istoriji i Analima, za koje kae da e ih pisati
bez ogorenja i pristrasnosti (sine ira et studio), dolaze do punog izraza njegova
istraivaka otroumnost i njegova umetnika originalnost. Izvori Takitovi malo su
nam poznati. Dela su bila namenjena irem krugu obrazovanih italaca, a ne
samo istoriaru-specijalisti, pa sam Takit vrlo oskudno i neodreeno govori o
svojim izvorima, kao to je to uglavnom i bio obiaj u antici. Tako pitanje izvora
Istorije i Anala ostaje za nas nereivo, bar u smislu detaljnijeg poznavanja dela i
dokumenata kojima se Takit sluio. Jer gotovo sva istorijska dela i redom sva
dokumenta toga razdoblja izgubljena su nam. Sam Takit pominje memoare
Vipstana Mesale, koji se kao lice javlja u Takitovu Dijalogu o besednicima, a
uestvovao je u vojnim operacijama godine 69. n. e., zatim Plinija Starijeg, zapise
(commentarii) Agripine, ene Klaudijeve i majke Neronove, besede Tiberijeve i
slubeni dnevnik (acta diurna). Pominje dalje Kluvija Rufa (konzul pre 41. n. e.),
ija je istorija svakako obuhvatala Neronovu vladavinu, kao i ona Fabija Rustika,
koju je Takit takoe koristio. Zatim pominje jo Plinija Mlaeg, memoare Domitija
Korbulona (konzul 46. n. e.) i senatske protokole (acta senatus).
Kako se ve na osnovu ovih pouzdanih obavetenja samoga pisca vidi, koristio je
ne samo istorijsku i memoarsku knjievnost ve i dokumenta koja su davala
podatke iz prve ruke. Njima treba dodati, kada je re o novijoj istoriji, i Takitova
lina saznanja i iskustva. Mogao je, ukoliko nije sam pratio novije dogaaje
opisane u Istoriji, da se obavetava i kod uesnika i oevidaca koje je kao lan
senatorske aristokratije lino poznavao. Stajali su mu na raspolaganju raznovrsni
i bogati izvori, od arhiva do strunih monografija. Jedno se moe sa prilino
verovatnoe tvrditi: i pri radu na poslednjim knjigama Anala Takit nije sledio
samo jedan izvor, kako i u novije vreme jo misle neki strunjaci. Ovaj je senator
paljivo prouavao arhivski materijal, skupljao i proveravao obavetenja, kako se
to moe jasno videti iz samoga dela u kome nalazimo ceo niz preciznih izvetaja
o toku senatskih sednica, o dostojanstvenicima i njihovu kolovanju, o
aristokratskim porodicama i njihovoj istoriji.
TAKIT PREMA RIMSKIM ANALISTIMA
244. Pitanje o nainu kako Takit koristi svoje izvore, o verodostojnosti njegove
istorije, nerazdruivo je vezano za pitanje o umetnikom karakteru njegove
istoriografije, kao i za njegova politika ubeenja i socijalni poloaj. Bilo je tako i
kod Salustija koji je kao umetnik, politiar i istoriar jedini Takitov rimski
prethodnik u pravome smislu rei. Takitovo delo je najvii domet analistike
carskoga perioda. Knjievno-istorijski dela tih analista nastavljaju republikansku
analistiku i ne nalaze novi oblik, pogodniji za prikazivanje sloenog istorijskog
razvoja. Princip analistikog prikazivanja dogaaja iz godine u godinu zadrao je
pored svih njegovih oiglednih nedostataka i Takit u oba svoja dela. U
Analima za svaku godinu materijal mahom deli u dve grupe, jednu koja se odnosi
na vladara i njegove provincije, drugu koja se odnosi na Senat i senatske
provincije. Ali ponekad, radi vee preglednosti i iz umetnikih razloga, Takit

prenebregava analistiki red izlaganja i govori na istome mestu o dogaajima

raznih godina. Vidi se jasno: tesni su bili analistiki okviri Takitu, iji je cilj da bolje
osvetli i protumai dogaaje, da ih ivlje i plastinije prikae. Duh Takitove
istoriografije dublji je i ozbiljniji od onoga koji vlada proseno u antikoj
istoriografiji, naroito u delima analista koji dogaaje sitne i krupne, belee kako
nailaze hronolokim redom, bez obzira imali oni meusobno neku vezu ili ne.
Teko je sasvim pouzdano odrediti ne samo odnos istoriara ve i odnos
umetnika Takita prema izgubljenim analistima carskog doba. Treba imati na umu
da je u Takitovo vreme preuzimanje ne samo istorijskih podataka ve i umetniki
oblikovanih odseka iz dela raznih prethodnika bio sasvim uobiajen knjievni
postupak. Tako se moe pretpostaviti da je i Takit mestimino preuzimao
umetniki uspele prikaze iz dela svojih prethodnika, razume se prenosei ih u
svoj originalni i osobeni stil. Pitanje u kojoj se meri ovim postupkom sluio od
manjeg je znaaja. Presudno je kako Takit komponuje velike celine svoga dela
imajui na umu celokupni tok rimske istorije, njen smisao i njen znaaj, onako
kako ga je on kao istoriar, senator i aristokrata video. Takit sledi svoje izvore, ali
onde gde oni dogaaje objanjavaju neposrednim, najbliim uzrocima, ili samo
povodima, tu ih Takit naputa i trai neko dublje objanjenje. To moemo utvrditi
na osnovu poreenja sa sauvanim delima grkih i rimskih istoriara koji su se,
kao Plutarh, Svetonije i Dion, sluili delima izgubljenih rimskih analista. Analistika
carskog doba jo je istoriografija usko vezana za grad Rim. Belee se, kao u
zvaninim dokumentima, najsitniji detalji iz ivota Rima, dok se istorija provincija,
sve znaajnija u ivotu carstva, zanemaruje. Taj stav nije napustio ni dalekovidi
Takit, rimski gospodin i senator. Ali takav mu se stav i ne moe upisati u greh jer
Takit nije pisao, nije hteo a jedva da bi i mogao bez prethodnika da pie
ekonomsku istoriju Rimskog carstva. A ba u prvome redu za tu ekonomsku
istoriju, i preteno za nju, provincije su u Takitovo vreme imale sve vei znaaj. To
je, razume se, uslovljavalo i promene u politici carskog grada Rima, kako se
jasnije vidi naroito posle Trajana. Ali antiki Rim nije znao za istoriju koja bi
polazila od tih ekonomskih momenata. Takit, rimski gospodin i senator, pisao je
drei se analistikih okvira politiku istoriju na nain kao to su to inili Tukidid i
Salustije, a sredite politike Rimskog carstva bio je i u njegovo vreme jo grad
Rim, jedina prestonica Imperije. Iz tog centra, preko careva, dvora, aristokratskih
rukovodilaca i novopridolih skorojevia, bogatih carskih inovnika i prijatelja,
Takit gleda na istoriju Carstva, gleda je sa svojih senatorskih pozicija i uobliava
sveano i patetino, tragino i mrano u duhu tog aristokratskog gledanja. Takit
zna dobro, i ini se da je to iz godine u godinu, iz dela u delo sve tee i bolnije
oseao, da u vreme kada sam pie, istoriar vie ne moe pisati, niti besednik
besediti o dravnim poslovima onako kako je mogao u doba republike.
TAKITOV POLITIKI STAV
245. Ispitivai se svi ne slau kada valja odrediti politiki stav ovog senatora iji
nam je ivot tako slabo poznat. Uglavnom se sukobljavaju tri teze. Prema
jednom, prilino usamljenom shvatanju nema ba nikakvih promena u Takitovu
politikom stavu, stavu aristokrate koji se ne povlai iz javne slube u kojoj se
povinuje vladarevoj politici, ali sa lanovima svoga stalea deli pritajenu osudu
vladarske despotije i autokratije. Drugo je shvatanje da je Takit prvobitno bio
potpuno privren principatu da bi se tek vremenom preobratio u republikanca, a
tree da se nisu promenili opozicioni stav i republikanstvo Takitovo, ve samo

njegovo raspoloenje. Prema ovom poslednjem shvatanju u sreditu Takitove

panje manje je pitanje o odnosu principata i republikanskog ureenja, koliko
odnos ovih ureenja prema sloenom pojmu rimskog ojstva i morala (virtus), tj.
pitanje u kome se dravnom ureenju taj ideal moe potpunije ostvariti. Promene
Takitova raspoloenja ipak su dovoljno oigledne u njegovu delu, da se prva teza
o nepromenljivosti Takitova stava ne moe lako braniti. Druga i trea teza imaju
mnogo realniju podlogu, ali druga polazi preterano od shvatanja o nekoj
prvobitnoj vatrenoj privrenosti Takita principatu i potonjoj korenitoj promeni, a
trea isticanjem moralistikog stava i pitanja ostvarivanja tzv. virtus donekle
zanemaruje konkretnu, drutveno-politiku pozadinu razmiljanja i raspoloenja
aristokrate Takita. Treba imati stalno na umu da je senatorska aristokratija,
povinujui se i prilagoavajui uslovima principata, teorijski i knjiki dalje
negovala republikanske misli dajui tako oduka svome nezadovoljstvu zbog
izgubljene moi. Za takav stav nalazila je ova prilino mlaka opozicija zgodan
izraz u stoikoj filosofiji, pa ponekad i u nekoj stoikoj stilizaciji ivota, koja se
preplitala sa slikom starorimskog ojstva i morala. Desetkovana i progonjena za
vreme Flavijevaca, naroito pod Domitijanom, ta je aristokratija pri dolasku Nerve
i Trajana osetila olakanje i ponadala se obnovi svoje politike uloge i
vaspostavljanju kakve-takve senatske vlasti. Stoga je razumljivo zato je godine
98. n. e. Takit u Agrikoli mogao da se nada uspenom spoju slobode (libertas) i
principata (principatus) pod vladavinom Nerve i Trajana, i to u onome duhu kako
je to propovedao i krug oko Plinija Mlaeg bliskog Trajanu. Treba se sada setiti i
navedenog mesta iz Takitova Dijaloga gde Materno kao aristokrata istie i
problematinu prirodu odvie velikih republikanskih sloboda da bi se razumela i
potonja razmiljanja Takitova o istoj temi, prvo u Istoriji gde se njegove refleksije
zadravaju jo samo na nekom prividu slobode (loco libertatis) pod principatom
da bi najzad u Analima pesimistiki napustio i tu mogunost izmirenja sa
monarhijom. Ovo pokazuje da nikada nije bio oduevljeni pristalica principata, da
je uvek bio na pozicijama senatorske aristokratske opozicije i da je i on, kao i
veina ostalih aristokrata i senatora, ubrzo uvideo da formalno obnavljanje
senatskih prava ne znai i stvarno obnavljanje senatske moi.
Uporedo sa ovim promenama Takitova raspoloenja koje sve potpunije naginje
pesimizmu idu i laka kolebanja u Takitovu shvatanju slobode i njegovu
ocenjivanju rimske politike istorije i situacije. Drutveni poloaj i poreklo
objanjavaju njegovo zaziranje od prevelike republikanske slobode, koju i ne
smatra slobodom (libertas) ve bezakonjem (licentia). Za tu su slobodu smatra
Takit vezani graanski nemiri. Ali njegov drutveni poloaj i poreklo
objanjavaju isto tako i Takitovo sve potpunije izjednaavanje principata sa
ropstvom. Ta antonimija parova sloboda-nemiri i principat-ropstvo (libertas
discordia : principatus servitus), to sve potpunije ubeenje da se ideal
senatorsko-republikanske slobode i teorijski za nju vezane starorimske moralnosti
vie ne mogu ostvariti u novim rimskim prilikama a da ne povuku za sobom
nemire, sukobe, graanske ratove, rasulo izvor je one tragike Takitova
gledanja na rimsku istoriju koja je nala tako savren umetniki izraz u Takitovu
velikom istorijskom delu. Dolazimo do onoga to je, kako je ve reeno,
najvanije za Takitovo stvaranje. Dolazimo do umetnike kompozicije i stilizacije
celine koja, iako sva izgraena od tehnikih i formalnih elemenata, izrasta iz
samog sredita Takitova oseanja i ivota, pa tako nastaje mono umetniko delo
koje pored, ili bolje reeno sa svim svojim istorijskim uslovljenostima i

nedostacima to ih rado neistorijski posmatraju i kude moderni istoriari, otkriva

u nervoznim i briljantnim potezima jednu veliku epohu rimske istorije i umetniki
istinito prikazuje stanje koje je u 1. veku n. e. vladalo u prestonici Carstva i
raspoloenje republikanske aristokratije rimske.
DRAMSKA KOMPOZICIJA I TRAGINA NOTA
246. Na osnovu onoga to nam je poznato iz pisaca koji su se kao Plutarh,
Svetonije i Dion sluili izgubljenim delima rimskih analista moemo pouzdano
tvrditi da je umetnika kompozicija i tragina nota Takitova zaista Takitov
sopstveni prilog rimskoj analistici i istoriografiji. Posle svega to je reeno o
izvorima Takitova pesimizma i njegovih pogleda na tok rimske istorije to je i
razumljivo. Ne umanjuje vrednost te konstatacije i Takitove umetnike
originalnosti ni injenica da je knjievno-istorijski taj Takitov prilog bio uslovljen i
grkom istoriografijom odnosno knjievnom teorijom, koja je nala odjek i u
Takitovu Rimu. Odjek peripatetnkih teorijskih stavova nalazimo u delu retora
Kvintilijana koji kazuje da je istorija najblia pesnicima, neka vrsta pesme u prozi.
Ve smo pomenuli vezu koja je u Rimu od starine postojala izmeu pesnitva i
istorije, ne samo u epici ve i u drami (praetexta), kao i injenicu da je istorijske
drame pisao Materno poto se povukao od politikog besednitva, kome nije bilo
pravog mesta pod monarhijom. Ali bez obzira na ovu osobenost rimsku, na grkoj
strani, sa koje Kvintilijan preuzima svoje stavove o istoriografiji, nalazimo niz
uputstava kako treba pisati istoriju i ta uputstva pokazuju nam da je Taknt
znalaki ostvarivao teoriju helenistike umetnike istoriografije. itamo tako kod
Grka Plutarha da je najbolji istoriar onaj koji prianje kao neku sliku oivi
dinaminim likovima. Znamo na osnovu veeg broja izvora i podataka, da su se
ovakvih stavova grki istoriari zaista drali. Traili su uzbudljive scene i dramske
efekte. Helenistiko doba davalo je istorije pune peripetija i efektnih scena.
Rimskim je piscima preporuivao ve Kikeron ovaj postupak, naroito kod
sastavljanja istorijskih monografija. Govorei o tome Kikeron kazuje da pisce
analistiki redosled sputava kao da se radi o kalendarskom nabrajanju, da esto
istaknute linosti i dogaaji neizvesna ishoda bude kod italaca i divljenje i
napregnuto iekivanje, radost i tugu, nadu i strah, a ako se zavre smru
dostojnom uspomene dua se od tog itanja ispuni najslaim uivanjem.
Takitove carske tragedije, date naroito impresivno u Analima, zaista
odgovaraju svim ovim zahtevima, pa i peripatetikoj teoriji o traginom, jer Takit
ispunjava i Aristotelov zahtev da junaci tragedija moraju biti visokog roda i
pripadati starim, uglednim porodicama, ije katastrofe deluju daleko impresivnije
no pad nekog skorojevia. To vai svakako naroito za aristokratsku publiku u
ijem je duhu pisao Takit. A takve su linosti Tiberije, Germanik, Neron, Seneka,
Oktavija, Mesalina Agripina.
Traena i smiljena je dramatika Takitove umetnosti, puna psihologije posveene
pojedincu, ali ponekad i masi, puna neumorna pokreta i estokih scena. Evo kako
Takit opisuje jednu uzbunu na dvoru, nekoliko sedmica posle krvavog dolaska
Otonova na presto. Vidimo da je na poslu istoriar i umetnik. Istoriar se o ovoj
uzbuni, koja nije imala nikakva stvarnog znaaja ili posledice za tok istorije,
obavetava po dunosti svoga istraivakog poziva, a umetnik je u tom istorijski
nevanom detalju uoio priliku za psiholoki prikaz i pretorijanske garde, koja je
podizala ili obarala vladare, i senatora, i, naroito, samoga Otona, krtoga starca
koji nije bio nikakav politiar, ali je lino umeo da pokae hrabrost. Ceo opis pun

je pokreta i dramatike. Prikazuje se saeto razvoj dogaaja, daje se iva slika

nemirne gomile i psiholoki portret vladara:
Oton naredi da se pozove u Rim sedamnaesta kohorta iz kolonije Ostije. Njeno
naoruanje bi povereno pretorijanskom tribunu Variju Krispinu. Da bi nesmetano i
na miru izvrio nalog dok tabor miruje, ovaj naredi da se, im padne no,
doteraju kola kohorti pred otvorena skladita oruja i tamo natovare. Odabrani
as se uini sumnjiv, pobuda ispade zloin, die se uzbuna zbog elje da radi u
tiini, prizor oruja, ljudi pripiti, ele da ga se domognu. Razjareni vojnici, uasna
dreka, optube: izdaja krivi su tribuni, krivi su kenturioni; naoruavaju robove
senatora da svrgnu Otona neki nesvesno, zamagljeni vinom, nevaljalci
prilika za pljaku, gomila kao gomila: biva guve, nereda, naruava se mir; ak i
poslunost disciplinovanih vojnika odnese no. Neki tribun pokua da se
suprotstavi. Sravnie ga, sasekoe na komade tako i najstroe tribune. Jagma
za orujem, isukani maevi, na konje pa juri u grad, pravo na palatu.
Oton na gozbi. Krem Rima, mukarci i ene. Preplaeni, ne znaju da li je ovaj
bes vojske nesporazum, sluaj ili lukavstvo carevo. Svi se pitaju ta je opasnije
da ostanu i dozvole da ih uhvate, da pobegnu? as su tobo mirni, reeni da
ekaju, as pokuavaju kad strah nadvlada da proitaju neto sa lica
Otonova. I kao uvek kad uznemireni duhovi ponu da podozrevaju Otonov
strah prenese se na druge. Kritina situacija po Senat, i sam u opasnosti ovo
drugo pre, pouri da poalje zapovednike garde da stiaju gnev vojnika, a svi
gosti smesta kuama. Nasta trka, predstavnici vlasti bacaju desno levo oznake
ina, dri bei od pratnje, robova da im se ne prikae, starci, ene, kroz grad,
kud koji u svim pravcima, ko kuama, ko tamo ko onamo, veina pod krov
nekom prijatelju, lutaju, trae sklonite kod nekog od poniznih i najneuglednijih
klijenata.
Juri ne bi odbijen ni pred vratima Palatija. Provale u gozbenu dvoranu, trae
Otona; tribun Julije Martijal i prefekt legije Vitelije Saturnion na njih: ranie ih.
Zveket oruja, pretnje kenturionima, tribunima, ak celome Senatu. Prvo
zaslepljeni ludim strahom, sad sasvim pomahnitavi, pa ne mogavi da oznae
neko odreeno lice kao rtvu svog besa, zahtevaju da ga iskale na sve prisutne.
Pokolj, Oton ode sve dostojanstvo s jastuka trpeze preklinje, plae, nekako
ih najzad smiri. Vratie se u tabor nimalo nevini i bezopasni. Sutradan kao
osvojen grad: zatvorene kue, retki prolaznici, utuena lica; vojnici oborenih
glava: nije kajanje pre nezadovoljstvo. Onda govori, svakoj eti ponaosob,
zapovednici garde Likinije Prokul i Plotije Firmo svaki na svoj nain, jedan
blae, drugi otrije. I jedan i drugi govor na kraju isto: obeanje da e se svakom
vojniku isplatiti 5000 sestertija. Sada se i Oton usudi pred tabor. Opkolie ga
tribuni i kenturioni. Pobacali sva obeleja dostojanstva, mole da ih otpusti i da im
oprosti ivot. Meu vojnicima zavist, izigravaju skruenost, trae sami kaznu za
zaetnike pobune.
Septuman decumam cohortem e colonia Ostiensi in urbem acciri Otho iusserat;
armandae eius cura Vario Crispino tribuno e pretorianis data. Is quo magis
vacuus quietis castris iussa exsequeretur, vehicula cohortis incipiente nocte
onerari aperto armamentario iubet. Tempus in suscipionem, causa in crimen,
adfectatio quietis in tumultum evaluit, et visa inter temulentos arma cupidinem
sui movere. Fremit miles et tribunos centurionesque proditionis arguit, tamquam
familiae senatorum ad perniciem Othonis armarentur, pars ignari et vino graves,
pessimus quisque in occasionem praedarum, vulgus, ut mos est, cuiuscumque

motus novi cupidum; et obsequia meliorum nox abstulerat. Resistentem seditioni

tribunum et severissimos centurionum obtruncant; rapta arma, nudati gladii;
insidentes equis urbem ac Palatium petunt.
Erat Othoni celebre convivium primoribus feminis virisque; qui trepidi, fortuitusne
militum furor an dolus imperatoris, manere ac deprehendi an fugere et dispergi
periculosius foret, modo constantiam simulare, modo formidine detegi, simul
Othonis vultum intueri; utque evenit inclinatis ad suspicionem mentibus, cum
timeret Otho, timebatur. Sed haud secus discrimine senatus quam suo territus et
praefectos praetorii ad mitigandas militum iras statim miserat et abire propere
omnes e convivio iussit. Tum vero passim magistratus proiectis insignibus, vitata
comitum et servorum frequentia, senes feminaeque per tenebras diversa urbis
itinera, rari domos plurimi amicorum tecta et, ut cuique humillimus cliens,
incertas latebras petivere.
Militum impetus ne foribus quidem Palati coercitus, quo minus convivium
inrumperent, ostendi sibi Othonem expostulantes, vulnerato Iulio Martiale tribuno
et Vitellio Saturnino praefecto legionis, dum ruentibus obsistunt. Undique arma
et minae, modo in centuriones tribunosque, modo in senatum universum,
lymphatis caeco pavore animis, et quia neminem unum destinare irae poterant,
licentiam in omnes poscentibus, donec Otho contra decus imperii toro insistens
precibus et lacrimis aegre cohibuit, redieruntque in castra inviti neque
innocentes. Postera die velut capta urbe clausae domus, rarus per vias populus,
maesta plebs; deiecti in terram militum vultus ac plus tristitiae quam
penitentiae. Manipulatim adlocuti sunt Licinius Proculus et Plotius Firmus
praefecti, ex suo quisque ingenio mitius aut horridius. Finis sermonis in eo, ut
quina milia nummum singulis militibus numerarentur; tum Otho ingredi castra
ausus. Atque illum tribuni centurionesque circumsistunt, abiectis militiae
insignibus otium et salutem flagitantes. Sensit invidiam miles et compositus in
obsequium auctores seditionis ad supplicium ultro postulabant.
Pripovedaku vetinu, iv i dinamian prikaz dogaaja daju gotovo sve stranice
Takitova dela podjednako majstorski. Istoriar e gdegde posumnjati ne toliko u
Takitovu istinoljubivost koliko u verodostojnost njegovih izvora. esto, dodue,
kritiari trae doslednost i logiku ne samo u izvetajima Takita ili njegovih
informatora ve i u postupcima opisanih linosti i ak onih tako malo
uravnoteenih i doslednih kao to je bio Neron. Moda zaista u prianju o ubistvu
Agripine koje je organizovao njen sin Neron udesivi da se na moru njena laa
razvali ima nekih kontradikcija i neverovatnosti. Ali meu takve ne moraju se
ipak svrstati nedoslednosti u postupcima Nerona koji, uostalom, u svome nedelu
nije morao da vodi rauna o ekspertizi kriminalistikih strunjaka i da tei za
savrenim zloinom. A jedno je pouzdano verodostojno u Takita slika
Neronova karaktera, licemerne atmosfere pune Dvorskih intriga, uurbane
poslunosti Neronovih slubenika i prestravljenog povlaenja Agripinine pratnje.
Evo zavrnog odseka toga majstorskog opisa:
Bila je divna zvezdana no. More je bilo mirno, kao da su se i sami bogovi
postarali da se zloin to lake otkrije. Na lai s Agripinom bile su jo dve linosti
koje je ona volela: jedno je bio Kreperije Gal, a drugo Aceronija. Gal se nalazio
blizu krme, a Aceronija je sedela ispod nogu carice, koja je lekarila i radosno joj
priala kako se Neron pokajao i kako se s majkom pomirio. Laa nije bila daleko
odmakla, kad odjednom, na dati znak, otpoe da se rui krov, na koji je bilo
natovareno mnogo olova. Krov pritisne Gala i on na mestu pogine, a Agripina i

Aceronija ostanu ive, jer ih je odbranila ograda od naslonjae na kojoj je

Agripina leala. Meutim, kao za pakost, laa se nije raspala, i sada nastane
najvea zabuna, naroito stoga to su oni koji nisu znali u emu je stvar kvarili
raun zaverenicima. Onda ovi pokuaju da nagnu veslima lau na jednu stranu i
da je tako prevrnu, ali dok su se oni tako dogovarali, i dok su im drugi smetali,
laa se, istina, prevrne, ali blago i bez velikog potresa. Aceronija uini glupost:
hotei da se spase, vikala je da je ona Agripina, careva majka, i molila je da je
spasu. I tako je oni umlate, motkama i veslima, i ime su ve stigli. A Agripina je
utala, pa je nisu poznali. Ona potrai spasa u plivanju, pa je posle prihvate i neki
amci i tako sreno doe u svoju vilu. Dobila je samo jednu laku ranu u rame.
Tu je imala vremena da o svemu razmisli. Bilo joj je jasno da je Neronova
ljubaznost bila u stvari samo prevara, i videla je ta je bio pravi razlog za onako
sjajan doek. Katastrofa se desila blizu obale; vetrova nije bilo, laa nije nasela
na stenu nego je poela da se rui ozgo, onako kao kakva graevina na suvu. Pa
onda joj doe na pamet i Aceronijina pogibija i njena roena rana. Razmiljajui o
svemu tome, uvidela je da joj je jedini spas, ako se za sve ini neveta. I tako
poalje osloboenika Agerinada da javi Neronu kako je neka je hvala bogovima
i njegovoj srei spasena iz velike opasnosti, i da ga zamoli da je za sada ne
poseuje (premda je uverena da je zabrinut i da bi je rado video) jer joj je
potreban odmor. Meutim je Neronu podnesen izvetaj o celom dogaaju. Kazano
mu je da je Agripina dobila samo laku ranu, ali da je jasno videla u emu je stvar
i ko je sve to udesio. U tom doe Agripinin glasnik Agerinad. Neron se sad rei da
Agripini stvori krivicu, pa glasniku, dok mu je ovaj itao poruku, baci ma pod
noge i onda ga, bajagi, uhvati na delu i naredi da ga okuju. Raun mu je bio
ovakav: ako Agripina pogine, svaki e rei da je sama sebi zadala smrt, kad je
uhvaena u pokuaju da ubije cara.
Vest o nesrenom sluaju rairila se brzo i ceo svet pojuri na obalu. Jedni su
pojurili na nasip, drugi su utrali u amce, neki su opet zagazili ili zaplivali u
more. Nije bilo kraja vajkanjima, molitvama, neodreenim pitanjima i
neodreenim odgovorima. Navalio je grdan svet s buktinjama, i kad su uli da je
Agripina spasena, spremili su se ve da pou na estitanje. Ali se tada pojavie
naoruani vojnici i svetina se rasturi. Aniket opkoli vojnicima Agripininu vilu, razbi
kapiju, rastera robove i doe do spavae sobe cariine. U spavaoj sobi bila je
slaba svetlost i samo jedna robinja. Agripina je bila vrlo uznemirena to nema
nikakvih vesti od Nerona, a ni Agerinad se nije vraao. Tada se ukloni i ona jedina
robinja. Agripina joj ree: Zar me i ti ostavlja? i u tome trenutku ugleda
Aniketa kako ulazi s kapetanom lae, Herkulejem i kapetanom Obaritom. Oni
opkole cariinu postelju i prvi je kapetan lae udari tapom. Kad je zatim kapetan
izvadio ma da je probode, ona mu pokaza rukom svoj trbuh i ree: Ovde udri.
Oni joj zadadoe mnoge rane i ubie je.
Agripina je spaljena iste noi, na odru koji je nainjen od jednog stola iz
trpezarije. Pogreb je bio prost, i dok je Neron iveo, niti je nasut ni ograen grob.
Tek docnije nainili su joj njeni robovi skromnu grobnicu.
Noctem sideribus illustrem et placido mari quietam, quasi convincendum ad
scelus, dii praebuere. Nec multum erat progressa navis, duobus e numero
familiarium Agrippinam comitantibus, ex quis Crepereius Gallus haud procul
gubernaculis astabat. Acerronia super pedes cubitantis reclinis paenitentiam filii
et recuperatam matris gratiam per gaudium memorabat, cum dato signo ruere
tectum loci multo plumbo grave; pressusque Crepereius et statim exanimatus

est: Agrippina et Acerronia eminentibus lecti parietibus ac forte validioribus,

quam ut oneri cederent, protectae sunt. Nec dissolutio navigii sequebatur,
turbatis omnibus, et quod plerique ignari etiam conscios impediabant. Visum
dehinc remigibus unum in latus inclinare atque ita navem submergere. Sed
neque ipsis promptus in rem subitam consensus, et alii contra nitentes dedere
facultatem lenioris in mare iactus. Verum Acerronia, inprudentia dum se
Agrippinam esse, utque subveniretur matri principis, clamitat, contis et remis et,
quae fors obtulerat, navalibus telis conficitur. Agrippina silens, eoque minus
agnita, unum tamen vulnus umero excepit: nando deinde occursu lenunculorum
Lucrinum in lacum vecta, villae suae infertur.
Illic reputans ideo se fallacibus litteris accitam et honore praecipuo habitam
quodque litus iuxta non ventis acta, non saxis inpulsa navis summa sui parte
velut terrestre machinamentum concidisset; observans etiam Acerroniae necem,
simul suum vulnus aspiciens, solum insidiarum remedium esse, si non
itellegerentur; misitque libertum Agermum, qui nuntiaret filio benignitate deum
et fortuna eius evasisse gravem casum; orare, ut quamvis periculo matris
exterritus visendi curam differret; sibi ad praesens quiete opus... At Neroni
nuntios patrati facinoris opperienti affertur evasisse ictu levi sauciam et hactenus
adito discrimine, ne auctor dubitaretur... Ipse audito venisse missu Agrippinae
nuntium Agermum scaenam ultro criminis parat, gladiumque, dum mandata
perfert, abicit inter pedes eius, tum quasi deprehenso vincla inici iubet, ut
exitium principis molitam matrem et pudore deprehensi sceleris sponte mortem
sumpsisse confingeret.
Interim vulgato Agrippinae periculo, quasi casu evenisset, ut quisque acceperat,
decurrere ad litus. Hi molium obiectus, hi proximas scaphas scandere; alii,
quantum corpus sinebat, vadere in mare; quidam manus protendere; questibus
votis, clamore diversa rogitantium aut incerta respondentium omnis ora
compleri; adfluere ingens multitudo cum luminibus, atque ubi incolumem esse
pernotuit, ut ad gratandum sese expedire, donec aspectu armati et minitantis
agminis deiecti sunt. Anicetus villam statione circumdat refractaque ianua obvios
servorum abripit, donec ad fores cubiculi veniret; cui pauci adstabant, ceteris
terrore inrumpentium exterritis. Cubiculo modicum lumen inerat et ancillarum
una, magis ac magis anxia Agrippina, quod nemo a filio ac ne Agermus quidem:
aliam fore laetae rei faciem, nunc solitudinem ac repentinos strepitus et extremi
mali indicia. Abeunte dehinc ancilla Tu quoque me deseris"? prolocuta, respicit
Anicetum trierarcho Herculeio et Obarito, centurione classiario, comitatum...
Circumsistunt lectum percussores, et prior trierarchus fusti caput eius adfixit. Iam
in mortem centurioni ferrum destringenti protendens uterum, Ventrem feri
exclamavit; multisque vulneribus confecta est...
Cremata est nocte eadem, convivali lecto et exequiis vilibus; neque, dum Nero
rerum potiebatur, congesta aut clausa humus. Mox domesticorum cura levem
tumulum accepit...
TAKITOVA ORIGINALNOST
247. U skladu s teorijom o bliskosti istoriografije i pesnitva je i Takitov jezik,
naroito u izboru rei i nainu njihove upotrebe. Taj jezik ima mahom izrazito
pesniku boju (color poeticus) kako je to bio obiaj i u besednitvu Takitova
vremena. Klasinu re Takit rado zamenjuje arhainom koja sea na Najvija,
Enija, Lukretija, a esta upotreba prostog glagolskog oblika u znaenju sloenoga

(simplex pro composito) ukazuje na pesnike uzore koji su taj postupak negovali
bilo kao arhaizam, bilo sa metrikih razloga. U istom pravcu upuuju i
reminiscencije na Vergilijeve izraze, zatim grecizmi svojstveni pesnikoj dikciji.
Nije monoton Takitov stil, jer monotoniju Takit izbegava nijansiranjem (varietas
coloris) i upotrebom neobino bogatog renika, punog sinonima. Vetina Takitova
u izbegavanju monotonije ogleda se ak i u sitnim, za istoriara i naroito za
analistu neizbeno uestalim detaljima, kao to je neprestano odreivanje
vremena radnje. Naroito lepo se ta vetina vidi kod ponovnih opisa raznih
umiranja i raznih vrsta samoubistava kojih je puna ova istorija. Sam Takit kazuje
da nie okrutne naredbe, neprekidne optube, varljiva prijateljstva, propasti
nevinih i sve podjednake uzroke smrti, neizbeno sline i zamorno monotone.
Mrana slika jednog vremena u kome je doista bilo mnogo strahota, mranija
nego to bi trebalo da bude kazuju istoriari novijeg vremena. Razlog je
oigledan: tu istoriju pie senator Takit i svu panju poklanja krvavim dinastikim
borbama oko rimskog prestolja. Odatle i iz njegova senatorskog shvatanja rimske
istorije, iz pomenute antinomije parova sloboda nemiri i principat ropstvo
moe se razumeti zato je odabrao i tako originalno usavrio ba ovakav
patetini i dramski nain umetnikog kazivanja, blizak pesnitvu i njegovu poletu.
Usavrio ga je i otelovio kao veliki i individualni umetnik u materiji latinskog
jezika, pa je stoga njegov stil i neprevodiv. Ipak se i u prevodima moe osetiti
neki odjek Takitove umetnosti. Evo jednog karakteristinog mesta iz uvoda
Istorije:
Hou da opiem vreme bogato nesreama, puno groznih bitaka, nesloga i buna,
u koje je i mir bio ispunjen uasom. etiri cara pala od maa, tri graanska rata,
mnogo spoljnih ratova, a esto i jedni i drugi u isto vreme, uspesi na istoku,
porazi na zapadu, Ilirik uznemiren, Galije se kolebaju, Britanija najpre pokorena
pa onda ostavljena; Sarmati i Suevi pobunjeni protivu nas; Dakija se proslavlja
naim i svojim porazima; i Parti gotovo naterani da se late oruja pod nekakvim
lanim Neronom; a posle Italija oaloena novim nesreama ili nesreama koje
se ponovo javljaju posle itavog niza vekova; varoi progutane ili zasute na tako
plodnoj obali Kampanije; Rim rastuen poarima koji mu gutaju najstarija
svetilita; i sam Kapitol spaljen rukom graana; vera profanisana; skandalozna
brakolomstva; more prekriljeno prognanicima; stene obojene krvlju; u Rimu jo
groznije svireposti: plemstvo, bogatstvo, poasti, ak i samo odbijanje poasti
zloin, a za vrline nagrada sigurna smrt; delatori, ije su nagrade bile isto tako
mrske kao i zloini, dele izmeu sebe kao plen, jedni svetenike inove i
konsulate, drugi zvanja prokuratora i mo na dvoru, ruei sve od straha ili iz
mrnje; robovi podmieni protiv gospodara, osloboenici protiv patrona, najzad
oni koji nisu imali neprijatelja slomljeni zahvaljujui prijateljima.
Opus adgredior opimum casibus, atrox proeliis, discors seditionibus, ipsa etiam
pace saevum: quattuor principes ferro interempti; trina bella civilia, plura externa
ac plerumque permixta; prosperae in Oriente, adversae in Occidente res;
turbatum Illyricum, Galliae nutantes, perdomita Britannia et statim omissa;
coortae in nos Sarmatarum gentes, nobilitatus cladibus mutuis Dacus, mota
prope etiam Parthorum arma falsi Neronis ludibrio. lam vero Italia novis cladibus
vel post longam saeculorum seriem repetitis adflicta: haustae aut obrutae urbes
fecundissima Campaniae ora; et urbs incendiis vastata, consumptis antiquissimis
delubris, ipso Capitolio civium manibus incenso. Pollutae caerimoniae, magna
adulteria; plenum exiliis mare, infecti caedibus scopuli. Atrocius in urbe

saevitum: nobilitas, opes, omissi gestique honores pro crimine et ob virtutes

certissimum exitium; nec minus praemia delatorum invisa quam scelera, cum alii
sacerdotia et consulatus ut spolia adepti, procurationes alii et interiorem
potentiam, agerent verterent cuncta odio et terrore: corrupti in dominos servi, in
patronos liberti, et quibus deerat inimicus, per amicos oppressi.
Glavno je obeleje Takitova stila tragina uzvienost kakva odgovara njegovu vrlo
visoko postavljenom cilju: Takit veruje u dostojanstvo i moralni znaaj
istoriografije. Velika ozbiljnost i skrivena animoznost, moralizam i pesimizam,
dramatika prikaza, koniizni i dinamini stil sve to Takita knjievno-istorijski vezuje
za Salustija i, krenemo li dublje u prolost, za Grka Tukidida. Kao to stilista i
istoriar Salustije duguje veoma mnogo svome velikom grkom uzoru Tukididu,
tako i dug Takitov obojici, kao umetnicima i istoriarima, u mnogome odreuje i
objanjava Takitovo delo. Ova veoma znaajna veza lako se moe uoiti ve i na
sitnim stilskim pojedinostima. Primera radi: asindeton i esta upotreba istorijskog
infinitiva podseaju u Takita na Salustijev pregnantni izraz. Naputena je sasvim
Livijeva epska opirnost, odbaeni su Kikeronovi elativi i superlativi, a pre svega
bogata, ritmovana perioda Kikeronova. Dobro kolovani i neobino talentovani
retor Takit vet je graenju i takvih sloenih perioda pokazuje nam to njegov
Dijalog o beseunicima ali on im pretpostavlja kratku, sitnu i dinaminu frazu sa
esto izostavljenim glagolom.
Takitov je stil otmen i lapidaran, smeo i individualan, antitetian i sentenciozan.
Takav je bio i stil Salustijev. Moemo govoriti o koli, retorskoj teoriji koja i
Salustija i Takita stavlja u onaj niz stilista kome pripada i Seneka sa svojim
novim stilom i koji je suprotan ritmovanom bogatstvu Kikeronovu i mlenom
izobilju (lactea ubertas) Livijevu. Ali obojica, i Salustije i Takit, tako su
individualni stilisti da stoje u rimskoj knjievnosti na usamljenoj visini. Naroito
osobeni Takit koji ima pravo na prvo mesto meu rimskim istoriarima kao pisac
koji nije mogao da nae velike sledbenike, da stvori kolu, jer je bio jedinstven i
ostao nedostignut po onome zbiru brojnih osobenosti iz kojeg je njegov krajnje
individualni umetnki izraz i ponikao, jedinstven i nedostignut po nezavisnom
sudu i istraivakom daru, sutinskoj istinitosti i mislilakoj ozbiljnosti, psiholokoj
ubedljivosti i dramskoj snazi prikaza.
Tako i ono to mu modsrni istoriari prebacuju da je gledao kao senator i
gledao samo Rim, a zanemario provincije koje su preotimale ekonomski znaaj
Italije stoji u temelju umetnike veliine Takitove: njegova pesimistika i
tragina nota. I, najzad, prema onome to znamo o antikoj istoriografiji, moramo
Takitu priznati da je u svome vremenu i kao naunik-istoriar nadmaio za
nekoliko kopalja ostalu istoriarsku bratiju koja je slavila rast, veliinu i napredak
Rimske imperije, dok je on, usamljen, uoavao zaetke opadanja i propadanja.
UTICAJ TAKITOVA DELA
248. Jedinstvenost Takitova, njegova mislilaka dubina i umetnika
individualnost, ipak ovome piscu nisu ni u antiko doba, ni u srednjem veku
doneli trajnu slavu. Reklo bi se ak ti izuzetni kvaliteti predavali su njegovo
delo zaboravu. Sledea generacija istoriara ve se sva okrenula antikvarskim
studijama ili se utopila u anegdotskim i biografskim detaljima. Istorija se pretvara
u to vreme brzo i lako u povest dvorskih intriga i nedostaje joj svaki iri pogled i
vei zamah. Tek se jedan istoriar izdvaja iz ove beznaajne mase, Amijan
Markslin koji je umro oko 400. n. e. I samo u njegovu delu oivelo je neto od

Takitove istoriarske i umetnike ostavtine. Mada daleko slabiji istoriar i stilist,

Amijan Markelin, ije jo delo hronoloki nastavilo Takitovo, u psiholokoj analizi, a
jo vie u opisivanju i ocenjivanju dogaaja, podsea izdaleka na Takita kome se
divio. Sluie se jo poneki docniji pisac kao hrianin Sulpikije Sever (Sulpicius
Severus, roen posle 350. n. e.) ili Pavle Orosije (Paulus Orosius, poetak 5. veka
n. e.) Takitovim delom. Ali je u srednjsm veku gotovo potpuno zaboravljeno.
Samo za vreme karolinke renesanse znamo da su ga itali neki ueni pojedinci.
Sa preporodom, krajem 14. veka, nanovo se pojavljuju i prepisuju rukopisi
Takitova dela, za koje humanisti pokazuju malo interesa ve sa stilistikih
razloga, mada podatke iz Takita koristi ve Bokao u svome spisu o slavnim
enama. Humanisti su u ovo doba bili jo redom pristalice kikeronijanizma, pa
stoga po pravilu stavljaju Takita iza Livija, ije je delo stilski blisko Kikeronu. Ali,
kako smo ve rekli u odseku o Kikeronovu uticaju na potonje vekove evropske
knjievnosti, u doba kontrareformacije ugled Takita i kao stilskog uzora koji se
suprotstavlja Kikeronu sve vie raste. Nije sluaj to su Takita u Francuskoj vieoko
cenili ba pisci tragedija punih uzviene patetike i krvi, Kornej i Rasin. Pored
Senekinih pravih tragedija, Takitove su im carske tragedije mogle biti u punoj
meri uzori. Iz Takita uzeli su teme za tragedije Ben Donson (15721637) za
Sejana (Sejanus), Kornej za Otona (Othon, 1664), Rasin za Britanika (Britanicus,
1669), Alfijeri za Okaviju (Ottavia), i drugi. U prozi Senekini moralistiki eseji i
Takitova istorijska dela glavna su podloga i glavni oslonac reakcije protiv
kikeronijanizma koja je dala ceo niz krupnih prozaista, naroito meu piscima
eseja i rasprava. Istiu se Monten, (15331592), Francis Bekon (15611626),
obojica u Esejima, zatim Robert Bartok u Anatomiji melanholije i Milton (1608
1674) u raspravama punim slobodarskih misli i u Istoriji Britanije (The History of
Britain), pa Paskal (16231662) u Mislima i La Brijer (1645 - 1696) u Karakterima
(Les Caractires). Visoko je cenjen Takit za vreme Francuske revolucije zahvaljujui
svome opozicionom stavu prema monarhiji i mranoj slici koju daje o ivotu na
carskome dvoru. Takve odseke iz Takita prenosie u svoje delo i Pukin. U
najnovije vreme, sa sve veim razvojem politikih, istorijskih i filolokih nauka,
Takitovo delo postaje predmet sve detaljnijeg i mnogostranijeg ispitivanja. Tako
se potpunije uoavaju s jedne strane prednost i nedostaci njegova istoriarskog
rada, a s druge osobenost, veliina i originalnost njegova umetnikog dara. Pa i u
umetnosti njegovo delo ostavlja i dalje jake tragove. Nemaki romanopisac Lion
Fojhtvamger (roen 1884) preuzima mnoge elemente iz Takitova dela (JosephusTrilogie 19321945) dok Englez Robert Grejvs (roen 1895) u romanima o caru
Klaudiju daje ee velike odseke koji su u osnovi adaptacije i prerade Takitovih
opisa.
Srpskohrvatski prevodi Takitova dela: Fran Kurelac (18111874) Kurelev
Agrikola (priopio M. repel), Graa za pov. knji. hrv. 2, 1899, 245269, Stevam
Pavlovi Afikola, Zagreb 1859, Milivoj repel Manja djela (Razgovor o
govornicima, Agrikola i Germanija), Zagreb 1889, Razgovor o Govornicima s. 28
42, St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 295304 (2. izd. 1910 str. 269277; 3. izd.
1920, 326337), Agrikola 1, 4, 4446, St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 304
307 (i 3. izd. 1920 str. 334337), Germanija 17, 918, 2027, St. Senc
Primjeri 1. izd. 1894 str. 307316 (2, 4, 5, 7, 918, 2123, 2527 u 3. izd.
1920 str. 337344), Stjepan Senc Anali I 115, II 41-43, 5356, 5962, 69
76, 8284, III 116, VI 5051, St. Senc Primjeri 1. izd. 1894 str. 316344 (I 1
2, 415, 11 55, 5961, 6975, 8283, III 16, VI 5051 u 2. izd. str. 277

294 i u 3. izd. str. 345365), Koloman Rac Iz Anala XV 3843 Poar Rima, St.
Senc Primjeri 2. izd. 1910 str. 295296, Ferdo Paur Povijesti rimskijeh Careva,
Ljetopisa (Anala) knj. 12, Varadin 1903, Anonim Dva govora (iz ivota
Agrikole), Napred En avant 2, 1917, 307, 3, Zv. Doroghy Anali IVI, Zagreb
1923, Veselin ajkanovi Germanija, Beograd 1927, Nikola Vulin nekoliko odseka
iz Takita preveo je u lanku Tacit, SKG 24, 1928, 192204, 270281, 356365
(isto: N. Vuli Iz rimske knjievnosti, Beograd 1958 str. 194247), Anonim (N.
Vuli?) Iz dela Takita (O Neronu) Letopis, Srpsko kolo 26, 1929, 31, 12, i 32, 1
2, Filozofova smrt, Srpsko kolo 26, 1929, 32, 12, Car materoubijca Srpsko
kolo 26, 1929, 31,12, Nikola op Carevi, SKG 38, 1933, 6, 413417, Ivan
Tronbetar Dva dokumenta rimske politike mudrosti, Vrhbosna 54, 1940, 5, 120
121, Anonim Borac za slobodu rijei u doba Krista (Ann. IV 34 i 35), Rije savjesti
i razbora 3, 1941, 52, 2.

POKLASINI PERIOD
SVETONIJE, MODERNO PESNITVO I ARHAIZAM 2. VEKA NOVE ERE
IZOLOVANJE KNJIEVNOSTI I PRAZNI ARTIZAM
249. Na poetku poklasinog perioda rimska knjievnost nastavlja putem kojim
su je ve due vremena vodili mnogi pisci tokom 1. veka n. e. To je put sve veeg
izolovanja od stvarnog ivota u koji se pod carskom vlau i nije valjalo meati.
Artizam i rafinovana tehnika sreu se na svakom koraku. Sve mirie po ablonu,
deklamatorskoj koli, drutvu imune i obrazovane rimske gospode i za tu
gospodu vezanih pesnika i pisaca. Jo i ranije, od samih poetaka, rimska je
knjievnost bila pre svega knjievnost visokog, obrazovanog stalea. Ali u
komediji i satiri, u istoriografiji i besednitvu, u epigramu i epu rimski ivot,
politiki sukobi, krupne drutvene promene i velika rimska osvajanja, ivot Rima i
ivot italskih gradova nalazio je na mnoge naine pregnantan umetniki izraz, ne
samo u vreme Republike ve i pod Augustom i njegovim naslednicima tokom 1.
veka n. e. Smela re Najvijeva, bogata scena Plautova i uskogruda
konzervativnost Staroga Katona, otra politika satira Lukilijeva i lina kritika
Katulova, istorijske besede Grakha i Kikerona, memoari i politike broure Kajsara
i Salustija sva ta dinamika republikanskog Rima i sve to knjievno stvaranje
aktualno i puno ivota nalazilo je naslednike u Horatiju i Vergiliju, koji su bili
Augustovi pesnici, ali su duboko zahvatili i mono uobliili problematiku svoga
vremena, pa potom u Petroniju, Martijalu, Juvenalu i Takitu sve do izmaka
klasinog perioda oko 120. n. e.
Ali pored dela Petronijeva, Martijalova, Juvenalova, Takitova, u kojima se ogleda u
celome svome obimu rimski ivot (mada ne uvek odvie glasno kada je re o
politici), ve u 1. veku n. e. sve je vie dela konvencionalnih, praznih i aneminih,
sve vie bledog dvorskog klasicizma i kolske deklamacije, sve vie knjievnika
koji se upinju da nekom novom stilskom majstorijom privuku panju publike na
svoje ovetale teme, esto pozajmljene iz deklamatorske kole ili mitolokih
prirunika. Kada je poetkom 2. veka n. e. carska vlast potpuno uvrena u
Rimu, kada se senatori, stara i nova aristokratija, definitivno pretvaraju u
dvorjane i inovnike koji strepe od carske nemilosti i carske policije, koji svu svoju
panju usredsreuju na dvor, njegove poslove i intrige tada i knjievnost u
Rimu sve potpunije gubi vezu sa ivotom Imperije, u kojoj ba tada nastaju

krupne i duboke promene. Mada je pismenost bila neobino rasprostranjena

meu stanovnicima Rimskoga carstva, pismenost grka i latinska, pa i meu
mnogim pripadnicima najniih slojeva, kako pokazuju naroito pouzdano brojni
grafiti po zidovima Pompeja, Herkulaneuma i drugih antikih gradova, o nekoj
knjievnosti koja bi kazivala raspoloenja niih narodnih slojeva gotovo i nema
pouzdanih svedoanstava. Teko je na osnovu naih dananjih znanja bolje
oceniti i poloaj hebrejske, dohrianske i ranohrianske legende, kultske i
mistike knjievnosti na grkom jeziku, jer i njeni ostaci ukazuju mahom na
helenistiko-orijentalni sinkretizam i manje ili vie obrazovane pisce koji se
oslanjaju na antiku filosofiju, mistiku i knjievnu tradiciju. O toj e knjievnosti,
koja kao da i nema pravih paralela na latinskom jeziku, biti vie rei u poglavlju o
poecima hrianske knjievnosti na latinskom jeziku.
Poetkom drugog veka n. e. dekadencija je u rimskoj umetnikoj knjievnosti
neosporna injenica. I artizam daje samo mrave i prazne proizvode, a neko
osveenje dolazi tek retko iz provincija. U pesnitvu i nema krupnijeg imena. U
prozi stoji usamljeno umetniko delo Afrikanca Apuleja, pored kojeg biograf
Svetonije moe da se pojavi samo po znaajnoj i zanimljivoj sadrini svoga dela
raenog na osnovu arhivske grae, ali ne po umetnikim kvalitetima svojih
biografija, u kojima nema Takitove politike animoznosti, ni Takitove dinamike i
dramatike. to je jo znaajnije, u Svetonijevu biografskom delu nema Takitovih
irokih pogleda ni vere u veliinu i znaaj rimske istorije. Kao Apulej, i Svetonije je
moda poreklom iz Afrike, kako se u najnovije vreme nagaa na osnovu nekih
novootkrivenih natpisa.
SVETONIJEVE BIOGRAFIJE CAREVA
ego in actis reperio
250. SVETONIJE (Gaius Suetonius Tranquillus, oko 70. n. e. oko 140. n. e.?) bio
je tienik Plinija Mlaeg i bavio se advokatskim poslom za vreme Trajanove
vladavine. Hadrijan ga je uzeo za linog sekretara (ab epistulis), ali ga je
otpustio, zbog nekog ogreenja o dvorsku etikeciju, zajedno sa prefektom
pretorijanske garde Septimijem Klarom. Ovome je Svetonije bio posvetio oko
godine 120. n. e. svoje biografsko delo O ivotu dvanaest careva (De vita
duodecim Caesarum, 8 knj.). Svetonije je kao Hadrijanov sekretar mogao da se
slui bogatom arhivskom graom, pa su njegovi ivoti dvanaest rimskih careva
od Kajsara i Augusta do Domitijana, kome je posveena poslednja biografija, delo
raeno na osnovu bogate dokumentacije. Bio je Svetonije veoma uen
enciklopedista i antikvar, a to je za njegovo istorijsko delo isto tako znaajno,
bio je i neobino vredan i savestan radnik. Kao erudita svu panju poklanja
dokumentaciji i obavetenju. Njegova pasija je arhivski rad i sam kazuje da
obavetenja nalazi u aktima (ego in actis reperio).
U rimskoj istoriografiji moe se smatrati novatorom, mada ima prethodnike u
Grkoj i u republikanskom Rimu. Odabrao je oblik biografije, koji je u Rimu za
vreme Kajsara prvi udotrebio Nepot. Sada, u doba monarhije, Svetonije se vraa
tome obliku koji u grkoj knjievnosti doba Carstva donosi slavu neto starijem
Plutarhu. On daje niz biografija. One kao hronoloka celina odgovaraju jednome
istorijskom periodu. Ve je Takit, mada neraspoloen prema monarhiji, u svojim
istorijskim delima stavio u sredite panje dvor i linosti careva. Ali je Takit imao
iroke poglede na rimsku istoriju, imao je svoju filosofiju istorije, a povezivao je
dogaaje i umetniki u veliki istorijski tok svoga analistikog dela. Pored vladara

stoje esto kao ne manje znaajni faktori dvorjani, senat, vojskovoe i narod.
Hadrijanov sekretar Svetonije, koji nije mnogo mlai od Takita, pripada
poklasinom dobu i stoji na elu duge povorke biografa, kao to ve njegov
pokrovitelj Plinije Mlai stoji na elu duge povorke panegiriara koji su proslavljali
careve posle Trajana. Tako Svetonije u neku ruku svedoi i o potpunoj
konsolidaciji carske vlasti koja u Rimu nastupa pod Hadrijanom. Ali to ne znai da
Svetonije samo proslavlja carske linosti, mada obrauje istu materiju kao i Takit.
Ve sama ta injenica pokazuje da su Svetonijevi ciljevi razliiti od ciljeva
Takitovih. Dok Takit izbegava sitne i nevane detalje i samo ih izuzetno opisuje da
bi bolje osvetlio pojedine vane osobenosti istorijskih linosti i dogaaja, arhivski
radnik i dvorjanin Svetonije uiva u zanimljivim sitnicama i postupa ablonski.
Takitova velika istorijska dela dre se, kako smo videlim, analistiki hronolokog
reda, ali Takit taj red naruava teei za dramskom kompozicijom i grupiui
materijal preglednosti radi po sadrini samo da bi se bolje uoio celokupni tok
istorije. Kod Svetonija biografije su poreane hronolokim redom, ali u svakoj
biografiji materijal je dat prema nekoj ne sasvim strogoj, ali uoljivoj shemi, ne
prema vremenskom redu dogaaja ve po vrstama (neque per tempora sed per
species), i to posle pregleda ivota (proposita vitae eius velut summa). U
izgubljenom predgovoru Svetonije je moda i potpunije objasnio ovaj svoj
postupak, koji nesumnjivo nije samo njegov, ve ga je preuzeo iz svojih uzora.
Nagaalo se na osnovu oskudnih ostataka grke biografske knjievnosti da su
pored biografija iz Aristotelove peripatetike kole, koje su se drale hronolokog
reda u izlaganju, stajale kao Svetonijevi uzori i biografije to su ih sastavljali
aleksandrijski filolozi, meajui hronoloko izlaganje dogaaja sa razvrstavanjem
injenica po kategorijama. Iz spoja ovih postupaka prema jednoj je tezi proizaao
oblik Svetonijevih biografija. Ali materijal kojim raspolaemo odvie je oskudan
da bi se ova teza mogla prihvatiti kao pouzdana. Uostalom, od takve hipotetine
rekonstrukcije formalnog razvoja antike biografije mnogo je vaniji odnos
Svetonijevih i Plutarhovih sauvanih biografija, jer nam taj odnos pokazuje
osobenost Svetonijeva istoriografskog postupka.
Plutarhovi uporedni ivotopisi iz osnova se razlikuju od Svetonijevih biografija. U
Plutarha biografija peripatetiki pria hronolokim redom ivot i kroz hronoloki
rasporeene doivljaje i dela () daje se i psiholoki prikaz, slika karaktera
(). Iako Plutarh, za razliku od Svetonija, poklanja mnogo panje sporednim
linostima i ubacuje u biografije mnoge digresije, ipak Plutarh svoje izlaganje
komponuje dramski tako da sve tei zavretku izlaganja, koji istovremeno znai i
poslednji potez u psiholokom prikazu linosti. U svome izlaganju Plutarh
pokuava ne samo da da jednu smiljeno izgraenu, jedinstvenu psiholoku sliku,
ve trai i objanjenje dogaaja, eli da im otkrije uzroke i predvidi posledice, da
nae i neke opte zakone ljudskog ivota i istorijskog razvoja. Najzad, Plutarh
ima izraenu moralistiku tendenciju, jer je njegova knjievna teorija i estetika
zasnovana na platoniarskim uenjima. Njegove su biografije u osnovi primeri
(, exempla), bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. Osetljivi
Plutarh uvek sa mnogo topline i razumevanja za ljudske slabosti gleda da poui
sebe i druge.
U Svetonijevim biografijama ne nalazimo ni moralistiku tendenciju, ni umetnike
preokupacije, ni filosofiju istorije, ni pokuaje da se dublje objasne dogaaji.
Svetonije je savesni erudita koji sakuplja podatke sa antikvarskim arom, ali
etiki nezainteresovano. Ima u njegovim biografijama neeg hladnog i

kancelarijskog. Odatle i njegov kristalan i koncizan stil, bez ukrasa. Taj stil
savreno odgovara nameni beleenju podataka ali nema boje, reljefa ni
topline. Svetonije nema ni dara da meu svojim podacima zapazi bitno i da tome
podredi ostalo. Tu lei i njegova umetnika slabost. Ne ume ni u detaljima da
dramatski oivi prianje, da da ambijenat i psihologiju, ne uspeva da detalje
sastavi u umetniku celinu. Ipak privlai itaoca i zabavlja ga, ali iskljuivo
sadrinom svojih podataka, arenim obiljem elemenata u kojima ima mnogo
anegdotskog i mnogo pikanterija. U toj hronici skandala ovaj savesni arhivski
radnik i dvorjanin naroito uiva. Ponekad iz toga gomilanja podataka iskoi
nekako silom samog sakupljenog materijala ili zahvaljujui nekoj anegdoti
uspela i ubedljiva slika carske linosti. Mora se priznati da tih dvanaest vladara
ije ivote donosi Svetonije imaju svaki svoje, individualne crte, i hladni
raundija August, i surovi Kaligula, i krti Galba, i nepoverljivi Domitijan, svi
redom i svi samo zahvaljujui savesno prikupljenom, suvo i jasno prenetom
materijalu. Stoga hladna objektivnost ovog uenog istoriara bez umetnike ice
na osoben nain dopunjuje Takitovu istoriju, pokazujui da Takitova mrana i
dramatina umetnika kompozicija u osnovi ipak nije odvie i nije bez razloga
patetino i mrano uobliavala krvavu istoriju rimskog dvora.
O SLAVNIM LJUDIMA I IZGUBLJENA DELA SVETONIJEVA
251. Iste osobine imale su i Svetonijeve biografije slavnih ljudi koje je sastavio
jo pre biografija careva, negde oko 106. do 113. n. e. Objavio je te biografije pod
naslovom O slavnim ljudima (De viris illustribus). Od ovoga dela imamo samo
biografije iz odeljka O gramatiarima i besednicima (De grammaticis et
rhetoribus) i posebno nekoliko ivotopisa rimskih knjievnika koji su sauvani na
elu izdanja Terentija, Horatija, Lukana. Ove su posebno sauvane biografije
knjievnika sauvane samo u izmenjenom, skraenom i preraenom obliku, tako
da je esto veoma teko suditi o njihovu poreklu iz Svetonijeva dela kao npr. kad
je re o biografijama Vergilija, Tibula i Persija.
Brojna izgubljena dela Svetonijeva poznajemo samo oskudno, po naslovima iz
kojih vidimo da se pored istoriografije i antikvarskih studija, Svetonije bavio jo
gramatikom i prirodnim naukama. Za neka od tih dela znamo pouzdano da ih je
Svetonije sastavio na grkom jeziku, kod drugih to samo nasluujemo, jer su nam
mnogi naslovi sauvani u Palisadu ( ), grkome leksikonu iz 10. veka n. e.
Tako znamo da je Svetonije pisao istorijsko-antikvarska dela O kraljevima (De
regibus, 3 knj.), O slavnim kurtizanama ( ), O inovima (De
institutione officiorum), O rimskim obiajima (
3. knj.), O rimskim priredbama i nadmetanjima (
2 knj. Ludicra historia), O igrama kod
Grka ( ), O rimskoj godini (
), O Kikeronu dravniku ( ). Ovaj
poslednji spis bio je odgovor na obimno delo aleksandrijskog gramatiara Didima
(1. vek st. e.) u kome je osuivan naroito Kikeronov politiki rad i stav.
Antikvarski i filoloki interes spojen je svakako u delu koje nosi naslov O vrstama
odee (De genere vestium) jer je re bila naroito o nazivima odee. Na grkom
jeziku sauvan nam je jedan izvod iz dela O pogrdama (
). isto filolokim pitanjima bio je nesumnjivo posveen spis O
kritikim znacima u knjigama ( ) a moda i spis
O raznim temama (De rebus variis). Meavinu onomastika i spisa o prirodnim

naukama dao je Svetonije u spisu O telesnim manama (De vitiis corporalibus).

Neki od pobrojanih spisa svakako su delovi Svetonijeva enciklopedijskog dela, iji
je naslov Livada (Pratum ili Prata) kopija grkog naslova za slian zbornik raznih
tema (). Ako su, kako se pretpostavlja, u ovome delu bila sakupljena pre
svega obavetenja o prirodi i oveku, njegovom raanju, organizmu i bolestima,
moda su opravdane i pretpostavke da su spisi o rimskim obiajima, rimskoj
godini i rimskim igrama delovi drugog, slinog enciklopedijskog spisa. Meutim,
kada se u istorijama rimske knjievnosti govori o takvoj enciklopediji iji je naslov
navodno glasio Rim (Roma), treba imati uvek na umu da se radi samo o jednoj
hipotetinoj rekontrukciji, koja nema gotovo nikakva znaaja za razumevanje
Svetonijeva knjievnog rada.
Enciklopedijska delatnost poligrafa Svetonija ostavila je traga u potonjoj antikoj i
srednjovekovnoj knjievnosti, ali je teko pouzdanije odrediti te tragove.
Knjievno-istorijske podatke preuzima od Svetonija hrianin Hijeronim, a po
ugledu na ovoga opet Genadije iz Marselja, pa panci Isidor iz Sevilje (umro 636.
n. e.) i Ildefons iz Toleda. Iz Svetonijevih istorijskih i antikvarskih spisa preuzimali
su razni antiki pisci, pa i hrianski hronografi, podatke, a Svetonijevi spisi o
prirodnim naukama u srednjem veku su vali mnoge poslednike. Uticaj
Svetonijevih biografija jasno pokazuje da je Hadrijanov sekretar odabrao onaj
oblik koji istoriografiji carskog vremena odlino odgovara. U pozonjim vekovima
Svetonijeve biografije su bile omaljeni uzor pisaca Carske povesti (Historia
Augusta), tj. zbirke od trideset carskih biografija koje svedoe o modi pisanja
ivotopisa u poklasinom periodu rimske knjievnosti. Ove biografije koje
obuhvataju ivote careva od Hadrijana do Numerijana, vreme od 117. do 284. n.
e., i po stilu i po duhu mnogo zaostaju za Svetonijevim. Ali to je jedini rod rimske
istoriografije koji cveta u razdoblju od Svetonija pa sve do Amijana Markelina
(umro oko 400. n. e.) koji naputa biografiju u elji da nastavi Takitovu istoriju.
Svetonijev komotan shematizam uticao je i na crkvene pisce, pa slian ablon
nalazimo u ivotopisima svetaca. Istu je shemu oiveo u doba Karolinke
renesanse Ajnhard (oko 770840. n. e.), ugledajui se opet na samog Svetonija
u svome ivotu Karla Velika (Vita Caroli Magni). ak i oni antiki i poantiki
istoriari koji nisu prihvatili biografski oblik i shemu Svetonijevih ivotopisa
duguju mu dosta u stilskom pogledu, kao Eutropije, inovnik cara Valenta (364
378. n. e.), Aurelije Viktor (oko 360. n. e.), Pavle Orosije (oko 400. n. e.). Kao izvor
nisu Svetonijeva dela sluila samo rimskim ve i grkim piscima, npr. Kasiju
Dionu. Kao i Takitova istorija, i Svetonijeve su biografije, mada u manjoj meri,
davale teme i umetnicima novijeg vremena. Kornej u Titu i Bereniki (Tite et
Brnice, 1670) v Rasin u Bereniki (Brnice, 1670) razvili su i dramski obradili
takmiei se jedan detalj iz Svetonijeve biografije cara Tita. Slino je postupio i
Metastazio (16981782), za iju je melodramu muziku sastavio Mocart (La
clemenza di Tito).
Srpskohrvatski prevodi Svetonija; Veselin ajakanovi Avgust (izbor) V.
ajkanovi Vergilije i njegovi savremenici, Beograd 1930, 6497, Nikola op
Domician SKG 37, 1932, 1217, Biografija Horacijeva, N. op Knjiga o Horaciju,
Beograd 1935, str. 35, Dvanaest careva, Beograd 1936, Stjepan Hosu Dvanaest
rimskih careva, Zagreb 1956.

POETAE NOVELLI
252. Kao to u istorijskom delu Hadrijanova sekretara Svetonija ne nalazimo
Takitov iroki pogled na rimsku istoriju i ljudski ivot, ve samo detalje i sitnice
koje tek nagomilane daju neku potpuniju sliku o carskim linostima, tako i u
pesnitvu Hadrijanova vremena i celoga 2 veka n. e. ne nalazimo krupnih tema
Vergilijevih ili Lukanovih, tema tesno vezanih za rimsku istoriju i politiku
stvarnost od koje dobijaju i naroit znaaj. Pesnitvo 2. veka nove ere poznato
nam je uglavnom samo iz oskudnih fragmenata i antikih svedoanstava, ali
dovoljno jasno vidimo njegovu tematiku i njegovu vrednost. Antiki gramatiari
nam govore samo o jednoj znaajnijoj grupi pesnika koje obeleavaju kao nove
pesnike poetae neoterici ili novelli i to pre svega stoga to su svoje pesme
sastavljali u raznim novim ili modernizovanim stihovima. Ovaj naziv ne podsea
samo sluajno na krug kome je u 1. veku stare ere pripadao Katul. Ne samo da su
i pesnici Katulove druine unosili prema aleksandrijskim uzorima mnoge novine u
rimsku metriku. Oni su i naroito negovali sitne oblike uivajui u artistikim
finesama i igrarijama (nugae). Videli smo da se ve u vreme Nerona Petronije
vraao u svojim stihovima Katulovu uzoru, pa je stoga cenjen i meu pesnicima
ove moderne 2. veka nove ere, kao i njegov savremenik liriar Kajsije Bas,
kome rimski gramatiari pripisuju metriki veoma komplikovane stihove. Po svoj
je prilici kao prethodnih bio blizak pesnitvu ove moderne 2. veka n. e. i Plinije
Mlai svojom izgubljenom zbirkom jampskih jedanaesteraca (Hendecasyllabi), jer
je u takvim stihovima sastavljao pesme i Katul, a po ugledu na Katula i Plinijevi
prijatelji Pompej Saturnin (Pompeius Saturninus, za vreme Trajana) i Sentije
Augurin (Sentius Augurinus). Kao i Katulove, pesme Saturninove bile su lascivne.
Hadrijan mu je na nadgrobni natpis stavio rei: bio si lascivan u stihu, ali edan
u mislima (lascivus versu, mente pudicus eras). Sentije Augurin kazivao je jasno
svoj dug Katulovu krugu reima: pevam pesme u sitnim stihovima, onima kojim
je nekad pevao i moj Katul, i Kalv, i stari pesnici. Hadrijanovo ime i re stari
koje obeleava neoterike 1. veka stare ere kazuje nam jasno da su ovi pesnici,
koji stoje na granici klasinog i poklasinog perioda, u osnovi ve poetae novelli,
jer je i Hadrijan voleo da sastavlja sitne igrarije u stihu, pa je jo pred smrt
spevao poznatu pesmicu:
Duice milana lepravice,
goo, pratiljo tela,
sad e otii u krajeve
bleane, ledene, golane,
i dalje nee zbijati ale.
Animulla vagula blandula
hospes comesque corporis,
quae nunc abibis in loca
pallidula rigida nudula
nec ut soles dabis iocos.
Ovakvim igrarijama i sitnim pesnitvom bavili su se u to vreme razni pisci.
Antika obavetenja pominju nam kao neoterike 2. veka nove ere, odnosno kao
poetae novelli, nekoliko pesnika. Tu je bogati bonvivan Anijan (Annianus), pisac
prilino raspusnih pesama pod naslovom Feskenini (Fescennini), zatim Septimije
Seren (Septimius Serenus) i Alfije Avit (Alphius Avitus). ini se dalje da meu ove
pesnike moe da se ubroji i Marijan (Marianus), a svakako i Anije Flor (Annius
Florus). Pod imenom Anija Flora sauvane su nam pesme nekog pesnika bliskog

Hadrijanu, zatim fragmenti iz uvoda rasprave Da li je Vergilije besednik ili pesnik?

(Vergilius orator an poeta?) sastavljene u Hadrijanovo vreme i, najzad,
panegiriki pregled rimske istorije pod naslovom Rimski ratovi (Bellorum
Romanorum libri duo). Svi podaci kojima raspolaemo i stilski razlozi pokazuju da
to mogu da budu dela jednog te istog pisca. Tako je Flor, kome je bez dovoljnog
obrazloenja pripisivana i pesma nepoznatog datuma i autora Bdenje u ast
Venere (Pervigilium Veneris), aktivan kao pesnik, istoriar i retor, a to potpuno
odgovara duhu vremena i otkriva ujedno neto od onog artistikog i
deklamatorskog stila koji je karakteristian za knjievnost ovoga razdoblja. Treba,
dodue, zabeleiti i jednu popularnu crtu u artistikom i knjikom pesnitvu
koje stvaraju poetae novelli. To je upotreba rei i oblika iz narodnog govora,
naroito deminutiva, a moda i obrada tema iz seoskog ivota u kojima je, ini
se, bilo i neto stvarnih ili fingiranih oslanjanja na staru narodnu knjievnost. Ali
kao to je paljivo i minuciozno slikanje seoskih scena kod ovih obrazovanih i
uenih pesnika svakako imalo uzore u helenistikom mimu i aleksandrijskom
pesnitvu, tako je i upotreba nekih elemenata popularnog, govornog jeznka bila i
na liniji atikizma iji je stilski princip bio jednostavnost, a jo vie arhaizma, koji i
jeste povezan sa atikizmom kao njegova poodmakla varijanta, kada se ima na
umu da u fragmentima ima i rei koje nas podseaju na arhaine narodske
basme ili na Katonov spis O zemljoradnji. Uostalom, jasno je da su neoterici
Hadrijanova vremena traili i stihove i temo sline onima u pesnitvu neoterika 1.
veka stare ere, dakle u pesnitvu starijem od augustovskog u kome su klasicisti
Domitijanova vremena videli svoje uzore. Tako ta moderna Hadrijanova
vremena nikako ne znai smeo modernizam u smislu onog napretka koji je znaio
modernizam Katulova kruga u 1. veku stare ere.
Katul i Kalv bili su za neoterike 2. veka n. e. doista stari pesnici kako je kazivao
ve Plinijev prijatelj i neposredni prethodnik te moderne Sentije Augurin. I to
pokazuje da je ova moderna iz vremena Hadrijana i Antonina ustvari jedan
pratilac arhaizma koji je tada uzeo maha u rimskoj knjievnosti, zamenjujui
knjievne uzore iz Augustova vremena uzorima iz starije republikanske
knjievnosti. ini se, dakle, kada se paljivije pogleda, da su neoterici i arhaisti
u osnovi nastavili jo energinije onim putem kojim je ilo klasicistiko pesnitvo
prvoga veka n. e., samo to su uzore potraili u jo dubljoj starini. I kod Grka i kod
Rimljana razvija se u to vreme naroito antikvarski interes, a knjievnici uivaju u
arhainim i slabo poznatim reima. Oni vetaki spajaju divljenje za starinskog
Enija sa mekutvom i artizmom nastranih metrikih igrarija. Kao i ranije, i sada je
u ovome kozmopolitskom periodu duboka povezanost grke i rimske knjievnosti.
Latinski arhaizam ide, stopama grkog atikizma i daje isti rezultat: vetaki i
ivotu strani knjievni jezik, pa se i u tome ogleda onaj jaz koji deli knjievnost od
stvarnosti. Kako je ve reeno, to je vreme kada se u rimskoj knjievnosti
naroito istiu provincijalci, pa je bilo pokuaja da se u osobenom stilu
rimskogarhaizma nau tragovi provincijskog afrikog uticaja, jer je tobo u Africi
latinski jezik zadrao vie od svoje starinske boje. Meutim, kako emo iscrpnije
pokazati jo u poglavlju o Afrikancu Apuleju, ta pretpostavka nije dovoljno
osnovana i mnogo je manje ubedljiva od oigledne veze grkog atikizma i
rimskog arhaizma koju moemo uoiti i u delima Afrikanca Frontona.

ARHAIZAM RETORA FRONTONA

253. FRONTON (Marcus Cornelius Fronto, oko 100. n. e. oko 166. n. e.), roen
u afrikoj Kirti (Cirta), dananjoj Konstantini u Aliru, postao je u Rimu najugledniji
i najuticajniji retor svoga vremena. Zauzimao je kao ovek otmenog porekla i
odlinog obrazovanja visoke poloaje u dravnoj slubi i bio konzul godine 143. n.
e. Kao to je Kvintilijan potkraj 1. veka n. e., u doba Flavijevaca, najugledniji
dravni profesor retorike i vaspita prestolonaslednika, tako i Fronton za vlade
Antonina Pija (138161. n. e.) postaje kao profesor retorike vaspita
prestolonaslednika Marka Aurelija i Lukija Vera. I po njihovu dolasku na presto
Fronton ostaje u blizini svojih nekadanjih uenika kao odan saradnik i veran
prijatelj.
Veliku su slavu donele Frontonu njegove nama izgubljene besede. Govorio je u
Senatu panegirine besede Hadrijanu i Antoninu Piju, govorio je u odbranu
Bitinjana, za Kartaginjane, protiv Heroda Atika. Pominju se jo i neke besede o
pravnim pitanjima. Proslavio se svojom besedom protiv hriana ije e
argumente pobijati u svome delu hrianin Minukije Feliks. Od Frontonovih spisa
delimino nam je sauvana prepiska sa Markom Aurelijem, Verom, Antoninom
Pijem i nekim prijateljima. Pisma su zanimljiv dokumenat o svakodnevnom
Frontonovu ivotu na dvoru, o odnosu uitelja prema carskim uenicima.
Prepiska sadri i vei broj pisama cara-filosofa Marka Aurelija koji je na grkom
sastavio stoiki spis upuen Samome sebi ( ). Ta pisma svedoe o
panji koju je vladar ukazivao svome profesoru retorike, mada je sam napustio
besednitvo da bi se posvetio stoikoj filosofiji.
Ali Frontonova prepiska nije samo zanimljiv dokumenat o linom ivotu Frontona i
njegovih carskih uenika. U pismima profesor retorike raspravlja sa Markom
Aurelijem i o pitanjima besednikog stila, a pisma su sva redom primeri
Frontonove besednike vetine i njegova osobenog stila koji mu je doneo slavu u
2. veku n. e. Sastavljena delom na grkom a delom na latinskom jeziku
protkanom brojnim grkim reima i frazama, Frontonova pisma pouzdano nam
otkrivaju veze stilskog arhaizma u Rimu Hadrijana i Antonina s atikistikom
reakcijom pisaca druge sofistike u Grkoj. I kao to je druga sofistika sa mnogo
ozbiljnosti negovala deklamacije na izmiljene i esto sasvim besmislene teme
a taj je obiaj ve u 1. veku n. e. vladao i u rimskoj retorskoj koli i retor
Fronton sastavlja Pohvale dimu i praini (Laudes fumi et pulveris) i Pohvale
nemarnosti (Laudes neglegentiae), pokazujui pritom ne malu ozbiljnost. U
uvodu ovih za dananji ukus i sud smenih igrarija, koje su ve prema antikom
sudu spadale u beznaajne predmete (), daje Fronton teorijska uputstva
kako valja obraivati ovakve teme. Ove su pohvale sauvane sa prepiskom
Frontonovom i jasno pokazuju onu knjievnu bolest u kojoj se naivno i
prostoduno meaju artistika virtuoznost i razigrani diletantizam.
Retorika, shvaena formalistiki i artistiki, glavna je briga Frontonova i on je tu
brigu brinuo neobino ozbiljno i predano. Njegov potovalac Aulo Gelije
obavetava nas o udnoj maniji ovog profesora retorike da prekida ak i veoma
ugledne sabesednike i posetioce, sred rei, da bi ih ispravljao ili pouavao u
stilskim i gramatikim detaljima. Takvim detaljima posveivao je i u svome
traenom i izvetaenom stilu, punom neobinih rei i arhaizama, svu svoju
panju. Iz sauvanih spisa vidimo da je retoriku stavljao na najvie mesto sred
raznih ljudskih aktivnosti sa onim sofistikim isticanjem njene svemoi koje u
njega ne znai uticaj besednika na stvarni ivot, drutveni i politiki, ve pre

svega vetinu da se u besedi stvari prgasau u onoj boji i u onome aspektu kako
to eli besednik, i to sve stvari bez ikakvog obzira na njihovu stvarnu vrednost.
Stoga nije ni udo to praznoslovi, to gomila ukrase i zvune rei, to neumorno
citira i to mea grki i latinski jezik, to mu se gradacije penju u neke
bezvazdune visine gde gube svaki smisao koji nikad i nije u pravom i jasnom
odnosu prema hiperbolinom izrazu i nastranoj metaforici. Sve te osobine
pokazuju nam i ostali manji spisi sauvani uz Frontonovu korespondenciju.
U obliku pisma je spis O ratu s Partima (De bello Parthico), ali ima u osnovi
karakter retorske vebe kao i kratak Uvod u istoriju (Principia historiae) gde
Fronton poredi paranske ekspedicije Lukija Vera sa ekspedicijom Trajanovom,
razume se u korist Vera. Spis je zamiljen kao neka vrsta uvoda za istorijsko delo
o istome predmetu za koje je Fronton oekivao dokumentaciju. Spis u obliku
pisma O odmoru u Alsiju (De feriis Alsiensibus) pripada rodu tzv. poziva ili
opomena exhortationes jer u njemu Fronton opominje Marka Aurelija da
iskoristi svoj odmor u Etruriji. Odgovor na jedno carevo uteno pismo je pismo O
izgubljenom unuku (De nepote amisso), Pored retorske vebe na legendarnu
temu o spasavanju pesnika Ariona pod naslovom Arion (Arion), sastavljene
prema Herodotu i zainjene priom o Polikratu, stoje jo i neka grka pisma i
jedan spis o ljubavi (), u kome se Fronton povodi za Platonovim
Fajdrom. Ali i ovaj poslednji spis samo je retorska veba, odgovara onoj o Arionu
preuzetoj iz Herodota i nema nikakvih filosofskih ambicija. Tako nam zbirka
sauvanih Frontonovih spisa dovoljno jasno pokazuje stil i karakter ovoga
besednika koji za filozofiju nije hteo ni da uje, ve ju je stavljao daleko ispod
retorike. Fronton je u duhu svoga vremana odbacio Kikeronovo izmirenje filosofije
i retorike, i to jo odlunije nego njegov neto stariji kolega Kvintilijan. Teorijsko
obrazloenje za taj postupak naao je Fronton u sofistikom stavu prema kome
punu stvarnost moe da obuhvati samo umetnika re besednika, dok filosof daje
samo gole sheme i apstraktne teorije. Ali taj naoko privlani princip odvie je lako
kod Frontona vodio ne samo sofistikom izvrtanju vrednosti ve i udaljavanju od
ivota. Frontonovo delo znaajno je za nas pre svega kulturno-istorijski, kao
svedok epohe u kojoj su besednika vetina i stilska izvetaenost bile na
neobino visokoj ceni, bez obzira na sadrinu. U to isto vreme je zanimanje
arhaista za arhaine pisce doprinelo i izuavanju i izdavanju starih rimskih
knjievnika, kao i cvetanju antikvarske knjievnosti.
ANTIKVAR AULO GELIJE
254. Meu uenim antikvarima ovoga vremena istaknuto mesto zauzima Aulo
Gelije (Aulus Gellius, oko 123. n. e. oko 165. n. e.) blizak Frontonu u ivotu kao
uenik i u knjievnosti kao stilista i arhaista. Ipak Gelijev interes za arhaine pisce
vie je interes filologa naunika, emu je svakako doprineo i njegov uitelj
filologije Sulpikije Apolinar (Sulpicius Apollinaris, 2. v. n. e.), nasuprot iskljuivo
retorskom stavu Frontonovu. Ueni antikvar Gelije zanimao se za kulturnu
istoriju, pravo i mnoge druge oblasti, pa i za filosofiju. Stoga je za vreme dueg
boravka u Atini sluao predavanja o Platonu i Aristotelu. Ipak treba dodati da
prema filosofima ima uglavnom rezervisan stav. Bio je blizak slavnim sofistima
Favorinu (oko 80. n. e. oko 130. n. e.) i Herodu Atiku (101177. n.e.). U delu
Atike noi (Noctes Atticae, 20 kn,.) dao je Gelije niz dragocenih podataka i ispisa
iz svoje veoma bogate i raznolike lektire. Zapoeto u Atini, delo je nastavljeno i
po povratku Gelijevu u Rim gde se on kao pravnik i dalje bavio antikvarskim

studijama. Podaci i izvodi razliite su vrednosti, esto su samo iz druge ruke.

Pojedini odseci nalik su na kratke eseje. Pisac se obraa uem krugu obrazovanih
italaca zainteresovanih za filoloka i antikvarska pitanja. Ima u Gelijevim Atikim
noima neuporedivo vie erudicije v vie pouzdanih podataka nego kod Frontona.
Ta naunika pedanterija ini delo mestimino suvim i pored nastojanja autora da
privue itaoca. Ako se sudi samo o umetnikoj strani ovoga dela, moe se pored
sve vetine Gelija stiliste u osnovi prihvatiti otro formulisani sud da se u delu
Aula Gelija, jednog od najboljih pisaca 2. veka n. e., mogu itati sa pravim
zadovoljstvom samo oni odseci koji nisu iz njegova pera. Tako ovaj uenik
Frontonov stoji, i pored svih svojih eruditskih preokupacija, u rimskoj umetnikoj
knjievnosti rame uz rame sa svojim uiteljem Afrikancem iji stilski arhaizma
deli, mada je neto umereniji i po profesorski suvom izrazu mestimino slian
enciklopedisti Svetoniju. Osobenu stilsku majstoriju i barokno bogati izraz
zainjen s deminutivima omiljenim u pesnitvu Hadrijanova vremena, kao i
arhainim reima, zastarele ili osobene obrte bliske Frontonovu arhaizmu
nalazimo i kod Afrikanca Apuleja koji kao pesnik, retor i poligraf zaokupljen
prirodnim naukama i filosofijom, stoji pored Svetonija, Flora, Frontona i Aula
Gelija, ali ih sve premaa kao individualni umetnik i kozmopolita, ijem je
obrazovanju doista doprinelo gotovo celo Rimsko carstvo 2. veka n. e.
Iz Aula Gelija preveden je odlomak Lavova zahvalnost, Nae jedinstvo 20, 1913,
br. 119, i basna Poljska eva (kukuljava) preuzeta iz pesnika Enija Jutarnji list 21,
1932, br. 7377 str. 18. Imena prevodilaca nisu naznaena.
APULEJ BAROKNI SOFISTA
nimis cupidus cognoscendi quae rara miraque sunt
IVOT, KNJIEVNI RAD, IZGUBLJENA DELA
255. APULEJ (Apuleius, oko 125. n. e. posle 170. n. e.), Afrikanac i sin imunog
inovnika, pohaao je odline kole i stekao je neobino iroko obrazovanje.
Gramatike i retorske studije zavrio je u Kartagini, a kolovanje je dopunio u
Atini gde je izuavao mnoge predmete. kolstvo severnoafrikih rimskih gradova
bilo je u to vreme u punome cvatu i kole su bile otvorene i imunim i
siromanim. U tome je kolstvu prvo mesto zauzimao profesor retorike. Ve
Juvenal kazuje da je Afrika babica advokata (nutricula causidicorum). U
nekoliko reenica Apulej govori ponosno o celokupnome svome obrazovanju
poredei svaki stupanj i svaki predmet sa velikim peharom koji ispija ovek eljan
znanja: Prvi uiteljev pehar oslobaa od neotesanosti, drugi pehar
profesora gramatike snabdeva nas znanjem, trei pehar profesora retorike
naoruava nas orujem besednitva. Do tog se stepena napaja veina. A ja sam
ispio i druge pehare u Atini: laljivi pesnitva, prozirni geometrije, slatki muzike,
postroi dijalektike, i najzad pehar svekolike filosofije kojim se nikad ne moe
nadovoljiti mada je ravan nektaru. Nije Apulej bio samo eljan znanja koje se
moe nai po knjigama. Ovaj je osobeni ovek i putovao. To mu je bila arka
elja. Iz Atine odlazi u Rim, iz Rima u Kartaginu. Bio je slavan retor, deklamovao
je u raznim mestima, i to podjednako na grkom i na latinskom jeziku. Privlaio je
znanjem i talentom, ali i pojavom. U gradu Oeji (Oea), dananjem Tripolisu, gde
se oenio, optuili su ga da je maijama pridobio bogatu udovicu. U optunici su
stajale rei: optuujemo... lepoga filosofa izuzetno reitog kako na grkom
tako i na latinskom jeziku. Apulej je odgovorio da je tobonja maijska radnja

bilo tek seciranje neke abe u naune svrhe. I zaista se ovaj besednik, pisac i
filosof, ija se filosofija mea sa teologijom i mistikom, bavio i prirodnim
naukama. Nemamo podataka, ali svakako je osloboen optube. Znamo da se
vratio u Kartaginu gde je kao retor i advokat, filosof i pesnik uivao velik ugled.
Sugraani su mu poverili visok sveteniki poloaj. Bio je svetenik carskog kulta
u provinciji. Afriki gradovi Madaura i Kartagina podigli su mu spomenike. Bio je u
punoj meri predstavnik svoga vremena, pa opet retka, gotovo jedinstvena
pojava, jer je nadvisio ostale savremene retore i pisce. Obrazovani kozmopolita,
ovaj putnik irokih vidika zanima se za obiaje i verovanja ljudi, za prirodne
nauke, matematiku i muziku, sklon je maiji i mistici, a kao retor sakuplja
anegdote i belei kuriozitete. Religijsko-mistike i maijsko-astroloke sklonosti u
to su vreme zaokupljale sve slojeve i sve krajeve Rimskog carstva. Mistika je
preotela maha u filosofiji gde je strogo razlikovanje kola i pravaca zamenio
eklekticizam, pa se spajaju ne samo razna filosofska uenja ve se tim uenjima
dodaju i elementi grko-orijentalnih misterijskih religija. I Apulej, koji sam za sebe
kazuje da je platoniar, ustvari je eklektiar sklon mistici i jedan od prethodnika
novoplatonskog uenja. On sa stavovima plagoniara zdruuje i stavove stoiara
Posejdonija kao i stavove drugih mislilaca.
Kada Apulej po sopstvenim reima eli da bude istovremeno Empedokle, Platon,
Sokrat, Epiharm, Ksenofont i Kratet, on ne misli toliko na ovaj eklekticizam, koliko
na raznovrsno bogatstvo svoje knjievnike delatnosti. Jer Apulej nije samo
izuavao mnoge discipline. On je i sam objavio niz dela raznovrsne sadrine koja
jasno svedoe o njegovoj izuzetnoj erudicnji i plodnome talentu. Nije se zalud
hvalio da neguje podjednako svih devet Muza. Pisao je grki i latinski, pisao u
stihu i prozi, pisao retorska, filosofska i nauna dela, a za nas najznaajnije
njegovo delo je roman Preobraenja, dakle delo lepe knjievnosti. Apulejeva
izgubljena dela su brojna. Znamo da je sastavljao pesme i objavljivao govore.
Obraivao je, kao i Seneka Filosof, Probleme prirodnih nauka (Quaestiones
naturales) sluei se grkim delima Aristotela, Teofrasta i drugih pisaca. Deo toga
obimnog dela po svoj prilici spis O ribama (De piscibus), a moda i spisi O
zemljoradnji (De re rustica) i O drveu (De arboribus). Pisao je O muzici (De
musica), jednu Aritmetiku (Arithmetica), uglavnom prema grkom pitagorskom
spisu Nikomaha iz Gerase (oko 100. n. e.), a moda i neku Astronomiju
(Astronomica). Pominje se dalje Apulejev spis O dravi (De re publica), Izvod iz
istorije (Epitomae historiarum), Rasprave na gozbi (Quaestiones convivales), spis
O izrekama (De proverbiis) i latinski prevod Platonova Fajdra. Meu izgubljenim
pominju se i dela lepe knjievnosti. Erotik (Eroticus ili grki ) zvao se
spis u kome je Apulej opisivao neku statuu Venere, dok je Hermagora
(Hermagoras) bio neka vrsta romana. Od pesama pominje sam Apulej svoje
Igrarije (Ludicra) i Ljubavne pesme (Carmina amatoria). Moda su to bili i delovi
iste zbirke. Ispevao je i dve Himne Asklepiju (Hymni in Aesculapium), jednu na
grkom, drugu na latinskom, i panegiriku Pesmu o vrlinama Orfita (Carmen de
virtutibus Orfiti, koji je 163. n. e. bio prokonzul. Znamo i za neke Apulejeve
metrike prevode iz Menandrovih komedija.
SAUVANI FILOSOFSKI I RETORSKI SPISI
256. Sauvana dela Apulejeva dozvoljavaju nam da nagaamo kakva je bila
vrednost i priroda izgubljenih. Za izgubljene Strune spise o prirodnim naukama,
geometriji, muzici, astronomiji moemo pretpostaviti da su bili kompilacije ili

skraene prerade iji su podaci i obavetenja svakako znatno zaostajali za

originalima. To moemo pretpostaviti jer sauvani filosofski spisi, dela eklektiara
i platoniara Apuleja, pruaju raznovrsne podatke nevelike vrednosti. Spis O
Platonu i njegovu uenju (De Platone et eius dogmate) u kratkim crtama
prikazuje Platonov ivot i daje pregled Platonovih uenja o prirodi i etici. Samo su
dve knjige sauvane, a trea, o dijalektici, moda nije ni napisana. Apulej, mada
kolovan u Atini, niti je precizan pri odreivanju pojmova, niti je uopte shvatio
Platona, ve Platonova uenja mea sa docnijim platoniarskim i stoikim. Spis O
boanstvu Sokratovu (De deo Socratis) govori o demonologiji. Apulej dokazuje da
izmeu bogova i ljudi stoje demoni kao posrednici. Kao primer navodi i Sokratov
onaj unutarnji glas za koji je Sokrat kazivao da ga inspirie i vodi.
Ton je Apulejev deklamatorski. Neki ispitivai pomiljaju da je spis sastavljen
prema grkom uzoru. O vaseljeni (De mundo) samo je slobodni prevod, odnosno
obrada Pseudo-Aristotelova istoimenog spisa ( ) u kome se meaju
peripatetika i stoika, naroito Posejdonijeva uenja. Alulejeva obrada pokazuje
oigledne tragove nerazumevanja grkog originala, a svi su ovi spisi izraz
Apulejeve eklektike platonske filosofije protkane mistikom i demonologijom. U
osnovi su veoma daleko od Platonova uenja, ali u punoj meri odgovaraju ukusu
vremena. Mnogo su blii hermetici, pa su neki hermetiki spisi i pripisani Apuleju.
Sam Apulej u svojoj Odbrani odbacuje optubu da je maijskim radnjama
pridobio bogatu enu, ali on ne osporava vrednost maijskih radnji. tavie, on
veruje u tu vetinu, ali samo u jednom viem obliku bliskom filosofiji. Tako se s
jedne strane odrie one crne maije kojom se slui prosti narod, ali s druge
veruje u demone koji posreduju izmeu ljudi i boanstva i u neko natprirodno
saznavanje, u neko sjedinjavanje s boanstvom (unio mystica).
Treba imati stalno na umu da je Apulej iveo u vremenu kada se javljaju mnogi
udotvorci i teurzi, propovednici novih verovanja u kojima se spajaju elementi
starih filosofskih uenja, naroito platoniarskih, orfiko-pitagorskih i stoikih, sa
elementima orijentalnog misticizma i narodsknh verovanja. Savremenik Apulejev
bio je i Aleksandar iz Abonutejha u Paflagoniji ije misterije i vernike ismeva
satiriar Lukijan iz Samosate (roen oko 120. n. e.). Karakteristino je da
sredinje mesto u uenjima toga udotvorca Aleksandra zauzima jedna
manifestacija Asklepija u obliku zmije Glikona, a za Asklepija znamo da je i u
hermetikim spisima kao i u delu Apulejevu igrao znaajnu ulogu.
Iz spisa koji su mnogo doprineli Apulejevoj slavi i za njegova ivota i u potonjim
vekovima, kada je kao udotvorac poreen i sa Hristom, vidimo da je obrazovani
kozmopolita Apulej za razliku od skeptinog Lukijana iz Samosate, iskreno
verovao u postavke prilino zamrene i mutne platonske filosofije koju je
propovedao. To se vidi i iz glavnog dela Apulejeva, iz poslednje knjige njegova
romana Preobraenja.
Od retorskih spisa Apulejevih sauvana nam je Odbrana (Apologia), ve pomenuti
govor u kome se branio od optube da je maijama osvojio naklonost bogate
udovice kojom se oenio. Veti retor i deklamator Apulej drao se, ini se, strogo
taaka optunice koju pobija odatle i autobiografska vrednost ovoga govora
ali da bi zabavio itaoce i pokazao svoju umetnost unosi u izlaganje i ekskurse,
naroito filosofske, a i svoje ljubavne pesme, jer su ga i zbog njihove lake
sadrine optuivali. Izlae i platonska uenja, onako kako ih on i njegovi
savremenici shvataju. Priznaje svoj dug orijentalnim kultovima i kazuje da je
posveen u mnoge misterijske religije. Tako se i sam obavija nekim velom

tajanstvenosti. U stilu Apulejve Odbrane ima i tragova kikeronijanizma, ali je

zainjena elementima neumerenog, baroknog azijanizma, ije preobilno kitnjasto
i izvetaeno bogatstvo zasenjuje retorskim verbalizmom naroito u Apulejevoj
antologiji Cvetnik (Florida, 4. knj.), zbirci najefektinijih mesta iz njegovih nama
izgubljenih paradnih beseda i deklamacija. Kada je ova antologija sastavljena i ko
ju je sastavio ne znamo. Sreom epitomator nije pokuavao da dopunjuje i
povezuje te fragmente. pa tako imamo dvadesetitri autentina odlomka iz
Apulejevih beseda sastavljenih po svoj prilici oko 160170. n. e. Zanimljivi su ti
odlomci gotovo samo stilski. Teme su neinteresantne, nain obrade
ekstravagantan. Meu ovim retorskim ekshibicijama retki su uspeli odseci prave
umetnike vrednosti, kao to je npr. opis smrti grkog komediografa Filemona. U
ovim odlomcima pored retorike 2. veka n. e., sa svim njenim deklamatorskim
nedostacima i bizarnim ukrasima, stoje i filosofske refleksije. Ali i one samo kao
ukrasi ovih deklamacija putujueg retora koji kao neka glumaka velia nastupa
pred gledaocima i oarava ih svojim vetinama. Opta mesta i deskripcije, misli i
anegdote, pripovesti i basne prosipa u svome smiljeno doteranome jeziku
deklamator. A ak i u ovim kratkim odlomcima vidimo da ti elementi Apulejeve
besede ive nekim samostalnim ivotom, za sebe i sebe radi. Kakva li je tek bila
ta prebogato ukraena celina, kada u kratkim odlomcima vidimo da je i
najbeznaajniji povod besedniku dovoljan da gotovo sasvim napusti tok glavnog
izlaganja da bi opsenio sluaoce nekim lepim opisom ili uspelom priicom. Tok
Apulejeve besede u kojoj je svaka re smiljeno rasporeena, sve podreeno
eleganciji i eufoniji, porede sa muzikom sitne sadrine koja se dopada samo zbog
ritma i harmonije. I kazuju da Apulej trijumfuje u beskonanim periodama gde u
svakome redu retor nalazi sazvuja bogata i nova po savrenom artizmu. Nema
sumnje, iza toga artizma stoji esto tek bledunjav smisao. Ali ovaj virtuozni
pripoveda i briljantni sofista, koji sa smekom i uivanjem prikazuje svoje
majstorije, stvorio je na isti nain i veliko Delo, roman sastavljen od bezbroja
kraih i duih pripovesti, anegdota, opisa, roman kojim je s pravom stekao
ugledno mesto u evropskoj knjievnosti.
ROMAN PREOBRAENJA
257. Apulejeva Preobraenja (Metamorphoses, 11 knj.) jedini su u potpunosti
sauvani roman rimske knjievnosti. Delo je poznato i pod docnijim naslovom
Zlatni magarac (Asinus aureus), kako ga je nazivao ve hrianin Augustin.
Knjievno-istorijski srodan je sa Petronijevim Satirikonom. Ima i satirinu icu, a
sadri razlinite pripovesti koje povezuje okvirna pria o sudbini nekog Lukija
kojega arolije pretvaraju u magare. Takvo slobodno i labavo reanje raznih
priica delom fantastinog, delom opscenog, a delom sentimentalnog karaktera
omiljen je postupak jonske novelistike, miletskih pria (fabulae Milesiae), koje iz
Petronijeva i naroito iz Apulejeva dela najbolje i poznajemo, dok nam grki
originali nisu sauvani. Apulej nam i sam upuuje na poreklo svoje pripovesti iz
jonske novelistike: Na samome poetku dela stoje rei: U ovom miletskom
pripovedanju ja u za tebe splesti arolike priice i tvoje blagonaklone ui
naslaivati ljupkim uorenjem. Govori sam glavni junak Grk Lukije, koji se
predstavio u nekoliko reenica i zavrava ovaj uvodni odsek dela reima:
grku pripovest zapoinjemo: itaoe pazi uivae. Doista ovo se obeanje i
ispunjava. Jedanaest knjiga Apulejevih Preobraenja rea avanturu za
avanturom, opis za opisom, pripovest za pripoveu, epizodu za epizodom. U

priama dobrim delom su preuzete iz grkih uzora ima i duha i mate, a

pisac svemu dodaje individualni jezik, barokni stil, pripovedaku vetinu i, najzad,
svoje verovanje u maije i mistiku, pa tako stvara naroito privlanu i fantastinu
atmosferu gotovo neopazice, jer nigde, sve do samog kraja dela piev
misticizam nije ni glasan ni nametljiv. Tu je Apulej duboko razliit od hladnog i
superiornog skeptika Petronija, mada u Odbrani kazuje da lino nije blizak crnoj
maiji i sitnim vradbinama prostog sveta. Ipak oseamo da on veruje u njeno
postojanje i njenu vrednost, pa spoj erotine jonske novelistike i satirinih crta sa
ovim ubeenjem udotvorca i mistika Apuleja ini naroitu dra njegova dela
koje nas vodi pravo u svet po zlu i vetini poznatih tesalskih vetica.
Lukije, Grk iz Korinta, putuje u Tesaliju i ve mu usput neki saputnici pripovedaju
jezive prie o arolijama tesalskih vetica. Stie u grad Hipatu i uskoro otkriva da
je i njegova domaica, Pamfila, arobnica. Ljubavna avantura sa Pamfilinom
sluavkom put je da sazna vie o tim vetinama. Gledamo grad i dogaaje kroz
oi Lukijeve koji u cik zore skoi iz postelje, nekako nespokojan, ali i silno eljan
da upozna ono to je retko i udesno (nimis cupidus cognoscendi quae rara
miraque sunt) eljan kao to je bio i sam Apulej, mada se obraao vie mistici
nego narodnoj praznoverici. Kae Lukije: I nije bilo u onome gradu nieg to bi
ugledavi ga smatrao za ono to jeste, ve mi se inilo da je ba sve kobnim
apatom basme preobraeno u drugi lik, da su u kamenju o koje sam se spoticao
skamenjeni ljudi, da su ptice koje sam uo ljudi perjem pokriveni, i drveta koja su
okruivala gradske zidine olistali ljudi, a fontane iz tela ljudskih potekle. Ove nas
rei uvode u arobni svet tesalskog grada gde je svako vet arolijama i jedan
drugoga as u ali, as od zbilje arolijama nadmudruje. One nas uvode i u
arobni svet glavnih Apulejevih povesti, posle fantastine i groteskne uvertire
prve knjige sa njenim udnovatim i mranim pripovestima, koje su Lukija i
pripremile da ovakvim oima gleda tesalski grad u kome se obreo. On nam
kazuje: Ve mi se inilo da e kipovi i slike zakoraiti, zidovi progovoriti, goveda i
srodna stoka proricati, da e sa samoga neba i iz svetlosne lopte iznenada doi
prorotvo.
Ima u ovim reima pored slike raspoloenja i mistike terminologije, jer
svetlosna lopta koju Lukije pominje ne mora biti prosto sunce, ve po svoj
prilici oznaava i mistiku, natprirodnu sferu sjaja, i materijalni svet boanske
svetlosti i vatre u koji veruju pozniji platoniari i mnogi poznoantiki mistiari.
Tako ove rei covoljno jasno otkrivaju onu atmosferu koja mada ne izbija
glasno u arenim miletskim priama dela predstavlja znaajnu osobenost
Apulejevih Preobraenja. One ine da smo i mi spremni, isto kao i sam glavni
junak, na najudnovatije avanture i pripovesti. Ove zaista i ne izostaju. Ima u
njima esto mnogo manje maije i mistike nego to bi posle ovog uvoda
oekivali. Maije su piscu jo potrebne da pretvori Lukija u magare. Ta
metamorfosa opirno se priprema. Radoznalicu Lukija snalaze prve nevolje. Nou
se vraa sa neke gozbe. Pred vratima Pamfiline kue nalazi tri provalnika. Ubija ih
maem. Sutradan ga hapse i vode na suenje. eka ga osuda na smrt. Sred
najee rasprave, kada Lukiju ve ne preostaje nikakva nada, skida se pokrov sa
leeva razbojnika. Umesto rtava pred sudijama lee meine s vinom. Sve je
udna ala arobnice Pamfile. Tako u ovom gradu arolija zapoinje slavlje u ast
boga Smeha. Lukijeva radoznalost, i pored straha koji je pretrpeo, sada je jo
vea. Uz pomo sluavke uhodi Pamfilu i posmatra kako se ona mae nekom
mau i pretvara u sovu. Hteo bi i Lukije da se pretvori u pticu. arolijama

neveta slukinja pogrei i pretvori ga u magarca. Nije to strano. Za sve ima

leka u Tesaliji. Da bi nanovo doao do svoga ljudskog lika Lukije ima samo da
pojede ruu.
Ali sve nevolje i avanture magareta sa ljudskom pameu nastaju jer mu nikako ne
uspeva da se dokopa rue. Dok eka da mu sluavka donese cvet, neki razbojnici
provale u talu gde ga je ostavila, zgrabe magarca i odvedu ga u svoju peinu. U
to skrovite dovode i mladu nevestu ugrabljenu sa same svadbe. Starica koja
slui razbojnicima saali se nad devojkom. Da bi je razonodila pria joj bajku o
Amoru i Psihi. To je najlepa i najvea od pria u Apulejevu delu. Obuhvata pune
dve knjige. Zatim se nastavlja pripovest o Lukiju. Magarac pokuava da spase i
sebe i devojku bekstvom, ali ih razbojnici uhvate i magarcu smisle stranu kaznu.
Pojavi se u peini snaan mladi, pria nairoko o svojim razbojnikim
poduhvatima. Razbojnici, iji je voa poginuo, biraju ga za glavara. Ali to je
mladoenja koji razbojnike opije i odvede nevestu na magarcu. Sretni i zahvalni
suprunici magarca poalju da uiva na bogatoj seoskoj ispai, ali tamo ga sluge
upotrebljavaju za najtee poslove. Jednom umakne, ali ga uhvate. Dolazi u ruke
neke razuzdane svetenike bratije, poklonika Velike Majke, Kibele. Sa njima,
znojei se pod kipom boginje, doivljava mnoge avanture i posmatra i razvratni
ivot svojih novih gospodara. Najzad svetenici dopadnu zatvora. Magarca kupuje
neki mlinar. U mlinu, pored ispijenih robova, kinje i magarca. Po mlinarevoj smrti
mrzne se i gladuje kod nekog batovana. Zatim ga uzima vojnik, pa poslastiar
kod kojega jede slatke kolae i tako ovaj magarac otkriva svoje ljudske talente i
apetite. Njegov dovitljivi gazda ga prikazuje kao atrakciju i iznajmljuje raspusnim
damama. Najzad, Lukije umakne i ovome gospodaru.
BAJKA O AMORU I PSIHI
258. U nekoliko rei dali smo kostur osnovne pripovesti koju priaju prvih deset
knjiga Apulejevih Preobraenja. Ali to je tek kostur koji ni priblino ne moe da
doara bogatstvo tema i avantura nagomilanih u delu. Apulej, majstor druge
sofistike, slui se svim sredstvima svoje retorske vetine i stilistike umenosti pa
nas, slino Petroniju, vodi meu trgovce i vetice, na sud i u razbojniku jazbinu,
na gospodske gozbe i u mlin meu robove gde se podjednako mue, u bedi i
ranama, ovek i ivotvnja. Govori o pijaci i amfiteatru, o pozorinim predstavama
i izopaenim svetenicima Kibelinim. Pored pria o arolijama i fantastinim ili
smenim avanturama stoje u stilu miletske prie erotika i ljubav u svim
nijansama. Tu je nena ljubav dvoje mladih neveste i enika sa odvanim
junakom mladoenjom, tu je u graanskoj sredini i tragina ljubav maehe prema
pastorku, ljubav koju su antiki mit i drama ovekoveili u liku Fajdre i Hipolita.
Pored lake ljubavi robinjice stoji mrana arobnice, pored izopaenosti Kibelinih
evnuha ljubavna igra ene s magarcem. Ceo jedan svet, iv i stvaran, tako da
roman ima veliku vrednost i kao kulturno-istorijski dokumenat u koji je uao
antiki ivot sa mnogim folklornim elementima. Ti su elementi as crte realne
svakidanjosti, as su to stilizovane bajke ije se daleko poreklo iz narodne
knjievnosti jo uvek jasno osea i u komplikovanom umetnikom ruhu. Ovome
poslednjem tipu pripada i bajka o Amoru i Psihi, koju je po svoj prilici sam Apulej
uneo u okvirnu pripovest o Lukijevu preobraenju.
Bajka o Amoru i Psihi ima kao i sama pria o Lukiju nesumnjivo neki grki
nama izgubljeni uzor, pa je po svoj prilici ve u tom uzoru bila stilizovana i
razvijena do obima neuobiajenog u narodnoj bajci. I Apulej poinje na nain

tipian za narodnu bajku reima: Behu u nekom kraljevstvu kralj i kraljica. Imali
su tri keri. Osnovni su motivi dobro poznati iz folklorne knjievnosti: zavist
starijih sestara prema najmlaoj i najlepoj, nevidljivi mladoenja koji ovu
lepoticu prenosi u usamljeni dvorac gde je slue nevidljivi duhovi, brana srea
sa nepoznatim suprugom, otkrie da je taj suprug prelepi mladi kod Apuleja
sam bog ljubavi, Amor , pa rastanak zbog prekrene rei, dugotrajno lutanje
nesrene kneginjice i najzad sretni zavretak kome nije potrebno dodavati ono i
ako nisu umrli ive jo i danas, jer u Apuleja i Psiha postaje besmrtna. Ali u
Apuleja ova je bajka ispriana sa svom vetinom velikog umetnika u bogatom
baroknom izrazu sa smenom stilizovanih i realistikih odseka. Iza cele povesti
kao da se skriva i alegorijsko znaenje, jer su glavni junaci bajke ba boanska
Ljubav (Amor) i ljudska Dua () koja posle sagreenja, dugih patnji i lutanja
nalazi boansku ljubav i postaje besmrtna. Tako su priu uvek nanovo tumaili
pozniji interpretatori. Istina je da se u Apuleja nigde na taj i takav smisao izrino
ne ukazuje, da se ak nigde alegorijski smisao ne istie, da nigde ivot i oseanja
dvoje zaljubljenih Amora i Psihe ne gube crte draesne bajke i prave
ljubavne patnje.
U prikazu boanstava ima i oprezno povuenih crta fine satirine travestije koja
podsea na mnogo otrijeg Lukijana iz Samosate, ali istorijski vodi poreklo jo iz
homerskog epa, u kome se ve prikazuju porodine zaevice vrhovnog
boanstva. Apulej ne prelazi mere i ne travestira onako kao komediografi, kao
Plaut u Amfitrionu; ali i u Alulejevoj obradi prie o Amoru i Psihi nalazimo jednog
prilino ovijalnog oca bogova i ljudi, Jupitera, i njegovo potrkalo Merkura koji
svoj posao vri pomalo u stilu gradskog telala. I boginja Venera tu doe nekako
kao graanka koja se razgoropadila jer joj sin nije naao odgovarajuu partiju,
dok je sam Amor snabdeven crtama koje mu je dala helenistika umetnost,
crtama golobradog momia, gotovo dekia, rasputenog i svojevoljnog jedinca,
mezimca i ereta. Apulej ove crte veto unosi u celinu svoga pripovedanja pod
kraj bajke. One osveavaju, a ne smetaju. Sve je lako i vazduasto u ovome
remek delu antikog pripovedanja. Stil i ton se menjaju i prelivaju, pa na
zavretku, posle tekih i opasnih zadataka koje zaljubljenoj kneginjici postavlja
zlonamerna Venera i koje Psiha uz natprirodnu pomo i naoruana svojom
iskrenom ljubavlju uspeno izvrava, dolazi slavlje na Olimpu, meu boanskom
aristokratijom koja nije ba odve strogog morala, ali blagonaklono gleda na
ljubav dvoje mladih kojima nedostaje njihovo vekovno iskustvo. Amor je video da
njegova majka Venera eli da upropasti Psihu i obratio se Jupiteru. Vrhovni bog je
spreman da pomogne, ali u ali od lepoga boga ljubavi trai i protivusluge:
Meutim, Kupidon, prodiran silnom ljubavlju, a uz to snuden i silno strepei od
iznenadne majine strogosti, poe ponovo da tera po starom. Proletevi hitrim
krilima do uvrh neba, stade da moli Jupitera i da se zalae za svoju stvar. Na to
e Jupiter, utinuvi ga za obraz i primakavi ga usnama da ga poljubi: Mada mi
ti, gospodine sine, ree mu nikada nisi ukazivao potovanje koje mi
pripada odlukom bogova, nego ovo moje srce, u kome se odreuju zakoni
elemenata i sve mene zvezda, stalno ranjava zadajui mu teke udarce, bruka
ga i sramoti tvojim zemaljskim slabostima i pustolovinama; protiv svih zakona,
protiv julijskog zakona o preljubu, protiv graanskog potenja, kalja mi ast i
ugled niskim preljubama, te tako strano poniava i izobliuje moj vedri lik u
ljutu guju, u oganj, u divlju zver, u pticu ili u brave iz krda ali ne mari, seajui
se svoje blagosti i popustljivosti, i imajui na umu da si mi odrastao na rukama,

uiniu sve to trai, samo pod uslovom da ume da se uva svojih takmaca i,
ako postoji danas na zemlji devojka nenadmane lepote, da mi je da kao
nagradu za ovu devojku.
Rekavi ovo, naredi Merkuru da smesta sazove skuptinu bogova i da objavi da
se izostanak s ovog sastanka nebesnika kanjava globom od 10.000 sestertija.
Strah uini svoje, te se nebeska pozornica smesta ispuni, a onda, uzvien na
svom poasnom prestolu, Jupiter dade sledei proglas: Bogovi popisani u spisku
Muza, vama je bez sumnje poznato da sam ovog deaka othranio svojim rukama.
Smatrao sam za potrebno da obuzdam burnu strastvenost i ar njegove prve
mladosti. Dovoljno se ve i prouo sablanjivim priama koje svakodnevno krue
o njegovim preljubama i svakojakim ispadima. Treba mu ubudue uskratiti priliku,
treba sputati tu mladalaku rasputenost branim okovima. Devojku je izabrao i
oduzeo joj ednost: pa neka mu je, neka je zadri, neka u zagrljaju Psihe zauvek
uiva u svojoj ljubavi". Zatim, obrativi se Veneri: A ti, keri moja, ree
nemoj nimalo da tuguje i da strepi za ugled svog uzvienog roda zbog ovog
braka sa smrtnicom. Ja u se ve postarati da to ne bude neprilian brak, ve
zakonit i saobrazan graanskom pravu". I smesta naredi Merkuru da ugrabi Psihe
i da je dovede na nebo, Pruivi joj au ambrosije: Uzmi, Psihe, ree joj i
budi besmrtna, i neka se Kupidon nikad ne oslobodi veze kojom ste sjedinjeni, a
va brak bie veit".
Za tili as prireen je bogat svadbeni ruak. Na poasnom leaju mladoenja
drei u zagrljaju Psihe; tako i Jupiter s Junonom do njih, pa ostali bogovi redom
po dostojanstvu. Jupiteru poslui onda au nektara, vina bogova, njegov mladi
peharnik (ono pastire), a ostalim bogovima Liber, dok je Vulkan spremao jela.
Hore zarumenee skup rumen-ruama i cveem, Gratije poprskae mirisima, a
Muze skladno zapevae. Onda i Apolon zapeva uz kitaru, Venera stade ljupko da
igra uz slatke zvuke muzike, udesivi pratnju u kojoj su Muze sainjavale hor.
Satir je svirao u frulu, a Pani uorio u sviralu. Tako Psihe, po obiaju i kako
valja, pripade Kupidonu, a kad je dolo vreme, rodi im se ker koju zovemo
Naslada.
Interea Cupido, amore nimio peresus et aegra facie, matris suae repentinam
sobrietatem pertimescens ad armillum redit alisque pernicibus caeli penetrato
vertice magno Iovi supplicat suamque causam probat. Tunc Iuppiter prehensa
Cupidinis buccula manuque ad os suum relata consaviat, atque sic ad illum:
Licet tu inquit Domine fili, nunquam mihi concessu deum decretum
servaris honorem, sed istud pectus meum, quo leges elementorum et vices
siderum disponuntur, convulneraris assiduis ictibus crebrisque terrenae libidinis
foedera vis casibus, contraque leges et ipsam luliam disciplinamque publicam
turpibus adulteriis existimationem famamque meam laeseris, in serpentes, in
ignes, in feras, in aves et gregalia pecua serenos vultus meos sordide
reformando; at tamen modestiae meae memor quodque inter istas meas manus
creveris, cuncta perficiam, dum tamen scias aemulos tuos cavere ac, si qua nunc
in terris puella praepollet pulchritudine, praesentis beneficiis vicem per eam mihi
repensare te debere.
Sic fatus iubet Mercurium deos omnes ad contionem protinus convocare ac si qui
coetu caelestium defuisset, in poenam decem milium nummum conventum iri
pronuntiare. Quo metu statim completo caelesti theatro, pro sede sublimi sedens
procerus Iuppiter sic nuntiat: Dei conscripti Musarum albo, adulescentem istum
quod manibus meis alumnatus sim, profecto scitis omnes, cuius primae

iuventutis caloratos impetus freno quodam coercendos existimavi. Sat est

cotidianis eum fabulis ob adulteria cunctasque corruptelas infamatum: tollenda
est omnis occasio et luxuria puerilis nuptialibus pedicis alliganda. Puellam elegit
et virginitate privavit: teneat, possideat, amplexus Psychen semper suis
amoribus perfruatur. Et ad Venerem collata facie: Nec tu inquit Filia,
quicquam contristere nec prosapiae tantae tuae statuque de matrimonio mortali
metuas, iam faxo nuptias non impares sed legitimas et iure civili congruas. Et
illico per Mercurium arripi Psychen et in caelum perduci iubet. Porrecto
ambrosiae poculo Sume inquit Psyche, et immortalis esto; nec unquam
digredietur a tuo nexu Cupido sed istae vobis erunt perpetuae nuptiae.
Nec mora, cum cena nuptialis affluens exhibetur: accumbebat summum torum
maritus, Psychen gremio suo complexus; sic et cum sua Iunone Iuppiter ac
deinde per ordinem toti dei. Tunc poculum nectaris, quod vinum deorum est, lovi
quidem suus pocillator, ille rusticus puer, ceteris vero Liber ministrabat, Vulcanus
cenam coquebat, Horae rosis et ceteris floribus purpurabant omnia, Gratiae
spargebant balsama, Musae quoque canora personabant, Apollo cantavit ad
citharam, Venus suavi musicae superingressa formosa saltavit: scaena sibi sic
concinnata, ut Musae quidem chorum canerent et tibias inflarent,. Satyrus et
Paniscus ad fistulam dicerent. Sic rite Psyche convenit in manum Cupidinis, et
nascitur illis maturo partu filia, quam Voluptatem nominamus.
Vidimo kako je artisti Apuleju pre svega stalo do toga da nas zabavi i da nam
pokae ceo arsenal svoga artizma, svu bogatu paletu virtuoznog sofiste na
kojoj ima svake nijanse u izobilju. Zavretak koji oekuje da se iz ovoga braka
rodi Uivanje (Voluptas) kao da je samo u lakom stilu miletske prie kome se i u
ovoj bajci vraa Apulej ostajui veran tonu ostalih priica. Reklo bi se na prvi
pogled da takav zavretak govori protiv alegorijskog tumaenja bajke. Moglo bi
se, dodue, nagaati da je alegorijski shvatio priu autor Apulejeva nama
nepoznatog grkog uzora, a da je Apulej crte koje ukazuju na alegoriju ublaavao
ili izbegavao. Ipak se i u tom sluaju ne bi moralo sumnjati u to da je i sam Apulej
razumevao bajku i alegorijski. to se samoga njenog zavretka tie i raanja
Uivanja iz spoja boanske ljubavi i ljudske due, dovoljno je podsetiti na
injenicu da je poznoantika mistika terminologija za ekstatini spoj due i
boanstva (unio mystica) uzeta iz isto seksualne sfere, pa je ta terminologija u
kojoj bremenitost ima najuglednije mesto prela i hrianima. Drugim reima,
navedeni zavretak dozvoljavao bi u potpunosti i alegorijsku interpretaciju koja
se namee i za koju znamo da je mistiaru Apuleju bila bliska, Jer ju je primenio i
na prvobitno sasvim racionalnu miletsku priu o Lukijevu preobraenju u magare.
ALEGORIJSKO I MISTIKO TUMAENJE ROMANA
259. udotvorac Apulej daje alegorijsko i mistiko tumaenje glavnoj prii
svoga dela. Govori jasno o takvoj interpretaciji poslednja, jedanaesta knjiga
romana. U toj knjizi sve je iznenada nekako sveano, sve znaajno, sve dobija
neku mistinu i religioznu boju. Magarac Lukije nae se po svome poslednjem
bekstvu na morskoj obali. Mesec je pun. Magarac zaroni prema ritualnom propisu
sedam puta u talase molei boginju Isidu za spasenje: da mu vrati ljudski lik.
Negde oko prve none smene otprilike, probuen iznenadnim strahom, ugledah
ogroman i sjajan pun meseev krug kako izranja iz talasa na ozarenom
treperavom vidiku puine. I onda, koristei samotnost i tiinu tamne noi i
svestan da najvia boginja neprikosnoveno vlada i da njena promisao upravlja

svim stvarima, da ne samo pitomo blago i divlje zveri nego i sve neivo oivljava
njena boanska svetlost i svemo njene uzviene volje, da danas sva bia na
zemlji, u moru i na nebu njenim darom mnoe svoje potomstvo i posluna njoj
gubicima ograniavaju svoju vrstu; videi da se sudbina najzad nasitila mojih
tekih i silnih jada i pruila mi, makar i kasno, nadu u spas, odluih da se
pomolim velianstvenom liku boginje pred sobom. Stresavi smesta utrnulost od
sna, ustadoh krepak i io i pohitah da se oistim u moru, pa zagnjurivi glavu u
talase sedam puta ovaj broj smatra boanstveni Pitagora najprikladnijim za
verske obrede bodro i pun unutarnje radosti, lica oblivena suzama uputih
svemonoj boginji ovu molitvu...
Circa primam ferme noctis vigiliam, experrectus pavore subito, video
praemicantis lunae candore nimio completum orbem commodum marinis
emergentem fluctibus, nanctusque opacae noctis silentiosa secreta, certus etiam
summatem deam praecipua maiestate pollere resque prorsus humanas ipsius
regi providentia, nec tantum pecuina et ferina, verum inanima etiam divino eius
luminis numinisque nutu vegetari, ipsa etiam corpora terra caelo marique nunc
incrementis consequenter augeri, nunc detrimentis obsequenter imminui, fato
scilicet iam meis tot tantisque cladibus satiato et spem salutis, licet tardam,
subministrante, augustum specimen deae praesentis statui deprecari,
confestimque discussa pigra quiete alacer exsurgo meque protinus purificandi
studio marino lavacro trado, septiesque submerso fluctibus capite, quod eum
numerum praecipue religionibus aptissimum divinus ille Pythagoras prodidit,
laetus et alacer deam praepotentem lacrimoso vultu sic apprecabar...
Lukijeva molitva puna je tradicionalnih formula, raznovrsnih epiteta i nabrajanja
krupnih kozmikih funkcija Iside, orijentalnog boanstva koje je u himnama i
obeleavano kao ono sa bezbroj imena i koje je u grko-rimskom svetu bilo
predmet ne samo javnih i dravnih kultova ve i glavno boanstvo mnogih
misterijskih religija. Apulejev Lukije obraa mu se s potovanjem vernika, a
Apulej opisuje Isidinu epifaniju ovim reima:
Kad nuto, sred modrine morske, pomaljajui se lagano iz talasa likom od koga i
bogovima mora da zastane dah, izroni iz bezdana morskog jedno divno lice. A
onda, malo po malo, kao privienje, stade preda me cela neiskazano prozrana i
blistava prilika stresajui biser-penu mora. Hteo bih da i vama opiem udesnost
ovoga bia, ako mi samo hude ljudske rei dostanu izrazu ne, ako mi boansko
nadahnue da reitost bogatu i sjajnu.
Samo te raskone duge kose, blago talasave to se meko sputahu rasute niz
boanski vrat! Ta kruna od raznog, arenog cvea tek dotakla teme, na ijoj
sredini glatka okrutlina poput ogledala ili punog meseca bacae bletavo belu
svetlost. S leve i desne strane titila je po jedna zmija ispruene glave, spremna
na skok, a odozgo nadvilo se nad nju Kererino klasje. Tunika joj se prelivae u
hiljadu boja, izatkana od najtanjeg lana, as blistavo bela i prozrana kao dan,
as uza poput afranova cveta, a as plamtei ruiasto-rumenom igrom vatre.
Ali me daleko, daleko iznad svega opinjavae njen crni plat, crn kao najgua
tama, udesnog blistavo tamnog sjaja. Obavijajui celo telo, prolazio je ispod
desne miice, penjui se uz plea do levog ramena, odakle je spreda slobodnim
skutom bogato padao prihvaen na ramenu u itav bokor nabora; odatle padae
sve u spratovima nabora do samog ruba koji se ljupko lelujae obrubljen
kitnjastim resama. Vezeni rub i sva njegova povrina behu posuti treperavim
zvezdama, a usred njih mesec u punom sjaju plamti ognjenim dahom. Celi obris

ovog velianstvenog ogrtaa bee oivien neprekidnim vencem od voa i cvea.

U rukama joj razna znamenja: u desnoj ruci tuana egrtaljka kroz iji uzani
metalni okvir savijen poput petlje od remena bejae provueno nekoliko metalnih
ipki. Tresui njom kratkim, trostrukim zamahom ruke, izmamljivae ivahne i
jasne zvuke. O levoj ruci visila joj zlatna, unolika svetiljka a na vrhu njenih uica
sa obadve strane po jedna guja podigla visoko glavu a srdito naduven vrat
ustremila nekud. Ambrosijska joj stopala obuvena u sandale opletene listom
pobednice palme. U takvom velelepnom obliju, zapahnuvi me srenim mirisima
Arabije, udostoji me svog boanskog glasa.
Pelago medio venerandos diis etiam vultus attollens emergit divina facies: ac
dehinc paulatim toto corpore pellucidum simulacrum excusso pelago ante me
constitisse visum est. Eius mirandam speciem ad vos etiam referre conitar, et
tamen mihi disserendi tribuerit facultatem paupertas oris humani, vel ipsum
numesi eius dapsilem copiam elocutilis facundiae subministraverit. Iam primum
crinen uberrimi prolixique et sensim intorti per divina colla passive dispersi
mollites defluebant. Corona multiformis variis floribus sublimen destrinxerat
verticem cuius media quidem super frontem plana rotunditas in modum speculi
vel immo, argumentum lunae candidum lumen emicabat, dextra laevaque sulcis
insurgentium viperarum cohibita, spicis etiam Cerialibus desuper porrectis. Vestis
multicolor bysso tenui pertexta, nunc albo candore lucida, nuc croceo flore lutea,
nunc roseo rubore flammida, et, quae longeque etiam meum confutabat
obtutum, palla nigerrima splendescens atro nitore, quae circumcirca remeans et
sub dexteram latus ad humerum laevum recurrens umbonis vicem deiecta parte
laciniae multiplici contabulatione dependula ad ultimas oras nodulis fimbriarum
decoriter confluctuabat. Per intextam extremitatem et in ipsa eius planitie stellae
dispersae coruscabant, earumque media semenstris luna flammeos spirabat
ignes: quanta tamen insignis illius pallae perfluebat ambitus, individuo nexu
corona totis floribus totisque constructa pomis adhaerebat. Iam gestamina longe
diversa: nam dextra quidem ferebat aereum crepitaculum, cuius per angustam
laminam in modum baltei recurvatam traiectae mediae paucae virgulae,
crispante brachio trigeminos iactus, reddebant argutum sonorem; laevae vero
cymbium dependebat aureum, cuius ansulae, qua parte conspicua est,
insurgebat aspis caput extollens arduum, cervicibus late tumescentibus. Pedes
ambroseos tegebant soleae palmae victricis foliis intextae. Talis ac tanta, spirans
Arabia felicia germina, divina me voce dignata est.
U dugom govoru Isida zahteva od Lukija da joj posveti ivot i kazuje mu da e u
zoru poslati na obalu mora svoju sveanu litiju u kojoj e prvosvetenik biti
ovenan ruama. Tako i bude. Lukije zgrabi ruu iz venca. Vrati mu se njegov
ljudski lik i on postaje verni poklonik boginje koja ga je oslobodila ini. U ovim
poslednjim poglavljima neupadljivo i uzgred, ali jasno i nedvosmisleno, pisac
Apulej se izjednauje sa glavnim junakom svoga dela Lukijem, kome je sueno,
prema prorotvu Osiridovu, da postane mista ovog orijentalnog kulta Isidina.
Ovakav zavretak i ova identifikacija glavnog junaka sa autorom Apulejem, daje
naknadno celome delu alegorijsko i mistiko znaenje, pa se s razlogom moe
pretpostaviti da je posveivanje u misterije Isidine autobiografski detalj iz
Apulejeva ivota. Tako, posmatrana sa njenoga kraja, odiseja magarca Lukija
predstavlja put samoga autora do otkrovenja i spasenja Isidine misterijske
religije, slino kao to lutanje homerskog Odiseja ve za pitagorovce, a potom i
za hriane simbolino predstavlja ovozemaljska iskuenja ovekove due.

ivotinja je za mistiare svake vrste od starine slika oveka predana uivanjima,

a posebno za platoniare, jer je sam Platon sa etvoronocima poredio ljude koji
ne mare za filosofiju i izuavanje Platonova nematerijalnog sveta veitih Ideja.
Posmatrana sa ovoga zavretka romana i umetnuta bajka o Amoru i Psihi
pouzdanije otkriva svoj i za Apuleja alegoriki smisao, jer je paralelizam
alegorijskog znaenja prie o Psihi i prie o Lukiju oigledan. Povod nevoljama i
lutanjima koja vode podjednako spasenju u oba sluaja je nedozvoljena
radoznalost Psiha, Dua, htela je i pored zabrane da vidi svoga natprirodnog
supruga, a Lukije je silno eleo da sazna tajne crne maije. Tako oboje sagrei,
pada pod vlast mranih sila i mora dugo da ispata sve do konanog spasenja.
Meutim i to je nesumnjivo velika prednost Apulejeva romana nad
poznoantikom i srednjovekovnom adegorijskom knjievnou koju nagovetava
alegorijska i mistika poenta Apulejevih Preobraenja samo je naknadno
dodata delu, odnosno prii o udnovatim zgodama magarca Lukija. Prvih deset
knjiga romana o magarcu, punog avantura pa i opscenosti, fantastike i satire,
ele samo da zabave itaoce, i u njima nema alegorije (bajka o Amoru i Psihi je
umetnuta), kako bi to oekivali da je od samoga poetka pisac hteo da da dublji
mistiki smisao celoj pripovesti. Da je alegorijska interpretacija tek naknadno
dodata prii o Lukiju moemo pouzdano tvrditi jer znamo da se Apulej sluio
grkim originalom u kome, po svoj prilici, nije bilo nikakve mistike.
GRKI UZOR PRIPOVESTI O LUKIJU
260. Apulejev grki uzor u kome je, ini se, bilo rei samo o doivljajima Lukija
pretvorena u magarca poznat nam je iz poznije kratke grke obrade Lukije ili
magarac ( ) za koju su antiki izdavai mislili da je delo grkog
satiriara Lukijana iz Samosate, savremenika Apulejeva. Pria ove kratke grke
obrade potpuno se podudara sa osnovnom priom Apulejeva romana, ali u njoj
nema digresija i umetaka kao u Apulejevu delu. Sve ukazuje na neki zajedniki
izvor Apulejeva i Pseudo-Lukijanova spisa. I zaista znamo da je jo u 9. veku
carigradski patrijarh Fotije itao obiman grki roman Preobraenja, ija je
sadrina bila istovetna sa sadrinom kako Apulejeva tako i Pseudo-Lukijanova
spisa. To je po svoj prilici bio taj, nama izgubljeni zajedniki izvor obojice pisaca.
Ko je bio autor toga izgubljenog romana ne znamo pouzdano, jer je Fotijevo
svedoanstvo da je njegov pisac neki Lukije iz mesta Patraj moda nastalo stoga
to glavni junak nosi to ime i pripoveda sopstvene doivljaje. Fotijeva
obavetenja i sauvani Pseudo-Lukijanov Lukije ili magarac pokazuju nam
originalnu crtu Apulejeve umetnosti i istovremeno njegove umetnike zasluge.
Moe se, dodue, za poslednju, jedanaestu knjigu Apulejeva romana rei da je
nekako strana u svojoj religioznoj sveanosti ranijim knjigama i da je alegorijsko
tumaenje tek nakalemljeno vetaki na priu o Lukiju. Ali u bajci o Amoru i Psihi
imamo svedoanstvo kako je umetnik Apulej umeo da se uva od suvog
alegorijskog ablona.
Ne znamo da li je zamisao o konanoj alegorijskoj interpretadijidela doista
naknadna, ili Apulej i nije hteo da unosi u svoju fantastinu obradu pripovesti o
Lukiju mistiku i alegoriju. I kada zabeleimo odnos poslednje knjige prema celini
dela kao i znaaj te knjige za razumevanje Apulejeva stava u odnosu na tematiku
jonske novelistike i folklornog naslea, moemo nesmetano uivati u ovome
briljantnom delu kome sklonosti pieve za maiju i mistiku daju naroit ton. Jer
od realizma Satirikona razdvaja ovog retora ba njegova sklonost za fantastiku i

mistiku, potpuno strana racionalnom hedonisti i esteti Petroniju. Isto tako odvaja
ovog Afrikanca od Petronija i njegov stil. Apulej svoju meavinu fantastike i
realizma daje dodue, slino Petroniju, u mnogim finim stilskim varijacijama i sa
mnogo oprezne travestije tradicionalnih stilova pojedinih knjievnih rodova. Videli
smo kako u blagoj ali prenosi naslee homerskog epa, satire i komedije na
zavretak bajke o Amoru i Psihi u sceni boanske gozbe. A pored stila koji, se
oslanja u toj bajci i u pripovedalju nekih lica na stilizaciju folklorne knjievnosti,
stoji i bogati opis Isidine epifanije i molitva puna starorimskih formula i
elemenata poznoantike helenske himnike. Ali svo to izobilje i sve te varijacije
ipak se u osnovnoj stilizaciji duboko razlikuju od slinih varijanata u Petronija, koji
propoveda elegantan i uzdran purizam. Apulej je u svome vremenu najsmeliji i
najduhovitiji pisac, deklamator i sofista na latinskom jeziku. Savreno poznaje
ukus svoje publike. U osnovi, pored svih varijacija i reminiscencija, njegov je
bogati i melodiozni stil, u kome doista ima i nekog orijentalnog sjaja, kao celina
blizak arhaizmu Frontona iz Kirte i Frontonova uenika Aula Gelija, a meu
hrianima stilu Afrikanca Tertulijana iz Kartagine.
Slinosti Apulejeva stila sa stilom Frontona i Tertulijana, takoe Afrikanaca,
navele su neke strunjake na pomisao da je i barokno obilje Apulejevo u uzronoj
vezi sa afrikim podnebljem i da su se arhaine rei to ih Apulej upotrebljava
slino Plautu, Terentiju, Eniju, dakle piscima doklasinog perioda, sauvale u
upotrebi severnoafrikih potomaka onih Rimljana koji su u te krajeve dospeli jo u
2. veku stare ere. To esto zastupano shvatanje nije meutim dovoljno osnovano.
Bombastinost i barokno bogatstvo svojstveno je azijanizmu helenistike retorike
i knjievnosti grke, pa je odatle i dospelo u delo retora Apuleja, bliskog drugoj
sofistici kojoj su isto tako bliski i Fronton i Aulo Gelije. Upotrebom arhainih rei
helenistiki su pisci 2. veka n. e. bili uzor Frontonu i rimskim arhaistima, pa nema
nikakva dokaza da se u rimskoj provinciji Africi odrao arhaini latinitet. Za takvu
jeziku konzervativnost perifernih provincija nemamo paralele ni u jo starijoj
rimskoj provinciji paniji iz koje su poreklom modernisti prvog veka Seneka i
Lukan. Smiljeni stilski postupak Frontona i Apuleja, pisaca kolovanih u
retorskim kolama grkim i rimskim, kao i veliki broj stilskih osobenosti Apulejeva
i Tertulijanova dela koje se mogu razumeti samo uz pomo grkih uzora, pokazuju
da ne treba raunati sa nekim veim udelom lokalnog afrikog latiniteta u
stvaranju stila ovih pisaca. Nesumnjivo da je poznavanje veeg broja jezika
moglo usloviti slobodan stav Apulejev prema latinskom knjievnom jeziku ije
nasleene ablone smelo naputa, ali presudni su za stvaranje osobenog
Apulejeva izraza svakako grki uzori, kako je i razumljivo u delu pisca koji se
mahom ugledao na grke originale a i sam je pisao i drao besede na grkom
jeziku.
Ali dok je Fronton prema takvim uzorima izgradio samo neprijatno bombastian
arhaini stil, originalna umetnika snaga Apulejeva oivela je njegovu re i nala
joj je pravo mesto u arenom svetu miletske prie, stilizovane bajke, arobne
avanture i savremene mistike. Apulejev barokno pretovareni stil pun arhaizama,
pesnikih i neuobiajenih rei, pa i udnih kovanica, pun retorskih ukrasa,
metafora i deminutiva, koji uz eufoniju daju naroitu ar frazi to je rafinovana i
komplikovana umetnika proza, traena i izvetaena, nalik na neki istonjaki
cvet u staklenoj bati. I ba stoga ona i odgovara Preobraenjima Apulejevim i
daje im osobeni umetniki peat koji zalud traimo u drugim delima rimske
knjievnosti ovoga doba. U tome stilu daje Apulej, sofista i mistiar, umetniko

delo kakvo nije mogao dati ni pedantni profesor Fronton, ni suvi erudita Gelije. Iz
jedinstva stila, predmeta i linosti nastaje umetnost koja je zaista u mnogome
izraz ove sinkretistike epohe kada su se meale oko Sredozemlja razne kulture,
meu kojima je grka imala jo uvek vodeu ulogu. Tako linost i delo
udotvorca i mistiara, kozmopolite i retora Apuleja ive od velikog antikog
naslea a istovremeno ukazuju na neto novo, na one orijentalne struje koje
preobraavaju antiki svet jer se preobraava i struktura Rimskoga carstva u
kome ni Rim, a ni Atina vie nemaju stvarno presudnu ulogu i nisu vie u ranijem
smislu vitalna sredita ekonomike i kulture.
UTICAJ APULEJEVIH DELA
261. Dok je poboni i bogobojaljivi pesnik Vergilije (pius vates) postao u
hrianskoj legendi potonjih vekova arobnjak i vesnik hrianstva, dotle je
besednik, filosof i mistiar Apulej postao u paganskoj legendi prvih vekova nae
ere arobnjak i udotvorac ravan Hristu. Znamo iz dela hrianina Laktantija da
su u 4. veku nove ere paganski pisci hrianskom velianju Hrista i uda to ih je
Hristos prema biblijskoj povesti inio suprotstavljali uda to su ih prema
paganskim legendama stvarali Apolonije iz Tijane i Apulej iz Madaure. Hrianin
Augustin, takoe poreklom iz Afrike, koji se jedno vreme kolovao u Apulejevoj
Madauri, morao je stoga dokazivati da je Apulej samo veliki knjievnik, ali da nije
imao nikakvih udotvornih moi. Afrikanac Martijan Kapela u 5. veku n. e. daje u
svome enciklopedijskom priruniku stilski veoma bliskom Apulejevim spisima
neku vrstu obrade, odnosno imitacije bajke o Amoru i Psihi sa potpuno izraenim
alegorijskim smislom. U srednjem su veku znali i vizantinski pisci na grkom
Istoku za legendu o arobnjaku Apuleju, ali nisu poznavali Apulejeva
Preobraenja. Pa ni na latinskom Zapadu, koji je sauvao filosofske spise
Apulejeve, njegova Preobraenja nisu bila poznata.
Preporod je nanovo otkrio italakoj publici i Apulejev roman. Bojardo (1441
1494) daje u 15. veku italijanski prevod Apulejevih Preobraenja, posle koga se
niu prevodi na ostale evropske jezike. Ve je Petrarka (13041374) dobro
poznavao Apulejev roman, moda zahvaljujui svome prijagelju Bokau (1313
1375) u ijem se Dekameronu (Decamerone, 13481353) nalaze dve prie iz
Apulejevih Preobraelja (5, 10 i 7, 2), i to ona o ljubavniku skrivenom u buretu i o
ljubavniku koji se odaje kijanjem. Apulejev je roman tako doorineo i razvoju
renesansne novelistike i romana, a teme iz Preobraenja esto su obraivane,
naroito bajka o Amoru i Psihi, i to ne samo u prozi ve i u stihu. Izmeu ostalih
poznata je naroito Lafontenova obrada (Les amours de Psych et de Cupidon,
1669) preko koje je delomino ova pripovest uticala i na rusku knjievnost. U
Rusiji je uticala na Bogdanovia (17431802) ija je Duica (Duenka, 1775)
sjajna obrada Lafontenove prie. Uticala je i na Pukina (17991837).
Lafontenovo delo inspirisalo je i Molijera za dramsku igru sa baletom i pevanjem
Psihe (Psych, 1671) koju je sastavio u saradnji sa Kornejom i libretistom Kinoom
(16351688), poznatim saradnikom kompozitora Lilija (16321687). Lili je i sam
sastavio operu Psihe (Psych, 1678). Molijerovu Psihe preveo je u stihu
dubrovaki pesnik Franatica Sorkoevi (Psike, 1765). Tako Apulejeva pria o
Amoru i Psihi nije osvojila samo knjievnost ve i muziku, u kojoj pored brojnih
opera sa tom temom stoji i simfonija Sezara Franka (18221890). A ve od
antikih vremena Amor i Psiha omiljena su tema i u likovnim umetnostima. Od
novijih obrada dovoljno je pomenuti poznatu skulpturu Kanove u Luvru (1793),

fresku Rafaelovu u vili Farnesini u Rimu (1518), sliku Rubensovu (15771640) i

Pridonovu (17581823).
Dok je grka knjievnost privukla u 19. i 20. veku panju veine naunika i
knjievnika tako da u delima rimskih knjievnika klasinog perioda, Vergilija,
Horatija, Kikerona i drugih, vide samo odbleske grke umetnosti, Apulejev roman,
kao i Petronijev, naao je naroito odane potovaoce u pesnicima francuskog fin
de sicla-a. Bodler je naroito cenio jezik i stil ove dvojice pisaca. Vekovi
opadanja proeti orijentalnim sjajem i velegradskim razvratom, rafinovani stil i
jezik koji se oslobodio klasine stege privlae Apuleju i Petroniju Ismansa (1848
1907), Bujea (18291869), koji opisuje poslednja stolea Rima, i Ripena (1849
1926).
Apulejevu priu o Amoru i Psihi na srpskohrvatski su preveli Milivoj repel
Apulejeva pria o Amoru i Psihi, Vienac (Zgb) 1890, str. 426-7, 443-6, 460-2, 4769, 492-4, 503-7, 524-6, 562-6, 580-2 (isto Zagreb 1922) i Rastislav Mari
Pripovetka o Amoru i Psihi, Beograd 1952. Ceo roman preveo je Albin Vilhar
Zlatni magarac, Beograd 1954.
PSEUDO - APULEJEVI SPISI
262. Samo Pseudo-Apulejeva dela su neki spisi sauvani pod imenom
Apulejevim. Spis O lekovitim travama (De herbarum medicaminibus), nastao je
moda tek u 5. veku n. e. Sauvan u vie rukopisa dopunjavan je u raznim
stoleima. Posle otrog napada na koristoljubivi lekarski esnaf daje slike lekovitog
bilja sa opisima i receptima kojima se bolesnici mogu i sami sluiti. Sline vrste je
svakako bio i Pseudo-Apulejev spis O spasonosnim lekovima (De remediis
salutaribus), sauvan samo fragmentarno. Apuleju je pripisivan i spis
Fiziognomija (Physiognomia), prerada istoimenog dela retora Polemona iz
vremena Hadrijanova. Ta je prerada sastavljena u 3. ili 4. veku n. e.
Meu Pseudo-Apulejevim spisima naroito je zanimljiv Asklepije (Asclepius). Spis
ima oblik dijaloga i prevod je nekog grkog dela koje je poznavao hrianin
Laktantije. Pripada tzv. hermetikoj knjievnosti prvih vekova nae ere. U to doba
sinkretizma kultura i religija javljaju se u Helena religijsko-mistika uenja nastala
iz spoja helenskih i egipatskih shvatanja. Sinkretistiko izjednaavanje
boanstava raznih naroda poznato ve i ranije, razlog je to se kao sredinja
figura ovih uenja javlja egipatsko boanstvo veliki Toth izjednaeno sa
helenskim Hermom. Taj novi Hermo dobio je i trostruko umnoeni epitet
trostruko najvei" ( Hermes Trismegistus), a po njemu se
i mistiko-filosofski spisi veoma razliite orijentacije i sadrine, u kojima mahom
kao boanski uitelj nastupa Tot-Hermo, nazivaju hermetikim. I u PseudoApulejevu Asklepiju glavna je linost Hermes Trismegistus ije pouke sluaju
Asklepije, Hamon (egipatski bog Amon) i Toth, koji se u ovome spisu javlja pored
Herma, kao posebna linost. Pravog, platonskog dijaloga u spisu i nema. Slino
kao u dijalozima Kiheronovim, Hermo u dugim besedama odgovara na kratka
pitanja Asklepijeva, a ostala lica samo sluaju te pouke. Re je o boanstvu,
prirodi, ljudima i sudbini. Mada je autor paganin, u delu se kazuje da e
paganstvo propasti. Bilo da je to mesto neki neto decniji hrianski umetak, Bilo
da je miljenje samoga autora, radi se o svedoanstvu koje govori o previranju u
hermetikim krutovima, onom previranju koje u to vreme pagansku hermetiku
delomino pretapa u hriansku gnosu.

Kulturno-istorijski znaaj Pseudo-Apulejeva Asklepija velik je zbog njegova uticaja

na hrianski platonizam, naroito u doba preporoda. Kao i poznoantiki
platonizam", ni renesansni ne razlikuje izmeu uenja samoga Platona, poznijih
platoniara, stoiara, pitagorovaca i poznih mistiara. Za hrianski Zapad
Asklepije je tokom srednjeg veka bio glavni izvor hermetikih uenja koja su
spajala platonska, orfiko-pitagorska i druga shvatanja, pa je posmatran kao
autenzini svedok Platonove misli. Tako su iz Asklepija kozmogonijske
spekulacije, u osnovi podjednako strane i Platonu i hrianstvu, dospele u dela
velikih francuskih platoniara 12. veka (Bernhardus Silvestris, Alanus ab Insulis).
Od vremena preporoda, razume se, ne moe se vie govoriti o pretenom uticaju
Asklepija na odreene spise ili uspeno odvajati uticaj toga poznoantikog spisa.
Hermetika i platonizam spojeni sa uenjima hebrejske kabalistike nalaze u to
vreme utoite i cvetaju u krilu italijanske platoniarske kole. Pored Asklepija
utie mnogo i Hermetiki korpus (Corpus Hermeticum). Taj korpus prevodi godine
1463. Fiino, pa se tako hermetika uenja ire ne samo preko Asklepija ve i
preko drugih hermetikih spisa. Hermetika uenja imaju velik udeo u platovizmu
firentinske i kembridske kole, pa tako i preko dela samih renesansnih pisaca i
filosofa utiu na evropsku knjievnost. Treba jo naglasiti da hermetiko uenje
nije imalo samo velik znaaj za evropsku filosofsku i teoloku misao, ve da je i
simbolika hermetikih spisa nala ugledno mesto u evropskoj knjievnosti,
razume se opet u spoju sa poznoantikom simbolikom i terminologijom. Posredno
su veka hermetika uenja i hermetika simbolika uticali i u novije vreme na
knjievna shvatanja i knjievno stvaranje pisaca kao to su Emerson (1803
1882), Bodler (18211867), Malarme (18421898), Rembo (18541891), Jits
(18651939) i Dojs (18821941). Svi ti pisci oslanjaju se vie ili manje,
povremeno ili stalno na teosofska i mistika uenja svojih prethodnika i
savremenika, uenja u kojima je hermetizam ostavio dosta tragova. Upotreba
slika, poreenja, metafora, epiteta u delima takvih pisaca zasniva se delom na
shvatanju o optoj analogiji", o podudarnosti, povezanosti svega u svetu i u
umetnikom delu. To je uenje propovedao naroito hermetizam i pozni
platonizam, a izdanak je starog orijentalnog uenja o vezi izmeu mikrokozma i
makrokozma. Bodler izlaui svoja uenja o analogijama i vezama
(correspondances), poziva se na vedskog mistiara Svedenborga (16881772),
a u uvodu njegova Cvea zla (Les fleurs du mal) javlja se Satana Trismegist koji
na jastuetu zla dugo ljuljuka na omaijani duh. Rembo zahteva od pesnika da
bude vidovit (voyant), da sagleda i opie nove pojave u kozmosu, a inspirie ga
jedan od najznaajnijih posrednika hermetikih uenja o analogijama
devetnaestoga veka, Elifas Levi. Levijevo Uenje o visokoj maiji (Le dogme de la
Haute Magie, 1855) itao je po svoj prilici i Malarme, a ita ga oko 1880. godine i
Jits, sledbenik poznate okultistkinje Blavacki. Jits sam sebe naziva hermetiarem.
Sa hermetizmom i teosofijom dobro je bio upoznat i Dojs. Mada je u vreme
sastavljanja svoga Ulisa (Ulysses, 1922) ve bio napustio okultistike vode,
njegovu delu ima i tragova poznavanja hermetikih uenja i simbola hermetikog
porekla. Ova imena novije evropske knjievnosti ukazuju na znaaj uticaja
poznoantike hermetike, novoplatonske i novopitagorske mistike i filosofije na
potonje vekove. A Pseudo-Apulejev Asklepije je dugo vekova bio jedan od
najznaajnijih posrednika hermetike misli latinskom Zapadu, pa odatle i njegov
znaaj za istoriju evropske mistike, filosofije i knjievnosti.

POECI HRIANSKE KNJIEVNOSTI NA LATINSKOM JEZIKU I RIMSKA

KNJIEVNOST 3. VEKA NOVE ERE
HRIANSKA KNJIEVNOST NA GRKOM I LATINSKOM JEZIKU
263. Apulejevo delo i sama Apulejeva linost, bliska u mnogim crtama ne samo
sofistima ve, prema potonjoj tradiciji, i teurzima 2. veka n. e. odveli su nas u
jedan svet gde su kozmopolitizam i sinkretizam, kulturni i religijski, glavna
obeleja. Istorijsko ispitivanje porekla i razvoja hrianstva pokazalo je naroito u
naem stoleu da je hrianstvo nastalo upravo u toj meavini raznih uticaja na
antikom Sredozemlju. Ova injenica podjednako je vana za razumevanje
hrianske knjievnosti na grkom i na latinskom jeziku, mada je grka
hrianska knjievnost prethodnica latinske kao to je grka paganska
knjievnost bila prethodnica rimske. tavie, izmeu razvijene grke hrianske
knjievnosti i latinske hrianske knjievnosti mogu se od njihovih poetaka
zabeleiti razlike koje u mnogome podseaju na razlike izmeu grke i rimske
paganske knjievnosti. Na grkoj strani od samih poetaka stoji vie teorijska
misao, uena rasprava, suptilna analiza, vea sloboda i vei broj samostalnih
shvatanja koja e zvanina crkva, kada se bude vre organizovala, uvek
nanovo morati da suzbija i osuuje. Na istonoj strani razvijeniji je i misticizam,
esto mutan i individualan, slobodan od stege propisanih meditacija i duhovnih
vebi. Svega toga, dobrim delom zahvaljujui grkom uticaju, nalazimo i na
zapadnoj, latinskoj strani, ali u neto veoj meri samo kod malog broja pisaca,
kao kod Hilarija, borca protiv arijanskog uenja, i kod novoplatoniara Augustina.
Kao po nekom pravilu kod veine latinskih hriana preovlauje i u knjievnosti
onaj praktini duh, ona konzervativnost, ona stroga vojnika potreba za
jedinstvom koji su u rimskom drutvu tako esto stupali u borbu protiv
novatorstva i individualizma. Hrianski pisci na latinskom Zapadu zanimaju se
pre svega za pitanja organizacije crkve, praktini moral i borbu protiv pagana ili
jeretika. Tim praktinim ciljevima podreuju najee i svoja teorijska
razmatranja o hrianskim dogmama i uenjima.
Hrianska knjievnost na latinskom jeziku nije nastala u samome Rimu, ve u
Africi iz koje vode poreklo i Fronton i Apulej, dakle u jednoj oblasti meovitih
uticaja koja je bila neto po strani od starog sredita rimske knjievnosti. U
samome Rimu hriansku optinu prvobitno su sainjavali ljudi iz niih slojeva,
robovi, osloboenici, zanatlije, i to mahom stranci, Grci, Hebreji i drugi
helenizovani Orijentalci. Tako je bilo i po drugim gradovima latinskog Zapada.
Stoga je i razumljivo da je jezik hrianskih optina ne samo u Rimu ve i po
severozapadnom Sredozemlju bio dugo grki i da su ovi slabo kolovani ljudi,
povremeno proganjani i u Rimu nerado vieni, pokazivali mali ili gotovo nikakav
interes za umetniku knjievnost. Molitve i sveteni spisi bili su im na grkom
jeziku. Tek postepeno i retko javljaju se i prevodi tih spisa i molitava na latinski
jezik. Od tih primitivnih zaetaka hrianske knjievnosti na latinskom jeziku
poznajemo samo neke latinske molitve i nadgrobne natpise epitafe, stilski i
metriki nevete i neveto urezane iznad grobova rimskih katakomba. Moramo,
razume se, pretpostaviti da su iri slojevi kojima pripada prvobitno hrianstvo
kao i druge misterijske religije antikog Sredozemlja, imali i neku folklornu
knjievnost u kojoj su se isprepleli razni uticaji od lokalnih legendi nadovezanih
na stare kultove do hebrejsko-orijentalne tradicije.

HRIANSKA I FOLKLORNA KNJIEVNOST

264. U narodu je svakako bilo raznih bajki, pripovesti, legendi i anegdota, kako
to pokazuju prie o vukodlacima i veticama koje daje u 1. veku n. e. Petronijev
roman a u 2. veku n. e. roman Apulejev. Tu su jo i vojnike pesme, naroito
trijumfalne pesme (carmina triumphalia), za koje znamo da su i u ovo vreme jo
pevane. Neto veu ulogu u toj knjievnosti irih slojeva mogle su imati prie,
ritualne formule i himne misterijskih religija. Ali i za to na rimskoj strani nemamo
dovoljno svedoanstava, mada je jasno da su kultske legende, religijske pouke,
himne i molitve bile ustaljena pojava kako u orfiko-pitagorskim krugovima, tako
i u krugovima potovalaca boga Mitre i ranih hrianskih sekti. Od svega toga
poznato nam je tek veoma malo, mahom na osnovu posrednih svedoanstava,
naroito hrianskih koja nisu pouzdana kada je re o nehrianskim kultovima i
verovanjima. Treba dodati da su antike misterijske religije uvale svoje tekstove
u tajnosti, a ranohrianska primitivna propovednika knjievnost, pa legende i
apokrifi, mahom nisu nali mesto u priznatoj, kanonskoj knjievnosti, te ih
poznajemo preteno iz poznijih varijanata. Najzad, i to je svakako za latinsku
stranu naroito znaajno, misterijske religije orijentalnog porekla sluile su se kao
i hrianstvo pre svega grkim jezikom, a bilingvizam (diglosija) irih slojeva bila
je opta pojava. Stoga potreba za prevodima na latinski jezik u prvim vekovima
nae ere nije bila velika. Ukratko, iako o toj religijskoj knjievnosti irih slojeva
znamo veoma malo, ipak se moe sa dovoljno razloga pretpostaviti da je na
latinskoj strani davala relativno oskudne plodove.
Znamo da su hrianske legende, prie o udima i mukama svetaca u narodu i za
narod neprestano nanovo prepriavane, sasvim kao i prie o arobnjacima i
veticama, legende o Isidi i Mitri, ali i to da je u hrianskim pripovestima bilo
pored orijentalnog folklora i elemenata orijentalne mistike proete poznoantikim
filosofskim, kozmogonijskim i eshatolokim predstavama. Stoga se moe rei da
je velika hrianska knjievnost, koja je posle dugotrajne borbe zbrisala ili
asimilovala veinu ostalih religijskih knjievnosti na Sredozemlju, nastala dodue
naglo na temeljima umetnike knjieviosti paganske, grke i rimske, ali da
izmeu nje i one primitivnije hrianske i dohrianske knjievnosti, delom bliske
folklornoj, ipak postoje mostovi i veze, jer je i u toj ranoj hrianskoj knjievnosti,
koja se oslanja i na apokalipse i vienja orijentalnog porekla, ve bilo dosta
uenih primesa i elemenata grko-rimske knjievne tradicije. Tano je, dodue, da
se tek onda kada se hrianstvo na latinskom Zapadu poelo pojavljivati iz mraka
katakomba na svetlo dana i prodirati u vie krugove kolovanih ljudi, dakle kada
se socijalna a sa njome i lingvistika situacija u zapadnim hrianskim optinama
izmenila, da se tek tada javlja hrianska umetnika knjievnost na latinskom
jeziku, koja je sa jezikom preuzimala i druge formalne, pa i tematske crte
paganske rimske knjievnosti. Ova je hrianska umetnika knjievnost od svojih
poetaka razapeta izmeu monog umetnikog i filosofskog naslea grkorimskog i delom folklorne biblijske knjievnosti kojoj se pridruuju i spisi nazvani
docnije apokrifima i iskljueni iz kanona hrianskih svetenih knjiga.
Kako je bilingvizam ovog kozmopolitskog perioda Rimskog carstva naroito za
hriane na latinskom Zapadu presudna injenica, to je i za razumevanje latinske
hrianske knjievnosti potrebno stalno ukazivanje na grku hriansku
knjievnost. Ovde nas ne zanimaju dogmatska i teoloka sadrina ve umetnika
strana hrianske knjievnosti, pa su dovoljna samo najnunija opta obavetenja
o tome odnosu kada je re o pojavi i razvoju latinskih hrianskih tekstova. Ali

neke osobenosti karakteristine za same poetke dvojezine hrianske

knjievnosti, koji su gotovo potpuno grki, treba pomenuti stoga to oni govore
ne samo o poreklu hrianske knjievnosti iz sinkretizma kultura na Sredozemlju
ve i o nekim osnovnim postupcima pomou kojih e hriani potom kroz vekove,
kako na grkoj tako i na latinskoj strani, osuivali ili svojakali antiko filosofsko i
knjievno naslee. Te osobenosti potvruju ono to je reeno o mostovima i
vezama koji postoje izmeu rane hrianske i dohrianske hnjievnosti irih
slojeva i one docnije visoko obrazovanih retora i crkvenih glavara.
Ba rani nekanonski grki spisi esto jasnije nego oni kanonski pokazuju
kulturnoistorijsku vezu ranog hrianstva sa ostalim religijama staroga
Sredozemlja i sa razvijenom paganskom knjievnou, mada se i u spisima
obrazovanijih hriana, ija su dela ula u crkveni kanon ve rano, mogu uoiti
uticaji uene, na grku filosofsku tradiciju nakalemljene helenistike i
helenistiko-hebrejske mistike. Mislimo tu pre svega na stoike, hermetike i
gnostike elemente u delu apostola Pavla i naroito u Jevanelju Jovanovu, koje
se svojom spekulacijom o Hristu kao inkarnaciji Logosa vezuje za filosofsku
spekulaciju Heraklita, stoiara, hebrejskog Platona Filona iz Aleksandrije. Ta
spekulacija u neto popularnijem vidu nalazi se i u hermetikim spisima, u
Pojmandru i ostalim traktatima Hermetikog korpusa, pa i u hrianskoj gnosi iji
je uticaj na Jovanovo Jevanelje oigledan. I u kanonskim Delima Apostolskim
( ), naroito u govoru apostola Pavla na Areopagu u Atini,
vidimo kako se hriani obrazovani u antikoj paganskoj koli trude da priblie
hrianski monoteizam hebrejskog porekla antikom obrazovanom itaocu
pribliujui taj monoteizam veto stoikom panteizmu i pozivajui se na
popularne antike pisce Aratova kova.
HERMIN PASTIR
265. Od grkih spisa koji nisu uli u crkveni kanon knjievno-istorijski
najzanimljiviji je vizionarski spis poznat kao Hermin Pastir ( ) koji je
uivao neobino veliku popularnost pa je izjednaivan sa kanonskim spisima i
zamalo to nije uvrten meu njih. Ovo je delo ba stoga i naroito zanimljivo to
u osnovi uopte i nema izrazito hrianski karakter i gotovo ignorie uenje o
Hristu kao Spasitelju. Autor Hrista ne pominje imenom i nigde svoje verske
drugove ne naziva hrianima. Za istoriju latinske hrianske knjievnosti
znaajno je ovo grko delo stoga to je nastalo u Rimu, i to u najniim drutvenim
slojevima. Hermin Pastir stavlja se mahom u 2. vek n. e. U prilog takvog
datovanja govore svedoanstva o njegovu autoru. Pokuaji da se ovo delo
proglasi za starije na osnovu analize njegove sadrine i stavi meu prethodnike
hrianske knjievnosti u 1. vek n. e. nisu dovoljno ubedljivi, ali se s razlogom
moe rei da hrianski karakter spisa nije naroito jasno izraen. U umetnikom
pogledu ovaj grki spis ima mnoge nedostatke, ali njegove beletristike crte
podseaju nas ipak u nekim detaljima na Apulejevo delo. Autor je rob iz Egipta
koji je u slubi neke bogate rimske gospoe; daje u svome spisu ne samo
obavetenja o sopstvenom vienju i razgovoru sa anelima voenom u
dijalogu platonskog tipa ve ne izostavlja ni erotiku, razume se dopunjujui
erotine detalje religioznim momentom, molitvom i pokajanjem. Te su crte
erotine povesti oigledno preuzete iz helenistikog romana. Pored hebrejskog
monoteizma stoje i neke crte persijske demonologije, ali nema citata iz Biblije
tako omiljenih u potonjoj hrianskoj knjievnosti. Otar je piev stav prema

bogataima, dok su siromasi romantino idealizovani. Ima u tim prikazima i

elemenata kiniko-stoike dijatribe koja je romantino proslavljala skromni ivot
ubogog oveka na selu i u prirodi. Kada se doda mistikizam, fantastika i alegorika
ovog orijentalca, jasno je da njegovo delo mnogim svojim crtama podsea na
Apulejevo. To se jo bolje moe uoiti kada se doda da je duh ovoga spisa daleko
vie helenistiki nego hebrejski i da je Hermin Pastir ba u alegorici blizak
dijalogu Slika (), koji je sastavljen u 1. veku nove ere, pripisuje se
pitagorovcu Kebetu, a sadri meavinu platonskih, peripatetikih i stoikih
elemenata. Najzad, s razlogom se pretpostavlja da je Herma imao u rukama i
neku stariju redakciju hermetikog Pojmandra, pa tako Hermin Pastir, u kome se
veoma blago sudi i o gnostiarima, pokazuje onu bliskost hermetici kakvu
pokazuju i filosofski spisi Apulejevi, a naroito Pseudo-Apulejev Asklepije.
Iako vizionarski elemenat ovoga spisa ima nesumnjivo crte orijentalne iranskohebrejske vizionarske knjievnosti, ne treba taj elemenat posmatrati izolovano
kao specifino hebrejsku crtu. U ovome sinkretistikom periodu kada mistika
caruje u svim slojevima i ueni grki sofista Ajlije Aristid (umro 189. n. e.), koji je
putovao po Maloj Aziji, Egiptu, Grkoj i Italiji, sastavlja svojih est autobiografskih
Svetenih beseda ( ) i opisuje svoje snove i vienja to ih je imao u
hramu boga Asklepija dok se leio od tekih bolesti delom nervnog porekla. To je
Aristidovo delo imalo velikog uspeha i kod ire italake publike. Njegov autor je
vrsto ubeen da lino stoji u nekakvoj tenjoj vezi s Asklepijem i drugim
boanstvima koja mu daju uputstva kako da se vlada i kako da ivi. Filosofija i
knjievna tradicija, racionalizam i naturalistiko opisivanje, mistika i
praznoverica, spajaju se u tome delu jo potpunije nego kod Apuleja u jednu
celinu i svedoe o duhu vremena u kome je nastao i Hermin Pastir. Tako Hermin
Pastir, delo roba orijentalnog porekla i pripadnika verske zajednice u Rimu koju
moemo pored sve Hermine terminoloke uzdrljivosti i priline udaljenosti od
hristolokih uenja nazvati u irem smislu ranohrianskom, pokazuje nam dakle
jasno u kojoj su meri ak i meu obrazovanim robovima filosofsko-mistika
uenja i umetnike tradicije helenistiko-orijentalnog sveta jake i znaajne, pa
tako vidimo da doista treba veoma oprezno suditi o izgubljenim spisima
ranohrianske knjievnosti. Pastir je svedok o realnosti pomenutih veza i
mostova izmeu primitivnije vizionarsko-alegorijske knjievnosti hebrejskoorijentalnog porekla i velike hrianske knjievnosti koja, noena novim i jakim
impulsom, prisvaja i upotrebljava na svoj nain antiko naslee i na latinskom
Zapadu. Toj knjievnosti paganska rimska knjievnost postepeno sve vie ustupa
mesto, mada e u 4. veku n. e. nanovo podii visoko glavu i suprostaviti se po
poslednji put snano hrianskoj knjievnosti.
PAGANSKA UMETNIKA KNJIEVNOST 3. VEKA N. E.
266. Umetnika paganska knjievnost u 3. veku n. e. za vreme tekih opasnosti
koje iskau as na ovoj, as na onoj granici Rimskog carstva i neprestanih
unutarnjih potresa koje donose promene brojnih efemernih careva na rimskom
prestolu, jedva nekako vegetira. Poezija ne daje nikakva znaajnija dela. Znamo
za nekoliko pesnikih imena, a od dela sauvani su nam bledunjavi epigonski
proizvodi Kartaginca ije je ime Nemesijan (Marcus Aurelius Olympius
Nemesianus). Ovaj je Afrikanac krajem 3. v. n. e. sastavio etiri pastirske pesme,
nedovrenu didaktiku pesmu O lovu (Cynegetica), a imamo i fragmente njegove
pesme O hvatanju ptica (De aucupio). Kako se ovaj neoriginalni pesnik, kome

ipak moramo priznati vetinu stiliste i spretnost versifikatora, ugledao na Vergilija

i Kalpurnija Sikula, to su njegove etiri ekloge sauvane sa eklogama
Kalpurnijevim i dugo pripisivane ovome pesniku. Znatnu umetniku vrednost i
originalnost pokazuje samo Bdenje u ast Venere (Pervigilium Veneris), koje smo
pomenuli govorei o Floru. Ali za tu pesmu ne znamo pouzdano da li doista
pripada ovome veku kako nagaaju neki strunjaci.
Treem veku n. e. pripadaju jo i sauvani Katonovi distisi ili izreke (Disticha
Catonis ili Dicta Catonis). To je zbirka od blizu 150 izreka i pravila za ivot koje su
pripisivane Starome Katonu. Umetniki potpuno bezvredna ova je zbirka stekla
pravo na skromno mesto u svakoj istoriji rimske knjievnosti svojom sasvim
izuzetnom popularnou u evropskoj knjievnosti koja se ne smanjuje sve do u
18. vek. Zbirka je ve od ranog srednjeg veka prevoena na ceo niz jezika, na
anglosaksonski, staroprovansalski, katalonski, starovisokonemaki, keltski itd., pa
ima prevoda i na poljski, maarski, skandinavski i novogrki. Ve u srednjem
veku prevodio je te izreke na grki Vizantinac Maksim Planud (12. vek). Kod nas
je, kako smo ve u poglavlju o Starome Katonu pomenuli, ove sentencije preveo
Marin Burei (umro pre 1562). NJegov je prevod pod naslovom Zlatne rijei
nauka Katovijeh objavljen u Veneciji 1562. Sentencije je preveo godine 1815 i
Lukijan Muicki (v. Stihotvorenija 3, 165192), a jedan je prevod nepoznatog
prevodioca objavio pod naslovom Premudroga Katona udoredni nauci (u Zori
dalmatinskoj 3, 1846, br. 31, 3336, 3839) Ignjat Alojzije Brli. Treba dodati da
je ba zbog ove velike popularnosti latinska zbirka pretrpela tokom stolea u
prepisivanju mnoge izmene pa sadri razne slojeve i elemente iju starinu i
poreklo teko moemo pouzdanije da odredimo. Slinu su popularnost u antiko
doba uivale razne zbirke izreka, kao to su one iz dela komediografa Menandra i
Publilija Sirijanca.
Pored ovih oskudnih ostataka koji ipak, ini se, jasno pokazuju dekadenciju
pesnitva 3. veka n. e. stoji proza koja u umetnikom pogledu nita ne odskae.
Ve smo pomenuli da se u ovo vreme sastavljaju Panegirici (Panegyrici) koji slave
bombastino i esto neukusno careve ugledajui se na panegirik Trajanu koji je
sastavio Plinije Mlai; pomenuli smo i pisce carske povesti, scriptores historiae
Augustae, ije umetniki slabe i istorijski nepouzdane biografije careva
nastavljaju Svetonijevo biografsko delo. Meu Svetonijevim poslednicima isticao
se Marije Maksim (Marius Maximus), na ije su se izgubljeno delo naroito mnogo
oslanjali pisci Carske povesti, jer je Maksim u tome delu dao biografije careva od
Nerve (97. n. e.) do Elagabala (218222. n. e.). Pored Marija Maksima stoji i Ajlije
Junije Kord (Aelius Iunius Cordus) koji ga je u svojim izgubljenim biografijama
iareva dopunjavao i nastavljao jednako nekritino, sav predan triarijama,
ogovaranjima i nevanim detaljima.
Samo ua struna knjievnost daje neto vie zanimljivih dela, ali mahom bez
umetnike vrednosti. Kako je u uvodnom delu knjige reeno, gramatiari i
antikvari ovoga stolea mahom nastavljaju arhaizam 2. veka n. e., ali u gramatici
obrauju sitnije jezike probleme i stare knjievnike kao Ajmilije Asper
(Aemilius Asper), koji pie ve krajem 2. v. n. e. kad i Flavije Kaper (Flavius
Caper). Treem veku pripadaju sasvim Julije Rimljanin (Iulius Romanus) i antikvari
Kensorin (Censorinus), Gaj Julije Solin (Gaius Iulius Solinus) i Kornelije Labeon
(Cornelius Labeo). U strunoj knjievnosti pravnici daju najznaajnija dela i slue
se najkorektnijim i najjasnijim knjievnim jezikom. U prvim njihovim redovima

stoje poetkom 3. veka n. e. Ajmilije Papinijan (Aemilius Papinianus), Domitije

Ullijan (Domitius Ulpianus) i Julije Paulo (Iulius Paulus).
HRIANSKA KNJIEVNOST NA LATINSKOM JEZIKU. MINUKIJEV DIJALOG
OKTAVIJE
267. U 3. veku n. e. razvija se latinska hrianska knjievnost na ijem elu
stoje, kao i na grkoj strani, apologeti hrianstva. Njihova je glavna elja da
odbrane hrianstvo od napada paganskih pisaca. Tek docnije se javljaju teolozi
koji raspravljaju iscrpno i sistematski o dogmama, pa zatim najzad i pravi tvorci
hrianske umetnike knjievnosti, pesnici. Ali to nikako ne znai da se prvi
hrianski apologeti koji piu latinski ne brinu nimalo o stilu i umetnikom obliku
svojih spisa. To su redom obrazovani retori i advokati, pa je razumljivo da se
slue svojom retorskom vetinom i pokazuju svoje poznavanje antike
knjievnosti, tim razumljivije to smo ve u delu roba hrianina Herma nali
elemente helenistikog romana i kiniko-stoike dijatribe. Dva pisca zapoinju tu
hriansku knjievnost na latinskom jeziku, Minukije Feliks i Tertulijan, i bar za
ovoga drugoga znamo pouzdano da je rodom iz Afrike, dok se to za Minukija
Feliksa moe s razlogom pretpostaviti. Ne znamo pouzdano ni kakav je vremenski
odnos izmeu dela ove dvojice savremenika, koji se po temperamentu, stilu i
postupku iz osnova razlikuju kao borci za hrianska uenja. Pa opet izmeu dela
ove dvojice apologeta ima tako upadljivih podudarnosti u tematici da se moe
zakljuiti da se jedan povodio za drugim. Ali koji je to bio ne moemo pouzdano
utvrditi.
Advokat MINUKIJE FELIKS (Minucius Felix) brani hrianstvo od raznih optubi,
naroito onih koje je retor Fronton izneo u svojoj poznatoj besedi protiv hriana.
Za tu odbranu odabrao je dijaloki oblik koji stilski i tehniki podsea na dijaloge
Kikeronove. Moe se stoga rei da elegantni kikeronijanizam Minukija Feliksa
prelazi okvire stila. Preko Kikerona vetina sa kojom Minukije Feliks stvara scenski
okvir i atmosferu za svoja izlaganja, potie od Platona, ali dijalog nije platonski
polemian ve kikeronski eksplikativan. Svako lice dijaloga govori prilino opirno
o temi, a kratka pitanja i odgovori tek se ovde onde ubacuju. Dijalog se vodi na
odmoru, u etnji du morske obale. Sabesednici su prijatelji, jedan paganin i dva
hrianina. Po glavnom zastupniku hrianskog uenja u dijalogu delo se zove
Oktavije (Octavius). U razgovoru uestvuje i sam pnsac. Povod razgovoru je
kultski gest potovanja koje paganin Kajkilije odaje usput nekome kipu boga
Serapida. Raspravlja se u tonu fine i lake konverzacije, bez ui i otrine. Ueni
pisac obraa se uenoj publici rimske gospode i stoga ne samo da bira ovaj
elegantni umetniki oblik ve podeava i ton dela. Ne grmi i ne propoveda, ve
raspravlja uglaeno i umereno. tavie, on se brine da niim ne izazove otpor
svoga skeptinog sabesednika koji, kao i mnoga rimska gospoda toga vremena,
skepticizam udruuje sa religijskom konzervativnou. Ovaj skeptini paganin
stoga i podie tri osnovne optube protiv hriana. Jednu, koja se osniva na
skepticizmu i prebacuje hrianima dogmatinost u stvarima o kojima ljudski
razum prema uenju skeptika ne moe da ima pouzdanih znanja. Drugu, koja se
osniva na rimskoj religijskoj konzervativnosti i predbacuje hrianima da rue
staru rimsku religiju koja je vekovima bila vaan faktor rimskog drutvenog i
dravnog ureenja. Udrueno sa skeptikim stavom, ovo shvatanje jo potpunije
pokazuje prema reima Kajkilijevim da se valja drati nasleenih kultova
koji su se u praksi pokazali korisni i koji su pomogli Rimljanima da osvoje ceo

svet. I najzad, treu optubu, da hriani vode nemoralan ivot, prireuju tajno
gozbe i terevenke, pa i krvava kultska ubistva (euharistija). Hriani su
neobrazovani ljudi i mranjaci koji se kriju od suneve svetlosti po svojim
skrovitima i njihovo je boanstvo samo prazan fantom, oni nemaju nikakva
prava da naruavaju kojekakvim novotarijama ustaljeni poredak. Na sve ove
optube glavni sabesednik Kajkilijev u dijalogu, Oktavije, odgovara prvo
napadom na nedosledni stav samoga skeptika Kajkilija, pa potom iznosi razne
odgovore i protivargumente pozivajui se veto na velike paganske filosofe i
pesnike. Ti se argumenti javljaju potom u raznim kombinacijama po delima
potonjih hrianskih pisaca i karakteristini su za stav obrazovanih hriana
prema grko-rimskoj filosofiji i knjievnosti, ija uenja i formule okreu i izokreu
protiv svojih paganskih protivnika.
UTICAJ GRKE APOLOGETIKE
268. Minukije Feliks u svojoj polemici i odbrani hrianstva samo nastavlja
ustaljenu praksu grke apologetike, kao to njegov dijalog zainjen biografskim i
autobiografskim podacima stupa u onaj niz dela u kojima se govori o obraenju
nekog paganskog retora na onaj nain kako se ve ranije govorilo o okretanju
retora od retorike filosofiji. U hrianskim spisima te vrste, esto izrazito
autobiografskog karaktera, kao stalni motiv javlja se prelaz od filosofije
hrianstvu, i to mahom od novoplatonske filosofije. Najstariji primer ovoga
ablona i postupka daje u dijalokom obliku sredinom 2. veka n. e. hrianski
apologeta Justin Martir koji je kao hrianski propovednik osuen na smrt u Rimu.
I kao to se ovaj grki apologeta slui antikom paganskom filosofijom kao
osloncem za svoju odbranu hrianstva, tako se Minukije Feliks, odnosno njegov
Oktavije, poziva na Euhemerovo uenje da su stara boanstva samo slavni ljudi i
kraljevi iz legendarne prolosti, pa na staru filosofsku kritiku mitologije, koju su
fantastino iskitili neozbiljni pesnici, naroito Homer, a kola je uporno namee
svojim acima. Prema tome je za Minukija Feliksa Platonova osuda pesnitva
potpuno opravdana. Dalje, Oktavije kazuje da Rimska imperija nije nastala uz
pomo boanstava, ve nasiljem rimskih osvajaa. Ukoliko su se neka prorotva i
obistinila, to nije delo starih boanstava ve ili sluaj ili delo demona. Tako u
ovom dijalogu ve imamo na okupu najomiljenije argumente antike filosofije i
hrianske kritike starih boanstava koja polazi delom od Euhemerova
racionalizma, delom od demonolokih uenja omiljenih meu platoniarima.
Feliksov je metod jednak i pri pobijanju ostalih optubi. Slino kao to apostol
Pavle u govoru na atinskom Areopagu pokuava da pridobije svoju obrazovanu
publiku pribliavajui hebrejsko-hrianski monoteizam stoikom panteizmu,
Minukije Feliks od stoiara, naroito od Seneke, uzima terminologiju i opise
kojima dokazuje da hriansko uenje nije ni u kakvoj suprotnosti sa shvatanjima
velikih antikih filosofa. Pitagora, Platon, stoiari, pa i sam Epikur, stavljeni su
tako u slubu hrianstva, ije uenje o propasti sveta i vaskrsu ima kakve takve
paralele u stoikom poaru svetova i orfiko-pitagorskom uenju o dui. Tek je
uzgred ubaena i misao tako esto ponavljana u potonjoj hrianskoj
knjievnosti da su ti antiki filosofi uhvatili u svojim sistemima senku one istine
koju je hebrejskim prorocima otkrilo samo boanstvo. Mada tek uzgred ubaena,
ova misao da su filosofi starih vremena u osnovi ve bili hriani (philosophos
fuisse iam tum Christianos) nenametljivo dominira celim dijalogom.

Tako u delu Minukija Feliksa nalazimo argumentaciju kakvu e i docnije gotovo

redom upotrebljavati i ostali hrianski apologeti i pisci, dodajui mahom jo i
alegorijsko tumaenje antikih boanstava. Ali Minukijevo hrianstvo vrlo je
uzdrano. U Oktaviju Hristos se ne pominje, nema specifino hrianskih
formulacija i nema sistematskog pozivanja na Bibliju i otkrovenje. Time ovaj
dijalog podsea na Hermina grkog Pastira koji je, pored svih dugova
helenistikom romanu i kiniko-stoikoj dijatribi, ipak blii hebrejskoj vizionarskoj
knjievnosti svojim oblikom vienja. Ueni je advokat Minukije Feliks izbegao i taj
oblik, kojim se slue u antikoj grko-rimskoj knjievnosti izmeu ostalih Platon i
Kikeron. Razlog ovakvome stavu traili su neki i u tome to je autor, po
sopstvenim reima, tek odskora bio hrianin, pa su mislili da jo i nije bio bolje
upoznat sa hrianskim uenjima. Ali razlog treba pre traiti u smiljenom
postupku ovog advokata koji sa mnogo takta i vetine vri propagandu za
hrianstvo meu obrazovanim skepticima i tradicionalistima rimskim. Stoga i ne
moemo tvrditi da je ovaj pisac sa stanovita zvaninog hrianstva predstavnik
nekog jeretikog pravca, mada u njegovu postupku bez sumnje ima mnogo crta
karakteristinih za hriansku gnosu.
Minukijev dijalog pokazuje do kakvih je dodira i do kakvih je eklektikih spajanja
raznorodnih uenja i elemenata dolazilo i moralo doi u vreme kada je
hrianstvo poelo da se iri meu viim, obrazovanim slojevima antikog
Sredozemlja. Kao to se orijentalni misticizam i iracionalizam u hermetikim
uenjima spajao sa stoom, platonizmom i orfiko-pitagorskim uenjima, tako se u
srodnoj gnosi 1. i 2. veka n. e. svi ti elementi spajaju sa hrianskim uenjima.
Dok su neki hriani niih slojeva na prvo mesto stavljali programski dva
karakteristina termina, veru i nadu, obrazovani su hriani naginjali razmiljanju
i spekulaciji, pa se stoga meu njima i iri gnosa koja umesto vere i nade na prvo
mesto stavlja saznavanje (). Hrianska je gnosa u svome eklektikom
postupku u osnovi ila slinim putem kao i Minukije Feliks. Ona antike paganske
filosofske sisteme i misli stavlja u slubu hrianstva ili ih prosto izjednauje sa
hrianskim, dodajui im orijentalnu mistiku i sloenu alegoriku. Ipak su nain
gnostikog miljenja i struktura gnostikih sistema preteno grki, pa su ve
antiki crkveni pisci i grki filosofi ovoga razdoblja, kao Porfirije, u gnosi videli
nekakvu religiju koja je nastala iz stare grke filosofije. Iako metod koji primenjuje
Minukije Feliks ima slinosti sa metodom gnostiara, u njegovu delu jasno
oseamo da pisac ne stoji na samostalnim gnostikim pozicijama, da grkoj
filosofskoj misli ne daje ni ravnopravno mesto a kamoli dominantan poloaj u
spisu, da ustvari ne unosi u hrianska uenja koja tako oprezno i uzdrano
propoveda aroliku orijentalnu mistiku i zamrenu alegoriku gnostiara i raznih
mistiara. Kao i Minukije Feliks tako e i hrianski latinski pisci potonjih stolea
rado da se slue argumentima koje uzimaju iz Kikeronova spisa O prirodi bova,
iz Senekinih i Platonovih dela. Pada u oi da Minukije Feliks ne koristi sistematski
dela grkih apologeta, Justina, Tatijana ili Atenagore, pa tako njegovu dijalogu ne
nedostaje originalnosti i samostalnosti.
Prevodi Minukija Feliksa: Okavije s. 16, 818, 2832, 34, 3740, RacLasman Izbor (1917) str. 4965.
TERTULIJANOVI SPISI PAGANIMA I ODBRANA
semper aeger caloribus impatientiae

269. Pored opreznog Minukija Feliksa, punog obzira i takta, stoji estoki i
nepomirljivi borac TERTULIJAN (Quintus Septimius Florens Tertulianus, roen oko
160 n. e. oko 220?). Ovaj Afrikanac iz Kartagine doista je, kako sam kazuje,
neprestano obuzet arom nestrpljenja (semper aeger caloribus impatientiae). Bio
je kolovan retor i pravnik, poznavao je Rim, priao je hrianstvu, postao
svetenik i najzad je u svojoj neelastinoj i beskompromisnoj upornosti napustio
zvaninu crkvu i priao stroem jeretikom montanizmu koji nije hteo da zna za
praktino prilagoavanje i svetovnu politiku crkvene organizacije. Knjievna
delatnost ovoga hrianskog pisca, koji je bio pre svega borac i apologeta, dalja
je od umetnosti nego Minukijeva i ima pre svega u vidu praktine ciljeve. Pored
odbrane hrianstva i osude kako paganskih uenja tako i hrianskih jeresi,
Tertulijan naroitu panju poklanja praktinom moralu i pitanjima ivota
hrianskih zajednica. I u spisima u kojima se bavi dogmatskim pitanjima on je
vie polemiar koji se bori za odreena shvatanja nego samostalni teoretiar.
Glavni Tertulijanovi spisi protiv pagana i u odbranu hrianstva su dela Paganima
(Ad nationes, 2 knj.), neka vrsta apela upuena nehrkanima, i Odbrana
(Apologeticum). Tematika je slina onoj u dijalogu Minukija Feliksa. Slian je i
metod jer se u odbranu hrianstva koriste uenja antikih filosofa, pa se kao
paralela hrianskom uenju o dui i kazni ne navodi samo orfiko-pitagorsko
uenje o metempsihosi, ve i mit o sudijama Minoju i Radamantu. Ali Tertulijan,
koji na osnovu Varonovih antikvarskih dela govori o antikim boanstvima, nije ni
za fizikalnu alegoresu, ni za euhemeristiki racionalizam, ve samo za
demonoloko tumaenje koje su zastupali i platoniari. Ipak e u nekim spisima
Tertulijan prihvatiti te oprobane metode kojima su se sluili antiki filosofi
kritikujui starinsku religioznost. Odbrana je ustvari druga i definitivna obrada
spisa Paganima, pa nam poreenje pokazuje da je Tertulijan svoju odbranu
hrianstva, koja se obraa dravnim rukovodiocima, hteo da da u to efektnijem
obliku. Taj oblik je stari oblik sudskog govora, koji ovaj ustri pisac i estok ovek
ispunjava novom dinamikom i neuobiajeno doslednom logikom argumentacije.
Istim su se oblikom sluili i grki apologeti, ali Tertulijan na nain neuobiajen u
Grka spaja odbranu sa pozivom na obraenje i daje u okvirima besede neto
novo u antikoj apologetici. Njegov se snani stil raa iz njegove energine misli.
Ta je misao nesumorno kretala u borbu protiv svega to je ovaj fanatik smatrao
za nehriansko ili nedovoljno hriansko. Doista je sa Tertulijanom gotovo
podjednako neugodno biti paganin i biti hrianin. Od hriana zahteva gvozdenu
disciplinu i neljudsku moralnost.
Praktinim pitanjima hrianskog ivota posvetio je mnoge spise kao: O krtenju
(De baptismo), O molitvi (De oratione), O postu (De ieiunio), O jednoenstvu (De
monogamia) itd. Bori se neumorno i u spisima posveenim pojedinanim
problemima, u delu O svedoanstvu due (De testimonio animae) gde dokazuje
postojanje boanstva pozivajui se na narodne izreke i primitivna verovanja, u
spisima O javnim priredbama (De spectaculis), O idolopoklonstvu (De idolatria)
itd. Neumorno sipa estoke i zajedljive rei, slika ive i okrutne slike. Kada
napada cirkuske priredbe, svojim hrianima kao dostojnu zamenu obeava
sudnji dan i prikazuje u jarkim bojama muke prokletih dua. Kada govori o
idolopoklonstvu strogo osuuje likovnu umetnost, ali ujedno priznaje da je
hrianima neophodno poznavanje antike paganske knjievnosti. Kao i mnogi
drugi stavovi i ovaj Tertulijanov stav odraz je poloaja ranih hrianskih zajednica
u drutvu. Jo se crkvena organizaciji nije udruila sa dravom i jo joj uvek prete

progoni, pa se i ne mogu podizati velika crkvena zdanja ukraena kipovima i

slikama. Nema za to ni sredstava. Ali hrianstvo prodire u vie obrazovane
krugove i njegovim propovednicima neophodno je potrebno poznavanje
paganske knjievnosti. Ipak, za strogoga Tertulijana, ovo je samo potrebno oruje
za borbu, pa on nikako ne priznaje znaaj i vrednost paganske knjievnosti.
Hrianin ne treba, po njegovu miljenju, da vri propagandu za tu knjievnost i
ne sme da je prihvata.
OSUDA FILOSOFIJE I BORBA PROTIV JERESI
270. Blizak je ovakvome Tertulijanovu odnosu prema knjievnosti i njegov stav
prema antikoj filosofiji, koji se najbolje ogleda u nainu kako Tertulijan definie i
objanjava jeretika uenja. Iako se, kako je reeno, i on u borbi za hrianstvo
poziva na paganske filosofe kao i Minukije Feliks koji u njima vidi nekakve
hriane, za Tertulijana je jeres zlo koje po pravilu ima korenove ba u filosofiji.
Ova praktino usmerena priroda uoila je opasnost koja se za religiju krije u
mirenju hrianstva sa filosofijom, jer su u oima obrazovanoga sveta grka
filosofija i umetnika knjievnost paganska, prirodno, daleko prevazilazile
biblijsku mudrost i hebrejsku knjievnost. Stoga se Tertulijan i obara ne samo na
pagane ve i na jeretike, ijim uenjima pristupa sa karakteristinom
konzervativnou, nalazei u tim novotarijama samo izdaju i krivoverje. Kako je
iveo u vreme kada zvanino crkvene dogme jo nisu bile vrsto formulisane,
Tertulijan je imao pune ruke posla. Sastavio je niz spisa protiv jeretiara i svake
samostalne filosofsko-mistike spekulacije, u ijim je osnovama helenski
racionalizam i helenska vera u oveka i sposobnost njegovu za saznavanje
(). Tertulijan toliko zazire od ove samostalne misli da hrianima
zabranjuje ak i raspravljanje sa jeretiarima. Jedino to dozvoljava je
formalistiki postupak takozvanog prigovora ili ograniavanja (praescriptio,
exceptio), koji ovaj advokat uzima iz pravnog postupka gde je tueni mogao na
osnovu nekog razloga da odustane od raspravljanja samog predmeta optunice.
Taj je razlog za fanatinog Tertulijana prosto to jeretici ne mogu da se pozovu na
apostolska uenja. Ovo uputstvo daje hrianima Tertulijan u spisu O prigovoru
jereticima (De praescriptione haereticorum), dok se protiv pojedinih gnostikih
uenja okree u spisima Protiv Valentinijanaca (Adversus Valentinianos), Protiv
Markiona (Adversus Marcionem, 5 knj.) itd. U Tertulijanovo vreme dve sekte
sledbenika Valentinijana, gnostiara iz vremena Antonina Pija (138161. n. e.),
jedna orijentalna i jedna italska, imale su pristalice po celom Rimskom carstvu, a
sledbenici Markiona, bliskog gnosi, stvarali su snanu crkvenu organizaciju.
Markion nije bio mistiar, ve racionalista i uen kritiar biblijskog teksta. On je
smelo brisao i ispravljao mnoga mesta u Jevaneljima i drugim hrianskim
spisima, od kojih je neke proglasio za neautentine. Razumljivo je stoga zato je
hrianska crkva, koja se poziva na neprikosnoveni autoritet svojih svetenih
knjiga, vodila nepotednu borbu protiv Markionovih pristalica sve do u 5. vek.
Tertulijanova osuda paganske filosofije ne spreava ovog obrazovanog advokata
da ponegde i sam pokua da filosofie. Ali to mu ne polazi naroito za rukom,
mada njegova izlaganja uvek pokazuju jednu osobenu logiku. To je loginost i
doslednost fanatinog vernika i majstora advokata koji ume da uoi najzgodnije
argumente i zna da ih veto rasporedi i povee. Tome verskom fanatizmu i
besednikom postupku ostaje veran i pri izlaganju teolokih pitanja, pa je mnogo
doprineo stvaranju stroge i sistematine dogmatike zapadnog hrianstva.

Pritom su fanatika strogost, pravnika sistematika i retorska vetina u

korienju argumenata glavni doprinos Tertulijana, koji se mahom slui grkim
teolokim spisima. Tako su mnogi odseci njegova spisa Protiv Valentinijanaca
samo preuzeti iz dela grkog apologete Irineja Protiv jeresi ( ).
Tertulijanov izbor nije sluajan jer Irinej u svojoj osudi gnosticizma istupa otro
protiv grke filosofije, kao to je meu ranim grkim apologetima 2. veka n. e.
Sirijanac Tatijan osuivao jednostrano i uskogrudno celokupnu pagansku grku
kulturu. Tertulijanov stav prema paganskoj knjievnosti i filosofiji, njegova una
priroda i njegovo retorsko obrazovanje uinili su da ovaj pisac kao stilista smelo i
suvereno poe svojim putem. Govorio je grki i latinski, a njegov stil se moe
pribliiti samo stilu Afrikanca Apuleja, koji isto tako slobodno postupa sa
nasleenim latinskim knjievnim jezikom i isto se tako rado slui retorskim
preterivanjima i sofistikim smicalicama. Tertulijanov latinski jezik i stil odiu
grkom konstrukcijom i sintaksom. Ali stil fanatinog Tertulijana nema ni mere, ni
ari () helenskih uzora, a ni one meke melodioznosti i orijentalne
raspevanosti Apulejeve. Arhaizmi i neologizmi, retorski efekti i grke konstrukcije,
narodni izrazi i izvetaene fraze, jarke boje i otre antiteze, rime i asonance,
paradoksi i igre reima noeni su razjarenom snagom pieva temperamenta i
borbene misli. Nigde jednostavnosti, prirodnosti i harmonije. Ali linost pisca,
sadrina dela i osobeni stil ine doista originalno jedinstvo, daju izraz koji bolje
odgovara novoj hrianskoj tematici i borbenom fanatizmu nove religije nego
klasicistiki kikeronijanizam odmerenog Minukija Feliksa.
Pored svih nedostataka, Tertulijanu su njegova snaga i originalnost obezbedile
znaajno mesto u hrianskoj knjievnosti i kao stilisti, dok njegovo delo za
potonje hrianske pisce predstavlja neiscrpno vrelo tema, argumenata i
problema. Kiprijan je Tertulijana smatrao svojim uiteljem. Tertulijanove je misli
pretakao u jednostavnije i lake razumljive reenice, pa su te misli esto ba u
tome obliku tek uticale na potonju hriansku knjievnost. Gotovo su se svi
latinski crkveni oci sluili Tertulijanovim delom Kiprijan, Novatijan, Laktantije,
Hijeronim, Augustin i dr. Pa ipak se Tertulijanovo ime u delima hrianskih pisaca
retko pominje zbog njegove poslednje, montanistike faze. Da Tertulijanovi spisi
nisu bili zanemareni i zaboravljeni, kako bi se to zbog neprijateljskog stava
zvanine crkve moglo pretpostaviti, pokazala su naroito novija ispitivanja. I kao
stilista uticao je Tertulijan na potonju hriansku knjievnost, i to kao neka vrsta
hrianskog Takita (ili moda pre Frontona) nasuprot kikeronijancima Minukiju
Feliksu i Laktantiju. Tako je u ranohriansku latinsku knjievnost od samoga
poetka prenesena razlika izmeu kikeronijanizma i ekscentrinog, kratkog,
poentiranog i antitetinog stila Seneke i Takita.
Prevodi iz Tertulijana: fragmenat iz Tertulijana B. Petranovi Istorija, N. Sad 1858,
str. 335336, Iz Brania s. 1, 2, 10, 17, 30, 37, Rac-Lasman Izbor (1917) str. 87
99, Irinej iri Muenicima Kalendar Srpske pravoslavne eparhije bake 1944,
153158.
KIPRIJAN I ARNOBIJE
271. Afrikanac, kao Tertulijan, bio je i KIPRIJAN (Caecilius Cyprianus, oko 200
258). Bio je advokat, postao je hrianin i episkop u Kartagini. Kao pisac prihvatio
je stilske principe Tertulijana koga naziva svojim uiteljem. Obraivao je esto i
sline teme kao Tertulijan, ali je po prirodi bio prava suprotnost tome fanatiku.
Moglo bi se gotovo rei da nekako izmiruje tolerantnu irinu Minukija Feliksa i

otri fanatizam Tertulijanov. Kiprijan je u prvome redu ovek od akcije i visoki

crkveni poglavar koji se brine o poslovima svojih crkvenih optina. Stoga i
njegova knjievna delatnost ima pre svega praktinu namenu. Pisao je traktate
(sermones, libelli) i pisma (litterae, epistulae), ali su svi ti spisi imali slinu
sadrinu. To su bile apologije hrianskog uenja i ivota ili uputstva i pravila za
ivot pastve. Pisma su redom posveena pitanjima crkvene organizacije. Kao
dokumenat o istoriji ranog hrianstva imaju veliku vrednost. Kao dela umetnike
knjievnosti nisu znaajna, kao ni ostali spisi Kiprijanovi. Jezik mu je jasan, stil
tean, ali ovaj retor nije zaboravio retorsku kolu i njene izvetaene
deklamacije. Ima u njegovu delu dosta traenih obrta i nepotrebnih opisa, dosta
praznoslovja i suvinih ukrasa. Sve te nedostatke ne nadoknauje njegov
preteno razumni i humani stav. Stoga e uzalud njegov izraz Hijeronim porediti
sa slatkim i blagim tokom prozirna potoka. Potonji ga bolje porede sa mirom, i
njegov je stil doista miropomazan.
Afrikanac i Tertulijanov uenik je i ARNOBIJE (Arnobius, druga polovina 3. v. n. e.).
Bio je u Africi uitelj besednitva za vreme Diokletijana. Hteo je da pree oko
godine 300. n. e. na hrianstvo protiv kojega je u mladosti pisao. Kako nije bio
na dobru glasu meu hrianima, sastavio je obimno delo Protiv pagana
(Adversus nationes, 1 knj.). Po tonu delo je blisko Tertulijanovim spisima, jer i
Arnobije je estok i borben, vet i okretan retor. Gomila ukrase, retorska pitanja,
beskonane gradacije; praznoslovi, opisuje. Ipak mu se mora priznati da njegova
reitost nije bez duha. Moe i da zabavi itaoca. To postie esto nemilosrdnim i
neumerenim tonom pamfletiste. Pa i pored svih grdnji i optubi kojima navaljuje
na pagane, njihove zablude i izopaenost, nije uspeo da svojim delom stekne
popularnost meu ozbiljnijim hrianskim piscima, svakako stoga to veoma
slabo poznaje Bibliju i hriansko uenje. Njegovo obrazovanje isto je pagansko.
Motiv koji navodi za svoje obraenje je nekakav san, kako to nalazimo i kod
drugih obraenika. Daje vie zanimljivih obavetenja o staroj rimskoj religiji nego
o savremenom hrianstvu i vie se poziva na novoplatonska nego na biblijska
uenja. Spajajui u hrianskoj knjievnosti na latinskom jeziku prvi sistematski
platoniarska i hrianska shvatanja, Arnobije je prethodnik Augustinov. U
mnogim detaljima svoga izlaganja prosto sledi Minukija Feliksa i Tertulijana. Ali
daleko vie nego u ovih hriana, u Arnobija dolazi do rei pagansko filosofsko
obrazovanje, pa i njegov Hristos izae kao neki filosof. Kad ga hvali ugleda se
Arnobije na Lukretijevu pohvalu Epikura. Zatim ga poredi sa Sokratom i
Pitagorom od kojeg se, eto, Hristos razlikuje samo teorijski, u nekim filosofskim
pitanjima. Nije stoga. udo to ga potonji hrianski pisci ili ne pominju, ili ak
osuuju.
Prevadi Kiprijana: Iz Jedinstva crkve c. 35, 7, 15, Rac-Lasman Izbor (1917) str.
99102, Molitva gospodnja 13, 69, 1114, 18, 19, 22, 23, 2527, RacLasman Izbor (1917) str. 12109.
LAKTANTIJEVI APOLOGETSKI SPISI
ignota illis superstruamus
272. Vee zasluge kao stilista ima Arnobijev uenik LAKTANTIJE (Lucius Caecilius
Firmianus Lactantius, roen oko 250. n. e.). Ovaj ueni profesor retorike imao je
kolu u Nikomediji u Bitiniji, seditu cara Diokletijana. Moda je i sam bio
Afrikanac kao i njegov uitelj Arnobije, a nema sumnje da se u Africi kolovao jer
je Arnobije predavao u afrikom gradu Siki. Znamo da je neke svoje mladenake

spise Laktantije sastavio u Africi. Doao je u Nikomediju na poziv Diokletijanov. U

dubokoj starosti preao je, na Konstantinov poziv, u Galiju gde je vaspitavao
Konstantinova sina Krispa. Tako je radio na tri kontinenta, pa stoji u nizu slavnih i
uglednih retora kozmopolitskog poklasinog perioda koji su putovali po celome
Rimskome carstvu. Na granici izmeu 3. i 4. veka n. e. postao je hrianski
Kikeron. Njegovo klasicistiko spajanje paganskog knjievnog naslea sa
hrianstvom imalo je daleko vei znaaj od Minukijeva za potonje vekove, pa je i
u vreme preporoda bio veoma popularan. Dela koja je sastavio pre svoga
pristupanja hrianstvu stihovi, strune rasprave, pisma, besede hriansko
nam razdoblje nije sauvalo. Nisu nam sauvana ni sva dela Laktantijeva
hrianskog perioda. Ipak imamo spise O bojem stvorenju ili o stvaranju oveka
(De opificio dei vel de formatione hominis), O gnevu bojem (De ira dei), neke
fragmente i jedan izvod (Epitome divinarum institutionum) iz glavnog
Laktantijeva dela Uvod u nauku o boanskome (Divinae institutiones, 7 knj.).
Pominjemo samo neka dela. Sauvano je i samo ovo glavno delo u kome
Laktantije kao apologeta brani osnovna hrianska uenja, i to po ve ustaljenom
ablonu, pozivajui se na antike filosofe i Euhemerovo racionalistiko tumaenje
paganskih boanstava. Kao Minukije Feliks i Laktantije sa euhemeristikom
kritikom spaja demonoloko tumaenje prorotava.
Laktantije je daleko vie hrianin nego Arnobije i stoga on u osnovi uenja
antikih filosofa, sa hrianskog stanovita, ne smatra za pravo znanje. To ga ne
spreava da se tim uenjima slui kao retor i apologeta, pa ak i da celo svoje
delo o stvaranju oveka daje kao nastavak etvrte knjige Kikeronove Drave
oslanjajui se u anatomskim opisima na izlaganja Platonova Timaja. I Laktantijev
spis O gnevu bojem je hrianska varijanta jedne teme omiljene u antikoj
filosofskoj knjievnosti. To je pitanje da li se boanstvu mogu pripisivati afekti, na
koje su epikurovci odgovarali da boanstvo ne moe ni da se ljuti, ni da voli, dok
su stoiari nalazili da moe samo da voli. Hriani su, razume se, na osnovu
Biblije, a naroito starozavetnih spisa u kojima hebrejsko boanstvo bez
prestanka grmi i kanjava, morali da pripiu boanstvu i gnev. I Laktantije to ini
prilino povrno i nefilosofski. Ipak se Laktantiju mora priznati da ne ceni antike
filosofe samo kao orue i da ne osuuje filosofiju onako kao to je to inio
fanatini Tertulijan, koji je Pitagoru jednostavno proglasio za laova i varalicu, a
filosofskoj radoznalosti suprostavljao tekst hrianskih svetenih knjiga. Dok je
Tertulijanu oigledno smetala ak i biblijska re traite i nai ete, pa je kazivao
da tu izreku filosofi i jeretici pogreno razumevaju, Laktantije smatra da je
filosofska potraga za istinom mada odvie smela i osiona u skladu s
prirodnom eljom oveka za znanjem, a to e rei i sa voljom samoga boanstva.
Tako Laktantije odaje priznanje lepoj smelosti filosofa i divi se ne samo Sokratu i
Platonu, Kikeronu i Seneki ve i epikurovcu Lukretiju, kojeg dodue osuuje, ali se
formalno za njime povodi kao i njegov uitelj Arnobije, pa i sam prenosi na Hrista
jednu od Lukretijevih slavnih pohvala uitelja Epikura. Za Laktantija, sasvim kao
ve i za grkog apologetu 2. veka n. e. Justina, filosofija dodue ne zadovoljava u
potpunosti ljudsku potrebu za saznanjem, ali nije ni nepomirljiva suprotnost
biblijskom uenju, pa jedan put hrianstvu vodi za Laktantija i preko filosofije.
Laktantije kazuje da iznad graevine filosofa hriani dograuju filosofima
nepoznata uenja (ignota illis superstruamus). Ovakav mu stav omoguava
polemiku protiv filosofa, naroito protiv Epikura i Lukretija kome duguje mnoga
obavetenja i teme, ali ga esto ne razumeva, kao i mnoge filosofske misli

Kikeronove. A nesumnjivo je svedoanstvo ne samo irine pogleda ve i

knjievnog ukusa kada sa Epikura stihove Lukretijeve pohvale prenosi na Hrista.
To nam otkriva i Laktantijev irokogrudi stav prema umetnikoj paganskoj
knjievnosti.
ODNOS PREMA PAGANSKOJ KNJIEVNOSTI
273. Spis O gnevu bojem, kome nedostaje filosofska dubina, ima ne male
umetnike kvalitete. Sastavljen je u onom kikeronskom stilu kojim se Laktantije i
u drugim delima slui i koji mu je ve za ivota doneo slavu knjievnika. Kao i
Uvod, spis svedoi o Laktantijevu programskom ugledanju na pagansku
umetniku knjievnost, o ugledanju koje nas ovde u prvome redu i zanima.
Laktantije, koji je pagansku filosofiju dosledno stavljao u slubu hrianske
religije, u istu slubu stavlja i pagansko knjievno naslee. Ovaj obrazovani retor
obraa se najviim krugovima rimskog drutva i kazuje da je jedna od glavnih
smetnji irenju hrianstva meu obrazovanom rimskom gospodom neknjievni
oblik hrianskih spisa. Stoga Laktantije taj knjievni oblik i neguje, preuzimajui
ga iz paganske grko-rimske knjievnosti. To mu nije teko jer je pisao i bavio se
retorikom i pre pristupanja hrianstvu. I u njegovim delima hrianske sadrine
ima mnogo vie knjievnog ukusa i retorske uglaenosti nego u delima njegovih
prethodnika koji takoe od advokature i retorike dolaze u redove hrianskih
pisaca. Najblii je Laktantiju meu prethodnicima Minukije Feliks ve po
kikeronskom stilu koji se u Laktantija preliva u bogatim i harmoninim periodima,
a udruen je sa doista kikeronskom vetinom izlaganja, preglednog i jasnog ak i
kada govori o veoma zamrenim i mranim temama hrianske teologije. Ima u
tome kultivisanom izrazu i Kikeronova duha, njegova humanizma i njegove
urbane duhovitosti. Ima i velikog zamaha Kiheronova, kao to ima i njegova
nedovoljnog razumevanja filosofskih sistema i uenja.
Laktantijev Uvod u nauku o boanskome krupno je delo, smiljeno i pregledno
komponovano, jasno i elegantno pisano. Daje celokupnu teoloku grau, a ne
samo pojedinana pitanja kako su to inila dela apologeta pre Laktantija. Tako
hrianski Kikeron u svome odlino komponovanom delu prikazuje razne
sisteme tumaenja antike mitologije, stoiko alegorisanje, euhemeristiki
racionalizam i platoniarsku demonologiju, pa prihvata samo poslednja dva.
Iznose se uenja pojedinih filosofskih kola i ispituje sa hrianskog stanovita
njihova vrednost. Laktantije postupa kao Kikeron u delu O prirodi bogova i
Raspravama u Tuskulu. Na svakom koraku vidimo da je, slino Kikeronu, besednik
irokih pogleda i filosofski obrazovan, uenik Platona i Kikerona koji je prihvatio
hrianstvo. U tome je i njegova originalnost i veliina.
Laktantijevo delo i sveobuhvatnou i umetnikim oblikom svedoi jednom
novom dobu kada hrianstvo nalazi oslonac u dravi pod Konstantinom Velikim.
Doba odbrane, doba apologetike je na izmaku. Dok Laktantijevi prethodnici
zastupaju hrianstvo pred dravnom vlau optuujui je esto zbog njenog
neprijateljskog stava, Laktantije u spisu O smrti progonitelja (De mortibus
persecutorum) carevima koji su progonili hriane suprostavlja prvo one umerene
koji ih nisu dirali, pa najzad velia Niliju Konstantina i govori kao pobornik
njegove politike. U trenutku kada gotovo definitivno prestaju svi progoni,
Laktantije, vaspita na carskome dvoru, miri pagansku filosofiju sa paganskom
religijom i od hrianske knjievnosti zahteva da preuzme umetniki oblik
paganske. I posle njega e biti poneki hrianski knjievnik koji e polaziti

odlunije novim putevima, ali ozvanieno hrianstvo koje se popelo i na carski

presto, u knjievnosti mahom usvaja posle njega pagansku umetniku tradiciju, a
pored teolokih spisa javlja se i hrianska lepa knjievnost klasicitikog smera,
pre svega u pesnitvu.
Meu spisima koji se sa dosta verovatnoe pripisuju Laktantiju nalazi se i pesma
O ptici Feniksu (De ave Phoenice) u kojoj se prepliu paganski mit i hrianska
shvatanja. Mit o udesnoj ptici Feniksu, ar ptici koja slui suncu i ivi u nekoj
dalekoj istonjakoj rajskoj bati, pripoveda kako ta ptica posle odreenog broja
godina naputa svoju postojbinu i odlazi u svet gde vlada prolaznost i smrt. U
Fenikiji sagradi Feniks gnezdo i pospe se miriljavim travama. One se zapale i
ptica sagori a iz njenoga pepela nastaje novi Feniks koji se opet vraa u svoju
rajsku postojbinu. Pre toga prenosi jo ostatke pepela u Grad Sunca gde ih
ostavlja na rtveniku, a ceo egipatski narod dolazi da mu se divi. Ovaj motiv i
paganski i hrianski pisci neobino su esto obraivali u poslednjim vekovima
antike i tokom srednjeg veka, pa i za vreme preporoda. Za razliku od svojih
prethodnika meu koje spada u rimskoj knjievnosti i pesnik Lajvije (1. vek. st.
e.), koji je legendu o Feniksu obradio iskljuivo kao zgodnu knjievnu temu,
Laktantije i ostali pozni pisci tumae Feniksovo ponovno raanje alegorijski i
mistiki. Kako je ptica vezana za kult sunca, svojim pevanjem nagovetava
pojedine odseke dana i raa se nanovo posle dugih vremenskih razmaka (od 500
do nekih 13.000 godina), to je u astrolokoj i filosofsko-mistikoj spekulaciji
primila znaenje kozmikog simbola za veliki kozmiki ciklus, kozmiku godinu
posle koje dolazi poar svetova", ceo se kozmos preporaa. Mistiko tumaenje
videlo je u Feniksu simbol ponovnog raanja due, a hriani su raznovrsnim
tumaenjima toga tipa dodali i tumaenje koje u Feniksu vidi sliku Hrista ili
Svetoga duha. Ptica je uvek u vezi s kultom sunca koji je ostavio mnoge tragove i
u hrianstvu, pa je nalazimo ak i u spisima kao to je Otkrovenje Varuhovo,
pored refleksa antikog mita o sunevim koijama. Moda Laktantije nije odabrao
sluajno jer Laktantijeva je pesma po svoj prilici ba ovu temu. Ona je
mogla odgovarati ukusu Konstantina Velikog, ije zasluge i iju dinastiju velia
ovaj hrianin. Znamo da je praktini Konstantin sebe i svoju novoosnovanu
dinastiju vezivao ne samo za hrianstvo ve i za boanstvo sunca iji je kult
naroito cenio. U Laktantijevoj pesmi o ptici Feniksu paganski mit, dat u klasinim
distisima, samo je vrlo oprezno obojen hrianskim bojama, tako da ova pesma
potpuno odgovara i knjievnim principima hrianskog Kikerona Laktantija.
Ve smo pomenuli znaaj Laktantijeva spoja Kikeronova stila i humanizma sa
hrianskom dogmatikom za potonje vekove, naroito za preporod kada i
kikeronijanizam i elastino spajanje hrianstva s paganskim nasleem,
knjievnim i filosofskim, uivaju najvii ugled meu humanistima. Stoga
Laktantija cene podjednako i Petrarka i Piko dela Mirandola (14701533). U
navije vreme istoriari crkve i filolozi poasni naziv hrianski Kikeron", koji mu
je dao preporod, zamenjuju manje laskavim nazivom hrianskog sofiste.
Srpskohrvatski prevodi Laktantija: Franjo Lasman De mortibus persecutorum
(preveo i uvod napisao Fr. Lasman), Zagreb 1911, (i Kranska kola 17, 1910
1911, br. 78, str. 106117, i i, 1911, br. 1911, br. 910,1112,1314), Iz
Smrti gonitelja s. 1215, 21, Rac-Lasman Izbor (1917) str. 115117, Iz Upute
u nauk boanski V 8, 11, VI 17, Rac, Lasman Izbor (1917) str. 109115, Bruno
Lovri Kako umrijee progonitelji crkve, akovo 1913.

OBNOVA RIMSKE KNJIEVNOSTI U 4. VEKU I NJENI POSLEDNJI

PREDSTAVNICI
PAGANI I HRIANI U KNJIEVNOSTI
274. Poetak 4. veka nove ere obeleen je reformama Diokletijana i Konstantina,
Milanskim ediktom (g. 313) i prodorom hrianstva, ija se crkvena organizacija
udruuje sa carskom vlau, u najvie krugove Rimskoga carstva. Videli smo da
se hrianski Kikeron Laktantije, vaspita Konstantinova sina, na granici 3. i 4.
veka n. e. jasno odvaja od starijih apologeta ne samo svojim sintetikim
pregledom hrianskih uenja u kome i paganska filosofija nalazi svoje ugledno
mesto ve i svojim knjievnim radom, kome kao umetniki uzori mnogo potpunije
slue paganski klasici, pre svega Kikeron. Videli smo da je paganska rimska
knjievnost u nemirnom 3. veku, kada nije mogla nai oslonca ni u mahom
neobrazovanim vladarima-vojnicima koji su se neprestano smenjivali, ni u
obrazovanoj rimskoj gospodi koju je nosio nestalni talas promena na dvoru i
ratova po provincijama, dala tek sasvim oskudne plodove. To je i razumljivo jer je
to bila knjievnost vezana za dvor i obrazovane krugove rimske. Hrianstvo, ija
je socijalna osnova potpuno razliita, razvijalo je u tome veku naroito u provinciji
Africi naglo svoju knjievnost, ali je ta u 3. veku jo nepriznata i nepotpuno
organizovana religija bila, prirodno, vie zaokupljena praktinim zadacima
apologetike i crkvene organizacije nego umetnikim tenjama i ciljevima, Iako
Laktantijev dolazak na Konstantinov dvor znai priznavanje hrianstva i novu
slobodnu eru u razvoju hrianstva i njegove knjievnosti hrianstva kome su
se tek za kratko i bez trajnog uspeha suprostavili Julijan Otpadnik (361363. n.
e.) i uzurpator Eugen (savladan 394. n. e.) stara paganska knjievnost rimska
ne ustupa u 4. veku n. e. mesto hrianskoj. U ovoj se i dalje sukobljavaju dve
tendencije, jedna koja propoveda formalno prisvajanje paganskog naslea i
druga, znatno slabija, koja se u ruhu Tertulijanovu protivi takvom postupku.
tavie, Laktantijevo prihvatanje paganskog knjievnog naslea i Laktantijev
klasicistiki kikeronijanizam svedoe o visokoj ceni koju u obrazovanim
hrianskim i nehrianskim krugovima ima paganska umetnika knjievnost. Ta
knjievnost sada u 4. veku n. e., u vremenu od Konstantina pa do Teodosija i
njegovih naslednika, daje nanovo ceo niz dela u stihu i prozi, nadahnutih uzorima
klasine rimske knjievnosti.
Ima pisaca i krugova pisaca koji, iako ive pod vladarima hrianima a esto i na
samome dvoru, piu dela po sadrini i duhu paganska. To su tradicionalisti verni
rimskom nasleu, pa donekle i staroj religiji koja je u neku ruku simbol njihove
rodoljubive konzervativnosti. Razume se da su u delima tih pisaca primedbe na
raun hrianstva i hrianskih svetenika i monaha sasvim retke, pa smo
ponekad u nedoumici da li nije neko od njih formalno moda i priznavao
hrianstvo. Takve se sumnje mogu javiti i stoga to pored ovih pisaca za koje
znamo da su pagani ili to samo na osnovu nehrianskog karaktera njihova dela
zakljuujemo, stoje i pisci za koje pouzdano znamo da su bili hriani, ali to po
veini njihovih dela vernih staroj rimskoj tradiciji na prvi pogled ne bi rekli. Zatim
pored ovakvih pisaca hriana imamo i hrianske pisce koji u stihovima
Vergilijevim i stilu Kikeronovu sastavljaju pesme na biblijske teme i rasprave o
hrianskoj teologiji. Najzad, tu je i nevelik broj hrianskih pisaca koji u
mnogome naputaju tradiciju i stvaraju nove umetnike oblike. Neki tako
naputaju u pesnitvu ritam kvantiteta i zamenjuju ga narodskim ritmom
kvaliteta, na kome se osniva i potonja evropska versifikacija. Ovi raznorodni pisci

stoje kao savremenici jedni do drugih, delom oivljavaju staru slavu Rima, koji
isti paganski tradicionalisti rodoljubivo uzdiu kao boanstvo, Dea Roma, i slave
epitetima Majka i Zlatna, delom nagovetavaju srednji vek u duhu i
knjievnim rodovima (himni, alegoriji, biblijskom epu). I ba stoga treba imati
stalno na umu da je tokom 4. veka n. e. jedinstvo zapadnog i istonog Rimskog
carstva jo uvek stvarnost i da se kulturni dodiri produuju i tokom 5. i 6. veka n.
e. Tako je u ovim poslednjim sinkretistikim vekovima rimske knjievnosti, kao i u
celom poklasinom periodu, helenski uticaj na zapadne pisce, pagane i hriane,
i dalje neobino snaan, mada je na Zapadu znanje grkog jezika u irim
obrazovanim krugovima ree ve pod kraj 4. veka. U 4. veku i u liturgiji
hrianske crkve na zapadu samo je jo latinski jezik u upotrebi, a od 395. g.
Istono i Zapadno carstvo vode odvojen ivot. Pa ipak ne samo u 4. veku n. e., na
ijem izmaku stoji kao najznaajniji paganski rimski pesnik Klaudijan iz
Aleksandrije i u kome se javlja ceo niz prevoda sa grkog jezika na latinski, ve i
u dva potonja veka grka knjievnost ostavlja ne male tragove u delima pisaca
na latinskom jeziku, pagana i hriana. Elementi grke misli i knjievnosti
dospevaju i na srednjovekovni Zapad ba naroito preko ovih poznih dela rimske
knjievnosti.
TRADICIONALNA KOLA I HRIANSKO VASPITANJE
275. Kada se porede knjievna dela koja u ovo vreme sastavljaju paganski i
hrianski pisci vidi se da je to razdoblje ne samo tolerantno, nego da obnova u
4. veku n. e. pribliava pagansku i hriansku knjievnost esto do te mere da
obe grupe pisaca podjednako stvaraju dela graena po ugledu na Kikerona,
Salustija, Vergilija, Horatija, Ovidija i druge starije rimske pisce. Objanjenje ove
pojave nalazimo ne samo u prodiranju hrianstva u vie, obrazovane rimske
krugove i u zvaninoj toleranciji prema paganima koju zastupaju i vladari
hriani, ve i u neprekinutoj tradiciji antikog kolstva, koja je posledica takvog
stava. Tome kolstvu hrianstvo, zaokupljeno pre svega teolokim i dogmatskim
pitanjima, nije moglo uspeno da se suprotstavi, a nije mahom sistematski ni
pokuavalo. Hrianski pisci i visoko svetenstvo jo su uvek ljudi obrazovani u
kolama staroga tipa. kolstvo je i u ovim poslednjim vekovima antike neobino
razvijeno po svim provincijama i gradovima Rimskog carstva. Veinom su te kole
i njihove profesore izdravale same optine, pa su se po provincijama stvarali i
univerzitetski centri kao to je bio onaj veoma poznati u Burdigali, dananjem
Bordou. Profesorski poziv, dodue, nije bio naroito dobro plaen, ali su pored
plate od optine i drave profesori dobijali i redovne nagrade od samih aka,
odnosno akih roditelja. U koli se nije promenila ni nastava koja i dalje, kao to
je bio sluaj ve od 1. veka n. e., sva stoji pod tutorstvom retorike. Antika
knjievnost posmatra se sa retorskog stanovita, a aci stiu osnovna znanja na
tekstu Homerovih i Vergilijevih dela.
Od poetka 4. veka n. e. vidimo da je kompromis izmeu hrianske crkve i
paganske kole stvarnost koja dozvoljava hrianima ne samo da ue kod
paganskih profesora ve da i sami postaju profesori u paganskim kolama,
odnosno u tradicionalnoj koli u kojoj je veliki broj paganskih profesora. Razume
se da je ovaj elastini kompromis hrianske crkve imao znaajnijih posledica.
Bila je to postepena i neupadljiva infiltracija koja je s jedne strane znaila
primanje paganske kolske i knjievne tradicije, a s druge mirno osvajanje
najvanijeg orua propagande kole, vaspitaice omladine. Osetio je to Julijan,

kome su hriani dali nadimak Otpadnik. U svom zakonu o kolstvu iz godine

362. n. e. on poziva nadlene municipalne vlasti da paljivo odabiraju nastavnike
i da ne primaju hriane, jer oni ne veruju u stare bogove, u sadrinu paganske
grko-rimske kulture, pa ne mogu poteno i kako valja tumaiti velika knjievna
dela Grka i Rimljana. Podrugljivo alje Julijan hrianske profesore u crkve
Galilejaca da tamo komentariu Jevanelja, Matiju i Luku, koji su kao knjievnici
u oima antikog oveka beskrajno inferiorni u odnosu na Homera i Demostena,
Vergilija i Kikerona, pa sve ostale paganske pisce redom. Tako je Julijan uoio u
formulisao ono to je osnova hrianskog prllaenja paganskim knjievnim
delima, naroito kada se radi o mitologiji. To je razdvajanje sadrine i oblika, i u
osnovi neprijateljski stav prema sadrini dela, prema verovanjima i uenjima
antikih pisaca.
MIT KAO KONVENCIONALNI UKRAS I FILOSOFSKA ALEGORIJA
276. Ali Julijanov je otpor hrianstvu bio samo kratkotrajan. Profesori hriani
osvajali su kolu a hrianska knjievnost prihvatala je antike knjievne oblike,
pa ak i mitologiju koju je sterilizovala primenom svih onih metoda to ih je ve
pre mnogo vekova izgradila antika filosofska kritika stoikom alegorezom,
euhemeristikom racionalnom interpretacijom i platoniarskom demonologijom.
Treba dodati da je hrianska borba protiv antikih boanstava razliita porekla
bila doista teka jer su stari kultovi u narodu bili i te kako ivi, a narod je dodue
prihvatao hrianstvo, ali je zadravao svoje stare obiaje i kultove. Meu
obrazovanim ljudima, koji su prilino skeptino gledali na stara boanstva, dok su
u novoplatonizmu ili hermetici nalazili svoju filosofsku religiju, mitoloki
elementi knjievnih dela ve su odavno shvatani samo kao knjiki ukrasi ili
metonimije, pa je i to olakalo njihovo prenoenje u hriansku knjievnost.
Ipak ne treba odvie uproavati. Ima i jedan drugi vid paganskog odnosa prema
mitologiji. U ovome vremenu misterijskih religija i filosofske mistike mogli su ti
tradicionalni knjievni ukrasi i u oima obrazovanih pagana dobivati naroito,
alegorijsko i mistiko znaenje, kakvo su nalazili u mitovima ve od starine
stoiari i pitagorovci (koji u Odisejevim lutanjima vide sudbinu due), a u ovo
vreme naroito noviji platoniari koji eklektiki preuzimaju stoika i orfikopitagorska tumaenja. Alegorijska interpretacija, koju smo nali u Apulejevu
romanu, cveta u knjievnosti poklasinog perioda. Klaudijan, pesnik na dvoru
Honorija i Arkadija, u svome spevu O otmici Proserpine ne daje samo antiki mit
ve i orfiko-pitagorske opise onoga sveta, alegorijske linosti (Priroda). U
poznoantikoj alegorici i simbolici ima mnogo kozmikih i astralnih simbola, koje
takoe preuzima hrianstvo. Mitoloko naslee prodire raznim putevima u
hriansku knjievnost i taj se proces ve vrlo rano ogleda u terminolokim
pozajmicama i nizovima. Paganska je mitologija bila vezana i za astronomska i
astroloka uenja. Postanak zvezda i njihovih imena objanjavale su mitoloke
prie. Od tih antikih naziva ne odustaju ni hrianski pisci u ovome vremenu
kada astronomski i astroloki interes i dalje nepromenjeno caruje. tavie, u
prevodu starozavetnih hebrejskih spisa na grki, pa zatim na latinski zajedno sa
novozavetnim, u Septuaginti (Septuaginta) i Vulgati (Vulgata), hebrejske nazive
zvezda i sazvea zamenjuju prevodioci poznatim grkim uobiajenim i kod
Rimljana. Tako i u starozavetnim spisima nalazimo imena koja podseaju na
mitoloke povesti o Zevsovoj ljubavnici Kalisto i njenom sinu Arkadu (Arktur), o
bojotskom lovcu i ljubavniku Eoje-Zore Orionu, o Atlantovim kerima Hijadama.

Snaga grko-rimske tradicije bila je tu isto tako mona kao i kod naziva dana u
sedmici koje je hrianska crkva uzaludno pokuavala da potisne i zameni i koji
su se u modernim evropskih jezicima sauvali do dana dananjeg.
NOVOPLATONIZAM, FILOLOGIJA I KNJIEVNA TEORIJA
277. Novoplatonska uenja koja smo pomenuli u ovo su vreme znaajan
potporanj paganske misli, koja tako suprotstavlja hrianstvu jedno uenje kome
hriani ne mogu prebaciti ni skepsu, ni primitivni politeizam. Ali i tu se paganski
i hrianski pisci meaju jer i hriani prilagoavaju svojim ciljevima
novoplatonska uenja. Novoplatonizam, ija je filosofija u skladu sa religijskim i
mistikim strujanjima u Carstvu a slui se alegorijskim tumaenjima, imao je
svoje najznaajnije predstavnike u samome Rimu tokom druge polovine 3. veka
n. e. To su bili ljudi sa greciziranog Orijenta, Plotin (205270. n. e.) iz Egipta, ije
je ime latinsko a maternji jezik grki, i njegov uenik Porfirije (232 oko 305. n.
e.), poreklom iz Palestine, koji je prvobitno nosio sirsko ime Malho (Malchus). Oni
su u ovome kozmopolitskom vremenu imali velik uspeh u Rimu i njihovo je
uenje, prirodno, ostavilo dubok trag i u rimskoj knjievnosti. O novoplatonskom
uenju bilo je rei ve i u prvome delu knjige, u pregledu razvoja knjievnosti
poklasinog perioda. Treba ovde ipak nanovo podsetiti na injenicu da Plotinovo
uenje dodue nije amorfna meavina orijentalnog misticizma i helenske
filosofske misli, ve dosledno izgraen sistem u kome jo preovlauju principi
helenskog filosofisanja, ali da je ba ovo uenje svojim apstrakcijama meu
kojima je najvia neko apsolutno Jedinstvo, Jedno ( ), izjednaeno sa
Dobrim, svojim uenjem o emanacijama i celokupnim svojim mistikim
idealizmom, alegorikom, astrologijom i demonologijom otvorilo vrata religijskom
iracionalizmu. Stoga je novoplatonsko uenje moglo lako da se tumai i u
hrianskom duhu kako je ve polovinom 2. veka n. e. uoio Justin Martir
govorei o poznom platonizmu, prethodniku novoplatonizma. Za ovog ranog
hrianskog apologetu i za hrianske pisce posle njega pozni je platonizam bio
poslednja stanica na putu koji preko antikih filosofskih kola vodi paganskog
oveka Bibliji. Koliko je ovakav stav bio opravdan pokazuju mnogi hriani bliski
novoplatonizmu i mnogi pokrteni novoplatoniari pored kojih, razume se, opet
stoje i novoplatoniari verni paganskoj tradiliji. U Rimu 4. veka n. e., kako je
pomenuto u prvom delu knjige, pada u oi i veza izmeu filologije i
novoplatonizma koju uspostavlja naroito alegorijsko tumaenje dela. Ali u osnovi
te veze je retorska kola u kojoj je retorika najzad savladala i podredila potpuno
filosofiju, pa su i otre granice izmeu ove dve discipline, koje je ve Kikeron u
Rimu 1. veka st. e. spajao, gotovo sasvim izbrisane.
Ve poetkom 4. veka n. e. ueni hrianin Halkidije (Chalcidius) preveo je na
latinski vei deo Timaja i dopunio je taj prevod ovog najsloenijeg i religijskom
miljenju najblieg Platonova dijaloga novoplatonskim komentarom. To e biti
glavni izvor poznavanja Platona na sredljovekovnom latinskom Zapadu. Put od
novoplatonizma do Biblije preao je Marije Viktorin (Gaius Marius Victorinus),
poreklom Afrikanac, koji je dugo bio profesor retorike u Rimu, gde je irio
novoplatonska uenja punih dvadeset godina. Sastavio je jednu gramatiku (Ars
grammatica) i komentarisao je Kikeronov spis O iznalaenju tema. Ova su nam
njegova dela gotovo u potpunosti sauvana, kao i njegovi spisi iz vremena kada
je u dubokoj starosti postao hrianin i stoga izgubio slubu na osnovu Julijanova
zakona o kolstvu (iz godine 362. n. e.). I u tim hrianskim spisima, meu kojima

se istie spis O trojstvu protiv Arija (De trinitate contra Arium) i komentari nekih
pisama apostola Pavla, Marije Viktorin nije napustio novoplatonsko uenje koje u
tom poslednjem periodu svoga rada kombinuje sa hrianstvom. Izgubljen je
Viktorinov komentar uz Topiku Kikeronovu i njegovi prevodi sa grkog, koji su, kao
i Halkidijevi, otkrivali Viktorinov novoplatonski stav. Prevodio je i Aristotela, ali
naroito Platona i filosofsko-religijske spise Porfirija, uenika Plotinova. Za razliku
od Halkidija, hrianskog svetenika, i za razliku od pokrtenog novoplatoniara
Marija Viktorina, Firmik Materno (Firmicus Maternus) nekako istovremeno, u prvoj
polovini 4. veka n. e., zastupa pre svoga pokrtavanja novoplatonska uenja u
jednoj astrolokoj raspravi (Matheseos libri VIII), ali posle prelaska na hrianstvo
oko godine 345-50. uno pobija sve to je pagansko u spisu O zabludi paganskih
religija (De errore profanarum religionum), posveenom sinovima Konstantina
Velikog. Firmik Materno, iji verski fanatizam podsea na starijega Tertulijana, u
4. veku jo je prilino usamljena pojava sa svojom hrianskom ekskluzivnou i
netrpeljivou. Ona e dizati glavu u hrianskoj knjievnosti na latinskom jeziku
mnogo odlunije tek od Augustina, odnosno u 5. veku n. e. Po pravilu, glavni i
najvei pisci zapadnog hrianstva u ovim poslednjim antikim vekovima ipak
priznaju bar formalnu vrednost antike knjievnosti, kao Hijeronim, ili su ak i
bliski novoplatonskoj misli, kao Augustin koji nam kazuje da je doao do
hrianstva preko izgubljenog Kikeronova filosofskog spisa Hortensije.
MAKROBIJE I SIMAHOV KRUG
278. Na prelazu u 5. vek n. e. stoji novoplatoniar MAKROBIJE (Ambrosius
Theodosius Macrobius, pie oko 500. n. e.) sa novoplatonskim Komentarima
Skipionova sna (Commentarii in Somnium Scipionis) koji se po svoj prilici
oslanjaju i na Porfirijeva dela. Tumaenja Makrobijeva su mnogo itana u
srednjem veku i veoma su mnogo uticala na francuske platoniare 12. veka, koji
su sastavljali i velike spevove na latinskom jeziku. U Komentarima se redom
nalaze astroloke predstave, kozmogonijski mitovi, emanatistika uenja, topika i
simbolika poznoantikog platonizma i poznoantike mistike koji dalje utiu i na
renesansno pesnitvo i filosofiju. Isto je tako uticajno i isto se tako oslanja na
uenja i spise Plotina i Porfirija obimno Makrobijevo delo Saturnova sveanost
(Saturnalia, 7 knj.). Nosi ovaj naslov jer je dato u obliku dijaloga koji vode o
prazniku Saturnovu ueni ljudi verni staroj paganskoj tradicija Rima. To je krug
ljudi koji se okupljao na prelazu iz 4. u 5. vek n. e. oko ugledne porodice Simaha,
iji je najznaajniji predstavnik bio senator Kvint Aurelije Simah (Quintus Aurelius
Symmachus, konzul 391. g.). Ovaj je senator bio i sam knjievnik, pa su nam od
njegovih dela fragmentarno sauvane neke besede i pisma, puna knjikih
reminiscencija i sveano stilizovanih fraza.
Dijalozi Makrobijeve Saturnove sveaiosti u kojima uestvuju poznati pisci, filosofi
i naunici izmeu ostalih i gramatiari Servije i Euangel vaan su izvor naih
znanja o poznoantikom platopizmu i paganizmu u Rimu. Ovo delo koje ukazuje
na srednji vek i u mnogome moe da prui objanjenja za neke karakteristine
crte srednjovekovnog obrazovanja i knjievnosti, ima dve osnovne teme oko kojih
se u arenom obilju okupljaju najrazlinije sitnije i manje vane, u stilu onih u
grkoj knjievnosti tako omiljenih gozbi sa kojima u antikoj knjievnosti
zapoinje Platon. Prilino nepreglednim obiljem obavetenja i sitnijih, izolovanih
rasprava, Makrobije je blizak naroito Grku Atenaju i njegovu delu Uenjaci na
Gozbi (). Jedna od osnoviih tema Makrobijevih je knjievno-

teorijska i filoloka, druga filosofsko-religijska, a obe proizlaze iz interpretacije

Vergilijeva dela, koja ini osnovu Makrobijevih izlaganja.
Prva Makrobijeva tema je proslavljanje stare rimske knjievnosti. Meu stare
pisce spada u ovome dobu i Vergilije, kome se daje najvie mesto. U Makrobijevu
spisu Vergilije ve ima mnoge crte onoga velikog uitelja koje e imati u
srednjem veku, mada se meu sabesednicima nalazi i jedan otar kritiar
Vergilijeva dela. Tradicionalni filoloki postupak nije mnogo izmenjen. Ali pored
filolokog izuavanja savrenoga retora Vergilija, pored paralela iz Homera,
Enija, Lukretija, delo se Vergilijevo posmatra i kao udesno bogati izvor
svekolikog znanja, a sam ueni i savreno veti retor Vergilije doe ve kao
neki tajanstveni sveznalica, prethodnik srednjovekovnog vraa i udotvorca.
Vergilijev se spev poredi zbog neobinog obilja i znaaja sadrine sa kozmosom,
a iza celokupnog filolokog i antikvarskog tumaenja Makrobijeva stoji
poznoantika alegorijska interpretacija i novoplatonska filosofija, bliska religiji i
mistici.
Filosofska religija i filosofsko tumaenje mitologije pomou alegorije to je
druga glavna tema Saturnove sveanosti. Antiki mit i mnotvo boanstava
tumae se kao alegorije i simboli, a u pomo se uzima i platoniarska
demonologija. Svi se bogovi priznaju, ali svi se svode kao emanacije i inkarnacije
na jedno boanstvo, nekakvo natprirodno sunce ili izvor svetlosti, na
novoplatonsko Jedno. Vidimo na svakome koraku pokuaje da se hrianstvu,
koje Makrobije i lica njegovih dijaloga formalno potpuno ignoriu, suprotstavi
jedna paganska filosofska religija u osnovi monoteistika, ali opet sposobna da
prizna i opravda sva boanstva antikog politeizma i mitologije.
U novoplatonskom monotemizmu naroito je mesto dato suncu, koje se shvata
kao nematerijalni izvor svega to postoji. Na osnovu Makrobijeva dela moemo
da protumaimo mnoge elemente svetlosne mistike poznoantikih hriana,
srednjovekovnih pisaca i renesansnih filosofa. Tako je Makrobijevo delo i
dragocen klju za razumevanje novoplatonskih elemenata po delima hrianskih
pisaca, kao i antiknh shvatanja na kojima se osnivaju poznoantika i
srednjovekovna alegorijska knjievnost.
Kod Makrobija ve je formulisaia jedna veoma uticajna teorija o dubokoj istinitosti
mita i pesnitva, jer Makrobije smatra da su Homer i Vergilije, Platon u prii o Eru
i Kikeron u vienju Skipionovu, kazivali duboke istine prekrivene finom maglom
pesnike matarije (sub poetici nube figmenti) i kroz simbolinu priu (per
imaginem fabulosam). Ovo je iz novoplatonizma i alegorijske interpretacije
proizala teorija o tzv. narratio fabulosa koja no svojoj dubljoj sadrini treba da se
razlikuje od obine pesnike izmiljotine (fabula). Dugu istoriju te knjievne
teorije moemo od Makrobija pratiti preko Martijana Kapele, Boetija i Fulgentija
(6. vek p. e.) do srednjovekovnih platoniara 12. veka. Ta poetika stavlja i
pesnike na novo mesto jer ih kao stvaraoce na ovozemaljskom planu izjednauje
sa boanskim tvorcem svemira, pa e to shvatanje donekle prihvatiti i hriani.
Tako se na razne naine u ovome Makrobijevu delu punome pouzdane erudicije i
strunih sudova o umetnosti ve otvaraju irom vrata u srednjovekovnu
knjievnost, naroito u srednjovekovno filosofsko-teoloko latinsko pesnitvo
koje, prema formulaciji platoniara Alana (12. vek), kao alegorija i simbol treba
da vodi posmatranju nadnebeskih (tj. nematerijalnih) prauzora (ad intuitum
supercoelestium formarum). Takav postupak i takvo shvatanje daje i Danteov
spev koji se vezuje za teoriju i praksu Makrobija, Martijana Kapele, Boetija,

Fulgentija i za filosofsko-alegorijsku knjievnost srednjega veka, a spaja sa svim

ovim elementima motive este knjige Ajneide Vergilijeve i srednjovekovne
apokaliptike. Danteov je spev pun platoniarskih elemenata poreklom iz
Platonova Timaja, Kikeronova Sna Skipionova, Boetija, Augustina i crkvenih
otaca, mada Dante izriito odbacuje uenja Platonova Timaja. A oblik i motivi
vizionarskog leta due kroz sfere do imaterijalnog sveta prauzora i boanstva,
koji ini osnovu srednjovekovne vizionarske i alegorijske knjievnosti, dela
platoniara Bernharda Silvestra i Alana, kao i Danteova speva, nisu tek
jednostavno preuzeti iz iransko-hebrejske apokaliptike, ve svoje najznaajnije i
najsloenije crte duguju preko Halkidijeva latinskog prevoda Timaja, Makrobijevih
spisa, dela Martijana Kapele i Boetija, Platonu, Kikeronu i poznoantikoj
novoplatonskoj filosofiji i sinkretistikoj mistici. Tako je Makrobije dodue
drugaije nego to je kao prijatelj paganskog naslea mislio i eleo zaista
mnogo doprineo onome to postavlja kao glavni cilj svome delu: da se sasvim ne
izgubi seanje na stare pisce koje njegovi savremenici nisu samo zanemarivali
ve su poeli i da ih ismevaju.
MARTIJAN KAPELA I FULGENTIJE
279. Pored Makrobija, koji je u Rimu stranac i izvinjava se zbog moguih
nedostataka svoga latinskog stila, stoji Afrikanac iz Kartagine Martijan Kapela
(Martianus Capella, poetak 5. veka n. e.). Ovaj je gramatiar sastavio prirunik
kome je moda sam dao naslov Nauke (Disciplinae), ali je prirunik poznat pod
imenom koje mu je poetkom 6. veka n. e. daje mitograf Fulgentije: O svadbi
Merkura i Filologije (De nuptiis Mercurii et Philologiae, 9 knj.). Ovo enciklopedijsko
delo ima neobian oblik. Stil je blizak Apulejevu, ali jo je vie izvetaen i
barokno bogat, zainjen arhaizmima, neologizmima, vulgarizmima, pesnikim
izrazima, pa se na njega doista mogu primeniti rei samoga autora koji u biranoj
stilizaciji govori kako pisac spisu daje draesnu privlanost premazujui ga
mnogim bojama (paginam venustans multo illitam colore). Martijan Kapela mea
prozu i stih kao to je bio obiaj u menipskoj satiri. Isto e initi i Boetije koji nije
manje uticao na srednjovekovnu zapadnu knjievnost. Uzor Martijana Kapele bile
su dobrim delom Menipske satire Varona iz Reate. Na Apuleja i Varona oslanja se
i u sadrini. Iz Varonovih Iauka (Disciplinarum libri) uzima enciklopedijska
obavetenja o pojedinim strukama, o gramatici, dijalektici
i retorici (knj. 35), koje su u potonjoj srednjovekovnoj koli obrazovali predmete
obeleene u 9. veku terminom trivium, pa o geometriji, aritmetici, astronomiji i
muzici (knj. 69), obeleenim ve kod Boetija poetkom 6. veka terminom
quadrivium. Ali sva ta znanja preuzeta od Varona, eklektiara bliskog stoiarima i
Platonovoj akademiji, koji je u isto vreme bio sklon peripatetikoj sistematizaciji
nauka i pitagorskoj mistici brojeva, udruuju se u enciklopediji Martijana Kapele
sa novoplatonskim i mistikim elementima koje smo nali i u delu Afrikanca
Apuleja. Tako nastaje meavina raznorodnih elemenata, karakteristina za pozno
antiko doba, pa pored pouzdanih injenica i obavetenja stoje u enciklopediji
zamrena uenja poznog platonizma i hermetike, moda delom preuzeta ba iz
Apulejeva spisa O Platonu i njegovu uenju, a sve se prema ukusu vremena i
novoplatonske alegorijske interpretacije u uvodnim knjigama (knj. 12) pretvara
u simbolinu, odnosno alegorijsku povest, koja potpuno odgovara Makrobijevoj
teoriji tako nazvane narratio fabulosa.

Pria Apulejeva o braku Amora i Psihe, koji se potvruje i za vena vremena

ostvaruje tek posle dugih iskuenja i lutanja Psihe sve do nebeskih predela gde
ive bogovi, inspirisala je nesumnjivo Martijana Kapelu za njegov alegorijski
prikaz personifikovane Filologije koja dospeva na nebo i tamo se venava sa
Merkurom. Taj Merkur, grki Hermo, ima crte Herma Trismegista iz PseudoApulejeva spisa Asklepije, pa se u ovoj alegoriji, koja po umetnikoj ubedljivosti i
ivome prikazu daleko zaostaje za Apulejevom, ustvari govori o putu uene
devojke Filologije kroz nebeske sfere do boanskog duha sa kojim se spaja i tako
dolazi do najvieg saznanja i besmrtnosti dok sedam Muza proslavljaju ovo
venanje na kome sedam deverua predstavlja sedam disciplina obraenih u
sedam ostalih knjiga enciklopedije. U tome alegorijskom pripovedanju prvih dveju
knjiga enciklopedije javlja se ceo niz personifikacija, alegorinih scena i
simbolinih detalja, sve kao izraz i slika boanskih sila, predstava kozmolokih,
teolokih i etikih. Kada uz pomo Apolona i Vrline (Virtus) Merkur nae svoju
izabranicu Filologiju, odlazi Jupiteru i od njega i ostalih boanstava dobija
saglasnost za venanje. Nia boanstva se kupe dolazei iz raznih predela neba i
iza tog njihova rasporeda krije se oigledno astralna mistika i religija, koja u
planetama vidi sedita ili simbole boanstava. Ta shvatanja propovedala je i
novoplatonska i stoika kozmologija i demonologija. Devojka Filologija mora po
nareenju Besmrtnosti (Athanasia) da slomi peate mnogih knjiga da bi bila
dostojna besmrtnosti. Zatim polazi na nebo, i to na nosiljci koju nose dva
mladia, Rad i Ljubav (Labor, Amor), i dve devojke, Panja i Bdenje (Epimelia,
Agrypnia). Ovi nosai, ija su imena delom grka, prikazuju kvalitete umnog
radnika koji provodi besane noi izuavajui, vredno, predano i paljivo debele
knjige i nebeske znake. arena povorka alegorijskih figura koja se okuplja oko
Filologije ovde ne moe da se prikae u celosti i modernom itaocu jedva da bi
bila privlana. Pozna antika i srednji vek su uivali ba u tom alegorijskom ruhu
koje nalazimo i kod hrianskog pesnika Prudentija, savremenika Martijana
Kapele.
Kada se ima na umu da je enciklopedija Martijana Kapele jedan od glavnih
prirunika i izvora srednjovekovnog obrazovanja, jasno je da je neobino mnogo
uticala na veinu obrazovanih pisaca i da je ostavila dubok trag u potonjoj nauci i
knjievnosti. I u srednjovekovnoj likovnoj umetnosti, na ilustracijama knjiga i po
skulpturama katedrala, personifikacije i alegorijske figure Martijana Kapele nale
su stalno mesto, pa i u delima renesansnih umetnika, npr. kod Botielija. Isti oblik
meavinu proze i stiha, i istu sklonost ka alegoriji nalazimo kod
novoplatoniara Boetija koji stoji na pragu srednjega veka, dok hrianin Kasiodor
preuzima u svoje enciklopedijsko delo zamrenu uenost Kapelinu, pa i preko
ovoga hrianskog oca utie spis O svadbi Merkura i Filologije na potonje vekove.
Na pragu srednjega veka, na granici 5. i 6. veka stoji i Fulgentije (Fabius
Planciades Fulgentius). I ovaj pisac je poreklom Afrikanac i nastavlja u svojim
delima alegorijsku interpretaciju Makrobijevu i personifikaciju Martijana Kapele,
ali je za razliku od ovih pisaca nesumnjivo hrianin. Ovaj je pisac po svoj prilici
identian sa istoimenim episkopom grada Ruspe u Africi. Vergilija slino
Makrobiju tumai u delu koje u rukopisima ima naslov Tumaenje Vergilijeve
sadrine prema filosofima etiarima (Expositio Vergilianae continentiae
secundum philosophos morales). Dodatak prema filosofima etiarima moda je
pozniji, ali dobro tumai autorov postupak koji je ustvari antika moralna
alegoreza, pomou koje su filosofi ve u 6. i 5, veku stare ere otkrivali skrivena

znaenja () u pesmama Homera i Hesioda, pravdajui tako mitoloke

prie ovih pesnika. Kao ve kod starih filosofa, a naroito kod stoiara i
gramatiara bliskih stoikom uenju, kod Fulgentija udrueno je sa ovom
alegorijskom interpretacijom mitova i etimologisanje koje e ostati u modi kroz
ceo srednji vek. Kod Fulgentija je, zahvaljujui sasvim proizvoljnom postupku,
Vergilije ne samo sveznalica kao u Makrobija ve u punom smislu rei vidoviti
arobnjak i nekromant. Etimoloke slobode sadri i Fulgentijevo Tumaenje
starinskih rei (Expositio sermonum antiquorum). U spisu O razdobljima sveta i
oveka (De aetatibus mundi et hominis) daju se interpretacije biblijske istorije,
kao i u glavnom i najuticajnijem delu, u Mitologiji (Mythologiarum libri III). Tako se
od Halkidijeva hriansko-novoplatonskog tumaenja Platonova Timaja, sve do
hrianskog tumaenja Vergilijevih pesama, Biblije i antike mitologije moe
pratiti na paganskoj i hrianskoj strani sinkretistiko spajanje novoplatonskog
uenja, alegorijske interpretacije, starih enciklopedijskih znanja, misterijskih i
religijskih predstava orijentalnog porekla.
PAGANSKA RIMSKA TRADICIJA U KNJIEVNOSTI 4. i 5. VEKA
280. Ukazali smo na onaj razvoj koji od novoplatonske filosofije i filologije vodi
pravo u srednjovekovnu filosofsku i alegorijsku knjievnost, podjednako preko
pagana i hriana, pa moemo sada odvojeno posmatrati one manje izmeane
ili bar jasnije paganski ili hrianski obeleene proizvode poslednjih stolea
rimske knjievnosti. S jedne strane to su ona dela koja se naroito u 4. veku jo
vrsto dre uzora iz klasinog perioda rimske knjievnosti i gotovo ignoriu
hrianstvo, a sa druge to su dela krupnih hrianskih pisaca koji u umetnikom
obliku obrauju hriansku tematiku, teoloku, biblijsku itd.
Tradicionalna paganska knjievnost rimska ima mnoge predstavnike u 4. veku i
dri se u prozi i stihu Kikerona, Takita, Livija, Vergilija, Ovidija. Ni ta dela nisu sva
redom sasvim izmakla uticaju poznoantike mistike i filosofije, pa ni hrianske
religije, jer se tom knjievnou bave i obrazovani hriani, esto profesori
retorike. Ipak uglavnom pisci izbegavaju sve takve primese i pokuavaju da
obnove knjievnost podraavajui piscima klasinog perioda i oslanjajui se na
klasinu tradiciju rimsku. U prozi 4. veka n. e. pored panegirika carevima i
pomenutih Simahovih beseda imamo vei broj istorijskih dela, ali su to mahom
pregledi i izvodi. Na granici 3. i 4. veka nastala je kratka latinska obrada PseudoKalistenova romana o Aleksandru Velikom. Autor ove latinske obrade je Julije
Valerije (Iulius Valerius Alexander Polemius) koji je moda sastavio i Put
Aleksandrov (Itinerarium Alexandri) posveen Konstantiju, sinu Konstantina
Velikog. Oko godine 360. n. e. objavio je Afrikanac Aurelije Viktor (Sextus Aurelius
Victor) delo Carevi (Caesares) koje sa mnogo biografskih detalja, ali kao
jedinstven istorijski pregled, opisuje vreme od Augusta do Konstantija. Eutropije
(Eutropius) sastavio je po elji cara Valenta (Valens) Pregled istorije od osnivanja
Rima (Breviarium ab urbe condita, 10 knj.) sve do vladavine Valenta (364378) i
Valentijana. I taj je pregled sastavljen ve na osnovu starijih izvoda iz Livija i na
osnovu skraenih obrada Svetonijeva dela, te biografija Carske povesti i neke
nama nepoznaze hronike careva. Ipak je zbog preglednosti, jasna jezika i
konciznog stila Eutropijev Pregled bio veoma popularan. Meu omiljene izvode
spada i delo koje je sastavio Julije Opsekvent (Iulius Obsequens). To je zbirka
znamenja o kojima govori istoriar Augustova vremena Tit Livije i sastavljena je
na osnovu jednog izvoda iz Livijeva dela.

Mada svi ovi istoriari piu nevelika dela osrednje vrednosti, pada u oi da se
opet sastavljaju pregledi celokupne istorije i da se tako naputa isti biografski
metod. U delu Aurelija Vkktora ima i neto kritinosti. Iako se povodi za
Svetonijevim biografijama, ima u njegovim Carevima i moralistikih razmiljanja,
bliskih po duhu Salustijevim i Takitovim. Treba to naroito naglasiti stoga to 4.
vek n. e. daje i poslednjeg velikog rimskog istoriara koji nastavlja Takitovo delo i
pribliava se Takitu u stilu i dramatici izlaganja.
ISTORIJA AMIJANA MARKELINA
281. AMIJAN MARKELIN (Ammianus Marcellinus, roen oko 330. n. e.) bio je Grk
iz Antiohije i maternji mu je jezik bio grki. Ali je bio oficir u rimskoj vojsci i sluio
je u Mesopotamiji, Germaniji, Galiji, na carskom dvoru u Sirmiju (dananjoj
Sremskoj Mitrovici), pa opet na istoku, u ratu sa Persijancima. Putovao je po
Egiptu, Peloponesu, Italiji i Trakiji. eljan znanja, stekao je odlino poznavanje
rimske knjievnosti i kada se posvetio istoriografiji mogao je doista s prezirom da
gleda na gomile sitnih istoriara uskih pogleda koji se gube u triarijama i
gunaju kada se izostavi ono to je vladar rekao za stolom ili zato je neka etica
vojske bila sakupljena pod zastavu (si praeteritum sit quod imperator locutus est
in cena vel omissum ob quam causam gregarii coerciti sunt apud signa). Ovaj je
poslednji veliki rimski istoriar bio oficir Julijana Otpadnika (Apostata), kome se
iskreno divi. I mada je bio Grk, ovaj je paganin duboko proet rimskim
patriotizmom koji ne umanjuje njegovu istinoljubivost. Nije prosto podraavanje
Takitovoj poznatoj devizi bez ozlojeenosti i tendencije (sine ira et studio) kada
Amijan Markelin kae da se nikad nije ini mu se usudio da preutkivanjem
ili laima iskvari delo koje je obealo istinu (opus veritatem professum numquam,
ut arbitror, sciens silentio ausus corrumpere vel mendacio).
Markelinovo delo pod naslovom Istorijski podvizi (Res gestae, 31 knj., prvih 13
izgubljeno) daje istoriju od 96. n. e. do 378, tj. od Nerve, sa kojim je zavrio Takit,
do smrti Valenta (Valens), i daje je doista na nain dostojan ne samo istoriara
nego i umetnika. Princip koji postavlja Amijan Markelin, da istorijsko delo obino
hita preko istaknutih vrhova dravnih poduhvata i ne treba da istrauje triave i
sitne povode, ne vodi u Istorijskim podvizima sumarnom pregledu i suvom
nabrajanju, ve irokom i bogatom umetnikom uobliavanju materije. Mora mu
se priznati da je dao istoriju koja je zaista mnogo blia Takitovoj devizi bez
ozlojeenosti i tendencije nego same carske tragedije senatora Takita. Uspeo
je Amijan Markelin i da dramski oivi dogaaje i da psiholoki prikae linosti, za
ovu vrstu prikazivanja uglavnom manje pogodne i manje privlane od onih koje
opisuje Takit.
Istoriarska objektivnost i umetniki talenat Amijana Markelina mogu se pokazati
na dva odseka gde govori o ratovanjima cara Konstantija u dananjoj Bakoj. U
prvome opisuje strah i pokornost pobeenih plemena, pa bi rekli da u njihovim
stradanjima uiva onako superiorno kao i rimski senator Takit kada govori o
sukobima i pogibiji varvara. Ali u drugome odseku opisuje upornu hrabrost
gotovo savladana plemena. Pa ako u tome opisu ima i crta koje govore o
pritvornom lukavstvu i besmislenom junatvu varvara, ne oseamo to kao
naduvenu superiornost obrazovanog rimskog oficira, jer se pominju i nemilosrdni
postupci rimskih vojnika. Iako ovog pisca njegov steeni rimski patriotizam
nesumnjivo podstie da na rimskoj strani vidi pravo, on na drugim mestima

belei isto tako i nerazumne postupke rimske vojske i njenih generala, pa i beg
samoga cara Konstantija pred panonskim varvarima. Evo odseka o kojima je re:
U tome trenutku dooe Sarmatima, da podele s njima opasnosti, Kvadi, koji su
im esto bili nerazdvojni saveznici u pljakakim pohodima. Ali ni njima ne
pomoe njihova drskost, nego uletee u otvorenu propast. Veliki broj njih
pogibe tu a oni koji su se mogli spaszi umaknu preko poznatih brda. Ovaj dogaaj
podie duh Rimljana i dade im nove snage i njihova vojska, zbivi gue redove,
poe brzo kvadskoj zemlji. Kvadi, znajui iz iskustva ta ih eka, ree da zamole
ponizno za mir i s poverenjem dou pred cara, koji je u takvim sluajevima bio
blag, i na dan koji je bio odreen da im se saopte uslovi... Naskoro doe Zijazis,
jedan knez, mladi krupnog stasa, pa uredi sarmatske ete kao za bitku, da tako
ureene mole cara. Kad opazi cara, on zbaci oruje i prui se ceo po zemlji. Tako
ostade leei kao mrtav. Glas ga izdade od straha te nije mogao moliti i to
izazove jo vee saaljenje. On pokua vie puta da progovori, ali mu je jecanje
prekidalo rei, i on uspe da kae samo poneto od onoga to je hteo rei.
Naposletku se malo ohrabri i na carevu zapoved podigne se na kolena. Povrativi
govor on stane, kleei, preklinjati da mu se oproste gresi. Isto tako i ceo njegov
narod, koji je doao da moli, stajao je nem od straha, dok je njegov knez bio u
opasnosti. A kad njemu bude nareeno da ustane, on da svojima znak da mole,
koji su oni odavno oekivali. Na to oni pobacaju lemove i oruje, pa prue ruke u
znak da preklinju...
Aderant autem ilico Sarmatis periculorum Quadi participes, qui noxarum saepe
socii fuerant indiscreti: sed ne eos quidem prompta iuvit audacia in discrimina
ruentes aperta. Caesis enim conpluribus pars, quae potuit superesse, per notos
colles evasit: quo eventu vires et animos incitante iunctis densius cuneis ad
Quadorum regna properabat exercitus, qui ex praeterito casu inpendentia
formidantes rogaturi suppliciter pacem, fidentes ad principis venere conspectum
erga haec et similia lenioris, dictoque die statuendis condicionibus, modo... Zizais
quoque etiam tum regalis, haud parvi corporis iuvenis ordines Sarmatarum more
certaminis instruxit ad preces visoque imperatore abiectis armis pectore toto
procubuit exanimis stratus. Et amisso vocis officio prae timore, tum cum orare
deberet maiorem misericordiam movit conatus aliquotiens parumque inpediente
singultu permissus explicare quae poscebat. Recreatus denique tandem
iussusque exsurgere, genibus nixus, usu linguae recuperato concessionem
delictorum sibi tribui supplicavit et veniam, eoque ad precandum admissa
multitudo, cuius ora formido muta claudebat, periculo adhuc praestantioris
ambiguo, ubi ille solo iussus attoli orandi signum exspectantibus diu monstravit,
omnes clipeis telisque proiectis manus precibus dederunt.
U drugome od pomenutih opisa re je o kaznenoj ekspediciji protiv sarmatskog
plemena Limiganata koji su takoe kad i Sarmati preli granicu rimsku. Prema
Markelinu, pleme je najzad obealo da e plaati danak i davati mladie za
vojsku, ali je reklo da nikuda nee da se seli ako mu se to naredi. Car Konstantije
ih pozove da se okupe na uu Tise u Dunav:
Oni dooe po carevoj zapovesti i s uobiajenom nadutou na ovu obalu reke ne
da izvre naredbe, kao to se posle videlo, nego da ne bi izgledalo da su se
uplaili od vojnika, i stajahu prkosni, pokazujui tako da su se pribliili u nameri
da odbace naredbe ako bi im se kakve izdale. Car videi da se to moe desiti,
razdeli vojsku tajno na vie odelenja i brzinom tice zatvori ih meu svoje ubojne
redove. I popevi se na jedan uzdignuti nasip s nekoliko doglavnika, zatien

svojom straom, on ih blago opomene da ne besne. Ali oni, kolebajui se,

nesloni, vukui jedni na jednu a drugi na drugu stranu, obuzeti besom i u to isto
vreme smerajui lukavstvo, pokuaju napad; molei u isto vreme i spremajui se
da nae napadnu iz bliza, oni bace daleko od sebe titove s namerom da se
priblie, toboe da bi dohvatili titove, i da tako postepeno kradu od prostora, a
da ne izgleda da tu ima nimalo prevare.
Ve se poeo hvatati sumrak i ve je svetlost koja je odlazila svetovala da se
uini kraj tom kolebanju. Zato nai podigoe zastave i vojska poleti na
neprijatelja i napadne ga munjevitom brzinom. A varvari se zbiju u guste redove i
uprave ceo napad na samoga cara, koji je stajao (kao to je reeno) nainivi klin
(ili kako prosti vojnici kau svinjsku glavu): peaci su unitavali na desnoj strani
peaka odelenja, a na levoj strani konjanici upadoe u brze eskadrone.
Pretorijska kohorta okruujui briljivo cara udarala je spreda u grudi one koji su
se jo drali, a uskoro pone ih tui s lea kad se okretoe da bee. Varvari
padajui s neuvenom upornou pokazivali su uasnom vikom da ne ale toliko
to umiru nego to mi likujemo i mnogi od njih trpeli su grozne muke duboko
utei leei pored mrtvih, jedni s preseenim golenima i tako bez mogunosti da
pobegnu, a neki neokrznuti orujem nego ranjeni teinom svojih drugova koji su
ih pregazili. I niko od njih u tim raznim mukama nije traio oprotaj niti je
predavao oruje ili potraio brzu smrt, nego su svi, ne isputajui oruje iz ruku
iako osakaeni, smatrali da je manji greh da budu savladani tuom silom nego
presudom svoje savesti. A po neki put bi se ulo kako mrmljaju da se to to se
desilo, zbilo ne zaslugom neprijatelja, nego to je tako htela sudbina. Tako u roku
od pola asa bude reena bitka i pade toliko varvara da je samo pobeda
pokazivala da je bila bitka...
Ratni bes i elja da se vidi plod pobede podstakoe nae da pou da unite i one
koji su napustili boj ili su se krili po kolebama. Kad vojnik edan varvarske krvi
doe, on porui lake krovinjare i stane ubijati sve: nikoga nije spasla od smrtne
opasnosti koleba, pa ni sagraena od najvrih greda. Naposletku, kada je
sve zapaljeno i kad se niko vie nije mogao kriti, jer je uniteno sve to je ivot
moglo uvati, oni su i dalje umirali uporno ili ispreni vatrom ili od neprijateljskog
oruja, beei od poara i spasavi se jedne smrti, da bi umrli drugom. Ipak neki
beei od oruja i stranog poara, bacali su se u virove oblinje reke, u nadi da
e stii na drugu obalu, jer su bili veti plivai, ali su se mnogi udavili a drugi su
bili probodeni strelama te se ogromna reka penila od mnoge prolivene krvi.
Hortante igitur principe cum genuino fastu ad citeriorem venere fluminis ripam,
ut exitus docuit, non iussa facturi sed ne viderentur militis praesentiam
formidasse, stabantque contumaciter, ideoque propinquasse monstrantes ut
iubenda repudiarent. Quae imperator accidere posse contemplans in agmina
plurima clam distributo exercitu celeritate volucri migrantes intra suorum acies
clausit. Stansque in aggere celsiore cum paucis et stipatorum praesidio tectus
eos, ne ferocirent, lenius admonebat. Sed fluctuantes ambiguitate mentium in
diversa rapiebantur et furori mixta versutia temptabant cum precibus proelium
vicinumque sibi in nostros parantes excursum proiecere consulto longius scuta ut
ad ea recuperanda sensim progressi sine ullo fraudis indicio spatia furarentur.
Iamque vergente in vesperum die cum moras rumpere lux moneret excedens,
erectis vexillis in eos igneo miles impetu ferebatur. Qui conferti acieque densiore
contracta adversus ipsum principem startem, ut dictum est, altius omnem
impetum contulerunt eum oculis incessentes et vocibus truculentis. Cuius furoris

amentiam exercitus ira ferre non potuit eosque imperatori, ut dictum est, acriter
imminentes desinente in angustum fronte, quem habitum caput porci simplicitas
militaris appellat, impetu disecit ardenti et dextra pedites catervas peditum
obtruncabant, equites laeva equitum se turmis agilibus infunderunt. Cohors
praetoria ex adverso Augustum cautius stipans resistentium pectora moxque
terga fugientium incidebat et cadentes insuperabili contumacia barbari non tam
mortem dolere quam nostrorum laetitiam horrendo stridore monstrabant, et
iacentes absque mortuis plurimi succisis poplitibus ideoque adempto fugiendi
subsidio, alii dexteris amputatis, non nulli ferro quidem intacti set superruentium
conlisi ponderibus cruciatus alto silentio perferebant. Nec eorum quisquam inter
diversa supplicia veniam petit aut ferrum proiecit aut exoravit celerem mortem
sed arma iugiter retinentes licet adflicti minus criminis aestimabant alienis
viribus potius quam conscientiae suae iudicio vinci mussantesque audiebantur
interdum: fortunae, non meriti fuisse quod evenit. Ita in semihorae curriculo
discrimine proeliorum emenso tot procubuere subito barbari ut pugnam fuisse
sola victoria declararet.
Vix dum populis hostilibus stratis gregatim peremptorum necessitudines
ducebantur humilibus extractae tuguriis aetatis sexusque promiscui et fastu
vitae prioris abolito ad infirmitatem obsequiorum venere servilium et exiguo
temporis intervallo decurso caesorum aggeres et captivorum agmina
cernebantur. Incitante itaque fervore certaminum fructuque vincendi
consurrectum est in perniciem eorum, qui deseruere proelia, vel in tuguriis
latitantes occultabantur. Hos cum ad loca venisset avidus barbarici sanguinis
miles, disiectis culmis levibus obtruncabat nec quemquam casa vel trabibus
conpacta firmissimis periculo mortis extraxit. Denique cum inflammaretur omnia
nullusque latere iam posset, cunctis vitae praesidiis circumcisis aut obstinate igni
peribat absumptus aut incendium vitans egressusque uno supplicio declinato
ferro sternebatur hostili. Fugientes tamen aliqui tela incendiorumque
magnitudinem amnis vicini se conmisere gurgitibus, peritia nandi ripas ulteriores
occupare posse sperantes, quorum plerique summersi necati sunt, alii iaculis
periere confixi adeo ut abunde cruore diffuso meatus fluminis spumaret immensi.
Ovaj opis ni najdramatiniji, ni naroito odabran pouzdan je svedok
Amijanovih umetnikih zasluga. Snaga opisa, irina pogleda, dramatika radnje,
psihologija, sve su to zasluge pored kojih blede opravdani prigovori da latinski
jezik ovoga Grka i vojnika nije uvek ist, da mu stil, graen po ugledu na Takitov,
nije ujednaen, da mu retorska vetina ne postie uvek traeni efekat ve
zamara modernog itaoca. Mraan je bio esto i stil Takitov, i bizaran, pa i
Takitova je retorika za dananji ukus ponekad odvie patetina i uporna. A kada
se Amijanu Markelinu prigovara da istorijske paralele i uene detalje koje prenosi
iz tuih radova ne razume u potpunosti, treba se setiti uenoga Kikerona ija
filosofska dela pokazuju iste nedostatke, pa nas opet privlae svojim umetnikim
oblikom. Ukratko, ovaj prema hrianstvu tolerantni oficir, veran paganskome
politeizmu, rimskim tradicijama i svome caru Otpadniku, s pravom nosi naziv
poslednjeg velikog umetnika u paganskoj rimskoj istoriografiji. Pored svih
slinosti sa delom senatora Takita, istorija Amijana Markelina, i u verskoj
toleranciji a jo daleko vie u objektivnom prikazivanju varvarskih provincijalaca i
rimskih dekadenata, nosi peat pieve kozmopolitske linosti. Tako njegov
rimski patriotizam ne naruava istorijsku objektivnost dela ve mu samo daje
jedan topli i setni prizvuk. iveo je u stoleu kada je veliina Rima i njegova

kulturna prolost poela da ulazi u knjievnost kao setna uspomena. Moralni i

istorijski pesimizam blizak Salustijevu i Takitovu, ali blai i sav zaljubljen u rimsku
veliinu, stavlja Amijanu u usta rei o Rimu koji e iveti dok bude ljudi (victura
dum erunt homines Roma), kao to e u ustima poslednjih znaajnih paganskih
pesnika rimskih jo po poslednji put, u 4. i poetkom 5. veka, toplo zazvuati
slava paganskog Rima i njegove kulture suprotstavljene varvarskom nasilju i
mranom ivotu hrianskih asketa. Taj setni prizvuk i to tuno seanje na
veliinu Rima koja se postepeno gasi, treperi u stihovima krupnijih i sitnijih
paganskih pesnika rimske knjievnosti, u stihovima Avijena, Ausonija iz Bordoa,
Klaudijana iz Aleksandrije i Rutilija Namatijana, rimskog senatora galoromanskog
porekla.
PESNITVO
282. Obnova tradicionalne rimske knjievnosti zahvatila je u 4. i poetkom 5.
veka n. e. i rimsko pesnitvo. Slino besednicima Simahova kova, panegiriarima
i istoriarima, gramatiarima i antikvarima, tako se i pesnici ovoga vremena
okreu preteno klasinoj rimskoj knjievnosti ugledajui se na Vergilija, Ovidija i
druge starije pesnike, ali mahom prilino neoriginalno, bez dubljeg oduevljenja i
znaajnije tematike. Oblik se paljivo neguje. A na prelazu iz 4. u 5. vek javlja se
jo i poslednja krupna pesnika figura tradicionalnog rimskog pesnitva,
Klaudijan. Preovlauju suvoparne i kolske didaktine pesme i rafinovane igrarije
vetih versifikatora. Vetina i majstorija nisu zaboravljene. Izuavaju ih u kolama
obdareni i neobdareni. Ali krupne teme i visoku ozbiljnost ve od poetka
poklasinog perioda vie ne nalazimo u rimskom pesnitvu, ili tek sasvim
izuzetno i retko. Oseamo taj nedostatak ak i u sitnim rodovima kao to je
basna. Dok je u 1. veku n. e. Augustov osloboenik Fajdar kazivao u ajsopskim
basnama otre rei na raun monih i bogatih ostajui veran kritikom duhu
basne, Avijan (Avianus), koji oko 400. n. e. posveuje svoje basne Makrobiju,
samo konvencionalno razvodnjava i parafrazira grke basne Babrijeve, razvijajui
mnoga mesta do retorskih opisa i sastavljajui stihove po uzoru na Vergilija. Ba
ti Avijanovi retorski opisi i ti stihovi iz herojske epike, zajedno sa ostalim knjikim
reminiscencijama, samo su izvetaeni ukras u ovome sitnome rodu folklornog
porekla kome mnogo bolje odgovara jednostavnost i lapidarnost Ajsopa i Fajdra.
Retorika i versifikatorska vetina koja uiva u komplikovanoj igri daju u to vreme i
pesme sa akrostisima, mesostisima, telestisima, ili ak pesme iji su stihovi tako
rasporeeni da ispisani stvaraju slike, nrp. rtvenika, vodoskoka itd. Tim
pesnitvom zanimao se ugledni gospodin Optatijan Porfirije (Publilius
Optatianus Porfyrius) u vreme Konstantina Velikog. Ipak treba dodati da su
ovakve tehnike igrarije, technopaegnia, ve ranije bile poznate
aleksandrijskim pesnicima, Simiji, Teokritu i drugima, pa i njihovim rimskim
poslednicima. Prethodnik neoterika 1. veka st. e., Lajvije, pisao je ljubavne
igrarije, erotopaegnia, kao i Katul, ali je i o ptici Feniksu sastavio pesmu iji su
stihovi davali sliku krila te udesne ptice. Prava moda ovakvih technopaegnia,
odnosno carmina figurata, javlja se u rimskoj knjievnosti u poklasinom periodu
kod neoterika Hadrijanova vremena i naroito. u 4. i 5. veku, dakle na izmaku
antikog doba. O toj modi svedoe nam i sline pesme u Latinskoj antologiji
(Anthologia Latina) ije stihove esto moemo itati u oba pravca (in girum imus
nocte et consumimur igni). Optatijan Porifirije sastavlja pesmu u kojoj se bojom
istiu slova rasporeena u obliku Hristova monograma a i ona sama, nezavisno

od teksta kome pripadaju, imaju svoje znaenje. Ta je pesma bila naroito draga
Konstantinu Velikom, a ova izvetaena moda prela je u srednji vek i na
vizantiskoj strani gde se ne tedi ni zlato ni purpur za ove pesniko-grafike
proizvode. Tako e i u knjievnoj teoriji preporoda carmina figurata nai svoje
mesto, u poetici Julija Cezara Skaligera, a potom i kod drugih teoretiara,
naroito onih iz doba baroka. Protiv ovakvih igrarija u kojima je smisao potpuno
podreen grafikom obliku ili versifikatorskoj tehnici digao je meu prvima glas
Boalo u svojoj Pesnikoj umetnosti (L'art potique, 16691674), ali se meu
prigodnim pesnicima javljaju i dalje u evropskoj knjievnosti, dosta esto jo i u
18. veku. Helenistika i poznoantika latinska technopaegnia i carmina figurata
nala su tako dosta mesta u srednjovekovnoj knjievnosti, pa i u potonjoj
knjievnosti Evrope. Tako i u ovom u osnovi tradicionalnom pesnitvu, koje se
preko neoterika Hadrijanova vremena i Lajvija vezuje za aleksandrijsku
knjievnost, opet imamo pred sobom temelje srednjovekovnog knjievnog
razvoja, slino kao i kod Makrobija, Martinija Kapele ili Fulgentija. Ali nismo samo
stoga tim igrarijama poklonili neto vie panje. One reito govore o ulozi
kolstva, profesora retorike i versifikacije u rimskom pesnitvu 4. i 5. veka.
DIDAKTIKA PESMA POKLASINOG DOBA
283. Didaktika poezija imala je mnoge predstavnike ve od vremena prvih
rimskih pesnika koji su, kao Enije, pisali po ugledu na grke uzore. U ranijim
vekovima stajala je blie pesnitvu, pa je ak davala i umetnika ostvarenja
najvieg ranga, kao to su Lukretijev spev O prirodi i Vergilijeve Pesme o
poljoprivredi. Ali potom se sve vie udaljava od pravog pesnitva. Ve je Ovidije
taj rod negovao u duhu helenistikih knjievnih tradicija koje su traile
nepoetine teme da bi ba na takvim nezahvalnim predmetima pesnici pokazali
ne samo svoju erudiciju ve i artistiku dovitljivost. Toga je svakako bilo i u
ranijim delima rimske didaktike poezije, ali didaktike i knjievno-istorijske
pesme Akija, Porkija Likina ili Volkakija Sedigita (21. vek st. e.) poznajemo
odvie slabo da bi mogli o njima rei neto pouzdanije. Aleksandrijskoj
didaktinoj pesmi svakako je bio blizak Zemljopis (Chorographia) Varona
Ataanina (1. vek st. e.). Oigledno je to za brojne latinske obrade Aratovih
Nebeskih pojava. Ali pored toga to znamo za umetniki veoma slabe pesme,
ipak sve ove starije didaktine pesme imaju ozbiljne umetnike namere. Krajem
3. veka n. e. je Nemesijan jo sastavio jednu fragmentarno sauvanu pesmu o
lovu, izdanak one helenistiko-rimske tradicije kojoj pripada Ovidijeva pesma O
ribarstvu i privlana pesma O lovu sa psima (Cynegetica) Ovidijeva savremenika i
Vergilijeva imitatora Gratija Faliska (Grattius Faliscus).
Ali sa klasinim periodom stare se tradicije rimske umetnike didaktine pesme
gase. Na prelazu iz klasinog u poklasini period, krajem 1. i poetkom 2. veka n.
e., javlja se sve vei broj didaktikih pesama koje sastavljaju veti i briljivi
versifikatori, ali teite njihova interesa i rada lei na strunoj sadrini i pouci, a
krupnijih umetnikih pretenzija i nemaju. Tako krajem 2. veka n. e. daje Terentijan
Mauro strunu monografiju u stihovima O slovima, slogovima i razmerima
Horatijevim, a u 3. veku Kvint Seren svoj udbenik medicine (Liber medicinalis).
U 4. veku n. e. glavni predstavnik didaktinog pesnitva je Avijen (Festus Rufus
Avienus). Ovaj pisac se zanima za geografiju i astronomiju. Ve smo ranije
pomenuli Avijenove sauvane prerade Aratovih dela kojg nose reite naslove
Aratske Nebeske pojave (Aratea Phaenomena) i Aratska Prognoza (Aratea

Prognostica). Prevod je i Avijenov Zemljopis (Descriptio orbis terrae) u

heksametrima raen prema grkom delu Dionisija Periegete (oko 300. n.e.).
Avijen je proirivao grki original. Tenim stihovima i snanom stilu dodaje i
legendu koja u digresijama prekida monotoniju udbenika. Prema raznim uzorima
sastavio je i nepotpuno sauvanu didaktiku pesmu u jampskim trimetrima
Primorje (Ora maritima). Ovaj neoriginalni, ali spretni versifikator i dobar stilista
svedoi o klasicistikom duhu pesnitva njegova razdoblja odsecima pretoenim
u stihove iz istorije Tita Livija i slobodnim prenoenjem legendi iz Vergilijeva dela.
Njegova retorska vetina ima izuzetno i prizvuk iskrenoga oduevljenja kada slavi
rimska osvajanja.
Pored Avijena stoje u 4. ili 5. veku n. e. i anonimni autori didaktikih pesama O
stilskim figurama (Carmen de figuris) i O teinama i merama (Carmen de
ponderibus et mensuris), koje imaju isto didaktinu ulogu kolskog udbenika ili
strunog prirunika. I ovo nas pesnitvo postepeno vodi u srednji vek kada su
ovakvi versificirani ucbenici i prirunici veoma omiljen oblik u kome se, pored
strunih obavetenja, daju kako hrianske polemike rasprave tako i duhovna
okrepljenja vernicima. I opet ovo pesnitvo nije potrebno pomenuti samo kao
osnovu srednjovekovne didaktike poezije latinskog Zapada, ve i kao svedoka o
poslednjem naporu antike hole i autora vernih tradicijama paganskog
obrazovanja da obnove i propagiraju tradicionalnu nauku i kulturu.
AUSONIJEVO KNJIEVNO DELO
284. Kao elegantni versifikator i ueni profesor koji se ogledao u mnogim
knjievnim rodovima moda je najizrazitiji predstavnik klasicistike obnove
tradicionalne rimske knjievnosti u 4. veku n. e. AUSONIJE (Decimus Magnus
Ausonius, roen oko 310 umro oko 395. n. e.). Roen u Bordou, kolovan u
Bordou i Tuluzi, Ausonije punih trideset godina predaje na univerzitetu u Bordou
knjievnost i retoriku. Potom je ovog uglednog profesora pozvao na svoj dvor
Valentijan da vaspitava prestolonaslednika Gratijana. Za vreme vladavine svoga
uenika Gratijana Ausonije dolazi na visoke poloaje. Godine 379. je i konzul.
Posle Gratijanove smrti 383. g. vraa se Ausonije kao ugledna linost i slavan
knjievnik u domovinu gde nastavlja rad okruen mnogim prijateljima.
Ausonijev dug i bezbedan ivot dao je mnoga dela. kolsko klasicistiko
ugledanje na stare autore ini da u mnogim pesmama jedva i primeujemo da je
Ausonije hrianin. Veinom sastavlja stihove. Ne stoga to je neki naroito
obdareni pesnik. U zanat versifikatora se razume odlino, a ponekad pie i na
zahtev vladara. Sam kazuje u takvoj prilici: Nemam talenta. Ali naredio je car.
Imau talenta (non habeo ingenium, Caesar sed iussit: habebo) Pie u
najraznovrsnijim razmerama. Pa i to mu nije dovoljno ve se igra razliitim
tehnikama i sastavll i pesme krpee (cento) od polovina Vergilijevih stihova. I
sam poredi taj posao sa nekom igrom koja zahteva mnogo strpljenja da bi se od
paria drveta sastavila slika. Mora mu se priznati da Svadbeni krpe (Cento
nuptialis), koji na taj nain nastaje, govori o sasvim izuzetnom poznavanju
Vergilijevih dela. Meu bizarne proizvode Ausonijeve versifikatorske Muze spada i
Zagonetka broja tri (Griphus ternarii numeri) a i Tehnika igrarija,
(Technopaegnion), kojima se pridruuju, kao kod Optatijana Porfirija, i metrikografike igrarije, carmina figurata. Vie sadrine imaju Natpisi na grobu
(Epitaphio) za junake Trojanskog rata i Epigrami (Epigrammata), delom prevedeni
iz Grke antologije, delom i sastavljeni na grkom jeziku. Ali i to su ustvari kolske

vebe ili radovi za kolske potrebe, kao i Knjiga ekloga (Eclogarum liber) koja
govori o rimskim mesecima i praznicima, pa distisi Carevi (Caesares) sa
epigramatski kratkim portretima vladara od Augusta do Heliogabla i kola sedam
mudraca (Ludus septem sapientium) u kojoj, mudraci redom recituju svoje izreke,
prvo na grkom, pa zatim na latinskom jeziku. Pored vebi stoje razvijeni retorski
opisi u stihu. Takve opise daje Redosled slavnih gradova (Ordo nobilium urbium)
sa prikazom dvadesetine uvenih gradova od Rima do Bordoa. Slian putopisni ili
kataloki karakter ima i Mozela (Mosella), opis koji prati tok ove reke. Pesma se
ubraja meu najbolja Ausonijeva dela. Ovo su doista mahom virtuozni, ali i
hladno-deskriptivni proizvodi versifikatora Ausonija. Ima uspelih mesta. Ipak nas
vie zanimaju kao dokumenti nego kao umetnika dela. Isto se moe rei i za
retorski spis Amor na mukama (Cupido cruciatus), inspirisan jednom slikom koju
je Ausonije video na svojim putovanjima.
Ceo niz Ausonijevih dela sadri autobiografske elemente. Tako pored pobrojanih
besposlica, vebi i opisa stoji Pomenik profesora u Bordou (Commemoratio
professorum Burdigalensium). Tu Ausonije u stihu daje portrete profesora koje je
upoznao na univerztetu u Bordou. Knjievno se moe porediti sa distisima
Ausonijevih Careva. To je neobino znaajan dokumenat za kulturnu istoriju jer iz
pesme poznajemo rad jedne visoke kole iz 4. veka nove ere. Opise Ausonijeva
ivota od jutra do veeri daje Dnevnik (Ephemeris), autobiografske su i pesme
Tugovanka za ocem (Epicedion in patrem), Praznik mrtvih roaka (Parentalia),
gde daje obavetenja o svojim precima, i Bisula (Bissula), pesma o pievoj
robinjici germanskog porekla koju je on sam uio da govori latinski. Meu
sauvanim delima nalaze se pored Idila (Idylles) i nekih fragmenata, jo i pisma,
veim delom u stihu, i jedan prozni govor u kome autor zahvaljuje caru Gratijanu
na konzulskom poloaju.
Kada pogledom obuhvatimo ovu bogatu knjievnu zaostavtinu Ausonijevu,
uzalud traimo u njoj krupniju sadrinu, snanije oseanje, vei zamah. Bio je
versifikator i profesor, pisao je sitnice, spretno i na mahove ne bez arma. Ali
njegovo delo zamara virtuoznou i prazninom. arm njegove deskripcije, tean
stih i ist jezik mogu nas privui na as. Ima u njegovu delu gracije, slikovitosti,
blagosti, pa ponekad i familijarne jednostavnosti i simpatine ovijalnosti.
Pedantni profesor, kolovani knjievnik i veliki gospodin Ausonije sav je u
sitnicama. Dostojni su njegova pera ne samo prozirna voda Mozele i pitomi
vinogradi njene sunane obale. Kada vedro jutro rasklopi njegove prozore i
probuena lastavica pisne u svome gnezdu tada doe gospodinov sobar sa
odelom i sprema ga za posete i dnevne poslove. Gospodin je hrianin, pa
ujemo i njegovu jutarnju molitvu. Moli da mu bude zdrava dua, ali i telo, da kao
pravednik ne strahuje od smrti, ali da je i ne prieljkuje. Uiva u jelu, drutvu i
razgovoru. Za sve ove sitnice i detalje ima mnogo razumevanja i ljubavi. Naroito
mu je drag njegov pitomi rodni kraj. Stoga su ga anahronino i nazvali prvim
graanskim pesnikom Francuske. Pa opet nije mogao da izraste do pravog i
velikog pesnika. Delo mu je donelo veliku slavu. Ali je to za nas tek alosno
svedoanstvo o vremenu koje je dalo samo jednog pesnika kome je uspelo da se
kroz klasicistiku imitaciju i kolsku retoriku digne u okvirima starog rimskog
knjievnog predanja do prave pesnike veliine. Taj pesnik je Klaudijan.
Prevodi Ausonija : A. Berenek Rimskom stenografu, Epigram 183, Jugoslav.
stenograf 1, 1876, 1 str. 10, Stanko Miholi Auzonij i Martial. U slavu rimskim

berzopiscima, Stenograf 9,1900, 1, str. 67, Koloman Rac Odlomci iz Auzonijeve

Mozele, Mladost 9, 1930, 4, str. 8182.
KLAUDIJANOV IVOT I PRIGODNO DVORSKO PESNITVO
285. Meu knjievnim pigmejima svoga vremena stoji kao din KLAUDIJE
KLAUDIJAN (Claudius Claudianus, oko 378oko 408. n. e.). Blizak Statiju i
klasicizmu Domitijanova vremena obiljem mitolokih ukrasa, ali daleko vei
temperamentom i pesnikim talentom, retor kao i svi pesnici njegova vremena i
briljantan artista, ozbiljan patriota i otar satiriar, Klaudijan je srodan Lukanu i
Juvenalu, pa i samome Vergiliju, sa ijim se stihovima moe meriti melodiozna
harmoninost i stroga sveanost njegovih heksametara. Ima Klaudijanovo delo i
mnoge mane, naroito kada obrauje hladno i po ustaljenim ablonima
nasleenu knjievnu tematiku. Klaudijan je dodue majstor u opisivanju, ali
izmeu krupnih rei, bogatog mitolokog materijala, koji unosi u delo slino
aleksandrijskim pesnicima, i esto sitnog, neznatnog povoda i predmeta njegove
pesme, gdekad je odvie velika nesrazmera. Ali pesnika snaga sa savrenom
tehnikom stiha i rimski patriotizam sa iskrenim entuzijazmom za veliinu rimske
istorije ine ipak ovoga dvorskog pesnika nekom vrstom pozne replike Vergilijeve,
uslovljene novim prilikama i veoma karakteristine za poslednju obnovu rimske
paganske knjievnosti.
Klaudijan opeva oduevljeno rimsku veliinu slavei kao dvorjanin vladara, veliku
gospodu, svoje zatitnike. Klaudijan peva kao rimski rodoljub i kao paganin,
velia Rim i s prezrenjem govori o Istonom Rimskom carstvu, o svim politiarima
naklonjenim tome Istoku gde se ire evnusi i cveta orijentalni nepotizam. Ali
Klaudijan je pesnik s kraja kozmopolitskog poklasinog perioda. Njegovi vladari
su hriani: prvo, kratko, Teodosije, pa potom Honorije. A Honorijeva prestonica
vie nije veliki Rim. I, najzad, sa grkog Istoka, koji sa politikih razloga prezire,
doao je i sam Klaudijan, pesnik iz grke Aleksandrije u Egiptu. Ovo poreklo
objanjava nam delom i njegov klijentski poloaj, i njegovo rimsko rodoljublje. Bio
je privreni tienik Flavija Stilihona (Flavius Stilicho) i tako blizak onoj italskoj
aristokratiji koja je bila verna kulturnoj tradiciji staroga Rima.
Znamo da je Klaudijan pisao i grki, a moda nam je neto od grkih pesama
Klaudijanovih i sauvano u nekim epigramima Palatinske antologije (Anthologia
Palatina), ija sadrina potpuno odgovara sauvanim latinskim epigramima
ovoga pesnika. Slinu dvojezinu poeziju sastavljao je, kako smo videli, i
Ausonije, i to na podjednako otrcane teme. Ali Klaudijan, koji je u Rim doao oko
395. n. e., pie ipak veinom na latinskom jeziku i povodi se za uzorima iz
klasinog perioda rimske knjievnosti. Savreno je savladao latinski stil i stih, pa
pored sklonosti za gotovu frazu i pored klijentskog udvaranja velikaima, njegove
pesme nisu samo konvencionalni stihovi dvorskog pesnika ve i umetnika dela
puna duha i raznolike sadrine. Dok Ausonije, profesor poetike i retorike, odabira
teme iz svoga svakodnevnog ivota i ostaje u uskim okvirima, ovaj klijent i
dvorski pesnik nalazi povod za pesmu esto u svome svakodnevnom ivotu, ali
isto tako ume da peva i u sveanijem tonu krupnije teme, rodoljubive i istorijske.
Prva Klaudijanova latinska pesma bila je Pohvala Probina i Olibrija (Panegyricus
Probini et Olybrii, g. 395) u kojoj pored ovih konzula proslavlja i cara Teodosija.
Uskoro potom dolazi na presto Zapadnog carstva Honorije, a njegov brat Arkadije
vlada Istonim carstvom. Tutor obojice mladih vladara bio je Vandal Flavije
Stilihon.

Ve pod Teodosijem Flavije Stilihon je bio zauzeo najuticajnije mesto u Carstvu.

On je ustvari i upravljao umesto Honorija, vodio je ratove u Iliriku, Africi, Grkoj,
protiv Germana. Stilihonova trezvena politika sastojala se u obezbeivanju Italije
postepenim povlaenjem trupa iz provincija. Ta je politika odgovarala
konzervativnoj italskoj, naroito rimskoj aristokratiji, koja se nikako nije mirila sa
gubicima to ih je Rimu i Italiji donosio ekonomski procvat i osamostaljivanje
provincija. Klaudijan je postao pesnik ove restauracije kao to je Vergilije
postao pesnik restauracije Augustove. Za taj poslednji pokuaj obnove vezana je
velikim delom klasicistika rimska knjievnost verna starim tradicijama u 4. i
poetkom 5. veka. Ali klijent i dvorski pesnik Klaudijan vie no ostali pesnici,
nesumnjivo, hteo je da pridobije naklonost monoga Stilihona a istovremeno i
naklonost Honorijevu. O takvim ciljevima Klaudijanove dvorjanske poezije govore
dovoljno jasno ve i naslovi: Pohvala: O treem konzulatu Honorijevu
(Panegyricus de tertio consulatu Honorii), o etvrtom, o estom konzulatu
Honorijevu (de quarto, de sexto consulatu Honorii), Svadbena pesma: o svadbi
Honorija u Marije (Epithalamium de nuptiis Honorii et Mariae), da pomenemo
ovde samo vee i u samome naslovu caru posveene pesme. Ali izmeu mladoga
vladara i Stilihona, kome je posveena pesma O konzulatu Stilihonovu (De
consulatu Stilichonis ili Laus Stilichonis, 3 knj.), Klaudijan bira monijega,
Stilihona, pa staje sasvim uz njega i njegovu politiku. Ponekad se ak u
Klaudijanovim pohvalama vladaru skriva i prigovor da je vladar odvie laka srca
premestio svoju prestonicu iz Rima, pravoga istorijskog sredita Italije i Carstva.
VEE EPSKE PESME KLAUDIJANOVE
286. Klaudijan ne hvali i ne proslavlja Stilihona samo u pesmi o njegovu
konzulatu, koja je, kao i veina Klaudijanovih panegirika zainjena mitologijom,
istorijom, opisima, pa ima oblik omanje epske pesme. Stilihona slave i pesme iji
je epski karakter jo oigledniji, pesme O ratu protiv Gildona (De bello Gildonico)
i O ratu protiv Gota (De bello Gothico). To su pesme o Stilihonovim vojnim
operacijama u Africi gde se godine 398. protiv Arkadija podigao Gildon, guverner
provincije, i o Stilihonovoj pobedi nad Alarihovim Gotima 402. n. e. Stilihon je, i
pored svoje realne politike ograniavanja, bio spona izmeu Zapadnog i Istonog
carstva borio se za Arkadija u Africi, a za Honorija sa Gotima. Italska je
aristokratija sanjala i u ovim poslednjim danima zapadnog dela Rnmske imperije
o obnovi jedinstvenog Carstva sa sreditem u venome Rimu. Drugaije su bili
raspoloeni politiari istonog dvora i njihovi eksponenti na Zapadu. Moni
dvorjani cara Arkadija radili su protiv Stilihona podiui optube protiv njega i
njegove politike. Pesnik Stilihon i pesnik konzervativne rimske aristokratije na ije
se elo vandalin Stilihon stavio, Klaudijan, pored pomenutih pohvala (panegyrici,
laudes) pie stoga i napade (invectivae) Protiv Rufina (In Rufinum), Protiv
Eutropija (In Eutropium), kao i druge sline pesme upuene neprijateljima
Stilihonovim i Honorijevim. Naroito su otri njegovi epigrami koji ne samo
oblikom i jezikom ve i sadrinom i duhom podseaju na epigrame Katulove i
Martijalove. Evo kako slika jednog konzula i jednog pretorijanskog prefekta:
Snu se predao, spava nam Manlije danju i nou,
zato nam Farije bdi, boje i narodno sve
krade pa dajte sad svi Italici molite nebo
Farije odsad da spi, Manlije, gaj neka bdi.
Manlius indulget somno noctesque diesque;

insomnis Pharius sacra profana rapit.

Omnibus hoc, Italae gentes, exposcite votis,
Manlius ut vigilet, dormiat ut Pharius.
Jo potpuniju sliku satirinog elementa u Klaudijanovom politiki i lino veoma
angaovanom pesnitvu daje opis monog ministra Eutropija koji na dvoru
istonorimskog vladara radi Stilihonu o glavi:
Gronuo, visi mu koa, a obraze skupile bore,
smeuran, lice mu dolo siuno ko evenke zrno,
ne brazda tako duboko ni raonik zlataste njive,
niti se jedra kad duva nabiraju tako. A teme
kukavno moljavo sve, ogolela mesta pogdegde
smenjuje pramenje retko: na ednim se poljima tako
spreni ugar belasa me retkim i krljavim klasjem.
Tako kad padne slana, zaostaloj, zgrenoj lasti
opada perje dok mre u upljini smrznutog stabla.
Valjda da nepravdu dana kad purpurnu navue togu
uini veom, Fortuna, uprkos izdanosti svoje
nagrdi lice mu sve tim sramom. Ko prikaza bleda,
kost i koa, da svim gospodardma jei se koa.
Sav pomatuveo, uma, sve ivo ve prisustvom vrea,
plae se deca, a gostu se zgadi i preseda ruak,
sluge se zgraaju, pratnja sva turobna, smrknutih lica.
Digli su ruke ve svi od tog trulog poseenog panja;
postelju sebi da prostre, il drva da nacepka sitna
ne moe udovi svi otkazali; haljine, zlato,
tajnu da uva zar nevera stara? Ko lud kad bi dao
da mu podvoda enu i lonicu uva. I najzad
ritnue ru kroz vrata, k'o strvinu krepanu bednu,
prezir mu donese ipak slobodu: ko pastir kad vernog
pita ovara mlekom i goji, al dri na lancu
sve dok je snaan i moe da bdi i da uva mu ovce,
vukove ljute od stada da otera laveem besnim,
al kad mu otkau noge i ugave dronjave ui
obesi, onda mu skine iz tednje i okove s vrata.
Iamque aevo laxata cutis, sulcisque genarum
corruerat passa facies rugosior uva:
flava minus presso finditur vomere rura,
nec vento sic vela tremunt. Miserabile turpes
exedere caput tineae; deserta patebant
intervalla comae: qualis sitientibus arvis
arida ieiunae seges interlucet aristae
vel qualis gelidis pluma labente pruinis
arboris inmoritur trunco brumalis hirundo.
Scilicet ut trabeis iniuria cresceret olim,
has in fronte notas, hoc dedecus addidit oris
luxuriae Fortuna suae, cum pallida nudis
ossibus horrorem dominis praeberet imago
decolor et macies occursu laederet omnes,
aut pueris latura metus aut taedia mensis

aut crimen famulis aut procedentibus omen,

et nihil exhausto caperent in stipite lucri.
Sternere quippe toros vel caedere ligna culinae
membra negant; aurum, vestes, arcana tueri
mens infida vetat; quis enim committere vellet
lenoni thalamum? Tandem ceu funus acerbum
infaustamque suis trusere penatibus umbram.
Contemptu iam liber erat: sic pastor obesum
lacte canem ferroque ligat pascitque revinctum,
dum validus servare gregem vigilique rapaces
latratu terrere lupos; cum tardior idem
iam scabie laceras deiecit sordidus aures,
solvit et exuto lucratur vincula collo.
Satirina otrina Klaudijanovih napada daleko je nadmaila sve to se u
konvencionalnom pesnitvu ovoga vremena moe sa njegovim pesmama
porediti. Kao i u Juvenalovoj satiri ili u Lukanovim opisima, realizam zainjen
naturalistikim detaljima zdruuje se sa retorikom i bogatim slikama i
poredbama. U svim pomenutim pohvalama i napadima ima mnogo originalnih
poteza. Konvencionalne teme oivi Klaudijan na primer upeatljivim opisom
boginje Rome koja dolazi u posetu caru Teodosiju, a pored ovakvih personifikacija
mitoloka boanstva vrlo se spretno upliu u invektive protiv Rufina, Eutropija, i u
sve pesme redom.
Nije stoga ni udno to je ovaj pesnik iz Egipta, gde je nekako u isto vreme
cvetala pesnika kola kojoj je pripadao grki epiar Nono iz Panopolisa (5. vek),
sastavljao i mitoloke epove. Nono je napisao poznati mamutski ep o Dionisu,
pun mitoloke uenosti, simbolike i alegorike, baroknih opisa i preobilnih slika.
Patetina i za retorsku obradu podesna tema borbe Giganata privukla je panju
Klaudijanovu. Klaudijanov mitoloki spev Borba Giganata (Gigantomachia), od
koga su nam sauvani fragmentarno samo poeci, po svoj je prilici delo iz
pesnikove mladosti a moda i nije dovreno. Imamo i grku verziju tih poetnih
odseka, pa je mogue da se Klaudijan na toj temi vebao u oba jezika. Postupa
slino kao i Nono, ali je svakako na Klaudijana uticao i Ovidijev istoimeni
nedovreni spev.
U mnogo potpunijem obliku je sauvan Klaudijanov mitoloki spev O otmici
Proserpine (De raptu Proserpinae), koji takoe nije dovren. I ovu je temu
obraivao pre Klaudijana Ovidije u Preobraenjima i Prazninom kalendaru.
Klaudijan nije mistik, ali kao da nije sasvim izmakao uticaju savremene mistike.
Da je Klaudijanova Borba Giganata u nekim crtama vezana za orfike predstave
moemo samo nasluivati. Ali opis Elisija i zagrobnog ivota u spevu O otmici
Proserpine oigledno je obojen bojama eleusinskih misterijskih verovanja, koja su
nalazila vernike i u poznoantikom Rimu. To su samo tragovi savremene mistike u
delu najtvrdoglavijeg paganina kako Klaudijana naziva hrianin Pavle Orosije.
U Klaudijanovu spevu paganski ideali i paganska boanstva vladaju zaista
neogranieno, isto kao i u Klaudijanovoj pesmi Feniks (Phoenix) u kojoj nema ni
traga hrianskom alegorijskom tumaenju koje legendi o toj udnoj ar-ptici daje
Laktantije. Moramo ponoviti: ima Klaudijanovo pesnitvo nesumnjivo mnoge
nedostatke pesnitva svojega vremena, ali konvencionalne teme, hladna
mitoloka uenost, krupna retorska re koja se raa i iz sitnoga povoda, dvorska
hvalopojka i klijentska privrenost ipak nisu uguili iskrenost i temperamenat,

fantaziju i eufoniju u delu Klaudijanovu. Ako i ne moemo sasvim pouzdano

izmeriti u svakome pojedinom sluaju dokle ide pesnikov iskreni rimski
patriotizam a gde poinje veta klasicistika imitacija, moramo priznati da
njegova pohvala Rima k Italije zvui iskreno i da impresionira:
Jedina ona je ta to pod okrilje prihvata svoje
pobeene i sve oveanstvo to imenom majke
zblii. Ne postupi ona ko vladarka, ve kao svoje
graane primi one to pokori, vezama prisnim
privi ih, mada daleka. I tu rodoljubivost tedru
cenimo svi, jer i strancu k'o zaviaj zemlja je ova.
Moe da promeni grad ko eli i danas je igra
videti Tule i stii u nekada stravine kraje.
Pijemo vodu mi od Rodana pa ak do Oronta,
jedan smo narod i nikad se nee okonati, nikad
rimska vlast.
Haec est in gremium victos quae sola recepit
humanumque genus communi nomine fovit
matris, non dominae ritu, civesque vocavit
quos domuit nexuque pio longinqua revinxit.
Huius pacificis debemus moribus omnes,
quod veluti patriis regionibus utitur hospes;
quod sedem mutare licet; quod cernere Thylen
lusus et horrendos quondam penetrare recessus;
quod bibimus passim Rhodanum, potamus Orontem;
quod cuncti gens una sumus. Nec terminus umquam
Romanae dicionis erit.
Tako pored onih Vergilijevih pohvala Italije ispevanih u doba silne ekspanzije
Rimske imperije, stoje u rimskoj knjievnosti, na izmaku antike i uoi propasti
Zapadnog carstva, sline pohvale Klaudijanove, sastavljene u vreme kada se
hrianski vladar i njegov vandalski vojskovoa povlae u granice Italije i
pokuavaju da bar nju sauvaju trajno od varvara. Nad Klaudijanovo se delo
nadnela hrianska i varvarska opasnost. One daju puno znaenje Klaudijanovim
stihovima o civilizatorskoj ulozi osvajakog Rima i njegovoj miroljubivosti,
stihovima koji nisu tek prosto odjeci Vergilijevih o Augustovu i rimskome miru
Pax Romana et Augusta. Mir Augustov znaio je okonanje graanskih ratova i
kakvu takvu bezbednost. U vreme Honorija i Stilihona rei o ulozi Rima,
civilizatorskoj i mirotvornoj, vie su seanje na minulu veliinu. Zalud uzvikuje
Klaudijan: I nee nikada biti kraja rimskoj moi nec terminus umquam
Romanae dicionis erit. Stvarnost je drugaija. Kada Stilihon pobedi Alarihove
Gote, pesnik oduevljeno peva kako vie nema straha koji sateruje Rimljane kao
stoku u gradove odakle gledaju poare koji besne u poljima, mole reke i oblake
da obiljem vode spree neprijateljske provale. Stvarnost je strah od varvara. I
Klaudijan je zanemeo nekako u godinama kada 408. umire njegov zatitnik i
glavni junak Stilihon. Dve godine posle smrti Stilihonove Alarih sa svojim Gotima
osvaja i pljaka Rim. Zapadno e se rimsko carstvo odrati jo oko pola stolea.
To vreme daje poslednjeg izrazitog pesnika rodoljuba rimskog i poklonika
paganske tradicije, Rutilija Namatijana.
Kod nas je Klaudijanov spev Otmica Proserpine moda uticao na Gundulievu
mitoloku dramu Proserpina ugrabljena, sastavljenu pre 1620. g. Slobodnu

obradu jednoga Klaudijanova epigrama (89, De paupere amante), koji ima grku
paralelu u Palatinskoj antologiji 5, 50, daje po svoj prilici Divo Buni Vuievi
(15911658) u Plandovanjima (62), a pored Statijeva i Klaudijanov epitalamij o
svadbi Honorijevoj moda je uticao na epitalamij za pir Luke Goce (pesma 4) koji
je sastavio Ignjat ori (16751737).
POSLEDNJI PAGANSKI RODOLJUB
287. RUTILIJE NAMATIJAN (Claudius Rutilius Namatianus), paganin poreklom iz
Galije, zauzimao je visoke poloaje u Rimu. Posle Alarihova upada bio je godine
414. upravnik grada Rima (praefectus urbi), a potom se 417. vratio u rodnu
Galiju. Putovanje je opisao u pesnikom putopisu O svome povratku (De reditu
suo). Sastavljena po ablonu slinih antikih putopisa, ova pesma u elegijskim
distisima za nas ima prvenstveno vrednost istorijskog svedoanstva jer sadri
mnoga obavetenja o istorijskim dogaajima. Na prvom je mestu, razume se,
gotsko pustoenje po Italiji. Klaudijan je pre katastrofe jo nalazio neku veru u
budunost Rima. Uporni tradicionalista Namatijan peva prolu veliinu Rima isto
tako rodoljubivo, ali i neminovnu propast. Pita se hoe li ikada nanovo ugledati
gradove i ljude koji su mu bili bliski i dragi. Sa mrnjom govori o varvarima, a isto
tako i o Hebrejima i hrianima. Hriansku religiju i hrianski asketizam prezire,
mada je sam blizak stoicizmu, novoplatonskim i novopitagorskim uenjima. Ovaj
pesnik poslednje paganske obnove rimske knjievnosti poslednji nepomirljivo
peva u starome duhu pohvale paganskome Rimu, njegovim osvajanjima i
njegovoj civilizatorskoj ulozi, peva na ruevinama te veliine boginji Romi:
Jednu si domaju ti za narode stvorila razne,
pobednika ti vlast bee i ravom dar,
poraenima nude u pravima udeo bratski,
celi je postao svet jedan jedinstveni grad.
Podigni glavu sad i obnovi na temenu svetlom
iskonski lovora splet, zeleno lie mu daj.
Rimljanin slavi te svud, i u najzabaenijem kraju,
jaram to znai mir dii mu slobodni vrat.
Fecisti patriam diversis gentibus unam,
profuit iniustis te dominante capi,
dumque offers victis proprii consortia iuris,
urbem fecisti quod prius orbis erat:
erige crinales lauros, seniumque sacrati
verticis in virides, Roma refinge comas...
Te, Dea, te celebrat Romanus ubique recessus,
pacificoque gerit libera colla iugo.
Uzalud e Rim jo jednom 451. godine odbiti Hune. Ve 456. Genserik, kralj
Vandala, zauzima Rim, a 476, kada Odoakar skida sa prestola Romula Augustula,
Zapadnim rimskim carstvom vladaju varvari. Ipak, odvie bi jednostavno bilo
prekinuti ovde istoriju rimske knjievnosti. Nije to samo stoga nemogue to u
ovome poglavlju nisu nali mesta pisci isto hrianskih dela koji pripadaju jo 4.
veku i poetku 5., piu u isto vreme kada i Ausonije, Klaudijan i Rutilije
Namatijan. To nije mogue pre svega stoga to se i tokom 5. veka, pa i posle 476.
godine, kulturno i knjievno predanje rimskog paganskog sveta ilavo odupiralo
varvarizaciji i u okvirima varvarskih dvorova i hrianske crkve. U knjievnosti

uporite za takav otpor stvoreno je ba naroito u vreme knjievne obnove 4.

veka u kojoj donekle, i na svoj nain, uestvuje i isto hrianska knjievnost.
NA PRAGU SREDNJEGA VEKA
KLASICISTIKO RUHO HRIANSKOG PESNITVA
288. Videli smo da se hrianski autori koji piu u 3. veku n. e. slue ne samo
argumentima paganskih filosofa, kada im je to zgodno, ve da preuzimaju vie ili
manje i umetnike elemente i oblike paganske rimske knjievnosti. Videli smo
kako u 4. veku n. e. i hriani i pagani podjednako prihvataju novoplatonska i
srodna filosofsko-mistika uenja, na osnovu kojih u knjievnosti i knjievnoj
teoriji pripremaju i stvaraju oblike i shvatanja za srednji vek. Poto smo pratili
razvoj i poslednjih izdanaka tradicionalne, gotovo u potpunosti paganske
umetnike knjievnosti rimske, moramo zabeleiti i razvoj gotovo isto
hrianske knjievnosti u 4. i 5. veku n. e. To su stolea kada se posle priznavanja
hrianstva javljaju naglo i hrianski pesnici koji se mahom slue oblicima
rimske, odnosno grko-rimske paganske knjievnosti, kao i hrianski crkveni oci
koji se zanimaju pre svega za teoloka pitanja, ali u svojim spisima vode itekako
rauna o antikoj knjievnosti paganskoj praktino u stilizaciji i kompoziciji
svojih dela, teorijski u razmiljanjima o vrednosti te knjievnosti i celokupne
nasleene antike kulture. I pesnici i crkveni oci udaraju temelje hrianske
srednjovekovne poetike. Uporedo se razvija i hrianska ocena antike istorije, u
ijim okvirima stoje oskudni zaeci hrianske istorije antike knjievnosti.
Za klasicistiku obnovu pesnitva rimskog vezuje se u 4. veku n. e. i hriansko
pesnitvo u klasicistikom ruhu. Hrianska antika poezija na latinskom jeziku
javlja se u doba Konstantina Velikog, dobija odreenu fizionomiju u 4. veku i
dostie svoj puni razvoj u 5. i 6. veku. Ako ostavimo po strani himniku, koja je deo
kulta i razvija se kao knjievni rod uglavnom veoma samostalno i odvojeno od
paganske antike knjievnosti, moe se rei da veina starohrianskih latinskih
pesnika zadrava pesniki jezik i rodove paganske rimske knjievnosti, ali u te
oblike unose nove, hrianske teme, i to prilino ablonski. Sasvim su retki
individualni i smeli pesniki talenti koji idu u mnogome svojim putevima kao
Prudentije.
Takvu originalnost, ali bez talenta i umetnike snage rafinovanoga Prudentija,
pokazuje u prilinoj meri i Komodijan (Commodianus), koga esto nazivaju prvim
hrianskim pesnikom, ali je njegovo datovanje veoma problematino. Jedni ga
strunjaci stavljaju u sredinu 3. veka n. e., drugi u sredinu 4., a trei opet u 5.
vek. Njegova originalnost pre svega je u slobodnom oslanjanju na narodni jezik,
iji se uticaj sve vie osea u 4. veku. Po verskom fanatizmu i puritanskom
moralizmu ovaj je pesnik blizak Tertulijanu. Podsea na Tertulijanovu apologetiku
i naslovom i sadrinom Komodijanova Pesma odbrambena (Carmen
apologeticum). U preko hiljadu stihova prikazuje pesnik poslednje dane uoi
propasti sveta. Istu strogost i versku zagrienost nalazimo i u Komodijanovim
pesmama koje pod zajednikim naslovom Pouke (Instructiones) donose osnovna
hrianska uenja. Ne moemo pouzdano rei da li ova doista potpuno hrianska
poezija, sastavllna u narodnom i esto varvarskom latinitetu i u veoma
slobodnom i rustinom stihu, govori o tenjama autora da se priblii iroj publici,
ili je prosto proizvod jednog poluobrazovanog oveka. ini se kao da je ovo
poslednje presudnije i ta oskudna obrazovanost odvaja moda ovoga pisca od

velike veine hrianskih pesnika ovoga doba koji redom usvajaju pesniku
tradiciju antiku. Meutim, treba imati na umu i to da je skromnija obrazovanost
Komodijanova, sa kojom rauna veina ispitivaa, ipak samo relativna, jer je ovaj
pesnik svoj osobeni stih u kome se meaju dva ritmika principa, tradicionalni
kvantitativni i narodski akcenatski, izradio na osnovu klasinih heksametara i
distiha. Drao se u tome stihu vrlo strogih principa i ogranienja, a esto se slui i
akrostihom, kao i drugim elementima uene pesnike tehnike, to svakako
pokazuje da je bio upuen u metriku vetinu i da je prilino poznavao antike
pisce. Ali hrianin Komodijan uiva u propasti paganskog Rima i njegove kulture.
Kao predstavnik fanatinog i nekultivisanog hrianstva vidi u Rimu, isto kao i
pisac Apokalipse, samo pagansku izopaenost. Dok Klaudijan i Rutilije Namatijan,
pa i obrazovani hrianin Ausonije, pevaju slavopojke paganskome Rimu iju
civilizaciju suprotstavljaju varvarstvu plemena koja ugroavaju granice Carstva,
Komodijan, sav sretan, uzvikuje likujui zbog rimskih poraza: Neka tuguje veito
grad koji se razmetao da je veit (Luget in aeternum, quae se iactabat
aeternam). Snagu njegovoj gruboj i nezgrapnoj rei daju samo fanatizam i
mrnja. Njegovo fanatino srce nije osvojila lepota antike pesme, a njegov
razum koji ne zna za kompromise nije mu dozvolio da u antikom knjievnom
obliku uoi pogodno oruje za hriansku propagandu. Mislio je, kao i mnogi ljudi
u prvim vekovima hrianstva, samo na smak sveta i na dolazak Hristova
carstva. Drugi i obrazovaniji hriani imali su i drugaije misli.
HRIANSKE EKLOGE, EPIGRAMI, BIBLIJSKI SPEVOVI
289. elja obrazovanih hrianskih pisaca da stvore hriansku protivteu
paganskoj knjievnosti, i to takvu koja bi mogla zadovoljiti ukus kolovanih
italaca, daje u ovo vreme hrianska dela koja treba da zamene Vergilija,
glavnog i najitanijeg predstavnika klasine paganske knjievnosti na latinskom
Zapadu. Sluei se mehaniki Vergilijevim stihovima prvi hrianski pesnici
stvaraju duhovnu eklogu i hrianski spev u tehnici krpea (cento), koji je, kako
smo videli, upotrebljavao i Ausonije u svome poznatom Svadbenom krpeu.
Hrianska duhovna ekloga koju tako sastavlja pesnik Pomponije (Pomponius) i
daje joj vergilijevski naslov Titir (Tityrus) stoji na elu slinih pesama koje su bile
u modi naroito u doba karolinke renesanse i u sledeim vekovima. Pokrtena
pesnikinja Proba (Proba, oko 350) skrpila je na isti nain i jednu hriansku epsku
pesmu, kao neku vrstu poboljanog Vergilija (Maro mutatus in melius). To je vek
kada papa Damasije (Damasius, papa od 366384) sastavlja i hrianske
epigrame u nasleenome obliku. To su bili epitafi za grobove i spomenike
hrianskih muenika a sastavljeni su najee po ugledu na Vergilijeve stihove,
ponekad i kao krpei od Vergilijevih stihova. Neki su nam sauvani na
hrianskim spomenicima u Rimu.
U ovome se stoleu javlja i biblijski ep u klasinom, vergilijevskom ruhu. Prvi
znaajniji pisac takvog epa je panski svetenik Juvenko (Gaius Vettius Aquilinus
Iuvencus) koji pie oko 330. godine. Njegov spev etiri Jevanelja (Evangeliorum
libri IV) je latinska versifikacija jevanelja u stilu Vergilijevu. Juvenko u uvodu
speva daje ukratko i teorijsku osnovu svoga postupka: sa divljenjem gleda na
antiku pagansku knjievnost, naroito na uzvienog Homera i slatkog
Vergilija, ali odbacuje njenu sadrinu, lai antikog mita. Budui da su laima
Homer i Vergilije ponjeli toliku slavu, Juvenko se nada da e mu boanska istina
hrianskog zakona (divinae legis), koju je ukrasio arima ovozemaljske

umetnike rei, doneti jo veu slavu. To mu, dodue nije polo za rukom. Ali je
stvorio biblijski ep prema vergilijevskom ablonu i njegov e postupak ostati i
dalje na snazi, mada ve u 5. veku hrianski pisci sve vie naputaju njegov
tolerantni stav. Ve Sedulije (Sedulius, polovina 5. veka) u spevu Uskrnja pesma
(Paschale carmen, 5 knj.) biblijsku temu daje u klasinom obliku, koji je po
retorskim elementima blii Ovidiju nego Vergiliju, ali ne priznaje otvoreno svoj
dug paganskom pesnitvu, ve retorski slavi hrianski izvor svoje inspiracije.
ORGINALNI SINTETIAR PRUDENTIJE
290. Hronoloki hrianskim pesnicima Prudentiju i Paulinu iz Nole mesto je
izmeu Juvenka i Sedulija, koje smo sastavili kao izrazite predstavnike
hrianskog biblijskog epa u klasicistikom ruhu. Originalniji i vei umetnik
PRUDENTIJE (Aurelius Prudentius Clemens, oko 348 oko 410) je stariji
savremenik Klaudijanov. Hrianska pesma Prudentijeva nastaje nekako u istim
godinama kao i paganska Klaudijanova, jer je otmeni panac Prudentije postao
hrianin tek u svojim pedesetim godinama, posle raskonog ivota i sjajne
karijere u sudnici i u dravnoj slubi. Pre nego to se povukao iz javnog ivota
imao je visok poloaj na dvoru Teodosijevu. Tada se, oko godine 398, ovaj
advokat baca sav na pesnitvo i sastavlja za nepunih deset godina, do 405. n. e.,
impozantno pesniko delo. Dok se Komodijan ponosi svojom rustinom grubou,
a Juvenko i mlai Sedulije ropski podraavaju klasinim uzorima, Prudentije
smelo spaja zvuke priproste hrianske legende i folklornog biblijskog izraza sa
uglaenim i elegantnim izrazom klasinog rimskog pesnitva. Njegovi spevovi
znatno su originalniji od Juvenkova i Sedulijeva. Obino se obeleavaju kao
didaktina poezija. Ustvari Prudentijeva hrianska didaktika pesma nema
mnogo
slinosti
sa
tradicionalnom
grko-rimskom.
Postanak
greha
(Hamartigenia) daje crkveno uenje o poreklu zla. Apoteosa (Apotheosis) uenje
o vaznesenju Hristovu i Trojstvu, ali oba speva imaju izrazito polemiki karakter
pobijaju uenja jeretika i pagana. I u spevu Protiv Simaha (Contra
Symmachum) Prudentije polemie protiv paganskih verovanja, boanstava,
mitologije, astrologije i kulta sunca. Tu je pesnik poao od Simahove besede u
kojoj je ovaj predstavnik i pobornik rimske paganske tradicije dvadesetak godina
ranije predlagao da se obnovi rtvenik Pobede u rimskoj kuriji.
Manje polemina a vie didaktina je Prudentijeva alegorijska poema Razdor
due (Psychomachia), iji naslov podsea na borbu giganata (gigantomachia), ili
na borbu boanstava u Ilijadi (), a prikazuje za moderni ukus monotono i
sa odvie retorskih beseda i monologa sukob strasti i vrlina u ovekovoj dui.
Megdani tih alegorijskih personifikacija, Vere i Idolopoklonstva, ednosti i
Razuzdanosti, Strpljenja i Gneva, Poniznosti i Uobraenosti, ujedno su u irem
smislu i slika borbe hrianstva i paganstva. Za modernog itaoca to je
neprivlano delo. Ali u srednjem veku spada meu najitanija dela antike
knjievnosti na latinskom Zapadu, zajedno sa svojim paganskim pandanom,
enciklopedijom Svadba Merkura i Filologije kojoj je Martijan Kapela dao takoe
alegorijsko ruho.
Jezik i stil Prudentijevih polemiko-didaktikih spevova jasan je i elegantan,
pregnantan i snaan, kompozicija smiljena i dosledno sprovedena. Obrazovani
retor ume da menja ton izlaganja prema potrebi. I to je u ovome razdoblju
neobino, Prudentije ume kao i Klaudijan, a ponekad i vie nego Klaudijan, da se
dri mere, ne vrea ukus i nalazi pesniku re punu temperamentnog poleta, re

koja se raa iz spoja vetine, talenta i ubeenja. Prudentije je obrazovan

knjievnik i oduevljen propovednik. Oseamo esto da je za njega teolokofilosofska raspra u koju ulazi i lino znaajna. A njegovo izlaganje zamrene i
mutne teoloke problematike podsea ponekad po preciznosti i jasnoi na
Lukretijevu materijalistiku propoved. Ali zasluenu slavu originalnog stvaraoca
Prudentije nije zadobio ovim polemiko-didaktikim spevovima, a nije mu je
donela ni zbirka deskriptivnih epigrama iji nedovoljno jasni naslov Dittochaeon
moda ukazuje na dvostruhe teme, starozavetne i novozavetne.
Lirske pesme su Prudentiju donele naziv hrianskog Horatija. Prudentije je
zaista originalni tvorac hrianske umetnike lirike. Njegovi prethodnici Hilarije i
Ambrosije sastavljali su himne namenjene praktinim liturgijskim potrebama.
Prudentije prelazi te granice. Kao i Ambrosije on sastavlja himne koje odgovaraju
pojedinim asovima dana i pojedinim praznicima. Stoga toj zbirci i daje naziv
aslovac (Cathemerinon). Slui se neobino bogatom i raznovrsnom metrikom i
izgrauje svoje himne namenjene itanju, a ne liturgiji, do velikih umetnikih
pesama. Ugledao se na grko-orijentalnu crkvenu himniku i na umetniko
pagansko pesnitvo rimsko. I u zbirci Mueniki venci (Peristephanon), koja sadri
etrnaest oda o hrianskim muenicima, ovaj originalni pesnik slobodno spaja
razne uticaje. Pesme su esto pune poleta, pesnikih opisa, krupne simbolike.
Stoga pored svih umetnikih kvaliteta deluju ponekad neto monotono. Iako se
ba u ovoj zbirci mogu lako uoiti uticaji Vergilija, Ovidija i Horatija, naroito ovog
poslednjega u metrici, Prudentije ipak nikada ne prelazi u etu obinih imitatora
koji se dre ablona. Samostalno se slui nasleenim elementima i kombinuje
razliite stihove sa pouzdanim oseanjem za ritam i izrazitim talentom.
Polimetrija i bogatstvo sadrine, asocijativno nizanje i smenjivanje slika i tema,
podseaju vie na Pindara nego na ekonominog Horatija. Kao u Pindarovoj lirici,
tako i u lirici Prudentijevoj nalazimo i epske elemente, pripovedanje i mit,
odnosno legendu, koju Pindar uzima iz epike i lokalne tradicije, a Prudentije iz
Biblije i narodnih legendi o hrianskim muenicima. Tako se kod Prudentija
hriansko pesnitvo slui i svojom hrianskom mitologijom. Moglo bi se
gotovo rei da se, kao kod Pindara, u lirici Prudentijevoj meaju lino
enkomijastiki, himniki, gnomski i epsko-mitoloki elementi. Kada se ovome
doda prilino izraena mistika iz koje se u delu ovoga talentovanog i
obrazovanog pesnika raa naroita simbolika, pobrojane su glavne crte
Prudentijeve nesumnjivo originalne i umetniki znaajne lirike.
SITNI TALENTI
291. Pored snane pesnike linosti Prudentijeve gotovo se gubi Paulin iz Nole
(Meropius Pontius Anicius Paulinus, 353431. n. e.) poreklom iz Bordoa, gde je
bio uenik Ausonijev. Kao i pesma Ausonijeva, i izrazitije hrianska pssma
Paulinova nema teine i kree se u sitnom, rekli bismo porodinom krugu. Iako u
delu Paulina iz Nole ima dosta retorike, ona se ne die do krupne tematike
Prudentijeve, ni do Prudentijeva patosa i misticizma. Sastavljao je pesnika Pisma
(Epistulae) upuena uitelju Ausoniju i razne prigodne pesme, utehe
(consolationes), pesme za sretan put (propempticon), epigrame, himne.
Hrianskom pesnitvu u uem smislu pripadaju Roendani (Natalicia) u kojima
daje opise muka i smrti hrianskih svetaca, jer ta smrt predstavlja za Paulina
raanje u jednom drugom i boljem svetu. Ipak u celokupnom pesnikom delu,
pored kojeg imamo i proznu korespondenciju Paulinovu, preovlauje

pripovedanje. Meu najbolje njegove pesme spadaju nesumnjivo njegova

pesnika pisma" koja doista imaju ponekad kvalitete Horatijevih kozerija
(sermones). U pesmama ovaj hrianski episkop i svetac aska do mile volje,
dobroduno, prijatno i duhovito. Nije veliki pesnik, ali ima i duha i talenta. Stoga
se donekle i izdvaja iz gomile sitnih hrianskih pesnika 4. i 5. veka meu kojima
su poznatiji Prosper iz Akvitanije (Tiro Prosper, roen oko 400. n. e.), koji
sastavl>a poleminu pesmu O iezahvalnicima (De ingratis) i Drakontije iz
Kartagine (Blossius Aemilius Dracontius, 5. vek), koji pored speva O Bogu (De
deo) sastavlja ceo niz mitolokih epopeja: Hilas (Hylas), Otmica Jeleie (Raptus
Helenae), Medeja (Medea) i spevova na retorske teme kao Rei Herkulove (Verba
Herculis). Na prelazu iz 5. u 6. vek Avit (Alcimus Ecdicus Avitus, umro oko 525.)
sastavlja niz hrianskih spevova na biblijske teme: O poreklu sveta (De origine
mundi), O prvom grehu (De originali peccato), O potopu (De diluvio mundi), O
prelazu preko Crvenoga mora (De transitu maris rubri).
HRIANSKA PROZA 4. VEKA
292. Slino hrianskom pesnitvu i hrianska proza donekle uestvuje u
klasicistikoj knjievnoj obnovi 4. veka n. e. jer sve veu panju poklanja
umetnikom obliku i pritom se ugleda mahom na rimske pisce klasinog perioda,
u prvom redu na Kikerona. Ve smo kod Laktantija zabeleili i prelaz sa
apologetskog stava na teoloke rasprave i sintetike prirunike hrianskog
uenja. 4. vek daje latinskom Zapadu dva najuticajnija crkvena oca, Hijeronima i
Augustina. Oni i njihovi savremenici Hilarije i Ambrosije daju teoloka dela u
kojima sredinje mesto ima borba protiv ranih jeretikih uenja i fiksiranje
pravog i jedino ispravnog crkvenog stava.
Hilarije (Hilarius, pie oko 353367), poreklom Gal, bio je episkop u Poatijeu.
Svoju borbu za crkveno uenje vodio je nekako u istim godinama kada i Atanasije
na grkome Istoku. Predmet njegovih glavnih napada su arijanska uenja, kako u
opsenoj raspravi O trojstvu (De trinitate, 12 knj.), tako i u drugim delima.
Sastavio je sa istim ciljem i zbirku dokumenata i istorijskih podataka o arijanizmu
koju je nazvao Istorijski fragmenti (Fragmenta historica). To je vreme kada se
razvija i hrianska istoriografija. Komentarisao je novozavetne i starozavetne
spise, sastavljao himne za crkvene potrebe. Kao knjievnik rukovodi se
uputstvima Kvintilijanova kikeronijanizma. Pie u jasnoj i ritmovanoj, ali prilino
bezlinoj prozi, graenoj po ugledu na Kikerona. Iako Hilarijevi spisi kao teoloke
rasprave pripadaju vie strunoj nego umetnikoj knjievnosti, njihov elegantan
stil, a jo vie Hilarijev princip da se i bogu odaje potovanje lepom knjievnom
stilizacijom, svedoi o sve potpunijem prodiranju antikih knjievnih shvatanja i
ideala u hriansku knjievnost.
Slinu sadrinu i umetnike crte daje svojim delima i milanski episkop Ambrosije
(Ambrosius) koji je prvo bio na visokim inovnikim poloajima u Galiji, Rimu i
Milanu, gde je iznenada izabran za episkopa. Otada svoju panju poklanja
pitanjima crkvene organizacije. Ovaj visoki svetenik, koji je i samom caru
Teodosiju mogao da odredi javno pokajanje, sastavljao je kao i Hilarije himne za
liturgijske potrebe, komentarisao je biblijske spise, raspravljao o dogmatskim i
moralnim problemima, sastavljao besede i pisao pisma. I Ambrosije pie u
kikeronskom stilu. Kikerona uzima za uzor mada odbacuje sadrinu i mitologiju
paganske knjievnosti. Stoga jedan od svojih traktata i naziva po ugledu na
Kikeronov spis imenom O moralnim obavezama svetenika (De officiis

ministrorum). Povodi se tu i u detaljima za Kikeronom. Hrianski moralizam i

stoika etika spojeni su na originalan nain u ovome spisu i stavljeni u elegantno
ruho Kikeronova stila i naina izlaganja. U Ambrosijevim besedama taj je stil
esto odvie rasplinut, a mahom i prezasien navodima kako iz Biblije, tako i iz
paganskih autora. Bio je Ambrosije uenik paganske kole i dete 4. veka, pa sve
to mea i spaja bez tekoe i bez ustruavanja. Kada komentarie starozavetnu
povest o Avramu sea se odmah na poetku svoje rasprave Platonove Drave i
Ksenofontova Vaspitanja Kirova, a starozavetni Avram doe u njegovoj
interpretaciji as kao Sokrat Ksenofontovih Spomena, as kao neki junak rimske
istorije. Ambrosijev estodnev (Exaemeron), jedan od prvih predstavnika dugog
niza hrianskih komentara i perifraza starozavetne kozmogonije na latinskom
Zapadu, spaja sasvim slobodno biblijski izvetaj s antikom filosofijom, sa
obavetenjima iz Aristotela, Varona, Plinija Starijega, ali naroito sa elementima
iz dela platoniara i stoiara, kako je to na grkom Istoku ve pre hriana inio
hebrejski Platon Filon iz Aleksandrije.
Srpskohrvatski prevodi iz Ambrosija: Himne 13, 7, 11 Rac-Lasman Izbor (1917),
str. 197199, Iz Dunosti slubenika" I 3, 9, 17, Izbor str. 199201, Iz prvoga
govora Pokojom bratu svojemu Satiru" c. 5, 6, 8, 1620,2628, 30, 38, 79, 80,
Izbor str. 201205, Iz Nadgrobnoga slova Teodoziju c. 18, 1114, 5356,
Izbor str. 205209, Iz Govora protiv Auksencija o predaji crkava" c. 15, 31
36, Izbor str. 209211.
UENI HIJERONIM
293. Hilarije i Ambrosije su uili dobre paganske kole, ali je jo ueniji bio
HIJERONIM (Hieronymus, 331420). Ovaj ovek roen u ilirskom Stridonu
vaspitavan je od detinjstva u Rimu i bio je uenik slavnog filologa Ajlija Donata.
Hijeronim nije prekinuo svoje veze sa uenim rimskim krugovima ni kada se
posvetio teolokim studijama. Neprestano je uio i obiao je mnoge krajeve
Carstva. Bio je u Galiji, Antiohiji, Konstantinopolju, Jerusalimu, Egiptu itd. Svoje
iroko filoloko obrazovanje dopunio je i upotrebio je i kao hrianin. Nauio je
pored klasinih jezika i hebrejski, pa je dao prvi nauni prevod Biblije na latinski
jezik raen na osnovu kritikog uporednog izuavanja hebrejskog i grkog teksta.
Taj prevod poznat je kao Vulgata (Vulgata). Ali ueni Hijeronim nije iz Donatove
kole poneo samo ljubav za filoloku analizu i kritiku teksta ve isto tako i ljubav
prema rimskim piscima, pre svega onima klasinog perioda, prema Vergiliju,
Kikeronu, Horatiju, ali i prema starijim komediografima Plautu i Terentiju.
Hijeronim je stoga uestvovao u hrianskoj asimilaciji paganskog naslea koju je
u to vreme naroito zastupao papa Damasije. I kada se Hijeronim povukao u
samou asketskog ivota, nije zaboravio da ponese odabranu prirunu biblioteku
u kojoj su mnogo mesta zauzimali njegovi omiljeni paganski klasici. Hijeronim ak
i preporuuje hrianskom svetu, monasima i svetenicima, izuavanje paganske
knjievnosti i govori o njenom znaaju za obrazovanje. Ali odatle ipak ne treba
nikako zakljuiti da je Hijeronim naroito tolerantna i irokogruda priroda, ili da
svedoi o uticaju paganske knjievnosti ne samo na oblik ve i na duh
hrianskih dela.
Hijeronim zna dobro da nije u skladu sa njegovim hrianstvom kada mu je
neprijatan stil starozavetnih proroka koje poredi sa Kikeronom i Plautom. Sam
sebe zbog toga ponekad i optuuje. U vetoj stilizaciji govori hako mu u snu neki
nebeski glas kazuje da nije hrianin nego kikeronjanin (Ciceronianus es, non

Christianus). Hijeronim tu i obeava da vie nee itati paganske autore. Ali

znamo da se toga retorskog obeanja nije drao. Pa opet su Hijeronimu i
njegovim uenicima antiki pisci, uglavnom kao formalni uzori, pruali elegantno
ruho u koje se moglo zaodenuti hrianski delo. Treba dodati da su ovakav stav
hrianima omoguili paganski retori koji su u poslednjim antikim stoleima po
svim kolama propovedali da se oblik moe odvajati od sadrine i svaka sadrina
staviti u svaki oblik. Samo takvim retorskim stavom, a retor je ostao Hijeronim
kao i veina hrianskih pisaca do smrti, mogao je fanatini i uni hrianin
Hijeronim opravdati svoj knjievni postupak i svoj afinitet prema paganskoj
knjievnosti.
Pored prevoda Biblije ovaj izuzetno ueni pisac dao je ceo niz eksegetskih,
dogmatskih i polemikih spisa, propovedi i pisama, pa i istorijska dela koja su
znaajna i za razvoj hrianske istoriografije i istorije knjievnosti. Istorijska dela
Hijeronimova stoga su za nas najzanimljivija. Glavno je Hronika (Chronica), koja
je ustvari dopunjeni prevod sa grkoga. Uporedna hronoloka ispitivanja naroito
su se razvila u helenistikoj istoriografiji posle Aleksandra Velikog, poto su Grci
bolje upoznali istorije veeg broja istonih naroda. Hriani su taj komparativni
postupak preuzeli samo to su, tumaei istoriju hrianstva kao nastavak
hebrejske istorije, za osnovu svoje uporedne hronologije uzimali Bibliju. Tako je u
poznoj antici stvoren i tip srednjovekovne hrianske hronike. Prvi znaajniji
hrianski hroniar ove vrste bio je Julije Afrikanac (Iulius Africanus) poetkom 3.
veka n. e., a potom Jevsevije (oko 265340) koji je na grkome sastavio Hroniku
snabdevenu sinhronistikim tablicama za celokupnu svetsku istoriju. Jevsevijev
grki original je izgubljen, ali imamo jedan jermenski prevod i Hijeronimovu
latinsku obradu (oko 380. g.). Mada je Hijeronim radio veoma brzo, on je ipak u
latinsku obradu uneo dopunske podatke o rimskoj istoriji i dodao hroniku za
godine od 325. do 378. g. Pored svih omaki i pristrasnosti delo je od ogromnog
znaaja i osnova gotovo celokupne srednjovekovne hronografije i hronologije.
Vie nego ovo isto istorijsko delo govori o klasicistikom tradicionalizmu
Hijeronimovu njegov spis O slavnim ljudima (De viris illustribus) sastavljen po
ugledu na Svetonijevo istoimeno delo. Nalik na katalog ivotopisa ono daje
podatke o velikom broju hrianskih pisaca. Karakteristino je za razvoj
hrianskog stava prema knjievnosti jer mu je glavni cilj da pokae paganima
kako hriani imaju mnoge pisce, besednike, filosofe, naunike, dakle jednom
rei knjievnost koja se moe meriti sa paganskom. ivotopise, ali sa manje
istorijskih a vie umetnikih elemenata daje Hijeronim i u ivotima svetaca (Vita
Pauli, Vita Malchi, Vita Hilarionis). Sastavljao ih je u mlaim godinama. Namenjeni
su iroj publici i sadre mnogo pripovednih elemenata.
Ueni filolog Hijeronim ne udara samo temelje srednjovekovnoj eksegezi
biblijskog teksta i hronolokih studija na latinskom Zapadu uz pomo metoda
antike filologije i helenistike istoriografije, ve on pored sve ljubavi za umetnost
i jezik antikih pisaca odluno stavlja u prvi red biblijsku i hriansku knjievnost.
Kod njega itamo isto onako kako emo itati i u srednjovekovnoj literaturi, da je
Biblija vrednija od Homera i Vergilija, da je David i Pindar i Horatije u jednome i
tome slino. U delu ovog borca hrianstvo mora da pobedi i na umetnikom
polju, bar u teoriji, ako ve nije stvarno moglo pobediti u praksi. U umetnikoj
praksi knjievnika Hijeronima samo se izraz, samo se oblik jo vezuje za
pagansku knjievnu tradiciju. Vidimo kako se borba izmeu hrianske
samosvojnosti i tradicionalne paganske proze, koja je prvo meu hrianima

davala ekstreme kao to su dosledni kikeronovac Minukije Feliks i samostalni

stilista Tertulijan, izmirila u delu Hijeronimovu, i to na ovaj za duh i sadrinu
paganske knjievnosti nepovoljan nain. To je onaj nain koji se u svome zakonu
o kolstvu jasno odredio i osudio Julijan Otpadnik: hrianin uzima oblik, a
osuuje sadrinu stare knjievnosti paganske. Ipak takav postupak i u rukama
otrih pobornika ortodoksije ne otklanja sve uticaje antike paganske misli kako
se lepo vidi i u delu Augustinovu. Pa opet se mora rei da kikeronovca
Hijeronima nazivaju s razlogom srednjovekovnim monahom zbog njegova
odluna odbacivanja paganske misli.
Srpskohrvatski prevodi iz Hijeronima: Ivan Markovi Izabrane poslanice, Zagreb
1908, sv. 12; Poslanica Paulinu c. 12, 411, Rac-Lasman Izbor (1917) str. 212
219, Poslanica Heliodoru Rac-Lasman Izbor (1917) str. 219225, Poslanica
Pamahiju s. 1, 3,13, Rac-Lasman Izbor (1917) str. 225226, Poslanica papi
Damasu s. 15, Rac-Lasman Izbor (1917) str. 226229, ivot Pavla pustinjaka,
Rac-Lasman Izbor (1917) str. 229223, Anonim ivot sv. Pavla, Glasnik sv. Josipa
52, 1924, br. 1, 58, Poslanica Leti, Glasnik sv. Josipa 52,1924, br. 3, 5458,
Poslanica djevici Eustatiji, Glasnik sv. Josipa 52,1924, br. 4, 8488, 6r. 5, 116
121, Poslanica Pavlu, Glasnik sv. Josipa 52, 1924, br. 78, 181184, Poslanica
Oceanu. Pogrebna besjeda o Fabioli, Glasnik sv. Josipa 52, 1924, br. 9, 212215.
AUGUSTINOVE ISPOVESTI I RAZGOVORI SA SAMIM SOBOM
294. U retorskoj koli obrazovan je i AUGUSTIN (Aurelius Augustinus 354420.
n. e.). I sam je dugo predavao retoriku u afrikom gradu Tagasti gde se rodio, a
zatim u Kartagini, pa u Rimu i Milanu gde ga Ambrosije ui alegorijskom
tumaenju Biblije i osvaja za hrianstvo. Mada mu je majka bila hrianka, koja
je potom kao i njen sin uvrtena meu hrianske svece, Augustin je tek posle
tridesete godine ivota postao hrianin. Vratio se u Afriku i postao je episkop u
Hiponi 396. n. e. Duh njegove knjievne delatnosti menja se naporedo sa
njegovim razvojem od retora kojeg zanimaju filosofska pitanja i hrianstvo do
strogog dogmatiara koji filosofiju podreuje ortodoksiji. Sastavio je preko
devedeset dela filosofske rasprave, dogmatske i teoloke spise, pedagoke i
enciklopedijske. Dolazio je od retorike hrianstvu, i to preko paganske filosofije,
jer sam kazuje da je poeo da razmilja o filosofskim i religijskim problemima
posle itanja Kikeronova izgubljenog spisa Hortensije. Spisi koje Augustin
sastavlja neposredno posle obraenja jo su puni tradicionalnih elemenata
paganske filosofije i obrazovanja. Augustinova erudicija bila je znatno manja od
Hijeronimove. ak i Augustinovo znanje grkog jezika nije bilo ba najbolje. Ali je
umeo da uoi probleme i imao je neobiac dar za asimilovanje paganskog
naslea. Za razliku od kritinog i naunog duha Hijeronimova, Augustin je pesnikfilosof i teolog, hrianin blizak platonizmu. On dodue pie spis Protiv
akademiara (Contra Academicos), ali u njemu osuuje skepsu mlae Akademije
i pri tome se poziva i na hrianska uenja i na Platona. Na Platonove spise i
uenja gleda, razume se, kao i veina njegovih savremenika oima
novoplatonizma. Augustin je uostalom Platona i poznavao najvie kroz latinske
prevode. Opet vidimo da smo na pragu srednjega veka.
Sve to Augustin uzima od Platona i novoplatoniara, sve to on unosi u svoje delo
tako da odgovara uenjima crkve. Sam nam kazuje da eli da pronae kod
platoniara sve to se ne sukobljava sa hrianskim uenjem (apud platonicos
reperire quod sacris nostris non repugnet). Augustin prihvata Platonovo uenje o

nematerijalnom svetu Ideja koji stoji nasuprot materijalnom kao prototip, ali u
novoplatonskom obliku, a to e rei da taj svet ne stoji iznad boanstva kao u
Platona, ve je samo emanacija boanske svetlosti. Emanatistiko uenje
Plotinovo, koje za razliku od manihejskog dualizma oba ova sveta povezuje kao
stupnjeve jedne lestvice, jednog kozmikog poretka proizalog iz samog
boanstva, javlja se u mnogim delima Augustinovim a osnova je spisa O poretku
(De ordine), Nalazimo ga i u delu O besmrtnosti due (De immortalitate animae)
gde se Augustin uglavnom slui argumentacijom Platonova Fajdra. Ali on naputa
Platonov racionalizam i u duhu novoplatonskih uenja govori o ogranienim
sposobnostima ljudskog razuma, o upoznavanju sveta natprirodnih Ideja tek uz
pomo boanske milosti, slui se novoplatonskim terminima, slikama i simbolima,
kazuje, najzad, da hrianstvo ima podjednako religijski i filosofski karakter.
Platonska i platoniarska argumentacija i stilizacija udruuje se sa Kikeronovim
dijalogom i scenerijom, ali iz dela u delo filosofsko naslee sve se potpunije
podreuje pravovernosti zasnovanoj na iskljuivom autoritetu biblijskog teksta. A
mirno razmiljanje ve se od najranijih hrianskih spisa Augustinovih lako
smenjuje sa rastrzanim i iskidanim uzdasima, sa nervoznim i rasplakanim
ispitivanjem savesti, ak, izuzetno, i sa vizionarskim snovima. Taj vizionarski
elemenat, koji kao sopstveni doivljaj Augustin opisuje i objanjava teorijski,
ukazuje na Augustinovu tenju ka mistici; ali Augustinovi pokuaji da praktino
krene putevima plotinske ekstaze ostali su bezuspeni.
Kada se u vremenu izmeu obraenja i pokrtavanja slavni retor povukao u jednu
vilu blizu Milana, u Cassiacum, gde slino kao Kikeron u svojoj vili u Tuskulu
(Tusculum), raspravlja o filosofiji i religiji sa svojim bliskim prijateljima, Augustin
pie ne samo kikeronske dijaloge Lrotiv akademiara, O sretnom ivotu (De vita
beata) i O poretku, u kojima sa platonskih i plotinskih pozicija raspravlja o
glavnim oblastima antike filosofije logici, etici i fizici, ve sastavlja u istome
obliku i dijaloki spis pod naslovom Razgovori sa samim sobom (Soliloquia). To je
razgovor Augustina i njegova Razuma (Ratio) o metafizikim problemima i dat je
u savreno istom dijalokom obliku. Ima u njemu i dramatike. Tu Augustin ve
obeleava najvie saznavanje kao ekstatino vienje kome vode hrianske
vrline, a svome razumu dovikuje umukni, to me mui (tace, quod crucias?).
Ipak je razum i za Augustina u smislu Plotinovu ono oko koje vidi sunce istine.
Staro uenje Platonovo o seanju dua na svet Ideja koji su posmatrale pre svoga
roenja, uenje ije je teite kod Platona na ljudskom saznavanju razumom, ve
se kod Plotina neto pomerilo u pravcu iracionalizma, odnosno ekstatine vizije
mistike svetlosti, dakle otkrovenja. Ali je jo kod Plotina, pa je tako i kod
Augustina, to vienje samo poslednji stupanj koji dopunjava ljudsko razumsko
saznavanje. U ovom gnoseolokom stavu lei klju Augustinova odnosa prema
platonizmu i filosofiji uopte: za Augustina hrianstvo je platonizam krunisan
boanskom milou. Drugim reima, Augustin je mogao da prihvati platonizam u
njegovom poznom, novoplatonskom obliku kazujui da je najvie saznanje
eksatino sagledanje hrianskog boanstva. Za istoriju zapadnoevropske
knjievnosti taj Augustinov platonizam od ogromnog je znaaja jer u srednjem
veku i u doba preporoda ne samo u prozi ve i u pesnitvu ini osnovu mnogih
knjievnih dela i odreuje simboliku, slike, opise i terminologiju mnogih autora.
Daleko vie nego strogo klasino i kikeronski uoblieni Razgovori sa samim
sobom vode nas u svet hrianskih verskih kriza i traenja autobiografske
Ispovesti (Confessiones), mada ovaj spis ima pored autobiografskog i sasvim

praktini karakter moralne pouke vernika na sopstvenome primeru i iskustvu.

Delo je namenjeno ljudskome rodu (generi humano) i propagandi hrianstva.
Mada stoji na elu srednjovekovnih autobiografskih analiza sopstvene linosti,
vezuje se za retoriku i psihologiju istoriara Takitova i Salustijeva kova, za rimska
stoika uenja o linosti i njenoj vrednosti, za hriansko isticanje apsolutne
vrednosti individualne due, a naroito za novoplatonsku Plotinovu filosofsku
religiju u kojoj je individualna ljudska dua kao estica boanske vatre dobila i
svoju najviu platoniarsku ocenu. Treba se setiti da su Augustinovi Razgovori sa
samim sobom imali uzor i u stoikom spisu cara Marka Aurelija upuenom
Samome sebi. Ve je nekoliko stolea u antikoj filosofiji i knjievnosti
platoniara, pitagorovaca, stoiara interes za etiku problematiku linoga ivota
bio velik. Ipak psiholoka analiza sopstvenih raspoloenja i introspekcija
Augustinova gotovo nema prethodnika u antikoj knjievnosti. Neto slino
nalazimo jedino u Svetenim besedama Ajlija Aristida. Duh Augustinovih
Ispovesti sastavljenih u kikeronskom stilu zainjenom ponekim narodskim
elementom, molitvama i uzdasima, nagovetava srednji vek kada su poroajne
muke hrianskih dua (tormenta parturientis cordis) postale omiljena tema u
knjievnosti. Modernog itaoca osvaja psiholoka analiza i pesnika snaga dela
kome e Ruso stvoriti pandan , mada oblik ispovesti koji je Augustin odabrao
poneto i zamara u tako obimnom spisu.
DRAVA BOJA I HRIANSKO TUMAENJE ISTORIJE
295. I pored prisvajanja novoplatonskih uenja i elemenata, Augustin je strogo
pravoveran, naroito u poznijim delima. Stoga se i bori za doslovno tumaenje
Biblije u iju hronologiju i izvetaje veruje potpuno, pa i ne prihvata alegorijsko
tumaenje, bar ne kao uvek dozvoljen metod biblijske eksegeze. Polazei od ovih
strogih zahteva Augustin je pretresao i nanovo formulisao velik broj znaajnijih
doktrina hrianske crkve. Stoga mnogi potonji hrianski pisci polaze od
njegovih spisa, pre svega od njegova glavnog, monumentalnog dela u kome se
razraunava sa paganskom kulturom i istorijom. Augustinova Drava boja
(Civitas dei, 22 knj.) u osnovi odgovara na jedno aktualno pitanje: zato su
Rimsko carstvo snale tolike nevolje ba otkako se javilo hrianstvo? To je
pitanje paganski svet neprestano nanovo postavljao bacajui krivicu na hriane
koji ne potuju stara boanstva. Hriani su odgovarali razliito: Kiprijan napr. da
te nevolje treba da opomenu ljude i poprave njihov ivot, Arnobije prosto da se
Rim od samih svojih poetaka nalazio neprestano u nekim opasnostima i
nevoljama.Tema je bila naroito zanimljiva za istoriare. Ali Augustinovo delo nije
samo odgovor na to pitanje ve i neka vrsta celokupne istorije ljudskoga roda
koja se osniva na reima Biblije, na manihejskoj dihotomiji dobra i zla, na
platonskom snu o idealnoj dravi iji se prototip moe videti na nebu, kao i na
uenju o koegzistenciji dve drave, jedne nebeske i jedne zemaljske, koje
Augustin duguje svome prijatelju donatisti Tikoniju (Tyconius).
Kao i u ostalim delima Augustinovim i u ovome je delu klasina paganska
tradicija ostavila mnoge tragove. Sve je pagansko podreeno hrianstvu, ili
naprosto osueno, kao grko-rimska mitologija. I za Augustina klasini stil i oblik
umetnikog dela predstavljaju vrednost koju treba uvati kao odabrane i
dragocene amfore (quasi vasa electa), ali sadrinu treba osuditi jer je ona vino
zablude (vinum erroris) koje nude i kojim nazdravljuju paganski pisci. Izuzeta su,
razume se, neka uenja Platona i platoniara i sve to hrianstvu zgodno moe

da poslui: misli antiki moralista, pa i pesnika kao to je bogobojaljivi Vergilije,

ije je stihove Augustin rado navodio u propovedima. Augustin je u Dravi bojoj
dao originalnu sintezu pobrojanih uenja i misli, hriansku verziju u kojoj je
njegova originalna tvorevina slika dramatine borbe izmeu dvaju drava sa
konanom pobedom nebeske i propau zemaljske. Taj sukob dobija u
njegovu delu ponekad crte neke biblijske povesti, jer Augustinu kao klju za
objanjavanje istorije oveanstva slui postavka da su dravu boju osnovali
dobri aneli, a zemaljsku oni zli, otpadnici. Veina ljudi pripada od vremena
Adamova toj zemaljskoj organizaciji osuenoj na propast. Tek malen broj
stranaca i putnika (peregrini) pripada nebeskoj. Kod Augustina je u prvome
planu hebrejska starozavetna istorija. Glavni predstavnici zemaljske drave,
Vavilonsko i Rimsko carstvo, mnogo ga ne zanimaju. Sa Hristom i hrianstvom
nastupio je, prema Augustinu, esti i poslednji period istorije sveta jer ta
istorija odgovara kod njega danima biblijske kozmogonije. Kao to se u biblijskoj
kozmogoniji boanstvo posle est dana naporiog rada sedmoga odmara, tako e
po Augustinu i posle est perioda zemaljske istorije doi konana pobeda
nebeske drave. Iz ovoga shvatanja i ove, tobo na Bibliji zasnovane slike
istorije, Augustin izvodi i svoj odgovor na pitanje o uzroku nevolja koje su snale
Rimsko carstvo. Po Augustinu one su posledica paganskih sagreenja, a pravi
hriani, koji su samo stranci i putnici namernici u ovome svetu, nemaju razloga
da o njima vode rauna. Pagani su kanjeni ve na ovome svetu, a bie kanjeni i
na onome ija paklena vatra nije nikakva alegorija ve pali i pee sasvim kao i
materijalna. S razlogom stoga noviji ispitivai nazivaju Augustina glavnim
advokatom teolokog materijalizma i starohebrejskog osvetnikog kanjavanja.
Augustinovo tumaenje i sistematizacija istorije i ne uzima u obzir ozbiljno realne
istorijske injenice. Delo i nije istorijsko ve apologetsko i polemiko. To je znao
dobro i sam Augustin, pa se pobrinuo da njegovi unenici dopune kako tako
istorijsku stranu njegove argumgntacije.
Hriani daju u ovo vreme sve ee svoje tumaenje istorije. Sulpikije Sever
(Sulpicius Severus, oko 365oko 425) dao je sumaran istorijski pregled u
odlinom stilu sa portretima i opisima graenim po uzoru na Salustijeve
monografije. Njegova Hronika (Chronica), i pored polemikih odseka upravljenih
protiv jeretika, nema onako izraenu apologetsku icu kao dela Orosija i Salvijana
koja dopunjuju Augustinovu Dravu boju. Pavle Orosije (Paulus Orosius) svojoj
istoriji daje reit naslov Protiv pagana (Adversus paganos), a istim putem na koji
je ukazao Augustin u Dravi bojoj ide i svetenik Salvijan (Salvianus) u istoriji
koju naziva O bojem upravljanju (De gubernatione dei). Orosije pie veoma
teno i ugleda se esto na Livija. Salvijan se poziva na antike filosofe, ali grdi i
osuuje pagane. Neprestano istie moralistiku pouku. Salvijan nikada ne zaali
zbog propasti Rima, ve u njoj uiva kao i pesnik Komodijan. Tako je blii
srednjem veku i od Augustina i od Pavla Orosija, mada ve i Orosije gleda blae
na varvare, ruioce Zapadnog Rimskog carstva.
Srpskohrvatski prevodi Augustina: Petar Mandiki Samogovorenje iliti duevni
razgovori sv. Augustina biskupa, Osijek 1779, Ivan Stojanovi (roen 1829) ali taj
prevod nije objavljen, Anton Sasso Ispovijesti, Zagreb 1894; Iz Ispovijedi I 13
14, II 37, III 45, 10, IV 1, 4, V 6, 8, 13, VI 6, VIII 1, 2, 58, 12, IX 811, XI 5,
Rac-Lasman Izbor (1910) str. 234253, Iz Drave boje I 11, II 19, 2829, IV 4,
V 11, 13, 14, VIII 3, 27, XIII 5, 10, XIV 25, XIX 16, XXII 30, Izbor str. 253266,
Andrija ivkovi Ispovijesti, Zagreb 1934, Anonim Drava Boja, Bratstvo

(Sarajevo) 2, 1926, br. 3, str. 56, Amelka Kai Razgovor due s Bogom, Glasnik
sv. Josipa 58, 1930, br. 1, 3, 5, 8, 9, 10, 12, O. S. L. Iz Ispovjesti. Iz Soliloquia,
Duhovni ivot 2, 1930, br. 5 str. 319327, Anonim Molitva sv. Augustina, Glasnik
sv. Josipa 73, 1945, 12, str. 2728.
EPIGONI
296. Poslednji znaajni pisci rimske knjievnosti stoje ve na pragu srednjega
veka i mahom su ve u slubi varvarskih vladara. Jo uvek su to ljudi obrazovani
u kolama starog retorskog tipa, pisci koji se jo uvek oslanjaju na pagansko
knjievno naslee. Sidonije Apolinar (Gaius Sollius Modestus Apollinaris, roen u
Lionu oko 430 umro oko 480. n. e.) bio je zet Avita koji je doao na carski
presto 455. godine. Sidonije Apolinar odrao mu je pohvalni govor u stihovima, a
uskoro isti takav govor dri i Majorijanu, novome vladaru (458. g.). Ni ovaj nije
dugo vladao, pa Sidonije recituje i trei panegirik godine 468. caru Antemiju.
Postao je tada i upravnik grada Rima, a po povratku u Galiju episkop sa seditem
u dananjem Klermon-Feranu. Njegov versifikatorski rad, koji sem panegirika
obuhvata i ceo niz prigodnih pesama (carmina), podsea na Ausonijev ne samo
tehnikom ve i nedostatkom sadrine, a pisma (epistulae) pokazuju nam ovoga
pisca kao pedantnog literata zaljubljenog u retorske ablone, komplikovanu i
mranu stilizaciju slinu Frontonovoj. Ovakav stil nije ba u skladu sa Sidonijevim
eljama da dostigne ritmovanu i zaokruenu frazu Simahovu i uenu zrelost
Plinijevu (Symmachi rotunditatem, Plinii disciplinam maturitatemque).
Kada je posle Odoakra na presto Zapadnog Rimskog carstva doao Got Teoderik
(493526), okuplja se oko njega ceo niz obrazovanih knjievnika. Teoderik je
pokuao da sauva neto od staroga kulturnog naslea, dok su po ostalim
krajevima Zapadnog carstva germanski kraljevi suzbijali i iskorenjivali rimsko
obrazovanje i kulturu. I dok se u Africi, paniji, Galiji i Germaniji vri
germanizacija i varvarizacija romanskog elementa, Teoderik pokuava u Italiji da
odri, uz pomo svojih Gota, rimsku kulturnu tradiciju. Imao je za to politike
razloge, a svakako mu je i godilo da svoj dvor ukrasi i knjievnicima kao to su to
inili rimski carevi. Sam nije imao mnogo razumevanja za umetnost i knjievnost,
ali mu je uspelo da za vreme svoje vladavine podrava aktivnost nekolicine
uticajnih pisaca. Meu te uticajne knjievnike moe se ubrajati i episkop Pavije
Enodije (Magnus Felix Ennodius, 473/4521) koji je u to vreme bio znaajna
linost, mada njegov knjievniki talenat nije bio velik. Pisao je pisma,
deklamacije, pesme, biografiju svoga prethodnika Epifanija, jedan panegirik caru,
ali sve su to tek proizvodi kolovanog retora koji pokazuje svoju vetinu i svoje
obrazovanje. Prave veliine ija senka pada na ceo srednji vek su Boetije i
Kasiodor. U njihovim delima antika filosofija i antiko obrazovanje jo su jednom
prozborili i u toj su poznoj, manje ili vie hristijanizovanoj formulaciji, odjeknuli u
potonjim vekovima.
BOETIJEV NOVOPLATONIZAM
297. BOETIJE (Anicius Manlius Severinus Boethius, oko 480524) bio je godine
516. konzul i veoma ugledna linost na dvoru Teoderika u Raveni. Ovaj potomak
jedne od najstarijih rimskih aristokratskih porodica bio je bogata o ijem su se
vaspitanju brinuli ugledni prijatelji njegova oca, a naroito Simah, veliki prijatelj
paganske kulture i starog paganskog obrazovanja. Stoga je Boetije, koji je

odrastao u hrianskoj sredini, dobio najbolje tradicionalno obrazovanje. U svojoj

je bogatoj biblioteci izuavao naroito filosofske spise i nosio se milju da na
latinski prevede sva Aristotelova dela i da ih snabde svojim komentarom. Za
izuavanje filosofije spremao se prouavajui aritmetiku, muziku, geometriju i
astronomiju, dakle onaj skup disciplina koje su kod njega prvi put obeleene kao
quadrivium, pa e taj naziv nositi i u srednjovekovnom kolstvu. Od Boetijevih
dela iz ovih oblasti sauvan nam je Udbenik aritmetike (De institutione
arithmetica) i spis O muzici (De musica), a pretpostavljamo da je i o druge dve
discipline sastavio sline spise sluei se odlinim starijim, naroito grkim
uzorima. Uivao je glas velikog naunika, pa Kasiodor, sekretar Teoderikov, u ime
samoga vladara pie Boetiju, obraajui mu se za razne strune savete, dodue
prilino sitnim povodima, ali sa oiglednim potovanjem. Kasidor u jednome
pismu nabraja mnoge Boetijeve prevode grkih naunih i filosofskih spisa na
latinski, dela Pitagore, Ptolemaja, Nikomaha, Euklida, Arhimeda, Platona. Ne
znamo pouzdano kolika je vrednost ovog obavetenja, ali znamo da je Boetijev
prevod Aristotelovih Kategorija i Porfirijeva Uvoda u taj spis jedan od glavnih
izvora srednjovekovnog poznavanja i tumaenja Aristotelovih dela na latinskom
Zapadu.
Nauniki i knjievniki ugled Boetijev na dvoru nije ga ipak zatitio kada je
optuen za izdaju. Iz svoje biblioteke obloene slonovaom i kristalom Boetije je
preao u tamnicu gde je sastavio svoje glavno delo u oekivanju smrtne kazne
koju nije izbegao. To glavno delo je Uteha Filosofije (Consolatio Philosophiae). Ono
daje razgovor Boetijev sa personifikovanom Filosofijom. U duhu vremena, slino
kao u spisima Martijana Kapele i Prudentija, personifikacije, alegorije i simboli
imaju veliku ulogu u ovome delu ija je osnovna inspiracija novoplatonska. Kao i
enciklopedija Martijana Kapele delo je u prosimetru, meavini proze i stiha. Prozu
ine dijalozi po ugledu na platonske i kikeronske, a tridesetiosam pesama
razliita oblika i obima ine prelaze od jednog poglavlja drugome. Eklekticizam
poznoantikog novoplatonizma gomila opta mesta raznih filosofskih uteha,
razvodnjava i adaptira stoiko uenje o Fortuni i njenoj prevrtljivosti, propoveda
platoniarsko uenje da postoji samo dobro, da svetom vlada ljubav. Tako u spisu
nalazimo i jedno ekstatino sagledanje svetlosnog boanstva, inspirisano
delomino Platonovim Timajom i po novoplatonskim koncepcijama strano
hrianstvu, ali u izrazu blisko hrianskoj himnici. Naroito u etici novoplatonska
filosofija vodi prvu re. Sva je ova tematika za modernog itaoca poneto
monotona i neinteresantna, mada Boetijev dijalog ima mnoge kvalitete
Kikeronova izlaganja. Kao umetnika ostvarenja danas mogu vie privlaiti neke
od pesama u kojima se Boetije pokazuje kao pravi majstor. Meu najlepe moe
se ubrojiti pesma o kozmikoj ljubavi koja upravlja svemirom:
Da u svetu vernost stalna
samo menja sloge vid,
da kroz borbu seme sveta
ipak uva savez vrst,
da koije zlatne Fojb
proveze kroz rumen dan
i Dijana, kad je Hesper
doprati, da bdi svu no,
da poudno more brani
nasrt vala nesitih,

da alima ne da zemlja
da se otmu u more,
takav red svih stvari nie
ljubav neba vladarka.
Kada ona pusti uzde
sve to ivi u ljubavi
rat beskrajni zapodene,
i sve snage sjedinjene
to pokreu toak sveta
ure da ga slome sad. vrstom
vezom ve zdruene
sve narode ona dri
i zakletvu svetu braka
edno vee u ljubavi,
a uzvien zakon njen
trai ljubav me druzima.
O, blaeni ljudski rode
ako srce tvoje vodi
ljubav, ko to nebom vlada.
Quod mundus stabili fide
concordes variat vices,
quod pugnantia semina
foedus perpetuum tenent,
quod Phoebus roseum diem
curru provehit aureo.
ut, quas duxerit Hesperos
Phoebe noctibus imperet,
ut fluctus avidum mare
certo fine coerceat,
ne terris liceat vagis
latos tendere terminos,
hanc rerum seriem ligat
terras ac pelagus regens
et caelo imperitans amor.
Hic si frena remiserit,
quidquid nunc amat invicem,
bellum continuo geret,
et quam nunc socia fide
pulchris motibus incitant,
certent solvere machinam.
Hic sancto populos quoque
iunctos foedere continet,
hic et coniugii sacrum
castis nectit amoribus,
hic fidis etiam sua
dictat iura sodalibus.
O felix hominum genus,
si vestros animos amor,
quo caelum regitur, regat.

Ve smo u prethodnom poglavlju, govorei o Halkidiju, Makrobiju i Fulgentiju,

videli da su obrazovani pobornici paganske tradicije rimske novoplatonska
shvatanja suprotstavljali hrianstvu, ali i to da su ta shvatanja hriani, naroito
Augustin, asimilovali i hristijanizovali, tako da je hrianima bilo dozvoljeno da se
na njih oslanjaju veoma slobodno i dalekoseno. Ovo treba imati na umu stoga
to su neki ispitivai zbog preteno novoplatonskog karaktera Boetijeva dela
osporavali i Boetijevo hrianstvo, o kojem autor sam nita ne kazuje, pa i
autentinost nekih teolokih hrianskih spisa sauvanih pod imenom Boetijevim.
Ta pretpostavka, meutim, nije mnogo verovatna, jer kao paganin Boetije teko
da bi na poetku 6. veka zauzimao tako visoke poloaje na dvoru. Treba dodati da
ni u Boetijevu spisu O trojstvu (De Trinitate) nema ni jednog citata iz Biblije i da je
ceo sastavljen u filosofskom duhu. Staro pagansko vaspitanje jo je uvek u
najviim krugovima davalo prednost filosofiji nad priprostim uenjima Biblije, ali
je ta filosofija bila novoplatonska, tj. ona koja je mogla da se lako protumai i
hrianski. Knjievno delo Boetija, toga rimskog aristokrate odanog rimskoj
kulturnoj tradiciji, pokazuje nam jasno kako su metodi i principi srednjovekovne
sholastike izgraivani ve u poznoj antici, i to dobrim delom na osnovu antike
filosofije. Na svakom koraku u ovome delu nailazimo na sitniavo i pedantno
raspravljanje, na alegoriju i simboliku, na odjeke iz Seneke i platoniara, na ono
duboko potovanje prema Aristotelovu merodavnom enciklopedijskom znanju
koje karakterie tolika srednjovskovna dela.
ANTIKA PROSVETA U SPISIMA KASIODORA I ISIDORA SEVILJSKOG
298. Epciklopedijsko obrazovanje fascinira i Teoderikova sekretara. KASIODOR
(Flavius Magnus Aurelius Cassiodorus, oko 487583) je za vreme svoga
slubovanja na dvoru objavio Besede (Orationes) od kojih imamo samo
fragmente. Istom vremenu pripada i njegova Hronika (Chronica), opta istorija od
Adama do godine 519, kao i Gotska istorija (Historia Gothica), koju je potom
koristio Jordanes, pa znamo da je u tome takoe izgubljenom delu Kasiodor
dokazivao kako su gotska tradicija i rodoslov gotskih vladara ravni rimskoj
tradiciji i rodoslovu rimskih careva. Kulturnoistorijski znaaj Kasiodorove
manastirske kole za ouvanje antikih rukopisa i antike prosveenosti ve smo
pomenuli u prvom delu ove knjige. Slino Hijeronimu i Kasiodor je preporuivao
svetenicima i monasima prouavanje i prepisivanje antikih dela razume se u
hrianskom duhu i izboru. Kasiodorov traktat O pravopisu (De orthographia) bio
je prirunik kojim su se mogli prilikom prepisivanja sluiti monasi. U manastir se
Kasiodor povukao oko 550. godine, u vreme propasti drave Teoderikove. Tu je
sastavio i enciklopediju Osnovi teolokog i profanog obrazovanja (Institutiones
divinarum et saecularium litterarum), iji je drugi, profani deo, sauvan u dve
neto skraene verzije, bio u rukama srednjovekovnog obrazovanog itaoca
kome je prenosio mnoga antika znanja. Tako je Kasiodor svojim pravilima za
monahe i svojim enciklopedijskim delom doprineo ouvanju antike knjievnosti i
antikog obrazovanja, makar i samo po ormanima manistirskih biblioteka i u
delima izuzetno uenih srednjovekovnih svetenika.
Kasiodoru se na prelazu u 7. vek jo pridruio nekritino, ali vredno, episkop
Isidor iz Sevilje (Isidorus Hispalensis, oko 570 oko 640) koji, kao i drugi ueni
ljudi romanizovane panije, pokuava da spase sred opte dekadencije kulture
ostatke antikog obrazovanja u svojoj enciklopediji Porekla ili Etimologije

(Origines ili Etymologiae). Ali ovo delo ve pripada u punome smislu srednjem
veku.
Dva simbolina datuma ve su poetkom 6. veka n. e. obeleila kraj antike
paganske kulture i knjievnosti. Iste godine 529. n. e. kada je Benedikt iz Nursije
osnovao svoj manastir na italskom Monte Kasinu, gde je ranije stojao hram
Apolonov, car Istonog carstva, Justinijan (527565) zatvara Platonovu
Akademiju u Atini posle vie od osam vekova njenog postojanja i rada. U isto
vreme po nalogu ovoga vladara pravni strunjaci, Tribonijan, Dorotej i drugi,
sastavljaju poslednje veliko delo rimske pravne knjievnosti, tzv. Justinijanov
kodeks (Codex Iustinianus), zvanini korpus carskih zakona i pravnih propisa uz
koji daju pravni udbenik (Institutiones) i zbirku odlomaka iz dela starih pravnika
(Digesta ili Pandectae).
Tako se u kolstvu i knjievnosti od 4. veka n. e. meaju rimska paganska
tradicija i hrianstvo, ali se na Zapadu postepeno gasi svetlo antike grkorimske kulture, pa i na Istoku, mada je tu jeziki kontinuitet i kontinuitet dravne
organizacije doprineo boljem ouvanju antike tradicije i knjige tokom srednjega
veka. U hrianskim delima rimske knjievnosti pozni izdanci filosofske misli i
erudicije, ve sami izmenjeni i izmeani sa orijentalnom mistikom, sauvani su
samo fragmentarno i iskrivljeno, bilo zbog kritikog odabiranja i obraivanja, bilo
zbog neznanja samih autora, bilo zbog hristijanizovanja i adaptacije paganskih
uenja. A pozni proizvodi rimske knjievnosti, koja se klasicistiki ugleda na dela
klasinog perioda, i u rukama samih paganskih pisaca dobijaju, kako smo videli,
esto crte koje nalazimo u potonjoj latinskoj knjievnosti srednjega veka. Drugim
reima, rad paganskih i hrianskih pisaca, i bez obzira na veu ili manju
uzajamnu netrpeljivost, ide u mnogome naporedo, pa e naporedo sa
tradicionalnom paganskom knjievnou rimskom opadati u 5. i 6. veku n. e. i
ona hrianska knjievnost koja se povodila za njom pre svega u formalnom
pogledu, ali je isto tako i sadrinski odreena nasleem paganskog antikog
obrazovanja koje mestimino i nadbija biblijsku pouku i obavetenje.
Opta kulturna dekadencija koju donose seobe naroda i varvarske invazije
krajevima nekadanjeg Zapadnog rimskog carstva uinila je da, posle poslednjih
pokuaja odravanja u vreme Teodorika, u knjievnosti latinskog Zapada gotovo
sasvim potamne antike umetnike tradicije i antika erudicija i misao, skrivene
tek po nekim manastirskim bibliotekama. Ipak je ta antika tradicija u mnogome
presudno odredila potonju srednjovekovnu knjievnost, ali najvie svojim poznim
izdancima. U ovim poslednjim poglavljima gde je bilo rei ba o tim poslednjim
izdancima rimske knjievnosti to postepeno pribliavanje srednjovekovnoj
knjievnosti moglo se uoiti na mnogim delima. Samo se mora imati na umu da
je vreme od 7. veka do karolinke obnove u srednjovekovnoj knjievnosti doba
varvarizacije i nazadovanja. Veza poznoantike rimske i srednjovekovne latinske
knjievnosti moe se stoga bolje uoiti na delima razvijene srednjovekovne
knjievnosti 12. i 13. veka.

EPILOG
RAZVITAK KNJIEVNOG JEZIKA LATINSKOG
ETRURSKI I GRKI DOPRINOS LATINSKOM JEZIKU
299. Podnaslov ovog udbenika glasi De auctoribus Romanis. Ve je ranije bilo
reeno zato se sva ova knjievnost zove rimskom, a ne latinskom kako bismo
oekivali prema nazivu jezika te knjievnosti. U ovom sluaju opravdanije je rei
rimska knjievnost, jer je njeno trajanje vezano za sudbinu Rima i Rimske
imperije, dok se latinskim jezikom slue do danas razni strunjaci (lekari,
botaniari, apotekari, donekle pravnici i filosofi), a u prvom redu
internacionalna Vatikanska drava, kojoj je latinski slubeni jezik. Ve u
klasino doba pored izraza lingua Latina javlja se i izraz lingua Romana, i to sa
prostog razloga to nomen Latinum Latini (isp. Tuscum nomen Etrurci)
zahvata celi Latium kao iru oblast latinskog jezika. Ovde se moramo nanovo
setiti da je prvobitna rimska dravica kao izrazito mediteranska gradska optina
zahvatala prostor od svega nekih tridesetak kvadratnih kilometara. Stoga nije
nikakvo udo to je savremeni italijanski lingvista . Devoto svojoj istoriji
latinskog jezika dao naslov Istorija jezika grada Rima (Storia della lingua di
Roma), dok A. Meje i A. Debruner isto kao i Fr. Sku i Fr. Althajm u svojim
poznatim istorijama istog predmeta ostaju pri uobiajenom nazivu latinski
jezik.
Na latinski podnaslov obeleava rimske knjievnike poznatijim terminom
auctores, a ne Kikeronovim termlnom scriptores. Ovo je uinjeno stoga to se
terminom scriptor, kojim se sluio esto Kikeron, obeleava u prvome redu pisar,
prepisiva, sekretar. Meugim, u Kikeronovim delima scriptor ima i znaenje
pisac, knjigvnik. Tako Kikeron izrazom bonarum artium scriptores zove pisce
lepe knjigvnosti, a za Livija scriptor rerum znai historiar. ta vie, kod
Kikerona termin scriptor obeleava ne samo zakonodavca nego i redaktora nekog
zakona. Ali i sam Kikeron, kad govori o istoriarima Herodotu i Polibiju, oznaava
ove pisce izrazom auctor, a pritom misli u prvom redu na njihovu verodostojnost.
Tako je od nijansi osniva, pokreta, stvaralac, koje se javljaju ve kod
Kikerona, bio kratak put do nijanse stvaralac umetnikog dela, naroito
knjievnog. Prema tome, od Augustova vremena nadalje termin auctor javlja se
sve vie u znaenju knjievnik, pisac, umetnik, zapravo onaj koji stvaranjem
umetnikog dela pokree, proiruje i unapreuje, budui da je imenica auctor
postala od glagola augeo od kojeg je i imenica augmentum porast,
poveanje.Razlika je izmeu ova dva termina prema navedenim leksikim
podacima dovoljno jasna: scriptor je pisar i pisac, auctor je osniva i stvaralac.
U ovom pregledu rimske knjievnosti ilo se najvie za tim da se potpunije
prikau auctores rimske knjievnosti, osnivai i stvaraoci u irem smislu, dok su
scriptores, kojih ima uvek vie nego onih prvih, pobrojani i grupisani u zajednika
poglavlja da bi se uoile smernice opteg razvoja knjievnih rodova i stilova.
Videli smo da na elu pisane rimske knjievnosti stoji aristokrata revolucionar
Apije Klaudije, koji je ne samo ortografskom reformom i knjievnim delima, nego
daleko vie objavljivanjem sudskog kalendara pokrenuo napred rimsko drutvo
na prelazu iz 4. u 3. vek stare ere. Kako je zavrni in rimske istorije na vrlo
karakteristian nain obeleen i pojavom Justinijanova zakonika (Corpus iuris
civilis Romani), izlazilo bi prema nekima da prava rimska knjievnost obuhvata
punih osam vekova i da njen poetak, isto kao i njen zavretak, obeleavaju

pravnika dela. Posmatrana samo sa te strane, rimska knjievnost na prvi pogled

kao da ne donosi nekih znaajnih novosti ni krupnih unapreenja knjievnosti
antikog Sredozemlja u kojoj prvo mesto nesumnjivo pripada Helenima. Glavni
rimski pisci svesni su odnosa rimske i helenske knjievnosti koja se s pravom
smatra najstarijom evropskom knjievnou. Ali kako smo videli, pored sveg
ugledanja i svih pozajmica veliki rimski knjievnici su daleko od obinih imitatora,
daju mahom osoben rimski peat i preradama grkih originala, a stvaraju i niz
umetnikih dela ijoj rimskoj originalnosti ne moe da naudi tehnika izgraena po
helenskom uzoru.
to vai za rimsku knjievnost vai u prilinoj meri i za razvitak knjievnog jezika
latinskog, sa tom razlikom to su nam izvori stranih uticaja na rani latinitet manje
poznati i manje pristupani. U pomenutim prirunicama za istoriju latinskog
jezika na prvom se mestu govori o uticajima koje su izvrili grki dijalekti na svoje
indoevropske saplememike sa Apeninskog poluostrva u vreme kada izgraene
umetnike knjievnosti latinske nije bilo. Namerno kaemo grki dijalekti, a ne
grki jezik, jer su italska plemena, pa tako i Rimljani, dolazila u dodir sa grkim
plemenima iz raznih oblasti. Tako je i grka knjievnost, naroito ona struna
koja je ponajpre interesovala praktine Rimljane, bila pisana na raznim
dijalektima, dorskom, jonskom, atikom, dok nije pretegao uticaj grke pisane i
govorne kojne ( ), opti dijalekat helenistike epohe na jednoj
strani, a na drugoj strani uticaj atikistike reakcije koja se borila za monopol
atikog knjievnog jezika Platonova i Demostenova vremena. Ali na razvitak
latinskog jezika, govornog i knjievnog, uticali su pre helenskih uitelja starog
Rima i drugi jezici, indoevropski i neindoevropski. Napred je ve bilo reeno da su
sinonimi za naziv pesnika u latinskom jeznku stranog porekla, vates keltskog a
poeta grkog. Reeno je i to da je dramska satura moda etrurskog porekla i da
je sam naziv u inae vrlo slabo prouenom etrurskom reniku znaio govor,
razgovor, pa da moda i stoga Lukilije i Horatije svoje satire na osnovu
bukvalnog prevoda nazivaju imenom sermones. Neki strunjaci, kao B. Snel,
idu u tom pravcu jo dalje i smatraju da je ne samo rimska satura, nego i versus
Saturnius, odnosno Saturnius numerus, etrurskog porekla i da zapravo znai
govorni stih. Ipak je veoma teko neto odreenije rei u tom smislu, iako u
Etruriji imamo toponim Saturnia, a u Apuliji Satureium, dok se u samom Latiju
deo Pomptinskih movara zove Saturae palus.
Kako su naa znanja o etrurskom jeziku oskudna, i etimoloke kombinacije na
osnovu kojih se govori o uticaju etrurskom na Latine nisu uvek sasvim pouzdane.
Obino se misli da su iz Etrurije u Rim doli i prvi glumci (ister histrio). Ali ovo
shvatanje nije sasvim prihvaeno, kao ni pretpostavka o etrurskom poreklu
pozorine maske, jer je persona maska svojstvena i kampanskoj atelani (fabula
atellana) i njenim stalnim kominim figurama (persona Osca). Mislilo se i na ilirski
uticaj na rimsku scenu i njenu terminologiju, budui da Takit pominje neke
scenske priredbe zvane ludi cetasti u Pataviju. Znaajni termin persona, koji je
uao u opti kulturni renik, moe se bez tekoa objasniti i latinskim sredstvima,
i to na osnovu Horatijeva opisa primitivne maske: namazavi lice kominom
(peruncti ora faecibus) glumili su primitivni glumci po Horatiju. Slino
sloenicama perniger, perlucidus i dr. re persona mogla bi biti sastavljena od
reg- i inae nedokumentovanog prideva sonus (od suord-snos, isp. cena od
qertsna) namazan, ubrljan, koji bi pripadao grupi sordes, sordeo, sordidus, isto
onako kao to po znaenju suprotna imenica pridevskog porekla luna (od starijeg

louq-sna) pripada grupi lux, luceo, lucidus. Moglo se pri tome misliti na facies
lik, lice. Za takvo tumaenje, odnosno za latinsko poreklo termina persona i za
njegovu vezu sa grupom sordeo, sordes, sordidus govori materijalna injenica to
su u starom Rimu maske dokumentovane najpre u kultu mrtvih i to je
koradikalni derivat sordidatus obuen u crninu po svoj prilici stariji od Kikerona,
kod kojeg je prvi put zabeleen kao sinonim atratus. Na prvenstvenu upotrebu
maske u mrtvakom kultu upuuju i sinonimi larva (Lares) i strailo Mania,
odnosno Maniola (Manes due umrlih predaka). Pored formalnih nedostataka
dosadanjih tumaenja protiv etrurskog a za ovde predloeno govori i naa
semantika paralela lik, lice, liina maska i liiti mazati. Meutim, ako i nije
pouzdano etrursko poreklo rei za masku u latinskom jeziku, druga svedoanstva
jasno govore o etrurskom uticaju na latinski jezik.
Bez obzira na latinsko ili etrursko poreklo termina persona, znamo od antikvara
Varona i istoriara Livija da su najstarije tribe, Tities, Ramnes i Luceres, bile
etrurske i da su gospodska deca u Rimu sve do u 3. vek stare ere uila etrurski
kao kulturni jezik, a tek od 3. v. st. e. grki. Od Varona saznajemo i to da su jo u
njegovo doba, a to je doba Kikerona i Kajsara, itane tragedije na etrurskom
jeziku. Ali kako su sami Etrurci bili pod intenzivnim uticajem grke kulture i jezika,
primali su Rimljani pod etrurskom dominacijom i kulturnom hegemonijom mnoge
elemente grkog uticaja preko Etruraca. Tako se moe govoriti o dvojakom
uticaju grkom na antiki Rim, posrednom preko Etruraca i neposrednom preko
mnogobrojnih Grka i Gria (Graeculi) koji se u sve veem broju javljaju u Rimu i
drugim mestima po staroj Italiji. Odatle i izreka: Italia erat plena Graecarum
disciplinarum Italija je bila puna grkih nauka. O tim izukrtanim etrurskim i
grkim uticajima na najstarije rimsko drutvo govori sem navedenih prirunika i
opseno delo E. Palgrama Jezici Italije (The Tongues of Italy, 1958), gde se
naroito podvlai uticaj kole na jezik i naglasak obrazovanih krugova patricijskih
(str. 344).
RITAM I AKCENAT
300. Znamo da je naglasak klasinih rei bio uslovljen kvalitetom pretposlednjeg
sloga (zakon penultime) koji je odreivao i mesto naglaska: duga penultima
(paenultima) je naglaena, kratka pomera naglasak na slog ispred sebe, na
antepenultimu (antepaenultima). Ali, kako je ve reeno u poglavlju o
anonimnom narodnom pesnitvu, neke fonetske osobenosti latinskog jezika i
neka svedoanstva o drugaijem naglaavanju pojedinih rei ukazuju na stariji i
potpuno razlini akcenatski sistem. Podseamo na ono to je reeno o ritmu i
metrici starih narodnih carmina, o saturnskom stihu i vojnikim pesmama da bi
ovde jo ukazali na neke jezike injenice koje govore u prilog hipoteze o
etrurskom uticaju na stari latinski akcenat. Smena pretpostavljenog etrurskog sa
potonjim helenskim uticajem na latinski akcenat svedoila bi nedvosmisleno o
velikom znaaju kako grkih tako i etrurskih uticaja na latinski jezik, govorni i
knjievni. Za knjievni je jezik taj proces od prvostepene vanosti, jer je odredio
njegovu ritmiku sliku i omoguio preuzimanje helenskih stihova u kojima prvi
rimski knjievnici ve gotovo iskljuivo stvaraju rimsku umetniku poeziju.
Kvintilijan nas obavetava da je etrursko ime Camillus naglaeno na
antepenultimi (dakle Cmillus), a ne na penultimi kao prave latinske rei. Na
osnovu ovoga i slinih svedoanstava izlazi da je etrurski naglasak bio vezan za
poetak rei i da je obeleen jaom ekspiracijom vazduha, dok je u prelatinsko

doba indoevropska intonacija bila preteno muzikalna, obeleena viim tonom i

slobodna u pogledu svoga mesta u rei. Etrurski uticaj na promenu starije,
indoevropske intonacije u latinskim reima bio je aktivan jo u vreme kada su
Rimljani preuzimali iz grkog prve pozajmice: machina od dorskog
promenilo je kvalitet srednjeg kratkog vokala samo stoga to je re u Rimu
izgovarana na etrurski nain, tj. intenzivnim naglaavanjem poetnog sloga.
Zahvaljujui tom istom etrurskom uticaju grko ime dobilo je u
starom Rimu oblik Pollux.
Ali od 4. veka st. e. etrurski uticaj poputa i ustupa sve vie mesta neposrednom
grkom uticaju. Sistem naglaavanja latinskih rei, koji je izazvan etrurskim
uticajem i koji je zamenio stariju indoevropsku intonaciju etrurskom intenzivnom
ekspiracijom, uskoro je opet potisnut grkim sistemom kome je sasvim nepoznat
etrurski inicijalski akcenat i u kom se ton kree najdalje do antepenultime, i to
samo ako je ultima kratka (ultima syllaba poslednji slog). Rimska deca su tako
morala iznova da menjaju sistem naglaavanja. Tako je dolo do pomenutog
klasinog zakona penultime (paenultima syllaba pretposlednji slog), Sluajevi
daljeg pomeranja naglaska, kao Plautovo fcilius tako su malobrojni izuzeci da se
ne moraju uzimati u obzir. Naputanje etrurskog inicijalskog akcenta u korist
grke intonacije i vieg tona znai ustvari da su Rimljani bar donekle povratili
svoj raniji indoevropski ton, odnosno preteno muzikalni naglasak. Razlika
izmeu naglaenog i nenaglaenog sloga kod ovih sistema sa preteno
muzikalnim naglaskom iznosi otprilike jednu tercu, a to znai da se izgovor
indoevropskih i klasinih rei, grkih i latinskih, kretao u trotonskom okviru koji je
karakteristian za primitivnu melodiju i dandanas u nekim naim planinskim
krajevima. Dodue, kao to smo ve pomenuli, nepotpuni podaci i svedoanstva
kojima raspolaemo prisiljavaju nas da raunamo sa donekle hibridnim stanjem u
sistemu latinskog knjievnog naglaska, i to tako da je intenzivni, ekspiratorski
akcenat ipak ostao delomino na snazi prosto stoga to je, kako se ini, u
govornom jeziku stalno preovlaivao. Tako i u akcentu i ritmu nalazimo
nesumnjive znake one karakteristine podvojenosti antikog latiniteta na govorni
(vulgarni) jezik i na knjievni, umetniki, koji je u mnogome vetaka tvorevina
obeleena pre svega osobenostima nastalim ugledanjem na razvijenu helensku
knjievnost i njen izgraeni knjievni jezik.
Dodajemo da pomenuti trotonski okvir muzikalnog indoevropskog naglaska, koji
je bio u potpunosti sauvan u starogrkome dok je u latinskom, kako se ini, bio
presudan samo za ritam knjievnog jezika koji nas ovde i zanima, ukazuje i na
jednu osobenost antikog i starog indoevropskog proznog ritma. Rei sa
preteno muzikalnim naglaskom izgovarane su nekom vrstom recitativa u kom se
smenjuju prime i terce, dakle sasvim drukije no to je to sluaj kod savremenih
zapadnoevropskih jezika, koji se odlikuju preteno ekspiratorskim naglaskom i
razlikom u intenzitetu pri izgovaranju. Na jezik, i posle metatonije, jo je uvek
blii muzikalnoj intonaciji, iako se u drugim slovenskim jezicima, naroito u
ruskom, zapaaju jasno promene u suprotnom pravcu. Zbog ove prvobitne
preteno muzikalne prirode indoevropskog naglaska a naglasak prema
Aristotelu ini duu samog jezika teko je odseno dati odgovor na staro
pitanje da li je starija proza ili poezija. Sudei prema slobodnom indoevropskom
tonu, od kojeg je ostalo traga ne samo u sanskritu nego i u naem jeziku,
dovoljno je osnovana pretpostavka da je prvobitna fraza u indoevropskim
govorima bila neka vrsta recitativa, odnosno ritmovanog parlanda, koji je mogao

da odgovara i stihu i prozi. Kad se setimo jo da su aliteracije i rimovani sinonimi

bili relativno esta pojava u indoevropskom reniku i indoevropskoj reenici, u
kojoj je ponajpre moglo biti mesta muzikom tonu, onda je dosta teko povui
otru razliku izmeu stiha i proze ukoliko se rukovodimo samo ritmom. Ali
primitivna indoevropska reenica, pa prema tome i proza nita manje od poezije,
obeleena je i izborom rei i njihovim volumenom, a ne samo njihovim tonom i
ritmom. Svaku frazu, bez obzira da li je prozna ili pesnika, karakterie pre svega
asocijativna i emocionalna vrednost same rei koja je u najstarije vreme bila
preteno onomatopeja ekspresivne prirode. Ovo znai da je i u tom pogledu, a ne
samo u pogledu tona i ritma, muziki momenat fonemskih skupova bio i te kako
znaajan. Izlazi da je pesniki izraz i u klasinim jezicima bio odreen sa tri
muzika momenta: tonom, ritmom i fonemima pojedine rei i celokupne fraze. A
pomenuti podaci o akcenatskom sistemu nam pokazuju da ni razvoj obinog
govornog jezika latinskog, a kamoli knjievnog koji se izgraivao pod stalnim
uticajem grke knjievnosti, ne moemo pratiti bez neprestanog poreenja sa
grkim.
PESMA I PROZA
301. Poznata ilerova podela pesnika i prozaika na naivne i sentimentalne
ne moe se u potpunosti primeniti ni inae, a pogotovo ne na klasine pisce.
Kazivalo se, dodue, da je germanska poezija preteno naivna, a romanska,
odnosno novolatinska preteno sentimentalna, ali se zna da u muzici, pa
naravno i u knjievnoj umetnosti naivnost moe biti uplanjena, doterana i
rafinovana, pogotovo kad imamo na umu kako je na antike, a naroito na rimske
pesnike uticala retorska kola i preparacija, kroz koju je vodio put na Parnas.
Protiv ilerove podele govorila bi i precizna emocija savremenih pesnika, ije
poetke susreemo ve kod Bodlera, npr. u njegovim latinskim stihovima:
Novelletum quod ludis in solitudine mei cordis Rasadnie koji cveta u pustinji
srca mog. Majstor forme Bodler upotrebio je u ovim naoko naivnim stihovima i
rimu koja je takorei nepoznata antikoj versifikaciji. Ima, dodue, poneki primer
ve kod Homera, a daleko vie kod Ovidija, virtuoza latinske versifikacije. Evo
jedan primer iz Ovidijeve autobiografije: Ille ego qui fuerim tenerorum lusor
amorum Ja sam onaj to sam se igrao nenim ljubavnim pesmama. Odmah
ovde moramo primetiti da ve u indoevropskim jezicima nalazimo rimovane
sintagme, povezane istovetnim zavrnim slogom. Takve rimovane sintagme
javljaju se ak ee u prozi nego u stihu, a naroito u starim basmama i
maijskim formulama, npr. kod Staroga Katona: terra pestem teneto salus hic
maneto in meis pedibus zemlja neka zadri bolest, a zdravlje nek ostane ovde u
mojim nogama. Sline su rime u grkoj frazi tvorom i zborom i
u naim stani pani, mae i lae, tata Mata itd. O takvim rimovanim grupama
zvanim (sa istim zavretkom) govore u svojim udbenicima
retorike Aristotel i Kvintilijan. Suprotnoj pojavi, tj. reima sa istim poetkom, koja
je poznata pod imenom aliteracija, odnosno (sa istim poetkom,
kod Hermogena), posvetili su antiki strunjaci manje panje verovatno stoga to
je daleko ee nalazimo. Tako ve Homer u Ilijadi zove Ahila . I
aliteracija, razume se radi maijskog efekta, gotovo je redovna pojava u
basmama, ali je ima i u obinom govoru, Tako je nalazimo u navedenoj Katonovoj
terra pestem teneto, ali jo jasnije u poznatoj ritualnoj formuli quod bonum
faustum felix fortunatumque sit" neka je dobro i napredno sa sreom i

berietom. Istom zvunom maijskom efektu i umetnikom postupku koji

antika teorija obeleava i kao (Arist. Rhet. 3, 9, 9) namenjena su i
dvostruka imena u rimskoj religiji kao Mater Matuta, Fors Fortuna, Pater Patratus
itd., a vrlo verovatno i dobro poznata figura etymologica koja se javlja i u stihu i u
prozi jednako esto u naem jeziku, kao i u klasinim (bellum bellare, gradum
gradire zbor zborila, rod roeni, parampare, Pera peak, Paja Patak). Sva ova
lingvistika tehnika dovoljno je i inae poznata, samo to se u latinskom, moda i
zbog naroite dispozicije starorimskog zemljoradnika za maiju i aroliju,
upotreba rime i aliteracije mnogo ee javlja. Tu takva tehnika prirodno prelazi
iz basme i religije i u laiku poeziju, pa i u pravnike formule, kako se to vidi npr.
iz izraza per lancem liciumque pomou zdele i pree. Ova formula iz Zakonika
dvanaest ploa nije ni docnije iezla kako to pogreno misli antikvar Aulo Gelije.
Postojanje ovakve starostavne tehnike i u primitivnom drutvu kao to je svakako
bilo protoindoevropsko, ne doputa nam izmeu ostalog da olako prihvatimo
Tilerovu podelu, a jo manje da reimo borbu oko prioriteta izmeu proze i
poezije prosto u korist jedne ili druge. Stvarno naivna u tehnikom pogledu bi
mogla biti samo takva poezija koja ne zna ni za kakvu ustaljenu tehniku, ni
proznu, ni pesniku, a kamoli za preciznu emociju. Izlazi da ton i muzika
fonemska, rima i ritam fraze pripadaju gotovo u jednakoj meri i pevanoj i
govorenoj rei, pogotovo u jezicima sa preteno muzikalnom intonacijom. Koliko
je ritam vaan i za prozu koja se dri intonacije i koja se slui rimom i
aliteracijom, pa i etimolokom figurom kao najekspresivnijim oblikom aliteracije,
vidi se lepo po prostom pravilu koje vai za mrtve i za ive indoevropske jezike:
kod sintagmi i kod sloenih rei prvo mesto pripada rei manjeg volumena a
drugo rei veeg volumena, jer se samo tako moe ostvariti prirodna ritmika
kadenca, odnosno klauzula. Inverzija izaziva suprotan efekat koji esto uplanjen
tehniki. Prema tome se ne kae ni hrvatskosrpski jezik niti francuskopruski rat,
nego srpskohrvatski jezik i prusko-francuski rat. Tako i starorimska formula lance
licioque i dvostruka kultska imena Fors Fortuna, Mater Matuta itd. Vanost ovog
pravila najlepe se vidi u naslovima dvaju uvenih dela iz tzv. zlatnog veka
rimske knjievnosti. Pritom se moramo podsetiti da su oba naslova prola kroz
redakciju glavnog predstavnika tog veka, Kikerona, majstora ritmovane proze.
Zna se da je Kikeron sredio i publikovao pesniku zaostavtinu toliko ogovaranog
ateiste i materijaliste Lukretija, iako je lino ispovedao suprotna filosofska
shvatanja. Naslov Lukretijeva dela glasi De rerum natura, a Kikeronovo delo o
antikim boanstvima ima naslov De natura deorum. Re natura nema isto mesto
u ova dva naslova iste veliine. Za Lukretijevo delo nije se prema ritmikom
pravilu moglo napisati De natura rerum sa prostog razloga to rerum ima dva
sloga a natura tri, isto kao deorum na zavretku Kikeronova naslova. Jasno je iz
ovih detalja kako ritam utie na raspored rei i kako moe da ograniava
nasleenu autonomiju indoevropskih oblika. Lukretijev naslov prevodi jonsko
, a je re indoevropskog datuma. Stoga Lukretije govori O biti
i bivanju, a ne O prirodi stvari, kako bi izlazilo po bukvalnom prevodu, od koga
je svakako bolji uobiajeni prevod O prirodi.
Pa u emu je zapravo razlika izmeu stiha i proze kada sei jedna i druga strana
slui manje vie istim tehnikim sredstvima? Zna se da je Ovidije pravi
protomajstor latinskih stihotvoraca; ali poznati pentametar iz njegove
autobiografije quidquid temptabam scribere versus erat togod pokuah da
piem, bee stih ne bi mogao bolje i jasnije ni u proznom obliku da se napie.

Osim pentametra za poeziju govorila bi samo nepotpuna rima na oba naglaena

mesta, u sredini i na kraju (-bam, -rat). Meutim, takvim pesnikim sredstvima
slue se stihovani kuvarski recepti i stihovana gramatika pravila koja su sve
doskora bila u kolskoj upotrebi. Znai da tehnika nije ono to od proze ini
poeziju. I za poeziju i za umetniku prozu koje je teko razdvajati zbog
zajednikog porekla, vai ona uvena Kvintilijanova izreka: pectus est quid
disertos facit et vis mentis duh i dua ine oveka reitim. Oni zajedno
odreuju ne samo misaonu liniju, nego ton i ritam, pa i izbor rei. Upravo, izbor
rei odreuje ton i ritam. Kako je meutim ritam u klasinim jezicima uslovljen
kvantitetom a u savremenim jezicima kvalitetom, jasno je da su dikcija i renik
presudni za obe grane umetnike rei. Suprotno modernim jezicima sauvao je
na jezik isto kao i klasini jezici indoevropsku autonomiju rei. Stoga su takve
autonomne rei, koje zajedno sa tonom odreuju ritam, u pogledu rasporeda
slobodne, pa je ritam elastian.
Rei ve prema svojoj nameni i prema mestu gde se nalaze mogu da izazovu
pesnike asocijacije i umetnike efekte, ak i onda ako im je prvobitna sluba
preteno proznog karaktera. To se vidi i u navedenom Ovidijevu pentametru gde
pesnik sasvim obinim, takorei proznim renikom stvara raspoloenja vieg
reda.
Izazivanje viih i snanijih raspoloenja i psihofioziloki porast (isp. augeo, auctor,
augmentum) glavno je obeleje umetnike rei i njenog dejstva. Evo naeg
primera, poznate sarajevske pesme iz turskih vremena koja se i danas esto
peva neto izopaena jer joj se izgubio originalni zavretak. Ona poinje Vino
piju bae Sarajlije. U toj pesmi Sarajka djevojka (var. Savka ebedina) kae
baama sarajevskim da ne moe svakom ljuba biti nego samo Sini barjaktaru
koji moe Drinu preplivati. Taj poslednji stih krije duh i duu ranijih stihova:
pesnik je za Srbiju slobodiju. Razume se da se to ne kae expressis verbis, jer se
pesma slui indirektnim metodom i nedoreenom glavnom milju. Takav
postupak sluaoca i itaoca primorava da mu i duh i dua uine izvestan napor i
da s umetnikom zajedno radi za isti umetniki plan. Tako se dolazi i do
psihofiziolokog porasta. Ova ekonomija pesnikog izraza, kako se vidi, nije
svojstvena samo antikim pesnicima, nego i onim naim koje zovu narodnim.
Najlepe se to vidi iz pesme Vino piju koja je data u naivnom stilu. Ali i ta je
tehnika u tolikoj meri jednostavna da se ne mora pomiljati na uticaj orijentalne
lirike. Bez obzira na melodiju, u kojoj svakako ima tog uticaja, ova pesma tako je
klasino komponovana da zasluuje Platonovu pohvalu jedna
jedinstvena celina kojoj bi trebalo samo oduzeti neka kasnije interpolirana
imena baa sarajevskih.
UMETNIKI KVALITETI LATINSKOG JEZIKA
302. Bodlerovi latinski stihovi Novelletum quod ludis in solitudine mei cordis
navedeni su stoga da se vidi koliko je netaan sud liriara Hajnea i dramskog
pisca Grilparcera (17911872), koji latinskom jeziku odriu svaku sposobnost za
istinsku ljubavnu pesmu. Hajne smatra da su Rimljani kazuistika soldateska,
da je njihov jezik odreen za komandu i administraciju, za sudije i zelenae
jednom rei: lapidaran jezik za kameni rimski narod. Moramo se, dodue, setiti i
toga da je sam Bodler nalazio pogodno orue za lirsko pesnitvo vie u poznom
latinitetu bliskom srednjovekovnom. Ali kao to smo u poglavlju o Katulu videli da
Bodlerovo shvatanje Katulova ljubavnog pesnitva ne moe u potpunosti da se

prihvati, tako isto moramo sada postaviti pitanje o opravdanosti Hajneova

shvatanja. A Katulovi stihovi? U najmanju ruku oni nisu nita hladniji ni vie
isplanirani od Hajneovih tosova usred najnenijih ljubavnih strofa. Slino Hajneu
ni pesnik Grilparcer, koji je opevao traginu ljubav Leandrovu, ne moe da zamisli
kako se na latinskom mogu davati ljubavne izjave. Obino se pri ovakvim
sudovima misli na tobonju iskljuivo loginu prirodu i tvrdu konciznost
latinskog jezika i na to da latinski jezik u pogledu zvune lepote daleko zaostaje
za starogrkom eufonijom, zbog ega bi i Kikeronova blistava fraza bila manje
efektna od Demostenove, a latinski stihovi bi pogotovo zaostajali za grkim. Ali
oba su ova shvatanja dobrim delom predrasude bez dovoljno pouzdanoga
osnova. Moderna lingvistika ve je odavno pokazala, prouavajui psihologiju
govora, da se u svakome jeziku moe govoriti podjednako logino i nelogino, pa
su ovo poslednje inili i rimski pisci dovoljno esto. Isto su tako ispitivanja grkih
natpisa i zakonika sasvim jasno pokazala da je ve precizna lapidarnost i
konciznost Zakonika dvanaest ploa (oko 450 st. e.) rezultat smiljene stilizacije
latinske pravne odredbe po ugledu na grke zakone i zapise. Za lapidarni izraz
potonjih knjievnika, meu kojima se istiu Stari Katon, Kajsar, Salustije, Takit,
nije ni potrebno nanovo kazivati kako je to samo proizvod programske stilizacije
koja ni kod konzervativnog protivnika helenizacije Katona nije nastala samo na
osnovu rustine italske tradicije, nego pokazuje i znake ugledanja na grke uzore.
I, najzad, ne smemo zaboraviti da je naa artikulacija i akcentuacija klasinih rei
tek surogat koji se zasniva na obavetenjima antikih gramatiara i ispitivanjima
modernih lingvista. tavie, taj izgovor jo i danas esto nije u skladu ni sa tim
obavetenjima i saznanjima, bilo da se latinski izgovara po italijanski, francuski ili
engleski, bilo da se ita kao u srednjem veku. Ve smo videli da i ovaj poslednji
nain itanja razara i brie mnoge osobenosti latinskog jezika znaajne za
umetniki efekat, i to ne samo za onaj moda spontani, ve i za onaj
nesumnjivo uplanjeni. Kada je re o eufoniji, onda tu na prvo mesto treba staviti
svakako dvoglasnike koji su doista manje brojni u latinskom nego u starogrkom
jeziku, ali ih opet ima mmogo vie nego to ih itamo prema tradicionalnom
izgovoru znakova ae, oe. Ali nije, ipak, za eufoniju jednog jezika presudan inilac
frekvencija vokala, ve ritam i intonacija, kako nam najbolje pokazuju izdanci
latinskog jezika, italijanski, panski i francuski. A ba ono to tek sa relativnom
tanou rekonstruiemo u fonetskoj slici latinskog jezika to je ritam i intonacija.
Stoga moramo priznati da afektivna vrednost i umetnika lepota izgovorene
klasine rei za nas u mnogome nije sasvim poznata i pristupana. Ali ba stoga
treba da imamo stalno na umu ne samo soni i zvuni Plautov jezik protkan
narodnim elementima ve i to da potomci latinskog jezika gotovo svi redom
pokazuju neobinu eufoniju i melodioznost.
Pouzdana je potpuno uoljiva logika i asocijativna vrednost klasine rei.
Zajedno sa naim ipak prilinim oseanjem i razumevanjem za ritam i akustiki
efekat latinske rei, ta vrednost ini da jasno oseamo umetniku osobenost i
visinu tona odreenog umetnikog teksta. U kojoj je meri nerazdruiva tzv.
sadrina od oblika pokazuje nam najbolje i to to se ba sa te logine i
asocijativne strane posmatrani mnogi antiki stihovi ine prozaini ili malo
poetini, a proza u stihovima svakako nam je manje prijatna od stihova u prozi.
Ovde moemo pomenuti i jednu osobenost latinskog renika koja je nesumnjivo
vana kako za akustiku tako i za loginu asocijativnu stranu latinskog
umetnikog izraza. Kad poredimo bilo koji latinski tekst, naroito prozni, sa bilo

kojim grkim tekstom, primeuje se na prvi pogled krupna razlika koja odvaja
latinski renik od grkog i drugih indoevropskih jezika. U latinskom jeziku nema
onih sveanih imena ni grandioznih sloenica kao u grkom, germanskom,
keltskom, sanskritu i slovenskom. ak i u oskudno sauvanom ilirskom reniku
ima isto kao i u trakom arhainih sloenih imena. U latinskom je to velika
retkost. S pravom se misli da je, pored pomeranja tona na poetak rei pod
uticajem Etruraca u pretknjievnom periodu, ta pojava druga krupna injenica
koju zapaamo u razvitku latinskog jezika, naroito u eposi rimsko-etrurske
simbioze. U najstarijem latinskom tekstu, kao npr. u pesmi Arvalske bratije
(carmen fratrum Arvalium), koja je ustvari obredna basma, nemamo takorei
nijedne sloene rei. Kod ranih rimskih pesnika, kod Enija i Plauta, koji su poznati
novatori u proizvodnji krupnih i drastinih rei, imamo dodue sloenica sa
preteno kominom tendencijom, ali Livije Andronik u prvom stihu svoje Odusije
homersku sloenicu prevodi prostim derivatom versutus. Ako pesnici
Lukretije i Vergilije (1. vek st. e.), i drugi posle njih, proizvedu jo poneku
sloenicu, kao na primer magnanimus za homersko , longaevus za
i dr. oni su se ugledali vie na Enija nego na Plauta, jer je Enije poeo
sistematski da izgrauje i na tome polju patetini stil latinskih pesnika. Kod
konzervativnog Starog Katona (234149. st. e.), koji se odupirao Enijevu
novatorstvu i helenskom uticaju uopte, itamo grandis natu, grandis aevo, dakle
dve posebne rei kao jedan jedini izraz za koji Vergilije (a moda ve i njegov
prethodnik Enije?) ima ne samo pomenutu sloenicu longaevus nego i
grandaevus. Ove pesnike sloenice javljaju se posle Vergilija ne samo u poeziji
ve i u prozi, npr. grandaevus u Takitovu istorijskom delu za koje je
karakteristian color poeticus, i to sa traginim nijansama i asocijacijama.
Kako je u latinskom reniku sloenica nastajala po pravilu zahvaljujui grkom
uticaju, i to pre svega u pesnikom reniku, treba naglasiti da je u antikoj
knjievnosti od starine pesnika re imala svoje mesto i u umetnikoj prozi. Ve
stari grki profesor retorike Gorgija bio je u antici pravi majstor i pesnik
umetnike proze. Ta njegova proza preko retorskih kola uticala je na umetniki
izraz mnogih antikih pisaca i pouzdan je dokaz da je podela na prozu i poeziju
esto prilino formalistika. Ovu injenicu treba imati na umu pri posmatranju
razvitka latinskog knjievnog jezika, i to sa vie razloga. S jedne strane u nekim
pesnikim rodovima obini govorni jezik i narodna re nalazili su stalno, mada
ogranieno mesto, kao u komediji i satiri, dok s druge strane pesniki izrazi
veoma rano ulaze u prozu, da bi od 1. veka nove ere postali stalni sastavni deo
ne samo retorske ve i celokupne latinske proze, koja zajedno sa pesnitvom
izlazi iz retorskih kola Carstva. U oba sluaja umetnika vrednost zavisi od
konteksta, njegova duha i tona, kako najbolje otkriva briljantna i originalna proza
istoriografa Takita. Sve ovo pokazuje i to da latinska proza nije uvek nuno blia
govornom, svakodnevnom jeziku nego stih, a naroito se mora naglasiti da je
knjievni jezik latinski u umetnikoj prozi izrazito vetaka tvorevina koja se u
mnogome razlikovala ne samo od govora prostoga puka, ve i od svakodnevnog
govora njegovih tvoraca, umetnika prozaista.
KNJIEVNI I VULGARNI LATINITET
303. Videli smo kako su brojni stranci u rimskoj knjievnosti. Na elu su
osloboenik Livije Andronik sa grkim imenom i nepoznata porekla, te poliglota
Kvint Enije porekla mesapskog, tj. ilirskog. Ovaj drugi je naroito uticao na

bogaenje i izgraivanje latinskog epskog i pesnikog izraza uopte. To se vidi

naroito kod Lukretija i Vergilija koji Eniju duguju mnogo. Andronik je, gradei kao
i Najvije i Enije u drami umetniki izraz prema grkim uzorima, uticao preteno
na scenski renik. Da je uticaj grkog knjievnog jezika bio presudan ve u prvo
vreme rimske knjievnosti i u latinskoj prozi moe se zakljuiti i po tome to se
najstariji analisti slue prvo grkim jezikom. Znamo da se tu nije radilo samo o
rimskoj italakoj publici nego i o onoj koja nije znala latinski, ili ga bar nije itala.
Na takvu publiku misli u 1. veku st. e. i Kikeron u svojoj besedi Za pesnika Arhiju
kad kae: Latina non leguntur. U to doba razumevali su grki manje vie svi
obrazovani stanovnici velikih mediteranskih gradova. Tako se jo posle Kikerona
pojavljuje u Rimu geograf i istoriar Juba iz Numidije sa svojim delom na grkom
jeziku, a jo docnije August, koji se najvie trudio oko restauracije starorimske,
tradicije obavetava sve svoje podanike na oba klasina jezika o svojim delima.
Neki strunjaci kazuju da najkrupnija posledica grkog uticaja na rimsko drutvo
lei u tome to je taj uticaj izazvao cepanje i podvojenost u latinskom jeziku i da
su tako postala ustvari dva jezika, vulgarnolatinski i knjievni latinski. Kae se da
je zbog grke kulturne hegemonije istorija latinskog jezika tekla dvema strujama,
i to sve do propasti Zapadnog rimskog carstva. Drugi su strunjaci, kao Fr. Sku,
neto oprezniji u formulacijama svojih zapaanja. Pod grkim je uticajem
stvorena nova latinska sintaksa sa mnogobrojnim konstrukcijama koje moemo
tek onda potpuno razumeti kad znamo kako glasi grki original. Pojavile su se
mnogobrojne tuice i pozajmice, i to u oba reda, jer pored originalno grkih rei
kao poeta, scaena, historia, tragoedia, comoedia, elegia, schola, epistula i slinih,
imamo i drugu vrstu pozajmica koje se zovu calques linguistiques, a to je neka
vrsta bukvalnih latinskih prevoda grkih rei kao casus ;, conscientia
, comprehensio , confusio , anticipatio
i slini, koje itamo u Kikeronovim delima. Ispod te povrine koja je
manje vie mirovala, tekla je, kau, dinamina razvojna linija govornog narodnog
jezika koja se samo katkad primeivala i koja je izbila snanije na povrinu tek
padom Rimske imperije i propau onoga drutvenoga sloja koji se sluio tim
visokolatinskim jezikom izgraivanim po ugledu na grki knjievni jezik.
Meutim, i sam se Kikeron sluio dvama renicama, knjievnim i slubenim s
jedne strane i domaim, familijarnim s druge. A on je jedan od najodgovornijih
tvoraca vetakog knjievnog jezika latinske proze, jer je u tome poslu najvie
uestvovao i na sintaktikom polju i prevoenjem grkih rei, kako se to jasno
vidi iz njegovih radova u oblasti filosofije i retorske teorije. A u njegovoj
korespodenciji itamo reenicu Terentia minus belle habuit Terentija se slabije
oseala. Pored deminutiva bellus, koji je davno pre Kikerona postao od bonusbenulus i uao u opteromanski renik, iz vulgarnog latiniteta, imamo i
intranzitivnu upotrebu glagola habere prema grkom . Ovakvih primera moe
se nai povie i u pesnikim i u proznim tekstovima. Oni kazuju da su se te dve
struje, starolatinska i visokolatinska, ponekad sastajale meale i tekle u nekim
pojavama zajedno i da se stoga ne mogu uvek otro razlikovati ili sasvim
odvojeno posmatrati. To je ujedno i razlog to izmeu vulgarnog i knjievnog
latiniteta stoji, mada moda blie knjievnom, i familijarni, svakodnevni govor
obrazovanih Rimljana, odnosno obrazovanog gradskog stanovnitva po
gradovima romanizovane Italije i romanizovanih zapadnih provincija. Kaemo:
moda, jer o tome govoru znamo tek malo, kao i o vulgarnom latinitetu koji

delom rekonstruiemo na osnovu elemenata sauvanih u novolatinskim,

romanskim jezicima.
Pojava dvojezinosti () u razvitku latinskog jezika nije usamljena jer
takva dvojezinost prati svaku kulturnu evoluciju koja se ne moe zamisliti bez
simbioze i koegzistencije. ak u davnom i prkmitivnom indoevropskom drutvu,
koje je ivelo u oblicima prvobitne zajednice, nalazi lingvista A. Meje dva
drutvena sloja i dva renika, ak i dve fonetike. Aristokratski sloj ima fonetiku i
morfologiju sa jasnom apofonijom vokala e/o i visokim renikom verskih i
politikih termina, a drugi, nii sloj sa familijarnim renikom u kom preovladva
vokal a. Tako se i Homerov renik i jezik odlikuje vetakom meavinom jonskog i
ajolskog dijalekta sa nekim reliktima drugih dijalekata helenskih, indoevropskih i
neindoevropskih. Znai da nema istih jezika kao to nema ni istih rasa ni
naroda, kako je to pokazao i berlinski etnolog F. Luan, starinom od Zvornika, iji
su preci i srodnici bili pravoslavci, muslimani, katolici i, najzad, protestanti.
Osnivai rimske umetnike knjievnosti i neimari latinskog knjievnog jezika bili
su mahom stvaraoci pri preuzimanju i korienju grkog blaga. Razlog nisu samo
strukturalne razlike izmeu ova dva indoevropska, ali meusobno prilino
udaljena jezika, ve i razliite drutvene prilike. Rimske psihike osobine bile su
druge i drugaije od onih kojima je raspolagao njihov grki uitelj, kako smo ve
videli u odseku o rimskom mentalitetu. Jasno to vidimo ve u najstarijem potpuno
sauvanom delu rimske knjievnosti: u Plautovim komedijama, o ijem smo
odnosu prema grkim uzorima i jezikom i metrikom novatorstvu dovoljno
govorili u poglavlju posveenom rimskoj palijati. Suvino bi stoga bilo ovde
nanovo govoriti o Plautovu reniku i njegovu parataktinom sklopu reenica, koji
jo ne zna za klasini redosled vremena (consecutio temporum). Ali u Plautovoj
komediji, koja je veta svakome stilu i ume da peva u bogatim i zvunim
stihovima ija poliritmija nadbija s lakoom metriku njegovih metrikih prilino
monotonih grkih uzora, nalazimo i obilje sonog i izrazitog vulgarnog latiniteta.
Moramo ga nanovo pomenuti kao pouzdanog svedoka o umetnikim
mogunostima i kvalitetima kojima je raspolagao narodni latinski govor. Plautov
nam dijalog bez sumnje daje neuporedivo verniju sliku tadanjeg rimskog drutva
nego to bi nam je davala stilizovana i sveana poezija Livija Andronika, Najvija i
Enija od koje su nam sauvani samo fragmenti.
Iz te slike vulgarnog latiniteta koju daje Plautova komedija saznajemo da je uticaj
grkog jezika bio veoma velik i na obini govorni jezik, sermo quotidianus. I ovu
injenicu valja imati na umu kod posmatranja i ocenjivanja razvoja latinskog
jezika, jer i ona nas opominje da treba izbegavati odvie ablonsko izolovanje
knjievnog i govornog jezika, pogotovo kada o ovome poslednjem znamo
relativno malo. U rimskoj se knjievnosti posle Plauta, dodue, sistematska
upotreba elemenata vulgarnog latiniteta gotovo i ne javlja sve do romana
Petronijeva u kome jedino jo nalazimo vee odseke u narodnom jeziku. Kod
Plautova naslednika komediografa Terentija nae se sasvim izuzetno poneki trag
vulgarne latintine, ali i to po svoj prilici samo da bi se ublaila monotonija sa
mnogo truda doterane dikcije. Od toga ima neto i u Katulovoj lirici, a pogotovo u
satiri Lukilijevoj, Varonovoj i Horatijevoj. Svima njima, a Plautu najvie, dugujemo
dosta podataka o ranom vulgarnom latinitetu, iako nam potpunija obavetenja o
vulgarnom latinitetu uopte daju samo latinski natpisi, Petronije i novolatinski
jezici sa mnogo preuzetih grecizama, koje inae ne nalazimo u klasinim
tekstovima. Sve ovo znai da se u istoriji knjievnog jezika latinskog ve od 3.

veka st. e. naovamo mora donekle raunati i sa vulgarnim elementima. I sam

Kikeron je, kako je reeno, raspolagao sa dva renika jednim za sud, senat i
knjigu, koji se smatra klasinim, odnosno klasicistikim idealom knjievne
latintine, a drugim za kuu i porodicu. U prvom se guska zove anser kao kod
Varona, Livija i Horatija. Ali u drugom se zove avica (auca) ptiica, odnosno
avicula, za koju kae Varon da ne spada u minima. Ovaj je primer naveden stoga
da se vidi u kojoj meri familijarni neknjievni renik, bogat deminutivima, ima
naroitu afektivnu dra koja je i te kako vana za pesniki izraz. Ipak Plautov i
Katulov deminutiv naziva za oko ocellus nije uao u opteromanski renik (sem u
kampidanski novolatinski) kao to je to sluaj sa deminutivom za uho auricula
(isp. franc. oreille i vulgarnolatinsko oricula u Rhet. ad G. Heren.). Horatijev
vulgarizam caballus slino je sasvim potisnuo u govoru arhaino i knjievno
equus i jedini je uao u opteromanski renik (isp. ital. cavallo, franc. cheval).
Afektivna vrednost i trajnost pojedinih deminutiva nije uvek jednaka i nije
ravnomerno raspodeljena, iako docniji gramatiari belee i ocellulus, ponovni
deminutiv od deminutiva ocellus, ija je afektivna vrednost poznata i Kikeronu i
Katulu i Ovidiju. Suprotno Plautovu i Katulovu deminutivu ocellus, odgovarajui
grki deminutiv javlja se kod suhoparnog Aristotela i svega jednom u
pesnikom reniku, pa ipak je morao itekako biti upotrebljavan u govornom
jeziku, jer ga imamo i u novogrkom . Isto su se tako izgubili u novolatinskim
jezicima pesniki deminutivi puellula (kod Terentija i Katula) i puellus (kod Enija,
Lukilija i Lukretija), dok se odrao odgovarajui grki deminutiv u
novogrkom sve do dananjeg dana, iako pesniki govor kod ovih
mediteranskih i klasinih Indoevropljana neguje razne vrste afektivnih i
familijarnih deminutiva i hipokoristika. Evo i jedan na primer. Ni u jednom
indoevropskom dijalektu nema toliko izvedenica i sloenica od deminutiva srce
kao u slovenskim. Taj deminutiv je koradikalan sa reima sreda, srediti se,
srdobolja itd. i sa latinskim cor, praecordium, recordor, concordia itd., a
obrazovan je istim sufiksom qo kao navedeno latinsko avica, aisa i dvostruki
deminutiv avicellus. Znai da je deminutivska funkcija ovog sufiksa
praindoevropskog datuma, iz vremena kada se ivelo u velikim zadrugama sa
mnogo dece. U takvoj sredini deminutivski sufiksi bili su brojni, pa su dobivali i
druge namene koje nisu sluile ekspresivnim tepanjima pesnikog izraza. Ali u
latinskom i italijanskom, pa i u naim govorima deminutivski sufiksi prelaze iz
nominalne kategorije (isp. Hadrijanov stih animula vagula blandula duice
lepravice slatkice) u verbalnu. Tako imamo i neku vrstu deminutivskih,
odnosno inkohativnih glagola kao npr. one sa sufiksom -sco (isp. deminutive
i lat. asinusca, cervusca pored marisca). I ova
sitnica potvruje da deminutivi po svojoj afektivnoj vrednosti imaju prvobitno,
dok su svei i neistroeni, pravo mesto u pesnikom reniku i da im se docnije
funkcija proiruje u raznim pravcima, pa nalaze lako mesto i u najsuhoparnijoj
prozi, jer duga upotreba troi i najekstravagantniju dinamiku. Pritom ne smemo
zaboraviti da deminutivski sufiksi kao pozajmice prelaze i u drugu sredinu,
plemensku, kulturnu i ekonomsku. I u latinskom su jeziku deminutivi, koje je
vazda nanovo proizvodio govorni i familijarni jezik, imali istu sudbinu, a ostavili
su u knjievnosti jae tragove u poklasinom periodu, od poetka 2. veka n. e. na
dalje. To je i vreme kada vulgarna latintina, koja posle Plauta tek jednom, kod
Petronija u 1. veku n. e., nalazi u umetnikom tekstu neto potpunije mesto,

poinje sve otrije da se sukobljava sa stilizovanim i vetaki konzerviranim

jezikom tradicionalne knjievnosti viih obrazovanih slojeva.
STILIZACIJA KNJIEVNOG JEZIKA
304. O razvitku stilizovanog knjievnog jezika latinskog u ovoj je knjizi bilo u vie
mahova rei, odvojeno kod pojedinih lisaca i grupa pisaca, a isto tako i u vezi sa
radom filologa i gramatiara. Ovde emo stoga samo podsetiti na glavne
tendencije i momente u tome razvitku. Videli smo da su ve prvi knjievnici
energino i struno radili na stilizovanju pesnikog jezika ugledajui se stalno na
pesniki jezik grkih dela koja su slobodno prevodili, preraivali ili podraavali.
Njihov je rad bio smelo novatorstvo koje, razume se, nije moglo odmah iz prve
savladati sve tekoe i stvoriti stilizovani pesniki izraz ravan onome grkom koji
je vekovima postepeno izgraivan. Ipak su Livije Andronik, Najvije, Enije, Akije,
Terentije, ti prvi neimari stilizovane knjievne latintine, imali pri tome poslu
veliku podrku i pomo u svome grkome obrazovanju, gramatikom, filolokom i
knjievnom. Jedan od najkrupnijih osnivaa pesnike visoke latintine, epske i
scenske, Kvint Enije, iji su Anali sve do Vergilijeve Ajneide bili pravi nacionalni
spev rimski, dok su njegove Poslastice prenosile u stihu rimskoj gospodi recepte
grkih kuvara i sladokusaca, morao je da se bavi i pitanjima pravopisa i prosodije,
pa je u svojim raznovrsnim spisima objavio i prirunike o metrici, slovima i
slogovima. Govorio je u tim strunim spisima ne samo o heksametru, kojim je
zamenio staroitalski saturnski stih (versus saturnius), nego i o drugim vrstama
grkih stihova to ih je prenosio i doterivao za latinsku versifikaciju. Pre Enija
pisani su u latinskoj azbuci svi glasovi bez razlike, kako dugi tako i kratki, samo
jednim znakom, a on je uvodio geminate, dvostruka slova za dugi vokal i dugi
konsonant. Razume se da je Enijev obilni i mnogostruki rad, preteno pionirske
prirode, imao nedostataka, ali je Enije kao poliglota bio najpozvaniji da u to
vreme izgrauje knjievnu latintinu, pa su i njegove ortografske reforme
prihvaene ne samo od knjievnika nego i od pisara, sudei po natpisima sa
poetka 2. veka st. e. Pored Enija ortografskim i gramatikim pitanjima bavili su
se jo Akije i Lukilije, ali njihov znaaj za razvitak knjievne latintine daleko
zaostaje za Enijevim.
Pesniki jezik Enijev pokazuje oigledno nastojanje za umetnikom stilizacijom
same dikcije, a iz njegova arhainog renika ima dosta tragova u delima njegovih
epskih naslednika Lukretija i Vergilija. Preko tih naslednika, naroito preko
Vergilija koji postaje osvetani uzor pesnike dikcije gotovo za sve potonje rimske
pesnike, mnogi elementi Enijeva velikog pionirskog stvaralatva, a svakako neto
i od stvaralatva njegovih neposrednih predhodnika Andronika i Najvija, dobijaju
stalno mesto u latinskom pesnikom jeziku iz kojega prelaze i u prozu. Smelo
novatorstvo Enijevo je pored domaih arhaizama iz sakralnog renika i pesnikih
sredstava starih carmina mnogo vie negovalo ugledanje na grke umetnike
uzore pozajmljujui rei i stvarajui neologizme, odnosno grecizme, kako u leksici
tako i u sintaksi.
Ta smelost i to predano podraavanje grkom knjievnom izrazu, mada daje
obeleje ve celokupnom pesnitvu doklasinog perioda, ipak nije primano bez
svakog otpora u Rimu, naroito ne u prozi. Istaknut je znaaj Starog Katona
kojega Salustije zove najreitijim Rimljaninom (Romani generis disertissumus)
kao glavnog protivnika Kvinta Enija i njegovih filhelenistikih zatitnika Skipiona.
Katonova je fraza mahom kratka i odsena, ali i ona koristi tehnika sredstva kao

antitezu i aliteraciju. Zna i za grku retoriku, mada se oslanja na narodni govor i

daje primere iz narodnih basmi. Evo dva primera iz njegovih molitava: fruges
frumentaque vineas virgultaque. Slino Eniju, ali sa sasvim suprotnim
tendencijama, on se moe smatrati osnivaem u latinskom knjievnom jeziku, i to
osnivaem prozne latintine koja je jo prilino daleko od komplikovane
arhitekture Kikeronovih perioda i koja je mnogo blia otroj i sentencioznoj
Salustijevoj frazi. To je ona Latinitas koja je prema Varonu incorrupte loquendi
observatio secundum Romanam linguam, odnosno prema autoru Retorike
upuene Gaju Hereniju quae sermonem purum conservat, ab omni vitio remotum
koja uva govor ist i slobodan od svake greke. I za Varona je rimski jezik
jedino merilo za pravilan govor bez solojkizama i varvarizama, tj. izraza i
konstrukcija preuzetih sa strane. Razume se da ovakve konzervativne puriste
imaju ogranienu i kratkotrajnu ulogu i vrednost. Da su se rimski prozaici drali
konzervativnog Katona i da rimski pesnici nisu poli za Enijem, ne bi bilo ni
Lukretijeva epa, ni Kikeronova stila, ni svega onoga na osnovu ega je Romana
lingua postala lingua Latina i prenela potonjim Evropljanima velianstvenu kopiju
najstarije evropske knjievnosti sa mnogo originalnih dopuna i samostalnih
ostvarenja.
Stoga je usamljeni pesnik materijalistikog jevanelja Lukretije kao napredan
ovek nastavio smelo Enijev put alei se ee na siromatvo latinskoga govora
(patrii sermonis egestas), i to u isto vreme kada su rimski neoterici 1. veka st. e.
sa Katulom i Kornelijem Galom stvarali svoj moderni pesniki jezik spajajui bez
ustezanja nasleeno sa novim, izgraenim po ugledu na starije i novije pesnike
grke. Naslednik Lukretija, koji je slino Eniju koristio i mnoge arhaine rei i
obrte, i naslednik daleko modernijih neoterika Vergilije uspeo je da potpuno
izgradi pesniki latinski izraz, meajui arhaizme i neologizme i proimajui
jednostavnu i primitivnu frazu stare latintine grkom gipkou i elegancijom.
Time je Vergilije gotovo predao zaboravu svoje latinske prethodnike i uitelje, pre
svega Enija i Lukretija, koji se sve manje itaju, dok pesnik Pesama o
poljoprivredi i Ajneide pored Kikerona postaje glavnim izvorom klasine latintine,
ak i za prozne pisce. I ba stoga moglo se ve potkraj 1. veka n. e. postaviti
pitanje da li je Vergilije pesnik ili retor (Vergilius poeta an rhetor?). Takvo pitanje
samo dokazuje da su ova dva velikana, jedan besednik, drugi pesnik, morala da
slue jednom te istom cilju, deklamatorskim imitacijama po kolama retorike.
Pritom ne smemo zaboraviti da je i Kikeron pokuao da epskim jezikom u
heksametrima opie svoj konzulat.
Neto stariji puristi kao Varon i anonimni autor Retorike upuene Gaju Hereniju ne
bi se u mnogim pojedinostima sloili sa Vergilijevim pesnikim izrazom koji pored
brojnih grecizama, naroito u konstrukcijama, ima podosta smelih kovanica,
zapravo opet calques linguistiques prema grkom originalu. To se vidi i po
njegovim sloenicama od kojih su neke ranije pomenute. Stara kola latinskog
purizma koja zahteva korektan izbor rei, verborum delectus elegans, videla bi u
Vergilijevim novinama solojkizme i varvarizme, upravo ono protiv ega se borio i
Julije Kajsar koji je u svome spisu O analogiji postavio pravilo: bei od nepoznate
i neobine rei kao od grebena (ut tamquam scopulum sic fugias inauditum aut
insolens verbum). Takvog pravila drala se Kajsarova elegantia, korektna
izbirljivost, i zajedno sa njim Kikeronova klasina latintina koja je u besedama
paljivo izbegavala tuice, dok im je u korespondenciji davala dosta mesta. Kao
protivnik Kikeronov, istoriar Salustije ipak je vie voleo konciznu frazu arhainog

Katona i napadao je optumates rimsku gospodu jezikom koji spaja tu arhainu

frazu sa elementima slinog grkog stila. Univerzalni Julije Kajsar, koji je u
pogledu jezika i stila zastupao i sprovodio isti i strogi atikizam, odnosno njegovu
latinsku varijantu obeleenu izrazom elegantia () korektan i
adekvatan latinski izraz , zastupao je stav onih grkih gramatiara koji smatraju
da se promena i graenje rei vri pravilno i analogno prema nekom arhetipu.
Suprotno ovoj teoriji analogista, kako smo videli, stoiki gramatiari su branili
anomaliju kao jau i veu morfoloku i jezikotvornu silu. Gledita anomalista
zastupao je u Rimu gramatiar L. Ajlije Stilon, uitelj Varonov i Kikeronov, koji je
ve i po tom imao znatan uticaj na razvitak knjievnog jezika latinskog.
Interesantno je da knjievnik i enciklopedista Varon, na kraju krajeva, nastoji da
izmiri gledita analogista i anomalista u 9. i 10. knjizi svoga dela O latinskom
jeziku posveenog Kikeronu. Pri tom se slui nekim nama nepoznatim grkim
izvorom isto kao i Horatije u svome poznatom Pismu Pisonima (st. 4872). O
ovome sporu bilo je dosta pisano i docnije, posle Stilona i Kajsara, Varona i
Horatija. Pomirljiv stav ove poslednje dvojice, iako nije njihov, odgovara
injenicama, jer pogrena analogija, koja je esta pojava, stvara i anomalne
oblike. Tako je npr. anomalno rarenter retko nastalo prema svojoj dijalektikoj
suprotnosti frequenter esto.
Gradski govor za koji su prema Kikeronu presudni litterae et urbanitas, za koje se
zalae i Kvintilijan, ide uglavnom za tim da kao ideal knjievnog jezika utvrdi
govor obrazovanih (doctorum) Rimljana koji su paljivi i umereni u izboru rei ne
odbacujui sasvim ni arhaizama niti primajui sve neologizme. Izraz urbanitas,
koji je ustvari prevod grkog originala (od Atina), dobio je ipak
neto pejorativan prizvuk kod Takita, koji kae da su se rimska gospoda sluila
svojim originalnim gradskim tosovima (vernacula utebantur urbanitate). Kikeron
je u prozi latinskome knjievnom izrazu dao isto onako zavrnu polituru kao to je
to u poeziji neto docnije uinio Vergilije zajedno sa manje uticajnim Horatijem,
koji se u svojim Odama, a naroito u svom Carmen saeculare slui i starostavnim
izrazima, i sveanim renikom, i grkim tuicama, ali ima u svojim Epodama i
Satirama mesta koja su blia selu i plebsu, nego gradu i gradskoj gospodi. I
Kikeron je, kao i Vergilije, imao velike prethodnike koji su odbacili uski Katonov
konzervatizam i latinsku umetniku prozu izgraivali prema grkim uzorima,
naroito prema uzoru grkih azijanista. Glavni Kikeronov takmac meu rimskim
besednicima, Hortensije, negovao je takav barokni stil pun retorskih ukrasa,
preobilnih perioda zvuno i meko ritmovanih. Istim je putem poao i Kikeron u
mladosti, ali je svoj klasini prozni stil izgradio okrenuvi se umerenoj rodskoj
koli grkog besednitva. Zadrao je ritmovanu periodu, ali je odbacio suvinu
bombastinost i floskule. A u izboru rei, kako je naglaeno, mada sam za
potrebe svojih filosofskih rasprava preuzima grke termine ili po grkome uzoru
kuje novu terminologiju, Kikeron se samo oprezno priklanja shvatanjima
anomalista i slino Varonu pokuava i u praksi da izmiri ta shvatanja sa
purizmom analogista. Kikeronova urbanitas tako stvara prozni stil u kome vlada
mera i uzdrljivost, ali ne tura i esto hladna konciznost i jednostavnost
atikistikog pravca. U atikistiki jednostavnom stilu dao je svoje komentare
Kajsar, a ve za Kikeronova ivota atikistika je reakcija uzela maha meu
mlaim besednicima na ijem je elu stajao Kikeronov prijatelj Brut.
Ni atikistiki stil koji je potisnuo Kikeronov nije se due odrao na vodeem
poloaju, i to svakako u prvome redu zbog retorizacije rimskog obrazovanja koje

posle Kikerona i Vergilija naglo poinje da brie razlike izmeu proznog i poetskog
izraza i ui pesnike retorskim efektima. Videli smo da je ve istoriar Livije rado
unosio u svoje, Kikeronovu blisko izlaganje arhaine pesnike izraze, dok je
Ovidije u svome pesnitvu esto isto toliko retor koliko pesnik. Sentenciozni i
poentirani stil pun retorskih pitanja koji se potom probija u prve redove meu
stilovima rimske proze i iji je glavni predstavnik Seneka Filosof, taj nemirni i
nervozni novi stil Neronova vremena, podjednako je proizvod retorike i retorske
kole kao i njegove paralele u pesnitvu Lukanovu ili Juvenalovu. U tome je
knjievnom izrazu mahom vie briljantnog artizma nego topline i oseanja, a
udaljava se sve vie od ivota i govornog jezika, iji razvoj ne moemo da
pratimo pouzdano, ali nema sumnje da je bio naroito dinamiak usled stalnih
ekonomsko-politikih promena, etnikog meanja i kulturnih dodira izmeu raznih
krajeva Rimske imperije. Kako je reeno, u knjievnosti 1. veka n. e. Petronije
nam jo jednom u knjievnosti daje sliku govornog, vulgarnog latiniteta. U
njegovoj menipskoj satiri se doista mea ne samo stih i proza nego i urbanitas i
rusticitas. Iako on odmah u poetku svog romana, napadajui kolsku i ablonsku
retoriku, kae da mu je knjievni i umetniki ideal pudica pulchritudo stidljiva
(nenametljiva) lepota, pa tako programski osuuje novi stil i njegove
preteranosti, ipak njegovi junaci koji pripadaju raznim drutvenim slojevima,
niim i viim, koriste u svom realistikom dijalogu ne samo rei visokog ranga
nego i one najvulgarnije. I neto stariji struni pisac Vitruvije u delu O arhitekturi,
koje se odlikuje i irim pogledima van struke, pokazuje neke elemente
prostonarodnog govora. Ali dok struni pisac Vitruvije nema umetnikih ambicija,
prefinjeni esteta Petronije svojim romanom pokazuje kako je kola, retorska
kola, nauila pisce da se slue raznorodnim stilovima, ne samo u prozi ve i u
stihu, i to ne sa nekih dubljih razloga i umetnikih potreba ve igre i sporta radi. I
dalje e se u prozi do kraja rimske knjievnosti negovati razliiti stilovi, mada
kikeronijanizam posle Seneke i njegova novoga stila opet osvaja svoje ugledno
mesto.
U vreme Domitijanovo dvorski klasicizam, koji u prozi i poeziji proslavlja kao
svetle i jedine uzore Kikerona i Vergilija, izbegava i sitne tragove ivog govornog
jezika u umetnikom izrazu. Profesor retorike Kvintilijan protiv svega je onog to
se ne slae sa Kikeronovom zvaninom urbanitas i to makar i samo nalii na
rusticitas, na seljaki renik i seljaki ton. I kao to u delu ovog obrazovanog
kritiara i njegova uenika Plinija Mlaega korektni kikeronski stil, poneto
bezlian, ali zainjen i pokojim elementom Senekina novog stila, stoji kao
dosledno stilizovani izraz uoblien po ve prilino starom uzoru u punoj
suprotnosti prema govornom jeziku tako na izmaku klasinog perioda i
istoriar Takit daje svoju originalnu i umetniki snanu varijantu konciznog,
sentencioznog i poentiranog stila Salustijeva i Senekina, knjievni izraz moan i
impresivan, ali u svakom detalju stilizovan i sraunat na efekat. Takit, koji se
bogato slui pesnikim izrazima, arhaizmima i grecizmima, ini ve i prelaz na
prozu Hadrijanova vremena kada se javljaju pisci kojima je ak i Salustije odvie
moderan.
IZOLACIJA KNJIEVNOG JEZIKA
305. Razvitak latinskog knjievnog jezika, prvo buran i smeo u doklasinom
periodu, vodio je tako zrelom klasinom izrazu u kome, meutim, iskljuivo
prvenstvo ne treba davati Kikeronu i Vergiliju, pored kojih i drugaiji stilisti

stvaraju krupna umetnika dela, kao Seneka, Petronije, Martijal ili Takit. Kako se
vidi iz sukoba virtuoznog novoga stila sa kikeronijanizmom, u prozi koja u 1.
veku n. e. vie nije strogo odeljena od poetskog izraza, razvitak knjievnog jezika
jo je prilino dinamian i u stilistici zna za borbu izmeu staroga i novoga.
Meutim, taj sukob vie nije kao u doklasinom periodu sukob izmeu
konzervativnog rodoljuba Katona i preduzimljivog filhelena Enija, nekakva borba
za stari latinitet blii narodnom govoru s jedne, odnosno za smelo stvaranje
stilizovanog knjievnog jezika prema grkim uzorima s druge strane. Sukob
izmeu starih i novih u 1. veku nove ere samo je sukob dva stilska pravca
knjievnog izraza od kojih ni jedan, koliko znamo, ne moe da se zaista poziva na
ivu narodnu latintinu. I dok konzervativnost radi na fiksiranju trajnih i
nepromenljivih stilskih ideala, na prvi pogled opravdaniji i dinaminiji
modernizam u osnovi samo je vid bombastinog retorskog izraza koji se oslanja
na grke uzore i stvara komplikovani stil sraunat na neprekinuti niz efekata, koji
najzad zamaraju i gube vrednost i snagu.
Koliko na osnovu podataka kojima raspolaemo moemo da ocenimo, u
poklasinom periodu izolacija i izvetaenost knjievnog latiniteta u svim
njegovim varijantama postaje sve vea. Doba Hadrijanovo jo daje arhaiste koji
uzore trae u dubljoj prolosti nego klasicisti Domitijanova vremena, dakle pre
Kikerona i Vergilija, u doklasinom periodu. Fronton, Apulej, Gelije i hrianin
Tertulijan istaknute su zvezde ovoga stila koji e i potom, pored Kikeronova,
nalaziti svoje zastupnike. Taj je arhaizam vezan za srodne pojave u grkom
knjievnom jeziku kako nam najbolje pokazuje injenica da mnoge konstrukcije
ovih pisaca moemo najlake razumeti i objasniti ako ih prevedemo na grki.
Arhaistima je pripadao i sam car Hadrijan, veliki filhelen za koga znamo da je
smatrao govore Starog Katona boljim od Kikeronovih, Enijevu poeziju boljom od
Vergilijeve, a Anale Kajkilija Antipatra boljim od Salustijevih monografija. Kako
smo ranije, govorei o stilu pojedinih pisaca pokazali, taj rimski arhaizam
mada koristi i neke elemente bliske narodnom govoru ne znai nikako
sistematsko pribliavanje ivom govornom jeziku, ve izvetaenu deklamatorsku
virtuoznost koja tek u delu ponekog krupnijeg umetnika daje i prijatne rezultate,
kao kod Apuleja. kola je ipak uspela da Kikerona i Vergilija odri na dobro
utvrenim poloajima sa kojih jo i danas odreuju sudbinu knjievnog jezika
latinskog. Naroito je Vergilije sa svojim drugovima, pesnicima Augustova
vremena, u poslednjim stoleima rimske knjievnosti presudno uticao na
pesnitvo, dok pored kikeronijanizma i drugi stilski pravci nalaze poneke odjeke u
prozi. Tako su u klasicistikoj obnovi rimske knjievnosti 4. veka Vergilije i Kikeron
ipak izali kao pobednici, ali pobednici koji su kao priznati uzori stilizovane
klasine rei doprineli sterilizovanju rimskog jezikog stvaranja u tradicionalnoj
umetnikoj knjievnosti koja je, sa poznatih drutveno-politikih razloga, poela
da opada i da se gasi.
Ipak su ovi pobednici morali uiniti neke koncesije govornoj odnosno vulgarnoj
latintini koja je, zahvaljujui sveoj dinamici hrianskih optina i njihove
propagandistike knjievnosti poela ve sredinom 2. veka da prodire i u knjigu.
Ako su istoriar Takit i pesnik Statije, verovatno pod uticajem politike
rezignacije, nastojali u neku ruku da oive starorepublikansku romantiku, ipak je
moralo doi do pobede irokih masa po celoj Rimskoj imperiji, razume se samo u
pogledu istorije jezika. Tako je na kraju krajeva i sam arhaista Gelije, zajedno sa
uenim Favorinom, uvideo da arhaizmu nema pomoi. Ueni filolozi kao Nonije,

Martijan Kapela, Makrobije, Servije i drugi, ne mogu da ustave prodor

pokrajinskih faktora koji u ivu struju latinskog jezika ubacuju razne
provincijalizme, galicizme i hispanizme, a naroito balkanizme. Svi ovi
provincijalni latiniteti menjaju pod uticajem supstrata u prvom redu fonetski
sistem klasine latintine i obogauju renik, ali morfologija i sintaksa latinska ne
menjaju se u jaoj meri. Analitiki oblici kao exploratum habeo javljaju se ve kod
Kajsara, a balkanizmima poznog Carstva raistili su put raniji grecizmi. Tako se
npr. menja sistem vremena i naina u irealnoj hipotezi, a menja se i konstrukcija
akuzativa s infinitivom mesto koje imamo reenice sa quod koje odgovaraju
grkoj sintaksi (isp. ), a isti tip iskaznih reenica imamo i potom u
novolatinskim jezicima. Pritom treba imati na umu da naroito hrianski pisci
a ne samo arhaisti vezani za grku drugu sofistiku unose grecizme naroito u
sintaksu latinskog knjievnog jezika. To ne dolazi samo odatle to je jezik
hrianskih optina sve do 4. veka mahom grki i na latinskom Zapadu Rimskog
carstva (ili to bi hrianski pisci redom bili tek manje obrazovani od paganskih)
ve i odatle to je hrianstvo religija jedne svetene knjige, Biblije, iji su latinski
prevodi proeti grkim elementima. Ti su grecizmi u latinskim prevodima Biblije
nastali dobrim delom iz elje da prevod bude to blii grkome origanalu.
Ali prodor leksikih balkanizama, ilirskih, a naroito grkih, stariji je i od pesnika
Enija, koji kao poliglot meu prvima neguje grecizme bilo u ornginalnom obliku,
ba kao calques linguistiques. Tako kod njega itamo taeda buktinja za gr.
acc. sing. (nom. ); meutim tuica Numida od gr. mnogo je
starija od pesnika Enija, jer pokazuje promenu srednjeg vokala kao toponim
Massilia, frc. Marseille, prema gr. . Pojava tuica taeda, Numida u
obliku akuzativa dokumentuje uticaj govornog grkog jezika, na koji ukazuju i
nai nominativski oblici, postali od grkih acc. sing.: ikona (gr. ), aspida
(gr. ), eramida (gr. ), jagurida (gr. prema
nezreo) itd. Ova prevaga akuzativa u grkoj deklinaciji svojstvena je
helenistikoj kojni, optem govornom jeziku, i njen se uticaj ogleda i u vulg. lat.
deklinaciji originalno latinskih imenica. To ujedno dokazuje da je grki kao
najstariji knjievni jezik evropski sluio kao izvor i obrazac za mnoge jezike
promene, i to ne samo u latinskom jeziku nego i u novolatinskim dijalektima i u
balkanskim govorima, kao napr. novi oblik futura kod balkanskih Slovena, zatim
analitika ili perifrastika konjugacija u makedonskim govorima, gde mak. imam
vieno odgovara Kajsarovu exploratum habeo. Ovi i ovakvi uticaji grkog
originala i na zapadnu i na severpu Evropu ili su kroz oba kanala, govorni i
knjievni, samo to mi zbog oskudnih potvrda i svedoanstava nismo uvek u
mogunosti da tano odredimo put tih uticaja, iako su njihovi efekti oigledni.
Rastvaranje indoevropskih sintetikih oblika i njihova zamena perifrastinim
oblicima najpre u klasinim, a zatim u romanskim, slovenskim i germanskim
jezicima prilino je stara pojava. Ona se zapaa vs u homerskoj deklinaciji, gde
ss javlja pored sintetikog i analitiki oblik u srcu (v. Schwitzer,
Griech. Gramm. 2, 57). Razlog je vrlo prost: tenja za ekspresivnim izrazom
odbacuje istroene sintetike oblike u to naroito na mediteranskim obalama,
gde je padeka promena vrena pomou prefiksalnih elemenata. Stoga se dosta
rano u oba klasina jezika raspada nasleeni sistem deklinacije i konjugacije, pa
ak i komparacije prideva (isp. i magis idoneus, kao i Kikeronovo
minus belle). Ako se u Dubrovniku kae muri od grada mesto gradski zidovi, ili u
bugarskom Akademija na naukite mesto Akademija nauka, to se moe sasvim

lepo objasniti istovetnim pojavama u helenistikoj kojni i u vulgarnom latinitetu.

Tako je homersko na kraju krajeva dovelo do analitike deklinacije ne
samo na Balkanu i u romanskim, odnosno novolatinskim dijalektima, nego i u
germanskim jezicima. Krajnji je rezultat engleska likvidacija indoevropske
morfologije, ije se odumiranje zapaa ve i kod klasinih pisaca, pogotovo u
satiri i u komediji.
Ve je istaknuto da se od sredine 2. veka stare ere razvijao, pored visokog,
knjievnog i slubenog latiniteta, prilino samostalno i vulgarni latinitet koji
francuski strunjaci obeleavaju terminom bas latin. Kako je reeno, svedoci su
nam u knjievnosti Plaut, pa u manjoj meri Horatije i Vitruvije, i opet neto
potpunije Petronije. Moemo pretpostaviti da je i u dijalokoj dijatribi Varonovih
Menipskih satira, od kojih nam je ostalo samo nekoliko stotina stihova, bilo povie
tragova narodnog govora. Od Varona, antikvara i filologa, saznajemo kako u
prvom veku stare ere pojedine rei iz keltskog i iberskog ulaze u latinski, a ve
kod Enija nalazimo prve balkanizme u knjievnom jeziku. Ali glavni podaci o
vulgarnom latinitetu nalaze se na latinskim natpisima, naroito onima iz doba
carstva. Ti su natpisi sabirani za ovih poslednjih sto godina i postepeno je
objavljen Corpus inscriptionum Latinarum koji zasada obuhvata 42
monumentalne knjige (format in folio) i sadri nekoliko desetina tisua natpisa.
Razume se da u tome materijalu ima podjednako i knjievno stilizovanih,
odnosno slubenih i zvaninih natpisa, kao i takvih u kojima vulgarizmi i
provincijalizmi imaju mnogo mesta. Treba pomenuti vano svedoanstvo koje ti
natpisi pruaju o pomenutim vezama visoke i vulgarne latintine. Iz ogromnog
korpusa natpisa izdvojio je filolog Fr. Biheler stihovane, Carmina latina
epigraphica. Ba iz tih natpisa u stihu, preteno nadgrobnih, vidimo da je
Vergilije, koji je u isti mah i bogobojaljivi pesnik (pius vates) i ueni poeta
(doctus poeta), uao takorei u narodne umotvorine latinske. To ne pokazuje
samo analiza stihova nadgrobnih natpisa koji su delom preuzeti iz Vergilija,
delom prema Vergilijevim sastavljeni (pa moemo pretpostaviti da ih je po
porudbini sastavljao neki versifikator ili uitelj), ve i injenica da Vergilijeve i
vergilijevske stihove nalazimo navrljane nevetom rukom i po zidovima
pompejskih kua, ak i u varijantama obojenim lokalnim, dijalekatskim bojama,
Ovo je svakako neobino znaajno svedoanstvo o uticaju latinskog kolstva,
glavnog zatonika slave Vergilijeve, na ire slojeve naroda, ali isto tako i o
obratnom uticaju vulgarne latintine.
Protiv sve snanijih udaraca ivog vulgarnog latiniteta na vetaki i vetako
konzervirani knjievni jezik, naroito u hrianskoj propovedi i propagandi
namenjenoj iroj publici nije se uspeno mogla odupreti antika kola, mada ona i
jezik obrazovanih hrianskih pisaca neko vreme podreuje svojim ovetalim
pravilima i tradicionalnoj stilizaciji. Pobedonosno prodiranje vulgarne latintine sa
nekoliko strana u klasinu kulu to su je drali litterae et urbanitas zajedno sa
kolom i dravnim organima izaziva potrebu za objavljivanjem prirunika za
latinsku ortografiju i ortoepiju. Najpoznatiji takav prirunik nosi ime Apendix
Probi. Ne pripada Valeriju Probu, poznatom komentatoru Terentija, Lukretija,
Vergilija i Horatija sa kraja 1. veka n. e., nego nekom mlaem istoimenom
gramatiaru iz 4. ili 5. veka. Iz toga prirunika saznajemo da ne valja vulgarno
ocius ve treba pisati oculus, ne speclum ve speculum, ne tabla ve tabula, ne
calda ve calida itd. Ali mnogo ranije, jo kod Kikerona imamo valde mesto
valide. Ve je ukazano na Kikerona, naroito na njegovu korespondenciju, kao

predstavnika i jednog i drugog latiniteta, onog familijarnog bar u tragovima.

Stoga se rana pojava ovih sinkopa kratkih i nenaglaenih vokala u kontaktu sa
likvidama l i r mora smatrati prirodnom posledicom preteno ekspiratorske
prirode latinskog akcenta, pogotovo u brzom i leernom ritmu neslubenog
govora koji izaziva stvaranje ovakvih dubleta. Te dublete zovu strunjaci ve
prema ritmu, lento odnosno allegro: oculus je oblik ritma lento, a vulgarno oclus,
od kojeg je italijansko occhio, svakako je allegro. Ali kad znamo da ager bukvalno
odgovara grkom , jasno je da sinkope kratkih nenaglaenih vokala u
kontaktu sa likvidama moraju biti starije od poetaka knjievnog jezika latinskog.
To potvruje i oblik sakros za klasino sacer koji itamo na najstarijem latinskom
natpisu iz 6. veka st. e. To je tzv. natpis sa foruma, pisan . Pored
oblika sakros itamo i ablativ singulara iouestod za klasino iusto. Iz tog podatka
izlazi da je ova sinkopa zapoela nekako tokom 5. veka stare ere i da je delovala
u raznim vidovima sve do poslednjih stolea Zapadnog Rimskog carstva. Da je
sinkopa starija od poetaka rimske knjievnosti vidi se i po tome to kod pesnika
Najvija imamo oblik tardos od starijeg nedokumentovanog tarudos. Sve to znai
da je knjievni jezik latinski tokom svih vekova trajanja rimske knjievnosti bio
izloen nekim uticajima govornog jezika koji se bez prestanka menjao, dok je
knjievni vetaki konzervisan.
U poslednjim antikim vekovima koji su sa hrianstvom i varvarskim upadima
doneli i opadanje antikog obrazovanja i prodiranje sve veeg broja
provincijalizama i varvarizama u knjievni jezik, kola je morala da ulae velike
napore da bi se odupirala vulgarnom latinitetu. Appendix Probi belei stoga jo
ceo niz raznih pogrenih oblika, tj. oblika ivog jezika koji se razvijao u pravcu
svojih romanskih izdanaka. Takvi pogreni oblici i pogrene grafije su npr. virdis
(ital. verde) umesto knjievnog viridis, fricda (ital. fredo) umesto frigida, veclus
(atal. veccltio) umesto vetulus, milex pored pravilnog miles, pessica pored
persica breskva, usor pored uxor, ixe pored ipse i bissit (na natpisima) mesto
vixit. Greke kao voscum noscum mesto vobiscum nobiscum pokazuju
nesigurnost u upotrebi padea koju nalazimo i u balkanskim jezccima gde je
esta zamena pravca (quo) i mesta (ubi). Takva se zamena, uostalom, javlja ve
kod Homera. Kako je anahronina puristika konzervativnost kole i gramatiara
kada je re o knjievnom jeziku vidi se lepo po tome to pozna Appendix Probi
odbacuje uporno dalje i oblik oricla za auris uho, iako ve Horatije ima auricula,
a jo stariji autor Retorike upuene Hereniju u 1. veku st. e. i vulgarno oricula
(isp. ital. orecchio). Ali i kola, u kojoj sve vie mesta zauzimaju profesori hriani,
morala je da ustukne pred crkvenom propagandom i pred vulgarnim prevodima
hriamskih svetenih tekstova koji su se u 3. i u 4. veku n. e. pojavili pre
Hijeronimova prevoda poznatog pod imenom Vulgata. Iako su hrianski pisci iz
viih slojeva, obrazovani u tradicionalnoj antikoj koli, od Minukija Feliksa do
Kasiodora i Isidora Seviljskog prihvatili manje vie sve stilske principe i
konzervativni knjievni jezik to su ih ouvale antike kole, ipak se taj vetaki
jezik sve dalji od govornog i dinaminog vulgarnog latiniteta nije mogao odrati,
naroito kada je i antiko kolstvo i obrazovanje na Zapadu naglo propadalo
posle propasti Zapadnog Rimskog Carstva. Zanimljiv svedok tog opadanja opteg
obrazovanja i prodiranja vulgarnog latiniteta i u knjigu je Putovanje Eterije u
sveta mesta (Peregrinatio Aetheriae ili Egeriae ad loca sancta), opis
hodoaa u Jerusalim koji je sastavila neka pobona gospa iz june Galije po svoj
prilici u 6. veku n. e. Mada autor nije bez obrazovanja i ne pie tek vulgarnim

jezikom, ovaj spis, sav proet elementima ive, vulgarne latintine, utvruje
konanu prevagu narodnog govora, kome tek poneki izuzetno ueni pisac kao
Isidor Seviljski moe da se suprotstavlja jo i u 7. veku. U hrianskom pesnitvu
ve je Komodijan dao bez ustezanja prednost ne samo vulgarnom latinitetu ve i
preteno akcenatskom ritmu. Tako je doao kraj i kvantitativnoj metrici rimske
knjievnosti. I ta metrika, za koju u srednjem veku dugo gotovo niko i nema
razumevanja, deo je stilizacije latinskog knjievnog izraza prema grkom uzoru.
PROVINCIJALNI LATINITETI, NOVOLATINSKI JEZICI, SREDNJOVEKOVNA I
POTONJA LATINTINA
306. Borba izmeu vulgarne latintine i knjievnog, vetaki konzervisanog
jezika zavrila se kompromisom. Katoliko hrianstvo je, radi uspenije
masovne propagande s jedne strane, prihvatilo mnoge tekovine narodnog
govora, ali je, s druge strane, postalo glavni uvar knjievnog jezika sve do dana
dananjega. Ipak treba primetiti da je u poslednjim vekovima Rimske imperije
bilo episkopa, i to pismenih, koji se nisu sasvim korektno sluili Kikeronovim
jezikom. Ve kod samog Augustina imamo latinskih reenica koje ni samom
Kikeronu ne bi bile sasvim razumljive, i to ne zbog inovacija u reniku i
morfologiji nego zbog novih i drukijih reenikih konstrukcija. Sve te inovacije,
naroito one leksike, nemaju uvek isti uzrok. Kulturna i tehnika evolucija izaziva
potrebu za novim izrazima, ali i fonetske promene, menjajui sliku rei, mogu biti
povod podesnijim i jasnijim leksikim inovacijama. Nemaki je lingvinista H. Paul
sa dovoljno razloga branio svoju tezu o lingvistikoj evoluciji prema kojoj svaki
jezik tokom vremena stalno postaje bogatiji u reima i izrazima a siromaniji u
oblicima. U smislu tog pravila treba razumeti i evoluciju savremenog engleskog
jezika, iako i u njemu nalazimo tragove latinskih konstrukcija koje su nastale pod
uticajem kole (npr. he is said to be very elever dicitur sapiens esse).
U zapadnoj Evropi kola i crkva, koja je, uostalom, sve doskora drala kole u
svojim rukama, borile su se zajednikim silama za klasini latinitet, pa ipak nisu
postigle da spree i zaustave razvitak nadionalnih latiniteta u pojedinim
evropskim oblastima. Pojava takvih latiniteta podsea nas na pojavu
provincijalnih latiniteta tokom poslednjih vekova Rimske imperije, na iji su
postanak i razvitak uticali razni supstrati: na Balkanu pored grkog traki i ilirski,
u Galiji keltski, a u paniji iberski. To bi znailo da je simbioza, odnosno
koegzistencija heterogenih plemena glavni pokreta jezikih meavina. Tako je
manja ili vea miksoglotija koju odreuju ekonomski, drutveni i etniki faktori
normalno stanje svake jezike zajednice. Znamo da su klasini jezici ustvari
indoevropski dijalekti i da je u indoevropskoj fleksiji vladao iskljuivo sintetiki
tip: domum u kuu (), Romam u Rim (), dixi () itd. Ali
ve u atikom dijalektu grkog jezika susreemo pojave analitikog tipa, i to
ponajpre u komparaciji prideva: , pored kao i
latinsko magis idoneus, maxime necessarius ili, kod Kikerona, minus belle.
Analitika, odnosno perifrastina konjugacija, javlja se relazivno rano u grkom, i
to najpre u pasivnom perfektu kao to vidimo iz homerskog
consumatum est. Taj perifrastini oblik kao svea inovacija svakako je u prvo
vreme bio eskpresivniji od tradicionalnog sintetinog . Perifrastini
oblik futura sa habeo uz infinitiv koji je normalan u romanskom imamo ve kod
Hijeronima: quae nunc fiunt... hi qui nasci habent scire non poterunt (In Ecl. 1 p.
1020 B) ono to se sada dogaa nee moi znati oni koji e se roditi. Meutim,

treba primetiti da glagol habeo ve kod Kajsara i Kikerona dolazi uz particip

perfekta pasiva i da ovaj glagol, isto kao i gr. , ima oba znaenja, prelazno i
neprelazno: habet liber in bibliotheca est liber in bibliotheca. Ovoga se treba
setiti zbog balkanskih dubleta video sam i imam vieno.
Ipak moramo poi od deklinacije gde se javljaju prvi svedoci analize, odnosno
pojaavanja prostog padea nekim predlogom. Padeki sistem nije bio dodue ni
potpuno, ni podjednako izgraen u sva tri indoevropska broja, singularu, dualu i
pluralu, a bilo je i padea sa istim zavretkom. Gubitak pojedinih padekih oblika
koji se javlja najpre u grkom, zatim u latinskom, pa odatle u novolatinskim
jezicima kao i u balkanskim govorima, moe se protumaiti anadolsko mediteranskim supstratom u kome je deklinacija izgraena pomou prefiksa,
odnosno predloga, a ne pomou sufiksalnih elemenata kao u starim
indoevropskim dijalektima. Stoga je upotreba predloga u klasinim jezncima radi
vee ekspresivnosti padeke funkcije po svoj prilici posledica jezike simbioze
izmeu mediteranskih i indoevropskih govora. Razume se da je ta simbioza
intimnijeg karaktera meu irokim masama, jer je njima upravljala indoevropska
aristokratija. Tako se ne samo u helenistikoj kojni nego i kod Plauta, kod koga je
konstatovana upotreba pokaznih zamenina u slubi lana, javljaju novi oblici
padea koji su oigledni koreni novolatinske deklinacije. Istovremeni paralelizam
izmeu helenistike kojne i vulgarne latintine teko da e biti sluajna pojava,
jer njegove uzroke treba traiti u sve veem uticaju staromediteranskih
supstrata, koji zbog politiko-ekonomskih promena dobijaju sve veu ulogu. Prve
pojave analitike deklinacije na latinskoj strani nalazimo ve kod Plauta:
dimidium de praeda (Pseud. 1164), mesto klasinog dimidium praedae sa
prostim genetivom, i ad me magna nuntiavit.. gaudia (Truc. 702). mesto mihi
nuntiavit. Slina perifraza padea javlja se i u novogrkom i u bugarskom
(akademija na naukite pored sintetikog akademija nauka).
Lingvistika Romania, koja je pod kraj antike obuhvatala celu Evropu juno od
Rajne i Dunava, imala je svoju konzervativnu periferiju na donjem Dunavu, na
Sardiniji i na Iberskom poluostrvu. Tu se sauvalo raznih jezikih starina kao npr.
klasini izgovor bezvunog guturala ispred e i i. Ali na istonoj periferiji nai
slovenski preci preuzeli su klasini oblik lactuca, a ne vulgarno latinsko lattuca,
kako se to jasno vidi po pozajmici loika. Sauvana grupa -ct u klasinom lactuca
starija je prema tome od rumunskog lupta i arbanskog luftoj, nasuprot
italijanskom lotta i francuskom lutte (lat. lucto). Ovakvi sluajevi lepo pokazuju
da jezika evolucija nije ravnomerna ak ni onda ako pretpostavimo da je naa
re loika preuzeta iz manastirskog renika. Ipak primeri kao Siscia Sisak,
circulus krklo i cimex kimak odreeno kazuju da su nai slovenski preci uli
u Rimsku imperiju jo u ono vreme kada je izgovor grupe ci bio isti kao u
vreme Plauta i Kikerona. Za razvitak latinskog jezika neobino je vana upotreba
lana, koji je, sudei prema Plautovu tekstu, pozajmila vulgarna latintina iz
grkog jezika. Upotreba lana zajedno sa analitikom deklinacijom i konjugacijom
uinila je latinsku frazu mnogo elastinijom. Ali u rumunskom domnul dominus
ille, isto kao u bugarskom i albanskom imamo postpozitivnu dejksu koje nema u
ostalim novolatinskim jezicima. Ima je u danskom i po svoj prilici u odreenom
obliku slovenskog prideva. Ali najstariji primeri ovakve postpozitivne dejkse
javljaju se u grkom: , . i u hetskom asi, eni-, uni- onaj, a moda i
u sanskrtskom im, i. To bi znailo da isticanju neke rei, a to je prvobitna funkcija
lana, slue oba mesta, ispred i iza rei, iako je postpozitivna dejksa ekspresivnija

jer obeleava vrhunac ritma. Latinski primer za pospozitivnu dejksu uti (od
starijeg utei), pored ut, ne spada ovamo. On je sporan kao i neka druga pitanja
latinskog ritma i naglaska, iako je ovaj poslednji uglavnom dobro i dosledno
sauvan u romanskim jezicima: lat. unitatem, ital. unit, fr. unit, lat, civitatem,
ital. citt, fr. cit arb. kitez i pan. ciuidad; lat. scribere, fr. ecrir, it. scrivere, pan.
escribir; lat. dominica it. domenica, fr. dimanche, pan. domingo. Svi ovi primeri
pokazuju da je akcenat u novolatinskim jezicima mahom zadrao svoje prvobitno
mesto odreeno kvantitetom pretposlednjeg sloga u latinskom izvoru.
Ovi lingvistiki detalji navedeni su ovde da bi se uoila sloena evolucija
novolatinskih, romanskih jezika, evolucija u kojoj uestvuje ne samo ista
vulgarna latintina kao jedina i izolovana baza, ve u njoj uestvuju s jedne
strane i razliiti etnolingvistiki supstrati, a s druge i knjievni latinitet, i to esto
onaj poznoantiki i srednjovekovni u kome se, kako smo videli meaju vulgarizmi,
grecizmi i varvarizmi svake vrste sa klasinom tradicijom. Tako se u
novolatinskim jezicima javljaju pored uenih repristinacija i vulgarnolatinskih
inovacija relikti stare latintine, koje je veinom odravala kola i klasicizam.
Zlatna latintina Kikeronova i Augustova vremena doekala je u pojedinim
crtama i doseljavanje junoslovenskih plemena koja se ve potkraj 4. veka
primiu dunavskom limesu Rimskog carstva i docnije zauzimaju na Balkanu
velikim delom oblasti gde je u to vreme preovladavao latinski slubeni i gradski
jezik. Stoga je i razumljivo to se ba na Balkanu odrao npr. pomenuti knjievni
oblik lactuca od kojega nastaje na fitonim loika, nasuprot vulgarnom lattuca.
Slovenska plemena zatiu na balkanskim delovima nekadanje Rimske imperije
dobro ouvane ostatke antike kulture koja je upravo u to doba proivljavala neku
vrstu obnove (Justinijan na Istoku, Teoderik na Zapadu). Saobraaj je bio
uspostavljen u tolikoj meri da su episkopi iz Galije mogli komotno putovati na
crkvene sabore u zapadni Anadol, u vizantinsku dravu koja je sve do Iraklija i u
Novom Rimu negovala latinski jezik. Priskijanova opsena latinska gramatika,
neto starija od Justinijanova kodeksa, pisana je za carigradske studente, kojima
je ovaj ueni gramatiar predavao latinski oko 500. godine i postala je
najitanijom kolskom knjigom kroz ceo srednji vek na latinskom Zapadu. Na
grko-latinskom Balkanu naseljeni slovenski zemljoradnici postaju i stratioti koji
produuju ivot Istonom rimskom carstvu gotovo za celi milenij. Ima dosta
razloga da se prihvati i miljenje po kome su oblici ekonomskog ivota i pored
seoba slovenskih i germanskih plemena odrali u svome razvoju izvestan
kontinuitet za celo vreme od Julija Kajsara do Karla Velikog, zapravo do vremena
karolinkog renesansa. Sloveni su u neku ruku postali veza izmeu grkog i
latinskog dela antike kulture, iako se vei deo slovenskih plemena smestio
severno i zapadno od linije koja rastavlja grku sferu od latinske. U govore
balkanskih Slovena primljene su neke latinske tuice u neizmenjenom klasinom
izgovoru, a pogotovu imena zateenih gradova. Tako se i moglo dogoditi da se
osim carske palate u Splitu i amfiteatra u Puli, sauvao u Trogiru glavni rukopis
Petronijeva romana, a da i ne govorimo o nebrojenim tragovima materijalne
kulture koji svakodnevno izbijaju na povrinu zahvaljujui radu arheologa. Tako
vidimo da su i na Balkanu, a ne samo na Zapadu, provincijalni latiniteti i rimska
kultura ostavili i te kako brojne i duboke tragove i da su ba tu u slovenskim
oblastima, odrali due vezu i sa grkom tradicijom.
Vidimo, dakle, da se u korak sa drobljenjem Rimske imperije i osamostaljivanjem
pojedinih oblasti onog dela Rimskog carstva u kome se govorilo preteno latinski,

sve jae ispoljavala razlika izmeu provincijalnih latiniteta i da se ti latiniteti u

mnogim oblastima postepeno pretvaraju u samostalne novolatinske, odnosno
romanske jezike (italijanski, francuski, rumunjski itd.). Ipak ovo ne znai da je
uticaj knjievnog latiniteta na pragu srednjega veka potpuno potisnut i da je taj
latinitet naprosto zamenjen vulgarnim latinitetom i ivim narodnim jezikom. Moe
se ak rei da je u jednome sudbina pisanog latinskog jezika i u potonjim
stoleima slina antikoj i dalje je to vetaki jezik knjievnosti, jer se vulgarni
latinitet brzo razvija u posebne romanske jezike, dok se crkva, kola i obrazovani
svet i dalje slue latinskim jezikom u knjievnosti i slubenim poslovima. I ba ta
injenica da srednjovekovni latinitet, koji je proizaao iz poznoantikog, nije
srednjovekovnim piscima mogao biti maternji jezik, razlog je to se znanje tog
jezika neprestano crplo iz gramatikih spisa Donata, Priskijana i njihovih
nastavljaa, pa i iz samih dela antikih knjievnika. U evoluciji toga poantikog
latiniteta jasno se odvajaju dve etape. Prva, do preporoda, nastavlja uglavnom
tradiciju poznoantikog hrianskog latiniteta i veoma se slobodno slui jezikom u
kome i dalje stvara terminologiju za nove pojave i pojmove. Karakteristino je da
se ipak prilino rano odustaje od preuzimanja rei iz nacionalnog, govornog
jezika. Ali ako se takve rei i izbegavaju, starim se latinskim reima lako daju
nove semantike sadrine. Tako comes znai grof, ductrix vojvotkinja, inclusa
monahinja. Stvaraju se nove izvedenice i sloenice: signatio znak krsta,
compater krsni kum. Velike su slobode i u gramatikom, naroito sintaktikom
pogledu, pa razliito obrazovanje i razliito razvijen jeziki oseaj daju i veoma
raznolike i individualne knjievne izraze. Ali ba takvo prilino haotino stanje
uslovilo je stalno vraanje antikim uzorima. Klasicistiki princip imitacije jaa sa
razvojem srednjovekovnog obrazovanja, posle mranih vekova gotovo potpunog
potiskivanja i varvarizacije antikog naslea. Kada u doba preporoda obrazovanje
nae najzad i nauan put do klasine gramatike i antike stilistike i kada
pomenuti klasicistiki princip pobedi u purizmu i kikeronijanizmu renesansnih
humanista, nastupa drugi period u istoriji poantikog latiniteta. Oivljava se
virtuozno i prema strogim principima antiki klasini latinitet pa nastaje onaj jezik
koji se pokazao kao izvanredno orue vie u kulturi i nauci, nego u umetnosti
modernoga sveta sve do novog tehnikog doba. To doba sa svojim sveim
pojmovima za koje u antikim uzorima humanistikog latiniteta nije bilo
odgovarajuih oznaka pokazalo je nedostatke neelastine klasicistike imitacije
humanistikog tipa i prednosti srednjovekovnog liberalizma. Ipak ne treba
zaboraviti da nisu samo filosofi kao Spinoza (16321677) ili Lajbnic (1646
1716) pisali preteno na latinskom jeziku, ve da su se latinskim jezikom u
egzaktnim naukama sa istim uspehom sluili Njutn (16431727), Ruer Bokovi
(17111787) i Gaus (17771855).