Sedam naina na koje moete proitati

23 stvari koje vam ne govore o kapitalizmu

Prvi nain. Ako niste sigurni ak ni u to ta je kapitalizam, proitajte:
Stvari br 1, 2, 5, 8, 13, 16, 19, 20 i 22.
Drugi nain. Ako mislite da politika nije nita drugo do gubljenje
vremena, proitajte:
Stvari br.l, 5, 7,12, 16, 18, 19, 21 i 23.
Trei nain. Ako se ve odavno pitate zbog ega u vaem ivotu stvari
ne kreu nabolje uprkos tome to vam se prihodi neprestano poveavaju i
to se tehnologija nezadrivo razvija, proitajte:
Stvari br. 2, 4, 6, 8, 9, 10, 17, 18 i 22.
etvrti nain. Ako mislite da su neki ljudi bogatiji od drugih zato to su
sposobniji, obrazovaniji i imaju izraeniji preduzetniki duh, proitajte:
Stvari br. 3, 10, 13, 14, 15,16, 17, 20 i 21.
Peti nain. Ako elite da znate zbog ega su siromane zemlje
siromane i kako mogu da postanu bogatije, proitajte:
Stvari br. 3, 6, 7, 8, 9, 10,11,12,15,17 i 23.
esti nain. Ako mislite da je svet nepravedan, ali da se s tim u vezi
nita ne moe uraditi, proitajte:
Stvari br. 1, 2, 3, 4, 5,11,13, 14,15, 20 i 21.
Sedmi nain. Proitajte celu stvar ponuenim redosledom...

Uvod
Globalna privreda je u ruevinama. Tano je da su fiskalni i monetarni
stimulansi dosad nevienih razmera spreili da se finansijsko propadanje iz
2008. godine pretvori u potpuni krah globalne privrede, ali je globalni krah iz
2008. i potonjih godina, u istorijskim razmerama, predstavljao drugu po obimu
ekonomsku krizu za koju ovek zna; najvea dosadanja ekonomska kriza bila je
Velika depresija. U trenutku kada ovo piem (mart 2010), uprkos tome to ima
nekih koji ak proglaavaju kraj recesije, niko ne moe sa sigurnou rei da je
odrivi oporavak izvestan. Bez finansijskih reformi, labava monetarna i fiskalna
politika dovele su do pojave novih finansijskih mehurova, a realna privreda je
gladna novca. Ako bi se dogodilo da ti mehurovi prsnu, globalna privreda bi
mogla da padne u novu recesiju i tada bismo govorili o recesiji dvostrukog dna.
ak i ako sadanja faza oporavka potraje, sigurno je da e se posledice krize
godinama oseati. Moda e proi i nekoliko godina pre nego to korporativni
sektor i sektor domainstva budu mogli da stvarno poprave svoje stanje.
Ogromni budetski deficiti koje je kriza donela primoravae vlade da znatno
smanje i javna ulaganja i socijalna davanja, to e negativno uticati na privredni
rast, siromatvo i ukupnu socijalnu stabilnost - sva je prilika da e se te
posledice decenij ama oseati. Moe se dogoditi da neki od onih koji su tokom
krize izgubili posao i kue nikada ne uspeju da se vrate u sredinji ekonomski
tok. To su zastraujue perspektive.
Cela ta katastrofa zapravo je plod ideologije slobodnog trita koja od
osamdesetih godina 20. veka vlada svetom. Kazali su nam i neprestano nam
govore da e trita, ako se ostave na miru, uroditi najefikasnijim i
najpravinijim plodom. Efikasnost je, kau, sigurna zato to ovek najbolje zna
kako da iskoristi resurse kojima upravlja, a pravinost mora biti rezultat toga to
konkurentni procesi na tritu obezbeuju da svako dobije primereno vlastitoj
produktivnosti. Govorili su i govore nam da treba obezbediti maksimalnu
slobodu za poslovanje. Budui da su najblia tritu, preduzea sama znaju ta je
najbolje za njih. Ako ih pustimo da rade ta ele, stvaranje bogatstva e biti do
maksimuma uveano, a to e biti korisno i za ostatak drutva. Reeno nam je da
vlada moe samo da smanji efikasnost preduzea ako bude intervenisala na
tritu. Kada vlade interveniu, to se esto ini da bi se smanjilo stvaranje
bogatstva, iz pogreno postavljenih razloga egalitarizma. ak i ako nije tako,
vlade ne mogu poboljati funkcionisanje trita jer ne raspolau potrebnim

informacijama niti su podstaknute na to da donose ispravne poslovne odluke.

Ukratko reeno, govorili su nam da tritu treba da poklonimo sve svoje
poverenje i da se postaramo da mu se sklonimo s puta.
Na temelju tog saveta, veina zemalja je tokom protekle tri decenije
sprovodila politiku slobodnog trita - privatizaciju dravnih industrijskih i
finansijskih preduzea, deregulaciju finansija i industrije, liberalizaciju
meunarodne trgovine i ulaganja i smanjenje poreza na dohodak i socijalna
davanja. Takva politika moe, kako su tvrdili njeni zagovornici, privremeno da
izazove izvesne probleme, kao to je rastua nejednakost, ali e na kraju svima
zahvaljujui njoj biti bolje jer e njen rezultat biti dinaminije i bogatije drutvo.
Koriena je metafora plime koja, kako su govorili, sva plovila die na vii nivo.
Rezultat je, meutim, suprotan onome to se obeavalo. Zaboravite za
trenutak finansijsko otapanje, iji e oiljci ostaviti svet izrovarenim barem za
narednih nekoliko decenija. Pre toga, makar da je to veini ljudi i nepoznato,
politika slobodnog trita dovela je do sporijeg rasta, rastue nejednakosti i
pojaane nestabilnosti u veini zemalja. U mnogim bogatim zemljama ti problemi
su prikrivani velikom kreditnom ekspanzijom; injenica da su u Americi plate
stagnirale, a broj radnih sati se neprestano poveavao od sedamdesetih godina
prolog veka otud je bila zamagljena (to se pokazalo veoma zgodnim) naglim
rastom, pravim bumom, kreditno finansirane potronje. Ako su problemi bili
dovoljno veliki u bogatim zemljama, u zemljama u razvoju su bili znatno tei.
ivotni standard u podsaharskoj Africi stagnira poslednje tri decenije, dok je u
Latinskoj Americi rast po stanovniku u istom tom periodu pao za dve treine.
Tano je da je u nekim zemljama u razvoju u istom periodu zabeleen brz
ekonomski rast (mada je bio propraen podjednako brzim uveanjem
nejednakosti) - te zemlje su Kina i Indija - ali su upravo to zemlje koje su
pribegle samo deliminoj liberalizaciji, odbijajui da uvedu politiku slobodnog
trita u punom zamahu.
Prema tome, ono to su nam govorili zagovornici slobodnog trita odnosno, kako ih najee nazivaju, neoliberalni ekonomisti - u najboljem
sluaju bilo je samo delimino tano, a u najgorem sluaju bilo je potpuno
pogreno. Kao to u pokazati u ovoj knjizi, istine koje su nam nudili ideolozi
slobodnog trita zasnovane su na pretpostavkama proisteklim iz lenjosti duha i
na skuenim vizijama, ako ne i na svesnim obmanama. Moj cilj u ovoj knjizi jeste
da iznesem neke osnovne istine o kapitalizmu, one koje zagovornici slobodnog
trita najradije preute.

Ova knjiga nije antikapitalistiki manifest. Ako kritikujete ideologiju

slobodnog trita, to ne znai da ste nuno protiv kapitalizma. Uprkos svim
svojim problemima i ogranienjima, kapitalizam je, u to sam uveren, i dalje
najbolji ekonomski sistem koji je oveanstvo otkrilo. Moje kritike su usmerene
na odreenu verziju kapitalizma koja u poslednje tri decenije dominira svetom,
na kapitalizam slobodnog trita. To nije jedini nain za upravljanje
kapitalizmom i svakako nije najbolji nain, o emu svedoe rezultati iz tih
poslednjih trideset godina. Ova knjiga pokazuje da postoje naini na koje bi
kapitalizam mogao, i morao, da postane bolji.
Uprkos tome to nam je kriza iz 2008. pruila sve razloge da se ozbiljno
zamislimo nad nainom na koji se upravlja naim privredama, veina nas ne
razmilja o tim pitanjima zato to mislimo da su to pitanja kojima treba da se
bave samo strunjaci. Strunjaci zaista treba time da se bave - na jednom nivou.
Za precizne odgovore potrebno je poznavanje mnogih tehnikih pitanja, od kojih
su neka toliko komplikovana da se i sami strunjaci ne slau kada raspravljaju o
njima. Stoga je potpuno prirodno da veina nas jednostavno nema dovoljno
vremena niti je u dovoljnoj meri obuena da moe da proui sve tehnike detalje
pre no to izreknemo vlastiti sud o efikasnosti programa TARP (Program
spaavanja problematine imovine), o potrebni za postojanjem G20, o
smislenosti nacionalizacije banaka ili o odgovarajuim nivoima plata za
menadere. A kada treba da razmiljamo o takvim stvarima kao to su siromatvo
u Africi, funkcionisanje Svetske trgovinske organizacije ili pravila o
adekvatnosti bankarske rezerve koja je postavila Banka za meunarodna
poravnanja, (BIS) veina nas je jednostavno izgubljena.
Meutim, nije neophodno da shvatimo sve tehnike podrobnosti kako bismo
mogli razumeti ta se zbiva u svetu i kako bismo se ponaali kao ekonomski
aktivni graani, kao to ja to volim da kaem, to znai graani koji zahtevaju
da oni koji se nalaze na poloajima vlasti donose ispravne odluke. Na kraju
krajeva, mi izriemo sudove o tolikim drugim pitanjima, iako ni tu ne poznajemo
veinu tehnikih detalja. Ne moramo biti struni epidemiolozi da bismo znali da
u prehrambenim kombinatima moraju biti potovani higijenski standardi, kao i u
mesnicama i restoranima. Izmeu izricanja takvih sudova i izricanja sudova o
ekonomiji nema sutinske razlike: ako poznajete osnovna naela i elementarne
injenice, moete donositi vrste sudove ak i ako ne poznajete sve tehnike
detalje. Jedina pretpostavka za takav sud jeste da budete voljni da skinete one
ruiaste naoare koje vas neoliberalni ideolozi podstiu da svakodnevno nosite.

To su naoare kroz koje vam se ini da je itav svet jednostavan i lep. Ako ih
skinete, suoiete se sa jasnom i bljetavo otrom svetlou zbilje.
Kada budete stvarno znali da slobodno trite zapravo i ne postoji, nee vie
moi da vas prevare oni koji osuuju propise i sve vrste regulative tvrdei da je
to neto to sputava trite i ini ga neslobodnim (vidi Stvar 1). Kada
saznate da velike i aktivne vlade mogu da podstaknu, a ne da ugue ekonomski
dinamizam, onda ete videti da nema osnova za iroko rasprostranjeno
nepoverenje u vlade (vidi stvari 12 i 21). Ako znate da ne ivimo u
postindustrijskoj ekonomiji znanja, onda ete se upitati da li je uistinu mudro
prenebregavati, ili ak preutno odobravati, industrijski pad bilo koje zemlje,
onako kako su to neke vlade inile (vidi Stvari 9 i 17). Kada shvatite da
ekonomska politika zasnovana na poreskim olakicama za bogate ne funkcionie,
onda ete spoznati ta su tano sva ta kresanja poreza najbogatijih kategorija
stanovnitva - jednostavna preraspodela bogatstva navie, a ne nain koji e nas
sve uiniti bogatijima, kako nas dugo ubeuju (vidi Stvari 13 i 20).
To to se dogodilo svetskoj privredi nije nimalo sluajno, niti je to rezultat
neminovnih i neumoljivih tokova istorije. Nije re ni o kakvom gvozdenom
zakonu trita po kome su plate morale da stagniraju, a broj radnih sati da se
poveava za veinu Amerikanaca, dok u isto vreme najvii menaderi i bankari
drastino poveavaju svoje prihode (vidi Stvari 10 i 14). Nismo mi zbog
nezaustavljivog napretka tehnologije, komunikacija i saobraaja izloeni dejstvu
rastuih sila meunarodne konkurencije, pa zato moramo da brinemo za sigurnost
posla (vidi Stvari 4 i 6). Nije bilo neminovno da se u poslednje tri decenije
finansijski sektor do te mere odvoji od realne privrede da to dovede do ove
ekonomske katastrofe u kojoj se danas nalazimo (vidi Stvari 18 i 22). Nisu
siromane zemlje siromane samo zbog nekih nepromenljivih strukturnih inilaca,
kao to su tropska klima, nesrean geografski poloaj ili rava kultura (vidi
Stvari 7 i 11).
Ljudske odluke, posebno odluke onih koji su ovlaeni da utvruju pravila,
ine da se stvari odvijaju na nain na koji se odvijaju; to u pokuati da
objasnim. Iako nijedan subjekt odluivanja u dananjem svetu ne moe biti
siguran da e njegove akcije uvek dovesti do eljenih rezultata, odluke koje on
donosi nisu ni u kom smislu neminovne. Mi ne ivimo u najboljem od svih
moguih svetova. Da su donoene drugaije odluke, svet bi danas bio drugaiji.
S obzirom na to, moramo se pitati da li su odluke koje donose bogati i moni
zasnovane na trezvenom razmiljanju i vrstim dokazima. Tek kada to uinimo,

moi emo da traimo ispravne korake od korporacija, vlada i meunarodnih

organizacija. Bez ekonomski aktivnog graanstva uvek emo biti rtve onih koji
imaju veu mogunost i sposobnost da donose odluke, i govore nam da se stvari
dogaaju zbog toga to moraju da se dogode pa stoga nema nieg to bismo mi
mogli da uradimo da to promenimo, koliko god da su te stvari koje se dogaaju
ponekad neprijatne i koliko god da deluju nepravino.
Namera ove knjige je da omogui itaocu da shvati kako kapitalizam stvarno
funkcionie i kako moe da funkcionie bolje. Ovo, meutim, nije ekonomija za
poetnike.
Pokuau da ova knjiga bude u isti mah i znatno manje i znatno vie od toga.
Ona je znatno manje od ekonomije za poetnike zato to ne ulazim u mnotvo
tehnikih detalja koje moraju da vam objanjavaju ak i ekonomski bukvari.
Meutim, to to prenebregavam tehnike detalje nije prouzrokovano time to
verujem da oni prevazilaze sposobnosti mojih italaca. Znam da 95 procenata
ekonomije ine zdravorazumske stvari koje se neko trudi da napravi
komplikovanima, pa ak i da preostalih pet procenata moe da se objasni
jednostavnim reima, barem u osnovi, ako ve ne govorimo o svim tehnikim
detaljima. Re je jednostavno o tome da verujem kako se ekonomska naela na
najbolji nain mogu nauiti tako to e se pomou njih itaocima objasniti oni
problemi koji ih ponajvie interesuju. Zato tehnike detalje uvodim tek onda kada
postaju zaista bitni, a ne trudim se da to radim sistematski, kao u kakvom
priruniku.
Meutim, iako je potpuno dostupna itaocima koji su laici u ekonomskoj
oblasti, ova knjiga je istovremeno i znatno vie od ekonomije za poetnike. Ona
stvarno ide znatno dublje u sutinu nego to to danas ini mnotvo naprednih
ekonomskih knjiga, u tom smislu to dovodi u pitanje mnoge ekonomske teorije i
empirijske injenice koje se u tim knjigama uzimaju kao datost, zdravo za gotovo.
Iako na prvi pogled moe delovati kao preteak zadatak kada se od itaoca koji
nije ekonomski strunjak trai da dovodi u pitanje teorije koje zagovaraju
strunjaci i da sumnja u empirijske injenice koje prihvata veina
profesionalaca u toj oblasti, videete da je to, u sutini, mnogo jednostavnije
nego to se ini, im prestanete da pretpostavljate da mora biti da je ispravno
ono u ta veruje veina ekonomskih strunjaka.
Za najvei broj pitanja koja razmatram u ovoj knjizi ne postoje jednostavni
odgovori. Zaista, u mnogim sluajevima, moje osnovno polazite i glasi da
jednostavnih odgovora nema, ma koliko da se zagovornici teorije slobodnog

trita trude da vas u to ubede. Ipak, ako se stvarno ne suoimo sa svim tim
pitanjima, neemo shvatiti kako svet zaista funkcionie. A ako ne shvatimo kako
svet zaista funkcionie, onda neemo biti kadri da branimo vlastite interese, da i
ne govorimo o tome da kao ekonomski aktivni graani doprinesemo optem
dobru.

Stvar br. 1
- Slobodno trite ne postoji ta vam kau?
Trita treba da budu slobodna. Kada se vlada umea kako bi diktirala ta
uesnici na tritu mogu, a ta ne mogu da urade, resursi ne mogu da teku
najefikasnijim tokom. Ako ljudi ne mogu da rade ono to je za njih najunosnije,
oni gube podsticaj da ulau i da inoviraju svoju imovinu. Tako, ako vlada
ogranii visinu stanarina, stanodavci vie nemaju podsticaj da valjano odravaju
svoju imovinu ili da grade novu. Isto tako, ako vlada ogranii finansijske
proizvode koji mogu biti prodati, dve ugovorne strane koje bi, inae, obe mogle
imati koristi od inovativnih transakcija koje zadovoljavaju njihove idiosinkratske
potrebe, vie ne mogu da uberu sone plodove slobodno zakljuenog ugovora.
Ljudima mora biti ostavljena sloboda izbora, kako glasi naslov uvene knjige
vizionara slobodnog trita Miltona Fridmana.
A ta vam ne kau?
Slobodno trite ne postoji. Svako trite ima izvesna pravila i granice koje
suavaju slobodu izbora. Trite izgleda slobodno samo zato to bezuslovno
prihvatamo njegova imanentna ogranienja, ona koja ne uspevamo da vidimo. Ne
moe se objektivno definisati koliko je slobodno jedno trite. To je politika
definicija. Ekonomisti slobodnog trita obino tvrde da oni pokuavaju da
odbrane trite od politiki motivisanog meanja, ali ta tvrdnja nije istinita.
Vlada je uvek umeana, a ti zagovornici slobodnog trita podjednako su
politiki motivisani koliko i svako drugi. Prvi korak ka razumevanju kapitalizma
uiniemo kada budemo prevazili mit po kome postoji neto to se objektivno
definie kao slobodno trite.

Rad treba da bude slobodan

U britanskom Parlamentu je 1819. godine predloen nov zakon kojim je
trebalo da se uredi rad dece; bio je to Zakon o ureenju rada u fabrikama
pamuka. Prema savremenim standardima, predloeni propisi su bili izuzetno
blagi. Zakonom je trebalo da bude zabranjeno zapoljavanje sasvim male dece one mlae od devet godina. Starija deca (izmeu deset i esnaest godina) i dalje
bi imala pravo da rade, ali bi im radno vreme bilo ogranieno na 12 sati dnevno
(da, zaista su bili blagi prema tim klincima). Nova pravila trebalo je da vae
samo za fabrike pamuka, poto je shvaeno da je rad u tim fabrikama izuzetno
opasan po zdravlje radnika.
Predlog je izazvao estoku raspravu i neslaganje. Protivnici predloga zakona
tvrdili su da se njime podriva sveta sloboda ugovaranja i da se na taj nain
ugroava sam osnov slobodnog trita. Neki lanovi Doma lordova su,
raspravljajui o predloenom zakonu, iznosili kritike zasnovane na pretpostavci
da rad mora da bude slobodan. Njihov argument je iao otprilike ovako: deca
ele da rade (i potreban im je posao), a vlasnici fabrike ele da ih zaposle: gde
je tu onda problem?
Danas ak ni najistrajniji zagovornici slobodnog trita u Velikoj Britaniji i
drugim bogatim zemljama nee ni pomisliti da vrate decu za fabrike maine u
sklopu paketa liberalizacije trita za kojim tako silno ude. Meutim, sve negde
do kraja 19. ili poetka 20. veka, kada su u Evropi i Severnoj Americi uvedeni
prvi propisi o detinjem radu, mnogi ugledni ljudi su smatrali da je regulisanje
dejeg rada protivno naelima slobodnog trita.
Prema tome, ako tako gledamo na stvari, jasno je da je sloboda trita, ba
kao i lepota, uvek u oku posmatraa i samo od njega zavisi. Ako verujete da je
pravo dece da ne moraju da rade vanije od prava vlasnika fabrike da mogu da
zaposle koga god smatraju najisplativijim radnikom, onda na zabranu detinjeg
rada neete gledati kao na krenje slobode trita rada. Ako verujete u suprotno,
onda ete pred sobom videti neslobodno trite, sputano pogrenom i
nepotrebnom vladinom regulativom.
Ne moramo da se vratimo dva stolea unazad da bismo videli da su propisi
koje danas uzimamo kao datost (i prihvatamo ih kao ambijentalnu buku ili
pozadinski um slobodnog trita) bili ozbiljno osporeni kao faktori
podrivanja slobodnog trita, kada su prvi put uvedeni. Kada su pre nekoliko
decenija uvedeni propisi o zatiti ivotne sredine (tj. ogranienja na emitovanje

izduvnih gasova iz automobila ili fabrika), mnogi su im se suprotstavljali tvrdei

da se time teko naruava naa sloboda izbora. Protivnici tih pravila su
postavljali pitanje: ako ljudi ve ele da voze automobile koji emituju vie
izduvnih gasova ili ako fabrike smatraju da su metodi koje one koriste u
proizvodnji profitabilniji, makar nanosili veu tetu ivotnoj sredini, zato bi ih
vlast spreavala u takvom izboru? Danas je, meutim, veina ljudi spremna da
prihvati te propise kao prirodne. Veruju da treba ograniiti one nae postupke
koji mogu naneti tetu drugima, makar i bez nae namere (upravo je to sluaj sa
zagaenjem). Ljudi takoe shvataju da je razumno paljivo koristiti energetske
resurse, budui da su mnogi meu njima neobnovljivi. Ljudi mogu verovati i da
ima smisla nastojanje da se smanji ovekov uticaj na klimatske promene.
Ako razni ljudi posmatrajui jedno isto trite smatraju da ono ima razliite
stepene slobode, onda zaista ne postoji objektivan nain da se definie koliko je
slobodno to trite. Drugaije reeno, slobodno trite je samo iluzija. Ako neka
trita deluju slobodno, to je samo zato to mi tako bez ostatka prihvatamo
propise koji ta trita podupiru, da sami ti propisi postaju nevidljivi.

Klavirske ice i majstori kung-fua

Kao i mnogi drugi, i ja sam kao dete bio fasciniran svim onim majstorima
kung-fua iz hongkonkih filmova koji su nadvladavali Zemljinu teu. I ja sam,
pretpostavljam, kao i mnogi drugi klinci, bio gorko razoaran kada sam saznao
da ti majstori kung-fua u stvari vise na klavirskim icama.
Slobodno trite pomalo lii na to. Tako bez ostatka prihvatamo legitimnost
odreenih propisa da ih uopte vie ne vidimo. Ako paljivije analiziramo stvari,
otkriemo da se trita sasvim oslanjaju na propise - i to na mnogo propisa.
Za poetak, postoji irok dijapazon ogranienja kada je re o tome ime se
moe trgovati; ne govorim ovde samo o zabranama oiglednih stvari, kao to
su narkotici ili ljudski organi. Glasovi biraa, radna mesta u vladinim
ustanovama, pravosudne odluke - niim od toga se ne moe trgovati, barem ne
otvoreno, u savremenim privredama, iako je u prolosti u veini zemalja sve
pobrojano bilo predmet trgovine. Obino se ne mogu prodavati mesta na
univerzitetu, iako se u nekim zemljama to ini - bilo tako to se (ilegalno) plaaju
oni koji biraju budue studente, bilo tako to se (legalno) daju donacije
univerzitetu. U mnogim zemljama zabranjeno je trgovanje vatrenim orujem ili
alkoholom. Za promet lekova mora postojati izriita dozvola drave, a nju nije
moguno dobiti pre no to se pribavi dokaz o bezbednosti tih lekova. Svi ti
propisi su potencijalno kontroverzni - ba kao to je pre jednog i po veka bila
kontroverzna zabrana prodaje ljudi (trgovina robljem).
Postoje ogranienja i kada je re o tome ko moe uestvovati na tritima.
Propisi o dejem radu sada zabranjuju ulazak dece na trite rada. Potrebne su
dozvole za rad kada je re o profesijama koje bitno utiu na ljudski ivot, kao to
su lekarska ili pravnika profesija (te dozvole za rad ponekad izdaju strukovna
udruenja, a ne vlade). U mnogim zemljama dozvoljeno je samo preduzeima
koja raspolau odreenom koliinom kapitala da osnuju banke; bez tog kapitala
nije moguno osnovati banku. ak i berze, iako je globalna recesija 2008. bila
izazvana upravo nedovoljnom ureenou njihovog poslovanja - imaju odreene
propise kojima je utvreno ko moe trgovati. Ne moete se tek tako pojaviti na
Njujorkoj berzi s punom vreom akcija i prodati ih po svom nahoenju.
Kompanije moraju ispuniti zahteve za izlazak na berzu, moraju tokom odreenog
broja godina zadovoljavati stroge revizorske standarde da bi tek potom mogle da
ponude - svoje akcije na berzi. Trgovina akcijama doputena je samo ovlaenim
brokerima i dilerima.

Tano su precizirani i uslovi trgovine. Kada sam se doselio u Veliku

Britaniju sredinom osamdesetih godina, jedna od stvari koja me je iznenadila
bilo je to to je bilo moguno zatraiti povraaj celokupnog iznosa novca za
proizvode koji vam se ne dopadnu, ak i ako sam proizvod koji ste kupili i sada
ga vraate nije bio neispravan. U to vreme u Koreji to jednostavno niste mogli da
uradite, sem u najekskluzivnijim robnim kuama. U Britaniji se, meutim,
smatralo da je pravo potroaa da promeni miljenje vanije od prava prodavca
da izbegne trokove koje podrazumeva povraaj neeljenih (a ipak
funkcionalnih) proizvoda proizvoau.
Postoje i mnoga druga pravila kojima se ureuju razliiti aspekti procesa
razmene: dostupnost proizvoda, odgovornost za kvalitet proizvoda, greke
prilikom isporuke, prekoraenje rokova otplate kredita itd. U mnogim zemljama,
postoje i dozvole koje se moraju pribaviti da bi se mogla otvoriti prodavnica i
zapoeti prodaja - kao to su, na primer, ogranienja uline prodaje ili
urbanistiki planovi kojima se zabranjuju komercijalne aktivnosti u stambenim
etvrtima.
Postoje i propisi o cenama. Ne govorim ovde samo o onim krajnje uoljivim
pojavama kao to je kontrola stanarina ili minimalna zajamena zarada, koju
ekonomisti, zagovornici slobodnog trita, tako strasno mrze.
Zarade u bogatim zemljama ponajvie su definisane kontrolom imigracije,
ona je bitnija od svih ostalih faktora, ukljuujui propise o minimalnoj zaradi.
Kako se utvruje imigracioni maksimum? To ne ini slobodno trite rada koje
bi, kad bi se prepustilo samo sebi, na kraju zamenilo 80-90 posto radnika iz
redova autohtonog stanovnitva jeftinijim i esto produktivnijim imigrantima.
Politika najvie utie na reenje pitanja imigracije. Prema tome, ako jo imate
izvesnih sumnji u pogledu velike uloge koju vlada ima na slobodnom tritu,
onda zastanite na trenutak i razmislite o tome da su sve nae plate, u osnovi,
politiki determinisane (vidi Stvar br 3).
Posle finansijske krize koja je izbila 2008. godine cene kredita (ako uopte
moete da dobijete kredit ili ako imate kredit s promenljivom kamatnom stopom)
u mnogim zemljama su postale znatno nie, zahvaljujui neprestanom obaranju
kamatnih stopa. Da li je to bilo zato to ljudi odjednom vie nisu eleli kredite,
pa je bankama bilo potrebno da snize sopstvene cene, ne bi li unele malo
dinamike ? Ne, sve je to bio rezultat politike odluke da se podstakne tranja
tako to e se sniziti kamatne stope. ak i u normalnim vremenima, kamatne stope
u veini zemalja utvruje centralna banka, to znai da se tu ozbiljno vodi rauna

o politikim razlozima. Drugaije reeno, i kamatne stope odreuje politika.

A ako zarade i kamatne stope (u znatnoj meri) odreuje politika, onda su i
sve ostale cene politiki odreene budui da upravo zarade i kamatne stope bitno
utiu na sve ostale cene.

Da li je slobodna trgovina pravina?

Propis uoavamo onda kada ne podravamo moralne vrednosti na kojima on
poiva. Ogranienje slobodne trgovine kome je u 19. veku pribegavala amerika
savezna vlada estoko je ogorilo robovlasnike, koji u isto vreme nisu, meutim,
smatrali da ima ieg loeg u tome to trguju drugim ljudima na slobodnom tritu.
Oni koji su verovali u to da i ljudi mogu biti neije vlasnitvo, smatrali su da
zabrana trgovine robljem zasluuje estoke kritike na isti nain na koji zasluuje
kritike ogranienje trgovine industrijskim proizvodima. Korejski trgovci bi
osamdesetih godina prolog veka verovatno smatrali da je zahtev za
bezuslovni povraaj robe nepravian propis koji je vlada uvela ograniavajui
njime slobodu trita.
Taj sukob vrednosti je i u osnovi savremene debate o sudaru izmeu
slobodne trgovine s jedne i pravine trgovine s druge strane. Mnogi Amerikanci
veruju da se Kina bavi meunarodnom trgovinom koja je moda slobodna, ali
nije pravina. Po njihovom miljenju, time to radnicima isplauje neprihvadjivo
niske zarade i primorava ih da rade u neljudskim uslovima, Kina se uputa u
nelojalnu konkurenciju. Kinezi, s druge strane, mogu da odgovore da je
neprihvatljivo to to bogate zemlje, mada se na reima zalau za slobodnu
trgovinu, pokuavaju da postave vetake prepreke kineskom izvozu time to
nastoje da ogranie uvoz proizvoda napravljenih u radionicama u kojima vladaju
nehumani radni uslovi. Oni smatraju da je nepravino to to ih onemoguavaju da
iskoriste jedini resurs koji imaju u izobilju - jeftinu radnu snagu.
Razume se, tu je tekoa u tome to nema objektivnog naina da se definiu
neprihvatljivo niske zarade ili nehumani radni uslovi. S obzirom na
drastine razlike, pravi jaz koji u svetu postoji izmeu razliitih nivoa
ekonomskog razvoja, odnosno razliitih ivotnih standarda, potpuno je prirodno
da ono to u Sjedinjenim Amerikim Dravama predstavlja zaradu od koje se
gladuje u Kini predstavlja pristojnu zaradu (prosena zarada u Kini iznosi 10
procenata prosene zarade u SAD) i pravo bogatstvo u Indiji (gde prosena
zarada iznosi dva procenta prosene amerike zarade). Zaista, veina
Amerikanaca koji su i srcem i duom za slobodno trite ne bi kupila veinu
stvari koje su proizveli njihovi dedovi, jer su ti dedovi provodili izuzetno veliki
broj radnih sati u nehumanim uslovima. Sve do poetka 20. veka, prosena radna
nedelja u SAD iznosila je oko 60 sati. U to vreme (preciznije reeno, 1905.
godine) Vrhovni sud SAD je proglasio neustavnim zakon drave Njujork kojim
se radno vreme pekara ograniava na 10 sati, uz obrazloenje da se time pekar

liava slobode da radi koliko god eli.

Iz ove perspektive, debata o slobodnoj trgovini sutinski se svodi na
moralne vrednosti i politike odluke, a ne na ekonomiju u njenom uobiajenom
znaenju. Iako tu jeste re o jednom ekonomskom pitanju, to ipak nije neto o
emu su ekonomisti najkvalifikovaniji da presuuju.
Sve to ne znai da treba da zauzmemo relativistiki stav i da ne
podvrgavamo nikoga kritici jer sve, eto, nekako prolazi. Mi moemo imati
odreeno miljenje (ja svakako imam svoje miljenje) o prihvatljivosti ili
neprihvatljivosti preovlaujuih uslova i standarda rada u Kini (ili bilo kojoj
drugoj zemlji, kad je ve re o tome) i moemo pokuati da neto na tu temu
uradimo, a da pritom ne moramo smatrati da oni koji imaju razliito miljenje od
naeg gree u nekom apsolutnom smislu. Iako Kina ne moe da priuti sebi
amerike plate ili vedske radne uslove, ona sigurno moe poboljati zarade i
radne uslove svojih radnika. Zaista, mnogi Kinezi ne prihvataju preovlaujue
uslove i zahtevaju stroe propise. Meutim, ekonomska teorija (barem ekonomija
slobodnog trita) ne moe da nam kae koje su to ispravne zarade i radni
uslovi koji bi morali da postoje u Kini.

Mislim da vie nismo u Francuskoj

U julu 2008. godine, kada je ameriki finansijski sistem poeo da se
uruava, amerika vlada je ulila 200 milijardi dolara u hipotekarne kue Fani
Mej i Fredi Mek i onda ih nacionalizovala. Kada je to video, republikanski
senator iz Kentakija Dim Baning ocenio je taj korak - i ta njegova ocena je
kasnije postala uvena - kao neto to bi moglo da se dogodi samo u
socijalistikoj zemlji poput Francuske.
Ve to pominjanje Francuske bilo je dovoljno loe, ali se onda 19.
septembra 2008. voljena domovina senatora Baninga pretvorila u Carstvo zla, i
to jednim potezom stranakog voe samog senatora Baninga. Naime, prema planu
koji je tog dana obelodanio predsednik Dord V. Bu i koji je kasnije dobio
naziv TARP (Program za spaavanje problematine imovine), amerika vlada je
trebalo da iskoristi barem 700 milijardi dolara novca poreskih obveznika za
kupovinu toksine aktive koja je pretila da potpuno ugui finansijski sistem.
Ipak, predsednik Bu nije ba tako tumaio sve to. On je tvrdio da plan o
kome je re uopte nije socijalistiki, ve je to samo nastavak amerikog
sistema slobodnog preduzetnitva, koji poiva na uverenju u to da savezna
vlada treba da intervenie na tritu samo onda kada je to stvarno neophodno.
Tako je, po njegovom miljenju, nacionalizacija jednog velikog dela finansijskog
sektora bila samo jedna od tih neophodnih stvari koje mora da obavi savezna
vlada.
Razume se, izjava predsednika Bua klasian je i veoma reit primer
potpuno izvitoperenog politikog diskursa, kada se kae jedno, a misli neto
sasvim drugo: tako se jedna od najveih dravnih intervencija u ljudskoj istoriji
lano predstavlja kao najobiniji potez u trinom procesu. Meutim, Bu je tim
svojim reima uspeo da ogoli klimave temelje na kojima poiva mit o slobodnom
tritu. Kao to se iz njegove izjave moe sasvim jasno videti, ta je stvarno
neophodna dravna intervencija primerena kapitalizmu slobodnog trita sasvim
je relativno. Ne postoje nauno definisane granice slobodnog trita.
A ako nema nieg svetog u vezi s bilo kojom odreenom trinom granicom
koja eto tako postoji, onda je svaki pokuaj da se ta ili neka druga granica
promeni isto onoliko legitiman koliko je legitimno i nastojanje da se svaka takva
granica odbrani. Zaista moemo rei da istorija kapitalizma predstavlja
neprestanu borbu oko granica trita.
Mnoge stvari koje su danas van granica trita dospele su u taj prostor

politikim odlukama, a ne trinim procesima - bilo da je re o trgovini ljudima,

poslovima u dravnom aparatu, glasovima biraa, pravosudnim odlukama,
mestima na fakultetima ili lekovima za iji promet nije izdata dozvola. Jo uvek
ima pokuaja da se bar neke od tih stvari ilegalno kupe (podmiivanjem dravnih
funkcionera, sudija ili biraa) ili da se kupe legalno (angaujui skupe advokate
kako bi se na sudu dobila parnica, ili davanjem novanih priloga politikim
strankama itd.), ali, ak i ako je oigledno da postoje kretanja i u jednom i u
drugom smeru, oigledno je da je tendencija da te stvari vie ne budu na tritu.
Kada je re o robi koja je i dalje predmet trgovine, vremenom je uvedeno
vie regulative. U poreenju sa situacijom od pre nekoliko decenija, danas
imamo stroe propise o tome ko ta moe da proizvodi (npr. postoje sertifikati za
organski uzgoj ili proizvodnju), ureeno je kako se neka roba moe proizvoditi
(time to su, na primer, uvedena ogranienja za emitovanje ugljen-dioksida) i
kako se neto moe prodavati (utvrena su, na primer, pravila o tome kako
proizvodi moraju da budu etiketirani i na koji se nain prihvata vraena roba).
Sem toga, ako dalje razmiljamo o politikoj prirodi tog procesa, videemo
da je ponovno iscrtavanje granica trita povremeno proricalo u znaku estokih
sukoba. Amerikanci su vodili graanski rat oko slobodne trgovine robljem (iako
je slobodna trgovina robom - odnosno carinsko pitanje - tu takoe predstavljala
1

vaan problem). Britanska vlada je vodila Opijumski rat protiv Kine kako bi
obezbedila slobodnu trgovinu opijumom. Propisi o slobodnom tritu dejeg rada
primenjeni su samo zbog estokih borbi koje su vodili socijalni reformatori o
emu sam ve govorio na prethodnim stranicama. Zabrana slobodnog trgovanja
poslovima u dravnom aparatu ili glasovima biraa naila je na estok otpor
politikih stranaka koje su kupovale glasove i akom i kapom delile poslove u
dravnoj upravi kako bi nagradile sebi odane ljude. Ta praksa je okonana tek
zahvaljujui i jedino zahvaljujui kombinaciji politikog aktivizma, izbornih
reformi i promena pravila zapoljavanja u dravnoj upravi.
Priznajui da su granice trita maglovite i nejasne i da se ne mogu
objektivno utvrditi, pokuajmo da shvatimo da ekonomija nije nauka na nain na
koji su to fizika ili hemija; ekonomija je politiko pregnue. Ekonomisti koji su
zagovornici slobodnog trita ele da poverujete u to da se pravilne granice
trita mogu nauno utvrditi, ali to nije tano. Ako se granice onoga to
prouavate ne mogu nauno utvrditi, onda se vi zapravo ne bavite naukom.
Iz te perspektive, protivljenje novim propisima zapravo nije nita drugo do

zagovaranje zadravanja statusa kvo koliko god da je to postojee stanje

nepravino po miljenju nekih ljudi. Ako kaete da postojee propise treba
ukinuti, vi zapravo kaete da treba proiriti domen trita, to znai da onima koji
imaju novca treba dati vie ovlaenja u tom podruju, budui da se tritem
upravlja po sistemu jedan dolar jedan glas.
Prema tome, kada ekonomisti koji su zagovornici slobodnog trita kau da
odreeni propis ne treba uvesti zato to bi se njime ograniila sloboda
odreenog trita, oni samo izraavaju politiki stav, a taj njihov politiki stav
svodi se na odbacivanje upravo onih prava koja predloeni zakon treba da
odbrani. Ogrnuli su se ideolokim platom i pretvaraju se da njihova politika
zapravo nije politika, ve da je to objektivna ekonomska istina, dok je politika
svih drugih ljudi uistinu politika. Meutim, oni su isto onoliko politiki
motivisani koliko su politiki motivisani i njihovi protivnici. Raskid sa iluzijom
objektivnosti trita prvi je korak na putu ka razumevanju kapitalizma.

Stvar br. 2
- Preduzeima ne treba upravljati u interesu njihovih
vlasnika ta vam kau?
Akcionari poseduju preduzea. Zato preduzeima treba upravljati u
njihovom interesu. To nije samo moralistika teza. Akcionarima nisu zajemena
nikakva fiksna plaanja, dok jesu zaposlenima (koji imaju fiksne plate),
isporuiocima iliti snabdevaima (kojima se plaaju utvrene konkretne cene),
bankama-kreditorima (kojima se plaaju fiksne kamatne stope) i svima ostalima
koji su na ovaj ili onaj nain ukljueni u poslovanje. Prihod akcionara zavisi od
poslovanja preduzea i to im daje najvei podsticaj da obezbede da preduzee
dobro posluje. Ako preduzee ode u steaj, akcionari gube sve, dok svi ostali
akteri dobijaju bar neto. Tako se moe rei da akcionari snose rizik koji ne
vai za ostale koji su povezani s preduzeem, a to ih podstie da maksimalno
poboljaju poslovanje preduzea. Kada upravljate preduzeem za dobrobit
akcionara, onda ete u najveoj moguoj meri uveati njegov profit (ono to
ostaje poto se isplate svi fiksni izdaci), a time ete onda maksimalno uveati i
drutveni doprinos preduzea.
A ta vam ne kau?
Akcionari mogu biti vlasnici korporacija, ali, kao najpokretljiviji akteri,
oni esto najmanje brinu za dugoronu budunost preduzea (sem ako su toliko
veliki da zapravo ne mogu da prodaju svoje akcije, a da pritom ne izazovu
ozbiljan poremeaj celokupnog poslovanja). Samim tim, akcionari, posebno oni
manji, mada ne iskljuivo mali akcionari, radije se opredeljuju za one
korporativne strategije koje maksimalno uveavaju kratkoroni profit, obino po
cenu dugoronih ulaganja, i koje maksimalno uveavaju dividende od tog profita,
to jo vie slabi dugoronu perspektivu preduzea jer se smanjuje zadrani deo
profita koji bi se mogao iskoristiti za ponovno ulaganje. Ako se preduzeem
upravlja samo za dobrobit akcionara, time se esto smanjuje potencijal za
dugoroni rast istog tog preduzea.

Karl Marks u slubi odbrane kapitalizma

Verovatno ste primetili da nazivi mnogih preduzea u anglofonom svetu
sadre u sebi slovo L - PLC, LLC, Ltd itd. U svim tim skraenicama slovo L
oznaava re ogranieno - limited, to ovde treba da znai ograniena
odgovornost - pa otud imamo PLC kao javno preduzee sa ogranienom
odgovornou (public limited company), drutvo sa ogranienom odgovornou
(LLC - limited liability company) ili samo privatna akcionarska drutva (limited
company - Ltd). Kad se kae ograniena odgovornost, to znai da e ulagai, ako
preduzee bankrotira, izgubiti samo onoliko koliko su uloili u to preduzee
(svoj udeo).
Ono to, meutim, moda niste shvatili, jeste da te rei na veliko L - limited
liability - ograniena odgovornost jesu upravo ono to je omoguilo savremeni
kapitalizam. Danas se takav oblik organizovanja preduzea uzima zdravo za
gotovo, ali nije uvek bilo tako.
Pre no to je u Evropi 16. veka otkriveno to to danas nazivamo drutvom sa
ogranienom odgovornou odnosno joint-stock company, to odgovara izrazu
privatno akcionarsko drutvo, koji je tada bio u upotrebi - poslovni ljudi su
morali da rizikuju svu svoju imovinu kad bi zapoeli neki poslovni poduhvat.
Kad kaem svu imovinu, zaista tako i mislim, bez preterivanja - ne samo linu
imovinu (neograniena odgovornost znaila je da poslovni ovek koji je
bankrotirao mora da proda svu svoju linu imovinu da otplati dugove) ve i linu
slobodu (zato to je postojala realna opasnost da ovek padne u duniki zatvor
ako prekri ugovornu obavezu i ne vrati dugove). Ako se sve to ima na umu, onda
moe delovati kao pravo udo da se iko uopte odluivao da zapone neki
poslovni poduhvat.
Naalost, ak i posle otkria ograniene odgovornosti, u praksi je bilo
veoma teko da se taj oblik stvarno primeni sve negde do sredine 19. veka - bila
je potrebna kraljevska povelja da bi se moglo osnovati preduzee sa
ogranienom odgovornou (odnosno, za one koji su iveli u republici, bila je
potrebna posebna vladina povelja). Smatralo se da oni koji upravljaju
preduzeem sa ogranienom odgovornou, a da pritom nemaju sto posto
vlasnitvo nad tim preduzeem, preuzimaju prekomeran rizik zato to deo novca
kojim raspolau i koji ulaui rizikuju nije njihov. U isto vreme, oni koji su
ulagali sredstva u preduzee sa ogranienom odgovornou, a da pritom nisu
rukovodili njime, postajali su u manjoj meri oprezni i budni kada je re o
nadzoru nad upravom preduzea, budui da su njihovi rizici bili ogranieni (ba

kao i njihova ulaganja). Adam Smit, otac ekonomije i svetac zatitnik kapitalizma
slobodnog trita, upravo se na tom osnovu protivio ogranienoj odgovornosti.
uvena je njegova tvrdnja da su direktori [drutava sa ogranienom
odgovornou]... pre upravitelji tueg novca nego svog, vlastitog, pa se ne moe
oekivati da e oni nad njim bdeti sa istom brinom panjom kao to ortaci u
nekom privatnom trgovakom drutvu [tj. ortakluku, koji zahteva neogranienu
2

odgovornost] esto bdiju nad svojim novcem.

Zato su zemlje po pravilu odobravale poslovanje sa ogranienom
odgovornou samo izuzetno velikim i rizinim poslovnim poduhvatima za koje
se smatralo da su u nacionalnom interesu, kao to je holandska Istonoindijska
kompanija osnovana 1602. godine (i njen zakleti takmac, britanska
Istonoindijska kompanija), kao i po zlu poznata britanska Kompanija Junog
mora, iji je spekulativni mehur prsnuo 1721. godine i za nekoliko narednih
3

generacija osramotio naziv kompanije sa ogranienom odgovornou. Sredinom

19. veka, meutim, kada su se pojavile velike industrijske kompanije, kao to su
eleznice, eliane i fabrike hemijskih proizvoda, potreba za ogranienom
odgovornou postala je nasuna. Postojao je sasvim mali broj ljudi koji su imali
dovoljno veliko lino bogatstvo da bi mogli da izgrade i otvore elianu ili
eleznicu sami, bez pomoi drugih, pa su zemlje Zapadne Evrope i Severne
Amerike postepeno, ali sigurno, jedna za drugom, u 19. veku uvele taj oblik
poslovanja u privredni ivot; prva je to uinila vedska 1844, potom Velika
Britanija 1856, a ostale su ih sledile tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 19.
veka.
Nepoverenje prema preduzeima sa ogranienom odgovornou ipak nije
sasvim nestalo. Jo krajem 19. veka, nekoliko decenija posle uvoenja opte
ograniene odgovornosti u Velikoj Britaniji, ljudi su se mrtili na pomen sitnih
poslovnih ljudi koji su, aktivno upravljajui svojim preduzeem, nastojali da
ogranie odgovornost za dugove oslanjajui se na sistem ograniene
odgovornosti, ako je suditi prema jednoj uticajnoj knizi o istoriji poslovnog
4

ivota u Zapadnoj Evropi.

Zanimljivo je da je jedan od prvih ljudi koji je shvatio znaaj ograniene
odgovornosti za razvoj kapitalizma bio upravo Karl Marks, koji slovi za zakletog
neprijatelja kapitalizma. Dok su se mnogi njegovi savremenici, zagovornici
slobodnog trita (i Adam Smit, koji im je prethodio) protivili ogranienoj
odgovornosti, Marks je shvatio da je upravo to sistem koji e omoguiti

pokretanje velikog iznosa kapitala neophodnog za nove industrijske grane teke i

hemijske industrije koje su se upravo pojavile; ogranienom odgovornou
smanjivao se rizik kome su se izlagali pojedinani ulagai. Kada je 1865, u
vreme dok je berza jo bila samo uzgredna, sasvim sporedna radnja u
kapitalistikoj drami, pisao o tome, Marks je bio u tolikoj meri vizionar da je
preduzee sa ogranienom odgovornou nazvao najviim dosadanjim
stupnjem razvoja kapitalistike proizvodnje. Kao i njegovi neistomiljenici koji
su se zalagali za slobodno trite, Marks je bio potpuno svestan tendencije da
sistem ograniene odgovornosti podstakne rukovodioce preduzea da preuzimaju
prekomerne rizike i kritikovao je tu pojavu.
On je, meutim, smatrao da je to samo nuspojava ogromnog materijalnog
napretka kojem e posledica biti upravo ta institucionalna novina. Razume se, u
toj odbrani novog kapitalizma od kritiara koji su zagovarah slobodno trite,
nije ni Marks bio bez skrivenog motiva. On je smatrao da je preduzee sa
ogranienom odgovornou samo prelazna faza ka socijalizmu, u tom smislu
to odvaja rukovodstvo preduzea od imovine, to omoguuje da se eliminiu
kapitalisti (jer oni sada vie ne upravljaju kompanijom), a da se pritom ne ugrozi
materijalni napredak ostvaren u kapitalizmu.

Smrt kapitalistike klase

Marksovo predvianje da e novi kapitalizam zasnovan na kompanijama sa
ogranienom odgovornou utrti put socijalizmu nije se ostvarilo. Meutim,
pokazalo se da je bio neverovatno sposoban prorok kada je predvideo da e
nova institucija opte ograniene odgovornosti uvesti proizvodne snage
kapitalizma u jednu novu ravan.
U poznom 19. i ranom 20. veku upravo je institut ograniene odgovornosti u
ogromnoj meri ubrzao akumulaciju kapitala i tehnoloki napredak. Kapitalizam je
iz sistema malih radionica, mesarnica i pekara koje su postojale u vreme Adama
Smita, gde je u svakoj od tih malih radionica bilo zaposleno najvie desetak ljudi
koji su imali jednog gazdu, vlasnika same radionice, preobraen u sistem velikih
korporacija koje su zapoljavale stotine, ak i hiljade ljudi, gde su se na spisku
zaposlenih nalazili i najvii rukovodioci preduzea, a same kompanije su se
odlikovale izuzetno sloenom organizacionom strukturom. U poetku se inilo da
nije naroito bitan problem menaderske inicijative u preduzeima sa
ogranienom odgovornou - to je onaj problem od koga se ranije dugo
strahovalo, da e menaderi, poigravajui se tuim novcem, preuzimati
prekomerne rizike. U ranim danima ograniene odgovornosti, mnogim velikim
preduzeima upravljali su harizmatini preduzetnici - kakvi su bili Henri Ford,
Tomas Edison ili Endru Karnegi, koji su i sami bili vlasnici velikog dela
preduzea kojima su upravljali. Iako su oni, koji su u isti mah bili delimini
vlasnici i potpuni rukovodioci preduzea mogli da zloupotrebe poloaj i da
preuzmu prekomerni rizik (to esto i jesu inili), postojalo je izvesno
ogranienje za tu pojavu. Budui da su posedovali veliki deo preduzea kojima
su upravljali, oni su znah da e i sebi naneti tetu ukoliko donesu neku
prekomerno rizinu odluku. tavie, mnogi meu njima bili su ljudi izuzetnih
poslovnih sposobnosti i dalekosenih vizija, pa su i one njihove odluke za koje
nisu imali veliku materijalnu inicijativu esto bivale superiorne u odnosu na
odluke veine rukovodilaca koji su u isto vreme bili i stoprocentni vlasnici
preduzea i samim tim imali znatno veu materijalnu inicijativu.
Meutim, kako je vreme prolazilo, pojavila se nova klasa profesionalnih
menadera koji su zamenili svoje harizmatine prethodnike. Kako su kompanije
rasle, tako je bilo sve tee i tee da bilo koji pojedinac poseduje veliki vlasniki
udeo u njima, iako su u nekim evropskim zemljama, kao to je vedska, porodice
koje su osnovale preduzea (ili fondacije koje su te porodice imale u svome
vlasnitvu) zadravale preteni akcionarski udeo zahvaljujui zakonskoj

mogunosti da izdaju nove deonice s manjim glasakim pravima (po pravilu je to

bilo deset procenata, mada se ponekad sputalo i na samo 0,1 posto glasakih
prava). Zahvaljujui svim tim promenama, profesionalni menaderi su vremenom
postajali dominantni igrai, dok su akcionari u sve veoj meri postajali pasivni
kada je re o odreivanju puta kojim e se kompanija dalje razvijati i naina na
koji e se njome upravljati.
Od tridesetih godina 20. veka sve se vie govorilo o raanju menaderskog
kapitalizma, u kome su kapitalisti u tradicionalnom znaenju te rei - kapetani
industrije, kako su ih zvali viktorijanci - zamenjeni birokratama od karijere
(istina, birokratama koji su zaposleni u privatnom sektoru, ali time nisu nita
manje birokrate). Sve je vie rasla zabrinutost da e ti unajmljeni menaderi
upravljati preduzeima u sopstvenom interesu, a ne u interesu zakonskih vlasnika,
akcionara. Tvrdilo se da u trenutku kada treba da maksimalno uveaju profit,
menaderi zapravo maksimalno uveavaju prodaju (ne bi li maksimalno uveali
samu kompaniju i na taj nain osnaili sopstveni presti) i neposredno se
angauju u prestinim projektima koji podstiu njihov ego, ali samoj kompaniji
donose malo profita, odnosno sasvim malo joj uveavaju vrednost (mereno
berzanskom kapitalizacijom).
Bilo je onih koji su taj uspon profesionalnih menadera prihvatili kao
neminovnu, mada ne i sasvim dobrodolu pojavu. Jozef Sumpeter (Joseph
Schumpeter), ameriki ekonomista rodom iz Austrije, uven po svojoj teoriji
preduzetnitva (vidi Stvar br. 15), tvrdio je etrdesetih godina 20. veka da e,
kako se broj preduzea i njihove razmere budu uveavali i kako se budu uvodila
nauna naela u istraivanje i razvoj korporacija, herojske preduzetnike iz
vremena ranog kapitalizma zameniti birokratski profesionalni menaderi.
Sumpeter je verovao da e se time smanjiti dinamizam kapitalizma, ali je u tome
video neminovnost. Don Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), ameriki
ekonomista, rodom Kanaanin, u delima koja je pisao pedesetih godina 20. veka
takoe je tvrdio da je uspon velikih korporacija kojima e upravljati
profesionalni menaderi neminovnost, pa proirenje regulative koju donosi vlast
i jaanje moi sindikata predstavljaju jedini nain da se obezbede sile
protivtee za ta preduzea.
Meutim, nekoliko decenija posle toga, sve je vei broj istokrvnih
zagovornika privatnog vlasnitva koji su poverovali da menaderske inicijative
treba osmisliti na nain koji e samim menaderima omoguiti da maksimalno
uveaju profit. Mnogi izotreni umovi pozabavili su se tim problemom

promiljanja podsticaja, ali se pokazalo da je sveti gral neuhvatljiv.

Menaderi su uvek u mogunosti da nau nain da potuju samo slovo, a ne i duh
svog ugovora o radu, posebno onda kada akcionarima nije lako da provere da li
su slabi rezultati - sa stanovita profita - koje menader postie rezultat toga to
on nije obratio dovoljno panje na tu bilansnu stavku ili su pak prouzrokovani
dejstvom sila koje su potpuno van kontrole samog menadera.

Sveti gral ili profano saveznitvo?

Onda je osamdesetih godina 20. veka pronaen sveti gral. Zvao se
maksimizacija trine vrednosti akcija. Tvrdilo se da profesionalni menaderi
treba da budu nagraeni srazmer no iznosu koji oni mogu da donesu akcionarima.
A da bi se to postiglo, dalje se tvrdilo, prvo treba maksimalno uveati profit
nemilosrdnim smanjenjem trokova - izdataka za plate, ulaganja, zaliha, broj
rukovodilaca srednjeg nivoa itd. Drugo, najvei mogui deo ostvarenog profita
treba da bude podeljen akcionarima - kroz dividende i ponovni otkup ve izdatih
i na berzi plasiranih akcija. Da bi se menaderi podstakli da se ponaaju upravo
na taj nain, treba poveati udeo njihovih kompenzacija u tom smislu da se on
poveava procentualno, srazmemo profitu kompanije, jer e se oni na taj nain
mnogo vie identifikovati sa interesima akcionara. Za tu ideju nisu se zalagali
samo akcionari ve i mnogi profesionalni menaderi, moda ponajvie Dek Vel
(Jack Welch), dugogodinji predsednik kompanije Deneral Elektrik, kome se
esto pripisuje autorstvo nad izrazom akcionarska vrednost, koji je prvi put
upotrebio u jednom govoru odranom 1981. godine.
Ubrzo posle tog Velovog govora, maksimizacija trine vrednosti akcije
postala je olienje duha vremena u amerikom korporativnom svetu. U poetku je
zaista izgledalo da taj princip odlino funkcionie i za menadere i za akcionare.
Udeo profita u ukupnom nacionalnom dohotku, koji je jo od ezdesetih godina
20. veka pokazivao silaznu tendenciju, znatno se uveao sredinom osamdesetih
5

godina, i otada neprestano raste. Akcionari su u isto vreme dobijali vei deo tog
profita u vidu dividendi, a vrednost akcija je rasla. Raspodeljeni profit je u
ukupnom profitu amerikih korporacija od pedesetih do sedamdesetih godina
iznosio 35-45 posto, da bi krajem sedamdesetih poeo da raste i sada iznosi oko
6

6 0 procenata. Menaderi su gledali kako njihove naknade doslovno probijaju

plafon (vidi Stvar br. 14), ali su akcionari prestali da dovode u pitanje te
menaderske naknade, jer su sami bili vie nego zadovoljni zbog toga to su
dividende i cene akcija neprestano rasle. Ta praksa je ubrzo zahvatila i druge
zemlje - najlake je prihvaena u zemljama poput Velike Britanije, koje su imale
korporativnu strukturu moi i menadersku kulturu sline onima u Sjedinjenim
Dravama, dok je neto tee prihvatana u drugim zemljama; kasnije emo neto
vie o tome rei.
Taj nimalo sveti savez izmeu profesionalnih menadera i akcionara u
potpunosti je finansiran isterivanjem svih ostalih aktera u ivotu preduzea

(upravo se zbog toga ta pojava znatno sporije irila na druge bogate zemlje, gde
su ti drugi akteri imali veu relativnu snagu). Radna mesta su nemilosrdno
kresana, mnogi radnici su ostajali bez posla da bi potom bili ponovo zaposleni
kao nesindikalizovani radnici s manjom platom i manjim brojem radnikih
povlastica, a rast plata je umanjivan i spreavan (esto tako to su poslovni
pogoni prebacivani u druge zemlje - outsourcing - kao to su Kina i Indija, gde
su plate i nadnice male - a katkad je bila dovoljna i samo pretnja da e se to
uraditi). Isporuioci i njihovi radnici takoe su istiskivani daljim smanjenjem
nabavnih cena, dok je vlada u isto vreme bila izloena pritisku da snizi stope
poreza na dobit korporacija i/ili da obezbedi vie subvencija pretnjom da e, ako
to ne uradi, celokupno poslovanje biti prebaeno u zemlje s niim stopama
poreza na dobit korporacija i/ili veim subvencijama. Usled svega toga bitno je
uveana nejednakost dohotka (vidi Stvar br. 13) i u toj naizgled beskonanoj
ekspanziji korporacija, pravom bumu (kome je, razume se, doao kraj 2008)
ogromna veina stanovnitva SAD i Velike Britanije mogla je da uiva u
(prividnom) prosperitetu samo tako to je pozajmljivala novac, zaduujui se po
dotad nevienim kamatnim stopama.
Ta neposredna preraspodela dohotka u profit bila je ve sama po sebi
dovoljno loa; meutim, stalno rastui udeo profita u nacionalnom dohotku od
osamdesetih godina 20. veka uopte nije bio pretoen u vea ulaganja (vidi Stvar
br. 13), to je predstavljalo dodatnu negativnost. U sutini, ako gledamo ulaganja
prema udelu u amerikom nacionalnom proizvodu, videemo da su ona u sutini
pala, umesto da rastu, tako da su osamdesetih godina 20. veka iznosila 20,5 posto
da bi potom, u periodu 1990-2009. bila svedena na 18,7 posto. To bi moglo da
bude prihvadjivo da je ta nia stopa ulaganja bila nadoknaena efikasnijim
korienjem kapitala, uz poveanje stope rasta. Meutim, stopa rasta dohotka po
stanovniku u SAD pala je sa oko 2,6 posto, koliko je godinje iznosila tokom
ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, na 1,6 posto u periodu 1990-2009,
to je sam zenit akcionarskog kapitalizma. U Britaniji, gde su uoene sline
promene u korporativnom ponaanju, stopa rasta dohotka po stanovniku pala je
sa 2,4 posto, koliko je iznosila ezdesetih i sedamdesetih godina, kada je zemlja
7

navodno bolovala od britanske bolesti , na 1,7 posto u periodu 1990-2009. To

znai da upravljanje kompanijama u interesu akcionara nije od koristi za
privredu ak ni u sasvim standardnom, prosenom smislu (to znai da
ignoriemo preraspodelu dohotka navie).
Ni to nije sve. Ono najgore u vezi s maksimizacijom trine vrednosti akcije

jeste to to ona ak ni samoj kompaniji ne donosi mnogo dobra. Najlaki nain da

jedno preduzee maksimalno uvea profit jeste da smanji trokove, ali je ukupno
poveanje prihoda od svih izvora znatno tee postii - smanjenjem izdataka za
plate tako to e se smanjiti broj radnih mesta i smanjenjem utroka kapitala tako
to e se ukupne investicije svesti na minimum. Ubiranje veeg profita, meutim,
samo je poetak maksimizacije trine vrednosti akcije. Maksimalno veliki deo
na taj nain ostvarenog profita treba dati akcionarima u vidu veih dividendi.
Druga mogunost je da kompanija iskoristi deo profita da otkupi akcije koje je
sama izdala i plasirala na trite, ime odrava visoku cenu akcija i na taj nain
posredno preraspodeljuje jo vie profita akcionarima (koji mogu da ostvare
veu kapitalnu dobit ako odlue da prodaju deo svojih akcija). Taj otkup vlastitih
akcija ranije je, sve do poetka osamdesetih godina 20. veka, decenijama iznosio
manje od pet procenata profita amerikih korporacija, ali je otada neprestano
rastao, tako da je 2007. dosegao nezamislivih 90 posto, odnosno apsurdnih 280
8

posto 2008. godine. Ameriki ekonomista, strunjak za pitanja poslovanja

Vilijam Lazonik (William Lazonick) procenjuje da kompanija Deneral Motors
ne bi imala problema da pronae 35 milijardi dolara, koliko joj je 2009. bilo
potrebno da izbegne bankrot, da samo nije potroila 20,4 milijarde dolara
izmeu 1986. i 2002. godine na otkup vlastitih akcija, nego da je taj novac
uloila u banku, kao depozit (s godinjom kamatom, po odbitku poreza na
9

kapitalnu dobit, od 2,5 posto). Od tog razuzdanog razbacivanja profita na otkup

vlastitih akcija ogromnu korist imali su i profesionalni menaderi, jer su oni,
zahvaljujui ugovornim opcijama o akcijskim paketima, i sami posedovali znatnu
koliinu akcija.
Sve to nanosi tetu dugoronim perspektivama kompanije. Smanjenje broja
radnih mesta moe na kratak rok poveati produktivnost, ali istovremeno moe
doneti negativne dugorone posledice. Manji broj radnika za isti posao znai
poveanje intenziteta rada, to znatno vie umara radnike, pa oni lake gree,
ime se sniava kvalitet proizvoda i tako umanjuje ugled preduzea. to je
vanije, pojaana nesigurnost zbog stalne pretnje smanjenjem broja radnih mesta
obeshrabruje radnike i odvraa ih od ulaganja u sticanje vetina koje su potrebne
i korisne upravo za to preduzee, pa se time podriva proizvodni potencijal
preduzea. Vee dividende i vei ponovni otkup deonica smanjuju onaj deo
profita koji se ne raspodeljuje vlasnicima nego treba da se investira u sredstva
same kompanije, a upravo taj deo predstavlja glavni izvor korporativnih ulaganja
u SAD i drugim bogatim kapitalistikim zemljama, ime se smanjuje ukupna

stopa ulaganja. Uticaj smanjenih ulaganja ne mora se osetiti na kratak rok, ali
dugorono gledano dovodi do zaostalosti proizvodne tehnologije kompanije i
ugroava njen opstanak na tritu.
Ali, zar akcionari ne bi trebalo da se zabrinu zbog toga. Kao vlasnici
kompanije, zar nisu upravo oni ti koji e najvie izgubiti ako njihova kompanija
dugorono krene silaznom putanjom? Nije li osnovni smisao toga to je neko
vlasnik odreenog dobra - svejedno da li je re o kui, zemljinoj parceli ili
preduzeu - da se taj neko stara o dugoronoj produktivnosti te imovine? Ako
vlasnici doputaju da se sve to dogodi, tvrdie oni koji zagovaraju odravanje
postojeeg stanja, mora biti da je to stoga to oni to ele, ma koliko to
posmatraima moglo delovati suludo.
Naalost, uprkos tome to su zakonski vlasnici preduzea, upravo su
akcionari ponajmanje opredeljeni za dugoronu odrivost preduzea meu svim
razliitim ekonomskim akterima. Oni su, naime, ti koji mogu najlake da izau iz
preduzea - sve to treba da urade jeste da prodaju svoje akcije, pa ako treba i uz
neznatni gubitak, dokle god su dovoljno pametni da se ne dre kao pijan plota
predugo za to preduzee ako se ve vidi da mu je kraj na pomolu. Nasuprot tome,
ostalim akterima u ivotu istog tog preduzea, kao to su radnici i isporuioci
sirovina, znatno je tee da napuste preduzee i nau neki drugi angaman, jer
verovatno imaju akumuliranu vetinu i kapitalno vrednu opremu (kada je re o
isporuiocima) koje su specifine ba za preduzea s kojima posluju. Samim tim,
njihov ulog je mnogo vei, odnosno, njima je mnogo vie stalo do dugorone
odrivosti preduzea nego veini akcionara. Upravo zbog toga maksimizacija
trine vrednosti akcije nanosi tetu kompaniji, ba kao i privredi u celini.

Najgluplja ideja na svetu

Ograniena odgovornost omoguila je ogroman napredak proizvodnih snaga
oveanstva jer je omoguila da se nagomila ogromna koliina kapitala, upravo
zato to je akcionarima ponuen jednostavan izlazak iz poslovanja, ime je
smanjen rizik koji svako ulaganje nosi sobom. Meutim, u isto vreme, sama ta
lakoa izlaska iz nekog poslovnog poduhvata upravo i jeste ono zbog ega
akcionari postaju nepouzdani uvari dugorone budunosti preduzea.
Zato je veina bogatih zemalja van angloamerikog sveta pokuala da smanji
uticaj slobodnih akcionara i da odri (pa ak i da formira) grupu dugoronih
aktera (koja obuhvata i neke akcionare) pomou raznih formalnih i neformalnih
sredstava. U mnogim zemljama sama vlada je zadrala znatan akcionarski udeo u
kljunim preduzeima - bilo da se to ini neposredno (npr. Reno u Francuskoj
ili Folksvagen u Nemakoj) ili indirektno, kroz vlasnitvo u dravnim bankama
(npr. Francuska, Koreja) i tu onda deiuje kao stabilni akcionar. Kao to je ve
reeno, zemlje poput vedske dopustile su razliita glasaka prava za razliite
klase akcija, to je omoguilo porodicama-osnivaima da zadre znatnu kontrolu
nad korporacijom, a da istovremeno omogue dodatnu kapitalizaciju. U nekim
zemljama, postoje i oblici formalnog predstavnitva zaposlenih, koji su u veoj
meti orijentisani na dugorone ciljeve nego plivajui akcionari i ti
predstavnici uestvuju u rukovodstvu kompanije (npr. prisustvo predstavnika
sindikata u nadzornim odborima preduzea u Nemakoj). U Japanu su preduzea
svela na minimum uticaj nestabilnih akcionara tako to su uveli sistem unakrsnog
akcionarstva meu prijateljskim ili saradnikim kompanijama. Posledica takvog
postupanja jeste to to je profesionalnim menaderima i plivajuim
akcionarima znatno tee da formiraju profani savez u tim zemljama, iako se i
njima mnogo vie dopada model maksimizacije trine vrednosti akcije, s
obzirom na oigledne koristi koje im taj model donosi.
Budui da su pod velikim uticajem, ako ne i pod potpunom kontrolom,
dugoronih aktera, kompanije u tim zemljama ne otputaju lako radnike, ne
istiskuju snabdevae sirovinama, ne zanemaruju investicije i ne koriste profit
prvenstveno za isplatu dividendi i ponovni otkup ve izdatih i na trite
plasiranih akcija kao to to ine amerike i britanske kompanije. Sve to znai da
ta preduzea, dugorono gledano, mogu biti vitalnija od amerikih ili britanskih
kompanija. Razmislite samo o tome kako je Deneral Motors proerdao
vlastiti poloaj apsolutne dominacije u svetskoj industriji automobila da bi na
kraju bankrotirao, dok je u isto vreme prednjaio kada je re o maksimizaciji

trine vrednosti akcije time to je neprestano smanjivao broj radnih mesta i

uzdravao se od ulaganja u poboljanje i proirenje proizvodnje (vidi Stvar br.
18). Sva slabost te strategije rukovodstva Deneral Motorsa orijentisane
iskljuivo na kratkoronu dobit bila je potpuno oigledna bar od kraja
osamdesetih godina 20. veka, ali se od te strategije nije odustajalo, ve je ona
sprovoena sve do bankrotstva 2009. godine zato to je donosila korist i
menaderima i akcionarima, mada je za sve to vreme potpuno onesposobila
kompaniju.
Upravljanje preduzeima u interesu nestabilnih, kolebljivih akcionara ne
samo da je pogreno i nepravino ve je i neefikasno, i to koliko sa stanovita
nacionalne privrede, toliko i sa stanovita samog preduzea. Kako je Dek Vel
nedavno priznao, akcionarska vrednost je verovatno najgluplja ideja na svetu.

Stvar br. 3
- Veina ljudi u bogatim zemljama plaena je vie nego
to bi trebalo da bude plaena ta vam kau?
U trinoj privredi ljude nagrauju prema produktivnosti koju ostvare.
Okorelim liberalima moe biti teko da prihvate da jedan veanin dobije 50
puta vie nego jedan Indus za isti posao, ali to je odraz njihove relativne
produktivnosti. Pokuaj da se vetaki smanje te razlike - na primer tako to e
se u Indiji zakonom propisati minimalna plata - dovode samo do toga da se
nepravino i neefikasno nagrauju pojedinani talenti i napori pojedinca. Jedino
slobodno trite rada moe efikasno i pravino nagraditi ljude koji to zasluuju.
A ta vam ne kau?
Osnovni razlog drastinih razlika u platama izmeu bogatih i siromanih
zemalja ne lei u razlici izmeu produktivnosti radnika, ve pre svega u kontroli
imigracije. Da je imigracija slobodna, veina radnika u bogatim zemljama mogla
bi da bude i stvarno bi bila zamenjena radnicima iz siromanih zemalja.
Drugaije reeno, plate su umnogome politiki odreene. Druga strana te medalje
jeste to da su siromane zemlje siromane ne zato to imaju siromano
stanovnitvo, iji mnogi pripadnici mogu da konkuriu svojim kolegama u
bogatim zemljama i da ih nadigraju u toj utakmici, ve su siromane zbog svojih
bogatih ljudi, od kojih veina ne moe da nadjaa svoje kolege u bogatim
zemljama. To, meutim, ne znai da bogati ljudi u bogatim zemljama sad mogu
sami sebe da potapu po leima i dive se vlastitoj blistavosti i umeu. Njihova
velika produktivnost moguna je samo zahvaljujui istorijski nasleenim
kolektivnim institucijama na koje se oni oslanjaju. Trebalo bi da odbacimo mit o
tome da nas plaaju shodno vrednosti svakog od nas kao pojedinca, ako elimo
da izgradimo istinski pravino drutvo.

Vozi pravo napred... ili obii kravu (i riku)

Voza autobusa u Nju Delhiju zarauje oko 18 rupija na sat. Njegov kolega
u Stokholmu zarauje oko 130 kruna, to je, prema kursu iz leta 2009, iznosilo
870 rupija. Drugaije reeno, vedski voza dobija gotovo 50 puta vie od svog
indijskog kolege.
Ekonomija slobodnog trita kae nam da, im je neto skuplje od slinog,
uporedivog proizvoda, to to je skuplje mora biti i bolje. Drugaije reeno, kada
su trita slobodna, za proizvode (a to obuhvata i usluge rada) plaa se onoliko
koliko ti proizvodi i usluge vrede. Dakle, ako vedskom vozau - nazvaemo ga
Sven - plaaju 50 puta vie nego indijskom vozau - njega emo zvati Ram mora biti da je to zbog toga to je Sven 50 puta produktivniji kao voza autobusa
nego to je to Ram.
Na kratak rok, moda e priznati neki (mada ne svi) ekonomisti koji su
zagovornici slobodnog trita, ljudi mogu platiti prekomerno visoku cenu za neki
proizvod zbog mode, odnosno trenutne popularnosti. Na primer, ljudi su plaali
sumanuto visoke cene za toksinu aktivu u poslednjem finansijskom bumu
(onome koji se izmetnuo u najveu recesiju jo od doba Velike depresije) zato
to su upali u zamku spekulativne pomame. Meutim, tvrdie vam ti isti
ekonomisti, to ne moe dugo da traje, zato to ljudi pre ili kasnije spoznaju pravu
vrednost stvari (vidi Stvar br. 16). Slino tome, ak i ako nekom nedovoljno
kvalifikovanom radniku nekim udom poe za rukom da se na prevaru domogne
dobro plaenog posla (npr. tako to e falsifikovati potvrdu o zavrenoj koli) ili
tako to e blefirati prilikom razgovora za posao, on e ubrzo biti otputen i
zamenjen, im se bude shvatilo da on nema produktivnost kojom bi mogao da
opravda svoju platu. Prema tome, glasi dalje ta teza, ako Sven dobija 50 puta
vie nego Ram, to znai da on mora proizvoditi 50 puta vie nego Ram.
Ipak, da li je to ba tako? Za poetak, da probamo da utvrdimo da li je
uopte mogue da neko vozi autobus 50 puta bolje nego to to ini neko drugi?
ak i ako nam poe za rukom da pronaemo nain za kvantitativno merenje
kvaliteta vonje, da li je tolika razlika u produktivnosti vonje uopte mogua?
Moda jeste ako uporedimo profesionalne vozae na automobilskim trkama, kao
to su Mihail umaher ili Luis Hamilton, s nekim izrazito nekoordinisanim
osamnaestogodinjakom koji tek to je stekao vozaku dozvolu. Meutim,
jednostavno ne mogu da zamislim kako bi obian, standardan voza autobusa
mogao da vozi 50 puta bolje od drugog.

Sem toga, ako emo se uopte baviti poreenjima, sva je prilika da je Ram
znatno vetiji voza od Svena. Razume se, Sven moe da bude dobar voza
prema vedskim standardima, ali da li je on ikada u ivotu morao da izbegne
kravu, to Ram neprestano mora da radi? Ono to se tokom najveeg dela
Svenovog radnog vremena trai od njega jeste sposobnost da vozi pravo (dobro,
u redu, uzeemo u obzir i nekoliko manevara koji su mu potrebni da bi izaao na
kraj s pijanim vozaima subotom uvee), dok Ram mora gotovo svakog trenutka
koji provede za volanom da vozi kroz guvu riki, ljudi na biciklima koji su jo
pritom natovareni teretom i zaprenih vozila. Prema tome, ako emo se osloniti
na logiku slobodnog trita, jasno je da Ram treba da bude plaen vie nego
Sven, a ne Sven vie nego Ram.
Da bi vam doskoili, ekonomisti koji su zagovornici slobodnog trita mogli
bi da tvrde da Sven dobija veu platu zato to ima vei ljudski kapital, tj.
znanje i vetinu koje je akumulirao obrazovanjem i vebom. Zaista, gotovo je
sigurno da je Sven zavrio srednju kolu, to znai da je 12 godina gulio klupu,
dok Ram verovatno jedva srie slova, poto je tamo negde u svom selu u
Radastanu zavrio samo petogodinju kolu.
Meutim, samo mali deo tog dodatnog ljudskog kapitala koji je Sven stekao
tokom sedam godina koliko se kolovao due nego Ram stvarno moe biti
znaajan za vonju autobusa (vidi Stvar br. 17). Sasvim je izvesno da mu za
vonju uopte nije potrebno da bilo ta zna o ljudskim hromozomima ili o ratu
koji je vedska 1809. vodila s Rusijom; i bez toga moe sasvim lepo da vozi
autobus. Prema tome, objanjenje za to to Sven zarauje 50 puta vie od Rama
sigurno nije u tom viku ljudskog kapitala koji on poseduje.
Glavni razlog zbog koga je Sven plaen 50 puta vie nego Ram lei - da
budemo ovde sasvim otvoreni - u protekcionizmu: vedski radnici su kontrolom
imigracije zatieni od konkurencije koju bi mogli da im predstavljaju radnici iz
Indije i drugih siromanih zemalja. Kad bolje razmislite o svemu tome, videete
da nema pravog razloga zbog koga svi vedski vozai autobusa, ili, kad ve o
tome priamo, glavnina radne snage u vedskoj (kao i u bilo kojoj drugoj bogatoj
zemlji) ne bi mogla da bude zamenjena radnicima iz Indije, Kine ili Gane. Veina
tih stranaca bila bi vie nego zadovoljna kada bi dobila jo samo deli plate koja
se redovno isplauje vedskim radnicima, a svi oni bi bar jednako dobro, ako ne
i bolje, bili u stanju da obavljaju poslove svojih vedskih kolega. I ne govorimo
ovde samo o nekvalifikovanim radnicima, kao to su istai ulica ili higijeniari.
Postoji veliki broj inenjera, bankara i programera koji spremni ekaju u

angaju, Najrobiju ili Kitu i istog asa bi mogli da zamene svoje kolege u
Stokholmu, Linetingu ili Malmeu. Meutim, ti radnici ne mogu da uu na
vedsko trite rada zato to, opet zbog kontrole imigracije, ne mogu slobodno da
emigriraju u Svesku. Usled toga, vedski radnici mogu da zahtevaju 50 puta vee
plate od indijskih radnika, uprkos injenici da mnogi meu njima nemaju nita
veu produktivnost od produktivnosti indijskih radnika.

Slon usred sobe

Ova naa pria o vozaima autobusa ukazuje na to da postoji onaj ve
poslovini slon koji se nalazi usred sobe i svi se prave da ga ne vide, iako se
neprestano sudaraju sa njim. To pokazuje da ivotni standard ogromne veine
ljudi u bogatim zemljama presudno zavisi od postojanja najdrakonskije mogue
kontrole nad tritem rada - kontrole imigracije. Uprkos tome, kad govore o
vrlinama slobodnog trita mnogi jednostavno ne vide kontrolu imigracije, dok je
drugi namerno ignoriu.
Ve sam izneo tvrdnju (vidi Stvar br. 1) da slobodno trite u sutini ne
postoji, ali primer imigracione kontrole razotkriva ogromnost razmera
regulisanja trita koje postoji u ekonomijama navodno slobodnog trita, ali
koje mi jednostavno ne vidimo.
Dok se ale na zakone koji propisuju minimalnu zaradu, zakonske odredbe o
radnom vremenu i razne vetake ulazne barijere koje sindikati nameu kada je
re o tritu rada, sasvim mali broj ekonomista uopte pominje kontrolu
imigracije kao jednu od tih neugodnih odredaba koje ometaju funkcionisanje
slobodnog trita rada. Jedva da ete nai ijednog ekonomistu koji e se zalagati
za ukidanje kontrole imigracije. Meutim, ako ele da budu konzistentni, oni bi
morali da se zalau i za slobodnu imigraciju. injenica da samo nekolicina njih
to ini jo jednom dokazuje tezu koju sam izneo u Stvari br. 1, a to je da su
granice trita politiki odreene i da su ekonomisti koji su zagovornici
slobodnog trita podjednako politiki nastrojeni koliko i oni koji ele da
reguliu trite.
Razume se, kada kritikujem nekonzistentnost zagovornika slobodnog trita u
vezi s kontrolom imigracije, ne tvrdim da bi tu kontrolu valjalo ukinuti - nema
potrebe da to inim jer (kao to ste dosad ve mogli da shvatite) ne zastupam
slobodno trite.
Zemlje imaju pravo da odlue koliko doseljenika prihvataju i u kojim
delovima trita rada ima mesta za imigraciju. Sva drutva imaju ograniene
sposobnosti za apsorpciju doljaka koji esto imaju sasvim drukije kulturno
naslee i bilo bi pogreno zahtevati da bilo koja zemlja prekorai tu granicu.
Isuvie brzim prilivom imigranata ne bi se samo iznenadno poveala
konkurentnost na tritu rada ve bi se do krajnjih granica nategnula fizika i
socijalna infrastruktura, kao to su stambeni kapaciteti i zdravstvena zatita, i to
bi neminovno dovelo do trvenja s domaim stanovnitvom. Podjednako je vano

i pitanje nacionalnog identiteta, mada se to ne moe lako kvantifikovati.

Uvreeno miljenje po kome nacije poseduju nepromenljive nacionalne identitete
koji se ne mogu menjati i koje ne treba menjati zapravo je mit - istina, to je
neophodan mit, ali je u svakom sluaju mit. Meutim, ako isuvie velik broj
imigranata doe u istom trenutku u jednu zemlju, drutvo koje ih prima morae da
se suoi s problemima stvaranja novog nacionalnog identiteta, jer bi bez toga
lako moglo da zapadne u tekoe na putu odravanja socijalne kohezije. To samo
znai da treba kontrolisati brzinu i obim imigracije.
To ne znai da se sadanja imigraciona politika bogatih zemalja ne moe
poboljati. Mada je sposobnost svakog drutva za prihvat doseljenika
ograniena, to nikako ne znai da je broj stanovnitva neto to je jednom za
svagda utvreno. Drutva mogu odluiti da budu u manjoj ili veoj meri otvorena
za imigrante tako to e se opredeljivati za razliite socijalne stavove i politiku
prema imigraciji. Kada je re o sastavu imigranata, veina bogatih zemalja prima
isuvie mnogo pogrenih ljudi sa stanovita zemalja u razvoju. Naime, neke
zemlje praktino prodaju svoje pasoe pomou sistema koji omoguuju onima
koji donose investiciona sredstva preko odreene koliine da praktino odmah
budu primljeni u dravljanstvo. Taj sistem samo pogorava ionako veliki
nedostatak kapitala u zemljama u razvoju. Bogate zemlje takoe doprinose odlivu
mozgova iz zemalja u razvoju jer mnogo spremnije prihvataju ljude koji imaju
vie kvalifikacije. To su upravo oni ljudi koji bi i inae mogli znatno vie da
doprinesu razvoju vlastitih zemalja nego to tom razvoju mogu da doprinesu
nestruni radnici, samo kada bi svako od njih ostao u svojoj domovini.

Da li su siromane zemlje siromane zbog svojih

stanovnika?
Pria koju smo ispriali o vozaima autobusa ne samo da razotkriva i
raspruje mit po kome svako zarauje onoliko koliko zasluuje, prema vlastitoj
vrednosti na slobodnom tritu, ve omoguuje i veoma vaan uvid u to ta je
stvarni uzrok siromatva u zemljama u razvoju.
Mnogi misle da su siromane zemlje siromane zbog toga to su njihovi
stanovnici siromani. Zaista, bogati ljudi u siromanim zemljama po pravilu za
siromatvo svojih zemalja optuuju neznanje, lenjost i pasivnost siromanih
slojeva stanovnitva u njima. Kad bi samo njihovi sunarodnici radili kao
Japanci, vodili rauna o vremenu i bili tani kao Nemci i bili domiljati poput
Amerikanaca - kazae vam mnogi meu njima, samo ako ste spremni da sluate onda bi i njihova zemlja bila bogata.
Aritmetiki gledano, tano je da su siromani ljudi oni koji sniavaju
proseni nacionalni dohodak u siromanim zemljama. Meutim, bogati ljudi u
siromanim zemljama ne shvataju da njihove zemlje nisu siromane zbog
siromaha meu svojim stanovnitvom, nego upravo zbog bogataa. Da se vratimo
na primer vozaa autobusa - osnovni razlog zbog koga je Sven plaen 50 puta
vie nego Ram lei u tome to on svoje trite rada deli sa drugim ljudima koji su
znatno vie nego 50 puta produktivniji od svojih indijskih kolega.
Ako je prosena plata u vedskoj oko 50 puta vea od prosene plate u
Indiji, to sigurno ne znai da je veina veana 50 puta produktivnija od veine
stanovnika Indije. Mnogi meu njima su, ukljuujui Svena, po svoj prilici, i
manje struni. Meutim, postoje neki veani - to su oni najvii menaderi,
naunici i inenjeri u kompanijama koje na svetskom nivou prednjae, kao to su
Erikson, Saab i SKF - koji su sto puta produktivniji od svojih indijskih
kolega, pa je zato vedska nacionalna produktivnost u proseku pedeset puta vea
od indijske.
Drugaije reeno, siromani ljudi u siromanim zemljama obino ne zaostaju
za kolegama u bogatim zemljama. Zaostaju bogati ljudi u siromanim zemljama,
oni ne mogu da stignu i prestignu svoje kolege u bogatim zemljama. Upravo je
njihova relativno mala produktivnost razlog za siromatvo njihovih zemalja, tako
da je njihova uobiajena kukumavka o tome da su njihove zemlje siromane zbog
svih tih siromanih ljudi u njima potpuno deplasirana. Umesto da krive svoje
siromane sunarodnike optuujui ih da unazauju zemlju u kojoj ive, bogati

ljudi u siromanim zemljama trebalo bi da se pitaju zbog ega oni sami nisu u
stanju da povuku ostatak zemlje napred onoliko koliko svoje zemlje vuku napred
bogati ljudi u bogatim zemljama.
Na kraju, jedno upozorenje bogatima u bogatim zemljama, da se ne bi
previe uobrazili kada uju da su siromani ljudi u njihovim zemljama dobro
plaeni samo zbog imigracione kontrole i zbog toga to su oni, bogatai, izuzetno
produktivni.
ak i u sektorima u kojima su pojedinci u bogatim zemljama istinski
produktivniji od svojih kolega u siromanim zemljama, njihova produktivnost je
u velikoj meri rezultat delovanja sistema, a ne samih tih pojedinaca. Razlog zbog
koga su neki ljudi u bogatim zemljama nekoliko stotina puta produktivniji od
svojih pandana u siromanim zemljama nije samo, ak ni prevashodno, u tome to
su oni pametniji i bolje obrazovani. Oni sve to ostvaruju zato to ive u
privredama koje poseduju bolje tehnologije, bolje organizovane kompanije,
bolje institucije i bolju fiziku infrastrukturu - sve ono to je uglavnom proizvod
kolektivnih akcija itavih narataja (vidi Stvari br. 15 i 17). uveni finansijer
Voren Bafet (Warren Buffet) je to izvanredno objasnio kada je u jednom
televizijskom intervjuu 1995. godine rekao: Mislim da je drutvo odgovorno za
veoma znaajan procenat onoga to sam zaradio. Da ste me gurnuli negde u zabit
Bangladea ili Perua ili na neko slino mesto, videli biste ta je ovaj talenat u
stanju da napravi na pogrenom tlu. Prolo bi 30 godina, a ja bih se i dalje borio
za opstanak. Meutim, ja radim u trinom sistemu koji nagrauje upravo ono to
ja veoma dobro radim - i to nesrazmerno dobro nagrauje.
Prema tome, u sutini vratili smo se na poetak. Ono to pojedinac zarauje
nije u potpunosti odraz njegove vrednosti. Veina ljudi, u siromanim i bogatim
zemljama, zarauje toliko koliko zarauje samo zato to postoji kontrola
imigracije. ak i oni graani u bogatim zemljama koje imigranti ne bi mogli lako
da zamene, pa se zato moe kazati da su stvarno plaeni onoliko koliko vrede
(iako to ba nije tako - vidi Stvar br. 14), imaju toliku produktivnost samo
zahvaljujui drutvenoekonomskom sistemu u kome posluju. Ne moe se, dakle,
rei da je njihova produktivnost tolika samo zahvaljujui tome to su oni kao
pojedinci briljantnog uma i to vredno rade.
Zapravo je mit iroko rasprostranjena teza da e svako biti plaen ispravno,
pa samim tim i pravino ako vredi, samo ako pustite da trite funkcionie. Tek
onda kada prestanemo verovati u taj mit i kada spoznamo politiku prirodu trita
i kolektivnu prirodu individualne produktivnosti, moi emo da izgradimo

pravinije drutvo u kome e istorijska naslea i kolektivne akcije, a ne samo

pojedinani talenti i napori pojedinca, biti valjano uzeti u obzir prilikom
odluivanja o tome kako koga treba nagraditi.

Stvar br. 4
- Maina za pranje rublja promenila je svet vie nego
to je to uinio internet ta vam kau?
Nedavna revolucija u komunikacionim tehnologijama, ije je otelotvorenje
internet, sutinski je promenila nain na koji itav svet funkcionie.
Prouzrokovala je smrt geografske udaljenosti. U svetu bez granica koji je na
taj nain nastao vie ne vrede stare konvencije o nacionalnim ekonomskim
interesima i ulozi nacionalnih vlada. Ta tehnoloka revolucija sutinski odreuje
svet u kome ivimo. Ako drave (ili preduzea ili, kad je ve o tome re,
pojedinci) ne promene brzine i ne prilagode se ovima koje su sada zavladale,
nestae. Mi emo - kao pojedinci, preduzea ili drave - morati da postanemo
fleksibilniji no ikad, a zato je neophodna vea liberalizacija trita.
A ta vam ne kau?
Kad razmiljamo o promenama, skloni smo da one najnovije tumaimo kao
najrevolucionarnije. To, meutim, esto ne odgovara injenicama. Nedavni
napredak u tehnologijama telekomunikacija nije onako revolucionaran kakav je
bio napredak krajem 19. veka, kada je otkriven iani telegrafski prenos. tavie,
sa stanovita potonjih ekonomskih i drutvenih promena, internet revolucija
(barem do danas) nije onoliko vana koliko je vaan pronalazak maine za pranje
rublja i drugih ureaja za domainstvo, koji su, time to je u ogromnoj meri
smanjen broj sati neophodnih za obavljanje kunih poslova, omoguili enama da
stupe na trite rada i praktino ukinuli profesije kao to je pruanje usluga u
domainstvu. Nikako ne treba da dopustimo sebi da potcenjujemo otkria iz
prolosti, niti da precenjujemo savremene novine. Ako to inimo, donosiemo
najrazliitije pogrene odluke o nacionalnoj ekonomskoj politici, korporativnoj
politici i o vlastitim karijerama.

Svako u Latinskoj Americi ima kunu pomonicu

Jedna moja prijateljica Amerikanka kae da je, kada je ona sedamdesetih
godina bila ak, u njenom udbeniku panskog stajala reenica koja je glasila
(razume se, reenica je bila na panskom) da svako u Latinskoj Americi ima
kunu pomonicu.
Ako ovek bolje razmisli o tome, videe da je to logiki nemogue. Znai li
to da i svaka kuna pomonica u Latinskoj Americi ima svoju kunu pomonicu?
Moda tamo postoji neka vrsta sistema razmene kunih pomonica za koju nikada
nisam uo, tako da kune pomonice odlaze jedna drugoj i pruaju usluge te
vrste, to bi onda znailo da svaka od njih ima svoju kunu pomonicu, ali ne
verujem da je zaista tako.
Razume se, nije teko videti zbog ega je autor udbenika, Amerikanac,
doao na takvu ideju. Daleko vei postotak ljudi u siromanim zemljama ima
kune pomonice nego to je to sluaj u bogatim zemljama. kolska nastavnica ili
mlai rukovodilac u nekoj maloj firmi u bogatoj zemlji ne bi ni pomiljali da
imaju stalnu kunu pomonicu, dok e njihove kolege u siromanim zemljama
verovatno imati jednu, moda ak i dve kune pomonice. Teko je navesti
precizne brojane podatke, ali, prema evidenciji Meunarodne organizacije rada
(MOR), procenjuje se da sedam do osam procenata celokupne radne snage u
Brazilu i devet procenata radne snage u Egiptu obavlja poslove domae posluge.
Kada je re o Nemakoj, taj postotak iznosi 0,7, u Sjedinjenim Dravama je to
0,6 procenata, u Engleskoj i Velsu 0,3, u Norvekoj 0,03 a u vedskoj ak 0,005
(svi ovi podaci su za devedesete godine, sem za Nemaku i Norveku, gde je re
10

o podacima iz 2000. godine). Dakle, proporcionalno gledano, Brazil ima 12 do

13 puta vie domae posluge nego SAD, odnosno Egipat ima 1.800 puta vie
posluge nego vedska, mereno u odnosu na broj stanovnika. Nije onda nikakvo
udo to mnogi Amerikanci misle kako u Latinskoj Americi svako ima kunu
pomonicu, odnosno to veanin u Egiptu smatra da zemlja praktino vrvi od
kune sluinadi.
Ono to je ovde zanimljivo jeste injenica da je udeo radne snage zaposlene
na kunim poslovima u tuem domainstvu u zemljama koje su danas bogate
ranije bio slian udelu koji sada moete sresti u zemljama u razvoju. Godine
1870. u SAD oko osam posto onih koji su bili zaposleni uz platu inile su
sluge. U Nemakoj je do devedesetih godina 19. veka taj udeo takoe iznosio
oko osam posto, ali je posle toga poeo naglo da pada. U Engleskoj i Velsu, gde

je kultura domae posluge preivela due nego u drugim zemljama zahvaljujui

snazi veleposednike klase, taj udeo je bio i vei, ak 10-14 procenata radne
snage bilo je angaovano na poslovima posluge u domainstvu od 1850. do 1920.
godine (bilo je tu, dodue, i nekih uspona i padova). Zaista, ako itate romane
Agate Kristi, videete da sve negde do tridesetih godina 20. veka, sluge nema
samo veliki novinski izdava koji biva ubijen u svojoj iznutra zakljuanoj
biblioteci, ve da ih i stara usedelica pripadnica srednje klase ima, mada
verovatno samo jednu slukinju (onu koja se spetljala s bednikom zaposlenim
kod lokalnog automehaniara, da bi se na kraju ispostavilo da je upravo on
vanbrani sin onog novinskog magnata, a onda i ta slukinja biva ubijena na sto i
nekoj strani zato to je bila dovoljno glupa da pomene kako je videla neto to
nikako nije trebalo da vidi).
Glavni razlog zbog koga danas ima toliko manje domae posluge u bogatim
zemljama (razume se, opet srazmerno gledano) - iako to, oigledno, nije jedini
razlog, imajui u vidu kulturne razlike meu zemljama slinog nivoa dohotka,
danas i u prolosti - jeste via relativna cena rada. Kako se privreda razvija,
ljudi (odnosno, moda bi bilo tanije rei radne usluge koje oni nude) postaju,
relativno gledano, skuplji od stvari (vidi, takoe, Stvar br. 9). Usled toga, u
bogatim zemljama, radne usluge u domainstvu postale su luksuzna roba koju
sebi mogu da priute samo bogati, dok su u zemljama u razvoju jo uvek dovoljno
jeftine da ih mogu koristiti ak i pripadnici nie srednje klase.

Maina za pranje rublja stupa na scenu

E sad, valja rei i to da, kakva god da su kretanja zabeleena u relativnim
cenama ljudi i stvari, pad postotka ljudi koji rade kao posluga u domainstvu
ne bi bio tako veliki kakav je zabeleen u bogatim zemljama tokom minulog veka
da nije bilo ogromnog, priliva raznih ureaja za domainstvo, koje ovde sve
predstavlja maina za pranje rublja. Koliko god da je skupo (relativno gledano)
angaovati ljude koji mogu da peru rublje, iste kuu, zagrevaju je, kuvaju i peru
sudove, svi oni bi ipak i dalje bili angaovani da se u meuvremenu nisu
pojavile maine koje mogu da obave sve te poslove ili bi svi sami morali da
provedu sate i sate radei na tome.
Maine za pranje rublja utedele su neverovatnu koliinu vremena. Nije lako
doi do tanih podataka, ali u jednoj studiji Amerike agencije za elektrifikaciju
sela iz etrdesetih godina 20. veka navodi se da je, zahvaljujui uvoenju
elektrine maine za pranje rublja i elektrine pegle vreme potrebno za pranje 38
funti rublja (17,23 kilograma) smanjeno gotovo est puta (sa etiri sata na 41
minut) dok je vreme potrebno da se sve to rublje opegla smanjeno vie od dva i
11

po puta (sa 4,5 sati na 1,75 sati). Pojava vodovoda i tekue vode u stanu
znaila je da ene vie ne moraju da provode sate i sate odlazei po vodu (na to
u nekim zemljama u razvoju odlazi do dva sata dnevno, prema podacima UNDP).
Usisivai su nam omoguili da temeljito i mnogo bolje no ranije oistimo kue za
deli vremena koje smo ranije provodili na tom poslu, kad smo imali samo mede
i krpe. Elektrini ili gasni tednjaci i centralno grejanje drastino su smanjili
vreme koje je kada smo se grejali na drva i ugalj i kuvali na drva troeno da bi
se donela drva za potpalu, potpalila i odravala vatra, a potom sve to oistilo.
Danas mnogi ljudi u bogatim zemljama poseduju i maine za pranje sudova, iji
je (u to doba budui) pronalaza, izvesni I. M. Rubinov, inae slubenik
Ministarstva poljoprivrede SAD, u lanku koji je 1906. objavio u asopisu
Dornal of politikal ekonomi (Journal of Political Economy) ocenio da e taj
ureaj biti istinski dobroinitelj oveanstva.
Pojava kunih aparata, kao i elektrine energije, tekue vode i gasa u
potpunosti je transformisala nain na koji ive ene, pa samim tim i mukarci. To
je omoguilo da daleko vei broj ena izae na trite rada. Na primer, u SAD je
postotak udatih belkinja u najboljem uzrastu za rad (35-44 godine) zaposlenih
van kue povean sa svega nekoliko procenata krajem devedesetih godina 19.
12

veka na gotovo 80 procenata danas.

Takoe, drastino je promenjena

profesionalna struktura zaposlenih ena time to je drutvu omogueno da opstane

sa znatno manjim brojem onih koji se bave poslovima domae posluge, to smo
ve imali prilike da vidimo - na primer, sedamdesetih godina 19. veka skoro 50
posto zaposlenih ena u SAD radile su kao slukinje i konobarice (moemo
pretpostaviti da je veina meu njima obavljala poslove slukinja, a ne
13

kelnerica, jer ugostiteljstvo tada jo nije bilo veliki i unosan posao) . Poveano
uee na tritu rada svakako je znatno uzdiglo status ena u kui i drutvu, ime
je umanjena sklonost ka raanju muke dece, a istovremeno se povealo ulaganje
u obrazovanje enske dece, to je povealo uee ena na tritu rada. ak i one
obrazovane ene koje bi na kraju izabrale da ostanu kod kue s decom imaju vii
status u porodici zato to mogu sasvim uverljivo da zaprete da e moi da se
izdravaju ako odlue da napuste svog partnera. S obzirom na mogunost
zapoljavanja van kue, skoili su i oportunitetski trokovi podizanja dece, usled
ega porodice imaju manje dece nego ranije. Sve je to promenilo tradicionalnu
porodinu dinamiku. Zajedno uzev, sve su to uistinu snane promene.
Razume se, ne kaem da su se te promene dogodile samo zbog promena u
tehnologiji ureaja za domainstvo; ne kaem ak ni da su se dogodile uglavnom
zbog tih promena. Pilula i druga sredstva za kontracepciju snano su uticali na
obrazovanje ena i na njihovo uee na tritu rada jer su im omoguila da
kontroliu vreme i uestalost poroaja. Postoje i uzroci koji ne spadaju u domen
tehnologije. ak i uz posedovanje istih vidova tehnolokih ureaja za
domainstvo, ene mogu u sasvim razliitim postocima uestvovati na tritu
rada i njihove profesionalne strukture mogu biti bitno razliite zavisno od takvih
stvari kao to su socijalne konvencije u pogledu prihvatljivosti ena pripadnica
srednje klase koje rade (siromane ene su oduvek radile); tu su i razni vidovi
poreskih podsticaja za plaeni rad i za podizanje dece, kao i ukupna dostupnost
profesionalnog staranja o deci. Meutim, bez obzira na sve to, ipak je tano da
razmere promena u ulozi ene u drutvu i porodinoj dinamici ne bi ni iz daleka
bile ovako dramatine da se nije pojavila maina za pranje rublja (pored ostalih
elektrinih ureaja za domainstvo koji su omoguili bitnu utedu vremena).

Maina za pranje rublja pobeuje internet

U poreenju s promenama koje je donela maina za pranje rublja (i druge),
uticaj interneta, za koji mnogi smatraju da je potpuno promenio svet, nije bio
toliko temeljan - barem nije dosad. Internet je, razume se, preobrazio nain na
koji ljudi provede svoje slobodno vreme - sada surfuju netom, askaju s
prijateljima na fejsbuku, razgovaraju s njima preko skajpa, igraju elektronske
igrice s nekim ko je u tom trenutku udaljen pet hiljada kilometara, i ta sve ne.
Internet je takoe u ogromnoj meri poboljao efikasnost s kojom moemo nai
informacije o polisama osiguranja, prilikama za letovanje, restoranima, a sve
vie i o ceni prokelja ili ampona.
Meutim, ako govorimo o proizvodnim procesima, jo nije jasno da li je
uticaj interneta stvarno do te mere revolucionaran. Razume se, tano je da je
nekima internet sutinski promenio nain rada. Znam to iz iskustva. Zahvaljujui
internetu mogao sam da napiem celu knjigu sa svojom prijateljicom i
povremenom koautorkom profesorkom Ilejn Grejbel, koja predaje u Denveru, u
amerikoj dravi Kolorado, a da smo se pritom samo jednom stvarno sastali i
14

jednom ili dvaput razgovarali telefonom. Meutim, mnogim drugim ljudima

internet nije toliko mnogo uticao na produktivnost. Autori studija su se silno
muili da pronau dokaze pozitivnog uticaja interneta na ukupnu produktivnost
kao to je to kazao Robert Solou (Solow), ekonomista i dobitnik Nobelove
nagrade, dokazi postoje svuda sem u brojkama.
Moda ete pomisliti da ovo moje poreenje nije fer. Aparati za
domainstvo koje pominjem imali su po nekoliko decenija, poneki i itav vek, da
unesu udo, a internet je tu jedva dve decenije. To je delimino tano. Kako je to
kazao uvaeni istoriar nauke Dejvid Edgerton (David Edgerton) u svojoj
fascinantnoj knjizi ok staroga - tehnologija i globalna istorija od 1900. do
15

danas, maksimalna upotreba tehnologije, pa samim tim i njen maksimalan

uticaj, esto bivaju postignuti nekoliko decenija posle njenog otkria. Meutim,
ak i sa stanovita neposrednog uticaja, sumnjam da je internet zaista toliko
revolucionarna tehnologija koliko mnogi misle da jeste.

I telegraf je pobedio internet

Pred sam poetak transatlantskog icanog telegrafskog prenosa 1866. godine
bile su potrebne tri nedelje da poruka stigne na drugu atlantsku obalu - toliko je,
naime, trebalo jedrenjaku za pree Atlantski okean. ak i ako je koriena
ekspresna linija - parobrod (a to je postalo uobiajeno tek u poslednjoj
deceniji 19. veka), morali ste raunati da e vreme potrebno da poiljka stigne s
jedne na drugu obalu okeana biti barem dve nedelje (rekordno kratka plovidba
parobrodom u to vreme je trajala osam do devet dana).
Kad se pojavio telegraf, vreme prenosa jedne poruke od, recimo, tri stotine
reci, skraeno je na sedam ili osam minuta. Mogla se postii i vea brzina.
Njujork tajms je 4. decembra 1861. godine izvestio da je govor Abrahama
Linkolna o stanju Unije u duini od 7.578 rei prenoen iz Vaingtona u ostatak
zemlje za 92 minuta, to znai da je brzina u proseku iznosila 82 reci u minutu, a
to opet znai da bi za poruku od 300 reci bilo potrebno manje od etiri minuta.
To je, meutim, bila rekordna brzina i sva je prilika da je prosena brzina
iznosila oko 40 rei u minutu, to znai da bi bilo potrebno sedam i po minuta za
poruku od 300 rei. U poreenju s dve nedelje, koliko je prethodno trajalo
prenoenje poruke, to je vie od 2.500 puta bre.
Internet je skratio vreme prenosa poruke od 300 rei sa 10 sekundi
telefaksom na, recimo, dve sekunde, ali je to samo pet puta krae vreme.
Smanjenje brzine pomou interneta znatno je vee kada govorimo o duim
porukama - internetom moete za deset sekundi preneti dokument od, recimo,
30.000 rei (ako je ve unet na va raunar), a za njegov prenos faksom trebalo
bi vie od 16 minuta (ili hiljadu sekundi), to znai da je re o stostrukom
ubrzanju prenosa. Ali, ta je to u poreenju sa skraenjem vremena od 2.500
puta, to je postignuto telegrafom.
Internet oigledno ima neke druge revolucionarne odlike. On nam doputa da
poaljemo slike velikom brzinom (to je neto to telegraf, pa ak ni telefaks ne
mogu da urade, ve se u tim sluajevima moramo osloniti na fiziki prenos).
Pristup internetu mogu je i na mnogim drugim mestima, a ne samo u poti. to je
najvanije, kada koristimo internet, moemo da potraimo odreenu informaciju
koja nam je potrebna iz ogromnog broja razliitih izvora. Meutim, samo sa
stanovita ubrzanja, odnosno poveanja brzine prenosa, on nije ni izbliza onako
revolucionaran koliko je revolucionaran bio skromni iani prenos telegrafskih
poruka (ovde ak i ne govorimo o beinom prenosu).

Mi u ogromnoj meri precenjujemo uticaj interneta samo zato to je to neto

to nas u ovom trenutku dotie. Nismo samo mi takvi. Ljudi su inae skloni da
budu fascinirani najnovijim i najuoljivijim tehnologijama. Dord Orvel je jo
1944. kritikovao ljude koji su se preterano uzbuivali zbog ukidanja geografske
razdaljine i nestanka granica do kojih je dolo zahvaljujui avionima i radiju.

Realno sagledavanje promena

Koga briga ako ljudi pogreno misle da je uticaj interneta vei i vaniji nego
uticaj telegrafa ili maina za pranje rublja? Zato je vano to to su ljudi mnogo
vie impresionirani najskorijim promenama?
To ne bi bilo vano da se ta poremeena perspektiva svodi samo na razlike
u ljudskim miljenjima. Meutim, ta iskrivljena perspektiva ima veliki uticaj,
zato to je njena posledica pogrena upotreba resursa koji su ionako oskudni.
Usled fascinacije revolucijom informaciono-komunikacione tehnologije koju
predstavlja internet, neke bogate zemlje - pre svega SAD i Velika Britanija pogreno zakljuuju da je pravljenje stvari neto to do te mere pripada
jueranjici, da umesto toga treba pokuati da se ivi od ideje. Kao to u
objasniti u Stvari br. 9, to verovanje u postindustrijsko drutvo navelo je te
zemlje da zanemare svoj proizvoaki sektor, to se negativno odrazilo na
njihove privrede.
Jo vie zabrinjava to to je zbog fascinacije internetom ljudi u bogatim
zemljama meunarodna zajednica poela da strahuje od digitalnog jaza izmeu
bogatih i siromanih zemalja. Zato su preduzea, dobroiniteljske fondacije i
pojedinci poeli da poklanjaju zemljama u razvoju novac da kupe kompjutersku
opremu i internet ureaje. Pitanje je, meutim, da li je upravo to ono to je
ponajvie potrebno zemljama u razvoju. Moda bi donacije za neto
staromodnije stvari, kao to su bunari, elektrodistributivne mree ili proizvodnja,
pa samim tim i pojeftinjenje maina za pranje rublja, vie poboljale ivot ljudi
nego ako se svakom detetu pokloni laptop ili ako se u selima osnuju internet
centri. Ne kaem da su sve pomenute stvari nuno vanije, ali su mnogi donatori
pohrlili da uestvuju u otmenim i hipermodernim programima, a da prethodno
nisu procenili relativne dugorone prednosti i negativne strane alternativnog
naina utroka novca koji ve poklanjaju.
Naveemo jo jedan primer iz koga se vidi da je fascinacija novim
podstakla ljude na to da poveruju da su nedavne promene u tehnologiji
komunikacije i saobraaja u tolikoj meri revolucionarne da sada stvarno ivimo
"u svetu bez granica, kako i glasi naslov uvene knjige Keniija Omea (Kenichi
16

Ohmae) japanskog poslovnog gurua. Usled toga su u poslednjih dvadeset ili

neto vie godina mnogi ljudi poverovali da je svaka promena do koje se danas
dolazi rezultat monumentalnog tehnolokog napretka, a protivljenje takvom
napretku ne bi bilo nita drugo do pokuaj da se sat vrati unazad. Verujui u

takav svet, mnoge vlade su ukinule neke od veoma potrebnih propisa kojima su
ureivani prekogranini tokovi kapitala, robe i rada, to je donelo rave rezultate
(vidi, npr. Stvari br. 7 i br. 8) Meutim, kao to sam pokazao, nedavne promene
u tim tehnologijama nisu ni izbliza onoliko revolucionarne koliko su
revolucionarne bile odgovarajue promene pre samo jednog veka. U sutini, svet
je bio znatno globalizovaniji pre jednog veka nego to je to bio izmeu
ezdesetih i osamdesetih godina 20. veka iako je posedovao sasvim inferiorne
tehnologije komunikacija i saobraaja u poreenju s dananjim, zato to su u
potonjem periodu vlade, posebno mone vlade, poverovale u stroe propise
upravo kada je re o ureivanju tih prekograninih tokova. Ono to je bitno
uticalo na stepen globalizacije (drugaije reeno, na nacionalnu otvorenost) jeste
politika, a ne tehnologija. Meutim, ako dopustimo da nae vienje bude
iskrivljeno usled fasciniranosti najnovijom tehnolokom revolucijom, onda to ne
moemo da uoimo i na kraju smo primorani da sprovodimo pogrenu sektorsku
politiku.
Da bi se ispravno promislila i planirala ekonomska politika, kako
nacionalna, tako i meunarodna (i da bi pojedinci donosili ispravan izbor u
pogledu svoje karijere), veoma je vano da se razumeju tehnoloki trendovi.
Meutim, naa fasciniranost onim to je najnovije i sklonost da potcenimo ono
to je ve postalo sasvim uobiajeno mogu nas odvesti - i ve su nas odveli - u
pogrenom pravcu, i to na najrazliitije naine. Namerno sam o ovome govorio
na provokativan nain, sapostavljajui skromnu mainu za pranje rublja i
internet, ali svi ti primeri koje sam naveo samo je trebalo da vam pokau da su
naini na koje su tehnoloke snage oblikovale ekonomski i drutveni razvoj u
kapitalizmu znatno sloeniji nego to se to obino misli.

Stvar br. 5
- Ako pretpostavite ono najgore o ljudima, to najgore
e vam se vratiti ta vam kau?
uvena je reenica Adama Smita: Ne oekujemo ruak od naklonosti
mesara, pivara ili pekara, ve od toga to oni uvaju vlastiti interes; ne obraamo
se njihovoj ovenosti, ve njihovoj sebinosti. Trite divno podilazi energiji
sebinih pojedinaca koji razmiljaju iskljuivo o sebi samima (i, u najboljem
sluaju, o svojim porodicama) i na taj nain postie socijalni sklad. Komunizam
je propao zato to je negirao postojanje tog ljudskog instinkta i upravljao
privredom pretpostavljajui da je svaki ovek nesebian, ili da je barem
ponajvie altruista. Moramo pretpostaviti ono najgore o ljudima (to znai,
moramo pretpostaviti da oni razmiljaju iskljuivo o sebi samima) ako elimo da
izgradimo trajan ekonomski sistem.
A ta vam ne kau?
Tenja ka ouvanju vlastitog interesa jedna je od najsnanijih osobina
veine ljudi. To, meutim, nije ono jedino to nas pokree. To esto nije ak ni
na primarni motiv. Da je svet zaista pun sebinih pojedinaca o kojima govore
udbenici ekonomije, verovatno bi prestao da se razvija jer bismo glavninu
vremena provodili varajui jedni druge, pokuavajui da uhvatimo one koji nas
varaju i kanjavajui te koje uspemo da uhvatimo. Svet funkcionie ovako kako
funkcionie zato to ljudi nisu potpuno zaokupljeni ouvanjem vlastitog interesa
na nain na koji ekonomija slobodnog trita veruje da jesu. Potrebno nam je da
projektujemo takav ekonomski sistem koji e, priznajui da su ljudi esto
sebini, istovremeno u potpunosti koristiti druge ljudske motive i izvlaiti ono
najbolje iz ljudi. Velika je verovatnoa da emo, ako o ljudima pretpostavljamo
samo ono najgore, zauzvrat i dobiti samo to najgore.

Kako (ne treba) upravljati preduzeem?

Sredinom devedesetih godina 20. veka uestvovao sam na konferenciji koju
je u Japanu, na temu Istonoazijsko udo privrednog rasta organizovala
Svetska banka. Na jednoj strani bili su ljudi koji su, poput mene, tvrdili da je
intervencija odigrala pozitivnu ulogu u rastu istone Azije, kojom su se vlasti
zapravo suprotstavile trinim signalima i zatitile i subvencionisale industrijske
grane, kao to su proizvodnja automobila i elektronika. Na drugoj strani u debati
uestvovali su ekonomisti koji su podravali Svetsku banku i tvrdili da je vladina
intervencija, u najboljem sluaju, bila beznaajna i uzgredna pojava, dok je, u
najgorem sluaju, donela vie tete nego koristi celoj istonoj Aziji. to je
vanije, tvrdili su ti zagovornici slobodnog trita, ak i ako je tano da je
intervencija vlasti u poneemu zasluna za istonoazijsko privredno udo, to ne
znai da se ekonomska politika koju su sprovodile zemlje istone Azije moe
preporuiti drugim dravama. Vladini zvaninici koji kreiraju politiku su (kao i
svi mi) ljudi koji tee ostvarivanju vlastitog interesa, to znai da su, kao to je
naglaeno, vie zainteresovani za proirenje vlastite moi i prestia nego za
unapreenje nacionalnih interesa. Tvrdili su da je vladina intervencija urodila
plodom u istonoj Aziji samo zbog toga to na tom podruju, iz istorijskih
razloga (u koje ovde nema potrebe da ulazimo) postoje izuzetno nesebine i
sposobne birokrate. ak su i neki ekonomisti koji su inae zagovornici aktivne
uloge vlasti priznali da je ta teza tana.
Debatu je paljivo sluao jedan Japanac otmenog izgleda, koji je i sam
digao ruku. Predstavio se kao jedan od najviih rukovodilaca eliane Kobe
Stil u Kobeu, koja je po veliini u to doba bila etvrti proizvoa elika u
Japanu. Kritikovao je ekonomiste zbog toga to, kako je rekao, ne razumeju
prirodu savremene birokratije, bilo u vladinom, bilo u privatnom sektoru.
Taj visoki funkcioner kompanije Kobe Stil je rekao (razume se, ovde
parafraziram njegove rei): Zao mije to to moram da kaem, ali vi, ekonomisti,
ne shvatate kako funkcionie stvarni svet. Ja sam doktorirao iz metalurgije i ve
gotovo tri decenije radim u kompaniji Kobe Stil pa poneto znam o tome kako
se pravi elik. Meutim, moja kompanija je danas toliko velika i sloena da ak
ni ja ne shvatam vie od polovine stvari koje se u njoj zbivaju. Kada je re o
drugim rukovodiocima - onima koji su se kolovali za raunovoe i marketing oni sigurno takoe mnogo toga ne razumeju. Uprkos svemu tome, na odbor
direktora rutinski odobrava veinu projekata koje nam predoavaju zaposleni
zato to verujemo da nai radnici rade za dobrobit kompanije. Ako bismo

pretpostavili da je svakome stalo iskljuivo do promocije vlastitih interesa i ako

bismo sve vreme dovodili u pitanje motive naih radnika, cela kompanija bi
prestala da funkcionie jer bismo sve vreme troili na pokuaje temeljne analize
predloga koje sutinski ne razumemo. Jednostavno niko ne moe upravljati
velikom birokratskom organizacijom, bilo da je re o vladi ili o eliani u
Kobeu, ako pretpostavi da su svi radi samo da steknu neku korist za sebe.
Ovo je samo anegdota, ali mislim da je to istovremeno i reit dokaz
ogranienja standardne ekonomske teorije, koja poiva na stanovitu da je lini
interes jedini bitan ljudski motiv. Dopustite mi da o tome kaem neto vie.

Sebini mesari i pekari

Ekonomija slobodnog trita polazi od pretpostavke da su svi ekonomski
inioci sebini, kao to je to navedeno u reenici kojom je Adam Smit ocenio
mesara, pekara i pivara. Lepota trinog sistema, s tog stanovita, ogleda se u
tome to taj sistem kanalie ono to je najgori aspekt ljudske prirode - sebinost,
ili gramzivost, kako hoete - u neto produktivno i drutveno korisno.
S obzirom na svoju sebinu prirodu, trgovci e uvek pokuati da vam
zaraunaju koji dinar vie, radnici e dati sve od sebe da zabuavaju na poslu, a
profesionalni menaderi e nastojati da maksimalno uveavaju sopstvene prihode
i presti, a ne profit cele kompanije, jer taj profit ide akcionarima, a ne njima.
Meutim, mo trita e postaviti granice takvom ponaanju, ako ga ve nee u
potpunosti eliminisati: trgovci vas nee prevariti ako im je konkurencija odmah
tu, na prvom oku; radnici se nee usuditi da zabuavaju ako znaju da lako mogu
biti otputeni i zamenjeni; profesionalni menaderi nee moi da otmu pare
akcionarima ako funkcioniu na dinaminom tritu akcija, koje e se postarati da
oni menaderi koji obezbede niu dobit, pa samim tim postignu niu cenu akcija,
budu izloeni riziku od gubitka posla kad doe do preuzimanja.
Za ekonomiste koji su zagovornici slobodnog trita, dravni slubenici i
funkcioneri - politiari i pripadnici birokratskog aparata vlasti - u tom pogledu
predstavljaju jedinstven izazov. Njihova tenja ka ouvanju vlastitog interesa ne
moe se ograniiti na neku razumnu meru, zato to oni nisu podvrgnuti disciplini
trita. Politiari jesu suoeni sa izvesnom uzajamnom konkurencijom, ali su
izbori isuvie retki, a njihov disciplinski efekat je ogranien. Prema tome, oni
imaju ogroman prostor za sprovoenje politike koja samo jaa njihovu mo i
bogatstvo, na utrb nacionalne dobrobiti. Kada je re o profesionalnim
birokratama, prostor za njihovo ostvarivanje linih interesa jo je vei. ak i ako
njihovi politiki gospodari, profesionalni politiari, pokuaju da ih primoraju da
sprovode onu sektorsku politiku koja se stara o zahtevima birakog tela, oni uvek
mogu da prividno iskomplikuju stvari i na taj nain manipuliu politiarima, kao
to je izvrsno prikazano u humoristikoj seriji BBC-ja Da, ministre (Yes,
Minister) i njenom nastavku Da, premijeru (Yes, Prime Minister). tavie, za
razliku od politiara, profesionalne birokrate imaju ogromnu sigurnost kada je
re o radnom mestu, ako ne i doivotni posao, tako da bez problema mogu da
odugovlae i ekaju promenu na politikom kormilu. Tako je glasila sutina
zabrinutosti koju su ekonomisti Svetske banke izraavali napomenutom skupu u
Japanu.

Upravo zbog toga ekonomisti koji su zagovornici slobodnog trita

preporuuju da onaj deo privrede koji je pod neposrednom kontrolom politiara
i birokrata bude sveden na najmanju moguu meru. Po tom miljenju,
deregulacija i privatizacija nisu samo u ekonomskom smislu efikasne ve su i
politiki mudre zato to na minimum svode samu mogunost da dravni
funkcioneri iskoriste dravu kao sredstvo za ostvarivanje sopstvenih interesa, na
utrb ire javnosti. Neki - to su oni iz redova kole miljenja koja se zalae za
Novu javnu upravu - idu i korak dalje i preporuuju da samo upravljanje
organima vlasti bude izloeno delovanju trinih snaga: za birokrate se predvia
agresivnije korienje sistema nagraivanja prema rezultatima rada i
potpisivanje kratkoronih ugovora o radu; takoe se predlae ee ukljuivanje
sistema javnih nabavki u pruanje vladinih usluga; oekuje se i aktivnija razmena
zaposlenih izmeu javnog i privatnog sektora.

Moda nismo ba aneli, ali...

Pretpostavka o individualistikom nastojanju da se prvenstveno zadovolje
lini interesi, koja je u temelju ekonomije slobodnog trita, umnogome je odraz
linih iskustava. Svakoga od nas nekad je prevario neki beskrupulozni trgovac,
bilo da je re o prodavcu voa koji nam je uvalio neku trulu ljivu i stavio je na
dno papirne kese ih o proizvoau jogurta koji ozbiljno preteruje kada govori o
zdravstvenim koristima od svog proizvoda. Svi mi poznajemo preveliki broj
korumpiranih politiara i lenjih birokrata da bismo mogli da poverujemo u
tvrdnju da svi dravni slubenici iskljuivo slue javnosti. Veina nas, to vai i
za potpisnika ovih redova, u nekom trenutku je zabuavala na poslu i mnogi meu
nama su bili frustrirani ponaanjem mlaih kolega i pomonika koji su
pronalazili najrazliitije vrste izgovora samo da ne bi morali neto ozbiljno da
rade. Sem toga, ono to ovih dana itamo u medijima ukazuje nam na to da
profesionalni menaderi, ak i navodni ampioni borbe za interese akcionara,
kao to su Dek Vel iz kompanije Deneral Elektrik i Rik Vegoner (Rick
Wagoner) iz Deneral Motorsa nisu ba iskljuivo sluili najboljim interesima
akcionara (vidi Stvar br. 2).
Sve je to tano. Meutim, imamo takoe mnotvo dokaza - ne samo anegdota
ve sistematskih dokaza - koji svedoe o tome da tenja ka ostvarivanju sebinih
interesa nije jedini bitan ljudski motiv, ak ni u naem privrednom ivotu. Tano
je da je tenja ka ouvanju linog interesa jedan od najvanijih motiva koji nas
pokreu, ali imamo i mnoge druge motive - potenje, samopotovanje, altruizam,
ljubav, saoseanje, veru, oseaj dunosti, solidarnosti, odanosti, tenje ka optem
dobru, rodoljublja i tako dalje - i ti motivi su ponekad i vaniji od linog interesa
17

kao pokretaa naeg ponaanja.

Ranije smo naveli primer kompanije Kobe Stil iz koga se vidi kako se
uspenim preduzeima upravlja na osnovu poverenja i odanosti, a ne na osnovu
sumnje i tenje ka ostvarivanju linih interesa. Ako mislite da je to poseban,
jedinstven primer karakteristian za zemlju ljudi koji rade kao mravi gde se
svaka individualnost gui protivno ljudskoj prirodi, uzmite bilo koju knjigu o
poslovnom liderstvu ili autobiografiju nekog uspenog biznismena objavljenu na
Zapadu i pogledajte ta oni imaju da kau. Da li e vam rei da treba da
sumnjiite ljude i da ih sve vreme paljivo posmatrate, oekujui da vas
prevare? Verovatno e vam najvie govoriti o tome kako da se zbliite sa
zaposlenima, kako da promenite nain na koji oni vide neke stvari, kako da ih

inspiriete i kako da podstaknete timski rad meu njima. Dobri menaderi znaju
da ljudi nisu roboti koji su gonjeni iskljuivo tenjom ka ostvarivanju linog
interesa i koji ne vide nita sa strane. Dobri menaderi znaju da ljudi imaju
dobre i loe strane, kao i da je tajna dobrog upravljanja u maksimalnom
uveavanju dobrih i maksimalnom smanjivanju loih ljudskih strana.
Drugi dobar primer kojim se moe ilustrovati sloenost ljudskih motiva jeste
praksa rada po pravilima slube, kada radnici usporavaju proces proizvodnje
strogo se pridravajui pravila propisanih za obavljanje njihovih radnih
zadataka. Moda ete se pitati kako radnici mogu da nanesu tetu poslodavcu ako
se striktno pridravaju pravila. Meutim, taj metod polutrajka - poznat i pod
nazivom italijanski trajk (odnosno kao sciopero bianco, odnosno beli
trajk, kako ga zovu sami Italijani) moe, kako se u praksi pokazalo, da smanji
proizvodnju za 30-50 procenata. Razlog je u tome to se ne moe sve precizirati
ugovorom o radu (pravilima i propisima), pa se stoga svi proizvodni procesi u
velikoj meri oslanjaju na dobru volju radnika da obave i neku dodatnu operaciju
koju im ne nalae ugovor o radu, odnosno da ispolje vlastitu inicijativu i
opredele se za neku preicu u poslu kako bi ubrzali proces proizvodnje, onda
kada su pravila isuvie komplikovana i glomazna. Razliiti su motivi koji e
podstai radnike na takve vidove nesebinog ponaanja - moe im se dopadati
posao koji obavljaju, mogu biti ponosni na svoja radna dostignua, to moe biti
samopotovanje, oseaj solidarnosti s kolegama, poverenje u efove ili odanost
kompaniji. Meutim, sve se u sutini svodi na to da bi kompanije, pa samim tim i
naa privreda, tapkali u mestu i konano stali ako bi se ljudi ponaali iskljuivo
sebino, kako to pretpostavlja ekonomija slobodnog trita.
Ne shvatajui sloenu prirodu radnikih motiva, kapitalisti su u ranim
danima ere masovne proizvodnje smatrali da e pokretna traka, time to u
potpunosti liava radnike bilo kakvog prava odluivanja kada je re o brzini i
intenzitetu njihovog rada, pa im tako oduzima i svaku mogunost zabuavanja,
maksimalno uveati njihovu produktivnost. Meutim, kako su ubrzo shvatili isti ti
kapitalisti, radnici su na to oduzimanje samostalnosti i dostojanstva reagovali
pasivizacijom, nerazmiljanjem, pa ak i nekooperativnou. Tada su se, poev
od kole humanih odnosa, koja se pojavila tridesetih godina 20. veka i koja je
naglaavala potrebu za dobrom komunikacijom s radnicima i meu njima,
pojavili mnogi menaderski pristupi koji u prvi plan istiu sloenost ljudskih
motiva i preporuuju naine za podsticanje onog najboljeg u radnicima. Vrhunac
takvog pristupa je takozvani japanski proizvodni sistem (ponekad se oznaava

i kao Tojotin proizvodni sistem) koji maksimalno koristi dobru volju, znanje,
iskustvo i kreativnost radnika tako to im poverava odreene odgovornosti i
iskazuje im poverenje kao moralnim biima. U japanskom sistemu radnicima se
preputa znatan stepen kontrole nad proizvodnom linijom. Takoe, radnici se
podstiu na to da iznose predloge za poboljanje proizvodnih procesa. Upravo je
takav pristup omoguio japanskim preduzeima da postignu proizvodnu
efikasnost i kvalitet proizvodnje koji danas pokuavaju oponaanjem da dostignu
mnoga preduzea koja nisu japanska. Time to ne polaze od najgore pretpostavke
o svojim radnicima, japanska preduzea dobijaju ono najbolje od tih istih
radnika.

Moralno ponaanje kao optika varka?

Dakle, ako se osvrnete oko sebe i razmislite o svemu tome, videete da je
svet pun razliitih vidova moralnog ponaanja koji su u suprotnosti s
pretpostavkama ekonomista zagovornika slobodnog trita. Kada ih suoite s
primerima takvog ponaanja, zagovornici slobodnog trita su esto skloni da ih
odbace kao optiku varku. Ako ljudi deluju kao bia koja se moralno ponaaju,
tvrde ti ekonomisti, to je samo zato to posmatrai ne vide skrivene nagrade i
kazne na koje ti ljudi zapravo reaguju.
Saglasno takvom rezonovanju, ljudi e uvek ostati sebina bia koja tee
iskljuivo ostvarenju linih interesa. Ako se ponaaju moralno, to nije zbog toga
to veruju u moralni kodeks, ve zato to takvo ponaanje maksimalno uveava
nagradu i svodi na minimum kaznu kojoj bi eventualno mogli biti lino izloeni.
Na primer, ako se trgovac uzdri od varanja kupca ak i kada nema zakonsku
obavezu da to ini ili kada u neposrednoj blizini nema konkurenciju koja eka na
gotovs spremna da preuzme njegov posao, to uopte ne znai da on veruje u
potenje. Re je o tome da on zna da e mu ugled potenog trgovca doneti vei
broj muterija. Isto tako, mnogi turisti koji se u tuoj zemlji ili tuem gradu
ponaaju runo, radei stvari koje nikada nee raditi kod kue, ne zato to naglo
postaju pristojni kad se vrate, ve zato to ih vie ne titi plat anonimnosti koji
ima turista i to strahuju da e ih ljudi koje poznaju i do ijeg im je miljenja
stalo kritikovati ili odbaciti.
U svemu tome postoji zrno istine. Postoje izvesne tanane nagrade i kazne
koje nisu vidljive na prvi pogled i na koje ljudi stvarno reaguju. Meutim, takav
nain razmiljanja na kraju ipak ne vredi u praksi.
injenica je, naime, da ak i onda kada na delu nema skrivenih mehanizama
nagrada i kazni mnogi od nas ponaaju se poteno i asno. Na primer, zato mi ili barem oni meu nama koji su dobri trkai - ne pobegnemo uvek pre nego to
18

platimo taksi? Voza taksija zapravo i ne moe dugo da tri za nama, jer ne
moe tek tako da ostavi svoje vozilo na ulici. Ako ivite u velikom gradu,
praktino nema nikakvih izgleda da ete se ponovo sresti sa istim tim taksistom,
pa onda ne morate da strahujete ak ni od toga da e vam se on na neki nain
osvetiti u budunosti. Ako se sve to ima na umu, zadivljujue je da tako malo
ljudi pobegne, a da ne plati vonju. Ili, da uzmemo drugi primer. Moda ste na
letovanju u inostranstvu sreli automehaniara ili ulinog trgovca koji vas nije
prevario, ak ni kada stvarno nije postojala nikakva mogunost da ga nagradite

hvalom kojom ete poveati njegov ugled potenog trgovca ili mehaniara - to
bi zaista bilo jako teko ako ne moete ak ni da proitate, a kamoli da ponovite
ime njegove automehaniarske radionice na turskom ili ugled ene koja vam je
prodala kambodanske rezance, ije ime takoe uopte niste u stanju da ponovite
i koja pri tom moda i ne trguje svakog dana na istom mestu.
Sto je vanije, u svetu nastanjenom sebinim pojedincima ne moe da
postoji nevidljivi mehanizam nagrada i kazni. Problem je u tome to je za
nagraivanje i kanjavanje drugih saglasno njihovom ponaanju potrebno vreme i
energija samo onih koji se bave tim nagraivanjem, odnosno kanjavanjem, dok
korist od poboljanih standarda ponaanja pripada svima. Ako bismo se vratili
na navedene primere, to znai da biste vi, kao taksista, ako biste poeleli da
stignete i istuete odbeglog klijenta, morali da rizikujete kaznu za nepropisno
parkiranje ili, to bi bilo gore, moglo bi vam se dogoditi da vam neko obije
automobil. Ali kakvi su izgledi da imate koristi od poboljanog standarda
ponaanja tog klijenta, koga moda vie nikada neete sresti? Trebalo bi vam
dosta vremena i energije da tursku automehaniarsku radionicu iznesete na dobar
glas, a zato biste to uinili ako verovatno vie nikada u ivotu neete ponovo
dospeti u taj deo sveta? Dakle, kao sebini pojedinac kome je stalo iskljuivo do
linog interesa, saekaete nekoga ko e biti dovoljno glup da utroi vreme i
energiju na deljenje neke privatne pravde kapricioznim i nepredvidljivim
korisnicima taksi usluga ili hvaljenje usluga daleke automehaniarske radionice,
umesto da sami podnesete izvestan troak. Meutim, ako bi svako bio tako
sebian kao to ste vi sebini, onda bi se svako ponaao kao to se vi ponaate.
To opet znai da niko ne bi ni nagraivao ni kanjavao druge za njihovo dobro ili
loe ponaanje. Drugaije reeno, ti nevidljivi mehanizmi nagraivanja i kazni za
koje zagovornici slobodnog trita tvrde da stvaraju optiku varku moralnosti
mogu postojati samo zbog toga to mi nismo sebini, amoralni subjekti uprkos
tome to ti ekonomisti to o nama tvrde.
Moralnost nije optika varka. Kada se ljudi ponaaju nesebino - bilo tako
to ne varaju svoje muterije, to vredno rade uprkos tome to ih niko ne
posmatra ili to dravni inovnici, iako imaju malu platu, odbijaju da uzmu mito mnogi meu njima, ako ne i svi, ine to zbog toga to istinski veruju da na taj
nain ispravno postupaju. Nevidljivi mehanizmi nagraivanja i kanjavanja jesu
bitni, ali njima se ne moe sve objasniti - po mom miljenju, njima se ne moe
objasniti ak ni veina nesebinih vidova ponaanja, makar i samo zbog toga to
nita od toga ne bi postojalo kad bismo bili potpuno sebini. Nasuprot tvrdnji

Margaret Taer da drutvo ne postoji. Postoje pojedinci, mukarci i ene, i

postoje porodice, ljudska bia nikada nisu postojala kao atomizovani sebini
inioci koji nisu vezani ni za kakvu zajednicu. Raamo se u drutvu koje
poseduje odreene moralne kodekse i socijalizujemo se tako to
internalizujemo te moralne kodekse.
Razume se, sve to ni u kom sluaju ne znai da tenja ka ostvarivanju linog
interesa nije jedan od najvanijih ljudskih motiva. Meutim, ako bi se svako
starao samo za ostvarivanje linog interesa, svet bi ve odavno prestao da
funkcionie jer bi bilo previe prevara u poslovanju i previe zabuavanja u
proizvodnji. Sto je vanije, ako svoj ekonomski sistem projektujemo na temelju
takve pretpostavke, efikasnost tog sistema e verovatno biti manja, a ne vea.
Ako bismo tako uradili, ljudi bi osetili da nemamo poverenja u njih kao moralna
bia i odbili bi da se ponaaju na moralan nain, zbog ega bismo morali da
potroimo ogromnu koliinu resursa nadzirui ih, prosuujui njihovo ponaanje
i kanjavajui ih. Ako poemo od najgore pretpostavke o ljudima, onda emo od
njih zaista i dobiti ono to je najgore.

Stvar br. 6
- Vea makroekonomska stabilnost nije stabilizovala
svetsku privredu ta vam kau?
Do kraja sedamdesetih godina 20. veka inflacija je za ekonomiju bila
dravni neprijatelj broj jedan. Mnoge zemlje su pretrpele katastrofalna iskustva s
hiperinflacijom. ak i tamo gde nisu dosegnute razmere hiperinflacije,
ekonomska nestabilnost koja je posledica visoke ili fluktuirajue inflacije
obeshrabrivala je investicije, pa samim tim i rast. Sreom, od devedesetih
godina 20. veka inflatorna adaja je konano zadavljena, blagodarei znatno
tvrem stavu prema budetskom deficitu i sve izraenijem uvoenju politiki
nezavisne institucije centralne banke koja je slobodna da se usredsredi iskljuivo
na kontrolu inflacije. S obzirom na to da je ekonomska stabilnost neophodna za
dugorone investicije, pa samim tim i za rast, time to je ukroena inflatorna
goropad postavljeni su temelji za vei dugoroni prosperitet.
A ta vam ne kau?
Inflacija je moda ukroena, ali je svetska privreda postala znatno
nestabilnija. Tokom poslednje tri decenije mogu se uti samo oduevljene
proklamacije naih uspeha u zauzdavanju skokovitosti cena, ali se potpuno
ignorie neverovatna nestabilnost koju za sve to vreme pokazuju ekonomije irom
sveta. Zabeleen je ogroman broj finansijskih kriza, ukljuujui globalnu
finansijsku krizu iz 2008. godine, a sve su one unitile ivote mnogih ljudi
zaduenou, steajima i nezaposlenou. Preterana usmerenost na inflaciju
toliko nam je zaokupila panju da se nismo uopte posvetili pitanjima pune
zaposlenosti i privrednog rasta. Zapoljavanje je postalo znatno nestabilnije, sve
u ime fleksibilnosti trita rada, ime su destabilizovani ivoti mnogih ljudi.
Uprkos tvrdnji da je stabilnost cena preduslov rasta, sektorska politika kojoj je
cilj bilo obaranje inflacije dovela je samo do aneminog rasta od devedesetih
godina 20. veka, od kada je inflacija, navodno, konano ukroena.

Pa tamo su pare - zapravo, jesu li ba tamo?

U januaru 1923. francuske i belgijske vojne snage okupirale su nemaku
oblast Rur, uvenu po uglju i eliku. Bilo je to zbog toga to su tokom 1922.
Nemci ozbiljno zaostali sa isplatama ratne odtete koju su dugovali po
Versajskom ugovoru, mirovnom ugovoru kojim je okonan Prvi svetski rat.
Meutim, da su stvarno hteli novac, Francuzi i Belgijanci su mogli da
okupiraju banke - na kraju-krajeva tamo su pare, to je, navodno, izjavio
uveni ameriki pljaka banaka Vili Saton (Willie Sutton) kada su ga pitali
zato pljaka banke - umesto to su zauzeli gomilu rudnika uglja i eliana. A
zato nisu banke? Zato to su bili zabrinuti zbog nemake inflacije.
Od leta 1922. godine inflacija u Nemakoj se otela kontroli. Indeks ivotnih
trokova skoio je 16 puta za est meseci u drugoj polovini 1922. godine.
Razume se, hiperinflacija je bar jednim delom bila prouzrokovana pretekim
zahtevima Francuza i Belgijanaca u pogledu ratne odtete, ali onog trenutka kada
je zapoela, bilo je potpuno racionalno to to su Francuzi i Belgijanci okupirali
Rur kako bi bili sigurni da e im ratna odteta biti isplaena u dobrima, kao to
su ugalj i elik, a ne u papirima male vrednosti koja se smanjivala izuzetnom
brzinom.
Bili su u pravu to su to uradili. Nemaka inflacija se potpuno otela kontroli
posle okupacije Rura, pa su cene pomahnitalo skakale i po deset milijardi puta
(da, milijardi, a ne hiljada niti miliona puta) do novembra 1923, kada je uvedena
rentna marka kao nova nemaka valuta.
Nemaka hiperinflacija ostavila je dubok i trajan trag na razvoju nemake i
svetske istorije. Neki tvrde, i te njihove tvrdnje imaju opravdanja, da je iskustvo
hiperinflacije postavilo temelj za uspon nacista kroz diskreditovanje svih
liberalnih institucija Vajmarske Republike. Oni koji zastupaju to stanovite time
implicitno kau da je nemaka inflacija iz dvadesetih godina 20. veka bila jedan
od glavnih uzroka Drugog svetskog rata. Trauma koju su Nemci doiveli kroz
hiperinflaciju bila je tolika da je Bundesbanka, centralna banka Zapadne
Nemake posle Drugog svetskog rata, bila uvena po svojoj preteranoj averziji
prema popustljivoj monetarnoj politici. ak i posle nastanka evra kao
jedinstvene evropske valute i potonjeg faktikog ukidanja nacionalnih centralnih
banaka u zemljama evro zone, uticaj Nemake je bio toliki da se Evropska
centralna banka (ECB) vrsto drala veoma stroge monetarne politike ak i
kada je bila suoena sa upornom i veoma visokom stopom nezaposlenosti, sve

dok je svetska finansijska kriza 2008. nije primorala da se pridrui drugim

centralnim bankama u svetu i ipak se opredeli za dotad nevieno ublaavanje
monetarne politike. Tako, kada govorimo o posledicama nemake hiperinflacije,
zapravo govorimo o udarnom talasu koji je trajao gotovo jedan vek posle
izvornog dogaaja i koji nije pogodio samo nemaku istoriju ve i istoriju drugih
evropskih zemalja, ak i itavog sveta.

Koliko je loa inflacija?

Nemaka nije jedina zemlja koja je iskusila hiperinflaciju. U finansijskoj
periodici Argentina je postala gotovo sinonim za hiperinflaciju u moderno doba,
mada je najvia stopa inflacije koju je ona doivela bila svega oko 20.000
procenata. Gora od nemake inflacije bila je maarska inflacija odmah po
zavretku Drugog svetskog rata, kao i inflacija u Zimbabveu 2008. godine, u
poslednjim danima diktature predsednika Roberta Mugabea (koji sada deli vlast
s preanjom opozicijom).
Hiperinflacija podriva samu osnovu kapitalizma pretvarajui trine cene u
besmislenu buku. U jeku maarske inflacije 1946. cene su se udvostruavale na
svakih 15 sati, dok su u najgorim danima nemake hiperinflacije 1923. cene
dvostruko skakale na svaka etiri dana. Signali koje alju cene ne mogu i ne treba
da budu apsolutne vodilje, to tvrdim od poetka do kraja ove knjige, ali nije
moguno imati pristojnu ekonomiju kada cene skau tom brzinom. tavie,
hiperinflacija je esto rezultat ili uzrok politikih katastrofa, kao to su Adolf
Hitler ili Robert Mugabe. Potpuno je razumljivo zbog ega ljudi tako oajniki
ele da izbegnu hiperinflaciju.
Meutim, nije svaka inflacija hiperinflacija. Razume se, ima ljudi koji
strahuju da e svaka inflacija, ako se ostavi bez kontrole, eskalirati u
hiperinflaciju. Tako je, na primer, na samom poetku ovog veka Masaru Hajami,
guverner Centralne banke Japana, odbio da odobri poveanje novane mase - i
po tome postao uven - pozivajui se na zabrinutost koju osea zbog mogunosti
hiperinflacije - uprkos injenici da je njegova zemlja u tom trenutku zapravo bila
usred deflacije (pada cena). Meutim, ne postoje stvarni dokazi da je to zaista
neminovno - ak ni da je verovatno. Nikome ne pada na pamet da tvrdi da je
hiperinflacija poeljna, ak ni da je prihvatljiva, ali je veliko pitanje da li je
svaka inflacija toliko loa, bez obzira na visinu inflatorne stope.
Od osamdesetih godina 20. veka, zagovornici slobodnog trita su uspevali
da ubede ostatak sveta u to da treba po svaku cenu postii ekonomsku stabilnost,
koju oni definiu kao veoma nisku (u idealnoj situaciji nultu) inflaciju, zato to je
inflacija jako loa za privredu. Ciljna inflatorna stopa koju oni preporuuju kree
se od jedan do tri procenta, kako to sugerie Stenli Fier (Stanley Fischer), bivi
profesor ekonomije na Tehnolokom institutu u Masausetsu (MIT) i glavni
19

ekonomista Meunarodnog monetarnog fonda (MMF) od 1994. do 2001.

Samo, zapravo ne postoje stvarni dokazi da je, na niskom nivou, inflacija

loa za privredu. Na primer, ak i studije koje su obavili neki zagovornici

slobodnog trita koji su povezani sa institucijama kao to su ikaki univerzitet
ili MMF ukazuju na to da, ako inflatorna stopa ne prelazi od osam do deset posto,
20

ne postoji nikakva veza izmeu te inflacije i stope privrednog rasta u zemlji. U

nekim drugim studijama, taj prag se postavlja na vii nivo, ak 20 pa i 40
21

procenata.
Iskustvo pojedinanih zemalja takoe ukazuje na to da je prilino visoka
inflacija kompatibilna s brzim privrednim rastom. Tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina 20. veka, prosena inflatorna stopa u Aliru iznosila je 42
posto, ali je njegova privreda u to vreme bila jedna od privreda s najbrim
rastom u svetu, tako da je dohodak po stanovniku rastao po stopi od 4,5 posto
godinje. U istom tom periodu, dohodak po stanovniku u Junoj Koreji rastao je
po stopi od sedam posto godinje, uprkos tome to je godinja inflatorna stopa
iznosila gotovo 20 posto, to znai da je bila via od inflatorne stope u veini
22

latinoamerikih zemalja u to vreme.

tavie, ima dokaza da prekomerna antiinflaciona politika moe u sutini biti
tetna po privredu. Od 1996, kada je Brazil - poto je proao kroz traumatinu
fazu brze inflacije, iako ona nije dosegla hiperinflatorne razmere - poeo da
kontrolie inflaciju time to je povisio realne kamatne stope (nominalne kamatne
stope minus stopa inflacije) i digao ih do jednog od najviih nivoa u svetu (od 10
do 12 procenata godinje), njegova inflacija je pala na 7,1 posto godinje, ali se
to negativno odrazilo na privredni rast, pa je rast dohotka po stanovniku iznosio
samo 1,3 posto godinje. Juna Afrika je takoe imala slino iskustvo od 1994,
kada je poela da pridaje prioritetni znaaj kontroli inflacije i kada je povisila
kamatne stope do upravo pomenutog brazilskog nivoa.
ta je razlog tome? Razlog je to to ekonomska politika kojoj je cilj
smanjenje inflacije u sutini smanjuje investicije, a samim tim i privredni rast
ako se s njom predaleko ode. Zagovornici slobodnog trita esto pokuavaju da
opravdaju svoje izrazito ratoborne stavove prema inflaciji tvrdnjama da
ekonomska stabilnost podstie tednju i ulaganja, a oni, zauzvrat, ohrabruju
ekonomski rast. Zato Svetska banka, nastojei da opravda svoju tezu da je
makroekonomska stabilnost, definisana u smislu niske inflacije, bila kljuni
inilac brzog rasta privreda istone Azije (to je tvrdnja koja se, u sutini, ne
moe primeniti na Junu Koreju, kao to smo ve ranije videli), u svome
izvetaju iz 1993. tvrdi: Makroekonomska stabilnost podstie dugorono

planiranje i privatna ulaganja i, svojim uticajem na realne kamatne stope i realnu

vrednost finansijske aktive pomae uveanju flnansijske tednje. Meutim,
prava je istina da politika koja se mora sprovoditi da bi se inflacija spustila na
veoma nizak nivo - na mali jednocifreni nivo - obeshrabruje ulaganja.
Realne kamatne stope od 8, 10 ili 12 procenata znae da potencijalni
investitori nee moi da izvedu zakljuak kako su nefinansijska ulaganja
atraktivna, jer mali broj takvih ulaganja donosi profitne stope vie od sedam
23

procenata. U tom sluaju, jedino profitabilno investiranje jeste investiranje u

visokorizinu finansijsku aktivu koja moe da obezbedi visoku stopu povraaja.
Iako finansijske investicije mogu jedno vreme obezbeivati i pokretati rast, taj
rast nije odriv zato to ta ulaganja moraju na kraju biti potkrepljena odrivim
dugotrajnim ulaganjima u aktivnosti u realnom sektoru, to nam je reito pokazala
finansijska kriza iz 2008. (vidi Stvar br. 22).
To znai da su ekonomisti zagovornici slobodnog trita smiljeno iskoristili
opravdane strahove ljudi od hiperinflacije kako bi podstakli sprovoenje
preterane antiinflacione politike, koja nanosi vie tete nego koristi. To je ve
samo po sebi dovoljno ravo, ali ima i neto gore. Antiinflaciona politika nije
samo nanela tetu investicijama i rastu ve nije uspela ni da ostvari ono to joj je
bio pretpostavljeni cilj - nije, dakle, pojaala ekonomsku stabilnost.

Lana stabilnost
Od osamdesetih godina 20. veka, ali naroito od devedesetih godina,
kontrola inflacije je u mnogim zemljama na samom vrhu spiska politikih
prioriteta. Zemlje su odluno pozivane da kontroliu vladine trokove da
budetski deficit ne bi podsticao inflaciju. Takoe, ohrabrivane su da obezbede
politiku nezavisnost centralne banke da bi ona mogla da die kamatne stope do
visokog nivoa, ako treba i uprkos narodnim protestima, kojima sami politiari ne
bi bili kadri da se odupru.
Bilo je potrebno dosta vremena za tu borbu, ali je zver po imenu inflacija
konano poslednjih godina ukroena u veini zemalja. Prema podacima MMF-a,
od 1990. do 2008. godine prosena stopa inflacije pala je u 97 zemalja (od 162),
u poreenju sa stopama zabeleenim tokom sedamdesetih i osamdesetih godina
20. veka. Borba protiv inflacije bila je posebno uspena u bogatim zemljama: u
svima njima inflacija je zabeleila pad. Prosena inflacija u zemljama-lanicama
OECD-a (a veina njih su bogate zemlje, iako ne pripadaju sve bogate zemlje toj
organizaciji) pala je sa 7,9 posto na 2,6 posto izmeu dva perioda (sedamdeseteosamdesete godine 20. veka u odnosu na devedesete godine do kraja tog veka).
Svet je, dakle, postao stabilniji, to je posebno tano ako ivite u nekoj bogatoj
zemlji - ali, da li je ba tako?
injenica je da je svet postao stabilniji samo ako nisku inflaciju tumaimo
kao jedini pokazatelj ekonomske stabilnosti; on, meutim, nije postao stabilniji u
smislu u kome ga veina nas osea na svojoj koi.
U jednom aspektu svet je postao nestabilniji tokom protekle tri decenije
dominacije slobodnog trita i stroge antiinflacione politike: to je onaj aspekt
koji se odnosi na pojaanu uestalost i razmere finansijskih kriza. Prema studiji
Keneta Rogofa (Kenneth Rogoff), koji je ranije bio glavni ekonomista MMF-a, a
sada je profesor na univerzitetu Harvard, i Karmen Rajnhart (Carmen Reinhart),
profesorke na univerzitetu Merilend, praktino nijedna zemlja nije bila u
bankarskoj krizi od kraja Drugog svetskog rata do sredine sedamdesetih godina,
kada je svet, ako za merilo uzmemo inflaciju, bio znatno nestabilniji nego danas.
Od sredine sedamdesetih do kraja osamdesetih godina 20. veka, kada se inflacija
u mnogim zemljama ubrzala, udeo zemalja u kojima je postojala bankarska kriza
povean je na pet do deset posto, to, ako se uzme u obzir njihovo uee u
svetskom dohotku, naizgled potvruje onu viziju sveta u kojoj je inflacija u
teitu. Meutim, udeo zemalja s bankarskom krizom skoio je na dvadesetak
procenata sredinom devedesetih godina, kada je ve trebalo da ukrotimo goropad

po imenu inflacija i da postignemo cilj ekonomske stabilnosti koji nam stalno

izmie. Onda je taj koeficijent nakratko pao na nulu i tu ostao nekoliko godina
sredinom prve decenije ovog veka, da bi ponovo skoio na 35 posto posle
globalne finansijske krize iz 2008. godine (i sva je prilika da e u vreme dok ovo
24

piemo - poetkom 2010. godine - jo vie rasti).

Drugi aspekt u kome je svet postao jo nestabilniji tokom minule tri decenije
odnosi se na nesigurnost posla: za mnoge ljude, ona se u tom periodu samo
poveala. Sigurnost posla ili radnog mesta oduvek je bila mala u zemljama u
razvoju, ali je udeo nesigurnih radnih mesta u takozvanom neformalnom
sektoru - to je skup neregistrovanih firmi koje ne plaaju poreze niti potuju
zakone, ukljuujui zakone koji obezbeuju sigurnost posla - u razmatranom
periodu poveana u mnogim zemljama u razvoju zbog preuranjene liberalizacije
trgovine koja je unitila mnogo sigurnih formalnih radnih mesta u tim
industrijskim granama. U bogatim zemljama, nesigurnost radnog mesta takoe je
poveana tokom osamdesetih godina 20. veka zbog rastue nezaposlenosti
(rastue u odnosu na period od pedesetih do sedamdesetih godina tog veka), to
je delom bilo posledica dejstva restriktivne makroekonomske politike, koja je
kontrolu inflacije stavila na prvo mesto u odnosu na sve ostalo. Od devedesetih
godina 20. veka nezaposlenost je poela da pada, ali je nesigurnost posla i dalje
rasla u poreenju s periodom pre osamdesetih godina tog veka.
Mnogo je razloga za to. Prvo, udeo kratkoronih poslova povean je u
veini bogatih zemalja, iako nije povean onoliko koliko mnogi misle. Drugo,
dok oni koji zadravaju svoje radno mesto mogu ostati na istom poslu gotovo isto
onoliko (mada ne ba toliko) koliko su na takvim poslovima ostajale njihove
kolege pre osamdesetih godina, veliki postotak prekida radnog odnosa, barem u
nekim zemljama, nije bio dobrovoljan (naroito u SAD). Tree, posebno u
Velikoj Britaniji i SAD, od devedesetih godina 20. veka postala su nesigurna ak
i ona radna mesta koja su ranije, sve do osamdesetih godina, bila preteno
sigurna - to su razni menaderski, inovniki i visokostruni poslovi. etvrto,
ak i ako je samo radno mesto ostalo sigurno, priroda i intenzitet posla
podvrgnuti su eim i veim promenama - esto su te promene nagore. Na
primer, prema jednoj studiji Fondacije Dozef Rauntri, britanske humanitarne
fondacije za drutvene reforme koja je ponela ime uvenog filantropa i
biznismena, kvekera po opredeljenju, gotovo dve treine britanskih radnika kau
da su na svojoj koi osetili poveanje brzine ili intenziteta rada u proteklih pet
godina. Na kraju, ali ne i na najniem mestu po vanosti, u mnogim bogatim

zemljama (ali ne u svima njima) od osamdesetih godina 20. veka umanjuje se

obim usluga drave blagostanja, pa se ljudi oseaju mnogo nebezbednije, ak i u
situaciji kada je objektivna verovatnoa da bi mogli da izgube radno mesto
ostala nepromenjena.
Re je o tome da je stabilnost cena samo jedan od pokazatelja ekonomske
stabilnosti. U sutini, za veinu ljudi to ak nije ni najvaniji inilac. U ivotu
veine ljudi dogaaji koji mogu delovati ponajvie destabilizujue jesu gubitak
posla (ili drastina redefinicija tog posla) ili oduzimanje kue u finansijskoj
krizi, a ne rast cena, sem ako nije re o hiperinflatornim razmerama rasta cena
(ruku na srce, da l biste stvarno mogli da kaete u emu se ogleda razlika izmeu
stope inflacije od etiri posto i stope inflacije od dva posto?). Upravo zbog toga
kroenje inflacije nije veini ljudi donelo onaj oseaj stabilnosti za koji su im
ekonomisti tvrdili da e ga doneti krstaki rat protiv inflacije koji su vodili.
Sadanja koegzistencija stabilnosti cena (to znai, niske inflacije) i
poveanja necenovnih oblika ekonomske nestabilnosti, kao to su uestalije
bankarske krize i vea nesigurnost radnog mesta nije nimalo sluajna. Sve je to
rezultat jednog istog ekonomskog paketa koji se svodi na velianje slobodnog
trita.
U ve navedenoj studiji, Rogof i Rajnhart istiu da je udeo zemalja u
bankarskoj krizi veoma tesno povezan sa stepenom internacionalne pokretljivosti
kapitala. Ta poveana internacionalna mobilnost kapitala kljuni je cilj svih
ekonomista zagovornika slobodnog trita, koji veruju da e se veom slobodom
prekograninog kretanja kapitala poveati efikasnost njegovog korienja (vidi
Stvar br. 22). Zato su insistirali da se trite kapitala otvori irom sveta, iako su
odnedavno ublaili taj svoj stav u odnosu na zemlje u razvoju.
Slino tome, pojaana nesigurnost radnog mesta neposredna je posledica
politike slobodnog trita. Nesigurnost koja se manifestovala kao visoka stopa
nezaposlenosti u bogatim zemljama tokom osamdesetih godina 20. veka bila je
rezultat veoma stroge antiinflacione makroekonomske politike. Od devedesetih
godina 20. veka sve do izbijanja krize 2008, iako je nezaposlenost bila smanjena,
bile su poveane i anse za nedobrovoljni raskid radnog odnosa, dok je u isto
vreme povean udeo kratkoronih poslova u ukupnom broju poslova, poslovi i
radni zadaci su ee bivali redefinisani tako da je pojaan radni proces na
mnogim radnim mestima - to je sve bilo rezultat promena propisa koji vae na
tritu rada; sve te promene su sprovedene da bi se poveala fleksibilnost trita
rada, a samim tim i ekonomska efikasnost.

Politiki paket koji poiva na veri u slobodno trite, i koji esto nazivaju
neoliberalnim politikim paketom, posebno naglaava nisku inflaciju, veu
mobilnost kapitala i veu nesigurnost radnog mesta (to se eufemistiki
proglaava veom fleksibilnou trita rada) u sutini zbog toga to je mahom
usmeren ka interesima onih koji u svojim rukama dre finansije. Kontroli
inflacije pridaje se posebna panja zato to mnogi vidovi finansijske aktive imaju
nominalno fiksne stope prinosa od kapitala, to znai da inflacija smanjuje realni
prinos. Vea pokretljivost kapitala podstie se zbog toga to je glavno izvorite
sposobnosti vlasnika finansijskih dobara da uberu vei prinos od kapitala nego
to je dobit koju ostvaruju vlasnici drugih (fizikih ili ljudskih dobara) upravo
njihova sposobnost da bre prebacuju svoju aktivu s mesta na mesto (vidi Stvar
br. 22). Oni trae veu fleksibilnost trita rada zato to, sa stanovita
finansijskih investitora, pojednostavljenje postupka prilikom zapoljavanja i
otputanja radnika omoguava preduzeima da se bre restrukturiu, to znai da
se lake mogu prodati i kupiti uz bolje kratkorone bilanse, a to opet donosi veu
zaradu (vidi Stvar br. 2).
I pored toga to su poveale finansijsku nestabilnost i nesigurnost posla,
ekonomske politike iji je cilj poveanje stabilnosti cena mogle bi se delimino
opravdati da su samo uspele da poveaju investicije, a samim tim i privredni
rast, kao to su to predviali jastrebovi antiinflatorne borbe. Meutim, svetska
privreda je posle osamdesetih godina, odnosno posle ere niske inflacije, rasla po
znatno sporijoj stopi nego u periodu visoke inflacije iz ezdesetih i sedamdesetih
godina, i to ne samo zbog toga to su u veini zemalja smanjene investicije (vidi
Stvar br. 13). Od devedesetih godina prolog veka ak je i u bogatim zemljama,
dakle u onima u kojima je inflacija potpuno ukroena, rast dohotka po stanovniku
pao sa 3,2 posto, koliko je iznosio ezdesetih i sedamdesetih godina, na 1,4
posto, koliko je iznosio 1990-2009. godine.
Sve u svemu, inflacija od niske do umerene nije onoliko opasna koliko bi
ekonomisti zagovornici slobodnog trita eleli da mi u to verujemo. Pokuaji da
se inflacija spusti na veoma nizak nivo smanjili su investicije i rast, suprotno
tvrdnji da e vea ekonomska stabilnost koju donosi nia inflacija ohrabriti
investicije, pa samim tim i rast. Sto je vanije, nia inflacija nije donela ak ni
istinsku ekonomsku stabilnost veini nas. Liberalizacija trita kapitala i trita
rada, koji ine deo paketa slobodnog trita iji je jedan od kljunih elemenata
kontrola inflacije, samo je poveala finansijsku nestabilnost i nesigurnost posla,
usled ega je svet za veinu nas postao jo nestabilniji. Da bi stvari bile gore,

navodni uticaj kontrole inflacije u smislu jaanja rasta uopte nije ostvaren.
Stvarno bi morala da prestane ova naa opsednutost inflacijom. Inflacija je
postala strailo koje je korieno da bi se opravdala politika od koje su koristi
imali uglavnom samo vlasnici finansijskih dobara, na utrb dugorone stabilnosti,
privrednog rasta i ljudske sree.

Stvar br. 7
- Retko se deava da se siromane zemlje obogate
zahvaljujui ekonomskoj politici slobodnog trita ta vam kau?
Po sricanju nezavisnosti od kolonijalne vlasti, zemlje u razvoju su pokuale
da razviju svoje privrede pomou dravnih intervencija, ponekad i tako to su
otvoreno prigrlile socijalizam. Pokuale su da razvijaju takve industrijske grane,
kao to su proizvodnja elika i automobilska industrija, koje su nadmaivale
njihove sposobnosti, a pritom su vetaki koristile mere kao to je dravni
protekcionizam, zabrana direktnih stranih ulaganja, industrijske subvencije, ak i
dravno vlasnitvo nad bankama i industrijskim preduzeima. To je na
emocionalnom nivou bilo shvatljivo, s obzirom na to da su svi njihovi preanji
kolonijalni gospodari bile kapitalistike zemlje koje su sprovodile politiku
slobodnog trita. Ta strategija je, meutim, u najboljem sluaju donela
stagnaciju, a u najgorem, pravu privrednu katastrofu. Rast je bio anemian (ako
ne i negativan), a zatiene industrije jednostavno nisu uspele da stasaju.
Sreom, veina tih zemalja se prizvala pameti od osamdesetih godina 20. veka i
poela je da usvaja politiku slobodnog trita. Kad bolje razmislite o tome,
videete da je od samog poetka trebalo tako postupati. Sve dananje bogate
zemlje, sa izuzetkom Japana (i moda Koreje, mada tu ima prostora za polemiku),
postale su bogate zahvaljujui politici slobodnog trita, naroito zahvaljujui
slobodnoj trgovini sa ostatkom sveta. Zemlje u razvoju koje su potpunije
prihvatile takvu politiku postizale su bolje rezultate u novije vreme.
A ta vam ne kau?
Nasuprot uvreenom uverenju, rezultati koje su zemlje u razvoju postizale u
periodu razvoja pod dravnom kontrolom i vostvom superiorni su u odnosu na
ono to su iste te zemlje postigle u potonjem periodu trino orijentisanih
reformi. Tano je da su dravne intervencije donele i neke spektakularne
neuspehe, ali je veina tih zemalja beleila znatno bri rast, uz ravnomerniju
raspodelu dohotka i znatno manji broj finansijskih kriza u loim starim danima
nego u periodu trino orijentisanih reformi. tavie, takoe nije tano da je
veina bogatih zemalja postala bogata zahvaljujui politici slobodnog trita.
Istina je potpuno suprotna, u veoj ili manjoj meri. Uz samo nekoliko izuzetaka,

sve danas bogate zemlje, ukljuujui Veliku Britaniju i Sjedinjene Amerike

Drave - navodne matice slobodne trgovine i slobodnog trita, obogatile su se
kombinacijom protekcionizma, subvencija i raznih drugih vidova sektorskih
politika od kojih danas odvraaju zemlje u razvoju. Politika slobodnog trita do
sada je samo mali broj zemalja uinila bogatim i u budunosti se moe oekivati
da taj broj bude jo manji.

Dva beznadena sluaja

Naveemo sada profile dveju zemalja u razvoju. Vi ste ekonomski
analitiar koji pokuava da proceni njihove razvojne perspektive. ta biste rekli?
Zemlja A: Do pre jedne decenije, ta zemlja je bila izrazito protekcionistika,
s prosenom carinskom stopom na industrijsku robu znatno iznad 30 procenata.
Uprkos nedavnom smanjenju carina, i dalje su na snazi vana vidljiva i
nevidljiva trgovinska ogranienja. U toj zemlji postoje teka ogranienja na
prekogranini promet kapitala, bankarski sektor je u dravnom vlasnitvu i
visoko regulisan, a postoje i brojna ogranienja na strano vlasnitvo nad
finansijskim dobrima. Strane kompanije koje proizvode u toj zemlji ale se da su
diskriminisane kroz sistem diferencijalnih poreza i propisa lokalnih vlasti. U toj
zemlji se ne odravaju izbori, a sve je proeto korupcijom. Vlasnika prava su
nejasna i komplikovana. Posebno je slaba zatita intelektualne svojine, tako da je
to prava prestonica piraterije u svetu. U toj zemlji postoji veliki broj preduzea u
dravnom vlasnitvu, od kojih mnoga belee velike gubitke, ali opstaju
zahvaljujui subvencijama i monopolskim pravima koje im obezbeuje vlada.
Zemlja B: Trgovinska politika te zemlje doslovno je prvak u protekcionizmu
tokom proteklih nekoliko decenija, tako da prosena carina na industrijsku robu
iznosi 40-55 procenata. Veina stanovnitva nema birako pravo, a iroko je
rasprostranjen sistem kupovine glasova i izbornih prevara. Korupcija buja, a
politike stranke prodaju mesta u dravnoj slubi onim svojim pristalicama koje
im pruaju finansijsku podrku. U toj zemlji nikada ni jedan jedini dravni
slubenik nije izabran na otvorenom konkursu za radno mesto. Javne finansije su
u jadnom stanju, vlada jedva otplauje kredite i esto je na rubu kanjenja, to
zabrinjava strane investitore. Uprkos tome, ta vlada sprovodi estoku
diskriminaciju prema stranim investitorima. Naroito u bankarskom sektoru
strancima je zabranjeno da postanu direktori, dok strani akcionari ne mogu da
ostvare ak ni svoja glasaka prava ako nemaju stalni boravak u toj zemlji. Ne
postoji zakon o zatiti konkurencije, ime se kartelima i drugim oblicima
monopola doputa nesputani rast. Zatita prava intelektualne svojine je manjkava,
a poseban problem predstavlja to to odbijaju da tite intelektualnu svojinu
stranaca.
I jedna i druga zemlja su do gue u stvarima koje bi trebalo da koe
ekonomski razvoj - u njima je na delu estok protekcionizam, diskriminacija
stranih investitora, slaba zatita imovinskih prava, tu su monopoli, manjak
demokratije, korupcija, nepostojanje meritokratije i tako dalje. Verovatno biste

pomislili da su i jedna i druga na putu bez povratka u razvojnu katastrofu. A sad

razmislite malo bolje.
Zemlja A je dananja Kina - pretpostavljam da su se neki itaoci sami ve
dosetili toga. Meutim, samo e malobrojni itaoci uspeti da prepoznaju zemlju
B - to su Sjedinjene Amerike Drave negde oko 1880. godine, kada su bile neto
siromanije od dananje Kine.
Uprkos svoj svojoj navodno antirazvojnoj politici i institucijama, Kina je u
minule tri decenije postala jedna od najdinaminijih i najuspenijih svetskih
privreda, dok su Sjedinjene Amerike Drave 1880. godine i dalje bile jedna od
zemalja s najbrom stopom rasta - i brzo su postale jedna od najbogatijih drava
sveta. To znai da su ekonomske zvezde kraja 19. veka (SAD) i dananjice
(Kina) i jedna i druga sledile politike recepte koji su gotovo potpuno suprotni
svemu onome to propoveda savremena neoliberalna pravoverna dogma
slobodnog trita.
Kako je to mogue? Zar nije doktrina slobodnog trita sam sukus,
destilisano uspeno iskustvo privrednog razvoja dvadesetak najbogatijih zemalja
savremenog sveta? Da bismo dobili odgovore na ova pitanja, moraemo da se
vratimo malo u istoriju.

Mrtvi predsednici ne govore

Neki Amerikanci svoje novanice nazivaju mrtvi predsednici. To nije
sasvim tano. Tano je da su oni mrtvi, ali nisu svi politiari iji se portreti
nalaze na novanici bivi predsednici SAD. Recimo Bendamin Frenklin, iji se
lik nalazi na najpoznatijoj papirnatoj novanici u ljudskoj istoriji, banknoti od
100 dolara, nikada nije bio predsednik. Meutim, lako se moglo dogoditi da
bude predsednik. Bio je najstariji meu oima osnivaima i verovatno
najpotovaniji politiar novoroene zemlje. Iako je bio isuvie star i iako je
politiki ugled Dorda Vaingtona bio suvie veliki da bi on mogao sebi
dopustiti da mu bude protivkandidat za prvo predsednitvo 1789. godine,
Bendamin Frenklin je verovatno bio jedini koji je imao neke anse da
Vaingtonu parira za to mesto.
Pravo iznenaenje u predsednikom Panteonu na zelenim novanicama
predstavlja lik Aleksandra Hamiltona, koji ete nai na banknoti od 10 dolara.
Kao i Frenklin, Hamilton takoe nikada nije bio predsednik SAD. Meutim, za
razliku od Frenklina, ija je ivotna pria ubrzo postala amerika legenda,
Hamilton, jednostavno, nije dosegao tu veliinu. On je bio samo ministar
finansija, dodue, prvi ameriki ministar finansija. Pa ta e on onda meu
predsednicima?
Hamilton je tu zato to je, uprkos tome to za to ne zna veina savremenih
Amerikanaca, bio tvorac modernog amerikog ekonomskog sistema. Dve godine
poto je postao ministar finansija 1789, neverovatno mlad, imao je svega 33
godine, Hamilton je podneo Kongresu Izvetaj o predmetu manufaktura., u kome
je koncipirao strategije ekonomskog razvoja svoje mlade drave. On je u svome
izvetaju tvrdio da industrije u povoju, kakva je amerika, treba da budu
zatiene i vlada treba da ih poneguje pre no to budu kadre da stanu na
sopstvene noge. Hamiltonov izvetaj se nije odnosio samo na trgovinski
protekcionizam - on se, takoe, zalagao za javna ulaganja u infrastrukturu (kao
to su sistemi kanala), razvoj bankarskog sistema, promovisanje vladinog trita
obveznica - ali je protekcionizam leao u samoj sri njegove strategije. S
obzirom na stavove koje je izneo, Aleksandar Hamilton bi, da je kojim sluajem
ministar finansija neke savremene zemlje u razvoju, bio izloen estokim
kritikama dananjeg amerikog ministarstva finansija zbog jeretikih uenja za
koja se zalae. Njegovoj zemlji bi se lako moglo dogoditi da MMF i Svetska
banka odbiju da je finansiraju.
Ono to je, meutim, u svemu tome posebno zanimljivo jeste to da

Aleksandar Hamilton nikako nije bio usamljen u svojim stavovima. Svi ostali
mrtvi predsednici bi, da kojim sluajem danas iznesu svoje stavove, naili na
estoko neodobravanje amerikog ministarstva finansija, MMF-a, Svetske banke
i drugih savremenih uvara vere u slobodno trite.
Na novanici od jednog dolara nalazi se lik prvog amerikog predsednika
Dorda Vaingtona. On je na inauguracionoj sveanosti insistirao na tome da
nosi ameriku odeu - posebno za njega izatkanu u Konektikatu za tu priliku umesto znatno kvalitetnije, britanske. Danas bi ve samo time prekrio
predloeno pravilo Svetske trgovinske organizacije (STO) o transparentnosti
javnih nabavki. Nemojmo zaboraviti ni da je Dord Vaington bio ovek koji je
postavio Aleksandra Hamiltona na mesto ministra finansija, savreno svestan
njegovog vienja ekonomske politike - Hamilton je bio Vaingtonova desna ruka
u amerikom ratu za nezavisnost i posle toga njegov najblii politiki saveznik.
Na novanici od pet dolara nalazi se lik Abrahama Linkolna, uvenog
protekcioniste, koji je za vreme graanskog rata povisio carine do dotad
25

nezabeleenog nivoa. Na novanici od 50 dolara nalazi se lik Julisisa Granta,

heroja Graanskog rata koji je postao predsednik. Opirui se britanskom pritisku
na SAD za prihvatanje slobodne trgovine, on je svojevremeno primetio da e
Amerika kroz 200 godina, kada od zatite dobije sve to je njome moguno
dobiti, i sama prihvatiti slobodnu trgovinu.
Bendamin Frenklin se nije slagao s Hamiltonovom doktrinom industrije u
povoju, ali je iz jednog drugog razloga insistirao na zatiti koju pruaju visoke
carine. U to vreme je postojanje gotovo besplatnog zemljita u Americi
primoravalo amerike proizvoae da radnicima daju oko etiri puta vee plate
od evropskog proseka jer bi inae radnici otili da obrauju zemlju i osnivaju
poljoprivredna dobra (to ni u kom sluaju nije bila prazna pretnja budui da je
veina njih ranije u ivotu upravo obraivala zemlju) (vidi Stvar br 10). Prema
tome, tvrdio je Bendamin Frenklin, ameriki proizvoai ne bi mogli da opstanu
ako ne bi bili zatieni od konkurencije koju za njih predstavljaju proizvoai
iji radnici zarauju znatno manje u Evropi - a to je ono to se danas naziva
socijalnim dampingom. Upravo je to logika koju je predoio Ros Pero (Ross
Perot), milijarder koji je uao u politike vode kada se 1992. godine u
predizbornoj kampanji za predsednike izbore suprotstavio Severnoamerikom
sporazumu o slobodnoj trgovini (NAFTA) i obrazloio to svoje protivljenje: bila
je to logika koju je s radou podralo 18,9 posto amerikih biraa.

Ipak, rei ete vi, sigurno bi barem Tomas Deferson (iji se lik nalazi na
novanici od dva dolara, koja je retko u opticaju) i Endru Dekson (na banknoti
od 20 dolara), inae sveci zatitnici amerikog kapitalizma slobodnog trita,
poloili test amerikog ministarstva finansija?
Tomas Deferson moda jeste bio protiv Hamiltonovog protekcionizma, ali
se zato, suprotno Hamiltonu, koji je svojski podravao sistem patenata, odluno
protivio svakoj zatiti patenata. Deferson je verovao da su ideje kao vazduh,
pa niko ne moe imati vlasnitvo nad njima. S obzirom na naglasak koji veina
dananjih zagovornika slobodnog trita stavlja upravo na zatitu patenata i
drugih prava po osnovu intelektualne svojine, ti njegovi stavovi bi mu danas
naneli mnogo tete i spreili bi ga da poloi test.
A kako stoje stvari sa Endruom Deksonom, zatitnikom obinog oveka i
fiskalnim konzervativcem (on je prvi put u amerikoj istoriji otplatio sve savezne
dugove)? Na alost njegovih oboavalaca, ak ni on ne bi poloio test. U
Deksonovo vreme, prosena carina na industrijsku robu iznosila je 35-40
procenata. Bio je uven po svom protivljenju svemu to je strano. Kada je 1836.
ukinuo dozvolu za rad polujavnoj (drugoj) Banci SAD (20 posto te banke
nalazilo se u vlasnitvu amerikih saveznih vlasti), jedan od glavnih izgovora za
taj potez bilo je to to je banka u prevelikom vlasnitvu stranih (mahom
britanskih) investitora. A koliko je veliko zapravo bilo to preveliko? Svega 30
procenata. Ako bi neki predsednik zemlje u razvoju danas ukinuo dozvolu za rad
nekoj banci zato to je ona 30 posto u amerikom vlasnitvu, ameriko
ministarstvo finansija bi dobilo kolektivni ivani napad.
Eto tako stoje stvari. ak i danas, milioni Amerikanaca svakog dana plaaju
svoje taksi vonje i kupuju svoje sendvie pruajui papir s likom Hamiltona ili
Linkolna, vraaju im kusur u papiriima s likom Dorda Vaingtona, a da sami
nisu ni svesni koliko su ti uvaeni politiari bili grozni protekcionisti koje veina
medija, i konzervativnih i liberalnih, u dananjoj Americi s toliko mnogo strasti
ocrnjuje. Njujorki bankari i profesori ikakog univerziteta piu lanke u kojima
s visine kritikuju protivljenje stranim proizvodima i stranim uticajima jednog
Uga aveza, predsednika Venecuele, i objavljuju te lanke u Vol strit dornalu,
iji se primerci kupuju banknotama s likom Endrua Deksona, uopte ne
shvatajui da je Dekson bio mnogo ogoreniji protivnik svega to je strano nego
to je to avez.
Mrtvi predsednici ne govore. Ali, kad bi mogli da govore, kazali bi
Amerikancima i ostatku sveta da je politika koju njihovi naslednici danas

promoviu potpuno suprotna onome to su oni primenili da bi jednu

drugorazrednu agrarnu privredu zavisnu od ropskog rada pretvorili u najveu
svetsku industrijsku silu.

Uradi kako ti kaem da uradi, a ne kako sam ja radio

Kada ih podsetite na protekcionistiku prolost SAD, zagovornici slobodnog
trita obino uzvraaju da je ta zemlja uspela uprkos protekcionizmu, a ne
zahvaljujui protekcionizmu. Kau da je Americi u svakom sluaju bilo sueno
da ostvaruje veliki ekonomski rast zato to je izuzetno blagoslovena prirodnim
resursima i zato to se u nju uselio veliki broj visokomotivisanih i vrednih
imigranata. Takoe, tvrde da je ogromno unutranje trite Sjedinjenih Drava u
izvesnoj meri ublailo negativne efekte protekcionizma time to je omoguilo
izvestan stepen konkurencije meu domaim preduzeima.
Meutim, problem s tim odgovorom sastoji se u tome da, koliko god to
dramatino delovalo, SAD nisu jedina zemlja koja je uspela sprovodei politiku
potpuno protivnu doktrini slobodnog trita. U sutini, kao to u se ovde
potruditi da objasnim, veina dananjih bogatih zemalja uspela je sprovodei
26

upravo takvu politiku. Pored toga, budui da je re o zemljama veoma razliitih

uslova, ne moe se kazati da su svima njima zajedniki neki posebni uslovi koji
su anulirali negativni uticaj protekcionizma i ostalih pogrenih sektorskih
politika. Sjedinjene Amerike Drave su moda imale koristi od svog velikog
unutranjeg trita, ali ta emo onda s malenom Finskom ili Danskom. Ako
mislite da su Sjedinjene Amerike Drave pre svega iskoristile obilje prirodnih
resursa, kako ete objasniti uspeh takvih zemalja, kao to su Koreja ili
Svajcarska, koje praktino nemaju nikakvih prirodnih resursa o kojima bi
vredelo govoriti ? Ako je imigracija bila pozitivni inilac za SAD, ta emo sa
drugim zemljama - od Nemake do Tajvana - iji su neki najbolji ljudi otili u
SAD i druge zemlje novog sveta? Jasno je da argument o posebnim uslovima
jednostavno ne funkcionie.
Britanija, zemlja za koju mnogi misle da je izmislila slobodnu trgovinu,
izgradila je svoj prosperitet na temelju sektorskih politika koje su bile sline
onima koje je propovedao Aleksandar Hamilton. I to nije bila nikakva sluajnost.
Iako je Hamilton bio prvi ovek koji je teorijski postulirao argument o
industriji u povoju, mnogi delovi njegovog politikog programa zapravo su
prekopirani od Roberta Volpola, takozvanog prvog britanskog premijera, koji je
bio na elu zemlje izmeu 1721. i 1742. godine.
Sredinom 18. veka Velika Britanija je poela da se bavi industrijskom
preradom vune i proizvodnjom vunenih tkanina, to je u to vreme bila
visokotehnoloka industrijska grana u kojoj su dominantno mesto zauzimale

nizijske zemlje (dananja Belgija i Holandija), i uinila je to pomou carinske

zatite, subvencija i drugih vidova podrke koju su Volpol i njegovi naslednici
pruali domaim proizvoaima vunenih tkanina. Ta industrija je ubrzo postala
glavni izvor izvozne zarade Velike Britanije i to je zemlji omoguilo da uvozi
hranu i sirovine koji su joj bili potrebni za pokretanje industrijske revolucije
krajem 18. i poetkom 19. veka. Velika Britanija je usvojila slobodnu trgovinu
tek ezdesetih godina 19. veka, kada je njena industrijska dominacija ve postala
apsolutna. Na isti nain na koji su Sjedinjene Drave bile najprotekcionistikija
zemlja sveta u najveem delu svoje faze uspona (od tridesetih godina 19. do
etrdesetih godina 20. veka), Velika Britanija je bila jedna od
najprotekcionistikijih zemalja sveta u najveem delu svog privrednog uspona od dvadesetih godina 18. do pedesetih godina 19. veka).
Praktino sve dananje bogate zemlje primenile su protekcionizam i
subvencije da bi zatitile svoje industrije u povoju. Mnoge meu njima (pre
svega Japan, Finska i Koreja) takoe su ozbiljno ograniile strana ulaganja.
Izmeu tridesetih i osamdesetih godina 20. veka, Finska je sva preduzea u
kojima su stranci imali vlasniki udeo vei od 20 posto zvanino klasifikovala
kao opasna preduzea. Neke meu danas bogatim zemljama (to pre svega vai
za Francusku, Austriju, Finsku, Singapur i Tajvan) koristile su dravna preduzea
za promociju kljunih industrijskih grana. Singapur, koji je uven po svojoj
politici slobodne trgovine i dobrodolici koju izraava stranim investitorima
proizvodi vie od 20 posto svoje proizvodnje u preduzeima u dravnom
vlasnitvu, dok meunarodni prosek tu iznosi oko 10 posto. Isto tako, ne moe se
rei da su dananje bogate zemlje valjano titile intelektualnu svojinu stranaca i
prava koja iz nje proistiu - ako su ih uopte titile - zato to je u mnogima od
njih bilo potpuno legalno patentirati neiji pronalazak pod svojim imenom, dokle
god je taj neko bio stranac.
Razume se, bilo je izuzetaka. Holandija, vajcarska (do Prvog svetskog
rata) i Hong Kong malo su koristili protekcionizam, ali ak ni te zemlje nisu
sledile dananju ortodoksnu doktrinu. Tvrdei da su patenti zapravo vetaki
monopoli koji su suprotni naelu slobodne trgovine (to je poenta koja se na
udan nain gubi u veini rasprava ekonomista koji su zagovornici slobodnog
trita), Holandija i vajcarska su sve do poetka 20. veka odbijale da prue
zatitu patentima i patentnim pravima. Iako to nije inio na tako principijelnim
osnovama, Hong Kong je sve donedavno bio uven po svojim krenjima prava
intelektualne svojine, mnogo gore nego Holandija i vajcarska. Siguran sam da

znate bar nekoga - ili moda imate prijatelja ko poznaje nekog takvog - ko je
kupio piratsku verziju kompjuterskog softvera, lani Roleks sat ili nezvaninu
verziju majice Kelvin i Hoc iz Hong Konga.
Moda e veina italaca smatrati da je ovaj moj istorijski pregled protivan
svemu to oni znaju. Poto im je nebrojeno puta reeno da je politika slobodnog
trita najbolja za ekonomski razvoj, izgledae im sasvim udno kako je moguno
da je veina dananjih bogatih zemalja primenila upravo sve te navodno loe
vidove ekonomske politike - kao to su protekcionizam, subvencionisanje,
ureivanje propisima i dravno vlasnitvo u industriji - ali je ipak, uprkos svemu
tome, uspela da postane bogata.
Odgovor lei u injenici da je to to smatramo loom politikom zapravo bila
dobra politika, iz itavog niza razloga, s obzirom na fazu ekonomskog razvoja u
kojoj su se te zemlje u to doba nalazile. Prvi je Hamiltonov argument o industriji
u povoju, koji sam blie objasnio u svojoj prethodnoj knjizi Bad Samaritans
(Loi Samariani), u poglavlju Moj estogodinji sin bi trebalo da dobije
posao. Naime, iz istog onog razloga iz koga decu aljemo u kolu umesto da se
staramo da budu konkurentni odraslima na tritu rada, zemlje u razvoju treba da
zatite i poneguju svoje proizvoae pre no to se oni toliko razviju da postanu
sposobni da bez ikakve pomoi budu konkurentni na svetskom tritu. Drugo, u
ranijim fazama razvoja, trita iz raznih razloga ne funkcioniu naroito dobro
zbog loeg saobraaja, loeg protoka informacija, male veliine trita usled
koje je velikim igraima lake da njime manipuliu itd. To znai da vlada treba
aktivnije da regulie trite i ponekad ak da svesno stvara neka trita. Tree, u
tim fazama, vlada treba sama da uradi mnogo toga uz pomo preduzea u
dravnom vlasnitvu, zato to jednostavno nema dovoljno sposobnih firmi u
privatnom sektoru koje bi mogle da se uhvate u kotac s velikim i visokorizinim
projektima (vidi Stvar br. 12).
Uprkos sopstvenoj istoriji, bogate zemlje primoravaju zemlje u razvoju da
otvore granice i izloe svoju privredu dejstvu globalne konkurencije u punoj
snazi, oslanjajui se na uslovljavanje bilateralne strane pomoi i zajmova
meunarodnih finansijskih institucija koje upravo te bogate zemlje kontroliu (to
su institucije poput MMF-a i Svetske banke), kao i na ideoloki uticaj koji
sprovode zahvaljujui svojoj intelektualnoj dominaciji. Kada promoviu politiku
koju one same nisu koristile u vreme dok su bile zemlje u razvoju, one kau
dananjim zemljama u razvoju: Uradi kako ti kaem da uradi, a ne kako sam ja
radio.

Doktrina koja se na recima zalae za rast a zapravo ga

smanjuje
Kad god se ukae na istorijsko licemerje bogatih zemalja, neki zatitnici
slobodnog trita e spremno uzvratiti: Pa dobro, protekcionizam i drugi vidovi
intervencionistike politike moda su mogli da funkcioniu u Americi 19. veka ili
Japanu sredinom 20. veka, ali nisu li zemlje u razvoju nevieno zeznule stvar
kada su ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka probale da sprovode takvu
politiku? Ono to je moda vredelo u prolosti, kau ti zagovornici slobodnog
trita, ne mora nuno funkcionisati danas.
Istina je da zemlje u razvoju nisu uopte tako loe prolazile u starim loim
danima protekcionizma i dravne intervencije tokom ezdesetih i sedamdesetih
godina 20. veka. U sutini, performanse njihovog privrednog rasta u tom periodu
daleko su nadmaivale sve to je postignuto posle osamdesetih godina 20. veka,
u vreme veeg otvaranja i deregulate.
Od osamdesetih godina, pored rastue nejednakosti (koja se i mogla
oekivati zbog toga to je sama priroda reformi bila takva da je pogodovala
bogatima (vidi Stvar br. 13), veina zemalja u razvoju doivela je znatno
usporavanje svog privrednog rasta. Rast dohotka po stanovniku u svetu u razvoju
pao je sa tri procenta godinje, koliko je iznosio tokom ezdesetih i sedamdesetih
godina 20. veka, na 1,7 posto 1980-2000, kada je u isto vreme sprovoen najvei
broj reformi u duhu slobodnog trita. Tokom prve decenije 21. veka ponovo je
dolo do rasta u svetu u razvoju, pa je stopa rasta skoila na 2,6 posto 19802009, ali je to najveim delom postignuto zahvaljujui brzom rastu Kine i Indije dvaju dinova koji, iako su prihvatili liberalizaciju, nisu prigrlili neoliberalnu
politiku.
Performanse rasta u regionima koji su odano sledili neoliberalni recept Latinskoj Americi i podsaharskoj Africi - znatno su zaostajale za onim stopama
rasta koje su zabeleile u loim starim danima. Tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina 20. veka stopa rasta u Latinskoj Americi iznosila je 3,1
posto po stanovniku. Od 1980. do 2009, stopa rastaje iznosila samo neto malo
vie od jedne treine te prethodne stope - 1,1 posto. A ak je i ta stopa rasta bila
delimino posledica brzog rasta onih zemalja u regionu koje su izriito odbacile
neoliberalnu politiku negde na samom kraju 20. i poetku 21. veka - Argentine,
Ekvadora, Urugvaja i Venecuele. U podsaharskoj Africi stopa rasta po
stanovniku u starim loim danima iznosila je 1,6 posto, da bi od 1980. do

2009. pala na svega 0,2 posto (vidi Stvar br. 11). Ako bismo hteli da
rezimiramo, mogli bismo rei da je politika slobodne trgovine i slobodnog trita
politika koja je retko urodila plodom, ako se to uopte ikada i dogodilo. Veina
bogatih zemalja nije primenjivala takvu politiku u vreme dok su bile zemlje u
razvoju, dok je u poslednje tri decenije upravo ta politika usporila rast i
poveala nejednakost dohotka u zemljama u razvoju. Sasvim je malo zemalja
koje su se obogatile zahvaljujui politici slobodne trgovine i slobodnog trita i
mali su izgledi da do toga ikada doe.

Stvar br. 8
- Kapital ima nacionalnost ta vam kau?
Pravi junak globalizacije jeste transnacionalna korporacija. Transnacionalne
korporacije, kako im i samo ime kae, jesu one korporacije koje su iskoraile
izvan svojih izvornih nacionalnih granica. One i dalje mogu imati sedite u zemlji
u kojoj su osnovane, ali najvei deo njihove proizvodnje i istraivakih objekata
nalazi se van matine zemlje, i pritom zapoljavaju ljude, ukljuujui mnoge
najvie rukovodioce, iz celog sveta. U ovo doba kapitala koji nema nacionalnost
ni dravljanstvo, nacionalistika politika prema stranom kapitalu u najboljem
sluaju je nedelotvorna, dok je u najgorem sluaju kontraproduktivna. Ako ih
vlada jedne zemlje diskriminie, transnacionalne korporacije nee ulagati u tu
zemlju. Moda jeste namera da se pomogne nacionalnoj privredi promovisanjem
domaih preduzea, ali takva politika, u sutini, nanosi tetu domaoj privredi jer
spreava najefikasnija preduzea da se etabliraju u toj zemlji.
A ta vam ne kau?
Uprkos rastuoj transnacionalizaciji kapitala, veina transnacionalnih
preduzea su, u sutini, i dalje nacionalne kompanije koje imaju meunarodno
poslovanje, a ne kompanije koje vie nemaju nacionalnu ili dravnu pripadnost.
Glavninu svojih osnovnih aktivnosti, kao to su najusavrenija istraivanja i
utvrivanje strategije poslovanja, one obavljaju kod kue, u matinoj zemlji.
Veina njihovih najviih rukovodilaca potiu iz matine zemlje. Kada treba da
zatvore fabrike ili ukinu radna mesta, to obino tek na kraju ine u matinoj
zemlji iz raznih politikih, i to je vanije, ekonomskih razloga. To znai da
matina zemlja dobija najvei deo koristi koji uopte donosi poslovanje jedne
transnacionalne korporacije. Razume se, nije nacionalna pripadnost jedino to
odreuje nain na koji se korporacije ponaaju, ali kada ignoriemo
nacionalnost, odnosno dravljanstvo kapitala, to inimo na sopstvenu tetu.

Karlos Gon ivi globalizaciju

Karlos Gon (Carlos Ghosn) roen je 1954. godine u porodici roditelja
Libanaca u brazilskom gradu Porto Veljo. Imao je est godina kada se s majkom
preselio u Liban, u Bejrut. Zavrivi tamo srednju kolu, otiao je u Francusku i
stekao zvanje inenjera na dve najprestinije obrazovne institucije tog usmerenja
u Francuskoj - Visokoj politehnikoj i Visokoj rudarskoj koli u Parizu (Ecole
Polytechnique i Ecole des Mines de Paris). Tokom 18 godina, koliko je radio u
francuskom proizvoau automobilskih guma fabrici Milen, u kojoj se
zaposlio 1978, Gon je stekao ugled izuzetno efikasnog rukovodioca jer je uspeo
da dotad neprofitabilnu fabriku kompanije Milen u Junoj Americi uini
profitabilnom i da ostvari probitano fuzionisanje amerike podrunice
kompanije Milen s firmom Unirojal Gudrid ime je udvostruena vrednost
poslovanja kompanije Milen u Americi.
Godine 1996. Karlos Gon je preao u francusku fabriku automobila u
dravnom vlasnitvu Reno i tu je odigrao kljunu ulogu u poslovnom
oivljavanju te kompanije, afirmiui svoj ugled oveka koji je kadar da
nemilosrdno kree trokove zbog ega je zaradio nadimak Ubica Trokova,
iako je poslovni pristup koji je primenjivao zapravo mnogo vie poivao na
optoj saglasnosti nego to mu to nadimak govori. Kada je Reno preuzeo
japansku gubitaku fabriku automobila Nian 1999. godine, Gon je poslat u
Japan da pokua da vrati fabriku Nian na put stare slave. U poetku je njegov
nejapanski nain rukovoenja, kao to je otputanje radnika, nailazio na snaan
otpor, ali je Gonu polo za rukom da za svega nekoliko godina potpuno promeni
nabolje kompaniju koju je preuzeo. Posle toga Japanci su ga do te mere potpuno
prihvatili da je postao i junak stripova Manga, to je maltene japanski ekvivalent
beatifikacije koju moe da dodeli katolika crkva. Godine 2005. Karlos Gon je
jo jednom zapanjio itav svet kada se vratio u Reno kao generalni direktor i
predsednik kompanije, zadravi u isto vreme mesto kopredsednika kompanije
Nian - to su neki uporedili sa situacijom u kojoj bi se naao fudbalski trener
kada bi u isto vreme vodio dva fudbalska tima.
ivotna pria Karlosa Gona na svojevrstan nain saima celu tu dramu koju
donosi globalizacija. Ljudi se iseljavaju u potrazi za boljim ivotom, ponekad se
odluujui da se presele doslovno na drugi kraj sveta, to je Gonova porodica i
uinila. Neki migranti se vraaju kui, poput Gonove majke. To je snaan
kontrast onom vremenu kada su, na primer, italijanski imigranti u Sjedinjene
Drave odbijali da ue decu italijanskom jeziku, toliko su vrsto bili reeni da se

nikada vie ne vrate u Italiju i toliko su snano eleli da njihova deca budu
potpuno asimilovana. Mnogi mladi ljudi iz siromanih zemalja koji imaju
dovoljno ambicija i pameti danas odlaze u bogatije zemlje na studije, kao to je,
uostalom, i Gon uinio. Ovih dana mnogi menaderi rade za neku kompaniju koja
ima sedite u stranoj zemlji, to esto znai da odlaze da ive i rade u nekoj
drugoj stranoj zemlji (ili dvema stranim zemljama) zato to je re o
transnacionalnoj kompaniji. Gon, Libanac koji se odselio u Brazil, a potom se
vratio u Liban, radio je u Brazilu, Sjedinjenim Dravama i Japanu za dve
francuske kompanije.
U ovom globalizovanom svetu - ide dalje ta pria - nacionalnost, odnosno
dravljanstvo kapitala nema nikakvog znaaja. Korporacije su mogle da ponu da
posluju u odreenoj zemlji i tamo im se i dalje moe nalaziti sedite, ali su one
iskoraile iz svojih nacionalnih granica. One sada lociraju svoje aktivnosti gde
god im je najvea zarada. Tako Nestle, vajcarski prehrambeni din, moe
imati sedite u vajcarskom gradu Veveu, ali u vaj carskoj proizvodi manje od
pet posto svoje ukupne proizvodnje. ak i ako bismo rekli da je Evropa, a ne
vajcarska, nekakav dom kompanije Nestle, treba da znamo da se u tom
domu ostvaruje samo 30 posto zarade kompanije. Nije re samo o tome da su
aktivnosti relativno male sloenosti, kao to je proizvodnja ono to
transnacionalne korporacije obavljaju van granica matinih zemalja. Ovih dana
su esto ak i tako sofisticirane aktivnosti, kao to su istraivanje i razvoj,
locirane van matine zemlje - a sve ee ba u zemljama u razvoju, kao to su
Kina i Indija. ak i najvii rukovodioci, ba kao i Gon, potiu iz meunarodnog
pula talenata, a ne iz iskljuivo nacionalnih pulova darovitih ljudi.
Krajnji rezultat jeste to to vie ne postoji nacionalna lojalnost preduzea.
Biznis e uiniti sve to treba da bi uveao profit, makar to znailo nanoenje
tete vlastitoj zemlji zatvaranjem fabrika, gaenjem radnih mesta, ak i
dovoenjem stranih radnika. S obzirom na sve to, mnogi tvrde, nije nimalo mudro
postavljati ogranienja za strano vlasnitvo u preduzeima, to su mnoge vlade
ranije radile. Dokle god neka kompanija stvara bogatstvo i otvara radna mesta u
granicama jedne zemlje, ta zemlja ne treba da vodi rauna o tome da li je vlasnik
te kompanije domai graanin ili stranac. S obzirom na to da su sva velika
preduzea spremna da preu na bilo koje mesto gde im se pruaju vee
mogunosti za stvaranje profita, oteavanjem ulaganja stranih kompanija u svoju
zemlju samo ete uiniti da vaa zemlja nema koristi od tih kompanija uprkos
tome to su one uvidele dobre investicione perspektive u njoj. To sve zvui

sasvim razumno, zar ne ?

Krajsler - ameriki, nemaki, (ponovo) ameriki i

(upravo postaje) italijanski
Godine 1998. nemaka automobilska kompanija Dajmler- Benc i ameriki
proizvoa automobila Krajsler su se fuzionisali. Zapravo je to bilo
Krajslerovo preuzimanje Dajmler Benca. Meutim, kada je taj poslovni
potez obelodanjen, predstavljen je kao udruivanje dva ravnopravna partnera.
Nova kompanija Dajmler Krajsler imala je ak jednak broj Amerikanaca i
Nemaca u upravnom odboru. Takvo stanje, meutim, potrajalo je svega prvih
nekoliko godina. Uskoro su Nemci drastino nadjaali Amerikance u odboru u
brojanom smislu - obino ih je bilo 10-12 u odnosu na svega jednog ili dva
Amerikanca, ve zavisno od godine.
Naalost, to preuzimanje nije bilo ba veliki uspeh, pa je 2007. kompanija
Dajmler Bene prodala Krajsler amerikom privatnom investicionom fondu
Kerberus. Kerberus je otvoreni investicioni fond s javnom ponudom. Kao
amerika kompanija, Kerberus je popunio upravni odbor Krajslera mahom
Amerikancima (uz izvesnu neveliku zastupljenost Dajmlera, koji je jo uvek
drao 19,9 posto vlasnitva).
U datoj situaciji, Kerberus nije uspeo da bitno popravi poloaj kompanije i
Krajsler je bankrotirao 2009. godine. Kompanija je restrukturisana uz
finansijsku pomo amerike savezne vlade i znaajno ulaganje italijanskog
proizvoaa automobila Fijat. Kada je Fijat postao glavni akcionar, Sero
Markione (Sergio Marchionne), inae generalni direktor Fijata, postao je i
novi generalni direktor kompanije Krajsler, dok je jedan drugi rukovodilac
Fijata postao predsednik devetolanog odbora direktora Krajslera. S
obzirom na injenicu da Fijat ima samo 20 posto udela u vlasnitvu, ali da
poseduje mogunost da povea svoj vlasniki udeo na 35 i, konano na 51
procenat, sasvim je verovatno da e se brojani udeo Italijana u upravnom
odboru tokom vremena poveavati, kako se bude poveavao i vlasniki udeo
Fijata u kompaniji Krajsler.
Tako je Krajsler, koji je svojevremeno bio potpuno amerika kompanija,
u protekloj deceniji bio i pod upravom Nemaca, i pod upravom Amerikanaca
(ponovo) i (pritom sve vie) pod upravom Italijana. Ne postoji, dakle, kapital
bez nacionalnosti, odnosno dravljanstva. Kada ih preuzme neka strana
kompanija, ak i mone (ranije) amerike firme dobijaju za glavnog efa stranca
(istina, preuzimanje upravo to i znai, ako se malo udubite u celu stvar). U veini

kompanija, koliko god da se njihove poslovne aktivnosti ine transnacionalnima,

najvii rukovodioci su i dalje dravljani matine zemlje - to jest zemlje iz koje
potie vlasnitvo - uprkos injenici da upravljanje na daljinu (kada kompanija
koja vri preuzimanje ne alje svoje najvie rukovodioce u preuzetu firmu) moe
smanjiti efikasnost upravljanja, dok je, s druge strane, slanje najviih
rukovodilaca u stranu zemlju skupo, posebno onda kada su velike fizike i
kulturne distance izmeu tih dveju zemalja. Karlos Gon je u mnogome samo
izuzetak koji potvruje to pravilo.
Nije re ovde samo o imenovanju najviih rukovodilaca prema kome
korporacije imaju izvesne predrasude domaina. Ta vrsta predrasuda je veoma
snano izraena i u sektoru istraivanja i razvoja, koje je u samom sreditu
konkurentne moi kompanije u veini razvijenih industrija. Veina korporacija
zadrava sektor za istraivanje i razvoj u matinoj zemlji. Kada se taj sektor
prebacuje u inostranstvo, to se obino radi u druge razvijene zemlje, i tada uz
veoma izraene regionalne predrasude (ovde pod pojmom region mislimo na
Severnu Ameriku, Evropu i Japan, koji je u tom smislu region za sebe).
Odnedavno se sve vei broj centara za istraivanje i razvoj osniva u zemljama u
razvoju, kao to su Kina i Indija, ali je istraivanje i razvoj koje se tamo obavlja
po pravilu na najniem nivou sloenosti.
ak i kada je re o proizvodnji, to je verovatno najjednostavniji sektor
kojim se neka kompanija bavi pa je to, najverovatniji kandidat za preseljenje u
inostranstvo, veina transnacionalnih korporacija i dalje vrsto dri sidro u
matinim zemljama. Tu i tamo se pojavi poneki primer kompanije, kao to je
Nestle, koja najvei deo proizvodnje ostvaruje van matine zemlje, ali su to
izraziti izuzeci. Meu transnacionalnim korporacijama sa seditem u SAD, manje
od jedne treine proizvodnje ostvaruje se u inostranstvu. Kada je re o japanskim
kompanijama, taj udeo je znatno ispod deset procenata. U Evropi je taj udeo u
poslednje vreme naglo povean, ali se veina prekogranine proizvodnje
evropskih firmi i dalje odvija u Evropskoj uniji, pa bi to pre trebalo shvatiti kao
proces formiranja nacionalnih firmi za novu, evropsku naciju nego kao proces
u kome evropske firme postaju istinski transnacionalne.
Ukratko reeno, mali je broj korporacija koje su stvarno transnacionalne.
Ogromna veina njih i dalje proizvodi glavninu svojih proizvoda u matinoj
zemlji. Posebno kada je re o aktivnostima visokog stepena sloenosti, kao to su
postupak stratekog odluivanja i najvii nivo istraivanja i razvoja, one su
vrsto ukorenjene u matinim zemljama. Zato je pria o svetu bez granica

umnogome preterana.

27

Otkud lokalpatriotske predrasude?

Kako to da u globalizovanom svetu postoje lokalpatriotske predrasude?
Prema zagovornicima slobodnog trita, nacionalnost, odnosno dravljanstvo
kapitala nije - i ne treba da bude - bitna odlika, zato to kompanije moraju
maksimalno da uveaju profit kako bi preivele, pa je, samim tim, patriotizam
luksuz koji one teko da mogu sebi da priute. Zanimljivo je da bi se s tom tezom
sloili mnogi marksisti. Oni takoe veruju da kapital dobrovoljno unitava
nacionalne granice radi sticanja veeg profita i radi obezbeivanja sopstvene
proirene reprodukcije. Jezik je radikalno drukiji, ali je poruka ista - novac je
novac, pa zato bi onda neka kompanija obavljala manje unosne poslove samo
zato to je to dobro za njenu matinu zemlju?
Postoje, meutim, valjani razlozi zbog kojih se kompanije ponaaju
lokalpatriotski. Na poetku treba rei da, kao i veina nas, najvii poslovni
menaderi oseaju izvesne line obaveze prema drutvu iz koga potiu. Oni mogu
na mnogo razliitih naina da uoblie te obaveze - mogu ih predstaviti kao
patriotizam, kao duh zajednice, noblesse oblige, ili kao elju da vrate neto
drutvu koje ih je napravilo onim to su danas - i te obaveze mogu zaista i
oseati u razliitoj meri. Bitno je pre svega to da oni sve te obaveze oseaju. A
budui da su najvii subjekti odluivanja u veini kompanija ipak ljudi odreene
nacionalnosti i izraenog lokalpatriotizma, onda mora postojati izvesna
lokalpatriotska obojenost njihovih odluka. Iako ekonomisti slobodnog trita
odbacuju svaki motiv sem istog linog interesa, moralni motivi su realni i
znatno su vaniji nego to bi zagovornici slobodnog trita eleli da mi verujemo
(vidi Stvar br. 5).
Povrh svih tih linih oseanja menadera, kompanija esto ima realne
istorijske obaveze prema zemlji u kojoj je ponikla. Kompanije, posebno (mada
ne iskljuivo) u ranim fazama svog razvoja esto uivaju podrku javnog novca,
bilo direktno bilo indirektno (vidi Stvar br. 7). Mnoga preduzea dobijaju
direktne subvencije za odreene vidove aktivnosti, kao to su ulaganja u opremu
ili obuka radnika. Ponekad im drutvo ak pomae budetskim sredstvima da
izbegnu steaj, kao to je bilo s Tojotom 1949, Folksvagenom 1974. i
Deneral Motorsom 2009. Ili moda dobijaju indirektne subvencije u vidu
carinske zatite ili zakonom zatienih monopolskih prava.
Razume se, kompanije esto proputaju da pomenu, pa ak i aktivno kriju,
takve dogaaje iz prolosti, ali postoji preutno razumevanje meu relevantnim
akterima da kompanije imaju izvesnu moralnu obavezu prema svojim matinim

zemljama upravo zbog tih istorijskih dugova.

Zato su nacionalne kompanije mnogo vie podlone moralnim uveravanjima
vlada i javnosti nego to je to sluaj sa stranim kompanijama, onda kada se od
njih oekuje, iako na to ne mogu biti zakonom obavezane, da uine za zemlju
neto to je protivno njihovim (barem kratkoronim) interesima. Tako je, na
primer, u oktobru 2009. obelodanjeno da nadzorna finansijska agencija u Junoj
Koreji nije u stanju da uveri banke u stranom vlasnitvu da vie novca
pozajmljuju malim i srednjim preduzeima, iako su te banke, ba kao i one u
domaem, nacionalnom vlasnitvu, ve o tome potpisale odgovarajui
memorandum o razumevanju sa agencijom, im je izbila globalna fmansijska
kriza u jesen 2008. godine.
Koliko god da su vani moralni i istorijski razlozi, daleko vaniji razlog tog
lokalpatriotizma je u ekonomskoj sferi - u injenici da se osnovne sposobnosti i
kapaciteti jedne kompanije ne mogu tek tako lako preneti preko granice.
Kompanija obino postane transnacionalna i poinje da posluje u stranim
zemljama zato to poseduje izvesne tehnoloke i/ili organizacione kompetencije
koje firme koje posluju u matinim zemljama ne poseduju. Te kompetencije su
najee otelotvorene u ljudima (to su, na primer, menaderi, inenjeri,
kvalifikovani radnici), organizacijama (na primer, interna pravila preduzea,
organizaciona rutina, institucionalno pamenje) i mreama povezanih
preduzea (na primer dobavljai, finansijeri, industrijska udruenja, ak i stare
poznanike mree koje povezuju razna preduzea zato to ljudi koji se odavno
poznaju rade u svima njima), a nita od toga se ne moe tek tako lako prebaciti u
drugu zemlju.
Veina maina moe se lako preneti u inostranstvo, ali je mnogo skuplji
postupak prebacivanja kvalifikovanih radnika ili menadera. Jo je tee prebaciti
organizacionu rutinu ili poslovnu mreu u neku drugu zemlju. Na primer, kada su
japanski proizvoai automobila poeli da osnivaju podrunice u Jugoistonoj
Aziji tokom osamdesetih godina 20. veka, oni su traili od podizvoaa da i sami
osnuju svoje podrunice, jer su im i tamo, u inostranstvu, bili potrebni pouzdani
podizvoai. tavie, te nematerijalne sposobnosti koje su otelotvorene u
ljudima, organizacijama i mreama esto ne mogu funkcionisati bez
odgovarajueg institucionalnog okruenja (pravni sistem, neformalna pravila,
poslovna kultura). Koliko god da je mona, jedna kompanija ne moe da prenese
svoje institucionalno okruenje u drugu zemlju.
Iz svih tih razloga, najusavrenije i najsloenije aktivnosti za koje su

potrebni visoki nivoi ljudskih i organizacionih kompetencija i podsticajno

institucionalno okruenje mahom ostaju u matinoj zemlji. Zato se ne moe rei
da lokalpatriotizam postoji samo zbog emocionalne privrenosti ili istorijskih
razloga. Za njegovo postojanje postoji i dobra ekonomska osnova.

Princ tame menja miljenje

Lord Piter Mandelson (Peter), ovek koji je, u trenutku dok ovo piemo
(poetak 2010) de facto zamenik premijera Velike Britanije, slovi za politiara
kome makijavelizam nije stran. Unuk veoma uglednog laburistikog politiara
Herberta Morisona (Morrison) i televizijski producent po profesiji, Mandelson
je bio glavni spin doktor koji je bitno doprineo usponu takozvanih novih
laburista pod Tonijem Blerom. Zahvaljujui svojoj uvenoj sposobnosti da oseti
i iskoristi promene politikih raspoloenja i da na odgovarajui nain povede
efikasnu medijsku kampanju, u kombinaciji s nemilosrdnou kojom se odlikuje,
zaradio je nadimak Princ tame.
Posle vrlo bogate ali turbulentne karijere u kabinetu, na kojoj su mrlju
ostavile dve ostavke zbog sumnje na korupcionake skandale, Mandelson je
napustio britansku politiku i preao u Brisel, da bi 2004. postao evropski
komesar za trgovinu. Gradei karijeru na imidu politiara koji se uvek zalae za
biznis, imidu koji je stekao u ono kratko vreme koje je 1998. proveo na poloaju
britanskog dravnog sekretara za trgovinu i industriju, Mandelson je stekao
nepoljuljanu reputaciju jednog od vodeih svetskih zagovornika slobodne
trgovine i ulaganja. Zato je delovalo kao istinski ok kada je Mandelson, koji se
iznenadno vratio u britansku politiku i poetkom 2009. postao dravni sekretar za
privredu, kazao u jednom intervjuu za Vol Strit Dornal u septembru 2009. da bi,
zahvaljujui isuvie popustljivom britanskom stavu prema stranom vlasnitvu,
britanski proizvodni sektor mogao biti na gubitku, iako se pritom ogradio da e
se to, ako se uopte dogodi, dogoditi tokom dueg perioda, svakako ne preko
noi.
Da li je to bila tipina mandelsonovska pria, gde mu je instinkt govorio da
je sada doao trenutak da odigra na nacionalnu kartu ili je konano shvatio neto
to su on i ostali britanski politiari morali da shvate znatno ranije - da
prekomeran udeo stranog vlasnitva u nacionalnoj privredi moe biti tetan?
Razume se, moglo bi se tvrditi da injenica da kompanije imaju
lokalpatriotske predrasude ne mora nuno znaiti da zemlje treba da postave
ogranienja za strana ulaganja. Tano je da se, s obzirom na te lokalpatriotske
predrasude, ulaganja stranih kompanija ne nalaze u sektoru najpoeljnijih
aktivnosti, ali je svako ulaganje ipak ulaganje i ono e ve samo po sebi poveati
proizvodnju i otvoriti radna mesta. Ako uvedete ogranienja na ono ime mogu
da se bave strani investitori - tako to ete im, na primer, kazati da oni ne mogu
da ulau u odreene strateke industrije, ili im zabranite da poseduju veinski

udeo ili zahtevate da izvre transfer tehnologija - strani investitori e

jednostavno otii na neko drugo mesto i vi ete izgubiti i ona radna mesta i
bogatstvo koje ste mogli da stvorite. Posebno kada je re o zemljama u razvoju,
koje nemaju mnogo domaih firmi koje bi mogle da se upuste u slina ulaganja,
deluje - iskreno govorei - potpuno iracionalno, barem po miljenju mnogih
ljudi, odbacivati strana ulaganja samo zato to su strana. ak i ako se na taj nain
dobijaju samo nie poslovne aktivnosti, kao to je montiranje gotovih delova
(rafciger industrija), i to je jo uvek bolje nego nita i donosi izvesnu zaradu
upravo zahvaljujui tim stranim ulaganjima, a ne bez njih.
Takav nain razmiljanja ispravan je u uskom smislu te rei, ali postoje i
mnoga druga pitanja koja bi valjalo razmotriti pre no to budemo mogli da
donesemo zakljuak da zaista ne treba da postoje nikakva ogranienja za strana
ulaganja (ovde ostavljamo po strani portfolio ulaganja, jer su to ulaganja u akcije
kompanije radi ostvarivanja finansijske dobiti bez uea u neposrednom
upravljanju, i usredsreujemo se na direktna strana ulaganja, koja se obino
definiu kao kupovina vie od deset procenata akcija jedne kompanije u nameri
da se uestvuje u upravljanju tom kompanijom).
Kao prvo, moramo se podsetiti da glavninu stranih investicija ini ono to
nazivamo smeim investicijama (ibrownfield investment), to znai da je re o
situaciji u kojoj neka strana firma kupuje postojeu, domau firmu, a ne zelene
investicije (greenfield, investment), to bi znailo da strana firma osniva novi
proizvodni pogon u stranoj zemlji. Od devedesetih godina 20. veka, smee
investicije su uestvovale sa vie od polovine u ukupnim stranim direktnim
ulaganjima u svetu, i to tako da su 2001. godine dosegle ak i udeo od 80
procenata; to je bilo u jeku meunarodnih fuzionisanja i akvizicija. To znai da
veina direktnih stranih ulaganja podrazumeva preuzimanje kontrole nad
postojeim firmama, a ne osnivanje novih firmi, nove proizvodnje i novih radnih
mesta. Razume se, novi vlasnici mogu doneti bolje menaderske i tehnoloke
kapacitete i mogu oiveti preduzee koje je zapalo u tekoe - to smo videli na
primeru kompanije Nian pod Karlosom Gonom - ali se veoma esto takvoj
akviziciji pribegava u nameri da se iskoriste postojei kapaciteti u kupljenoj
kompaniji, a ne da se otvaraju novi kapaciteti. Sto je jo vanije, onog trenutka
kada domau firmu kupi neka strana firma, lokalpatriotske predrasude strane
firme koja kupuje domae preduzee na dui rok e postaviti odreena
ogranienja, pa e se tano znati do koje mere to novokupljeno preduzee moe
uopte da napreduje u unutranjem hijerarhijskom poretku preduzea koje je

obavilo kupovinu.
ak i kada je re o zelenim investicijama, treba uzeti u obzir faktor
lokalpatriotskih predrasuda. Da, tano je da zelene investicije stvaraju nove
proizvodne kapacitete, to znai da su po definiciji bolje od alternative, odnosno
od situacije u kojoj uopte nema stranih ulaganja. Meutim, postoji pitanje koje
subjekti politikog odluivanju moraju da razmotre pre no to prihvate takve
strane investicije, a ono glasi: kako e to uticati na buduu putanju razvoja
njihove nacionalne privrede. Razliite aktivnosti imaju razliit potencijal za
tehnoloke inovacije i rast produktivnosti, pa ono to radite danas, utie na ono
to ete raditi u budunosti i ono to ete dobiti kao rezultat tog rada. Meu
amerikim strunjacima za industrijsku politiku tokom osamdesetih godina bila je
popularna dosetka da se ne moemo praviti da nam je svejedno da li e neko
proizvoditi krompir ips, ipove od drveta ili mikroipove. A svi su izgledi da
e strana kompanija u vaoj zemlji pre proizvoditi krompir ips nego to e se
opredeliti za proizvodnju ipova od drveta, a kamoli mikroipova.
S obzirom na sve to, posebno ako je re o zemlji u razvoju ije su
nacionalne kompanije jo uvek nedovoljno razvijene, moda je bolje ograniiti
direktna strana ulaganja barem u nekim industrijskim sektorima i pokuati da se
nacionalne firme razviju toliko da mogu postati pouzdani alternativni investitori
stranim kompanijama. Zemlja e zbog toga, na kratak rok, izgubiti izvesne
investicije, ali joj to moe omoguiti da, dugorono gledano, obezbedi razvoj
sloenijih poslovnih aktivnosti u svojim granicama. Ili, bolje, vlada zemlje u
razvoju moe dopustiti strane investicije pod uslovima koji e joj pomoi da
bre unapredi kapacitete nacionalnih kompanija - na primer tako to e traiti
zajednika ulaganja (a to e podstai transfer tehnike upravljanja), ili to e
zahtevati aktivniji transfer tehnologije, ili uvesti kao zakonsku obavezu
organizovanje obuke radne snage.
Kada kaemo da e strani kapital zemlji doneti manje dobra nego domai
kapital, to ne znai da tvrdimo da se uvek treba opredeljivati za domai u odnosu
na strani kapital. Re je o tome da nacionalnost, odnosno dravljanstvo nije
jedino to determinie ponaanje kapitala. Bitne su takoe i namere i sposobnosti
kapitala.
Pretpostavimo da razmiljate o tome da treba da prodate domau fabriku
automobila koja je zapala u tekoe. Idealno bi bilo da pronaete novog vlasnika
koji je spreman i voljan da dugorono unapredi to vae domae preduzee. Vea
je verovatnoa da e perspektivni kupac imati tehnoloke mogunosti da to uradi

ako je on ve etablirani proizvoa automobila, svejedno da li domai ili strani,

nego ako je to samo fond finansijskog kapitala, kakav bi, na primer, bio neki
otvoreni investicioni fond s javnom ponudom.
Poslednjih godina takvi otvoreni investicioni fondovi imaju sve vaniju
ulogu u korporativnim akvizicijama. Iako ti fondovi nemaju sopstvene strunjake
specijalizovane za odreene industrijske grane oni, teorijski gledano, mogu da
kupe neku kompaniju na dui rok i da angauju industrijske strunjake kao
rukovodioce, traei od njih da unaprede proizvodne kapacitete kupljene
kompanije. Meutim, u praksi ti fondovi obino nemaju nameru da na dui rok
unapreuju kupljenu kompaniju. Oni kupuju firme u nameri da ih prodaju u roku
od tri do pet godina, poto ih restrukturiu tako da postanu profitabilne. Takvo
restrukturisanje, s obzirom na period koji se ima u vidu, obino podrazumeva
smanjenje trokova (posebno otputanje radnika i uzdravanje od dugoronih
investicija), a ne uveanje proizvodnih kapaciteta. Takvo restrukturisanje e
verovatno naneti tetu dugoronoj perspektivi kompanije jer e umanjiti njenu
sposobnost da stvori rast produktivnosti. U najgorem sluaju, otvoreni privatni
investicioni fondovi mogu kupiti kompanije u eksplicitnoj nameri da im
oerupaju aktivu, prodajui vrednu imovinu kompanije nimalo ne hajui za
njenu dugoronu budunost. Ono to je sada ozloglaeni fond Finiks Vener
Holdings uradio britanskom proizvoau automobila Rover, koji su kupili od
kompanije BMW, klasian je primer te pojave (takozvani Finiks for izaao
je na posebno lo glas zbog toga to su rukovodioci koje je postavio sebi
isplaivali ogromne plate, uz neverovatno visoke honorare za konsultantske
usluge koje su odobravali svojim prijateljima).
Razume se, to ne znai da preduzea koja ve rade u datom industrijskom
sektoru uvek nameravaju da dugorono unaprede poslovanje kupljene kompanije.
Kada je Deneral Motors kupio mnotvo malih stranih proizvoaa automobila
- kao to su Saab ili korejski Daewoo - u deceniji koja je prethodila
njegovom bankrotstvu 2009. godine, namera je bila da iskoristi tehnologiju koju
su stekle te kupljene kompanije, a ne da unapredi njihove proizvodne kapacitete
(vidi Stvar br. 18). tavie, odnedavno je prilino zamagljena ta razlika izmeu
industrijskog i finansijskog kapitala, jer su industrijske kompanije, kao to su
Deneral Motors i Deneral Elektrik poele da ostvaruju vei profit u
finansijskom nego u industrijskom sektoru (vidi Stvar br. 22), tako da injenica
da kompanija koja kupuje domae preduzee ve radi u tom sektoru nije nikakvo
jemstvo njene dugorone opredeljenosti za navedeni sektor.

Prema tome, ako neka strana kompanija koja radi u istom industrijskom
sektoru kupuje domau kompaniju i pritom ima dugorono poslovno
opredeljenje, bolje je prodati domau kompaniju toj stranoj kompaniji nego
prodati istu tu domau kompaniju nekom privatnom otvorenom investicionom
fondu, makar taj fond bio domai. Meutim, ako su svi ostali inioci istovetni,
onda je vea verovatnoa da e domaa kompanija postupati na nain koji vie
odgovara ukupnoj domaoj privredi.
Prema tome, uprkos svoj retorici globalizacije, nacionalnost, odnosno
dravljanstvo neke firme jo uvek je kljuni inilac kada treba odluiti gde e
biti stacionirane njene napredne aktivnosti, kao to su istraivanje i razvoj i
donoenje stratekih poslovnih odluka. Nacionalnost, odnosno dravljanstvo nije
jedina determinanta ponaanja nekog preduzea, pa moramo uzeti u obzir i druge
inioce, kao to je to da li investitor ve ima iskustvo u datoj industrijskoj grani i
koliko je zaista vrsto njegovo dugorono opredeljenje za kupljenu kompaniju.
Koliko god da je pogreno slepo, apriorno odbacivanje stranog kapitala, bilo bi
veoma naivno ako bismo ekonomsku politiku kreirali na mitu po kome kapital
vie nema nacionalne korene. Na kraju krajeva, zakasnele rezerve lorda
Mandelsona imaju, kako se ispostavlja, ozbiljan osnov u stvarnosti.

Stvar br. 9
- Mi ne ivimo u postindustrijskom dobu ta vam kau?
Naa ekonomija je temeljno preobraena tokom poslednjih nekoliko
decenija. Posebno proizvoaka industrija u bogatim zemljama, koja je
svojevremeno bila pokretaka snaga kapitalizma, vie nije vana. S obzirom na
prirodnu tendenciju da (relativna) tranja za uslugama raste naporedo s
prosperitetom i usponom usluga baziranih na visokoproduktivnom znanju (kao to
su bankarstvo i konsalting u menadmentu), proizvoake industrije su poele da
belee pad u svim bogatim zemljama. Te zemlje su ule u postindustrijsko
doba, gde veina ljudi radi u uslunom sektoru i gde najvei deo proizvoda
predstavljaju usluge. Pad neposredne proizvodnje nije samo neto to je potpuno
prirodno i zbog ega ne treba da brinemo ve je neto to bi, zapravo, trebalo da
slavimo. S obzirom na uspon usluga baziranih na znanju, moda bi bilo bolje ak
i za neke zemlje u razvoju da preskoe fazu proizvoakih aktivnosti, koja je
ionako osuena na propast, i da naprave korak od sedam milja pravo u
postindustrijsku ekonomiju koja se zasniva na uslunoj delatnosti.
A ta vam ne kau?
Moda zaista ivimo u postindustrijskom drutvu u tom smislu da veina nas
radi u prodavnicama i kancelarijama, a ne u fabrikama i proizvodnim pogonima.
Meutim, nismo stupili u postindustrijsku fazu razvoja u tom smislu da je
industrija postala nevana. Najvei deo pada udela industrijske proizvodnje u
ukupnom nacionalnom proizvodu (ali ne sav taj pad) nije posledica pada
apsolutne koliine proizvedene robe, ve je posledica pada cena te robe u
odnosu na cenu usluga, to je prouzrokovano brzim rastom njihove produktivnosti
(autput po jedinici inputa). Iako je deindustrijalizacija uglavnom rezultat te
razlike u rastu produktivnosti meu sektorima, ona ima negativne posledice po
rast produktivnosti u celoj privredi i po platni bilans, to se nikako ne moe
ignorisati. to se tie ideje da zemlje u razvoju mogu u velikoj meri da preskoe
fazu industrijalizacije i direktno uu u postindustrijsku fazu, to je ista fantazija.
Usluge su slab motor rasta, s obzirom na to da imaju ogranien prostor za rast
produktivnosti. Nizak stepen mogunosti trinog plasmana usluga znai da e
ekonomija koja je u veoj meri zasnovana na uslugama imati manju sposobnost

izvoza. Manja zarada od izvoza znai i manju sposobnost za kupovinu napredne

tehnologije u inostranstvu, to opet dovodi do sporijeg rasta.

Postoji li ita to nije proizvedeno u Kini?

Jednog dana me je moj devetogodinji sin Din u (da, to je onaj koji se kao
moj estogodinji sin pojavljuje u mojoj prethodnoj knjizi Loi Samariani zaista je sposoban da glumi najrazliitije uloge) upitao: Tata, postoji li ita to
nije napravljeno u Kini? Odgovorio sam mu da stvari zaista moda tako
izgledaju, ali da druge zemlje ipak jo uvek poneto proizvode. Onda sam se
muio da naem primer. Upravo sam hteo da pomenem njegovu japansku
konzolu za igru Nintendo DSi, ali sam se onda setio da sam na njoj video etiketu
proizvedeno u Kini. Uspeo sam da mu kaem da su neki mobilni telefoni i
moderni televizori s ravnim ekranom proizvedeni u Koreji, ali nisam mogao da
se setim drugih stvari koje bi devetogodinjak mogao da prepozna (ipak je jo
premlad za neto poput automobila BMW). Zaista nije nikakvo udo to Kinu
danas nazivaju prvom fabrikom sveta.
Teko je u to poverovati, ali je izraz prva fabrika sveta izvorno oznaavao
Englesku, koja danas, barem po reima francuskog predsednika Nikole Sarkozija
uopte nema industriju. Poto je uspeno pokrenula industrijsku revoluciju pre
no to su to uinile druge zemlje, Britanija je sredinom 19. veka postala tako
dominantna industrijska velesila da se oseala dovoljno sigurnom da potpuno
liberalizuje svoju trgovinu (vidi Stvar br. 7). Godine 1860. Velika Britanija je
proizvodila 20 procenata ukupne svetske industrijske proizvodnje. Godine 1870.
uestvovala je sa 46 posto u svetskom prometu industrijske robe. Sadanji udeo
Kine u svetskom izvozu iznosi samo oko 17 procenata (to su podaci za 2007),
iako zaista izgleda da je sve proizvedeno u Kini, pa onda moete zamisliti
kolike su bile stvarne razmere britanske dominacije u ono doba.
Meutim, taj britanski dominantni poloaj nije bio dugog veka. Poto je oko
1860. potpuno liberalizovala svoju trgovinu, njena dominacija je poev od
osamdesetih godina 19. veka poela da opada, a zemlje poput Sjedinjenih
Amerikih Drava i Nemake brzo su je sustizale. Svoj vodei poloaj u svetskoj
industrijskoj hijerarhiji Velika Britanija je izgubila u vreme Prvog svetskog rata,
ali se dominacija proizvodnje u britanskoj privredi nastavila jo dugo posle toga.
Sve do poetka ranih sedamdesetih godina 20. veka, zajedno s Nemakom,
Britanija je imala jedan od najveih svetskih udela industrijskih radnika u
ukupnom broju zaposlenih, oko 35 procenata. U to vreme, Britanija je sutinski
bila proizvoaka privreda, zemlja koja je izvozila svoju industrijsku
proizvodnju, a uvozila hranu, gorivo i sirovine. Suficit u trgovini robom
industrijske proizvodnje (razlika izmeu proizvoakog izvoza i proizvoakog

uvoza) stalno je iznosio izmeu etiri i est posto BDP-a tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina 20. veka.
Od sedamdesetih godina prolog veka, meutim, britanski proizvodni sektor
naglo gubi na znaaju. Udeo industrijske proizvodnje u britanskom BDP-u 1950.
godine je iznosio 37 procenata. Danas taj udeo iznosi svega 13 procenata. Udeo
industrijske proizvodnje u ukupnoj zaposlenosti pao je sa oko 35 procenata,
koliko je iznosio poetkom sedamdesetih godina 20. veka, na svega neto vie od
28

10 procenata. Britanski poloaj u meunarodnoj trgovini takoe se drastino

promenio. Danas Britanija ima deficit industrijske proizvodnje izmeu dva i
etiri procenta BDP-a godinje. ta se to dogodilo? Treba li Britanija da bude
zabrinuta?
Preovladava miljenje da nema razloga za zabrinutost. Pre svega, ne moe
se rei da je Britanija jedina zemlja u kojoj su se takve stvari dogodile. Pad
udela industrijske proizvodnje u ukupnom proizvodu i u ukupnoj zaposlenosti to je pojava koju nazivamo deindustrijalizacija - sasvim je prirodan, tvrde
mnogi komentatori, i karakteristian je za sve bogate zemlje (to se u britanskom
sluaju ubrzalo otkriem nafte u Severnom moru). Opte je uverenje da do toga
dolazi zato to ljudi, kako postaju bogatiji, tako trae sve vie usluga, a manje
robe industrijske proizvodnje. Kad pada tranja, potpuno je prirodno da sektor
industrijske proizvodnje belei pad i da zemlja ulazi u postindustrijsku fazu.
Mnogi zapravo slave uspon uslune delatnosti. Po njima, nedavna ekspanzija
usluga zasnovanih na znanju i strunosti koje su ostvarile brz rast produktivnosti kao to su finansijske usluge, konsalting, dizajn i projektovanje, kompjuterske i
informativne usluge, istraivanje i razvoj - znai da su usluge zamenile
industrijsku proizvodnju na mestu osnovnog pokretaa rasta, barem u bogatim
zemljama. Industrijska proizvodnja se danas smatra aktivnou nieg reda, kojom
se bave zemlje u razvoju, kao to je Kina.

Kompjuteri i sisanje: Uzroci deindustrijalizacije?

Da li smo stvarno uli u postindustrijsko doba? Da li je proizvodnja danas
beznaajna? Odgovori glase, onim redom kojim su postavljena pitanja: samo u
izvesnom smislu i ne, nije.
Nesporno je da znatno manji procenat ljudi u bogatim zemljama radi u
fabrikama nego to je to ranije bio sluaj. Krajem 19. i poetkom 20. veka
deavalo se da u nekim zemljama (pre svega Velikoj Britaniji i Belgiji) oko 40
procenata svih zaposlenih radi upravo u proizvoakoj industriji. Danas to u
najboljem sluaju iznosi 25 posto, a u nekim zemljama (pre svega SAD, Kanadi i
Britaniji) jedva da iznosi 15 posto.
Poto toliko manji broj ljudi (proporcionalno gledano) radi u fabrikama,
promenila se i priroda samog drutva. Mi se delimino formiramo kroz vlastito
radno iskustvo (to je injenica koju veina ekonomista ne uoava), tako da to
gde i kako radimo utie na to ko smo. U poreenju s fabrikim radnicima,
slubenici i trgovaki pomonici obavljaju mnogo manje fizikog posla i, budui
da ne moraju da rade na proizvodnoj traci niti za mainom, imaju mnogo vie
kontrole nad sopstvenim procesom rada. Fabriki radnici mnogo tenje sarauju
s kolegama na poslu, posebno kroz sindikalne aktivnosti. Nasuprot tome, ljudi
koji rade u prodavnicama i kancelarijama skloni su veoj individualnosti i nisu
tako vrsto sindikalno povezani. Trgovaki pomonici i neki slubenici
neposredno komuniciraju s muterijama, odnosno klijentima, dok fabriki radnici
nikada ne vide kupce svojih proizvoda. Nisam struan sociolog niti psiholog da
bih mogao da kaem neto sutinski vano kada je o tome re, ali sve to znai da
ljudi u dananjim bogatim zemljama ne samo da rade drugaije nego to su radili
njihovi roditelji i roditelji njihovih roditelja nego su i drugaiji ljudi. Na taj
nain su dananje bogate zemlje postale postindustrijska drutva u socijalnom
smislu.
Meutim, one nisu postale postindustrijska drutva u ekonomskom smislu.
Proizvodnja i dalje ima kljunu ulogu u njihovim privredama. Da bismo to
shvatili, moramo pre svega da razumemo zato se u bogatim zemljama dogodila
deindustrijalizacija.
Jedan mali, ali ni najmanje zanemarljiv deo deindustrijalizacije, proistekao
je iz optikih varki u tom smislu da on odraava promene statistike
kategorizacije, a ne promene na planu stvarnih aktivnosti. Jedna takva iluzija
proistekla je iz injenice da su neke aktivnosti koje po svojoj fizikoj prirodi

zapravo predstavljaju usluge ranije obavljale mnoge proizvoake firme, pa su

na taj nain bile klasifikovane kao industrijski proizvod (npr. priprema i dostava
jela, ienje, tehnika podrka). Takvi poslovi sada su povereni nekom drugom,
spoljnom izvriocu, kome je to primarna delatnost (i outsourcing). Kada se
pribegne takvom poveravanju poslova nekom spoljnom izvriocu, evidentirani
uinak usluga povea se bez stvarnog poveanja uslunih aktivnosti. Iako nema
pouzdane procene veliine te pojave, strunjaci se slau da je outsourcing bio
znaajan izvor deindustrijalizacije u SAD i Velikoj Britaniji, naroito tokom
osamdesetih godina 20. veka. Pored toga, razmere smanjenja proizvodnje
29

dodatno su naglaene i onim to nazivamo efektom reklasifikacije. U

izvetaju britanske vlade, procenjeno je da se do deset procenata pada broja
zaposlenih u proizvodnji 1998-2006. u Velikoj Britaniji moe pripisati injenici
da su neke proizvoake kompanije, uvidevi da su uslune aktivnosti postale
pretene u njihovom poslovanju, zatraile od vladinog statistikog biroa da budu
prekvalifikovane u preduzea koja se bave uslunom delatnou, uprkos tome to
su zadrale izvesnu proizvodnu aktivnost.
U poslednje vreme veliku panju je privukao jedan uzrok istinske
deindustrijalizacije. Re je o rastu uvoza industrijskih proizvoda iz zemalja u
razvoju u kojima su trokovi poslovanja niski, posebno iz Kine. Koliko god da to
deluje dramatino, to ipak nije glavno objanjenje za deindustrijalizaciju bogatih
zemalja. Kineski izvoz nije sutinski uticao na tu oblast sve do kraja devedesetih
godina 20. veka, ali je proces deindustrijalizacije ve zapoeo sedamdesetih
godina tog veka u veini bogatih zemalja. Glavnina procena pokazuje da uspon
Kine kao novonastale prve fabrike sveta moe da objasni samo oko 20 procenata
deindustrijalizacije koja se dosad dogodila u bogatim zemljama.
Mnogi smatraju da se preostalih 80 ili neto vie procenata uglavnom moe
objasniti prirodnom tendencijom da se (relativna) tranja za industrijskim
proizvodima smanjuje uporedo s rastom prosperiteta. Meutim, ako bismo blie
pogledali to stanje, videli bismo da je taj efekat tranje u sutini veoma mali.
ini se da deo dohotka koji troimo na usluge nikad nije bio vei i to ne zato to
koristimo vie usluga no to smo ih dosad koristili u apsolutnom smislu ve
uglavnom zbog toga to usluge u relativnom smislu postaju skuplje no ikada.
Ako uzmete iznos novca koji ste pre deset godina platili prilikom kupovine
raunara i prilagodite ga za vrednost inflacije, videete da danas za te pare
moete verovatno da kupite tri, ako ne i etiri raunara jednake ili moda jae
snage (i svakako manjih dimenzija). To znai da ete verovatno imati dva

raunara, a ne samo jedan raunar u domainstvu. Meutim, ak i ako uzmete

dva' raunara, deo vaeg dohotka potroenog na raunare znatno je manji nego
ranije (da bih razradio tu tezu, pretpostaviu da je va prihod isti, poto se
prilagodi za iznos inflacije). Nasuprot tome, verovatno se iate isto onoliko puta
danas koliko ste se puta iali pre deset godina (naravno, ako u meuvremenu
niste oelavili). Cena ianja je verovatno porasla, pa je onda udeo vaeg
dohotka koji se troi na ianje danas vei nego to je to bio pre deset godina.
Usled toga izgleda da troite vei (odnosno manji) deo svog prihoda na ianje
(odnosno kompjutere) nego to ste to ranije inili, ali u stvarnosti vi zapravo
troite vie kompjutera nego to ste to ranije inili, dok ste, to se ianja, tie
ostali na istome.
Zaista, ako izvrite prilagoavanja saglasno promenama u relativnim
cenama (odnosno, da posegnemo za tehnikim argonom, ako stvari merite u
konstantnim cenama), videete da je pad proizvodnje u bogatim zemljama
zapravo daleko sporiji nego to se to na prvi pogled ini. Na primer, u sluaju
Velike Britanije, udeo proizvodnje u ukupnom proizvodu zemlje, ako ne
raunamo relativne cenovne efekte (opet, tehnikim argonom kazano, u tekuim
cenama), pao je za vie od 40 procenata od 1955. do 1990. (udeo koji je ranije
iznosio 37 procenata pao je na 21 procenat). Meutim, ako uzmemo u obzir
relativne cenovne efekte, taj pad je iznosio svega neto vie od 10 posto (sa 27
30

na 24 procenta). Drugaije reeno, dejstvo realne tranje - to je dejstvo tranje

poto se uzmu u obzir relativne promene cena - zapravo je malo.
Zbog ega onda padaju relativne cene proizvoda industrijske proizvodnje?
Zato to proizvoaka industrija ima viu stopu rasta produktivnosti nego usluni
sektor. Budui da se uinak proizvoakog sektora poveava bre od uinka
uslunog sektora, cene robe koju taj proizvoaki sektor proizvodi padaju u
odnosu na cene usluga. U proizvodnji, gde je mnogo lake primeniti mehanizaciju
i hemijske procese, lake je i poveati produktivnost nego u uslunom sektoru.
Nasuprot tome, mnoge uslune delatnosti su ve po samoj svojoj prirodi
inherentno neprijemive za poveanje produktivnosti ako se eli sauvati
kvalitetproizvoda.
U nekim sluajevima, proizvod e biti uniten i ve samim pokuajem da se
povea produktivnost. Recimo, ako gudaki kvartet protri kroz istu kompoziciju
za devet umesto za 37 minuta, koliko je predvieno da traje, hoete li rei da se
produktivnost trostruko uveala?

Kada je re o nekim drugim uslugama, prividno vea produktivnost samo je

rezultat gubitka kvaliteta proizvoda. Uiteljica moe, na primer, etvorostruko
uveati svoju produktivnost tako to e primiti etiri puta vie aka u uionicu,
ali e kvalitet njenog proizvoda biti uniten ve zbog same injenice da
nijednom ueniku ne moe da posveti onoliko panje koliko je mogla ranije.
Veliki deo poveanja produktivnosti usluga na malo u zemljama kao to su SAD i
Velika Britanija rezultat je snienja kvaliteta same usluge jer se oigledno nude
jeftinije cipele, kauevi i jabuke: sve je manje trgovakih pomonika u
prodavnicama cipela, pa ete umesto pet minuta, koliko ste ranije ekali, sada
ekati 20 minuta da vas uslue; moraete da saekate etiri nedelje, a ne dve da
bi vam isporuili novi kau, i verovatno ete pritom morati da uzmete slobodan
dan zato to e vam kazati da robu isporuuju samo izmeu osam i osamnaest
sati; potroiete mnogo vie vremena nego ranije vozei se do novog
supermarketa u kojem su jabuke jeftinije nego u starom supermarketu, ali i
birajui robu jer su i gondole mnogo due, i to samo zato to se nalazi negde u
nedoiji, pa zato moda ima vie prodajnog prostora.
Postoje neke uslune delatnosti, kao to je bankarstvo, u kojima ima mnogo
vie mogunosti za poveanje produktivnosti nego u drugim delatnostima.
Meutim, kako se jasno videlo kada je 2008. godine izbila finansijska kriza,
najvei deo rasta produktivnosti u tim delatnostima nije bio prouzrokovan
stvarnim rastom produktivnosti (na primer, smanjenjem trokova upotrebom
boljih kompjutera), ve finansijskim inovacijama koje su zamaglile rizinost
finansijske aktive (umesto da je zaista smanje), to je dozvolilo finansijskom
sektoru da ostvari rast po neodrivo visokoj stopi (vidi Stvar br. 22). Ukratko
reeno, pad udela proizvodnje u ukupnom uinku bogatih zemalja nije
prevashodno rezultat pada (relativne) tranje za robom industrijske proizvodnje,
kao to to mnogi ljudi misle. Isto tako, taj pad nije prvenstveno rezultat rasta
izvoza proizvedene robe iz Kine i drugih zemalja u razvoju, iako to jeste imalo
znaajan uticaj u nekim sektorima. Umesto toga, moe se rei da je glavni
pokreta procesa deindustrijalizacije pad relativnih cena proizvedene robe do
koga dolazi usled breg rasta produktivnosti u proizvodnom sektoru. Na taj nain,
iako graani bogatih zemalja moda ive u postindustrijskom drutvu sa
stanovita zapoljavanja, vanost neposredne proizvodnje sa stanovita
drutvenog proizvoda, odnosno uinka tih privreda nije umanjena u toj meri da
bismo mogli da proglasimo postindustrijsko doba.

Da li bi trebalo da nas brine deindustrijalizacija?

Meutim, ako je deindustrijalizacija posledica same dinaminosti
proizvoakog sektora, zar to onda nije samo po sebi dobro?
Ne mora nuno da bude tako. injenica da je deindustrijalizacija
prvenstveno prouzrokovana komparativnom dinaminou sektora neposredne
proizvodnje u odnosu na usluni sektor ne kae nita o tome koliko dobro on
prolazi kada se uporedi s proizvoakim sektorima u drugim zemljama. Ako
proizvoaki sektor u jednoj zemlji ima niu stopu rasta produktivnosti nego
proizvoaki sektori u drugim zemljama, on e postati nekonkurentan na
meunarodnom planu, to e na kratak rok prouzrokovati platnobilansne
probleme, a na dui rok pad ivotnog standarda. Drugaije reeno,
deindustrijalizacija moe biti propraena ili ekonomskim uspehom ili
ekonomskim neuspehom. Zemlje nikako ne bi smele sebi da dopuste da se
uljuljkaju u lani oseaj sigurnosti usled injenice da je deindustrijalizacija
proistekla iz komparativne dinaminosti sektora neposredne proizvodnje, budui
da ak i onaj proizvoaki sektor koji je po meunarodnim standardima izrazito
nedinamian moe da bude (i obino jeste) dinaminiji od uslunog sektora u
istoj zemlji.
Bez obzira na to da li je proizvoaki sektor jedne zemlje dinamian ili nije
dinamian po meunarodnim standardima, smanjenje njegovog relativnog udela
negativno utie na rast produktivnosti. Budui da u ekonomiji postaje dominantan
usluni sektor, u kome je stopa rasta produktivnosti nia, usporie se i ukupni rast
produktivnosti u celoj privredi. Ako ne verujemo (kao to neki ine) u to da su
zemlje koje se nalaze u fazi deindustrijalizacije sada dovoljno bogate da im vie
nije potreban rast produktivnosti, onda to smanjenje produktivnosti jeste neto
zbog ega one treba da budu zabrinute - ili bar neto s im bi trebalo da pokuaju
da se pomire.
Deindustrijalizacija ima i negativan efekat na platni bilans zemlje zbog toga
to je tee, po prirodi stvari, izvoziti usluge nego industrijske proizvode.
Platnobilansni deficit znai da zemlja ne moe da plati sebi put u svet. Razume
se, zemlja moe da na neko vreme zaepi rupu stranim kreditima, ali e na kraju
morati da snizi vrednost svoje valute, ime e umanjiti sopstvenu mogunost
uvoza, a samim tim i ivotni standard.
U korenu te niske utrivosti usluga lei injenica da je, za razliku od
industrijske robe koja moe biti transportovana u bilo koji deo sveta, za veinu

usluga potrebno da oni koji ih pruaju i oni koji ih koriste budu na istoj lokaciji.
Niko jo nije smislio nain da ia ili isti kuu na daljinu. Oigledno je da e taj
problem biti reen ako prualac usluge (berberin ili ista iz gore navedenih
primera) moe da pree u zemlju svoga klijenta, ali to opet u veini sluajeva
podrazumeva imigraciju, koju je glavnina zemalja drastino ograniila (vidi
Stvar br. 3). S obzirom na to, poveani udeo uslunog sektora u privredi jedne
zemlje znai da e ta zemlja, ako sve ostale stvari ostanu iste, imati manju zaradu
od izvoza. Samo ako izvoz industrijskih proizvoda nesrazmerno poraste, zemlja
e moi da plati isti iznos za uvoz koji je ranije plaala. Ako je njena
deindustrijalizacija negativne vrste propraena slabljenjem meunarodne
konkurentnosti, platnobilansni problem moe biti i ozbiljniji budui da u tom
sluaju proizvodni sektor nee moi da povea svoj izvoz.
Nisu sve usluge podjednako neutrive. Usluge zasnovane na visokom
stepenu znanja koje sam ranije pomenuo - kao to su bankarstvo, konsultantske
usluge, inenjerskoprojektantske itd. - visoko su utrive. Na primer, u Britaniji je
od devedesetih godina 20. veka izvoz takvih usluga odigrao kljunu ulogu u
popunjavanju platnobilansnog jaza koji je bio posledica deindustrijalizacije (kao
i pada izvoza nafte iz Severnog mora, to je zemlji omoguilo - a i to jedva samo da preivi negativne platnobilansne posledice deindustrijalizacije tokom
osamdesetih godina).
Meutim, ak i u Velikoj Britaniji, koja je najnaprednija kada je re o
izvozu usluga zasnovanih na visokom stepenu znanja, suficit platnog bilansa
ostvaren zahvaljujui tim uslugama znatno je nii od etiri procenta BDP-a, to je
jedva dovoljno da se pokrije proizvoaki deficit u zemlji. S obzirom na to da
e, usled svetske finansijske krize iz 2008. godine, verovatno ojaati globalna
finansijska regulativa, nema mnogo izgleda da Britanija uspe da i u budunosti
zadri nivo suficita u finansijskim i drugim uslugama zasnovanim na visokom
stepenu znanja. Sto se tie Sjedinjenih Amerikih Drava, koje navodno
predstavljaju drugi model postindustrijske privrede, trgovinski suficit u uslugama
zasnovanim na visokom stepenu znanja zapravo je manji od jednog procenta
BDP-a - a to nije ni iz daleka dovoljno da se nadoknadi trgovinski deficit kod
31

industrijske robe, koji iznosi oko etiri procenta BDP-a. Sjedinjene Amerike
Drave su uspele da izdre tako veliki trgovinski deficit industrijskih proizvoda
samo zato to su mogle u velikoj meri da se zaduuju u inostranstvu - a ta
sposobnost se moe samo smanjivati tokom narednih godina, s obzirom na
promene u svetskoj privredi - a ne zbog toga to je njihov usluni sektor

uskoio da popuni prazninu, kao to se dogodilo u Velikoj Britaniji. tavie,

pitanje je moe li se tokom vremena zadrati i snaga koju sada imaju SAD i
Velika Britanija kada je re o uslugama zasnovanim na visokom stepenu znanja.
Naime, u takvim uslugama, kao to su inenjerstvo i projektovanje, gde je od
presudnog znaaja uvid koji se stie sagledavanjem proizvodnih procesa, dalje
smanjenje industrijske baze dovee do pada kvaliteta njihovih (uslunih)
proizvoda, pa samim tim i do smanjenja zarade od izvoza tih proizvoda.
Ako nije mnogo verovatno da e Velika Britanija i SAD - dve zemlje za
koje se pretpostavlja da bi trebalo da budu najrazvijenije na planu usluga
baziranih na visokom stepenu znanja - na dui rok zadovoljiti svoje
platnobilansne potrebe izvozom tih usluga, onda je krajnje neverovatno da e to
uspeti da urade ostale zemlje.

Postindustrijske fantazije
Uvereni da je deindustrijalizacija rezultat promene motora ili pokretaa
naeg rasta - ranije je taj pokreta bila industrijska proizvodnja, a sada su to
usluge - neki tvrde da zemlje u razvoju mogu u znatnoj meri da preskoe fazu
industrijalizacije i da preu direktno na uslunu privredu. To stanovite je
postalo veoma popularno meu nekim posmatraima u Indiji, posebno otkako se
pristupilo prebacivanju uslunog sektora u ofor zone. Zaboravimo na sve one
zagaivake industrije, kau oni, zato ne bismo direktno preli s poljoprivrede
na usluge? Ako je Kina prva fabrika sveta, glasi dalje ta teza, onda bi Indija
trebalo da pokua da postane prva kancelarija sveta.
Meutim, zaista je fantazija, pusti san da jedna siromana zemlja moe da se
razvije prevashodno na osnovu uslunog sektora. Kao to je ve istaknuto,
proizvoaki sektor ima inherentno bru stopu rasta produktivnosti od uslunog
sektora. Naravno, postoje neke uslune delatnosti koje imaju potencijal za brz
rast produktivnosti, pre svega usluge zasnovane na visokom stepenu znanja o
kojima sam ranije ve govorio. Meutim, te uslune delatnosti koriste
prvenstveno proizvodne kompanije, pa je veoma teko razviti taj sektor ako se
prethodno ne razvije snana proizvoaka baza. Ako svoj razvoj u velikoj meri
bazirate na uslugama od samog poetka, onda e vaa dugorona stopa rasta
produktivnosti biti znatno nia nego kada razvoj privrede bazirate na proizvodnji.
Sem toga, ve smo videli da, s obzirom na to da su usluge znatno manje
utrive, zemlje koje su specijalizovane za usluge verovatno ekaju ozbiljni
platnobilansni problemi nego to je to sluaj sa zemljama koje su se
specijalizovale u proizvodnji. To je ve dovoljno loe i za jednu razvijenu
zemlju, gde e platnobilansni problemi dugorono gledano sniziti ivotni
standard. Meutim, to je pogubno za zemlje u razvoju. Re je o tome da zemlja u
razvoju mora iz inostranstva da uvozi premonu tehnologiju (bilo u vidu maina,
bilo u vidu tehnolokih licenci) da bi se razvijala. Prema tome, kada takva zemlja
ima platnobilansni problem, sama njena sposobnost da usavrava i time razvija
svoju privredu uvozom i korienjem premone tehnologije biva ozbiljno
podrivena.
Dok izlaem sve ove negativne stvari o strategijama ekonomskog razvoja
zasnovanim na uslugama, neko od vas e moda da upita: a ta je onda sa
zemljama kao to su vajcarska i Singapur ? Zar se one nisu razvile upravo na
osnovu uslunog sektora?

Meutim, nijedna od pomenutih dveju privreda nije ono to se o njoj misli.

U sutini, i jedna i druga su pre svega dokazi uspenog razvoja proizvodnog
sektora. Na primer, mnogi ljudi misle da Svajcarska ivi od ukradenog novca
koji su u njenim bankama deponovali diktatori iz Treeg sveta ili od toga to
japanskim i amerikim turistima prodaje klepetue i satove s kukavicom; u
sutini, Svajcarska je jedna od onih svetskih zemalja koje su dosegle najvii
stepen industrijalizacije. Ne sreemo se esto s proizvodima napravljenim u
Svajcarskoj zato to je Svajcarska mala zemlja (svega oko sedam miliona
stanovnika) to znai da je ukupna koliina robe proizvedene u vajcarskoj
prilino mala, kao i zbog toga to su njeni proizvoai specijalizovani za
proizvodnju takve robe kao to su maine i industrijska hemija, a ne za
proizvodnju robe iroke potronje koja je znatno uoljivija. Meutim, mereno po
stanovniku, Svajcarska ima najvii industrijski proizvod na svetu (u zavisnosti od
godine i podataka koje analizirate, nekad je na drugom mestu iza Japana).
Singapur je takoe jedna od pet najindustrijalizovanijih privreda na svetu (i tu
govorimo o dodatoj vrednosti po stanovniku ostvarenoj kroz industrijski sektor).
U navedenih pet spadaju jo i Finska i vedska. Zaista, sa izuzetkom malobrojnih
mesta, kao to su Sejeli koji imaju sasvim mali broj stanovnika i izuzetne
turistike resurse (85.000 ljudi s dohotkom od oko 9.000 dolara po stanovniku),
do sada nijedna zemlja nije postigla ak ni pristojan (a kamoli visok) ivotni
standard time to se oslonila iskljuivo na usluge, i nijedna to nee ni u
budunosti uspeti.
Ukratko reeno, ak ni bogate zemlje nisu postale iskljuivo
postindustrijske. Mada veina ljudi u tim zemljama vie ne radi u fabrikama,
vanost proizvoakog sektora u njihovim proizvodnim sistemima nije bitno
smanjena, ako uzmemo u obzir relativne cenovne efekte. Meutim, ak ni ako
deindustrijalizacija nije nuno simptom pada industrijske proizvodnje (iako esto
jeste), ona ima negativne posledice po dugoroni rast produktivnosti i platni
bilans, pa se i s jednim i s drugim problemom valja uhvatiti u kotac. Mit o tome
da ivimo u postindustrijsko doba naveo je mnoge vlade da ignoriu negativne
posledice deindustrijalizacije.
Kada je re o zemljama u razvoju, prava je fantazija misliti da one mogu da
preskoe industrijalizaciju i da grade prosperitet na osnovu uslunog sektora.
Veina uslunih delatnosti ima nizak rast produktivnosti, a veina onih koje imaju
visok rast produktivnosti jesu one usluge koje se ne mogu razviti bez snanog
proizvoakog sektora. Niska utrivost usluga znai da e se zemlja u razvoju

koja se specijalizuje za uslune delatnosti suoiti s veim platnobilansnim

problemom, to za nju neminovno znai smanjenje sposobnosti za unapreenje
vlastite privrede. Postindustrijske fantazije su dovoljno loe i za bogate zemlje,
ali su izuzetno opasne za zemlje u razvoju.

Stvar br. 10
- SAD nema najvii ivotni standard na svetu ta vam kau?
Uprkos ekonomskim problemima s kojima su odnedavno suoene,
Sjedinjene Drave i dalje uivaju najvii ivotni standard na svetu. Mereno po
trinom deviznom kursu, postoji nekoliko zemalja koje imaju vii dohodak po
stanovniku nego to ga imaju Sjedinjene Amerike Drave. Meutim, ako
uzmemo u obzir injenicu da se za isti dolar (ili neku drugu zajedniku valutu po
naem'izboru) moe kupiti vie robe i usluga u SAD nego u bilo kojoj drugoj
bogatoj zemlji, onda se ispostavlja da SAD ima najvii ivotni standard na svetu,
sa izuzetkom malenog grada-drave Luksemburga. Zbog toga sve ostale zemlje
nastoje da stignu SAD i ponaaju se po uzoru na njih, to ilustruje premo
sistema slobodnog trita koji Sjedinjene Drave najblie (ako ne savreno)
predstavljaju.
A ta vam ne kau?
Proseni ameriki graanin zaista moe da nabavi vie robe i usluga nego
bilo koji drugi proseni graanin bilo koje druge zemlje sveta, sa izuzetkom
Luksemburga. Meutim, s obzirom na veliku nejednakost koja vlada u
Sjedinjenim Dravama, taj prosek mnogo manje tano odraava to kako ljudi ive
nego prosek u drugim zemljama u kojima je raspodela dohotka ravnopravnija. Ta
vea nejednakost u Americi takoe lei u osnovi slabijih zdravstvenih
pokazatelja i gore kriminalistike statistike u SAD. Sem toga, za isti dolar moe
se kupiti vie stvari u Americi nego u veini drugih bogatih zemalja, pre svega
zato to su u Americi usluge jeftinije nego u veini zemalja s kojima se ona moe
porediti, zahvaljujui visokoj stopi imigracije i loijim uslovima zapoljavanja.
Sem toga, Amerikanci na radu provode znatno vie vremena nego Evropljani.
Ako merimo rad u radnim satima, Amerikanci mogu da nabave manje robe i
usluga nego radnici u nekoliko evropskih zemalja. Moemo polemisati o tome
koji je ivotni stil bolji - onaj gde ljudi imaju vie materijalnih dobara i manje
slobodnog vremena (kao to je u SAD) ili onaj gde imaju manje materijalnih
dobara i vie slobodnog vremena (kao to je u Evropi) - ali to svedoi da
Sjedinjene Amerike Drave nemaju nedvosmisleno vii ivotni standard nego
zemlje s kojima se mogu porediti.

Putevi nisu poploani zlatom

Izmeu 1880. i 1914. godine u Ameriku je emigriralo skoro tri miliona
Italijana. Kada su stigli mnogi su bili gorko razoarani. Njihov novi dom ni iz
daleka nije bio onaj raj koji su oekivali. Kau da su mnogi meu njima pisali
kui da ne samo to putevi nisu poploani zlatom nego nisu ni asfaltirani; u
sutini, od nas se oekuje da ih asfaltiramo.
Ti italijanski imigranti nisu bili usamljeni u oekivanjima kako Sjedinjene
Drave predstavljaju ostvarenje svih snova. One su postale najbogatija zemlja
sveta tek oko 1900. godine, ali su i u ranim danima svog postojanja privlaile
panju i golicale matu siromanih ljudi u drugim zemljama. Poetkom 19. veka,
dohodak po stanovniku u Americi i dalje je bio oko evropskog proseka, tj. oko
50 procenata nii nego dohodak u Velikoj Britaniji ili Holandiji. Ipak, siromani
Evropljani su i dalje eleli da emigriraju u SAD zato to je tu postojalo gotovo
neogranieno zemljite koje su mogli nastaniti (dobro, to je podrazumevalo da
treba da budete spremni da izgurate po nekog pripadnika autohtonih amerikih
naroda); istovremeno je to bila zemlja u kojoj je postojala stalna i veoma
izraena nestaica radne snage, to je znailo da su nadnice tri ili etiri puta vee
nego u Evropi (vidi Stvar br. 7). to je najvanije, budui da Sjedinjene
Amerike Drave nisu imale feudalno naslee, socijalna mobilnost je bila znatno
vea nego u zemljama starog sveta, i upravo je to ono to slavi ideja amerikog
sna.
Sjedinjene Drave nisu privlaile samo perspektivnu emigraciju. Posebno u
proteklih nekoliko decenija, poslovni ljudi i politiari irom sveta ispoljavali su
i ispoljavaju elju, a esto su i pokuavali da oponaaju ekonomski model SAD.
Sistem slobodnog preduzetnitva, kau oboavaoci amerikog modela,
omoguuje ljudima da se bezgranino nadmeu i nagrauje pobednike bez
ikakvih ogranienja koje bi postavila vlast ili pogrena i tetna egalitaristika
kultura. Samim tim, taj sistem stvara izuzetno snaan podsticaj za preduzetnitvo i
inovatorstvo. Slobodno trite rada, gde je lako zaposliti i otpustiti ljude,
omoguuje da preduzea budu agilna pa samim tim i konkurentnija, jer mogu bre
da uposle svoje radnike nego to to ini konkurencija, potpuno se
prilagoavajui trinim uslovima koji se neprestano menjaju. Poto su
preduzetnici bogato nagraeni a radnici prinueni da se brzo adaptiraju, sistem
stvara veliku nejednakost. Meutim, zagovornici tog sistema tvrde da ak i
gubitnici u toj igri spremno prihvataju njene ishode zbog toga to, upravo
zahvaljujui visokom stepenu socijalne mobilnosti u SAD, i meu decom tih

gubitnika mogu da se nau neki novi Tomas Edison, D. P. Morgan ili Bil Gejts.
S obzirom na to da su postojali toliki podsticaji da se vredno radi i da se ispolji
umee i kreativnost, nije nikakvo udo da je tokom celog prolog stolea
Amerika bila najbogatija zemlja sveta.

Amerikanci samo ive bolje...

U stvari, to nije sasvim tano. Sjedinjene Amerike Drave vie nisu
najbogatija zemlja sveta. Sada nekoliko evropskih zemalja ima vei dohodak po
stanovniku. Prema podacima Svetske banke, dohodak po stanovniku u SAD 2007.
godine iznosio je 46.040 dolara. U tom trenutku bilo je sedam zemalja s veim
dohotkom po stanovniku mereno u amerikim dolarima - poev od Norveke
(76.450 dolara) na samom vrhu, preko Luksemburga, Svajcarske, Danske,
Islanda, Irske, zakljuno sa vedskom (46.060 dolara). Ako ostavimo po strani
dve mini drave - Island sa 311.000 stanovnika i Luksemburg sa 480.000
stanovnika - videemo da je SAD po bogatstvu tek esta zemlja sveta.
Meutim, rei e neko od vas, to nikako ne moe biti tano. Kad odete u
Ameriku, jednostavno vidite da ljudi ive bolje nego to ive Norveani ili
vajcarci.
Jedan od razloga zbog kojih sriemo takav utisak lei u tome to u SAD
vlada daleko vea nejednakost nego u evropskim zemljama, pa zato zemlja
izgleda mnogo prosperitetnije stranom posetiocu nego to je to zaista - strani
posetilac bilo koje zemlje retko ima priliku da vidi najsiromanije krajeve, a tih
siromanih krajeva ima mnogo vie u Americi nego u Evropi. Meutim, ak i ako
prenebregnemo taj faktor nejednakosti, postoji valjan razlog zbog koga mnogi
ljudi smatraju da u SAD postoji vii ivotni standard nego u evropskim
zemljama.
Ako u enevi uete u taksi za vonju od pet milja (osam kilometara),
platiete otprilike 35 vajcarskih franaka ili 35 dolara, dok e vas slina vonja
u Bostonu kotati oko 15 dolara. U Oslu vam se moe dogoditi da platite 550
kruna ili 100 dolara za veeru koja u Sent Luisu nikako ne bi mogla da kota vie
od 50 dolara ili 275 kruna. Imali biste obrnutu situaciju kada biste na letovanju
promenili svoje dolare u tajlandske bahte ili meksike pezose. Posle este
masae lea u toku jedne nedelje ili posle naruivanja tree margarite pred
veeru, imali biste oseaj da se vaih sto dolara odjednom uvealo na 200
dolara, moda ak i na 300 dolara (da nije to moda malo i zbog alkohola?).
Kada bi trini devizni kurs zaista pouzdano odraavao razlike u ivotnim
standardima izmeu zemalja, takve stvari ne bi trebalo da se dogode. Zato onda
postoje tako velike razlike izmeu stvari koje moete da kupite u razliitim
zemljama za ono to bi trebalo da budu iste svote novca? Takve razlike postoje
prvenstveno zbog toga to se trini devizni kurs prevashodno odreuje ponudom
i tranjom za onom robom i onim uslugama koje su u meunarodnom prometu

(iako, kratkorono gledano, spekulativni poslovi s devizama mogu uticati na

devizne kurseve), dok se ono to se za jedan iznos novca moe kupiti u odreenoj
zemlji odreuje cenama celokupne robe i svih usluga, a ne samo one robe i onih
usluga koje su predmet meunarodnog prometa.
Najvanija stvar koja nije predmet meunarodne trgovine jesu radne usluge
koje se odvijaju u razmeni izmeu dvoje ljudi, kao to je, recimo, vonja taksija
ili serviranje obroka u restoranima. Za trgovinu takvim uslugama potrebna je
meunarodna migracija, ali je to neto to ozbiljno ograniava migraciona
kontrola, pa upravo zbog toga postoji tako velika razlika izmeu pojedinih
zemalja kada je re o ceni te vrste usluga (vidi Stvari br. 3 i 9). Drugaije
reeno, taksi vonja i ugostiteljske usluge skupe su u zemljama kao to su
vajcarska i Norveka, zato to su tamo svi radnici skupi. Te usluge su jeftine u
zemljama u kojima su radnici jeftini, kao to su Meksiko i Tajland. Kada je,
meutim, re o robi koja je predmet meunarodnog prometa, kao to su TV
prijemnici ili mobilni telefoni, cene su u osnovi iste u svim zemljama, bile one
bogate ili siromane.
Ekonomisti su smislili meunarodni dolar da bi mogli da uzmu u obzir tu
razliku u pojedinim zemljama izmeu cena robe i usluga koje nisu u
meunarodnom prometu. Ta fiktivna valuta, zasnovana na pojmu pariteta kupovne
moi (purchasing power parity - PPP) - to znai na merenju vrednosti valute
prema tome koji deo zajednike potroake korpe moe njome da se kupi u
razliitim zemljama - omoguuje da se konvertuje dohodak ostvaren u razliitim
zemljama u neto to predstavlja zajedniku meru ivotnog standarda.
Rezultat tog konvertovanja dohotka u razliitim zemljama u meunarodni
dolar jeste pojava da dohoci bogatih zemalja, kako izgleda, ispoljavaju
tendenciju da budu nii mereni trinim deviznim kursom, dok dohoci siromanih
zemalja ispoljavaju tendenciju da budu vii. Razlog te pojave lei u tome to
veliki deo onoga to potroimo ine usluge, a one su znatno skuplje u bogatim
zemljama. U nekim zemljama razlika izmeu dohotka merenog deviznim kursom i
dohotka merenog PPP-prihodom nije velika. Prema podacima Svetske banke,
dohodak prema trinom deviznom kursu u SAD iznosio je 2007. godine 46.040
dolara, dok je mereno prema PPP bio manje-vie isti i iznosio je 45.850 dolara.
U Nemakoj, razlika izmeu tih dveju kategorija bila je 38.860 dolara naspram
33.820 dolara (to je razlika od, da tako kaemo, 15 procenata, mada ne moemo
tako direktno uporediti te dve brojke. U sluaju Danske, razlika je iznosila
gotovo 50 procenata (54.910 dolara naspram 36.740 dolara). Nasuprot tome,

kineski dohodak je 2007. bio gotovo udvostruen, iznos od 2.360 dolara naspram
5.370 dolara, odnosno u Indiji ta razlika je trostruka pa iznosi 950 dolara
naspram 2.740 dolara, kad se rauna prema paritetu kupovne moi.
Naravno, preraunavanje deviznog kursa svake valute u (fiktivni)
meunarodni dolar nije sasvim jednostavna stvar, ne samo zato to to znai da
treba pretpostaviti kako se u svim zemljama koristi jedna te ista potroaka korpa
robe i usluga, to oigledno nije tano. Upravo je zbog toga dohodak meren
paritetom kupovne moi izuzetno osetljiv na metodologiju i podatke koji se
koriste. Na primer, kada je Svetska banka 2007. godine promenila svoj metod
procene dohotka u PPP, kineski dohodak po stanovniku, meren paritetom kupovne
moi, pao je za 44 procenta (sa 7.740 na 5.370 dolara), dok je singapurski
dohodak povean za 53 posto (sa 31.710 skoio je preko noi na 48.520 dolara).
Uprkos tim ogranienjima, dohodak zemlje izraen u meunarodnim
dolarima verovatno nam prua bolju predstavu ivotnog standarda te zemlje nego
to to ini dohodak meren u dolarima prema deviznom kursu vaeem na tritu u
tom trenutku. A ako raunamo dohotke raznih zemalja u meunarodnim dolarima,
onda Se Sjedinjene Amerike Drave (gotovo) vraaju na sam vrh sveta. To
zavisi od procena, ali je Luksemburg jedina zemlja koja ima vei dohodak
mereno paritetom kupovne moi nego to ga ima SAD, i to prema svim
izraunavanjima. Dakle, dokle god ostavljamo po strani maleni grad-dravu
Luksemburg, s njegovih manje od pola miliona stanovnika, prosean ameriki
graanin moe za svoj dohodak da kupi najveu koliinu robe i usluga u svetu.
Da li nam to onda doputa da kaemo da SAD ima najvii ivotni standard
na svetu? Moda. Ipak, ima jo dosta toga to bi valjalo da razmotrimo pre no to
potrimo pred rudu i napreac donesemo taj zakljuak.

... a da li je tako?
Na samom poetku valja rei da to to Sjedinjene Amerike Drave imaju
vei proseni dohodak nego druge zemlje sveta ne mora nuno znaiti da svi
ameriki graani ive bolje od graana stranih zemalja. Sve to zavisi od
raspodele dohotka. Razume se, nema ni jedne jedine zemlje u kojoj proseni
dohodak daje potpuno tanu sliku o tome kako ljudi ive, ali je iskrivljenost te
slike svakako vea u zemlji u kojoj postoji izraenija nejednakost. S obzirom na
to da SAD ima daleko najveu nejednakost u raspodeli dohotka meu svim
bogatim zemljama, moemo sa sigurnou pretpostaviti da prosean ameriki
dohodak preuveliava stvarni ivotni standard veeg broja graana nego to je to
u drugim zemljama. Takav zakljuak indirektno potkrepljuju drugi pokazatelji
ivotnog standarda. Na primer, uprkos tome to ima najvii proseni dohodak
mereno paritetom kupovne moi, Amerika zauzima tek trinaesto mesto u svetu
kada je re o takvim zdravstvenim pokazateljima kao to su oekivana duina
ivotnog veka i smrtnost novoroenadi (dobro, tome svakako doprinosi
neefikasnost sistema amerike zdravstvene zatite, ali ovo nije mesto za dublje
ulaenje u tu priu). Stopa kriminaliteta znatno je via u Americi nego u Evropi
ili Japanu - mereno po stanovniku, SAD ima osam puta vie ljudi u zatvoru nego
Evropa, odnosno 12 puta vie ljudi u zatvoru nego Japan - to pokazuje da u SAD
postoji daleko vea potklasa, drutvena grupa koja se, u skladu sa svojim
prihodima i profesionalnim karakteristikama, u sastavu drutvene raslojenosti
nalazi na samom dnu.
Drugo, sama injenica da je dohodak meren paritetom kupovne moi manje
ili vie isti kao dohodak meren prema vaeem deviznom kursu, dokaz je da je
vii ivotni standard u SAD izgraen na siromatvu mnogih. ta mislim kad to
kaem? Kao to sam ranije ve naglasio, normalno je za bogatu zemlju da
dohodak meren paritetom kupovne moi bude nii, ponekad i znatno nii nego
dohodak meren prema trinom deviznom kursu, zbog skupih radnika u uslunim
delatnostima. Meutim, u Americi se to ne deava, zato to ona, za razliku od
drugih bogatih zemalja, sada ima jeftine radnike u uslunom sektoru. Pre svega,
postoji veliki priliv imigranata koji rade za male nadnice - dolaze iz siromanih
zemalja i mnogi su tu ilegalno, usled ega su jo jeftiniji. Sem toga, ak i domai
radnici u Americi imaju mnogo slabiji rezervni poloaj nego to je to u
evropskim zemljama uporedivog nivoa dohotka. Poto imaju mnogo manju
sigurnost radnog mesta i slabiju socijalnu potporu, ameriki radnici, posebno oni
u uslunom sektoru koji nisu sindikalizovani, rade za manje plate i u loijim

uslovima nego njihove evropske kolege. Zbog toga su taksi usluge ili
ugostiteljske usluge toliko jeftinije nego u drugim bogatim zemljama. To je sjajno
kada ste muterija, ali nije nimalo sjajno ako ste taj taksi voza ili ta kelnerica.
Drugaije reeno, vea kupovna mo prosenog amerikog dohotka kupljena je
po cenu nieg dohotka i loijih radnih uslova mnogih amerikih graana.
Na kraju, ali nikako na poslednjem mestu po vanosti, valja rei da kada
poredimo ivotni standard u razliitim zemljama, nikako ne bismo smeli da
prenebregnemo razlike u broju radnih sati. ak i ako neko zarauje 50 posto vie
novca nego to ja zaraujem, neete rei da on ima vii ivotni standard od mene
ako mora da radi dvostruko vei broj radnih sati nego ja. Upravo to vai za SAD.
Amerikanci, dosledni svojoj reputaciji radoholiara, provode na poslu znatno
due radno vreme od graana bilo koje druge zemlje koja ima dohodak po
stanovniku vei od 30.000 dolara prema trinom deviznom kursu 2007. godine
(Grka je najsiromanija meu njima i ima tek neto malo ispod 30.000 dolara
godinje po stanovniku). Amerikanci rade 10 procenata due od veine
Evropljana i oko 30 procenata due od Holanana i Norveana. Prema
proraunima islandskog ekonomiste Folvardura Gilfasona (Tforvaldur Gylfason),
ako se za merilo uzme dohodak u paritetu kupovne moi po satu provedenom na
radu 2005. godine, Sjedinjene Amerike Drave su zauzimale tek osmo mesto posle Luksemburga, Norveke, Francuske (da, Francuske, te nacije lenjivaca),
Irske, Belgije, Austrije i Holandije - a odmah za njima, na sasvim maloj
32

udaljenosti, sledi Nemaka. Drugaije reeno, po jedinici truda, Amerikanci ne

dobijaju onoliko visok ivotni standard kao njihove kolege u konkurentnim
zemljama. Tu niu produktivnost oni nadoknauju time to na poslu provode
znatno vei broj radnih sati.
Potpuno je racionalno da neko sada kae kako eli da provede vei broj
radnih sati na poslu ako je to potrebno da bi imao vei prihod - radije e imati
novi televizor nego nedelju dana odmora vie. A ko sam ja da kaem, ili ma ko
drugi, da prioriteti te osobe nisu dobro postavljeni?
Meutim, jo uvek je legitimno pitati da li ljudi koji na poslu provode vie
sati ak i kada pritom ostvaruju visok nivo dohotka zaista ispravno postupaju.
Veina e se sloiti da, na niskom nivou dohotka, poveanje dohotka verovatno
poboljava kvalitet ivota, ak i kada to znai vie radnih sati na poslu. Na tom
nivou, ak i ako morate due da radite u fabrici, vei dohodak e vam verovatno
doneti vii ukupni kvalitet ivota, tako to e vam se poboljati zdravstveno
stanje (zahvaljujui boljoj hrani, grejanju, higijeni i zdravstvenoj zatiti) i to e

se smanjiti fiziki zahtevi rada u domainstvu (imaete mogunost da kupite vie

ureaja za domainstvo, da obezbedite porodici tekuu vodu, gas i elektrinu
energiju - (vidi Stvar br. 4). Meutim, iznad odreenog nivoa dohotka, relativna
vrednost materijalne potronje u odnosu na slobodno vreme se smanjuje, tako da
ostvarivanje veeg dohotka po cenu veeg broja radnih sati moe u sutini da
umanji kvalitet vaeg ivota.
to je jo vanije, injenica da graani jedne zemlje na poslu provode vie
vremena nego graani drugih uporedivih zemalja ne mora nuno znaiti da
graani te prve zemlje vole due radno vreme. Oni su moda primorani da rade
due, ak i ako bi u stvari eleli da imaju dui godinji odmor. Kao to sam ve
istakao, na to koliko vremena ovek radi ne utiu samo njegove vlastite sklonosti
prema odnosu izmeu posla i dokolice ve i mnoge druge stvari, kao to su
socijalne pogodnosti, zatita radnikih prava i snaga sindikata. Pojedinci moraju
sve to da tretiraju kao datost, ali drave mogu da biraju. One mogu da izmene
svoje zakone o radu, mogu da pojaaju elemente socijalne drave i da sprovedu
druge politike promene koje e omoguiti da ljudi ne moraju da provode toliko
mnogo vremena na poslu.
Najvei deo podrke amerikom modelu zasniva se na injenici da
Amerika ima najvii ivotni standard na svetu. Iako nema nikakve sumnje u to da
Sjedinjene Amerike Drave imaju jedan od najviih ivotnih standarda na svetu,
njihova navodna superiornost deluje znatno slabije onda kada ire sagledamo
ivotni standard, odnosno kada prestanemo da ga svodimo samo na to ta se moe
kupiti za prosean dohodak ostvaren u jednoj zemlji. Vea nejednakost u SAD
znai da je prosean dohodak u toj zemlji znatno manje pouzdan pokazatelj
ivotnog standarda amerikih graana nego to je to sluaj u drugim zemljama.
To se moe jasno videti kada je re o takvim pokazateljima kao to su
zdravstveno stanje nacije i stopa kriminaliteta, gde SAD stoji znatno loije od
uporedivih zemalja. Vea kupovna mo amerikih graana (u poreenju s
kupovnom moi graana drugih bogatih zemalja) velikim delom je posledica
siromatva i nesigurnosti mnogih njihovih sunarodnika, posebno onih koji rade u
uslunom sektoru. Amerikanci takoe rade znatno due od kolega u konkurentnim
zemljama. Obraunat po radnom satu provedenom na poslu, ameriki dohodak je
nii od dohotka u nekoliko evropskih zemalja, ak i ako za merilo uzmemo paritet
kupovne moi. Pitanje je onda da li se sve to moe opisati kao vii ivotni
standard.
Ne postoji jednostavan nain za poreenje ivotnih standarda izmeu

razliitih zemalja. Dohodak po stanovniku, posebno izraen u kupovnoj moi,

verovatno je najpouzdaniji pokazatelj. Meutim, ako se usredsredimo samo na to
koliko robe ili usluga moemo kupiti tim dohotkom, izgubiemo iz vida mnogo
drugih stvari koje predstavljaju bitne elemente dobrog ivota, kao to su
koliina kvalitetnog slobodnog vremena, sigurnost radnog mesta, sloboda od
kriminala, pristup zdravstvenoj zatiti, socijalno staranje i tako dalje. Mada e
razliiti pojedinci i zemlje svakako imati razliite poglede na to kako bi trebalo
odmeriti i sapostaviti te indikatore i uporediti ih s podacima o dohotku, sigurno
je da se ne sme ignorisati nedohodovna dimenzija, ako elimo da gradimo
drutva u kojima e ljudi zaista dobro da ive.

Stvar br. 11
- Africi nije sueno da bude nerazvijena ta vam kau?
Africi je sueno da bude nerazvijena. Ima lou klimu, koja prouzrokuje teke
tropske bolesti i probleme u vezi s njima. Ima veoma lou geografiju - mnoge
afrike zemlje nemaju izlaz na more i okruene su drugim zemljama ija malena
trita nude sasvim ograniene mogunosti izvoza, a estoki sukobi koji u tim
zemljama odavno traju prelivaju se u susedstvo. Afrika ima previe prirodnih
bogatstava, usled ega su njeni stanovnici lenji, korumpirani i skloni konfliktima.
Afrike zemlje su etniki razjedinjene, zbog ega je teko upravljati njima i zbog
ega postoji vea verovatnoa da e se suoiti sa estokim sukobima. Njihove
institucije su slabe i nekvalitetne i ne tite investitore onako kako treba. Njihova
kultura je rava - ljudi nisu vredni, ne tede i nisu u stanju da sarauju jedni s
drugima. Svim tim strukturnim manjkavostima moe se objasniti to to, za razliku
od drugih regiona sveta, afriki kontinent nije ostvario rast ak ni poto je
osamdesetih godina 20. veka sproveo znatnu liberalizaciju trita. Za Afriku
nema drugog puta do da se osloni na stranu pomo.
A ta vam ne kau?
Afrika nije uvek stagnirala. Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 20.
veka, kada su postojale sve te navodne strukturne konice za rast i kada su te
konice esto bile mnogo vre, Afrika je zapravo ostvarivala pristojnu stopu
rasta. tavie, svi strukturni hendikepi koji danas navodno sputavaju Afriku i ne
daju joj da napreduje postojali su i postoje u veini bogatih zemalja - imaju
ravu klimu (arktiku ili tropsku), nemaju izlaz na more, imaju obilje prirodnih
bogatstava, etnike podele, slabe institucije i lou kulturu. Ti strukturni uslovi,
kako se ini, deluju kao konice razvoju u Africi samo zato to afrike zemlje jo
ne poseduju neophodnu tehnologiju, institucije i organizacione vetine neophodne
za otklanjanje negativnih posledica takvih uslova. Stvarni uzrok stagnacije Afrike
u poslednje tri decenije upravo je politika slobodnog trita koju je kontinent bio
prinuen da primeni u tom periodu. Istorija i geografija se ne mogu menjati, ali
politika moe. Afrika nije predodreena za nerazvijenost.

Svet u tumaenju Sare Pejlin... ili su to Diznijevi

Spasioci?
Kau da je Sara Pejlin (Sarah Palin), republikanska kandidatkinja za
potpredsednika na amerikim izborima 2008, bila ubeena da je Afrika zemlja, a
ne kontinent. Mnogi su se pitali odakle joj je dola ta ideja, ali se meni ini da
znam odgovor. Re je o Diznijevom crtanom filmu Spasioci iz 1977. godine.
To je film o mijem Drutvu za spas i pomo koje odlazi u misije irom
sveta, pomaui raznim ivotinjama koje zapadnu u nevolju. U jednoj sceni filma
odrava se meunarodni kongres tog drutva, na kome su se okupili mievi
delegati iz najrazliitijih zemalja, odeveni u tradicionalnu nonju i sa
odgovarajuim akcentom (ako progovaraju). Tako je tu mi Francuz s beretkom
na glavi, nemaka miica u skromnoj plavoj haljini i turski mi s fesom na glavi.
Tu je i jedan mi sa ubarom i velikom bradom koji predstavlja Letoniju, kraj
miice koja predstavlja pa, eto, ba Afriku.
Moda Dizni nije doslovno mislio da je Afrika zapravo zemlja, ali o
njegovom vienju Afrike dosta govori ve sama injenica da je odredio po
jednog delegata za zemlju koja ima 2,2 miliona stanovnika i za kontinent koji ima
vie od 900 miliona ljudi i skoro 60 zemalja (taan broj zemalja zavisi od toga
da li priznajete ili ne priznajete dravnost takvih entiteta, kao to su Zapadna
Sahara ili Somalilend). Ba kao i Dizni, mnogi ljudi na Afriku gledaju kao na
amorfnu masu zemalja koje sve pate od problema tropskih vrelina, isto tako
tropskih bolesti, razornog siromatva, graanskih ratova i korupcije.
Iako moramo paziti da ne strpamo sve afrike zemlje u isti ko, nema sumnje
u to da su te zemlje u veini veoma siromane - naroito ako nam panju pre
svega zaokuplja podsaharska Afrika (ili Crna Afrika), na koju veina ljudi
zapravo i misli kada kae Afrika. Prema podacima Svetske banke, prosean
dohodak po stanovniku u podsharskoj Africi procenjen je na 952 dolara 2007.
godine. To je neto vie nego u junoj Aziji (Avganistan, Banglade, Butan,
Indija, Maldivi, Nepal, Pakistan i Sri Lanka), gde je tada prosean dohodak po
stanovniku iznosio 880 dolara, ali je jo uvek nia nego u bilo kom drugom delu
sveta.
tavie, danas mnogi govore o afrikoj tragediji rasta. Za razliku od june
Azije, u kojoj se stopa rasta uveala od osamdesetih godina 20. veka, Afrika,
33

kako se ini, pati od hroninog odsustva ekonomskog rasta. Danas je

dohodak po stanovniku u podsaharskoj Africi manje-vie isti kakav je bio 1980.

godine. Jo vie zabrinjava injenica da to to nema rasta nije, kako izgleda,

prouzrokovano samo loim politikim izborima (na kraju krajeva, kao i mnoge
druge zemlje u razvoju, i zemlje tog regiona od osamdesetih godina 20. veka
sprovode reforme zasnovane na veri u slobodno trite) ve je sve to mahom
rezultat hendikepa koji su im doneli priroda i istorija i zato je to izuzetno teko
promeniti, ako ne i potpuno nemogue.
Impresivan je spisak navodnih strukturnih hendikepa koji zadravaju
Afriku i ne daju joj da napreduje.
Prvo, postoje svi oni uslovi koji su definisani prirodom - klima, geografija i
prirodna bogatstva. Budui da je suvie blizu ekvatoru, u njoj vladaju mnoge
tropske bolesti veoma burnog toka, kao to je malarija, koje smanjuju
produktivnost i poveavaju trokove zdravstvene zatite. Poto nemaju izlaz na
more, mnogim afrikim zemljama je teko da se integriu u globalnu privredu.
Nalaze se u loem susedstvu, u tom smislu da su okruene drugim siromanim
zemljama koje imaju malo trite (to ograniava njihove trgovinske mogunosti)
i u kojima, esto, vladaju estoki sukobi (ti sukobi se zaista esto prelivaju na
susedne zemlje). Afrike zemlje su takoe navodno proklete samom
injenicom da poseduju obilje prirodnih bogatstava. Tvrdi se da je upravo to
obilje prirodnih bogatstava ono to Afrikance ini lenjima - zato to mogu da
legnu ispod kokosove palme i ekaju da kokos sam padne, kako glasi popularni
nain izraavanja te ideje (iako oni koji to govore oito nikada nisu pokuali da
tako neto urade; ovek koji legne ispod kokosove palme rizikuje da mu kokos
padne na glavu i razbije je). Nezaraena prirodna bogatstva takoe, tvrdi se,
ohrabruju korupciju i nasilne sukobe oko toga ko e u njima da uiva. Ekonomski
uspesi istonoazijskih zemalja koje su siromane prirodnim resursima, kao to su
Japan i Koreja, esto se navode kao primeri obrnutog prokletstva kada je re o
prirodnim bogatstvima.
Tvrdi se, takoe, da priroda nije jedino to spreava napredak afrikih
zemalja ve tu znaajnu ulogu ima i istorija. Afrike zemlje su etniki isuvie
raznorodne, to podstie nepoverenje meu ljudima i poskupljuje trine
transakcije. Tvrdi se da ta etnika raznovrsnost moe podsticati nasilne sukobe,
posebno ako postoji mali broj podjednako jakih grupa (umesto veeg broja malih
grupa, koje je tee organizovati). Takoe, smatra se da je istorija kolonijalizma
odgovorna za to to u veini afrikih zemalja postoje slabe institucije, jer
kolonizatori nisu eleli da puste koren u zemljama u kojima vlada tako mnogo
tropskih bolesti (postoji, dakle, interakcija izmeu klime i institucija), pa su zato

uspostavili samo minimalne institucije neophodne za eksploataciju prirodnih

bogatstava, a ne one koje su potrebne za razvoj lokalne privrede. ak ima onih
koji e se odvaiti da kau da je i afrika kultura pogubna po ekonomski razvoj Afrikanci su lenji, nita ne planiraju za budunost i nisu u stanju da sarauju
34

jedni s drugima.
Ako se sve to ima u vidu, onda se ini da su afrike perspektive vrlo
sumorne. Kao da za neke od tih strukturnih hendikepa ne postoje ostvarljiva ili
prihvatljiva reenja. Ako je Uganda zaostala zbog toga to nema izlaz na more,
to je suvie blizu ekvatora i to se nalazi u loem okruenju, ta ona uopte moe
da uradi? Ne postoji mogunost da fiziki preseli zemlju, pa je onda jedini
odgovor koji deluje izvodljivo - kolonijalizam. To znai da Uganda treba da
izvri invaziju na, recimo, Norveku, i preseli sve Norveane u Ugandu. Ako je
postojanje prevelikog broja etnikih grupa loe za razvoj, da li bi onda
Tanzanija, koja ima jednu od najizraenijih etnikih raznovrsnosti na svetu,
trebalo da se prepusti etnikom ienju? Ako posedovanje prevelike koliine
prirodnih bogatstava zapravo osujeuje rast, da li bi onda Demokratska
Republika Kongo trebalo da pokua da proda delove svoje zemlje koji imaju
velika rudna bogatstva, recimo Tajvanu, ne bi li to prokletstvo prirodnih
bogatstava uvalila nekom drugom? I ta da radi Mozambik ako mu je kolonijalna
istorija ostavila loe institucije? Treba li da napravi vremeplov i pokua da
popravi tu istoriju u korenu?
Ako Kamerun ima kulturu koja deluje loe i nepodsticajno na ekonomski
razvoj, znai li to da bi trebalo da se prepusti nekom masovnom programu
ispiranja mozgova ili da smesti stanovnitvo u logor za prevaspitavanje, onako
kao to su crveni Kmeri radili u Kambodi?
Sve navedeno je ili fiziki nemogue (preseljenje cele zemlje, izmiljanje
vremeplova) ili politiki i moralno neprihvatljivo (invazija na neku treu zemlju,
etniko ienje, logori za prevaspitavanje). Zato oni koji veruju u snagu tih
strukturnih hendikepa, ali istovremeno nalaze da su ta ekstremna reenja
neprihvatljiva, tvrde da bi afrike zemlje trebalo staviti na neku vrstu stalne
invalidnine kroz stranu pomo i dodatnu pomo u vidu meunarodne trgovine
(na primer, bogate zemlje bi trebalo da smanje svoje poljoprivredne barijere
samo za afrike - i druge zemlje, u slinom smislu siromane i strukturno
hendikepirane). Postoji li, meutim, ikakav drugi put koji bi Africi omoguio
budui razvoj, a koji ne bi znaio mirenje sa sudbinom ili oslanjanje na spoljnu
pomo. Zar zaista nema nade da e afrike zemlje moi da stanu na sopstvene

noge?

Afrika tragedija rasta?

Jedno pitanje koje moramo postaviti pre no to pokuamo da objasnimo
afriku tragediju rasta i da analiziramo mogue naine za njeno prevazilaenje
glasi da li ta tragedija zaista postoji. Odgovor na to pitanje je odrean.
Nepostojanje rasta u tom regionu nije hronino.
Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka dohodak po stanovniku u
podsaharskoj Africi rastao je po respektabilnoj stopi. Vrednost stope bila je oko
1,6 posto, to nije bilo ni blizu onog udesnog rasta ostvarenog u istonoj Aziji
(stopa rasta pet-est procenata), pa ak ni u Latinskoj Americi u tom periodu
(oko tri procenta). To, meutim, nije ni stopa rasta za potcenjivanje. Ona se moe
sasvim povoljno uporediti sa stopom 1-1,5 procenata, koliko su dananje bogate
zemlje postizale u vreme svoje industrijske revolucije (oko 1820-1913.
godine).
injenica da je Afrika pre osamdesetih godina 20. veka postizala pristojnu
stopu rasta ukazuje na to da strukturni inioci ne mogu posluiti kao glavno
objanjenje negativnog rasta regiona (jer je to, u sutini, tek nedavna pojava). Da
strukturni faktori mogu posluiti kao objanjenje, onda Afrika nikada u svojoj
istoriji ne bi beleila rast. Neemo valjda rei da su se afrike zemlje iznenadno
nale u tropskom podruju ili da ih je neka seizmika aktivnost iznenadno barem neke od njih - liila izlaza na more. Da su strukturni inioci do te mere
presudni, afriki privredni rast bi se s vremenom ubrzavao, odnosno barem bi
neki od tih inilaca bili oslabljeni ili eliminisani. Na primer, loe institucije koje
su za sobom ostavili kolonizatori bile bi naputene ili poboljane. ak je i
etnika raznovrsnost mogla da se smanji kroz obavezno obrazovanje, sluenje
vojnog roka i dejstvo masovnih medija, na isti onaj nain na koji je Francuska
uspela da pretvori seljake u Francuze, kako glasi naslov klasine knjige
35

amerikog istoriara Judina Vebera iz 1976. godine. Meutim, to se nije

dogodilo - afriki rast se iznenadno uruio od osamdesetih godina 20. veka.
Dakle, ako su svi ti strukturni inioci oduvek bili tamo i ako bi se njihov
uticaj, ako nita drugo, tokom vremena prirodno smanjio, onda se tim iniocima
ne moe objasniti zbog ega je Afrika beleila pristojnu stopu rasta tokom
ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, da bi potom iznenadno prestala da
ostvaruje bilo kakav rast. Taj iznenadni krah rasta mora se objasniti neim to se
dogodilo oko 1980. godine. Glavni osumnjieni je dramatina promena
politikog pravca koja se otprilike u to vreme dogodila.

Od poznih sedamdesetih godina 20. veka (poev od Senegala 1979), zemlje

podsaharske Afrike bile su prisiljene da prihvate sektorsku politiku slobodnog
trita i slobodne trgovine; na to su bile primorane uslovima koje su im
takozvanim Programima za strukturno prilagoavanje nametnuli Svetska banka i
MMF (i bogate zemlje koje, na kraju krajeva, kontroliu Svetsku banku i MMF).
Nasuprot optem uverenju, takva sektorska politika nije dobra za ekonomski
razvoj (vidi Stvar br. 7). Iznenadnim izlaganjem jo nezrelih proizvoaa
meunarodnoj konkurenciji, takva politika je prouzrokovala krah ono malo
industrijskog sektora koji su te zemlje uspele da izgrade tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina. Tako su bile primorane da se vrate u prethodnu fazu
razvoja i oslone se iskljuivo na izvoz sirovina, kao to su kakao, kafa ili bakar,
pa su zato nastavile da budu izloene na milost i nemilost naglim fluktuacijama
cena i stagnantnim proizvodnim tehnologijama koje predstavljaju karakteristinu
odliku najveeg dela tih vrsta robe. Sem toga, kada su programi za strukturna
prilagoavanja nalagali brzo poveanje izvoza, afrike zemlje, koje su tehnoloki
bile osposobljene samo za ogranien spektar aktivnosti, na kraju su se nale u
situaciji da pokuavaju da izvoze sline stvari - bilo da su to tradicionalni
proizvodi poput kafe i kakaa, bilo novi proizvodi u vidu rezanog cvea. Rezultat
je esto bio krah cena te robe usled velikog poveanja ponude, to je ponekad
znailo da te zemlje izvoze vee koliine robe, ali pritom ostvaruju manji prihod.
Pritisak na vlade da uravnotee svoje budete doveo je do smanjenja trokova
iji se uticaj sporo iskazuje, kao to su trokovi infrastrukture. Tokom vremena,
meutim, kvalitet infrastrukture se pogoravao i to je jo negativnije uticalo na
afrike proizvoae, na kraju dovodei do toga da njihovi geografski
hendikepi deluju izraenije no ikada ranije.
Rezultat programa za strukturno prilagoavanje - i njihovih raznih potonjih
inkarnacija, ukljuujui i dananje Strateke dokumente za smanjenje siromatva
(Poverty Reduction Strategy Papers - PRSP) - bila je stagnantna privreda koja
tri decenije nije ostvarila rast (mereno po stanovniku). Tokom osamdesetih i
devedesetih godina 20. veka, dohodak po stanovniku u podsaharskoj Africi
padao je po stopi od 0,7 posto godinje. Region je konano poeo da belei rast
tek u deceniji koja je zapoela 2000. godine, ali je pad prethodnih decenija
uslovio to da je prosena godinja stopa rasta dohotka po stanovniku u
podsaharskoj Africi od 1980. do 2009. godine iznosila svega 0,2 posto. Tako je,
posle gotovo 30 godina primene bolje politike (to znai politike slobodnog
trita), afriki dohodak po stanovniku doao na manje-vie isti nivo kakav je bio

1980. godine.
Prema tome, svi ti takozvani strukturni inioci nisu nita drugo do rtveni
jarci za koje se hvataju ekonomisti, zagovornici slobodnog trita. Poto su
videli da njihova omiljena sektorska politika nije donela dobre rezultate, oni su
morali da pronau neko drugo objanjenje za stagnaciju Afrike (ili retrogresiju,
potpuno nazadovanje, ako ne raunamo poslednjih nekoliko godina malog rasta
ostvarenog zahvaljujui naglom skoku cena berzanskih proizvoda koje Afrika
moe da ponudi, a taj skok cena e morati da stane). Za te ekonomiste je bilo
nezamislivo da jedna tako ispravna politika moe da bude neuspena. Nije
nimalo sluajno da su poeli da navode strukturne inioce kao glavno
objanjenje loih ekonomskih rezultata afrikog kontinenta tek poto je stopa
rasta iilela poetkom osamdesetih godina 20. veka.

Moe li Afrika da promeni svoju geografiju i istoriju?

Kada smo ukazali na to da su na pomenute strukturne varijable poeli da se
pozivaju u nastojanju da sauvaju obraz ekonomiji slobodnog trita, nismo
eleli da kaemo da su te varijable potpuno beznaajne. Ima mnogo toga
smislenog u teorijama o uticaju odreene strukturne varijable na ekonomski
uinak. Sigurno je da loi klimatski uslovi mogu negativno uticati na razvoj.
Takoe, ako je neka zemlja okruena siromanim i konfliktima optereenim
dravama, to ograniava njene izvozne mogunosti i ini da perspektive
prelivanja tih konflikata iz susedstva budu izglednije. Etnika raznorodnost ili
preobilje prirodnih bogatstava mogu prouzrokovati izvitoperenu politiku
dinamiku. Meutim, takvi ishodi nisu neminovnost.
Za poetak valja rei da postoji mnogo razliitih naina na koji ti strukturni
faktori mogu uticati na zbivanja. Na primer, tano je da preobilje prirodnih
bogatstava moe doneti perverzne ishode, ali isto tako moe i podstai razvoj.
Da nije tako, loe rezultate zemalja koje poseduju velika prirodna bogatstva
uopte ne bismo smatrali neim perverznim. Prirodna bogatstva omoguuju
siromanim zemljama da zarade devize pomou kojih mogu da kupe naprednu
tehnologiju. Rei da su ta bogatstva svojevrsno prokletstvo isto je to i rei da e
sva deca koja se rode u bogatih roditelja propasti u ivotu zato to e ih to
nasleeno bogatstvo razmaziti i upropastiti. Nekoj deci e se to zaista dogoditi
upravo iz tog razloga, ali ima i mnogo one druge dece koja e iskoristiti svoje
naslee i postati uspenija od roditelja. injenica da je jedan inilac strukturni
(to znai, da je dobijen od prirode ili spletom istorijskih okolnosti), ne znai da
je ishod njegovog uticaja unapred predodreen.
I zaista, ve sama injenica da se veina danas bogatih zemalja razvila
uprkos tome to je na poetku imala sline hendikepe, svedoi da ti strukturni
36

hendikepi nisu nepremostiva prepreka.

Pozabaviemo se prvo klimom. Pretpostavlja se da tropska klima pogubno
deluje na ekonomski rast zato to tropske bolesti, posebno malarija, izazivaju
ogromne zdravstvene probleme i odgovarajua ekonomska optereenja. To jeste
straan, ali ne i nepremostiv problem. U mnogim, danas bogatim zemljama
postojala je malarija i druge tropske bolesti, barem tokom leta - ne samo u
Singapuru, koji se nalazi usred tropskog pojasa, ve i na jugu Italije, na jugu
SAD, June Koreje i Japana. Te bolesti vie nisu toliko bitne samo zato to u tim
zemljama danas postoje bolji higijenski uslovi (a to je u ogromnoj meri smanjilo

uestalost oboljenja) i bolje zdravstvene ustanove, zahvaljujui ekonomskom

razvoju. Ozbiljnija kritika teze o klimi i njenom uticaju na afriki razvoj lei u
injenici da hladna i arktika klima, koja pogaa jedan broj bogatih zemalja, kao
to su Finska, vedska, Norveka, Kanada i delovi SAD, namee ekonomski teret
koji ne zaostaje za ekonomskim teretom prouzrokovanim tropskom klimom mainski ureaji prestaju da rade, trokovi za gorivo lete u nebo, saobraaj biva
drastino otean usled snega i leda. Ne postoji a priori razlog da poverujemo u
to da je hladna klima povoljnija za ekonomski razvoj od tople klime. Hladna
klima ne sputava razvoj tih zemalja zato to one imaju novac i tehnologiju da ree
probleme koje donosi hladnoa (isto bi se moglo rei za Singapur i njegovu
tropsku klimu). Prema tome, kada za nerazvijenost Afrike okrivljujemo njenu
klimu, mi samo brkamo uzrok nerazvijenosti sa simptomima nerazvijenosti - loi
klimatski uslovi nisu uzrok nerazvijenosti; nesposobnost jedne zemlje da
prevazie probleme prouzrokovane loim klimatskim uslovima samo je simptom
nerazvijenosti.
U pogledu geografskih uslova, posebno se naglaava injenica da mnoge
afrike zemlje nemaju izlaz na more. Ali ta emo onda sa vajcarskom i
Austrijom? One spadaju u najbogatije svetske privrede, a nijedna ni druga
nemaju izlaz na more. italac e na ovo moda odgovoriti tvrdnjom da su te
zemlje mogle da se razviju zato to imaju dobar reni saobraaj, ali ne treba
zaboraviti da se mnoge afrike zemlje koje nemaju izlaz na more nalaze
potencijalno u istoj poziciji: na primer Burkina Faso (reka Volta), Mali i Niger
(reka Niger), Zimbabve (reka Limpopo) i Zambija (reka Zambezi). Dakle,
problem je u nedovoljnom ulaganju u sistem renog saobraaja, a ne u geografiji
kao takvoj. tavie, poto im zimi mrzne more, skandinavske zemlje su bile
praktino bez izlaza na more po pola godine, sve dok krajem 19. veka nisu
razvile teke ledolomce. Efekat loeg susedstva takoe moe da postoji, ali on ne
treba da vezuje ruke - pogledajte samo nedavni brzi rast Indije, koja se nalazi u
najsiromanijem regionu sveta (siromanijem od podsaharske Afrike, kao to je
ve reeno), a i sama je imala svoj deo sukoba (duga istorija vojnih sukoba
izmeu Indije i Pakistana, maoistika gerila u Indiji, graanski rat izmeu Tamila
i Sinhaleza u ri Lanki).
Mnogi govore o prokletstvu prirodnih bogatstava, ali razvoj zemalja kao to
su SAD, Kanada i Australija, koje su mnogo bogatije sa stanovita prirodnih
resursa nego sve afrike zemlje, s moguim izuzetkom June Afrike i
Demokratske Republike Konga, pokazuju da obilje prirodnih bogatstava moe i

te kako da bude blagoslov. U sutini, veina afrikih zemalja i nije toliko

obdarena prirodnim bogatstvima - znatne rudne naslage su dosad otkrivene u
37

svega desetak afrikih drava. Veina afrikih zemalja moe se smatrati

zemljama koje su, relativno gledano, bogate prirodnim resursima, ali je to samo
zbog toga to u njima ima jako malo resursa koje su ljudi napravili, kao to su
maine, infrastruktura i kvalifikovani rad. tavie, krajem 19. i poetkom 20.
veka najbru stopu rasta u svetu beleila su podruja u kojima postoje velika
prirodna bogatstva, kao to su Severna Amerika, Latinska Amerika i
Skandinavija, to ukazuje na to da kletva prirodnih bogatstava nije uvek
postojala.
Etnike podele mogu na razliite naine oteati ekonomski rast, ali ni njihov
uticaj ne treba prenaglaavati. Etnika raznovrsnost je i drugde norma. ak i ako
ostavimo po strani etniku raznovrsnost u drutvima zasnovanim na imigraciji,
kao to su SAD, Kanada i Australija, videemo da su mnoge evropske zemlje
koje su danas bogate patile od jezikih, verskih i ideolokih podela - posebno
podela srednjeg stupnja razvoja za koji se pretpostavlja da je najpodsticajniji
za izazivanje estokih sukoba (to je ona situacija kada ne postoji veliki broj
grupa, nego svega nekoliko njih). Belgija ima dve takve etnike grupe (i malecku
treu, ako raunate i siunu germanofonu manjinu). vajcarska ima etiri jezika i
dve veroispovesti, i iskusila je izvestan broj graanskih ratova voenih mahom
na verskoj osnovi. Spanija ima ozbiljan problem manjina s Kataloncima i
Baskima, koji nisu prezali ni od terorizma. Zbog istorijske injenice da je 560
godina vladala nad Finskom (od 1249. do 1809, kada ju je ustupila Rusiji),
vedska ima znatnu finsku manjinu (oko pet posto stanovnitva), dok Finska ima
procentualno srazmernu vedsku manjinu. I tako dalje.
ak su i zemlje istone Azije, za koje se pretpostavlja da su izvukle posebnu
korist iz etnike homogenosti, bile suoene s brojnim problemima
prouzrokovanim internim podelama. Moda mislite da je Tajvan etniki homogen
zato to su svi njegovi graani Kinezi ali se to stanovnitvo sastoji od dveju
(odnosno etiri, ako ih jo iznijansiranije podelite) jezikih grupa (doljaci s
kopna naspram Tajvanaca) i one su meusobno neprijateljski nastrojene. Japan
ima ozbiljne probleme s manjinama, bilo da je re o Korejcima, Okinavljanima,
pripadnicima naroda Ainu ili Rjukjuan. Juna Koreja je moda jedna od
etnolingvistiki najhomogenijih zemalja sveta, ali to nikako nije spreilo moje
sunarodnike da se meusobno mrze. Na primer, u Junoj Koreji postoje dva
regiona koja su meusobno posebno antagonistiki nastrojena (jugoistok i

jugozapad) do te mere da ljudi iz tih regiona ne dozvoljavaju svojoj deci da se

meusobno ene i udaju. Veoma je zanimljivo to to je Ruanda gotovo isto
onoliko etnolingvistiki homogena koliko i Koreja, ali to nije spreilo etniko
ienje koje je sprovela ranije dominantna manjina Tutsi nad veinskim Hutima
- to je primer koji dokazuje da etnicitet predstavlja politiku, a ne prirodnu
tvorevinu. Drugaije reeno, bogate zemlje ne pate od problema prouzrokovanih
etnikom heterogenou ne zbog toga to kod njih etnike heterogenosti nema,
nego zato to su uspele u izgradnji drave (a to je, moramo to da naglasimo, esto
bio nimalo prijatan proces koji se esto odlikovao nasiljem).
Ljudi kau da Afriku koe loe institucije (i to je tano), ali kada su bogate
zemlje bile na slinom nivou materijalnog razvoja kakav danas postoji u Africi,
38

njihove su institucije bile u daleko gorem stanju. Uprkos tome, te zemlje su

beleile stalni rast i dosegle su visok nivo razvoja. Dobre institucije izgradile su
uglavnom na osnovu ve ostvarenog ekonomskog razvoja ili barem naporedo sa
ekonomskim razvojem. To pokazuje da je kvalitet institucija podjednako ishod i
kauzalni inilac ekonomskog razvoja. Ako se to ima na umu, onda loe institucije
ne mogu biti objanjenje za neuspeh ekonomskog rasta u Africi.
Pria se o looj afrikoj kulturi, ali se i za veinu zemalja koje su danas
bogate svojevremeno tvrdilo da imaju relativno lou kulturu; to sam
dokumentovano objasnio u poglavlju Lenji Japanci i Nemci skloni krai u
svojoj prethodnoj knjizi Loi Samariani. Do poetka 20. veka, kad bi
Australijanci i Amerikanci odlazili u Japan, oni su govorili da su Japanci lenji.
Do sredine 19. veka Britanci bi odlazili u Nemaku i govorili da su Nemci
isuvie glupi, isuvie veliki individualisti i isuvie emocionalni da bi mogli da
razviju svoju privredu (u to doba Nemaka nije bila ujedinjena) - sve potpuno
suprotno od stereotipa koji danas vlada o Nemcima i tano ono to se danas
pria o Afrikancima. Japanska i nemaka kultura su se transformisale kroz
ekonomski razvoj, jer su zahtevi visokoorganizovanog industrijskog drutva
primorali ljude da se ponaaju disciplinovanije, proraunatije i da budu u veoj
meri spremni na saradnju jedni s drugima. U tom smislu, pre bi se moglo rei da
kultura predstavlja ishod nego da predstavlja uzronik ekonomskog razvoja.
Pogreno je kriviti afriku kulturu za nerazvijenost Afrike (ili uopte kriviti
kulturu za nerazvijenost bilo kog regiona ili bilo koje zemlje).
Iz te perspektive, ono to na prvi pogled deluje kao nepromenljiva strukturna
konica za ekonomski razvoj Afrike (ili bilo kog drugog dela sveta) obino je
zapravo stvar koja se moe prevazii - i ve je bivala prevaziena - boljom

tehnologijom, boljom organizacionom vetinom i poboljanim politikim

institucijama. injenica da su mnoge zemlje koje su danas bogate i same imale
tekoa (i jo uvek ih imaju u izvesnoj meri) s takvim uslovima indirektan je
dokaz navedene teze. tavie, uprkos postojanju tih konica (esto i drastinije
izraenih), same afrike zemlje nisu imale problem rasta tokom ezdesetih i
sedamdesetih godina 20. veka. Glavni razlog dananjeg neuspeha Afrike na planu
rasta lei u politici - upravo u politici slobodne trgovine i slobodnog trita, koja
je celom kontinentu nametnuta programima za strukturno prilagoavanje. Priroda
i istorija ne osuuju nijednu zemlju na neku odreenu budunost. Ako je politika
ta koja uzrokuje problem, onda se budunost moe jo lake promeniti. Pravu
tragediju Afrike predstavlja injenica da to nismo uspeli da uoimo, a ne njen
navodno hronini neuspeh na planu rasta.

Stvar br. 12
- Vlada moe da pogodi pobednike ta vam kau?
Vlade ne poseduju neophodne informacije, niti raspolau odgovarajuom
strunou da bi svojom industrijskom politikom mogle da donose promiljene i
znalake poslovne odluke i da pogode pobednike. Ako nita drugo, subjekti
odluivanja u vladi verovatno e tipovati na neke spektakularne gubitnike, s
obzirom na to da su motivisani prvenstveno vlau, a ne profitom, i da ne moraju
da snose finansijske posledice svojih odluka. Posebno ako vlade pokuavaju da
uine bilo ta to je protivno trinoj logici i da promoviu one industrijske grane
koje prevazilaze resurse i strunost kojima zemlja raspolae, rezultati moraju biti
katastrofalni, o emu svedoe projekti belih slonova, udovinih kombinata
koji zagauju zemlje u razvoju.
A ta vam ne kau?
Vlade mogu da pogode pobednike i ponekad to ine spektakularno dobro.
Kada neoptereeni predrasudama i stereotipima posmatramo svet oko sebe,
videemo da u itavom svetu postoje mnogobrojni primeri vlada koje su odlino
pogodile ko e biti pobednici. Niko ne moe garantovati opravdanost tvrdnje da
vladine odluke koje se odnose na poslovne kompanije moraju biti nieg reda po
kvalitetu od odluka koje donose same te kompanije. Kada imate vie detaljnih
informacija o neemu, to vam ne garantuje da ete donositi bolje odluke zapravo se moe dogoditi da vam je tee da donesete ispravnu odluku ako ste
nedovoljno odmaknuti od stvari. Isto tako, postoje naini na koje vlada moe
pribaviti bolje informacije i moe poboljati kvalitet svojih odluka. tavie,
odluke koje su dobre za pojedinane kompanije ne moraju biti dobre za
nacionalnu privredu u celini. Prema tome, vlada koja se odupire trinim
signalima i uspeva da pogodi budue pobednike moe poboljati performanse
nacionalne privrede, posebno ako to radi u tesnoj (ali ne pretesnoj) saradnji s
privatnim sektorom.

Najgori poslovni predlog u ljudskoj istoriji

Judin Blek (Eugene Black), ovek koji je najvie vremena proveo na mestu
predsednika Svetske banke (1949-1963) kritikovao je zemlje u razvoju zbog toga
to su se, kako je govorio, opsesivno vezale za tri totema - autoputeve,
integrisane eliane i spomenik efu drave.
Blekove primedbe u vezi sa spomenikom moda su bile nepravine (mnogi
politiki voi u zemljama u razvoju u to vreme nisu teili izgradnji svog kulta
linosti), ali je imao pravo kada je izraavao zabrinutost zbog tadanje iroko
rasprostranjene tendencije da se pristupa izgradnji prestinih projekata, kao to
su autoputevi i eliane, bez obzira na ekonomsku isplativost. U to vreme previe
zemalja u razvoju gradilo je autoputeve koji bi potom ostajali prazni i eliane
koje su opstajale samo zahvaljujui masivnim vladinim subvencijama i carinskoj
zatiti. U tom periodu su poeli da koriste izraze poput beli slonovi ili zamak
u pustinji da bi opisali takve projekte.
Meutim, od svih tadanjih potencijalnih zamkova u pustinji, junokorejski
plan za izgradnju integrisane eliane, odnosno Kombinata za preradu i
proizvodnju elika iz 1965. godine bio je jedan od najudnijih, gotovo bizarnih.
U to vreme Juna Koreja je bila jedna od najsiromanijih zemalja sveta,
koja se oslanjala iskljuivo na izvoz onoga to joj je priroda poklonila (ribe i
rude volframa) ili onih gotovih proizvoda u iju je proizvodnju bio uloen veliki
ljudski rad (perike od ljudske kose, jeftinih delova konfekcije. Prema vaeoj
teoriji meunarodne trgovine, takozvanoj teoriji komparativne prednosti,
zemlja koja poput June Koreje ima mnogo radne snage i jako malo kapitala
nikako ne bi trebalo da se uputa u proizvodnju za koju je potreban veliki
39

poetni kapital, kakva je proizvodnja elika.

to je jo gore, Juna Koreja nije ak ni proizvodila neophodne sirovine.
vedska je potpuno prirodno razvila industriju gvoa i elika zato to poseduje
velika leita rude gvoa. Koreja nije proizvodila ni koks, niti je raspolagala
gvozdenom rudom, a to su dva kljuna sastojka savremene proizvodnje elika.
Danas bi i jedno i drugo moglo da se uveze iz Kine, ali je to bilo vreme hladnog
rata, kada nisu postojale nikakve trgovinske veze izmeu Kine i June Koreje. To
znai da su sirovine morale da se uvoze iz Australije, Kanade i Sjedinjenih
Drava - a sve su te zemlje udaljene pet do est hiljada milja - ime su znatno
uveavani trokovi proizvodnje.
Nije onda nikakvo udo to je korejskoj vladi bilo prilino teko da ubedi

potencijalne strane donatore i kreditore u vrednost svoga plana, ak i uprkos

tome to je predlagala da subvencionie elianu i besplatno izgradi
odgovarajuu infrastrukturu praktino za sve - (luke, puteve, eleznike pruge),
to je obeala poreske povlastice, ubrzanu amortizaciju kapitalne opreme (to
znai da bi poreske obaveze u prvim godinama bile svedene na minimum), nie
cene komunalnih usluga i mnogo toga drugog.
Dok su trajali pregovori s potencijalnim donatorima - takvima kao to su
Svetska banka i vlade SAD, Velike Britanije, Zapadne Nemake, Francuske i
Italije - korejska vlada je uinila nekoliko stvari zbog kojih je ceo projekat
delovao jo manje privlano. Kao kompanija koja e upravljati elianom 1968.
osnovan je Kombinat za proizvodnju groa i elika Pohang (POSCO), i to kao
dravno preduzee, uprkos iroko rasprostranjenom nepoverenju u efikasnost
dravnih preduzea u zemljama u razvoju. Povrh svega, doneta je odluka da se na
elo te kompanije postavi Park Te Dun, bivi general korejske vojske ije je
poslovno iskustvo bilo praktino beznaajno - proveo je nekoliko godina na elu
dravnog preduzea za eksploataciju rude volframa. To je zaista bilo previe ak
i za jednu vojnu diktaturu. Zemlja se spremala da zapone najvei poslovni
poduhvat u svojoj istoriji, a ovek kome je to poverila u zadatak nije bio ak ni
profesionalni menader!
Tako su se potencijalni donatori suoili s verovatno najgorim poslovnim
predlogom u ljudskoj istoriji - da uloe u kompaniju u dravnom vlasnitvu na
ijem se elu nalazi politiki postavljeni vojnik i koja e proizvoditi neto to,
prema svim postojeim ekonomskim teorijama, nije nikako pogodno za zemlju u
kojoj se to preduzee nalazi. Potpuno je prirodno to je Svetska banka savetovala
ostale potencijalne donatore da ne podre taj projekat, pa se svako od njih
zvanino povukao iz pregovora u aprilu 1969. godine. Korejska vlada se,
meutim, nije dala pokolebati, ve je ak uspela da ubedi japansku vladu da
veliki deo sredstava koja je plaala na ime odtete za svoju kolonijalnu
vladavinu (1910-1945) kanalie u projekat eliane i da obezbedi maine i
tehnike savete neophodne za normalnu proizvodnju.
Kompanija je poela proizvodnju 1973. i zauujue brzo je uspela da se
nametne. Sredinom osamdesetih godina ve je bila smatrana jednom od
najefikasnijih i najrentabilnijih svetskih proizvoaa nespecijalizovanih vrsta
elika. Devedesetih godina prolog veka postala je jedna od vodeih svetskih
eliana. Privatizovana je 2001. godine i to ne zbog loih poslovnih rezultata,
ve iz politikih razloga, a danas je etvrti proizvoa elika u svetu (mereno

koliinom proizvodnje).
Dakle, suoeni smo s pravom zagonetkom. Kako je moguno da na osnovu
jednog od najgorih poslovnih predloga u istoriji nastane jedan od najuspenijih
poslovnih poduhvata u istoriji? U stvari, zagonetka je i vea nego to se ini na
prvi pogled zato to POSCO nije jedino uspeno korejsko preduzee koje je
osnovano vladinom inicijativom.
Tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka korejska vlada je gurnula
mnoge privatne firme u industrijske grane u koje same te privatne firme, da su
mogle da biraju, nikako ne bi ule. To se esto radilo prijateljskim ubeivanjem,
nuenjem eerlema u vidu carinske zatite od uvoza (iako su te eerleme mogle
u trenu da se pretvore u mouge jer je unapred reeno da povlastice i zatite nee
biti ako ne budu postignuti dobri poslovni rezultati). Meutim, u sluajevima
kada svi ti mamci nisu bili dovoljni da uvere poslovne ljude da treba da krenu
tim putem razvoja, pribegavalo se pretnjama, i to ozbiljnim pretnjama - pretilo se
obustavljanjem svih kreditnih linija, to nije bilo teko ako se ima na umu da su
banke u potpunosti bile u dravnom vlasnitvu, ak i ljubaznim askanjem s
tajnom policijom.
Zanimljivo je da su mnogi poslovni poduhvati koje je vlada na taj nain
promovisala na kraju, kako se pokazalo, bili izuzetno uspeni. Tokom ezdesetih
godina 20. veka ljudi iz dananjeg dina u oblasti proizvodnje elektronskih
ureaja ,,LG grupe dobili su zabranu od vlade da uu u oblast tekstilne
industrije, to je ono ime su eleli da se bave, i bili su prisiljeni da se ponu
baviti proizvodnjom elektrinih kablova. Da ironija bude vea, ta kablovska
kompanija posluila je kao osnov za razvoj celokupnog poslovanja u oblasti
elektronike, po kome je kompanija ,,LG danas u svetu uvena (jedan od njenih
najpopularnijih i najprodavanijih proizvoda su mobilni telefoni okolit Chocolate). Tokom sedamdesetih godina, korejska vlada je legendarnog
osnivaa grupe Hjundai (Hyundai) unga Du Junga (Chung Ju Yung), uvenog
po spremnosti da prihvata raznorazne velike rizike, podstakla na izgradnju
brodogradilita. Kau da je i sam Cung u poetku vrlo nerado gledao na tu ideju,
ali je popustio kada je general Park Cung Hi (Chung-Hee), tadanji korejski
diktator i tvorac korejskog privrednog uda, lino zapretio da e celu grupu
Hjundai oterati u steaj. Danas je brodogradilite Hjundai jedno od najveih
i najpoznatijih u svetu.

A pronalaenje gubitnika?
E sad, prema dominantnoj ekonomskoj teoriji slobodnog trita, takve stvari
kao to su uspesi kompanija POCCO, ,,LG i Hjundai jednostavno nije
trebalo da se dogode. Teorija nam kae da kapitalizam najbolje funkcionie onda
kada se ljudima prepusti da vode rauna o vlastitom biznisu bez ikakvog
vladinog meanja. Vladine odluke su po definiciji inferiorne u odnosu na odluke
onih koji su direktno zainteresovani za pitanje o kome je re, tako se tvrdi u
navedenoj teoriji. Razlog za taj loiji kvalitet vladinih odluka lei u tome to
vlada ne poseduje onoliko informacija o odreenom poslovanju koliko poseduje
neposredno zainteresovana kompanija. Tako, na primer, ako jedna kompanija eli
da ue u industrijsku granu A a ne u industrijsku granu B, to mora biti zbog toga
to ona odlino zna da e za nju industrijska grana A biti profitabilnija od
industrijske grane B, s obzirom na strunost kojom raspolae i trine uslove koji
vladaju u datom trenutku. Bilo bi sasvim pretenciozno i ravo ako bi neki vladin
zvaninik, koliko god da je pametan mereno nekim apsolutnim standardima,
kazao rukovodstvu kompanije da ipak treba da investira u industrijsku granu B,
kad sam taj inovnik jednostavno ne poseduje poslovno znanje i iskustvo
rukovodstva reene kompanije. Drugaije reeno, vele zagovornici slobodnog
trita, vlada nije u stanju da pogodi ko e biti pobednici u nekom poslu.
U stvari, ta situacija je ekstremna, vele isti ti ekonomisti. Ne samo da
vladini inovnici nisu u stanju da pogode ko e biti uspeni poslovni ljudi ve je
sva prilika da e tipovati upravo na gubitnike. Sto je jo vanije, oni koji
odluuju u vladi - politiari i birokrati - pokretani su iskljuivo eljom da
maksimalno uveaju svoju mo, umesto da uveaju profit. Zato e, gotovo
sigurno, da se opredele za projekte belih slonova koji su veoma vidljivi u
javnosti i imaju odreenu politiku simboliku, bez obzira na svoju ekonomsku
isplativost ili neisplativost. tavie, budui da se vladini zvaninici poigravaju
tuim novcem, oni zapravo ne moraju da brinu o ekonomskoj isplativosti
projekata koje promoviu (kada je re o temi tueg novca, vidi Stvar br . 2).
Izmeu pogrenih ciljeva (presti iznad profita) i pogrenih inicijativa (nema
line odgovornosti za posledice sopstvenih odluka) i zvaninici e, to je gotovo
izvesno, tipovati upravo na najvee gubitnike, ako im se samo dopusti da se
umeaju u odluivanje o poslovnim pitanjima. Zakljuak ekonomista koji su
zagovornici slobodnog trita glasi: ekonomsko poslovanje ne treba da bude
posao bilo koje vlasti.
Najpoznatiji primer toga kako vlade umeju da tipuju na gubitnika zato to su

postavile pogrene ciljeve i smislile pogrene podsticaje jeste projekat izgradnje

aviona Konkord, koji su ezdesetih godina 20. veka zajedniki finansirale
britanska i francuska vlada. Konkord e sigurno ostati jedna od najimpresivnijih
pobeda inenjerskog umea u ljudskoj istoriji. Nikad neu zaboraviti jedan od
najupeatljivijih reklamnih slogana koje sam ikad sreo, na bilbordu kompanije
Briti Ervejs u Njujorku: Letite Konkordom da biste stigli pre no to
poletite; (na Konkordu ste prelazili Atlantik za samo tri sata, dok je vremenska
razlika izmeu Njujorka i Londona pet sati. Meutim, ako se uzme u obzir sav
novac koji je potroen na razvoj tog aviona i ako se uzmu u obzir sve subvencije
koje su dve vlade morale da daju kompanijama Briti Ervejs i ,,Er Frans da
uopte kupe te avione, Konkord je zaista bio gromoglasan poslovni neuspeh.
Jo drastiniji primer kako vlada ume da tipuje na gubitnika zato to se
potpuno otuila od trine logike predstavlja sluaj indoneanske vazduhoplovne
industrije. Ta industrija je poela s radom sedamdesetih godina 20. veka, kada je
Indonezija bila jedna od najsiromanijih zemalja sveta. Odluka o poetku
proizvodnje letelica doneta je samo zbog toga to je dr Baharudin Habibi
(Bacharuddin Habibie), koji je vie od dvadeset godina bio desna ruka
predsednika Muhameda Suharta (i neto vie od godinu dana, posle Suhartovog
pada, predsednik drave), sluajno bio vazduhoplovni inenjer koji se kolovao i
radio u Nemakoj.
Meutim, ako sve ekonomske teorije u koje nas ubeuju i iskustva drugih
zemalja ukazuju na to da e vlade, najverovatnije, uvek odabrati gubitnike a ne
pobednike "kako je onda korejska vlada uspela da unapred odabere tako mnogo
pobednika?
Jedno mogue objanjenje glasi da je Koreja izuzetak. Iz nepoznatih razloga,
zvaninici korejske vlade su bili tako izuzetno sposobni - tako bi mogla da glasi
teza - da su umeli da tipuju na pobednike na nain na koji nikom drugom ne bi
polo za rukom. Ali, to onda mora da znai da smo mi Korejci najpametniji ljudi
u istoriji sveta. Kao dobar i lojalan Korejac, nemam nita protiv objanjenja koje
nas prikazuje u tako velianstvenom svedu, ali sumnjam da bi oni koji nisu
Korejci bili spremni da poveruju u snagu tog argumenta (i bili bi u pravu - vidi
Stvar br. 23).
Zaista, i drugde u ovoj knjizi blie objanjavam (pre svega u Stvarima br. 7
i br. 19) da Koreja nije jedina zemlja u kojoj je vlada uspeno tipovala na
pobednike.

40

I druge zemlje istone Azije koje su ostvarile ekonomsko udo

uinile su isto to i Koreja. Korejska strategija tipovanja na pobednika primenom

agresivnijih sredstava - u praksi je zapravo bila kopija strategije japanske vlade.
Tajvanska i singapurska vlada nisu se pokazale nita loijima na tom poslu, iako
su se politika sredstva za koje su se one opredelile unekoliko razlikovala od
onoga za ta su se opredelili Korejci.
to je vanije, nisu samo istonoazijske vlade uspeno pogaale pobednike.
U drugoj polovini 20. veka, vlade zemalja poput Francuske, Finske, Norveke i
Austrije oblikovale su i usmeravale industrijski razvoj kroz protekcionizam
subvencije i ulaganja dravnih preduzea i to su veoma uspeno inile. ak i ako
se pretvara da to ne ini, i da se time nije bavila, amerika administracija je od
Drugog svetskog rata naovamo sama tipovala na veinu industrijskih pobednika
kroz obilatu podrku koju je pruala sektoru istraivanja i razvoja. Industrijska
proizvodnja raunara, poluprovodnika, vazduhoplova, industrije interneta i
biotehnologija - sve se to razvilo zahvaljujui subvencionisanju istraivanja i
razvoja, kome je pribegla amerika administracija. ak i u 19. i poetkom 20.
veka, kada je vladina industrijska politika bila znatno manje organizovana i
efikasna nego to je to bila krajem 20. veka, praktino sve danas bogate zemlje
koristile su carine, subvencije, sisteme izdavanja licenci, uredbe i druge mere da
promoviu odreene industrijske grane u odnosu na druge i u tome su postizale
znaajan uspeh (vidi Stvar br. 7).
Ako vlade mogu da unapred odaberu pobednike i to i ine sasvim redovno,
ponekad postiui spektakularne rezultate, onda se morate upitati nije li neto
pogreno u dominantnoj ekonomskoj teoriji koja kae da to nikako nije mogue.
Da, rekao bih da ima mnogo toga pogrenog u navedenoj teoriji.
Na samom poetku, valja rei da ta teorija implicitno podrazumeva da svi
oni koji su najblii nekoj situaciji, koji su u njenoj ii, imaju najbolje
informacije o njoj pa samim tim donose najbolje mogue odluke. To moe
zvuati prihvatljivo na prvu loptu, ako se bliska povezanost s nekom situacijom
tumai kao jemstvo boljeg odluivanja, ali bi onda trebalo da znai da nijedan
poslovni ovek koji je neposredno u proizvodnji nikada nee doneti, niti je
doneo pogrenu odluku. Ponekad je, meutim, upravo ta neposredna blizina
situacije neto to oteava objektivno sagledavanje stvari. Ba zbog toga ima
tako mnogo poslovnih odluka za koje sami subjekti odluivanja veruju da su izraz
iste genijalnosti, ali ih ostali posmatraju sa skepsom, ako ne i s direktnim
prezirom. Tako je, na primer, internet kompanija "AOL 2000. godine kupila
medijsku grupu Tajm Vorner. Uprkos izraenoj skepsi mnogih posmatraa sa

strane, tadanji predsednik kompanije AOL Stiv Kejs (Steve Case) kazao je da je
to istorijsko spajanje koje e preobraziti pejza medija i interneta. Ubrzo se
pokazalo da je to fuzionisanje zapravo bilo spektakularni neuspeh, to je
podstaklo Derija Livajna (Jerry Levin), prvog oveka kompanije Tajm Vorner
u trenutku fuzionisanja, da u januaru 2010. prizna kako je to bio najgori posao
stolea.
Razume se, kada kaem da ne mora nuno da znai kako e vladina odluka o
nekoj kompaniji biti gora od odluke koju e doneti sama ta kompanija, nikako ne
negiram vanost posedovanja valjanih informacija. Meutim, upravo u meri u
kojoj su te informacije potrebne za industrijsku politiku koju e voditi, vlada
moe da se potara da poseduje takve informacije. Zaista, vlade koje su postizale
vei uspeh u tome da unapred pogode ko e biti pobednici jesu upravo one vlade
koje, kako se pokazuje, raspolau efikasnijim kanalima za razmenu informacija s
poslovnim sektorom.
Jedan od oiglednih naina za kojima neka vlada moe da posegne da bi
sebi obezbedila dobre poslovne informacije jeste da osnuje preduzee u
dravnom vlasnitvu i sama upravlja njegovim poslovanjem. Upravo na to
reenje umnogome su se oslanjale zemlje kao to su Singapur, Francuska,
Austrija, Norveka i Finska. Drugo, vlada moe zakonom propisati da preduzea
koja posluju u industrijskim granama koje uivaju dravnu podrku redovno
podnose izvetaje o nekim kljunim aspektima svog poslovanja. Korejska vlada
je to veoma temeljito radila tokom sedamdesetih godina 20. veka, kada je pruala
znatnu finansijsku podrku nekolikim novim industrijskim granama, kao to su
brodogradnja, proizvodnja elika i elektronska industrija. Postoji jo jedan
metod: to je oslanjanje na neformalnu mreu formiranu izmeu vladinih
zvaninika i poslovne elite, kako bi vladini zvaninici stekli dobar uvid u
poslovanje, mada iskljuivo oslanjanje na taj kanal moe dovesti do
prekomernog "klubaenja ili ak do direktne korupcije. Francuska politika
mrea izgraena oko diplomaca kole ENA (Ecole Nationale d Administration Nacionalna kola dravne uprave) najuveniji je primer takvog pristupa i to je
upravo onaj primer koji pokazuje i njegove pozitivne i njegove negativne strane,
Negde izmeu tih dvaju ekstrema - zakonom propisanog zahteva i mree linih
kontakata lei japanski pristup, koji podrazumeva formiranje vea za raspravu
gde vladini zvaninici i poslovni ugledni ljudi redovno razmenjuju informacije
koristei pritom formalne kanale, u prisustvu treih lica, posmatraa iz sveta
nauke i medija.

tavie, dominantna ekonomska teorija ne uspeva da uoi da bi moglo doi

do sukoba izmeu poslovnih interesa i nacionalnih interesa. Iako biznismeni
mogu u celini gledano (ali to ne mora nuno biti sluaj, to sam ranije ve
objasnio) poznavati svoje poslovanje bolje nego to ga poznaju vladini
zvaninici i samim tim biti u stanju da donose odluke koje na najbolji nain slue
interesima njihovih kompanija, nema jemstva da e odluke koje oni donose biti
dobre za nacionalnu privredu. Tako su, na primer, kada su ezdesetih godina 20.
veka eleli da uu u tekstilnu industriju, menaderi kompanije ,,LG inili pravu
stvar za svoje preduzee, ali je korejska vlada, primoravajui ih da uu u
proizvodnju elektrinih kablova koja je potom omoguila kompaniji da postane
jedna od vodeih kua na polju elektronike u svetu, bolje sluila korejskom
nacionalnom interesu - i, dugorono gledano, interesu same kompanije ,,LG.
Drugaije reeno, nain na koji vlada unapred bira pobednike moe povrediti
neke poslovne interese, ali moe doneti bolji ishod sa socijalnog stanovita (vidi
Stvar br. 18).

Sve vreme pogaaju ko e biti pobednik

Do sada sam naveo mnotvo uspenih primera kada je vlada unapred
pogodila pobednika i objasnio sam zbog ega je puna rupa teorija slobodnog
trita koja negira samu mogunost da vlada uspeno tipuje na pobednika.
Ovim ne pokuavam da vas nateram da zatvorite oi pred primerima
neuspeha vlasti. Ve sam pomenuo mnotvo zamkova u pustinji koji su izgraeni
u mnogim zemljama u razvoju tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka,
ukljuujui vazduhoplovnu industriju u Indoneziji. Meutim, to nije sve.
Deavalo se da pokuaji vlasti da unapred pogode pobednike ne urode plodom
ak ni u onim zemljama u kojima su vlasti upravo u toj oblasti postigle
mnogobrojne uspehe, kao to su Japan, Francuska ili Koreja. Ve sam pomenuo
lo potez francuske vlade s Konkordom. Japanska vlada je ezdesetih godina
bezuspeno pokuavala da organizuje da kompanija Nian (Nissan) preuzme
Hondu, jer je Hondu smatrala previe malom i slabom, da bi se docnije
ispostavilo kako je Honda mnogo uspenija od Niana. Korejska vlada je
krajem sedamdesetih godina pokuala da promovie proizvodnju aluminijuma, da
bi se ubrzo osvedoila kako je ta industrija suoena sa ogromnim tekoama zbog
drastinog skoka cena energenata, a oni sa izuzetno velikim postotkom uestvuju
u proizvodnim trokovima aluminijuma. Ima i drugih primera, pomenuo sam
samo najpoznatije.
Meutim, na isti onaj nain na koji nam uspeni primeri ne daju dovoljan
osnov da u svakom trenutku i u svim okolnostima podrimo mogunost da vlada
izabere pobednika, tako ni neuspesi, koliko god da je mnogo takvih primera, ne
obezvreuju sve pokuaje vlasti da unapred izaberu pobednike.
Ako bolje razmislite o svemu tome, videete da je prirodno da vlastima ne
poe za rukom da izaberu pobednike. U samoj je prirodi svake rizine poslovne
odluke u ovom nesigurnom svetu da bude osuena na neuspeh. Na kraju krajeva,
kompanije u privatnom sektoru sve vreme pokuavaju da pogode ko e biti
pobednici, tako to se klade na nesigurne nove tehnologije ili ulaze u aktivnosti
za koje drugi misle da su beznadene, i esto u tome ne uspevaju. Zaista, upravo
na isti onaj nain na koji ak i one vlade koje imaju najbolje dosadanje rezultate
u tipovanju na pobednika ne uspevaju uvek to da ine, tako i najuspenije firme
ne donose uvek najispravnije odluke - setite se samo katastrofe koju je
Majkrosoft doiveo sa operativnim sistemom Windows Vista (dok piem ovu
knjigu ja koristim upravo taj sistem i jako sam nezadovoljan njime) ili sramnog
neuspeha koji je Nokia doivela sa N-Gage konzolom s dvostrukom namenom

za telefon i igrice.
Pitanje nije da li vlade mogu da pogode ko su pobednici, jer to oigledno
mogu, nego kako da poboljaju svoje anse kod klaenja. Protivno uvreenoj
predstavi, rezultati vlasti u tom klaenju mogu se drastino poboljati ako postoji
dovoljno politike volje. Zemlje koje se esto povezuju sa uspehom u izboru
pobednika upravo su dokaz te tvrdnje. Tvorac tajvanskog uda bila je vlada
Kuomintanga, koja je bila sinonim za korupciju i nestrunost sve do 1949.
godine, kada je, izgubivi od komunista na kineskom kopnu, bila prinuena da
pree na Tajvan. Korejska vlada pedesetih godina 20. veka bila je uvena po
nesposobnosti upravljanja privredom, do te mere da je USAID, amerika vladina
agencija za pomo, opisivao Koreju kao vreu bez dna. Francuska vlada
krajem 19. i poetkom 20. veka bila je uvena po svojoj nespremnosti i
nesposobnosti da pogodi pobednike, a ipak je posle Drugog svetskog rata postala
najuspenija evropska vlada upravo u pogaanju pobednika.
Realnost je da pobednike sve vreme biraju i vlade i privatni sektor, ali se
najvei uspeh postie zajednikim naporima vlasti i privatnog sektora. Uspeha i
neuspeha, ponekad podjednako spektakularnih, ima u svakom klaenju na
pobednika - bilo da je re o nastojanjima privatnog sektora, o onome to ine
javne vlasti ili o onome to oni zajedno ine. Ako ostanemo zaslepljeni
ideologijom slobodnog trita koje nas uverava da samo privatni sektor uspeva u
izboru pobednika, na kraju emo ignorisati mnotvo mogunosti za ekonomski
razvoj koje postoje u javnom sektoru ili u zajednikim naporima javnog i
privatnog sektora.

Stvar br. 13
- Dodatnim bogaenjem bogatih ljudi mi ostali neemo
postati bogatiji ta vam kau?
Prvo moramo da stvorimo bogatstvo, a tek potom moemo drugima da damo
neto od njega. Dopadalo se to nama ili ne, bogati ljudi su jedini u stanju da
ulau i otvaraju nova radna mesta. Bogati su od ivomog znaaja i za uoavanje
trinih mogunosti i zakorienje tih mogunosti. U mnogim zemljama su
politika zavisti i populistika politika, karakteristine za prolost, postavile
ogranienja za sricanje bogatstva time to su uvele visoke poreze za bogate ljude.
Tome se mora stati na kraj. Moda zvui grubo, ali, dugorono gledano,
siromani ljudi mogu postati bogatiji samo tako to e bogati postati jo bogatiji.
Kada bogatom oveku date vee pare kolaa, kratkorono gledano parii koje
dobijaju ostali mogu biti manji, ali e, gledano u apsolutnoj vrednosti, i
dugorono gledano, siromani dobijati veu parad jer e ceo kola biti vei.
A ta vam ne kau?
Ideja koju smo upravo izloili, poznata kao ekonomija kapanja, odnosno
ekonomska teorija, po kojoj poreske olakice treba davati prvenstveno bogatima
da bi oni povukli privredu napred, zastaje ve na prvoj prepreci. Uprkos
uobiajenoj dihotomiji sektorske politike naklonjene bogatima koja podstie
rast i sektorske politike koja pomae siromanima i smanjuje pritom rast,
politika naklonjena bogatima nije uspela da ubrza rast u poslednje tri decenije.
Tako je neodriv ve prvi korak u toj tezi - miljenje da e kola postati vei
budemo li bogatima dali bogatije pare. Drugi deo tvrdnje - stanovite po kome
e vee bogatstvo koje je nastalo na vrhu kapanjem stii do siromanih takoe ne
stoji. Tano je da dolazi do kapanja, ali su te kapljice toliko siune da se njihov
uticaj i ne oseti ako sve prepustimo tritu.

Staljinov duh - ili je to moda duh Preobraenskog?

Posle razaranja u Prvom svetskom ratu, sovjetska privreda se 1919. nala u
izuzetno tekoj situaciji. Shvatajui da novi reim nema nikakvog izgleda da
preivi ako ne oivi proizvodnju hrane, Lenjin je pokrenuo program Nove
ekonomske politike (NEP), koji je doputao trine transakcije u poljoprivredi i
omoguavao seljacima da zadre zaradu ostvarenu na tim transakcijama.
Boljevika partija se oko tog pitanja delila. Na levom krilu bio je Lav
Trocki, koji je tvrdio da NEP nije nita drugo do skretanje u kapitalizam.
Trockog je podravao briljantni samouki ekonomista Jevgeniji Preobraenski.
Preobrenski je tvrdio da sovjetska privreda, da bi se razvijala, mora da povea
ulaganje u industriju. Meutim, takoe je tvrdio Preobraenski, veoma je teko
poveati ta ulaganja zato to praktino svi vikovi koji u privredi nastanu (znai
sve iznad onoga to je apsolutno neophodno za fiziki opstanak stanovnitva),
ostaje pod kontrolom seljaka, budui da je privreda veinom agrarna. S tih
razloga, smatrao je Preobraenski, na selu treba ukinuti privatnu svojinu i trite
da bi svi vikovi koji bi se mogli uloiti u neto drugo zaista mogli da se
iscede na taj nain to e vlada obarati cene poljoprivrednih proizvoda. Te
vikove je potom trebalo preusmeriti u industrijski sektor, i to tako da se planski
organi postaraju da sav novac bude uloen.
Na kratak rok to e oboriti ivotni standard, posebno seljatva, ali e na dui
rok to uiniti da svako ivi bolje, jer e se na taj nain maksimalno uveati
ulaganja, a samim tim e se pojaati potencijal za rast privrede.
Funkcioneri na desnom krilu partije, kao to su Josif Staljin i Nikolaj
Buharin, nekadanji veliki prijatelj i intelektualni takmac Preobraenskog,
pozivali su na realistinost. Tvrdili su da, iako nije ba sasvim komunistiki
dopustiti privatnu svojinu nad zemljitem i stonim fondom na selu, oni ne mogu
sebi dopustiti da potpuno otue seljatvo, s obzirom na preovlaujui udeo
seljatva u ukupnom stanovnitvu. Po Buharinovom miljenju, nije bilo druge do
da se ,,u socijalizam doe na seljakom kljusetu. Tokom najveeg dela
dvadesetih godina, desno krilo je odnosilo pobedu u tom sukobu ideja.
Preobraenski je sve vie bivao skrajnut i 1927. je primoran na emigraciju.
Onda se sve odjednom promenilo 1928. godine. Kada je postao inokosan,
kao jedini diktator, Staljin je preuzeo ideje svojih oponenata i primenio strategiju
za koju se zalagao Preobraenski. Konfiskovao je zemlju od kulaka, bogatih
seljaka i celo rusko selo stavio pod dravnu kontrolu kolektivizacijom privrede.

Zemljite konfiskovano od kulaka pretvoreno je u dravna poljoprivredna dobra

(sovhoze), dok su sitniji seljaci bili primorani da stupe u zadruna dobra
(kolhoze), gde su formalno uestvovali u vlasnitvu.
Staljin, meutim, nije do poslednjeg slova sproveo preporuke
Preobraenskog. Zapravo je bio prilino blag prema seljacima i nije ih iscedio
do kraja. Umesto toga, industrijskim radnicima je odredio plate koje nisu
pokrivale egzistencijalne potrebe, zbog ega su se poele masovno zapoljavati
gradske ene, koje su stupale u redove industrijskih radnica ne bi li pomogle da
se porodice prehrane.
Ogromna je bila cena te Staljinove strategije. Milioni ljudi koji su pruili
otpor ili koji su samo bili optueni za pruanje otpora kolektivizaciji
poljoprivrede zavrili su u radnim logorima. Poljoprivredna proizvodnja je
doivela potpuni krah posle drastinog pada broja stoke za vuu, a dobrim delom
i zbog toga to su seljaci, vlasnici, poklali stoku jer nisu imali ime da je hrane
poto su im itarice prisilno oduzimane i isporuivane graanima. Posledica tog
kraha poljoprivrede bila je estoka glad 1932-1933, kada su milioni ljudi
izgubili ivot.
Ironija istorije ogleda se u tome da Sovjetski Savez, da Staljin, kojim
sluajem, nije usvojio strategiju Preobraenskog ne bi mogao da izgradi svoju
industrijsku bazu onom brzinom koja mu je omoguila da savlada nacistiku
invaziju Istonog fronta u Drugom svetskom ratu. Da nacisti nisu poraeni na
Istonom frontu, Zapadna Evropa ne bi mogla da ih pobedi. Dakle, ma koliko to
ironino delovalo, dananji Zapadnoevropljani duguju svoju slobodu
ultraleviarskom sovjetskom ekonomisti po imenu Preobraenski.
A zato ovoliko priam o nekom zaboravljenom ruskom marksistikom
ekonomisti od pre skoro sto godina? Zato to postoji neverovatan paralelizam
izmeu Staljinove strategije (zapravo, potenije bi bilo rei, strategije
Preobraenskog) i dananje politike naklonjene bogatima za koju se zalau
ekonomisti poklonici delovanja slobodnog trita.

Kapitalisti protiv radnika

Jo od 18. veka feudalni poredak, u kome su se ljudi raali u odreenim
staleima i ostajali tamo do kraja svojih ivota, bio je izloen kritikama
liberala irom Evrope. Oni su tvrdili da ljude treba nagraivati prema
konkretnim ostvarenjima koja postiu, a ne prema zasluzi roenja (vidi Stvar br.
20).
Razume se, to su govorili liberali 19. veka, ija stanovita sigurno ne bi
odgovarala dananjim liberalima (posebno ne amerikim liberalima, koje bi u
Evropi pre kategorizovali u levi centar nego meu liberale). Na prvom mestu
valja istai da su oni bili protiv demokratije. Verovali su da e, ako se
siromanim ljudima prizna pravo glasa - mukarcima, poto se o enama uopte
nije ni razmiljalo jer su smatrane biima koja u mentalnom smislu zaostaju unititi kapitalizam. Zato su tako mislili?
Liberali 19. veka verovali su da je uzdranost klju za akumuliranje
bogatstva, pa samim tim i za ekonomski razvoj. Poto uberu plodove svoga rada,
ljudi treba da se uzdre od neposrednog zadovoljavanja svojih potreba i da te
plodove dalje uloe, ako ele da akumuliraju bogatstvo. Po tom tumaenju,
siromani su siromani zato to nemaju snagu karaktera neophodnu za
ispoljavanje takve uzdranosti. Upravo zato, ako siromanima priznate pravo
glasa, videete da e oni poeleti da maksimalno uveaju svoju trenutnu
potronju, umesto ulaganja, tako to e uvesti dodatne poreze bogatima i potroiti
sredstva koja na taj nain prikupe. To bi siromane moglo da uini imunijima na
kratak rok, ali bi im, dugorono gledano, bilo gore jer bi se smanjila ulaganja, pa
samim tim i rast.
U svojoj politici usmerenoj protiv siromanih, liberali su uivali
intelektualnu podrku klasinih ekonomista, meu kojima je najvei um pripadao
Dejvidu Rikardu (David Ricardo), britanskom ekonomisti roenom u 19. veku.
Za razliku od dananjih liberalnih ekonomista, klasini ekonomisti nisu smatrali
da se kapitalistika privreda sastoji od pojedinaca. Oni su verovali da ljudi
pripadaju razliitim klasama - kapitalista, radnika i zemljoposednika - i da se
ponaaju razliito, zavisno od toga kojoj klasi pripadaju. Najvanija razlika u
ponaanju izmeu klasa jeste ona koja se ogleda u injenici da kapitalisti ulau
(praktino) sav svoj prihod, dok ostale klase (radnika klasa i klasa
zemljoposednika - troe svoj prihod. to se tie klase zemljoposednika, tu su
miljenja bila podeljena. Neki ekonomisti, poput Rikarda, smatrali su da je
zemljoposednika klasa zapravo klasa potroaa koja ometa akumulaciju

kapitala, dok su neki drugi, kao to je Tomas Maltus (Thomas Malthus), smatrali
da zemljoposednika potronja pomae kapitalistikoj klasi na taj nain to
obezbeuje dodatnu tranju za njenim proizvodima. Meutim, kada je re o
radnikoj klasi, tu su sva miljenja bila potpuno podudarna. Radnici troe sav
svoj prihod, pa ako budu uestvovali s veim procentom u nacionalnom dohotku,
jedino to moe da se oekuje jeste pad investicija, pa samim tim i pad
privrednog rasta.
Tu se strasni zagovornici slobodnog trita, poput Rikarda, slau sa
ultraleviarskim komunistima, poput Preobraenskog. Uprkos prividnim
razlikama, obojica veruju da viak koji je moguno investirati treba da bude u
rukama investitora, kapitalistike klase (po Rikardovom miljenju), odnosno
centralnoplanskog organa (po miljenju Preobraenskog) da bi se na dui rok
maksimalno uveao privredni rast. Upravo je to ono to ljudi danas imaju na umu
kada kau morate prvo da stvorite bogatstvo pa da ga tek potom
preraspodeljujete.

Uspon i pad ekonomske politike naklonjene bogatima

Negde na razmeu 19. i 20. veka ostvarili su se najkomarniji snovi liberala
i veina evropskih zemalja i takozvanih zapadnih izdanaka (SAD, Kanada,
Australija i Novi Zeland) usvojila je univerzalno pravo glasa, kojim su
obuhvaeni i siromani (prirodno, radilo se samo o mukarcima). Meutim, nije
se dogodilo ono od ega se ponajvie strahovalo - nije poelo preterano
oporezivanje bogatih, pa nije mogao biti ni uniten kapitalizam usled tog
preteranog oporezivanja. U decenijama koje su usledile posle uvoenja opteg
prava glasa za sve mukarce, oporezivanje bogatih i socijalna davanja nisu se
bitno poveali. To znai da se ispostavilo kako siromani nisu bili ba toliko
nestrpljivi.
tavie, kada je poelo da se primenjuje prekomemo oporezivanje bogatih,
kao dotadanja najvea nona mora liberala, to nije unitilo kapitalizam.
Naprotiv, to ga je i ojaalo. Posle Drugog svetskog rata, u veini bogatih
kapitalistikih zemalja dolo je do brzog rasta progresivnog oporezivanja i
socijalnih davanja iz budeta. Uprkos tome (zapravo, tanije bi bilo rei,
delimino upravo zahvaljujui tome - vidi Stvar br. 21), izmeu 1950. i 1973.
godine, zabeleene su dotad najvie stope rasta u tim zemljama - zato se o tom
vremenu govori kao o zlatnom dobu kapitalizma. Pre tog zlatnog doba,
dohodak po stanovniku u bogatim kapitalistikim privredama rastao je po stopi
1-1,5 posto godinje. U zlatno doba, stopa rasta dohotka po stanovniku u SAD i
Velikoj Britaniji iznosila je od dva do tri posto, u Zapadnoj Evropi od etiri do
pet posto, a u Japanu osam posto. Nikada posle toga nijedna od tih zemalja nije
uspela da zabelei viu stopu rasta.
Meutim, kada je od sredine sedamdesetih godina poeo da se usporava rast
bogatih kapitalistikih privreda, zagovornici slobodnog trita su malo opajali
svoju retoriku iz 19. veka i uspeli su da ubede druge kako je razlog tog
usporavanja bio u smanjenju onog dela prihoda koji je namenjen klasi
investitora.
Od osamdesetih godina 20. veka, u mnogima od tih zemalja (istina, ne ba u
svima) najvei deo vremena na vlasti su vlade koje se zalau za preraspodelu
dohotka nagore. ak i neke takozvane leviarske stranke, kao to je britanska
nova Laburistika partija pod Tonijem Blerom i amerika Demokratska stranka
pod Bilom Klintonom, otvoreno su se zalagale za takvu strategiju - kulminaciju je
predstavljao trenutak kada je Bil Klinton predstavio svoju reformu socijalnih
davanja 1996. godine, proklamujui da eli da stane na kraj dravi blagostanja

onakvoj kakvu poznajemo.

Na kraju se pokazalo da je kresanje drave blagostanja mnogo tee nego to
se prvobitno smatralo (vidi Stvar br. 21). Ipak, njen rast je ublaen, uprkos
strukturnom pritisku za vea socijalna davanja zbog starenja stanovnitva, koje
je, samo po sebi, poveavalo potrebu za penzijama, invalidninama, trokovima
zdravstvene zatite i svim ostalim trokovima koji su vezani za starije kategorije
stanovnitva.
to je vanije, u veini zemalja voeni su i mnogi vidovi ekonomske
politike zbog kojih se dohodak preraspodeljivao od siromanih ka bogatima.
Uvedene su poreske olakice za bogate - sniene su poreske stope za najvie
prihode. Finansijska deregulacija otvorila je ogromne mogunosti za
spekulativnu dobit, kao i astronomske plate najviih menadera i finansijera (vidi
Stvari br. 2 i br. 22). Deregulacija u drugim oblastima takoe je omoguila
kompanijama da ostvaruju vee profite, dobrim delom i zbog toga to su mogle u
znatno veoj meri da koriste svoj monopolistiki poloaj, da slobodnije zagauju
ivomu sredinu i da lake otputaju radnike. Poveana liberalizacija trgovine i
poveana strana ulaganja - ili barem pretnja poveanjem liberalizacije trgovine i
stranim ulaganjima - takoe su uspeno izvrili pritisak u smislu smanjenja plata.
Usled svega toga, poveana je nejednakost dohotka u veini bogatih zemalja.
Na primer, prema podacima Meunarodne organizacije rada (MOR) iznetim u
njenom izvetaju Svet rada 2008, od 20 razvijenih privreda za koje postoje
odgovarajui podaci, izmeu 1990. i 2000. nejednakost dohotka poveana je u
16 zemalja, a meu preostale etiri jedino je u vajcarskoj zabeleen znaajan
41

pad te nejednakosti. Tokom navedenog perioda, nejednakost dohotka u SAD,

koja je ve bila najvea u bogatom svetu, dosegla je nivo uporediv s nivoom u
nekim latinoamerikim zemljama, kakve su Urugvaj i Venecuela. Relativno
poveanje nejednakosti dohotka bilo je vrlo izraeno i u zemljama kao to su
Finska, vedska i Belgija, ali su u tim zemljama ranije beleeni niski nivoi
nejednakosti - moda ak suvie niski u sluaju Finske, gde je postojala
ravnopravnija raspodela dohotka nego u mnogim bivim socijalistikim
zemljama.
Prema podacima Instituta za ekonomsku politiku (EPI), vaingtonskog trusta
mozgova koji bi se, po orijentaciji, mogao svrstati u levi centar, izmeu 1979. i
2006. godine (to je poslednja godina za koju su raspoloivi podaci) jedan posto
stanovnika SAD koji ostvaruju najviu zaradu vie je nego udvostruio svoj udeo

u nacionalnom dohotku, tako da je taj udeo koji je ranije iznosio 10 posto, sada
porastao na 22,9 posto. Onih 0,1 posto najbogatijih proli su jo bolje, jer je
njihov udeo u nacionalnom dohotku vie nego utrostruen, tako da je od 1979.
42

kada je iznosio 3,5 posto, porastao na 11,6 posto u 2006. godini. To se

dogodilo pre svega zbog astronomskog poveanja plata najviih menadera, iako
je sve oiglednije da nema opravdanja za to poveanje, posebno po izbijanju
finansijske krize 2008. (vidi Stvar br. 14).
Od 65 zemalja u razvoju i bivih socijalistikih zemalja koje su bile
obuhvaene pomenutom studijom MOR, nejednakost dohotka poveana je u 41
zemlji u istom tom periodu. Iako je meu njima manje onih u kojima je poveana
nejednakost nego to je meu bogatim zemljama, mnoge od njih su ve imale
visoku stopu nejednakosti, pa su posledice veeg rasta nejednakosti bile gore
nego u bogatim zemljama.

Slaba vajda od kopanja vode

Celokupna preraspodela dohotka navie mogla je biti opravdana da je samo
dovela do ubrzanog rasta. injenica je, meutim, da je ekonomski rast zapravo
usporen od trenutka zapoinjanja neoliberalne reforme krajem osamdesetih
godina, kada je zapoela neoliberalna reforma u korist bogatih. Prema podacima
Svetske banke, svetska privreda je tokom ezdesetih i sedamdesetih godina 20.
veka beleila stopu rasta od preko tri posto, dok je posle osamdesetih godina
(1980-2009) beleila stopu rasta od 1,4 posto godinje.
Ukratko reeno, od osamdesetih godina 20. veka bogatima smo dali vee
pare kolaa verujui da e oni stvoriti vie bogatstva, pa e ceo kola,
dugorono postati vei nego to bi to inae bilo moguno. Bogati jesu dobili
vee pare kolaa, ali su, u stvari, smanjili brzinu po kojoj se ceo kola
uveavao.
Problem lei u tome to koncentrisanje dohotka u rukama onoga za koga se
pretpostavlja da bi mogao da bude investitor, bilo da je to klasa kapitalista, bilo
da je Gosplan, Staljinov organ centralnog planiranja, jednostavno ne dovodi do
vie stope rasta ako taj investitor ne investira vie. Kada je Staljin koncentrisao
sav dohodak u rukama Gosplana, postojala je barem izvesna garancija da e taj
koncentrisani dohodak biti pretvoren u ulaganja (iako su na produktivnost samog
ulaganja mogli negativno da utiu komplikovanost procesa planiranja i problemi
u vezi s podsticajem za rad i slini faktori - vidi Stvar br. 19). U kapitalistikim
privredama takav mehanizam ne postoji. Zaista, uprkos rastu nejednakosti od
osamdesetih godina 20. veka do danas, koeficijent ulaganja u nacionalnom
dohotku pao je u svim privredama G7 (SAD, Japan, Nemaka, Velika Britanija,
Italija, Francuska i Kanada), kao i u veini zemalja u razvoju (vidi Stvar br. 2. i
br. 6).
ak i kada preraspodela dohotka navie stvara vie bogatstva nego to bi to
inae bilo moguno (to se, ponavljam, nije dogodilo), nema niega to garantuje
da e siromani imati koristi od tog dodatnog prihoda. Poveanje prosperiteta na
samom vrhu moglo bi eventualno izazvati kapanje i doneti neku korist
siromanima, ali to nije sigurno.
Razume se, ideja kapanja nije potpuno besmislena. Ne moemo
procenjivati uticaj preraspodele dohotka samo po njegovim neposrednim
efektima, koliko god da nam oni u prvi mah izgledaju dobro ili loe. Kada bogati
ljudi imaju vie novca, oni mogu taj novac iskoristiti da poveaju investicije i

rast, i u tom sluaju dugoroni efekat preraspodele dohotka navie moe biti rast
u apsolutnoj veliini, mada to ne mora nuno znaiti i poveanje relativnog udela
rasta dohotka koji svako ostvaruje.
Meutim, nevolja je u tome to se efekat kapanja obino ne postie ako se
sve prepusti tritu. Na primer, opet prema podacima EPI, gornjih deset
procenata amerikog stanovnitva preuzimalo je plodove 91 posto rasta dohotka
od 1989. do 2006, dok je najviih jedan posto uzimalo 59 procenata. Nasuprot
tome, u zemljama u kojima postoji snana drava blagostanja mnogo je lake
iroko raspodeliti koristi od dodatnog rasta koji usledi posle preraspodele
dohotka navie (ako stvarno doe do takvog rasta) kroz poreze i transfere. Zaista,
pre odbitka poreza i transfera, raspodela dohotka je u sutini mnogo
neravnopravnima u Belgiji i Nemakoj nego u SAD, dok je u vedskoj i
43

Holandiji manje-vie ista kao u SAD. Drugaije reeno, potrebna nam je

elektrina pumpa drave blagostanja da bismo omoguili da voda koja se skupi
na vrhu pone ozbiljno da se preliva nanie, u bilo kakvoj iole znaajnijoj
koliini.
Na kraju, ali svakako ne na poslednjem mestu po vanosti, postoji mnogo
razloga da poverujemo kako preraspodela dohotka nanie moe pomoi rastu,
ako se uradi na pravi nain i u pravom trenutku. Na primer, u fazi ekonomskog
opadanja, kakva danas postoji, najbolji nain da se privreda podstakne jeste da
se bogatstvo preraspodeli nanie, budui da su siromani ljudi skloni tome da
troe vei procenat svog dohotka. Dodatna milijarda dolara koja bi bila data
domainstvima s niim prihodom kroz poveana socijalna davanja imala bi vei
podsticajni efekat na rast privrede nego to bi se dogodilo kada bi ista koliina
novca bila kroz poreska smanjenja data bogatima. tavie, ako plate ne bi bile
prikovane za nivo golog odravanja egzistencije ili ak neto ispod njega,
dodatni prihod bi mogao ohrabriti radnike da ulau u sopstveno obrazovanje i
zdravlje, to bi povealo njihovu produktivnost, pa samim tim i ekonomski rast.
Pored toga, vea jednakost dohotka mogla bi pozitivno uticati na socijalni mir
tako to bi se smanjili radniki trajkovi i to bi opala stopa kriminaliteta, a to bi
opet zauzvrat moglo ohrabriti ulaganja, budui da se na taj nain smanjuje
opasnost od poremeaja proizvodnih procesa, pa samim tim i od poremeaja
ukupnog procesa sricanja bogatstva. Mnogi naunici veruju da je upravo taj
mehanizam bio na delu u zlatno doba kapitalizma, kada je mala nejednakost
dohotka koegzistirala s brzim privrednim rastom.
Iz te perspektive sagledano, nema razloga da e preraspodela dohotka

navie ubrzati ulaganja i rast. U celini gledano, to se nije dogodilo. ak i onda

kada postoji vie rasta, kapanje odozgo kroz trini mehanizam veoma je
ogranieno, to smo mogli da vidimo u navedenom poreenju Sjedinjenih
Amerikih Drava s drugim bogatim zemljama u kojima postoje valjani
mehanizmi drave blagostanja.
Dodatnim bogaenjem bogatih ljudi mi ostali neemo postati bogatiji. Ako
e ostatak drutva imati koristi od toga to e vie biti dato bogatima, onda
bogati treba da budu primorani da vie ulau i samim tim e se merama
sektorske politike (na primer, poreskim olakicama za bogate pojedince i
korporacije, zavisno od ulaganja) postii via stopa rasta, da bi potom plodovi
takvog rasta bili podeljeni zahvaljujui mehanizmu koji prua drava blagostanja.

Stvar br. 14
- Ameriki menaderi su precenjeni ta vam kau?
Neki ljudi su plaeni znatno vie no drugi. Posebno u Sjedinjenim Dravama
kompanije plaaju svojim najviim menaderima iznose za koje neki ljudi
smatraju da su nepristojno veliki. To je, meutim, ono to zahtevaju trine
snage. S obzirom na to da je ukupna koliina talentovanih ljudi ograniena,
jednostavno morate platiti velike novane iznose ako elite da privuete
najdarovitije. Sa stanovita neke divovske korporacije iji se promet meri
milijardama dolara, svakako vredi platiti neki milion vie, ak i neku desetinu
miliona vie da bi se dobio najbolji talenat, jer e njegova sposobnost da donese
bolje odluke nego to bi ih donele njegove kolege u konkurentskim kompanijama
moi da donese stotine dodatnih miliona dolara prihoda. Koliko god da se na
prvi pogled ini da su ti nivoi naknade nepravini, nikako ne bi trebalo da se
preputamo zavisti i da pokuamo da vetaki suzbijemo te razlike. Takvi
pokuaji bili bi jednostavno kontraproduktivni.
A ta vam ne kau?
Ameriki menaderi jesu preplaeni i to u vie razliitih aspekata. Prvo,
preplaeni su u poreenju sa svojim prethodnicima. Relativno gledano (dakle,
srazmerno prosenoj radnikoj naknadi), dananji ameriki generalni direktori
plaeni su desetostruko vie od svojih prethodnika ezdesetih godina 20. veka,
uprkos injenici da su ti prethodnici upravljali, opet relativno gledano, znatno
uspenijim kompanijama od onih kojima upravljaju dananji generalni direktori.
Ameriki menaderi su takoe precenjeni u poreenju s kolegama u drugim
bogatim zemljama. U apsolutnom iznosu oni su plaeni, ve zavisno od merila
koja koristimo i zemlje s kojom ih poredimo, do dvadeset puta vie nego njihove
kolege koje upravljaju kompanijama sline veliine i slinog uspeha. Ameriki
menaderi nisu samo precenjeni ve su i preterano zatieni u tom smislu da ih
niko ne kanjava za slabe poslovne rezultate. A to nije, nasuprot onome to mnogi
tvrde, uslovljeno iskljuivo delovanjem trinih snaga. Menaderska klasa u
Sjedinjenim Amerikim Dravama stekla je takvu ekonomsku, politiku i
ideoloku mo da je u stanju da manipulie snagama koje odreuju njenu platu.

Direktorska plata i politika klasne zavisti

Prosena direktorska naknada (to obuhvata platu, varijabilni deo, odnosno
bonuse, izdvajanja za penzije i akcije) u SAD vea je od 300 do 400 puta od
prosene naknade koju dobija radnik (plata i dodaci). Ima ljudi koje to strano
uznemirava. Na primer, amerikog predsednika Baraka Obamu esto citiraju
kako kae da eli da skree prihode izvrnih rukovodilaca.
Ekonomisti koji su zagovornici slobodnog trita smatraju da taj disparitet
plata ne predstavlja nikakav problem. Ako su generalni direktori plaeni 300
puta vie od prosenog radnika, kau ti ekonomisti, mora da je to zbog toga to
oni kompaniji donose 300 puta vie vrednosti nego to to ini proseni radnik.
Ako neko nema produktivnost kojom bi mogao da opravda svoja visoka
primanja, trine snage e se ubrzo postarati da ta osoba bude otputena (vidi
Stvar br. 3). Oni koji pokreu pitanje plate menadera, kao to ini Barak
Obama, zapravo su populisti koji se preputaju politici klasne zavisti. Ako oni
koji su u manjoj meri produktivni ne prihvate, tvrde dalje ti ekonomisti, da ljudi
treba da budu plaeni saglasno svojoj produktivnosti, kapitalizam ne moe
valjano da funkcionie.
ovek bi mogao gotovo da poveruje u navedene argumente, istina, samo ako
uini jedan mali ustupak onima koji ih izlau - a to je da ignorie injenice.
Ne pada mi na pamet da sporim tenju da neki ljudi imaju veu
produktivnost nego drugi i da treba da budu vie plaeni - ponekad i znatno vie
(iako ne bi trebalo previe da dignu nos zbog toga (vidi Stvar br. 3). Pravo
pitanje glasi da li je postojei nivo razlika opravdan.
Naravno, veoma je teko utvrditi koliko tano rastu direktorske plate. Pre
svega, u mnogim zemljama se smatra da nije pristojno obelodaniti kolike su
direktorske plate. Kada pogledamo ukupni iznos naknade, a ne samo platu,
moramo biti upueni i u to koliko akcija dotini direktor moe da kupi u
povlaenom aranmanu; on, naime, dobija opcije za povlaenu kupovinu koje
mu pruaju mogunost da u budunosti kupi odreeni broj akcija kompanije, a
pritom se kod davanja tih opcija ne navodi njihova precizna vrednost po akciji,
tako da je tu vrednost tek potrebno docnije izraunati. Zavisno od metodologije
koja se koristi za to izraunavanje, razlike u vrednosti mogu biti znatne.
Kao to smo ve napomenuli, ako se sve te nejasnoe i praznine imaju u
vidu, koeficijent naknade jednog generalnog direktora u odnosu na prosenu
radniku naknadu u SAD ezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka iznosio je 30

do 40. Taj koeficijent se znatno uveavao od poetka osamdesetih godina, tako

da je poetkom devedesetih odnos ve iznosio 100:1, da bi deceniju kasnije bio
povean na 300-400:1.
Uporedite to s promenama koje su dobili ameriki radnici. Prema podacima
Instituta za ekonomsku politiku (EPI), prosena nadnica za sat rada izraunata u
vrednosti dolara iz 2007. godine (znai, prilagoena za inflaciju) porasla je sa
18,90 dolara, koliko je iznosila 1973. godine, na 21,34 dolara 2006. To je
44

poveanje od 13 posto za 33 godine, odnosno oko 0,4 posto rasta godinje. Ta

slika deluje i sumornije ako pogledamo kako stoje stvari sa ukupnom naknadom
(ona obuhvata platu, odnosno nadnicu i razne povlastice) i ne samo s platom. ak
i ako uzmemo u obzir samo periode oporavka (s obzirom na to da se naknada
radnicima smanjuje tokom recesije, srednja naknada radnika poveavana je po
stopi od 0,2 posto godinje 1983-1989, po stopi od 0,1 posto godinje 199245

2000, a izmeu 2002. i 2007. uopte nije rasla.

Drugaije reeno, radnika plata u SAD sutinski stagnira od sredine
sedamdesetih godina 20. veka. Razume se, ovim ne elimo da kaemo da
Amerikanci nisu ostvarili nikakav rast ivotnog standarda od sedamdesetih
godina. Porodini dohodak, za razliku od individualne radnike naknade, u tom
periodu je povean, ali je to samo posledica injenice da je porastao broj
domainstava u kojima su oba partnera zaposlena.
E sad, ako poverujemo u logiku slobodnog trita, koja kae da su ljudi
plaeni saglasno svome doprinosu, onda poveanje relativne naknade direktora,
koja je ranije bila od 30 do 40 puta vea od prosene radnike naknade (a videli
smo da se ta radnika naknada nije bitno promenila) na 300-400 puta vie od
radnike naknade, mora znaiti da su ameriki direktori postali deset puta
produktivniji (relativno gledano) nego to su bili ezdesetih i sedamdesetih
godina 20. veka. Da li je stvarno tako?
Prosean kvalitet amerikih menadera moda je zaista rastao zahvaljujui
boljem obrazovanju i obuci, ali se postavlja pitanje da li je stvarno moguno da
su oni deset puta bolji od svojih kolega iz prethodnog narataja? ak i ako se
udubimo samo u stanje tokom proteklih 20 godina, koliko ja predajem na
Kembridu, istinski sumnjam da su ameriki studenti koje dobijamo (a svi su oni
materijal od koga postoji velika verovatnoa da nastanu budui menaderi) tri ili
etiri puta bolji sada nego to je to bilo kada sam poeo da predajem poetkom
devedesetih godina. A to bi moralo da bude tako ako je plata amerikog

menadera, relativno gledano, rasla samo zbog rastueg kvaliteta njegovog rada:
u tom periodu, prosena naknada generalnog direktora u SAD poveana je sa
nivoa od stostruke prosene radnike naknade na nivo od 300 do 400 puta vii
nego to iznosi prosena radnika naknada.
Uobiajeno objanjenje za taj nedavni nagli skok relativne vrednosti plate
glasi da su kompanije postale vee, pa je samim tim i razlika koju svojim radom
moe doneti generalni direktor postala vea. Prema popularnom primeru koji je
koristio profesor Robert H. Frenk sa univerziteta Kornel u svojoj esto citiranoj
kolumni u Njujork tajmsu, ako jedna kompanija ima zaradu od 10 milijardi
dolara, samo mali broj boljih odluka koje donese bolji generalni direktor moe
46

sasvim lako uveati zaradu te kompanije za 30 miliona dolara. Dakle,

implicitna poruka glasi da je dodatnih pet miliona dolara, koliko bi se dalo
jednom generalnom direktoru, beznaajno malo ako se ima na umu da e taj
generalni direktor doneti ili je ve doneo 30 dodatnih miliona dolara kompaniji.
U tom argumentu ima izvesne logike, ali ako je rast preduzea glavno
objanjenje za poveanje direktorske plate, zato je onda taj uzlet naglo krenuo
osamdesetih godina 20. veka, kad prosena amerika kompanija sve vreme raste?
Isto tako, taj argument bi morao da vai i za radnike, barem u nekoj meri.
Moderne korporacije funkcioniu na osnovu sloene podele rada i kooperacije,
tako da je miljenje po kome samo generalni direktor radi ono to je bitno za
rezultate rada cele kompanije nije samo pogreno nego je i obmanjujue (vidi
Stvari br. 3. i br. 15). Kako rastu kompanije, tako raste i potencijal da radnici
doprinesu ili da natete kompaniji u kojoj rade, pa je stoga sve vanije zaposliti
bolje radnike. Da nije tako, zato bi se onda preduzea uopte optereivala
postojanjem kadrovskih odeljenja, odnosno odeljenja za upravljanje ljudskim
resursima?
Sem toga, ako je rastui znaaj odluka najviih menadera jedne kompanije
glavni razlog za inflaciju plata generalnih direktora, zato su generalni direktori u
Japanu i Evropi koji upravljaju kompanijama sline veliine plaeni samo
deliem novca koji dobijaju ameriki generalni direktori? Prema podacima koje
navodi EPI, u 2005. godini, vajcarski i nemaki generalni direktori dobijali su
64, odnosno 55 procenata onoga to su dobijale njihove amerike kolege.
vedski i holandski generalni direktori bili su plaeni oko 44, odnosno 40 posto
iznosa kojim su plaeni ameriki generalni direktori; japanski generalni direktori
morali su se zadovoljiti sa mravih 25 posto amerikog iznosa. Prosena plata

generalnog direktora u 13 bogatih zemalja, sem SAD, iznosila je samo 44 posto

47

amerikog nivoa.
Svi gorenavedeni podaci zapravo drastino umanjuju razlike u naknadi koju
dobijaju generalni direktori na meunarodnom planu, budui da tu nema ni
pomena o mogunosti povlaene kupovine akcija, koja je znatno vea u SAD
nego u drugim zemljama. Ostali podaci koje navodi EPI ukazuju na to da u
Sjedinjenim Dravama naknada koju dobijaju generalni direktori, ako se uzmu u
obzir i opcije za povlaenu kupovinu akcija, lako moe biti od tri do etiri, a
moda i od pet do est puta vea nego ako se mogunost za kupovinu akcija ne
uzme u obzir, mada je veoma teko tano utvrditi o kolikom se redu veliine radi.
To znai da, ako uvrstimo u tu procenu i mogunost povlaene kupovine akcija,
naknada koju dobija jedan japanski generalni direktor (koji u najboljem sluaju
ima samo sasvim malu mogunost povlaene kupovine akcija) moe iznositi
svega pet posto prosene naknade amerikog generalnog direktora, a ne 25 posto
o kojima smo ranije govorili.
E sad, ako ameriki generalni direktori zaista vrede izmeu dva puta (ako ih
poredimo sa vajcarskim generalnim direktorima i pritom ne uzmemo u obzir
mogunost povlaene kupovine akcija) i 20 puta (ako ih poredimo s japanskim
generalnim direktorima i pritom uzmemo u obzir mogunost povlaene kupovine
akcija) vie od svojih kolega u inostranstvu, kako je moguno da kompanije na
ijem su oni elu gube trku s japanskim i evropskim rivalima u mnogim
industrijskim granama?
Moda ete odgovoriti da japanski i evropski generalni direktori mogu da
rade za znatno nie plate u apsolutnom iznosu, zato to je proseni nivo plata u
njihovim zemljama znatno nii od amerikog. Meutim, plate u Japanu i u
evropskim zemljama u osnovi su na istom nivou kao i plate u Sjedinjenim
Dravama. Prosena radnika naknada u 13 zemalja koje je prouavao EPI
iznosila je 2005. godine 85 procenata amerike radnike naknade. Japanski
radnici dobijaju 91 posto amerikih radnikih naknada, ali njihovi generalni
direktori dobijaju samo 25 procenata onoga to dobijaju ameriki generalni
direktori (opet ovde iskljuujemo mogunost povlaene kupovine akcija).
vajcarski i nemaki radnici imaju vee plate i nadnice od amerikih radnika
(130, odnosno 106 procenata prosene amerike radnike naknade), dok njihovi
generalni direktori dobijaju 55, odnosno 64 posto plate amerikog generalnog
direktora (i ovde iskljuujemo mogunost povlaene kupovine akcija, koja je u

48

SAD znatno vea).

Kad se stvari gledaju iz ove perspektive, moe se samo zakljuiti da su
ameriki menaderi precenjeni. Ameriki radnici dobijaju samo 15 procenata ili
neto vie nego njihove kolege u zemljama u kojima se nalaze njima konkurentna
preduzea, dok su ameriki direktori plaeni barem dvostruko (u poreenju sa
vajcarskim menaderima, i bez uraunate mogunosti povlaene kupovine
akcija), a moda i do 20 puta vie (u poreenju s japanskim menaderima, i
ukljuujui mogunost povlaene kupovine akcija) od svojih kolega u zemljama
s kojima je moguno poreenje. Uprkos tome, ameriki generalni direktori
upravljaju preduzeima koja nisu nita bolja, a esto su gora od japanske i
evropske konkurencije.

Ako je pismo, ja dobijam, ako je glava, ti gubi

U SAD (i u Velikoj Britaniji, zemlji koja je na drugom mestu posle SAD
kada je re o odnosu izmeu plate generalnog direktora i radnike naknade),
paketi naknade za menadere prepuni su najrazliitijih pogodnosti. Pored toga to
dobijaju ogromne novane iznose, ti menaderi ni na koji nain ne bivaju
kanjeni za loe upravljanje. Najgore to moe da im se dogodi jeste da budu
otputeni sa sadanjeg posla, ali e za otputanje uvek dobiti debeo ek na ime
kompenzacije. Ponekad e otputeni generalni direktor dobiti i vie od onoga to
je naloeno ugovorom. Po reima dvojice ekonomista, Bebuka (Bebchuk) i
Frida (Fried), kada je generalna direktorka kompanije za proizvodnju igraaka
Matel Dil Bejrad (Jill Barad) pod baranom vatrom kritika (2000) napustila
to mesto, odbor direktora joj je oprostio kredit od 4,2 miliona dolara, dao joj
dodatnih 3,3 miliona dolara gotovine da pokrije porez na drugi zajam i dopustio
joj da automatski iskoristi sve neiskoriene mogunosti za povlaenu kupovinu
akcija. Te vie nego tedre poklone dobila je povrh svih onih znaajnih
povlastica koje je dobijala na osnovu svog ugovora, kojim je, izmeu ostalog,
bila predviena i realizovana odredba o otpremnini u iznosu od 26,4 miliona
dolara i penzijskim doprinosima u vrednosti od preko 700.000 dolara
49

godinje.
Treba li to da nas brine? Nema nikakvog razloga za to, tvrde ekonomisti koji
su zagovornici slobodnog trita. Ako su neke kompanije dovoljno glupe da
plaaju ogromne iznose propalim direktorima, neka ih, samo neka tako rade.
Nadvladae ih konkurencija koja je pametnija i ne bavi se takvim budalatinama.
Dakle, ak i ako postoje neke loe koncipirane sheme naknada i otpremnina, one
e na kraju biti eliminisane konkurentnim pritiscima trita.
To deluje prihvadjivo. Proces konkurencije funkcionie tako da eliminie
neefikasnu praksu, bilo da je re o zastareloj tehnologiji proizvodnje tekstila ili o
loe zamiljenim sistemima plaanja naknade direktorima. A injenica da
amerike i britanske kompanije gube trku sa stranim kompanijama, u kojima u
celini postoji bolja menaderska inicijativa, moe samo posluiti kao dokaz teze
o ispravnom funkcionisanju procesa konkurencije na tritu.
Meutim, bie potrebno jako mnogo vremena da bi taj proces eliminacije
pogrene prakse u pogledu naknada menaderima bio do kraja sproveden (na
kraju krajeva, sve to traje ve nekoliko decenija). Pre nego to je nedavno
konano otiao u steaj, ljudi su bar tri decenije znali da je Deneral Motors

na silaznoj putanji, ali niko nije uinio nita da zaustavi praksu po kojoj su
najvii rukovodioci te kompanije dobijali pakete naknade koji bi daleko vie
odgovarali njihovim prethodnicima sredinom 20. veka, kada je ta kompanija
imala apsolutno dominantan poloaj u celom svetu (vidi Stvar br. 18).
Uprkos tome, malo se ini da se stane na put prekomernim i neobjektivnim
(u tom smislu to se retko deava da se greke i neuspesi kanjavaju) paketima
naknada za direktore zato to su menaderske klase u SAD i Velikoj Britaniji
postale toliko mone, dobrim delom i upravo zato to zarauju tako mnogo,
posebno u poslednjih mekoliko decenija. Te klase su poele da kontroliu rad
odbora direktora, isprepletenou direktorskih poloaja i manipulisanjem
informacijama koje dostavljaju nezavisnim direktorima, pa usled toga samo mali
broj odbora direktora uopte dovodi u pitanje nivo i strukturu naknade za
menadere koju su sami ti menaderi odredili. Visoke i sve vie dividende
takoe ine da akcionari budu zadovoljni (vidi Stvar br. 2). Tako su, pokazujui
svoje ekonomske miie, menaderske klase stekle ogroman uticaj u politikoj
sferi, ukljuujui tu i navodne stranke levog centra, kao to su novi laburisti u
Velikoj Britaniji i Demokratska stranka u Sjedinjenim Amerikim Dravama.
Posebno u SAD mnogi koji karijeru steknu kao direktori u privatnom sektoru na
kraju karijere dolaze na elo vladinih resora. Sto je jo vanije, oni su koristili i
koriste svoj ekonomski i politiki uticaj da ire ideologiju slobodnog trita koja
tvrdi da, ta god da postoji, zaista i mora da postoji jer je to sigurno najefikasnije
u datom trenutku.
Mo te menaderske klase posebno se jasno ispoljila posle finansijske krize
2008. Kada su amerika i britanska vlada ubrizgale astronomske iznose novca
poreskih obveznika u finansijske institucije koje su zadesile nevolje u jesen
2008. godine, samo je mali broj rukovodilaca odgovornih za propast svojih
institucija tada bio kanjen. Da, tano je da je jedan manji broj generalnih
direktora izgubio posao, ali je sasvim malo onih koji su zadrali svoja radna
mesta pretrpeo ozbiljno smanjenje plate, a pokuaj amerikog Kongresa da uvede
ogranienja za plate najviih rukovodilaca finansijskih kompanija koje su dobile
novac poreskih obveznika naiao je na silan otpor. Britanska vlada je odbila da
povue bilo kakav potez u vezi s naknadom od 15 do 20 miliona funti za penziju
osramoenog biveg generalnog direktora Kraljevske banke kotske, ser Freda
Gudvina (Goodwin), to je njemu obezbeivalo godinji prihod od oko 700.000
funti), mada je on na kraju pod veoma jakim negativnim publicitetom bio
primoran da vrati etiri miliona funti. injenica da britanski i ameriki poreski

obveznici, koji su postali akcionari u spaavanim finansijskim institucijama, ne

mogu ak ni da kazne direktore koji su sada njihovi uposlenici za loe rezultate
niti mogu da ih primoraju da prihvate neku znatno efikasniju shemu naknade
svedoi o razmerama moi koju danas u tim zemljama poseduje menaderska
klasa.
Trita iskorenjuju neefikasnu praksu, ali samo onda kada niko nema
dovoljno moi da manipulie istim tim tritima. tavie, ak i ako na kraju budu
iskorenjeni, jednostrani paketi menaderskih naknada sve vreme svog trajanja
veoma mnogo kotaju ostatak privrede. Radnici su neprestano pod pritiskom da
im se smanje plate, njihova radna mesta su sve nesigurnija, umesto da budu
zaposleni za stalno, bivaju zaposleni samo na odreeno radno vreme i otputanja
su neprestana, a upravo zahvaljujui tome menaderi mogu da stvaraju dovoljan
ekstra profit da te iznose podele akcionarima koji na taj nain bivaju uljuljkani i
ne postavljaju pitanja o visokim iznosima naknade za najvie rukovodioce (blie
o tome vidi u Stvari br. 2). Poto se dividende moraju maksimalno uveati da bi
akcionari utali, stopa ulaganja se svodi na minimum, ime se slabe dugoroni
proizvodni potencijali preduzea. Kada se to kombinuje s prekomernim
direktorskim platama, amerike i britanske firme zaostaju u meunarodnoj
konkurenciji, to na kraju njihovi radnici plaaju svojim radnim mestima.
Konano, kada stvari uveliko pou naopako, kao to se to dogodilo u finansijskoj
krizi 2008, poreski obveznici bivaju primorani da pokrivaju gubitke propalih
kompanija, a menaderi koji su stvorili takve negativne rezultate prolaze potpuno
nekanjeno.
Kada menaderske klase u SAD i, u neto manjoj meri, u Velikoj Britaniji,
poseduju ekonomsku, politiku i ideoloku mo da mogu da manipuliu tritem i
prenesu na druge ljude negativne posledice svojih postupaka, iluzorno je misliti
da je direktorska plata neto iji optimalni nivo i strukturu odreuje, i treba da
odreuje, trite.

Stvar br. 15
- Stanovnici siromanih zemalja imaju vie
preduzetnikog duha od stanovnika bogatih zemalja ta vam kau?
Preduzetnitvo lei u samom sreditu ekonomskog dinamizma. Ako nema
preduzetnika koji tragaju za novim mogunostima zarade tako to e stvarati nove
proizvode i zadovoljavati dosad nezadovoljene zahteve, tj. tranju, privreda se
ne moe razvijati. Zaista, jedan od razloga gubitka ekonomskog dinamizma u
velikom broju zemalja, od Francuske do svih onih zemalja u svetu u razvoju,
jeste upravo to to nema preduzetnikog duha. Ako svi ti ljudi koji besciljno
lutaju unaokolo u siromanim zemljama ne promene svoje stavove i ne ponu
aktivno da tragaju za mogunostima zarade, njihove zemlje nee moi da se
razvijaju.
A ta vam ne kau?
Ljudi koji ive u siromanim zemljama moraju biti vrlo preduzetniki
nastrojeni, ak i samo da bi preiveli. Na svakog stanovnika zemlje u razvoju
koji besciljno luta, ima bar dvoje ili troje dece-istaa cipela i etvoro ili petoro
ljudi koji prodaju robu na ulinim tezgama. Siromane zemlje nisu siromane
zato to ljudi nemaju preduzetnike energije ili preduzetnikog duha, ve su
siromane zato to nema proizvodnih tehnologija i razvijenih drutvenih
organizacija, posebno modernih kompanija. Sve oigledniji problemi s
mikrokreditima - veoma malim zajmovima koji se daju siromanim ljudima u
zemljama u razvoju uz proklamovani cilj da im se pomogne da zaponu neki
biznis jasno pokazuju kolika su ogranienja individualnog preduzetnitva.
Naroito tokom poslednjeg stolea preduzetnitvo je preraslo u kolektivnu
aktivnost, tako da je siromatvo na planu kolektivne organizovanosti postalo vea
prepreka privrednom razvoju nego to je to nedovoljno izraen preduzetniki duh
pojedinaca.

Problem s Francuzima...
Bivi ameriki predsednik Dord V. Bu navodno se alio da problem s
Francuzima lei ve u tome to u francuskom jeziku ne postoji re za
50

preduzetnitvo. Njegov francuski jezik moda ba i nije takav da bi se mogao

njime podiiti, ali je predsednik Bu oigledno izraavao jednu vrsto
ukorenjenu angloameriku predrasudu prema Francuskoj kao nedinaminoj zemlji
okrenutoj prolosti, punoj lenjih radnika, poljoprivrednika spremnih da zapale
sopstvenu letinu i unite svoja stada ne bi li naudili vlasti, pretencioznih
intelektualaca leviarske orijentacije, dosadnih birokrata koji se u sve petljaju i,
na kraju, ali ne na poslednjem mestu po vanosti, uobraenih konobara.
Bilo kako bilo, nezavisno od toga da li je predstava koju Dord V. Bu ima
o Francuskoj ispravna ili nije (o tome emo kasnije rei neto vie, a trebalo bi
videti i Stvar br. 10), perspektiva koja predstavlja osnov njegove izjave iroko
je prihvaena - uvreeno je miljenje da morate imati preduzimljive ljude da
biste imali uspenu privredu. Po tom miljenju, siromatvo zemalja u razvoju
takoe se moe pripisati prvenstveno tome to nema preduzetnikog duha u tim
zemljama. Pogledajte samo sve te ljude kako sede na divanima ispijajui
jedanaestu olju aja od nane u toku dana, kau posmatrai iz bogatih zemalja, da
bi odmah potom napomenuli kako je zemljama u razvoju zaista potrebno
preduzimljivog sveta, vie priljenih, odvanih i energinih ljudi da bi se
iupale iz siromatva.
Meutim, ko god potie iz neke zemlje u razvoju ili je bar neko vreme iveo
u njoj svakako zna da u njima sve vrvi od preduzetnika. Na ulicama siromanih
zemalja uvek ete sresti mukarce, ene i decu svih uzrasta koji vam nude na
prodaju sve to bi uopte moglo da vam padne na pamet, ali i mnogo onih stvari
za koje niste ni pretpostavljali da bi ih neko mogao kupiti. U mnogim siromanim
zemljama moete, na primer, kupiti mesto u redu pred viznim odeljenjem
amerike ambasade (to mesto e vam prodati profesionalni eka u redu), moete
kupiti uslugu voenja rauna o automobilu koji posedujete (to zapravo znai
da plaate da se neko uzdri od toga da oteti vae vozilo) na ulinom
parkingu, ili pravo da postavite tezgu s hranom na odreenom oku (to pravo e
vam moda prodati korumpirani ef lokalne policije), ili moda ak i pravo da se
smestite na neko zgodno pare trotoara na kome moete lepo da prosite (to su
spremni da vam prodaju lokalni dripci). Sve su to proizvodi ljudske
ingenioznosti i preduzetnikog duha.

Nasuprot tome, veina graana bogatih zemalja nikada u ivotu nije ni

pomislila da pree u preduzetnike vode. Oni uglavnom rade za neku kompaniju,
a meu tim kompanijama ima i onih koje zapoljavaju desetine hiljada ljudi, na
visokostrunim i uskospecijalizovanim poslovima. ak i ako neki od tih ljudi
sanjaju - ili bar zaludno priaju o tome - da pokrenu sopstveni biznis kako vie
niko ne bi mogao da im nareuje, sasvim je mali broj onih koji to i sprovedu u
delo jer je uputanje u preduzetnitvo teak i riskantan posao. Posledica je to to
veina ljudi u bogatim zemljama provede radni vek primenjujui preduzetniku
viziju nekog drugog, a ne svoju sopstvenu.
Iz toga logino sledi da su ljudi u zemljama u razvoju znatno preduzetniji od
onih u razvijenijim zemljama. Prema jednoj studiji OECD, u veini zemalja u
razvoju od 30 do 50 posto radne snage koja se ne bavi poljoprivredom
samostalni su zaposlenici (u poljoprivredi taj koeficijent je i vii). U nekima od
najsiromanijih zemalja koeficijent ljudi koji rade kao samostalni preduzetnici
(firma s jednim zaposlenim) moe biti znatno iznad tog postotka: u Gani on iznosi
51

66,9 posto, u Bangladeu 75,4 posto, a u Beninu neverovatnih 88,7 posto.

Nasuprot tome, samo 12,8 posto radne snage u razvijenim zemljama koja nije
zaposlena u poljoprivrednom sektoru spada u samostalne preduzetnike. U nekim
zemljama taj odnos ak nije ni 1:10, npr. u Norvekoj je to 6,7 posto, u SAD 7,5
posto, a u Francuskoj 8,6 posto (ako je suditi po tome, alopojka predsednika
Bua o Francuzima svodi se na klasinu priu u stilu rugala se erpa loncu.
Dakle, ak i ako iskljuimo poljoprivrednike (ako to ne bismo uinili, koeficijent
bi bio mnogo vii), izgledi prosenog stanovnika zemlje u razvoju da bude
preduzetnik vie su nego dvostruko vei nego izgledi prosenog stanovnika
razvijene zemlje (30 procenata naspram 12,8 procenata). Razlika je desetostruka
ako uporedimo Banglade sa SAD (7,5 posto naspram 75,4 posto). A u
najekstremnijem sluaju, izgledi da neki stanovnik Benina bude preduzetnik su
neverovatnih 13 puta vei nego izgledi da preduzetnik bude proseni stanovnik
Norveke (88,7 posto naspram 6,7 posto). tavie, ak ni oni stanovnici bogatih
zemalja koji upravljaju nekim svojim biznisom, uopte ne moraju biti onako
izrazito preduzetniki nastrojeni koliko to moraju biti njihove kolege u
siromanim zemljama. Naime, ako ste preduzetnik u zemlji u razvoju, okolnosti
su sve vreme rave, svakog asa neto kree naopako. Imate redukcije elektrine
energije koje vam potpuno poremete plan proizvodnje. Carina nee da vam pusti
rezervne delove koji su neophodni da biste popravili neku vanu mainu, a cela
ta stvar i inae kasni jer imate tekoa da dobijete dozvolu za kupovinu dolara.

Sirovine vam nisu isporuene na vreme jer se dostavno vozilo pokvarilo - ko zna
koji put u nizu - zbog rupa na putu. Sitni lokalni funkcioneri sve vreme na vrlo
specifian nain tumae postojee propise, pa ak i izmiljaju neke ne bi li vam
iscedili dodatni mito. Za hvatanje u kotac sa svim tim preprekama, potreban je
neumorni mozak i izvanredna sposobnost improvizacije. Prosean ameriki
poslovni ovek ne bi izdrao ni nedelju dana suoen sa svim tim problemima,
ako bi, kojim sluajem, morao da upravlja nekom malom firmom u Maputu ili
Pnom Penu.
Pred nama je, dakle, oigledna zagonetka, prava mozgalica. U poreenju s
bogatim zemljama, (proporcionalno gledano), videemo da se u zemljama u
razvoju daleko vei broj ljudi bavi preduzetnikim aktivnostima. Povrh svega
toga, njihov preduzetniki duh i vetina neuporedivo su ee i ozbiljnije na
probi nego to je to sluaj s njihovim kolegama u bogatim zemljama. Kako je
onda moguno da su bogate zemlje uvene po preduzetnitvu, a siromane nisu?

Velika oekivanja - mikrofinansije stupaju na scenu

Razume se, ta naizgled nepresuna preduzetnika energija siromanih ljudi u
siromanim zemljama nije ostala neprimeena. Sve je uticajnije miljenje po
kome motor razvoja siromanih zemalja treba da bude takozvani neformalni
sektor, u kome uestvuju mali preduzetnici iji poslovi nisu ni registrovani kod
vlasti.
Tvrdi se da se preduzetnici u neformalnom sektoru bore ne zbog toga to im
nedostaje neophodna vizija i odgovarajua vetina, ve zato to ne mogu da dou
do novca koji im je potreban da bi ostvarili tu viziju. Banke koje se bave
standardnim poslovanjem diskriminiu ih, a lokalni kreditori im zaraunavaju
kriminalno visoke kamate. Ako im se odobri mali iznos kredita (takozvani
mikrokredit) po razumnoj kamatnoj stopi da bi, na primer, mogli da postave tezgu
na kojoj e prodavati hranu, ili da kupe mobilni telefon koji e potom
iznajmljivati, ili da nabave nekoliko koka-nosilja da bi potom prodavali jaja,
moi e da se iupaju iz kandi siromatva. Budui da ta mala preduzea u
stvari ine glavninu privrede zemalja u razvoju, njihov uspeh e se prevesti u
ravan opteg privrednog razvoja.
Otkrie mikrokredita po pravilu se pripisuje Muhamedu Junuzu (Muhammad
Yunus), profesoru ekonomije, koji je u svesti javnosti bio sinonim za industriju
mikrokredita otkako je u svom rodnom Bangladeu 1983. godine osnovao
Gramin banku, pionira na tom polju, mada je i ranije bilo nekih slinih
pokuaja. Uprkos tome to je kredite odobravala siromanim ljudima, pre svega
siromanim enama, za koje se tradicionalno smatra da su visokorizini klijenti,
banka Gramin je imala veoma visoku stopu povraaja sredstava (95, ak i
neto preko 95 procenata), to pokazuje da su siromani zapravo jako dobri
klijenti. Poetkom devedesetih godina konano je primeen uspeh banke
Gramin i nekih slinih banaka u zemljama poput Bolivije, pa je otada poela
brzo da se iri ideja mikrokredita - odnosno, ire gledano, ideja mikrofinansija,
to obuhvata i tednju i osiguranje, pored kredita.
Na prvi pogled recept deluje savreno. Mikrokredit omoguuje siromanima
da se vlastitim naporima iupaju iz siromatva tako to im obezbeuje
finansijska sredstva koja su im neophodna da ostvare svoj preduzetniki
potencijal. U tom procesu ljudi sriu nezavisnost i samopotovanje jer vie ne
moraju da se oslone na socijalna davanja vlade i stranih agencija koje su im do
tada pruale pomo radi opstanka. Posebno povoljno mikrokrediti utiu na
siromane ene jer one na taj nain sriu sposobnost da neto zarade i time

poboljaju svoj poloaj u braku, jer e ih partneri tako vie uvaavati. Poto vie
ne mora da subvencionie siromane, i vlada osea da je njen budet izloen
manjem pritisku. Zahvaljujui dobrima i bogatstvu koji se sriu u tom procesu
cela privreda postaje bogatija, a ne samo preduzetnici u neformalnom sektoru.
Kad se sve to ima na tunu, nije nikakvo iznenaenje to profesor Junus veruje da
pomou mikrofinansija moemo da stvorimo svet osloboen siromatva [u kome
je] muzej jedino mesto u kome jo moete da sretnete siromatvo.
Sredinom prve decenije 21. veka popularnost mikrofinansija postala je
planetarna i dosegla je svoj zenit. Ujedinjene nacije su 2005. proglasile
Meunarodnom godinom mikrokredita, a podrku su pruile neke krunisane
glave, kao to je jordanska kraljica Ranija i slavne linosti, poput glumica Natali
52

Portman (Natalie) i Aivarje Raj (Aishwarya Rai). Uspon mikrofinansija bio je

toliki da je 2006. godine Nobelova nagrada za mir dodeljena profesoru Junusu i
njegovoj Gramin banci, kao ravnopravnim dobitnicima.

Velika iluzija
Naalost, sva ta groznica oko mikrofinansija bila je zaista to - groznica koja
je brzo prola. Sve su ee kritike na raun mikrofinansija, posebno iz redova
nekih njihovih prvosvetenika.
Na primer, u radu koji je nedavno objavio sa koautorom Dejvidom
Rudmanom (David Roodman), nekadanji odluni zagovornik mikrofinansija
Donatan Morduh (Jonathan Morduch), priznaje da zapanjujue je to posle 30
godina trajanja i aktivnosti pokreta mikrofinansija imamo jako malo vrstih
53

dokaza da se na taj nain merljivo poboljava kvalitet ivota klijenata.

Problemi su toliko brojni da ovde nemamo prostora ak ni da ih sve poimence
navedemo; ko god je zainteresovan za tu temu moe da proita izvanrednu
nedavno objavljenu knjigu Milforda Bejtmena (Bateman), Zato mikrofinansije
54

ne funkcioniu? Meutim, ovde emo pobrojati samo one probleme koji su

najrelevantniji za nau diskusiju.
Industrija mikrofinansija oduvek se busala u grudi da je njeno funkcionisanje
profitabilno bez vladinih subvencija ili priloga meunarodnih donatora, sem
moda u sasvim ranoj fazi. Neki su to koristili kao dokaz da su siromani ljudi
isto onoliko sposobni da uu u igru na tritu koliko i svako drugi, samo ako im
se to omogui i dopusti. Ispostavlja se, meutim, da bez subvencija od vlada ili
meunarodnih donatora, institucije koje se bave mikrofinansijama moraju da
zaraunavaju, i zaista su zaraunavale, gotovo zelenake kamate. Tako se otkrilo
da je banka Gramin mogla u poetku da zaraunava razumne kamatne stope
samo zbog (preutanih) subvencija koje je dobijala od vlade Bangladea i
meunarodnih donatora. Ako nisu subvencionisane, mikrofinansijske institucije
moraju da zaraunavaju kamatne stope od 40 do 50 procenata na svoje kredite,
to je neki prosean iznos, dok u zemljama kao to je Meksiko kamate mogu da
idu i do 80 do 100 procenata. Kada je krajem devedesetih godina bila izloena
estokom pritisku da se konano odrekne subvencija, banka Gramin je morala
potpuno da se reformie i bitno promeni nain rada (2001. godine), pa je poela
da zaraunava kamatne stope od 40 do 50 procenata.
Kada kamatne stope idu ak do sto procenata, malo je preduzea koja mogu
da ostvare neophodni profit da bi otplatila zajam, tako da je veina zajmova koje
su mikrofinansijske institucije odobravale (ponekad je taj postotak iznosio ak i
90) koriena za ono to se naziva olakavanje potronje - ljudi uzmu kredit da
plate erkinu svadbu ili da nadoknade privremeni pad prihoda usled bolesti

zaposlenog lana porodice. Drugaije reeno, glavnina mikrokredita ne koristi

se za podsticanje preduzetnitva siromanih, to je bio navodni cilj cele te prie,
ve za finansiranje potronje.
to je vanije, ak i onaj mali deo mikrokredita koji se koristi za
finansiranje poslovnih aktivnosti ne uspeva da izvue ljude iz siromatva. Na
prvi pogled to se ini neobjanjivim. Ti siromani ljudi koji uzimaju
mikrokredite dobro znaju ta rade. Za razliku od kolega u bogatim zemljama,
veina njih je ve upravljala nekim poslom, bavila se nekom preduzetnikom
aktivnou. Njihove poslovne sposobnosti i vetine krajnje su pojaane jer imaju
oajniku elju da preive i da se po svaku cenu izvuku iz siromatva. Moraju da
ostvare veoma veliki profit zato to moraju da plate trinu kamatu. U emu je
onda problem? Zato svi ti ljudi - koji su krajnje motivisani, koji poseduju
odgovarajue vetine i snano su pritisnuti tritem - pa ulau ogromne napore i
ne ale trud za svoj poslovni poduhvat, ipak postiu tako mizerne rezultate?
Kada je jedna mikrofinansijska institucija prvi put poela da posluje u
lokalnoj sredini, prva grupa njenih klijenata mogla je da se uveri da im se prihod
poveava - ponekad sasvim drastino. Na primer, kada se banka Gramin 1997.
udruila s norvekim Telenorom i poela da daje mikrokredite enama kako bi
one kupile mobilne telefone da bi ih potom iznajmljivale svojim suseljanima, te
telefonske dame su ostvarivale vrlo lep profit - od 750 do 1.200 dolara u
zemlji u kojoj je prosean godinji dohodak po stanovniku iznosio oko 300
dolara. Meutim, tokom vremena poslovi finansirani mikrokreditima su zakrili
trite, pa su njihovi prihodi poeli da padaju. Da se vratimo na primer telefona i
banke Gramin, ve negde 2005. godine bilo je toliko mnogo ena voljnih da
iznajme telefon drugima da se njihov prihod procenjivao na samo oko 70 dolara
godinje, iako je proseni nacionalni dohodak po stanovniku u tom istom
meuvremenu povean na neto vie od 450 dolara. Taj problem se naziva
logika greka kompozicije - kada se neko svojstvo koje pripada delovima
celine pripisuje itavoj celini. U ovom sluaju, pogreno se pretpostavlja da to
to neki ljudi mogu da postignu uspeh u odreenom poslu znai da svi u tome
mogu da ostvare uspeh.
Razume se, problem ne bi postojao kada bi neprestano mogle da se razvijaju
nove preduzetnike linije - pa kada jedna oblast aktivnosti postane neprofitabilna
zbog toga to je preveliki broj onih koji se njome bave, jednostavno se otvori
neki drugi posao. Tako, na primer, ako davanje telefona u najam prestane da
bude toliko unosno, moe se zadrati ostvareni nivo prihoda tako to e se

proizvoditi mobilni telefoni ili tako to e se napisati softver za neku igricu na

mobilnom telefonu.
Sigurno vam nije promakla apsurdnost tih sugestija - ene koje su u
Bangladeu kupile telefone da bi ih za novac iznajmljivale svojim zemljacima
nemaju nita to im je potrebno da bi mogle da preu na proizvodnju telefona ili
izradu softverskih paketa. Problem je dakle u tome to postoji samo ogranien
dijapazon (jednostavnih) poslova kojih mogu da se late siromani ljudi u
zemljama u razvoju, s obzirom na to da sami imaju ograniene vetine, da u tim
zemljama postoji uzak opseg dostupnih tehnologija, kao i da je ograniena
koliina sredstava koju bi mogli da mobiliu kroz mikrofinansiranja. Dakle, ako
ste hrvatski poljoprivrednik koji je sredstvima od mikrokredita kupio jo jednu
mlenu kravu, pa se onda vrsto drite prodaje mleka, ak i kada vidite da cena
drastino pada na lokalnom tritu jer ima jo 300 takvih poljoprivrednika koji
ele da prodaju neto vie mleka, ne moete nita da uradite da biste poveali
svoj prihod zato to ne moete da se pretvorite u izvoznika putera u Nemaku ili
sira u Veliku Britaniju poto nemate odgovarajuu tehnologiju, neophodnu
organizacionu vetinu i to je kapital kojim raspolaete nedovoljan.

Vie nema junaka

Dosadanje izlaganje pokazalo je da su siromane zemlje siromane ne zbog
toga to ljudi nemaju dovoljno sirove preduzetnike energije - oni, zapravo,
imaju u izobilju te energije. Sutina je u tome to su bogate zemlje bogate
zahvaljujui svojoj sposobnosti da kanaliu individualnu preduzetniku energiju
u kolektivno preduzetnitvo.
Pod velikim uticajem kapitalistikog folklora, uz njegove likove kakvi su
Tomas Edison i Bil Gejts, kao i pod uticajem pionirskih radova Jozefa
Sumpetera, harvardskog profesora ekonomije, rodom Austrijanca, nae vienje
preduzetnitva je isuvie optereeno individualistikom perspektivom - kad
kaemo preduzetnitvo, zapravo mislimo na poslovne poduhvate onih herojskih
pojedinaca koji su imali izuzetnu viziju i podjednako izuzetnu reenost da uspeju
u poslu. Saglasno tome, verujemo da svaki pojedinac, samo ako dovoljno vredno
i uporno radi, moe da bude uspean u poslu. Meutim, ak i ako je to nekada
moda bilo tano, taj individualistiki pogled na preduzetnitvo sada postaje u
sve veoj meri zastareo. Tokom razvoja kapitalizma preduzetnitvo je u sve
veoj meri postajalo kolektivni poduhvat.
Pre svega valja rei da su ak i izuzetni pojedinci, poput Edisona i Gejtsa,
postali to to su postali samo zato to su uivali podrku itave gomile
kolektivnih institucija (vidi Stvar br. 3): celokupna nauna infrastruktura
omoguila im je da steknu znanje i da onda eksperimentiu nauenim; zakon o
preduzeima i drugi komercijalni zakoni omoguili su im da izgrade obimne i
sloene kompanije; obrazovni sistem im je obezbedio visokostrune naunike,
inenjere, menadere i radnike koji su radili u tim kompanijama; finansijski
sistem im je omoguio da podignu velika novana sredstva na ime poetnog
kapitala kad god bi eleli da se proire; postojali su propisi iz oblasti patentnog
prava i autorskog prava koji su zatitili njihove pronalaske; imali su lako
dostupno trite za svoje proizvode i tako dalje.
tavie, u bogatim zemljama preduzea zarauju mnogo vie nego to to ine
preduzea u siromanim zemljama, ak i onda kada su aktivno u slinim
industrijskim granama. Na primer, proizvoai mleka u zemljama kao to su
Danska, Holandija i Nemaka postali su to to su danas samo zahvaljujui tome
to su im njihove drave pomogle da se organizuju u zadruge, posle ega su
zajedniki investirali u preraivaku infrastrukturu (na primer, ureaje za
izdvajanje pavlake) i u marketing za strana trita. Nasuprot tome, sektor
proizvoaa mleka u balkanskim zemljama nije uspeo da se razvije uprkos

prilino velikoj koliini mikrokreditnih novanih sredstava koja im je

obezbeena zato to su svi njihovi poljoprivrednici, individualni proizvoai
mleka, eleli da uspeju sami za sebe. Drugi primer moemo nai kada
analiziramo mnoge male firme u Italiji i Nemakoj koje su zajedniki investirale
u istraivanje i razvoj i marketing izvoza, a nita od toga ne bi mogle da postignu
da se nisu ulanile u industrijska udruenja (ta udruenja uivaju vladine
subvencije) i tako postignu rezultate koji daleko prevazilaze njihove individualne
mogunosti, dok u isto vreme tipine firme iz zemalja u razvoju ne ulau u te
oblasti zato to nemaju na raspolaganju takav kolektivni mehanizam.
ak i na nivou firme, preduzetnitvo je postalo izrazito kolektivno u bogatim
zemljama. Danas je sasvim mali broj preduzea na ijem se elu nalaze
harizmatini vizionari, poput Edisona i Gejtsa, ve manje-vie svakim
preduzeem upravljaju profesionalni menaderi. Piui sredinom 20. veka,
umpeter je ve bio svestan te tendencije, iako nije bio nimalo zadovoljan
njome. On je primetio da rastui znaaj savremenih tehnologija u sve veoj meri
onemoguuje da neku veliku kompaniju osnuje i njome upravlja pojedinac iju
osnovnu odliku predstavlja snaga vizije. umpeter je predvideo da e na smenu
herojskim preduzetnicima doi ono to je nazvao tipom upravljakog birokrate
koji e kapitalizmu oduzeti dinaminost i na kraju dovesti do njegove propasti
(vidi Stvar br. 2).
Pokazalo se da umpeter nije bio u pravu. Tokom minulog stolea, herojski
preduzetnik je u sve veoj meri postajao prava retkost, a sam proces inovacija u
proizvodnji, proizvodnim procesima i marketingu - to su kljuni elementi
preduzetnikog duha po umpeteru - postao je sve izraenije kolektivistiki po
svojoj prirodi. Ipak, uprkos tome, svetska privreda se mnogo bre razvijala od
Drugog svetskog rata nego u prethodnom periodu. Kada je re o Japanu,
kompanije su ak razradile institucionalne mehanizme za eksploataciju
kreativnosti, ak i najniih radnika u proizvodnom lancu. Mnogi pripisuju uspeh
japanskih firmi, barem delimino, toj karakteristici (vidi Stvar br. 5).
Ako je efikasno preduzetnitvo ikada uopte bilo potpuno individualna stvar,
ono je to prestalo da bude barem u prolom veku. Kolektivna sposobnost
izgradnje efikasnih organizacija i institucija i upravljanja tim organizacijama i
institucijama danas je mnogo vanija od poriva, pa ak i od talenata pojedinanih
pripadnika jedne nacije za njen ukupni prosperitet (vidi Stvar br. 17). Ako ne
odbacimo mit o herojskom individualnom preduzetniku i ne pomognemo
siromanim zemljama da izgrade institucije i organizacije kolektivnog

preduzetnitva, one se nikada nee iupati iz siromatva i ui u novu, odrivu

fazu razvoja.

Stvar br. 16
- Nismo dovoljno pametni da bismo sve preputali
tritu ta vam kau?
Trebalo bi da ostavimo trite na miru zato to, u sutini, uesnici trine
utakmice tano znaju ta rade - tj. znaju ako su racionalni. Budui da pojedinci (i
kompanije kao skupovi pojedinaca koji dele zajedniki interes) uvek imaju na
umu prvenstveno svoj najbolji interes i budui da najbolje poznaju okolnosti u
kojima ive i rade, pokuaji bilo koga spolja, a posebno vlade, da ogranii
njihovu slobodu delovanja mogu uroditi samo bednim rezultatima. Pretenciozno
je da bilo koja vlada pokuava da spreava trine aktere da rade ono to
smatraju profitabilnim ili da ih primora da preduzimaju korake koje ne ele da
preduzmu, jer informacije kojima vlada raspolae zaostaju za onima kojima
raspolau trini akteri.
A ta vam ne kau?
Ljudi ne moraju nuno znati ta tano rade, zato to je naa sposobnost da
shvatimo ak i stvari koje nas se neposredno tiu ograniena - drugaije,
argonski reeno, naa racionalnost je kognitivno ograniena. Svet je veoma
sloen, a naa sposobnost da se uhvatimo u kotac s njim ozbiljno je omeena.
Stoga nam je potrebno - i to obino inimo - da hotimino ograniimo sebi
slobodu izbora da bismo umanjili sloenost problema s kojima moramo da se
suoimo. Naini na koje vlada ureuje poslovanje esto funkcioniu, posebno u
tako sloenim oblastima, kao to su savremena finansijska trita, i to ne zbog
toga to vlada ima superiorno znanje, ve zato to ograniava izbore, pa samim
tim i sloenost problema s kojima se susreemo, to smanjuje mogunost da
stvari ponu da se razvijaju u pogrenom smeru.

Trita mogu da pogree, ali...

Kako je to izraeno u ideji Adama Smita o nevidljivoj ruci trita,
zagovornici slobodnog trita tvrde da se njegova lepota ogleda u tome da se
odluke izolovanih pojedinaca (i preduzea) mire i usklauju meu sobom, a da
pritom niko svesno u tom pogledu nita ne preduzima. To omoguuje injenica da
su ekonomski akteri racionalni, u tom smislu da oni najbolje znaju u kakvom se
poloaju nalaze i koji su naini za poboljanje tog poloaja. Priznaje se, dodue,
da je moguno da su neki pojedinci iracionalni ili ak da se pojedinac koji je u
celini gledano racionalan povremeno ponaa iracionalno. Meutim, na dui rok,
trite e iskoreniti one koji se ponaaju iracionalno tako to e ih kazniti - na
primer, kaznie investitore koji iracionalno ulau u precenjena dobra jer e od
toga imati slab ili nikakav prihod, to e ih opet primorati ili da prilagode svoje
ponaanje ili da budu istisnuti. S obzirom na sve to, tvrde zagovornici slobodnog
trita, treba prepustiti pojedincima da sami odlue ta e uraditi, jer je to
najbolji nain za upravljanje trinom privredom.
Razume se, nema mnogo onih koji su spremni da tvrde kako su trita
savrena. ak je i Milton Fridman (Friedman) priznao da ima sluajeva u kojima
trita ne uspevaju da urade ono to je potrebno. Zagaenje ivotne sredine
predstavlja klasian primer te teze. Ljudi prekomerno proizvode zagaenje
zato to ne snose trokove reavanja problema zagaenja. To znai da optimalni
nivoi zagaenja sa stanovita pojedinaca (ili pojedinanih kompanija)
predstavljaju suboptimalni nivo sa socijalnog stanovita. Meutim, ekonomisti
zagovornici slobodnog trita tu e odmah pouriti da istaknu kako su neuspesi
iliti greke trita, mada su teorijski mogui, u stvarnosti ipak sasvim retki.
tavie, tvrde oni, esto je najbolje reenje za greke trita uvoenje jo vie
trinih snaga. Na primer, vele oni, pravi nain za smanjenje zagaenja jeste
stvaranje trita za zagaenje - i tako onda nastanu emisiona prava kojima se
moe trgovati, mehanizam koji doputa ljudima da kupuju i prodaju prava na
zagaenje saglasno svojim potrebama u granicama socijalno-optimalnog
maksimuma. Pored svega toga, dodaju zagovornici slobodnog trita, i vlade
gree (vidi Stvar br. 12). Moe se dogoditi da vlade ne poseduju sve neophodne
informacije za ispravljanje greaka trita. Ili se moe dogoditi da su na
njihovom elu politiari i birokrati koji promoviu sopstvene interese na utrb
nacionalnih (vidi Stvar br. 5). Sve to znai da se obino dogaa da su trokovi
greaka koje ini vlada vei od trokova greke trita koju ta vlada (navodno)
pritom pokuava da ispravi. Prema tome, podvlae ekonomisti zagovornici

slobodnog trita, injenica da postoje trine greke nikako ne opravdava

intervenciju vlade.
Debata o relativnom znaaju greaka, odnosno trinih propusta i greaka,
odnosno propusta vlada i dalje se rasplamsava, i mi svakako neemo biti u stanju
da ovde zakljuimo tu debatu. Meutim, u ovoj stvari, moemo barem da
ukaemo na to da problem sa slobodnim tritem ne prestaje injenicom da
pojedinane racionalne akcije mogu imati za posledicu kolektivni iracionalni
ishod (drugaije reeno, greku odnosno propust trita). Problem je u tome to
mi zapravo od samog poetka nismo racionalni. A kada poetna premisa o
racionalnosti ne moe da se odri, onda treba da razmislimo o ulozi trita i ulozi
vlade na nain koji se veoma razlikuje ak i od okvira trinog neuspeha, jer se i
tu, na kraju krajeva, polazi od pretpostavke da mi jesmo racionalni. Dopustite mi
da objasnim.

Pa, ako ste toliko pametni...

Robert Merton i Majron Skouls (Myron Scholes) dobili su 1997. Nobelovu
nagradu za ekonomiju za svoj Novi metod za utvrivanje vrednosti finansijskih
derivata. Sluaj je hteo da ta nagrada nije prava Nobelova nagrada, ve je to
nagrada koju dodeljuje Centralna banka vedske, ,,u spomen na Alfreda
Nobela. U sutini, pre nekoliko godina porodica Nobel je ak zapretila da e
zabraniti da se za tu nagradu uopte koristi ime njihovog pretka, jer je nagrada
manje-vie stalno dodeljivana zagovornicima slobodnog trita ije uenje
Alfred Nobel ne bi odobrio, ali to je ve neka druga pria.
Godine 1998. veliki hed fond pod nazivom Long-term kapital menadment
(LTCM - Dugorono upravljanje kapitalom) nalazio se na ivici bankrotstva, na
tragu ruske finansijske krize. Fond je bio toliko veliki da se oekivalo da bi
njegovo bankrotstvo moglo da potopi i sve ostale. Ameriki finansijski sistem je
izbegao krah samo zahvaljujui tome to su Federalne rezerve, centralna banka
SAD, izvrile estoki pritisak na desetak banaka-kreditora ne bi li one ubrizgale
novac u tu kompaniju i tako i nevoljno postale njegovi akcionari, stekavi
kontrolu nad vie od 90 posto akcija. Taj fond je konano propao 2000. godine.
LTCM je 1994. godine osnovao uveni (u meuvremenu je postao po zlu
uveni) finansijer Don Meriveder (John Merriwether) i u odboru direktora su se
od samog poetka - verovali ili ne - nalazili i Merton i Skouls. Njih dvojica nisu
samo davali ime kompaniji za bogatu naknadu: bili su aktivni partneri i
kompanija je aktivno koristila njihov model utvrivanja cena dobara.
Poto ga nije ni najmanje poremetio debakl fonda LTCM, Skouls je osnovao
jo jedan hed fond 1999: bio je to Platinum grouv aset menadment fond
(PGAM). Moemo samo pretpostaviti da su nove pristalice Merton-Skoulsovog
modela bile ubeene da je njegov neuspeh 1998. bio posledica potpuno
neoekivanog i sui generis dogaaja - ruske finansijske krize. Na kraju krajeva,
nije li to i dalje bio najbolji model za utvrivanje cena dobara koji se uopte
pojavio u ljudskoj istoriji i jo pritom dobio potvrdu Nobelovog komiteta.
Naalost, stvarnost je pokazala da investitori u PGAM nisu bili u pravu. U
novembru 2008. taj fond je praktino bankrotirao, tako to je privremeno
zamrznuo sredstva spreavajui investitore da ih povuku. Jedino to je moglo da
ih utei bilo je verovatno to to nisu bili usamljeni u tome da ih je nasamario neki
dobitnik Nobelove nagrade. Grupa Trinsum, iji je najvii funkcioner bio
Merton, Skoulsov bivi partner, takoe je bankrotirala u januaru 2009. U Koreji
postoji poslovica koja kae da ak i majmun moe da padne s drveta. Da, mi svi

pravimo greke i jedan neuspeh ili propust, makar bio i onako dinovski kao to
je bio sluaj sa LTCM - moe se prihvatiti kao greka. Meutim, napraviti istu
greku dva puta?! Kada se to dogodi, onda morate znati da prva greka zapravo
nije bila greka. Merton i Skouls jednostavno nisu znali ta rade.
A kada dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, posebno oni koji su
dobili nagradu za rad iz oblasti utvrivanja cena finansijskih dobara, ne mogu da
proitaju finansijsko trite, kako onda uopte moemo da upravljamo svetom
saglasno ekonomskom naelu koje pretpostavlja da ljudi uvek odlino znaju ta
rade i zato ih treba ostaviti na miru? Kako je na sasluanju u Kongresu morao da
prizna bivi predsednik Odbora Federalnih rezervi Alen Grinspen (Greenspan),
bilo je pogreno... pretpostaviti da je samostalni interes organizacija, posebno
banaka, takav da su one ponajvie sposobne da zatite akcionare i imovinu
kompanija. Lini interes moe da zatiti ljude samo onda kada oni tano znaju
ta se dogaa i znaju kako da s tim izau na kraj.
Ima mnogo pria u vezi s finansijskom krizom 2008. godine koje jasno
svedoe da oni za koje se pretpostavlja da su veoma pametni ljudi nisu sasvim
shvatili ta rade. Ne govorim ovde ni o zvunim holivudskim imenima, takvima
kao to su Stiven Spilberg i Don Malkovi, niti o legendarnom igrau bejzbola
Sendiju Kufaksu (Sandy Koufax), koji su uloili novac kod prevaranta Benija
Madofa (Bernie Madoff). Ti ljudi jesu meu najboljima u svome zanatu, ali to ne
mora nuno znaiti da se razumeju u finansije. Sada govorimo o pravim
strunjacima, upraviteljima fondova, visokopozicioniranim bankarima
(ukljuujui bankare zaposlene u nekim od najveih svetskih banaka, kao to su
britanska HSBC i panska banka Santander), kao i rukovodiocima u svetu
uglednih koleda (kao to su Univerzitet Njujork i koled Bard, kojima su bila
dostupna neka od najzvunijih imena u svetu meu predavaima ekonomskih
predmeta) - a svi su se oni upecali na istu Madofovu udicu.
to je gore, ne radi se samo o tome da su nekog pojedinca prevarili takvi
profesionalni prevaranti kao to su Barni Madof ili Alan Stenford (Stanford). Ta
nesposobnost bankara i drugih navodnih eksperata da shvate ta se dogaa bila je
iroko rasprostranjena, ak i kada je re o sasvim legitimnim finansijama.
Navodno je jedan bankar zapanjio Alistera Darlinga (Alistair), tadanjeg
britanskog ministra finansija, kada mu je u leto 2008. godine kazao: Od danas
emo odobravati kredite samo ako razumemo sve rizike koje ta transakcija
55

podrazumeva. Drugi, okantniji primer jeste sluaj koji se dogodio samo est
meseci pre kraha amerike osiguravajue kue AIG, koju je amerika vlada

finansijsl spaavala u jesen 2008. godine; naime, est meseci pre kraha,
finansijski direktor kompanije AIG Do Kasano (Joe Cassano) izjavio je, kako
tvrde, sledee: Veoma je teko nama koji radimo u oyoj oblasti ak i da
zamislimo scenario u kome bi uopte postojala mogunost da izgubimo i jedan
jedini dolar na transakcijama CDS [credit default swap - kreditni derivati, jedna
vrsta trampe obveznica osiguranja od nevraenog zajma]. Veini vas - naroito
ako ste ameriki poreski obveznik koji je silom prilika prinuen da isti brljotine
to ih je Do Kasano ostavio za sobom - to potpuno odsustvo realnosti verovatno
i nije tako zabavno, posebno ako se ima na umu injenica da je kompanija AIG
propala zbog toga to je imala 441 milijardu dolara u kreditnim derivativima,
kojima je spekulisala umesto da se drala svog osnovnog posla osiguranja.
Kada dobitnici Nobelove nagrade za finansijsku ekonomiju, najvie
pozicionirani bankari, uglednici meu direktorima najveih fondova, elni ljudi
prestinih koleda i najpametnije slavne linosti tako drastino pokau da ne
razumeju ta rade, kako onda moemo da prihvatimo ekonomske teorije koje
poivaju iskljuivo na pretpostavci da su ljudi potpuno racionalni? Logian
zakljuak glasi da mi jednostavno nismo dovoljno pametni da bismo stvari mogli
tek tako da prepustimo tritu.
Ali, ta nam dalje valja initi? Da li je uopte moguno razmiljati o
regulisanju trita kad nismo ak ni toliko pametni da moemo da ga ostavimo da
samo funkcionie? Odgovor je potvrdan. Zapravo, nije samo to. esto se dogaa
da treba da uredimo neku oblast upravo zato to nismo dovoljno pametni. Sada
emo videti zato.

Poslednji renesansni ovek

Mnogo toga govori u prilog oceni po kojoj je Herbert Sajmon (Simon),
dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978. godine, bio poslednji renesansni
ovek na svetu. Poeo je kao politikolog, da bi potom preao na prouavanje
dravne uprave i napisao knjigu Administrative Behaviour (Ponaanje
administracije) danas ve klasino delo u toj oblasti. Onda je objavio nekoliko
radova iz fizike, pa je preao na prouavanje ponaanja organizacionih sistema,
poslovne administracije, ekonomije, kognitivne psihologije i vetake
inteligencije. Ako uopte postoji ovek koji je shvatao kako ljudi razmiljaju i
kako se organizuju, bio je to Sajmon.
Sajmon je tvrdio da je naa racionalnost omeena. On nije verovao da
smo mi potpuno iracionalni, iako je sam, kao i mnogi drugi ekonomisti iz
bihevioristike kole (kao i mnogi kognitivni psiholozi) ubedljivo dokumentovao
56

koliko mnogo iracionalnog ima u naem ponaanju. Sajmon je tvrdio da mi

pokuavamo da budemo racionalni, ali je naa sposobnost da stvarno budemo
racionalni ozbiljno ograniena. Svet je isuvie sloen, govorio je Sajmon, da
bi ga naa ograniena inteligencija mogla u potpunosti spoznati. To znai da se
esto dogaa da glavna prepreka na koju nailazimo kada treba da donesemo neku
ispravnu odluku nije nedostatak informacija, ve naa ograniena sposobnost da
obradimo informacije koje posedujemo - izvrsna ilustracija te teze moe se nai
u injenici da toliko hvaljeni uspon doba interneta nije, barem ako je suditi po
haosu u kome se danas nalazimo, nimalo poboljao kvalitet naih odluka.
Drugaije reeno, svet obiluje nesigurnostima. Nesigurnost se ne ogleda
samo u tome to ne znamo tano ta e se u budunosti dogaati. Kada je o nekim
stvarima re, moemo razumno da izraunamo verovatnou svakog mogueg
ishoda, iako ne moemo ba sasvim pouzdano da predvidimo taan rezultat - to je
ono to ekonomisti nazivaju rizik. Zaista, naa sposobnost da izraunamo rizik
imanentan mnogim aspektima ljudskog ivota - verovatnoa smrti, bolesti,
poara, povrede, loe letine i tako dalje - predstavlja sam temelj industrije
osiguranja. Meutim, kada je re o mnogim drugim aspektima naih ivota, ak
ne znamo ni sve mogue ishode, da ne govorimo o tome da ne znamo kolika je
verovatnoa svakog od tih ishoda, na ta su, izmeu ostalog, ukazali pronicljivi
ameriki ekonomista Frenk Najt (Frank Knight) i veliki britanski ekonomista
Don Mejnard Kejns (John Maynard Keynes) poetkom 20. veka. Njih dvojica su
tvrdili da je u takvoj vrsti nesigurnosti nemogue racionalno ponaanje na ijem

navodnom postojanju poiva najvei deo savremene ekonomije.

Najbolje objanjenje tog pojma nesigurnosti ili, drugaije reeno sloenosti sveta - dao je neko od koga se to nije oekivalo: Donald Ramsfeld,
ministar odbrane u prvoj administraciji Dorda V. Bua. Na jednoj konferenciji
za novinare povodom situacije u Avganistanu 2002. godine, Ramsfeld je, izmeu
ostalog, izgovorio i sledee: Postoje poznate poznatosti. Postoje stvari za koje
znamo da ih znamo, znana znanja. Postoje stvari za koje znamo da ih ne znamo.
To znai da postoje stvari za koje sada znamo da ih ne znamo. Meutim, postoje i
nepoznate nepoznanice. Postoje, dakle, stvari za koje ne znamo da ih ne znamo.
Mislim da iri koji je 2003. godine Ramsfeldu upravo za taj iskaz dodelio
priznanje za najrunije sroenu izjavu na engleskom jeziku, uopte nije shvatio
njen znaaj za nae razumevanje ljudske racionalnosti.
ta nam, onda, preostaje da radimo kada je svet toliko sloen, a naa
sposobnost da ga shvatimo toliko ograniena? Sajmonov odgovor glasio je da mi
hotimino ograniavamo svoju slobodu izbora da bismo smanjili obim i
sloenost problema s kojim moramo da se uhvatimo u kotac.
To zvui pomalo ezoterino, ali kada se udubite u analizu, videete da je
upravo to ono to mi sve vreme radimo. Veina nas stvara nekakve navike, neku
rutinu u ivotu da ne bismo isuvie esto morali da donosimo preveliki broj
odluka. Optimalna koliina sna i optimalni jelovnik za doruak svakodnevno se
razlikuju, zavisno od trenutnog fizikog stanja i zadataka koji tog dana predstoje.
Ipak, veina nas odlazi u postelju manje-vie u isto vreme, budi se u isto vreme i
jede sline stvari za doruak svakog jutra, barem radnim danom.
Sajmonov omiljeni primer iz koga se vidi da su nam potrebna neka pravila
kako bismo mogli da izaemo na kraj s tom svojom omeenom racionalnou bio
je ah. Sa samo 32 figure i 64 ahovska polja, ah moe delovati kao relativno
jednostavna igra, ali on, u sutini, podrazumeva ogromnu koliinu prorauna.
Ako spadate u ona hiperracionalna bia (to je naziv koji im je Sajmon dao)
koja uglavnom ive u standardnim ekonomskim prirunicima, vi ete, razume se,
unapred izraunati sve mogue poteze i proraunati kolika je njihova
verovatnoa, pre no to povuete svoj naredni potez. Meutim, kako istie
Sajmon, poto u prosenoj partiji aha ima 10120 (da, to u stvari znai 120 nula)
mogunosti, za takav racionalan pristup potreban je mentalni kapacitet koji
nijedno ljudsko bie ne poseduje. I zaista, prouavajui ahovske velemajstore,
Sajmon je shvatio da oni koriste praktina pravila (heuristiku) da bi se
usredsredili na mali broj moguih poteza da bi smanjili broj scenarija koje treba

da analiziraju, ak i ako to iskljuuje poteze koji bi mogli doneti bolje rezultate.

Ako je ah toliko komplikovan, onda moete samo da zamislite koliko su
komplikovane stvari u naoj privredi, koja obuhvata milijarde ljudi i milione
proizvoda. Zbog toga, na isti onaj nain na koji pojedinci stvaraju odreene
rutine u svojoj svakodnevici ili u partiji aha, kompanije koriste proizvodne
rutine kojima pojednostavljuju svoje putanje za traganje i pronalaenje
odreenih opcija. One grade izvesne strukture za donoenje odluka, utvruju
formalna pravila i konvencije koje automatski ograniavaju dijapazon moguih
staza koje bi valjalo ispitati, ak i kada putevi koje na taj nain iskljuuju mogu,
u krajnjem ishodu, biti profitabilniji. Meutim, kompanije to ine zato to bi se
inae udavile u moru informacija i nikada nijednu odluku ne bi donele. Slino
tome, drutva stvaraju neformalna pravila kojima svesno ograniavaju ljudima
slobodu izbora da oni ne bi morali neprestano da prave neki novi izbor. Dakle,
drutva donesu konvenciju po kojoj treba stajati u redu da ljudi ne bi morali, na
primer, neprestano da proraunavaju pa opet preraunavaju svoju tanu poziciju
na autobuskoj stanici na kojoj se nalazi gomila ljudi, da bi bili sigurni da e se
ugurati u sledei autobus.

Nije potrebno da vlada zna bolje

Kad je tako, dobro, mislite vi, ali ta nam Sajmonova teorija omeene
racionalnosti stvarno moe rei o regulisanju?
Ekonomisti zagovornici slobodnog trita protivili su se i protive se
vladinom regulisanju pozivajui se na (naizgled razumno) obrazloenje da vlada
nema bolje znanje o postojeoj situaciji nego to ga imaju oni ije poteze vlada
regulie. Po definiciji, vlada ne moe niiju situaciju poznavati onoliko dobro
koliko je poznaje dotini pojedinac ili dotina kompanija. S obzirom na to, tvrde
zagovornici slobodnog trita, nije moguno da vladini zvaninici mogu
poboljati odluke koje donose sami akteri privrednog ivota.
Meutim, Sajmonova teorija pokazuje da regulacija esto dobro funkcionie,
ne zbog toga to vlada nuno ima blia saznanja od onih iji se postupci reguliu
(mada se i to ponekad moe dogoditi - vidi Stvar br. 12), ve zbog toga to se na
taj nain ograniava sloenost aktivnosti, a to omoguuje onima iji se potezi
reguliu da donose bolje odluke. Finansijska kriza koja je potresla svet 2008.
godine veoma reito ilustruje tu tezu.
U vremenu koje je neposredno prethodilo krizi, naa sposobnost za
donoenje ispravnih odluka bila je jednostavno reeno potisnuta zato to se
dopustilo da se stvari razvijaju na isuvie sloen nain, kroz razne novine u
finansijskim mehanizmima. Tako su nastali mnogi sloeni finansijski instrumenti
koje ak ni sami finansijski strunjaci nisu u potpunosti razumeli, sem ako nisu
spadali u njihovu najuu specijalnost - ponekad ak ni onda (vidi Stvar br. 22).
Najvie pozicionirani subjekti odluivanja u finansijskim institucijama sasvim
sigurno nisu razumevali u potpunosti u ta se pretvorilo njihovo poslovanje.
Regulatorni organi takoe nisu mogli u potpunosti da spoznaju ta se dogaa.
Kao to smo ve istakli, sada smo svedoci poplave priznanja kljunih subjekata
odluivanja, samo to neki od njih ta priznanja daju dobrovoljno, a drugi pod
prinudom.
Ako elimo da izbegnemo sline finansijske krize, moramo ozbiljno
ograniiti slobodu delovanja na finansijskom tritu. Finansijski instrumenti
moraju biti zabranjeni sem ako do tanina ne razumemo nain njihovog
funkcionisanja i posledice koje oni imaju po ostatak finansijskog sektora i, to je
vanije, po ostatak privrede. To e znaiti zabranu mnogih sloenih finansijskih
instrumenata ije funkcionisanje, kako se pokazalo, daleko prevazilazi
sposobnost poimanja, ak i navodnih eksperata.

Moda ete rei da je ovo moje stanovite isuvie ekstremno. Meutim, to je

neto to sve vreme radimo s drugim proizvodima - lekovima, automobilima,
elektrinim ureajima i mnogim dragim stvarima. Kada neka farmaceutska kua
otkrije novi lek, na primer, ona ne moe odmah da ga pusti u prodaju. Dejstvo
jednog leka i reakcija ljudskog organizma na neki lek veoma su sloeni. Zato lek
treba rigorozno testirati pre no to moemo biti sigurni da ima dovoljno korisnih
dejstava koja jasno preteu nad nuspojavama i omoguuju da se taj novi lek pusti
u promet. Nema onda nieg izuzetnog kada predlaem da se ustanovi bezbednost
fmansijskih proizvoda, pre no to oni mogu biti puteni u promet.
Naa omeena racionalnost ne moe da izae na kraj sa sloenou sveta
sem ukoliko svesno ne ograniimo svoje izbore uspostavljanjem restriktivnih
pravila, ime emo pojednostaviti okruenje s kojim moramo da se nosimo. Nisu
nam, dakle, pravila potrebna zato to vlada nuno bolje zna kako stoje stvari.
Pravila su nam potrebna zato to moramo skromno priznati da imamo ograniene
mentalne sposobnosti.

Stvar br. 17
- Vie obrazovanja, samo po sebi, nee uiniti zemlju
bogatijom ta vam kau?
Dobro obrazovana radna snaga apsolutno je neophodna za privredni razvoj.
Najbolji dokaz istinitosti te teze lei u kontrastu izmeu ekonomskog uspeha
istonoazijskih zemalja, koje su uvene po svojim ostvarenjima na planu
obrazovanja, i privredne stagnacije zemalja podsaharske Afrike, koje imaju
najnie obrazovanje u svetu. tavie, otkako je zabeleen uspon takozvane
ekonomije znanja, u kojoj je upravo znanje postalo glavni izvor bogatstva,
obrazovanje, posebno ono visoko, postalo je apsolutni klju prosperiteta.
A ta vam ne kau?
Zapanjujue je malo dokaza koji bi ukazivali na to da vie obrazovanja
znai vei nacionalni prosperitet. Najvei deo znanja koje se stekne kroz
obrazovanje u sutini nije znaajno za unapreenje proizvodnje, iako to svakako
omoguuje ljudima da vode ispunjeniji i nezavisniji ivot. Isto tako, pogreno je i
zavodi na pogrean trag stanovite da je uspon ekonomije znanja bitno poveao
vanost obrazovanja. Pre svega, valja rei da je sama zamisao o iznenadnoj
pojavi ekonomije znanja problematina, budui da je znanje oduvek bilo glavno
izvorite bogatstva. Pored toga, uz rastuu deindustrijalizaciju i mehanizaciju,
zahtevi koji se postavljaju u pogledu znanja verovatno su ak i smanjeni kada je
re o veini radnih mesta u bogatim zemljama. ak i kad se radi o visokom
obrazovanju, koje bi trebalo da znai neto vie u ekonomiji znanja, ne postoji
jednostavan kauzalni odnos izmeu obrazovanja i ekonomskog rasta. Ono to je
stvarno bitno za odreivanje nacionalnog prosperiteta nije obrazovni nivo
pojedinaca ve sposobnost zemlje da organizuje pojedince u preduzea koja e
imati visoku produktivnost.

Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje

Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje - tako je bivi britanski premijer
Toni Bler rezimirao tri glavna politika prioriteta svoje perspektivne vlade u
predizbornoj kampanji 1997. godine, onoj koja je dovela nove laburiste na
vlast posle gotovo dve decenije koje su proveli amei u opoziciji.
Moemo se sporiti oko toga da li su novi laburisti, doavi na vlast,
sprovodili uspenu obrazovnu politiku, ali je sasvim nesporno to da je ta parola
savreno odrazila udesnu Blerovu sposobnost da u pravom trenutku kae pravu
stvar (pre nego to je izgubio glavu oko Iraka). Mnogi politiari pre Blera
govorili su o potrebi za boljim obrazovanjem i zalagali se za bolje obrazovanje,
ali je on progovorio u trenutku kada je itav svet, uverivi se u rast ekonomije
znanja od osamdesetih godina 20. veka nadalje, postao ubeen da je upravo u
obrazovanju klju privrednog procvata. Ako je bilo vano za ekonomski uspeh u
vreme teke industrije i fabrika s visokim dimnjacima iz kojih kulja gusti crni
dim, obrazovanje je onda, ljudi su u sve veem broju bili uvereni u to, moralo
postati sve i svja u informatiko doba, kada glavni izvor bogatstva vie nisu
miii nego mozak.
Taj argument na prvi pogled deluje krajnje logino. Obrazovaniji ljudi su
produktivniji - o tome svedoe vee plate koje dobijaju svakog meseca. Prema
tome, oito je stvar matematike logike to da e privreda koja ima vie
obrazovanih ljudi svakako biti produktivnija. injenica da siromane zemlje
imaju manju rezervu obrazovanih ljudi - u argonu nekih ekonomista to se naziva
ljudskim kapitalom - takoe odlino ilustruje tu tezu. Proseno trajanje
kolovanja iznosi oko devet godina u zemljama OECD, dok u podsaharskoj
Africi ne dosee ni tri godine. Isto tako, dobro su poznata izuzetno blistava
obrazovna ostvarenja istonoazijskih zemalja koje su u ekonomiji postigle udo kao to su Japan, Juna Koreja, Tajvan, Hong Kong i Singapur. Njihova
obrazovna ostvarenja ne ogledaju se samo u kvantitativnim pokazateljima, kao
to su visoka stopa pismenosti ili visoka stopa upisa na razne nivoe obrazovanja.
Kvalitet njihovog obrazovanja je i sam veoma visok. Sve te zemlje su rangirane
meu prvima kada je re o meunarodno standardizovanim testovima, kao to su
Tendencije u meunarodnom prouavanju matematike i prirodnih nauka (TIMSS)
za uenike etvrtog i osmog razreda, kao i kada je re o Programu za
meunarodnu ocenu uenika (PISA test), koji meri sposobnost
petnaestogodinjaka da znanje iz matematike primenjuju na reavanje problema
stvarnog sveta. Treba li onda jo neto kazati?

Ne treba nam obrazovanje

Ma koliko da nam vanost obrazovanja za poveanje produktivnosti jedne
privrede deluje kao neto oko ega se nikako ne moemo sporiti, u sutini ima
57

mnogo dokaza da to opte uverenje poiva na prilino klimavim temeljima.

Analizirajmo prvo primer istonoazijskog privrednog uda, zemalja u cijeni
je razvoju obrazovanje, navodno, odigralo presudnu ulogu. Godine I960, stopa
pismenosti na Tajvanu iznosila je samo oko 54 posto, dok je na Filipinima bila
72 posto. Uprkos niem obrazovnom nivou, Tajvan je u meuvremenu postigao
jednu od najviih stopa rasta u istoriji ljudskog roda, dok su Filipini prilino
sporo i malo napredovali. Godine 1960. imali su gotovo dvostruko vei dohodak
po stanovniku nego Tajvan (200 dolara naspram 122 dolara), dok je dananji
dohodak po stanovniku na Tajvanu oko 10 puta vei od filipinskog (18.000
dolara naspram 1.800 dolara). Iste godine, Koreja je imala stopu pismenosti od
71 posto - uporedivo s filipinskom, ali i dalje u znatnom zaostatku za
Argentinom, koja je imala stopu pismenosti od 91 posto. Uprkos znatno nioj
stopi pismenosti, Koreja je u meuvremenu zabeleila neuporedivo bri rast od
Argentine. Dohodak po stanovniku u Koreji iznosio je 1960. jedva neto vie od
jedne petine argentinskog (82 dolara naspram 378 dolara). Danas je on trostruko
vei od argentinskog (oko 21.000 dolara naspram 7.000 dolara).
Oigledno je, dakle, da postoje i mnoge druge stvari, pored obrazovanja,
koje bitno odreuju rezultate privrednog rasta zemlje. Meutim, svi navedeni
primeri podrivaju uvreeni mit o tome da je upravo obrazovanje bilo klju za
istonoazijsko privredno udo. Istonoazijske privrede nisu imale neobino
velika obrazovna ostvarenja na poetku svog privrednog uda, dok su zemlje kao
to su Filipini i Argentina postigle prilino slabe rezultate, uprkos tome to je
njihovo stanovnitvo bilo vidno bolje obrazovano.
Na drugom kraju celog tog dijapazona stoji iskustvo podsaharske Afrike,
koje takoe govori u prilog tezi da vee ulaganje u obrazovanje ni u kom sluaju
nije jemstvo boljih privrednih rezultata. Izmeu 1980. i 2004. stopa pismenosti u
zemljama podsaharske Afrike bitno je poveana, skoivi sa 40 posto na 61
58

posto. Uprkos tolikom rastu, u tom periodu je dohodak po stanovniku u regionu

zapravo padao za 0,3 posto godinje. da je obrazovanje zaista toliko vano za
privredni razvoj, kao to veina nas veruje, neto takvo nikada ne bi smelo da se
dogodi.
Oigledan nedostatak pozitivnog dejstva obrazovanja na rad nije vidljiv

samo u ekstremnim sluajevima koje sam odabrao - istonoj Aziji, na jednoj

strani, i podsaharskoj Africi, na drugoj strani. To je mnogo ira pojava. U lanku
iz 2004. koji je nebrojeno puta citiran, Kud se delo celokupno obrazovanje?,
Lent Priet (Lant Pritchett), ekonomista s Harvarda, koji je dugo radio u Svetskoj
banci, analizirao je podatke iz desetina bogatih zemalja i zemalja u razvoju za
period 1960-1987. i sproveo je temeljitu analizu slinih studija da bi utvrdio da
59

li obrazovanje zaista pozitivno utie na rast. Njegov zakljuak glasi da ima

veoma malo dokaza koji bi mogli da potkrepe stav po kome pojaano
obrazovanje vodi u bri privredni rast.

Ne znam mnogo o istoriji, ne znam mnogo o biologiji

Otkud tako malo dokaza u podrku teze koja deluje kao neto to se samo po
sebi podrazumeva - vie obrazovanja treba da uini zemlju bogatijom? Da li se
moda radi o tome - da sasvim pojednostavimo stvari - da obrazovanje nije
onoliko vano za poveanje produktivnosti privrede koliko se nama ini da jeste.
Na poetku valja rei da nisu svi vidovi obrazovanja ak ni koncipirani
60

tako da poveaju produktivnost. Ima mnogo kolskih predmeta koji uopte, ak

ni posredno, ne utiu na produktivnost veine radnika - na primer knjievnost,
istorija, filozofija i muzika (vidi Stvar br. 3). Sa strogo ekonomskog stanovita,
nastava iz tih predmeta samo je gubljenje vremena. Decu poduavamo tim
predmetima zato to verujemo da e im oni obogatiti ivot i da e im omoguiti
da postanu vrli graani. ak i ako je to opravdanje za trokove obrazovanja sve
vie izloeno napadima u dobu u kome bi sve trebalo da opravdava svoje
postojanje sa stanovita doprinosa rastu produktivnosti, to je i dalje veoma vaan
- po mom uverenju, i najvaniji - razlog da se ulae u obrazovanje.
tavie, ak ni predmeti, kao to su matematika ili prirodne nauke, koji bi
navodno trebalo da su vani za poveanje produktivnosti, zapravo nisu znaajni
za veinu radnika i, uopte, za veinu zaposlenih - onima koji se bave
investicionim bankarstvom nije potrebna biologija niti je modnim kreatorima
potrebna matematika da bi bili dobri u svome poslu. ak i kada su u pitanju oni
poslovi za koje su odreeni kolski predmeti bitni, najvei deo onoga to se
naui u koli, pa ak i na univerzitetu, esto nije neposredno znaajno za
praktini posao. Na primer, veza izmeu onoga to je o fizici nauio radnik u
neposrednoj proizvodnji na traci u fabrici automobila i njegove produktivnosti
prilino je tanka. Vanost egrtovanja i praktine obuke u mnogim profesijama
svedoi o ogranienom znaaju kolskog obrazovanja za produktivnost rada.
Tako, ak i oni delovi obrazovanja koji su navodno orijentisani na produktivnost
nisu sutinski onoliko znaajni za poveanje produktivnosti koliko mislimo da
jesu. Statistika analiza stanja u pojedinim zemljama ne ukazuje na to da postoji
odnos izmeu rezultata koje aci u jednoj zemlji postiu iz matematike i
61

ekonomskih pokazatelja te zemlje. Dopustite da iznesem neke sasvim konkretne

primere. U matematikom delu TIMSS za 2007. godinu, ameriki uenici
etvrtog razreda nisu zaostajali samo za decom iz istone Azije, koja su uvena
po tome da znaju matematiku, ve i za decom iz zemalja kao to su Kazahstan,
Letonija, Rusija i Litvanija.

62

Deca u svim ostalim bogatim evropskim

privredama koja su uestvovala na testu, sem Engleske i Holandije, postigla su

63

loiji rezultat od amerike dece. Uenici osmog razreda iz Norveke,

najbogatije zemlje sveta (mereno prema dohotku po stanovniku po trinom
deviznom kursu (vidi Stvar br. 10), zaostajali su za svojim vrnjacima ne samo u
drugim bogatim zemljama ve i u znatno siromanijim zemljama, ukljuujui
Litvaniju, eku, Sloveniju, Jermeniju i Srbiju (zanimljivo je da su sve te zemlje
64

bive socijalistike drave). Uenici osmog razreda iz Izraela, zemlje uvene

po obrazovnim ambicijama i entuzijazmu koji vlada za obrazovanje, kao i po
izvanrednim rezultatima u naunim istraivanjima, plasirali su se iza Norveke, a
ona je opet bila iza Bugarske. Slina pria uoena je i na testovima iz prirodnih
nauka.

A ekonomija znanja?
Uprkos tom prilino slabanom dosadanjem uticaju obrazovanja na
ekonomski rast, moda se pitate nije li se sve to promenilo zahvaljujui
nedavnom naglom usponu ekonomije znanja. Moe se tvrditi da, s obzirom na to
da ideje danas postaju glavni izvor bogatstva, obrazovanje od sada pa nadalje
mora imati znatno vaniju ulogu u odreivanju procvata zemlje.
Suoen s tom tezom, moram pre svega da ukaem na to da ekonomija znanja
ipak nije nikakva novina. Svi smo oduvek iveli u jednoj takvoj ekonomiji, u tom
smislu da je svaka zemlja bila bogata (ili siromana) zavisno od toga da li jeste
(ili nije) vladala znanjem. Kina je u prvom milenijumu bila najbogatija zemlja
sveta jer je posedovala tehnika znanja koja drugi nisu imali - imala je papir,
pokretnu tampariju, barut i kompas, da pomenem samo ona najuvenija meu tim
tehnikim dostignuima, ali to ni iz daleka nisu jedini primeri njenog tadanjeg
prednjaenja u odnosu na ostale. Britanija je postala svetski ekonomski hegemon
u 19. veku zato to je prednjaila u tehnikim inovacijama. Kada je Nemaka
odmah posle Drugog svetskog rata postala siromana onoliko koliko su siromani
Peru i Meksiko, niko nije sugerisao da bi je trebalo prekvalifikovati u kategoriju
zemalja u razvoju jer su ljudi znali da ona i dalje poseduje tehnoloko,
organizaciono i institucionalno znanje koje ju je pre rata uinilo jednom od
najmonijih industrijskih sila. U tom smislu, vanost (ili nevanost) obrazovanja
nije se u poslednje vreme promenila.
Razume se, arsenal znanja koji oveanstvo kolektivno poseduje danas je
znatno vei nego to je to bilo nekad, ali to ne znai da svaki ovek, pa ak ni
veina ljudi, treba danas da budu bolje obrazovani nego to su bili ljudi u
prolosti. U krajnjem sluaju, koliina znanja vezanog za produktivnost koja je
prosenom radniku potrebna zapravo je smanjena za veinu poslova, posebno u
bogatim zemljama. To moda zvui apsurdno, pa u pokuati da objasnim.
Pre svega, valja rei da je, kako je neprestano rasla produktivnost u
neposrednoj proizvodnji, situacija danas takva da procentualno vei udeo radne
snage u bogatim zemljama obavlja niskokvalifikovane servisne poslove za koje
nije potrebno naroito obrazovanje - slaganje robe na rafove u supermarketima,
peenje hamburgera u restoranima brze hrane i pospremanje kancelarija (vidi
Stvari br. 3 i 9). U meri u kojoj se procentualni udeo ljudi koji se bave takvim
poslovima poveava, zapravo nam je potrebna sve manje, a ne sve vie
obrazovana radna snaga, ako smo zainteresovani samo za neposredno dejstvo
obrazovanja na produktivnost.

tavie, zahvaljujui ekonomskom razvoju, doli smo u situaciju da se vei

deo arsenala znanja otelotvoruje u mainama. To znai da se produktivnost u
celoj privredi poveava uprkos tome to individualni radnici u manjoj meri
razumeju proizvodni proces u kome uestvuju nego to su taj proizvodni proces
razumele njihove kolege u prolosti. Najupeatljiviji primer su trgovaki
pomonici koji danas u bogatim zemljama ak ne moraju da znaju ni da sabiraju to je vetina bez koje njihove kolege u prolosti sasvim sigurno nisu mogle da
opstanu - zato to sav taj posao danas obavljaju fiskalne kase. Drugi primer
predstavljaju kovai: u siromanim zemljama, kovai sigurno znaju vie o
svojstvima metala i o tome koje je svojstvo pogodno za pravljenje koje alatljike
nego to zna veina zaposlenih u Bou ili Blek end Dekeru. Dobar primer
pruaju i majstori u malim radionicama za popravku elektronskih ureaja u
siromanim zemljama koji mogu da poprave neuporedivo vie stvari nego bilo
koji individualni radnik u Samsungu ili Soniju.
Veliki deo svega toga prouzrokovan je jednostavnom injenicom da
mehanizacija predstavlja najvaniji put ka poveanju produktivnosti. Meutim,
uticajna marksistika kola miljenja tvrdi da kapitalisti smiljeno
deprofesionalizuju svoje radnike, koristei gde god je to mogue maksimalno
mehanizovanu proizvodnju, ak i kada ona nije najekonominija, da bi ti radnici
65

bili lake smenjivi, pa ih je, samim tim, mnogo lake kontrolisati. ta god da je
taan uzrok procesa mehanizacije, njegova posledica je to da je ekonomijama
koje su tehnoloki razvijenije u sutini potrebno manje obrazovanih ljudi.

vajcarski paradoks
Neko e sada moda tvrditi da, iako ekonomski razvoj ne mora nuno
zahtevati da prosean radnik bude obrazovaniji, ipak isti taj ekonomski razvoj
zahteva da na kraju krajeva u zemlji bude vie obrazovanih ljudi. Konano, kako
sam ve istakao, sposobnost stvaranja produktivnijeg znanja upravo je ono to
jednu zemlju ini bogatijom od drugih. U tom smislu bismo onda govorili o
kvalitetu univerziteta, a ne o kvalitetu osnovnih kola, kao iniocu koji bitno utie
na prosperitet jedne drave.
Meutim, ak i u ovo nae doba, koje se, navodno, pokree znanjem, odnos
izmeu visokog obrazovanja i prosperiteta nije direktno proporcionalan. Tu je
posebno upeatljiv primer Svajcarske. Re je o zemlji koja spada u jednu od
malog broja najbogatijih i najindustrijalizovanijih zemalja sveta (vidi Stvari br.
9 i br. 10), ali je, u isti mah, to je zaista iznenaujue, zemlja koja ima najmanji
broj upisa - ubedljivo najmanji broj upisa - na univerzitet u celom bogatom
svetu; sve do poetka devedesetih godina 20. veka, procenat vajcaraca
odgovarajueg uzrasta koji se upiu na fakultetske studije iznosio je samo jednu
treinu proseka u drugim bogatim zemljama. Jo 1996. godine, stopa upisa na
vajcarske univerzitete bila je upola manja od prosene stope u zemljama OECD
66

(16 posto naspram 34 posto). U meuvremenu se ta stopa u vajcarskoj znatno

poveala, tako da je prema podacima UNESCO-a, 2007. godine iznosila 47
posto. Meutim, procenat vajcaraca koji se upisuje na fakultet i dalje je najnii
meu svim bogatim zemljama i znatno zaostaje za stopom koju moemo nai u
veini zemalja s jakom mreom univerziteta, kao to je Finska (94 posto), SAD
(82 posto) i Danska (80 posto). Zanimljivo je da je taj procenat upisa na fakultet
u vajcarskoj znatno manji nego u veini mnogo siromanijih privreda, kao to su
Koreja (96 posto), Grka (91 posto), Litvanija (76 posto) i Argentina (68 posto).
Kako je onda moguno da je Svajcarska ostala na vrhu meunarodne
produktivnosti uprkos tome to je njeno stanovnitvo u znatno manjoj meri
visokoobrazovano nego ono u zemljama koje su joj glavna konkurencija, ali ne
samo u tim zemljama ve i u mnogim ekonomijama koje su znatno siromanije?
Jedno mogue objanjenje glasi da univerziteti u razliitim zemljama imaju
razliite kvalitete. Zato je, budui da korejski i litvanski univerziteti po kvalitetu
zaostaju za vajcarskim, mogue da Svajcarska bude bogatija od Koreje i
Litvanije, uprkos tome to procenat vajcaraca koji imaju univerzitetsko
obrazovanje znatno zaostaje za procentom Korejaca ili Litvanaca. Meutim, taj

argument gubi mnogo na snazi ako bismo Svajcarsku uporedili s Finskom ili
Sjedinjenim Amerikim Dravama. Svakako ne moemo tvrditi da su vajcarski
univerziteti toliko bolji od finskih ili amerikih da je dovoljno da upola manje
vajcaraca pohaa univerzitet nego to je to u Finskoj ili Americi.
Glavno objanjenje za vajcarski paradoks treba traiti u malom sadraju
obrazovanja koji je direktno vezan za produktivnost. Meutim, kada je re o
visokom obrazovanju, ta neproduktivna komponenta ne odnosi se u toj meri na
izuavanje predmeta koji e ljudima pomoi da steknu neku linu ispunjenost i
zadovoljstvo, da budu dobri graani i da imaju jasan nacionalni identitet, kao to
je to sa osnovnim i srednjim obrazovanjem. Tu se radi o onome to ekonomisti
nazivaju funkcijom sortiranja.
Razume se, visoko obrazovanje omoguuje studentima da steknu odreena
znanja koja imaju veze s produktivnou, ali ono ima jo jednu vanu funkciju, a
to je da omogui da se svakom pojedincu odredi mesto u hijerarhiji mogunosti
67

zapoljavanja. U mnogim profesijama i mnogim vidovima poslovanja za posao

su vaniji opta inteligencija, disciplinovanost i sposobnost samoorganizovanja
nego struno znanje, zato to glavninu tog znanja moete i morate da steknete na
samom radnom mestu. Tako, ak i ako ste na univerzitetu stekli diplomu
istoriara ili hemiara, to ne mora biti znaajno za va rad perspektivnog
menadera u nekoj osiguravajuoj kui ili inovnika u ministarstvu saobraaja,
ali sama injenica da ste diplomirali na univerzitetu poruuje vaim
potencijalnim poslodavcima da ete verovatno biti pametniji, disciplinovaniji i
bolje organizovan radnik od onih koji nisu stekli univerzitetsku diplomu. Kada
vas zaposle kao oveka s diplomom, vai poslodavci vas onda zapoljavaju zbog
tih optih odlika, a ne zbog vaeg specijalistikog znanja, koje esto nema
nikakav znaaj za posao kojim ete se neposredno baviti.
Tu sad treba ukazati na jo neto: u poslednje vreme se sve vie naglaava
potreba za visokim obrazovanjem, pa se usled toga stvorila nezdrava dinamika,
tako da se insistira na visokom obrazovanju u mnogim zemljama visokog dohotka
po stanovniku ili vieg srednjeg dohotka po stanovniku koje sebi mogu priutiti
da proire mreu univerziteta (podaci koje smo gore naveli ukazuju na to da ni
Svajcarska nije bila imuna na tu pojavu). Onda kada procenat ljudi koji se
upisuju na univerzitet pree kritini prag, ljudi moraju da se upiu da bi stekli
pristojan posao. Kada, recimo, pedeset posto stanovnitva pohaa univerzitet,
onda sama injenica da ne upisujete univerzitet znai da ste u donjoj polovini
distribucije sposobnosti, to ba nije najbolje polazite za potragu za poslom.

Dakle, ljudi upisuju univerzitetske studije potpuno svesni da e gubiti vreme

izuavajui stvari koje im nikada u poslu nee biti potrebne. Kada svako eli da
upie univerzitet, onda se i potranja za fakultetskim diplomama poveava, to
onda dovodi do ponude veeg broja mesta za studiranje, pa se jo vie poveava
stopa upisa na fakultet, a posledica svega toga je drastiniji pritisak u smislu
upisa na univerzitet. Vremenom to aktivira proces inflacije fakultetske diplome.
Sada kada svako ima fakultetsku diplomu, morate da steknete diplomu mastera,
ili ak moda doktora da biste se na neki nain istakli, ak i ako nijedno od tih
akademskih zvanja nee doneti nikakav ozbiljan pomak na planu vae
produktivnosti u obavljanju bilo kog budueg posla ili e doneti samo minimalan
pomak.
S obzirom na to da je vajcarska do sredine poslednje decenije 20. veka
mogla da odri jednu od najviih stopa produktivnosti u savremenom svetu uz
procenat upisa na univerzitet koji nije prelazio od 10 do 15 posto, moemo rei
da su stope upisa na studije danas znatno vie nego to je to stvarno potrebno.
ak i ako prihvatimo tezu da su potrebe za vetinama do te mere poveane
zahvaljujui usponu ekonomije znanja da je onih etrdeset i neto vie posto,
koliko se danas u vajcarskoj upisuje na univerzitetske studije zaista minimum (a
ja u to ozbiljno sumnjam), to jo uvek znai da barem polovina univerzitetskog
obrazovanja u zemljama kao to su SAD, Koreja i Finska biva protraeno u
igri sortiranja iji je rezultat uvek neutralan, jer je zbir jednak nuli. Sistem
visokog obrazovanja u tim zemljama postao je nalik na pozorite u kome neki
gledaoci odlue da ustanu da bi bolje videli scenu, to onda primora one koji se
nalaze iza njih da i oni, eleli to ili ne, ustanu. Kada dovoljno ljudi ustane, onda i
svi ostali moraju da ustanu, to znai da vie niko nema bolji pogled, ali je svima
postalo neudobnije.

Obrazovanje naspram preduzetnitva

Ako osnovno obrazovanje nije jedino koje je bitno za odreivanje
mogunosti prosperiteta jedne zemlje, ve je jednako vano i visoko
obrazovanje, onda moramo ozbiljno preformulisati ulogu obrazovanja u naoj
privredi.
Kada je re o bogatim zemljama, njihovu opsednutost visokim obrazovanjem
treba ukrotiti. Ta opsednutost je dovela do nezdrave inflacije fakultetskih
diploma i njena posledica su prekomerna ulaganja u visoko obrazovanje u
mnogim zemljama. Ne protivim se tome da zemlje iz drugih razloga imaju visoku
stopu upisa na univerzitetske studije - mogu imati i svih sto procenata - ali pritom
ne bi smele da se zavaravaju kako e im sama ta injenica poveanog upisa
doneti bitno veu produktivnost.
Meutim, kada je re o zemljama u razvoju, potrebna je jo drastinija
promena ugla gledanja. One treba da proire obrazovanje kako bi pripremile
svoju omladinu za sadrajniji ivot, ali to se tie poveanja produktivnosti, te
zemlje moraju da odu korak dalje od obrazovanja na individualnoj osnovi i
posvete veu panju izgradnji pravih institucija i organizacija neophodnih za rast
produktivnosti.
Ono po emu se bogate zemlje stvarno razlikuju od siromanijih zemalja
mnogo manje je to koliko su dobro obrazovani njihovi individualni graani, a
mnogo vie to koliko su dobro njihovi graani organizovani u kolektivne entitete
koji se odlikuju visokom produktivnou - bilo da je re o divovskim
kompanijama, poput Boinga ili Folksvagena, bilo da je re o manjim, a
svetski poznatim preduzeima iz Svajcarske i Italije (vidi Stvar br. 15). Razvoj
takvih kompanija treba da uiva podrku itavog niza institucija koje podstiu
ulaganja i prihvatanje rizika - trgovinski reim koji titi i neguje preduzea u
industrijama u povoju (vidi Stvari br. 7 i br. 12), finansijski sistem koji
obezbeuje strpljivi kapital neophodan za ulaganja u dugorono poveanje
produktivnosti (vidi Stvar br. 2), institucije koje pruaju drugu priliku i
kapitalistima (to znai dobar zakon o steaju) i radnicima (valjanu dravu
blagostanja) (vidi Stvar br. 21), javne subvencije i regulaciju koja se odnosi na
istraivanje i razvoj i obuku (vidi Stvari br. 18 i br. 19) i tako dalje.
Obrazovanje je vredno, ali njegova glavna vrednost nije u poveanju
produktivnosti. Njegova glavna vrednost ogleda se u njegovoj sposobnosti da
nam pomogne da razvijemo vlastiti potencijal i da ivimo ispunjeniji i

nezavisniji ivot. Ako proirimo obrazovanje u uverenju da e ono obogatiti nae

privrede, biemo gorko razoarani, jer je veza izmeu obrazovanja i
produktivnosti na nacionalnom nivou veoma sloena i tanana. Nae preterano
oduevljenje obrazovanjem treba na neki nain ukrotiti i, naroito u zemljama u
razvoju, treba posvetiti znatno veu panju pitanju uspostavljanja i unapreivanja
proizvodnih preduzea i institucija koje tim preduzeima pruaju podrku.

Stvar br. 18
- ta je dobro za Deneral Motors ne mora nuno biti
dobro za SAD ta vam kau?
Korporativni sektor je u samom srcu kapitalistikog sistema. U
korporativnom sektoru ostvaruje se proizvodnja, otvaraju se radna mesta i
otkrivaju se nove tehnologije. Bez energinog korporativnog sektora nije mogu
ekonomski dinamizam. Samim tim, ono to je dobro za posao, dobro je i za
nacionalnu privredu. Posebno ako se ima na umu rastua meunarodna
konkurencija u globalizovanom svetu, zemlje koje oteavaju otvaranje i
zatvaranje preduzea ili primoravaju kompanije da rade i ono to ne ele da rade
gubice investicije i radna mesta, da bi na kraju zaostale za drugima. Vlade
moraju pruiti maksimalno visok stepen slobode poslovanju.
A ta vam ne kau?
Uprkos vanosti sektora preduzea, ako bi se kompanijama stvarno pruio
maksimalno visok stepen slobode, to, na kraju, ak ni za njih same ne bi bilo
dobro, da ne govorimo o tome da ne bi bilo dobro za nacionalnu privredu. U
sutini, nisu svi propisi loi za poslovanje. Ponekad je u dugoronom interesu
samog poslovnog sektora da se ogranii sloboda individualnih preduzea da ne
bi unitila zajednike resurse koji su svima njima potrebni, kao to su prirodna
bogatstva ili radna snaga. Propisi takoe mogu pomoi poslovanju tako to e
primorati preduzea da obave neke stvari koje su za njih individualno moda
skupe na kratak rok, ali zahvaljujui kojima se, na dui rok, poveava kolektivna
produktivnost - kao to je obavezna obuka i usavravanje radnika. Na kraju
krajeva, nije bitan kvantitet, nego kvalitet propisa kojima se ureuje poslovanje.

Kako je Detroit dobio rat?

Obino se kae da je Detroit dobio Drugi svetski rat. Tano je da je
Sovjetski Savez dao najvei broj rtava u ratu - procenjuje se da je u Velikom
otadbinskom ratu (kako se u Rusiji zove Drugi svetski rat) izginulo vie od 25
miliona sovjetskih graana, to je gotovo polovina ukupno poginulih u celom
svetu u tom ratu. Meutim, Sovjetski Savez - a, razume se, ni Velika Britanija, ne
bi izdrali nacistiku ofanzivu da nije bilo oruja koje je stizalo iz onoga to je
Franklin Ruzvelt zvao arsenal demokratije, tj. iz Sjedinjenih Amerikih
Drava. Najvei deo tog oruja proizveden je u detroitskim fabrikama vodeih
proizvoaa automobila - Deneral Motorsa, Forda i Krajslera - koje su
zbog rata promenile namenu proizvodnje i preorijentisale se na oruje i vojnu
opremu. Dakle, da nije bilo industrijske moi SAD, koju predstavlja Detroit,
nacisti bi zaposeli Evropu i barem zapadni deo Sovjetskog Saveza, glasi ta pria.
Razume se, istorija nikada nije sled dogaaja koji glatko proistiu jedan iz
drugoga. Ono to je omoguilo rani uspeh nacistike Nemake u ratu bila je
sposobnost njene vojske da se veoma brzo kree - to je uveni blickrig
(Blitzkrieg) iliti munjeviti rat. A tako izvanrednu pokredjivost nemake vojske
omoguio je visok stepen njene motorizovanosti, za koju je najvei deo
tehnolokih sredstava isporuivala upravo fabrika Deneral Motors (preko
svoje podrunice, fabrike Opel, kupljene 1929. godine). tavie, gomilaju se
dokazi koji svedoe da je, prkosei zakonima, Deneral Motors sve vreme rata
tajno odravao tu vezu sa Opelom, koji ne samo da je proizvodio vojna vozila
ve i vazduhoplove, nagazne mine i torpeda. Tako izgleda da je Deneral
Motors naoruavao obe strane u ratu i ostvarivao zaradu na tome.
ak se i meu detroitskom Velikom trojkom proizvoaa automobila
posebno isticao Deneral Motors. Pod rukovodstvom Alfreda Sloana Mlaeg,
koji se na elu kompanije nalazio 35 godina (1923-1958), Deneral Motors je
krajem dvadesetih godina prestigao kompaniju Ford na mestu najveeg
amerikog proizvoaa automobila i postao proizvoa za celu Ameriku, jer je,
po Sloanovim reima, proizvodio automobil za svaki dep i svaku namenu;
njegovi modeli automobila simbolizovali su neku vrstu lestvica drutvenog
uspeha, to znai da je kupac mogao da poe od evroleta, preko pontijaka, pa
oldsmobila, do bjuika, da bi na kraju, kada dosegne vrhunac, mogao sesti u
kadilak.
Po zavretku Drugog svetskog rata, Deneral Motors nije bio samo
najvei proizvoa automobila u SAD ve je postao najvea kompanija u zemlji

(mereno prihodom koji ostvaruje). Kompanija je postala do te mere vana, da su

arlija Vilsona, dotadanjeg generalnog direktora Deneral Motorsa, kada je u
amerikom Kongresu 1953. godine sasluavan kao kandidat za ministra odbrane
SAD, kongresmeni pitali da li vidi neki potencijalni sukob izmeu toga to je
radio kao direktor kompanije i javne dunosti na koju pretenduje. On je tada
odgovorio - a taj odgovor je potom postao uven i vie puta ponovljen - da je
ono to je dobro za Sjedinjene Amerike Drave dobro i za Deneral Motors, i
obratno.
Naizgled je teko osporiti racionalnu potku tog argumenta. Kljunu ulogu u
kapitalistikoj privredi imaju kompanije iz privatnog sektora kada je re o
stvaranju bogatstva, otvaranju radnih mesta i punjenju budeta. Ako dobro
posluju, onda i cela privreda dobro posluje. Posebno kada je preduzee o kome
je re jedno od najveih i u tehnolokom smislu najdinaminijih preduzea,
kakav je Deneral Motors bio pedesetih godina 20. veka, njegov uspeh ili
neuspeh bitno se odraava na ostatak privrede - na ostale kompanije koje ga
snabdevaju, na zaposlene u tim firmama, na proizvoae svih onih artikala koje
mogu da kupe zaposleni u toj divovskoj firmi, a njihov se broj meri stotinama
hiljada i tako dalje. Prema tome, nain na koji te divovske firme posluju izuzetno
je vaan za ukupan prosperitet nacionalne privrede.
Naalost, kau zagovornici takvog naina miljenja, taj oigledan
argument nije bio iroko prihvaen u najveem delu 20. veka. Shvatljivo je
zato su komunistiki reimi bili protiv privatnog sektora - na kraju krajeva, oni
su verovali da je privatna svojina izvor svih zala kapitalizma. Meutim, izmeu
Velike depresije i sedamdesetih godina 20. veka, privatni biznis je posmatran sa
sumnjiavou, ak i u veini kapitalistikih privreda.
Na velika privatna preduzea, tako bar glasi pria, gledalo se kao na
antidrutvene inioce koje bi valjalo obuzdati zarad nekih drugih, navodno
plemenitijih ciljeva, kao to su pravda, socijalna harmonija, zatita slabih i
nezatienih, ak i nacionalna slava. Usled svega toga, uvedeni su komplikovani i
glomazni sistemi izdavanja dozvola u uverenju da upravo vlade treba da
propisima urede koje firme ta rade u interesu ire drutvene zajednice. U nekim
zemljama, vlade su ak podsticale preduzea da ulaze u segmente poslovanja u
koje nisu elele da uu, sve u ime nacionalnog razvoja (vidi Stvari br. 7. i br.
12). Velikim kompanijama je zabranjeno da ulaze u one segmente trita u kojima
ve ima dosta malih kompanija, malih poljoprivrednih dobara i malih duana i
prodavnica na malo da bi se sauvao tradicionalni nain ivota i zatitio mali,

prosean ovek od krupnog biznisa. Uvedeni su muni propisi o radu u ime

zatite prava radnika. U mnogim zemljama, prava potroaa su do te mere
proirena da su poela da nanose tetu poslovanju.
Svi ti propisi, tvrde komentatori koji se zalau za biznis iznad svega, ne
samo da su naneli tetu velikim kompanijama ve su umanjili ukupnu veliinu
kolaa koji je trebalo podeliti. Ograniavajui mogunosti kompanija da
eksperimentiu s novim nainima poslovanja i da ulaze u nove proizvodne
oblasti, ti propisi su usporili rast ukupne produktivnosti. Na kraju je, meutim,
sav besmisao te antiposlovne logike postao isuvie oigledan, tvrde zagovornici
te teze, pa su od sedamdesetih godina 20. veka zemlje irom sveta poele da
shvataju da je ono to je dobro za biznis dobro i za nacionalnu privredu, a
rezultat takve promene stava bilo je usvajanje proprivredne sektorske politike.
ak su i komunistike zemlje od devedesetih godina 20. veka odustale od ranijih
pokuaja da ugue privatni sektor. Zar zaista uopte treba dalje da se bavimo tim
pitanjem, kad je sve toliko oigledno?

Kako je svemoni ipak pao?

Pet decenija posle pomenute opaske g. Vilsona, u leto 2009, kompanija
Deneral Motors je bankrotirala. Uprkos svojoj dobro poznatoj averziji prema
dravnom vlasnitvu, amerika vlada je preuzela kompaniju i, posle obimnog
restrukturisanja, omoguila joj da pone da posluje kao novo pravno lice. U
celom tom postupku, amerike vlasti su potroile toliki novac poreskih obveznika
da od te svote zastaje dah: 57,6 milijardi dolara.
Moe se tvrditi da je to spaavanje bilo u amerikom nacionalnom interesu.
To to se dopustilo da jedna kompanija veliine Deneral Motorsa i kompanija
koja je tako povezana sa ostalim privrednim subjektima u Americi iznenadno
propadne moralo bi imati izuzetno veliki negativan uticaj na radna mesta i ukupnu
tranju (na primer, smanjila bi se potronja zbog velikog broja radnika Deneral
Motorsa koji bi izgubili posao, smanjila bi se tranja koju je Deneral Motors
dotad iskazivao za proizvodima svojih kooperanata itd.), to bi sve jo pojaalo
finansijsku krizu koja je ionako u to doba potresala zemlju. Amerika vlada je
odabrala manje od dva zla, u ime poreskih obveznika. Ono to je u tom trenutku
bilo dobro za Deneral Motors jo uvek je bilo dobro za SAD, makar u
apsolutnom smislu to i nije tako oigledno dobro.
To, meutim, ne znai da ne treba da se pitamo kako je Deneral Motors
uopte dospeo u takvu situaciju. Suoen sa estokom konkurencijom koju je za
njega u tom trenutku predstavljao uvoz iz Nemake, Japana, a od ezdesetih
godina 20. veka i Koreje, Deneral Motors nije odgovorio na najprirodniji
nain na koji je trebalo da odgovori, makar taj nain nije lak - nije poeo da
proizvodi bolje automobile od onih koje je nudila konkurencija. Umesto toga,
Deneral Motors je pokuao da ide linijom manjeg otpora.
Prvo je optuio konkurenciju za damping i druge vidove loih poslovnih
obiaja, pa je ubedio amerike vlasti da uvedu uvozne kvote za uvoz stranih,
prvenstveno japanskih, automobila i da primoraju zemlje iz kojih potiu
konkurentske firme da otvore svoje trite. Onda je u poslednjoj deceniji 20.
veka, kad se pokazalo da ni sve te mere nisu dovoljne da zaustave njegov pad,
Deneral Motors pokuao da nadoknadi sve dotadanje neuspehe tako to je
formirao sopstveno finansijsko krilo GMAC (General Motors Acceptance
Corporation). GMAC je osnovan da bi sama kompanija finansirala kupce svojih
vozila, ali je otila korak dalje od prostog finansiranja, pa je poela da sklapa i
nezavisne finansijske poslove i obavlja odgovarajue transakcije. GMAC se
pokazao veoma uspenim - tako je, na primer, 2004. godine 80 posto ukupnog

profita Deneral Motorsa poticalo od te finansijske korporacije (vidi Stvar br.

68

22). Samo, to nije moglo da prikrije postojanje osnovnog problema kompanija vie nije bila u stanju da proizvodi dobre automobile po konkurentnim
cenama. Negde u isto vreme, kompanija je pokuala da nae preicu u pogledu
potrebe za investiranjem u razvoj bolje tehnologije time to je kupila manje
strane konkurente (kao to su vedski Saab i korejski Daewoo), ali taj potez
ni iz daleka nije mogao da joj vrati staru tehnoloku slavu i premo. Drugaije
reeno, u poslednje etiri decenije kompanija Deneral Motors je pokuala da
uini sve to je mogla ne bi li ublaila i umanjila svoj pad - jedino to nije
probala bilo je da pokua da pravi bolje automobile jer joj je to izgledalo
nekako previe komplikovano.
Oito je da su sve te odluke u trenutku kada su donoene delovale kao
najbolje odluke za Deneral Motors - na kraju krajeva, sve one su omoguile
kompaniji da preivi jo koju deceniju sa to manje truda - ali one nisu bile
dobre za ostatak Sjedinjenih Drava. Ogroman ceh koji su ameriki poreski
obveznici na kraju morali da plate kroz paket za spaavanje konani je dokaz
te tvrdnje, ali su za sve vreme tog silaznog puta Amerikanci, odnosno ostatak
Amerike, mogli bolje da prou da je Deneral Motors bio primoran da
investira u tehnologiju i maine potrebne za proizvodnju boljih automobila,
umesto to je lobirao za zatitu, kupovao konkurenciju i pretvarao se u
finansijsku kuu.
Sto je vanije, svi ti mnogobrojni potezi koji su omoguili Deneral
Motorsu da se u prvi mah izvue iz tekoa ulaui najmanji mogui trud nisu,
kako se pokazalo, na kraju bili dobri ni za samu tu kompaniju - sem ako u
potpunosti ne izjednaite kompaniju Deneral Motors s njenom upravom i s
grupom akcionara koja se neprestano menja. Ti menaderi su dobijali apsurdno
velike plate zato to su obezbeivali veliki profit, a taj veliki profit su
obezbeivali tako to nisu ulagali u rast produktivnosti ve su cedili ostale
slabije aktere - svoje radnike, svoje snabdevae i zaposlene u tim
kooperantskim firmama. Kupili su utanje i odobravanje akcionara time to su im
ponudili dividende i mogunost otkupa akcija po povlaenoj ceni u tolikim
razmerama da su u potpunosti ugrozili budunost kompanije. Akcionarima to nije
smetalo, ak su mnogi meu njima podsticali takvu praksu zato to su veinu njih
inili nepostojani, kolebljivi akcionari koji ne haju za dugoronu budunost tog
ili bilo kog drugog preduzea, jer u trenu mogu da prodaju jedne i kupe druge
akcije (vidi Stvar br. 2).

Pria o kompaniji Deneral Motors donosi nam neke vane, ali gorke
pouke o potencijalnim sukobima izmeu korporativnih i nacionalnih interesa ono to je dobro za neko preduzee, koliko god da je to preduzee vano, ne
mora biti dobro za zemlju. tavie, time se dodatno osvetljavaju sukobi izmeu
razliitih aktera koji ine jedno preduzee - ono to je dobro za neke aktere u
jednom preduzeu, kao to su menaderi i kratkoroni akcionari, ne mora biti
dobro za druge, kao to su radnici i kooperanti. Na kraju krajeva, to nas ui i da
ono to je kratkorono dobro za jedno preduzee ne mora biti na dui rok dobro
za isto to preduzee - ono to je za kompaniju Deneral Motors dobro danas ne
mora biti dobro za Deneral Motors sutra.
Moda se neki itaoci, ak i meu onima koje je taj argument ubedio i
pridobio, ipak jo uvek pitaju da nisu SAD samo izuzetak koji potvruje pravilo.
Nedovoljna ureenost trita propisima moda jeste problem u SAD, ali nije li
preterana normiranost ipak problem u drugim zemljama?

Dvesta devedest devet dozvola

Poetkom devedesetih godina 20. veka, poslovni asopis koji u Hong Kongu
izlazi na engleskom jeziku Far Istern Ikonomik Rivju (Far Eastern Economic
Review) objavio je specijalni broj o Junoj Koreji. U jednom lanku asopis je
izrazio uenje zbog injenice da, uprkos tome to je za otvaranje fabrike
potrebno dobiti do 299 dozvola od 199 agencija, Juna Koreja belei rast od
preko est posto - mereno po stanovniku - u prethodne tri decenije. Kako je to
moguno? Kako jedna zemlja s tako opresivnim regulatornim reimom moe da
ostvaruje tako veliki rast?
Pre no to pokuamo da odgonetnemo tu zagonetku, moram da naglasim da
Koreja pre poslednje decenije 20. veka nije bila jedina zemlja u kojoj su
naizgled tvrdi i ograniavajui propisi koegzistirali s veoma ivom privredom.
Slina situacija postojala je u Japanu i na Tajvanu u godinama njihovog
privrednog uda - izmeu pedesetih i osamdesetih. Kineska privreda je bila
veoma strogo ureena propisima u poslednje tri decenije, kada je ostvarila brzi
rast. Nasuprot tome, u protekle tri decenije, mnoge zemlje u razvoju u Latinskoj
Americi i podsaharskoj Africi maksimalno su deregulisale svoju privredu,
odustajui od propisa u nadi da e to stimulisati poslovne aktivnosti i ubrzati
rast. Meutim, zauujue je da su te zemlje od osamdesetih godina 20. veka
naovamo rasle sporije nego tokom ezdesetih i sedamdesetih godina, kada ih je,
navodno, sputavala prevelika koliina propisa (vidi Stvari br. 7 i br. 11).
Prvo objanjenje je u tome to, koliko god to izgledalo udno veini ljudi
bez poslovnog iskustva, poslovni ljudi mogu da dobiju tih 299 dozvola (neke e
moda zaobii potkupljivanjem, ako ih niko ne uhvati) ako ih na kraju eka
mogunost da zarade dovoljno novca. Dakle, u zemlji koja ostvaruje veliki
privredni rast i u kojoj se sve vreme gomilaju dobre poslovne mogunosti, ak ni
299 dozvola koje treba ujuriti nee odvratiti poslovne ljude od otvaranja novog
preduzea. Nasuprot tome, ako ih posle svih neprijatnosti oko dobijanja dozvola
ne eka realna perspektiva zarade solidnih para, onda im i samo 29 dozvola
moe delovati kao preteko breme.
to je jo vanije, neke zemlje koje su uvele mnotvo propisa u poslovnu
sferu ipak postiu ekonomski dobre rezultate zato to su mnogi od tih propisa u
sutini korisni za poslovanje.
Ponekad propisi pomau preduzeima time to im se ograniava mogunost
bavljenja aktivnostima koje mogu na kratak rok doneti veu zaradu, ali na kraju

unitavaju zajednike resurse koji su svim preduzeima potrebni. Na primer, ako

se propisima uredi intenzitet gajenja ribe, to moe smanjiti zaradu pojedinanih
ribljih gazdinstava, ali e pomoi celoj toj industrijskoj grani time to e se
ouvati kvalitet vode koju sva riblja gazdinstva moraju da koriste. Kao drugi
primer moemo navesti zapoljavanje dece koje moe biti u interesu
pojedinanih preduzea jer na taj nain mogu da snize trokove plata. Meutim,
neogranieno korienje dejeg rada dugorono e sniziti kvalitet radne snage jer
e onemoguiti normalan i zdrav fiziki i mentalni razvoj dece. U takvom sluaju,
propisi o zabrani detinjeg rada u sutini dugorono koriste celokupnom
poslovnom sektoru. Evo jo jednog primera: pojedinane banke mogu imati
koristi od agresivnijeg kreditiranja. Meutim, kad sve one posegnu za istim
sredstvom, na kraju im se moe dogoditi da sve pretrpe tetu, budui da takvo
agresivno kreditiranje uveava anse za sistemski krah, u ta smo se osvedoili u
vreme globalne finansijske krize 2008. godine. Prema tome, kada se ogranii
poslovanje banaka, to svima njima na dui rok moe biti od koristi, iako im na
kratak rok ne donosi korist (vidi Stvar br. 22).
Nije re samo o tome da propisi kojima se ureuje poslovanje mogu pomoi
preduzeima tako to e im onemoguiti podrivanje osnove dugorone odrivosti
njihovog poslovanja. Propisi ponekad mogu pomoi time to e primorati
preduzea da obave i neke poslove koji moda nisu u njihovom individualnom
interesu, ali na dui rok uveavaju njihovu kolektivnu produktivnost. Na primer,
preduzea esto ne ulau dovoljno u obuku svojih zaposlenih. Razlog je u tome
to su zabrinuta da bi njihove obuene radnike mogla da ukrade druga firma i
tako besplatno iskoristi njihova ulaganja u obuku zaposlenih. U takvoj situaciji,
ako vlada uvede obavezu obuke zaposlenih za sva preduzea, to stvarno moe
poboljati kvalitet radne snage, to je od koristi za sve firme i celu privredu.
Dobar primer je i uvoz tehnologije u zemlje u razvoju: vlada moe pomoi
poslovnom sektoru da dugorono gledano postigne veu produktivnost tako to e
zabraniti uvoz preterano zastarelih stranih tehnologija. Da nema takvog propisa,
firma koja uveze veoma zastarelu stranu tehnologiju mogla bi, dodue, na krai
rok podriti konkurenciju, ali bi na dui rok upala u tehnoloki orsokak.
Karl Marks je ogranienja koje vlade uvode na slobodu poslovanja radi
kolektivnih interesa kapitalistike klase opisao kao postupanje vlade u ulozi
centralnog komiteta buroazije. Meutim, ne morate biti marksista da biste
videli da propisi kojima se ograniava sloboda individualnih preduzea mogu
biti u kolektivnom interesu celokupnog poslovnog sektora, da i ne govorimo o

celoj zemlji. Drugaije reeno, postoje mnogi propisi koji su proprivredni, a ne

samo antiprivredni. Mnogi propisi pomau ouvanju zajednikog pula resursa
koji dele sva preduzea, dok drugi propisi takoe pomau poslovnom sektoru
time to primoravaju preduzea da obave zadatke koji, na dui rok, poveavaju
kolektivnu produktivnost. Tek kad to shvatimo, moi emo da razumemo da ono
to je bitno nije apsolutna koliina propisa, ve su vani ciljevi i sadraj svakog
od tih propisa.

Stvar br. 19
- Uprkos propasti komunizma i dalje ivimo u planskim
privredama ta vam kau?
Propast komunizma jasno je pokazala ogranienja ekonomskog planiranja. U
sloenim savremenim privredama planiranje nije ni moguno ni poeljno. Tu
sloenu savremenu privredu mogu odrati samo decentralizovane odluke donete
kroz mehanizme trinog delovanja, zasnovane na neprekidnom traganju i
pojedinaca i preduzea za unosnim mogunostima. Treba konano da se
oslobodimo iluzije o tome da bilo ta moemo da planiramo u ovom sloenom
svetu neprestanih promena. to manje planiranja, to bolje.
A ta vam ne kau?
Kapitalistike privrede su u velikoj meri planske. Vlade u kapitalistikim
privredama takoe se bave planiranjem, mada je osnova na kojoj to ine neto
ogranienija nego to je to u komunistikom centralnom planiranju. Sve vlade
finansiraju znatan deo ulaganja u istraivanje i razvoj i infrastrukturu. Veina
vlada planira znatan deo privrede tako to planira aktivnosti dravnih preduzea.
Mnoge kapitalistike vlade planiraju individualne industrijske sektore tako to
utvruju sektorsku industrijsku politiku, ak i ukupnu nacionalnu privredu kroz
indikativno planiranje. to je vanije, moderne kapitalistike privrede sazdane su
od velikih, hijerarhijski organizovanih korporacija koje veoma detaljno planiraju
sve svoje aktivnosti, prelazei pritom ak nacionalne granice. Prema tome, ne
postavlja se pitanje da li se planira ili ne planira. Vano je samo da se planiraju
prave stvari, i to na pravim nivoima.

Gornja Volta s raketama

Mnoge zapadne diplomate su sedamdesetih godina 20. veka nazivale
Sovjetski Savez Gornjom Voltom s raketama. Stvarno velika uvreda za Gornju
Voltu (zemlja je 1984. promenila ime u Burkina Faso), koja je bila na zlu glasu
kao veiti simbol siromane zemlje, ak i onda kada nije bila ni blizu dna svetske
lige siromanih. Meutim, taj nadimak je jezgrovito saeo sve ono to je bilo
ravo u sovjetskoj privredi.
Bila je to zemlja koja je mogla da poalje ljude u kosmos, ali u kojoj se u
isto vreme ekalo i u redu na osnovne prehrambene artikle, kao to su hleb i
eer. Zemlji nije bilo teko da napravi interkontinentalne balistike projektile i
nuklearne podmornice, ali nije mogla da proizvode pristojan TV prijemnik. Kau
da je tokom osamdesetih godina drugi po uestalosti uzrok poara u Moskvi bio verovali ili ne - eksplodiranje TV prijemnika. Vrhunski ruski naunici bili su isto
onoliko inventivni koliko i njihove kolege u kapitalistikim zemljama, ali ostatak
zemlje nekako nije uspevao da zadovolji iste standarde. O emu se tu radilo?
U nastojanju da ostvari komunistiku viziju besklasnog drutva zasnovanog
na kolektivnoj svojini nad sredstvima za proizvodnju (na primer mainama,
fabrikim zgradama, putevima) Sovjetski Savez i njegovi komunistiki saveznici
teih su punoj zaposlenosti i visokom stepenu jednakosti. Budui da niko nije
mogao da poseduje sredstva za proizvodnju, praktino svim preduzeima
upravljali su profesionalni rukovodioci (postojali su, dodue, beznaajni izuzeci,
kao to su mali restorani i frizerski saloni), to je spreavalo pojavu
preduzetnika-vizionara, poput Henrija Forda ili Bila Gejtsa. S obzirom na
politiku opredeljenost za punu ravnopravnost, postojala su jasna ogranienja za
to koliko jedan rukovodilac moe da zaradi, koliko god da je on uspean u svome
poslu. To je znailo da je postojala samo ograniena inicijativa za poslovne
rukovodioce da pretvore naprednu tehnologiju koju je sistem oigledno mogao da
proizvede u proizvode koje su potroai stvarno eleli. Politika pune
zaposlenosti po svaku cenu znaila je da rukovodioci nisu mogli da upotrebe
najjae oruje - pretnju otputanjem - da bi disciplinovali radnike. To je samo
doprinosilo aljkavom radu i izostancima s posla; kada je pokuao da reformie
sovjetsku privredu, Gorbaov je esto govorio o problemu discipline na radnom
mestu.
Razume se, to nikako ne znai da niko u komunistikim zemljama nije bio
motivisan da vredno radi ili da dobro vodi posao. ak ni u kapitalistikim
zemljama ne radimo samo za novac (vidi Stvar br. 5), ali su se komunistike

zemlje, uz izvestan uspeh mnogo vie oslanjale na one manje sebine aspekte
ljudske prirode. Posebno je u ranim danima komunizma bilo mnogo idealizma u
vezi sa izgradnjom novog drutva. U Sovjetskom Savezu postojao je i snaan
talas patriotizma tokom Drugog svetskog rata i jedno krae vreme po zavretku
tog rata. U svim komunistikim zemljama bilo je mnogo predanih rukovodilaca i
radnika koji su dobro obavljali posao iz profesionalnih razloga i zbog
samopotovanja. tavie, tokom ezdesetih godina, ideal egalitarizma
karakteristian za ranu fazu komunizma ustupio je mesto realizmu, pa je plaanje
po uinku postalo norma, ime je ublaen (mada ne i potpuno otklonjen) problem
podsticaja i inicijative.
Uprkos tome, sistem i dalje nije uspevao dobro da funkcionie zbog
neefikasnosti sistema komunistikog centralnog planiranja, koji je trebalo da
predstavlja efikasniju alternativu trinom sistemu.
Komunistiko obrazloenje centralnog planiranja temeljilo se na veoma
zdravoj logici. Karl Marks i njegovi sledbenici tvrdili su da je osnovni problem
kapitalizma u protivrenosti izmeu drutvene prirode procesa proizvodnje i
privatne prirode vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju. Kako se privreda
razvija - odnosno, kako se, marksistikim jezikom reeno, razvijaju proizvodne
snage, tako se razvija i podela rada meu preduzeima usled ega ona sve vie
zavise jedna od drugih - tj. pojaava se socijalna priroda proizvodnog procesa.
Meutim, uprkos rastuoj meuzavisnosti preduzea, tvrdili su marksisti,
vlasnitvo nad preduzeima vrsto ostaje u privatnim rukama, usled ega nije
moguno koordinisati postupke tih nezavisnih preduzea. Razume se, promene
cena obezbeuju izvesnu ex post koordinaciju odluka preduzea, ali su razmere
te koordinacije ograniene i neravnotea izmeu ponude i tranje koju uzrokuju
takvi (nemarksistikim jezikom reeno) propusti koordinacije akumulira se,
izbijajui u periodinim ekonomskim krizama. Tokom ekonomske krize, glasi
dalje argument, uludo se potroi velika koliina dragocenih resursa. Mnogi
neprodati proizvodi se bacaju, maine koje su koriene za proizvodnju stvari
koje se vie ne trae odlaze u staro gvoe, a radnici koji su voljni i kadri da
rade otputaju se zato to vie nema tranje za onim to su oni proizvodili. Sto se
kapitalizam bude vie razvijao, prognozirali su marksisti, ta sistematska
protivrenost postajae sve vea i obuhvatnija pa e, sledstveno tome,
ekonomska kriza postajati sve ea, dovodei na kraju do kolapsa celokupnog
sistema.
Nasuprot tome, tvrdili su marksisti, u centralnom planiranju sva sredstva za

proizvodnju nalaze se u svojini celog drutva i usled toga aktivnosti meusobno

zavisnih proizvodnih jedinica mogu biti koordinisane ex ante kroz jedinstveni
plan. Budui da se svaki potencijalni koordinacioni propust ili greka reava i
pre no to se dogodi, privreda ne mora da prolazi kroz periodine krize da bi
uravnoteila ponudu i tranju. U zemljama u kojima postoji centralno planiranje,
privreda e proizvoditi samo ono to je tano potrebno. Nee biti uludo
protraenih resursa ni u jednom trenutku, poto nee biti ekonomskih kriza. Tako
e, kako se tvrdilo, sistem centralnog planiranja daleko efikasnije upravljati
privredom nego to to ini trini sistem.
Tako je, barem, glasila teorija. Naalost, centralno planiranje se nije
pokazalo dobrim u praksi. Glavni problem ogledao se u sloenosti. Marksisti su
moda bili u pravu kada su govorili o tome da razvoj proizvodnih snaga,
poveavajui meuzavisnost raznih segmenata kapitala, sve vie istie potrebu
za centralnim planiranjem. Meutim, oni nisu uoili da on istovremeno ini samu
privredu mnogo sloenijom, pa ona samim tim postaje mnogo komplikovaniji
predmet centralnog planiranja.
Centralno planiranje je dobro funkcionisalo kada su proizvodni ciljevi bili
relativno jednostavni i jasni, o emu svedoi uspeh poetne sovjetske
industrijalizacije, gde je glavni zadatak bio da se proizvede relativno mali broj
kljunih artikala u velikim koliinama (trebalo je, dakle, proizvesti svega
nekoliko vrsta elika, traktora, ita, krompira itd. ali u velikoj koliini).
Meutim, kako se privreda razvijala, tako je bilo sve tee planirati na centralnom
nivou, s obzirom na sve vei broj (stvarnih i potencijalnih) raznovrsnih artikala.
Razume se, naporedo s privrednim razvojem rasla je i sposobnost planiranja,
zahvaljujui poboljanjima u menaderskim vetinama, matematikoj tehnici
planiranja i razvoju kompjutera. Ipak, to poveanje sposobnosti planiranja nije
bilo toliko da je moglo da parira poveanju ukupne sloenosti privrede.
Jedno oigledno reenje sastojalo se u tome da je trebalo ograniiti
dijapazon proizvoda, ali je to izazvalo veliko nezadovoljstvo potroaa. tavie,
ak i kada se smanjio asortiman, privreda je i dalje bila isuvie sloena da bi
mogla biti planirana. Proizvodile su se mnoge nepotrebne stvari i one su ostajale
neprodate, dok je u isto vreme vladala nestaica nekih drugih artikala, to je
stvaralo one mune redove. Otud ona cinina ala koja se mogla uti tokom
osamdesetih godina, kada je komunizam poeo da se uruava, sve nesposobniji
da ispuni obeanja koja je dao: Mi se pravimo da radimo, a oni se prave da nas
plaaju.

Nije nikakvo udo da je centralno planiranje odbaeno im su dotad

vladajue komunistike partije zbaene s vlasti irom sovjetskog bloka, posle
pada Berlinskog zida. ak su i zemlje koje su, kao to su Kina i Vijetnam,
tvrdoglavo uvale komunizam, postepeno odustale od centralnog planiranja,
mada je re o dravama koje jo dre izvestan stepen kontrole nad privredom.
Dakle, svi danas ivimo u trinim privredama (dobro, to ne vai za one koji ive
u Severnoj Koreji ili na Kubi). Planiranja vie nema. A da li je ba tako?

Postoji planiranje i planiranje

injenica da je komunizam nestao iz svih praktinih razloga, ne znai da je i
planiranje prestalo da postoji. Vlade u kapitalistikim zemljama takoe
planiranju, mada ne na onako sveobuhvatan nain kao to su to inili organi
centralnog dravnog plana u komunistikim zemljama.
ak i u kapitalistikoj privredi postoje situacije - na primer, ratno stanje - u
kojima je centralno planiranje efikasnije.
Na primer, tokom Drugog svetskog rata, ekonomije vodeih kapitalistikih
sila koje su tada ratovale - SAD, UK i Nemake - bile su predmet centralnog
planiranja, jedino to se to nije tako rvalo.
Meutim, vanije od toga je to to su mnoge kapitalistike zemlje uspeno
koristile ono to se danas naziva indikativnim planiranjem. To je planiranje
koje podrazumeva da vlada u jednoj kapitalistikoj zemlji utvrdi izvesne iroko
postavljene ciljeve za kljune ekonomske varijable (npr. ulaganja u strateke
industrijske grane, razvoj infrastrukture, izvoz) i rade s privatnim sektorom, a ne
protiv njega da bi se ti ciljevi ostvarili. Za razliku od klasinog centralnog
planiranja, tu postavljeni ciljevi nisu pravno obavezujui; zato se i upotrebljava
izraz indikativni. Meutim, vlada e dati sve od sebe da se ti ciljevi ostvare
tako to e mobilisati razne argarepe (npr. subvencije, monopolistika prava)
i mouge (npr. uticaj preko dravnih banaka) koje poseduje.
Francuska je ostvarila veliki uspeh u podsticanju investicija i tehnolokih
inovacija kroz indikativno planiranje tokom pedesetih i ezdesetih godina 20.
veka, kada je prestigla britansku privredu na mestu najrazvijenije industrijske
sile u Evropi. Ostale evropske zemlje, kao to su Finska, Norveka i Austrija,
takoe su uspeno koristile indikativno planiranje ne bi li unapredile svoje
privrede izmeu pedesetih i sedamdesetih godina prolog veka. Istonoazijske
zemlje privrednog uda, kao to su Japan, Koreja i Tajvan, takoe su koristile
indikativno planiranje izmeu pedesetih i osamdesetih godina. To, naravno, ne
znai da su svi pokuaji indikativnog planiranja bili uspeni; u Indiji, na primer,
nisu urodili plodom. Ipak, svi evropski i istonoazijski primeri pokazuju da su
izvesni oblici planiranja spojivi s kapitalizmom i da mogu ak veoma dobro
podsticati razvoj kapitalizma.
tavie, ak i kada ne planiraju izriito celokupnu privredu, pa ni u smislu
indikativnog planiranja, vlade u veini kapitalistikih privreda prave planove i
realizuju ih za neke kljune aktivnosti, koje mogu imati implikacije za celu

privredu (vidi Stvar br. 12).

Veina kapitalistikih vlada planira i oblikuje budunost nekih kljunih
industrijskih grana kroz ono to nazivamo sektorskom industrijskom politikom.
Evropske i istonoazijske zemlje koje su se ukljuile u indikativno planiranje
takoe su vine kreiranju i sprovoenju aktivne sektorske industrijske politike.
ak i one zemlje koje se nisu uputale u indikativno planiranje, kao to su
vedska i Nemaka, bavile su se sektorskom industrijskom politikom.
U veini kapitalistikih drava vlada je ta koja poseduje znatan deo
nacionalne privrede preko dravnih preduzea, a esto i rukovodi tim
preduzeima. Ta preduzea su esto aktivna u kljunim infrastrukturnim
sektorima (npr. eleznice, putevi, luke, aerodromi) ili se bave pruanjem kljuno
znaajnih usluga (npr. vodovod, elektrina energija, potanski saobraaj), ali to
postoji i u neposrednoj proizvodnji i finansijama (vie o dravnim preduzeima
moe se nai u poglavlju Eksploatacija oveka po oveku moje knjige Loi
Samariani). Udeo dravnih preduzea u nacionalnom proizvodu moe iznositi
20 i vie procenata, kao u Singapuru, ili svega jedan posto, kao u SAD, ali je
ukupni meunarodni prosek oko deset posto. Poto vlada planira aktivnosti
dravnih preduzea, to znai da je znatan deo prosene kapitalistike privrede
podvrgnut direktnom planiranju. Ako pritom uzmemo u obzir injenicu da je re o
preduzeima koja posluju u sektorima iji je uticaj na ostatak privrede
nesrazmerno veliki, videemo da je posredno dejstvo planiranja preko dravnih
preduzea vee nego to .bi se moglo zakljuiti ako bi se kao pokazatelj uzeo
samo udeo tih preduzea u nacionalnom proizvodu.
tavie, u svim kapitalistikim privredama vlada planira nacionalnu
tehnoloku budunost time to finansira veliki deo (od 20 do 50 procenata)
istraivanja i razvoja. Zanimljivo je da su Sjedinjene Amerike Drave u tom
pogledu jedna od onih kapitalistikih privreda s najizraenijim planiranjem.
Izmeu pedesetih i osamdesetih godina prolog veka, udeo dravnog finansiranja
ukupnih trokova istraivanja i razvoja u Americi, koja je navodno zemlja
potpuno slobodnog trita, iznosio je, zavisno od godine, izmeu 47 i 65
procenata, dok je u Japanu i Koreji iznosio oko 20 posto, a u nekoliko evropskih
zemalja (npr. Belgiji, Finskoj, Nemakoj, vedskoj) iznosio je neto manje od 40
69

posto. Taj udeo se smanjuje od devedesetih godina prolog veka poto je

finansiranje istraivanja i razvoja u vojsci smanjeno otkako je okonan hladni
rat. Meutim, uprkos tome, udeo vlasti u finansiranju istraivanja i razvoja u
SAD jo uvek je vei nego u mnogim drugim kapitalistikim privredama.

Primetno je da veinu industrijskih grana u kojima SAD prednjai na

meunarodnom tehnolokom planu ine upravo one industrije koje su dobijale i
dobijaju najvea vladina finansijska sredstva kroz vojne programe (npr.
proizvodnja kompjutera, poluprovodnika, vazduhoplova) i zdravstveni projekti
(npr. farmaceutska industrija, biotehnologija).
Razume se, od osamdesetih godina 20. veka umanjen je obim vladinog
planiranja u veini kapitalistikih privreda, dobrim delom i zbog uzleta
protrine ideologije u tom periodu. U veini zemalja odrekli su se indikativnog
planiranja, ukljuujui one zemlje u kojima je ono bilo uspeno. U mnogim, mada
ne ba svim zemljama, privatizacija je dovela do toga da se smanjuje udeo
dravnih preduzea u nacionalnom proizvodu i ulaganjima. Udeo vladinog
finansiranja ukupnih trokova istraivanja i razvoja takoe je pao praktino u
svim kapitalistikim zemljama, mada ne tako mnogo u veini sluajeva. Meutim,
sloiu se da, uprkos relativnom opadanju vladinog planiranja u poslednje
vreme, jo postoji ekstenzivno, i pritom rastue planiranje u kapitalistikim
privredama. Zato to kaem?

Planirati ili ne planirati - nije pitanje sad

Pretpostavimo da u preduzee doe novi generalni direktor i kae: "Ja sam
veliki zagovornik trinih snaga. U ovom svetu koji se brzo menja ne treba da
imamo neku strogo utvrenu strategiju, ve moramo odravati najveu moguu
fleksibilnost. Dakle, od sada svako ko radi u ovom preduzeu upravljae se
prema trinim cenama koje se stalno menjaju, umesto da se dri nekog rigidnog
plana. ta mislite ta bi se dogodilo ? Da li bi zaposleni pozdravili direktora s
vizijom koja je tako primerena 21. veku? Da li bi akcionari aplaudirali njegovom
trino orijentisanom pristupu i nagradili ga poveanjem plate?
Ne bi taj opstao ni nedelju dana. Ljudi bi kazali da on jednostavno nema
kvalitete potrebne za jednog direktora. Optuili bi ga da nema onu stvar koju
zovu vizija (kako je to jednom formulisao Dord Bu Stariji). Najvii
rukovodilac, odmah bi istakli, treba da bude voljan da oblikuje budunost
kompanije, a ne da je tek tako pusti da se dogaa sama od sebe. Slepo praenje
trinih signala nije dobar put za rukovoenje nekim poslom, tvrdili bi dalje.
Ljudi bi oekivali da im novi generalni direktor kae neto nalik na ovo:
Evo, ovde se nae preduzee nalazi danas. A evo gde ja elim da ga odvedem u
roku od deset godina. Da bismo stigli do te take, razviemo nove pogone A, B i
C, a zatvoriemo D i E. Naa erka-firma D bie prodata. Zatvoriemo pomoni
pogon E ovde, u zemlji, ali emo deo te proizvodnje moda prebaciti u Kinu. Da
bismo unapredili proizvodnju u pogonu A, izvriemo unakrsno subvencionisanje
iz profita koji ostvarimo u ostalim postojeim pogonima. Da bismo uvrstili
svoje prisustvo u industrijskoj grani B, moramo da stupimo u strateko
partnerstvo s japanskom korporacijom Kaja, to e moda podrazumevati da
moramo da im prepustimo neke svoje proizvode po cenama ispod trinih. Da
bismo proirili poslovanje u industrijskoj grani C, moraemo da poveamo
ulaganja u istraivanje i razvoj u narednih pet godina. Sve to moda znai da e
kompanija, gledano kao celina, u doglednoj budunosti beleiti gubitke. Ako je to
tako, neka tako i bude. To je, naime, cena koju moramo da platimo da bi potom
nastupila svetlija budunost. Drugaije reeno, od generalnog direktora se
oekuje da bude mukarac (ili ena) s planom.
U biznisu se planiraju aktivnosti - esto do poslednjeg detalja. Zaista, Marks
je upravo tu doao na ideju o centralnom planiranju celokupne privrede. Kada je
govorio o planiranju, u stvarnom ivotu nije bilo vlade koja se bavila
planiranjem. U to vreme planirala su samo preduzea. Ono to je Marks
predvideo bilo je to da e racionalan planski pristup kapitalistikih preduzea

na kraju da se pokae superiornijim od rastrone anarhije trita, pa e na kraju

upravo taj pristup biti proiren na celokupnu privredu. Naravno, on je estoko
kritikovao planiranje unutar preduzea kao despotizam kapitalista, ali je verovao
da e, kada privatna svojina bude ukinuta i kada kapitalisti kao klasa budu
eliminisani, racionalni elementi tog despotizma moi da se izoluju i iskoriste
zarad opteg drutvenog dobra.
Kako se kapitalizam razvijao, tako su velike korporacije postale dominantne
u sve veem broju privrednih oblasti. To znai da je, u sutini, proireno
podruje kapitalistike privrede koje je obuhvaeno planiranjem. Naveu
sasvim konkretan primer: danas se, zavisno odprocene, izmeu treine i polovine
meunarodne trgovine sastoji od transfera izmeu razliitih poslovnih jedinica u
jednoj istoj transnacionalnoj korporaciji.
Herbert Sajmon, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 1978, inae
pionir u prouavanju organizacije poslovanja (vidi Stvar br. 16), veoma je
slikovito prikazao stvari u jednom od poslednjih lanaka koje je napisao,
Organizacije i trita, 1991. Kad bi neki Marsovac, bez ikakvog predznanja,
doao na Zemlju i posmatrao nau privredu, pisao je Sajmon, mislite li da bi
on zakljuio da Zemljani ive u trinoj privredi*. Ne, glasio je Sajmonov
odgovor, on bi gotovo sigurno zakljuio da Zemljani ive u organizovanoj
privredi u tom smislu da je glavnina privrednih aktivnosti koje se na Zemlji
obavljaju koordinisana unutar granica preduzea (organizacija), a ne preko
trinih transakcija izmeu tih preduzea. Ako bismo preduzea oznaili
zelenom, a trita crvenom bojom, tvrdio je Sajmon, Marsovci bi videli
velike zelene povrine meusobno povezane crvenim nitima, a ne mreu
70

crvenih linija koje povezuju zelene take. A mi mislimo da je planiranje

mrtvo.
Sajmon nije mnogo govorio o vladinom planiranju, ali ako bismo dodali
vladino planiranje u celu tu sliku, onda bismo videli da je veina kapitalistikih
privreda mnogo vie isplanirana nego to taj primer s Marsovcem uopte
sugerie. Izmeu planiranja koje se odvija unutar korporacija i raznih vrsta
vladinog planiranja, moderne kapitalistike privrede planirane su u veoma
visokom stepenu. Iz tih zapaanja sledi neto to je veoma zanimljivo: bogate
zemlje su mnogo vie planirane od siromanih zemalja, prvenstveno zahvaljujui
tome to su u njima rasprostranjenije velike korporacije koje su esto i vidljivije
(istina, esto su i manje vidljive zato to koriste znatno suptilniji pristup) nego
to je vidljiva vlada.

Ne postavlja se, dakle, pitanje treba li ili ne treba planirati. Pitanje je samo
koji su odgovarajui nivoi i oblici planiranja primereni kojim vrstama aktivnosti.
Predrasude prema planiranju, mada jesu shvatljive s obzirom na nedostatke i
promaaje komunistikog centralnog planiranja, dovode nas u situaciju da
pogreno shvatimo pravu prirodu moderne privrede u kojoj su vladina sektorska
politika, korporativno planiranje i trini odnosi ivotno znaajni i svi meu
sobom stupaju u veoma sloenu interakciju. Bez trita bismo zavrili optereeni
svim neefikasnostima koje su bile karakteristine za sovjetski sistem. Meutim,
ako bismo verovali da moemo da ivimo samo od slobodnog trita, bilo bi isto
kao kad bismo pomislili da moemo da ivimo tako to emo jesti samo so, jer
so ima presudni znaaj za na opstanak.

Stvar br. 20
- Moda nije fer pruiti svima jednake mogunosti ta vam kau?
Mnogi se uznemire na sam pomen neravnopravnosti. Meutim, postoje
razliite vrste ravnopravnosti. Kada na isti nain nagraujete sve ljude bez
obzira na napore koje su uloili i ostvarenja koja su postigli, onda oni darovitiji i
vredniji vie niim nisu podstaknuti da postiu dotadanje rezultate. To je
jednakost ishoda. Jednakost ishoda nije dobra ideja, o emu svedoi i propast
komunizma. Jednakost kojoj teimo treba da bude jednakost mogunosti. Tako, to
to student crne boje koe nije mogao u vreme aparthejda u Junoj Africi da
pohaa bolje, bele univerzitete, ak i ako je bio bolji student, nije bilo samo
nepravino ve i nedelotvorno u drutvenom smislu. Ljudima treba pruiti
jednake mogunosti. Podjednako je, meutim, nepravino i nedelotvorno kada se,
uvoenjem sistema pozitivne diskriminacije, na univerzitet upisuju i slabiji
studenti samo zato to im je koa crna ili to potiu iz siromanih porodica. Kada
unapred pokuavamo da izjednaimo ishode, ne samo da pogreno usmeravamo
pojedince ve i kanjavamo one koji su najdarovitiji ili koji ulau najvie truda.
A ta vam ne kau?
Jednakost mogunosti predstavlja polazite svakog pravinog drutva. To,
meutim, samo po sebi nije dovoljno. Razume se, pojedince treba nagraditi za
bolje rezultate, ali je pitanje da li se oni stvarno nadmeu u istim uslovima u
kojima deluju njihovi takmaci. Ako dete ne postie dobre rezultate u koli zato
to je gladno pa ne moe da se koncentrie na asu, ne moe se rei da to dete
loe ui zato to je sutinski manje sposobno. Pravina konkurencija moe se
postii samo onda kada se tom detetu da dovoljno hrane - kod kue, kroz podrku
porodinom budetu, i u koli, kroz program besplatnih akih obroka. Ako nema
bar izvesne jednakosti ishoda (to jest, ako prihodi svih roditelja nisu iznad
odreenog minimuma, odnosno praga, tako da nijedno dete ne dolazi gladno u
kolu), onda jednake mogunosti (tj. besplatno kolovanje) gube sutinski
smisao.

Vei katolici od pape?

U Latinskoj Americi esto moete uti da je neko vei katolik od pape
(mas Papista que el Papa). Time se oznaava tendencija drutava na
intelektualnoj periferiji da primenjuju doktrine - bile one verske, ekonomske ili
socijalne - mnogo rigidnije nego to se te doktrine primenjuju u zemljama iz kojih
su ponikle.
Moji sunarodnici, Korejci, verovatno su svetski prvaci u disciplini: kako
biti vei katolik od pape (ne sasvim bukvalno, razume se, poto je svega oko
deset posto njih katolike veroispovesti). Koreja nije sasvim mala zemlja.
Zdrueno stanovnitvo Severne i June Koreje, koje je gotovo itav milenijum do
1945. godine inilo jednu zemlju, danas iznosi oko 70 miliona ljudi. Meutim,
oni ive usred zone u kojoj se sudaraju interesi divova - Kine, Japana, Rusije i
SAD. Tako smo postali vrlo veti u prilagoavanju ideologiji nekog od tih
velikih momaka i da u tom sprovoenju ideologije budemo pravoverniji od
njega. Dakle, ako je ta ideologija komunizam (gore, u Severnoj Koreji), onda
smo vei komunisti od Rusa. Kad je to bio dravni kapitalizam u japanskom stilu
(na jugu) izmeu ezdesetih i osamdesetih godina 20. veka, onda smo u to vreme
bili mnogo vei dravni kapitalisti nego to su to bili Japanci. Sada, kada smo
preli na kapitalizam u amerikom stilu, drimo predavanja Amerikancima o
vrednostima slobodne trgovine i pokuavamo da ih postidimo tako to emo
potpuno deregulisati finansijsko trite i trite rada i sleva, i zdesna, i u centru.
Bilo je, dakle, potpuno prirodno to to smo sve do 19. veka, kad smo se
nalazili u kineskoj sferi uticaja, bili vei konfuijevci od samih Kineza. Za one
koji u to nisu upueni, valja rei da je konfuijanizam kulturni sistem zasnovan na
uenju Konfuija - to je opet latinizovano ime kineskog politikog filozofa po
imenu Kung Cu, koji je iveo u 5. veku pre Hrista. Danas, poto su se uverili u
ekonomski uspeh nekih konfuijevskih zemalja, mnogi smatraju da je ta kultura
posebno pogodna za ekonomski razvoj; valja, meutim, rei da je to bila tipina
feudalna ideologija sve dok se nije prilagodila zahtevima modernog kapitalizma
71

u drugoj polovini 20. veka.

Poput veine drugih feudalnih ideologija, konfuijanizam je propovedao
rigidnu drutvenu hijerarhiju koja je ograniavala mogunost izbora zaposlenja
suavajui je na okvire postavljene roenjem. To je spreavalo darovite ljude iz
niih kasta da napreduju na drutvenoj lestvici. U konfuijanstvu postojala je vrlo
jasna podela izmeu teaka (koji su smatrani osnovom drutva) i drugih radnih

slojeva stanovnitva. Sinovi teaka mogli su da polau (istina neverovatno teke)

ispite za dravnu slubu i da, ako poloe te ispite, budu primljeni u redove
vladajue klase, iako se to u praksi veoma retko deavalo, dok sinovi zanatlija i
trgovaca nisu mogli ak ni da se prijave za te ispite, koliko god da su pametni i
daroviti bili.
Kao zemlja u kojoj je konfuijanizam nastao, Kina je imala dovoljno
unutranje snage da zauzme pragmatiniji stav prilikom tumaenja klasinih
doktrina i na kraju je dopustila sinovima trgovaca i zanadija da polau ispite za
prijem u dravnu slubu. Koreja je, meutim, bila vei konfuijevac od samog
Konfuija, pa se vrsto drala samog slova doktrine i odbijala je da angauje
darovite ljude samo zbog toga to su roeni od pogrenih roditelja. Tek poto
smo se oslobodili od japanske kolonijalne vlasti (1910-1945), tradicionalni
kastinski sistem je u potpunosti ukinut i Koreja je postala zemlja u kojoj ovek
roenjem ne dobija tvrdo postavljeni plafon za individualna ostvarenja (iako
predrasude prema zanatlijama - u modernim vremenima to su inenjeri - i
trgovcima - u modernim vremenima to su razni poslovni menaderi - nisu bile
iskorenjene jo narednih nekoliko decenija, sve dok sa ekonomskim razvojem to
nisu postale privlane profesije).
Oigledno je da feudalna Koreja nije bila jedina koja je odbijala da prui
mogunost jednakih ansi stanovnitvu. U evropskim feudalnim drutvima
funkcionisali su slini sistemi, a u Indiji je kastinski sistem jo uvek na delu,
makar to bilo nezvanino. Ne moe se rei da su ljudima uskraivali jednake
mogunosti samo po osnovu kastinskih podela. Sve do Drugog svetskog rata
veina drutava je odbijala da dopusti mogunost da ene budu birane na javne
funkcije; u sutini, one jednostavno nisu priznavane kao politika bia, i ak im
nije priznavano birako pravo. Sve donedavno, u mnogim zemljama stanovnitvu
je po osnovu boje koe ograniavan pristup obrazovanju i odreenim radnim
mestima. Krajem 19. i poetkom 20. veka SAD su zabranjivale useljavanje
nepoeljnih rasa, posebno Azijaca. Juna Afrika je u vreme aparthejda imala
odvojene univerzitete za belce, na jednoj, i za ostale (obojene i crnce), na
drugoj strani; ti drugi su bili veoma slabo finansirani.
Prema tome, ne moe se rei da je proteklo mnogo vremena otkako je
najvei deo sveta konano izaao iz stanja u kome je ljudima bivalo zabranjeno
da napreduju zbog pripadnosti odreenoj rasi, polu ili kasti. Jednakost
mogunosti je neto to treba visoko ceniti.

Trita oslobaaju?
Mnoga formalna pravila koja ograniavaju jednakost mogunosti ukinuta su
u poslednjih nekoliko generacija. To je najveim delom bilo uinjeno
zahvaljujui politikim borbama koje su vodili diskriminisani - tako su artisti
traili opte pravo glasa (za mukarce) u Velikoj Britaniji sredinom 19. veka,
pripadnici pokreta za graanska prava traili su prava za crnce u SAD ezdesetih
godina 20. veka, a borci protiv aparthejda u Junoj Africi u drugoj polovini 20.
veka zahtevali su ukidanje rasne diskriminacije; najnie kaste u Indiji i danas
vode borbu za svoja prava. Bez svih njih i bezbrojnih drugih kampanja koje su
vodile ene, pripadnici potlaenih rasa i najniih kasta, iveli bismo i dan danji u
svetu u kome bi se ograniavanje ljudskih prava, zavisno od toga ko je ta
izvukao na lutriji roenja, smatralo potpuno prirodno.
U toj borbi protiv nejednakosti mogunosti trite je bilo od velike pomoi.
Onda kada samo efikasnost obezbeuje opstanak, kako vole da istaknu
ekonomisti zagovornici slobodnog trita, nema prostora ni za rasne ni za
politike predrasude koje bi mogle da ometu trine transakcije. Milton Fridman
je to sasvim plastino opisao u svom delu Kapitalizam i sloboda: Niko ko
kupuje hleb ne zna da li je penica od koje je brano napravljeno posejana
rukama nekog komuniste ili republikanca... crnca ili belca. Upravo e stoga,
tvrdio je Fridman, trite konano odbaciti rasizam ili ga barem u najveoj
moguoj meri smanjiti zato to e rasistiki poslodavci koji insistiraju na tome
da zapoljavaju samo belce bili potisnuti od onih koji angauju najdarovitije
ljude, bez obzira na njihovu rasnu pripadnost.
Tu tezu veoma ivo ilustruje injenica da je ak i ozloglaeni rasistiki
reim aparthejda u Junoj Africi morao da dodeli Japancima titulu Poasnih
belaca. Nije, naime, postojala ni najmanja mogunost da japanski menaderi
koji su upravljali lokalnim junoafrikim pogonima Tojote i Niana odu da
ive u getima poput Soveta, a to su bila jedina mesta u kojima su, prema
zakonima aparthejda, mogli da ive ljudi ija koa nije bela. Zato su beli
suprematisti u Junoj Africi morali da progutaju sopstveni ponos i da se
pretvaraju da su Japanci belci, kad su ve eleli da se vozikaju unaokolo
japanskim automobilima. Tolika je mo trita.
Ta mo trita da sve izjednai zaista je mnogo vea nego to nam se na prvi
pogled moe uiniti. To je izvrsno pokazao i britanski pisac Alen Benet (Alan
Bennett) u svojoj drami History Boys (Deaci istorije), po kojoj je snimljen i
film: srednjokolci pripadnici ugroenih socijalnih grupa pokazuju da im

nedostaje intelektualna i drutvena samouverenost, pa im je zato tee da se upiu

na elitne univerzitete - kao i da kasnije dobiju bolje plaene poslove. Oigledno
je da univerziteti ne moraju onoliko brzo da odgovore na pritiske trita koliko
moraju preduzea. Meutim, ako bi neki univerzitet dosledno diskriminisao
pripadnike etnikih manjina ili decu poteklu iz radnike klase i upisivao samo
studente besprekornog porekla uprkos tome to nisu tako daroviti, potencijalni
poslodavci bi se na kraju radije opredeljivali za mlade koji diplomiraju na
univerzitetima koji nisu rasistiki. Zato bi taj uskogrudi univerzitet morao, pre ili
kasnije, da se odrekne svojih predrasuda ako bi eleo bolje studente u svojim
redovima.
S obzirom na sve navedeno, teko je odoleti iskuenju da se tvrdi kako e,
onog trenutka kada obezbedite jednakost mogunosti, bez ikakve diskriminacije
sem one po zaslugama, trite otkloniti sve zaostale predrasude zahvaljujui
delovanju mehanizma konkurencije. Meutim, to je samo poetak. Mora se
uraditi jo mnogo toga da bi se izgradilo istinski pravino drutvo.

Kraj aparthejda i kapuino drutvo

Iako jo uvek ima previe ljudi s predrasudama prema odreenim rasama,
siromanima, niim kastama ili enama, malo ko e se danas usuditi da se
otvoreno usprotivi naelu jednakosti mogunosti. Meutim, dalje od te take
miljenja se znatno razlikuju. Neki tvrde da na jednakosti vie ne treba insistirati
od trenutka kad se postigne jednakost mogunosti: dalje neka svako gura sam, pa
dokle stigne i kakav ishod postigne. Drugi, u koje i sam spadam, veruju da nije
dovoljno da postoji samo formalna jednakost mogunosti.
Ekonomisti zagovornici slobodnog trita upozoravaju da, ako pokuavamo
da izjednaimo ishode ljudskih postupaka a ne samo njihovu mogunost da
preduzmu odreene radnje, moe nastati samo to da ljudi vie nee biti niim
podstaknuti da vredno rade i uvode novine u svoj posao. Da li biste vredno radili
ako biste znali da ete, ta god i kako god da radite, biti plaeni isto onoliko
koliko i ovek s vae leve ili desne strane koji oljari na poslu? Zar nisu upravo
zbog toga propale poljoprivredne zadruge pod Mao Cedungom? Ako
nesrazmerno oporezujete bogate i taj novac koristite za finansiranje drave
blagostanja, zar bogati onda nee izgubiti podsticaj da i dalje stiu bogatstvo,
dok e siromani izgubiti podsticaj da rade, jer im je, bez obzira na to da li rade
ili lenare, zajemen minimalni ivotni standard (vidi Stvar br. 21)? Na taj
nain, tvrde dalje zagovornici slobodnog trita, svako poinje da ivi loije ve
zbog samog pokuaja da se umanji nejednakost ishoda (vidi Stvar br. 13).
Nema spora da prekomerni pokuaji da se izjednae ishodi - recimo,
maoistika zadruga, gde nije postojala nikakva sutinska veza izmeu truda koji
je neka osoba ulagala i nagrade koju je za to dobijala - mogu imati samo
negativan uticaj na napore koje ljudi ulau u svoj rad. Sem toga, to je i
nepravino. Meutim, verujem da je izvestan stepen izjednaavanja ishoda
potreban ako elimo da izgradimo istinski pravino drutvo.
Bitno je da ljudi, kako bi imali koristi od jednakih mogunosti koje su im
pruene, treba da imaju sposobnost da te mogunosti iskoriste. Nema nikakve
koristi od toga to junoafriki crnci danas imaju iste mogunosti kao i belci da
dobiju visokoplaen posao ako nemaju obrazovanje koje im je neophodno da bi
se kvalifikovali za takve poslove. Nema nikakve koristi ni od toga to crnci
danas mogu da se upiu na bolje univerzitete (one koji su nekada primali samo
belce) ako i dalje moraju da pohaaju loe finansirane kole u kojima predaju
nedovoljno kvalifikovani nastavnici, meu kojima ima i onih koji su i sami
polupismeni.

Za veinu crnake dece u Junoj Africi novosteena jednakost mogunosti u

pogledu upisa na dobre univerzitete nikako ne znai da oni stvarno mogu da
pohaaju te univerzitete. Njihove kole su i dalje veoma siromane i loe
voene. Ne moe se rei da su njihovi nedovoljno kvalifikovani nastavnici
iznenadno postali struni i obrazovani kada je ukinut aparthejd. Njihovi roditelji
su i dalje nezaposleni (ak je i zvanina stopa nezaposlenosti procenjena na 2628 posto, to ni izdaleka ne odraava svu teinu realnog stanja nezaposlenosti u
jednoj zemlji u razvoju, jo uvek jedna od najviih u svetu). Za njih je pravo
upisa na neki bolji univerzitet mrtvo slovo na papiru. Zbog toga se
postaparthejdska Juna Afrika pretvorila u ono to neki Junoafrikanci danas
nazivaju kapuino drutvom. Na dnu i u sredini imate smeu masu, iznad koje
se nalazi tanak sloj bele pene, poprskan na vrhu s malo kakaoa.
E sad, ekonomisti zagovornici slobodnog trita kazae vam da oni koji
nemaju obrazovanje, reenost i preduzetniku energiju da iskoriste trine
mogunosti ne mogu da krive nikog drugog do same sebe. Zato bi ljudi koji su
vredno radili i, uprkos svemu, stekli univerzitetsku diplomu bili nagraeni
potpuno jednako koliko bi bio nagraen neko istog siromanog porekla ko ue u
svet sitnih kraa i deparenja?
Ta teza je ispravna. Ne moemo objasniti neije rezultate samo okruenjem
u kome je odrastao; to ne treba ni da pokuavamo. ovek snosi odgovornost za to
ta na kraju napravi od svog ivota.
Meutim, iako je ispravna, ta teza predstavlja samo jedan deo prie. ovek
se ne raa u vakuumu. Drutvenoekonomsko okruenje u kome ovek ivi
ozbiljno ograniava njegove mogunosti. Ograniava ak i ono to ovek eli da
uradi. Vae okruenje vas moe naterati da odustanete od nekih stvari ak i pre
no to ste se u njima oprobali. Na primer, mnoga deca britanske radnike klase
koja su inae darovita za uenje ak i ne pokuavaju da se upiu na univerzitete
jer univerziteti nisu za njih. Taj stav se sporo menja, ali se jo uvek seam
jednog dokumentarca BBC-ja s kraja osamdesetih godina 20. veka u kome su
stari rudar i njegova ena kritikovali jednog od svojih sinova koji se upisao na
univerzitet i postao nastavnik; otac i majka su za njega govorili da je klasni
izdajnik.
Iako je suludo za sve optuiti drutvenoekonomsko okruenje, podjednako je
neprihvatljivo verovati da ljudi mogu sve da postignu samo ako istinski veruju u
sebe i u dovoljnoj se meri trude, kao to pokuavaju da nas ubede holivudski
filmovi. Jednakost mogunosti je besmislena ako ljudi ne mogu da je iskoriste.

udnovati sluaj Alehandra Toleda

Danas nema nijedne zemlje koja smiljeno spreava siromanu decu da
pohaaju kolu, ali mnoga deca u siromanim zemljama ne mogu da pohaaju
kolu jer nemaju novca za plaanje nastave. tavie, ak i u zemljama u kojima
postoji besplatno obrazovanje, siromana deca postiu loije rezultate u koli,
bez obzira na to kakve su im uroene mogunosti. Neka od njih gladuju kod kue
i preskau obroke u koli. Zbog toga nisu u stanju da se koncentriu, i zbog toga
imaju loije ocene. U posebno tekim sluajevima, deava se da usled nedostatka
hrane u najranijem uzrastu biva zaustavljen intelektualni razvoj. Ta deca ee
obolevaju, zbog ega opet ee izostaju iz kole. Ako su im roditelji nepismeni
i/ ili moraju veoma mnogo vremena da provode na poslu, deci nee imati ko da
pomogne oko domaih zadataka, dok e deci iz srednje klase pomagati roditelji,
a bogatoj deci moda i nastavnici koji im dre privatne asove. Uz pomo ili bez
nje, siromana deca moda nemaju ni dovoljno vremena za domae zadatke, ako
moraju da vode rauna o mlaoj brai i sestrama ili da uvaju stoku koju
porodica gaji.
Ako se sve to ima na umu, u onoj meri u kojoj prihvatamo da ne moemo
kanjavati decu zbog toga to su im roditelji siromani, trebalo bi i da uinimo
neto kako bi svoj deci bila obezbeena bar minimalna koliina hrane, osnovna
zdravstvena zatita i pomo u izradi domaih zadataka. Najvei deo toga moe se
obezbediti kroz socijalnu politiku, to se i ini u mnogim zemljama - besplatni
obroci u koli, redovna vakcinacija, sistematski pregledi i izvesna pomo u
izradi domaih zadataka koju odmah posle nastave pruaju uitelji i nastavnici
koje angauje kola. Meutim, poneto od toga treba obezbediti i kod kue. kole
ne mogu sve da prue.
To znai da mora postojati barem minimalna jednakost ishoda u smislu
roditeljskih prihoda, ako elimo da siromana deca imaju bar priblino jednake
mogunosti. Bez toga ni besplatno kolovanje, besplatni obroci u koli, besplatna
vakcinacija i tako dalje ne mogu pruiti stvarnu jednakost mogunosti za decu.
ak i u odraslom ivotu mora postojati izvesna jednakost ishoda. Dobro je
poznato da je oveku koji je dugo nezaposlen izuzetno teko da se vrati na trite
rada. Meutim, to da li e neko ostati ili nee ostati bez posla ne zavisi
iskljuivo od toga koliko to lice vredi. Na primer, mnogi ljudi ostanu bez posla
zato to su se svojevremeno zaposlili u nekoj industrijskoj grani koja je, kad su
oni poinjali da rade, delovala perspektivno, ali je u meuvremenu teko
pogoena iznenadnim rastom strane konkurencije. Malo je amerikih radnika u

elianama ili britanskih brodograditelja koji su se zaposlili ezdesetih godina

20. veka moglo da pretpostavi da e ve poetkom devedesetih godina
industrijske grane u kojima oni rade potpuno potonuti pod naletom japanske i
korejske konkurencije. Zar je stvarno pravino to su ti ljudi bili prinueni toliko
mnogo i nesrazmerno da trpe i da budu baeni na smetlite istorije?
Razume se, na idealizovanom slobodnom tritu to ne bi trebalo da
predstavlja problem, jer bi ameriki metalurzi i britanski brodograditelji mogli
da nau poslove u nekim drugim industrijskim granama koje upravo doivljavaju
procvat. Ali, koliko mnogo nekadanjih amerikih metalurga poznajete koji su u
meuvremenu postali strunjaci za kompjutere ili koliko poznajete britanskih
brodograditelja koji su se prekvalifikovali za investicione bankare? Takve
transformacije su krajnje retke, ako ih uopte ima.
Ravnopravniji pristup bio bi onaj koji bi omoguio otputenim radnicima da
ponu da grade novu karijeru zahvaljujui pristojnoj naknadi za nezaposlene,
besplatnom zdravstvenom osiguranju u vreme nezaposlenosti, programima
prekvalifikacije i pomoi u traganju za novim radnim mestom, to je sve veoma
dobro organizovano u skandinavskim zemljama. Kao to se moe videti i na
drugim stranicama ove knjige (vidi Stvar. br. 21) takav pristup bi mogao da bude
produktivniji za privredu u celini.
Da, u teoriji, mali ista cipela iz siromanog grada u unutranjosti Perua
moe da ode na univerzitet Stenford i tamo doktorira, kao to je to uradio bivi
peruanski predsednik Alehandro Toledo (Alejandro), ali na jednog Toleda
dolaze milioni peruanske dece koja nisu mogla da upiu ni srednju kolu. Razume
se, moemo tvrditi da su svi ti milioni siromanih peruanskih klinaca lenuge i
nikogovii, jer je Alehandro Toledo dokazao da su mogli da odu na Stenford,
samo da su se dovoljno trudili. Ipak, mislim da je mnogo verovatnije da je
Alehandro Toledo izuzetak. Bez neke jednakosti ishoda (ili jednakosti
roditeljskih prihoda), siromani ljudi ne mogu u potpunosti da iskoriste jednakost
mogunosti.
I zaista, ako na meunarodnom planu uporedimo socijalnu pokretljivost,
videemo da to poreenje potkrepljuje ovakav nain razmiljanja. Prema jednoj
veoma paljivo sprovedenoj studiji grupe istraivaa u Skandinaviji i u Velikoj
Britaniji, skandinavske zemlje imaju znatno veu drutvenu pokretljivost nego to
72

je ima Velika Britanija, a ona opet ima veu drutvenu pokredjivost od SAD.
Nije nimalo sluajno da je drutvena pokretljivost utoliko vea ukoliko je drava

blagostanja jaa. Posebno kada je re o Sjedinjenim Amerikim Dravama,

injenica da se niska ukupna drutvena mobilnost uglavnom izraava kroz nisku
drutvenu mobilnost na samom dnu ukazuje na to da najsiromaniju decu upravo
to to nema osnovnog zajemenog dohotka spreava da iskoriste jednakost
mogunosti.
Prekomerno izjednaavanje ishoda je tetno, mada se, naravno, moe
raspravljati o tome koliko je stvarno prekomerno. Ipak, sama po sebi jednakost
mogunosti nije dovoljna. Ako ne stvorimo okruenje u kome e svakome biti
zajamen odreen minimum mogunosti kroz neke vrste zajemenog minimalnog
dohotka, obrazovanja i zdravstvene zatite, ne moemo rei da imamo pravinu
konkurenciju. injenica da e svi zapoeti trku u istom trenutku nee uiniti da ta
trka bude pravina ako neko mora da istri trku na sto metara nosei vree s
peskom koje su mu prikaene za noge. Jednakost mogunosti je apsolutno
neophodan uslov, ali nije dovoljan za izgradnju istinski pravinog i delotvornog
drutva.

Stvar br. 21
- Veliki dravni aparat poveava spremnost ljudi na
promene ta vam kau?
Veliki dravni aparat lo je za privredu. Drava blagostanja se pojavila
zbog elje siromanih da ive to lake, tako to e naterati bogate da snose sve
trokove prilagoavanja koje neprestano trae trine snage. Kada su bogati
oporezovani tako da plate ak i osiguranje za nezaposlene, zdravstvenu zatitu i
druge mere blagostanja za siromane, onda siromani samo postaju lenji, a bogati
nisu vie niim podstaknuti da stvaraju bogatstvo; i sama privreda na taj nain
postaje u manjoj meri dinamina. Uz zatitu koju im prua drava blagostanja
ljudi ne oseaju potrebu da se prilagode novoj trinoj realnosti, ime odlau
promenu profesije i radnih obrazaca koji su neophodni za dinamino ekonomsko
prilagoavanje. Nema potrebe ak ni da podseamo na neuspehe komunistikih
privreda. Dovoljno je da to odsustvo dinaminosti u Evropi i njenoj
prenaduvanoj dravi blagostanja uporedimo s vitalnou Sjedinjenih Drava.
A ta vam ne kau?
Dobro ureena drava blagostanja moe zapravo podstai ljude da
isprobavaju nove poslove i lake prihvataju promene, a ne da ih se plae. To je
razlog zbog koga u Evropi ima manje zahteva za trgovinski protekcionizam nego
u SAD. Evropljani znaju da e, ak i ako se neke njihove fabrike zatvore zbog
strane konkurencije, pa oni tako izgube posao, moi da zatite svoj ivotni
standard (zahvaljujui naknadama za nezaposlenost) i da se prekvalifikuju za
neki drugi posao (uz vladine subvencije), dok Amerikanci znaju da gubitak posla
koji obavljaju moe znaiti izuzetno veliki pad njihovog ivotnog standarda i
moe ak oznaiti i kraj njihovog produktivnog ivota. Upravo zbog toga su
evropske zemlje koje imaju najrazraeniji aparat drave blagostanja, kao to su
vedska, Norveka i Finska, mogle da ostvaruju veu stopu rasta ili da rastu
barem onoliko brzo koliko i SAD, ak i u vreme amerikog preporoda posle
1990. godine.

Najstarija profesija na svetu?

Predstavnici razliitih profesija u jednoj hrianskoj zemlji raspravljaju o
tome koja je profesija najstarija.
Lekar kae: ta je prvo to je Bog uradio sa ovekom? Obavio je operaciju
- napravio je Evu od Adamovog rebra. Medicinska profesija je, dakle,
najstarija.
Ne, to nije tano, ree arhitekta. Prvo to je uradio bilo je da izgradi svet
iz haosa. To je ono to rade arhitekte - stvaraju red iz haosa. Mi smo najstarija
profesija.
Politiar je samo strpljivo sluao, onda se nasmeio i upitao: A ko je
stvorio taj haos?
Medicina moda jeste, a moda i nije najstarija profesija na svetu, ali je
svakako jedna od najpopularnijih. Meutim, ni u jednoj zemlji ona nije toliko
popularna koliko je popularna u mojoj rodnoj Junoj Koreji.
U jednoj anketi iz 2003. godine, utvreno je da je gotovo osamdeset posto
(etvoro od svakih pet) studenata koji su se s najveim brojem poena iz srednje
kole s prirodnog smera upisali na fakultet (oni su definisani kao najboljih dva
posto) elelo da studira medicinu. Prema nezvaninim podacima, u proteklih
nekoliko godina dogaa se da je tee obezbediti upis ak i na najmanje
konkurentne medicinske fakultete, kojih ukupno ima 27 (za osnovne studije) nego
na najbolje inenjerske fakultete u Junoj Koreji. Nijedna profesija ne moe biti
popularnija od toga.
Pritom je zanimljivo da je ta hiperpopularnost zaista novina, iako je
medicina u Koreji oduvek bila popularna. Ovde smo suoeni s neim to u
osnovi predstavlja tipinu pojavu za 21. vek. ta se to promenilo?
Oigledna mogunost jeste to da je, iz ko zna kog razloga (na primer, zbog
toga to je stanovnitvo sve starije) relativna zarada lekara naglo porasla pa
mladi ljudi samo odgovaraju na promenjene podsticaje - trite eli vie
sposobnih lekara, pa je onda sve vei broj sposobnih ljudi voljan da se upusti u
tu profesiju. Meutim, relativni dohodak lekara u Koreji zapravo opada, budui
da se ponuda lekara stalno poveava. I ne moe se rei da je neka nova vlada
uvela propise koji oteavaju ljudima da se zaposle kao inenjeri ili naunici (to
bi bila oigledna alternativa izboru lekarske profesije). O emu se onda stvarno
radi?
Pokreta takvog stanja jeste drastian pad sigurnosti radnog mesta do koga

je dolo u proteklih deceniju ili vie. Posle finansijske krize koja je 1997. godine
okonala period udesnih godina June Koreje, zemlja je odbacila svoj
intervencionistiki, paternalistiki ekonomski sistem i prigrlila trini
liberalizam u kome se naglaava maksimalna konkurencija. Sigurnost radnog
mesta drastino je umanjena zarad vee fleksibilnosti trita rada. Milioni
radnika su primorani da prihvate privremene poslove. Deluje ironino, ali ak i
pre no to je izbila kriza, Juna Koreja je imala jedno od najfleksibilnijih trita
rada u bogatom svetu, s jednom od najviih stopa radnika bez trajnog ugovora o
radu: ta stopa je iznosila oko 50 procenata. Nedavna liberalizacija uinila je da
se ta stopa ak i povea, pa sada iznosi oko 60 procenata. tavie, ak su i oni
koji imaju ugovore o stalnom radnom odnosu sada suoeni sa sve veom
nesigurnou radnog mesta. Pre krize koja je izbila 1997. godine veina radnika
koji su imali stalni posao mogla je da oekuje, barem defacto ako ne dejure,
doivotnu zaposlenost (to je i dalje sluaj u Japanu). U Junoj Koreji vie nije
tako. Tu starije radnike (a to su oni u etrdesetim i pedesetim godinama) ak i
kada imaju ugovor o stalnom zaposlenju, ohrabruju da oslobode mesta mlaim
naratajima, im se za to ukae prilika. Ne moe se rei da ih preduzea voljno
otputaju, ali svi znamo da postoje mnogi naini na koje je ljudima moguno
staviti do znanja da vie nisu eljeni i tako ih naterati da dobrovoljno napuste
posao.
Ako se sve to ima na umu, onda je potpuno razumljivo zato korejska mlade
igra na sigurnu kartu. Ako se odlue da postanu naunici ili inenjeri, misle oni,
veliki su izgledi da e ve u etrdesetim godinama ivota ostati bez posla, ak i
ako se zaposle u tako velikim kuama, kao to su Samsung ili Hjundaji. To je
stravina perspektiva, budui da je drava blagostanja u Koreji izuzetno slaba najslabija meu bogatim zemljama (mereno prema javnoj drutvenoj potronji
73

kao udelu BDP-a). Slaba drava blagostanja ranije nije predstavljala toliki
problem, zato to su mnogi ljudi imali doivotno zaposlenje. Otkako doivotno
zaposlenje vie ne postoji, slaba drava blagostanja postala je kobna. Onog
trenutka kada izgubite posao, ivotni standard vam drastino opada i, to je jo
vanije, praktino vam se ne prua druga prilika. Zato pametni korejski
omladinci misle, a i roditelji ih tako savetuju, da e kad se domognu dozvole da
se bave medicinom, to moi da rade sve do penzionisanja. Ako se dogodi
najgore, moi e, ako nita drugo, da otvaraju sopstvene klinike, ak i ako na taj
nain ne budu mogli da ostvaruju veliku zaradu (mereno sa stanovita jednog
lekara). Zato nije nikakvo udo to svako korejsko dete koje ima malo pameti

eli da studira medicinu (ili pravo - to je jo jedna profesija u kojoj vai

dozvola za rad - ukoliko mu posebno lee drutvene nauke).
Nemojte me pogreno shvatiti. Veoma cenim lekare. Uostalom, dugujem im
ivot - imao sam nekoliko komplikovanih operacija koje su mi spasle ivot i
izleen sam od bezbrojnih infekcija zahvaljujui antibioticima koje su mi lekari
prepisali. Meutim, ak i ja znam da prosto nije moguno da 80 posto
najpametnije korejske dece koja su se opredelila za prirodni smer budu
talentovani ba za medicinu.
Dakle, jedno od najslobodnijih trita rada u bogatom svetu, ono korejsko,
belei drastian neuspeh u efikasnosti usmeravanja talenata. ta je razlog tome?
Pojaana nesigurnost u pogledu radnog mesta.

Drava blagostanja je steajni zakon za radnike

Sigurnost radnog mesta je trnovito pitanje. Ekonomisti zagovornici
slobodnog trita veruju da svaki propis iz oblasti radnih odnosa koji oteava
otputanje ini celu privredu neefikasnijom i umanjuje njenu dinaminost. Sto je
najvanije, svaki takav propis smanjuje podsticaj radnicima da vredno rade.
Povrh svega, takav propis obeshrabruje stvaranje bogatstva zato to poslodavci
sve vie oklevaju da zaposle dodatnu radnu snagu (strahujui da nee moi da
otpuste radnike kada se za tim ukae potreba).
Tvrdi se da su i inae svi propisi kojima je ureeno trite rada ve
dovoljno loi, a drava blagostanja je sve to samo pogorala. Time to je
obezbedila naknade za nezaposlene, zdravstvenu zatitu, besplatno obrazovanje,
ak i minimalni dohodak i podrku u tom smislu, drava blagostanja je praktino
svakome zajemila da e ga vlada zaposliti - kao nezaposlenog radnika, ako
hoete - i pritom mu obezbediti minimalni prihod. Radnici zbog toga nisu u
dovoljnoj meri podstaknuti da vredno rade. Da bi sve bilo gore, drava
blagostanja se finansira oporezivanjem bogatih, pa su oni onda u manjoj meri
podstaknuti da vredno rade, otvaraju nova radna mesta i steknu bogatstvo.
S obzirom na sve to, tvrde dalje zagovornici slobodnog trita, zemlja koja
ima vei aparat drave blagostanja mora biti u manjoj meri dinamina - a njeni
radnici se znatno manje oseaju primoranima da rade, dok su njeni preduzetnici
mnogo manje motivisani da stvaraju bogatstvo.
Ta teza je veoma uticajna. Tokom sedamdesetih godina, popularno
objanjenje za tadanje mrave privredne pokazatelje Velike Britanije glasilo je
da je drava blagostanja postala prenaduvana, a sindikati previe moni (to je
takoe jednim delom posledica prenaglaene drave blagostanja, zato to ona
tupi otricu pretnje nezaposlenosti). Kad se u tom kljuu tumai britanska
istorija, onda sledi da je Margaret Taer spasla Veliku Britaniju jer je stavila
sindikate tamo gde im je mesto i smanjila mehanizme drave blagostanja, iako je
ono to se stvarno dogodilo bilo neuporedivo sloenije. Od devedesetih godina
20. veka takvo vienje drave blagostanja postalo je popularnije zahvaljujui
(navodno) superiornom privrednom rastu Sjedinjenih Amerikih Drava u
poreenju s drugim bogatim zemljama koje imaju izraene mehanizme drave
74

blagostanja. Kada vlade drugih zemalja pokuavaju da smanje drutvenu

potronju, one esto citiraju nain leenja koji je Margaret Taer primenila za
takozvanu britansku bolest iliti zaostajanje za superiornim dinamizmom

amerike privrede.
Meutim, da li je zaista tano da vea sigurnost radnog mesta i jai aparat
drave blagostanja ine da jedna privreda bude u manjoj meti produktivna i u
manjoj meti dinamina?
Kao to se vidi iz korejskog primera, nedostatak sigurnosti radnog mesta
moe podstai mlade da vrlo konzervativno biraju karijeru, opredeljujui se za
sigurne poslove u medicini ili pravu. To moe biti ispravan izbor na
individualnom nivou, ali to u svakom sluaju dovodi do pogrenog usmeravanja
talenata, pa se samim tim na nacionalnom nivou smanjuju ekonomska efikasnost i
dinamizam.
Slabija drava blagostanja u SAD jedan je od vanih razloga zbog kojih je
tamo trgovinski protekcionizam znatno jai nego u Evropi, uprkos tome to se u
Evropi inae vie prihvataju vladine intervencije. U Evropi (razume se, ovde
prenebregavam nacionalne razlike koje se ogledaju u detaljima), ako industrijska
grana u kojoj radite pone da stagnira i opada i vi izgubite posao, to jeste veliki
udarac, ali nije kraj sveta. I dalje ete zadrati zdravstveno osiguranje i optinski
stan (ili subvencije za stanovanje), dok dobijate naknadu za nezaposlene (do 80
posto poslednje plate koju ste dobili na radnom mestu), koristiete mogunosti za
prekvalifikaciju koje vlada subvencionie i vlada e vam pomoi u traganju za
novim radnim mestom. Nasuprot tome, ako ste radnik u SAD, bolje bi vam bilo
da se postarate da zadrite posao koji obavljate, makar i pomou protekcionizma,
zato to ako izgubite posao, znai da gubite gotovo sve. Osiguranje za sluaj
nezaposlenosti malo toga pokriva i znatno krae traje nego u Evropi. Nemojte
oekivati mnogo pomoi od drave za prekvalifikaciju ili traganje za novim
radnim mestom. Vie zastrauje to to ako izgubite radno mesto, automatski
gubite zdravstveno osiguranje, a verovatno i kuu, zato to u Americi nije
razvijeno socijalno stanovanje i nema subvencija za stanarine. Usled svega toga,
u SAD je znatno vei otpor radnika bilo kakvom industrijskom restrukturisanju
koje podrazumeva smanjenje radnih mesta nego to je to u Evropi. Veina
amerikih radnika nije u mogunosti da sprovede organizovani otpor, ali oni koji
to mogu - sindikalizovani radnici - uinie, razume se, sve to je u njihovoj moi
da ouvaju postojeu raspodelu poslova.
Kao to pokazuju navedeni primeri, vea nesigurnost moe primorati ljude
da rade vrednije, ali ih primorava da rade vrednije na pogrenim poslovima. Svi
oni talentovani korejski omladinci koji bi mogli da budu briljantni naunici i
inenjeri muke mue bubajui anatomiju oveka. Mnogi ameriki radnici koji bi -

posle odgovarajue prekvalifikacije - mogli da rade u industrijama koje su u

usponu (na primer, u bioinenjeringu) muku mue nastojei da zadre poslove u
industrijama na zalasku (na primer, u automobilskoj industriji), pritom samo
odlaui ono to je neminovno.
U emu je poenta navedenih primera? Kada ljudi znaju da e im se pruiti
druga prilika (ili trea, moda ak i etvrta), bie mnogo spremniji da prihvate
rizik prilikom izbora prvog posla (nasuprot korejskom primeru) ili da se oproste
s postojeim poslom (kao u evropskom nasuprot amerikom primeru).
Da li nalazite da je ta logika udna? Ne bi trebalo. Ne bi trebalo zato to je
upravo to logika na kojoj poiva zakon o steaju, a njega veina ljudi prihvata
kao neto to se samo po sebi podrazumeva.
Pre sredine 19. veka nijedna zemlja nije imala steajno pravo u savremenom
smislu te rei. Ono to se tada nazivalo zakonom o steaju nije prualo
poslovnim ljudima koji odu u steaj zatitu od kreditora u periodu
restrukturisanja poslovanja - u Sjedinjenim Amerikim Dravama lan 2. Zakona
o steaju sada obezbeuje estomesenu zatitu od kreditora. Sto je vanije,
tadanji zakon nije poslovnim ljudima pruao drugu priliku, jer se od njih
zahtevalo da u celosti otplate sve dugove, sem ako im kreditori daju oprost. To
je znailo da poslovni ovek koji je otiao u bankrot ak i ako nekako uspe da
zapone novi posao, sav svoj novi profit mora da upotrebi za otplatu starih
dugova, to se negativno odraava na razvoj novog posla. Usled svega toga,
samo uputanje u vode samostalnog poslovanja bilo je veoma rizino.
Vremenom ljudi su shvatili da to to ne postoji druga prilika veoma
obeshrabruje poslovne ljude i njihovu spremnost da preuzmu neki rizik. Poev od
Velike Britanije 1849, zemlje su postepeno uvele moderne zakone o steaju,
kojima je utvreno da se sudski garantuje zatita od kreditora tokom poetnog
restrukturisanja i, to je vanije, daje se ovlaenje sudu da razree trajno
smanjenje dugova, ak i ako se kreditori tome protive. U kombinaciji sa
institutom ograniene odgovornosti, koji je uveden otprilike u isto vreme (vidi
Stvar br. 2), taj novi zakon o steaju umanjio je opasnost koju je sobom nosilo
uputanje u nove poslovne poduhvate i na taj nain ohrabrio prihvatanje rizika,
to je i omoguilo razvoj savremenog kapitalizma.
U meri u kojoj prua drugu priliku radnicima, moemo da kaemo da je
drava blagostanja neto nalik na zakon o steaju za radnike. Na isti nain na koji
zakon o steaju ohrabruje preduzetnike da prihvataju rizik poslovanja, drava
blagostanja ohrabruje radnike da lake prihvataju promene (i rizike koje te

promene donose) i shodno tome menjaju sopstvene stavove. Budui da znaju da

e im se pruiti druga prilika, ljudi mogu odvanije da biraju poetak svoje
karijere i da budu spremni da promene posao u nekoj docnijoj fazi te karijere.
Zemlje s veim dravnim aparatom mogu da ostvaruju bri rast
A ta je s dokazima? Koja su to relativna ekonomska postignua zemalja
koje se razlikuju meu sobom u pogledu veliine aparata drave blagostanja?
Ve smo pomenuli da vlada uverenje kako su privredno dinaminije one drave
koje imaju manji aparat drave blagostanja. Meutim, nema dokaza koji bi tu
tvrdnju potkrepili.
Sve do osamdesetih godina 20. veka, SAD su beleile znatno sporiji rast
nego Evropa, uprkos injenici da su imale mnogo manje izraenu dravu
blagostanja. Na primer, 1980. godine, u Americi je javna drutvena potronja
kao udeo u BDP-a iznosila samo 13,3 posto, dok je u 15 sadanjih lanica EU
iznosila 19,9 posto. U vedskoj je ta stopa iznosila ak 28,6 posto, u Holandiji
24,1 posto, a u (Zapadnoj) Nemakoj 23 posto. Uprkos tome, izmeu 1950. i
1987. SAD su ostvarivale sporiji rast nego bilo koja evropska zemlja. Dohodak
po stanovniku rastao je po stopi od 3,8 procenata u Nemakoj, 2,7 posto u
vedskoj, 2,5 posto u Holandiji i 1,9 posto u SAD. Oigledno je da je veliina
drave blagostanja samo jedan od inilaca u odreivanju ekonomskih pokazatelja
jedne zemlje, ali ovde vidimo da razvijena drava blagostanja nije
inkompatibilna s viom stopom rasta.
ak i posle 1990, kada su se relativni pokazatelji rasta Sjedinjenih Drava
poboljali, neke zemlje koje imaju razraene mehanizme drave blagostanja
ostvarivale su viu stopu rasta. Na primer, izmeu 1990. i 2008. godine dohodak
po stanovniku u SAD rastao je po stopi od 1,8 posto. To je manje-vie isto kao u
prethodnom periodu, ali je, s obzirom na usporavanje evropskih privreda u to
vreme, Amerika zahvaljujui tome bila jedna od najbre rastuih privreda u
onome to ini jezgro OECD (to su osnovne lanice OECD, bez onih koje jo
nisu u potpunosti bogate, kao to su Koreja i Turska).
Zanimljivo je, meutim, da su dve zemlje koje su ostvarivale najveu stopu
privrednog rasta u OECD, u toj grupi osnovnih zemalja, u periodu posle 1990.
godine bile Finska (2,6 posto) i Norveka (2,5 posto), a i jedna i druga imaju
veoma velike i razvijene mehanizme drave blagostanja. Godine 2003. udeo
javne drutvene potronje u BDP-u iznosio je 22,5 posto u Finskoj i 25,1 posto u
Norvekoj, u poreenju sa prosekom OECD od 20,7 posto i 16,2 posto u SAD.
vedska, koja je u najdoslovnijem smislu te rei najvea drava blagostanja na

svetu (31,3 posto, odnosno dvostruko vie nego u SAD) imala je stopu
privrednog rasta od 1,8 posto, to je samo za nijansu manje od stope rasta SAD.
Ako raunate samo period od 2000. do 2008. godine, stopa rasta u vedskoj (2,4
posto) i Finskoj (2,8 posto) znatno je premaivala stopu rasta koji su u tom
periodu ostvarile SAD (1,8 posto). Da su ekonomisti zagovornici slobodnog
trita bili u pravu u vezi s pogubnim efektima drave blagostanja na radnu etiku i
podsticaje za stvaranje bogatstva, onda se to nikada ne bi moglo dogoditi.
Razume se, ne elim da sugeriem da je drava blagostanja nuno dobra.
Kao i sve druge institucije, i ona ima dobre i loe strane. Posebno ako je
zasnovana na ciljanim, a ne na univerzalnim programima (kao to je to sluaj u
SAD), ona moe stigmatizovati korisnike socijalne pomoi. Drava blagostanja
stvara odstupnicu prosenim ljudima i odvraa ih od toga da prihvate
niskoplaene poslove u tekim uslovima rada, iako bi se moglo raspravljati o
tome da li je to zaista toliko loe (mislim da postojanje velikog broja ljudi koji
rade, a siromani su, kao to je sluaj u SAD, predstavlja isto toliko problem,
koliko i opta visoka stopa nezaposlenosti koju vidimo u Evropi). Meutim, ako
su dobro koncipirani, sve u cilju da se radnicima prui druga prilika, kao to je
to u skandinavskim dravama, mehanizmi drave blagostanja mogu podstai
privredni rast time to e omoguiti da ljudi lake prihvaaju promene, pa e
samim tim olakati restrukturisanje cele industrije.
Moemo brzo da vozimo zato to imamo konice. Da automobil nema
konice, ak ni najvetiji vozai se ne bi usudili da voze brzinom veom od
pedesetak kilometara na sat, iz straha od tekih saobraajnih nesrea. Na isti
nain ljudi mogu da prihvate rizik nezaposlenosti i potrebu za povremenim
osveavanjem profesionalnih vetina koje imaju ili prekvalifikacijom kada znaju
da im ta iskustva nee unititi ivot. Upravo zbog toga razvijenija drava
blagostanja moe u veoj meri otvoriti ljude za promene, pa samim tim i doneti
veu dinaminost ukupnoj privredi.

Stvar br. 22
- Finansijska trita treba da postanu manje, a ne vie
efikasna ta vam kau?
Brz razvoj finansijskih trita omoguio nam je da brzo opredeljujemo i
preraspodeljujemo resurse. Upravo zbog toga su SAD, Velika Britanija, Irska i
neke druge kapitalistike privrede koje su liberalizovale i potpuno otvorile svoja
finansijska trita tako dobro prolazile u protekle tri decenije. Liberalna
finansijska trita omoguila su privredi da brzo odgovara na izmenjene
mogunosti, a ona je zahvaljujui tome postizala bri rast. Istina, u poslednje
vreme je bilo nekih ekscesa koji su izneli finansije na lo glas, izmeu ostalog i u
upravo pomenutim zemljama. Meutim, nikako ne bismo smeli da pourimo sa
ograniavanjem finansijskih trita samo zbog toga to se dogodila finansijska
kriza stolea, koju niko nije mogao da predvidi, koliko god da je bila velika, zato
to je efikasnost finansijskog trita osnovni klju za nacionalni prosperitet.
A ta vam ne kau?
Problem s finansijskim tritima danas lei u tome to su ona isuvie
efikasna. Blagodarei nedavnim finansijskim inovacijama usled kojih je bilo
tako mnogo novih finansijskih instrumenata, finansijski sektor je postao efikasniji
u stvaranju profita za sebe, na kratak rok. Meutim, kao to se jasno moe videti
iz globalne krize koja je izbila 2008. godine, ta nova finansijska aktiva uinila je
da ukupna privreda, pa i sam finansijski sistem, postanu znatno nestabilniji.
tavile, svesni likvidnosti svoje aktive, vlasnici finansijskih dobara brzopleto
odgovaraju na promene, zbog ega je kompanijama u realnom sektoru teko da
obezbede dugoroni kapital neophodan za dugoroni razvoj. Ta velika razlika u
brzini izmeu finansijskog i realnog sektora treba da se smanji, to znai da
finansijsko trite treba svesno uiniti neefikasnijim.

Tri beskorisne fraze

Ljudi koji su odlazili na Island u poslednjoj deceniji 20. veka priali su da
su im na aerodromu u Rejkjaviku delili zvanini turistiki vodi u kome je, kao i
u svim slinim vodiima, postojao odeljak s korisnim frazama. Meutim, za
razliku od ostalih takvih vodia, taj islandski je imao i odeljak s beskorisnim
frazama. U tom odeljku nalazile su se tri fraze, sledeim redom: Gde se nalazi
eleznika stanica?, Lepo vreme je danas, i Ima li neeg jeftinijeg?
Moe da deluje kao iznenaenje, ali to sa eleznicom je sasvim tano: na
Islandu nema eleznice. to se vremena tie, moda su pisci vodia bili
prestrogi. Nisam iveo na Islandu, ali po svemu sudei ima bar nekoliko sunanih
dana u godini. A kada je re o tome da je sve skupo, to je takoe sasvim tano i
posledica je ekonomskog uspeha te zemlje. Ljudski rad i sve usluge zasnovane na
ljudskom radu skupe su u svim zemljama visokog dohotka (sem ako ne postoji
neprestani priliv imigranata spremnih na niske zarade, kao to je to u SAD ili
Australiji), pa je onda sve skuplje nego to bi se moglo naslutiti na osnovu
zvaninog deviznog kursa (vidi Stvar br. 10). Svojevremeno jedna od
najsiromanijih evropskih privreda, Island se do 1995. razvio u jedanaestu po
bogatstvu privredu na svetu (posle Luksemburga, vajcarske, Japana, Norveke,
Danske, Nemake, Sjedinjenih Amerikih Drava, Austrije, Singapura i
Francuske).
Bogata kakva je ve bila, islandska privreda je dobila pravi turbo podsticaj
krajem devedesetih godina prolog veka, zahvaljujui odluci tadanje vlade da
privatizuje i liberalizuje finansijski sektor. Izmeu 1998. i 2003. godine zemlja
je privatizovala banke koje su dotad bile u dravnom vlasnitvu i investicione
fondove, i u isti mah je ukinula osnovne propise za bankarske aktivnosti, kao to
je zakonska odredba o obaveznoj rezervi svake banke. Posle toga islandske
banke su se irile neverovatnom brzinom, privlaei klijente ne samo na Islandu
nego i one iz inostranstva. Internet bankarstvom islandske banke su se proirile
na Veliku Britaniju, Holandiju i Nemaku. Islandski investitori su iskoristili
agresivno kreditiranje svojih banaka i poela je prava pomama korporativnog
kupovanja, posebno u Velikoj Britaniji, nekadanjem takmacu i neprijatelju
Islanda u uvenim ribarskim ratovima, voenim od pedesetih do sedamdesetih
godina prolog veka oko izlova bakalara. Tipian predstavnik tih investitora,
koje su aljivo nazivali vikinki jurinici, bila je investiciona kompanija
Bejgur (Baugur), iji je vlasnik mladi tajkun Joun Jouhaneson (Jon
Johanneson). Kompanija Bejgur je silovito stupila na scenu na samom poetku

21. veka da bi ve do 2007. postala vodea kompanija u prodaji robe na malo,

koja je zapoljavala oko 65.000 ljudi i imala ukupni promet od 10 milijardi funti
u 3.800 prodavnica, ukljuujui lance, kao to su Hemlis, Debenhams,
Oejzis i Ajsland (britanski lanac smrznute hrane, simbolinog imena u ovom
sluaju).
Ta finansijska ekspanzija je jedno vreme donosila Islandu prava privredna
uda. Zemlja koja je ne tako davno bila finansijski zaostala zbog, kako se
govorilo, prekomerne regulative i prenormiranosti (Island je otvorio berzu tek
1985. godine), preko noi se transformisala u ivo novo vorite kapitala u
globalnom finansijskom sistemu koji se stvarao pred naim oima. Od kraja
devedesetih godina Island je ostvarivao neverovatnu stopu rasta, da bi 2007.
godine bio peta zemlja sveta po bogatstvu (posle Norveke, Luksemburga,
Svajcarske i Danske). Sve je izgledalo kao da je svem tom napredovanju samo
nebo granica.
Naalost, kada je izbila globalna finansijska kriza 2008. godine, islandska
privreda je brzo poela da se topi. Tog leta su bankrotirale sve tri najvee
islandske banke i vlada je morala da ih preuzme. Situacija se izuzetno loe
razvijala, toliko loe da je u oktobru 2009. godine Makdonalds odluio da se
povue sa ostrva, svrstavajui ga u granini pojas globalizacije. U vreme dok
ovo piem (poetak 2010), MMF je procenio da je islandska privreda zabeleila
pad po stopi od 8,5 posto 2009, to je najbra stopa kontrakcije meu svim
bogatim zemljama.
Rizina priroda islandskog Hnansijskog buma od kraja devedesetih godina
sve je vie izlazila na videlo. Bankarska aktiva je dosegla hiljadu posto BDP-a
2007, to znai da je u tom trenutku bila dvostruko vea od britanske, zemlje koja
inae ima jedan od najrazvijenijih bankarskih sektora u svetu. tavie,
finansijska ekspanzija Islanda ostvarena je prvenstveno zahvaljujui stranim
kreditima. Godine 2007. neto strani dug (to znai strani dug od koga je oduzeto
ono to je inostranstvu pozajmljeno) iznosio je gotovo 250 posto BDP-a, dok je
deset godina ranije, 1997, iznosio 50 posto BDP-a. Zemlje su propadale i kada
su bile u znatno manjoj meri izloene dugovanjima - neposredno uoi azijske
finansijske krize 1997. godine dugovi inostranstvu su iznosili 25 posto BDP-a
Koreje, odnosno 30 posto BDP-a Indonezije.
Povrh svega, izala je na videlo maglovita priroda finansijskih transakcija
koje su leale u osnovi islandskog privrednog uda - esto se videlo da su glavni
dunici koji su od banaka pozajmili najvea sredstva istovremeno i kljuni

akcionari istih tih banaka.

Novi motor rasta?

Zato uopte troim ovoliko vremena na priu o malom ostrvu koje ima
svega neto vie od 300.000 stanovnika, nema ak ni elezniku stanicu ni
Makdonaldsov restoran, koliko god da je bio dramatian njegov uspon i potonji
pad? Zato to Island simbolizuje sve ono to ne valja u danas preovlaujuem
pristupu finansijama.
Ma koliko da islandska pria deluje neobino, to nije bila jedina zemlja
koja je privatizacijom, liberalizacijom i otvaranjem finansijskog sektora u
poslednje tri decenije podsticala i pokretala privredni rast. Irska je primenom
iste strategije pokuala da postane jo jedno investiciono vorite, pa je njeno
dugovanje 2007. iznosilo 900 posto BDP-a. Kao i Island, i Irska je nastradala u
globalnoj finansijskoj krizi 2008. U vreme kada ovo piem, MMF procenjuje da
je pad irske privrede iznosio 7,5 posto 2009. godine. Letonija, koja je takoe
imala velike finansijske ambicije, prola je i gore. Posle kraha ekonomskog
buma proisteklog iz finansijskih aktivnosti, njena privreda je, prema proceni
MMF-a, zabeleila pad od 16 posto 2009. godine. Dubai, samozvano finansijsko
i investiciono vorite Bliskog istoka drao se, kako se inilo, znatno due od
svojih evropskih rivala, ali je na kraju i on morao da baci pekir u ring i proglasi
moratorijum kada je re o dugovima glavnog konglomerata u dravnom
vlasnitvu, bilo je to u novembru 2009.
Pre nego to su nedavno pale u nemilost, sve te privrede su isticane kao
blistavi uzori novog poslovnog modela koji poiva na finansijskim aktivnostima
zemalja koje su spremne da napreduju u eri globalizacije. Jo u novembru 2007.
godine, kada su se olujni oblaci sve bre nadvijali nad meunarodnim
finansijskim tritima, Riard Portis (Richard Portes), istaknuti britanski
strunjak za politiku ekonomiju, i Fridrik Baldurson (Baldursson), islandski
profesor, sveano su saoptili u izvetaju koji su podneli islandskoj Trgovinskoj
komori da ukupno uzev, internacionalizacija islandskog finansijskog sektora
75

predstavlja izvanredan primer uspeha koji zavreuje vee priznanje trita.

Nekima ak ni nedavni krah Islanda, Irske i Letonije nije bio dovoljan razlog da
odustanu od ekonomske strategije koja poiva na finansijama kao pokretau. U
septembru 2009. Turska je saoptila da e sprovesti itav niz sektorskih politika
kako bi se pretvorila u (jo jedno) finansijsko vorite na Bliskom istoku. ak je
i vlada Koreje, iji je razvoj tradicionalno pokretan proizvoakom industrijom,
poela da sprovodi politiku kojoj je cilj pretvaranje u finansijsko vorite

severoistone Azije. Meutim, korejski entuzijazam je unekoliko splasnuo otkako

su Irska i Dubai doiveli krah, jer su upravo te zemlje sluile kao model za
Koreju.
Pravi problem sastoji se u tome to su zemlje poput Islanda i Irske
sprovodile samo neto malo ekstremnije oblike ekonomske strategije koju inae
sprovode mnoge drave - to je strategija rasta, koja se temelji na finansijskoj
deregulaciji, dakle ona koju su prve usvojile SAD i Velika Britanija poetkom
osamdesetih godina 20. veka. Velika Britanija je svoj program finansijske
deregulacije ubrzala krajem osamdesetih godina, sprovodei takozvanu
deregulaciju Velikog praska, i otada se silno ponosi time to samo ovla ureuje
poslovni sektor i finansijska zbivanja. Sjedinjene Amerike Drave ni same nisu
zaostajale na tom planu jer su 1999. ukinule Glas- Stigalov zakon iz 1933, ime
su sruile dotadanji zid izmeu investicionog i komercijalnog bankarstva, kojim
se amerika finansijska industrija odlikovala jo od doba Velike depresije.
Mnoge druge zemlje sledile su ta dva primera.
Sve vei broj zemalja prihvatio je strategiju rasta zasnovanu na
deregulisanim finansijama zbog injenice da je u takvom sistemu lake zaraditi
novac finansijskim nego drugim privrednim aktivnostima - ili je barem tako
izgledalo dok 2008. godine nije izbila kriza. Studija dvojice francuskih
ekonomista erara Dimenila (Gerard Dumenil) i Dominika Levija (Dominique
Levy) - jedna od malobrojnih studija u kojima je zasebno izraunavana profitna
stopa finansijskog sektora i profitna stopa nefinansijskog sektora - pokazuje da je
u SAD i Francuskoj tokom poslednje dve ili tri decenije profitna stopa u
finansijskom sektoru bila znatno via od profitne stope u nefinansijskom
76

sektoru. Prema toj studiji, u SAD je profitna stopa finansijskih firmi bila nia
nego u nefinansijskim firmama od sredine ezdesetih do kraja sedamdesetih
godina prolog veka. Meutim, posle finansijske deregulacije poetkom
osamdesetih godina prolog veka, profitna stopa finansijskih firmi beleila je
stalni rast, i kretala se izmeu etiri i dvanaest posto. Od osamdesetih godina 20.
veka ona je neprestano bila znatno via nego profitna stopa nefinansijskih firmi,
koja se kretala od dva do pet posto. U Francuskoj je profitna stopa finansijskih
korporacija bila negativna izmeu ranih sedamdesetih i sredine osamdesetih
godina 20. veka (nema podataka za ezdesete godine). Meutim, kada se krajem
osamdesetih godina pribeglo finansijskoj deregulaciji, profitna stopa je poela
da raste i poetkom devedesetih godina nadmaila je profitnu stopu
nefinansijskih firmi; tada su obe iznosile neto oko pet posto, da bi profitna stopa

finansijskog sektora do 2001. porasla na vie od 10 posto. Nasuprot tome,

profitna stopa nefinansijskih firmi u Francuskoj pokazivala je trend opadanja od
poetka devedesetih godina, tako da je 2001. godine pala na oko tri posto.
U Sjedinjenim Dravama finansijski sektor je postao do te mere privlaan
da su se ak i mnoge dotad proizvodne kompanije pretvorile u sutini u
finansijska preduzea. Ugledni ameriki ekonomista Dim Kroti (Jim Crotty)
izraunao je da je koeficijent finansijske aktive prema nefinansijskoj aktivi u
posedu nefinansijskih korporacija u SAD povean sa oko 0,4, koliko je iznosio
77

sedamdesetih godina 20. veka, na gotovo jedan poetkom ovog veka. ak i

takve kompanije kao to su Deneral Elektrik, Deneral Motors i Ford nekadanji simboli izvanrednog kvaliteta amerike proizvoake industrije postali su finansijalizovani neprestanim irenjem svojih finansijskih ogranaka,
u kombinaciji sa opadanjem sopstvenih proizvoakih aktivnosti. Na poetku 21.
veka te proizvoake kompanije ostvarivale su najvei deo svog profita
finansijskim aktivnostima, a ne kroz neposrednu proizvodnju (vidi Stvar br. 18).
Tako je, na primer, 2003. godine 45 procenata profita kompanije Deneral
Elektrik poticalo od njenog ogranka ,,GE Kapital. Godine 2004. 80 procenata
profita koji je ostvario Deneral Motors poticalo je od njegovog finansijskog
ogranka GMAC, dok je Ford sav svoj profit od 2001. do 2003. godine ostvario
kroz ogranak Ford Fajnens.

78

Oruje za finansijsko masovno unitenje?

Rezultat svega toga bio je izuzetan rast nefinansijskog sektora u celom svetu,
a posebno u bogatim zemljama. Taj rast nije ostvaren samo u apsolutnom smislu.
Vanije je to to je finansijski sektor beleio bri rast - zapravo, treba rei,
neuporedivo bri rast - od ostatka privrede.
Prema proraunima koje je Gabrijel Palma, moj kolega u Kembridu i
vodei autoritet za finansijske krize, napravio na temelju podataka MMF-a,
koeficijent zaliha finansijske imovine i svetske proizvodnje povean je sa 1,2 na
79

4,4 od 1980. do 2007. godine. Relativna veliina finansijskog sektora bila je i

vea u mnogim bogatim zemljama. Prema tom proraunu, koeficijent finansijskih
dobara prema BDP-u iznosio je u Velikoj Britaniji 700 procenata 2007. godine.
Francuska, koja se esto predstavlja kao kontrapunkt angloamerikom
finansijskom kapitalizmu, na tom planu nije zaostajala za Velikom Britanijom tako da je koeficijent njene finansijske aktive prema BDP-u samo marginalno nii
nego to je to u Velikoj Britaniji. U ranije pomenutoj studiji, Kroti je, koristei
podatke amerike vlade, izraunao da je odnos izmeu finansijske aktive prema
BDP-u u Sjedinjenim Dravama fluktuirao izmeu 400 i 500 procenata od 1950.
do 1970, da bi onda od ranih osamdesetih godina, kada je izvrena finansijska
deregulacija, poeo naglo da raste, tako da je poetkom 21. veka prekoraio
vrednost od 900 procenata.
To znai da je za svako realno dobro i privrednu aktivnost stvarano sve vie
i vie finansijskih potraivanja, za koje to realno dobro i ekonomska aktivnost
predstavljaju zalogu. Stvaranje finansijskih derivata na tritu stambenih
nekretnina, koje je predstavljalo jedan od glavnih uzroka finansijske krize 2008,
veoma reito ilustruje tu tezu.
Ranije, kada bi neko pozajmio novac iz banke i kupio kuu, banka koja mu je
odobrila kredit posedovala je finansijski proizvod koji je nastao kao plod te
transakcije (hipoteku) i sve se na tome zavravalo. Meutim, finansijskim
inovacijama nastale su hartije od vrednosti koje kao osnov imaju hipoteku
(mortgage-backed securities - MBS), a one mogu da poveu do nekoliko hiljada
hipoteka u jednu takvu hartiju od vrednbsti. Potom su te MBS, ponekad ak 150
njih, zajedno spakovane u kolateralizovanu duniku obligaciju (CDO collateralized debt obligation). Onda su po nekoliko CDO dizane na kvadrat
tako to je neka druga CDO koriena kao kolaterala. Potom su dizane na kub
tako to su kombinovane CDO na kvadrat i obine CDO. CDO su dizane i na vii

stepen. Kreirani su finansijski derivati (CDS - credit default swaps - neka vrsta
osiguranja od nevraenog zajma, iliti ugovor koji poverilac, strahujui da mu
dunik nee vratiti dug, sklapa s treim licem, koje, u zamenu za regularnu
isplatu, preuzima na sebe sve obaveze u sluaju da izvorni dunik ne ispuni svoje
finansijske obaveze). Ima jo mnogo drugih finansijskih derivata koji
predstavljaju azbuku modernih finansija.
Sada sam, meutim, ak i ja zbunjen (ispostavlja se da su zbunjeni bili i
ljudi koji su radili sa svim tim finansijskim derivatima), ali se poenta svodi na to
da su ista osnovna dobra (u tom sluaju kue koje su sluile kao kolaterala za one
prve hipoteke) i privredne delatnosti (privredna aktivnost kojom su ti nosioci
hipoteka ostvarivali dohodak) korieni neprestano, uvek iznova, ne bi li se iz
njih izvela nova dobra kao novi derivati. Meutim, ta god da radite u smislu
finansijske alhemije, to da li e ta dobra doneti oekivani prihod zavisi, na kraju
krajeva, od toga da li e one stotine hiljada radnika i vlasnika malih preduzea
koji poseduju izvorne hipoteke na vreme plaati svoje dugove, odnosno da li e
otplaivati svoje hipotekarne zajmove ili to nee moi da uine.
Rezultat svega toga bila je rastua graevina finansijskih dobara koja se
ljuljala na uskim temeljima stvarnih dobara (razume se, i sama osnova se
uveavala, jednim delom pokretana celom tom aktivnou, ali je bolje da za
trenutak to ostavimo po strani, jer ono to je ovde bitno jeste veliina nadgradnje
koja se uveavala u odnosu na veliinu baze). Ako postojeu zgradu dogradite, a
da pritom ne proirite njenu osnovu, poveavate izglede da se cela graevina
prevrne. U stvari, sve je mnogo gore. Kako se stepen deriviranja poveava - a
on zapravo oznaava udaljenost od osnovne, konkretne imovine - tako je sve tee
i tee utvrditi tanu cenu te osnovne imovine. Dakle, ne samo da dodajete
spratove na postojeu graevinu, a da pritom ne proirujete njenu osnovu, nego
jo i koristite materijal sve neizvesnijeg kvaliteta i njime dograujete te gornje
spratove. Nije onda nikakvo udo to je Voren Bafet, ameriki finansijer, poznat
po izrazito trezvenom pristupu ulaganjima, rekao da finansijski derivati
predstavljaju oruje za finansijsko masovno unitenje - i to znatno pre no to je
kriza koja je izbila 2008. dokazala njihovu razornu mo.

Razlika je drastina
Uprkos svim kritikama koje sam dosad izrekao na raun prekomernog
razvoja finansijskog sektora u protekle dve ili tri decenije, ne nameravam da
kaem kako su sve finansije, same po sebi, neto ravo. Da smo sluali Adama
Smita, koji se protivio institutu preduzea sa ogranienom odgovornou (vidi
Stvar br. 2), ili Tomasa Defersona, koji je smatrao da je bankarstvo opasnije
od stajaih vojski, nae ekonomije bi jo bile sazdane od satanskih fabrika iz
viktorijanskog doba, ako ne i od onih malih radionica Adama Smita.
Meutim, injenica da je razvoj finansija bio od kljunog znaaja u razvoju
kapitalizma nikako ne znai da su svi oblici finansijskog razvoja dobri.
Ono usled ega je finansijski kapital neophodan, ali i potencijalno
kontraproduktivan, pa ak i destruktivan za privredni razvoj jeste sama injenica
da je on neuporedivo likvidniji od industrijskog kapitala. Pretpostavimo da ste
vlasnik fabrike kome je iznenadno potreban novac da kupi sirovine ili maine za
neoekivane nove porudbine koje je dobio. Pretpostavimo isto tako da ste ve
investirali sve to imate u izgradnju fabrike i kupovinu maina i svega ostalog to
vam je neophodno za proizvodnju po osnovnim porudbinama. Biete zahvalni
ako postoje banke koje su voljne da vam pozajme taj novac (pritom ete fabriku
zaloiti kao kolateralu) znajui da ete moi da ostvarite dodatni prihod
ispunjavajui te nove porudbine. Ili, pretpostavimo da elite da prodate pola
svoje fabrike (recimo, da biste uli u neki novi posao), ali niko nije voljan da
kupi polovinu zgrade i polovinu proizvodnih pogona. U tom sluaju, bie vam
lake ako znate da moete da izdate deonice i da onda prodate polovinu ukupnih
deonica. Drugaije reeno, finansijski sektor pomae preduzeima da se proire i
diversifikuju svoju aktivnost zato to je kadar da pretvori sredstva koja nisu
likvidna, kao to su graevine i maine, u likvidna sredstva, kao to su zajmovi i
akcije.
Meutim, upravo su zbog te svoje likvidnosti finansijska dobra potencijalno
negativna za ostatak privrede. Za izgradnju fabrike potrebno je da prou barem
meseci, ako ne i godine, dok je za akumuliranje tehnolokog i organizacionog
umea neophodnog za izgradnju kompanije koja ispunjava sve svetske standarde
potrebno da prou decenije. Nasuprot tome, finansijska sredstva se mogu
prebacivati s mesta na mesto i pregrupisati za svega nekoliko minuta, ako ne i
sekundi. Ta drastina razlika stvorila je neverovatno velike probleme zato to je
finansijski kapital nestrpljiv i tei kratkoronim ostvarenjima (vidi Stvar br.
2). Na kratak rok, to stvara ekonomsku nestabilnost, budui da se likvidni kapital

razliva po svetu u veoma kratkim rokovima i na iracionalne naine, u ta smo

se nedavno i sami uverili. to je vanije, to na dui rok umanjuje rast
produktivnosti zato to se dugorona ulaganja prilagoavaju zadovoljavanju
potreba i ispunjavanju zahteva nestrpljivog kapitala. Rezultat je to to je, uprkos
ogromnom napretku finansijskog produbljivanja (to znai poveanju
koeficijenta izraenog kroz odnos izmeu finansijskih dobara i BDP-a) rast
zapravo usporen poslednjih godina (vidi Stvari br. 17. i br 13).
Na taj nain finansije mogu postati veoma tetne za ostatak privrede upravo
zbog toga to su efikasne kad treba odgovoriti na promenu mogunosti za sticanje
profita. Upravo je zbog toga Dejms Tobin (James), koji je 1981. dobio
Nobelovu nagradu za ekonomiju, govorio o potrebi da se ubaci neto klipova u
tokove naih preterano efikasnih meunarodnih trita novca. U tom cilju,
Tobin je predloio porez na finansijske transakcije, ija je osnovna namera da se
uspore finansijski tokovi. Sve donedavno takozvani Tobinov porez bio je pravi
tabu meu utivim svetom, ali se odnedavno za njega zalae Gordon Braun
(Brown), bivi britanski premijer. Meutim, Tobinov porez nije jedini nain na
koji bismo mogli da umanjimo tu drastinu razliku izmeu brzine razvoja
finansija i brzine razvoja realne privrede. Ostala sredstva obuhvataju namerno
izazivanje tekoa u neprijateljskom preuzimanju preduzea (ime bi se smanjila
dobit od spekulativnog ulaganja u akcije), zabranu prodaje hartija od vrednosti i
drugih finansijskih instrumenata koje ne posedujete, ali nameravate da ih kupite
po povlaenoj ceni pa ih prodajete unapred, poveanje stalne mare, iznosa koji
se u svakom trenutku mora nalaziti na raunu (to je zapravo procenat novca koji
se mora platiti unapred prilikom kupovine akcija) ili uvoenje ogranienja na
prekogranini prenos kapitala, posebno za zemlje u razvoju.
Sve to ne znai da razlika u brzini izmeu razvoj a . finansijskog sektora i
razvoja realne privrede treba da bude potpuno izbrisana, svedena na nulu.
Finansijski sistem koji bi bio savreno sinhronizovan s realnom privredom bio bi
potpuno beskoristan. Cela poen ta finansija svodi se na to da one mogu da se
razvijaju bre od realne privrede. Meutim, ako se finansijski sektor prebrzo
razvija, moe se dogoditi da zbog toga voz realne privrede iskoi iz ina. U
sadanjim okolnostima, treba da preuredimo finansijski sistem da bi on dopustio
kompanijama da se upuste u ona dugorona ulaganja u fiziki kapital, ljudska
znanja i vetine i organizacije, koje su osnovno izvorite ekonomskog razvoja, a
koja im u isto vreme obezbeuju neophodna likvidna sredstva.

Stvar br. 23
- Nisu potrebni dobri ekonomisti da bi ekonomska
politika bila dobra ta vam kau?
ta god da je teorijsko opravdanje za vladinu intervenciju, uspeh ili neuspeh
vladine politike velikim delom zavisi od strunosti onih koji je promiljaju i
kreiraju i potom izvravaju. Posebno u zemljama u razvoju, mada ne iskljuivo u
njima, vladini zvaninici nisu dovoljno dobro obueni kada je re o ekonomiji, a
potrebna su im velika ekonomska znanja ako ele da sprovode dobru ekonomsku
politiku. Ti zvaninici bi trebalo da spoznaju sopstvena ogranienja i da se
uzdre od sprovoenja komplikovanih sektorskih politika, kao to je selektivna
industrijska politika, a da se umesto toga vrsto dre politike slobodnog trita
koja je mnogo manje zahtevna i koja ulogu vlade svodi na minimum. Ako se iz
tog ugla gleda, onda emo videti da je ekonomska politika slobodnog trita
dvostruko dobra, ne samo zato to je zaista najbolja mogua politika ve i zato
to je ponajmanje zahtevna u pogledu sposobnosti birokratskog aparata.
A ta vam ne kau?
Da bi se sprovodila dobra ekonomska politika, nisu potrebni dobri
ekonomisti. Ekonomski birokrati, inovnici koji su postizali najvee uspehe na
tom planu, obino nisu bili ekonomisti. Za vreme udesnih godina Japana i
Koreje, ekonomsku politiku u tim zemljama (prvenstveno u Japanu, i u neto
manjoj meri u Koreji) sprovodili su pravnici. Na Tajvanu i u Kini ekonomsku
politiku sprovode inenjeri. To jasno pokazuje da za ekonomski uspeh nisu
potrebni ljudi koji su izuili dobre ekonomske kole - posebno ako je re o
ekonomskim kolama slobodnotrine orijentacije. Zaista, u poslednje tri
decenije, posledica pojaanog uticaja ekonomije slobodnog trita bili su slabiji
ekonomski rezultati irom sveta, to pokazujem skoro na svim stranicama ove
knjige - ti rezultati su nii ekonomski rast, vea ekonomska nestabilnost,
poveana nejednakost, da bi, na kraju, sve to kulminiralo katastrofom globalnom finansijskom krizom 2008. godine. U meri u kojoj nam je potrebna
ekonomija, potrebne su nam druge vrste ekonomije, a ne ona koja zagovara
slobodno trite.

Ekonomsko udo bez ekonomista

Istonoazijske privrede Japana, Tajvana, June Koreje, Singapura, Hong
Konga i Kine esto se nazivaju privrednim udima, ili udesnim privredama.
Razume se, to je hiperbola, ali, to se hiperbola tie, ona i nije toliko preterana.
Tokom industrijske revolucije u 19. veku, dohodak po stanovniku u
zapadnoevropskim privredama i zemljama koje su njihovi neposredni izdanci
(Severna Amerika, Australija i Novi Zeland) rastao je po stopi izmeu jedan i
1,5 posto godinje (taan broj zavisi od tanog perioda i zemlje za koju traite te
pokazatelje). U takozvanom zlatnom dobu kapitalizma, izmeu ranih pedesetih i
sredine sedamdesetih godina 20. veka, dohodak po stanovniku u Zapadnoj
Evropi, Severnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu rastao je po stopi od 3,5
do etiri posto godinje.
Nasuprot tome, u njihovim udesnim godinama, to je, grubo uzeto, period
izmeu pedesetih i sredine devedesetih godina 20. veka (odnosno, kada je re o
Kini, izmeu osamdesetih godina i dananjeg vremena), dohodak po stanovniku
rastao je po stopi od est do sedam procenata godinje u pomenutim
istonoazijskim privredama. Ako stopa rasta od jedan do 1,5 posto zavreuje da
se nazove revolucijom, a stopa rasta od 3,5 do etiri posto zlatnim dobom,
onda za stopu od est do sedam procenata ne moemo rei nita drugo do da je
80

udo.
Kad se uzmu u obzir svi ti izvanredni privredni rezultati, bilo bi potpuno
prirodno da pretpostavimo kako su te zemlje morale imati mnogo veoma dobrih
ekonomista. Isto onako kao to se Nemaka odlikuje izvanrednim inenjerskim
proizvodima zbog strunosti svojih inenjera i kao to Francuska prednjai kada
je re o modnim kreacijama zbog talenta svojih kreatora, izgledalo bi logino da
su istonoazijske zemlje postigle takvo privredno udo prvenstveno zahvaljujui
sposobnosti svojih ekonomista. Naroito u Japanu, na Tajvanu, Junoj Koreji i
Kini - zemljama u kojima je vlada odigrala veoma aktivnu ulogu tokom godina
privrednog uda - mora da su postojali mnogi prvoklasni ekonomisti koji su
radili za vladu: to bi bilo logino.
Uopte nije tako. Ekonomista je bilo veoma malo u istonoazijskim
privredama koje su ostvarile udo. Japanski ekonomski inovnici mahom su
pravnici po obrazovanju. Na Tajvanu veina kljunih ekonomskih funkcionera
poticala je iz redova onih koji su po obrazovanju inenjeri i naunici, a ne
ekonomisti; isto vai i za dananju Kinu. Koreja je takoe imala veliki procenat

pravnika meu svojim ekonomskim inovnitvom, naroito pre 1980. O Von u,

ovek koji je smislio program teke i hemijske industrijalizacije Koreje tokom
sedamdesetih godina - a zahvaljujui tom programu korejska privreda je
transformisana iz efikasnog izvoznika robe niskog stepena obrade u svetskog
igraa na planu elektronike, proizvodnje elika i brodogradnje - bio je inenjer
po obrazovanju.
Ali, emu uopte ekonomija ako nam ekonomisti nisu potrebni da bismo
postigli dobre ekonomske rezultate, to se vidi iz primera istone Azije? Da li su
MMF, Svetska banka i ostale meunarodne organizacije uzalud traili novac
kada su organizovali ekonomsku obuku za zvaninike zemalja u razvoju i kada su
davali stipendije pametnim mladim ljudima iz tih zemalja da bi im omoguili da
studiraju na amerikim ili britanskim univerzitetima uvenim po odlinim
ekonomskim katedrama?
Jedno od moguih objanjenja uspenog iskustva istone Azije lei u tome
da je onima koji sprovode ekonomsku politiku prvenstveno potrebna opta
inteligencija, a ne specijalistiko znanje iz ekonomske oblasti. Moda je
ekonomija koja se predaje na univerzitetima isuvie otuena od stvarnosti da bi
imala bilo kakvu praktinu svrhu. Ako je to tano, onda e vlada pronai
sposobnije kreatore ekonomske politike meu onima koji studiraju najprestiniji
fakultet u zemlji u datom trenutku (to moe da bude pravo, razne vrste
inenjerskih struka ili ak ekonomija, zavisno od zemlje), a ne oblast koja je
nominalno najrelevantnija za kreiranje ekonomske politike (tj. ekonomiju) (vidi
Stvar br. 17). Takav zakljuak neposredno potkrepljuje i injenica da su
ekonomski rezultati Latinske Amerike znatno zaostajali i zaostaju za rezultatima
istone Azije, iako su ekonomskom politikom u mnogim latinskoamerikim
zemljama upravljali ekonomisti, pritom izuzetno kvalifikovani (kao to su
Momci iz ikaga, koji su radili za generala Pinoea, to je verovatno
najuveniji primer). Indija i Pakistan takoe imaju mnoge svetski uvene
ekonomiste, ali njihovi ekonomski rezultati nisu ni priblini istonoazijskim.
Don Kenet Galbrajt (John Kenneth Galbraith), najduhovitiji ekonomista u
istoriji, sigurno je preterivao kada je kazao da je ekonomija izuzetno korisna
kao vid zapoljavanja ekonomista, ali moda nije bio sasvim daleko od istine.
ini se da ekonomija nije naroito bitna za upravljanje ekonomskom oblau u
stvarnom svetu.
U sutini, stvari stoje gore. Ima razloga da mislimo da je ekonomska nauka
direktno tetna za ekonomiju.

Kako je mogue da to niko nije predvideo?

U novembru 2008. godine, kraljica Elizabeta II posetila je Londonsku visoku
ekonomsku kolu, jedan od najuglednijih ekonomskih fakulteta na svetu. Poto je
sasluala jednog od tamonjih profesora, profesora Luisa Garikana (Garicano) o
finansijskoj krizi koja je upravo bila zahvatila itav svet, kraljica je upitala:
Kako je mogue da niko nije to predvideo? Kraljica je postavila pitanje koje
je od jeseni 2008, kada je kriza izbila, zaokupljalo veinu ljudi.
Tokom proteklih nekoliko decenija, svi ti visokokvalifikovani strunjaci od ekonomista dobitnika Nobelove nagrade i najuglednijih svetskih finansijskih
regulatora, pa do zastraujue pametnih mladih investicionih bankara koji su
diplome stekli na ekonomskim fakultetima najuvenijih svetskih univerziteta govorili su nam i ponavljali da u svetskoj privredi sve odlino funkcionie.
Govorili su nam da su ekonomisti konano pronali maginu formulu koja
omoguuje naim privredama da brzo rastu, a da istovremeno imamo nisku stopu
inflacije. Ljudi su priali o ekonomiji za Zlatokosu, u kojoj je sve ba onako
kako treba - ni previe vrue, ni previe hladno. Alen Grinspen (Alan
Greenspan), nekadanji predsednik amerikih Federalnih rezervi, koji je dve
decenije bio na elu najvee (i u finansijskom i ideolokom smislu) i
najuticajnije svetske privrede, pozdravljen je kao maestro kako glasi i naslov
knjige koju je o njemu napisao novinar Bob Vudvord (Woodward), uven jo od
doba Votergejta. Grinspenov naslednik Ben Bernanki (Bernanke), govorio je o
velikoj umerenosti, koja je nastupila naporedo sa obuzdavanjem inflacije i o
nestanku estokih ekonomskih ciklusa (vidi Stvar br. 6).
Zato je za veinu ljudi, ukljuujui britansku kraljicu, bilo uistinu zagonetno
to to su stvari odjednom tako naopako krenule u svetu u kome su, navodno,
pametni ekonomisti prethodno ve reili sve najvee probleme. Kako je mogue
da su toliko pogreili svi ti pametni momci koji su diplome stekli na nekima od
najboljih svetskih univerziteta, svi ti ljudi koji u malom prstu imaju
hipermatematike sisteme jednaina?
Saznavi za kraljiino pitanje, Britanska akademija je sazvala skup nekih od
najuvenijih ekonomista, ljudi iz naunih krugova, finansijskog sektora i vlasti;
skup je odran 17. juna 2009. godine. Rezultat tog sastanka dostavljen je kraljici
u pismu koje joj je 22. jula 2009. napisao profesor Tim Besli (Besley), ugledni
profesor ekonomije na LSE, zajedno s profesorom na koledu Kvin Meri na
Londonskom univerzitetu Piterom Henesijem (Peter Hennessy), uglednim

81

istoriarom britanske dravne uprave.

U tom pismu profesori Besli i Henesi kazali su da su individualni
ekonomisti struni i da svoj posao obavljaju valjano, onako kako dolikuje, ali
su od drveta propustili da vide umu u predveerje krize. Po oceni te dvojice
profesora, radilo se o propustu kolektivne imaginacije mnogih pametnih ljudi, i
u naoj zemlji i na meunarodnom planu, o njihovom neumenju da shvate rizike
sistema u celini.
Propust kolektivne imaginacije? Pa zar nije veina ekonomista, ukljuujui
veinu (iako ne ba svakog) onih koji su uestvovali na skupu u organizaciji
Britanske akademije, govorila ostatku sveta da slobodna trita najbolje
funkcioniu zato to smo racionalna i individualistika bia, pa tako znamo ta
elimo za sebe (i ni za koga drugog, sem moda za najblie lanove porodice) i
kako da to na najefikasniji nain postignemo (vidi Stvari br. 5. i br. 16)1 Stvarno
se ne seam da sam imao prilike da u ekonomskoj nauci vidim mnogo prie o
imaginaciji, posebno kolektivnoj imaginaciji, a barem poslednje dve decenije
bavim se tom oblau. Nisam ak siguran da li pojam poput imaginacije,
svejedno da li kolektivne ili neke druge, uopte moe da nae svoje mesto u
dominantno racionalistikom diskursu ekonomske nauke. To zapravo znai da su
najsjajniji uglednici britanskog ekonomskog sveta u osnovi priznali da pojma
nemaju ta je polo naopako.
Meutim, to nije dovoljno snano reeno. Nisu ekonomisti neki nevini
tehniari koji su u uskim okvirima svoje strunosti poteno obavljali posao, sve
dok ih kolektivno nije zatekla na spavanju katastrofa koja se dogaa jednom u sto
godina i koju niko nije mogao da predvidi.
Tokom protekle tri deceniije ekonomisti su igrali vanu ulogu u stvaranju
uslova za sricanje krize 2008. godine (i desetina manjih finansijskih kriza koje su
joj prethodile, a koje su izbile od poetka pretposlednje decenije 20. veka, kao
to je dunika kriza Treeg sveta, koja je izbila 1982, kriza meksikog pezosa iz
1995, azijska kriza iz 1997. i ruska kriza 1998.) time to su davali teorijsko
opravdanje za finansijsku deregulaciju i nesputano traganje za kratkoronim
profitom. ire gledano, ekonomisti su zapravo zagovarali teorije koje su
opravdale upravo onu sektorsku politiku koja je dovela do sporijeg rasta, vee
nejednakosti, pojaane nesigurnosti radnog mesta i eih finansijskih kriza koje
su potresale svet u poslednje tri decenije (vidi Stvari br. 2, br. 6, br. 13 i br.
21). Povrh svega toga, ekonomisti su se svojski borili upravo za onu sektorsku

politiku koja je oslabila perspektive dugoronog razvoja u zemljama u razvoju

(vidi Stvari br. 7 i br 11). U bogatim zemljama, isti ti ekonomisti su ohrabrivali
ljude da precene mo novih tehnologija (vidi Stvar br. 4), sve su vie
destabilizovali ljudske ivote (vidi Stvar br. 6), podsticali su ih da zatvore oi
pred gubitkom nacionalne kontrole nad privredom (vidi Stvar br. 8) i uveravali
su ih da treba da budu zadovoljni deindustrijalizacijom (vidi Stvar br. 9).
tavie, ekonomisti su iznosili argumente u prilog tvrdnji da su svi ti ekonomski
ishodi koji se mnogim ljudima u svetu nisu dopadali - kao to je rastua
nejednakost (vidi Stvar br. 13), direktorske plate koje paraju nebo (vidi Stvar
br. 14) ili krajnje siromatvo u siromanim zemljama (vidi Stvar br. 3) - zapravo
neminovne, usled (sebine i racionalne) ljudske prirode i potrebe da se ljudi
nagrade shodno doprinosu koji su pruili proizvodnji.
Drugaije reeno, mnogo je gore nego to bi bilo da je ekonomska nauka
bila samo beznaajna. Ekonomska nauka, u vidu u kome je primenjivana tokom
poslednje tri decenije, bila je direktno tetna za veinu ljudi.

ta je s drugim ekonomistima?
Ako je ekonomska nauka tako loa, to bi se moglo zakljuiti iz mog
kazivanja, ta ja onda radim kao ekonomista? Ako je najbenignija drutvena
posledica mojih profesionalnih postupaka beznaajnost, a najverovatnija
posledica neposredna teta, ne bi li onda trebalo da promenim profesiju i
ponem da se bavim neim to je u drutvenom smislu korisnije, kao to je
elektronika ili vodoinstalaterski zanat ?
vrsto se drim ekonomije zato to verujem da ona ne mora da bude ni
beskorisna ni tetna. Na kraju krajeva, na svim stranicama ove knjige upravo sam
koristio ekonomsku nauku da bih pokuao objasniti kako kapitalizam stvarno
funkcionie. Re je o tome da jedan odreeni tip ekonomske nauke - onaj tip
ekonomije koji se zalae za slobodno trite po svaku cenu, koji se primenjuje u
poslednjih nekoliko decenija - opasan. Kroz celu istoriju bilo je mnogo kola
ekonomske misli koje su nam pomogle da bolje upravljamo privrednim ivotom i
da ga razvijamo, kao to razvijamo i svoje poznavanje ekonomije.
Ako krenemo od dananjih dana, videemo da su u jesen 2008. godine
ekonomski svet od potpune katastrofe spasla ekonomska uenja Dona Mejnarda
Kejnsa, arlsa Kindlbergera (Charles Kindleberger), naunika koji je napisao
klasino delo o finansijskim krizama Manias, Panics, and Crashes (Manije,
panika i lomovi), i Hajmana Minskog (Hyman Minsky), veoma potcenjenog
amerikog prouavaoca finansijskih kriza. Svetska privreda se nije vratila u ono
stanje u kome je bila 1929, kada je izbila Velika depresija zato to smo
apsorbovali njihov uvid u situaciju i refinansirali kljune finansijske institucije
(iako nismo na odgovarajui nain kaznili bankare koji su bili odgovorni za sav
taj haos, niti smo jo reformisali industriju), poveali smo budetsku potronju,
obezbedili jau bankarsku rezervu i osiguranje depozita, odrali dravu
blagostanja (koja obezbeuje kakav-takav dohodak nezaposlenima) i preplavili
finansijska trita dotad nevienim koliinama gotovinskih sredstava. Kao to je
ve objanjeno u ranijim stvarima, mnogi od tih postupaka koji su spasli svet bili
su upravo oni postupci kojima su se protivili ekonomisti zagovornici slobodnog
trita, kako prethodnih narataja, tako i oni koji pripadaju savremenoj
generaciji.
Uprkos tome to nisu imali ekonomsko obrazovanje, ekonomski zvaninici
istone Azije su znali poneto o ekonomiji. Meutim, naroito do sedamdesetih
godina prolog veka, ekonomija koju su oni poznavali uglavnom nije bila od
slobodnotrine sorte. Oni su poznavali ekonomiju Karla Marksa, Fridriha Lista

(Friedrich), Jozefa umpetera, Nikolasa Kaldora (Nicholas) i Alberta Hirmana

(Hirschman). Razume se, ti ekonomisti (od veoma desniarski nastrojenog Lista
do veoma leviarski nastrojenog Marksa) iveli su u razliitim vremenima, bili
su zaokupljeni razliitim problemima i imali su radikalno razliite politike
stavove. Meutim, postojalo je neto zajedniko teorijama koje su svi oni
izlagali. Bilo je to priznanje da se kapitalizam razvija kroz dugorone investicije
i tehnoloke inovacije koje transformiu proizvodnu strukturu, a ne samo kroz
proirenje postojeih struktura, koje podsea na naduvavanje balona. Mnoge
stvari koje su istonoazijski zvaninici preduzeli tokom godina privrednog uda zatita industrijskih grana u povoju, prisilno mobilisanje sredstava tako da se
umesto za tehnoloki flagrantnu poljoprivredu koriste za razvoj dinaminog
industrijskog sektora, kao i primena onoga to je Hirman nazivao vezama
izmeu razliitih sektora - sve to proistie upravo iz takvih ekonomskih stavova,
a ne iz uenja o prednostima slobodnog trita (vidi Stvar br. 7). Da su
istonoazijske zemlje, zapravo i veina drava Evrope i Severne Amerike pre
njih, upravljale svojom ekonomskom sferom saglasno naelima ekonomije
slobodnog trita, one ni iz daleka ne bi razvile svoju privredu na nain na koji
su je razvile.
Ekonomsko uenje Herberta Sajmona i njegovih sledbenika istinski je
promenilo nain na koji shvatamo savremeno preduzee i, ire gledano,
savremenu ekonomiju u celini. Ono nam pomae da odbacimo mit po kome u
ekonomskom svetu ive iskljuivo racionalna bia koja u nastojanju da ostvare
svoje sebine interese sadejstvuju s drugima preko trinog mehanizma. Kada
shvatimo da u savremenom ekonomskom svetu ive ljudi ograniene
racionalnosti i sloenih motiva, koji su pritom na sloen nain organizovani,
kombinujui trita, javnu i privatnu birokratiju i mree, poinjemo da razumemo
da naim ekonomskim ivotom ne moe da se, upravlja prema pravilima
ekonomije slobodnog trita. Kada paljivije analiziramo uspenija preduzea,
uspenije vlade i uspenije zemlje, videemo da svi oni imaju taj iznijansirani
pogled na kapitalizam, a ne pojednostavljeno vienje karakteristino za slobodno
trite.
ak i u dominantnoj koli ekonomske nauke, tj. u neoklasinoj koli koja
daje mnogo osnova za ekonomiju slobodnog trita, postoje teorije koje
objanjavaju zbog ega slobodna trita verovatno nee postii rezultate bolje od
suboptimalnih. To su teorije trinih greaka ili ekonomije blagostanja koje
je prvi ponudio kembriki profesor Artur Pigu (Arthur Pigou) poetkom 20. veka,

da bi ih potom razradili nai savremenici ekonomisti, kao to su, da pomenemo

samo nekolicinu najvanijih, Amartja Sen (Amartya), Vilijam Bomol (William
Balmol) i Dozef Stiglic (Joseph Stiglitz).
Razume se, ekonomisti koji su zagovornici slobodnog trita ili su ignorisali
te druge ekonomiste ili su ih, to je gore, odbacivali kao lane proroke. U nae
vreme gotovo da se niko od pomenutih ekonomista, sa izuzetkom pripadnika
kole trine greke, ak i ne nalazi u vodeim ekonomskim prirunicima, da i ne
govorimo o tome da niko valjano ne predaje njihovo uenje. Meutim, dogaaji u
poslednje tri decenije jasno su pokazali da praktino moemo da nauimo mnogo
vie pozitivnoga od tih drugih ekonomista nego od onih koji se zalau za
slobodno trite. Relativni uspeh i relativni neuspeh razliitih preduzea,
ekonomskih politika i celog privrednog ivota u tom periodu ukazuje na to da
moemo izvui vane pouke upravo iz stavova onih ekonomista koji su danas
ignorisani ili ak zaboravljeni. Ekonomska nauka ne mora da bude ni beskorisna
ni tetna. Samo je bitno da izuavamo valjanu ekonomsku nauku.

Zakljuak
- Kako ponovo izgraditi svetsku privredu? Predstoji nam izuzetno teak zadatak: treba iz temelja ponovo izgraditi
svetsku privredu. Stanje nije onako ravo kakvo je bilo u vreme Velike depresije
samo zato to su vlade pojaale tranju zahvaljujui velikim zahvatanjima u
budet i deficitnu potronju, kao i tome to su u dosad nevienim razmerama
pojednostavile mogunost pristupa novanoj masi (Engleska banka nikada nije
imala niu kamatnu stopu otkako je osnovana 1644. godine), u isti mah
spreavajui jurie tedia na banke i njihov pokuaj da izvuku uloeni novac
kroz irenje mehanizama osiguranja depozita i refinansiranje dugova mnogih
finansijskih institucija. Da nije bilo tih mera, i neprestanog automatskog
poveanja potronje sredstava za socijalna davanja (na primer, naknada za
nezaposlene), mogla nas je pogoditi mnogo gora ekonomska kriza od one koja je
nastupila tridesetih godina prolog veka.
Ima ljudi koji veruju da je sistem slobodnog trita koji je sada dominantan
sutinski zdrav sistem. Oni pretpostavljaju da bi za stanje u kome smo se nali
bilo dovoljno malo zagrebati po marginama - pa tu i tamo dodati malo vie
transparentnosti, ponegde neto vie regulacije, a ponegde izvesnu dozu
uzdranosti ili ogranienja kada je re o direktorskim platama. Meutim, kao to
sam pokuao da pokaem u ovoj knjizi, pod znakom pitanja je sama teorijska i
empirijska postavka, osnovne premise na kojima poiva ekonomsko uenje
slobodnog trita. Zato nam nee vredeti nita to ne podrazumeva korenitu
promenu naina na koji organizujemo privredu i drutvo.
ta je, dakle, to to treba uraditi?
Ovo nije mesto gde je moguno izneti sve detaljne predloge u vezi s
rekonstrukcijom svetske privrede; mnogi od tih pretiloga su, uostalom, ve
razmotreni u prethodne 23 stvari. Ovde u samo skicirati osnovna naela - njih
osam - za koje smatram da ih moramo imati na umu kad se budemo upustili u
pretemeljenje ekonomskog sistema.
*

Prvo: Na samom poetku parafrazirau ono to je Vinston

Ceril svojevremeno kazao o demokratiji i time u ponoviti svoj
ranije iznet stav prema tome, a to je da je kapitalizam najgori
ekonomski sistem ako se izuzmu svi ostali.
Naglaavam da ovde kritikujem kapitalizam slobodnog trita, a ne sve vrste
kapitalizma.
Motiv profita je i dalje najmonije i najdelotvornije gorivo koje pokree
nau privredu i morali bismo ga u potpunosti iskoristiti. Meutim, ne smemo
gubiti iz vida da taj motiv, niim neogranien i nesputan, nije najbolji nain da se
iskoriste sve njegove dobre strane, to je pouka koju smo skupo platili tokom
poslednje tri decenije.
Slino tome, trite je izuzetno delotvoran mehanizam za koordinisanje
sloenih ekonomskih aktivnosti preko mnogobrojnih ekonomskih inilaca, ali ono
nije nita vie od toga - samo je mehanizam, ureaj, maina. Kao i sve maine, i
taj mora biti briljivo regulisan i mora biti pod neprestanim nadzorom. Isto
onako kao to se automobilom mogu ubiti ljudi ako za njegovim volanom sedi
pijani voza, ili kojim se mogu spasti ivoti ako njime na vreme odvezemo u
bolnicu nekog pacijenta ije stanje nalae hitnu intervenciju, tako i trite moe
da ostvari mnogo toga divnog, ali i mnogo toga to je veoma loe. Isti automobil
moe postati bolji ako mu se stave jae konice, snaniji motor ili ako se za
njegov rad koristi efikasnije gorivo, ba kao to isto trite moe bolje
funkcionisati ako se podstaknu odgovarajue promene u stavovima uesnika, ako
se poboljaju njihovi motivi i pravila prema kojima se oni upravljaju.
Postoje razliiti naini da se kapitalizam organizuje. Kapitalizam slobodnog
trita je samo jedan od tih naina - pritom ne naroito dobar nain. Poslednje tri
decenije su nam pokazale da slobodno trite, potpuno suprotno tvrdnjama svojih
propagatora, usporava privredu, poveava nejednakost i nesigurnost i dovodi do
eih (ponekad i masovnih) finansijskih lomova.
Idealan model ne postoji. Ameriki kapitalizam se veoma razlikuje od
skandinavskog kapitalizma, koji se opet razlikuje od nemakog ili francuskog
varijeteta, da i ne govorimo o japanskom kapitalizmu. Na primer, zemlje koje
smatraju da je ekonomska nejednakost u amerikom stilu neprihvatljiva (ima
zemalja kojima to nije neprihvadjivo) mogu da smanje tu nejednakost
uspostavljanjem drave blagostanja koju e finansirati visokim progresivnim
porezom na dohodak (kao to se radi u vedskoj) ili ograniavanjem mogunosti

za zaradu tako to e se, na primer, bitno oteati otvaranje velikih robnih kua
(kao to je u Japanu). Ne postoji jednostavan nain da se izabere izmeu tih
dveju mogunosti, iako mislim da je vedski model bolji od japanskog, barem u
tom pogledu.
Dakle, kaem da kapitalizmu, prihvatam ga, ali mislim da treba da
prekinemo ljubavnu aferu s razobruenim kapitalizmom slobodnog trita, koji je
oveanstvu doneo tako malo dobra, i da umesto njega uvedemo neku vrstu koja
je bolje regulisana. Koja e to vrsta biti zavisi od naih ciljeva, vrednosti i
uverenja.

Drugo: novi ekonomski sistem treba da temeljimo na spoznaji

ozbiljne ogranienosti ljudske racionalnosti.
Kriza koja je izbila 2008. godine razotkrila je koliko je sloen svet koji smo
stvorili, posebno u finansijskoj sferi, i koliko je tom sloenou nadmaio nau
sposobnost da ga razumemo i da ga kontroliemo. Na ekonomski sistem je
doiveo veliki pad zato to je bio formatiran po savetu ekonomista koji veruju da
je ovekova sposobnost da izie na kraj s raznim sloenostima u sutini
neograniena.
Novi svet treba graditi uz jasnu spoznaju da su nae mogunosti objektivnog
zakljuivanja ograniene. Sugeriu nam da bismo mogli da spreimo izbijanje
nove velike finansijske krize tako to bismo pojaali transparentnost. To je
pogreno. Osnovni problem nije u nedostatku informacija, ve u naoj
ogranienoj sposobnosti da te informacije obradimo. Zaista, da je stvarno
problem bilo to to nema transparentnosti, onda skandinavske zemlje - uvene po
svojoj transparentnosti - uopte ne bi iskusile finansijsku krizu poetkom
devedesetih godina prolog veka. Dokle god doputamo pojavu neogranienih
finansijskih inovacija, naa sposobnost da uredimo stvari uvek e zaostajati za
naom sposobnou da inoviramo stvari.
Ako stvarno ozbiljno mislimo kada kaemo da treba spreiti pojavu jo
jedne krize poput one iz 2008. godine, trebalo bi jednostavno da zabranimo
sloene finansijske instrumente, sem ako nije moguno nedvosmisleno dokazati
kako ti novi instrumenti dugorono koriste drutvu. Poneko e tu zamisao sigurno
odbaciti kao uasavajuu. Ona nije takva. To radimo sve vreme s drugim
proizvodima - razmislite samo o bezbednosnim standardima koje imamo kada je
re o hrani, lekovima, automobilima i vazduhoplovima. Ako taj predlog
prihvatimo, utvrdiemo postupak odobravanja tokom koga e korak po korak biti
procenjivan uticaj svakog novog finansijskog instrumenta, neke novine koju
smisle naunici-genijalci u finansijskim kuama, i to sa stanovita rizika i sa
stanovita koristi koju donosi naem sistemu u celini i na dugi rok, a ne samo sa
stanovita kratkoronog profita firmi u kojima ti genijalci rade.

Tree: Priznajui da nismo nesebini aneli, treba da gradimo

sistem koji e omoguiti da se ispoljava ono to je najbolje, a
ne ono to je najgore u ljudima.
Ideologija slobodnog trita zasnovana je na uverenju da ljudi nee uraditi
nita dobro ako za to nisu plaeni ili kanjeni ako to ne urade. To uverenje se
potom asimetrino primenjuje i iz njega se izvodi zakljuak da bogate ljude treba
motivisati da rade time to e im se omoguiti dalje bogaenje, dok siromani
ljudi treba da strahuju od siromatva jer e u tome moi da nau motiv.
Lini materijalni interes jeste snaan motiv. Komunistiki sistem je, kao to
se ispostavilo, bio neodriv zato to je ignorisao interes kao motiv koji oveka
pokree, tanije reeno, zato to je eleo da negira postojanje tog motiva. To,
meutim, nikako nije dokaz da je lini materijalni interes na jedini motiv. Ljude
ne pokree do te mere lini materijalni interes, kao to se tvrdi u udbenicima
ekonomije slobodnog trita. Da je stvarni svet toliko pun racionalnih bia koja
iskljuivo tee ostvarenju svog interesa, to bi se moglo zakljuiti itanjem tih
prirunika, on bi se uruio pod teinom neprestanog varanja, nadziranja,
kanjavanja i cenkanja.
tavie, tom glorifikacijom tenje ka ostvarenju materijalnog linog interesa
pojedinaca i korporacija stvorili smo svet u kome materijalno bogaenje
oslobaa i pojedince i korporacije od ostalih odgovornosti prema drutvu. U tom
procesu, dopustili smo bankarima i direktorima fondova da posredno ili
neposredno unite radna mesta, pozatvaraju fabrike, unite ivotnu sredinu i
ruiniraju finansijski sistem, samo da bi se lino bogatili.
Ako elimo da spreimo da se tako neto ponovo dogodi, trebalo bi da
gradimo sistem u kome se materijalnom bogaenju pristupa ozbiljno, ali u kojem
se ne doputa da ono postane jedini cilj. Organizacije - bilo da je re o
korporacijama, bilo da je re o vladama - treba da budu koncipirane tako da
nagrauju poverenje, solidarnost, potenje i meusobnu saradnju svojih lanova.
Finansijski sistem treba da bude tako reformisan da se smanji uticaj kratkoronih
vlasnika akcija da bi preduzea mogla sebi da priute i tenju ka drugim
ciljevima, a ne samo maksimizaciji kratkoronog profita. Trebalo bi bolje da
nagraujemo one vidove ponaanja koji donose drutvenu korist (npr. smanjenje
utroka energije, ulaganje u obuku) ne samo tako to emo im obezbediti vladine
subvencije ve i tako to emo te vidove ponaanja nagraditi viim drutvenim
statusom.

To nije samo moralni argument. To je istovremeno i apel upuen

prosveenom linom interesu. Ako doputamo da kratkoroni materijalni interes
upravlja svime, rizikujemo da se uniti ceo sistem, a to, dugorono gledano, nije
ni u ijem interesu.

etvrto: Treba da prestanemo da verujemo da su ljudi uvek

plaeni po zasluzi.
Ljudi iz siromanih zemalja su, individualno gledano, esto produktivniji i s
jaim preduzetnikim duhom od kolega u bogatim zemljama. Ako bi im bile
pruene jednake mogunosti kroz neometanu imigraciju, ti ljudi bi mogli i hteli da
zamene glavninu radne snage u bogatim zemljama, mada bi to bilo politiki
neprihvatljivo i nepoeljno. Ako se stvari gledaju s tog stanovita, onda se moe
rei da siromane ljude u siromanim zemljama u tom siromatvu dre nacionalni
ekonomski sistemi i imigraciona kontrola bogatih zemalja, a ne to to nemaju
linih kvaliteta.
Kada naglaavam da mnogi ljudi ostaju siromani zato to nemaju istinski
jednake mogunosti, time ne kaem da oni zasluuju da ostanu siromani ako ne
iskoriste jednake mogunosti kada im se one prue. Ukoliko ne postoji neki vid
izjednaavanja ishoda, posebno u tom smislu (mada ne i iskljuivo kada je o
tome re) da sva deca mogu da dobiju malo vie od minimuma zadovoljenja
osnovnih prehrambenih potreba i roditeljske panje, jednakost mogunosti koju
prua mehanizam trita nee jemiti istinski pravinu utakmicu. To e liiti na
trku u kojoj niko nije mogao da potri pre ostalih, ali neki tre s tegovima na
nogama.
Na drugoj strani tog spektra nalaze se direktorske plate u SAD koje su
dosegle nebeske visine u poslednjih nekoliko decenija. Ameriki menaderi su
bar deset puta poveah svoje relativne prihode po osnovu plata izmeu pedesetih
godina 20. veka i danas (prosean generalni direktor ranije je dobijao 35 puta
vie od prosenog radnika, a danas dobija od 300 do 400 puta vie), ali ne zbog
toga to je njihova produktivnost desetostruko poveana u odnosu na
produktivnost njihovih radnika. ak i ako ostavimo po strani mogunost
povlaene kupovine akcija, ameriki menaderi su plaeni dva i po puta vie od
svojih holandskih kolega i etiri puta vie od svojih japanskih kolega, uprkos
tome to nisu produktivniji ni od jednih ni od drugih.
Tek onda kada imamo slobodu da dovedemo u pitanje karte koje nam je
trite dalo u ovom deljenju, moi emo da pronaemo naine za uspostavljanje
pravednijeg drutva. Moemo da promenimo i treba da promenimo pravila trita
akcija i sistem korporativnog upravljanja da bismo ograniili prekomeme plate
najviih menadera u preduzeima sa ogranienom odgovornou. Ne samo da
treba da pruimo jednake mogunosti ve, u izvesnoj meri, treba da izjednaimo

polazite za svu decu da bismo uspostavili istinski meritokratsko drutvo.

Ljudima treba pruiti stvarnu, a ne vetaku drugu priliku pomou naknade za
nezaposlene i javno subvencionisanje prekvalifikacije. Siromane ljude u
siromanim zemljama ne treba kriviti za siromatvo u kome ive onda kada ire i
temeljnije objanjenje lei u siromatvu njihovih nacionalnih ekonomskih sistema
i kontroli imigracije u bogatim zemljama. Trini ishodi nisu prirodna pojava.
Oni se mogu promeniti.

Peto: Treba ozbiljnije da pravimo materijalne stvari.

Postindustrijska ekonomija znanja nije nita drugo do mit. Proizvodni sektor
je i dalje ivotno znaajan.
Posebno u SAD i Velikoj Britaniji, ali i u mnogim drugim zemljama,
opadanje industrijske proizvodnje u proteklih nekoliko decenija tretirano je kao
neminovnost postindustrijskog doba i maltene je aktivno pozdravljeno kao
simptom postindustrijskog uspeha.
Mi smo, meutim, materijalna bia i ne moemo da ivimo od ideja, koliko
god da lepo zvui izraz ekonomija znanja. tavie, oduvek smo iveli u
ekonomiji znanja u tom smislu da je posedovanje premonog znanja odvek bilo
ono to je konano odluivalo o tome koja je zemlja siromana, a koja bogata, a
ne fizika priroda neijih aktivnosti. Zaista, veina drutava i dalje proizvodi sve
vie i vie stvari. Upravo zbog toga to su oni koji proizvode stvari postali do te
mere produktivniji da su stvari postale, u relativnom iznosu, jeftinije nego usluge,
skloni smo da pomislimo da vie ne troimo onoliko stvari koliko smo ih ranije
troili. Ako niste mali poreski raj (mada e taj status, posle krize koja je izbila
2008. godine, biti sve tee odriv), kao to su Luksemburg i Monako, ili mala
zemlja koja pliva na nafti, kao Bruneji ili Kuvajt, morate da postanete bolji u
proizvodnji materijalnih stvari da biste mogli da povisite ivotni standard.
vajcarska i Singapur, zemlje koje se esto na sva usta hvale kao pravi primeri
postindustrijskog uspeha, u sutini su dve od najindustrijalizovanijih privreda
sveta. tavie, veina onih usluga ija je vrednost najvea, kao to je finansijski
ili tehniki konsalting, zavisi od proizvoakog sektora (ponekad ak i parazitira
na njemu). A poto usluge nisu ba najpogodniji predmet trgovine, prevelik
usluni sektor ugroava platnobilansnu poziciju ljudi zbog ega privredni rast
postaje tee odriv. .
Mit o postindustrijskoj ekonomiji znanja pogreno je usmerio i nae
investicije. On je podstakao prekomerno naglaavanje, na primer, formalnog
obrazovanja, iji je uticaj na privredni rast, kao to se pokazuje, izuzetno sloen i
neizvestan, kao i naglaavanje irenja interneta, iji je uticaj na produktivnost, u
sutini, prilino skroman.
Ulaganje u dosadne stvari, kao to su maine, infrastruktura i obuka
radnika, treba ohrabriti odgovarajuim promenama poreskih propisa (npr. treba
se opredeliti za ubrzanu amortizaciju maina i opreme), subvencijama (npr. treba
subvencionisati obuku i usavravanje radnika) ili javnim ulaganjima (npr.

sredstva treba preusmeravati u razvoj infrastrukture). Treba iznova kreirati

industrijsku sektorsku politiku i koncipirati je tako da se posebno istaknu kljuni
proizvodni sektori koji imaju velike mogunosti za rast produktivnosti.

esto: Treba da uspostavimo bolju ravnoteu izmeu

finansijskog sektora i realnogprivrednog sektora.
Produktivna moderna privreda ne moe da postoji bez zdravog finansijskog
sektora. Finansije, izmeu ostalog, igraju kljunu ulogu kada treba reiti problem
neusklaenosti izmeu ina ulaganja iplodovakoje taj in donosi.
Likvidizacijom fizike aktive pretvaranjem fizikih dobara ije se
karakteristike ne mogu brzo promeniti u likvidna sredstva, finansijski sektor
nam pomae i da brzo realociramo resurse.
Meutim, u poslednje tri decenije finansije su postale onaj rep iz prie o psu
koji toliko juri svoj rep, da rep na kraju upravlja njime. Finansijska
liberalizacija olakala je tokove novca, ak i prekogranine tokove, doputajui
finansijskim investitorima da budu sve nestrpljiviji u iekivanju trenutnih
rezultata. Posledica svega toga je to to su i korporacije i vlade bile prinuene
da sprovode politiku koja donosi brzi profit, bez obzira na dugorone
implikacije. Finansijski investitori koriste tu svoju veu mobilnost kao adut u
cenkanju, kojim izvlae vei deo nacionalnog dohotka. Posledica lakeg kretanja
novca jeste i vea finansijska nestabilnost i vea nesigurnost radnog mesta (a i
jedno i drugo je potrebno da bi se ostvario brzi profit).
Finansije treba usporiti. Ne treba ih vratiti natrag, u vreme dunikih zatvora
i malih radionica finansiranih linom uteevinom. Meutim, ako ne budemo
veoma smanjili tu drastinu razliku koja postoji izmeu finansijskog sektora i
realne privrede, neemo ohrabriti dugorona ulaganja i neemo postii realan
rast zato to je za ulaganja u proizvodnju esto potrebno da proe dosta vremena
dok ne sazreju plodovi. Japanu je trebalo 40 godina zatite i vladinih subvencija
da bi njegova automobilska industrija mogla da postigne pravi meunarodni
uspeh, ak i na onom delu trita gde su cene automobila nie. Nokiji je trebalo
17 godina da bi ostvarila bilo kakav profit u proizvodnji elektronskih ureaja,
gde je danas jedan od lidera. Meutim, posle rastueg stepena finansijske
deregulacije, svet je poeo da posluje sa sve kraim rokovima. ,
Porezi na finansijske transakcije, ogranienja prekograninog kretanja
kapitala (posebno ulazak kapitala u zemlje u razvoju i izlazak iz njega), vea
ogranienja kada se preuzimaju preduzea - to su samo neke mere koje e
usporiti finansije i dovesti ih na brzinu koja pomae realnoj privredi, umesto da
je slabi ili ak izbacuje iz ina.

Sedmo: Aparat drave blagostanja treba da se uvea i da

postane aktivniji.
Tokom poslednje tri decenije, ideolozi slobodnog trita nam neprestano
govore o tome da vlast, dravni aparat, predstavlja deo problema, a ne reenja
svih zala naeg drutva. Zaista, ima sluajeva kada vlast grei - ponekad ak i
spektakularno grei - ali gree i trita i korporacije. to je vanije, postoje
mnogi primeri izvanrednih uspeha vlasti. Zato o ulozi vlade treba temeljito
iznova promisliti.
Ne radi se tu samo o upravljanju krizom, koje je evidentno od 2008. godine,
ak i u navodno izrazitim ekonomijama slobodnog trita, kakva je amerika. Tu
se pre radi o izgradnji prosperitetnog, ravnopravnog i stabilnog drutva. Uprkos
svim svojim ogranienjima i uprkos mnogobrojnim pokuajima da se ona oslabi,
demokratska vlast je, barem zasad, najbolje sredstvo koje imamo za mirenje
konfliktnih zahteva koji postoje u naem drutvu i, to je vanije, za poboljanje
naeg kolektivnog blagostanja.
Kau nam da je veliki aparat vlasti, koji ubire velike poreze od bogatih i
preraspodeljuje ih siromanima, lo za rast zato to obeshrabruje bogate jer oni
vie ne rade da stiu bogatstvo, dok nie klase podstie na lenjost. Meutim, ako
je mali dravni aparat dobar za ekonomski rast, onda bi mnoge zemlje u razvoju
koje imaju upravo takve vlade trebalo da postiu odlinu stopu rasta. Oigledno
je da to nije tako. U isto vreme, primeri skandinavskih zemalja, u kojima velika
drava blagostanja koegzistira sa odlinim ekonomskim rezultatima (esto drava
blagostanja podstie takve ekonomske rezultate), takoe treba da ukau na
ogranienost uenja po kome je manji dravni aparat uvek bolji za rast.
Zagovornici slobodnog trita nam takoe govore da su aktivne (odnosno,
kako oni kau, intruzivne) vlade loe za privredni rast. Meutim, nasuprot tom
uvreenom miljenju, praktino sve zemlje koje su danas bogate koristile su
vladine intervencije da bi se obogatile (ako jo niste uvereni u tu moju tezu,
pogledajte moju prethodnu knjigu Loi Samariani). Ako je dobro koncipirana i
valjano primenjena, vladina intervencija moe poveati privrednu dinaminost
tako to e uveati inpute koje trite ne moe tako lako da obezbedi (npr.
istraivanje i razvoj, obuka i struno usavravanje radnika), omoguie podelu
rizika kada je re o projektima koji imaju veliku drutvenu korist, ali donose
malu individualnu korist i obezbedie u zemljama u razvoju prostor u kome e
tek nastala preduzea u industrijama u povoju moi da razvijaju svoje

proizvodne kapacitete.
Moramo kreativnije razmiljati o tome kako vlada postaje sutinski vaan
element u ekonomskom sistemu u kome postoji vea dinaminost, vea stabilnost
i prihvatljiviji nivo jednakosti. To znai izgradnju bolje drave blagostanja,
boljeg regulatornog sistema (posebno kada je re o finansijama) i donoenje
bolje industrijske sektorske politike.

Osmo: Svetski privredni sistem treba nepravino da

favorizuje zemlje u razvoju.
Zbog ogranienja prouzrokovanih vidovima demokratske kontrole
zagovornici slobodnog trita u veini bogatih zemalja nailaze na sutinske
tekoe kada ele da primene celovitu reformu u pravcu slobodnog trita. ak je
i za Margaret Taer bilo neizvodljivo da razmilja o mogunosti ukidanja
sistema Nacionalne zdravstvene zatite (NHS). Usled toga su zapravo zemlje u
razvoju glavni objekat eksperimenata s politikom slobodnog trita.
Mnoge siromanije zemlje, posebno one u Africi i Latinskoj Americi, bile su
primorane da prihvate politiku slobodnog trita da bi mogle pozajmiti novac od
meunarodnih finansijskih institucija (kao to su MMF i Svetska banka) koje ba
vole slobodno trite i od vlada bogatih zemalja (koje u krajnjoj liniji i
kontroliu MMF i Svetsku banku). Zbog slabosti demokratije u zemljama u
razvoju politika slobodnog trita se u njima mogla nemilosrdnije primenjivati,
ak i onda kada nanosi tetu velikom broju ljudi. To je krajnja ironija u celoj
ovoj prii - na najgori nain su pogoeni ljudi kojima je potrebno najvie
pomoi. Poslednjih decenija ta tendencija je dodatno pojaana jer su uvedena
globalna pravila koja propisuju ta vlade mogu da uine da bi zatitile svoje
privrede (ta vrsta zatite je potrebnija siromanim zemljama) kroz osnivanje i/ili
jaanje takvih organizacija kao to su Svetska trgovinska organizacija (STO),
Banka za meunarodna poravnanja (BIS) i razni bilateralni i regionalni
sporazumi o slobodnoj trgovini i ulaganjima. Rezultat svega toga je znatno
temeljnija primena politike slobodnog trita, uz koju su rezultati u smislu
privrednog rasta, stabilnosti i nejednakosti znatno gori nego u razvijenim
zemljama.
Svetski ekonomski sistem treba potpuno pretemeljiti da bi se obezbedio vei
politiki prostor za zemlje u razvoju da bi one mogle da sprovode sektorsku
politiku koja je za njih pogodnija (bogate zemlje imaju znatno vei prostor u
kojem mogu da izvitoperuju ili ak ignoriu meunarodna pravila). Zemljama u
razvoju potreban je manje strog reim kada je re o primeni protekcionizma,
regulisanja stranih ulaganja i prava na intelektualnu svojinu, izmeu ostalog. To
su sve one sektorske politike koje su bogate zemlje zaista koristile kada su one
same bile zemlje u razvoju. Sve to zahteva reformu Svetske trgovinske
organizacije, ukidanje i/ili reformu postojeih bilateralnih trgovinskih i
investicionih sporazuma izmeu bogatih i siromanih zemalja, kao i promene u
politikim uslovima koji su vezani za zajmove koje odobravaju meunarodne

finansijske organizacije i za pomo koju bogate zemlje daju inostranstvu.

Razume se, sve te stvari su nepravino povoljne za zemlje u razvoju, kao
to tvrde neke bogate zemlje. Meutim, zemlje u razvoju su ve rtve toliko
mnogo slabosti meunarodnog sistema da im je zaista potreban mali predah da bi
mogle da se ponadaju da e stii ostale.
Svih navedenih osam naela potpuno su suprotni onome to nam se u
poslednje tri decenije servira kao ekonomska mudrost. Kod nekih italaca to e
sigurno izazvati oseaj nelagode. Meutim, ako ne budemo ve sada odbacili
naela koja su nas izneverila i koja nas i dalje spreavaju u napredovanju, u
budunosti nas ekaju sline katastrofe. A to e znaiti da nismo uradili nita da
bismo ublaili uslove u kojima milijarde ljudi pate u siromatvu i neizvesnosti,
posebno u svetu u razvoju, mada ne iskljuivo u njemu. Krajnje je vreme da
osetimo nelagodu.

sadraj
Uvod
Stvar br. 1 Slobodno trite ne postoji
Rad treba da bude slobodan
Klavirske ice i majstori kung-fua
Da li je slobodna trgovina pravina?
Mislim da vie nismo u Francuskoj
Stvar br. 2 Preduzeima ne treba upravljati u interesu njihovih vlasnika
Karl Marks u slubi odbrane kapitalizma
Smrt kapitalistike klase
Sveti gral ili profano saveznitvo?
Najgluplja ideja na svetu
Stvar br. 3 Veina ljudi u bogatim zemljama plaena je vie nego to bi trebalo
da bude plaena
Vozi pravo napred... ili obii kravu (i riku)
Slon usred sobe
Da li su siromane zemlje siromane zbog svojih stanovnika?
Stvar br. 4 Maina za pranje rublja promenila je svet vie nego to je to uinio
internet
Svako u Latinskoj Americi ima kunu pomonicu
Maina za pranje rublja stupa na scenu
Maina za pranje rublja pobeuje internet
I telegraf je pobedio internet
Realno sagledavanje promena
Stvar br. 5 Ako pretpostavite ono najgore o ljudima, to najgore e vam se vratiti
Kako (ne treba) upravljati preduzeem?
Sebini mesari i pekari
Moda nismo ba aneli, ali...
Moralno ponaanje kao optika varka?
Stvar br. 6 Vea makroekonomska stabilnost nije stabilizovala svetsku privredu
Pa tamo su pare - zapravo, jesu li ba tamo?
Koliko je loa inflacija?
Lana stabilnost
Stvar br. 7 Retko se deava da se siromane zemlje obogate zahvaljujui
ekonomskoj politici slobodnog trita

Dva beznadena sluaja

Mrtvi predsednici ne govore
Uradi kako ti kaem da uradi, a ne kako sam ja radio
Doktrina koja se na recima zalae za rast a zapravo ga smanjuje
Stvar br. 8 Kapital ima nacionalnost
Karlos Gon ivi globalizaciju
Krajsler - ameriki, nemaki, (ponovo) ameriki i (upravo postaje)
italijanski
Otkud lokalpatriotske predrasude?
Princ tame menja miljenje
Stvar br. 9 Mi ne ivimo u postindustrijskom dobu
Postoji li ita to nije proizvedeno u Kini?
Kompjuteri i sisanje: Uzroci deindustrijalizacije?
Da li bi trebalo da nas brine deindustrijalizacija?
Postindustrijske fantazije
Stvar br. 10 SAD nema najvii ivotni standard na svetu
Putevi nisu poploani zlatom
Amerikanci samo ive bolje...
... a da li je tako?
Stvar br. 11 Africi nije sueno da bude nerazvijena
Svet u tumaenju Sare Pejlin... ili su to Diznijevi Spasioci?
Afrika tragedija rasta?
Moe li Afrika da promeni svoju geografiju i istoriju?
Stvar br. 12 Vlada moe da pogodi pobednike
Najgori poslovni predlog u ljudskoj istoriji
A pronalaenje gubitnika?
Sve vreme pogaaju ko e biti pobednik
Stvar br. 13 Dodatnim bogaenjem bogatih ljudi mi ostali neemo postati bogatiji
Staljinov duh - ili je to moda duh Preobraenskog?
Kapitalisti protiv radnika
Uspon i pad ekonomske politike naklonjene bogatima
Slaba vajda od kopanja vode
Stvar br. 14 Ameriki menaderi su precenjeni
Direktorska plata i politika klasne zavisti
Ako je pismo, ja dobijam, ako je glava, ti gubi
Stvar br. 15 Stanovnici siromanih zemalja imaju vie preduzetnikog duha od

stanovnika bogatih zemalja

Problem s Francuzima...
Velika oekivanja - mikrofinansije stupaju na scenu
Velika iluzija
Vie nema junaka
Stvar br. 16 Nismo dovoljno pametni da bismo sve preputali tritu
Trita mogu da pogree, ali...
Pa, ako ste toliko pametni...
Poslednji renesansni ovek
Nije potrebno da vlada zna bolje
Stvar br. 17 Vie obrazovanja, samo po sebi, nee uiniti zemlju bogatijom
Obrazovanje, obrazovanje, obrazovanje
Ne treba nam obrazovanje
Ne znam mnogo o istoriji, ne znam mnogo o biologiji
A ekonomija znanja?
vajcarski paradoks
Obrazovanje naspram preduzetnitva
Stvar br. 18 ta je dobro za Deneral Motors ne mora nuno biti dobro za SAD
Kako je Detroit dobio rat?
Kako je svemoni ipak pao?
Dvesta devedest devet dozvola
Stvar br. 19 Uprkos propasti komunizma i dalje ivimo u planskim privredama
Gornja Volta s raketama
Postoji planiranje i planiranje
Planirati ili ne planirati - nije pitanje sad
Stvar br. 20 Moda nije fer pruiti svima jednake mogunosti
Vei katolici od pape?
Trita oslobaaju?
Kraj aparthejda i kapuino drutvo
udnovati sluaj Alehandra Toleda
Stvar br. 21 Veliki dravni aparat poveava spremnost ljudi na promene
Najstarija profesija na svetu?
Drava blagostanja je steajni zakon za radnike
Stvar br. 22 Finansijska trita treba da postanu manje, a ne vie efikasna
Tri beskorisne fraze
Novi motor rasta?

Oruje za finansijsko masovno unitenje?

Razlika je drastina
Stvar br. 23 Nisu potrebni dobri ekonomisti da bi ekonomska politika bila dobra
Ekonomsko udo bez ekonomista
Kako je mogue da to niko nije predvideo?
ta je s drugim ekonomistima?
Zakljuak Kako ponovo izgraditi svetsku privredu?
Prvo: Na samom poetku parafrazirau ono to je Vinston Ceril
svojevremeno kazao o demokratiji i time u ponoviti svoj ranije iznet stav
prema tome, a to je da je kapitalizam najgori ekonomski sistem ako se
izuzmu svi ostali.
Drugo: novi ekonomski sistem treba da temeljimo na spoznaji ozbiljne
ogranienosti ljudske racionalnosti.
Tree: Priznajui da nismo nesebini aneli, treba da gradimo sistem koji
e omoguiti da se ispoljava ono to je najbolje, a ne ono to je najgore u
ljudima.
etvrto: Treba da prestanemo da verujemo da su ljudi uvek plaeni po
zasluzi.
Peto: Treba ozbiljnije da pravimo materijalne stvari.
esto: Treba da uspostavimo bolju ravnoteu izmeu finansijskog sektora i
realnogprivrednog sektora.
Sedmo: Aparat drave blagostanja treba da se uvea i da postane aktivniji.
Osmo: Svetski privredni sistem treba nepravino da favorizuje zemlje u
razvoju.

Notes
[1]
Vie o tome kako su carine (ometajui slobodan promet robe) predstavljale vano
pitanje za izbijanje amerikog Graanskog rata moete nai u mojoj ranijoj knjizi
Kicking Away the Ladder - Development Strategy in Historical Perspective
(Anthem Press, London, 2002), pp. 24-28 i referencama koje su u njoj naznaene.

[2]
Adam Smith, Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Global Book Novi
Sad, 1998, str. 597, preveo dr Marijan Hanekovi.

[3]
Kompanija Junog mora osnovana u Londonu 1712. radi trgovine s Junom
Amerikom. Poslovala je uobiajeno za to vreme, uglavnom prodajui roblje, a onda
se 1719. u njoj pojavio izvesni Don Blant, vet i slatkoreiv trgovac, koji je uspeo
da ubedi vladu kralja Dorda I da e njegova kompanija preuzeti nacionalni dug
od 51 milion funti, samo da vlada u zamenu za dravni anuitet na ime otplate duga
od 1,5 miliona funti primi deonice te kompanije. irio je prie o nepreglednoj
zlatnoj ili otkrivenoj u Junoj Americi, pa su akcije kompanije, koje su u januaru
1720. vredele neto malo vie od 100 funti, ve u julu dosegle nominalnu vrednost
od 1.000 funti, s tendencijom rasta. Zavladala je investiciona euforija kojoj nije
odoleo ni Isak Njutn. On je prvo uloio manji iznos, da bi posle izvesnog vremena
prodao te akcije i zaradio skoro 7.000 funti, uz prinos od sto posto. Potom je uloio
celokupnu uteevinu, tadanjih 20.000 funti, koju je izgubio u klasinoj
piramidalnoj prevari. Krajem avgusta vrednost akcija je polako poela da se topi,
da bi se u septembru sunovratila (prim. prev.).

[4]
N. Rosenberg, L. Birdzell, How the West Grew Rich (IB Tauris & Co., London,
1986), p. 200.

[5]
A. Glyn, Capitalism Unleashed-Finance, Globalisaiton, and Welfare (Oxford,
University Press, Oksford, 2004), p. 7, fig. 1.3.

[6]
J. G. Palma, The revenge of the market on the renders - Why neoliberal reports
on the end of history turned out to be premature, Cambridge Journal of
Economics, 2009, vol. 33, no. 4, p. 851, fig. 12.

[7]
Britanska bolest - talas trajkova koji je sedamdesetih i poetkom osamdesetih
godina minulog veka potresao Britaniju smatran je endemskom boleu britanskog
drutva (prim. prev.).

[8]
Videti W. Lazonick i M. OSullivan, Maximising shareholder value: A new
ideology for corporate governance, Economy and Society, 2000, vol. 29, no. 1, i
W. Lazonick, The buyback boondoggle, Business Week, 24. August 2009.

[9]
Lazonick, navedeno delo.

[10]
R. Sard, Domestic service: Past and present in Southern and Northern Europe,
Gender and History, 2006, vol. 18, no. 2, p. 223, table I.

[11]
Navedeno prema: J. Greenwood, A. Seshadri i M. Yorokoklu, Engines of
liberation", Review of Economic Studies, 2005, vol. 72, p. 112.

[12]
C. Goldin, The quiet revolution that transformed women's employment education,
and family , American Economic Review, 2006, vol. 96, no. 2, p. 4, fig. I.

[13]
I. Rubinow, The problem of domestic service", Journal of Political Economy,
1906, vol. 14, no. 8, p. 505.

[14]
Re je o knjizi H.-J. Chang, I. Grabel, Reclaming Development - An Alternative
Economic Policy Manual (Zed Press, London, 2004).

[15]
The Shock of the Old - Technology and Golobal History Since 1900.

[16]
K. Ohmae, The Borderless World: Power and Strategy in the Interlinked Economy
(Harper & Row, New York, 1990).

[17]
Saeti spisak dostupne akademske literature o sloenosti motiva ljudskog ponaanja
moe se nai u: B. Frey, Not Just for the Money - Economic Theory of Personal
Motivation (Edward Elgar, Cheltenham, 1997).

[18]
Ovo je razrada primera koji je prvi upotrebio K. Basu, On why we do not try to
walk off without paying after a taxi-ride, Economic and Political Weekly, 1983,
no. 48.

[19]
S. Fischer, Maintainig price stability, Finance and Development, December
1996.

[20]
U jednoj studiji iji je autor Rober Baro (Barro), ugledni ekonomista, zagovornik
slobodnog trita, zakljuuje se da umerena inflacija (10-20 procenata) ima nizak
negativni uticaj na rast, dok ukoliko je stopa rasta ispod 10 procenata, inflacija
uopte nema nikakav uticaj na rast. Vidi R. Barro, Inflation and growth, Review
of Federal Reserve Bank of St Louis, 1996, vol. 78, no. 3. U studiji Majkla Sejrela
(Michael Sarel), ekonomiste MMF-a, procenjuje se da inflacija ispod osam
procenata ima veoma mali uticaj na rast - to znai da inflacija pre pomae rast
nego to odmae rastu. Vidi M. Sarel, Nonlinear effects of inflation on economic
growth, IMF Staff Papers, 1996, vol. 43, March.

[21]
Vidi: M. Bruno, Does inflation really lower growth? Finance and Development,
1995, vol. 32, pp. 35-38; M. Bruno i W. Easterly, Inflation and growth: In search
of a stable relationship, Review of Federal Reserve Bank of St Louis, 1996, vol.
78, no. 3.

[22]
Tokom ezdesetih godina 20. veka inflatorna stopa u Koreji bila je znatno via nego
u pet zemalja Latinske Amerike (Venecuela, Bolivija, Meksiko, Peru i Kolumbija) i
nije bila mnogo nia od argentinske inflatorne stope. Tokom sedamdesetih godina
20. veka korejska inflatorna stopa bila je via od one u Venecueli, Ekvadoru i
Meksiku, a samo neto malo nia nego u Kolumbiji i Boliviji. Podaci potiu iz: A.
Singh, How did East Asia grow so fast? - Slow progress towards an analytical
consensus, 1995, UNCTAD Discussion Paper, no. 97, table 8.

[23]
Ima mnogo naina za izraunavanje profitne stope, ali je ovde relevantan koncept
povraaj od aktive. Ako je suditi prema onome to navode S. Claesens, S. Djankov
i L. Lang, Corporate growth, financing, and risks in the decades before East Asias
financial crisis, 1998, Policy Reserch Working Paper, no. 2017, Svetska banka,
Vaington, fig. 1, prinos od aktive u 46 razvijenih zemalja i zemalja u razvoju
1988-1996. kretao se od 3,3 posto (Austrija) do 9,8 posto (Tajland). Koeficijent se
kretao izmeu etiri posto i sedam posto u 40 od 46 zemalja; bio je ispod etiri
posto u tri zemlje i iznad sedam posto u tri zemlje. U jednoj drugoj studiji Svetske
banke navodi se da je prosena profitna stopa za nefinansijska preduzea u
ekonomijama u kojima se tek pojavljuje trite (zemlje srednjeg nivoa dohotka)
devedesetih godina 20. veka (1992-2001) bila ak i nia od 3,1 posto (neto
dobit/aktiva). Vidi u: S. Mohapatra, D. Ratha i P. Sutde, Corporate financing
patterns and performance in emerging markets, mimeo., March 2003. World
Bank, Washington.

[24]
C. Reinhart, K. Rogoff, This Time is Different (Princeton University Press,
Princeton i Oxford, 2008), p. 252, fig. 16.1.

[25]
Vie o Linkolnovim protekcionistikim stavovima moe se nai u mojoj ranijoj
knjizi Kicking Away the Ladder (Anthem Press, London, 2002), pp. 27-28 i
referencama koje su u njoj navedene.

[26]
Znatno vie detalja o ovome moe se nai u mojim ranijim knjigama: Kicking
Away the Ladder sadri mnotvo referenci i akademskih anotacija - to nikako ne
znai da je teka za itanje; to je monografija koja se prvenstveno bavi trgovinskom
politikom; tu je i knjiga Bad Samaritans (Random House, London, 2007. i
Bloomsbury USA, New York, 2008), koja obuhvata irok dijapazon oblasti
sektorske politike i napisana je neto popularnijim stilom.

[27]
Vie dokaza o tome moete nai u mojoj nedavno objavljenoj knjizi Bad.
Samaritans (Random House, London, 2007. i Bloomsbury USA, New York,
2008), ch. 4, Finac i slon, kao i u knjizi R. Kozul-Wright, P. Rayment, The
Resistible Rise of Market Fundamentalism (Zed Books, London, 2007), ch. 4.

[28]
K. Courts, A. Glyn i B. Rowthom, Structural change under New Labour,
Cambridge Journal of Economics, 2007, vol. 31, no. 5.

[29]
Ovaj izraz je pozajmljen iz jednog izvetaja koji je 2008. godine objavilo odeljenje
britanske vlade za BERR (poslovanje, preduzetnitvo i regulatomu reformu Business Enterprise and Regulatory Reform), Globalisation and the Changing UK
Economy (2008).

[30]
B. Alford, ,,De-indusprialisation, ReFRESH, Autumn 1997, p. 6, table I.

[31]
B. Rowthorn i K. Coutts, Deindustrialisation and the balance of payments in
advanced economies, Cambridge Journal of Economics, 2004, vol. 28, no. 5.

[32]
T. Gylfason, Why Europe works less and grows taller, Challenge, 2007,
January/February.

[33]
P. Collier ij. Gunning, Why has Africa grown slowly?" , Journal of Economic
Perspectives, 1999, vol. 13, no. 3, p. 4.

[34]
Danjel Etunga-Mangele (Daniel Etounga-Manguelle), pisac i inenjer rodom iz
Kameruna, primeuje sledee: Affikanac, usidren u kulturi svojih predaka, do te je
mere ubeen da se prolost moe samo ponoviti da je sva njegova briga za
budunost sasvim povrna. Meutim, bez dinamikog poimanja budunosti, nema
planiranja, nema vizije, nema predvianja ni pripreme scenarija; drugaije reeno,
nema nikakve smiljene politike koja bi uticala na tok dogaaja (p. 69). Potom
dalje razvija tu tezu pa kae: Afrika drutva su kao fudbalski tim u kome, usled
mnogobrojnih razmirica i odsustva timskog duha, jedan igra nee da doda loptu
drugome iz straha da bi ovaj drugi mogao da postigne gol (p. 75). D. EtoungManguelle, Does Africa need a cultural adjustment program? u: L. Harrison i S.
Huntington (eds.), Culture Mappers - How Values Shape Human Progress (Basic
Books, New York, 2000).

[35]
Po Veberu, godine 1863. oko jedne etvrtine stanovnitva . Francuske uopte nije
govorilo francuski. Iste godine, 11 posto kolske dece u uzrastu od sedam do
trinaest godina nije govorilo francuski, a njih 37 posto je govorilo ili razumelo, ali
nije moglo da pie francuski. Eugen Weber, Peasants into Frenchmen - The
Modernisation of Rural France, 1870-1914 (Stanford University Press, Stanford,
1976), p. 67.

[36]
Vidi H-J. Chang, Under-Explored treasure troves of development lessons Lessons from the histories of small rich European countries (SRECs), u Zborniku
M. Kroner, P. van Lieshoust i R. Went (eds.), Doing Good or Doing Better Development Policies in a Globalising World (Amsterdam University Press,
Amsterdam, 2009) i H-J. Chang, Economic history of the developed world:
Lessons for Africa, predavanje odrano u okviru Programa uglednih govornika
Afrike banke za razvoj, 26. februara 2009. (moe se preuzeti na adresi:
http://www.ecom.cam.ac.uk/faculty/ chang/pubs/ChangAfDblecturetext.pdf).

[37]
Videti H-J. Chang, How important were the initial conditions for economic
development - East Asia vs. Sub-Saharan Africa (ch. 4) u: H-J. Chang, The East
Asian Development Experience: The Miracle, the Crisis, and the Future (Zed Press,
London, 2006).

[38]
Radi poreenja kvaliteta institucija danas bogatih zemalja u vreme kada su te
zemlje bile na slinom nivou razvoja kao dananje zemlje u razvoju, videti H-J.
Chang, Kicking Away the Ladder (Anthem Press, London, 2002), ch. 3.

[39]
Veoma jasno objanjenje i kritika teorije komparativne prednosti mogu se nai u
mojoj knjizi Bad Samaritans (Random House, London 2007. i Bloomsbury USA,
New "fork 2008) u treem poglavlju pod naslovom Moj estogodinji sin treba da
dobije posao)

[40]
Vie detalja o tome moe se nai u mojim ranijim knjigama, Kicking Away the
Ladder (Anthem Press, London, 2002) i Bad Samaritans.

[41]
esnaest zemalja u kojima je poveana nejednakost su, opadajuim redosledom u
odnosu na veliinu nejednakosti prema stanju iz 2000. godine, SAD, Juna Koreja,
Velika Britanija, Izrael, panija, Italija, Holandija, Japan, Australija, Kanada,
vedska, Norveka, Belgija, Finska, Luksemburg i Austrija. etiri zemlje u kojima
je smanjena nejednakost dohotka su Nemaka, vajcarska, Francuska i Danska.

[42]
L. Mishel, J. Bernstein i H. Shierholz, The State of Working America, 2008/9
(Economic Policy Institute, Washington, DC, 2009), p. 26, table 3.

[43]
Prema podacima OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj), pre
odbitka poreza i transfera, SAD, od sredine decenije koja je poela 2000, imale su
Ginijev koeficijent (mera nejednakosti dohotka, gde nula predstavlja apsolutnu
jednakost odnosno ravnopravnost, a jedan apsolutnu nejednakost) od 0,46. Za
Nemaku, vrednost Ginijevog koeficijenta iznosila je 0,51, za Belgiju 0,49, za
Japan 0,44, za vedsku 0,43 i za Holandiju 0,42.

[44]
L. Michel, J. Bernstein, H. Shierholz, The State of Working America, 2008/9
(Economic Policy Institute, Washington, DC, 2009), table 3.2.

[45]
Ibid., table 3.1.

[46]
Should Congress put a cap on executive pay?, New York Times, 3 January 2009.

[47]
Mishel et al., op. cit., table 3. A2. Tih 13 zemalja su: Australija, Belgija, Kanada,
Francuska, Nemaka, Italija, Japan, Holandija, Novi Zeland, panija, vedska,
vajcarska i Velika Britanija.

[48]
Ibid., table 3.A2.

[49]
L. A. Bebchuk J. M. Fried, Executive compensation as an agency problem,
Journal of Economic Perspectives, 2003, vol. 17, no. 3, p. 81.

[50]
Re preduzetnitvo (entrepreneurship) engleski jezik je u 19. veku preuzeo iz
francuskoga (prim. prev.).

[51]
OECD, Is informal normal? - Towards more and better jobs in developing
countries, 2009.

[52]
Aivarja Raj, indijska glumica, zvezda bolivudskih filmova, bila je mis sveta 1994.
(prim. prev.).

[53]
D. Roodman i J. Morduch, The impact of microcredit on the poor in Bangladesh:
Revisiting the evidence, 2009, working paper no. 174, Center for Global
Development, Washington, DC.

[54]
M. Bateman, Why Doesnt Microfiname Work? (Zed Books, London, 2010).

[55]
Govor A. Darlinga u Mansion Houseu, 19. jun 2009.

[56]
Veoma zanimljiva i jednostavna prezentacija istraivanja iracionalne strane ljudske
prirode moe se nai u delu R Ubela, Free Market Madness: Why Human Nature
is at Odds with Economics - and Why it Matters (Harvard Business School Press,
Boston, 2009).

[57]
Aluzija na uvenu pesmu britanske grupe Pink Flojd Another Brick in the Wall"
(Jo jedna cigla u zidu) (prim. prev.).

[58]
J. Samoff, Education for all in Africa: Still a distant dream, u zborniku R. Amove
i C. Torres (eds.), Comparative Education - The Dialectic ofthe Global and the
Local (Rowman i Lttlefeld Publishers Inc., Lanham Maryland, 2007), p. 361, t.
table 16.3.

[59]
L. Pritchett, Where has all the education gone?, The World Bank Economic
Review, 2001, vol. 13, no. 3.

[60]
Aluzija na uvenu pesmu Sema Kuka (Sam Cooke) Wonderful World (Prekrasan
svet) (prim. prev.).

[61]
A. Wolf, Does Education Matter? (Penguin Books, London, 2002), p. 42.

[62]
U osmom razredu, SAD su uspele da preskoe Litvaniju, ali su jo uvek zaostajale
za Rusijom i Maarskom. Nisu dostupni podaci o proseku uenika etvrtog razreda
za Maarsku i uenika osmog razreda za Letoniju i Kazahstan.

[63]
Ostale evropske zemlje su, prema redosledu na testu, bile Nemaka, Danska,
Italija, Austrija, vedska, kotska i Norveka. Vidi veb-sajt Nacionalnog centra za
obrazovnu statistiku Instituta za obrazovne nauke amerikog Ministarstva
obrazovanja, na adresi: http://nces. ed.gov/timss/table07_I.asp.

[64]
Ostale bogate zemlje bile su, prema redosledu kojim su se rangirale na testu, Japan,
Engleska, SAD, Australija, vedska, kotska i Italija. Vidi gore navedeni veb-sajt.

[65]
Najuticajniji radovi iz pera pripadnika ove kole miljenja su: Harry Braverman,
Labor and Monopoly Capital: TheDegrationofWorkin the Twentieth Century
(Monthly Review Press, New York, 1974) i Stephen Marglin, What do bosses
do? rad objavljen u dva dela u The Review of Radical Political Economy 1974. i
1975.

[66]
Wolf, navedeno delo, p. 264.

[67]
Kada je re o funkciji sortiranja i mnogim drugim zanimljivim opaanjima u vezi sa
ulogom obrazovanja u ekonomskom razvoju, vidi Wolf, navedeno delo.

[68]
R. Blackburn, Finance
May/June2006, p. 44.

and

the

fourth

dimension, New Left Review,

[69]
Udeo saveznih vlasti u finansiranju trokova istraivanja i razvoja u SAD iznosio je
53,6 posto 1953. godine, 56,8 posto 1955. godine, 64,6 posto 1960. godine, 64,9
posto 1965. godine, 57,1 posto 1970. godine, 51,7 posto 1975. godine, 47,2 posto
1980. godine, 47,9 posto 1985. godine i 47,3 posto 1989. godine (procenjeno).
Videti D. Mowery i N. Rosenberg, The U. S. National Innovation System u: R.
Nelson (ed.), National Innovation Systems (Oxford University Press, New York
and Oxford, 1993), p. 41, table 2.3.

[70]
H. Simon, Organizations and markets, Journal of Economic Perspectives, 1991,
vol. 5, no. 2, p. 27.

[71]
Vie o tome kako konfuijanska kultura nije bila uzrok ekonomskog rasta istone
Azije moete nai u poglavlju Lenji Japanci i kradljivi Nemci, u mojoj knjizi Bad
Samaritans (Random House, London, 2007, i Bloomsbury USA, New York,
2008).

[72]
M. Janttietal., American exceptionalism in a new light: a comparison of
intergenerational earnings mobility in the Nordic countries, the United Kingdom and
the United States, The Warwick Economic Research Paper Series, Department of
Economics, Uinversity of Warwick, October 2005.

[73]
OECD je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj. To je klub bogatih zemalja,
mada bi se moglo raspravljati da li se neke njegove lanice mogu stvarno opisati
kao bogate, kao to su Portugal, Koreja, eka Republika, Maarska, Slovaka
Republika, Poljska, Meksiko i Turska (ovde su poredane obrnuto od ranga koji
imaju po veliini dohotka). Medu njima su Portugal i Koreja najbogatije zemlje,
koje su (u 2006) ostvarile dohodak po stanovniku od oko 18.000 dolara godinje,
dok je Turska najsiromanija, s dohotkom po stanovniku od 5.400 dolara (2006).
Sledea zemlja posle Portugala i Koreje je Grka, koja ima dohodak po stanovniku
od neto preko 24.000 dolara. Godine 2003. (poslednje za koju OECD ima
podatke), javna drutvena potronja iznosila je 5,7 BDP-a u Koreji. Najvia javna
drutvena potronja bila je u vedskoj, gde je iznosila 31,3 posto. Prosek za OECD
iznosi 20,7 posto. Vidi publikaciju OECD Factbook 2008: Economic,
Environmental and Social Statistics.

[74]
Godine 2003. (poslednje za koje OECD ima podatke) javna drutvena potronja
iznosila je 16,2 posto BDP-a u SAD, dok je prosek u OECD iznosio 20,7 posto,
odnosno u 15 zemalja koje su tada bile lanice EU - 23,9 posto. Meu lanicama
OECD jedino su Koreja (5,7 posto) i Meksiko (6,8 posto - dve zemlje koje se
obino ne smatraju potpuno razvijenima - imale niu stopu drutvene potronje
BDP-a. Ibid.

[75]
R. Portas i F. Baldursson, The Internationalisation of Iceland's Financial Sector
(Iceland Chamber of Commerce, Reykjavik, 2007), p. 6.

[76]
G. Dumenil i D. Levy, Costs and benefits of neoliberalism: A class analysis, u
zborniku G. Epstein (ed.), Financialisation and the World Economy (Edward
Elgar, Cheltenham, 2005).

[77]
J. Crotty, If financial market competition is so intense, why are financial firm
profits so high? - Reflections on the current golden age of finance, Working
Paper, no. 134, PERI (Political Economy Research Institute), University of
Massachusetts, Amherst, April 2007.

[78]
Podaci za Deneral Elektrik uzeti su iz lanka R. Blackburn, Finance and the
fourth dimension, New Left Review, May/June 2006, p. 44. J. Froud et al.,
Financialitation and Strategy: Narrative and Number (Roudedge, London, 2006),
procenjuje da bi taj koeficijent mogao da bude visok ak 50 procenata. Brojani
podatak za kompaniju Ford potie iz studije iji su autori Froud i saradnici, dok
podatak za kompaniju Deneral Motors potie iz Blekbernove studije.

[79]
J. G. Palma, The revenge of the market on the rentiers - Why neoliberal reports of
the end of history turned out to be premature, Cambridge Journal of Economis,
2009, vol. 33, no. 4.

[80]
Ako ste udesna privreda ija stopa rasta iznosi sedam posto, onda e se va
dohodak po stanovniku u roku od deset godina udvostruiti. Ako ste ekonomija
zlatnog doba sa stopom rasta od 3,5 posto godinje po stanovniku, bie vam
potrebno dvadesetak godina da biste udvostruili dohodak po stanovniku. Tokom
tih 20 godina, dohodak po stanovniku one udesne privrede e se
uetvorostruiti. Nasuprot tome, za privredu iz doba industrijske revolucije, koja
belei rast od jedan posto godinje po stanovniku, bie potrebno sedamdesetak
godina da taj dohodak po stanovniku udvostrui.

[81]
To pismo se moe nai na adresi: http:/"/media.ft.com/ cms/3e3b6ca8-7 a08-11 db86f-00 l44feabdco.pdf.