OTKRIVENjE TROJEDINOG BOGA

To je ono emu ui i sv. Simeon Novi Bogoslov. U svojim himnama, on

opet i opet tvrdi da ovek koji je zadobio oboenje gledajui
nestvorenu (netvarnu) svetlost, zadobija i otkrivenje Trojedinog Boga.
Budui u sozercanju (vienju), svetitelji ne meaju ipostasne atribute.
injenica da je latinsko predanje dolo do take meanja tih ipostasnih
atributa i do uenja da Sveti Duh ishodi i od Sina, jasno ukazuje da u
njemu ne postoji empirijsko bogoslovlje. Latinsko predanje govori i o
stvorenoj (tvarnoj) blagodati, a to je injenica koja ukazuje da tu ne
postoji opit blagodati Boije. Naime, kada ovek zadobije opit
poznanja Boga, on tada vrlo dobro razume da je blagodat nestvorena.
Bez tog opita ne moe da postoji istinska isceliteljska tradicija.
I zaista, u celokupnom latinskom predanju ne moemo da pronaemo
ekvivalent pravoslavnom isceliteljskom metodu. O umu (nusu) se ne
govori, niti se pravi bilo kakva razlika izmeu uma i razuma.
Pomraenom umu se ne pristupa kao bolesti, niti se prosvetljenje uma
posmatra kao isceljenje. Mnogi iroko poznati i esto objavljivani
latinski tekstovi zapravo su sentimentalni i iscrpljuju se u pukom
moralisanju. Naprotiv, u Pravoslavnoj crkvi postoji duga tradicija koje
se tie tih pitanja a to pokazuje da unutar nje postoji i istinski
isceliteljski metod.
Vera je istinska vera ukoliko donosi isceliteljsku dobrobit. Ako je u
mogunosti da izlei, onda je to istinska vera. I opet, ako ne moe da
izlei, onda to nije prava vera. Isto se moe rei i za medicinu. Istinski
je uen onaj lekar koji zna kako da lei tako da njegov metod donese
isceliteljsku dobrobit, dok je arlatan nesposoban da izlei. Isto se
moe rei i kada je u pitanju dua. Razlika izmeu Pravoslavlja i
latinskog predanja, kao i izmeu protestantskih veropispovesti,
prevashodno je primetna u metodu iscelenja. Ta razlika se projavljuje u
uenjima svake veroispovesti. Dogme nisu filosofija, niti je bogoslovlje,
teologija, isto to i filosofija.
Budui da se pravoslavna duhovnost jasno razlikuje od duhovnosti
drugih veroispovesti, ona se utoliko vie razlikuje od duhovnosti
istonjakih religija koje ne veruju u bogooveansku prirodu Hristovu i
u Presvetu Trojicu. One su pod uticajem filosofske dijalektike, koju je
prevazilo otkrivenje Boije. Ove tradicije nisu svesne pojma linosti
pa prema tome ni ipostasnog naela, dok je ljubav kao temeljno
uenje u potpunosti odsutna. U ovim istonjakim religijama mogu se,
naravno, pronai i napori da se oslobode predstava i racionalnog
miljenja, ali to je onda, u sutini, kretanje ka nitavilu, ka nepostojanju

(nebiu). U njima ne postoji staza koja bi njihove uenike povela ka

oboenju vascelog oveka. Naprotiv, u istonjakim religijama postoji
mnogo elemenata takozvane demonske duhovnosti.
Iz tog razloga postoji bezgranian i nepremostiv bezdan izmeu
pravoslavne duhovnosti i istonjakih religija, uprkos izvesnim
spoljanjim slinostima u terminologiji. Na primer, u istonjakim
religijama mogu se pronai pojmovi kao to su istupljenje
(vansebnost, ek-stasis), bestrae, prosvetljenje, noetika (umna)
energija itd, ali su oni proniknuti sadrajem kojim se razlikuju od
odgovarajuih termina u pravoslavnoj duhovnosti.
http://www.pravoslavlje.rs/broj/952/...cija/print/lat