Dragana Bedov

KOMUNIKACIJA, MEDIJI, KNJIEVNOST

(U susret digitalnoj knjievnosti na primeru proze Milorada Pavia)
Ako hoemo da govorimo o srpskoj knjievnosti danas, o modernim
knjievnim tokovima i o svemu onome to ti tokovi podrazumevaju, tj. o
savremenoj srpskoj prozi, nemogue je ne pomenuti ime Milorada Pavia.
Ne zadravajui se na razliitim i esto vrlo iskljuivim sudovima o Paviu
kao piscu, injenica je da je njegovo delo pobuivalo panju i knjievnih
kritiara i publike, te je tako postalo, ini se, veoma popularno, u razliitim
kontekstima. Mnoge stvari njegovo prozno delo dovodi u pitanje, uvodei
razne novine, a na naem tlu sprovodei u delo postupke koji su poznati u
svetu, a ponekad i one koji se raaju prvi put ba tu. Upravo zbog toga ono
podrazumeva i jednu drugaiju komunikaciju sa italakom publikom, te
postaje zanimljivo za posmatranje i iz tog ugla.
Posmatrajui lik pisca Milorada Pavia i bavei se novinom koju
njegova proza donosi u smislu drugaije komunikacije, a ne ulazei u
izricanje vrednosnog suda o tom delu, neophodno je ilustracije radi, a i kako
bi se dolo do kljunih termina kojima je oznaeno, navesti i nekoliko osvrta
na knjievno delo ovog pisca. Tekstovi koji e biti pominjani skinuti su u
najveem broju sa Interneta i to ne sluajno. Time sam htela, moda naivno,
da se na taj nain stekne slika o mogunosti prikupljanja informacija o
jednom piscu ne koristei se pri tom literaturom u tradicionalnom smislu
rei, to podrazumeva odlazak u biblioteke, potragu za knjigama i slino.
Uteda u vremenu dragocena je, ali je potrebno uzeti u obzir i pitanje koliko
ta uteda oduzima, a koliko doprinosi krajnjoj slici, odnosno moe li ta slika
biti potpuna. Povod ovakvom razmiljanju bio je i interesantan naslov na
koji sam naila traei podatke o Paviu, a glasi arm na Internetu,1 ispod
kojeg se nalazilo provokativno pitanje: Da li e pisci kreiranjem sopstvenih
sajtova uticati na veu itanost i na kvalitet obrazovanja graana? U tekstu
se istie kako je sigurno da ime koje najvei svetski pretraiva elektronskih
podataka Google ne pronae kao da ne postoji. Potujui tu neumitnost i
pisci sve ee organizuju sopstvene sajtove, koji dosta govore ne samo o
linosti i delu stvaraoca, ve i o nainu na koji drutvo doivljava delovanje
odreenog pisca. Dalje se navodi kako kod nas za dobar dizajn sajta treba
izdvojiti 500 evra, te da je stoga neumesno suditi o broju i vizuelnoj
primamljivosti Internet adresa naih pisaca koji uglavnom ne uspevaju da
1

, : www.tesin.wordpress.com 15. XI 2007.

ive od prodaje svojih knjiga. Zato i malobrajnih 18 odsto korisnika

Interneta u Srbiji moe da poseti sajtove svega desetak naih savremenih
autora i to mahom onih ije su knjige cenjene i traene. Jo se navode i
imena autora koji imaju zvanine Internet prezentacije (Milorad Pavi,
Marko Vidojkovi, Sran V. Tein, Ljilana Habjanovi urovi, Mirjana
Bobi Mojsilovi i Zoran ivkovi). Tekst je doveo do toga da se zapitam
ta je uslov da neki pisac dobije sajt, da li treba da prvo bude popularan, ili
najpre treba da ima sajt, da bi tek nakon toga postao popularan? Ko bi, na
primer, stavio negativnu kritiku na svoj sajt i ko to odreuje da li je neki
pisac popularan? ta uopte podrazumeva popularnost kod nas i jesu li, u
ovom sluaju, samo pisci sa navedenog spiska koji poseduju zvaninu
Internet prezentaciju popularni u Srbiji? Kako to sajt nekog pisca moe da
govori o nainu na koji drutvo doivljava delovanje odreenog pisca, kad
izrada istog kota pomenutih 500 evra i moe li Internet prezentacija da bude
kljuna stvar kada govorimo o delu pojedinih pisaca, ili je to samo obmana?
Nemajui odgovore na ova i slina pitanja, vratila bih se tekstovima koji se
bave prozom Milorada Pavia.
Miodrag Radovi2 ubraja Pavia meu one najree pisce kojima se
dogodilo udo, te su iskoraili iz tamnice svog jezika i prekoraili granicu
svoga naroda i svoga sveta i oprostorili se na svetskoj mapi itanja. Pravei
katalog poreenja, Radovi daje iscrpan pregled poreenja koje je Pavievo
delo imalo iz pera stranih i domaih kritiara. Spisak je ogroman, Pavi je
poreen sa Homerom, eherezadom, Didroom, Janom Potockim, Lesingom,
Floberom, naravno Borhesom, pa sve do Umberta Eka. Ovim spisak nije
iscrpen.
Zoran Gluevi3 istie savremenu verziju enciklopedijskog duha
Milorada Pavia, posmatrajui to kao retkost u dananje vreme kada je
razvoj naunih disciplina uzeo takav razmah, da niko nema vremena da se
bavi srodnim disciplinama u oblasti kojoj se posvetio. Pavi je ovde
apostrofiran kao najizrazitiji predstavnik onog tipa romaneskne strukture
koja se zove roman destrukcije.
Nikola Miloevi4 u kontekstu otvorenog dela, koja poseduju vie
ravnopravnih znaenjskih kljueva, posmatra opus Milorada Pavia. Pisac
takvog dela oekuje od itaoca vei duhovni napor, nuan ukoliko se hoe
doi do potencijalnih sakrivenih znaenja. Vrednosni sud koji je ovde
izreen predstavlja Pavia velikim majstorom otvorenog dela. Jo neto je
interesantno. Naime, Miloevi jo jednom razmatra zadatke italaca
2

www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/01_pkp_radovic.html
www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/02_pkp_gluscevic.html
4
www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/05_pkp_milosevic.html
3

Pavievog dela. Naizgled suoeni sa vie mogunosti koje im nudi pisac, oni
mogu biti zavedeni i posao im se moe uiniti suvie lakim, meutim, iza te
prividne lakoe i jednostavnosti razliitih verzija, krije se dubina, tj. tajna sa
kojom je italac suoen i koja je teko dokuiva, moda i neizreciva, prema
mistikom uenju. Tako ono na ta su mistici i negativni teolozi pokuavali
da ukau u svojim spisima, a to je po prirodi stvari nesaoptivo, Pavi je, po
miljenju Miloevievom, postigao u svojoj literaturi. Na taj nain njegovo
delo see do granica onog to se zove transcendentno.
Aleksandar Jerkov kae da je sam Hazarski renik knjievni smisao
kao takav, on je biblija postmoderne literature u kojoj ivota izvan knjige i
pria nema.5
Pavieva proza kao postmoderna proza posmatrana je i u osvrtu Save
Damjanova.6 Pavievo delo je mogue itati kao prozu postmodernog
usmerenja zbog njegovog doivljaja jezike umetnosti kao delatnosti koja je
zasnovana na kombinatorikim mogunostima, na mogunostima
kombinacija koje e biti nove, iako elementi koji se kombinuju ne moraju
biti novi, zatim zbog naputanja logocentrizma na svim fundamentalnim
nivoima teksta. Jo jedan od razloga ovakvog itanja Pavieve proze u
postmodernistikom kljuu, po miljenju Damjanova, jeste i fantastika. On
je pisac koji u svojim tekstovima umesto tradicionalne iluzije
verodostojnosti nudi verodostojnost iluzija.7 Paviev tekst, prema tome,
nudi verodostojnost iluzija, tj. iluziju i sve to je fantastiko proglaava
neim potpuno legalnim. U Pavievom svetu je istina samo jedan trik, pa
se zato pisac poigrava injenicama, istorijskim i aistorijskim linostima,
zbivanjima i njihovim uzrono-posledinim, najee akauzalnim vezama,
inei tako uobiajeni mimezis potpuno irelevantnim i pravei od literature
jednu novu istinu, a ne obrnuto, od istine literaturu i briui granice izmeu
stvarnog i nestvarnog.
Milentije orevi8 istie da niko nije toliko vodio rauna o svom
itaocu kao Pavi, meutim, podvlai i da to komuniciranje sa itaocem ne
treba shvatiti kao pomodarstvo ili romansijerski hir. Nakon objavljivanja
Estetike recepcije Hansa Roberta Jausa, mnogi pisci su poeli da vie panje
posveuju trouglu autor delo italac, te na taj nain italac prestaje da
bude konstanta, ve postaje promenljiva, a u tom svetlu promenljiva
vrednost postaje i knjievno delo u njegovoj recepciji. Ovo orevievo
zapaanje o delu Milorada Pavia postaje posebno interesantno, jer ilustruje
ideju o drugaijoj komunikaciji koju Pavievo delo podrazumeva.
5

www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/06_pkp_jerkov.html
www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/09_pkp_damjanov.html
7
. , . .
8
www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret/11_pkp_djordjevic.html
6

U tekstu Jasmine Mihajlovi9 pominje se lanak iji je autor Robert

Coover, ameriki pisac i istie se da knjievni tekst danas ne mora vie biti
iskljuivo knjiga, nego da on moe da se nalazi na kompakt disku, a ne
izmeu korica knjige i da koristi sve mogunosti kompjuterskog medijuma
za preinaavanje forme, za stvaranje novih naracija i za promenu recepcije.
Knjievni tekst prerasta u elektronski tekst, pisanje i itanje se odvija na
kompjuteru koji omoguava nelinearno i nehronoloko pripovedanje. ivot
beletristikog teksta na kraju 20. veka nastavlja se u simuliranom beskraju
priroenom kompjuteru, u hiperprostoru, gde tehnologija elektronskog
zapisa, tzv. hipertekst, prua mogunost viestrukih i viesmernih veza
izmeu tekstualnih segmenata, pravei na taj nain jednu specifinu mreu.
Stvaranje mnogobrojnih varijanata dela, novih slojeva, ali sada kroz
itaoevu digitalnu organizaciju tekstualnih fragmenata, omogueno je da i
italac, osim pisca, postane kreator teksta. Naravno da proza Milorada
Pavia ima svojstva hiperteksta (elektronskog teksta gde se itanje i pisanje
odvija na kompjuteru, gde vie nema jednosmernog kretanja u pravcu
okretanja strana i gde ne postoje ogranienja tamparskog reda, jer je pisanje
ostvareno u nelinearnom prostoru to ga omoguuje raunar), po miljenju
autorke, jer ga tzv. elektronski pisci smatraju jednim od pretea
hiperknjievnosti. Ono to se ini najinteresantnijim, a pomenuto je u ovom
tekstu, sigurno je konstatacija da se u knjievnosti 20. veka pojavom dela
koja imaju osobine hiperteksta, kao i prelaskom knjievnosti u novu
tehnologiju, desio znaajan prelom i prevrat, te da se knjievnost moe
podeliti na dve struje: na neinteraktivnu i interaktivnu knjievnost, pa stoga
budunost beletristike lei i u ovom kljuu. Ovakav zakljuak autorke
mogao bi biti povod za jedno drugaije sagledavanje dela Milorada Pavia i
za postavljanje niza pitanja povodom njegovih proznih dela posmatranih na
ovaj nain.
U ovla navedenim osvrtima na delo Milorada Pavia gotovo da su
pobrojani svi termini kojima se karakterie njegova proza: otvoreno delo,
interaktivna knjievnost, nelinearno pismo, elektronski pisac, roman
destrukcije, naglaena uloga itaoca u kreiranju dela, itd. I sam Pavi 10
prilikom pokuaja da definie svoju poetiku, koristi navedene termine i
nastoji da ih objasni u kontekstu proze koju pie.11 Naime, objanjavajui
sutinu svoje potrage za nelinearnim pismom i interaktivnom knjievnou,
Pavi kae kako je danas u krizi na nain itanja romana, roman
9

www.khazars.com/pavic-i-hiperbeletristika

10

, , , 2005.
, ,
.
11

jednosmerna ulica je u krizi, kao to je to i grafiki vid romana, tj. u krizi je

knjiga. Njegovi pokuaji da promeni nain itanja romana idu u tom smislu
to poveava ulogu i odgovornost itaoca u stvaranju dela. To podrazumeva
prebacivanje na itaoca odluke o izboru zapleta i raspleta romana, gde e
poeti, a gde zavriti itanje, pa ak i odluke o sudbini glavnih linosti. Da
bi postigao promenu u nainu itanja autor objanjava kako je morao
promeniti i nain pisanja: Sutina je u tome da na hiljadama godina
uvreeni i ve pomalo ovetali nain itanja moemo da izmenimo. I to na
taj nain, to emo sa itaocem podeliti posao dajui mu ravnopravnije
mesto u stvaranju knjievnog dela. Dajui mu mogunost da sam kri
sopstveni put kroz roman, pesmu ili priu, ija e se sadrina menjati u
zavisnosti od toga koju mapu itanja je italac izabrao... Meutim, onaj ko
hoe da menja nain itanja jednog romana, mora da menja i nain pisanja
tog romana. Treba dakle, stvoriti takvo delo koje prua mogunost itaocu
da ga koristi kao interaktivnu prozu. To zahteva sasvim drugaiju, novu
tehniku pisanja romana ili prie, tehniku koja unapred predvia razliite
tokove itanja i omoguuje ih. To pomalo lii na naputanje linearnosti
pisanog jezika i vraa nas mehanizmu koji poznajemo iz snova i misaonog
toka.12 Ako se tei tome da se slede misli i snovi u knjievnom delu, onda je
nuno od jezika nainiti nelinearni fenomen. Ta nova knjievna tehnika
naroito je primenjiva u digitalnom okruenju, u delima koja su pisana tako
da se itaju sa kompjuterskih monitora, gde bi na nizu oznaenih mesta
italac mogao da pritiskom na dugme menja i bira dalji put svoje italake
avanture. U skladu sa problemima i pitanjima koja donosi novi milenijum,
poput onih hoe li kompjuter unititi knjigu, hoe li elektronsko tivo i
digitalna tehnologija istisnuti naviku tampanja knjige na hartiji, na primer,
idu i Pavieva razmiljanja. Jezik je prespor i suvie pravolinijski da bi
zadovoljio civilizaciju koja bre komunicira putem znaka i slike. Knjievni
jezik sabija misli, snove, oseanja i seanja u jednolinijski sistem koji je
sporovozan i suvie trom za vreme u kojem ivimo, zato nelinearno
pripovedanje moe da bude neto kao spas knjievnog dela od linearnosti
jezika. U tom smislu ide i pitanje hoemo li se suoiti s pokoljenjem koje e
prestati da ita knjievna dela, te i Paviev odgovor na to pitanje koje lei u
uverenju da knjievnost u budunost vode itaoci, a ne pisci, pa je sasvim u
skladu sa tim i odluka pojedinih pisaca da prebace dobar deo odgovornosti
za sudbinu knjievnog dela na itaoca. Spas je zato u novoj pojavi, tj. u
novom tipu tiva koje nudi nov nain itanja knjievnog dela, a to su,
naravno, nelinearno pismo i interaktivna knjievnost.
12

. , . , . 1415.

Ono to mi se ini da je nezaobilazno iz svega do sada reenog o delu

Milorada Pavia, jeste ta izmetena pozicija itaoca koja je doslovno
sprovedena gotovo u svim Pavievim delima. Ta i tako shvaena uloga
itaoca dovodi u pitanje mnogo ta. Dolazi do gubljenja tradicionalnog vida
komunikacije koja se ostvaruje izmeu pisca i itaoca, a u prvom redu menja
se tradicionalno znaenje trougla pisac delo italac, budui da trea
karika, tj. italac nije vie pasivan, nije samo primalac, nego postaje aktivni
uesnik u kreiranju knjievnog dela. Zato mislim da nije na odmet ukratko
pomenuti ono to se od njega oekuje i nabrojati zadatke koje dobija kada je
u pitanju Pavievo prozno delo.
Delo Hazarski renik (1984) jeste roman-leksikon i ono se moe itati
onako kako se koriste renici, svaka od odrednica se moe itati pre i posle
svake druge odrednice, uostalom postoji na poetku detaljno uputstvo za
korienje, tj. itanje ovog romana. Na itaocu je da se odlui koji nain
itanja mu najvie odgovara, te u skladu sa tim da formira delo prema
svojim potrebama, delo koje e imati poetak i kraj onakav kakav italac
sam izabere.
Roman Predeo slikan ajem (1988) koristi se nainom na koji se
itaju ukrtene rei. Ako se taj roman-ukrtenica ita uspravno donosi
portrete junaka knjige u prvi plan, a ako se ista poglavlja itaju vodoravno,
na klasian nain, onda u prvi plan dolazi zaplet i rasplet knjige. Osim
razliitog rasporeivanja segmenata teksta i uspostavljanja novih veza i
znaenja meu njima, italac moe da menjajui poetak i kraj romana utie
na sudbinu likova. Zavretak knjige zavisi od pola onoga ko ita knjigu.
Unutranja strana vetra (1991) je roman-klepsidra. On ima dve
naslovne strane, a zavretak je u sredini, tamo gde se sretaju junakinja i
junak drevne grke mitske prie Hera i Leander. Razlikuju se naravno
zbog toga i poeci i zavreci ove knjige koja ima dve naslovne strane. Nakon
itanja, na sredini knjige, stvara se jedna nova struktura i mnoina znaenja.
Opet je na itaocu da odlui sa koje strane e poeti sa itanjem i kakvu
sliku sveta e tako dobiti.
Poslednja ljubav u Carigradu (1994) je roman-tarot, tj. prirunik za
gatanje u kojem italac moe da se igra proricanja sudbine ako baci karte na
sto i zatim proita poglavlja romana od kojih je svako vezano za po jednu od
karata. Ali isto tako delo moe da se ita kao svaki drugi roman, od poetka
do kraja.
Zvezdani plat (2000), koji ima podnaslov astroloki vodi za
neupuene, sastoji se od 12 pria od kojih svaka nosi kao naslov i temu po
jedan znak Zodijaka. italac opet moe da bira kako e izgledati njegovo
itanje, a da bi se dobilo reenje zapleta od itaoca se oekuje da uradi
6

domai zadatak, te da izbaci iz poslednjeg poglavlja nekoliko odeljaka i na

taj nain otkrije ime glavne junakinje.
Nevidljivo ogledalo i areni hleb (2003), koji nose odrednicu roman
za decu i ostale, dva su ulaza u isti roman, a ta ideja podsea na onu
sprovedenu u Unutranjoj strani vetra. Birajui redosled itanja, italac
moe da se odlui hoe li prvo itati priu za devojice, koja prati sudbinu
devojice Kaunice, ili e prvo izabrati da proita priu za deake, koja se
bavi ivotom deaka Evgenija. Naravno da su obe prie povezane i da se
sastaju na sredini romana, ali redosled itanja utie na konanu sliku, te bi
tako italac i u ovom sluaju trebalo da odigra kljunu ulogu povezujui i
tumaei dodirne take iza kojih se krije zajedniko reenje obe prie.
Unikat (2004), ili roman-delta je zaista unikat, budui da se za svakog
itaoca drugaije zavrava, te svako dobija svoj kraj prie. Primerci su
numerisani od 1 do 100, pa ta kome zapadne. Ljubavni roman proet
detektivskom priom koja se grana u sto rukavaca i ide ka sto razliitih
ishodita. Ako eli da sazna vie detalja i drugaije ishode prie, italac
moe da razmeni knjigu sa vlasnikom nekog drugog primerka. Nakon
objavljivanja romana pojavila se i knjiga koja sadri sve zavretke, svih sto
razliitih krajeva, pa opet od itaoca zavisi hoe li kupiti i tu knjigu i na taj
nain postati vlasnik svih sto, pored onog jednog unikatnog svog zavretka
romana. Na kraju romana nalazi se jo jedna opcija ponuena itaocu, a to su
prazne strane na kojima moe sam da dopie svoj kraj romana.
Damaskin (1998), sa podnaslovom pria za kompjuter i estar, nalazi
se na Internetu i u njoj je u potpunosti ostvarena zamisao po kojoj italac u
kompjuterskom okruenju, na lak i jednostavan nain, jednim klikom na
ponuena poglavlja, slobodno kreira priu u zavisnosti od toga koje
poglavlje prvo izabere. Naravno da od redosleda biranja poglavlja zavisi
zavretak prie.
Ne mogu da zavrim sa ovim nabrajanjem, a da ne pomenem jo neke
Pavieve prie koje su nastale pre objavljivanja Hazarskog renika, kao to
su, na primer, Ruski hrt, Blato, Duga nona plovidba, Dvoboj, Tajna veera.
Tim povodom namee mi se i pria vezana za jedno od ovih dela. Jedan moj
profesor piui o Miloradu Paviu, koji je opet bio njegov profesor, kae
sledee: Naime, dajem na itanje Pavievu priu Ruski hrt mladoj,
radoznaloj i pametnoj sestriini... Kao da se sav smisao literature (ne te
jedne prie, ve celokupne literature) video u njenim oima posle itanja
Pavievog Ruskog hrta. I ono to je posebno zanimljivo odmah po
zavretku prie poinje da je ita jo jednom! Zahvaljujui toj epizodi sa
itanjem Ruskog hrta oseao sam se nadmonim kad god se raspravljalo o
smislu literature. Imao sam oseaj da ja znam neto to drugi ne znaju. (I tu
7

bi sada mogao poeti rukavac teksta o tome kako vie volim tog jednog,
pravog, moda i malo idealizovanog itaoca, od tiraa, publike, pomodne
italake rulje...).13 ini mi se da priu nije potrebno komentarisati. Ali bih
dodala jo i podatak koji daje sam Pavi priajui o Hazarskom reniku,
kada je jednog popodneva 1979. u spavaoj sobi na postelji rasporedio 47
komadia hartije: Na svakom je bio napisan naslov po jedne od 47
odrednica ili poglavlja knjige koju sam u to vreme pisao. Knjiga je ve imala
ime zvala se Hazarski renik. U sobu je ulo jedno od moje dece i
zapanjilo se.14 Tada pisac nije umeo da objasni detetu ta radi. Kompjuteri
jo nisu bili uvedeni u domove i on ga nije imao, a ispostavilo se da je pisao
neto to e se pokazati veoma podesnim za korienje u digitalnom
okruenju. Pokazalo se i to da je Pavi u svetu nazvan elektronskim piscem
nakon objavljivanja Hazarskog renika. Navodim ovo jer mi se ini da je
zapravo sve tu poelo, da je Pavi shvatio da je eventualna budunost
njegove proze u eksperimentisanju tog tipa, kao i u igri koja ukljuuje
savremenog itaoca, pokuavajui da, na neki nain, odgovori njegovim
potrebama.
Ovaj kratak osvrt na Pavieva dela i zadatke koje svako od tih dela
stavlja pred itaoca ni u kom sluaju nije potpun, ali moe da poslui kao
ilustracija nekoliko puta naglaavane teze po kojoj italac ima veoma
znaajnu ulogu u kreiranju dela, jer nakon ovih kratkih objanjenja o
pojedinim delima postaje potpuno jasno da u zavisnosti od naina njihovog
itanja dobijamo konani izgled samog dela. U tom smislu zanima me i
jedan savremeni vid komunikacije koju namee Pavievo delo. Taj vid
komunikacije podrazumeva onu izmetenu poziciju itaoca-kreatora. Ako je
takva komunikacija posledica zahteva da se udovolji jednom novom itaocu,
itaocu 21. veka za kojeg je jezik suvie spor i pravolinijski i koji nema
vremena za itanje knjiga budui da je komunikacija putem slike i znaka
daleko bra, a ini se da jeste, da li se onda s pravom sme postaviti pitanje
ima li razloga i smisla praviti romane za ljubitelje video igara? Da li je takav
italac-kreator shvaen u svojoj povlaenoj poziciji uopte u stanju da
ispuni sve zadatke koji se od njega trae, a koji se ne svode samo na puku
igru, ve imaju veze sa doivljajem, razumevanjem, ili pronalaenjem
razliitih smislova koje krije neko delo. ini mi se da je odgovor negativan,
tanije nepotpun, a slii onom odgovoru na pitanje da li je mogue stei
potpunu sliku o delu jednog pisca koristei se samo njegovom Internet
prezentacijom. Taj novi vid komunikacije odreenog dela sa itaocem koji je
aktivni uesnik kreiranja dela (pri tom mislim na veinsku prosenu
13
14

, , , 2006, . 43.
. , . , . 14.

italaku publiku u Srbiji koja je ve jednom bila zgodno nazvana pomodna

italaka rulja), iscrpljuje se u pukoj igri i zabavi, ostajui pri tom u velikoj
meri neostvaren, nepotpun, ne mogu a da ne kaem, podseajui na igru
gluvih telefona, isto kao to i slika pisca Milorada Pavia ostaje nepotpuna
ako se sklapa samo od delia skinutih sa Interneta, a pri tom se zanemari lik,
na primer, istoriara Milorada Pavia i svega onoga to on podrazumeva, a
podrazumeva mnogo.15 I na kraju potrebno je postaviti jo jedno pitanje o
tome da li je neophodno to prilagoavanje ukusu italake publike, to
ugaanje, pa makar i samo spoljanjom formom dela. Moe li se u tom
kljuu, koji podrazumeva jednu drugaiju i novu komunikaciju, tumaiti i
budunost knjievnog dela?

15

, ,
, .
, .
. ,
. (. , . , . 74.)

,
, .
.

LITERATURA:
1. Milorad Pavi, Hazarski renik, Beograd, 1991.
2. Milorad Pavi, Poslednja ljubav u Carigradu, Beograd, 2000.
3. Milorad Pavi, Unutranja strana vetra, Beograd, 2000.
4. Milorad Pavi, Unikat, Beograd, 2004.
5. Milorad Pavi, Predeo slikan ajem, Beograd, 1995.
6. Milorad Pavi, Roman za decu i ostale, Beograd, 2003.
7. Milorad Pavi, Strane ljubavne prie, Beograd, 2001.
8. Milorad Pavi, Gvozdena zavesa, Beograd, 1990.
9. Milorad Pavi, Srpske prie, Beograd, 1996.
10.Milorad Pavi, Roman kao drava i drugi ogledi, Beograd,
2005.
11.Milivoj Nenin, Stari lisac, Beograd, 2006.
12.Dobrivoje Stanojevi, Forma ili ne o ljubavi, Beograd, 1985.
13.Dobrivoje Stanojevi, Mediji i naela dijaloga, Panevo, 2004.
14. Savremena srpska proza, Zbornik 5, Trstenik, 1992,
www.rastko.org.yu/knjizevnost/pavic/knjiz_portret
15.
Jasmina
Mihajlovi,
Pavi
i
hiperbeletristika,
www.khazars.com/pavic-i-hiperbeletristika
16. Nataa Polovina, Neka druga besmrtnost, Letopis Matice
srpske, knj. 480, sv. 3, Novi Sad, 2007, str. 420424.

10