Miroslav Mika Anti

Vuk

I
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj
skroviti nacin vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i
materinstvo.
Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.
Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene
dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.
II
Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam
sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.
Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju
planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova.
Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga
dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja zvezda zivota i razuma,
vecito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol
nesto sto samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u
pustosi? Ili vapaj za pomoc?
Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.
IV
Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu,
snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.
Usi sam zalepio liscem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam
glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata.

Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.
V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i
kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protice reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre
smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj
plac u detinjstvu.
Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada
isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.
VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto
vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne
umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.
Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran.
Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji
umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.
VII
Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi
metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje
zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da
zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako
su prava voda.
I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.
VIII
U sebi sam ponavljao:

Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas
pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.
To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne
moze umreti.
Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene,
koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u
necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od
vuka.
Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?
IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi
osvestio.
Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas
u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.
Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba.
Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.
X
Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim,
zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju,
proganjaju nas i zigosu.
Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato
nas zavicaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci
i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.
XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i
svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za
vrat.

Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci
tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao
da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.
XII
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da kaze: Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao
pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me
razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja
se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.
I hteo je da kaze: U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda.
Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim
vidom i culi mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom.
XIII
Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore
svoj namucen lik.
Hteo je da mi kaze: Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me
razvuku i pojedu.
Hteo sam da mu kazem: Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je
velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su
sekta.
Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi
batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija.
XIV
I hteo sam da kazem: Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas
um, vasu snagu i gordost.
Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i
svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi.
Hteo je, valjda, da kaze: Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i
otpevaju himnu za koju nemaju sluha.
I hteo je da kaze: Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me
brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist.
XV
Hteo sam da mu kazem: Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa
strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne.
I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni.
Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene.

Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno
odjednom, skocio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu.
Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?
XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.
Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio
kao zig zavestanja.
Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka
nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po
meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse.
Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i
nalazim.
XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva
nad drugima visi snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni
pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na
nisanu.
Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce.
Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.