Dravni univerzitet u Novom Pazaru

Departman za filoloke nauke

Srpska knjievnost i jezik

itije ajduk-Veljka Petrovia

Mentor :

Kandidat:

doc. dr Predrag Jaovi

Ema Hodi
05-010/12

Novi Pazar
2015.

SADRAJ

Biografski podaci o autoru ............................................................................................ 3

V. Karadi o srpskom Ahileju , voi bjegunaca i beara .................................... 6
Hajduk-Veljko Petrovi u srpskoj istoriji ...................................................................... 9
Literatura ....................................................................................................................... 11

BIOGRAFSKI PODACI O AUTORU

Vuk Stefanovi Karadi (7.11. 1787, Selo Tri - 7.2. 1864. , Be) bio je lingvista i reformator
srpskog jezika. Roen je u Triu u tadanjem Otomanskom carstvu. Pisanje i itanje je nauio
od roaka Jevte Savia, koji je bio jedini pismen ovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u
Loznici, a kasnije u manastiru Tronoi. Ne uspevi da se upie u Karlovaku gimnaziju, on odlazi
u Petrinje. Kasnije stie u Beograd da upozna Dositeja Obradovia, svog voljenog prosvetitelja.
Potom odlazi u Jadar i poinje da radi kao pisar kod Jakova Nenadovia. Kad je otvorena Velika
kola u Beogradu, Vuk je postao njen ak. Ubrzo oboljeva i odlazi na leenje u Petu. Kasnije se
vraa u Srbiju i kada ustanak propada, odlazi u Be. U Beu upoznaje Jerneja Kopitara koji mu
dalje pomae u ostvarenju planova. Zapoeo je svoj rad na reformi jezika i pravopisa i uvoenju
narodnog jezika u knjievnost. Zbog problema sa knezom Miloem Obrenoviem bilo mu je
zabranjeno da tampa knjige u Srbiji, a i u Austriji ; svojim radom stie prijatelje i pomo u
Rusiji, gde dobija stalnu penziju 1826. godine .
Vuk je umro u Beu. Njegove kosti preneene su u Beograd 1897. godine i sa velikim poastima
sahranjene u dvoritu Saborne crkve .
U prvoj polovini 19. veka, uz pomo tadanjih vrhunskih filologa, kao to su braa Grim i Jernej
Kopitar, Vuk Stefanovi Karadi je reformisao srpsku otografiju i pravopis, pravei veliki rez
izmeu dotadanje slavenosrpske kulture i novog standarda.
Karadieva kapitalna dela, meu kojima se istiu prvo izdanje "Srpskog rjenika" (1818.),
drugo, znatno proireno (1852.), te prevod "Novoga zavjeta" (1847.), postavili su temelje za
savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog
hrvatskog jezika, ponajvie u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatiara. Osnovna naela
Karadieve reforme se mogu saeti u tri take: izjednaavanje narodnog i knjievnog jezika, tj.
insistiranje na folklornim jezikim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodi zabeleen
u narodnim pesmama i poslovicama ; prekid sa svim starijim oblicima srpske knjievnosti i
pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju i novotokavski
folklorni purizam, to se oitovalo u ienju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani
kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatikoj strukturi srpskog jezika.
Na tehnikom nivou, Karadieva reforma se manifestovala u novoj srpskoj irilici u kojoj su
izbaeni nepotrebni poluglasnici (, ), apsorbirani grafemi za lj, nj, d koje je predlagao Sava
Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju "narodnog" pisanog idiolekta Gavrila
Stefanovia Venclovia, monaha u manastiru Rai s kraja 17. i poetka 18. veka), te uvedena
grafema j iz (nemake) latinice. Novi fonoloki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je
srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfoloki. Jeziki supstrat je bila novotokavska ijekavtina
(istonohercegovako-krajiko nareje), koju je Vuk Karadi stilizirao delom i prema hrvatskim
pisanim delima (tjerati umesto erati , na pr. ). Zbog uticaja srpske graanske klase u Vojvodini i
Srbiji, ta je reforma prihvaena u neto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata () je zamenjen
ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski knjievni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u
Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, meu Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i
jugozapadne Srbije.
Vuk je pored svog najveeg doprinosa na knjievnom planu, dao veoma znaajan doprinos i
srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise
3

ostavio je zapise i o fizikim osobinama tela. U knjievni jezik je uneo bogatu narodnu
terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i
danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, izmeu ostalog, i svoje
tumaenje veze izmeu prirodne sredine i stanovnitva, a tu su i delovi o ishrani, o nainu
stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim obiajima. U celini posmatrano, ovaj doprinos
Vuka Karadia nije toliko poznat niti izuavan.
Takoe se oprobao i kao istoriar opisujui impresionistiki savremenike koji su uestvovali u
politikim zbivanjima Srbije i ratovima s Turcima. (Karadi, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII,
Prosveta, Beograd 1972.)

BIBLIOGRAFIJA VUKA STEFANOVIA KARADIA1 (1787 1864.)

Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica, Be, 1814.

Pismenica serbskoga jezika, Be, 1814.
Narodna srbska pjesnarica, II deo, Be, 1815.
Srpski rjenik istolkovan njemakim i latinskim rjeima, Be, 1818.
Narodne srpske pripovjetke, Be, 1821, dopunjeno izdanje, 1853.
Narodne srpske pjesme III, Lajpcig, 1823.
Narodne srpske pjesme II, Be, 1823.
Narodne srpske pjesme I, Be, 1824.
Mala srpska gramatika, Lajpcig, 1824.
izni i podvigi Knjaza Miloa Obrenovia, Petrograd, 1925.
Danica I-V, Be, 1825-1833.
itije Djordja Arsenijevia, Emanuela, Budim, 1827.
Milo Obrenovi, knjaz Srbije ili gradja za srpsku istoriju
naega vremena, Budim, 1828.
Luke Milovanova opit, Be, 1823.
1 Navedena su godine prvih izdanja .

Narodne srpske pjesme IV, Be, 1833.

Narodne srpske poslovice i druge razline, kao i one u obiaj
uzete rijei, Cetinje, 1836.
Crna Gora i Crnogorci (na nemakom), tutgart, 1837.
Pisma Platonu Atanackoviu, Be, 1845.
Novi zavet Gospoda naega Isusa Hrista (prevod), Be, 1847.
Kovei za istoriju, jezik i obiaje Srba sva tri zakona, Be, 1849.
Praviteljstvujui sovjet serbski za vremena Kara-Djordjijeva, Be, 1860.
Srpske narodne pesme V, Be, 1865.
Srpske narodne pjesme iz Hercegovine, Be, 1866.
ivot i obiaji naroda srpskog, Be, 1867.
Nemako srpski renik, Be, 1872.

Vuk Karadi , litografija

Jozefa Krihubera

V. KARADI O SRPSKOM AHILEJU , VOI BJEGUNACA I BEARA

Nije iznenaujue to to se Vuk Karadi , na smeli i multitalentovani reformator jezika i

pobornik vrednosti prostog puka, okuao u knjievno-naunoj vrsti kao to je biografija (sa
elementima reportae ) kako bi prikazao sve nesvakidanje za to vreme i neizmerne kvalitete
hajduk-Veljka Petrovia koje je prepoznao i odluio da ih upotrebi kao grau za stvaranje svog
dela.
U itiju koje je napisao Karadi se potrudio da (u)velia lik i delo Veljka Petrovia na nain na
koji autor smatra da odereeni lik zasluuje. Oigledno je, zbog leksike i naina izraavanja
autora, da itije nije napisano objektivno i prevashodno istorijski ve postoji mnotvo momenata
u tekstu gde autor, zanesen junatvom ovog hajduka i njegovim nainom ivota i ratovanja,
iznosi svoju impresiju koja je izrazito subjektivna a sud o junaku otvoreno pristrasan. Takoe,
postoji nekoliko digresija ija motivacija nije sasvim jasna i epizoda koje se ne tiu ivota Veljka
Petrovia (na pr. pria o sudbini njegovih ena nakon njegove smrti i detalji iz njihovih intimnih
segmenata ivota) , pogotovo na kraju itija, ali njih moemo opravdati interesovanjem i
radoznalou kako autora tako italake publike tog vremena i autorovim (besmi)smislom za
poentiranje.
itajui itije ovog srpskog hajduka jedan od prvih motiva ije ponavljanje uoavamo jeste
motiv beanja. Beg , kao prvi izbor glavnog junaka, od samog poetka pripovesti do kraja stoji
nad njim kao izlaz i jedini nain iz ma koje nemile situacije. On je izuzetno dinamian lik oko
kojeg se, metaforiki reeno, ne vrti radnja ve se on vrti oko nje, hrlei svojim ciklinim
putanjama, za istim cilljem sa istom idejom uspeh i slava radi prestia i dominacije . S obzirom
na to da nije za ivota stigao, uprkos svom trku , da ostvari svoj cilj u potpunosti i na nain na
koji je eleo, V.S. Karadi je pokuao da doprinese tom ostvarenju ako niim drugim makar
slavljenjem njegovog imena i legendom o junaku, pa zato on za njega kae da se Crni orije
vie bojao njega nego on Crnog orija (Vaso Milinevi , Vuk Stefanovi Karadi IZBOR IZ
DELA, Nolit, Beograd 1978.) , da je po srcu i telesnom junatvu bio prvi ne samo u Srbiji , nego
se moe slobodno rei i u cijeloj Evropi svoga svud ratnoga vremena; u vrijeme Ahila i Miloa
Obilia on bi zaista njiov drug bio ,a u njegovo vreme bogzna bi li se oni mogli s njim isporediti
, zatim da to njegovo preveliko junatvo Kara-orije i Mladen ove poljedne godine nijesu
upotrebili kao to bi valjalo , kao da je svim ovim izjavama i reima hvale pokuao da odbrani
V.Petrovia od zlih jezika i posthumno ga proslavi vie nego to je on uspeo proslaviti sebe jer ga
je spreila rana smrt (imao je oko 30-ak godina kada je ubijen) . Vuk Karadi svedoi o tome
kako je Veljko umro od strane turskog tobdije kada je bio usred razgovora sa svojim vojnicima
o planu za borbu protiv Turaka a poslednja re (ili polovina rei) mu je bila Dr- koja tako
simbolino oslikava napet i eksplozivan ivot koji je vodio i koji je, na istovetan nain,
nemilosrdno preseen.
Hajduk Veljko je, svojevremeno, bio prototip srpskog hajduka naoit, vitalan, mahnit kada je u
pitanju i juri u vojsci i beanje (gore pomenuto) sa istom, impulsivan, ovek niskih strasti koji
ne preza ni od ega i ne haje za moralne zakone niti pati od savesti, eljan slave, poloaja i
priznanja (od kojih se nije odvajao , kada bi ih dobio) , esto bezobrazan ali, u biti, prostoduan i
sa dobrim namerama. On na poetku bei od kue i lukavo uspeva da dospe u hajduke , oeni se
i postane buljubaa. Najpre je opisan kao voa bjegunaca i beara i taj epitet e ga pratiti do
6

kraja, jer i on je ostao begunac i bear, u sutini, ma koliko se trudio da to promeni. Jo jedna
njeghova istaknuta osobina jeste sitna pamet , mudrost, lukavost i snalaljivost koju prati
kreativnost u reavanju problema na koje naie (to, moemo zakljuiti, vie podsea na Odiseja
nego na Ahileja s kojim ga autor poredi, ali, sudei po Vukovom opisu, ovaj ovek je bio toliko
izvanredan da zapravo predstavlja spoj najboljih osobina oba Homerova junaka) pa tako, na
primer, on na komian ali dovitljiv nain uspeva da dobije prvu borbu protiv Turaka (ako se to
borbom moe nazvati) : Brao, mi Turke ove ne moemo ekati , jer je nji mlogo vie nego
nas; ve ajdemo, u ime boga, da mi udarimo noas na nji , pa ako i kako zabunismo i razbismo ,
dobro ; ako li im ne bogbudemo nita a mi emo no na glavu pa u planinu. Pa onda podignuvi
sve svoje momke otide te se polako privuku i uu usred Turaka , pa ujedanput svi obore vatru iz
puaka i stanu vikati turski : Beite! Razbi nas Ajduk Veljko! , a nakon ove slavne pobede Vuk
opisuje Veljka na sledei nain : Veljko ostane kod svojih momaka i bimbaa i buljbaa
gospodar, a kod Sovjeta i Crnoga orija rabri vojvoda, a kod Turaka na svemu onome kraju
strani neprijatelj .
Nakon ove bitke, kada Veljko dobija odreene titule i bogatstvo (koje je morao podeliti sa
vlastima kako bi doznale uopte za njega i prihvatile ga kao junaka) javlja se , na trenutak dok je
u poseti bratu Milenku u Poreu, iluzije i elja o miru , o ne beanju i o spokojnom ivotu usled
naizgled pogodne situacije za ostvarivanje te Veljkove elje, pa on kae : Dovde sam bjeao a
odavde u ii polako; a ko je rad biti se i mrijeti neka ide zamnom gde uoavamo da je glavni
lik svesan svoje tragine sudbine ali da eli da je doivi odmoren od lutanja i spokojan, siguran,
zatien od sopstvenih strahova koji ga gone da juri. Ipak, ovo stanje nije potrajalo dugo jer je
imao razvod koji je bio turbulentan, zatim se opet enio, bio je uskoro optuen za krae i ostala
nedela koja nije poricao ali za koje se nadao da e pasti u senku njegovih rtvi koje je podneo
zbog otadbine i uspeha kojih joj je doneo; pomalo razoaran kako zbog okolnosti u privatnom
ivotu tako i zbog drutvenih okolnosti on ponovo bei od kazne u novi boj s Turcima koji je
svesan da e izgubiti (zato jer je brojnost njegove vojske bila mizerna u odnosu na brojnost
turske) i gine, gine u gru onako kako je i iveo.
Hajduk Veljko je, od strane Karadia, zapamen i kao srpski Robin Hud zbog svoje izreke :
Kad u mene ima, kome go treba neka doe da mu dam,ali kad u mene nestane, ja u oteti u
kome go znam da ima . Ostala je i uspomena na njega kao na zatitnika jer je govorio narodu
da radi svaki svoj posao, a on e i uvati od Turaka, samo da mu vojsci tain donese, kao na
slobodnog, rabrog i ludog , onog koji je sve dijelio sa svojima u vojsci ta je god otkud
dobio i sladostrasnika koji je kao i drugi mlogi slavni vojnici, ljubio vie enski rod nego svoju
enu.
Lako moemo povui paralelu izmeu Vukove prie o ajduk-Veljku i prie o Marku Kraljeviu u
smislu izuavanja i u smislu uzroka nastanka pria. Vuk je, na kraju krajeva, uvek onaj koji je
davao masama laki put do onoga to ele i one su ga oberuke prihvatale, svakog puta, verujui
mu, umirujui se opijeni onim to su izabrali, uljuljkani fantazijama, ponosno se osmahujui.

Smederevska tvrava

Smrt
hajduk-Veljka

HAJDUK VELJKO PETROVI U SRPSKOJ ISTORIJI

Andra Gavrilovi, srpski istoriar, istoriar knjievnosti i knjievnik u svom delu Znameniti Srbi
XIX veka o Veljku Petroviu pie sledee :
Svaki od onih junaka srpskih, koji na osvitku devetnaestoga stolea probudie narod svoj, imaae po koje vidno
obeleje svoga duha i karaktera. U dui je jednoga carovala boginja pravde, u drugoga ljubav, u treega je tanost
dostigla vrhunac a pravo obeleje duha Hajduk-Veljka Petrovia bejae i ostade junatvo. Vazda i bez pogovora
svetli ime njegovo na prvom mestu u sjajnom pregledu vitekih mu savremenika. I ne samo to. Pesnik onih
znamenitih dogaaja, Sima Milutinovi, klie:
Kad se s danom isporedi tama,
I kopriva s kedrom livanskijem
Tad' sa Veljkom preanji junaci!
A pobratim Veljkov, takve slave junak na drukijem megdanu, Vuk Karadi pie o njemu: "Po srcu i po tjelesnom
junatvu bio je prvi ne samo u Srbiji, nego se slobodno moe rei i u cijeloj Jevropi svoga svuda ratnoga vremena. U
vrijeme Ahila i Miloa Obilia on bi zaista njihov drug bio, a u njegovo vrijeme Bog zna bi li se oni mogli s njim
isporediti". Vuk je napisao povie biografskih slika znatnih ljudi toga doba, ali se pred svima istie biografija
Veljkova, koja je sauvala potomstvu lepih crta za obeleje veliine toga jedinstvenoga junaka. Po njoj poglavito
povlaimo na ovom mestu nekolike poteze za dopunu onoga to lik Veljkov sam sobom tako lepo kazuje.
Veljko se rodio u Lenovcu, selu Crne Reke u istonoj Srbiji, oko 1780. godine. U mladosti je Veljko iveo u Vidinu i
u Poarevcu, sluei u bogatijih ljudi, i na godinu dana pred ustanak ode u hajduke koje je vodio Stanoje Glava.
One krvave zime, kad dahije seom knezova pourie ustanak, Veljko bejae u Dubonji, selu smederevske nahije,
gde se i oeni. Ali kad ustanak planu, on se, u bogatom odelu ratnikom, oprosti sa enom i otpone ratovati uza
Stanoja Glavaa, vojvodu uu Vulievia i brata mu Vujicu, te postane buljubaa. Ne hotei se, jednom prilikom u
1806. godini, pokoriti sudu, Veljko opet uskoi u hajduke, ali posle kratkog vremena sie s planine i preda se sa
svojim momcima Vodu u trenutku kad se oekivao napad turski.
S prolea 1807. otpoinje Veljko pravo svoje viteko vojevanje. On se ponudi Savetu da digne na oruje svoju Crnu
Reku, i dobije, najzad, barjak i pismeno odobrenje. Veljko nije vie ni traio. Prvi okraj bejae u selu Podgorcu, i
Veljko ga izvede kratkim sranim nainom starinskoga ratovanja, zadobivi odmah i slave i odela i oruja i konja i
novaca. Sve razdeli sa svojim junacima, koje uredi postavivi meu njima razliite stareine, pa jednu torbu novaca
zapeati i poalje po svom bimbai Savetu za narodnu kasu. Savet se iznenadi brzom i tolikom uspehu i glasu da je
Veljko vojvoda, ali sve lepo primi i zahvali.
Od leta 1809. do leta 1811. Veljko je bio vojvoda banjski. itav je niz junakih dela koja je Veljko tu inio, pa je
izdrao slavno i teku jednu opsadu od Turaka. Ali je najslavnije doba vojevanja njegova ono koje je doiveo kao
negotinski vojvoda, kuda je otiao u leto 1811. To su poglavito ona dela koja je pesma opevala i s kojih je Veljkova
uspomena za sva vremena ostala i mila i svetla u narodu njegovu. Veljko i ivljae i ratovae kao najpoetiniji vitez
srednjega veka. . . Svirka se i pesma u slavu njegovu ori; Baba-Finka kula na kojoj je najradije sedeo ljulja se
od veselja kojim Veljko zapoinjae megdane; uzor uuk-Stana slui i uiva to je ena takoga junaka; okien
Kulja hre i eka gospodara da ga pronese kroz tursku hordiju. Veselje tee a Veljko po zvezdama hvata doba
kad mu valja poi. Doe i taj as: vojvoda na konju napred za itavom etom sviraa a za njim konjica. Veljko
duom uiva ali se ne osvre do mee koju on zna i koja se prema logoru turskom i sama menja. Doavi do granice,
Veljko rukom daje znak: svirai se brzo uklanjaju, svaki zvuk prestaje, konjica se u trenutku slee oko gospodara da
uje kratku ali teku naredbu za onoga ko izie ispred Veljka i jo teu za onoga ko ostane iza Veljka... Jo malo, i
dolazi trenutak juria i Veljkove pobede. Iz bojnog se okraja Veljko vraa pesmi koja tu novu slavu opeva. ..
To je bio onaj vojvoda koji je srebrnim talirima punio topove kad su jednom Turci juriali na njegov logor!
Veljka ne treba procenjivati nainom kakvim se cene osobine drugih voa i upravnika. Veljko nije politiar, nije
dravnik; Veljko nije organizator, nije upravnik Veljko je vitez.
Bezbrojne pogibaone prilike, iz kojih Veljko uvek izie iv, ulivahu mnogo pouzdanja u njegove ratnike i mnogo
oajanja u neprijatelje. Pa ipak i mladom Veljku doe, nenadno, dan smrti. Kad je bio opkoljen u Negotinu, Veljko
jedno jutro pria Vuk "izie u jedan mali anac, i na tabljama stane nareivati i kazivati kako e se neto
zagraditi. .. a turski ga tobdija zagleda, pa potegne iz topa, te ga udari iz prijeka kroz sred plea, i tako ga prekine i
raznese, da nita vie nije mogao rei, do "dr ", i s tom polovinom rijei padne mrtav na zemlju... Po tom odmah
sav onaj kraj, a malo poslije i sva Srbija, pozna da Veljka nema". To je bilo 1813. u sred leta izmeu Sv. Ilije i Velike
Gospoe.

Pade Veljko, posle nekoliko nedelja pade i Srbija ali slava Veljkova ne samo ne pade ve se izvi da na najsvetlijoj
zvezdi srpskoga neba veitom svetlou i zanosom vitekim opija sva budua pokolenja, kao to mu se na
spomeniku, koji mu je narod podigao u gradu Negotinu, itaju rei Lj. P. Nenadovia:
--- Tvoj nam spomen kao sunce sjaje:
Draemo s' dok nas jednog traje!

(A.Gavrilovi, Znameniti Srbi 19. veka, Nauna KMD , Beograd 2008.)

Veljko Petrovi,
portret

LITERATURA

10

1. Jovan Dereti , Istorija srpske knjievnosti , Beograd 1983.

2. Andra Gavrilovi, Znameniti Srbi 19. veka, Nauna KMD , Beograd 2008.
3. Vaso Milinevi , Vuk Stef. Karadi IZBOR IZ DELA , Prosveta, Beograd 1987.
4. www.riznicasrpska.net

11