NA KII

Tog vedrog i tihog aprilskog popodneva, kia je iznenadila decu na igralitu u naselju D. Na nebu
nije bilo niega to je najavljivalo njen dolazak. Tek nekoliko minuta nakon to su ulice bile potpuno
mokre, sunce se povuklo iza oblaka ustupajui im prednost. Igralite je ostalo skoro potpuno
prazno i vie se nisu uli deji glasovi i kripa zaralih ljuljaki, ve samo prijatna kina tiina.
Meutim, nisu sva deca otrala kuama. Da je ko pogledao kroz prozor video bi dve devojice kako
skau po baricama i vrite usled eksplozivnih napada radosti, izgovarajui udne rei ije je
znaenje samo njima bilo poznato. Kia im je bila partner u igri. Moda im je i osmislila igru.
Prizor je jo bogatijim je inio kontrast njihovih telesnih pojava. Teodora je bila devetogodinja,
punaka i, za svoje godine, vrlo krupna devojica sa ovalnim belim licem i sitnim plavim oima koje
su se neprestano osmehivale. Njena plava kosa je bila nalik njenom karakteru - nestana, otra i
nemogua za eljanje. Na sebi je imala bele blatnjave patike i crvenu, potpuno izbledelu trenerku,
koju je ve odavno prerasla. Jurei za Milicom pravila je nagle i nezgrapne pokrete, a kada nije trala
njeno telo ne bi mirovalo, ve bi odskakivalo sa zemlje tako naglo i visoko da se lako mogao stei
utisak kako e svakog trenutka uzleteti.
Milica je, pak, uvek vrsto i dostojanstveno stajala na zemlji. Njeni sitni koraci bili strogo
kontrolisani i unapred promiljeni ak i kada bi potrala. Krupne zelene oi koje su radoznalo
pratile svaku pojavu prekrivale su izrazito veliki plastini okviri crnih naoara koje ni najmanje nisu
odgovarale obliku njenog lica. Na glavi je imala tanku ruiastu traku koja joj je sa ela sklanjala
guste, crne ike. Uska bela majca i crne helanke dodatno su naglaavale vitkost i deaku koatost
njenog tela.
Nakon jurnjave, koja ih je prilino izmorila, devojice su poele mirno da hodaju jedna pored druge.
Nisu govorile. Koraale su ka klupi koja se nalazila nedaleko ispred njih. Kada su joj potpuno prile,
u istom trenutku zakoraie i popee se na nju. Podigoe glave ka nebu. Kia im je umivala lice.
Stajale su tako oseajui se potpuno osloboeno od svega to bi moglo da ih titi.
Nakon odreenog vremena, Teodora pogleda, a zatim neartikulisano zagrli Milicu i prisloni svoje
lice na njen obraz. Milica nije reagovala. Mirovala je u zagrljaju, iznenaena naglim izlivom nenosti

koji joj je bio upuen. Nesigurna i postiena usled nedostatka reakcije svoje drugarice, Teodora se
stidljivo izmae posmatrajui Milicu pognute glave kao da je moli za oprotaj. Nakon nekoliko
sekundi neizvesnosti praene neprijatnom tiinom, Milica se isto tako naglo obesi Teodori oko vrata
i tiho se osmehujui poe da je ljubi po licu. Teodora se toliko poradovala poljupcima da joj je telo
otskoilo sa klupe zajedno sa Milicom u njenom naruju.
Devojice su dugo plesale u zagrljaju. S vremena na vreme bi se izmeu njih desio neki apat ili
neno spajanje mokrih obraza, kao potvrda da trenutak jo uvek traje i da pripada samo njima.
Obuzelo ih je toplo oseanje zrelosti koje im je do tada bilo nepoznato.
Magiju trenutka prekinuo je enski histerini urlik koji je doao sa drugog sprata oblinje zgrade:
Teodoraaaaa, ulzi unutra. Odmaaa !.
Kia je nastavila da pada do kasno u no. Teodora i Milica se nakon tog dana vie nikada nisu igrale
zajedno.

Napisao:
Nikola Jovanovi