SADRAJ

SADRAJ....................................................................................................................................... 1
I KRIMINOLOGIJA TERORIZMA...................................................................................................5
1. MUTANTNE FORME TERORIZMA............................................................................................................. 5
Kontekst terorizma..........................................................................................................................................................5
Nekoliko uobiajenih konteksta terorizma.................................................................................................................6
Promena konteksta......................................................................................................................................................7
Nekoliko uobiajenih definicija......................................................................................................................................8
Tipologiziranje terorizma..............................................................................................................................................10
Na putu ka taktikom tipologiziranju terorizma...........................................................................................................11
Teroristika taktika........................................................................................................................................................13
Glavne teze....................................................................................................................................................................14
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................15
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................15
2. INDIVIDUALNO I GRUPNO PONAANJE................................................................................................ 15
Teroristi i obini kriminalci...........................................................................................................................................15
Podrka za jaanje grupe i opravdavanje terorizma......................................................................................................18
Opravdavanje "doktrinom nude".................................................................................................................................19
Profil linosti teroriste - praktino vienje...................................................................................................................20
Profil linosti teroriste - gledite koje ne obeava........................................................................................................21
Profil linosti teroriste - gledite koje obeava.............................................................................................................21
Pogodne karakteristike.............................................................................................................................................22
Frustracija/narcisoidnost agresija.............................................................................................................................22
Sklonost udruivanju................................................................................................................................................22
Mogunosti za uenje...............................................................................................................................................22
Kalkulacije trokova i koristi....................................................................................................................................22
Ratniki snovi...............................................................................................................................................................22
Glavne teze....................................................................................................................................................................23
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................23
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................23
3. PROMENA STRUKTURE GRUPA I METAMORFOZA TERORIZMA........................................................23
Pokuaj da se sledi put terorizma..................................................................................................................................24
Opseg i duina kampanje..............................................................................................................................................24
Vana je veliina...........................................................................................................................................................25
Osnovne organizacione strukture teroristikih grupa...................................................................................................26
Procesi i problemi upravljanja......................................................................................................................................28
Adamsova analiza finansiranja terorizma.....................................................................................................................30
Otpor bez voa, vukovi samotnjaci i manijaci..............................................................................................................31
Glavne teze....................................................................................................................................................................33
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................33
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................33
4. RELIGIJA I TERORIZAM.......................................................................................................................... 34
Logika veza religije i terorizma..................................................................................................................................34
Hantingtonov sukob civilizacija...................................................................................................................................35
Hofmanova analiza verskog terorizma.........................................................................................................................37
Uloga eshatologije........................................................................................................................................................38
Proces satanizacije........................................................................................................................................................39
Kratak pregled savremenih verskih sukoba..................................................................................................................40
Indija.........................................................................................................................................................................40
Irska..........................................................................................................................................................................41
Bliski istok................................................................................................................................................................41
Sjedinjene Drave.....................................................................................................................................................42
Glavne teze....................................................................................................................................................................43
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................43

ta jo treba proitati....................................................................................................................................................43

II OSNOVNI ISTORIJSKI PODACI...............................................................................................44

5. POREKLO MODERNOG TERORIZMA.................................................................................................... 44
Prosveenost, revolucija i terorizam.............................................................................................................................44
Klasna revolucija i promena znaenja terorizma..........................................................................................................45
Terorizam i uloga anarhista...........................................................................................................................................46
Terorizam i Ruska revolucija........................................................................................................................................47
Stari i novi terorizam....................................................................................................................................................50
Glavne teze....................................................................................................................................................................51
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................51
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................51
6. POREKLO PROBLEMA U IRSKOJ........................................................................................................... 51
Poreklo i razvoj angloirskog sukoba.............................................................................................................................52
Rani poeci irske republikanske armije........................................................................................................................54
Uskrnja buna 1916. godine..........................................................................................................................................55
Uticaj ruske revolucije: De Valera, Kolinsa i tanski rat................................................................................................56
Razni trendovi u IRA: 1930 - 1985...............................................................................................................................56
Teror oranista...............................................................................................................................................................58
Glavne teze....................................................................................................................................................................59
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................59
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................60
7. POREKLO TERORIZMA NA BLISKOM ISTOKU.....................................................................................60
Upoznavanje sa regionom.............................................................................................................................................60
Kratak pregled nekih vanijih problema.......................................................................................................................61
Tri izvorita bliskoistonog terorizma..........................................................................................................................62
Cionizam u Palestini.....................................................................................................................................................63
Raanje modernog Izraela............................................................................................................................................64
Rivalitet meu Arapima................................................................................................................................................65
iitski islam i revolucionarni Iran.................................................................................................................................68
Glavne teze....................................................................................................................................................................72
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................72
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................72
8. LATINOAMERIKI UTICAJI NA TERORIZAM.......................................................................................... 72
Teorija urbanog terorizma.............................................................................................................................................73
Terorizam i gerilski rat..................................................................................................................................................75
Urbani terorizam u praksi.............................................................................................................................................76
Uticaj Tupamarosa........................................................................................................................................................79
Urbana filosofija...........................................................................................................................................................79
Taktika Tupamarosa......................................................................................................................................................80
Organizacione karakteristike.........................................................................................................................................82
Glavne teze....................................................................................................................................................................84
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................84
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................84

III MODERNI TERORIZAM........................................................................................................... 84

9. MEUNARODNI TERORIZAM PALESTINSKO PITANJE........................................................................84
Razvoj PLO-a i meunarodni terorizam.......................................................................................................................85
Karamah........................................................................................................................................................................86
Crni septembar: Terorizam PLO-a iri se na Evropu....................................................................................................87
PLO i promenjeno lice bliskoistonog terorizma.........................................................................................................88
Invazija Libana..............................................................................................................................................................89
PLO u izgnanstvu i njegov povratak.............................................................................................................................89
Abu Nidal poreklo, struktura i operacije.......................................................................................................................90
Glavne teze....................................................................................................................................................................93
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................94
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................94
10. RELIGIJA I BLISKOISTONI TERORIZAM............................................................................................ 94
Dva shvatanja islama i terorizma..................................................................................................................................94
Iranska revolucija i metamorfoza Hezbolaha...............................................................................................................95
Islamski dihad.............................................................................................................................................................97

Hamas...........................................................................................................................................................................98
Uspon Osame bin Ladena.............................................................................................................................................98
Objava rata Sjedinjenim Dravama..............................................................................................................................98
Bombaki napadi Bin Ladena.......................................................................................................................................98
Ostale teroristike grupe koje povezuju religiju i nasilje..............................................................................................98
Jevrejski fundamentalizam i nasilje..............................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
11. MEUNARODNI TERORIZAM: USPON I PAD LEVICE I DESNICE......................................................98
Leviarski terorizam u Evropi......................................................................................................................................98
Frakcija crvene armije...................................................................................................................................................98
Povlaenje drugih zapadnoevropskih teroristikih pokreta..........................................................................................98
Japanska crvena armija.................................................................................................................................................98
Oivljavanje neofaizma...............................................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
12. BAJMANOVA LOGIKO OBJANJENJE ETNIKOG TERORIZMA.....................................................98
Nacionalistiki i etniki terorizam................................................................................................................................98
ETA u paniji................................................................................................................................................................98
PKK u turskoj...............................................................................................................................................................98
Irska i mutacije IRA-e...................................................................................................................................................98
Stavljanje terorizma van zakona i ograniavanje slobode kretanja..............................................................................98
Evolucije taktike snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj.................................................................................................98
Kriminoloka analiza irskog terorizma.........................................................................................................................98
Tigrovi oslobodioci tamilskog elama............................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
13. TERORIZAM U SJEDINJENIM DRAVAMA........................................................................................... 98
Samoorganizovani terorizam....................................................................................................................................98
Buntovniki terorizam..............................................................................................................................................98
Transnacionalni terorizam........................................................................................................................................98
Problemi konceptualizacije domaeg terorizma...........................................................................................................98
Smitova analiza terorizma u Sjedinjenim Dravama....................................................................................................98
Emerson: Dihad u Sjedinjenim Dravama..................................................................................................................98
Bombaki napadi na klinike za abortuse i terorizam....................................................................................................98
Glavne teze...................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
14. NASILNI EKSTREMIZAM U SJEDINJENIM DRAVAMA.......................................................................98
Kratka istorija desniarskog ekstremizma u sjedinjenim dravama.............................................................................98
Ponovno oivljavanje moderne desnice........................................................................................................................98
Uputstva Vilijama Pirsa za izvoenje revolucije..........................................................................................................98
Kriminalno ponaanje desnih ekstremista....................................................................................................................98
Ekoterorizam i prava ivotinja......................................................................................................................................98
Crni hebrejski izraeliti...................................................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98

V PROBLEMI MODERNOG TERORIZMA...................................................................................98

15. TEHNOLOKI TERORIZAM I ORUJE ZA MASOVNO UNITENJE...................................................98
Aum inrikjo................................................................................................................................................................98
Tehnoloki terorizam.....................................................................................................................................................98
Ranjivost Sjedinjenih Drava u odnosu na tehnoloki terorizam.................................................................................98
Problemi bezbednosti u industriji energetike................................................................................................................98
Opasnost od nuklearnog terorizma...............................................................................................................................98
Bioloki i hemijski terorizam........................................................................................................................................98
Sajber terorizam............................................................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98

Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
16. TERORIZAM I MEDIJI............................................................................................................................ 98
Snage bezbednosti i novinari........................................................................................................................................98
Efekat prenosivosti medijskog izvetavanja.................................................................................................................98
Terorizam kao nain komunikacije...............................................................................................................................98
Cenzura i sloboda..........................................................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
17. POLITIKA, SLOBODA, BEZBEDNOST I BUDUNOST.........................................................................98
Kreiranje kontrateroristike politike.............................................................................................................................98
Traganje Stensfilda Tarnera za vrstim stanovitem.....................................................................................................98
Oruje za masovno unitenje: predvianje budunost!................................................................................................98
Izoptavanje terorizma: pretnja za graanske slobode..................................................................................................98
Upotreba vojne sile u borbi protiv terorizma................................................................................................................98
Tajnovitost i razmena informacija.................................................................................................................................98
Stinsonova analiza bezbednosti....................................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98
18. REAKCIJA NA TRAGEDIJU OD 11. SEPTEMBRA...........................................................................................98
Logika asimetrinog rata...............................................................................................................................................98
Uloga obavetajne delatnosti........................................................................................................................................98
Koliko je komplikovano etiketiranje kontrateroristike delatnosti...............................................................................98
Teoloka doktrina al Kaide...........................................................................................................................................98
Kampanja al kaide protiv Sjedinjenih Drava..............................................................................................................98
Evolucioni razvoj samoubilakih bombakih napada...................................................................................................98
Odbrana domovine i krivino pravo.............................................................................................................................98
Glavne teze....................................................................................................................................................................98
Teme za razmiljanje.....................................................................................................................................................98
ta jo treba proitati....................................................................................................................................................98

DODATAK:.................................................................................................................................... 98
Uvod u renik ekstremizma........................................................................................................................... 98
Grupe:........................................................................................................................................................... 98

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA.....................................................................................................98

I KRIMINOLOGIJA TERORIZMA
1. MUTANTNE FORME TERORIZMA
Verovatno ste uli, a verovatno i koristili re terorizam i pre nego to ste proitali ovu knjigu. Ako
jeste, onda ste pri raspravama o terorizmu u svojoj glavi ve imali predstavu o njemu. I drugi ljudi
upotrebljavaju tu re i takoe projektuju svoje poimanje rei terorizam. To stvara problem. Niko
nije uspeo da tanu definiciju ovog termina i kao rezultat razliiti ljudi daju razliito znaenje
terorizmu. Da stvar bude jo gora, karakter samog terorizma promenio se tokom istorije. Dok se u
jedno doba nasilna aktivnost mogla nazvati terorizmom, u nekom drugom periodu istorije ista
aktivnost moe se oceniti kao rat, oslobodilaka borba ili kriminal. Poslednjih godina u nekim
formama terorizma religija je poela da igra vanu ulogu. Svrha ove glave je da predstavi razne
metode za shvatanje terorizma i taktike kojom se teroristi koriste.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da opiete probleme kontekstualnog znaenja terorizma.
2. Da nabrojite i definiete neke od konteksta terorizma.
3. Da nabrojite i saeto iznesete neke uobiajene definicije terorizma.
4. Da objasnite jake i slabe strane tipologije terorizma.
5. Da opiete taktiku tipologiju terorizma.
6. Da nabrojite i saeto iznesete pet osnovnih taktikih formi terorizma.

Kontekst terorizma
Terorizam dospeva u nae domova sa televizijskih ekrana, bombarduje nas iz novina i asopisa, a
ponekad ulazi u nae ivote i na mnogo direktniji nain. Izgleda da se u ovakvo vreme ljudi mnogo
ne bave definicijom terorizma. Oni sigurno oseaju strah kada vide nasilje. Ponekad izgleda da
sam dogaaj definie terorizam. Na primer, kada bomba uniti neki avion to se esto naziva
terorizmom, ali kada vojska obori civilni avion to se smatra nesrenom grekom. Sjedinjene
Drave mogu da raketiraju neki objekat za koji sumnjaju da je teroristika baza i da tvrde da na taj
nain brane nacionalne interese. A opet, ako neka druga zemlja to isto uini u nekom drugom
kraju sveta, Sjedinjene Drave e je za to delo osuditi. Svaki put kad se pomene re terorizam,
dvostruki arini i kontradikcije dovode do konfuzije.
Re terorizam pokree estoke rasprave. Umesto da se usaglase i definiu terorizam, naunici
koji se bave drutvenim naukama, kreatori politike, advokati i strunjaci za bezbednost prepiru se
oko znaenja te rei. Poznati ekspert za terorizam sa Univerziteta Teksas u Dalasu, H.H.A. Kuper
(Cooper) (1978, 2001.), izlae ovaj problem na jednostavan nain. On kae: "Problem je u
definiciji problema". Mi se moemo sloiti da je terorizam problem, ali se ne moemo sloiti oko
toga ta je terorizam.
Ima nekoliko razloga zbog kojih nastaje konfuzija. Prvo, terorizam je teko definisati zato to ta re
ima peorativnu konotaciju. (Peorativno znai nabijeno emocijama). Osoba koja je obeleena
kao terorista doivljava politiku i drutvenu degradaciju, a isto se to dogaa sa organizacijom
koju su etiketirali kao teroristiku grupu. Rutinski zloini dobijaju veu drutvenu vanost kada se
ocene kao terorizam, a politiki pokreti mogu imati problema, ako se njihovi lanovi oznae kao
teroristi.
Do dalje konfuzije dolazi kada ljudi pomeaju termine strah (teror) i terorizam. Na primer, cilj
vojske je da unese strah u srca neprijatelja; sistematsko unoenje straha postalo je osnovno
oruje u sukobima tokom istorije. Neki ljudi tvrde da nema razlike izmeu vojne sile i terorizma.
5

Mnogi lanovi antinuklearnog pokreta proiruju ovo miljenje, tvrdei da je spremnost da se

upotrebi nuklearno oruje jedna od dodatnih delatnosti terorizma. Koristei se istom logikom, neki
ljudi tvrde da uline bande i kriminalci teroriu svoje susede. Ako bismo sve to izaziva strah
nazvali terorizmom, onda bi broj moguih definicija postao neogranien.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih je teko definisati terorizam je to to se njegovo znaenje
menja sa drutvenim i istorijskim kontekstom. Ovim ne elimo da kaemo da je "onaj koji je za
nekog terorista za drugog borac za slobodu," ve da podvuemo da znaenje terorizma varira.
Promene znaenja nastaju zbog injenice da terorizam nije vrst pojam. Kao i zloin, terorizam je
odreen drutvom, a sa drutvenim promenama menja se i njegovo znaenje.
Ova glava se bavi nekim uobiajenim definicijama terorizma. Te definicije vredi prouiti; ali je jo
vanije shvatiti da definicije terorizma nisu od velike pomoi. ovek mora da razume kontekst
neke definicije pre nego to upotrebi neki termin. Definicija terorizma se uvek menja uporedo sa
drutvenim i istorijskim prilikama, a rezultat toga je da terorizam postaje problem. Kao i Vrhovni
sud, koji je postavio jednu definiciju pornografije, tako ni mi ne znamo kako da definiemo
terorizam, ali ga prepoznajemo kada se dogodi. Izgleda da je H.H.A. Kuper zaista u pravu. Na
problem je u definiciji problema.
Nekoliko uobiajenih konteksta terorizma
Pre nego to se razmotrimo definiciju terorizma, bie nam od koristi da se pozabavimo znaenjem
rei terorizam u specifinim okolnostima. Vie e nam koristiti da navedemo kontekst terorizma,
nego da pamtimo raznorazne definicije. U donjem tekstu navodimo neke kontekstualne injenice
koje treba uzeti u obzir.
Istorija Znaenje terorizma vremenom se izmenilo. Skoro da nije mogue govoriti o terorizmu, a
da se prvo ne pozabavimo istorijskim kontekstom teroristike borbe. Istorija terorizma veoma je
vana, pa vas u daljem tekstu upoznajmo sa istorijskim dogaajima svetske istorije.
Moderni terorizam potie od Francuske revolucije (1789-1795). Upotrebljen je kao termin da opie
akcije francuske vlade. Do 1848. godine znaenje ovog termina se promenilo, pa se upotrebljava
da bi se opisali nasilni revolucionari, koji su se pobunili protiv vlade. Do kraja devetnaestog i
poetka dvadesetog veka terorizam se koristio pri opisivanju nasilnih aktivnosti nekih grupa, u koje
su spadali: radnike organizacije, anarhisti, nacionalne grupe koje se bune protiv stranih sila i
ultranacionalistike politike organizacije.
Posle Drugog svetskog rata (1939-1945) znaenje se ponovo menja. U to vreme narodi su poeli
da se diu protiv dominacije Evrope svetu i te nacionalistike grupe smatrane su teroristikim
grupama. Negde otprilike od 1964. godine do ranih osamdesetih, termin terorizam se pored
nacionalistikih grupa, pripisivao i leviarskim grupama koje su se sluile nasilnim metodima.
Sredinom osamdesetih, znaenje se ponovo promenilo. U Sjedinjenim Dravama neke nasilnike
aktivnosti pokreta mrnje nazivale su se terorizmom. Na meunarodnom planu, terorizam se
posmatrao kao nacionalistiko ratovanje unutar drave. Teroriste su podravali proskribovani
reimi.
U novom milenijumu definicije terorizma takoe se menjaju. Dananji terorizam odnosi se na
velike grupe koje su nezavisne od drave, na verske fanatike koji se slue nasiljem i nasilnike
grupe koje teroriu druge borei se za neki odreenu cilj, recimo za ouvanje ovekove sredine.
Vano je shvatiti da na definicije utie istorijski kontekst terorizma.
Konflikt Znaenje terorizma varira zavisno od razliitih tipova rata. Za vreme konvencionalnog
rata, armije koriste komandosku taktiku koja veoma lii na terorizam. Za vreme Graanskog rata u
Americi, Federalna armija dala je poseban zadatak majoru Donu Andersonu da uniti pruge
Konfederacije. Armija konfederacije zarobila je Andersona i osudila ga za pijunau, ali za
Severnjake on je bio i ostao heroj. On nije nosio uniformu i nije se borio po vaeim pravilima
borbe. Armije za vreme rata redovno koriste takvu taktiku i nikad je ne definiu kao terorizam.
U gerilskom ratu gerilci koriste teroristiku taktiku u borbi protiv neprijatelja, a nekad teroriu i
njihove pristalice da bi ih pokorili. U totalnom ratu vazduhoplovne snage ponekad bombarduju i
unitavaju itave gradove. Tako je Nemako vazduhoplovstvo (Luftwaffe) razorilo Staljingrad
1942., a Britansko-amerike vazduhoplovne snage unitile su Drezden 1945. godine. Nijedna
strana u tom ratu nije smatrala da vri teroristiku akciju. Mogli bismo tako da nabrajamo mnoge
primere i iznosimo nebrojene kontradikcije ove vrste, ali je najvanije da shvatite da se definicija
6

terorizma menja prema vrsti sukoba. Verovatno e se termin terorizam koristiti za opisivanje
nasilnih aktivnosti u periodu mira.
Politika mo Definicija terorizma zavisi od politike moi. Vlade mogu da uveaju svoju politiku
mo ako svoje protivnike etiketiraju kao "teroriste". Graani su izgleda spremni da prihvate
zloupotrebu sile od strane vlade kada se ona vri u okviru kampanje protiv terorizma. "Teroristi" ne
uivaju iste humanitarne privilegije kao i "narod". Nezakonita hapenja, pa ak i muenja i ubistva,
postaju za javnost prihvatljivi metodi borbe protiv terorizma. Oznaavanje nekoga teroristom
nekad moe da ima smrtonosne posledice.
Represija Pojam represije veoma je blizak terminu moi. Neke vlade rutinski koriste terorizam da
bi drale svoje graane pod vlau. Takva vrsta represije obino se primenjuje u zemljama sa
politikom strukturom, u kojoj voe odravaju svoju vlast uz pomo tajne policije. Josif Staljin
(1879-1953.) vladao je Sovjetskim Savezom od 1924. do 1952. godine koristei se terorom, a
Sadam Husein vlada Irakom na slian nain. Latinska Amerika imala je nekoliko vladara koji su
represijom odravali vlast, a mnogo puta u tome su im pomagale i Sjedinjene Drave. Represija
se moe javiti i van zvanine politike strukture. Takva vrsta represije naziva se ekstra juridistika
represija i izraava se kroz delovanje represivnih grupa, koje teroriu druge ljude terajui ih da se
ponaaju na odreen nain. Politika represija je oblik terorizma, ali ljudi ovu vrstu nasilja retko
nazivaju terorizmom.
Mediji pri opisivanju politikog nasilja novinari i televizijski reporteri esto upotrebljavaju termin
terorizam. Meutim, ne postoji tana odrednica po kojoj se definicija moe primeniti. U mnogim
prilikama novinari koriste ovaj termin da bi privukli panju italaca na svoj lanak ili izvetaj. Re
terorizam, kako je koriste mediji, relativno je beznaajna.
Zloin Moda smatrate da kriminalci i teroristi pripadaju razliitim tipovima nasilnikog ponaanja.
Tako misle i neki analitiari, ali dilema i dalje postoji. Pre nekoliko godina Predsednika komisija
za krivino pravo utvrdila je da je potrebno ispitati motiv krivinog dela da bi se odredilo da li je
neka akcija teroristika. (Nacionalni savetodavni odbor o Standardima i ciljevima Krivinog prava,
1976.). Po tome se svaki zloin izvren iz politikih motiva, smatra terorizmom. Ovaj prilaz
stvarima je problematian zbog toga to je zloin bez obzira kakav je njegov motiv. Svaki
terorizam, osim u vreme sukoba ili za vreme represije neke vlade, sadri i kriminalnu aktivnost.
ak i u Sjedinjenim Dravama, Savezni biro za istraivanje (FBI), u svojim Uniformnim izvetajima
o zloinima, ne stavlja vei deo politikih zloina u dosije pod naslovom terorizam.
Religija u poslednje vreme igra znaajniju ulogu u procesu terorizma. Ovo je glavna tema Glave 4,
ali je vano znati da ekstremna religiozna verovanja pruaju kontekst za definisanje terorizma.
Versko nasilje okuplja se oko tri ideje (Vajt, 2000). Prema prvoj, neke verske grupe smatraju da
one treba da proiste svet za dolazak nove epohe. Ovaj pokret moe se nazvati nasilnom
eshatologijom. Druga grupa ljudi smatra da su oni izabrani i imaju pravo da unitavaju druge ljude
u ime pravednosti. Ovakav stav moe dovesti do nasilne netolerancije i verskog rata. Najzad, u
treu grupu spadaju ljudi koji su tako obuzeti borbom za neki cilj, da stvaraju surogat religiju i
preduzimaju nasilnike akcije u ime svojih verovanja. Ekoloki teroristi predstavljaju primer ovog
tipa pseudoreligioznog terorizma.
Specifine forme Ponekad se termin terorizam definie u okviru specifinog konteksta. Kasnije
emo se u ovoj knjizi detaljno pozabaviti problemom oruja za masovno unitenje, pod naslovom
tehnoloki terorizam. Druga specifina forma terorizma izraena je kroz kompjuterske napade,
viruse, ili unitavanje informacijske infrastrukture. To je sajberterorizam. Najzad, narkoorganizacije
esto koriste teroristiku taktiku, a neke teroristike organizacije prodaju drogu da bi finansirale
svoje politike akcije. Neki analitiari koriste termin narkoterorizam kada govore o ovom tipu
nasilja. Penzionisani strunjak FBI za borbu protiv terorizma Vilijam Dajson (William Dyson) (2000.
u tampi), ne razdvaja ove dve vrste terorizma. Po njemu su to samo dve vrste napada kojim se
slue politiki teroristi.
Promena konteksta
Da li se moete setiti nekih drugih kontekstualnih faktora koji utiu na definiciju terorizma? Lista je
verovatno beskrajna. Bez obzira na to, dovoljno je biti svestan da se definicija terorizma menja sa
politikim i drutvenim kontekstom. Analitiar terorizma Aleks Smid (Alex Schmid) (1983) tvrdi da
e bez obzira kako definiemo terorizam, definicija uvek varirati zbog toga to se kontekst nasilne
aktivnosti menja. Mi ne moemo da definiemo terorizam. Sa tom konstatacijom na umu, vreme je
7

da pogledamo neke od najeih definicija.

Nekoliko uobiajenih definicija

U krivinom pravu, kao i vojnom i bezbednosnom domenu, najrasprostranjenija definicija
terorizma je prilino jednostavna, a postavili su je uveni specijalista slube bezbednosti za borbu
protiv terorizma Brajan Denkins (Brian Jenkins) i vodei strunjak za istu materiju sa Univerziteta
Dordtaun Volter Laker (Walter Laqueur). Oni su svaki za sebe definisali terorizam, ali su doli do
vrlo slinih zakljuaka.
Denkins nudi definiciju koju je esto koristio u svojim konsultacijama sa snagama bezbednosti.
Za Denkinsa (1984.) je terorizam upotreba ili pretnja upotrebom sile, usmerena na ostvarivanje
politikih promena. U definiciji koja je vrlo slina Denkinsovoj, Laker (1987. str. 72) kae da je
terorizam nezakonito korienje sile protiv nevinih ljudi u cilju postizanja politikog cilja. On dodaje
da je uzaludno pokuavati da se napravi neka sadrajnija definicija od ove najjednostavnije, zbog
toga to je tema tako kontroverzna. U fus noti. Laker tvrdi da bi se o terorizmu mogli napisati itavi
tomovi, ali da nam oni ne bi nimalo pomogli da bolje shvatimo ovu temu. U jednom svom kasnijem
delu, Laker (1999 str 8-10) daje prednost jednostavnoj definiciji terorizma, uz jedinu tvrdnju da se
znaenja i definicije menjaju kroz istoriju.
I Denkins i Laker otvoreno priznaju da njihov jednostavan pristup ovoj materiji ima mnogo
problema. Nijedna definicija ne ograniava problem, niti postoji razuman nain da se jednostavna
definicija primeni na specifine akte terorizma. Takoe, jednostavne definicije ne mogu da
zadovolje akademske krugove, kreatore politike, niti naunike iz drutvene sfere. Kratko reeno,
jednostavnost ne reava problem koji postavlja profesor Kuper.
Ipak, Laker kae da treba prihvatiti jednostavnu definiciju sa svim njenim problemima i slabostima,
zbog toga to e terorizam uvek imati razliito znaenje za razliite ljude. Imajui to na umu,
prouiemo stavove Lakera i Denkinsa. Iz perspektive bezbednosti, Lakerovi zakljuci imaju
smisla: terorizam jeste oblik politikog ili kriminalnog nasilja, koji koristi vojnu taktiku delovanja
strahom da bi dolo do promene ponaanja. Ovaj jednostavni prilaz ne reava politiki problem
definicije, ali daje priliku lanovima slube bezbednosti da krenu dalje od beskrajnih rasprava. Svi
koji su u slubi za borbu protiv terorizma pokuavaju da spree kriminalne napade vojnog tipa, na
nevine ljude u civilnim sredinama.
Ali definicije terorizma ne zaustavljaju se na ovim pragmatinim i jednostavnim objanjenjima.
Nemaka, Ujedinjeno Kraljevstvo i panija su jo pre vie od deset godina stavile terorizam van
zakona, a Amerika razmatra ideju o jednoj zakonskoj definiciji (Mullendore i White, 1996.). Dobra
strana zakonskih definicija je to one dozvoljavaju vladi da moe da koristi odreena kriminalna
dela u borbi protiv terorizma. Van toga, one su beskorisne jer ne mogu da objasne ni drutvenu ni
politiku stranu terorizma. to je jo gore, mogu se i zloupotrebiti. Nasilje nastaje kao posledica
komplikovanih drutvenih inilaca, koji seu van uskih zakonskih ogranienja i spoljnopolitikih
restrikcija. esto do politikog nasilja dolazi za vreme borbe za legitimitet. Na primer, ameriki
patrioti borili su se protiv Britanaca i pre nego to je vlada Sjedinjenih Drava bila priznata.
Zakonska definicija takoe sadri unutranje kontradikcije. U pravnim uputstvima Sjedinjenih
Drava, na primer, pie da neke grupacije mogu biti oznaene kao teroristike, dok druge koje
vre iste aktivnosti mogu biti oznaene kao legitimne revolucionarne snage. Osim toga, vlade u
Latinskoj Americi, koje su u prijateljskim odnosima sa Sjedinjenim Dravama, poinile su neke od
najstranijih zverstava u istoriji sveta u ime borbe protiv terorizma. S druge strane, ironija je da
neki latinoameriki revolucionari, koji se opiru represivnim reimima naih prijatelja, prihvataju
prava izraena u amerikoj Deklaraciji nezavisnosti i Ustavu, a mi ih ipak smatramo teroristima.
Zakonske definicije obino su kratkovide.
Marta Kreno (Martha Crenshaw) (1983.) smatra da se terorizam ne moe definisati ako se ne
analizira sam akt terorizma, njegov cilj i anse za uspeh. Prema ovom vienju, borci za slobodu
koriste legitimne vojne metode kada napadaju politike ciljeve. Njihove akcije postaju jo
legitimnije ako imaju neke anse da pobede. Teroristi ne uspevaju da poloe test legitimnosti u
jednoj od tri kategorije: vojnim metodima, vojnim ciljevima i ansi da pobede.
Krenova takoe ukazuje da nasilje za vreme revolucija ne treba brkati sa terorizmom. Za
Krenovu terorizam predstavlja drutveno i politiki neprihvatljivo nasilje upereno protiv nevinih
8

ljudi da bi se postigao psiholoki efekat. Zbog ovih analitikih postavki, kojima jasno odreuje
terorizam, Krenova se smatra vodeim strunjakom za terorizam, iako dva problema i dalje
ostaju nerazreena. Svako ko poseduje politiku mo da definie "legitimnost" ima i mo da
definie terorizam. Osim toga, analitika definicija nije napredovala mnogo dalje od jednostavne
definicije.
Za vreme Reganove administracije (Reagan 1981-1989.) postalo je popularno definisati terorizam
u okvirima nacionalne politike. Analitiari su ukazivali na teroristike drave, koje su se sluile
terorizmom da bi napadale amerike interese. Nil Livingston (Neil Livingstone) (Livingstone &
Arnold, 1986, str. 110) navodi pet sila koje su sluile kao drave klijenti biveg Sovjetskog Saveza.
Bivi premijer Izraela Benjamin Netanjahu (1986, str. 515) pozvao je zapad na oruje protiv
teroristikih drava. Ako prihvatite tu logiku, reiete dileme sa definicijom terorizma. Teroristi su
bili borci iz senke iz Libije, Sirije, Bugarske, Istone Nemake i Severne Koreje, pod komandom
Biroa za dravnu bezbednost biveg Sovjetskog Saveza, tj KGB-a.
Meutim, definicija terorizma pod pokroviteljstvom drave naila je na probleme, ak i pre nego
to se sruilo komunistiko carstvo. Dejms Adams (James Adams) (1986.) detaljno pokazuje da
teroristike grupe nisu i nikad nisu bile kontrolisane od strane drava. Majkl tol (Michael Stohl)
(1988, str. 128) ima drugo objanjenje. Neke teroristike drave jesu davale logistiku podrku i
pokazivale naklonost prema teroristikim grupama, ali je njihov sveukupni uticaj bio beznaajan.
Kada se Sovjetski Savez raspao, teorija o dravnom terorizmu je poljuljana. Iako su neki teroristi,
koji su se krili u Istonoj Evropi, uhapeni (Na primer, Istoni Nemci predali su novoj Saveznoj
policiji Nemake imena i adrese Frakcije Crvene armije), priroda terorizma promenila se krajem
dvadesetog veka. Terorizam je suvie komplikovan i suvie znaajan da bi se mogao kontrolisati
od strane nacionalnih drava.
Edvard Herman (Edward Herman) (1983.) ima drugaiju definiciju terorizma i po njemu terorizam
treba definisati u okvirima dravne represije. Istiui korumpirane latinoamerike vlade kao primer,
Herman tvrdi da represivna politika dovodi do veeg siromatva naroda nego bilo koja druga vrsta
dravnog terorizma. Majkl tol (1988, str. 20-28) je malo blai i tvrdi da vlade esto koriste
terorizam da bi zadrale vlast. Volter Laker (1987, str. 6) kae da su ovakvi zakljuci tani i da bi
bilo budalasto tvrditi da dravna represija prouzrokuje manje patnji od modernog terorizma. Ipak,
Laker tvrdi da je dravna represija dugotrajan politiki problem, koji je potpuno odvojen od
modernog terorizma. Uvoenje te teme u diskusiju samo unosi konfuziju u na predmet rasprave i
vrlo malo doprinosi naem boljem razumevanju terorizma.
U traganju za reenjem dileme o definisanja terorizma, Aleks mid (Alen Schmidt) (1983, str 70111) pokuava da spoji razliite stavove. On zakljuuje da ne postoji prava ili tana definicija
terorizma jer je terorizam apstraktan pojam, koji nije opipljiv. Samo jedna definicija apsolutno ne
moe da obuhvati sva mogua znaenja tog termina. Ipak mid kae da je izvestan broj
elemenata zajedniki za sve glavne definicije, a da veina definicija ima dve karakteristike:
Nekoga teroriu, a znaenje termina potie od meta i rtava terorizma.
mid takoe nudi meovitu definiciju terorizma. Njegova empirijska analiza nalazi 22 zajednika
elementa kod veine definicija i on razvija definiciju koja sadri 13 od tih elemenata. mid vidi
terorizam kao metod borbe u kojoj rtve slue kao simboline mete. Nasilni akteri mogu da stvore
hronini oseaj straha upotrebom nasilja van okvira normalnog ponaanja. Na taj nain dobija se
auditorijum vei od neposrednih rtava i dolazi do promene u javnim stavovima i akcijama.
Neki naunici veruju da je mid reio dilemu definicije terorizma na taj. nain to je iskombinovao
vie definicija. Drugi smatraju da je on izbacio ono to je neobjanjivo. U pokuaju da ree ovaj
problem, veina analitiara svodi svoj rad na jednu od tri stvari. Sledei ideje Krenove i Tomasa
Tortona (Thomas Thornton) (1964, str 73), neki naunici tragaju za nezakonitim nasiljem umesto
za politikom, revolucijom. Drugi se priklanjaju midu, na taj nain to ili spajaju definicije ili
koriste tue definicije. Najzad, neki ljudi u potpunosti ignoriu taj problem. Oni priaju o terorizmu
pretpostavljajui da svi znaju na ta se misli.
U posebnom Boksu 1,1 nalaze se uobiajene definicije terorizma, a u Boksu 1,2 nalazi se spisak
izvesnog broja zvaninih definicija koje su u upotrebi.
Ujedinjene nacije: TERORISTA je svaka osoba koja, delujui nezavisno od znanja neke zemlje,
ili kao pojedinac, ili kao lan grupe koja nije priznata kao zvanino telo ili deo neke nacije,
postupa na taj nain to unitava ili oteuje imovinu civilnog stanovnitva ili vlada, da bi postigao
9

neki politiki cilj. TERORIZAM je akt liavanja ivota ili ranjavanja ili akt unitavanja ili oteenja
imovine civila ili vlade, bez jasne dozvole odreenje vlade, od strane pojedinaca ili grupa ljudi koji
samostalno deluju, ili vlada koje deluju iz vlastitih pobuda ili verovanja, da bi postigli neki politiki
cilj.
Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Drava: Terorizam je nezakonita upotreba sile ili nasilja, ili
pretnja silom ili nasiljem uperena protiv pojedinaca ili neije imovine da bi se izvrila prisila ili
zastraivala vlada ili drutvo, a u mnogim sluajevima da bi se postigao neki politiki, verski ili
ideoloki cilj. dravnih agenata, obino sa ciljem da se utie na neki auditorijum.
Obavetajna agencija Ministarstva odbrane Sjedinjenih Drava: Terorizam je unapred planirano
politiko nasilje koje se vri protiv neborbenih ciljeva, a od strane subnacionalnih grupa ili tajnih
drutava.

Tipologiziranje terorizma
Tipologija je sistem klasifikovanja, a ima isto toliko tipologija terorizma koliko i definicija. Meutim,
modeli, sistemi klasifikovanja i tipologije su alternativa definicijama, i imaju nekoliko prednosti.
Prvo, oni mogu da prezentuju iroku lepezu problema. Terorizam se sastoji od raznih aktivnosti, a
ne samo od jedne odreene akcije. Tipologija bolje obuhvata vei broj teroristikih aktivnosti nego
veina definicija. Drugo, od opsega problema zavisi koji e nivo problema biti predstavljen.
Terorizam moe da se dogodi na lokalnom, nacionalnom i internacionalnom nivou. Tipologija
pomae da se identifikuje koja vrsta terorizma treba da se ispituje. Tree, kada se utvrdi na kom je
nivou terorizam, onda se moe odrediti i tip uzvratne reakcije na teroristiku akciju. Najzad,
obraujui uz pomo tipologije tipove nasilja i drutveno znaenje raznih taktika, izbei emo
burne debate o znaenju terorizma.
BOKS 1,1 Definicija terorizma
Denkins i Laker: Nelegalna sila uperena protiv
nevinih u politike svrhe.
Kreno: Politiki nelegalni napadi na nevine ciljeve.

Herman: Represija vlade.

Smid: Borba protiv simbolikih ciljeva.
Livingston: Ratovanje za male pare.

Tipologije nisu panacea, i one ne reavaju sve dileme oko definisanja terorizma. Prvo, proces
terorizma se konstantno razvija i menja. Modeli, taksonomije i tipologije samo opisuju obrasce
dogaaja. Oni su generalizacije koje opisuju krajnje nestabilna okruenja. Tipologije mogu da
poboljaju nae razumevanje terorizma, ali svaki teroristiki incident mora se sagledati u okviru
njegovih drutvenih, istorijskih i politikih uslova.
Druga slabost tipologija je u tome to mogu da iskrive realnosti. Poto se napravi model, neki ljudi,
a u njih spadaju i oni ueni, pokuavaju da u taj model ubace razne oblike terorizma. Oni ak i
menjaju ono to vide samo da bi se to uklopilo u tipologiju. Ovo se specijalno deavalo u vezi sa
Latinskom Amerikom. Vlade, novinari, profesori i revolucionari razraivali su ideoloke tipologije
za Latinsku Ameriku, a zatim izvrtali realnost da bi se uklopila sa njihovim politikim stavovima.
Menjanje dogaaja da bi se uklopili u obrazac, moe potpuno da izokrene realnost. Kada se to
uradi, istraivai vide samo ono to ele da vide. Osim toga, tipologije skrivaju detalje. One
proizvode obrasce, a ne specifinosti, ak i kada se tano primene.
Piter Fleming (Peter Fleming), Majkl tol i Aleks mid (1988, str. 153-195) kritikuju upotrebu
tipologija za opisivanje terorizma, tvrdei da tipologije odraavaju pristrasnost istraivaa.
Tipologije takoe imaju tendenciju da porede varijabile, koje ne treba porediti kada su u pitanju
razliiti sluajevi. Po miljenju istraivaa, da bi tipologije mogle da se primene, one moraju da
objasne grupne politike motivacije, poreklo, obim akcije i predmet njenog interesovanja. Fleming,
tol i mid su u pravu, vi moete odbaciti tipologije, ali one ipak mogu doneti ogranienu korist.
Iako ne reavaju probleme u vezi sa definicijom terorizma, niti nude metod za istraivanje duboko
uvreenih politikih i drutvenih problema, tipologije mogu biti od koristi na jedan ogranien nain,
jer se pomou njih moe identifikovati neki bezbednosni problem. Neki istaknuti strunjaci imaju
ovaj isti pristup terorizmu.

Na putu ka taktikom tipologiziranju terorizma

10

lako ovo nije ba optimistika misao, jedna prosta pretpostavka pomoi e vam da shvatite
terorizam. Ljudi ive u konstantnom stanju sukoba. Istina je da ne postoji ljudska organizacija u
kojoj nema sukoba. ak i u najmiroljubivijim zajednicama, organizacija drutva se odrava tako
to grupa ljudi koja ima kontrolu, moe da natera Ljude da se pridrue organizaciji drutva i da se
povinuju njenim propisima. Ta prisila ima svoje granice, ali mogunost da se ona vri je realna.
Zbog toga drutvene organizacije nikada nisu zaista "u miru", one su uvek "u ratu". Opseg i nivo
konflikta varira, ali je konflikt normativ.
Ako prihvatite ovu pretpostavku, moi ete i da razumete terorizam. Kao primer vam moe
posluiti nova koncepcija Amerike vojske, koja je ustanovljena ranih sedamdesetih. Posle
Vijetnamskog rata, amerika vojska je shvatila da se njena misija menja i da njeni vojnici moraju
biti spremni da vode nekoliko raznih vrsta ratova. Shvatili su da sukobi mogu da variraju od
pukaranja, do nuklearnih ratova i da znaenje rei rat postaje skoro nejasno. Da bi se ova
situacija reila, Vojska Sjedinjenih Drava napravila je spektar sukoba (vidi Sliku 1,1). Spektar
obuhvata neprestani niz sukoba poev od sukoba niskog intenziteta do pravog rata. Ova skala
sukoba verovatno pre odraava stanje ljudske svesti, nego verovanje da moemo biti u ratu ili u
miru. Ona nam takoe pomae da shvatimo terorizam.
Zbog toga to ljudska rasa ivi u stanju neprekidnog sukoba i voenja sukoba, na spektru sukoba
nala je svoje mesto i mo prisile civilnog stanovnitva. ak i pre nego to sukob pree na vii
nivo vojnog sukoba, civilne vlasti obino nailaze na izazove koji se moraju reavati posrednom ili
direktnom silom. Na najniem nivou drutvenog organizovanja, neformalne norme i moralni
kodeksi obavezuju ljude da im se povinuju, a ako ovi to ne ine, primenjuje se jaa sila. U
modernom drutvu zapadnog tipa, za obuzdavanje se koristi graansko ili krivino pravo, dok se
pasivnije drutvene grupe mogu posluiti iskljuenjem ili izbegavanjem neke osobe. Bez obzira na
sve to, drutvene grupe uvek imaju potencijal da upotrebe silu da bi nametnule poeljan nain
ponaanja.
BOKS 1,2 Zvanine definicije terorizma
ak i razna vladina tela imaju nekoliko definicija terorizma.
Stejt department: Naslov br. 22 sekcije 26-56f (d) amerikog zakona, sadri sledee definicije:
Termin "terorizam" odnosi se na unapred smiljeno, politiki motivisano nasilje koje se ini protiv
neborbenih ciljeva od strane subnacionalnih grupa ili tajnih agenata, a koje obino ima za cilj
delovanje na odreeni auditorijum. Termin "meunarodni terorizam" odnosi se na terorizam koji
ukljuuje graane ili teritorije vise zemalja. Termin "teroristika grupa" odnosi se na svaku grupu
ljudi koja praktikuje meunarodni terorizam, ili koja pod sobom ima podgrupe koje praktikuju
meunarodni terorizam.
IZVOR: 1999. Obrasci terorizma
FBI: FBI definie terorizam kao "nezakonitu upotrebu sile ili nasilja protiv ljudi ili imovine, sa ciljem
da se zaplai ili na neto prisili neka vlada, civilno stanovnitvo ili bilo koji segment vlade ili
stanovnitva, da bi se postigli neki politiki ili drutveni ciljevi". FBI jo opisuje terorizam ili kao
domai ili kao meunarodni, zavisno od porekla, baze i ciljeva teroristike organizacije koja je u
pitanju.
Tim potpredsednika Sjedinjenih Drava: Terorizam je nezakonita upotreba nasilja ili pretnja
nasiljem protiv ljudi ili neije imovine, da bi se postigli neki politiki ili drutveni ciljevi. Obino ima
za cilj da zastrai ili prisili na neto neku vladu, pojedince ili grupe ljudi, ili da izmeni njihovo
ponaanje ili politiku.
IZVOR: Tim potpredsednika Sjedinjenih Drava,1986.
Ujedinjene nacije: TERORISTA je svaka osoba koja, delujui nezavisno od znanja neke zemlje, ili
kao pojedinac, ili kao lan grupe koja nije priznata kao zvanino telo ili deo neke nacije, postupa
na taj nain to unitava ili oteuje imovinu civilnog stanovnitva ili vlada, da bi postigao neki
politiki cilj. TERORIZAM je akt liavanja ivota ili ranjavanja ili akt unitavanja ili oteenja
imovine civila ili vlade, bez jasne dozvole odreene vlade, od strane pojedinaca ili grupa ljudi koji
samostalno deluju, ili vlada koje deluju iz vlastitih pobuda ili verovanja, da bi postigli neki politiki
cilj.
11

IZVOR: http://www.inlink.com/civitas/mun/res9596/ terror.html

Ministarstvo odbrane Sjedinjenih Drava: Terorizam je nezakonita upotreba sile ili nasilja, ili
pretnja silom ili nasiljem uperena protiv pojedinaca ili neije imovine da bi se izvrila prisila ili
zastraivala vlada ili drutvo, a u mnogim sluajevima da bi se postigao neki politiki, verski ili
ideoloki cilj.
IZVOR: http://www.periscope.usni.com/demo/terms/ t0000282.html
Obavetajna agencija Ministarstva odbrane Sjedinjenih Drava: Terorizam je unapred planirano
politiko nasilje koje se vri protiv neborbenih ciljeva, a od strane subnacionalnih grupa ili tajnih
dravnih agenata, obino sa ciljem da se utie na neki auditorijum.

Masovno unitavanje

Selektivno masovno unitavanje

Neogranieni konvencionalni rat

Ogranieni konvencionalni rat

Rat niskog intenziteta

Gerilski rat

Terorizam

Nemiri, Pobune

Organizovani kriminal

Zloin

Graansko pravo

Vrsta konflikta bez

pravila

Norme, obiaji, tabui

Vrsta konflikta bez

pravila

SLIKA 1.1 Spektar sukoba

Terorizam je oblik nasilne drutvene neposlunosti i moe se ukljuiti u spektar sukoba. Na

najniem nivou vlasti, drava se susree sa izazovima na niskom nivou u obliku obinog kriminala.
Nivo se poveava kroz grupno nasilje, zatim izgrede i nerede ireg opsega, dolazei najzad do
terorizma. Na tom nivou moe se ukljuiti vojna opcija, poto se vrsta nasilja kree ka gerilskom
ratu, ratu niskog intenziteta, tehnolokom ratu, ratovima ekolokog unitenja, i ratovima venog
zaborava.
Etiari su moda u pravu kada tvrde da u sukobima sa najniim intenzitetom moramo koristiti
najmanju koliinu sile, ali mi ovde ne raspravljamo o moralu. Ono to ovek treba da shvati iz
ovog jednostavnog primera je da je terorizam samo jedan oblik sukoba u drutvenim
organizacijama koje prihvataju sukob kao normalnu injenicu. Nema nieg zagonetnog u vezi sa
terorizmom. To je samo vrsta sukoba koja se na skali spektra konflikta nalazi izmeu graanskih
nereda i gerilskog ratovanja. To je vrsta sukoba i njegova taktika se moe podvesti pod odreeni
obrazac.
Tokom poslednjih nekoliko godina, pri obuavanju vojnih i policijskih slubenika kako da se bore
protiv terorizma, koristio sam tipologiziranje (Slika 1,2). Tipologiziranje ne reava probleme
definisanja terorizma, ali su mi slubena lica iz vojske i policije rekla da im je tipologiziranje
pomoglo da pojmovno odrede svoje kontrateroristike misije. Ova taktika tipologija moe vam
pomoi da doete do mera koje se koriste pri reakciji na terorizam.
Tri paralelne linije u ovom obrascu simbolizuju tri razne mere koje su u nekoj vrsti korelacije. Prva
mera pokazuje stepen aktivnosti. Ona se dosta jednostavno shvata: dogaaji na delu skale sa
niim intenzitetom, imaju nisku aktivnost, dok oni na delu skale sa viim intenzitetom, imaju vii
stepen nasilja. Druga linija predstavlja vrstu aktivnosti. Sama linija oznaava veliinu teroristike
grupe. Na krajnje levom kraju, direktno povezan sa niskom aktivnou, na nizu koji predstavlja
aktivnost, nalazi se pojedinac. Veliina se poveava sa kretanjem prema desnoj strani. Tu
dolazimo do prvog pravila merenja od oka. U terorizmu nivo aktivnosti je obino u vezi sa
veliinom grupe. Obino, to je grupa vea, to je vei njen potencijal za teroristiko nasilje.
Zapazite da je druga linija podeljena nejasnom granicom koja razdvaja kriminalni i politiki
terorizam. Ova granica je namerno otvorena zbog toga to se teroristi slobodno kreu od kriminala
do politike. Otvorenost ima za cilj da prikae kretanje politikog nasilja. Neke kriminalne grupe
12

mogu postati toliko velike da mogu da deluju kao teroristike grupe. Male teroristike grupe mogu
se baviti kriminalom u preteranoj meri, tako da se pretvaraju u prave kriminalne bande. Primeri
ovakvih grupa pojavljuje se ispod linije.
Poslednji niz prikazuje nain reagovanja na terorizam. Kriminalni terorizam veinom spada u
odgovornost policije, kao i dobar deo politikog terorizma. To znai da kada jedinice koje ne
pripadaju policiji pomau policijskim slubama u okviru bezbednosnih trupa, one moraju da se
dre principa policije. Na primer, u policijskim operacijama, specijalci se uvek koriste kao
poslednja alternativa. Osim toga, u svakoj fazi reakcije na terorizam ili istranog postupka, vodei
princip je ukljuivanje sudskih procesa i potovanje individualnih prava.
Nivo aktivnosti :
Nizak (-)

Visok(+)

Vrsta aktivnosti:
Kriminalna
1. Individualni
kriminalac

Politika
1. Mala grupa bez
strane pomoi

2. Mala grupa sa
stranom pomoi

3. Velika grupa bez 4. Velika grupa sa

strane pomoi
stranom pomoi

A. Psiholoki
B. Ekonomski
2. Bande i organizovani kriminal
3. Narkotici i droge
Vrsta reakcije

Policijska
Vojna

SLIKA 1,2 Taktiko tipologiziranje terorizma

to se dalje ide ovim nizom, to akcije postaju sve vie militaristike. Iako je upotreba specijalne
policije i dalje poslednja opcija, policajci moraju da deluju kao tim, ba kao to to ine i vojnici. U
interesu javne bezbednosti sudovi mogu da dozvole izvesna odstupanja u sudstvu, kao na primer
dozvolu zatoenja uz ograniavanje slobode kretanja u Severnoj Irskoj. Timski rad, meutim, ne
znai da se moe bilo ta raditi van zakonskih normi. Uprkos potrebi da se razvije odreena vojna
taktika ili ukljui direktna pomo vojske, vanzakonske aktivnosti ne mogu se tolerisati. Na primer,
policijske i vojne jedinice nekih zemalja formirale su tajne odrede smrti, tvrdei da su teroristi
postali suvie jaki. Ako se kre pravne norme, bezbednosne snage mogu i same da postanu neka
vrsta terorista.

Teroristika taktika
Taktika tipologizacija je samo jedan verbalni obrazac koji nam pomae da pojmovno odredimo
stanje terorizma. U praksi, meutim, terorizam nije toliko stabilan pojam kako to izgleda prema
ovom labavom obrascu. Brajan Denkins (1985) objanjava zato je to tako. Denkins tvrdi da,
tradicionalno gledano, postoji est teroristikih taktika:

bombardovanje,

otmice,

podmetanje poara,

napadi,

kidnapovanje i

uzimanje talaca.

Kako je poslednjih nekoliko godina verski fanatizam rastao, tako se i arsenal terorizma menjao i
sada ukljuuje i potencijalnu pretnju orujem za masovno unitenje. (Denkins, 1996, str. 45;
13

Vajt, 1986, 2000.) Ipak, ak i verski teroristi koriste tradicionalnu taktiku terorizma.
Tehnologija, opet, ima drugi uticaj na terorizam. Denkins ovaj uticaj naziva "multiplikator sile" (vidi
Boks 1,3). U vojnom smislu, multiplikator sile uveava udarnu silu ne uveavajui snagu jedinice.
Teroristi rutinski koriste multiplikatore sile jer to uveava njihov autoritet. Svi politiki i neki
kriminalni teroristi ele da ostave utisak da mogu da se bore i na drugom nivou. Njihova namera je
da preu na gerilski ili konvencionalni rat, iako se to obino nikada ne deava.
Postoje tri multiplikatora sile koji daju pogrean utisak da teroristi deluju na viem nivou. Kristina
Keam (Christine Ketcham) i Harvi Mek Dord (Harvey Mc George) (1986. str. 25-33) smatraju
da je tehnologija prvi multiplikator sile. Upotreba tehnolokog oruja, ili napada na tehnoloke
ciljeve, daje privid aktivnosti vieg nivoa. Analiza Dejmsa Adamsa (James Adams) (1986.), o
finansiranju terorizma, tj. transnacionalnoj podrci terorizmu, predstavlja drugi multiplikator sile.
Svaka grupa koja moe da izae van nacionalnih granica, moe i da deluje na viem nivou.
Sledei multiplikator sile su mediji. Jedan dogaaj moe da se pretvori u "kampanju" na taj nain
to se elektronski mediji utrkuju ko e pre uivo doneti najnoviju vest. Prema Brusu Hofmanu
(Bruce Hoffman) (1995.) novi zastraujui multiplikator sile je uvoenje verskog fanatizma u
teroristike akcije. Ova novina postala je tako vana da je Glava 4 posveena iskljuivo nasilnom
ponaanju u ime vere. Bez obzira koje su vrste, multiplikatori sile omoguavaju malim teroristikim
grupama da deluju kao velike teroristike grupe.
BOKS 1,3 Multiplikatori sile u terorizmu

Pravilo od oka: to je vea teroristika grupa, to je vii nivo aktivnosti.

Izuzeci Multiplikatori sile

Transnacionalna podrka:

1. Tehnologija

Grupe i pojedinci koje imaju baze u inostranstvu

mogu imati i vii nivo aktivnosti.

2. Transnacionalna podrka
3. Mediji
4. Vera
Tehnologija
Sve savrenije oruje omoguava malim
grupama da deluju na viem nivou.
Teroristi mogu koristiti tehnologiju u
svojim napadima, ili napadati na
tehnoloke ciljeve. Dve najnovije pretnje
su sajberterorizam i oruje za masovno
unitavanje.

Mediji
Medijsko izvetavanje moe dati veu vanost
nekom dogaaju. Mnogi teroristiki napadi su
zgodni za dramatino prikazivanje na televiziji.
Dvadesetetvoro asovno emitovanje vesti dovodi
do potrebe za senzacionalistikim izvetavanjem.
Vera
Verski fanatizam izmenio je strukturu modernog
terorizma. Verske teroriste ne obavezuju drutvene
norme, jer oni smatraju da polau raune vioj sili.

Glavne teze
1. Terorizam se definie pomou drutvenih i politikih konteksta. To je i najvei razlog zbog
koga se terorizam nikad nee moi objasniti jednom jedinom definicijom.
2. Kod kontekstualnih definicija, na znaenje terorizma utiu istorija, sukobi, politika vlast,
politika represija, masovni mediji, kriminal i specifine forme koje sam terorizam zauzima.
3. Poto znaenje terorizma varira, moda je najbolje odrediti jednu jednostavnu definiciju.
4. Ako se bavite bezbednou, najbolje je da terorizam posmatrate sa stanovita taktike.
Terorizam je jednostavno nain borbe. On terorie narod, zbog toga to se nasilje sprovodi na
mestima gde se ljudi oseaju sigurnim.
5. Taktiki gledano, oblici terorizma su bazini. Tu spadaju: bombardovanje, poari, otmice,
napadi, kidnapovanje, uzimanje talaca, i prekidanje dovoda struje, vode itd.
6. Teroristi se slue multiplikatorima sile da bi uveali svoju borbenu mo. U multiplikatore sile
spadaju tehnologija, transnacionalna podrka, medijsko izvetavanje i verski fanatizam.
14

Teme za razmiljanje
Setite se kada ste poslednji put videli televizijski izvetaj o nekom teroristikom dogaaju. ta vam
je prolo kroz glavu? Da li biste promenili svoje miljenje da se kontekst dogaaja izmenio? Da li
bi se vae miljenje o tom dogaaju izmenilo da ste imali svoju definiciju o terorizmu? Da li se
dogaaj koga se seate uklapa samo u taktiku tipologiju? Ako to nije sluaj, da li postoji drugi
sistem koji vam omoguava da dotini akt klasifikujete? Koju je taktiku terorista (ili teroristi)
primenio? Da li su multiplikatori sile igrali neku ulogu?

ta jo treba proitati
Volter Laker (Walter Laqueur), Novi terorizam (The New Terrorism) Brus Hofman (Bruce Hoffman),
Unutar terorizma (Inside Terrorism)
1. Da objasnite Rosov strukturni i psiholoki obrazac terorizma.
2. Da diskutujete o ulozi mladosti, religije i ideologije u karakterizaciji i opravdanju terorizma.
3. Da objasnite postavku, koja glasi cilj opravdava sredstvo i njegovu vezu sa terorizmom.
4. Da objasnite znaenje Gibsonove paravojne kulture Amerike.

2. INDIVIDUALNO I GRUPNO PONAANJE

Ova glava posveena je nekim kriminolokim aspektima terorizma. Teroristi imaju iste drutvene i
psiholoke motivacije kao i svi ljudi i obino se ponaaju na predvidljiv nain. Iskusni pregovarai,
koji su vie puta vodili pregovore za oslobaanje talaca, tvrde da su pritom bili duboko svesni da
ak i najokoreliji teroristi imaju ljudske potrebe i strahove. A opet, teroristi se ponaaju drugaije od
obinih kriminalaca. Teroristi stavljaju jai naglasak na neke od faktora koji motiviu normalno
ponaanje. Na primer, teroristima su politika i religija vanije nego veini ljudi. Osim toga, metodi
koji se uspeno primenjuju u borbi protiv obinog kriminala ne moraju da budu uspeni kada je u
pitanju terorizam. Policija ne moe da hapsi teroriste na uobiajeni nain, niti moe da primeni isti
istrani postupak. Najzad, teroristi moraju da imaju opravdanje za svoje akcije barem sami pred
sobom. Poto njihovo okruenje nema legitimnu drutvenu strukturu, kao to je recimo nacionalna
drava ili neka zvanina organizacija, uloga grupne podrke i verskog sistema grupe, postaje
veoma vana za razumevanje ponaanja terorista.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da navedete razlike izmeu ponaanja obinih kriminalaca i terorista.
2. Da diskutujete o vanosti grupe kao podrci koja pojaava teroristiko ponaanje.
3. Da ukratko objasnite Kuperovu "doktrinu nude".
4. Da iznesete praktino miljenje o individualnim psiholokim profilima linosti, koji koristi
policija.
5. Da ukratko iznesete Lakerove argumente protiv psiholokih profila linosti.

Teroristi i obini kriminalci

U praktinom svetu krivinog prava postoje dva "tipa" kriminologije. Pri upotrebi rei kriminologija
u akademskim krugovima, u glavama istraivaa i profesora pojavljuju se slike psiholokih i
sociolokih teorija. To je klasina kriminologija koja potie od Cesarea Bekarije (Cesare Beccaria) i
jo uvek se koristi u najmodernijim teorijama o individualnom i grupnom ponaanju. Kada se ta
ista re pomene u policijskim agencijama, onda se pojavljuje sasvim druga slika. Praktina
kriminologija bavi se obinim delima prekrilaca zakona. Policajce manje zanimaju teorije
kriminaliteta, jer se oni bave praktinim aspektima kriminalnog ponaanja. Oni hoe da znaju ta
kriminalci rade, da bi mogli da ih spree u vrenju zloina ili da ih uhvate ako je zloin ve
poinjen.
15

Na cilj je da razmotrimo ovu drugu upotrebu kriminologije, tj. akcije koje se primenjuju u
prevenciji kriminala i hvatanju kriminalaca. Taj aspekt je vano prouiti, jer u borbi za
ostvarivanjem svojih ciljeva teroristi vre kriminalne radnje, ali se razlikuju od obinih ulinih
kriminalaca. Ako hoe da spree kriminal i uhapse kriminalce, policajci i drugi predstavnici zakona
moraju da prepoznaju razliku izmeu tipinog kriminalnog ponaanja i teroristike aktivnosti.
Teroristi imaju organizovane strukture, verske sisteme, i motivacijske vrednosti koje ih dele od
obinih kriminalaca. Policajci i drugi organi reda obino su prvi, koji kao predstavnici vlade, dolaze
na mesto gde je izvrena teroristika akcija. Ako na licu mesta ne prepoznaju da je tu izvreno
neto vie od obinog kriminalnog dela, moe se vrlo lako desiti da istragu usmere u pogrenom
pravcu.
Na primer, jedna teroristika grupa podmetnula je 1993 godine bombu u Svetski trgovinski centar
u Njujorku. Njihov cilj je bio da puste cijanid gas po celom tom prostoru i da srue oblakoder, koji
bi pao na druge zgrade i oborio ih kao domine. Sreom, njihova namera nije uspela, bomba je
izazvala minimalnu tetu i ubila mali broj ljudi. Prema pisanju Stivena Emersona (Steven
Emerson) (1994.), kada je policija zapoela istragu tog sluaja, ona ga je tretirala kao obino
kriminalno delo. ak i kad je delo okvalifikovano kao teroristiko, policija se ograniila na istragu
protiv jedne male grupe ljudi. Tek posle nekoliko meseci, policija i organi tuilatva bili su
neprijatno iznenaeni kada su shvatili da su natrapali na meunarodnu teroristiku organizaciju,
koja je imala znaajnu versku ideologiju i svetsku mreu potpornih organizacija. Ve na poetku
istrage imali su dokaz o tome, ali su ga prevideli. Kako se to moglo desiti? Desilo se zbog toga to
su kriminalno delo tretirali kao izolovan incident.
Uzmimo drugi primer, i zapitajmo se da li je zlonamerno unitavanje tue imovine obian prekraj
ili teko krivino delo. Ako neko provali na poljoprivredno dobro, uniti kaveze i oslobodi ivotinje,
da li to treba prijaviti kao obino zlonamerno unitavanje? Mnogi policajci bi odgovorili potvrdno,
ali bi u ovom sluaju trebalo proveriti da li je u tome uestvovala i organizacija Front za
oslobaanje ivotinja (ALF) (www.noncompromise.org/alf/alf.html). U knjizi uputstava za svoje
lanove i simpatizere, ALF poziva na sistematsko unitavanje farmi koje proizvode krzno za
odeu. Na njihovoj Web stranici potencijalni lanovi mogu da nau obavetenje o najboljoj taktici
za unitavanje farmi vizona. Ako istragu o tom napadu vodi neki nii slubenik dravne policije, on
e je oznaiti kao zlonamerno unitavanje tue imovine, iako ovo delo moe da bude samo deo
neke ire operacije.
Da bi se spreile takvi sluajevi, Federalni istrani biro (FBI) oformio je irom zemlje specijalne
timove za borbu protiv lokalnog terorizma. Teoretski, ovo omoguava FBI-ju da koordinie rad
lokalne policije i organa tuilatva u borbi sa domaim terorizmom, kao i da proiruje istrage. Na
meunarodnom planu, FBI takoe ima svoje istraitelje, koje alje u druge zemlje ako u njima
doe do stradanja amerikih graana u teroristikim napadima. Ipak, ostaje injenica da su obino
patrolni policajci oni koji prvi dolaze na mesto na kome se dogodio teroristiki napad. Da bi
pravilno usmerili istragu oni moraju da prepoznaju karakteristike teroristikog napada. Istrage
teroristikih napada ne vode se na isti nain kao veina kriminalnih istraga, zbog toga to se
teroristi retko ponaaju kao obini ulini kriminalci.
Bivi komesar u Odeljenju za javnu bezbednost u Juti, Daglas Bodrero (Douglas Bodrero), koji je
nekada bio lan Odbora za terorizam Meunarodne asocijacije efova policije, napravio je
uporednu analizu izmeu ponaanja terorista i ponaanja obinih kriminalaca. Bodrero (2000.)
tvrdi da su obini kriminalci oportunisti, to znai da su kriminalci esto impulsivni. Veina ulinih
kriminalaca ne planira potanko svoje zloine, i oni esto bez prethodnog razmiljanja koriste
zgodnu priliku. Kriminalci obino nisu vezani ni za kakav program. ak i kriminalci od karijere ne
veruju u zloin kao ideologiju ili religiju. Kriminalno delo je za njih samo sredstvo da ostvare
materijalnu dobit. Zbog svog ivotnog stila, kriminalci su obino okrenuti sebi i nedisciplinovani. Sa
izuzetkom jednog malog dela kriminalaca po vokaciji, veina ulinih kriminalaca nije obuena za
taj "posao". Njihov cilj je da dou do novca i da pobegnu.
Iz jednog jednostavnog razloga Bodrero i veina policajaca zasnivaju svoju strategiju za
prevenciju kriminala i hvatanje prestupnika, na pretpostavci da imaju posla sa ulinim
kriminalcima. To sasvim dobro funkcionie. Obini ulini zloini kao to su na primer provale,
mogu se spreiti utvrivanjem meta napada, osujeivanjem pogodnih prilika i agresivnim
patroliranjem. (Harris, 1998). Osim toga, rad na tome da policija postane produena ruka
zajednice pomae da se smanji broj zloina koji se teko spreavaju, kao na primer nasilje u
16

porodici Trojanovic -Trojanowicz, 1998.). Policija spreava kriminalnu aktivnost i na taj nain to,
uz pomo dokumentacije u obavetajnim arhivima, prati poznate zloince i udruenja kriminalaca i
kontrolie razne oblike kriminala. Policija istrauje gde su uobiajena mesta za sastanke
kriminalaca, poznati su joj njihovi prijatelji i porodice i ima svoje izvore informacija o sumnjivim
aktivnostima unutar kriminalnog miljea. Ove procedure nisu samo osnov policijske delatnosti na
nivou optine, ve su i sutina kriminalnih istraga.
Bodrero (2000.) tvrdi da se teroristiko ponaanje razlikuje od standardnih obrazaca kriminalnog
ponaanja zbog toga to su teroristi visoko motivisani i lojalni odreenom cilju za koji se bore. Dok
su obini kriminalci oportunisti, teroristi su usmereni ka cilju. Moe se desiti da i oni biraju ciljeve
za napad koji su im zgodni, ali za njih meta napada ima simbolinu vrednost. Teroristi koriste
zloin da bi dali simboliku izjavu o politikom cilju koji zastupaju.
Na primer, avgusta 1998. godine grupa poznata kao al Kaida ili "Baza" sruila je dve amerike
ambasade u Keniji i Tanzaniji. Voa grupe, Osama bin Laden, izabrao je ove ciljeve jer su oni bili
najpogodniji za napad na Ameriku. Dve stvari su privukle bin Ladena da napadne ba ove
ambasade.
U oba sluaja kompleks zgrada ambasada nalazio se blizu njegove potporne baze, tako da je bio
u mogunosti da efikasnije kontrolie teroriste odravanjem komunikacije sa svojim glavnim
tabom. Iako je bin Laden ciljeve za napad izabrao po njihovoj pogodnosti, on se ipak nije
ponaao kao obian kriminalac. On nije jednostavno proao pored ambasada i bacio bombu
nasumice. On je planirao napad u oblasti u kojoj je bio relativno jak, a gde je Amerika bila slaba.
Kriminalac se tako ne ponaa.
Dok su kriminalci usredsreeni samo na sebe i nisu vezani za bilo kakvu ideju, teroristi pronalaze
svoju snagu u cilju za koji se bore i ideologiji ili religiji koja ih usmerava ka tom cilju. Oni rade u
timu ak i onda kada deluju kao pojedinci. Na primer, Taheri (1987.) opisuje kako se bombai
samoubice pripremaju za napad. Nekoliko grupa sa Bliskog istoka u borbi protiv Izraela slui se
samoubilakim napadima. Taheri je saznao da se mladi ljudi sistematski izoluju i pripremaju za
samoubilake bombake napade. Bombai samoubice ne rade sami. Njihova organizacija prua
im potrebnu pomo i alje ih na zadatak. Oni postaju deo neeg vieg od njih samih i to postaje
osnov njihove akcije. Ima sluajeva da teroristi rade i sami. Najnoviji podaci (vajcer - Schweitzer,
2000.) govore da se ovaj trend nastavlja.
Ideologija i religija ne svode se samo na pripremanje bombaa samoubica; one deluju i na taj
nain to vrbuju ljude da postanu teroristi i izvre jedan jedini teroristiki napad. Na primer,
avgusta 1999 Baford Farou (Bufford Furrow) uao je u jevrejski dnevni bolniki centar i pucao na
ljude. On je bio "vuk samotnjak" ili takozvani "berserker" (vidi Glavu 3) Iza sebe nije imao nikakvu
logistiku mreu, niti organizaciju kao podrku. S druge strane, Farou je bio obuzet ideologijom
mrnje protiv Jevreja pod uticajem religije koja satanizuje Jevreje. Nije on bio neorganizovani
oportunista kriminalac, koji deluje za svoj raun. On je bio predstavnik jedne ideologije na bojem
zadatku. Ali ipak, kae Bodrero (2000.), ovo nije" obrazac ponaanje tipinog kriminalca.
Bodrero tvrdi da su kriminalci nedisciplinovani, neobueni i spremni na bekstvo sa mesta zloina.
Teroristi su neto sasvim suprotno. Oni pripremaju svoje misije, spremni su da preuzmu rizik, i
usmereni su na napad. Jo jedan primer potvruje ovu Bodrerovu tvrdnju. Od 1974. godine ri
Lanka je izloena stalnim teroristikim napadima. Tigrovi oslobodioci Tamilskog Elama (LTTE) ili
Tamilski tigrovi (vidi Glavu 3), su borbene jedinice i ima ih otprilike 10.000. Oni imaju odeljenje za
obuku, peadiju i malu mornaricu. Njihova prevashodna taktika je terorizam, a poznati su po
samoubilakim bombakim napadima. Januara 2000. godine jedan bomba samoubica ubio je 13
ljudi ispred kancelarije premijera ri Lanke. Ovo nije bio tipian kriminalni akt. Kao i u sluaju
napada Osame bin Ladena u Africi, za ovu akciju postojala je prethodna priprema, kao i disciplina
i spremnost na rtvovanje. Samoubilaki terorizam tamilskih tigrova ne moe se istraivati kao
tipino ubistvo bombaa samoubica. Ono je rezultat priprema i obuavanja u paravojnoj
organizaciji.
Znaaj Bodrerove teze (2000.) moe se proceniti u istrazi koja se vri posle teroristikog dela.
Kada vri istragu o nekom zloinu, policija moe da koristi znanje o bihevioralnim karakteristikama
tipinih kriminalaca. Najokoreliji kriminalci obino deluju u svom interesu i spremni su na pogodbe
sa tuilatvom da bi dobili manju kaznu. U traganju za zloincem koji je u bekstvu, policija obino
ima uspeha kada ispituje saradnike tog prestupnika, i dri porodicu i prijatelje pod prismotrom. U
borbi protiv terorizma, meutim, ovakva taktika ne vredi. (Vidi Boks 2,1). Da bi uspeno vrili
17

istragu o teroristikom aktu, policija i tuilatvo, vojska i slube bezbednosti, treba da se

usredsrede na ideologiju, grupno i individualno ponaanje i razmenu informacija na irem
geografskom podruju.

Podrka za jaanje grupe i opravdavanje terorizma

Svaka osoba, koja koristi silu, mora da za to ima opravdanje. to je sila vea, to je potreba da se
ona opravda vea. Smrtonosna sila zahteva najjau argumentaciju. Ako neka osoba preti da e
nekoga ubiti ili ako ve ubije neku drugu osobu, onda mora da bude uverena da radi neto to je
pravo. Delati koji to rade kao posao, ne preispituju se zato to rade.
Kada neko izvri nasilje u ime drave, vlada nudi svoje najsvetije simbole i rituale kao nagradu.
Ratnicima su te nagrade potrebne. Teroristi imaju istu potrebu za drutvenom pohvalom, ali je
retko dobijaju, zbog toga to su njihove akcije sankcionisane od strane vlada na koje napadaju.
Veina stanovnitva osuuje njihove napade. ak i kada se slau sa ciljem teroristike borbe,
graani nisu voljni da prihvate i odobre ubilake metode terorista. Zbog toga teroristi za svoja dela
moraju da trae podrku van drutvenih normativa.
Za individualne teroriste teroristika grupa postaje osnovni izvor drutvene realnosti. Ona svojim
lanovima prua drutveno priznanje i obezbeuje podrku. Kao vojnici koji za vreme poetnog
treninga prolaze kroz slian proces vezivanja za vojnu organizaciju, tako se i potencijalni teroristi
pridruuju teroristikim grupama iz raznih razloga: neki iz simpatije prema cilju borbe, drugi
jednostavno zbog toga to su drutveno neprilagoeni. Teroristike grupe menjaju identitete i
obezbeuju kartu za ulazak u klub drutveno prihvaenih.
BOKS 2,1 Razlike izmeu tipinih ulinih kriminalaca i terorista

Tipini kriminalac

Terorista

Zloini prema prilici

Borba za politiki cilj

Neposveen ideji

Motivisan ideologijom ili religijom

Koncentrisan na sebe

Orijentisan na grupu ak i ako je vuk samotnjak

Ne bori se za neki cilj

Predan cilju

Neobuen

Obuen i motivisan da izvri misiju

Spreman da bei

Spreman za borbu
IZVOR: Bodrero (2000.)

Ipak, da bi mogle da rade, teroristike grupe moraju da se izoluju od osnovnog drutva. Analogija
se moe nai u delu Riarda Klovarda (Richard Cloward) i Lojda Olina (Lioyd Ohlin) (1960.), koje
se bave amerikim urbanim bandama mladih ljudi. Banda je samosvojna grupa u jednom
izvrnutom svetu. Odbijanjem normi urbanog okruenja, banda ostaje slobodna da stvara svoje
sopstvene norme. Da teroristi prolaze kroz isti proces vidimo kroz iskustvo Izraelaca sa arapskim
bombaima samoubicama. Pre nego to krene na zadatak, terorista mora da se izoluje i da
komunicira samo sa onima koji su direktno ukljueni u zadatak. Za vreme ovog perioda terorista
se konstantno indoktrinira priama o vanosti misije i podsea da je cilj borbe vaniji od ljudskog
ivota. esto se deava da teroriste koje odrede za samoubilaku akciju, smetaju u isti stan da bi
jedni drugim davali podrku. Kao i lanovi bandi i teroristi moraju da uu u svet svoje sopstvene
realnosti.
Pol Vilkinson (Paul Wilkinson) (1974., str. 23-25) tvrdi da teroristike grupe pojaavaju lojalnost
pojedinaca kroz proces opravdavanja. To se radi tako to se objanjava da je terorizam samo
osveta za sva zla koja je drutvo nainilo, ili to se predstavi da je terorizam manje zlo od primene
sile od strane vlade. Terorizam se esto opravdava tvrdnjom da je to jedini mogui nain borbe.
Bez obzira koji od ova dva argumenta teroristika grupa koristi, Vilkinson kae da ona mora da
razradi svoje sopstvene parametre etike normalnosti i proe kroz proces moralnog opravdavanja.
Derold Post (Jerrold Post) (1987.) uporeuje proces opravdavanja sa dinamikom grupe unutar
teroristike organizacije. Post je istraivao koliki je efekat odmazde na teroristike grupe. Neki
politiari su zastupali ideju da se teroristi mogu zaustaviti samo ako su svesni da e skupo platiti
18

svoje nasilno delo. Ova ideja o zaustavljanju terorizma veoma je politiki popularna i slina
kriminolokoj koli koja zastupa miljenje da brza i sigurna kazna zaustavlja zloin. Post, meutim,
nije siguran da ta teorija moe da se primeni na moderni terorizam.
Post veruje da ne postoji pojedinana teroristika linost, ve da teroristi slede sline bihevioralne
obrasce. Najvaniji obrazac odnosi se na grupno i individualno prihvatanje. Teroristike grupe su
vrlo sline kriminalnim grupama po tome to su odbaene od strane drutva. U izolaciji grupa
postaje jedini izvor drutvene nagrade. Teroristi daju snagu jedni drugima. Post tvrdi da ovaj
obrazac vekovima postoji u mnogim kulturama.
Pojedinci koje privue teroristika grupa, isti su odmetnici kao i teroristika organizacija kojoj
prilaze. Prema Postu, teroristi su esto ljudi koje je drutvo ve odbacilo i koji su u istomiljenici.
Ova postavka ne samo da objanjava grupnu podrku u teroristikim organizacijama, ve i
ukazuje na razlog zbog koga je teroristika grupa izolovana. Pojedinani lanovi dobijaju nagradu
samo unutar grupe, i na taj nain se elja da ostanu izolovani ojaava. Post veruje da se tako
razvija mentalitet, koji kae: "mi smo jedno a oni drugo" (mi i oni).
Stalna podrka i jaanje antidrutvenog ponaanja u teroristikim grupama dovodi do usklaenog
ponaanja unutar organizacije, sa izuzetkom jakih voa koji mogu da razjedine grupu. Kada
odbace normalno drutvo, pojedincima je jedina nada da e biti drutveno prihvaeni u grupi koja
nagrauje njihovo ponaanje. Ako grupa nagrauje antidrutveno ponaanje, fanatik je dodatno
motivisan da napada drutvene norme. Post smatra da odbacivanje spoljanjeg autoriteta ima za
posledicu prihvatanje internog autoriteta, zbog toga to ponaanje negde mora da se podri.
Ovakav nain obrade novih lanova karakteristian je za sve grupe koje su odbacile drutvene
norme. Na primer, mlada religiozna osoba koja se pridruuje fundamentalistikoj sekti vrlo lako
moe da proe kroz istu dinamiku. Ona e biti ohrabrivana da odbaci norme i okrene se novom
nainu ivota u okviru sekte. Novi lan moe da odbaci spoljne norme ponaanja zbog toga to
mu grupa prua svoje sopstvene podsticaje. Promena vere u ovom sluaju psiholoki je slina
prihvatanju vrednosti neke devijantne grupe.
Ipak, promena vere ne vodi uvek terorizmu. U stvari, to se skoro nikad ne deava. Post (1987.)
kae da je odsudna taka preobraanja neke grupe u teroristiku organizaciju onaj momenat kada
grupa sa estoke retorike prelazi na dela. Onog asa kada prvi put izvri kriminalno delo, grupa se
jasno odvaja od drutva. Zloini koje terorizam zahteva postaju konani potezi pobune protiv
drutva. Zloin s jedne strane ojaava izolaciju grupe, a s druge poveava rizik koji bi nastao ako
bi se grupa napustila. U Postovoj analizi kriminalna radnja oznaava trenutak nastanka teroristike
grupe.

Opravdavanje "doktrinom nude"

H.H.A. Kuper (1977, str. 818) opisuje proces kroz koji teroristi moraju da prou da bi opravdali
svoje akcije. On smatra da su teroristi motivisani istim stvarima koje motiviu svako ljudsko
ponaanje. Oni imaju sline snove i aspiracije kao i ljudi koji za svoje ponaanje dobijaju
drutveno prihvaene nagrade, ali tu teroristi nailaze na problem. Oni ne mogu da prihvate svet
onakav kakav je, i mada bi im se mnogi Ljudi pridruili u odbacivanju sadanjih drutvenih normi,
teroristi se od njih razlikuju jer odbacuju i mogunost da promene drutvo na miran nain. Zbog
toga oni i postaju teroristi.
Kuper tvrdi da teroristi mogu da se uasavaju nasilja, skoro do take da ga i potpuno odbace.
Veina njih ne uiva u nasuminom nasilju i ubistvima svakog bez razlike. I pored toga, kae
Kuper, teroriste tera njihova neizmerna mrnja prema drutvenom status kvo. Prema Kuperovom
miljenju, prvi korak ka tome da neki ovek postane terorista je estoko odbacivanje normativnog
drutva.
ak i ako ne uivaju u nasilju i ne ele da prihvate teroristike metode, teroristi su prinueni da
ine nasilje. Kuper kae da oni prelaze crtu i ulaze u terorizam, onog trenutka kada ponu da
misle da je nastavak status kvo situacije gori od teroristikog nasilja. Kuper tu odsudnu taku
prihvatanja terorizma naziva "doktrinom nude".
Prema Kuperovoj analizi, teroristi moraju da misle da su primorani da ine nasilje. Nasilje postaje
potrebno zbog toga to nema druge alternative za ispravljanje nepravdi savremenog drutva. Ovo
stanovite proizvodi ideologiju ili doktrinu nasilja. Onog asa kada potencijalni terorista prihvati
19

ovu doktrinu, on postaje slobodan i moe da se bavi terorizmom. Grupa podrava i pojaava
individualne odluke i teroristika kampanja moe da pone. Doktrina nasilja iz nude opravdava
dela terorizma i kada se ona jednom prihvati, uzdravanje od nasilja postaje nemoralan in.

Profil linosti teroriste - praktino vienje

Pokojni Frederik J. Haker (Frederick J. Hacker) (1976.), lekar koji je postao strunjak za terorizam
i pregovore za oslobaanje talaca, otkrio je da teroristi trae podrku koja se zasniva na njihovoj
ivotnoj orijentaciji. On pominje tri tipa teroriste: kriminalce, ludake i krstae. Ove kategorije se
uzajamno ne iskljuuju; svaka teroristika grupa moe da sadri vie takvih tipova linosti. Kritiari
tvrde da je Hakerov prilaz simplicistiki.
Ulini kriminalci spadaju u prvu grupu Hakerove tipologije. Iako se skoro svi teroristi slue
kriminalnim sredstvima, Haker tvrdi da je kriminalni terorizam redak. Kada on postoji, kriminalci
koji teroriu drutvo, u veini sluajeva to ine da bi doli do novca, ili iz nekakve osvete.
Organizovani kriminalci esto zbog materijalne dobiti teroriu itave grupe graana, ali u ovo
obino ne spadaju ruilaka dela politikog terorizma. Zbog toga se organizovani kriminal ne
moe okvalifikovati kao terorizam, jer kriminalci imaju interes da se status kvo odrava. Kriminalci
retko postaju teroristi, jer tu ima malo materijalne dobiti. Veina ulinih kriminalaca moe da
pribegne terorizmu ako mu iskrsne prilika, tako to e uzeti taoce.
"Ludaci", kako Haker naziva mentalno labilne i nasilne ljude, imaju kao motivaciju nekoliko faktora,
ali oni kroz terorizam trae neku vrstu nagrade. Oni nisu politiki teroristi, mada se moe desiti da
ih neke politike organizacije koriste. Njih motivie uzbuenje koje im priinjava nasilnitvo ili
oseanje nadmoi kroz nasilno ponaanje. Oni za svoja dela nalaze opravdanje u psiholokom
zadovoljstvu koje im ona pruaju. U ovu kategoriju spadaju masovne i serijske ubice. Ubistva koja
je izvrio arls Menson (Charle Manson) u Kaliforniji, spadaju u tu vrstu terorizma.
Po Hakerovom miljenju veina politikih terorista su krstai. Haker opisuje ovu kategoriju ljudi,
kao ljude koji se slue terorizmom da bi promenili drutvo. Oni najverovatnije veruju u Kuperovu
doktrinu nude: nasilje se prihvata i opravdava u ime krajnjeg cilja. Krstai smatraju da moraju biti
nasilni da bi se drutvo promenilo na bolje.
Savremeni sistemi klasifikacije proiruju Hakerovo prvobitno stanovite. Policijske slube
pokuavaju da odrede da li su teroristike akcije rezultat kriminalne ili politike aktivnosti, ili delo
nekoga ko boluje od mentalne bolesti. Oni koriste nekoliko vrsti tehnika, a upotreba bihevioralne
nauke doprinela je da njihovi metodi u borbi protiv svih oblika kriminala postanu sofisticiraniji
(Tervej, 1999) Policija takoe pokuava da odredi kolika je potencijalna opasnost, a najveu
opasnost obino predstavljaju nasilni politiki ekstremisti.
Praktian primer takve klasifikacije imamo u Velikoj Britaniji. Policijski slubenici u Velikoj Britaniji
donose praktine odluke, koje se zasnivaju na psiholokim profilima terorista i klasifikovanju
svakog incidenta. Kada pred sobom ima akt terorizma, lokalni policajac procenjuje dogaaj. Ako
ga klasifikuje kao kriminalno delo, ili kao rezultat mentalno poremeenog pojedinca, lokalni
komandir policije preuzima istragu na sebe. Ako komandir proceni incident kao delo politikog
terorizma, onda se obavetava lokalna vlada i incident se istrauje na nivou predsednika vlade. A
ako je nivo dovoljno visok, stvar se prebacuje na nacionalnu vladu.
lako u zakonodavnim i policijskim telima prouavanje profila terorista ima svoju primenu, ipak
ostaje pitanje da li je mogue definisati linost teroriste. Neki kritiari smatraju da je nemogue
napraviti procenu karaktera teroriste koja ima smisao.

Profil linosti teroriste - gledite koje ne obeava

Volter Laker (1999, str. 79104) smatra da niko ne moe da sastavi sliku teroriste, jer takva slika ne
postoji. Terorizam se menja sa vremenom, tvrdi Laker, i profil teroriste menja se prema prilikama.
Mozaik linosti teroriste ne moe se sklopiti, jer ima vie raznih tipova terorizma. Laker tvrdi da se
sa sigurnou moe rei da su teroristi veinom mladi ljudi, ali se njihove akcije i psiholoki sklop
razlikuju zavisno od drutvenih uslova i kulture.
Ja (Vajt, 2000.) tvrdim da je mogue raspoznati neke od karakteristika teroristikih grupa. Te grupe
su uglavnom male i voe su im harizmatine linosti. Ljudi sa slabijom linou tee da budu
20

voeni i da izraavaju svoje manjkavosti kroz harizmatsko vostvo. Skoro sve grupe su okupljene
oko religije ili kvazireligije, a svoju veru izraavaju kroz fanatizam. Meutim, moja istraivanja
pokazuju da su linosti toliko raznolike da je nemogue stvoriti jedan jedini bihevioralni profil.
Poznati strunjak za psihologiju u oblasti terorizma, Derold Post (1987.), potvruje Lakerove
tvrdnje. Prema Postovom miljenju, teroristi su istinski vernici u pravom smislu te rei, i oni imaju
tendenciju da se drue i ujedinjuju samo sa drugim istinskim vernicima. Ovaj fanatizam daje
grupama unutranju snagu i omoguava im da preduzimaju fanatine akcije.
Post smatra da ekstremistika atmosfera koja vlada u teroristikim grupama proizvodi
apsolutistiku retoriku. Tu nema nikakve mogunosti za kompromis, a svaki vid ivota prikazuje se
crno belo. Svet je podeljen na dva tabora, a proces oznaavanja neprijatelja zbliava teroriste i
njihove kompanjone istinske vernike. Teroristika grupa izraava svoj apsolutizam na idealistiki
nain, a zatim ga prihvata. Post ovo smatra najvanijim momentom u utvrivanju koliko daleko
teroristike grupe mogu da idu u nasilju i destrukciji. Neki od njih moda i mrze nasilje, ali vrsto
veruju da je opravdano sluiti se terorizmom da bi se promenio svet koji im preti.
Laker (1999) smatra da se druge grupne karakteristike mogu odrediti prema vrsti pokreta.
Nacionalistike i separatistike grupe su agresivne i njihove akcije odlikuju se stravinim nasiljem.
To nasilje moe, ali ne mora biti rezultat psiholokih manjkavosti. U demokratskim drutvima, tvrdi
Laker, teroristi su obino elitisti. Nacionalistiki pokreti regrutuju teroriste iz niih klasa, dok verski
teroristi potiu iz svih drutvenih slojeva.
Zakljuujui svoju analizu, Laker istie da je nemogue napraviti profil teroristike linosti jer
terorizam nije predmet kriminologije. U prolosti su, kae on, sasvim normalni pojedinci odluivali
da se bave terorizmom kao racionalnim politikim iskazom. Terorizam je politiki fenomen koji se
razlikuje od obinog kriminala ili psihopatologije.

Profil linosti teroriste - gledite koje obeava

Defri Ian Ros (Jeffrey Ian Ross) (1999, str. 169-192) ponudio je drugaije gledite. Umesto da
pokua da napravi pojedinani profil, Ros smatra da je terorizam mogue konceptualizovati
stavljajui ga u obrazac u kome se drutvena struktura kombinuje sa grupnom psihologijom. On
veruje da je tako mali obrazac potreban da bi kreatori politike mogli da razrade bolju
kontrateroristiku delatnost.
Ros smatra da u terorizmu ima pet uzajamno povezanih procesa: prikljuivanje teroristikoj grupi,
formiranje aktivnosti, odravanje kampanje, voenje organizacije i vrenje teroristikih dela. On
tvrdi da su mnogi analitiari pokuavali da objasne terorizam na osnovu ovih postavki, ali da nisu
uspeli zbog toga to nisu imali obrazac terorizma. Umesto da jednostavno pokua da napravi
profil tipinog teroriste, Ros je pokuavao da objasni kako drutveni psiholoki procesi proizvode
terorizam. Ovaj obrazac mnogo obeava.
U svako istorijsko doba, postoje dva faktora koji pogoduju razvoju terorizma. Prvi se nalazi u
drutvenoj strukturi. U strukturne faktore spadaju: nain na koji je drutvo organizovano, njegov
politiki i ekonomski sistem, istorijski i kulturni uslovi, broj nevolja koje stanovnitvo ima i
mehanizmi za otklanjanje tih nevolja, pristup oruju i efikasnost kontrateroristikih snaga. Ros tvrdi
da modernizacija, demokratija i drutvena nestabilnost stvaraju strukturne uslove koji pogoduju
terorizmu. Ros u svojoj analizi navodi da gradska podruja predstavljaju najvei potencijal za
nemire i najpogodnija su za nabavku oruja. Ako vlada ne uspe da rei drutvene napetosti u
odreenim gradskim etvrtima, poveava se verovatnoa da e se terorizam pojaviti. A kada
kontrateroristika intervencija ne uspe, terorizam e verovatno uzeti jo vie maha.
Ros smatra da strukturni faktori i psiholoki sklop potencijalno nasilnih ljudi, deluju jedni na druge i
proizvode terorizam. On kae da ima nekoliko kola psihologije kojima se moe objasniti
nasilnitvo, ali nijedna od njih ne moe da objasni terorizam. Zbog toga je on ustanovio pet
psiholokih faktora koji su ukljueni u proces formiranja terorizma.
Pogodne karakteristike
Za razliku od Posta (1987), Lakera (1999) i mene (Vajt, 2000), Ros (1999) smatra da je u
istraivanju terorizma kod terorista pojedinaca ustanovljeno nekoliko zapaenih karakteristika. On
ih naziva pogodnim crtama karaktera. Teroristi pokazuju strah, bes, depresiju, krivicu,
21

antidrutveno ponaanje, jak ego, potrebu za uzbuenjem i oseaj izgubljenosti. On tvrdi da to

vie takvih karakteristika neka osoba ima, to je vea verovatnoa da e postati terorista.
Frustracija/narcisoidnost agresija
Narcisoidnost i agresivnost su odlike koje ukazuju da je neka osoba pretrpela udarac na svoj ego i
sada reaguje neprijateljski. Frustracija prelazi u agresiju, koja je usmerena ka drugoj osobi ili
simbolu. Ros (1999) smatra da velika frustracija moe da ima za rezultat teroristika dela. Ona i
strukturni faktori mogu tako uzajamno da deluju da dolazi do jo veeg nasilja.
Sklonost udruivanju
Veina terorista sklona je da se udruuje u grupe. Ros (1999) smatra da se potencijalni teroristi
reavaju da se pridrue grupi kada shvate koje koristi mogu od nje da imaju. Kada postanu deo
grupe, poveava se broj teroristikih dela, jer grupa podrava i pojaava nasilno ponaanje.
Mogunosti za uenje
Postojanje grupa i sprovoenje teroristikih akcija stvaraju okruenje za uenje terorizma. Kako se
poveavaju mogunosti za uenje tako se i poveava i teroristika aktivnost.
Kalkulacije trokova i koristi
Odluka da se neko bavi terorizmom zavisi od koristi koja se izvlai iz teroristikog nasilja. Ako
pojedinci smatraju da e imati koristi od teroristike aktivnosti, onda e se terorizam pojaati.
Iako Ros ne daje tipini profil teroriste, njegove ideje objanjavaju transformaciju terorizma tokom
istorije i predoavaju drutvene i psiholoke indikatore terorizma. Ros smatra da izvesni psiholoki
i drutveni faktori vre uzajamno dejstvo i stvaraju klimu koja vodi ka terorizmu. Laker (1999) tvrdi
da se ne moe napraviti profil teroriste, jer je terorizam politika aktivnost, ali Ros se suprotstavlja
tom miljenju navodei politike i psiholoke faktore.

Ratniki snovi
Dejms Vilijam Gibson (James William Gibson) (1994.) daje interesantnu psiholoku analizu
nasilne retorike i politike aktivnosti u Sjedinjenim Dravama. On tvrdi da amerika ekstremna
politika desnica trai izlaz iz svoje drutvene frustraciju u paravojnoj kulturi. U svojoj knjizi
Ratniki snovi, Gibson kae da su ekstremni konzervativci pretrpeli krizu identiteta posle
Vijetnamskog rata. Poto ive u kulturi koja ceni oruje, nasilnu konfrontaciju i pobedu, izvestan
broj ekstremista okrenuo se paravojnoj kulturi, tvrdi Gibson. Ovakav stil ivota iziskuje skoro
kultnu privrenost paravojnim aktivnostima, u ta spadaju ratnike igre, paravojne religije kakva je
Hristov identitet, ratni filmovi, knjige sa ratnom temom, i plaenika kultura. Da bi potvrdio svoju
tezu, on pravi paralelu sa ekstremistikim pokretima u nacistikoj Nemakoj.
Gibsonova procena je pomalo preterana. Vrlo mali broj ljudi koje privlae igrice ili streljatvo,
opredeljuje se za militantni ekstremizam, ali njegove teze su vredne panje zbog psiholokih
objanjenja. Na primer, Gibson zapaa jednu zajedniku nit u paravojnoj literaturi. U akcionom i
avanturistikom anru, koji je Gibson prikazao, ratnici su drutveni otpadnici ija se egzistencija
zasniva na nasilju. Oni ni sa kim ne mogu biti bliski osim sa drugim ratnicima. U ratnikom
okruenju porodica, seksualnost, individualna linost i normativi drutvenih odnosa, su potisnuti.
Takoe je vredno pomenuti Gibsonovu teoriju o cilju ratnika. Gibson kae da su ratnici iz snova u
konfliktu sa neprijateljem koji je potpuno lien svih normi ljudske pristojnosti. Ime njihovog
neprijatelja je promenljivo. To moe biti komunista, diler droge, mafija, kriminalac, akademski
graanin, ili liberal, ali misija neprijatelja je uvek ista: unitenje amerikog drutva i kulture. Da bi
se borio protiv toga, ratnik iz snova ne prilazi regularnoj policiji ili vojsci, ve postaje vuk
samotnjak, i veiti vojnik u potrazi za ratom.
to se tie opravdavanja terorizma, Gibsonova teza slae se sa Kuperovom (1977) doktrinom
nude. Usamljeni ratnik odbacuje okove normativnog drutva. ak ni odmetnika kultura ratnika
SWKF timova niti specijalnih komandoskih jedinica, ne zauzimaju nikakvo mesto u ivotu idealnog
ratnika. Njihove jedinice potuju vrednosti organizovane vojske, dok ih idealni vojnik odbacuje. On
(a znaenje idealnog ratnika je on) je u ratu sa status kvo situacijom. U sutini, paravojna kultura
22

ekstremne desnice opravdava akcije milicija, tj. takvih grupa kao to su The Order (grupa Red) i
neonacisti. Na taj nain obezbeuje se formula za opravdavanje terorizma.

Glavne teze
1 Ponaanje terorista razlikuje se od ponaanja obinih kriminalaca. Pri ispitivanju sluajeva
terorizma, metode kriminalistike istrage moraju se modificirati tako da bi odraavali te
razlike.
2 Teroristi imaju potrebu da opravdaju svoje akcije. Teroristika grupa i njena ideologija slue
kao prevashodna sredstva za opravdanje.
3 Pre nego to se odlue da prihvate terorizam kao svoj poziv, teroristi moraju da veruju da je
nasilje nuno. Kuper kae da oni moraju da veruju da je odravanje status kvo situacije
tetnije od tete koja nastaje zbog nasilja.
4 Slube organa reda dele teroriste po tipovima na kriminalne, politike i mentalno poremeene
kategorije.
5 Neki analitiari, kao na primer Laker (1999), tvrde da nije mogue napraviti profil teroriste.
6 Drugi analitiari, kao na primer Ros (1999), tvrde da je mogue napraviti profil teroriste. Da bi
u tome uspeo, Ros povezuje drutvene i psiholoke faktore.
7 Gibson (1994.) smatra da postoji neto u amerikoj paravojnoj kulturi to pogoduje nastajanju
nasilja.

Teme za razmiljanje
Stavite na papir spisak faktora za koje mislite da doprinose kriminalnom ponaanju. Podelite ove
faktore na pojedinane motivatore (psiholoke faktore) i grupne motivatore (drutvene faktore).
Kada doete do tih saznanja, prosudite da li moete da napravite profil kriminalca? A sad uradite
isto na osnovu onog to znate o terorizmu. Da li se logika koju primenjujete na kriminalce moe
primeniti na teroriste? Da li smatrate da se taj obrazac moe primeniti na osobu koja je izvrila
teroristiko delo? Da li mislite da bi vam to moglo pomoi da predvidite i predupredite teroristiki
akt?

ta jo treba proitati
Volter Rajh (Valter Reich) i Volter Laker: Poreklo terorizma (Origins of Terrorism).

3. PROMENA STRUKTURE GRUPA I METAMORFOZA TERORIZMA

Ako se izuzmu psihopatska ubistva, moderni terorizam je, negde do 1990-tih godina, obino bio
grupna aktivnost. ak i danas, veina teroristikih grupa organizuje se, vodi i izdrava po ugledu
na normalno drutvo. Uspene teroristike grupe moraju da budu organizovane po istim
principima kao bilo koja druga organizacija. Mora da postoji podela rada i svaka podgrupa mora
da izvrava zadate poslove, koji se uklapaju u zajedniki rad sa svim drugim jedinicama. Iako se
ciljevi mnogo tee ostvaruju zato to sve mora da se radi u najveoj tajnosti, ipak se teroristika
grupa mora pravilno organizovati i voditi da bi bila uspena. Meutim, u poslednjih nekoliko godina
pojavila se jedna zabrinjavajua tendencija. Teroristi su poeli da izvode pojedinane akcije, uz
pomo vrlo male grupe ljudi. U ovoj glavi baviemo se konvencionalnim organizacijama, kao i
najnovijom pojavom usamljenih terorista.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da objasnite odnos izmeu veliine grupe i njene efikasnosti. .
2. Da navedete osnovne organizacione obrasce, svojstvene svim teroristikim grupama.
3. Da navedete probleme na koje vostvo teroristikih grupa nailazi.
23

4. Da saeto izneste Adamsovu tezu o vanosti finansiranja teroristikih grupa.

5. Da opiite pojavu otpora bez vostva, vukova samotnjaka i manjaka.

Pokuaj da se sledi put terorizma

1970. godine mala grupa radikala u San Francusku udruila se u Oslobodilaki front Novog sveta
(NWLF). Prema podacima Dona Volfa (1981. str. 63, 64), NWLF je u sedam godina, izvrio 30
bombakih napada. Organizacija NWFL opisivala je sebe kao "moralnu" revolucionarnu grupu,
koja napada samo "legitimne" ciljeve, simbole korporativnog kapitalizma. Mete njenih napada bile
su pre svega kompanije za pruanje komunalnih usluga, a u oblasti San Franciska napadnuta su
bombama i dva vozila koja su pripadala erifima. NWLF je vodio rat sa establimentom.
Izgleda da je pri pokuaju da proiri operacije svoje organizacije, vostvo NWFL-a shvatilo svu
ironiju svoje borbe. Iako se NWLF nadao da e biti predvodnik revolucionarnog pokreta, malo ljudi
je bilo voljno da mu se pridrui. U pokuaju da to kompenzuje, NWLF "proiruje" svoje operacije
na taj nain to je formira nekoliko revolucionarnih brigada. U stvari, ove brigade su se sastojale
od istih malobrojnih radikala, koji su formirali NWLF, samo su sad imali novo ime. (Servis
amerikih erifa US Marshals Service, 1988.).
Razoarani, lanovi NWLF-a napravili su poslednji pokuaj da dobiju veu podrku. Povezavi se
sa jednom malom militantnom grupom, pridruili su se pokretu za reformu zatvora i udruili se sa
grupom militantnih bivih zatvorenika koja se zvala Plemenski palac (Tribal Thumb). To je
zapeatilo sudbinu NWLF, jer je ovim savezom front izgubio svaku ansu da dobije bilo kakvu
politiku podrku. Udruivanje sa nasilnim prestupnicima uvrstilo je negativno miljenje javnog
mnjenja o toj grupi. Tako je NWLF igosan i konano uklonjen. Osim to je uticao da se u
korporacijama pojaa bezbednost i poboljaju metodi istranih organa, NWLF je u svakom
drugom pogledu doiveo bedan neuspeh.
Iskustvo NWLF moe da poslui kao primer kako propadaju moderne teroristike grupe. Da bi
ostvarila znaajan uticaj, teroristika grupa mora da ima resurse za lansiranje i odravanja stalne
teroristike kampanje. Tehnoloko oruje i industrijska sabotaa su poetne take, ali one ne
obezbeuju osnov za ire operacije. Teroristike grupe moraju da budu velike, u svakom sluaju
vee od grupice drutvenih izroda naoruanih bombama. A da bi postala vea, grupa mora da
izgradi program koji e biti politiki privlaan za ire mase i koji e se boriti za cilj prijemiv za vei
deo javnosti.
Veina teroristikih grupa ne poseduje ovakvu privlanost. One se organizuju na isti nain kao i
NWLF, tj. sa kitnjastim organizacionim shemama i grandioznim zaverenikim planovima, ali bez
kapaciteta da izvedu smislenu kampanju. Male grupe obino kumuju manjim oblicima nasilja.
Individualne akcije mogu da privuku panju javnosti preko tampe, ali one nisu u stanju da
odravaju stalni pritisak na svoje protivnike.

Opseg i duina kampanje

Da bi odredio neke od operativnih karakteristika teroristikih grupa, koje su delovale 60 tih godina,
Ted Robert Gur (Ted Robert Gurr) (Strohl, 1988, str. 23-50) je izvrio njihovu empirijsku analizu.
Njegov rad se i dalje smatra znaajnom studijom o tim organizacionim strukturama. U prolosti su
mnogi ljudi smatrali da je terorizam rezultat revolucionarnih aktivnosti, ba kao to se danas
smatra da terorizam nastaje pod pokroviteljstvom nekih drava ili da je produkt desniarskih
grupa. Gurove teze stavljaju sve te simplicistike zakljuke u pitanje.
U svojoj analizi Gur je doao do interesantnih zakljuaka. Prvo, veinu akcija izvodi samo mali broj
terorista, koji prave mnogo veu buku nego to mogu nekom da naude. Drugo, iako ira javnost
veruje da u teroristikim grupama dominiraju politiki revolucionari, veina uspenih teroristikih
grupa opredeljena je za druge doktrine, kao to je na primer, nacionalizam. Tree, u velikom broju
sluajeva, samo velike grupe postiu rezultate u svojim teroristikim kampanjama, dok male grupe
to ne uspevaju. Gur zakljuuje da postoje razliiti razlozi za teroristiko nasilje i mnoge od njih tek
treba otkriti. Meutim, bez obzira na to za koji se cilj bore, veina teroristikih kampanja zavrava
se u roku od 18 meseci od prve nasilne akcije.
Terorizam je kratkog daha zbog toga to retko dobija podrku. Teroristika kampanja obeava
24

najveu mogunost uspeha, ali mnoge teroristike aktivnosti ostaju izolovane, samo zato to
nemaju strukturu podrke. Iz tog razloga teroristi retko idu protiv vlasti. Politiki revolucionari i
radikalne grupe ne uspevaju da zadobiju opte simpatije, koje su im potrebne kao podrka za
njihove aktivnosti. Gur smatra da velike teroristike grupe postaju velike zbog toga to u svojim
programima prihvataju opte politike probleme. Od 1945. godine naovamo, samo je jedan mali
broj teroristikih grupa uspeo da osvoji pozicije u javnosti.
Iz Gurove studije mogu se izvui korisne pouke: ako su njegovi zakljuci tani, onda je veina
teroristikih organizacija mala i kratkog daha. Male grupe spadaju u nadlenost policije. Iako se
teroristi bore za postizanje politikih ciljeva, delokrug teroristikih akcija je suvie ogranien da bi
predstavljao ozbiljnu pretnju za jednu dravu. Od nivoa teroristikih akcija zavisi i nivo reakcije
policije. Male grupe nisu u stanju da bitno menjaju politiko okruenje. Kao to pokazuje sluaj
organizacije NWLF, za zaustavljanje malih teroristikih pokreta dovoljno je koristiti standardne
istrane procedure. Pojava oruja za masovno unitenje moe uticati da se ove postavke
promene, ali to se tie konvencionalnog terorizma, Gurova analiza izgleda sasvim tana.

Vana je veliina
Kroz analizu terorizma u Italiji u periodu od 1975. do 1985. godine, Vitorfranko Pisano (Vittorfranco
Pisano) (1987, str. 24-31) dokazuje vanost veliine grupe. U toku tih deset godina, u Italiji se
desilo mnogo teroristikih napada i postojao je relativno veliki broj teroristikih grupa. Pisano tvrdi
da je razlog velikog broja teroristikih grupa bila nesposobnost veine tih teroristikih organizacija
da vode dugotrajne kampanje protiv vlade. One su bile u stanju da izvedu samo nekoliko napada
pre nego to bi njihovi izvori finansiranja presuili, ili bi ih policija pohvatala. Velike teroristike
grupe u Italiji iskoristile su ovu situaciju u svoji korist, tako to su da bi zbunile vlast, koristile razna
imena. Ipak, vlasti su dole do saznanja da su samo velike grupe izvodile dugotrajne operacije.
Svi drugi bili su teroristi za "jednokratnu upotrebu", jer su mogli da izvedu samo jednu operaciju.
Hezbolah (Hizbollah) moe da poslui kao primer jedne velike uspene grupe. U posebnim
studijama Hiro (1987.) i Rajt (Wright) (1986, 1989.) iznose da je Hezbolah poeo kao politiki
pokret za vreme revolucije u Iranu. 1982. godine Hezbolah se zbog izraelske invazije, seli u dolinu
Beka (Bekka Valley) u Libanu. Ministarstvo spoljnih poslova Izraela (1998.) tvrdi da je ba
preseljenje Hezbolaha u Liban uticalo da se grupa dalje povea. Koristei lokalnu podrku i stalnu
finansijsku pomo iz Irana, Hezbolah je postao jaka, poluautonomna struktura. Veliina
omoguava Hezbolahu da vodi obimne teroristike akcije protiv onih Arapa koji se ne slau sa
njegovim ciljevima, i naravno, protiv Izraela. Hezbolah je dovoljno velik da moe da sprovodi
teroristiku kampanju.
Organizacija Tamilskih tigrova, ili Tigrova oslobodilaca Tamilskog Elama (LTTE) je u slinoj
situaciji. LTTE je poela da se bori protiv vlade ri Lanke 1976. godine tvrdei da predstavlja
tamilsku manjinu u ri Lanki. Zahvaljujui injenici da u ri Lanki ivi veliki broj Tamila, LTTE je
mogla da regrutuje veliki broj boraca. O. N. Mehrota (2000.) procenjuje u svom radu za indijski
Institut za odbrambene studije, da LTTE ima otprilike 10.000 lanova. Ne samo da LTTE vodi
obimnu teroristiku kampanju, kao i rekordan broj uspenih samoubilakih bombakih akcija, ve
je 1983 prela na gerilski rat. Veliina organizacije je kljuni faktor u operacijama LTTE.
Meutim, to se teroristika grupa vie uveava, to i reakcija na njene akcije treba da bude
podignuta na vii nivo. Kristofer Hjuit (Chjristopher Hewitt) (1984.) pozabavio se ovim problemom
u svojoj studiji o efikasnosti kontrateroristike policije. Hjuit se slae sa Gurovim miljenjem da
male grupe nemaju finansijska sredstva da bi mogle da se na dugi period bore protiv svojih
protivnika: one jednostavno ne mogu da sprovedu kampanju. On smatra da teroristike kampanje
zahtevaju vie panje od izolovanih teroristikih akcija i da je za borbu protiv teroristikih
kampanja potreban dugotrajan politiki otpor.
Hjuit tvrdi da su teroristike kampanje dobile na vanosti posle Drugog svetskog rata iz dva
osnovna razloga. Prvo, veina teroristikih akcija u svetu poticala je od kampanje velikih
teroristikih organizacija. Male, izolovane teroristike organizacije nisu uspevale da idu u korak sa
velikim organizacijama te vrste. Drugo, velike teroristike organizacije naterale su vlade u svetu da
se bave makropolitikom. Velike teroristike organizacije mogu zaista da izazovu promenu politike
reakcije vlade na njihove akcije, jer predstavljaju problem koji prevazilazi mogunosti lokalne
policije za borbu protiv terorizma. Zbog toga velike teroristike grupe predstavljaju politiku
25

opasnost.
Ipak, ekstremisti veoma retko privlae politiku bazu, oni imaju bazu samo medu ekstremistima.
Opte uzevi, ljudi ne hrle da se pridrue maloj teroristikoj organizaciji. Velike teroristike grupe,
kao to su, Baskijska nacija i sloboda (ETA) i Irska republikanska armija (IRA) imaju tako veliku
podrku zbog toga to su njihovi ciljevi borbe veoma popularni meu tamonjim stanovnitvom.
Njihovi metodi su moda ekstremni, ali je njihov politiki cilj privlaan za iru publiku. Mnoge male
teroristike grupe to dobro shvataju, i zato pokuavaju da kopiraju vee grupe. One se nadaju da
e proiriti krug svoji pristalica na taj nain to e retoriki napustiti svoje ekstremistike pozicije i
zalagati se za neki popularniji politiki cilj.
Nacionalistikim i verskim porukama ekstremisti pokuavaju da sakriju svoje najradikalnije
stavove. Ubistvo i kraa prikazuju se kao patriotska dela. Na primer, u jednom anonimnom
traktatu pod nazivom "Wann alle Bruder Schweigen", koji je romantini prikaz Reda (The Order),
pisac tvrdi da su teroristi isto to i ameriki patrioti koji su se borili za svoja ustavna prava. Slian
nain miljenja opisao je Pose Komitatus (Posse Comitatus) u svojoj prii "Poslednje pismo
Gordona Kola", koja govori o oveku koji umesto da plati porez, puca na policajce (Sap, 1986).
Razne milicije u Americi odravaju ovu tradiciju, a leviarska nemaka frakcija Crvene armije ima
sline stavove koji se nalaze sa druge strane politikog spektra.
Uprkos pokuajima da zadobije iru politiku podrku, veina teroristikih grupa teko uspeva da
povea broj svojih pristalica. Valter Laker (1987, str. 9) tvrdi da je razlog to to su teroristike
organizacije sastavljene od fanatika. Takvi ljudi uspevaju da preobrate druge fanatike i privuku ih u
svoju organizaciju, ali nemaju praktino nikakvu mo da privuku ljude iz normalnog drutva.
Teroristike grupe ostaju male zbog toga to ne mogu da vide dalje od svojih neposrednih
planova.

Osnovne organizacione strukture teroristikih grupa

Bivi specijalista amerike armije za kontraterorizam Dejms Frejzer (James Fraser) izuavao je
organizaciju teroristikih grupa, analizirajui dva faktora: strukturu organizacije i podrku koju ona
ima. Prema pisanju Frejzera (Frejzer i Fulton, 1984, str. 79), teroristike grupe moraju da budu
tako organizovane da skrivaju svoje operacije od organa bezbednosti, pa je samim tim teko
izvriti njihovu analizu. S druge strane, odreeni organizacioni principi isti su za sve teroristike
grupe. Organizacije imaju razne forme komandovanja i raznovrsne kontrolne strukture, ali su
esto organizovane na isti nain, bez obzira na cilj borbe.
Tipina organizacija ureena je po principu piramide (vidi sliku 3,1). Potrebno je mnogo vie ljudi
za podrku teroristikih operacija, nego to ih je potrebno za izvoenje operacija; zbog toga
veina ljudi koji rade u teroristikim organizacija slui za odravanje terorista na terenu. Ono ime
se teroristike grupe najvie bave je podrka, a ne borba.
Po Frejzeru (Frejzer i Fulton, 1984.), hijerarhijska struktura teroristikih grupa deli se na etiri
nivoa. Najmanja grupa Ljudi je na vrhu i zaduena je za komandovanje grupom. Kao u svakoj
vojsci, voe formiraju politiku i planiraju, odreujui opti pravac akcija. Neki istraivai ukazuju da
komandna struktura teroristikih organizacija nije tako efikasna kao u legitimnim organizacijama,
zbog toga to sve mora da se radi u tajnosti. Komandna struktura teroristike grupe ne sme javno
da komunicira sa svojim lanstvom, niti da vri svakodnevnu kontrolu operacija.
Drugi nivo Frejzerovog hijerarhijskog sistema sastoji se od aktivnog kadra. (Kadar je vojni izraz i
odnosi se na ljude koje mi u obinom govoru nazivamo "teroristima"). Aktivni kadar zaduen je za
sprovoenje misije teroristike organizacije. U zavisnosti od veliine teroristike organizacije, svaki
terorista iz tog kadra moe da ima jednu ili vie specijalnosti. Drugi teroristi slue kao podrka tih
specijalnosti, ali aktivni kadar je udarna pesnica teroristike grupe. Kod veine teroristikih
struktura, kadar aktivnih terorista je, posle komandne strukture, najmalobrojnija grupa.
Ispod aktivnog kadra nalazi se drugi po veliini i najvaniji deo teroristike organizacije. Aktivna
podrka je od presudne vanosti za teroristiku kampanju. Svaka grupa terorista moe da izvede
bombaki napad ili kidnapovanje, ali za sprovoenje trajne kampanje bombakih napada i
kidnapovanja potrebno je imati podrku. lanovi aktivne podrke su oni koji teroristima
omoguavaju borbu na terenu. Oni odravaju kanale komunikacija, obezbeuju bezbedne kue za
smetaj, sakupljaju obavetajne informacije i brinu da sve logistike potrebe budu zadovoljene.
26

Ovo je najmnogoljudnija grupa unutar organizacije.

SLIKA 3,1 Struktura teroristikih grupa

Komanda
Aktivni kadar
Aktivna podrka

Pasivna podrka

IZVOR: Dejms Frejzer i lan Fulton (1984.), Kontraakcija terorizma, FC10037 (Fort Livenvort, KS:Komanda
amerike armije).

Poslednju i najveu kategoriju ine Ljudi koji su pasivna podrka organizacije. Ovu grupu je krajnje
teko identifikovati i okarakterisati, jer ti ljudi nisu lanovi teroristike grupe. Deava se mnogo
puta da oni budu iskorieni i bez svog znanja; oni su jednostavno ljudi koji su naklonjeni
odreenoj politikoj opciji. Kada teroristika grupa uspe da obezbedi politiku podrku, to znai da
ona ima relativno veliki broj pasivnih pristalica. Kad se cilj teroristike borbe udaljava od glavnih
tokova, onda se pasivna podrka smanjuje. Pasivna podrka dopunjava aktivnu.
Veina teroristikih grupa ima manje od 50 ljudi i nije sposobna da sprovodi dugoronu kampanju.
Pod komandom samo nekoliko ljudi grupa se deli prema specifinim zadacima (vidi Sliku 3,2).
Obavetajna sekcija je zaduena za procenu ciljeva i planiranje operacija. Sekcije podrke
obezbeuju sredstva potrebna za izvoenje napada, a taktika odeljenja zaduena su za
izvoenje stvarnih teroristikih akcija.
Vee teroristike grupe ureene su po istom organizacionom principu, ali one imaju i vee
podgrupe koje su sposobne da izvode operacije irih razmera. Kod specijalno velikih grupa,
podgrupe su sposobne da vode borbu potpuno autonomno. Velike teroristike grupe imaju taktike
jedinice i potporne sekcije koje upravljaju teroristikom kampanjom.
Antoni Barton (Anthony Burton) (1976, str. 70-72) opisuje bazinu strukturu podgrupa. Teroristike
organizacije imaju dva tipa podgrupa: eliju i stub. elija je najosnovniji tip. Sastoji se od etiri do
est Ljudi i obino ima svoju specijalnost; moe biti taktika jedinica ili obavetajna sekcija. U
nekim teroristikim organizacijama taktika elija moe imati razne dunosti, ve prema zadatku
koji obavlja. Druge elije imaju za zadatak da podravaju operacije.
Grupe elija formiraju stub. Stubovi su poluautomomni konglomerati elija sa raznolikim
specijalnostima i jednom komandnom strukturom. Kao i kod borbenih jedinica, efikasnost stubova
je takoe diskutabilna. Stubovi su suvie nezgrapni da bi se mogli upotrebiti u glavnim
operacijama, a tajnovitost koju zahteva terorizam, spreava efikasnu saradnju izmeu stubova.
Njihova primarna funkcija je borbena podrka, poto se sastavni delovi stubova mogu organizovati
tako da pruaju podrku taktikim operacijama elija.
Iako Frejzerovo delo i Bartonova analiza izgledaju zastarelo, strukture koje su oni skicirali jo uvek
se primenjuju. Kada je 1992. godine ispitivao Abu Nidalovu grupu, Patrik Sil (Patrick Seale)
(1992.) je otkrio isti tip struktura. Ruven Paz (Reuven Paz) (2000) uoava slinosti sa
organizacijom teroristike grupe Hamas iz Libana. Verski teroristi, kao to je grupa Aum inrikio
(Aum Shinrikyo) iz Japana, takoe kopiraju ovaj grupni obrazac (Breket, 1996.). Jedini teroristi koji
ne slede tipini organizacioni obrazac, su teroristi pojedinci koji se sada pojavljuju. Njih emo
prouavati na kraju ove glave.
27

Obavetajna
sluba

Snabdevanje

Interna
disciplina

Komanda
Teroristike
elije

Druga
logistika

obuka

SLIKA 3,2 Organizacija teroristike grupe

IZVOR: Dejms Frejzer i lan Fulton (1984.), Kontraakcija terorizma, FC10037 (Fort Livenvort, KS, Komanda
Armije Sjedinjenih Drava).

Procesi i problemi upravljanja

Vrlo je lako opisati organizacionu strukturu teroristike grupe i to iz prostog razloga to teroristi
moraju da se organizuju kao svaka druga grupa. ovek koji zavri poetni kurs iz menadmenta
verovatno vrlo lako moe da napravi taan grafiki prikaz veine teroristikih grupa. Teroristike
vode suoavaju se sa operativnim problemima i trae za njih reenja u nekim strategijama o
kojima se ui na kursevima menadmenta. Teroristike voe imaju i specijalne organizacione
probleme. (vidi Boks 3,1)
Prvi problem je tajnost. Taj problem preovlauje u operativnim aspektima terorizma i dovodi do
vie problema koji se ne sreu u otvorenim organizacijama. Ironija je u tome to je tajnost, koja je
jedna od najveih snaga terorizma, u isto vreme i njegova najvea slabost. Ponekad je rad
teroristike grupe tako tajnovit da ak i njeni lanovi ne znaju ta rade. Terorizam zahteva tajnost,
a tajnost ometa efikasnu komunikaciju.
Zbog tako velike potrebe za tajnou, svakoj eliji i svakom stubu dozvoljava se relativno visok
stepen autonomije. Terorizam je decentralizovana delatnost, a to je vea grupa, to je vea
decentralizovanost unutar grupe. Ovo nije najpogodnija vrsta organizovanja, ali je to potreba zbog
operacionih razloga. Teroristi znaju da se u jednu centralizovanu organizaciju snage bezbednosti
mogu vrlo lako infiltrirati i unititi je. Jedan dobro postavljen dounik moe da upropasti celu
organizaciju.
Decentralizacijom se obezbeuje relativna bezbednost: vrlo malo ljudi poznaje veinu drugih
lanova organizacije. Ovakav prilaz daje veliku zatitu, ali oteava administraciju. Organizacija
Privremene irske republikanske armije je dobar primer tog problema. IRA je organizovana na isti
nain kao i veina drugih velikih teroristikih organizacija. Na elu se nalazi Vrhovni savet, iji su
lanovi predstavnici bataljona IRA-e ili komandanti stubova. Komandanti stubova odgovorni su za
nekoliko elija, koje se kod IRA-e nazivaju vojnim terminima, kao to su vod, eskadron i eta.
Komanda IRA-e, meutim, ima probleme koji nastaju zbog tajnosti i decentralizovanosti.
Na papiru organizaciona shema izgleda vrlo logino, a u praksi se ta logika menja zbog toga to
svaka jedinica mora da se zatiti od razotkrivanja. To znai da lanovi raznih elija i stubova
obino nemaju pojma ko su i ta rade drugi lanovi IRA-e. Oni dobijaju nareenja od jednog
oveka, a ta osoba verovatno predstavlja Vrhovni savet. Na ovaj nain se utire put za mogue
cepanje organizacije, ili barem izbijanje nesporazuma unutar organizacije. Dakle vrlo je lako
shvatiti zato je IRA-om teko upravljati.
28

Da bi se spreilo frakcionatvo i preterana autonomnost, komandanti teroristike organizacije

uvode vrstu disciplinu koja im pomae da kontroliu svoje lanove. Koriste se dva razliita
sistema, jedan koji se slui strahom da bi odrao koheziju i saradnju, i drugi koji putem
decentralizacije i tajnosti pledira za autonomiju. Ponekad uvoenje discipline dovodi do suprotnog
efekta. Na primer, kada voe odlue da streljaju neposlune lanove, moe se desiti da oni sami
postanu meta nezadovoljnih pristalica. Zbog svega toga, esto se deava da se velike teroristike
organizacije raspadnu.
Drugi problem uprave teroristike organizacije je dobijanje pravovremene taktike podrke za
njene operacije.
BOOKS 3,1 Problemi teroristike uprave
Komuniciranje unutar infrastrukture tajnosti
Koordiniranje aktivnosti uprkos decentralizovanosti
Odravanje unutranje discipline

Izbegavanje fragmentarnih ideologija

Odravanje logistike
Obuavanje
Finansiranje

Kako kae Frejzer (Frejzer i Fulton, 1984), najvaniji element teroristike kampanje je koliina i
struktura aktivne podrke. Bez aktivne podrke nemogue je zapoeti kampanju. lako je tampa
esto opisivala teroristike voe kao zaverenike koji u tajnosti kontroliu skrivene armije
pravovernih, u stvarnosti, teroristiko vostvo mora veoma da se trudi da bi ostvarilo i odralo
aktivnu podrku za svoju organizaciju. Vostvo provodi vei deo vremena u formiranju mree
aktivne podrke, nego u lansiranju spektakularnih operacija.
Jozef Bodanski (Yoseff Bodansky) (1986) potvruje ovu injenicu u svojoj analizi terorizma pod
pokroviteljstvom drave. Bodanski smatra da pokretanje teroristike kampanje zahteva ogromnu
logistiku pripremu. Da bi se teroristikim napadima konstantno odravao politiki pritisak na
etabliranu vladu, mora se oformiti ogromna infrastruktura aktivne podrke. Bodanski navodi tipove
aktivnosti koji treba da prate teroristiku kampanju. U najmanju ruku, teroristima su potrebne tri
vrste osnovne operacione podrke. Da bi se planirao i izveo teroristiki napad, potrebna je
obavetajna podrka. Tu spada sve od biranja i opservacije cilja to krivotvorenja dokumenata i
putnih isprava. Mora se uspostaviti direktna logistika mrea da bi se teroristi snabdevali orujem,
a to je veoma teko zbog bezbednosnih procedura za otkrivanje oruja. Najzad, potrebno je
organizovati mreu podrke, koja obezbeuje bezbedne kue, prevoz, dopremu hrane i
medicinske opreme. Bodinski zakljuuje da je potrebna podrka od 35 do 50 ljudi da bi se
omoguila akcije jednog teroriste na terenu. U svojim kasnijim delima (1999) Bodinski jo jednom
potvruje ove prvobitne teze.
Jo jedna potreba teroristikog posla, koja komplikuje sprovoenje terorizma, je obuka. Pravoverni
moda imaju motivaciju da se bore protiv neprijatelja, ali esto za to nemaju praktino znanje.
Zbog toga teroristi moraju da dre baze u kojima se praktino pripremaju za borbe, vebajui
gaanje u metu, uei da prave bombe itd.
Vrlo je lako nai vernike, ali nije uopte lako nai obuene fanatike. Da bi bile u stanju da
sprovode trening svojih lanova, teroristike grupe moraju da raspolau bazama i odgovarajuim
sredstvima.
Voenje teroristike kampanje takoe je vrlo komplikovano. Kampanja se vodi u tajnosti, dok
problemi sa kojima se teroristika komandna struktura susree, nisu nita manji od onih koje imaju
voe bilo koje druge organizacije. Da bi se izborile sa ovom tekoom neke velike meunarodne
teroristike organizacije odluile su se za rutinski prilaz terorizmu, na taj nain to su formirale
velike birokratske organizacije koje im vode poslove. To je drugi nain organizovanja za koji se
teroristike odluuju, umesto da dozvole dravi sponzoru da se mea u njihove unutranje stvari.
Brajan Denkins (Brian Jenkins) (1987) smatra da birokratizacija teroristikih grupa unosi mnoge
komplikacije u teroristiku delatnost. Denkins tvrdi da su se neke velike teroristike organizacije
nenamerno pretvorile u birokratske strukture, samo da bi bile u stanju da ispune rigorozne
organizacione zahteve teroristike kampanje. Neke druge organizacije namerno su formirale takve
strukture. Ali, kada se uspostavi birokratski sistem nastaju nove vrste problema, koji proizilaze iz
uobiajenog problema birokratije: od onog asa kada postanu zvanine, ove strukture moraju da
29

proizvode razloge za svoje postojanje.

Svi teroristi imaju probleme sa upravljanjem, a problemi koji nastaju pri organizovanju teroristikih
napada, nisu uopte jednostavni. Teroristiki napadi zahtevaju politiku podrku, planiranje,
organizaciju i finansijska sredstva. Svaka teroristika grupa, bez obzira na svoju veliinu, mora da
uzme u obzir ove faktore. Finansijska sredstva moraju se odnekud nabaviti. Neki analitiari
smatraju da treba otkriti finansijske izvore, koji stoje iza odreene organizacije. Oni smatraju da se
suvie vremena troi na ispitivanje organizacione strukture teroristikih grupa, a da se nedovoljno
energije posveuje potpornoj mrei koja se nalazi iza organizacije. Jedan od onih koji zastupaju to
miljenje je i vojni dopisnik London Tajmsa, Dejms Adams (James Adams).

Adamsova analiza finansiranja terorizma

1999. godine za vreme jedne konferencije na Akademiji krivinog prava, profesor krivinog prava
sa Univerziteta Long Ajlend (Long Island), Harvi Kuner (Harvey Kushner) i ja raspravljali smo sa
jednim doktorskim kandidatom o teroristikim infrastrukturama. Student nas je pitao gde bi mogao
da nae najbolju analizu ekonomike terorizma. I Kuner i ja smo mu bez razmiljanja odgovorili
"kod Dejmsa Adamsa." lako je postavljena jo 1986. godine, Adamsova analiza je do danas
najbolja analiza finansijskih infrastruktura u terorizmu. Njegov rad je, kako Kuner tada ree
studentu, klasino delo.
U svom delu "Finansiranje terorizma" Dejms Adams (1986.) daje odlinu analizu teroristikih
organizacija. Njegova teza je da se u periodu od 60 do 80 godina prolog veka terorizam izmenio,
a da odbrambene politike zapadnih zemlja nisu uspele da se prilagode toj promeni. Pod vostvom
Sjedinjenih Drava odbrambena politika usmerena je na otkrivanje terorizma, koji je pod
pokroviteljstvom drave. Adams kae da je zbog toga nastao osnovni nesporazum o funkciji i
prirodi terorizma. Najznaajnije teroristike organizacije nezavisne su od drava, a da bi se
odrale, oformile su samostalne mree finansijske podrke. Adams zakljuuje da je najbolji nain
za napad na terorizam, napad na finansijske strukture koje podravaju nezavisne teroristike
organizacije.
Adams (1986) smatra da je moderni terorizam izrastao iz revolucionarnog nasilja 60-tih. Uporedo
sa rastom nasilja, tvrdi on, Zapad je razvijao dve kole miljenja o tome kako prii problemu.
Jedna kola smatra rastui terorizam aktivnou pod zatitom drave, a njegova uloga je da prua
podrku nacionalnim vojskama. Druga kola smatra da se terorizam moe ukloniti samo kada se
politiki uzroci terorizma, kao to je recimo nepravda, otkriju i eliminiu. Adams veruje da su oba
prilaza donekle tana, ali ne uviaju jedan bitan problem.
Moderni terorizam razlikuje se od nasilja iz 60-tih godina. On se razvijao, transformisao i sada ima
svoju sopstvenu dinamiku. Nacionalne drave i na zapadu i na istoku poele se da sponzoriu
terorizam, ali ne na nain kako su to predvideli tvorci amerike odbrambene politike: drave ne
igraju glavnu ulogu u terorizmu.
Teroristike grupe imaju tendenciju da rastu i samostalno funkcioniu. Dok Gur (Stohlm, 1988, str.
23) i Hjuit (1984.) ukazuju na tekoe pri voenju kampanje, Adams (1986.) se udi kako velike
teroristike grupe uspevaju da sprovode svoje operacije. Ako je tano da ne uivaju veliku pomo
drava koje ih podravaju, kako onda dolaze do finansijskih sredstava? Adams je do odgovora na
ovo pitanje doao iz vie izvora, koji svi imaju zajedniki imenitelj: bez obzira na koji nain
teroristika grupa prilazi svom zadatku, ona mora da ima finansijska sredstva koji su ugraena u
njenu infrastrukturu. Novac je potreban da bi se organizovala teroristika kampanja.
Da bi doao do odgovora, Adams je ispitivao izvestan broj velikih teroristikih grupa. Da bi postao
ekonomski samostalan u borbi za Palestinu, PLO je 1970. godine osnovao ekonomsko krilo po
imenom Samed. Adams kae da se Samed razvio u racionalnu poslovnu strukturu koja prua
finansijsku potporu PLO-u. Samed primenjuje moderne organizacione teorije, dajui svetim
ratnicima ekonomske povlastice, plate i razne druge podsticaje. Iako je centrala Sameda unitena
za vreme invazije Izraela na Liban 1983 godine, njegove operacije su prebaene u Tunis, Alir i
Siriju. Samed ima tamo farme i ubrzano gradi fabrike. Namera mu je da u 21. veku postane jaka
ekonomska sila na Bliskom istoku.
Adams se takoe bavio i Privremenom IRA-om. On kae da je opte miljenje da Privremena IRA
dobija najvie novca iz Sjedinjenih Drava. To, meutim, nije tano. Amerika nije glavni izvor
30

prihoda lRA-e. Privremena IRA snabdeva svoje blagajne vodei mreu organizovanog kriminala u
Severoj Irskoj. Ova transformacija od revolucionara do gangstera iz podzemlja, je dokazano
najbolji metod finansiranja terorizma.
U onome to Adams naziva "Otkrie Kaponea", Privremena IRA pronala je da moe da doe do
ogromnih suma novca putem zastraivanja vlasnika radnji i poslovnih preduzea u ime zatite. Za
tipinog vlasnika radnji ovo plaanje ima dva rezultata. Prvo, garantuje mu da e Privremena IRA
zatititi njegovu radnju u sluaju nevolje (iako ovo nije primarni motiv za plaanje). Drugi i glavni
cilj plaanja je da zaustavi eventualne napade Privremene IRA-e na njegovu imovinu ili porodicu.
Privremena IRA dola je tako do toliko velike koliine novca od reketa da je morala da organizuje
akciju pranja tog novca.
1972. godine Privremena IRA nala je drugi nain da finansira svoje teroristike akcije, kada je
kupovinom jedne taksi kompanije ula u legitimni poslovni svet. IRA je uspela to da postigne, a
vrlo je brzo shvatila da moe da zaradi jo vie novca ako bude izbacivala druge kompanije iz
biznisa. Poela je da koristi terorizam da bi postala dominantna na tritu. Ovaj metod pokazao se
tako uspenim da je Privremena IRA oformila i druga poslovna preduzea koja joj slue kao
paravan. Kriminal se isplati u Severnoj Irskoj.
Adams (1986.) smatra da je iz jednog jedinog razloga vano utvrditi poreklo finansijskih sredstava
terorizma. Zapad se u borbi protiv terorizma, usredsredio na pogrean cilj. Adams smatra da
kontraterorizam treba da se koncentrie na presecanje finansijskih izvora terorizma. Teroristike
kampanje ne vode se u vakuumu; za njih je potrebno imati organizaciju i sredstva, Jednom reju,
to znai da se teroristike kampanje moraju finansirati. Adamsov zakljuak je da se iza strukture
svake velike teroristike grupe nalazi finansijska mrea. Teroristika kampanja moe se zaustaviti
potkopavanjem ekonomskih sredstava grupe, potrebnih za voenje kampanje.
lako su se teroristike organizacije promenile od vremena kada je Adams izvrio ovu analizu,
njihove finansijske infrastrukture i dalje su konstruisane po istom principu. Harvi Kuner (1999.)
ovo potvruje na primeru nezakonitih ekonomskih aktivnosti, koje slue kao podrka
bliskoistonog terorizma u Americi. Bodinski (1999) u svojoj iscrpnoj analizi finansijske mree koja
izdrava Osamu bin Ladena, prikazuje isti tip infrastrukture. 24. jula 2000. godine Vaington post
je izvestio da je nekoliko pristalica Hamasa uhapeno u Severnoj Karolini, navodno zbog toga to
su koristili razne smicalice i nelegalne transakcije u svrhu finansiranja operacija na Bliskom istoku.
Teroristike akcije nastavljaju i dalje da potvruju Adamsove teze.

Otpor bez voa, vukovi samotnjaci i manijaci

Kao to e se videti iz drugog dela ove knjige, modemi terorizam ponovo se pojavio posle Drugog
svetskog rata (1939.1945.) kao kombinacija antikolonijalnih, nacionalistikih i leviarskih politikih
ideologija. Kada se terorizam prvi put pojavio, iznenadio je organe zakona i njihova taktika u borbi
protiv terorizma pokazala se neuspenom. Izgledalo je da u Evropi teroristi mogu da se kreu
gdegod hoe, dok u Sjedinjenim Dravama i lokalni, i dravni i savezni organi reda nisu uspevali
da ree skoro nijedan teroristiki zloin. Na Bliskom istoku besneli su terorizam i regionalni ratovi.
Situacija u Severnoj Irskoj bila je militarizovana, jer je Britanska armija dola u Irsku kao pojaanje
Kraljevskoj policiji Alstera, ali teroristi iz redova Republikanaca i Unionista radili su ta su hteli.
Iako nisu uspeli da srue nijednu od vlada, teroristi su bili u na vrhuncu moi, prvi put u moderno
doba.
Do 1990. godine ova situacija se potpuno promenila. Prevashodni razlog za novo stanje stvari bilo
je veliko poboljanje naina borbe protiv terorizma, koju su sada sprovodili predstavnici zakona sa
Zapada. Policije su sada imale prilinog uspeha u borbi, sluei se ili infiltriranjem u teroristike
grupe ili stalnim praenjem tih grupa, ak i u zemljama gde su zakoni ograniavali predstavnike
zakona u prikupljanju informacija. Policija Ujedinjenog Kraljevstva uspela je da ubaci dounike u
skoro sve segmente Irske republikanske armije. Leviarski i desniarski terorizam u Sjedinjenim
Dravama, smanjivao se kako je policija dobijala sve vie informacija. Izgledalo je da je leviarski
terorizam u Evropi nestao, ako su neke etnike grupe i dalje delovale. I ba kad je izgledalo da je
policija pobedila, teroristi su izmenili svoju taktiku.
Meu prvima je situaciju shvatio voa amerikog Kju Kluks Klana, Luis Bim (Louis Beam).
Najslabije karike u lancu bile su organizacija grupe, infrastruktura i finansiranje. Policajci su smislili
metode za infiltriranje u ekstremistike elije, pa su u nasilne organizacije postavili svoje dounike
31

i preruene policajce. Kada ovaj sistem nije uspeo, policija je poela da prati tokove novca. Ova
taktika bila je opasnost za sve osim za najstabilnije teroristike grupe. Reenje je predloio Luis
Bim. Prema pisanju Marka Pitkevida (Mark Pitcavage) (1999), Bim je verovao da teroristika
grupa, makoliko bila i tajna, ne moe utei od zakona. Zato je Bim pozvao na eliminaciju grupe.
Citirajui Karlosa Marigelju (Carios Marighella) (vidi Drugi deo), Bim pie o "otporu bez vode" (Vajt,
2000.) Bim smatra da ekstremistikim grupama nisu potrebne velike organizacije, jer je njima
vano samo da neto urade. Bilo koja vrsta otpora za njih je prihvatljiva. One nemaju potrebu za
koordiniranom aktivnou. Nekoliko pokreta usvojilo je tu ideju. Hans Jozef Horhem (Hans Jozef
Horchem) (1986.) ukazuje na subverzivne Zelene ekstremiste u Nemakoj, koji su radili sve od
telefonskih pretnji bombom, do postavljanja lepka u zakljuana vrata. Na svojoj Web stranici Front
za osloboenje ivotinja (2000.) zalae se za tu taktiku. Bombaki napad Timoti Mekveja (Timothy
McVeigh) na Saveznu zgradu u Oklahoma Sitiju 1995. godine predstavlja krajnje nasilni akt te
vrste. Vrlo je teko sakupiti obavetajne podatke o nekoj grupi ako takva grupa ne postoji.
Drugi oblik nasilja bez vostva je koncept "Vuka samotnjaka." Ovaj pojam se pojavljuje u
desniarskom romanu fantaziji Lovac (Pirs Pierce, 1989). Junak romana predstavlja krajnje malu
grupu, koja se sastoji od jednog pojedinca, a roman opisuje kako ekstremista pojedinac ubija
obojene Ljude i Jevreje u ime nadmoi bele rase. Autor romana i ekstremista, Pirs, kae da
policija ne moe da se infiltrira ni u iji um.
Erik Rudolf (Eric Rudolph) predstavlja tipian primer vuka samotnjaka. Za njim je izdata poternica
zbog etiri bombaka napada koje je izvrio, poev od onog za vreme Olimpijskih igara u Atlanti
1996. godine, kada je privukao panju meunarodne javnosti, do podmetanja bombe na klinici za
abortuse 1998, gde je poginuo jedan policajac. U stvarnom ivotu Rudolf je prava parodija
Pirsovog Lovca. Za razliku od Lovca, Rudolf je stalno u bekstvu, a ima i razloga da se krije.
Novinar lista Atlanta Journal Constitution, Marlon Manuel (2000.) pie da su i lokalna, i dravna, i
federalna vlada utroile milione dolara u potrazi za Rudolfom, ali da nisu uspele da ga uhvate.
Veina "vukova samotnjaka" obino napravi samo jedan teroristiki napad, ali je Rudolf navodno
uspeo da naini etiri incidenta: bombaki napad na Olimpijadi, dva bombaka napada na klinike
za abortuse, i napad na noni klub za homoseksualce, u kome je ranjeno 110 ljudi. Osim toga,
njegovi trikovi postali su legenda u desniarskom folkloru.
Ja sam zastupao miljenje da drugi termin "manijak" (berseker) moe da se primeni na neke
teroriste pojedince (Vajt, 2000.). Termin "vuk samotnjak" nagovetava da je to osoba koja se
odjednom pojavi niotkuda, izvri opako delo i nestane. Mark Pitkevid (1999, 2000) tvrdi da se u
stvarnosti obino to tako ne deava. Erik Rudolf je izuzetak i on je vie ozloglaen nego to je
stvarno sposoban. Veina "vukova samotnjaka" su vernici koji su poznati po druenju sa
nasilnikim ekstremistikim krugovima. Neki "vukovi samotnjaci" smatraju se pravovernim
ekstremistima, koji delaju nepromiljeno. Naziv "vuk samotnjak" glorifikuje njihovo delovanje, i ne
treba ga upotrebljavati. Zato ja upotrebljavam i drugi termina "manijak" (berserker). To je vie nego
akademski naziv, koji ima efekta na istragu.
U starim skandinavskim i engleskim ratovima manijak je bio ratnik koji za vreme bitke poludi.
Daroviti pisac serije arpove puke, Bernard Kornvel (Cornwell) (1997.), daje zastraujui opis
takvog ratnika u zbirci knjiga o kralju Arturu. U jednom izvodu iz Zimskog kralja, jedan od mladih
srednjovekovnih junaka knjige, Dervel, nalazi se iza zida od titova, oi u oi sa vojskom Arturovih
neprijatelja. Ovde je zid od titova od odsudnog znaaja. Dogod ratnici imaju pred sobom titove
sastavljene u zatitni zid, neprijatelju e biti teko da provali kroz njega i pobedi. Iza tog zida mladi
Dervel osea se relativno sigurno. Naalost, na Dervelov uas, dva ratnika izlaze iz zatitne linije
njihovih neprijatelja i skidaju se goli. Oni igraju goli zahvaeni ludilom bitke i opijeni medovinom,
spremni da juriaju na Dervelov zid od titova gde ih eka sigurna smrt. Oni su pijani, oni su goli; i
ne nailaze se vie u svetu normalne logike. Ali oni su i opasni. Dervelovi prijatelji moraju da spuste
titove da bi udarili na izludele "manijake". Na taj nain oni se izlau napadu neprijateljske vojske.
Ovi goli ludaci nisu "vukovi samotnjaci". Oni su izludeli vernici, mada je njihovo ludilo privremeno.
Oni su "manijaci".
Pojam "manijak" bolje opisuje neka nasilna dela individualaca ekstremista nego termin vuk
samotnjak. Ovo je vaan podatak za istraitelje. Manijaci mogu za sobom da ostave tragove i pre
nego to "juriaju na zid od titova". Na primer, desni ekstremista Baford Farou (Buford Furrow),
koji je napao na Jevrejski centar u Los Andelesu, pre nego to je izvrio napad, objavio je preko
radija da sprema ekstremistiki napad. Jedan drugi ekstremista, Bedamin Smit (Benjamin Smith),
32

koji je izvrio jedno ubistvo u ikagu, javno je zastupao ideju Kreatorizma (vidi Glavu 4 i 13). U
praksi, mnogi vukovi samotnjaci se nikad ni ne pojave. To su manijaci, koji preduzimaju nasilne,
iracionalne akcije. Kada ekstremisti neprestano proklamuju nasilje i ubistvo, oni mogu da potaknu
lude individualce da zaista krenu u divljanje.

Glavne teze
1. Teroristike organizacije moraju biti dobro organizovane da bi mogle da vode kampanju.
2. Samo relativno velike teroristike grupe mogu da sprovode trajnu teroristiku kampanju; zbog
toga je prvi cilj teroristikih grupa da izgledaju velike, a zatim i da postanu velike.
3. Teroristike grupe, koje nisu verski obojene, slue se propagandom i publicitetom u nadi da e
moi da vode kampanju.
4. Teroristike grupe moraju da imaju znatnu potpornu mreu da bi bile iole efikasne a ta mrea
mora da bude nekoliko puta vea od broja ljudi koji uestvuju u taktikim operacijama.
5. Upravljanje operacijama jedne teroristike grupe zahteva iste organizacione sposobnosti, koje
su potrebne za voenje bilo kog komplikovanog posla u drutvu.
6. Uspene teroristike grupe ostvaruju finansijsku nezavisnost.
7. U poslednje vreme pojavili su se teroristi koji preduzimaju pojedinane zloinake akcije i koji
nemaju potrebu za podrkom grupe.

Teme za razmiljanje
Razmiljajte o nainu na koji biste vi organizovali grupu od 100 Ljudi, koji bi proizvodili,
distribuirali, prodavali i servisirali ilegalni kompjuterski softver. Skicirajte svoje ideje na zamiljenoj
organizacionoj tabli. Da li vaa grupa izgleda kao teroristika organizacija? Kakvu ulogu igra
tajnovitost u vaoj organizaciji? Kako biste vodili stotinu ljudi? Kako biste uspevali da sauvate
takvu jednu organizaciju da ne bude otkrivena od strane policije? Da li biste mogli neto da
postignete ako biste napustili svoju grupu i napravili softver vuka samotnjaka?

ta jo treba proitati
Dejvid Rapoport (David Rapoport), Unutar teroristike organizacije (Inside Terrorist Organization)
Dejms Adams (James Adams), Finansiranje terorizma (The Financing of Terror)

4. RELIGIJA I TERORIZAM
Uloga religije u istoriji oveanstva prilino je kontroverzna. Religija prua oveku najvei oseaj
slobode, uvodi ga u najskrivenije tajne i definie njegov odnos prema kosmosu. S druge strane,
religija se moe upotrebiti da se opravda nasilje, rat i represija. Neko e rei da svaka dobra stvar
koju je vera stvorila, ima svoju suprotnost na strani zla. Mi ne moemo tano definisati krajnji cilj
religije i njen odnos prema drutvenom nasilju, ali ono to znamo je da poetkom dvadesetprvog
veka dolazi do povezivanja religije i terorizma. Odmah posle Drugog svetskog rata (1939-1945.), u
terorizmu su dominirala etnika pitanja, ideologija i nacionalizam. To se izmenilo devedesetih
godina dvadesetog veka. Danas terorizmom dominira nasilno teoloko uenje.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da objasnite kako je dolo do povezivanja terorizma i religije.
2. Da ukratko iznesete Hantingtonovu (Huntington) tezu o religiji i meunarodnom nasilju.
3. Da izloite Hofmanovu (Hoffman) analizu verskog terorizma.
4. Da definiete ulogu apokaliptike i eshatoloke misli u verskom nasilju.
33

5. Da opiete proces satanizacije ljudskih bia.

6. Da identifikujete probleme koji su okosnica najveih verskih sukoba dananjice.

Logika veza religije i terorizma

Antropolog Marvin Haris (Harris) (1990, str. 437-453) smatra da postoje dve vrste religija, ona koja
se zasniva na ubijanju i ona koja je protiv ubijanja. Religije koje prihvataju ubistvo razvile su se u
vreme redagrarnog i ranoagrarnog drutva kada se jo sakupljala hrana, a zasnivale su se na
premisi da e kada nastane kriza, boanstvo pomoi oveijoj zajednici. Haris navodi da je takvo
verovanje ustupilo mesto religijama koje su protiv ubijanja, zbog toga to starije religije nisu titile
rane zajednice od ratnih razaranja ili prirodnih nepogoda. Religije koje se protive ubijanju pojavile
su se da bi se prevazili svakodnevni problemi. Haris kae da je ironija u tome to religije koje su
protiv ubijanja esto prelaze u militantnu ideologiju, koja ima za cilj da zatiti dravu ili neku drugu
drutvenu grupu. Zato se to deava?
Pre nekoliko godina, profesor sa ikakog univerziteta koji se bavio verskim pitanjima, pokojni
Mirea Eliade (1961.), dao je odgovor na to. Eliade je tvrdio da se svet ljudskog iskustva deli na
dve sfere, obinu i neobinu. Pri opisivanju obinog ili svakodnevnog sveta mi koristimo jezik i
logike pojmove, ali kada govorimo o neobinom ili duhovnom svetu, mi upotrebljavamo simbole i
mitove.
Poznati strunjak za mitologiju, Dozef Kempbel (Joseph Campbell) (1949, 1985.), slae se sa
ovom Eliadeovom tezom. Kempbel kae da mi svoju duhovnu prirodu izraavamo simbolima i
mitovima, ali da nam nedostaju rei kada pokuamo da govorimo o njima. Poto nam nedostaju
rei kada hoemo da opiemo duhovni svet, duhovnim renikom, onda o mistinim iskustvima
moramo da govorimo svakodnevnim jezikom. Protestantski teolog, pokojni Pol Tilih (Paul Tillich)
(1957.), smatra da je to opasno, zato to na taj nain doslovno tumaimo simbole. To znai da
simbol prestaje da bude sveto iskustvo, ve da umesto toga postaje iskustvo. Kada se to dogodi,
simbol uklanja mit i postaje predmet oboavanja. A zbog obinog jezika, simbol vie ne ukazuje ni
na ta sveto. On preuzima mesto svetog.
Obratite panju na sledeu ilustraciju tog procesa. Dozef Kempbel (1985.) tvrdi da je u svetim
priama Izraelita, Bog obeao Hebrejima zemlju; u kojoj teku med i mleko. Kempbel u svojoj
analizi tvrdi da im je Bog obeao "sveti prostor", tj. mesto gde e Bog moi da se drui sa ljudima.
Meutim, po Kempbelu, smisao prie je promenjen zbog obinog jezika kojim je sveta pria
ispriana. Tako, umesto da ukae da je to mesto za boansku komunikaciju, svakodnevni jezik
prie navodi nas da poverujemo da je Bog Izraelitima obeao geografsko zemljite. Drugim
reima, pria je pogreno protumaena, i poruuje: "Bog obea Avramu dravu Izrael". Kada se
sveta pria protumai na ovaj nain, oslobaajui efekat mita potinjava se etnikom identitetu i
nacionalizmu.
Hajde da ostavimo apstraktne antropoloke i teoloke pojmove, i da pogledamo dva primera iz
stvarnog ivota. Od 1991 godine delovi Balkanskog poluostrva, tj. deo Evrope u koji spadaju
Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna, Kosovo, Crna Gora, Bugarska, Albanija, Rumunija i Grka,
opustoeni su prvo graanskim ratom, a zatim naizgled beskrajnom borbom izmeu nekoliko
grupa. Ako izbliza pogledamo probleme koji postoje na Balkanu otkriemo logiku vezu religije i
nasilja.
Poznati istoriar Ferdinand evil (Schevill) (1922.) napisao je jo pre otprilike 80 godina studiju o
Balkanskom poluostrva. Mada se mnogo toga dogodilo u dvadesetom veku, ukljuujui i stvaranje
drave Jugoslavije posle Prvog svetskog rata (1914-1918.) i cepanje cele regije na nekoliko
zemalja devedesetih godina, osnovni razlog za sukob u tom regionu nije se promenio. On se
zasniva na tri tumaenja religije.
Tokom vekova, Balkansko poluostrvo postalo je podruje na kome se hrianstvo estoko
sukobljavalo sa islamom, poev od osmog veka. Kako su hrianske kraljevine poele da ratuju
sa islamskim, uzviena priroda obe vere podreena je politikim potrebama tih kraljevina. 1054.
godine situacija se promenila kada se oko nekih teolokih stvari hrianska crkva pocepala na
Zapadnu rimokatoliku i Istonu pravoslavnu crkvu. Ubrzo su se katolika i pravoslavna crkva
poele klati meu sobom u ime religije. Vernici sve tri religije napadali su jedni druge sa velikim
arom, uprkos injenici da su i Isus i Muhamed propovedali mir, a da su hriani i muslimani
34

poklonici istog Boga.

Ovakvo stanje nastavilo se sledeih 1000 godina, tako to je povremeno svaka od zaraenih
strana vladala ovom teritorijom i ugnjetavala druge dve religije kada je bila na vlasti. Simboli
omraene vere pretvorili su se u smrtonosne elemente politikog izraavanja. Kada je posle Prvog
svetskog rata stvorena Jugoslavija, etnika i verska mrnja nisu nestale. Ponovo se pojavljuju u
vreme Drugog svetskog rata kada se svaka verska grupa borila protiv druge dve. Komunistiki
voa Josip Broz Tito (1892-1980.) uspeo je da sastavi koalicionu vladu koja je posle rata
odravala krhki mir. Meutim, posle njegove smrti i raspada Sovjetskog Saveza, ponovo se
pojavljuju etnike verske voe i krajem dvadesetog veka dolazi do verskog krvoprolia na tom
prostoru.
Drugi primer ovog procesa nalazimo na ekstremnoj desnici u Americi. U delu Tarnerovi dnevnici,
koju je napisao pristalica dominacije bele rase, Vilijam Pirs (William Pierce), junak prie doivljava
versko iskustvo. Glavni junak romana Tarner, vrio je sitna nasilnika dela protiv Jevreja i Ljudi koji
nisu pripadnici bele rase, kada ga pozivaju da se pridrui teroristikoj grupi Red, koja se sastojala
iskljuivo od belaca. (Stvarna teroristika grupa belaca tog imena, koja je delovala na amerikom
zapadu 80 tih godina prolog veka, uzela je ime iz knjige; vidi Glavu 14), Za vreme uvoenja u
teroristiku grupu, Tarner doivljava svoje prvo versko iskustvo u ivotu.
Tarner sebe prikazuje kao osobu koja nije religiozna, ali mu jedan zvaninik reda daje "Knjigu", tj.
"sveto" delo koje opisuje boji plan da se stvori svet iste rase kao suprotnost Jevrejima i
obojenim. Tarner je zapanjen. On priznaje da je imao uzvieno iskustvo, ali tvrdi da ne zna kako
da ga opie. On jedino moe da uzvrati na taj nain to e ubijati rasne i etnike "inferiorce". (Ovo
se slae sa teorijama Eliada, Kempbela i Tiliha). Tarner ne izraava svoje misli teolokim
terminima, ve shvata da svoja iskustva moe da izraava jedino svakodnevnim jezikom. On to
ini na taj nain to vri niz ubistava i sakaenja Ljudi. Tako se u knjizi terorizam i religija
ujedinjuju.
Istorija je puna pria o ljudima koji su doslovno tumaili mitove, vadili svete prie iz konteksta,
vrili terorizam u ime svog boanstva, ili se duhovno izraavali kroz nasilne akcije. To se stalno
dogaa. Kada poziv miroljubive vere na univerzalnu ljubav, ljudi pretvore u pravo da vole samo
one koji izgledaju, ponaaju se i veruju na isti nain kao i oni, formula za versko nasilje je
stvorena. Taj proces se zaokruuje se kada se simboli i mitovi ponu da tumae doslovno.
Naalost, to je sastavni deo terorizma.

Hantingtonov sukob civilizacija

1993. godine profesor sa Harvarda Samjuel P. Hantington (1993, 1996.) predstavio je svoju teoriju
o sukobima u dvadesetprvom veku. Hantington tvrdi da su u minulim epohama dominirali
specijalni tipovi sukoba. U srednjovekovnoj Evropi su od Reformacije (1517) do
Tridesetogodinjeg rata (1618 1648) voeni verski ratovi. Posle Vestfalskog mira (1648), u
meunarodnim konfliktima dominirali su sukobi oko dinastikih prava i teritorijalnih interesa. Posle
Francuske revolucije (1789 1795) zamenjuju ih nacionalistiki ratovi. Do 1945 godine, u
globalnom ratovanju dominirali su nacionalistiki ratovi, a po zavretku Drugog svetskog rata,
komunizam i kapitalizam postali su pretnja svetskom miru zbog takmienja u nuklearnom
naoruanju izmeu Sjedinjenih Drava i Sovjetskog Saveza. Svet se promenio, kada se 1991.
godine raspao Sovjetski Savez, kae Hantington. Sada su Sjedinjene Drave postale jedina
supersila u svetu, i borbe koje prete svetskom miru nee se vie voditi oko nacionalistikih ciljeva
ili ideologija. Veina ratova vodie se u nestabilnim podrujima, gde zbog sukoba izmeu kultura
postoji opasnost da se nasilje dalje proiri. Jedan od glavnih inilaca za definisanje jedne kulture
je religija.
Hantington (1993, 1996.) tvrdi da postoji osam osnovnih kulturolokih paradigmi ili civilizacija, koje
dominiraju modernim svetom (vidi Boks 4,1). To su:
(1) Zapadna,

(5) Hindu,

(2) Konfuijanska,

(6) Slovenska Pravoslavna,

(3) Japanska,

(7) Latinoamerika i

(4) Islam,

(8) Afrika.
35

Svaka kulturna regija nalazi se na odreenom geografskom prostoru, gde ljudi imaju ista
verovanja, vrednosti i stavove. U Zapadnu paradigmu spadaju zapadna Evropa, Sjedinjene
Drave, Kanada, i Australija. U Konfuijansku kulturnu oblast spada Kina, delovi Sibira i
jugoistona Azija. lako se u poslednje vreme nalazi pod uticajem Zapada, Japanska kultura
definisana je intoizmom, Budizmom i Konfuijanizmom. Islamska kultura obuhvata Bliski istok,
delove indijskog subkontinenta, jugozapadnu Aziju i islamske zemlje jugoistone Azije. Hindu
paradigma preovladava u veem delu Indije, dok pravoslavna civilizacije obuhvata Rusiju i Istonu
Evropu. Hantington opisuje Afriku i Latinsku Ameriku kao delove sveta u kojima se javljaju mnoge
kulture.
Hantington (1993,1996.) smatra da e meunarodni mir biti ugroen u takozvanim "pocepanim
dravama". To su regije u kojima na istom prostoru ive vie od jedne civilizacije. Klasian primer
Hantingtonove teze je Balkansko poluostrvo. U tom regionu ive tri civilizacije: zapadna,
pravoslavna i islamska. Sukob izmeu njih dovodi do estokog nasilja, a tamo stalno postoji
potencijal za novi rat. Hantington smatra da u sledeim decenijama Sjedinjene Drave moraju
briljivo da izbegavaju intervenciju na ovim prostorima kulturnih i verskih sukoba i veruje da e
tamonja arita nastaviti da proizvode nasilje.
U amerikim spoljnopolitikim krugovima veoma se mnogo raspravljalo o ovoj Hantingtonovoj tezi,
ali njegovi zakljuci u velikoj meri se zasnivaju na koncepciji religije i terorizma. Svaka kultoroloka
paradigma ili civilizacija ima verske fanatike koji ele svima da nametnu svoja shvatanja i svoju
volju. Svaka religija ima vernike koji doslovno tumae simbole i mitove i podreuju ih etnikim i
nacionalistikim ciljevima. Bez obzira na razne procene Hantingtonovih teza, jedna stvar je jasna.
Terorizam se javlja i verovatno e nastaviti da se javlja u ovim konfliktnim regionima, meu
fanatinim vernicima koji su skloni nasilju.
Hantingtonova teorija o civilizacijama
Zapadna - Sjedinjene Drave,
Zapadna Evropa, Australija

Kanada, Japanska - Japan

Hindu - Indija
Konfuijanska - Kina, delovi Sibira, jugoistona
Slovenska pravoslavna - Rusija i istona Evropa
Azija
Latinoamerika - Meksiko, Centralna i Juna
Islamska - Bliski istok, Turska, jugozapadna
Amerika
Azija, delovi jugoistone Azije, severna Afrika,
Afrika - Afrika
Balkan
IZVOR: Hantington, Sukob civilizacija i Uspostavljanje novog svetskog poretka
Ova teorija imae dvostruko dejstvo na rad predstavnika zakona u Americi. Prvo, Amerika e biti
na meti verskih fanatika iz drugih kulturolokih paradigmi zbog toga to ti fanatici veruju da
Sjedinjene Drave interveniu u njihovim regionima krei svete norme. Zapadna Evropa i Japan
bie takoe na meti. Drugo, poto Sjedinjene Drave po obiaju rado primaju ljude iz svih drugih
civilizacija, postojae mogunost za meunarodni verski konflikt. To ne ini Sjedinjene Drave
"pocepanom zemljom", ali omoguava da Amerika postane poprite borbe fanatika koji ele
nasilnu promenu ili kanjavanje Amerike, kao i ekstremista sa desnice protiv Ljudi koji toleriu
raznolikost rasa i vlade koja ih podrava. Verski terorizam i nasilni ekstremizam nastavie da budu
problem za ameriku policiju.

Hofmanova analiza verskog terorizma

Brus Hofman (Bruce Hoffman) sa univerziteta Seint Endru iz kotske jedan je od najboljih svetskih
strunjaka za terorizam. Hofman (1995.) smatra da smo mi sada oevici ponovnog oivljavanja i
irenja teroristikih grupa motivisanih religijom. On tvrdi da ovaj fenomen menja prirodu terorizma.
Laker (1999.) istie da verski terorizam nije nita novo, ali da je u doba tehnologije pojavljivanje
apokaliptinih grupa veoma opasno. Zbog ega su strunjaci kao Hofman i Laker zabrinuti?
Odgovor na to pitanje nalazi se u sledeoj u injenici: ako se teroristi ponaaju drugaije od
kriminalaca, onda se verski teroristi ponaaju drugaije od etnikih ili nacionalistikih terorista.
Ukratko, verske teroriste ne ograniavaju isti faktori koji inhibiraju druge tipove terorista.
Hofman (1995.) kae da se teroristi, koje motiviu verski imperativi, razlikuju od etnikih ili
36

nacionalistikih terorista u nekoliko stvari. "Sveti teror" sadri vrednosni sistem koji je potpuno
suprotan "svetovnom teroru". Hofman tvrdi da svetovni teroristi deluju u okvirima preovlaujueg
politikog i kulturnog ivota. Oni ele da pobede, da srue politiki sistem koji ih ugnjetava. Njihov
cilj moda jeste da unite postojeu drutvenu strukturu, ali oni u isto vreme ele da umesto nje
uspostave neki drugi sistem. Svetovni teroristi rae postaju saveznici sa svojim neprijateljima,
nego da ih sve bez razlike poubijaju. Verski teroristi, meutim, nemaju nikakve zadrke u tom
pogledu. Oni svet vide kao bojno polje izmeu sila svetla i sila mraka. Pobeda se ne postie u
politikim okvirima. Neprijatelj mora biti potpuno uniten.
Za politike teroriste ubijanje je rezultat jedne operacije. I u tome se verski teroristi razlikuju.
Hofman (1995) kae da verski teroristi smatraju ubijanje obrednim inom. Svrha njihovog
delovanja je da ubiju. Uzimajui islamski terorizam kao primer za to, Hofman ukazuje da je svrha
terorizma ubijanje bojeg neprijatelja ili njegovo preobraanje u Islam. Naravno, velika veina
islamskih teologa nee se sloiti sa ovim miljenjem i vrea ih upotreba termina islamski teror, ali
mora se imati na umu da ovde govorimo o pravovernim, nasilnim ekstremistima. Oni religiju koja
se zasnivana na miru i pravdi, pretvaraju u religiju netolerantne mrnje. Ovo je odlika verskog
nasilja i terorizma u bilo kojoj religiji.
Da bismo potkrepili Hofmanovu tvrdnju, daemo primer iz hebrejske Biblije ili hrianskog Starog
zaveta, gde u knjizi o Sudijama, glava 8, postoji pria o bici kod Aja. U ovoj prii Bog kae Doui
da postavi zamku ratnicima iz grada, da ih sve poubija i zatim krene na grad. Niko i nita ne sme
biti poteeno u gradu Aju, ak ni nenaoruani civili. Danas nijedan vodei jevrejski ili hrianski
teolog ne tvrdi da je Bog mogao da naredi takvo unitenje. Veina njih tvrdi da su ove prie
napisane od strane ljudi koji su osvojili Kanan (Canaan), a zatim se potrudili da daju teoloki okvir
svojim nasilnim akcijama (Brajt-Bright, 1981, str. 144-161). Nasilniki verski ekstremisti u
Sjedinjenim Dravama, meutim, itaju takve prie i veruju da one preporuuju ubijanje Jevreja i
obojenog stanovnitva. To je ono to Hofman tvrdi. Nasilniki ekstremizam moe postati islamski,
jevrejski i hrianski terorizam. Nasilniki ekstremisti izvlae teoloke primer van konteksta.
Poto preduzimaju akcije van konteksta, verski teroristi nemaju nikakvih drutvenih ogranienja u
svom nasilju. Kao rezultat toga, oni ubijaju sve bez razlike, smatrajui da na taj nain ubijaju
neprijatelje svog boanstva. Religiozno verovanje je isfabrikovani izgovor za pravdanje terorizma, i
moe terorizmu da oreol svetosti. Kada neka osoba postane pravoverna i kad verska doktrina
ozakoni upotrebu nasilja, terorizam postaje boanski. Postati "boanski" znai uiniti sam akt
terorizma svetim i boanskim. Verski teroristi ne bore se samo za smrtnike, ve smatraju da se
nalaze u bojoj misiji.
Hofman (1995) tvrdi da verski teroristi veruju da govore u ime boanstva. Mark Jirgensmejer
(Juergensmeyer) (1988) opisuje uslove koji moraju postojati da bi teroristi doli do svojih
zakljuaka. Vernici moraju da se identifikuju sa boanstvom i da veruju da uestvuju u borbi za
promenu istorije. Oni takoe moraju da veruju u kosmike posledice svoje misije, tj. da e rezultat
borbe voditi do novog odnosa izmeu Boga i zla. Kada osete da je bitka dostigla kritini stadijum,
nasilje se odobrava i dolazi do terorizma. Prema Jirgensmejeru, prava kombinacija ovih verovanja
moe proizvesti fanatinog teroristu.
Religija otelotvoruje svetu ideologiju. Kada ini dela u ime boanstva, religiozna osoba osea
opravdanost i pravinost svoje akcije. Ovo podjednako vai i za ljubavne i za ratne ciljeve i ne
odnosi se samo na nezakonite oblike nasilja. Vlade esto pozivaju svoje graane da "hvale Boga i
prenesu municiju". Pravoverni teroristi samo malo se razlikuju od uobiajenih drutvenih modela.
Da bi opravdali svoje akcije, oni se koriste ustaljenim drutvenim putevima religije i ideologije.
Hofman (1995) tvrdi da se u sluaju politikog terorizma, teroristi trude da stvari dramatizuju.
Njihove akcije su simboliki osmiljene da utiu na iru publiku. Verski teroristi se i tu razlikuju od
politikih. Zato to su dovoljni sami sebi i to je carstvo boansko definisano, njima nije potrebna
ira publika. Oni samo rade za Boga i nemaju mnogo razloga da se suzdravaju.
Hofman smatra da postoje dve opasne tendencije kod svetog terora. Prvo, verski teroristi nisu
utilitaristi. (Utilitarista je ovek koji eli najvie dobra za najvei broj Ljudi). Verski teroristi ele
najvie dobra za sebe. Drugo, oni satanizuju svoje neprijatelje. Svi teroristi poniavaju svoje
protivnike, jer im na taj nain ubijanje ljudi postaje lake. Meutim verski teroristi idu i korak dalje.
Oni izjednauju svoje neprijatelje sa osnovnim izvorom zla. Neprijatelji su avoli i demoni
udrueni sa mranim silama. Nije dovoljno pobediti ih. Neprijatelji se moraju istrebiti iz kosmosa.
37

Hofman smatra da ove osobine verskog terorizma stvaraju atmosferu koja vodi upotrebi oruja za
masovno unitenje. Po njemu, to se odnosi na islamske teroristike grupe, pokret za vrhovnu vlast
hrianske bele rase, jevrejski mesijanski terorizam u Izraelu i pokret Sika u Indiji. Kao to je ve
ranije reeno, granini elementi pravovernih, pojam univerzalne ljubavi zamenjuju ljubavlju prema
izabranoj grupi vernika. U tom smislu nije bitno koja je religija u pitanju i zbog toga analitiari
terorizma koriste termine kao to se hrianski, jevrejski, islamski hinduistiki i budistiki
terorizam. (Vidi Boks 4,2).

Uloga eshatologije
Tokom mog linog istraivanja (Vajt, 2001.) ustanovio sam da su apokaliptika doktrina i terorizam
postali opasni saveznici. Kada se primeni na terorizam, apokaliptika doktrina poziva teroriste da
se bore kao sveti ratnici u periodu fanatinog zanosa, ba kada boanstvo zavrava proces
stvaranja. Oni veruju da vladavina Boga samo to nije poela i da im je ovo poslednja prilika da
oiste proces stvaranja pre nego to Bog zavlada. Re grkog porekla apokalipsa znai
otkrovenje, ali je bolje upotrebiti termin eshatologija.
Termin eshatologija potie od grke rei eashatolog, to je pojam koji se bavi krajem svih
materijalnih i smislenih stvari u vremenu i prostoru. U grkoj verziji Hebrejske biblije, eshatologija
se obino interpretira kao "Jahvehov dan", to e rei sudnji dan, kada se ostvaruje cilj bojeg
stvaranja. Ova jevrejska ideja uticala je na hrianske pisce, ali znaenje konanog prisustva
Boga varira u ranoj hrianskoj dogmi (Kitel Kittel, 1964, Sveska II, str. 697).
Hriani su 2.000 godine ekali na boji sudnji dan, ali se nisu mogli sloiti u kojoj e se formi on
desiti. Don Dominik Krosan (John Dominic Crossan) (1999, str. 257287) opisuje etiri uobiajene
okosnice eshatologije: asketsku, apokaliptiku, etiku i politiku. Asketska eshatologija bavi" se
procesom samoodricanja, dok apokaliptika verzija predvia da e Bog unititi postojei poredak.
Krosan smatra da je etika eshatologija potpuno razliita. Ona poziva vernike da prihvate
radikalno moralno ponaanje u znak priznanja skorog dolaska boje vladavine. Krosan smatra da
se u dananje vreme politika eshatologija dosta ignorie, zbog toga to povezuje oekivanje
stranog suda sa politikom akcijom. Ljudi se boje politike eshatologije.
Sa ovim miljenjem slae se i Ginter Levi (Gunther Lewy) (1974, str. 40), koji tvrdi da je
povezivanje politikih uverenja sa teolokom idejom o stranom sudu, recept za nasilje. Poto
imamo toliko mnogo raznih znaenja eshatologije, nije ni udo to dolazimo do saznanja da razne
teroristike grupe razvijaju svoje sopstvene apokaliptike teoloke filosofije o "kraju sveta". A neke
od ovih teologija su zaista prilino opasne, kae Levi. Postoje ljudi koji ele da uvedu novo doba
na nasilan nain, a filosofija eshatologije je kao stvorena za teroriste individualce, koji odbacuju i
materijalni svet i norme drutvenog ponaanja. Ona otvara kosmiko bojno polje, na kome sile
dobra treba da se bore protiv uasnog zla."
BOKS 4,2 Hofmanova analiza verskog terorizma vrste terorizma
Kriminalni, politiki i etniki teroristi
Svet je politika kultura

Sveti ratnik kao terorista

Svet se deli na dobro i zlo

Ubijanje je alosna potreba

Ubijanje je sveti, obredni in

Nasilje se usmerava prema vrednostima

Nasilje ne pravi razliku meu rtvama

Govor u ime grupe

Uticaj na iru publiku
Najvea dobra za najvei broj ljudi

Govor u ime Boga

Nema iru publiku
Najvea dobra uzima za sebe

Neprijatelji se degradiraju

Neprijatelji se satanizuju

Posledice eshatolokog terorizma su dramatine. U stvari, one imaju kosmike proporcije. Sve
ono to nas odvraa od nasilja postaje beznaajno pred novim obeanim dobom. Kada se nasilna
eshatologija ispolitizira na kosmikom bojnom polju, ratnici Armagedona ne moraju da imaju
nikakvo opravdanje za noenje oruja. Oni se bore za svetu stvar i svaka njihova akcija je
opravdana. Nema nikakvih ogranienja za one koji ive poslednje sate ivota, kae Brus Hofman.

38

Proces satanizacije
Za vreme konflikta mrnja prema neprijatelju je normalna pojava, a pred sam napad, vojska se
obino slui satanizacijom protivnika. Upotreba mrnje i govora mrnje u terorizmu, slina je
propagandi protiv neprijatelja za vreme rata. Meutim, kada se u sukob umea i religija, situacija
se menja. U verskim ratovima neprijatelji nisu samo ljudi razliitih pogleda na svet. Oni su avolje
seme. Ako se u bilo koji konflikt, pa i u teroristiki, ukljui religija, situacija postaje dodatno
zapaljivija. Vrlo je teko ubijati druga ljudska bia bez obzira na cilj borbe, ali u verskom ratu ovek
ne unitava ljudska bia, ve samo zlo.
Proces kojim jedna grupa ljudi degradira svoje neprijatelje do take na kojoj ih izjednauje sa
nekom vrstom kosmikog zla, zove se satanizacija. To je politiki postupak, koji nije svojstven
samo terorizmu. ip Berlet (Chip Berlet) (1998.) opisuje put do satanizacije kao proces u tri faze.
Berlet tvrdi da je prvi korak ka satanizaciji nalaenje rtvenog jarca. U cilju oienja, mnoge
kulture koriste ideju prenoenja grehova sa ljudi na neto drugo. Na primer, ameriki domorodci i
plemena iz Otave imali su obiaj da iskopaju rupu u zemlji, da u nju izvikuju svoje grehe, i da je
zatim zatrpaju. Odreivanje rtvenog jarca deo je procesa satanizacije.
Termin rtveni jarac potie iz hebrejske Biblije (Leviticus 16:2022), gde svetenici dobijaju nalog
da stave sve ljudske grehe na jednog jarca i zatim ga oteraju u divljinu. Ljudski nedostaci tako se
prebacuju na jarca, takozvanog rtvenog jarca. U svojoj teoriji o upotrebi rtvenog jarca, Berlet
aludira na slian proces, jedino to se kod njega uzroci odreenih drutvenih problema prebacuju
na grupu Ljudi. U ovom sluaju rtveni jarac ne slui kao sredstvo za otklanjanje greha, ve se
grupa ljudi oznaava kao krivac za odreeni problem.
Svi mi na neki nain ponekad traimo svog rtvenog jarca. Profesori za sve probleme na
fakultetima krive univerzitetsku birokratiju. Policajci i vojnici vrlo lako za organizacione probleme
krive visoke oficire. Konzervativci krive feminizam za raspad porodice u Americi, a veina
feministkinja smatra da je obrazovanje zagaeno, jer se zasniva na prouavanju mrtvih
mukaraca bele rase. Traenje rtvenog jarca je pogrean prilaz stvarima, i predstavlja grubu
simplifikaciju kompleksnih problema, a Berlet (1998.) tvrdi se je to korak ka satanizaciji. Kada se
kao uzrok drutvenog problema okrivi jedna grupa ljudi, onda postaje lake da se van svake logike
neki problem uprosti i pripie toj grupi.
Berlet smatra da ako neka grupa slui kao rtveni jarac, onda je mogue verovati da grupa radi u
nekoj vrsti konspiracije. Ovo je drugi korak ka satanizaciji. Verski terorizam vrvi od teorija zavere.
Na primer, na Bliskom istoku militantni muslimani sve probleme pripisuju konspiraciji izmeu
Sjedinjenih Drava i Cionista iz Izraela. Iako se broj komunistikih teroristikih grupa smanjio od
raspada Sovjetskog Saveza, tvrdokorni Marksisti koriste komunizam kao surogat religiju i tvrde da
kapitalisti kuju zaveru za ugnjetavanje masa kroz manipulisanje privrednim sistemom. Nasilniki
desni ekstremisti iz Sjedinjenih Drava veruju da drutvena zla prouzrokuje zavera izmeu Jevreja
i bankara. Teorije zavere nagovetavaju da rtveni jarci ne samo prouzrokuju drutvene probleme,
ve i da se udruuju i kuju zavere da bi u tome uspeli.
Sada se postavlja pitanje: Sa kim rtveni jarci kuju zavere? Ovo je poslednji korak u Berletovoj
analizi satanizacije. rtveni jarci postaju moni zato to imaju sposobnost da rade u savezu sa
silama istog zla. Ne samo to rtveni jarci uzrokuju probleme zato to kuju zavere protiv svojih
neprijatelja, ve i dobijaju snagu od zla sa kojim se udruuju. Kada grupa Ljudi poveruju u ove
prie o rtvenom jarcu, proces satanizacije se zavrava.
Autor najbolje teoloke analize Hrianskog identiteta, Majkl Barkan (Michael Barkun) (1997.),
objanjava Berletovu tezu u svom delu koje se bavi rasistikim ekstremizmom u Sjedinjenim
Dravama. Barkan ukazuje da beli poklonici Hrianskog identiteta veruju da svi ameriki
drutveni problemi," svi problemi iz istorije, potiu od Jevreja i njihove borbe protiv bele rase.
Zato ovi ljudi tako misle? Barkan tvrdi da poklonici Hrianskog identiteta pripisuju Jevrejima
satanske moi. Prema miljenju teologa Hrianskog identiteta, Jevreji su moni zato to su oni
deca avolova.
Barkanovi nalazi bie jo detaljnije izloeni u Glavi 14, gde emo obraivati domai terorizam u
Americi, ali zasad njegovi radovi potvruju Berletovu tezu. Nasilniki, netolerantni ekstremisti
dehumanizovali su celokupnu versku grupu povezujui je sa najveim zlom. To je satanizacija i
ona vodi nasilju, jer mnogo je lake terorisati demone nego ljudska bia. U tome je priroda
verskog terorizma i on je jai od obinog politikog terorizma. Prema Hofmanovom miljenju,
39

ubijanje demona je obredni sveti in. Svet terorizma postao je opasniji zato to razne grupe
verskih fanatika satanizuju lanove drugih religija i kultura.
Ipak, treba dati jedno upozorenje, naroito organima krivinog gonjenja. Satanizacija je neutralan
proces. Ona se moe primeniti na teroriste, ali i na bilo koje druge grupe ljudi. Kada policajci
naprave podelu na "mi i oni", onda to moe biti prvi korak ka satanizaciji. Policajci redovno sluaju
izraze, kao to su islamisti, militantni Jevreji, hrianski ekstremisti i druge nedoline fraze koje se
upotrebljavaju za karakterizaciju nekih grupa: Kadgod vladine slube upotrebe poniavajue
termine za opisivanje nekih grupa ili nekog nesvakidanjeg stila ponaanja, to znai da se kreu
ka satanizaciji. To je vrlo opasno. Ameriki organi zakona ne treba nikad da koriste jezik ili proces
satanizacije.

Kratak pregled savremenih verskih sukoba

U poslednjem odeljku ove glave dajemo kratak pregled oblasti u kojima postoje sukobi i verski
ekstremizam, na koje emo vie puta naii u ovoj knjizi. To su: Bliski istok, indijski potkontinent,
Irska i Sjedinjene Drave. Danas u svetu ima mnogo podruja gde se vode verski sukobi, a mi
smo izabrali ove zbog toga to e oni biti vise puta pomenuti u daljem tekstu.
Indija
Istorijska pokretaka snaga verskog konflikta na indijskom potkontinentu je sukobljavanje islama i
hinduizma. Dok su hinduizam i budizam koegzistirali prilino mirno, izmeu hinduizma i islama
dolo je do sukobljavanja. Muslimanski osvajai poeli su da dolaze u Indiju iz Avganistana oko
1000. godine nae ere. Muslimani su bili uspeni u svojim osvajanjima, pokorili su lokalno
stanovnitvo hinduistike vere i osnovali muslimanske dinastije. Hindu stanovnitvo estoko se
suprotstavilo muslimanskim osvajaima tajnim teroristikim grupama.
Oko 1500. godine u severozapadnom delu Indije jedan mistik zastupao je miljenje da je Bog
prevaziao lokalne religije. On je osnovao novu religiju Sikizarn, koja je kombinacija hinduizma i
islama. Iako su se Siki u poetku trudili da uspostave mir sa hinduistima i muslimanima, obe vere
su ih grubo odbile. Uskoro su Siki poeli da se naoruavaju i da brane svoja verovanja.
Britanski i Francuski imperijalizam dominirao je na potkontinentu od 1600. do 1947. godine.
Britanci, koji su na tom podruju pobedili Francuze, izvlaili su korist iz verske podeljenosti na
potkontinentu. Oni su trikovima navodili muslimane i hindu vernike da se bore jedni protiv drugih, a
obe verske grupe usmeravali su da budu nepoverljivi prema Sikima. Na taj nain, je mali broj
britanskih vojnika i inovnika drao ogromnu populaciju domorodaca pod kontrolom, ali do 1900.
godine hinduisti i muslimani uspeli su da osnuju politiki savez. 30 tih godina 20. veka poklonici
obe religije zajedno su radili protiv Britanaca, i tada je indijski pokret za nezavisnou ojaao.
lan britanske kraljevske porodice, Lord Luis Mauntbaten (Louis Mountbatten), koga su kasnije
ubili lanovi Irske republikanske armije, vodio je pregovore o nezavisnosti Indije i oformio posebne
zone za muslimane i hindu vernike. Na taj nain su nastale moderne nacije Pakistana i Indije, ali
je mir bio kratkog veka. Kada su Britanci otili, Hindusi i Pakistanci nastavili su da se bore oko
verskih pitanja itavih pola veka. Religija je postala deo teroristikog nasilja u tom delu sveta.
U sutini, postoje etiri verska konflikta na potkontinentu. Najupadljiviji je hindu-muslimanski
konflikt, koji se oitava u Indiji i Pakistanu. Drugi sukob vodi se oko sporne teritorije izmeu ove
dve zemlje, oblasti Kamira. Oko ove teritorije ne bore se samo Indija i Pakistan, ve su im se u
toj borbi pridruile i meunarodne teroristike grupe, opredelivi se za jednu ili drugu stranu. Trei
konflikt ukljuuje borbe sa Sikima. Poslednjih nekoliko decenija, militantni Siki teroristi napadali su
Induse. Za to vreme izvrili su nekoliko atentata, od kojih je jedan bio na premijera Indije. U borbi
za Kamir, Siki su skloni da se stave na stranu Pakistana. Poslednji konflikt vie je etniki nego
verski. Tu se vodi borba izmeu stanovnitva koje je preteno Sing i manjinske budistike ostrvske
nacije Tamila iz ri Lanke.
Irska
Glavni verski problem u Irskoj je borba izmeu etnikih protestanata i katolika. Meutim kada
razgovarate sa hrianskim teolozima i nazovete konflikt u Irskoj verskim, naii ete na otru
reakciju. Hriani, a naroito irski hriani e vam odmah odgovoriti da sukob u Irskoj ima vrlo
40

malo veze sa religijom. Verovatno e vam rei da je terorizam rezultat zloupotrebe religije.
Verovatno ete uti da ekstemisti, kako iz protestantskih tako i iz katolikih redova, nisu uopte
religiozni. Oni samo koriste religiju da bi ljude poistovetili sa politikom. Ovi argumenti su u osnovi
tani, ali se problem ipak kree oko verskog konflikta.
Kada se vera koristi da bi se opravdao terorizam, uzviena priroda teolokog izraza zamenjuje se
etnocentrinim pristupom. Bog se zamenjuje nekom formom patriotizma ili etnikog identiteta.
Ovaj proces naziva se etnocentrinom transformacijom. Tano to se desilo u Irskoj. To nije borba
koja se vodi oko sutinske prirode religije, ve je to sukob za podreivanje Boga politikom cilju.
Brus (Bruce) (1993, str. 5067) daje opis etnocentrine transformacije u Irskoj. Brus smatra da u
Irskoj etnicitet ima prednost nad religijom. To znai da je vanije biti identifikovan kao lan neke
grupe, nego kao lan neke crkve. Brus tvrdi da se u Irskoj verska obeleja upotrebljavaju da bi se
odredilo mesto ljudi u jasno definisanim etnikim i politikim grupama. Ako je neko katolik, to ne
mora da znai da se on posvetio verskom ivotu. Teroristi upotrebljavaju katoliku oznaku da bi
opisali nacionalistike revolucionare koji su protiv bilo kakve veze sa Britanijom. Teroristi "katolici"
ubijaju britanske i irske katolike, koji se ne slau sa njihovim nepomirljivim stavom.
Kod estokih protestantskih ekstremista, protestantizam ima istu konotaciju. Teroristi protestanti
ne prihvataju prezibiterijansku, niti Anglikansku crkvu da bi izrazili svoj verski zanos. Nasilni
protestantski ekstremisti upotrebljavaju svoje versko obeleje da definiu one koji praktikuju
terorizam da bi zadrali povezanost Severne Irske sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Brus zakljuuje
da se religiozna pripadnost u Irskoj poklapa sa etnikim identitetom.
Ako teolozi tvrde da sukob u Irskoj nije verski, onda su oni u pravu, u smislu da se i katolici i
protestanti ve due vremena trude da okonaju terorizam. Mnogi svetenici i pastori dre
zajednika bogosluenja i pokuavaju da prue ruku svakome bez obzira na religiju ili etniki
identitet. S druge strane, katolici i protestanti koji su teroristi, podreuju versku dogmu politikom
programu.
Bliski istok
Postoje tri glavna izvora verskih borbi na Bliskom istoku: militantni jevrejski fundamentalisti, koji
ele proirenje Izraela, muslimanski militaristi koji ele da eliminiu Izrael i povrate Palestinu, i
islamski fundmentalisti koji ele da proiste svoje sopstvene zemlje. Obe islamske militantne
grupe ele da Izrael nestane. Ovi stavovi podrobno su objanjeni u Glavi 7, a teoloka stanovita
opisana su na sledei nain:
Hofman (1995.) tvrdi da jedna od opasnosti koja vreba na Bliskom istoku potie od jevrejskih
ekstremista, koji su prihvatili primenu masovnog terorizma da bi osigurali postojanje Izraela.
Lorens Hanauer (Laurence Hanauer) (1995.) kae da su jevrejski fundamentalisti pribegli nasilju
kao nainu za uspostavljanje "Eretz" Izraela, tj. Velikog Izraela iz biblijskih vremena. Tri grupe
zvane Kah (Kach), Kahane ai (Chai) i Gu (Gush) Emunim, uzimaju tradicionalni zavet Izraela sa
Bogom kao ovlaenje da ponovo polau pravo na zemlju drevnog Izraela, u kojoj e iveti
iskljuivo Jevreji. Oni su spremni na upotrebu sile protiv svih nejevreja i Jevreja koji su "izdali"
svejevrejski Izrael. Njihov motiv je prevashodno verski. Oni ele da povrate drevni Izrael, koji e
biti priprema za dolazak mesije.
Militantni islamski fundamentalisti ne samo da su protivnici jevrejskih terorista iz Kah i Kahane ai,
ve su i protivnici tvrdnje o otadbini Palestinaca. Militantni Muslimani veruju da je Palestina
njihova. Klarens Boat (Clarence Bouchat) (1996.) opominje Zapad, a naroito Sjedinjene Drave,
da ovo radikalizovano miljenje ne smatraju politikim ciljem islamskog bloka. Militantni Muslimani
koji ele da oteraju sve Jevreje iz Palestine su ekstremisti i nimalo se ne razlikuju od militantnih
Jevreja iz pokreta za veliki Izrael, iji je cilj da oteraju muslimane sa tog podruja.
Militantni islam ne ograniava se na problemu Izraela. Fundamentalisti u nekoliko islamskih
zemalja bore se za obaranje zakonitih vlada u ime vere. David Kibl (Kibble) (1996.) objanjava
zato: ljudi na Zapadu treba da shvate da u islamskim zemljama nema razdvajanja crkve od
drave. Vlade tvrde da vladaju po pravilima svete knjige Islama, Kurana. Teroristi koji estoko
napadaju na establiment, ine to pod maskom teologije. Zbog toga, za razliku od Izraela, vei
deo borbe na Bliskom istoku vodi se oko teolokih dogmi.

41

Sjedinjene Drave
Daglas Bodrero (1999.) identifikovao je ameriki teoloki ekstremizam u etiri posebne oblasti: u
apokaliptikim kultovima, Crnom hebrejskom izraelizmu, Pokretu za hrianski identitet, i drugim
vrstama religija, koje propovedaju dominaciju bele rase. Prema Bodreru, apokaliptiki kultovi
smatraju da se svet pribliava svom kraju i da e lanovi kulta odigrati neku ulogu u tom
eshatolokom dogaaju. Autokratski voa okuplja lanove oko kulta i izoluje ih od glavnih tokova
drutva. Bodrero tvrdi da to ne predstavlja problem ukoliko grupa ne postane nasilna. Bodrero
smatra da grupa koja pripada odreenom kultu, kree prema nasilnom ekstremistikom ponaanju
onda kada voa kulta, da bi uutkao opoziciju unutar grupe, pone da upotrebljava odreenu
retoriku i nasilje. Iz takvog naina ponaanja izrastaju kultovi koji veruju u sudnji dan i koji veruju
da oni treba da preduzmu ofanzivne akcije i dovedu do kraja sveta.
Crni hebrejski izraelizam neguje doktrinu dominacije crne rase. On potie iz doba Graanskog
rata u Americi i bio je relativno mirnog karaktera. U poslednje vreme, meutim, pojavio se Ben Ami
Ben Izrael (Israel) iz ikaga, alias Ben Karter (Carter), koji je imao viziju da su Afroamerikanci u
stvari pravi Jevreji od starine, a da su oni koji sada sebe nazivaju Jevrejima varalice. Belci su
inkarnacija zla i potiu od avola. Bodrero (1999) navodi da je najnasilniji odeljak ovog pokreta
Nacija Jahveha formirana u Majamiju.
U mojim istraivanjima (Vajt, 2001.) dao sam kratak prikaz teoloke doktrine o dominaciji bele
rase. Hrianski identitet je teoloka doktrina koja je izrasla iz pojma angloizraelizam, nastalog u
devetnaestom veku. Njena osnovna postavka je da su drevna plemena Izraela bili stanovnici
Kavkaza, koji su se naselili u Evropi ubrzo posle Isusove smrti. Belci su u stvari potomci izabranih
plemena Izraela i od belaca se trai da se identifikuju sa drevnim Izraelitima. Hrianski identitet je
izrazito antisemitski opredeljen i smatra da ljudi potiu od dve rodovske linije. Bela rasa potie
direktno od Boga, dok su Jevreji potomci nezakonite seksualne veze izmeu avola i prve bele
ene. Obojene rase nastale su od ivotinja i stavljaju se u kategoriju niih bia. Hriani iz reda
Hrianskog identiteta veruju da su biblijski zaveti odnose samo na belu rasu i da Isus iz Nazareta
nije bio Jevrejin, ve beli Izraelita i boji sin. Stanovita Hrianskog identiteta propovedaju
Arijevske nacije, izvestan broj istaknutih pastora Hrianskog identiteta, Pose Komitatus (Posse
Comitatus) i Ameriki teoloki institut.
Nordijsko hrianstvo ili Odinizam je hibridna forma hrianstva i starih nordijskih religija.
Nordijsko hrianstvo ubacuje panteon nordijskih bogova u trojstvo hrianstva. Odin, Tor i drugi
nordijski bogovi slue Hristu tako to tite belu nordijsku rasu na militantan nain. Cisti Odinizam,
meutim, ignorie hrianske koncepte. Doivevi ponovni procvat u Nemakoj devetnaestog
veka, Odinizam se ponovo bavi vaskrsenjem starih nordijskih mitova i oboavanjem nordijskog
panteona. Ova religija prenosi se preko neonacistikog pokreta u
Poslednji oblik religije naziva se "Kreatorizmom" i to je religija koja potie od Svetske crkve
Stvaraoca (WCOTC). WCOTC je sekularna, deistika. i rasistika, a njen osniva je Ben Klasen
(Klassen). Klasenova namera bila je da razdvoji belce od slabih teistikih religija, smatrajui da su
te religije apsurdni izrazi utopijskih ideala. Klasen je tvrdio da je stvaralac pokrenuo stvari i ostavio
Ljudima da sami idu dalje. Klasenova parola je bila "Naa rasa je naa religija". Stvorivi svoju
sopstvenu mitologiju u pamfletima o naturalistikom zdravlju i Bibliji belog oveka, Klasen je
pozvao ljude bele rase da se bore protiv Jevreja, obojenih rasa i belaca koji se ne slau sa
rasistikom filosofijom. Njegov naslednik Mat Hejl (Matt Hale), koji je sam sebi dao sekularno
zvanje Pontifex Maximum uzevi ga od Julija Cezara, poziva na nasilje da bi se zatitila bela rasa.
Parola Kreatorista je uzvik RAHOVA, to je skraenica od Rasistiki sveti rat.

Glavne teze
1. Religija i terorizam dolaze u vezu onda kada se religiozne ideje podrede politikim, etnikim ili
ideolokim ciljevima.
2. Hantington smatra da su u meunarodnim sukobima u poslednjih 200 godina dominirali
nacionalizam i ideologija. Poto sada u meunarodnim odnosima ne postoje dve
suprotstavljene ideologije koje su dominantne, on veruje da e u budunosti sukobi proisticati
iz sukoba izmeu kulturnih paradigmi u nekim delovima sveta.
3. Sjedinjene Drave. Oba oblika nordijske religije pozivaju se na militantnu odbranu rase,
42

krvnog porekla i rodne zemlje.

4. Drugi oblik militantnog desniarskog hrianstva moe se jednostavno nazvati Samostalnim
fundamentalizmom. Ova vrsta religije odbacuje i sirovi rasizam Hrianskog identiteta i
hibridnu prirodu nordijske religije. "Samostalni" su ljuti patrioti i religija im slui da bi ojaali
drutvena verovanja, vrednosti i ponaanje. Oni su skloni da veruju da savezna vlada nije zla
u mistinom smislu, ali da je protiv boje vladavine. Oni takoe smatraju da su agenti vlade
ukljueni u zaveru da se uniti ameriki monetarni sistem i suverenitet nacije. Mnoge od ovih
grupa su protiv rasizma, a neke tvrde da nisu antisemitske. Samostalni fundamentalizam je
religija Patriotskog pokreta. Hofman navodi da je verski terorizam u porastu. Verski teroristi
su opasniji od obinih terorista zbog toga to ne postoje drutvene stege koje ih sputavaju.
5. Eshatoloka misao je opasna onda kada se udruuje sa terorizmom zbog toga to stvara
atmosferu u kojoj netolerantni sveti ratnici sprovode nasilje da bi uveli ono to oni smatraju
poslednjim dobom.
6. Berlet opisuje tri procesa satanizacije kao politiku rtvenog jarca, zaveru i formiranje saveza
sa istom zlom silom.
7. Glavni sukobi u svetu, iji je osnov verski terorizam, odvijaju se danas na indijskom
potkontinentu, gde se bore hinduisti, muslimani i Siki, kao i Singalezi i Tamili; u Irskoj, gde su i
dalje aktivni militantni protestantski i katoliki teroristi; na Bliskom istoku, gde su militantni
muslimani i Jevreji; i u Sjedinjenim Dravama, gde postoje razni kultovi i grupe koje se bore
za dominaciju.

Teme za razmiljanje
Brus Hofman smatra da se u poslednje vreme verski teroristi razlikuju od politikih. Da li se
slaete sa ovim miljenjem? Koju ulogu u ponaanju terorista smatrate da ima eshatologija? Da li
ta verovanja deluju na verske teroriste tako da oni postaju spremniji da koriste tehnoloko oruje?
Da vi vodite istragu protiv neke verske teroristike grupe, koje biste jo injenice van normalne
krivine istrage uzeli u obzir?

ta jo treba proitati
Mark Jirgensmajer: Nasilje i svetost u modernom svetu (Violence and the Sacred in the Modern
World)

II OSNOVNI ISTORIJSKI PODACI

5. POREKLO MODERNOG TERORIZMA
Terorizam je zaista nemogue shvatiti ako se ne proui konteksta u kome se i na koji nain.
razvio. Terorizam postoji od kad postoje sukobi, ali moderni terorizam ima svoje korene u dobu
Prosveenosti. Razvio se tokom devetnaestog veka, usput menjajui oblike i ideologiju. Moderni
terorizam nastao je u Evropi i preneo se na ostatak sveta. On predstavlja osnov za nae dananje
praktino vienje meunarodnog terorizma. Ova glava sledi razvoj modernog terorizma od
Francuske i Amerike revolucije do Boljevike revolucije u Rusiji 1917. godine.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da ukratko opiete uticaj Amerike i Francuske revolucije na terorizam.
2. Da objasnite zato se za opisivanje revolucionarne delatnosti poeo upotrebljavati termin
terorizam.
3. Da ukratko objasnite ulogu anarhista iz devetnaestog veka i njihov uticaj na revolucionarni,
43

nacionalistiki i desniarski terorizam.

4. Da identifikujete zastupnike
devetnaestom veku.

nasilne

revolucionarne

promene meu anarhistima u

5. Da opiete kako su interpretacije ruske revolucije i ideja Trockog unele konfuziju u kljune
teme ekstremizma i terorizma na zapadu.
6. Da opiete debate o novom i starom terorizmu.

Prosveenost, revolucija i terorizam

Istoriari esto nazivaju osamnaesti vek Dobom razuma ili Dobom prosveenosti. Ovaj period u
Evropi i Americi karakterie promena u pristupu intelektualaca drutvenim problemima. Pre
Prosveenosti smatralo se da je obian narod vlasnitvo drave, a drava je bila vlasnitvo
plemstva, koje je posedovalo obradivo zemljite. Posle Doba prosveenosti, snage drutvene
revolucije unele su novi nain miljenja o pravima graana. Obini ljudi poeli su da veruju da
drava postoji da bi titila svakog graanina, a ne samo plemstvo. Plemstvo i ostali ljudi koji su
drali vlast, plaili su se ovog naina razmiljanja.
Mislioci iz Doba prosveenosti poeli su da sumnjaju u ispravnost evropske drutvene strukture
poetkom osamnaestog veka. Jo jedna revolucija u razmiljanju, nauna revolucija, zasluna je
za stvaranje atmosfere koja je pomogla filosofima Prosveenosti da pokrenu pitanja vezana za
drutvo. Nauna otkria sedamnaestog veka uzdrmala su vekovne ideje o stvaranju sveta, koje su
dotad bile u saglasnosti sa srednjovekovnom crkvenom interpretacijom Aristotela. Ako je, smatrali
su drutveni filosofi Prosvetiteljstva, nauka mogla da preispita sposobnost crkve da definie
poredak stvari u prirodi, onda i drutvene nauke mogu da preispituju ekonomski i politiki poredak
u drutvu.
Kao to je i Isak Njutn (Isaac Newton) utvrdio principe kretanja, tako su i drutveni filosofi mislili da
mogu da pronau principe koje vladaju drutvenim akcijama i organizacijama. Oni su se podelili
na mnogo filosofskih kola, koje su zastupale razna gledita. Ipak, svi zajedno, pomogli su da se
stvori okruenje u kome stara pravila drutvenog poretka nisu vie mogla da se odre. Stavi na
ovo stanovite, filosofi su poeli da preispituju autoritet kraljeva. Kraljevi i aristokratija ne dobijaju
roenjem specijalan dar razmiljanja.
Prosveenost je bila meunarodni intelektualni pokret. Iako su se politiki razlikovali, filosofi su
zajedniki proizveli ideju o vladi. Smatrali su da vlade treba da postoje da bi titile individualna
prava graana, i da je demokratija najbolji oblik vladavine. Filosofi su tvrdili da graani imaju svoja
prava i da vlade treba da tite njihova prava. Obini ljudi treba da kontroliu vladu putem
drutvenog ugovora ili ustava u kome su izreena prava graana i ograniena vlast vlade.
Amerikanci koji su iveli u britanskom delu Severne Amerike shvatili su da je Velika Britanija na
putu da dobije vladu koja e tititi graanska prava i imovinu. I pored toga, mnogi ameriki
kolonisti smatrali su da Amerikancima ta osnovna prava treba da budu uskraena. Do 1775.
godine razgovori o demokratiji u Americi pretoili su se iz intelektualnih krugova na ulice, a najzad
i na bojno polje. Borba se zavrila 1783. godine stvaranjem Sjedinjenih Amerikih Drava.
Za Evropu je Amerika revolucija (1775 - 1783) bila veoma vana, ali se na nju pre svega gledalo
kao na "konzervativnu" revoluciju. Sedite vlasti premestilo se iz Londona u Filadelfiju, a mnogi
Amerikanci (sa znaajnim izuzecima, na pr. Tomasa Defersona Thomas Jefferson) smatrali su
Sjedinjene Drave britanskom demokratijom bez Britanije. Roenje Sjedinjenih Drava bilo je
evolucioni proces. Revolucionarni rat posmatran je u kontekstu tradicionalnih evropskih borbi za
vlast, a njen rezultat, Britanijom bez kralja.
Francuska revolucija (1789 - 1795) oslanjala se na iste principe Prosveenosti kao i Amerika
revolucija, ali je krenula drugim, mnogo smrtonosnijim putem. Amerika revolucija prenela je vlast
sa britanske vie klase na ameriku viu klasu. U Francuskoj vlast je prenesena sa jedne na
drugu klasu. Srednja klasa otela je vlast od plemstva, a to je uinila kroz unutranju borbu raznih
ideolokih stavova. Bila je to izuzetno krvava revolucija, i u stvari prva revolucija u modernom
smislu rei.
Ako je stvaranje Amerike predstavljalo dug evolucioni proces prema demokratiji, Francuska je
predstavljala radikalni pomak u strukturi vlasti. Evropske vlade ne samo da su primetile ove
44

promene, ve se i njihovo plemstvo i pristalice vie klase uplailo do krajnjih granica. Mobilisali su
svoje vojske da bi zaustavili Francuze, a rat u Evropi trajao je 20 godina.
Termin terorizam pojavio se u ovom periodu. Poznati britanski politiki filosof osamnaestog veka,
Edmond Berk (Burke), ovim terminom opisivao je situaciju u revolucionarnom Parizu. Nasilje je
nazivao "vladavinom terora", a re terorizam upotrebio je pri opisivanju aktivnosti nove vlasti.
Terorizam se odnosio na masakr koji je francuska vlada izvrila nad plemiima, njihovim
porodicama i simpatizerima. Ironija je to e se termin terorizam izmeniti u okviru sledeih 50
godina.

Klasna revolucija i promena znaenja terorizma

Razlog za promenu znaenja rei terorizam u umovima zapadnog sveta bila je zapravo priroda
nasilja u Evropi 1800-tih. Francuska revolucija nije donela demokratiju, ve Napoleona, ali su ipak
demokratske ideje nastavile da se razvijaju ispod povrine. Te ideje dovele su do daljih politikih
borbi i tenji za slobodom.
Demokrate iz ranih 1800-tih nisu bile slone. Veina ih je verovala u demokratiju srednje klase i
nije bila rada da izae na ulice da bi se borila za svoja prava, ako je to mogla da postigne na
zakonit nain. Verovali su da mogu da stvore ustavnu monarhiju i da razviju sistem demokratije na
nain na koji su to uinile Sjedinjene Drave. Glavni cilj veine evropskih demokrata srednje klase
u godinama izmeu 1815 i 1848, bio je da dou do graanskih sloboda preko ustava.
Druge demokrate nisu bile toliko usko opredeljene u svom prilazu demokratiji i zasnivale su svoje
stavove na ekonomskom razvoju. Ceo zapadni svet bio je u grevitom stanju ekonomske
ekspanzije i brzog industrijskog razvoja. (Istoriari ovaj period istorije nazivaju Industrijskom
revolucijom). Videvi muke koje su izazvali Industrijska revolucija i rast kapitalizma (ekonomski
vlasnici industrije), radikalne demokrate ukazivale su da demokratija ne treba da se zasniva samo
na slobodi, ve i na drutvenoj jednakosti. To je znailo da je trebalo reorganizovati i klasnu
strukturu i raspodelu dobara. Ovo su bile radikalne ideje u poreenju sa ustavnom idejom
demokrata srednje klase, jer su radikalne demokrate prihvatile ideju klasne revolucije.
Radikalne demokrate koje su traile raspodelu bogatstava postale su poznate kao socijalisti. Oni
su smatrali da sve institucije treba da budu demokratske, pa ak i vlasnitvo i kontrola nad
industrijskom proizvodnjom. Bogatstvo za njih nije bilo privatna stvar; bogatstvo je pripadalo
svima. Radikalne demokrate smatrale su da politika vlast treba da bude zajednika. Njihov
koncept socijalizma bio je naroito popularan meu otputenim radnicima.
Glavni propagator i intelektualni mislilac socijalista bio je Karl Marks. Taj Nemac koji je 1840-tih
iveo i stvarao u Londonu, uspeo je da zadobije pristalice u meunarodnom svetu. On je tvrdio da
se klju demokratije nalazi u mogunosti da se kontroliu ekonomske moi. Svoje stavove
obrazloio je bogatom i detaljnom argumentacijom. Marks i njegove kolege tvrdili su da
kapitalistiki privredni sistem eksploatie nie klase da bi izvlaio korist za druge. On je traio
promenu tog sistema.
Meutim, proces demokratizacije bio je spor i neke radikalne demokrate poele su da misle da je
nasilna revolucija jedini mogui nain delovanja. Jedan mali broj radikalnih demokrata preao je u
ilegalu, izabravi da se bori protiv vlasti subverzivnom delatnou i nasiljem. Oni su popularno
nazivani "teroristima" zbog toga to su oekivali da ostvare drutvenu revoluciju teroriui
kapitalistiku klasu i njene pristalice.
Iako mu je pripisano mnogo epiteta, Karl Marks nije bio terorista. Marks se jeste pozivao na
"revolucionarnu" promenu, ali nikad nije objasnio ta misli pod terminom revolucije. Osim toga, on
se nije zalagao za bacanje bombi i ubijanje iz politikih razloga. U stvari, mnogo puta on je javno
osuivao taj nain borbe. On je smatrao da je socijalizam odraz demokratije, a ne nasilja.
Sveopte preuzimanje vlasti od strane obinog stanovnitva moglo bi se opravdati, ali ne i
pojedinana dela ubistva.
Strah vie klase od socijalizma narastao je 1848. godine. Poetkom te godine, radnici i trgovci iz
srednje klase digli su revoluciju u Parizu i proglasili je novom demokratskom revolucijom. Pridruili
su im se radikalni demokrati. Revolucionarna ideja proirila se Evropom kao poar i uskoro se u
svakoj od evropskih prestonica dogodila neka vrsta nasilnog protesta ili revolucije. Izgledalo je da
e demokratija pobediti. Meutim, demokrate nisu efikasno konsolidovale svoje revolucije. U
45

Francuskoj se pojavio jo jedan Bonaparta, Napoleon III, a u Centralnoj Evropi vojska je ponovo
dovela kraljevske porodice na vlast. Samo je Ujedinjeno Kraljevstvo, koje se polako razvijalo ka
demokratiji, odolelo ovim potresima.
Kada su revolucionari iz 1848. konano izgubili, kontrolu nad revolucionarnim pokretom
preuzimaju radikalne demokrate. Oni su revoluciju sprovodili tajnim delovanjem nasiljem i
ubistvima. Nisu mogli uspeno da se suprotstave vojnim i policijskim snagama u Parizu, Beu ili
Berlinu, ali mogli su da postavljaju bombe i pale fabrike. Usledila je kampanja subverzivnog
revolucionarnog nasilja. Termin terorizam poeo je sve vie da se upotrebljava pri opisivanju tog
nasilja.

Terorizam i uloga anarhista

Do kraja 1850-tih radikalne demokrate podelile su se na dve struje. Militantni socijalisti odvojili su
se od mirnijih socijalista i veina onih kojima je bilo stalo do mira nazivali su taj pokret
anarhistikim. Termin anarhija nije bio nov. Vodi je poreklo iz grkog, nekoliko vekova starog doba,
u kome su grki filosofi tako nazivali one koji skidaju vlade. U devetnaestom veku ova re dobija
novi karakter: ovi anarhisti bili su socijalisti i u poetku su se slagali sa idejama Karla Marksa.
Otac novog anarhizma bio je Pjer ozef Prudon (Pierre Joseph Proudhon) (1809-1865). Zbog
svojih politikih aktivnosti Prudon je na kraju dospeo u francuski zatvor, ali on nije bio nasilan
ovek. On je traio proirenje demokratije na sve klase, a demokratija je trebalo da se ostvari
eliminacijom svojine i vlade. Svojina po njemu, trebalo je da bude zajednika, a porodice koje bi
ivele u proirenim komunama trebalo je da zamene centralizovanu vladu.
Prudon se nije slagao sa Marksom i drugim socijalistima kada je u pitanju uloga vlade. Veina
socijalista smatrala je da je centralizovana vlada nuno zlo. Kao i demokrate, i socijalisti su
smatrali da vlada mora da postoji da bi titila individualna prava graana. Prudon je odbijao te
ideje, a kasnije je odbacio i komuniste zbog njihovog uverenja da vlada mora da postoji. On je
smatrao da su sve vlade zlo, ije je postojanje uvek u sukobu sa pravom ljudi da se ponaaju kako
hoe. Tako su po njemu* male komune bile najvea nada za zapadnu civilizaciju.
Prudon je imao revolucionarne ideale, ali po tome to je verovao u mirnu promenu, njegova
poruka bila je slina Marksovoj ideji o revoluciju. Prudon je, uprkos mnogim kontradikcijama u
svojim delima, uglavnom verovao da e razum i logika dovesti do mirnog raspadanja zapadnog
drutva. Benigna anarhija razvila bi se kroz prirodnu evoluciju ljudskog poimanja.
Prudonovu ideju o loginoj evoluciji nisu sledili svi njegovi uenici; izvestan broj meu njima
verovao je da se drutvo mora nasilno unititi. Njih su nazivali anarhistikim teroristima i oni su
promenili znaenje rei anarhizam u zapadnoj civilizaciji. Meu tim anarhistima bilo je nekoliko
znaajnih anarhista, kao to su Mihail Bakunjin, Sergej Neajev, Peter Kropotkin, Johan Most,
Ema Goldman, Nikolaj Morozov i Karl Haincen (Heinzen).
Mihail Bakunjin (18141876) bio je ruski revolucionar, koji se borio protiv cara. Sergej Neajev
pridruio mu se u revolucionarnoj borbi. Kasniji ruski teroristi formirali su anarhistiku organizaciju
koja se zvala Narodna volja (Narodnaja volja), i ona je delovala od 1878. do 1881. godine. Glavni
glasnogovornik Narodne volje bio je Nikolaj Morozov, a glavna taktika ove organizacije bila je da
vri atentate na lanove ruske vlade. Ruski anarhisti ubili su nekoliko zvaninika vlade, kao i cara
Aleksandra II.
Anarhisti nisu ograniili svoju delatnost samo na Rusiju. Karl Haincen (Heinzen) (18091880) bio je
radikalni nemaki demokrata, koji se opredelio za anarhizam. Nakon poraza revolucija iz 1848, on
je otiao u Sjedinjene Drave. Princ Petar Kropotkin (18421921) bio je Rus, a iveo je kao
raseljeno lice u Francuskoj, iz koje je propovedao revoluciju. Johan Most se rodio 1846. i
emigrirao u Sjedinjene Drave. On je zastupao teroristike ideje u novinama koje su izlazile u Nju
Derziju, a pozivao je na "propagandu delom" i "filosofiju bombe". Po Mostu, je nasilniko delo bilo
najbolji vid propagande. Mostu se pridruila Ema Goldman (18691940).
Anarhizam je bio meunarodni pokret i anarhisti teroristi izvrili su atentate na nekoliko lidera
raznih zemalja. Zbog toga su neki protivnici anarhizma poeli da veruju da internacionalna
anarhistika zavera preti da srui svetski poredak. Ovo se ne moe uzeti kao sasvim tano, zbog
toga to su anarhisti bili ujedinjeni samo duhovno. Meunarodna anarhistika organizacija bila bi
za njih kontradiktornost, jer su oni po prirodi stvari, protiv velikih organizacija. Bez obzira na to,
46

rastao je strah od zavere i mnogi ljudi poeli su da veruju da su anarhisti celog sveta povezani.
Prava je ironija to su nacionalistike tendencije ile uz anarhistiko nasilje na Zapadu. S jedne
strane anarhisti su pozivali na ruenje vlade, a s druge se oformio jedan broj organizacija, koje su
zahtevale pravo na samoupravu. Uporedo sa rastom anarhizma u devetnaestom veku, narastao je
i nacionalizam. Mnogi nacionalisti koji su se nali u dravama pod stranom kontrolom, usvojili su
taktiku anarhista u borbi protiv stranih okupatora. Nacionalistike grupe irom Evrope okrenule su
se filosofiji bombatva, a nacionalistiki teroristi poeli su da se ugledaju na anarhistiki model
ponaanja.
Nacionalistike grupe nisu sebe smatrale teroristima. Nacionalisti su smatrali da se anarhisti bore
za svoje ideje, a da se oni bore za svoju zemlju. Anarhisti su bili izolovani od drutva, a
nacionalisti su teili za irom podrkom. Vlade su ih oznaile kao "teroriste", ali su nacionalisti
sebe smatrali nekonvencionalnim vojnicima koji se bore za nacionalni cilj. Nacionalisti su verovali
da vode patriotski rat. Oni su samo usvojili anarhistiku taktiku.
U ovom periodu nastaje nacionalistika Irska republikanska armija (IRA). Za razliku od anarhista,
IRA je smatrala da Irska ima pravo na samoupravu. Oni nisu odbacili ideju vlade koja dri kontrolu
u dravi; IRA je samo elela da je nacionalizuje. IRA je zbog svoje slabosti, morala da upranjava
teroristiku taktiku koju su negovali anarhisti. U dvadesetom veku druge nacionalistike grupe u
Evropi povele su se za IRA-inim primerom. (Vidi Glavu 6, u kojoj se govori o razvoju terorizma u
Irskoj republikanskoj armiji).

Terorizam i Ruska revolucija

lako su se u devetnaestom veku iskristalisale dve jasne pozicije, anarhizam i nacionalizam, ipak
nije ih moguno potpuno razdvojiti. Grant Vordlou (Grant Wardlaw) (1982, str. 1824) smatra da
postoji istorijski kontinuitet od anarhizma do nacionalistikog terorizma. Riard Rubenstajn
(Richard Rubenstein) (1987, str. 122 i 124) to dokazuje posmatranjem savremenih anarhistikih i
teroristikih grupa. Rubenstajn kae da su kod oba tipa terorizma stadijumi kroz koje teroristi
moraju da prou da bi poeli da se slue nasiljem, slini. Moralno opravdanje je i za anarhiste i za
nacionalistiki terorizam u osnovi isto. (Vidi Boks 5,1 gde se nalazi nepotpuna lista vodeih
anarhista).
Posmatrajui IRAu, J. Bojer Bel (Bowyer Bell) (1976) doao je do izvanrednog primera veze
izmeu anarhistike i nacionalistike tradicije. Od 1916. godine IRA je bila preplavljena
revolucionarima protiv drutva i nacionalistima koji su odbacivali neke vidove socijalizma. Iako su
te dve strane esto bile u sukobu, obe grupacije su batinici jedne iste tradicije. Moderni
nacionalistiki terorizam vue svoje korene iz anarhizma. Obe tradicije formirale su okvir za
moderni evropski terorizam.
Terorizam u modernom smislu te rei potie od anarhista kasnog devetnaestog veka. Anarhisti su
bili bazirani u zapadnoj Evropi, ali su svoju kampanju prenosili i u druge krajeve sveta.
Najuspenije akcije sprovodile su se u Rusiji pre revolucija 1905. i 1917. Anarhistike grupe ubile
su nekoliko ruskih visokih slubenika, pa i samog cara. Anarhizam se preneo i u Sjedinjene
Drave. U Americi se pojavio u obliku radnikog otpora, a ameriki anarhisti, koji su obino bili
emigranti iz Evrope, bili su povezani sa radnikim organizacijama. Anarhistiki pokret nije u
Americi toliko ojaao kao u Evropi, a ameriki anarhisti su se uglavnom usmeravali na industrijske
zone. Desniarski ekstremizam nije imao veze sa anarhistikim pokretom, ali su sredinom
dvadesetog veka desniari poeli da imitiraju taktiku nasilnikih anarhista. Poreklo anarhizma ima
svoje korene u nemirima u carskoj Rusiji.
Krajem devetnaestog veka Rusija se u mnogome razlikovala od drugih velikih sila Evrope. Klasne
razlike izmeu plemstva i seljaka bile su uglavnom kao u doba pre Francuske revolucije, a ruski
seljaci bili su u tekom siromatvu. Industrija je dospela u neke ruske gradove, ali ruski privredni
sistem i sistem upravljanja dravom nisu bili dovoljno razvijeni da izau na kraj sa promenama.
Car Aleksandar II (koji je vladao od 1855. do 1881.) obavezao se da e promeniti sistem. Kada je
pokuao da to uini, naao se u sred revolucionarnog terorizma.
Organizacija Narodna volja predstavljala je nasilnu socijalistiku revoluciju. To je bila jedna od
nekoliko politikih doktrina u Rusiji posle 1850. Tamo su postojale tri grupacije koje su verovale da
mogu da reformiu i modernizuju rusku dravu, ali se nisu slagale oko naina na koji to treba
47

uiniti. Jedna grupacija, koja se slagala sa carem Aleksandrom, elela je da modernizuje Rusiju
od dna do vrha. Druga grupacija, koju su sainjavali intelektualci, elela je da Rusija postane
liberalna zapadna demokratija. Anarhisti skloni nasilju hteli su da idu drugim putem. Oni su
verovali da se problemi Rusije mogu reiti revolucijom. Narodna volja spadala je u tu grupu. Kada
je ova organizacija krenula u teroristiku kampanju 70-tih godina devetnaestog veka, suprotstavili
su joj se konzervativni elementi, kao to su crkva, policija i vojska. Borci Narodne volje doli su
tada do zakljuka da ove subverzivne organizacije treba terorisati sve dok se ne pokore.
Organizacija Narodna volja potekla je is ruske revolucionarne misli. Prema Likerovom pisanju
(1999, str. 15,16), stvaraoci filosofije anarhistikog terorizma u Rusiji bili su Mihail Bakunjin i
Sergej Neajev. Oni su svaki za sebe razvijali revolucionarnu misao, a 60-tih godina su se sastali i
oformili intelektualni savez. Obojica su govorili o pobuni protiv cara i obojica su odobravali nasilje
kao nain da se to ostvari. Ipak, iako su delovali unutar nacije koja e uskoro proi kroz
anarhistiku kampanju punu nasilja i potom komunistiku revoluciju, Bakunjin i Neajev su se
zadrali uglavnom samo na reima.
Laker smatra da su oni znaajni zbog svog uticaja na kasnije revolucionare. Njih dvojica su zapalili
iskru nasilja i ubistava. Iako su ideoloki bili vezani za anarhizam u zapadnoj Evropi, ipak su se
razlikovali od svojih istomiljenika sa Zapada. Ruski anarhisti obraali su se celom stanovnitvu u
nadi da e izazvati demokratsku revoluciju. Oni, Po Lakeru, nisu bili radikalni revolucionari.
Riard Rubenstajn (1987, str. 103) se ne slae sa Lakerom. Da bi dokazao da nije bilo osnovne
razlike izmeu anarhizma devetnaestog i dvadesetog veka, Rubenstajn iznosi primere ruskih
revolucionara. Teroristi iz oba veka pisali su sline pamflete i verovali u iste ideale. Ako se
posmatraju revolucionarni teroristi dvadesetog i dvadesetprvog veka, jedina razlika izmeu 1800.
tih i danas, je drugo vreme, kae Rubenstajn.
Bez obzira na ove razlike u miljenju, istina je da su dela ruskih ideologa terorizma bila veoma
snana. Neajev (1987, str. 68-71) je ustanovio principe revolucije u svom delu "Katehizam
revolucionara". Njegove ideje nalazimo u delima kasnog dvadesetog veka. Rubenastajn uporeuje
Katehizam sa delom Karlosa Marigele Mini udbenik gradske gerile, i ne nalazi nikakvu razliku. I
Laker i Rubenstajn veruju da uticaj Neajeva i dalje postoji.
Bakunjin (1987, str. 65-88) je verovao da je ruska vlada uspostavljena putem krae. U svom delu
"Revolucija, terorizam, razbojnitvo", Bakunjin dokazuje da je ustanak jedini metod ruenja
dravne moi. Ovakve ideje Neajeva i Bakunjina nisu ih uinile miljenicima cara, ali oni nisu bili
popularni ni meu kasnijim revolucionarima. Laker (1999) zakljuuje da njihovi revolucionarni
proglasi ipak pre pripadaju ruskoj ekspresionistikoj literaturi nego teroristikoj filosofiji.
Njihova filosofija bila je vodilja pokreta Narodna volja. Pripadnici te organizacije ubili su efa
moskovske policije, a zatim nastavili kampanju bombakih napada i ubistava. U maju 1881.
godine uspeli su da stignu do svog glavnog cilja: ubili su cara Aleksandra II. Da ironija bude vea,
to je dovelo do njihove propasti. Aleksandar III (koji je vladao izmeu 1881. i 1894.) okonao je
sve pokuaje da se izvri reforma. Organizacija Narodna volja je eliminisana, a revolucionari su
preli u ilegalu. Nikolaj II (koji je vladao od 1894, do 1917.) nasledio je Aleksandra 1894. godine.
Car Nikolaj bio je sudbinski predodreen da bude sruen revolucijom.
1905. godine Nikolaj se suoio sa prvom revolucijom, koja je dola ubrzo posle poraza u ratu sa
Japancima. Osim poraza u ratu, Rusiju su razarali ekonomski problemi i birokratska neefikasnost.
Grupa nezaposlenih radnika zapoela je demonstracije u Sankt Petersburgu, a pobunili su se i
mornari iz Ruske mornarice. Pobuna je bila brutalno uguena, ali je duh revolucije goreo ispod
povrine. Ruskim revolucionarima bila je potrebna samo jo jedna nacionalna katastrofa da bi
stvorili atmosferu pobede. To se desilo 1914. godine kada je Rusija ula u Prvi svetski rat.
Do 1917. ruski narod se umorio od ekonomskih nedaa i od svog cara. Za razliku od pobune
1905. godine, ovog puta se i Ruska armija pridruila radnicima i formirana je nova vlada. Rusi su
uveravali svoje saveznike da e ostati u ratu i predviali da e nastupiti period kapitalistike
ekspanzije u kome e unitena ruska privreda biti spaena. Radniki saveti (Sovjeti) formirani su u
svim veim gradovima Rusije.
Glavna greka nosilaca februarske revolucije, koji su se zvali Menjevici, bila je to je Rusija i
dalje ostala u nepopularnom ratu. To je odmah imalo dve posledice. Dolo je do nemira u zemlji i
inspirisalo je Nemce da potrae nain da izbace Rusiju iz Prvog svetskog rata. Nemci su u
Vladimiru Iljiu Lenjinu nali osobu koja e im pomoi u ostvarenju njihovih tenji. On je obeao da
48

e izvesti Rusiju iz rata, ako mu Nemci budu pomogli da doe do vlasti. Poto je nemaka
Vrhovna Komanda pomogla Lenjinu da se vrati u Rusiju i dobije kontrolu nad Boljevicima
(revolucionari komunisti i protivnici Menjevika), Lenjin je oktobra 1917. godine pripremio i
organizovao drugu revoluciju i izvukao Rusiju iz rata.
Ruska revolucija koristila je terorizam na novi nain i to je delovalo na nain na koji su Ljudi
posmatrali terorizam u dvadesetom veku. Lenjin i jedan od njegovih pomonika Lav Trocki,
smatrali su da terorizam treba koristiti kao orue za ruenje srednje klase, ili buruja i vlada. Kada
su doli na vlast, poeli su da se zalau za upotrebu terorizma u kontrolisanju unutranjih
neprijatelja i u borbi na meunarodnom planu. Posle revolucije Rusija je bila veoma slaba. Pretila
joj je intervencija spolja, a unutar nje besneo je graanski rat. Lenjin i Trocki nadali su se da e
pretnjom da e izvesti terorizam van zemlje, drati na distanci svoje neprijatelje, a iznad svih
zapadnu Evropu i Sjedinjene Drave.
Postoje dva razloga zbog kojih je vrlo vano shvatiti vezu izmeu Ruske revolucije i terorizma.
Prvo, pretnjom da e izvoziti terorizam van granica Rusije, Lenjin i Trocki su u umove mnogih Ljudi
na Zapadu uneli strah od komunistike revolucije. Za neke od njih terorizam i komunizam postali
su sinonimi. Iako Rusi, a kasnije Sovjeti, nikad nisu bili mnogo uspeni u nastojanju da prenesu
pobunu na druge zemlje, zapadni lideri poeli su da se pribojavaju da se svaki as moe desiti da
komunistiki teroristi obore demokratske vlade. Uprkos injenici da su Lenjin i njegov naslednik
Josif Staljin (koji je vladao od 1922. do 1953) bili najuspeniji u sprovoenju druge vrste terora,
ubijanju svog sopstvenog naroda, strah od komunistike pobune trajao je veim delom
dvadesetog veka, a mnogi Ljudi jo uvek imaju taj strah.
U tu doktrinu veruju i neki analitiari terorizma. Nil Livingston (Neil Livingstone) je, na primer,
1986. godine opisao terorizam kao oblik rata, koji lansiraju satelitske drave Sovjetskog Saveza.
Iste godine novinarka Kler Sterling (Claire Sterling) pie da je terorizam u potpunosti deo
komunistike zavere. Iako nema sumnje da su Sovjeti pokuavali da podre teroristike grupe
kadgod su za to imali prilike, miljenje da je tako kompleksan problem kao to je terorizam moe
da se pripie samo jednom izvoritu, grubo je pojednostavljivanje. Da bismo bili fer prema
Livingstonu, moramo istai da su se Sovjeti malo trudili da izmene taj nain miljenja.
Livingstonova analiza o dravnom terorizmu je vrlo dobra.
Iz pogrenog precenjivanja snage teroristikih zavera moe se izvui vrlo korisna pouka. Danas
mnogi ugledni strunjaci za terorizam podstiu lidere Sjedinjenih Drava da misle da vei deo
teroristike aktivnosti potie od militantnog islama ili islamistikih pokreta. Salam Al Marajati
(AlMarayati) (1994) citira Jozefa Bodinskog (Yoseff Bodinsky) kao primer takvog strunjaka.
AlMarajati tvrdi da je obeleavanje islama kao uzroka terorizma pogreno predstavljanje osnovnih
naela religije. tavie, to pogreno prikazuje komplikovane probleme koji se nalaze iza
meunarodnog terorizma. U isto vreme, Ruska revolucija nije bila zaetnik terorizma u
dvadesetom veku, kako se obino misli. Moderni terorizam je komplikovaniji od toga i ne moe se
pripisati samo jednom demonu.
Drugi razlog to se Ruska revolucija uzima kao uzronik terorizma, je to jo od 1917. godine pa
sve do danas, Lenjinova pobeda i dela koja je kasnije napisao, teroristima slue kao inspiracija.
Iako komunistiki terorizam nije bio deo orkestrirana zavere, on je ipak uticao na neka ponaanja.
Neki teroristi kopali su po delima Lenjina i Trockog, kao i nekih drugih ruskih revolucionara, da bi
formulisali teorije, taktiku i ideologiju. Taj uticaj, iako nije bio prosta zavera zla, ipak jo uvek
postoji.

Stari i novi terorizam

Tradicija terorizma na Zapadu nije nova. Moderni revolucionarni terorizam evoluirao je iz
anarhistikog nasilja kasnog devetnaestog veka. Zbrka koja je nastala u vezi sa ovom injenicom
potie od pogrenog razumevanja Ruske revolucije. U meuvremenu, teror koji je dolazio sa
desna jedva da je i primeivan, iako su se posle Prvog svetskog rata u Evropi pojavile faistike
bande, koje su preuzele vlast u paniji, Italiji i Nemakoj. Isto kao i Sovjeti, i faisti su vladali uz
pomo terora, ali oni nisu bili teroristi u modernom smislu te rei. Savremeni terorizam pojavljuje
se tek 1950-tih za vreme antikolonijalnih revolucija, a 60-tih za vreme politikih nemira na Zapadu.
Dejms Frejzer (James Fraser) i Ian Fulton (1984.) smatraju da treba praviti razliku izmeu
terorizma pre Drugog svetskog rata i terorizma modernog sveta. Oni te dve vrste terorizma
49

nazivaju "stari terorizam" i "novi terorizam". Stari terorizam bio je povezan sa anarhistikom
ideologijom. Zasnivao se na radikalnoj filosofiji bombe i osim to je izazivao strah kod vlasti, nije
imao nekog veeg efekta. S druge strane, novi terorizam je sasvim drugaiji, ne po svojoj filosofiji,
nego po svojoj efikasnosti.
Frejzer i Fulton utvrdili su nekoliko faktora po kojim se "novi" i "stari terorizam" razlikuju. Prvi faktor
su mediji. Terorizam sada dospeva do mnogo vie Ljudi nego nekad. Ovaj faktor je u tesnoj vezi
sa drugim faktorom, a to su sredstva komunikacije. Vest o teroristikom incidentu ne bi se mogla
preneti istog asa da ne postoje globalne komunikacijske veze. Tree, teroristiko oruje je sada
mnogo savrenije i smrtonosnije. Stari terorizam sluio se dinamitom, dok novi ima na
raspolaganju ogroman arsenal tehnolokog oruja. Najzad, uvoenjem mobilne komande, snaga
podrke i mrea komunikacije, moderni teroristi poveali su svoju udarnu snagu. Novi teroristi
uopte su poveali svoju mobilnost. Po Frejzeru i Filtonu, svi ovi faktori izmenili su terorizam.
Volter Laker (1987, str. 91) uoava jo jednu razliku, koja se moe nazvati uspenijim pogaanjem
meta. Zasnivajui svoje tvrdnje na ruskim iskustvima, Laker dokazuje da su moderni teroristi
okrutniji od svojih prethodnika iz prolosti. Ne samo da Laker smatra da su se stari teroristi
veinom zaustavljali na retorici, ve i istie da su ruski anarhisti bili krajnje selektivni u odabiranju
svojih meta. On navodi sluaj jednog anarhiste koji je odbio da baci bombu na nekog ruskog
zvaninika, jer se bojao da e povrediti nevine ljude oko njega.
Laker primeuje da ova vrsta osetljivosti nije tipina za moderne teroriste. On tvrdi da se moderni
terorizam, naprotiv, ba odlikuje neselektivnim nasiljem i da je civilno stanovnitvo postalo njegov
namerni cilj. Moderni teroristi napadaju na vlast ubijajui njeno stanovnitvo: oni napadaju avione,
autobuse i druge ciljeve, u kojima se nalaze nevini civili, bez politikog interesa za ishod borbe.
Moderni teroristi vre ubistva nevinih da bi izazvali senzaciju.
Ako ostavimo po strani ove razlike izmeu starog i novog terorizma, jasno emo videti da
terorizam u zapadnom iskustvu sledi odreenu tradiciju: na Zapadu teroristi su motivisani
ideologijom ili nacionalizmom. To je postalo jasno posle Drugog svetskog rata. Terorizam je
obnovljen 60-tih godina prolog veka, postavi orue fanatika u politikoj borbi. Nacionalistike i
revolucionarne grupe poele su da se smatraju nosiocima borbe protiv vlasti na Zapadu. David
Rapoport (1988) smatra da su Vijetnamski rat, antikolonijalni pokret i opte preispitivanje
drutvenog poretka obezbedili kohezivnu vezu izmeu teroristikih grupa.
Devedesetih godina prolog veka pojavila se jo vea razlika izmeu starog i novog terorizma,
kada su teroristi poeli da spajaju verski fanatizam i oruje za masovno unitenje. Kad pominju
"novi" terorizam Brus Hofman (1999), Ian Leser (Lesser) (1999) i Volter Laker (1999) misle upravo
na ovu poslednju verziju terorizma. Meutim, moda je korisnije posmatrati terorizam kao
manifestaciju nasilja u odreenom vremenskom periodu, Terorizam se razvija i manifestuje na
razne naine. U izvesnom smislu to znai da je terorizam uvek nov.
Dok se terorizam na Zapadu razvijao od Francuske revolucije do Oktobarske revolucije u Rusiji,
usred Prvog svetskog rata pojavila se druga vrsta terora. Irske revolucionarne voe inspirisale su
se borbom Amerikanaca za slobodu i revolucionarnim napisima militantnih anarhista. Neki su
usvojili Lenjinove ideje. Irska e zbog toga biti sledea tema nae prie o razvoju modernog
terorizma.

Glavne teze
1. Revolucija nauke iz 1600-tih. godina i Doba prosveenosti 1700-tih obezbedile su politiku
bazu za razvoj demokratske vlasti.
2. Za vreme Amerike revolucije dogodio se konzervativni prenos vlasti izmeu klasa, a za
vreme Francuske revolucije dolo je do nasilnog preotimanja vlasti od viih klasa. Moderni
terorizam vodi poreklo iz ovog perioda.
3. Do 1848. godine re terorizam koristila se pri opisivanju akcija nasilnikih radikalnih
demokrata, socijalista i anarhista, koji su se pobunili protiv etablirane vlasti sa namerom da
prestrukturiranju privredni poredak.
4. Taktika ruskih anarhista i kasnije ruskih komunista, sve do danas je inspiracija za teroriste.
5. Postoje protivnici ideje da su oblici terorizma koje smo opisali u ovoj glavi "stari terorizam",
50

po njima se terorizam uvek dalje razvija i menja.

Teme za razmiljanje
Posle revolucije, u strahu od nasilne kontrarevolucije, nova vlast esto nareuje pogubljenja
preanjih predstavnika vlasti. Osim toga, ako je nova vlada slaba i ima mnogo neprijatelja, ona
e u mnogo sluajeva pokuavati da proiri svoje revolucionarne ideje na susedne zemlje. Da li
mislite da se na taj nain moe objasniti terorizam? Da li su takve akcije moralne? Da li su
logine? ta znate o modernoj revoluciji u Kini, na Kubi i u Iranu? Da li vidite neku vezu izmeu
revolucionarnih aktivnosti u ovim zemljama i logike terorizma?

ta jo treba proitati
O Amerikoj revoluciji moete itati u delima Kevina Filipsa (Philips): Roaki ratovi, Religija,
politika i triumf Anglo Amerike (The Cousin's Wars: Religion, Politics, and the Triumph of Anglo
America) O Francuskoj revoluciji pie Kristofer Hibert (Christopher Hibbert) u delu Dani Francuske
revolucije (The Days of the French Revolution)
O Ruskoj revoluciji pogledajte knjigu Najvanija dela Lenjina, iji je urednik Dimitrije lapentok
(Dimity Schlapentokh) (Essential Works of Lenin)
Da biste uporedili revolucionarne ideje, pogledajte delo Dimitrija lapentoka Kontrarevolucija u
revoluciji: Predodbe Termidora i Napoleona i doba Ruske revolucije i Graanskog rata (Images of
Thermidor and Napoleon and the Time of the Russian revolution and Civil War)

6. POREKLO PROBLEMA U IRSKOJ

Dok se u Rusiji terorizam razvijao iz anarhizma, Narodne volje i Oktobarske revolucije, u
Ujedinjenom Kraljevstvu poela je da se pojavljuje slina vrsta teroristike kampanje. Ve due
vremena ogoreni na engleski kolonijalni nain vladavine, irski republikanci poeli su u svojoj
revolucionarnoj borbi da koriste modernu teroristiku tehniku. Irci su razvili nacionalistiki
terorizam, a Irska republikanska armija postavila je osnove modernog terorizma. Da biste prouili
razvoj modernog terorizma, morate da odete korak u nazad i prouite istoriju, politiku i poreklo
modernog terorizma u Irskoj.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da iznesete poreklo i razvoj Angloirskog konflikta.
2. Da opiete istorijske poetke Irske republikanske armije.
3. Da date kratak pregled Uskrnje bune.
4. Da opiete Tanski rat
5. Da navedete dogaaje koji su obnovili snagu IRA-e kasnih 6O-tih i ranih 70-tih godina prolog
veka.
6. Da razjasnite poreklo, razvoj i logiku Oranistikog terorizma.

Poreklo i razvoj angloirskog sukoba

Avgusta meseca 1969 godine Britanska armija dobila je nareenje da povea broj svojih trupa u
Severnoj Irskoj da bi uguila niz pobuna koje su se tamo odigravale. (Vidi mapu na Slici 6,1).
Mada je Britanska armija ve izvesno vreme imala baze u Severnoj Irskoj, uzavrela situacija u
Londonderiju i Belfastu uveliko je izmakla kontroli lokalne policije i malobrojne britanske vojske,
stacionirane u tom delu Irske. 18. avgusta 1969. dodatne trupe Britanske armije poele su da
stiu, a britanske vlasti su se nadale da e na taj nain izbei dugotrajni konflikt. Nade su bile
uzaludne. Vrlo uskoro Britanska armija bie uvuena u novu bunu, koja se nastavila do sledeeg
veka i koja jo uvek traje.
51

Od 800. godine nove ere, kada su Vikinzi poeli da napadaju Irsku, pa sve do danas, Irci nemaju
potpunu vlast u Irskoj. ovani Kostigan (Giovani Costigan) (1980) pie da irska kultura vodi
poreklo iz perioda keltske invazije, koja se dogodila tri veka pre Hristovog roenja. Kada su se
naselili, Irci su iveli po plemenima, a vlast je organizovana po rodovskim grupama i klanovima.
Nijedan keltski vladar niti politiki voa nije nikad ujedinio Irsku u jedan entitet.
Negde oko 500 godine nove ere, Irci primaju hrianstvo i postaju jedni od najvatrenijih vernika na
svetu. Srednjovekovna crkva odigrala je veliku ulogu u ujedinjenju Irske, ali su tradicionalne
galske plemenske grupe i dalje ostale razdvojene. Takav odnos izmeu keltskih plemena odigrao
je odsudnu ulogu prilikom vikinkih napada na Irsku, 800-tih godina nove ere. Vikinki vladari
vladali su razjedinjenim Ircima, koristei Irsku kao trgovaku bazu i centar trgovine. Vikinzi su
sagradili nekoliko irskih gradova, ukljuujui i Dablin.
1014. godine u Irskoj je dolo do pobune protiv vikinke vlasti, kada je plemenski voa Brajan
Boru (Brian) proglaen kraljem Irske. On je vodio ujedinjenu plemensku vojsku koja se borila
protiv Vikinga, porazivi ih kod Klontarfa (Clontarf). Meutim, sudbina nije bila naklonjena Ircima.
Kada je posle bitke kralj Brajan klekao da se molitvom zahvali Bogu, neko ga je ubio. Snovi o
ujedinjenju Irske sruili su se smru Brajana Borua, a klanovi i plemena ponovo su se razdvojili
priznajui vlast lokalnih voa.
Takva situacija u zemlji, kae Kostigan (1980) utrla je put postepenoj invaziji Irske od strane
Normana. Normani su bili potomci Vilijema Osvajaa i njihove su ambicije bile irenje poseda. U
situaciji kada su irska plemena bila razjedinjena, a uticaj Vikinga ogranien, Normani su, uz
dozvolu normanskog kralja, poeli da polau pravo na irsko ostrvo. Oni su imali velikog uspeha u
osvajanju Irske zato to su upotrebili nove metode ratovanja. Do 1172. godine normanski kralj
Engleske preuzeo je vlast u Irskoj.

52

Normani i Irci borili su se na nain koji ne postoji nigde u modernom ratovanju. S jedne strane,
Normani nisu mogli da dre dovoljno snaga na terenu da bi mogli da kontroliu irske seljake, a s
druge, Irci nisu imali oruje kojim bi napali male grupice Normana zabarikadirane po zamkovima.
Zbog toga su Normani gradili zamkove iz kojih su kontrolisali Irske gradove, dok su irski seljaci
obino imali kontrolu nad seoskim oblastima. Ovakva situacija trajala je do esnaestog veka.
Protestantska reformacija 1500-tih imala je veliki uticaj na Irsku. U elji da se otrgne od crkvenih
stega Rima, engleski kralj Henri VIII osnovao je nezavisnu Englesku crkvu. Kasnije je po toj
analogiji osnovao i Irsku crkvu, ali irski katolici se nisu slagali sa njegovom reformom crkve. Oni su
poeli da se bune protiv engleskog kralja, a problemi koji su nastali u doba Reformacije, nastavili
su se u Irskoj bukvalno do dvadesetprvog veka.
Henrijeva kerka Elizabeta jo vie je produbila probleme nastale u ranoj reformaciji. Elizabeti nije
bilo dovoljno samo da vlada Irskom, ve je izdvojila najplodniji agrarni deo Irske i pustila svoje
podanike da ga koloniziraju. Tako je nastala Alsterska Plantaa. Vremenom su se tamo naselili
engleski i kotski protestanti, isteravi mnoge irske starosedeoce iz njihovih domova. Na taj nain,
dolo je do etnike podele Irske, koju razdvajaju verske razlike i mrnja.
Prema pisanju Kostigana (1980) u Irskoj sedamnaestog veka postojala su tri problema. Prvo,
Alsterska plantaa se proirivala, a irski seljaci sistematski su proterivani. Mnogi od njih su
poumirali. Drugo, Oliver Kromvel (Cromell) doao je u Irsku da ugui ustanak i zaustavi napade
katolika na protestante. On je bukvalno masakrirao hiljade irskih katolika, zahvaljujui Bogu to
mu je dao priliku da poubija tako veliki broj neprijatelja. Zbog toga je i dan danas ime Olivera
Kromvela omraeno u Irskoj.
Trei problem u Irskoj sedamnaestog veka odnosi se na borbe izmeu katolika i protestanata, a
predanja o tadanjim konfliktima slave se i dan danas u raznim ceremonijama. U periodu izmeu
1689. i 1691. godine katoliki pretendent na britanski presto, Dejms II, koristio je Irsku kao bazu
za borbu protiv Vilijema od Orana (William of Orange). Avgusta 1689. godine Englezi su
oslobodili irske zanatlije protestantske vere, tzv. "egrte", koji su branili Deri (Derry) od dugotrajne
opsade pretendenta. Sledee godine Vilijem je pobedio Dejmsa u bici kod reke Boin (Boyne
River).
Ustanak je bio zavren, ali protestanti su zauvek ostali uz kraljevsku kuu Orana. Od 1690.
godine protestanti prkose katolicima ovim pobedama, bacajui ih im je u lice. Oni se skupljaju
svake godine da bi paradama i demonstracijama, na militantan nain proslavili bitku kod Boina i
ulogu egrta u njoj. Na taj nain hrani se mrnja u Severnoj Irskoj i demonstrira se podeljenost
izmeu protestanata i katolika. U stvari, sadanji problemi poeli su 1969. godine, kada su izbili
nemiri u Londonderiju i Belfastu posle jedne takve parade egrta.
Osamnaesti i devetnaesti vek obeleeni su talasima pobuna, gladi i emigracije. Irski nacionalisti
podizali su bune protiv engleske vladavine, ali su uvek bili glatko poraeni. Svaka generacija
davala je niz novih muenika koji su bili spremni da poloe svoje ivote u borbi protiv Engleza.
Jedan od najpoznatijih revolucionara bio je Tomas Vulf Toun (Thomas Wolfe Tone).
Toun je izmeu 1796. i 1798. godine vodio irski nacionalistiki ustanak. Pokuao je da se povee i
sa protestantima i sa katolicima i da organizuje ujedinjeni front protiv Velike Britanije. Vulf Toun je
smatrao da je nezavisnost Irske vanija od verskih razlika. Na kraju, njegov ustanak je propao, ali
on je stvorio osnov za prevagu nacionalizma nad religijom.
I pored napora ljudi slinih Vulfu Tounu, da u Irskoj prestane verska mrnja, ona ipak i dalje
postoji. Pred kraj 18. veka protestanti i katolici poeli su da formiraju paravojne organizacije.
Podeljene verom, ove odbrambene organizacije poele su estoko da se bore izmeu sebe. U
ovom periodu nastali su Oranistiki redovi. Uzevi ime Vilijema od Orana, ove protestantske
organizacije zaklele su se da e ostati ujedinjene sa Velikom Britanijom. Oranistike loe ubrzo
su postale dominantne u politikom i drutvenom ivotu na severu Irske.
Rani devetnaesti vek doneo je novi vid politike borbe u Irskoj. 1801. godine Britanski parlament
doneo je Zakon o Uniji, kojim je bilo predvieno da Irska bude pripojena Ujedinjenom Kraljevstvu.
U Irskoj je poela da se vodi politika borba oko tog zakona. Unionisti, tj. nekadanji protestanti
Oranisti sa severa, podravali su ovaj zakon, dok su republikanci, koji su se sad nazivali Zeleni,
zastupali su ideju formiranja ustavne vlade i nezavisne Irsku. Danijel O'Konel (O'Connell) vodio je
republikanski pokret u prvoj polovini veka, a protestant arls Stjuart Parnel (Charles Stweart
53

Parnell) oformio je Irsku demokratsku partiju, koja je podravala borbu za Uniju sa Englezima.
Borba za republiku dogaala se u jednom od najtunijih perioda irske istorije. Oterani sa zemlje
irski seljaci osiromaili su i iveli u veoma nestabilnim ekonomskim i poljoprivrednim prilikama.
Istoriar Sesil Vudam Smit (Cecil Woodham Smith) (1962.) opisuje u svojim delima da je Irska
1840-ih prola kroz niz perioda gladi, poto su seljaci poeli sve vie da uzgajaju krompir kao
glavnu letinu. 1845. godine letina je propala, a poljoprivredna proizvodnja je potpuno prestala do
1848. Iako je na hiljade Iraca gladovalo, bogate farme na severu izvozile su svoje poljoprivredne
proizvode i zaraivale novac.
Glad koja je vladala izmeu 1845. i 1848. godine opustoila je Irsku. Njene posledice oseale su
se prvenstveno meu siromanim, naroito meu irskim katolicima. U periodu u kome su druge
industrijalizovane nacije doivljavale ogroman rast stanovnitva, Irski prirataj opao je za 25
procenata. S jedne strane, glad i bolest desetkovali su stanovnitvo, a s druge se na hiljade Iraca
iselilo u druge krajeve sveta. U tom periodu unionisti sa severa konsolidovali su svoju prevlast u
Alsteru.
U godinama koje su dole posle perioda gladi, izvestan broj lanova Britanskog parlamenta
zatraio je da se Irska oslobodi britanske vlasti. Oni su doneli niz lokalnih propisa, kojima su
nameravali da daju nezavisnost Irskoj. Ove propise podravali su Carls Stjuart Parnel i drugi
republikanci, ali su oni naili su na estok otpor unionista. Unionisti su se bojali da e ovi propisi
promeniti odnos ekonomskih snaga na severu. Oni su verovali da je nastavak unije sa Velikom
Britanijom njihova jedina ansa za ekonomski uspeh. Britanski vojni krugovi podravali su
Unioniste. lako je Parnel bio protestant, veina republikanaca bili su katolici koji su iveli u junom
delu Irske. Unionisti su preteno iveli na severu i bili kvalifikovani radnici, industrijalci i
zemljoposednici protestantske vere. Verski aspekt sukoba i dalje je bio prisutan i bivao je sve vei
zbog dubokih ekonomskih podela.
Treba naglasiti i drugi aspekt sve veeg koflikta. Do kraja devetnaestog veka i Unionisti i
Republikanci postali su isti Irci. To znai da ni u jednoj od dve protivnike strane nije bilo
naseljenika iz drugih zemalja, ve su se i katolici i protestanti, i pored politikih razlika, deklarisali
kao graani Smaragdne Irske. Unionisti protestanti sa severa iveli su u Irskoj generacijama i bili
su isto toliko Irci koliko i njihovi protivnici katolici. Unionisti su mogli da zovu Britaniju u pomo, ali
je borba u Irskoj sve vie dobijala obeleje unutranjeg sukoba meu Ircima. Irski unionisti, obino
protestanti, vladali su na severu, a irski republikanci, veinom katolici, kontrolisali su jug.

Rani poeci irske republikanske armije

Do poetka dvadesetog veka, borba u Irskoj pretvorila se u sukob zbog podela izmeu unionista i
republikanaca. Niz drugih sukoba iao je u korak sa ovom konfrontacijom, ali glavna borba vodila
se izmeu Unionista i Republikanaca. Veinom su Unionisti bili u prednosti, zbog toga to su uvek
mogli da trae podrku britanske vojske i policije koja je bila pod pokroviteljstvom Britanije.
Republikanci se nisu mogli koristiti takvom vrstom luksuza, pa su potraili alternativno reenje.
Kostigan smatra da se ideja Republikanaca da vojno ree irski sukob, rodila 1857. godine u
Njujorku. Irski katolici emigrirali su iz svoje zemlje iselivi se u Ameriku, Australiju, Kanadu i Novi
Zeland, ali nikad nisu zaboravili Ljude koje su ostavili u Irskoj. Irski imigranti u Njujorku osnovali su
Irsko republikansko bratstvo (IRB), koje je bilo organizacija za finansijsku pomo rodbini u staroj
otadbini. Vrativi se iz Amerike vojske posle amerikog Graanskog rata, neki irski vojnici
odluili su da ponu borbu za emancipaciju Irske. Smatrali su da ako su mogli da se bore na strani
Severa za oslobaanje crnaca, onda isto tako mogu da se bore za osloboenje Irske. IRB se
postepeno razvio u revolucionarnu organizaciju.
J. Bojer Bel (Bowyer Bell) (1974.) napisao je odlinu studiju o poreklu i razvoju Irske republikanske
armije (IRA-e). On navodi da je IRA stvorena tokom kampanje nasilja organizovane od strane IRBa krajem devetnaestog veka. Potaknuti rastuim irskim nacionalizmom u otadbini i nadom da e
doi do uspostavljanja domae vlasti, lanovi IRB poveli su kampanju bombakih napada i
ubistava, koja je trajala od 1870. do 1916. godine. Njihove glavne mete bili su Unionisti i britanski
vojnici koji su im pomagali u borbi, a jedan od njihovih najveih protivnika bila je Irska kraljevska
policija (RIC), koja je bila pod pokroviteljstvom Britanije.
Ove akcije IRB-a prestraile su irske graane koji su eleli da ostanu ujedinjeni sa Velikom
54

Britanijom. Oni su veinom iveli na severu Irske, pripadali srednjoj klasi i bili su protestantske
vere. Da bi se suprotstavili sve veim simpatijama prema IRB i njegovoj sve veoj snazi, ovi irski
graani okretali su se sindikatima i drutvenim organizacijama pod imenom Oranistike loe.
Oficiri Britanske armije bili su im naklonjeni, a RIC je bio pod njihovom kontrolom.
Pripadnici IRB-a, takozvani Fenianci (ije ime dolazi od imena irskog mitolokog junaka Fin
Mekula (Fiunn McCool) nisu ustuknuli pred Unionistima. lako je izgledalo da Unonisti dre
kontrolu, IRB je imao dva aduta. Prvo, vostvo IRB-a inili su veinom ljudi koji su verovali da
svaka generacija mora da proizvede ratnike koji e se boriti za nezavisnost. Neki od tih voa, a
takoe i njihove pristalice, bili su voljni da se rtvuju i budu muenici samo da bi ideja
republikanizma nastavila da ivi. Osim toga, IRB je imala organizaciju. Ne samo da je bila
opasnost za britansku vlast, ve je bila i osnov za preporod irske kulture.
Najistaknutiji predstavnik irske kulture na prelazu izmeu dva veka, bio je Patrik Pirs (Patrick
Pearse). Pirs, koji je bio direktor jedne irske kole, bio je romantiar koji je inspirisao mase. Imao
je sposobnost da pokrene patriotizam u ljudima i inspirie ih na otpor protiv britanske politike. On
je bio heroj amerikih Iraca koji su slali stotine hiljada dolara da bi podrali njegovu borbu. On je
priao mladim Ircima i Irkinjama o njihovom nasleu, uio ih galskom jeziku, i nadahnjivao ih da
budu militantno ponosni to su Irci. Osim toga, Pirs je bio lan Vrhovnog saveta Irskog
republikanskog bratstva. Kada je ideja samouprave propala u britanskom parlamentu, republikanci
su se okrenuli Pirsu.

Uskrnja buna 1916. godine

Do poetka 1916. godine situacija u Irskoj se izmenila. Britanci su obeali Irskoj da e po
zavretku Prvog svetskog rata (19141918) dobiti samoupravu. Iako je veina Iraca verovala
Britancima, Unionisti i Republikanci tajno su se naoruavali spremajui se za graanski rat izmeu
Severa i Juga. Oni su smatrali da e do sukoba neminovno doi ako Britanci daju Irskoj
samoupravu, i svaka strana bila je reena da ona vodi vladu nove nezavisne Irske. Neki ak nisu
hteli ni da ekaju na odluku o samoupravi.
Dok je panja Britanaca bila usmerena na Nemaku, voe IRB-a verovale su da je to pravo vreme
da udare na Unioniste i njihove britanske pomagae. Na Uskrs 1916. godine, Patrik Pirs i Dejms
Konoli (James Connolly) poveli su ustanak u Dablinu. Pirs, koji je bio romantini idealista, od
poetka je oseao da e ustanak propasti, ali je smatrao da je potrebno da on rtvuje svoj ivot da
bi duh republikanizma ostao da ivi. Konoli, koji je bio mnogo pragmatiniji socijalista, borio se jer
je smatrao da je budui graanski rat neizbean.
Uskrnja buna 1916. godine bila je uspena na lokalnom planu, jer je sve iznenadila. Pirs i Konoli,
sa nekoliko hiljada naoruanih pristalica, zauzeli su nekoliko kljunih mesta u Dablinu. Govorei iz
zgrade dablinske Glavne pote, Pirs je objavio da su revolucionari osnovali Irsku republiku i
pozvao je Irce da ga podre. Ogoreni zbog dizanja bune koju su smatrali izdajnikim aktom u
vreme velikog rata, Britanci su takoe doli u Dablin. U gradu je nastala estoka borba, koja je
trajala nedelju dana.
Za Pirsa i Konolija borba koju su zapoeli bila je narodna revolucija, a za Britance koji su doli da
se bore, to je bio rat. Britanska artiljerija razorila je Dablin za nekoliko dana. Pirs je shvatio
uzaludnost situacije i zatraio pregovore. J. Bojer Bel (1974) opisuje interesantan nain na koji je
Pirs odluio da se obrati Britancima. Poslao im je poruku, u kojoj se pod novom titulom
Glavnokomandujueg generala Irske republikanske armije, obraa generalu i voi britanskih
snaga. IRB se tako transformisala u armiju, koja se sada nazivala IRA.
U politikoj areni dolo je do daljih promena, i da ironija bude vea, ono to nisu mogli da postignu
za ivota, Pirs i Konoli postigli su u smrti. Irci su dosta vrsto bili protiv IRA-e, a Pirsa i Konolija
veina Iraca smatrala je odgovornim za razaranje Dablina. Meutim, Britanci nisu izvukli korist iz
ovog raspoloenja naroda. Umesto da sluaju javnost, oni su uguili sve to je bilo izraz
republikanske ideje. Desetine republikanaca, a meu njima i Pirs i ranjeni Konoli, bili su
pogubljeni, a hiljade njih bilo je osueno na robiju. Izgledalo je da je ponuda Britanaca o
samoupravi Irske bila zaboravljena. Veina Iraca bila je zapanjena grubom reakcijom Britanaca, a
duhovi Pirsa i Konolija dobili su visoko mesto u IRA-i. Irsko politiko miljenje okrenulo se u korist
revolucije.
55

Uticaj ruske revolucije: De Valera, Kolinsa i tanski rat

Republikanska politika partija in Fein (Sinn Fein), nastavila je svoje aktivnosti uprkos neuspehu
Uskrnje bune. Kada se zavrio Prvi svetski rat, mnogi republikanci bili su puteni na slobodu.
Imon (F/amon) De Valera, koji nije pogubljen zahvaljujui svom amerikom poreklu, postaje lider
in Feina. Majkl Kolins (Michael Collins), koji je izbegao duu robiju zato to je sluajno preao na
drugu stranu elije kada su druge zatvorenike izdvajali za streljanje, takoe je uao u vostvo
IRAe. De Valera i Kolins poeli su zajedniki da se bore za nezavisnost Irske 1919. godine.
Majkl Kolins je dobro prostudirao taktiku ruske organizacija Narodna volja, kao i dela ranih
anarhista i terorista. To mu je posluilo kao inspiracija pri postavljanju strategije i zapoinjanju
gerilskog rata protiv Britanaca. Poto su doli do liste imena britanskih policajaca i lanova
lojalistike irske policije i obavetajne slube, Kolins alje irske teroriste u njihove kue da ih
poubijaju. On napada policijske stanice i simbole britanske vlasti. Kolins, koji je bio pravi majstor
teroristike strategije, nastavlja kampanju terora protiv Unionista i RlC-a.
Britanci su odgovorili slanjem na brzinu regrutovanih vojnika, koje su prema njihovim uniformama
neskladnih boja nazivali Crni i Smei (Tan), i Irska postaje poprite stranog rata. Obe strane
optuivale su onu drugu za zloine, ali obe su koristile ubistva i sakaenje kao svoju taktiku. Ovaj
konflikt popularno je nazvan Tanski (smei) rat ili Crnosmei rat.
U meuvremenu, umerenije grupe nisu zaboravile na irsku samoupravu. Politiari u Britaniji i
Irskoj trudili su se da okonaju nasilje ugovarajui dinamiku po kojoj bi Irska dobila nezavisnost.
Glavni kamen spoticanja bio je sever Irske. Unionisti protestantske vere bojali su se da e ih
Britanci napustiti. 1921. godine situacija je privremeno reena potpisivanjem primirja izmeu
Britanije i Irske. Veina Ljudi u Irskoj prihvatila je primirje. Prihvatio ga je i Majkl Kolins, ali IRA nije.
Kada je 1921. godine primirje izmeu Irske i Britanije ratifikovano, izbija graanski rat unutar nove
republike. Majkl Kolins je vodio Irsku armiju, dok je njegov bivi saborac Imon De Valera vodio
IRAu. IRA se borila protiv snaga irske vlade, smatrajui da nezavisnost Irske treba da obuhvati
ceo irski narod. Oni su odbijali britansku vlast na Severu. De Valera se borio protiv bivih
saboraca i na kraju je i organizovao ubistvo Majkla Kolinsa.
Britanci, sa svoje strane, nisu hteli da se meaju u graanski rat u junom delu Irske. Pojaali su
kontrolu nad Severnom Irskom i ojaali svoje pozicije novim policijskim snagama, pod nazivom
Kraljevska policija Alstera (RUC). Unionisti sa severa bili su oduevljeni kada su Britanci
uspostavili poluautonomnu vlast u Severnoj Irskoj i time im dali dodatnu snagu za borbu protiv
IRAe. Unionisti su iskoristili ovu novu snagu da bi dobili kontrolu nad Severnom Irskom i sasvim
preli u isti blok sa Britanijom. Irska je postala podeljena zemlja.

Razni trendovi u IRA: 1930 - 1985.

1927. godine De Valera je bio izabran sa premijera. Iako je doneo nekoliko antibritanskih
zakonskih mera, ubrzo je doao u sukob sa IRA-om. Pojavile su se dve znaajne opcije. J. Bojer
Bel (1974) ukazuje na prvu' koja je nastala rascepom u redovima IRAe. Do poetka 1930 ih neki
lanovi IRAe opredelili su se za svoju politiku partiju in Fein. Oni su smatrali da IRA treba da
izraava svoje ideje kroz mirni politiki idealizam. Verovali su da treba da ponu da rade na
stvaranju ujedinjene socijalistike Irske, u duhu Dejmsa Konolija.
Druga grupa lanova IRAe odbacivala je ovakvu filosofiju. Oni su verovali da je cilj IRAe borba za
republikanizma. Oni nisu eleli nikakv mir sa Britanijom i Unionistima sve dok se sever Irske ne
ujedini sa Jugom. Oni su se zakleli da e nastaviti sa borbom. Raskinuli su sa vladom De Valere i
1930. godine osnovali privremeno krilo IRAe. Privremena IRA zarekla se da e nastaviti borbu, a
De Valera se okrenuo protiv njih. Izvestan broj godina IRA se nije ula. Izmeu 1956. i 1962.
godine, Privremena IRA vodila je neuspenu teroristiku kampanju u Severnoj Irskoj, a onda je
pala u nemilost kod irskih republikanaca. Upravo kada je izgledalo da je Privremena IRA gotova,
kampanja za graanska prava katolika rasplamsala se u Severnoj Irskoj 1969. godine. Neuspeh
kampanje za graanska prava u Severnoj Irskoj moe se direktno povezati sa modernim irskim
terorizmom i ponovnim roenjem IRAe.
Alfred Meklang Li (McClung Lee) (1983, str. 5997) belei jednu drugu tendenciju u Irskoj. IRA se
unutar svojih redova podelila na tradicionalnu zvaninu granu i militantnije privremeno krilo. On
56

navodi da se u Severnoj Irskoj ekonomska situacija konsolidovala u korist unionista protestanata.

Od 1922. do 1966. godine vlada Severne Irske sistematski je smanjivala graanska prava katolika
koji su iveli na Severu. U tom istom periodu ekonomska mo Unionista se poveala.
Prema miljenju Lija, politika i ekonomska situacija u Severnoj Irskoj stvorile su uslove za pojavu
irokog pokreta katolika za njihova graanska prava. Iako je taj pokret imao izvesne republikanske
tonove, ipak je prvenstveno bio usmeren na dobijanje adekvatnih uslova stanovanja i obrazovanja
za Alsterske katolike i njihov bolji ekonomski poloaj. Pokret za graanska prava imao je podrku i
protestanata i katolika, ali su potezi vlade Severne Irske poeli da ih polarizuju. Sve vie je
problem bio oznaen kao konfrontacija izmeu Unionista i Republikanaca, i stare linije fronta
izmeu protestanata i katolika ponovo su bile iscrtane. Do 1969. godine pokret za graanska
prava, kao i reakcija na njega, postali su nasilni.
U toku pokreta za graanska prava IRA nije bila potpuno inertna, ali nije u njemu igrala veliku
ulogu. Voe pokreta za graanska prava veinom su bili mirni republikanci. IRA nije mogla da ih
navede na gerilski rat, a praktino je sebe unitila za vreme ranije kampanje protiv vlade Severne
Irske. 1969. godine privremena IRA bila je popularna u pesmama i legendama, ali je imala vrlo
malo uticaja na svakodnevnu politiku Irske. Bilo je potrebno udo da bi IRA ponovo ojaala.
Razlog nemoi IRAe nalazio se u drugoj generaciji njenih lanova. U elji da idu stopama svojih
predaka, lanovi Privremene IRAe poeli su pred kraj 50 tih godina da vode borbu protiv RUC u
Severnoj Irskoj. Oformili su baze u Irskoj Republici, prelazili preko granice i izvodili teroristike
akcije.
Iako su u poetku uivali podrku republikanskih enklava na Severu, njihove nasilne akcije
podjednako su uasavale i Unioniste i Republikance. ak su i lanovi Oficijelne IRAe kritikovali
vojne napade Privremenih. Suoena sa gubitkom podrke javnosti Privremena IRA prekinula je
svoju ofanzivu na Severnu Irsku. Do 1962. godine skoro sve njene aktivnosti su prestale. Neki
lanovi Privremene pridruili su se pokretu za graanska prava; drugi su se vratili u oficijelno krilo
IRAe. Veina lanova, meutim, ostala je unutar tajne infrastrukture, molei Boga da se desi udo
koje e povratiti njihovo lanstvo i njihov presti. Njihove molitve su se obistinile 1969
A odgovor na njihove molitve pruila im je represija koju je sprovodila vlada Severne Irske. Vlada
je grubo reagovala na akcije aktivista pokreta za graanska prava i demonstrante. Maks Hejstings
(Max Hastings) (1970, str. 4056) pie da su mirni pokuaji da se doe do istih prava u Severnoj
Irskoj bili zaustavljeni na militantan nain. Katolicima nije bilo dozvoljeno da demonstriraju traei
bolje uslove stanovanja i obrazovanja; ako bi pokuali da demonstriraju napala bi ih RUC i njene
rezervne snage poznate pod imenom Specijalisti B. U isto vreme, demonstracije protestanata nisu
bile spreavane. Katolici su verovali da su RUC i Specijalisti B u savezu sa drugim antikatolikim
unoinistima na Severu.
U leto 1969. godine problemi su se intenzivirali. Demonstranti pokreta za graanska prava
planirali su dug, miran mar od Londonderija do Belfasta, ali su ih RUC i Specijalisti B doekali sa
suzavcem i batinama. 15. avgusta 1969 protestanti su se okupili da proslave svoj dan egrta.
Samo nekoliko dana ranije RUC je estoko napala katolike demonstrante, ali je 15. avgusta
srdano pozdravila protestantske egrte. Katolici nisu bili iznenaeni: mnogi Specijalci B poskidali
su svoje uniforme da bi stavili Oran trake i marirali sa protestantima.
Protestanti koji su uestvovali u povorkama u Londonderiju i Belfastu naoruali su se petrolejskim
bombama, kamenjem i tapovima. Oni nisu eleli samo da proslave pobedu iz sedamnaestog
veka, ve su bili oduevljeni zbog nedavnog rasterivanja povorke boraca za graanska prava i
nadali su se da e uvrstiti svoj politiki poloaj ako dok mariraju, jo i bombarduju svoje susede
katolike. Kada su protestanti poeli da izazivaju katolike, izbilo je nasilje. Do veeri, Belfast i
Londonderi bili su u plamenu. Tri dana kasnije, Britanija je poslala svoju armiju u mirotvornu
misiju. Da ironija bude vea, Britanska armija postala je ono udo koje je IRA tako oajniki bilo
potrebno.
Po miljenju mnogih analitiara i posmatraa, znaajnu ulogu u ponovnom raanju IRAe odigrala
je poetna politika i taktika Britanske armije. J. Bojer Bel (1976, str. 6588) kritikuje Britansku armiju
zbog njene prve reakcije. On tvrdi da je Britanska armija dola u Alster sa malo ili nimalo
razumevanja za istorijske dogaaje koji su bile pozadina ovog sukoba. Kada je Armija stigla 1969
godine, kae Bel, njeni komandanti verovali su da se nalaze usred kolonijalnog rata. Oni su
procenili situaciju i zakljuili da postoje dva "plemena". Jedno pleme nosilo je kao obeleje irsku
57

trobojku i govorilo sa duboko uvreenom mrnjom prema Britancima. Drugo pleme bilo je pod
engleskom zastavom Junion Dek, a njegovi lanovi tvrdili su da su ultra patriotski podanici
Britanskog carstva. Bilo je dakle sasvim logino da se stave na stranu prijatelja Britanskog
carstva, koji su se predstavljali kao njegovi podanici.
Bel smatra da je ova politika bila fatalna greka. Jer, ovde se nije radilo o borbi za ouvanje
Britanskog carstva, ve je sukob u Severnoj Irskoj bio borba izmeu dve grupe irskih graana.
Nijedna strana nije bila probritanska, bez obzira na zastave koje su nosili i ta je pisalo na
njihovim parolama. Britanska armija trebalo je da bude mirotvorna, neutralna vojska. Umesto toga
ona se svrstala uz jednu od dve ekstremistike grupe u sukobu. Ta greka je usliila molitve IRAe.
Bel navodi da greku Britanske armije najbolje ilustruje reakcija katolika republikanaca. Unionisti
su doekali Britansku armiju rairenih ruku, kao to se i moglo oekivati. Istorijski gledano,
Britanska armija je i ranije bila na strani Unionista. Zaudo su i Republikanci takoe pozdravili
Britansku armiju. Oni su bili ubeeni da su nad njima represiju vrili samo RUC i specijalisti B, a
da Britanska armija nee koristiti takve represivne mere protiv njih. U oima republikanaca, to nije
bila preanja Britanska armija, ve vojska koja je trebalo da donese mir. Republikanci su verovali
da e ih Britanska armija zatititi od Unionista i policije.
Ovo verovanje bilo je kratkog veka. Kako je Britanska armija krenula u akciju u Alsteru, tako su
republikanci i katolici bili podvrgnuti sve veim represalijama sa njene strane. Katolika naselja
bila su opkoljena i zasuta suzavcem dok su vojnici tragali za subverzivnim elementima. Vojska je
postala produena ruka RUC. Londonderi i Belfast postali su vojne mete, a pobunjenike koji su se
borili protiv vlade trebalo je pokoriti. Kako su sukobi postajali ubojitiji, tako je nestajala i podrka
Republikanaca Britanskoj armiji.
Oseajui se pritisnuti sa svih strana, katolici i republikanci potraili su pomo. Nali su je
delimino u IRA. U nemirima 1969 nastao je rascep izmeu Oficijelne i Privremene IRAe i IRA je
postala nemona organizacija. Prema pisanju Iaina Hamiltona (1971.), IRA je sada stavila na
stranu svoja unutranja trvenja i dve frakcije usredsredile su svoje snage na novog zajednikog
neprijatelja Britansku armiju. Nova politika IRAe bila je usmerena na uklanjanje britanskih vojnika
sa Irskog tla, dok su unutranje razlike bile zanemarene.
Robert Mos (Moss) (1972, str. 1618) navodi da se Britanska armija nala usred konflikta, za koji
se nadala da e ga zaustaviti. Nezadovoljni nacionalisti pridruivali su se sve brojnijoj IRA. Svaki
put kada je Britanska armija prejako reagovala, a to se obino deavalo kadgod bi se suoila sa
graanskom neposlunou, stvar Republikanaca dobijala je na snazi.
Novinar Simon Vinester (Winchester) (1974, str. 171180) belei jo jednu posledicu sukoba:
uporedo sa rastom IRAe rasle su i ekstremistike organizacije Oranista. Dok je broj lanova IRAe
rastao zbog napada patrola Britanske armije i navodnih sluajeva torture od strane obavetajnih
slubi, rast unionistikih paravojnih organizacija nastao je kao reakcija na to Britanska armija
poela je da preduzima akcije i protiv unionistikih organizacija i tako se zaista nala u sred
teroristikog konflikta.
1972. godine britanska vlada objavila je izvetaj o nasilju u Severnoj Irskoj. Lesli Skarmen (Leslie
Scarman) (1972.) vodio je istragu, koja je zakljuila je da su tenzije unutar drutva bile tako velike,
da ih je bilo nemogue zaustaviti kada su se one otele kontroli. Politika policije i britanske armije
uticala je u velikoj meri na pokretanje tih neprijateljskih sila. Izvetaj je doao do zakljuka da
normativna demokratija ne moe da se vrati u Severnu Irsku dok njen narod ne stekne poverenje
u vladine institucije i bezbednosne snage. U izvetaju je naglaeno da nasilje treba da se rei
zakonskim metodima.

Teror oranista
lako je tano da je terorizam u Irskoj uglavnom povezan sa IRA i njenim radikalnim ograncima, nije
poteno pripisivati sve teroristike akcije u Irskoj Republikancima. I unionistike organizacije imaju
dugu istoriju terorizma. One predstavljaju Oranistiku ili protestantsku stranu terora.
Pre Uskrnjeg ustanka, Oranisti nisu imali mnogo razloga da budu militantni, poto su
oranistike grupe, preko policije i vojske, kontrolisale dogaaje u Irskoj. Na primer, IRB je poela
da uvozi oruje jo pre Prvog svetskog rata (19141918). Uplaeni zbog jaanja katolika
republikanaca, Unionisti su odluili da se naoruaju. Iako je britanska vlada bila zabranila uvoz
58

oruja, policijski oficiri pravili su se da nita ne vide, kada je jedne noi hiljade komada ilegalnog
oruja prokrijumareno u Oranistike loe. Ni Britanska armija tada nije intervenisala. Njeni oficiri
drali su vojnike u barakama dok se oruje rasporeivalo.
Vojska je i na drugi nain podravala Oraniste. Pre Prvog svetskog rata izgledalo je da e se u
Britankom parlamentu izglasati samouprava za Irsku. Da bi uticali na glasanje u parlamentu,
britanski oficiri poeli su masovno da daju ostavke na slubu, izazivajui krizu vlade. Ujedinjeno
kraljevstvo bilo je na ivici rata sa Nemakom i ne bi bilo lako ratovati bez oficirskog kadra. Tako je
odluka o samoupravi povuena, a Irska je ostala pod britanskom kontrolom.
Stvari su se izmenile posle Tanskog (smeeg) rata i stvaranja Irske Republike. Mada je De Valera
vodio rat protiv svojih bivih saboraca, IRA je i dalje preduzimala teroristike akcije na Severu. U
tom periodu unionistike grupe formirale su svoje sopstvene teroristike enklave. Njihov osnovni
cilj bilo je da teroriu Republikance.
Terorizam Unionista zasnivao se na odmazdi. Kadgod su Zeleni teroristi napali na neki cilj,
Oranisti teroristi su uzvratili. Teroristi Oranisti bili su umeani u ubistvo katolikih voa, a
naroito onih koji su se istakli za vreme pokreta za graanska prava. Terorizam Oranista nikad
nije bio toliko izraen kao terorizam Zelenih, jednostavno zato to su Unionisti imali mogunost da
koriste zvanine organizacije da bi ugnjetavali katolike u Severnoj Irskoj.
Somus Dan (Seamus Dunn) i Valeri Morgan (Valerie) (1995) smatraju da se ovo stanje stvari
moe i promeniti. 1985. godina Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska Republika potpisali su mirovni
sporazum kojim se regulie vlast u Severnoj Irskoj. Poznat pod imenom Angloirski mirovni
sporazum, ovaj sporazum trebalo je da eliminie terorizam, poto je sada u ovoj nemirnoj oblasti
uspostavljen zajedniki sistem vlasti. Dan i Morgan misle da mnogi protestanti smatraju ovaj
sporazum izdajom i pretpostavljaju da bi te grupe ljudi mogle pribei nasilju ako bi se osetile
iskljuenim iz politikog sistema. Zbog toga bi moglo doi do promene stila u terorizmu Oranista.
Oranistiki terorizam nije se drao neke specifine revolucionarne teorije; on je nastao kao
reakcija na republikanski terorizam. Oranistiki terorizam se pojaao zbog toga to su protestanti
izgubili vlast na Severu. O sadanjem stanju ovog sukoba govoriemo kasnije u ovoj knjizi, kada
budemo izuavali probleme savremenog terorizma.
Na dalji prikaz razvoja modernog terorizma odnosie se na Bliski istok. Bliskoistoni teroristi, bilo
da su Jevreji ili Arapi, prouavali su ruske anarhiste i taktiku Majkla Kolinsa. Na Bliskom istoku
terorizam se pojavio jo u jednoj formi, o emu emo govoriti u sledeoj glavi.

Glavne teze
1. Borba za nezavisnost Irske trajala je vie od 1000 godina i u nju su bile ukljuene i etnika i
verska borba.
2. Irska republikanska armija (IRA), koja je nastala iz te borbe organizovala je ustanak 1916.
godine.
3. Koristei taktiku koju je nauio od ruskih anarhista i revolucionara, Majkl Kolins je vodio
uspenu teroristiku kampanju posle propasti ustanka 1916. godine.
4. Neuspeh da se Severna Irska pripoji Republici Irskoj izazvao je rascep u IRA.
5. Obnovljeno ratovanje dovelo je l969 godine do preporoda IRA.

Teme za razmiljanje
Istorija nasilja u Irskoj sadri tri problema koje smo ve izuavali u ovoj knjizi. Religija je bila deo
borbe jo od Reformacije. Vana stavka bila je i raspodela bogatstava, zbog toga to je Irska bila
tretirana kao kolonija. Najzad, revolucionarne teorije devetnaestog veka uticale su na Kolinsa i
njegove saborce. Da li mislite da je promena bilo kojeg od ovih faktora, mogla da donese Irskoj
mirniji tok dogaaja? Da li dananji politiari moraju da uzmu sve ove faktore u obzir ako ele da
izgrade mir na ovom podruju?

59

ta jo treba proitati
J. Bojer Bel, Tajna armija: Istorija IRAe, 19161970 (The Secret Army: A History of the IRA, 19161970).

7. POREKLO TERORIZMA NA BLISKOM ISTOKU

Poreklo modernog terorizma posmatraemo u kontekstu njegove rasprostranjenosti od
zapadnoevropske ideologije do Rusije, a zatim iz Rusije ponovo na Zapad, gde su irski
nacionalisti preuzeli ideje Ruske revolucije. Pre nego to preemo na moderni terorizam, potrebno
je da se vratimo na istorijski tok sukoba na Bliskom istoku. Nekoliko bliskoistonih grupa preuzelo
je koncepcije modernog terorizma i pretoilo ih u svoj nain bobe. Ova glava govori od razvoju
verskih i istorijskih konflikta na Bliskom istoku i istorijskoj ulozi terorizma na tom podruju.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da opiete verski, politiki i istorijski uvod u situaciju na Bliskom istoku.
2. Da date kratak pregled glavnih problema na Bliskom istoku.
3. Da navedete tri glavna uzroka terorizma na Bliskom istoku.
4. Da opiete Cionistiki pokret u Palestini od poetka Prvog svetskog rata do Arapskog
ustanka.
5. Da objasnite ulogu terorizma u raanju modernog Izraela.
6. Da navedete probleme koji proistiu iz unutranjih rivaliteta izmeu Arapa.
7. Da objasnite poreklo iitizma i njegov uticaj na revolucionarni Iran.

Upoznavanje sa regionom
Termin Bliski istok odnosi se na deo sveta koji obuhvata Severnu Afriku, Jugozapadnu Aziju sa
jugom Turske ukljuujui i Arapsko polu ostrvo, Iran i Avganistan. (Vidi mapu na slici 7,1). Neki
komentatori ukljuuju i Pakistan u svoju geografsku definiciju Bliskog istoka, zbog toga to je tamo
islamska kultura dominantna. Termin je izmislio ameriki mornariki strateg Alfred Tejer Mahan
(Thayer Mahan) pred kraj devetnaestog veka. Albert Hurani (Hourani) (1997) napisao je jednu od
najkompletnijih istorija ovog podruja. Prema Huraniju, u toj oblasti postoje dva glavna problema:
islamska religija i istorija arapskog naroda.
Osniva islama, prorok Muhamed, primio je negde oko 610. godine nae ere, nekoliko otkrovenja
od anela Gavrila, koji je prisutan i u Hebrejskoj i u hrianskoj tradiciji. Zbunjen ovim susretima
sa anelom,a ne znajui da pie, Muhamed je posle svakog takvog dogaaja odlazio svojoj
porodici i prenosio u pesmama i stihovima sve to mu je aneo rekao o tome ta Bog eli za
oveanstvo. Posluni lanovi porodice zapisivali su ova otkrovenja, a ona su sada zapisana u
svetoj knjizi Kuranu ili Stihovima. Opinjen ovim susretima sa Svevinjim preko anela, Muhamed
je poeo svima da prenosi poruku univerzalizma, ljubavi i monoteizma.
lako je Muhamedova poruka u osnovi bila poruka ljubavi, discipline i pokornosti Bojoj volji,
njegovi verski proglasi razjarili su trgovce u njegovom rodnom mestu, Meki. Muhamed je govorio o
sudnjem danu, kada e se suditi zlu. Ova eshatologija bila je opasnost za trgovaki verski ivot u
Meki, koja je bila centar trgovine u kome su se susretale razne kulture, i gde su mnoga boanstva
bila oboavana u atmosferi mnogobotva. Ukratko, profit je donosila prodaja statua, amajlija,
relikvija, a Muhamedove prie o jednoj univerzalnoj sili koja e ujediniti oveanstvo, bile su loe
za taj posao. Trgovci su tada napravili najloginiji korak koji su mogli da smisle. Pokuali su da
ubiju Muhameda.
Pobegavi iz Meke, Prorok nije prestao da propoveda. Stekao je mnogo sledbenika i posle
nekoliko godina vratio se u Meku ne samo sa porukom ljubavi, ve i sa maem. Muhamed je
objavio sveti rat, dihad, svim nevernicima. Meka je postala sveti grad, a carstvo arapskog sveta i
islama se proirilo. Kada je negde oko 632. godine Muhamed umro, islam je ve bio dominantna i
rastua snaga na Bliskom istoku.
60

Posle Muhamedove smrti, njegovi sledbenici irili su islam i arapsku kulturu po Bliskom istoku. U
to vreme su na tom prostoru vladale dve dinastije, Umajadi (Umayyads) (661750) i Abasidi
(Abbasids) (7501258). Hurani tvrdi da su voe tih dinastija, kalifi, podelili svet u teolokom smislu
na carstvo islama i carstvo rata. Cilj islama bio je da podvrgne svet bojoj volji, a onaj koji se
potinjava je bio musliman.
Negde hiljadite godine n.e. Turci su poeli da otimaju posede Abasida. Bitke su se nastavile
sledeih 100 godina, sve dok najezda Mongola iz istone Azije nije okonala vladavinu dinastije
Abasida. Mongole je na kraju zaustavila egipatska vojska sastavljena od robova, a njihovi potomci
razvili su se u novu grupu Turaka, takozvanih Otomana. Otomanski Turci bili su veoma agresivni i
oni su pokorili vei deo Bliskog istoka i veliki deo Evrope. Otomani su se dugi niz godina borili sa
Irancima na jednoj, a sa Evropljanima iz centralne Evrope na drugoj granici svoga carstva.
Odnosi Evrope sa islamskim carevinama nisu se ba odlikovali harmonijom. Zapad je krenuo u
prve ratnike pohode, poznate kao Krstaki ratovi, sa namerom da osvoji Bliski istok (1095. do
negde 1250.). Ovi ratovi bili su veoma krvavi i oni su zaeli vekove mrnje i nepoverenja izmeu
muslimana i hriana. Borbe koje je Evropa vodila sa Otomanskim carstvom godinama su
odravale vojnu tenziju izmeu ove dve civilizacije. Dananje tenzije koje postoje na ovom
podruju potiu iz doba kada je otomanski uticaj poeo da opada, a iranska mo propala. To se
desilo u osamnaestom veku. Onog asa kad su ove islamske sile propale, zapadne hrianske
sile pourile su da se ubace u prazan prostor.
Jonah Aleksander (Yonah Alexander) (1976.) ukazuje da se ova promena moi jo vie
iskomplikovala pojavom ideje Cionizma krajem devetnaestog veka. Devedesetih godina
devetnaestog veka Cionisti su poeli da se sele u Palestinu da bi tamo uspostavili jevrejsku
dravu. To je izazvalo tenzije, jer su se Sirija i Egipat takmiili ko e osvojiti kontrolu nad ovim
podrujem. Problem je postao akutan 1914. godine, kada je Prvi svetski rat internacionalizovao
politike probleme Bliskog istoka. Moglo bi se rei da moderni bliskoistoni terorizam vodi poreklo
od Prvog svetskog rata (19141918) i njegove politike podele sveta.

Kratak pregled nekih vanijih problema

Da bi razumeli Bliski istok na najbolji mogui nain, morate stalno na umu imati sledee
pretpostavke:
1. Dananja geografska struktura Bliskog istoka i sadanji raspored politike vlasti, nastali su
kao neposredan rezultat imperijalnog uticaja Evrope devetnaestog veka na taj region i ishoda
Prvog svetskog rata.
2. Mnoge arapske zemlje sa Bliskog istoka mnogo vie panje posveuje snazi porodice nego
savremenom shvatanju vlasti u jednoj dravi. S druge strane, Izrael ima ureenje
parlamentarne demokratije.
3. Moderna izraelska drava nije ona nacija koja se pominje u hebrejskim i hrianskim
biblijama, niti u islamskom Kuranu. To je sekularna drava, kojom upravljaju ljudi evropskog
porekla.
4. Arapi, a naroito Palestinci, nisu jedini koji imaju monopol na terorizam.
5. Verske razlike su se na tom podruju razvijale vekovima, a fanatizam bilo koje strane, moe
da izazove nasilje. Na Bliskom istoku postoje i jevrejski i hrianski i muslimanski fanatici, koji
se bave terorizmom u ime religije.
6. Mada je jo od 1948. godine, kada je Izrael priznat kao drava nacija, Bliski istok nestabilan,
moderni terorizam razvio se tek posle 1967. godine. 1973 godine terorizam se pojaao, a
tokom sledee dve decenije postao je standardni nain za izvoenje vojnih operacija.
7. Meutim, 1993. godine Organizacija za osloboenje Palestine (PLO) odrekla se terorizma. To
je zaudo izazvalo ogromne tenzije. Sa arapske strane, neke grupe su osudile akciju PLO,
dok su je druge prihvatile. Do iste reakcije dolo je i u Izraelu, gde jedan deo politikih partija
odobravao mirovne planove, a drugi se pripremao za rat. Mir na Bliskom istoku je veoma
frailan, a terorizam je opasna opcija, jer u svako doba moe da poremeti veoma osetljive
pregovore, ak i onda kada je mirovni sporazum ve potpisan i primenjen (vidi takav primer
kod Hofmana, 1995).
61

8. Svi ovi problemi jo su komplikovaniji zbog nestaice vode i velik ih klasnih razlika. Na ovom
podruju ive neki od najbogatiji i neki od najsiromaniji ljudi sveta, koji veinom ive daleko
od izvora vode.
Da bismo razumeli terorizam na Bliskom istoku potrebno je da shvatimo vanost nekih dogaaja u
njegovoj skoranjih istoriji.
Da biste najbolje razumeli prilike na Bliskom istoku, vratite se u dba pred kraj devetnaestog veka.
U tom periodu desila su se tri sud dogaaja koja su oblikovala moderni Bliski istok.
Prvo, tursko Otomansko carstvo, koje je vladalo veim delom Bliskog istoka, raspadalo se u
devetnaestom veku. To znai da su otomanski Turci bili suoeni sa unutranjim problemima u
celom carstvu, jer su se razne nacionalistike, plemenske i porodine grupacije digle na ustanak.
Osim toga, opasnost je pretila i izvana. Iako je Iransko carstvo ve ranije propalo, Velika Britanija,
Francuska, Nemaka i Rusija intervenisale su na tom podruju vojnom silom. Svaka od ovih
evropskih zemalja obeavala je potencijalnim ustanicima mnogo stvari, samo da bi se oni digli na
ustanak protiv Turaka. U stvarnosti se malo od ovih obeanja i ispunilo.
Drugi sudbonosni dogaaj bio je u vezi sa politikim pokretom zvanim Cionizam. Izmeu 1896. i
1906. evropski Jevreji, odvojeni od svoje drevne domovine itavih 2000 godina, eleli su da
osnuju svoju naciju. Neki od njih hteli su da to bude Palestina, dok su drugi eleli da se isele u
Argentinu. 1906. godine pobeuju oni koji su forsirali Palestinu, i evropski Jevreji poinju da se u
sve veem broju sele u tu oblast. Oni za to nisu zatraili dozvolu od palestinski Arapa, ljudi koji su
iveli u Palestini.
Najzad, trei sudbonosni dogaaj deava se izmeu 1914. i 1918. godine za vreme Prvog
svetskog rata, kada su evropske armije prepravile Bliski istok. elei da oforme svoje uticajne
sfere na Bliskom istoku, Evropske zemlje nastavile su da daju kontradiktorna obeanja. Kada se
rat zavrio, pobednike nacije smatrale su da su taj region preotele od Turaka. To je izazvalo
dugorone politike probleme.

Tri izvorita bliskoistonog terorizma

Situacija u kojoj se Bliski istok naao na kraju Prvog svetskog rata postavila je osnove za
dogaaje koji su usledili u sledeih 80 godina. Politika situacija omoguila je da se stvore tri
uzroka iz kojih se razvio terorizam na Bliskom istoku. To su:
a) problem politike kontrole Palestine,
b) problem ko e vladati arapskim svetom, i
c) odnosi izmeu dve glavne grane islama: sunita i iita.
Drugaije reeno, to su:
Palestinsko pitanje (kontrola Palestine)
Interarapsko rivalstvo/borbe
Iranska revolucija
Svi ovi problemi su posebni, ali i u isto vreme i povezani. Uzroci terorizma na Bliskom istoku su
simbolini, tj. svaki ima svoje posebno polje nasilja sa njemu svojstvenom dinamikom, ali s druge
strane, svi oni su u vezi i zavise jedan od drugog.
Svi oblici bliskoistonog terorizma imaju odreene karakteristike. Pre svega, veliki broj arapskih
grupa izraava nezadovoljstvo zbog postojanja Izraela. To ne znai da su oni svi pro Palestinski
orijentisani, ali oni samu ideju stvaranja jedne nearapske drave od strane Evropljana, smatraju
uvredom. Veina terorista sa Bliskog istoka je antiimperijalistiki nastrojena. Intenzitet njihove
srdbe varira od grupe do grupe, ali je oseanje koje najvie dominira medu teroristima,
antizapadnjako. Drugi simboliki faktor je panarapska i panislamska orijentacija teroristikih
grupa. Iako se bore za lokalnu kontrolu, veina njih eli obnovu ujedinjenog arapskog carstva sa
islamom kao religijom. Najzad, bliskoistoni terorizam povezan je i rodbinskim vezama. U
terorizmu, kao uostalom i u politici Bliskog istoka uopte, rodbinske veze su nekad vanije od
nacionalnog identiteta.
62

Kada se slue terorizmom Izraelci obino tvrde da su njihove aktivnosti konvencionalne vojne
akcije. Ponekad, meutim, Izraelci koriste istu taktiku koju su pripadnici PLO koristili 1960 tih i
1970 tih. Moda bi bilo tanije rei da je nasilje na Bliskom istoku, bilo da ga vre Arapi ili nearapi,
povezano simbiozom; ono je meuzavisno. Mi emo ovom problemu prii kroz ispitivanje
bliskoistonog sveta, onako kako je on izaao iz Prvog svetskog rata.

Cionizam u Palestini
Problemi proizali iz evropskog imperijalizma izlaze na povrinu u Prvom svetskom ratu. Britanci
su podstakli Arape da dignu ustanak protiv Turaka, zbog toga to su Turci bili u savezu sa
Nemcima. Britanci su Arapima obeali slobodu ako se budu borili protiv Turaka, ali nisu imali
nameru da im daju autonomiju; oni su samo eleli da im Arapi pomognu da unite Turke. Osim
toga, Britanci su ovo podruje smatrali vanom kopnenom vezom sa Indijom. U stvari, i Britanija i
Francuska nadale su se da ce im se rat zavri, od Bliskog istoka napraviti svoje nove kolonije.
Britanci su dali jo neka obeanja. (Vidi sliku 7,2) Delom kao odgovor na Cionistiki pokret, a
delom da bi amerikim Jevrejima pokazali svoju dobru volju, Britanci su obeali Cionistima da e
dobiti domovinu u Palestini. S druge strane regije, u drevnoj Persiji ili modernom Iranu, Britanci su
ponudili Rusima drugi dogovor. Po tom planu, Iran bi bio podeljen na tri dela, pa bi Rusi
kontrolisali severni deo, juni bi bio pod Britanijom, a podruje izmeu njih, bilo bi neutralno. Kada
se 1918. godine zavrio Prvi svetski rat, ceo Bliski istok bio je pod kontrolom Britanije, Francuske i
Rusije, ali je predstavljao bure baruta. U godinama koje su neposredno prethodile ratu, Cionizam
je u Palestini napravio veliku zbrku. Jonah Aleksander (1976, str. 21125) tvrdi da su se prvi
naseljenici Cionisti nadali miru, a imali su i sve razloge da veruju da je mir mogu. Iako je veina
jevrejskih imigranata dolazila iz Evrope, Arapi su ih smatrali Semitima, a smatralo se da obe
etnike grupe pripadaju Palestini. tavie, Cionisti su u poetku tvrdili da nemaju nameru da
raseljavaju Palestince, ve da ele da ive zajedno sa njima. Ali, neki od njih imali su sasvim drugi
program. Aleksander kae da su vatreni Cionisti imali viziju Palestine kao jevrejske drave pod
jevrejskom vlau, dok su Palestinci bili sigurni da e Arapi ostati na vlasti u arapskoj zemlji.

ARAPIMA: ujedinjeno arapsko kraljevstvo za pobunu Arapa protiv Turaka

Britanci su obeali
JEVREJIMA: jevrejska drava za podrku Jevreja u ratu
EVROPLJANIMA: ruske i francuske sfere uticaja na Bliskom istoku za
uee u ratu
SLIKA 7.2 Kontradiktorna ratna obeanja Britanije.

Aleksander ukazuje na jo jedan faktor arapskog nezadovoljstva, koji je postojao jo pre rata. U
isto vreme kada je nastajao Cionistiki pokret, Otomansko carstvo se raspadalo. Ovo je ohrabrilo
nekoliko arapskih grupa da nastupe nacionalistiki i zatrae zemlje koje su nekada bile pod
Turskom vlau. Palestinci su smatrali da su oni deo Sirije, a poto su se Turci usprotivili
naseljavanju Jevreja, Palestinci su bili skloni da imigraciju Jevreja shvate kao izraz sirijskog
nacionalizma. To je bila fatalna greka, kae Aleksander, jer Cionisti nisu imale takvih elja. Jevreji
nisu imali nikakvu nameru da postanu deo Sirije.
Kontradiktorna ratna obeanja Britanije, objanjiva u vreme opasnosti za naciju, ali kratkovida u
spoljnopolitikom smislu, nisu doprinela smanjenju tenzija izmeu palestinskih Arapa i tek
naseljenih palestinskih Jevreja. 24. oktobra 1915. Britanci su dali jedno nejasno obeanje
Arapima. Kao revan za sveopti arapski ustanak protiv Turaka, Britanci su se sloili da po
okonanju rata podre stvaranje ujedinjene, nezavisne arapske drave. Oni su tada odbili da daju
specifine odgovore u vezi sa granicama jer nisu znali na ta Francuzi pretenduju (Beker-Becker,
1984, str. 9). Meutim, 1916. godine Britanci su sa Francuzima potpisali Sajks-Pikotov (SykesPicot) sporazum, kojim je Bliski istok podeljen na dve interesne sfere.
63

Britanci su verovali da je njihova spoljna politika ispravna. Smatrali su da nita nisu obeali jer je
njihova nagodba sa Arapima bila nejasna. Arapi su, meutim, smatrali da im je obeana drevna
arapska carevina islama. Iako su Britanci za mali ulog stekli saveznika, situacija je bila zrela za
negodovanje. Dok su se Britanci udvarali Arapima dajui im obeanja koja nita nisu znaila, u
isto vreme su podravali i jevrejske interese, obeavi im podrku Britanije u osnivanju nacionalne
jevrejske drave u Palestini. Britanci su i ovu svoju politiku smatrali dobrom diplomatijom.
Obezbedili bi jevrejsku podrku u ratu, naroito u Americi, i uvukli Cioniste u rat protiv Turaka. Uz
ekonomsku pomo zapadnih Cionista, mogli bi da odstrane Francuze i Ruse sa tog podruja na
kraju rata.
Postojao je jo jedan poticaj: Jevreji iz Palestine ponudili su svoje trupe kao podrku Britancima,
to je znailo da bi postojala jo jedna vojska koja bi se borila protiv Turaka. Britanci su bili
oduevljeni tim obeanjem ratne pomoi. 2. novembra 1917. u elji da to pre dobije podrku
Jevreja, britanska vlada je izdala Belforsku deklaraciju, u kojoj Jevrejima obeava nacionalnu
dravu u Palestini.
Na kraju rata Britanci su stvorili niz arapskih zemalja u kojima su vladale jake, tradicionalne
porodine grupe. Naravno nije bilo ni rei o ujedinjenoj arapskoj islamskoj carevini, a ova
britanska podela donela je nestabilnost, iznutra zbog nezadovoljstva protivnikih porodica, a
spolja zbog nezadovoljstva drugih arapskih zemalja. Svaka porodica i svi arapski lideri eleli su da
ujedine islam pod jednom zastavom. Na kraju su se prema ovom scenariju oformile vee drave:
Sirija, Irak, Saudijska Arabija, Jordan, Egipat, Libija i Iran. Sve ove nove nacije sanjale su o
panislamskom podruju, ali nijedna nije bila voljna da dozvoli bilo kojoj drugoj da upravlja celim
podrujem.
Osim toga, Arapi nisu mogli da se suprotstave produenom britanskom uticaju, a pod budnim
okom Britanaca nije bilo mogue ostvariti ni panarapsku zajednica ni jevrejsku nacionalnu dravu.
1922. godine Velika Britanija je dobila dozvolu od Lige naroda da osnuje Protektorat Transjordana.
Mandat koji je Britanija dobila dao joj je pravo da kontrolie Palestinu i takoe Britanije dobila
mesto u samom centru Bliskog istoka. Ali to je imalo svoje cenu, jer je izazvalo nezadovoljstvo i na
arapskoj i na jevrejskoj strani. Arapi su smatrali da im je dato lano obeanje, a Jevreji su vatreno
zahtevali svoje pravo na domovinu.
Dok su Britanci uspostavljali protektorat, u Palestini je raslo nacionalistiko oseanje i bes. I
Jevreji i Arapi bili su ogoreni na Britance, ali nijedna stana nije bila voljna da popusti drugoj, kako
bi isterali Britance. Sporadini izlivi nasilja poeli su 20 tih godina, a prerasli su u otvorenu pobunu
za vreme Drugog svetskog rata (19391945).
1936. godine izbio je u Palestini arapski ustanak, koji je trajao do 1939 godine. Ustanak je bio
prvenstveno protiv Britanaca, ali je rastua mrnja i nepoverenje izmeu Arapa i jevrejskih
zajednica takoe isplivala na povrinu. Jevreji i Arapi borili su se protiv Britanca, ali su se u isto
vreme borili i meu sobom. etrdesetih godina usledili su dogaaji koji su zasenili ta
neprijateljstva, ali su ona opet izbila po zavretku rata. I Jevreji i Arapi vrsto su verovali da je
jedino mogue reenje problema u Palestini da se Britanci oteraju i da se onaj drugi eliminie iz
uea u politici.

Raanje modernog Izraela

Krajem 1945. i 1946. godine, hiljade Jevreja koji su ostali bez doma za vreme nacistikog
holokausta, nagrnuli su u Palestinu. Uvidevi da im preti opasnost od masovnog priliva Jevreja,
Arapi iz Palestine poeli da se naoruavaju. U tome su imali malo pomoi. Britansko carstvo se
raspadalo, a drugi Arapi bili su suvie zaokupljeni svojim politikim ciljevima da bi se brinuli za
Palestince. Zvanino, Britanci su zabranjivali imigraciju Jevreja, ali malo se ta moglo uiniti jer je
priliv bio veliki. Jevreji su nastavljali da dolaze, zahtevajui svoju nezavisnu dravu.
1947. godine Britancima je situacija izmakla kontroli. Iscrpljeni Drugim svetskim ratom, Britanci su
za svoje neprilike u Palestini potraili reenje od Ujedinjenih Nacija (UN). Ujedinjene nacije
predloile su da se jedan deo Palestine da Arapima a drugi Jevrejima. Cionisti su bili oduevljeni,
ali Arapi nisu. Razapeti izmeu dve strane, Britanci su prihvatili reenje Ujedinjenih nacija i to s
razlogom. Jevreji su se ve bili pobunili.
Moderni terorizam ponovo se pojavio ba pred podelu predloenu od strane Ujedinjenih nacija.
64

Jevrejska teroristika organizacija Irgun Zvai Leumi preduzela je niz napada protiv britanskih
vojnika i palestinskih Arapa. Ovim napadima jevrejska organizacija elela je da postigne dva cilja.
Verovali su da e ako bombarduju i ubijaju britanske vojnike, naterati Britaniju da shvati da ih
okupacija Palestine mnogo kota. Drugo, bili su zabrinuti zbog prisustva Arapa u oblastima koje su
Jevreji od nedavno smatrali svojim. Zato su se sluili pretnjama, fizikim napadima i bombama da
bi zaplaili Arape i naterali ih da se isele.
15. maja 1948. godine Ujedinjene Nacije priznale su podelu Palestine i modernu nacionalnu
dravu Izrael. Arapi su odmah napali novu jevrejsku dravu, a terorizam Irgun organizacije je
propao. Arapi i Jevreji prebacili su se na konvencionalno ratovanje i vodili su tu vrstu borbe sve do
1967. godine.

Rivalitet meu Arapima

Moderni terorizam na Bliskom istoku nastao je kao posledica stalnih sukoba u dvadesetom veku.
U ovom tekstu baviemo se nekim od najznaajnijih arapskih drava u severnoj Africi i
jugozapadnoj Aziji. Umesto da svaki dogaaj razmatramo posebno, ovde je pria o razvoju Izraela
isprepletana sa simbiozom prirodom ovog konflikta. Ovakav prilaz objanjava vezu izmeu
rivalstva meu Arapima i terorizma.
Iako se u diskusijama o reavanju nasilja na Bliskom istoku uvek pominje kontrola nad
Palestinom, situacija koja je nastala posle Prvog svetskog rata, nije vodila ka miru. Britanija i
Francuska podelile su drevnu islamsku zemlju, poznatu kao dar al Islam, i otada ta oblast postaje
poprite nevolja i ogorenja. Pored nezadovoljstva zbog palestinskog pitanja, Arapi su se oseali
omalovaenim i zbog raznih mirovnih dogovora i njihovo nezadovoljstvo nastavilo se do kraja
Drugog svetskog rata. Francuzi i Englezi stvorili su nekoliko drava koje nisu bile odraz realnih
podela na Bliskom istoku.
Britanija i Francuska drale su svu vlast u Severnoj Africi. Libija je bila podeljena na britanski i
francuski deo i nije dobila nezavisnost do
BOKS 7,1 Hronologija dogaaja sudbonosnih za stvaranje Izraela
1896-1906 Raa se Cionistiki pokret; Cionisti biraju Palestinu za domovinu
1914-1918 Prvi svetski rat
1915 Vodee arapske porodice dobijaju obeanje da e se stvoriti zajednika arapska zemlja dar al Islam
1916 Sporazum Sajks-Pikot Britanija i Francuska sloile se da podele Bliski istok na "interesne sfere"
1920-1922 Britanija kontrolie Palestinu Liga naroda zvanino priznaje britanski mandat u Transjordanu
1917 Belforska deklaracija Britanija se slae da se stvori domovina za Jevreje
1936-1939 Arapski ustanak
1939-1945 Drugi svetski rat
1947-1948 Predloena podela Izrael postaje nacija 15. maja 1948. godine

1951 godine. Pukovnik Moamar Gadafi prigrabio je vlast vojnim puem i proglasio Libiju za
antizapadnu socijalistiku dravu. Egipat je dobio nezavisnost pre Drugog svetskog rata, ali se nije
potpuno odvojio od Britanije, sve dok 1954. godine nije doao na vlast Gamal Naser. Gadafi je
pokuavao da ide Naserovim stopama, prekinuvi savez sa Egiptom posle Naserove smrti 1970.
Sirija je bila pod francuskom vlau od 1922. do 1946. Posle nekoliko vojnih udara i neuspenog
pokuaja da se obrazuje zajednika drava sa Egiptom, 1963 godine vlast preuzima grupa
panarapskih socijalista, pod imenom Baas partija. 1966. godine dolo je do revolucije i istke
unutar Baas partije, i 1970. godine na vlast je doao lan te partije Hafez Asad, koji je bio
predsednik Sirije sve do svoje smrti 2000. godine. Pored unutranjih problema (naroito onih koje
je imao sa grupom Alavita, koji su upranjavali muslimanske, hrianske i paganske rituale) Asad
je imao i jedan spoljni problem, jer je smatrao da su Liban i Palestina sastavni deo Velike Sirije.
Liban postaje jedno od najnestabilnijih delova sveta, ispunjen nasiljem. Do 1943. Liban je bio pod
francuskom vlau, a onda je libanska vlada uspela da uspostavi krhku ravnoteu izmeu naroda
razliitih nacionalnosti i religija, koji su tu iveli. 1948. godine kada su Palestinci, izbaeni iz
65

Izraela, poeli da nadiru u Liban, krhka ravnotea izmeu naroda se poremetila. Od tog vremena
u Libanu stalno postoji unutranji sukob. Nasilje koje je nastalo, obuhvata graanski rat 1958. i
19751976, neprestane borbe sve do 1978. godine, invaziju Izraela 1982, intervenciju iranskih
revolucionara protiv invazije Izraela, nesigurni mir 1990, i pojavu i rast teroristikih milicija od 1983
do 1996. Nekoliko mnogoljudnih milicija jo uvek vrlja po Libanu, iako su se mirom iz 1990.
godine obavezale na predaju oruja. Izraelske trupe poele su da naputaju Liban u prolee i leto
2000. godine. Militantne libanske snage zauzele su nekadanje okupirane zone, pokuavajui da
se osvete Junolibanskoj armiji, miliciji koja je bila uz Izrael.
Persijski Zaliv, opet, ima svoju istoriju. elei da sauvaju kopneni put za Indiju, Britanci su na
prostoru od Mediterana do Persijskog Zaliva u 19 i 20 veku osnovali nekoliko drava. Jedna grana
familije Hasemita dobila je Jordan kao nagradu za pomo Britancima, a druga Irak. Jordan je
postao ustavna monarhija kojom je od 1952. do 1999. vladao kralj Husein, a od 1999 naovamo,
njegov sin kralj Abdulah. Irak je imao mnogo burniju istoriju. Dravni udar sruio je 1958. godine
Hasemite sa vlasti, a drugi udar, koji se odigrao 1968. godine doveo je na vlast Baas partiju. 1979
godine na vlast dolazi lan Baasa, Sadam Husein.
Saudijska Arabija i drave Persijskog Zaliva prole su neto bolje zbog svog ogromnog bogatstva.
Do 1902. familija Sauda vladala je Arabijom i najsvetijim svetilitem islama, a mnoge bogate
zemlje Persijskog Zaliva vekovima su nezavisne od Evrope. Siromanije zemlje, kao to je Irak,
gledaju sa zaviu na Persijski Zaliv, smatrajui da cela oblast treba da ima iste koristi dar al
Islama. ali u Persijskom Zalivu i Saudijskoj Arabiji nije uvek mir. Pre rata u Persijskom Zalivu 1991.
godine teroristike grupe napadale su drave Persijskog Zaliva zbog njihovih tesnih veza sa
Sjedinjenim Dravama pre Zalivskog rata, a posle rata Saudijska Arabija postala je rtva te veze.
Iako je u toj zemlji opozicija pod budnim okom drave, jedan mali broj Saudijaca je protiv stalnog
amerikog prisustva u njihovoj zemlji. Voa teroristike organizacije zvane Baza (The Base),
Osama bin Laden, bombardovao je jednu ameriku bazu 1995. i u drugom bombakom napadu
juna 1996. ubio je 19 amerikih vojnika.
Od 1947. do 1967. godine, na Bliskom istoku se vodio niz konvencionalnih ratova. Arapske drave
nisu uspele da se ujedine, a esto se bile sklone da se suprotstavljaju jedna drugoj, kao i Izraelu.
Na reima, sve su arapske drave tvrdile da su protiv Izraela, ali Jordan i Saudijska Arabija poele
su da se pribliavaju Zapadu. Njih je sa entuzijazmom vodio ah od Irana.
U meuvremenu, Izraelske vojne snage su ojaale. Sastavljene od vrlo pokretnih kombinovanih
borbenih jedinica, Izraelske odbrambene snage osposobile su se da mogu da izvode brze,
smrtonosne napade na Arape. 1967. godine Izraelci su demonstrirali svoju superiornost nad svim
arapskim susedima. Mada su udruene arapske armije bile opremljene odlinim sovjetskim
orujem i uz to mnogo brojnije od izraelske vojske, Izrael je za est dana udvostruio svoju
teritoriju i glatko potukao svoje protivnike. Posle estodnevnog rata 1967. godine, Palestinska
oslobodilaka organizacija (PLO) pokrenula je niz teroristikih napada protiv civilnih poloaja u
Izraelu. Bila je to potpuna promena taktike od one kojom su se sluile Stern Bande i Irguna, i na
taj nain su definisani odnosi Izraela i njegovih arapskih suseda. PLO se uskoro rascepio na dve
struje, umerene i radikalne, ali se terorizam protiv Izraela pojaao. Izrael je uzvraao na udarce
PLO kadgod je bilo mogue locirati gde se PLO nalazi. (U daljem tekstu PLO e biti detaljno
obraen).
U meuvremenu i arapske drave su se podelile na nekoliko tabora. Jedna grupa, iji je
predstavnik bio jordanski kralj Husein, bila je vrlo zainteresovana da pronae nain za
koegzistenciju sa Izraelom. Nekoliko zemalja, kao na primer Egipat, jednostavno su elele da se
osvete za estodnevni rat. Egipat je eleo da pregovara sa Izraelom, ali na ravnoj nozi a ne kao
poraena zemlja. Druge arapske zemlje bile su militantnije. Pod vostvom Baas partije, neke
grupe arapskih socijalista pozivale su na arapsko jedinstvo i pozivale na unitenje Izraela. Te
grupe su se ujedinile sa nekoliko teroristikih grupa i formirale Front otpora, koji je odbijao bilo
kakav mir sa Izraelom. I najzad, grupa drava bogatih naftom nadala se stabilnosti u regionu. One
su javno podravale borbu protiv Izraela, a nezvanino su radile na uspostavljanju mira, jer mir bi
im omoguio stabilne ekonomske odnose sa njihovim muterijama sa Zapada.
I pored mnotva raznorodnih stavova, pokazalo se da je oseanje neprijatnosti zbog
estodnevnog rata bilo najjai katalizator za akciju. Egipani i Izraelci nastavili su da pucaju jedni
na druge du Sueckog Kanala. Predsednik Egipta. Gamal Naser, zarekao se da e oterati Izraelce
nazad i za to je zatraio pomo od Sovjeta. Prekinuvi odnose sa Sjedinjenim Dravama, Naser
66

se pribliio sovjetskom bloku. Kada je Naser umro 1969. godine, njegov naslednik Anvar Sadat,
preispitao je njegovu politiku. Do 1972. godine izbacio je Sovjete iz Egipta, tvrdei da oni nisu bili
voljni da im prue podrku za jo jedan rat sa Izraelom. Uskladivi aktivnosti Egipta sa Sirijom,
Sadat je 6. oktobra 1973 pokrenuo svoj sopstveni rat.
Ovaj Jom Kipurski rat, nazvan prema hebrejskom prazniku koji slavi okajanje svih grehova i
pomirenje sa oveanstvom, potpuno je preokrenuo rezultate estodnevnog rata. Iznenadivi
Izraelce, Egipani su oterali izraelske snage natrag do Sinaja, dok su u isto vreme Sirijci dospeli
do Golanske Visoravni. 1977. Sirijci su zamalo osvojili Jerusalim pre nego to su izraelske
odbrambene snage uspele da stabilizuju front. Do mira je dolo posle tri nedelje.
Zadovoljan ovom pobedom, Sadat je preduzeo nekoliko smelih inicijativa. Odgovarajui na
ponudu Sjedinjenih Drava, Sadat je obnovio odnose sa Vaingtonom i do 1975. godine prekinuo
sitne arke svoje vojske sa izraelskim trupama. 1977. godine posetio je Jerusalim i javno govorio
o miru.
U istom periodu, septembra 1977, Menahem Begin postaje premijer Izraela. Beginovo
opredeljenje bilo je da zadri kontrolu nad Jerusalimom i okupiranim teritorijama, koje je Izrael
osvojio u estodnevnomm ratu. Beginovi zahtevi onemoguili su mir sa arapskim dravama zbog
toga to su Arapi traili povraaj okupiranih teritorija. Uprkos oiglednih razlika, Anvar Sadat
nastavio je dijalog sa Vaingtonom. Uz posrednitvo amerikog predsednika Dimija Kartera
(Jimmy Carter), Sadat se sloio da potpie separatni mir sa Izraelom, pod uslovom da se Izrael
povue sa Sinajskog Poluostrva. Begin se sloio i 26. maja 1979. godine Egipat i Izrael potpisali
su mirovni sporazum u Kemp Davidu (Kamp David) pod budnim okom Dimija Kartera. Ova
odluka kotala je Sadata ivota. Muslimanski fundamentalisti izvrili su na njega atentat 1981.
godine zbog potpisivanja tog mira.
Arapi koji su odbijali mir sa Izraelom, podelili su se na dva tabora. Radikalni tabor odbijao je svaki
mir sa Izraelom, kao i priznavanje izraelske drave. Umereniji tabor bio je zabrinut za sudbinu
Palestinaca. Egipatski mir sa Izraelom nije reio pitanje palestinskih izbeglica niti okupiranih
teritorija. U isto vreme, veina na Zapadu nije obratila nikakvu panju na legitimne zahteve
Palestinaca zbog tog to su Palestinci i umeani u mnogobrojne teroristike napade. (vidi Boks
7,2)
I simbiozom svetu bliskoistonog terorizma, Palestina je esto bila koriena kao paravan za
meuarapske borbe za prevlast. 1978. godine Izrael preduzima neveliku invaziju Libana, za kojom
1982. godine sledi totalan napad. U isto ovo vreme, vlade na Bliskom istoku radile su na
konsolidovanju svojih snaga unutar zemlje i pazile na svoje potencijalne rivale u regionu. Iranska
vlada pala je pod udarom iitske revolucije, a nova Iran iranska revolucionarna vlast osvojila je
zgradu amerike ambasade uzevi sve njene slubenike kao taoce. Kada su Sjedinjene Drave
najzad uspele da oslobode taoce iz ambasade, Irak sa Sadamom Huseinom na elu i
revolucionarni Iran stupaju u rat. Terorizam se pojaava, kao stravini nuzefekt tog rata, dok
svakog meseca hiljade ljudi gine na ratitu.
U bitkama 1980, bliskoistoni terorizam podelio se u nekoliko irokih kategorija, kao to su: (1)
samoubilaki bombaki i drugi napadi na Izrael i zapadne poloaje u Libanu; (2) razne milicije koje
su se borile protiv drugih milicija u Libanu; (3) dravni terorizam koji su sponzorisale Libija, Sirija i
Iran; (4) terorizam samostalnih grupa i veoma poznatih grupa; (5) terorizam koji podrava Arape iz
Palestine; (6) napadi na zapadne ciljeve u Evropi; i (7) ubijanje navodnih terorista od strane
Izraela.* Teroristi su izveli na desetine akcija za vlade koje su ih podravale, a nekoliko zemalja
koristile su teroriste kao komandose. Vrene su otmice aviona; napadani aerodromi; Sjedinjene
Drava poslale su mornaricu kao odgovor na te napade i jednom sluajno oborile iranski putniki
avion ubijajui stotine Ljudi; Evropa je postala poprite borbe niskog intenziteta.
Uprkos pojavi terorizma konvencionalni rat preteno je nastavio da se vodi na Bliskom istoku, gde
su se Arapi borili protiv Arapa. Kako se Iransko-Iraki rat bliio kraju, Sadam Husein prebacivao je
interesovanje na Kuvajt. Smatrajui da su Britanci nepravedno oteli Kuvajt od Iraka pre Prvog
svetskog rata, Sadam Husein je izvrio invaziju na tu malu zemlju, u nameri da zadobije kontrolu
nad njenom naftnom proizvodnjom. Rezultat je bio poguban za Irak. Na elu koalicije zapadnih
zemalja i drava Persijskog Zaliva, Sjedinjene Drave napale su Irak ogromnom silom. Armija
Sadama Huseina pretrpela je teke gubitke, a terorizam se ponovo pojavio kao orue borbe protiv
nadmone vojne sile. Dok se Irak povlaio u Persijski Zaliv, teroristi su poeli da smiljaju nove
metode borbe protiv Sjedinjenih Drava.
67

iitski islam i revolucionarni Iran

80-tih godina Amerikancima je odgovaralo da govore o iranskom terorizmu. Uostalom, Iran je u
ranom stadijumu svoje revolucije prekrio meunarodno pravo kad su revolucionari zauzeli
Ameriku ambasadu u Teheranu. Iranci su navodno izveli nekoliko bombakih napada na Liban, i
druge zemlje u interesnoj sferi Sjedinjenih Drava na Bliskom istoku. Oni su minirali Persijski Zaliv
i zato bili odgovorni za pogibiju amerikih vojnika. Najzad, obavetajni izvori su javili da su Iranci
saveznici teroristikih drava i da potpomau sumnjivu grupu Ljudi koja se naziva Islamski dihad.
Mediji su ovaj porast teroristikih akcija pripisali rastu islamskog fundamentalizma u Iranu.
U izvesnom pogledu, ovo opte miljenje bilo je tano, ali je u nekim aspektima to miljenje bilo
potpuno pogreno. Revolucija 1979. Iranu je bila poar koji je izbio iz trvenja zapoetih mnogo
vekova ranije. Ona je pre predstavljala verski rascep unutar Islama, nego ponovno raanje
fundamentalizma.
Na prvi pogled, Iran se uklapa u kategoriju meuarapskih trvenja. On se bavi terorizmom protiv
Zapada, ali upotrebljava istu taktiku i protiv svojih muslimanskih suseda. Iran je vodio dug, skup,
konvencionalni rat protiv Iraka. Naravno, spremnost Irana da sponzorie terorizam potvruje da se
nain ratovanja promenio. Ipak, cela stvar je mnogo dublja.
Hronologija dogaaja od estodnevnog rata do rata u Persijskom Zalivu
1967 estodnevni rat Izrael nanosi poraz susednim arapskim dravama i okupira teritorije na zapadnoj
obali reke Jordan, Golansku Visoravan, poluostrvo Sinaj i Jerusalim.
1968 Dravni udar Baas u Iraku dovodi na vlast Ahmeda Hasana alBakra.
1969 Gadafi preuzima vlast u Libiji
1970 Naser umire; Sadat postaje predsednik Egipta; u Siriji reforma Baasa; Hasad preuzima vlast
1973 Jom Kipurski rat
1975 U Libanu izbija graanski rat tzv. "Rat tabora"
1979 Kamp Dejvidski mirovni sporazum Egipat i Izrael potpisuju separatni mirovni sporazum
1979 Iranska revolucija
1979-1980 Kriza talaca u Iranu
1979 Sadam Husein postaje lider Iraka
1980-1988 U Iransko-irakom ratu gine milion Ljudi i rat se zavrava bez pobednika
1981 Avioni Amerike mornarice obaraju dva libijska aviona na Mediteranu
1982 Izrael vri invaziju irokih razmera na Liban
1985 Teroristiki napadi po Evropi; Sjedinjene Drave okrivljuju Libiju
1986 Avioni Amerike mornarice i vazduhoplovstva napadaju Libiju Teroristiki napadi upereni protiv
Amerikanaca
1987 Irak vri invaziju na Kuvajt
1991 Rat u Persijskom Zalivu Irak isteran iz Kuvajta

Iranci nisu Arapi i islam koji oni upranjavaju neto je drugaiji od ortodoksnog. Oni su odrali
svoje carstvo uprkos otomanskim Turcima, ratujui sa njima godinama. Oni svoju nezavisnost
potvruju u terorizmu. Iranci su bili voljni da kroz terorizam izvozu revolucionarne ideale, ne da bi
poveali veliinu Irana, ve da bi svetim ratom oslobodili islam. Iran se nalazi u ideolokom ratu
protiv sveta i njegove nedavne akcije ine ga treim izvoritem terorizma na Bliskom istoku.
Da bismo razumeli islamsku revoluciju i terorizam moramo se usredsrediti na etiri glavna faktora.
Prvo, treba uzeti u obzir razvoj i obrede islama. Drugo, treba razmotriti nedavnu imperijalnu
prolost Irana; to e nam pomoi da objasnimo mrnju Irana i prema Zapadu i prema Sovjetskom
Savezu. Tree, mora se uzeti u obzir i upotreba terorizma od strane Irana. Tanije zato je
terorizam za njih privlaan i kako se koristi? Najzad, sva tri prethodna faktora treba spojiti u
ideologiju koja podrava terorizam. Ako se shvate prva dva faktora, poslednja dva e biti lako
razumeti.
68

Islam se nalazi u srcu Iranske revolucije. Kada je Muhamed umro 632. godine, on nije ostavio
nikoga da uva novu religiju. Nekoliko njegovih sledbenika udruilo se da izabere kalifa koji e
zameniti Proroka kao zemaljski lider, ali kao i u sluaju zapadnog hrianstva, politika je zamenila
veru. U roku od 40 godina posle Prorokove smrti, razni kalifi su uspevali da dou na vlast
atentatima, a islam se podelio na dve osnovne grupe. Suniti su bili ortodoksni sledbenici Proroka,
koji su prihvatili vlast svetovnih lidera. iiti s druge strane, smatraju da su njihovi lideri potomci
Muhameda i da su kao takvi, boanski nadahnuti i nepogreivi.
Pred kraj 600-tih, grupa iita pod vostvom (verskog voe) imama, Husein ibn Alija, krenuli su u
pohod na sunite, za koji je Husein verovao da e biti gest pomirenja. Husein u snu dobija
opomenu da nee biti nikakvog pomirenja i da e on i njegovi sledbenici stradati u bici sa sunitima.
Otpustivi sve osim 72 verna sledbenika, Husein je krenuo da se sretne sa sunitima kod sela
Karbala i tu su on i njegovi sledbenici masakrirani od strane 10.000 vojnika.
Od tog vremena iitima su prilazili siromani ljudi i ljudi bez nade. Karbala je ostala kao primer
vrhunske volje da se treba pokoriti bojoj volji, a nagrada e doi posle smrti. Karbala je vekovima
bila pokli koji su iiti uzvikivali na svojim okupljanjima, dok se religija kretala prema istonom
geografskom carstvu islama. Do dvadesetog veka iiti su sainjavali 10 posto islamskog sveta, ali
su u Iranu imali veinu. Poruka Karbale i muenika smrt Huseina postali su pokli Iranske
revolucije. Dilip Hiro (1987, str. 103135) iznosi vano gledite o vezi izmeu iitizma i
fundamentalizma u Iranu. Iako mnogi zapadni komentatori veruju da je fanatizam revolucije
nastao zbog uskrsnua fundamentalizma, njega su u stvari ojaale potlaene nie klase Irana, koji
su se digle da praktikuju svoju tradicionalnu veru. Po Hirou, iitizam je postao zvanina religija
Irana negde 1500-tih godina, ali su iiti bili ugnjetavani, prvo od strane monih sunitskih
gospodara Otomanskog carstva, a zatim od strane zapadnih zemalja, koje su Iran drale pod
kontrolom veim delom poslednja dva veka.
Na jedan vaan nain, religija je u Iranu postala izraz nacionalizma. Ovo se da objasniti kratkim
uvidom u kolonijalnu prolost Irana. Imperijalizam je stigao u Iran u devetnaestom veku. Rami
Nima (Ramy Nima) (1983, str. 327) pie da su posle 1850. godine Britanci poeli da smatraju Iran
severnom kapijom Indije. Takoe, Britanci su zazirali od nemakog imperijalizma i mogue
ekspanazije Rusije. Rusi su, sa svoje strane, videli potencijalnu priliku da dou do luka u toplim
vodama i da poveaju svoje carstvo. Britanci su to spreili okupacijom junog Irana. Obe zemlje
okupirale su druge zemlje iz svojih ekonomskih i vojnih interesa.
Prema pisanju Nime, proizvodnja nafte imala je ogroman uticaj na nain na koji su Britanci
iskoriavali Iran. 1909 godine Britanci su osnovali Anglopersijsku naftnu kompaniju i poeli da
izvlae profit od nafte iz Irana. Mada u Iranu vie ne postoji direktni ekonomski imperijalizam,
Iranci jo uvek smatraju zapadne naftne kompanije nastavljaima starog britanskog izrabljivanja.
Oni veruju da je ah opstajao na vlasti samo zbog toga to je dozvoljavao zapadnim
korporacijama da eksploatiu Iran.
Ovo gledite na neki nain odraava istoriju Irana. Nima (1983) tvrdi da su se dvadesetih godina
dvadesetog veka, posle komunistike revolucije u Rusiji, Britanci zabrinuli za Iran, bojei se da bi
Iran mogao biti sledea komunistikih aspiracija. Poto vie nisu direktno kontrolisali Jug Irana,
Britanci su potraili lidera koji bi zaustavio opasnost od Sovjeta, lidera iji bi iranski nacionalizam
uinio od njega neprijatelja Rusije. Verovali su da nee biti teko nai takvog oveka, zbog toga
to radnika klasa Irana mrzela Ruse bar isto toliko koliko i Britance.
Britanci su svog protagonistu nali u Rezi ah Pahlavom. Uz britansku Pomo Reza Pahlavi je
1926. postao ah Irana.
Reza ah nije imao nikakvih iluzija o svojoj zavisnosti od britanske sile. Da bi Iran dobio potpunu
nezavisnost ah je morao da razvije ekonomsku bazu koja bi bila oslonac zemlje, i da konsoliduje
svoju snagu meu etnikom populacijom Irana. Hiro (1987, str. 2230) navodi da je Reza ah
izabrao dva metoda da to uini. Prvo, on je ohrabrio Zapad, prvenstveno Britance i Amerikance,
da investiraju u naftnu industriju i bankarstvo Irana. Drugo, on se udvarao raznim monim
grupama u Iranu, pa i iitskim fundamentalistima. U poetku je njegova politika bila uspena, ali je
na dugi rok kreirala probleme.
Hiro istie da je Reza ah morao da modernizuje Iran da bi stvorio ekonomsku bazu koja bi
oslobodila zemlju od Zapada. On je uveo krupne obrazovne i industrijske reforme i krenuo sa
programom totalne vesternizacije zemlje. To ga je dovelo u sukob sa iitskim svetim voama, koji
69

su imali jak uticaj na nie klase Irana. Modernizacija je predstavljala pretnju za tradicionalni nitski
uticaj na obrazovni sistem i osnove iitske moi. Meutim nisu iiti oborili Rezu aha, ve je to
uinio Drugi svetski rat.
I Hiro (1987) i Nima (1983) objanjavaju da je Reza ahov dugoroni neuspeh doao kao rezultat
njegove spoljne politike. Tridesetih godina dvadesetog veka Reza ah se sprijateljio sa Hitlerom,
koristei odnose sa nemakom kao protivteu uticaju Britanije. Procenio je da e Iran imati koristi
od saveznika koji e biti moan rival Britaniji, ali ovaj njegov plan mu se osvetio. Kada je izbio
Drugi svetski rat, Britanci i Rusi su verovali da bi se zbog Reza ahovog prijateljstva sa nacistima
moglo desiti da nemake trupe dou u Iran, a iranska nafta u Nemaku. 1941. godine Britanija je
pregazila juni Iran, a Rusi su uli u severni deo Irana.
Reza ah je bio poraen. On je pobegao iz zemlje, ostavljajui svog sina Mohamed Reza
Pahlavija samo kao nominalnog vou zemlje. Mohamed Pahlavi postao je moderni ah od Irana,
ali je njegov uspon na vlast bio veoma traumatian. Poevi svoju vladavinu kao marioneta
Saveznika, ah je morao da se izbori za iste one ciljeve, koje njegov otac nije uspeo da postigne.
Kada je skoro doao da osvajanja vlasti poetkom 1950-e godine, demokratske i leviarske snage
uspele su da ga zbace. Kao i njegov otac, ah je pobegao iz zemlje.
Avgusta meseca 1953 godine Pahlavi se vratio i zauzeo poloaj koji mu je bio uskraen tokom
kratkog flerta Irana sa demokratijom. Iranci su pokuali da oforme ustavnu skuptinu, ali su
Britanci smatrali da oni na taj nain skreu suvie u levo i da bi lako mogli prei u komunistiku
revoluciju. Koristei ameriki strah od komunizma, Britanci su ubedili Centralnu obavetajnu
agenciju (CIA) da je jedina nada za stabilnost Irana ponovno ustolienje zbaenog aha. CIA je
intervenisala i ah se vratio u zemlju. Amerika je aha smatrala svojim prijateljem, ne shvatajui
da su Iranci ameriku intervenciju smatrali sastavnim delom dugotrajne imperijalistike tradicije.
Hiro (1987, str. 30-100) detaljno opisuje ahov pokuaj da sagradi svoju potpornu bazu kao i
njegov kasniji neuspeh. Avgusta meseca 1953. godine ah je napravio plan kako da ostane na
vlasti. Kao i njegov otac, on je verovao da samo modernizacija moe da donese Iranu autonomiju.
Ipak, on se u isto vreme bojao svog sopstvenog naroda. Oformio je tajnu vojnu policiju, SAVAK,
koja mu je sluila za pronalaenje i eliminisanje njegovih neprijatelja. SAVAK je bio veoma
agresivan.
ah je vrlo efikasno koristio usluge SAVAK-a. Umesto da se bori sa svim neprijateljima odjednom,
on je bio vrlo selektivan. On bi paktirao sa jednom grupom da napadne na drugu. S druge strane,
policajci SAVAK-a veoma su revnosno vrili torturu i ubistva njegovih politikih protivnika i na taj
nain dopunjavali njegovu strategiju. Posle 1953 godine ah je smatrao pogodnim da se udrui sa
iitskim svetim ljudima, koji su pozdravili ahovu podrku i zatvarali oi pred nedelima SAVAK-a.
Hiro pie da je do 1960. godine ahovo nesigurno prijateljstvo sa fundamentalistikim
svetenstvom poelo da se ljulja. ahu vie nije bila potrebna podrka, a zapadne reforme
iranskog drutva bile su popularne kod srednje klase, koja je profitirala od modernizacije. iitsko
svetenstvo, meutim, osealo je da je drava postala monija, dok je uticaj i tradicionalizam iita
doveden u pitanje ili zabranjen. Iz svog seminara u svetom gradu Komu, svetenstvo je poelo da
se organizuje protiv aha, ali je bilo kasno. ahu fundamentalisti vie nisu bili potrebni.
im su svetenici poeli da organizuju demonstracije studenata teologije u Komu i mareve
vernika u Teheranu, ah je aktivirao svoje nage. SAVAK se infiltrirao u redove iitskih opozicionih
grupa u Teheranu, a vojska je napala Kom. Hiljade ljudi bilo je uhapeno, demonstrante su
nemilosrdno prebijali, a neke ak i ubijali po ulicama. I 1963. godine mnogi potencijalni protivnici
bili su ubijeni, a mnogi su bili u zatvoru. Jedan od zatvorenika bio je i ajatolah Ruholah Homeini.
Kao gest milosra, ah je naredio da se Homeini deportuje umesto da bude pogubljen. To se
pokazalo kao greka.
Nima (1983, str. 41-77) opisuje Homeinijev uspon na vlast meu fundamentalistikim iitima. ah
i njegov otac vrlo su uspeno ograniavali mo svetenstva popularnou svojih uspenih reformi.
Tako to su u svojim govorima mudro zaobilazili reforme i napadali aha tamo gde je bio najslabiji,
iitski svetenici poeli su da utiu na politiku Irana ezdesetih godina. Homeini je vie puta
govorio o ahovoj ljubavnoj vezi sa Amerikom. Time je izazvao gnev obinih Iranaca protiv aha,
jer se za njih Amerika nije nimalo razlikovala od nekadanjih ruskih i britanskih kolonijalnih
gospodara.
lako je Homeini uhapen i deportovan 1963. godine, njegov uticaj se u stvari poveao. On je
70

unapreen u rang ajatole i iz Iraka je poveo kampanju protiv aha. Pod njegovim vostvom
damije su postale centri jedine opozicije ahu i omraenom SAVAK-u. Nima pie da je Homeini
imao pod sobom mreu od 180.000 islamskih revolucionara, pored njegovih 90.000 mula (nieg
svetenstva), 5.000 hojatalislama (svetenstva srednjeg ranga) i 50 ajatola (voa). iitski
svestenici satanizovali su aha zbog njegovih veza sa Sjedinjenim Dravama i pozivali na
revoluciju i restauraciju Islama.
U svom opisu revolucije u Iranu, Hiro (1987, str. 66-96) vidi ahov pad kao sled dogaaja, koji
poinju kritikom ahove represivne politike od strane Zapada. Jedan od najvanijih inilaca bio je
izbor Dimija Kartera (Jimmy Carter) za predsednika Sjedinjenih Drava. Karter je vrio pritisak na
aha da prekine sa krenjem ljudskih prava koje su vrili pripadnici SAVAK-a. Uplaen da e
izgubiti ameriku pomo, ah je naredio SAVAK-u da popusti sa represijom nad opozicijom.
Homeini, koji je Kartera smatrao simbolom satanske moi, nije zbog toga oseao nikakvu
zahvalnost prema Sjedinjenim Dravama, ve je poveao svoje revolucionarne aktivnosti iz Iraka.
ah je vrio pritisak na predsednika Iraka Sadama Huseina, da ukloni Homeinija. Po Hirou, ovo je
bila jedna od najveih ironija revolucije. Uplaen za svoj ivot, Homeini je bio primoran da
pobegne iz Iraka u Pariz, gde dobija azil. Da ironija bude vea, Homeini je iz Evrope mogao
mnogo bolje da kontrolie pripreme za revoluciju, jer je Pariz imao moderan telefonski sistem, pa
je mogao direktno da zove Teheran. 1977. godine Homeinijev revolucionarni tab u Parizu imao je
otvorenu telefonsku liniju sa Teheranom. On je slao na hiljade svojih revolucionarnih propovedi u
Teheran gde su bile odmah presnimavane, umnoavane i prenoene irom Irana. Homeinijeva
mo je dramatino porasla.
Homeini se vraa u Teheran 1978. godine. ah nije mogao nita naroito da uradi. Mada je
aktivirao SAVAK i naredio trupama da pucaju u demonstrante na ulicama, javnost se digla protiv
njega. Nekoliko grupa se borilo za vlast, ali je Homeini ipak bio najjai. Februara 1979. ah bei iz
Irana. Vozei se trijumfalno ulicama Teherana, Homeini ipak nailazi na probleme. Da bi islamska
revolucija uspela bilo je potrebno eliminisati svaku opoziciju. Prvo to je trebalo uraditi bilo je
napadati sve to dolazi sa Zapada. U svom prvom govoru posle trijumfa, Homeini nije tedeo
nikoga. Saoptio je da je vreme da se krene u sveti rat protiv Zapada i izdajnika islama.
Iranska revolucija 1979 dovela je do irenja jedne druge vrste terorizma na Bliskom istoku. Pun
mrnje prema Sadamu Huseinu zbog svog proterivanja iz Iraka, Homeini je reio da povede
konvencionalni rat protiv svog suseda. Meutim, ova taktika direktnog sukoba nije mogla da uspe
u borbi protiv super sile. Da su se Sjedinjene Drave i Sovjetski Savez usudile da interveniu bile
bi izloene ratu nieg intenziteta. Poto je znao da bi se super sile mogle boriti i pobediti u
otvorenoj borbi, ajatola Homeini odluio je da se bori iz senke.
Da bi konsolidovao svoju mo u Iranu, Homeini je koristio meavinu represivne taktike i politike
strategije, a najlake je razumeti njegovu politiku u okviru tradicionalnog islama iita. ak i posle
Homeinijeve smrti 1989 godine, njegov pokli Karbala i njegova poziv na muenitvo i dalje su
iveli. Iz ove perspektive moe se posmatrati savremena politika scena Irana, kao i terorizam,
poto je terorizam taktika iranskog svetog rata.
Ovakvo gledite zastupa Robin Rajt (Wright) (1986), u svojoj studiji o islamu iita, pod naslovom
Sveti gnev. On smatra da je ideja vodilja ajatole Homeinija bila poruka Karbale. Homeini i iitsko
svetenstvo Irana smatrali su da je Iranska revolucija prvi korak ka proienju sveta. Izrael se
mora eliminisati i tamo povratiti vladavina islama. Zapad je postao sluga Jevreja, ali Zapad ostaje
izvor imperijalizma. Njegov uticaj je satanski i zato mora biti uniten. Sveti ratnici pozvani su na
borbu. Rajt tvrdi da Iran sa revolucionarnim zanosom izvozi terorizam te vrste.
Do dananjeg dana, Liban ostaje glavno stecite spoljnih aktivnosti iranskog verskog fanatizma.
iiti fundamentalisti poeli su da dolaze u velikom broju u Liban 1982. godine posle izraelske
invazije, a Iran je pomogao da se oforme dve teroristike organizacije kao potpora: Islamski
dihad (Islamski sveti rat) i Hezbolah (Boja partija). Do poetka 1996. godine, iako su i dalje
sluile kao potpora terorizma, obe grupe osposobljavaju se da deluju kao autonomne milicije.
U svojoj drugoj analizi iranske revolucije, Rajt (1989) iznosi miljenje da budunost islamske
revolucije nije jasna. Poredei iite sa ruskim boljevicima iz 1917, Rajt tvrdi da revolucija mnoe
krenuti i u drugom pravcu. Ako se revolucionari uvrste, onda bi mogli da prenesu ideju islamske
republike daleko van granica Irana. S druge strane, kontrarevolucionari bi im mogli doi glave. U
ovom trenutku situacija je neodreena, a problemi iranskog fundamentalizma ostaju izvor
71

terorizma na Bliskom istoku.

Glavne teze
1. Na Bliskom istoku nekada su se nalazile najvee imperije u istoriji oveanstva.
2. Kada u devetnaestom veku Otomansko carstvo propada, evropske sile zavode imperijalnu
kontrolu nad Bliskim Istokom.
3. Uz podrku Evrope, cionistiki pokret osniva modernu dravu Izrael usred arapskih zemalja.
4. Tri osnovna izvora terorizma na Bliskom istoku su.
a. pitanje ko e vladati Izrael ili Palestina,
b. borbe izmeu arapskih zemalja oko premoi,
c. budunost revolucionarnog islama.
Ova tri izvora terorizma su u simbiozi, tj. da bi se odrali jedan zavisi od drugog.
5. Muslimani su veinom suniti, dok iita ima oko 10 procenata.
6. Od ponovnog oivljavanja verskog terorizma ranih 1990-tih godina, islamski ekstremisti
pokuavaju da nau zajedniki jezik za iite i sunite.

Teme za razmiljanje
U Irskoj je dolo do verskih borbi unutar jedne iste kulture. Na Bliskom istoku izmeane su razne
kulture, etnike grupe i religije. Kako objasniti ovu razliku? Na koji nain ekstremisti pogoravaju
ceo problem? Da li su ljudi skloni da etiketiraju odreene religije, i neije etniko ili politiko
uverenje prema ekstremistima koji pripadaju istoj grupi? Ako je to tano, na koji nain to
komplikuje bliskoistono nasilje?

ta jo treba proitati
Albert Hourani, Istorija arapskih naroda (A History of the Arab Peoples)

8. LATINOAMERIKI UTICAJI NA TERORIZAM

Meunarodni terorizam je istorijski povezan. Terorizam se u poslednjih pedeset godina
dvadesetog veka razvijao na razne naine, ali su svi oni bili isprepletani. To znai da se terorizam
u jednom delu sveta povezivao sa teroristikim pokretima u drugim delovima sveta. Majkl Kolins
itao je ruske teoretiare revolucije, a teroristi sa Bliskog istoka ili su Kolinsovim stopama. Posle
itavog niza ustanaka protiv kolonijalizma izmeu 1945. i 1964. godine, u svetu terorizma pojavile
su se nove ideje vodilje. Karlos Marigela (Carlos Marighella) i Ernesto e Gevara (Che Guevara)
bili su autori teorije terorizma. Njihove teorije sproveli su u praksu Urugvajski teroristi zvani
Tupamarosi. Uticaj latinoamerikog terorizma dominira u svetu poslednjih 50 godina.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da diskutujete o Marigelijevoj teoriji urbanog terorizma.
2. Da navedete veze izmeu terorizma i gerilskog rata.
3. Da opiete kampanju Tupamarosa u Urugvaju.
4. Da navedete kakav je uticaj Tupamarosa na terorizam u drugim delovima sveta.
5. Da opiete urbanu filosofiju Tupamarosa.
6. Da date kratak prikaz teroristike taktike Tupamarosa. .
7. Da iznesete organizacionu strukturu Tupamarosa.
72

Teorija urbanog terorizma

Prvi talas modernog terorizma pojavio se u Africi i Aziji posle 1945. godine. U sledeih 20 godina
narodi koji su se borili za nezavisnost dizali su ustanke protiv zapadnih kolonijalnih sila. Neki od tih
pokreta vodili su dugotrajne gerilske ratove, dok su se drugi sluili terorizmom. Bilo da je bila
motivisana nacionalizmom ili da je motiv bila ideologija, praksa modernog terorizma poela je da
gravitira prema jednom od dva modela: urbanom terorizmu i gerilskom ratovanju.
Intelektualni zaetnik modela modernog urbanog terorizma bio je Franc Fanon (Frantz Fanon).
Roen na Martiniku 1925. godine, Fanon je studirao medicinu u Francuskoj i zatim postao
psihijatar. Kada se Alir podigao na ustanak protiv Francuske 1954. godine, Fanona su poslali u
glavni grad Alira da radi u psihijatrijskoj bolnici. Iskustva koja je tamo imao navela su ga da stane
na stranu pobunjenika.
Fanon je verovao da su pritisci koje je vrio eksploatatorski imperijalizam bili glavni uzrok
mentalnih bolesti u Aliru. On je napisao dva dela, Prezreni na svetu i Umirui kolonijalizam, koja
su nastala kao rezultat njegovih iskustava u Aliru. 1961. godine on umire od raka, samo godinu
dana pre kraja Alirskog rata, tako da nije mogao da odigra vodeu ulogu u revoluciji. Njegove
misli, meutim, ostale su duboko urezane u umove ljudi Afrike, Azije i Latinske Amerike.
U svome delu Prezreni na svetu, Fanon osuuje kolonijalne sile i poziva sve kolonizovane zemlje
na terorizam. On naglaava da su zapadne zemlje dehumanizovale sve koji nisu zapadnjaci,
unitavajui njihove kulture i zamenjujui ih zapadnim vrednostima. ak i kada nisu prisutni,
zapadnjaci imaju svoje predstavnike u srednjoj klasi, koja je usvojila zapadne standarde i okrenule
lea veinskom stanovnitvu. Domaa kultura se zapostavlja jer srednja klasa prisvaja zapadne
tradicije kao zamenu za domai intelektualizam. To se na kraju odraava na mase, koje trpe
neprestanu intelektualnu krizu: da bi uspeli u drutvu primorani su da se odreknu svoga
intelektualnog naslea. Fanon tvrdi da domorodci mogu da krenu samo jednim putem, putem
revolucije.
Fanon svakako nije bio Gandi. Njegov jedini nain borbe bila je nasilna revolucija, sa gerilskim
ratom i teroristikim akcijama. On je tvrdio da dekolonizacija mora da bude nasilni proces, jer se
jedna mona grupa ljudi morala zameniti drugom. Nijedna grupa ne bi dobrovoljno predala vlast.
Fanon je zbog toga smatrao da osvajanje slobode u sebi sadri nasilje. Politika akcija i mirni
protesti ne mogu da donesu promenu. Samo kada su ugnjeteni, Ljudi shvataju da je njihova jedina
alternativa nasilna borba, ako ele da izvojuju pobedu. Fanon je gerilsko ratovanje i individualne
aktove terorizma smatrao oruima revolucije. Gerilski rat bio je poetni metod pobune, zato to
revolucionari Treeg sveta nisu bili u stanju da zaponu direktnu, konvencionalnu kampanju na
poetku borbe. Fanonova koncepcija gerilskog rata zasnivala se na ruralnoj revoluciji, a urbani
terorizam je kasnije postao glavno oruje za unitavanje kolonijalne administracije.
Terorizam je trebalo da se ogranii samo na odreene akcije. Fanon je smatrao da terorizam ne
sme da se izvodi protiv stanovnitva. Fanon je poput kineskog komunistikog voe Mao ce Tunga,
verovao da bi to odvratilo pristalice od podrke revoluciji. Umesto toga, on je predlagao dva cilja
protiv kojih treba sprovoditi terorizam: bele doseljenike i domau srednju klasu. Svrha terorizma je
da terorie zapadnjake i njihove lakeje, sve dok se ne pokore. Pojedinana ubistva, podmetanje
bombi i sakaenja primorali bi bele doseljenike da napuste zemlju, a domau srednju klasu
odvratili od sluenja belim kolonijalnim gospodarima. Brutalnost bi posluila kao primer. Jeste da
bi dovela do represije vlasti, ali bi i navela veliki broj domorodaca da preu na stranu terorista i
prihvate cilj njihove borbe.
Fanonove ideje bile su popularne irom Treeg sveta, a u Latinskoj Americi su doivele procvat
(vidi Sliku 8,1 i 8,2 sa mapom June Amerike). Poev od Brazila, mnogi revolucionari verovali su
da e grad biti sredite latinoamerike revolucije i zato su prihvatili Fanonovu ideju urbanog
terorizma. Oni su smatrali da ako se revolucionar slui spontanim nasiljem, on moe da stvori
uslove za improvizovani generalni ustanak. Preuzevi Fanonove ideje u potpunosti, ovi
revolucionari verovali su da terorizam moe da komunicira sa narodom, proimajui ga
pobunjenikim duhom. Glavni nosilac ove ideje u Latinskoj Americi bio je Karlos Marigela.
Marigela je bio brazilski pravnik, voa nacionalistike Komunistike partije, a kasnije vatreni
revolucionar i terorista. Brazilska policija ubila ga je iz zasede 1969. godine u Sao Paolu. U svoja
dva najvanija dela, Osloboenje Brazila i Mali prirunik o urbanoj gerili, Marigela je sastavio
uputstva o praktinom voenju terorizma. Ove knjige imale su vie uticaja na moderni
73

revolucionarni terorizam, nego bilo koja druga teorija do danas.

Marigela je eleo da premesti nasilje iz sela i provincije u gradove mada je njegov poziv na
terorizam bio politiki motivisan, njegov milje je bio apolitian. On je smislio metod za
organizovane teroristike kampanje, koji su u poslednjih 40 godina koristile sve grupe politikog
spektra, od Japanske crvene armije do Slobodnih ljudi Montane .
Nasilje stvara povoljnu situaciju za uspeh revolucije. Svaka vrsta nasilja je prihvatljiva, zato to
doprinosi optem oseanju panike i frustracije unutar vladajuih klasa i njihovih zatitnika.
Marigelina najoriginalnija ideja bila je sprovoenje nasilja u gradovima pod kontrolom jedne male
grupe ljudi, takozvane "urbane gerile". Ovakav pristup revoluciji proirio se iz Brazila po celom
svetu.
Robert Mos (Moss) (1972, str. 70-72) napravio je odlian pregled Marigelinih ideja, stavljajui ih u
model od etiri stupnja. Po tom modelu, urbani terorizam treba otpoeti u dve posebne faze, jedna
treba da ostvari nasilje, a druga tom nasilju treba da neko znaenje. Nasilna faza revolucije je
opta kampanja, u koju su ukljuene naoruane revolucionarne elije, iji je zadatak da ine
najstranija nasilja. Njihove mete imale bi simbolian znaaj, i mada je svrha nasilja da zastrauje,
njegova logika treba da bude jasna u odnosu na celu revoluciju. To jest, da oni koji podravaju
revoluciju ne treba da se plae teroristikog nasilja.
U isto vreme sa teroristikom kampanjom, odvija se i psiholoka ofanziva, koja teroristima
obezbeuje perifernu podrku. Zadatak psiholoke ofanzive nije samo da ujedini studente i
radnike u zajednikoj kampanji naruavanju autoriteta vlade, ve i da obezbedi mree sigurnih
kua, logistikih skladita i medicinskih jedinica. U stvari, potporne aktivnosti treba da funkcioniu
kao standardna vojna pozadina.
Revolucionarna teroristika kampanja na urbanom tlu moe se koristiti za destabilizovanje vlade.
Psiholoki napadi posluili bi da ubede i vladu i narod da se status kvo vie ne moe odrati.
Izgledalo bi da teroristi kontroliu situaciju. Kada se doe do ovog stupnja, smatra Marigela, onda
e vlada biti primorana da se pokae u pravoj boji. Poto vlast bude uzdrmana i ekonomska
stabilnost elite naruena, vlada e biti primorana da zavede neku vrstu vanrednog stanja. Takav
razvoj situacije ne bi znaio poraz terorizma, ve upravo ono to i teroristi i njihove pristalice ele
da postignu. Represija vlade je cilj terorizma u ovoj fazi.
Na prvi pogled ovakav nain razmiljanja izgleda kontradiktoran, ali u Marigelinom ludilu postoji
izvestan metod. Marigela je smatrao da javnost podrava politiku vlade zbog toga to nije svesna
represivnog karaktera drave. Teroristika kampanja naterae vladu da se otkrije, a na taj nain
ona e se udaljiti od javnosti. Nemajui gde da se okrene, javnost e se okrenuti teroristima, a
teroristi e to saekati rairenih ruku. Kako zbog sve veeg broja pristalica, redovi urbane gerile
budu postajali sve brojniji, smatra Marigela, tako revolucionari treba postepeno da odustaju od
teroristike kampanje i da sve vie rade na organizovanju opte urbane armije, armije koja bi na
dati mig, zauzela kljune kontrolne take vlasti. Kada urbana armija postane dovoljno snana,
onda se preduzima opti napad svim raspoloivim snagama.
U Marigelinoj teoriji postoji samo jedna slaba taka u politikom smislu: ona u praksi ne moe da
uspe. Naalost, zbog vere u tu teoriju *nekoliko teroristikih grupa organizovao je ubistva irom
sveta. Marigela smatra da je cilj urbane gerile da ubija. Za njega je svaki oblik urbanog nasilja
poeljan, zbog toga to atmosfera nasilja stvara politiku situaciju u kojoj se moe postii uspeh.
Terorizmom se moe kreirati takva situacija, a terorizam se moe praktikovati uz minimalnu
organizaciju. Zbog toga je terorizam primarna strategija urbane gerile.
U svom delu Mali prirunik urbane gerile, Marigela prezentira bazinu strukturu jedne urbane
teroristike grupe. Glavna izvrna grupa teroristike organizacije treba da bude streljaki vod.
Potrebno je nekoliko streljakih vodova od etiri do pet terorista, da bi se oformila teroristika
organizacija. Grupe se mogu ujediniti ako je koncentracija moi potrebna, ali organizovanje po
manjim grupama obezbeuje mobilnost i tajnost organizacije. Marigela smatra da je streljaki vod
osnovno oruje urbane gerile.
Jednom jedinom teorijom Marigela opravdava nasilje i izlae kakva je organizaciona struktura
potrebna manjim grupama da bi mogle da zaponu ubijanje. Za razliku od Fanona, Marigela
odobrava nasilje radi nasilja. U Latinskoj Americi ponikao je i drugi model revolucionarne borbe
koji je imao potpunio razliitu strukturu. Proistekavi direktno iz Kubanske revolucije ovaj model
borbe propoveda racionalniji pristup nasilju.
74

Terorizam i gerilski rat

Gerilski rat odavno postoji. Nekoliko nacionalistikih ustanaka koji su se desili posle Drugog
svetskog rata, zasnivali su se na gerilskom ratu, ali se Kubanska revolucija 1956. najjae urezala
u umove leviarskih ideologa. Oni su poeli da posmatraju gerilski rat kao izraz revolucije protiv
kapitalistikih sila. Kao i teroristi, i gerilci revolucionari razradili su svoje sopstvene teorije i
modele.
Kubanska revolucija nije izmislila gerilski rat, ali ga je popularizovala irom sveta. Uprkos injenici
da je osim kubanskog samo jo jedan gerilski pokret, Sandinisti u Nikaragvi 1979, uspeo da zbaci
zakonitu vladu, gerila je ostala omiljeni nain borbe latinoamerikih revolucionara. Za razliku od
urbanog terorizma, gerilski model poinje od uspene strukture i tek onda kree ka teoriji.
Gerilske borbe otpoele su u brdima Kube. Fidel Kastro pokuao je da preotme vlast 1956.
godine, ali je bio glatko poraen. Povlaei se u ruralna podruja Kube, on se okruio s brda s
dola skupljenom grupom revolucionara, meu kojima je bio i njegov prijatelj Ernesto Gevara. "e"
Gevara roen je u Argentini 1928. godine. Zavrivi medicinu na Univerzitetu u Buenos Ajresu,
ubrzo prestaje da se bavi njom i posveuje se problemima siromanih. On je verovao da su
siromatvo i represija problemi koji prevazilaze naciju i da je jedini nain borbe protiv autoriteta
revolucija. 1954. Gevara se pridruio komunistikom reimu u Gvatemali, ali je pobegao u
Meksiko Siti kada se tamonja vlast razraunala sa komunistima. Tu se susreo sa kubanskim
revolucionarnim liderom Fidelom Kastrom, i Gevara se zainteresovao za Kubu.
Gevara je odmah impresionirao Kastra i njih dvojica su zajedno poeli da pripremaju plan za
obaranje kubanskog vojnog diktatora Fulgencija Batiste. Posle neuspelog pokuaja da preuzme
vlast 1956. godine, Kastro je poeo da odrava tajne sastanke sa seoskim partizanima.
Organizovavi komandu i strukturu podrke, partizani su dovoljno ojaali da bi mogli da postanu
pokrajinske gerilske snage. Kako je rasla Kastrova snaga, tako se on sve vie okretao
konvencionalnom nainu ratovanja, uavi trijumfalno u Havanu 1959. godine. Sve vreme borbe,
Gevara je bio uz Kastra.
Gorei u revolucionarnom aru, Gevara pie delo o gerilskoj borbi, koje izlazi ubrzo posle
Kastrove pobede. Njegova knjiga nije bila ni blizu teoretskog objanjenja gerile, ve je pre bila
vodi koji objanjava "kako su oni to izveli". Poetkom 1961. godine, u Americi se pojavljuje
prevod e Gevarine knjige Revolucionarni rat, ali sve do kraja decenije, knjiga nije doivela
masovnu prodaju. U njoj Gevara objanjava svoju evoluciju prema Marksizmu, kao i
revolucionarni proces u Kubi. Knjiga se jo bavi strukturom i strategijom Kastrovih snaga,
vodeom filozofijom gerilskog rata, metodima revolucionarne borbe i principima angaovanja.
Koristei prednosti retrospekcije, knjiga daje uzbudljiv opis o tome kako je pobeda bila izvojevana.
Antoni Barton (Anthony Burton) (1976, str. 70) istie da Gevara u svojoj knjizi nije dao model
revolucije, ali da bi model koji prikazuje u Gerilskom ratu, mogao biti upotrebljen. Barton tvrdi da
se gerilske revolucije koje su zasnovane na kubanskim iskustvima, mogu tipizirati prema tri
progresivne faze, od kojih svaka proizilazi iz prethodne. Revolucija tipa Gevare poinje borbom
izolovanih grupa. U konanoj fazi, odredi se spajaju i formiraju konvencionalnu armiju. Cilj ovakve
strategije je da se oformi konvencionalna vojska ili barem borbene snage koje bi mogle da se
uspeno suprotstave konvencionalnoj vojsci.
Terorizam igra samo ogranienu ulogu u Gevarinoj varijanti gerile. Iako je koncentrisan na
provinciju, Gevara je ipak shvatio potrebu za malim urbanim teroristikim grupama koje bi se
borile kao podrka. Akcije tih grupa, meutim, trebalo bi da budu veoma selektivne; njihov cilj je da
vladine snage dre u nesigurnom stanju teroriui ih u njihovim "sigurnim" zonama i ne dajui im
ni momenta za oputanje. Glavni cilj terorizma je da udara na vladinu logistiku mreu, a sledei
cilj je demoralisanje vlasti. Taktika terorizma je komandoska.
Teorija gerilskog rata pojavila se posle izlaska Gevarinog dela, a popularizovao ju je francuski
socijalista Reis Debre (Regis Debrey). U delu Revolucija u revoluciji? Debre sumira svoje
shvatanje latinoamerike politike. On kae da to podruje ima jedan osnovni problem siromatvo.
Siromatvo proima celokupnu strukturu latinoamerikog ivota i preplie potpuno razliite kulture
i ljude u zajedniki vor bede. Siromatvo je krivo za neravnoteu klasne strukture, poto bogatai
ne mogu da se odravaju bez siromatva masa. Debre vidi samo jedan izlaz: mora se izmeniti
klasna struktura i preraspodeliti bogatstvo. A poto bogatai nikad nee da se odreknu vlasti,
revolucija je jedini nain da doe do te promene,
75

Glavna meta Debreove kritike su Sjedinjene Drave. Iako Latinska Amerika nije direktno njihova
kolonija, kao to je to bio sluaj kod drava koje Fanon opisuje, ipak Sjedinjene Drave imaju vlast
nad njom. Njihova dominacija nad Latinskom Amerikom ostvaruje se kroz ekonomski
imperijalizam. Iza svake vlasti u junoj hemisferi stoje Sjedinjene Drave. Debre smatra da su
Sjedinjene Drave one koje odravaju nepravednu klasnu strukturu, i on se dri uobiajenog
marksistikog miljenja da bogatstvo Severne Amerike uzrokuje siromatvo June Amerike. I zato
je sasvim logino napadati Sjedinjene Drave.
Kao i Fanon, Debre neprekidno govori o revoluciji. Meutim, on ne vidi veliku potrebu za
terorizmom i on ulogu gradskih centara u revoluciji smatra nevanom. Debre veruje da je
revolucija uglavnom stvar siromanih seljaka i da ona moe da pone jedino u ruralnoj oblasti uz
uee lokalne gerile. Terorizam se ne isplati. U najboljem sluaju, njen uinak je neutralan, a u
najgorem on odbija seljake koji su potrebni kao podrka gerili. Prema Debreu, da bi revolucija
uspela, ona mora poeti sa gerilom koja se bori za pravdu, a da se zavri sa ujedinjenim
konvencionalnim snagama. Terorizam ne moe da ostvari taj cilj.

Urbani terorizam u praksi

Poetkom ezdesetih godina prolog veka pojavila se u Urugvaju grupa revolucionara pod
imenom Tupamarosi. Za razliku od svojih prethodnika iz Kubanske revolucije, Tupamarosi su
odbacili selo i opredelili se za gradsko okruenje. Trotoari i asfalt grada postali su njihovo bojno
polje. Deset godina kasnije, njihova taktika inspirisae revolucionare irom sveta, a teroristike
grupe imitirae metode ovih urugvajskih revolucionara. Tupamarosi su postali epitet urbanog
terorizma.
U godinama neposredno posle Drugog svetskog rata, izgledalo je da je vlada Urugvaja model
latinoamerike vlade (vidi Sliku 8,3 gde se nalazi mapa Urugvaja). Demokratski principi i slobode
bili su prihvaeni osnov urugvajske politike strukture. Zdrava privreda i primeran obrazovni
sistem upotpunjavali su demokratsku vladavinu. Iako se Urugvaj ne moe nazvati zemljom
bogatstva, do ranih pedesetih on se mogao nazvati obeanom zemljom. Izgledalo je da svi faktori
ukazuju na mir i prosperitet.
Naalost, 1954. godine, nada da e doi do boljeg ivota poela je da bledi. Eksportna privreda,
koja se dokazala kao uspena za zemlju, poela je da propada. Cene eksportne robe su pale i to
je izazvalo inflaciju i nezaposlenost. Poelo je da raste nezadovoljstvo zbog ekonomskih uslova, i
do 1959.godine mnogi radnici i lanovi srednje klase suoili su se sa tmurnom budunou. U
Urugvaju je dolo do razornog ekonomskog preokreta i nezadovoljstva mnogih radnika.
U severnom delu Urugvaja, radnici u eeranama bili su specijalno pogoeni. Pedesetih godina
izvoz eera se smanjio, a radnici iz eerana trpeli su sve ekonomske nevolje koje su pogodile
Urugvaj. Kao rezultat toga, radnici su preduzeli korake da formiraju nacionalni sindikat, ali se
nekoliko militantnih radikala ubacilo u sindikalni pokret. Kada su se radnici iz eerana
organizovali 1959.godine, militantni lanovi imali su glavnu re u sindikatu i pozivali su na sukob
sa vladom.
Do 1962.godine sindikalne voe smatrale su da svoju organizaciju treba da presele iz ruralnog
dela severno od Montevidea, u prestonicu. Oni umereniji pridruili su se militantnim u ujedinjeni
front i krenuli na jug. lako su u svojim govorima propovedali nasilje, lanovi sindikata su mislili da
e njihov dolazak u Montevideo ne samo privui panju javnosti na njihov pokret, ve i da e im to
pomoi da dobiju legitimnost.
Njihova logika izgledalo je da ima osnova. Iako je Urugvaj preteno ruralna zemlja u geografskom
smislu, veina stanovnitva ivela je u Montevideu, metropoli od 1,25 miliona Ljudi. Demografski,
prestonica je obeavala da e organizacija biti priznata. Naalost, ona nije doivela ono priznanje
koje su njeni lanovi oekivali. Vlada ne samo da ovu organizaciju nije smatrala legitimnim
radnikim pokretom, ve je njene lanove smatrala potencijalnim revolucionarima.
Radnici iz eerana sukobili su se sa policijom i nekoliko lanova unije bili su uhapeni. Jedan od
onih koji su zatvoreni bio je i mladi student prava Raul Sendic. Razoaran u pravni fakultet i svoje
anse za budunost, Sendic se pridruio radnicima iz eerana. Kada je policija napala
demonstrante 1962. godine, Sendic je uhapen i ostao je u zatvoru do 1963. godine. Kada je
izaao iz zatvora, imao je sa sobom i plan revolucije.
76

Sendic u zatvoru nije imao prilike da vidi svetliju stranu ivota u Urugvaju. Jasno je video punu
realnost sada ve uzdrmanog politikog sistema u Urugvaju, jer je tortura i maltretiranje
zatvorenika bila uobiajena praksa u zatvoru. Ako se stanovnitvo ne moe zadovoljiti zdravom
ekonomijom, onda se mora pokoriti strahom. Kako su ekonomske nevolje rasle, tako su
demokratija i sloboda u Urugvaju sve vie nestajale. U lanku pod naslovom "ekajui gerilu",
Sendic opisuje represiju koju je doiveo i poziva narod na pobunu u Montevideu.
Kada je Sendic puten iz zatvora, pridruuje mu se nekoliko mladih radikala. Marija Gilio (1972) sa
simpatijama je prikazala prve Sendiceve pristalice. Ona je tvrdila da su ovi mladi ljudi prvenstveno
eleli da reformiu vlast i stvore ekonomske anse za razvoj. Iako su nekada verovali da svoje
ciljeve mogu ostvariti demokratskim akcijama, represija koja je tada vladala u Urugvaju popuno je
iskljuila sve druge opcije osim revolucije. Gilio je verovala da su mladi ljudi oko Sendica
humanisti i idealisti koji ele da dovedu Urugvaj pod direktnu kontrolu naroda.
Drugi ljudi nisu imali takvo miljenje o Sendicu i njegovim saborcima. Arturo Porzecanski (1973)
mnogo objektivnije prikazuje ovu grupu ljudi i akcije koje su oni dalje preduzeli. Sendiceva grupa
oseala se iskljuenom iz politikog sistema, a Sendic je smatrao da je nasilje jedino
odgovarajue orue koje moe izmeniti politiki poredak. 1963. godine Sendic i njegove pristalice
opljakali su vajcarski lovaki klub u predgrau Montevidea. Ova pljaka bila je prva prilika da se
grupa naorua i prvi korak ka revoluciji.
Porzecanski tvrdi da Senidceva grupa iz nekoliko razloga nije elela da ode van Montevidea i
zapone gerilski rat. Prvo, nisu bili dovoljno brojni da bi poeli gerilsku kampanju, jer su grupu
sainjavali radikalno nastrojeni studenti iz srednje klase. Radnici iz vodeih slubi i sindikalni
aktivisti udaljili su se od militantnih boraca jo pre mara na Montevideo. Drugo, provincija
Urugvaja nije bila sklona gerilskom ratu, jer su se nemiri razvili u urbanom centru Urugvaja. Tree,
seljaci nisu bili voljni da daju narodnu podrku gerilcima. Najzad, Montevideo je bio nervni centar
Urugvaja. Zbog svih ovih faktora mala grupa je shvatila da joj je bolje da se bori u gradu.
1963.godine grupa je uzela zvanino ime Nacionalni oslobodilaki pokret (MLN), ali dok su
razraivali svoju ideologiju i gradili organizaciju podesnu za nasilni ustanak, u isto vreme su tragali
i za imenom koje bi ih vie pribliilo narodu, i koje bi bilo popularnije i privlanije od skraenice
MLN.
Prema pisanju Kristofera Dobsona (Christopher Dobson) i Ronalda Pejna (Payne) (1982, str. 206),
MLN je uzeo svoje narodno ime od heroja Inka poglavice Tupak Amarua, koji je ubijen 200 godina
ranije, za vreme ustanka protiv panaca. Arturo Pozecanski belei ovo objanjenje, ali ukazuje da
je grupa moda uzela ime jedne junoamerike ptice. U svakom sluaju, Sendiceve pristalice
nazvale su se Tupamarosima.
Do 1965. godine njihove snage narasle su na 50 boraca, a u gradu se formirala mrea njihovih
simpatizera. Ne drei se uobiajenog metoda latinoamerike revolucije, koja se zasnivala na
ruralnoj gerili, Tupamarosi su organizovali borbu unutar grada, po uzoru na teoriju Karlosa
Marigele. Terorizam je trebalo da postane glavna strategija za napad na neprijatelja. Za razliku od
Kastra, Tupamarosi nisu bili zainteresovani da izgrade konvencionalnu vojsku da bi napali na
vladu.
Porzecanski procenjuje da se broj Tupamarosa poveao na 3000 do 1970. godine. Zbog
poveanog broja boraca dolo je do velike decentralizacije komandne strukture, kao i do evolucije
glavne strategije koja je trebalo da donese nacional socijalizam. Tupamarosi su tvrdili da e njihov
program omoguiti da vlada nacionalizuje i podjednako rasporedi ekonomska dobra. Tupamarose
je vie interesovalo da preraspodele bogatstvo Urugvaja nego da uspostave socijalistiku vlast.
Ne rizikujui da se zbog apstraktne marksistike retorike udalje od naroda, Tupamarosi su vie
eleli da stvore privredu koja bi omoguila bolji ivot radnikoj klasi. Dok su njihove snage rasle,
Tupamarosi su neprestano naglaavali kako je teko organizovati revoluciju radnike klase, ne bi li
privukli jo pristalica.
Uprkos svojoj tenji da protumae svoju nacional socijalistiku propagandu, Tupamarosi nikad
nisu razradili dobru filosofsku bazu; vie ih je interesovala akcija. Pratei njihovu taktiku, Ros
Batler (Ross Butler) (1976, str. 53-59) opisuje kako se razvija teroristika grupa. On tvrdi da su u
prvim fazama svoga razvoja, Tupamarosi preduzimali prilino besmislene akcije. Izmeu 1964. i
1968. godine koncentrisali su se na prikupljanje oruja i finansijsku potporu. Meutim, posle 1968.
njihova taktika se menja i otada, kae Batler, vlast shvata da mora da ih uzme ozbiljno.
77

1968. godine Tupamarosi zapoinju veliku kampanju decentralizovanog terorizma. Uspeli su da

uzdrmaju vlast zato to je njihov pokret bio u usponu, a da bi finansirali svoje operacije opljakali
su itav niz banaka. Dobro naoruani za napad, Tupamarosi su imali nameru da paralizuju vladu u
Montevideu. Oni su, kao i Karlos Marigela u Brazilu, verovali da e vlast da bi se odbranila krenuti
sa pojaanom represijom, a to e naterati narod na revoluciju.
Vlast je odmah uzvratila, ali je shvatila da malo ta moe da uradi. Tupamarosi su drali sve karte
u rukama. Napadali su kadgod i gdegod su eleli i sve u svemu uspeli su da vladine bezbednosne
snage izvrgnu ruglu. Kidnapovali su visoke zvaninike urugvajske vlade, a policija je bila nemona
da ih pronae.
Kidnapovanje je postalo tako uspeno da su Tupamarosi poeli da kidnapuju i strane diplomate.
Izgledalo je da kadgod hoe mogu nekoga da odaberu za rtvu i da napadnu koga hoe po svojoj
volji. Policija se u porazu okrenula staroj latinoamerikoj taktici muenju osumnjienih
Tupamarosa.
Tortura nad zatvorenicima posluila je u nekoliko svrha. Prvo, policija je dola do izvora
informacija. Ustvari, Tupamarosi su uniteni pre svega masovnim hapenjima na osnovu
informacija izvuenih od zatvorenika za vreme istrage. Drugo, smatralo se da e muenje spreiti
ljude da se prikljue revolucionarima. Mada je tortura uvek raena nezvanino, veina
potencijalnih protivnika vlasti znala je ta im se sprema ako ih uhvate.
Metodi muenja bili su brutalni. Gilio (1972, str. 141-172) do detalja opisuje muenja, koja su
policija i vojska vrile nad osumnjienim Tupamarosima. ak i kada bi zatvorenici na kraju odali
informacije, muenje se nastavljalo sve dok ih ne bi ubili Ili pustili. Muenje je postalo standardna
taktika policije.
A. J. Langut (Langguth) (1978) posveuje vei deo svoga rada uobiajenim metodama muenja u
Urugvaju i Brazilu. Policajci koji su muili zatvorenike smatrali su sebe profesionalcima koji samo
rade svoj posao za vladu. Silovanja, batinanja i ubistva, bili su uobiajeni metodi, ali je policija
imala i rafiniranije metode muenja, kojima su se rtve dugo drale u bolovima. Langut tvrdi da su
neki zatvorenici bili mueni mesecima, pa i godinama.
Za vreme revolucije i torture, Tupamarosi su okrivili Sjedinjene Drave da podravaju brutalnu
urugvajsku vladu. Tako je njihov domai ustanak dobio retoriku antiimperijalistike revolucije, pa je
time privukao i veu podrku naroda. Tupamarosi su u Montevidevi formirali nekoliko borbenih i
pozadinskih odreda, a do 1970. godine dostigli su svoj zenit. Porzecanski tvrdi da su skoro postigli
dualitet vlasti. To e rei, da su Tupamarosi bili tako jaki da je izgledalo da sa vladom dele vlast na
ravnoj nozi.
Meutim, njihov uspeh je bio kratkog veka. Iako je njihova teroristika kampanja bila uspena,
nikad nisu uspeli da osvoje srca radnike klase. Veina radnika iz Montevidea smatrala je
Tupamarose privilegovanim studentima koje se nisu stvarno interesovali za radniku klasu. Osim
toga, nasilje koje su sprovodili bilo je zaista stravino.
Za vreme teroristikih operacija, veliki broj ljudi je rutinski ubijan. Konano, ubistvo jednog
amerikog policajca ozlojedilo je radnike, iako nisu ba mnogo voleli Sjedinjene Drave.
Tupamarose je njihova taktika liila mnogih potencijalnih pristalica.
Na kraju, nasilje je Tupamarosima donelo propast. Unosei haos u prestonicu, oni su postigli da
se sav gnev vlasti izrui na njih. Osim toga, Tupamarosi su precenili svoju snagu. 1971. godine
Tupamarosi su uli u koaliciju sa jednom leviarskom partijom i pokuali da ueem na izborima
udu u parlament. Prema Ronaldu Mekdonaldu (MacDonald) (1972, str. 24-45), ovo je bila fatalna
greka. Tupamarosi svi se zbog teroristike kampanje koju su vodili, bili udaljili od svog
potencijalnog glasakog tela, i zato je leviarska koalicija bila glatko potuena na izborima.
Ovaj poraz nije bio jedino loe to se desilo Tupamarosima. Posle izbora, na vlast je dola
desniarska vlast, i nova vojna vlada javno je odobravala i zalagala se za represiju. Dolo je do
brutalne kampanje protiv terorizma. Radnici Montevidea odobravali su kampanju vlade i ak
pozdravili proglaenje vanrednog stanja 1972. godine. Ojaana ovom podrkom, vlast je 1972.
godine poela da hapsi sve leviare. Sa Tupamarosima je u svakom pogledu bilo gotovo. Svojim
nasilnim akcijama oni jesu doveli do revolucije, ali ne onakve kakvu su eleli.

78

Uticaj Tupamarosa
Peter Vaidman (Peter Waldmann) (1986, str. 259) pie da je najvee dostignue Tupamarosa to
to su postali majstori urbanog terorizma. On smatra da to se tie udarne snage, organizacije i
sposobnosti da kontroliu ceo grad, nijedna druga teroristika grupa nije prevazila Tupamarose.
Oni su ustanovili ulogu terorizma. Kao takvi, posluili su kao primer modernim teroristikim
grupama.
Poto su bili, prvaci revolucionarnog terorizma, Tupamarosi su bili imitirani irom sveta, naroito u
Sjedinjenim Dravama i Zapadnoj Evropi. Mnoge leviarske grupe u Americi poele su od 1967.
da se ugledaju na Tupamarose. U Zapadnoj Evropi, Frakcija Crvene armije i Direktna akcija
kopirale su njihovu strukturu organizacije i njihovu taktiku. Crvene brigade podelile su se svoje
aktivnosti na vie gradova, ali su u osnovi i one kopirale Tupamarose.
I desniarske grupe kopirale su taktiku i organizaciju Tupamarosa. U Sjedinjenim Dravama,
desniarske ekstremistike organizacije zagovarale su korienje taktike Tupamarosa. Mnogi
prirunici u kojima se daju uputstva za revolucionarni rad i organizovanje teroristikih grupa,
zasnivaju se na iskustvima Tupamarosa. U desniarski orijentisanoj knjizi Tarnerovi dnevnici
(Mekdonald 1980), junak knjige Erl Tarner prikljuuje se u Vaingtonu teroristikoj grupi slinoj
Tupamarosima. Autor opisuje izmiljenu desniarsku revoluciju koja sledi postulate Marigele i
Tupamarosa. Desniari ne odaju priznanje leviarima, ali slede njihov primer.
Tupamarosi su primenili Marigelinu filosofiju revolucije, poevi sa gradskim borbama ne
razmiljajui mnogo o strukturi, strategiji ili organizaciji. Iako su Marigela i Tupamarosi mislili da e
im se narod masovno pridruiti kada vlast pone sa represijom, stvari su se desile sasvim obrnuto.
Narod je odobrio represiju.
Ljudi su se plaili Tupamarosa koji su krstarili ulicama. Pljakane su banke, kidnapovani zvaninici
reima, ubijani ljudi. Svakodnevni i postao je realnost u tolikoj meri da je vlast morala da reaguje
Da bi unitila Tupamarose, vlast je, ba kao i teroristike grupe, koristila ubistva i torture. Ovo je
moda i najstraniji aspekt ovih dogaaja: revolucionarni terorizam posluio je kao izgovor za
represivni terorizam.

Urbana filosofija
injenica da su Tupamarosi stvorili urbani pokret, znaajna je zbog uticaja na razvoj nasilja u
Latinskoj Americi, ali i zbog uticaja na teroristike metode nastale u Evropi i Sjedinjenim
Dravama. Istorijski uzevi, terorizam u Latinskoj Americi bio je produkt ruralnih seljakih buna.
Tupamarosi su ponudili alternativu, pomerivi poprite borbe u grad. Oni su pokazali teroristikim
grupama sa zapada kako nekoliko fanatika moe da poremeti uobiajeni ivot grada. Gradska
sredina omoguavala je Tupamarosima neiscrpne mogunosti.
Njihova revolucionarna filosofija odlikovala se pragmatizmom. Ne prihvativi uobiajenu liniju
marksistike dogme, Tupamarosi su radije koristili nacional socijalizam kao svoju politiku bazu;
ovo samo pokazuje koliko su bili spremni na kompromis. U jednom njihovom propagandnom
saoptenju oni su zastupali nacionalizovanu privredu sa garantovanim zaposlenjem i socijalnim
osiguranjem. Eksportna privreda ne bi se menjala, ali bi se profit delio sa narodom. Iako ovakav
pristup teko moe da se nazove marksistikim, Tupamarosi su zauzimali takav stav da bi privukli
pristalice iz redova radnike klase. Socijalizam pod nacionalnom kontrolom bio je popularan u
Montevideu.
Taktika Tupamarosa odlikovala se istim pragmatizmom. Zbog toga to Urugvaj fiziki nije bio
podesan za gerilski rat, Tupamarosi su se okrenuli gradu. Poto su modifikovali socijalizam tako
da odgovara politikoj situaciji, oni su za novo okruenje iskovali novu, fleksibilnu i pragmatinu
taktiku.
Isto tako, Tupamarosi su i Marigeline postavke koristili na drugi nain. Osnovna jedinica revolucije
postala je Marigelina streljaka grupa. Terorizam tipa Tupamaros sastojao se od individualnih
nasilnih akcija vrlo malih odreda. Ovaj nain borbe vrlo se dobro uklapao u Marigeline ideje o
decentralizovanoj komandnoj strukturi i sa njegovim ubeenjem da je bilo koja forma nasilja
potpora revoluciji. Nasilnike akcije Tupamarosa nisu se morale koordinirati, njihov jedini cilj bilo je
zastraivanje. U ratu protiv drutvenog poretka, taktika i ciljevi napada menjali su se prema
79

situaciji.
Policija zamenjuje vojsku, koja je bila prvi neprijatelj Tupamarosa, a finansijske institucije
zamenjuju vojne ciljeve. Urbani rat bio je bitka za resurse i psiholoki rat nerava sa snagama
bezbednosti. Lie i skrovita mesta u dungli sada zamenjuje masa ljudi u gradu. Gerilci su se krili
iza drvea, a urbani teroristi iza ljudi. Njih je titila zakrenost ulica, mobilnost i birokratska krutost
neprijatelja. Tupamarosi su bili u stanju da izgledaju kao obini graani sve do momenta kada
ponu napad. A kad bi se napad zavrio, oni bi opet nestali umeavi se u guvu (Voldman, 1986,
str. 260).
Da bi svoju taktiku uspeno sproveli u delo, Tupamarosi su morali da razrade specifine akcije.
Komunikacione veze i transport imali su izuzetnu vanost unutar grada. Tupamarosi su
komunicirali i prebacivali se s mesta na mesto ilegalnom mreom. Da bi izbegli susrete sa
potencijalnim neprijateljem, oni su razvili logistiki sistem podrke i bezbedne kue. Putovali su sa
lanim ispravama, a od svojih simpatizera prikupljali su obavetajne podatke. Iz praktinih razloga,
Tupamarosi su postali tajna armija.

Taktika Tupamarosa
Mada mnogi analitiari primeuju da su Tupamarosi malo vremena posveivali raspravi o svojoj
osnovnoj taktici, grupa ipak nije delovala po nekim irokim principima. Kao i druge ekstremistike
grupe, Tupamarosi su znali da moraju da modifikuju svoje principe da bi osvojili podrku veine.
Osnovna taktika se svodila na osvajanje podrke srednje i radnike klase. Zbog stanja u kojem je
bila ekonomija drave i nedostatka zaposlenja za obrazovane Ljude, Tupamarosi su na poetku
svoje kampanje uivali velike simpatije srednje klase. Oni su skoro uvek preduzimali akcije u ime
radnike klase. Vidi Boks 8,1, gde su prikazane specifine taktike Tupamarosa.
Tupamarosi su shvatili da ne mogu da osvoje optenarodnu podrku ako politiki uslovi ne budu
povoljni. Oni su verovali da vlast jedino mogu da osvoje u kritinom trenutku kada politiki,
drutveni i ekonomski uslovi vode ka revoluciji. Oni su taj trenutak nazivali kojuntura (coyuntura) i
usmerili su sve svoje revolucionarne aktivnosti na taj trenutak.
Don Vulf (1981, atr. 82) pie da su Tupamarosi nasilje smatrali jedinim nainom za postizanje
drutvenih promena. Kojuntura nikad nee doi ako se ljudi ne podstaknu na revoluciju.
Teroristiko nasilje treba da se sprovodi nasumice i esto, ali je ono samo uvod u opti napad.
Kada se uslovi steknu, kada je kojuntura ostvarena, onda organizovana narodna revolucija treba
da zameni terorizam.
BOKS 8.1 Taktika Tupamarosa
Atentati

Propaganda

Pljake banaka Podmetanje bombi

Kidnapovanje

Disciplina unutar organizacije

Privremena kontrola urbanih podruja

Infiltriranje u snage bezbednosti Preraspodela eksproprisanih dobara i dodela siromanima

Arturo Porzecanski (1973, str. 21) kae da je kojuntura trebalo da dovede do salta ili generalnog
trajka za osvajanje vlasti. Cilj urbanog terorizma bio je da ideju kojunture odrava u ivotu.
Meutim, salto je predstavljao poseban korak. Urbani terorizam zamenila bi organizovana
narodna armija koja bi se formirala u toku salta. Te dve faze, kojuntura i salto, odraavale su
ideologiju Marigele.
Ideja kojunture sprovoena je kroz teroristiku taktiku. Ros Batler (1076, str. 54) pie da se taktika
Tupamarosa menjala prema njihovoj sposobnosti da privuku pristalice. Do 1968. godine, kae
Batler, Tupamarosi su se bavili aktivnostima nieg nivoa: podmetanjem poara, propagandom i
javnom kritikom korupcije. Kako je rastao broj Tupamarosa, tako su oni postajali sve smeliji. 1969
godine poeli su da pljakaju banke, a 1970. orobili su jednu banku u Montevideu za 6 miliona
dolara. Onda su usledili napadi iz zasede i kidnapovanja.
Porzecanski (1973, str. 40-45) tvrdi da je njihova taktika bila planirana tako da uini grupu
nezavisnom. Taktika je davala Tupamarosima logistiku podrku i omoguavala im da deluju bez
pomoi stranih zemalja. Njihove teroristike aktivnosti dopunjavane su transportnom i
obavetajnom mreom, koje su obezbeivali njihovi pomagai.
Dve od najvanijih aktivnosti njihove taktike bile su pljakanje banaka i kidnapovanje. Pljaka
80

banaka mogla se podvesti pod kategoriju Marigeline ideje "eksproprijacije". To e rei, da je cilj
pljake bilo finansiranje teroristike organizacije. Tupamarosi su se bavili pljakom banaka kao
svojom primarnom taktikom urbanog gerilskog ratovanja. Banke su postale kako simbolini tako i
logistiki ciljevi, a pljake su uznemirile urugvajsko drutvo. Koristei mreu simpatizera iz
industrije, policije i vojske, Tupamarosi su se specijalizovali za drske pljake usred bela dana.
Kidnapovanje je imalo za cilj dobijanje logistike podrke (iz otkupa), a imalo je i propagandnu
vrednost. I u kidnapovanju je bilo isto toliko dramatike kao i u pljakama. Tupamarosi su poeli da
kidnapuju lokalne predstavnike vlasti iz Montevidea, ali su shvatili da e kidnapovanje stranaca
imati vie efekta.
31. jula 1970, dok je iao na posao, kidnapovan je Dan Mitrione, ameriki policajac koji je bio
dodeljen na ispomo urugvajskoj vladi kao savetnik. Dok su ga odvodili, revolver koji je bio
pritisnut na njegovu nogu, sluajno je opalio. Ovaj incident i ranjavanje izazvao je meunarodnu
reakciju. Sluaj Mitrionea pobudio je specijalan interes tampe zato to je imao enu i veliki broj
dece, koji su eljno oekivali njegov povratak kui u Indijanu (Langut, 1978).
Sluaj Matrione zavrio se tragino. 10. avgusta 1970. njegovo telo naeno je na ulicama
Montevidea. Ruke su mu bile vezane, a bio je ubijen sa dva metka u glavu. Poruka, koju su
Tupamarosi ostavili pored njegovog tela, glasila je da mu je sudio narodni sud, da je proglaen
krivim i pogubljen.
Tupamarosi su kidnapovali jo jednog stranog dravljanina 8. januara 1971. godine. To je bio
britanski ambasador u Urugvaju, Defri Dekson (Geoffrey Jackson), koga su drali kao taoca
osam meseci. Kada je postalo jasno da britanska vlada nee platiti otkup za Deksona,
Tupamarosi su se dogovarali da ga pogube. Umesto toga, pustili su ga na slobodu kao znak dobre
volje, nadajui se da e na taj nain ublaiti nezadovoljstvo radnike klase posle ubistva Mitrionea.
Dekson je kasnije napisao knjigu o svojim patnjama, pod naslovom Narodni zatvor (ili u drugoj
verziji Preivljavanje duge noi).
Putanje Deksona nije bilo neobian gest za Tupamarose, iako su bili poznati po svojoj
nasilnosti. Da bi osvojili podrku radnike klase, oni su se neprestano trudili da steknu imid
Robina Huda. Jedna od njihovih najpoznatijih akcija u toj ulozi bilo je formiranje jedinice
"komandosa gladnih". Jedne Badnje veeri prva jedinica otela je poiljku prehrambenih proizvoda
i podelila ih siromanima Montevidea. Ovu taktiku kopirala je kasnije Simbionistika oslobodilaka
vojska (SIA) iz Kalifornije, kada su kao otkup za kidnapovanu rtvu zahtevali da se siromanima
razdeli hrana.
Riard Klaterbak (Richard Clutterbuck) (1975, str. 36) tvrdi da je Robin Hud taktika privukla
panju, ali nije imala dejstva. Davanje hrane i udvaranje radnikoj klasi nisu mogli da neutralizuju
nasilje i ubistva. Klaterbak navodi da se do 1972. godine pokazalo da je Robin Hud taktika imala
suprotno dejstvo i da je samo pomogla da se formira otpor koji je doveo do propasti Tupamarosa.
Radnici Montevidea smatrali su da je dobrih dela bilo suvie malo i da su dola suvie kasno. I
humanitarne akcije Tupamarosa su posmatrane sa prezirom, zbog toga to se istovremeno
sprovodila estoka teroristika kampanja.
Klaterbak kae da se efikasnost svih taktikih poteza Tupamarosa mora na kraju proceniti kroz
konani rezultat. Ako cenimo po sve veoj podrci, u poetku je njihova taktika bila uspena, ali se
na dui rok ona pokazala neuspenom. Broj Tupamarosa dramatino se bio poveao izmeu
1965. i 1970. godine, ali je od 1970. preterana nasilnost Tupamarosa imala negativan uticaj.
Nasilje je odvratilo srednju i radniku klasu i dovelo do toga da se mnogi leviari vrate pod okrilje
nenasilne Komunistike partije. Prema pisanju Valdmana (1986, str. 275-276), osnovna greka
Tupamarosa bila je to su se udaljili od svojih pristalica.
Taktiku treba ocenjivati i po reakciji neprijatelja na nju. I u tome su Tupamarosi bili uspeni na
poetku, ali nisu uspeli da zadre svoju prednost. Politike vlasti Urugvaja su u poetku bile
potpuno zbunjene i nisu znale kako da izau na kraj sa Tupamarosima. Na svakom koraku bile su
poraene, to se vidi iz niza sluajeva kidnapovanja. Don Vulf (1981, str. 21) navodi da od
avgusta 1968. do ubistva Dana Matrionea avgusta 1970, policija nije uspela da pronae nijednu
rtvu kidnapovanja, Izgledalo je da ta taktika ima uspeha.
Ali iako je izazvala veliki publicitet, ova taktika je izazvala i otru reakciju policije. Torture su se
pojaale, a policija je postala jo represivnija. Zaudo, javnost je pozdravila represiju policije. Kada
su doterane u kripac, bezbednosne snage Urugvaja krenule su sa jedinom taktikom za koju su
81

znale da e uroditi plodom, brutalnom represijom, koja je do 1972. postala zakonska norma.
Krajnja analiza pokazuje da Tupamarosi nisu bili uspeni. Njihova sklonost ka nasilju promenila je
ravnoteu javnog mnjenja u korist vlade. Istina je, meutim, da se taktika Tupamarosa malo
razlikuje od taktike veine teroristikih grupa. Iako je na kraju njihova taktika bila neuspena,
organizaciona struktura postala je uzor za ostale teroriste.

Organizacione karakteristike
Tupamarosi su bili jedna od najbolje organizovanih, ali u isto vreme najmanje sistematizovanih
teroristikih grupa u modernoj istoriji. Samo takve teroristike grupe, kakve su PLO i IRA, mogu se
po organizaciji uporeivati sa Tupamarosima. Ali, dok PLO i IRA uivaju ogromnu podrku iz
inostranstva, Tupamarosi su egzistirali skoro u potpunosti unutar granica Urugvaja. S obzirom da
su morali bukvalno sami sebe da izdravaju, razvoj, delovanje i organizacija Tupamarosa, bili su
fantastini. Iako u krajnjem ishodu nisu postigli uspeh, njihova organizaciona struktura odrala ih
je na terenu veoma dugo. Nominalno, Tupamarose je vodila Nacionalna konvencija, koja je imala
mo odluivanja u svim pitanjima politike i operacija pokreta. U stvarnosti, Nacionalna konvencija
sastajala se u veini sluajeva samo jednom godinje, a sedamdesetih godina je i rasputena.
Kristofer Hjuit (Chrtistopher Hewitt) (1984, str. 8) navodi da se Nacionalna konvencija od
septembra 1970. nije vie sastajala. Don Vulf (1981, str. 31) tvrdi da je izvrni komitet kontrolisao
sve aktivnosti u Montevideu. Arturo Porzecanski (1973), koji je verovatno najvei strunjak za
Tupamarose, nekoliko puta pominje taj isti Izvrni komitet. Ako se uzme u obzir, izgleda da je on
zaista vodio Tupamarose.
Izvrni komitet bio je zaduen za dve glavne operacije. Vodio je odrede koji su nadgledali
teroristike operacije, i upravljao specijalnim Komitetom revolucionarne pravde. Izvrni komitet
crpeo je svoju snagu iz unutranjih prisila. Zadatak Komiteta revolucionarne pravde bio je da
terorom navede teroriste na poslunost. Ako neki operativac odbije da izvri nareenje ili pokua
da napusti organizaciju, o njemu obino odluuje delegacija Komiteta revolucionarne pravde. Nije
bilo neuobiajeno da se zajedno sa prekriocem, za kaznu pobije i cela njegova porodica.
Tupamarosi su verovali u jaku unutranju disciplinu.
Meutim, kad su svakodnevne operacije bile u pitanju, Izvrni komitet nije imao mnogo kontrole
nad njima. Robert Mos (1972, str. 22) tvrdi da Tupamarosi nisu imali jedinstvenu komandnu
strukturu za rutinske zadatke. Razlog se moe nai u prirodi ove organizacije. Poto je tajnost bila
osnov svake operativne elije, nije se mogla koristiti otvorena komunikacija. Zbog toga, svaka
najmanja jedinica razvila je svoj autonomni operativni sistem. U takvoj situaciji Izvrni komitet nije
mogao mnogo da uini, i komandna struktura se krajnje decentralizovala. Tupamarosi su bili neka
vrsta konfederacije.
Operativna mo Tupamarosa nalazila se u niim jedinicama ealona. Odredi su organizovani za
borbene (operativne) i logistike zadatke. Vulf (1981, str. 35) pie da je veina boraca terorista
pripadala elijama unutar borbenih odreda. Oni su iveli nesigurno, od dana do dana, i bili su
stalno u sukobu sa vlastima. Vulf konstatuje da su oni imali podrku veih neborbenih odreda, iji
je zadatak bio da odravaju teroriste na bojnom polju.
SLIKA 8,4 Organizacija Tupamarosa IZVOR: Don Vulf (1981) Strah od straha (New York: Plenum)

82

Nacionalna
konvencija
Izvrni
komitet

Teroristike
elije od 4-6
lanova
Operativni
odredi

Logistiki
odredi

Komitet
revolucion
arne
pravde

Periferna
podrka u
legalnom
drutvu

Vanost neborbenih odreda bila je ogromna, jer su logistiki odredi bili glavna snaga Tupamarosa.
Bez veoma razraene potporne mree simpatizera i povremenih pomagaa, Tupamarosi ne bi
mogli da opstanu na terenu. Druge teroristike grupe koje su se ugledale na njihov organizacioni
model, nisu imale snage da krenu u kampanju, zato to nisu imale takvu podrku.
U svojoj analizi potporne mree Tupamarosa, Vulf govori i o perifernoj podrci koja nije bila
direktno povezana sa tom organizacijom. Vulf, kao i Porzecanski, svrstava pomagae u dve
kategorije. Jedna grupa delovala je u normalnoj drutvenoj sredini i obezbeivala obavetajne i
pozadinske informacije, koje je saoptavala neborbenim odredima. Druga grupa pomagaa radila
je na nabavci zaliha za operativne sekcije. Ovi simpatizeri nabavljali su oruje, municiju i pravnu
pomo. Obe grupe pokuavale su da obezbede kod naroda podrku za Tupamarose. Kada je
vlada 1972. godine napala teroriste, njen primarni cilj bila je mrea pomagaa. Vodei policijski
kadar smatrao je da e unititi Tupamarose ako unite njihovu logistiku mreu.
Posmatrajui organizacionu emu Tupamarosa, vrlo je lako predvideti celu operaciju (vidi Sliku
8,4). Izvrni komitet je upravljao organizacijom, ali je vodio jednu krajnje decentralizovanu
operaciju. Njegova glavna snaga bila je u unutranjoj kontroli, kojom je upravljao Komitet
revolucionarne pravde. Odredi su bili glavne jedinice, ali to su uglavnom bile taktike formacije.
Stvarna operativna snaga bila je u elijama, koje su se u retkim prilikama udruivale u operativne
odrede. Borbena udarna mo Tupamarosa nalazila se u elijama, sastavljenim od etiri do est
ljudi. Ova organizacija ostvarila je ideju Marigele o streljakoj jedinici. Peter Valdman (1986, str.
259) istie da su Tupamarosi bili majstori urbanog terorizma i da je to njihovo najvee dostignue.
On smatra, da to se tie udarne moi, organizacije i sposobnosti da se grad dri pod kontrolom,
nijedna teroristika grupa nije nadmaila Tupamarose. Oni su ostvarili ulogu teroriste u malom.
Uticaj Tupamarosa rairio se daleko van granica Latinske Amerike. Kada je izbilo nasilje u
Zapadnoj Evropi i na Bliskom istoku 6O-tih i 70-tih godina prolog veka, teroristi su istakli e
Gevaru i Marigelu kao svoje ikone, a Tupamarosi su im posluili kao uzor.

Glavne teze
1. Na moderni terorizam uticale su teorije iz Latinske Amerike. Glavne arhitekte modernog
terorizma bili su Karlos Marigela i Ernesto Gevara. Teoretiari pokreta bili su Franc Fanon i
83

Reis Debre.
2. Marigela je razradio teoriju urbanog terorizma. Gevara je opisao gerilski rat za vreme
Kubanske revolucije.
3. Nacionalistike revolucije u periodu posle Drugog svetskog rata ukljuuju teorije urbanog
terorizma i gerilskog ratovanja.
4. Gerilci se slue teroristikom taktikom selektivno. i ne bave se nekritikim terorizmom.
5. Teroristi nemaju strukturne mogunosti gerilaca, i njihove taktike operacije ograniile su se
na terorizam. Oni ne mogu da vode gerilski rat.
6. Tupamarosi iz Urugvaja otelotvorili su ideju urbane revolucije. Studiranjem strukture i
taktikih operacija Tupamarosa, moemo doi do saznanja o modernom terorizmu.

Teme za razmiljanje
Latinoamerika urbana filosofija bila je vodei koncept terorizma od otprilike 1960. do ranih
devedesetih godina, a i dan danas ima uticaj na mnoge teroristike grupe, kao recimo na
severnoamerike nasilne desniarske ekstremiste. Ipak, u poslednje vreme, na moderni terorizam
utiu dva druga trenda: nasilje bez kohezivne strukture i verski fanatizam. ta mislite, kako e ova
dva nova faktora uticati na urbani model?
Koje vrste potpornih struktura moraju teroristi da imaju, bez obzira na filosofiju njihove
organizacije?

ta jo treba proitati
Timoti Vikam Krauli (Timothy Vicldiarn Crowly), Gerile i revolucije u Latinskoj Americi (Guerillas
and Revolution in Latin Amerika).

III MODERNI TERORIZAM

9. MEUNARODNI TERORIZAM PALESTINSKO PITANJE
Antizapadna kolonijalna revolucija koja je trajala od 1945. do 1964. godine, kao i uee
Sjedinjenih Drava u Vijetnamskom ratu izmeu 1963 i 1975. godine, doveli su do formiranja
specijalnih ratnih jedinica u Evropi i Sjedinjenim Dravama. Pretpostavka zapadnih nacija bila je
da e voditi antigerilski rat, ali su teroristi imali druge ideje. Koristei ideoloki okvir koji su uvezli iz
Latinske Amerike, meunarodni teroristi sakupili su se pod zastavom Marigelinog "urbanog
gerilskog rata". Ova ideja ujedinila je divergentne grupe iz Evrope, Azije i sa Bliskog istoka. Neke
od njih su se i zajedno obuavale pod okriljem obavetajnog biroa Kube, DGO, a instruktori su im
bili niko drugi do Tupamarosi. Ve 1968. godine svet je doiveo novu kampanju nasilja u koju su
bile ugraene ideje anarhizma devetnaestog veka, Ruske revolucije i Irske. Nasilje unutar jedne
drave razvilo se u meunarodni terorizam, a poelo je sa pitanjima o budunosti Palestine.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da objasnite poreklo i znaaj palestinskog terorizma.
2. Da objasnite zato je vana bitka PLO-a kod Karamaha.
3. Da opiete uspon i svrhu Crnog septembra.
4. Da objasnite kako je palestinski terorizam uticao na meunarodni terorizam.
5. Da objasnite koji je uticaj izraelske invazije na Liban 1982. godine na strukturu bliskoistonog
terorizma.
84

6. Da ukratko opiete razvoj i operacije Abu Nidalove grupe.

Razvoj PLO-a i meunarodni terorizam

Prema Istorijskom kanalu (The History Channel) (2000), nekoliko revolucionarnih grupa bile su
1968. godine gosti Kube, na seminaru za obuku na lokaciji nadomak Havane. Na obuci je
uestvovalo nekoliko leviarskih i nacionalistikih grupa iz celog sveta, ukljuujui i vou
Palestinske oslobodilake organizacije (PLO), Jasera Arafata. Arafat je izjavio da revolucija
ujedinjuje sve revolucionare iz prolosti i sadanjosti. On je prihvatio sve druge revolucionare koji
su bili u kubanskim logorima za obuku i obeao da e im se pridruiti u meunarodnoj revoluciji.
On je verovao u Marigelin "urbani gerilski rat", kao ideju koja ujedinjuje u meunarodnu revoluciju.
Arafatova organizacija, PLO, bila je konglomerat nekoliko palestinskih nacionalistikih grupa koje
su bile u raseljenju zbog formiranja modernog Izraela (vidi Sliku 9,1, gde se nalazi mapa tog
podruja). Poev od 1957. godine Arafat je sakupljao grupe palestinskih nezadovoljnika u
Jordanu, a 1964. je oformio PLO. Cilj mu je bio da stvori politiku organizaciju, koja bi pomogla da
se formira multinacionalna alijansa protiv Izraela. On se nadao da e se arapske vlade ujediniti i
otpoeti rat protiv drave koju je stvorila Evropa.
Arafatov san poeo je da se ostvaruje 1967. godine. Mada su Egipat i Sirija imale dominantnu
ulogu u arapskoj politici, nacije koje su okruivale Izrael ojaale su svoju vojnu mo i dogovarale
se da unite ovu dravu. Arafat je imao malu ulogu u toj alijansi, ali se nadao da e rat sa Izraelom
posluiti interesima raseljenih Palestinaca. Rat je poeo juna 1967. godine i trajao je est dana.
Naalost po Palestince, rat nije postigao ono to je bio Arafatov cilj. U tom, kako ga istoriari zovu
estodnevnom ratu, Izrael je za nekoliko sati unitio udruene arapske armije.
estodnevni rat bio je veliki udarac za arapski svet. Iako su imali ogromnu vojnu opremu i mnogo
ljudstva, svi susedi Izraela bili su glatko zbrisani u ratu od strane izraelske vojne sile (koja se
nazivala Izraelske odbrambene snage ili IDF). Kako kau Dejms Bil (James Bill) i Karl Lajden
(Carl Leiden) (1984, str. 261), Arapi su samo izgledali jaki, dok su u stvari njihove armije bile
relativno slabe. Bile su rastrzane unutranjim nesuglasicama, a njihov oficirski kadar vie se bavio
unutranjom politikom nego vojnom vetinom. Krajnji rezultat je bio totalni poraz arapskih
konvencionalnih snaga. Njihove armije nisu se dobro borile sa Izraelom te 1967. godine. Bilo je
jasno da je Arapima potreban novi voa i tada se Jaser Arafat probio i zauzeo to mesto.
Denet i Don Valah (Janet, John Wallach) (1992) naglaavaju da je na zapadu veoma teko
dobiti objektivnu sliku o Jaseru Arafatu. Tamo ga mnogi, a naroito oni koji podravaju Izrael,
smatraju krvoednim teroristom. S druge strane, neki drugi ga doivljavaju kao heroja revolucije i
glasnogovornika Palestinaca. ak i na Bliskom istoku, mnogi su prema njemu sumnjiavi, a neki
ga ak i mrze. Poto su napravili nekoliko intervjua sa Arafatom, njegovim protivnicima i
oboavaocima, Valahovi su zakljuili da razna miljenja o Arafatu zavise sa koje take gledita ga
neko posmatra. On je kameleon, koji pokuava da sa svakim uspostavi dobre odnose. Ipak Valah
podsea svoje itaoce da za palestinske Arape niko nije postigao vie od tog samozvanog lidera
PLO-a.
1967. godine Arafat je predloio Arapima da preu na novu taktiku. Umesto da direktno napadaju
IDF, on im je predloio da vre teroristike napade na neutvrene civilne ciljeve. Pod vodstvom
Jasera Arafata i Kalila Vazira, alias Abu Dihada, koga je 1988. ubila izraelska obavetajna
sluba, grupa ratnika, takozvanih fedajina, pripadnika militantne frakcije PLO-a, al Organizacije Al
Organizacija Al Fataha, poela je da napada Izrael. Organizacija Al Organizacija Al Fatah je
osnovan 10. oktobra 1959. godine sa ciljem da vodi borbu protiv Izraela. Kada je 1964. osnovan
PLO, Arafat je postao lider pokreta koji je sa sobom doneo i svoju filosofiju oruane borbe. 1965.
godine Organizacija Al Organizacija Al Fatah je izveo svoju prvu operaciju, kada je digao u vazduh
izraelsku vodenu pumpu. Posle estodnevnog rata, Arafat je poeo da organizuje brze napade na
Izrael iz Jordana. Ove akcije uinile su ga herojem u oima poraenih Arapa.
U stvarnosti su uspesi Organizacija Al Organizacija Al Fataha bili mnogo manje sjajni, nego to se
to inilo iz sve vee popularnosti Arafata. U stvari, Organizacija Al Organizacija Al Fatah nije
mogao da uradi mnogo vie od brzog napada i bekstva sa lica mesta. On se nije mogao nazvati
vojnom silom, niti je mogao da se meri sa IDF-om. Organizacija Al Organizacija Al Fatah nije bio
sposoban da se bori sa vojnicima, ali su njegovi teroristi mogli da ubijaju civile. Posle
estodnevnog rata, arapske armije preduzimale su vrlo malo akcija. to se Organizacija Al
85

Organizacija Al Fataha tie, situacija je bila drugaija. Sveti ratnici Organizacija Al Organizacija Al
Fataha, fedajini, poeli su da napadaju decu u kolama, stambene komplekse, poljoprivredna
dobra, naselja i druge civilne ciljeve.
Po Volteru Lakeru (1987, str. 216) Organizacija Al Organizacija Al Fatahova taktika svodila se
samo na tri aktivnosti: (1) slanja malih grupa za postavljanje zaseda sa jordanske granice, (2)
postavljanja bombi i (3) bombardovanja izraelskih naselja iz Jordana. Ovo je Arafat nazivao
gerilskim ratovanjem, a Izraelci terorizmom.
Poetni uspesi njegovih boraca doveli su do porasta ugleda PLO-a u arapskom svetu, a u isto
vreme raslo je i Arafatovo bogatstvo. Dok su konvencionalne armije arapskih zemalja bile u rasulu,
jedino je PLO imao hrabrosti i elje da se bori. Oni su se borili protiv brojno jaih i bolje
naoruanih, a nisu imali ni svoju zemlju. Imali su samo fedajine. Njihova akcija bila je indirektna,
ali su je Arapi voleli. tavie, u pogledu propagande, izgledalo je da nepobedive Izraelske
odbrambene snage (IDF) nisu u stanju da se suprotstave tajnoj taktici PLO-a.

Karamah
Edvard Vajsband (Edward Weisband) i Damir Rogulj (1976, str. 261-262) tvrde da se Organizacija
Al Organizacija Al Fatah nije afirmisao kao znaajna borbena snaga sve do 1968. godine, kada je
bio primoran da brani jedan od svojih kampova na konvencionalan nain. Zamoreni od napada
PLO-ovih odreda iz njihovih baza u Jordanu, Izraelci su 21. marta 1968. godine, uz uee vojne
mehanizacije napali selo Karamah, koje je bilo jedna od glavnih Arafatovih baza u Jordanu.
Vajsband i Rogulj navode da su obe strane u svojim izvetajima o sukobu izvrtale injenice, ali da
je ova bitka imala uticaja na arapski svet.
Prikaz Dilitne Beker (Diliian Beker) (1984, str. 62-64) o vojnom napadu na Karamah veoma je
proizraelski obojen, ali je u isto vreme taan izvetaj o tome kakav je uticaj ovaj napad imao na
Arape. Prema prikazu Bekerove, Izraelci su dva sata pre napada bacili letke u kojima su obavestili
Jordance da treba da napuste to podruje. Jordanci su poslali vojne snage da se suprotstave
povredi svoje teritorije, a ratnici Organizacija Al Organizacija Al Fataha uanili su se u Karamahu.
Izraelski napad bio je estok, a izvren je uz podrku oklopnih jedinica i helikoptera. Posle teke
borbe, Karamah se i dalje vrsto drao iako je prednost bila na izraelskoj strani.
Za Arape je to bila pobeda PLO-a, ili tanije Organizacije Al Fataha i Arafata. Beker to naziva
ironijom, jer je Jordanska armija bila ta koja je zaustavila izraelske oklopne jedinice; Arafat je ve
bio pobegao sa bojnog polja. Druge verzije kazuju da je za sve vreme dok je borba trajala Arafat
bio na licu mesta. Ipak, ukazuju Vajsband i Rogulj, Karamah je postao legenda PLO-a, a Jaser
Arafat bona fide heroj.
Posle Karamaha PLO je pokrenuo ozbiljnu teroristiku kampanju protiv Izraela. Terorizam je
postao jedina valjana vojna taktika PLO-a, a unutar te organizacije poeo se razvijati itav niz
teroristikih grupa. Kao i Organizacija Al Fatah, ni one nisu bile dovoljno jake da bi ule u direktnu
borbu sa Izraelskim odbrambenim snagama, ali su mogle da napadaju civile. Za relativno slabe
male grupe ljudi terorizam je bio jedini metod borbe protiv superiornih snaga. Napadajui civile,
otimajui avione i planirajui atentate, teroristike grupe pod okriljem PLO-a, mogle su indirektno
da napadaju Izraelsku armiju. U Arafatovu odbranu moglo bi se rei da je PLO izabrao terorizam iz
istog razloga iz kojeg je to isto uinio lrgun Zvai Leumi dve decenije ranije: to je bila jedina taktika
opcija koju su imali na raspolaganju. Terorizam je bio vojna pogodnost.
U meuvremenu, Arafat je shvatio da teroristiki ciljevi privlae znaajnu medijsku panju irom
sveta. Pod njegovim rukovodstvom, kampanja PLO-a postala je dramatinija i poznatija u javnosti.
Surovi napadi postali su tema televizijskih izvetaja. Otimanje aviona i talaca prikazivani su u
dugim reportaama. To su bili dramatini dogaaji kao stvoreni za televiziju, a televizije su koristile
teroriste da bi privukle to vie gledalaca. U medijima je izgledalo da su Palestinci ujedinjeni u
borbi protiv Izraela, a Arafat je bio voljan da koristi tampu da bi usmerio panju sveta na patnje
palestinskog naroda.
U svetu meunarodnog terorizma PLO je poeo da simbolizuje i vie od toga. Dobivi publicitet
posle vie otmica aviona, PLO je privukao teroriste iz drugih krajeva sveta da dolaze kod njih na
obuku. Baskijski teroristi iz panije i teroristi IRA-e iz Irske, obuavali su se na Bliskom istoku.
Ideoloki leviari okrenuli su se PLO-u, evropski teroristi leviari nagrnuli su u centre za obuku
86

PLO-a. Naroito jake veze sa PLO-om uspostavili su nemaki leviari.

Kad je u pitanju PLO, terorizam je za ovu organizaciju postao izraz politikog jedinstva. Meutim,
iako je izgledalo da sav terorizam dolazi od Arafata, PLO se pocepao. Kada jedna organizacija
koristi terorizam kao svoju borbu, onda mora da se oslanja na pravoverne fanatike, koji nisu
spremni da ulaze u saveze ili prave kompromise sa bilo kojom vrstom liderstva. Uprkos Arafatovih
napora da ujedini pokret, jo 1970. godine, razne teroristike grupe iz PLO-a, poele su da idu
svojim putem. To su bile sledee grupe: Naiaf Havatmehov Demokratski front za osloboenje
Palestine, Dord Haba i Vadi Hadad iz Narodnog fronta za osloboenje Palestine, i Valid
Jabrilov Narodni front za osloboenje Palestine, Generalna komanda. Kasniji istaknuti odmetnici
bili su Abu Abas, Abu Ibrahim i Abu Nidal. Volter Laker (1987) tvrdi da e kada se bude pisala
istorija PLO-a, to biti hronoloki prikaz neprestanih raskola izmeu ve pocepanih grupa.
Arapski lideri u Siriji i Iraku vrlo dugo su bili protivnici jordanskog kralja Huseina, pa su u raskolima
PLO-a videli potencijalnu korist za sebe. Baasisti u Siriji i Iraku poeli su da posmatraju PLO i kao
mogui instrument za postizanje spoljnopolitikih ciljeva, i kao saveznika protiv Jordana.
Popularnost je PLO-u omoguavala sve veu samostalnost u voenju politike, tako da se PLO
povezao sa opozicionim partijama Sirije i Iraka u borbi protiv Jordana. Ovo se nije dopalo
jordanskom kralju.

Crni septembar: Terorizam PLO-a iri se na Evropu

Jordanski kralj Husein posmatrao je jaanje PLO-a u svojoj zemlji sa sve veom zabrinutou. On
nije ba rado uao u rat sa Izraelom, a u panarapskoj borbi vie je voleo da zauzme umeren stav.
Jordan, koji je prihvatio britansku kulturu i bio u prijateljskim odnosima sa Zapadom, nije
odobravao radikalizam Sirije i drugih militantnih arapskih zemalja. Kralj Husein bio je specijalno
zabrinut zbog ekspanzionistikih snova Sirije i Iraka i vie je brinuo kako da zatiti Jordan, nego
kako da se ujedini arapski svet.
Kako je PLO jaao, sve vie se svrstavao sa militantnim arapskim dravama, obezbeujui im
potencijalne baze u Jordanu. Zabrinut zbog sve veeg uticaja stranih dravljana u svojoj zemlji,
kralj Husein je naredio PLO-u da prestane da napada Izrael. To ne znai da je on hteo da titi
Izrael, ve je eleo da zaustavi irenje protivnikih uticaja u Jordanu.
Ali PLO je bio u naponu snage i nije nameravao nita da prekine. Radikalni elementi u Iraku i Siriji
podstrekivali su Arafata da odbije Huseinovo nareenje. lanovi Baas partije, tj. panarapskog
socijalistikog pokreta sa ograncima u Siriji i Iraku, gledali su na PLO kao na orue koje bi se
moglo upotrebiti u borbi protiv Izraela. to je jo vanije, poeli su da tu organizaciju smatraju
oruem koje bi moglo posluiti stvari revolucije i socijalizma meu svim Arapima. Arafat se
usprotivio Huseinovom nareenju i zapoeo operacije protiv Izraela.
Arafat je nastavio sa obukom svojih snaga u jordanskim kampovima PLO-a, pozivajui sve
revolucionare sa Bliskog istoka da uestvuju. Njegova palestinska vlada u izgnanstvu nije primala
nikakva nareenja od svog jordanskog domaina. PLO i razne strane teroristike grupe izvodili su
vojne ekspedicije na Izrael, a Arafatova reputacija revolucionarnog heroja proirila se van granica
Bliskog istoka. Ovo je za jordanskog kralja bilo isuvie. Kada su palestinski teroristi oteli tri aviona
i unitili ih u Jordanu, kralj je odluio da neto preduzme. Septembra meseca 1970. Husein je
napao PLO.
Napad Jordanske vojske bio je potpuno iznenaenje za Arafata i PLO. Teroristika ofanziva PLO-a
na Izrael bila je uspena zbog toga to su teroristi imali utoite u kampovima-bazama, koji jesu
bili izloeni napadima Izraela, ali su ipak bili relativno bezbedni. Ali kada ih je napala vojske
jordanskog kralja Huseina, pripadnici PLO nisu imali gde da bee. Kada je Jordanska vojska
poela da bombarduje i preduzela sveopti napad, Arafat nije imao kud. Uvidevi da je suvie slab
da se bori sa Jordancima, Arafat je pobegao u juni Liban. To je bila jedina alternativa.
Arafat je nameravao da uzvrati napadom na Izrael. On nije mogao da kontrolie teroriste koji su
bili podeljeni na vise sitnijih grupa u okviru PLO-a, pa je on sam oformio novu grupu, koja je dobila
naziv po septembarskom napadu kralja Huseina. On je tu teroristiku grupu nazvao Crni
septembar. Uz pomo svojih saveznika, nemakih leviara, Crni septembar poeo je da planira
napad protiv Izraela. Napad se, uz pomo nemakih terorista, dogodio u Minhenu za vreme
Olimpijskih igara 1972. godine. Crni septembar napao je na Olimpijsko selo, zarobio ve deo
87

izraelskog tima, ubijajui one koji su pokuali da bee. Nemaka policija se umeala i svet je
posmatrao produenu opsadu.
Teroristi iz Crnog septembra pregovarali su da im se da prevoz do Libije, ali dok su prilazili avionu
koji je trebalo da ih odveze iz Nemake, Nemaka* policija zapoela je operaciju oslobaanja
talaca. Planovi su odmah pali u vodu. Reagujui trenutno, teroristi su poubijali sve taoce pre nego
to je Nemaka policija mogla ita da uini. Izraelci i jedan nemaki policajac su ubijeni. To je bila
pobeda terorista, a i evropski leviari i nacionalisti smatrali su ovaj sluaj svojim deliminim
uspehom.

PLO i promenjeno lice bliskoistonog terorizma

Progon PLO-a iz Jordana 1970. godine, oznaio je preokret u terorizmu Bliskog istoka. Dok se
organizacija crni septembar pripremala za napad na Olimpijskim igrama u Minhenu, Arapi su
shvatili koliki je potencijal taktike PLO-a za druge sukobe. Dok su se teroristike grupe odvajale od
Arafata i njegove kontrole, veliki broj arapskih drava ponudio mu je podrku i pomo. Zaudo,
njihov primarni cilj nije bio Izrael, niti je njih mnogo interesovao palestinski problem. U stvari,
teroristike grupe koje su se otcepile od PLO-a esto su koristile terorizam protiv suparnikih
arapskih drava. Vidi Boks 9,1, gde je dat spisak odmetnutih grupa.
Prvi je Irak, pod predsednikom Bakrom, a od 1979. pod Sadamom Huseinom, postao glavni faktor
u irenju internog arapskog terorizma. Uz podrku Baas socijalistike partije, lideri Iraka imali su
viziju panarapske drave pod socijalistikom vlau. Naravno, Izrael se morao eliminisati, ali i
konzervativne arapske drave bile su isto toliko opasne. Uz to, Sirija je u arapskom svetu
predstavljala ozbiljnu pretnju za irako rukovodstvo. Bakr i Husein podjednako su bili voljni da se
slue terorizmom protiv Izraela, svoje arapske brae, kolega iz Baas partije ili bilo koga drugog.
BOKS 9,1 Otpadnike teroristike grupe u PLO-u

GRUPA

GLAVNI VOA

Crni septembar

Jaser Arafat

Snaga 17

Hasan Salameh

PFLP (Narodni front za osloboenje Palestine)

Dord Habas

DFLP (Demokratski front za osloboenje Palestine)

Naiaf Havatmeh

PFLP, GC (Narodni front za osloboenje Palestine,

Valid Jabril
Glavna komanda)
Crni juni ili Abu Nidalova grupa

Abu Nidai

Proirake grupe

Abu Abas, Abu Ibrahim

Poetkom sedamdesetih godina prolog veka jedan pripadnik Organizacija Al Fataha iji je
zadatak bio vrbovanje novog lanstva, doao je u Irak da otvori centar za obuku u Bagdadu.
Iraani su poeli da regrutuju za njega i predloili su mu da svoje teroriste usmeri ne samo protiv
Izraela i njegovih zapadnih pomagaa, ve i na iru borbu za panarapstvo. On se zvao Sabri
elBana, a na zapadu je bio poznatiji kao Abu Nidal (Melman, 1986. str. 69-75; Sil, 1992, str. 111113, 123-124). (Abu Nidalova dela prikazana su detaljnije kasnije u ovoj glavi).
Delimino kao odgovor na akcije Iraka, Sirija je poveala svoje prisustvo u mranom svetu
terorizma. San o teritorijalnom proirenju na Liban, pa onda i na Izrael, koji je Sirija gajila jo od
Prvog svetskog rata nije bio zaboravljen. to se tie terorizma Sirija je vodila dvostruku politiku.
Prvo, aktivno je podstrekivala raspadanje teroristikih organizacija PLO-a i podravala optu
anarhiju u Libanu. Drugo, vrbovala je radikalne otpadnike grupe PLO-a i pripremala ih za razne
misije. Iako se Izrael uvek smatrao glavnim neprijateljem na Bliskom istoku, Sirijci su napadali i
druge Arape. Terorizam su koristili u borbi protiv Iraka i libanskih snaga koje su bile protiv uticaja
Sirije. Najvie su bili napadani antisirijski elementi u PLO-u.
Libija je ula u taj galimatijas 1969. godine, kada je pukovnik Moamar Gadafi poeo da finansira
PLO. Gadafi je podravao ideju panarapske socijalistike drave, u kojoj bi Libija imala vrhovnu
88

vlast. Iako je Libija imala prilino dobar prihod od proizvodnje nafte, Gadati se suoio sa slinim
problemom koji su imali Sirija i Irak. Njegova konvenconalna vojska nije mogla da ostvari ove
njegove snove. Terorizam je izgledao kao zanimljiva alternativa. 1974. godine Gadafi osniva u
PLO-u svoju sopstvenu frakciju i pravi kampove za obuku terorista (Ris Reese, 1986). Novi
dravni teroristi nisu napadali samo svoje uobiajene neprijatelje. Mada je meunarodnu
teroristiku kampanju 70-tih godina prolog veka vodio ogroman broj malih teroristikih grupa,
Sirija, Irak i Libija borile su se izmeu sebe. Terorizam je bio jedno od orua u njihovim
arsenalima. Kako su se borbe sve vie irile, tako su se i prenele na Liban i prele u graanski rat.
Borba Libana da oformi stabilnu vlast povukla se pred interesima samostalnih milicija i raznih
arapskih teroristikih grupa.

Invazija Libana
U Libanu je osnovna organizacija PLO-a, na elu sa Arafatom, postala prilino samostalna i
mona snaga na jugu zemlje. Na severu su se nacionalistike libanske hrianske i islamske
milicije tukle meu sobom ali i protiv Pakstinaca i stranih interesa. Sirija je pomagala svoju miliciju,
u nadi da e ostvariti uticaj u Libanu, a Iran je posle Islamske revolucije 1979 godine osnovao
svoju teroristiku organizaciju, Islamski dihad, i pridruio se borbama. Dok je endemski graanski
rat besneo u Libanu, desetine terorista prelo je granicu i napalo na Izrael.
Do 1982. Izraelcima se sve smuilo. 6. juna ogromna trokraka formacija IDF izvrila je invaziju na
Liban. PLO i druge milicije krenuli su im u susret, ali nisu mogli da se odupru koordiniranim
akcijama IDF-ovih tenkova, aviona i peadije. Izraelci su pregazili Liban. Vrlo brzo doli su do
samog Bejruta, i izgledalo je da se libanski graanski rat zavrio. Ali Sirija je imala svoje planove.
Nije mogla da tolerie prisustvo Izraela na tom podruju i pozvala je sve Lokalne milicije, osim
hrianske, da joj se pridrue i aktiviraju svoje avione i tenkove u borbi protiv izraelskih osvajaa.
Izrael se naao u novom ratu.
Iz istog razloga i Arafat je bio u tekoj situaciji. Opkoljen i pod izraelskim bombama, Arafat je u isto
vreme znao da ga Sirijci ne vole. Ako pobede Izraelci, Arafat je osuen na propast.
Na jugu je situacija bila potpuno drugaija. Nove teroristike grupe i milicije vrile su stalne
napade na Junolibansku armiju i Izrael. Dolo je do sve veeg broja samoubilakih napada, kako
su se fundamentalistika religija i nasilje sve vie povezivali. 1993. i 1996. Izraelci su uzvratili
preduzevi dve vojne operacije protiv libanskih milicija, ali jo jednom su se nali u borbi koja je
izgledala kao da nema kraja. Njihovo nemilosrdno unitavanje libanske zemlje dovelo je do toga
da se stotine mladih muslimana pridrui militantnim grupama. Do 2000. godine Izrael je bio
spreman da u potpunosti napusti Liban. Junolibanska armija bila je rasputena, a Izraelci su se
povukli. Meutim, ostale su nove teroristike grupe koje su nastale kao reakcija na invaziju i
kasniji rat.

PLO u izgnanstvu i njegov povratak

Jaser Arafat pratio je situaciju iz daleka. Iako je povelja PLO-a pozivala na unitenje Izraela,
izgledalo je da je on praktino nemoan. Retoriki, on je pozivao na sveti rat protiv Izraela, ali nije
imao moi da taj svoj poziv i ostvari. Dok se on u izgnanstvu igrao politike, Abu Nidal i druge
teroristike organizacije usredsredite su svoje snage na Izrael. Dok je Arafat bio u izgnanstvu,
izraelski komandosi napali su i ubili oveka koji je bio mozak PLO-a, Abu Dihada. Bilo je jasno da
Arafat mora da promeni taktiku. On se odluio da pregovara sa Izraelcima.
1993. Arafat zapoinje tajne razgovore sa Izraelom u Oslu. Pod pritiskom Sjedinjenih Drava nova
izraelska vlada na elu sa Jicakom Rabinom (Yitzhak) polako poinje da otvara dijalog sa
Palestincima. Rabin se dogovarao da Palestincima poluautonomiju u jednom delu Izraela, a da
Arafat u zamenu za to prestane sa terorizmom i odustane od klauzule u povelji PLO-a, kojom se
proklamuje unitenje Izraela. Novembra 1993 godine Rabin i Arafat potpisuju sporazum u Oslu.
Ali, put do mira nije bio ni malo lak. Arafat je bio izabran za predsednika Palestinskog nacionalnog
saveta, ali teroristi Hamasa, Abu Nidalove grupe i Islamskog dihada zakleli su se da e ga ubiti
zbog njegove saradnje se Izraelom. Da ironija bude vea, Arafat je obeao Izraelcima da e
unititi terorizam. A u Izraelu, Rabina je njegov pokuaj da uspostavi mir kotao ivota. 1995.
jedan jevrejski ekstremista ubio je premijera Rabina nadajui se da e na taj nain omesti mirovni
89

proces.
Maja 1996. godine, druga konzervativna vlada Nikuda, na elu sa Benjaminom Netanjahuom,
preuzima vlast i pokuava da ustukne od preliminarnih dogovora sa Palestincima. Meutim, do
1998. Izraelci i Palestinci potpisali su Vaj (Wye) sporazum, a Arafat je povratio vlast nad
Palestinskim nacionalnim veem. Dok ovo piem, budunost je jo uvek nejasna. Izrael i
Palestinci su i dalje daleko od reavanja glavnih problema, koji bi mogli doneti mir za ova dva
naroda. Aratatovi unutranji neprijatelji igosali su ga kao izdajnika. Sredinom 80-tih jedna od
odmetnutih grupa Organizacija Al Fataha ne samo da je od Arafata preuzela borbu na sebe, ve je
i postala grupa koja dominira u svetu meunarodnog terorizma Ovo je hronologija razvoja PLO:
1948 Mnogi Arapi Palestinci bee iz Izraela
1959

Osniva se Organizacija Al Fatah Formira se PLO na okupiranoj Zapadnoj obali.

Organizacija Al Fatah preduzima svoj prvi napad.

1968 Dolazi do bitke kod Karamaha.

1969Pojaava se teroristika kampanja. 1970 Kralj Husein proteruje PLO u Liban.
1970
1970 Raskolnike grupe u PLO preduzimaju svoje sopstvene kampanje.
1972 Crni septembar vri napad na Olimpijadi u Minhenu.
Izrael vri invaziju na Liban; masakr Palestinaca u selima Sabra i atila. Poinje Intifada;
1982 osniva se Hamas. Jordan odustaje od aspiracija na Zapadnu Obalu; Arafat se odrie
terorizma i priznaje Izrael.
1990 Sadam Husein prihvata PLO.
1992 Arafat i Izraelci poinju dijalog. Arafat i Izraelci sprovode izbore na okupiranim teritorijama.
1996 Terorizam Hamasa postaje pretnja miru; Arafat se okree protiv teroristikih grupa.
1998 Palestinci i Izraelci postiu Vaj (Wye) sporazum.
2000 Izrael se povlai iz Libana; PLO i Izrael poinju direktne pregovore u Vaingtonu.

Abu Nidal poreklo, struktura i operacije

Najbolji primer frakcionatva u PLO-u je Abu Nidal (Sabrial Bana). Jedno vreme Abu Nidal i Jaser
Arafat bili su drugovi po oruju u borbi za Palestinu, ali kada su se Dord Habas, Valid Jabril i
drugi otcepili od Arafata, onda se i pobunjenika organizacija, zvana Crni juni, odvojila od njega.
Na kraju su Abu Nidal i njegova organizacija postali plaenika grupa, koja ne samo da se odvojila
od Arafata, ve je i potpuno napustila i borbu za palestinsko pitanje.
Dugogodinji britanski dopisnik sa Bliskog istoka, Patrik Sil (Patrick Seale) (1992), koji je imao
mnogobrojne kontakte sa palestinskim liderima, napisao je do danas najiscrpniji i najobjektivniji
prikaz Abu Nidaia u knjizi Abu Nidal Puka za iznajmljivanje. Sil pie da je Abu Nidal priao
Organizaciji Al Organizacija Al Fatah u nadi da e ponovo osvojiti domovinu za Palestince, ali da
se vrlo brzo razoarao u Organizaciju Al Fatah, a naroito u Jasera Arafata. Kada je Arafat poeo
postepeno da se okree od terorizma ranih 70-tih, Abu Nidal preuzima akciju. 1973 godine odobrio
je ubistva umerenjaka meu Palestincima, a zatim otiao u Bagdad.
Iraani su doekali Abu Nidala rairenih ruku i pomogli mu da izgradi infrastrukturu za podrku
njegove sopstvene teroristike organizacije. U poetku, cilj Abu Nidala bio je ienje Organizacije
Al Fatah, ali je 1975. godine njegovo interesovanje vrlo brzo privukao graanski rat u Libanu. On
je uao u taj rat po svom sopstvenom programu, borei se u isto vreme i za interese svojih
mecena iz Iraka.
Sil pie da su Abu Nidalovi odnosi sa Iraanima poeli da se pogoravaju posle dolaska Sadama
Huseina na vlast 1979 godine. Udvarajui se svom nekadanjem neprijatelju Hafesu Asadu iz
Sirije, Abu Nidal je 1983. premestio svoje operacije u Damask. Koristei svoje nove saveznike
teroriste preko vazduhoplovne obavetajne slube, Sirijci su se nadali da e upotrebiti usluge Abu
Nidala u Libanu. Meutim, vrlo brzo su shvatili da nije lako kontrolisati Abu Nidala. im su se
90

sklonili u Damask, Abu Nidalovi teroristi uspostavili su komandu i kontrolnu strukturu koja se
opirala svakom meanju Sirijaca. Abu Nidal je uinio neke usluge svojim zatitnicima iz Sirije (na
primer, vodio je rat atentatima sa Jordanom), ali njegova neposlunost vremenom je dosadila
Sirijcima. Do 1987. godine Abu Nidal vie nije bio dobrodoao i Sirijci su bili sreni da ga se
oslobode (Wege, 1991).
Sil navodi da je Moamar Gadafi rado doveo Abu Nidala u Libiju. Gadafi mu je ponudio finansijsku
pomo i dao mu je smetaj za regrutovanje i obuku terorista. Vei deo Abu Nidalove grupe i dan
danas je aktivna, skrivajui se po tajnim bazama u Libiji. Mada je tvrdio da se bori za palestinsko
pitanje, Abu Nidal je radio kao privatni preduzetnik. Mnogi njegovi timovi ubice ubijali su Arape, a
meu njima i visoke zvaninike PLO-a.
Ilan Peleg (1988, str. 538-540) smatra da Abu Nidal potie od militantnog irakog ridekcionizma,
stanovita koje se pojavilo 1969. godine. Ridekcionizam je bliskoistoni politiki termin koji znai
unilateralno odbijanje bilo kakvog mirovnog dogovora sa Izraelom. Ridekcionizam odbacuje svaki
dogovor koji priznaje Izraelu pravo na postojanje. Ovo gledite je glavni osnov Abu Nidalove
grupe.
Irak je bio jedna od najmilitantnijih ridekcionistikih zemalja. Kao i ekstremisti u PLO-u i oni su bili
zapanjeni Arafatovom prividnom popustljivou prema Izraelu. Iraani su takoe bili sve vie
zabrinuti zbog uticaja Sirije na PLO, kao i zbog planova Sirije u Libanu. Da bi imali udela i u PLOu, Iraani su 1969 godine osnovali PLO-ovu odmetniku grupu pod nazivom Arapski oslobodilaki
front. Militantni fedajini poeli su da se okupljaju u Bagdadu pod zatitom Iraka. Ovo objanjava
topao prijem na koji je Abu Nidal naiao u Bagdadu 1973. godine.
Josi Melman (Yossi) (1986) tvrdi da je bagdadska misija bila usmerena na regrutaciju boraca za
Arafata, ali da se Abu Nidal okrenuo protiv vode PLO-a zbog Arafatove umerenosti prema Izraelu.
Rezultat toga je bio, kae Peleg, da je Abu Nidal sakupio i obuio 150 200 terorista pre nego to
je napustio Asadovu zatitu. David Siler (Schiller) (1988, str. 90-107) smatra da napredovanje Abu
Nidalove grupe ne bi trebalo da udi nikoga ko poznaje palestinsku borbu. iler veruje da
celokupni pokret od 1920. do danas, karakteriu nesloga i terorizam. Frakcionatvo koje je izrodilo
Abu Nidala on smatra niim drugim do odrazom karaktera bliskoistonog terorizma, a Abu Nidal je
samo jo jedan od protagonista, koji ele da ostvare kontrolu nad PLO-om.
Stvaranje Abu Nidalove grupe moda pripada standardnom tipu terorizma na Bliskom istoku, ali
dela te grupe privukla su mnogo vie panje nego druge suparnike teroristike organizacije. Abu
Nidal je delao na meunarodnom planu, i bio je posebno okrutan. Ne pravei nikakvu razliku ko e
biti meta napada, ili koji e Ljudi stradati na mestu ili u okolini napada, Abu Nidalovi teroristi postali
su poznati po stranoj brutalnosti ubilakih napada. Poduhvati njegove organizacije na
meunarodnim planu privukli su panju: Svet je za Abu Nidaia postao poprite borbe (vidi Boks
9,2, gde se vidi hronologija razvoja njegove grupe).
iler istie da je Abu Nidal prvi put prodreo u svet terorizma, kada je napao inostrani cilj: sredinom
sedamdesetih njegova grupa otela je britanski avion koji je leteo iz Dubaja za Tunis. U intervjuu
koji je dao jednom zapadnom asopisu, Abu Nidal je rekao da mu je prvi cilj unitenje Cionizma, a
drugi eliminisanje reakcionarnih reima u Siriji, Jordanu i Libanu. Karl Vege (1991) tvrdi da je Abu
Nidal proirio svoj rat. I Izraelci, i Arapi i zapadnjaci, svi su bili cilj njegovih napada, a njegova
spirala nasilja poela je da raste. Kada je Irak poeo da se hladi prema njemu, Abu Nidal je
izbacio Siriju sa ovog spiska.
I Siler i Vege, svaki za sebe zakljuuju da je za vreme sirijske faze Abu Nidal usmerio svoj bes na
Jordan i proirio svoje operacije na Evropu. Sii je podrao ovo miljenje. iler dodaje da su
nemaki radikali, kojima je njihova antiamerika kampanja zbog Vijetnamskog rata postajala sve
dosadnija prigrlili borbu Palestinaca. Za uzvrat, Abu Nidal je prigrlio njih, a kasnije i
istonoevropske komuniste. Do poetka invazije Izraela na Liban 1982. Abu Nidal je ve izgradio
solidnu infrastrukturu u Evropi. Njegova grupa je postala prava meunarodna teroristika
organizacija.
Sil uzima ovaj period kao primer da bi opisao Abu Nidalovu kolebljivu ideologiju. U centru svih
njegovih akcija bila je spremnost da prihvati razne dogme. Posle invazije Izraela na Liban 1982.
godine, Abu Nidal formira u Libanu centre za obuku i kampove za podrku. Aktivnosti grupe se
pojaavaju, a iler tvrdi da su jaale sve do sredine osamdesetih, kada je Libija dodata na listu
njegovih pomagaa. U zamenu za podrku Libije, organizacija je bila voljna da odgovori na
91

Gadafijevu ponudu. Kada je Sirija odbacila Abu Nidala, Libija je ve bila spremna da ga primi. Abu
Nidal je bio ridekcionista, iraki Baasista, sirijski Baasista i Gadafijev socijalista. Borba mu je bila
mnogo vanija od ideologije.
Sil daje najbolji opis njegove selidbe u Libiju i uticaj koji je ona imala. Dok su Abu Nidalovi borci
postavljali baze u Libiji, on sam je otputovao u Poljsku. Mada je u Libiji napredovala, njegova
grupa je za vreme njegovog etvorogodinjeg odsustva bila manje efikasna. Osim toga, 1991.
godine neki od njegovih najlojalnijih zamenika pobunili su se protiv Abu Nidala. On je proistio
grupu masakrima u Libanu i ubistvima u Libiji, dok su neki od njegovih voa pobegli. Interne
egzekucije, kojih je prema Silovoj dokumentaciji bili sedam stotina, usporile su efikasnost grupe,
ali su Abu Nidalu ouvale poloaj.
BOKS 9,2 Razvoj Abu Nidalove grupe
1974

Abu Nidal odlazi u Bagdad.

1975

U Iraku se oformljuje infrastruktura; poinju atentati.

1982

U Libanu se postavljaju baze; posle Arafatovog nasilnog odlaska iz Bejruta, Abu Nidal preuzima
palestinske baze u dolini Beka.

1983

Postepeno premetanje u Siriju; nove operacije preduzimaju se protiv drava u Zalivu, Jordana i
neprijatelja Sirije.

1984

Poinju tajni susreti sa Gadafijem.

1985

Nekoliko baza seli se u Libiju; dolazi do masakra u Rimu i Beu.

1987

Izbaen iz Sirije; koncentrie snage u Libiji; provodi vreme u Poljskoj.

1989

Pobuna voa; jedan zamenik od poverenja formira Ratno vostvo za sluaj nude.

1991
1992

Sklapa savez sa Sadamom Huseinom.

1992

Ubijen Abu Niad; poinju istke; baze kampovi u Libiji; ponovo uspostavljene veze sa Irakom.

1996

Ubistva u Libanu.

1995

Pokuaj atentata na Arafata.

Posle istke, Abu Nidal je obnovio grupu u Libiji. Njegovo vostvo poivalo je na strahovladi, i Sil
odlino opisuje metode kojima se Abu Nidal slui da bi zavrbovao i obuio teroriste. Abu Nidalovi
teroristi dre se pod kontrolom torturom, ispiranjem mozga i individualnim terorom. Za najmanje
prekraje oni se izoluju i dre u stalnom strahu od muenja i smrti. Mnogi Abu Nidalovi postupci
izgledaju iracionalni, ali oni mu omoguavaju da vlada uz pomo straha i zastraivanja. Uprkos
istkama i dezertiranju, infrastruktura grupe omoguava Abu Nidalu da bude i dalje aktivan u svetu
ubistava i haosa. Sil daje detaljan prikaz organizacione strukture grupe. Mada njegova
organizacija izgleda kao i druge teroristike grupe, Abu Nidalova grupa bila je uspena zbog reda
koji je u njoj vladao. Sil kae da Abu Nidal vlada uz pomo potcenjivanja i zastraivanja. Njegovu
organizaciju vode tri grupe: mali Politiki biro, Centralni komitet i Revolucionarno vee (vidi sliku
9,2). Najvanije telo je politiki biro, a njime iz Tripolija komanduje lino Abu Nidal.
Sekretarijat je upravna organizacija Politikog biroa, koja bi se u vojnom smislu mogla smatrati
komandnom i kontrolnom strukturom. Prema pisanju Sila, sekretarijat je sada stacioniran u Libanu
i njime komanduje drugi po rangu iza Abu Nidala, Dr. Gana alAil. Sve operacije, osim onih koje
spadaju pod Komitet za revolucionarnu pravdu, su pod kontrolom Politikog Biroa, a izvode se po
odobrenju Sekretarijata.
Nekoliko komiteta brine se o izvoenju svih operacija. Teroristike operacije su glavna aktivnost
organizacije i njih kontrolie Vojni komitet. Drugi komiteti slue kao podrka teroristikim
operacijama. U delatnosti tih komiteta spadaju obavetajni rad, tehnika podrka, narodna armija
u Libanu, lanstvo i specijalne misije. Najvanija interna grupa je Komitet za revolucionarnu
pravdu. Njen zadatak je da terorie teroriste kako bi se pravilno ponaali. To nije mali zadatak.
Tokom godina Abu Nidal je poubijao vie od jedne treine svojih saboraca zbog sumnje da su krili
disciplinu. Sa izuzetkom japanske Crvene armije, vrlo malo teroristikih grupa je utroilo toliko
vremena na ubijanje svojih sopstvenih lanova. Organizacija se vrlo malo razlikuje od drugih
92

velikih teroristikih grupa. Ako bi se Abu Nidalovoj grupi samo promenila imena nekih komiteta,
izgledalo bi kao da su u pitanju Provizorna irska republika armija ili urugvajski Tupamarosi. Ono
to je jedinstveno samo kod Abu Nidalove organizacije je da ona ima baze u nekoliko nacija, a to
predstavlja problem za snage bezbednosti. Sil istie da je stalnim istkama, odvajanje manjih
grupa iz ove teroristike grupe svedeno na minimum. Izuzev pobune 1989, Abu Nidal je
odmetnitvo sveo na minimum stalnim ubijanjem unutranjih protivnika.
Komitet za
revolucionarnu
pravdu

Politiki biro

Centralni
komitet

direktorijum

Strane
zemlje

Vojni komitet
(1976-1983)
Komitet za
specijalne mere
(1983 do danas)

Arapske
zemlje

Narodna
armija

Sekretarijat

Revolucionarni
savet

Palestina/
Jordan

lanstvo

publikacije

Finansijski
direktorat

Ulaganja

Politiki
direktorat

Nauni komitet

Politiki odnosi

Rashodi

Obavetajna
sluba

Tehniki
komitet

Glavne teze
1. Moderni meunarodni terorizam nastao je iz dogaaja na Bliskom istoku. Gradei sebe na
osnovu preanjih teroristikih kampanja i oslanjajui se na Marigelinu urbanu filosofiju, PLO
je izrastao u teroristiku organizaciju koja je dominantna u meunarodnom terorizmu krajem
dvadesetog veka.
2. Terorizam je na Bliskom istoku doao u prvi plan posle neuspeha konvencionalnog rata koji
su Arapi vodili protiv Izraela. Nekoliko organizacija bavilo se terorizmom da bi izale na
meunarodnu scenu.
3. Dranje PLO-a za vreme izraelskog napada na Karamah pokazalo se kao suta suprotnost
bednom uinku arapskih armija u estodnevnom ratu. Arafat je tada postao heroj, ali ga je
ipak jordanski kralj Husein 1970. godine isterao iz Jordana.
4. Iz PLO-a se odvaja desetak odmetnikih grupa. Arafat nije mogao da kontrolie ove grupe.
5. 1982. godine invazija Izraela na Liban izbacuje PLO sa tog podruja, ali to izaziva
neplanirano raanje itavog niza teroristikih organizacija.
6. Arafat vremenom naputa terorizam i pokuava da od PLO-a stvori organizaciju koja e tititi
interese Palestinaca i boriti se za njihovo pravo na domovinu.
7. Odmetnike grupe odvajaju se od PLO-a i naputaju Arafata, prihvatajui postavke
Ridekcionista. Najubitanija i najuspenija odmetnika grupa koja je nekad pripadala PLOu, je Abu Nidalova grupa. Da bi ojaao svoj poloaj Abu Nidal je iskoristio pomo drava
zatitnica i rat u Libanu.

Teme za razmiljanje
Teroristike grupe su obino male, jer su njihovi voe harizmatini pojedinci, na elu bandi
93

posveenih i pravovernih. Da li smatrate da je Jaser Arafat mogao da kontrolie sve militantne

aktivnosti Palestinaca? Kakvu razliku vidite izmeu Crnog septembra i Crnog juna? Moete li da
uoite razlike u Arafatovom i Abu Nidalovom stilu vostva? Kao Imon De Valera u Irskoj, Arafat je
izbio na povrinu kao politiki lider. Da li neko kao Abu Nidal moe da ide tim putem?

ta jo treba proitati
Gream Aer (Graham Usher), Palestina u krizi: Borba za mir i politiku nezavisnost posle Osla
(Palestine in Crisis: The Strugale for Place and Political Independence after Oslo).
Patrik Sil (Patrick Seale), Abu Nidah Puka na iznajmljivanje (Abu Nidah A Gun for Hire).

10. RELIGIJA I BLISKOISTONI TERORIZAM

Bliskoistoni terorizam usmeren je na borbu za kontrolu nad podrujem na koje polau pravo
Izraelci i Palestinci. Za to je usko vezano i pitanje irenja fundamentalistikog islama van dosega
Iranske revolucije. Ova borba se javlja u tri oblika: u borbi za kontrolu nad palestinskim pokretom,
u pravcima revolucionarnog islama i u irenju terorizma iz Avganistanskog rata. Do sredine
devedesetih, sva ova tri tipa borbe odlikovao je vatreni verski fundamentalizam. Palestinski pokret
bio je pod uticajem revolucionarnog islama, naroito iz Hamasa i Islamskog dihada. Druge
revolucionarne grupe javljaju se u Egiptu, Sudanu, Pakistanu i Aliru. Glavna opasnost za
meunarodnu zajednicu dolazi od grupe iji je voda Osama bin Laden. Jevrejski fundamentalizam
izrodio je svoj sopstveni antiarapski terorizam. Sve ove violentne ekstemistike doktrine
predstavljaju pretnju za krhki mirovni proces.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Opiete dva razliita shvatanja islama i terorizma.
2. Opiete metamorfozu Hezbolaha i palestinskog Islamskog dihada.
3. Date kratak pregled filosofije i strukture Hamasa.
4. Izloite istoriju i strukturu Osama bin Ladenove organizacije.
5. Opiete bin Ladenove veze sa fundamentalizmom i njegovu povezanost sa teroristikim
nasiljem u Egiptu, Pakistanu i Aliru.
6. Navedete i opiete druge verske teroristike grupe na Bliskom istoku.
7. Izloite problem jevrejskog fundamentalizma i nasilja.

Dva shvatanja islama i terorizma

Ameriko shvatanje islama nalazi se pod uticajem izvetavanja elektronskih medija o islamskom
ekstremizmu, kao i popularnih pogrenih koncepcija i stereotipa. Danijel Pajps (Daniel Pipes)
(1983) napisao je jo pre dvadeset godina izvanrednu teoloku i politiku analizu islama. U
izvanrednom prikazu teolokih doktrina, Pajps dokazuje da su mnogi stavovi Zapada netani.
Islam je legalistika religija koja je blia tradicionalnom judaizmu nego hrianstvu apostola Pavla,
iako sve tri regije oboavaju istog Boga. Naalost, Pajpsovo delo nije doivelo priznanje, niti
napravilo uticaj koji zasluuje. Da je vei broj politikih planera postupao prema nalazima
Pajpsove analize, Amerikanci bi moda shvatili da se njihova verska uenja poklapaju sa onim
koja postoje u islamu. Iako veina Muslimana izraavaju svoje verske ideje kombinujui teoloke i
moralne postavke u politikim institucijama, islam nije nita vie nasilan od judaizma ili
hrianstva. Ipak, mnogi Amerikanci vrlo malo poznaju islam. Danas veina Amerikanaca priznaje
jedno od dva stanovita o islamu i terorizmu.
Reuven Paz (1998) izlae jedno posebno stanovite, koje se takoe moe nai i u analitikim
novinskim lancima Robina Rajta (VCright) (1986, 1989), Dilipa Hiroa (1987) i Amira Taherija
(1987). Njihovo stanovite je da je islamski fundamentalizam povezan sa politikim nasiljem na
Bliskom istoku. Paz ide i dalje postavljajui pitanje: Da li postoji islamski terorizam? I odgovara:
94

Da.
Paz tvrdi da islam smatra da je u globalnom ratu sa Zapadom. Celu stvar pogoravaju
socioekonomske razlike. Islamisti dele svet na svet islama (dar al Islam) i svet jeresi (dar al Harb).
Radikalni islamisti proterali su Zapad u svet jeresi. Paz pie da se uspeh protiv sveta jeresi meri
brojnou narodne podrke teroristikim grupama. Poto Muslimani u veini smatraju da se bore
sa Zapadom iz drutvenih i politikih razloga, Paz zakljuuje da podrka naroda militantnom
islamu pokazuje da "islamski terorizam" postoji. On smatra da Zapad uopte ne treba da sumnja u
njegovo postojanje, ve treba da se brani od islamskog terorizma.
Ovu logiku ne prihvataju ba svi. David Kibl (Kibble) (1996) tvrdi da islamski fundamentalizam
izgleda kao pretnja, ako se stvari uzmu zdravo za gotovo. Tako izgleda da su radikalne grupe
islamista u Egiptu, Saudijskoj Arabiji, Iranu i drugim zemljama, objavile rat Sjedinjenim Dravama i
njenim saveznicima. I zaista, ameriki sekretar za odbranu izjavio je da islamski fundamentalizam
predstavlja najveu opasnost za ameriku bezbednost od vremena komunizma. Kibl smatra da su
ovakva strahovanja neosnovana.
Kibl navodi da postoje depovi islamskog ekstremizma na Bliskom istoku koji odravaju terorizam.
On tvrdi, meutim, da su ovo izolovani i meu sobom razdvojeni segmenti. U islamu postoji irok
spektar verskih i politikih verovanja, koja odbacuju nasilje. Kibl veruje da bi kada fundamentalisti
osvoje vlast, to bio prvi korak ka demokratiji. On opominje da ne treba tako lako nasilje na Bliskom
istoku nazvati "islamskim terorizmom."
Kalrens Bauat (Clarence Bouchat) (1996.) se slae sa Kiblom. On kae da ameriki strahovi i
neshvatanje islama dovode do toga da izgleda kao da su fundamentalisti ujedinjeni i da prete da
e se skupiti na Bliskom istoku i povesti rat protiv Zapada. To nije tano. Fundamentalisti su
veoma podeljeni, ba kao to su i verski fundamentalisti u Sjedinjenim Dravama podeljeni meu
sobom. Istorija Zapada i Bliskog istoka puna je vekovnih verskih ratova. Bauat tvrdi da se mnogo
vie moe saznati ispitivanjem slinosti izmeu te dve vere, nego korienjem termina "islamski
terorizam".
Potpuno je jasno da nasilniki verski fanatici igraju glavnu ulogu u bliskoistonom terorizmu. Ovo
je dovelo do novog tipa terorizma na tom podruju. 1996. godine na Bliskom istoku se pojavilo
nekoliko meunarodnih struktura vezanih za religiju. Ove nove grupe vie se ne oslanjaju na
razbojnike drave, niti se koriste interesima rivalskih drava, ve su nastale same za sebe. Vera
je osnov njihove misije i oni privlae pristalice irom regiona.

Iranska revolucija i metamorfoza Hezbolaha

Kada je Izrael okupirao Liban 1982. godine, Iranci su uzvratili slanjem svoje Revolucionarne garde
i na taj nain stvorili i podrali novu teroristiku mreu. Na prvi pogled ovo u geografskom smislu
izgleda nelogino, ali ako napravimo jedan dublji uvid u stvari shvatiemo njen cilj. Invazija Izraela
izazvala je reakciju celog muslimanskog sveta, a Iranci, pritisnuti svom snagom od strane svojih
mladih revolucionara kod kue, shvatili su da je Liban odlino mesto za izvoz njihovog
neobuzdanog fanatizma. Za Irance zarobljene velikim ratom protiv Iraka, Liban je bio idealno
mesto za raspirivanje revolucionarne vatre.
Ime Hezbolah bukvalno znai "Boja partija". Prema miljenju Dilipa Hiroa (1987, str. 113-181,
240-243), Hezbolah je izrastao iz Iranske revolucije kao ogranak Revolucionarne garde.
Revolucionarna garda bila je vojno krilo organizacije Ajatole Homeinija. Hezbolah je pomagao
Revolucionarnoj gardi da izvri istku revolucije. Napadao je svaki vid zapadne misli i trudio se da
konsoliduje Homeinijeva dostignua.
Hiro pie da lanove Hezbolaha nije interesovalo samo sprovoenje ciljeva revolucije, ve su bili
zainteresovani i za drutvene uslove u islamu uopte. To im je pomoglo kao opravdanje za njihovu
labavu organizacionu strukturu. Boja partija bila je vie skup slinih umova nego grupa koju
interesuje kruta, a formalna struktura. iitizam je bio srce Hezbolaha, iiti sa celog Bliskog istoka
bili su predmet njihove brige. Vege (1994) na pravi nain potvruje Hiroov argument. Naziv Boja
partija uzet je iz islamskih preporuka i direktno se vezuje za muenitvo Huseina Ibn Alija. Ne
razumeti Hezbolah kao islamski koncept, znai ne razumeti kontekst evangelistikog islama.
Prema pisanju Hiroa, libanski i iranski iiti odravali su prisne veze jo od 1950-tih. Kada je 1975.
izbio sukob u Libanu, formirana je iitska milicija Amal, da bi branila libanske iite. Amal je bio
95

obuavan od strane PLO-a, ali je razvio i odravao jake kontakte sa Iranom. 1979 godine Amal je
ojaao i njegovi lanovi posmatrali su Iransku revoluciju sa interesom.
Prema pisanju Anata Kurca (Kurz) (1994), palestinski i libanski radikali pronali su zajedniki jezik
1980. godine. Te godine za generalnog sekretara Amala bio je izabran Nabih Beri. Ovaj dogaaj
izazvao je zabrinutost meu radikalnim lanovima Amala, pa i meu onim koji su podravali
iransku revolucije, zbog toga to su verovali da je Beri pristalica konstitucionalizma i da je suvie
konzervativan. 1982. radikalni lanovi napustili su Amal i otili u dolinu Beka, koja je bila pod
kontrolom Sirije. Tamo su formirali novu grupu, koju su nazvali Islamski amali, i ostali su da ekaju
dalji razvoj dogaaja. Kada je prvi odred Revolucionarne garde Hezbolaha doao u dolinu Beka
1982. godine, ekali su ih tamo ve spremni saveznici Islamski amali.
Prvih godina svoje aktivnosti Hezbolah je delovao manje vie kao centralna agencija terorizma
(Rojters, 1996). Po nareenjima iz Irana, Hezbolah se predstavljao kao samostalna organizacija, i
uvek je poricao bilo kakve veze sa Iranom. Prema izvetajima izraelske obavetajne slube,
(Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, 1996), Hezbolah su vodile tri centralne linosti: eik
Muhamed Husein Fadlolah, Abus Musavi, i Hasan Nasralah. Fadlolah, na koga je pokuan atentat
po nalogu Amerika, bio je harizmatski duhovni voa. Nasralah je bio praktini militarista, koji je
prepustio miliciji Islamskih amala da organizuju Hezbolah u regionalnu silu. Musavi je odravao
labave veze sa Iranom.
Od 1982. do 1985. godine Hezbolah je uspostavio vezu sa tajnovitom teroristikom grupom
poznatom kao Islamski dihad. Prema pisanju Amira Teharija (1987), vode Hezbolaha sastale su
se da bi Islamskom dihadu dale uputstva o svojoj politici. Savet lidera sastao se i gradu Baalbeku
u libanskoj dolini Beka i izdao nejasne "sugestije" Islamskom dihadu. Oni su obezbedili i
finansijsku i logistiku pomo za teroristike operacije, ali su se drali podalje od svakodnevnih
poslova teroristike grupe. Drei se na distanci, voe Hezbolaha mogle su da tvrde da nemaju
direktne podatke o Islamskom dihadu, a to je jo vanije na taj nain Iran nije mogao direktno
da se povee sa teroristikom kampanjom Islamskog dihada protiv Izraela i Zapada.
U isto to vreme, uloga Hezbolaha poela je da se menja. Kao deo organizacije iji je zadatak bio
da iri iitsku revoluciju, Hezbolah se nije zadovoljio da bude kiobran za podrku terorizmu
(Entesami Entcshami, 1995; Rojters, 1996). Njegovi lideri eleli su da razviju revolucionarni pokret
slian onom koji je zahvatio Iran 1978. i 1979 Liban je bio preplavljen milicijama koje su se borile
za prevlast, a Nasralah je u tome video ansu za sebe. Sledei ustrojstvo amalske milicije, on je
poeo da menja strukturu Hezbolaha. 1985. godine on je uspostavio regionalne centre, a 1987. i
1989. godine transformisao ih je u operativne baze. Preuzevi organizaciju posle smrti Musavija,
Nasralah je do 1990. godine oformio regionalnu miliciju. 1991 godine mnoge lutajue paravojne
grupe potpisale su mirovni sporazum, ali je Hezbolah zadrao oruje i svoju revolucionarnu
filosofiju i postao glavna vojna snaga u junom Libanu (Stejt Dipartment Sjedinjenih Drava,
1996).
Prema jednoj analizi Rojtersa (1996), Hezbolah sada vodi neobjavljeni rat sa Izraelom (vidi Boks
10,1 gde su navedene njegove paravojne aktivnosti). Zariui se da e razbiti mirovni proces i
nastaviti revoluciju, lanovi Hezbolaha napadaju Izrael na nain koji podsea na prve dane
Organizaciju Al Organizacija Al Fataha. Islamski dihad, teroristika grupa kojom je Hezbolah
nekad komandovao, sada se proirila i poela nezavisno da deluje. Iako organizacija Hezbolah
sprovodi svoje sopstvene
pre ponaa kao milicija koja kontrolie Liban. Poto je veina libanskih milicija razoruana 1991,
Hezbolah sada ima silu, zahvaljujui tome to je uspeo da odri svoju organizaciju i zadri oruje.
Kao i u sluaju Abu Nidala, struktura Hezbolaha dozvoljava toj organizaciji da deluje kao
posrednik vlasti u tom svetu ratovanja u senci.
Iz istog razloga, paravojna struktura Hezbolaha uinila je da od 1991. godine postane vie
konvencionalna borbena snaga nego teroristika organizacija. To se odraava u specijalnoj vrsti
borbe. Za razliku od Islamskog dihada ili Abu Nidalove grupe, baze Hezbolaha nisu skrivene.
Kada Hezbolah napadne Izrael Izraelske odbrambene snage uzvraaju udarac. Civili koji se nau
usred unakrsne vatre esto su stavljeni na milost i nemilost sukobljenih strana. Kada je aprila
1996. godine dolo do jedne takve uzajamne razmene vatre, izraelska artiljerija pogodila je jedno
palestinsko selo, iako su granate bile namenjene raketnim lanserima Hezbolaha. Naalost, ovakvi
uzajamni napadi nisu nita novo za ovo podruje.
96

Islamski dihad
lako je kada je stigao u dolinu Beka 1982. godine Hezbolah pronaao saveznika u Islamskom
dihadu, Iranska revolucija ipak nije direktno odgovorna za stvaranje ove teroristike grupe.
Islamski dihad nastao je kao politiki pokret unutar Muslimanskog bratstva. Ima u stvari nekoliko
Islamskih dihada, koji su veinom nacionalistike frakcije jednog te istog pokreta. Grupa koja
zasluuje najvie panje je ona koja je nastala posle invazije Izraela na Liban 1982. godine, a ona
je dola iz krila Hezbolaha. Ovaj Islamski dihad usavrio je tri taktike inovacije terorizma:
dinaminu organizacionu "kiobran" strukturu, korienje samoubica za bombake napade i
kidnapovanje pojedinaca umesto otmica aviona i uzimanja talaca.
Prema zvaninim izvetajima izraelskog Ministarstva spoljnih poslova od 1996. godine, libanski
islamski dihad roen je u Izraelu, a sada se nalazi pod komandom Sirije. Njegov voa, dr. Fathi
ekaki, osnovao je grupu 1981. godine. Posle invazije Izraela na Liban, njegovi fanatici prili su
Hezbolahu i Hasanu Fadlolahu, koji je bio duhovni voda Hezbolaha. ekaki i Fadlolah odmah su
osetili bliskost zbog slinosti svojih vizija, i Fadlolah dovodi ekakijevu organizaciju pod kiobran
Hezbolaha.
BOKS 10,1 Prikaz paravojnih aktivnosti Hezbolaha
Decembar 1995

Hezbolah iz Libana lansira rakete na Izrael.

Februar 1996

Teroristi pokuavaju da se infiltriraju u Izrael u ultra lakom avionu.

Mart 1996

Hezbolah postavlja nekoliko bombi oko izraelskih ciljeva; milicije postavljaju zasede
izraelskim konvojima i u njihovim naseljima; ponovno raketiranje Izraela.

April 1996

Raketni napad na civile u Galilei; Izrael uzvraa vatrom i pogaa nevine Palestince.
IZVOR: Ministarstvo spoljnih poslova Izraela, april 1996.

Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova navodi da je Sakeki uestvovao u "konferencijskom

upravljanju" tipinom za Hezbolah, ali je napravio i korak dalje u organizacionoj strukturi. Dok su
Musavi i Nasralah (dve voe Hezbolaha) pokuavali da distanciraju teroristike aktivnosti od Irana,
Sekaki je u modelu Hezbolaha uoio novi metod za struktuiranje terorizma. Umesto jedinstvene
organizacije, kakva je bio Islamski dihad, on se odluio da ga rascepka na veliki broj manjih
grupa, stvorivi na taj nain distancu izmeu teroristikog akta i ove teroristike grupe. Svaka
operacija tako je mogla bukvalno da se vee za jednu malu teroristiku grupu, dok je Islamski
dihad mogao da se krije iza raznih dezinformacija. U stvari, Sekakijev Islamski dihad postao je
grupa kiobran, koja se i sama nalazila pod kiobranom Hezbolaha.
Robin Rajt (Wright) (1986, str. 84-86) pie da se struktura Islamskog dihada razlikovala od svake
druge za koju je Zapad do tada uo. Veina grupa mogla se identifikovati pomou infrastrukture i
mree podrke. To nije bilo mogue kada je Islamski dihad bio u pitanju. Islamski dihad bio je
dinamina mrea koja je emitovala informacije iz skrivene centrale u Balbeku. Broj njegovih tajnih
organizacija i elija stalno se menjao. Iako su ameriki zvaninici govorili da postoji terorizam pod
pokroviteljstvom drava, ova grupa nije se mogla jasno povezati sa Iranom. Islamski dihad bio je
skrivena armija i zbog toga je njegova struktura zbunjivala zapadne obavetajne izvore skoro celu
jednu decenije.
ekaki je pronaao novo oruje za napad: bombae samoubice. Amir Taheri (1987) navodi da je
posle prvog samoubilakog napada 1983. Islamski dihad pokrenuo razornu samoubilaki
bombaku kampanju u Libanu. 1984. godine njegove aktivnosti proirile su se na Kuvajt i Tunis, i
postalo je jasno da se borba ne vodi za Liban, ve za Islamsku revoluciju. Do 1986. godine borbe
se, po miljenju Taherija, prebacuju na Evropu. Ova vrsta meunarodnog terorizma za Islamski
dihad ima svoje opravdanje jer je to sveti rat protiv svih onih koji se protive Islamskoj revoluciji.
Taheri tu borbu naziva "sveti teror".
Uee bombaa samoubica bilo je za Zapad zastraujue i nerazumljivo, ali ono ima svoje
objanjenje u okvirima konflikta, tvrde Maksvel Tejlor (Maxweli Taylor) i Helen Rajan (Ryan)
(1988). Tejlor i Rajanova prouavali su ulogu fanatizma u terorizmu iita i zakljuili da je korienje
bombaa samoubica bilo naroito uspeno u Libanu. Bomba samoubica postao je jeftini
navoeni projektil, koji osigurava uspeh napada.
Posle niza bombakih napada 1983 godine i povlaenja amerikih Marinaca iz Bejruta, slabost
97

zapadnih odbrambenih sistema izala je na videlo. Vojne snage iz Francuske, Izraela i Sjedinjenih
Drava koristile su jedan prilino soficistiran sistem, koji je odgovarao mirovnjakim trendovima u
Zapadnoj diplomatiji. U nekoliko navrata, bombai samoubice prodrli su njihove odbrambene
perimetre i relativno lako pogodili ciljeve. Tejlor i Rajanova ukazuju da to pokazuje fundamentalnu
slabost odbrane zasnovane na tehnologiji: niko iz redova odbrane nije predvideo ulogu samoubica
u libanskom sukobu.
Tejlor i Rajanova tvrde da terorizam treba definisati u okviru bliskoistonih prilika, a ne prema
zapadnim normama. Sa zapadnjake take gledita samoubilaki napadi deluju kao da se
zasnivaju na neloginom fanatizmu. Meutim, ovakvo objanjenje ne moe se primeniti na borbu
iita u Libanu. Bombaki napadi bili su u tom sluaju logini u stvari, to je bio jedan od retkih
naina borbe protiv zakonite vojne sile koji je mogao da uspe. Poto je jedina garancija za uspeh
bila postavljanje bombi na pravo mesto, onda je takoe bilo logino to su se za to koristili ratnici
koji su hteli da rtvuju svoje ivote.
ekaki je koristio i drugu taktiku, on je vrio kidnapovanja. Ali poto su Amerikanci, Britanci i
Nemci uspeno organizovali specijalne timove za spasavanja talaca, Islamski dihad bio je
primoran da pronae novu taktiku za otimanje talaca. Avioni su otimani, ali taoci su morali da se
razdvoje na vie mesta. Nove zapadnjake spasilake jedinice, kao to su britanska Specijalna
vazduhoplovna sluba, nemaki GSG9 i amerike Delta snage, bile su tako efikasne da je
tradicionalan nain otimanja talaca postao suvie rizian. Poelo je da se koristi kidnapovanje kao
alternativa zarobljavanju velikog broja talaca. Kontrateroristike snage bile su u stanju da
oslobode taoce samo jednim napadom, ali nije bilo lako pronai kidnapovane ako se ovi odvedu
na razna mesta.
Islamski dihad razmatrao je ideju kidnapovanja 1983 godine, a ve idue je sprovedena opta
kampanja otimanja Ljudi. U jednom trenutku oni su drali preko 40 talaca sa Zapada. Hezbolah i
Islamski dihad shvatili su da e kidnapovanjem ne samo privui panju zapada, ve i uticati na
ponaanje zapadnih vlada.
Politika kidnapovanja koju je koristio Islamski dihad, imala je neko liko praktinih funkcija. Mogla
je da se koristi za kanjavanje zemalja koje su se borile protiv iita. Taoci su mogli da se puste iz
propagandnih razloga, ili, kada bi neprijatelj preduzeo akciju protiv Islamskog dihada ili njegovih
pristalica, onda su se taoci mogli ubiti. Najzad, pretnje da e se nad taocima izvriti nasilje, ili
pretnje novim kidnapovanjima mogle su se koristiti da se zaustavi sledea akcija vlade.
Taktike inovacije bile su iznenaenje za Zapad. U specijalnom lanku u Njujork tajmsu, Filip
Taubman (Philip) (1984.) pie da Sjedinjene Drave imaju vrlo malo saznanja o Islamskom
dihadu i pored svih napora njene obavetajne slube. U lanku sa slinom temom, Erik Pejs (Eric
Pace) (1984) opisuje novitet korienja automobila bombe na Bliskom istoku. Izgledalo je da je
Zapad u nedoumici kako da se suprotstavi novoj taktici Islamskog dihada. Izraelci su drugaije
reagovali. Umesto da idu hijerarhijom i da ispituju tokove novca, Izraelci su identifikovali voe
grupe i poeli da ih gone.
Izraelsko Ministarstvo spoljnih poslova (1996.) tvrdi da je ekaki bio uhvaen i deportovan 1988,
ali da se ponovo pojavio u Damasku 1989. Posle rata u Persijskom Zalivu, Islamski dihad
prebacio je svoje akcije na Izrael. Upravljajui operacijama iz Sirije, ekaki je nastavio da se bori
protiv Izraela. Kada je Arafat prihvatio maslinovu granicu od Izraela i sloio se sa izborima na
okupiranim teritorijama, ekaki je prestao da podrava Intifadu (opti ustanak) i vratio se
terorizmu.
O ovome je Sekaki govorio u intervjuu koji je dao asopisu Tajm (1995.) Govorio je da nema mira
dok se ne uniti Izrael. Podvukao je svoju nameru da koristi rakete kojima e upravljati ljudi
samoubice. Izjavio je da za razliku od Hamasa Islamski dihad hoe da prihvati osloboenu
Palestinu bez ujedinjenog Arapskog sveta. Ameriki Stejt department uzimao je ovakve izjave
zdravo za gotovo, ukazujui na opasnost od sve veeg broja samoubilakih bombakih napada u
1995. godini. ekaki je ubijen na Malti 1995. godine.
Naslednik ekakija, Dr. Ramadan Abdalah Salah, nastavio je ekakijevu filosofiju. Izraelsko
Ministarstvo spoljnih poslova (1996) tvrdi da od 1992. godine Islamski dihad nije vie mogao da
se skriva tako lako kao u prvim danima svog postojanja. Izraelske i zapadne obavetajne slube
razradile su profile linosti unutar organizacije, i neki od njihovih lidera su im sada poznati. to je
jo vanije, napredovanje i izbijanje Hezbolaha na povrinu uklonili su zatitni kiobran sa
98

Islamskog dihada. ekakijeva frakcija sada je morala da deluje na isti nain kao i veina
teroristikih grupa.
Nakon izbora na okupiranim teritorijama, Islamski dihad, kao i Hamas i Hezbolah, poeo je
bespotednu kampanju ruenja mirovnog procesa. Izraelski vojnici bili su kidnapovani i ubijani,
bombaki napadi bili su sve brojniji. Izraelci su uzvratili kontroverznim merama. Specijalizovani
eskadroni izabranih vojnika vrili su napade na skrovita terorista. U ovoj kampanji osumnjieni su
zatoeni, a sva njihova imovina, ukljuujui i njihove kue, kao i imovina njihovih pristalica, bila je
unitena. Nekoliko osumnjienih terorista bilo je ubijeno za vreme ovih operacija, a stotine kua
buldoerima je sravnjeno sa zemljom.
Stejt department Sjedinjenih Drava (1996) daje dobar opis Islamskog dihada. Po Stejt
departmentu, to je labavo udruenje nekoliko fanatikih grupa. Islamski dihad verovatno jo uvek
dobija pomo iz Irana, ali zbog zamrene prirode ove grupe, to se ne moe lako otkriti. Islamski
dihad, po hijerarhiji ili infrastrukturi, ne lii ni na jednu drugu grupu. Zbog slabe povezanosti, bilo
koja od njegovih mnogobrojnih grupa moe da nastupa samostalno.

Hamas
Jedna od najmilitantnijih organizacija na Bliskom istoku je Islamski pokret otpora, poznatiji kao
Hamas. Za razliku od Hezbolaha i islamskog dihada, Hamas je iznikao iz palestinskog pokreta.
Hamas se dri filosofije Ridekcionista, koja smatra da Izrael ne treba da postoji i da je jedino
prihvatljivo reenje za palestinski problem eliminacija Izraela i stvaranje Arapskog carstva. Za
Hamas je drava Izrael i bilo ko, ko je podrava, anatema za Islam.
Da bi se shvatio Hamas, potrebno je vratiti se na dogaaje koji su se desili odmah posle Prvog
svetskog rata. Verujui u obeanja Britanaca, mnogi Arapi su mislili da e se ceo Bliski istok, od
severne Afrike do iranske granice, ujediniti pod velikom arapskom zastavom, dar el islama. Kada
su evropske sile podelile taj prostor uzevi neka podruja pod svoju kontrolu, a stavivi druga pod
kontrolu svojih saveznika meu arapskim zemljama, mnogi Arapi su bili ogoreni. Jedna grupa
razoaranih muslimana preduzela je akciju. Muslimansko bratstvo, koje je osnovano 1925. godine
u Egiptu, odbacilo je ove nove teritorijalne linije. Oni su pozivali na ujedinjenje celog arapskog
carstva po zakonima i pod vlau islama.
1967. godine, u okupiranim teritorijama poelo je da se razvija Muslimansko bratstvo. Za razliku
od Baasista, ije je jedinstvo poivalo na modernom socijalizmu, pristalice Muslimanskog bratstva
elele su da proiste islam i ujedine se sa drugim Arapima po verskim zakonima. U nekim
vidovima, filosofija Muslimanskog bratstva bila je kombinacija verske estine Iranske revolucije i
ujediniteljskih principa Baasista, ali je Muslimansko bratstvo pre predstavljalo entitet, nego politiku
ili religiju. Njihov poziv na ujedinjenje bio je isto toliko star koliko i Kuran.
Grupa se 1978. godine registrovala kod izraelske vlade kao verska organizacija, a kao svoju
delatnost navela je evangelizam. lanovi organizacije pokuavali su da preobrate svoje pristalice
u drevniju verziju islama. Oni su delovali na univerzitetima, u kolama i damijama. Meutim,
osamdesetih godina, kada je Arafat bio za umerenost, Muslimansko bratstvo se i dalje dralo
svojih krutih pogleda na ujedinjenje arapskog sveta i potrebu da se vlada po islamskom zakonu.
Kada je ideja palestinske samouprave poela da preovlauje u palestinskom pokretu,
Muslimansko bratstvo odbilo je da se pridrui toj ideji.
Samouprava je za Muslimansko bratstvo bila mrska ideja, jer po njima nijedna nacija ne treba da
postoji van islama. Ako fedajini iz Organizacije Al Organizacija Al Fataha budu izdali svoj narod na
taj nain to e pregovarati o kompromisu, Muslimansko bratstvo krenue drugim putem (odvojie
se od njih). Kao rezultat svog neslaganja sa ciljevima Intifade, lanovi Muslimanskog bratstva
formirali su Hamas, to je arapski akronim za Islamski pokret otpora iz 1987. godine. Od tada je
ova grupa stalno aktivna.
Sledei taktiku starog Irguna, Hamas je pokuao da nadmai preanje palestinske teroriste. U
svojim spisima, Hamas naglaava da je u ratu sa jevrejskim narodom i dravom Izrael. Cilj svake
operacije je ubijanje Jevreja, a tim ubijanjem naterae sve Cioniste naseljenike i njihove saveznike
da napuste to podruje. Meutim, nije bilo dovoljno ubijati samo Jevreje. "Dobri" muslimani ubijae
svakog ko prihvati mir sa Jevrejima, ili ko bude govorio o nezavisnoj Palestini. Jedini prihvatljivi
ishod za Hamas bilo je ujedinjeno carstvo islama.
99

Hamas je dobro organizovan i finansijski obezbeen. Kao i svaka velika teroristika organizacija,
on se sastoji od udarnih jedinica i logistike potpore. Njihovi pipci seu daleko van Bliskog istoka,
ak do potpornih baza u Sjedinjenim Dravama. Zaudo, ba zbog veliine Hamasa, dolo je do
izdvajanja jedne umerene grupe iz redova fanatika. Arafat je oajno pokuavao da radi sa
umerenjacima na zaustavljanju daljeg irenja terorizma. Cilj terorista iz Hamasa bio je da spree
mirovni proces i oni su u tome imali uspeha. Od 1989 godine, broj teroristikih napada koje su oni
izveli meri se na nekoliko stotina.
Poto je Hamas velika organizacija, koja prema proceni Stejt departmenta iz 1996. godine, broji
desetine hiljada lanova, on ima centralizovanu strukturu sa mnogo ogranaka. Prema pisanju
Ahmada Raada, koji je apologeta grupe, Hamasova snaga potie od nezadovoljstva Palestinaca
PLO-om. Rasad tvrdi da je Arafatov meki stav prema Izraelu doveo do uspona Hamasa 1987.
godine. Kako je entuzijazam rastao, tako je rasla i ambicija Hamasa da bude jedini predstavnik
palestinskog naroda. S tim u vezi, Hamas je podelio svoje operacije na etiri glavne sfere:
administraciju, dobroinstvo, politiku i vojne poslove.
Raad tvrdi da su najuspenije akcije sprovodile brigade lzeldina al Kasama. Potekavi iz vojnog
krila Hamasa, brigade al Kasama veoma su brojno narasle posle Arafatovog odricanja od
terorizma 1993 Brigade su se podelile u dve frakcije na obavetajno i komandosko krilo.
Zaudo, tvrdi Raad, obavetajno krilo ne sakuplja vojne informacije. Ako se Raadu moe
verovati, obavetajno krilo slui kao interna policija. Ono ima tri osnovna zadatka. Prvo, jaanje
islamskog zakona meu Palestincima, ukljuujui i pogubljenja prestupnika. Drugo, kao glavno
orue za irenje propagande u okupiranim teritorijama. Najzad, to je veoma interesantno, slui i
kao logistika potporna mrea za vojne operacije. Ako se Raadovi propagandni pamfleti itaju
izmeu redova, najverovatnije je obavetajno krilo zadueno za odravanje unutranje discipline i
za snabdevanje i skrivanje aktivnih terorista.
Komandosko krilo bavi se teroristikim napadima i ima tri osnovne sekcije: sekciju za obuku,
operativnu i obavetajnu sekciju. Raad ne pominje podmetanje bombi i postavljanje zaseda, to
su dve specijalnosti.

Uspon Osame bin Ladena

1989 godine Sovjeti su se povukli iz Avganistana u potpunom rasulu. Ne samo da su izgubili rat,
nego se i Sovjetski Savez uskoro naao u stanju kolapsa. Jael Sahar (Yael Shahar) (1998) pie
da su mudahedini shvatili pad Sovjetskog Saveza kao svoju totalnu pobedu. U glavama
mudahedina, nije se Sovjetski Savez raspao pod teinom politikih, ekonomskih ili vojnih faktora,
ve ga je sruila boja ruka. Povlaenje sovjetskih trupa bilo je pobeda Boga nad satanom, a ako
je Bog mogao da srui Sovjetski Savez uz pomo mudahedina, onda su i druge zle nacije
osuene na unitenje. Prevashodne mete mudahedina bili su Izrael i Sjedinjene Drave. Jedan
od lidera mudahedina koji fanatino veruje u ove ideje, je Osama bin Laden.
Josef Bodanski (Yosseff Bodansky) (1999) napisao je veoma iscrpnu biografiju bin Ladena, mada
je njegovo delo polemiko i ne tei za objektivnou. Bodinski kae da je bin Laden bio jedno od
51 deteta bogatog saudiarabijskog graevinskog magnata. Bin Laden je fakultetski obrazovan i
poeo je da radi u porodinom preduzeu, ali je uskoro otiao iz Saudijske Arabije da bi se
pridruio avganistanskim borcima u borbi protiv Sovjetskog Saveza. U poetku je pomagao
mudahedinima, da bi kasnije osnovao svoju jedinicu gerilskih ratnika.
Dok je bio u Avganistanu pao je pod uticaj eika Abdulaha Azama, koji je doktorirao na
arijatskom zakonu (islamski zakon). Azam je ve sedamdesetih godina radio za Palestince, ali se
razoarao u njih zbog njihovog nacionalizma i zbog njihovog veeg interesovanja za politiku nego
za religiju. Azam je smatrao da islam treba da bude iznad svih drugih interesa. Ostavio je
Palestince i otiao na Saudijski univerzitet da predaje islamski zakon. Za bin Ladena je dolazak
Azama bio ispunjenje svih njegovih elja. Bogati graevinski inenjer iz Saudijske Arabije koji je
jo uvek traio svoj put do svetog rata, shvatio je da mu se dopada teologija koju propoveda
Azam. Azam je smatrao da su strane sile suvie dugo dominirale na prostoru islamskog carstva.
Dolo je vreme da se svi muslimani podignu i napadnu satanu. Sovjetsko Avganistanski rat je bio
samo poetak. Mudahedini su bili u svetom ratu sa svim to je strano islamu. Bodinski tvrdi da se
Sjedinjene Drave ne bi uzbuivale to finansiraju takvu grupu pobunjenika, da Pakistanska
obavetajna sluba (ISI) nije intervenisala. ISI jeste bila zabrinuta zbog rastue opasnosti koja je
100

dolazila od Sovjetskog Saveza, ali se drala svog sopstvenog programa za zatitu nacionalne
bezbednosti. Pakistan je ponudio da bude zamenik Sjedinjenih Drava i da umesto njih obuava
mudahedine i snabdeva njihove baze u kampovima. Amerika Centralna obavetajna agencija
(CIA) progutala je taj mamac i ISI je poela da se priprema za rat protiv amerikih neprijatelja. Ali
ISI se, bez znanja CIA-e pripremala i za jedan iri rat.
Centralno mesto u tim aktivnostima zauzimao je Osama bin Laden. Obuavajui se u Pakistanu i
Avganistanu, on je finansirao operacije mudahedina i poduavao gerilce kako da prave poljska
utvrenja. Do 1986. godine on je sa poligona za obuku preao na bojno polje. Ogoren na Sovjete
zbog stalnog ubijanja avganistanskih seljaka i zbog upotrebe otrovnih gasova, bin Laden se
pridruio mudahedinima u prvim borbenim redovima. Zajedno sa stotinama radikalnih militantnih
boraca irom sveta, Osama bin Laden postaje heroj na bojnom polju. Prilikom intervjua koji je dao
Donu Mileru (John Miller) iz ABC-a (1998), bin Laden odbija da govori o svojim herojskim delima.
Tom prilikom, on je samo izjavio da svi muslimani treba da se bore u dihadu.
ISI je irio dihad. Bodinski tvrdi da se zbog nereenog statusa Kamira (na koji su i Indija i
Pakistan polagali pravo), voi ISI-ja se nisu zaustavili na ratu sa Sovjetskim Savezom. 1986. je ISI
poeo tajno da prebacuje deo oruja namenjenog mudahedinima, teroristima u Indiji, Dikima.
Poto je to bilo uspeno obavljeno, ISI je poeo da oprema orujem i logistikom militantne
muslimane u Kamiru. Bodinski pie da su militantni iiti iz Irana primetili aktivnosti ISI-ija i poeli
da gledaju na rat u Avganistanu kao na izraz islamskog jedinstva. TJ meuvremenu, Pakistan je
poeo sebe da smatra liderom panarapskog pokreta.
Za Azama, meutim, nije sve ilo tako dobro. Kada su Sovjeti odluili da se povuku, ISI je u
Avganistanu oformio svoju sopstvenu gerilu i preuzeo kontrolu nad veim delom Avganistana.
Azam je verovao da se iza te akcije nalaze Sjedinjene Drave. Pre nego to je mogao bilo ta da
preduzme, bio je ubijen u teroristikom napadu nepoznatih napadaa. Bin Laden je prihvatio
status kvo i odravao je srdane odnose sa ISI. On se vratio u Saudijsku Arabiju posle rata i
poeo ponovo da se bavi svojim graevinarskim poslom.
Saudi Arabijska vlada nije bila ba srena to se bin Laden vratio. Iako saudijskoj kraljevskoj
porodici nije bio po volji, bin Laden je uivao ogromnu popularnost kod naroda. Poto Saudijska
Arabija nije drava otvorene demokratije u kojoj se toleriu razliita miljenja i neslaganja sa
vlau, bin Ladenove politike aktivnosti bile su ograniene. On je u Saudijsku Arabiju sa sobom
doveo nekoliko mudahedina, njegovih "Avganistanaca", zaposlivi ih kod sebe kao graevinske
radnike. Avganistanci su imali obezbeen posao, a bin Laden se veoma obogatio.
Situacija se promenila 1990. godine. U Saudijskoj Arabiji nalaze se dva najsvetija islamska
svetilita, gradovi Meka i Medina. Za milione muslimana, ukljuujui i bin Ladena, ovo su svete
oblasti koje muslimani moraju da tite. One se smatraju svetom zemljom. 1990. godine predsednik
Iraka Sadam Husein izvrio je invaziju na Kuvajt. Saudijska kraljevska porodica zatraila je pomo
od sveta i hiljade nemuslimanskih vojnika stiglo je u svetu zemlju da se bori protiv Sadama
Huseina. Koalicija pod vostvom Amerike nazvala je ovo okupljanje vojnih snaga "Pustinjski tit".
Kada je "Pustinjski tit" februara 1991 godine postao "Pustinjska oluja", kada su muslimani poeli
da se bore protiv muslimana pod vostvom Sjedinjenih Drava, radikalni muslimani bili su
zaprepaeni. Posle rata, saudijska vlada dozvolila je da amerike trupe ostanu stacionirane u
Saudijskoj Arabiji. Za bin Ladena, ovo je bilo previe. On je smislio da objavi svoj sopstveni rat.
Bodanski smatra da je bin Laden bio pod uticajem panislamskog pokreta i Irana. Zanemarujui
razlike izmeu iita i sunita, radikalno nastrojeni muslimani smatrali su da se Satana svrstao u
bojne redove protiv islama; a Satana se pojavio u obliku Sjedinjenih Drava. Bin Laden je radio sa
Irancima na zbliavanju eshatolokih sunita i iita, tako da dolazi do formiranja zajednike
organizacije pod nazivom Meunarodno muslimansko bratstvo. On je, meutim, eleo i neto vie.
Do aprila meseca on je obuavao i finansirao teroristike grupe pripremajui ih za obaranje
muslimanskih vlada, koje nisu saraivale sa pokretom.
PBS-ov Rant Lajn (1998) kae da su ove akcije izazvale reakciju saudijskih vlasti, pa je bin Laden
morao da pobegne iz zemlje. On je prvo otiao u Avganistan, a zatim u Sudan. Bodanski tvrdi da
se bin Laden sprijateljio sa sudanskom radikalnom vladom i da je proirio svoje operacije. Do
kraja 1992. godine bin Laden je imao skoro 500 Avganistanaca koji su radili u njegovom
novoosnovanom preduzeu u Sudanu. Sem toga, on je smatrao da je internacionalizam najbolje
sredstvo za napad na Sjedinjene Drave i nije hteo da baze za svoje operacije svede na samo
jednu dravu. U decembru 1992. eksplodirala je podmetnuta bomba u hotelu u Jemenu, gde su
101

bile smetene amerike trupe. Rant Lajn izvetava da su ameriki obavetajci povezali ovaj napad
sa bin Ledenom.

Objava rata Sjedinjenim Dravama

Osama bin Laden redefinisao je terorizam u modernom svetu. Da bismo shvatili ta je on uradio,
treba da uporedimo njegov pokret sa palestinskim pokretom. PLO je pokuao da postane dravna
organizacija i nije uspeo. Prvo je delovao u Jordanu, zatim u Libanu, pa Tunisu i na kraju se
odrekao terorizma. Nasilje su sprovodile samo male odmetnike kriminalne grupe unutar nacije,
koje PLO nije mogao da kontrolie. S druge strane, Abu Nidalova verzija terorizma koristila je
baze od viestruke pomoi za palestinske radikale. Umesto da postane drava, on se sa mnogo
razliitih tipova organizacija, kretao po mnogim dravama, iznajmljujui ponekad svoje teroriste
pristalicama drave. Terorizam Osama bin Ladena razlikuje od obe ove verzije nasilja. Imajui iza
sebe veliko bogatstvo, bin Laden je prevaziao dravu i delovao samostalno.
Jael ahar (Yael Shahar) (1998) smatra da je bin Ladenu preduzetnitvo davalo slobodu da
finansira i komanduje sopstvenom teroristikom mreom. Njegove veze sa njemu vernim
Avganistancima i njegova reputacija ratnika davala mu je legitimnost. Bin Ladenu u njegovim
operacijama, nije bila potrebno podrka vlade. On za voenje teroristike kampanje ima potreban
novac, personal, materijal i infrastrukturu. Potrebno mu je samo mesto gde e da se sakrije.
Prema podacima Frant Lajna, bin Laden je krenuo u ofanzivu 1993. godine. Preko svojih veza u
Sudanu on je poeo da trai oruje za masovno unitenje. Njegovi Avganistanci traili su da kupe
nuklearno oruje u ruskom podzemlju, a u Sudanu je poeo da gradi fabriku hemijskog oruja.
Bodanski pie da je osim toga, bin Laden slao teroriste da se bore u drugim krajevima sveta. Bin
Ladenovi Avganistanci ili su u Alir, Egipat, Bosnu, Pakistan, Somaliju, Kamir i eeniju.
Ameriki obavetajni izvori smatraju da su oni ili i u Sjedinjene Drave i povezuju ga sa
bombakim napadom na Svetski trgovaki centar 1993 godine.
Bin Laden je bio aktivan u Somaliji kada su se amerike trupe ukljuile u tamonji endemski
graanski rat, donevi hranu u to podruje. Oktobra 1993. ameriki vojni helikopter Crni jastreb
oboren je dok je patrolirao nad Mogadiom. Renderi amerike armije krenuli su u operaciju
spasavanja, i nastala je dvodnevna bitka, u kojoj je 18 amerikih vojnika izgubilo ivote. U svom
intervjuu ABC televiziji, datom Donu Mileru, bin Laden je tvrdio da je on obuavao i finansirao
trupe koje su napale Amerikance. Bin Laden je bio umean i u atentate. 1993. godine njegovi
Avganistanci pokuali su da ubiju princa Abdulaha od Jordana. Ameriki obavetajni izvori
smatraju da je on bio umean u pokuaj atentata na egipatskog predsednika Hosni Mubaraka
1995. godine. Prema podacima Frant Lajna bin Laden je 1995. godine u Saudijskoj Arabiji pozivao
na borbu protiv Amerikanaca.
Bin Ladenov arsenal haosa ukljuivao je bombake napade. 1995. godine, njegovi Avganistanci
ubili su u Rijadu (Saudijska Arabija), pet amerikih slubenika i dva indijska vojnika kamionom
bombom. 1996. godine, on vri napad kamionom bombom u Daranu i ubija 19 Amerikanaca. Bin
Laden je svoju grupu Avganistanaca nazivao alKaida ili Baza.
Posle ovih akcija, bin Laden je poeo da poziva na sveti rat protiv Sjedinjenih Drava i njihovih
saveznika. 1996. godine, Osama bin Laden je zvanino "objavio rat" Sjedinjenim Dravama. Zatim
je 1998. godine doneo dve verske odluke, zvane fatve. Magnus Ranstorp (1998) tvrdi da ove dve
pismene odluke otkrivaju mnogo toga o alKaidi i bin Ladenu. Prvo, bin Laden predstavlja novu
fazu u bliskoistonom terorizmu. On je vrsto opredeljen da treba da proiri islamsko carstvo uz
pomo transnacionalne grupe. Drugo, on koristi islam pozivajui na versko nasilje. Bin Laden je
samouki verski fanatik, koji je spreman da ubija u ime Boga. Najzad, bin Laden je spreman da
donosi smrt. Bez obzira da li koristi konvencionalno oruje ili oruje za masovno unitenje, bin
Ladenov cilj je da ubija. U svojoj fatvi iz februara 1998. on poziva na ubijanje svakog Amerikanca
bilo gde u svetu.
Avgusta 1998. bin Ladenovi teroristi bili su organizatori dva stravina napada u Africi, kada su
izvreni bombaki napadi na amerike ambasade u Najrobiju u Keniji, i Dar es Salamu u Tanzaniji.
Bomba u Najrobiju ubila je 213 ljudi i ranila 4.500. Bomba u Dar es Salamu ubila je 12, a ranila 85
osoba. Izvetaj FBI-a ukazuje da su u napadima primenjivani bin Ladenovi metodi.
102

Bombaki napadi Bin Ladena

Bombaki napadi su jedna od glavnih taktika Osame bin Ladena. On je bio povezan sa
eksplozijom bombe u Svetskom trgovinskom centru u Njujorku 1993 godine, bombakim napadom
u Kuvajtu i jo tri bombaka napada na ameriki vojni personal. Iako se znalo za njegovu
povezanost sa ubistvima, niko nije oekivao napade koje je izvrio 7. avgusta 1998. Eksplozije
bombi u Najrobiju i Dar es Salamu, koje su delo bin Ladena, privukle su panju sveta na njegovu
linost.
Prema tvrdnjama FBI-a (2000), Osama bin Laden i Mohamed Atef poeli su da planiraju operaciju
protiv Sjedinjenih Drava u Istonoj Africi posle amerike intervencije u Somaliji 1992. i 1993.
godine. Atef koji vodi vojno i obrazovno krilo al Kaide poeo je da gradi infrastrukturu za teroristiki
napad u Keniji, negde 1994. godine uz pomo amerikog graanina iz Teksasa Vadiha ElHada.
Druga grupa, pod vodstvom jednog od bin Ladenovih saradnika, Abu Ubaida, uspostavila je bazu
u Tanzaniji. Obe grupe kupile su kue sa velikim garaama a oko imanja bila je postavljena visoka
ograda. Obe baze sluile su kao zaklon za skrivanje aktivnosti terorista.
Teroristi su u Najrobiju okupili tim, koji se sastojao od vojnog voe, tehniara za izradu bombi,
vozaa kamiona i strunjaka za oruje. Po prvobitnom planu, teroristi su imali nameru da napadnu
ambasadu sa kamionom i dvojicom terorista. Jedan terorista je trebalo da zaplai Kenijce da bi oni
pobegli iz kompleksa ambasade, a drugi je trebalo da utera u kompleks kamion pun bombi.
Osnovni eksploziv bio je TNT. Dok se kamion pribliavao zgradi, voza i njegov pomonik primetili
su da je prilaz ambasadi blokiran. Pomonik je pobegao, a voza je izvrio samoubistvo
aktivirajui bombu. Terorista je uspeo da napravi veliku materijalnu tetu, ali je broj ljudskih rtava
bio strano veliki. Iako je namera bin Ladenovih terorista bila da ubiju Amerikance, stradalo je njih
nekoliko dok je veliki broj Kenijaca, sluajnih prolaznike, ubijen ili bio osakaen za ceo ivot.
U Tanzaniji je oformljen slian tim, osim to je plan bio da u napadu uestvuje samo jedan
bomba. I ovde je baza bila kua opasana visokom ogradom. Teroristi nisu ni pokuali da
opomenu Tanzanijce, koji su se nalazili u okolini zgrade ambasade. Ubrzo posle napada u
Najrobiju, jedan terorista dovezao je kamion pun eksploziva do Amerike ambasade u Dar es
Salamu i detonirao bombu. Ovog puta, bin Ladenova grupa poubijala je samo Tanzanijce. Nijedan
Amerikanac nije stradao.
Nakon ovih bombakih napada, nejasnoe koje su postojale u amerikoj antiteroristikoj politici,
izale su na povrinu. Da li su ovi napadi stvar vojske ili ih treba tretirati kao krenje
meunarodnog zakona? Sjedinjene Drave reagovale su na dva naina. Prvo, antiteroristike
ekipe FBI-a, koje su sainjavali federalni agenti, i pripadnici dravnih i lokalnih policijskih snaga,
izali su na lice mesta u oba afrika grada. Tokom istrage koja je usledila, uhapene su dve osobe
i poela je da se dobija jasnija slika o alKaidinoj umeenosti u zloin. Istraiteljske ekipe svedoile
su pred velikom saveznom porotom i tada su izdati nalozi za hapenje bin Ladena, Atefa i drugih
lanova alKaide.
Meutim, predsednik Klinton reagovao je i na drugi nain. Poto je posedovao obavetajne
podatke o moguim lokacijama bin Ladenovih baza, i nekim dokazima o proizvodnji hemijskog
oruja u Sudanu, Klinton je naredio napad krstareim raketama na selektivne ciljeve. Rakete su
unitile jednu fabriku u Sudanu, (mada su kasniji izvetaji dovodili u pitanje ta se proizvodilo u
njoj), i pogodile est baza u Avganistanu. Bin Laden je pobegao. Kritiari tvrde da su ove akcije
imale za cilj da odvrate panju od procesa koji se tada bavio moguim skidanjem predsednika
Klintona (Clinton) sa vlasti. Bez obzira na to, krstaree rakete simbolizovale su sutinski prelaz sa
legalistikog prilaza borbi protiv terorizma, na upotrebu bombi.
Bin Laden je i dalje bio popularan meu islamskim radikalima. On je uspostavio veze sa
egipatskim teroristikim grupama, a svoje Avganistance poslao je u razne zemlje. U junu 2000.
godine njegovi sledbenici poeli su da izvode teroristike napade protiv ruskih vojnika u eeniji.
Ranstorp (1998) tvrdi da e bin Laden na kraju pasti, zbog toga to njegove teoloke tirade ne
odraavaju sr islama. On nema teoloko obrazovanje i ne uiva podrku muslimanskog
svetenstva. Meutim, on e nastaviti sa teroristikim operacijama i oni koji planiraju ameriku
politiku protiv terorizma, trebalo bi da se zapitaju: da li bin Laden treba da se tretira kao vojni ili
kao policijski problem?

103

Ostale teroristike grupe koje povezuju religiju i nasilje

Osama bin Laden ne dri monopol na udruivanje religije i nasilja na Bliskom istoku. U Egiptu se
nalaze dve takve teroristike organizacije; Islamska grupa (IG) i Egipatski islamski dihad.
Islamska grupa je labava konfederacija militantnih islamista koji se dre uenja militantnog
islamiste, Sajid Kutbe, pogubljenog 1966. godine. Prema podacima Instituta za borbu protiv
terorizma (ICT) (2000), IG se pojavio kada su mnogi radikalni islamisti bili puteni iz egipatskih
zatvora 1971. godine. Oni su obrazovali elije irom zemlje i obavezali se na teoloku
konfederaciju. Fanatici iz IG ubili su egipatskog predsednika Anvara Sadata, oktobra 1981.
godine.
Od tada su teroristi iz IG aktivni, Eksperti ICTa procenjuju da IG terorista ima na hiljade. Oni su bili
organizatori vie pokuaja bombakih napada tokom 1990 tih. 1997. godine oni su ubili 58 turista
koji su doli u Egipat da razgledaju piramide. 1999. IG je proglasio prekid vatre nakon to je od
1992. do 1999 ubijeno preko 1000 Ljudi. Poto je ova grupa lako labavo povezana, samo poneki
militantni islamista mogao bi da prekri obeanje o prekidu nasilja.
Egipatski Islamski dihad ili aldihad nema nameru da odustane od nasilja. Prema podacima
amerikog Stejt departmenta (1999) Egipatski Islamski dihad je internacionalna grupa, koja osim
u Egiptu, ima svoje operativce i u Velikoj Britaniji, Avganistanu i Pakistanu. ICT (2000.) smatra da
ova grupa deluje i u Sudanu, Albaniji i Azerbejdanu. Stejt department navodi da je Islamski
dihad podeljen na dva odseka. Jedan odsek radi prvenstveno u Egiptu i bavi se pojedinanim
atentatima. Naroito je poznat po napadima na koptske hriane. Drugi odsek deluje pod
vostvom Osama bin Ladena u Avganistanu.
Postoji jo jedna militantna grupa koja se nalazi u Severnoj Africi, to je alirska Oruana islamska
grupa (GIA). GIA je osnovana 1992. godine nakon to su vojne snage silom ponitile izbore na
kojima su pobedili islamski fundamentalisti. Oni su poznati po masakrima, koja su izvrili nad
svojim sugraanima u alirskim selima. Stejt department navodi da je GIA bila umeana i u
ubistva nekoliko zapadnih turista u Aliru, a 1995. godine GIA prenosi svoja dejstva u Francusku.
Na Bliskom istoku postoje jo dve velike verske grupe koje se bave terorizmom. Jedna od njih je
antizapadna teroristika organizacija Harakat ulMudhedin (HUM), koja je stacionirana u
Pakistanu. Ona je bila povezana sa Osamom bin Ladenom, a uestvovala je i u nasiljima protiv
Indusa u Kamiru. Druga pakistanska grupa zove se Jamat ulFukra i njen cilj je proienje
islama. Kao i HUM, i ulFukra odobrava nasilje protiv Indusa u Kamiru, a za razliku od HUMa,
ulFikra vri operacije i u Sjedinjenim Dravama. lanovi ove organizacije osueni su u
Sjedinjenim Dravama zbog podmetanja zapaljivih bombi, ubistava i pronevera.

Jevrejski fundamentalizam i nasilje

Versko nasilje na Bliskom istoku nije svojstveno samo islamu. Jevrejske grupe takoe se bave
teroristikim nasiljem, a neke od njih imaju direktne veze sa Sjedinjenim Dravama. Militantni
judaizam bazira se na biblijskoj ideji da je hebrejski Bog obeao da e ponovo povratiti dravu
Izrael. Ta teoloka ideja je rasistika, eshatoloka i povezana je sa osvajanjem i posedovanjem
teritorije. Prema pravilima militantnog judaizma nijedna druga grupa ljudi nema pravo da kontrolie
svetu teritoriju, a mesija se moe pojaviti samo kada se obnovi drava Izrael. Ovaj nain
razmiljanja proizveo je kobne rezultate.
Jedna militantna grupa zove se Kah (Tako!). Osnovao ju je rabin Meir Kahane, jevrejski svetenik,
koji je 1971. iz Sjedinjenih Drava emigrirao u Izrael. Dok je ranih ezdesetih godina sluio kao
svetenik u Njujorku, Kahane je u svojim propovedima prikazivao sve militantniju religiju i isticao
superiornost Jevreja. 1968. godine osnovao je Jevrejsku odbrambenu ligu ODL i ta grupa je bila
umeana u nekoliko teroristikih incidenata u Sjedinjenim Dravama. Preselivi se u Izrael,
Kahane je kroz kombinaciju politike i biblijskog bukvalizma zahtevao izbacivanje svih Arapa sa
teritorija koje je okupirao Izrael. Pozivao je na militantno stvaranje Velikog Izraela, drevnog Izraela
kralja Davida. Kahane je 1990. godine ubijen u atentatu u Sjedinjenim Dravama.
Ubrzo posle Kahaneove smrti, njegov sin Bendamin, oformio je novu grupu, koja se zvala
Kahane Cai (Kahane ivi). Prema podacima Stejt departmenta, obe grupe bile su umeane u
uznemiravanje i pretnje Palestincima, a pretili su i arapskim i izraelskim zvaninicima koji su se
trudili da postignu mirno reenje. lan Kaha Baruh Goldtajn (Baruch Goldstein) ubio je 1994.
104

godine preko dvadeset muslimana, dok su se molili u jednoj damiji. Kada su obe grupe izdale
saoptenja u kojima podravaju Goldtajnovo delo, izraelska vlada proglasila je Kah i Kahane ai
teroristikim organizacijama. Predsednik Klinton je 1995. izdao izvrnu naredbu kojom zabranjuje
Amerikancima da imaju veze sa tim grupama. Kah i Kahane ai vrsto su reeni da zaustave
svaki predlog za mir, koji priznaje teritorijalna prava Palestincima.
Lorens Hanauer (Laurence Hanauer) (1995.) navodi da su Kah i Kahane ai obeanja koja je Bog
dao u bibliji, preneli na teritorijalni plan. U hebrejskoj Bibliji, Bog pravi ugovor sa Avramom i
njegovim potomcima. (Muslimani imaju istu priu u Kuranu i veruju da su i oni Avramova deca).
Hanauer dokazuje da su militantni judaisti promenili biblijski ugovor sa ljudima u osvajanju novih
zemalja. Na ovaj nain stvara se atmosfera pogodna za jaanje terorizma.
Lideri ovih etnocentrinih pokreta su intelektualci, koji su uspeni u drutvu. Dok veina Izraelaca
ne prilazi Kahu i Kahane Caju zbog njihove nasilne retorike, drugi pokreti koji imaju iste postavke
dobijaju sve vie pristalica. Hanauer pie da je jedan od tih pokreta grupa Gu Emunim iz
fundamentalistikog izraelskog naselja na palestinskoj teritoriji. lanovi Gu Emunima imaju ista
verovanja kao i nasilni fundamentalisti, ali oni izgledaju prihvatljivo u poreenju sa nasilnikom
retorikom drugih grupa. Na taj nain je Gu Emunim zadobio politiku podrku u Izraelu.
Hanauer ukazuje na nekoliko problema u vezi sa fundamentalizmom i izgledima za mir. Prvo,
fundamentalisti igou postojei drutveni poredak zato to nema rasnu istotu. Svi drutveni,
ekonomski i politiki problemi pripisuju se injenici da se drutvo nije uzdiglo do visokih moralnih
postavki jevrejskog biblijskog bukvalizam. Drugo, fundamentalisti uzimaju ekskluzivno pravo da
oni odreuju ta je istina. Tree, oni zastupaju idealni poredak, a Gu Emunim i Kah tvrde da se
Mesija moe vratiti tek kada se sadanji poredak proisti. etvrto, nacionalni identitet Izraela i
njegov politiki identitet mogu se utvrditi samo kroz religiju. Najzad, svi sadanji dogaaji ocenjuju
se unutar uskog fundamentalistikog okvira.
Hanauer smatra da takav fundamentalizam moe da dovede do sve veeg teroristikog nasilja.
Fundamentalisti ne odgovaraju demokratskim idealima; oni odgovaraju direktno svom pojmu
Boga. Izraelska zemlja je u njihovoj teologiji posveena, tako da se satanizuje svaki pokuaj da se
neko tu naseli. Jevrejski fundamentalizam vodi nasilju. Hanauer zakljuuje da Baruh Goldtajn,
terorista koji je 1994. ubio muslimane na molitvi, nije usamljen sluaj koji se jednom pojavio. On je
produkt jevrejskog fundamentalizma utemeljenog u teritorijalizmu. Hanauer smatra da e ovakav
sistem dovesti do jo intenzivnijeg verskog terorizma.

Glavne teze
1. Islam nije militantna religija. Iako je legalistiki, on ima mnogo istih koncepcija kao i judaizam
i hrianstvo. Sve tri religije imaju istog Boga.
2. Hezbolah je nastao iz Iranske revolucije 1979 godine. Preselivi se 1982. u Liban, Hezbolah
se razvio u miliciju koja je sposobna da podrava teroristikim aktivnostima.
3. Palestinski Islamski dihad izrastao je iz jedne ranije teroristike grupe, iji je zatitnik bio
Iran. Ova organizacija je najpoznatija po samoubilakim napadima na Izrael.
4. Hamas je nastao iz Muslimanskog bratstva. I Hamas vri samoubilake bombake i druge
napade na Izrael.
5. Osama bin Laden je milioner iz Saudijske Arabije koji se pridruio mudahedinima u
Sovjetsko arapskom ratu. Posle rata u Persijskom Zalivu 1991. godine, bin Laden je
obrazovao internacionalnu teroristiku grupu koja se sama izdrava. Zna se da je on
organizovao nekoliko teroristikih napada na Sjedinjene Drave.
6. Ostale verske teroristike grupe u islamskim zemljama su: egipatska Islamska grupa,
Egipatski islamski dihad, Oruana islamska grupa u Aliru, i Harakat ul Mudahedin i Jamat
ul Fukva u Pakistanu.
7. Jevrejske fundamentalistike grupe takoe stvaraju klimu za terorizam. One odbijaju da
priznaju pravo na bilo kakvu palestinsku zemlju u granicama Velikog Izraela.

105

Teme za razmiljanje
Zamislite da grupa islamskih, jevrejskih i hrianskih lidera ostvari masovnu meunarodnu
podrku i zatrai od svetskih vlada da se okupe i oforme mirno reenje za sukobe na Bliskom
istoku. Lideri Jordana, Sirije, Egipta, Libije, Izraela, Saudijske Arabije i Libana se sa tim sloe. Sa
velikom pompom predsednik Alira pridrui se toj delegaciji i povede je u Kairo, gde svi lideri
potpiu mirovni sporazum. Sta e se po vaem miljenju desiti? Da li e verski teroristi prihvatiti
mirovni sporazum?

ta jo treba proitati
Dejms Tarner Donson James Turner Johnson), Ideja svetog rata u zapadnoj i islamskoj tradiciji
(Holy War Idea in Western and Islamic Traditions).
Sajmon Riv (Simon Reeve), Novi akali: Ramzi Juef, Osama bin Laden, i budui terorizam
(Osama bin Laden, and the Future of Terroism) Andrea Nuse (Nuse), Muslimanska Palestina:
Ideologija Hamasa (Muslim Palestine: The Ideology of Hamas).

11. MEUNARODNI TERORIZAM: USPON I PAD LEVICE I DESNICE

U poslednjih 30 godina, mnoga pitanja vezana za meunarodni terorizam svodila su se na Bliski
istok, ali je i ostatak sveta doiveo talas terorizma, iako je palestinsko pitanje bilo glavna tema
novinskih napisa. Poelo je sa nasiljem leviara u Evropi. Kako se to ideoloko nasilje irilo,
teroristike grupe vrlo brzo su se identifikovale sa borbom Palestinaca. Pod uticajem urugvajskih
Tupamarosa leviari teroristi ugledali su se na organizacioni model Karlosa Marigele. Mnogi su
sebe videli kao prosveenu prethodnicu neke vrste socijalne revolucije. Meunarodne desniarske
grupe poele su da se pojavljuju da bi se suprotstavile onome to su smatrali da je leviarska
revolucija. Taj ideoloki terorizam vladao je Evropom do 1994. godine.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da prikaete zapadnoevropsko iskustvo sa leviarskim terorizmom.
2. Da ispriate priu o nemakoj Frakciji Crvene armije.
3. Da opiete nestajanje ostalih leviarskih teroristikih pokreta u Evropi.
4. Da date kratak pregled istorije japanske Crvene armije i njenih veza sa meunarodnim
terorizmom.
5. Da vodite diskusiju o ponovnom oivljavanju ekstremne desnice van granica Sjedinjenih
Drava.

leviarski terorizam u Evropi

Nasilje na Bliskom istoku nije nastalo u vakuumu. Krajem ezdesetih godina, rasplamsao se irski
terorizam posle propale kampanje za graanska prava na severu Irske, a pojaale su se i
teroristike akcije organizacije Baskijskog naroda i slobode koja se borila za nezavisnost Baskije.
U korak sa ovim talasom nacionalistikog terora odvijala se i kampanja ideolokog terorizma.
Kampanja je poela u Nemakoj sa protestima protiv Vijetnamskog rata, a zatim se prenela na
Francusku, Belgiju i Italiju (vidi Sliku 11,1 na kojoj se nalazi mapa Evrope). Teroristike grupe
ugledale su se na Tupamarose i svrstavale se uz palestinski pokret.
Neki autori, kao na primer Kler Sterling (Claire Sterling) (1986) i Benjamin Netanjahu (1986,
1997), tvrdili su da je ovaj talas nasilja u Evropi bio organizovana meunarodna kampanja
terorizma protiv Zapada. Meutim, dublja nauna analiza ukazuje da to nije tano. Neke
teroristike grupe jesu saraivale medu sobom, naroito Frakcija Crvene armije iz Nemake i
PLO, ali opta zavera teroristikih grupa nije postojala (vidi Boks 11,1 u kome se nalazi spisak
vanijih teroristikih organizacija levice) U veini sluajeva, one su uile jedna od druge i kopirale
taktiku jedna od druge, ba kao to je Manahem Begin prouavao i kopirao Majkla Kolinsa.
106

Pre pada komunizma, Rejmond Korado (Raymond Corrado) i Rebeka Evans (Rebecca Evans)
(1988, str. 373-444) prouavali su zapadnoevropski terorizam i zakljuili da se on razvio u
razliitim formama koje su meusobno imale malo ega zajednikog. Meutim, moderni terorizam
na tlu jedne zemlje razvio se iz dva osnova: leviarske i desniarske ideologije i nacionalizma.
Mirujui jedno vreme posle Drugog svetskog rata ovaj terorizam poeo je ponovo da se pojavljuje
ezdesetih godina. Korado i Evansova smatraju da je ponovno buenje terorizma bilo odgovor na
modernizaciju i industrijalizaciju zapadne Evrope. Ideoloki teroristi ezdesetih godina, kako
leviari tako i desniari, izraavali su svoje nezadovoljstvo drutvenim strukturama koje je
nametalo moderno industrijsko drutvo.
Korado i Evansova ukazuju da je osnovna razlika izmeu ideolokih i nacionalistikih terorista u
njihovim ciljevima. Ideoloki teroristi Evrope odbacuju ekonomsku i drutvenu strukturu
industrijskog kapitalizma; oni ele novi poredak. Uprkos ideolokoj podeli, i leviari i desniari bore
se za isti cilj. Linija razdvajanja izmeu levog i desnog terorizma postaje sve manje vidljiva. S
druge strane, nacionalisti esto prihvataju kapitalizam i bore se za etniko samoopredeljenje. Oni
ele ekonomsku ansu u kontekstu jakog nacionalnog identiteta.
BOKS 11,1 Komunistike borbene organizacija: Evropa 1967-1992

GRUPA

LOKACIJA

Frakcija Crvene armije

Nemaka

Crvene brigade

Italija

Komunistike borbene elije

Belgija

Direktna akcija

Francuska

Antifaistika organizacija prvi oktobar (GRAPO)

panija

17. novembar (17 N)

Grka

Dev Sol

Turska

IZVORI: RAP, "Kominike za mir" (Peace Communique), 10. april 1992, Denis A. Pluinski (Dennis
Pluchinsky) (1993), "Nemaka Frakcija Crvene armije: itulja" (Germany's Red Army Faction: An
obituary), Studije konflikata i terorizma 16:135157 (Studies in Conflict and Terrorism).

Korado i Evansova su zakljuili da se do 1988. popularnost nacionalistikog i leviarskog

terorizma promenila. Desilo se to da je pluralizam zapadnih demokratija otvorio vrata mirnoj
participaciji u politikom sistemu i pruio anse za promenu. Nasilje kao metod za izraavanje
nezadovoljstava nije vie izgledalo tako privlano. Kako su pluralistike vlade radile na tome da
smanje frustracije, tako je privlanost terorizma nestajala, a teroristi gubili bazu koja ih je
podravala. Korado i Evansova pretpostavili su da e teroristiko nasilje postepeno ieznuti i da
e se samo sporadino pojavljivati. Da su politike strukture u Evropi nastavile da sprovode
zapoetu politiku i posle ovih njihovih tvrdnji, oni bi verovatno bili u pravu: leviarski terorizam je
izaao iz mode, a nacionalistiki je malaksavao.
Veoma mali broj analitiara terorizma, tj. nekoliko profesora, politiara, i onih koji bi se mogli
nazvati prorocima, predvideo je tri glavna dogaaja koji su izmenili politiku sudbinu Evrope. 1989
godine pada Berlinski zid i Nemaka se potom ujedinjuje. Na jugu, u bivoj Jugoslaviji pojavljuju
se nove nacije koje uzimaju oruje u ruke i poinju vekovnu borbu. Sovjetski Savez se raspada,
zajedno sa autoritarnom vlau komunistike partije u bivim sovjetskim republikama i u istonoj
Evropi. Ove tri promene deavaju se u vreme kada zemlje zapadne Evrope kreu punim
zamahom ka ekonomskom i politikom ujedinjenju. Do 1992. godine promenili su se i Evropa i
svet.
Iako nije imao nameru da predvia dramatine politike promene u Evropi, Denis Pluinski (1982,
str. 40-78) se nije slagao sa optimistikim gleditem Korada i Evansove da terorizam jenjava.
Dokazalo se da je bio u pravu. Pluinski je video Evropu kao veliko teroristiko bojno polje, a jo
veu pretnju je predstavljao "superlokalni" terorizam. Pod ovim terminom Pluinski je
podrazumevao da e se lokalne teroristike aktivnosti proiriti van lokalnih granica, to je korak
dalje od domaeg terorizma. Pluinski je bio prevashodno zabrinut za Evropu, zbog potencijalne
mogunosti da ona postane poprite borbe. Svaki put kada neka vlada zaustavi jedan vid
terorizma, dolazi do novih napetosti. Naalost Pluinski je najtanije od svih analitiara terorizma
107

predvideo buduu situaciju.

Uporedo sa promenom strukture Evrope i sveta izmeu 1989 i 1992. godine, menjala se i
struktura evropskog terorizma. Ba kao to je Pluinski predvideo, terorizam je proao kroz
metamorfozu. Ideoloki terorizam skrenuo je sa leva na desno, promenivi usput i svoju strukturu.
Nacionalistiki terorizam i dalje je postojao, ali dolo je do sukoba u obliku etnikog nasilja. Na
Balkanu se etniko nasilje pretvorilo u otvoreni rat. Pojavile su se nove kriminalne organizacije, a
stare su se revitalizovale. Na kraju, moderni evropski terorizam narastao je izvan granica
ogranienih teroristikih napada.
Posle svog izuzetnog uspona od 1968. godine naovamo, leviarski terorizam poeo je da opada
1986. Dok su Korado i Evansova smatrali da je opadanje nastalo kao rezultat gubitka politike
podrke, drugi analitiari su verovali da je to samo uvod u novu kampanju levice. Ukazujui da je
dolo do ujedinjenja leviarskih teroristikih grupa, ovi analitiari smatraju da je zavera dostigla
svoj zenit negde oko 1985. godine. Oni su verovali da su se sve radikalne grupe u Evropi formirale
samo da bi stvorile jednu superteroristiku mreu. Opominjali su da e nova teroristika kampanja
biti gora od bilo koje kampanje koju je Zapad dotad iskusio.
Stiven Segaler (Stephen Segaller) (1987, str. 36-40) imao je drugu ideju o tome. Direktna akcija u
Francuskoj, Komunistike borbene elije u Belgiji, Frakcija Crvene armije u Nemakoj, Crvene
brigade u Italiji, sve one su se ujedinile, ali je razlog njihovog ujedinjenja bio potpuno suprotan od
onog koji su mnogi analitiari isticali. Leviarima je jedinstvo bilo potrebno upravo zbog njihove
slabosti, a ne zbog jaine. Korado i Evansove imali su tane politike pretpostavke. Pobedila su
upravo ona drutva koja su teroristi eleli da potkopaju. Kako se to desilo?
Segaler je imao odgovor i on se slagao sa tezom Korada i Evansove. Moderni evropski terorizam
pojavio se ezdesetih godina kao ekstremni izraz leviarskih aktivnosti. Evropski leviari napajali
su se Vijetnamskim ratom, bili pod uticajem dogaaja u Latinskoj Americi i tamonjih
revolucionarnih voa, kakav je bio Karlos Marigela. Frakcija Crvene armije (poznata na poetku i
kao Bader Majnhof banda) (Baader Meinhof), poela je svoju kampanju u Nemakoj, a sledile su
je njene kopije, kao i trajnije teroristike organizacije u drugim zemljama.
Do 1970. godine veina leviarskih grupa i pobunjenikih nacionalistikih grupa organizovale su
se po ugledu na urugvajske Tupamarose. Segaler tvrdi da iako su evropski teroristi eleli da
izvedu revoluciju Marigelinog stila, oni to nikad nisu postigli, jer su bili suvie slabi. Suoeni sa
svojom slabou, pokuali su 1985. godine da formiraju konfederaciju da bi dobili na snazi.
Stvaranje leviarske koalicije bilo je pokuaj da se spoje sve slabija finansijska sredstva i podrka.
lanovi Komunistikih borbenih elija iz Belgije otili su u Pariz u potrai za francuskom
teroristikom grupom Direktna akcija. Ubrzo potom, lideri Crvenih brigada iz Italije napravili su
nekoliko ponuda Direktnoj akciji. Zapadnonemaka teroristika organizacija Frakcija Crvene
armije (RAF) izrazila je ideoloko jedinstvo sa ovim grupama, a Direktna akcija odgovorila je
izdavanjem nekoliko kominikea, u kojima se tvrdilo da je novi leviarski teroristiki pokret
oformljen. U stvari, leviarske teroristike grupe objavljivale su povlaenje, moda su to ak bila
posmrtna zvona.

Frakcija crvene armije

Kao dobar primer o tome ta se desilo moe da poslui iskustvo nemake teroristike grupe
Frakcija Crvene armije. ura Kuk (Schura Cook) (1982, str. 154-178) pie da se moderni nemaki
terorizam razvijao u sedam etapa. U poetku su mladi Nemci uvozili ameriku kulturu i mladalako
buntovnitvo ezdesetih. Zatim dolazi period hipersenzitivnosti na amerike nepravde i tome
shodna naivnost u vezi sa stvarnim bolom koji izaziva politiki terorizam. Najzad, dolazi do
teroristike kampanje onda kada militantni radikali odluuju da rtvuju pojedince radi ostvarenja
idealistikih ciljeva. Grupa Bader Maijnhof (BMG) se obino predstavlja kocepta koje je opisao
Kuk. Kao prethodnica RAF-a; BMG potie od grupe; militantnih ekstremista sa Slobodnog
univerziteta u Berlinu. 3. aprila 1968. godine, Andreas Bader (Baader) i njegova devojka Gudrun
Enslin (Ensslin) odluili su da odu korak dalje od studentskih protesta i sukoba. Oni bacaju
zapaljive bombe na dve robne kue i izazivaju poar. Te akcije oznaavaju roenje BMGa.
Istoriju BMGa od 1968. do 1976. godine objavila je Dilian Beker (1977). lako opisuje BMG kao
vinovnika mnogih vidova nemakog terorizma, Bekerova daje duhovit opis nemakih
108

revolucionara. Bekerova navodi da su grupu sainjavali elegantni radikali iz berlinskih

univerzitetskih krugova. Studenti leviari smatrali su da je dovoljno da se protiv drutvenog
sistema bore propagandom, demonstracijama i drugim podnoljivim drutvenim prestupima, sve
dok se nisu okupili oko militantnog jezgra, koje su sainjavali Andreas Bader i Gudrun Enslin.
Jezgro grupe proirilo se dolaskom jo nekoliko desetina Ljudi, ukljuujui i Ulrike Majnhof (Ulricke
Meinhof).
Bekerova u svojoj analizi stavlja u pitanje Baderovu revolucionarnu istotu. Njegov motiv je bilo
antidrutveno ponaanje njegove radikalne klike i njihovog oputenog odnosa prema grupnom
seksu. Osim toga, on je uivao u uzbuenju koje je oseao pri pljakama i uopte u. ivotu
kriminalaca. Bekerova smatra da je on pre bio kriminalac nego revolucionar. Za razliku od njega,
Ulrike Majnhof bila je posveena idealistikom revolucionarnom cilju. Pre nego to je srela Badera
bila je aktivna u leviarskim studentskim krugovima i pomagala je pri izdavanju tajnih
(andergraund) novina u kojima se revolucionarna ideologija preplitala sa mekom pornografijom.
Pred kraj 1960-tih Majnhofova se upoznaje sa Baderom i njih dvoje vremenom postaju sve bliskiji
kreui se kroz radikalne krugove. Advokat Horst Maler (Mahler), koji se pridruio studentskom
pokretu, pomogao je da se pronae katalizator za nasilje. Kada su Bader i Enslinova predloili
preduzimanje direktnih akcija u kampanji, Majnohfova im se pridruila.
Poevi sa sitnijim akcijama, BMG, prema pisanju Bekerove, prelazi na vee i komplikovanije
poduhvate. Inspirisani delima Karlosa Marigele, lanovi grupe poinju da pljakaju banke, to je za
njih nain eksproprijacije. Grupa se finansirala na taj nain to je izvrila niz takvih pljaki. Dok je
Majnhofova ostala verna revolucionarnoj ideji, izgledalo je da Bader uiva u ulozi glavnog
kriminalca u dravi.
Bader nije mnogo inio da promeni ovakvu sliku o sebi. Njemu nije bilo dovoljno da samo vodi
teroristiku kampanju, ve je eleo da je vodi sa stilom. Na primer, pre nego to bi izvrili pljaku
banke, on je traio od grupe da kradu automobile koje e posle upotrebiti za bekstvo sa scene
zloina. Poto je hteo da sve bude na visokom nivou, pa i vonja, on je insistirao da se kradu kola
BMWa. Tako je BMW postao poznat u javnosti kao "Bader Majnhof Wagen".
Naravno, ova dela privukla su panju policije. Posle nekoliko poetnih promaaja, Nemaka
policija je polako poela da zatvara krug oko bande. Do 1972. godine vodei lanovi grupe,
ukljuujui i Badera i Majnhofovu, dospeli su u zatvor. Nemaka vlada podigla je svoj sistem
bezbednosti protiv odreenih teroristikih grupa na vii nivo, i izgledalo je da je kampanja
bombakih napada, pljaki i ubistava, zavrena. Prema specijalnom izvetaju Njujork tajms
magazina, Bader i Majnhof su bili osueni na propast, jer nisu mogli da osvoje podrku javnosti
(Laski-Lasky, 1975).
Uprkos hapenjima, grupa je opstala, pokazujui jednu novu osobinu otpornost. U svom lanku o
nemakom terorizmu, Hans Jozef Horhem (Hans Josef Horchem) (1985, str. 63-68), ukazuje na
ovu osobinu nalik na pticu feniks koja se ponovo raa iz svog pepela. Ubrzo posle hapenja svojih
glavnih voa 1972. godine, grupa preduzima seriju bombakih napada. 1973 godine lanovi grupe
ustanovili su novu infrastrukturu i borili su se da oslobode svoje zatoene drugove. Banda Bader
Majnhof je tako zapoela ciklus padova i vaskrsnua, koji je trajao sve do kraja dvadesetog veka.
Pre svog hapenja, Bader i Majnhof su promenili ime svoje grupe u Frakcija Crvene armije (RAF).
Iako su i dalje bili poznati kao banda Bader Majnhof, njihovi sledbenici prihvatili su novo ime. lako
su Zapadni Nemci izgradili specijalan zatvor za Badera i Majnhofovu, slobodni lanovi RAFa nisu
hteli da sede skrtenih ruku. Izabrali su nove lidere i pripremali se za novu teroristiku kampanju.
ak i kada su bili u zatvoru, voi RAFa i dalje su bili aktivni. Potonja istraga otkrila je da je
nekoliko advokata bilo u dosluhu sa teroristima i da su bili umeani u snabdevanje zatvorenika
krijumarevim stvarima i da su odravali veze izmeu njih i organizacije spolja. Tokom sledeih 20
godina, vodei lanovi RAFa bili su neprestano hapeni, ali se organizacija stalno ponovo
podizala iz pepela u svakom sluaju, odravala se i bez svojih prvobitnih voa. Majnhofova je na
kraju izvrila samoubistvo obesivi se, a Bader i druge voe pucali su na sebe 1977. godine,
poto je propao pokuaj njihovog oslobaanja iz zatvora. (Postoji verzija da su ih ubile nemake
vlasti).
1977. godine RAF doivljava prekretnicu.. Do tog vremena njeni lanovi su bili smatrani
romanticima revolucionarne levice, za koje niko nema razumevanja. Njima je pridavana
glarnurozna crta, i njihova zloinaka dela bila su opisivana senzacionalistiki. Oktobra 1977.
109

godine takva predstava o njima se uruila kada su saradnici grupe oteli avion i brutalno
ubili pilota Jirgena Sumana (Jurgen Schumann).
Horhem (1986) povezuje iskustva RAF-a sa irim problemom nemakog terorizma. Njegova
analiza pomae da se razvoj RAF-a odredi u perspektivi. Grupa Bader-Majnhof bila je jedan od
tri moderna izraza nemakog leviarskog terorizma. RAF-u su se vremenom pridruile dve
druge grupe, koje su se zvale Pokret 2. juni i Crvene elije. Svaka grupa delovala je nezavisno,
mada se Pokret 2. juni utopio u RAF 1980. godine.
Horhem podvlai da je RAF imao jedinstvenu osobinu da moe da se regenerie. Prvobitno
vostvo RAF-a bilo je uhapeno 1972. godine. Do 1973. stvorena je nova infrastruktura, ali
su i njene voe zatvorene 1974. godine. Ipak, 1976. grupa je ponovo aktivna i njene
aktivnosti dostiu vrhunac 1977. godine. Iako je 1977. godine izgubila naklonost javnosti zbog
niza ubistava koja je izvrila, grupa je vaskrsla 1981, 1983, i 1985. godine. Krajem
osamdesetih godina skoro se potpuno usredsredila na kampanju protiv NATO-a, osveena
novom generacijom terorista.
Do 1985. godine dolo je skoro do potpunog nestanka RAF-a. Mnogi lanovi pobegli su u
Istonu Nemaku; drugi su traili nain da nastave revoluciju. Meutim, u tom traganju nisu
naili na podrku niti to se tie ciljeva napada, niti za svoje aktivnosti. Denis Pluinski (Dennis
Pluchinsky) (1993) objanjava zato. Kao i sve borbene komunistike teroristike grupe, i RAF
je izgubio bazu podrke, kao i razlog svog postojanja. Pokuaj da se ujedine sa drugim
teroristikim grupama bio je samo pokuaj da se zameni raspadajua infrastruktura. To nije
uspelo. 1992. godine RAF objavljuje mir.
Od 1992. nadalje stvari nisu ile dobro za RAF. Organizovani su sporadini bombaki napadi
1993, 1994. i 1995, ali to nije liilo na ranije voenje teroristike kampanje. Jo uvek mogu da
se dignu iz pepela kako su to nekad inili, ali za to e im biti potrebna nova infrastruktura.
Neki incidenti ispali su loe po dravu. Grenzschutzgruppe-9 (GSG-9) je nemaka elitna
antiteroristika jedinica u ijem su sastavu neki od najboljih policajaca te vrste na svetu. 1994.
godine policajci GSG-9 hapsili su lanove RAF-a na osnovu informacije koju su dobili od
tazija (Stasi) (bive istononemake politike policije). Dvoje terorista usprotivilo se
hapenju na eleznikoj stanici, ubivi jednog policajca GSG9. Umesto da zavri hapenje, jedan
od policajaca ubio je ranjenog teroristu, koji je malo pre toga ubio policajca. Zaudo je muenika
smrt teroriste RAF bila i najjai utisak koji je devedesetih godina ova organizacija ostavila na
javnost.
28. maja 1998. RAF je izdao kominike u kome saoptava da prestaje sa delovanjem. Kristof Rojan
(Christoph Rojahn) (1998) istie da je ovo saoptenje bilo iznenaenje. RAF je bio proizvod tri
uzastopne generacije terorista. Rojan smatra da je ono to su oni postigli u stvari ironija. Oni su
ostvarili veoma mali uticaj na politiki program levice, na koju su eleli da utiu, a uspeli su da
promene politiki poredak Nemake na dva naina: zbog njih danas postoji masivan bezbednosni
aparat u Nemakoj, koji je uspeo da sprei ekstremnu levicu da ostvari bilo kakav uticaj na politiki
spektar.
Po miljenju Rojana u krajnjoj analizi ispada da je RAF bio zlosreni promaaj. Oni su pogreno
protumaili da su protesti glasne manjine u Nemakoj glas naroda. lako su decenijama vodili
kampanju nasilja, oni nikada nisu mogli da se poveu sa glavnim tokovima drutva. Nisu uspeli da
osvoje podrku radikalne levice, osim kod malog broja svojih sopstvenih lanova koji su njoj
pripadali. Rojan zakljuuje da je deklaracija o miru u stvari bila njihovo priznanje neuspeha.
RAF je jednostavno postao neefikasan i staromodan. U intervjuu Istorijskom kanalu (2000), jedan
bivi terorista koji je odrobijao svoje, izjavio je sa griom savesti da RAF nije uspeo da razume
proces politikih promena. Priznao je da je bilo pogreno sprovoditi terorizam. lanovi RAFa
jednostavno nisu razumeli dalekosenost i nedelotvornost svojih zloina (Istorijski kanal, 2000.).

Povlaenje drugih zapadnoevropskih teroristikih pokreta

Juna Evropa doivela je slian kraj leviarskog terorizma. Ksavijer Raufer (Xavier) (1993) pie da
su Crvene brigade (BR) iz Italije jo jedan primer slabosti levice. Kada su 1985. Crvene brigade
110

prile Direktnoj akciji one su ve tada rapidno propadale i bile daleko od svojih slavnih dana kada
su vrile ubistva i bile na prvim stranama tampe. Raufer je smatrao da e Crvene brigade ubrzo
slediti primer RAFa i objaviti jednostranu deklaraciju mira.
Jedan od najboljih opisa Crvenih brigada daje Vitofranko Pisano (Vittofranco) (1987.) Pisano je
ustanovio da se izmeu 1967. i 1985 godine u Italiji pojavilo skoro 300 leviarskih grupa i veina ih
je bila marksistikolenjinistike orijentacije. Najpoznatija medu njima bila je grupa Crvene brigade.
Formirana je u Milanu, kada se Renato Kurio (Curio) odvojio od leviarske radnike politike
organizacije, lideri su okupili militantnije pristalice i 1970. objavili plan teroristike kampanje.
Margerita Kago (Margherita Cago) pridruila se Kuriju i kasnije postala njegova ena. Budui
militantni teroristi nazivali su organizaciju Crvene brigade, a Kurijova grupa iz 1970. godine
postala je poznata kao Istorijski nukleus, koji je bio deo Crvenih brigada.
Pisano pie da nasilna komunistika ideologija BRa nije krila svoju revolucionarnu strategiju. Kurio
i Kago trudili su se da svaki grad postane nebezbedan za sve zvaninike vlade i njihove
simpatizere. Policija bi prodrla do grupe u jednom gradu, ali je vrlo malo uspevala da uradi sa
jedinicama ove grupe u drugim gradovima. Zbog toga to je svaka jedinica bila autonomna, nije
postojala jedna komandna struktura protiv koje bi se vlast mogla boriti. Decentralizacija je bila
kljuna odlika Crvenih brigada. Oni su ubijali, kidnapovali, zarobljavali strane taoce (ukljuujui i
jednog amerikog generala), a ak su kidnapovali i ubili i italijanskog premijera. Oni su izveli na
stotine teroristikih akcija.
Uprkos decentralizacije Pisano primeuje da postoji taktika inovacija koja je zajednika za
razliite jedinice BR-a. BR se koristila standardnom teroristikom tehnikom, ali je uvela jednu
novinu pri izvoenju napada. Umesto da izvede niz naizgled nevezanih zloina, BR je napadala u
skupinama. Bilo je planirano da se nekoliko napada izvedu u isto vreme ili jedan za drugim. To je
pojaavalo efekat napada, a napadi u skupinama dali su vei efekat napadima BRa.
Pisano deli evoluciju BRa u dve etape. Od 1970. do 1974. grupa se uila terorizmu. Pisano ovo
naziva fazom demonstracije. BR je bio u naponu snage izmeu 1975. i 1981. godine, kada je
izvedena iroka teroristika kampanja. 1982. spirala je poela de ide nadole zbog vie faktora,
medu kojima su bili racija policije i gubitak simpatija leviarske javnosti. Od 1983 do 1986. Pisano
pripisuje BRu samo pet napada. Kada je BR 1985. godine preao u Pariz, to je uinjeno iz
slabosti. Vrlo malo se ulo o toj organizaciji u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.
Danas je leviarski terorizam u Evropi izaao iz mode. Denis Pluinski (1993) ukazuje da su
sredinom 1990 tih samo tri grupe ostale aktivne: Devsol u Turskoj, GRAPO u paniji 17 N u
Grkoj. Rejmond Korado i Rebeka Evans bili su u pravu; ideoloka osnova za leviarski terorizam
bila je eliminisana. Levica je ila slinim putem i u Sjedinjenim Dravama i o njoj emo govoriti u
glavama koje se bave amerikim domaim terorizmom.

Japanska crvena armija

Meunarodni terorizam razvijao se i na Dalekom istoku, kao kombinacija leviarske ideologije i
japanskog nacionalizma. Pojavio se kao Japanska Crvena armija (JRA), a pre nego to se
kampanja JRAe zavrila, teroristi su se povezivali sa drugim meunarodnim teroristima. Da ironija
bude vea, najaktivanija japanska teroristika elija delovala je u Libanu. Japanska Crvena armija
bila je jedna od najneobinijih teroristikih grupa koje su se pojavila 60-tih godina prolog veka. Sa
zapadnjake take gledita (tj. prema pravilima zapadnjake ekonomske tradicije) ova grupa bi se
mogla okarakterisati kao leviarska, ali je ona imala i neke kultne karakteristike. Knjiga koja
najcelovitije prikazuje ovu grupu je Krv i bes: Pria o Japanskoj Crvenoj armiji (Blood and Rago
Story of the Japanese Red Army), koju je napisao Vilijam Farel (William Farrell) (1990). Prema
Farelovoj analizi, Japanska Crvena armija nastala je iz druge generacije posleratnog
nezadovoljstva uinkom Drugog svetskog rata u Japanu. Posle Drugog svetskog rata japanska
omladina prolazila je kroz krizu identiteta. Ta pojava pretvorila se u nemir na univerzitetu 1955.
godine, a kasnije, 1959. godine, zapoeo je akademski radikalizam.
Prema Farelovim tvrdnjama, nasilje na univerzitetu pojaalo se 1962. godine. Iza veine nemira
bila je Komunistika partija, ali se studentski pokret bavio istim problemima kao i studenti u
zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Dravama. Dok su se protesti protiv Vijetnamskog rata pretvarali u
masovno demonstracije, studentske aktivnosti prele su 1968. godine u pobunu. Osim problema
koji su bili zajedniki za zapadnjake i japanske studente, Japanci su bili nezadovoljni i zbog
111

amerikog vojnog prisustva u Japanu, sve viih kolarina i veoma stroge hijerarhijske procedure
pri prijemu na univerzitet. To su sve bili veliki problemi. Na univerzitetu je nastalo tako veliko
nasilje, da 1969. godine univerziteti nisu primili nijednu klasu brucoa.
Farel pie da je Japanska Crvena armija nastala iz nemira 1969. godine. Za vreme protesta pred
kraj ezdesetih, mladi komunisti formirali su Frakciju Crvene armije prema nemakoj teroristikoj
grupi istog imena. Drugi, vie etnocentrini studenti, formirali su nacionalistiku grupu Kerin Ampo
Kjoto, iji je cilj pored napada na strukturu kapitalizma bio i protest protiv vojnog partnerstva
izmeu Japana i Sjedinjenih Drava. Najmilitantniji studenti napustili su obe ove grupe i formirali
Ujedinjenu Crvenu armiju, koja je vremenom iznedrila Japansku Crvenu armiju. Japanska Crvena
armija izvela je svoju prvu operaciju 1970. godine, kada je otela avion koji je leteo za Severnu
Koreju. Severnokorejska obavetajna sluba doekala je mlade komuniste rairenih ruku I
ponudila svoju pomo studentskom pokretu.
Farel smatra da je ova otmica aviona izazvala metamorfozu Japanske Crvene armije. Njeni
lanovi uskoro su se udaljili od studentskog pokreta (iako su i dalje podravali pobune l nasilne
konfrontacije), da bi se posvetili bavljenju nasilnom revolucijom. Uvrstivi svoje odnose sa
severnokorejskom obavetajnom slubom, grupa je nastavila da sledi put urbanih revolucionara.
Oni su se bavili ulinim nasiljem, oruanim pljakama, podmetanjem bombi i atentatima. Ali, ba
kada je grupa bila u pripremama da zapone kampanju nieg intenziteta, desila se udna stvar.
Japanska Crvena armija podelila se na dve frakcije razliitih orjentacija.
Za pravoverne teroriste rascep nije neobina stvar, ali rascep u Japanskoj Crvenoj armiji bio je
netipian. Farel pie da je konvencionalnija frakcija Japanske Crvene armije odluila da se
internacionalizuje. Odluivi se da osnuje jedan ogranak na Bliskom istoku, Sigenobu Fusako je
poela da gradi infrastrukturu u Bejrutu. Ona je dovela svog ljubavnika u Bejrut i namamila druge
japanske radikale da dou tamo, uprkos injenici da vodstvo Japanske Crvene armije nije
nameravalo da se iri na Bliski istok.
Formiravi uniju sa Narodnim frontom za osloboenje Palestine Dorda Habaa, teroristi
Japanske Crvene armije odluili su da se bore protiv kapitalizma napadima na Izrael. 1972.
godine oni su u tom bili tragino uspeni. Teroristi Japanske Crvene armije pucali su i ubili grupu
putnika koji su ekali u redu na aerodromu Lod u Izraelu, a onda su bacili granate na one koji su
preiveli. Meutim, umesto da napadnu saveznike Sjedinjenih Drava, Jevreje, oni su nehotino
poubijali hrianske hodoasnike iz Portorika.
Ponesena "uspehom" operacije na aerodromu Lod, Sigenobu je poela da iri aktivnosti Japanske
Crvene armije. Nastavila je obuku kod Habasa, a zarim prela u Aziju, sa ciljem da tamo ugroava
interese i napada vlade koje su bile u prijateljskim odnosima sa Sjedinjenim Dravama. Stupila je
u kontakt sa radikalnim grupama u zapadnoj Evropi i uvela Japance u teroristike borbe na
Bliskom istoku. Sigenobu je formirala pravi meunarodni teroristiki kartel.
Razoaranje Sigenobuove japanskim domaim voama nije bilo bez osnova. Voa Japanske
Crvene armije u Japanu, Mori Cuneo, nastavio je 1972. godine teroristiku kampanju na taj nain
to je poubijao svoje sopstvene saborce. Obavljajui neki udan, kultni obred, Mori je odveo
lanove Japanske Crvene armije u divljinu i tamo ih jednog po jednog ubijao. Neke rtve bile su
tuene do smrti od strane njihovih drugih terorista; neki su vezani i ostavljeni da umru od gladi i
ei. Svrha ove operacije bila je da proisti redove Japanske Crvene armije. Mori je posle toga
uhapen, a preiveli lanovi Japanske Crvene armije uhvaeni su posle policijske opsade.
Vremenom je grupa uspela da se ponovo aktivira u Japanu. Napali su na jednu policijsku stanicu,
a 1974. godine ubili su enu policijskog komandira u toku napada na njegovu kuu.
Ipak, glavna snaga Crvene armije nalazila se u internacionalizmu Sigenobuove. 1977. godine ona
je organizovala jednu otmicu i nekoliko napade u Evropi i Aziji krajem sedamdesetih godine
prolog veka. Izgledalo je da je ovoj organizaciji doao kraj 1982. godine kada je PLO bio nateran
da napusti Bejrut. Sigenobu je pobegla u dolinu Beka, stavivi se pod zatitu Sirije.
Mnogi analitiari terorizma mislili su da je organizacija Japanska Crvena armija unitena, ali Farel
pie da je Sigenobu uspela da vrati grupu u prvi plan. Razbenjena amerikim bombardovanjem
Libije 1985 godine, Sdigenobu je obnovila meunarodne operacije Japanske Crvene armije. Do
1986. godine teroristi Japanske Crvene armije aktivirali su se u nekoliko azijskih zemalja i poeli
su da napadima ugroavaju amerike interese u regionu. Iste godine Japanska Crvena armija
izvrila je operaciju u Madridu. Zatim je usledio bombaki napad i pokuaj bombakog napada na
112

ameriki mornariki personal u Italiji, a da jedan slubenik policije iz Nju Derzija nije opomenuo
svoje pretpostavljene, Japanska Crvena armija izvela bi napad u Sjedinjenim Dravama. Pri
rutinskom zaustavljanju saobraaja, ovaj policajac otkrio je zaveru Japanske Crvene armije da
napadne na Sjedinjene Drave.
Farel je verovao da e Sigenobu odrati aktivnosti japanske Crvene armije i u toku devedesetih.
Farel smatra da njen meunarodni poloaj, veze sa palestinskim radikalima i dobar organizacioni
sistem, ine Japansku Crvenu armiju vitalnom meunarodnom teroristikom organizacijom. On
takoe veruje da e ojaane veze Crvene armije sa Severnom Korejom 1987. godine, oteati
aktivnost grupe u Aziji.
Meutim do 1993 godine sve manje je bilo izvetaja o aktivnostima Japanske Crvene armije. Stejt
department (1994.) tvrdi da je Sigenobuova ostvarila kontakte sa leviarskim grupama u Evropi i
da moda dobija finansijsku pomo iz Libije. U Aziji je Japanska Crvena armija ojaala svoju
infrastrukturu. Meutim, da li Japanska Crvena armija sledi primer evropskih komunistikih
borbenih grupa? U poslednjoj analizi Stejt departmenta o ovoj grupi, navodi se da Japanska
Crvena armija nema vie od 30 lanova, a da su od 1988. godine, njene aktivnosti ograniene.
Farel dokazuje da je Japanska Crvena armija imala osobine feniksa i da se moe desiti da se opet
uzdigne iz pepela. Meutim, verovatno e zbog svoje slabosti traiti saveznike.
Bez obzira na to, Sigenobuova ostaje voa grupe, a ona je voa koji je sklon ubijanju. Najnovija
procena Stejt departmenta (1999) kazuje da japanska Crvena armija pokuava da uspostavi
infrastrukturu u Manili i Singapuru, a veruje se da su ostaci grupe stacionirani u delu Libana koji
kontrolie Sirija. Nekoliko lanova Japanske Crvene armije su u zatvoru. a dolo je i do novih
hapenja 1995. i 1996. godine. Sigenobu je i dalje na slobodi.

Oivljavanje neofaizma
Desniarski ekstremisti bili su aktivni u Evropi za vreme uspona leviarskog terorizma, a
devedesetih godina oni preuzimaju novu ulogu. Od 1967. do 1986. godine omiljena taktika medu
desniarskim grupama i pojedincima bili su anonimni bombaki napadi. Negde 1982. godine,
meutim, dolo je do promene prioriteta i mnogi desniarski teroristi izlaze u javnost.
Za vreme devedesetih dolazi do ubrzanog rasta neofaistikih pokreta u Nemakoj i Austriji, poto
su militantni desniari Austrije i Nemake poeli da odgovaraju na napade leviara. Nemaki
asopis, Der Spiegel, procenio je 1980. godine da je ukupan boj desniarskih aktivista negde oko
1.400. Dve godine kasnije Dobson i Pejn (Payne) (1982 b, str. 183) procenjuju da se broj
desniara u vie od 70 grupa, poveao na oko 20.000. Meutim, desniarske grupe verovatno
naduvavaju brojke, na isti nain kao i desniari u Sjedinjenim Dravama. Horhemova analiza
(1986.) dokazuje da je broj aktivnih desniarskih ekstremista prilino mali. Bez obzira na to, od
1970. do 1990. uoava se jasan trend rasta njihovog lanstva.
Bliski istok je postao vaan poligon za male desniarske teroristike grupe. Po Horhemovom
miljenju izvestan broj faistikih grupa bio je na obuci na raznim lokacijama na Bliskom istoku
izmeu 1970. i 1981. godine. Osim toga, desniarske grupe delovale su kao evropski zastupnici
takvih organizacija kakav je Crni septembar. Desniarske grupe bile su uznemirene antiizraelskim
i antiamerikim stavovima mnogih bliskoistonih teroristikih grupa. Da ironija bude vea,
faistike teroriste obuavale su iste organizacije koje su obuavale i RAF.
Nemaki desniarski terorizam bio je mnogo manjeg opsega od leviarskog. Peter Merkl (1986,
str. 241-245) smatra da su neofaisti bili mnogo selektivniji u izboru ciljeva svojih napada. Oni su
radije napadali individualce, nego da napadaju sve bez razlike. Za svoje napade birali su Jevreje,
Ruse i Amerikance. Bilo je izuzetaka i ponekog javnog bombakog napada, ali je terorizam
desniara bio uglavnom usmeren samo na odreene ciljeve.
Da bi dokazao ovu injenicu, Merkl ispituje aktivnosti Vojne sportske grupe Hofman. Ovu grupu
osnovao je Karl Hajnc Hofman (Heinz Hoffman) krajem sedamdesetih godina i ubrzo je postala
poznata po intenzivnoj vojnoj obuci. To je privuklo panju nemake policije, koja poinje da
kontrolie grupu. Obuka se odvijala po modelu ostalih neofaistikih grupa i policija je posmatrala
njene aktivnosti sa interesom. Horhem (1986) pie da je Hofman otiao u Bejrut 1979. godine da
bi tamo proao kroz obuku koju je vodio bivi lider Crnog septembra. Sa sobom je poveo 15
sledbenika i svi su proli rigoroznu obuku u kampovima PLO-a. Hofman je surovo prebio jednog
113

od svojih sunarodnika zbog krenja discipline, a prestupnik je zatim nestao. etiri lana grupe su
dezertirali posle ove Hofmanove surove disciplinske mere, ali su se ostali lanovi vratili u Nemaki
u leto 1980. godine.
Horhem tvrdi da su 1980. godine dva Nemca ubijena po nareenju Hofmana. Merkl tvrdi da je ovo
prouzrokovalo napad Nemake policije na Vojnu sportsku grupu. Tom prilikom, skoro svi lanovi
grupe, ukljuujui i Hofmana, bili su uhapeni. Grupa je eliminisana hapenjima i osudama.
Merkl smatra da se prve male desniarske grupe uklapaju u kategoriju slinu Vojnoj sportskoj
grupi. One su liile na nacistike SS grupe iz 1930-tih, i zbog toga je vei deo nemakog drutva
bio protiv njih. Cilj njihove borbe je bio proienje Nemake, proterivanje stranaca i ujedinjenje
zemlje.
Neki faisti aktivirali su bombe na javnim mestima ali veina analitiara i policijskih vlasti veruje da
su to bila dela pojedinaca. Neonacistike grupe birale su svoje ciljeve napada sa mnogo veom
panjom.
1989. godine neonacistiko nasilje poinje da kree drugim pravcem. Jngo Haselbah
(Hasselbach) (1996; Hasselbach & Reiss, 1996) iznosi detalje iz svojih iskustava kao nacistikog
voe. Poto se Nemaka kretala ka ponovnom ujedinjenju, neki ekstremni nacionalisti nali su
utehu u nacizmu. Haselbah, koji tvrdi da je bio uvuen u pokret smatrajui ga vidom pobune,
posmatrao je kako neonacistiki pokret raste dok se Nemaka ujedinjuje. Uobiajene teme bile su
im nacionalizam, ista rasa, antisemitizam i mrnja prema svima koji nisu Nemci. Haselbah je
izjavio da je u to vreme oseao srodnost sa nacistima irom sveta, naroito sa onim u Sjedinjenim
Dravama.
Kako je faistiki pokret rastao 1990-tih, i aktovi nasilja su se menjali. to se tie organizovanja u
grupe, nacisti su bili rascepkani skoro na isti nain kao i teroristike grupe. Na primer u
Haselbahovoj grupi dolo je do estokog sukoba izmeu onih koji su favorizovali SS
(crnokouljae) i onih koji su bili uz SA (smeekouljae). Interesantno je uoiti da su iste
nesuglasice uznemiravale i Hitlera 30-tih godina prolog veka, sve dok on najzad nije naredio
pogubljenje smeekouljaa. Mada su se novi nacisti bavili terorizmom, veina njihovih aktivnosti
bila je usmerena na uline konfrontacije. Meutim, 1991. godine nacisti su zatraili zvanian
politiki status.
Osim tradicionalnog terorizma, nacisti su se redovno bavili masovnim ulinim napadima. Gomila
huligana saletela bi Ljude koji su bili cilj njihovog napada, obino strance ili politike protivnike, i
prebila ih do besvesti. Oktobra 1992. nacisti su tako napali lanove amerikog olimpijskog tima.
Ovo je bila uobiajena taktika u Nemakoj i Austriji do 1995. Osim toga, nacisti su uveli jedan stari
ameriki teroristiki metod: slanje pisama bombi. Nekoliko ljudi primilo je takva pisma u Austriji i
Nemakoj 1994. i 1995. godine.
Haselbah tvrdi da nacistiki bombaki napadi, ubistva i grupni napadi formiraju miljenje mnogih
mladih Ljudi u Nemakoj. Sem toga, nacistike uline kavge pretvaraju se u vie oblike nasilja.
Napadi na strance, na primer, preli su u grupna ubistva, a uline kavge eskalirale su u gradsko
nasilje. Haselbah je shvatio da e takve akcije pocepati Nemaku, i napustio je naciste. Meutim,
neonacizam je uskrsao irom Evrope, u Junoj Africi i Sjedinjenim Dravama.

Glavne teze
1. Leviarski terorizam u Zapadnoj Evropi nastao je oko 1965. godine kao posledica drutvene i
politike frustracije. Do 1970. nekoliko grupa ve je delovalo u Zapadnoj Evropi.
2. Leviarski teroristi smatrali su sebe prethodnicom neke vrste socijalne revolucije.
Demokratska priroda zapadnjakih vlada obezbedila je mehanizme za ispravljanje mnogih
nejednakosti, a potencijalne pristalice ekstremnih mera, shvatile su da sad imaju legitimne
politike mogunosti.
3. Poto su u politikom smislu propali, evropski leviari povezali su se sa palestinskim
pokretom.
4. Do 1995. godine nasilniki ispadi levice uglavnom su prestali.
5. Frakcija Crvene armije moe da poslui kao primer o tome kako su se razvijale organizacije
114

ideolokih terorista evropske levice.

6. Druge leviarske grupe drale su se osnovnog modela RAFa.
7. Japanska Crvena armija nastala je iz istih politikih faktora koji su iznedrili nasilje evropske
levice, ali je ona odraavala drutvenu struk turu Japana. JRA nije mogla da funkcionie
unutar zemlje i zbog toga se preselila na Bliski istok.
8. Desniarski terorizam razvio se kao reakcija na nasilje levice. 1989 godine nasilniko
ponaanja nacista u Nemakoj i Austriji pretvorilo se u uline tue, nerede, selektivna ubistva
i bombake napade.

ta jo treba proitati
Idris Sarif (Sharif), Uspeh politikih teroristikih dogaaja: Analiza teroristike taktike i
karakteristike rtava od 1968 do 1977 (The Success of Political Events: An Analysis of Terrorists
Tactics and Victim Characteristics 1968 to 1977)
Riard Klaterbak (Richard Clutterbuck), Gerilci i teroristi (Guerillas and Terrorists)

Teme za razmiljanje
Novembra 1999. grad Sijetl u dravi Vaington potpuno je stao zbog demonstracija nekoliko
anarhista, leviarskih ekstremista, aktivista radnikih organizacija, boraca za zatitu ovekove
sredine i nezaposlenih ljudi, koji su protestvovali protiv sastanka Svetske trgovinske
organizacije i na kraju doveli do stranih nereda. Iako se protest pretvorio u nasilje, veina
demonstranata bila je tamo jer ih je brinula sve vea globalizacija ekonomije i njeno dejstvo na
radnike i ovekovu okolinu. Da li ovo ukazuje da se politiki programi pomeraju u levo? Ako
Ljudi smatraju da nemaju nikakav uticaj na multinacionalne kompanije, kakve reakcije moemo
da oekujemo? Da li smatrate da divljanje aktivista u Sijetlu znai da e se leviarski
ekstremizam ponovo pojaviti? Ako mislite da je tako, da li privatne korporacije i demokratske
drave imaju mehanizme da ree probleme tih Ljudi na miran nain? Ako smatrate da oni to
nisu u stanju, ta mislite da e se desiti?

12. BAJMANOVO LOGIKO OBJANJENJE ETNIKOG TERORIZMA

Nacionalistiki i etniki terorizam
Dugo vremena analitiari terorizma ispitivali su evropske nacionalistike teroristike grupe u okviru
leviarskih teroristikih grupa. Robert Trandl mlai (Trundle) (1996) smatra da to nije bio pravilan
pristup. Trandl tvrdi da se etniko nasilje menja i raste, a da analitiari pokuavaju da ga ubace u
stariji leviarski kalup. Moda je u nekom momentu to bilo i mogue, ali u dananje vreme ovakav
pristup moe samo da smeta boljem razumevanju etnikog nasilja. Trandl ima pravo. U prvoj
polovini dvadestprvog veka etniki terorizam postao je dominantniji od ideolokog nasilja.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da ukratko iznesete Bajmanovu (Byman) tezu o logici etnikog terorizma.
2. Da opiete razvoj terorizma u baskijskom delu panije.
3. Da date kratak prikaz operacija i statusa PKK.
4. Da navedete promene koje su se dogodile u irskom terorizmu kao rezultat Angloirskog
mirovnog sporazuma od 1985. godine, kao i drugih mirovnih inicijativa koje su za njim
usledile.
5. Da nabrojite pokuaje da se terorizam u Irskoj stavi van zakona.
115

6. Da date kratak pregled evolucije taktike bezbednosnih snaga u Irskoj.

7. Da formuliete kriminoloku analizu irskog terorizma.
8. Da nabrojite pitanja kojima se bavi teroristika kampanja LTTEa u ri Lanki.
Danijel Bajman (Daniel Byman) (1998) iz korporacije RAND lansirao je tezu o strukturi i logici
etnikog terorizma. Bajman tvrdi da se etniki terorizam razlikuje od terorizma koji se sprovodi u
ime ideologije, religije ili ekonomske dobiti. On potvruje sve vei uticaj religije na terorizam, ali
smatra da je etniki terorizam posebna pojava, iako je linija koja razdvaja verske od etnikog
terorizma dosta nejasna. Etniki teroristi su vie nacionalistiki obojeni nego verski. Da bi dokazao
svoju tezu, Bajman se slui primerima Tigrova oslobodilaca Tamilskog islama (LTTE), Kurdske
radnike partije (PKK), Privremeno irske republikanske armije (PIRA) i Baskijske nacije i slobode
(ETA).
Etniki teroristi pokuavaju da izgrade nacionalni identitet. Njihov osnovni cilj je da mobiliu neku
zajednicu, a to uspevaju na taj nain to se obraaju nacionalistikom nasleu odreene etnike
grupe. Bajman kae da se teroristika aktivnost koristi da bi se iskazao identitet grupe. Kada posle
teroristikih akcije doe do neizbene reakcije gonjenja od strane vlasti, to privlai panju javnosti
i daje priliku teroristima da se prikau kao rtve. Javnost na taj nain saznaje vie o pokretu i
ponekad dolazi i do poveanja finansijske i druge pomoi. Terorizam, takoe, dovodi do
polarizacije drugih etnikih grupa, i primorava ih da se udrue sa teroristima ili ponu da se bore
protiv njih.
Nasilje igra specijalnu ulogu u etnikom terorizmu. Dok politiki teroristi koriste nasilje na
simbolian nain, a verski ekstremisti da bi se teoloki iskazali, kod etnikog terorizma nasilje je
njegov raison d'etre. Ono ga odrava u ivotu. Dogod eksplodira neka bomba, ili da neki policajac
bude ubijen, identitet i postojanje etnikih razlika ne mogu se porei. Nasilje odrava konflikt, ak i
kad je pokret daleko od postizanja politikih ciljeva. Strah koji nasilje izaziva, slui etnikim
interesima. Nasilje takoe slui za kompromitaciju umerenih nacionalista koji trae mirna reenja.
Strah je specijalno orue etnikih terorista. Politiki teroristi usmeravaju strah prema publici u
inostranstvu u nadi da e stvoriti lanu predstavu da sociopolitika struktura vlade ne funkcionie.
Nasilni etniki teroristi slue se strahom da bi polarizovali razne drutvene zajednice. Na primer,
vlast se obavetava da nije dobrodola u odreenoj etnikoj enklavi. Nasilje proglaava vlast
nezakonitom. Druge etnike grupe obavetavaju se da izbegavaju oblasti gde vlada terorizam.
Strah jo vie produbljuje razliitosti kultura, nameui jau identifikaciju sa sopstvenom grupom.
Strah je takoe razlog to grupa ne razvija alternativne identitete.
Bajman tvrdi da za vlade postoji izvesno ogranienje pri reakciji na zastraivanje. Vlast bi mogla
da prihvati igru i da podrava razvoj suprotnih identiteta. Ili bi mogla da izrie grupne kazne, to joj
se obino osveti, jer samo navodi umerene da se pridrue teroristima. Mogla bi da pokua da
zadobije umerenjake da sarauju sa njom, ali umerenjaci obino nemaju snagu da kontroliu
teroriste. Najzad, vlast bi mogla da dozvoli uee nacionalista u politici. Mnoge vlade, meutim
nisu sklone da to uine, jer onda izgleda da nagrauju politiko nasilje. Sve u svemu, strah je
mono oruje etnikih terorista.
Etniki teroristi imaju svoju stalnu publiku. Ideoloki teroristi moraju da se obraaju celom
politikom spektru, a verski ekstremisti irokoj teolokoj publici. etniki teroristi jednostavno kau
svojoj zajednici da su oni deo grupe. Bajman pie da tu nema mesta za preobraanje, niti za
masovne apele. ovek je ili za ili protiv.
Veina analitiara usredsreuje se na rezultate teroristike kampanje. Oni se pitaju: ta se nadaju
teroristi da e postii? Oni odmeravaju uspeh kampanje i reakciju bezbednosnih snaga da bi
procenili njihovu efikasnost u borbi protiv teroristike akcije. Bajman tvrdi da ovaj nain procene ne
moe da se primeni na etniki terorizam. Nasilje je oblik teroristike komunikacije, a uspeh se meri
neprestanim strahom od ponovnog nasilja. Svaka meta van etnike enklave odgovara, jer za
etnike teroriste ne postoji nevini prolaznik. Svako ko nije lan grupe je neprijatelj, a svaka
nasilnika akcija protiv neprijatelja je mera uspeha.
Za razliku od organizacija teolokih terorista, etnike teroristike organizacije obino su
dugovene. One mogu da izgrade logistike strukture mnogo lake nego ideoloki teroristi i mogu
da se skrivaju medu normalnim stanovnitvom. Neke grupe mogu biti izloene stradanjima kao
ideoloki entiteti, ali one postaju jae kada napuste politika ubeenja i pridrue se svom etnikom
116

jezgru. Na primer, Bajman tvrdi da je Hezbolah mnogo jai kao palestinska grupa, nego kad je bio
"Boja partija". Ovo kazuje da bezbednosne snage treba da koriste drugaiju taktiku protiv etnikih
terorista. Prema Bajmanovim reima, provereni kontrateroristiki metodi nemaju dejstva protiv
etnikog nasilja.
ta on predlae kao alternativu? Kada je vlast suoena sa kampanjom etnikog terorizma,
Bajman predlae da ona mora iznai nove metode za suzbijanje. Kada se borite protiv etnikog
terorizma nema mesta moralnom ogorenju, jer to samo dovodi do jo vee kohezije unutar
grupe. Vlast treba da ubedi voe etnike grupe da grupa ima interes da odri drutvenu strukturu i
da svoje ciljeve moe da postigne unutar vladajueg sistema. Bajman predlae tri moguna
metoda politike vlasti: davanje ovlaenja etnikoj zajednici, pridobijanje za politiki sistem preko
umerenjaka, podravanje samouprave.
Pri ispitivanju nacionalistikog i etnikog terorizma zapaa se da Bajmnove sugestije mogu da
budu delotvorne. Vlasti koje su primenile ovakvu strategiju uspeno su smanjile nasilje, recimo u
Irskoj, Turskoj, paniji i ri Lanki. Ipak, situacija je i tamo stalno napeta. esto se deava da ba
kada izgleda da su snage bezbednosti napravile napredak, teroristike grupe preduzimaju aktove
nasilja da bi se osujetili pokuaji da doe do mira. Sada se na osnovu Bajmanovih teza ispituju
neki od najistaknutijih teroristikih pokreta.

ETA u paniji
Baskijska regija u Francuskoj i paniji ve dugo vremena je izvor najveeg nacionalistikog
terorizma u Evropi. Baskijska regija nalazi se veim delom u paniji, a preko Pirineja protee se
na Francusku. Baskijski separatisti smatraju da treba da im se dozvoli da osnuju svoju domovinu u
paniji, i od 1950. godine baskijski separatizam postaje znaajan problem panskog politikog
ivota. Mnogi Amerikanci ne znaju da postoje baskijske zemlje jer ne znaju ni nain na koji su
evolucijom postale mnoge evropske nacije. Robert Klark (Clark) (1979) objanjava da je Baskijska
regija u paniji uvek imala svoj jezik i kulturu. Od 1035. godine ova regija nije bila nezavisna
kraljevina, ali je ouvala svoju sopstvenu kulturu razliitu od panske. To se promenilo kada je
panski faistiki diktator, Francisko Franko, pokrenuo kampanju sile protiv baskijskog
nacionalnog identiteta. Ponovno oivljavanje baskijskog nacionalizma 50-tih godina prolog veka
dogodilo se kao izraz vekovne tradicije jednog svojevrsnog jezika i kulture.
Edvard Mokson Braun (Edward Moxon Brown) (1987) istraivao je baskijski separatistiki pokret i
njegovu vezu sa terorizmom. Mokson Braun tvrdi da su sadanji problemi rezultat postepenog
gubitka nacionalnog identiteta, koji je poeo u devetnaestom veku i poetkom dvadesetog veka
zbog industrijalizacije. Posle panskog graanskog rata (1936-1939), generalisismus Francisko
Franko potpuno je spojio Baskijsku regiju sa panijom, zabranivi baskijski jezik i izraavanje
nacionalne kulture. Sticanje ponovnog prava na te dve zabranjene stvari postalo je sr moderne
borbe Baskijaca. Terorizam je nastao iz nacionalnog pokreta. Mokson Braun navodi da je
Baskijska nacija i sloboda (ETA) osnovana pedesetih godina prolog veka kao ogranak
nacionalne politike partije. Sastavljena od mladih, nezadovoljnih nacionalista, koji su eleli
regionalnu autonomiju, ETA se u poetku nije sluila nasiljem, ali su njeni lanovi postali nasilni
kada je Franko pokuao da ugui ovaj pokret. 1966. godine ETA je odluila da se ugleda na Trei
svet i da krene u oruanu revoluciju. Teroristika kampanja zapoeta je 1968. Jedna militantnija
grupa, ETAM, odvojila se od ETA-e 1974. godine. ETAM predstavlja sebe kao vojno krilo ETA-e i
ona je, kako tvrdi Mokson Braun, odgovorna za najstranije masakre izvrene 70-tih i 80-tih
godina prolog veka. Obe grupe vodile su kampanju pod imenom ETA. Kampanja dostie svoj
vrhunac izmeu 1977. i 1980. godine, a stalno opada tokom 80-tih. ETA je odgovorna za preko
600 ubistava izmeu 1968. i 1996. godine.
Robert Klark (1984) je prouavao osobine baskijskih terorista, a Mokson Braun koristi njegovu
studiju kao osnov za opisivanje karakteristika ETA-e. lanstvo u ETA-i poklapa se sa sastavom
stanovnitva, iako su teroristi veinom mukarci. ETA je prvenstveno pokret radnike klase, kao
to je to sluaj kod velikog broja nacionalistikih teroristikih grupa. lanovi ne moraju da budu
odgajeni u baskijskoj porodici, ali oni su odrasli u baskijskoj enklavi i oseaju jak etniki identitet.
Ogromna veina njih smatra da se bori za sve lanove zajednice.
Jedna od najinteresantnijih karakteristika ETA-e je da njeni lanovi terorizam ne smatraju svojom
jedinom delatnou. U svojim istraivanjima Mokson Braun je utvrdio da lanovi ETA-e uvaju
117

svoje zaposlenje i dok su aktivni u ETA-i. Osim toga, veina lanova bavi se terorizmom samo tri
godine. Posle toga, oni se vraaju svojim poslovima.
Klark (1984) tvrdi da je krajnji cilj baskijskog terorizma regionalna nezavisnost. U tom smislu ETA
je vrlo slina IRA-i. Druga slinost je injenica da veina Baskijaca ne podrava terorizam, iako
veina podrava nacionalizam i neku vrstu nezavisnosti. U takvoj situaciji, jedan od prvih zadataka
panske vlade bio je da ukljui Baskijce u politiki sistem i dozvoli im da odravaju svoje kulturno
naslede. Ova strategija uspela je da osujeti terorizam.
Krajem osamdesetih panska vlada poela je dalje da radi na uklanjanju terorizma, na taj nain
to je uvela demokratiju u Baskijsku regiju. lako demokratija nije zaustavila nacionalistike elje,
ona je ipak nacionalistima pruila jedan miran osnov za izraavanje njihovih tenji. Oni su postali
uesnici u vlasti, koji su na taj nain imali kontrolu nad svojom sudbinom. Stiven Grir (Steven
Greer) (1995) ukazuje na jo jednu promenu u ETA-i. Poto su panske vlasti pruile ansu
demokratiji i nacionalnom izraavanju, ETA se transformisala u drutveni pokret. Samo tvrdi
militantni lanovi i dalje su propovedali nasilje, ali suoeni sa sve slabijom podrkom u paniji,
poeli su da trae utoite u Francuskoj. Meutim, francuska vlada poela je sa svoje strane da
preduzima akcije. lako je ta vlada po tradiciji bila naklonjena baskijskom nacionalizmu, francusko
tuilatvo promenilo je svoj stav, optuivi 1994. godine 70 lanova ETA-e za terorizam i osudivi
njih 60 do 1995. Izgleda da je baza podrke za ETA-u poela da se raspada.
ETA je skoro postala teroristika grupa u izgnanstvu. Ni Francuzi, ni panci, ni Baskijci nisu je
eleli. Miel Vivjorka (Michel Wieviorka) (1993) pie da je otvaranje politikog sistema
onemoguilo da ETA i dalje neguje mit da je ona predstavnik baskijskog naroda. Vivjorka na kraju
kae da se borba vodila na dva polja: na kulturnom i politikom. Kada se politiki sistem otvorio
etniki kulturni identitet nije bio dovoljno jak da bi mogao da podri nasilje. Represivna politika
stvorila je tenzije, a kad je ona prestala, prestala je i podrka borbi. Ako je Vivjorkina teza tana,
onda e ETA vremenom biti sposobna da sprovodi samo sporadino nasilje, a moda e ak i da
nestane. Meutim, u dananje vreme ETA se i dalje bavi teroristikim nasiljem.
Siamik Katami (Khatami) (1997) daje dobar pregled situacije, a njegova teza izvedena je iz
Bajmanovih zakljuaka o logici etnikog terora. Katami tvrdi da su se od raspada Sovjetskog
Saveza ETA i njeno politiko krilo jo vie utvrdili u ideologiju radnike klase. To prua dobru priliku
panskim vlastima da otvore vrata baskijskim umerenjacima iz srednje klase i ponude im uee u
politici. Ako vlada to uini, Katami veruje da e to biti najbolje oruje protiv Etinog nasilja.

PKK u turskoj
Kurdska radnika partija (PKK) je marksistiko-lenjinistika teroristika organizacija, koju
sainjavaju turski Kurdi. Ona deluje u Turskoj i u Evropi, gde napada Evropljane, Turke i
protivnike Kurde, koji podravaju tursku vladu. PKK pripada istoj nemilosrdnoj vrsti Maoizma
kakav je bio Svetlei put, koji je ubijao itava sela koja se ne bi povinovala njihovim naredbama. S
druge strane, PKK moe da poslui kao odlian primer teze Roberta Trandla (Trundle) da je
opasno kada se nacionalistiki pokret stavi u leviarski revolucionarni model. PKK je razvila
kameleonske osobine. Iako je na poetku bila revolucionarna marksistika grupa, od 1990. poinje
da se slui jezikom nacionalizma. Jo vie plai injenica da se koristi jezikom religije.
Nur Bild Kris (Bilge Criss) (1995.) daje jedan od boljih opisa PKK. Ova organizacija osnovana je
1974. godine da bi se podrala ideja nezavisnog Kurdistana, planinskog podruja na jugoistoku
Turske, severoistoku Iraka i severozapadu Irana. Za razliku od drugih kurdskih grupa PKK je
elela da uspostavi marksistikolenjinistiku dravu. Koristei kurdski nacionalizam, PKK je poela
da deluje 1978. godine, nameravajui da zapone gerilski rat.
Kris navodi da su se planovi za dizanje revolucije pokazali suvie ambicioznim. Postojala je volja
za borbom protiv Iraana, Iranaca i Turaka, ali komunisti nisu imali dovoljnu podrku. Veina
Kurda elela je autonomiju, a ne komunizam. U nemogunosti da pokrene gerilski pokret, PKK
grupa zadovoljila se teroristikom kampanjom. To je u potpunosti odgovaralo i njenoj strukturi i
njenim borbenim mogunostima. Voe PKK preduzele su dalje korake u septembru 1980,
premestivi svoje operacije u dolinu Beka u Libanu. Dok su tamo prolazili kroz obuku, sreli su se
sa nekim od najsposobnijih terorista na svetu, a posle izraelske invazije 1982. godine, vrlo brzo su
nali saveznike na sirijskoj strani. Sledee dve godine, grupa se obuavala i istila svoje
unutranje vostvo. Kada se 1984. godine pojavila na sceni, PKK je bila spremna da vodi
118

teroristiku kampanju.
Kada su se vratili u Tursku borci PKK posvetili su se seoskom gerilskom ratu. Zbog injenice da
je PKK imala domau bazu podrke, njeni teroristi mogli su da preduzmu prilino iroku kampanju
protiv Turske. Novac i oruje stizao je iz Sirije, i jo vie je doprinosio efikasnosti PKK. Teroristi su
bili veoma surovi. U sledeih nekoliko godina, PKK je poubijala preko 10.000 ljudi. Kris tvrdi da se
veina ovih ubistava odigravala u masakrima itavih sela. Turska je odgovorila na napade
izolacijom PKK od njenih baza podrke i protivnapadom na PKK grupe.
Kris navodi da je ova taktika imala negativan efekat na Kurde. Iako su bili spremni da se bore za
nezavisnost, oni nisu bili voljni da oproste masakre i teroristike napade. PKK je reagovala na taj
nain to je preusmerila svoje ofanzivne operacije. Prestavi da napada civilno stanovnitvo, PKK
je poela da usmerava svoje napade na snage bezbednosti i privredne ciljeve. Osim toga, PKK je
izmenila svoju marksistikolenjinistiku retoriku i poela da govori o nacionalizmu.
U jednom svom intervjuu iz 1995. godine (Korn, 1995) voa PKK Abdulah Oalan potvrdio je ovu
novu poziciju PKK. Kada su ga zapitali da li je marksista, Oalan je izjavio da on veruje u nauni
socijalizam. Oalan je rekao da e to postati novi put, jer je muslimansko stanovnitvo, a naroito
Kurdi, stradalo od marksistalenjinista. On je u svojoj izjavi govorio u antiimperijalistikom stilu,
tvrdei da se Kurdistan samo brani od imperijalistikih sila.
Oktobra 1995. Oalan je zamolio Sjedinjene Drave da posreduju izmeu PKK i Turske. Oalan
je rekao da je PKK voljna da pristane na federaciju, umesto da trai potpunu autonomiju. Iako su
ameriki zvaninici odmah odbacili teroristiku retoriku, to nije bilo nita novo. Kris podvlai da je
PKK poela da govori o federalnom statusu 1990. godine. Bez obzira na formu vlasti, Oalan je
traio poluautonomni status. Oktobra 1995. u pismu Sjedinjenim Dravama, Oalan trai federalni
status "nalik na Sjedinjene Drave". Poetkom te iste godine, Oalan je traio istu stvar "nalik na
Rusku federaciju" (Korn, 1995.)Najdramatinija izjava dola je kasnije. Do decembra meseca,
PKK je usvojila retoriku islama.
Nije nita udno uti muslimana kako govori o islamu i socijalizmu u jednom istom kontekstu
(Moamar Gadafi ini to godinama), ali je bilo udno uti to od PKK. Ali ako stvari bolje sagledamo,
to postaje potpuno razumljivo. Oalan se ve godinama kretao u pravcu protiv Zapada. Njegovi
teroristi napali su bazu NATO-a 1986. godine, a 1993 su kidnapovali 19 zapadnih turista. Njegove
nove verske aspiracije bile su verovatno izraz starog stila, antizapadnjakih akcija. Bilo je tu jo
neto. Juna 1996. godine, u Turskoj je na vlast dola vlada islamskih fundamentalista. Oalan je
hteo da pokae da on nije monstrum koji je masakrirao civile po selima, ve da je on jednostavno
dobar musliman.
Leviarska Dev Sol organizacija bila je uzdrmana, ali je PKK uspela da preivi. Objavljujui
jednostrani prekid vatre decembra 1995. godine PKK je dovela Tursku u nezgodan poloaj. Prema
pisanju Krisa, Oalanova verska retorika dobro je primljena ne samo od strane Kurda, ve i na
celom Bliskom istoku. Kris je pre izbora 1996. godine predvideo u svojoj analizi da e se Turska
pribliiti islamskom svetu da bi se suprotstavila ovoj opasnosti. On je takoe napisao da je
vrhunska ironija injenica da bi se Turska mogla udaljiti od NATO-a i napraviti savez sa Irakom ili
Iranom samo da bi napravila protivteu Kurdima i Sirijcima.
PKK takoe predstavlja peorativnu prirodu terorizma. Kada se grupi kao to je PKK zalepi
etiketa da je teroristika, onda ceo pokret dolazi u pitanje. Kurdi su dugo stradali od ruku svojih
suseda. Iranci su ih klali, Sadam Husein je protiv njih koristio rakete i otrovne gasove, unitavajui
itava kurdska sela. PKK je teroristika organizacija, ali izraavanje kurdskog nacionalizma nije
teroristiki akt. Na hiljade Kurda stradalo je od dravnog terorizma mnogo pre nego to je PKK
izvukao ma iz korica.
Turske vlasti uhvatile su Oalana u Keniji 1999 i sud ga je osudio na smrt u junu. U jesen 2000.
godine Turci su zapoeli ofanzivu protiv Kurda, Pitanje etnikog nasilja ostaje otvoreno. PKK ima
na hiljade pristalica i u Turskoj i u Evropi.

Irska i mutacije IRA-e

Strunjak za irski terorizam, J. Bojer Bel, (Bowyer Bell) (1998) opisuje problem mira u Irskoj kao
dugi kraj jednog dugog procesa. IRA je objavila prekid vatre 1994. godine, ali ga je pogazila 1996.
Pokuavi da oivi Angloirski mirovni sporazum od 1985. godine, britanski premijer Toni Bler
119

pozvao je 1998. najmilitantnije irske nacionaliste za pregovaraki to i nastavio pregovore o miru.

Tako je za pregovaraki sto sela i irska etnika partija in Fein, ali su se militantniji irski
republikanci odvojili od nje. To je dovelo do osnivanja Stvarne IRA-e (RIRA) ili Istinite IRA-e, kao i
nekoliko drugih oranistikih i zelenih teroristikih organizacija. Ove grupe obnovile su kampanju
nasilja 1998. godine, nadajui se da e da spree inicijativu za sklapanje angloirskog mira.
J. Bojer Bel nije optimista to se tie sposobnosti bilo koje politike grupacije, vladine ili nevladine,
da izbegne svaki konflikt i donese mir ovom ostrvskom narodu. Bel smatra da ima suvie mnogo
raznih programa i suvie mnogo Ljudi kojima odgovara etniko nasilje. Simus Dan (Seamus Dunn)
i Valeri Morgan (Valerie) (1995.) ukazuju da bi se i sa protestantske strane moglo pojaati nasilje,
poto protestanti misle da ih je britanska vlada napustila. Ovo potvruje skoranji uspon
Oranistikih organizacija, kao to su dve teroristike grupe Crvena ruka branitelja i oranistiki
dobrovoljci, koje su odbacile mirovni sporazum.
U Glavi 6 opisano je poreklo dananjih problema u Irskoj. I dan danas borbe se nastavljaju, iako
dve vlade pokuavaju da okonaju nasilje na taj nain to e priznati istorijske injenice. Zato je
to tako? ta je uinjeno? Da li e mirovna inicijativa da uspe? Da bi se odgovorilo na ova pitanja
treba prouiti jo neke stvari, pokuaje da se irski terorizam stavi van zakona, evoluciju taktike
snaga bezbednosti i kriminologiju irskog terorizma.

Stavljanje terorizma van zakona i ograniavanje slobode kretanja

1972. godine Ujedinjeno Kraljevstvo poslalo je u Severnu Irsku svog vrhovnog sudiju Diploka
(Diplock) da ispita mogunost korienja krivinog prava u borbi protiv terorizma. Diplokov odbor
objavio je izvetaj, koji je kasnije postao osnov najkontroverznijih politikih inicijativa u Severnoj
Irskoj. Prema preporukama Diploka, snage bezbednosti dobile su ovlaenje da bez ikakvog
sudskog naloga ili suenja hapse i dre ljude u zatvoru. Sudovima je dato ovlaenje da vode
tajne sudske procese i uvaavaju tajna svedoenja.
U sledee dve decenije stil sprovoenja zakona se izmenio, ali je na osnovu Diplokove preporuke
uveden specijalni oblik prekog suda. Ovakva politika bazirala se na dugotrajnoj tradiciji prekog
suda u Irskoj. Zakon o specijalnim ovlaenjima, koji je prvi put donesen za vreme Irskog
graanskog rata 1922. godine, davao je ira ovlaenja policiji i dozvoljavao sudovima da rade u
tajnosti. Ovaj zakon obnavljan je svake godine sve do 1933 godine kada je postao stalni deo
Servenoirskog zbornika zakona. Diplokove preporuke drale su se praksi iz prolosti i kao rezultat
toga, izmeu 1973. i 1995 godine, donesen je niz Zakona nune autorizacije (EPA).
Fin (1987) pie da je Diplokov odbor zasnivao svoje odluke na pretpostavci da sistem krivinog
prava u Severnoj Irskoj nije u stanju da rei problem terorizma. Postojala su tri zakonska problema
vezana za terorizam. Prvo, pravila o svedoenju u okviru obiajnog prava titila su teroriste.
Drugo, kod normalne krivine procedure, svedoci i rtve mogli su biti u opasnosti od lanova
protestantskih i katolikih organizacija, Najzad, Diplokov odbor bojao se favorizovanja pri izboru
porotnika i izricanja presuda.
RPA je vladi obezbedila osnovna ovlaenja: proirena su ovlaenja policije da vri istragu i
zaplene, a policija je dobila pravo da zaustavlja i ispituje graane i ako nisu osumnjieni. Iako
vojne vlasti nisu dobile pravo da vre hapenja, ipak su ona odeljenja koja su radila kao podrka
policiji mogla da zaustavljaju i ispituju civile, pa i da za potrebe policije pritvore one koji su pod
sumnjom da su teroristi. Mnogo kontroverznije bile su procedure ograniavanja slobode kretanja
graana, tj. hapenja osumnjienog bez propisnog naloga, i suenja bez porote. U veini
zapadnih zemalja graani su zatieni od ovakvih ovlaenja vlasti. Na kraju krajeva, stavljanje
terorizma van zakona uinilo je da sistem krivinog prava u Irskoj postane nita drugo do
administrativni proces. Zvaninici odgovorni za bezbednost Severne Irske mogli su da izdaju
administrativni nalog da se pritvori lice osumnjieno za terorizam. Nije se morala podii nikakva
optunica jer osumnjieni nije bio u zatvoru. Osumnjieno lice moglo je da se dri u pritvoru 28
dana, osim ako policijski slubenik ne odlui da ima razloga za dalji pritvor.
Dok su Ujedinjeno Kraljevstvo i Irska pokuavali da dou do mira na Severu Irske, vansudski
sudovi su bili uklonjeni. Diplokovi sudovi sluili su svrsi spreavanja terorizma, ali je cilj
angloirskog mirovnog sporazuma iz 1985. godine bio da krivino prekraje u Irskoj vrati u oblast
mirovnog prava. 1998. godine britanska i irska vlada izradile su novi program za stavljanje
terorizma van zakona (Baer i Vud Wood, 1998.) Po odredbama ovog sporazuma, predviena je
120

opta amnestija po kojoj e veina bivih osumnjienih biti otputena iz zatvora, pod
pretpostavkom da e oni ubudue izbegavati svaku vezu sa teroristikim organizacijama. Lista
tradicionalnih teroristikih grupa sadrala je i nove organizacije, kao to su Stalna irska
republikanska armija, Dobrovoljake lojalistike snage, Irska nacionalna oslobodilaka armija i
Stvarna irska republikanska armija.
Britanska vlada napravila je potez koji je Bajman ranije predlagao. Obratila se umerenjacima,
nadajui se da e ojaati republikansku zajednicu. Unag Gej (Oonagh Gay) (1998.) tvrdi da e
terorizam ostati van zakona pod novom vladom, i da e dunost Irske i Britanske vojske biti
spreavanje terorizma. Britanski parlament (Donji dom 1998.) doneo odluku da prestruktuira i
obui Kraljevsku alstersku policiju da se osposobi za nove zadatke.

Evolucije taktike snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj

Traenje nove uloge za RUC nije bio lak zadatak, ali to je za policiju stvar interesa. U stvari, to se
mora uraditi, ako se eli ostvarenje mira. Osim istorijskih pitanja koja su stalno prisutna, za policiju
i dalje ostaje problem nasilnog ekstremizma. Militantni republikanci i unionistike organizacije
stalna su pretnja mirovnom ugovoru. Iako e ovo biti "igra na due staze", kako kae Bel, ipak se
moe drati pod kontrolom, ako politiki proces moe da se odupre frakcionakom nasilju u
ogranienim koliinama. Da bismo bolje shvatili probleme koji stoje pred RUCom, u donjem tekstu
daemo kratak prikaz razvoja bezbednosne taktike.
Sa stanovita krivinog prava, izmeu 1969. i 1985. godine, postojao je jedan vaan faktor u
delatnosti snaga bezbednosti Severne Irske: policija i vojska izvodile su zajednike operacije.
Posle 1985. i dalje su koriene vojne jedinice kao podrka policijskim operacijama, a komandosi
Specijalne vazduhoplovne slube nezavisno su vrili napade na IRA-u. To je znailo da
bezbednost Severne Irske nije iskljuivo u rukama policije, niti iskljuivo u rukama vojske. Obe
organizacije bile su prinuene da naue itav niz raznih neuobiajenih uloga. Proces uenja bio je
bolan, i esto je prolazio kroz mnoga iskuenja i odvijao se uz mnogo greaka. Iako je posle 1994.
godine konflikt demilitarizovan. svaki policijski ili vojni komandir, koji se bavi kontraterorizmom,
mogao bi mnogo da naui iz ovih iskustava RUC-a i Britanske armije.
Kada su prve trupe stigle u Belfast i Londonderi avgusta 1969, nisu bile dovoljno pripremljene za
obavljanje zadataka koji su bili pred njima. Osim toga to su bile optereene politikim
nesporazumima o kojima pie Bel, trupe su sa malo ili bez ikakve pripreme bile poslate da
odravaju mir na ulicama gradova. Udarne trupe koriene su samo kao dopuna policijskih snaga.
Ove trupe bile su malo obavetene o funkcionisanju policije; zbog toga su one bile sklone da u
svaku opasnu situaciju ulaze kao u borbu protiv neprijatelja. Mladi vojnici koji su 1969. i 1970.
patrolirali Severnom Irskom, doli su iz britanskih trupa stacioniranih na Rajni. Trenirani da unite
svakog sovjetskog vojnika izvrioca mogue invazije, mladi vojnici smatrali su da treba na isti
nain da unite i svoje nove neprijatelje Irce. Veina izvetaja o njihovom ponaanju bila je da je
mnogo preteranih reakcija sa njihove strane.
Robert Mos (Moss) (1972, str. 24) pie da je britanska vlada ubrzo poela da shvata ozbiljnost
situacije. Poto je umesto protesta i demonstracija dolo do kampanje terorizma, postalo je jasno
da e prisustvo britanskih trupa u Severnoj Irskoj biti potrebno jo neko vreme. To je znailo da
trupe treba obuiti za drugaiju vrstu borbe. Jedinice odreene za slubu u Severnoj Irskoj poele
su da dobijaju specijalnu obuku o mirovnim operacijama.
Najbolje je vojne operacije posmatrati u vie faza. Ovde dajemo opise u grubim crtama i bez
suvie detalja, ali se iz njih vidi evolucija vojne taktike Britanske armije u Severnoj Irskoj. 1969.
godine Britanska armija je jednostavno odgovorila na nerede; onda je pokuala da izoluje
republikansko okruenje. Prema izvetaju Petera Jankea (1974.), Britanska armija je od 1970. do
1973. tamo drala neutralnije nastrojene mirovne trupe. Uprkos elji da bude neutralna, Britanska
armija je uestvovala u masovnom hapenju lanova IRA i jo uvek je Severnu Irsku smatrala
vojnim ciljem. Politika i akcije iz ovog perioda izdvojile su katolike zajednice i ojaale snagu IRA.
Od 1973 do 1978. godine politika Britanske armije drastino se promenila. Kako kae penzionisani
britanski pukovnik Dems Dirin (James Deerin) (1978, str. 670-675), Britanska armija nauila je
lekciju od prethodnih greaka. Umesto da posmatra Alster kao ratnu zonu Britanska armija je
prihvatila ulogu potpore policiji. Dirin navodi da to nisu vie bili vojnici ve ogranak policijskih
snaga bezbednosti. On dodaje da je do ove promene uloge britanskih trupa dolo zbog iskuenja i
121

greaka do kojih je dolo zbog preterane reakcije u ranim godinama vojnog angaovanja.
1978. godine Britanska armija ponovo menja svoju politiku, ne toliko na planu unutranje evolucije
koliko zbog promene britanskih stavova prema Severnoj Irskoj. Sve vie je britanska vlast poela
da gleda na Irsku kao na irski problem, ali trupe nisu naputale Alster bojei se graanskog rata
(Keli Kelley, 1982, str. 227). Premijer Margaret Taer (Thatcher) drala se ove politike
"alsterizacije" smanjujui broj Britanskih trupa i poveavajui broj irskih graana u snagama
bezbednosti tokom 1985. godine. Potpisivanje Angloirskog mirovnog sporazuma uvrstilo je
proces za neko vreme.
U najnovijoj fazi, politika vojske drala se tri modela. Prvo, kada se upotrebljava vojna sila, to se
obino ini da bi se pojaala snaga civilne policije. Drugo, jedinice za specijalne operacije (kao na
primer Specijalna vazduhoplovna sluba, vazduhoplovno osmatranje i obavetajna sluba)
koriene su samo u ogranienom broju operacija, ali su aktivnosti Britanske armije znatno opale
posle 1985. Tree, 31. avgusta 1994. godine IRA je pozvala svoje lanove da se pridrue procesu
mira. Neke grupe unutar IRA-e pokuale su da sabotiraju ovo nareenje, ali je ovaj stav IRA-e
uticao da se aktivnosti britanskih trupa jo vie smanje. ak i kad je prekid vatre prekren, RUC je
sam sredio situaciju.
Oslanjajui se na preporuke izvedene iz nekoliko zvaninih istraga, Britanska vlada je preduzela
niz koraka ka vraanju poverenja u RUC i od RUC je stvorila neutralnu civilnu policiju. To je
dugotrajan proces koji je poeo poetkom 70-tih i traje sve do danas. Da bi se postigao ovaj cilj
koriene su dve opte strategije. Prvo, Specijalci B i drugi oevidno protestantski nastrojeni
delovi RUC zvanino su rasputeni. Drugo, RUC i druge organizacije pravnog sistema, a poeli su
da regrutuju katolike za policiju, sudstvo i bezbednosne snage.
Prema reima Dirina, RUC je postao glavno uporite snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj. Iako je
imao naoruanje za hitne sluajeve, njegov primarni posao je bio da odgovori na terorizam kao na
krenje krivinog zakona. Kada je Britanska armija modifikovala svoju ulogu i postala samo
potpora policiji 1973. godine, RUC je preuzeo kompletnu odgovornost za kontrateroristike
operacije. Vojne snage pozivane su u pomo samo u opasnim situacijama i kada su bile potrebne
dodatne patrole u hitnim situacijama. Vojni personal bio je podvrgnut strogim pravilima
ogranienog angaovanja koja su bila slina policijskim propisima.
to se tie istrage, policija i vojska poele su da sarauju u punoj meri. RUC se koristio
standardnim krivinim metodima i poeo da pravi dosijee poznatih i potencijalnih terorista.
Britanska armija prikupljala je informacije preko vojnih obavetajnih izvora. Vojne procedure
postale su, meutim, sporne kada je dolo do prijava o zlostavljanju privedenih sumnjivih lica.
Neki meunarodni posmatrai doli su do zakljuka da je poetkom 70-tih godina Britanska armija
muila nekoliko osumnjienih lanova IRA-e da bi dola do informacija.
U osamdesetim godinama naini ubeivanja postali su domiljatiji i efikasniji. Snage bezbednosti
poele su da koriste poznate teroriste kao izvore informacija. Fin opisuje njihov metod: korieni
su dounici koji su se infiltrirali u ekstremistike frakcije bilo Republikanaca, bilo Unionista.
Dounici su nazivani "supergrasses", i bilo im je dozvoljeno da tajno svedoe u Diplokovim
sudovima. Mnogi ljudi su osuivani bez verodostojnih dokaza. Korienje supergrasa bilo je
krajnje sporno, ali je imalo efekta.
U poetku svog angamana i policija i vojska imale su mnogo nesporazuma i preteranih reakcija.
Nema sumnje da je tada bilo mnogo sluajeva zloupotrebe ljudskih prava. Meutim, politika snaga
bezbednosti je evoluirala i na kraju pomogla da se smiri neverovatno kompleksna situacija puna
nasilja. Osim toga, Dirin tvrdi u svojoj analizi, da su vea ovlaenja snaga bezbednosti izgleda
donela smirenije ponaanje i manje konfrontacija. Konano, politika policije i vojske usmerena na
ouvanje mira bila je mnogo efikasnija od ubijanja terorista. Samo najekstremniji Oranisti i Zeleni
teroristi pokuavali su da osujete mirovni sporazum, a veina njih izgubila je podrku javnosti.
Kroz razna iskuenja i greke, Britanska armija i RUC ipak su nauili kako da se vodi rat protiv
terorista.
Stiv Brus (Steve Bruce) (1995) ispitivao je protestantske grupe i potvrdio Belove teze. Brus kae
da dve unionistike teroristike grupe, Alsterska odbrambena asocijacija i Alsterske dobrovoljake
snage, nee dozvoliti da nasilje IRA-e proe bez reakcije. Sa njim se slau Simus Dan i Valeri
Morgan (1995). Poetkom 1990-ih, tvrde Dan i Morganova, protestantska zajednica poela je
popreko da gleda na napredovanje Angloirskog mirovnog sporazuma. Ako se protestanti budu
122

oseali naputenim u drutvenom i ekonomskom smislu, analitiari misle da se oni nee odrei
nasilja.
Bez obzira na to, nivo nasilja opao je poslednjih godina dvadesetog veka. Ekstremisti na obe
strane nikada nee biti zadovoljni i verovatno e pribegavati sporadinom terorizmu. Najvei
izazov za one koji ele da nastave sa mirovnim sporazumom bie da obuzdaju konflikt koristei
krivino sudstvo i vladavinu zakona. Sledea generacija e moda doiveti mir, ako konflikt
nastavi da prati liniju demilitarizacije.

Kriminoloka analiza irskog terorizma

Robert Pokras (Pockrass) napravio je 1987. detaljnu studiju o prirodi terorizma u Severnoj Irskoj.
On je ispitivao modele nasilja od 1969 do 1984. godine kroz povezivanje motivacija ubica sa
izborom rtava. On se posebno zadrao na pitanju koji su tipovi ljudi postajali rtve i zbog ega su
ubijani.
Pokras veruje da nasilje u lrskoj ima veze sa kulturom. On tvrdi da su druge zemlje koje su
pretrpete revoluciju doivele vie nasilja, ali da je irsko nasilje nain nacionalnog izraavanja. Ono
se velia u poeziji, knjievnosti i pesmama. Ono se slavi kao veliki dogaaj iz prolosti i kao
oekivani dogaaj budunosti. Tuna stvarnost takvog kulturnog izraavanja vidi se u broju ljudi
postradalih u teroristikom nasilju.
Pokras dokazuje da se irsko nasilje najbolje moe razumeti ako se obrati panja na motivaciju
koja ga pokree. On smatra da se teroristi esto opravdavaju kao nenormalne osobe i predlae da
se o njima sudi prema njihovim delima. Pokras smatra da teroristi deluju imajui izvestan cilj u
glavi. Kada se analitiari usredsrede na neki cilj, moda nee biti u stanju da deifruju sve motive
koji pokreu teroriste na akciju, ali e u veini sluajeva moi da odrede glavni motiv.
Ovakav pristup mogao bi da dovede do boljeg predvianja modela terorizma. Pokras izdvaja etiri
kategorije terorizma u Severnoj Irskoj. Sektako nasilje ukljuuje konflikte izmeu verskih grupa, tj.
borbu izmeu protestanata i katolika. Nasilje unutar organizacije odnosi se na unutranje borbe u
unionistikim i republikanskim organizacijama. U druge dve kategorije spadaju teroristiki napadi
na civilne slubenike i slini napadi na snage bezbednosti. Pokras povezuje tipove nasilja sa
motivacijom koja pokree svaku od ponaosob.
Sektako nasilje prolo je kroz evolucioni razvoj. 1969 godine to je pre svega bilo delo rulje. U
neredima koji su tog avgusta preplavili Severnu Irsku, katolike rulje sukobljavale su se sa ruljama
protestanata. Nasilje koje je bilo samo sebi cilj bilo je vodeno psihologijom rulje. To nije bio
terorizam.
Prema miljenju Pokrasa, terorizam je preao u sektake sukobe kada su pojedinci napustili
uline nerede negde 1971. godine i poeli da love odabrane ciljeve. Nasumino nasilje rulje nije
bilo tako fatalno; terorizam je promenio situaciju. Kako su napadi poeli da bivaju usmereni protiv
pojedinaca, tako se i koliina nasilja poveala, zajedno sa efikasnou.
Na poetku je svrha nereda i terorizma bila da se stvori iluzija o snazi. Uestvujui u napadima
rulje ili birajui pojedinanu rtvu na strani neprijatelja, katolici i protestanti eleli su da zastrae
jedni druge. Kako se poveao broj pojedinanih ubistava, tako se i motivacija poela da menja,
kae Pokras. U nekim sluajevima vrena su ubistva da bi se nametnula promena politike. Neka
ubistva vrena su iz osvete. Ako se analiziraju sektaka ubistva, vidi se da su to uglavnom bila
ubistva iz iste mrnje i elje za ubijanjem.
Nasilje unutar organizacije imalo je druge faktore kao motive. I republikanske i unionistike
teroristike grupe koristile su ubistvo kao nain nasilnog sprovoenja unutranje discipline.
Ubistvom su se kanjavali dounici i primerom zaplaivali potencijalni dounici. Korienje
dounika od strane snaga bezbednosti dovelo je do nekoliko stranih pogubljenja unutar grupa.
ini se da napadi na civilne slubenike imaju tri motiva. Prvo, ubijanje vladinih slubenika
pojaava predstavu o snazi terorista. Drugo, rafiniranost mnogih napada takoe privlai panju
javnosti na cilj borbe. Tree, osveta je postala veoma vaan motiv. Pokras primeuje da su mnogi
slubenici popravnih i sudskih institucija bili rtve atentata. Slubenici popravnih domova ubijani
su zbog navodne svireposti prema zatvorenicima, a sudije su ubijane zbog izricanja kazne. IRA i
jo militantnija republikanska Irska nacionalna oslobodilaka armija (INLA) ubijaju ak i sudije
katolike vere, jer ih smatraju izdajnicima nacije.
123

Osamdesetih godina prolog veka u Severnoj lrskoj poelo je da se deava sve vie napada na
snage bezbednosti. Pokras tvrdi da su ovoj taktici davali prednost teroristi republikanci, zbog toga
to su sebe smatrali borcima za nacionalno osloboenje. Teroristi unionisti takoe su vrili napade
na snage bezbednosti, ali su to obino bili protivnapadi, kada bi njih prethodno napale snage
bezbednosti. Teroristi republikanci preusmerili su od 1976. godine veinu svojih napada na snage
bezbednosti.
Osim politiki motivisanog sukoba, postoje i drugi razlozi za napade na snage bezbednosti.
Nasumini napadi protiv civila pretili su da dovedu do otpora stanovnitva. Kako se nasumino
nasilje smanjivalo, Linije terorizma postale su jasnije razgraniene. RIJV i njegovi pomagai bili su
oznaeni kao neprijatelji terorista republikanaca. Republikanske organizacije nadale su se da e
primorati RUC i njegove pomagae na povlaenje, ba kao to su 1921. godine primorale Britance
da se povuku.
Pokras podvlai da analogija ne uspeva kada se stavi na probu. RUC i Alsterski odbrambeni puk
nisu isto to i britanske snage. Oni su Irci i oni nemaju gde da se povuku. Teroristi mogu samo da
se nadaju da e se oni demoralisati ili emigrirati u Severnu Irsku da se pridrue Britancima.
Nijedna od te dve varijante nije Pokrasu izgledala verovatna, i zaista, nita se od toga nije
dogodilo pre pokreta za mir.

Tigrovi oslobodioci tamilskog elama

Tamilski tigrovi (Tigrovi oslobodioci tamilskog elama ili LTTH) bore sa za nezavisnost skoro 3
miliona Tamila na severu i istoku ri Lanke. Tamilski tigrovi vodili su gerilski rat koristei terorizam i
kao prethodnicu gerilskog rata i kao nain da pomognu uniformisanim gerilcima na terenu. Oni su
ubili na hiljade Ljudi i izvrili atentate na istaknute politiare, kao to su premijer Indije Radiv
Gandi i predsednik ri Lanke Ransing Premdasa. Oni takoe stalno napadaju i umerene Tamile
koji se protive njihovoj borbi. Etniki konflikt jo vie pogoravaju borbe izmeu hinduistikih i
muslimanskih vernika. Borba za ri Lanku je dugi, prljavi i strani rat.
Manoj Joi (Joshi) (1996) napravio je prikaz sukoba u ri Lanki za izdanje Studije konflikta i
terorizma (Studies in Conflict and Terrorism). Joi otkriva da borba poinje u vreme kada je Indija
dobila nezavisnost na kraju Drugog svetskog rata. Dok je Indija pokuavala da doe do
unutranjeg mira izmeu hindusa i muslimana, ostrvo ri Lanka (ranije zvano Cejlon) suoava se
sa istim problemom. Osim verskih razlika, tamilska manjina u ri Lanki brinula je i za ouvanje
svog etnikog identiteta. Tamili koji su iveli na jugoistonoj obali Indije podravali su Tamile iz ri
Lanke u njihovoj elji za odranjem. Kada se u ri Lanki formirala vlada Tamili su se nali u vlasti.
Mada su sainjavali samo 17 poto od stanovnitva u ri Lanki (Sihale su sainjavali veinu),
Tamili su imali dobar broj svojih predstavnika u birokratskom aparatu. Meutim, 1955. dolo je do
promene.
Tvrdei da Tamili preovlauju u vladi ri Lanke, Sihalska veina prinudila je vladu da usvoji politiku
"Samo Sihale". Tamili su poeli da se bune, a neki od njih govorili su glasno o nasilju. Jedan
tamilski ubica ubio je sihalskog lidera 1959. godine i time otvorio vrata nasilju. Traei utoite u
tamilskom delu Indije, militantni Tamili prelazili su preko uzanog dela okeana da bi vodili
teroristiku kampanju niskog intenziteta do 1975. godine. Ohrabreni uspesima, tada su krenuli u
ire operacije.
Tamilsko iskustvo bilo je slino situaciji u Irskoj. Potaknuti verskim razlikama i uz etniku podrku,
tamilski separatisti mogli su da krenu u geriisku borbu vodei teroristiki rat. Njihova etnika baza
podrke omoguavala im je tu borbu. Mladi tamiliski militantni borac Velupilai Pirabakaran
iskoristio je povoljnu situaciju i osnovao LTTE, Tigrove oslobodioce tamilskog elama, (elam znai
domovina) Joi pie da je Pirbakaran naiao na probleme koje su imali i drugi teroristi. Mada je
prikupio novac obijajui banke i vrei atentate, Pirabakaran je morao da eliminie svoje suparnike
medu teroristima da bi se nametnuo kao voa pokreta.
Tamilski tigrovi su se na kraju afirmisali kao vodea revolucionarna grupa i zapoeli su punom
snagom teroristiku kampanju u ri Lanki. Meutim, Tamilski tigrovi nisu se time zadovoljili, elei
da formiraju gerilsku vojsku i konano konvencionalnu armiju. Veinski Sihale reagovali su na to
estoko 1983. godine. Ne osvrui se na vladu Sihale su pohrlile na ulice glavnog grada ri
Lanke, Kolomba, estoko protestujui protiv Tamiia. Mnogi Tamili pobegli su u Indiju, a Tamilski
tigrovi vratili su se terorizmu.
124

Jo i pie da je reakcija na ove nerede bila prekretnica za Tamilske tigrove. U nemogunosti da

izazovu revoluciju odozgo, oni su uspostavili kontakte sa Narodnim frontom za osloboenje
Palestine. Od tog vremena Tamili su sa prekidima vodili tri teroristike kampanje. U poetku je
Indija reagovala na taj nain to je formirala zajednike mirovne trupe sa ri Lankom. Glavni cilj
Indije bio je da sprei irenje nasilja na kopno. Joi kae da je posle nekoliko atentata i estokih
sukoba, Indija preformulisala svoju politiku i njena vlada se zarekla da nikad vie nee poslati
trupe u ri Lanku.
Tamilski tigrovi su od 1984. koristili nekoliko taktika. Njihova sposobnost da vre operacije direktno
je povezana sa veliinom politike podrke koju u datom trenutku imaju. 1988. i 1992 oni su
nastojali da kontroliu geografske oblasti, a kretali su se koristei standardnu taktiku gerile,
formiravi uniformisane jedinice. Oni su ak osnovali i adhok mornaricu. Kada su vremena bila
loija, Tamilski tigrovi ograniavali su se na pljake banaka, bombake napade i ubistva. Kada su
vremena bila najloija oni su koristili i bombae samoubice. 1995. godine izvodili su samoubilake
napada na kopnu i moru.
Situacija u ri Lanki bila je u izvesnom smislu slina onoj u Irskoj, ali su po nainu na koji su se
razvijali Tamilski tigrovi vie liili na urugvajske Tupamarose. Pre 1983. godine, prema proceni
Joija, Tamilski tigrovi imali su samo 40 pristalica. Antitamilski neredi bili su katalizator njihovog
rasta, kada su i veze sa Bliskim istokom bile uspostavljene. 1984. i 1985. u tamilskom delu Indije
pojavili su se kampovi za obuku, a nastavniki kadar ukljuivao je strane teroriste. Indija je na to
odgovorila na taj nain to je potpisala mirovni sporazum sa ri Lankom, pa je ubrzo bila izloena
napadima dobro organizovane teroristike grupe. Kada ne bi napadali Indiju, Tamilski tigrovi
preduzimali su operacije u ri Lanki. lako su se nekada borili da budu priznati kao lideri pokreta za
nezavisnost, Tamilski tigrovi zbrisali su svoje protivnike i terorisali svoje sopstvene sunarodnike da
bi ih naterali da im prue podrku. Ipak, snage bezbednosti imale su nekoliko uspeha i do 1987.
Tamili su bili u povlaenju.
Prema pisanju Joija, ovo je bio veoma opasan period za Tamilske tigrove. U stvari oni su bili
skoro sasvim uniteni. Povlaei se u dunglu, Tamilski tigrovi odrekli su se svojih pozicija i bavili
su se terorizmom iz zaklona u dungli. Pojaali su svoje veze sa tamilskim bazama u Indiji i
koristili njihovu logistiku podrku. Napravivi politiki vet potez, Tamilski tigrovi zatraili su prekid
vatre, dajui Indiji priliku da se povue iz udruenih snaga bezbednosti. im su Indusi otili,
Tamilski tigrovi odmah su krenuli u napad na snage ri Lanke.
1990. godine Tamilski tigrovi proirili su svoje operacije, ukljuivanjem u njih i ribarske flote koja je
postojala izmeu ri Lanke i Indije. Ve 1991 godine Indijska mornarica morala je da reaguje na
sve jae napade tamilskih brodova, a Indija je jo jednom postala meta tamilskih terorista. Ne
samo to su Tamilski tigrovi bili u stanju da se na ravnoj nozi bore sa Indusima u manjim sukobima
na moru, ve su 21. maja 1991 uspeli da izvre atentat na premijera Radiva Gandija. Kada je
indijska vlada preduzela ofanzivu protiv tamilskih baza u Indiji, Tamilski tigrovi uzvratili su jo
intenzivnijom teroristikom kampanjom protiv Indije.
Od 1994. do 1995. Tamilski tigrovi pokrenuli su jo jednu kampanju bombakih napada i atentata.
Iako je broj njihovih baza u Indiji bio ogranien, one su u odnosu na ri Lanku imale geografski
jake poloaje. Tamilski tigrovi uinili su ono to nijedna teroristika grupa nije bila u stanju da uini.
1994. godine iz svojih gerilskih uporita oni su se pojavili u uniformama i vodili su borbe prsa u
prsa sa snagama bezbednosti ri Lanke. U istom periodu intenzivirali su se i samoubilaki
bombaki napadi. Suoena sa otvorenom revolucijom, vlada ri Lanke potpisala je mirovni
sporazum januara 1995. godine.
Joijevo istraivanje zavrava se 1995. godine. Mirovni sporazum je propao i Armija ri Lanke
krenula je u ofanzivu. Tamilski tigrovi pretrpeli su nekoliko poraza, ali su 1996. u Kolombu izvrili
nekoliko atentata. U prolee 1996. godine snage bezbednosti ri Lanke krenule su svom snagom
u napad na tamilska uporita u severnom delu ostrva. Neki komentatori (de Silva, 1996; Bertelsen
Berthelsen, 1996.) verovali su da je to kraj Tamilskih tigrova. Nisu bili u pravu.
Rohan Gunaratna (1998) tvrdi da LTTE ima jedinstvenu situaciju, zbog toga to ima tako iroku
gerilsku bazu. Gerila je savreno sposobna da vodi dugotrajan rat protiv snaga bezbednosti, a ako
doivi poraz, LTTE moe da se vrati terorizmu. I to je stvarno i bila taktika LTTE. Posle novih borbi,
LTTE se okrenula samoubilakim bombakim napadima. I dok je 1999. gerilska kampanja malo
popustila, 2000. godine pojaali su se samoubilaki bombaki napadi. Tvrdokorni borci LTTE
daleko su od bilo kakvih pregovora sa vladom ri Lanke. Sa svoje strane, vlada se nada da e
125

privui umerene Tamile u koaliciju i time liiti Tamilske tigrove etnike i gerilske podrke. Bez
obzira na sve to, kampanja i dalje traje, jer se samoubilaki bombaki napadi nastavljaju.

Glavne teze
1. Bajman smatra da se etniki terorizam razlikuje od drugih oblika terorizma i da protiv njega
treba upotrebiti drugu taktiku.
2. Od 50-tih godina prolog veka, Baskijska regija u paniji je poprite kampanje etnikog
terorizma. Danas su se tvrdokorni borci ETA-e povukli u svoju etniku osobenost i napadaju
sve koji im se protive, pa ak i Baskijce pripadnike srednje klase.
3. PKK je kurdska teroristika grupa. Njihov voa je uhapen, ali Kurdi imaju na hiljade
pristalica u Evropi i u Turskoj.
4. Angloirski mirovni proces iznedrio je jo vie radikalnih grupa iz krila Unionista i
Republikanaca.
5. Posle prvih sukoba u Irskoj, Ujedinjeno Kraljevstvo pokualo je da terorizam stavi van
zakona zaobliaenjem pravnog sistema. I Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo napustili su ovu
politiku, pa iako je terorizam zakonski definisan, on i dalje ostaje van zakona.
6. Snage bezbednosti u Irskoj poele su sa taktikom policijskih operacija, da bi se kasnije
odluile za zajednike policijsko vojne operacije. Prema odluci donesenoj na mirovnim
dogovorima, borba protiv terorizma je demilitarizovana. I Irska i Ujedinjeno Kraljevstvo
nadaju se da e u Severnoj Irskoj stvoriti policiju koja e biti sastavljena prema etnikom
sastavu stanovnitva.
7. LTTE je nastao iz tamilske populacije u ri Lanki. Ova organizacija tako je ojaala da je
mogla da od terorizma pree na gerilski rat. 1995. godine LTTE je poeo kampanju
samoubilakih bombakih napada. Cak iako vlada ri Lanke uspe da veinu Tamila ukljui u
mirovni proces, samoubilaki bombaki napadi i dalje se nastavljaju i ideja o osloboenju
Tamila jo uvek ivi.

Teme za razmiljanje
Bajman smatra da u mere protiv etnikog terorizma treba ukljuiti i pokuaje da se umereni
nacionalisti privuku na stranu vlasti. panci su pokuali da formiraju policiju sastavljenu od
Baskijaca, a Ujedinjeno Kraljevstvo pokuava da izvri iste izmene u Alsterskoj kraljevskoj policiji
(RUC). I pored toga nasilje se nastavlja. Zato? Da je ri Lanka formirala tamilsku policiju, kako bi
to delovalo na LTTE? Da li mislite da samoubilaki bombaki napadi prenose svojim etnikim
pristalicama drukiju poruku od obinih napada? Kada etnika grupa stvori svoje muenike, kakvo
dejstvo to ima na umerene lanove iste etnike grupe, koji ele da doe do mirnog reenja
drutvene nepravde?

ta jo treba proitati
David Karment (Carment), Patrik Dems (Patrick James) i Donald Paala (Puchala), Mir usred
rata: spreavanje i obuzdavanje meunarodnih etnikih sukoba (Peace in the Midst of Wars:
Preventing and Managing of International Ethnic Conflicts)

13. TERORIZAM U SJEDINJENIM DRAVAMA

Kada se poredi sa ostatkom sveta, terorizam u Sjedinjenim Dravama ne izgleda ni po emu
jedinstven niti nov. Iako se ova glava bavi skoranjim dogaajima, domai terorizam je stariji i od
samih Sjedinjenih Drava. Nacionalistiki terorizam pojavio se jo u sedamnaestom veku u toku
ratova za granice i traje sve do dananjih dana. U devetnaestom veku u mnogim sferama
dominirao je estoki ideoloki ekstremizam i zbog toga je bilo mnogo teroristikih dela. Sa rastom
militantnih radnikih pokreta u doba posle Graanskog rata (18611865), u Sjedinjenim Dravama
126

pojavljuju se revolucionarni terorizam i represivni terorizam. Federalni biro za istraivanje (FBI)

kome je tek nedavno povereno zaduenje da se kao vodea agencija bavi amerikim domaim
terorizmom, pratio je jo od 1935. godine potencijalne strane teroriste. Ova glava vas upoznaje sa
vrstama terorizma, koje su se u poslednje vreme razvile u Sjedinjenim Dravama, a Glava 14 bavi
se iskljuivo nadolazeim ideolokim terorizmom.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da navedete razna miljenja o domaem terorizmu na osnovu analiza Gura (Gurr), Bela
(Bell) i Kupera (Cooper).
2. Da diskutujete o problemima u vezi sa konceptualizmom domaeg terorizma.
3. Da opiete tri metoda za definisanje domaeg terorizma i da objasnite odnos izmeu njih.
4. Ukratko iznesete analizu Renta Smita (Smit) o amerikom terorizmu.
5. Ukratko iznesete analizu Stivena Emersona (Steve Emerson) o bliskoistonim teroristikim
grupama u Sjedinjenim Dravama.
Radniko nasilje nije bilo jedini izvor ranog terorizma u Sjedinjenim Dravama. I nove granine
teritorije imale su svoj posebni vid nasilja. Kako se granica irila, ameriki zakoni nisu ili u korak s
njom, ve su prilino zaostajali. Naseljenici su sami propisali svoju verziju privremene pravde.
Ponekad se ovakva vrsta pravde pretvarala u samoorganizovane aktivnosti graana radi zatite.
Bel i Gur nazivaju vidove samoorganizovanja graana terorizmom. Primer za to je Kju Kluks Klan
(Ku Klux Klan) koji se pojavio posle Graanskog rata.
Iako je istorija amerikog politikog terorizma dugaka, Bel i Gur odvajaju moderni ameriki
terorizam od njegovih istorijskih prethodnika. Po njima, karakter amerikog terorizma poeo je da
se menja ezdesetih godina prolog veka. Domai terorizam ukorenio se u radikalnoj politici,
nacionalizmu i iskustvu meunarodne zajednice sa terorizmom. Terorizam u svrhu odravanja
drutvenog poretka zaboravljen je u modernom svetu, a domai terorizam definisan je kao
fenomen radikalizma.
Bel i Gur smatraju da je moderni domai terorizam u potpunosti proiziao iz stranog modela. I
politike revolucionarne grupe i nacionalistike grupe u Sjedinjenim Dravama preuzele su svoje
ideje od terorista sa Bliskog istoka i iz Azije. U tom smislu, obe ove grupe smatraju sebe
sastavnim delom jedne ire borbe meunarodnih proporcija.
Njihova logika ima, meutim, jednu greku. Bel i Gur primeuju da amerike teroristike grupe
nisu imale isti uticaj kao njihove strane kolege. Amerika javnost u potpunosti odbacuje nasilnost
revolucionarnih grupa, i one nikada nisu postigle punu popularnost, ak ni meu simpatizerima.
Teroristi revolucionari zavrili su u Americi kao male bande drutveno neprilagoenih tipova, iji je
uticaj na politiki sistem veoma mali. Sve se zavrilo tako to su Sjedinjene Drave ostale
poteene ispada revolucionarnog terorizma.
Zajedno sa svojim zakljucima Bel i Gur daju i dve opomene. Prvo, iako su Sjedinjene Drave
izbegle znaajan domai terorizam, i kriminalci i politiki aktivisti sluili su se teroristikom
taktikom na lokalnom nivou, naroito taktikom zarobljavanja talaca. Drugo, teroristi nacionalisti su
mnogo uspenije od revolucionara organizovali kampanje, zbog toga to imaju bazu domae
podrke. Kao primer Bel i Gur navode portorikanske teroriste. Iako nisu napravili neki vei utisak,
portorikanski teroristi imali su vie uspeha od terorista revolucionara, zato to su imali podrku
pristalica.
U svom kasnijem radu, Gur (1988) neke svoje ideje o domaem terorizmu osavremenjuje. On
pravi tipologiju, raspoznajui tri tipa terorizma: (1) samoorganizovani, (2) buntovniki i (3)
transnacionalni.
Samoorganizovani terorizam
Gur navodi da je za samoorganizovani terorizam indikativno poveanje broja desniarskih
ekstremista. Cilj samoorganizovanih narodnih straa je da brane status kvo ili da se vrate na
status kvo koji je nekad postojao. Gur smatra da su Kju kluks klan i Pokret hrianskog identiteta i
druge organizacije koje se bore za prevlast bele rase, primeri takvog terorizma koji se oslanja na
desniarske retorike tradicije.
127

Buntovniki terorizam
Gur opisuje teroriste pobunjenike revolucionarnim terminima. Crni militanti, beli revolucionari i
portorikanski nacionalisti, spadaju u ovu kategoriju. Buntovniki terorizam tei da promeni
odreene politike smernice direktnim pretnjama ili akcijom protiv vlade. Zbog toga to napada na
status kvo, to je politika antiteza terorizma narodnog samoorganizovanja.
Transnacionalni terorizam
Transnacionalni terorizam deava se kada teroristi koji nisu domorodci u nekoj zemlji preu njene
nacionalne granice. Gur identifikuje nekoliko izvora transnacionalnog terorizma u Sjedinjenim
Dravama. Neki stranci preneli su svoju borbu na ameriko tle, a neke domae grupe inspirisale
su se nekim dogaajima u inostranstvu. U drugim sluajevima, mogue je da su strane zemlje
poele da napadaju Amerikance kod kue. Meutim, Gur ne veruje da postoji tako velika opasnost
od transnacionalnog terorizma koliko se o tome pria. Naravno on je ovo napisao pre
bombardovanja Svetskog trgovinskog centra.

Problemi konceptualizacije domaeg terorizma

Ako su ueni Ljudi kao to su Gur, Bel i Kuper jo pre vie decenija ispitivali domai terorizam,
zato je onda onima koji su danas zadueni za bezbednost, bilo tako teko da se za njega
pripreme? Postoji verovatno nekoliko razloga. Ameriki policijski organi bave se prvenstveno
lokalnim problemima i kod njih preovlauje antiintelektualno raspoloenje. Veina policijskog
rukovodeeg kadra ne razmilja na apstraktan nain, ve se ponosi svojim pragmatizmom. Kada
se u sprovoenju zakona i pojavi kritika misao, ona se neminovno bavi lokalnim problemima.
Jednostavno, za veinu policijskih slubi terorizam je suvie egzotina tema, ak i posle eksplozije
bombe u Oklahoma Sitiju.
Drugi problem sastoji se u tome to ameriki policijski organi uzimaju terorizam rutinski, bavei se
takvim sluajevima na rutinski nain. ak i FBI, koji je uspeno radio na suzbijanju domaeg
terorizma i pohapsio domae teroriste, u svojim izvetajima veinu aktivnosti domaih terorista
podvodi pod neteroristike zloine. Osim toga, kada se radi o domaem terorizmu, izvetaji FBI
mnoga teroristika dela ne stavljaju pod kategoriju "terorizma". U isto vreme, praktini metodi FBIa u borbi protiv terorizma bili su 80 tih godina veoma priznati u svetu, a FBI je postao jedina
agencija koja je mogla da koordinie rad hiljada amerikih lokalnih slubu u borbi protiv terorizma.
Ironija svega toga je to FBI jednostavno nije svoj rad nazivao kontraterorizmom.
S tim u vezi je i injenica da veina Amerikanaca smatra terorizam , samo neto irom
zloinakom aktivnou. Kao dobar primer mogu da poslue sluajevi podmetanja bombi. Prema
analizi Njujork tajmsa (1996), broj bombakih napada na domaem terenu poveao se za tri puta
izmeu 1985. i 1994., tj. od 1103 do 3136 sluajeva. Iako postoje sluajevi, kao to je podmetanje
bombe u Svetskom trgovinskom centru 1993. godine i ruenje dravne zgrade u Oklahoma Sitiju,
koji su postali poznati svima irom zemlje, najvei broj bombakih akcija u Americi obino su
individualna osvetnika dela. Drugim reima, vei deo teroristikih dela u Americi je kriminalne, a
ne politike prirode.
Najzad, sve do 1982. godine Sjedinjene Drave nisu bile rutinska meta terorista. Pre toga, veina
amerikih teroristikih pokreta nestala je zbog nedostatka podrke. Ali od 1982. godine naovamo
poveava se broj rtava terorizma u Americi. Nakon poetnih napada van Sjedinjenih Drava,
napadi su napokon preli i ameriku granicu. Iako veina incidenata jo uvek ukljuuje kriminalno
delovanje nieg intenziteta, Amerikanci su naalost nauili da vie nije mogue jednostavno
iskljuiti terorizam.
Pre nego to izvrimo kategorizaciju vrsta aktivnosti u Sjedinjenim Dravama, potrebno je naglasiti
da kriminolozi klasifikuju zloin radi analize drutvenih fenomena. Meutim, iz perspektive taktike
trenutna reakcija na terorizam ne zavisi od toga kako je on obeleen za potrebe kriminologije.
Mnogo je vanije da se shvati da se ameriki policajci svakodnevno susreu sa terorizmom, ak i
ako ga nazivaju nekim drugim imenima.
to se tie taktike, policija i snage bezbednosti treba da imaju dve stvari na umu. Prvo, patrolni
policajac je obino onaj prvi koji mora da se uhvati u kotac sa terorizmom. Drugo, istrana
tehnika koja se koristi kod senzacionalistikih teroristikih incidenata irokih razmera, potpuno je
128

ista kao i ona koju te iste agencije koriste za istragu o podmetanju smradne bombe u garderobu
nekog kolskog fudbalskog tima. Zbog toga, FBI donekle ima pravo u svojim izvetajima. Gledano
sa praktine strane, jasno je da kontraterorizam zavisi od osnovnih metoda rada. Dobro
poznavanje istranih metoda, kao to su sakupljanje i uvanje dokaznog materijala, i dobre
metode ispitivanja, mnogo su vaniji od tane kategorizacije zloina.
Iz kriminoloke perspektive, meutim, vano je sasvim suprotno. Tano kategorizovanje zloina
moe da odredi politiku reakciju na neki incident, a kada se za neki zloin upotrebi termin
"terorizam", strah javnosti poraste. Terorizam ima politiko znaenje koji see dalje od obinog
zloina, ak i kada je teroristiki incident moda samo lokalni zloin (Kuper et al., 1976, Smit
Smith, 1994). Veina vlada dozvoljava snagama bezbednosti veu slobodu u sprovoenju istrage
protiv terorizma i terorista, ali amerika policija ne moe odmah da primeni kontrateroristiku
taktiku, ako eli da odri demokratski nain rada policije. Zato je potrebno da ukratko ispitamo
neke tipologije domaeg terorizma da bismo unapredili svoje znanje.
Jedan od ranih pokuaja da se domai terorizam kategorizuje napravio je Nacionalni savetodavni
komitet o standardima i ciljevima krivinog prava (Kuper et al., 1976. str. 37). Izvetaj navodi
nekoliko tipova terorizma. Politiki terorizam opisuje se kao nasilno zloinako ponaanje
usmereno na izazivanje straha radi politikih ciljeva. Nepolitiki terorizam je jednostavno usmeren
na izazivanje straha, dok lani terorizam ukljuuje nepolitike teroristike aktivnosti za vreme
injenja dela. Izvetaj takoe opisuje ogranieno teroristiko nasilje koje ima za cilj promenu
vladine politike i ono govori o dravnoj represiji. U osnovi, izvetaj nudi filologiju slinu onoj koja je
opisana u Glavi 1.
FBI nudi de facto tipologiju prema kategorijama koje upotrebljava u Izvetajima o domaem
terorizmu. U FBI policijskom biltenu, Don Haris (John Harris) (1987, str. 513) daje saeti prikaz
ove tipologije. Haris navodi da je za domai terorizam osamdesetih godina prolog veka bilo
odgovorno pet raznih grupa. U ove grupe spadaju: (1) beli leviari, (2) Portorikanci, (3) crni
militantni borci, (4) desniarski ekstremisti i (5) jevrejski ekstremisti. Harisov lanak ne ukljuuje
kriminalne incidente u kojima je primenjena teroristika taktika. On se bavi samo problemom
politikog terorizma.
Prema Harisu, nijedna domaa teroristika grupa, sa izuzetkom portorikanskih nacionalista, nema
bazu meu sunarodnicima, ve se oslanja na lokalne ideoloke baze. Tipovi grupa odreuju se
uglavnom prema lokaciji. Na primer, grupe koje se bore za prevlast bele rase, obino su iz ruralnih
krajeva, dok su revolucionarne grupe obino urbane. Zbog svoje geografske ogranienosti
ameriki terorizam ne utie na sve stanice Lokalne policije na isti naina.
Vrlo slian prilaz ima i sistem kategorizacije koji je napravio Brent Smit (Smith) (1994.). Koristei
podatke FBI-a, Smit stavlja teroristike grupe u tri ire kategorije: (1) desniarski ekstremisti, (2)
leviarski i jednociljni teroristi i (3) meunarodni teroristi. (Zapazite koliko su ove kategorije sline
Gurovoj tipologiji). Smit smatra da desniarske grupe ine jednu kategoriju, dok su leviarske
grupe razliite. Grupe sa samo jednim ciljem, kriminalne bande, ekolozi i leviari starog kova, vrlo
jasno se uklapaju u kategoriju leviarskih ekstremista. Meunarodni teroristi spadaju u treu
grupu. Smitovu analizu ispitivaemo detaljnije u sledeem odeljku, jer ovo je verovatno najbolja
kriminoloka analiza terorizma napisana u Sjedinjenim Dravama.
Polovinom osamdesetih godina ja sam u jednom svom radu za Meunarodnu asocijaciju efova
policije (Vajt, 1986.) takoe razradio sistem kategorizacije. Naznaio sam sledee izvore iz kojih
potie domai terorizam: (1) strane grupe koje deluju na amerikom tlu, (2) nacionalisti
revolucionari, (3) ideoloki desniari, (4) ideoloki leviari i (5) kriminalne grupe koje koriste
teroristike metode.
Strane grupe koje deluju na amerikom tlu dele se na etiri kategorije. Postoje nacionalistike
grupe koje prenose svoju borbu na tle Amerike, a postoje i strane grupe koje napadaju Sjedinjene
Drave na amerikom tlu. Devedesetih godina prolog veka poveao se i potencijal i realizacija
tog tipa terorizma. Teroristi nacionalisti koji deluju u Sjedinjenim Dravama veinom su
portorikanski separatisti, dok su se poetkom devedesetih ponovo pojavili desniari sa ideolokim
predznakom, kao izvor domaeg terorizma.
Ostale grupe manje su efikasne. Za razliku od ekstremista desniarskog terorizma, leviarske
grupe nisu dobro prolazile u poslednje vreme. Prema pisanju Demsa Stinsona (James Stinson)
(1984), leviarske grupe morale su da se utope u labavo vezanu konfederaciju teroristikih grupa.
129

Moda najea, a ipak nejneefikasnija firma domaeg terorizma proistekla je iz kriminalnih grupa.
Postoje i drugi sistemi kategorizacije koji slue ne samo za razvrstavanje postojeih podataka, ve
i za karakterisanje odreenih poinilaca kao terorista. Haris prezentira zvaninu vladinu
kategorizaciju. Kuperova klasifikacija i moja tipologija od pet kategorija imaju praktinu primenu u
istrazi. Smitova tipologija je najbolja krminoloka analiza, ali je iznenaujue slina drugim
tipologijama.
Bez obzira na svoju peorativnu prirodu, tipologije domaeg terorizma su neminovno i povezane.
One moraju da prue verodostojnu analizu raznih ideoloki motivisanih prestupnika, revolucionara
i fanatika iji su ciljevi krajnje raznorodni. Bez obzira na to za koji se nain kategorizacije odluite,
ipak ete obuhvatiti istu oblast. Zato je moda najbolje da se uzme u obzir tipologija koja
omoguava dugoroniju kriminoloku analizu.

Smitova analiza terorizma u Sjedinjenim Dravama

Koristei podatke iz zvaninih izvora, Brent Smit (1994) je napravio jednu od najboljih injeninih
analiza domaeg terorizma. Faktor koji razdvaja prosenog kriminalca i prosenog teroristu je
motivacija. Prema Smitovom miljenju, teroristi jesu kriminalci, ali ih motivie ideologija, religija ili
politiki cilj. Kao ni Pol Vilkinson (Paul Wilkinson), ni Smit ne prouava kriminalni terorizam kao
taktiku tipologiju. (To bi ionako bilo teko uiniti, jer Smit koristi podatke FBI, a FBI ne daje
procene o kriminalnom terorizmu). Smitovu analizu terorizma sainjavaju tri faktora motivacije: (1)
desniarski ekstremizam; (2) leviarski ekstremizam, nacionalistiki terorizam i jednociljno nasilje;
i (3) meunarodni terorizam.
Smit je u svom istraivanju napravio nekoliko vanih otkria. Ameriki terorizam rastao je i
dostigao veoma visok nivo oko 1985. godine, upravo u vreme kada je vlada radila na poboljanju
svoje kontrateroristike taktike. Postigavi veu efikasnost, vladine slube izvrile su niz hapenja,
tako da su teroristike grupe do kraja osamdesetih godina bile desetkovane. Desniarske grupe
trubile su se da se ponovo organizuju, dok leviarske to nisu ni pokuavale. Ipak, leviarski
terorizam odrao se u ivotu, zbog toga to su leviari po prirodi lojalniji svome cilju nego
desniari. Leviarske grupe takoe i dalje imaju potporu portorikanskih nacionalista, i jednociljnih
terorista, kao to su recimo ekoloki teroristi. U stvari, Smit smatra da ekoloki teroristiki pokret
ima veliki potencijal za nasilniko ponaanje u budunosti.
lako su mnogi analitiari pokuali da naprave psiholoki profil teroriste, Smit je, koristei dva
metodoloka poteza, bolje od svih naslikao portret amerikog teroriste. On je to uinio navodei
karakteristike domaih terorista i poredei leviarske i desniarske ekstremiste. Prema njegovim
nalazima, ameriki teroristi razlikuju se od svojih meunarodnih kolega. Teroristi roeni u Americi
obino su stariji od meunarodnih terorista, a takvi su i strani operativci koji rade na tlu Sjedinjenih
Drava. Mnogi domai teroristi imaju preko trideset godina, a meunarodni teroristi u Sjedinjenim
Dravama obino su stariji od mladih ekstremista u drugim krajevima sveta. Terorizam je prilino
redak zloin i najee se tretira kao normativno krenje krivinog zakona. Smit kae da je teko
istraivati domai terorizam, jer postoji malo osnovnih podataka. Iako se ideoloki potpuno
razlikuju, Smit zapaa da se i leviarski i desniarski teroristi slue oruanim pljakama kao
izvorom finansiranja.
Iako se oba ova ekstrema koriste oruanim pljakama, leviari i desniari se ipak dosta razlikuju.
Smit poredi leve i desne teroriste u pet kategorija: (1) ideologija i miljenja o ljudskoj prirodi, (2)
ekonomska stanovita, (3) geografske baze podrke, (4) taktika i (5) izbor meta napada.
Leviarski teroristi daju prednost marksizmu, napadaju ekonomski status kvo, imaju svoje baze u
gradovima, a za svoje mete biraju simbole kapitalizma. Desniarski teroristi su estoki
antimarksisti i veoma religiozni. Osim toga, oni podravaju ekonomski sistem ne slaui se sa
raspodelom bogatstava, imaju baze u ruralnim oblastima i svoje napade usmeravaju na simbole
vlasti. Mada im je ideologija razliita, obe grupe koriste istu teroristiku taktiku.
Smit predlae dalje ispitivanje nekoliko injenica. Na primer, on kae da su 80 tih godina
leviarski teroristi bili aktivniji od desniarskih. Zvanini podaci pokazuju da je ovo tano, ali taj je
podatak verovatno takav zbog naina na koji su zvanini podaci bili prezentirani. Recimo, mnoge
akcije desniarskih terorista bile su prijavljivane kao obini zloin. Da li bi nivo aktivnosti te dve
strane bio isti da je FBI prikazivao sve mogue teroristike incidente kao teroristiku aktivnost?
130

Drugi Smitov primer govori o tome da leviarske grupe slede Marigelin revolucionarni model, dok
desniari borave u utvrenjima u ruralnim oblastima. Ovi Smitovi podaci su tani. Da li je tu razlika
u filosofiji ili geografiji? Desniarske grupe esto imaju tendenciju da se zabarikadiraju, ali neke
druge njihove aktivnosti kao to je "otpor bez voa", koji propagira Luis Bim (Louis Beam) (koje se
opisuju u poslednjem odeljku ove glave), uzete su direktno iz knjige Karlosa Marigele. Sklonost
desniarskih grupa da se zabarikadiraju, moda postoji zbog geografskog faktora, naroito zato
to su prvenstveno boravili u seoskim oblastima.
Postavljanje ovakvih pitanja ne umanjuje Smitovo delo, niti valjanost njegovih zakljuaka. Podaci
koje je koristio i njegova istorijska analiza vie puta potvruju njegove zakljuke. Njegova
unutranja logika daje valjanost njegovim kriminolokim zakljucima. Meutim, ako ovek sebe
usmeri na to da proverava na koji nain su podaci prikazani, onda on poinje kritiki da posmatra
studiju o terorizmu. Kada itate kriminoloku studiju, uvek se zapitajte na koji nain su podaci
uticali na nalaze. to se tie ekstremne desnice, Smit prati preporod desniarskog terorizma
osamdesetih godina prolog veka. On veruje da su desniarske grupe u toj deceniji poele veoma
intenzivnu aktivnost, ali su se do 1984. godine raspale. U pokuaju da se pokret oivi, oformljeno
je nekoliko organizacija. Smit smatra da je taj pokuaj propao. Neke njihove skorije aktivnosti bie
iznesene u poslednjem odeljku ove glave.
Po Smitovom miljenju leviarski teroristi nisu pretrpeli vee transformacije, ostajui u osnovi isti
kakvi su bili 60 tih godine prolog veka. 1967. godine nekoliko grupa koje su uestvovale u
protestima, poele su da se prikljuuju organizaciji Studenti za demokratsko drutvo (SDS), i do
kraja te decenije neki od njih postali su nasilni revolucionari. Do 1970. leviarske grupe poele su
da sarauju meu sobom i esto su se pridruivale portorikanskim nacionalistima. Kada se 1979
godine pojavila nasilnika portorikanska nacionalistika grupa Maeterosi, leviari su vrlo brzo
postali njeni saveznici. Smit kae da su se leviarske grupe trudile da deluju koordinisano,
dokazano je da su bile povezane na meunarodnom planu. Osim toga, kae on, portorikanske
grupe podravala je i Kuba. Smitovo istraivanje potvruje nalaze analitiara, kao to je Dems
Stinson 1984.
Prema Smitovim nalazima, Komunistika organizacija 19 maj (M19CO) bila je jedna od skorijih
uspenih leviarskih teroristikih grupa. Nastala od elemenata SDS, partije Crnih pantera i
Studentskog i nenasilnog koordinacionog komiteta, M19C0 je ujedinila nekoliko nasilnih leviara
pod jednu zastavu. Grupa je formirana 1977. sastavivi svoje ime od roendana Ho Si Mina
(severnokorejskog komunistikog voe) i amerikog muslimanskog lidera Malkolma Iksa (Malcolm
X). Grupa M19CO bila je sastavljena od ljudi razliitih rasa, a otprilike polovina terorista bile su
ene. Nekoliko meseci po formiranju grupe, lanovi grupe pokrenuli su kampanju borbe protiv
kapitalizma i za osloboenje "politikih" zatvorenika.
M19C0 bila je najaktivnija izmeu 1980. i 1984. godine. Izveli su nekoliko pljakakih napada,
podmetali bombe u vojne instalacije i privatne poslovne zgrade i ubili nekoliko Ljudi. Organizacija
je privukla lanove nekoliko drugih leviarskih grupa i Smit ukazuje da se oni osnovali privremene
sitnije grupe pod raznim imenima. Najstraniji dogaaj dogodio se 1981. godine kada su lanovi
M19CO orobili jedna blindirana kola, ubivi jednog straara i ranivi drugog, posle ega su ubili
dva policajca Njujorke policije koji su patrolirali ulicom.
1984. godine sudbina grupe krenula je nizbrdo. Nekoliko lanova je optueno za sijaset zloina, a
ostali su bili u bekstvu. Smit istie da su neki lanovi uhapeni zbog manjih prekraja da bi se
vlastima dalo vremena da istrai ozbiljnije zloine. Smit ne pominje uspeh Udruenog tima za
terorizam koji je vodio FBI, Policijsko odeljenje grada Njujorka i Njujorka dravna policija, jer ovo
nije spadalo u njegovu analizu. (Taj tim se pokazao veoma uspenim, ne samo u borbi protiv
M19CO, ve je u istrazi i gonjenju poinilaca bombakog napada na Svetski trgovinski centar,
ponovo pokazao svoju vrednost). Do 1989. godine svi lanovi M19CO bili su ili u zatvoru ili u
ilegali.
Jo jedna leviarska grupa koja je delovala u skoranje vreme, bila je grupa zvana Ujedinjeni
front slobode (UFF). Kao i M19CO, UFF je bila sastavljena uglavnom od aktivista protivnika
Vijetnamskog rata. Iako nije bila tako aktivna kao M19CO, UFF grupa postala je poznata po
bombakim napadima na amerike biznis kompanije. lanovi UFF i njenog klona, Oruane
jedinice otpora, bili su pohvatani i uhapeni posle ubistva jednog lana dravne policije u Nju
Dersiju. I pored nekoliko pokuaja da se aktiviraju, leviarski teroristi su praktino nestali posle
1990. godine.
131

Iz sasvim drugog konteksta iznikao je portorikanski nacionalistiki terorizam, uprkos tome to su

imali neke veze sa leviarskim revolucionarima izmeu 1972. i 1980. godine. Smit ukazuje da su
portorikanske grupe mogle da nastave sa svojom aktivnou, uprkos propadanja leviarskog
terorizma. Oruane snage nacionalnog osloboenja (FALN) poele su da deluju u Sjedinjenim
Dravama posle 1945. godine i tokom sledeih decenija njima su se pridruili i drugi portorikanski
teroristi. Jedna od najozloglaenijih grupa bili su Maeterosi. U druge grupe spadaju, Dobrovoljci
za portorikansku revoluciju (OVRP), Oruane snage osloboenja (FARP), Gerilske snage
osloboenja (GEL) i Revolucionarne snage Pedro Albizu Kamposa (PACRF). Pre propasti levih
snaga, portorikanski teroristi rutinski su se pridruivali leviarskim operacijama.
Smit navodi da su 80 tih godina portorikanske grupe bile jedini domai teroristi sa jakim
meunarodnim vezama. (Podaci u sledeem odeljku knjige pokazuju da su bliskoistone grupe
razvile iste veze u sledeoj deceniji). Smit veruje da podrka portorikanskoj revoluciji prvenstveno
dolazi sa Kube i mnogi njeni lanovi kriju se tamo. Pored toga to su izvele najvee pljake
blindiranih automobila u Sjedinjenim Dravama, portorikanske grupe izvele su i nekoliko
bombakih napada, ubistava, pa ak i raketnih napada na sedite FBI u San Huanu. Oni su ubijali
amerike graane selektivno, usredsreujui se naroito na ameriki vojni personal stacioniran u
Portoriku.
Od pada Sovjetskog Saveza, portorikanski teroristi postali su manje aktivni, ali je njihova
infrastruktura ostala netaknuta. Ronald Fernandez (1987) tumai razloge zbog kojih u Sjedinjenim
Dravama postoji portorikanski terorizam. Portoriko su kolonizovali panci kratko vreme po
evropskom otkriu Amerike, a panija je vladala ostrvom skoro tri veka. To se promenilo 1898.
godine kada su Sjedinjene Drave osvojile Portoriko u pansko-amerikom ratu.
U poetku su Portorikanci pozdravili Amerikance kao oslobodioce, verujui da e im oni podariti
nezavisnost, ali su se razoarali. Umesto da oslobode ostrvo, Sjedinjene Drave su Portoriku dale
status drave lanice. Specijalna veza sa Sjedinjenim Dravama razvijala se sa sve veom
vanou ostrva. U ovom trenutku, stanovnitvo je podeljeno na tri grupe, sa tri razna miljenja.
Neki od njih ele dravnost Portorika. Drugi ele da stvore nezavisnu dravu, od kojih su neki za
marksistiku vladu. Trei ele da zadre status drave lanice. To dovodi Sjedinjene Drave u
paradoksalnu situaciju, bilo koju od ovih grupa da zadovolje, druge dve e biti razoarane.
Prema pisanju Fernandeza, terorizam je postao jedan od vidova revolucije. Ali, da se vratimo
Smitovoj analizi: iako je u redu pretpostaviti da su leviarske grupe sile sa scene, problem nasilja
u Portoriku nee jednostavno da ispari. Policija mora da nastavi da reaguje na portorikanski
terorizam, ali u jednom trenutku oni koji vode ameriku politiku morae da ree status Portorika na
zadovoljstvo njegovih stanovnika. To nee biti lak posao.
U Smitovoj analizi, ekoloki teroristi predstavljaju slian problem, U poslednjih nekoliko godina,
ekoloki teroristi ispoljili su svoj pokret na dva polja. Prvo, neke grupe su se bavile pitanjima
korienja zemlje, napadajui one koji seku ume i raiavaju zemljite da bi gradili kue. Smit
ukazuje na jednu takvu grupu, Evan Mekam ekoteroristiku meunarodnu zaveru (Evan Meacham
Eco Terrorist International Conspiracy) (EMETIC), koja sprovodi kampanju nasilja u ime ouvanja
ovekove sredine. Druga vrsta grupa, iji je predstavnik Front za osloboenje ivotinja, protivi se
upotrebi ivotinja za humane eksperimente. Obe ekoloke grupe odslikavaju karakteristike
leviarskih terorista, a njihovi lanovi su fanatino odani stvari za koju se bore. Smit misli da e oni
biti vodei elementi domaih teroristikih aktivnosti u dvadesetprvom veku.
Smit se takoe bavi meunarodnim terorizmom u Sjedinjenim Dravama, tvrdei da od 1985.
godine Sjedinjene Drave doivljavaju meunarodni terorizam kao surogat rata. Iako e se o
ovome podrobno raspravljati u sledeoj sekciji, treba navesti jednu interesantnu misao O'
amerikoj politici koju iznosi Smit. Kada teroristi napadnu Sjedinjene Drave, policiji e esto biti
potrebna pomo vojske i obavetajne slube. Tada se stvara mogunost da vojne snage budu
upotrebljene u borbi protiv politikih zloina korienjem amerikog zakona, i na taj nain
postavljaju se ozbiljna pitanja u vezi sa ustavnim autoritetom.
Osim toga, uzvraajui na meunarodni terorizam, Sjedinjene Drave dale su mo svojim
policijskim agencijama da hapse teroriste i na teritoriji drugih zemalja. Smit smatra da je ta odluka
imala odreen uspeh, ali da je njena slabost otkrivena 1993. godine kada je postavljena bomba u
Svetski trgovinski centar. lako smo preneli rat na tlo strane zemlje koristei sistem krivinog prava,
Smit zakljuuje da nam se rat vratio. Ovo slui kao primer za diskusiju o pitanju politike koja se
vodi, a o kome smo raspravljali u prethodnom odeljku. Kritiari pitaju: ako je meunarodni
132

terorizam jedna vrsta rata, zato se Sjedinjene Drave bore protiv njega sistemom krivinog
prava? O ovome emo raspravljati u glavi 17.
Smit zavrava svoj rad kriminolokom analizom amerikog domaeg terorizma. Zakoni o
amerikom terorizmu su izuzetno nejasni i meunarodni teroristi ee priznaju svoju krivicu nego
desniarski ili leviarski teroristi. Leviarskim teroristima najbolje ide na sudu, dok se retki
sluajevi protiv desniara obustavljaju. Smit navodi da nema dovoljno dokaza da bi se odredilo da
li su presude razliite. lako javnost moda smatra da teroristi nisu dovoljno kanjeni, uz nedovoljne
podatke jasno je da teroristi dobijaju znatno due kazne nego obini kriminalci. Najzad, terorizam
je stvar stava. Smit smatra da neka osoba nije terorista dok ga vlada ne proglasi teroristom. Ova
etiketa moe da ima dugorone posledice.

Emerson: Dihad u Sjedinjenim Dravama

Istraivanje Brenta Smita obrauje strani terorizam u Sjedinjenim Dravama, ali postoji jedan drugi
kontroverzni izvetaj o infrastrukturi terorizma u Sjedinjenim Dravama, koji treba ispitati. Stiven
Emerson (Steven Emerson) koji je nekoliko godina bio dopisnik sa Bliskog istoka napravio je
1994. godine za PBS emisiju pod naslovom Dihad u Americi (Jihad in America). Pre toga
Emerson je napravio analizu o pokuajima Iraka da izvede teroristike napade na Sjedinjene
Drave (Emerson i Del Sesto, 1991).
lako je domai terorizam eklektiki konglomerat kriminalaca i ideologa, situacija se moe i
promeniti ako su teze Stivena Emersona tane. Sjedinjene Drave su na Bliskom istoku
poistoveene sa Izraelom i nekadanjom imperijalnom politikom Evrope. Zbog toga se irom sveta
deavaju napadi na Amerikance, ali radikalni muslimani odavno ele da se ti napadi prenesu na
tle Amerike. To im, meutim, nije uspelo zato to napad sa Bliskog istoka preko Atlantika zahteva
ogromnu logistiku podrku. Emerson nagovetava da to moda vie nee biti problem. Prema
njegovom istraivanju, teroristike grupe sa Bliskog istoka uspostavile su infrastrukturu u
Sjedinjenim Dravama, infrastrukturu koja e im sluiti kao podrka za terorizam na tlu Amerike.
U svom zajednikom delu, Emerson i Kristina Del Sesto daju prikaz poetka ovog procesa. Prema
njihovom istraivanju, Sadam Husein finansirao je u Bagdadu jednu teroristiku organizaciju iji je
jedini zadatak bio napad na amerike i evropske interese. Organizacija je nastala 1984. godine
kada se Abu Ibrahim odvojio od Abu Nidala i poeo da radi direktno za Sadama Huseina. Abu
Ibrahimov zatitni znak bila je jedna specifina bomba u prtljagu. Bombe te vrste proizvoene su u
specijalnoj fabrici u Bagdadu i sastojale su se od plastinog eksploziva koji je bio tako oblikovan
da prijanja uz postavu runog prtljaga. Abu Ibrahim je svoje agente slao u amerike putnike
avione sa zadatkom da ih obore.
Organizacija Abu Ibrahima koja je kasnije nazvana Havari asocijacija, povukla se pod pritiskom
Stejt departmenta. Posle nekoliko podmetanja bombi i pokuaja podmetanja bombi, ameriki
zvaninici primorali su Sadama Huseina 1986. godine da zvanino prekine veze sa Abu
Ibrahimom. Sadam Husein se sloio, ali je nastavio saradnju sa Havari asocijacijom preko njenog
novog komandanta Abdulaha Labina. Stejt department nije smeo da se buni jer mu je bilo
nareeno da se ne mea poto su u to vreme Sjedinjene drave bile na strani Iraka u Iranskoirakom ratu. Kada je Sadam Husein postao zvanini neprijatelj Sjedinjenih Drava u ratu u
Persijskom Zalivu, on je u borbama koristio teroristiku infrastrukturu koja je bila namenjena
napadima na Sjedinjene Drave.
Ipak, Havari asocijacija nalazila se na Bliskom istoku. Kao i ostale teroristike organizacije na tom
podruju, ni ona nije mogla da dopre do amerikog kopna bar ne do 1988. godine. Emerson je
uveren da je grupa islamskih terorista poela da gradi mree unutar Sjedinjenih Drava krajem
osamdesetih, a u tome su im indirektno pomogle Sjedinjene Drave. Da bismo objasnili ovu ironiju
potrebno je da se na kratko setimo dogaaja iz 1979 godine.
Ameriki predsednika Dimi Karter imao je velike probleme na Bliskom istoku poslednje godine
svog mandata. Po dolasku Ajatole Homeinija na vlast, Iranci su u Teheranu drali amerike
diplomate kao taoce. U Americi je vladalo jako oseanje potrebe da se preduzme neka vrsta vojne
akcije. Osim toga, Sovjetski Savez je izvrio invaziju na Avganistan iste godine, pokuavajui da u
Kabulu ustolii marionetsku vladu. Protiv Sovjetskog Saveza u Avganistanu poeo je gerilski
pokret, kome se pridruivalo sve vie boraca. Predsednik Karter, a kasnije i predsednik Ronald
Regan, ponudio je gerilcima ameriku pomo. Gerilci su se zvali Avganistanski mudahedini i vrlo
133

mali broj Amerikanaca bio je upoznat sa njihovom pravom ulogom. Veina Amerikanaca
jednostavno je pretpostavljala da su to borci protiv Sovjetskog Saveza.
Sa odobrenjem veine Amerikanaca i obe politike partije u Americi, CIA je mudahedinima slala
milione dolara preko Pakistana. CIA je obuavala i opremala gerilske jedinice, uila ih kako da
rukuju orujem (izmeu ostalog i protivavionskim runim raketama tipa Stinger), a u nekim
sluajevima, ona je zajedno sa njima planirala njihove operacije. Jedan od analitiara CIA objasnio
je to u Emersonovom televizijskom programu reima "mi smo to inili jer su se oni borili protiv
Sovjetskog Saveza."
Kada su Sovjeti 1989 godine otili, mudahedini su se smatrali pobednicima. Oni su verovali da je
isti islam trijumfovao nad bezbonikim nevernicima. U ushienju zbog svoje pobede,
mudahedini su poeli da tragaju za drugim nevernicima. Naalost, Sjedinjene Drave, koje su ih
snabdevale, obuavale i primale voe mudahedina i njihove pristalice u svoju zemlju, postale su
njihova glavna meta.
Emerson tvrdi da se mudahedinski Sveti rat protiv biveg Sovjetskog Saveza pretvorio u
meunarodnu kampanju protiv Izraela, drava koje ga podravaju i umerenih muslimana. Prvi put
su islamski radikali imali svoje baze u Sjedinjenim Dravama, i Emerson povezuje tu domau
teroristiku mreu sa bombakim napadom na Svetski trgovinski centar 1993 godine. Ova
infrastruktura razvila se u kasnijem stadijumu avganistanskog ustanka, kada su voe
mudahedina putovale u Sjedinjene Drave da sakupljaju pono za borbu protiv sovjetskih
okupatora. Kada su se Sovjeti povukli 1989. godine, mree amerike pomoi ostale su netaknute.
Svo ameriko oruje u rukama mudahedina, ukljuujui i projektile tipa Stinger, sada je moglo da
se okrene protiv novog neprijatelja. Da ironija bude vea, dok je osamdesetih godina pomagala
mudahedine, Amerika nije shvatala da e Amerikanci postati sledea meta njihovih napada.
Bivi zamenik direktora FBI, Oliver B. Bak Revel (Buck Revell), koga je Emerson intervjuisao u
svojoj emisiji za PBS, slae se sa Emersonovom konstatacijom. Revel tvrdi da su u Sjedinjenim
Dravama mudahedini i njihovi saradnici naili na pravo gostoprimstvo. Mogli su da diu novac iz
banke, da uzimaju video filmove, vode tamparije, a na kraju ak i da napadaju zemlju u kojoj su
uivali svu slobodu. Revel kae da su tada prvi put u amerikoj istoriji Sjedinjene Drave primile u
svoju zemlju teroristiku infrastrukturu koja se irila od sredita Amerike, preko Bliskog istoka, sve
do jugoistone Azije. Revel tvrdi da je to najglobalnija teroristika mrea koju su Sjedinjene Drave
ikad imale.
Po Emersonu, ovek koji je zasluan za kompletiranje glavne infrastrukture, bio je Abdulah Azam.
Azam je roen u Palestini, ali je poetkom osamdesetih napustio svoju domovinu i pridruio se
mudahedinima. Azam je svoje aktivnosti sprovodio u Pakistanu, ali je vrlo brzo shvatio koliko je
ogromna pomo Sjedinjenih Drava koja je prolazila kroz taj deo sveta. Napustivi Pakistan, Azam
je pomogao da se u Njujorku uspostavi Centar za izbeglice Alkifah. Emerson tvrdi da ameriki
zvaninici nisu shvatali da je Centar za izbeglice Alkifah bio samo fasada za jednu drugu
organizaciju, organizaciju koja je pozivala na dihad. U stvari, naziv ovog izbeglikog centra na
arapskom je bio ispisan tako da poziva na sveti rat.
Kada je 1989. uvideo da su Sovjeti u rasulu i da je njihov politiki sistem na ivici propasti, Azam se
usredsredio na Sjedinjene Drave. Prema tvrdnji Emersona, Azam je proirio svoju mreu dihada
na 38 amerikih drava, a imao je vei broj baza u Pensilvaniji, Miigenu, Kaliforniji, Teksasu i
Novoj Engleskoj. Azam se 1989. godine vratio u Pakistan, gde je ubijen u atentatu, ali nekoliko
njegovih pristalica, meu kojima je bio i njegov roak Fajiz Azam, zavrili su njegovo delo.
Emerson navodi imena nekoliko istaknutih linosti iz raznih radikalnih grupa domaeg dihada.
Najaktivniji u regrutovanju novih lanova i najuspeniji u prikupljanju novca medu svim liderima bio
je Tamim alAdnani. Emerson kae da je Tamim alAdnani pomagao u teroristikim incidentima na
domaem tlu, izmeu ostalog i u bombakom napadu na Svetski trgovinski centar. Redak
Abdulaha Azama, Fajiz Azam, dri visokoparne govore pozivajui na prolivanje krvi i sveti rat.
Elsajid Nosair, koji se tereti za ubistvo militantnog rabina Kahana i osuen je zbog nekih manjih
prekraja, drao je pre svog hapenja agenciju za razmenu teroristike literature. ak i iz zatvora,
Nosair je pomagao bombaku akciju na Svetski trgovinski centar.
Emerson tvrdi da je najznaajniji sveti ratnik u Sjedinjenim Dravama bio eik Omar Abdul
Rahman. Pre nego to je optuen za delo terorizma u Sjedinjenim Dravama, Rahman je bio
proteran iz Egipta zbog uea u zaveri u vezi sa atentatom na egipatskog predsednika Anvara
134

Sadata 1981. godine. Preselivi se u Njujork, lanovi Rahmanove grupe pomogli su u planiranju
ubistva rabina Kahana, dok su u isto vreme vrbovali teroriste za sveti rat protiv Sjedinjenih Drava.
Emersonov program na PBS prikazao je Rahmana 1991 godine u Detroitu prilikom govora u kome
poziva na osvajanje nevernike zemlje. Od tada je Rahman optuen za dela terorizma, ukljuujui
i za sauesnitvo u bombakoj akciji na Svetski trgovinski centar. Emerson navodi da je eik Abdul
Vali Zindan doao na Rahmanovo mesto, a da je Zindani umean u atentate i bombake akcije
irom sveta. Emerson takoe kae da su poznate teroristike grupe postavile svoje baze u
Sjedinjenim Dravama. On tvrdi da je Islamska asocijacija za Palestinu (IAP) glavno propagandno
sedite Hamasa u Sjedinjenim Dravama. Pod imenom Asqa Vision, IAP proizvodi mnoge filmove,
meu kojima su i nastavni video filmovi za vojnu obuku. Sa seditem u Riardsonu u dravi
Teksas, IAP je jedna od organizacija koja su povezane sa Hamasom. Islamski dihad ima sedite
u Tampi na Floridi. Hezbolah takoe ima svoju mreu u Sjedinjenim Dravama.
Emerson tvrdi da je pronaao preko trideset bliskoistonih radikalnih grupa u Sjedinjenim
Dravama, dodajui da je FBI potvrdio da teroristike grupe imaju svoje komandne centre u
Kaliforniji, Nevadi, Teksasu, Floridi, Ilinoisu i Nju Derziju. Revel kae da je namena ovih grupa da
nakode Sjedinjenim Dravama i da ih spreavaju u sprovoenju meunarodnih akcija.
Emersonovi kritiari smatraju da je on preuveliao opasnost i da je nepravedno optuio
muslimane. Istraivanje Brenta Smita otkriva da vei deo inostranog terorizma u Sjedinjenim
Dravama predstavlja samo latentno nasilje i da je vrlo malo toga urodilo plodom. Ipak, Emerson
smatra da su u budunosti teroristiki napadi na tlu Amerike neizbeni. On smatra da je rast
infrastruktura teroristikih grupa sa Bliskog istoka jedna od najveih pretnji za ameriki sistem
krivinog prava.

Bombaki napadi na klinike za abortuse i terorizam

Tokom osamdesetih godina, u Sjedinjenim Dravama dogodilo se skoro 40 bombakih napada na
klinike za vrenje abortusa u nekoliko amerikih drava, a 1990 tih godina dolazi do novih
tendencija. Napadani su pojedinci koji su radili na klinikama, broj podmetanja poara i bombi se
poveao, a u nekoliko sluajeva, militantni verski fanatici ubili su ljude koji su radili u tim klinikama.
Nije lako razreiti debatu o abortusu, poto zastupnici obe strane veruju da su u moralnom
pogledu u pravu. Oni koji podravaju pravo na abortus, smatraju da brane neija ustavna prava.
Oni koji su protiv abortusa esto veruju da slede boju volju. Bez obzira koja strana prevlada, ona
druga moe da uzvrati nasiljem. Debata o abortusu je politiko pitanje u kome militantni
ekstremisti odreuju pozicije. Kao takvo, to pitanje je primer terorizma.
David Najs (David Nice) (1988) pokuao je da razradi teoriju nasilja ispitujui tendencije
bombakih napada na klinike za abortusa. On tvrdi da literatura prua nekoliko objanjenja
nasilnog politikog ponaanja. Po jednoj teoriji, pod uticajem stresa i urbanizacije, dolazi do sloma
drutvene kontrole. Druga teorija tvrdi da se nasilje pojaava kada ljudi nisu zadovoljni rezultatima
politike. Nasilje takoe moe da se pojaa zbog drutvenih i kulturnih vrednosti. Najzad, nasilje
moe da potekne od snage ili slabosti neke grupe, njenog nepoverenja u politiki sistem, ili njene
frustracije zbog ekonomskih uslova.
Najs pravi poreenje izmeu bombakih napada na klinike za vrenje abortusa i ovih teorija o
nasilju. Prvo, bombaki napadi veinom su se deavali u odreenim regijama. Pored dva napada
u Vaingtonu, bombaki napadi desili su se u osam drava, a samo u tri drave bilo je vie od po
etiri napada. Najs poredi drutvene faktore u oblastima gde je dolo do napada, sa teorijama o
nasilju.
Najs zakljuuje da su bombaki napadi na klinike za abortusa u vezi sa nekoliko drutvenih
faktora. Veina bombakih napada desila se u oblastima gde se stanovnitvo rapidno iri, a
drutvene kontrole jenjavaju. To e rei da je do bombakih napada najee dolazilo u urbanim
oblastima. U najslabije razvijenim dravama u Sjedinjenim Dravama takvih bombakih napada
nije bilo, dok ih je u polovini najrazvijenih bilo.
Bombaki napadi bili su i odraz frustracije zbog nekih politikih procesa i njihovih rezultata.
Bombaki napadi bili su sredstvo preduzimanja direktne akcije. Najs primeuje da se najvie
napada dogodilo tamo gde je broj abortusa u odnosu na poroaje bio relativno visok. Bombai se
oseaju primoranim da deluju u datim drutvenim i politikim okolnostima. Oni veruju da imaju
pozitivno dejstvo na politiku situaciju. Najs takoe zapaa da se bombaki napadi mnogo ee
135

dogaaju u dravama koje imaju vrlo aktivnu populaciju, koja se militantno protivi abortusu.
Drave u kojima su se desili bombaki napadi su one drave u kojima se pokazuje vea
tolerancija prema zloinima protiv ena. Najvie bombakih napada na klinike desilo se u
oblastima gde je kulturno i drutveno nasilje protiv ena prihvatljivije. Drave koje su izglasale
zakone protiv nasilja u kui, imale su manje bombakih napada nego one koje nemaju takve
zakone.
Bacanje bombi je i znak slabosti. Iako to izgleda paradoksalno, ali u oblastima u kojima je
oseanje protiv abortusa veoma jako, ne dolazi do tolikog broja bombakih napada ako u njima ne
postoje organizacije aktivista te vrste. Osim toga, Najs istie da je manje bombi u krajevima gde je
stanovnitvo preteno rimokatolike, baptistike ili mormonske vere. Meutim, ako osete da su u
manjini bombai mogu da krenu u akciju ba zbog oseanja da su slabiji.
Na kraju, Najs zakljuuje da su bombaki napadi na klinike gde se vre abortusi u pozitivnoj vezi
sa svakom teorijom nasilja, osim sa teorijom o ekonomskoj oskudici. Bacanje bombi na klinike
nema nikakve veze sa ekonomskim uslovima. Najs zakljuuje da je do nasilja dolazilo u oblastima
sa rapidnim rastom populacije , gde se vri veliki broj abortusa. Kako drutvene kontrole slabe, a
poveava se elja za izmenom drutvene kontrole, bombaki napadi postaju neka vrsta politike
akcije.

Glavne teze
1. Vrlo je teko pojmovno odrediti domai terorizam u Americi, jer su Sjedinjene Drave relativno
malo izloene modernom terorizmu.
2. Dela Bela, Gura i Kupera ukazuju da su Sjedinjene Drave imale nasilnu prolost, ali ti
dogaaji nisu opisivani kao terorizam. Gurov sistem kategorizacije ukljuuje
samoorganizovani, pobunjeniki i transnacionalni terorizam.
3. Delo Brenta Smita pokazuje da je ameriki terorizam sledio model internacionalnog terorizma,
samo u manjoj meri. Smitova analiza je verovatno najbolja analiza o terorizmu na domaem
terenu.
4. Stiven Emerson dokazuje da su Sjedinjene Drave ugroene prisustvom infrastruktura
bliskoistonih teroristikih grupa, meu kojima su i Hamas, Islamski dihad i Hezbolah.
5. Terorizam bombama na klinike za vrenje abortusa pojaava se u Americi. On se pojavljuje u
obliku bombi, poara, pretnji biolokim orujem i ubijanja doktora, sestara i vojnog osoblja.

Teme za razmiljanje
Terorizam se menja. Grupe i infrastrukture nestaju, a na njihovo mesto dolaze nasilni verski i
ideoloki fanatici. Teodor Kainski (Theodore Kaczynski) takozvani Unabomba, sprovodio je
kampanju pojedinanih politikih ubistava i napada od 1978. do svog hapenja 1996. godine. Juna
1993 Kainski je objavio svoja ekoloka i anarhistika gledita, a septembra 1995 Njujork tajms i
Vaington post zajedno su izdali njegov manifest. Da li je Kainski bio terorista ili serijski ubica?
Da li smatrate da postoji razlika izmeu te dve vrste ubica? Da ste na primer deo istranog tima,
da li biste istragu protiv Unabombaa vodili drugaije nego istragu protiv drugih bombaa ili
palikua? Da ste Unabombaa odredili kao teroristu, kako bi to uticalo na istragu?

ta jo treba proitati
Brent Smit, Terorizam u Americi: Bombe i iluzije (Terrorism in America: Pipe Bombs and Pipe
Dreams).

14. NASILNI EKSTREMIZAM U SJEDINJENIM DRAVAMA

Kada se meunarodni terorizam ponovo pojavio kroz antivladine i antikolonijalne pokrete u
136

periodu posle Drugog svetskog rata, veina Amerikanaca verovala je da je terorizam neto to se
deava negde drugde. ak i kada su teroristi leviari bacali bombe na studentske kampuse i
ubijali policajce, amerika javnost i policijski organi tretirali su te dogaaje kao obine zloine.
Ovakvo shvatanje poelo je postepeno da se menja krajem osamdesetih godina, kada su domai
teroristi poeli da kopiraju taktiku inostranih teroristikih grupa. Uoi novog veka ameriki organi
reda takoe su shvatili da je nasilni ekstremizam jedan od oblika terorizma.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da u kratkim crtama saoptite istoriju desniarskog terorizma u Sjedinjenim Dravama.
2. Da izloite filosofiju dananje desniarske ekstremistike misli.
3. Da objasnite vanost Tarnerovih dnevnika i Lovca.
4. Da ukratko izloite taktiku koju koriste desniarski ekstremisti u svojim zloinima.
5. Da izloite ideologiju radikalnih ekologa i ekstremista koji se bore za prava ivotinja.
6. Da ukratko prepriate teologiju Crnog hebrejskog izraelizma.

Kratka istorija desniarskog ekstremizma u sjedinjenim dravama

Ujutro 19 aprila 1995. godine televizija i radio javili su specijalnu vest da postoje indicije da se
nekakva eksplozija dogodila u Oklahoma Sitiju. Posle nekoliko minuta u izvetajima je saopteno
da se eksplozija dogodila u zgradi ili u blizini zgrade koja je pripadala saveznoj vladi. Ubrzo su
izvetaji bili izmenjeni i najzad je saoptena vest o velikoj eksploziji. Svakog momenta poveavan
je opseg tete koja je nastala eksplozijom, da bi oko podne postalo jasno da je u Sjedinjenim
Dravama izvren razoran teroristiki napad.
Kako su na nacionalnoj televiziji poele da se pojavljuju scene obogaljene dece, mrtvih tela i
ruevina koje su se puile, panja javnosti usmerila se prema Bliskom istoku. Sledei uobiajeni
klie razmiljanja, krivica je odmah pripisana nekoj militantnoj islamistikoj sekti. Mnogi Amerikanci
arapskog porekla doiveli su maltretiranje, a neki su bili izloeni i napadima. Zemlja je doivela
ok kada se saznalo da je uhapen jedan beli, kratko oiani mladi. Bilo je teko poverovati da
su Sjedinjene Drave u svojim nedrima stvorile teroristu.
lako su mnogi ljudi tada bili okirani, ipak ak i letimian pogled na istoriju desniarskog
ekstremizma u Sjedinjenim Dravama, pokazuje da ekstremistika ideologija i nasilniko politiko
ponaanje nisu nita novo (Vajt, 2001). Prvi incident ponaanja uperenog protiv savezne vlade
dogodio se kratko vreme posle Revolucionarnog rata (1775-1784). 1791. godine savezna vlada
uvela je porez na prihod od proizvodnje viskija. Zbog toga su se razbesneli farmeri iz zapadne
Pensilvanije, gde se viski najvie proizvodio. Nepopularni porez izazvao je izgrede i doveo do
opteg nereda. Oktobra 1794. predsednik Dord Vaington (George Washington) mobilisao je
Narodnu gardu u nekoliko drava i poslao trupe u Pensilvaniju. "Pobuna" je brzo okonana, ali ne i
nezadovoljstvo saveznom vladom.
Poetkom devetnaestog veka esto se deavalo da odreeni krugovi gaje antifederalna oseanja.
Takozvane "Neznalice" delovale su u istonom delu Sjedinjenih Drava pred Graanski rat
(18611865). Ove grupe, organizovane pod imenima Red amerikih sinova i Sinovi zastave
ukraene zvezdicama, bile su protiv katolika, protiv Iraca i protiv emigranata. Oni su smatrali da
katoliki imigranti unitavaju ameriku demokratiju. Kada bi ih predstavnici vlasti ispitivali, lanovi
ovih partija govorili bi da "ne znaju nita". Tako su i dobili ime "Neznalice".
lako su mnogi uzroci izazvali Ameriki graanski rat, kao to su robovlasnitvo, nesklad izmeu
poljoprivrede i industrije, i razjedinjenost, ipak je jedan od najveih razloga za rat bio i autoritet
savezne vlade. Junjaci su dovodili u pitanje legitimitet savezne vlade i verovali da Kongres
oduzima deo vlasti od drava. Veina Junjaka nije se borila da zadri robovlasnitvo, ve da
zadre vlast lokalnih vlada. Kada je Konfederacija poraena 1865. godine, ovo raspoloenje nije
nestalo.
Sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka neuspesi agrara i depresija izazvali su
formiranje radikalnih ekonomskih teorija i pokreta. Ovim seoskim pokretima pridruilo se radniko
nasilje, i uvoenje anarhizma sa levice (vidi Glavu 5). Poslovne firme, lokalne vlade i savezna
137

vlada esto su morali da suzbijaju leviarski i desniarski ekstremizam. Po ulasku u dvadeseti vek;
vodei Amerikanci poeli su da veruju da levica predstavlja veu opasnost za demokratiju. Ovo
oseanje se pojaalo posle 1919 kada je zemlju zahvatio talas leviarskog terorizma. Zbog toga,
desniarske ekstremistiko organizacije poinju da jaaju. One ne samo da su popularizovale
ekstremistike stavove, ve su u svoje redove uvlaile sudije dravne zvaninike i predstavnike
policije. Desni ekstremisti takoe su se prikljuili organizaciji Kju kluks klan (KKK), koja je
formirana nakon Graanskog rata.
Kju Kluks Klan nastao je po zamisli generala Konfederacije Natana Bedforda Forista (Nathan
Bedford Forrest). Bedford Forist nameravao je da stvori antiunionistiku organizaciju koja bi
sauvala junjaku kulturu i tradicije. Kada je tek osnovani KKK poeo da terorie osloboene
robove, Forist je pokuao da raspusti organizaciju. Meutim, bilo je suvie kasno i KKK je otpoeo
kampanju mrnje. Poetkom dvadesetog veka skoro da je nestao, ali je ponovo oiveo za vreme
ekstremistike atmosfere koja je nastupila posle Prvog svetskog rata (19141918).
Klan je najbolje posmatrati u okvirima istorije. KKK je delovao u tri razliite faze. Ubrzo posle
Graanskog rata, "vitezi jahai", koji su nosili kukuljice i jahali nou, terorisali su Afroamerikance
da bi ih strahom naterali na politiku i drutvenu potinjenost. Do kraja veka ovaj aspekt Klana je
nestao, i u drugoj fazi Klan stie do dvadesetih godine dvadesetog veka traei legitimitet za sebe.
Tokom tog perioda KKK je postao popularan, politiki orijentisan i pristojan. Sve se to sruilo posle
jednog skandala kriminalne prirode. Moderni KKK razvio se posle Drugog svetskog rata
(19391945), postavi, sve do dananjeg dana, rascepkana, decentralizovana organizacija puna
govora mrnje.
Razvoj modernog Klana ide uporedo sa rastom desniarskog ekstrcmizma od 30 ih godina
prolog veka do danas. Poto je popularizovani Klan poljuljan zbog politikog skandala,
desniarski ekstremizam pojavio se za vreme Depresije (19291939). Karakterie ga
fundamentalistika interpretacija religije, radikalni patriotizam, i verovanje da ekonomske nedae
dolaze zbog svetske zavere meunarodnih bankara. Desniari su smatrali da bankarstvo
kontroliu Jevreji.
Majkl Barkan (Michael Barkun) (1997.) opisuje rast ekstremizma sa stanovita religije. Barkan
tvrdi da je nova religija Hrianski identitet, izrasla iz perspektive ekstremizma. Polazei od pojma
nazvanog anglo izraelizam ili britanski izraelizam, ameriki desniarski ekstremisti smatrali su bele
Amerikance za predstavnike izgubljenih plemena Izraela. Veli Smit (Wesley Smith) propovedao je
ovu tezu prvi put u radio emisiji bogosluenja u Kaliforniji krajem etrdesetih godina. Dva njegova
uenika bili su Vilijam Poter Gejl (William Potter Gale) i Riard Batier (Richard Butler). Gejl je
nastavio njegovo delo i osnovao nekoliko desniarskih udruenja, ukljuujui i Posse Comitatus.
Batler je napustio inenjersku karijeru, preselio se u Ajdaho i osnovao Arijevske nacije. Gejl i
Batler propovedali su Sviftovu ideju o hrianskom identitetu.
Barkan istie da je Hrianski identitet izgradio osnov za nasilje meu ekstremistima. Pre pojave
pokrcta Hrianski identitet, ameriki ekstremizam karakterisao je etnocentrizam i lokalizovano
nasilje. Hrianski identitet dao je novi podsticaj ekstremistikom pokretu. Barkan tvrdi da se
ekstremizam koristio da bi se satanizovali Jevreji (vidi Glavu 4). Hrianski identitet dao je
teoloku bazu za tezu da beli ljudi potiu od Boga, a Jevreji od avola. Eshatoloke pretpostavke
te vrste su kobne.

Ponovno oivljavanje moderne desnice

Moderni desniarski ekstremizam pojavio se negde 1984. godine i aktivan je sve do danas. Prema
mojim istraivanjima (Vajt, 2000.), postoji nekoliko stvari koje pokret dre zajedno. Prvo, desnica
ima tendenciju da se dri neke od ekstremnih religija. Boje ime se priziva od strane svih, pa ak i
od onih voda koji se odriu teizma (vere u Boga). Drugo, pokretom dominira verovanje da postoji
zavera. Sledbenici pokreta smatraju da gube ekonomski status zato to neke mrane sile kuju
zaveru
da ih prevarom iskljue iz amerikog sna. Prva zaverenika sila te vrste bio je komunizam, ali su
posle pada Sovjetskog saveza to postale Ujedinjene nacije. Ekstremna desnica veruje da postoji
zavera jevrejskih bankara i Ujedinjenih nacija koji zajedno rade na stvaranju Novog svetskog
poretka. Najzad, desniarski ekstremizam nastavlja da favorizuje patriotizam i vatreno oruje.
Ekstremisti ele da se naoruaju za sveti rat.
138

U svom popularnom istorijskom delu Bojni brod: Britanija, Nemaka i dolazak velikog rata
(Dreadnought: Britain, Germany and the Coming Great War)? Robert K Masi (Massie) (1991.) bavi
se histerijom utrkivanja izmeu Velike Britanije i Nemake u pomorskoj snazi, pred Prvi svetski rat.
I Britanci i Nemci satanizovali su jedni druge i esto je njihovo rivalstvo ustupalo mesto
iracionalnim strahovima. Jedna od poznatih reakcija Britanaca nastala iz straha od nemake
pomorske sile, bila je stvaranje jednog posebnog knjievnog anra (ili stila). Nemaki tajni agenti
uvek bi se iskrcali u Velikoj Britaniji i unitavali Britansku imperiju nekom vrstom subverzivne
zavere. Ili bi zatrovali vodu, ili unitavali kole, ili se infiltrirali u privredni sistem, ali ti izmiljeni
Nemci nikada ne bi direktno napadali. Oni su bili mistini i tajnoviti i bilo ih je svuda.
Akcije desnih ekstremista uklapaju se u ovaj Masijev opis histerinog straha u Britaniji. Ekstremisti
su verovali da strane snage kuju zaveru da unite Sjedinjene Drave. Bil Stenton (Bill Stanton)
(1991) kae da je 1978. godine, kada se pojavio u Dorziji i Severnoj Karolini kao paravojna
organizacija, Kju kluks klan poveo sve ostale u moderno doba. U toku jedne decenije mnogi
lanovi ekstremne desnice sledili su njegov put. Ne samo da su prihvatali teoriju zavere, nego su i
bili spremni da se bore sa hordama koje su nameravale da unite ameriki nain ivota.
Brent Smit (1994) daje realistinu sliku desniarskog ekstremizma, tvrdei da je terorizam sa
desnice prilino limitiran. Teroristike grupe su \z seoskih sredina i obino se pojavljuju u
farmerskim naseljima. Na primer, Posse Comitatus formirali su grupu protestujui protiv poreza i
pruili su estok otpor lokalnoj policiji. Najpoznatiji sluaj nasilja bio je sluaj Gordona Kala (Kahl)
koji je ubio tri policajca u Severnoj Dakoti : Arkanzasu pre nego to je sam bio ubijen. Druga
grupa, zvana Red, bila je militantna grana pokreta za vrhovnu vlast bele rase. Meutim, do ^987.
godine, Red je propao i desnica je bila u povlaenju.
Cak i za vreme ovih deavanja, kriminalne aktivnosti desnice nisu bile oznaene kao terorizam, i
mada su 1987. nasilniki ispadi desnih ekstremista postepeno nestali, ideologija koja ih je izrodila i
dalje postoji. Poveao se broj takozvanih "zloina mrnje", to je izazvalo zabrinutost meu onima
koji se bave krivinim pravom (Ham-Hamm, 1994). Posle prividnog raspada desnice 1987. godine,
broj lanova ekstremistikih grupa se poveao i do 1994. godine ekstremisti se ponovo vraaju na
scenu. Ako pogledamo strukturu desniarskog pokreta, videemo i zato.
Prema Alanu Sapu (Allan Sapp) (1985), pokret desnice podelio se na tri jasno odreene struje do
1984. godine. Prva struja je bio pokret za prevlast bele rase. Grupa se sastojala od etiri glavne
grane Kju Kluks Klana, neonacista i relativno nove grupe koja se nazivala Arijevske nacije. Sap i
drugi istraivai (Holden, 1985; Vigins-Wiggins, 1985; Kouts-Coates, 1987.) smatraju da su
Arijevske nacije iz Ajdaha ujedinitelji pokreta za prevlast bele rase. Voa Arijevskih nacija Riard
Batler, u stalnom je kontaktu sa liderima nekoliko pokreta za prevlast bele rase i svake godine
odrava kongres Arijevaca da bi svi ovi pokreti bili na okupu. Tenja za prevlau bele rase nije
nestala sa propau organizacije Red.
Sap pie da je druga struja ekstremizma, preivljavanje. Preivljivai se povlae iz drutva i
osnivaju zajednice u seoskim sredinama. Irvin Sual (Invin Suall) i David Lou (Lowe) (1987.)
opisuju ove grupe kao hibride, kombinaciju starih grupa za prevlast bele rase i sofisticiranijih
modernih grupa mrnje. Tipino za ove grupe je da se organizuju kao komune, okupljajui se oko
jednog jakog voe. Povlaei se u zgrade ograene visokom ogradom, oni naoruani ekaju na
eventualni pad vlade. Postojanje i filosofija ovih grupe veoma su znaajni za promenu koja je
devedesetih godina nastupila u desniarskom ekstremizmu.
Poslednja kategorija Sapove tipologije je u vezi sa religijom. Mnogi desniarski ekstremisti
propovedaju veru koja se zove hrianski identitet. Izvodei svoje ideje iz koncepcije
devetnaestog veka nazvane angloizraelizam, sledbenici vere Hrianski identitet veruju da je bela
Evropa sastavljena od izgubljenih plemena Izraela. Hebrejska biblija je jednostavno samo jedna
pria o borbi izmeu belih lzraelita i satanskih Jevreja. (Oni smatraju da Jevreji potiu iz
nedozvoljene seksualne veze izmeu Eve i avola). Bele Evropljane je izabrao Bog da vode
Arijevske nacije, poto se odrie osnovnih naela hrianske ljubavi, Hrianski identitet je idealna
religija za ekstremnu desnicu.
Iako ovakve teorije odgovaraju ekstremistima, one su toliko radikalne da vrlo malo misleih ljudi
moe da ih prihvati. Kao rezultat, Brent Smit navodi da su do 1987. godine grupe ekstremne
desnice
nestale. Riard Batler pokuao je da nadoknadi sve manji broj pristalica pozivajui Skinhedse na
139

kongres Arijevskih partija u Hejden Lejku, ali to mu nije uspelo. Pravoverni su ostali lojalni pokretu,
ali ih je bilo malo i bili su ratrkani.
1991. godine situacija se izmenila. Iz tri razloga ekstremna desnica ponovo oivljava (Stern,
1996.). Prvo, Brejdijeva uredba, (nazvana tako po sekretaru za tampu predsednika Ronalda
Regana, Demsu Brejdiju James Brady, koji je ostao paralizovan posle pokuaja atentata na
predsednika), izazvala je strah mnogih konzervativaca od saveznog zakona o kontroli oruja.
Ekstremna desnica igrala je na kartu tog straha, i potisnuvi u drugi plan svoje teze o prevlasti
bele rase i hrianski identitet, tvrdila je da savezna vlada namerava da se nametne i ospori
vlasnitvo nad orujem. Ekstremisti su smatrali da sada u rukama imaju problem koji dotie
konzervativce iz vladajuih krugova. Insistirajui na strahu od kontrole nad orujem, desniarski
ekstremisti su se nadali da e izgledati da i oni pripadaju glavnim tokovima drutva.
Drugi razlog bio je u vezi sa neuspenim pokuajem jednog amerikog erifa da u planinama
Ajdaha, uhapsi Rendi Vivera (Randy Weaver) na osnovu sudskog naloga.
Viver, koji je bio odani pristalica Hrianskog identiteta i pokreta za prevlast bele rase, bio je
optuen za ilegalnu prodaju oruja agentima Biroa za alkohol, duvan i vatreno oruje (ATF), ne
znajui ko su oni. Viver je uhapen i zatim puten uz kauciju. On je odbio da se pojavi na sudu
odreenog datuma, a erif je pokuao da ga privede. Meutim, Viver je pruio oruani otpor i na
nesreu, u tom pukaranju erif Vilijam Degan i Viverov mali sin Sami bivaju ubijeni. FBI je odmah
opkolio Viverovu planinsku kolibu. Opsada je trajala jo nekoliko dana i pre nego to se Viver
predao, snajperista FBI ubija njegovu trudnu enu (Valter Walter, 1995.).
Incident u Rubi Ridu (Ruby Ridge) imao je jak simbolini uticaj na ekstremnu desnicu. Prema
pisanju Sterna, jedan od vodeih ekstremista Bo Gric (Gritz) privukao je panju javnosti na
intervenciju FBI kada je doao da pregovara o predaji. Gric je penzionisani pukovnik Specijalnih
snaga Amerike vojske i uz to ubedljiva, harizmatska osoba, iji se glas i miljenje nadaleko uju,
ak i van ekstremne desnice. On je napustio Rubi Rid salutirajui Skinhedsima koji su tu
demonstrirali, pozivajui ih da formiraju specijalne snage otpora (grupe SPIKE), koje bi spreile
ovakve sluajeve. (Valter, 1995)
Postoji i trei dogaaj, koji je u glavama ekstremnih desniara tesno povezan sa onim to se
desilo u Rubi Ridu: opsada saveznih organa reda oko uporita Bran Davidijana (Branch
Davidians) blizu grada Vako (Waco) u Teksasu. 1993. godine agenti ATF pokuali su da na osnovu
naloga za pretres uu u ograeno uporite, ali ih je doekala kia metaka. Tom prilikom poginula
su etiri agenta, a nekoliko ih je ranjeno. Posle tromesene opsade, agenti FBI uli su u zgrade uz
pomo suzavca. Oni nisu znali da je celokupno uporite poliveno benzinom. Kada su agenti FBI
uli lanovi reda Bran Davidijan upalili su uporite i tako je stradalo 70 ljudi, ukljuujui i decu.
Stern tvrdi da je opsada kod Vakoa, iako je imala vrlo malo veze sa desniarskim pokretom takoe
postala simbol ekstremne desnice. Prema izvetaju ATF u stvarnosti je u uporitu bila grupa ljudi
koju je vodio odmetnuti adventista Vernon Vejn Hauel (Wayne Howell). Iskoristivi slabe i
smuene ljude, Hauel je promenio svoje ime u David Kore (Koresh) i osnovao komunu koju je
nazvao Bran Davidijan, smestivi je u ograeno uporite u blizini Vakoa. Prema podacima ATFa,
Hauel je skupljao ilegalno oruje i poinio vei broj prestupa. Hauel je vladao svojim stadom uz
pomo mesijanskih opsena, tvrdei da se kraj pribliava, a da on moe da spase svet. Na kraju,
jednostavno je poubijao svoje sledbenike da ne bi priznao poraz svojih mesijanskih obeanja, ali
je u isto vreme postao vana figura za ekstremnu desnicu. lako nije imao nikakve veze sa desnim
ekstremistima, on je koristio formulu, koja je njima odgovarala: imao je oruje, uporite kakvo
koriste preivljai i verovao je u Boga ratnika.
Ako je Stern u pravu, Bejdijeva uredba i incidenti u Rubi Ridu i Vakou udahnuli su novi ivot u
umirui desniarski pokret, a promena verske orijentacije ekstremne desnice pomogla je da se
njihovi redovi podmlade (vidi sliku 14,1). Iako bi se mnogi ameriki protestanti moda sloili sa
miljenjem da je Amerika nova izabrana zemlja, moda ak i novi Izrael, vrlo mali broj njih mogao
bi da svari huljenje i mrnju koju propoveda Hrianski identitet.
Pokret mrnje izazvao je udne promene u hrianstvu (Vajt, 1996, 2001). Neki ekstremisti usvojili
su norveku mitologiju. Sledei ideje Eriha Ludendorfa, nemakog generala iz Prvog svetskog
rata, ekstremisti su poeli da propovedaju nordijsko hrianstvo. Upranjavajui nordijske obrede,
oni su tvrdili da se klanjaju hrianskom svetom trojstvu, ali su tome pridodali bogove Odina
(Votana) i Tora. Vrhovni bog nordijskih bogova Odin pozivao je sa vikinkog neba Valhale, na
140

proienje rase.
Bog gromovnik Tor, propraao je ovaj poziv udarajui ekiem koji je potresao nebo. Nordijsko
hrianstvo, koje je bilo popularno kod nemakih nacista pre Drugog svetskog rata, preplavilo je
devedesetih godina Miigen, Viskonsin, Montanu i Ajdaho.
Kreatorizam je jo jedna nova religija, koja u potpunosti odbacuje judaizam i hrianstvo.
Kreatoristi tvrde da je Stvoritelj ostavio oveanstvo da se samo snalazi, i da svaka rasa mora
sama da se titi. Pridruivi se urbanim Skinhedsima, Kreatoristi pozivaju na RAHOVU (rasni sveti
rat). Oni izdaju rasistike stripove iji je cilj da se dopadnu otuenoj beloj omladini. Oni su takoe
izdali i Bibliju belog oveka (The White Man's Bible). Kreatoristi dokazuju da je Bog koji je pun
ljubavi i u sve se mea, samo jedna prazna la. Beli ljudi ostavljeni su sami sebi od strane
deistikog Stvorilja i od njih se oekuje da se bore za opstanak. U osnovi, Kreatorizam je religija
skinhedsa koja ima jo veu sklonost ka nasilju nego Hrianski identitet.
Ako su ekstremisti hteli da budu prihvaeni od strane glavnih politikih tokova, preko pitanja koja
se tiu kontrole oruja, poreza ili novog svetskog poretka, za to nisu mogli da se obrate bogu
Odinu. Veina desniarskih ekstremista prela je u konzervativnije crkve i okrenula se
individualnoj interpretaciji teologije Divljeg zapada da bi opravdala svoje akcije protiv vlade. Ova
grupa bi se mogla otprilike opisati kao "Samostalni fundamentalisti".
Za razliku od religije mrnje, samostalni fundamentalisti ne veruju da je amerika vlada umeana
u satansku zaveru. Meutim, oni veruju da su savezna vlada i vlade amerikih drava njihovi
neprijatelji, a da e im Bog pomoi u borbi protiv zla. Govorei protiv amerike federacije, oni
pozivaju na revoluciju pojaavajui svoj poziv prizivanjem na hrianstvo tipa Divljeg zapada. Oni
se obraaju linom bogu samoproklamovanom pojmu boanstva, koje se ne moe nai ni u
hebrejskoj, ni u muslimanskoj, ni u hrianskoj bibliji. Do 1995. godine ovaj pokret postao je vrlo
popularan na ruralnom zapadu i srednjem zapadu Amerike, i on je pripremio put za nastanak
desniarskog ekstremizma u ovom veku.
Teorije zavere su pogodno tle za formiranje raznih milicija. Stern kae da su samostalni
fundamentalisti verovali da vlada Sjedinjenih Drava vodi zemlju u jedan ujedinjeni svet, u kome
e biti samo jedna vlada pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Stern tvrdi da su njihove milicije
verovale da je novi svetski poredak nastavak zavere koja je opisane u Protokolima
1979
1985
1990
1996
Skinhedsi
Pokret za prevlast bele rase postaje militantan
Grupe Preivljivaa i Plaeniki kampovi
Hrianski identitet cveta
Religijski rascepi
Pokret za prevlast bele rase opada
Preivijivaki pokret dobija na snazi
Hrianski identitet
Nordijsko hrianstvo
Samostalni fundamentalizam
Kreatorizam
SLIKA 14,4 Ameriki desniarski terorizam, 1979 1996.
Ovakav sluaj desio se kada je izvren bombaki napad na dravnu zgradu u Oklahoma Sitiju
1995. godine. Ako su nalazi istrage tani, onda tuilatvo nije pronalo nijednu milicijsku grupu
koja je bila spremna da srui zgradu vlade. Tuilatvo je samo otkrilo ljude na koje je uticala
141

paramilitarna retorika. Ve ostareli i inertni lanovi Miigenskih milicija teko bi mogli da izvedu
takav bombaki napad kakvo je bilo ruenje zgrade u Oklahoma Sitiju. Osim toga, mnogi lanovi
grupe bili su zgranuti zbog krvoprolia koje se tamo desilo. Oni to nisu podravali. Ali, pravoverni
to mogu da uine koji uju poziv na nasilje. Prevashodna opasnost od paravojne retorike je to
moe da podstakne fanatike na ubistvo.
Paravojne grupe deluju na raznim nivoima. Na primer, Guje iz Arizone (Arizona Vipers) su
navodno planirali 1996. da dignu u vazduh nekoliko vladinih ustanova, a mnogi od njih uhvaeni
su i osueni zbog posedovanja ilegalnog oruja. Meutim, iz intervjua mnogih istaknutih lanova
milicije, vidi se da nikad nisu ni uli za Guje iz Arizone. Slobodnjaci iz Montane su drugaija
paravojna grupa. Oni su navodno terorisali jedan mali grad ponaajui se kao gradska banda i
krei zakone. Kada je savezna vlada preduzela akciju protiv njih, opkolivi ih, lanovi milicija
irom zemlje izrazili su svoju solidarnost sa Slobodnjacima iz Montane, ali su i preduzeli korake da
se ideoloki distanciraju od njih. Paravojne grupe mogu biti raznog oblika i veliine, a veina
njihovih akcija svodi se na retoriku. Guje iz Arizone i Slobodnjaci iz Montane su izuzetak. Retorika
se pretvara u nasilje kada se male grupe odvoje od veih ekstremistikih grupa.
Primer Miigena potvruje ovu tezu. Milicijske grupe, koje se tamo nalaze, najvie se bave
protestima protiv poreza, borbom protiv kontrole oruja, obiajnim pravo, i pritubama na vladu.
Samo jedna od tih grupa prihvatila je Hrianski identitet kao svoju veru. Iako oni koji se bave
njima kau drugaije, a i oni sami naduvavaju broj svojih lanova, ja cenim da ih ima oko 6000, a i
to je moda i preterivanje. Nekoliko visokih slubenika policije deli moje miljenje. U taj broj
uraunate su porodice, prijatelji i povremene pristalice. Primarna aktivnost ove grupe su vikend
gozbe "beanie weenie" i religiozni sastanci, na kojima se govori protiv vlade.

Uputstva Vilijama Pirsa za izvoenje revolucije

Vilijam Pirs (William Pierce) je borac za prevlast bele rase, iji se tab nalazi u ruralnom delu
Zapadne Virdinije. On je voa organizacije koja se zove Nacionalna alijansa i njegova
organizacija je skoro kupila firmu Resistance Records, koja izdaje ploe sa muzikom mrnje
Skinhedsa. Pirs je doktor nauka i jedno vreme bio je profesor na koledu. On ve dugo vremena
privlai panju organa nadzora, naunika i policajaca (Pitkevid Pitcavage, 2000). Zato on
izaziva takav interes? On je napisao dva romana u kojima idealizuje Ameriku revoluciju. Svako
ko se bavi kontraterorizmom treba da proita te dve knjige.
Pirsov najpoznatiji roman je Tarnerovi dnevnici (The Turner Diaries), koji je napisao pod
pseudonimom Kndru Mekdonald (Andrew MacDonald) (1985). Knjiga Tarnerovi dnevnici je
romansirani prikaz meunarodne revolucije belaca. Knjiga poinje slikama iz prolosti iz "Novog
Baltimora" godine 100, i sadri dnevnik glavnog junaka Erla Tarnera koji opisuje "Veliku
revoluciju", tj. izmiljeni rat rasa koje se dogodio 3990 ih godina.
Vei deo Tarnerovih dnevnika bavi se unim kritikim napadima na manjine i Jevreje. Roman je
dobro napisan i lako se ita. Ono to je opasno, to je da je sa tehnike strane u romanu sve tano.
Knjiga Tarnerovi dnevnici je prirunik koji pouava kako sprovoditi terorizam niskog intenziteta.
Pirs se koristi naracijom ili formatom prie da bi opisao pravilan metod za izradu bombi, pravljenje
minobacaa, izvoenje napada na ciljeve i drugih teroristikih napada. Svako ko poseduje
prosenu inteligenciju posle itanja Tarnerovih dnevnika, stei e elementarno znanje o tome kako
se postaje terorista.
Drugi uinak Tarnerovih dnevnika je mnogo suptilniji, ali i opasniji. Knjiga bi mogla da postane
psiholoka inspiracija za nasilje, tj. mogla bi da inspirie nekog da kopira zloine iz nje.
Mnogobrojne otre kritike i filosofija koju knjiga propagira, opravdavaju ubistvo i fiziko
razraunavanje. Kao jedino logino reenje za drutvene probleme Pirs predlae unitenje
obojenih, manjina i Jevreja. Iako nije religiozan, Pirs propagira sveoptu kosmiku teologiju,
prikazanu u "svetoj" knjizi pod naslovom Knjiga (The Book), i njegov junak Erl Tarner stavlja se na
stranu nepoznatog boanstva.
Kada su proitali ovu knjigu, neki ekstremisti preli su i na delo. Robert Metjus (Matthews) je, na
primer, osnovao teroristiku grupu pod nazivom Bruder Schweigen (Tiha braa) ili Red, kako se
naziva Tarnerova teroristika grupa u knjizi. Kada je bomba iz Oklahoma Sitiju, Timoti Mekvej
(Timothy McVeigh) bio uhapen, policija je kod njega nala jedan pohabani primerak Tarnerovih
dnevnika.
142

Drugi Pirsov roman, Lovac, napisan je 1989. godine, takoe pod pseudonimom Rndru Mekdonald.
Ovaj drugi roman, koji nije stekao popularnost Tarnerovih dnevnika, pria je o "vuku samotnjaku"
koji odluuje da sasvim sam digne revoluciju. Lovac se unja ulicama sa namerom da ubija
Afroamerikance, ljude iz meovitih brakova i Jevreje. Knjiga je posveena stvarnom ubici, i kao i
Tarnerovi dnevnici, moe da izvri psiholoki uticaj na ljude da poine takve zloine. 1999 godine
dvojica desniarskih ekstremista poli su ubilaki pohod u ikagu i Los Anelosu kopirajui stil
ubijanja iz Lovca.
Ekstremistika literatura puna je mrnje, uputstava i sugestija. Pirs nije uneo nita novo u literaturu
netolerancije. Meutim, on je popularizovao terorizam u dve dobro napisane knjige. Naalost, one
su mogle da poslue i kao uputstvo za nasilje.

Kriminalno ponaanje desnih ekstremista

Pravoverni + nasilje + politika ashatologija = Problemi za organe reda
U poslednjih deset godina desniarski ekstremisti stvorili su model kriminalnog ponaanja (Vajt,
2000.). Desniarski ekstremisti mogu se podeliti u tri kategorije: nenasilne prestupnike, nasilne
branioce i nasilne napadae. U ovom delu knjige govoriemo o aktivnostima svake od ovih
kategorija.
Kao i kod veine drugih oblika terorizma i u ekstremistikom ponaanju preovlauje nenasilje.
Desniarski ekstremisti vie su glasni nego nasilni, i vie skloni retorikom pisanju, nego
aktivnosti. Njihovo izraavanje nije po prirodi zloinako, osim ako nije direktan uzrok nekog
odreenog zloina. Nenasilni prestupi zasluuju panju policije, ne samo kao latentni prekraji
zakona, nego i kao indikatori mogueg nasilja.
Mnogi nenasilni desni ekstremisti jednostavno ispadnu iz igre. U stvari oni proglase svoju
nezavisnost od Sjedinjenih Drava. Oni se dre svih vrsta bizarnih sluajeva i mutnih zakona (od
kojih veina ne postoji), a koji im daju "ustavno" pravo da se odreknu svog dravljanstva. Kao
rezultat, oni esto izjavljuju da su suvereni graani da ameriki zakoni ne mogu da se primene na
njih. esto se deava da voze sa "ustavnim vozakim dozvolama" i "registracijom". Neki od ovih
dokumenata, proizvedenih u domaoj radinosti, izgledaju isto kao zvanini dokumenti. Kada ti ljudi
dou na sud, oni esto tvrde da ameriki sudovi nisu po ustavu i da nemaju zakonsku snagu nad
suverenim graanima.
Neki malo glasniji nenasilni prestupnici imaju tendenciju da se raspusno ponaaju. Ovakvi
prestupnici esto prekidaju sastanke lokalne vlade. Oni takoe upadaju na sud za vreme procesa,
gde daju lekcije sudijama, advokatima i porotnicima, uei ih "pravom" znaenju zakona. Pored
ovih ometanja zakonito izabranih slubenika, ono to ovakve prestupnike ini opasnim je
mogunost eskalacije. Oni mogu da postanu nasilni kada im priu organi reda ili neki drugi vladini
slubenici.
Poslednja vrsta nenasilnih prestupnika je najproblematinija. Ovi ljudi su "krivotvoritelji", tj. ljudi
koji izdaju i koriste lana dokumenta. Jedna od najvie korienih taktika je izdavanje lanih
novanica, ekova bez pokria. Sluei se nepostojeim zakonima ili karikirajui istorijske
injenice, oni esto tvrde da im Ustav daje pravo da izvlae novac od vlade, banaka ili firmi. Ovi
prestupnici piu ekove bez pokria ili lane naloge za isplatu. Druga njihova taktika je
podnoenje lanih menica i izdavanje lanih ekova.
Desniarski krivotvoritelji proizvode i razne dokumente "obiajnog suda". Oni tvrde da im Ustav
dozvoljava da sami ustanovljuju svoj pravosue, slube vlade i sudove. Koristei se ovim lanim
dokumentima, oni izdaju uredbe, pa ak i naloge za hapenje i za plenidbu imovine. Grupa
nasilnih ekstremista iz Montane, Slobodnjaci Jordana, otila je jo dalje. Ta grupa je isforsirala
oruani sukob sa vladinim organima 1996. godine. Oni su izdavali naloge za sprovoenje smrtne
kazne nad lokalnim vlastima, preavi na taj nain sa rei na dela terorizma.
Mark Pitkevid (2000) otkrio je nedavno novi tip prevare desniarsku shemu za izmamljivanje
novca. Shema za izmamljivanje novca ima za cilj da izmami novac od ljudi. Pitkevid kae da su
desniarski prevaranti koristili uobiajeni metod prevare, ulepan patriotskim izjavama, priama o
tajnim informacijama iz vlade i jevrejskoj zaveri. Prilikom ostvarivanja jedne od ovih shema,
poverljivi ljudi desniarskog pokreta ubedili su rtve prevare da Sjedinjene Drave nemaju novac,
jer je vlada 1933. godine prestala da ima zlatnu podlogu za novac. Kao rezultat toga, predsednik
143

Sjedinjenih Drava je ovlastio Delta snage da otimaju zlato od drugih zemalja. Kada zlato stigne,
svaki Amerikanac imae pravo na nekoliko miliona dolara. Da bi se kvalifikovali za to pravo, kazali
su prevaranti, treba da se plati samo 300 dolara. ovek bi pretpostavio da niko ne moe biti tako
glup da poveruje u tu priu, ali je Pitkevid otkrio da je ova shema drutvu desniarskih
ekstremista donela preko 2 miliona dolara.
Nasilje desniara takoe je veliki problem. Prva grupa desniarskih nasilnih ekstremista moe se
nazvati "braniocima". Ovi Ljudi veruju da su pod opsadom snaga Cionistike okupacione vlade
(ZOG) ili novog svetskog poretka. Oni se naoruavaju, itaju odlomke iz biblije u kojima se opisuje
nasilje, i ekaju da se predstavnici savezne vlade pojave na njihovom pragu. Problem je u tomc
to bi "agenti ZOGa" mogli biti prerueni kao potari koji nose potu, ili studenti iz lokalnog
koleda koji vre ankete. U svetu jednog branioca ovo je napad na njega i onda se branilac
estoko brani.
Drugi tip nasilnog prestupnika, napadai, rade stvari otvoreno. Ne elei da sede mirno i ekaju da
vlada napravi potez, napadai ele da se uhvate u kotac sa ZOGom. Oni koriste standardnu
teroristiku taktiku, ukljuujui i oruane napade, pljake, bacanje bombi, paljenje kua,
postavljanje zaseda i ubistva. Osim toga, u borbi protiv svojih neprijatelja, oni se slue
zastraivanjem i pretnjama. Nihilistiki napadai, kao to su Baford Farou (Buford Furrow) i
Bendamin Smit (enjamin Smith), odvojili su se od svojih grupa i napadaju u besu. Farou je uao
u Jevrejski centar u Los Anelesu i poeo da puca na decu. Smit je vozio kola kroz predgrae
ikaga i usput pucao u obojene i meovite parove.
Postoji jo jedna tendencije koja jo vie zastrauje, a to je otpor bez lidera. Male grupe
naoruanih ekstremista podelile su se na elije bez centralnog voe. Ako domai terorizam bude
sledio meunarodne tendencije, ovakve male grupe najpre e nainiti nasilje. Ova tendencija
decentralizovanih malih grupa izaziva izvesnu zabrinutost Kju kluks klana i poznati desniarski
ekstremista Luis Bim (Louis Beam), ohrabrio je lokalne grupe da rade svaka za sebe. Bilo da su
Skinhedsi, milicije ili hrianski identitet, cilj pokreta je da se odupre upadu savezne vlade. Iako je
vei deo lanstva pokreta nalazi u ruralnim zajednicama, njihova filosofija se poklapa sa
Marigelinim idealom iz njegovog dela Mali prirunik urbane gerile. Opasnost ne preti toliko od
milicija, koliko od malih grupa bez voe, koji preduzimaju nasilne akcije.
Brent Smit ukazuje da se desniarski teroristi esto slue oruanim pljakama da bi pribavili novac
za svoju kampanju. Stern podvlai da se pljake dopunjavaju sukobima i militantnim otporom
hapenju ili vladinim nalozima. Desniarski ekstremisti, kao to su Slobodnjaci iz Montane, takoe
redovno prete graanima i predstavnicima vlasti. Kao to se vidi iz napada u Oklahoma Sitiju,
male grupe se slue i bombakim napadima. Otpor bez voe je veoma popularan meu
desniarskim ekstremistima.
Posle opsade kod Rubi Rida i Vakoa pojavio se novi trend. Stari leviarski i novi desniarski
ekstremisti poeli su da trae zajedniki jezik. Jedna filosofija, zvana Trea pozicija, pokuava da
ujedini ta dva ekstrema u jedan. Radikali (leviari) i reakcionari (desniari) pronali su da su im
neke stvari zajednike. Oni mrze vladu, nemaju korist od velikih korporacija, i ne veruju medijima,
Svrha Tree pozicije je da zamagli razlike izmeu levice i desnice ujedinjujui nekadanje
neprijatelje oko zajednikih tema. Kada budemo prouavali najnoviji oblik domaeg terorizma,
ekoloko nasilje, videemo da ovaj trend dolazi jo vie do izraaja.

Ekoterorizam i prava ivotinja

Upotreba termina "ekoterorizam" u vezi sa pravima ivotinja ili spasavanjem ovekove sredine,
prilino je kontroverzna zbog toga to veina Ljudi ionako podrava te principe. To jest, vrlo malo
ljudi je sklono da sakati, ranjava ili ubija ivotinje, a jo manje Ljudi eli da uniti svoju planetu.
Environmentalizam postoji kao politiki pokret irom sveta, a on postaje kontroverzan onda kada
se udrui sa terorizmom. Meutim, vrlo slino desniarskim ekstremistima i nasilniki ekologisti i
borci za prava ivotinja ive u svetu koji su sami stvorili. Neki od njih i prekorae crtu i prelaze sa
rei na dela.
Agent FBI u penziji,Vilijam Dajson (William Dyson) (2000.), koji se 30 godina bavio domaim
terorizmom u Americi, kae da ako elimo da shvatimo puni opseg ekoterorizma, moramo da
pogledamo na koji nain policija kategorizuje zloine i ekonomsko dejstvo nasilnog ekolokog
ekstremizma. Dajson tvrdi da se veina zloina registruje kao lokalni vandalizam, a proputa se da
144

se istakne znaaj totalne destrukcije. Dajson kae da kada se izrauna sveukupno dejstvo
ekoterorizma, vidi se da su Sjedinjene Drave podvrgnute dugotrajnoj teroristikoj kampanji.
Brajan Denson (Bryan) i Dems Long (1999) doli su do slinog zakljuka. Poto su sproveli
detaljno ispitivanje ekolokog nasilja za list Portland Oregonian, Denson i Long doli su do
zakljuka da je teta od ekoterorizma dostigla cifru od vie miliona dolara. Oni su ispitivali
delovanje ekoterorizma u okviru deset meseci, uzimajui u obzir samo zloine koji su prelazili
50.000 dolara tete. Pronali su sto sluajeva, od kojih je policija uspeno reila veoma mali broj.
Prema nalazima Densona i Longa, veina nasilnih dela poinjena je na amerikom zapadu. Od
1995. do 1999 godine teta koju su ekoteroristi naneli popela se na 28,8 miliona dolara. Zloini su
se sastojali od napada na farme; unitavanja istraivakih laboratorija na Kalifornijskom
univerzitetu u Dejvisu (Davis) i na Miigenskom dravnom univerzitetu; od pretnji pojedinim
ljudima, sabotaa uperenih protiv industrijske opreme i podmetanja poara.
Denson i Long kau da je pokret poeo u Engleskoj sedamdesetih godina, kada je osnovan Front
za osloboenje ivotinja (ALF). Do 1981. godine pojavio se nasilni ekoloki pokret i obe ideje
prenele su se na Sjedinjene Drave. Da ironija bude vea, borci za prava ivotinja i ekologisti
mrzeli su se izmeu sebe. Obe grupe su mislile da se bore za razliite ciljeve. A na amerikom
zapadu oba pokreta su bila iroko prihvaena. Kao i u sluaju desnice, jedan roman je posluio
kao inspiracija ekoteroristima. Roman Banda Monkey Wrench, koji je 1975. godine napisao
Edvard Ebi (Edward Abbey) govori o grupi ekologista kojima je dozlogrdio industrijski razvoj na
Zapadu. Ebi je aktivista pokreta za ouvanje ovekove sredine i nije ideolog pun mrnje kao
Vilijam Pirs. Njegov roman je izmiljena pria koja je inspirisala neke ljude. U romanu Banda
Monkey Wrench junaci prie se voze kolima kroz zapadne drave Amerike i vre sabotae na
buldoerima, spaljuju bilborde i nanose tetu imovini Ljudi, koji, po njima, unitavaju ovekovu
okolinu. (Ovo je ista vrsta terorizma niskog intenziteta kojim su se bavili nemaki leviari sredinom
devedesetih godina). "Monkey wrenching" je postalo glavna oznaka ekoterorizma.
U proloj deceniji, kau Denson i Long, ekstremisti iz ekolokog pokreta i pokreta za prava
ivotinja su se ujedinili. Kao i desniari slinog tipa, mnoge ovakve grupe bave se samo retorikom
ili podsticanjem ruilakog ponaanja. Poznate su pod vie raznih imena, a bore se za ogroman
broj ekstremistikih ciljeva. Ako samo pregledamo Svetsku mreu takvih pokreta na Internetu,
videemo da postoji ogroman broj grupa i mnotvo ekolokih ciljeva za borbu. Front za
osloboenje zemlje (FLF), Zemlja na prvom mestu, i Ministarstvo pravde bore se za ouvanje
planete zemlje. Front za osloboenje ivotinja, Milicija za ivotinjska prava, Banda milosra i
Obojeni panteri bore se za prava ivotinja.
Nasilnike organizacije, kao to su ELF i ALF, proklamuju, a i vre oteenja imovine. Retorike
grupe, kao to je Crkva eutanazije, nalaze se jednostavno na granici bizarnog, i proklamuju
samoubistvo, sodomiju i kanibalizam, sa ciljem da dobrovoljno zatru ljudsku populaciju sa lica
zemlje.
Nasilni ekoteroristi uivaju da priaju prie o svojim poduhvatima Denson i Long kau da ELF
izdaje anonimne kominike. Prema Web sajtu ALF (www.nocompromise.org/alt7alf.html), kriminalci
koji se bore za prava ivotinja imaju svoj sistem za objavljivanje svojih aktivnosti. Kao i svi teroristi,
ekoteroristi pokuavaju da publicitetom stvore utisak o svojoj snazi. ALF ide i dalje, i koristi svoj
Web sajt kao sredstvo za obuku. Na primer, taktika za napade na farme vizona opisuje se do
detalja. Uz pomo serije u etiri epizode, itaocima se daju lekcije o metodima za organizovanje
operativnih elija, procedura za nabavljanje finansijskih sredstava, i uputstva za planiranje i
izvoenje operacija.
Ekologisti se ponose paljevinama, a obe grupe propagiraju unitavanje dobara kao svoj primarni
cilj. Oni ele da ekonomskom destrukcijom primoraju one koji se bave razvojem zemlje, ili
poseduju skijake centre, farme i istraivake laboratorije, da prekinu sa svojim radom. Denson i
Long kau da su ekoteroristi uspeli da promene neke industrijske procedure.
Ekoteroristi su beskompromisni ekstremisti sa nedostatkom logike, ba kao i njima slini desniari.
Pregledom njihove ideoloke literature dolazimo do saznanja da oni ekologiju koriste kao surogat
religije (Vajt, 2000.). Kao i postavke svih ekstremista, i njihove postavke su pune kontradikcija i
virtuelnih apsurda. Na primer, Web sajt ALF, pod parolom "mi ne koristimo ivotinjske proizvode",
preporuuje korienje konih rukavica pri napadima na farme vizona. Tu se ljudi koji jedu meso
porede sa nacistima, a farme opisuju kao koncentracioni logori. Oigledno da lanovi ALF ne
145

znaju da je Hitler bio vegetarijanac.

Crni hebrejski izraeliti

U javnoj verziji izvetaja FBI Megido projekt (Megiddo), koji govori o mogunosti verskog i kultnog
terorizma na poetku novog milenijuma, analitiar FBI pie da Crni hebrejski izraelizam ima
potencijal da postane nasilna grupa (www.FBI.gov). Neki Ljudi su kritikovali ove navode i rugali im
se, tvrdei da je FBI preterano reagovao na jednu vrstu verovanja. Drugi opet veruju da je FBI
otkrio opasne i nasilne verske trendove. Pre nego to zavrimo poglavlje o ekstremizmu u
Sjedinjenim Dravama, baciemo pogled na Crni hebrejski izraelizam, a zatim na analizu FBI o
njemu.
Sta je Crni hebrejski izraelizam? Ukratko reeno, to je Hrianski identitet sa afrikom primesom.
Prema pisanju Tori Torpa (Tory Thorpe) (1996.) (www.blackmahaonline.com/blkheb.htm), Crni
hebrejski Izraeliti veruju da su preci Izraelita bili crnoputi Afrikanci. Oni su se iselili u Nigeriju
formirajui jevrejsku dijasporu i tamo su ekali da Bog ispuni obeanja koja je dao Hebrejima.
Tada su se umeali beli trgovci robljem i osnovali veu dijasporu crnih afrikih Izraelita.
Ova mitoloka pria o Crnim hebrejskim Izraelitima i njihovim verovanjima, potie jo od
Graanskog rata. Krajem dvadesetog veka, kao i Hrianski identitet, pokret je razradio zamrenu
teoloku potku da bi se objasnio status Afroamerikanaca. Na primer, prema pisanju Jehuda
Benjamina be Jizrael (Yehuda Benyamin be Yisrael) (www.thelawkeepers.org), belci su se urotili
da unite vezu izmeu Afrike i Boga. Drugi izvor objanjava da je kovrdava kosa dokaz da su
crnoputi ljudi boanskog porekla. Originalna biblija afrike batine koristi se kao dokaz da su
Jevreji koje je Mojsije odveo u seobu iz Egipta, bili crni.
Teoloka doktrina Crnog hebrejskog izraelizma ne izaziva potrebu za policijskom istragom, niti
budi radoznalost, tako da kada se vri istraga o sistemu te vere, moe doi do spornih situacija.
Prvi amandman dozvoljava slobodu religije i svako je slobodan da veruje u doktrinu Crnog
hebrejskog izraelizma. Zbog toga neki ljudi kritikuju FBI to je ispitivao koncepciju Megido
projekta. Meutim, FBI se nije interesovao za religiju, ve za mogunost nasilja. Neki segmenti
Crnog hebrejskog izraelizma imaju prolost u kojoj je vreno kultno nasilje, a neki su satanizovali
rase koje nisu afrikog porekla. Kao i potencijalno nasilje Hrianskog identiteta, ovaj aspekt
Crnog hebrejskog izraelizma zasluuje panju organa reda.
Panju javnosti najvie su privukla aktivnosti Halona Miela (Hulon Mitchell) mlaeg. Prema
sudskom zapisniku (Apelacioni sud Sjedinjenih Drava, 11. kotar, 1996), Halon Miel i Linda Gejns
(Gaines) preselili su se na Floridu, u Majami 1979 godine i postavili temelje kulta Crnih hebrejskih
Izraelita, koji je poznat kao nacija Jahveha. Miel je govorio svojim pristalicama da su Bog i Isus
crne puti i da je on izabran da vodi crne ljude nazad u Izrael. Do 1980. godine njegove pristalice
su, po njegovom nareenju, promenile svoja imena i uzele hebrejski identitet. Gejnsova je postala
Dudit Izrael (Judith Israel), a Miel je uzeo ime Jehvah ben Jehvah. Jehvah je anglikanska verzija
hebrejskog tetragrama YHWH, (ili imena Boga). Mielovo novo ime moglo bi se prevesti kao "Bog
sin boji".
Do 1985. godine nacija Jehvaha postaje kult. Miel je sagradio Hram ljubavi i postavio naoruanu
strau oko ulaza. Gejnsova je kontrolisala, prihode svih lanova kulta, dok je Miel vladao svojim
stadom gvozdenom rukom. Miel je poeo da iri svoju teoloku doktrinu, propovedajui da su
belci avoli i da lanovi kulta treba da ih ubijaju u boje ime. On je osnovao jednu grupu unutar
organizacije, koja se zvala Bratstvo i u iji sastav je mogao da ue samo onaj ko je ubio belog
oveka.
Kada su neki lanovi pokuali da napuste grupu, bili bi ili prebijani ili im je odsecana glava. U toku
nekoliko sledeih godina, Miel je slao "Anele smrti" da ubijaju belce u okolini Majamija. Aneli
smrti imali su nareenje da Mielu donesu delove tela iskasapljenih rtava, kao dokaz da su zaista
izvrili ubistva. Pet meseci trajalo je suenje Mielu, Gejnsovoj i jo nekim lanovima kulta, a na
kraju su osueni po saveznom krivinom zakonu o organizovanom kriminalu.
Sluaj Crnog hebrejskog izraelizma pokazuje da su lanovi takvih kultova na neki nain razapeti
izmeu verovanja i injenja dela, a to postavlja dilemu pred one koji su zadueni za bezbednost.
Teoloka doktrina Crnog hebrejskog izraelizma nije nasilnika i veina njegovih vernika ne eli da
ide stopama Halona Miela. Meutim, za ljude zaduene za spreavanje nasilja problem nastaje
146

onda kada verski sistem pone da degradira ili satanizuje neku drugu grupu ljudi i kada usledi
nasilje. Svaki put kada se ekstremistika verovanja udrue sa mrnjom, ljudska zajednica je u
opasnosti.

Glavne teze
1. Ekstremizam nije nita novo u amerikoj istoriji. Desniarski ekstremizam potie jo od
Pobune viskija i traje do dananjeg ekstremistikog nasilja.
2. Modernu desniarsku ekstremistiku misao karakterie netolerantni verski dogmatizam,
rasizam, i zavera. Pripadnici desnice dre se jedne ili vie od ovih ideja: ideje supremacije
bele rase, ideje preivljavanja, ili ekstremistikog verskog izraza.
3. Tarnerovi dnevnici i Lovac su nasilni desniarski romani fantazije u kojima je iznesena
ideologija ekstremne desnice.
4. Desniarsko kriminalno ponaanje moe se podeliti na nasilno i nenasilno. Nasilni prestupnici
mogu biti branioci i napadai. U nenasilne prestupnike spadaju oni koji se ponaaju buntovno,
koji se bave krivotvorenjem dokumenata i izmamljivanjem novca.
5. Radikalni ekolozi i aktivisti koji se bore za prava ivotinja, bave se prevashodno unitavanjem
tue imovine u ime svoje borbe. Njihov cilj je ekonomsko oteenje.
6. Crni hebrejski izraelizam je afroamerika verzija Hrianskog identiteta. Po njegovoj doktrini,
crni Afrikanci su bili prvi Izraeliti. Jedna nasilna grupa, Nacija Jehveha, satanizovala je belce i
pozivala na njihovo unitenje.

Teme za razmiljanje
Tihi alarmni ureaj aktivira se javljajui da je izvrena oruana pljaka i patrolna kola kreu prema
banci. Vi ste prvi patrolni policajac koji stie na lice mesta. Na parkingu dva mukarca bele rase sa
automatskim orujem u rukama, dre na nianu tri taoca. Vi ste blokirali prolaz da prestupnici ne
mogu da pobegnu, i sklonili se u zaklon koji vas titi od njihove eventualne vatre. Prestupnici viu
da su oni predstavnici Jehvehove moi i ustavne vlade okupiranih drava. Da li ete sa tim ljudima
razgovarati kao sa normalnim kriminalcima? Koji ete sistem ubeivanja primenili da biste odrali
mirnu situacija? Kada stigne komandir sa pregovaraima, koji ete im savet dati?

ta jo treba proitati
Don Dord (John George) i Leird M. Vilkoks (Laird Wilcox), Ameriki ekstremisti: Milicije,
supremisti, klanovi, komunisti i drugi (American Extremists: Militias, Supremacists, Klansmen,
Communists and Others)

V PROBLEMI MODERNOG TERORIZMA

15. TEHNOLOKI TERORIZAM I ORUJE ZA MASOVNO UNITENJE
Dva teroristika incidenta, bombardovanje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku 1993 godine i
napad u podzemnoj eleznici u Tokiju 1995, pozvali su svet na uzbunu zbog opasnosti od
tehnolokog terorizma. U Njujorku su teroristi postavili kontejner pun otrovnih hemikalija u blizinu
automobila bombe koji su detonirali u podrumskoj garai parkingu Svetskog trgovinskog centra.
Na sreu, vrelina bombe unitila je hemikalije pre nego to je dolo do njihovog rasprivanja. U
Tokiju se desilo neto drugo. Fanatici religioznog kulta pustili su otrovni gas u podzemnu eleznicu
sa namerom da izazovu to vei broj rtava. Gas se nije proirio svuda kako su se nadali. Ipak,
dvanaestoro ljudi je umrlo i preko 5000 je povreeno. Ovakve akcije postavljaju pred nas nekoliko
147

pitanja: ta je tehnoloki terorizam? Kakva opasnost preti od oruja za masovno unitenje? Kako
teroristi mogu da iskoriste to oruje? Koje kontramere mogu da se preduzmu? Sva ta pitanja bie
tema ovog poglavlja.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da ukratko ispriate napad Auma inrikjoa u Tokiju.
2. Da definiete i opiete tehnoloki terorizam
3. Da raspravljate o ranjivosti Sjedinjenih Drava na tehnoloki terorizam?
4. Da izloite bezbednosne probleme amerike energetske industrije.
5. Da navedete opasnosti koje prete od nuklearnog, biolokog i hemijskog terorizma.
6. Da opiete kakva opasnost preti od sajber terorizma.
7. Da prodiskutujete koje su mogue reakcije na tehnoloki terorizam.

Aum inrikjo
20. marta 1995. Tokio je doiveo tehnoloki teroristiki napad iji je izvrilac bila radikalna verska
sekta. lanovi verskog kulta Aum inrikjo ili Aum vrhunske istine, pustili su otrovni gas sarin u
podzemnu eleznicu punu sveta. To je bilo kriminalno teroristiko delo koje je trebala da prui
psiholoku satisfakciju lanovima sekte, ali je imalo kobne posledice. Teroristi nisu bili pojedinci
koji ele drutveno oslobaanje, ili neku vrstu nebulozne politike osvete; to su bili lanovi
organizovanog verskog kulta koji je pokuao da obori japansku vladu. Nenamerno sprovodei
teoriju Karlosa Marigele u delo, napad je trebalo da izazove haos, a teroristi su se nadali da e u
optoj konfuziji, oni preuzeti vlast.
Sve moderne civilizacije iznedrile su neku vrstu nasilja, koje se sprovodi ili u ime neke religije ili u
ime surogatne ideologije, tako da kultno nasilje u modernom svetu ne predstavlja nikakvo
iznenaenje. Svet je bio okiran kada je 1977. godine stotine ljudi izvrilo samoubistvo na
zapovest Dima Donsa (Jim Jones), harizmatinog arlatana koji je manipulisao svojim
sledbenicima uvukavi ih u verski kult. 1993 Vernon Vejn Hauel (takoe poznat i kao David Kore
Koresh) uspeo je da spali ili ustreli veinu svojih sledbenika, kada su federalni agenti doli do
njegovog uporita kod Vakoa u Teksasu. Drugi kultovi (sekte) su manje agresivni, i samo
zahtevaju od svojih sledbenika da prepiu svoju imovinu lokalnom mesiji. Sluaj Aum inrikjo je
alarmantna promena te prakse. lanovi sekte dobili su instrukciju da napadnu i osvoje svet.
Trebalo je da ponu sa Tokijom.
Prema podacima Stejt departmenta (1996.), u napadu otrovnim gasom u tokijskoj podzemnoj
eleznici prvi put je od strane terorista u veoj koliini upotrebljen hemijski agens. Procenjeno je
da su lanovi kulta eleli da destabilizuju japansku vladu i preuzmu vlast. Teroristi Aum inrikjo
napali su u isto vreme pet vozova podzemne eleznice, ubivi 12 ljudi i ozledivi otprilike 5500.
Potonja istraga Japanske policije povezala je Aum inrikjo sa jednim prethodnim napadom iz
1994. godine pri kome je upotrebljen gas, kada je stradalo 7 ljudi, a ozleeno njih 500 (Muir,
1999.).
Najbolji i najpotpuniji prikaz grupe Aum inrikjo dao je D.W Breket (Brackett) (1996.). Breket kae
da je vrlo teko proniknuti u ceo taj dogaaj, jer razne slube japanske birokratije opisuju napad
na razliite naine. Pregledajui izvetaje, Breket je pronaao da se grupa okupljala oko
harizmatinog voe oko Asahare. Grupa Aum inrikjo planirala je ubistva i pravila generalne
probe pre napada na podzemnu eleznicu, a razradila je i mehanizam za finansiranje, razvijanje i
podrku programa za upotrebu oruja za masovno unitenje (WMD). Pritom, sve to nije planirala
neka drava ili narod, ve verski motivisana teroristika grupa. Novinari istraivai David Kaplan i
Endru Maral (Andrew Marshall) (1996.) daju manje objektivnu sliku sekte od Breketa, ali i oni
otkrivaju istu zastraujuu infrastrukturu koja se nalazila iza naizgled loe voenog incidenta.
Prema pisanju Kaplana i Marala, napad u Tokiju nije bio nasumina, ve sinhronizovana akcija,
iji je cilj bio izazivanje velikog broja rtava. Kada su teroristi grupe Aum inrikjo otvorili kontejnere
sa gasom, trebalo je da se formira oblak gustog gasa koji bi obavio pet raznih vozova sa istom
destinacijom. Teroristi su verovali da e se gas iz podzemne eleznice raspriti po centru Tokija.
Sreom, ovaj incident proao je sa minimalnim brojem rtava.
148

Breket, Kaplan i Maral slau se da se iza napada nalazila impresivna tehnologija. Teroristi su
koristili gas sarin, koji je smrtonosan gas bez boje i mirisa, a proizveli su ga nacistiki naunici za
vreme Drugog svetskog rata. Teroristi su nosili hemikalije u posudama, iz kojih u dodiru sa
vazduhom izlazi gas, a stavili su ih ispod svojih sedita. Malo pre 8 sati, svaki terorista je probio
paket ispod svog sedita i sarin je poeo da istie u vagone, delujui istog trenutka.
Kaplan i Maral kau da je od zastraujue tehnologije jo alarmantnije poreklo terorista. To nisu
bili neprilagoeni lanovi drutva, niti mladi Ljudi koji tragaju za svrhom ivota, niti ljudi koji su
postali pravoverni lanovi sekte zbog neuspeha u drutvu. Meu teroristima su se nalazili najbolji i
najumniji ljudi Japana, izmeu ostalih i jedan sredoveni hirurg, tri fiziara, i jedan elektroinenjer.
Svi su oni bili dovoljno inteligentni i obrazovani da mogu da izvedu akt tehnolokog terorizma.
Lider Aum inrikjo, oko Asahara, oformio je udnu religiju koja se labavo bazira na hinduizmu i
budizmu. U stvarnosti, on je za svoje sledbenike postao, kako kae Breket, mesijanska figura. Pun
boanskih nadanja, Asahara ubeuje svoje sledbenike da je samo i jedino on sposoban da im
tumai istinu. Kako je kult rastao devedesetih godina Asahara je uvrstio svoju vlast nad grupom.
Dobio je kontrolu nad ogromnim linim bogatstvom i svoj mesijanski status doveo je do pozicije
neospornog vladaoca. Asahara je u tome uspeo zato to je udruio svoje harizmatsko vostvo sa
ekonomskom snagom, ali Asahara se nije zaustavio samo na posedovanju novca. On je upotrebio
svoje bogatstvo da ue u sajber prostor i Aum inrikjo postaje kult visoke tehnologije.
Kaplan i Maral istiu da je organizacija Aum inrikjo kombinovala tehnologiju sa raznim modernim
spravama. Kult se internacionalizovao kada je Aum inrikjo potraio naunike i oruje meu
razvlaenim ljudima u bivem Sovjetskom Savezu. Kult je uspostavio finansijsku mreu irom
zapada, i ustanovio veze sa sindikatima organizovanog kriminala u Japanu. Regrutovao je
inteligenciju, obeavajui obnovu smisla ivota u novom svetu. lanovi kulta proli su kroz vojnu
obuku, predavanje religiji pod uticajem droge i uili su da proizvode oruje. Kult se nije
zadovoljavao lakim orujem. Koristei tehniko znanje lanova i dobre finansijske resurse,
Asaharini sledbenici poeli su da prave tehnoloko oruje. Aum inrikjo imao je jedan jedini cilj: da
oisti svet i da u njemu zavladaju Asaharine doktrine.
Kaplan i Maral estoko kritikuju japansku policiju i tvrde da ona nije intervenisala, ili nije shvatila
ozbiljnost kulta kada se prvi put susrela sa njim. Moda oni imaju pravo, ali je istina da je istraga
posle napada otrovnim gasom u podzemnoj eleznici, bila temeljna. Otkrila je proizvodna
postrojenja i infrastrukturu koja je imala kapacitete da izazove masovno umiranje. Aum inrikjo je
oformio meunarodne baze podrke i planirao operacije na meunarodnom planu.
Breket je dao iscrpniju analizu delovanja Japanske policije i drutvenih ogranienja koja su uticala
na njenu istragu. Breket tvrdi da je hapenje u Japanu jednako izricanju krivine presude u
Americi. Zato Japanska policija nerado vri hapenje dogod nije sigurna da je osumnjieni kriv.
Ovo drutveno ogranienje ilo je Asahari na ruku.
Jedna od najveih opasnosti od grupe Aum inrikjo je to je versku eshatologiju spojila sa nasiljem
i tehnologijom. (Eshatologija se odnosi na poslednja iskustva i vreme pred kraj oveanstva). (Vidi
Glavu 4). Ganter Luji (Gunther Lewy) (1974.) tvrdi da je kombinacija nasilja i eshatoiogije opasna
jer daje ratnicima kosmiki oseaj pravde. Zbog toga to su dok se bore direktno povezani sa
svojim shvatanjem boanskog, eshatoloki ratnici su specijalno ubojiti, jer veruju da njihove akcije
imaju oreol svetosti. Sluaj grupe Aum inrikjo potvruje Lujiovu tezu.
Postoji jo jedan uznemirujui faktor koji nema veze sa religijom. Istorija pokazuje da versko
nasilje nije nita novo, ali tehnologija je neto drugo. U sluaju grupe Aum inrikjo ne samo da je
religija koristila nasilje, ve je ukljuila i tehnologiju. Teroristike grupe esto prete
tehnolokim napadima, ali ih nerado vre. Ako se i bave tehnolokim terorizmom, oni uglavnom
shvataju da na taj nain seju zametke i svoje sopstvene propasti. Na primer posle napada u
podzemnoj eleznici, policija je rasturila Aum inrikjo i u fizikom i organizacionom smislu. 'Svako
ko je racionalan moe da shvati da tehnoloki terorizam ne vodi pobedi (Denkins Jenkins, 1987.
1996.).
Kao to je i naznaeno u Glavi 4, problem svetih ratnika, tj. verskih ratnika koji su u direktnoj vezi
sa istinom, je to racionalnost ne predstavlja nikakvu prepreku za njihove akcije. Ako bi neko
pokuao da im dokae da bi ubistvo vie hiljada Ljudi u tokijskoj podzemnoj eleznici izazvalo bes
celokupnog politikog sistema Japana i dovelo do odmazde, verski fanatici bi odbacili taj
argument. Fanatici odgovaraju boanskim proglasima, a verski teroristi veruju da dobijaju
149

instrukcije od Boga. Kada se vera ljubavi pretvori u doktrinu mrnje, dobija se koban rezultat.
Tehnoloka destrukcija ini mogui scenario jo vie zastraujuim, a poto kod Ljudi postoji
tendencija da se povode za lanim mesijama, onda e verovatno biti jo sluajeva kakav je kultni
terorizam Aum inrikjo.

Tehnoloki terorizam
Nekoliko analitiara terorizma (na primer, Kreno Crenshaw, 1977; Klark Clark, 1980; Wordlou
Wardlaw, 1982; Denkins Jenkins, 1983; Kuperman Kupperman, 1985b; Vajt, 1986b; Sloun Sloan,
1995; i Laker, 1996. i 1999) upozorili su na opasnost od tehnolokog terorizma. Tehnoloki
terorizam je zapravo upotreba oruja za masovno unitenje (WMD), ili teroristiki napad na
tehnoloke sisteme, kojim se eli da izazove opti haos. Moe se sastojati iz dve osnovne akcije.
Teroristi mogu da upotrebe oruje za masovno unitenje, ili mogu da koriste vagon pun hemijkalija
kao hemijsku bombu, ili da jednostavno programiraju virtuelnu bombu preko kompjuterske mree.
Visoko obrazovani teroristi mogu da ine sve to u jednom koordiniranom napadu.
Pre nekoliko godina, veina analitiara nije verovala da se takvi napadi mogu desiti. Brajan
Denkins (1987.) artikulisao je ovo gledite. Denkins kae da je teko napraviti WMD.
Kompleksnost WMD i tehnika ekspertiza, koja je potrebna da bi se izazvalo to vie rtava pri
aktiviranju oruja, blokira njihovu upotrebu. Uz to, Denkins smatra da se upotrebom WMD ne
dobija velika korist. Ako se upotrebi, vlasti e mobilisati sve svoje snage u borbi protiv teroristike
grupe. Javnost e, bez svake sumnje, u punoj meri podrali akcije vlade. Ukratko, upotreba WMD
politiki se ne isplati.
Volter Laker (1980.) ukazuje da ovakav scenario nije vie tako siguran. Verski fanatici ne gledaju
da li e im se neto politiki isplatiti, kao to to ine politiki teroristi. Verski teroristi su sad vie
skloni da koriste tehnoloke napade nego to su nekad bili. Tehnoloki terorizam izaziva sve veu
zabrinutost meu strunjacima za bezbednost.
Brajan Klark (1980.) bio je medu prvima koji su zazvonili na uzbunu zbog mogunosti tehnolokog
terorizma. Klark smatra da je znaaj terorizma potcenjen. Klark pie da je terorizam oruje za
postizanje kriminalnih i politikih ciljeva i da e postati takav problem, da e u poreenju s njim
mnogi drugi drutveni problemi postati nevani. Klark tvrdi da e onog trenutka kada teroristi
ponu da koriste tehnologiju, politiki terorizam postati najvei problem u svetu.
Klark dokazuje da je terorizam preao preko praga i uao u tehnokratsko doba. Klark je napisao
svoju knjigu da bi ukazao na potencijalnu veliinu problema, kao i da optui ameriku vladu da se
nije dovoljno pripremila za ovakav terorizam. On je takoe eleo da ukae na politike i drutvene
posledice tehnolokog terorizma velikog formata. Ukratko, njegova knjiga treba da poslui kao
opomena.
Klark optuuje tehnoloku industriju za tri stvari. Prvo, nuklearni otpad nije adekvatno zatien i
moe se vrlo lako ukrasti. Drugo, on veruje da su fabrike za proizvodnju hemikalija nedovoljno
obezbeene i da se hemijsko i bioloko oruje (CBW) moe lako ukrasti kao i nuklearni otpad.
Tree, Klark smatra da transportni sistem za prenos opasnog hemijskog i biolokog oruja nema
propisnu zatitu. Holsted (Halstead) i Balard (Ballard) (1997.) u svojoj studiji o problemima anti
terorista u industriji nuklearnog otpada, ukazuju da su sadanji problemi mnogo ozbiljniji nego pre
dvadeset godina kada je Klark prvi put o njima govorio. Sva ova upozorenja ukazuju da su
Sjedinjene Drave veoma ranjive na tehnoloki napad.
Klark tvrdi da njegovo miljenje nije bilo prihvaeno od svih i navodi komentare J. Bauera Bela kao
ilustraciju suprotnog miljenja. Klark ukazuje da mnogi analitiari ne smatraju terorizam mnogo
znaajnim. On, meutim, odbija njihove argumente na osnovu opasnosti koje prete od tehnologije.
Klark kae da potencijalna smrtonosnost tehnologije ponitava smisao tih argumenata. Sa
upotrebom tehnologije, terorizam e postati krajnje vaan. Po Klarkovom miljenju, to je samo
pitanje vremena.
Zagledajmo se malo dublje u Klarkove teze. Sta bi se desilo da su lanovi Aum inrikju uspenije
rasprili sarin? Sada kada je jedna grupa terorista izvrila tehnoloki napad, da li verujete da e to
uiniti i neko drugi? Kako mislite da e vlast reagovati na smrt nekoliko hiljada Ljudi posle
tehnolokog napada? Iako je svet doiveo nekoliko stranih tehnolokih havarija (topljenje
nuklearnog materijala u Rusiji i isticanje gasa u Indiji), nijedna teroristika grupa nije izvela
150

uspean tehnoloki napad. Ako je Klark u pravu, onda to moemo da oekujemo u budunosti.

Ranjivost Sjedinjenih Drava u odnosu na tehnoloki terorizam

Sjedinjene Drave su tehnoloki najnaprednija supersila u svetu. Tehnologija otvara nova vrata
prema budunosti, to su mnogi Amerikanci uzeli kao gotovu stvar. Neke druge konkurentske
zemlje povremeno su koristile nonalantan odnos Sjedinjenih Drava prema tehnologiji, ali
Amerika ostaje vodea sila u korienju novih industrijskih i tehnolokih metoda. Zajedno sa
Japanom i Zapadnom Evropom, i Sjedinjene Drave su tehnoloki orijentisano drutvo.
Ironija amerikog tehnolokog uspeha je to to je zemlja postala ranjiva, kako na napade na
tehnologiju, tako i na napade pomou tehnologije. ovek ne mora da se sloi sa politikim
miljenjem Brajan Klarka da su Sjedinjene Drave zavisne od tehnologije. Dok je vojska preduzela
mere opreza da bi zatitila odbranu zemlje i sistem oruja od upada neprijatelja, civilna industrija
zaostaje u tom pogledu. Poto postoji zavisnost Sjedinjenih Drava od tehnologije, to teroristima
otvara prostor za napad.
Nema jasnog puta za reavanje problema tehnoloke ranjivosti. Neki analitiari, kao Holsted i
Balard (1997) predlagali su uvoenje novih strogih mera zatite i novih sveobuhvatnih mera
bezbednosti. Drugi analitiari misle da je bolje napraviti smirenu procenu potencijalnih opasnosti
(Hajm Heim, 1984.). Analitiari se ne slau oko veliine opasnosti i veina njih se bavi najvie
orujem za masovno unitenje. Studija kojusu napisali Berkovi (Berkowitz) i saradnici (1972.)
meu prvima se bavila ispitivanjem posledica od oruja za masovno unitenje u rukama terorista.
Oni su zakljuili da bi rezultat bio pravi haos. Prema navodima studije, izmeu 1967. i 1970.
godine bilo je nekoliko pokuaja od strane radikalnih grupa da se izvri neka vrsta biolokog
napada. Iako je to stara informacija, ona postaje realnost posle napada grupe Aum inrikjo u
Tokiju.
Berkovieva studija ukazuje da postoji nekoliko ranjivih mesta. Gradski vodovod moe biti
kontaminiran. Mada bi se otrovi rasplinuli u veoj koliini vode,dolo bi do opte panike u javnosti.
Uz to, kriminalne organizacije pokuale su da proizvedu hemijsko oruje za ucenjivanje i ubijanje.
Berkovi i njegove kolege takoe ukazuju na pokuaje da se ukrade ili proizvede bioloko oruje u
Evropi i Sjedinjenim Dravama.
Robert Malen (Mullen) (1978) takoe ispituje ranjivost modernog drutva u odnosu na tehnoloko
oruje. Mogunost masovnog unitenja pojavljuje se u skorijoj istoriji. U prolosti, ubijanje ljudi
zahtevalo je mnogo ljudi koji bi vrili ubijanje. To se sa dolaskom tehnologije promenilo. Terorizam
masovnog unitenja moe se ostvariti upotrebom biolokog i nuklearnog oruja.
Malen tvrdi da terorizam koji se zasniva na oruju za masovno unitenje zahteva umee koje malo
koji terorista poseduje. Tehnoloko oruje trai i tehniko znanje i potporne mree. Mnoge grupe
nemaju te kapacitete, ali Malen ukazuje da se ne moemo osloniti na prolost kada govorimo o
budunosti. Mogunost za masovno unitenje postoji.
Robert Kuperman i Darel Trent (Durrell) (1979.) bave se nekim pitanjima u vezi sa tehnolokom
opasnou. Kuperman (1985b) jo jednom ispituje to pitanje usredsredivi se specijalno na
organizacionu shemu reakcije na tehnoloku opasnost, i opisuje potencijalnu opasnost koju za
Sjedinjene Drave predstavlja tehnoloki terorizam. I Kuperman i Trent, meutim, gledaju na stvari
polovino, tako da ili samozadovoljno ignoriu ili preterano reaguju na ceo problem.
Oni u svojoj analizi predlau da se obrazuje specijalna policija koja e moi da se odupre toj
opasnosti. Industrijska i tehnoloka zatita radie samo ako uz nju postoji i pravilna procedura u
sluaju uzbune. Kuperman i Trent predlau varijante kako da se restruktuiraju ameriki federalni
biroi i mree za planiranje uzbune.
Za razliku od mnogih analitiara, Kuperman i Trent veruju da je analitika literatura o terorizmu
prilino kompletna. Oni ne vide potrebu da se tampaju i dodatne teoretske knjige. Umesto toga,
oni tvrde da je Volter Laker pravilno opisao istorijsku i drutvenu pozadinu terorizma, a da je
Brajan Denkins pravilno analizirao sadanje i budue trendove. Jedina praznina u literaturi je
oblast tehnologije.
Kuperman i Trent pokuavali su da pokrenu planiranje politike kontraterorizma; tehnologija ih je
motivisala da o tome piu. Oni smatraju da je problem tehnolokog terorizma bio uglavnom
151

zanemaren i da vlada Sjedinjenih Drava naalost nije pripremljena da se uhvati u kotac sa

opasnou od tehnologije. S tim u vezi, oni piu o nekoliko uasnih potencijalnih scenarija
teroristikih napada (u kojima ne daju teroristima obavetenje kako se pravi ili koristi oruje). Oni
se nadaju da e razornost ovih scenarija privui panju kreatora amerike politike.
Kuperman i Trent veruju da drutvena ogranienja nisu dovoljna da bi se upotreba oruja za
masovno unitenje mogla iskljuiti. Sve vei pristup nuklearnom i hemijskom oruju doveo je do
njegove upotrebe ili pretnji da e biti upotrebljeno. Nacionalne drave ozakonile su upotrebu
oruja za masovno unitenje i na taj nain utrle put teroristima da ih koriste. Analitiari zakljuuju
da je dolo vreme da se shvati prava destruktivnost ovog oruja.
Oruje koje teroristi najee koriste je bomba. To oruje bilo je popularno kroz istoriju, lako se
prenosi, a za policiju uvek predstavlja veliku zagonetku. Kuperman i Trent tvrde da preti opasnost
od sve savrenijih bombi, kako biolokih, tako i nuklearnih. Skoranje iskustvo pokazuje da ak i
konvencionalne bombe, kada su usavrene, mogu da raznesu putniki avion.
Kuperman i Trent tvrde da se psiholoki efekat postie upotrebom bilo kojeg tipa oruja i oni
predviaju da e u javnosti nastati panika ako teroristi upotrebe nuklearne ili bioloke agense. Oni
smatraju da e teroristi poto znaju da je nuklearnu bombu teko napraviti ili ukrasti, umesto
bombe koristiti radioaktivni materijal za postizanje psiholokog efekta u javnosti. Slian potencijal
imaju i hemijsko i bioloko oruje, pod uslovom da se koriste efikasna sredstva za njihovo irenje.
Napadi na tehnoloke ciljeve su drugi nain masovnog unitavanja bez posezanja za tehnolokim
orujem. Usto, Kuperman i Trent ukazuju da teroristi mogu izazvati paralizu celokupne privrede,
ako napadanu na ciljeve koji obezbeuju proizvodnju i pruaju usluge. Elektrina mrea je sa ove
take gledita veoma vana, a cilj terorista bi najverovatnije bile transmisione linije i
transformatori. Takoe su ranjivi i gasovodi i naftovodi, kao i obine i nuklearne centrale. Osim
toga, i kompjuterska mrea moe biti meta terorista.
U svojoj analizi Kuperman i Trent preporuuju da se radi to efikasnije kontrateroristike borbe
prvo reorganizuje amerika birokratija na saveznom nivou. Bez ulaenja u detalje, njihova
preporuka predlae da se reorganizacija izvri u dva koraka. Prvo, prenoenje jasne odgovornosti
za krizne situacije na nekoliko glavnih federalnih agencija. Uloga svake agencije ponaosob bie
opisana u uputstvima koja e one dobiti, a efovi biroa treba da budu odgovorni za opremljenost i
sposobnost svojih agencija da se izbore sa moguim terorizmom.
Druga preporuka Kupermana i Trenta sadri niz uputstava. Oni preporuuju da vlada razradi
realistine planove za voenje i koordiniranje svojih jedinica pri kontraudaru. Potrebno je formirati
mali, struan krizni tab koji bi upravljao operacijama u sluaju tehnolokog napada. Prema
miljenju dvojice istraivaa, nije potrebno biti stalno zaokupljen kontrateroristikim funkcijama
svake agencije, jer je verovatnoa da e doi do te vrste terorizma, dosta mala. Meutim,
pripremom za takav dogaaj i odreivanjem ljudi koji e voditi operaciju protiv teroristikog napada
te vrste, moe se zaustaviti napad i povratiti normalno stanje.
Neki specijalisti za pitanja bezbednosti bave se pre svega raznim nainima prevencije. Tu treba
koristiti ideje takvih organizacija kakva je Ameriko drutvo za bezbednost u industriji. Prevencija
tehnolokog terorizma izvodi se iz iskustava pri zatiti tehnolokih materijala. Robert Kindilien
(1985) bavi se ovom temom u vezi sa nuklearnom industrijom. Pojaanje bezbednosti smanjie
rizik od nestajanja ili gubljenja opasnog materijala i otpada. Amerika industrija je trenutno jako
izloena mogunosti da takav materijal nestane. Kindilien smatra da je potrebno proceniti rizike i
odmah ih otkloniti agresivnim sistemom bezbednosti.
Postoji jo jedna opasnost po Sjedinjene Drave, na koju ukazuju mnogi analitiari. Ako doe do
teroristikog napada i masovnog unitavanja, prva reakcija javnosti bie verovatno panika. Strah
od hemijskog oruja i radioaktivnosti ionako je ve rasprostranjen medu ljudima. Ako amerika
javnost sazna da je neki veliki grad u opasnosti, ima razloga da verujemo da e strah zahvatiti
naciju. U takvoj klimi straha, sve dosad negovane slobode bie unitene.
Rasel Ajers (Russell Ayers) (1975.) i Don Barton (John) (1980.) pozabavili su se ovim pitanjem. U
tom smislu, jo jedna posledica tehnolokog terorizma predstavlja opasnost. Reagujui na
masovno unitenje, snage bezbednosti i policija uveae svoje redove. U mnogim drutvima to
dovodi do smanjenja graanskih sloboda. Idealna funkcija amerikog pravnog sistema je da titi
individualna prava, ali znamo iz istorije da u situaciji kada vlada panika, vlada i policija
zaboravljaju na te slobode. S razlogom se moe verovati da bi tehnoloki terorizam izazvao
152

paniku, a u takvim situacijama graanska prava stavljaju se na stranu.

Druga potencijalna meta tehnologije i terorizma je industrija energetike. Nafta i gas su glavni
energenti u Sjedinjenim Dravama. Kuperman i Trent napisali su kao dodatak svojoj analizi jedan
lanak, koji pokree pitanje bezbednosti energetske industrije. Tu se tvrdi da transport i
skladitenje fosilnih goriva nisu ba toliko bezbedni koliko se misli.

Problemi bezbednosti u industriji energetike

Sjedinjene Drave koriste energiju za odravanje svoje tehnologije, tako da bi se prekid
snabdevanja energijom mogao smatrati pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Ako neka druga nacija
ili teroristika grupa budu u stanju da prekinu dovod energije u Sjedinjenim Dravama, moglo bi
doi do prestanka rada glavnih segmenata privrede. Bezbedna proizvodnja energije, transport i
skladitenje, sve su to sastavni delovi privrede, koji su od ivotne vanosti za Sjedinjene Drave.
Kuperman i Trent tvrde da su elektrini sistemi veoma ranjivi. Napad na glavne transformatore
elektrine struje mogao bi da prekine dovod struje u veem delu zemlje i to na due vreme.
Oteenje glavnih elektrinih centrala takoe bi imalo dugotrajne efekte. Trenutno takva opasnost
postoji na lokalnom planu. Bilo je industrijskih sabotaa u elektrinim centralama i
transformatorima, ali su posledice bile lokalnog karaktera i kratkog efekta.
Mejnard Stivens (Maynard Stephens) (1979, str. 220-223) procenio je koliko su naftni sistemi i
sistemi prirodnog gasa izloeni opasnosti. Stivens tvrdi da bi prekid dovoda nafte i gasa imao
najrazorniji ekonomski efekat od svih moguih napada na energetiku. Razlog je u tome to su
nafta i gas najvei izvori energije za Sjedinjene Drave. Sedamdesetpet posto potreba Sjedinjenih
Drava za energijom oslanja se na naftu i gas. Iako elektrina mrea ima i rezervno napajanje,
ako se naftovodi i gasovodi unite, ne postoji nikakav drugi nain da se to nadoknadi.
Prema pisanju Stivensa, efikasnost sistema je glavni problem. Planeri industrije i vlade
projektovali su cevovode tako da obezbeuju maksimalni protok i raspodelu proizvoda. Kao
rezultat toga, nafta i gas prelaze stotine milja kroz vrlo efikasan i zgusnut sistem cevovoda. Ali ba
ova efikasnost sistema slabi njegovu bezbednost: napad na glavni cevovod uveao bi efekat
napada.
Sivensa najvie brine to ni savezna drava ni amerike drave svaka za sebe ne posveuju
dovoljno panje zatiti gasne i naftne industrije. On tvrdi da vlada nije preduzela gotovo nikakve
zatitne mere. Stivens smatra da to to na domaem terenu u Sjedinjenim Dravama nije bilo
mnogo terorizma, ini da opasnosti koje prete naftnoj i gasnoj industriji svima izgledaju samo
teoretske.
Meutim, stvari su se izmenile od vremena kada je Stivens napisao ovaj lanak. Ne samo da je u
Sjedinjenim Dravama bilo terorizma na domaem terenu, nego se zna da su neke strane vlade
bile umeane u njega. Izgleda da su Kuperman i Trent bili u pravu. U poetnoj fazi, kada su se
desili teroristiki napadi na Svetski trgovinski centar i u Oklahoma Sitiju, glavno oruje koje je
korieno bila je bomba. U budunosti se mogu oekivati komplikovaniji napadi. Sistemi prenosa
nafte i gasa su odlina meta. Sledei posle njih su transportni centri i delovi transportne mree.
Da bismo dobili jasnu sliku o ovome, uzmimo kao primer situaciju kakva je bila za vreme rata u
Persijskom Zalivu 1991. godine. Amerika teka ratna oprema bila je dostavljana preko luka, du
atlantske obale i Meksikog Zaliva. Pretpostavite da ste vi neki od lidera sa Bliskog istoka, a
Amerikanci protiv vae zemlje pripremaju operaciju tipa Peane oluje. Vaa konvencionalna
armija nije sposobna da zaustavi Sjedinjene Drave, ali imate nekoliko teroristikih kampova za
obuku u zemlji, kao i veze sa meunarodnim teroristikim strukturama unutar. Sjedinjenih Drava.
ta biste mogli da uinite?
Ako imate visoko razvijeno tehnoloko oruje, onda biste relativno lako mogli napasti Sjedinjene
Drave. Ako biste napravili dovoljan broj eksplozija u lukama Hjustona, arlstona, Norfolka i
Njujorka, mogli biste da ometate otpremanje teke opreme na Bliski istok. Ako tome dodate i
napade na elektrinu mreu i gasovode, bili biste jo efikasniji. Najzad, dobro postavljene bombe,
kao to je bila ona u Oklahoma Sitiju, izazvale bi optu paniku. Ovaj hipotetini scenario nije
napravljen da bi izazvao paranoje, a ak i da se dogodio, verovatno se ne bi zavrio tekim
porazom Sjedinjenih Drava. Osim toga, bilo koja drava koja bi pokuala takav napad, morala bi
veoma temeljno da ga planira i koordinie, a to je neto daleko iznad liderskih sposobnosti jednog
153

ulinog razbojnika kakav je Sadam Husein. Meutim, da se takav napad dogodio, onda bi vojne
snage bile izolovane na Bliskom istoku i snabdevanje bi im bilo prekinuto. U poetnoj fazi
Pustinjske oluje, to je moglo izazvati vie hiljada rtava meu Amerikancima. Zbog toga, budua
politika i planiranje moraju da budu sposobne da predviaju ranjivost Sjedinjenih Drava u
tehnolokom smislu. Ako se terorizmu prie kao pravnom problemu, onda se moraju posebno
odrediti uloge saveznih dravnih i lokalnih policija u Sjedinjenim Dravama.

Opasnost od nuklearnog terorizma

Najea tema diskusija o buduem terorizmu je nuklearni napad, i izgleda da takav scenario
izaziva psiholoki mnogo vie straha nego bilo koji drugi. Moda je to zato to postoji veoma
rasprostranjen strah od nuklearnog oruja, ili zato to je javnosti dostupno vie znanja o toj temi.
Bez obzira na sve, esto je nemogue razgovarati o budunosti terorizma, a da se ne razgovara o
moguem dejstvu nuklearnog oruja ili radioaktivnog materijala (Sanz, 1992.)
Jedan od mnogobrojnih analitiara koji su se bavili pitanjem nuklearnog terorizma, B. David
(1985.) izdvojio je etiri kritine take u ovoj problematici. Prvo, obino se uporedo sa nuklearnim
terorizmom raspravlja o terorizmu hemijskim i biolokim orujem. Drugo, pravi nuklearni terorizam
zahteva ili komplikovan proizvodni proces ili krau radioaktivnih materijala ili oruja; lake je
proizvoditi agense CBW i lake je doi do njih. Tree, ono to je osnovno u odbrani od nuklearnog
terorizma je da se utvrdi motivacija grupe koja moda namerava da upotrebi oruje za masovno
unitenje. Najzad, jo uvek postoje drutvene sankcije protiv korienja tog oruja.
Marta Kreno (Krenshaw) (1977.) ukazuje na neto drugo. Prvo Krenova je zabrinuta zbog
irenja nuklearnog materijala na meunarodnom planu. Ona smatra da obilje nuklearnog
materijala poveava verovatnou nuklearnog terorizma u budunosti.
Iako je prolo vie od dvadeset godina od ove analize Krenove, jo uvek je nuklearna tema
dominantna u meunarodnim krugovima.
Predsednik Klinton potpisao je 1996. antinuklearni sporazum iji su pokrovitelj Ujedinjene nacije,
ali su neke drave, kao na primer Indija, odbile da podre ovu zabranu. Slom Sovjetskog Saveza
dovodi do situacije u kojoj su aktivna nuklearna oruja postala dostupna teroristikim grupama.
Krenova je takoe izrazila zabrinutost zbog sve veeg broja nuklearnih centrala. To poveava
mogunost za napade na elektrine centrale i krau otpadnog materijala. Teroristi koji nemaju
mogunosti da naprave ili kupe nuklearno oruje mogu jednostavno da dobave nuklearni otpad iz
centrala, i da ga detoniraju. To bi proizvelo "nuklearnu" eksploziju na nivou tla.
Brajan Denkins (1975, 1980, 1986, 1987.) priao je problemu nuklearnog terorizma veoma
oprezno, ponudivi nekoliko odgovora. Prvi odgovor dao je 1975. godine, naglasivi da su njegove
pretpostavke iste spekulacije. Sa godinama je njegov odgovor pretrpeo neke promene. ali se
njegova prvobitna teza pokazala delimino tanom tokom skoro tri decenije razvoja terorizma. U
osnovi, Denkins smatra de se ne zna da li e teroristi upotrebiti nuklearno oruje, ali nemamo
razloga ni da uzmemo kao sigurno da e oni automatski krenuti u tom pravcu.
Denkins kae da je nuklearni terorizam mogu, ali ga ipak ne smatra glavnom opasnou. On
veruje da su teroristi racionalna bia, a nuklearni terorizam je iracionalan. U operacijama niskog
intenziteta nuklearno oruje se ne moe primeniti, a im bi se to oruje deaktiviralo, vlade vie ne
bi imale nikakvog razloga da nastave da se dre bilo kog dogovora. Tako, zbog drutvenih
ogranienja nuklearno oruje postaje nepraktino.
Ipak se ne sme odbaciti mogunost da moe doe do nuklearnog terorizma. Denkins ukazuje da
mnogi Amerikanci veruju da e pre doi do nuklearnog terorizma nego do nuklearnog rata. Na to
ih navode neke tendencije koje se pojavljuju u vezi sa upotrebom nuklearnog materijala u
terorizmu. Denkins stavlja znak jednakosti izmeu napada na nuklearna postrojenja i nuklearnog
terorizma, a njegovi podaci pokazuju da se napadi na nuklearnu industriju i fabrike oruja,
smanjuju. Ipak, napadi se nastavljaju, praeni optom tendencijom ka poveanju nasilja. Moda
nuklearni terorizam nije neizbean, ali sigurno nije nemogu.
Nuklearni terorizam moe da se pojavi u vie oblika. Denkins pie da bi teroristi mogli napasti
nuklearna postrojenja i onda koristiti celu oblast kao oruje. Mogli bi jednostavno ukrasti materijal i
traiti za njega otkup. Teroristi bi mogli da naprave lanu uzbunu da e izazvati
154

nuklearnu eksploziju, i da na taj nain izazovu paniku koja bi bila opasnija od same eksplozije.
Najjednostavnija varijanta je da teroristi ispuste radioaktivni materijal, a najkomplikovanija da
izvre eksploziju bombe. Nedavno se saznalo iz britanskih izvora (Rajan Ryan, 1996.) da je ruska
mafija pokuala da proda na crnoj berzi aktivno nuklearno oruje i pomonu tehnologiju. Termin
nuklearni terorizam esto se koristi, ali za razne oblike aktivnosti.
Nekoliko ljudi komentarisalo je Denkinsove stavove. Pol Levental (Paul Leventhal) i Jonah
Aleksander (Yonah Alexander) (1986, str. 3353) snimili su jedan Denkinsov govor o nuklearnom
terorizmu, kao i komentare nekih strunjaka u vezi s njim. U publici je bio i lan Stejt departmenta
David Mabri (Mabry). koji se sloio sa Denkinsom to se tie rezonovanja terorista. Mabri je
rekao da teroristi ne ubijaju radi ubijanja: oni za svoje akcije imaju politiki motiv.
Mabri se nije sloio sa Denkinsovom procenom o tome kolika je verovatnoa nuklearnog
terorizma. Znajui da teroristike grupe koriste sve vee nasilje, jasno je da upotreba nuklearnog
oruja postaje sve privlanija za njih. Drave koje su pokrovitelji teroristikih grupa imaju sve laki
pristup nuklearnom oruju, tako da se mogunost takvog terorizma sve vie poveava. Mabri je
ubeen da Iran i Libija nee oklevati da upotrebe nuklearno oruje u nekom teroristikom
incidentu. Najzad, zbog toga to su bombe najpopularnije oruje terorista, nuklearne bombe bi
mogle biti logini nastavak takve prakse.
Profesor fizike i bivi ministar u izraelskoj vladi, Jural Neeman (Yural), takoe se nije sloio sa
Denkinsom. On je kritikovao Denkinsa to nije napravio razliku izmeu napada na nuklearna
postrojenja i upotrebe nuklearnih materijala u terorizmu. Neeman je istakao da to nisu dve iste
stvari i da u svakom sluaju izmeu njih ne postoji pozitivan meusobni odnos. Prema tome,
smanjenje broja napada na nuklearna postrojenja nema nikakve veze sa verovatnoom korienja
nuklearnog materijala u terorizmu.
Neeman takoe tvrd da su u veini sluajeva pokrovitelji terorizma drave i da je terorizam daleko
od toga da se svodi na individualne grupe kako to Denkins zamilja. Neeman veinu terorista
smatra za produene ruke nacionalnih vlada. Neman se sloio sa Mabrijem da su Iran i Libija prvi
kandidati za upotrebu nuklearnog oruja. On je toj listi dodao i Irak i potpuno odbacio Denkinsovu
ideju da bi se teroristi na neki nain mogli obuzdati iz moralnih razloga.
Lari Kolins (Larry Collins) i Dominik Lapicr (Dominique Lapierre) (1980) napisali su triler o
terorizmu, pod naslovom Peti konjanik (The Fifth Horseman), u kome se govori o tehnolokom
terorizmu pod pokroviteljstvom drave. Knjiga se zasniva na premisi da je Moamar Gadafi uspeo
da napravi hidrogensku bombu. On postavlja bombu u Njujork, dopremivi je prethodno tajno u
Sjedinjene Drave uz pomo polusamostalne teroristike grupe. Armija birokrata, osoblja hitne
slube i policajaca, traga za bombom, dok Gadafi pregovara sa amerikim predsednikom,
postavljajui svoje uslove. Sjedinjene Drave ne mogu da reaguju jer su blokirane iz raznih
diplomatskih razloga.
Ideja ovog romana je uzbudljiva i knjiga je zanimljiva za itanje. Meutim, u stvarnom svetu, u vezi
sa ovim scenarijem postavlja se nekoliko problema. Ako neka nacija hoe da bude sponzor
nuklearnog terorizma protiv Sjedinjenih Drava, onda ona rizikuje da pretrpi punu ameriku
odmazdu. Masovno unitavanje moglo bi oigledno da se protumai kao ratni in; amerike vojne
snage bile su aktivirane i za mnogo beznaajnija teroristika dela nego to je nuklearna eksplozija.
Ovo nas vraa na politiku debatu o zakonitosti i odbrani.
Sjedinjene Drave preduzele su mere da se pripreme za tehnoloki terorizam. Prema kazivanju
Kristofera Dobsona (Christopher) i Ronalda Pejna (Payne) (1982b, str. 5176), itav niz federalnih
agencija udruio se u borbi protiv domaeg terorizma. Dva direktora dravnih agencija za
planiranje hitnih situacija, Donald A De Vito i Lejsi Sjuter (Lacy Suiter) (1987, str. 416432),
predlau da se Federalna agencija za upravljanjem hitnim situacijama (FEMA) upotrebi kao
koordinacioni centar. Obojica smatraju da terorizam zahteva planiranje za sluaj hitne situacije.
FEMA je preuzela vodeu ulogu u pripremanju efikasne interakcije izmeu federalne vlade i
lokalnih i dravnih vlada u Sjedinjenim Dravama. Pomone slube FEME su razne savezne
ustanove i agencije za sprovoenje zakona.

Bioloki i hemijski terorizam

Hemijski i bioloki agensi bi mogli vrlo lako postati oruje za koje e se teroristi opredeliti ako
155

koriste oruje za masovno unitenje. FEMA (1998.) je za to navela nekoliko razloga. Prvo, bioloki
i hemijski agensi se lake proizvode od nuklearnog oruja ili radioaktivnog materijala. Drugo,
izgleda da je ak 26 nacija uspelo da razvije hemijsko oruje, a jo 12 njih se trudi da to postigne.
Uz to, 10 drugih nacija imaju programe biolokog oruja. Najzad, hemijski i bioloki agensi lake
se transportuju, lake se nabavljaju i mobilni su. Da li su oni, kako neki ljudi tvrde, postali
nuklearna bomba sirotinje?
slika 15.1 Hemijski i bioloki agensi
Tipovi hemijskih agenasa
Nervni

Tipovi biolokih agensa

Prirodni otrovi (ricin, saksitoksin, venom)

Krvni
Virusi
Guenje
Salmonela, botulizam, antraks
Plikovi
Kuga
Izvori: Kanadska obavetajna sluba, i organizacija za zabranu hemijskog oruja.
Da bismo odgovorili na ovo pitanje pogledaemo kakva je priroda svakog agensa. Ron Perver
(Purver) (1995.) priredio je izvanredan pregled informacija o hemijskim i biolokim agensima, koje
je dobio iz jednog izvora. Perver kae da se bioloko oruje zasniva na mikroorganizmima i
otrovima koji se dobijaju iz biljaka i ivotinja. Veina ovog oruja, koje bi teroristi koristili klasifikuje
se kao agensi koji prouzrokuju groznicu, kugu, ili neki drugi tip zarazne bolesti. Neki od agensa su
veoma smrtonosni, dok se drugi koriste za onesposobljavanje ljudi. Perver takoe iznosi strepnje
nekih analitiara da e se bolesti proizvoditi genetskim inenjeringom.
Hemijski agensi nisu tako smrtonosni kao bioloki, i lake ih je kontrolisati. etiri uobiajena tipa
hemijskog oruja su: nervni agensi, krvni agensi, agensi koji prouzrokuju guenje, i agensi koji
izazivaju plikove (vidi Tabelu 15,1). Nervni agensi ulaze u telo pomou kontaminirane hrane ili
vode, vazduha, ili preko koe. Oni prouzrokuju nekontrolisano izbacivanje telesnih tenosti iz
otvora na telu i izazivaju spazam miia. U velikim dozama, izazivaju kod rtava greve i moe
doi do smrtnog ishoda zbog gubljenja tenosti u roku od nekoliko minuta. Najee se koristi
nervni gas sarin. Krvni agensi se apsorbuju udisanjem i prenose po telu disanjem. Oni prouzrokuju
smrtonosna oteenja, delujui enzimima na telo. Gas koji sit nacisti koristili u koncentracionim
logorima, cijanovodonik, je krvni agens. Hemikalije koje izazivaju guenje kao to je as hlor,
napadaju plua i onemoguava disanje. Ovi otrovi dovode do toga da plua ponu da lue sluz i
ovek se bukvalno davi u sekreciji. Agensi koji izazivaju nastanak plikova su teni ili gasoviti i oni
stvaraju opekotine na koi. Gas iperit koji je upotrebljen u Prvom svetskom ratu, je agens koji
izaziva opekotine (Organizacija za zabranu hemijskog oruja, 2000.)
Teroriste koji ele da upotrebe hemijsko ili bioloko oruje imaju mnogo mogunosti. Bivi direktor
CIA Don Doj (John Deutch) (1996.) smatra da mogunost lake nabavke i transporta hemijskog i
biolokog oruja, moe da utie da to postane oruje koje e teroristi izabrati ako se odlue za
oruje za masovno unitenje. Desika Stern (1998.) pie da bi teroristi mogli da upotrebe hemijske
i bioloke agense u sirovom stanju. Uz to, Sternova istie da panika koju nastane zbog upotrebe
tog uasnog oruja, pojaava presti grupe koja ih upotrebljava.
Ma koliko da je ova vrsta oruja strana, mnogi analitiari misle da ono nije adekvatna zamena za
nuklearno oruje. Razlog za to je to se od hemijskog i biolokog oruja ima vie tete nego
koristi. Jedan od najveih strunjaka za hemijsko i bioloko oruje, Linard Koul (Leonard Cole)
(1996.), podvlai da je to oruje vrlo teko kontrolisati.
Bioloko oruje je bukvalno bez kontrole, a ako pone da se upotrebljava moglo bi da bude
pogubno za grupu koja ga koristi, i da je uini rtvom. Na primer, ako je teroristika grupa u
jednom od veih gradova uspeno podmetnula epidemiju kuge, kako moe da zaustavi irenje
bolesti? Osim toga, da bi bioloki agens poeo da deluje potrebno je da proe izvesno vreme.
Mora da proe period inkubacije i da se prenese sa osobe na osobu. Mnogo puta bioloke agense
moe da uniti vreme ili sunce. Agensi koji mogu da preive, kao to je koncentrat antraksa, tako
su smrtonosni da njihovo dejstvo moe da traje decenijama. Prema Koulovom miljenju, bioloko
oruje je nepouzdano.
Hemijsko oruje je pod veom kontrolom, ali ono nije tako smrtonosno. Lari Meford (Lany Meftbrd)
iz FBI (1996.) ukazuje da je dejstvo hemijskog oruja najefektnije u zatvorenom prostoru. Tako bi
hemijsko oruje bilo najefikasnije za napad na neku zgradu, ali je to se tie masovnog
156

unitavanja, njegovo dejstvo ogranieno. Uprkos ovim nepogodnostima, ne sme se misliti da ovo
oruje nee biti upotrebljavano. Teroristi imaju pristup hemijskom i biolokom oruju, ve su ga
koristili i verovatno e ga opet koristiti.
Stiven Bauers (Stephen Bowers) i Kimberli Kis (Kimberly Keys) (1998) napravili su jednu veoma
ozbiljnu analizu o tome kakvi su izgledi za trajnu upotrebu hemijskog i biolokog oruja od strane
terorista,
Kao i mnogi drugi analitiari, Bauers i Kisova su uvereni da je skoranje ukljuivanje rasizma i
religije u teroristike aktivnosti, promenilo strukturu modernog terorizma. Verske fanatike vie
interesuje da unitavaju, nego da postanu slavni kroz medije. Takvim ljudima veoma je privlana
upotreba hemijskog i biolokog oruja.
Bauers i Kisova predlau metod koji bi se primenio u tretiranju terorizma i tehnologije, i koji treba
da se odvija u tri faze. Prvo, oni smatraju da je pravljenje profila grupe i bihevioralna analiza
mono oruje u borbi protiv terorizma. Da parafraziramo uobiajenu duhovitu opasku profesora
psihologije: nita tako dobro ne predvia budue ponaanje kao dosadanje ponaanje. Bauers i
Kisova predlau da agencije za sprovoenje zakona i odbranu naprave agresivnu analizu
ponaanja teroristikih grupa da bi predvidele njihovo budue ponaanje. Drugo, kao i Dag
Bodrero, om preporuuju stalno praenje drutvenih pokazatelja. Teroristike grupe ne razvijaju se
preko noi; njih proizvode drutvene snage. Policija treba neprestano da prati drutvenu klimu
koja proizvodi nasilje. Najzad, Bauers i Kisova iznose glavnu poentu. Svi koji se bave
bezbednou moraju meusobno da razmenjuju informacije. Davno su proli dani rivalstva izmeu
FBI, CIA i ATF. Opasnost od oruja za masovno unitenje ponitava svako rivalstvo izmeu
agencija.
Policija i vojska mogu od vatrogasaca mnogo da naue kako se bori protiv oruja za masovno
unitenje (WMD). Vatrogasci su decenijama morali da se hvataju u kotac sa hemijskim i
biolokim katastrofama izazvanim vatrom. Oni imaju svoje sisteme za tanu identifikaciju i
zatvaranje zagaene oblasti. U stvari, oni ve sada koriste detektore za otkrivanje biolokog i
hemijskog materijala, koji se koriste u vojsci. Policija, organi bezbednosti i vojska mogu da dobiju
mnogo informacija o odbrani od WMD od Nacionalne vatrogasne akademije iz Emitsburga u
Merilendu.

Sajber terorizam
22. januara 2000. godine predsednik Klinton objavio je plan za borbu protiv sajber terorizma, u
iznosu od milijardu dolara. Prvo pitanje koje se tada nametnulo mnogim analitiarima, bilo je: Da li
postoji sajber terorizam? Odgovor nije ba jasan. Moda je najbolji odgovor na to pitanje dao bivi
ekspert FBI za borbu protiv terorizma, Vilijam Dajson (William Dyson) (2000.) Dajson tvrdi da
kompjuterski terorizam nije vrsta terorizma, nego da teroristi mogu da koriste kompjutere za
pripremu teroristikih akcija.
Teroristi mogu da koriste kompjutere na vise naina. Jael Sahar (Yael Shahar) (1997.) predvia
scenario, u kojem se virusi ubacuju u neprijateljske kompjutere. On takoe predvia "logike
bombe" koje godinama pritajeno miruju, do dana kada se naredi da ovladaju kompjuterskim
sistemom. Sahar takoe veruje da se mogu prodavati lani ipovi, da bi se sabotirala
neprijateljska kompjuterska mrea. Trojanci poseduju zlonameran kod kojim se unitava sistem, a
teroristi mogu da udu u "bezbedni" sistem na zadnja vrata. Sahar takoe veruje da i
konvencionalni napadi, koji se sastoje u optereenju elektrine mree, ugroavaju bezbednost
kompjutera.
Majkl Vajn (Michael Whine) (1999) se slaze sa Sahaovim zakljucima i tvrdi da je iz nekoliko
razloga, kompjuterska tehnologija privlana za teroriste. Preko kompjutera grupa moe da bude
stalno u vezi, a mogu i da se vode tajne diskusije i da se zadri anonimnost. Kompjuterske mree
su takoe i mnogo jeftinije i efikasnije za rad nego tajne infrastrukture potrebne za odravanje
teroristikih grupa. Osim toga, preko kompjutera teroristi mogu bez mnogo muke da budu u
kontaktu sa svojom publikom. Vajn zakljuuje da kompjuteri pomau teroristikim grupama da
uveaju svoje redove.
Bauers i Kisova (1998.) smatraju da zbog prirode modernog drutva, sajberterorizam predstavlja
opasnost. Sajber teroristi mogu da napadnu infrastrukturu. Drugim recima, oni mogu da unite
157

temelje drutva. Bauers i Kisova smatraju da oni to mogu uraditi ako izvre poremeaj protoka
informacija. Posto moderno zapadno drutvo funkcionie na bazi informacija, sajber teroristi bi
mogli da prekinu ili zamrse protok informacija. Zamislite, kau Bauers i Kisova, napad na
bankarski sistem ubacivanjem pogrenih izvetaja o fondovima. Takav napad mogao bi potpuno
da upropasti drutvo.
Bauers i Kisova smatraju da je mo sajber terorista da poremete ekonomski sistem jednaka
njihovoj mo da unite poverenje u drutvene institucije. Sajberteroristi bi mogli da ubede javnost
da se njihov svet raspada. Sajber teroristi bi mogli da napadnu zdravstvene institucije, vladine
slube i poslovni svet. Mogli bi da napadnu i vojne ustanove.
Zbog svega toga, Bauers i Kisova smatraju da sajber terorizam potpada pod siru kategoriju, koja
se naziva "informativni rat". Dajson (2000.) se slaze sa ovim zakljukom i dodaje da teroristi cak
koriste kompjutere za obuku drugih terorista. Nema nikakve sumnje da su kompjuteri izloeni
kriminalnom delovanju i da teroristi koriste kompjutere i da ce ih i dalje koristiti u svoje svrhe. Osim
toga, Tifani Danic (Tiffany Danitz) i Voren Strobel (Warren Strobel) (1999.), ukazuju da politiki
aktivisti mogu da iskoriste Internet kao mehanizam za komandu i kontrolu. Bezbednost kompjutera
veoma je potrebna trgovini, vladi, kao i za linu upotrebu. Oni koji koriste kompjutere za svoju
linu korist a na tud raun, su teroristi, neprijateljske snage, kriminalci, hakeri, itd.
Ovo poglavlje iznosi najdepresivniji aspekt modernog terorizma, opte ubijanje i destrukciju koju
mogu da izvedu teroristi koristei tehnologiju. Ipak, treba uzeti obzir ono sto Dajson tvrdi.
Kompjuteri su orue koje teroristi upotrebljavaju. Oruje za masovno unitenje i druge vrste
tehnologije takoe su takva orua. Tehnoloki terorizam moda i ne postoji, ali postoje teroristi koji
hoe da koriste tehnoloko oruje. Bez obzira na terminologiju, sve to izgleda kao uasan
scenario.

Glavne teze
1. Napad Aum sinrikjo na tokijsku podzemnu eleznicu 1995. godine privukao je panju sveta na
problem oruja za masovno unitenje i problem terorizma. U napadu ove sekte udruena su
dva najpogubnija faktora modernog terorizma: verski fanatizam i oruje koje moe da izazove
masovnu smrt.
2. Tehnoloki terorizam je svaki terorizam koji upotrebljava modernu tehnologiju. U to spadaju
WMD, kompjuteri i privremeno pretvaranje tehnolokih struktura u oruje.
3. Sjedinjene Drave ranjive su na tehnoloki napad na dva plana. Njihova infrastruktura moe
biti unitena za izvesno vreme, ili moe biti napadnuta tehnolokim orujem.
4. Napadu takve vrste veoma su izloeni i ameriki sistemi snabdevanja gorivom i energijom.
Nafta i gas vise su ranjivi od elektrine struje, zbog toga sto je mnogo teze preusmeriti naftne
proizvode ako su delovi distribucionog sistema onesposobljeni za rad.
5. Sajber terorizam je moda pogreno upotrebljen termin. Teroristi mogu da koriste kompjutere
za izvoenje teroristikih napada. U to spada prekidanje servisa, napadi na infrastrukturu,
ukljuujui i vojni odbrambeni sistem, i postavljanje sajber bombi na odabrane informativne
sisteme. Teroristi danas koriste kompjutere za obuavanje i razmenu informacija.

Teme za razmiljanje
Pretpostavite da ste vi ef bezbednosti u jednoj velikoj gradskoj bolnici, i da vam upravo stiu
rtve biolokog teroristikog napada. Koje mere opreznosti treba da preduzmete? Uzmite u obzir
sledee stvari: stavljanje pacijenata u karantin, zatitu osoblja, dekontaminaciju odaja i opreme,
nabavku i obezbeenje protivotrova i praenje sirenja oboljenja. Da li mislite da se isti metodi
mogu primeniti i na napad hemijskim ili nuklearnim orujem? Koje biste dodatne mere preduzeli
tom prilikom?

ta jo treba proitati
CSIS Projekt o Globalnom organizovanom kriminalu, Sajber kriminal, sajber terorizam i sajber rat
158

(Cybercrime, Cyzberterrorism and Cyberwarfare)

Desika Stern (Jessica Stern), Ekstremni teroristi (Ultimate Terrorists) Erik Tejlor (Eric Taylor),
Smrtonosne magle: Uvod u prirodne i vojne nauke hemijskog, biolokog ratovanja i terorizam
(Lethal Mists: An Introduction to the Natural and Military Sciences of Chemical, Biological Warfare
and Terrorism)

16. TERORIZAM I MEDIJI

Jedna od najkontroverznijih aktuelnih tema raznih analiza o terorizmu je nain na koji tampa i
elektronski mediji obavetavaju o teroristikim aktovima. Policija i druge vladine slube imaju
odreene ciljeve rada koji se dijametralno razlikuju od ciljeva izvetaa sa mesta dogaaja. Osim
toga, eksperti su estoko raspravljali o efektima izvetavanja elektronskih medija o terorizmu, a
ima nekoliko razliitih kola miljenja o tome kakvo dejstvo i uticaj ima izvetavanje tampe. Bez
obzira koje od ovih miljenja podravate, izvetavanje o terorizmu bie uvek kontroverzno, jer su
mediji postali deo teroristikog dogaaja. Ovo poglavlje ima za cilj da iznese kratak pregled pitanja
koja se pojavljuju u odnosima izmeu medija i terorizma.
Nakon sto proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da iznesete tri stava o odnosu izmeu medija i teroristikih dogaaja.
2. Da objasnite teoriju prenosivosti u okviru konteksta terorizma i medija.
3. Da raspravljate o terorizmu kao vrsti politike komunikacije, koristei nalaze Smida (Schmid)
i de Grafa (de Graaf).
4. Da raspravljate o problemima cenzure i Prvom amandmanu Ustava Sjedinjenih Drava.

Snage bezbednosti i novinari

Nije neobino uti ljude iz policije ili vojske kako kritikuju medije. Sefovi policije i vojni komandanti
obino ne potuju ni ljude iz medija ni novinare, a njihovo miljenje deluje i na njihov personal.
Policija cesto formira specijalizovane komandne jedinice da bi reporterima prikazala bolju sliku o
sebi, a Amerika vojska ima slubu za odnose sa javnou.
Novinari, novine i ekipe televizijskih vesti obino za njih nisu ljudi od poverenja. Policija i snage
bezbednosti su zvanini predstavnici drutvenog poretka i njihova dunost je da odravaju
stabilnost drutva. Oni smatraju da je njihov posao da sluze javnom interesu Sjedinjenih Drava i
drugih zapadnih demokratija. Uz to, oni veruju da donose odluke za dobro javnosti. Oni sebe
smatraju produenom rukom demokratije, iji je zadatak da je sprovode.
Ricard Sefert (Richard Schaftert) (1992.) napisao je najbolju kvantitativnu analizu o terorizmu i
medijima. On zakljuuje da demokratije mogu da smanje teroristiku aktivnost ako primene neku
vrstu medijske kontrole, to se ne smatra zgroavanjem demokratije. On navodi primere Velike
Britanije, Savezne Republike Nemake i Italije, koji ve imaju takav sistem. Meutim, u sluaju
Sjedinjenih Drava, sa tim u vezi pojavljuju se dva problema. Prvo, terorizam izgleda kao da je
negde daleko; Amerikancima ne smeta to mediji eksploatiu nasilje. Drugo, za amerike medije
istina nije primarna stvar, njih vise interesuje dominacija na tritu. Zbog toga dolazi do
senzacionalistikog izvetavanja.
lanovi medija imaju dve konkurentske i cesto kontradiktorne uloge. Oni kontroliu protok
informacija dok u isto vreme prave vesti, koje treba da budu dovoljno zabavne da se mogu
"prodati". M. Serif Basiuni (Cherif Bassiouni) (1981.) ukazuje na mogui konflikt koji ovi
konkurentski ciljevi mogu da donesu teroristikom scenariju. Policija ili snage bezbednosti imaju
zadatak da dovedu situaciju do uspenog kraja. Njihov prevashodni zadatak je da sauvaju red i
zatite ljudske ivote. tampa ima zadatak da prenosi informacije i da uz to, za potroaa napise
interesantnu priu. Za vreme prenosa uivo, mediji jo moraju i da omogue interakciju izmeu
mesta dogaaja i publike.
Basiuni (1982.) tvrdi da pri reakciji na teroristiku situaciju, policija mora da smiruje dramatiku i
smanjuje psiholoko dejstvo. Novinski producenti, meutim, vide dramatiku terorizma kao odlinu
159

priliku da privuku panju javnosti. Basiuni primeuje da se terorizam opire ciljevi

ma bezbednosnih snaga, a hrani ciljeve medija. Problem terorizma pojaava animozitet izmeu
policije i medija. To je odraz jednog dubljeg sukoba, koji postoji izmeu vlasti i medija.
Vladini zvaninici nisu bas sreni kada se njihove odluke analiziraju i kritikuju u mas medijima, ali
to je jedna od glavnih fikcija medijskog predstavljanja. Kada se desi neka teroristika akcija ove
tenzije jo vise rastu, naroito kada je dogaaj jo u toku ili kada postoje taoci. Televizijski i
novinski reporteri obino dolaze na lice mesta gde se teroristiki incident odvija samo nekoliko
minuta posle snaga bezbednosti. Nepoverenje i lo ukus vrlo esto od samog poetka preovlauju
u njihovim odnosima.
Ovakvo stanje stvari izrodilo je tri razliita stava o terorizmu i medijima. Prvo, neki lanovi i
pristalice tampe vide medije kao kvazi ustavnu snagu koja dri vladu pod kontrolom. Druga grupa
eli da ogranii izvetavanje tampe za vreme teroristikih dogaaja. Ovi ljudi smatraju medije
saveznikom terorista. Trea struja smatra da je istina sasvim suprotna: Mediji moda koriste
terorizam, ali oni veoma retko prenose poruke koje bi bile u korist terorista.
Neki lanovi medija nemaju nikakvu nameru da ugroze ivote ili eskaliraju terorizam. Abraham
Miler (Miller) (1982, str. 133147) ukazuje na interne kodekse koji kontroliu preterivanja od strane
novinara. Prema ovim uputstvima novinske organizacije oekuju od novinara da se odgovorno
ponaaju. Ni pod kojim uslovima oni ne smeju ometati rad bezbednosnih snaga ili pomagati
teroristima, cak ni nenamerno.
Zaudo, novinari se podjednako plae manipulacija od strane terorista, koliko i kontrole od strane
vlade. Mediji smatraju da imaju pravo pristupa i izvetavanja sa svih dogaaja. Neki analitiari i
vladini slubenici smatraju da to pravo ometa vladu u donoenju odluka. Novinari su branili svoje
stavove govorei da u demokratiji svi ljudi imaju pravo da utiu na donoenje odluka. A to mogu da
sprovedu, kau oni, samo ako imaju neogranien pristup informacijama.
Nekoliko analitiara terorizma ustro se protive ovakvom stavu medija. Prema miljenju Jonaha
Aleksandera (1984, str. 135150), terorizam je novi tip borbe i teroristi su od medija napravili svoje
saveznike. Moderni teroristi smatraju sredstva informisanja potencijalnim orujem i trude se da
iskoriste priliku da se o njima pie u medijima. Voljno ili nevoljno, mediji su postali orue terorizma.
Drugi kritiari idu i dalje od Aleksandera. Norman Podhorec (Podhoretz) (1981.), na primer, kae
da moderni novinari imaju neformalni tajni sporazum sa teroristima. Podhorec tvrdi da teroristi i
novinari sarauju na uzajamnu korist. Mediji ne uruju svesno sa teroristima, ali jedni drugima
ispunjavaju potrebe. Joel Koen (Yoel Cohen) 1983.) se slaze sa ovim miljenjem. On kae da PLO
ne bi postojao da nije bilo medijskog izvetavanja i medijskih simpatija. Za uzvrat, mediji su
napravili profit od izvetavanja o nasilju PLO-a.
U dva posebna dela, J. Bauer Bel (1978.) i H.H.A. Kuper (1977., str. 140156) slau se da su mediji
stvorili teroristiko pozorite. Drama terorizma odlina je tema za velike novinske prie: puna je
akcije i zanimljiva je. U tom smislu, tampa je postala saveznik terorizma. Ipak, i Bel i Kuper
sumnjaju u efikasnost ove veze. Kasnije istraivanje pokazalo je da izvetavanje o terorizmu ne
pomae teroristikim grupama. Teroristi ele da upotrebe medije u propagandne svrhe, ali se
mediji usredsreuju na nasilje. Novinski izvetaji retko objanjavaju uzrok terorizma i skoro nikad
ne prikazuju terorizam u povoljnom svetlu.
Mnoga istraivanja pokazuju da je tampa los saveznik teroristima. Gabrijel Vajman (Gabriel
Weimann) (1983) ukazuje da izvetavanje o teroristikim dogaajima poverava znanje javnosti o
terorizmu, ali ne pridobija mnogo simpatije za teroriste. Majk Keli (Michael Kelly) i Tomas Micel
(Thomas Mitchell) (1981.) takoe su otkrili da novinski izvetaji uglavnom piu o nasilju, koje daje
negativnu sliku o terorizmu. Sa ovim se slaze L. Don Martin (1985.), koji tvrdi da negativna slika
terorista u medijima, dovodi do toga da propaganda terorizma za njih ima pogreno dejstvo.
Drugi istraivai proveravali su koliko su elektronski i tampani mediji posluili potrebama
terorista. David Paletz (Palec), Piter Fozard (Peter Fozzard), i Dzon Ajanijan (John Ayanian)
(1982., 1982.) izradili su dve studije o nainu na koji se mediji odnose prema terorizmu. Ispitivali
su izvetavanje o Crvenim brigadama, IRA i FALN i na televiziji i u novinama. U svojoj studiji o
televizijskom izvetavanju, naunici su se koncentrisali na tri glavne mree u Americi sa nonim
programima vesti. Oni su istraivali metode izvetavanja, kao i da li je postojala pristrasnost.
Zakljuili su da televizija uglavnom ne izvetava o motivima nasilja i da se koncentrie na samu
160

akciju.
Pronaeno je da metod izvetavanja koji koriste televizijske mree ima negativan efekat na
terorizam. Cilj terorizma je da prenosi poruku o svojim ciljevima. Televizijske mree nisu to inile.
U stvari, gledaoci su bili zgranuti zbog teroristikog nasilja. Palec i ostali zakljuuju da tele vizija
ne pribavlja nikakve simpatije za teroriste, jer izvetaji jasno prikazuju terorizam kao nezakonitu
formu nasilja.
Palec i ostali naunici obradili su na slian nain i novinske izvetaje. U analizi Njujork
tajmsa nali su da je nain izvetavanja bio slian televizijskom. Iako je Njujork tajms dao iscrpniji
prikaz problema oko teroristikog dogaaja, dela terorizma bila su generalno prikazana kao
razbojnika. U izvetajima tampe naunici su pronali jo jednu tendenciju: lanci su bili na
strani vlade, a ne terorista.
Mediji su daleko od toga da budu orue terorista, oni, naprotiv, pre slue interesima vlade.
Palec et al. tvrde da ugao gledanja novinskih pria zavisi od izvora, a u veini ispitanih lanaka o
terorizmu, vlada je bila izvor. Novinari su pod pritiskom da lanke napiu brzo, tako da preko
75 % njihovih pria potie iz izvora vlade. To znaci da su novinari prihvatili nazive koje su
vladini izvori primenili na teroriste. Vrlo retko su teroristi u tim lancima dobro prolazili.

Efekat prenosivosti medijskog izvetavanja

Neki analitiari ne brinu toliko zbog sadraju onoga to tampa pie i izvetava, koliko zbog
uloge koju mediji igraju u irenju teroristikog nasilja. Da li izvetavanje medija o terorizmu
podstie na nasilje? Drugim recima, da li je prenosno? Neki analitiari smatraju da jeste. Ovaj
problem je tema mnogih unih rasprava, u kojima se pominje i uvoenje cenzure.
Alan Mazur (Allan) (1982.) je ubeen da medijski izvetaji imaju sugestivno dejstvo na nasilno
ponaanje. On u svojoj studiji o tome uporeuje pretnje bombama u nuklearnoj industriji sa
koliinom izvetavanja o nuklearnim elektranama. Na poetku teksta on primeuje da novinski
izvetaji o samoubistvima poveavaju stvarni broj samoubistava i pita se da li bi se slian
obrazac mogao primeniti na nuklearnu industriju.
Mazur je ispitivao koliko je bilo bombakih pretnji nuklearnim elektranama od 1969 do 1980. i
uporedio je taj broj sa brojem izvetaja o elektranama na televiziji i u novinama. Otkrio je da je
broj izvetaja proporcionalno odgovarao broju pretnji. Kada bi se izvetavanje intenzivi ralo,
poveavao se i broj pretnji, i obratno. Sa smanjivanjem broja izvetaja smanjivao se i broj
pretnji.
Mazur zakljuuje da mediji mogu da utiu na ponaanje javnosti sugestijom. Izvetavanje o
problemima u nuklearnoj industriji ukazuje da postoji potreba za reakcijom cele javnosti. Neki ljudi
su skloni da daju zucne izjave. Mazur nije siguran da li samo mediji izazivaju povratno dejstvo, ili
je uzrok tome nekakva kombinacija izmeu izvetaja i nekog drugog faktora. U svakom sluaju, on
je siguran da postoji takozvani efekat prenosivosti.
M. Cerif Basiuni (Cherif) (1981.) smatra da je uzrok ovog problema odnos izmeu policije i medija.
Po njemu, medijsko izvetavanje ima nekoliko prenosnih efekata. Medijski izvetaju pojaavaju
oseaj straha u javnosti i uveliavaju znaaj pretnji. Strah se siri dalje. Mediji takoe utiu na nain
na koji teroristi biraju svoje mete za napad; da bi nasilje imalo sto vei efekat, teroristi biraju ciljeve
koji ce im pruiti maksimalan publicitet. Mediji su postali sredstvo za psiholoki uticaj terorizma. Sa
ove take gledita, terorizam je zarazan: terorizam o kome izvetavaju mediji izaziva jo vise
terorizma.
Ovu hipotezu o prenosivosti Basiuni primenjuje na kriminalni i politiki terorizam. On smatra da
nauni radnici nisu izveli nikakve uverljive zakljuke, ali da je teorija prenosivosti prihvaena od
mnogih u narodu, a naroito u policijskim krugovima. Iako su dokazi nedovoljni, Basiuni zakljuuje
da ipak mora da ima neke istine u teoriji prenosivosti.
Filip Slezinger (Philip Schlesinger) (1981.) nije spreman da ide tako daleko. On veruje da je teorija
prenosivosti samo jedna hipoteza istraivaa koje prouavaju terorizam. Slezinger ne odbacuje
ideju da terorizam moe da bude prenosan, ali ne prihvata ni da su aktuelni dokazi dovoljni.
Slezinger dokazuje da se teorija prenosivosti koristi da bi se podrala cenzura, a analitiari koji
podravaju tu teoriju, pokuavaju da nametnu svoje miljenje onima koji kontroliu medije.
161

Terorizam kao nain komunikacije

Jedno od najtemeljnijih ispitivanja o terorizmu i medijima sproveli su dvoje istaknutih holandskih
analitiara terorizma, Aleks Smid (Alex Schmid) i Deni de Graf (Janny de Graat) (1982.). Oni
smatraju da neshvatanje uloge medija u terorizmu dolazi zbog nedovoljno istraivakog rada. Da
bi doli do informacija, oni su sproveli sistematsko istraivanje odnosa izmeu medija i terorizma.
Njihovo prouavanje imalo je za cilj da ispita veze izmeu teroristikog nasilja, zapadnih medija, i
politikih inilaca. Smid i de Grafova nadali su se da ce takva informacija doprineti mirnom reenju
violentnih situacija. Njihova studija je prihvaena sa odobravanjem i oznaena kao prelomni
momenta u empirijskom istraivanju o terorizmu i medijima.
Svoje ispitivanje oni su poeli prouavanjem zapadnih anarhista devetnaestog veka, ije je nasilje,
prema njihovim tvrdnjama, bilo rezultat politikih frustracija. Anarhisti su bili frustrirani zbog toga
sto se nigde nije mogao uti njihov glas. Anarhisti su poeli da upotrebljavaju nasilje da bi javnosti
preneli svoja politika gledita i primorali vlade da odgovore na njihove zahteve. Otkrili su da im
pribegavanje nasilju donosi publicitet.
Smid i de Grafova tvrde da je dvadeseti vek promenio prirodu buntovnikog terorizma. U
devetnaestom veku teroristi su ubijali selektivno; u dvadesetom veku oni su otvorili novi tehnoloki
arsenal oru^ja. Osim toga, promenio se i njihov izbor rtava, pa su se od odabranih linosti koje
simbolizuju vlast i industriju, okrenuli neutralnim prolaznicima. Ovakva politika poboljala je
komunikaciju terorista sa javnou, naroito kada je bila u sprezi sa revolucijom u elektronskim
medijima.
Moderna sredstva komunikacije i mas mediji pomogli su da se oblikuje profil modernog konflikta.
Smid i Grafova tvrde da su u prolosti zaraene strane vodile borbu samo na glavnim frontovima.
Brze komunikacije, meutim, omoguile su reporterima da putuju u ratne zone i da front priblie
javnosti. Rezultat toga je injenica da je javno mnjenje postalo glavni aspekt modernog ratovanja,
a mobilisanje javnog mnjenja smatra se strategijom koja je potrebna da bi se ostvarila pobeda.
Ovaj nain miljenja prihvatili su i teroristi.
Neke teroristike grupe vrlo su uspeno koristile taj nain, dok su druge bile manje oportunistike.
Smid i Grafova veruju da nain na koji se koriste mediji zavisi od kulture i obiaja jedne zemlje. U
Latinskoj Americi teroristi obavezno zauzimaju radio i TV stanice, jer tamo vlast zavodi cenzuru. S
druge strane, palestinski fedajini iskoristili su zapadnu tampu u punoj meri. Sjedinjene Drave su
nacija prezasiena medijima i ameriki mediji obino svakom tipu teroriste pruaju priliku da javno
govori. U zapadnoj Evropi teroristi koriste medije da bi zadobili simpatije javnosti.
Ova veza ne koristi samo teroristima. Smid i Gnafova tvrde da su i mediji u mogunosti da
eksploatiu teroriste za svoje potrebe. Vrlo je teko definisati terorizam, ali mediji to ine na taj
nain sto prikae neki naziv teroristikim akcijama. Vrlo su selektivni kada treba da neki nasilan
dogaaj nazovu terorizmom, ali kada ga jednom tako nazovu, onda je javnosti data tacna
definicija. Mediji daju nazive terorizmu i izvetavaju o njemu prema svojim potrebama.
Smid i Grafova navode nekoliko motiva koji motiviu zapadne medije da izvetavaju o terorizmu.
Dva glavna razloga su komercijalni profit koji se ostvaruje izvetavanjem o senzacionalnom nasilju
i uvek iv interes javnosti za terorizam. Ljudi vole da saznaju u medijima o tuim iskustvima, tako
da je terorizam postao neka vrsta uzbudljive zabave. Publika takoe uiva u aspektu pobune koju
donosi terorizam i u tome sto bez neke opasnosti po sebe moe identifikovati sa pobunjenicima.
Najzad, zna se da televizija uvek rae prikazuje nasilne nego nenasilne dogaaje.
Zapadni mediji imaju vrlo malo moralnih obzira kada ele da izvetavaju o terorizmu, zato sto oni
sebe smatraju neutralnim dobavljaima informacija. Smid i Grafova ukazuju na apsurdnost takvog
razmiljanja. Oni kau da teza nekog lanka zavisi od izvora. Price su obino ispriane iz
perspektive izvora. tampa je daleko od toga da bude objektivna, delom i zbog toga sto njom
manipuliu izvori informacija. Da ironija bude vea, najvei izvor informacija o teroristima je vlada.
Zato veina lanaka u zapadnim medijima odraava stav vlade.
Ipak, nijedna od te dve strane, ni vlada ni teroristi, ne uspeva da kontroliu medije. Ova injenica
odrazila se u vidu vise raznih posledica medijskih izvetaja na terorizam. Neko nasilje relativno
malog obima moe da se preuvelia. Izvetavanje moe da izmeni sam karakter onoga o emu se
izvetava. U situacijama kada postoje oteti taoci, izvetaji mogu da ugroze ivote otetih ljudi, kao i
akcije za njihovo osloboenje. Mediji mogu da preuveliaju opasnost od terorizma po vladu i
162

obratno, izvetaji o nasilju mogu da pospee dalji terorizam. Vrlo cesto javnost ne staje ni na
stranu vlade ni na stranu terorista, ve se interesuju za rtve. Posto postoji bezbroj moguih
efekata, Smid i Gafova misle da mediji imaju odgovornost prema javnosti.
Smid i Grafova smatraju da su mediji krivi za poveanje terorizma. Oni zakljuuju da nasilje rada
nasilje. Teroristi ue taktiku i kopiraju metode iz mas medija. Medijsko izvetavanje takoe sluzi
kao motivacija za terorizam. Najozbiljnija posledica je da se nasilje izgleda poveava za vreme
medijskog izvetavanja. Mas mediji su postali savreno sredstvo nasilne komunikacije.
Smid i Grafova zakljuuju da mediji moraju da se dre svojih odgovornosti prema zapadnoj
civilizaciji. Njihov posao nije samo da izvetavaju; oni treba da postanu efikasni nosioci pozitivnih
drutvenih promena. Njihov zadatak treba da bude da prikazuju drutvene probleme i nude
pozitivna reenja, a ne da se medu sobom takmie za osvajanje panje publike. Smid i Grafova
predlau da se izaberu specijalna regulativna tela koja bi se pobrinula da se mediji ponaaju na
ovaj nain.

Cenzura i sloboda
Pitanje koje su pokrenuli Smid i Grafova neminovno nas dovodi do pitanja cenzure. Malo
zvaninika eli direktnu cenzuru tampe, ali se mnogi slau sa britanskim strunjakom za
terorizam general majorom Riardom Klaterbakom (Richard Clutterbuck) (1975.) da tampa treba
da bude neutralni faktor. Zvaninici i konzervativni analitiari ne ele da ogranie slobodu govora i
pisanja, ali ih vrlo zabrinjava to sto su mediji od koristi teroristima. Zato i nije udno sto se uju
pozivi da se na razne naine uspostavi kontrola medija.
U svojoj knjizi, Smid i Grafova posvetili su celo jedno poglavlje cenzuri. Oni tvrde da je prvobitni
cilj slobode govora bio da se dozvoli nekoj osobi da iznese svoje miljenje. Sa razvojem
kapitalizma poetkom devetnaestog veka i korporativnom konsolidacijom medija krajem
devetnaestog veka, novinske, a kasnije televizijske vesti preuzele su odgovornost da tite
individualno pravo govora. Osloboenje od cenzure donelo je medijima pravo da emituju vesti.
U dananjem drutvu kontrola informacija mnogo je vanija nego sto je to bilo u prolosti. Smid i
Grafova tvrde da je medijima dat veoma moan poloaj u modernom svetu, gde su oni uvari
javnog informisanja. Mediji su odgovorni velikim korporacijama koje ih poseduju. Zbog toga sto
medijsko izvetavanje i interpretacije mogu da izazovu katastrofu, Smid i Grafova predlau da se
ustanovi jedno neutralno telo, kojem bi oni odgovarali.
Ima tri stava prema cenzuri. Manja grupa analitiara predlae neku vrstu vladine kontrole. Druga
grupa je za to da mediji donesu mnogo stroija interna pravila o radu. Trea grupa smatra da
interna kontrola ve ograniava medije i da sluzi vladi koja je na vlasti.
Kristofer Keler (Christopher Kehler), Greg Harvi (Harvey) i Riard Hal (Richard Hall) (1982)
posmatraju prva dva stava o cenzuri iz kanadske perspektive. Slobodna tampa je neosporno
pravo u Kanadi, koje potie iz njene kulturne istorije, koja je zajednika sa Sjedinjenim Dravama.
Ipak, Keler et al. smatraju da je potrebno utvrditi neku vrstu medijskih propisa, zbog toga sto
medijsko izvetavanje o teroristikim dogaajima ugroava ivote. U nekoliko prilika, mediji su
pregovarali sa teroristima, lanovi medijskih kuca prelazili su vatrenu liniju i zone sigurnosti, a
televizija je uivo snimala spasilake ekipe kako kreu u akciju za oslobaanje talaca. Oni
smatraju da vlada ima pravo da uvede propise, ali bi bilo bolje kada bi elektronski mediji sami
razradili standarde ponaanja svojih reportera. Interni propisi su mnogo efikasniji od vladinih.
U isto vreme, oni istiu da javnost ima pasivni sistem za kompenzaciju povreda koje nastanu zbog
nemarnog medijskog izvetavanja. Kada se mediji ponaaju neodgovorno, rtve imaju pravo da ih
tue. Do sada ima vrlo malo takvih sluajeva, jer je cela stvar jo u povoju. Ali, ako medijsko
izvetavanje kri standarde odgovornog izvetavanja i ako je neko povreen zbog toga, onda se
moe podneti tuba za krivino delo.
Huanita Dzons (Juanita Jones) i Abraham Miler (1979.) smatraju da vlada ne kri prava tampe
ako zavede restrikcije na rasturanje vesti za vreme kriznih situacija. Oni uporeuju sluaj talaca sa
propisima Prvog amandmana Ustava Sjedinjenih Drava i posmatraju problem kroz pravni tretman
takvih sluajeva u prolosti. Oni tvrde da to nije apstraktan problem; za vreme krize talaca ivoti
ljudi su u pitanju. Donsova i Miler smatraju da izvetavanje i sloboda izvetavanja nisu jedini
163

problemi za vreme takve krize: uticaj medija na dogaaje i medijsko ometanje policije u radu
takoe su vazni problemi.
Dzonsova i Miler kau da bi se tampa mogla sasvim legalno iskljuiti sa nekih mesta prilikom
krize sa taocima. naroito kada je policiji potrebna tajnost radi spasavanja ivota ljudi. Meutim,
ameriki Vrhovni sud ne dozvoljava totalnu zabranu, navodei niz preduslova. Ogranienje
pristupa odobrava se samo kada je opravdavaju prilike. Totalna ili redovna zabrana pristupa
novinarima je neprihvatljiva.
Situacija u kojoj postoje taoci je takav specijalan sluaj. Dzonsova i Miler kau da policija ima
pravo da tampi postavi restrikcije. Postupci medija za vreme krize talaca su stvar ponaanja, a
ne prava govora. Zabrana pristupa i uvoenje specifinih propisa radi zatite talaca su prihvatljivi i
takvi sluajevi bili su podrani i na sudu. To je vrsta cenzure koja je prihvatljiva po propisima Prvog
amandmana i njom se ne oduzima pravo niti na slobodu govora, niti na slobodu tampe.
Dzonsova i Miler dokazuju da oni ne pokuavaju da spree izvetavanje tampe. Miler (1982.) je
napisao jo jedan rad, u kome iznosi dodatne dokaze u vezi sa ovim problemom. Istraivai
smatraju da policija samo eli da se mediji ponaaju odgovorno, a ona bi mogla da im pomogne
na taj nain to bi ih izvetavaju o dogaanjima realistino i pravovremeno. Dzonsova i Miler
smatraju da bi mnoge sporne situacije izmeu medija i policije bile otklonjene, kada bi ove dve
strane postigle sporazum o uzajamnim odnosima.
Filip Slezinger (1981.) iznosi suprotno miljenje, tvrdei da tampa u zapadnim demokratijama
podrava stabilnost vlade. U svojoj argumentaciji Slezinger stavlja naglasak na koncept
legitimizacije. On tvrdi da je tampa radila na tome da se teroristiko nasilje stavi van zakona.
Slezinger ispituje ulogu snaga bezbednosti u Severnoj Irskoj. On zakljuuje da je britanska
tampa postupala "odgovorno" to se tie prikazivanja stavova vlade. To znaci da je tampa
podravala vladu, a osujeivala nasilje protiv nje. On smatra da takvo ponaanje odraava
"odgovornost" koju propisuje vlada.
Slezinger tvrdi da su mediji prilazili terorizmu i na zvaninom i na nezvaninom nivou. Jezik je tu
bitan, jer moe da sluzi ili kao podrka ili kao uskraivanje legitimnih prava na politiko miljenje.
Zvanino, jezik se u medijima koristi za kriminalizaciju terorizma. Nezvanino, jezik se moe
koristiti za kriminalizaciju problema koji motiviu teroriste.
Jezik kojim se sluze izvetai postaje sporedan u poreenju sa nainom na koji mediji prikazuju
vladu. Kada se prvi teroristiki incident desio u Severnoj Irskoj, kae Slezinger, novinari su ili na
lice mesta i pokuavali da poalju objektivne izvetaje. Cesto su njihovi izve^taji podjednako
kritikovali i politiku vlade i teroriste. To je razbesnelo vladu, a naroito snage bezbednosti koje su
se borile sa teroristima.
Vlada je uskoro dola do istog zakljuka kao i Ricard Klaterbak, da su mediji neutralno oruje. Oni
se mogu upotrebiti i u korist i protiv terorizma, a najbolji nain da se iskoriste je da se sa njima
sarauje. Slezinger tvrdi da su ovaj proces pratili jaki pritisci da se tampa ponaa u okvirima
onoga sto vlada smatra odgovornim. To je preraslo u jedan oblik de facto cenzure, a britanska
vlada je u tampi dobila saveznika.
ejn Kingston (Shane) (1995.) se otro protivi lezingerovom miljenju. Kingston tvrdi da je
terorizam hrana za medije. U prvim danima modernog terorizma, bilo je prilino lako manipulisati
televizijom, jer je svaki dogaaj bio dramatian. Televizijski producenti su, meutim, postali
rafiniraniji i usprotivili su se manipulacijama od strane terorista. Ali, kae Kingston, teroristi su
postali mnogo vetiji u korienju tampe za svoje ciljeve. Uzimajui Irsku kao primer, Kingston
tvrdi da IRA sebe predstavlja pozitivno.
Ipak, mnogi ne prihvataju lezingerova gledita. Neki istaknuti strunjaci za terorizam ismevali su
njegove sugestije, dok su drugi odbijali ideju da je snaga medija kompromitovana time to su se
oni stavili na stranu vlasti. lezingerovo miljenje spada u kontroverze koje prate problematiku
odnosa izmeu medija i terorizma. ak i dobrovoljni pristanak medija da se dre pravila, podlee
pomnom ispitivanju onih koji smatraju da pravila treba da budu stroija, kao i onih koji smatraju da
ona ne treba ni da postoje. Noam omski (Chomsky) i Edvard Herman (Edward) (19977, str. 85)
istiu da bi kontrola medija mogla da ozakoni terorizam vlade. Abraham Miler smatra da su toga i
drugi svesni, pa i efovi policije.
Bez obzira na analitike stavove o medijima, snage bezbednosti suoavaju sa za vreme
164

teroristikog napada sa praktinim problemima. Dozef Skenlon (Joseph Scanlon) (1981, 1982.)
bavi se tim pitanjem i daje praktina uputstva za rad sa medijima u toku teroristikog incidenta.
Skenlon veruje da ako se izvetai tretiraju poteno i ako im se kae cela pria, oni nee ometati
rad policije niti se protiviti merama bezbednosti.
Skenlon obrauje problem terorizma kao dogaaja koji se odvija uivo. On ne smatra da je veina
novinara neodgovorna, ali tvrdi da je taktiko pitanje da li e tampa biti prisutna dogaaju ili ne,
kao i da tampa esto ometa uspeno okonanje dogaaja.
Skenlon daje nekoliko sugestija kako da se postupa sa medijima za vreme teroristikog incidenta.
Medije treba okupiti i dati im tane informacije. On naglaava da medijima treba dati to vie
informacija, i dogovoriti se da se vani taktiki detalji ne smeju upotrebiti dok njihovo objavljivanje
ne prestane da predstavlja opasnost za javnost. Ako je prisustvo medija opasno za ivote
policajaca i njihove akcije, onda reportere treba drati po strani sve dok je potrebno. Meutim,
Skenlon nije voljan da preporui upotrebu policijske sile protiv medija i smatra da za vreme
teroristikog dogaaja mediji treba dobrovoljno da sarauju sa policijom.
Vlasti na Zapadu imaju obiaj da medijima prilaze sa strahom i nepoverenjem. Tako se za vreme
teroristikog incidenta ponaaju policija i vojska. Kada su ivoti u pitanju snage bezbednosti treba
s pravom da od medija oekuju saradnju. Posle dogaaja mediji mogu slobodno da vre analize i
iznose kritiko miljenje. To je vid slobode koji se neguje i to je neto to bi mnogi teroristi eleli da
nam oduzmu.

Glavne teze
esto izgleda da se predstavnici medija i snage bezbednosti sukobljavaju kada obrauju neki
teroristiki dogaaj. Snage bezbednosti ele da rekonstruiu dogaaj, da izvre istragu i da
eliminiu terorizam. Mediji ele da izveste o dogaaju i oni funkcioniu u veoma suprotstavljenim
okolnostima. Senzacionalna drama pojaava privlanost prie za itaoce i gledaoce.
Neki istraivai smatraju da medijsko izvetavanje o terorizmu ohrabruje ljude da se pridrue
nasilju. To je poznato kao teorija prenosivosti i znai da ovi istraivai veruju da je teroristiko
nasilje prenosno.
Smid i de Grafova smatraju da razni mediji omoguavaju teroristi ma da govore u javnosti.
Rezultat toga je da terorizam postaje neka vrsta politike komunikacije.
Cenzura je najkontroverzniji deo medijskih odnosa. Jedan mali boj analitiara zastupa tezu
direktne cenzure, dok je veina za dobrovoljnu kontrolu. Moda je mogue ostvariti neku internu
kontrolu, a da se ne prekre individualna prava i slobode. Ipak, takve mere su sporne jer
unapreuju odnose privatnih medijskih korporacija sa vladom.

Teme za razmiljanje
Zamislite da ste komandir policije na licu mesta, tj. u prodavnici gde je izvrena pljaka i gde su
pljakai kao taoce uzeli kupce i jednog slubenika. Lokalna televizijska stanica prenosi dogaaj
uivo i lopovi gledaju prenos na televizoru u prodavnici. ta treba da preduzmete? Da li moete da
zamolite stanicu da prekine prenos? Da li ih moete pri morati da to uine? Da li moete da
iskoristite ivi prenos bez saradnje sa TV stanicom? Ako pljakai kau da hoe da pregovaraju sa
medijima, da li ete im dozvoliti? Nabrojte stvari koje bi se mogle desiti ako pristanete na to?

ta jo treba proitati
Aleks P. mid i Deni F.A. de Graf (Alex E Schmid and Janny F.A. de Graaf), Nasilje kao
komunikacija (Violence and Communication) Abraham Miler (Abraham Miller), Terorizam, mediji i
zakon (Terrorism, the Media and the Law)
Riard efert (Richard W Schaftert), Medijsko izvetavanje i politiki teroristi: kvantitativna analiza
(Media Coverage and Political Terrorists: Quantitative Analysis)

165

17. POLITIKA, SLOBODA, BEZBEDNOST I BUDUNOST

Mnogi analitiari bavili su se budunou terorizma, a mnogi politiki lideri su se pitali ta bi se
moglo uiniti po tom pitanju. Ova glava upoznae nas sa nekim problemima koji stoje pred
politikim liderima iji je zadatak da se bore sa terorizmom. Obraivaemo dve stvari: pitanje
budue politike prema terorizmu i pretpostavke o buduem razvoju terorizma. Naalost, ova glava
pokrenue mnoga pitanja, a ponudie samo mali broj reenja. Svrha ove glave je da ukae na
neke od stvarnih svetskih dilema koje stoje pred kreatorima politike i ljudima zaduenim za
bezbednost.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1 Da definiete problem koji stoji pred krivinim pravom i odbram benom politikom.
2 Da nabrojite pitanja koja je pokrenuo admiral Stansfild Tarner.
3 Da objasnite probleme sa kojima se zbog oruja za masovno unitenje suoava politika
prema terorizmu.
4 Da diskutujete o ulozi graanskih sloboda u politici kontraterorizma.
5 Da navedete probleme koji se pojavljuju pri korienju vojne sile protiv terorizma.
6 Da opiete nain na koji tajnovitost policije ometa efikasnu kontrateroristiku reakciju.
7 Da ukratko izloite Stinsonovu analizu bezbednosnih mera.

Kreiranje kontrateroristike politike

Terorizam je nejasna vrsta konflikta. On je pojmovno odreen na bazi neprekidnog niza dogaaja
o kojem smo raspravljali u Glavi 1, ali kreatori dalje politike moraju da se odvoje od ovog
konceptualnog prilaza i krenu dalje, tj. ili da preduzmu akciju spreavanja terorizma ili da
preduzmu kontra udar. Namee se pitanje kako da to uine? Da li terorizam spada i kriminal ili je
vojni problem? Da li ga treba spreavati vojnom silom, meunarodnim i domaim zakonima, ili
kombinacijom oba? Mogu li politiki lideri pri hapenju terorista da koriste neustavne norme?
Odgovori na ova pitanja nisu laki i slube koje su zaduene za borbu protiv terorizma imaju
ogroman broj odgovora na njih. Kratko reeno, kontrateroristika politika postavlja mnogo dilema.
Uzmimo recimo kao primer Drugi svetski rat (1939-1945.) Na poetku rata nemaki general Hajnc
Guderijan (Heinz Guderian) uveo je novi stil borbe, stil koji mnogi francuski, britanski, ameriki i
ruski generali nisu razumeli. Njegov metod borbe zvao se "Munjeviti rat" ili Blitzkrieg, i vodile su ga
tenkovske jedinice ili tzv. Panzerivaffe. U Prvom svetskom ratu (1914-1918.) zaraene strane
borile su se i umirale borei se za nekoliko desetina metara teritorije. Guderijanove mehanizovane
jedinice kretale su se brzinom od 50 km na sat i ponekad prelazile i po 80 km dnevno! Kada je
1940. godine Francuska osvojena za samo nekoliko nedelja, a nemake snage 1941. godine
napredovale 800 km u rusku teritoriju, nikome ne bi palo na pamet da poalje FBI u Berlin sa
nalogom za hapenje Guderijana i njegovog voe Adolfa Hitlera. Sjedinjene Drave reagovale su
tada po ustavnim normama i zvanino objavile rat.
E, tu sada nastaje problem. Sjedinjene Drave i druge zapadne zemlje ponose se to su drave u
kojima vlada zakon. One smatraju da se svi drutveni problemi treba da reavaju po zakonima
graanske drave, pa ak i takvi varvarski inovi, kao to je rat, potpadaju pod isti zakonski okvir.
Ameriki Ustav dozvoljava vladi da moe da preduzme vanredne akcije kada Kongres Sjedinjenih
Drava zvanino objavi rat, ali ovde se postavljaju dva problema. Prvo, pretpostavlja se da se
ratna dela mogu staviti u okvire zakona. (U stvari posle Drugog svetskog rata Saveznika vojna
policija je doista i uhapsila Guderijana i on je osuen na robiju od strane Saveznikog suda u
Nirnbergu). Drugo, ako nas neko napadne vojnim sredstvima, da li emo na taj napad odgovoriti
vojnim ili policijskim snagama? Na nekim nivoima, terorizam predstavlja pretnju za na legalistiki
stav prema konfliktu.
Nekoliko praktinih problema, koji su se postavili na Bliskom istoku, ve se moralo reiti.
Sjedinjene Drave i zapadna Evropa esto su bili blokirane od strane transnacionalnog terorizma
iz te oblasti. Posle 1967. godine zapadne snage bezbednosti poele se da se navikavaju na ideju
166

da se napadaju nevini ljudi i neutvrena civilna naselja, pa su poeli da pripremaju civilnu policiju
da uzvraa udare. Meutim, nisu mogli da veruju da e teroristi napasti i dobro utvrene vojne
ciljeve. Teroristika grupa Islamski dihad izmenila je ovo ubeenje zapadnih zemalja. Uzvraajui
na izraelsku invaziju Libana 1982. godine, Islamski dihad okirao je Zapad napavi ne samo
utvrene poloaje Izraelske vojske, ve i multinacionalne mirovne snage. Napadi su bili tako
uspeni da su ameriki marinci morali da se povuku. Neki strunjaci na zapadu su smatrali da su
teroristi suvie slabi da bi se posluili tom taktikom, ali su bombai samoubice u Libanu potpuno
pobili njihovo miljenje. Kao rezultat toga, neki analitiari poeli su da govore o terorizmu kao
nainu ratovanja.
Tako je nastao problem. Izgledalo je bezbedno tvrditi da su napadi na vojne poloaje ratni in, ali
ta ako trupe koje su napadnute ne potpadaju pod ratna pravila? tavie, ta ako su trupe bile
samo nevine rtve ili simboline mete? ta emo sa napadima na civilne objekte? Ako je neka
samozvana teroristika vojna organizacija napala neki civilni cilj, kao to je na primer avion, da li je
i to ratni in?
Posle obaranja amerikog putnikog aviona iznad kotske, TV mrea NBC je 1988. godine, u
svojoj emisiji Danas, intervjuisala Roberta Kupermana (1988b) sa Instituta za strategijske studije
iz Dordtauna. Iako je to bio kratak, tipino televizijski intervju, Kuperman je uspeo da podvue
osnovni problem. On je izjavio da e Sjedinjene Drave morati da se opredele za jedan od dva
prilaza to se tie dalje politike prema transnacionalnom terorizmu sa Bliskog istoka. Jedan je da
se terorizmu prie kao pravnom problemu, to znai da se sprovede istraga, hapenje i zloinci
privedu pravdi, a drugi je da se terorizam tretira kao problem nacionalne bezbednosti.
Da je TV stanica Kupermanu dala malo vie vremena da svoju analizu potkrepi sa vie injenica,
bilo bi mnogo interesantnije. Sjedinjene Drave ve due vremena tragaju za pravom politikom u
tretiranju ove vrste terorizma. U sledeih nekoliko godina posle ovog Kupermanovog intervjua,
amerika kontrateroristika politika lutala je od bombardovanja mornarice, do hapenja od strane
FBI van granica zemlje. Od obaranja Panamovog aviona iznad kotske, na primer, ameriki
sudovi izdali su dva naloga za hapenje terorista koji su odbegli u Libiju. To bi se moglo nazvati
politikom krivinog prava. Meutim, poto je za odravanje jednog aktivnog teroriste potrebno 35
do 50 pomagaa, da li smatrate da e dva naloga za hapenje reiti problem? Tako Kupermanova
tana upozorenja ostaju i dalje nereena.
Meutim ako bi se transnacionalni terorizam smatrao vojnim problemom, onda bi trebalo razraditi
razne vojne strategije za borbu protiv teroristike opasnosti. Na primer, da bi se borio protiv
meunarodnog terorizma, ameriki predsednik kao vrhovni komandant, mora da ima na
raspolaganju nekoliko vojnih opcija. Lari Kejbl (Larry Cable) (1987.) tvrdi da se za efikasnu borbu
protiv terorizma moraju pronai nove strategije. Kejbl je uveren da konvencionalni nain borbe ne
moe imati efekta.
Postoji nekoliko varijanti za nekonvencionalni nain borbe protiv terorizma. Amerikanci su bili za
napade sa mora, iz vazduha, komandoske akcije i brzi rat. Ne podravaju atentate, duge ratove
protiv pobunjenika, niti su za to da podravaju nedemokratske vlade koje sprovode kampanje
protiv terorista. Ipak svi ovi problemi su samo na povrini. Centralno pitanje je, da li je napad
strane teroristike grupe na amerike interese, ratni in? Ako je odgovor potvrdan, dodatno pitanje
je da li, ako je napad izvren na amerikom tlu, treba da nastavimo sa vojnim uzvraanjem udara,
ili treba da se koristimo krivinom istragom? Jedino to bi se o tome moglo rei je da su u
odgovoru na to pitanje Sjedinjene Drave dosledne u svojoj nedoslednosti.
S jedne strane Amerikanci izgleda da podravaju varijantu da se meunarodni terorizam tretira
kao organizovani kriminal. Pri ispitivanju sluaja otmice broda Akile Lauro ameriki Senat je
zakljuio da je tom prilikom dolo da krenja meunarodnog prava (Predstavniki dom Sjedinjenih
Drava, 1985.); posle toga Kongres je proirio ovlaenja FBI. FBI je dobio pravo da u drugim
zemljama na silu hvata lica osumnjiena za terorizam, koja predstavljaju pretnju za Amerikance,
da ih optui za krenje amerikog zakona i da ih dovede u Sjedinjene Drave da im se tamo sudi
(Senat Sjedinjenih Drava, 1985).
Zakon kojim je FBI dobio nova ovlaenja primenjen je marta 1989 godine. Na prvom takvom
suenju Favaz Junis (Yunis) bio je osuen za vazduno gusarenje. On je navodno bio lider grupe
koja je otela avion jordanske avionske kompanije Rojal Dordanian Erlajn 11. juna 1985. godine.
Medu putnicima je bilo i nekoliko Amerikanaca, to je FBI-u dalo pravo da ga prema tom zakonu
uhapsi.
167

13 septembra 1987. godine, tajni agenti postavili su Junisu zamku, rekavi mu da se na jednoj
jahti na Mediteranu nalazi oruje i municija za sledeu teroristiku akciju. Agenti su zamolili Junisa
da im pomogne oko plovidbe. Junis se ukrcao na jahtu, ali ga je tu ekalo iznenaenje. Umesto
terorista, doekali su ga izraelski agenti. Kasnije, posle navodno neustavnog ispitivanja, agenti
FBI prebacili su Junisa u slobodni svet. Tamo je podignuta tuba protiv njega i osuen je zbog
krenja amerikog krivinog prava.
Zaudo, odbrana nije zasnovala svoju odbranu na osporavanju zakona koji je dozvoljavao
hapenje van jurisdikcije Amerike i bez saradnje neke vlade. Takoe se nisu alili to je Junis
kidnapovan od strane agenata FBI. Umesto toga, odbrana je tvrdila da je Junis nevin, zato to je
on samo izvravao nareenja libanske iitske milicije Al Amala. Odbrana nije osporila ovlaenje
Sjedinjenih Drava da hapsi po optubi za vazduno piratstvo. Jednom drugom prilikom vlada
Sjedinjenih Drava dovela je sa Bliskog istoka 14 svedoka, dala im legalan status za strance i
sakrila ih po amerikom Programu za zatitu svedoka.
Ovakva politika nije prola bez kritike. Neki analitiari ne slau se sa sprovoenjem amerikog
zakona van teritorija Sjedinjenih Drava. Pored injenice da je legalnost tog postupka
problematina, na taj nain se i otvarala Pandorina kutija moguih neuspeha amerike politike.
Ovi analitiari otvoreno su zahtevali da amerika policija deluje samo u zemlji.
Lari Kejbl (1987) je predloio jedan praktini prilaz tom problemu. Po njemu se ne mora svaki
teroristiki incident definisati kao krenje zakona ili stvar koja se tie nacionalne bezbednosti.
Drave upotrebljavaju silu u meusobnim odnosima, a terorizam nije nita novo. Kejbl tvrdi da je
koliina i vrsta sile koja se koristi, bitna za odreivanje kako odreagovati na terorizam. On smatra
da jedna kompetentna obavetajna mrea treba da pribavi informacije o kojima e odluivati za to
odreena dravna tela. Upotreba sile u meunarodnim odnosima mora se odvoji i od retorike o
krivinom pravu i sukobu niskog intenziteta.
Grent Vordlo (Grant Wardlaw) (1988, str. 237-259) dolazi do slinog zakljuka. On tvrdi da je
koncepcija terorizma u najmanju ruku nejasna nije uvek pravno definisana. Neki teroristiki
incidenti zahtevaju trenutan i odsean politiki odgovor. Kada prosuuju kako da uzvrate na neki
incident, kreatori politike moraju da ispitaju koji je tip terorizma u pitanju, kao i kolika opasnost
preti od dotine grupe. Vordlo smatra da je Zapad, a naroito Sjedinjene Drave, preuveliao
opasnost od terorizma i prenaglasio tekoe za njegovo spreavanje.
Iako su individualna teroristika dela strana, Vordlo tvrdi da treba izbegavati prenaglaavanje
njihovog znaaja. Velike sile se mogu oseati psiholoki ugroenim od terorizma, ali esto se desi
da ih uznemiravaju sitnije grupe, koje su suvie slabe da bi mogle da igraju igru meunarodnih
odnosa po ustaljenim propisima. Vordlo veruje da ako se pristup nacije terorizmu tano i jasno ne
definie, strategije borbe protiv terorizma degenerisae se u ideoloku dogmu i postae
nefunkcionalne.

Traganje Stensfilda Tarnera za vrstim stanovitem

Penzionisani admiral Amerike mornarice i bivi direktor CIA, Stensfild Tarner, (Stansfield Turner)
bavi se frustracijom u vezi sa ideolokom dogmom i kontrateroristikom retorikom. Tarner (1991)
kae da e Sjedinjene Drave nastaviti da doivljavaju neuspehe svoje kontrateroristike politike
sve dok ne zamene retoriku fleksibilnom strategijom reakcije na teroristiki napad. On tvrdi da su
dogmatske izjave kontraproduktivne. Na primer, amerika "politika" tvrdi da mi nikada ne
pregovaramo sa teroristima, a istina je sasvim suprotna. Tarner kae da se esto pregovara sa
teroristima i to potvruje pregledom amerike spoljne politike od piratskih dana do Iran-kontra
afere. Tarner trai od kreatora politike da pronau izvestan broj fleksibilnih reakcija na terorizam,
koje bi se mogle primeniti u raznim prilikama.
Tarner kae da oni koji su za aktivne mere protiv terorista, zahtevaju est taktikih promena:
ukidanje predsednike zabrane atentata, preduzimanje kaznenih vojnih napada, preduzimanje
tajnih akcija, postavljanje prioriteta pri operacijama za oslobaanje talaca, poboljanje
obavetajne slube i cenzuru medija. Veina ovih zahteva za promenu taktike ukljuuje aktivnosti
koje kre pravne norme na Zapadu. Tarner se zauzima za taktiku, koja je vie legalistika
ekonomski pritisak, odbrambenu bezbednost, pregovore i pravnu zatitu.
Njegovi kritiari smatraju da je Tarner suvie popustljiv prema teroristima. Tarner odgovara na
168

njihove kritike pozivanjem na dosadanje iskustvo. Predsednik sa najmilitantnijom retorikom u

poslednjih dvadeset godina, Ronald Regan (Reagan), samo jednom je upotrebio aktivnu taktiku, i
to kada je bombardovao Libiju. U svakom drugom sluaju, tvrdi Tarner, Regan je reagovao
legalistiki, pa ak je i pregovarao i sa revolucionarnim Iranom. Retorika ima emocionalnu
privlanost, ali politika borbe protiv terorizma zahteva pragmatinu akciju.
Tarner predlae nekoliko praktinih poteza za borbu protiv terorizma, s tim to shvata da je svaki
sluaj poseban. Tarner kae da vrenje atentata nije prihvatljivo u amerikoj demokratiji. Ubistva
moda izgledaju kao brzi put ka konanom reenju, ali na dugi rok nisu probitana. Veina
Amerikanaca ne voli kada se predsednik bavi "prljavim trikovima" i na kraju krajeva ne bi ni
podrali odluku o primeni atentata. Osim toga, ako se jednom ubije neki lider, nema nikakve
garancije da e njegov zamenik biti bolji od njega. Tarner kae da vrenje atentata nije amerika
opcija.
Vojni napad, je stvarna opcija, koja treba da se koristi umereno. Tarner kae da postoji suptilna
razlika izmeu "nikad" i "uvek". Evo primera koji e potvrditi Tarnerovo gledite, to je jedna
analogija koju on nije upotrebio. Uzmite na primer da su teroristi razneli ameriki avion ubivi na
stotine putnika. Potonja istraga pokazuje da je teroristika organizacija XYZ bila vinovnik napada,
a da ta organizacija otvoreno dela u zemlji ABC. U ovom trenutku izgleda da je vreme da se
razmotri opcija napada na ABC. Ali, pre nego to to uinimo, moramo da odgovorimo na neka
pitanja. Da li emo pogoditi teroriste? Da li e biti civilnih rtava? ta e nai saveznici rei na to?
Da li e i neki Amerikanci poginuti u naem napadu? Treba odgovoriti na jo mnogo pitanja i ak
kada odgovorimo na sva ta pitanja, treba imati na umu da je svaka vojna intervencija opasna.
Dogaaji uvek mogu da eskaliraju.
Bivi direktor CIA-e ima i neke druge predloge. Tarner smatra da Sjedinjene Drave treba da se
bave tajnim operacijama, kao i da uestvuju u spasavanju talaca. Meutim, on uporeuje takve
operacije sa vojnim akcijama i kae da ih treba retko koristiti. Pozivajui se na Prvi amandman, on
smatra da vlada od medija moe da oekuje jedino samoobuzdavanje. On podrava ekonomske
sankcije, iako one donose rezultate tek posle dueg vremena, i smatra da uvek treba uzeti u obzir
nagodbe. On preporuuje zakonsku suzdranost, tvrdei da to odraava demokratske vrednosti
amerikog naroda.
Tarner se takoe kritiki osvre na pitanje poboljanja humanog obavetajnog rada. (Humani
obavetajni rad je informacija koju agent dobija bez upotrebe satelita, radija, i drugih tehnikih
naprava). On smatra da vladine komisije koje preporuuju poboljanje humanog obavetajnog
sistema, nedovoljno razumeju svet obavetajaca. Direktor centralne obavetajne mree uvek
pokuava da pobolja sistem sakupljanja informacija od Ljudi, a!i to nije lako postii. Potrebno je
veoma mnogo vremena da bi se napravila mrea dounika, a veina Amerikanaca je lako
prepoznatljiva i mrea se teko uspostavlja. Tarner kae da ak i kad se mrea formira, vrlo je
teko predvideti budue teroristike napade. Tarner smatra da treba preduzeti sve to je u naoj
moi da se pobolja sistem humanog obavetajnog sistema, ali ga ne treba smatrati jedinim
nainom za borbu protiv teroristikih grupa.
Vrlo je vano shvatiti predmet njegovog rada. Tarner tvrdi da je Sjedinjenim Dravama potrebna
neka vrsta kontrateroristike politike jae od retorike. Tarnerove tvrdnje se mogu nekome dopadati
ili ne dopadati, ali njegova teza je tana. Denis Plainski (Dennis Pluchinsky) (1992.) dodaje jo
jednu primedbu koja se odnosi na naune radnike.
Plainski kae da mnogi fakultetski analitiari pokuavaju da formuliu ili analiziraju dravnu
politiku kao deo svog osnovnog istraivanja. Iako je to za pohvalu, Plainski misli da nije ba
praktino. Politiku drave formiraju predsednici i direktori obavetajnih slubi, a ne profesori.
Plainski poziva uene ljude da se manu analiza strateke politike i da se usredsrede na
prikupljanje osnovnih informacija. Plainski tvrdi da su te informacije potrebne kreatorima politike i
da e naunici mnogo vie pomoi ako se koncentriu na skupljanje informacija i analizu njihovih
znaenja, tj. da parafraziram politikog analitiara Arona Vildavskog (Aaron Widlavsky), treba da
govore istinu vlastima.

Oruje za masovno unitenje: predvianje budunost!

Tehnoloki terorizam je jedan od stranijih scenarija koji bi nam se mogao desiti. Modernom
drutvu mogla bi se desiti dve vrste tehnolokog terora. Jedna je upotreba oruja za masovno
169

unitenje ili pretvaranje sabotaom nekog industrijskog postrojenja, na primer hemijske fabrike, u
smrtonosno oruje irokog dometa. Druga vrsta terora je napad na izvore snabdevanja tehnologije
ili energije. Rezultati obe vrste napada bili bi katastrofalni. Tehnologija se ukazuje kao mogui
zlokobni pratilac evolucije terorizma.
BOKS 17,1 Teza Brajana Klarka
Tehnologija stvara nove mogunosti za
terorizam.

Amerika birokratija propustila je da preduzme

zatitne mere protiv tehnolokog terorizma

Tehnologija e od terorizma napravili najvei

problem budunosti.

Amerika je specijalno izloena tehnolokom

terorizmu.

IZVOR: Brajan Klark (1980.), Tehnoloki terorizam, Old Geinic, CT: Devin Adair.

Napad Aum inrikjo u tokijskoj podzemnoj eleznici bio je dramatian dogaaj. Mada nije uspeo
da izazove onoliki broj rtava koliki su napadai oekivali, vrlo je malo nedostajalo da doe do
mnogo veeg broja rtava. Ovaj napad predstavlja demarkacionu liniju prelaska na tehnoloki
terorizam. I ranije su teroristi vrili napade na tehnoloke ciljeve, ali do Tokija nije upotrebljeno
oruje za masovno unitenje. Ovim su teroristi preli crtu koja razdvaja terorizam od masovnog
unitenja. Tehnologija i terorizam su opasan tandem i budunost je neizvesna. Kreatori politike ne
mogu se zadrati na pretpostavci koja glasi "Pa, oni to nikad ranije nisu uinili", ve moraju da
uzmu u obzir masovne katastrofe.
Pre nekoliko godina Grent Vordlo (1982, str. 173-184) izneo je jedno dobro zapaanje o
budunosti. On za budunost predvia okupaciju punu nesigurnosti i smrti. Imajui u vidu
nesigurnu prirodu futuristike analize (to je igra pogaanja za obrazovane), Vordlo tvrdi da je
potrebno i vano razmiljati o moguim buduim trendovima u terorizmu. U stvari, Vordlo zastupa
miljenje da je potrebno da se to vie analitiara ukljui u prognoziranje budunosti.
I drugi analitiari dele Vordlovu zabrinutost za budunost u kojoj je mogue politiko nasilje. Riard
Folk i Samjuel Kim (1984.) prilaze problemu sa strateke strane. Oni posmatraju ovu opasnost ne
kao lokalizovano nasilje, ve kao propust drutva da razmilja o svim oblicima nasilja iz globalne
perspektive. Volter Laker uzima kao primer tzv. "sarajevski efekat", koji se svodi na to da se jedan
teroristiki incident pretvara u rat. (On ovde govori o atentatu na austrijskog nadvojvodu u
Sarajevu 1914. godine, koji je doveo do Prvog svetskog rata). J. Bauer Bel (1985, str. 4152) govori
o istoj stvari. Bel kae da nije verovatno da e jedan teroristiki akt izazvati rat, ali da teroristiko
delovanje moe biti uvod u sukob veih razmera.
U skoro svim svojim predvianjima, analitiari se uvek na kraju usredsrede na tehnologiju (vidi
Boks 17,1). Vordlo smatra da je najvea opasnost koja u budunost preti od terorizma
destruktivna mo modernog oruja. Orua za masovno unitenje mogla bi biti upotrebljena za
najnoviju vrstu terorizma.
Vordlo kae da je osnovno pitanje da li e teroristi upotrebiti to oruje. Ako ga budu upotrebili,
onda e se izmeniti i oblik terorizma i priroda reakcije vlasti na terorizam. Vordlo tvrdi da su
trendovi modernog terorizma prilino uznemirujui zbog sve veeg prisustva nihilistikog duha
medu teroristima. Teroristike grupe koje uivaju u ubijanju i ne cene nimalo ljudski ivot, nee
moi da spree mogunost masovne smrti. Mnoge teroristike grupe pozivaju na svetsku
revoluciju, ali to nije njihov konkretan cilj. Suoeni sa ovom injenicom, teroristi pojedinci
naputaju svoje nacionalne i grupne identifikacije i okreu se apstraktnim razlozima za nasilje.
Vordlo tvrdi da tehnologija u rukama takvih ljudi postaje veoma opasna. Iako je Vordlo ovo napisao
jo 1982. godine, dve decenije koje su od tada protekle, pokazale su da je bio apsolutno u pravu.
Vordlo nije jedini koji je predvideo mogunost razornih posledica tehnologije u rukama terorista; i
mnogi drugi analitiari bavili su se tim pitanjem (vidi Boks 17,2 gde su navedene mogue varijante
budueg terorizma). Literatura se bavi (1) napadima na tehnoloke instalacije, (2) upotrebom
hemijskog i biolokog oruja (CBW) i (3) upotrebom radio aktivnog materijala i nuklearnog oruja.
Po svemu sudei, najvie panje u literaturi posveuje se nuklearnom terorizmu, ali i ostale vrste
terorizma mogu da budu isto toliko razorne

170

Izoptavanje terorizma: pretnja za graanske slobode

Na prvi pogled ne izgleda sporno da se terorizam moe tretirati u okviru zakona. Zakone donose
zakonodavne skuptine u saglasnosti sa demokratskim tradicijama. U veini sluajeva, na prvom
mestu je koncept ustavnosti i individualnih sloboda. U veinu antiteroristikih zakona ugraena je i
sudska revizija, osim kada su u pitanju najekstremniji sluajevi. Ako se terorizam tretira kao
kriminalno delo, a ne kao politiko ponaanje, onda se on uklapa u demokratski
BOKS 17.2 Predvianja analitiara o budunosti terorizma
ANALITIAR

GLEDITE

Grent Vordlo

U teroristikim grupama raste nihilizam. Tehnologija im nudi najsavremenije oruje.

Voiter Laker

Postoji opasnost od "sarajevskog efekta". Jedan incident moe da Izazove rat.

J. Bauer Bel

Verovatno se "sarajevski efekat" nee razviti iz akta terorizma. Incidenti se moraju

staviti u okvire ambijenta.

Robert Kuperman Bitno je napraviti plan za sluaj tehnolokog terorizma.

Brajan Denkins

Terorizam e nastaviti da postoji kao vrsta sukoba. Drutvene konice e moda

eliminisati tehnoloki terorizam.

Pol Vilkinson

Zapadne demokratije e moda morati da prihvate minimalne oblike terorizma.

Kod antiteroristikog zakonodavstva kontroverza nastaje zbog problema potovanja graanskih

sloboda. Zakonsko reenje postalo je sporno zbog nekih kritika, po kojima je vlada preterano
reagovala na problem terorizma. Kritiari tvrde da se antiteroristiko zakonodavstvo pre zasniva
na politikom programu, nego na objektivnoj proceni opasnosti od terorizma.
Potencijalna destruktivna sila tehnolokog oruja izbacila je graanske slobode u prvi plan.
Glavno pitanje politike postaje: da li postoji taka u kojoj se graanske slobode mogu prikratiti u
ime javne bezbednosti? Neki analitiari smatraju da opasnost od oruja za masovno unitenje
zahteva takvu vrstu zatite.
David Kopel i Dozef Olson (Joseph) (1996) smatraju da postoji opasnost da se antiteroristiko
zakonodavstvo upotrebi za davanje veih ovlaenja organima reda i vojsci u odnosu na prava
civilne populacije. Oni tvrde da su Amerikanci zahvaeni "anksioznou od terorizma" i da
atmosfera koja vlada u Americi vodi ka prevelikom zakonodavnom kroenju drutva. Oni smatraju
da je ovo pogreno shvatanje sadanje situacije, jer po njima, nivo terorizma opada. Stavie,
trenutno ne postoji nikakva teroristika kriza. Zakoni kojima se regulisalo kriminalno ponaanje,
sasvim se dobro primenjuju protiv terorizma. Oni smatraju da K percepcija irokih krugova drutva
o sadanjoj situaciji opasna.
Kopel i Olson slue se istorijskim i pravnim argumentima da bi podrali svoj stav. Istorijski
gledano, zakoni kojima su se nametali drutveni propisi zbog straha javnosti, obino su bili
iskorieni da se ljudi izloe represiji. Kada se takvi zakoni primene, oni idu mnogo dublje od
prvobitne namere zakonodavnih tela. Na primer, Kopel i Olson navode kao primer rad amerikog
Dravnog tuioca A. Miela Palmera (Mitchell Palmer) za vreme Crvenog straha 1919 godine.
Palmer je u ime antikomunizma sprovodio racije i hapsio zbog stvari koje je smatrao neamerikim.
Mnogi njegovi postupci predstavljali su krenje ustava i duha krivinog prava. Kopel i Olson
takoe tvrde da najnovija politika Britanije u Irskoj, predstavlja isti tip preteranog reagovanja na
terorizam.
Kopel i Olson tvrde da preterana reakcija na terorizam moe da donese cenzuru, kriminalizaciju
politikih aktivnosti i militarizaciju policije. Oni se takoe boje da e vojne snage u tom sluaju biti
upotrebljene za sprovoenje civilnih zakona, to e biti krenje ustava. Oni se takoe boje da e
vlada prislukivati veinu ljudi, da e nadzor policije nad graanima biti jako pojaan, i da e se
davati iroka ovlaenja za pretrese i hapenja bez naloga. Osim toga, moglo bi doi do
centralizacije organa i do tajnih suenja. Za ovakav scenario Kopel i Olson nalaze primer u istoriji.
Kopel i Olson otkrili su razne opasnosti u antiteroristikom zakonodavstvu, ali jedan od naina za
borbu protiv terorizma u zapadnom drutvu je ukazivanje na nelegalnost njegovih akcija. Nekoliko
zapadnih vlada pokualo je da regulie terorizam zakonskim sredstvima. Primeri za to su zakoni o
171

Ovlaenjima u sluaju krize i o prevenciji terorizma koji su doneseni u Velikoj Britaniji i Irskoj. I
panci su primenili neku vrstu vanrednog zakona u tretmanu Baskijaca, a Nemci su doneli niz
raznih zakona protiv terorizma. O tim pitanjima 1995. godine, vodila se u Kongresu Sjedinjenih
Drava jedna ozbiljna debata. U osnovi svih tih inicijativa nalazi se vera u efikasnost pravnog
sistema zemlje.
Jedan od najeih kritiara antiteroristikog zakonodavstva je Bo Groskap (Beau Grosscup)
(1987.) Njega toliko ne brine preterana reakcija odreenih zakona, kao u zakonu o Ovlaenjima u
sluaju krize u Irskoj, koliko celokupna koncepcija, koja stoji iza takvog zakona. Groskap smatra
da antiteroristiki zakoni odraavaju politiku volju jedne filosofske paradigme, koju naziva
neokonzervativizam. Prema miljenju Groskapa, neokonzervativizam potie od vladavine
Margaret Taer (Thatcher) i Ronalda Regana (Reagan), a proirio se jo vie devedesetih godina
prolog veka. Ako je Groskap u pravu, onda je i Demokratska partija u Klintonovoj administraciji
takoe usvojila neke oblike neokonzervativizma, kako u borbi protiv kriminala tako i u borbi protiv
terorizma.
Neokonzervativci veruju da je veinu drutvenih problema, ukljuujui i terorizam, prouzrokovao
krah dugo uvanih vrednosti i popustljivost liberalne politike. Program neokonzervativizma sastoji
se u tome da se drutvo vrati na put reda i zakona. Takav pristup ukljuuje i donoenje zakona o
nekim moralnim pitanjima, da bi se na taj nain osigurao uspeh neokonzervativnog programa.
Konzervativni analitiari, takoe su izrazili zabrinutost zbog antiteroristikih zakona, ne toliko zbog
Groskapove teze, ve iz straha od toga da e izgubiti graanske slobode (Mekfarlan- McFarlane,
1985.) Neki lanovi britanske vlade kritikovali su mere koje su preduzete u Severnoj Irskoj, bojei
se ograniavanja slobode, koje namee antiteroristiko zakonodavstvo. Bivi direktor CIA Vilijam
Vebster (Wiiliam Webster) upozorio je u vie navrata na opasnost od preterane reakcije na
terorizam, na raun amerikih sloboda. injenica da jedan konzervativni politiar opominje na ovaj
nain, ne uklapa se u Groskapovu teoriju o neokonzervativizmu.
Kristofer Hjuit (Christopher Hewitt) (1984.) empirijski zakljuuje da terorizam jenjava kada teroristi
odu u zatvor. Drugo je pitanje da li ovo znai da su antiteroristiki zakoni potrebni. Iako je dobro
to se teroristi u zatvoru ne mogu baviti terorizmom, proces njihovog stavljanja u zatvor jo uvek je
pod znakom pitanja. Debata se vodi oko dva nereena pitanja. Prvo, da li teroriste treba zatvarati
primenivi specijalni zakon, ili ih treba optuiti za standardno kriminalno nasilje? Drugo, da li je
upotreba oruja za masovno unitenje promenila odnose u jednaini u korist specijalnih zakona?

Upotreba vojne sile u borbi protiv terorizma

Vojne jedinice ule su u borbu protiv terorizma na etiri naina. Prvo, najei nain je kada se
vojska koristi kao potpora policiji. Drugo, kada teroristike grupe potpomau neke zemlje ili kada
njihove operacije kreu iz odreenih geografskih oblasti, vojska se angaovanje za napade na
teroristike baze. Tree, vojska je obuavala kontrateroristike komandoske jedinice. Te jedinice
su uestvovale pre svega u operacijama za oslobaanje talaca, a koriene su i kao
specijalizovane udarne jedinice. Najzad, sa pojavom opasnosti od oruja za masovno unitenje,
oformljene su specijalizovane vojne jedinice za sluaj napada tehnolokim orujem.
Razlog za upotrebu vojne sile u borbi protiv terorizma je pretpostavka da je problem terorizma
postao suvie veliki zalogaj za dravne civilne snage. Vojne snage koriste se onda kada vlada
smatra da civilne policijske snage i sudovi nisu vie u stanju da izau na kraj sa nasiljem. Teroristi
su suvie ojaali, pa snaga policije mora da se povea.
etiri faktora su u centru kontroverze oko vojnih kontrateroristikih akcija. Prvo, u zapadnim
demokratijama, civilna vlada ima otpor prema upotrebi vojske za odravanje mira na domaem
terenu. Funkcija vojske nije da sprovodi civilne zakone. U nekim zemljama, kao to su Sjedinjene
Drave, zakonom je zabranjeno da vojska preuzima ulogu policije.
Drugi faktor su dosadanji sluajevi preterane reakcije od strane vojske. U Latinskoj Americi, na
primer, korienje vojske kao potpore civilnim snagama esto dovodi do vee represije. Kada se
vojska koristi kao pojaanje policije, bitan je nain na koji se ona koristi i koliko traje takva uloga
vojske.
Jo jedna kontroverza oko vojske je upotreba oruanih snaga u operacijama odmazde i kao
specijalnih taktikih jedinica. Jo jednom treba rei da ideologija esto preovladava nad
172

argumentima za i protiv odmazde. Jedna strana tvrdi da operacije odmazde zaustavljaju terorizam
time to primerom pokazuju ta e im se desiti ako opet napadnu, a druga smatra da osveta na
kraju krajeva samo rada jo vie terorizma.
Postoji jo jedan aspekt upotrebe vojske, koji izaziva rasprave u politikim krugovima. Kada se
specijalizovane komandoske jedinice koriste za borbu protiv terorista, postavlja se pitanje da li se
sila koristi na propisan nain i ta je uloga vojske. Mali broj ljudi postavlja pitanje kada se elitne
spasilake jedinice koriste za oslobaanje talaca; rasprava se vodi o nekonvencionalnoj vojnoj
taktici koja se primenjuje pri udarima na teroristike grupe.
Jedinica koja je najbolji primer ovog poslednjeg problema je Dvadeset druga specijalna
vazduhoplovna regimenta (SAS), koja deluje unutar Britanske armije. Prema pisanju Dona
Ajkhersta (John Akehurst) (1982.), SAS je nastao od britanskih komandoskih jedinica iz Drugog
svetskog rata. P. Dikens (Dickens) (1983) kae da se posle Drugog svetskog rata taktika SAS-a
menjala sa promenama u vrsti opasnosti po vojsku. Kako je opasnost od meunarodnog terorizma
rasla posle Drugog svetskog rata, tako je i SAS poeo da se usmerava na kontrateroristiku
strategiju.
Do 1975. godine SAS je razvio najmoderniju taktiku spasavanja talaca i metoda za zatitu visokih
dravnih linosti. Gerati (Gerathy) tvrdi da su ove vetine razraene u odredu za
kontrarevolucionarno ratovanje. Telohranitelji i jedinice za spasavanje talaca uestvovali su u
nekoliko spektakularnih operacija oslobaanja talaca u periodu od 1977. do 1980. godine. Ceo
zapad odobravao je i divio se njihovim akcijama.
Meutim, aktivnosti Specijalnih vazduhoplovnih jedinica imaju jo jedan aspekt. Gerati navodi da
je SAS poslat u Severnu Irsku negde 1975. godine. Tamo su Sasovci ostali nekoliko godina, a bili
su razmeteni i u drugim delovima Evrope da bi se borili protiv IRA-e. Gerati kae da je misija
Sasovaca bila obavijena tajnom i da su njihove trupe nauile da vode najnekonvencionalniji rat.
Kristofer Dobson i Ronald Pejn (1982, str. 19-50) veruju da je time to je zastraio teroriste, SAS
postao veoma efikasan u borbi protiv IRA.
Sasovci su postali majstori za kontrateroristiku borbu iz zasede, i IRA je bila potpuno
obeshrabrena ovom taktikom. IRA je poela da tvrdi da je SAS "odred ubica" i primer britanskog
terorizma. Oni su morali neto da kau, ali oni svakako nisu ni mogli da se mere sa SAS. Za IRA
je taktika SAS bila nemilosrdna i strana. Za razliku od policije, Sasovci su esto ubijali teroriste
za vreme IRA operacija. Pojedinci su ubijani dok su pokuavali da pokupe oruje ili da postave
bombu pod neki auto. SAS je postavljao zasede i unitavao IRA blokade puteva. 1987. godine,
IRA je planirala napad na policijsku stanicu RUC sa namerom da poubija nekoliko policajaca.
Obavetajni izvori saznali su za ovu nameru terorista i umesto policije postavili Sasovce da ih
doekaju u uniformama policije. Samo je mali broj nesuenih ubica iz redova IRA preiveo i uspeo
da pobegne.
Jedan od najpoznatijih dogaaja u vezi sa SAS, o kome je tampa nairoko pisala, bila je zaseda
u Gibraltaru 1988. godine. Tri navodna lana IRA kovali su zaveru da aktiviraju bombu za vreme
jedne parade. Dok su se pripremali, preobueni lanovi SAS postavili su zasedu teroristima. Tom
prilikom teroristi su ubijeni dobro ciljanom vatrom iz lakog oruja. Prema izvetajima sve tri glavne
amerike TV mree, na jednog od terorista pucano je bez prestanka kad je ve leao na zemlji.
Nekonvencionalna ratna tehnika SAS prouzrokovala je veliku buru. Oni koji ih podravaju odmah
ukazuju na odvratni terorizam IRA i nesposobnost obinih snaga bezbednosti da ih pobeuju u
aktivnoj borbi. Kritiari, opet, imaju sasvim drugo gledite. jasan stav kritiara SAS-a je da se
njihov nain borbe moe primeniti u uslovima rata, ali poto IRA predstavlja opasnost za mir
civilnog drutva, onda joj se treba suprotstaviti civilnim zakonima. Nije udo to su irski
republikanci glavni kritiari SAS. Denis Fol (Denis Faul) i Rejmond Marej (Raymond Murray)
(1976.) tvrde da je SAS odred ubica.
Grent Vordlo (1982, str. 87-122) bavi se ispitivanjem uloge vojske u kontrateroristikim
operacijama, sa posebnim naglaskom na SAS. Prema miljenju Vordloa, primerenije je da policija
vodi kontrateroristike operacije nego da to ine vojne jedinice. Policija je bolje pripremljena za te
aktivnosti u zapadnim drutvima nego u nekim drugim zemljama, jer su njihove organizacije
militarizovane. Policija moe da primeni vojni trening i taktiku ako je to potrebno, ali e isto vreme
primenjivati civilni zakon.
Vordlo navodi da policija nekad jednostavno ne moe da se izbori sa nekim teroristikim
173

incidentom. Moe se desiti da opasnost postane suvie velika ili da policija ne bude dovoljno
spremna da parira brzoj teroristikoj akciji. U takvim sluajevima treba ukljuiti vojsku, odredivi je
civilnim zakonima, normama i kontroli. Vordlo smatra da upotreba vojske esto pojaava opasnost
od terorizma. I on deli zabrinutost nekih drugih analitiara oko upotrebe vojske za sprovoenje
civilnih zakona. Vojsku ponekad treba ukljuiti, ali to treba to manje initi.
Piter Kraska (Peter) (1996.) ukazuje na jednu drugu spornu tendenciju. U Sjedinjenim Dravama
policija je formirala jake paravojne jedinice posle sukoba u Vakou i Hubi Ridu. On smatra da je
amerika policija urbanu sredinu oznaila kao ratnu zonu, to se oitava u sve veem broju
policijskih jedinica sa specijalnim orujem. Kao rezultat toga, militarizuje se ne samo terorizam,
vei i veina drutvenih problema. Kraska se ne slae sa konstatacijom da su to kulturne snage.
Ako je u pravu, onda ova tendencija see dalje od taktikog pristupa organa reda terorizmu i
predstavlja antitezu tenjama da se policija organizuje na lokalnom nivou.

Tajnovitost i razmena informacija

Drugi sporan aspekt kontraterorizma direktno je povezan sa internim radom policijskih agencija.
Ovaj problem nije poznat onima koji ne znaju kako policija funkcionie, a obino analitiari
terorizma o tome i ne raspravljaju. Ovaj problem je takoe u tesnoj vezi sa sposobnou policije
da reaguje na kriminal. Jednostavno, policajci nisu ba voljni da razmenjuju informacije ni sa
ostalim policijskim organizacijama, niti sa spoljnim svetom. Ova tendencija negativno se odraava
na sve krivine istrage, a isti efekat se prenosi i na kontraterorizam.
Abraham Blimberg (1979) smatra da ovaj problem potie od birokratske prirode moderne policije.
Blumberg tvrdi da policijske slube pokazuju sve karakteristike birokratije: veoma su
centralizovane, hijerarhijske strukture vodene krutim autoritetom. U takvom okruenju rutinske
patrole se ne mogu regulisati propisima, ali rutinsko upravljanje policijskom stanicom moe.
Informacija postaje osnov sprovoenja propisa, a kontrola informacija pretvara se u mo. Tako, da
bi doli do moi i zadrali je za sebe, policijski zvaninici okruili su se tajnovitou koja je postala
feti.
Piter Maning (Peter Manning) (1976.) objanjava na koji nain tajnovitost odrava drutvenu mo.
Maning kae da policija tvrdi da ona ima monopol na shvatanje i kontrolu drutvenog nasilja. Ali
kada se realno pogleda rad policije, onda se vidi da policija nema monopol ni na jedno ni na
drugo. Ako policija prizna da niti moe da objasni niti da kontrolie kriminal, onda ona gubi
poverenje i podrku javnosti; da bi se to izbeglo, oni se ponaaju kao da to stvarno mogu. Maning
to naziva "manipulacijom prividima". Policija manipulie kada govori o svojim aktivnostima da bi
stvorila privid da kontrolie nasilje. Slabost njene slube kamuflira se neprestanom tajnovitou i
laganjem. Policija prvo naui da sakuplja informacije, a onda da ih krije.
Tajnovitost ometa sprovoenje kontrateroristikih aktivnosti. Pored injenice da bi tajnovitost
mogla da bude upotrebljena da prikrije nezakonitu represiju, ona i ometa policiju u borbi protiv
terorizma. Maning tvrdi da su istrani kapaciteti direktno povezani sa mogunou da se sakupe i
upotrebe informacije, Tajnovitost spreava efikasno korienje informacija. Ovo pitanje nije nikad
bilo predmet irokih javnih debata, ali je ono klju unutranjeg problema u policiji.
Koliko je efikasna razmena informacija u vezi sa kontraterorizmom, najbolje se vidi iz rada
evropskih policijskih agencija u INTERPOLU . Postoji vie faktora koji su uticali na smanjenje
terorizma u Evropi u poslednje vreme, ali je interesantno primetiti da se smanjenje terorizma
desilo u isto vreme kada su policijske agencije pokazale spremnost da razmenjuju informacije. U
organizacionom smislu, vlade su vie podsticale uzajamnu razmenu nego zadravanje protoka
informacija. Poto se Evropska unija kree ka otvaranju evropskih granica, nacionalne policije
morae da uvedu nove metode razmene informacija.

Stinsonova analiza bezbednosti

Specijalista za bezbednost i konsultant amerike vlade po pitanju kontraterorizma, Dems Stinson
(James), napravio je nekoliko studija teroristike taktike i bio glavni istraitelj nekoliko bombakih
napada na Bliskom istoku. On je uporedio metod taktikih napada na ciljeve, sa odbrambenim
merama koje se koriste za njihovu zatitu. Njegovi zakljuci izazvali su unu debatu medu
strunjacima za bezbednost.
174

Stinson (1984.) tvrdi da Sjedinjene Drave kontraterorizmu prilaze na isti nain kao i prevenciji
kriminala. U poslednjih dvadeset godina, amerike policijske slube zastupale su ideju da je
potrebno kriminalcima oduzeti priliku da izvre zloin. to se tie fizike bezbednosti, ovaj pristup
znai da je potrebno preduzeti dodatne mere bezbednosti na mestima koja su potencijalne mete.
Na primer, trgovci treba da stave dodatne brave, specijalna vrata, alarmne ureaje, ili da angauju
obezbeenje koje bi titilo njihovu imovinu. Taj postupak se naziva utvrivanje ciljeva.
Kontraterorizam se tretira na isti nain. Stinson tvrdi da su Amerikanci doli do toga da izjednauju
bezbednost i fortifikaciju. Mete napada se fiziki jaaju da bi spreile teroristike napade. Mnogi
analitiari izrazili su svoje neslaganje sa takvim postupkom, jer on omoguava teroristima da imaju
inicijativu. Po njihovom miljenju, kada teroristi naiu na jae utvrenu metu napada, oni e samo
potraiti neku slabiju. Stinson se slae s ovakvim miljenjem, ali i nudi jo provokativniju analizu.
Prema Stinsonovom miljenju, utvrivanje meta ima vrlo malo efekta na uspeh ili neuspeh
teroristikog napada. Razlog nije u tome to se teroristi plae utvrenih meta, ve u tome to
teroristi imaju vrlo visok stepen uspeha pri napadu na veoma bezbedne ciljeve. Stinson napominje
da fizika bezbednost ima vrlo malo uspeha u zaustavljanju terorista. On potkrepljuje svoju analizu
otrenjujuim podacima o nekoliko bombakih napada na ameriku vojsku i diplomatska
predstavnitva na Bliskom istoku. Stinson kae da su ti napadi imali stoprocentan uspeh. Ipak, u
sluajevima gde je bezbednost bila krajnje jaka (sastojala se od barikada, rampi gde se vrio
pregled isprava, naoruanih uvara, sistema nadgledanja kamerama i timova za spreavanje
ulaska), teroristi su uspeno napadali na takve ciljeve sa 85 posto uspeha. Drugim reima,
maksimalno obezbeenje smanjuje mogunost napada za 15 posto.
Postoji i drugaije miljenje, koje se moe nai u analizi teroristikog napada na amerike snage u
Daranu (Dhahran) u Saudijskoj Arabiji. 25. juna 1996. jedan kamion pun eksploziva bio je parkiran
sa spoljne strane ograde. Eksplozija je ubila 19, a ranila na nekoliko desetina lanova amerikog
vojnog personala. Septembra 1996. Odbor amerikog senata za oruane snage sasluao je
nezavisnu analizu ovog incidenta, a zatim zatraio miljenje zvaninika o zakljucima tog
izvetaja. U izvetaju se tvrdilo da je obezbeenje bilo labavo.
Bivi ef Zdruenog vrhovnog taba Amerike vojske, general Don alikavili (John Shalikashviii)
i sekretar odbrane Vilijam Peri (William Perry), svedoili su u Senatu. Neki od senatora posumnjali
su u efikasnost obezbeenja koji je bio primenjen u Daranu pre napada, tvrdei da nisu bile
preduzete propisne odbrambene mere. Sekretar Peri priznao je da je bilo nedostataka i prihvatio
krivicu za incident. General alikavili je izjavio da i sa pojaanim obezbeenjem, treba oekivati
da e se teroristiki napadi dogaati i u budunosti.
Da li ovi nalazi potvruju da Stinson nije bio u pravu i da pojaano obezbeenje moe da
onemogui uspean teroristiki napad? Odgovor je i da i ne to se tie pozitivnog odgovora, tano
je da bi jae obezbeenje smanjilo broj rtava u Daranu. Samo pomeranje ograde dalje od
rezidencije, spaslo bi mnoge amerike ivote. to se tie negativnog odgovora, tano je da bolje
obezbeenje ne bi zaustavilo napad. Kako je general alikavili rekao, napada e biti i dalje.
Obezbeenje moe da smanji broj rtava, ali ne moe da sprei napad.
Stinsonov ne smatra da treba napustiti fiziko obezbeenje, ve da ono treba da se pobolja i
nekim drugim merama. Stinson tvrdi da odbrambeni sistemi treba da se aktiviraju, jer su metodi za
jaanje meta napada uglavnom pasivni. Njegova sugestija je da se jaanje meta proiri i izvan
fizike bezbednosti. On smatra da se potencijalne mete mogu predvideti korienjem bihevioralnih
modela. On takoe smatra da obavetajne slube treba da se skoncentriu na identifikovanje
terorista i njihovo izoptavanje iz drutva, pre nego to budu u mogunosti da napadnu. Stinson
misli da bi se na ovaj nain smanjilo teroristiko delovanje.
Pored sluaja u Daranu, kritiari Stinsonove teze ukazuju na jo dva problema. Prvo, teko je
predvideti gde e se napadi odigrati. Bihevioralni modeli predvianja teroristikih aktivnosti mogu
da ukau na mogunost napada, ali ni u kom sluaju ne mogu tano da odrede tane detalje da bi
se napad mogao preduprediti. Ba kao to je nemogue predvideti koji e tipovi Ljudi postati
teroristi, tako je isto nemogue tano predvideti sledeu metu teroristike grupe.
Drugi kontroverzni aspekt Stinsonovih napomena tiu se znaenja rei "Uspeh". Na primer,
Maeterosi su jednom ispalili raketu na Kancelariju FBI u San Huanu. Kancelarija je bila dobro
utvrena i bilo je vrlo malo tete. Maeterosi su ovaj napad smatrali velikom pobedom nad
imperijalizmom, ali radnici koji su poistili slomljeno staklo, smatrali su ovo njihovo obinom
175

svinjarijom. Uspesi terorista vrlo su diskutabilni. Stinsonovi kritiari tvrde da fizike bezbednosne
mere ine da se Ljudi oseaju sigurnim, a kada se ljudi oseaju bezbednim od terorizma, onda
teroristi ne mogu da ih pobede
Ljudi koji se bave bezbednou ispitivali su i diskutovali o Stinsonovim nalazima. Na prvi pogled
izgleda da on estoko kritikuje fiziko obezbeenje. (Jednom prilikom poalio mi se jedan
operativac iz bezbednosti: "Stinson misli da je 85 % onoga to ja radim bezvredno"). To, meutim,
nije tano, jer aktiviranje obezbeenja ne znai da treba prestati sa jaanjem meta napada.
Stinson samo predlae da se pasivno obezbeenje jo dodatno ojaa aktivnim obezbeenjem.
Uprkos prvobitnim reakcijama na Stinsonove ideje, smatram da one uopte nisu sporne.
Stinsonove sugestije takodje zasluuju panju. General Salikavili predvideo je da e doi do
novih napada na interese Sjedinjenih Drava. 2000. godine brod Amerike mornarice Koul (Cole)
napali su u Adenu (Jemen) verski fanatici samoubice. Naalost, taj napad jo jednom dokazuje da
je predvianje generala alikavilija bilo tano.

Glavne teze
1. Sjedinjene Drave treba tek da odrede da li terorizam podlee krivinom zakonu ili je
terorizam problem nacionalne odbrane.
2. Tarner smatra da Sjedinjene Drave moraju da razrade racionalnu, fleksibilnu reakciju na
terorizam. Zemlja ne moe efikasno da deluje sluei se frazama i politikom bez imalo
tolerancije.
3. Oruje za masovno unitenje promenilo je uticaj terorista na politiku prema terorizmu. Stoga je
veoma vano da se razrade modeli koji e logiki predviati ponaanje terorista.
4. Stavljanje terorizma van zakona moda nije odrivo reenje. Zakoni koji ograniavaju
teroriste, ograniavaju i optu populaciju zemlje i esto su pogubni za graanske slobode.
5. Ponekad policija ne moe da se suprotstavi teroristima i onda se oslanja na pomo vojske.
Meutim kada se u borbi protiv terorista upotrebljava vojska, pojavljuje se problem
militarizacije. Kada se to dogodi, onda vojska u borbi nije uvek ostajala u okvirima graanskih
propisa i krivinog zakona.
6. Da bi sistem obezbeenja bio efikasan, on mora da bude i aktivan i pasivan.

Teme za razmiljanje
Tehnoloke katastrofe se dogaaju. 1947. godine u Teksasu se dogodio ogroman poar poto je
tanker sa naftom zapalio rafineriju nafte. 1984. godine nemarnou jednog slubenika, dolo je do
isticanja hemijskih sredstava u fabrici Union Karbid (Union Carbide), i hiljade Ljudi stradalo je u
Bopalu u Indiji. Ako ste jedan od onih koji planiraju organizaciju za vreme kriznih situacija te vrste,
ta ste nauili od tih tragedija? Sta planirate da uradite da biste spreili katastrofu pre nego to se
ona dogodi?

ta jo treba proitati
Dord Bak (George Buck), Pripremanje za terorizam uputstva za krizne slube (Preparing for
Terrorism: An Emergency Service Guide)

18. REAKCIJA NA TRAGEDIJU OD 11. SEPTEMBRA

Verovatno se svaki Amerikanac sea ta je radio onog jutra u utorak 11, septembra 2001. godine.
Sve se poremetilo kada su Ljudi u svojim kuama, kancelarijama i radnjama videli televizijske slike
uasa koji se dogaao u Njujorku, Vaingtonu i u Pensilvaniji. 11. septembra Amerika se
promenila. Pre tog uasnog jutra, meunarodni terorizam bio je apstraktni pojam neega to se
deava negde drugde u svetu. Uvek okrenuti neem novom i svakodnevno u brzom ritmu,
176

Amerikanci su ve zaboravili dogaaj od pre est godina u Oklahoma Sitiju. Sve se to promenilo
kada je prvi avion udario u Svetski trgovinski centar. 11. septembra Amerika je baena u rat iz
senke. Za mnoge ljude ovaj napad je bio potpuno iznenaenje. Neki Amerikanci su za napad
pogreno optuili islam, dok su drugi krivili spoljnu politiku Sjedinjenih Drava. Mnogi su se upitali:
"Zato nas oni toliko mrze?" Cilj ove glave je da pronae odgovor na mnoga pitanja koja su
nastala posle teroristikog napada od 11. septembra.
Nakon to proitate ovu glavu trebalo bi da znate sledee:
1. Da objasnite ta je to asimetrini rat.
2. Da objasnite ulogu obavetajne slube u kontraterorizmu.
3. Da objasnite sloenost etiketiranja raznih oznaka akcijama kontraterorizma.
4. Da opiete politiku i teoloko uenje militantnog islama koji izraava Al kaida.
5. Da opiete kampanju Al kaide protiv Sjedinjenih Drava korak po korak.
6. Da objasnite evoluciju samoubilakih bombakih napada.
7. Da navedete organizacione faktore koji su sastavni deo samoubilakih bombakih napada Al
kaide.
8. Da izloite glavnu poentu politike drave u borbi protiv terorizma, obuhvativi pitanje
odbrane domovine i sistem krivinog prava.

Logika asimetrinog rata

Nekoliko analitiara opisali su terorizam kao "politiku frustracije" (vidi mida, 1983: Rubinstajna
Rubinstein, 1987: Stola Stohl, 1988; i Rosa Ross, 1999). Ovi analitiari zastupaju miljenje da se
neke grupe ponaaju nasilno kada im se uskrati mogunost da uestvuju u politikim procesima.
Prema toj teoriji, sa rastom ekonomskih nevolja, poveava se i verovatnoa politikog nasilja.
Kao to smo videli iz ranijeg teksta, uzroci terorizma su mnogo komplikovaniji od tog modela
frustracije, ali je tano da politike i ekonomske nevolje esto prouzrokuju nasilne reakcije protiv
privilegovane drutvene grupe. U stvari, kako kae Dzefri Ian Ros (1999), frustracija jeste
komplikovani model ponaanja (vidi Glavu 2). Ona ne mora da bude jedini razlog za razvoj
terorizma, ali u svakom sluaju igra u tome veliku ulogu.
Kada nezadovoljna populacija napadne privilegovanu klasu, ona nema snage da joj se suprotstavi
na ravnoj nozi. Ba kao to joj nedostaju ekonomska i politika snaga u odnosu na dominantnu
grupu, tako joj isto nedostaje i vojska. Ovo je problem za veinu revolucionara i sve slabe snage
koje pokuavaju da se bore sa jaom silom. Glavno pitanje za grupu Ljudi koja je ekonomski,
politiki i vojno podreena, je kako slabe snage mogu da napadnu na drutvenu grupu koja je jaa
od njih?
Amerika vojska naziva ovakvu vrstu odnosa "asimetrinim ratom". To znai da postoje dve grupe
koje su potpuno neravnopravne. Kada doe do takve situacije gde nema ravnotee (na primer,
kada siromana zemlja vodi rat protiv bogate), asimetrija e se odraziti na stil borbe. Slaba drava
ne moe direktno napasti jaku zemlju. Ona se mora posluiti nekonvencionalnim metodima borbe i
napasti jau silu indirektno, esto na taj nain to e udariti na civilne ciljeve.
Kao dobar primer o tome ta se deava kada slaba zemlja napadne jaku na ravnoj nozi, moe da
poslui Rat u Persijskom, Zalivu. Irak i Iran vodili su konvencionalni rat osamdesetih godina
prolog veka i rat se zavrio nereeno. Poto je Irak izvrio invaziju na Kuvajt 1991 godine,
Sadam Husein je mislio da e defanzivna taktika koju su njegove trupe koristile u ratu protiv Irana,
biti uspena i protiv Sjedinjenih Drava i saveznike koalicije. Dok su Iraani ukopavali bunkere i
pripremali se za defanzivnu borbu, vojne snage pod vostvom generala Normana varckopfa
(Schwartzkopf), priredile su im gadno iznenaenje. Sadamovu vazdunu odbranu i infrastrukturu
unitili su njihovi avioni, njegove bunkere njihovo specijalno oruje, a njegove tenkove nevidljivo,
mobilno i superiorno oruje. Pored svih slavopojki o svojoj vojnoj sili, iraka vojska nije mogla da
se bori protiv superiorne tehnologije, superiornih komandnih struktura i superiornog oruja.
Talibani u Avganistanu dobili su istu lekciju oktobra 2001. kada su za etiri nedelje kapitulirali pred
ofanzivom generala Tomija Frenksa (Tommy Franks).
177

Mnogi teroristi shvatili su ono to ni Sadam Husein ni Talibani nisu mogli da shvate. Slabija sila
moe da napadne jau silu, ali napad mora da se izvri van svih pravila. Velike sile dre u svojim
rukama itavu meunarodnu trgovinu, pravnu vlast i vojnu silu. Nema nikakve svrhe napadati ih
otvoreno, ali one jesu ranjive ako se na njih napadne van svih normi i standarda meunarodnih
odnosa.
Sledee pravilo vai isto toliko dugo koliko i terorizam: "Ako ne moete da ubijete vojnike, ubijajte
njihove civile". Cilj asimetrije je da ostavi utisak da ekonomski, vojno i politiki mone snage ne
mogu da zatite obine ljude koji normalno ive i obavljaju svoje svakodnevne poslove. Ova
taktika je uspena i unutar zemlje, kada neka nezadovoljna grupa ljudi vodi kampanju nasilja
protiv supersile. To je logika asimetrinog rata.
Asimetrija je osnovna osobina sukoba izmeu Izraelaca i Palestinaca (vidi Glavu 7, 9 i 10).
Cionisti su prvi put koristili ovu taktiku u borbi protiv Britanaca i Arapa, kada su hteli da ih izbace iz
Palestine. U toku borbe za stvaranje Izraela dve teroristike grupe, Banda Stern i Irgun Zvai
Leumi, poubijale su britanske vojnike, ali ne u direktnom napadu na Britansku armiju, ve pucajui
na njih bez reda u "pogodnim" situacijama. Teroristi, a to su bili kriminalci i ubice, napadali su
snagom koju su imali na Britance koji su opet bili spremni da se bore po meunarodnim zakonima.
Teroristi cionisti napadali su i na Arape i na taj nain ih zavaravali da Britanci ne mogu da im prue
bezbednost. Poto su teroristi iz Bande Stern i grupe Irgun znali da ne mogu da se bore sa
Britancima u direktnoj borbi, oekivali su da e Britanci napustiti Palestinu, jer je poela skupo da
ih kota.
Palestinski teroristi uili su se iz istorije. Oni su poeli da se koriste terorizmom protiv jaih
Izraelaca posle 1967. godine. Poetkom 2002. jedinice Izraelske odbrambene armije (IDF)
okupirale su nekoliko oblasti koje su kontrolisali Palestinci. Njihov cilj je bio da obeshrabre
palestinske bombae samoubice i da unite infrastrukturu grupa koje su napadale Izrael. U
poetku borbe, samoubilaki napadi su se poveali uprkos najjaim moguim merama
bezbednosti koje su preduzeli Izraelci. Hamas, palestinski Islamski dihad i druge teroristike
organizacije nisu mogle da pobede Izraelce u direktnoj borbi, ali su mogli da opau svoje mladie
bombama i da napadaju civilne ciljeve. Cilj bombaa samoubica, kao i njihovih protivnika iz Irguna
i Bande Stern koji su delovali dve decenije ranije, bio je da pokau Izraelcima da ne mogu da
zatite svoju teritoriju.
Ovi primeri pokazuju logiku asimetrinog rata. Njihov cilj nije da poraze neprijatelja u otvorenoj
borbi, ve da pokau da norme graanskog drutva ne mogu da zatite stanovnitvo jae sile.
Teroristi koriste asimetriju da bi napali oblasti koje se nalaze van okvira vojnog konflikta. Objekti
pripremljeni za borbu, suvie su jaki, ali policijske stanice, vojnici van slube i aci postaju
privlane mete za teroriste.
Asimetrija je uspena samo kada teroristike infrastrukture ostaju skrivene. Teroristima daje snagu
mogunost da ostanu skriveni. Ako se sazna gde su njihove baze i ako oni precene svoju snagu,
superiornija sila e moi da poniti asimetrini proces i da se suprotstavi teroristima po svojim
pravilima.
Na primer, kada je Al kaida napala Sjedinjene Drave 11. septembra, Osama bin Laden i njegovi
komandanti mislili su da Sjedinjene Drave ili nee uopte ili e slabo uzvratiti na njihovu akciju.
Prema novinskim izvetajima, (Miler-Miller, 2001; Fajnemen-Fineman i Braun, 2001; Ekonomist,
2001, septembar, str. 2022; i Keli-Kelly, 2002.) bin Laden je verovao da je dovoljno jak da moe
otvoreno da vri napade po centralnoj Aziji i drugim delovima sveta. ak i da je Amerika
intervenisala, bin Laden i njegovi pomonici mislili su da e svojim iskustvom Alkaidina gerila iz
Rusko-avganistanskog rata moi vie nego ravnopravno da se suprotstavi amerikim snagama.
Na kraju krajeva, mudahedini su pobedili bivi Sovjetski Savez u istoj vrsti borbe.
Amerike, britanske i saveznike vojne snage ponitile su pravila asimetrije u Avganistanu.
Umesto da se protiv Talibana i bin Ladena bore po pravilima gerilskog rata, saveznici su poveli
konvencionalni rat protiv bin Ladena i njegovih domaina. Uprkos defetistikim predvianjima
amerikih televizijskih reportera, saveznike snage pregazile su Avganistan, unitavajui na svom
putu svaku neprijateljsku enklavu. Asimetrija je delotvorna samo kada se teroristi bore stilom koji
oni sami biraju.
Teroristi nee uvek biti primorani da se bore po pravilima snaga bezbednosti. Kada bi ovo zaista
bilo mogue, onda bi terorizam nestao. Teroristi se bore iz senke, ne na otvorenom bojnom polju i
178

konvencionalna taktika obino se ne moe primeniti na mrak terorizma. Pravi nain borbe protiv
asimetrije nije konvencionalni rat, ve mogunost prikupljanja informacija. Informacije
omoguavaju snagama bezbednosti da nateraju teroriste da izau na otvoreno, a bez informacija
su snage bezbednosti onemoguene. Na jeziku vojske i policije informacije o neprijatelju se zovu
obavetajna delatnost. U stvari obavetajna delatnost je jednostavno informacija koja se analizira i
sintetizuje. Ona je klju kontra terorizma. U asimetrinom ratu sakupljanje informacija ima
najvaniju funkciju.

Uloga obavetajne delatnosti

U mojoj knjizi Odbrana domovine: Vane teme za dravne i lokalne policajce (Defending the
Homeland: Issues for State and Local Law Enforcement) bavio sam se ispitivanjem uloge
sakupljanja obavetajnih podataka, ali vredi pomenuti tu temu i ovde. Nekoliko meseci posle
katastrofe koja se desila 11. septembra, objavljene su informacije koje su ameriki obavetajci
posedovali o Al kaidi (Solomon, 2002; Sanger, 2002.). Objavljivanje ovih informacija postalo je
vru krompir za amerike politiare. Potpredsednik Riard ejni (Richard Cheney) opomenuo je
Demokrate da ne koriste tadanju situaciju u politike svrhe, a Demokrate su tvrdile da
republikanska administracija izgleda skriva neke informacije (Sanger i Dej - Day, 2002.).
Nezavisno opredeljeni senator Don Mekein (John McCain), predloio je da se izvri istraga u
kojoj bi uestvovale obe partije, a jedan republikanski senator iz senatskog Odbora za
obavetajnu delatnost, okrivio je za to FBI (Senon-Shenon, 2002.). Niko od Republikanaca i
Demokrata nije kritikovao zvaninike iz Predstavnikog doma ili Senata, koji su kontrolisali
obavetajnu slubu. U zapaljivoj politikoj atmosferi postalo je teko razumeti ta Amerikanci treba
da oekuju od svojih policajaca i obavetajnih sistema nacionalne odbrane.
Direktor Instituta za ratne i mirnodopske studije Univerziteta Kolumbija, Riard Bets (Richard
Betts) (2002, str. 43-59), smatra da ameriki obavetajni sistem nije uniten, i da je samo potrebno
izvriti izvesne reforme. Podseajui na politiku uznemirenost u Americi posle samoubilakih
napada, na kasnije napade antraksom i razne druge opasnosti koje su izazivale strahove, Bets
kae da Amerika ipak ima efikasan sistem. Vrlo je vano, tvrdi on, da se reforme izvre tamo gde
je potrebno, ali moramo imati na umu da postoje stvari koje obavetajna sluba ne moe da obavi.
Ameriki obavetajni sistem ne moe da predvidi svaki teroristiki napad, a bila bi zabluda misliti
da je mogue stvoriti takav sistem.
Bets (2002, str. 43-59) uzima samoubilake napade Al kaide kao primer njegove teze. U oblasti
prikupljanja obavetajnih podataka najvea snaga Amerike je tehnologija. Sofisticirani sateliti i
drugi sistemi mogu da prate kretanja, sakupljaju podatke i prislukuju telefonske razgovore.
Teroristi to znaju i ulau velik napor da izbegnu elektronsko praenje. Za to su najbolji primer
teroristi samoubice od 11. septembra. Trudei se da izbegnu da ne ostave nikakve pisane dokaze
i da zavaraju svoje elektronske tragove, Mohamed Ata i njegove kolege oformili su male,
disciplinovane elije po ugledu na vojne. Jedini nain da se u ovakvom sluaju doe do
obavetajnih podataka, kae Bets, bilo bi infiltriranje u te elije, ali njihova struktura to praktino
onemoguava. To znai, zakljuuje Bets, da ak i pojaana obavetajna delatnost ne bi
predupredila napade.
Bets (2002, 43-59) predlae vie metoda za efikasnije sakupljanje obavetajnih podataka. On
smatra da stare sisteme iz doba hladnog rata treba proiriti na ire podruje. On tvrdi da se tu ne
radi o amerikim trokovima, samo o tome da treba tako organizovati obavetajne agencije da
bolje obavljaju svoj posao na jednom irem podruju. Mora se poveati broj obavetajaca, i drati
kadar analitiara koji govore oba jezika na nivou maternjeg. U vreme asimetrije panja se mora
posvetiti svakom potencijalnom protivniku, tako da neki obavetajci nee dobiti ba glamurozne
zadatke. Bets smatra da ljudima koji dobiju takve zadatke treba dati podstrek nagradama i
napredovanjem u slubi.
Bets opominje (2002, str 43-59): ak i 90 poto uspeha moe da donese jo jedan veliki neuspeh.
Teroristi e ponovo uspeno napasti bez obzira koliko obavetajni sistem bio efikasan. ak i mali
igra, kae Bets, moe ponekad da nadigra velikog igraa.
Oslanjajui se na Betsove argumente, drugi analitiari (Sulc, 1996; Bodrero, 2002; i Vajt) tvrde da
se policijski obavetajni sistemi treba da ukljue u sistem nacionalne odbrane. To e biti teak
zadatak. Policija skuplja obavetajne podatke o kriminalnim sluajevima, a ne o stvarima u vezi sa
179

odbranom. Organi reda obino se bave stvarnim kriminalnim obavetajnim podacima, a ne

suptilnim nijansama meunarodnog politikog lukavstva. lako Patriotski zakon od oktobra 2001.
daje federalnim agencijama ira ovlaenja u prikupljanju obavetajnih podataka, uloga drave i
lokalnih agencija nije u punoj meri razraena. Osim toga, ako se obavetajni rad koristi u
krivinom tubenom postupku, onda se on po zakonu mora otkriti i time se odbrani daje na uvid
sistem obavetajnog sakupljanja podataka. Ukljuivanje vojnog i policijskog obavetajnog rada u
jedan udrueni sistem predstavlja komplikovan problem.

Koliko je komplikovano etiketiranje kontrateroristike delatnosti

Istaknuti vojni istoriar Majkl Hauard (Michael Howard (2002, str. 913) procenjuje ovaj ogromni
problem podseajui na renik, koji je Buova administracija koristila u opisivanju napada od 11.
septembra. Hauard kae da je objavljujui "rat" terorizmu, Amerika pomerila kontrateroristiku
aktivnost na novi nivo. Umesto da se objavi ratno stanje, Hauard savetuje da se treba ugledati na
britansko iskustvo iz vremena posle Drugog svetskog rata. U posleratnom periodu vojska Velike
Britanije uestvovala je u nekoliko "ratova" na Bliskom istoku, u Africi, Aziji i Evropi, ali Britanci te
sukobe nikada nisu nazvali ratovima. Umesto toga, oni su na konflikte manjeg obima reagovali
udruenim snagama vojske, policije i obavetajne slube.
Hvalei Buovu administraciju zbog pobede nad Al kaidom u konvencionalnoj borbi, Hauard istie
da sledea faza kontrateroristikog sukoba treba da se vodi po ugledu na borbe Britanaca u
posleratnom periodu. On smatra da re "rat" pogreno prikazuje karakter borbe. U doba brzih
komunikacija i celodnevnog emitovanja vesti, slike rata izazivaju potrebu za irokim vojnim
operacijama i odreenim rezultatima. Priroda kontraterorizma nije da deluje na taj nain. Mi ne
treba da govorimo da smo u ratu sa terorizmom, kae Hauard; mi treba da tretiramo situaciju kao
jednu meunarodnu krizu.
Hauard smatra da je mnogo vanije napraviti razliku izmeu "rata" i "sukoba niskog intenziteta",
nego se povoditi za potrebama to vee zastupljenosti u medijima. Objaviti rat teroristima znai
podii ih na nivo koji ne zasluuju. Na taj nain se njihovim akcijama daje legitimitet, kao da oni
imaju pravo da ubijaju. Takoe se na taj nain graani navode na to da trae otvorenu vojnu akciju
sa odluujuim rezultatima tj., javne akcije koje ne funkcioniu u senci. Kontrateroristike taktike
koje su se dokazale kao dobre ne mogu se uklopiti u ratni scenario. Hauard naglaava da su
tajnost, obavetajni rad i tiha okrutnost, osnove kontrateroristike borbe.
Napade u Njujorku i Vaingtonu treba okarakterisati kao zloine protiv meunarodne zajednice, a
ne kao izolovana vojna ili kriminalna dela protiv Sjedinjenih Drava, pie Hauard. lako hvali
predsednika Bua zbog mera koje je preduzeo protiv terorizma, Hauard tvrdi da bi se otvorena
vojna akcija mogla na kraju osvetiti Sjedinjenim Dravama. Medijski izvetaji o bombardovanim
selima i rtvama, mogli bi okrenuti meunarodnu zajednicu protiv Sjedinjenih Drava. Osim toga,
pozivi da se bin Laden privede pravdi mogli bi u meunarodnoj javnosti ispasti propaganda za
njega.
Hauardova analiza ponovo nas vraa na neka od pitanja, koja su pokrenuta u prethodnoj glavi.
Kada je terorizam vojni problem, a kada je bolje da se u borbi protiv njega angauju druge snage
bezbednosti? Kada se izvri konana analiza, dolazimo do toga da je odgovor negde u sredini
izmeu ova dva ekstrema. Otvorena vojna akcija nije svrsishodna na svim nivoima
kontraterorizma, ali nije ni policija. Reenje je u sakupljanju i analiziranju informacija, tj. u spajanju
obavetajnih delatnosti nacionalne odbrane i policije. To nije lak zadatak, ali se moe ostvariti u
ratu u senci. Ponekad je potrebna vojna akcija, kao sto je bio sluaj u Avganistanu, da bi se
unitile teroristike baze. Nekad je, opet, potrebna zajednika obavetajna akcija da bi se izvrila
viestruka hapenja u raznim zemljama. Potrebno je strpljenje i upornost, kae Hauard.
Hauard (2002, str. 913) pravi analogiju izmeu hladnog rata i aktuelnog konflikta. Pozivajui se na
britanskog admirala ser Majkla Bojsa (Michael Boyce), Hauard tvrdi da kontrateroristika borba,
ba kao i hladni rat, mora de se vodi hladno. Borba e trajati decenijama, ne zbog toga to
militantna islamska zavera preti svetu, ve zato to je to sudar raznih kultura. Hauard misli da
terorizam bin Ladena, nije prouzrokovan sirotinjom, nego da predstavlja konfrontaciju teistike
tradicije i vrednosti Prosveenosti. Linija fronta ne nalazi se u Avganistanu; ona prolazi kroz
modernizovane drave Bliskog istoka i multikulturne centre Zapada.
Hauardova argumentacija delimino zastupa iste teze kao i Hantington u svom delu Sudar
180

civilizacija (The Clash of Civilizations). Postoje dve kole miljenja i obe nude protivargumente.
Prvo, neki analitiari terorizma, kao na primer, Rubintajn (1987.) i Groskap (1987.), zastupaju
miljenje da je siromatvo povezano sa terorizmom. Meutim, isti argument koji je primenjen
protiv takve argumentacije u kriminolokim teorijama o siromatvu, moe se primeniti i ovde. Na
primer, ako siromatvo izaziva kriminal, zato onda nisu svi siromani Ljudi kriminalci? Iz toga
izlazi da ni svi siromani Ljudi nisu teroristi. Meutim, siromatvo i beznadenost vezuju se za
kriminal i terorizam na komplikovan nain. Politikolozi kao Hauard i Hantington ne poriu ovo
gledite; oni samo zastupaju miljenje da se glavni uzrok nasilja moe nai u kulturnim razlikama.
Naravno, ekonomski faktori takoe imaju svoju ulogu.
Druga kritika teze o sudaru civilizacija dolazi od amerikih konzervativnih zvaninika. Vie puta su
zvaninici Buove administracije zatakavali kulturne razlike izmeu islama i zapada. U drugim
prilikama oni su jednostavno odbijali Hantingtonovu ideju o sukobu civilizacija. Oni tvrde da je
Amerika u ratu sa meunarodnim kriminalcima (Tajler-Tyler. 2001.).
Bendamin Barber (Benjamin) (1996.) pronalazi srednje reenje u svojoj izuzetno dobroj
makroekonomskoj analizi, modernog sveta. Ne bavei se iskljuivo meunarodnim terorizmom,
Barber do sutine stvari dolazi kroz ispitivanje meunarodnih ekonomskih trendova. Danas svet
ima dva izbora, smatra Berber. Ljudi su ili obuzeti ekspanzijom korporacija i neutoljivim
potroakim apetitom, ili se vraaju lokalnim etnikim identifikacijama podstaknutim
fundamentalnom religijom. On ovaj konflikt naziva borbom izmeu sveta mekdonaldsa i dihada.
Barberovo izuzetno delo moe se primeniti i ire nego u analizi koju smo ovde ponudili, ali su
njegovi argumenti tako jaki da se moraju pomenuti u diskusiji o kontraterorizmu. Barber tvrdi da su
dihad i svet Meka zarobljeni u simbioznoj borbi. Hranei jedan drugog, dok se u isto vreme bore
jedan protiv drugog, svet meka i dihad deluju jedan na drugog na najkomplikovaniji mogui nain.
Barber tvrdi da su u ovoj bici krajnji gubitnici ljudsko dostojanstvo, samoopredeljenje i demokratija.
On smatra da je stavljanje ponovnog akcenta na demokratiju na lokalnom nivou (od ega se i svet
Meka i dihad ograuju), najsvetlija nada za budunost.
Ako razmotrite Hauardov zakljuak o kompleksnosti kontraterorizma i Barberovu tezu o
lokalizovanoj demokratiji, poeete da shvatate da ni standardno krivino pravo ni vojna sila ne
deluju protiv terorizma. Hauard je potpuno u pravu kada tvrdi da "linija fronta" prolazi kroz zemlje
koje pokuavaju da idu u korak sa modernizacijom i centrima Zapada koji su pod uticajem ideja
Prosveenosti. Bitku nee dobiti doktrine krivinog prava, ili vojne pobede; bitka e biti dobijena
kada veina Ljudi bude verovala da ima interes utemeljen u ishodu. To je fundamentalna borba u
koju je ugraeno ispitivanje duboko usaenih vrednosti, borba koju nije lako definisati niti
jednostavno dobiti.

Teoloka doktrina al Kaide

Poetkom 2002. godine kablovske televizijske mree prikazale su amaterski video film u kome
Osama bin Laden opisuje rezultate napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Govorei iz
kue prijatelja kod koga je bio u gostima, bin Laden je izgledao oputen i spreman da o svojim
oseanjima govori otvoreno. Njegove fraze bile su proarane svim moguim aluzijama na Boga i
drugim teistikim metaforama. On se smejao i smeio dok je govorio o razaranjima i ubistvima. U
Glavi 4 bavili smo se teoretskim karakteristikama teolokog nasilja, ali dogaaji od 11. septembra
zahtevaju da kaemo neto vie o tome. Koja tradicija dozvoljava ubicama da islam, religiju mira i
roaka judaizma i hrianstva, izvuku tako daleko van konteksta? Odgovor se moe nai u
ispitivanju puritanske loze islama i objanjenju njenog militarizma.
Pred kraj osamnaestog veka teolog reformator, Mohamed Ibn Abdul Vahab, udruio se sa
vodeom saudijskom porodicom. Vahab je smatrao da je islam postao neist, da su njegovi
tadanji voi lani i da vode ljude pogrenim putem. Jedini nain da se popravi situacija bio je da
se zbace nezakoniti vodi i da na njihovo mesto dou "pravi" muslimani. Novi Ljudi e onda vladati
po erijatskom, tj. muslimanskom zakonu. Za njih e Kuran e biti jedini osnov civilnog i krivinog
prava. Tokom godina, razne puritanske sekte prihvatile su Vahabovu filosofiju, a neki od njih
postali su militantni (Paz, 2001.).
Dvesta godina kasnije, u centralnoj Aziji i na Bliskom istoku nekoliko pravaca puritanskog
vahabizma uspeno se razvijalo, a iz tih teolokih redova izalo je nekoliko militantnih grupa.
Jedan od militantnih islamista bio je i Hasan al Bana. Al Bana je bio pripadnik egipatskog verskog
181

reda Salafi (jedne varijante puritanske teoloke misli vahabista), i on je sakupio muslimane
istomiljenike i osnovao organizaciju pod imenom Braa ili Muslimansko bratstvo u Kairu 1928.
godine. Al Bana je ubijen 1949. godine, ali njegova misao i dalje ivi, a popularie je i to u velikoj
meri, najpopularniji filosof i pisac Bratstva, Sajid Kutb. Kutbova dela uglavnom sadre teoloku
doktrinu Osama bin Ladena i njegovih pristalica.
Prouavanje Kutbove filosofije iz perspektive krivinog prava bie izloeno u drugoj knjizi (Vajt,
knjiga u radu), ali ovde treba pomenuti njene glavne odlike. Kutb, koji je bio slubenik egipatskog
ministarstva kulture, doao je u Sjedinjene Drave 1948. godine. Kada je stigao, bio je
zaprepaen onim to je on smatrao potpunim nedostatkom morala, a 1950. vratio se u Egipat,
reen da se potpuno posveti Bratstvu. Njegove militantne ideje nalaze se u dva njegova dela:
Putokazi (Milestones) (1990) i Drutvena pravda u islamu (Social Justice in Islam) (2000.).
Kutb je verovao da je islam u poetnoj fazi bio ist i to od trenutka kada je prorok Muhamed primio
prvo otkrovenje od arhanela Gavrila do Muhamedove smrti 632. godine n.e. Posle toga, islam je
uao u period dihalije, u kojem su korumpirani vladari napustili Porokove principe da bi
eksploatisali narod i ostvarili ekonomsku i politiku korist. Kutb je pozivao na unitenje
korumpiranih lidera i uspostavljanje pravoverne islamske vlasti po islamskim zakonima. Svako ko
je bio protiv ovoga, za Kutba je bio lo musliman. Dunost pravovernih, po njemu je bila da proisti
drutvo i na militantan nain nametne erijatski zakon. Puritanski uenici Kutba smatrali su da je
potrebno upotrebiti nasilje da bi se islam iznutra proistio i naterao svet da prihvati erijatske
zakone.
Osama bin Laden i njegov najvii doglavnik Ajman al Zavahiri, postali su poklonici Kutbove
filosofije. Zavahiri, koji je kod bin Ladena doao iz grupe pod velikim uticajem Muslimanskog
bratstva, egipatskog Islamskog dihada, smatrao je da je Kutbova teorija internacionalna i da
ujedinjuje sve muslimane u svetom ratu protiv "korumpiranih" lidera i nemuslimana. Naravno da su
bin Laden i Zavahiri govorili o svetom ratu. 1996. godine Al Kaida i nekoliko drugih grupa, udruili
su se i osnovali Alijansu protiv Jevreja i krstaa. Teoloke doktrine bin Ladena i njegovih
sledbenika kritikovao je Magnus Ranstorp (1998.), pravilno ukazujui na njihove nedoslednosti u
poimanju tradicionalnog islama, njegove nauke i teoloke doktrine. Meutim, za bin Ladena i
njegove sledbenike filosofija Sajida Kutba bila je sveta.
U svom avangardnom delu Teror u bojem umu (Terror in the Mind of God), Mark Jirgensmajer
(Juergensmeyer) (2000.) prouava beskompromisne postavke takve filosofije. Kao to ste ve
proitali u Glavi 4, verski teroristi smatraju i samo postojanje neprijatelja simbolom zla.
Jirgensmajer objanjava dalje. Poziv na nasilje, kae on, je poziv na proienje sveta od
nevernika, ili tanije od onih koji netano interpretiraju islamsku religiju. Poziv na nasilje je hitan,
jer neuspeh e imati kosmike posledice. Jirgensmajer objanjava da je to poziv na sveti rat i
rtvovanje. Sveti rat se sprovodi u delo iz tradicionalne religije, koja dozvoljava samo jedan jedini
nain miljenja. Ako sveti ratnik izgubi ivot borei se u svetom ratu, on postaje muenik nade.
Uspean ratnik predstavlja pobedu Boga. Sveti rat zasniva se na beskompromisnim principima
borbe i rtvovanja.
Jirgensmajer prouava svete ratnike nekoliko raznih verskih tradicija i nalazi slinosti meu njima.
Vrlo je interesantno primeniti njegovu logiku, uporeivanjem prirunika sa uputstvima Al Kaide sa
prirunikom za odbranu amerike ekstremistike desniarske grupe poznate pod nazivom Ugovor,
Sablja i Ruka gospodnja (1982.). Oba prirunika poinju teolokim pasusima u kojima se tvrdi da
je njihova interpretacija Boga tana. Obe citiraju prirunike Amerike vojske (Al Kaida to ini bolje)
meajui taktika uputstva sa biblijskim navodima. Jirgensmajer tvrdi da se to moe objasniti
nainom razmiljanja svetih ratnika. U svim religijama i kulturama jezik ostaje isti.
Dok nas Majkl Hauard poziva da se uhvatimo u kotac sa dugotrajnom kriznom situacijom,
teoloka doktrina nasilnih puritanskih muslimana kae nam da se vodi borba izmeu teolokih
ideja. U glavama militantnih vahabista Zapad predstavlja svetovno zlo. Tu nema nikakvog
kompromisa: zaista, samo postojanje zapada i njegovih prosvetiteljskih vrednosti, predstavlja
uvredu za Boga (Doran, 2002, str. 22-42). Neprijatelja takvih nazora nije mogue pobediti niti
silom zakona, niti vojnom silom. Jirgensmajer daje ovaj odgovor. Kompromis se moe postii
samo kada se mit (svete biblijske prie, koje sadre istinu primerenu odreenoj veri) drugaije
formulie. Naalost, snage bezbednosti, iji je zadatak da se bore protiv terorizma, nisu u stanju
da preformuliu mitoloke metafore.
uveni psiholog Karl Jung (Carl Jung) posvetio je veliki deo svoga rada prouavanju biblijskih
182

pria, tj. mitova. Mire Eliade (Marcea Eliade) (1961.) i Dozef Kembel (Joseph Campbell) (1985.)
proveli su ceo ivot raspravljajui o moi ovih mitolokih tradicija u kulturi, a Pol Tilih (Paul Tillich)
(1957.) je govorio o problemima prikazivanja simbola i verskih mitova u knjievnosti.
Jirgensmajerovo novo delo Teror u bojem umu je socioloki dodatak ovoj tradiciji. Za vreme rata
u senci koja traje od 11. septembra, ameriki organi rada trebalo bi da uvrste Jirgensmajerovu
knjigu u svoje redovno tivo.

Kampanja al kaide protiv Sjedinjenih Drava

Kao to je i opisano u Glavi 10, Al Kaida je nastala u Sovjetsko-avganistanskom ratu 1979.1989),
a doivela je preporod kada su amerike snage ule u Saudijsku Arabiju za vreme rata u
Persijskom Zalivu (1991-1992.). Kao to ree jedan lan CIA-e, Al Kaida nije bila na ekranu naeg
radara poetkom devedesetih (PBS, Frontlajn, 2001.). Paljivije ispitivanje nam otkriva da je Al
Kaida poela progresivnu kampanju protiv Sjedinjenih Drava poetkom 1992. godine, a
kulminacija je nastupila napadima od 11. septembra.
Jusef Bodanski (Youseff Bodansky) (1999), Stiven Emerson (Steven Emerson) (2002.) i Piter
Bergen (Peter Bergen) (2001.) daju neto drugaiju verziju ponovnog pojavljivanja bin Ladena i
njegov uspon na vlast. Novinari asopisa Tajm i programa Frantlajn na PBS-u (2001.) imaju drugo
shvatanje i posmatraju celu stvar iz druge perspektive. Svi su oni analizirali napade na Sjedinjene
Drave tokom skoro cele jedne decenije. Njihova analiza otkriva mnogo stvari.
Posle dolaska amerikih snaga u Saudijsku Arabiju zbog operacije Pustinjski tit, Osama bin
Laden je javno protestvovao. Govorio je u ime mnogih ljudi, lanova konzervativnog Vahabistikog
pokreta. Bin Laden je tvrdio da je saudijska kraljevska porodica korumpirana i da je pozvala
nevernike u dva svetilita islama Meku i Medinu. Poto je tree svetilite ve u rukama Izraelaca,
bin Laden se bojao da e nastati potpuna dominacija Zapada nad islamom. On je glasno
protestvovao i privukao panju saudijske kraljevske porodice. Bin Laden je pobegao u Sudan
1992. godine, gde je osnovao graevinsku firmu i razvio druge poslove, a 1996. otiao je u
Avganistan. U tom periodu poeo je ponovo da se bavi teroristikim aktivnostima (vidi kod
Bordinskog, 1999; Bergena, 2001; i Emersona, 2002.).
U tom trenutku vrlo vaan postaje intervju koje je dao PBS-u u dokumentarcu za emisiju Frantlajn
2001. godine. U lanku u Tamu (Eliot et al, 11-12 2001.) jo se vie potvruju otkria PBS-a o
aktivnostima Al Kaide. Bin Laden je pokrenuo teroristiku kampanju protiv Sjedinjenih Drava,
koristei progresivnu taktiku i uei sve vie svakim daljim korakom (vidi Boks 18,1). Prvi
bombaki napad izvren je na Hotel God Mehur u Adenu, Jemen. Cilj napada bili su ameriki
vojnici koji su se tamo odmarali, a bili su angaovani u mirovnoj misiji u Somaliji. Bomba je
eksplodirala ubrzo posle odlaska amerikih vojnika iz Adena i jemenska vlada uhapsila je odmah
dvojicu osumnjienih. Ova dvojica imali su kod sebe dvadesetak bombi, dve protivtenkovske mine
i mitraljeze.
26. februara 1993 godine Sjedinjene Drave bile su direktno napadnute, kada je grupa poklonika
netolerantne islamske puritanske misli pokuala da srui Svetski trgovinski centar. Upotrebljena su
kola puna eksploziva, a postavljena je i posuda sa cijanovodonikom, koji bi se pri eksploziji razneo
po okolini. Njihov duhovni voa bio je Abdul al Rahman, slepi eik povezan sa Muslimanskim
bratstvom u Egiptu, ije je uenje Salfi vrlo dobro odgovaralo militantnim vahabistima. Amerika
policija uspela je da uhapsi i uspeno osudi vinovnike napada, ukljuujui i slepog eika. Osim
toga, kancelarija dravnog tuioca Sjedinjenih Drava iz Njujorka ponovo je pregledala
obavetajne podatke iz jednog ranijeg sluaja i otkrila ogromnu zaveru koja je planirala napad na
razne ciljeve u Njujorku.
Meutim, mnogi analitiari terorizma nisu shvatili ire znaenje prvog bombakog napada na
Svetski trgovinski centar. Dok je policija tretirala sluaj kao izolovani incident, pojavilo se nekoliko
alarmantnih stvari, koje su postajale sve vidljivije sa jaanjem Al Kaide. Razni tipovi militantnih
puritanskih pokreta, kakv je bio Vahabizam i Salafizam, saraivali su meu sobom u napadima na
zapad. Osim toga, ove grupe su stvorile meunarodnu infrastrukturu, koja im je omoguavala rad
u mnogim zemljama. Najzad savez puritanskih grupa bio je tako jak da je mogao da izvede napad
na Njujork. Sudija koji je osudio bombae iz prvog napada na Svetski trgovinski centar, izjavio je
da nikad nije video ljude tako pune mrnje prema zapadu. Da su analitiari terorizma samo malo
dublje zagrebali u materiju, pronali bi hiljade Ljudi sa istim ubeenjima koja je Osama bin Laden
183

pretvorio u dela.
3. oktobra 1993. godine Somalijska gerila, ije je neke lanove obuavala Al Kaida, je iz zasede je
napala rendere Amerike armije u Mogadiu. Renderi su rod Amerike vojske, koje je proslavila
knjiga, a kasnije i film pod naslovom Obaranje crnog jastreba (Blackhawk Down).
BOOKS 18,1 Teroristika kampanja Al Kaide
29.12.92

Aden, Jemen

Bombaki napad na hotel

26.02.93

Njujork

Prvi bombaki napad na Svetski trgovinski centar

3.10.93

Mogadi, Somalija

Borbe sa renderima Amerike armije

Kraj 1994

Manila, Filipini

Operacija Bojinka

26.12.95

Adis Abeba, Etiopija

Pokuaj atentata na Hosni Mubaraka

13.11.95

Rijad, Saudijska Arabija Bombaki napad kolima s eksplozivom na ameriki vojni personal*

25.06.96

Daran, Saudijska Arabija Napad kamionom sa eksplozivom na ameriku vazduhoplovnu

bazu*

7.8.98

Dares Salaam, Tanzanija Bombaki napad na Ameriku ambasadu '

7.8.98

Najrobi, Kenija

4.12.99

Port Aneles, Wasington Neuspela bombaka zavera

Dec 1999

Aman, Jordan

Neuspela bombaka zavera

12.10.00

Aden, Jemen

Bombaki napad na ameriki brod Cole

25.12.00

Strasbur, Francuska

Neuspela bombaka zavera

11.09.01

Njujork

Napadi na Svetski trgovinski centar

11.09.01

Vaington

Napad na Pentagon

11.09.01

Sanksvil, Pensilvanija

Napad koji su spreili putnici i posada otetog aviona

13.09.01

Pariz, Francuska

Neuspela bombaka zavera

13.09.01

Brisel, Belgija

Neuspela bombaka zavera

19.09.01

Detroit, Miigen

Uspavana elija uhapena

08.10.01

Sarajevo, Bosna

Neuspeli napad

Okt 2001

Madrid, panija

Uspavana elija uhapena

Poetak 2002 Singapur

Bombaka napad na Ameriku ambasadu

Tri uspavane elije uhapene

*FBI nije utvrdio vezu izmeu Al Kaide i ovog napada.

IZVORI: Tajm, PBS, Frantlajn, Detroit fri pres, Njujork Tajms (Time, Frontline, Detroit Free Press, New York
Times).

U ovom okrutnom napadu poginulo je 18 rendera i posle toga predsednik Klinton povukao je
amerike snage iz Somalije. Naalost, veoma mali broj analitiara video je vezu izmeu ovog
napada i sve vee mree Al Kaide. to je jo vanije, iz ove bitke Osama bin Laden izvukao je
pouku. Shvatio je da Amerikanci ne toleriu svoje gubitke u ljudstvu. Ubijaj Amerikance, zakljuio
je on, i Amerika e se povui.
Sledei pokuaj napada Al Kaide spreen je zahvaljujui agresivnom policijskom radu. Jedan od
uesnika u prvom bombakom napadu na Svetski trgovinski centar, Ramzi Jusef, planirao je
1995. godine da srui dvanaestak aviona iznad Pacifika i da ubije papu. Kada je jedna mala
eksplozija u njegovom stanu u Manili privukla panju policije, policajci su nali laboratoriju i
planove napada koji je nazvan "Operacija Bojinka". Filipinska vlada izruila je Jusefa Sjedinjenim
Dravama, gde je osuen na zatvor zbog teroristikih zloina. On je tada rekao agentima FBI-ja
koji su ga priveli da bi sa vie novca i obuke, njegova grupa sruila Svetski trgovinski centar.
Verna ovoj pretnji Yusefa, Al Kaida nije mirovala. 26. juna 1995. godine, bin Ladenovi teroristi
pokuali su da izvre atentat na egipatskog premijera Hosni Mubaraka za vreme njegove posete
Etiopiji. PBS-ovi reporteri povezuju jo dva bombaka napada (napad na Rijad 13 novembra
1995, i napad na Kobar kule 25. juna 1996.) sa Al Kaidom ili njenim simpatizerima. (FBI nije
184

pronaao dokaze koje saudijski bombaki napad povezuju sa Al Kaidom, ali je saudijska policija
slabo saraivala u istrazi). Bez obzira na to da li su bili u vezi ili ne, teroristi Al Kaide inspirisali su
se ovim napadima. 1996. godine bin Laden je preselio operacije AI Kaide u Avganistan, gde su ga
frenetino pozdravili puritanci Talibani. Sa svojim glavnim zamenikom Ajman al Zavahirijem i
direktorom vojnog planiranja Mohamedom Atefom, bin Laden je poeo da planira direktne napade
na amerike vojne ciljeve.
7. avgusta 1998. godine Al Kaida je potresla svet. Automobilima bombama Al Kaida je
istovremeno udarila na dve amerike ambasade, a napade je isplanirao Mohamed Atef, koga su
Amerikanci ubili oktobra 2001. prilikom jednog bombakog napada. U glavi 10 izvrili smo analizu
ovih napada, ali ovde to pominjemo kao dokaz da je Al Kaida postajala sve spremnije za napade.
Osim toga, militantni puritanci nisu pokazivali nimalo milosti za druge muslimane. Veina ubijenih
ljudi, kojih je bilo 224, bili su muslimani. Bin Laden je smatrao da je prava samo njegova
interpretacija islama, tj. pojaana Sajid Kutbova teoloka doktrina, a da sve druge treba osuditi.
Sjedinjene Drave i njeni saveznici uspeno su spreili dva druga napada Al Kaide na prelasku u
novi milenijum. Agresivan i oprezan ameriki carinski slubenik posumnjao u Ahmeda Rasama
dok mu je postavljao pitanja pri pokuaju prelaska u Sjedinjene Drave iz Kanade. Slubenik je
pronaao skriveni eksploziv, koji je Rasam planirao da upotrebi na ciljeve u Americi tokom
novogodinje proslave novog milenijuma. U isto vreme, jordanski obavetajci zaustavili su Raed
Hajzija, ija se elija spremala da podigne u vazduh jedan hotel u Amanu. Ali i pored ovih
prepreka, Al kaida se nije zaustavljala.
Operacije vojnog karaktera, kakve su bili bombaki napadi u Tanzaniji i Keniji, zahtevaju
koordinaciju i veliko planiranje, pa je AI kaida u tiini radila na ovim projektima. U Jemenu je jedan
tim planirao bombardovanje u Sarajevu, Belgiji, Strasburu, Parizu, Rimu, Singapuru, Rimu,
Njujorku i Vaingtonu. Plan da se bombarduje brod Saliven propao je kada je brod Al kaide pun
eksploziva potonuo, ali su teroristi zato napali na vei brod. 12. oktobra 2000. napali su brod
Amerike mornarice Cole i tom prilikom su ubili sedamnaest mornara. Neto manje od godinu
dana posle toga, druga zavera urodila je plodom, kada je devetnaest terorista otelo avione i
udarilo na srce Amerike, 11. septembra 2001. godine.

Evolucioni razvoj samoubilakih bombakih napada

Jedan od najtraginijih aspekata modernog terorizma je pojava bombaa samoubica. U vojnim
sukobima samoubilaki napadi nisu novost, pa zato nije nikakvo udo to takva vrsta napada
postoji i u asimetrinom ratu. Korienje bombaa samoubica, poveava verovatnou da e oruje
pogoditi cilj. U terorizmu bomba samoubica postaje navoena raketa u ljudskom obliku.
Teroristi Hezbolaha prvi su lansirali samoubilake napade na Bliski istok posle izraelske invazije
na Liban 1982. godine. U drugim krajevima sveta, i druge teroristike organizacije poele su da
koriste bombae samoubice (Svajcer-Schweitzer, 2001.). Politiki fanatici meu Tigrovima
oslobodiocima Tamilskog Elaama, razradili su svoj sopstveni specijalni metod samoubistva. Lideri
radikalne kurdske PKK partije esto su muili svoje rtve pretnjama da e im se osvetiti ubistvom
nekog od lanova njihovih porodica. Hezbolah, palestinski Islamski dihad i Hamas razvili su
jedinstven metod za lansiranje samoubilakih napada, a njihovi ekstremistiki metodi sluili su kao
prototip samoubilakih napada (Paz 2001.). AJ Kaida je 11. septembra 2001. izmenila metod
samoubilakih napada. Uporeivanjem izmenjene vrste napada sa onim koji se sprovode na
Bliskom istoku, mogue je shvatiti dinamiku strategije samoubilakih napada (Vajt, 2002.).
Prvi put se saznalo za bombae samoubice kada je 1982. godine gerila krenula u borbu protiv
izraelskih vojnih objekata u Libanu. Razne milicije i teroristike grupe koje su se protivile invaziji
Izraela na Liban, nisu bile dovoljno snane da bi se mogle direktno suprotstaviti Odbrambenim
snagama Izraela (IDF), ali su mogle da bacaju bombe na vojni personal iz pozadine. Najefikasniji
metod za takve napade postali su bombai samoubice. Nakon to se prvi bomba ubio napavi na
jedno straarsko mesto IDF-a, samoubilaki napadi postali su vrlo popularna taktika na Bliskom
istoku. Posle uspenog samoubilakog napada na amerike marince i Francusku armiju u Bejrutu
1983 (vidi Daber Jaber, 1997.), ta taktika se uvrstila kao nezaobilazna.
vajcer (2001) pie da je model za samoubilake napade formiran iz iskustva Hezbolaha. Teroristi
koji kopiraju model Hezbolaha izvode samoubilake napade podeljeni u dve formacije, jednu
sainjavaju profesionalci, a drugu pomonici bombaa samoubice ili ahida. Profesionalci vre
185

izvianje mete, odreuju metod napada i obezbeuju bombe i drugu logistiku potrebnu za
uspeno izvoenje akcije. U isto vreme ahidska grupa regrutuje bombaa ili priprema osobu koja
je spremna da se rtvuje, na samoubistvo. Te osobe su obino mladi i siromani ljudi, koji ele da
postanu muenici. Uz to, potencijalne samoubice obino su ljudi kod kojih je mrnja prema
neprijatelju duboko usaena. ahidska grupa onda izoluje bombaa, priprema ga duhovno i
inspirie na muenitvo, i obeava mu novanu pomo za njegovu porodicu. Samoubilatvo se
naknadno stimulie i time to organizacije podiu spomenike svojim ahidima. Na taj nain se
samoubice lake regrutuju, a pronalaenje kandidata za muenike nikad nije bilo veliki problem.
Kako se pribliava dan napada, profesionalci se povezuju sa grupom koja je izabrala, motivisala i
obuila bombaa samoubicu. ahid se odmah alje na mesto napada, znajui da je vreme izmeu
poslednjeg psiholokog pripremanja i napada veoma kritino. Koristei tehniku slinu ispiranju
mozga, ahidska grupa zna da vreme radi protiv nje od asa kad bombaa ostave samog sebi.
Kada se ahid pusti na slobodu posle intenzivne obrade i motivisanja, normalni psiholoki procesi
postepeno vraaju njegovu/njenu percepciju ponovo u normalan tok. Ukratko, to je dua pauza
do bombakog napada, to je manja mogunost da e bomba izvriti samoubistvo.
Na ovom mestu treba izneti dve kratke opaske o ovom procesu. Prvo, jasno je zato su
samoubilaki napadi bili ogranieni samo na Bliski 'stok. Jer, potrebna je iroka infrastruktura koja
odrava motivaciju potencijalnog samoubice, a potrebno je i izolovati ga pre napada. Bilo bi vrlo
teko poslati samoubicu u Njujork za vreme izolacije i procesa motivisanja. Drugo, iako u
motivisanje spada i teoloka obrada budue rtve, teolozi osnovnog islamskog uenja ne smatraju
samoubistvo prihvatljivim metodom odbrane vere. Abdul Palaci (Palazzi) (2001.) kae da islamski
muenici ne tee za smru; oni ginu dok brane svoju zajednicu. Da bi postali muenici oni ne
moraju da ubiju sebe da bi ubili nevine rtve. Radikalni islamisti ne ele da imaju veze sa
muslimanima koji se dre osnovnih uenja islama.
Napad Al Kaide 11. septembra promenio je pravila samoubilakih napada. Bin Ladenovi teroristi
samoubice se zreli ljudi koji rade bez pomoi psiholoke grupe, koja treba da ih inspirie na
takozvano muenitvo. Prema saznanjima iz medija (Fajnmen Fineman i Braun, 2001.), veina
njih je zavrila poetni ili vii teroristiki kurs Al Kaide. Prema priruniku Al Kaide, oni imaju
instrukcije da se ubace u zapadnu srednju klasu. Naloeno im je da ive kao sekularni muslimani,
sve vreme pazei da ne privuku bilo kakvu panju na svoje akcije.
Ako je ovo nain koji koristi Al Kaida, onda je pitanje sledee: Kako ti ljudi ostaju i dalje motivisani
da ubijaju druge ljude svojim samoubijanjem? Bombaki samoubilaki napadi ovog tipa,
organizovani od strane Al Kaide u Tanzaniji, Keniji i 11. septembra, pomau da odgovorimo na to
pitanje. Klju reenja daje nam i bin Ladenov samoubilaki atentat na vou Avganistanske
Severne alijanse pred sam 11. septembar.
Klju za shvatanje Al Kaidinih ahida nalazi se u infrastrukturi, obuci i kulturi. Iako Al Kaida nema
odreenu grupu ljudi koja se bavi psiholokom pripremom samoubica kao druge teroristike grupe
sa Bliskog istoka, geografska lokacija mesta bombakih napada u Africi i Avganistanu dozvoljava
da planeri i operativci ive blizu jedni drugima, tako da oni de facto postaju potporne grupe. Osim
toga, kao to je objanjeno u Glavi 10, bar jedan od napadaa na ambasade u Africi traio je da
bude osloboen obaveze na mueniku smrt. U Avganistanu, dvojica potencijalnih samoubica
napustili su enklavu Al Kaide predstavljajui se za novinare i dok su intervjuisali vodu Severne
alijanse, razneli su bombama i sebe i njega. Iz praktinih razloga, blizina Al Kaide bila je i u ovom
sluaju de facto grupa za psiholoku motivaciju. U sutini, izgleda da se metodi Al kaide ne
razlikuju od metoda Hezbolaha, osim kada je u pitanje starosno doba ahida i fina obrada
operacije. Prava razlika uoava se tek pri napadima na Sjedinjene Drave.
Devetnaest terorista koji su 11. septembra oteli putnike avione, nisu se drali uobiajenih metoda
drugih samoubica Al Kaide, pa objanjenje za njihovo ponaanje treba traiti u neem drugom.
Prvo, nisu svi teroristi iz grupe morali znati da idu u samoubilaki misiju. lako su znali da je
operacija u koju kreu muenika (a po Al Kaidinim standardima muenitvo moe da ima razliita
znaenja), moda nisu svi znali da e avioni u kojima e biti, postati navoena raketa. Vrlo je
vano sagledati i kulturoloke razlike meu lanovima grupe. elija Muhameda Ate u Hamburgu
bila je jedinica za sebe. ak i u Sjedinjenim Dravama elije su se samo povrno uklapale u okolni
nain ivota. One nisu pripadale ni kulturi ni zajednici. Osim toga, i vera je igrala ulogu, kako se
vidi iz opirnih uputstava o sahrani uz samovelianje, koje je napisao Mohamed Ata i ostavio u
iznajmljenim kolima na dan 11. septembra (Vajt, 2002.). Ipak, ovi razlozi ne mogu da objasne kako
186

su oni teroristi, koji su znali za samoubistvo, ostali i dalje motivisani. Moda bi se objanjenje
moglo nai u literaturi o teoriji organizacije.
Interesantnu analizu o grupama koje upravljaju same sobom, napravio je Dejms Barker (James
Barker) (2001.). Za razliku od tradicionalnih radnih grupa koje rade pod strogim hijerarhijskim
nadzorom, samoupravne grupe same odreuju svoje radno vreme i proizvodnju. Barker kae da je
za ove grupe karakteristian visok stepen stresa i visoke produktivnosti meu lanovima grupe.
Umesto da podnose izvetaje jednom supervizoru, svaki lan grupe podjednako je odgovaran
svim ostalim lanovima grupe. To se odraava u intenzivnijem zajednikom radu. Ova teorija
mogla bi da objasni i operacije Al Kaidinih uspavanih elija.
Brus Hofman (Bruce Hoffman) (1999) i drugi istraivai organizacije RAND (Lesser et al, 1999)
ukazuju na promene u procesu verskog terorizma, koje moda potvruju Barkerovu tezu o
samoupravnim grupama. Za razliku od politikih terorista iz ranijih godina, verski teroristi deluju po
labavo organizovanim grupama sa vrlo malo hijerarhije. Vladin Institut za istraivanja (Vajt, 2002.)
ustanovio je da religija zamenjuje potrebu za rigidnom hijerarhijom. estoki verski fanatici
sposobni su da samostalno preduzmu akciju i nemaju potrebu da primaju svakodnevna uputstva
od upravne hijerarhije. Ovakvi trendovi u modernom terorizmu nagovetavaju da bi moda vredelo
prouiti dinamiku samoupravnih grupa. Saznanje o organizaciji rada tih grupa moda bi, nam
pomoglo da shvatimo novi proces u verski motivisanim samoubilakim napadima.

Odbrana domovine i krivino pravo

U prva tri izdanja Terorizma insistirao sam da Sjedinjene Drave treba jasno da odrede svoju
politiku. Problem je sledei: Kada terorizam treba tretirati kao kriminalno delo, a kada kao problem
nacionalne odbrane? Patriotskom uredbom od oktobra 2001. godine pokualo se da se da
odgovor na ovo pitanje, ali detalji jo uvek nisu obraeni.
11. septembar promenio je temu debate. Poto vie ne mogu da budu samo apstraktni pojmovi niti
samo predmet debate o spoljnoj politici, napadi na Sjedinjene Drave izbacili su problem u prvi
plan. Zemlja tek treba da se odlui kako e strateki tretirati terorizam, ali se detalji stalno
pojavljuju u praksi. Centralna obavetajna agencija (CIA) se reorganizuje da bi se bolje prilagodila
obavetajnim izazovima posthladnoratovske ere, a vojska je odredila preko 40.000 vojnika za
specijalne ratne misije. Oigledno da je kontrateroristika delatnost predmet nacionalne odbrane.
U isto vreme, FBI se reorganizovao i posvetio unutranjoj bezbednosti, a dravne i lokalne policije
u Sjedinjenim Dravama pruie federalnoj policiji potrebnu pomo. Novi direktor FBI, Robert Miler
(Mueller), naredio je da se sarauje sa lokalnim policijskim slubama, a njegovi agenti ozbiljno su
shvatili njegovu naredbu. Dravni tuilac Don Askroft John Ashcroft) trai nesmetanu saradnju
izmeu lokalnih i federalnih zakonskih organa. Takva politika tek treba da bude primenjena, ali je
namera jasna. Amerika e tretirati terorizam i kao problem vojske i kao problem krivinog prava,
zavisno od situacije.
Kao to je Miel Hauard (2002.) rekao, Sjedinjene Drave suoene su sa hitnim problemom. Neko
to naziva rat iz senke, ali ideja je ista. Hauard smatra da bitka ove vrste treba da se vodi dalje od
javnosti, pomou obavetajnih akcija i tajnih operacija. Sistem krivinog prava, a naroito ameriki
organi reda, igrae veliku ulogu u toj dugotrajnoj borbi.
Posle 11. septembra mi i nemamo drugog izbora.

Glavne teze
1. Teroristi vode asimetrini rat. Oni ele da prikau kako je neka vlada nesposobna da zatiti
ljude i imovinu.
2. Sakupljanje obavetajnih podataka i njihova analiza, su klju za reavanje problema
terorizma. Kada se kampanja protiv terorizma nazove "ratom", onda se sakriva tajnovita
priroda kontrateroristikih operacija. Obavetajne slube ne mogu da funkcioniu pod
svetlima reflektora.
3. Al Kaida se dri puritanske verzije islama. Teolozi osnovne islamske vere odbacuju njihovu
doktrinu, ali hiljade muslimana je prihvataju. Puritanski reformisti smatraju da korumpirane
vlade treba oboriti i da islamski zakon mora da vlada svetom.
187

4. Asimetrini konflikt niskog intenziteta znai da e snage krivinog prava biti sve vie
angaovane u kontrateroristikim operacijama.

Teme za razmiljanje
Pretpostavite da je va zadatak zatita Njujorka posle 11. septembra. Koje biste potencijalne mete
specijalno zatitili? Kako biste ih obezbedili? Navedite slabe strane odbrambene taktike. Da li
postoji efikasniji naina za zatitu ciljeva napada od pojaane bezbednosti? Ako ste iscrpli sve
oblike borbe protiv terorista pre nego to su udarili na Njujork, koja bi vam vrstu informacija i
koordinacije bila potrebna?

ta jo treba proitati
Mark Juergensmeyer, Teror u bojem umu (Terror in the Mind of God).
Lorens Sulc, Policija i kontraobavetajna sluba (Law Enforcement and Counter Intelligence).

188

DODATAK:
Uvod u renik ekstremizma
Svako prouavanje teroristikih grupa zahteva njihovo rano upoznavanje i ovaj dodatak
namenjen je vaim poecima u pravljenju renika ekstremizma. Sada sledi "brz i ne mnogo ist"
sinopsis nekih vodeih ekstremistikih i teroristikih pokreta u svetu.
Ako mislite da ete uvek lako biti u stanju da identifikujete neku teroristiku grupu, treba da imate
nekoliko stvari na umu. Prvo, svet politikog ekstremizma se menja preko noi i grupe se bez
prestanka pojavljuju i nestaju. Lista nikada nije potpuno zavrena i nikad ne smete da
pretpostavite da je neka lista teroristikih grupa kompletna. Ova lista je samo kratak istorijski osvrt
na teroristike grupe.
Drugo, najsveije liste teroristikih grupa moete nai na internetu. Da biste dobili potpunu
sliku sa profilima terorista upotrebite lozinku "terrorist group" na internetu. Ali zapamtite, ak ni
internet nije najmerodavniji. Vrlo je mogue da proitate o nekoj teroristikoj operaciji, a da ne
budete u stanju da na spisku pronadete grupu koja je izvrila pomenuti napad.
Uz sva ova ogranienja, ovaj e vam Dodatak pomoi da ponete sa identifikovanjem teroristikih
grupa. Grupe su poreane azbunim redom, a informacije su dobijene iz sledeih izvora:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.

Patterns of Global Terrorism, U.S. Department of State

Terrorist Groups Profiles, http:vislabwww.nps.navy.mil/gmgoncal/tgp.htm
The Directory of International Terroism; George Rosie
Encyclopedia of Terrorism and Political Violence, John Thackrah
False Patriots and Klanwatch, Joe Roy (editor)
Guerilla and Terrorist Organizations, Peter Janke
TPW: Terrorist Group Index, http:Avww.site.gmu.edu/cdibona /grpindex.html (Ovaj sajt
vie ne postoji)

Grupe:
Abu Nidal Organization (ANO) (Abu Nidalova organizacija) Jedna od najubojitijih grupa u
svetu, stacionirana u Libiji, sa bazama u Palestini i Libanu. Grupa je osnovana 1974. godine
od strane Sabri alBana, alias Abu Nidala. Grupa se otcepila od PLOa i odbija bilo kakav mir
sa Izraelom. esto napada i arapske grupe.
Abu Sayyaf Group (ASG) (Abu Sajafova grupa) Islamska ekstremistika grupa, osnovana
1991. godine na Filipinima. Odvojila se od Moro National Liberation Front.
Alex Boncavao Brigade (ABB) (Brigada Aleks Bonkajao)
Odred smrti Filipinske
komunistike partije.
AlFatah Vidi Palestinian Liberation Organization (PLO).
AlGamaat alIslamiyya (The Islamic Group IG) (Islamska grupa) Islamska fundamentalistika
grupa koja deluje iskljuivo u Egiptu.
AlJihad (Al dihad) Vidi Jihad Group. (Ne treba je meati sa Islamic Jihad)
AlQaeda (Al Kaida) The Base. Multnacionalna teroristika organizacija, koju vodi Osama bin
Laden.
American Nazis (Ameriki nacisti) Bilo koja neonacistika grupa koja deluje u Sjedinjenim
Dravama. Ove grupe se prevashodno vezuju za ideju supremacije bele rase i za
Hrianski identitet. Mogu biti povezane i sa kreatorizmom i Nordijskim hrianstvom.
Angry Brigade (Ljuta brigada) Britanska grupa koja se izmedu 1968. i 1971. godine borila za
189

prava ivotinja.
Arab Revolutionary Brigades (Arapske revolucionarne brigade) Vidi Abu Nidal Organization
Arab Revolutionary Council (Arapski revolucionarni savet) Vidi Abu Nidal Organization
Argentine AntiCommunist Alliance (Triple A) (Argentinska antikomunistika alijansa)
Odred smrti koji je delovao u Argentini izmeu 1972 i 1981.
Armed Forces of National Liberation (FALN) (Oruane snage nacionalnog
osloboenja) Portorikanska nacionalistika grupa. Nastala u ranim 1950tim, odrava veze
sa drugim portorikanskim teroristikim grupama, kao to su Organization of Volunteers for
Revolution (OVRP), the Peoples Revolutionary Commando (CRP) i Armed Forces of
Popular Resistance (FARP).
Armed Forces of National Resistance (FARN) (Oruane snage nacionalnog otpora)
Salvadorska gerilska grupa osnovana 1974. godine. FARN se utopio u FMLN.
Armed Forces of Popular Resistance (Oruane snage narodnog otpora) Vidi Armed Forces of
National Liberation
Armed Islamic Group (GIA) (Oruana islamska grupa) Alirska ekstremisticka grupa GIA bori
se za svrgavanje alirske vlade i uvoenje islamske drzave.
Armed Resistance Unit (Oruana jedinica otpora) Amerika leviarska grupa koja se 1980tih
odvojila od umiruceg leviarskog pokreta. Svi lanovi grupe pripadali su drugim teroristikim
organizacijama. Grupa se raspala 1985. godine.
Armed Revolutionary Nuclei (NAR) (Oruani revolucionarni nukleusi) Italijanska faistika
grupa koja je delovala izmectu 1977. i 1982.
Aryan Nations (Arijevske nacije) Grupa Hrianskog identiteta, koja je za supremaciju bele
rase, ranije stacionirana u Hejden Lejku u Ajdahu (Hayden Lake, Idaho). 2000. godine The
Southern Poverty Law Center dobio je spor protiv ove grupe i tada je grupa rasputena.
Sada funkcionie u okviru Aryan National Alliance.
Baader Meinhof Gang (Banda BaderMajnhof) Vidi Frakcija Crvene armije.
Basque Nation and Liberty (ETA) (Baskijska nacija i osloboenje) ETA je jedna od najveih
teroristikih grupa u Evropi, koja je nastala u Baskijskoj regiji u paniji 50tih godina
prolog veka. Do 1968. godine, svojim delo vanjem prinudila je pansku vladu da
uvede vanredno stanje u diavi i do 1984. njene akcije su jaaie. Popularnost ETAe jenjava
izmedu 1984. i 1994. godine, ali su teroristi ponovo pokuali da pojaaju svoje
aktivnosti 1996. ETA je nacionalistika teroristika grupa.
Black Guerilla Family (Porodica crne gerile) Amcrika revolucionarna grupa sa Zapadne
obale, koja je bila aktivna 70tih godin. Neki njeni lanovi pridruili su se
leviarskim pokretima 80tih.
Black June (Crni juni) Vidi Abu Nidalovu organizaciju Black Liberation Army (Crna
oslobodilaka armija) Amerika leviarska revolucionarna grupa. Prvobitno aktivna
izmedu 1978. i 1985. godine, udruila se sa belim leviarskim grupama.
Black September (Crni septembar) Teroristiko krilo PLO-a, osnovano 1970. Jaser Arafat
naputa Crni septembar krajem 80tih. Abu Nidal ponovo aktivira njeno ime.
Bruder Schweigen Vidi Red.
Bruder Schweigen Strike Force II Vidi Red.
Christian Identity (Hrianski identitet) Amerika ekstremistika religija koja propoveda
supremaciju bele rase.
Christian Patriots Defense League (Odbrambena liga hrianskih patriota) Amerika grupa
Hrianskog identiteta stacionirana u Ilinoju i Misuriju.
ChukakuHa (Nucleus or Middle Core Faction) (Frakcija nukleusa ili srednjeg jezgra)
Leviarska revolucionarna grupa koja je od 1957. godine aktivna u Japanu.
Church of Jesus Christ Christian (Hriani crkve Isusa Hrista) Crkva Hrianskog identiteta
Arijevskih nacija (Arian Nations). Crkvu vodi Riard Batler, ef Saveza arijevskih nacija.
Common Law Court (Sud obiajnog prava) Bilo koja amerika desniarka organizacija, koja
uzima sebi pravo da na svoj nain interpretira ustav.
Common Law Movement (Pokret obiajnog prava) Amerika desniarska filosoflja koju
prihvataju mnoge milicijske grupe. Veina sledbenika te filosofije eli da drutvo bude
organizovano po engleskom obiajnom pravu, a oni smatraju da treba da imaju jurisdikciju
nad lokalnim, dravnim i federalnim institucijama.
Commuinist Combat Cells (CCC) (Komunistike borbene elije) Borbena komunistika
revolucionarna grupa iz Belgije. Izmeu 1984. i 1987. udruila se sa drugim komunistikim
grupama, ali je nestala zbog svoje slabosti.
190

 Covenant, the Sword, and the Arm of the Lord (Boji ugovor, ma i ruka) Amerika grupa
Hrianskog identiteta, koja je za sebe sagradila kompleks zgrada u Arkanzasu. Grupa je
rasputena posle racije, koju su na nju izvrili agenti Biroa za alkohol, duvan i vatreno
oruje 1985. godine.
Democratic Front for the Liberation of Palestine (DFLP) (Demokratski front za osloboenje
Palestine) DFLP je marksistika odmetnika grupa, koja se odvojila od PFLP 1969. godine.
Grupa se ponovo pocepala 1991, kada su se umerenjaci pridruili Jaseru Arafatu, a
militantni lanovi Najifu Havatmahu.
Dev Sol (Devrimci Sol) Borbena komunistika grupa u Turskoj, osnovana 1978. godine.
Izmedu 1984. i 1987. Dev Sol je pokuala da se ujedini sa evropskim leviarskim gnjpama,
ali je kasnije napustila tu ideju. Za razliku od mnogih leviarskih gmpa, Dev Sol je ostala
aktivna 1990tih.
Direct Action (AD) (Direktna akcija) Borbena komunistika revolucionarna grupa iz Francuske.
Izmeu 1984. i 1987. udruila se sa drugim komunistikim grupama i stavila se na elo
pokreta za ujedinjenje revolucionara. Grupa nestaje do 1990. zbog svoje slabosti.
Ellalan Force Vidi Tamilske tigrove (Liberation Tigers of Tamil Elaam)
Elohim City Desno krilo amerike zajednice survivalista (preivljaa) iz Oklahome.
Evan Mecham EcoTerrorist International Conspiracy (EMETIC) (Ekoloka teroristika
meunardna zavera Evan Meham) EMETIC je ekoioka teroristika grupa, koja je
formirana 1985. godine, podrugljivo uzevi ime konzervativnog guvernera Arizone. Grupa je
poznata po tome to je stavljala iljke na drvee i po sabotaama. Ona predstavlja novi
trend u atnerikom domaem terorizmu.
Farbundo Marti Front for National Liberation (FMLN) (Front za nacionalno osloboenje
Farbundo Marti) FMLN je formirana krajem 70tih godina prolog veka u Salvadoru i to je
koalicija pet leviarskih gerilskih grupa i dve marksistike teroristike grupe. 1992. godine
FMLN je potpisala mirovni sporazum sa vladom Salvadora.
Fatah Revolutionary Council (Revolucionarni save Fataha) Vidi Abu Nidalovu ofrganizaciju.
February 28 Popular Leagues (LP28) (Narodne lige 28. febraara) Salvadorska gerilska grupa
osnovana 1977. godine, kasnije apsorbovana od strane FMLN.
Federation of Associations of Canadian Tamils (Savez asocijacija kanadskih Tamila) Vidi
Tamilske tigrove
First October AntiFascist Resistance Group (GRAPO) (Antifaistika grupa otpora 1.
oktobar) Borbena komunistika revolucionarna grupa iz Spanije forimirana otprilike 1974.
godine. Izmeu 1984. i 1987. pokuala je da se udrui sa ostalim komunistikim grupama,
ali nije uspeia.
Freeman (Slobodnjak) Bilo koji ameriki desniarski ekstremista, koji se dre obiajnog prava.
Najpoznatija grupa uhapena je u Montani 1995. godine, posle odbijanja da se odazovu
policijskim pozivima 1995. godine.
Front for United Popular Action (FAPU) (Front ujedinjene narodne akcije) Salvadorska
gerilska grupa formirana 1974. godine, kasnije apsorbovana od strane FMLN.
Gadsen Minutemen Amerika desniarska milicija.
Ghost Buster Comando Desniarski odred smrti iz Salvadora, koji je aktivan izmeu 1985. i
1992. godine.
Gun Owners of America (GOA) (Ameriki vlasnici oruja) Amerika desniarska politika
organizacija vlasnika oruzja.
HAMAS (Islamic Resistance Movement) (Islamski pokret otpora) Hamas je nastao 1987.
godine, izrastavi iz Muslimanskog bratstva. Ova grupa deluje u Palestini, Izraelu i Jordanu,
gde vri uestale napade na Izrael, Palestince umerenjake i svoje suparnike u PLOu.
Harakat ul Anser (HUA) Pakistanska grupa, formiranal993. godine, bori se za pripajanje
indijske pokrajine Kamira Pakistanu.
Hizbollah (Party of God) (Hezbolah) Radikalna iitska grupa osnovana u Libanu posle
izraelske invazije. Veliina grupe od nekoliko hiljada lanova, omoguava Hezbolahu da
deluje kao milicija. Grupa je bila umeana u nekoliko napada na amerike interese na
Bliskom istoku i ima svoje vojne ispostave u Evropi, Africi, Junoj Americi i Sjedinjenim
Dravama.
Invisible Empire (Nevidljivo carstvo) vidi Kju kluks klan
Irgun Zvai Leumi (the Irgun) Jevrejska teroristika grupa koja se borila protiv
Palestinaca u Palestini izmedu 1945. i 1947. godine. Nastala je iz Stern Ganga.
Irish National Liberation Army (INLA) (Irski nacionalni oslobodilaki pokret) Militantna irska
191

teroristika grupa koju su formirali nezadovoljni lanovi Oflcijelne (Offlcial) IRAe. INLA
propagira nasilnu revoluciju. Vidi Irsku republiknaku armiju (Irish Republican Army).
Irish Republican Army (IRA) (Irska republikanska armija) IRA je jedna od dve nacionalistike
teroristike organizacije u Irskoj i jedna od najveih teroristikih organizacija na svetu.
Privremena (Provisional) IRA osnovana je posle uspostavljanja slobodne irske drave. Ona
se zalae za ujedinjenu Irsku bez obzira koja e vrsta vlasti biti uspostavljena. Oficijelna IRA
nastala je u Dablinu 1916. godine za vreme Uskrnje bune. To je marksistika grupa koja se
zalae za socijalistiku dravu. U poslednje vreme lanovi Oficijelne IRAe manje su nasilni
od onih koji pripadaju Privremenoj IRAi.
Islamic Jihad (Islamski dihad) Militantna palestinska grupa, usko povezana sa Hezbolahom.
U poetku, 1982. godine, sluila je kao posrednika organizacija za teroristike grupe u
Libanu, da bi do 1991. godine izrasla u miliciju. Grupa se zalae za unitenje Izraela i
stvaranje palestinske islamske drave. Islamski dihad takoe je poznat i kao Palestinski
islamski dihad (PIJ).
Jammat ul Fuqra Islamski pokret za proienje islama, ije se elije u najveoj meri nalaze u
Severnoj Americi, od kojih su mnoge u Sjedinjenim Dravama.
Japanese Red Army (JRA) (Japanska Crvena armija) Japanska borbena komunistika grupa,
koja ima veze u inostranstvu. JRA je izvodila napada od Bliskog do Dalekog istoka, a
pokuala je jedan napad i na Sjedinjene Drave. Smatra se da je njena centrala
stacionirana u Libanu.
Jewish Defense League (Jevrejska odbrambena liga) Amerika cionistika grupa sa seditem
u Njujorku. Jevrejska odbambena liga usko je povezana sa drugim jevrejskim militantnim
grupama.
Jihad Group (Dihadska grupa) Dihadska grupa je egipatska islamska ekstremistika gupa
koja ima za cilj da obori sadanju egipatsku vlast i zameni je islamskom dravom. (Ovu
grupu ne treba meati sa Islamskim dihadom).
Katch and Kahane Chai Militantna jevrejska grupa koja se bori za restauraciju biblijske
drave Izrael.
Khmer Rouge (Crveni Kmeri) Vidi Party of of Democratic Kampuchea.
Knights of the Ku Klux Klan (Vitezovi Kju kluks klana) Vidi Kju kluks klan Ku KIux Klan Sve
amerike grupe koja se bore za dominaciju bele rase i koje su nastale posle Prvog svetskog
rata. Najvanije meu njima su Nevidljivo carstvo (Invisible Empire), Vitezovi Kju kluks
klana (Knights of the Ku Klux Klan), Ujedinjeni klanovi Amerike (United Klans of America) i
Nacionalni vitezovi Kju kluks klana (National Knights of the Ku Klux KLan).
Kuridstan Workers' Party (PKK) Marksistika grupa turskih Kurda osnovana 1974. godine,
koja ima za cilj ostvarenje nezavisne marksistike drave na jugoistoku Turske.
Lautaro Faction of the Popular Action Movement (Frakcija Lautaro narodnog akcionog
pokreta) Vidi Lautaro Youth Movement.
Lautaro Youth Movement (MJL) (Omladinski pokrat Lautaro) Antiamerika grupa iz ilea koja
se zalae za obaranje ileanske vlade. MJL je takoe poznat kao Lautaro Popular Rebel
Forces (Narodne pobunjenike snage Lautaro).
Leaderless Resistance (Otpor bez vodstva) Neformalna konfederacije desniarskih amerikih
ekstremista. Otpor bez vodstva, iji je izumitelj navodno Luis Bim (Louis Beam), pre se
moe smatrati stavom, nego pokretom. Ova ideja veoma je bliska Marigelinoj teoriji nasilja.
Liberation Tigers of the Tamil Elaam (LTTE or Tamil Tigers) (Tigrovi oslobodioci tamilskog
elama ili Tamilski tigrovi) Etnika revolucionarna grupa iz ri Lanke formirana 1976, a
zapoela teroristiko delovanje 1983. LTTE je povremeno nadrastala terorizam i vodiia
gerilski rat.
M19 Kolumbijska teroristika grupa, formirana 1977. godine. M19 je bila najaktivnija 1988.
godine, a poetkom devedestih njene akcije jenjavaju.
Macheteros Portorikanska revolucionarna grupa koja deluje u istonom delu Sjedinjenih
Diava i u Portoriku.
Manual Rodriguez Patriotic Front (FPMR) (Patriotski front Manuel Rodrigez) Jedna od
najaktivnijih ileanskih teroristikih grupa, osnovana 1983. godine kao oruano krilo
ilenske komunistike partije.
May 19th Communist Organization (M19CO) (Komunistika organizacija 19. maj) M19CO je
formirana negde 1968. godine od strane crnih i belih radikalnih leviara i ubrzo postaje
vodea revolucionarna organizacija u Sjedinjenim Dravama. Trajala do kasnih 1980tih, a
njeni lanovi ostali su i u zatvoru ideoloki aktivni. Gmpa je sluila kao posrednik i centrala
192

veini leviarskih i portorikanskih teroristikih grupa izmedu 1981. i 1986. godine.

Michigan Militia Vidi Militia.
Militia (Milicija) Bilo koja amerika paravojna ekstremistika grupa osnovana posle 1994.
godine. Milicije se obino okupljaju oko desniarskih ciljeva i vrlo su individualistike.
Ciljevi za koje se oni obino zalau su porezi, supremacija bele rase, Hrianski
identitet, kontrola oruja, abortusi ili survivalizam. Milicije zahtevaju legitimitet pozivajui se
na Dragi amandman amerikog Ustava, tvrdei da su predstavnici ustavnih prava
pojedinaca.
Militia of Montana (MOM) (Milicija iz Montane) Prva milicija, koju je 1994. godine osnovao
Don Torman (John Torchmann). Iz nje se razvijaju 'ostale milicije u drugim delovima
Sjedinjenih Drava. Vidi Militia.
Minutemen Vidi Militia.
MJL Vidi Lautaro Youth Movement.
Montoneros Leviarska peronistika grupa aktivna u Argentini od 1975. do godine.
Morazanist Patriotic Front (FPM) (Patriotski front Morazanista) Leviarska grupa iz Hondurasa
koja je 1988. godine poela da napada amerike civilne i vojne slubenike.
MRTA Vidi Tupac Amaru Revolutionaiy Movement Mujahadin (mudahedin) Gerila koja se od
1970. do 1979 borila protiv invazije Sovjeta na Avganistan. Ovaj termin se upotrebljava za
svakog borca protiv sila koje ne pripadaju islamu.
MujahadineKhalq Organization (MEK) (Mudahedinska ekalk organizacija) Iranska
revolucionarna grupa koja udruuje marksizam i islam.
National Alliance (Nacionalna alijansa) Amerika desniarska ekstremistika organizacija sa
centralom u Zapadnoj Virdiniji. Bori se za supremaciju bele rase. National Knights of the
Ku Klux Klan (Nacionalni vitezovi Kju kluks klana) Vidi Ku KJux Han.
National Iiberation Alliance (ALN) Brazilska teroristika grupa, koja je delovala od 1968. do
1972. godine. Njen osniva i lider bio je poznati terorista Karlos Marigela.
National Liberation Army (Bolivian) (ELN) (Nacionalna oslobodilaka armija) Bolivijska
teroristka grupa koje je pokuala da ostvari ruralnu revoluciju tipa e Gevare.
National Liberation Army (Colombian) (ELN) (Nacionalna oslobodilaka armija)
Kolumbijska leviarska gerilska grupa, osnovana 1963, a po okonanju tnirovnih
razgovora 1992 postaje relativno neaktivna.
National Liberation Movement (MLN) (Nacionalni oslobodilaki pokret) Vidi Tupamarose
New World Peoples Army (NPA) (Armija naroda Novog sveta) Maoistika gerilska grupa sa
Filipina, formirana 1963. godine, koristi selektivni terorizam kao podrku gerilskim
operacijama.
New World Liberation Front (Oslobodilaki front Novog sveta) Amerika leviarska grupa koja
je delovala na Zapadnoj obali krajem 1970tih. Bila je bliska sa Plemenskim palevima i
Familjom crne gerile.
Nordic Christianity (Nordijsko hrianstvo) Amerika ekstremistika religija koja proklamuje
supremaciju bele rase i u hrianstvo ukljuuje i nordijske tradicije. Takoe je poznata pod
nazivom Odinizam.
Nothern Michigan Militia (Milicija Severnog Miigena) Vidi Militia.
Odinism Vidi Nordic Christianity.
Omega 7 Kubanska grupa koja se bori protiv Kastra i deluje u Sjedinjenim Dravama od 1975.
do kraja 1980tih godina.
Orden Desniarski odred smrti iz Salvadora. Jedna od rtava odreda, kojih je biio na hiljade,
bio je i nadbiskup Oskar Romero, koiji je ubijen pri bogosluenju.
The Order (Red) Amerika desniarska teroristika grupa koje je izvrila neko liko poznatih
zloina tokom sredine 80tih. Sledbenici Reda bile su udarne snage organizacije Tiho
bratstvo (Bruder Schweigen).
Organization of the Oppressed on Earth (Organizacija ugnjetenih na svetu) Vidi Hezbolah.
Organization of Volunteers for Revolution (OVRP) (Organizacija dobrovoljaca revolucije)
Vidi Oruane snage nacionalne revolucije.
Palestine Islamic Jihad (PIJ) (Palestinski islamski dihad) Vidi Islamski dihad.
Palestine Liberation Front (PLF) (Palestinski oslobodilaki front) Grupa koja se odvojila od
Glavne komande Narodnog fronta za osloboenje Palestine, oformljena 1980. godine pod
vostvom Abu Abasa. 1991. godine grupa s.e pocepala na prolibijsku i prosirijsku frakciju.
Palestinian liberation Organization (PLO)
(Palestinska oslobodilaka organizacija)
Konfederacija palestinskih grupa, forimirana 1964. godine. Ubrzo na njeno elo dolazi Jaser
193

Arafat. PLO je osnovala mnogo ogranaka, ukljuujui i grupe koje se bave terorizmom.
Borci vojnog krila Al fataha su fedajini (sveti ratnici). Arafat se udaljio od terorizma 1980tih,
mada je nekoliko grupa iz PLOa nastavilo teroristiku kampanju. 1993 godine PLO se
zvanino odrekao terorizma.
Party of Democratic Kampuchea (Khmer Rouge) (Partija demokratske Kampuije Crveni
Kmeri) Komunistika gerila Kampuije (Kambode)
Patriot Movement Patriotski pokret) Poklonici amerike ekstremistike desniarske filosoflje.
Patrioti su esto lanovi milicija. Hrianski patrioti obino su sledbenici Hrianskog
identiteta, Nordijskog hrianstva, Kreatorizma ili Samostalnog fundamentalizma.
Peoples Revolutionaly Army (Argentina) (ERP) (Narodna revulucionarna armija) Leviarska
teroristika grupa koja je delovala u Argentini izmeu 1969. i 1980. godine.
Peoples Revolutionary Army (El Salvador) (ERP) (Narodna revolucionarna armija)
Salvadorska teroristika grupa formirana 1971. godine, kasnije se utopila u FMLN.
Peoples Revolutionary Army of the Armed Forces of National Resistance (ERPFARN)
(Narodna revolucionarna armija Oruanih snaga nacionalnog otpora) Salvadorska
teroristika grupa koja se 1975. odvojila od FARN'a. ERPFARN utopila se u FMLN.
Peoples Revolutionary Commando (CRP) (Revolucionarni narodni komandosi) Vidi Armed
Forces of National Liberation.
PKK Vidi Kurdistansku radniku partiju.
Popular Forces of liberation (FPL) (Narodne snage osloboenja) Salvadorska komunistika
gerilska grupa, formirana 1970. godine, kasnije se utopila u FMLN.
Popular Front for the Liberation of Palestine (PFLP) (Narodni front za osloboenje
Palestine) Marksistika teroristika grupa formirana 1967. godine, pod vostvom Dorda
Habaa. 1993. godine PFLP se odvojila od Jasera Arafata, odbijajui da uestvuje u
pokuajima PLOa da zakljui mir sa Izraelom.
Popular Front for the Liberation of PalestineGeneral Command (PFLPGC) (Narodni front
za osloboenje PalestineGlavna komanda) 1968. godine PFLPGC se odvaja od Narodnog
fronta za osloboenje Palestine i osniva svoju organizaciju pod vostvom Ahmada Dabrila.
Cilj ove grupe bio je da vodi agresivniju kampanju protiv Izraela i da ostvari bliskije veze sa
Sirijom.
Popular Front for the Liberation of PalestineSpecial Command (PFLPSC) (Narodni front za
osloboenje PlaestineSpecijalna komanda) PFLPSC je marksistika palestinska grupa,
koju je 1979 godine formirao Abu Salim. Specijalizovala se za napade na Zapadnu Evropu.
Popular Revolutionary Block (BPR) (Narodni revolucionarni blok) Salvadorska gerilska grupa
formirana 1974. godine. Kasnije se utopila u FMLN.
Popular Struggle Front (PSF) (Narodni borbeni front) Radikalna palestinska grupa, sa
seditem u Siriji. Voa grupe je Samir Goeh. 1993. godine dolo je do podele unutar
grupe u vezi sa mirovnim pregovorima sa Izraelom.
Popular Vanguard of the Revolution (UPR) (Narodni vesnik revolucije) Brazilska
teroristika grupa koja je delovala izmedu 1967. i poetka 1970tih. Bila je usko povezana sa
Nacionalnom oslobodilakom alijansom.
Posse Comitatus Amerika grupa koja se zalae za supremaciju bele rase. Formirana je u
Viskonsinu sredinom 1970tih, kasnije u svoj program ukljuuje i protest protiv poreza i
Hrianski identitet. Pokret je bio pretea raznih paravojnih pokreta iz 1990tih.
Red Army Faction (RAF) (Frakcija Crvene armije) Nemaka grupa i najvea i najuspenija
komunistika borbena grupa u Evropi. Od 1968. do 1974. godine RAF su vodili Ulrike
Majnhof i Andreas Bader, a imala je alternativno ime BaderMajnhof banda. Posle serije
nezgoda, RAF se pridruuje alijansi komunistikih grupa izmedu 1984. i 1987, ali nestaje
zbog odsustva podrke. Nekoliko akcija izvreno je kasnije pod imenom RAFa.
Red Brigades (BR) (Crvene brigade) Italijanska borbena komunistika grupa koja je bila u
zenitu izmeu 1970. i 1982. Bila je poznata po decentralizovanoj organizacionoj strukturi i
napadima na istaknute linosti. Pridruila se alijansi kotnunistikih borbenih grupa izmeu
1984. i 1987. godine, ali nestaje zbog odsustva podrke.
Red Hand Commandos (The Red Hand) (Komandosi crvena ruka ili Crvena ruka) Irska
unionistika organizacija koja je izvodila napade na irske republikance.
Revolutionary Armed Forces of Columbia (FARC) (Revolucionarne oruane snage
Kolumbije) Snage osnovane 1966. godine kao vojno krilo Kolumbijske komunistike partije.
Revolutionary Justice Organization (Organizacija revolucionarna pravda) Vidi Hezbolah.
Revolutionary Organization
17
Novemebr
(17
November)
(Revolucionarna
194

organizacija 17. november ili 17. novembar) Radikalna leviarska grupa iz Grke,
formirana 1975. godine, a napada na NATO, i na objekte u Turskoj i Evropskoj Uniji.
Revolutionary Organization of Socialist Muslims (Revolucionarna organizacija muslimana
socijalista) Vidi Abu Nidalovu organizaciju.
Revolutionary Peoples Liberation Party (Oslobodilaka partija revolucionarnih naroda) Vidi
Dev Soi.
Sendero Luminoso Vidi Shining Path.
Sheriff's Posse Comitatus Vidi Posse Comitatus.
Shining Path (Sjajna putanja) Pemanska gerilska organizacija, koju je krajem 60tih osnovao
profesor Abimael Guzman, izvodila je istovremeno gerilske operacije i okrutne
teroristike napade. Veina lidera ove organizacije pohapena je 1995. godine, ali se
1996. godine ponovo poelo sa manjim operacijama.
Sikh Terrorism (Terorizam Sika)
Terorizam koji organizuju neki religiozni pripadnici
Sika u Indiji, sa ciljem uspostavljanja nezavisne drave Sika. Silent Brotherhood (Tiho
bratstvo) Vidi Red. Skinheads Pokret koji se pojavio u Evropi, Sjedinjenim, Dravama i
Junoj Africi i bori se za dominaciju bele rase. To je pokret belih mladia na nivou bandi.
Stern Gang Jevrejska teroristika grupa koja se borila protiv Palestinaca pre Drugog
svetskog rata.
Symbionese Iiberation Army (Simbionistika oslobodilaka armija) Amerika leviarska
revolucionarna grupa koja je postala poznata posle otmice Patricije Herst (Patricia
Hearst).
Tamil Tigers (Tamilski tigrovi) Vidi Liberation Tigers of Tamil Elaam. Texas Constitutional
Militia (Teksaka ustavna milicija) Vidi Militia.
The Tribal Thumb (Plemenski palac) Vidi New World Liberation Front.
Tupac Amaru Revolutionary Movement (MRTA) (Revolucionarni pokret Tupak Amaru)
Marksistika revolucionrna grupa formirana 1983 godine u Peruu. Veina lanova uhapena
je do 1996. godine, ali su teroristi iz grupe uspeli da zauzmu Japansku ambasadu u
decembru 1996.
Tupac Katari Guerrilla Army (EGTK) (Gerilska armija Tupak Katari) Bolivijska grupa koja se
bori protiv interesa Sjedinjenih Drava u Boliviji.
Tupamaros (Tupamarosi) Prototip moderne urbane teroristike grupe, koja je delovala u
Urugvaju izmeu 1963. i 1972. Njen osniva bio je Raul Sendic, a grupa se u svom
delovanju drala revolucionarnih principa Karlosa Marigele. Posluila je kao model mnogim
teroristima i 'ekstremistima u celom svetu. Veina Tupamarosa ubijena je u toku talasa
vladine represije 1972. godine.
Ulster Defence Association (UDA) (Alsterska odbrambena asocijacija)
Velika irska
unionistika teroristika organizacija. UDA ima veliko lanstvo i aktivno se zalae za
militantni protestantizam.
Ulster Freedom Fighters (UFF) (Alsterski borci za slobodu) Irska unionistka teroristka
organizacija koja oponaa taktiku Privremene IRAe.
Ulster Volunteer Force (UVF) (Alsterske dobrovoljake snage) Irska unionistka teroristka
organizacija osnovana 1969. godine. Specijalizovala se za ubistva lanova IRAe koji su pod
sumnjom da su nelojalni.
United Freedom Front (UFF) (Ujedinjeni front za slobodu)
Leviarska amerika
revolucionarna grupa koja je bila aktivna do 1985. godine. Za razliku od mnogih
revolucionarnih grupa koje su propale 70tih godine, UFF je preivela i ujedinila se sa
drugom leviarskim grupama. Poznata je po bombakim napadima.
United Klans of America (Ujedinjeni klanovi Amerike) Vidi Ku Klux Klan.
United States Militia Association (Udruenje milicija Sjedinjenih Drava) Vidi Militia.
Vampire Killer 2000 (Vampir ubica 2000) Amerika desniarska ideja i plan za vraanje
"ustavne" vlasti. Vidi Militia.
Vipers (Guje) Militantni milicijski pokret u Arizoni koji je navodno planirao bombaku kampanju.
The Weather Underground (Andergraund vreme) Leviarska amerika grupa, koja je izrasla iz
Studenata za meteorologe demokratskog drucva. Grupa se raspala 1985. godine.
White Warriors Union (Unija belih ratnika) Salvadorski odred smrti. Wolf Packs (opori
vukova) Ameriki desniarski ekstremistiki termin za male grupe aktivista koji deluju na
niem nivou od milicije.
Wolverine Brigade (Brigada Volverin) Milicijska grupa iz Miigena. Vidi Militia.
World Church of the Creator (Svetska crkva tvorca) Bilo koja amerika desniarska
195

ekstremistika crkva osnovana od strane Bena Klasena (Klassen). Kreatoristi su deisti koji
veruju da je tvorac njih pozvao da ouvaju rasu. Oni se esto slue akronimom
RAHOVA, koja znai "Sveti rat rasa". Met Hajl (Mat Hale) je samoproklamovani voa
WCOTCa.
World Tamil Association (Svetska tamilska asocijacija) Vidi Liberation Tigers of Tamila
Klaarn.

ODABRANA BIBLIOGRAFIJA

196

Abbey, Edward (1975), The Monkey Wrench Gang. Salt Lake City: Roaming the West.
ABC News. (1998). "John Miller Intervievv with Osama bin Laden."
Adams, James. (1986) The Financing of Terror. New York: Simon & Schuster.
Addis, Karen K. (1992). "Profiling for Terrorists." Security Management May: 2733
"Afghanistan and Its Neighbors: The Perpetual Vortex." The Economist 2001, September 29: 2022.
Akehurst, John. (1982). We Won a War. London: Russell.
Albats, Yevgenia. (1995). KGB: State Within a State: The Secret Police and Its Hold on Russia's Past,
Present, and Future. London: Tauris.
Alexander, Yonah. (1976). "From Terrorism to War: The Anatomy of the Birth of Israel." U Yonah
Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger.
Alexander, Yonah. (1984). "Terrorism, the Media, and the Police." U Henry Han (ed.), Terrorism, Political
Violence and World Order. Landham, MD: University of America Press.
Alexander, Yonah. (1994). Middle Eastern Terrorism: Current Trends and Future Prospects. New York:
Hall.
Alexander, Yonah, and Alan O'Day (eds.), (1984). Terrorism in Ireland. New York: St. Maitin's.
Alexander, Yonah, and Kenneth A. Myers (eds.). (1982). Terrorism in Europe. New York: St. Martin's.
AlMarayati, Salam. (1994, June 27). "The Rising Tide of Hostile
Stereotyping of Islam." Washington Report on Middle East Affairs.
AI Qaeda, (n.d.) The Ai Qaeda Manual. Federal Bureau of Investigation. www.fbi.gov
Anderson, James H. (1995). "The NeoNazi Menace in Germany." Studies in Conflict and Terrorism 18:
3946.
Andics, Helmut. (1969). Rule of Terror. New York: Holt, Rinehart & Winston.
Animal Liberation Front.(2000). Homepage. http:www.nocompromise.org/alf /alf.htmi.
Anonymous. (n.d.). The Last Letter of Gordon Kahl, Cohotah, MI: The Mountain Church.
Arquilla, John, and David Ronfeldt. (1999). "The Advent of Netwar: Analytic Background." Studies in
Conflict and Terrorism 22: 193206.
Aran Nations. (ft.d.) The Death of the White Race. Hyden Lake, ID: Aryan Nations.
Ayers, Russell W (1975) "Policing Plutonium: The Civil Liberties Fallout." Harvard Civil RightsCivil
Liberties Law Revteiv 10: 369403.
Bahgat, Gawdat. (1994). "Democracy in the Middle East: The American Connection." Studies in Conflict
and Terrorism 17: 8796
Bahgat, Gawdat. (1999). "Iran and Terrorism: The Transatlantic Response." Studies in Conflict and
Terrorism 22: 141152.
Baker, Mary, and Edward Wood. (1998). The Criminal Justice Terrorism and Conspiracy Bill, London.
House of Commons Library.
Bakunin, Mikhail. (1987). "Revolution, Terrorism, Banditry." Reprinted in Walter Laqueur and Yonah
Alexander (eds.), The Terrorism Reader. New York: Meridian.
Barber, Benjamin R. (1996). Jihad vs. McWorld. Hou> Globalism and Tribalism Are Reshaping the World.
New York: Ballantine Books.
Barker, James R, (2001). Tightening the Iron Cage: Concertive Control in SelfManaging Teams.
Qualitative Studies of Organizations. Summer: 126157.
Barkin, Michaei. (1997) Religion and the Racist Right: Origins of the Christian Identity Movement.
Chapel Hill: University of North Carolina Press.l
Barton, John H. (1980). "The Civil Liberties Implications of a Nuclear Emergency" New York University
Revieiv of Law and Social Change 10: 299317.
Bass, Gail, and Brian Jenkins. (1983). A Revietu of recent Trends in International Terrorism and Nuclear
Incidents Abroad. Santa Monica, CA: Rand
Bassiouni, M. Cherif. (1981). "Terrorism and the Media." Journal of Criminal Lavu and Criminology 72:155.
Bassiouni, M. Cherif. (1982). "Media Coverage of Terrorism." Journal of Communication 32: 128-143.
Bassiouni, M. Cherif (ed.). (1983). Terrorism, Law Enforcement, and the Mass Media. Rockville, MD:
National Criminal Justice Reference Service.
Baurael, Judith Tydor. (1999). "Kahane in America: An Exercise in RightWing Urban Terror." Studies in
Conflict and Terrorism 22: 311-329
Beam, Louis. (1985). Klan Alert. Hyden Lake, ID: Aryan Nations.
Becker, Jillian. (1977). Hitler's Children. Philadelphia: Lippincott.
Becker, Jillian. (1984). The PLO. New York: St. Martin's
Beckwith, Charlie, and Donald Knox. (1985). Delta Force. New York: Dell.
Bell, J. Bowyer. (1974). The Secret Army. A History of the IRA 19161970. Cambridge, MA: MIT Press.
Bell, J. Bowyer. (1975). Transnational Terror. Washington, DC: Arnerican Enterprise I Institute.
Bell, J. Bowyer. (1976). "Strategy, Tactics, and Terror: An Irish Perspective." U Yonah Alexander (ed.),
International Terrorism. New York: Praeger.
Bell, J. Bowyer. (1978a). "Terrorist Scripts and Live Action Spectaculars. "Columbia Journalism Revieiv 17:
4750.
Bell, J. Bowyer. (1978b). A Time of Terror. New York: Basic.
Bell, J. Bowyer. (1985). "Terrorism and the Eruption of Wars." U Ariel Merari (ed.). On Terrorism and

197

Combating Terrorism. Landham, MD: University of America Press.

Bell, J. Bowyer, Jr. (1995). "The Irish Republica'n Army Enters an End Game: An Overview." Studies in
Conflict and Terrorism 18: 153174.
Bell, J. Bowyer. (1998). "Ireland: The Long End Game." Studies in Conflict and Terrorism 21: 528.
Bell, J. Bowyer, and Ted Robert Gurr (1979). "Terrorism and Revolution in America." U Hugh D.
Graham and Ted Robeit Gurr (eds.), Violence in America. Newbury Park, CA: Sage.
Berard, Stanky. (1985). "Nuclear Terrorism: More Myth than Reality." Air University Revietu 36: 3036
Beres, Louis. (1979). Terrorism and Global Security. Boulder, CO: Westview.
Beres, Louis. (1980). Apocalypse: Nuclear Catastrophe in World Politics. Chicago: University of Chicago
Press.
Beres, Louis. (1983). "Subways to Armageddon." Society 20: 710
Bergen, Peter L. Holly War, Inc: Inside the Secret World of Osama bin Laden. New York: Free Press
Berkowitz, B. J., et al. (1972). The Civil Threat of Mass Destination Weapons. Santa Monica, CA:
Advanced Concepts Research.
Berlet,
Chip.
(1998).
"Dance
with
Devils."
Political
Research
Associates
http://www.publiceye.Org/Apocalyptic/Dances_withDevils_l
Bermudez, Joseph S., Jr. (1990). Terrorism: The North Korean Connection. New York: Crane Russak.
Berthelsen, John. (1996, May 9). "Room with No View." Far Eastern Economic Revietu, p. 159
Betts, Richard K. (2002). Fixing Intelligence. Foreign Affairs January/February 81): 4359
Bill, James A., and Carl Leiden. (1984). Politics in the Middle East. Boston: Little Brown.
Blumberg, Abraham S. (1979). Criminal Justice: Issues and Ironies. New York: New Viewpoints.
Bodansky, Yoseff. (1986a). The Rise of Terrorism in the USA. Neobjavljeni rukopis. The Malkom Institute.
Bodansky, Yoseff. (1986b, September). Terrorism in Atnerica. Rad objavljen
na EIT*AT (Equalization on the War Against Terrorism). New Orleans, L.A.
Bodansky, Yoseff. (1999). Bin Laden: The Man Who Dedared War on America. Rocklin, CA: Forum.
Bodrero, D. Dougias (1999) Project Megiddo Y2K Paranoia: Extremists Confront the Millenium.
Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research.
Bordero, D. Douglas (2000). State Roles, Coinmunity Assessment, and Personality Profiles. Tallahassee,
FL: Institute for Intergovernmental Research.
Bodrero, D. Douglas. (2002). Law Enforcement's New Challenge to Investigate, Interdict, and Prevent
Terrorism. The Police Chief. February:4148.
Bolz, Francis. (1984, May). Hostage Negotiation Training. Grand Rapids, MI: Grand Rapids Police
Department. Bolz, Franci A., and E. Hershey. (1980). Hostage Cop. New York:
Rawson Wade. Bonner, Raymond. (1984), Weaknes and Deceit: U.S. Policy and El Salvador. New
York:Times Books.
Bouchat, Clarence J. (1996). "A Fundamentalist Islamic Threat to the West." Studies in Conflict and
Terrorism 19: 339352
Bowers, Stephen R., and Kimberly R. Keys. (1998, May). "Technology and Terrorism: The New Threat
for the Millenium." Conflict Studies.
Boyce, D.G (1984). "Water for the Fish, Terrorism and Public Opinion." U Yonah Alexander and Alan
O'Dav (eds,), Terrorism in Ireland. New York, St. Martin's.
Brackett, D.W (1996). Holly Terror: Annageddon in Tokyo. New York: Weatherhill.
Bright, John. (1981(. (3rd Ed.) A History of Israel, Philadelphia: Westminster.
Brockman, James R. (1988). The Violence of Love: The Pastoral Wisdom of Archbisbop Oscar Rotnero.
San Francisco: Harper & Row.
Brown, David J., and Robert Merrill. (1993). Violent Persuasions: The Politics and Imagery of Terrorism.
Seattle: Bay Press.
Bruce, S. (1993). "Fundamentalism, Ethnicity, and Enclave." U Martin E. Marty and R. Scott Appleby
(ends.) Fundamentalisms and the State. Chicago: University of Chicago Press.
Bruce, S. (1995)."Paramilitaries, Peace, and Politics: Ulster Loyalists and the 1994 Truce." Studies in
Conflict and Terrorism 18: 187202
Bucmann, Paul G. (1987). "The Varied Faces of Domination: State Terror, Economic Policy, and Social
Rupture During the Argentine 'Proceso', 19761981." American Journal of Political Science 31: 336380
Buck, George. (1998). Preparing for Terrorisni: An Emergency Services Guide. Albany: Dclmar Publishing.
Bullion, Alan J. (1995). Indla, Sri Lanka, and the Tamil Crisis, 19761994: An International Perspective.
London: Pinter.
Bureau of Alcohol, Tobacco and Firearms, U.S. Department of the Treasmy. (1994). Report on Waco.
Washington, DC: ATE.
Bureau of Alcohol, Tobacco, and Firearms, U.S. Department of the Trcasury. (1995). Violent White
Supremacist Groups. Washington, DC: ATE.
Burton, Anthony (1976). Urban Terrorism. New York: Free Press
Butler, Ross E. (1976). "Terrorism in Latin America." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism.
New York: Praeger.
Byman, Daniel. (1998). "The Logic of Ethnic Terrorism." Studies in Conflict and Terrorism 21: 149169
Cabezas, Omar. (1985). Fire from the Mountain. New York: Crown.

198

 Cable, Larry. (1986, November). Soviet LowIntensity Operations and NATO. Rad objavljen na
konfcrenciji the International Studies Association Section on Military Studies Conference, Harvard
University, Cambridge, MA.
Cable, Larry. (1987). Pierdng the Mists: Intelligence and Policy in Constrained Lethality and Ambiguous
Conflicts. Rad objavljen na konferenciji: the International Studies Association Section on Military
Studies Conference, Atlanta.
Cameron, Gavin. (1999). "Multitrack Microproliferation: Lessons from Aum Shinrikyo and Al Qaida."
Studies in Conflict and Terrorism 22:277309.
Campbell, Joseph. (1949). The Hero with a Thousand Faces. MJF Books.
Campbell, Joseph. (1985). The Inener Reaches of Outer Space: Metaphor as Myth and Religion. New
York: A. van der Marck.
Campbell, Joseph with Bill Moyer. (1998), The Potver of Myth. New York: Doubleday.
Carment, David, Patrick James, and Donald J. Puchala (ends). (1998). Peace in the Midst of Wars:
Preventing and Managing International Ethnic Conflicts. Columbia: University of South Carolina Press.
Chomsky, Noam, and Edward S. Herman. (1977). The Washington Connection and Third World Fascism.
Boston: South End Press.
Christman, Henry M. (ed.) (1987). Essential Works of Lenin. New York: Dover.
Chubin, Shahram. (1987). "Iran and Its Neighbors: The Impact of the Gulf War." Conflict Studies 204:120.
Clark, Brian. (1980). Technological Terrorism. Old Greeirvvich, CT: DevinAdair.
Clark, Robert. (1979). The Basques. Reno: University of Nevada Press.
Clark, Robert. (1984). The Basque Insurgents. Madison: Universily of Wisconsin Press. Cloward,
Richard, and Uoyd Ohlin (1960). Delinquency and Opportunity. New York: Free Press.
Clutterbuck, Richard C. (1975), Living ivith Terrorism. London: Faber & Faber.
Chutterbuck, Richard C. (1980). Guerrillas and Terrorists. Athens: Ohio University Press.
Coates, James (1987). Armed and Dangerous: Tbe Rise of the Survivalist Righl. New York: Hill & Wing
Cobban, Helene. (1984). The Palestine Liberation Organization: People, Poiver, and Politics.
Cambridge: Cambridge University Press.
Cohen, Yoel. (1983, February) "The PLO: Guardian Angels of the Media." Midstream: 710.
Cohn, Norman. (1957). The Pursuit of the Millenium. London: Secker & Warburg.
Cole,
Lconard A.
(1976).
"The Specter of Biological Weapons." Scienlific American.
http://sciam.coni/1296issue/1296cole.html..
Collier, George Allen. (1994). Bastah Land and the Zapatista Rebellion in Chiapas. Oakland, CA: Institute
for Food and Development Policy.
Collins, Larry and Dominique Lapierre (1973). O Jerusaiem. New York: Pocket Books.
Collins, Larry and Dominique Lapierre. (1980). The Fiftb Horseman. New York: Avon.
Committee of the States Assembled in Congress. (ca. 1985). Special Orders. Neobjavljeni rukopis.
Cogan, Tim Pat. (1971). The IRA. London: Fortune
Cook, Schura. (1982). "Germany: From Protest to Terrorism." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers
(eds.). Terrorism in Europe. New York: St. Martin's.
Cooper, H.H.A. (1977a) "Terrorism and the Media." U Yonah Alexander and Seymour Finger (eds),
Terrorism: Interdisciplinary Perspectives. New York: John Jay.
Cooper. H.H. A. (1977b). "What Is a Terrorist? A Psychological Perspective." Legal Medical Quarterly 1:
818.
Cooper, H.H.A. (1978). "Terrorism: The Problem of the Problem Defmition." Chitty's Law Journal 26:
105108.
Corcoran, James (1995). Bitter Harvest: The Birth of Paramilitary Terrorism in the Heartland. New York:
Penguin.
Cornwell. Bernard. (1997). The Winter King: A Novel of Arthur. New York: St. Martin's.
Corrado, Raymond, and Rebecca Evans. (1988). "Ethnic and Ideological Terrorism in Western Europe."
In Michael Stohl (ed.), The Politics of Terrorism. New York: Dekker.
Costigan, Giovani. (1980). A History of Modern Ireland, Indianapolis, IN: BobbsMerrill.
Covenant, the Sword, and the Arm of the Lord. (1982). Defense Manual. ZorapathHoreb, AR: CSA
Cox, Robert. (1983). "Total Terrorism: Argentina, 1969 to 1979." U Martha Crenshaw (ed.), Terrorism,
Legitimacy, and Povver. Middletown, CT: Wesleyan University Press.
Coyle, Harold W. (1992). Trial by Five. New York: Pocket Books.
Cranston, Alan. (1986). "The Nudear Terrorist State." U Benjamin Netanyahu (ed.), Terrorism: How the
West Can Win. New York: Avon.
Crenshaw, Martha. (1977). "Defining Future Threats: Terrorists and Nuclear Proliferation." In Yonah
Alexander and Seymour Finger (eds.), Terrorism: Interdisciplinary Perspectives. New York: John Jay.
Crenshaw, Martha (ed.), (1983). Terrorism, Legitimacy, and Poiver. Middletown, CT: Wesleyan
University Press.
Criss, Nur Bilge (1995). "The Nature of PKK Terrorism in Turkey." Studies in Conflict and Terrorism 18:
1738
Crossan, John Domonic. (1999). The Birtb of Christianity. Discovering What Happened in the Years
Immediately after the Execution of Jesus. San Francisco: Harper San Francisco.

199

 Crozier, Brian. (1975). "Terrorist Activity; International Terrorism." Sasluanje pred Podkomitetom za
istraivanje administracije internog zakona o bezbednosti i drugih internih zakona o bezbednosti Odbora
za pravosue. 79th Congress, Ist session, Washington, DC: U.S. Senate.
CSIS GLOBAJL Organized Crime Project (William H. Webster, ef projekta). (1998). Cybercitne..
Cyberterrorism... Cyberwarfare: Averting an Electronic Waterloo. Washington, DC; Center for Strategic
and Internationa! Studies.
Danitz, Tiffany, and Warren P. Strobel. (1999). "The Internet's Impact on Activism; The Case of Burma."
Studies in Conflict and Terrorism 22: 257269.
David, B. (1985). "The Capability and Motivation of Terrorist Organizations to Use MassDestruction
Weapons." U Ariel Merari (ed.), On Terrorism and Connbating Terrorism, Landham, MD: University
Press of America.
Debray, Regis (1967). Revolution in the Revolution? Westport, CT: Greenwood.
Deerin, James B. (1978), "Tvvilight War." In Northern Ireland: A Role for the United States? (Izvetaj koji
su podnela dva lana Odbora za pravosue Amerikog kongresa, a koji se zasniva na njihovom putu u
Severnu Irsku, Irsku Repubiiku i Englesku, gde su na licu mesta utvrdivali injenice; 95th Congress,
avgust/septembar.) Washington, DC: Government Piinting Oflice.
Denson, Bryan. (2000, February 10). "Saboteurs Target High Tech Crops." The Portland Oregonian.
http ://www.oregonlive. com/cgibin/printer/printer.cgi.
Denson, Bryan, and James Long. (1999), September 26). "Ecoterrorism Sweeps the American West."
Tbe Portland Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi.
Denson, Bryan, and James Long (1999, September 27). "Ideologues Drive the Violence." The Portland
Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi.
Denson, Bryan, and James Long. (1999, September 28). "Terrorist Acts Provoke Change in Research,
Business, Society." The Portland Oregonian. http://www.orgonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi.
Denson, Bryan and James Long. (1999, September 29). "Can Sabotage Have a Place in a Democratic
Community?" The Portland Oregonian. http://www.oregonlive.com/cgibin/printer/printer.cgi.
Der Spiegel. (1980, October 6), pp. 3746. de Silva, Marik. (1996, May 5). "Sunshine over Jaffna." Far
Eastern Economic Revieiv, p. 159Deutch, John M. (1996). "Speech May 23, 1996." Konferencija o
Nuclear, Biological, Chemical Weapons Proliferation and Terrorism. Central Intelligence Agency.
http://fas.org/irp/cia/product/dci_speech_052396.html.
DeVito, Donald A., and Lacy Suiter. (1987). "Emergency Management and the Nuclear Terrorism Threat."
U Paul Leventhal and Yonah Alexander (eds.), Preventing Nuclear Terrorism. Lexington, MA: Lexington
Books.
Dickens, E (1983). SAS: The Jungle Frontier. London: Arms & Armour.
Dobson, Christopher, and Ronald Payne. (1982a). Counterattack 'Ihe West's Battle Against the Terrorists.
New York: Facts on File.
Dobson, Christopjher, and Ronald Payne (1982b). The Terrorists. New York: Facts on File.
D'Oliviera, Sergio. (1973), "Uruguay and the Tupamaro Myth." Military Revieiv 53: 2536.
Doran, Michael Scott. (2002). Somebody Else's Civil War. Foreign Affairs. January/February (81): 2242.
Dunn, Seamus and Valerie Morgan. (1995). "Protestant Alienation in Northern Ireland" Studies in Conflict
and Terrorism 18: 175185.
Dworkin, Ronald. (1986). Nunca Mas: The Report of the Argentine National Commission on tbe
Disappeared. New York: Farrar, Straus & Giroux.
Dyson, William E. (2000). An Overvietv of Terrorism. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental
Research.
Dyson, William E. (2001). Terrorism: An Investigator's Handbook. Cincinnati: Anderson Publishing.
Ehrenfeld, Rachel. (1986, September). NarcoTerrorism. Rad objavljen na EITWAT (Equalization in the
War Against Terrorism) conference, New Orleans, LA.
Ehrenfeld, Rachel. (1990). Narcoterrorism. New "Vbrk: Basic Books.
Ehteshami, Anoushiravan. (1995). After Kbomeini: The Iranian Second Republic. London: Routledge.
Eliade, Mircea. (1961). Myths, Dreams, and Mysteries: The Encounter Bettveen Contemporary Faiths and
Arcbaic Realities. Preveo Philip Mairet. San Francisco: Harper.
Elliot, Michael et at. (2001,November 12). "The Hate Club." Time: 5881
Emerson, Steven A. (1994). Jihad in America. Public Broadcasting System.
Emerson, Steven. (2992). American Jihad: The Terrorist Living Among Us. New York: Free Press.
Emerson, Steven A., and Cristina Del Sesto. (1991). Terrorist: The Inside Story of the Highest Ranking
Iraqi Terrorist Ever to Defecl to the West. New York: Viflard.
Erlich, Reuven. (1998). "Hizballah Leaders: lerrorism Against Israel to Continue Even After IDF
Withdrawal." Institute for CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/liome.htm.
Ezeldin (Izz alDin), Ahmed (Alimad). (1991). Global Terrorisni: An Overvieui. Chicago: University of
Illinois Office of International Criminal Justice.
Falk, Richard A., and Samuel S. Kim. (1984). "World Order Studies: New Directions and
Orientations." In Henry Han (ed.), Terrorism, Political Violence, and World Order. Landham, MD.
University Press of America.
Fall, Bernard B. (1967). Ho Shi Minh on Revolution. New York: Praeger.

200

 Fenon, Frantz. (1982). The Wretched of the Eartb. New York: Grove.
Fanon, Frantz. (1980, originally 1965). A Dying Colonialism. London: Writers and Readers.
FarreU, William R. (1990). Blood and Rage: The Story of the Japanese Red Army. Lejngton, MA:
Lexington Books.
Faul, Denis, and Raymond Murray. (1967a). Majella O'Hare Shot Dead by British Arrny. Dungannon,
Northern Ireland: St. Patrick's Academy.
Faul, Denis, and Ravmond Murray. (1967b). SAS Terrorism: The Assassin's Glove. Dungannon, Northern
Ireland: St. Patrick's Academy.
Federal
Bureau
of
Investigation.
(2000).
"Terrorism
in
the
United
States."
http://www.fbi.gov/publish/terror/terrusa.htm.
Federal Bureau
of Invesigation.
(2000). "U.S.
Embassv Bombings Summaiy."
http://www.fbi.gov/majcase/eastafrica/summary.htm. Federal Emergency Management Agency (FEMA).
(1998). "Background Terrorism." http://www.fema.gov/library/terror.htm.
Fellner, Jamie. (1988, February). "Invitation to a Murder: Colombian Death Squad Message." Hatper's.
pp. 5859.
Fernandez, Ronald. (1987). Los Macheteros: The Wells Fargo Robbery and the Violent Struggle for
Puerto Rican Independence. Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
Finch, Philip. (1983). God, Guts, and Guns. New York: Seaview Putnam.
Fineman, Mark and Stephen Braun. (1991, September 24). Life lnside al Qaeda: A Destructive
Devotion. Los Angeles Times, www.latimes.com/archives.
Finn, John E. (1987). "Public Support for F.mergency (AntiTerrorist) Legislation in Northern Ireland: A
Pieliminaiy Analysis." Terrorism 10: 113124.
Ffackcs, William D. (1989). Northem Ireland: A Political Directory. St. Paul, MN: Blackstaff
Flcming, Marie. (1982). "Propaganda by the Deed: Terrorism and Anarchist Theory in Late
NineteenthCentury Europe." U Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe.
New York: St. Martin's.
Fleming, Peter A., Michael Stohl, and Alex P Schmid. (1988). "The theoretical Utility of Typologies of
Terrorism: Lessons and Opportunities." U Michael Stohl (ed.), 'lhe Politics of Terrorisni. New "Vt>rk:
Dekker.
Forrest, Frank R. (1976). "Nuclear TeiTorism and the Kscalation of International Conflict." Naval War
College Revieiv 29: 1227.
Fox, Jonathan. (1999). "Do Religious Institutions Support Violence or the Status Quo?" Studies in Conflict
and Terrorism 22: 1191.39.
Fraser, James, and Ian Fulton. (19984). Terrorism Counleraction, C 10037. Fort Leavenworth, KS:
U.S. Army Command and General Staff College.
Freedman, Lawrence, et al. (1986). Terrorism and Intemational Order. New York: Routledge & Kegan
Paul.
Galor, Noemi (ed.). (1991). Tolerating Terrorism in the West: An International Suruey.
London:
Routledge.
Gates, Mahlon E. (1987). "The Nuclear Emergency Search Team." U Paul Leventhal and Yonah Alexander
(eds,), Preventing Nuclear Terrorism. Lexington, MA: Lexington Books.
Gay, Oonagh. (1998). The Northern Ireland Bilb. Implementing the Belfast Agreement. London: House
of Commons Library.
Gorge, Alexander. (1991). Western State Terrorism. New York: Routledge, Chapman & Hall.
George, John, and Laird M. Wilcox. (1996). American Extremist$: Militias, Supremadsts, Klansmen,
Conununist, and Others. Amherst, NY: Prometheus Books.
Geraghty, Tony. (1982). Inside the SAS. New York: Baliantine.
Gibson, James William. (1994). Warrior Dreams: Paraniilitary Culture in PostVietnam America. New
York: Hill & Wang.
Gilio, Mari Esther. (1972). The Tupamaros. London: Secker & Warburg.
Gillespie, Richard. (1980). "A Critique of the Urban Guerilla in Argentina, Uruguay, and Brazil." Conflict
Quarterty V. 3953.
Goren, Roberta. (1984). 'fbe Soviet Union and Terrorism, Winchester, MA: Allen & Unwin.
Graham, Hugh D., and Ted Robeit Guit. (1979). Violence in America: Historical and Comparative
Perspectives. Newbmy Park, CA: Sage.
Greer, Stcven. (1995). "Decentralized Policing in Spain: The Case of the Autonomous Basque Police."
Policing and Society 5: 1536.
Grosscup, Beau. (1987). The Erplosion of Terrorism. Far Hiils, NJ: New Horizons.
Guelke, Adrian. (1998). The Age of Terrorism and the International Political System. Nevv York: St.
Martin's.
Guevara, Ernesto (Che). (1968). Reminiscences of the Cuban Revolutionary War. New York: Monthly
Review Press.
Gunaratna, Rohan.
(1998). "International and Regional Implications of the Sri Lankan Tamil
Insurgency." http://www.ict.org.il/.
Gupta, Dipak K., Harinder Singh, and Tom Sprague. (1993). "Govemment Coercion of Dissidents:

201

Deterrence or Provocation?" Journal of Conflict Resolution 37: 301339

Gurr, Ted Robert (1970). Why Men Rebel, Princeton, NJ: Princeton University Press.
Gurr, Ted Robeit (i 1986a). "Some Characteristics of Poiitica! Terrorism in the 1960s." U Michael Stohi
(ed.), 'lhe Potitics of Terrorism. New York: Dekker.
Gurr, Teci Robert. (1986b). "Politica! Terrortism in the United States: Historical Antecedents and
Contemporaiy Treads." U Michael Stohl (ed.), The Polilics of Terrorism. New York: Dekker.
Hecker, Frederick J. (1976). Crusaders, Criminals, and Crazies. New York: Norton.
Hadawi, Sami. (1967). Bitter Harvest: Palestine Betiueen 19151967. New York: New World Press.
Halstead, Robert J., and Jaraes David Ballard. (1997). Nuclear Waste Trampiration Safety and Security
hsues. http://www.state.nv.us.nucwaste.
Hamilton, lain. (1971). "From Liberalism to Extremisrri." Conflict Studies 17: 517.
Hamm, Mark (ed.). (1994). Hate Crinie: International Perspectives on Causes and Control. Cincinnati:
Anderson (Iako to nije naglaeno u ovoj knjibd, Hamova knjiga Skinbeads je dcio koje apsolutno
definie ameriki pokret skinhedsa).
Han, Hemy H. (ed.). (1984). Trerrorism, Political Vlolence, and World Order. Landham, MD: University
Press of America.
Hanauer, Laurence S. (1995). "The Path of Redemption: Fundamentalist Judaism, Territory, and Jewish
Settler Violence in the West Bank." Studies in Conflict arul Terrorism 18: 245270.
Harik, Judith. (1997). "Syrian Foreign Policy and State/Resistance Dynamics in Lebanon." Studies in
Conflict and Terrorism 20: 249265.
Harris, john W, (1987(. "Domestic Tcrrorism i.n the 1980's." FBI Laui Enforcement Bulletin 56: 513
Harris, Jonathan. (1983). The New Terroristn. New York: Simon & Schuster.
Harris, Marvin. (1990). Our Kind Wbo Who We Are, Wbere We Canie From, and When We Are Going.
New York: Harper Collins.
Harris, Wesley. (1998). Burglary for the Patrol Officer, Longview, TX: Rough Edge Publications.
Harvey; Neil. (1994), Rebellion in Chiapas: Rural Reform, Campesino Radicalism, and the Limits to
Salinismo. San Diego: University of California at San Diego.
Hasselbach, Ingo. (1996, February 10). "My Days as a NeoNazi." Guardian VCeekend, pp. 12ff.
Hasselbach, Ingo, and Tom Reiss. (1996). Fuhrer.Ex: Memoirs of a Former NeoNazi. New York:
Random House.
Hastings, Max. (197O). Barricades in Belfast. New York: Taplinger.
Heikal, Mohammed. (1975). Tbe Road to Ramadan. London: Collins.
Heim, M. (1984). "Reason As a Response to Nuclear Tcrrorism." Philosophy Today 28: 300307.
Heinzen, Karl. (1987), "Murder." Ponovno izdanje u Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), The
Terrorism Reader. New York: Meridian.
Herman, Edward. (1983). The Real Terror Netivork. Boston: South End Prcss.
Hewitt, Christopher. (1984). The Effectiveness of AntiTerrorist Policies. Landham, MD: University Press
of America.
Hibbert, Christopher. (1999). Tbe Days of tbe French Revolution. New York: Morrow. Hiro, Dilip. (1987).
Iran Under the Ayatollahs. London: Routlcdge & Kegan Paul.
History Channel. (2000). "100 Years of Terror." Serija u etiri dela. New York: A&E Television Networks.
Hodges, Donald C. (1976). Argentina, 19431976. Albuquerque: University of New Mexico Press.
Hoffman, Bruce. (199). "Holly Terror: The Implications of Terrorism Motivated by a Religious Imperative."
Studies in Conflict and Terrorism 18: 271284.
Hoffman, Bruce. (1999). Inside Terrorism. New York: Columbia Ujiiversity Press.
Hoffman, Bruce, and David Claridge. (1999). "Illicit Trafflcking in Nuclear Materials." Conflict Studies.
Januaiy/Februaiy 1999
Holden, Richard. (1985, March). Historical and International Perspectives on RightWing Militancy in the
United States. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Las Vegasu
(the Academy of Criminal Justice Sciences, Las Vegas, NV).
Holden, Richard (1986). Postmillenntalism as a Justification for RightWing Violence. Gaithersburg, MD:
International Association of Chiefs of Police.
Holden, Richard. (1999, March). llluminati, Bilderbergers, and the Trilateral Commission: The New World
Order and Globat Conspiracies. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava
u Orlandu (the Academy of Criminal Justice Sciences annual meeting, Orlando, FL).
Holeck, Cari. (1985). Tbe Reestablishment of a Constitutional Repubtic Knoivn As These United States of
America. Omaha, NE: Constitutional Party.
Horchem, HansJosef. (1985). "Political Terrorism: The German Perspective." U Ariel Merari (ed.), On
Terrorism and Combating Terrorism. Frederick, MD: University of America Press.
Horchem, Hansjosef. (1986). "Tenwism in "west Germany." Conflict Studies 186.
Hourani, Aibert. (1997). A History of tbe Arab Peoptes. Cambridge, MA: Belknap Press.
House of Commons: Northern Ireland Affairs Committee. (1998). Composition, Recruitment and Training
of the RUC. London: The Stationary Office.
Howard,
Michael.
(2002). What's in a Name?: How to Fight Terrorisni. Foreign Affairs.
January/Febmary (81): 4359. Hunker, Jeffrey (1999). "Combating Cyberterrorism." ABC News.

202

http://www.abcnews.go.com/sectons/tech/DailyNews/terror990203_chat.html. Huntington, Samuel E

(11993). "The Clash of Civilizations?" Foreign Affairs 72: 2249
Huntington, Samuel P (1996). The Clasb of dvilizations and the Remaking of World Order. New York:
Simon & Schuster. Institute for CounterTeiTorism. (2000a). "AlGama'a a!Islamiyya (the Islamic Group,
IG)." http:/Avww.ict.oig.il/inter_ter/orgdet.cf m?orgid=18.
Institute for CounterTerrorism. (2000b). "aljiha, Islamic Jihad, New Jihad Group, Vanquards of Conguest,
Tala'i' al al Fatah. "h ttp ://www. ict. org. il/in ter_ter/org det.cfm?orgid = 12
Institute for CounterTerrorism
(2000c). "ETA Attacs Continue in Spain." http://www.ict.org.il?
spotlight/det.cfm?id =455
Institute for CounterTerrorism. (2000d). "Partiya Karkeren Kurdistan (Kurdistan Workers' Party PKK)."
http:/Avww.countcrror.org.ii/inter_ter/o rgdet.cfin?orgid=20
International Security Council. (1986). State Sponsored Terrorism, Tel Aviv: 1SC.
Israeli Foreign Ministry. (1998). "The Terrorist Revolution: Roots of Modern Terrorism." U David C.
Rapoport (ed.). Inside Terrorist Organizations. New York: Coiumbia University Press.
Iyad, Abu. (1978). My Home, My Land: A Narrative of the Palestinian Struggle. New York: Times Books.
Jaber, Mala. (1997). Hezbollah: Born ivilh a Vengeance. New York: Columbia University Press.
Jackson, Geoffrey. (1972). People's Prison. London: Faber & Faber (Published in the United States in
1974 as Surviving the Long Night, New York: Vanguard.)
Janke, Peter. (1974). "Terrorism in Argentina." Royal United Service Institute for Defence Studies
Journal (September): 4348.
Janke, Peter. (1983). Guerilla and Terrorist Organization. New York: Macmillan.
Jenkins, Brian. (1975). Witt Terrorists Go Nuclear? Santa Monica, CA: Rand. (Original predictions.)
Jenkins, Brian. (1983). New Modes of Conflict. Santa Monica, CA: Rand.
Jenkins, Brian. (1984, November). The Who, What, When, Where, How, and Why of Terrorism. Rad
objavljen na konferenciji the Detroit Police Department o "Urban Terrorism: Planning or Chaos?",
Detioit.
Jenkins, Brian. (1985). International Terrorism: The Other World War. Santa Monica, CA: Rand.
Jenkins, Brian (1987a, July/August). "The Future Course of International Terrorism." The Futurist, pp. 813.
Jenkins, Brian, and Gail Bass. (1983). A Revietv of Recent Trends in Intemational Terrorism and Nuclear
Incidents Abroad. Santa Monica, CA: Rand.
Jenkins, Brian M. (199). "Introduction." U D.W Brackett (ed.), Annageddon in Tokyo. New York:
"weatherhill.
Jenkins, Brian Michael. (1980). "Nuclear Terrorism and Its Consequences." Society, July/August: 516.
Jenkins, Brian Michael.
(1986). "Is Nuclear Terrorism Plausible?" U Paul Leventhal md Yonah
Alexander (eds.), Nuclear Terrorism. New York: Pergamon.
Jenkins, Brian Michael. (1987b). "Will Terrorists Go Nuclear?" U Walter Laqueur and Yonah Alexander
(eds.), The Terrorism Reader. New York: Meridian. (Originalna predvidanja sa komentarima i
revizijama.)
"Perspectives on Political Terrorism in the United States." In Yonah Alexander (ed.), Intemational
Terrorism. New York: Praeger.
Johnson, James Turner (1997). The Holy War Idea in Western and Islamic Traditions. University Park:
Penn State University Press.
Joll, James. (1980). Tbe Anarchists. Cambridge, MA: Harvard University Press.
Jones, Juanita, and Abraham Miller. (1979). "The Media and Terrorist Activity: Resolving the First
Amendment Dilemma." Ohio Northern University Law Revievu 6: 7081.
Joshi, Manoj. (1996). "On the Razor's Edge: The Liberation Tigers of Tamil Elaam." Studies in Conflict
and Terrorism, 19: 1942.
Juergensmeyer, Mark (ed.). (1992). Violence and the Sacred in the Modern World. London: Frank Cass.
Juergensmeyer, Mark. (1988). "The Logic of Religious Violence." Inside Terrorist Organizations. New
York: Columbia University Press.
Juergensmeyer, Mark. (2000). Terror in the Mind of God: the Global Rise of Religious Violence. Berkley,
CA: University of California Press.
Kansas Bureau of Investigation.
(1984). Special Report by the Crime Analysis Unit on the Posse
Comitatus. Neobjavljeni rukopis.
Kaplan, David, and Andrew Marshall. (1996). The cult at the End of tbe World: The Incredible Story of
Aum from the subways of Tokyo to the Nuclear Arsenals of Russia. New York: Crown.
Kaplan,
David
E.
(1997).
"Terrorism's
Next
Wave."
U.S.
News
Online
http://www.usnews.com/usnes/issue971 117/17weap.htm.
Karmon,
Ely.
(1999).
"Terrorism
in Turkey:
An Analysis of the Principal
Players."
http://www.counterror.org.il/arti!es/articledet.cfln?articleid + 74
Kehler, Christopher P., Greg Harvey, and Richard Hall. (1982). "Perspectives on Media Control in Terrorist
Related Incidents." Canadian Police Journal 6: 226243.
Keilen, Konrad (1979). Terrorists: What Are They Like? How Some Terrorists Describe Their World and
Actions. Santa Monica, CA: Rand.
Ke!ley, Jack (2002, February 19). Foiled Attacks Detaiied in Video. USA Today.

203

 Kellev, Kevin. (1982). The Longest War. Westport, CT: Hill.

Keiley, Michael j., and Thornas H. Mitchell. (1981). "Transnational Terrorism and the Western Press
Elite." Political Communication and Persuasion 1: 269296.
Ketcham, Christine C, and Harvey J. McGeorge. (1986). "Terrorist Violence: Its Mechanics and
Countermeasures." In Neil C. iivingstone and Terrell E. Arnold (eds.), Fighting Back. Lexington, MA:
Heath.
Khalidi, Alimad S. (1995). "Security in a Middle East Settlement: Some Components of Paiestinian
National Security." International Affairs 7118.
Khatami,
Siamak.
(1977).
"Between Class and Nation:
Ideology and Radica! Basque
Ethnonationalism." Studies in Conflict and Termrism 20: 395417.
Kibble, David. G. (1996). "The Treat of Militant Islam: A Fundamenta! Reappraisal." Studies in Conflict
and Terrorism 19: 353364.
Kindilien, Robert E. (1985). "Nuclear Pians Confront Modern Terrorism." Security Management 29:
119120.
Kingston, Shane. (1995). "Terrorism, the Media, and the Northern Ireland Conflict." Studies in Conflict
and Terrorism 18: 203.
Kittel, G. (1964). The Theological Dictionary of the Neiv Testament, vol II, AH. Grand Rapids, MI:
Eerdmans.
Kkssen, Ben. (1986). 'lhe White Man's liible. Costa Mesa, CA: Noontide Press.
Koch, Peter, and Kai Hermann. (1977). Assault at Mogadishu. London: Corgi.
Kopel, David B., and Joseph Olson. (1996). Preventing a Region of Terror: Civil Liberties Implications of
Terrorism Legislation. Oklahoma City University Law Review, http://www.12i.org/SuptDocs/Crime/Pre
ve n ting_a_Re ign_of_Terror. h tm.
Korn, David A. (1995). Intervieiv with Abdulah Ocalan. http://kurdstiuggle.org/index.shtml.
Kraska, Peter B. (1996). "Enjoing Militarism: Political/Personal Dilemmas in Studying U.S. Police
Paramilitary Units." Justice Quaterly 13: 405529.
Kropotkin, Peter. (1987). "The Spirit of Revolt." U Walter Laqueur and Yonah Alexander (eds.), TSie
Terrorlsm Reader. New York: Meridian.
Kuppermann, Robert. (1985a). CBS televizijski intervju.
Kupperman, Robeit (1985b). "Government Response to Mass Destruction Threats." U Ariel Merari (3d.),
On Terrorism and Combating Terrorism. Landham, MD: University Press of America.
Kupperman Robert. (1988a). CNN television interview.
Kupperman, Robert. (1988b,December). NBC Today intervju.
Kuperman, Robert and Darrell Trent (eds.).
(1979). Terrorism. Threat, Reality, and Response.
Stanford, CA: Hoover Institute.
Kurz, Anat. (1994). "Palestinian Terrorism The Violent Aspect of a Political Stgruggle." U Yonah
Alexander (ed.), Middle Eastern Terrorisni: Current Threats and Future Prospects. New York: Hall.
Kushner, Harvey W, and Benjamin Jacobson. (1998). "Financing Terrorist Activities Through Coupon
Fraud and Conterfeiting." Counterterrorism and Security International 5 (Summer): 1012.
Labeviere, Richard. (2000). Dollars for Terror: The United States and Islam, New York: Alagora
Publishing.
Labrousse, Alain. (1973). The "Iupamaros. Harmondsworth, England: Penguin. tadd, James. (1986).
SAS Operations. London: Hale.
La Feber, Walter. (1983). Inevitable Revolutions. New York: Norton.
Laffin, John. (1987). The PLO Connections. London: Corgi.
Lake, Peter. (1984). Pristup video dokumentaciji Poki'ajinske policije Ontarija autoru je omoguen
ljubaznou FBI kancelarije iz Detrtoit (the Detroit FBI office).
Lakos, Amos. (1986). International Terroristn: A Bibliography. Boulder, CO: Westview.
Lakshmanan, Indria. (2000). "The Face of terror that only Zealots See." The Boston Golobe.
http://www.smth. com.au:80/news/0007/ 22/text/world 11 .html
Langguth, A.J. (1978). Hiden Terrors. New York: Pantheon.
Laqueur, Walter. (1976). Guerilla. A Historical and Critical Study. Boston: Little, Brown.
Laquqeur, Walter. (1987). The Age of Terrorism. Boston: Little, Brown.
Laqueur, Walter. (1996, September/October). "Postmodern TeiTorism: New Rules for an Old Game."
Foreign Affairs.
Laqueur, Walter. (1999). The New Terrorism: Fanaticism and tbe Artns of Mass Destrnction. New York:
Oxford University Press.
Laqueur, Walter, and Yonah AIexander (eds.). (1987). The Terrorism Reader. New York: Meridian.
Lasky, Melvin J. (1975, May 11). "Andreas and Urlicke." Neiv York Times Magazine, pp 7381.
Lee, Alfred McClung. (1983). Terrorism in Norhlern Ireland. New York: General Hall.
Lesser, Ian O. (ed.). (1999). Countering the New Terrorism. Santa Monica, CA: Rand.
Lesser, Ian O., et al. (1999). Countering tbe New Terrorism. Santa Monica, CA: Rand. Leventhal,
Paul, and Yonah AIexander (eds.). (1986). Nuclear Terrorism. New York: Pergamon
Leventhai, Paul, and Yonah Alexander (eds.) (1987). Preventing Nuclear Terroristn. Lexington MA:
Lexington Books.

204

Levy, Gunther. (1974). Religion and Revolution. New York: Oxford University Press.
Livingstone, Neil C. (1986). "Death Squads." World Affairs 116: 239248.
Livingstone, Nei! C, and Terrell E. Arnoid (eds.). (1986). Fighting Back. Lexington, MA: Heath.
Llora, Francisco, Joseph M. Mata, and Cynthia L. Irvin. (1993). "ETA: From Secret Army to Social
Movement: The PostFranco Schism of the Basque Nationalist Movement." Terrorism and Political
Violenee 5: 106134.
MacDonald, Andrew (William Pierce). (1985). The Turner Diaries. Arlington, VA: National Vanguard.
MacDonald, Andrew. (William Pierce). (1989). Hunter: A Novel Hillsboro, WV: National Alliance.
MacDonaid, Ronald. (1972). "F.Iectoral Politics and Uruguayan Political Decay." International Economic
Affairs 26: 24.45.
Mallin, J., "Terrorism As a Military Weapon." Air Vniversity Revieui 28.
Manning, Peter K. (1976). Police Work: The Social Organization of Policing. Cambridge, MA: MIT Press.
Marighella, Carlos. (1969). The Minimanual of the Urban Guerilla. Neobjavljeni primerak Vojne
obavetajne koie Amcrike armije (the U.S. Army Military Intelligence Schoo!).
Marighella, Carlos. (1971). For tbe Liberation of Brazil. Prevco John
Butt i Rosemaiy Sheed. Hamondsworth, Hngland: Pelican.
Martens, Frederick T. (1996). "New Russians, Old Cons, and the Transition to a Market Economy:
Reflections from Abroad." Criminal Organizations 10: 45.
Martin, L. John. (1985). "The Media's Role in International Terrorism." Terrorism 8: 4458.
Marty, Martin, and Scott Appleby. (1993). Fundamentalists and the Sate. CSiicago: Universit)' of Chicago
Press.
Massie, Robert K. (1991). Dreadnought Brltain, Germany and the Coming of the Great War. New York:
Random House.
Mauvel, Marlon. (2000, March 21). "Center Closing as Hunt for Rudolph Scales Down." Atlanta
JournalConsitution.
Mazur, Allan. (1982). "Bomb Threats and the Mass Media: Evidence for a Theory of Suggestion."
American Sociological Reuieiv 47: 407410.
McClintok, Michael. (1992). Instruments of Statecrafl: U.S. Guerrilla Warfare, Counterinsurgency, and
Counterterrorism, 19401990. New York: Pantheon.
McFariane, Robert C. (1985). "Terrorism and theFuture of Free society." Terorisni 8: 315326.
McGuire, Maria. (1973). To Take Arms: A Year in the Provisional IRA. London: Macmillan.
McKinley, Michael. (1984). "The International Dimensions of Terrorism in Ireland." U Yonah Alexander
and Alan O'Day (eds.), Terrorism in Ireland. New York: St. Martin's.
Mefford, Larry. (1996, August). "Canaries in Cages: Responding to Chemical Biological Incidents." FBI
Law Eforcement Bulletin 20.
Mehrota, O.N. (2000). "Ethnic Strife in Sri Lanka." Institute for Defence Studies and Analyses, India.
http:/Avww.ict.org.il/home.htm.
Melman, Yossi. (1986). The Master Terrorist. New York: Avon.
Merari, Ariel (ed.). (1985). On Terrorism and Combating Terrorism. Frederick, MD: University Publications
of America.
Merkl, Peter. (1986). Political Violence and Terror. Berkeley: University of California Press.
Micklus, Edvvard F. (1993). Terrorism, 19881991: A Chronology of Fvents and Selectively Arinotated
Bibliography. Westport, CT: Greenvvood.
Miller, Abrham. (1982). Terrorism, the Media, and the Law. New York: Transnational.
Miller, David. (1984). Anarchism. London: Dent.
Miller, Judith. (2001, January 16). "Holy Warriors: Killing for the Glory of God, in a Land Far from Home."
New York Tiraes on the Web. www.nytimes.com.
Monti, DJ. (1980) "The Relation Between Terrorism and Domestic Civil Disorders." Terrorisin 4: 123141.
Moss, Robert. (1972). Urban Guerillas. London: Temple Smith.
MoxonBrowne, Edward. (1987). "Spain and the ETA." Conflict Studies 201.
MoxonBrowne, Edward (ed.). (1994). European Terrorism. New \brk: Hall.
Muir, Angus M. (1999). "Terrorism and Weapons of Mass Destrucion: The Case of Aum Shinrikyo."
Studies in Conflict and Terrorism 22: 7991
Mullen, Robert K. (1978). "Mass Destruction and Terrorism." Joumal of Intemational Affairs 32: 6389.
Mullendore, Kristine, and JonatHan R. TOTiite. (1996, Masrch). Legislating Terrtorism: Justice Issues and
the Public Forum. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Las Vegasu
(Academy of Criminal Justice Sciences Annual Meeting, Las Vegas, NV).
Mullins, Eustace. (1984). The Secret Holocaust. Hayden Lake, ID: Aryan Nations.
National Advisory Committee on Criminal Justice Standards and Goals (H.H.A. Cooper et al., eds.)
(1976). Report of the Task Force on Disorders and Terrorism. Washington, DC: Government Printing
Offlce.
National Public Radio. (1988, Decembcr). Report on Aryan Nations' links with the Skinheads.
Nechaev, Sergey. (1987). "Catechism of the Revolutionist." U Walter Laqueur and Yonah Alexanders
(eds), The Terrorism Reader. New York: Meridian.
Nelson, Anthony.
(1986). Terrorism: The Intelligerice System. U.S. Defense Intelligence Agency,

205

unpublished manuscript.
Netanyahu, Benjamin. (1986). Terrorism: How the West Can Win.
New York: Avon. (Revised editions published 1995 and 1997). New York Times News Service. (1996,
August 25) "American Terrorist: Just an Average Joe with a Bomb." Grand Rapids Press.
Neivstveek. (Novernber 4, 1974), p. 53Nice, David C. (1988). "Abortion Clinic Bombings As Political
Violence." American Journal of Political Science 32: 178195.
Nima, Ramy. (1983). The Wratb of Allah. London: PSuto.
Noble, Kerry. (1998). Tabernacle of Hate: Why They Bombed Oklahoma City, Ontario: Voyageur
Publishing.
Norton, Augustus, and Martin Greenberg (eds.). (1979). Studies in Nuclear Terrorism. Boston: Hall.
Nunn, Sarn, and John W "warner. (1987). "U.S. Soviet Coopertion in Countering Nuclear Terrorism: The
Role of Risk Reduction Centers." U Paul Leventhal and Yonah Alexander (eds.), Preventing Nuclear
terrorism. Lexington, MA: Lexington Books.
Nusse, Andrea. (1999). Muslim Palestine: The Ideology of Hamas. London: Hanvood Academic
Publications. O'Day, Aian (ed.). (1994). Dimensions of Irish Terrorism. New York: Hall. O'Donnell,
Guillermo. (1973). Modernization and Bureaucratic Authoritarianism. Berkeley: University of Califomia
Press.
Office of International Criminal justice. (1996, MayJune). "InterpoJ Tries to Curb Spread of Russian
Mafia in Europe." Criminal Organizations.
Organization for the
Prohibition
of Chemical Weapons.
(2000).
"Nerve Agents:
Lethal
OrganoPhosphorus Compounds Inhibiting Cholonesterase." http ://www. opcw. nl/chemhaz/nerve.htm.
Pace, Eric (1984, September 21). "Car Bombing Has Become Favored Tactic of Terrorists in the Middle
East." New York Times, p. A13.
Palazzi, Abdul Hadi. (2000). Orthodox Islamic Perceptions of Jihad and Martyrdom in Countering suicide
Terrorism. Herzliya, Israel: Institute for Counterterrorism.
Paietz, David L, Peter A. Fozzard, and John Z. Ayanian. (1982a). "The IRA, the Red Brigades and the
FALN in the New York Time." Journal of Communication 32: 162171.
Paletz, David L, John Z. Ayanian, and Petcr Fozzard. (1982b). "Terrorism on Teievision News: The IRA,
the FALN, and the Red Brigades." U William C. Adams (ed.), Television Coverage of International
Affairs. Nonvood. NJ: Ablex.
Paz,
Reuven.
(1998).
"Is There an 'Islamic Terrorism?" Institute for CounterTerrorism.
http://www.ict.org.il/.
Paz Reuven.
(2000).
"Hamas's
Lesson from Lebanon." Institute
for CounterTerrorism.
http://www.ict.org.il/home.htm. Paz, Reuven. (2001). The Islamic Legitimacy of Suicide Bombing in
Countering Suicide Terrorism. Herzliya, Israel: Institute for Counterterrorism.
PBS Frontline. (2001). Looking for Answers. PBS Video.
Pearlstein, Richard M. (1991). The Mind of the PoliHcal Terrorist. Wilmington. DE: SR Books.
Pekg, Ilan. (1988). "Terrorism in the Middle East: The Case of the ArabIsraeii Conflict." U Michael Stohl
(ed.), The Politics of Terrorism. New York: Dekker.
Phillips, Kevin R (2000). The Cousins' Wars: Religion, Politics, and the Triumph of Anglo America.
New York: Basic Books.
Pipes, Daniel. (1983). In tbe Path of Good Islam and Political Poiver. New York: Basic Books.
Pisano, Vittorfranco S. (1987). The Dynamics of Subversion and Violence in Contemporary Italy.
Stanford, CA: The Hoover Institute.
Pictcavage, Mark (1999). AntiGovernement Extremism: Origins, Ideology, and Tactics. Tallahassee, FL:
Institute for Intergovernmental Research.
Pictcavage, Mark. (1999). Current Activities and Treds. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental
Research.
Pitcavage, Mark. (2000). RigbtWing Scams. Tallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research.
Pluchinsky, Dennis. (1982). "Political Terrorism in Western Europe: Some Themes and Variations." U
Yonah Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe. New York: St. Martin's.
Pluchinsky, Dennis. (1986). "Middle Eastern Terrorist activity in Western Europe: A Diagnosis and
Prognosis." Conflict Quarterly 3: 526.
Pluchinsky, Dennis. (1993). "Germany's Red Aimy Faction: An Obituary." Studies in Conflict and
Terrorism 16: 135157.
Pockrass, Robert M. (1985, March). Out and About: The Royal Uhter Constabulary and the Campaign
Against Terrorism. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Las
Vegasu (the Academy of Criminal Justice Sciences. Las Vegas, NV).
Pockras, Robert M. (19987). "Tenoristic Murder in Noithern Ireland: Who is Killed and Why." Terrorism 9:
341357.
Podhoretz, Norman. (1981). "The Subtle Collusion." Polilical Communication and Persuasion 1: 8489.
Poland, James M. (1988). Understanding Terrorism: Groups, Strategies, and Responses. Upper Saddle
River, NJ: Prentice Hall.
Pollit, Mark M. (2000). "CyberterrorismFact of Fantasy?"
Porzecanski, Aituro C. (1973). Uruguay's Tupamaros. New 'Vtork: Praeger

206

 Post, Jerrold M. (19897). "Rewarding Fire with Fire: Effects of Retalisation on Terrorist Group
Dynamics." Terrorism 10: 2336.
Purver, Ron. (1995). "Chemical and Biological Terrorism: the Threat According to Open Literature."
Canadian Intelligence Service. www.csisscrs.gc.ca/eng/mdisdocs/tabintre.htm
Quarks, Chester L. (1991, January). "A Pause in Terror." Security Management: 2730.
Quigley, Robert C. (1991, January). "Terror Marches On." Security Management: 3140.
Qutb, Sayyid. (1990). Milestones. Indianapolis: American Trust Publications.
Qutb, Sayyid. (2000). Social Justice in Islam. Oneota, NY: Islamic Publications International.
Randal, Jonathan C. (1984). Going All the Way. New York: Vintage.
Ranstorp, Magnus. (1998). "Interpreting the Broader Context and Meaning of binLaden's Fatwa."
Studies in Conflict and Terrorism 21: 321330.
Rapoport, David C. (ed.). (19998). Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia Universit)' Press.
Rashad, Ahmad. (1996). "The Truth About Hamas." http://www.iap.org/politics/ misc/truth.html.
Raufer, Xavier. (1993). "The Red Brigades: Farewel! to Arms." Studies in Conflict and Terrorism 16:
313325.
Reese, John. (1986, September). Neobjavljeni brifing odran u EITWATu (Equilization in the War Against
Terrorism), New Orleans, LA.
Reeve, Simon. (1999). The New Jackals: Ramzt Yousef Osama bin Laclin, and the Future of Terrorism.
Boston: Northeastern University Press.
Reich, Walter, and Waiter Laqueur (eds.). (1998). Origins of Terrorism: Psychologies, Ideologies,
Theologies, States of Mind. Princeton: Woodrow Wilson Center.
Reuters.
(1996, April
12).
"Israel Arch Foe Hizbollah Tought Nut to Crack."
http://www.nando.net/newsroom/nt/4l2whoiz .html.
Reuters.
(1996, Apri! 21). "Israeli Intervention in Lebanon is Latest of Many."
http://www.nando.net/newsroom/nt/42 l/many.html.
Ridgeway, James. (1995). Blood in the Face: The Ku Klux Klan, Aryan Nations, Nazi Skinbeads, and the
Rise of the White Culture. New York: Thunders.
The Road Back. (n.d.) Macaba. (Suspected publication of Ku Kiux Klan, ca. 1985).
Rojahn, Christoph. (1988). "LeftWing Terrorism in Germany: The Aftermath of Ideological Violence."
Conflict Studies October 1998.
Ronfeldt, David. (1999). "Netwar Across the Spectrum of Conflict: An Introductory Comment." Studies in
Conflict and Terrorism 22: 189192.
Rose, Richard. (1971). Governing Witbout Consensus: an Irish Perspective. Boston: Beacon.
Rosen, M.Danie. (1982, March). "At War with the Red Brigades." Police Magazine: 4248.
Rosenbaum, David M. (1977). "Nuclear Terror." International Security 1: 140161.
Rosie, George. (1987). The Directory of International Terrortsm. New York: Paragon House.
Ross, Jefferv Ian. (1999). "Beyond the Conceptualization of Terrorism: A Psychological Structural Model of
the Causes of This Activity." U Craig Summers and Eric Markusen (eds.), Collective Violence: Harmful
Behavior in Groups and Govemments. New York: Rowen and Littlefield.
Roy, Joe. (1996). False Patriots: Tbe Tljreat of Antigovernnient Extremists. Montgomery, AL: Southern
Poverty Law Center.
Roval Ulster Constabulary. (1996). "Policing Northern Ireland." www.nics.gov.uk/ruc/ruchome.htm
Rubenstein, Richard E. (1987). Alchemists of Revolution. New York: Basic Books.
Rubin, Bariy M. (1991). Terrorism and State Politics. New York: St. Martin's.
Russell, Charles A., and Bowman H. Miller. (1978). "Proflle of a Terrorist." In J. D. Elliot and L. K.
(Gibson (eds.), Contempoorary Terrrorism. Gaithersburg, MD: International Association of Chiefs of
Police.
Rvan, Peter. (1996). Neobjavljene line beleke koje je Piter Rajan dao autoru.
Saltman, Richard B. (1983). The Social and Political Thought of Michael Bakunin. Westport, CT.
Greenwood.
Sanger, David E. (2002, May 16). Bush Was Warned bin Laden Wanted to Hijack Planes. The New York
Times on the Web, www.nytimes.com
Sanger, David E. and Sherri Day. (5162002). Law Makers Push for Hearings on Warning Given to Bush.
The New York Times on the Web, www.nytimes.com
Sanz, Timothy L.
(1992, Winter). "Nuclear Terrorism: Selected Research Materials." Low Intensity
Conflict and Law Enforcements: 1.
Sapp, Allen. (1985, March). Basic Idedologies of RightWing Extremist Groups in America. Rad
objavijen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Las Vegasu (the Academy of
Criminai Justice Sciences, Las Vegas, NV).
Sapp, Allen. (1986). The Nehemiah Toumsbip Cbarter. Applied RightWing Ideology. Rad objavljen na
godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Orlandu (the Academy of Criminal Justice,
Orlando, FL).
Sapp, Allen D. (1999). Terrorist Use of V/eapons of Mass Destruction: Current Realities and Future
Considerations. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Orlandu,
marta 1999, (the Academy of Criminal Justice,Orlando, FL).

207

 Sargent, Lyman Towed (ed.). (1995). Extremism in America. New York: New York University Press.
Scanlon, Joseph. (1981). "Coping with the Media: Police Media ProbSems and Tactics in Hostage
Taking and Terrorist Incidents." Canadian Police College Journal 5: 129148.
Scanlon, Joseph. (1982). "Domestic Terrorism and the Media: Live Coverage of Crime." Canadian, Police
College Journal 8: 154178.
Scarman, Leslie, (1972). Violence and Civil Disturbance in Northern lreland in 1969. Belfast: Her
Majesty's Stationery Office.
Schafert, Richard W. (1992). Media Coverage and Political Terrorists. A Quantitative Analysis. New
York: Praeger.
Schevill, Ferdinand. (1922). Tbe History of the Balkan Peninsula: From the Earliest Times to the
Present. New York: Harcourt, Brace, and Co.
Schiller, David T. (19878). "Germany's Other Terrorists." Terrorisin 9: 8799.
Shiller, David T. (1988). "A Battlegroup Divided: The Palestinian Fadeyeern." U David C. Report (ed.),
Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia University Press.
Schlapentokh, Dmitry. (1998). The Contour Revolution in Revolution: Irnages of Thermidor and Napoleon
at the Time of the Russian Revolution and Civil War. New York: St. Martin's.
Schlesinger, Philip. (1981). "Terrorism, the Media and the LiberalDemocratic State: A critique of
Orthodoxy." Social Research 48: 7499.
Schmid, Alex P (1983). Political Terrorism: A research Guide to Concepts, Theories, Data Bases, and
Literature. New Brunsvvick, CT: Transaction.
Schmid, Alex P, and Janny F.A. de Graaf. (1982). Violence as Communication. Newbury Park, CA:
Sage.
Schweitzer. Yoram. (2000). "Suicide Terrorism: Development and Characteristics." Institute for
CounterTerrorism. http://www.ict.org.il/home.htm.
Schweitzer, Yoram. (2001). Suicide Terrorism: Development and Main Characteristics in Countering
Suidde Terorism. Herzlivz, Israel: Institute for Counterterrorism.
Scotti, Toni. (1983. "Is the Media Really Covering Terrorism?" TVI Journal 4: 24.
Seale, Patrick. (1992). Abu Nidal: A Gun for Hire. New York: Random House.
Segaller, Stephen. (1987). Invisible Armies: Terrorism into the 1990s. San Diego: Harcourt Brace
Jovanovich.
Seger, Karl A. (1991, April). "Is America Next?" Security Management: 3138.
Sahar, Yael. (1997). "Information Warfare." Institute for CounterTerrorism.
Shahar, Yael. (1998). "Osama bin Ladin: Marketing Terrorism." Institute for CounterTerrorism.
Shaked, Emmanuel. (1986, September). A Revieiv of Counterterrorist Operations, Including Hostage
Rescue. Rad objavljen na ElTWATu (Equalization in the War Against Terrorism), New Orleans, LA.
Sharif, Idris. (1995). Tbe Success of Political Terrorist Events: An Analvsis of Terrorist Tactics and
Viction Characteristics 19681977. Landham, MD: Universitv Press of America. Shellev, Louise. (1994).
"The Sources of
Soviet Policing." Police Studies 17: 4969. Shenon, Philip. (2002, May 12). U.S. Agencies Seen as Slow
to Move on Terrorism Risk. The New York Times on the Web, www.nytimes.com
Shultz, Richard. (1984). The Role of External Forces in Promoting and Facilitating Internal Conflict. In
Stcphen j. Cimbala (ed.), National Security Strategy. New York: Praeger.
Silker, Laura, and Allen Little. (1996). Yugoslavia. Death of a Nation. New York: TV Books.
Simpson, John, and Jana Bennet. (1985). The Disappeared and the Mothers of the Plaza. New York:
St. Martin's. Sinn Fein. (1996). www.serve.com/rm/sinnfein/index.
Sloan, Stephen. (1995). Terrorisni: How Vulnerable is the United States? US. Army War College.
www.kimsoftcom/korea/terror.htm.
Smith, Brent L. (1994). Terrorism in America. Pipe Bombs and Pipe Dreams. Albany: State University
of New York Press.
Smith, M.L.R. (1998). "A Still Distant Prospect: Processing the Peace in Northern Ireland." Studies in
Conflict and Terrorism 21: 363367.
Solomon, John.
(2002, May 3). FBI Warned of Training Before llth Excitenews.
www.excitenews.com.fbiinterlligence9ll.htm.
Stanton, Bill. (1991). Klantvatch: Bringing the Ku Klwc Klan to Justice. New York: Grove Weidenfield.
Stephens, Hugh. (1987, September). Maritime Defense at Home: The Influence of Jurisdictions. Rad
objavljen na Sekciji za vojne studije Asocijacije za meunarodne studije u Atlanti (the International
Studies Association Section on Military Studies), Atlanta, GA.
Stephens, Hugh. (1977). The Texas City Disaster, 1947, Austin: University of Texas Press.
Stephens, Maynard M. (1979). "The Oil and Natural Gas Industries: a Potential Terget of Terrorists." U
Robert Kupperman and Darrell Trent (eds.), Terrorism: Threat, RealHy, and Response. Stanford, CA:
Hoover Institute.
Sterling, Claire. (1986). Tbe Terror Nelivork. New York: Dell.
Stem, Jessica. (1998). "The Prospect of Domcstic Bioterrorism." Emerging Infectons Diseases. Center for
Disease Control and Prevention, www.cdc.gov/ncidod/eid/vol5no4/ strn.htm
Stern, Jessica. (1999). The Ultimate Terrorists. Cambridge, MA: Harvard University Press.

208

 Stern, Kenneth S. (1996). A Force on the Plain: The American Milita Movement and the Politics of Hate.
New York: Simon & Schuster.
Stevenson, William. (1976). Ninety Minutes of Entebbe. New York: Bantam.
Stille, Alexander. (1995). Excellent Cadavers: The Mafia and the Death of the First Italian Republic.
London: Cape.
Stinson, James. (1984, Noveber). Assessing Terrorist Tactics and Security Meaures. Paper presented at
the Detroit Police Department Conference on "Urban Terrorism: Planning or Chaos?" (See also James
Stinson "1981". Unconventional Threat Assessment: The Role of Behavioral Sciences in Physical
Securitv, DNATR8332. Washington, DC: Defense Nuclear Agency.)
Stockton,
Ronald
R.
(1993).
"The
IsraeliPalestinian
Conflict."
www.umichedu/ainet/cmenas/studyunits/israeliaplestinian:conflict.
Stoffa, Adam Paul (1995). "Special Forces, Counterterrorism, and the Law of Armed Conflict." Studies in
Conflict and Terrorism 18: 4765.
Stohl, Michael (ed.) (1988). The Poetics of Terrorism. (3rd ed.). New York: Dekker.
Suall, Invin, and David Lowe. (1987). "Special Report: The Hate Movement Today: A chronide of Violence
and Disarray." TerroHsm 10: 345364.
Sulc, Lawrence B. (1996). Law Enforcement Counter Intelligence. Kansas City, KS: Varno Press.
Taheri, Amir. (1987). Holy Terror. Bethesda, MD: Adler & Adler.
Taubman, Philip. (1984, September 21). "U.S. Said to Know Little About Group Despite Intelligence
Efforts." New York Times, p. A13.
Taylor, Eric R. (1998). Letbal Mists: An Introduction to the Natural and Military Sciences of Chemical,
Biological Warfare and Terrorism. Commack, NY: Nova Science Publisher.
Taylor, Maxwell, and Helen Ryan. (1988). "Fanaticism,Political Suicide, and Terrorism." Terrorism 11:
91111.
Tessler, Mark. (1994). A History of the HraeliPalestinian Conflict. Bloomington: Indiana University Press.
Thackrah, John. (1987). Encyclopedia of Terrorism and Political Violence. London: Routledge & Kegan
Panl.
Thomas, Hugh. (1997) The Cuban Revolution. New York: Harper & Row.
Thomas, Mark. (1995, November 24). "The Watchman: a Publication of the Pennsylvania Christian Posse
Comitatus." www.stormfront.org/watchman/te rror.html.
Thrope, Tory. (1996). "Black Hebrew Israelites." www.blackomahaonline. com/blkheb.htm.
Thorton, Thomas P (1964). "Terror As a Weapoon of Political Agitation." U H. Eckstein(ed.), Internal War.
New York: Free Press.
Tillich, Paul. (1957). The Dynamics of Faith. New York: Harper Torch.
Time. (1987, November 23): 37. Tololyan, Kachig. (1988). "Cultural Narrative and the Motivation of the
Terrorist." U David C. Rapoport /ed.), Inside Terrorist Organizations. New York: Columbia LIniversity
Press.
Trevino, Jose A. (1982). "Spain's lnternal Security: The Basqvie Autonomous Police Force." U Yonah
Alexander and Kenneth A. Myers (eds.), Terrorism in Europe. New York: St. Martin's.
Trojanowich, Robert C, Bonnie Busqueroux, Victor E. Kappeler, and Larry K. Ganines. (1998).
Community Policing: A Contemporary Perspective. Cincinnati: Anderson Publishing.
Ttrundle, Robert C, Jr. (1996). "Has Global Ethnica Conflict Superseded Cold War Ideology?" Studies in
Conflict and Terrorism 19: 93107.
Tula, Maria Teresa. (1994). Hear My Testimony: Maria Teresa Tila, Human Rights Activist of El Salvador.
Translated by Lynn Stephen. Boston: South End Press.
Tumer, Stansfield. (1991). Terrorism and Democracy. Boston: Houghton Mifflin.
Turvev Brent E., Diana Tamlyn, and W Jeny Chisum. (1999). Criminal Profiling: An Introduction to
Behavioral Evidence Analysis. San Diego: Academic Press.
Tyler, Patrick. (2ool, November 21). "Direction of Global War on Terror Raises Unsettling Questions." New
York Times on the Web, www.nytimes.com
United Kingdom. (1980). Nortbern Ireland (Emergency Provisions) Act 1980. London: Her Majesty's
Stationery Office.
United Nations. (2000). "Terrorism." http://www.inlink.com/ccivitas/mun/res9 596/ terror.htm.
U.S. Congress. (1984). "Recent Developments in Colombian Narcotics Control." Sasluanje pred
Odborom za spoljne poslove. Washington, DC: Government Printing Office.
US. Congress. (1986). Omnibus Diplomatic Security and Antiterrorism Act. Washington DC: Government
Printing Offlce.
U.S. Congress (1995). Omnibus Counterterrorism Act. Washington DC: Government Printing Offlce.
U.S. Court of Appeal. (1996). Eleventh Circuit, No. 924473. "United States of America,
U.S. Department of Defense. (1983). Report of the DOD Commission on the Beirut International Terrorist
Act, October 23, 1983 Washington DC: Government Printing Office.
U.S. Department of Defense. (2000). "Terrorist Group Profiles."
www.periscope.usnicom/demo/terms/t0000282.html.
U.S. Department of State. (1981). "Press Release." U Marvin E. Gentleman et al. (eds.), El Salvador.
New York: Grove.

209

 U.S. Department of State. (1985, March 5). "Combating International Terrorism." (Policy Circular 667).
Washington, DC: Government Printing Office.
U.S. Department of State. (19851996). Pattems of Global Terrorism. Washington, DC: Government
Printing Office.
U.S. Department of State. (1986). Human Right in Nicaragua. Washington, DC: Government Printing
Office.
U.S.
Department
of
State
(1999).
Patterns
of
Global
Terrorism:
1999.
www.global/terrorism/1999report/appb.html.
U.S.
Department
of
State.
(2000).
Pattems
of
Global Terrorism.
www.state.
gov/wwws/global/terrorism/2000report/appb.html.
U.S. Drug Enforcement Administration. (1985). "Cocaine Review." The Quarterly (DEA quarterly
intelligence trends) 12:814.
U.S. House of Representatives. (1980). FBI Oversight. Sasluanje pred House Subcommittee on Civil
and Constitutional Rights. Washington, DC: U.S. House of Representatives.
U.S. House of Representatives. (1980, December 9). Increasing Violence Against Minorities. Sasluanje
pred, the Subcommittee on Crime. Washington, DC: U.S. House of Representatives.
U.S. House of Representatives. (1985). Aftermath of the Achille Lauro Incident. Sasluanje pred the
Committee on Foreign Affairs and Its Subcommittee on International Operations. Washington, DC:
U.S. House of Representatives.
U.S. Marshals Service. (1988). Neobjavljeni cirkular sa brifinga o amerikom domaem terorizmu.
U.S. Senate. (1985). Bills to Autborize prosecution of Terrorists and Otbers Who Attack U.S.
Government Employees and Citizens Abroad. Sasluanje pred Podkomitetom za bezbednost i
terorizam Odbora za pravosue (the Subcommittee on Security and Terrorism of the Committee of the
Judiciary). Washington, DC: U.S. Senate.
U.S. Senate (1995). Comprehensive Terrorism Prevention Act, SB 735(See Mullendore and White,
1996.)
Uris, Leon. (1976). Trinity. Garden City, N.Y: Doubleday.
Usher, Grahun. (1995). Palestine in Crisis: The Struggle for Peace and Political Independence After Oslo.
East Haven, CT: Pluto Press.
Waldmann, Peter (1986.) "Guerilla Movements in Argentina, Guatemala, Nicaragua and (Uruguay." U
Peter Merkle (ed.), Political Violence and Terror. Berkeley: University of California Press.
Walker, Samuel. (1985). Sense and Nonsense About Crime: A Policy Guide.
Pacific Grove, CA:
Brooks/Cole.
Wallach, Janet, and John Wallach. (1992). Arafat in the Eyes of the Bebolder. Rocklin, CA: Prima.
Walter, Jess. (1995.). Every Knee Shall Bow. The Trutb and Tragedy of Ruby Ridge and the Randy
Weaver Family. New York: Harper Colins.
Wann Alle Bruder Schvueigen. (nd.). Cohoctah, MI: The Mountain Church.
Wardlaw, Grant. (1872). Political Terrorism: Theory, Tactics, and Counter Measures. London: Cambridge
University Press.
Wardlaw, Grant. (1988). "Terror as and Instrument of Foreign Policy." U David C Rapoport (ed.), Inside
Terrorist Organizations. New York: Columbia University Press.
Warner, Philip. (1972). The Special Air Service. London: Kimber.
Waxman, Dov. (19989, April). "The Islamic Republic of Iran: Between Revolution and Realpolitik."
Conflict Studies.
Waxman, Dov. (1998, August). "Turkey's Identity Crises: Domestic Discord and Foreign Policy." Conflict
Studies.
Wege, Carl Anthony. (1991). "The Abu Nidal Organization." Terrorism 14: 5966.
Wege, Carl Anthony. (1994). "Hizbollah Organization." Studies in Conflict and Terrorism 17: 151164.
Weimann, Gabriel (1983). "Theater of Terror: Effects of Press Coverage." Joumal of Communication 33:
3845.
Weinberg, Leonard. (1986). "The Violent Life: Left and Right Wing Terrorism in Italy." U Peter Merkl
(ed.), Political Violence and Terror. Berkeley: Universitv of California Press.
Weisband, Edward, and Damir Roghly. (1976). "Palestinian Terrorism: Violence, Verbal Strategy, and
Legitimacy." U Yonah Alexander (ed.), International Terrorism. New York: Praeger.
Westem Front. (n.d.). The Hidden Tyranny. Sacramento, CA: Western Front.
Western Goals Foundation. (ca. 1984). No Place to Hide. n.p.; Westem Goals Foundation.
Whine, Michael. (1999). "Cyberspace A New Medium for Communication, Command, and Control by
Extremists." Institute for CounterTerroristn. http.//www. ict.org.il/articles/articledet
White, Jonathan R. (1986a, November). The Development of Offensive Strategies in .Counterterrorism.
Rad objavljen na Sekciji za vojne studije Asocijacije za meunarodne studije (the International Studies
Association Section on Military Studies Conference), Harvard University, Cambridge, MA.
White, Jonathan R. (1986b). Holy War: Terrorism As a Theological Construct. Gaithersburg, MD:
International Association of Chiefs of Police.
White, Jonathan R. (1995, June). The Militia Movement. Radovi objavljeni na seminaru the
MidwestAtlanticGreat Lakes Organized Crime Law Enforcement Network, Baltimore, MD.

210

 White, Jonathan R. (1996). Odabrani materijal koji nije oznaen kao poverljiv koji je iznesen na brifingu
Biroa Severne Dakote za kriminalnu istragu (the North Dakota Bureau of Criminal Investigation). Devil's
Lake and Minot. N.D.
White, Jonathan R.
(1997). "Militia Madness: Extremist Interpretations of Christian Doctrine."
Perspectives: A Journal of Reformed Thought 12: 812.
VChite, Jonathan R. (2000). The Religious Roots of Criminal Behavior. Tallahassee, FL: Institute for
International Research.
White, Jonathan R. (2001). "Political Eschatology: A Theology of Antigovernment Extremism." American
Behavioral Scientist 44: 937956.
White, Jonathan. (2002). Political Violence. Thallahassee, FL: Institute for Intergovernmental Research.
White, Jonathan R. (forthcoming). Defending the Homeland: Issues for State and Local Law
Enforcement. Belmont, CA: Wadsworth Publishing.
WickhamCrowley, Timothy P (1992). Guerilla and Revolution in Latin America: A Comparative Study of
Insurgents and Regimes Since 1956. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Wickstrom, James. (1983), "Memorial Day Sermon." (Nepoznat izvor, snimili Posse Comitatus.)
Wieviorka, Michad. (1993). The Making of Terrorism. Chicago: University of Chicago Press.
Wiggins, Michael E.
(1985, March). The Relationship of Extreme Right Wing Ideologies and
Geographical Distribution of Select Right Wing
Groups. Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Las Vegasu (the
Academy of Criminal Justice Sciences, LasVegas, NV).
Wiggins, Michael E. (1986, March). The Turner Diaries: Blueprint for Right Wing Extremist Violence.
Rad objavljen na godinjem sastanku Akademije nauka krivinog prava u Orlandu (the Academy of
Criminal Justice Sciences, Orlando, FL).
Wilkinson, Paul (1974). Political Terrorism. New York: Wiley.
Wilkinson, Paul (1986). "Trends in International Terrorism and the American Response." U Lawrence
Freedman et al. (eds.), Terrorism and International Order. London: Routledge & Kegan Paul.
Wilkinson, Paul. (1994). Terrorism: British Perspectives. New \brk: Hall.
Williich, Mason, and Theodore Taylor. (1974). Nuclear Thefu Risks and Safeguards. Cambridge, MA:
Ballinger.
Winchester, James H. (1974, July). "Kidnapping Unlimited." Reader's Digest, pp. 7074.
Winchester, Simon. (1974). Northern Ireland in Crisis. New York: Holmes & Meicr.
Windsor, Phillip. (1986). "The Middle East and Terrorism." U Lawrence Freedman et al. (eds.),
Terrorism and International Order. London: Routledge & Kegan Paul.
Wolf, John B. (1981). Fear of Fear. New York: Plenum.
Woodcock, George. (1962). Anarchism: A History of Liberation Ideas and Movements. Harmondsworth,
England: Penguin.
Woodham Smith, Cecil. (1962). The Great Hunger. New York: Harper & Row.
World Church of the Creator.
(1999). "WCOTC Membership Manual." http.//www.
rahowa.com/manual.htm.
Wright, Jeffery W (1984). Terrorism: A Mode of Warfare. FC 10037. Fort Leavenworth, KS: U.S. Army
Command and General Staff College.
Wright, Robin. (1986). Sacred Rage. New York: Touchstone
Wright, Robin. (1989). In the Name of God: The Khomeini Decade. New Simon & Schuster.
Wright, Thomas C. (1991). Latin America in the Era of the Cuban Revolution. New York: Praeger.
Wynia, Gary W (1986). Argentina. New York: Holmes & Homes.
Yodfat, Areh Y, and Yuval Aron Ohanna. (1981). PLO Strategy and Tactics. London: Croom Helm.
Zanni, Michaele. (1999). "Middle Eastern Terrorism and Netwar." Studies in Conflict and Terrorism 22:
247256.

211