Значај образовања за развој друштва

Семинарски рад

Београд, новембар 2009.

САДРЖАЈ:

Увод ........................................................................................................................................ 3.
1. Знање и образовање ....................................................................................................... 4.
1.1. Појмови и дефиниције ............................................................................................ 4.
1.2. Образовање ''по мери предузећа'' ........................................................................... 5.
2. Развој образовања ........................................................................................................... 5.
3. Значај образовања .......................................................................................................... 7.
4. Процес образовања ..........................................................................................................8.
4.1. Дуални модел образовања ...................................................................................... 9.
4.2. Јединствени модел образовања .............................................................................. 9.
5. Знање као интелектуални капитал 21. Века ............................................................... 10.
6. Образовање у функији привредног развоја ............................................................... 12.
7. Утврђивање потребе за образовањем ......................................................................... 14.
8. Образовање као ресурс 21. Века ................................................................................. 15.
9. Пројектована будућност образовања ......................................................................... 18.
10. Менаџери и образовање ............................................................................................... 20.
11. Унапређење образовања у Србији .............................................................................. 22.

Закључак ............................................................................................................................. 25.

Литература ..........................................................................................................................
27.

2
УВОД

Свака национална економија и њен дугорочни развој зависи готово искључиво од

квалитета њених људских ресурса. У том случају, коришћење тих ресурса и улагање у
њихов квалитет представљају примарни фактор развоја. Систем образовања основна је
инфраструктурна претпоставка раста и развоја исто као што је то и систем транспорта,
енергетски систем, мрежа институција и законодавство.
Окружење у којем се одвија привредни развој данас пружа одређене предности али и
ограничења. Предности али истовремено и изазови јављају се глобализацијом,
отвореном конкуренцијом и информатичким технологијама које су све то и омогућиле.
Ограничења су у демографској структури становништва као и у наслеђу негативне
селекције кадрова, ригидности институција и законодавства који данас кочи напредак
и позитивне промене у друштву.
Савремене се националне образовне политике у развијеним земљама темеље се на
концепту који су протеклих деценија разрађени у међународним организацијама које
се баве образовном политиком (UNESCO, OECD, ILO, Савет Европе, Европска
комисија) и које их препоручују својим чланицама у спровођењу националних
образовних реформи. То су концепција доживотног учења, односно концепција
друштва које учи.
Савремени образовни систем чини мрежа школских и нешколских организација
повезаних партнерским односима. Школа више није једина образовна установа па се
развој људских ресурса једне државе не сме редуковати на реформу школског система.
У развијеним се земљама системом развоја људских ресурса обухвата школовање и
младих и одраслих те неформално образовање одраслих, а све се више обзира поклања
и самообразовању те информативном учењу.
Образовање се данас сматра условом опстанка и развоја модерних друштава. Опстају
они који се најлакше прилагођавају и први усвајају новине.

3
1. ЗНАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ

1.1. Појмови и дефиниције

Знање је најважнији људски ресурс и капитал, а с обзиром на неопходност имања
информација (знања) да би се опстало у стално променљивом окружењу, данашње
друштво називамо друштвом знања. У њему је образован човек у средишту пажње.

Потребно је дефинисати неке појмове који се користе као синоними за знање:

 Учење је процес стицања вештина и знања, која резултирају у релативно трајној
промени понашања.
 Обучавање озачава стицање нових практичних знања и вештина потребних за рад,
руковођење, управљање организацијом, према усвјеним правилима, прописима и
стандардима. Обучавање доводи до промена у вештинама.
 Тренинг представља увежбавање стечених практичних знања и вештина.
 Развијање знања је везано за стицање нових знања, вештина и способности које
омогућавају појединцу предузимање сложенијих послова, припремајући га за
будућност и захтеве који тек долазе. Развој доводи до промена у ставовима и
вредностима.
 Образовање значи стицање и стално иновирање ширих знања из примењених
научних дисциплина и пословне праксе, релевантних за делатност и циљеве
предузећа.
 Претварање знања у суштински ресурс - менаџмент људских ресурса се суочава с
новим захтевима, новим изазовима и новим одговорностима.
Знање се према новијим дефиницијама карактерише као индивидуална, нечујна
појава, усмерена на акцију, базирана на правилима и у сталним променама.С обзиром
на комплексност термина, знање се изражава као КОМПЕТЕНТНОСТ.
У времену, које је пред нама, учење постаје лична одговорност. Људи треба да
преузму одговорност за своје знање и квалитет посла који обавијају, не чекајући да
иницијативе за стицање знања стигну од виших нивоа менаџмента.
Уважавајући ове чињенице, може се закључити да будућност и перспективу имају она
друштва, организације и појединци који буду имали неопходна знања и вештине који

4
ће им омогућити да надвладају тако моћне и међусобно повезане силе као што су
брзина промена, сложеност окружења и несигурност времена. Будућност припада
онима који успешно савладају 3 ствари:
убрзано учење
већа меморија
креативно размишљање
На добар и сигуран посао моћи ће да рачунају само они појединци који буду
прилагодљиви условима И времену, као и они који буду стално обнављали и
иновирали стара и стицали нова знања.

1.2. Образовање"по мери предузећа"

Најпрофитабилнија инвестиција данашњице је улагање у образовање. Та инвестиција
се враћа улагачу за пар година, доносећи му сигуран капитал и профит. Последица
недовољног улагања у образовање је губитак тржишта и конкурентске способности
фирме. Учење доводи до стицања предности организације у односу на окружење и
конкуренцију. Ипак, образовање може имати прави ефекат на квалитет рада само ако је
усклађено са потребама конкретног предузећа.
Зато концепт образовања по мери предузећа ставља акценат на:
 Утврђивање конкретних потреба за образовањем ради дефинисања садржаја
 Избор одговарајућих метода образовања
 Избор предавача
 Активно учествовање полазника
 Контрола ефеката образовања ради преузимања корективних мера.

2. РАЗВОЈ ОБРАЗОВАЊА

Образовање је континуални процес који за циљ има преношење знања и вештина,

односно развијање способности неопходних за укључивање у друштвене процесе,
односно функционисање унутар људске заједнице.
На различитим ступњевима развоја људског друштва фаворизовани су различити
типови вештина и знања. Међутим, сасвим је извесно да су појединци и групе, који су
располагали фаворизованим знањима и вештинама, заузимали значајне, повлашћене
позиције унутар ужих и ширих заједница.

5
 Знање и вештине одувек су се преносиле са генерације на генерацију, при томе битно
је напоменути да је тенденција очувања и унапређења једном стечених знања, као и
оспоравања истих и стварања нових, одувек представљала саставни део процеса
образовања.
Знања и вештине испрва су се стицале искључиво на основу искуства, и преносиле су
се усменим путем, па је и сам процес образовање био неформалног карактера.На овом
ступњу развоја људског друштва главним ресурсима, односно изворима богатства,
сматрана су добра материјалног карактера. Знање и вештине имале су споредан,
искључиво наменски карактер, односно биле су везане само за материјалне, "опипљиве
ствари".
Усмено преношење знања омогућавало је да сваки од учесника у ланцу преношења,
придода и свој лични став.Знатан део знања усменог карактера бивао је изгубљен, или
је у току преноса лагано мутирао у својеврсни мит или легенду.
Стварање првих писама имало је изузетно снажан утицај на формализацију процеса
образовања и поред тога омогућило је да се знатно брже одвија процес размене међу
ужим друштвеним заједницама, као и да се знање очува у физицком смислу, и да буде
увек доступно у свом изворном облику.Захваљујући континуалном усмеравању
интелекуталних напора све већег броја група и појединаца ка стицању знања, односно
ка самом знању као апсолутно фасцинантном феномену, започео је развој
многобројних научних дисциплина које су се бавиле изучавањем различитих
природних и друштвени феномена.
Овакав след околности неминовно је водио генерисању све веће количине знања, и
стварању нових вештина, као и општем цивилизацијском успону, односно научно-
техничком прогресу.Под појмом општи цивилизацијски успон не подразумева се
буквални успон целокупне људске заједнице, већ само оног истог дела који је
располагао највећим и најзначајнијим ресурсима, који омогућавају управљање
кључним процесима.
У 20.веку, напредак у области телекомуникација, као и све брзи темпо живота и
званично је маркирао информацију као најзначајнији ресурс у људској заједници,
самим тим процес образовања заузео је централну позицију у људској заједници.20.век
изнедрио је упечатљиво највећи број теорија о знању, о функционисању процеса и
могућностима примене истог у различитим сферама.
Међутим, чињеница је да је 20.век утицао на знатно брже застаревање самог знања.
Примера ради: раније је пролазило и више десетина година, па чак и по неколико

6
векова пренего што се одређено знање званично прогласи неупотребљивим, односно
застарелим. Данас се често дешава да временски период који је био потребан за
утврђивање неке чињенице, односно установљење неког знања, буде и 3-4 пута дужи
од “века трајања” самог знања.Зато данас нико себи не може приуштити луксуз
неинформисаности, и перманентно образовање више не представља ствар избора, већ
обавезу.

3. ЗНАЧАЈ ОБРАЗОВАЊА

Знање и образовање као процес, битно утичу на подизање квалитета живота, на

побољшање животног стандарда, и данас га има на сваком кораку. Знање се може
стицати путем великог броја медија, самостално, у групама, без граница.
Колики је значај образовања, односно неговања интелектуалног капитала једне
заједнице, уочавамо упоредним посматрањем листе девет најбогатијих,
најпросперитетнијих држава, и листе девет најсиромашнијих земаља на свету, које су
успостављене на основу посматрања два елемента: просечног животног века и
процента писмености у тим земљама.
Табела бр.1: Упоредни приказ различитости развијених и сиромашних земаља света

ПРОСЕЧНИ ПРОСЕЧНИ
НАЗИВ СТОПА НАЗИВ СТОПА
ЖИВОТНИ ЖИВОТНИ
ДРЖАВЕ ПИСМЕНОСТИ ДРЖАВЕ ПИСМЕНОСТИ
ВЕК ВЕК
Белгија 100 ℅ 75,1 год. Бенин 37,5 ℅ 50,4 год.
Канада 96,6 ℅ 75,4 год. Буркина Фасо 23,0 ℅ 43,0 год.
Данска 100 ℅ 74,9 год. Бурунди 48,1 ℅ 42,5 год.
Исланд 100 ℅ 78,4 год. Чад 53,6 ℅ 47,0 год.
Јапан 100 ℅ 78,4 год. Конго 80,7 ℅ 49,0 год.
Луксембур Етиопија 38,9 ℅ 47,3 год.
100 ℅ 74,9 год. Гвинеја Бисао 36,8 ℅ 45,1 год.
г
Мадагаскар 80,2 ℅ 53,8 год.
Норвешка 100 ℅ 76,5 год.
Малави 60,3 ℅ 37,6 год.
Швајцарска 100 ℅ 77,7 год.
САД 95,5 ℅ 74,4 год.

Подаци очигледно указују на то да се овде ради о "два различита света". Док у девет
најбогатијих земаља један лекар долази на 242-534 становника, у девет
најсиромашнијих земаља један лекар долази на 3.707-49.118 становника. Веза између
образовања и квалитета живота је још очигледнија када се обрати пажња на просечни
животни век.

7
 Оно што знатно продублује кризу у овим земљама јесте да су земље са ниским
степеном писмености, уједно иземље са високом стопом задужености -ово води томе
да се преко потребни новац уместо на образовање, троши на враћање дугова -чиме се
зачарани круг неписмености наставља, водећи те земље ка још већем сиромаштву.
Нужно је скренути пажњу да је проблем неписмености и у нашој земљи изражен, не у
толико високом проценту, али ипак завређује пажњу с обзиром на то да смо и ми,
земља у развоју. Допунски проблем код нас предстаља и пракса занемеривања
интелектуалногкапитала, што је у протеклих пар деценија довело до "одлива мозгова",
односно одласка наше интелектуталне елите у земље које су им пружиле боље услове
за живот и рад.
Наравно, битно је нагласити да код образовања није битан квантитет, већ квалитет.
Примера ради, према једној недавно извршеној анкети, коју је извршила институција
при ЕУ, преко 25% деце која живе у земљама ЕУ мисли да памук расте на овци, а чак
10% није могло да каже који је главни град земље у којој живе.
Дакле, у савременом свету знање је најзначајнији ресурс, а неговање интелектуалног
капитала нације је гаранција прогреса у њој.Образовање представља озбиљну
инвестицију, зато је нужно одабрати право образовање, јер инвестирати у образовање
значи инвестирати у будућност.

4. ПРОЦЕС ОБРАЗОВАЊА

Процес образовања се одвија у оквиру институционалног система образовања. Такав

систем обухвата све образовне институције које су повезане и организоване у једну
јединствену мрежу. У том смислу, свака земља има свој специфични систем
образовања, мада велики број образовних система има нека општа и заједничка
обележја која се односе на организацију, нивое образовања и трајање школовања. У
последње време, та заједничка обележја у образовању односе се и на студијске
програме и наставне садржаје. У процесу стицања високог образовања, развиле су се и
одређене институције изван универзитета, које су пружале одговарајуће
професионално образовање. Настао је нови облик високог образовања, који је излазио
из оквира институционалног система образовања. Образовање стечено на овај начин
омогућавало је брже запошљавање. Евидентна последица таквог развоја високог
образовања јесте и велика хетерогеност садашњих високошколских установа у Европи
и Сједињеним Државама.

8
 Иначе, високо образовање у Европи карактеришу два доминантна модела образовања,
и то: дуални модел ("бинарни модел") и јединствени модел.

4.1. Дуални модел образовања

Дуални модел високог образовања карактерише постојање два независна и одвојена
сегмента –универзитетско и неуниверзитетско. Сваки модел има одређене
специфичности и карактеристике.
Тако је универзитетско образовање задржало традиционалне карактеристике
образовања, што значи да је део система високог образовања и да као такво пружа
одговарајуће академско образовање у области научно-истраживачког рада.
Неуниверзитетско образовање, као део система високог образовања, односи се на
професионално усмеравање у смислу припреме стручњака за одређена
занимања.Неуниверзитетско образовање је у многим земљама почело убрзано да се
развија шездесетих година 20.века. На његов развој су утицали бројни фактори, али се
посебно издвајају: економски, јер је нагли индустријски развој захтевао квалификовану
радну снагу која би се краћим стручним образовањем лакше и брже оспособљавала за
обављање одређених послова; финансијски, јер је временски краће стручно образовање
захтевало много мање финансијских трошкова за школовање и социјални, јер је такав
облик образовања био доступан већем броју оних који су наставили школовање.
Неуниверзитетско образовање се у том смислу много брже развијало и интензивније
ширило него универзитетско. Тако данас у великом броју европских земаља, као и у
Сједињеним Државама, постоје разноврсне неуниверзитетске високошколске
институције. Неке од њих имају већ дугу традицију постојања и изузетан углед.
Дуална структура образовања постоји у око 15европских земаља, и то у: Белгији,
Данској, Француској, Грчкој, Ирској, Холандији, Португалији, Немачкој, Великој
Британији, Швајцарској, Норвешкој, Мађарској, Румунији и Бугарској. Сваки модел
образовања има посебне карактеристике, које су везане за одређене специфичности
сваке земље.

4.2. Јединствени модел образовања

За разлику од дуалног модела, јединствени модел високог образовања интегрише све
високошколске установеу универзитет који има проширене надлежности. Овај модел је
шездесетих година прошлог века покушала да формира Немачка, али није успела;
Шведска и Шпанија и даље покушавају да своје високо образовање реформама

9
прилагоде јединственом моделу; у Италији и Аустрији промене у области високог
образовања нису утицале на промену структуре овог сегмента образовања, јер у овим
земљама постоје традиционално добре техничке средње школе, тако да кратки
високошколски курсеви из тих разлога нису потребни.

5. ЗНАЊЕ КАО ИНТЕЛЕКТУАЛНИ КАПИТАЛ 21. ВЕКА

Према истраживању Станфорд Универзитета (САД): Укупно људско знање настало

до 1900. године удвостручено је до 1950. године. Од тада се целокупно људско знање
удвостручава сваких 5 -8 година.
Овај фасцинирајући податак осим што сам по себи представља занимљивост, има
неслућене импликације на наш свакодневни живот -приватни и пословни. На
приватном плану ова "експлозија" знања има за последицу да земље и појединци
којима су новоосвојена знања на располагању стичу велике потенцијале за
континуирано повећање животног стандарда, квалитета живота и богатства уопште. На
пословни живот појединаца, организација, држава и света посматраног у целини, ове
огромне, убрзане и свакодневне промене утичу на начин који ће у сваком погледу и
значајно изменити досадашњи начин живота.
На почетку 21.века сусрећемо се са огромним променама:
 живот, друштво и економија постају све сложенији,
 време у којем живимо је непредвидиво,
 природа послова се радикално мења,
 све више послова нестаје услед технолошких промена,
 прошлост све мање може бити ослонац и путоказ за будућност.
Већ сада је тешко предвидети која знања и вештине ће бити потребне и тражене за
наредних 10 година. У већини професија знање се дуплира сваких неколико година,
што значи да знање свакога од нас треба да се дуплира сваке 2 -3 године само да би
"држали корак" са променама, а они који то не буду чинили неумитно ће заостајати!
Друштва у којима се вреднује знање као ресурс, која улажу у образовање и науку, у
којима је развијена информацијска инфраструктура и у којима се високо цени
индивидуалност, способност и креативност појединаца и организација, назвају
сеиновативнадруштва.
Јапан је још 1980. године донео стратешку одлуку да јапанска привреда промени
стратегију развоја. Уместо инвестирања у тешку индустрију и петрохемију, тежиште

10
 улагања померено је на делатности које почивају на људском уму и знању и које троше
мало енергије и сировина. Резултате те визионарске одлуке можемо видети данас.
У САД број запослених у делатностима високог знања, као што су професионалне и
пословне услуге се изједначио са бројем запослених у индустрији.
У Великој Британији основни приоритет владе је едукација својих грађана. Ово своје
опредељење је потврђено именовањем "првог државног Подсекретара за доживотно
учење" (first Under-secretary of State for Lifelong Learning).
У данашње време многе организације су свесне да је једини начин да се освоји и
задржи компаративна предност -учити брже од конкуренције. Због тога се све више
компанија труди да усвоји и примени концепт "организације знања" и на тај начин
оствари предност на тржишту. Најбољи пример "организације знања" свакако
представља фирма "Microsoft" Bil Gejts-а. "Организације знања" спремне на брзо учење
карактерише:
 брзо реаговање на жеље купаца (потрошача),
 савладавање нових технолошких достигнућа и њихова примена,
 смањење временских циклуса где год је то могуће,
 спремност на иновације,
 самопоуздање и прилагодљивост на промене у окружењу,
 иницијатива, одлучно и "безболно" спровођење свих неопходних промена.
Исти чиниоци који делују у индустријски и интелектуално орјентисаним друштвима
имају различите улоге у њима. Следећи приказ ће нам то најбоље илустровати.
Табела бр. 2.: Улога чиниоца у различито орјентисаним друштвима
ИНДУСТРИЈСКА ИНТЕЛЕКТУАЛНА
ЧИНИОЦИ
ОРГАНИЗАЦИЈА ДРУШТВА ОРГАНИЗАЦИЈА ДРУШТВА
Људи генератор трошкова извор прихода
Задатак менаџера контрола подршка
Информација инструмент контроле ресурс, средство комуникације
Ток информација хијерархијски кроз информатичку мрежу
физички радници користећи мат. Ресурсе интелектуани радници стварају
Производња
стварају производе ''невидљиве'' – интелектуалне вредности
''невидљиве'' вредности (учење, нове
Облик прихода опипљиви (новац)
вредности, патенти, нови купци)
Однос према купцима једносмеран интерактиван
Знање један од ресурса фокус сваког пословања
Улога учења практична примена нових средстава стварање нових вредности
''Уска грла'' капитал, ресурси, некомпетентност време и знање
Интелигенција постаје капитал оног момента када донесе нови квалитет или нову
вредност. Сходно томе, "интелектуалним капиталом" може се назвати само оно знање
које је примењиво и које има практичну корист.

11
 Шведска компанија Scandia, која се бави финансијским услугама, прва је фирма у
свету која је 1995., у свом годишњем финансијском извештају у посебном одељку
изразила вредност свог интелектуалног капитала. Захваљујући свом визионарском
раду, Швеђанин Leif Edwinsson постао је познат као први директор Интелектуалног
капитала у историји.

6. ОБРАЗОВАЊЕ У ФУНКЦИЈИ ПРИВРЕДНОГ РАЗВОЈА

У развијеним друштвима главни развојни ресурс је људски капитал, а његов квалитет

битно одређују образовање и обука. Образовање и обука требају допринети одрживом
националном развоју и трајном развоју појединаца. Због тога све развијене земље држе
образовање и развој људских ресурса националним приоритетом те примењују оне
стратегије развоја образовања И обуке којенајвише доприносе привредном, социјалном
и културном развоју друштва те личном развоју његових чланова.
Због наведених разлога савремене стратегије развоја образовања и људских ресурса
не захватају само школовање деце и младих него и неформално и информално
образовање. Процењује се да су оне земље чија се развојна политика не темељи на
концепцији доживотног учења осуђене на привредну и политичку маргинализацију.
Допринос образовања и обуке развоју опште је призната чињеница. Процењује се да
улагање у образовање и обуку појединаца доноси профит који је упоредив с улагањима
у физички капитал. Све већи удео услужних делатности у привреди, брзина којом се
мења технологија, растући удео знања и информација у односу на вредност
производње као и ниво привредног реструктурирања иду у прилог таквој врсти
улагања.
Процењује се да би додатна година просечног школовања у развијеним земљама
Европе одмах довела до повећања привредног раста за око 5% те до дугорочног
повећања раста за 2,5%. Током деведесетих година веће улагање у људски капитал
довело до годишњег раста од 0,5% или више у неколико земаља чланица ЕУ у
поређењу са претходном деценијом.
Фактори који утичу на удео образовања у привредном развоју неке заједнице, регије
или државе су:
 Конкуренција и динамичност - Образовање и обука морају одиграти кључну улогу у
привлачењу и задржавању талената. Из тог разлога потребно је инвестирати не само

12
 у истраживање, развој и информацијско-рачунарску технологију већ и у "развој
људског капитала".
 Више радних места и квалитетна радна места - Даљи развој људских ресурса томе
доприноси на неколико начина. Постоје јасни докази како су едукативна достигнућа
прва одредница личног прихода и статуса на тржишту рада. У спроведеном
истраживању сугерише се да се широм Европе додатном годином школовања
примања повећавају за 6,5% док се у неким земљама ова примања повећавају за
пуних 9%. И проценат незапослености се смањује на вишим нивоима образовања,
што такође смањује социјалне трошкове, који су са тим повезане.
 Друштвена укљученост - Доступност обуци коју финансира послодавац често је
ограничена на оне који већ поседују добре квалификације услед чега неке групе
људи остају заблокиране на лошијим радним местима на тржишту рада. Улагање у
људе није само фактор раста, већ је оно и кључан инструмент за повећање
друштвене укључености.
 Регионална политика - Развој људских ресурса је један од такође важних елемената
регионалне политике, као инструмент којим се могу смањити разлике између боље и
слабије развијених регија образовањем људских ресурса потребних за друштвени и
привредни развој.
 Глобализација и конкуренција на светском нивоу - Глобализација на системе
образовања и обуке те на институције утиче на различите начине, како директно
тако и индиректно. Потреба грађана да се обуче вештинама и стручношћу подстиче
потребу за запошљавањем. Тако глобализација за последицу има како повећан ниво
улагања тако и паралелни процес реформе којим се повећава квалитет и
сврсисходност образовних институција, универзитета, програма образовања за
одрасле и стручних програма обуке.
 Демографија - Стопа наталитета је битан фактор који утице на број учесника на
свим нивоима образовања и обуке. Земље са остарелом популацијом (као што је
случај у многим земљама ЕУ) теже хватају корак са убрзаним технолошким
променама, него оне где су популације знатно млађе. У млађим популацијама
темељно образовање и обука се лакше мења новијом, са развојем и усвајањем нових
вештина.
 Улагање у образовањеи обуку - улагање не доноси исте резултате на свим нивоима
система образовања и обуке. Стопа профита како за појединца (приватни профит)
тако и за друштво (друштвени профит) варира у односу на земље света. На пример,

13
 приватно улагање у образовне институције од 1995. год. врло је мало порасло у ЕУ
(са цца. 0.55% на цца. 0.66% ГБП-а). У Јапану је ова свота готово двострука (цца.
1.2% ГБП-а) док је у САД она троструко већа (1.6% ГБП-а). Друго подручје на којем
постоји јасна потреба за увећаним приватним улагањима је стручно образовање и
обука те образовање одраслих.
 Улагање у новоосноване вештине – новоосноване вештине укључују дигиталну
писменост, учење учења, социјалне и предузетничке вештине као и учење језика.
Оне морају бити доступне свим старосним групама. Треба искористити потенцијал
информатичке технологије и нових електронских метода учења, јер се
такопобољшава процес учења.

7. УТВРЂИВАЊЕ ПОТРЕБЕ ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ

Потребе за образовањем у организацији можемо поделити на -потребе појединца и

потребе организације. Организација има потребу за обученим, ажурним и образованим
персоналом. Појединац суочен са сталним променама, има потребу за новим знањима и
стручном подршком. Рационално понашање подразумева усклађивање ове две
потребе.
Потреба за образовањем је разлика између постојећих и потребних знања, вештина и
различитих способности за реализацију текућих и планираних послова и
организацијских улога.
Утврђивање потреба за образовањем је увек поређење потребног и тренутног стања у
погледу знања, вештина и понашања запослених.Постојећа знања, вештине и умећа
кадрова утврђују се помоћу више различитих техника и извора информација као што
су: испитивање запослених, руководилаца, купаца, клијената, посматрања радних
места и улога.
Поређење постојећег и потребног нивоа кроз систематизоване, структуриране
разговоре врши стручњак за образовање или руководиолац знања (Цхиеф Кноwладге
Оффицер). Овај процес за дефинисање потреба је доста комплексан и понекада га је
тешко спровести те је задатак стручњака за образовање да менаџменту предузећа
укаже на значај и одличне ефекте уколико се изврши утврђивање потреба.
8. ОБРАЗОВАЊЕ КАО РЕСУРС 21. ВЕКА

14
 Пратећи значајне промене у окружењу настале развојем науке и технологије,
образовање, као и укупан образовни систем, подлегли су реформама. На тај начин су
друштвене промене утицале на реформу образовања, која је обухватала промене у
структури образовања, функционисању и ефикасности образовања, затим мрежу
образовних институција, образовне програме, облике и садржаје образовања, као и
циљеве и методе образовања. Традиционалне школе и образовни системи уопште
прилично неефикасни и неприлагодљиви, образовни системи школују просечне
појединце, па им тако не омогућавају да напредују у складу са својим способностима.
У извештају UNESCO-а је посебно указано на улогу и значај које образовање има у
процесу превазилажења супротности у 21. веку. У том смислу су наведене три основне
супротности:
 супротност између глобалног и локалног –подразумева истовремену потребу
очувања националног идентитета и припадања уједињеном човечанству;
 супротност између универзалног и индивидуалног –подразумева прихватање
глобализације као универзалног процеса, али и очување личне самобитности и
културног идентитета свог народа;
 супротност између традиције и савремености –подразумева потребу прилагођавања
новом времену, али уз очување сопственог историјског развоја.

Човекова потреба за сталним учењем исказује се као:

 учење за знање –подразумева савладавање научних информација и овладавање

средствима сазнања, а односи се на остварење суштине смисленог живљења,
развијање способности сазнавања, разумевања и откривања, васпитање пажње,
памћења и мишљења;
 учење за рад –подразумева стицање нових знања која се практично могу применити;
 учење за заједнички живот –подразумева стицање сазнања о другима, сагледавање
њихових потреба и уважавање њихових различитости;
 учење за постојање –подразумева припрему за самостално и критичко расуђивање о
свим појавама и процесима из окружења.
 Основни циљеви будућег образовања се односе на:
 припрему младих људи да у свом личном животу стичу реалну слику о самимасеби,
а коју ће реализовати у личним, друштвеним и заједничким приликама,

15
 припрему младих људи за живот у демократском друштву, која укључује сазнања о
праву, основним слободама, дужностима и одговорностима грађана,
 припрему младих људи за рад, која треба да омогући широки поглед на рад и
теоријски увид у природу и облике рада,
 припрему младих људи за културни живот, како би нашли изворе за богаћење
личности и укључили се у духовно, културно и историјско наслеђе и тако били
припремљени за живот у мултикултуралном свету.

Основни циљеви будућег образовања се односе на:

 припрему младих људи да у свом личном животу стичу реалну слику о самимасеби,
а коју ће реализовати у личним, друштвеним и заједничким приликама,
 припрему младих људи за живот у демократском друштву, која укључује сазнања о
праву, основним слободама, дужностима и одговорностима грађана,
 припрему младих људи за рад, која треба да омогући широки поглед на рад и
теоријски увид у природу и облике рада,
 припрему младих људи за културни живот, како би нашли изворе за богаћење
личности и укључили се у духовно, културно и историјско наслеђе и тако били
припремљени за живот у мултикултуралном свету.

Млади људи треба да буду иницијатори уобличавања вредности неког друштва, а које
произилазе из њиховог заједничког наслеђа. Као основне вредности политичког,
друштвеног и личног живота, које су основа и образовног процеса, наводе се:

 разумевање,
 превазилажење предрасуда,
 проналажење заједничких интереса уз поштовање европских различитости,
 отварање према различитим културама,
 поштовање правних обавеза и правосудних одлука у области људских права,
 спремност на заједнички хармонични живот,
 спремност на сталне компромисе који омогућавају различите европске интересе,
 бригу за очување европске и светске еколошке равнотеже.

16
 У складу са тим, потребно је извршити промене стратегијског правца развоја
образовног система у смислу остваривања права на квалитетно образовање, којим се
постиже развој личних способности сваког грађанина. Све то треба да омогући
поседовање одређених знања и особина: потпуно познавање матерњег језика са
основним знањима из граматичке структуре реченица, разумевање основа математике
и природних наука, што мора бити повезано са новим технологијама, способност да се
мисли на решење проблема или стицање знања уз прављење разлика између чињеница
и предрасуда, овладавање техникама учења ради усвајања нових вештина и
прилагођавања новим ситуацијама, и овладавање вештином комуницирања,
укључујући и владање једним страним језиком.
Диплома није гаранција за посао, уколико се не поседују одговарајући лични
квалитети, као што су: способност за тимски рад, осећај одговорности и личне
дисциплине, способност доношења одлука, осећај за сарадњу и спремност да се
ризикује, иницијативност, радозналост и креативност, професионализам, тежња ка
перфекцији и досезању граничних могућности и осећај грађанске одговорности.
Полазећи од ових ставова, током целог живота потребно је учити и схватитит да
суштина учења подразумева учење људи да мисле, а не да само акумулирају чињенице.
Реформа образовања своју основу налази у суштини друштвено-економских односа у
појединим земљама, полази од категоријалног система вредности који у њима постоји,
налази се у специфичностима појединих народа, као што зависи и од циљева чије се
остварење реформом образовања очекује.
У условима глобалног уједињавања човечанства имеђузависности држава и народа у
разним областима друштвеног живота, па и образовања, као и у условима
универзализације науке и образовања, неминовно долази до међусобне сарадње и у
овој области и новог модела реформе образовања. Тако поједине земље у процесу
реформе својих образовних система користе искуства оних земаља које су већ такву
реформу спровеле, наравно водећи рачуна о својим специфичностима и
карактеристикама. На тај начин се даје и одговарајући допринос светском процесу
реформе образовног система.
Образовање има несумњиво велики значај за развој друштва у свим временима
његовог постојања. У савременом свету образовање прати промене настале његовим
развојем. Тако ће образовање у 21. веку бити усмерено према стицању знања које
постаје значајан фактор друштвеног развоја и имаће одлучујућу вредност и за
појединца и за цивилизацију. Образовање ће имати значаја и за сагледавање и

17
разумевање глобалних промена у савременом друштву, посебно са становишта
проблема у вези са усаглашавањем привредног развоја са еколошким законитостима у
условима развоја науке и технологије, у погледу очувања културног идентитета народа
и суверенитета њихових држава у условима глобализације економског живота и
политичке доминације привредно најразвијенијих држава, као и у погледу
демократизације друштвених односа.
Еколошко образовање ће представљати основу економског развоја који ће почивати
на принципима одрживог развоја као цивилизацијског захтева савременог друштва.
Образовање ће својим садржајима омогућити да се изграде и прихвате нове
универзалне моралне норме у односима између народа и држава, чиме ће се избећи
сукоби култура и цивилизација. У ствари, знање ће служити унапређењу хуманијих
услова живота, јер ће образовање одређивати будућност сваке земље и будућност
укупног човечанства.

9. ПРОЈЕКТОВАНА БУДУЋНОСТ ОБРАЗОВАЊА

Процес стицања знања и преношења сазнања неминовно је пратио развој друштва.

Наиме, у периоду прединдустријског развоја друштва, традиционалне вредности,
знање и практичне вештине преносили су се са генерације на генерацију. У периоду
индустријског развоја друштва, сва потребна знања више се нису могла научити у
породици. Зато је и процес преношења знања претворен у масовно образовање. У
периоду аутоматизације, машине све више и све успешније решавају бројне рутинске
задатке, а човек све боље и боље обавља интелектуалне и стваралачке послове. При
томе, машине обављају проток физичког материјала, а људи се баве протоком
информација и сазнања. Међутим, у аутоматизованим технолошким системима
сутрашњице, ни машине ни људи неће више бити везани за фабрике или канцеларије,
нити ће људи живети у великим индустријским градовима данашњице. У ствари, биће
размештени широм света, тесно ће међу собом бити повезани веомаосетљивим
комуникацијама, а свој посао ће обављати у оквиру ужих друштвених група и у својим
кућама. Технологији сутрашњице више не треба полуквалификована радна снага која
је обављала једноличне послове на текућој траци, њој су потребни људи критичког
духа, који се без тешкоћа могу снаћи у новим и измењеним околностима, људи који су
спремни да за време које долази стекну нова знања.

18
 То ново време, названо дигиталном ером, друштвом ризика и цивилизацијом знања,
сасвим сигурно захтева и нови вид образовања. У тим и таквим, новим, измењеним И
сложеним околностима, образовање има основни задатак да повећа човекову
прилагодљивост времену које долази и има значајну улогу да увећа оне способности
које су човеку потребне да се са променама избори и да им се прилагоди.
Међутим, да би тако постављено образовање могло у будућности да се оствари,
потребно је предвидети који ће се послови обављати, која ће занимања постојати.
Такође треба знати и каква ће звања бити потребна, какви ће породични односи
доминирати, какви ће међуљудски односи преовладати. Потребно је сагледати и какви
би се морални или етички проблеми могли појавити и каква ће технологија бити
развијена и какве ће се организационе структуре моћи у то уклопити. Све то, као и
остало одредиће интелектуалне и психолошке способности, као и знања, која ће
људима сутрашњице бити потребна да би успешно пратили убрзани друштвени развој.
Тако ће човекова будућност зависити од његовог образовања.
Полазећи од могућих пројекција развоја друштва, промене у образовању у
будућности односиће се на промену организационе структуре образовног система, на
побољшање наставних садржаја на промоцију оријентације усмерене ка будућности.
Наиме, садашња класична предавања неће моћи да задовоље потребе које се
променама у будућности предвиђају. Таква предавања ће нестати, а њих ће заменити
многе друге новије методе образовања засноване на искуству, на рекреацији, на забави
и раду.
Пошто нови приступ образовању неминовно прати промене које се у друштву
сутрашњице очекују, футуролози оправдано постављају питања да ли ће се образовни
процес одвијати у одговарајућим институцијама. Јер, предвиђа се много већи
интелектуални ниво светског становништва и много већи степен општег образовања и
културе. Тако ће у тим околностима родитељи преузимати улоге професора, о чему се,
иначе, у многим развијеним земљама већ увелико размишља. Исто тако, говори се о
могућности образовања кроз посматрање, али и учествовање у многим важним
друштвеним догађајима, говори се о доживотном образовању и учењу на даљину, што
већ полако постаје стварност. У складу са таквим визијама, као могући облици новог
образовања у будућности помињу се: кућно образовање, покретно школовање,
доживотно образовање и виртуелно образовање или образовање на даљину (дистанце
леарнинг).

19
 Промене које са собом носи ново време, промене које су повезане са пролазношћу,
разноврсношћу и новинама, сасвим сигурно указују на потребу за новим знањима.
Знање ће у будућности све брже застаревати,па ће бити потребно водити рачуна о
ефикасности учења. У том смислу, биће од изузетне важности научити како се учи,
како да се научено заборави и како да се поново учи. Тиме ће образовање добити нову
димензију.
У будућности се предвиђају и бројни проблеми при успостављању задовољавајућих
међуљудских односа. Стога у образовни процес треба унети и одређене психолошке
технике, као што су, рецимо, увежбавање чула, микролабораторије, невербалне игре и
многе друге већ познате облике активног окупљања. Тако ће доћи до нових
организационих облика тимског рада и тако ће се учити успостављању међуљудских
односа.
Одабирање, избор и селекција повезани су са процесом одлучивања, који ће у
будућности бити изузетно сложен. У тој сложености процеса одлучивања јавиће се
бројни проблеми у вези са одабиром праве одлуке, алтернативним изборима и
селекцијом понуђених решења. Са тим ће се суочити и образовање, које ће развити
нове методе и технике којима ће се учити како треба одлучивати, па ће будуће
одлучивањебити искључиво засновано на комуникацијама.

10. МЕНАЏЕРИ И ОБРАЗОВАЊЕ

О образовању менаџера постоје веома противречна схватања. Наиме, у литератури се

углавном могу наћи два супротстављена мишљења. Једни истичу пресудан значај
формалног образовања менаџера, а други то негирају. На исти начин се мишљења
разилазе и по питању потребе за високим образовањем у односу на профил менаџера
као специјалисте или универзалца. Слично је и са знањима које менаџери одређеног
нивоа треба да имају. Зато је и образовање менаџера у свету веома разнолико.
И поред свих разилажења и супротстављених мишљења у погледу образовања
менаџера, ипак се може констатовати да нико у потпуности не искључује формално
високо образовање менаџера и нико потпуно не негира значај таквог образовања. У
ствари, сва разилажења се углавном односе на наставне програме, који су преобимни и
који тако конципирани не пружају довољно практичног знања које се може
прилагодити и применити одговарајућим нивоима менаџера или појединим
активностима менаџмент процеса. Зато је нужно и неминовно образовне програме

20
мењати у складу са друштвеним променама и технолошким потребама, а стечено знање
добијено формалним образовањем перманентно иновирати и ажурирати, као и
обогаћивати менаџерска знања и искуства новим и другим искуствима.
Менаџер треба своја знања да стиче на високошколским институцијама, мора да
поседује значајно опште образовање и културу, али и да има специјалистичко знање из
конкретне области којом се бави. Ширина знања је веома значајна за обављање
менаџерског посла. То значи да менаџер мора у одређеној мери да познаје технологију
и средства рада, да познаје психологију личности да би могао да разуме осећања и
мотивацију оних са којима ради, да познаје основна начела и принципе економије и
финансија како би се на најбољи начин снашао у сложеним економским и
финансијским токовима, и да познаје законодавство. Наравно, треба да има знања из
свих оних области које ће му омогућити да буде успешан у свом послу. При томе,
менаџери морају развијати своје стваралачке способности, способности комуницирања,
способности у области људских ресурса, способности за тимски рад, као и способности
у области система одлучивања и решавања проблема. Наравно, менаџери морају
познавати укупно друштвено-политичко, економско и културно окружење, како би се у
новим, сложеним и измењеним околностима могли снаћи, њима се прилагодити и
успешно управљати.
Образовање менаџера ишло је некако паралелно са развојем науке и технологије. То
је педесетих година прошлог века и условило потребу за перманентним образовањем
менаџера, и то посебно оних који су радили у процесу производње. Тако је настао
период перманентне обуке руководећег кадра, и то кроз кратке курсеве и одговарајуће
семинаре. Ти семинари су временом прерасли у сталне облике образовања, којима су
обухваћени и менаџери. Настале су прве пословне школе, па и прве школе за
директоре које су имале универзитетски програм. Наравно, са убрзаним развојем
технологије,неминовно се наметнула потреба за прецизнијим дефинисањем нивоа
образовања директора. У том смислу, образовање директора подељено је на системско
и функционално образовање. Системским образовањем су се развијале способности
анализе и решавања проблема, као и способности анализе дела система у коме се јавља
проблем и свих осталих делова система на које може да се утиче да би се проблем
решио. Функционалним образовањем су се директори оспособљавали да исправно
примене концепте планирања, организовања, мотивисања и контроле укупног
менаџмент процеса.

21
 Иначе, у свету се руководећи кадрови образују на неколико начина:
 информативни семинари (Informative Seminars, IS)
 основни курсеви (Basic corses, BC)
 програми за развој руководећег кадра (Executive Development Programs, EDP)
 последипломске пословне студије (Postgraduate Business Studies, PBS).
Данашње образовање менаџера у будућности ће, сасвим сигурно, доживети одређене
трансформације, које ће ићи упоредо са променама у окружењу и организацији, али и
са променама у пословимауправљања. Тако ће образовање менаџера у будућности бити
примерено новим друштвеним токовима, који иду ка цивилизацији знања.

11. УНАПРЕЂЕЊЕ ОБРАЗОВАЊА У СРБИЈИ

Србији теба образовни ситем који је КОМПАКТАН, А ФЛЕКСИБИЛАН.

Компактан значи да је потпуно у складу са развојном стратегијом, а флексибилан да је
лако прилагодљив тржишту.
Процес реформи мора бити континуиран, конзистентан, јасан, прецизан и оријентисан
према потребама и интересима грађана Србије. У оваквом концепту схватања
образовањакао дела процеса развоја људских ресурса једне државе налази се појединац
-и то његова будућност, запошљавање, лични и професионални живот.
Да би један образовни систем био добар неопходно је да буде компатибилан са
одабраном развојном стратегијом и да је у стању да брзо одговори на кретања на
тржишту рада. То значи да у случају када је развојна стратегија погрешно одабрана или
ако тржиште рада перманентно емитује лажне сигнале, систем образовања не може
бити ефикасан. Да би се избегле овакве концепцијске грешке неопходно је
усаглашавање стратегије развоја образовања са планираним општедруштвеним и
привредним кретањима и развојем. Преструктуирање привреде ка услужним
делатностима уз развој и осталих сегмената посебно индустрије и пољопривреде мора
да уважава и политика образовања и да у том смеру гради даљи развој образовног
система.
У образовном сектору у Србији, који обухвата предшколско, основно, средње и
високо образовање налази се нешто преко 1.300.000 ученика и студената и око
110.000запослених. То значи да област образовања обухвата скоро трећину активног
становништва у Републици или нешто преко 20% укупне популације. Иако има
развијену мрежу основних школа и законски обавезно и бесплатно основно образовање

22
и мада је број неписмених у константном опадању у Србији још увек има око 200
хиљада потпуно неписмених становника старијих од 10 година. Укупна образовна
структура становништва Србије, и поред извесних побољшања у односу на стање из
1991. године је даље неповољна. Према подацима из 2002. године близу 22%
становништва старијег од 15 година не поседује потпуно основно образовање. Скоро
24% становништва поседује основно образовање као свој образовни максимум, што
значи да се скоро 46% становништва налази на основном образовном минимуму или
испод њега. То значи да близу 3 милиона људи старијих од 15 година поседује
минимум животних и радних вештина.
Један од великих проблема са којима ће се образовање сусрести у наредним годинама
јесте демографски пад и смањење броја деце што значи и мањи број ученика у
школама. Последнијх година опада број ученика који се уписује у први разред
основних школа и многе средине се већ сусрећу са проблемом мањег броја ученика.
У контексту техничко-технолошког развоја друштва и промењених односа и
структуре у привреди и посебно у контексту другачије улоге грађанина као појединца,
улога образовања мора да постане битно другачија. Будући предавачи морају имати
много већу аутономију, требају бити иновативни и креативани, да имају читав низ
способности за преношење знања и вештина ученицима, сналажења у новим или
непредвиђеним околностима. Самим тим образовање и усавршавање наставника и
васпитача постају кључ и предуслов укупног развоја образовања.
Друга велика област и приоритет реформе образовања јесте како да образовање
одговори на потребе тржишта рада. У концепту схватања образовања као извора
људских ресурса потребе за квалификованом и оспособљеном радном снагом постају
веома битан фактор.
Један од највећих изазова српске економије и укупног друштва јесте смањење броја
незапослених. Свакако да систем образовања не може да реши ово питање, али свакако
да може и мора да буде директно повезан са политиком запошљавања у Србији. Према
подацима Републичког завода за статистику крајем октобра 2005. године у Србији је
било 990.011 незапослених лица. У том броју преко 36 % чине млади од 19 до 30
година. А у односу на стечено образовању у том броју нешто више од 54 % чине они
који имају трогодишње и ћетворогодишње средње стручно образовање. Оваква
структура незапослене али и запослене радне снаге захтева промене и модернизацију
система образовања, посебно стручног образовања и читавог комплекса доживотног
учења у Србији.

23
 Модернизација државе и њена оријентација ка модернимтехнологијама мора да утиче
на иновирање циљева стручног образовања и приближавање развијенијим земљама.
Због тога ће циљеви модерног стручног образовања код нас морати да се оријентишу
ка јачању стручних знања и већу флексибилност у савлађивањупроменљивих захтева у
свету рада и у друштву, као и на стицање кључних вештина како би млади људи били
спремини за нове професионалне изазове и могли да се укључе у укупну
модернизацију друштва.
Схватајући да се наше друштво креће ка друштву које учи, потребно је код младих
развити и спремност за стручно усавршавање и дошколовавање. Односно, стручно
образовање треба да пружи могућност сваком појединцу за остварење социјалне
партиципације, унапређивање квалитета живота, лични избор, запошљавање,
могућност континуираног професионалног развоја.
Трећи велики приоритет развоја образовања као једног од основних предуслова у
успостављању система развоја људских ресурса јесте усклађивање тог процеса са
приориретима развоја образовања у Европи за 2010. годину. У том процесу три
елемента су посебно битна:
 Повећање квалитета образовања и оспособљавања
 Већа доступност образовања свима, развој доживотног учења и активног грађанства.
 Повезивање рада, друштва и економије.
Да би остварила неопходне социјалне и економске промене Србија мора да
реструктуира свој људски капитал, снабде га новим знањима, вештинама и системом
вредности, ставова и понашања. То значи да се образовање налази у основи социјално
економске трансформације Србије. Све то још јаче поставља питање даљег развоја
система образовања и васпитања и његово стратешко утемељење у односу на развој
друштваи економије.

24
ЗАКЉУЧАК

Човек проналази, ствара, увећава, унапређује, примењује и преноси знање другима.

Дакле, знање је посредник између појединца и друштва. Образован човек је део
друштва и треба да представља центар успешности развоја друштва знања. Веома је
значајно оспособити појединца за контролу личног развоја. Преузимајући одговорност
за властити развој, он одговара и за развој друштва.
Разумевање и уважавање индивидуалних карактеристика човека има значајну улогу у
процесу учења, али од понуђених могућности за учење у заједници треба да има корист
цела заједница.
Образовање представља један од битних, посебних и сложених сегмената, на основу
којих између осталог је заснован и менаџмент људских ресурса. Познато је да су
запослени најважнији ресурс са којим располаже једно предузеће. Ово тврђење се
заснива на основу повезаности запослених са свим варијабилима које су укључене у
функционисању предузећа.
Савремено економско пословање захтева и нове методе управљања које се не односе
само на управљање класичним ресурсима, већ и на управљање знањем. Изазов за оне
који управљају знањем је двострук -они треба да имплементирају систем који ће
регулисати ток информација како би запослени могли да приступају специфичном
знању важном за њихов посао и да стварају процесе који ће појединцима на разним
пословним функцијама омогућити да деле знање и практично га користе.
Образовање, као велики изазов савременој цивилизацији, као носилац и покретач
друштвених промена, као начин информисања о променама и прихватања нових
ставова и вредности и као пут ка стицању нових знања -различито се у литератури
одређује и различито се у пракси дефинишу његови циљеви.
Бројна схватања, приступи и одређења образовања ипак се могу сврстати у две групе.
За једне савремено образовање доприноси остваривању друштвеног живота, то је
основни друштвени процес одржавања човека и напретка човечанства, као и
континуитета културе. За друге је савремено образовање кључни фактор економског
развоја и знања од кога зависе сви остали друштвени процеси.
У ствари, традиционална одређења образовања полазе од схватања образовања као
систематског стицања научних знања о природи, друштву и људском мишљењу и
овладавања радним вештинама и навикама којима се развијају и обликују одређене
црте личности и усваја одређени поглед на свет. Савременија схватања образовања

25
полазе од тога да је образовање систем институционалног стицања знања и
оспособљавања људи да стичу знања, вештине и навике које су им потребне.
Полазећи од свих досадашњих одређења и уважавајући све досадашње приступе
образовању, савремено образовање се са социолошког становишта дефинише као
друштвени процес којим се стиче знање, и то са становишта његовог значаја за
цивилизацијске промене на глобалном плану и становишта потребе за развијеном
личношћу која је основни фактор знања као развојногресурса. У том смислу,
образовање као развојни ресурс треба да омогући, системом образовања и образовним
садржајима који се у њему остварују, реализовање основних циљева који се односе на
развој личности, очување човековог природног окружења и стварање свести о
глобалним проблемима савременог човечанства.
У савременом свету образовање прати промене настале његовим развојем. Тако ће
образовање у 21. веку бити усмерено према стицању знања које постаје значајан
фактор друштвеног развоја и имаће одлучујућу вредност и за појединца и за
цивилизацију. Образовање ће имати значаја и за сагледавање и разумевање глобалних
промена у савременом друштву, посебно са становишта проблема у вези са
усаглашавањем привредног развоја са еколошким законитостима у условима развоја
науке и технологије, у погледу очувања културног идентитета народа и суверенитета
њихових држава у условима глобализације економског живота и политичке доминације
привредно најразвијенијих држава, као и у погледу демократизације друштвених
односа.
Време је да и менаџери почну да гледају своје организације кроз призму знања, како
би тај "интелектуални капитал" дошао до пуног изражаја, доносећи свим члановима
организације нови профит и нове шансе. Да се подсетимо, дефиниција менаџера 21.
века гласи:
"Менаџер је особа одговорна за своје знање, и знање својих подређених"!

26
ЛИТЕРАТУРА:

1. Аврамовић, Зоран; Социолошки преглед, Институт за педагошка истраживања,

Београд, 2007.
2. Газивода, Павле; Друштвене промене и доживотно образовање, Фељтон ПОБЈЕДА,
Подгорица, 2004.
3. Гиденс, Ентони; Социологија, Економски факултет, Београд, 2003.
4. Ивковић, Миомир; Образовање у друштвеном контексту, Студентски културни
центар, Ниш, 1999.
5. Кеткарт, Џим; Потенцијал жира, Финеса, Београд 2004.
6. Максимовић, Искра; Образовање и процес европских интеграција у Србији,
Београдска отворена школа, Београд, 2009.
7. ПК Црне Горе; Реформа образовања и развоја људских ресурса у Црној Гори,
Подгорица, 2008.
8. Радисављевић, Ирена, Живановић, Наталија; Земља неписмених пуна генијалаца,
Блиц, Београд, 2009.
9. Рисантијевић, Анђела; Значај образовања, Мегатрендер, Београд, 2007.
10. Танасијевић, Зорица; Нови путеви менаџмента људских ресурса, 33.
Национална конференција о квалитету, Крагујевац, 2006.
11.http://www.edukacija.rs
12.http://www.ipl.org
13. http://www.mp.gov.rs/
14.http://www.plark.net/literatura/mng025.php

27