Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO

www.csi-platforma.org

Pierre Bourdieu

Prekarizacija i pokret nezaposlenih1

Prekaritet je danas svuda2

Kolektivni misaoni rad koji smo imali ovde tokom dva dana, sasvim je originalan zato
to je povezao ljude koji inae nemaju prilike da se susretnu i da se suoe:
odgovorna lica iz administracije i politike, sindikaliste, naune radnike iz oblasti
ekonomije i sociologije, radnike, esto prekarne, i nezaposlene. Hteo bih da
navedem neke od problema o kojima se raspravljalo. Prvi, koji je preutno iskljuen
iz naunih skupova: ta na kraju proizilazi iz svih tih debata ili, grublje, emu slue
sve te intelektualne rasprave? Paradoksalno, upravo su nauni radnici koji su najvie
uznemireni zbog ovog pitanja ili koje ovo pitanje najvie uznemirava (mislim naroito
na ovde prisutne ekonomiste koji nisu, dakle, najbolji predstavnici struke u kojoj su
retki oni koje brine drutvena stvarnost ili stvarnost uopte), oni kojima se ovo pitanje
direktno postavlja (i nesumnjivo tako treba). Grubo i naivno u isti mah, ono podsea
naune radnike na njihove odgovornosti, koje mogu biti veoma velike, makar kada
oni, svojim utanjem ili svojim aktivnim sauesnitvom, doprinose odravanju
simbolikog poretka koji je uslov za funkcionisanje ekonomskog poretka.
Jasno se pokazalo da je danas prekaritet svuda: u privatnom, ali i u javnom
sektoru, koji je umnoio privremena i interimarna nametenja, u industrijskim
preduzeima, ali i u institucijama za kulturnu proizvodnju i difuziju, u prosveti, u
novinarstvu, u medijima, itd., gde uvek proizvodi gotovo istovetne efekte, koji postaju
posebno uoljivi u sluaju nezaposlenih: destrukturacija egzistencije, liene, izmeu
ostalog, njenih vremenskih struktura, i degradacija itavog odnosa prema svetu,
prema vremenu, prema prostoru, koja iz toga sledi. Prekaritet duboko pogaa onoga
ili onu koji ga trpi; time to celokupnu budunost ini neizvesnom, on onemoguava
svako racionalno predvianje, a naroito onaj minimum vere i nade koji je potreban
da bismo se pobunili, naroito kolektivno, protiv sadanjosti, ak i one najnepodnoljivije.
Osim posledica koje prekaritet ima za one koje on direktno dotie, tu su i
posledice po sve ostale, koji su naizgled poteeni. On se nikad ne da zaboraviti; on
je prisutan, u svakom trenutku, u svim mozgovima (izuzev, naravno, u mozgovima
liberalnih ekonomista, moda zato to oni, kako je primetio jedan od njihovih
teorijskih protivnika, uivaju onu vrstu feudalnog protekcionizma, kao nosioci
stalnih radnih mesta, to ih vadi iz nesigurnosti...). On opseda na svesnom i na
nesvesnom nivou. Postojanje znaajne rezervne armije koju ne nalazimo samo,

Pod ovim nazivom objedinjena su dva razliita teksta P. Bourdieua: Prekaritet je danas svuda (iz
decembra 1997.) i Pokret nezaposlenih, jedno drutveno udo (iz januara 1998.), koje, upravo iz
razloga meusobne povezanosti, odluujemo da objavimo zajedno prim.prir.
2
Intervencija na Evropskim susretima protiv prekariteta, Grenobl, 12-13. decembar 1997.

Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

zbog superprodukcije diploma, na najniim nivoima strune spreme i tehnike

kvalifikacije doprinosi tome da svaki radnik stie utisak da ni po emu nije
nezamenljiv i da je njegov rad, njegov posao, na neki nain privilegija, i to krhka i
ugroena privilegija (na to ga, izmeu ostalog, podseaju njegovi poslodavci prilikom
prvog izgreda, i novinari i komentatori svih vrsta prilikom prvog trajka). Objektivna
nesigurnost je osnov jedne subjektivne nesigurnosti koja danas, u srcu jedne visoko
razvijene privrede, dotie sve radnike, pa ak i one koji nisu ili jo uvek nisu direktno
pogoeni. Ta vrsta kolektivnog mentaliteta (koristim ovaj izraz, iako mi se ne
dopada mnogo, da biste me razumeli), zajednikog celoj epohi, nalazi se u osnovi
demoralizacije i demobilizacije koju moemo posmatrati (kao to sam uinio '60-ih
godina u Aliru) u nerazvijenim zemljama, koje su pritisnute veoma visokim stopama
nezaposlenosti ili nedovoljne zaposlenosti, i u kojima je nezaposlenost stalna mora.
Nezaposlene i prekarne radnike uopte nije mogue mobilisati zbog toga to
je unitena njihova sposobnost da sebe zamisle u budunosti, sposobnost koja je
preduslov svih takozvanih racionalnih ponaanja, poev od ekonomskog rauna, ili,
u sasvim drugom poretku stvari, od politike organizacije. Paradoksalno, kao to
sam pokazao u delu Travail et travailleurs en Algrie (Rad i radnici u Aliru)3, mojoj
najstarijoj i moda najaktuelnijoj knjizi, da bismo osmislili jedan revolucionarni
projekat, odnosno jednu razumnu ambiciju da se sadanjost transformie prema
projektovanoj budunosti, potrebno je imati minimum uticaja na sadanjost. Za
razliku od pod-proletera, proleter ima taj minimum stvarnih garancija, sigurnosti, koji
je neophodan da bi se mogla pojmiti ambicija da se menja sadanjost u funkciji
predviene budunosti. Meutim, uzgred budi reeno, proleter je i neko ko jo uvek
ima ta da brani, ta da izgubi svoj posao, iako iscrpljujui i loe plaen i u
osnovi velikog dela njegovih ponaanja, koja su ponekad opisana kao preterano
oprezna, ili ak konzervativna, nalazi se strah da ne padne jo nie, da se ne vrati u
pod-proletarijat.
Kada nezaposlenost, kao danas u mnogim evropskim zemljama, dostie
veoma visoke stope i kada prekaritet pogaa veoma znaajan deo populacije,
radnike, zaposlene u trgovini i u industriji, ali i novinare, nastavnike, studente, posao
postaje retka roba, poeljna po bilo koju cenu, koja ostavlja radnike na milost i
nemilost poslodavaca a oni, kao to vidimo svakog dana, upotrebljavaju i zloupotrebljavaju vlast koja im je tako data. Konkurenciju za posao prati konkurencija na
poslu, koja je opet oblik konkurencije za posao koji treba sauvati, ponekad po svaku
cenu, od ucenjivanja otkazom. Ta konkurencija, koja je ponekad podjednako divlja
kao ona u koju su ukljuena preduzea, u osnovi je prave borbe svih protiv svih, ona
je ruilac svih vrednosti solidarnosti i ovenosti, i ponekad je neskriveno estoka.
Oni koji se vajkaju nad cinizmom koji je, po njihovom miljenju, obeleje mukaraca i
ena naeg vremena, ne bi trebalo da propuste da ga dovedu u vezu sa
ekonomskim i drutvenim uslovima koji ga podstiu ili zahtevaju, i koji ga nagrauju.
Na taj nain, prekaritet neposredno deluje na one koje pogaa (i koje, u stvari,
onesposobljava za mobilizaciju) i posredno na sve ostale, preko straha koji izaziva a
koji koriste strategije prekarizacije, kao to je uvoenje uvene fleksibilnosti za
koju smo shvatili da je inspirisana politikim isto koliko i ekonomskim razlozima.
3

Bourdieu P., Travail et travailleurs en Algrie, Paris La Haye, Mouton, 1963 (sa A. Darbel, J. P.
Rivet, C. Seibel); Algrie 60. Structures economiques temporelles, Paris, Ed. de Minuit, 1977.

Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

Poinjemo tako da sumnjamo da prekaritet nije proizvod jedne ekonomske fatalnosti,

poistoveene sa famoznom mondijalizacijom, ve jedne politike volje. Fleksibilno
preduzee na neki nain namerno koristi situaciju nesigurnosti ijem jaanju
doprinosi: ono nastoji da smanji svoje trokove, ali i da to smanjenje uini moguim
time to dovodi radnika u stalnu opasnost da izgubi svoj posao. Celokupni
univerzum proizvodnje, materijalne i kulturne, javne i privatne, uvuen je tako u
jedan veliki proces prekarizacije, na primer uz deteritorijalizaciju preduzea: vezano
do sada za jednu nacionalnu dravu ili za jedno mesto (Detroit ili Torino za
automobile), ono sve vie tei da se od njega odvoji, u ono to se naziva
preduzee-mrea koje se artikulie na nivou kontinenta ili cele planete, povezujui
segmente proizvodnje, tehnoloka znanja, komunikacione mree, obrazovne
programe ratrkane po meusobno veoma udaljenim mestima.
Time to se olakava ili organizuje pokretljivost kapitala, i delokalizacija ka
zemljama sa najniim platama, gde je cena rada manja, pospeuje se irenje
konkurencije izmeu radnika na svetski nivo. Nacionalno (pa ak i nacionalizovano)
preduzee iji je domen konkurencije bio manje ili vie strogo vezan za nacionalnu
teritoriju, ustupilo je mesto multinacionalnom preduzeu koje radnike dovodi u
konkurenciju ne vie samo sa njihovim sunarodnicima, ili ak, u ta bi demagozi hteli
da ubede, sa strancima naseljenim na nacionalnoj teritoriji koji su, u stvari,
oigledno prve rtve prekarizacije ve i sa radnicima sa drugog kraja sveta koji su
prinueni da prihvataju bedne plate.
Prekaritet je sastavni deo jednog modusa dominacije novog tipa, zasnovanog
na uspostavljanju opteg i trajnog stanja nesigurnosti iji je cilj da primora radnike na
potinjenost, na prihvatanje eksploatacije. Neko je ovde predloio, da bi okarakterisao taj modus dominacije koji je sasvim bez presedana, premda po svojim
posledicama veoma lii na divlji rani kapitalizam, istovremeno vrlo prikladan i vrlo
reit termin fleksploatacija. Ova re dobro iskazuje to racionalno korienje
nesigurnosti koje, time to dovodi u konkurenciju, naroito preko smiljenog manipulisanja prostorom proizvodnje, radnike iz zemalja sa najznaajnijim socijalnim
tekovinama, sa najbolje organizovanim sindikalnim otporom to su sve crte vezane
za nacionalnu teritoriju i nacionalnu istoriju i radnike iz socijalno manje razvijenih
zemalja, lomi otpor i postie poslunost i potinjenost naizgled prirodnim
mehanizmima, koji su tako sami sebi opravdanje. Te podreene dispozicije koje
stvara prekaritet preduslov su za jednu sve uspeliju eksploataciju, zasnovanu na
podeli izmeu onih, sve brojnijih, koji ne rade i onih, sve manje brojnih, koji rade,
ali rade sve vie. ini mi se, dakle, da je ono to se predstavlja kao ekonomski reim
kojim upravljaju kruti zakoni neke vrste drutvene prirode, zapravo jedan politiki
reim koji moe biti uspostavljen samo uz aktivno ili pasivno sauesnitvo isto
politikih vlasti.
Protiv tog politikog reima, politika borba je mogua. Ona pre svega moe
sebi postaviti za cilj da, poput dobrotvorne ili dobrotvorno-aktivistike delatnosti,
podstakne rtve eksploatacije, sve one koji su stvarno ili potencijalno u prekarnom
poloaju, da zajedno rade protiv ruilakih efekata prekariteta (pomaui im da ive,
da se vrsto dre i da se odre, da sauvaju svoje dostojanstvo, da se odupru
destrukciji, degradaciji slike o sebi, otuenju), a naroito da se mobiliu, na meunarodnom nivou, odnosno na onom nivou na kom se ispoljavaju efekti politike prekarizacije, da bi se izborili protiv te politike i da bi neutralisali konkurenciju koju ona
3

Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

nastoji da uspostavi izmeu radnika razliitih zemalja. Meutim, ta politika borba

moe takoe pokuati da istrgne radnike iz logike starih borbi koje se, zasnovane na
zahtevima za rad ili za bolje plaanje rada, zadravaju na radu i na eksploataciji (ili
fleksploataciji) koju on dozvoljava. To je mogue uiniti posredstvom jedne ponovne
podele rada (znatnim smanjenjem broja radnih sati nedeljno na evropskom nivou)
koja je neodvojiva od ponovnog definisanja podele izmeu vremena za produkciju i
vremena za produkciju i vremena za reprodukciju, odmor i dokolicu.
Ta revolucija bi trebalo da pone naputanjem usko raundijskog i individualistikog vienja koje svodi aktere na raundije zaokupljene reavanjem problema, i
to isto ekonomskih problema, u najuem smislu rei. Da bi ekonomski sistem
funkcionisao, potrebno je da radnici u njega unesu svoje sopstvene uslove
produkcije i reprodukcije, ali i uslove funkcionisanja samog ekonomskog sistema,
poev od njihove vere u preduzee, u rad, u potrebu za radom, itd. Sve su to stvari
koje ortodoksni ekonomisti a priori iskljuuju iz svog apstraktnog i sakatog
raunovodstva, ostavljajui preutno pojedincima i, paradoksalno, dravi ije ruenje
inae pripovedaju, odgovornost za produkciju i reprodukciju svih skrivenih
ekonomskih i drutvenih uslova za funkcionisanje onakve ekonomije kakvu oni
poznaju.
Grenobl, decembar 1997.

Pokret nezaposlenih, jedno drutveno udo4

Ovaj pokret nezaposlenih je jedinstven i izuzetan dogaaj. Nasuport onome to nam
neprestano ponavljaju u svim novinama i u svim dnevnicima, ovaj francuski izuzetak
je neto ime se moemo diiti. Svi nauni radovi su potvrdili da nezaposlenost
unitava one koje pogaa, da rui njihove odbrane i njihove subverzivne dispozicije.
Ako je bilo mogue osujetiti tu vrstu fataliteta, to je zahvaljujui neumornom radu
pojedinaca i udruenja koji su podstakli, podrali i organizovali pokret. I ne mogu a
da ne smatram neobinim to to neki politiari levice i neki sindikalisti optuuju za
manipulaciju (preuzimajui poetni diskurs industrijalaca protiv sindikata u povoju)
tamo gde bi trebalo da prepoznaju vrline aktivistikog rada bez kojeg, to dobro
znamo, ne bi nikad bilo nieg to lii na socijalni pokret. S moje strane, stalo mi je da
iskaem svoje divljenje i svoju zahvalnost koji su tim potpuniji to mi je esto njihov
poduhvat delovao kao oajniki svima onima koji su, u sindikatima i udruenjima
okupljenim i u okviru Generalne skuptine socijalnog pokreta, uinili moguim ono
to zaista predstavlja jedno drutveno udo ije emo vrline i blagodeti jo dugo
otkrivati.
Prvo dostignue ovog pokreta jeste sam pokret, samo njegovo postojanje: on
oslobaa nezaposlene, i sa njima sve prekarne radnike, iji broj raste svakim danom,
od nevidljivosti, od izolacije, od utanja, ukratko od nepostojanja. Time to ponovo
4

Intervencija prilikom zauzimanja Vie Normalne kole od strane nezaposlenih, 17. januara 1998.

Centar za socijalna istraivanja

Alternativna kulturna organizacija AKO
www.csi-platforma.org

izlaze na videlo, nezaposleni vraaju u postojanje i vraaju izvesno dostojanstvo za

sve mukarce i ene koje, kao i njih, nedostatak zaposlenja obino osuuje na
zaborav i na sramotu. Meutim, oni pre svega podseaju na to da je jedan od
osnova ekonomskog i drutvenog poretka masovna nezaposlenost i pretnja koju ona
predstavlja svima onima koji jo uvek imaju posao. Daleko od toga da se zatvaraju u
jedan sebian pokret, oni kau da, iako sigurno ima nezaposlenih i nezaposlenih,
razlike izmeu lica na socijalnoj pomoi, nezaposlenih na isteku prava ili primalaca
posebnih vidova pomoi iz solidarnosti nisu korenito razliite od onih koje dele
nezaposlene od svih prekarnih radnika. To je sutinska stvarnost za koju postoji
opasnost da je zaboravimo i da uinimo da bude zaboravljena, time to stavljamo
naglasak iskljuivo na neke kategorijske (ako tako moemo rei!) zahteve
nezaposlenih, koji su pogodni da ih odvoje od radnika, a naroito od najprekarnijih
meu njima, koji se mogu osetiti zaboravljenima.
Povrh toga, nezaposlenost i nezaposleni opsedaju i rad i radnika. Oni koji
rade privremeno, honorarno, kao zamene, povremeno, pod ugovorom na odreeno
vreme, koji su privremeno zaposleni u industriji, u trgovini, u prosveti, u pozoritu ili
na filmu iako moe biti velikih razlika izmeu njih i nezaposlenih, pa i izmeu njih
samih svi oni ive u strahu od nezaposlenosti i, veoma esto, pod pretnjom ucene
koju ona omoguava. Prekaritet ini moguim nove strategije dominacije i eksploatacije, zasnovane na ucenjivanju otkazom, koja se danas sprovodi nad celom
hijerarhijom, u privatnim pa ak i u javnim preduzeima, i zbog koje je celokupan
svet rada, a naroito preduzea za kulturnu proizvodnju, pod pritiskom jedne
ubitane cenzure, koja onemoguava mobilisanje i zahtevanje svojih prava.
Nezaposlenost je omoguila, ili ak pospeila optu degradaciju uslova rada, i
upravo zato to to neodreeno znaju, mnogi Francuzi iskazuju i oseaju solidarnost
prema borbi kao to je borba nezaposlenih. Zato moemo rei, bez igre rei, da je
mobilizacija onih ije postojanje sigurno predstavlja osnovni faktor destabilizacije,
izuzetan podstrek za mobilizaciju, za raskid sa politikim fatalizmom.
Pokret nezaposlenih Francuza predstavlja takoe i apel svim nezaposlenim i
svim prekarnim radnicima cele Evrope: pojavila se jedna nova subverzivna ideja, i
ona moe postati sredstvo borbe koje svaki nacionalni pokret moe preuzeti.
Nezaposleni podseaju sve radnike na to da oni imaju zajednike interese; da su
nezaposleni, ije postojanje toliko optereuje njih i njihove uslove rada, proizvod
jedne politike; da bi jedna mobilizacija sposobna da premosti granice koje odvajaju,
unutar svake zemlje, radnike od ne-radnika, i, sa druge strane, granice koje dele sve
radnike i ne-radnike jedne zemlje od radnika i ne-radnika ostalih zemalja, mogla da
osujeti politiku koja ini da ne-radnici mogu osuditi na utanje i rezignaciju one koji
imaju neizvesnu privilegiju manje ili vie prekarnog posla.
Pariz, januar 1998.

Izvor:
Pjer Burdije, Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd, 1999, pp. 94-103.