Preodreeno nerazumevanje

O sredi i filmovima prikazanim toga dana na Cinema City-ju poeu sa utorkom.

Almanah jeseni (szi almanach, 1984, Maarska) je ono o emu nisam stigao u
prolom tekstu da piem. A nije da se nije imalo o emu prozboriti.
Ukratko, film su njegovi glavni likovi: Hdi, njen sin Jnos, njena negovateljica Anna,
Annin ljubavnik Mikls i Miklsev prijatelj Tibor. Svi u klaustrofobinoj kui, u isto
vreme. Ulog: Hdin imetak i Annino telo. A svi su pod budnim filmskim okom Ble
Tarra.
Kroz borbu svakoga sa svakim i konstantno preplitanje ljubavi i mrnje, a za koje ne
moete ni u jednom trenutku rei koliko su iskreni ili lani, Tarr prikazuje tamno nalije
jedne epohe kroz presek disfunkcionalnosti jedne neobino sklopljene porodice. A u toj
vetakoj tvorevini, nezadovoljstvo kulja iz svakoga, a praeno je bolnom usamljenou
koja se na razliite naine manifestuje, ali nikada kao iskreno priznato oseanje. Kada se
to spoji sa gramzivou koju svi oseaju, onda ni majka ni sin jedno drugom nita vie ne
znae i samo im ostaje zapitanost ko e se koga prvi reiti...

Tarr se i ovoga puta fokusira na bespomonost pojedinca i na sitne interese koje ga vode
u ivotu onemoguavajui ga da ispolji oseanja koja ga, zapravo, duboko tite i zbog
kojih mu je i funkcionisanje egzistencijalno ugroeno. Kao i ranije, u sve to nas sporo
uvodi, postepeno nam prikazujui karakterne osobine likova iskljuivo preko postupaka
koje ine.
Mrana atmosfera meu njima odlino se ocrtava i kroz istu takvu boju filma koja samo
povremeno dobija kontrastne tonove. Dugakim kadrovima se dodatno pojaava sva
teskobnost koja mui svakog od likova, ali se dobija i odlian presek oseanja koja, kao
to rekoh, svako od njih nastoji da sakrije. Isto tako, neobini uglovi iz kojih je sniman

film u jednom trenutku, kamera je ispod likova i sa poda nemo posmatra traginost koja
se deava u kui doprinosi veoj napetosti u dosta sporom tempu filma i omoguava da
se nit prie koliko-toliko odri.
Pria se uspeno dovodi do samozavaravajueg kraja gde su skoro svi dobili ono to su
traili i gde Tarr uspeno uspeva da zakljui vrlo teku filmsku priu za izvoenje na
svesno izabranom uskom terenu, pria koja moda ne spada meu neke od najboljih koje
je Tarr snimio, ali koja se odlino uklapa u njegov opus iz osamdesetih godina prologa
veka.
***
Nakon to je briljantno odglumila izoptenicu od svih u filmu Nas nekoliko, Yekaterina
Golubeva se u filmu Kua (A Casa, 1997, Litvanija, Francuska, Portugal) potpisuje
kao koscenaristkinja, zajedno sa arnasom Bartasom. I ovaj posao je odlino uradila.
Ovom Bartasovom filmu su opet potrebni titlovi. Dodue, samo na nekoliko poetnih i
zavrnih minuta. Monologom glavnog lika pria je kruno zaokruena. Njegova
nemogunost da sa majkom nae zajedniki jezik (a koju nam u tih nekoliko rei
predoava) proganjae ga, na ovaj ili onaj nain kroz itav film/kuu, a da se reenje nee
nai.
Taj mladi ovek u toku jednog dana kroz kuu prolazi sa knjigama pod mikom. Sve do
kraja, one e mu bitni verni pratilac. Kao i u Prolazu, ljudi koje sree su samo obine,
bolesne due, skoro beznadene. Spasa im nema, a da li su to samo hologrami ljudskih
oblija ili stvarni ljudi od krvi i mesa, na svima je da procene. Izgubljeni pogledi su opet
konstanta, a nain na koji hodaju ili pokreti koje prave, dovode ih u poziciju koja im je
data i iz koje izlaza nema.

Zapravo, mala prodavnica uasa je ono to vidimo. Okruenost knjigama u njoj je u

direktnoj proporciji primitivnim nagonima kojima se veina njenih putnika-namernika
vodi. Komuniciranje se svodi na nerazumljive pokuaje mumlanja, samo odabranima
shvatljive, ali i na jezik zvukova koji svi razumeju. Rei su, opet nebitne.
Bartas sve ovo doarava dugim i vrlo statinim kadrovima. Naravno, kao i ranije, za
njihovu uspenost mu je bila potrebna odlina scenografska pripremljenost to je i ovde
odlino obavljeno, ali i glumaka virtuoznost koja se, takoe, iskazuje na zavidnom
nivou. Ipak, nije lako snimiti/snimati ceo film gotovo u potpunosti u enterijeru, ali ovde
to funkcionie na sasvim prirodan nain.
Isto tako, voda, ovaj put zaleena, se opet veto koristi za utkivanje neophodnih simbola.
Tu su i zvukovi koji su, praktino svuda oko likova, ali i neizbena harmonika koja daje
formu smisla itavoj melanholiji bezizlaza.
Iako ovaj put film nije crno-beli, fotografija je uspela da napravi da i film u koloru
funkcionie tako da se boje ne primeuju i ne remete dogaanja, ali i da, sa druge
strane, doprinese optoj turobnosti kojoj film odie i koja ga sutinski i odreuje.
Kao i u prolom ostvarenju, jedan iznenadni pucanj pri kraju e, moda reiti neke
nedoumice (i simboliki ubiti Razum kojeg teko da je i bilo), a prisutnost vojnih
vozila/vojske kao stvarnog ili zamiljenog autoriteta, opet ostavlja dosta prostora za
razliite komentare o Bartasovoj nameri koju ovim filmom iskazuje i o itanju filma kao
borbe sa linim traumama ili identitetom pojedinca u (jo uvek) nestabilnom kolektivu.

Kako god bilo, napravljen je odlian film. A to je, na koncu, jedino i vano.
***
Prokletstvo (Krhozat, 1988, Maarska) jeste besprekorno raskono delo jednog
velikog autora kojim je zasigurno osigurao sebi mesto meu ljudima filmskog sveta ija
e se dela pamtiti i prepriavati.
Prva saradnja Ble Tarra i Lszla Krasznahorkaja predstavlja priu o erotskoj izdaji u
(post)industrijskom podneblju nevernog i nezainteresovanog sveta.
Jedan ovek, Karrer, voli enu koja je, pak, pevaica u lokalnom baru, ali pri tome i
udata. Moda i ona voli njega, ali osea da joj on ne moe doneti ono to eli. Da bi
pokuao da se makar malo izvue iz sveopte bede, Karrer ulazi u poslovni dil, a kao
posrednika unajmljuje mua ene koju voli. No, jo jedanput e se pokazati da je
najsigurnije igrati na izdaju jer se nikada nee desiti da se ona ne dogodi.

More dugih scena nas opet preplavljuje. Ali, zaokruene crno-belom fotografijom,
predstavljaju gotovo savren poligon za sve ono to se glavnom junaku na spoljanjem i
unutranjem planu deava.
Tarr atmosferu prokletstva i bezizglednih nadanja glavnog junaka dodatno doarava vrlo
sporim kretanjima kamere, a kada se ona spoje sa prelepim pejzaima koje oslikavaju,
onda je sutina propasti junaka jo vea.

Muzika je opet bitan faktor i tu je da u presudnim momentima naglasi traginost koja je

moda imala ansu da to ne postane, ali se, ipak sudbinski deava. Zvuk harmonike na
fini nain to podvlai. No, i lave pasa i pla dece se javljaju kao savrena audio podloga
deavanjima na ekranu.
I dok Karrereova ljubav odnosno ena koju voli a koja ve zna da sve ono to mata
nee moi i da ostvari, ali joj nadanje niko, barem jo malo, ne moe oduzeti vapi za jo
jednom kiom i jednim plesom, cinini glas starije ene koja, na ovaj ili onaj nain
savetuje glavnog junaka, grubo razobliava sve snove koji su moda i postojali.
Ma ta radio, za njega/oveka izlaza nema i samo je pitanje kada e to shvatiti.
Suptilnost, strpljivost i smirenost sa kojom nam Tarr prikazuje ovu neminovnost,
briljantna je i teko nadmaiva.
U godinama koje su dole, i jedno i drugo e se ve vrlo dobro i pokazati.