Max Weber, Vorbemerkung, Gesammelte Aufsdtze zur

Religionssoziologie (Tiibingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920,)

Bd. I, S. 116. Preveo Mihailo uri.

je racionalan eksperiment (to je na osnovu antikih

podsticaja stvorila tek renesansa). Isto tako, indijska
prirodna nauka nije znala za laboratoriju u modernom
smislu, i stoga indijska medicina, koja je u tehniko-zanatskom pogledu vrlo razvijena, nema bioloku, a
jo manje biohemijsku osnovu.
Izuzev Zapada, svim drugim kulturnim zemljama
nedostaje racionalna hernija. Visoko razvijenoj kineskoj istoriografiji nedostaje tukididovska pragma. Macchiavelli je imao prethodnike u Indiji. Ali svim azijatskim uenjima o dravi nedostaje sistematika koja bi
bila nalik na Aristotelovu, kao to nedostaju i racionalni pojmovi. Uprkos svim zaecima u Indiji (kola
Mimamsa), uprkos opsenim kodifikacijama, naroito
u prednjoj Aziji, i uprkos svim indijskim i drugim
pravnim knjigama, nigde nema onih strogo juristikih
shema i naina miljenja koji su svojstveni rimskom
pravu i zapadnoevropskom pravu koje je na njemu izgraeno. I dalje, samo Zapad zna za kanonsko pravo.
Slino u umetnosti. Kod drugih naroda je muziki
sluh verovatno ranije bio otrije razvijen nego danas
kod nas, u svakom sluaju ne manje otro. Razliiti
oblici polifonije bili su nadaleko rasprostranjeni po
svetu, a zajedniko sviranje na veem broju instrumenata i diskantno pevanje postojalo je i na drugim mestima. Svi nai racionalni tonski intervali bili su i drugde izraunati i poznati. Ali racionalna harmonska muzika i to kako kontrapunkt tako i akordska harmonija oblikovanje tonskog materijala pomou tri trozvuka s harmonskom tercom, nai racionalni oblici hromatike i enharmonike, koji se tek od renesanse harmonski tumae, na orkestar, koji ima gudaki kvartet kao svoje jezgro i organizovani ansambl duvaa,
general-bas, na notni sistem, koji je tek omoguio
komponovanje, vebanje i uopte postojanje modernih
muzikih dela, nae sonate, simfonije i opere mada je programska muzika postojala i drugde, ba kao
i tonsko slikanje, menjanje tonova i hromatski nain
izraavanja i kao sredstvo za njih, svi nai osnovni

290

19*

III. RACIONALIZAM ZAPADNE KULTURE4

Kad se bavi svetsko-istorijskim problemima, pripadnik moderne evropske kulture neizbeno i s pravom
mora sebi postaviti pitanje: koji je lanac okolnosti doveo do toga da su na tlu Zapada, i samo ovde, nastale i razvile se kulturne pojave koje bar kako mi to
rado zamiljamo imaju univerzalno znaenje i vrednost?
Samo na Zapadu postoji nauka razvijena u onom
stepenu koji danas priznajemo kao vaei. Na drugim
mestima, a pre svega u Indiji, Kini, Vavilonu i Egiptu
otilo se daleko u mnogim pravcima: bilo je prikupljeno obilje podataka o najrazliitijim iskustvenim pojavama, razmiljalo se o svetskim i ivotnim problemima, negovala se filozofska i teoloka mudrost najdublje vrste mada je samo hrianstvo u potpunosti
razvilo sistematsku teologiju, i to pod helenistikim
uticajem, dok u islamskoj religiji i kod pojedinih indijskih sekti ima samo zaetaka u tom pravcu. Jednom
reju, postojalo je znanje i posmatranje izvanredne
sublimacije. Ali vavilonskoj i svakoj drugoj astronomiji nedostajala je matematika podloga koju su joj
tek Grci dali. Utoliko vie zapanjuje neobino visok
stepen vavilonskog znanja o zvezdama. Indijskoj geometriji je nedostajao racionalan dokaz, to je takoe bilo proizvod grkog duha, koji je prvi stvorio i
mehaniku i fiziku. Indijskoj prirodnoj nauci, u kojoj
su metodi posmatranja bili vrlo razvijeni, nedostajao
4

291

instrumenti: orgulje, klavir i violina sve to postoji

samo na Zapadu.
Zailjeni luk kao dekorativno sredstvo postojao je
i na drugim mestima, u antikoj Grkoj i u Aziji; izgleda da je na Istoku bio poznat i krstasti svod sa zailjenim lukom. Ali drugde nedostaje racionalno korienje gotskog svoda kao sredstva za podelu tereta i
zasvoavanje slobodno uoblienih prostora, i pre svega za stvaranje velikih monumentalnih graevina i osnova za jedan stil u skulpturi i slikarstvu, to je razvijeno u srednjem veku. Isto tako, nedostaje i sve ono
to je kod nas stvorila renesansa, pozajmljujui tehnike osnove sa Istoka: ono reenje problema kubeta
i onaj oblik klasine racionalizacije itave umetnosti
na primer, racionalno korienje linearne i vazdune perspektive u slikarstvu. U Kini je bilo proizvoda
tamparske vetine. Ali samo na Zapadu su stvorene
novine i asopisi, to jest jedan oblik literature koji
je sraunat samo za tampu i ije postojanje samo
ona omoguuje. I na drugim mestima (u Kini i Indiji)
postojale su visoke kole svih mogunih vrsta, ak i
takve koje su spolja nalik na nae univerzitete i nae
akademije. Ali samo na Zapadu postoji racionalno i
sistematsko struno bavljenje naukom, i samo ovde
ima obrazovanih strunjaka u smislu koji odgovara
dananjim kulturnim zahtevima. I pre svega, samo na
Zapadu postoje struni inovnici koji su ugaoni stubovi moderne drave i moderne privrede. Izvesni zaeci strunog inovnitva mogu se nai i na drugim mestima, ali izuzev na Zapadu oni nigde nisu postali tako
neophodan uslov drutvenog poretka. Razume se, inovnik je prastara pojava najrazliitijih kultura. I to
ne samo obian inovnik, ve i inovnik koji je specijalizovan na osnovu podele rada. Ali nijedna zemlja i
nijedno doba ne zna za onu pojavu koja karakterie
moderni Zapad: apsolutno neizbeno okivanje itavog
naeg ivota u ljuturu jedne organizacije struno obrazovanih inovnika, to jest preputanje svih politikih, tehnikih i ekonomskih poslova odgovarajuim
strunjacima, a pre svega pravno obrazovanim drav292

nim inovnicima, koji na taj nain postaju nosioci najvanijih svakodnevnih funkcija drutvenog ivota.
Staleko organizovanje politikih i drutvenih grupa je oduvek bilo iroko rasprostranjeno. Ali staleku dravu (rex et regnum) u zapadnom smislu poznaje samo Zapad. I mada su u itavom svetu postojale
politike stranke, to jest organizacije koje se bore da
osvoje politiku vlast ili da utiu na one koji njom
raspolau, samo na Zapadu postoji parlament s periodino izabranim narodnim predstavnicima i vladavina
demagoga i stranakih voa kao parlamentarno odgovornih ministara. I samo Zapad zna za dravu u smislu politike ustanove s racionalno ustanovljenim ustavom i pravnim poretkom i jednim upravnim aparatom koji je sastavljen od strunih inovnika i koji se
u svom delanju orijentie prema racionalno ustanovljenim pravilima (zakonima). Bez obzira na sve zaetke koji se i drugde mogu nai, u ovoj kombinaciji njenih najvanijih svojstava drava postoji samo na Zapadu.
Isto tako stvar stoji i s kapitalizmom, koji je najsudbonosnija sila naeg modernog ivota.
Nagon za zaradom, tenja da se stekne dobit, novana dobit, i po mogustvu to vea novana dobit
sve to nema nikakve veze s kapitalizmom. Ova tenja
je postojala i postoji kod kelnera, lekara, koijaa,
umetnika, prostitutki, podmitljivih inovnika, vojnika,
pljakaa, kartaa, posetilaca kockarnica, prosjaka, moglo bi se rei kod ali sorts and conditions of men, u
svim epohama i svim zemljama, gde su objektivne mogunosti za to na bilo koji nain bile date ili postoje.
Lako je uvideti da ovu naivnu definiciju treba jednom
zauvek odbaciti. Neobuzdana pohlepa za zaradom nipoto nije isto to i kapitalizam, a jo manje neto u
emu se ogleda njegov duh. Kapitalizam moe da znai upravo obuzdavanje ili bar racionalno ublaavanje
ovog iracionalnog nagona. Razume se, kapitalizam je
istovetan s postojanjem racionalno organizovanog kapitalistikog preduzea koji tei ka dobiti, ka uvek obnovljenoj dobiti, ka rentabilnosti. Jer on to mora biti.
293

U okviru kapitalistike organizacije itavog privrednog

ivota, jedno kapitalistiko preduzee koje se ne orijentie prema izgledima da postigne rentabilnost bilo
bi osueno na propast.
Pokuajmo najpre da neto tanije odredimo pojam
kapitalizma nego to se obino ini. Jedna kapitalistika privredna delatnost bila bi ona koja poiva na
oekivanju dobiti korienjem izvesnih mogunosti koje prua razmena na tritu, dakle delatnost koja poiva na formalno miroljubivoj verovatnoi sticanja zarade. Nasilno sticanje zarade (formalno i stvarno) podlee posebnim zakonima, i mada se to nikome ne moe zabraniti, ovo delanje je nepodesno staviti pod istu
kategoriju s delanjem koje se orijentie prema mogunosti da se dobit postigne putem razmene. (U tome,
kao i u nekim drugim takama, ja se ne slaem s naim uvaenim uiteljem Lujom Brentanom. Najpre u
terminolokom pogledu, a zatim i u pogledu same stvari. Ne izgleda mi zgodno da se pod istu kategoriju
podvedu tako raznorodne stvari kao to su zarada putem pljake i zarada steena rukovoenjem jednom
fabrikom, a jo manje da se svaka tenja za sticanjem
novca oznai kao duh kapitalizma, nasuprot drugim oblicima privreivanja. Jer s ovim poslednjim gubi se
svaka pojmovna tanost a s onim prvim mogunost da
se istakne osobenost zapadnog kapitalizma nasuprot
drugim oblicima. I u Simmelovoj Filozofiji novca ima
neeg s im se ne slaem: novana privreda je odvie
izjednaena s kapitalizmom, na tetu izlaganja. U Sombartovim spisima, a pre svega u najnovijem izdanju
njegovog krasnog glavnog dela o kapitalizmu, odve
je zapostavljeno, i to u korist izvesnih razvojnih inilaca koji su delovali svuda u svetu, ono to je, bar sa
stanovita mog problema, za Zapad specifino: racionalna organizacija rada.) Onde gde se racionalno tei
kapitalistikoj zaradi, delanje se orijentie prema kapitalistikom raunu. A to znai: kapitalist planski
upotrebljava materijalan ili ljudski koristan uinak,
tako da prilikom obrauna novane vrednosti steenih dobara prihod od njegovog posla treba da prema294

i kapital, to jest procenjenu vrednost sredstava koja

su pomou razmene upotrebljena za sticanje zarade.
A kad je u pitanju jedno preduzee koje trajno posluje, onda periodina procena novane vrednosti steenih dobara treba uvek iznova da premauje kapital.
Bez obzira da li je u pitanju roba koja je in natura
data jednom putujuem trgovcu, a koja moe da donese drugu robu in natura kao krajnji prihod, ili fabrika iji sastavni delovi (zgrade, maine, zalihe u novcu, sirovine, poluproizvodi i gotovi proizvodi) predstavljaju potraivanja kojima nasuprot stoje odgovarajue obaveze uvek je od presudnog znaaja ovo: da
se pravi obraun kapitala u novcu, bilo u modernom
obliku pomou knjige bilansa ili na neki drugi primitivan i povran nain. I to kako na poetku posla
(poetni bilans), tako i u toku njegovog izvoenja: pre
svake pojedinane radnje (kalkulacija), prilikom kontrole i proveravanja korisnosti posla (ponovna kalkulacija), sve do kraja: da bi se utvrdila dobit (zavrni
bilans). Na primer, poetni bilans jedne komende sastoji se u utvrivanju novane vrednosti dobara razmenjenih izmeu stranaka (ukoliko ova dobra ve unapred
nemaju novani oblik), zavrni bilans u oceni raspodele dobiti ili tete, dok se kalkulacija nalazi u osnovi
svake pojedinane radnje onih koji se slue komendom
(u racionalnom sluaju). U svim oblicima kapitalistikog preduzea do danas, pogotovo kad okolnosti to ne
iziskuju, katkad nema ni tanog obrauna ni procene,
ve se postupa odoka na tradicionalan i konvencionalan nain. Ali to je neto to se odnosi samo na stepen
racionalnosti kapitalistikog naina privreivanja.
Za pojam kapitalizma vano je samo ovo: da na privredno delanje presudno utie stvarna orijentacija prema oceni novanog uspeha u poreenju s ocenom novanog uloga. U ovom smislu, kapitalizam i kapitalistika preduzea, zajedno s kapitalistikim raunom koji je donekle racionalizovan, mogu se nai u svim kulturnim zemljama sveta, sudei po ekonomskim dokumentima kojima raspolaemo. To je bio sluaj u Kini,
Indiji, Vavilonu, Egiptu, u sredozemnoj antici, u sred295

njem veku, kao i u Novo doba. I to ne samo izolovani

pojedinani poduhvati, ve itavi privredni sistemi koji
su ukljuivali u sebe sve nove i nove pojedinane kapitalistike poduhvate i trajna preduzea. Dodue, trgovina dugo vremena nije imala karakter naih preduzea ve se odvijala u nizu pojedinanih poduhvata,
da bi tek postepeno, orijentiui se prema pojedinim
granama, dobila izvesnu organizaciju u ponaanju veletrgovaca. U svakom sluaju, kapitalistiko preduzee i
kapitalistiki preduzetnik, i to ne samo kao povremeni
ve kao trajan preduzetnik, jesu prastare pojave koje
su opte rasprostranjene u najveem mogunom stepenu.
Pa ipak, Zapad ima izuzetno znaenje. To se najbolje
vidi po tome to je Zapad stvorio vrste, oblike i pravce
kapitalizma koji nigde nisu postojali. U celom svetu
je bilo trgovaca, veletrgovaca i trgovaca na malo, trgovaca koji sede na mestu i onih koji putuju, bilo je kreditnih poslova svake vrste, bilo je banaka s najrazliitijim ali u osnovi slinim funkcijama koje su obavljale
i nae banke, bar u 16. veku. Isto tako, bilo je iroko
rasprostranjeno, ak i u organizovanom obliku, prekomorsko kreditiranje i komanditno poslovanje. Svuda
gde je postojala javna blagajna na novanoj osnovi,
kao u Vavilonu, Grkoj, Indiji, Kini i Rimu, pojavio se
i zajmodavac koji finansira ratove i gusarske poduhvate ili omoguuje nabavke i graevine svake vrste.
Vidimo ga as kao kolonijalnog preduzetnika koji
vodi prekomorsku politiku, as kao vlasnika ili korisnika plantaa s robovima i prisilno dovedenim radnicima, as kao zakupca poreza, dravnih dobara i javnih
slubi, as kao finansijera koji pomae stranake voe
u izbornoj borbi ili kondotijere u voenju graanskih
ratova; najzad, vidimo ga kao pekulanta u novanim
operacijama najrazliitije vrste. Ovaj tip preduzetnika
kapitalistiki pustolov postojao je u elom svetu.
S izuzetkom trgovakih, kreditnih i bankarskih poslova, delanje kapitalistikog pustolova je isto iracionalno-pekulantsko po karakteru, ili se orijentie prema
296

zaradi nasilnim putem, pre svega prema zaradi putem

pljake (ratnika ili fiskalna pljaka).
Razliite vrste kapitalizma koje poznaje Zapad
pekulantski, kolonijalni i financijski kapitalizam u
miru, a pre svega onaj oblik kapitalizma koji se orijentie prema ratu nose i danas svoj peat, a njemu
su nalik, danas kao i oduvek, izvesni oblici meunarodne veletrgovine. Ali pored toga, na Zapadu je u
Novo doba stvorena jedna sasvim drukija vrsta kapitalizma koja nigde na zemlji nije postojala: racionalna
kapitalistika organizacija formalno slobodnog rada.
Na drugim mestima se mogu nai samo poetni stupnjevi ove vrste kapitalizma. Organizacija neslobodnog
rada je dostigla izvestan stepen racionalnosti samo na
plantaama, donekle i u antikim ergasterijama, a jo
manje poetkom Novog doba na kmetovskim imanjima
ili u vlastelinskim radionicama domae industrije s robovskom ili kmetovskom radnom snagom. Van Zapada,
domaa industrija zasnovana na slobodnom radu je
samo sporadina pojava, a iroko rasprostranjena upotreba nadniarske radne snage nije dovela do stvaranja
manufakture, a jo manje do stvaranja jedne racionalne organizacije za uenje zanata, kao to je to bio
sluaj na Zapadu u srednjem veku. Od toga ima samo
neznatnih izuzetaka (naroito dravni monopoli), ali se
i ovi znatno razlikuju od modernih privrednih organizacija. Ali racionalno privredno preduzee koje se orijentie prema izgledima robnog trita, a ne prema izgledima za nasilnu, politiku ili iracionalnu pekulaciju, nije jedina osobena crta zapadnog kapitalizma.
Moderna racionalna organizacija kapitalistikog preduzea pretpostavlja druga dva vana elementa: odvajanje
domaeg gazdinstva od preduzea, to preovlauje u
itavom dananjem privrednom ivotu, i u tesnoj vezi
s tim: racionalno voenje knjiga. Prostorno odvajanje
rnesta na kome se radi ili prodaje od kue u kojoj se
stanuje postojalo je i drugde (u orijentalnim bazarima
i ergasterijama drugih kulturnih oblasti). Isto tako,
stvaranje kapitalistikih udruenja s odvojenim poslovnim raunom postojalo je na Istoku i u antici. Ali u
297

poreenju s modernim osamostaljivanjem preduzea za

sticanje zarade, to su samo zaeci. Ovo pre svega zbog
toga to su nedostajala ili nisu bila dovoljno razvijena
kulturna sredstva koja obezbeuju ovu samostalnost
racionalno voenje poslovnih knjiga i pravno odvajanje
imovine preduzea od line imovine. (Razume se, ovu
suprotnost ne treba shvatiti apsolutno. Iz kapitalizma
koji se orijentie u politikom pravcu pre svega iz
kapitalizma koji se osniva na zakupu poreza izrasla
su ve u sredozemnoj i orijentalnoj antici, ali i u Kini
i Indiji, racionalna trajna preduzea kod kojih je voenje knjiga moglo da ima racionalan karakter. To zakljuujemo po oskudnim odlomcima iz tih knjiga koji
su doli do nas. Uostalom, politiki orijentisan pustolovni kapitalizam je u najtenjoj vezi s racionalnim
kapitalistikim poslovanjem modernih banaka, koje se
razvilo iz poslova voenih u politike i ratne svrhe.
Tipian primer za to je engleska banka. Karakteristino je, na primer, dranje Patersona, koji je tipian
promoter, prema lanovima direktorijuma: ovi su ga
postavili na poloaj, a on ih je ubrzo okarakterisao kao
The Puritan usurers of Grocers' Hali. Slino je bilo
i dranje ove najsolidnije banke povodom jednog
sumnjivog posla na Junom moru. Kao to se vidi, pomenuta suprotnost je sasvim relativna. Ali ona postoji.
Uopte uzev, i sem pojedinih izuzetaka, racionalnu organizaciju rada nisu stvorili veliki promoters, a ni
Jevreji, koji su tipini nosioci finansijskog i politikog
kapitalizma. To je delo sasvim drukijeg tipa ljudi.)
Na drugim mestima, razvitak je iao u jednom pravcu
koji je omoguio stvaranje preduzea za sticanje zarade
u okviru kneevskih ili vlastelinskih domaih gazdinstava. I pored mnogih prividnih srodnosti, ovaj razvitak znatno odstupa i, tavie, direktno je suprotan onome to se dogodilo na Zapadu. To je ve Rodbertus
tano uoio.
Ali sve ove sposobnosti zapadno-evropskog kapitalizma dobile su svoje dananje znaenje tek zahvaljujui kapitalistikoj organizaciji rada. S tim stoji u vezi
i ono to se obino naziva komercijalizovanje, to jest
298

sve ira upotreba hartija od vrednosti i racionalizovanje trgovake pekulacije, to jest stvaranje berze. Jer
bez racionalne kapitalistike organizacije rada, sve ovo,
ukljuujui i komercijalizovanje privrednog ivota, ne
bi bilo moguno ili bar ne bi bilo tako dalekoseno.
Pre svega u odnosu na drutvenu strukturu i, u vezi s
njom, u odnosu na specifine probleme s kojima se moderni Zapad susree. Isto tako, tana kalkulacija, koja
je preduslov za sve ostalo, moguna je samo na tlu
slobodnog rada. I poto svet izvan modernog Zapada
nije znao za racionalnu organizaciju rada, on nije znao
ni za racionalni socijalizam. Razume se, kao to je
poznavao varoku privredu, varoku politiku snabdevanja ivotnim namirnicama, merkantilizam i politiku
blagostanja, racionisanje obroka, plansku privredu, protekcionizam i teorije laissez-faire (u Kini), svet je isto
tako znao i za naj razliiti je oblike komunistikog i socijalistikog naina privreivanja: patrijarhalni, religiozni ili vojniki komunizam, dravni socijalizam (u
Egiptu), kao i za kartele i organizacije potroaa. Ali
kao to je svuda izuzev na Zapadu nedostajao pojam
graanina i pojam buroazije, tako je isto nedostajao
i pojam proletarijata kao klase; i poto nije bilo racionalne organizacije slobodnog rada, on je morao nedostajati. To je tano uprkos tome to je svuda na svetu
varoko stanovnitvo imalo povlaen poloaj na tritu i to su svuda postojali esnafi i gilde i najrazliitije
pravne granice izmeu varoi i sela. Klasne borbe izmeu poverilaca i dunika, izmeu zemljoposednika i
seljaka, kmetova i zakupaca, izmeu trgovaca i potroaa, oduvek su svuda postojale pod najrazliitijim
okolnostima. Ali na drugim mestima se mogu nai samo
u zaecima borbe izmeu dobavljaa robe i muterija
koje su na Zapadu zapoele ve u srednjem veku. Meutim, potpuno nedostaje moderna suprotnost izmeu
kapitalista i slobodnog radnika. I zbog toga nisu mogli
postojati oni problemi koje poznaje moderni socijalizam.
Sa isto ekonomskog stanovita, sredinji problem
svetske istorije kulture predstavlja nastanak graan299

skog kapitalizma s njegovom racionalnom organizacijom slobodnog rada, a ne razvoj razliitih oblika kapitalistike delatnosti, tip pustolovnog kapitalizma ili kapitalizam koji se orijentie prema trgovini, ratu i politici i izgledima na dobit koje oni pruaju. Sa kulturno-istorijskog stanovita to znai da nas interesuje
nastanak zapadnog graanstva u njegovoj osobenosti,
koji je nerazdvojno povezan s nastankom kapitalistike
organizacije rada, ali se ne poklapa s njim. Jer graanin u stalekom smislu je postojao i pre razvitka specifino zapadnog kapitalizma. Dodue, samo na Zapadu.
Opte je poznato da je specifino moderan zapadni kapitalizam u znatnoj meri uslovljen i razvojem tehnikih
mogunosti. Njegova racionalnost je danas bitno uslovIjena time to je moguno proraunati najvanije tehnike inioce. A to znai da zapadni kapitalizam pretpostavlja zapadnu nauku, naroito prirodnu nauku koja
se osniva na matematikim, eksperimentalnim i racionalnim temeljima. Sa svoje strane, razvoj zapadne nauke i tehnike dobio je i dobija znaajne podsticaje od
kapitalistikih interesa za njihovu ekonomsku primenljivost. Dodue, nastanak zapadne nauke nije uslovljen
tim izgledima. I Indusi su raunali i bavili se algebrom; tavie, oni su pronali sistem poloajnih brojeva koji je posluio razvoju kapitalizma na Zapadu, ali
koji u Indiji nije stvorio ni modernu kalkulaciju ni
moderno knjigovodstvo. Kapitalistiki interesi nisu
uslovili ni nastanak matematike i mehanike. Ali tehniku primenu naunih otkria, dakle ono to je najvanije za nain ivota najirih masa, uslovile su ekonomske premije koje su na Zapadu upravo na to ciljale.
Ove premije su potekle iz osobenosti drutvenog poretka na Zapadu. Stoga se mora postaviti pitanje: iz
kojih su sastavnih delova ovog poretka one potekle, jer
svi nisu bili podjednako vani. U one koji su nesumnjivo vani spada racionalna struktura prava i uprave.
Jer moderan racionalni kapitalizam iziskuje kako racionalna tehnika sredstva rada tako i racionalno pravo i
sistem upravljanja zasnovan na formalnim pravilima.
Bez ovih preduslova mogu postojati pustolovni i trgo300

vako-pekulantski kapitalizam i sve mogune vrste kapitalizma koji se orijentie prema politici, ali ne moe
postojati racionalno privatno privredno preduzee s
osnovnim kapitalom i pouzdanom kalkulacijom. Takvo
jedno pravo i takav jedan sistem upravljanja, koji su
u pravno-tehnikom i formalnom pogledu razvijeni do
savrenstva, samo je Zapad stavio na raspolaganje privredi. Stoga se moramo pitati otkud Zapad ima takvo
pravo? Pored ostalih okolnosti, kapitalistiki interesi
su nesumnjivo prokrili put vladavini struno obrazovanog stalea pravnika u pravosuu i upravi. To pokazuje svako dublje prouavanje. Ali nipoto samo ili poglavito ti interesi. I nisu oni iz sebe stvorili ovo pravo,
ve su u tome uestvovale i sasvim drukije sile. Zato
kapitalistiki interesi nisu stvorili to isto u Kini ili
Indiji? Zato oni tamo nisu odveli ni nauni ni umetniki ni dravni ni privredni razvitak na put racionalizacije koji je svojstven Zapadu?
Jer je u svim navedenim sluajevima osobenosti zapadne kulture u pitanju, oigledno, jedan specifian
oblik racionalizma. Kao to e kasnije izlaganje jasno
pokazati, pod ovim izrazom mogu se razumeti sasvim
razliite stvari. Tako, na primer, postoje racionalizacije
mistike kontemplacije, dakle jednog ponaanja koje
je, gledano iz drugih ivotnih oblasti, specifino iracionalno. Isto tako, postoje racionalizacije privrede, tehnike, naunog rada, obrazovanja, pravosua i uprave.
I dalje, svaka od ovih oblasti moe se racionalizovati
sa stanovita sasvim razliitih vrednosti i vrednosnih
orijentacija, i to je racionalno sa jednog stanovita,
moe biti iracionalno sa drugog. U razliitom stepenu,
racionalizovanje razliitih ivotnih oblasti je postojalo
u svim svetskim kulturama. U kulturno-istorijskom pogledu je vano samo ovo: koje ivotne oblasti su racionalizovane i u kom pravcu? Prema tome, na zadatak
se sastoji u tome da shvatimo osobenost zapadnog racionalizma, naroito modernog zapadnog racionalizma,
i da objasnimo njegov nastanak. S obzirom na izvanrednu vanost privrede, svaki pokuaj objanjenja mora pre svega uzeti u obzir ekonomske uslove. Ali pri
301

tom se ne srne zanemariti i obrnuta uzrona veza. Jer

u svom nastanku, ekonomski racionalizam zavisi kako
od racionalne tehnike i racionalnog prava, tako i od
sposobnosti i sklonosti ljudi za odreene oblike praktino-racionalnog naina ivota. Onde gde postoje prepreke duevne prirode, razvitak racionalnog ekonomskog naina ivota mora naii na teak unutranji otpor. U najznaajnije elemente koji oblikuju nain ivota spadale su svuda u prolosti magine i religiozne
sile i etika shvatanja koja se zasnivaju na veri u njih.
0 njima je re u skupljenim i dopunjenim lancima
koji slede.
Na elo su stavljena dva starija lanka koji pokuavaju da u jednoj vanoj taki blie priu najteoj strani problema, to jest da objasne kako odreeni religiozni sadraji uslovljavaju privredno oseanje ili etos
jednog oblika privrede, i to na primeru veze izmeu
modernog privrednog etosa i racionalne etike asketskog protestantizma. Ovde se, dakle, prati samo jedna
strana uzronog odnosa. Kasniji lanci o privrednoj
etici svetskih religija, koji daju pregled odnosa najvanijih kulturnih religija prema privredi i drutvenoj
strukturi njihove sredine, nastoje da prate obe strane
uzronog odnosa, ali samo onoliko koliko je neophodno
da bi se omoguilo poreenje s evropskim razvitkom
koji treba dalje prouavati. Jer samo na taj nain se
moe donekle tano utvrditi uzrona relevantnost onih
elemenata zapadne religiozne privredne etike koji su
joj svojstveni nasuprot drugim religioznim privrednim
etikim shvatanjima. Prema tome, ove lanke ne treba
shvatiti kao sveobuhvatne kulturne analize (ak ni u
saetom obliku). Jer oni samo naglaavaju, i to namerno, ono to je u svim kulturnim zemljama stajalo
i stoji nasuprot zapadnom kulturnom razvitku. A to
znai da se oni posve orijentiu prema onome to je sa
ovog stanovita znaajno za opisivanje zapadnog razvitka. S obzirom na ovaj cilj nije se moglo drukije
postupiti. Ali da bi se izbegli nesporazumi, ovde se
mora izriito upozoriti na ogranienost cilja.
302

I u jednom drugom pogledu domaaj ovih lanaka je

ogranien. Po sebi se razume da sinolog, indolog, semitist i egiptolog nee u njima nai nita novo. Poeljno bi bilo samo da oni ne nau nita to je bitno
za samu stvar, a to bi morali oceniti kao pogreno.
Pisac ne zna da li mu je polo za rukom da se ovom
idealu priblii bar u onoj meri koja je dostupna nestrunjaku. Ali njemu je jasno da onaj ko je upuen
na prevode i nije u stanju da se samostalno slui izvorima koji su esto predmet unih prepirki u strunoj
literaturi, ima dovoljno razloga da misli vrlo skromno
o vrednosti svog rada. Ovo utoliko pre to je broj prevoda stvarnih izvora, to jest natpisa na spomenicima i
pisanih dokumenata jo uvek neznatan u poreenju s
onim to postoji i to je vano. Ovo naroito vai za
Kinu. Iz toga proizlazi da ovi lanci imaju sasvim provizoran karakter, naroito oni delovi koji se odnose na
Aziju. Ali i moje znanje jevrejske istorije je sasvim
nedovoljno. Samo strunjacima pripada poslednja re.
Ovi lanci su upravo i napisani zbog toga to dosad nije
bilo strunih radova s ovim posebnim ciljem i sa ovog
posebnog stanovita. U mnogo veoj meri nego to to
u krajnjoj liniji vai za svaki nauni posao, njima je
sueno da ubrzo budu prevazieni. Kad su u pitanju
radovi ovakve vrste, nikako se ne moe izbei zalaenje
u druge strune oblasti, ma koliko to bilo podozrivo;
ali ovek se onda mora pomiriti s onim to mu je polo
za rukom.
Zahvaljujui modi i oduevljenju za knjievnike, danas se rado veruje da je moguno liiti se strunjaka
ili degradirati ga na stepen radnika koji je potinjen
vizionaru. Gotovo sve nauke duguju neto diletantima;
esto upravo diletanti otvaraju dragocene perspektive.
Ali proglasiti diletantizam za princip nauke, znailo bi
njen kraj. Onaj ko hoe viziju, neka ide u bioskop ili
pozorite tamo e mu se danas obilato dati, ak i u
literarnom obliku, ono to nas ovde interesuje. (Jedva
treba rei da tu ne spadaju pokuaji K. Jaspersa u njegovoj knjizi Psihologija pogleda na svet, 1919, ni Klagesa, u Karakterologiji, i sline studije, koje se od
303

naeg pokuaja razlikuju u pogledu polazne take. No

ovde nije mesto za iscrpno raspravljanje.) Ali prozainom izlaganju naih strogo empirijskih prouavanja
nita nije toliko tue kao ovo shvatanje. I hteo bih da
dodam: ko eli propoved, neka ide na religiozni skup.
Ovde neemo nijednom reju pomenuti kakav je vrednosni odnos izmeu pojedinih kultura koje uporedno
prouavamo. Istina je da istorija ljudskih sudbina mora uzbuditi duu onoga koji je pogledom obuhvatio jedan njen iseak. Ali on e dobro uiniti ako svoje sitne
line komentare zadri za sebe, kao to se to ini pred
prizorom koji pruaju more ili visoke planine. Osim
ako se neko osea pozvanim i obdarenim za umetniko
stvaranje ili za proroke zahteve. U najveem broju
ostalih sluajeva, mnogo prie o intuiciji prikriva samo
odsustvo distancije prema predmetu, koje treba oceniti
upravo onako kao i slino dranje prema ljudima.
Treba jo objasniti zato se ovde nismo dovoljno posluili rezultatima etnografskih istraivanja, to bi bilo
nephodno za produbljeno izlaganje naroito azijatske
religioznosti. To nije uinjeno samo zbog toga to ljudska radna sposobnost ima svoje granice. Glavni razlog
je u tome to je trebalo utvrditi religioznu etiku onih
drutvenih slojeva koji su bili nosioci kulture odreenih oblasti. U pitanju je, dakle, uticaj naina ivota tih
slojeva. Potpuno je tano da se osobenost ovog uticaja
moe shvatiti samo ako se uporede rezultati etnografskog istraivanja. Stoga treba priznati i naglasiti da
ovde postoji praznina na ta etnograf ima pravo da
prigovori. Prilikom sistematskog izlaganja sociologije
religije nadam se da u donekle moi da popunim ovu
prazninu. Ali to prelazi okvire ovih izlaganja koja imaju
ogranien cilj. Ovde smo se morali zadovoljiti da po
mogunosti otkrijemo take za poreenje s naim zapadnim kulturnim religijama.
Na kraju, pomenimo i antropoloku stranu problema.
Kad u razliitim oblastima ivota koje su prividno nastale nezavisno jedne od drugih uvek iznova nalazimo
da su se odreeni oblici racionalnosti razvili na Zapadu, i samo tamo, onda se prirodno namee pretpostav304

ka da su nasledne osobine glavna podloga ovog razvitka. Pisac priznaje da je lino sklon tome da prizna
izvanredan znaaj biolokim iniocima. Ali uprkos velikim dostignuima antropologije, ja jo uvek ne vidim
kako se u razvitku koji ovde prouavamo moe egzaktno utvrditi ili samo priblino nagovestiti udeo biolokih
inilaca. Trebalo bi upravo postaviti kao jedan od zadataka sociolokih i istorijskih prouavanja da se najpre otkriju svi oni uticaji i uzroni lanci koji se mogu
na zadovoljavajui nain objasniti pomou reagovanja
na sudbinska zbivanja i okolnu sredinu. Tek onda, a
pogotovo kad uporedna neurologija i psihologija rasa
vie odmaknu u pravcu kojim se danas kreu i koji u
pojedinostima toliko obeava, moda e se doi do zadovoljavajuih rezultata koji su relevantni i za na problem. Zasad izgleda da je ova pretpostavka neosnovana
i da bi upuivanje na nasledne osobine znailo prebrzo
odustajanje od toga da se sazna ono to je danas moguno saznati i nepromiljeno pomeranje problema na
zasad nepoznate inioce.

20 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

IV. PROTESTANTSKA ETIKA I DUH

KAPITALIZMA5
VEROISPOVEST I DRUTVENA SLOJEVITOST
Statistika zanimanja jedne u verskom pogledu meovite zemlje otkriva s upadljivom uestalou preteno protestantski karakter klase kapitalista i industrijalaca, kao i viih, struno obrazovanih slojeva radnike
klase, naroito tehnikog i trgovakog osoblja modernih preduzea. O ovoj pojavi se u vie mahova ivo
govorilo u katolikoj tampi i literaturi i na katolikim
skupovima u Nemakoj. Ona je jasno izraena u statistikim brojevima ne samo onde gde se razlika u
veri poklapa s razlikom u nacionalnoj pripadnosti, a
time i u stepenu kulturnog razvitka kao to je sluaj izmeu Nemaca i Poljaka u istonim oblastima Nemake ve gotovo svuda gde je kapitalistiki razvitak u vreme svog rascvata imao slobodne ruke da stanovnitvo raslojava prema svojim potrebama. I ukoliko
je bilo vie slobode u tom pogledu, utoliko je ova pojava jasnije izraena. Dodue, relativno znatno vee
uee protestanata u kapitalistikoj svojini i preteno
protestantski karakter viih slojeva radnika u velikim
modernim preduzeima moemo delimino objasniti
istorijskim razlozima, po kojima verska pripadnost nije
uzrok ekonomskih pojava, ve u izvesnom smislu njihova posledica. Uee u onim ekonomskim funkcijama, koje pretpostavljaju delom kapitalistiku svojinu,
delom skupo obrazovanje, a veinom i jedno i drugo,
5
Max VVeber, Die protestantische Ethik und der Geist des
Kapitalismus, Gesammelte Aufsatze zur Religionssoziologie
(Tiibingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1920), Bd. I, S. 1723,
30, 33, 35-44, 44-45, 48, 50, 5152, 5355, 6062, 6369, 8183,
84, 8789, 9394, 102103, 104106, 108, 190206 (sa isputanjem
beleaka ispod teksta). Preveo Mihailo uri.

306

danas je povezano s istorijski nasleenim bogatstvom

ili bar s izvesnom imunou. A upravo veliki broj najbogatijih i privredno najrazvijenijih oblasti Nemake,
naroito mnoge bogate varoi, prili su protestantizmu
u 16. veku, i posledice toga i danas dobro dolaze protestantima u ekonomskoj borbi za opstanak.
Ali postavlja se jedno istorijsko pitanje: zato su ekonomski razvijenije oblasti imale ovu osobito snanu
sklonost ka crkvenoj revoluciji? I odgovor nipoto nije
tako jednostavan kao to bi se na prvi pogled moglo
poverovati. Razume se, odbacivanje ekonomskog tradicionalizma je bitno doprinelo stvaranju nepoverenja
prema religioznoj tradiciji, kao to je i ojaalo sklonost ka pobuni protiv tradicionalnih autoriteta. Ali pri
tom treba uzeti u obzir ono to se danas esto abo
ravlja: da reformacija nije znaila potpuno uklanjanje
crkvene vlasti iz ivota, ve zamenjivanje dotadanjeg
oblika jednim drugim. I to zamenjivanje jedne krajnje
komotne, praktino jedva primetne, esto gotovo samo
jo formalne vlasti jednom vlau koja u najveem mogunom stepenu zadire u sve oblasti privatne i javne
delatnosti i koja na beskrajno teak i strog nain regulie itav nain ivota. Vlast katolike crkve koja
je ranije jo vie nego sada bila okrutna prema jereticima a blaga prema grenicima podnose i danas
narodi koji imaju sasvim modernu privredu, kao to su
je podnosile najbogatije i ekonomski najrazvijenije
oblasti na izmaku 15. veka. Vladavina kalvinizma kakva
je postojala u 16. veku u enevi i kotskoj, krajem
16. i poetkom 17. veka u veem delu Holandije, u 17.
veku u Novoj Engleskoj i povremeno u samoj Engleskoj, bila bi za nas najnepodnoljiviji oblik kontrole
nad pojedincem koji se moe zamisliti. Upravo tako su
je i shvatili iroki slojevi starog plemstva onoga doba
u enevi, Holandiji i Engleskoj. Ono to su reformatori
u ondanjim ekonomski najrazvijenijim zemljama nali
da treba kuditi nije bilo to to je crkva previe gospodarila ivotom, ve to je to premalo inila. Kako je
dolo do toga da su ove ekonomski najrazvijenije zemlje i, kao to emo jo videti, upravo ekonomski sve
2-3*

307

jai slojevi graanske klase u tim zemljama, ne samo

strpljivo podnosili dotad nepoznatu puritansku tiraniju,
ve u njenu obranu izgradili jedan oblik herojstva (the
last of our heroisms, kako Carlyle s pravom kae)
koji je graanskoj klasi kao klasi retko kad ranije bio
svojstven, a za koji ona kasnije nikad vie nije znala?
Ali mada se jae uee protestanata u kapitalistikoj
svojini i na rukovodeim mestima u modernoj privredi
delimino moe razumeti kao posledica njihovog istorijski nasleenog i proseno boljeg imovnog stanja, ima
izvesnih pojava kod kojih je uzroni odnos nesumnjivo
drukiji. Pre svega, ovde treba pomenuti razliku u karakteru vie nastave koju katoliki roditelji za razliku
od protestantskih obino pruaju svojoj deci, a koja
se moe utvrditi kako u Badenu i Bavarskoj, tako i u
Maarskoj. To to postotak katolika meu uenicima
i maturantima viih kola znatno zaostaje iza njihovog
uea u ukupnom stanovnitvu, moe se, dodue, dobrim delom objasniti pomenutim nasleenim imovinskim razlikama. Ali time se ne moe objasniti to to
u grupi katolikih maturanata postotak onih koji dolaze iz kola koje naroito pripremaju za tehnike,
zanatske i trgovake pozive upadljivo jako zaostaje iza
postotka protestanata, i to je broj katolikih maturanata u humanistikim gimnazijama mnogo vei nego
broj protestantskih. Pre bi se moglo rei da ovu okolnost treba uzeti u obzir prilikom objanjenja slabog
uea katolika u kapitalistikoj privredi. Ali jo upadljivija je jedna pojava koja nam pomae da shvatimo
neznatno uee katolika meu struno obrazovanim
radnicima u modernoj industriji. Poznato je, naime,
da fabrike regrutuju strunu radnu snagu u znatno
veoj meri iz redova potomaka protestantskih nego katolikih zanatskih pomonika. Drugim reima, to znai
da meu zanatskim pomonicima katolici pokazuju
veu sklonost da se bave zanatom, i stoga oni relativno
ee postaju zanatski majstori, dok protestanti relativno ee odlaze u fabrike da bi tamo popunili gornje redove strune radne snage i inovnikog aparata.
U tim sluajevima, uzroni odnos nesumnjivo stoji ova308

ko: da su vaspitanjem usaene duhovne odlike, i naroito pravac obrazovanja koji je uslovljen religioznom
atmosferom roditeljskog doma, odredili izbor poziva i
dalju sudbinu pojedinaca.
Neznatno uee katolika u modernom privrednom
ivotu Nemake utoliko vie pada u oi to se protivi
optepoznatoj injenici: da su nacionalne ili religiozne
manjine, time to im je svojevoljno ili prinudno uskraen pristup ka politiki uticajnim poloajima, upravo
naterane da se bave privreivanjem, i da njihovi najobdareniji pripadnici ovde moraju da trae zadovoljenje svojim ambicijama koje se ne mogu unoviti na
tlu dravne slube. To se dogodilo s Poljacima u Rusiji
i istonoj Pruskoj, s hugenotima u Francuskoj pod
Lujem XIV, s kvekerima i drugim religioznim sektama
u Engleskoj i, last but not least, s Jevrejima za ove dve
hiljade godina. Ali nita slino ne vidimo kod katolika
u Nemakoj, ili bar nita to bi padalo u oi, a ni u
prolosti, i to ni u Holandiji ni u Engleskoj u vreme
kad su bili proganjani ili samo tolerisani, katolici nisu
pokazivali nikakve osobite znake ekonomskog razvitka.
tavie, injenica je da su protestanti (naroito neki
pravci o kojima e kasnije biti vie reci), i to kako kao
vladajui tako i kao podvlaeni sloj, kao veina i kao
manjina, pokazali specifinu sklonost ka ekonomskom
racionalizmu kakva se nije mogla i ne moe zapaziti
kod katolika ni u jednom ni u drugom sluaju. Prema
tome, pravi uzrok razliitog ponaanja mora se potraiti u trajnim unutranjim osobenostima, a ne u spoljanjem istorijsko-politikom poloaju ovih veroispovesti...
Duh rada, duh napretka, ili kako se ve moe
nazvati ono ije buenje hoemo da pripiemo protestantizmu, ne srne se shvatiti u smislu ivotne radosti
ili na bilo koji drugi prosvetiteljski nain, to se danas obino ini. Stari protestantizam Luthera, Calvina,
Knoxa i Voeta nema nikakve veze s onim to se danas
naziva napretkom. Prema mnogim stranama modernog
ivota, kojih se danas ne bi mogao liiti ni najekstremniji vernik, on je direktno neprijateljski raspoloen.
309

Ako upote treba pronai neko unutranje srodstvo izmeu odreenih osobina staroprotestantskog duha i
moderne kapitalistike kulture, onda te osobine moramo potraiti ne u tobonjoj manje ili vie materijalistikoj ili antiasketskoj ivotnoj radosti protestantske
veroispovesti, ve u njenim isto religioznim crtama ...
DUH KAPITALIZMA
U naslovu ove studije je upotrebljen pomalo pretenciozan izraz duh kapitalizma. ta pod tim treba razumeti? Ve pri prvom pokuaju da se ovaj pojam definie javljaju se izvesne tekoe koje zadiru u temelje
naeg istraivanja.
Ako se uopte moe pronai neki predmet koji ima
smisla oznaiti ovim izrazom, onda to moe biti samo
istorijski individuum, to jest skup povezanih odnosa
u istorijskoj stvarnosti koje sa stanovita njihovog kulturnog znaenja pojmovno sastavljamo u jednu celinu.
Ali poto se takav istorijski pojam odnosi na jednu
pojavu u njenoj individualnoj osobenosti, ne moemo ga definisati (to znai: razgraniiti) pomou sheme
genus proximum i differentia specifica, ve ga moramo
postepeno komponovati od njegovih pojedinih sastavnih delova uzetih iz istorijske stvarnosti. Stoga potpuno
pojmovno razumevanje ne moe stajati na poetku ve
na kraju istraivanja. Drugim reima, tek tokom raspravljanja i na osnovu njegovih bitnih rezultata pokazae se kako sa stanovita od koga ovde polazimo najbolje i najadekvatnije treba izraziti ono to podrazumevamo pod duhom kapitalizma. A samo stanovite (o
kome e jo biti rei) nije jedino moguno stanovite
sa koga se mogu prouavati istorijske pojave koje nas
interesuju. Kao i kod svih ostalih istorijskih pojava,
sa drugih stanovita bi se i ovde mogle otkriti druge
bitne crte. A odatle proizlazi da se pod duhom kapitalizma uopte ne mora razumeti samo ono to je po
naem shvatanju bitno. Jer to je upravo ono to lei u
osnovi metoda stvaranja istorijskih pojmova koji tei
da stvarnost svrsta u konkretne genetike veze koje
310

uvek i neizbeno imaju specifinu boju, a ne da je

podvede pod apstraktne opte pojmove.
Ali ako ipak treba utvrditi predmet koji nameravamo
da prouimo i istorijski objasnimo, onda to ne moe
biti definicija, ve samo provizorno predoavanje onoga to se ovde podrazumeva pod duhom kapitalizma.
U stvari, takvo provizorno predoavanje je neophodno,
jer se samo na taj nain moemo sporazumeti o predmetu istraivanja. U tom cilju, ovde emo se zadrati
na jednom svedoanstvu onog duha koje u gotovo klasinom obliku sadri ono do ega nam je ovde najpre
stalo, a koje u isti mah ima i tu prednost to ne stoji
ni u kakvoj vezi s religioznou, pa je, utoliko, neutralno u odnosu na nau temu:
Znaj da je vreme novac; kad neko moe da zaradi
deset ilinga dnevno svojim radom, a pola dana provodi u etnji ili lenstvuje u svojoj sobi, onda on treba da obrauna ne samo onih est penija koje je moda potroio na svoje zadovoljstvo, ve i itavih pet
ilinga koje je ispustio ili ak bacio kroz prozor.
Znaj da je kredit novac. Ako neko ostavi kod mene
svoj novac na uvanje, onda mi on poklanja interes,
ili bar neto ime mogu zapoeti. A kad neko uiva
veliki kredit i ume da ga dobro iskoristi, onda se moe stei lepa suma novca.
Znaj da novac ima oplodnu mo i plodonosnu prirodu. Novac moe da proizvede novac, a njegovi izdanci jo i vie, i tako dalje. Pet ilinga putenih u opticaj daje najpre est, zatim sedam ilinga i tri penija,
sve dok se ne istera sto funti sterlinga. to se vie novca pusti u opticaj, vie e se dobiti, tako da korist od
njega sve bre i bre raste. Ko ubija prasnu krmau,
taj unitava itavo njeno potomstvo do hiljaditog lana. Ko potroi svotu od pet ilinga, taj ubija sve to se
time moglo proizvesti: itave kolone funti sterlinga.
Znaj da je dobar platia, prema onoj poslovici, gospodar svaije kese. Onaj ko je poznat po tome da
plaa tano i u obeano vreme, taj uvek moe da pozajmi sav novac koji njegovim prijateljima nije potreban.
311

Katkad je to od velike koristi. Pored vrednoe i umerenosti, nita ne doprinosi toliko tome da se mlad ovek probije u svetu koliko tanost i pravednost u svim
njegovim poslovima. Stoga nikad ne zadravaj pozajmljeni novac ni asa due nego to si obeao, da srdba zbog zakanjenja ne bi zauvek zatvorila kese tvojih prijatelja.
ovek mora da pazi na najbeznaajnije stvari koje
se tiu poverenja prema njemu. Kad tvoj poverilac uje udarac tvog ekia u 5 sati izjutra ili 8 sati uvee, onda e ga to umiriti za itavih est meseci; ali
ako te vidi za bilijarskim stolom ili uje tvoj glas u
krmi u vreme kad bi trebalo da radi, onda e te on
ve sledeeg jutra opomenuti na plaanje i traie svoj
novac natrag pre nego to ga bude imao.
Ako vodi rauna o ovim sitnicama, onda to znai da
misli na svoje dugove; time u oima drugih postaje
savestan i estit ovek, i tvoja kreditna sposobnost se
poveava.
uvaj se toga da smatra svojom svojinom sve to
ima ili da ivi kao da je tako. Time se zavaravaju
mnogi ljudi koji pozajmljuju novac od drugih. Da bi
to predupredio, vodi taan raun o svojim izdacima i
prihodima. Ako se pomui i jednom pone da misli na pojedinosti, onda e otkriti kako sasvim mali
izdaci narastu do velikih suma i primetie ta se moglo utedeti i ta se u budunosti moe utedeti.
Za est funti godinje moe upotrebiti 100 funti,
pod pretpostavkom da si poznat kao pametan i estit
ovek. Ko svakodnevno beskorisno utroi jedan gro,
taj beskorisno troi godinje est funti, a to je cena
za upotrebu 100 funti. Ko svakodnevno rasipa jedan
deo svog vremena u vrednosti od jednog groa (a to
moe biti samo par minuta), gubi godinje, kad se srauna dan na dan, upotrebu od 100 funti. Ko beskorisno
proerda vreme u vrednosti od pet ilinga, gubi pet ilinga, a mogao bi jo pet da baci u more. Ko izgubi pet
ilinga, gubi ne samo tu sumu, ve i sve ostalo to
se pomou nje moglo zaraditi, to moe da naraste do
312

sasvim znaajne sume kad mlad ovek dostigne duboku starost.

Tim reima kojima se Ferdinand Kiirnberger ruga u svojoj duhovitoj slici amerike kulture kao tobonjem simbolu vere Jenkija propovedao je Benjamin Franklin. Nema nikakve sumnje da u ovim reima
na karakteristian nain provejava duh kapitalizma,
mada treba priznati da one ne sadre sve to se pod
tim duhom moe razumeti. Zadrimo se jo malo na
ovom svedoanstvu iju ivotnu mudrost Kurnberger
svodi na ovo: Od goveda se pravi loj, a od ljudi novac. Odmah pada u oi da je ovoj filozofiji tvrdiluka svojstven ideal asnog oveka koji je dostojan kredita, a pre svega misao da je pojedinac duan da uveava svoj kapital bez obzira na potrebe koje ima, ve
samo uveavanja radi. I to je naroito vano: da se
ovde ne propoveda samo obina tehnika ivota, ve
jedna samosvojna etika, i da se povreda tih etikih
normi ne shvata kao ludost, ve kao zaboravljanje dunosti. Ovde nije re samo o poslovnoj umenosti
tako neto moe se nai i drugde i dovoljno esto
ve o jednom etosu, i to je upravo ono to nas interesuje...
Razume se, sve Franklinove moralne pridike imaju
utilitaristiku podlogu: potenje je korisno, jer donosi kredit, a isto tako tanost, vrednoa i umerenost. To
su vrline samo zbog toga to koriste. A odatle bi proizalo da je privid potenja dovoljan onde gde moe
da poslui istom cilju, i da bi svaki dodatak tome
Franklin morao da osudi kao neproduktivno rasipanje. I doista, svako ko u njegovoj Autobiografiji proita priu o tome kako je on prihvatio ove vrline, ili
izlaganja o koristi koju donosi strogo odravanje privida skromnosti, to jest namerno umanjivanje vlastitih
zasluga da bi se zadobilo opte priznanje, mora doi
do zakljuka da su po Franklinu sve vrline samo utoliko vrline ukoliko su in concreto od koristi pojedincu, i da je goli privid dovoljan svuda gde se njime moe postii isto. Uostalom, za strogi utilitarizam to je
neizbean zakljuak. Ono to Nemci ve odavno osea313

ju kao pritvornost amerikog naina ivota, ovde zatiemo in flagranti.

Ali stvari nipoto nisu tako proste. Ne samo Franklinov karakter, koji se ispoljava u retkoj iskrenosti njegove Autobiografije, ve i okolnost to saznanje o korisnosti vrline on svodi na otkrovenje kojim ga je Bog
hteo da uputi na put vrline, pokazuju da ovde ima i
neeg drugog a ne samo pervazom optoenih egoistikih maksima. Ono to ini summum bonum ove etike, sticanje novca, i uvek sticanje to vie novca, uz
strogo izbegavanje svakog prirodnog uivanja, potpuno je lieno svih eudemonistikih i hedonistikih elemenata, tako je isto zamiljeno kao cilj po sebi, da
se nasuprot srei ili koristi pojedinca na svaki nain
javlja kao neto potpuno transcendentno i apsolutno
iracionalno. Za oveka je sticanje zarade sada postalo
cilj ivota, a ne vie sredstvo za zadovoljenje njegovih
materijalnih ivotnih potreba. Za zdravu pamet, to je
apsolutno besmisleno preobraanje jednog, da tako
kaemo, prirodnog reda stvari. Ali u tome se upravo
ogleda glavni motiv kapitalizma, neto to je ovome
isto toliko svojstveno koliko je tue oveku koji nije
dodirnut njegovim dahom. I jo neto. U njemu je izraeno jedno oseanje koje se neposredno dodiruje s
izvesnim religioznim shvatanjima. Ako se, naime, postavi pitanje: zato od oveka treba praviti novac, Benjamin Franklin odgovara u svojoj Autobiografiji jednom biblijskom izrekom koju mu je njegov strogo
kalvinistiki zadojen otac u mladosti urezao u duu:
Vidi li oveka krepkog na poslu, taj e pred carevima stajati. U okviru modernog privrednog poretka,
sticanje novca na zakonom dozvoljen nain je rezultat i izraz valjanosti na poslu. I kao to se lako moe
videti, ova valjanost je upravo alfa i omega Franklinovog morala, i ona se pominje kako na navedenim mestima tako i u svim njegovim drugim spisima.
U stvari, oseanje dunosti prema pozivu je karakteristino za drutvenu etiku kapitalistike kulture i u
izvesnom smislu predstavlja njen konstitutivan princip. Ova osobita ideja koja nam je danas tako dobro
314

poznata, iako je po sebi tako malo razumljiva, svodi

se na ovo: da pojedinac ima odreene obaveze prema
svojoj profesionalnoj delatnosti, ma u emu se ona sastojala, bilo da je u pitanju upotreba vlastite radne
snage ili samo vlastitih materijalnih dobara (kapital).
Razume se, to ne znai da je ova ideja izrasla samo
na tlu kapitalizma, ali mi emo tek kasnije pokuati
da otkrijemo njeno poreklo u prolosti. Jo manje se
time hoe da kae da je za moderni kapitalizam subjektivno usvajanje ove etike maksime od strane njegovih pojedinanih nosilaca, recimo kapitalista ili radnika modernih kapitalistikih preduzea, bitan uslov
njegovog daljeg postojanja. Dananji kapitalistiki privredni poredak je jedan udovitan kosmos u koji pojedinac dospeva roenjem i koji je za njega, bar kao
pojedinca, dat kao faktiki nepomerljiva ljutura u
kojoj ima da ivi. Ovaj poredak namee pojedincu,
ukoliko je upleten u mreu trita, odreene norme
privrednog delanja. Fabrikant koji trajno dela suprotno tim normama bie isto tako nepogreno ekonomski uniten, kao to e i radnik koji ne ume ili nee
da im se prilagodi, ostati bez posla i biti izbaen na
ulicu.
Kapitalizam koji je danas zavladao u privrednom ivotu podie i stvara putem ekonomske selekcije privredne subjekte koji su mu potrebni kapitaliste i
radnike. Ali upravo ovde moemo neposredno osetiti
koliko je ograniena vrednost pojma selekcije kao
sredstva za objanjenje istorijskih pojava. Jer da bi
onaj oblik naina ivota i shvatanja poziva koji je prilagoen osobenostima kapitalizma mogao biti odabran,
to jest da bi mogao odneti pobedu nad drugima, on
oigledno mora najpre nastati, i to ne kod izdvojenih
pojedinaca, ve kao pogled na svet koga nose grupe
ljudi. Prema tome, ovaj nastanak je upravo ono to
treba objasniti. Mi emo tek kasnije podrobnije govoriti o shvatanju naivnog istorijskog materijalizma,
po kome se takve ideje pojavljuju kao odraz ili
nadgradnja ekonomskih situacija. Na ovom mestu
je dovoljno upozoriti na dve stvari. Prvo, da je u do315

movini Benjamina Franklina (Massachusetts) kapitalistiki duh u onom smislu koji mu se ovde pridaje
nesumnjivo postojao i pre kapitalistikog razvitka. To
zakljuujemo po tome to se ve 1632. godine jadikovalo zbog izvesnih specifinih pojava zelenatva u Novoj Engleskoj za razliku od drugih oblasti Amerike. I
drugo, da je ovaj duh bio znatno manje razvijen u susednim kolonijama kasnije junim dravama Amerike Unije ali da su uprkos tome veliki kapitalisti,
a ponegde propovednici i studenti zajedno s malograanima, zanatlijama i farmerima podstakli poslovnu
preduzimljivost u tim kolonijama iz religioznih razloga. Prema tome, u ovim sluajevima je uzroni odnos
obrnut od onoga koji bi trebalo postulirati sa materijalistikog stanovita. Ali mladost ovih ideja je mnogo
trnovitija nego to teoretiari nadgradnje pretpostavljaju, i njihov razvitak ne ide na isti nain kao razvitak jednog cveta. Kapitalistiki duh u smislu u kome
smo ovaj pojam dosad uspeli da odredimo imao je da
se probija u tekoj borbi protiv itave sprege neprijateljskih sila.
Ono shvatanje koje je nalo izraza u navedenim izlaganjima Benjamina Franklina, a koje je nailo na odobravanje itavog jednog naroda, bilo bi u antici i
srednjem veku igosano kao izraz najgadnijeg tvrdiluka i jednog apsolutno nedostojnog oseanja, kao to
to i danas redovno ine one drutvene grupe koje najmanje uestvuju u modernoj kapitalistikoj privredi
ili koje najmanje umeju da joj se prilagode. I to ne
zbog toga to bi tenja za sticanjem zarade bila neto
nepoznato ili nerazvijeno u pretkapitalistikim epohama, kako se to esto kae, ili zato to bi izvan graanskog kapitalizma pohlepa za novcem (auri sacra fames)
onda ili danas bila manja nego u specifino kapitalistikoj sferi, kako se moderni romantiari zavaravaju.
Jer razlika izmeu kapitalistikog i pretkapitalistikog
duha nije u tome. Gramzljivost kineskih mandarina,
rimskih aristokrata i modernih zemljoposednika moe da izdri poreenje. A srebroljubivost napuljskih
koijaa i laara ili azijatskih predstavnika slinih za316

nimanja, ba kao i junoevropskih ili azijatskih zanatlija, ispoljavala se ak na daleko prodorniji i beskrupulozniji nain nego srebroljubivost jednog Engleza
u slinom sluaju. To svako moe da iskusi na vlastitoj koi. Upravo apsolutna beskrupuloznost u isticanju
vlastitih interesa prilikom sticanja zarade je sasvim
specifina osobina onih zemalja koje su po zapadnim
merilima zaostale u kapitalistikom razvitku. Kao to
svaki fabrikant zna, jedna od glavnih prepreka kapitalistikom razvitku u tim zemljama, recimo u Italiji
za razliku od Nemake, jeste u tome to radnicima nedostaje coscienziosita. Kapitalizmu nije potreban radnik koji praktino otelovljuje nedisciplinovano liberum arbitrium, isto tako kao to mu je malo potreban poslovan ovek koji je po svom spoljanjem izgledu apsolutno beskrupulozan. To smo mogli da zapazimo ve kod Franklina. Prema tome, razlika se ne sastoji u manje ili vie snanom razvijanju ma kakvog
nagona prema novcu. Ono auri sacra fames je isto
toliko staro koliko i istorija oveanstva za koju znamo. Ali, i to je jedino to je vano, oni koji su se tome bez uzdravanja predali kao nagonu kao onaj
holandski kapetan koji je radi zarade hteo da putuje kroz pakao, makar i jedra opalio nipoto nisu
bili nosioci onog shvatanja iz koga se rodio specifino
moderan kapitalistiki duh kao masovna pojava.
U svim istorijskim epohama ljudi su beskrupulozno
tekli imovinu, bez obzira na ma kakve norme, kadgod
je to bilo moguno. Sa strancima ili pripadnicima drugih plemena bilo je dozvoljeno trgovati kako se zna i
ume, ba kao to se moglo i ratovati protiv njih ili gusariti; ono to je bilo zabranjeno u odnosima izmeu
lanova grupe smatralo se da je moralno prema onima
spolja. I kao to je pustolovni kapitalizam postojao u
svim privrednim sistemima koji su znali za novac (ili
neto slino novcu) i koji su davali mogunost da se
raspoloiva sredstva upotrebe u cilju sticanja dobiti,
kroz komendu, zakup dabina, dravni zajam, finansiranje ratova, kneevskih dvorova ili inovnika, tako je
svuda postojalo i ono pustolovno raspoloenje koje pr317

kosi svakoj etici. Apsolutna i svesna bezobzirnost u tenji da se stekne dobit bila je esto najtenje povezana s najstroim pokoravanjem tradiciji. A sa slabljenjem tradicije i manje ili vie odlunim prodiranjem
slobodnog naina privreivanja u unutranjost drutvenih grupa, ovaj novi duh obino niko nije prihvatio
kao neto to je u etikom pogledu dobro i emu treba povlaivati, ve su ga svi samo faktiki tolerisali,
bilo kao neto to je sa etikog stanovita neutralno,
bilo kao neto to je dodue neugodno, ali na alost
neizbeno. I to je naroito vano, to je bio praktian
stav ne samo svih etikih uenja, ve i prosenih ljudi pretkapitalistike epohe, to jest epohe u kojoj racionalno korienje kapitala i racionalna kapitalistika
organizacija rada jo uvek nisu postali glavne sile prema kojima se mora orijentisati privredno delanje. A
upravo ovaj stav je svuda bio najjaa unutranja prepreka prilagoavanju ljudi na pretpostavke graanske
kapitalistike privrede.
Glavni protivnik kapitalistikog duha u smislu odreenog naina voenja ivota koji je zaogrnut izvesnim etikim maksimama bio je i ostaje onaj oblik oseanja i ponaanja koji se moe nazvati tradicionalizmom. I ovde se moramo uzdrati od pokuaja da damo konanu definiciju, ve emo na izvesnim primerima razjasniti, razume se samo provizorno, ta pod tim
treba razumeti. Ponimo odozdo, od radnika.
Nadnica na akord je tehniko sredstvo kojim se moderan kapitalist obino slui da bi poveao intenzitet
rada, to jest da bi od svojih radnika postigao najvei
moguan radni uinak. . . Ali radnik na poljoprivrednom dobru koji se plaa po akordnom sistemu nije toliko zainteresovan da vie zaradi koliko da manje radi. On ne postavlja pitanje: koliko mogu da zaradim
za jedan dan, ako bih radio najvie to mogu, ve:
koliko moram da radim da bih zaradio odreenu sumu novca koju sam i dosad primao i koja podmiruje
moje ustaljene potrebe? To je upravo primer onog
shvatanja koje treba nazvati tradicionalizmom: po prirodi, ovek ne eli da zaradi novac, i to vie novca,
318

ve hoe prosto da ivi, da ivi onako kako je navikao,

i da zaradi samo onoliko koliko mu je neophodno.
Svuda gde je nastojao da povea produktivnost ljudskog rada poveavanjem njegove intenzivnosti, moderni kapitalizam je nailazio na beskrajno ilav otpor
ovog glavnog motiva pretkapitalistike privrede. To
se svuda dogaa i danas, i utoliko vie ukoliko je radnitvo na koje je upuen zaostalije sa kapitalistikog
stanovita. I poto je pokuaj da se probudi tenja za
zaradom poveavanjem nadnica ostao bez uspeha, bilo je blisko pameti da se pokua s obrnutim sredstvom:
da se sniavanjem nadnica radnici prinude da rade
vie nego ranije da bi odrali svoje dotadanje zarade. Nepristrasnom posmatrau i dan-danas izgleda da
nia nadnica i vei profit stoje u vezi, i da sve ono to
se vie plati u obliku nadnica mora znaiti odgovarajue sniavanje profita. Od svog poetka kapitalizam
je stalno iznova kretao tim putem, i vekovima se verovalo da su niske nadnice produktivne, to jest da poveavaju radni uinak. Jer kao to je Pieter de la Cour
rekao i to, kao to emo videti, sasvim u duhu starog
kalvinizma narod radi samo zbog toga to je siromaan i samo dotle dok je siromaan. Ali dejstvo ovog
prividno tako oprobanog sredstva je ogranieno ...
Vratimo se ponovo u nae doba i obratimo se sada
poslovnim ljudima, da bismo i ovde razjasnili znaenje tradicionalizma...
Organizacija jedne banke, izvesne trgovine na veliko,
jedne vee robne kue ili najzad jedne velike radnje
koja proizvodi manufakturnu robu, moguna je samo
u obliku kapitalistikog preduzea. Pa ipak, sva ova
preduzea mogu se voditi u strogo tradicionalistikom
duhu: poslovi velikih banaka koje izdaju novanice ne
mogu se voditi nikako drugaije; prekomorska trgovina se odvajkada osnivala na monopolima i uzansama
strogo tradicionalnim po karakteru; u trgovini na malo i ovde nije re o sitnim dangubama koji danas
vape za dravnom pomoi revolucionarni proces koji dokrajuje stari tradicionalizam je jo uvek u punom toku, onaj isti proces koji je razneo stari sistem
319

snabdevanja trita robom s kojim je moderan domai rad srodan samo po obliku...
Po naim dananjim pojmovima, sve do sredine prolog veka ivot poslovnih ljudi je bio prilino ugodan,
naroito onih koji su radili u mnogim granama kontinentalne tekstilne industrije... Ako se ima u vidu isto trgovako-poslovni karakter preduzea, objektivna
strana ekonomskog procesa i nain voenja poslovnih
knjiga, onda se mora priznati da je to u svemu bio
kapitalistiki oblik organizacije. Ali ako se ima u vidu duh kojim su organizatori proizvodnje bili nadahnuti, onda treba rei da je to bila tradicionalistika
privreda. U osnovi onoga to moemo nazvati etosom
ovih poslovnih ljudi stajalo je: tradicionalni trokovi
ivota, tradicionalna visina dobiti, tradicionalna mera
rada, tradicionalan nain voenja poslova i ophoenja
prema radnicima i muterijama, kao i tradicionalan
nain zadobijanja muterija i prodaje proizvedenih
dobara.
Ali u jednom trenutku ova lagodnost je iznenadno
bila naruena, mada pri tom esto bez ikakve naelne promene u obliku organizacije... I ovu spolja neupadljivu, ali dalekosenu promenu koja je u ekonomski ivot unela novi duh nisu izazvali ni veliki bankari
ni vratolomni i beskrupulozni pekulanti ili ekonomski pustolovi kakvih je bilo u svim epohama privredne istorije, ve ljudi sa strogo graanskim nazorima i
naelima koji su rasli u surovoj koli ivota, razboriti
i odvani u isti mah, a pre svega trezveno i postojano,
otro i potpuno predani samoj stvari.
Moe se pomisliti da ove line moralne osobine nemaju nikakve veze s bilo kakvim etikim maksimama
ili religioznim shvatanjima, i da je sposobnost za osloboenje od tradicije, dakle najpre liberalna prosveenost prava podloga jednog takvog poslovnog naina ivota. Uopte uzev, danas je, u stvari, sasvim tako. Ne
samo da nema nikakvog redovnog odnosa izmeu naina voenja ivota i religioznih shvatanja, ve onde
gde takav odnos postoji, on je obino, ili bar u Nemakoj, negativne vrste. Ljudi ispunjeni kapitalisti320

kim duhom danas su obino bar ravnoduni, ako ne

i neprijateljski raspoloeni prema crkvi. Za njihove
prirode udne dela malo je privlana misao na pobonu dosadu raja: religija im izgleda kao sredstvo da se
za ivota na zemlji ljudi odvrate od rada. Ako bi ih neko pitao, kakav je smisao njihove neumorne jurnjave
koja im nikad ne dozvoljava da se raduju steenoj
imovini, tako da ivot mora izgledati besmislen i pored isto ovozemaljske orijentacije, oni bi, ako uopte
znaju za neki odgovor, mogli odgovoriti: briga za decu i unuad. I poto ovaj moto nije neto to bi bilo
specifino za njih, ve se moe nai i kod tradicionalistiki orijentisanih ljudi, oni bi pre morali rei: da
je neprekidan rad na poslu postao neophodan uslov
njihovog ivota. U stvari, to je jedino tano objanjenje njihovih pobuda. Jer sa stanovita line sree to
je upravo ono to njihov nain ivota ini tako iracionalnim da ovek ivi za svoj posao, a ne obratno.
Razume se, pri tom izvesnu ulogu igra oseanje moi i ugleda koje proistie iz injenice da se neto ima:
onde gde je mata itavog jednog naroda upravljena
samo na neto to je u kvantitativnom pogledu veliko, kao u Sjedinjenim Dravama Amerike, ova romantika brojeva neodoljivo deluje na pesnike meu trgovcima. Ali oni koji su njom obuzeti nisu ni vodei
ni trajno uspeni kapitalistiki preduzetnici. I najzad,
uobiajeni ivotni put nemakih kapitalistikih porodica-skorojevia, koje su nalazile utoita u prisvajanju plemikih imanja i titula, i iji su sinovi svojim
ponaanjem na univerzitetu i u oficirskom koru pokuavali da prikriju svoje poreklo, predstavlja epigonski
i dekadentan proizvod. Idealan tip kapitalistikog preduzetnika, koji je i u Nemakoj imao svoje znaajne
predstavnike, nema nieg zajednikog s takvim grubljim ili finijim pokondirenim tikvama. On zazire od
pretvaranja i nepotrebnih trokova, kao i od svesnog
uivanja u sopstvenoj moi. Isto tako, njemu je pre
neugodno da prihvati spoljanje znake drutvenog potovanja kojim je okruen. Drugim recima, njegov nain ivota esto ima izvesne asketske crte, kao to se
21 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

321

jasno vidi u ranije navedenoj Franklinovoj propovedi. I upravo istorijsko znaenje ove vane pojave treba blie objasniti. U izvesnoj meri on je hladan u svojoj skromnosti, to je mnogo iskrenije od one uzdranosti koju tako pametno preporuuje Benjamin Franklin. On nema nita za sebe od svog bogatstva, izuzev
iracionalnog oseanja da dobro vri svoj poziv.
A to je upravo ono to oveku pretkapitalistike epohe izgleda tako nepojmljivo i zagonetno, tako prljavo
i dostojno prezrenja. To to je nekome mogao postati
cilj ivota da ode u grob pretrpan novcem i materijalnim dobrima, njemu izgleda objanjivo samo kao proizvod perverznog nagona auri sacra fames ...
Osnovni motiv moderne privrede mnogi pisci vide
u ekonomskom racionalizmu. Tako i Sombart u svojim u mnogo emu tanim i uticajnim izlaganjima. To
je nesumnjivo opravdano, ako se pod tim podrazumeva
ono proirenje produktivnosti rada koje je proces proizvodnje oslobodilo od prirodnih organskih ogranienja ljudske linosti, ralanjavanjem ovog procesa sa
naunog stanovita. Nema nikakve sumnje da proces
racionalizacije u oblasti tehnike i ekonomije uslovljava zamaan deo ivotnih ideala modernog graanskog
drutva: rad u slubi jednog racionalnog oblika snabdevanja oveanstva materijalnim dobrima je uvek lebdeo pred oima zastupnika kapitalistikog duha kao
cilj koji ukazuje pravac njihovim ivotnim ambicijama. Treba samo proitati Franklinov opis njegovih ivotnih nastojanja da pobolja komunalne slube Filadelfije, da bi se tako rei rukama opipala ova oigledna istina. Radost i gordost to se mnogim ljudima daje posao i to se pomae ekonomski procvat rodnog
mesta u onom smislu rei koji kapitalizam s tim vezuje sve to spada u specifine i nesumnjivo idealistiki zamiljene ivotne radosti modernih poslovnih ljudi. I, razume se, jedna od osnovnih osobina privatne
kapitalistike privrede je u tome to je ona racionalizovana na osnovu strogo raunskog predrauna i to
je planski i trezveno orijentisana na postizanje ekonomskog uspeha, za razliku od primitivnog naina pro322

izvodnje i potronje koji neguju seljaci, od povlaenog taljiganja starih esnafskih zanatlija, ili od pustolovnog kapitalizma koji se upravlja prema politikim
izgledima i iracionalnoj pekulaciji.
Izgleda, dakle, da se razvitak kapitalistikog duha
najprostije moe razumeti kao deo opteg razvitka racionalizma, i da se mora objasniti na osnovu naelnog
stava ovog poslednjeg prema osnovnim ivotnim problemima. Pri tom, protestantizam istorijski dolazi u
obzir samo utoliko to je odigrao izvesnu ulogu kao
prvi plod racionalistikog pogleda na ivot. Samo, im
se ozbiljno pokua tako neto, odmah se moe uvide ti
da to nije nimalo jednostavno. Ovo ve zbog toga to istorija racionalizma nipoto ne pokazuje postepen razvitak koji naporedo tee u svim pojedinim ivotnim
oblastima. Racionalizovanje privatnog prava, to jest
pojmovno uproavanje i ralanjavanje pravnog materijala, dostiglo je dosad najvii oblik u rimskom pravu poznog antikog doba. Ali ono je sasvim zaostalo u
izvesnim zemljama koje su ekonomski najvie racionalizovane, naroito u Engleskoj, gde je renesansa rimskog prava svojevremeno propala zbog moi velikih
pravnikih esnafa, dok se njegova vladavina odrala
u katolikim oblastima june Evrope. Kapitalistiki najrazvijenije zemlje 18. veka nisu bile ni jedino ni glavno
mesto gde se negovala isto ovozemaljska racionalna
filozofija. Upravo u romansko-katolikim zemljama,
volterijanizam je i danas opta svojina viih i, to je
praktino vanije, srednjih drutvenih slojeva. Ako se
pod praktinim racionalizmom razume onaj nain
voenja ivota koji itav svet svesno dovodi u vezu
s ovozemaljskim interesima pojedinanog ja, onda je
ovaj ivotni stil bio i ostao tipino svojstvo slobodnih
naroda, kakvi su po krvi i mesu Italijani i Francuzi, i
mogli smo se ve uveriti da to nipoto nije tlo na kome prvenstveno uspeva onaj odnos oveka prema pozivu kao prema dunosti koji je kapitalizmu toliko potreban.
ivot se moe racionalizovati sa sasvim razliitih stanovita i u sasvim razliitim pravcima. Ova prosta tvrd21*

323

nja, koja se esto zaboravlja, trebalo bi da stoji na

elu svake studije koja se bavi racionalizmom. Racionalizam je istorijski pojam koji u sebe ukljuuje mnotvo suprotnosti, i na je zadatak da utvrdimo kako
je nastao ovaj konkretan oblik racionalnog miljenja
i ivota iz koga je izrasla ideja poziva i ona predanost
pozivu koja je sa stanovita isto eudemonistikih interesa tako iracionalna, a to je bilo i ostaje jedan od
karakteristinih sastavnih delova nae kapitalistike
kulture. Nas ovde interesuje upravo poreklo onog iracionalnog elementa koji se nalazi u ovom kao i u
svakom drugom pojmu poziva.
LUTHEROVO SHVATANJE POZIVA
Oevidno je da se ve u nemakoj rei Beruf (poziv), a moda jo jasnije u engleskoj rei calling osea izvestan religiozni prizvuk to jest da je u pitanju zadatak koga je Bog postavio i to se osea sve
jae to je vei naglasak na ovoj rei u konkretnom
sluaju. Ako istorijski pratimo ovu re kroz pojedine kulturne jezike, videemo najpre da narodi klasine starine i preteno katoliki narodi nemaju nikakav
izraz sline boje za ono to nazivamo pozivom (u smislu ivotne uloge ili ograniene radne oblasti), dok ga
svi preteno protestantski narodi imaju. I dalje, videemo da u tome nema nikakvog udela neka etniki uslovljena osobenost pojedinih jezika, na primer germanski narodni duh, ve da ta re u svom dananjem
znaenju potie iz biblijskih prevoda, i to iz duha prevodioca a ne iz duha originala. Izgleda da je u Lutherovom prevodu biblije upotrebljena u naem dananjem smislu najpre na jednom mestu Isusa Siraha (II,
20 i 21). Ona je zatim vrlo brzo dobila dananje znaenje u profanim jezicima svih protestantskih naroda,
dok se u ranijoj profanoj literaturi nije mogao primetiti nikakav trag u tom pravcu, a u prorokoj literaturi, koliko moe da se vidi, samo kod jednog nemakog
mistika iji je uticaj na Luthera poznat.
324

I kao to je znaenje rei novo, tako je i misao nova i proizvod reformacije. To bi trebalo da je poznato u najoptijim crtama. Ali to ne treba shvatiti tako
kao da u srednjem veku i ak u pozno helenistiko doba nije bilo nikakvih tragova onog uvaavanja svetovnog rada koje je prisutno u pojmu poziva. O tome e
kasnije biti rei. U svakom sluaju, neosporno novo
bilo je najpre jedno: da ispunjavanje dunosti u okviru svetovnih poziva predstavlja najvii izraz etikog
samopotvrivanja. To je bila neizbena posledica shvatanja o religioznom znaenju svetovnog svakodnevnog
rada, i to je bilo ono to je stvorilo pojam poziva u
ovom smislu. Prema tome, u pojmu poziva dolazi do
izraza sredinja dogma svih protestantskih sekti koja odbacuje katoliko razlikovanje hrianskih moralnih zapovesti u praecepta i consilia i koja kao jedino
sredstvo da se ivi onako kako je Bogu ugodno priznaje ne prevazilaenje ovozemaljske etike kaluerskom
askezom, ve ispunjavanje ovozemaljskih dunosti, onih
koje proizlaze iz ivotnog poloaja svakog pojedinca i
koje upravo zbog toga postaju njegov poziv...
Kad u istraivanju odnosa izmeu staroprotestantske
etike i razvitka kapitalistikog duha polazimo od uenja Calvinovog, kalvinizma i drugih puritanskih sekti,
to ne znai da oekujemo da emo kod pojedinih osnivaa ili predstavnika ovih religioznih zajednica otkriti
da je cilj njihovog ivotnog dela u bilo kom smislu bilo buenje onoga to ovde nazivamo kapitalistikim
duhom. Mi ne moemo da verujemo da je tenja ka
svetovnim dobrima, shvaena kao cilj za sebe, bilo kome od njih vaila kao etika vrednost. I, pre svega,
treba jednom zauvek utvrditi: ni kod jednog od reformatora, u koje ubrajamo i takve ljude kakvi su Menno, George Fox i Wesley, programi etike reforme nikad nisu stajali u sreditu. Oni nisu bili osnivai drutva za etiku kulturu ili predstavnici humanitarnih
tenji drutvene reforme ili kulturnih ideala. Spas due, i samo to, bio je stoer njihovog ivota i delovanja.
Svi njihovi etiki ciljevi, kao i praktina dejstva njihovih uenja kretali su se oko toga i bili su samo po325

sledice isto religioznih motiva. I stoga moramo shvatiti da je kulturno dejstvo reformacije dobrim delom
as naeg posebnog stanovita moda ak i preteno bilo nepredviena i neeljena posledica rada reformatora, esto vrlo daleko ili ak nasuprot svemu
to je njima samima lebdelo pred oima.
Utoliko bi ova studija jednim svojim skromnim delom mogla moda da predstavlja prilog prouavanju
naina na koji ideje dejstvuju u istoriji. Ali da ne bi
dolo ni do kakvih zabuna u pogledu smisla u kome
se ovde utvruje uticaj isto idealnih motiva, na kraju ovih uvodnih razmatranja treba dodati nekoliko napomena.
Pre svega, treba izriito naglasiti da u takvim studijama nipoto nije re o pokuaju da se u bilo kom
smislu oceni vrednost misaonog sadraja reformacije,
ni sa drutveno-politikog ni sa religioznog stanovita.
Za nae ciljeve, mi emo uvek imati posla s onim stranama reformacije koje pravoj religioznoj svesti moraju izgledati periferne i spoljanje po karakteru. Jer
ovde emo samo pokuati da razjasnimo koji su udeo
imali religiozni motivi u razvitku nae moderne specifino ovozemaljski usmerene kulture koja je izrasla
zahvaljujui dejstvu bezbrojnih istorijskih pojedinanih motiva. Prema tome, mi se samo pitamo koji bi
se od izvesnih karakteristinih sadraja ove kulture
mogli pripisati uticaju reformacije kao istorijskom uzroku.
Razume se, pri tom se moramo osloboditi shvatanja
da se reformacija moe deduktivno izvesti iz ekonomskih pomeranja kao nuan proizvod istorijskog razvoja. Da bi novostvorene crkve uopte mogle da se odre, bilo je neophodno sadejstvo bezbrojnih istorijskih
uzroka koji ne samo to ne predstavljaju nikakav ekonomski zakon, ve se uopte ne mogu prilagoditi nikakvom ekonomskom stanovitu, naroito politiki
procesi. Ali s druge strane, ovde se nipoto nee zastupati jedna tako ludo doktrinarna teza kao to je ova:
da je kapitalistiki duh (uvek u provizornom smislu
koji se ovde upotrebljava) mogao nastati samo kao
326

proizvod odreenih uticaja reformacije, ili ak: da je

kapitalizam kao privredni sistem proizvod reformacije. Jednom takvom shvatanju stajalo bi na putu ve
to to su izvesni znaajni oblici kapitalistike organizacije notorno znatno stariji od reformacije. U stvari,
ovde se hoe da utvrdi samo ovo: da li su i ukoliko
odreeni religiozni uticaji sudelovali prilikom stvaranja i kvantitativnog irenja onog duha po svetu, i koje je konkretne strane kulture koja poiva na kapitalistikoj osnovi moguno svesti na njih. I s obzirom
na strahovitu isprepletenost uzajamnih uticaja izmeu materijalnih temelja, oblika drutvene i politike
organizacije i duhovnih sadraja u periodu reformacije, najbolje je postupiti na ovaj nain: najpre treba
ispitati da li se i u kojim takama mogu otkriti odreene izborne srodnosti izmeu izvesnih oblika religiozne vere i etike poziva. Na taj nain se u isti mah
moe razjasniti oblik i opti pravac u kome je na osnovu takvih izbornih srodnosti religiozni pokret uticao na razvitak materijalne kulture. Tek zatim, kad
je to nedvosmisleno utvreno, moe se pokuati da
oceni u kojoj meri se moderni sadraji kulture u njihovom istorijskom nastanku mogu pripisati onim religioznim motivima, a u kojoj meri nekim drugim.
RELIGIOZNI OSNOVI OVOZEMALJSKE ASKEZE
Uglavnom, postoje etiri istorijska nosioca asketskog
protestantizma (u ovde upotrebljenom smislu rei), i
to: 1) kalvinizam, u obliku koji je dobio za svoje vladavine u najvanijim zapadnoevropskim zemljama, naroito tokom 17. veka; 2) pijetizam; 3) metodizam; 4)
sekte koje su iznikle iz krstiteljskog pokreta. Nijedan
od ovih pokreta nije bio apsolutno odvojen od drugih,
a ni njihovo odvajanje od onih reformistikih crkava
koje nisu bile asketske po karakteru nije bilo otro
sprovedeno... Kalvinizam je bio verski pokret u 16.
i 17. veku oko koga su se vodile estoke politike borbe u najrazvijenijim kapitalistikim zemljama, u Ho327

landiji, Engleskoj i Francuskoj. Stoga emo se najpre

obratiti njemu. Uenje o predodreenju je najkarakteristinija dogma kalvinizma. To se mislilo nekad, a
misli se i danas, mada postoji spor oko toga da li je
to najbitnija dogma reformisane crkve ili samo njen
privesak. Meutim, sudovi o tome ta je bitno za jednu istorijsku pojavu mogu biti vrednosni sudovi ili
sudovi zasnovani na veri, ako se pri tom misli na ono
to nas na njoj jedino interesuje ili to je na njoj jedino od trajne vrednosti. Ili to mogu biti sudovi kojima se jednoj pojavi pridaje istorijski znaaj, ako se
pri tom misli na uzronu relevantnost te pojave zbog
njenog uticaja na druge istorijske dogaaje. Ovde emo poi od ovog drugog stanovita __
Ono to (po ovom uenju) znamo, jeste samo ovo:
da e jedan deo ljudi uivati veno blaenstvo, a da
e drugi biti baen na vene muke. Pretpostaviti da
ljudske zasluge ili gresi mogu da sudeluju u odreivanju ove sudbine, znailo bi misliti da se apsolutno slobodne Boje odluke, koje su utvrene od venosti, mogu menjati pod uticajem ljudi. A to je nemoguna
misao. Od onog oca na nebu iz Novog zaveta, koji
je oveku razumljiv i koji se raduje povratku grenika
kao ena novcu koji je ponovo nala, ovde je postalo
jedno transcendentno bie koje izmie ljudskom razumevanju, a koje na osnovu od venosti datih i sasvim
nedokuivih odluka svakom pojedinom oveku dodeljuje njegovu sudbinu i raspolae svim, ak i najmanjim stvarima u kosmosu. I poto su njegove odluke
nepromenljivo utvrene, Boju milost ne moe izgubiti onaj kome je dodeljena, niti je moe dosegnuti
onaj kome je uskraena.
Kod onih generacija koje su se prepustile njegovim
grandioznim konsekvencijama, ovo uenje je, u svojoj patetikoj neovenosti, pre svega moralo izazvati
oseanje strahovite unutranje osamljenosti oveka kao
pojedinca. U onome to se najvie ticalo oveka u vreme reformacije, u pitanju venog blaenstva, ovek je
bio upuen da sam ide svojim putem, u susret sudbini koja je od venosti bila utvrena. Niko mu nije
328

mogao pomoi ni propovednik, jer samo izabranik

moe duhovno razumeti Boju re; ni sveta tajna, jer
mada je Bog naredio svete tajne radi irenja svoje
slave, pa ih se zbog toga treba neprikosnoveno pridravati, to nije nikakvo sredstvo da se zadobije Boja
milost, ve samo externa subsidia vere; ni crkva, jer
mada je tano da extra ecclesiam nulla salus, to znai da niko ne moe biti meu Bojim izabranicima ako
se dri po strani od prave crkve, ipak crkvi pripadaju
i odbaeni, tavie oni treba da joj pripadaju kako bi
se potinili njenim popravnim sredstvima, ne da bi time zadobili blaenstvo, jer je to nemoguno, ve zato
to ih treba prinuditi da se u Boju slavu pridravaju njegovih zapovesti; ni Bog, jer i Hristos je umro
samo radi izabranih, a Bog je od venosti odluio
da samo njima pripie njegovu rtvu na krstu. Nasuprot katolicizmu, ovo apsolutno odbacivanje crkvenih
sredstava spasenja je bitno za kalvinizam, mada nije
bilo razvijeno do svih konsekvencija u Lutherovom
uenju__
Za nas je najvaniji problem u ovom: kako su ljudi podnosili ovo uenje u vreme kad je onaj svet
bio ne samo vaniji, ve u mnogo emu i pouzdaniji
nego svi interesi ovozemaljskog ivota? Svakom verniku se odmah postavljalo pitanje koje je potiskivalo
u pozadinu sve ostalo: da li sam izabran? kako mogu
biti siguran da sam izabran? ... im je iskrslo pitanje vlastitog stanja milosti, bilo je nemoguno, bar
to se tie Calvina, ostati pri ortodoksnom shvatanju,
po kome istrajnost u veri utie na ovo stanje. Ovo pogotovo zbog toga to je praksa brige za spas due na
svakom koraku imala pune ruke posla s pitanjima
koje je ono uenje izazivalo. S ovim tekoama se izlazilo na kraj na razliite naine. Ukoliko pri tom uenje o predestinaciji nije bilo izmenjeno, ublaeno ili
u osnovi odbaeno, pojavila su se dva karakteristina
i meusobno povezana tipa duebrinikih shvatanja.
S jedne strane, stavljeno je u dunost svakom pojedincu da sebe smatra izabranikom Bojim i da odbaci svaku sumnju kao iskuenje avola, poto je odsus329

tvo izvesnosti u vlastito spasenje posledica nedovoljne vere i, prema tome, nedovoljnog dejstva Boje milosti. Kao to se vidi, ovde je opomena apostola da
treba uvrstiti veru u neophodnost sluenja Bogu protumaena kao dunost da se u svakodnevnoj borbi izvojuje subjektivna izvesnost u vlastito spasenje. Umesto skruenih grenika, kojima Luther, ukoliko se samo pokajniki povere Bogu, obeava spasenje, na taj
nain su podvrgnuti disciplini oni samouvereni sveci
koje ponovo nalazimo u elino tvrdim puritanskim
trgovcima iz herojskog doba kapitalizma, a u pojedinim primercima sve do danas. S druge strane, da bi
se izvojevala izvesnost u vlastito spasenje, preporueno je svima kao najpodesnije sredstvo da neumorno
rade i da predano idu za svojim pozivom. Rad po pozivu, i samo on, rasteruje religiozne sumnje i daje izvesnost u vlastito spasenje ...
Specifino reformistika religioznost odbacivala je od
poetka kako Pascalovo kvijetistiko bekstvo od sveta
tako i luterovsku pobonost koja je bila mistiki orijentisana. Zbog apsolutne transcendentnosti Boga prema svemu to je stvoreno, bilo je iskljueno stvarno
ulaenje boanskog bia u ljudsku duu: finitum non
est capax infiniti. Svesna zajednica izmeu Boga i
onih kojima se on smilovao mogla je nastati samo tako to je Bog delovao u njima i to su oni postali svesni toga. Drugim recima, ova zajednica je mogla nastati tako to je njihovo delovanje poteklo iz vere koju je uslovila Boja milost i to se svojstvom onog
delanja ova vera opravdala kao Bogom uslovljena. U
tome se izraava duboka razlika u pogledu najvanijih
sredstava spasenja koja je od znaenja za klasifikaciju
svake praktine religioznosti: religiozni virtuoz moe
biti siguran u svoje spasenje ili tako to sebe osea
kao posudu ili kao oruje boanske moi. U prvom
sluaju, njegov religiozni ivot naginje kulturi mistikog oseanja, a u poslednjem asketskom delanju. Prvom tipu je bio blii Luther, dok je kalvinizam pripadao ovom poslednjem. I kalvinist je hteo da stekne
veno blaenstvo sola fide. Ali poto su ve po Calvi330

novom shvatanju sva oseanja i raspoloenja varljiva,

ak i kad izgledaju vrlo uzviena, to se vera mora potvrditi svojim objektivnim dejstvima: da bi mogla da
poslui kao sigurna podloga za spasenje, vera mora
biti fides efficcuc...

ASKEZA I KAPITALISTIKI DUH

Svom svojom teinom, ovozemaljska protestantska
askeza je dejstvovala protiv prirodnog uivanja u svojini; ona je ograniavala potronju, naroito potronju luksuzne robe. Ali u psiholokom pogledu ona je
oslobodila sticanje materijalnih dobara od smetnji tradicionalistike etike, razbila je okove tenje za profitom time to je ovu tenju ne samo ozakonila, ve to
je u njoj videla neto to je Bogu ugodno. U spisima
puritanaca, kao i u spisima Barclaya, velikog apologeta kvekerstva, izriito je posvedoena borba protiv telesnog uivanja i udnje za spoljanjim dobrima, ali
ne i borba protiv racionalnog sticanja imovine, ve
samo protiv njene iracionalne upotrebe. Za razliku od
racionalne i utilitarne upotrebe svojine, koju Bog eli,
i koja slui ivotnim ciljevima pojedinca i celine, iracionalna upotreba se pre svega sastoji u uvaavanju
prividnih oblika raskoi, dakle u neemu to je za svaku osudu, a to je bilo tako blisko feudalnom oseanju. Protestantska askeza nije zahtevala od imunih
da ugue strasti muenjem tela, ve samo da upotrebljavaju svoju imovinu u nune i praktino korisne svrhe. Pojam comfort obuhvata na karakteristian nain krug etiki doputenih ciljeva upotrebe, i nije nimalo sluajno to se stil u voenju ivota koji se vezuje za taj pojam najranije i najjasnije razvio kod
kvekera, koji su bili najdosledniji zastupnici itavog
ovog pogleda na ivot. Lanom sjaju i prividu viteke
raskoi, koji poiva na nesolidnoj osnovi i koji izvetaenu eleganciju pretpostavlja umerenoj jednostavnosti, kvekeri su suprotstavili istu i urednu udobnost
graanskog doma kao svoj ideal.
331

U oblasti stvaranja privatnog privrednog bogatstva

askeza se borila protiv nepravde i isto nagonske gramljivosti. Tenju ka bogatstvu kao krajnjem cilju ona
je igosala kao mamonizam. Jer svojina kao takva bila je shvaena kao iskuenje. Ali u tome je askeza bila
sila koja stalno eli dobro, a stalno stvara zlo to
jest zlo u njenom smislu: svojinu i iskuenje u vezi
s njom. Jer zajedno sa Starim zavetom i po analogiji
s etikom ocenom dobrih dela, ona je u tenji ka
bogatstvu kao cilju videla vrhunac onoga to je za
osudu, a u bogatstvu koje dolazi kao plod profesionalne delatnosti Boji blagoslov. I to je jo vanije, religiozna ocena neumornog, postojanog i sistematskog
svetovnog rada po pozivu kao najvieg asketskog sredstva i u isti mah kao najsigurnije i najvidljivije potvrde preporoenog oveka i istinitosti njegove vere,
morala je biti najjaa moguna poluga irenja onog
shvatanja ivota koje smo obeleili kao duh kapitalizma. I ako jo i ono ograniavanje potronje udruimo
s ovim razobruavanjem tenje za sticanjem zarade,
onda je spoljanji ishod lako pojmljiv: stvaranje kapitala pomou asketske prinude na tednju.
Prepreke koje su stajale na putu potronoj upotrebi
steene imovine morale su dobro doi njenoj proizvodnoj upotrebi u obliku uloenog kapitala. Koliko je
ovaj uticaj bio jak, teko je egzaktno utvrditi. U Novoj Engleskoj je ova veza tako upadljiva, da nije izmakla iz vida ni jednom tako izvrsnom istoriaru kakav je Doyle. Ali u Holandiji, u kojoj je strogi kalvinizam stvarno vladao samo 7 godina, dolo je do ekscesivne pomame za nagomilavanjem kapitala, naroito u
krugovima onih vernika koji su posedovali ogromna
bogatstva a vodili jednostavan ivot. Isto tako, jasno
je da je tenja za oplemenjivanjem graanskog imetka, koja je postojala svugde i u sva vremena, a koja
i danas dejstvuje u Nemakoj, morala biti znatno sputana antipatijom puritanaca prema feudalnim oblicima ivota. Nadmo Holandije nad Engleskom u pogledu kapitala objanjavali su engleski merkantilisti 17.
veka time to su Englezi, u nadi da e se oplemeniti
332

prelaskom na feudalne ivotne navike, redovno ulagali

steeni imetak u zemlju i na taj nain uskraivali njegovu kapitalistiku upotrebu. Uvaavanje poljoprivrede kao vane grane privreivanja koja osobito koristi
pobonosti, koje nije nedostajalo ni kod puritanaca,
odnosilo se na nadniara i farmera, ne na zemljoposednika, a u 18. veku na racionalnog poljoprivrednika, ne na junkera. Kroz englesko drutvo od 17. veka
provlai se razdor izmeu velikih i uglednih zemljoposednika, koji su bili nosioci srene stare Engleske,
i puritanskih krugova ija je drutvena mo bila vrlo
kolebljiva. U slici engleskog narodnog karaktera i danas stoje jedna pored druge obe ove crte nepomuena naivna ivotna radost i samosavlaivanje koje je
strogo regulisano konvencionalnim etikim normama.
Isto tako, kroz najstariju istoriju severnoamerike kolonizacije provlai se otra suprotnost izmeu pustolova koji su osnivali plantae s najmljenom radnom
snagom i hteli da ive na vlastelinski nain i specifino graanskog shvatanja puritanaca.
Pod svim okolnostima i to je mnogo vanije od
gole pomoi u stvaranju kapitala puritansko shvatanje ivota je potpomoglo razvijanje graanskog, to jest
u ekonomskom pogledu racionalnog naina voenja
ivota: ono je bilo njegov najvaniji i, tavie, njegov
jedini dosledan nosilac. Ovo shvatanje je stajalo nad
kolevkom modernog poslovnog oveka. Istina, puritanski ivotni ideali nisu izdrali teko iskuenje bogatstva. Najiskrenije privrenike puritanskog duha esto
nalazimo u redovima slojeva koji su u usponu (malograani, farmeri i beati possidentes), spremni da se
odreknu starih ideala. Slino i kod kvekera. Bila je to
ista sudbina kojoj je podlegla i prethodnica ovozemaljske askeze, manastirska askeza srednjeg veka: kad je
racionalno voenje privrede uzelo maha na mestu gde
je ivot strogo regulisan i potronja sputana, onda se
moralo pribei neposrednom oplemenjivanju steenog imetka kao u doba pre verskog raskola ili se
morala razbiti manastirska stega i otpoeti s mnogobrojnim reformacijama. itava istorija pravilnika po333

jedinih kaluerskih redova je u izvesnom smislu stalna borba s problemom svetovnih posledica svojine. U
ogromnoj meri, to isto vai i za ovozemaljsku askezu
puritanizma. Snano oivljavanje metodizma, koje prethodi procvatu engleske industrije krajem 18. veka, moe se s pravom uporediti s jednom takvom reformacijom manastira. Ovde moemo navesti jedan odlomak
iji je autor John Wesley, a koji je sasvim podesan da
poslui kao moto za sve to je napred reeno. Jer on
pokazuje da su voi asketskih pravaca bili potpuno
svesni prividno tako paradoksalnih veza koje su ovde
izloene, i ak u istom smislu. Wesley pie:
Bojim se toga: gde god se bogatstvo poveavalo, u
istoj meri je opala unutranja sadrina religije. Stoga ne vidim kako bi, po prirodi stvari, ma kakvo ponovno buenje prave religioznosti moglo da potraje
due vremena. Jer religija nuno stvara vrednou (industry) i tedljivost (frugality), a to dvoje dovodi do
bogatstva. Ali kad bogatstvo raste, onda rastu gordost i ljubav prema svetu, u svim njihovim oblicima.
Prema tome, kako bi metodizam, to jest jedna religija srca, mogao da se odri u dananjem stanju, kad
cveta kao ozelenelo drvo? Metodisti su svuda vredni i
tedljivi, pa se i njihova svojina poveava. Stoga kod
njih u odgovarajuem stepenu rastu gordost, oholost,
strast, telesni i drugi zemaljski prohtevi. Na taj nain
ostaje, dodue, oblik religije, ali postepeno iezava
duh. Zar nema nikakvog sredstva da se sprei ovo
neprekidno propadanje iste religije? Mi ne smemo
spreiti ljude da budu vredni i tedljivi. Mi moramo
opomenuti sve hriane da treba da zarade sve to mogu i da treba da utede sve to mogu, jednom reju
da treba da postanu bogati. (Za ovim sledi opomena da oni koji zarade sve to mogu i utede sve to
mogu treba da daju sve to mogu, da bi stekli milost i blago na nebu.) Kao to se vidi, to je do najsitnijih pojedinosti ona veza koju smo ovde osvetlili.
Ekonomski uticaj onih monih religioznih pokreta
iji se znaaj za privredni razvitak prvenstveno ogleda u njihovom asketskom i pedagokom delovanju
334

uzeo je maha, kako to i Wesley kae, tek poto je vrhunac isto religioznog entuzijazma bio prevazien, poto se gr traenja Bojeg carstva postepeno rastvorio
u trezvenu vrlinu profesionalne delatnosti, poto je religiozni koren odumro i ustupio mesto ovozemaljskom
utilitarizmu. Ili, kao to je rekao Mowden, tek poto je
u mati irokih slojeva mesto usamljenog Bunyjanskog
hodoasnika koji obuzet tenjom ka nebeskom carstvu
uri kroz vaar tatine zauzeo Robinson Crusoe, izolovani poslovan ovek koji usput obavlja i misionarski posao. A kad je zatim zavladao princip to make
the best of both worlds, onda je ista savest morala
biti uvrtena u red sredstava koja slue ugodnom graanskom ivotu, kako je to i Dowden primetio i kako to lepo kae nemaka poslovica o mekanim jastucima. Svojoj utilitaristikoj naslednici zavetala je ona
religiozno uskomeana epoha 17. veka pre svega istu
savest pri sticanju novca recimo spokojno: farisejski istu savest ukoliko se samo sticanje odvijalo
na zakonski dozvoljen nain. Svaki trag onog Deo placere vix potest iezao je zauvek. Nastao je jedan specifino graanski etos poziva.
Svestan toga da je u Bojoj milosti i da ga Bog blagosilja, graanski preduzetnik je mogao da ide za svojim interesima i trebalo je da to ini, pod uslovom
da se kree u granicama formalne korektnosti i da ne
rasipa svoje bogatstvo na neuljudan nain. Pored toga, mo religiozne askeze stavila mu je na raspolaganje trezvene, savesne i neobino marljive radnike koji
su se hvatali za rad kao bogomeljeni ivotni cilj. Uz
to ga je ona umirivala uveravanjem da je nejednaka
raspodela dobara ovog sveta sasvim posebno delo Boje promisli, i da uvoenjem ovih razlika i davanjem
posebne milosti Bog ostvaruje svoje tajne, nama nepoznate ciljeve. Ve kod Calvina nalazimo onu esto
pominjanu izreku da narod, to jest masa radnika i zanatlija, ostaje posluna Bogu samo ako se dri u siromatvu. Ovu izreku su Holanani (Pieter de la Court
i drugi) sekularizovali na ovaj nain: da ljudi rade samo kad ih nevolja na to nagoni, a ova formulacija os335

novnog motiva kapitalistike privrede je dalje prela

u teoriju o produktivnosti niskih nadnica. I ovde je
jednoj misli, sa odumiranjem njenog religioznog korena, neopaeno podmetnut utilitaristiki smisao. To je
sasvim u skladu sa shemom razvitka koju smo stalno
iznova posmatrali. Srednjovekovna etika nije samo trpela bojatvo, ve ga je ak glorifikovala u prosjakim redovima. I svetovni prosjaci su katkad nazivani
staleom, jer su imunima pruali mogunost da milostinjom ine dobra dela. Ovom shvatanju je bliska i anglikanska drutvena etika Stuarta. Tek je puritanska
askeza, uestvujui u donoenju strogog engleskog zakonodavstva protiv sirotinje, unela bitnu promenu. A
ona je to mogla da uini samo zbog toga to protestantske sekte i strogo puritanske zajednice stvarno nisu znale za bojatvo meu svojim lanovima.
S druge strane, jedna pijetistika sekta je glorifikovala radnika odanog pozivu koji ne tei za zaradom,
ve koji obdaren harizmom Hristovih uenika ivi po
uzoru na apostole. Slina shvatanja bila su u poetku
jo radikalnije rasprostranjena meu krstiteljima. Razume se, itava asketska literatura gotovo svih veroispovesti bila je proeta shvatanjem da je onaj koji svesno radi uz nisku nadnicu, kad mu ve ivot nije pruio nikakvu drugu mogunost, Bogu najmiliji. U tome
protestantska askeza nije donela nita novo. Ali ona je
silno produbila ovo shvatanje i, to je za nae razmatranje o njenom uticaju jedino vano, dala je snaan
psiholoki podstrek time to je rad proglasila za poziv, za najbolje i u krajnjoj liniji jedino sredstvo pomou koga pojedinac moe postati siguran u vlastito
stanje milosti. Ali time to je i kapitalistiko sticanje
novca protumaila kao poziv, ona je ozakonila eksploataciju ove specifine spremnosti za rad.
Oevidno je da su produktivnost rada u kapitalistikom smislu rei snano unapredili tenja ka Bojem
carstvu, zasnovana iskljuivo na ispunjenju radne dunosti kao poziva, i stroga askeza, koja je crkveni zapt
nametnula upravo klasama bez imovine. Za modernog
radnika je shvatanje rada kao poziva postalo isto ta336

ko karakteristino kao i za kapitalista odgovarajue

shvatanje zarade. Ovo novo stanje stvari je tano shvatio Wiliam Petty, jedan pronicljivi anglikanski posmatra, kad je holandsku privrednu mo u 17. veku objasnio time to su mnogobrojni holandski disidenti
(kalvinisti i baptisti) bili ljudi koji su rad i marljivost smatrali svojom dunou prema Bogu. Onom
organskom drutvenom ureenju, to jest savezu izmeu drave i crkve sa fiskalnomonopolistikim akcentima
na hriansko-drutvenoj podlozi, koje mu je dao anglikanizam pod Stuartima, puritanizam je suprotstavio
individualistike pobude ka racionalnom i zakonskom
sticanju zarade na osnovu vlastite umenosti i inicijative. Ovo zbog toga to su puritanci uvek i svugde bili
strasni protivnici ovog oblika dravno povlaenog trgovakog i kolonijalnog kapitalizma. I dok je monopolska
industrija u Engleskoj, koja je bila dravno povlaena,
ubrzo sasvim iezla, individualizam je bio jedan od
najvanijih inilaca u stvaranju industrije bez oslonca
na vrhovnu vlast, delimino ak i protiv nje. Puritanci
su odbijali svaku saradnju s dvorskim ljudima i projektantima velikokapitalistikog kova, poto su ovi za
njih bili pripadnici jedne u etikom pogledu podozrive
klase. Oni su se ponosili svojim naprednijim graanskim poslovnim moralom, zbog ega su ih oni krugovi
estoko progonili. Jo je Defoe predlagao da se borba
protiv disidenata dobije bojkotom zamene banaka i otkazivanjem depoa. Suprotnost izmeu ova dva oblika
kapitalistikog privreivanja ila je umnogome naporedo
s religioznim suprotnostima. Protivnici nekonformista
su se u 18. veku stalno iznova rugali ovima kao nosiocima pirit of shopkeepers, i proganjali ih kao kob
staroengleskih ideala. U tome je razlika izmeu puritanskog i jevrejskog privrednog etosa, a ve su i savremenici znali da je onaj pravi a ne ovaj poslednji bio
graanski privredni etos.
Jedan od bitnih sastavnih delova modernog kapitalistikog duha i ne samo ovog, ve i itave moderne
kulture racionalno voenje ivota na osnovu ideje
poziva rodio se iz duha hrianske askeze. To je ono
22 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

337

to bi trebalo da proizlazi iz prethodnih izlaganja. Neka se sad jo jednom proita Franklinova rasprava
koja je pomenuta na poetku ovog lanka, pa e se
videti da su bitni elementi shvatanja koje smo onde
nazvali duhom kapitalizma upravo oni isti kojima smo
uli u trag ispitujui sadraj puritanske askeze poziva,
samo bez religioznog temelja koji je ve kod Franklina
iezao.
Misao da moderan rad po pozivu nosi asketski peat
nije nova. Na vrhuncu svoje ivotne mudrosti, u Godinama lutanja, i u drugom delu svog Fausta, koji je
napisao pred kraj ivota, Goethe nas je uio da je ograniavanje na struni rad, uz odricanje od faustovske
svestranosti ljudske prirode, u dananjem svetu bitan
uslov svakog delanja koje je od vrednosti. Da danas
delo i odricanje neizbeno uslovljavaju jedno drugo,
ovaj osnovni asketski motiv graanskog stila ivota
ako se uopte hoe da to bude stil, a ne golo postojanje bez njega bila je Goetheova ivotna oporuka.
Za njega je ovo saznanje znailo bolan rastanak s jednim vremenom bogato i svestrano razvijene ljudske
linosti, koje se u toku naeg kulturnog razvitka vie
ne moe ponoviti, kao ni zlatno doba stare Atine. Puritanac je hteo da bude ovek od poziva, mi to moramo
biti. Jer otkako je askeza preneta iz kaluerske elije
u sferu profesionalne delatnosti i otkako je poela da
potinjava sebi moral ovozemaljskog ivota, ona je doprinela stvaranju modernog privrednog poretka koji je
vezan za tehnike i ekonomske pretpostavke mehaniko-mainske proizvodnje. A ovaj moni mehanizam prisiljava danas, i prisiljavae moda sve dok se ne ohladi
i poslednji cent fosilnog goriva, na odreen stil ivota
sve one koji su se u njemu rodili, bez obzira da li neposredno uestvuju u privrednoj delatnosti ili ne. Po Baxterovom miljenju, briga za spoljanjim dobrima trebalo bi da bude na leima njegovih svetaca samo kao
lak ogrta koji se u svako doba moe odbaciti. Ali
sudbina je htela da ogrta postane ljutura tvrda kao
elik. Time to je askeza nastojala da preuredi svet i
da dejstvuje u njemu, spoljanja dobra ovog sveta ste338

kla su sve veu i najzad neizbenu mo nad ovekom

kao nikad ranije u istoriji. Danas je njen duh nestao
iz ove ljuture da li zauvek, ko zna? U svakom sluaju, pobednikom kapitalizmu, otkako poiva na mehanikim temeljima, ovaj oslonac vie nije potreban.
I optimistiko raspoloenje prosveenosti, koja je radosna naslednica askeze, izgleda da najzad bledi, a
misao o dunosti prema pozivu krui u naem ivotu
kao privienje nekadanjih religioznih sadraja. Onde
gde se ispunjenje dunosti ne moe neposredno dovesti u vezu s najviim duhovnim kulturnim vrednostima, ili obrnuto, gde pojedinac ne osea da je ispunjenje dunosti ekonomska prinuda, danas vie nije potrebno tumaenje ove misli. U Sjedinjenim Dravama
Amerike, gde se najvie rasplamsala, tenja za sticanjem zarade je liena svog religiozno-etikog znaenja
i najee se udruuje s isto agonalnim strastima, tako da dobija upravo karakter sporta. Jo niko ne zna
ko e ubudue stanovati u onoj ljuturi i da li e se
na kraju udovinog razvitka pojaviti sasvim novi proroci ili snaan preporod starih shvatanja i ideala. Ili
e na kraju, ako nijedno od toga dvoga, doi do jednog
stanja mehanizovane okamenjenosti koje na grevit nain samo sebi pridaje najveu vanost. U tom sluaju
bi za poslednje ljude ovog kulturnog razvitka lako
mogla postati istinom ona re: Strunjaci bez duha,
sladokusci bez srca: ova nitarija uobraava da se uspela na jedan stupanj ljudske istorije koji ranije nikad
nije bio dostignut.
Ali time dospevamo u oblast vrednosnih sudova i miljenja zasnovanih na veri kojima ovo isto istorijsko
izlaganje ne treba da bude optereeno. Jer na zadatak
je bio u tome da u najkraim crtama pokaemo kakav
znaaj ima asketski racionalizam za sadraj drutveno-politike etike i, prema tome, za oblik organizacije i
nain funkcionisanja drutvenih zajednica od religioznog skupa do drave. Posle toga, trebalo bi ispitati odnos asketskog racionalizma prema humanistikom racionalizmu i njegovim ivotnim idealima i kulturnim
uticajima. a zatim prema razvitku filozofskog i naunog
22*

339

empirizma, prema tehnikom razvitku i prema duhovnim kulturnim dobrima. I najzad, trebalo bi pratiti njegovo istorijsko nastajanje od srednjovekovnih zaetaka
ovozemaljske askeze sve do njegovog rastvaranja u istom utilitarizmu i kroz pojedine oblasti u kojima se
proirila asketska religioznost. Tek na osnovu toga bilo
bi moguno utvrditi meru kulturnog znaaja asketskog
protestantizma u poreenju prema drugim plastinim
elementima moderne kulture. Ovde smo samo pokuali da u jednoj vanoj taki svedemo na njegove motive uticaj i oblik uticaja asketskog protestantizma. Dalje bi trebalo obelodaniti i nain na koji je protestantska askeza u svom postojanju i svojoj osobenosti uslovljena ukupnou drutvenih i kulturnih inilaca, naroito ekonomskim iniocima. Jer mada moderan ovek
i pored najbolje volje nije u stanju da sebi predstavi
od kolikog su znaaja bili religiozni sadraji svesti za
nain ivota, kulturu i karakter naroda, ipak ne moe
biti naa namera da namesto jednog jednostranog materijalistikog tumaenja postavimo jedno isto tako jednostrano spiritualistiko uzrono tumaenje kulture i
istorije. Oba su podjednako moguna, ali i jedno i drugo podjednako malo slue istorijskoj istini, ako polau
pravo da budu zavretak istraivanja, a ne njegova
priprema.

V. KLASE, STALEI I STRANKE6

EKONOMSKA MO I DRUTVENI POREDAK
Svaki pravni poredak neposredno utie na raspodelu
moi u okviru jedne zajednice, i to kako ekonomske
tako i svih drugih oblika moi. Ovo vai za svaki pravni
poredak, a ne samo za onaj koji titi drava. Uopte
uzev, pod izrazom mo ovde podrazumevamo verovatnou da jedan ovek ili grupa ljudi sprovedu svoju
volju u nekom drutvenom odnosu ak i nasuprot
otporu drugih uesnika. Razume se, ekonomska mo
nije isto to i mo uopte. tavie, ekonomska mo
moe nastati kao posledica moi koja se osniva na nekim drugim razlozima. ovek ne tei moi samo radi
ekonomskih ciljeva, to jest da bi se obogatio. Svaka
mo, pa prema tome i ekonomska, moe se ceniti i
radi nje same, i esto je tenja ka moi uslovljena
drutvenim ugledom koji njeno posedovanje daje. Ali
svaka mo ne daje drutveni ugled. Tipian ameriki
boss, kao i tipian veliki pekulant, svesno se odriu
drutvenog ugleda. Uopte uzev, isto ekonomska mo,
a naroito gola mo novca, nipoto ne predstavljaju
priznati osnov drutvenog ugleda. S druge strane, mo
nije jedini osnov drutvenog ugleda. Naprotiv, drutveni ugled (ili presti) moe biti osnov moi, kako politike tako i ekonomske, kao to je esto i bio. Pravni
poredak moe da jami i mo i ugled, ali pod normalnim okolnostima to nije njihov osnovni izvor. Pre bi
se moglo rei da je pravni poredak dopunski inilac
6

Max Weber, Klasse, tand, Parteien, Wirtschaft und Gesellschaft (Tiibingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1922), Dritter
Teil, Kap. IV, S. 631640. Preveo Mihailo uri.

340

341

koji poveava verovatnou posedovanja moi i ugleda,

ali ih ne moe uvek obezbediti.
Nain raspodele drutvenog ugleda u jednoj zajednici izmeu tipinih grupa koje uestvuju u ovoj raspodeli moemo nazvati drutvenim poretkom. Prema pravnom poretku, drutveni poredak se odnosi slino kao
i ekonomski poredak. Ali drutveni i ekonomski poredak nisu istovetni, jer ovaj poslednji obuhvata samo
nain raspodele i upotrebe ekonomskih dobara i usluga.
Naravno, ekonomski poredak u visokom stepenu utie
na drutveni poredak, kao to i ovaj povratno utie na
njega.
Klase, stalei i stranke jesu pojave raspodele moi u
okviru jedne zajednice.
USLOVLJENOST KLASNOG POLOAJA POLOAJEM NA
TRITU

U smislu koji je ovde utvren, klase nisu zajednice,

mada predstavljaju moguan i est osnov zajednikog
delanja. O klasi moemo govoriti onda kad postoji jedan specifian uzroni inilac koji odreuje ivotne izglede izvesnog broja ljudi, ali samo ukoliko ovaj inilac
predstavlja ekonomske interese u svojini nad dobrima
i pogodnostima za sticanje prihoda pod uslovima robnog trita (klasni poloaj).
Da nain raspodele materijalnih dobara izmeu ljudi
koji dolaze na trite u cilju razmene stvara specifine
ivotne izglede to je jedna od najosnovnijih ekonomskih injenica. U skladu sa zakonom granine korisnosti, postojei nain raspodele iskljuuje iz utakmice za najvie cenjenim dobrima one koji nemaju
nita u korist onih koji imaju i monopolie sticanje
ovih dobara za njih. Pod istim ostalim uslovima, postojei nain raspodele monopolie pogodnosti za sticanje zarade za one koji, budui da imaju izvesna dobra, nisu neodlono upueni na razmenu, a isto tako
poveava, bar uopte, njihovu mo u utakmici cena.
Jer oni koji nemaju nita mogu da ponude samo svoje
342

usluge (bilo u prirodnom obliku, bilo u obliku proizvoda svoga rada) i njih moraju ustupiti po svaku cenu
da bi uopte mogli da odre goli ivot. Postojei nain
raspodele monopolie za one koji imaju materijalna
dobra mogunost prenoenja tih dobara iz sfere bogatstva u sferu kapitala, i na taj nain obezbeuje neposredno ili posredno uee u dobiti koja proizlazi iz
funkcije organizovanja i upravljanja privrednim poslovima. Sve ovo samo ukoliko vae uslovi istog trita.
Prema tome, svojina i nemanje svojine jesu osnovne
kategorije svih klasnih poloaja, bez obzira da li dejstvuju u utakmici cena ili u konkurentskoj borbi.
Ali u okviru ovih osnovnih kategorija klasni poloaji
se dalje dele prema vrsti svojine koja se moe upotrebiti za sticanje zarade, s jedne strane, i prema vrsti
usluga koje se na tritu mogu pruiti, s druge strane.
Posedovanje kua za stanovanje, posedovanje radionica, stovarita, prodavaonica ili obradivog zemljita,
bilo da su u pitanju velike ili male parcele (kvantitativna razlika s mogunim kvalitativnim posledicama),
posedovanje rudnika, stoke, ljudi (robova), raspolaganje
pokretnim sredstvima za proizvodnju ili bilo kakvim
drugim sredstvima za sticanje zarade, raspolaganje novcem ili predmetima koji se lako mogu zameniti za
novac, raspolaganje proizvodima sopstvenog ili tueg
rada, bez obzira koliko su ti proizvodi podesni za neposrednu upotrebu u cilju uivanja, raspolaganje razliitim vrstama monopola koji se mogu prenositi to su
najvanije razlike koje odreuju klasne poloaje onih
koji imaju. U isti mah, ove razlike odreuju i znaenje
koje vlasnici mogu dati i daju nainu upotrebe svoje
imovine, pogotovo imovine ija se vrednost izraava
pomou novca. Shodno tome, oni koji imaju mogu pripadati klasi rentijera ili klasi preduzetnika.
Isto tako, oni koji nemaju nikakve svojine ve rade
za raun drugih diferenciraju se prema vrsti posla
koji obavljaju i prema tome da li su stalno zaposleni
na istom mestu ili rade povremeno. Ali za pojam klase
je uvek zajedniko ovo: da je vrsta izgleda na tritu
ona instancija koja predstavlja zajedniki uslov sudbine
343

pojedinaca. U ovom smislu, klasni poloaj je u krajnjoj

liniji poloaj na tritu. Uticaj gole svojine kao takve,
koja meu ogajivaima stoke daje punu vlast vlasniku
stoke nad onima koji nemaju kao nad robovima ili
slugama, predstavlja samo predstupanj stvarnog obrazovanja klasa. Ali u pozajmici stoke i otrini dunikog
prava koje vai u takvim zajednicama pojavljuje se prvi
put gola svojina kao inilac koji odluuje o sudbini
pojedinca. To je neto sasvim suprotno onome to nalazimo u zemljoradnikim zajednicama koje poivaju
na radu. Odnos izmeu poverioca i dunika je postao
osnov klasnog poloaja tek u onim varoima u kojima
je plutokratija uspostavila jedno jo uvek primitivno
kreditno trite sa stopama interesa koje rastu shodno
teini poloaja i s faktikim monopolizovanjem pozajmice. Time poinju klasne borbe. Nasuprot tome, oni
ljudi na iju sudbinu ne utie ansa da za sebe upotrebe dobra i usluge na tritu, to je, na primer, sluaj
s robovima, nisu klasa u tehnikom smislu rei, ve
samo staleka grupa.
ZAJEDNIKO DELANJE KOJE PROISTICE IZ KLASNIH
INTERESA
U skladu s naom terminologijom, glavni inilac koji
dovodi do stvaranja klasa jesu ekonomski interesi, i to
oni koji su vezani za postojanje trita. Pa ipak, pojam
klasnog interesa je viesmislen. ak i kao iskustveni
pojam, on je neodreen, im se pod njim podrazumeva
neto drugo nego stvarni pravac interesa koji s izvesnom verovatnoom proistie iz klasnog poloaja i koji
je u proeku isti za one koji se nalaze u istom poloaju.
Ali pri istom klasnom poloaju i istim ostalim okolnostima, pravac u kome e, na primer, jedan odreeni
radnik verovatno teiti da zadovolji svoje interese moe
biti vrlo razliit, to zavisi od toga da li je on prema
svojim uroenim sposobnostima visoko, proseno ili
ravo kvalifikovan za odreeni posao. Isto tako, pravac
interesa se moe menjati u skladu s tim da li manji ili
344

vei deo onih koji se nalaze u istom klasnom poloaju

uestvuje u nekom zajednikom delanju ili stvara neko
drutvo (na primer, sindikat) od koga pojedinac moe
ili ne moe da oekuje odreene rezultate. U svakom
sluaju, stvaranje jednog drutva ili preduzimanje nekog zajednikog delanja na osnovu zajednikog klasnog
poloaja nipoto nije opta pojava. tavie, uticaj klasnog poloaja moe se ograniiti na stvaranje jednog
bitno slinog naina reagovanja, to jest masovnog delanja u smislu nae terminologije. Ali ak ni to ne mora
biti njegova posledica. esto nastaje samo amorfno
zajedniko delanje. Primer za to je poznato gunanje
radnilar^u~enPitarog Istoka, to jest morama osuda
ponaanja gospodara, to je u svom praktinom znaenju verovatno istovetno s jednom sve vie rasprostranjenom tipinom pojavom najnovijeg industrijskog
razvitka, sa usporavanjem ili smiljenim ograniavanjem radnog uinka na osnovu preutnog sporazuma.
U kojoj meri iz masovnog delanja pripadnika jedne
klase nastaje zajedniko delanje i eventualno uspostavljanje drutava, zavisi od optih kulturnih uslova, naroito onih intelektualne vrste. Ali to zavisi i od stepena nastalih suprotnosti, naroito od providnosti veze
izmeu uzroka i posledica klasnog poloaja. Jer ma koliko bili razliiti ivotni izgledi, iskustvo pokazuje da
odatle nipoto ne proizlazi klasno delanje, to jest zajedniko delanje pripadnika jedne klase. Treba praviti
jasnu razliku izmeu uslovljenosti klasnim poloajem i
dejstva klasnog poloaja. Jer samo u tom sluaju razlike u ivotnim izgledima mogu se shvatiti ne kao neto
to je prosto dato i to treba prihvatiti, ve kao neto
to proizlazi: 1) iz date raspodele svojine, ili 2) iz strukture konkretnog ekonomskog poretka. I samo u tom
sluaju pojedinci mogu reagovati protiv postojeih razlika ne samo povremenim iracionalnim protestima, ve
i u obliku racionalnih drutava. Bilo je klasnih poloaja prve vrste, i to u specifino golom i providnom
obliku, u gradskim centrima antike i srednjeg veka,
naroito onda kad je taktikim monopolizovanjem trgovine industrijskim proizvodima i namirnicama bila na345

gomilana velika mo, ali pod izvesnim okolnostima i u

seoskoj privredi najrazliitijih perioda, kad se zemlja
sve vie koristila u cilju profita. Najvaniji istorijski
primer druge vrste je klasni poloaj modernog proletarijata.
VRSTE KLASNIH BORBI
Prema tome, svaka klasa moe postati nosilac bilo
kog od bezbrojnih mogunih oblika klasnog delanja.
Ali to nije neizbeno. U svakom sluaju, klasa nije zajednica, i ako bismo hteli da je pojmovno izjednaimo
sa zajednicom, to bi dovelo do izopaenosti. To to
ljudi koji se nalaze u istom klasnom poloaju po pravilu reaguju masovnim delanjem na tako osetljive situacije kakve su ekonomske u pravcu koji je najadekvatniji prosenom interesu svih jedna injenica
koja je za razumevanje istorijskih dogaaja isto toliko
vana koliko i u osnovi jednostavna ne srne na kraju
da dovede do one vrste pseudonaunog operisanja s
pojmom klase i klasnog interesa koje je danas uobiajeno i koje je nalo klasian izraz u tvrdnji jednog darovitog pisca: da se pojedinac dodue moe prevariti u
oceni svog interesa, ali da je klasa nepogrena u tome.
Ali mada same po sebi klase nisu zajednice, ipak
klasni poloaji nastaju samo na terenu zajednikog delanja. Meutim, zajedniko delanje koje proizvodi klasne poloaje u sutini nije delanje pripadnika iste klase,
ve delanje izmeu pripadnika razliitih klasa. Na primer, zajedniko delanje koje neposredno odreuje klasni poloaj radnika i kapitalista jeste: trite radne snage, robno trite i kapitalistiko preduzee. Sa svoje
strane, postojanje kapitalistikog preduzea pretpostavlja postojanje jednog specifinog zajednikog delanja
koje je tako podeeno da titi svojinu nad dobrima
kao takvu, naroito naelno slobodnu mo raspolaganja
sredstvima proizvodnje, dakle postojanje jednog specifinog pravnog poretka. Svaka vrsta klasnog poloaja
a pre svega onog koji se osniva na moi svojine kao
takve, dolazi do najistijeg izraza onda kad su svi
346

ostali inioci koji utiu na uzajamne odnose po mogustvu iskljueni, tako da mo svojine na tritu dobije najveu mogunu vanost.
Dosledno sprovoenje golog principa trita ometaju
stalei, koji nas ovde pre svega interesiraju sa tog stanovita. Pre nego to preemo da ih ukratko razmotrimo, napomenimo jo da se uopteno ne moe rei
mnogo ta o specifinoj vrsti antagonizma izmeu klasa
(u ovde utvrenom smislu). Veliko pomeranje koje se
zbilo od prolosti do danas moe se na ovaj nain saeto izraziti: da se borba koja je uslovljena klasnim
poloajem sve vie pomerala od potroakog kredita
najpre ka konkurentskoj borbi na robnom tritu, a
zatim ka borbi cena na tritu radne snage. Klasne
borbe u antikom svetu ako su to stvarno bile klasne
borbe, a ne staleke borbe bile su najpre borbe seljaka i zanatlija kojima je pretilo duniko ropstvo
protiv varokih poverilaca. Jer duniko ropstvo bilo
je normalna posledica razlike u bogatstvu, kako meu
odgajivaima stoke, tako i u trgovakim varoima, naroito morskim pristanitima. Duniki odnos je podsticao klasno delanje sve do Katilininog doba. Pored
toga, sa sve boljim snabdevanjem varoi itom spolja,
nastale su borbe oko sredstava za ishranu. Te borbe
su se pre svega vodile oko snabdevanja hlebom i oko
cena hlebu, a trajale su tokom antikog doba i kroz
itav srednji vek: oni koji su bili bez svojine udruivali
su se protiv onih koji su stvarno ili tobo bili za poskupljenje hleba, ali se borba zatim proirivala na
borbu oko svih stvari koje su vane za voenje ivota
i za zanatsku proizvodnju. U antici i u srednjem veku
postoje samo izvesni zameci borbe oko nadnica. Ove
borbe su se postepeno sve vie poele rasprostirati tek
u Novo doba. U ranijim istorijskim periodima, borbe
oko nadnica su znatno zaostajale ne samo iza robovskih
ustanaka nego i iza borbi na robnom tritu.
U antiko doba i u srednjem veku oni koji su bili
bez svojine bunili su se protiv monopola, protiv prava
pree kupovine, protiv prodaje na veliko, protiv povlaenja robe sa trita da bi se poveala cena. Danas je,
347

meutim, osnovna stvar odreivanje cene radne snage,

Prelaz predstavljaju one borbe oko pristupa tritu i
oko odreivanja cene proizvoda koje su se vodile izmeu snabdevaa i zanatlija domae radinosti na prelasku
u Novo doba. Ovde je vredno spomenuti i jednu optu
pojavu, to jest da su klasne suprotnosti koje su uslovljene poloajem na tritu najee izmeu onih koji
stvarno i neposredno uestvuju u borbi cena kao protivnici. Bes radnika ne pogaa toliko rentijera, akcionara ili bankara, ve gotovo iskljuivo fabrikanta ili
direktora preduzea koji se pojavljuje kao neposredan
protivnik u borbi cena. Ovo uprkos tome to u kase
onih prvih pritie mnogo vie nezasluene dobiti nego
u kase ovih poslednjih. Ovo prosto injenino stanje je
esto bilo od presudnog znaaja za ulogu klasnog poloaja u stvaranju politikih stranaka. Ono je, na primer, omoguilo najrazliitije varijante patrijarhalnog
socijalizma, a isto tako i nekad este pokuaje saveza
ugroenih stalekih slojeva s proletarijatom protiv buroazije.
STALEKI UGLED
Nasuprot klasama, stalei su redovno zajednice, mada
esto amorfne vrste. Nasuprot klasnom poloaju, koji
je isto ekonomski uslovljen, izrazom staleki poloaj obeleiemo svaku tipinu komponentu ivotne
sudbine ljudi koja je uslovljena specifinom, bilo pozitivnom ili negativnom, drutvenom ocenom ugleda koji
se vezuje za bilo kakvo zajedniko svojstvo mnogih
pojedinaca. Ugled se moe pripisati i jednom klasnom
poloaju, jer su klasne razlike na najraznovrsnije naine povezane sa stalekim razlikama. Kao to jejve
poznato, sama svojina ne dovodi uvek do priznanja
stalekog ugleda, ali ipak po pravilu s protekom vremena. U sistemu privrede organizovanog susedstva koji
je postojao u celom svetu, najbogatiji ovek je bio i
poglavica, to je ista oznaka ugleda. U takozvanoj istoj modernoj demokratiji, u kojoj pojedinci ne uivaju
nikakve izriito priznate staleke privilegije, dogaa se
348

da okretne igre igraju izmeu sebe samo pripadnici

priblino istih poreskih grupa (to je, kako se pria,
sluaj u izvesnim manjim vajcarskim varoima). Ali
staleki ugled se ne mora nuno vezivati za klasni poloaj. tavie, on po pravilu stoji u otroj suprotnosti
prema pretenzijama gole svojine.
Istoj stalekoj grupi mogu pripadati i onaj koji ima
svojinu i onaj koji je nema. esto je to skopano s
vidljivim posledicama: toliko moe biti opasna ova jednakost drutvene ocene na due vreme. taleka jednakost amerikih gentlemena ogleda se, na primer, u tome
to van isto strune podreenosti na poslu i najbogatiji ef tretira svog slubenika kao sebi ravnog kad
uvee igra s njim bilijar ili karte u klubu. Jer onde gde
jo vlada stara tradicija, bilo bi svima mrsko kad bi
ef hteo da udostoji svog slubenika blagonaklonou
koja jasno istie na videlo razliku u poloaju. A to je
upravo neto ega se nemaki ef nipoto ne bi mogao odrei. U tome je i najvaniji razlog to nemaki
nain ophoenja u Americi nikad nije bio u stanju da
stekne privlanu snagu koju imaju ameriki klubovi.
GARANTIJE STALEKE SLOJEVITOSTI
Po svom sadraju, staleki ugled seobino izraava
u tome to se od svakog koji hoe da pripada krugu
pre svega oekuje odreen stil u voenju ivota. U vezi
s tim stoje ogranienja drutvenog saobraaja na staleki krug, naroito u pogledu sklapanja branih veza,
to moe da dovede do potpune endogamne zatvorenosti. Razume se, ova ogranienja se ne odnose na
saobraaj koji slui ekonomskim ili poslovnim ciljevima. im nije u pitanju pojedinano i u drutvenom
pogledu irelevantno podraavanje tueg naina ivota,
ve sporazumno zajedniko delanje u odreenom pravcu, onda je u toku proces koji stvara staleke razlike.
Na karakteristian nain stvara se danas u Sjedinjenim Dravama Amerike, i to u okvirima tradicionalne
demokratije, staleka slojevitost na osnovu konvencio349

nalnog stila u voenju ivota. Tako, na primer, smatra

se da samo stanovnici odreenih ulica (the Street)
pripadaju drutvu (society) i da su podobni za uspostavljanje drutvenih veza, to jest da se mogu posetiti
i pozvati u posetu. A iznad svega, zahteva se strogo
pridravanje mode koja vlada u drutvu, i to u stepenu koji je nepoznat u Nemakoj. Ovaj zahtev se odnosi i na mukarce, jer strogo pridravanje vladajueg
naina odevanja pokazuje da neko polae pravo na to
da bude gentleman, to u najmanju ruku prima facie
i odluuje da se drugi ophode s njim kao s gentlemanom. A ovo priznanje je isto tako vano za njegove izglede da se dobro zaposli i pre svega da uspostavi
drutvene i brane veze s uglednim porodicama, kao
to je u Nemakoj vano da neko bude sposoban da
prui zadovoljenje u dvoboju.
Uostalom, razliiti krugovi uzurpiraju staleki ugled:
izvesne porodice koje su dugo vremena nastanjene u
Americi i koje su, prema tome, imune (na primer,
F. F. V. = first families of Virginia), stvarni ili tobonji potomci indijanske princeze Pocahonte, potomci onih koji su ili na hodoae, pripadnici jedne
teko dostupne religiozne sekte, i na j razliiti je vrste
drutvenih grupa koje se po bilo emu razlikuju od
drugih. U ovom sluaju, u pitanju je staleka slojevitost koja je isto konvencionalna po karakteru. Ona se
uglavnom osniva na uzurpaciji, to je po pravilu izvor
gotovo svih stalekih razlika. Ali put odavde do uspostavljanja pozitivnih ili negativnih pravnih privilegija
je lako prei, im se ljudi stvarno priviknu na odreenu slojevitost drutvenog poretka, tako da, usled stabilizacije ekonomske moi, i sam poredak postaje stabilan.
ETNIKO ODVAJANJE I KASTE
Onde gde se u razvijanju staleke slojevitosti otilo
do kraja, staleka grupa se pretvara u zatvorenu kastu.
A to znai da staleke razlike sada tite ne samo konvencija i pravo, ve i ritual, tako da za pripadnike vi350

e kaste svaki fiziki dodir s lanom jedne kaste za

koju se smatra da je nia vai kao ritualno neist i
sraman ig koji se mora religiozno ispatati. Pojedine
kaste stvaraju sasvim posebne kultove i bogove.
Uopte uzev, staleka slojevitost dostie ovaj najvii
stupanj onde gde se smatra da su razlike koje se nalaze u njenoj osnovi etnike prirode. Kasta je upravo
normalan oblik u kome po pravilu ive jedna pored
druge zajednice koje veruju u krvno srodstvo i koje
svojim lanovima zabranjuju brane veze i drutveni
saobraaj s onima spolja. To je pojava na koju nailazimo naroito kod parija-naroda, a rasprostranjena
je irom sveta. Ovi narodi predstavljaju zajednice koje
su stekle specifine tradicije u obavljanju izvesnih zanimanja, naroito onih zanatske prirode, i koje neguju
veru u svoje etniko jedinstvo. Oni ive u najrazliitijim politikim zajednicama, bez ikakvog dodira s drugim narodima, sem kad se to nikako ne moe izbei, i
uivaju poloaj koji je u pravnom pogledu neizvestan.
Zbog toga to je njihovo uee u ekonomskom ivotu
neophodno, njih trpe, a katkad im ak daju i izvesne
povlastice. Najimpresivniji istorijski primer ovakvog
naroda jesu Jevreji.
Staleko odvajanje koje je preraslo u kastu razlikuje
se od isto etnikog odvajanja po tome to ono pretvara horizontalan raspored nepovezanih etnikih grupa
koje postoje jedna pored druge u vertikalan sistem
drutvene hijerarhije. Tanije reeno: ono spaja prosto
drutvo etniki odvojenih zajednica u specifino politiko zajedniko delanje. Po svojim posledicama, ove
dve vrste odvajanja se razlikuju u sledeem: horizontalan karakter etnikog odvajanja uslovljava uzajamno
odbijanje i prezir, ali doputa svakoj zajednici da svoj
ugled smatra najviim; kastinsko odvajanje stvara drutvenu hijerarhiju i priznaje da povlaene kaste i stalei, zbog toga to vre odreene funkcije u politikom
drutvu (ratnici, svetenici, zanatlije koji su u politikom pogledu vani za voenje rata i izgradnju), imaju
vie ugleda od drugih. Ali ak i najprezreniji parija-narod nastavlja da na neki nain neguje ono to je za
351

etnike i staleke zajednice podjednako karakteristino:

veru u specifian vlastiti ugled. To je sluaj s Jevrejima.
Samo kod negativno povlaenih stalea dolazi do
specifine promene u oseanju dostojanstva. (Pod ovim
poslednjim misli se na subjektivno taloenje drutvenog ugleda i konvencionalnih zahteva koje pozitivno povlaeni stale postavlja svojim lanovima u pogledu
naina voenja ivota.) Kod pozitivno povlaenih stalea oseanje dostojanstva odnosi se, naravno, na njihovo bie koje ne zna ni za ta iznad sebe, na njihovu lepotu i valjanost (xaXoxaya\Ha). Njihovo carstvo je od ovoga sveta, i oni ive za sadanjost i
od velike prolosti. Kod negativno povlaenih slojeva
oseanje dostojanstva se, naravno, moe odnositi na
neko ovozemaljsko ili onozemaljsko stanje koje se nalazi s one strane sadanjosti. Ili, drugim recima, ono
se mora pothranjivati verom u neku misiju koju je
provienje odredilo i verom da izabrani narod uiva
poseban ugled pred Bogom, tako da e na onom svetu
poslednji biti prvi ili da e na ovaj svet doi spasilac
i obelodaniti skriveni ugled odbaenog parija-naroda
ili stalea. To je, u stvari, pravi izvor religioznosti parija-stalea, a ne neki ressentiment koji je tako snano naglasio Nietzsche u svojoj mnogo hvaljenoj konstrukciji (u Genealogiji morala). Uzgred budi reeno,
ovaj ressentiment ima ogranien domaaj i uopte
se ne moe primeniti na budizam koji je jedan od
glavnih Nietzscheovih primera.
Uostalom, etniko poreklo stalekih grupa nipoto
nije normalna pojava. Naprotiv. I poto se subjektivno
oseanje pripadnitva jednoj etnikoj zajednici ne osniva ni na kakvim objektivnim rasnim razlikama, to
se s pravom moe rei da je rasno zasnivanje staleke
slojevitosti pitanje koje treba reavati od sluaja do
sluaja. Stale je esto sredstvo za stvaranje istog i
dobro odgojenog antropolokog tipa. Jer stale snano
utie na stvaranje ekstremnih tipova i osniva se na
selekciji pojedinaca koji imaju odreene line osobine
(stale ratnika, na primer, bira one koji su u fizikom
352

i psihikom pogledu podesni za ratovanje). Ali selekcija

nije ni jedini ni najvaniji nain stvaranja stalea. U
najmanju ruku je oduvek isto toliko vana i politika
pripadnost. Isto se moe rei za klasni poloaj koji je
danas ak daleko najvaniji. Jer na mogunost da se
vodi staleki nain ivota, oigledno, utiu i ekonomski
inioci.
STALEKE POVLASTICE
Praktino gledano, staleka slojevitost ide zajedno s
monopolizovanjem idealnih i materijalnih dobara ili
pogodnosti, i to na nain koji nam je ve poznat kao
tipian. Pored specifinog stalekog ugleda, koji se uvek
osniva na odstojanju i iskljuivosti, i izvesnih poasnih
prava, kao to su pravo na odreenu nonju, pravo na
odreenu hranu koja je zabranjena drugima, pravo na
noenje oruja, to je s obzirom na posledice osetna
prednost, pravo na neprofesionalno, dakle diletantsko
bavljenje odreenim umetnostima (na primer sviranje
na odreenim instrumentima), ovde nailazimo i na niz
najraznovrsnijih materijalnih monopola. Ovi materijalni monopoli su najjai oslonac staleke iskljuivosti;
oni su retko kad dovoljni sami po sebi, ali gotovo uvek
dejstvuju bar delimino. Da bi se obezbedio staleki
brak, pored monopola na ruku kerki iz odreenih porodica, postoji i monopol na potencijalne mladoenje
koji pripadaju odgovarajuoj stalekoj grupi radi zbrinjavanja tih istih kerki. to se jedan stale vie zatvara u sebe, konvencionalne povlastice na odreena zanimanja koje uivaju njegovi lanovi prerastaju u pravi
monopol na odreene slube.
Predmet stalekog monopolizovanja jesu odreena
dobra, u koja na tipian nain svuda spadaju odreena
viteka dobra, a isto tako esto i svojina nad robovima ili slugama, i najzad odreene privredne grane.
Nain monopolizovanja ovih dobara moe biti pozitivan, kad samo odreeni stale sme da ih ima i da ih
stie, ili negativan, kad odreeni stale ne sme da ih
ima ni da ih stie da bi odrao svoj specifian stil
353
i23 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

vota. Jer poto je stil ivota od presudnog znaaja, za

staleki ugled, stalei su specifian nosilac svih konvencija: svako stilizovanje ivota, bez obzira kako se
ispoljava, ima staleko poreklo ili ga bar stalei konzerviraju. Ali iako se principi staleke konvencije znatno razlikuju, oni imaju izvesne tipine crte, naroito
kod najpovlaenijih slojeva. Uopte uzev, staleki povlaene grupe su staleki diskvalifikovane za obian
fiziki rad, to sad poinje da se uvodi u Americi, upravo nasuprot staroj tradiciji. Svaka nacionalna delatnost
u cilju sticanja zarade, naroito organizovanje proizvodnje, vrlo esto vai kao posao koji je u stalekom
pogledu nedostojan. Isto se misli i za umetniku i knjievnu delatnost, im se ova koristi u cilju zarade, ili
bar kad je njeno obavljanje skopano s tekim fizikim
naprezanjem, kao to, na primer, vajar radi kao zidar
u svom pranjavom mantilu, za razliku od slikara s
njegovim ateljeom koji je nalik na salon ili muziara
iji je nain vebanja staleki prihvatljiv.

To to se onaj koji dela u cilju zarade esto diskvalifikuje kao takav, neposredna je posledica principa staleke slojevitosti koji je svojstven drutvenom poretku, kao i toga to je ovaj princip suprotan raspodeli
moi koja se upravlja iskljuivo prema tritu. Ova
dva inioca deluju pored nekih drugih koje emo kasnije pomenuti.
Kao to smo ranije ve videli, trite i ekonomski
procesi koji se na njemu odvijaju ne poznaju nikakve
line razlike: na njemu vladaju stvarni interesi. Trite
ne zna nita o ugledu. Meutim, staleki poredak znai
upravo neto obrnuto: slojevitost prema ugledu i stalekom nainu voenja ivota. On bi bio u korenu ugroen kad bi isto ekonomska zarada i gola ekonomska
mo koja nosi na sebi ig svog vanstalekog porekla
mogli da podare onome koji ih je stekao isti ugled na

koji polau pravo oni koji su za to zainteresovani zbog

toga to ivot vode na odreen nain. Ovo pogotovo
kad bi oni prvi postali ugledniji od ovih poslednjih, jer
kod onih koji uivaju isti staleki ugled svojina predstavlja jedan dodatak na koji se ne obraa mnogo panje. Stoga svi oni koji su zainteresovani za staleku
slojevitost reaguju vrlo otro protiv pretenzija isto
ekonomske zarade, i vema utoliko otrije, ukoliko oseaju da su vie ugroeni. Calderonov odnos prema seljacima, koji je pun potovanja, nasuprot oevidnom
preziru prema prostom svetu (canaille) koji u isto
vreme nalazimo kod Shakespearea, pokazuje kakva razlika postoji u nainu reagovanja koji je svojstven jednom uvrenom stalekom poretku i jednom stalekom poretku koji je u ekonomskom pogledu nesiguran. To je izraz jednog stanja koje se svuda ponovo
javlja. Upravo stoga, staleki povlaene grupe nikad
ne prihvataju skorojevia (parvenu) bez ikakve rezerve, ma koliko njegov stil ivota bio prilagoen njihovom. One prihvataju tek njegove potomke koji su
odgojeni u stalekoj konvenciji njihovog sloja i koji
nikad nisu uprljali staleki ugled radom u cilju zarade.
to se tie uticaja staleske slojevitosti, moe se
utvrditi samo jedna vana posledica: staleka slojevitost spreava slobodan razvoj trita. Najpre u pogledu
onih dobara koja stalei neposredno povlae iz slobodnog saobraaja putem monopola, bilo pravno ili konvencionalno. Tako, na primer, nasleena dobra su bila
monopolizovana u mnogim helenskim varoima u periodu uvrenja stalekih razlika, a prvobitno i u Rimu
(kako pokazuje stara formula optube protiv rasipnika), kao i dobra vitezova, seljaka, svetenika, i pre svega klijenata esnafskih zanata ili trgovakih gilda. Time
je trite ogranieno, a mo gole svojine, koja daje peat stvaranju klasa, potisnuta u pozadinu. Posledice
ovog procesa mogu biti vrlo razliite i one nipoto ne
vode nuno u pravcu ublaavanja suprotnosti ekonomske situacije. Naprotiv, one ih esto uvruju. Ali u
svakom sluaju, onde gde staleka slojevitost tako

354

23*

EKONOMSKI USLOVI I POSLEDICE STALESKE

SLOJEVITOSTI

355

snano proima jednu zajednicu, kao to je bio sluaj

u svim politikim zajednicama antike i srednjeg veka,
ne moe se govoriti o stvarno slobodnoj konkurenciji
na tritu u dananjem smislu rei. Ali ima i mnogo
dubljih posledica staleke slojevitosti nego to je povlaenje izvesnih dobara sa trita. Pomenuta suprotnost izmeu stalekog i isto ekonomskog poretka
uslovljava da se u mnogim sluajevima staleko shvatanje ugleda zgraa od onoga to je specifino za trite,
od pogaanja oko cene, ak i izmeu pojedinih stalea,
a katkad uopte zabranjuje pogaanje izmeu pripadnika istog stalea. Stoga svugde ima stalea, i to su
obino oni najuticajniji, koji smatraju sramnim svaku
vrstu javnog uea u sticanju zarade.
Na sasvim uproen nain moglo bi se rei da se
klase razlikuju na osnovu njihovog odnosa prema proizvodnji i sticanju ekonomskih dobara, a stalei na osnovu njihove potronje dobara u obliku specifinog
stila ivota. ak i jedna profesionalna grupa predstavlja stale, jer obino polae pravo na drutveni ugled
na osnovu specifinog stila ivota koji vodi eventualno
zahvaljujui svom pozivu. Dodue, razlike izmeu pojedinih stalea se esto meaju, a ak oni stalei koji
su najotrije odvojeni od drugih po svom ugledu, kao
indijske kaste, pokazuju danas, mada u odreenim granicama, relativno visok stepen ravnodunosti prema sticanju ekonomskih dobara, to su Bramani na najrazliitije naine traili.
0 optim ekonomskim uslovima koji omoguuju prevlast staleke slojevitosti moe se rei samo ovo: da
stalekoj slojevitosti pogoduje relativna postojanost u
nainu sticanja i raspodele dobara, dok je svaki tehniko-ekonomski potres i preokret ugroava i istie u
prednji plan klasni poloaj. Epohe i zemlje u kojima
pretenu vanost ima klasni poloaj jesu po pravilu
epohe tehniko-ekonomskih preokreta, dok svako usporavanje ekonomskih pomeranja odmah vodi porastu
stalekih struktura i ponovo uspostavlja vanost drutvenog ugleda.
356

POLITIKE STRANKE
Dok se prava postojbina klasa nalazi u oblasti ekonomskog poretka, a prava postojbina stalea u oblasti
drutvenog poretka, to jest u sferi raspodele ugleda
odakle i klase i stalei utiu na pravni poredak i opet
trpe njihov uticaj dotle stranke pre svega obitavaju
u sferi moi.
Delanje stranaka se pre svega orijentie na zadobijanje drutvene moi, to znai da one utiu na zajedniko delanje bez obzira na to kakav je njegov sadraj.
U naelu, stranke mogu postojati u jednom klubu, kao
i u jednoj dravi. Za razliku od zajednikog delanja
klasa i stalea, kod kojih moe biti i drukije, zajedniko delanje stranaka uvek ima karakter drutva. Jer
delanje stranaka je uvek usmereno prema nekom cilju
kome planski tei. Ovaj cilj moe biti neka odreena
stvar, recimo ostvarenje jednog programa radi idealnih
ili materijalnih ciljeva, ili neto isto lino, recimo
obezbeenje prihoda i moi, a na osnovu toga i ugleda
za voe i pristalice stranke. Obino je cilj svake stranke
i jedno i drugo. Zbog toga stranke mogu postojati samo
u okviru zajednica koje su na bilo koji nain drutveno
organizovane, to jest koje imaju bilo kakav racionalan
poredak i jedan aparat sastavljen od ljudi koji su
spremni da ga sprovedu. Jer cilj stranaka je da utiu
na taj aparat i da ga po mogustvu popune svojim
pristalicama.
U jednom konkretnom sluaju stranke mogu da zastupaju interese koji su uslovljeni klasnim ili stalekim
poloajem i da u skladu s tim regrutuju svoje pristalice. Ali nije potrebno da one budu ni isto klasne ni
isto staleke stranke. I najee su one to samo delimino, a esto ni jedno ni drugo. Stranke mogu predstavljati efemerne ili trajne strukture, a njihova sredstva za postizanje moi mogu biti vrlo razliita, od gole
sile ma koje vrste do vrbovanja izbornih glasova grubim ili suptilnim sredstvima. Tu spadaju novac, drutveni uticaj, propaganda, sugestija i nespretno obma357

njivanje, sve do manje ili vie grube ili vete taktike

opstrukcije u parlamentarnim telima.
Sa sociolokog stanovita, stranke se bitno razlikuju
s obzirom na strukturu zajednikog delanja na koje
tee da utiu. Isto tako, stranke se razlikuju po tome
da li u zajednici postoji staleka ili klasna slojevitost.
Ali iznad svega, stranke se razlikuju po tome kakva je
struktura vladavine u okviru jedne zajednice. Jer stranake voe se obino interesuju da osvoje zajednicu.
Po svom optem pojmu, koga se ovde pridravamo,
stranke nisu tek proizvod specifino modernih oblika
vladavine: ovim pojmom obuhvatamo i antike i srednjovekovne stranke, iako je njihova struktura bitno
razliita od strukture modernih stranaka. Ali poto vladavina moe biti razliita u strukturnom pogledu, to
se ne moe rei nita o strukturi stranaka ako se pri
tom ne govori i o strukturnim oblicima drutvene vlasti. Jer stranke predstavljaju drutvene tvorevine koje
se bore za vlast, i esto su organizovane na strogo
autoritativan nain. O ovoj sredinjoj pojavi drutvenog ivota bie odmah rei.
O klasama, staleima i strankama treba rei jo ovo:
da one nuno pretpostavljaju najire drutvo, a naroito zajedniko delanje u politikom smislu. Ali to ne
znai da su one vezane za granice jedne politike zajednice. Naprotiv, oduvek su drutva, ak i ona koja
pomiljaju na zajedniku upotrebu vojne sile, delovala
preko granica politike organizacije. Tako je bilo u
staroj Grkoj, u sluaju solidarnosti interesa izmeu
oligarha ili izmeu demokrata, u srednjem veku izmeu
gvelfa ili izmeu gibelina, kao i u kalvinistikoj stranci
u periodu verskih ratova. Tako je bilo i u sluaju solidarnosti interesa izmeu zemljoposednika (meunarodni kongres zemljoposednika), izmeu kneeva (Sveta
Alijansa, Karlsbadske odluke), izmeu socijalistikih
radnika i izmeu konzervativaca (enja konzervativnih
pruskih krugova za ruskom intervencijom 1850. godine).
Ali njihov cilj nije nuno bio uspostavljanje jedne meunarodne politike vlasti, to bi znailo teritorijalne
vlasti, ve pre svega uticanje na postojeu vlast.
358

VI. TRI ISTA TIPA LEGITIMNE VLASTI7

Vlast, to jest verovatnoa da se za jednu odreenu
zapovest pribavi poslunost, moe poivati na razliitim
motivima onih koji se pokoravaju. Ona moe biti uslovljena time to oni koji se pokoravaju nastoje da datu
situaciju iskoriste u sopstvenom interesu, dakle isto
ciljno-racionalnim procenjivanjem ta je korisno a ta
tetno. S druge strane, ona moe biti uslovljena obiajem, to jest tupim privikavanjem na jednu odreenu
vrstu delanja. I, najzad, ona moe biti uslovljena isto
afektivnim motivima, to jest samo linom sklonou
onih koji se pokoravaju. Ali vlast koja bi poivala samo
na takvim osnovama bila bi relativno nepostojana. Stoga oni koji nareuju i oni koji sluaju obino opravdavaju vlast izvesnim unutranjim razlozima, razlozima
koji ukazuju na njenu legitimnost, i uzdrmavanje vere
u legitimnost vlasti obino ima dalekosene posledice.
U sasvim istom obliku postoje samo tri legitimna
osnova vlasti, od kojih svaki razume se u istom
tipu ima bitno razliitu strukturu upravnog aparata
i slui se bitno razliitim sredstvima upravljanja.
ZAKONSKA VLAST
Zakonska vlast je ona vlast koja je propisno ustanovljena. Najistiji tip je birokratska vlast. Osnovno
uverenje je da bilo kakvo pravo moe biti stvoreno i
promenjeno na nain koji u formalnom pogledu odgo7
Max Weber, Die drei reinen Typen der legitimen Herrschaft, Preussische Jahrbiicher, Bd. 187 (1922), S. 112. Preveo Mihailo uri.

359