II.

OSNOVNI SOCIOLOKI POJMOVI2

Prethodna napomena. Ovo uvodno odreivanje
pojmova je preko potrebno, mada je neizbeno apstraktno i daje utisak da je daleko od stvarnosti. Ali
ono ne polae pravo da bude novo po svom metodu.
Naprotiv, ono hoe samo da izrazi, i to na podesniji
i taniji, mada stoga moda donekle pedantan nain,
ono to svaka empirijska sociologija ima na umu kad
raspravlja o istim pitanjima. Ovo ak i onda kad su
upotrebljeni prividno neobini ili novi izrazi. U poreenju s autorovim lankom u asopisu Logos (IV, 1913,
str. 253 f.), terminologija je uproena i znatno izmenjena, da bi se omoguilo to lake razumevanje. Dodue, potreba za bezuslovnim popularisanjem ne moe
se uvek izmiriti s potrebom za najveom mogunom
pojmovnom tanou, i u tim sluajevima mora se
rtvovati ovoj poslednjoj.
O pojmu razumevanja vidi Optu psihopatologiju od
K. Jaspersa, kao i izvesne napomene H. Rickerta u
drugom izdanju knjige Granice prirodnonaunog stvaranja pojmova i G. Simmela u knjizi Problemi filozofije istorije. Ovde ponovo ukazujem, kao i u mnogim
prethodnim radovima, na postupak koji je primenio
F. Gottl u svom spisu Vladavina rei, koji je pisan donekle tekim stilom i koji nije sasvim do kraja promiljen. to se tie sadraja, upuujem na lepo delo
F. Tonniesa Zajednica i drutvo, i na punu zabluda
knjigu R. Stammlera Privreda i pravo prema materija1
Max Weber, Soziologische Grundbegriffe, Wirtschaft und
Gesellschaft (Tubingen: J. C. B. Mohr/Paul Siebeck, 1921), Erster Teil, Kap. I, S. 130. Preveo Mihailo uri.

222

listikom shvatanju istorije. Uz ovu poslednju vidi i

moju kritiku u asopisu Arhiv za drutvene nauke
(XXIV, 1907) koja sadri mnoge osnovne ideje daljeg
izlaganja. Ja odstupam od Simmelovog metoda (u njegovoj Sociologiji i Filozofiji novca) time to pravim otru razliku izmeu subjektivnog i objektivno vaeeg
znaenja. Ove dve razliite stvari Simmel ne odvaja
uvek jasno, a esto ih namerno udruuje.
I. POJAM SOCIOLOGIJE I ZNAENJE DRUTVENOG
DELANJA
U smislu u kome je ova vrlo neodreena re ovde
upotrebljena, sociologija treba da znai jednu nauku
koja hoe da razume i protumai ljudsko delanje, i na
taj nain uzrono objasni njegov tok i njegove posledice. Pri tom, pod delanjem treba razumeti ljudsko
ponaanje (svejedno da li spoljanje ili unutranje injenje, proputanje ili trpljenje), ali samo onda i ukoliko onaj koji dela ili oni koji delaju vezuju za njega
neko subjektivno znaenje. A drutveno delanje treba
da bude takvo delanje koje na osnovu znaenja koje
mu pojedinac ili pojedinci pridaju uzima u obzir ponaanje drugih i koje se u svom toku orijentie prema
njemu.
A. METODOLOKI OSNOVI SOCIOLOGIJE
1. Znaenje moe biti dvojako. S jedne strane, ono se
moe odnositi na stvarno postojee znaenje koje pojedinac pridaje svom delanju u datom istorijskom sluaju, ili na proseno i priblino znaenje koje imaju
na umu pojedinci u datom mnotvu sluajeva. S druge
strane, ono se moe odnositi na pojmovno shvaen ist
tip znaenja koji pripisujemo pojedincu ili pojedincima u zamiljenom tipu drutvenog delanja. Ali ni u
jednom sluaju ovde nije re o nekom objektivno tanom ili u metafizikom smislu pravom znaenju.
U tome se sastoji razlika izmeu empirijskih nauka o
223

delanju, kakve su sociologija i istorija, i svih drugih

dogmatikih nauka, kakve su pravo, logika, etika i estetika, koje nastoje da utvrde tano ili vaee znaenje na predmetima koje prouavaju.
2. Granica izmeu smisaonog delanja i obinog instinktivnog ponaanja kome se ne pridaje nikakvo znaenje je teko uhvatljiva. Zamaan deo ljudskog ponaanja za koji se sociologija interesuje, naroito isto
tradicionalno delanje, nalazi se izmeu jednog i drugog. U sluaju mnogih psihofizikih procesa nema nikakvog smisaonog, to jest razumljivog delanja, dok u
drugim sluajevima to mogu otkriti samo strunjaci.
Mistiki doivljaji koje je nemoguno adekvatno saoptiti pomou rei nerazumljivi su onome koji nije prijemiv za njih. Ali sposobnost da neko zamisli sebe
kako dela na slian nain kao neko drugi nije neophodna pretpostavka razumevanja: nije potrebno da
neko bude Cezar, da bi Cezara razumeo. Sposobnost
za potpuno imaginarno doivljavanje ili uivljavanje u
stanja drugih moe da povea unutranju oiglednost
smisaonog tumaenja, ali nije njegov bitan uslov. esto
su razumljivi i nerazumljivi sastojci nekog procesa pomeani i spojeni ujedno.
3. Kao i nauka uopte, tako i svako tumaenje tei
za tim da bude jasno i izvesno. Jasnost i izvesnost u
razumevanju moe biti racionalna (i u tom sluaju logika ili matematika) ili intuitivna po karakteru (to
jest, emocionalno-emfatika ili umetniko-receptivna).
U oblasti delanja, jasno i izvesno u racionalnom smislu je pre svega ono to moemo bez ostatka intelektualno shvatiti u irem kontekstu znaenja. Intuitivno
jasno i izvesno je razumevanje jednog delanja kad moemo da u mati doivimo ovo delanje u njegovom emocionalnom kontekstu. Najvii stepen racionalnog razumevanja, to jest neposrednog i nedvosmislenog intelektualnog smisaonog poimanja postoji kod matematikih i logikih iskaza koji su meusobno povezani. Mi
razumemo sasvim jasno ta znai kad neko u mislima
ili u cilju dokaza upotrebi stav 2X2 = 4, ili Pitagorinu
teoremu, ili kad neko tano izvede logiki lanac za224

kljuivanja u skladu s naim nainom miljenja. Na

isti nain mi razumemo ta jedno lice radi kad na
osnovu nama poznatih iskustvenih injenica bira odreena sredstva za postizanje izvesnih ciljeva. Svako tumaenje jednog takvog delanja koje se u izboru sredstava racionalno orijentie prema nekom cilju poseduje
najvii stepen jasnosti i izvesnosti. U manjoj, ali za
potrebe objanjenja jo uvek dovoljnoj meri, mi smo
u stanju da razumemo i zablude (ukljuujui i zbrke
u pogledu izvesnih problema) za koje smo i sami prijemivi, ili iji nastanak moemo da otkrijemo intuitivno-introspektivnim putem.
Nasuprot tome, esto nismo u stanju da potpuno razumemo mnoge krajnje ciljeve i vrednosti prema kojima se ljudsko delanje moe orijentisati. I ukoliko oni
radikalnije odstupaju od naih vlastitih krajnjih vrednosti, utoliko je tee da ih razumemo doivljavanjem
u mati. U zavisnosti od okolnosti sluaja, mi se moramo zadovoljiti isto intelektualnim tumaenjem, a
kad nam i to ne poe za rukom, moramo ih prosto
prihvatiti kao neto to je dato. U ovom poslednjem
sluaju moramo pokuati da razumemo delanje koje
se rukovodi tim vrednostima na osnovu bilo ega to
omoguuje njihovo intelektualno tumaenje ili priblino doivljavanje u mati. U ovu grupu spadaju, na primer, mnogi religiozni i karitativni podvizi za onoga koji
je neosetljiv prema vrednostima koje stoje iza njih. Ili
izvesni oblici racionalistikog fanatizma (ljudska prava) za onoga koji osea krajnju odvratnost prema
takvim shvatanjima.
Izvesna duevna stanja, kao to su strah, srdba,
astoljublje, zavist, ljubomora, ljubav, oduevljenje,
gordost, osvetoljubivost, potovanje, predanost i poude svake vrste, kao i izvesne reakcije koje iz tih stanja
nastaju, a koje su iracionalne po karakteru sa stanovita ciljno-racionalnog delanja, moemo doiveti u
mati s veom jasnou i izvesnou ukoliko smo vie
prijemivi za njih. Ali u svakom sluaju, ak i kad ova
stanja apsolutno premauju nae sposobnosti, mi moemo emocionalno razumeti njihovo znaenje i intelek15 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

225

tualno protumaiti njihov uticaj na pravac delanja i

izbor odgovarajuih sredstava.
Za potrebe tipoloke naune analize najbolje je sve
iracionalne, afektivno uslovljene smisaone veze ponaanja shvatiti i istraiti kao odstupanja od jednog pojmovno izgraenog istog tipa ciljno-racionalnog delanja. Tako, na primer, panika na berzi moe se najprikladnije objasniti ako se najpre utvrdi kakav bi tok
imalo delanje bez uticaj a iracionalnih afekata, a zatim
uvedu one iracionalne komponente kao smetnje. Isto
tako, prilikom prouavanja jedne politike ili vojnike
akcije najbolje je najpre utvrditi kakav bi bio tok radnje kad bi se poznavale sve okolnosti i sve namere
uesnika, i kad bi izbor sredstava bio strogo racionalno
odreen na osnovu onoga emu nas ui iskustvo. Tek
zatim je moguno ispitati koliko iracionalni inioci
utiu na odstupanje od ovog tipa. Prema tome, zamiljanje jednog racionalnog delanja, koje je ba zbog
toga to je racionalno lako razumljivo, slui sociologiji
kao tip (idealan tip) pomou koga se moe razumeti
koliko na stvarno delanje utiu iracionalni inioci svake vrste (afekti, zablude) i koliko ti inioci skreu njegov tok od isto racionalnog pravca.
U tom smislu, i samo sa razloga metodoloke podesnosti, moe se rei da je metod sociologije racionalistiki. Razume se, ovaj postupak je samo metodoloko
sredstvo i, prema tome, ne treba misliti da podrazumeva neku racionalistiku predrasudu sociologije ili verovanje da u ljudskom ivotu stvarno preovlauju racionalni elementi. Jer time nije reeno nita o tome
koliko racionalno razmatranje ciljeva u stvarnosti doista utie na delanje. Ali treba priznati da opasnost od
racionalistikih tumaenja postoji. itavo iskustvo na
alost pokazuje da ova opasnost postoji.
4. U svim naukama o delanju moraju se uzeti u obzir
procesi i pojave koji nemaju nikakvo znaenje, ali koji
predstavljaju povod, rezultat, podstrek ili smetnju
ljudskom delanju. Ono to je lieno znaenja nije isto
to i beivotno ili neljudsko. Svaki vetaki proizvod,
na primer jedna maina, moe se razumeti samo s obzi226

rom na znaenje koje stvaranje i upotreba ovog proizvoda ima ili e imati za ljudsko delanje. Nezavisno od
znaenja takav predmet ostaje potpuno nerazumljiv.
Ono to je na njemu razumljivo ili shvatljivo jeste
njegov odnos prema ljudskom delanju, bilo kao sredstvo ili kao cilj koji pojedincu ili pojedincima lebdi
pred oima i prema kome oni orijentiu svoje delanje.
Samo pomou ovih kategorija moguno je razumeti
takve predmete. Oni procesi ili predmeti, svejedno da
li ivi, neivi, vanljudski ili ljudski, koji nemaju znaenje i koji prema delanju ne stoje u odnosu sredstvo
ili cilj, ve predstavljaju samo njegov povod, podstrek
ili smetnju, ostaju nerazumljivi. Moguno je da je kretanje Dolartove struje poetkom 12. veka imalo istorijsko znaenje kao povod za dalekosena migraciona
pomeranja stanovnitva. Isto tako, od prvorazrednog
sociolokog znaenja je injenica ljudske smrtnosti kao
i uopte organski ciklus ivota od bespomonosti deteta pa sve do bespomonosti starca, jer se ljudsko
delanje na razliite naine orijentisalo i orijentie prema njima. U jednu drugu grupu inilaca koji nemaju
znaenje spadaju izvesne psihike i psiho-fizioloke pojave (umor, vebanje, pamenje, i tako dalje, ali i neka
tipina stanja euforije kod odreenih oblika asketskog
muenja, ili tipine promene u reakcijama pojedinaca
prema brzini, nainu, tanosti, i tome slino). U krajnoj liniji, injenino stanje je isto kao i kod drugih
nerazumljivih pojava. Ali ove injenice mora uzeti u
obzir kao neto to je dato kako onaj koji praktino
dela tako i onaj koji hoe samo da ih razume.
Sasvim je moguno da budue istraivanje otkrije
nerazumljive pravilnosti iza izrazito smisaonog ponaanja, mada je dosad malo postignuto u tom pravcu.
Tako, na primer, razlike u biolokom nasleu (rase)
sociologija bi trebalo da uzme kao neto to je dato,
isto tako kao i fizioloke injenice o potrebi za hranom
ili o uticaju starenja na delanje. Ovo bi trebalo uiniti
onda i ukoliko ima nesumnjivih statistikih dokaza da
ove pojave stvarno utiu na ponaanje za koje se sociologija interesuje, naroito na drutveno delanje u
15*

227

njegovoj vezi sa znaenjem. Priznanje da su ovi inioci

vani u kauzalnom pogledu ne bi ni najmanje izmenilo
specifian zadatak sociologije (niti nauke o delanju
uopte) da tumai delanje pomou znaenja koje mu
pojedinac ili pojedinci pripisuju. Ona bi samo na izvesnim takama morala da uvede nerazumljive inioce u
iri kompleks pobuda koje nastoji da razume tumaei
njihovo znaenje. Tako se, na primer, moe pokazati da
postoje izvesni tipini odnosi zavisnosti izmeu uestalosti odreenih pravaca ili stepena odreene vrste racionalnosti i indeksa lobanje ili boje koe ili nekih
drugih nasleenih fiziolokih svojstava.
5. Razumevanje moe biti dvojako. Najpre neposredno razumevanje znaenja jedne radnje (ukljuujui i
verbalnu izjavu). Tako, na primer, mi neposredno razumemo smisao stava 2x2=4 kad ga ujemo ili proitamo. To je neposredno racionalno razumevanje misli.
Isto tako, mi razumemo izliv srdbe koja se ispoljava
u izrazu lica, uzvicima i iracionalnim pokretima. To je
neposredno iracionalno razumevanje duevnih stanja.
Na slian nain mi razumemo ponaanje drvosee ili
nekog drugog koji hvata bravu da bi zatvorio vrata ili
podie puku na neku ivotinju. To je neposredno racionalno razumevanje radnji.
Ali razumevanje moe biti i razumevanje putem objanjenja. Mi razumemo na osnovu pobuda koje neko
ima kakvo on znaenje pridaje stavu 2x2 = 4 kad ga
izgovori ili napie u odreenom trenutku i pod odreenim okolnostima. U ovom sluaju razumevanje je
postignuto kad znamo da se neko bavi trgovakom raunicom, naunim dokazivanjem, tehnikim izraunavanjem ili nekim drugim poslom u koji ovaj stav spada
kao njegov sastavni deo. To je racionalno razumevanje
pobuda koje se sastoji u ukljuivanju jednog stava u
iri kontekst znaenja. Isto tako, mi razumemo seu
drva ili podizanje oruja ne samo neposredno, ve i na
osnovu pobuda, kad znamo da drvosea radi da bi zaradio, ili da bi podmirio vlastite potrebe, ili da bi se
(racionalno) oporavio, ili zato to iracionalno reaguje
na neko uzbuenje. Na slian nain razumemo i pobude
228

koje ima onaj koji puca kad znamo da on radi po

nareenju radi izvrenja presude ili zato to se bori
protiv neprijatelja (racionalan sluaj), ili zbog osvete
(afektivno), to predstavlja iracionalan sluaj. Najzad,
mi razumemo pomou pobuda izliv srdbe, kad znamo
da u osnovi lei ljubomora, bolesna sujeta ili povreeno
oseanje asti. Svi ovi sluajevi uslovljeni su afektima,
to jest iracionalnim pobudama. Ali sve navedene radnje
ukljuene su u ire smisaone veze ije razumevanje
predstavlja objanjenje stvarnog toka tih radnji. Prema tome, za jednu nauku koja se bavi prouavanjem
smisla ljudskog delanja, objanjenje znai poimanje
smisaone veze u koju spada jedno razumljivo delanje
na osnovu znaenja koje mu pripada. (0 kauzalnoj vanosti ovog objanjenja vidi nie No. 6.) U svim ovim
sluajevima, ak i kod afektivnih procesa, znaenje
koje jedno zbivanje ima, ukljuujui i iri kontekst
znaenja, nazvaemo intencionalnim znaenjem. Time
odstupamo od uobiajene upotrebe, po kojoj o nameri
moe biti reci samo u sluaju racionalnog i ciljno naumljenog delanja.
6. U svim ovim sluajevima, razumevanje znai poimanje na osnovu tumaenja, i to: 1) stvarno nameravanog znaenja u pojedinanom sluaju (prilikom istorijskog prouavanja), ili 2) prosenog ili priblino nameravanog znaenja (prilikom sociolokog posmatranja
masovnih pojava), ili 3) idealnotipskog znaenja koje
nauka stvara za ist tip (idealan tip) jedne uestale pojave. Najbolji primer za ovakve idealnotipske tvorevine
jesu pojmovi i zakoni iste ekonomske teorije. U njima se utvruje kakav bi tok uzelo jedno odreeno ljudsko delanje kad bi bilo strogo ciljno-racionalno orijentisano, neometano uticajem zablude i afektivnih inilaca, i kad bi bilo potpuno i nedvosmisleno orijentisano prema jednom cilju, to jest prema postizanju najvee mogune ekonomske koristi. Stvarno delanje samo
u retkim sluajevima uzima ovaj tok (berza), pa i tada
samo priblino onome koji je utvren u idealnom tipu.
(O naunoj upotrebi idealnih tipova vidi Arhiv za drutvene nauke, XIX, str. 64., i nie No. 8.)
229

Svako tumaenje tei da postigne jasnost i izvesnost.

Ali ma koliko bilo jasno i izvesno, smisaono tumaenje
ne moe polagati pravo da ve zbog toga bude adekvatno uzrono objanjenje. Uzeto za sebe, ono uvek
ostaje samo jedna moguna nauna hipoteza. 1) Svesne
pobude i razna potiskivanja esto mogu da prikriju
i samom pojedincu stvarno znaenje njegovog delanja,
tako da i subjektivno poteno samoispitivanje ima samo relativnu vrednost. U tom sluaju zadatak je sociologije da utvrdi i protumai ovo znaenje, bez obzira
to ono nije, ili bar nije potpuno dospelo u svest onoga
koji dela. To je granian sluaj smisaonog tumaenja.
2) Spoljanji procesi delanja koji nam izgledaju isti ili
slini mogu imati sasvim razliito znaenje za nosioca
ili nosioce radnje. I mada su takve situacije iste po
vrsti, mi moramo razume ti da je delanje po smislu
vrlo razliito, moda ak suprotno. (Primere navodi
Simmel, Problemi filozofije istorije.) 3) U datim situacijama ljudi su esto izloeni suprotnim, protivrenim
nadraajima, ali mi ih sve moemo razumeti. Dodue,
iz iskustva znamo da je u velikom broju sluajeva nemoguno oceniti relativnu jainu suprotnih, mada podjednako razumljivih pobuda, i da nae tumaenje nikad
ne moe biti pouzdano. Samo stvarni ishod borbe razliitih motiva daje pouzdan osnov za zakljuak.
Prema tome, proveravanje predloenog tumaenja
njegovim poreenjem sa stvarnim tokom dogaaja je
neophodno, kao i kod svih drugih naunih hipoteza.
Na alost, ovaj nain proveravanja moe dovesti do relativno tanih rezultata samo u nekim specifinim sluajevima podesnim za psiholoko eksperimentisanje. S
razliitim uspeom, isti postupak je moguno primeniti i
na ogranien broj masovnih pojava koje prouavamo
statistikim putem. Za sve ostale sluajeve preostaje
nam samo mogunost poreenja najveeg mogunog
broja istorijskih dogaaja ili dogaaja iz svakodnevnog
ivota koji su isti po vrsti, ali koji se razlikuju u jednoj vanoj taki, u pogledu odnosa prema pobudi ili
podstreku iju praktinu vanost ispitujemo. To je osnovni zadatak uporedne sociologije. Na alost, esto je
230

moguno upotrebiti samo nepouzdano sredstvo imaginarnog eksperimenta koji se sastoji u odstranjivanju
u mati izvesnih sastavnih delova lanca pobuda i razvijanju verovatnog toka dogaaja koji bi tada usledio,
kako bi se na taj nain dolo do uzronog objanjenja.
Na primer, takozvani Greshamov zakon predstavlja
racionalno jasno i izvesno tumaenje ljudskog delanja
pod datim uslovima i pod idealnotipskom pretpostavkom isto ciljno-racionalnog delanja. Koliko se u ivotu
stvarno dela u skladu s ovim zakonom moe pokazati
samo statistiki materijal o iezavanju manje vrednih
novanih jedinica iz saobraaja. U ovom sluaju iskustvo pokazuje visok stepen tanosti. U stvari, put
saznanja je bio ovaj: najpre su bile poznate injenice
iskustva, a zatim je dato tumaenje. Bez ovakvog uspelog tumaenja, naa potreba za uzronim objanjenjem
bi ostala nezadovoljena. S druge strane, bez dokaza da
se misaonim putem utvreni tok zbivanja u izvesnom
obimu stvarno javlja, jedan zakon, ma koliko jasan
i izvestan, bio bi neupotrebljiv za saznanje stvarnog delanja. U ovom sluaju je podudarnost izmeu smisaone
adekvatnosti i iskustvenog proveravanja nesumnjiva, i
poto je broj sluajeva dovoljno veliki, moe se smatrati da je proveravanje s uspehom zavreno. Uzmimo
za drugi primer ingenioznu hipotezu Ed. Meyera o kauzalnoj vanosti borbi na Maratonu, kod Salamine i Plateje za specifinost razvoja helenske, a time i zapadnoevropske kulture. Ova hipoteza je izvedena iz smisaonog tumaenja izvesnih simptomatinih procesa, kao
to su stavovi helenskih prorotava i proroka prema
Persijancima. Ova hipoteza se moe proveriti samo pomou primera koji pokazuju dranje Persijanaca kao
pobednika u Jerusalimu, Egiptu i Maloj Aziji, ali ovo
proveravanje u mnogo emu nuno ne zadovoljava.
Stoga se ovde moramo osloniti na miljenje da je hipoteza u racionalnom pogledu prihvatljiva. Meutim, u
mnogim sluajevima istorijskih objanjenja koja izgledaju vrlo prihvatljiva nemoguno je primeniti onaj postupak proveravanja koji je u gornjem primeru bio
231

izvodljiv. Kad stvari tako stoje, onda objanjenje nuno

i zauvek ostaje hipotetiko po karakteru.
7. Pod pobudom podrazumevamo znaenje koje onome koji dela ili posmatrau izgleda kao smisaono adekvatan osnov njegovog ponaanja. Izraz smisaono adekvatno oznaava ponaanje koje se povezano odvija,
ali samo ukoliko u skladu s naim uobiajenim nainom miljenja i oseanja moemo utvrditi da njegovi
sastavni delovi stoje u tipinoj (ili, kako se kae, tanoj) smisaonoj vezi. Nasuprot tome, izraz uzrono adekvatno oznaava niz procesa koji idu jedan za drugim,
ali samo ukoliko u skladu s utvrenim iskustvenim
pravilima postoji verovatnoa da se ovaj niz uvek odvija na isti nain. Primer za smisaono adekvatno ponaanje je tano reenje jednog aritmetikog problema u
skladu s postojeim normama raunanja i miljenja.
Primer za uzrono adekvatno ponaanje je statistika
verovatnoa da e na osnovu utvrenih iskustvenih pravila, a u vezi s usvojenim normama, pomenuti problem
biti reen na taan ili pogrean nain (uzimajui u
obzir i tipinu greku u brojanju i tipinu zbrku u
pogledu problema). Prema tome, uzrono objanjenje
znai utvrivanje jednog pravila verovatnoe koje je
u idealnom sluaju odreeno u numerikom obliku, a
po kome posle jednog odreenog vidljivog dogaaja
(unutranjeg ili spoljanjeg) sledi ili zajedno s njim
nastupa jedan drugi odreen dogaaj.
Tano uzrono tumaenje jednog konkretnog delanja
znai saznanje spoljanjeg toka i pobuda, i razumevanje njihove smisaone veze. Tano uzrono tumaenje
jednog tipinog delanja znai utvrivanje da je proces
za koji se tvrdi da je tipian u bilo kom stepenu smisaono adekvatan i u isti mah u bilo kom stepenu kauzalno adekvatan. Ako nedostaje adekvatnosti u pogledu
smisla, onda je u pitanju nerazumljiva ili samo nepotpuno razumljiva verovatnoa, makar pravilnost spoljanjeg ili psihikog procesa bila najvea, a stepen
njene verovatnoe izraen pomou brojeva. S druge
strane, sa sociolokog stanovita ak i najjasnija ade232

kvatnost u pogledu smisla predstavlja tano uzrono

objanjenje samo ukoliko ima dokaza o postojanju verovatnoe da delanje stvarno ima onaj tok koji je smisaono adekvatan. Pri lom je vano utvrditi relativnu
uestalost ili pribliavanje u proeku ili u istom tipu.
Samo statistike pravilnosti koje odgovaraju razumljivom znaenju jednog drutvenog delanja predstavljaju
razumljive tipove delanja u smislu koji je ovde upotrebljen, dakle socioloka pravila. Samo takve racionalne tvorevine jednog smisaono razumljivog delanja
jesu socioloki tipovi stvarnog zbivanja koji se u stvarnosti mogu nai bar u nekom priblinom obliku. Ali
na alost nije uvek tako da naporedo s otkrivanjem
adekvatnosti u pogledu smisla raste i stvarna verovatnoa uestalosti odgovarajueg zbivanja. U svakom konkretnom sluaju samo spoljanje iskustvo moe da pokae da li je tako ili drukije.
Postoji statistika dogaaja koji nemaju nikakvo znaenje, isto tako kao to postoji statistika dogaaja sa
znaenjem. U onu prvu grupu spadaju statistiki podaci koji govore o stopama smrtnosti, visini zamorenosti, stepenu proizvodnosti odreenih maina, koliini
vodenog taloga, i tome slino. Socioloka statistika
odnosi se samo na ovu drugu grupu pojava (statistika
zloina, statistika profesionalnih distribucija, statistika
cena, statistika obraivanja zemljita). Naravno, ima
dosta sluajeva kad su obe komponente zastupljene, na
primer statistika etve.
8. Po sebi se razume da nisu nita manje vani procesi i pravilnosti koji se, budui da su nerazumljivi, ne
mogu nazvati sociolokim pojavama ili pravilima u smislu u kome se ova re ovde upotrebljava. To vai i za
sociologiju kojom se ovde bavimo, a koja se ograniava na prouavanje pojava koje je moguno razumeti,
mada ovo shvatanje sociologije nikome ne treba nametati. Ali ma koliko bile vane, pomenute pojave sa metodolokog stanovita moramo razlikovati od razumljivog delanja: one predstavljaju uslove, povode, smetnje
ili podstreke delanju.
233

9. Delanje u smislu smisaone orijentacije ponaanja

koja se moe razumeti postoji samo kao ponaanje jednog ili veeg broja pojedinaca.
Za druge ciljeve saznanja moe biti korisno ili neophodno da se pojedinac na primer shvati kao zbir elija
ili kao splet biohemijskih reakcija, a njegov duevni
ivot kao neto to je sastavljeno od razliitih elemenata, bez obzira kako su ovi elementi blie odreeni.
Nema nikakve sumnje da se na taj nain mogu dobiti
dragocena saznanja o uzronim odnosima. Ali mi nismo
u stanju da razumemo ponaanje tih elemenata koje
je izraeno u obliku pravila. To je tano ak i kad su
u pitanju psiholoki elementi, jer to tanije shvatimo
ove elemente sa stanovita prirodnih nauka, to ih manje moemo pojmiti u njihovom znaenju. Meutim, za
sociologiju u ovde upotrebljenom smislu reci (a isto
tako i za istoriju), predmet saznanja je upravo smisaona veza delanja. Ponaanje fiziolokih jedinica, recimo elija, ili nekih drugih psiholokih elemenata, moemo da posmatramo (bar u principu), a moemo i
pokuati da utvrdimo izvesna pravila (zakone) na
osnovu prethodnih posmatranja. Isto tako, pojedinane
pojave moemo da objasnimo pomou ovih pravila, to
jest da ih podvedemo pod njih. Ali smisaono tumaenje
delanja uzima u obzir ove injenice i pravila na isti
nain kao i sve ostale okolnosti, na primer fizike,
astronomske, geoloke, meteoroloke, geografske, botanike, zooloke, fizioloke i anatomske injenice, psihopatoloka stanja koja su liena znaenja, ili prirodne
uslove tehnikih procesa.
Za neke druge ciljeve saznanja (na primer pravniko
saznanje) ili za praktine potrebe, moe biti podesno i
ak neizbeno da se izvesne drutvene tvorevine, kao
to su drava, udruenje, akcionarsko drutvo ili zadubina, shvate kao pojedinci, to jest kao nosioci prava
i obaveza ili kao izvritelji pravno relevantnih radnji.
Ali za smisaono tumaenje delanja kome sociologija
tei, ove tvorevine treba shvatiti samo kao proizvod i
nain organizacije specifinih radnji pojedinaca, jer
samo ovi mogu biti nosioci smisaono orijentisanog de234

lanja. Pa ipak, i vodei rauna o svojim ciljevima, sociologija ne moe ignorisati one kolektivne pojmove
koji su proizvod drukijeg naina posmatranja. Jer
prema onim kolektivnim pojmovima tumaenje delanja
stoji u dvostrukom odnosu. Pre svega, sociologija je
esto prinuena da upotrebi sline kolektivne pojmove
(a esto i da preuzme iste izraze), kako bi stvorila razumljivu terminologiju. Tako, na primer, u pravnikom
jeziku i u svakodnevnom razgovoru izraz drava oznaava u isti mah i pravni pojam drave i onu pojavu
drutvenog delanja za koju pravne norme hoe da vae.
to se tie sociologije, pojava koju oznaava izraz
drava ne sastoji se samo od pravno relevantnih elemenata. I naravno, za sociologiju nema nikakve kolektivne linosti koja dela. Kad sociologija govori o dravi,
naciji, akcionarskom drutvu, porodici, vojnom korpusu ili slinim tvorevinama, ona misli samo na odreeni tok stvarnog ili mogunog drutvenog delanja pojedinaca. Na taj nain ona daje pravnom pojmu sasvim
drukije znaenje, mada ga preuzima zbog njegove tanosti i rasprostranjenosti njegove upotrebe.
S druge strane, smisaono tumaenje delanja mora
da uzme u obzir jednu izvanredno vanu injenicu: da
pojmovi o kolektivnim tvorevinama kojima se slue
zdrav razum i pravna ili neka druga nauka postoje kao
predstave u glavama ljudi, delom o neem to jeste,
delom o neem to treba da bude, i to ne samo u glavama sudija i inovnika, ve i publike. I poto se pojedinci orijentiu u svom ponaanju prema ovim predstavama, treba rei da one snano, a esto i preteno
utiu na pravac i tok delanja ljudi. Ovo pre svega kao
predstave o neem to treba, ali isto tako i kao predstave o neem to ne treba da bude. Jedan od vrlo
vanih vidova postojanja moderne drave, koja je samo
splet meusobno povezanih specifinih radnji pojedinaca, sastoji se u tome to odreeni ljudi orijentiu
svoje delanje prema predstavi da ona postoji ili treba
da postoji ili, drugim recima, da pravni poredak koji
ona namee vai. Ali o tome e biti reci kasnije. U okviru socioloke terminologije bilo bi moguno, mada
235

moda suvie pedantno i zametno, odstraniti ove pojmove i zameniti ih novostvorenim izrazima. Ali poto u
svakodnevnoj upotrebi oznaavaju i stvarne procese, a
ne samo ono to u pravnom pogledu treba da vai,
izgleda da je bolje zadrati ih.
Metod takozvane organske kole u sociologiji (iji
je klasian primer Schafleova umna knjiga Graa i ivot drutvenih tela) sastoji se u pokuaju da se drutveno delanje objasni polazei od celine (na primer od
ekonomije), u okviru koje se zatim pojedinac i njegovo
ponaanje tumai na slian nain kao to filozofija tumai ulogu jednog organa u organizmu, to jest sa stanovita odravanja ovog poslednjeg. (Uporedi uvenu
izjavu jednog fiziologa: Odeljak 10: slezina. O slezini
ne znamo nita, gospodo. Toliko o slezini. U stvari,
ovaj fiziolog je znao dosta o slezini, njen poloaj, veliinu, oblik, i tako dalje. Ali on nije mogao da kae
nita o njenoj funkciji, i ovu nemogunost on je nazvao neznanjem.) Ovde se ne moemo uputati u razmatranje koliko u drugim naukama ovaj oblik funkcionalne analize o odnosu izmeu delova i celine mora
ostati konaan. Ali poznato je da se biohemijsko i biomehaniko posmatranje u naelu ne moe zadovoljiti
njime. to se tie sociologije koja hoe da razume
znaenje drutvenog delanja treba rei dve stvari. Prvo,
da funkcionalno stanovite moe da poslui kao shema
za oigledno predstavljanje i kao provizoran orijentacioni okvir istraivanja. U tom pogledu, ono je isto
toliko korisno koliko i neophodno. Ali ako se njegova
heuristika vrednost preceni, a njegovi pojmovi hipostaziraju na nedozvoljen nain, ono moe biti krajnje
tetno. Drugo, pod izvesnim okolnostima je samo ovo
stanovite u stanju da nam skrene panju na ono drutveno delanje koje je vano razumeti i protumaiti da
bi se objasnila neka veza izmeu pojava. Ali tek na
ovom mestu poinje posao sociologije u smislu koji je
ovde upotrebljen. Kad su u pitanju drutvene tvorevine
(za razliku od biolokih organizama) mi smo u stanju
da idemo dalje od prostog utvrivanja funkcionalnih
odnosa i pravilnosti. Dok prirodne nauke mogu samo
236

da utvrde uzrone veze izmeu pojava i zbivanja i da

pomou njih objasne pojedinane dogaaje, sociologija
moe da uini neto to ovim naukama zauvek mora
ostati nedostupno: ona moe da razume ponaanje pojedinaca koji uestvuju u nekom odnosu. Meutim, ponaanje elija se ne moe razumeti; u najboljem sluaju, mogu se samo shvatiti funkcionalne veze i utvrditi pravila po kojima se ono odvija. Ovo vie to
nasuprot objanjenju pomou posmatranja prua objanjenje pomou tumaenja iskupljuje se, dodue, time
to je saznanje dobiveno na osnovu tumaenja bitno
hipotetiko i fragmentarno po karakteru. Ali to je
upravo ono to je specifino za socioloko saznanje.
Ovde ne moemo raspravljati o tome koliko nam je
ponaanje ivotinja razumljivo u pogledu njegovog smisla, i obratno. U oba sluaja razumevanje je krajnje
nesigurno i problematino po obimu. Ali ukoliko bi
takvo razumevanje postojalo, ne vidi se zato bi bilo
teorijski nemoguno stvoriti jednu sociologiju o odnosima izmeu ljudi i ivotinja (kako domaih tako i
divljih). Uostalom, mnoge ivotinje razumeju zapovest, srdbu, ljubav i neprijateljske pobude i reaguju
na njih oigledno ne samo isto mehaniki ili instinktivno, ve i na neki nain svesno i orijentiui se prema iskustvu. Po sebi, naa sposobnost da se uivimo
u ponaanje primitivnih ljudi nije nita vea od nae
sposobnosti da razumemo ponaanje ivotinja. Ali mi
nemamo nikakvih pouzdanih sredstava pomou kojih
bi bilo moguno utvrditi duevno stanje ivotinja, ili
imamo samo takva sredstva koja ne zadovoljavaju mnogo. Opte je poznato da su problemi psihologije ivotinja podjednako zanimljivi i trnoviti. Postoji obilje
razliitih oblika drutvene organizacije meu ivotinjama: monogamne i poligamne porodice, opori, krda,
najzad i drave s razvijenom podelom rada. Ali stepen funkcionalne diferencijacije ovih ivotinjskih drutava ne ide naporedo sa stepenom organske ili morfoloke diferencijacije odnosnih ivotinjskih vrsta. Tako,
na primer, funkcionalna diferencijacija kod termita je
mnogo razvijenija nego kod obinih mrava i pela, a u
237

vezi s tim i njihovi proizvodi. Po sebi se razume da je

u ovoj oblasti funkcionalni nain prilaenja zasad najbolji i da se istraiva mora zadovoljiti njime. Jer pomou njega on moe da proui kako pojedine vrste
iznalaze sredstva za svoje odravanje, to jest za ishranu, odbranu, reprodukciju ili novo stvaranje ivotinjskih drutava, i koji su tipovi jedinki nosioci najvanijih funkcija, funkcije kralja, kraljice, radnika,
vojnika, trutova, matice, namesnika, i tako dalje. Sve to ide dalje od toga oduvek se smatralo da
predstavlja isto domiljanje o meri uticaja naslea i
okoline na razvijanje ovih drutvenih predispozicija.
To naroito vai za prepirke izmeu Weismanna i Gottea. Weismannovo shvatanje o svemoi prirodne selekcije zasnivalo se u velikoj meri na neiskustvenim dedukcijama. Ali svi ozbiljni istraivai se slau u tome
da je ogranienost funkcionalne analize neizbena na
sadanjem stupnju naeg znanja, mada veruju da je to
samo privremeno stanje. (Vidi pregled stanja istraivanja o termitima u Escherichovoj knjizi.)
Relativno je lako shvatiti funkcionalnu vanost onih
diferenciranih tipova za odravanje ivotinjskih drutava. Isto, tako, lako je objasniti poreklo ovog diferenciranja, bilo pomou hipoteze o nasleivanju steenih
svojstava (koja ima vie varijanti) ili bez nje. Ali to
nije dovoljno. Potrebno je znati: 1) koji inioci odluno
utiu na prvobitno diferenciranje iz jo neutralnog,
neizdiferenciranog tipa vrste, i 2) ta podstie diferenciranu jedinku da se u proeku ponaa na nain koji
stvarno slui odravanju diferencirane grupe. Napredak
u pravcu reavanja ovih pitanja omoguen je eksperimentalnim istraivanjima o ulozi hemijskih nadraaja
ili fiziolokih procesa (na primer, procesa ishrane ili
parazitne kastracije) na pojedinane organizme. Da li
postoji ma kakva nada da se eksperimentalnim putem
uini verovatnim postojanje psiholoke ili smisaone
orijentacije, teko da bi danas i strunjak mogao da
kae. Stvaranje slike o unutranjem stanju ovih drutvenih ivotinja na osnovu smisaonog razumevanja koju
bi bilo moguno proveriti izgleda da je danas nedosti238

no. To se ak ne moe postaviti ni kao idealan cilj.

U svakom sluaju, razumevanje ljudskog drutvenog
delanja nema ta da oekuje sa ove strane, ve se naprotiv u oblasti ivotinjske psihologije mora raditi s
ljudskim analogijama, kao to se i radi. Treba moda
oekivati da e nas ove analogije jednom uputiti da
postavimo pitanje: kakva je bila relativna uloga mehanikih i instinktivnih inilaca u ranim stadijima
ljudske drutvene diferencijacije u poreenju s iniocima koje je moguno smisaono protumaiti, i naroito
u poreenju s onim to je svesno racionalno stvoreno.
Sociologija koja pokuava da razume drutveno delanje mora biti naisto s tim da je u najranijim stadijima ljudskog razvoja ona prva komponenta bila apsolutno dominantna, a mora imati na umu da je uticaj
ove komponente i u kasnijim stadijima postojan i izvanredno veliki. Ovo naroito vai za tradicionalno delanje (vidi sledei odeljak) i za mnoge vidove harizme.
Ovaj tip legitimne vlasti (vidi treu glavu), koji nosi
u sebi klice mnogih drutvenih zaraza, i time predstavlja nosioca mnogih tenji drutvenog razvoja, stoji
u bliskoj vezi s pojavama koje su shvatljive samo na
bioloki nain ili koje neprimetno prelaze u kategoriju
isto biolokih pojava. Ali sve to ne oslobaa sociologiju koja se bavi razumevanjem drutvenog delanja od
obaveze da, svesna uskih granica koje su joj postavljene, uini ono to samo ona moe uiniti.
Razliiti radovi Othmara Spanna puni su dobrih misli, mada u njima ima i izvesnih netanosti, a i izvesnih
dokazivanja zasnovanih na isto vrednosnim sudovima
koji ne spadaju u nauku. Ali ovaj pisac je nesumnjivo
u pravu kad naglaava vanost funkcionalnog stanovita kao prethodnog orijentacionog okvira za socioloko
prouavanje (koje on naziva univerzalistikim metodom). Uostalom, vanost ovog stanovita niko i ne
osporava. Jer mi besumnje moramo najpre znati koje
je delanje u funkcionalnom pogledu neophodno za
odravanje celine, naroito za odravanje kulturne osobenosti i odgovarajueg tipa drutvenog delanja, da
bismo zatim mogli postaviti pitanje: kako ovo delanje
239

nastaje i koje ga pobude odreuju? Mora se najpre

znati ta jedan kralj, inovnik, kapitalist, podvoda ili
mag ini, to jest koje tipino delanje je vredno prouiti
s obzirom na ono to to delanje svrstava u jednu kategoriju, pre nego to se takvo prouavanje moe preduzeti. (To je ono to H. Rickert ima na umu kad govori o dovoenju u vezu s vrednostima.) Samo ovakvo
prouavanje moe i treba da prui socioloko razumevanje delanja tipino diferenciranih ljudskih (i samo
ljudskih) jedinki. U svakom sluaju, treba izbei strahovitu zabludu da ovaj individualistiki metod podrazumeva bilo kakav individualistiki stav u sferi vrednosti. Isto tako, treba izbei pogreno miljenje da
neizbeno racionalistiki karakter sociolokih pojmova
podrazumeva verovanje da u ljudskom ivotu preovlauju racionalne pobude ili da relativno racionalistiki
nain stvaranja ovih pojmova znai pozitivan stav prema racionalizmu. ak i socijalistiku privredu moramo
socioloki protumaiti i razumeti na individualistiki
nain, to jest pomou delanja pojedinaca, naroito pomou delanja odreenih tipova rukovodilaca koji se u
njoj javljaju, ba kao i sistem slobodne razmene pomou teorije granine korisnosti. Moda je moguno
nai i neki bolji metod, ali on mora biti slian u ovom
pogledu. Jer svako pravo empirijsko socioloko prouavanje poinje pitanjem: koje su to pobude kojima se
rukovode pojedini funkcioneri i lanovi u jednoj zajednici, a zahvaljujui kojima je zajednica nastala i dalje
nastavlja da postoji? Svaki oblik funkcionalne analize
(koja polazi od celine) predstavlja samo pripremu za
takvo prouavanje, a kad se tano upotrebi, korist i
nephodnost ovog analitikog postupka ne moe se staviti pod pitanje.
10. Za mnoge socioloke teoreme uobiajen je naziv
zakoni, na primer: Greshamov zakon. U stvari, to su
tipini stavovi verovatnoe u kojima se na osnovu iskustva tvrdi da e pod izvesnim uslovima nastupiti
jedno drutveno delanje koje moemo razumeti pomou tipinih pobuda i tipinih namera onih koji delaju. Ovi teorijski iskazi su razumljivi i nedvosmisleni
240

u najveem mogunom stepenu ukoliko u osnovi tipinog toka dogaaja koji posmatramo lee isto ciljno-racionalne pobude, odnosno ukoliko ove pobude moemo pripisati pojedincima u zamiljenom tipu delanja.
U ovim sluajevima, kad je odnos izmeu sredstava i
ciljeva nedvosmislen na osnovu iskustva, a pogotovo
kad je izbor sredstava neizbean, moe se s pravom
rei: kad bi se strogo ciljno-racionalno delalo, onda bi
se moralo tako i nikako drukije delati. Ovo zbog isto
tehnikih razloga: kad su ciljevi jasno odreeni, onda
pojedincima stoje na raspolaganju samo ta i nikakva
druga sredstva. A to upravo pokazuje koliko je pogreno misliti da je bilo kakva vrsta psihologije krajnji
osnov sociologije koja nastoji da razume drutveno delanje. Pod izrazom psihologija danas svako podrazumeva neto drugo. Za prirodnonauno prouavanje izvesnih procesa, odreeni metodoloki razlozi opravdavaju razlikovanje izmeu psihikih i fizikih pojava, ali ovo razlikovanje je strano naukama o ljudskom
delanju u smislu koji ovde imamo na umu. Kao i rezultati bilo koje druge nauke, tako i rezultati psiholokog prouavanja koje se slui razliitim metodama prirodnih nauka (i koje se, prema tome, ne bavi tumaenjem ljudskog ponaanja s obzirom na njegovo subjektivno znaenje) mogu biti u visokom stepenu relevantni
za postavljanje i reavanje izvesnih sociolokih problema. Ali sociologija nije ni u kakvom bliem odnosu prema psihologiji nego prema bilo kojoj drugoj nauci.
Izvor zablude je u pojmu psihike pojave. Smatra se da
je sve to nije fiziko samim tim psihiko. Ali smisao jednog matematikog primera koji neko ima na
umu nije nita psihiko. Slino tome, pomou psiholokih razmatranja ne moemo ni za dlaku bolje razumeti racionalno prosuivanje jednog oveka da li neko
odreeno delanje moe da poslui kao sredstvo za zadovoljenje izvesnih interesa, niti njegovu odluku koja
je proizvod ovog prosuivanja. Najvei broj sociolokih
zakona (ukljuujui tu i ekonomske zakone) osniva se
na ovakvim racionalnim pretpostavkama. Samo za objanjenje iracionalnih elemenata ljudskog delanja so16 SOCIOLOGIJA MAKSA VEBERA

241

ciologiji moe biti od znaajne pomoi psihologija koja

se slui metodom razumevanja. Ali to nimalo ne menja
postojee stanje u metodolokom pogledu.
11. U dosadanjem izlaganju smo u vie mahova pretpostavili kao neto to se po sebi razume da sociologija tei da stvori tipske pojmove i postavi opta pravila zbivanja. Ovde treba rei da je upravo to ono to
sociologiju odvaja od istorije koja nastoji da proui i
objasni individualna delanja, konkretne strukture i linosti s obzirom na njihovo kulturno znaenje. U velikoj meri, mada ne iskljuivo, iskustveni materijal na
kome sociologija gradi svoje pojmove sastoji se od istih
konkretnih delanja pojedinaca koja su relevantna i sa
stanovita istorije. Sociologija stvara svoje pojmove i
postavlja svoja pravila pre svega s ciljem da doprinese
uzronom objanjenju izvesnih pojava koje su znaajne u istorijskom i kulturnom pogledu. Kao i kod svih
drugih uoptavajuih nauka, socioloki pojmovi su apstraktni po karakteru i, u poreenju s konkretnom
istorijskom stvarnou, oni su relativno prazni. U naknadu za to, socioloki pojmovi su mnogo tanije odreeni. Ovo zbog toga to su oni u najveem mogunom
stepenu smisaono adekvatni. Dosad su ve mnogi primetili da je to moguno postii samo kad su u pitanju
pojmovi i pravila koji se odnose na racionalne pojave.
Ali sociologija tei da shvati i iracionalne pojave (mistike, proroke, religiozne ili afektivne) pomou teorijskih pojmova koji su u smisaonom pogledu adekvatni. U svim ovim sluajevima, bilo racionalnim ili iracionalnim, sociologija se udaljava od stvarnosti, ali
nam u isti mah pomae da je shvatimo, i to time to
pokazuje u kom stepenu pribliavanja je moguno podvesti neku istorijsku pojavu pod jedan ili vie takvih
pojmova. Tako, na primer, jedna ista istorijska pojava
moe biti feudalna u jednom delu svojih sastavnih elemenata, u drugom delu patrimonijalna, u treem birokratska, a u etvrtom harizmatska po karakteru. Da bi
se dalo znaenje ovim izrazima, sociologija mora da
stvori iste ili idealne tipove pomenutih struktura koji
su u logikom pogledu jedinstveni i koji su u najve242

oj mogunoj meri smisaono adekvatni. Ali upravo

zbog toga u stvarnosti se ne moe nai nijedna konkretna pojava koja bi potpuno odgovarala ovim apsolutno idealnim ili istim oblicima, kao to u stvarnosti
nema nijedne fizike reakcije koja se odvija u uslovima
apsolutno praznog prostora. Socioloka kazuistika je
moguna samo posredstvom istih ili idealnih tipova.
Po sebi je jasno da pored ovih tipova sociologija moe
po potrebi da se poslui i prosenim tipovima koji
imaju empirijsko-statistiki karakter, ali metodoloko
razmatranje pojmova ove vrste je nepotrebno. Pa ipak,
kad se u sociolokom kontekstu govori o tipinim sluajevima, onda se, ako nije drukije reeno, uvek misli
na idealne tipove. Ovi tipovi mogu biti racionalni ili
iracionalni (iako su vema, a u ekonomskoj teoriji
uvek, racionalni), ali moraju biti smisaono adekvatni.
Vano je uoiti da se u oblasti sociolokog prouavanja mogu stvoriti proseni tipovi koji su priblino
nedvosmisleni samo onda kad su u pitanju gradualne
razlike izmeu kvalitativno istovrsnih smisaono odreenih ponaanja. Takvih sluajeva ima, ali na delanje
za koje se interesuju istorija i sociologija daleko najee utiu kvalitativno raznovrsne pobude kod kojih
se ne moe govoriti o proeku u pravom smislu reci.
U tom smislu kaemo da su idealnotipske tvorevine
drutvenog delanja kojima se slui ekonomska teorija
apstraktne ili daleko od stvarnosti, jer se kod njih uvek
postavlja pitanje kakav bi tok uzelo jedno delanje u
idealnom sluaju, to jest kad bi bilo isto racionalno
orijentisano prema ekonomskom cilju. Ali ove tvorevine mogu da nam pomognu da razumemo i stvarno
delanje na koje utiu prepreke tradicije, afekti i zablude i koje se, prema tome, ne rukovodi samo obzirima prema ekonomskim ciljevima. Ovo se moe desiti
onda: 1) kad prouavamo delanje na koje (u svakom
konkretnom sluaju ili u masi sluajeva) pored drugih
utiu i ekonomski inioci, ili 2) kad na osnovu utvrenog stepena odstupanja stvarnog ponaanja od idealnotipskog modela lake moemo da otkrijemo njegove
prave pobude. Isti postupak bi trebalo primeniti i onda
16*

243

kad pomou idealnotipske tvorevine hoemo da razumemo posledice jedne mistike orijentacije prema ivotu, na primer u oblasti politike i privrede. to je
idealan tip otriji i jasniji ili, drugim recima, to je
apstraktniji i nestvarniji, to e bolje posluiti u naune
svrhe, i to kako u terminolokom i klasifikacijskom,
tako i u heuristikom pogledu. U osnovi na isti nain
postupa i istorija kad pokuava da uzrono objasni pojedinane dogaaje. Tako, na primer, ako se hoe da
objasni rat od 1866. godine, onda se mora najpre u
mati predoiti kako bi, u sluaju idealne ciljne racionalnosti, Moltke i Benedek postupili kad bi potpuno
znali kako svoju tako i protivniku situaciju. Tek zatim
je moguno uporediti ovu zamiljenu sliku sa stvarnim
tokom dogaaja kako bi se uzrono objasnilo opaeno
odstupanje. Ovo odstupanje moe biti uslovljeno razliitim iniocima, poev od pogrenog obavetenja, zablude, greke i linog temperamenta, pa sve do izvesnih
obzira koji nemaju nikakve veze s vojnikom strategijom. Kao to se vidi, ovde je takoe upotrebljen
idealan tip ciljno-racionalnog delanja, mada vie preutno nego izriito.
Ali teorijski pojmovi kojima se sociologija slui imaju idealnotipski karakter kako sa objektivnog tako i sa
subjektivnog stanovita. U najveem broju sluajeva,
drutveno delanje protie u mukloj i tupavoj polusvesnosti ili nesvesnosti svog naumljenog znaenja. Onaj
koji dela mnogo vie neodreeno osea ta znai njegovo delanje nego to zna ili je svestan njegove unutranje strane. Daleko najee, drutveno delanje je
nagonsko ili rutinsko. Pravo znaenje delanja, bilo da
je u pitanju racionalno ili iracionalno delanje, uzdie
se do svesti samo u pojedinim prilikama, a kad su u
pitanju oni oblici delanja koji su masovni po svojim
razmerama samo kod malog broja pojedinaca. U stvarnosti, potpuno svesno i jasno smisaono delanje je samo
granian sluaj. Ovu okolnost mora da uzme u obzir
svako istorijsko i socioloko posmatranje prilikom
prouavanja drutvene stvarnosti. Ali to ne sme da
sprei sociologiju da stvori svoje pojmove na taj nain
244

to e razgraniiti mogune tipove znaenja, to jest to

e uzeti kao da je delanje stvarno smisaono orijentisano. A kad je u pitanju posmatranje stvarnosti u njenoj konkretnosti, ona mora da uzme u obzir postojee
odstupanje i da utvrdi njegov stepen i pravac.
esto se mora izabrati izmeu nejasnih i jasnih, a
zatim i izmeu idealnih i idealnotipskih izraza. U ovom
sluaju treba se uvek odluiti za ove poslednje. Sa metodolokog stanovita, to je za nauku najbolje. (Vidi
o svemu tome autorov lanak u asopisu Arhiv za drutvene nauke, XIX.)
B. POJAM DRUTVENOG DELANJA
1. Drutveno delanje (ukljuujui i proputanje ili
trpljenje) moe biti orijentisano prema prolom, sadanjem ili u budunosti oekivanom ponaanju drugih
(osveta za ranije napade, odbrana od sadanjeg ili obezbeenje protiv buduih napada). Ovi drugi mogu biti
pojedinci koje poznaje onaj koji dela ili neodreeno
mnotvo sasvim nepoznatih. Tako, na primer, novac je
sredstvo razmene koje onaj koji dela prihvata zbog
toga to oekuje da e veliki broj nepoznatih i neodreenih drugih lica biti spreman da ga prihvati prilikom
neke budue razmene.
2. Nije svako delanje, ak ni spoljanje delanje, drutveno u ovde utvrenom smislu. Spoljanje delanje
nije drutveno ako se orijentie samo prema oekivanom ponaanju mrtvih predmeta. Subjektivno doivljavanje je drutveno delanje samo ako se orijentie
prema ponaanju drugih. Na primer, religiozno ponaanje nije drutveno ako ostaje u granicama kontemplacije ili usamljenike molitve. Privredna delatnost
jednog pojedinca je drutvena po karakteru samo ako
uzima u obzir ponaanje treih lica. Formalno uzev,
ova delatnost je drutvena samo ako trei potuje
stvarnu mo raspolaganja privrednim dobrima koju
neko poseduje. U materijalnom pogledu ona je drutvena samo ako onaj koji dela uzima u obzir budue
245

elje treih lica i nain svoje potronje ili tednje orijentie prema tim eljama. Ili ako prilikom proizvodnje
uzima za osnov svoje orijentacije budue elje treih.
3. Svaki dodir izmeu ljudi nema drutveni karakter,
ve samo ono ponaanje koje se smisaono orijentie
prema ponaanju drugih. Na primer, sudar dvojice bi
ciklista je obian prirodan dogaaj. Ali njihov pokuaj
da izbegnu sudar ili vreanje, tua ili prijateljski raz
govor posle sudara spadaju u drutveno delanje.
4. Drutveo delanje nije identino s delanjem vie
lica istim po vrsti niti sa svakim delanjem koje je pod
uticajem ponaanja drugih lica. Tako, na primer, kad
u sluaju kie vei broj ljudi zateenih na ulici isto
vremeno otvori kiobrane, onda delanje jednih obino
nije orijentisano prema delanju drugih, nego je delanje
svih na isti nain orijentisano prema potrebi zatite od
kvaenja. Poznato je da na delanje pojedinaca jako
utie injenica da se neko nalazi usred mase koja se
skupila na jednom mestu. Delanje uslovljeno posred
stvom mase predstavlja predmet one vrste prouavanja
za koju je Le Bon uveo naziv psihologija gomile.
Isto tako, ratrkane mase mogu simultano ili sukce
sivno da utiu na ponaanje pojedinaca, na primer po
mou tampe. Odreene vrste reagovanja su mogune
samo zbog toga to se pojedinac osea delom mase,
mada ova ista okolnost moe da otea neke druge vrste
reagovanja. Stoga je moguno da jedan odreen doga
aj ili odreeno ljudsko ponaanje izazovu najrazliitija oseanja: radost, srdbu, oduevljenje, oajanje ili
strasti svake vrste, to se ne bi dogodilo, ili bar ne tako
lako, kad bi pojedinac bio sam. I pri tom nije neop
hodno (ili bar u velikom broju sluajeva nije neophod
no) da postoji neka smisaona veza izmeu ponaanja
pojedinca i injenice da je on pripadnik mase. Jedno
takvo delanje koje je u svom toku uslovljeno samo
time to je pojedinac pripadnik mase i koje, prema
tome, nije smisaono orijentisano, ne bi bilo drutveno
delanje o kome je ovde re. Ali prirodno je to je ova
razlika vrlo kolebljiva. Jer ne samo kod demagoga, ve
esto i kod njegove publike moe postojati razliit
246

stepen smisaonog odnosa prema injenici mase; i ma

kakav bio ovaj odnos, on se moe razliito tumaiti.
Ali ni golo podraavanje tueg delanja, na iji je
znaaj G. Tard s pravom skrenuo panju, ne moe se
shvatiti kao specifino drutveno delanje. Ovo pogotovo kad je podraavanje isto instinktivno po karakteru, bez svesne orijentacije sopstvenog delanja prema
tuem. Ali granica je i ovde kolebljiva, tako da je
esto teko otkriti razliku. Gola injenica da se neko
slui jednim svrsishodnim postupkom koji je nauio
od drugog nije drutveno delanje u naem smislu. Jer
u ovom sluaju delanje se ne orijentie prema ponaanju drugog lica, ve prema izvesnim objektivnim injenicama koje je onaj koji dela nauio posmatranjem
ovog ponaanja. Stoga je njegovo delanje uzrono a ne
i smisaono odreeno tuim delanjem. S druge strane,
ako se tue delanje podraava zbog toga to je pomodno, tradicionalno, uzorno ili otmeno, ili iz slinih
razloga, onda je ono smisaono orijentisano bilo prema
ponaanju onih koji se podraavaju bilo prema treim
licima, ili zajedno. Razume se, izmeu ova dva tipa podraavanja postoji bezbroj prelaza. Oba navedena sluaja, ponaanje u masi i podraavanje, predstavljaju
granine sluajeve drutvenog delanja, to se esto moe
rei i za tradicionalno delanje (vidi sledei odeljak). To
dolazi otud to je u navedenim, kao i u nekim drugim
sluajevima, teko tano utvrditi da li postoji orijentacija prema tuem ponaanju i kakvo se znaenje
pridaje vlastitom delanju. Daleko najee, onaj koji
dela nije svestan ta ini, a jo manje potpuno svestan.
I ve zbog toga teko je pouzdano odvojiti goli uticaj
od smisaone orijentacije. Ali njih treba pojmovno razlikovati, mada je isto instinktivno podraavanje u najmanju ruku isto toliko vano u sociolokom pogledu
koliko i drutveno delanje u pravom smislu reci. Za
onu vrstu sociologije koju ovde razvijamo, drutveno
delanje je sredinji predmet prouavanja, ono to je
konstituie kao nauku. Ali time nije reeno nita to
se tie vanosti ovog predmeta u poreenju sa ostalim
pojavama koje sociologija prouava.
247

II. TIPOVI DRUTVENOG DELANJA

Kao i svako drugo delanje, drutveno delanje se moe
razvrstati u etiri grupe: 1) ciljno-racionalno delanje, kad
neko dela u skladu s izvesnim oekivanjima u pogledu
ponaanja predmeta spoljanjeg sveta i drugih ljudi,
koristei ova oekivanja kao uslove ili sredstva za
postizanje vlastitih ciljeva kojima racionalno tei; 2)
vrednosno-racionalno delanje, kad neko dela na osnovu
svesne vere u apsolutnu vrednost jednog oblika
ponaanja, bilo da je ovo etiko, estetsko, religiozno ili
kakvo drugo, i to samo radi njega i bez obzira na uspeh; 3) afektivno delanje, kad neko afektivno, i naroito
emocionalno dela, povodei se za aktualnim afektima
i duevnim stanjem; 4) tradicionalno delanje, kad neko
dela naviknut dugim ponavljanjem.
1. Strogo tradicionalno ponaanje nalazi se na granici
onoga to se moe nazvati smisaono orijentisanim delanjem, a esto i iza nje. U tome je ono nalik na isto
instinktivno podraavanje o kome je gore bilo rei. Jer
tradicionalno ponaanje je esto samo tupo reagovanje
na naviknute nadraaje u pravcu koji je jednom usvo
jen. Najvei deo svakodnevnog ponaanja na koje su
ljudi navikli pribliava se ovom tipu. Ali tradicionalno
ponaanje spada u sistematiku drutvenog delanja ne
samo kao granian sluaj, ve i zbog toga to vezivanje
za ono to je naviknuto moe biti svesno u razliitom
stepenu i razliitom smislu. U tom sluaju, ovaj tip
delanja se pribliava tipu br. 2. Ali o tome kasnije.
2. Isto tako, isto afektivno ponaanje nalazi se na
granici, a esto i iza granice onoga to se svesno orijentie prema nekom znaenju. Na primer, ono se moe
sastojati u nekontrolisanoj reakciji na neki izuzetan
nadraaj. Kad se afektivno uslovljeno delanje javlja u
obliku svesnog osloboenja od duevnih raspinjanja,
onda je to sluaj sublimacije. Tu se ve nalazimo na
pragu racionalizacije u jednom od dva navedena smisla
(vrednosno-racionalno ili ciljno-racionalno delanje), do
due ne uvek, ali najee.
248

3. Afektivno i vrednosno-racionalno delanje razlikuju se

po tome to se ovo poslednje dosledno planski orijentie prema izvesnim krajnjim vrednostima koje
svesno razvija. Inae, njima je zajedniko to to onaj
koji dela smisao delanja ne nalazi u postizanju nekog
cilja koji lei izvan, ve u samom delanju kao takvom.
Afektivno dela onaj koji zadovoljava svoju potrebu za
neposrednom osvetom, uivanjem, predanou, kontemplativnim blaenstvom ili za rastereenjem duevnih
napetosti, bilo da su ove niske ili sublimne prirode.
isto vrednosno-racionalno dela onaj koji, bez obzira na
posledice koje se mogu predvideti, dela u slubi svog
uverenja o tome ta je dunost, dostojanstvo, le-pota,
boanski nalog, potovanje ili vanost jedne stvari, bez
obzira u emu se ona sastoji. U smislu nae terminologije, vrednosno-racionalno delanje je uvek delanje u skladu s izvesnim zapovestima ili zahtevima za
koje onaj koji dela veruje da ga obavezuju. O vrednosnoj racionalnosti bie rei samo ukoliko se ljudsko
delanje orijentie prema takvim zahtevima, to je sluaj
u razliitom, najee u prilino ogranienom stepenu.
Kao to emo videti, vanost ovog naina delanja je
dovoljno velika da bismo ga izdvojili u poseban tip,
mada treba primetiti da ovde nismo pokuali da pruimo jednu u bilo kom pogledu iscrpnu klasifikaciju
tipova delanja.
4. Ciljno-racionalno dela onaj koji orijentie svoje
delanje prema cilju, sredstvima i propratnim posledicama i pri tom racionalno odmerava odnos izmeu
sredstava i ciljeva, odnos izmeu ciljeva i propratnih
posledica i najzad odnos izmeu razliitih mogunih
ciljeva. U svakom sluaju, onaj koji ciljno-racionalno
dela ne dela ni afektivno (a pogotovo ne emocionalno)
niti u skladu s tradicijom. Izbor izmeu alternativnih
i suprotnih ciljeva i posledica moe biti vrednosno-racionalno orijentisan: u tom sluaju delanje je ciljno-racionalno samo u pogledu izbora sredstava. S druge
strane, umesto da vrednosno-racionalno bira izmeu
alternativnih i suprotnih ciljeva, onaj koji dela moe
ove ciljeve shvatiti kao date subjektivne elje, srediti ih
249

u jedan niz prema stepenu njihove vanosti, a zatim

orijentisati svoje delanje prema njima na takav nain
da po mogustvu redom svaku od njih zadovolji (princip granine korisnosti). Prema tome, vrednosno-racionalna orijentacija delanja moe stajati u razliitim odnosima prema ciljno-racionalnoj. Ali sa stanovita ciljne
racionalnosti, vrednosna racionalnost je uvek iracionalna. I to utoliko vie ukoliko je vrednost prema kojoj
se delanje orijentie uzdignuta na nivo apsolutne
vrednosti. Jer onaj koji dela sve manje razmatra posledice svog delanja to se vie predaje jednoj vrednosti radi nje same, bilo da je u pitanju isto oseanje,
lepota, apsolutno dobro ili apsolutna dunost. Ali apsolutna ciljna racionalnost delanja je u sutini samo zamiljen granian sluaj.
5. Teko je nai konkretne sluajeve delanja, naroito
drutvenog delanja, koje bi bilo orijentisano samo u
jednom ili drugom pravcu. Isto tako, navedene naine
orijentacije ne treba shvatiti kao iscrpno nabrajanje
svih mogunosti u ovoj oblasti, ve samo kao pojmovno
iste tipove koji su stvoreni za potrebe sociolokog
prouavanja, a kojima se stvarno delanje manje ili vie
pribliava ili, to je jo ei sluaj, od kojih je ovo
sastavljeno. Korisnost ove klasifikacije moe da
pokae samo njena uspena primena.