Borba partizana i etnika u 1941.

godini
Akcije partizana u Srbiji su uzele takve razmere da su nemaki okupatori bili
primorani da poetkom avgusta 1941. zatrae od OKW-a pojaanje (dodue bezuspeno). U
julu 1941. Nemcima nije bilo jasno ni ko su pokretai otpora, ni kakav je njegov karakter.
Nosioci i aktivisti ustanka u Srbiji bile su komunistike bande", dok nacionalne bande"
etnika do sada nisu imale udela u borbi protiv okupacionih organa. Ipak se na nemakoj
strani strahovalo da bi se u sluaju proirenja ustanka i etnici mogli prikljuiti oruanoj
borbi.
Van svake sumnje je da se Mihailovievi etnici sve do septembra 1941. nisu borili
protiv nemakih okupatora. Akcije u leto 1941, prilikom kojih su samo u avgustu izvedena
242 atentata, ubijena 22 vojnika Vermahta i 17 ranjena, bile su iskljuivo delo partizana.
Mihailovievi etnici striktno su se drali taktike defanzivnog iekivanja. Otpor u Srbiji
drugaije su prikazivali izvetaji koji su u toku leta etniki kuriri dostavljali Britancima i
jugoslovenskoj izbeglikoj vladi. Britanski Special Operations Executive" (SOE) u Kairu jo
je 7. jula dobio izvetaj u kojem se tvrdi da u Srbiji nacionalne grupe vode borbu sa 100.000
ljudi. Iste fantastine brojke razglasio je est nedelja kasnije britanski Balkan Press Reading
Bureau" u Istanbulu. Poetkom septembra 1941. otpor u Srbiji sve vie je prerastao u ustanak.
Jaina borbe navodila je Nemce na zakljuak da sada ve i etnici uestvuju u borbama.
Nemaki okupatori su se nadali da e postavljanje Nedia za predsednika vlade da onemogui
saradnju Mihailovievih etnika sa partizanima. Neposredno po svom stupanju na dunost
krajem avgusta 1941, Nedi - koji se oseao kao srpski Peten" - uinio je pokuaj da privoli
Mihailovia da sa svojim etnicima ode u Bosnu i Hercegovinu, da bi tamo titio od ustaa
srpsko stanovnitvo.
Paralelna vojna saradnja partizana i etnika u jesen 1941
Usled irenja partizanskog pokreta otpora u avgustu 1941. uzdrmana je Mihailovieva
pozicija kao potencijalnog vode otpora. Prikazivao se lano, ali ipak uspeno, kao jedini
nosilac otpora u Srbiji, te se nadao da e na ovaj nain odmah dobiti materijalnu i politiku
podrku. Krajem avgusta i poetkom septembra 1941. ve je veina niih etnikih
komandanata otpoelo da bez Mihailovievog odobrenja vojniki sarauje sa partizanima.
Prvi uspeh ovog vojnog saveza poetkom septembra 1941. godine bio je zauzimanje grada
Krupnja i najznaajnijeg rudarskog pogona Loznice. Da ne bi potpuno izgubio kontrolu nad
otporom u Srbiji od partizana, dopustio je Mihailovi, iako nerado, nekolicini svojih oficira,
1

da sa svojim odredima uestvuju u vojnim operacijama partizana, ali je istovremeno poveo

tajne pregovore sa predsednikom vlade Nediem. 20. septembra 1941. partizanski odredi
naterali su nemake trupe na povlaenje iz Uica, zaposeli grad i proglasili Slobodnu uiku
republiku". Neke etnike jedinice su se u zapadnoj Srbiji i u savsko-drinskom trouglu
prikljuile partizanima radi otvaranja zajednikog borbenog fronta protiv Vermahta. Dan
nakon svog dolaska u zapadnu Srbiju, 19. septembra 1941, sastao se Tito sa Mihailoviem
radi pregovaranja o centralnom borbenom savezu izmeu partizanskih i etnikih jedinica.
Tito je ponudio Mihailoviu poloaj naelnika taba u zajednikom glavnom tabu. Ah poto
se nisu mogli sloiti po sutinskom pitanju - o pitanju dranja prema okupaciji - pregovori su
se zavrili bezuspeno. Krajem septembra 1941. podigao je Tito dotadanju partizansku
komandu na stepen Glavne vojne komande pod njegovim rukovodstvom.
Ojaala je delimina vojna saradnja dveju organizacija otpora. Nakon osloboenja
gradova Krupnja i Loznice u zapadnoj Srbiji oformljeni su u savsko-drinskom trouglu
partizanski odredi i etnika jedinica pod rukovodstvom kapetana Raia, radi zajednikog
napada na grad abac. Nemaka strana je bila tano informisana o udruivanju dveju
organizacija u ovoj oblasti. Meutim, na najviem mestu Vermahta nisu bili naisto ko je
zapravo voda ustanka. Masovna vojna borba oslobodilakih snaga protiv Vermahta, koja je
trajala skoro nedelju dana, a kada su partizani i etnici prvi put ukljuili i artiljeriju, bila je
povod za masovno ubijanje civilnog stanovnitva Kraljeva i okoline. Ovaj pokolj, u kojem je
izmeu 4.000 i 5.000 ljudi palo kao rtve, izvrila su oba puka 717. Peadijske divizije.
Vermahtova krvoprolia nisu slomila borbeni duh partizanskih i etnikih snaga kod Kraljeva.
Partizanski komandir Radosavljevi i etniki komandant uri dobili su 31. oktobra 1941.
zajedniku naredbu da izvre pripreme za trei juri radi osloboenja grada od nemake
okupacije. Ponovni napad na Kraljevo otpoeo je kao to je bilo planirano. Meutim, napad je
iznenada prekinut. Dan nakon poetka zajednikog napada partizanskih i etnikih odreda na
Kraljevo, etnike jedinice po Mihailovievoj zapovesti napale su partizansku prestonicu",
Uice. Partizani su najotrije osudili Mihailovievo izdajstvo na vojnom planu i pozvali
etnike da predu partizanima. Mihailoviev napad na glavni partizanski tab u Uicu oznaio
je konaan raskid kratkotrajne vojne saradnje (u jesen 1941) izmeu partizana i etnika.
Borba Mihailovievih etnika protiv partizana
Mihailoviu je jo pri prvom susretu sa Titom, u septembru, postalo jasno da mu od
partizana dugorono preti vie opasnosti nego od okupacione vlasti i Nedieve vladavine.

Mihailovi nije mogao ni da ublaava borbeni duh partizana, ni da potini pokret svojoj
komandi. Kad su propale sve njegove nade u tom pogledu, odluio je da uniti partizane. Tito
je 20. oktobra 1941. dostavio Mihailoviu program od 12 taaka radi saradnje i stiavanja
dosadanjih konflikata i predloio mu adekvatne pregovore. Mihailovi je pristao na sastanak
koji je odran 26. oktobra 1941. blizu njegovog glavnog taba ali je ipak, odbio kljune Titove
predloge. Mihailovi je 29. oktobra 1941. jo bio poslao Britancima radio-telegram u kome je
traio pomo u oruju, elei pri tom da stvori utisak kako e da ga upotrebi u borbi protiv
okupatora. Tri dana posle napada na Uice poslao je Mihailovi po drugi put telegram u
London, ovoga puta predsedniku jugoslovenske vlade, Simoviu. Svesnim izvrtanjem
injenica prikazao se kao napadnuta rtva partizana. Mihailovi je 9. novembra 1941. izvestio
Simovia da moe odmah da likvidira komuniste" orujem koji su mu Britanci dan ranije
bacili iz vazduha. Na urgiranje Britanaca, koji su dobivi informacije o borbama izmeu dveju
organizacija otpora, uspostavili kontakt sa Moskvom, radi iniciranja narodno-frontovskog
saveza izmeu etnika i partizana pod rukovodstvom Mihailovia, bio je Mihailovi spreman
18. novembra 1941. da pregovara sa Titom o primirju. Jo jednom mu je Tito predloio
ravnopravan vojni borbeni savez protiv okupatora. Mihailovi je, naprotiv, postavio zahteve
da se rasformiraju partizanske jedinice i da se partizani stave pod etniku komandu. Dana 20.
novembra saglasile su se obe strane za prekid borbi za zajedniku akciju protiv okupatora. U
oekivanju nemakog napada na glavno partizansko uporite u Uicu, Tito je 28. novembra
1941. jo jednom pozvao etnikog vodu na zajedniku odbrambenu bitku. Ovaj mu je
odgovorio da se ne slae i da e se povui sa svojim ljudima.
U to vreme nekoliko etnikih komandanata je Nemcima potinilo svoje trupe, uz
Mihailoviev pristanak, te su se ubrzo posle toga na njegovoj strani borili protiv partizana.
Nakon vojnog izdajstva od 20. novembra 1941. sve do kraja rata vie nije dolazilo do
pregovora izmeu dveju organizacija. Od potencijalnih saveznika postali su ogoreni
protivnici.
Mihailovievi pokuaji kolaboracije sa nemakim okupatorom
Poto je Mihailovi bio odluio da raskine vojnu saradnju sa partizanima, a
istovremeno i da ih uniti, on je odmah stupio u kontakt sa Nediem i nemakim okupacionim
organima. Tek nakon zavretka borbe oko partizanskog glavnog taba u Uicu dolo je
novembra 1941. do planiranog susreta izmeu Mihailovia i predstavnika nemakih
okupacionih poloaja. Dan uoi susreta Mihailovi je - da bi pruio dokaz o svojoj

pouzdanosti - naredio izruenje 350 veinom ranjenih ili bolesnih partizana, zarobljenih kod
Gornjeg Milanovca i Mionice. Prebacili su zarobljene partizane u Valjevo, gde su sa malim
izuzetkom svi bili streljani. Mihailovi, koji je od pregovora oekivao isporuku oruja za
borbu protiv partizana, doiveo je teko razoarenje. Argumenti koje je Mihailovi izneo nisu
imali na Nemce nikakvo dejstvo. Po Bemeovom nalogu saopteno mu je da je njegova ponuda
za saveznitvo odbijena. Time je Mihailovieva dvostruka igra - bedno osujeena, kako sa
podravanjem okupatora, tako i sa isporukama oruja od britanske strane radi vojnog
savladavanja partizana - da bi se mogao afirmisati kao jedini voda otpora u Srbiji.
Razbijanje vojnog otpora u Srbiji.
Podran i ohrabren u ovoj nameri od predsednika vlade Nedia, Berne je ekao samo
da stigne u Srbiju nova borbena divizija da bi operisali protiv glavnog partizanskog uporita u
prostoru Uica. Pri svom vojnom nadiranju preko Valjeva, Kragujevca i Kraljeva zauzele su
nemake jedinice aak i Poegu. Ne nailazei na znaajniji otpor, terale su nadmone
nemake trupe partizane pred sobom u pravcu Uica. 29. novembra 1941. poeo je napad na
Uice. Partizani nisu mogli da zadre grad usled nadmoi neprijatelja. 389 zarobljenih
partizana ubijeno je na licu mesta. Tu je bilo rei veinom o ranjenicima koje partizani pri
povlaenju nisu mogli da ponesu sa sobom. Kako pie Milovan ilas, ubijanje ranjenih
partizana imalo je trajne posledice. Povlaenjem iz Srbije u Crnu Goru, a kasnije u Bosnu, bili
su partizani u decembru 1941. nadugo proterani iz Srbije. Tek im je u leto 1944. uspelo da
opet kroe nogom ovamo i da zajedno sa Crvenom armijom u jesen/zimu 1944. godine
oslobode Srbiju.
Kao prvu meru Mihailovi je odluio da - sutradan nakon poraza partizana - legalizuje
etnike odrede u sporazumu sa Nedievom vladom i da se oruane Nedieve formacije stave
na raspolaganje radi ubacivanja u borbu protiv partizana. Od tada je etnike Nedieva vlada i
zvanino potpomagala novcem, hranom i odeom. OKH je generala Bemea 2. decembra
1941. opozvao iz Srbije. General Berne je 6. decembra 1941. napustio mesto svog
tromesenog krvavog dejstvovanja. Nije mu bilo sueno da lino doeka slom Mihailovievih
etnika. Sutradan, posle njegovog odlaska napali su Mihailoviev glavni tab u Ravnoj gori,
ubila 10 etnika i zarobila 390. Mihailovi, lino, je mogao da izbegne zarobljenitvo. Sa
malim brojem privrenika povukao se - isto kao nekoliko dana ranije partizani - u Crnu Goru.
Sve do kraja rata Mihailovievi etnici bili su u Srbiji jedva prisutni. Jednom broju njegovih
ljudi polo je za rukom da se infiltriraju u Nedieve oruane formacije i da izvedu manje

akcije sabotae. Poto je Mihailovi u septembru 1944. jedva izbegao da ga partizani zarobe,
on se zajedno sa svojim trupama povukao nazad u severnu Bosnu. Da ga partizani ne bi
unitili, kolaborirao je dalje sa Nemcima, pa je ak i ustaama ponudio da se zajedniki bore
protiv partizana.
Poetkom aprila 1945. general Ler (Loehr) ponudio je etnikom voi da s njim prede
austrijsku granicu, da bi zatim stao uz Britance. Dok su sve ostale etnike grupe koristile ovu
mogunost, pa su aprila i poetkom maja 1945. stigli u Koruku, Mihailovi se odluio
poetkom aprila 1945. za proboj prema Srbiji sa svojim preostalim ljudstvom od oko 12.000
lanova. Opsednut iluzornom nadom da e na teritoriji svoje domovine moi da povede borbu
protiv komunistike vlade, vodio je svoje trupe u pravcu zapadne Srbije. Jugoslovenska
armija ih je 12. maja 1945. zaustavila i gotovo unitila: preko 9.000 etnika ubijeno je u bici
kod Kalinovika. Mihailovi je mogao da pobegne sa oko 300-400 ljudi. Iako je Mihailovia u
junu 1945. pratilo samo oko 60 ljudi, jugoslovenski organi bezbednosti ipak nisu mogli da ga
uhvate U neprestanom bekstvu Mihailovi je uspeo da se jo i preko zime 1945/46. krije u
srpsko-bosanskoj pograninoj zoni. Tek je izdajstvo jednog biveg etnikog vode omoguilo
njegovo hapenje (marta 1946). Mihailovia je jugoslovenski sud osudio na smrt i ta presuda
je izvrena nad njim nekoliko nedelja kasnije.
VERMAHTOVI POKOLJI SRPSKOG CIVILNOG STANOVNITVA U JESEN 1941.
GODINE
Pokolj u Kraljevu
Vermahtova ubijanja po Srbiji nisu se ograniavala samo na Jevreje, Rome i
komuniste, ve su ukljuivala i ostalo stanovnitvo. Za vreme povlaenja iz junog dela Srbije
u oktobru 1941, u gradovima Kraljevu i Kragujevcu, Vermahtove jedinice koje su se tamo
stacionirale, priredile su dva pokolja koji jo i danas vae kao simboli ratnog zloina
nacionalsocijalistikog okupatora u Jugoslaviji. mogao da bude odbijen od nemakih trupa.
Kad su u okolini Kraljeva vodene bitke, nemake vlasti u Kraljevu poele su da isteruju
stanovnike iz njihovih kua, ulica i radnih mesta i da ih zatvaraju u logor koji se nalazio u
dvoritu fabrike vagona. Iz ovog logora su nemake grupe uzimale po 100 graana i odvodili
ih na unapred odreeno mesto, gde su ih postrojili pred mitraljez i streljali. Sve do 24. oktobra
1941. trajao je masovni pokolj. U toku ove sedmice streljao je Vermaht u Kraljevu i okolini
izmeu 4.000 i 5.000 civila.
Napred na nova dela"! Pokolj u Kragujevcu
5

Kragujevac je bio zaposednut Prvim bataljonom 724-og pe. puka. Njegov komandant
je bio austrijski general, Adalbert Lonar. On je u julu 1941. bio meta partizanskog napada, ali
je ostao nepovreen. Nakon odsustva radi oporavka, on se 10. oktobra 1941. javio generalu
Bemeu u Beogradu da je ponovo spreman za akciju i vratio se svome puku u Kragujevac. Kad
je stigao bataljon iz Gornjeg Milanovca, izdata je naredba da se tab 724-og pe. puka
premesti iz Kragujevca za Valjevo. Iz spisa se ne moe videti kada je Lonar napustio
Kragujevac i pri tom preneo direktnu zapovest u vezi sa svojim jedinicama. Major Kenig
(Koenig), koji je zapovedao Prvim bataljonom 724-og pe. puka, ve je ekao povratak trupe
koja je dejstvovala u Gornjem Milanovcu, poto je hteo da u Kragujevcu udruenim snagama
sprovede iroku akciju odmazde".
Nakon to je stigao bataljon iz Gornjeg Milanovca (18. oktobra 1941), ovaj plan je
sproveden u delo. Prvi korak ka masovnom pokolju civila u Kragujevcu nainjen je jo istoga
dana hapenjem svih jevrejskih mukaraca i svih navodnih komunista; ukupno 66 osoba. Bili
su predvieni za streljanje, meutim, da bi se dolo do odgovarajueg broja talaca" za 10
mrtvih i 26 ranjenih Vermahtovih vojnika, bilo je potrebno 2.300 rtava. Kao to to proizlazi
iz izvetaja okrunog komandanta, ovaj je pokuao spreiti da se taoci koji nedostaju uzmu iz
grada Kragujevca. Umesto toga savetovao je majoru Kenigu da opkoli sela u blioj i daljoj
okolini Kragujevca. Dana 19. oktobra 1941. jedinice 724. i 749. pe. puka spalile su vie sela
u optini Groznice. Dana, 18. oktobra 1941, nemaki vojnici u Kragujevcu, na osnovu
posebnog obeleja, pohvatali su sve Jevreje mukog pola, kao i one koji su po njihovom
miljenju bili komunisti. Zatvorili su ih u barake bive Autokomande na Stanovljanskom
polju. Tu su ih drali gotovo bez hrane sve do 20. oktobra 1941, kada su ih streljali.
Svetenike i vernike pohapsili su u crkvama, ne vodei rauna o nunom pijetetu prema crkvi.
Nemci su upali u gimnaziju i ostale kole, odakle su u toku nastave izveli profesore i ake
poev od petog razreda, postrojili ih po trojicu i odveli. Sutradan, 21. oktobra 1941, poeo je
masovni pokolj u sedam sati ujutru. Od onih uhapenika koji nisu bili streljani, odvojili su
deo, otprilike 400, pa su ovi zadrani kao taoci. Prilikom streljanja samo je mali broj uspeo da
se spasi ili bekstvom, ili zbog toga to su sluajno bili samo ranjeni. Da bi spreili dalje
pokuaje beanja, Nemci su poslednje grupe vezivali uadima, pa ak i bodljikavom icom.
GUENJE GASOM JEVREJSKIH ZENA I DECE IZ KONCLOGORA SAJMITE
Isporuka gasnog vozila

Akciona komanda sa specijalnim vozilom Zaurer na drumu sa specijalnim nalogom

na putu." Ovako ili slino je glasio telegram koji je zapovednik sigurnosne policije (BdS) u
Srbiji, dr Emanuel efer (Schaefer) negde sredinom marta 1942. primio od naelnika
Gestapoa u Berlinu, SS-obergrupenfirera Milera (Mueller). eferu je odmah bilo jasno da se
pod tim specijalnim vozilom podrazumeva gasno vozilo*, te da pomou njega treba da se
ugue Jevreji iz logora Zemun. Iz toga je zakljuio da su u Berlinu sad odluili da poubijaju i
jevrejske ene i decu poto su jo ranije saznali da je u jesen prethodne godine Vermaht
streljao sve jevrejske mukarce. U toku procesa koji je posle rata protiv njega voden, odluno
je poricao da su, on lino ili njegova sluba, bili naruioci gasnog vozila. Od jeseni 1941. je
Hajnrih Himler, zajedno sa Hajdrihom insistirao na razvijanju nove tehnike za uklanjanje"
Jevreja koja je za situaciju u Srbiji gde jevrejske ene i decu Vermaht nije mogao streljati,
niti su u doglednom vremenu mogli da budu deportovani - izgledala tano pogoena za
unitenje u gasnom vozilu.
Himler je bio oaran novom tehnikom ubijanja. Kada mu je u decembru 1941. HSSPF
(vii SS i policijski firer) Jekeln javio o streljanju Jevreja iz geta u Rigi, kau d a j e Himler
izjavio kako je streljanje suvie komplikovana operacija. Za streljanje - rekao je - potrebni su
ljudi koji umeju da streljaju, te da to loe deluje na ljude. Stoga, nastavio je Himler, ipak bi
bilo najbolje da se ljudi likvidiraju primenom 'gasnih kola' proizvedenih u Nemakoj po
njegovim uputstvima."
SS-unterturmfirer Herbert Andorfer
Herbert Andorfer, poreklom iz Lina, tek je pre izvesnog vremena doao u Srbiju.
Nakon rada u Odeljenju III (Obavetajna sluba za unutranjost) u Insbruku i Salcburgu,
dospeo je posle napada na Jugoslaviju u Zagreb kao pripadnik SS rukovodeeg taba Fuksove
akcione grupe. Dana 29. oktobra 1941. prekomandovan u Beograd za zapovednika Sipoa.
Andorfera je njegovo prvo zaduenje odvelo u abac. Nakon guenja oruanog ustanka u
jesen 1941. zarobljen je relativno velik broj partizana i etnika koji su upueni u konclogor u
apcu. Andorfer je, prema sopstvenim podacima, bio zaduen za politiko proveravanje
zarobljenih etnika.
Krajem januara 1942. Andorfer je preuzeo komandu nad konclogorom Sajmite.
Andorfer je noivao u svom beogradskom stanu. Svakog jutra je ispostavljao svojoj slubi u
Beogradu izvetaj o stanju u logoru. Potom se odvezao u logor, gde su mu jevrejski upravnici
podnosili izvetaj o najnovijem stanju. Po Andorferovoj izjavi, izmeu njega i zatoenika7

upravnika ubrzo je uspostavljen lini odnos: pio je s njima kafu. kartao se i objasnio je
zatvorenicima da e uskoro biti prebaeni u Rumuniju. Otprilike u prvoj sedmici marta 1942.
Andorfer je bio pozvan u svoju slubu. Tamo je obaveten da e uskoro da stigne iz Berlina
specijalno vozilo" u kojem Jevreji iz logora treba da budu uspavljivani". Neposredno posle
toga otpustili su iz logora one 292 zatoene romske ene i decu. Andorfer je skovao toliko
jednostavan, koliko i avolski plan, da bi obezbedio tok guenja ako je mogue bez trzavica.
Meutim, zatvorenici su hteli da saznaju tanije pojedinosti o novom logoru. Da bi uinio kraj
neprestanim zapitkivanjima logoraa, Andorfer je sastavio fiktivan raspored za novi logor i
okaio ga na zid. Da bi otklonio svaku sumnju, obznanio je da logorai mogu poneti sa sobom
svoj prtljag; sem toga da svaki transport treba da prati po jedan jevrejski lekar i bolniarka. U
svom neznanju zatoenici su pomislili da svaka promena mesta moe da donese samo
poboljanje u odnosu na jezivo stanje u konclogoru Sajmite, pa su se masovno javljali
dobrovoljno za pretpostavljeno preseljenje. Izmeu poetka marta i maja 1942. godine,
svakog jutra sem nedeljom, dolazila su dva kamiona iz Beograda na Sajmite. Tamo su ve
ekali oni logorai koji su se prethodne veeri dobrovoljno bili prijavili za preseljenje".
Gasni auto je krenuo u pravcu savskog mosta. Za njim su ila otvorena prtljana kola i
Andorferov auto. Kada je konvoj stigao do mosta, morao je Andorfer da pokae posebne
isprave na hrvatskoj granici, na osnovu kojih su hrvatski i nemaki graniari neometano i
nekontrolisano proputali zatvoreni kamion. Stigavi na srpsku stranu, skrenula su prtljana
kola i odvozila imovinu rtava u beogradski depo nacistike ustanove za staranje o narodu.
Gasna kola su malo zastala, jedan od vozaa okrenuo je polugu, ime se gas uvodio u
unutranjost vozila. Poevi od tog momenta u toku vonje - preicom kroz Beograd - do
odredita Avale, oko 15 km jugoistono od srpske prestonice, Jevreji u vozilu gueni su
gasom. U svojim slubenim kolima Andorfer je neposredno pratio vozilo-ubicu. Kad su gasna
kola stigla do strelita Avala (koje je jo u jesen 1941. godine postalo stratite za taoce), ve je
jedna grupa zarobljenika iskopala jamu za Jevreje uguene u vozilu.
Tokom dva meseca, dan za danom, obavljalo je gasno vozilo svoje ubilake vonje.
Da bi se ubrzalo pranjenje jevrejskog logora, kamion je aktiviran najee dvaput dnevno.
Poetkom maja 1942. godine akcija je okonana. Kad su i poslednji Jevreji zakopani, prisutni
nemaki organi mainkama su usmrtili onih sedam srpskih zatvorenika, lanova grobarske
grupe", pa su ih ubacili u jamu preko ostalih. Po zavretku gasne akcije ostalo je u logoru jo
nekoliko osoba. Veinom nejevrejke koje su bile udate za Jevreje. One su posle nekoliko dana
putene pod uslovom da dre u najstrooj tajnosti sve to se u logoru deavalo.
8

Istrebljenjem Jevreja Andorfer je zavrio svoj zadatak u Srbiji. Opet je premeten u SD

u Salcburgu, a od 1943. bio je angaovan u Italiji protiv partizana. Pri kraju rata, u Italiji,
ranjen je u glavu i, po sopstvenoj izjavi, tek je u nekom vajcarskom lazaretu ponovo doao k
svesti. Andorfer je navodei lano ime, dobio paso. Navodno je uz pomo SS-ove
organizacije za bekstva, zvane Odesa", dospeo prvo u vedsku, a odatle u Venecuelu.
Pedesetih godina vratio se u SR Nemaku, pa je 1964. u austrijskom generalnom konzulatu u
Hamburgu zatraio paso pod svojim pravim imenom, koji je bez problema dobio. Godine
1966. u SR Nemakoj raspisana je poternica za Andorferom, a 1967. u Minhenu je uhapen i
predat austrijskim vlastima. Ubrzo posle toga, Andorfer je isporuen Saveznoj Republici
Nemakoj gde mu je nemaki sud izrekao kaznu od dve i po godine zatvora zbog pomaganja
ubistva.
REZIME I KONANI ZAKLJUCI
Na kraju knjige, Manoek se usredsreuje na pitanje ko je doneo odluku o konanom
reenju" u Srbiji. U naunim krugovima o tome postoje dve teorije: intencionalistika" i
funkcionalistika". Zagovornici prve teorije tvrde da je odluku doneo sam Hitler, pri emu
polaze od njegove knjige Majn Kampf", pretpostavljajui da su mogua usmena nareenja
dola hijerarhijom vlasti. S druge strane, funkcionalisti" su zagovornici tzv. anarhine
polikratije nacistikog aparata vlasti": oni smatraju da nikada nije postojao opti plan o
nainu, sadraju i obimu progona Jevreja", te da unitenje Jevreja nije bilo Hitlerov a priori
cilj" ve se ideja kako ree Kristofer Brauning sama nametnula". Meutim, nijedna od
teorija ne moe do kraja da objasni sluaj Srbije, jer je u njoj autonomnim odlukama
okupatora na periferiji prekren hijerarhijski, firerski princip vlasti. Naime, general Beme
nije za unitenje Jevreja ekao pristanak ili nareenje neposredno pretpostavljenog, niti
vrhovnog firera. Nedostatak te karike" objanjava se injenicom da je Hitlerov nagon za
unitenjem Jevreja bio toliko poznat i nesporan, da se ak i jedan mali" general mogao
usuditi da izda zapovest za konano reenje" bez izriitog nareenja iz Berlina. Ono to je,
ipak, nesporno jeste da ni na jednom drugom popritu holokausta nisu sve slube tako
skladno duvale u isti rog". Zatiranje Jevreja u Srbiji bilo je, zakljuuje Manoek, zajedniko
delo svekolikih okupacionih reima, pri emu se neposredna odgovornost raznih okupacionih
organa menjala "Posebna vrednost rada je, dakle, to to je pisan iznutra", na osnovu
dokumenata iz nemakih i austrijskih vojnih arhiva, te obimne literature, uglavnom na
nemakom jeziku. Meutim, pomenuta vrlina je, istovremeno, i najozbiljniji nedostatak ove

monografije, jer celovita slika, svakako, trai da se zae meu rtve, da se fenomen pogleda i
njihovim oima.

10