Izvod iz knjige Filozofski aspekti modernog olimpizma, autor Ljubodrag Simonovi,

Lorka, Beograd, 2001. E-mail: comrade@sezampro.yu

MODERNI I ANTIKI OLIMPIZAM
Kuberten je imao isti onaj odnos prema helenskoj civilizaciji koji su evropski
kolonijalni zavojevai imali prema drevnim civilizacijama. itajui njegove rasprave o
antikom svetu stie se utisak da se radi o pljakau koji prevre po antikim iskopinama ne
bi li pronaao neto to e mu doneti dobit. Za razliku od onih vrlih predstavnika "evropske
civilizacije" koji su pljakali materijalna bogatstva, Kuberten je pljakao antiko duhovno
blago, koje ima svoju pravu vrednost samo u okviru civilizacije u kojoj je nastalo, da bi ga
bespotedno kasapio i prekrajao u nastojanju da od njega stvori sredstvo za obraun s
emancipatorskim nasleem modernog drutva. Sama upotreba izraza "olimpijske igre"
skrnavljenje je antike tradicije. Kuberten koristi taj izraz ne zato to je bio inspirisan
antikim duhovnim nasleem, ve zato to mu je izgledalo da on ima "svearski karakter",
to znai da je u njemu video svojevrsni dekor za meunarodna sportska takmienja koja je
nastojao da organizuje i institucionalizuje. Njegova politika koncepcija klju je za
razumevanje njegove olimpijske ideje, a samim tim i njegovog odnosa prema antici.
Kuberten ne tei "obnavljanju antikih olimpijskih igara" zbog razvoja sporta, ve da bi
doprineo "razvoju nacionalne snage" Francuske i njenoj kolonijalnoj ekspanziji. To je
prvobitna prizma kroz koju Kuberten sagledava "antiko naslee" i kriterijum po kome vri
odabir onoga to je "prihvatljivo" za moderno doba. Helenska duhovnost nema za
Kubertena kulturnu, ve praktino-politiku vrednost; on je ne sagledava u kontekstu
duhovnog razvoja modernog drutva, ve u kontekstu ostvarivanja nekulturnih i
antikulturnih politikih i ekonomskih ciljeva vladajue buroaske "elite". Utilitarizam ini
polazite, a pozitivizam misaonu prizmu kroz koju Kuberten sagledava antiku Grku.
"Obnavljanje antikih olimpijskih igara"
Teza da moderne olimpijske igre predstavljaju "obnavljanje antikih olimpijskih
igara" zauzima centralno mesto u modernoj olimpijskoj mitologiji. Shodno njoj, Kuberten je
dobio titulu "obnovitelja" ("Le Rnovateur"). Po Dimovom shvatanju, Kuberten je od
samog poetka postavio zahtev da moderne olimpijske igre treba da odgovaraju vremenu u
kome nastaju. On "nije eleo da izgradi muzejsku ruinu" koja e biti "kopija antike". To ne
znai da antike olimpijske igre, kao i antiko drutvo, nisu bile inspiracija za Kubertena. Iz
antike, te "visoke kulture oveanstva", Kuberten e, po Dimu, preuzeti sledee "olimpijske
ideje" : "slavljenje praznika u znaku mira, posveivanje idealizmu i zadatak da se dosegne
ljudsko savrenstvo". to se tie sadraja igara, on je trebalo da bude "moderan", to znai
da bude izraz vremena u kome nastaje, da njemu slui i da se menja zajedno sa njim.(1)
Budui da je za Kubertena prolost neistorina, on ne "obnavlja" antiko olimpijsko
naslee, ve uzima iz "prolosti", koja mu je na dohvat ruke, ono to je "korisno" za
obezbeivanje nesmetanog razvoja "progresa" i istovremeno odbacuje ono to taj "progres"
ometa. to se tie Malterove interpretacije Kubertenovog odnosa prema antikom
olimpizmu,(2) Prokopova s pravom tvrdi da je Malter pogreno razumeo Kubertena :
njegov cilj nije bio "restauracija klasine olimpijske ideje", ve postizanje odreenog
vaspitnog efekta preuzimanjem "formalnih elemenata" starogrkog olimpizma. (3) Radi se

101

o politikom instrumentalizovanju antikog olimpizma, a ne o pokuaju obnavljanja

helenskog duhovnog naslea. Kuberten idealizuje antiku da bi njenu idealizovanu sliku
iskoristio za stvaranje odgovarajueg duhovnog zalea za pribavljanje modernom
olimpizmu oreola "kulturnog" i za obraun s emancipatorskim nasleem helenske
civilizacije, koje je utkano u graansko drutvo, i kao emancipatorsko naslee oveanstva
predstavlja conditio sine qua non njegovog razvoja. Istovremeno, Kuberten nastoji da,
poput Tena, helensko drutvo prikae kao "idealni svet" kome treba stremiti u odnosu
prema "sivilu" svakodnevnog ivota,(4) to znai da stvori duhovno pribeite koje treba da
predupredi oveka da se u tenji za boljim svetom okrene ka budunosti. Idealizovani
antiki svet preuzima ulogu "drugog sveta" koji, poput Huizingovog srednjeg veka, postaje
neprikosnoveni i nedostini uzor modernom svetu.
Kuberten se neprestano poziva na izvorne antike tradicije i velia njihov "besmrtni
duh", ali je to bio rasistiki duh slobodnih Helena, a ne "internacionalistiki" (kolonijalni)
duh monopolistikog kapitalizma. Antike olimpijske igre bile su oblik duhovne integracije
Helena i demonstracija rasne "superiornosti" i rasne ekskluzivnosti u odnosu prema
"varvarskim" narodima. Na antikim olimpijskim igrama mogli su da uestvuju samo
"istokrvni" Heleni pod uslovom da nisu osuivani i da nisu uvredili bogove. Antiki
olimpizam nije teio globalizmu, niti je bio oblik duhovnog porobljavanja drugih naroda,
ve je bio povlaenje granice izmeu "civilizovanog" sveta i "varvara". Moderni olimpizam
nastoji da bude sveobuhvatni i globalan duhovni pokret, i u tome je sled hrianske doktrine
kao univerzalistike ideologije iz ega proistie "olimpijsko misionarstvo" jezuitistikog
tipa. On je nastao kao kruna ideologije (kolonijalnog) buroaskog "internacionalizma" i kao
takav je sredstvo za postizanje odreenih globalnih politikih i ekonomskih ciljeva. Ve su
prve zvanine Olimpijske igre, koje su 1896. godine odrane u Atini, oganizovane po uzoru
na romanizovane olimpijske igre koje predstavljaju obraun s izvornim religioznim i
rasistikim duhom olimpijskih igara, to znai da je potpuna besmislica pozivati se, i sa tog
aspekta, na "izvornu istotu" antikog olimpizma i polazei od takvih tradicija stvarati, u
modernom dobu, "crkvu" u kojoj e se "besmrtnom duhu antike" - "klanjati svi narodi".(5)
Po modernoj olimpijskoj doktrini helenski svet nema dinamiku svog razvoja i nalazi
se u istoj vremenskoj ravni kao, uostalom, i itava prolost oveanstva. Kuberten po
potrebi uzima iz tog sveta ono to misli da moe da mu koristi za njegovu olimpijsku ideju
ne vodei rauna o konkretnom istorijskom trenutku u kome je pojava, o kojoj je re,
nastala - bez ega se ne moe razumeti njena priroda. Sve ono to smatra da je upotrebljivo
za njegovu koncepciju Kuberten die na nivo mita i prebacuje u moderno doba, ne
obraajui panju na istorijsku distancu koja nas deli od antike. On govori o "obnavljanju
antikih olimpijskih igara" u elji da pokae da postoji neposredna duhovna veza izmeu
antikog olimpijskog duha i modernih olimpijskih igara. "Nadistorijski" karakter "antikog
olimpizma" izraz je nastojanja da se modernom olimpizmu pribavi mitski karakter i na taj
nain mu se obezbedi venost. Drei se neistorijskog pristupa antici Kuberten je
"prevideo" da je u samom helenskom drutvu dolo do degeneracije izvornog (religioznog)
olimpijskog duha, koja je zapoela jo u doba Solona korumpiranjem igara,(6) da bi bila
okonana makedonskim osvajanjem i u rimskom periodu. "Besmrtni duh antike" upokojen
je u samom antikom drutvu. Ve u njemu se "prave olimpijske igre" sele u sferu mita koji
postaje osnov kritike uspostavljene "olimpijske" realnosti. Homerovska Helada, pretvorena
u legendu, pravo je izvorite prvobitnog olimpijskog duha koji e u samoj Grkoj biti
izvitoperen i uniten. Postajanjem Grke rimskom provincijom olimpijske igre gube svetost
i postaju, organizovane po principu panem et circences, banalna demonstracija rimskog
"internacionalizma" i kao takve zloupotreba helenskog kulturnog naslea za duhovno
integrisanje (kolonizovanje) pokorenih naroda u rimsku imperiju.

102

Kuberten je njegov odnos prema antikim olimpijskim igrama i helenskoj civilizaciji

podredio stvaranju pozitivnog oveka i pozitivnog drutva. U tom kontekstu jedan od
Kubertenovih kljunih stavova glasi da su se stari Grci "malo posveivali razmiljanju, a jo
manje knjigama",(7) to postaje polazite za njegov obraun s helenskom duhovnou i
umnou. Nastojei da oduzme oveku mogunost da se suelji s postojeim svetom,
Kuberten izbacuje iz helenske kulture - duhovne kolevke zapadne civilizacije - sve ono to
usmerava oveka da postavi sutinska pitanja o njegovom ljudskom bivstvovanju, o svetu i
odnosu prema njemu. Stoeri antike religije (filozofije) nisu bili samo olimpijska i druga
borilita (Delfi, Istam, Korint), gimnazije i palestre, ve pre svega hramovi, svetilita,
misterije, kultovi, akademije, pozorita, trgovi, predavanja sofista, re pesnika, dela vajara i
arhitekata, Homerovi epovi i akordi harfe... Samo u svetlu tog duhovnog i umnog ivota
moe se prodreti u dubine antikog poimanja ivota i olimpijske misterije. Svodei ivot
Helena na primitivni telesni agonalni aktivizam, Kuberten nije ni mogao da u olimpijskim
igrama vidi najvii religiozni ceremonijal koji je predstavljao krunu duhovnog ivota i
filozofije ivljenja antikog sveta i kao takvim vrhunac antikog agon-a. O tome Milo
uri : "Jer, svi oblici helenskog prosvetnog ivota razvijaju se u sferi agonske aktivnosti,
kao najobilnijeg izvorita slave: i poezija, i muzika, i orhestika, i slikarstvo, i vajarstvo, i
neimarstvo, i filosofija, i politika, te i oblici moralnog ponaanja. A svoj najkoncentrisaniji
izraz nalazila je agonistika volja u pravoj agonistici, tj.u stadionskim, hipodromskim i
muzikim nadmetanjima o velikim narodnim svetkovinama.""(8) Helenski kosmos pun je
bogova koji simbolizuju ne samo bogatstvo ivotnih oblika, ve i kompleksnost oveka i
bogatstvo njegovog prirodnog, emotivnog, duhovnog i intelektualnog bia. Tek u
celokupnosti helenskog ivota ideali i principi tog sveta dobijaju svoj puni smisao. Samo
njihovo kritiko promiljanje, polazei od konkretnog totaliteta u kome su nastali (dakle
kao konkretne istorijske pojave), moe da nam otkrije njihov humanistiki naboj koji moe
da bude inspiracija za oveka modernog doba. Kuberten nije mogao da primeni ovaj metod
ne samo zbog toga to bi na taj nain doveo u pitanje vrednost antikih mitova koje je
nastojao da iskoristi za graenje svog olimpizma, ve to bi, istovremeno, doveo u pitanje
legitimnost modernog olimpizma kao "humanistikog" pokreta. Pokazalo bi se da je
moderni olimpizam samo "humanistika" maska sveta koji, navodno, tei da prevazie. U
nastojanju da od modernog olimpizma stvori kako sveobuhvatni religiozni pogled na svet,
tako i sveobuhvatni nain ivljenja, Kuberten je uklonio sa Olimpa sve one bogove koji
dovode u pitanje njegov rigidni utilitarni pogled na svet i njegovog pozitivnog oveka koji
je otelotvorenje tog sveta. Treba imati u vidu da je princip "vladati u glavama", to znai
stvaranje karaktera i svesti lojalnog i upotrebljivog (pozitivnog) graanina, korienjem
romantizovanih mitova i proizvoenjem mitoloke svesti, najvaniji postulat Kubertenove
"utilitarne pedagogije". Kuberten se obraunava s emancipatorskim nasleem helenske
civilizacije i od ubogaljenog i oskrnavljenog olimpijskog mita stvara polazite za
uobliavanje "istorijske predstave" o antikim olimpijskim igrama i helenskom drutvu.
Iskonstruisana imitacija, koja nastoji da pribavi mitoloku dimenziju "nadvremenskim" i
"venim" vrednostima na kojima poiva kapitalizam, postaje osnov za rekonstrukciju
originala.
Antika religija predstavlja vrhunac antike duhovnosti i ivotnosti. Bogatstvo
kultnih radnji i neprestani agonalni aktivizam izraz je bogatstva ivotnih oblika i intenzivnog
doivljavanja ivota. Kuberten itav ivot i samog oveka nastoji da podredi modernom
olimpizmu kao totalitarnoj duhovnoj sili koja ne tei samo da stvori pozitivno jednoumlje i
da "oisti" bie oveka od svega ljudskog to moe da dovede u pitanje ekspanziju
kapitalizma i neprikosnovenu dominaciju buroazije nad radnim "masama", ve nastoji da
ga osakati i na taj nain mu zauvek oduzme mogunost da "povrati" svoju ljudskost. Kao
fanatini Prokrustov sledbenik, Kuberten liava oveka Erosa, mate, emocija, uma... Ono

103

to je najvanije, Kuberten je odbacio slobodarske impulse helenske kulture i to ne samo

prometejski mit, ve i kritiku misao koja je dovela u pitanje osnovne odnose i vrednosti na
kojima se taj svet temeljio. Ni neprikosnoveni autoritet bogova nije mogao da sprei da se u
helenskom drutvu stvori otpor nepravdi i da se se razvije kritika misao. Milo uri
navodi da se "ve i u samim Homerovim pesmama bogovi podvrgavaju ivoj kritici, time
to ili Olimpljani prekoravaju jedni druge", ili se "ljudi ale na njihovu svirepost", to
"svedoi o slobodoumnosti tadanjeg jonskog drutva."(9) Najvii humanistiki domet
helenskog sveta je njegova sposobnost da na temelju emancipatorskih mogunosti koje su u
njemu stvorene iznedri misao koja dovodi u pitanje sam taj svet, razotkrivajui lai i
nepravdu koje su u njemu vladale, i prui mogunost za njegovo prevazilaenje. Tek na
osnovu sueljavanja stvarnosti i vladajue ideologije, s jedne strane, i misli koja je nastojala
da, sueljavajui se s postojeim svetom, oslobodi oveka i digne pojam humanum-a na vii
nivo, s druge strane, mogue je dosei do prave prirode antikog humanizma. Ukratko,
slobodarski agon istinska je bit helenskog humanizma. U onome to je prualo mogunost
za prevazilaenje helenskog sveta: buenje svesti o univerzalnim stvaralakim moima i o
slobodarskom dostojanstvu oveka - da je sloboda najvia vrednost za oveka - nalazi se
ono najbolje od helenske kulture i to je seme koje je u modernom drutvu proklijalo i dalo
prave plodove. Jedan od najvanijih zadataka modernog olimpizma je da zauvek zatre
slobodarsko seme antike i da se i na taj nain obrauna sa slobodarskim tradicijama
oveanstva i slobodarskim dostojanstvom oveka.
Kada se poziva na "besmrtni duh antike", Kuberten nema u vidu emancipatorske
impulse helenske kulture, ve konzervativni duh antikih olimpijskih igara. Bliskost izmeu
izvornog antikog i modernog olimpizma je u tome, to i jedan i drugi nastoje da budu
uvari prolosti. Kuberten je pokuao da u modernom drutvu ukloni protivreje koje je jo
u antici bilo uspostavljeno izmeu izvornog konzervativnog duha olimpijskih igara i
emancipatorskih tendencija koje su, pogotovu sa pojavom demos-a na politikoj pozornici
Helade, poele da se razvijaju. U tom smislu moe biti rei o "kontinuitetu antikog
olimpijskog duha" u modernom dobu: uz pomo "besmrtnog duha antike" moderni
olimpizam postaje bastion militantnog konzervativizma.
Moderni i antiki olimpijski paganizam
Antiki olimpizam inio je sredite duhovnog kosmosa u okviru koga se odvijao
itav ivot polis-a u kome nije bilo razlike izmeu religioznog i svetovnog ivota. O tome
Fistel de Kulan : "I tako, u vreme mira i u vreme rata, religija se meala u sve poslove.
Ona je bila svuda prisutna, ona je obmotavala oveka. Dua, telo, privatan ivot, javan
ivot, obedi, svetkovine, skuptina, sudovi, bitke, sve je bilo pod vlau ove gradske
religije. Ona je upravljala svim radnjama ovejim, raspolagala svim trenucima ivota
njegova, utvrivala sve njegove obiaje. Ona je upravljala ljudskim biem sa tako
apsolutnom vlau, da nije nita ostajalo to bi bilo izvan nje."(10) Moderni olimpizam
nastaje i razvija se u vremenu u kome se ovek emancipovao od religije i u kome je dolo
do razdvajanja religioznog od svetovnog ivota. Kuberten pokuava da povrati status
religiji kao dominirajuoj duhovnoj sili, ali ne hrianskoj, ve paganskoj. U tom smislu
Kuberten nastoji da reafirmie mit i kult koji su, zajedno sa agonskim aktivnostima,
predstavljali "glavni elemenat helenskog duhovnog postojanja" i bili "centralna odrednica u
vaspitanju helenskog naroda i u pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog
izraavanja".(11) Moderni olimpizam podrazumeva: mit o antikim olimpijskim igrama,
kult postojeeg sveta i agonalnu aktivnost u vidu sporta. Kao kult postojeeg sveta

104

moderni olimpizam nastoji da postane njegov sveobuhvatni i neprobojni duhovni svod. U

njegovom okrilju nastaje kult miiavog tela u borilakom naponu koji postaje simbolini
pojavni oblik postojeeg sveta.
U antici olimpijske igre bile su jedan od najvanijih stoera religije kao jedine i
neprikosnovene duhovne sile; u modernom dobu one su nain nametanja buroaskog
pogleda na svet koji se pojavljuje u odnosu prema pokretima (idejama) koji tee iskoraku iz
postojeeg sveta i u odnosu prema emancipatorskim tekovinama modernog drutva koje
pruaju objektivne mogunosti za taj iskorak. Moderni olimpizam postaje kamen temeljac
nove "pozitivne" religije koja "prevazilazi" hrianstvo na taj nain to se obraunava s
njegovim humanistikim idejama, pogotovu s idejom o boljem svetu. U tom svetlu moe
biti rei i o "obnavljanju besmrtnog duha antike" koji je, ponovnim organizovanjem
olimpijskih igara, nanovo izbio u prvi plan da bi sa istorijske pozornice potisnuo sve ono
emancipatorsko to je u meuvremenu stvoreno i omoguio novi poetak u razvoju
civilizacije koji odgovara vremenu u kome je bila uspostavljena neprikosnovena dominacija
rodovske aristokratije nad demos-om. Kubertenov olimpizam postaje kanal putem koga se
osakaena helenska kultura "preliva" u savremeno doba da bi se u njemu udavila ideja
budunosti. I ovom prilikom treba imati u vidu da je olimpizam jedan od odgovora
aristokratije i buroazije na mogunosti koje radnicima, u borbi protiv kapitalizma, prua
emancipatorsko naslee oveanstva i razvoj demokratskih institucija. Olimpizam je
prvorazredno politiko sredstvo za duhovnu integraciju radnika u uspostavljeni poredak.
Bez obzira na promene, ljudi treba zauvek da ostanu u duhovnom horizontu kapitalistikog
drutva. Nije sluajno to princip "vladati u glavama" predstavlja "kategoriki imperativ"
Kubertenove "utilitarne pedagogije". Putem olimpizma treba usaditi ne samo u svest, ve u
bie oveka duh koji vlada svetom i stvoriti od njega lojalnog i upotrebljivog podanika.
Duhovno jedinstvo antikog sveta zasnivalo se na jedinstvu drave i religije. U antici
slavljenje bogova istovremeno je i slavljenje drave kao jedino mogueg i neprikosnovenog
oblika u kome se obezbeuje zajedniki ivot ljudi. Kulan : "Ni Grci ni Rimljani nisu znali
za one alosne konflikte koji su bili tako esti u drugim drutvima izmeu Crkve i Drave.
Ali to je dolo jedino otuda, to je u Rimu, kao i u parti i Atini, Drava bila podlona
religiji. To ne znai, da je ikada bilo kakvo telo sveteniko, koje bi nametnulo svoje
gospodstvo. Stara drava nije se pokoravala kakvom svetenstvu, ona je bila podlona
samoj svojoj religiji. Ova Drava i ova religija bile su potpuno smeane jedna s drugom,
tako, da je bilo nemogue, ne samo i pomisliti na kakav konflikt izmeu njih, ve ak ni
razlikovati ih jedne od druge".(12) Kuberten je "razreio" sukob izmeu drave i crkve na
taj nain, to ih je detronizovao kao vladajue integrativne sile drutva i na njihovo mesto
ustoliio zakone koji vladaju u ivotinjskom svetu - proglaavajui buroaziju za njene
nosioce, MOK za svetog uvara njihovog kulta, dok njegova dela postaju svojevrsni "sveti
spisi" koji pokazuju put kojim oveanstvo treba da ide. U antici ivotinjski svet je
suprotnost ljudskoj zajednici i u tom smislu je negativni osnov polis-a. Kuberten proglaava
zakone koji vae u ivotinjskom svetu za vrhovne i neprikosnovene. Ne ljudska, ve
ivotinjska zajednica, u kojoj je uspostavljena ni sa im ograniena dominacija jaih
(buroazije) nad slabijima, osnov je drutvene integracije. Otuda Kuberten, kada govori o
antici, ima u vidu period u kome jo nije dolo do uvrivanja institucionalne strukture
polis-a i u kome je bila uspostavljena neograniena vlast rodovske aristokratije nad demosom. Kuberten eli da umesto politikog ustrojstva drutva, koje se zasniva na zajednikom
egzistencijalnom interesu i razumu graana, uspostavi prirodno-pravno ustrojstvo koje se
zasniva na bioloko reproduktivnim vezama (porodica, rasa) i na tiranskoj moi vladajue
bogatake "elite".
U antikoj religiji postojala su dva sveta: ljudski i boanski. O tome Mihailo uri :
"U najmanju ruku, dve su osnovne take na kojima je grka religija naroito insistirala. (...)

105

Pre svega, grka religija je poklanjala najveu mogunu panju razgranienju izmeu
ljudskog i boanskog sveta, ukazivala je na ogranienost, prolaznost i nitavnost ljudske
egzistencije u poreenju s boanskom. Grka religija je gledala na oveka pre svega kao na
smrtnika, za nju je smrtnost bila najdublja unutranja odrednica ljudske prirode. Zbog toga
je ona toliko pozivala na umerenost, zbog toga je ona toliko opominjala oveka da se ne
nadmee s bogovima, da se dri svog, ljudskog nivoa, da ne tei za tim da postane Zevs. S
druge strane, grka religija je veliala ulno-telesnu stvarnost, bila je ovozemaljski
usmerena, potvrivala je ivot na ovom svetu."(13) Kod Kubertena nema udvajanja sveta
na ovozemaljski i onozemaljski, pogotovu ne sueljavanja izmeu zemaljskog i
nadzemaljskog, prolaznog i venog, lanog i istinskog. Postoji samo jedan svet (ivot) koji
je istovremeno otelotvorenje ideala sveta kome treba teiti. Kuberten : "Helenizam je iznad
svega kult humanosti u njegovom postojeem ivotu i njegovo stanje ravnotee. I nemojmo
dozvoliti da greimo u tome, jer to je bila velika novost u shvatanju svih naroda i vremena.
Svuda drugde kultovi se temelje na tenji ka boljem ivotu, na ideji o nagradi nakon smrti i
na strahu od kazne za onog ko je uvredio bogove. Ali, ovde je sadanje postojanje ono to
je srea."(14) Moderni olimpizam predstavlja totalitarni i apsolutizovani kult postojeeg
sveta. Posredstvom olimpijske sfere ne potvruje se besmrtnost nebeskog, ve besmrtnost
ovozemaljskog sveta; umesto velianja boanskog, dolazi do obogotvorenja postojeeg
sveta.
U antikoj kosmogoniji ovek je proizvod kosmikih (boanskih) sila - koje su
stvorile ivot na zemlji. Svet (ivot, kosmos) je mogu bez zemaljskog ivota i oveka koji
je samo privremeni stanovnik na planeti stvoren neuhvatljivom voljom bogova. Vena i
svemogua boja volja izvorite je zemaljskog ivota i osnov "venog" postojanja oveka
(due). ovek je "igraka bogova" (Platon), to znai da bez obzira ta inio boja volja
odluuje ta e biti s njim. Radi se o okrutnoj igri bogova u kojoj se iskazuje njihova
apsolutna mo nad ovekom i njegova nitavnost. Boanski svod postaje demonstracija
potpune podreenosti oveka uspostavljenom poretku i ubijanje dostojanstva oveka kao
slobodarskog bia i stvaraoca (svoga) sveta. Kubertenova koncepcija temelji se na
socijalnom darvinizmu: ovek je "ivotinja" koja nije stvorena aktom nadzemaljske volje,
ve je proizvod evolucije ivoga sveta u kome dominira borba za opstanak. Otuda je za
Kubertena besmisleno svako nastojanje da se logos izdigne iznad postojeeg sveta i da
pokua da se odnosi prema njemu sa aspekta entiteta koji su proizvod tenje oveka da
dopre do istinskog. Antika civilizacija poploala je ovekov put ka svetu koji se uzdie
iznad zemaljskog; Kuberten nastoji da skrene oveka sa tog puta i zauvek ga zatvori u
postojei svet.
Po antikoj teoriji o nastanku sveta stanje nereda je prvobitno i ono odlikuje
ivotinjski svet. Prvi zadatak bogova (Uran) bio je da uspostave red ime je stvorena
osnovna pretpostavka za uspostavljanje antikog kosmosa. Kosmiki red, koji se sastoji u
harmoninom jedinstvu delova sa celinom, postaje najvii ideal zemaljskom redu. ak je i
ljudsko telo pojavni oblik kosmikog poretka. Po Platonu su bogovi "imitirajui sferini
oblik univerzuma" doli do toga da glava oveka najvie odgovara boanskom i da je kao
takva "gospodar svega to je u nama".(15) Dominira holistiki pristup: lepota je u harmoniji
koja postaje nain spajanja oveka sa boanskim. Videli smo da je i kod Kubertena red
osnovni egzistencijalni princip, ali kod njega nije (geometrijski ustrojeni) kosmos izvorite,
okvir i ideal sveta kome ovek treba da tei, ve ivotinjski svet u kome vlada "pravo
jaega". Za Kubertena je "harmonija sestra poretka" a estetika, koja ima instrumentalni i
dekorativni karakter, oblik je spajanja oveka sa vladajuim duhom. Euritmija, kao najvii
duhovni izraz "pomirenja" oveka sa postojeim svetom, postaje put ka blaenstvu.
Meutim, umesto na statinom antikom redu, Kuberten insistira na dinamikom redu koji
odgovara progresistikom duhu kapitalizma i koji se temelji na neprestanoj borbi za

106

opstanak. U tom kontekstu pojavljuje se i njegova maksima mens fervida in corpore

lacertoso: nabrekli miii simbolini su izraz ekspanzivne snage kapitalizma.
I pored principijelnih razlika, Kubertenova olimpijska ideja bliska je praktinopolitikom duhu antike religije. O tome Mihailo uri: "Utoliko, ne treba se uditi tome
to je grka religija pridavala prvorazrednu vanost praktinoj strani vere u boga, to je kult
igrao tako vanu ulogu u njoj, to se ona gotovo poistoveivala s verskim obredima. Sa
stanovita drave, to je bilo nejpotrebnije i najumesnije. ta drugo moe da poslui kao
pouzdaniji znak da su graani odani dravi nego injenica da oni uredno obavljaju odreene
kultne radnje, da prinose rtve, itaju molitve, pevaju pobone pesme? (...) Tome je mnogo
doprinelo to to grka religija nije znala za dogmatiku. Iako je imala za sobom autoritet
dravne vlasti, ona nije polagala pravo na iskljuivu nadlenost u pitanjima vere, niti je
uopte teila za tim da se dokopa ljudskih dua. U staroj Grkoj nije bilo nikakvih svetih
knjiga u kojima su svi mogli nai autoritativan obrazac religioznog iskustva, niti je bilo ma
kakvih strogo utvrenih uenja koja su svi morali da ispovedaju, koja su svi morali da
prihvate bez pogovora."(16) U antici kultne radnje su oblik iskazivanja potpune pokornosti
vladajuem poretku, i u tom smislu odgovaraju Kubertenovom olimpizmu kao "kultu
postojeeg ivota" sa kojim se iskazuje potovanje "rasi" i "zastavi". Kuberten u jednom od
svojih poslednjih razmatranja o olimpijskoj ideji ("Filozofski osnovi modernog olimpizma")
konstatuje: "Prva sutinska karakteristika starog kao i modernog olimpizma je da je on
religija. Oblikujui svoje telo vebanjem kao to vajar oblikuje kip, antiki atleta je
iskazivao potovanje bogovima. inei isto, moderni atleta slavi svoju zemlju, svoju rasu,
svoju zastavu".(17) Ovde se vidi da nema optih vrednosti, koje simbolizuju antiki bogovi,
koje treba duhovno da ujedine uesnike olimpijskih igara i kojima oni iskazuju potovanje,
ve se radi o obezduhovljenoj borbi olimpijaca, svedenih na puku telesnost, za svoju
zemlju, rasu i zastavu. Ono to ih "ujedinjuje" je rat, a ne potovanje vrednosti koje
nadilaze postojei svet. Borei se za pobedu na olimpijskim igrama antiki atleta iskazivao
je potovanje bogovima koji su predstavljali stoere rasne, kulturne i politike integracije
Helena u odnosu prema "varvarima". U modernom dobu borba za pobedu na sportskom
polju postizanjem veeg rezultata postaje najvii oblik kultne radnje sa kojom se slavi
postojei svet. Kuberten sledi Konta po kome je okonana "teoloka" i "metafizika" faza u
razvoju oveanstva i uspostavljena "pozitivna" (i konana) faza u kojoj vlada pozitivi um
koji se zasniva na bespogovornom "potovanju injenica". On ne tei stvaranju religioznog,
nego pozitivnog oveka ; ne drutva u kome e dominirati teoloka svest, ve drutva koje
e se zasnivati na pozitivnom jednoumlju. Obraunavajui se s najvanijom intencijom
Arnoldove pedagogije da se putem sporta i telesnog drila stvore "miiavi hriani",
Kuberten je pokazao da njemu nije stalo da razvije, nego da ukloni religioznu svest kod
buroaske mladei da bi, poput Hitlera, putem sporta i telesnog drila dobio "isti materijal"
od koga moe da stvori "novog oveka" koji se ne plai boga, niti ima odgovornost prema
ljudima. Ne stvaranje religiozne, ve aktivistiko-fanatine svesti, koja se temelji na
pozitivnom (izvrilakom) karakteru, predstavlja krajnji cilj Kubertenove "utilitarne
pedagogije" i osnov njegovog religio athletae. Nita ne sme da sputava osvajakotlaiteljsku mo buruja koji se ne rukovodi verom u sile koje nadilaze postojei svet ili
opteljudskim vrednostima, ve nezajaljivom pohlepom koja predstavlja otelotvorenje
ovozemaljskog vladajueg duha. Kuberten se ne zalae za poredak koji se zasniva na
obiajnim, religioznim, moralnim ili zakonskim normama, ve za poredak koji se zasniva na
"pravu jaega" i prirodnoj selekciji. Olimpizam postaje ne samo najvia religiozna sveanost
posveena velianju kulta postojeeg sveta, i kao takva najvia integrativna "duhovna" sila
postojeeg sveta, kao to je to bilo u antici, ve sredstvo za uklanjanje svih drugih
duhovnih oblika koji mogu da ogranie samovolju vladajue klase: on postaje pozitivistiki
kult koji prodire svu duhovnost. Oistiti svet od naslaga teolokog i metafizikog, kao i

107

kritikog uma i ideje budunosti, to je jedan od najvanijih zahteva Kubertenovog

olimpizma.
Usmerenost ka idealizovanoj prolosti kao izvoritu "pravih vrednosti" i potpuna
podreenost oveka uspostavljenom poretku predstavlja jednu od najvanijih spona koja
spaja antiku i Kubertenov olimpizam. U antikoj Grkoj nije postojala ideja progresa ni
novog sveta. Izraz prokop oznaava dobro obavljeni posao. "Budunost" se svodi na
predstojee (neminovne) dogaaje koji u linearnom nizu slede jedni za drugima i koji
predstavljaju uvrivanje veza sa prolou i njeno glorifikovanje. Ono to je bitno ve se
odavno odigralo i svakodnevni ivot svojevrsna je kopija tog deavanja. Pribliiti kopiju
originalu, to znai nastojati da svakodnevni ivot to vie lii na mitologizovani ideal
nekadanjeg "pravog" ivota, najvii je izazov za graanina. ovek se ne odnosi prema
svetu, niti sebe shvata kao njegovog stvaraoca. Svet se zbiva po neuhvatljivoj (samo)volji
bogova, a ivot je neprestano sueljavanje oveka sa sopstvenom bezvrednou i
prolaznou u odnosu prema venom kosmikom poretku ija je delotvorna mo
otelotvorena u olimpijskim bogovima. Olimpijske igre su jedna od obogotvorenih niti koje
unose red u haosu zbivanja sveta odvijajui se u senci Kronosovog brda koje je simbol
trajanja u zadatom i venom (olimpijskom) vremenu u kome nema budunosti. "Sveti
ritam" odvijanja olimpijada ne oznaava razvoj drutva ni vremenski tok, ve neumitni sled
dogaaja koji prevazilaze ciklus raanja i umiranja obinih smrtnika i predstavlja ritmino
pulsiranje besmrtnog boanskog bila koje udahnjuje svetu ivot i odreuje kontinuitet
ivotnog toka. U strogoj (ritualnoj) formi olimpijskih igara ogleda se beznadeno nastojanje
oveka da sprei udaljavanje ljudskog sveta od njegovog boanskog izvorita i njegovo
pribliavanje neumitnom kraju. Stalnost forme postaje potvrda duhovnog kontinuiteta i
ouvanje veze sa kosmikim ivotnim vrelom, poput "svete vatre" u hramovima. "Sveti
ritam" odravanja olimpijskih igara pojavljuje se kao neprekinuti egzistencijalni i duhovni
lanac koji povezuje sadanjost sa prolou - bez budunosti. Istovremeno, igre su oblik
potkupljivanja bogova sa im se ne stiava samo njihov gnev i obezbeuje njihova
blagonaklonost, ve se odrava njihova zainteresovanost za opstanak ljudskog sveta.
Platonov stav da je "ovek igraka bogova" znai da su bogovi zainteresovani za opstanak
ljudskog sveta sve dotle, dok ih ljudi zabavljaju i dok to godi njihovoj tatini. Ne izazivaj
bogove! - to je sutina antikog gnothi seauton. Iskuavati volju bogova, koji imaju ljudske
odlike meu kojima dominira sujeta i osvetoljubivost, znai dovesti u pitanje opstanak
zajednice. Odnos monih prema demos-u, pogotovu prema robovima, postaje prizma kroz
koju se sagledava odnos bogova prema ljudima. Istovremeno, strah od nestanka - pri emu
glad, bolesti, prirodne kataklizme i nepogode imaju karakter simbolinih pojava koje
predskazuju unitenje - nagoni oveka da stalno iskazuje pokornost bogovima. I Kuberten
insistira na ouvanju "svetog ritma" odvijanja modernih olimpijskih igara, ali on nije vezan
ni za prirodni, ni za religiozni poredak. Moderni olimpizam je kult postojeeg ivota i kao
takav lien je svake prirodnosti i svetosti. On je bez-sadrajni i samim tim apstraktni ritam
pulsiranja egzistencijalnog bila kapitalizma u glavama ljudi, to znai nametnuti pokuaj
uvoenja reda u duhovni haos koji stvara kapitalizam stalnim obraunom s umom i
emancipatorskim nasleem modernog drutva. U tom kontekstu "sveti olimpijski ritam"
nosilac je kontinuiteta jednoumlja i nain stvaranja jednoobraznog karaktera - umesto
tradicionalnih religija. Olimpijske igre su "festival prolea" i "mladosti", to znai ponovno
raanje ivotne snage kapitalizma, a njihov "sveti ritam" simbolini je izraz neraskidivog
lanca umiranja i raanja: smrt oveka postaje osnovni uslov opstanka poretka. Kuberten
nagovetava ovu dijalektiku u njegovom (emitovanom) govoru na zatvaranju nacistikih
Olimpijskih igara, kada govori o olimpijskim igrama kao "razumevanju" koje je "snanije
nego sama smrt".(18) Poredak je vean - ovek je prolazan i njegov ivot ima smisla jedino
ukoliko je doprineo razvoju neminovnog "progresa". Otuda Kuberten daje takav znaaj

108

posveenosti oveka delu koje velia vladajui duh: ono postaje nain da se ovek spoji sa
"boanskim". to se tie mita o prolosti, on ima instrumentalni karakter i slui Kubertenu
da se obrauna s idejom budunosti.
Po helenskom shvatanju sveta sama egzistencija drutva ima privremeni karakter:
drutvo se poput biolokog organizma razvija i propada. Smrtnost oveka i prolaznost
oveanstva osnovni je uslov besmrtnosti bogova i neprolaznosti kosmikog poretka.
ovek je fatalno podreen boanskim (kosmikim) zakonima iz ega proistie
egzistencijalni pesimizam. Heraklitovo panta rei svojevrsni je usud, jer je budunost
neizvesna. Ono upuuje na prolaznost i njenu tragiku, da ono to proe ne moe vie da se
vrati, da je proputeno zauvek izgubljeno. Radi se o protoku zbivanja u kome se ovek
nalazi i kome je podreen. Starenje, kao gubljenje ivotne snage to vodi u smrt, najvaniji
je empirijski osnov za shvatanje menjanja (promene). Oslanjajui se na "neunitivi" duh
kapitalizma i Kontovu filozofiju, Kuberten oslobaa oveka antike tragike i nudi mu
nezaustavljivi "progres" u kome treba da pronae smisao ivota i obezbedi venost - iz
ega proistie egzistencijalni optimizam. I kod Kubertena je prisutan fatalizam, ali ne
kataklizmiki (koji je prisutan i u hrianstvu), ve progresistiki: ovek je beznadeno
podreen hodu "progresa" koji proistie iz ekspanzivne i neunitive biti kapitalistikog
poretka - koji je otelotvorenje prirodnog poretka u najneposrednijem obliku i iji se hod
meri kvantitativnim pomacima u kojima nestaje kvalitet i samim tim ljudsko. Antiku
tragiku i hriansko prokletstvo zamenjuje "prokletstvo progresa" (Horkhajmer /Adorno).
U antikoj kosmogoniji ovek je roeni grenik. On ne snosi odgovornost zbog
svojih (ne)dela, ve zbog toga to je ovek - smrtno bie. itav njegov ivot postaje
svojevrsni obred okajavanja izvornog greha i iskupljivanja po principima kosmike pravde:
ogreenje, pravinost, oienje (Hybris, Dike, Katarsis). Za Kubertena ovek nije grenik,
ve najvii oblik u razvoju ivog sveta. On je liio oveka hybris-a, a samim tim i oienja i
puta ka oboenju (ekstaza), i na taj nain se obraunao s etikim (religioznim) biem
Helena i s tragikom njegove etinosti. (19) U nastojanju da ukloni ograde koje sputavaju
vladajuu samovolju, Kuberten je ukinuo antiki normativni svod i apsolutizovao princip
koristi. On oslobaa oveka (buruja) "greha" da bi ga oslobodio odgovornosti za njegova
(ne)dela, i u tom kontekstu se obraunava s idejom o linoj odgovornosti koja je zaeta u
doba procvata antike demokratije. Umesto borbe izmeu dobra i zla, dominira borba za
ostvarivanje interesa vladajue klase koja je s onu stranu dobra i zla: efikasnost u ouvanju
uspostavljenog poretka najvaniji je kriterijum po kome se odreuje ta je "ispravno"
delanje. Nema niega to ograniava golu mo, jer se ona temelji na "pravu jaega" koja je
osnov prirodne selekcije koja je, opet, osnov rasnog "usavravanja" i drutvenog
"progresa". "Etika sile" postaje neprikosnoveno izvorite olimpijskog morala.
Kubertenova "utilitarna pedagogija" i antika paideia
U nastojanju da izgradi pozitivnog oveka, Kuberten je odbacio osnovne principe na
kojima se zasniva starogrka paideia u kojoj je do najvieg izraaja dolo humanistiko
naslee helenske civilizacije - koje je bilo i ostalo jedan od najvanijih izvorita samosvesti
modernog oveka.
Antika paideia ima religioznu prirodu. Kosmos u kome vladaju bogovi i mit o
boanskoj prirodi oveka predstavljaju osnov ljudskog samoprepoznavanja i duhovni okvir
postojeeg sveta koji se ni u mislima ne sme prei. Otuda zahtev za "samosavlaivanjem"
ini sutinu principa gnothi seauton iz koga proistiu opti postulati antike paideia-e:
"nita odvie" (meden agan); "mera je ono najbolje" (metron ariston); "dri se granice"

109

(peras epitelei); "prikloni se pred boanstvom" (proskynei to theion); "savlauj ambiciju"

(thymou kratei).(20) Govorei o Aristotelovoj filozofiji Mihailo uri konstatuje: "Po sebi
se razume da ovaj zahtev za razvijanjem samosvesti, ovaj zahtev za osmiljavanjem
vlastitog postojanja putem samoograniavanja ima dublji religiozni smisao. U okviru
Apolonove religije, pitanje odnosa prema samom sebi bilo je nerazdvojno povezano s
pitanjem odnosa prema viem od sebe."(21) Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja
odbacivanje religioznog osnova antike paideia-e. Njegova "utilitarna pedagogija" najvii je
oblik u kome se pojavljuje ideologija ekspanzionistikog i progresistikog duha
kapitalizma. U principima antikog gnothi seauton Kuberten s pravom vidi (normativne)
granice praksi buruja koga tera napred nezajaljiva glad za sticanjem bogatstva, a samim
tim granice "progresu". "Osmiljavanje vlastitog postojanja putem samoograniavanja"
najgore je svetogre za Kubertenovog "pozitivnog" buruja.
Shvatanje kosmosa kao harmonine, geometrijski ustrojene celine u kojoj je
uspostavljeno potpuno jedinstvo delova sa celinom, osnov je antikog shvatanja mesta
oveka u kosmosu, a samim tim i njegovog bia kome odgovara pedagoki model koji je
slika oveka gledano iz kosmike perspektive, i kao takav je najvii religiozni i ivotni
izazov. Duhovna i telesna veza oveka sa kosmosom osnovna je pretpostavka za dovoenje
oveka u potpuni sklad sa kosmosom, a to znai dosezanja do njegove prirode u kojoj se
ogleda njegova nitavnost i svemo bogova. Antikom shvatanju kosmosa i kosmike
sutine oveka odgovara holistiki pristup oveku kao jedinstvenom telesnom, etikom i
estetskom biu, iz ega sledi princip harmoninog razvoja ljudskih moi koji predstavlja
jedan od osnova antike euritmije. Istovremeno, telesno vebanje postaje svojevrsna sluba
bogovima, na ta ukazuje i sam Kuberten tvrdei da je antiki atleta "oblikujui svoje telo
vebanjem kao to vajar oblikuje kip" - "iskazivao potovanje bogovima". (22) Dominira
duhovnost telesnog pokreta koja proistie iz "religioznog oseanja" koja proima itav
ivot. Umesto insistiranja na miiavom telu, kao to je to sluaj kod Kubertena, najvii
izazov za telesno vebanje je geometrijski ustrojena telesna proporcija koja odgovara idealu
zatvorenog i konanog sveta i koja predstavlja osnov rasnog samoprepoznavanja Helena.
Vladajui model telesnog i duhovnog, kao i sam princip harmoninog razvoja telesnog i
duhovnog, izvedeni su iz vladajueg pogleda na svet koji je proisticao iz same biti
helenskog drutva i nastojanja da se ouva uspostavljeni poredak: antika kultura telesnog
imala je konzervativni karakter. Ukratko, telesni razvoj podrazumeva duhovni i karakterni
razvoj, odnosno, postaje nain vaspitavanja oveka. U helenskom svetu pojavljuju se prvi
obrisi pedagokog modela koji e se u modernom dobu razviti u obliku "telesne kulture"
koji, razume se, ima svoj pravi smisao samo u kontekstu ukupne helenske kulture,
odnosno, konkretnog totaliteta helenskog drutva. Imperijalistiki buruj nije otelotvorenje
antikog kosmosa u kome dominiraju bogovi koji simbolizuju unutranje bogatstvo i
konfliktnost ljudske prirode, ve predstavlja otelotvorenje duha kapitalizma koji sakati
oveka i svodi ga na one osobenosti koje pruaju mogunost za ekspanziju kapitalizma.
Telo je u jedinstvu sa osvajako-tlaiteljskim karakterom: ovek je "oien" od svih onih
osobenosti koje mogu da ga zaustave da grabi napred, kao i da uspostavi kritiku distancu
prema postojeem svetu i stvori ideju boljeg sveta. Sport i telesni dril postaju orua sa
kojima se ovek prikiva za postojei svet.
Od prvorazrednog znaaja za razumevanje antikog "ovekobivstva" je to to je
"ovek ija se slika otkriva u delima velikih Grka politiki ovek.(...)Najvea dela helenstva
su spomenici jedinstveno velianstvene dravotvornosti za koju se borba neprekidno vodi
kroz sve stupnjeve razvitka, od herojstva Homerovih pesama do Platonove autoritarne
drave vladara-znalaca, u kojoj individuum i socijalna zajednica na tlu filozofije biju svoju
poslednju bitku. Budui humanizam mora se bitno orijentisati prema toj osnovnoj injenici
u karakteru svekolikog grkog vaspitanja da su humanitet, "ovekobivstvo", Grci stalno

110

bitno vezivali za svojstvo oveka kao politikog bia."(23) Kuberten odbacuje Aristotelov
pojam humanitas-a u kojem je ovek odvojen od ivotinje dravnou.(24) Polazite
njegove doktrine nije boanski ustrojeni kosmos, ni polis u kome dominiraju ljudski zakoni,
ve drutvo kao ivotinjski opor u kome se mesto pod suncem obezbeuje stalnom i
bespotednom borbom za opstanak. Kubertenov ovek (buruj) nije politiko bie, ve vii
oblik zveri, zver nad zverima, koja je otelotvorenje ekspanzivne snage monopolistikog
kapitalizma. Iz njegovih oiju izbija, kao kod nacistikog "natoveka", pogled
"velianstvene zveri" (Hitler) koja je spremna da na znak svojih gospodara epa rtvu.
Humanizam je, po Jegeru, jo u antikom dobu shvatan kao "oznaka za ideju
ovekovog obrazovanja". Za novo doba, "pojam humanizma poiva na svesnoj vezi naeg
obrazovanja sa klasinom starinom. A ta veza, opet, zasnovana je samo na injenici da naa
ideja "opteg" ovekovog obrazovanja vodi poreklo upravo iz antike civilizacije". (25)
Nastojei da istakne specifine osobenosti Grka u odnosu prema Orijentu, Jeger zakljuuje:
"Njihovo otkrie oveka nije otkrie subjektivnog ja, nego je sticanje svesti o optim bitnim
zakonima oveka. Duhovni princip Grka nije individualizam nego "humanizam", ako je
dozvoljeno tu re svesno upotrebiti u tom njenom izvornom antikom smislu. Humanizam
dolazi od humanitas. Ta re je kasnije, od vremena Vara i Cicerona, dobila i drugi, vii i
stroi smisao, pored starijeg i vulgarnog znaenja humanitarnoga, koje ovde ne dolazi u
obzir : ona oznaava vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo. To
je prava grka paideia, takvu kakvu je jedan rimski dravnik oseao kao uzor. Ona ne
polazi od pojedinca nego od ideje. Iznad oveka kao bia opora, kao i iznad oveka kao
navodno autonomnog ja stoji ovek kao ideja, i tako su na njega stalno gledali Grci kao
vaspitai, a i kao pesnici, umetnici i istraivai. Ali ovek kao ideja znai : ovek kao
optevaea i obavezujua slika roda. Davanje peata pojedincu oblikom zajednice, koje
smo spoznali kao bit vaspitanja, kod Grka sve svesnije polazi od takve slike oveka i, u
borbi koja se ne smiruje, najzad dovodi do takvog filozofskog zasnivanja i produbljivanja
problema vaspitanja kakvo, u pogledu principijelnosti i sigurnosti cilja, inae nigde nije
postignuto."(26) Kuberten ne polazi od "autonomnog ja" ni vrednosnog modela oveka,
ve od klasnih osobenosti buroazije i radnika koje su steene u procesu evolucije : buruj
ima osobenosti zveri, a radnik osobenosti preivara - struktura ivotinjskog sveta osnov je
strukture drutva. Moderni olimpizam kao "kult humanosti" (postojeeg sveta) ne zasniva
se na veri u odreene nadljudske ili opteljudske vrednosti, ve na ivljenju u postojeem
svetu koje se svodi na neprestanu borbu za dominaciju i opstanak. On ne "oznaava
vaspitanje oveka za njegov istinski oblik, za pravo ovekobivstvo", ve nastoji da uniti
sve ono u oveku to mu prua mogunost da stvori predstavu o sebi kao oveku i stekne
slobodarsko dostojanstvo. Kuberten odbacuje "ideju ovekove prirode" do koje su prvi
doli sofisti,(27) a samim tim i teoriju obrazovanja koja se na toj ideji razvila. ovek po
Kubertenu nema specifinu prirodu. On polazi od prirode, ali pojam fysis-a vezuje za
ivotinjski svet, a ne za oveka, kao to je to bio sluaj u sofistici. "ivotinjska" priroda
oveka ne propisuje pravila koja treba potovati, ve sadri ogranienja koja treba
prevazii. Radi se, naime, o tome da je ovek "lenja ivotinja" to upuuje na ogranienost
izvornog (ivotinjskog) karaktera oveka. Glavni zadatak Kubertenove "utilitarne
pedagogije" nije oplemenjivanje (kultivisanje) ivotinjske prirode oveka, ve njen razvoj
putem telesnog drila (princip "veeg napora") sa kojim se potiskuje i degenerie instinktivna
priroda oveka i razvija bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter.
U antikoj paideia-i vaspitanje i obrazovanje ine nerazdvojnu celinu. Polazite je
ideal oveka u odnosu prema kome se odreuje ispravnost ljudskog delanja - koji je
simbolino otelotvorenje vladajuih drutvenih odnosa i vrednosti koji ine izvorite antike
religije i koji predstavljaju osnov rasnog samoprepoznavanja Helena. ovek kao bie u koje
su bogovi udahnuli svoje raznovrsne boanske moi i nastojanje da se uspostavi njihovo

111

harmonino meudejstvo, izvorite je univerzalnih pedagokih principa koji su sredstvo za

karakternu, duhovnu, intelektualnu i telesnu izgradnju oveka kao celovite linosti. Na toj
osnovi razvio se kako aristokratski pedagoki model, koji je dominirao u helenskom
"srednjem veku", tako i graanski model vaspitanja, zaet od strane sofista, koji e postati,
s prodorom demos-a na politiku scenu Helade, vladajui oblik vaspitanja i koji e svoj
najvii i najsistematiniji oblik dobiti u Platonovoj i Aristotelovoj filozofiji. Govorei o
antikoj paideia-i Kuberten konstatuje: "Miii su dobili zadatak da obave posao moralnog
vaspitaa. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakteristinijeg principa
starogrke civilizacije: stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom obrazovanju". I
dalje: "... nije duh taj koji stvara karakter, ve telo. ovek antike je to znao, a mi to s dosta
muke ponovo uimo".(28) Nikada u Heladi nisu "miii bili vaspitai", kao to to tvrdi
Kuberten. Ta teza treba da stvori iluziju o ne-normativnom karakteru antike paideia-e,
koja treba da pribavi "helenistiki" legitimitet njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" - koja
insistira na vaspitanju bez obrazovanja. I u modelu vaspitanja antike ratnike aristokratije,
uprkos tome to je telesna snaga bila glavna odlika arete kolenovia, potovanje zadatog
vrednosnog (religioznog) modela, kao i obiaja, predstavlja najvii imperativ. to se tie
graanskog vaspitanja, Platonov stav da "spremno telo ne moe svojom valjanou uiniti
duu dobrom i izvrsnom dok, obrnuto, izvrstan duh moe pomoi telu da se usavri",(29)
na najsaetiji nain izraava osnovu graanske arete. U svojoj analizi helenske kulture
Mozes Hadas istie izvanredno znaajnu razliku izmeu paideia-e kao "odgoja" (Bildung) i
"treninga" kao njegove suprotnosti. Homerovi junaci bili su svesni da noblesse oblige i da
mora da savladaju viteko dranje i viteku savrenost u koju nije spadalo samo biti dobar
na delu (u borbi), ve i na reima. Hadas navodi primer vaspitanja Odisejevog sina
Telemaha od koga se nastoji napraviti "aristokrata koji je svestan svoje odgovornosti". U
tom smislu se o Homerovom delu moe govoriti kao o "bibliji Grka".(30) Kubertenov "kult
humanosti" podrazumeva vaspitanje (stvaranje karaktera) bez obrazovanja, to jasno
upuuje na to da on odbacuje humanistiko naslee antike. Kod njega nema bilo kakvog
normativnog posredovanja izmeu oveka i sveta. Glavno sredstvo za vaspitavanje deteta
su "okolnosti" : ovek je od detinjstva zagnjuren u postojei svet u kome vlada bespotedna
borba za opstanak. Ne razvoj oveka kao kulturnog bia, ve razvoj bespotednog
borilakog karaktera unitavanjem ljudske samosvesti predstavlja osnovnu intenciju
Kubertenove "utilitarne pedagogije". Otuda u izvornoj Kubertenovoj "utilitarnoj
pedagogiji" nema mesta za gimnastiku, dok ("francuski") boks dobija prvorazrednu ulogu u
vaspitavanju buroaske mladei. Kuberten je neprestano sakatio antiku duhovnost da bi,
kao i nacisti, doao do oveka koji nije "optereen" umom i duhom - koji mogu da budu
prepreka za uspostavljanje potpune dominacije vladajueg poretka nad ovekom. "Besmrtni
duh antike" ne predstavlja kulturni most koji spaja moderno sa helenskim drutvom, ve
sredstvo za uspostavljanje neposredne veze izmeu osvajako-tlaiteljske prakse antike
rodovske aristokratije i imperijalistiki nastrojene buroazije.
Princip "lepog i dobrog" (kalokagathia) predstavljao je u helenskom drutvu najvii
izazov kako za aristokratski, tako i za graanski model vaspitanja. Govorei o kalokagatiji,
Milo uri konstatuje da se radi o "specifinom helenskom pojmu robovlasnike klase"
koji podrazumeva "telesnu lepotu udruenu s moralnim zdravljem". I dalje: "Ovaj pojam
pokazuje da Heleni ne behu ni etiki ni estetiki jednostrani: lepo i dobro poklapaju se u
najvioj instanciji, tako da se oni pojavljuju kao narod koji je u svojoj estetici u isti mah i
etian, a u svojoj etici i estetian".(31) Kalokagathos-a krasilo je snano i skladno razvijeno
telo, inteligencija, obrazovanje, duhovnost, oseanje odgovornosti za zajednicu, kao i
aktivno sudelovanje u javnom ivot.(32) Radi se o atinskom modelu vaspitanja u kome
dolazi do proimanja telesnog i estetskog sa intelektualnim i moralnim. Kritikujui Lakonce
zbog jednostranog telesnog vaspitanja Aristotel zakljuuje: "Prema tome, na prvom mestu

112

treba da stoji plemenito junatvo, a ne divljanost. Jer niti je vuk niti i jedna druga zver u
stanju da prui lepu borbu. To moe samo dobar ovek. Oni koji doputaju da se deaci
suvie razviju u tom pravcu, zanemarujui neophodno obrazovanje, stvaraju uistinu od njih
obine radnike sposobne samo za jednu graansku dunost, pa i u tome su, kako smo rekli,
gori od drugih."(33) Antiko shvatanje sveta i poloaja oveka u njemu misaoni je i
duhovni osnov antikog odnosa prema ljudskom telu. Ne bezumni i neduhovni agonalni
telesni aktivizam, kako to hoe Kuberten, ve telesna kultura predstavlja osnov antike
telesne agonistike. Atinski kalokagathos, otelotvorenje atinskog vaspitnog ideala, suta je
suprotnost Kubertenovom pozitivnom oveku otelotvorenom u liku grabeljivog i
miiavog buruja.
to se tie muzike, ona je u antikoj paideia-i imala prvorazredni znaaj. Govorei o
starogrkoj umetnosti, Jeger konstatuje da su "re i ton i, ukoliko deluju reju i tonom ili i
jednim i drugim, ritam i harmonija za Grke su prosto snage koje oblikuju duu, jer ono to
je odluujue u svoj paideia je delatni element, koji kod obrazovanja duha postaje jo
vaniji nego u agonu telesnih sposobnosti."(34) Da bi ilustrovao znaaj koji su Heleni
pridavali muzici Milo uri navodi mit o Orfeju "koji magijom zvukova preobraava
kosmiki poredak, pripitomljuje zveri, pokree drvee i kamenje i, naposletku, svoju dragu
enu, Euridiku, otima iz kandi smrti. Kad su toliko prodrli u duboke tajne muzike
umetnosti, onda nije udnovato to je u njih muzika, u irem znaenju te rei, obeleavala
celokupan razvitak duhovnog ivota, to je izraz "muziki ovek" (...), u suprotnosti sa
"nemuzikim ovekom" (...), oznaavao obrazovana oveka uopte, i to je ona, u uem
znaenju te rei kao tonska umetnost, imala centralan poloaj, i po svojoj ne samo
estetikoj, nego i fizioloko-etikoj funkciji, bila vezana sa svima plemenitim ispoljavanjima
njihova unutranja ivota i vrila jak moralno-vaspitni uticaj."(35) Muzika u Kubertenovoj
"utilitarnoj pedagogiji" ne slui zato da "oblikuje duu", ve da doprinese stvaranju
"kulturnog" dekora olimpijskim igrama kao kultnoj predstavi i stvori "svearsku" atmosferu
koja treba da izazove "religiozno uzbuenje" kod prisutnih. to se tie oblikovanja
karaktera, to se ne postie savladavanjem umetnike vetine ni razvojem muzikog ula,
ve iskljuivo borilakim telesnim aktivizmom i telesnim drilom koji podrazumeva
potiskivanje i sakaenje instikata, emocija, ula, duha... Nastojei da se obrauna sa svim
onim to moe da oslabi bespotedni osvajako-tlaiteljski karakter buruja i razbije
njegovu fanatinu svest, Kuberten odbacuje dionisko i orfiko, kao i antiki poiesis. On,
poput Hitlera, ne eli da stvara "miroljubive estete", ve "nove ljude" koje odlikuje "elino
telo" i pogled "velianstvene zveri". Kuberten nastoji da preuzme politiko, a da odbaci
kulturno naslee antikog aristokratskog vaspitanja.
Od izvanredne vanosti je i to to je antiko drutvo bilo par excellence erotska
zajednica u kome je dominirao "pederastiki eros" (Fuko) - o emu e kasnije biti vie rei.
Otuda je briga o telesnom izgledu i telesnom pokretu bila od prvorazrednog znaaja. Za
razliku od Kubertenovog "miiavog tela", u antici dominira ideal harmonino razvijenog
tela; umesto "eline" vrstine i eksplozivne miine snage, u antici je najvii izazov postii
gipkost udova, kao i mekou i skladnost pokreta. Rukovodei se "progresom" Kuberten
odbacuje antiki princip metron ariston, kao i aristokratski princip ordre et mesure;
apsolutizuje princip "veeg napora" i insistira na dualizmu tela i duha, kao i na izgradnji
kulta miiavog tela koje je simbolino otelotvorenje ekspanzivne moi kapitalizma. On ne
nastoji da telesnim vebama "vaja telo" da bi oveka doveo u duhovni i telesni sklad sa
kosmosom, kao to se to inilo u antikim gimnazijama i palestrama, ve da bi stvorio
borbeni i obezduhovljeni karakter buruja koji treba da pokori svet. Za razliku od antike u
kojoj gospodarenje nad sobom (samosavladavanje), kao osnovni uslov gospodarenja nad
drugima, podrazumeva potovanje prirodnih potreba, odnosno, dovoenje telesnih potreba
u sklad sa prirodnim potrebama, kod Kubertena se gospodarenje nad sobom svodi na

113

potiskivanje i sakaenje prirodnih potreba. "Kult intenzivnih telesnih vebi" svodi se na

muenje sopstvenog tela ime se postie potiskivanje erotskog bia oveka i preobraaj
seksualne energije u osvajako-tlaiteljski aktivizam. Kubertenov odnos prema telu
(oveku) posredovan je i hrianskim (jezuitskim) fanatizmom, na ta nedvosmisleno
ukazuje i njegov koncept pedagogije telesnog za XX vek.(36)
U antici telesno zdravlje je najvanija preokupacija oveka i najvaniji zadatak
telesnog vebanja. Govorei o rangiranju najviih vrednosti kod Helena efold navodi
"staru pesmu" koja je nastala u antici: "Za smrtnika zdravlje je najvanija stvar, / zatim
dolazi njegova fizika graa, / na treem mestu je bogatstvo, steeno bez prevare, / a na
etvrtom mladost u kojoj uiva sa prijateljima."(37) Kuberten odbacuje princip telesnog
zdravlja, koji preputa "slabima", obraunava se s maksimom mens sana in corpore sano i
proglaava princip mens fervida in corpore lacertoso za polazite njegove "utilitarne
pedagogije". I na primeru odnosa prema zdravlju vidi se pravi karakter Kubertenove
"naturalistike" koncepcije. Umesto zdravog tela, koje je nesposredna priroda za oveka i
najneposredniji oblik postojanja oveka kao prirodnog bia, Kuberten insistira na
"borilakom" i "snanom" karakteru koji se stie putem principa "veeg napora" i koji se
svodi na bespotedni obraun s prirodnim biem oveka. Jo je Aristotel, govorei o
odgajanju dece, upozorio na pogubnost prekomernog telesnog naprezanja: "Sloili smo se,
dakle, u tome da gimnastiku treba primenjivati i kako je treba primenjivati. Sve do
puberteta treba primenjivati lake vebe, izbegavati prinudni reim ishrane i prinudne
napore da ne bi spreili razvoj. Ima pouzdanih dokaza da to moe da se dogodi: meu
olimpijskim pobednicima mogu se nai samo dvojica ili trojica koji su pobedili i kao deaci i
kao odrasli ljudi, jer su im naporne vebe, dok su vebali kao deca, iscrple snagu."(38) I
dalje: "Naime, za dobre telesne osobine, kakve graani treba da imaju, kao i za zdravlje i
raanje dece nije korisna atletska konstrukcija kao ni ona koja zahteva odve veliku brigu
ili koja je odve slaba, ve neka na sredini izmeu ovih dveju. Telo treba da bude
prekaljeno, ali ne preteranim naporima i ne samo u jednom pravcu kao telo atleta, ve za
sve poslove koji spadaju u delokrug slobodnih ljudi. Ovo treba da vai podjednako i za
mukarce i za ene."(39) Da je jo u Heladi stvorena telesna kultura, u kojoj je
prvorazredni znaaj imao zdravstveni aspekt koji je postao osnov za kritiku olimpijskih
igara, govori i Hipokratova kritika boksa (kao olimpijske discipline) zbog njegovog
pogubnog dejstva na mentalno zdravlje boksera. Kubertenov oduevljeni odnos prema
boksu, kao najautentinijem izrazu duha kapitalizma, pokazuje koliko je njegova pedagoka
doktrina retrogradna u odnosu prema humanistikom nasleu antike.
Kubertenovo pozivanje na antiku problematino je i zbog toga to je, sudei po
Burkhartu, u antici vladalo shvatanje "da je karakter u celini uroen, neiskvarljiv kod dobrih
i nepopravljiv kod loih, a obrazovanje posredstvom vaspitaa i dadilje samo je sekundarna
stvar, uprkos tome to se velika zasluga za postanak neke velike linosti pridaje takvim, a
na primer, ne samo Ahil nego i Jason vae kao vaspitanici Hirona, koji se u mitu predstavlja
kao idealan lik uitelja."(40) Kuberten smatra da se ljudi razlikuju po svojim rasnim
karakteristikama, koje su rase stekle tokom borbe za opstanak, ali one imaju relativni
znaaj budui da je ovek po svojoj prirodi "lenja ivotinja". "Sport nije u prirodi oveka",
tvrdi Kuberten, jer je u suprotnosti sa principom "manjeg napora" koji vai za ivotinje.
Otuda Kuberten daje prvorazredni znaaj vaspitanju: osnovni cilj "utilitarne pedagogije"
"prevazilaenje" je ivotinjske prirode oveka stvaranjem bespotednog i postojanog
borilakog karaktera. Budui da se pozitivni ovek nalazi s onu stranu dobra i zla, kod
Kubertena nema "dobrog" i "loeg", ve samo "snanog" i "slabog" karaktera, s tim to je
bela rasa, oliena u buroaskoj "eliti", predodreena na "snani" borilaki karakter na
osnovu svog rasnog naslea koje je stekla u borbi za opstanak. Ono to je najvanije,
stvaranje borilakog karaktera podrazumeva, po Kubertenu, obraun s duhom i umom, a

114

samim tim s kulturnim nasleem oveanstva. On nastoji da stvori "novog oveka" koji
odgovara novom (pozitivnom) dobu i ekspanzionistikim interesima evropskih kolonijalnih
metropola.
Iz instrumentalnog odnosa koji Kuberten ima prema oveku proistie i njegova
koncepcija "usavravanja". U antici "usavravanje" podrazumeva dovoenje oveka u sklad
sa kosmikim poretkom koji predstavlja nedostini ideal (boanskog) savrenstva. Budui
da je savrenstvo odlika venosti, teei savrenstvu ovek tei venosti. Poto je zemaljski
svet osuen na propast, tenja ka savrenstvu ne podrazumeva borbu za ouvanje
postojeeg, pogotovu ne za stvaranje savrenog sveta, ve injenje takvih dela koja e
oveka pribliiti kosmikom savrenstvu. Pri tome, ovek je okrenut ka prolosti budui da
su po antikom shvatanju ljudi sve nesavreniji kako se udaljuju od svog (boanskog)
prabitka. "elja za usavravanjem" u antikoj Grkoj ima konzervativni, a ne "progresivni"
karakter, kao to je to sluaj sa modernim olimpizmom. Uprkos tome to se poziva na
"progres", Kuberten odbacuje ideju budunosti. Okrenutost ka idealizovanoj prolosti
postaje izvorite "pravih" i "venih" vrednosti koje simbolizuje plamen olimpijske baklje
koji "nikada ne sme da se ugasi" (Hitler). Kod Kubertena ideal ispravnog delanja nije
vrednosno zasnovan, ve proistie iz logike koju namee sam ivot koja se svodi na borbu
za opstanak i koja se nalazi s onu stranu dobra i zla. "Usavravanje", kao "prevazilaenje
ivotinjskog u oveku", postaje unitavanje slobodarskog dostojanstva i svoenje oveka
na dehumanizovanog jurinika vladajueg poretka. Istovremeno, elja za usavravanjem u
sportu vezana je za postizanje rezultata koji imaju "objektivnu" kvantitativnu sravnjivost i
koji podrazumevaju apsolutizovani princip uinka : "moderni" sport obraun je s erotskim,
etikim i estetskim biem oveka. Na osnovu njih mogue je uspostaviti "piramidu uspeha"
(Kuberten) na ijem vrhu se nalazi pobednika "elita".
Kuberten je blizak antici u tome to njegov pedagoki koncept ima rasistiki karakter.
Kuberten: "Grka je bila konfederacija gradova u osnovi koje je nastala jedna ideja, ona o
superiornosti rase i njenoj predodreenosti. Samo to je bilo dovoljno pa da se protiv tuina
digne jedna trenutno ujedinjena Grka; ali, to su bili plodovi njihovog genija..."(41) I
Kubertenov buruj otelotvorenje je rasnih kvaliteta bele rase - ona je "najistija,
najinteligentnija i najjaa" (42) - koji je ine "superiornom" u odnosu prema drugim rasama
i daju joj za pravo da pokori svet. "istota krvi" jedna je od najvanijih odlika (bele) rase, a
"borba za istotu bele rase ostaje najvaniji zadatak njenih lanova" (Kuberten). Tenja ka
"savrenstvu" postaje tenja ka postizanju rasne perfekcije u odnosu prema "niim rasama"
koje odgovaraju "varvarskim" narodima antike. Otuda "utilitarna pedagogija" predstavlja
najvaniji segment Kubertenove olimpijske filozofije, a ne (kritika) socijalna teorija.

Moderni i antiki "sport"

Kuberten je jo na tzv. "osnivakom kongresu" olimpijskih igara, 1894. godine, izneo
stav koji ukazuje na njegov mitoloko-propagandistiki odnos prema antikom "sportu":
"Grko naslee je tako veliko, gospodo, da su svi oni koji su u modernom svetu otpoeli s
fizikim vebanjem, polazei od jednog od njegovih brojnih aspekata, mogli legitimno da se
pozovu na Grku u kojoj su svi (aspekti fizikog vebanja) bili obuhvaeni."(43) Kuberten i
ovde primenjuje njegov oprobani metod: stvara utisak da je helenska telesna kultura
izvorite moderne telesne kulture i sporta, da bi sveo antiku telesnu kulturu na "svoju"
telesnu kulturu i sport i na taj nain im pribavio legitimnost "kulturnog" i "venog".

115

Istovremeno, Kuberten izbegava da ukae na drutvenu uslovljenost helenske telesne

kulture, jer ona na taj nain prestaje da bude "nadistorijska" (mitoloka) i postaje konkretna
istorijska pojava ija je bit neraskidivo vezana sa drutvom u kojem je nastala i u kojem
jedino moe da bude shvaena na pravi nain. U tom kontekstu Kuberten "previa" da je
jo u antici uspostavljena razlika izmeu stadionskog (hipodromskog) i gimnastikog agona, koja bi (samo uslovno) odgovarala dananjoj podeli na sport i telesnu kulturu, i stvorena
ideja o istinskoj telesnoj kulturi koja je otvorila prostor za uspostavljanje kritike distance
prema olimpijskim igrama i olimpijskim takmiarima.
Antiki svet ne poznaje progresistiki princip citius, altius, fortius - na kome se
zasnivaju moderne olimpijske igre. U antici ne postoji princip uinka, ni kriterijumi za
njegovo merenje i sravnjivanje. Za razliku od antikog "sporta", u modernom sportu
"uinak koji moe da se kvantifikuje" postao je "kriterijum za prihvatanje (Anerkennung)
drutvenih sistema" (Prokop), to je posledica vezanosti vladanja sa industrijalizacijom pri
emu ne dominiraju zahtevi za slobodom i pravdom, ve za zadovoljavanje privatizovanih
potreba putem tehniki efikasne birokratske organizacije. "Sport je simbolika manifestacija
ove legitimacije putem uma (Vernunft), ije je odreenje svedeno za optimalno
prilagoavanje sredstva cilju."(44) Osnovni smisao "takmienja" na antikim olimpijskim
igrama nije bio postizanje veeg razultata (rekorda), ve pobeda. Umesto u obliku brojeva,
istorija antikih olimpijskih igara pojavljuje se u obliku liste pobednika - koju e, u petom
veku pre n.e, sastaviti Hipija iz Elisa, i koju e dopuniti i sistematizovati Aristotel. U
izvornom obliku, na njima je dominirao moral ratnike aristokratije: borbe su voene do
predaje ili smrti. Sve to vodi do pobede, sem povreivanja "mekih delova tela" (oi, polni
organi), bilo je dozvoljeno, ukljuujui i udaranje protivnika dok je ovaj leao na zemlji,
kao i specijalni "zahvati" sa kojima su lomljeni prsti, podlaktice i potkolenice, zglobovi,
rebra, kljune kosti i vratni deo kime... Ubistvo protivnika bio je legitimni nain dolaenja
do pobede.(45)
Ideja o linom dostignuu, bez koje se ne moe zamisliti (moderni) sport, ne postoji u
antikom drutvu. Pobeda nije izraz ljudskih moi i u tom smislu ljudsko dostignue, ve je
izraz boje volje. Na to upuuje Milo uri: "Slava Dorieja, najmlaeg Dijagorina sina,
koji je u Olimpiji pobedio triput, na Istmu sedam puta i u Nimeji est puta, bee tolika da ga
Atenjani kao ratnog zarobljenika, za vreme Peloponeskog rata, pustie slobodna ne nanevi
mu uvrede, jer su u njegovim pobedama nalazili prst boji."(46) Isto je i sa telesnim
osobenostima, sa snagom i brzinom : one nisu svojstvo oveka, ve boanski dar. Nema
slobodne volje, line inicijative, linog dostignua i line odgovornosti: ovek je "igraka
bogova". Smisao borbe za pobedu nije razvoj ljudskih moi, ve sticanje "slave"
zadobijanjem boanske milosti koja obezbeuje pobedu i sa kojom se stie "besmrtnost".
Pindar u svojim epinikijama ne velia pobednike kao ljude, ve kao boje izabranike i
predmet boanske milosti.(47) Bliskost antikog i Kubertenovog koncepta je i u tome to
smisao sportskog takmienja nije, u krajnjem, razvoj individualnih moi oveka, ve
osvajako-tlaiteljske moi "gospodarske rase".
U antikom drutvu ovek nije emancipovana individua i kao takav konstitutivni
inilac (graanskog) drutva, ve je pripadnik polis-a i kao takav zoon politikon (Aristotel).
Shodno tome ovek se na olimpijskim igrama ne takmii kao pojedinac, nego kao
predstavnik polis-a. Istovremeno, olimpijske igre oblik su rasne integracije Helena u
odnosu prema "varvarima", to znai da im je stran princip "jednakosti na startu" na kome
se zasniva moderni sport. U grkom agon-u nije bitan pojedinac i lino dostignue, ve je
bitna rasa koja se pojavljuje pod aristokratskim vrednosnim oreolom (aristokratsko arete
kao osnov antikog fair-play-a). Radi se o agon-u koji tei stvaranju gospodara, odnosno,
odgajanju Helena kao gospodarske rase. Teiti da se bude ispred svojih sunarodnika
istovremeno podrazumeva da se bude iznad "varvarskih naroda". U antici agon je najvii

116

oblik kulturnog ispoljavanja oveka i kao takav pokazatelj njegove boanske prirode, dok
je kod Kubertena olimpizam obraun s kulturnim nasleem oveanstva i uklanjanje svih
civilizacijskih ograda "zverinjoj prirodi" oveka (buruja). Kuberten ukida modernog
graanina i odbacuje shvatanje po kome je ovek zoon politikon. Nije volja graanina, koja
se zasniva na njegovim neotuivim "ljudskim pravima", osnovna integrativna snaga drutva,
ve je to tiranska mo vladajue klase koja se zasniva na "pravu jaega"; ne politika, ve je
ivotinjska zajednica osnov i ideal drutvenog strukturiranja. "Sportska republika", koju
Kuberten nudi obespravljenima, nije prototip politikog organizovanja drutva kome treba
teiti, ve je sredstvo parazitskih klasa sa kojim treba "nauiti" potlaene da bespogovorno
prihvate poredak u kome vladaju jai. Kod Kubertena nema opteg dobra: klasni interes je
iznad interesa drutva. to se tie olimpijskih igara, na njima se ovek ne pojavljuje kao
emancipovana individua, ve kao igraka vladajueg socijalno darvinistikog i
progresistikog duha koji putem rasnog (nacionalnog), klasnog i polnog kolektiviteta ukida
individuu i od oveka, u vidu "sportiste", stvara fanatizovanog jurinika: dizanje zastave na
jarbol simbolizuje pobedu vladajueg poretka i poraz ljudskog.
Antike olimpijske igre imaju kultni karakter i predstavljaju najvii religiozni obred.
Poredei moralni lik modernog s antikim "sportistom" Kuberten konstatuje: "Moralne
kvalifikacije (atlete) u antikom dobu bile su uslovljene religioznim zahtevima. Verujemo da
e se to opet samo nametnuti u naem vremenu. Kako olimpijade stiu sve vei ugled, tako
e se razvijati pokret da im se ukae potovanje (ako tako moe da se kae) (moralnim,
prim.aut.) ienjem uesnika i stvaranjem prave elite koja je dostojna takve izuzetne
prilike."(48) Antiko religio athletae podrazumeva moralno istunstvo: "izabranik bogova"
mogao je da postane samo onaj atleta koji nije osuivan i koji nije uvredio bogove. Na
olimpijskim borilitima olimpioniki se pojavljuju kao fanatini Zevsovi poklonici i kao
pripadnici iste rase, klase i pola. Njihovi meusobni odnosi svedeni su na ritualno
iskazivanje potovanja jednih prema drugima kao predstavnicima najviih vrednosti
uspostavljenog sveta i borcima za te vrednosti. "Druenje" boraca posredovano je ulogom
koju su dobili i koju moraju dosledno da odigraju da ne bi bila dovedena u pitanje ozbiljnost
i na taj nain nadljudski karakter vrednosti koje predstavljaju. Pobednik je idealizovano
otelotvorenje volje bogova: velianje pobednika postaje velianje bogova. Samim tim to je
"izabranik bogova" sve to je sa njim u vezi, porodica u prvom redu, mora da dobije onu
vrednost koja odgovara veliini boanske odluke - na ta ukazuju Pindarove olimpike.
Vrednosti koje se pripisuju pobedniku ne pristaju oveku, ve samo pobedniku, to znai
onome ko je izabranik bogova. Pobednik je simbolini predstavnik i otelotvorenje
aristokratske (vladajue) arete koja se ne temelji na slobodoljublju i ovekoljublju, ve na
vlastoljublju i astoljublju. Pobeda nije dokaz ljudskih moi, ve oblik u kome ovek
iskazuje svoju potpunu i beznadenu potinjenost tradicionalnim drutvenim strukturama i
vrednostima. Pobeujui ovek proizvodi vladajue odnose i na taj nain okove sa kojima
prikiva sebe za postojei svet. Ubistvom "protivnika", to je sastavni deo antikih kao i
modernih olimpijskih igara, ovek na simbolian nain ubija svoje ljudsko dostojanstvo i
iskazuje potpunu bezvrednost u odnosu prema vladajuem poretku koji se pojavljuje u
obliku svemone olimpijske oligarhije. Nije sluajno to do kritike olimpijskih igara i
olimpijskih pobednika dolazi u vreme uspona antike demokratije.
U kapitalistikom drutvu uklonjen je boanski (normativni) svod koji je uslovljavao
religioznu (duhovnu) prirodu antikog agon-a koji je imao ograniavajui, a ne
ekspanzionistiki karakter. "Religiozni zahtevi" koje Kuberten, polazei od antike, postavlja
modernom atleti, ustvari su obraun s antikim religio athletae koji je izraz najvieg
religioznog (filozofskog) principa gnothi seauton. Kuberten insistira na strogoj ritualnoj
formi olimpijskih igara nastojei da stvori "religiozno oseanje" poput onoga koje je
postojalo u antici. Pri tom, on "zaboravlja" da za to nedostaju bogovi koji simbolizuju

117

normativni svod koji je neprikosnoveno polazite u odreivanju ponaanja ljudi i kriterijum

za razlikovanje dobrog od loeg, antiki svet koji je u potpunosti proet religijom, kao i
antiki ovek koji je fatalno podreen bojoj volji. Da bi izazvao "oseanje uzvienosti"
(49) u oveku, Kubertenu nedostaje vrednost koja nadvisuje postojei svet i koja moe da
ga "izvede" iz njega. Kubertenovo religio athletae svedeno je na sredstvo za fanatizovanje
oveka, za ubijanje njegove ljudske linosti i (kritike) svesti i za njegovo potpuno
potinjavanje vladajuem poretku. Ono to ini sponu izmeu antikih i modernih
olimpijskih igara je njihov beliciozni duh: igre su svojevrsni ratniki turnir na kome se borba
ne vodi orujem, nego telima i kao takve su obraun s pacifistikom sveu i priprema za
rat. Otuda bespotedno "rivalstvo", koje podrazumeva spremnost na ubistvo "protivnika",
predstavlja glavnu osobenost sportskog "druenja".
Po Milou uriu, "agonska aktivnost" je, "pored mita i kulta, bila glavni elemenat
helenskog duhovnog postojanja i centralna odrednica u vaspitanju helenskog naroda i u
pojavljivanju svih oblika njegova duhovnog izraavanja".(50) Antiki olimpizam
sveobuhvatni je religiozni pogled na svet i odgovarajui nain ivljenja, a olimpijske igre
jedan od najvanijih ritualnih oblika otelotvorenja tog duha, odnosno, religiozni obred
posveen Zevsu, bogu rata i vrhovnom olimpijskom bogu. Kao takav, antiki olimpizam je
kruna antikog agon-a. Olimpijske igre su vrhunac aktivistike integracije helenskog sveta duhovne, ratnike, erotske... One su, kao i druge sline manifestacije, svojevrsni oblik
uestvovanja u javnoj slubi koja je bila obavezna. Antiki demos nije "masa", za razliku od
rimskog parazitskog plebs-a. Iz toga proistie bitna razlika izmeu starogrkih olimpijskih
igara i rimskih gladijatorskih borbi : prve su oblik aktivistikog integrisanja Helena radi
ouvanja poretka, dok su druge oblik pasivizovanja "masa". U Kubertenovoj koncepciji
sadrana su oba principa: sport je sredstvo za razvoj borbenog (osvajako-tlaiteljskog)
karaktera buruja i sredstvo za pacifikovanje (depolitizovanje) radnika.
U antikom drutvu nastale su dve vrste agon-a : aristokratski i graanski. Govorei
o aristokratskom agon-u Milo uri konstatuje : "Pravi cilj nadmetanja bio je samo
pobeda, i nju su smatrali kao vrhunac zemaljske sree, jer je pobedniku zajamavala ono to
je u osnovi cilj ivota svakome Helenu: biti predmet divljenja za ivota i predmet slavljenja
posle smrti. Jedno vreme agonalna slava bila je bezmalo jedina slava u Helena, i ona je
smatrana za najveu sreu na svetu.(...)Cilj nadmetanja, dakle, nije bilo koristoljublje, nego
astoljublje, udnja za prvenstvom i odlikom, ono to je Homer izrazio na usta likijskog
junaka Hipolaha, koji je sinu Glauku, kad ga je opremao na Troju, nareivao : svagda
najbolji biti i odlian izmeu drugih. (Ilijada VI 208, XI 784). U tom stihu kratko i tano
izraen je vaspitni cilj vitekog plemstva."(51) Olimpijska agonistika u svom izvornom
smislu spada u "herojsko shvatanje ivota".(52) Gledano u irem socijalnom kontekstu,
olimpijska agonistika ima viestruku prirodu i podrazumeva : borbu izmeu pripadnika
aristokratije za prvenstvo ("slavu") ; borbu za ouvanje neprikosnovene vlasti aristokratije
nad demos-om; borbu za duhovnu integraciju helenske kao gospodarske rase u odnosu
prema "varvarima" i ouvanje robovlasnikog poretka, kao i borbu za dominaciju izmeu
polis-a i borbu za ouvanje patrijalhalnog poretka.
Jedna od najvanijih osobenosti helenskog drutva je da se drutveni poloaj stie
roenjem. Aristokratski agon nije borba za zadobijanje, ve za potvrdu drutvenog statusa i
u tom smislu je nain velianja poretka koji obezbeuje privilegije po roenju. "Slava" je
privilegija kolenovia i kao takva je ulaznica za svet olimpijskih bogova, a olimpijska
nadmetanja bespotedna borba za ouvanje aristokratskog statusa nakon smrti, sa im e se
izbei odlazak u Had i sudbina obinih ljudi. Olimpijci nisu prijatelji, ve smrtni neprijatelji
u borbi za sticanje mesta u venosti. Umesto da su polis i duhovni svod koji ine olimpijski
bogovi osnov ljudskog samoodreenja i posrednik u uspostavljanju meuljudskih odnosa, u
modernom olimpizmu ivotinjski svet i princip prirodne selekcije osnov su "samosvesti"

118

oveka i posrednik u uspostavljanju "meuljudskih" odnosa : Kubertenov agon ima

socijalno darvinistiki karakter. Buruj ne tei sticanju "slave" sa kojom treba da obezbedi
venost u drugom svetu, ve tei pobedi sa kojom e ukloniti svoje suparnike iz ivotne
"utakmice". "Jai opstaju, slabiji bivaju odstranjeni" (Kuberten) - to je sutina moderne
olimpijske poslanice koja odgovara vladajuem duhu monopolistikog kapitalizma koji je
izraen u principu: "Uniti konkurenciju!" Budui da je za Kubertena prirodna selekcija
nosilac "progresa", koji je sudbinska sila kojoj je ovek beznadeno podreen, razumljivo je
zbog ega Kuberten sa takvim oduevljenjem govori o ratu: on u njemu vidi najvii i
najneposredniji oblik delovanja zakona prirodne selekcije. U antici se u formi borbe
pojedinaca za sticanje mesta na Olimpu odvija borba vladajue klase za ouvanje privilegija;
u modernom drutvu se pod prividom sportskog nadmetanja odvija borba parazitskih klasa
protiv emancipatorskog naslea oveanstva i oveka kao univerzalnog stvaralakog bia
slobode. U tom kontekstu, Kuberten se obraunava s takmienjem koje ne podrazumeva
eliminaciju i dominaciju oveka nad ovekom, pogotovu s takmienjem koje podrazumeva
razvoj univerzalnih stvaralakih moi oveka i koje otvara mogunost za prevazilaenje
postojeeg i stvaranje novog sveta.
Nastojei da od antikog drutva stvori ideal pozitivnog sveta kome moderno
drutvo treba da tei, Kuberten stvara sliku antikog kao beskonfliktnog drutva koje nema
dinamiku razvoja, pogotovu ne onu koja je uslovljena sukobom izmeu socijalnih klasa i
grupa, kao ni sukobom izmeu novog i starog. Meutim, vladajui antiki agon nije imao
dijalektiki karakter: iz sukoba ne sledi prevazilaenje postojeeg sveta i stvaranje novum-a.
U njemu se ne radi o odnosu izmeu "starog" i "novog", ve o uklanjanju jednog
(prethodnog) drugim, kao to je to sluaj "zamene" matrijarhata patrijarhatom. Pojam
"starog" u antici ne dobija svoje odreenje u odnosu prema "novome": ono se shvata kao
vrelo ivota koje putem mitolokog vela dobija kultni karakter. U tom smislu "staro" je
simbol postojanosti u odnosu prema neizvesnoj budunosti. Kod Kubertena dominira
apsolutizovana progresistika logika koja, na temelju socijalno darvinistikih zakona,
postaje od oveka otuena sudbinska mo: on je okovao "progres" kvantifikovanjem
unitavajui mogunost novum-a. Opsednut nastojanjem da sauva klasni poredak,
Kuberten nije bio u stanju da uoi egzistencijalni rizik koji vladavina apsolutizovanog
principa kompeticije i uinka nosi u sebi.
Kuberten previa da je jo u antici dolo do sukoba izmeu aristokratskog i
graanskog vaspitnog (obrazovnog) modela koji se zbio u obliku borbe izmeu "mukog
ideala" ratnike aristokratije i "filozofskog oveka" : "Sport ili duh, u tom ili-ili lei sva
udarna snaga napada" - konstatuje Jeger.(53) Tako Ksenofan "nije kadar da, kao Pindar, u
svakoj olimpijskoj pobedi, bilo u rvanju ili pesnienju, u tranju ili kolskim trkama, vidi
otkrivenje pobednikove boanske arete. "On tada u igrama zauzima poasno mjesto, grad
mu ishranu daje od javnih dobara, jo k tome za nagradu prima dragocjeni poklon.
Pobjednik u trci konja ast istu ima a mene dostojan nije" - uzvikuje on - "jer naeg znanja
mo, od snage ljudi i konja, ona je jaa. Luda li suda! Uznositi tjelesnu snagu iznad
blagorodna uma, to nipoto pravedno nije. Jer ako je netko od svih u akanju jai, u
petoboju dobar ili u hrvanju vjet ili u brzini nogu...od toga uprava grada nee postati bolja
(...). Slabana je radost to grad obasja kad netko pobijedi u igrama kod potoia Pisa ; od
toga riznica gradska nee postati vea"."(54) Insistiranje na "polisu i njegovoj srei kao
merilu svih vrednosti" prisutno je i kod Tirteja. U njegovim stihovima "duh politike etike"
je ustao protiv "starovitekog ideala".(55) "Kasnije je, u ime polisa, veliana pravda kao
najvia vrlina, kad je pravna drava dola na mesto stare. Sad u ime polisa Ksenofan
proklamuje svoj novi oblik arete, duhovno obrazovanje (...). On nadilazi sve ranije ideale,
utapajui ih u sebe i podreujui ih sebi. Snaga duha u dravi stvara pravo i zakon, valjan
poredak i blagostanje. Ksenofan je Tirtejevu elegiju svesno uzeo za uzor i u njen oblik, tako

119

podesan za njegovu svrhu, ulio novu sadrinu svog miljenja. S tim stupnjem je razvoj
politikog pojma arete dostigao svoj cilj : hrabrost, razboritost i pravednost, najzad
mudrost - to su osobine koje su jo za Platona zbir graanske arete. U Ksenofanovoj elegiji
ta nova "duhovna vrlina" ove sofia (...), koja e igrati tako veliku ulogu u filozofskoj vrlini,
po prvi put istie svoj zahtev za vaenje. Filozofija je otkrila svoj znaaj za oveka, to jest
za polis. Uinjen je korak od istog sagledavanja istine do pretenzije na kritiku i
rukovoenje ljudskim ivotom."(56) I Euripid se bori protiv tradicionalnog precenjivanja
atleta kod Grka orujem koje preuzima od Ksenofana, a i Platonova kritika korienja
Homerovih mitova za vaspitanje sledi istu kritiku nit.(57) Kuberten nastoji da prikrije da je
jo u antikom drutvu dolo do detronizovanja aristokratskih vrednosti, od kojih on nastoji
da stvori neprikosnoveni nadistorijski ideal oveka koji se pojavljuje u obliku
robovlasnike, aristokratske i buroaske "gospodarske rase". Ovakva interpretacija antike
slui Kubertenu da se obrauna s graanskim idealom oveka koji je jo u Francuskoj
graanskoj revoluciji dobio opteoveanski karakter i normativno je uoblien u
neotuivim "pravima oveka i graanina". Jezdei na krilima paganizovanog i
dehumanizovanog hrianstva Kuberten je iz antikog dospeo u moderno doba. Nita bitno
se nije desilo ili, njegovim reima kazano, "promenila se samo forma, sutina je ostala ista".
(58) ovek gubi samostalnost, koju je stekao u modernom dobu, i nanovo postaje igraka
(novih) bogova. U poreenju s antikom Kuberten je najblii spartanskom modelu vaspitanja
koje je bilo svedeno na vojnu obuku. Aristotelov sud o spartanskom vaspitanju kao
"jednostranoj dresuri za rat" izraava bit Kubertenove "utilitarne pedagogije" koja je
namenjena buroaskoj omladini. Za razliku od Sparte u kojoj je vladao militaristiki
ustrojeni kolektivizam, koji je podrazumevao visok stepen solidarnosti i spremnosti na
rtvovanje radi opteg dobra, Kuberten insistira na dominaciji principa prirodne selekcije
koji podrazumeva gramzivost i "prirodno pravo" jaih da tlae slabije.
Kuberten je "prevaziao" antiki aristokratski i graanski model vaspitanja tako to
je, rukovodei se socijalno darvinistikim evolucionizmom na koji je nakalemljen jezuitski i
malograanski duh buruja, odbacio njihovu emancipatorsku bit. Kuberten se obraunava s
kulturnim nasleem antike paideia-e i uspostavlja "odnos" sa antikom na nivou
neduhovnog i neumnog osvajako-tlaiteljskog aktivizma. U ovakvom Kubertenovom
odnosu prema antici ogleda se njegovo nastojanje da izgradi "utilitarnu pedagogiju" u kojoj
dominira vaspitanje bez obrazovanja i sa kojom e stvoriti novu "gospodarsku rasu" koju, u
njenom nastojanju da pokori svet, ne sputavaju opte-ljudski obziri. To je osnov
Kubertenovog prokrustovskog odnosa kako prema antici i hrianstvu, tako i prema
Tomasu Arnoldu i modernoj pedagokoj misli. Kuberten je shvatio da normativni svod
antike paideia-e, sa svojim zahtevom da se ovek bespogovorno podredi boanskim
silama koje prevazilaze postojei (zemaljski) svet, otvara mogunost za uspostavljanje
granica samovolji vladajuoj "eliti", to on po svaku cenu nastoji da izbegne. Nije sluajno
to je Kuberten u "herojskom dobu" antike Grke, u kome je bila uspostavljena potpuna
dominacija rodovske aristokratije nad demos-om, pronaao izvorite svog olimpizma.
Osvajako-tlaiteljski karakter robovlasnikog i rasistikog poretka antike "prirodni" je
osnov modernog olimpizma kao ideologije monopolistikog kapitalizma. U njemu je
aristokrata Kuberten pronaao uzor za "humanistiko" utemeljenje olimpizma koji e biti
potvren u srednjovekovnom "vitekom" kodeksu. Cilj vaspitanja nije razvoj slobodarske i
stvaralake linosti, ve sticanje odgovarajueg klasnog statusa. Umesto ovekoljublja i
slobodoljublja - koji se u modernom dobu pojavljuju u obliku ideala slobode, jednakosti i
bratstva - astoljublje i vlastoljublje postaje okosnica njegove elitistike ideologije. Otuda
pokoravanje "niih rasa", bespotedna pljaka radnih slojeva i spremnost na rtvovanje
ivota radi odbrane poretka (dvoboj kao "odbrana asti", rat kao "igra"), predstavljaju

120

najvanije odlike arete buruja. "Viteki ideali", na koje se Kuberten poziva, samo su maska
za gramzivog i nemoralnog buruja.
Uprkos tome to u stvaranju modela "svog" oveka ima u vidu ratniku aristokratiju,
Kuberten ne polazi od statinog aristokratskog sveta u kome je sve podreeno strogim
obiajnim, etikim i estetskim kanonima, ve od dinamikog buroaskog sveta koji tei
ekspanziji. On nastoji da od olimpizma stvori novu "dinamiku" (Brendid) religiju koja
odgovara duhu novog vremena i koja nee da ograniava, ve da uklanja prepreke koje
mogu da sputaju razvoj kapitalizma. Moderni olimpizam ideologija je buruja koji hita da
opljaka svet jezdei na valu industrijske revolucije i kapitalistike ekspanzije i koji rui sve
normativne (obiajne, moralne, pravne, religiozne) ograde koje ga u tome sputavaju. Nova
osvajanja stvaraju u njemu novu snagu iz koje proistie sve vea glad za sticanjem - i tako
ad infinitum. Kuberten se u svom pohodu ka modernim olimpijskim vrhovima ne rukovodi
boanskim uzorima ni produktivistikom snagom kapitalizma, pogotovu ne slobodarskim
tenjama i stvaralakim moima oveka, ve najprimitivnijim malograanskim motivima:
"volja za mo" koja se zasniva na gramzivosti osnovna je pokretaka snaga u "razvoju"
oveanstva. Moderna olimpijska ideja u svom izvornom obliku tei militarizovanju
evropske buroazije putem sporta radi uspene kolonijalne ekspanzije : kolonijalni pohodi
bez dobre sportske pripreme predstavljaju, po Kubertenu, "opasnu nepromiljenost".
Olimpijske igre, kao svojevrsni viteki turnir na kome e se nai najbolji predstavnici
"civilizovanih nacija", predstavlja najvii oblik duhovne integracije nove "gospodarske rase"
radi pokoravanja sveta.
Za razliku od Homerovih junaka, Kubertenov buruj lien je erosa, spontanosti,
mate... On je usresreen na samo jednu "socijalnu dunost": odbraniti po svaku cenu
uspostavljeni poredak i omoguiti njegovu ekspanziju. Rigidnost njegovog pozitivnog
oveka uslovljena je i prirodom poretka za koji se bori, koji je uklonio kvalitet i samim tim
ljudsku posebnost i individualnu razliitost. Dominira jedinstvo i kvantitet, to znai
pozitivno jednoumlje i obraun sa stvaralakom linou. Kod Kubertena nema spontanosti
i nepredvidivosti u ponaanju, to predstavlja najvanije karakterne odlike antikih likova.
Voluntarizam Kubertenovih heroja ima utilitarni karakter i strogo je racionalan : oni se
rukovode maksimom "znati da bi se predvidelo, predvideti da bi se delovalo". Istovremeno,
Kuberten je ukinuo bogove i bogataku "elitu" proglasio nosiocem vladajue moi. Za
Kubertena ovek nije "nitavan" u odnosu prema bogovima, ve stie "vrednost" kao
produena ruka zakona evolucije koji se pojavljuju u obliku ekspanzivnog duha
kapitalizma. U tom kontekstu Kuberten daje prvorazredni znaaj "velikim ljudima" kao
nosiocima "progresa" i simbolinom otelotvorenju "volje za mo", od kojih se samo mali
broj moe pohvaliti "miiavim telom" - to svakako ne vai za "oca" modernih olimpijskih
igara koji je bio ivi dokaz pogrenosti teorije za koju se sa toliko ara zalagao. Kod
Kubertena ovek i njegov ivot nisu objekti kosmike moi, ija je delatna snaga
otelotvorena u bojoj volji, ve su otelotvorenje i nosioci duha kapitalizma koji je izraz
prirodnih zakona u neposrednom obliku. Kuberten ne gleda na drutvo (i oveka) kao na
bioloki organizam, ve kao na otelotvorenje neunitivih prirodnih zakona. Opstanak
oveka obezbeuje se putem besmrtnog poretka koji podrazumeva veni ciklus raanja i
umiranja. Oigledno je da Kuberten pravi razliku izmeu smrti (tela) i nestanka. Smrtnost
oveka postaje uslov besmrtnosti uspostavljenog sveta (poretka), to znai venog
obnavljanja kosmikog ciklusa u kome se ovek pojavljuje kao "potroni materijal"
progresa : ovek je smrtan - poredak je vean. Otuda je spremnost na smrt osnovni oblik
iskazivanja pokornosti poretku i kao takav najvanija karakteristika kako aristokratske,
tako i buroaske arete.
Pobednika na antikim olimpijskim igrama ne odreuje njegova snaga, brzina i
spretnost, nego to to je izabranik bogova, isto kao to brzinu i pravac kretanja strele ili

121

koplja na bojitu ne odreuje snaga i spretnost borca, nego samovolja svemone olimpijske
oligarhije. "ovek je igraka bogova", tvrdi Platon, to znai da je svet boje igralite. Kod
Kubertena nema apsoluta koji nadilazi postojei svet, budui da on sledi progresistiku
logiku za koju je budunost otvorena i "prirodne" zakone koji podrazumevaju stalnu borbu
za mesto pod suncem. Kuberten insistira na linoj inicijativi, ali je ona svedena na
dehumanizovani i denaturalizovani produktivistiki aktivizam, pri emu drugi ljudi, svedeni
na "rivale", slue kao sredstvo za razvijanje individualnih moi. U svakom sluaju,
Kubertenovi uzori nisu antiki junaci, poput Hektora, koji se rukovode plemenitou:
Kubertenova "filozofija volje" postaje filozofija ni sa im ograniene gramzivosti i
samovolje monih.
U antici se u olimpijskim nadmetanjima, kao i u telesnim vebama, ogleda tragika
ljudske egzistencije. Antiki junaci su tragine linosti koje u svom najviem uzletu
doivljavaju svoj tragini kraj. U Kubertenovom gnothi seauton nema beznadenog
sueljavanja oveka sa njegovom sudbinom, ve se ovek "miri" sa njom i to na taj nain da
nikada ne postane svestan traginosti svog poloaja u postojeem svetu: tragedija je
uklonjena iz Kubertenovog progresistikog i optimistikog kosmosa. Kubertenov pozitivni
ovek ne tei viem - onom to nadilazi postojei svet - ve tei veem ruei sve ograde
koje ga u tome sputavaju. Njegov pogled nije okrenut ka nebu, nego ka prostorima sveta
koje eli da osvoji i opljaka. On nema odgovornosti pred bogovima, koji simbolizuju
statini i zatvoreni svet u kome je ovek tragini sledbenik svoje sudbine koja je zadata
njihovom voljom, ve pred nezaustavljivom "progresom". Kubertenov kosmos nema
spoljnih granica i na buruju je da, razvojem svojih osvajakih i tlaiteljskih moi, proiri
njegove horizonte. Antiki olimpizam je, u svom izvorom smislu, nain dokazivanja
potpune i beznadene pokornosti oveka boanstvima koja vladaju svetom, a to znai
smrtnosti i nitavnosti oveka u odnosu prema besmrtnosti i svemoi bogova. Govorei o
Sofoklovom shvatanju tragedije Milo uri ukazuje na "tragino samosaznanje ovekovo,
koje delfijsko gnothi seauton produbljuju do saznanja da su ljudska snaga i zemaljska srea
svojom nitavnou sline senci".(59) Kubertenov pozitivni ovek ne sueljava se sa
svojom sudbinom beznadeno nastojei da se isupa iz njenih ruku, ve sa fanatinom
odlunou nastoji da izgradi sve vie bedeme oko sveta u kome ivi i koji doivljava kao
jedini mogui prostor ivota i "sree". Kubertenova maksima mens fervida in corpore
lacertoso izraava jedinstvo oveka sa postojeim svetom i istovremeno je simbolino
otelotvorenje socijalno darvinistike i progresistike prirode kapitalizma. Za njega ljudska
egzistencija, iji je nosilac buruj, nije nitavna jer se u njoj otelotvoruje vladajui duh
postojeeg sveta. To se vidi i po izgledu sportiste : on nije ukalupljen u geometrijski ablon,
poput antikog atlete, niti lien telesnosti, kao pokorni hrianin, ve "puca" od (miine)
snage.
Kubertenova doktrina obraun je i s aristokratskim principom ordre et mesure.
Neumerenost u posedovanju i gospodarenju osnovna je snaga "progresa". "Krik strasti"
(Kuberten) olimpijskog pobednika izraz je neukrotive ekspanzionistike moi poretka - na
emu se zasniva njegova egzistencija. Eksplozivna miina snaga i volja da se po svaku
cenu ide dalje glavne su odlike "novog oveka". Kapitalistika ekspanzija osnov je
olimpijskog optimizma i ideje o "usavravanju" oveanstva. U modernom olimpizmu
uspostavljeno je jedinstvo stremljenja (gramzivost i neumerenost) buruja sa vladajuim
ekspanzionistiko-progresistikim duhom kapitalizma. Radi se o dinaminoj ravnotei:
buruj postaje nosilac moi koja vlada kapitalistikim kosmosom, a njegova neutoljiva
pohlepa motor "progresa". Uklonjeno je sve ono to moe da ga podseti da je ogranieno
ljudsko bie, da ga zastrai i ukroti, pogotovu ono to moe da mu razvije oseanje
solidarnosti i tolerancije. Kod Kubertena nema odnosa oveka prema samome sebi putem
odnosa prema viem od sebe, jer ne postoji bilo kakva vrednost koja nadilazi postojei svet

122

i koja posreduje izmeu ivota i ideala sveta kome treba teiti. Potpuno uklapanje oveka u
postojei svet, bez nade u bolji svet, najvii je izazov za Kubertenovu "utilitarnu
pedagogiju". Kod Kubertena postoji "samoogranienje" sportom i telesnim drilom (princip
"veeg napora"), ali se sa njim unitava igraka priroda oveka i umnost i dobija se lojalni i
upotrebljivi graanin (podanik). Isto tako, Kuberten insistira na "samoogranienju"
buroazije u kontekstu njihove dunosti da sauvaju uspostavljeni poredak, i
"samoogranienju" potlaenih u kontekstu njihove dunosti da rade i da bespogovorno
podnose nepravdu.
Kuberten je shvatio da je ekspanzija kapitalizma najvaniji uslov njegovog opstanka.
Osnovni smisao njegove euritmije je da uspostavi jedinstvo stremljenja vladajue klase sa
vladajuim ekspanzivnim i progresistikim duhom kapitalizma (apsolutizovani princip
uinka), za razliku od antike gde je boanski svod ograniavajui princip koji nalazi svoj
izraz u maksimi gnothi seauton, to "ipak ne umanjuje vitalni znaaj tragedije"(60) i
njegovog "borbenog ivotnog stava" u odnosu prema "pasivnom moralu mistike".(61)
Budui da su "igrake bogova" i da nita ne zavisi od njihove volje, antiki heroji se
ponaaju kao da nema ta da izgube. Oni se ne bore da sauvaju svet, jer on pripada
bogovima i jer je osuen na propast. ovek u antici nije bio u jedinstvu sa sobom jer nita
nije bilo njegovo, ukljuujui i njegove "ljudske osobenosti". Pindar se u svojim epinikijama
zahvaljuje Haritama, zatitnicama umetnosti: "Za sve, to god je lijepo i ljupko kod ljudi /
vama od srca zahvaliti treba; / ljepotu, mudrost i plemenitost / ovjek smatra darom
neba".(62) To vai i za snagu, brzinu i druge osobenosti koje ine antiko arete : one nisu
osobenosti svojstvene oveku, ve su ekskluzivno svojstvo i svojina bogova koje oni po
svom nahoenju "daruju" pojedincima kao svojevrsne ukrase sa kojima se pokazuje da su
oni predmet boanske milosti. Isto je sa pobednicima na olimpijskim igrama : pobeda je
izraz naklonosti bogova sa kojom se pokazuje nitavnost oveka i njihova veliina. Pindar
ne velia pobednike, ve boansku volju koja ih je udostojila pobede. Hvalospevima o
pobednicima i njihovim dinim precima on nastoji da pokae da su oni po svom poreklu
bliski boanskom izvoritu ivota i da su dostojni boanske milosti. Istovremeno, tragika
antikih junaka uslovljena je i njihovim beznadenim nastojanjem da se putem "slavnih dela"
priblie bogovima i da na taj nain izbegnu ponienje koje ih eka u podzemnom svetu, u
kome e se njihova "senka koja putuje u Had i koja je puko nitavilo"(63) nai meu
senkama obinih i prezrenih smrtnika. Homerski ovek nalazi se izmeu Olimpa i Hada i u
odnosu prema tim sferama shvata i ivi svoj ivot. Kuberten je ukinuo obe te sfere i samim
tim je ukinuo antiku dijalektiku i dramatiku ivota. Kubertenov buruj nije tragini heroj u
svetu koji je osuen na propast, ve optimistini (pozitivni) heroj koji se pojavljuje kao
otelotvorenje vladajueg progresistikog duha kapitalizma koji je osuen na venost. On
preuzima zadatak koji je u antici bio privilegija bogova: da bude nosilac neprikosnovene
moi kapitalistikog kosmosa, ali i da ga sauva od neprijatelja koji je svakim danom
brojniji i opasniji. Sve realnija mogunost propasti poretka u kome parazitska "elita" ima
vlast nad radnim "masama" uslovljava rigidni odnos prema buruju : Kubertenov heroj
sveden je na fanatinog borca za interese bogatake "elite". Otuda se, za razliku od antikih
heroja koji poseduju protivrene osobenosti ljudske prirode, Kubertenov "neprotivreni"
buruj pojavljuje kao simbolino otelotvorenje "progresivnog duha" bogatake "elite" koja
mora neprestano da potvruje svoju "superiornost" da bi opravdala "prirodni" osnov svoje
dominacije nad "niim rasama", radnim "masama" i enom. U antici dokazivanje rasne
superiornosti ima daleko iri spektar i pojavljuje se u bogatoj raznovrsnosti kulturnih
oblika. Za razliku od Helena koji su "znali za jedan kosmos u kome su sva dela i strasti
nalazile odjeka",(64) kod Kubertena sve je podreeno razvoju osvajako-tlaiteljske moi
buroazije u kojoj on vidi ratniku kastu. Otuda je antika Sparta najblia Kubertenovom

123

modelu drutva, s tim to kod Kubertena ne dominira asketski duh i solidarnost, ve duh
nezajaljive pohlepe koji je pokretaka snaga "progresa".
Ono to Kubertena najvie pribliava antici je svoenje agon-a na borbu izmeu ljudi
za dominaciju uz bezuslovno potovanje vladajueg poretka, to znai da je iskljuena
borba potlaenih protiv monih za slobodu, pogotovu borba za ukidanje poretka tlaenja.
Borba protiv bogova, koji simbolizuju neprikosnovenu vlast pljakake "elite" nad radnim
"masama", najgori je zloin kako za vladajuu "elitu" antike Grke, tako i za Kubertena.
Bliskost izmeu antikog i modernog olimpijskog agon-a je i u tome to se on pojavljuje
kao univerzalni princip ivota. Antiki agon potpaljivao je neprestanu i nemilosrdnu borbu
izmeu grkih polis-a koja je dovela do slabljenja, degeneracije i propasti helenskog sveta.
Motorna snaga toliko isticanog i hvaljenog "helenskog genija" dovela je helenski svet do
unitenja. Jeger u svojoj "Paideia" ukazuje na "bezobzirnu meusobnu borbu grkih
gradova" ; na "brutalnu unititeljsku pomamu s kojom su Grci ratovali jedni protiv drugih",
kao i na "besmisleno unitavanje samih sebe u trenutku kada su njihova zemlja i njihova
civilizacija sa svih strana bile izloene sve veem pritisku tuih, neprijateljskih naroda".(65)
Antiki olimpizam bio je duhovni svod pod kojim se odvijala bespotedna borba izmeu
grkih polis-a koja e dovesti do propasti helenskog sveta, a olimpijske igre raspirivanje
ratnog poara koji je progutao helensku civilizaciju. Nedostatak verovanja u sopstvene
ljudske moi i sposobnost da pronau razumno reenje koje treba da sprei unitenje i
omogui zajedniki opstanak, trasirao je put koji ih je odveo u provaliju. Da je Kuberten
bio stvarno pacifista, on bi u sudbini helenskog sveta video upozorenje kuda vodi agon koji
je motivisan tenjom za dominacijom i eksploatacijom i za koji je rat "najvii ispit muke
zrelosti". Meutim, i za Kubertena ovek nije stvaralac svoje istorije, ve je beznadeno
podreen "sudbini" ("progresu"). Mitoloka svest i iracionalizam zajednike su osobenosti
antikog i Kubertenovog pogleda na svet. Otuda je Kuberten na prvo mesto stavio obraun
s kritikim umom i idejom slobode - nasleem Francuske graanske revolucije i nemake
klasine filozofije - jer oni otvaraju mogunost da ovek, polazei od opte-ljudskih
interesa, stvori razumnu alternativu postojeem svetu.
Telo i duh
Po Kubertenu, u grkom "sportu" postojalo je neto do ega niko nije doao ni u
srednjem veku, ni u modernom dobu - a to ima izvanredan drutveni i nauni znaaj. Radi
se o sledeem postulatu: "ovek se ne sastoji iz dva dela - tela i due (soul): postoje tri
(dela) - telo, duh (mind) i karakter; nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo. ovek
antike je to znao, a mi to s dosta muke ponovo uimo."(66) Radi se o jednom od
najpogubnijih uputstava Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kome se temelji
graanska teorija i praksa tzv. "telesne kulture" XX veka i sporta - koje izdvaja telesno
vebanje iz sfere kulture i svodi ga na istrument za razvoj borilakog karaktera i
obezduhovljenje oveka. Kuberten liava telo osnovnih prirodnih osobenosti i svodi ga na
predmet obrade i eksploatacije ; dua gubi boanski karakter i postaje sredstvo sa kojim
vladajui poredak vlada nad telom oveka, dok duh postaje drugo ime za karakter.
U antici postoje dve sfere : prostor venog u kome borave bogovi i prostor
privremenog zemaljskog ivota u kome borave ljudi. Za ljudske due, nakon smrti tela, koje
je "grob due" (Rebac), predvien je podzemni svet mraka i uasa. Izvoenje dua na sunce
i u tom kontekstu nastojanje da se putem "slave", koja se stie pobedom na olimpijskim
igrama, obezbedi venost u oreolu boanske besmrtnosti - najvii je izazov za smrtnika.
Borba za pobedu, kao vrhovni kosmiki (egzistencijalni) zakon, osnovni nain je da se

124

privue panja bogova i stekne njihova naklonost. Poput fanatinih hriana koji se takmie
u patnji da bi se izborili za to bolje mesto za ulazak u raj, Heleni se bore za sticanje
prvenstva da bi obezbedili mesto u venosti. itav ivot postaje svojevrsna sluba
bogovima, to je jedan od povoda za Kubertenovu tvrdnju da je "antika religija bila religija
bez knjiga". Otuda toliko bogatstvo i intenzitet agonalnih aktivnosti. Ono to je u
hrianstvu injenje "dobrih (bogougodnih) dela", u antici je to injenje "herojskih dela" - u
koje spada pobeda na olimpijskim igrama koja je jedan od naina da se obezbedi
"besmrtnosti u slavi i u mistinom trajanju due" venost.(67) "Slava" postaje eho
herojskog ivota koji veno odzvanja meu olimpijskim vrhovima obezbeujui smrtnom
oveku besmrtnost - i u tom smislu uskrsnue due u venosti. Za Kubertena ovozemaljski
ivot nije polazna stanica na putu ka Olimpu, ve je poetak i kraj puta. Meutim,
Kuberten, poput antike i hrianstva, pravi razliku izmeu smrti oveka i njegovog
nestanka. Smrt ne znai nestanak ukoliko je ovek doprineo "progresu" - to postaje nain
spajanja oveka sa venim. Umesto u bogu (bogovima), ovek ostvaruje venost u
"progresu". Insistirajui na znaaju "velikih ljudi" Kuberten upuuje na to da je i po njemu
"slava" ta u kojoj se otelotvoruje veni opstanak ("velikog") oveka. U sutini, moderni
olimpijski paganizam ne nastoji da obezbedi venost oveku, ve postojeem svetu.
Olimpijske igre nisu mesto na kome pojedinci stiu "slavu" koja im obezbeuje pristup
Olimpu, ve mesto na kome se slavi postojei svet. Zbog toga kod Kubertena nema
heroizovanja sportista ni velianje njihovih rezultata. Oni su samo sredstvo sa kojim
moderni olimpijski svetenici (MOK) izvode najvii religiozni ritual posveen velianju
kulta postojeeg sveta.
Olimpijske igre bile su borba izmeu polis-a koja je posveena Zevsu, vrhovnom
autoritetu meu bogovima od ije odluke (milosti) zavisi sudbina polis-a. Nije sluajno to
su pobednicima na olimpijskim igrama sugraani ruili bedeme da bi uli u grad: oni su bili
simbolino otelotvorenje Zevsove volje i kao takvi izaslanici koji donose polis-u dokaze
njegove milosti (pobedniki maslinov venac). Moe se rei da se u Pindarovoj tvrdnji da su
"bogovi prijatelji igara" nalazi klju za odgonetanje karaktera antikih olimpijskih igara.
One su u svom izvornom smislu bile posmrtne ritualne igre koje su bile organizovane u
slavu palog junaka, poput onih koje su nakon smrti Patrokla organizovane ispod trojanskih
zidina, sa ime je trebalo da se privue panja bogova i izmoli da prime duu umrlog u
svoje okrilje. Iskuavanje volje bogova ostala je stalna odrednica olimpijskih igara: pobeda
postaje znak da je boanska naklonost pripala onome ko je pobedio, to je bio dodatni
motiv da bi se nastavilo sa ratovanjem. Istovremeno, olimpijske igre su put koji vodi
oveka ka njegovom boanskom izvoritu. Osnovni smisao Pindarovih epinikija je da
ispletu mitoloku nit koja e da spoji pobednika sa boanskom prolou i na taj nain mu
obezbede venost.
Za razliku od sofista, koji pod ovekovom prirodom podrazumevaju "jedinstvo tela i
due, ali pre svega unutranje nastrojenje oveka, njegovu duhovnu prirodu",(68) Kuberten
polazi od dualizma tela i due tvrdei da "dua ima potrebu da mui telo da bi ono bilo
pokornije". U antici se gimnastiki trening pojavljuje kao "obrazovanje due";(69) kod
Kubertena se sport, kao bespotedna borba telima, pojavljuje kao osnovni nain stvaranja
(sado-mazohistikog) karaktera. "Jedinstvo" telesnog i duhovnog pokreta u antici
pojavljuje se kao podreenost smrtnog tela besmrtnom boanskom duhu - ne i ljudskoj
dui. Boji duh je ona snaga koja udahnjuje ivot telu, a "slava", koja se stie "dobrim
delom", obezbeuje oveku mesto na Olimpu. Telesni izgled i pokret izraz su duhovnog
pokreta, odnosno, otelotvorenje nastojanja da se bude u jedinstvu sa kosmosom.
Geometrija, proporcionalnost, skladnost - osnov su umetnikog prikazivanja i mimetikog
impulsa. Radi se o zadatom vrednosnom i estetskom obrascu (koji je svoj metaforiki izraz
dobio u olimpijskom kosmosu) koji tei ouvanju uspostavljenog poretka. U tom smislu

125

moe se govoriti i o "jedinstvu" tela i duha u Kubertenovoj koncepciji. U antici dominira

ideal harmoninog jedinstva tela sa kosmosom u kome se iskazuje potpuna potinjenost
oveka uspostavljenom poretku. Antika telesna kultura podrazumeva geometrijski
oblikovano telo koje postaje simbolini izraz boanskog ustrojstva kosmosa. To najjasnije
dolazi do izraaja u umetnosti u kojoj dominira "umetnikova vera da u savrenom obliku
lei prototip svega ljudskog, samog boanstva".(70) Telo koje se pojavljuje na antikim
vazama slikoviti je izraz helenskog shvatanja kosmosa i poloaja oveka u njemu. Otuda na
njima ne dominira miina snaga, ve proporcionalnost i gracioznost. "Vajanje tela" postaje
ritualno iskazivanje pokornosti bogovima i uzdizanje itavog bia oveka ka njima, slino
hrianstvu u kome su molitve ritualni nain uzdizanja due ka bogu. Istovremeno, antika
telesna kultura sredstvo je za duhovnu i rasnu integraciju Helena i u tom smislu izraz je
njihove "superiornosti" u odnosu prema "varvarima". Rasna ekskluzivnost ne iskazuje se
telesnom (miinom) snagom, nego oseajem za meru (metron ariston): sirova snaga i
neproporcionalno miiavo telo odlika su robova. Isto je i sa srednjovekovnim
aristokratskim kriterijumima: oseaj za meru i eleganciju (ordre et mesure) ekskluzivna je
odlika aristokratije - u odnosu prema neumerenosti i nezgrapnosti kmetova. Ukazujui na
to da "zapadnjaka umetnost nikada nije prebrodila" - "podvojenost tela i due", efold
naglaava da "u grkom telu, s druge strane, svaki nerv, svaki pokret odraava kretanje
due na nain koji se danas sree samo kod dece i ivotinja."(71) Da li je to onaj kvalitet
koji ini da je antika umetnost "neprevazieni uzor" (Marks) umetnosti modernog
drutva?
Kuberten je blizak Platonovoj filozofiji, po kojoj telo nije integralni deo individue,
ve se duh kao transcendentalni entitet pojavljuje kao vladar nad telom. ovek je pojavni
oblik odnosa izmeu dve od oveka nezavisne sfere: duhovne i materijalne. U pitanju je
mehanicistiki, a ne dijalektiki odnos. Besmrtna "dua" ima prvenstvo nad smrtnim telom,
kao to je to u "Timej"-u, i ono mora da joj bude podreeno.(72) Dua se pojavljuje kao
simbol uspostavljenog sveta koji u obliku kosmikog poretka dobija legitimnost venog - u
odnosu prema njegovim materijalnim pojavnim oblicima koji su privremeni. Drugim reima,
uspostavljeni nadljudski i od ljudske prakse nezavistan poredak je vean - ovek je
prolazan. Kosmiko (boansko) ustrojstvo osnov je ovozemaljskog ustrojstva: ovek je
bukvalno prikovan za nebeski svod. Kod Kubertena umesto boanskog dominira duh
kapitalizma koji je otelotvoren u miiavom telu sportiste, koje je u borilakom naponu, s
tim to se umesto due - karakter pojavljuje kao stecite i uporite vladajueg duha u
oveku. Kuberten u "besmrtnom duhu antike", koji ima nadljudsku i nadvremensku
dimenziju, vidi osvajako-tlaiteljski duh ratnike aristokratije homerovskog doba, koji e
se pojaviti u srednjem veku u obliku "vitekog duha", a u modernom dobu u obliku
"sportskog duha". Moderne olimpijske igre postaju obnavljanje i ouvanje osvajakotlaiteljskog kulta ratnike aristokratije kao "gospodarske rase", ovog puta u obliku buruja
koji tei da pokori itav svet. Meutim, za Kubertena "besmrtni duh antike" nema
transcendentalni karakter, ve je pojavni oblik procesa evolucije koji neprestano proizvodi
ivotno tle ("okolnosti") na kome se uvek iznova raa "gospodarska rasa". U tom smislu
sport, kao otelotvorenje vladajuih drutvenih odnosa u "istom" obliku, postaje sredstvo
za oplodnju oveka socijalno darvinistikim i "progresivnim" duhom kapitalizma iz ega e
nastati Kubertenov "novi ovek".
Dok u antici postoji spontani odnos oveka prema telu, koji proistie iz doivljavanja
tela kao dela kosmosa i kao izvorita ivotne energije oveka, kod Kubertena dominira
instrumentalni odnos oveka prema svome telu koji je uslovljen prirodom kapitalistikog
poretka. Sve je podreeno modeliranju koje se zasniva na kapitalistiki (zlo)upotrebljenoj
tehnici i nauci: kao to je u antici telesni izgled trebalo da bude u jedinstvu sa
uspostavljenim kosmosom, tako je i kod Kubertena telesni izgled trebalo da bude u

126

jedinstvu sa socijalno darvinistikim i progresistikim duhom kapitalizma. Telo postaje

sredstvo za stvaranje pozitivnog karaktera i pozitivne svesti oveka, kao i sredstvo za
demonstraciju ekspanzionistike moi kapitalizma. To je ona mo koju e Kuberten
nastojati da obogotvori i koja uslovljava odnos oveka prema svome telu. ovek je u liku
buruja postao sredstvo za ostvarivanje kapitalistikog "progresa". Umesto antikog
holistikog pristupa telu, Kuberten insistira na ekspanzivnoj miinoj snazi i istovremeno se
obraunava kako s apolonskom, tako i s dioniskom prirodom oveka. On nije samo
obezglavio svog pozitivnog oveka, ve ga je liio erosa, emocija, mate, stvaralakog...
U antici postoji organsko i duhovno jedinstvo oveka sa prirodom. Antiki ovek
nije ovladao prirodnim silama ve je u vlasti njihovih ivotvornih i razornih moi koje
dobijaju boansko oblije. Dodvoravanje bogovima prinoenjem rtve izraz je nastojanja da
se predupredi pogubno dejstvo prirodnih sila i kao takvo je svojevrsni pokuaj ostvarivanja
uticaja na prirodne sile. Ne "osvajanje prirode" i njena eksploatacija, ve kroenje prirode
postaje najvii domet aktivistikog odnosa oveka prema prirodi, to se ogleda i u antikom
shvatanju dresure ivotinja. Pegaz, kao kultna ivotinja, simbol je ukroene snage prirode
koja omoguava oveku da se, u jedinstvu sa njom, vine ka boanskim prostorima. U
modernoj olimpijskoj religiji priroda gubi sveti karakter: ona prestaje da bude sedite
bogova i postaje predmet iskoritavanja. ovek vie nema strah od prirode i ne nastoji da
ivi u skladu sa njom, ve nastoji da ovlada prirodom i postane njen "gospodar i posednik".
Kod Kubertena priroda je svedena na objekt eksploatacije, ali se pojavljuje i kao izvor
"uivanja", to je vid aristokratskog otpora prema novonastalim gradovima, u kojima caruje
beda i prljavtina, i idealizovanje seoskog ivota kao simbola spokojnog ivota koji se
pojavljuje kao duhovno okrepljenje za nove osvajako-pljakake poduhvate. Otuda se u
Kubertenovoj filozofiji prepliu nostalgini aristokratski vapaji za idilinim seoskim
ivotom i bespotedni eksploatatorski odnos prema prirodi, pogotovu u kolonijama. Za
razliku od moderne humanistike misli koja u ovladavanju oveka prirodnim zakonima
(nauka i tehnika) vidi i razvoj stvaralakih moi oveka - ime se otvara mogunost za
"skok iz carstva nunosti u carstvo slobode" (Engels) u kome e "duhovno bogatstvo biti
mera ljudskog bogatstva" (Marks) - Kuberten u ovladavanju prirodom vidi mogunost za
nagomilavanje materijalnog bogatstva "elite", kao i osnov za razvoj njene gospodarskotlaiteljske moi. Instrumentalni i izrabljivaki odnos prema prirodi osnov je Kubertanovog
odnosa prema ljudskom telu. Ono nije harmonini deo prirode koje, kao takvo, treba
potovati, ve je svedeno na predmet obrade i sredstvo za postizanje vladajuih interesa. U
antici kult harmonino razvijenog tela istovremeno je kult prirode (kosmikog poretka),
dok je kod Kubertena re o kultu miiavog tela koje je simbolini izraz razvojne snage
kapitalizma koja se pojavljuje u vidu "progresa" - koji postaje analog boanskoj moi. Radi
se o sledu logike koja u kvantitetu posedovanog vidi osnov samovrednovanja oveka i
osnov drutvene moi. Instrumentalizovanje prirodnih zakona, u obliku tehnike i nauke,
radi eksploatacije prirode, postaje instrumentalizovanje oveka i njegovog tela radi
ostvarivanja "progresa". Antiki odnos prema telu paradigma je odnosa prema prirodi. Jo
je u antici "priroda u oveku prekoraila svoju puku "prirodnost"".(73) Interpretirajui
Plutarhove stavove o antikoj pedagogiji Jeger konstatuje: "Telesni trening i dresura
ivotinja dokaz su da se fysis moe oplemeniti".(74) Radi se o oplemenjivanju koje
podrazumeva navoenje oveka na odreeno ponaanje, to se postie uspostavljanjem
vlasti nad njegovom instinktivnom prirodom. Vaspitanje se svodi na ukalupljivanje oveka u
model graanina koji odgovara prirodi vladajueg poretka. Kubertenova koncepcija
"usavravanja" oveka predstavlja obraun s idejom o oplemenjivanju ljudske prirode. On
upotrebljava izraz "plemenit" u istom smislu u kome graanska pedagogija naziva boks
"plemenitom vetinom". To je oblik "humanizovanja" i estetizovanja ubilakih vetina kao
simbola vladajue drutvene moi.

127

Antiko techne ne predstavlja savladane prirodne zakone od strane oveka, ve oblik

u kome se ispoljava boanska volja koja simbolie delatnu mo kosmosa. Putem techne
ovek se ne oslobaa zavisnosti od prirode i ne ovladava njome, ve samo potvruje svoju
beznadenu potinjenost boanskim silama. U tom smislu techne nema produktivistiki i
oslobaajui, ve religiozni i ograniavajui karakter. Kuberten se ne naslanja na antiko
techne, ve na modernu tehniku, i to na onu tendenciju u njenom razvoju koja nastoji da od
tehnike stvori sredstvo za iskoriavanje prirode i potinjavanje oveka. To postaje osnov
Kubertenovog odnosa prema telu oveka, kao njegovoj neposrednoj prirodi, i prema
sportskoj tehnici. Kuberten ne insistira na razvoju vetine i stvaralakih moi oveka, ve
na razvoju borilakog karaktera i agresivnog muskularizma, kao i na kultu "intenzivnih
telesnih vebi" sa kojima se sistematski sakati telo i stvara sadistiko-mazohistiki karakter.
U njegovoj "utilitarnoj pedagogiji" nema mesta za princip mere i optimalnog napora, koji
polazi od potovanja telesnih specifinosti, zdravlja i linog integriteta oveka. Umesto
stvaralakog tela i duha, stvara se osvajako-tlaiteljsko telo i ubilaki duh, glavne odlike
"gospodarske rase", s tim to je prihvatljiva samo ona vetina koja omoguava razvoj i
realizaciju osvajako-tlaiteljskog duha buruja. Jedina prava vetina koju treba da savlada
pripadnik "gospodarske rase" je borilaka vetina, kao i tehnika ubijanja koja podrazumeva
savladavanje rukovanja orujem. Kuberten nema u vidu tehniku koja se pojavljuje u obliku
mehanikih naprava, u kojima su otelotvorene savladane prirodne sile sa kojima ovek
upravlja putem razuma, ve instrumentalizovano telo koje stie ubilaku mo. Ubilaki
karakter (spremnost na ubistvo) i ubilaka vetina (sposobnost za ubistvo) sainjavaju
ubilaku mo koja predstavlja glavnu karakteristiku "volje za mo" buruja. Oni se
meusobno uslovljavaju: razvoj ubilakog karaktera podrazumeva razvoj ubilake vetine i
obratno. Izmeu ubilake moi i ubilakog karaktera nema umnog posredovanja, ve se
pojavljuje dehumanizovano i instrumentalizovano znanje, kao i mimetiki impulsi koji treba
da popune erotske i duhovne praznine i doprinesu potpunom saivljavanju buruja sa
ubilakom vetinom. Kubertenova ideja o boksu na konjima predstavlja vrhunac njegovog
poimanja "jedinstva" prirode, oveka i (borilake) vetine. Priroda i telo postaju tehniko
sredstvo za postizanje neljudskih efekata.
U antici ovek je u jedinstvu sa telesnom vetinom: nema posebne tehnike sfere
koja se pojavljuje kao posrednik u odnosu oveka prema prirodi i prema sebi, kao to je to
sluaj u modernom dobu. U tom kontekstu nema tehnike racionalnosti ni progresistikog
principa uinka koji u prvi plan stavlja efikasnost. Otuda je u antici estetika, u kojoj dolazi
do izraaja nastojanje da se postigne potpuni sklad sa kosmosom, najvii izazov. Duhovno
jedinstvo sa kosmosom postie se putem telesne harmonije: odnos prema telu posredovan
je slikom geometrijski ustrojenog kosmosa. I Kubertenov pozitivni ovek uklapa se u
kapitalistiki kosmos putem tela i telesnog izgleda - mens fervida in corpore lacertoso koji odgovara dinamikom i progresistikom duhu kapitalizma. Kuberten, poput nacista, ne
insistira na telu koje odgovara ivotinji (zveri), ve na "elinom telu" kome odgovara
"elina volja". Telo je simbolini izraz "prevazilaenja" "lenje ivotinjske" prirode oveka i
istovremeno simbol neunitive ekspanzivne snage vladajueg poretka.
U modernom drutvu odnos prema telu posredovan je kapitalistikim kosmosom
(industrijski mimezis, princip racionalnosti i efikasnosti) koji se pojavljuje u obliku od
oveka otuene i nad ovekom dominirajue tehnike sfere koja je neposredni mimetiki
impuls, kao i sveprisutna logika ivljenja. Putem nje kapital vlada ovekom i prirodom. Kao
to je u antici posredstvom sfere olimpijskih bogova ovek bio rob vladajueg poretka, tako
je u kapitalizmu postao rob poretka posredstvom nauke i tehnike. U antici su prirodne
pojave neposredni mimetiki impuls i izraz "spontanosti". Kubertenov olimpizam se oslanja
na Dekartovu mehanicistiku filozofiju tela i pronalazi mimetiki impuls u industrijskom i
militaristikom pokretu. Umesto prirodnog pokreta i prirodnog tela, dominira mehanika

128

pokreta, a telo postaje kavez tehnike racionalnosti. Ono to je najvanije, Kubertenov

olimpizam postaje vladavina dehumanizovanog i denaturalizovanog uma u glavama ljudi.
Najvii "estetski" izazov postaje efikasno telo koje odgovara visokospecijalizovanoj maini.
Svoenje tela na mainu, a kretanja na mehaniku pokreta, podrazumeva tehnizovani um,
potisnuti i osakaeni eros, kao i osakaeno emotivno i duhovno bie oveka.
U antici prirodni zakoni (pojave) se politiki instrumentalizuju posredstvom
olimpijskih bogova; kod Kubertena je uspostavljeno politiko instrumentalizovanje nauke i
tehnike posredstvom olimpizma. Umesto obogotvorenja prirode (naturalna proizvodnja i
sile prirode) dolazi, posredstvom progresistikog principa citius, altius, fortius, do
obogotvorenja tehnike koja u rukama kapitala postaje "mistino" sredstvo za porobljavanje
oveka. To je jo jedno protivreje Kubertenovog olimpizma koji se "naslanja" na antiku.
"Tehnika civilizacija", koja je uslovljena destruktivnom prirodom monopolistikog
kapitalizma, postaje spiritus movens modernog olimpizma. Otuda Kuberten insistira na
principu citius, altius, fortius, koji ne postoji u antikoj Grkoj, i polazi od Kontovog
pozitivizma i Le Pleovog "potovanja injenica" - to je u suprotnosti s metafizikim
karakterom antikih olimpijskih igara. Kuberten pokuava da prekorai izvornu prirodnost
oveka, koju on ima kao "lenja ivotinja", tako to e sportom i telesnim vebama da
razvije u njemu potrebu za veim naporom - to znai gramzivi osvajako-tlaiteljski
karakter. "Potreba due da mui telo da bi ono bilo pokornije" postaje opravdanje za
obraun s erosom i za stvaranje mazohistikog karaktera. Ovladavanje telom i njegovo
instrumentalizovanje odgovara odnosu prema prirodi. U Kubertenovoj olimpijskoj doktrini
se ogledaju obrisi novog antropolokog modela koji odgovara ekocidnom duhu kapitalizma
i koji obeleava put od "takmiarskog" do (samo)destruktivnog oveka.
U antikoj kosmogoniji dominira statini geometrijsko-ematski pristup prostoru. Kosmos
je sferino podeljen i svaka sfera ima svoje odlike, svrhu i simbolinu vrednost. Takvom
ustrojstvu kosmosa odgovara ustrojstvo antikog drutva, to dolazi do svog najjasnijeg
izraaja kod Platona. Jo se u antici stvaraju posebni prostori za telesno vebanje i borbu
(stadioni, hipodromi, gimnazije, palestre) - koji dobijaju status kultnih mesta, svojevrsnih
hramova u kojima se, putem gimnastikih vebi, nastoji doi u sklad sa kosmikim
poretkom i izazvati erotski zanos bogova. Budui da je ovek "igraka bogova", atletska
borilita postaju boja igralita na kojima prinoenjem darova bogove prvo treba nahraniti,
a zatim im pruiti priliku da se zabave igrajui se ljudskim sudbinama. Prostor sveta
omean je boanskim kosmosom i predstavlja njegovu simbolinu ovozemaljsku pojavu.
Telesni pokret u antici izraz je dramatike ivljenja koja ima tragini karakter jer se ovek
neprestano sueljava sa samovoljom bogova: ivot je pozornica bogova, a ljudi njihove
"igrake". ivotni tok oveka i drutva odgovara "kretanju" Zenonove strele: ona se uvek
nalazi u istoj taki. Sudbina Ikara upuuje na to kuda vodi let ka slobodi. Doiveti svoje
kosmiko bivstvovanje kretanjem kroz prostor, vinuti se prema bogovima i doiveti svoju
traginu sudbinu - to je najvii domet antikog oveka. Za Kubertena kosmos nema
geometrijsko-ematsku prirodu : ovek se ne nalazi u zadatom i statinom prostoru, ve u
dinaminom prostoru ija je priroda uslovljena progresistikim i ekspanzionistikim duhom
kapitalizma. Za razliku od antikog zatvorenog kosmosa, kapitalistiki kosmos je otvoren i
ima ekspanzivni karakter. Radi se o jedinstvenoj sfernoj strukturi prostora pri emu je duh
kapitalizma centar pulsirajue moi koja se iri u svim pravcima. Kubertenov Ikar nema
pored sebe mudrog Dedala, niti tei da se vine ka izvoritu svetlosti koji simbolizuje tenju
oveka da prevazie horizonte postojeeg i dopre do novih svetova. On se svodi na pticugrabljivicu koja se uvek iznova usmerava ka plenu rukovodei se ubilakom reenou i
nezajaljivom pohlepom. Kuberten nema razumevanja ni za romantizam koji se razvija u
Nemakoj nakon Francuske graanske revolucije, kao njen duhovni refleks. On se
obraunava s Kloptokovim "krilima" koja se nalaze na nogama oveka koji tei da se

129

oslobodi stega feudalnog drutva i da, voen matom i verom u svoje ljudske moi, poleti
ka novim prostorima da u njima dosegne do svoje istinske ljudskosti.
to se vremena tie, ono se u antici ne shvata kao kretanje napred : trka je nebitna
kao brzina kretanja kroz prostor i kao njegovo "savladavanje", i u tom smislu kao razvoj
ljudskih moi, ve kao borba za pobedu sa kojom se stie "slava". U antici nema merenja
vremena radi odreivanja promena, ve je ono potvrda postojanosti ovozemaljskog sveta
(ne i venosti). Isto je sa modernim olimpijskim igrama, s tim to se one, nasuprot
egzistencijalnom pesimizmu antike, zasnivaju na progresistikom optimizmu. Protok
vremena za Grke znai da su sve dalje od svog ivotnog izvorita, koje je i glavno
(mitoloko) duhovno pribeite. Nepromenljivi oblik u kojem se odvijaju olimpijske igre
jedan je od naina odbrane "staroga" ritualnim ponavljanjem izvorne olimpijske liturgije.
Stroga forma postaje simbolino vraanje na boansko izvorite ivota i napajanje helenske
rase izvornom ivotnom (kosmikom) snagom - koja se obnavlja na olimpijskim igrama.
Slino je sa Kubertenom: kod njega je (idealizovana) "prolost" izvorite "pravog" ivota
koji dobija mitsku masku i postaje sredstvo za izgradnju kulta postojeeg ivota. "Besmrtni
duh antike" postaje nadljudska (nadistorijska) sila koja nanovo dovodi oveka do izvornog
antikog ivotnog vrela.
Olimpizam i Eros
Helensko drutvo bilo je par excellence erotska zajednica. Erotska bliskost izmeu
mukaraca predstavljala je jednu od najvanijih integrativnih spona helenskog drutva, a
muko telo u borilakom naponu najvii erotski izazov. Olimpijske igre bile su
prvorazredna erotska manifestacija. Sudar golih tela u krvavoj estini, sa provokativnim
poloajima i pokretima, bila je dramatina erotska predstava i izuzetni erotski stimulans.
Borbe golih deaka (efebi) predstavljale su posebnu poslasticu za publiku: olimpijske igre
bile su festival pederastije. Budui da su olimpijski bogovi bili antropomorfni i da su
predstavljali obogotvorenje osobenosti i sklonosti Helena, moe se pretpostaviti da su
olimpijske igre bile vrhunska erotska predstava i kao takve svojevrsno "zavoenje" bogova.
Put u besmrtnost, putem pobednike "slave", bio je poploan strasnim erotskim nabojem.
Veliajui helensko drutvo kao nedostini uzor modernom dobu Kuberten, poput
mnogih drugih graanskih helenista, zaobilazi homoseksualne i pedofiliarske "detalje" iz
antikog naslea da ne bi pokvarili sliku idealizovanog sveta u kome (malo)graanin treba
da pronae najvie domete ljudskog i duhovno pribeite. Na antikim olimpijskim igrama,
kao i u gimnazijama i palestrama, pulsirao je neskriveni erotski naboj (koji je bio izvanredna
provokacija za seksualnu fantaziju) sa kojim Kuberten, putem njegove muskularne
pedagogije (rukovodei se jezuitizmom i progresizmom), po svaku cenu nastoji da se
obrauna i da na taj nain sterilie ivotnu snagu helenskog drutva. U antici telesne vebe
nisu bile oblik sputavanja i obrauna sa erosom, ve njegovo neprestano podsticanje i
oplemenjivanje. Arete gymnastike podrazumeva gospodarenje nad instinktima, ali ne i
obraun s erotskom prirodom oveka, kao to je to sluaj u Kubertenovoj "utilitarnoj
pedagogiji". U gimnazijama, stecitu aristokratije, stari su se udvarali mladima koji su ih
zavodili svojim telima. Radi se o telesnom vebanju kao svojevrsnoj ljubavnoj predigri i
najviem obliku aristokratskog telesnog agon-a. Kuberten tvrdi da su u helenskom drutvu
"i stari i mladi iveli u bratskoj zajednici" - to ga ne spreava da stav da je "bratstvo za
anele, a ne za ljude" proglasi za jedan od najvanijh principa njegove olimpijske doktrine ali ne govori nita o prirodi tih odnosa. Uprkos tome to je u opravdavanju pedofiliarskih
odnosa u antici prisutna hipokrizija, bitno je da se ljubavno zadovoljstvo stavlja u kontekst

130

razvoja irih ("prijateljskih") meuljudskih odnosa. "Ljubavni odnosi" izmeu pripadnika

aristokratije pojavljuju se kao najvii oblik rasne i klasne integracije, odnosno, kao
najneposredniji oblik stvaranja organskog jedinstva zajednice. Od izuzetnog znaaja je to
to se, shodno antikoj kulturi, erotski odnosi ne zasnivaju na sirovoj, ve na
produhovljenoj seksualnosti. To se ogleda u vladajuem modelu tela i pokreta koji su
ovekoveeni u kipovima, na reljefima i slikama. Uprkos tome to telesnoj snazi daju
prvorezredni znaaj, gipkost udova i tela (ono najvanije po emu se razlikuje telo Helena
od tela roba - koje je kruto i nezgrapno) predstavlja osnov ritmike erotskog pokreta:
dominira telesna dinamika i "mekoa" pokreta. Istovremeno, snano i negovano telo nije
samo oblik isticanja rasne ekskluzivnosti i rasne superiornosti u odnosu prema "varvarskim
narodima", ve i izraz konane pobede patrijalhalnih ("svetlosnih"/ olimpijskih) nad
matrijalhalnim (htonikim) bogovima.
U antici je postizanje erotskog naboja povezano sa nastojanjem da se oblikuje telo
tako, da bude u harmoniji sa geometrijski ustrojenim kosmosom. Otuda "vajanje tela" u
gimnazijama, poput manifestacija obnaene telesne snage na olimpijskim borilitima, ima
ritualni karakter. Telesno vebanje postaje oblik pulsiranja erotskog naboja u oveku i
najvii oblik sluenja boanstvima, to predstavlja jedan od osnova antike euritmije.
Istovremeno, ono postaje realizovanje nagonskog u religioznom obliku. U antici dominira
tenja za potpunim uklapanjem oveka u kosmos, pri emu je telesni sklad sa kosmosom
osnovna pretpostavka za duhovno jedinstvo sa kosmosom. Antika estetika pojavljuje se
kao jedinstvo erotskog i kosmikog. Otuda je harmonija najvaniji estetski izazov. Budui
da je najvaniji zadatak Kubertenove "utilitarne pedagogije" potpuno uklapanje oveka u
postojei svet, i Kuberten istie u prvi plan harmoniju u kojoj vidi "sestru poretka".
Istovremeno, ritam dobija izuzetan znaaj budui da Kubertenova koncepcija "progresa"
ima dinamiki karakter. On simbolizuje otkucavanje ivotnog bila kapitalizma i veno
obnavljanje njegove ivotne snage koja se pojavljuje kao sudbinska mo.
Kuberten je dobro uoio da je Helen radei na svom telu ustvari radio na svome
duhu. "Vajanje tela" postaje religiozni ritual sa kojim se realizuje antiki princip gnothi
seauton. Telesne vebe postaju nain potinjavanja (podavanja) bogovima - koje Kuberten
zamenjuje sa "zemljom" i "zastavom". Radi se o nastojanju da se obogotvori uspostavljeni
poredak u obliku oboavanja njegovih najviih simbola. U modernom olimpizmu nema
antropomorfnih simbola koji predstavljaju vladajuu mo poretka, kao to su to bogovi u
antici. Tu ulogu preuzimaju sportisti, s tim to je njihovo telo i izgled u potpunosti
podreeno prirodi vladajueg poretka. Isto tako, u modernom olimpizmu kult tela nema
veze sa irim religioznim kontekstom, kao to je to bilo u antici, ve se zasniva na socijalno
darvinistikom i progresistikom duhu kapitalizma, i na simbolian nain je izraen u
Kubertenovoj maksimi mens fervida in corpore lacertoso. Dominira industrijski mimezis i
mehanizacija tela i u vezi s tim obraun s erosom i s prirodnim potrebama oveka. Pored
toga, u antici nije bilo ni principa "veeg napora", ve su dominirali principi "mera je ono
najbolje" (metron ariston) i "nita odvie" (meden agan), kao i princip "lepog i dobrog"
(kalokagathia). Kod Kubertena je miiavo muko telo u borilakom naponu, kao
simbolini pojavni oblik vladajueg duha kapitalizma, najvii erotski izazov. U tom
kontekstu Kuberten nastoji da se obrauna s erosom koji usmerava oveka ka razvoju
njegove afektivne prirode i ljudske bliskosti, i da tu energiju pretvori u pokretaku snagu
"progresa". Za razliku od helenskog sveta koji se zasniva na geometrijski ustrojenom
kosmosu ija je mo otelotvorena u olimpijskim bogovima, Kubertenov svet se zasniva na
ekspanzionistikoj moi monopolistikog kapitalizma. Osvajanje sveta i tlaenje "slabih"
osnovni je erotski stimulans. Ljubav prema ubilakoj moi, kao sredstvu za uspostavljanje
dominacije nad "slabima", postaje zamena za ljubav prema bogovima kao sudbinskoj sili.
Otuda ljubav prema oruju, kao najviem simbolu osvajako-tlaiteljske moi

131

kapitalistikog sveta, predstavlja vrhunac "ljubavnog" zanosa, a oruje najvii seksualni

simbol ("feti"). Seksualna elja se od detinjstva usmerava ka eksplozivnoj miinoj snazi,
uniformi, konjima... Igra sa orujem zamenjuje igru sa penisom.
Kada su u pitanju odnosi izmeu polova u antici, jedan od najvanijih argumenata
protiv ljubavi prema enama, koja se nalazi u Plutarhovoj raspravi o ljubavi, je da je ona
"nita drugo do prirodna sklonost".(75) Fuko navodi Protogena: "Protogen se poziva na
prirodnost odnosa izmeu mukarca i ene zato da bi pokazao njihovu nesavrenost i da bi
oznaio po emu se ti odnosi razlikuju od ljubavi prema deacima koja prezire te nunosti i
stremi neemu mnogo uzvienijem."(76) I dalje: "Prema tome, postoji samo jedna prava
ljubav, a to je ljubav prema deacima ; ona je prava zato to u njoj nema runih ulnih
uivanja i zato to obavezno podrazumeva prijateljstvo koje je neraskidivo povezano sa
vrlinom."(77) Jo je u antikoj Grkoj razobliena pedofiliarska demagogija. O tome
Fuko: "Dafnaj igoe licemerstvo pederasta. Ljubitelj deaka voli da se prikazuje kao
filozof i kao mudrac, kao da uplakani Ahil nije pominjao Patroklova bedra, kao da Solon,
govorei o deacima u cvetu mladosti, nije opevao "kadifenu mekotu njihovih bedara i
njihovih usana"..."(78) Kuberten je odbacio kako naturalistiki zasnovani eros, tako i
antiku pedofiliarsku doktrinu. Odnos prema eni pokazuje da se u antici pravi razlika
izmeu seksualnog odnosa kao zadovoljavanje ula i onog koji je usmeren na ostvarivanje
"vieg" odnosa izmeu ljudi, koji je povezan sa idejom duhovne bliskosti. Kod Kubertena
nema ni jednog ni drugog: seksualni odnos se svodi na tehniku oplodnje, pri emu su ula
ukljuena samo u onom obimu i na nain koji treba da omogui oploenje. to se tie
"prijateljstva" koje se zasniva na homoseksualnoj bliskosti ono bi, dosledno sledei
Kubertena, moglo da se ostvari u svetu anela, ali ne i meu ljudima jer oni ne mogu da
budu "braa", ve samo "rivali". Kuberten nije pedofiliar niti je njegova erotika uvijena u
plat platonske eratologije. On ne vezuje eros za "ednost", ve za muevnu snagu i
oduevljava se miiavim mukim telom, vojnim paradama, konjima, orujem... Kubertenu
je strana "pederastika etika" (Fuko) koja, kao vii oblik prijateljstva, podrazumeva pomo
u nevolji, rtvovanje u borbi, negovanje u starosti, miljenikovu obavezu da uzvrati ljubav i
sl..(79) Nije sluajno to su kolektivni sportovi izbaeni iz Kubertenove "utilitarne
pedagogije". On je nastojao da sprei da se u oveku razvije oseanje solidarnosti i na toj
osnovi bliskost izmeu ljudi. Bezgranina gramzivost i samoivost najvanije su odlike
buruja. Kuberten odbacuje antiki kult "ratnikog drugarstva" koji se zasnivao na
seksualnoj bliskosti ratnika koju simbolie odnos izmeu Ahila i Patrokla. Eros koji se
"oduevljava sa ratnikom vrlinom i moralnom disciplinom" (80) izbaen je iz moderne
olimpijske mitologije. Postoji samo erotizovani rivalitet koji se zasniva na sudaru tela koja
simbolizuju ekspanzivnu mo kapitalizma. to se tie "potovanja" meu "borcima", radi se
o potovanju vladajue (ubilake) moi koja je otelotvorena u "rivalima". U antici eros je
podsticaj za razvoj borbenosti; kod Kubertena je to potiskivanje i sakaenje erosa iz ega
treba da proistekne "divna energija" koja e biti usmerena na instrumentalizovanje oveka
radi ostvarivanja interesa vladajue "elite". Ratnika strast kod antikih junaka izvire iz
njihove ivotne strasti koja se zasniva na potovanju i razvoju svih telesnih moi, a ne na
njihovom sakaenju. Oni nisu sputani Kubertenovim malograanskim predrasudama i
progresistikom logikom (apsolutizovani princip uinka, kvantifikovanje, "princip veeg
napora", mehanizacija tela itd.), ve nastoje da ive punim ivotom - koji je kratak i zato ga
treba doiveti to intenzivnije - da bi se postigla "slava" i time obezbedila venost.
Kubertenova erotska energija nije samo agresivna, ve i (samo)destruktivna budui da je
odnos oveka prema oveku i odnos oveka prema sebi posredovan principom "veeg
napora" koji nema bilo kakvih spoljnih ili unutranjih granica. Istovremeno, Kubertenov
eros nije pobeda nad prvobitnim neredom, kao to je to bilo u antici,(81) niti je vraanje
prvobitnom neredu, ve je obraun kako s kulturnim, tako i s prirodnim biem oveka.

132

Kuberten je, kao to smo videli, liio oveka potrebe da voli i da bude voljen. Iz
seksualnih odnosa uklonjen je ne samo emotivni zanos, ve i zanos parenja koji je
karakteristian za ivotinje - to samo ukazuje na pravu prirodu Kubertenove
"prirodnjake" koncepcije. Oploenje se izvodi blokiranjem i potiskivanjem erotske prirode
oveka, kao i eliminacijom mate. ena je svedena na posednika materice, svojevrsni rasni
(nacionalni) inkubator, mukarac na posednika materijala za oplodnju, a seksualni odnos na
puku mehaniku oploenja. Brak nije odnos emancipovanih linosti koje povezuje ljubav i
potreba da imaju porodicu, ve je institucionalizovani spoj organa za paranje: suprunici su
svedeni na orue za rasnu reprodukciju. Pater familias se odnosi prema eni i deci kao
protager, budui da po Kubertenu ena ne treba da ima ni ljudska, ni graanska prava.
Kuberten ne polazi od oveka (graanina) kao konstitutivnog segmenta drutva, ve od
egzistencijalnih interesa rase ije su najvie vrednosti otelotvorene u vladajuoj "eliti".
Po Kubertenu "Edipov kompleks" nije mogu, a samim tim ni oceubistvo i oseanje
krivice. Porodica se ne zasniva na potrebi da se zadovolji seksualni nagon, ve na potrebi
da se obezbedi bioloka reprodukcija rase i da se stvori inicijalna autoritarna struktura
drutva koja odgovara strukturi ivotinjske zajednice i predstavlja neposrednu vezu s njom.
Porodica, kao "osnovna elija drutva", osnov je organizovanja drutva i sredstvo za
razaranje drutvene strukture koja se zasniva na suverenitetu i jednakim pravima graana.
Budui da je za Kubertena porodica "prirodni" osnov drutvenog strukturiranja i temelj
hijerarhije moi, uloga oca kao pater familias-a ima prvorazredan znaaj. Autoritet pater
familias-a ima prirodno-pravni karakter i poiva na njegovoj telesnoj snazi i poretku u
kome ta snaga obezbeuje dominirajui ekonomski poloaj. On je nosilac volje za mo i
kao takav je neprikosnoveni gospodar nad enom i decom. to se tie odnosa prema eni,
ona kao simbol "slabosti" ne zavreuje da se za nju neko bori, pogotovu to se odnos
sinova prema majci ne zasniva na seksualnom nagonu, ve na modelu odnosa koji
dominiraju u patrijalhalnom drutvu: ena je nacionalni (rasni) inkubator i slukinja. U
Kubertenovoj koncepciji otac i sinovi su saveznici, a njihovo rivalstvo zasniva se na borbi
za mesto u hijerarhiji moi. I ovde se vidi da Kuberten nije dosledan socijalni darvinista:
izmeu oca i sinova nema borbe za seksualnom dominacijom nad majkom ("enkom"), koja
je karakteristina za zveri. Oceubistvo od strane majke i sina nije mogue, jer ono
simbolizuje pobunu "slabih" protiv neprikosnovenog autoriteta pater familias-a na kome se
zasniva postojea hijerarhija moi u drutvu. Sinovi se ne odnose prema ocu samo kao
nekom ko je jai od njih, ve i kao simbolinom otelotvorenju vladajue moi. U njima ne
sme da se stvori bilo kakva netrepeljivost prema ocu, jer ona moe da bude klica pobune
protiv vladajueg poretka: otac je neprikosnoveni gospodar, voa i uzor.
Moderni olimpizam predstavlja erotizovani "kult postojeeg sveta". Nije sluajno to
Kuberten sa najviim zanosom govori o francuskim kolonijalnim osvajanjima i to je
posebno oduevljen sa militaristikim ceremonijama, koje su najvii oblik erotizovane
osvajako-tlaiteljske moi kapitalizma. Umesto "ljubavi prema bogu", najvii izazov
postaje ljubav prema zakonima evolucije koji u kapitalistikom "progresu" dostiu svoj
najvii i konani oblik razvoja. Deerotizacija oveka i odnosa izmeu ljudi (polova) praena
je kod Kubertena sa erotizacijom odnosa prema sportu (naroito boksu) i sportistima kao
simbolinom otelotvorenju duha kapitalizma, pogotovu sa erotizacijom olimpijskih igara.
Ritmino pulsiranje mistifikovane vladajue moi pojavljuje se u obliku militaristike
pederastije: mariranje po taktu koranice, zastave, histerina razdraganost... Olimpijski
spektakl, sa svojom agresivnom koreografijom, predstavlja svojevrsnu ljubavnu predigru u
kojoj se nadrauju ula i ovek dri u stanju erotske napetosti. Olimpijske igre postaju
vrhunski ritual podavanja oveka vladajuem duhu kapitalizma, poput antikih olimpijskih
igara na kojima se ovek podavao olimpijskim bogovima. Meutim, kod Kubertena je
prisutno deerotizovanje antike telesne kulture putem jezuitskog puritanizma i progresizma

133

koji podrazumeva kvantifikovanje i industrijski mimezis. Olimpizam postaje vrhunac

dehumanizovanja i denaturalizovanja oveka. Kuberten sledi tendenciju "deseksualizacije
organizma koja je potrebna drutvenom korienju organizma kao orua rada",(82) i
proiruje je na buruja da bi od njega stvorio idealno orue za realizaciju ekspanzionistikih
tenji monopolistikog kapitalizma. Razvoj kapitalistikog naina proizvodnje, koji se
pojavljuju u obliku kvantifikovanja i tehnizovanja meuljudskih odnosa i odnosa oveka
prema samome sebi, je ona mo sa kojom se "nadgrauju" zakoni evolucije. Sport postaje
kapitalistiki oblik denaturalizovanja socijalnog darvinizma.
Kubertenov "Eros" blizak je fenomenu koji je Markuze nazvao "nerepresivnom
sublimacijom" u kojoj "spolni poticaji, ne gubei svoje erotske energije, nadilaze svoj
neposredni predmet i erotiziraju normalno ne-erotske i protuerotske odnose izmeu
pojedinaca, i izmeu njih i njihove okoline".(83) Meutim, i pored insistiranja na
spontanosti, kod Kubertena se radi o svojevrsnoj prinudi budui da "okolnosti", u kojima
dete treba da se razvija, podrazumevaju primoravanje deteta da se ponaa na odreeni
nain. Otuda je razvoj sado-mazohistikog karaktera neminovna posledica procesa
sublimacije. Istovremeno, Kuberten poziva u pomo (pozitivnu) svest koja treba da ubedi
oveka da je poredak nasilja neminovan i da je besmisleno suprotstavljati mu se. Jedan od
najvanijih zadataka sporta je da ukine dvojstvo izmeu elje i htenja, u kontekstu
nametnute borbe za opstanak i dominaciju, i stvori od oveka beskonfliktnu linost. Uprkos
tome to Kuberten nastoji da ukine sferu svesti i da, preko sporta i telesnog drila, utopi
oveka u svakodnevni ivot na nivou nesvesnog, (pozitivna) svest se neprestano pojavljuje
kao korektiv i uputstvo za akciju. To je zato to drutveni ivot nije jednoznaan i to uvek
iznova uslovljava i reprodukuje potrebu oveka za ljudskom bliskou i slobodom.
Kod Kubertena ne dominira, kao to je to bilo u antici, stid i strah, kao ni Eros koji
zahteva "vladanje sobom, uzdravanje i vernost".(84) Uklonjena je normativna sfera koja
omoguava da se ula odre "u stanju mira i spokojstva", da se ne robuje strastima, da se
"dosegne takav nain ivljenja kojem su svojstveni potpuno uivanje u samome sebi ili
savrena vlast nad sobom"(85). Kuberten insistira na fanatinom sado-mazohistikom
aktivizmu sa kojim se erotska energija, koja usmerava oveka prema oveku, preobraava u
osvajako-tlaiteljski aktivizam. Radi se o stvaranju kulta postojeeg sveta agonalnim
telesnim aktivizmom : borbom izmeu ljudi za pobedu postizanjem veeg rezultata i
telesnim drilom koji se zasniva na principu "veeg napora". Telesne vebe postaju obraun s
seksualnom fantazijom i usmeravanje imaginacije ka pobedi i "progresu" koji se svodi na
osvajanje sveta. Telesna patnja postaje oblik pranjenja erotske energije, svojevrsni
produeni orgazam, to je prisutno i kod Huizinge, s tim to on velia krv, oaj, smrt - kao
prvorazredni erotski izazov. Kubertenov buruj je u stanju stalne seksualne napetosti:
seksualni nagon se "realizuje" u osvajako-tlaiteljskom aktivizmu i samo-kanjavanju tela i
pretvara se u udarnu snagu nagona za dominacijom. Sport postaje nain sistematskog
potiskivanja seksualnih potreba i usmeravanje "osloboene" energije na izgradnju
fanatinog borilakog karaktera koji je usmeren protiv sopstvenog tela i protiv drugih ljudi.
"Krik strasti" Kubertenovog olimpijskog pobednika postaje najvii oblik pranjenja
potisnutog erotskog bia oveka, svojevrsni orgazam. Kuberten je dobro uoio da
emotivna veza izmeu ljudi dovodi u pitanje fanatinu usresreenost sportiste na cilj koji je
zadat. Razaranje istinskih meuljudskih odnosa postaje osnovni nain stvaranja asocijalnog
fanatika koji je usresreen na obraun sa svojim izvornim ljudskim (prirodnim) potrebama i
na razvoj eksplozivne miine snage, pri emu dolazi do razvoja sado-mazohistikog
karaktera. U Kubertenovom "humanizmu" ovek postaje oveku predmet za iivljavanje
potisnutih i degenerisanih nagona.
Kubertenu je potrebna erotska simbolika koja e integrisati ljude kao rasu, klasu i pol
na nivou "kolektivnog nesvesnog". Miiavo telo u borilakom naponu postaje idealizovani

134

rasni model i simbol ekspanzivne snage kapitalizma. Nabrekli miii odraslog mukarca,
koji je spreman da zada udarac, i isukani ma, koji je spreman da prodre u telo
"protivnika", predstavljaju najvie erotske simbole. Istovremeno, nabrekli miii
"gospodarskog tela" koje je spremno da osvoji svet postaju simbolino otelotvorenje falusa
u vrhuncu napona, a sadistiko nasilje oveka nad ovekom najvii oblik seksualnog
"optenja". Kubertenova "utilitarna pedagogija" insistira na eksplozivnom pranjenju
potisnute erotske energije i u tom smislu na transformaciji erotske energije u ubilaku mo.
Kubertenov odnos prema boksu upuuje na orgazmiki karakter njegove koncepcije: "Boks
je struggle for life, predstava borbe za ivot; ovek paljivo bira svoj trenutak, odabira
mesto i tras! - upuuje svom protivniku udarac pesnicom u koji ulae svu svoju snagu i
odlunost. Kakvo zadovoljstvo!, a o korisnosti jedne takve vebe ne treba ni govoriti."(86)
U Kubertenovoj doktrini zadovoljenje seksualnih potreba preneto je sa polja
meuljudskog (ljubavnog) odnosa izmeu mukarca i ene na polje borbe izmeu
mukaraca za pobedu. Umesto ljubavne igre mukarca i ene, Kuberten nudi bespotednu
sportsku borbu izmeu "protivnika"; umesto ljubavnog zanosa, Kuberten nudi borbeni
fanatizam i pobedniki zanos. Frustracija zbog nezadovoljenih primarnih nagona izvor su
energije koja se putem telesnih vebi i sporta preobraava u antiljudski (sado-mazohistiki)
aktivizam. Na Frojdov nain reeno, Kuberten vri "premetanje nagonskih ciljeva", s tim
to se sublimacija seksualnog nagona ne vri radom,(87) ve osvajako-tlaiteljskim
aktivizmom. Za razliku od hrianstva koje potiskuje nagonsku prirodu oveka njegovom
telesnom pasivizacijom i sublimacijom u vidu intenzivnog duhovnog aktivizma (duhovne
onanije), kod Kubertena u agonalnom telesnom aktivizmu i telesnom drilu dolazi do
potpune realizacije seksualnog nagona. Sport je sredstvo sa kojim se erotska energija
preobraava u agresivnu miinu energiju - koja postaje motorna snaga "progresa".
Kod Kubertena se radi o heteroseksualnom odnosu: ljubav prema tlaiteljskoj moi
istovremeno je podavanje oveka toj moi. To se otvoreno ispoljava u Kubertenovom
principu "veeg napora" koji se svodi na mazohistiko iivljavanje na sopstvenom telu.
Muenje sopstvenog tela postaje svojevrsno seksualno optenje podavanjem vladajuem
duhu i kao takvo kompenzacioni oblik samozadovoljavanja. Heteroseksualnost je
utemeljena u sadistiko-mazohistikom karakteru. Tlaenje "slabih" i mazohistiko
podreivanje vladajuoj moi oblici su u kojima se ispoljava potpuna (aktivistika)
potinjenost oveka postojeem poretku. Seksualno potiskivanje postaje nain izgradnje
mazohistike linosti u kontekstu liavanja (podnoenja bola, patnje) kao osnovne
pretpostavke da bi se postigao projektovani rezultat: potiskivanje erosa, ula, duha, mate
postaje izvor "volje za pobedom". Za Kubertenov sado-mazohistiki karakter nije tipina
"ljubav prema monima i mrnja prema nemonima", kao to je to sluaj kod nacista,(88)
ve ljubav prema monima i prezir prema nemonima koji se izraava u
instrumentalizovanom "milosru". Mrnja je rezervisana za one od kojih Kuberten ima
smrtni strah: za revolucionarni proletarijat.
Kod Kubertenovog pozitivnog buruja nema neuroze budui da je Kuberten ukinuo
normativnu sferu i liio oveka seksualnih potreba, a samim tim i mate. Idealizujui antiki
svet Kuberten konstatuje da je "postojei svet bio srea". (89) U njemu je ve ostvareno
ono emu ovek tei, tanije, ovek moe da tei samo onome to je ve ostvareno u
postojeem svetu. Govorei o snovima Frojd konstatuje: "Ja, oslobeeno svih etikih
okova, saglaava se i sa svima zahtevima seksualnog nagona, onima koje je nae estetiko
vaspitanje davno osudilo, i onima koji se protive svima moralnim zahtevima ogranienja.
Tenja za zadovoljstvom - libido, kako mi kaemo - bira svoje objekte bez prepreke, i to
najradije zabranjene." (90) U Kubertenovom pozitivnom svetu nema mesta za matu koja je
projekcija potisnutog. Kubertenov pozitivni buruj sanja samo ono to odgovara
"progresu" i interesima evropskih kolonijalnih metropola. Pozitivista Kuberten ukida, po

135

Fromu, Frojdovo "najvee otkrie": "konflikt izmeu miljenja i bivstovanja". (91) Kod
Kubertena sve se odvija "iznad" prirode oveka koji je po svojoj prirodi "lenja ivotinja".
On ne rauna sa nagonskim potrebama, kao to je to sluaj kod Niea, ve sa "progresom"
kao najviem stepenu u kome se pojavljuje evolucija. Ljudska priroda odreena je prirodom
kapitalistikog poretka: buruj je najvii oblik u razvoju evolucije i kao takav je
otelotvorenje kapitalistikog "progresa". Jednoznanost i neprotivrenost "progresa"
uslovljava i jednoznanost i neprotivrenost prirode pozitivnog oveka u kome se sve
nalazi u funkcionalnom jedinstvu i koji se istovremeno nalazi u funkcionalnom jedinstvu sa
"progresom". To je sutina Kubertenove euritmije. Kuberten nastoji da se obrauna s
civilizacijskim ogradama koje sputavaju "borilaki instinkt", to znai instinkt za
dominacijom i posedovanjem. On ima za Kubertena onaj znaaj koji kod Frojda ima Eros kao izraz ivotne energije i osnov opstanka oveka. Kuberten ne tei da "ukroti" instinkt
destrukcije i da ga usmeri prema drugim objektima i da pribavi egu vlast nad prirodom, ve
da razvije gramzivost u oveku (buruju) i na toj osnovi razvije njegov nagon za
dominacijom i posedovanjem. U Kubertenovoj evolucionoj i progresistikoj koncepciji
nema mesta za Frojdov instinkt smrti koji "djeluje u svakom ivom stvoru i tei
sjedinjavanju i svoenju ivota na prvobitne uvjete neive materije".(92) Budui da se u
Kubertenovom "progresu" izraava nezaustavljiv tok evolucije ivog sveta i da je ovek
najvii oblik u njegovom razvoju, u njemu ne postoji instinkt koji tei da svede ivot na
prvobitne uslove neive materije, ve neprestano bukti ivotna snaga koja se ispoljava u
obliku "volje za mo". Ukidanjem nagona za smru, Kuberten je ukinuo i sukob uzmeu
Erosa i Tanatosa. to se tie "lenje" ivotinjske prirode oveka, ona nije suprotnost, ve
osnov za razvoj njegovog osvajako-tlaiteljskog karaktera. Kuberten odbacuje Frojdovo
"naelo Nirvane", a time i "narcistiki Eros, prvi stupanj svake erotske i estetske energije,"
koji, po Markuzeu, "nastoji prije svega dostii smirenje"... To je "smirenje u kojem osjetila
mogu opaati i sluati ono to se potiskuje u svakidanjem radu i razonodi, ono u emu
zbilja moemo vidjeti, uti i osjetiti ono to jesmo i ono to su stvari".(93) Kod
Kubertenovog "natoveka" dominira napetost koja je uslovljena bespotednim sakaenjem
linosti oveka i zadacima koje ekspanzivni kapitalizam postavlja pred buruja: on je
fanatik koji je opsednut eljom za osvajanjem i bogaenjem. to se tie smrti, ona je uslov
ponovnog raanja ivotne snage poretka. "Progres" je vean - ovek je prolazan i njegov
ivot ima smisla jedino ukoliko je doprineo njegovom razvoju. On kao pojedinac nestaje u
apstraktnom "oveanstvu" koje se pojavljuje kao puko orue "progresa" sa kojim on
uklanja prepreke na svome putu.
Kubertenova doktrina u osnovi je bliska Frojdovoj koncepciji koja svodi civilizaciju
na represiju nad nagonima, koja proistie iz "veite primordijalne borbe za opstanak... koja
traje do dana dananjeg". Kod Frojda razlog zbog koga drutvo ograniava nagone ima
ekonomsku prirodu : budui da drutvo "nema dovoljno sredstava da osigura ivot svojim
lanovima ukoliko oni ne rade, mora se postarati da se broj tih lanova ogranii i da se
njihove energije usmjere sa spolnih djelatnosti na njihov rad".(94) Kod Kubertena ne
dominira borba drutva za opstanak, nego borba izmeu pojedinaca, klasa i rasa za
opstanak. Ne obezbeivanje opstanka radom, ve obezbeivanje dominirajueg poloaja
parazitskih klasa i njihovo bogaenje pljakom radnih slojeva, predstavlja polazite
Kubertenove doktrine. Potiskivanje nagona ne zasniva se na ekonomskim razlozima
("oskudica"), ve proizilazi iz potrebe da se kod parazitskih klasa razvije bespotedni
osvajako-tlaiteljski karakter. Autoritet u drutvu ne konstituie se na osnovama podele
rada, ve na osnovama zakona evolucije koji omoguavaju da jai vladaju, a da im se slabiji
pokoravaju. Kuberten ne polazi od civilizacije, ve pokuava da vrati oveanstvo u
"prirodno" stanje u kome ne vae bilo koje civilizacijske norme koje ograniavaju tiraniju
bogatake "elite" nad radnim "masama", s tim to je odnos izmeu ljudi posredovan

136

jezuitskim puritanizom i dehumanizovanom tehnikom. Kuberten se zalae za neogranieno

dejstvo nagona, ali tako to se ono pojavljuje u obliku bespotednog borilakog karaktera i
osvajako-tlaiteljske prakse. Radi se o potiskivanju takvog ispoljavanja nagona koje vodi
pribliavanju oveka oveku, i o usmeravanju ispoljavanja nagona ka obraunu oveka
(snanih, buroazije) s ovekom (slabih, radnika). Kuberten tei ukidanju svih normi i
institucija koje ograniavaju osvajako-tlaiteljski karakter buruja, kao i odnosa i normi
koje pospeuju realizaciju nagona u obliku razvoja meuljudskih odnosa, to znai oseanja
solidarnosti, prijateljstva i ljubavi. Potiskivanje primarnih potreba najvanije je sredstvo za
razvoj sado-mazohistikog karaktera buruja pri emu gramzivost postaje kompenzacija za
neostvarene primarne potrebe. Kod Kubertena nisu nagonska ogranienja nametnuta
oskudicom i radom, kao to je to kod Frojda, ve gramzivou koja je upila u sebe
nagonsku strukturu oveka i pretvorila ih u potrebu za dominacijom. On zadovoljstvo ne
povezuje sa zadovoljavanjem seksualnog nagona, ve sa zadovoljavanjem nagona za
sticanjem i tlaenjem. Kod Kubertena nije seksualni nagon, ve gramzivost ivotni
imperativ parazitskih klasa koji proistie iz socijalno darvnistikog ustrojstva drutva po
kome pripadnici parazitskih klasa imaju zverinju prirodu, to znai da se njihov opstanak
zasniva na otimanju. To je osnov nagona za sticanjem i gospodarenjem. U gramzivosti je
zverinja priroda oveka doivela kvalitetni skok posredstvom kapitalistikog principa
"progresa": buruj je kapitalistiki mutirana zver. Sport i telesni dril, koji se zasnivaju na
principu "veeg napora", najvanije su sredstvo za transformaciju "lenje" ivotinjske
prirode u aktivistiko-gramzivu prirodu i za stvaranje "gospodarske rase". to se tie
napretka, on se ne zasniva na radu, ve na bespotednoj borbi za opstanak i dominaciju
izmeu rasa u kojoj je bela rasa stekla osobenosti koje je ine "superiornom" u odnosu
prema "obojenim" rasama i koja je omoguila da, u liku "bele" buroazije, postane najvii i
konani oblik u razvoju ivog sveta. Iz toga sledi da je "progres" mogu samo kao dalje
"usavravanje" bogatako-pljakake "elite", to postaje osnov "usavravanja oveanstva".
Frojd je, poput Kubertena, liio oveka potrebe i sposobnosti da voli i sveo ga na
ubicu, sadistu, zver... Frojd: "Deli rado poricane istine, koja se iza svega toga krije, jeste
da ovek nije krotko bie kome je potrebna ljubav, a ume i da se brani ako ga neko
napadne, ve da se zbog svojih nagonskih svojstava mora smatrati u velikoj meri sklonim
agresiji. Blinji mu, stoga, ne predstavlja samo mogueg pomagaa i seksualni objekt, ve i
iskuenje da na njemu zadovolji svoju agresiju, da iskoristi bez naknade njegov rad, da ga
bez njegove saglasnosti seksualno iskoristi, da prisvoji njegovu imovinu, da ga ponizi, da
mu priini bol, da ga mui i da ga ubije. Homo homini lupus. Ima li kogod hrabrosti da
porekne ovu izreku posle svih ivotnih i istorijskih iskustava? Po pravilu, svirepa agresija
iekuje neku provokaciju, ili stavlja u slubu neke zamisli iji bi se cilj mogao postii i
blaim sredstvima. Pod okolnostima koje su za nju povoljne, kada otpadnu duhovne
kontra-sile koje je obuzdavaju, ispolji se i spontano, te razoblii oveka kao divlju zver,
koja ne zna da tedi sopstvenu vrstu. Ko god se podseti grozota seobe naroda, prodora
Huna, takozvanih Mongola pod Dingis-Kanom i Timur-Lenkom, osvajanjanja Jerusalima
koje su izvrili poboni Krstai, pa i uasa poslednjeg svetskog rata, morae pred istinitosti
ovoga gledita ponizno da pogne glavu."(95) Psiholoki profil lanova parazitskih klasa,
koji odgovara prirodi vladajueg pljakakog poretka, postaje kriterijum za odreivanje
"prave" ljudske prirode. Da stvar bude bizarnija, Frojd nije samo sveo oveka na patoloki
psiholoki profil lanova parazitskih klasa, ve je to uinio i sa ivotinjama. Kuberten je
blizak Frojdu: agresija je prirodna potreba oveka i putem nje on postie jedinstvo sa
svojim prirodnim biem. Meutim, dok Frojd u agresivnim nagonima koji su dubinski
povezani sa seksualnou vidi neprestanu pretnju opstanku civilizacije i prisiljavaju kulture
da "mobilizira svako mogue pojaanje" protiv njih,(96) kod Kubertena stvaranje prirodnog
stanja, u kome nesmetano deluje "zakon jaega" i prirodna selekcija, predstavlja

137

najstabilnije egzistencijalno stanje oveanstva: u njemu se red i progres nalaze u potpunom

i nerazruivom jedinstvu. Za Frojda je kapitalizam "najvii i najrazvijeniji oblik drutvene
strukture"; za Kubertena je kapitalizam najvii oblik u razvoju ivotinjskog sveta, a njegovo
"usavravanje" se svodi na uklanjanje svih emancipatorskih tekovina oveanstva koje
mogu da ugroze njegov nesmetani razvoj i na stvaranje "civilizovanog" zverinjaka u kome
je ukinuta kultura. Po Kubertenu, upravo neograniena agresija omoguava kapitalizmu da
preivi.
Frojd ne pravi razliku izmeu civilizacije i kulture i u kulturi vidi represivni
normativni mehanizam koji dri agresivnu prirodu oveka pod kontrolom, a ne i mogunost
za oplemenjivanje nagonske i za razvoj specifine ljudske prirode. Govorei o Frojdu, From
konstatuje da je "kljuni pojam njegovog sistema kontrola".(97) Pri tome, From ima u vidu
socijalni (politiki) karakter Frojdove teorije: "Psiholoki pojam odgovara drutvenoj
stvarnosti. Kao to u drutvu manjina upravlja veinom, tako i psihom treba upravljati
pomou ega i superega. Opasnost od prodora nesvjesnog nosi sa sobom opasnost
drutvene revolucije. Potiskivanje je represivni, autoritarni oblik zatite unutarnjeg i
vanjskog status quo-a. To je, bez sumnje, jedini nain otpora drutvenim promjenama. Ali
prijetnja silom, da bi se suzbila "opasnost", potrebna je samo u autoritarnim sistemima, gde
ouvanje status quo-a predstavlja najvii cilj."(98) Svodei prirodu oveka na agresivnu i
destruktivnu prirodu kapitalizma, Frojdova teorija otvara vrata za uspostavljanje
totalitarizma. Opstanak drutva mogu je samo ukoliko postoje represivne drutvene
institucije koje mogu efikasno da dre oveka pod kontrolom. Razvojem kapitalistike
destrukcije, koja uslovljava sve agresivnije i destruktivnije ponaanje oveka, namee se
potreba za poveavanjem represije nad ovekom. Umesto da je "pozitivna" energija oveka
usmerena na iskorenjivanje uzroka destruktivnog ponaanja, ona je usmerena na stvaranje
od "drutva" koncentracionog logora kapitalizma - koji je osnovni generator destrukcije.
Govorei o protivrenostima Frojdove teorije Markuze konstatuje: "Samo, Freud ponovno
pokazuje da taj represivni sistem zaista ne rjeava sukob. Civilizacija zapada u razornu
dijalektiku: stalna ograniavanja Erosa oslabljuju konano ivotne nagone i tako ojaavaju i
oslobaaju one iste snage protiv kojih su "mobilizirani" - snage razaranja."(99) Kuberten u
agresivnim nagonima vidi isto to i Frojd, ali umesto za njihovo ograniavanje, on se zalae
za njihovu nesmetanu realizaciju : oni postaju glavno "antropoloko" sredstvo za obraun s
kulturom i stvaralakim biem oveka. U ograniavanju agresivnih nagona Kuberten, poput
Niea, vidi slabljenje ivotne snage vladajue klase koja se sastoji u tiranskoj volji za mo
koja je osnovna integrativna snaga drutva i nosilac progresa. Kod Kubertena postoji
sueljavanje izmeu nagona i civilizacije utoliko to je civilizacija sa svojim normama i
institucijama sputala najvaniji nagon oveka: nagon za osvajanjem i dominacijom. Osnovi
zadatak olimpijske doktrine i prakse je da ukloni sve civilizacijske ograde koje sputavaju
razvoj volje za mo nove "gospodarske rase". Kuberten nije protiv represije, ali je protiv
represivnih institucija koje, u vreme uspona "masa", ograniavaju samovolju vladajue klase
i samim tim slabe njihovu volju za mo - koju Kuberten poistoveuje sa ivotnom moi. On
se opredeljuje za neposredni obraun "elite" s "masama" pri emu e doi do potpune
realizacije instinkta za gospodarenjem - koji je privilegija "gospodarske rase". Kod
Kubertena ivotna snaga, u vidu agresivnih nagona, postaje mo koja kida okove kulture i
vodi oveka ka unitenju svega ljudskog. Kuberten nastoji da stvori civilizaciju bez kulture,
tanije, civilizaciju u kojoj je uklonjeno sve ono to moe da oplemeni oveka. U tom
smislu Kuberten se zalae za uklanjanje svih prepreka koje ograniavaju instinktivnu
prirodu oveka i za ostvarivanje potpunog jedinstva oveka sa njegovom nagonskom
prirodom, u kojoj neprikosnoveno dominira nagon za dominacijom. Istovremeno,
insistirajui na "progresu" Kuberten je uneo u svoju koncepciju mo koja prua mogunost
da se ovlada prirodom i radnicima, ali koja istovremeno potiskuje i degenerie nagone

138

budui da je njihova realizacija posredovana apsolutizovanim principom uinka. ivotna

energija oveka, koja se zasniva na njegovoj nagonskoj prirodi, prenosi se na nauku i
tehniku, glavna orua fatalnog "progresa", i postaje sredstvo za unitavanje ivota. Sukob
izmeu ida i ega postaje oblik u kome superego, kao otelotvorenje ekspanzionistikog
duha monopolistikog kapitalizma, unitava nagonsko i kulturno bie oveka. U tom
kontekstu, Kubertenova koncepcija ne poznaje Frojdovu "nelagodnost u kulturi" jer se
obraunava kako s kulturom, tako i s erotskim biem oveka: ona predstavlja
"prevazilaenje" kako incesta, tako i svih drugih oblika seksualnog optenja.
Polazei od Frojdove koncepcije o strukturi linosti, moglo bi se, samo uslovno, rei
da Kubertenova "lenja" ivotinjska priroda odgovara idu, a da osvajako-tlaiteljski
karakter predstavlja ego - koji je pod kontrolom superega koji je otelotvorenje "progresa"
u oveku i koji usmerava ego da se obraunava s njegovom nagonskom prirodom da bi se
na taj nain dobila energija koju e on transformisati u osvajako-tlaiteljsku praksu.
Meutim, kod Kubertena superego nema normativnu prirodu i ne pojavljuje se u oveku
kao moralna svest (savest), ve proistie iz ivotnih "okolnosti" i deluje na oveka putem
logike odnosa koji se zasnivaju na "pravu jaega" i prirodnoj selekciji. Budui da je
Kuberten ukinuo istoriju "progresom" i da je prolost i budunost postavio u istu
vremensku ravan, kod njega se superego ne zasniva na sueljavanju izmeu prolog i
budueg, pogotovu ne na sueljavanju izmeu nunosti i slobode, budui da je sloboda
nemogua. Govorei o oseaju krivice koja se izraava kao "potreba za kanjavanjem",
Frojd konstatuje: "Civilizacija, dakle, stjee prevlast nad pojedinevom opasnom eljom za
agresijom time to ga ini slabijim i razoruava ga uspostavljanjem posrednika, unutar
njega, koji ga nadgledava, kao to garnizon nadgledava osvojeni grad."(100) Kuberten je
liio buruja odgovornosti za njegova (zloinaka) dela, kao i moralne svesti (savesti), i na
taj nain ukinuo je mogunost za Frojdovo "preobraenje destruktivnosti u
samokanjavajuu savjest".(101) Mazohizam njegovog "pozitivnog oveka" ne proistie iz
potrebe za samokanjavanjem, ve iz potrebe da "pobedi" svoju "lenju" ivotinjsku prirodu
koja je konica "progresu".
Kuberten nije "pacifist" poput Frojda koji, u pismu Ajntajnu, konstatuje da pacifisti
poseduju "konstitucijsku intoleranciju prema ratu",(102) to znai da uspevaju da potisnu
svoje instinkte, ve u ratu vidi najvii oblik prirodne selekcije na kojoj se zasniva "progres" i
"usavravanje" bele rase. to se tie hrianskih ideja da su "ljudi braa", "ljubi blinjeg
svoga", suprotstavljanje nasilju ("Ne ubij!"), injenje dobra kao najvii ljudski izazov, a
posebno da je ovek, po svojoj biti "boansko bie", to znai da ima pravo na
dostojanstvo i potovanje nezavisno od rasne pripadnosti i drutvenog poloaja - one
predstavljaju za Kubertena budalatinu. Polazei od principa prirodne selekcije i "zakona
jaega" Kubertenova najvanija zapovest glasi: udri blinjeg svog, pogotovu ako je slabiji
od tebe! "Na terenu nema prijatelja, ve samo neprijatelja" - jedno je od "zlatnih pravila"
sporta koje je utemeljeno u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Sport je priprema za rat i
sve mora biti podreeno razvoju bespotednog borilakog karaktera i fanatine svesti.
Kuberten u pokuaju pacifikovanja (buroaske) mladei vidi najgori zloin, pogotovu ako
se ono nastoji postii razvojem afektivne prirode oveka i na njoj zasnovanih meuljudskih
odnosa. Sada postaje jasnije zbog ega se kod Kubertena, kao i u graanskoj filozofiji igre,
ne pominje ljubavna igra. Ne radi se samo o tome da se "doivljavanjem ljubavi uklanja
potreba za iluzijama", kako to konstatuje From,(103) ve se dovodi u pitanje mehanizam sa
kojim se erotska energija preobraava u agresivno ponaanje i na taj nain stvara
bespotedni borilaki karakter. Kuberten je bio svestan da ljubav vraa oveka njegovom
ljudskom biu i razara beliciozni fanatizam ("takmiarsku motivaciju") sa kojim on nastoji
da ga zatruje. On napada devojke zbog njihovog "zavodnikog ponaanja", jer se seksualna
energija buroaske mladei usmerava prema eni i na taj nain se razbija fanatina

139

usresreenost na osvajako-tlaiteljski aktivizam. U tom kontekstu treba sagledati i

Kubertenovo odluno suprotstavljanje ueu ena na javnim takmienjima, kao i
zajednikim igrama deaka i devojica.
Kod Kubertena vladajua klasa ekskluzivni je nosilac volje za mo i samim tim
progresa, to znai da kod nje dolazi do ekspanzije agresivnih nagona i samim tim do
erupcije libida. Radne mase preputene su na milost i nemilost iscrpljujuem radu koji slabi
njihove nagone i na taj nain ivotnu snagu, inei ih sve zavisnijim od "volje za mo"
buroazije uprkos tome to su oni nosioci reproduktivnih procesa i to stiu znanja koja ih
ine superiornim u odnosu prema njihovim gospodarima. Zato je sport sredstvo za
"disciplinovanje" radnika istovremeno kada je sredstvo za razvoj osvajako-tlaiteljskog
karaktera kod buruja. Kuberten ne usmerava, poput mnogih drugih graanskih
"humanista", oveka na bekstvo od patnje, ve trai od njega da u trpljenju nepravde i u
dodvoravanju svojim gazdama pronae "sreu". U tom kontekstu, on se naslanja na
hrianskog oveka koji u muenju tela vidi najvii oblik "pobede" nad svojim prirodnim
biem. Budui da nastoji da obogotvori postojei svet nepravde i da uniti svaki otpor
oveka prema njemu, Kuberten je od "uivanja" u trpljenju nepravde napravio najvii
princip njegove socijalne teorije : stvaranje mazohistikog karaktera kod potlaenih jedan je
od najvanijih ciljeva njegove "utilitarne pedagogije". Sve ono to se pojavljuje kao
mogunost za razvoj otpora nepravedenom svetu postaje u Kubertenovoj "utilitarnoj
pedagogiji" sredstvo za integraciju oveka u postojei svet.
Na kraju treba rei i to da nije samo strah od radnih "masa" uslovio Kubertenovu
histerinu agresivnost. Patuljasti rast, piskav glas, bolni debakl u vojnoj akademiji zbog
telesne inferiornosti, i ono to je najvanije - strah od ena, sve je to uticalo na formiranje
njegovog patolokog odnosa prema "slabima". Nesposoban da posegne za falusom
Kuberten, poput Niea, posee za biem.
Stvaranje "pozitivnog oveka"
Osnovni cilj Kubertenove olimpijske doktrine i prakse je stvaranje pozitivnog drutva
stvaranjem "novog (pozitivnog) oveka". Otuda "utilitarna pedagogija" zauzima centralno
mesto u Kubertenovoj olimpijskoj doktrini. Krajnji cilj njegove olimpijske pedagogije je
konano i bespovratno unitenje svega onoga to moe da dovede u pitanje uspostavljeni
klasni poredak i stvaranje drutva u kome e biti realizovane ideje vodilje Francuske
graanske revolucije. Kubertenov "novi ovek" predstavlja zavrni oblik kapitalistikog
degenerisanja oveka.
Uprkos tome to se obraunava s normativnom sferom, Kubertenova "utilitarna
pedagogija" zasniva se na stvaranju modela oveka koji ne polazi od individualnih,
intelektualnih, duhovnih, emotivnih i telesnih specifinosti oveka, ve od klasnog, rasnog i
patrijalhalnog ustrojstva drutva. U tom smislu ona sadri dve posebne oblasti : pedagogiju
za vladajuu bogataku "elitu" (buroaziju) i pedagogiju za potlaene (radne "mase", "nie
rase" i enu). Cilj prve oblasti je stvaranje od evropske buroazije "gospodarske rase" koja
e biti u stanju da zauvek odri dominaciju nad radnicima i enom i osvoji svet; cilj druge
oblasti je stvaranje "dobrih radnika", pokornih "niih rasa", kao i pokorne ene. Olimpijska
pedagogija ne polazi od neotuivih ljudskih i graanskih prava oveka, ve od stratekih
interesa monopolistikog kapitalizma koji se pojavljuju u obliku apsolutizovanog "prava
jaega" otelotvorenog u buroaskoj "eliti". Nepremostivi egzistencijalni antagonizam
izmeu parazitskih klasa i potlaenih uslovljava beskompromisni i naturalistiki karakter
Kubertenove olimpijske pedagogije : potinjeni bukvalno imaju isti onaj poloaj u odnosu

140

prema vladajuoj "eliti" kao to biljojedi imaju prema zverima. Zato Kuberten tvrdi da su
ljudi kao individue meusobno samo "formalno" isti. Drugim reima, ljudi samo lie jedni
na druge, ali imaju razliitu ljudsku vrednost - zavisno od toga kojoj rasi, klasi i polu
pripadaju. Njihova "razliitost" uslovljena je njihovim razliitim drutvenim ulogama koje
im je nametnuo vladajui poredak: bogati su predodreeni da osvajaju i vladaju, a
potinjeni da rade. Iz toga proistie da "usavravanje" buroaske klase podrazumeva
poboljavanje njenih odlika kao gospodarske rase (klase), dok "usavravanje" potlaenih
podrazumeva unitavanje njihovog slobodarskog dostojanstva i razvoj "miroljubivog"
karaktera i slugerajske svesti. Stvaranje "gospodara", s jedne, i stvaranje "kultivisanih"
robova, s druge strane - to je najvaniji "praktini" cilj Kubertenove "utilitarne
pedagogije".
Ono to je zajedniko klasnim pedagokim modelima, i to postaje osnov "opteoveanskog" (olimpijskog) pedagokog modela, je to to se oba obraunavaju s umom,
igrakom prirodom oveka (matom, erosom, spontanou), oseanjem za solidarnost,
kritikim umom, stvaralakim potencijalima, slobodarskim dostojanstvom, moralnim
rasuivanjem : i jedan i drugi odgovaraju idealu pozitivnog oveka koji predstavlja ukidanje
emancipatorskog naslea oveanstva. Kubertenov humanite nije samo ukidanje
normativnog modela ovenog koji je osnov ljudskog samoprepoznavanja, ve i oblik
telesne i mentalne degeneracije oveka. Patoloki psiholoki profil imperijalistikog
buruja, koji se zasniva na nezajaljivoj gramzivosti, postaje osnov mentalnog profila
Kubertenovog "uzornog" graanina. Izvorna potreba oveka za ovekom pretvara se
putem Kubertenove "utliitarne pedagogije" u "potrebu" oveka da se sadistiki iivljava na
oveku, to kulminira u njegovoj "potrebi" da ubija ljude i u tome pronae najvie
"zadovoljstvo". I Kubertenov model odnosa pater familias-a prema eni jasno govori da
Kubertenova "utilitarna pedagogija" podrazumeva mentalnu degeneraciju oveka:
Kubertenov buruj ne samo da ne nastoji, ve nije u stanju da prema eni ima emotivni i
erotski odnos, i moe da se odnosi prema njoj jedino kao prema inkubatoru i objektu za
seksualno pranjenje. Govorei o Kubertenovom odnosu prema eni Bulonj konstatuje da
je Kuberten bio "nepopravljivi enomrzac" (104) to ukazuje na njegovu bolnu osakaenost
koja je, pored ostalog, uslovila Kubertenovo profiliranje mentalnih osobenosti njegovog
uzornog buruja.
Osnovno antropoloko polazite Kubertenove koncepcije je stav da je ovek po
svojoj prirodi "lenja ivotinja". Tokom borbe za opstanak bela rasa, oliena u evropskoj
bogatakoj "eliti", doivela je mutaciju i stekla osobenosti koje je ine "superiornom" u
odnosu prema "obojenim rasama". Buruj je za Kubertena samo jedan od istorijskih oblika
u kome se pojavljuje bogataka "elita" i u tom smislu otelotvorenje "gospodarske rase".
Njeni pripadnici su inteligentniji, telesno snaniji, imaju "istu krv", to im omoguava da
ouvaju i razviju svoje "plemenite" rasne odlike, i to je najvanije - poseduju superiorni
borilaki karakter. Buroazija, dakle, ima genetske predispozicije koje stvaraju osnov za
prevazilaenje njene "lenje" ivotinjske prirode i razvoj gospodarskog karaktera, za razliku
od pripadnika radnih "masa", "niih rasa" i ene - koji su genetski predodreeni da budu
robovi. Kuberten je pred sobom imao kao uzor antiko drutvo i model aristokratije i roba.
Otuda on toliko insistira ne samo na ekskluzivnom karakteru i svesti, ve i na telesnoj
ekskluzivnosti buruja. U socijalno darvinistikom kontekstu, radi se o stvaranju modela
(dresirane) zveri i modela ovce. Osnovna uloga sporta je da kod "gospodarske rase" razvije
gospodarski, a kod potlaenih podaniki karakter : njih sport treba da "naui" da potuju
poredak u kome vladaju jai i "usisa" ih u duhovnu orbitu kapitalizma na nivou
"civilizovanih" robova. Imajui u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimpizma stvori
univerzalno politiko sredstvo za reavanje svih socijalnih problema i obezbeivanje
stabilnog razvoja kapitalizma, moe se rei da je Kubertenova "utilitarna pedagogija" u

141

svojoj biti socijalna pedagogija (profilaktika), a njegova antropologija samo prirepak

njegove socijalne (politike) teorije.
Kuberten naglaava da je najvea Arnoldova zasluga to to je od telesnih vebi
(sporta) stvorio sredstvo za moralnu izgradnju oveka (buruja) - to postaje
neprikosnoveni uzor za Kubertenovu "utilitarnu pedagogiju". Veliajui Arnoldovu
pedagogiju, Kuberten konstatuje: "Miii su dobili zadatak da obave posao moralnog
vaspitaa. To je, u modernim uslovima, primena jednog od najkarakteristinijih principa
starogrke civilizacije : stvoriti od miia najvaniji faktor u moralnom obrazovanju". (105)
I dalje:"..; nije duh taj koji stvara karakter, ve je to telo. ovek antike je to znao, a mi to s
dosta muke ponovo uimo".(106) Radi se o jednom od najpogubnijih uputstava
Kubertenove "utilitarne pedagogije" - na kojem se temelji itava teorija i praksa tzv.
"telesne kulture" XX veka, kao i sporta - koje izdvaja telesno vebanje iz sfere kulture (to
je primenjeno i u tzv. "telesnom vaspitanju" u kolama) i svodi ga na istrument za razvoj
dehumanizovanog borilakog karaktera. Meutim, Kubertenova tvrdnja da "nije duh taj
koji stvara karakter, ve je to telo" potpuno je besmislena jer osnov Kubertenove
pedagogije nije potovanje i spontani razvoj prirodnih potreba i osobenosti tela, ve njihovo
sakaenje putem odreenih telesnih vebi da bi se na taj nain dobio odreeni karakter.
Radi se o normativnom modelu koji se namee oveku od detinjstva u vidu "okolnosti"
koje podrazumevaju bespotednu borbu za opstanak u kojoj ovek mora da tlai druge - ili
da bude tlaen, kao i o telesnim vebama koje se svode na militaristiki dril. Telesne vebe
(dril) na kojima Kuberten insistira projekcija su vladajue ideologije koja predstavlja
obraun s emancipatorskim nasleem graanskog drutva bez koga nema ni moderne
(emancipovane) linosti. One postaju sredstvo sa kojim vladajui poredak nastoji da potisne
i osakati one osobenosti oveka (organizma) koje su uslov za razvoj celovite i istinski
srene linosti i od njega stvori orue za postizanje antiljudskih (antidrutvenih) ciljeva.
Stvaranje "novih ljudi" koji su lieni ljudskosti osnovni je cilj Kubertenove pedagogije.
Kuberten je oduevljen Arnoldom jer je u njegovoj reformi telesnog vaspitanja u
Ragbiju pronaao izvorite kolonijalne snage britanske imperije. Govorei o Arnoldu
Kuberten konstatuje: "Bio je jedan od velikih Engleza koji je, sredinom 19.veka, uinio
velika dela za dobrobit oveanstva. Arnold je, naime, nastojao da u sportu pronae
najveu pokretaku snagu u ljudskom vaspitanju - neto do ega niko ranije nije doao. Isto
tako, bio je prvi koji je nastojao da putem njega izgradi oveka i graanina ne samo telesno,
ve moralno i socijalno. Tako se on posluio sportom kao najdelotvornijim i najpouzdanijim
elementom telesnog i duhovnog usavravanja koje ovek, kada je u pitanju razvoj mladih,
ima na raspolaganju". Radi se o "udesnom preobraaju kolskog obrazovanja" u
Engleskoj, "koji je prvi i osnovni uzrok razvoja svih onih moi od kojih je britanska
imperija u poslednje vreme imala koristi".(107) Kuberten, na tragu pedagogije Tomasa
Arnolda, dolazi do zakljuka da su "miii i karakter" ono najvanije za one koji hoe "da
osvoje svet". "Zbog ega to", pita se Kuberten, "to se u Velikoj Britaniji pokazalo tako
uspeno, ne bi moglo da se primeni u Francuskoj?"(108) Fanatini nacionalista Kuberten
opsednut je idejom da obezbedi Francuskoj "vodeu ulogu meu nacijama". Putem
prirodnog ili boanskog zakona jedna visokorazvijena industrijska civilizacija mora da
zadobije kolonijalno carstvo da bi dola do sirovina i da bi pokazala svoju snagu. U ovom
pogledu Kuberten se svrstava u duhovnu tradiciju Bara, Gobinoa i Lioteja. Trea francuska
republika je, po Bulonju, "ispunila njegove elje".(109) U periodu do 1915. godine
Kuberten, po Bulonju, zastupa stanovita "militantnog imperijalizma". (110) On ne
zagovara ratnu odmazdu protiv Nemake, jer e na taj nain obe zemlje samo izgubiti, ve
predlae Nemakoj da sa Francuskom podeli Afriku i Aziju.(111) Kuberten stvara svoju
pedagogiju za buroasku "elitu" u nastojanju da stvori kolonijalne falange koje imaju "svetu
misiju" da osvoje svet. Zbog toga je za Kubertena pacifistiko vaspitanje buroaske mladei

142

najvei zloin. "Momci koji ue da komanduju na utakmicama, ue da komanduju

Indijcima" - osnovni je "pedagoki" postulat Kubertenove olimpijske pedagogije namenjene
"gospodarskoj rasi".(112)
Osnovni smisao Kubertenove "utilitarne pedagogije" nije stvaranje "zdravog tela",
ve stvaranje pozitivnog karaktera i svesti i odreenih meuljudskih odnosa, u krajnjem pozitivnog drutva. Otuda kod Kubertena proces vaspitanja (stvaranje "pozitivnog"
karaktera) prethodi procesu obrazovanja. "Prva meu istinama koje je Kuberten usvojio"
itajui Arnolda jeste, po Bulonju, "istina da je vaspitanje vanije od obrazovanja.(...) On je
tu praksu prihvatio bez ikakvih ograda : Kuberten hvali britanski kolski sistem zato to je
u njemu vaspitanje pomou koga se stvaraju muevni ljudi i izgrauju linosti jake volje
dobilo prednost nad obrazovanjem koje prua znanje i obogauje duh. Vaspitaev zadatak
"ne sastoji se u tome da stvara robove, nego gospodare! - gospodare koji mnogo ranije
nego to im to zakon priznaje postaju slobodni da se slue onim to je podreeno i da ga
zloupotrebljavaju"."(113) Bulonj konstatuje da je najvanije Kubertenovo pedagoko
pravilo, koje je usvojio od Arnolda, da "mladi sam odreuje svoju sudbinu". Iz toga, po
Bulonju, sledi da "sloboda mora da odredi odnose izmeu uenika".(114) "Sloboda" postaje
"prirodno pravo" jaih da pokore slabije ne vodei rauna o njihovim elementarnim
ljudskim i graanskim pravima. Po Kubertenovoj doktrini ovek se ne raa slobodan, ve
kao gospodar ili rob, zavisno od toga kojoj klasi, rasi i polu pripada i to je nepromenljivi
osnov drutvenog strukturiranja. Iz toga sledi da je besmisleno (to za utilitaristu Kubertena
znai "tetno") vaspitanje koje tei stvaranju slobodnih ljudi. Radi se o nastojanju da se
stvore ljudi koji su lieni oseanja za solidarnost i toleranciju, kao i moralne odgovornosti
za svoje postupke. Ono to je za Kubertena bilo od najveeg znaaja u Arnoldovoj
pedagogiji je davanje privilegije telesno jaim uenicima da sirovom snagom primoravaju
slabije uenike da im se pokore, i odbacivanje prava slabijih da se suprotstave tlaenju.
kola postaje svojevrsni "civilizovani" zverinjak i kao takva priprema buroaske omladine
za ispunjavanje njene najvanije "socijalne dunosti": uspostavljanje neprikosnovene vlasti
nad radnicima i enom i ostvarivanje "kolonijalne misije". Kao to smo videli, sutina
Kubertenovog elitizma svodi se na "prirodnu selekciju" - "u koledima je kao i u svetu :
slabe linosti bivaju odstranjene".(115) Sport postaje trening za ivot i nain vrenja
"prirodnog odabira" da bi se formirala "elita" najsnanijih i najbeskrupuloznijih koji e biti
pokretaka snaga u kolonijalnoj ekspanziji i glavna snaga za obezbeivanje socijalnog mira
kod kue. O tome Urlike Prokop : "Da bi uvrstio sport kao instituciju, da bi praktino
primenio njegove disciplinirajue funkcije - hijerarhijsko miljenje, kontrolu mate i
spontanosti, spremnost za izvravanje zadataka - i da bi osposobio graansku Francusku za
birokratizaciju i za voenje imperijalistike politike, Kuberten je nastojao da na
meunarodnom planu uvede mehanizam koji je Tomas Arnold uspeno primenio na
podruju javnih kola - konkurenciju".(116) Kuberten: "Preostaje jedno sredstvo:
meunarodno takmienje. U njemu lei budunost. Morali bi se uspostaviti kontakti izmeu
mlade francuske atletike i nacija koje se ve due bave sportom. Moralo bi se obezbediti da
se ovi kontakti redovno obnavljaju i da (njihov) ugled ne bude doveden u pitanje."(117)
U Arnoldovoj pedagogiji Kuberten e pronai jo jedan detalj koji e postati osnov
njegove pedagogije : "Sportiste uvek iznova ue same okolnosti, tako da im neminovnost
nareenja, kontrole, poretka postaje oigledna".(118) Borei se za primenu Arnoldovog
vaspitnog sistema u francuskim kolama, Kuberten konstatuje da u grupama koje se
formiraju na osnovu konkurencije mladi ue ono to je prihvatljivo i za drutvo : da
prihvate poredak u kome vladaju stariji, inteligentniji, snaniji.(119) "Kvalitet" Kubertenove
pedagogije je u tome to on ne nastoji da utie neposredno na svest ljudi (dece)
propagiranjem odreenih normi, ve tako to e ih dovesti u "okolnosti" koje e ih
primorati da se ponaaju na takav nain (to znai da od detinjstva prihvate takve

143

meusobne odnose) koji e dovesti do stvaranja karaktera lojalnog i upotrebljivog

graanina - to e postati osnov na koji e se nakalemiti odgovarajua normativna svest. O
tome Nie: "Ne "popravljati" ljude, ne govoriti im o kakvom moralu, kao da je dat bilo
kakav "moral po sebi" ili neki idealan tip oveka uopte: nego stvarati okolnosti u kojima
su jai ljudi neophodni : ovima e s njihove strane biti potreban jedan moral koji snai (ili,
bolje reeno, izvesna telesno-duhovna disciplina), i oni e ga prema tome i imati!"(120)
Kuberten je blizak Nieu, s tim to on daje poseban znaaj navici da se ponaa po
komandama : "Deaci koji dolaze u regimentu, ve dobro upoznati s instrumentima sporta,
i poto su navikli da se ponaaju po komandama, poseduju dvostruku prednost; ne samo
da ve znaju deo onoga to bi trebalo da naue, nego ue preostalo mnogo lake; ne samo
da su bolje pripremljeni za savladavanje napora, nego e, za njih, napor biti manji."(121)
Okolnosti, to znai bespotedna borba za opstanak, ukidaju svaku mogunost izbora i
nameu oveku postojei poredak kao jedino mogu. "Oiglednost" iskljuuje kako znanje,
tako i razmiljanje o uzroosti, prividu i sutini, lanom i istinskom, dobrom i loem... Za
Kubertena je ivot koji se zasniva na principu prirodne selekcije i "prava jaega" izvorite
sporta. On postaje neposredni ("spontani") oblik stvaranja od drutva "civilizovanog"
opora, to postaje osnov "neutralnosti" Kubertenove "utilitarne pedagogije". Ljudi treba
da postanu neprijatelji pre nego to se u njima razvije ljudskost, da bi na zverinji karakter
bila nasaena odgovarajua normativna svest - bez ikakvog ljudskog otpora. Kubertenova
pedagogija ne polazi od drutva kao zajednice ravnopravnih i bliskih ljudi (sloboda,
jednakost, bratstvo), ve od egzistencijalnih zahteva koje pred oveka postavlja
kapitalistiko drutvo. "Borba svih protiv svih" i "ovek je oveku vuk", kao najvaniji
ivotni principi kapitalistikog drutva, odreuju karakter "uzornog graanina" kome
odgovara odreeni "model" tela i telesnog pokreta kome treba teiti.
Kuberten tvrdi da njegova pedagogija ima za cilj razvoj karaktera oveka nezavisno
od vrednosnih opredelenja. "I kriminalci su hrabri" - konstatuje Kuberten. Nije sluajno to
Kuberten poredi kriminalce, a ne borce za slobodu, i pripadnike vladajuih klasa:
bespotedni agresivni i pljakaki mentalitet je zajedniko svojstvo kriminalaca, aristokrata i
buruja. Kao to po ileru "vaspitanje putem umetnosti postaje vaspitanje za umetnost",
tako vaspitanje putem bezumnog borilakog telesnog aktivizma postaje vaspitanje za
ubijanje i proizvodnju "topovskog mesa" (Bloh). Izvorno stanovite Kubertenove "utilitarne
pedagogije", da je "bitka na Vaterlou dobijena na sportskim poljima koleda Itona", na
najbolji nain upuuje na osnovni smisao Kubertenove olimpijske doktrine. Nain na koji se
stie i razvija "snana volja" i stie "hrabrost" od odluujueg je znaaja za stvaranje
linosti. Podvala Kubertenovog "objektivizma" je u tome to nisu miii, ve je priroda
telesnih vebi i nain telesnog vebanja, tanije, odnos oveka prema oveku i odnos
oveka prema samome sebi, vien u celokupnosti njegovog ljudskog razvoja, ono to utie
na stvaranje linosti oveka. Zato je boks osnovna disciplina Kubertenove utilitarne
pedagogije i glavno sredstvo za vaspitanje dece od najnieg uzrasta, a ne gimnastika ili
planinarenje, pogotovu ne umetnost. Nije sluajno to Kuberten, koji se inae neprestano
poziva na antiku, nigde ne pominje muziku kao sredstvo za vaspitanje oveka. Ono to je
za Kubertena najvanije je da sprei da se u oveku razvije oseanje zajednitva i
solidarnosti - glavni razlog to je Kuberten bio ak i protiv kolektivnih sportova. Homo
homini lupus, to je polazite Kubertenove "vrednosno neutralne" koncepcije.
Princip "prirodne selekcije" predstavlja sutinu Kubertenovog "takmienja". Potreba
oveka da razvije svoje univerzalne stvaralake moi, i na toj osnovi stekne potovanje u
zajednici, "pretvara se" putem sporta u "potrebu" oveka da "bude bolji od drugih" tako to
e se boriti protiv njih i pobeivati ih : sport postaje simbolini oblik borbe za dominaciju
uklanjanjem slabijih iz borbe za mesto pod suncem. On postaje nain obrauna s kulturnim i
slobodarskim biem oveka, i stvaranje egoistinih pojedinaca kojima je ovek "protivnik" i

144

kao takav sredstvo za zadovoljavanje privatnih interesa. Umesto da je ovek, posredstvom

njegove slobodarsko-stvaralake prakse, oveku ogledalo njegove ljudskosti on
posredstvom sporta postaje (krivo) ogledalo neljudskog. Egzistencijalna logika koja vai u
ivotinjskom svetu postaje osnovno izvorite i uporite sporta. Sa njim treba prevazii
"lenju" ivotinjsku prirodu oveka i stvoriti od oveka svojevrsnu nad-zver koja se
pojavljuje kao najvii oblik u razvoju ivog sveta. Govorei o Arnoldu, Kuberten istie da je
sutina njegove pedagogije stvaranje takvih meuljudskih odnosa koji odgovaraju socijalno
darvinistikom modelu ivljenja, to znai bespogovorno potinjavanje oveka
egzistencijalnoj logici kapitalizma. Otuda je za njega boks (zajedno sa veslanjem sa kojim se
razvija volja za "veim naporom"), "osnov efikasne i racionalne kulture" koji deca
(ukljuujui i devojice) treba da ponu da upranjavaju, "za razliku od veine drugih
vebi", "ve od osme i devete godine". Kuberten ima u vidu tzv. "francuski boks" u kome
se udarci ne zadaju samo rukama, kao to je to sluaj u "engleskom boksu", ve i nogama.
(122) Da je boks, "taj fini muki sport", bio nepresuna inspiracija za Kubertenov matoviti
duh pokazuje i njegovo zalaganje da se zvanini program izvoenja Betovenove "Devete
simfonije", posebno njeno "jedinstveno finale", dopuni predstavom u kojoj e biti izvedeno
"nekoliko divnih napadakih bokserskih stavova".(123) I kad je u pitanju boks Kuberten
samo konstatuje "injenicu" da "i u mladima i u oveku postoji borilaki instinkt" koji je
"normalan" i stoga prihvatljiv. "Zbog toga", zakljuuje Kuberten, "vaspitanje deaka nije
potpuno ukoliko nije u izvesnoj meri povezano s borilakim sportovima".(124) Oigledno
je da se ne radi o slobodarskom ili stvaralakom "borilakom instinktu", ve o instinktu za
pokoravanjem i tlaenjem slabijih - koji dominira u socijalno darvinistikom i kosmolokom
antropolokom modelu. Bokser je za Kubertena, kao i za Hitlera, jedan od najautentinijih
"civilizovanih" pojavnih oblika "natoveka".
Videli smo da se Kubertenova "utilitarna pedagogija" ne obraunava samo s
kritikom sveu, ve nastoji da stvori takav karakter oveka koji e odbaciti kritiku svest
kao to organizam odbacuje strano telo. Obrazovanje koje odgovara takvom vaspitnom
modelu se ne sastoji u razvoju samosvesti oveka i u razvoju njegovih stvaralakih moi,
ve u utvrivanju jedinstva oveka sa postojeim svetom i uklanjanju ne samo svake
(kritike) misli koja moe da narui to jedinstvo, nego i potiskivanje i unitavanje svega
onoga u oveku to moe da iznedri takvu misao. Obrazovanje postaje sredstvo za
sakaenje ljudske individualnosti da bi ovek mogao da bude uguran u kalup Kubertenovog
"pozitivnog oveka". Proces obrazovanja mora biti u jedinstvu sa stvorenim karakterom,
to znai da je iz njega izbaen razvoj kritike svesti i menjalakog odnosa prema
postojeem svetu. Sa njim se vizija mogueg zatvara u horizont postojeeg sveta.
Savetujui naciste ta treba da urade da bi uvrstili vlast Kuberten formulie stav koji
izraava sutinu njegove "utilitarne pedagogije" i predstavlja arobnu formulu za reavanje
svih socijalnih problema: "Ne moe se uspeno vladati u institucijama ukoliko se prethodno
ne vlada u glavama."(125) Kubertenova pedagoka doktrina predstavlja raskidanje veze
izmeu pedagogije i kulture, koju e uspostaviti sofisti, koja predstavlja kamen temeljac
moderne pedagogije: ona ne tei izgradnji svestrano razvijenih linosti, ve je svedena na
dresuru sa kojom se proizvode telesno, karakterno i duhovno osakaeni ljudi.
Hitlerov koncept pedagoke reforme i stvaranje "novog oveka" predstavlja izlaganje
sutine Kubertenovog pedagokog koncepta i model njegove pedagoke prakse. Hitler:
"Moj veliki obrazovni posao poinjem s omladinom. Pogledajte ove momke i deake!
Kakav materijal! Od toga mogu da stvorim novi svet. Moja pedagogija e biti nemilosrdna.
Mekoa mora biti odluno odstranjena. U mojim ordensburgen e izrasti omladina koja e
prestraviti svet. Hou monu, gospodarsku, odvanu, nemilosrdnu omladinu. Kod nje nita
ne sme da bude slabo i neno. Slobodna, velianstvena zver uvek iznova mora da seva iz
njihovih oiju. Hou da moja omladina bude snana i lepa. Upotrebiu sve mogue fizike

145

vebe da bih je izgradio. Hou atletsku omladinu. To je prvo i najvanije. Na taj nain
ukidam hiljade godina dosadanjeg ljudskog razvoja. Tako imam isti, plemeniti prirodni
materijal pred sobom. Tako mogu da stvorim novo." I dalje : "Neu nikakvo intelektualno
obrazovanje. Znanjem upropaujem omladinu. Najradije im doputam da ue samo ono to
oni, sledei svoj igraki nagon, slobodno voljno usvajaju. Ali, da ovladaju sobom, to moraju
nauiti. Moraju mi nauiti da u najteim probama pobede strah od smrti. To je stupanj
herojske omladine. Na njemu izrasta stupanj slobodnih ljudi, koji su mera i sredite sveta,
stvaralaki ljudi, ljudi-bogovi. U mojim ordensburgen e divni bogo-ovek koji gospodari
sobom stajati kao slika kulta i pripremati omladinu za dolazei stupanj muke zrelosti."
(126) Na slian nain Hitler govori u "Mein Kampf"-u: "Narodna drava nije itav svoj
obrazovni rad u prvom redu utemeljila na upumpavanju golog znanja, nego na odgajanju,
kao dren, zdravog tela. Tek onda dolazi na red izgradnja duhovnih sposobnosti. " I dalje :
"Narodna drava mora poi od pretpostavke da je jedan ne ba nauno obrazovan, ali zato
telesno zdrav ovek s dobrim, vrstim karakterom, ispunjen odvanou i snanom voljom,
vredniji za narodnu zajednicu nego jedan umni slabi."(127) Nacistika pedagoka doktrina
gotovo je istovetna sa izvornom intencijom Kubertenove "utilitarne pedagogije". Otuda nije
sluajno to su nacisti imali toliko razumevanja za Kubertenovu doktrinu. U svom pismu
Hitleru, od 17.marta 1937. godine, Kuberten ne krije svoje oduevljenje zbog "simpatija"
koje su nacisti pokazali za njegovu pedagogiju: "Ekselencijo, bio sam duboko ganut
posetom koju mi je uinio dravni ministar H.Eser u ime i po nalogu Vae ekselencije, i
urim da zbog toga izrazim svoju zahvalnost. Nemaka se time - i to na najdivniji nain pridruuje mojem jubileju koji je 20. januara ove godine bio sveano proslavljen na
Univerzitetu u Lozani, povodom ega sam pozvan da zaokruim pedeset godina
ostvarenog rada koji se sav, na ovaj ili onaj nain, odnosi na reformu i usavravanje
vaspitanja. Nemaka je vie puta pokazala simpatije za taj rad, i ja joj za to dugujem
najdublju zahvalnost. Ukoliko mi u prolee moje obnovljeno zdravlje dopusti, imau u vidu
mogunost da iskoristim tako ljubazan poziv koji mi je dostavljen u ime Vae ekselencije, i
koji je jo jedan dokaz blagonaklonosti koji treba pridodati onima koje sam ve primio.
Molim Vau ekselenciju da izvoli primiti izraze mog potovanja i duboke odanosti."(128)
Nastojei da se dodvori nacistima Kuberten, u svom intervjuu koji je objavljen povodom
odravanja nacistikih Berlinskih olimpijskih igara, sledi nacistiki naturalizam i insistira na
"kriku strasti" pobednika. Nije sluajno to Kuberten govori o "kriku strasti" u kontekstu
glorifikacije nacistikih Olimpijskih igara i nacistikog reima: on je u potpunom saglasju sa
"pogledom velianstvene zveri" koji odlikuje Hitlerove "arijevce". "Krik strasti" postaje
svojevrsni "zov divljine" i povratak u prirodno (zverinje) stanje u kome su uklonjene sve
civilizacijske ograde "natoveku" koje mogu da ga pokolebaju u njegovoj fanatinoj
reenosti da zagospodari svetom. Kuberten i nacisti bili su jedinstveni u najbitnijem : treba
stvoriti "novi svet" stvaranjem nove "gospodarske rase" koja e se zauvek obraunati s
emancipatorskim tekovinama oveanstva i uspostaviti totalnu i venu vladavinu bele
buroaske "elite" nad radnicima, enom i "niim rasama". U svojoj "Poslanici nosiocima
olimpijske baklje" Kuberten s oduevljenjem pozdravlja raanje "novog" faistikog sveta:
"Preivljavamo sveane asove, jer oko nas vaskrsavaju neoekivani dogaaji. Dok se, kao
u jutarnjoj magli, otkriva oblik (nove) Evrope i nove Azije, izgleda da e najzad
oveanstvo uvideti da kriza s kojom se bori jeste pre svega kriza vaspitanja".(129)
Jedan od glavnih razloga to je Kuberten svu svoju pisanu zaostavtinu poverio
nacistima i to ih je naimenovao za "uvare" njegove olimpijske ideje, (130) upravo je
njihova neskrivena "simpatija" za njegovu pedagoku doktrinu. Kubertenovi tekstovi koje
je objavio u nacistikim glasilima, u kojima savetuje naciste kako da iskoriste sport i telesne
vebe za stvaranje "lepe arijevske rase", kao i njegov (emitovani) govor sa kojim je
okonana nacistika Olimpijada, nedvosmisleno upuuju na blikost Kubertenovog i

146

nacistikog pogleda na svet. Unitavanje duhovnosti, kulturne svesti i stvaranje od oveka

fanatinog jurinika kapitala koga ne ograniavaju bilo kakve civilizacijske norme, ljudsko
dostojanstvo i ljudska oseanja, zajedniko je obema ideologijama. Kubertenovo nastojanje
da putem sportskih predstava uniti kulturne tradicije oveanstva odgovara vandalskim
nacistikim pirovima na kojima su spaljeni milioni knjiga.
Razlike u pedagokim modelima Kubertena i nacista proistiu iz prirode
Kubertenovog i nacistikog ekspanzionizma: Kubertenov model buruja odgovara
kolonijalizmu koji tei osvajanju i iskoriavanju prirodnih resursa eksploatacijom "niih
rasa", na emu se zasniva njegova "civilizatorska" uloga; Hitlerov model "arijevca"
odgovara genocidnoj prirodi nacistikog ekspanzionizma. Otuda proistiu i razlike u
shvatanju olimpizma : Kubertenov olimpizam otvara mogunost za duhovnu integraciju
"niih rasa" u uspostavljeni poredak; Hitler ne samo da odbacuje svaku mogunost da se
"nie rase" ukljue u duhovnu orbitu "gospodarske rase" putem olimpizma, ve u njemu
vidi ekskluzivno sredstvo za rasnu integraciju i militarizaciju "arijevaca" radi unitenja
"niih rasa". Otuda nacistiki model olimpijskih igara trai utemeljenje u izvornom
rasistikom karakteru antikih olimpijskih igara i dobija naziv "Nacionalsocijalistike
borilake igre" ("Nationalsozialistische Kampfspiele"), koje je trebalo da se zauvek
odravaju na "Nemakom stadionu" ("Deutsche Stadion") u Nirnbergu (na kome je trebalo
da bude mesta za 400 000 gledalaca) i ija je izgradnja bila poverena vodeem Hitlerovom
arhitekti Albertu peru.(131) Kuberten polazi od buruja kao predstavnika parazitskih
klasa koje sa prezirom gledaju na rad i kojima su "nie rase" neophodne kao radna snaga.
"Arijevci", pak, nisu samo "gospodarska rasa" za koju e raditi robovi, ve i "radni narod"
koji je svojim radom u stanju da obezbedi sopstvenu egzistenciju i "progres". Ovde se jasno
vidi razlika izmeu Kubertena "elitiste" i Hitlera "populiste". Kuberten insistira na klasnim
razlikama i na sportu kao sredstvu za militarizaciju buroazije i za pacifikaciju
(depolitizaciju) radnih slojeva ; nacisti insistiraju na rasnoj i nacionalnoj integraciji
"nemakog naroda" (Deutsche Volk) i na sportu kao obliku njegove militarizacije. Umesto
Kubertenovog strogog razdvajanja buroazije i aristokratije, s jedne strane, i radnikih
"masa" s druge, kod nacista postoji jedinstvo "nemakog naroda" i "voe" to je izraeno u
maksimi "Ein Volk - ein Fhrer!" Pored toga, prototip nacistikog "natoveka" nije
"internacionalni" aristokrata koji se pojavljuje u liku gentlemen-a, kao to je to kod
Kubertena, ve mitska figura Sigfrida koji je otelotvorenje rasnog duha "arijevaca". Pored
"niskog porekla" (Bulonj) nacistiki "natovek" ima, po Kubertenovoj doktrini, i tu manu
to kod njega ne dominira individualizam i egoizam, ve kolektivistiki duh "drugarstva"
(Kameradschaft) i portvovanja za "narodnu zajednicu" (Volksgemeinschaft) koja dobija
onaj karakter za "arijevca" koji je polis imao za antikog oveka. Za razliku od Kubertena
koji insistira na individualnim i suprotstavlja se kolektivnim sportovima, nacisti insistiraju na
kolektivnim sportovima koji postaju sredstvo za stvaranje "borbene zajednice"
(Kampfgemeinschaft) pri emu "zajedniki (rasistiko-militaristiki) duh" postaje nain
potinjavanja pojedinca kolektivu koji je podreen vrhovnom autoritetu (Fhrer-u).
Kuberten u svojoj pedagogiji polazi od buruja koji ve poseduje "elitistiku" svest i zato
insistira na razvoju individualnog borilakog mentaliteta. U tom kontekstu aristokratski
model "vitetva" uzor je za Kubertenovu pedagogiju. On je u prvom redu nastojao da
razvije borbenog i samoinicijativnog buruja, a ne organizaciju kojoj e on biti podreen.
To je jedan od osnovnih razloga zbog kojeg je Kuberten bio protiv kolektivnih sportova.
Kubertenov pozitivni buruj predstavlja obraun i s hrianskim modelom oveka.
Umesto hrianske skromnosti i smernosti, kod buruja dominira duh agresivnog elitizma i
nadmenosti; umesto duha pokornih - duh gospodara; umesto asketizma - pohlepa; umesto
duhovnosti - materijalno bogatstvo; umesto kulta duha - kult miiavog tela; umesto
stremljenja ka drugom svetu - beskrajno velianje postojeeg sveta; umesto greha i

147

iskupljenja - ukidanje moralnog rasuivanja i odgovornosti; umesto hrianskog

bogooveka, Kubertenov "natovek" postaje obogotvorenje pozitivnog oveka.
Kuberten je pronaao gradivni materijal za svog "natoveka" u parazitskim klasama
za koje je karakteristina "zverinja priroda", "gospodarski" status i osvajaki fanatizam.
Njegov "novi ovek" rezultat je ukrtanja osakaenog i obezlienog antikog "heroja",
srednjovekovnog viteza, engleskog dentlmena, militantnog jezuite, pohlepnog buruja,
Nieovog i nacistikog "natoveka", dakle, pripadnika "gospodarske rase" koja je
tiranskom silom sticala vlast i bogatstvo. Ljubav prema oruju i prezir prema radu ine
glavne "vrline" bogatake "elite" koja je od osvajanja i pljake stvorila vrhovni princip
ivota. Od njih Kuberten stvara herojske linosti koje postaju najvii uzor buroaskoj
mladei. Oni su sinteza najboljih rasnih odlika i kao takvi personifikacija idealizovanog
modela pripadnika "gospodarske rase". Otuda je "snaga krvi" jedna je od najvanijih
izvorita osvajako-tlaiteljske snage bele rase, a ouvanje "istote krvi" osnovni preduslov
rasne postojanosti i rasne dominacije. Meutim, "veliki ljudi" modernog doba ne crpe svoju
snagu samo iz svojih rasnih korena, ili aristokratskog naslea, ve iz ekspanzionistike
snage monopolistikog kapitalizma (duh "progresa"). U osnovi se radi o neposrednom
instrumentalizovanju buroaske mladei od strane kapitalistikih monopola radi
kolonizacije sveta i ostvarivanja totalitarne vlasti nad radnim "masama" i enom.
Stvaranje od evropske buroaske mladei putem sporta i militaristikog telesnog
drila "gospodarske rase", koja e biti u stanju da se zauvek obrauna s emancipatorskim
tekovinama oveanstva i da od sveta stvori koncentracioni logor zapadno-evropskih
kolonijalnih metropola, opsesija je sa kojom je Kuberten bio zaokupljen itavog ivota.
Njegova olimpijska ideja predstavlja most koja spaja viktorijansku Englesku i
imperijalistiku Francusku sa nacistikom Nemakom, a ovu s dananjim (amerikim)
"novim svetskim poretkom".
x

(1) Carl Diem, "Erneuerung der Olympischen Spiele", U:Carl Diem, Der Olympische
Gedanke, Reden und Aufstze, 22.s, Carl-Diem-Institut, Kln, 1967.
(2) Uporedi: Rudolf Malter, Der "Olympismus" Pierre de Coubertin, Hrsg. Carl-DiemInstitut, Kln, 1969.
(3) Uporedi: Urlike Prokop, Soziologie der Olympischen Spiele, 41.s, Kurz. U.P.
(4) U svom eseju "Les jeunes gens de Platon" Ten konstatuje da je "ovaj moderni svet
toliko tuan, jer je toliko civilizovan". (Taine H,Essais de critique et d" histoire, Septime
Edition,155.s, Librairie Hachette et C-ie, Paris, 1896.) U istom eseju Ten tvrdi da je "antika
mladost sveta" i upuuje nostalgini poziv da se "okrenemo prema tim divnim godinama
koje nismo doiveli i da uivamo u njima bar putem uspomena". (Isto, 156.s.) Govorei o
antikom oveku, Ten konstatuje da je "ljubav prema pravdi, koja je u prirodi oveka, u
dubini njihovog srca..." (Isto, 169.s.)
(5) Uporedi: Pierre de Coubertin, Olympische Erinerunngen, 109.s,Wilhelm Limpert
Verlag, Berlin,1936. Olimpijske igre su vezane za pobedu nadzemaljskih nad htonikim
bogovima; pobedu patrijarhata nad matrijarhatom; za kolonizaciju sredozemlja (magna
Grecia) i za duhovnu integraciju Helena kao "gospodarske rase" u odnosu prema
"varvarima"; za odbranu dominirajueg drutvenog poloaja ratnike (rodovske)
aristokratije pod ijim patronatom i u iju ast se organizuju olimpijske igre. One se
prvobitno odravaju svake osme godine, kao i pitijske igre u Delfima. Po nekim miljenjima
(engleski etnolog Frazer) do toga je dolo iz religioznih razloga budui da se verovalo da je

148

toliko potrebno razdvojenim duama da se spoje. Pindar peva o izbavljenju due "u devetoj
godini". Tada Persefona krive due nanovo izvodi na sunce od kojih postaju "divni kraljevi i
brzi trkai i veliki pesnici". (Kod: Carl Diem, Weltgeschichte des Sports, I.knj. 252.s. Cotta
Verlag, Stuttgart, 1971.) U svakom sluaju radi se o godini sunca, a igre se odravaju u
avgustu ili septembru, u vreme punog meseca. Kasnije, ubrzanjem tempa ivota i razvojem
meuplemenskih odnosa, dolazi do potrebe da se skrate periodi izmeu olimpijskih
svetkovina. Po Harisu, do uspostavljanja prvih olimpijskih igara u antici je dolo nakon
"eksplozije" stanovnitva u Grkoj, to je dovelo do njihovog iseljavanja i kolonijalizovanja
mediteranskog primorja. Pored jezika, religija je bila glavna spona koja je povezivala Grke.
To je osnovni razlog to su veliki religiozni festivali u domovini (u Olimpiji, Delfima,
Delosu, Epidaurusu, Nemeji, Istamu Korintskom) dobili na znaaju upravo tokom ili
neposredno nakon kolonizacije. Oni si privlaili posetioce iz svih krajeva grkog sveta, od
june Francuske do Crnog Mora. Za neke je to bio svojevrsno hodoae; za druge,
potvrivanje njihove pripadnosti helenskoj civilizaciji. Nakon mnogih vekova, veina je
dolazila jedino da bi uivala u velikom dogaaju. Dva su osnovna razloga, po Harisu, zbog
kojih je dolo do povezivanja atletike sa religioznim festivalima. Prvo, Grci su bili veoma
antropomorfni u svom shvatanju bogova i smatrali su da ono to njima samima ini
zadovoljstvo (muzika, drama, atletika) ini zadovoljstvo i bogovima. Istovremeno,
okupljanja sportista iz udaljenih gradova neminovno je nametnulo potrebu da se
standardizuju pravila na igrama. Haris smatra da je povezanost atletike i religioznih
festivala dovela do toga da se esto preteruje u isticanju znaaja ove povezanosti.
Homerovo prikazivanje atletike pokazuje da takva povezanost nije postojala u vremenu
koje je on opevao u svojim delima. Igre o kojima on govori u "Ilijadi" su deo pogrebnih
sveanosti iji je smisao da se zaostavtina mrtvog Patrokla podeli izmeu najvaljanijih
heroja. Mnogi grki atletski susreti nisu imali veze sa religioznim festivalima. Da bi
potkrepio tu tezu Haris navodi pohode Aleksandra Makedonskog na kojima su u
devetnaest sluajeva odrani atletski susreti i to sve radi zabave trupa, s izuzetkom jednog
koji je bio deo pogrebnih sveanosti. to se tie atletskog programa i njegovih pravila, oni
su bili bezuslovno prihvaeni u itavom grkom svetu.injenicu da se olimpijski program i
pravila nisu menjala vie od hiljadu godina Haris objanjava moguim uticajem religije
budui da su ceremonijali posveeni boanstvima izuzetno konzervativni. (Uporedi: Harris
H.A, Sport in Greece and Rome, 15-17,Cornell Uni.Press, Ithaca, New York, 1972.) O
znaaju nadmetanja za Grke pie i Milo uri: "Koliko su Grci voleli svoje agonalne igre
uopte, pokazuje ovaj sluaj. Kad su 10.000 grkih plaenika, koji se u vojsci Kira Mlaega
borahu protiv njegova brata, Artakserksa II Mnemona, posle stranih napora i svakojakih
neprilika ponovo ugledali more, za kojim su toliko udeli, i nali se u Trapezuntu,
helenskom gradu, gde su uli svoj jezik, prva im je stvar bila da zahvale "Divu spasiocu za
svoje spasenje i Heraklu putniku za srean put i ostalim bogovima kako se behu
zavetovali". Smatrali su da e to najbolje uiniti ako prirede grke igre. Izabrae Spartanca
Drakontija da udesi trkalite i da upravlja igrom. Nadmetahu se u kratkom i dalekom
tranju, rvanju i pesnienju."(Milo uri, "Znaaj nadmetanja za Grku prosvetu", U:
Milo uri, Ogledi iz grke filosofije i umetnosti, 2o9.s. Savremenik srpske knjievne
zadruge, Beograd, 1936.)
(6) Jo je Solon propisao da se pobedniku na istamskim igrama "daje sto drahama, a
pobedniku u olimpijskim igrama pet stotina drahama", to je predstavljalo protivuvrednost
za pet stotina ovaca.(Uporedi:Plutarh,Slavni likovi antike, 93. s,I. knj.Matica srpska,Novi
Sad,1987.)
(7) Pierre de Coubertin,"Olympia", U: Pierre de Coubertin,The Olympic Idea, 109.s.
(8) Milo uri, Istorija helenske knjievnosti, 228.s. U nastojanju da idealizuje antiku
Grku, Milo uri se slui oprobanim postupkom graanske helenistike: proglaava

149

realnou ono to se pojavljuje kao ideal vaspitanja koji je bio polazite za kritiki odnos
prema postojeem svetu. Istim postupkom se slui i efold. Pokuavajui da objasni "udo"
klasine umetnosti starih Grka V i IV veka pre n.e, efold navodi sedam preduslova,od
kojih je drugi "zdrava,plemenita priroda Grka, njihova fizika graa, physis. Samo Grci su
ve primetili da se njihov pogled razlikovao od pogleda drugih naroda,da su im oi bile
izrazito lepe.Zahvaljujui oseanju za meru, izbegavali su izopaenosti do kojih je moglo da
doe prekomernim vebanjima i suvinim uzbuivanjima. Dranje im je bilo slobodno i
nikakvi preteki radovi nisu ih preoptereivali." (Karl efold, Klasina Grka, 13.s.
"Bratstvo jedinstvo",Novi Sad,1973.) Govorei o grkom odnosu prema prirodi Jeger
konstatuje: "Grci imaju uroen smisao za to to odgovara "prirodi". Pojam prirode, koji su
prvo oni skovali, nesumnjivo je proistekao iz njihove posebne duhovne nastrojenosti.
Mnogo pre nego to je njihov duh stvorio tu misao, njihovo oko je stvari ve posmatralo
onim pogledom kojem se ni jedan deo sveta nikad nije prikazivao kao podvojen za sebe,
pojedinaan, nego uvek samo uvren u ivu povezanost celine iz koje je dobijao poloaj i
smisao. To posmatranje nazivamo organskim, jer ono to to je pojedinano shvata kao deo
jedne celine. Nagon grkog duha za svesnim shvatanjem zakona stvarnosti,koji se oituje
na svim podruijima ivota, u miljenju, govoru i delanju, kao i u svim vrstama umetnikog
uobliavanja, povezan je s tim ulom za prirodnu, izraslu, izvornu, organsku strukturu
bivstva."(Verner Jeger,Paideia,10.s.)Do kakvog besmisla moe da vodi idealizacija antike
pokazuje i Burkhart. U "Uvodnoj rei" za svoju "Povest grke kulture" Burkhart deli rase i
narode na "lepe" i "rune" pri emu rasna fiziognomika koja se pripisuje Helenima postaje
nadistorijski i univerzalni kriterijum za odreivanje ljudske lepote.Biti "dosta visok, vrst,
bledolik, s dobro oblikovanim akama i stopalima", imati "glavu osrednje veliine","jaki
vrat","smeu,talasastu kosu", "etvrtasto lice" i to "sa prilino jakim jagodinim
kostima","lepo izvijene usne", "prav nos", "pogled sjajan, moan" - to je slika "lepe rase"!
(Uporedi: Burkhart Jakob,Povest grke kulture,tom IV,7.s.IK Zorana Stojanovia,Novi
Sad, 1992.) Stvaranju rasnog mita Helena je doprineo i Milo uri. "iva praktika etika
Helena i celokupna njihova umetnika kultura osniva se na njihovu agonalnom nagonu, tj.
nagonu za utakmicom, nadbijanjem, nadmetanjem, ogledanjem. Sve pojave helenskoga
ivota, spoljanjega i duhovnoga, razvijahu se u atmosferi agonistike, kojom ni jedan narod
u istoriji nije bio proet u tolikoj meri kao Heleni. Njihov agonistiki ivot bio je ogledalo
rasnih odlika, mladake sveine i lepote i potonja graanske veliine."(Milo uri, "Znaaj
nadmetanja za Grku prosvetu",u: Milo uri, Ogledi iz grke filosofije i umetnosti,
199.s. Savremenik srpske knjievne zadruge, Beograd, 1936.) U slinom tonu pie i Anica
Savi-Rebac: "Jer helenski je genije tvorac najvieg tipa oveka, i najpotpunijeg, do sada,
kosmosa". (Helenski vidici, 3.s. SKZ, Beograd, 1966.) Ni Jeger nije osloboen rasnih
predrasuda.Njegovo oduevljenje Spartom ne proistie samo iz toga to je u njoj individua
bila u potpunosti podreena dravi,ve i zbog dorskog porekla Spartanaca odakle Pindar
"uzima svoj idealni tip plavog oveka visoke rase, kakvim zamilja ne samo Homerovog
Menelaja nego i nacionalnog junaka Ahileja i prosto sve "plavokose Danajce" herojske
prolosti helenstva". (Uporedi: Verner Jeger, Paideia, 55.s.)
(9)Kod:Milo uri,isto,73.s,kurz.M..
(10)Fistel de Kulan,Drava starog veka,200.s,Beograd,1895.
(11)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,228.s.
(12)Fistel de Kulan,Drava starog veka,200,201.s.
(13)Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,165.s,Srpska knjievna zadruga,
Beograd,1968.
(14)Pierre de Coubertin,"Olympia",kod:MacAloon J,This Great Symbol,89.s. Antika
Grka iz doba pre Solona, u kojoj je bila uspostavljena neprikosnovena vladavina rodovske
aristokratije nad radnim slojevima, je za Kubertena otelotvorenje srenog ivota koji

150

postaje nedostini uzor za oveka modernog doba. Govorei o socijalno-ekonomskom

stanju u Atini u tom periodu Plutarh konstatuje: "A kako je tada i nejednakost izmeu
siromaha i bogataa dostigla najvii stepen, grad se nalazio u veoma munu poloaju,i inilo
se da je uvoenje tiranide jedino sredstvo da se uini kraj neredima i da se uspostavi mir.
Jer ceo je narod bio dunik bogataa. Jedni su obraivali zemlju i esti deo prihoda morali
davati bogataima, zbog ega su se nazivali hektemeri (tj.sestinari) i kmetovi; a drugi su
davali u zalog svoja tela i postajali robovi poverilaca, te su morali ili kod kue robovati ili
su kao roblje prodavani u inostranstvo. Mnogi su bili primorani da prodaju i svoju decu (jer
to nijedan zakon nije zabranjivao) ili da zbog svireposti poverilaca bee iz otadbine. A
mnogi i najjai zbijahu se u redovima i jedni druge pozivahu da to due ne podnose, nego
da izaberu za vou poverljiva oveka,zatim da one kojima je na imanje stavljena zabrana
oslobode, a naposletku da ponovo izvre podelu zemlje i, uopte, da sasvim izmene
datadanji ustav." (Plutarh,Slavni likovi antike,I knj, 78.s. Matica srpska, Novi Sad,1987.)
Iz ovog jasno sledi da je upravo u periodu koji Kuberten idealizuje dolo do organizovanja i
borbe potlaenih protiv tiranije bogatake oligarhije, a za slobodu i pravdu. To je takoe
"injenica" o antikoj stvarnosti, ali ona ne odgovara mitu o antikom drutvu sa kojim
Kuberten nastoji da stvori ideal "beskonfliktnog" drutva kome treba teiti - da bi
predupredio borbu potlaenih protiv nepravde i obraunao se s idejom o boljoj budunosti.
Inae, Hesiodova ideja pravde predstavlja izvanredno polazite za kritiku Kubertenove
koncepcije: "Primi to k srcu i sluaj pravdu, zaboravi svaku silu; jer to je obiaj koji je
ljudima propisao Zevs: ribe i divlje ivotinje i krilate ptice treba da se jedu uzajamno, poto
meu njima ne postoji pravda. Ali ljudima je on dao pravdu,ono najvie od svih
dobara."(Kod: Verner Jeger,Paideia,49.s.) Ideja pravde, koja je boanski utemeljena, javlja
se i u "Odiseji". (Uporedi: Verner Jeger,Paideia, 49.s.) Intersantan je, u ovom kontekstu, i
Pitagorin komentar, koji navodi Ruso,o olimpijskim igrama kao paradigmi antikog sveta:
"Prizor sveta, kae Pitagora, nalii na prizor olimpijskih igara: jedni podignu duane i misle
jedino na svoju dobit; drugi stavljaju na kocku svoj ivot da bi stekli slavu;dok se trei,
opet, zadovoljavaju gledanjem igara, i ovi poslednji nisu najgori."(Kod:an-ak Ruso,
Emil,264.s.)
(15)Plato,Timeus,The Collected Dialogues of Plato,44.d.e.1173.s,Princenton University
Press,Seventh Printing,1973.
(16)Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,163,164.s.
(17)Pierre de Coubertin,The Philosophic Foundation of Modern Olympism,U:Pierre de
Coubertin,The Olympic Idea,131.s.
(18)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,135,136.s.
(19)Uporedi:Anica
Savi-Rebac,Helenski vidici,21.s,Srpska
knjievna zadruga,
Beograd,1966.
(20)Kod:Mihailo uri,Humanizam kao politiki ideal,151.s.
(21)Isto,152.s.
(22)Pierre de Coubertin,"The Philosophic Foundation of Modern Olympism",u: Pierre de
Coubertin,The Olympic Idea,131.s.
(23)Jeger,Paideia,12.s.
(24)Uporedi:Jeger,Paideia,69.s.
(25)Jeger, Paideia,156,157.s.
(26)Jeger,Paideia,11,12.s.
(27)Uporedi:Jeger,159.s.
(28)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.
(29)Jeger,isto,355.s.

151

(30)Uporedi:Moses Hadas,Helenistische Kultur,75.s.Ullstein,Wien,1981.

(31)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,471.s.
(32)Uporedi:Jakob Burkhart,Povest grke kulture,IV tom,IK Zorana Stojanovia, Novi
Sad,1992.
(33)Aristotel, Politika,1338b5, 265.s.Kultura,Beograd, 1970.
(34) Jeger,isto,13.s.
(35)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,152.s.
(36)Uporedi:Pierre de Coubertin,"L' ducation physique au XX sicle:la peur et le
sport",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I tom,374.s.
(37)Karl efold,Klasina Grka,15.s.kurz. K.."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad,1973.
(38)Aristotel, Politika,265.s.
(39)Aristotel,isto,255.s.
(40)Burkhart,isto,34.s.
(41)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisime Republique,355.s.
(42)Pierre de Coubertin,Histoire universalle,u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,I
tom,354.s.
(43)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.
(44)Uporedi:Urlike
Prokop,Soziologie
der
Olympischen
Spiele,113.s,Hanser,
Munchen,1971,kurziv U.P.
(45)Uporedi:Gardiner Norman,Athletics of the Ancient World,212-221.s. Clarendon,
Oxford,1930.
(46)Milo uri,"Znaaj nadmetanja za grku prosvetu",u:Milo uri,Ogledi iz grke
filosofije i umetnosti,Savremenik srpske knjievne zadruge,Beograd,1936, 210-211.s.
(47)Pindar,Ode i fragmenti,Matica hrvatska,Zagreb,1952.
(48)Pierre de Coubertin,"A Modern Olympia",u:Pierre de Coubertin,The Olympic
Idea,31.s.
(49)Uporedi: Urlike Prokop,Soziologie de Olympischen Spiele,43.s.
(50)Milo N.uri,Istorija helenske etike,74.s.
(51)Milo uri,"Znaaj nadmetanja za grku prosvetu",u:Milo uri,Ogledi iz grke
filosofije i umetnosti,213,214.s.
(52)Milo uri,Istorija helenske knjievnosti,80.s.
(53)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,99.s.
(54)Jeger,isto,99.s.
(55)Jeger,isto,99.s.
(56)Jeger,isto,99.s.
(57)Jeger,isto,99,100.s.
(58)Pierre de Coubertin,Un Programme,29.s.Imprimerie Chaix,Paris,1887.
(59)Milo uri,Sofoklove tebanske tragedije,30.s.Narodna knjiga,Cetinje,1955.
(60)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,24.s.Srpska knjievna zadruga,Beograd, 1966.
(61)Anica Savi-Rebac,isto,22.s.
(62)Pindar,Ode i fragmenti, Olimpijska XIV,102.s.
(63)Verner Jeger,Paideia,60.s.
(64)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,6.s.
(65)Uporedi: Verner Jeger,Paideia,369.s.
(66)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin at the Close of the Berlin
Olympic Games",u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6,7.s.
(67)Anica Savi-Rebac,Helenski vidici,107.s.
(68)Verner Jeger,Paideia,159.s.
(69)Verner Jeger,isto,162.s.

152

(70)Karl efold,Klasina Grka,13.s."Bratstvo-jedinstvo",Novi Sad, 1973.

(71)Karl efold,isto,13.s.
(72)Plato,Timeaus,The Collected Dialogues of Plato,34.c.1165.s,44.d.e 1173.s. Princenton
Univesity
Press,Seventh
Printing,1973.
(73)Uporedi:Gajo Petrovi,Suvremena filozofija,186.s.kolska knjiga, Zagreb, 1979.
(74)Verner Jeger,Paideia,162.s.
(75)Miel Fuko,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,223.s.Prosveta,Beograd,1988.
(76)Miel Fuko,isto,224.
(77)Miel Fuko,isto,225.s.
(78)Miel Fuko,isto,225.s. Umesto da stvari nazove pravim imenom i na taj nain ukae na
njihovu pravu (pedofiliarsku) prirodu Jeger, govorei o Sokratovom interesovanju za
mladie, pie: "Imao je otro oko za mladost koja stasava i u tome mu niko nije bio ravan."
(Verner Jeger,Paideia,247.s.) Sudei po Kleantu, na koga se poziva Plutarh, "Sokrat vlada
svojim ljubimcem drei ga samo za ui,a drugi ljubavnici hvataju ga za mesta koja on ne
dira,za trbuh,stid i grlo". (Uporedi: Plutarh, Slavni likovi antike,I knj.117.s.Matica
srpska,Novi Sad,1987.) Po Harisu, nagost takmiara nije bila karakteristika najranijih
atletskih takmienja. Uesnici igara koje je opisao Homer nose svojevrsne orceve, to se
moe videti i na vazama iz ranijeg perioda. Ova praksa je nastavljena i sa
institucionalizovanjem olimpijskih igara (776. god. pre n.e.). Na odbacivanje odee
presudno e, po Harisu, uticati sledei dogaaji. Na olimpijadi iz 720. god. jednom
takmiaru, koji je pobedio, spao je pojas u toku trke. Mislei da je on pobedio zato to je
istrao trku bez pojasa, sledei takmiari su odbacili svoje pojaseve. Drugi dogaaj se zbio
na Panataenaikim igrama (Panathenaic Games) u Atini. Jednom od uesnika u trci je
spao pojas, on se na njega sapleo i pri padu smrtno povredio. Sudija je reagovao tako to je
zabranio da se ubudue nosi pojas. (Upor.:Harris H.A,Sport in Greece and Rome,19.s,
Cornell Uni. Press, Ithaca,New York,1972.) Harisov zakljuak da su Grci "uvek bili
spremni da se javno skinu" i da na taj nain "istaknu svoju posebnost u odnosu prema
varvarima", (Isto, 20.s.) blie je objanjenju prave prirode olimpijskog nudizma nego
navedeni razlozi. Ne samo na olimpijskim igrama, na kojima su i treneri morali biti goli, ve
i u gimnazijama i palestrama prisutno je vebanje golih mladia. Radi se o univerzalnom
principu na kome se temeljio odnos prema telu i koji je vaio i van olimpijskih borilita. (O
gimnazijama i kod: Moses Hadas, Helenistische Kultur, 81.i dalje.)
(79)Miel Fuko,isto,Istorija seksualnosti, Staranje o sebi,253.s.
(80)Anica Savi-Rebac,Predplatonska eratologija,90,91.s.KZ Novog Sada,1984.
(81)Uporedi: Miel Fuko,isto,243.s.
(82)Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,39.s,Naprijed,Zagreb,1965.
(83)Herbert Marcuse,isto,9.s.
(84)Miel Fuko,isto,229.s.
(85)Vidi:Miel Fuko,Istorija seksualnosti,Korienje ljubavnih uivanja,31.s.
(86)Pierre de Coubertin,Prface - J.B.:Ma Mthode,u:Pierre de Coubertin,Textes
choisis,III tom,182.s.
(87)Uporedi:Sigmund Frojd,Nelagodnost u kulturi,19.s.Rad,Beograd,1988.
(88)Erih From,Bekstvo od slobode,208.s.Nolit,Beograd,1973.
(89)Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,109.s.
(90)Sigmund Frojd,Uvod u psihoanalizu,156.s.kurz.S.F.Kosmos,Beograd,1964.
(91)Erich Fromm,Veliina i granica Freudove misli,32.s.Naprijed,Zagreb,1986.
(92)Kod: Erich Fromm,isto,132.s.
(93)Herbert Marcuse,Umjetnost u jednodimenzionalnom drutvu,u:Estetska dimenzija,
123.s.kolska knjiga,Zagreb,1981,Kod:Milan Kangrga,Praksa,vrijeme, svijet, 434.s. Nolit,
Beograd,1984.

153

(94)Kod Sigmund Frojd,Uvod u psihoanalizu,273.

(95)Uporedi:Sigmund Frojd, Nelagodnost u kulturi,47.s.
(96)Uporedi:Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,42.s.
(97)Erich Fromm,Veliina i granica Freudove misli,14.s.
(98)Erich Fromm,isto,14,15.s.
(99)Herbert Marcuse,Eros i civilizacija,42.s.
(100)Kod:Erich Fromm,isto,130.s.
(101)Erich Fromm,isto,130.s.
(102)Kod:Erich Fromm,isto,133.s.pod.S.F.
(103)Erih From,Zdravo drutvo,53.s.Rad,Beograd,1963.
(104)Uporedi:Iv-Pjer Bulonj,Olimpijski duh Pjera de Kubertena,103.s.Narodna
knjiga,Beograd,1984.s.
(105)Pierre de Coubertin,"The Olympic Games of 1896",u:Pierre de Coubertin,The
Olympic Idea,11.s,Discourses and Essays,Carl-Diem-Institut Ed.,Pub.and Copy by Karl
Hofmann Verlag,Schorndorf bei Stuttgart,1967. Marks preporuuje radnikoj mladei
"telesno vaspitanje, onakvo kakvo se daje u gimnastikim kolama i preko vojnih vebi",
dakle, ono koje je stvoreno u graanskom drutvu i koje je privilegija aristokratske i
buroaske mladei, da bi telesno ojaali i razvili borbeni klasni duh to, u krajnjem, treba da
omogui osvajanje vlasti. Za razliku od graanskih pedagoga koji telesno vaspitanje
pretpostavljaju duhovnom razvoju, Marks "duhovno vaspitanje" stavlja na prvo mesto,
odnosno, telesno vaspitanje sagledava u kontekstu celovitog ljudskog razvoja. Telesne
vebe nisu sredstvo za stvaranje karaktera "uzornog graanina", ve sredstvo za razvoj
slobodnog oveka. Vaspitanje radnike mladei nosi u sebi impuls ljudske emancipacije, to
je rezultat Marksovog shvatanja da se proletarijat ne bori za ispunjenje posebnih klasnih
interesa, to je karakteristino za buroaziju u prethodne klase, ve za realizaciju opteljudskih interesa. "Poveravajui" proletarijatu "misiju" da oslobodi oveka (oveanstvo)
od tiranije, telesno vaspitanje radnike mladei dobija slobodarski karakter. Radnik se,
dakle, jo nije oslobodio vladajuih oblika telesnog vaspitanja, ali se odnosi prema njemu
kao prema sredstvu koje e (zajedno sa plaenim proizvodnim radom,duhovnim i
politehnikim obrazovanjem) "uzdii radniku klasu znatno iznad nivoa viih i srednjih
klasa". Superiornost radnike mladei se zasniva na celovitom razvoju linosti to otvara
mogunost da preuzmu neposredno upravljanje ukupnom drutvenom reprodukcijom. U
pitanju je pragmatina logika koja,"u datim uslovima", polazi od "optih zakona, na ije
potovanje prisiljava dravna vlast", a "sprovoenjem u ivot" radnika klasa "pretvara u
svoje orue tu vlast koja se sada iskoriava protiv nje". Graanske institucije treba da
postanu orue radnike klase za borbu protiv kapitalistikog poretka. (Uporedi: K.Maks,
"Instrukcije delegatima Privremenog centralnog vea", U:K. Marx-F.Engels,Dela,
27.knj.157,158.s. Prosveta, Beograd, 1979.kurz. K.M.) Meutim, ukoliko je pravi cilj
revolucionarne borbe proletarijata nije osvajanje vlasti, a pogotovu ne njeno ouvanje uz
upotrebu institucija graanskog drutva (Engelsov stav o "odumiranju" institucija
graanskog drutva u socijalizmu), postavlja se pitanje kako je mogue ostvariti slobodu
oveka upotrebom sredstava koja po svojoj prirodi spreavaju oveka da razvije svoje
istinske ljudske moi? Uzmimo za primer telesne vebe koje Marks preporuuje radnikoj
mladei: radi se o militaristikom drilu, odnosno, o "disciplinovanju" deteta koje se svodi
na potiskivanje seksulanosti, ulnosti, spontanosti, matovitosti. Deca se svode na
obezliene izvrioce telesnih vebi koje se svode na imitiranje rada maina i koje su, po
svojoj prirodi, obraun sa svim onim u oveku to prua mogunost za razvoj duhovno
bogate linosti - osnovni razlog zbog kojih ih je graanska pedagogija telesnog vaspitanja
koristila za stvaranje "uzornog graanina". Upravo polazei od Marksovog epohalnog
stava da ovek menjajui svet menja sebe, moe se postaviti pitanje koliko se svet ustvari

154

promenio ukoliko je ovek ostao u duhovnom horizontu graanskog drutva? (Uporedi:

Ljubodrag Simonovi, Sport, kapitalizam,destrukcija, 104, 105.s. Lorka, Beograd, 1995.)
Marks se, u "Kapitalu", poziva na Roberta Ovena i njegov "fabriki sistem" iz kojeg je
ponikla "klica vaspitanja budunosti, koje e za svu decu iznad izvesnog doba starosti
spajati proizvodni rad s nastavom i gimnastikom, i to ne samo kao metod za poveavanje
drutvene proizvodnje, nego i kao jedini metod za proizvoenje svestrano razvijenih ljudi".
(Dela,I t,21.knj.428.s. Prosveta, Beograd,1979.) O formiranju ljudskog karaktera i
planovima za obuku dece,u koje spada i sticanje zdravog tela kao osnovnog uslova srenog
ivota,vidi i: Robert Owen, Novi pogledi na drutvo i drugi radovi, kolska knjiga,
Zagreb,1980.
(106)Pierre de Coubertin,"Speech by Baron de Coubertin"- at the Paris Congress
1894,u:Pierre de Coubertin,The Olympic Idea,6.s.
(107)Pierre de Coubertin,L' Evolution Francaise sous la Troisime Republique,331.
s,E.Plon,Nourittet C-ie,Paris,1896.
(108)Yves-Pierre Boulongne,Pierre de Coubertin,Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen
Untersuchung seines Lebens und seines Werkes,U:Die Zukunft der Olympischen
Spiele,89.s.Hrsg.Hans-Jurgen Schulke,Pahl-Rugenstein,Kln, 1976.
(109)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.
(110)Yves-Pierre Boulongne,isto,91.
(111)Yves-Pierre Boulongne,isto,90.s.
(112) Kod: Ljubodrag Simonovi, Olimpijska podvala, 48.s.
(113) Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 78 s.Pod. Lj.S.
(114) Yves-Pierre Boulongne, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung
seines Lebens und seines Werkes, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele,89.s.
(115) Kod: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, 79.s.
(116) Urlike Prokop,Soziologie der Olympischen Spiele,38.s.kurziv: U.P.Hanser,
Munchen,1971.
(117) Urlike Prokop,isto,38.s.
(118) Urlike Prokop,isto,29.s.
(119) Pierre de Coubertin,"Are The Public Schools a Failure?",kod:Urlike Prokop,
isto,29.s.
(120) Fridrih Nie,Volja za mo,187.s.kurz.F.N.Prosveta,Beograd,1972.
(121) Pierre de Coubertin,"La Force Nationale et le Sport",Revue des Deux
Mondes,1902,Tome Septime,923.s.kurz.P.d.K.
(122) Pierre de Coubertin,"Les chelons d' une ducation sportive",u:Pierre de
Coubertin,Textes choisis,III tom,443.s.
(123) Pierre de Coubertin,"Arts,letters et sports",u:Pierre de Coubertin,Textes choisis,II
tom,494.s.
(124) Pierre de Coubertin,"Olympic Letters",U : The Olympic Idea,63.s.
(125)Pierre de Coubertin,"Les sources et les limites du progrs sportif",u:Pierre de
Coubertin,Textes choisis,I tom,494.s.
(126)Hermann Rauschning,"Gasprche mit Hitler", U: Hajo Bernett, Nationalsozialistische
Leibeserziehung, 25, 26.s. Karl Hofmann, Schorndorf bei Stuttgart, 1971.
(127)Kod:Gerhard Vinnai,"Leibeserziehung als Ideologie", U : Sport in der
Klassengesellschaft,12.s. Izd. Gerhard Vinnai, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt
a.M.1972.
(128)Kod:Hans
Joachim
Teichler,"Coubertin
und
das
Dritte
Reich",
Sportwissenschaft,1982,12(1),52.s.
(129)"Vreme", 21.juli 1936.g.

155

(130)Carl Diem, Iz: Olympische Akademie,Dortmund,1962.str.17-20,u:Carl Diem, Der

Olympischen Gedanke,Rede und Aufstze,Carl-Diem-Institut Kln, 1967.s. 127.
(131)Uporedi:Hajo Bernett,Sportpolitik im Dritten Reich,73.s,Karl Hofmann Verlag,
Schorndorf bei Stuttgart,1971.