ARHITEKTURA U SRBIJI U XX VEKU

Doba prelaza XIX u XX vek predstavljao je znaajan

prelom u razvoju srpske arhitekture, koji se posebno
video na polju promena i razvoja stilova. Ovaj period
je trajao sve do Prvog svetskog rata. Pored razvoja
novih arhitektonskih stilova, promene su se odvijale i
na planu razvoja arhitekture kao profesije, ali i na
polju razvoja arhitekture unutar likovnih umetnosti i
nacionalne kulture u celini. Godine 1896. osnovan je
Arhitektonski odsek na Tehnikom fakultetu u
Beogradu, ime je arhitektonska delatnost dobila
akademski okvir, a srpska arhitektura se pribliila
evropskim razvijenim sredinama. Sledstveno tome,
ve poetkom XX veka pojavljuju se prvi kolovani
arhitekti u Srbiji, koji su potekli iz srpske obrazovne
institucije. Medju njima, bila je i prva kolovana ena
arhitekta, Jelisaveta Nai (1878-1955), koja je
diplomirala 1900.-te godine.. Iste, 1896. godine, u
Srbiji su doneti novi, detaljniji i stroi zakoni koji se
vezuju prvenstveno za urbanistiku regulativu, a
potom i arhitektonsku praksu. Dana 11. decembra
1896. godine, objavljen je Gradjevinski zakon za
varoBeograd. Tri meseca kasnije, 1. marta 1897.
godine, donet je i Gradjevinski pravilnik za
varo Beograd. Vezano za ove propise radilo se i na
organizovanju uvanja gradjevinske dokumentacije, te
je osnovana Arhiva Gradjevinskog odbora Optine
grada Beograda. Ova arhiva je delimino sauvana i
danas i predstavlja vaan izvor informacija o
graditeljskoj delatnosti tog vremena.

Na prelazu XIX u XX vek prisutne su nove tendencije u

shvatanju i razvoju arhitektonskih stilova, a
arhitektonska praksa raskida vezu sa dotadanjim
vrstim pravilima i principima izrade projekata
pojedinih vrsta gradjevina. U arhitekturi Srbije tog
perioda prisutni su uticaji nekoliko stilova koji su u to
vreme dominirali centralnom Evropom. Medju
arhitektonskim stilovima, najsnanije uticaje su
ostvarili stilovi
beke
secesije,
minhenskog
jugendstila i francuskog Art Nuvoa (Art Nouveau).
Secesija i jugendstil doli su u Srbiju preko srpskih
arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu, dok je
francuska dekorativistika arhitektura postala prisutna
i uticajna neposredno nakon Pariske izlobe koja je
odrana 1900. godine, a iji se duh snano osetio u
Srbiji. Paralelno sa ovim evropskim kretanjima i
uticajima, u okviru arhitektonske teorije i prakse buja i
snaan
pokret
obnove
nacionalnog,
srpskovizantijskog stila i njegove primene na domaem tlu.
U Evropi i svetu to je vreme kada se istrauju i
usvajaju nove metode gradnje i novi gradjevinski
materijali, a medju njima znaajno mesto dobija
armirani beton, koji polako, ali sigurno postaje najvie
primenjivan materijal u izgradnji objekata od toga
doba. Te tehnologije polako prodiru i u Srbiju.
Kako je ve reeno, beku secesiju, a u manjem
obimu i minhenski jugend-stil, uneli su u srpsku
arhitekturu predstavnici koji su se kolovali u
inostranstvu. Medjutim, sama beka secesija nije
direktno preneta u srpsku arhitekturu, ve je
uglavnom koriena u prenosnom smislu, putem
upotrebe dekoracija koje su bile izradjene u stilu
beke secesije. Ova arhitekturalna dekoracija je

primenjivana na klasino - akademski koncipiranim

gradjevinama, pa se u tom smislu i ne moe govoriti o
potpunoj primeni stila beke secesije u srpskoj
arhitekturi.
Nekoliko objekata sagradjenih u Beogradu u ovom
stilu predstavljali su izvanredne primere. Medju njima
su bili: robni magacin Benciona Bulija u ulici Kralja
Petra 16, iz 1907., u kojem je gradjevinska
konstrukcija bila izvedena od eljeza, delo arhitekte
Viktora Davida Azrijela (oko 1875-1942), hotel
Moskva na Terazijama, zgrada projektovana i
izgradjena takodje 1907. za osiguravajue drutvo
Rosija, delo petrogradskih arhitekata, koji su uobliili
projekat uz saradnju sa srpskim arhitektom Jovanom
Ilkiem (1857-1917), potom takozvana zgrada sa
zelenim ploicama koja je podignuta 1907. na uglu
ulica Uzun-Mirkove i kralja Petra, kao stambenoposlovna zgrada trgovca S. Stamenkovia, delo Nikole
Nestorovia (1868-1957) i Andre Stevanovia (18591929). U ovu grupu gradjevina ubrajaju se takodje i
Smederevska kreditna banka na Terazijama arhitekte
Milorada Ruvidia (1863-1914) i Isaila Fidanovia,
sagradjena 1910. godine i Prometna banka, delo
arhitekte Danila Vladisavljevia (1871-1923), iz 1913.
godine.
Kraj XIX veka takodje je znaajan po jednom
specifinom procesu koji se odvijao unutar opteg
razvoja tipova arhitektonskih objekata. Bio je to
izraeni proces preporoda beogradske palate.
Proces se odvijao u smislu stilskog arhitektonskog i
kompozicionog preobraaja palata koje su gradjene u
Beogradu u to vreme u palate evropskog tipa. Ovu
transformaciju i evropeizaciju arhitektonskog stila

pratila je snana i izraajna primena stilskih

karakteristika
lokalnogtradicionalnog
srpskog
graditeljstva. Jedna od prvih znaajnih beogradskih
palata evropskog tipa je palata Mie Anastasijevia,
iji je graditelj bio akademski arhitekta, eh Jan
Nevole (1812-1903). Zgrada je gradjena pet godina i
zavrena je 1862. godine. Slede ostale beogradske
palate evropskog izgleda i stila iz perioda druge
polovine XIX veka: zgrada Narodnog pozorita (1869.),
gradjena po projektima Aleksanda Bugarskog (18351891) te Stari dvor (gradjen u periodu 1881. 84.),
takodje izveden po projektima Aleksandra Bugarskog,
ali je tu gradjevinu, prema Kanicu, zavrio Jovan Ilki.
Krajem 90.-tih godina XIX veka pa sve do poetka 20.tih godina narednog veka gradi u Beogradu arhitekta
Konstantin Jovanovi (1849-1923), sin Anastasa
Jovanovia, litografa i upravnika na dvoru Obrenovia.
Konstantin je rodjen u Beu, a studirao je Visoku
tehniku kolu u Cirihu i bio djak Gotfrida Zempera
(1803-1879), gde je i diplomirao 1870. godine. Nakon
zavrenih studija, proveo je nekoliko godina u Italiji
gde je prouavao klasina i renesansna arhitektonskih
dela. Osnovao je sopstveni arhitektonski atelje u
Beu, gde je i izveo najvei broj objekata, koji su,
medjutim, danas malo poznati. U Beogradu je
sagradio nekoliko stambenih objekata, a projektovao
je u stilu koji je bio inspirisan italijanskom
arhitekturom
inkveenta. Znaajan
je
njegov
projekat za kuu Marka Stojanovia, danas Fakultet
likovnih umetnosti u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu
(datirana oko 1889., medjutim, pretpostavlja se da je
starija, iz 1886.), kao i projekat kue Dimitrija
ivadinovia u Knez Mihailovoj 41. Njegovo

najznaajnije delo je projekat Narodne banke u

Beogradu (zapoeta 1889.), u ulici Kralja Petra 12.
Zgrada je dogradjena kasnije, prema Jovanovievim
projektima, pred samu njegovu smrt. Ovaj objekat
predstavlja
jedan
od
najlepih
arhitektonskih
spomenika Beograda s kraja XIX veka. Jovanovi je
takodje gradio i izvan granica Srbije, a medju
znaajnim objektima su: Narodno sobranje u Sofiji
(Bugarska), Gimnazija u Lom Palanci (Bugarska) i
crkva Uspenja Presvete Bogorodice u Fenju
(Rumunija).
Nekoliko generacija srpskih arhitekata, koje su bile
aktivne krajem XIX veka, kolovale su se kako na
beogradskoj Velikoj koli, tako i izvan Srbije, na
evropskim
univerzitetima.
Medju
starijim
predstavnicima ovih generacija koje su studirale u
inostranstvu istiu se Svetozar Ivakovi (1844-1924),
Jovan Ilki (1857-1917) i Duan ivanovi (18531937). Sva trojica su studirali na Akademiji za likovne
umetnosti, u Beu, na Odseku za arhitekturu, kod
profesora Teofila fon Hansena (Teofilus Edvard) (18131891), izuzetnog poznavaoca vizantijske arhitekture.
Ilki je, kao izvanredno daroviti student, radio u toku
studija na razradi projekta za beki Parlament, takodje
kod profesora Hansena. Mladji predstavnici srpskih
arhitekata koji su se kolovali u inostranstvu bili su
Danilo Vladisavljevi (1871-1923), koji je studirao
arhitekturu u Minhenu, a diplomirao je u Ahenu 1895.,
Dimitrije T. Leko (1863-1914), koji se kolovao u
Vinterturu, a potom u Cirihu, Ahenu i Minhenu i Milan
Antonovi (1868-1929), koji je diplomirao arhitekturu
u Cirihu.

Ovi arhitekti, kolovani na austrijskim, nemakim i

vajcarskim univerzitetima, su kroz svoja dela izvrili
znaajan uticaj na srpsku arhitekturu. Medjutim,
njihova arhitektura nije bila puko prenoenje i
preslikavanje arhitektonskih uzora sredina u kojima su
se kolovali. Njihova dela, naprotiv, odlikuje
romantina raznolikost, karakteristina za podneblje
sa koga su potekli, pre nego akademska strogost, koju
su sobom poneli sa studija arhitekture izvan Srbije.
Sledstveno raznolikosti u obrazovanju arhitekata, ovaj
period u razvoju srpske arhitektonske prakse, (kraj
XIX-og veka), karakteriu specifinosti koje se
ogledaju u
velikim
razlikama
u
stilovima
u
projektovanju pojedinih arhitekata, kao i u znaajnim
stilskim
razlikama pojedinanih
dela
u
okviru
opusa jednog projektanta. Na arhitektonskoj sceni
Srbije prisutan je iroki raspon stilova: od akademskog
neoklasicizma, do romantikog srpsko-vizantijskog
stila i beke secesije, i to, esto, i u medjusobnom
proimanju, kao izrazu traenja samosvojnog stila.
Poetkom XX veka u Srbiji je dolo do nasilne smene
vladajuih dinastija i smene u politikom i drutvenom
sistemu. Autokratski sistem vladavine Aleksandra
Obrenovia
smenjen
je
parlamentarnom
demokratijom vladavine Petra I Karadjordjevia.
Istovremeno sa dubokim promenama u upravljanju
dravom, dolo je i do znaajnih promena u
spoljnopolitikoj orijentaciji Srbije. Vezanost Srbije za
Austro-Ugarsku
je
oslabila,
a
nju
je
zamenilo okretanje Srbije prema drugim znaajnim
zemljama: Francuskoj, Rusiji i Engleskoj. Takodje,
dolaskom Karadjordjevia na vlast, postaju sve
aktuelnije i ideje o okupljanju svih junih Slovena u

jednu dravu, odnosno, javljaju se ideje o stvaranju

nove velike drave Jugoslavije.
U srpskom drutvu toga doba se razvijaju ideje
romantinog sadraja, koje jasno odraavaju snane
ideje o sveoptempreporodu nacije. Istovremeno, na
polju kulture, a sledstveno tome i na polju
arhitektonske misli i prakse, sve su vie prisutne
tendencije koje prate ovaj generalno prisutni polet i
romantinu klimu nastalu u kulturi nacije, to je
rezultovalo relativno uspenim pokuajima stvaranja
nacionalnog stila u arhitekturi. Dakle, u srpskoj
arhitekturi tog perioda preovladjuje romantino
opredeljenje arhitekata, koji uporedo sa stilskim
elementima
romantizma koriste
i
elemente
eklekticizma. Prisustvo neovizantijske arhitekture bilo
je sastavni deo tog preporoda onih stilova koji su bili
prisutni i aktuelni i na evropskoj arhitektonskoj sceni.
Medjutim, jasno je da se neovizantijski stil razvijao na
srpskom kulturnom tlu istovremeno i kao rezultat
razliitih politikih okolnosti koje su bile prisutne u
Srbiji toga doba, a koje su ovu dravu izdvajale od
ostalih evropskih i balkanskih zemalja. Kao rezultat
svih ovih uticaja, stvoren je karakteristian stilski
konglomerat koji je sadravao svoje individualne
karakteristike, a koje su u pogledu stila izdvajale
srpsku arhitekturu od arhitekturu drugih zemalja toga
doba.
Takodje, karakteristino je da se predstavnici
inenjerske strune javnosti toga doba sve vre
medjusobno povezuju i istupaju u kulturnoj i strunoj
javnosti na organizovan nain. To je, 1890. godine,
rezultovalo osnivanjem Udruenja srpskih inenjera, a
ve 1896. Udruenje prerasta u Udruenje inenjera i

arhitekata. Prvo glasilo Udruenja bio je Srpski

tehniki list, koji je okupljao tadanju elitu medju
inenjerima i arhitektima i obavetavao predstavnike
struke o najnovijim dogadjajima i tendencijama na
polju gradnje. U Srpskom tehnikom listu, objavljen
je i vaan programski tekst Andre Stevanovia (18591929) pod naslovom Umetnost i arhitektura, koji
sadri analizu i anticipaciju elemenata budue
arhitekture novog doba, koja je u Srbiji bila u zaetku.
Objavljujui svoje tekstove, Andra Stevanovi je
postao svojevrstan arbitar za oblast arhitekture svoga
vremena; za sve to se deavalo na ovome planu
traeno je njegovo miljenje, a ono je uvek bilo jasno
definisano i lepo iskazano. Znaajnije strune tekstove
pisali su takodje i Dimitrije T. Leko i Branko Tanazevi
(1876-1948),
a
u
kasnijem
periodu
Milutin
Borisavljevi (1889-1969).
Godine 1882. osnovana je jo jedna vana strukovna
institucija - Arhitektonsko odeljenje Ministarstva
gradjevina.
U
njemu
su
u
poetku
radili
budimpetanski student Aleksandar Bugarski, beki
student Svetozar Ivakovi i Dragutin Milutinovi
(1840-1900), sin romantiarskog pesnika Sime
Milutinovia Sarajlije, jedan od prvih profesora
arhitekture na beogradskoj Velikoj koli. Krajem 90.-tih
godina XIX veka u arhitektonskom odelenju poinju da
rade Jovan Ilki, koji je iz Bea u Beograd doao po
pozivu kralja Milana i Duan ivanovi, koji je u
Beograd doao iz Bea oko 1878. godine. Potom se
grupi pridruuju Milorad Ruvidi (1863-1914), koji je
diplomirao u Berlinu i Dragutin Djordjevi (18661933), koji je diplomirao 1893. na Tehnikoj koli u
Karlsrueu. Godine 1898. u arhitektonskom odeljenju

Ministarstva gradjevina rade i Nikola Nestorovi

(1868-1957), koji je studirao na Tehnikoj visokoj koli
u Berlinu (arlotenburg) i Petar Popovi (1873-1945).
U Ministarstvu je radio neko vreme i Andra
Stevanovi, da bi potom postao profesor na
beogradskoj Velikoj koli.
Poetkom XX veka razvija se najznaajnija obrazovna
institucija u Srbiji - beogradska Velika kola. Medju
najistaknutijim predavaima u prvom periodu rada
Velike kole bio je i Dragutin Milutinovi, koji je u to
vreme predavao sve predmete vezane za arhitekturu:
gradjevinske konstrukcije, projektovanje zgrada,
istoriju arhitekture i umetnosti, nauku o gradji i
srpsko-vizantijsku arhitekturu. Godine 1905. Velika
kola prerasta u Univerzitet, a novi profesori koji su
preuzeli na sebe odgovornost razvoja ove obrazovne
institucije na polju arhitekture bili su: Milorad Ruvidi,
Dragutin Djordjevi, Nikola Nestorovi i Branko
Tanazevi. Iz perioda osnivanja i prvih godina razvoja
Univerziteta znaajni predavai u oblasti arhitekture
bili su Danilo Vladisavljevi i Milan Antonovi, koji je
bio i jedini arhitekta sa privatnom arhitektonskom
praksom u to doba u Beogradu.
Arhitektonska dela koja su nastala u tom periodu,
posebno
ona
koja
su
projektovali
profesori
Univerziteta,
nisu
znaajna
po
osobenostima
arhitektonskog plana ili gradjevinske konstrukcije, ve
po izvanrednim likovnim dometima postignutim u
obradi njihovih fasada. Frontovi zgrada projektovanih
u to vreme, izvodjeni su u najveoj meri u duhu
evropskog eklekticizma. Estetika, koja je prisutna na
njima, zasnovana je na elementima istorijskih stilova i
analizama istorijskih stilskih uzoraka, koje su

razradjivane
i
prouavane
na
beogradskom
Univerzitetu.
Karakteristike
arhitektonskih
dela
ukazuju na stilsku bliskost arhitektonskim uzorima
preuzetim
iz
evropskog
eklekticizma.
Medju
znaajnijim gradjevinama ovog perioda istiu se
kolsko obrazovni objekti Dragutina Djordjevia, pre
svega objekat Tree muke gimnazije u Njegoevoj
ulici u Beogradu, koju je projektovao zajedno sa
Duanom ivanoviem, a koja je sagradjena 1906. i
objekat Druge gimnazije u Makedonskoj ulici, iz 1905.,
koji je, na alost, poruen u Drugom Svetskom ratu,
kao i zgrada Osnovne kole kod Saborne crkve, iz
1906., rad Jelisavete Nai. Zgrade su projektovane u
duhu eklskticizma, prema akademskim postulatima.
Takodje, bliski akademskim eklektikim modelima su i
javni objekti Nikole Nestorovia: zgrade Suda u
Kragujevcu i Kruevcu i Okruna naelstva u
Kruevcu, Kragujevcu i Valjevu.
U istoriji srpske arhitekture poetak XX veka je
takodje i period pokuaja njene emancipacije od
srednjoevropskih uzora i standarda, i to prevashodno
putem unoenja arhitektonskih inovacija i ostvarenja
drugaijeg koncepta kao i estetike arhitektonskih
gradjevina, ali i dalje u okvirima stilova secesije ili
tada aktuelnog srpsko-vizantijskog stila. U tom duhu,
koji u osnovi ipak bazira na eklektici, gradi svoje
objekte
i
Dimitrije
T.
Leko, obogaujui
ih
karakteristinim,
inovativnim
arhitektonskim
motivima.
Arhitektonska scena Srbije se bogati, prisutno je sve
vie arhitekata individualnih pristupa arhitektonskom
projektovanju,
vlada
pluralizam
stilova
i
arhitektonskih motiva. Tako, na primer, jedna pokraj

druge izgradjene su u gotovo istom periodu Lekova

palata Atina Djordja Vua na Terazijama br. 28, iz
1902. godine koja ima ipkastu fasadnu strukturu, sa
dva krajnja rizalita iznad kojih su kubeta, i palata
osiguravajueg drutva Anker na Terazijama br. 26,
sagradjena 1899. po projektu Milana Antonovia,
stroga u svojoj kompoziciji masa i primenjenim
arhitektonskim motivima. Fasada zgrade porodice
Vuo u Karadjordjevoj ulici br. 61 u Beogradu, Dimitrija
T. Leka, predstavlja domau interpretaciju Art
Nouveau-a, a kao celina, pripada eklektikom
akademizmu. Kua porodice Vuo u Deligradskoj ulici,
koju je takodje projektovao Leko, je prizemna zgrada
projektovana u duhu eklekticizma, sa istaknutim
renesansnim
stilskim
motivima.
Sline
stilske
karakteristike sadri palata Uprave fondova iz 1905. i
1907., koju su izgradili Nikola Nestorovi i Andra
Stevanovi u eklektinom neorenesansnom duhu. U
zgradi je danas Narodni muzej, a nalazi se na Trgu
republike br. 1. Sagradjena je 1903. godine, i to samo
deo prema Trgu, dok su ostali delovi zgrade zavreni
mnogo kasnije, 1930. godine.
Dok
je
takozvani
srpsko-vizantijski
stil,
koji postepeno preovladjuje u arhitekturi Srbije toga
perioda, odraavao tenje pojedinih arhitekata prema
iznalaenju i ekspresiji nacionalnog identiteta, to je,
konsekventno, vodilo prema retrogradnom razvoju
arhitekture, stil secesije je, medjutim, bio taj koji je
povezivao
srpsku
arhitekturu
sa
aktuelnim
tendencijama u Evropi. Iako sve vie okrenuti
evropskim primerima u arhitekturi, srpski arhitekti su
se ipak prvenstveno oslanjali na nacionalne uzore, u
poetku preuzete iz arhitektonske istorijske tradicije, a

kasnije su i sami gradili u nacionalnom stilu, ime su

sve matovitije razvijali arhitektonske karakteristike
srpskog nacionalnog stila. Mnogi objekti, medjutim,
sadrali su u svojoj strukturi jasne elemente oba stila,
secesije i srpskog nacionalnog stila, odraavajui
istovremeno naklonost autora prema evropskim
uzorima, ali i okrenutost prema nacionalnim
karakteristikama arhitekture.
Medju objekte gradjene u Beogradu u duhu secesije,
ubraja se apoteka na uglu Nuieve i Mekedonske
ulice iz 1901., autora inenjera Jovana Smederevca
(1854-1920), jer je dekorisana floralnim motivima na
fasadi, iako je samo autorstvo nad dekoracijom
fasade, a na osnovu istorijskih prouavanja, sporno.
Secesijski motivi su dalje prisutni na zgradi Drutva za
ulepavanje Vraara u Njegoevoj ulici br. 1, autora
Milana Antonovia, iz 1901.-02. Na fasadi se secesija
ogleda u plitkoj plastinoj dekoraciji, a objekat
predstavlja jedan od prvih primera primene ovog stila.
Na Antonovievoj zgradi Grand hotel u ika Ljubinoj
ulici u Beogradu, podignutoj 1900., prema Nikoli
Nestoroviu, prvi put je u Beogradu konsekventno
primenjen novi stil secesije. Na zgradi su takodje prvi
put
upotrebljeni
armiranobetonski
nosai
za
medjuspratne konstrukcije tipa Monier, a hotel je
imao elektrino osvetljenje, lift i kupatila, to je za to
vreme predstavljalo novinu i visok funkcionalni
standard.
Sredinom prve decenije XX veka, 1906. Jovan
Ilki osvaja drugu nagradu na konkursu za projekat
zgrade osiguravajueg drutva Rosija Fonsier iz
Petrograda, kasnije hotel Moskva, dok je prvu
nagradu dobio zagrebaki arhitekt Viktor Kovai

(1874-1924). Medjutim, direkcija drutva Rosija

Fonsier, usvojila je za realizaciju Ilkievu skicu, pri
emu je osnova zgrade izmenjena. Na zahtev
investitora, u Petrogradu su ruski arhitekti izmenili
fasadu projektujui je u duhu secesije, upotrebivi
fasadnu oblogu od keramikih i granitnih ploa. Ovom
zgradom u potpunosti je prekinuto sa klasinom
dekoracijom fasade, na kojoj nema horizontalnih
venaca niti dekoracije oko prozora. Na zgradi se,
moda prvi put u srpskoj arhitekturi, osea dolazak
neornamentisane arhitekture i prvi put je u punoj meri
izraena polihromija na fasadi.
Viktor David Azrijel (oko 1875-1942) je projektovao
ve pomenuti Robni magazin Benciona Bulija u ulici
Kralja Petra br. 16 (1907.), mada Bogdan Nestorovi
(1901-1975), kao i Momir Korunovi (1883-1969)
tvrde, ne navodei pri tom izvore, da su ovu zgradu
projektovali beki arhitekti, da je Azrijel bio
gradjevinski inenjer, koji se kolovao u Beu i radio u
Ministarstvu gradjevina i u tom svojstvu je projekat
samo potpisao. Ovaj objekat karakterie veliki broj
arhitektonskih inovacija: korieni su materijali koji su
za to doba predstavljali proizvod visoke tehnologije,
kao to su staklo i elik. Prvi put se pojavljuje na
fasadi staklena zid zavesa uokvirena mermernim
pilastrima koji su dekorisani enskim glavama.
Unutranja
dispozicija
prostora
takodje
je
neuobiajena, jer se tri nivoa reavaju kao jedinstveni
prostor sa galerijama i jednim mostom. Ova zgrada
predstavlja izuzetan, ali usamljen primer reenja
objekta
po
novim
arhitektonskim
principima,
otvorenog projektnog plana i sa zid-zavesom, koji se

radikalno razlikuje od do tada preovladjujueg

akademskog pristupa eklektine arhitekture.
Stilskoj grupi secesije pripada i mali stambeni objekat
vlasnika Mijajla Popovia u Kursulinoj ulici br. 35 u
Beogradu, sa interesantnim centralnim floralnim
motivom. Objekat je sagradjen 1904., a autor je bio
praki djak, eh Stojan Titelbah (1877-1916). Ova
kua ima upeatljivo modelovanu secesijsku fasadu u
obliku velikog cveta, u koji su ukomponovana dva
prozora. Zgrada Prometne banke na uglu Knez
Mihajlove 26 i Zmaj Jovine ulice delo je Danila
Vladisavljevia i pripada kasnom, ekspresivnom
periodu secesije. Zgrada je sagradjena 1913. godine
prema Vladisavljevievim projektima, na kojima je
saradjivao i inenjer Milo Savi (1865-1941). Zgrada
Smederevske kreditne banke na Terazijama (1910.),
autora Milorada Ruvidia i Isaila Fidanovia, takodje
nosi elemente kasnog perioda secesije. Ovo je jedan
medju retkim primerima objekata projektovanim u
stilu secesije, gde ona nije primenjena samo formalno,
u dekoraciji fasada, ve je prostornim raslanjavanjem
ostvareno reenje koje je bilo potpuno suprotno
dotadanjem akademskom eklektikom postupku.
Dekorativna plastika secesije ovde je potisnuta u
drugi plan, ona izvire iz i prati zaobljene linije balkona
i naglaene vertikale na fasadi.
Sa poetkom Prvog svetskog rata, dolazi i do
zamiranja secesije u srpskoj arhitekturi, a projektanti
se sve vie okreu drugim stilskim uzorima. Medjutim,
postoji jedno znaajno, mada zakasnelo delo u stilu
secesije, zgrada Srpske akademije nauka i umetnostii
u Beogradu u Knez Mihailovoj ulici br. 35, koju su
projektovali Andra Stevanovi i Dragutin Djordjevi

(1866-1933). Ona je gradjena, sa prekidom u periodu

Prvog svetskog rata, od 1913. pa sve do 1924. godine.
Ova zgrada, medjutim, nije imala znaajniji uticaj na
opti razvoj srpske arhitekture.
1900. godine izgradjen je jedan od znaajnijih primera
arhitekture srpsko-vizantijskog stila. Bio je to Srpski
paviljon na Medjunarodnoj izlobi odranoj u Parizu,
koji je zamiljen i izgradjen u obliku crkvenog objekta.
Autori paviljona su bili Milan Kapetanovi (18591934), koji je inae bio pobornik akademskog
oblikovanja, a na ovom projektu je jedini put u svojoj
praksi primenio srpsko-vizantijski stil, i Milorad
Ruvidi. Paviljon je projektovan po ugledu na srpske
pravoslavne hramove s kraja XIII veka, ime je dobio
siluetu koja je podseala na istorijski sakralni objekat.
Kapetanovi je izradio idejni projekat, a Ruvidiu
pripadaju zasluge za izradu glavnog projekta i detalja.
Stara telefonska centrala autora Branka Tanazevia u
Kosovskoj ulici u Beogradu predstavlja spoj secesije i
srpsko-vizantijskog stila. Projekat je izradjen 1906.
godine, a izgradnja je trajala tokom 1908. godine.
Tanazevi je prilikom projektovanja eksplicitno koristio
renik nacionalne istorijske stilske grupe u arhitekturi
- Moravske graditeljske kole, koji je kombinovao sa
elementima secesije. Slian stil koristio je prilikom
rekonstrukcije fasade Ministarstva prosvete na
Terazijama, kao i na stambenoj zgradi brae Nikoli u
Njegoevoj ulici 11, u Beogradu, iz 1912. godine.
Zgrada
Ministarstva
prosvete
na
Terazijama
predstavlja antologijski primer srpsko-vizantijskog
stila,
posebno
naglaenog
nakompozicionodekorativnim elementima
fasade.
Zajedno sa
Telefonskom centralom, ova zgrada predstavlja

najznaajniji primer pokuaja stvaranja specifinog

srpskog stila, koji se razvijao kao jedna od posledica
napora, koje su u srpskoj arhitekturi inili pojedini
arhitekti u nameri da odbace akademizam i unesu u
svoja dela elemente secesije. Tanazevi je, takodje sa
uspehom, primenio svoju interpretaciju srpskovizantijskog stila i na projektu objekta Srpskog
paviljona na Medjunarodnoj izlobi u Torinu 1911.
godine.
Godine 1906. raspisan je prvi konkurs za izgradnju
Hrama sv. Save na Vraaru, u Beogradu. Konkurs je
otvorio nova pitanja vezano za razvoj stila u srpskoj
arhitekturi, a tim povodom pisali su Dimitrije T. Leko
1908. i Branko Tanazevi 1909. godine. Teme oko kojih
su se suprotstavljala miljenja strunjaka u periodu
gotovo cele prve polovine XX veka bile su vezane za
potovanje arhitektonskog nasledja srpske arhitekture
iz perioda srednjeg veka, zatim, za principe
projektovanja gradjevine koji u sebi sadre nacionalne
elemente, te za nain itanja, tumaenja i primene
ovih principa u arhitekturi. Oni arhitekti koji su bili
iskljuivi
u
zalaganju
za
primenu
istorijskih
arhitektonskih
uzora
na
celokupnom
planu
projektovanja, u svojoj tenji ka kristalizaciji srpskog
nacionalnog
stila
i
njegovoj
primeni
na
sveobuhvatno podruje arhitektonskog projektovanja,
ukljuujui i profane objekte, izgubili su iz vida
injenicu da je poreklo tog stila bilo vezano iskljuivo
za objekte sakralne arhitekture.
U periodu od poetka pa do sredine prve dekade XX
veka, dakle, srpski arhitekti u svojim projektima
postepeno naputaju do tada prisutnu beku verziju
neovizantijskog stila, koja je bila bliska njihovoj

estetici zbog povezanosti ovog stila sa istorijskim

nacionalnim arhitektonskim uzorima u Srbiji. Ova,
beka verzija neovizantijskog stila, u sutini je
kompoziciono
predstavljala
neoromansku
arhitekturalnu strukturu, na koju su pridodavani
razliiti vizantijski i ranohrianski citati. Umesto
neovizantijskog stila, domai arhitekti se sve vie
opredeljuju za strukturalne i dekorativne sklopove
istorijskih srpskih graditeljskih uzora iz perioda
srednjeg veka, koji su po njima predstavljali
autentian
srpski arhitektonski
izraz,
odnosno,
predstavljali su izvore srpskog nacionalnog stila.
Medju prvim primerima nacionalnog srpskog stila u
arhitekturi bile su Crkva svetog Nikole u Trsteniku,
koju je projektovao Duan ivanovi (1853-1937) iz
1903. i Crkva svetog Djordja na Oplencu, koju je
projektovao Kosta J. Jovanovi (1884-1934), nakon to
je pobedio na konkursu, 1909. godine. Duan
ivanovi se opredelio za nacionalnu varijantu stila
obzirom na injenicu da je studirao kod fon Hansena
(Teofilus Edvard) u Beu vizantijsku arhitekturu, te da
je najvie radio na projektima crkvenih gradjevina u
srpsko- vizantijskom stilu, na kom polju je postigao i
najvie uspeha. Crkva na Oplencu Jovanovia je, pak,
projektovana
da
bude
mauzolej
dinastije
Karadjordjevi. Stilski
znaajan
sakralni
objekat
izgradjen u srpskom nacionalnom stilu je jo i Crkva
svete Petke u Lapovu Jovana Stanojevia, iz 1907.
godine.
U narednim godinama i decenijama, srpski nacionalni
stil se sa podruja sakralne arhitekture prenosi i na
profanu, odnosno utilitarnu arhitekturu. U ovom stilu,
projektuju se razliiti tipovi arhitektonskih objekata,

kao to su stambene zgrade, pote, telefonske

centrale, sportske dvorane, vojni objekti, kole,
administrativne zgrade, mostovi, bolnice, groblja i dr.
Estetski dometi mnogih dela su u znaajnom broju
pod znakom pitanja bili jo u ondanje vreme,
kritikovani od strane strune javnosti, a samo su se
pojedinci medju arhitektima vinuli iznad povrno
shvaene i uobliene ideje o nacionalnom stilu,
izgradivi dela koja su mogla da postanu etalon
novog, samosvojnog stila.
Istaknuti primer razvijenog srpsko-vizantijskog stila,
gde su strukturalni elementi moravske graditeljske
kole veto ukomponovani u celinu objekta, je zgrada
Okrunog naelstva u Vranju iz 1908.godine, autora
Petra Popovia (1873-1945), koji je bio akademik i
naelnik u Arhitektonskom odeljenju Ministarstva
gradjevina, honorarni profesor vizantijske arhitekture i
propagator
srpsko-vizantijskog
stila.
Medju
predstavnicima srpskog nacionalnog stila vano
mesto zauzima ime Dragutina Inkiostri-Medenjaka
(1866-1942), koji je takodje bio slikar, dekorater i
dizajner u savremenom smislu te rei.
Nasuprot stavovima za ouvanje nacionalnog
identiteta u arhitekturi, postojala su u to vreme u
Srbiji i drugaija miljenja, koja su kritikovala tada
esto prisutan nacionalni predznak u srpskoj kulturi
uopte i smatrala da je upotreba nacionalnih
istorijskih
karakteristika
srpske
arhitekture
u
svakodnevnoj arhitektonskoj praksi neprimerena, a
esto i neprihvatljiva. Predstavnici ovih stavova
smatrali su da srpsko-vizantijski stil predstavlja
iskljuivo ornamentika, koja se moe aplikovati na bilo
koju arhitektonsku strukturu, bez obzira na njene

stilske
karakteristike.
Po
njima,
predmet
arhitektonskog istraivanja, analize i realizacije jednog
arhitektonskog dela nije trebalo da bude samo
formalni stil, ve u mnogo veoj meri njegova funkcija
i konstruktivne karakteristike. Ovakvi stavovi su dalje
vodili poslenike arhitekture ka upotrebi savremenih
materijala i novih konstruktivnih sistema gradjenja,
koji bez ogranienja odgovaraju na savremene
zahteve projektovanja.
Treba napomenuti jo jednu injenicu vezanu za razvoj
arhitekture u Srbiji toga vremena. Naime, godine
1912. odrana je etvrta jugoslovenska umetnika
izloba u Beogradu, na kojoj dela iz oblasti
arhitekture privlae posebnu panju. Taj dogadjaj na
simbolian nain predstavlja prekretnicu, kada poinje
novi period u razvoju srpske arhitekture, kada
arhitekte izlaze iz strogih okvira prakse i sve ee
uzimaju uee u pisanju tekstova u strunim
asopisima, kao u tada naprednom Srpskom
knjievnom glasniku. Primetno je okretanje i
povezivanje arhitekata u svom radu sa sferom likovnih
umetnosti, bez obzira na injenicu da je arhitektura u
to vreme u osnovi bila inenjerska delatnost.
Posebno znaajan za kulturnu istoriju Srba je rad
vajara i arhitekte Ivana Metrovia (1883 1962). Iako
nije iveo u Srbiji, ostavio je nesumnjivog traga u
njenoj umetnosti. Posle pripreme kod bekog vajara O.
Keniga, Metrovi se upisuje na beku Akademiju
likovnih umetnosti gde radi u klasi E. Helmera, H.
Biterlica i arhitekte Ota Vagnera (1901.-04.). Istie se
na izlobi beke Secesije (1902.) mermernom
fontanom za palatu industrijalca Vitgentaijna. Za
vreme njegovog prvog boravka u Beogradu (1906.)

njemu je, kao ve priznatom umetniku, iskazana

naroita poast da portretie kralja. ivei u Parizu
(1907.-09.), izlae u Salon des artistes Franais.
1910. godine izlae u Zagrebu, u drutvu sa Mirkom
Rakim, prvi put svoj Vidovdanski ciklus, da bi u
Paviljonu Kneevine Srbije, na Rimskoj izlobi 1911.,
kosovskom simbolikom privukao interes evropske
umetnike javnosti. U Beogradu 1913. godine
modeluje grupu Alegorija na temu pobede srpskog
oruja 1912., u obliku Terazijske fontane. Od itave
kompozicije, unitene za vreme Prvog svetskog rata,
preostala je samo figura Pobednika, postavljena na
Kalemegdanskoj tvrdjavi u Beogradu, godine 1924.
Dan posle atentata u Sarajevu, Metrovi se vraa u
Italiju i ostaje u emigraciji sve do 1919. godine, kada
se ponovo vraa u zemlju.
Tokom perioda Prvog svetskog rata, prva generacija
srpskih arhitekata se ugasila, odnosno, povukla sa
arhitektonske scene. U vihoru rata, izgubljeni su njeni
znaajni predstavnici, medju kojima su bili Stojan
Titelbah, koji je izvrio samoubistvo u srpskom vojnom
logoru na Krfu, Dimitrije T. Leko, zatim Jovan Ilki, koji
je umro u logoru u Neideru (Madjarska), u kome je
bila i Jelisaveta Nai, te Milorad Ruvidi, koji je nakon
uestvovanja u Srpsko-bugarskom ratu, umro u godini
kada je Prvi svetski rat poeo.
Nakon rata, Beograd je postao glavni grad nove
drave, a uslovi razvoja tog grada kao i razvoja
arhitekture u Srbiji uopte bili su bitno drugaiji od
onih, koji su vladali u periodu pre Prvog svetskog rata.
Najznaajniji pomak dogodio se na polju estetike
gradjenja, koja se promenila iz osnova. Takodje, taj
period karakterie i veliki manjak obrazovanog kadra i

intelektualaca uopte, pa su znaajna mesta srpskih

arhitekata na strukovnoj sceni zauzeli ruski emigranti,
koji su se naselili u Srbiji neposredno posle
Oktobarske revolucije. Osnovno obeleje tog perioda u
Srbiji, a posebno u Beogradu, moe se posmatrati kao
stanje intenzivne izgradnje, jer su gradjevinske, kao i
druge opte potrebe u ratom opustoenoj zemlji bile
velike. Medjutim, generalno je, uz izuzetke, estetski
kvalitet arhitekture izvedenih objekata u Srbiji tada
bio vrlo nizak. Karakteristino je, takodje, da su
arhitekti, odbacujui stare uzore traili nove pravce,
usmerene prema modernoj i funkcionalistikoj
arhitekturi, koja je tada bila u povoju u Evropi.
Za vee projekte i kompleksnija arhitektonska zdanja
angaovani su sve ee ruski arhitekti, emigranti.
Prema podacima iz 1923. godine poznato je da je
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca prihvatila oko
30.000 ruskih emigranata, koji su se u veini nastanili
u pravoslavnoj Srbiji, a u Beogradu je u to vreme
stvaralo ak oko 50 ruskih arhitekata, koji su
dominirali arhitektonskom scenom. Oni su sagradili na
stotine objekata irom Srbije, a sam Beograd su razvili
do nivoa monumentalne prestonice.
Medju znaajnim objektima u Beogradu, na kojima su
radili ruski emigranti, bila je zgrada Narodne
skuptine (zapoeta 1907. a zavrena 1936.), delo
koje je zapoeo Jovan Ilki, nastavio njegov sin Pavle
Ilki, a dovrio ruski akademik, arhitekta Nikolaj
Nikolajevi Krasnov (1864-1939). Zgradu Ministarstva
uma i ruda (danas zgrada Ministarstva inostranih
poslova) zapoeo je Dragia Braovan (1887-1965), a
zavrio krajem 30.-tih takodje Nikolaj Nikolajevi
Krasnov (gradjena od 1928.-38.). Ovaj ruski arhitekta

je izgradio i palate Ministarstva finansija na suprotnim

uglovima ulica Miloa Velikog i Nemanjine (1928.).
Vilhelm Baumgarten (rusko ime: Vasilij Fjodorovi)
(1879 - posle 1945, Buenos Aires) je 30.-tih godina, u
neposrednoj blizini prethodnih objekata, u ulici Miloa
Velikog, podigao zgradu Generaltaba (1928.),
monumentalnu palatu za to doba, a projektovao je i
zgradu Ruskog doma (1933.). Zgradu Patrijarije je
projektovao 1934.-35. na mestu stare Mitropolije iz
XVIII i XIX veka Viktor Viktorovi Lukomski (18841947), koji je takodje projektovao i zgradu Starog
dvora (1934.). Vasilij(e) Mihajlovi Androsov (18721944) je preprojektovao fasadu Glavne pote u
Takovskoj (1938.).
Godine 1919. odran je istorijski Kongres ujedinjenja,
a iste godine srpsko Udruenje inenjera i arhitekata
postalo
je
konstitutivni
element
Udruenja
jugoslovenskih inenjera i arhitekata (UJIA). 1923.
godine beogradski arhitekti su osnovali Klub
arhitekata u okviru UJIA. Tih godina, Udruenje
jugoslovenskih inenjera i arhitekata, na makro planu,
i Klub arhitekata, na mikro planu, aktivno rade na
afirmaciji arhitektonske struke. U formalnom pogledu,
arhitekti u to doba nisu bili strukovno izdvojeni od
gradjevinskih inenjera, to je bio izvor moguih
problema, iz razloga to su ove dve struke
predstavljale medjusobnu konkurenciju, bez obzira na
injenicu da su se u praksi esto medjusobno
upotpunjavale i preplitale. Arhitektonska struka je ve
bila prola kroz proces profesionalnog definisanja u
periodu 1900-1914. godine. U posleratnom periodu,
arhitekti se organizuju i medjusobno izdvajaju od

gradjevinskih inenjera i okupljaju oko strukovnih

udruenja koja zastupaju iskljuivo njihove interese.
Po pitanju stila, period u godinama nakon Prvog
svetskog rata donosi nove uticaje i preokrete, kako na
polju likovnih umetnosti uopte, tako i na polju
arhitekture. Stilske osnove likovnog izraza u srpskoj
umetnosti i posebno arhitekturi u periodu 1920.-tih su
raznolike. Internacionalni
akademski
eklekticizam
prisutan je i u to vreme kod srpskih arhitekata, bez
obzira da li su oni studirali arhitekturu u Srbiji, na
beogradskom Univerzitetu, ili su sticali znanje izvan
njega, u evropskim kulturnim i obrazovnim centrima,
poto su i tada mnogi medju njima studirali u Evropi,
uglavnom u zemljama nemakog govornog podruja.
Tih godina, u Evropi dolazi do pune afirmacije
modernog pokreta u arhitekturi, a stilski elementi
modernizma postaju sastavni deo arhitekture novog
doba. Moderna arhitektura, odnosno arhitektura
oslobodjena ornamenata, pojavila se u Srbiji sa
zakanjenjem u odnosu na ovaj pokret. Stil secesije
koji je predstavljao osnovu pokuaja formiranja
nacionalnog, srpskog stila, i koji je dugo bio prisutan u
srpskoj arhitekturi, polako se gasio u periodu posle
Prvog svetskog rata, a njegovi protagonisti su se
postepeno okretali prema, u to vreme u Evropi ve
prevazidjenim, istoricistikim oblicima eklektikog
neoklasicizma. Jo uvek nije stvorena kulturna klima
da se na domaem terenu u veoj meri pojave
savremeni arhitektonski tokovi. Od njih je srpska
arhitektura jo izvesno vreme ostajala po strani.
Medju znaajnim primerima zgrada koje su gradjene u
istoricistikim oblicima eklektikog neoklasicizma bile

su zgrada Univerzitetske biblioteke i zgrada Tehnikog

fakulteta
u
Beogradu.
Zgradu
Univerzitetske
biblioteke na Bulevaru kralja Aleksandra 71
projektovali
su
profesori
Beogradskog
univeziteta Nikola Nestorovi i Dragutin Djordjevi
(1866-1933), a gradnja je trajala u periodu od 1924.
do 1926.godine. Gradnju i opremanje ovog objekta,
izuzetno znaajnog za obrazovanje i kulturu, osim
beogradske optine, koja je dala zemljite i kraljevske
vlade, koja je dala 2,5 miliona dinara dravnog
kredita,
pomogao
je
i
Karnegijev
fond
za
medjunarodni mir, sa 100.000 dolara donacije, a na
inicijativu i zalaganje ondanjeg srpskog poslanika u
Vaingtonu Slavka J. Grujia i njegove supruge
Mabel. Zgradu Tehnikog fakulteta, na broju 73
Bulevara kralja Aleksandra, projektovao je takodje
Nikola Nestorovi, zajedno sa Brankom Tanazeviem,
1930. godine.
Medjutim, na arhitektonskoj sceni se polako javljaju
stilski pomaci, koji nastaju kao posledica irenja
savremenih arhitektonskih tokova prisutnih u Evropi.
Na prolenim i jesenjim salonima u novootvorenom
umetnikom paviljonu Cvijeta Zuzori uestvuju i
osnivai avangardne arhitektonske grupe - Grupe
arhitekata modernog pravca: Milan Zlokovi (18981965), Branislav Koji (1899-1987), Jan Dubovi (18921969) i Duan Babi (1894- oko 1948). Sredinom
1929. godine Grupa arhitekata modernog pravca
otvara u Beogradu veliku arhitektonsku izlobu pod
imenom Prvi salon arhitekture. Godine 1931.,
beogradski modernisti, u saradnji sa modernistima iz
Zagreba i Ljubljane, organizuju Izlobu jugoslovenske
savremene arhitekture.

Pioniri modernizma u srpskoj arhitekturi uglavnom su

se kolovali u klasinim i konzervativnim sredinama,
izuzev Nikole Dobrovia (1897-1967) , koji se kolovao
u Pragu, u krugu uenika Oto-a Vagnera (1841-1918).
U prvoj generaciji srpskih modernista, nalazili su se
Nikola Dobrovi, Milan Zlokovi, Branislav Koji i
Dragia Braovan (1887-1965). Direktnu vezu sa
pokretom modernizma ostvarila je, medjutim, tek
druga generacija znatno mladjih arhitekata, koji su na
arhitektonsku scenu stupili mnogo kasnije od svojih
prethodnika. Medju predstavnicima ove generacije,
bili su Milorad Pantovi (1910-1986), Branko Petrii
(1911-1984) i Jovan Kruni (1915-2001), koji su svi
radili u ateljeu Le Korbizjea (1887-1966), u periodu
pred poetak Drugog svetskog rata. Kako u
Srbiji sredinom 20.-tih godina XX veka nisu bili
stvoreni uslovi za pojavu pokreta modernizma,
naroito zbog slabih kontakata sa predstavnicima
modernog pokreta toga doba, to je bio presudan uzrok
kanjenja nastanka modernizma u Srbiji za celu jednu
generaciju.
U mnotvu literarnih avangardnih pokreta u godinama
nakon Prvog svetskog rata u Beogradu, centar
umetnikog dogadjanja postao je intelektualni krug
umetnika koji su se okupili oko asopisa Zenit. Ovaj
umetniki asopis je ujedno postao i sredite
nekonvencionalnih dogadjanja na polju umetnosti u
Srbiji, ali i izvan nje. Krug zenitista je imao odluujui
uticaj na osnivanje i formiranje arhitektonskog
modernizma u Srbiji. Osniva i ideolog pokreta
zenitizma i asopisa Zenit bio je Ljubomir Mici
(1882-1942), pesnik, kritiar i polemiar, koji je
ujedno bio stub i predvodnik jugoslovenske

avangarde. Prvi broj Zenita objavljen je u Zagrebu

1921. godine, a redakcija je ubrzo, 1923. godine bila
prisiljena da se zbog svog nekonvencionalizma, koji je
izazivao burne i otre reakcije u javnosti, preseli u
Beograd. Sam Mici je bio kontroverzna linost. Bio je
beskrupulozni polemiar na polju umetnosti, ali i na
podruju optih tema drutva i drutvenih odnosa.
Stavovi ovog otrog kritiara su ve u poetku razvoja
zenitizma doveli do raskida njegovog odnosa sa
Miloem Crnjanskim, Rastkom Petroviem, Duanom
Matiem, Stanislavom Vinaverom i Bokom Tokinom, a
potom i sa pesnikom Ivanom Golom, Draganom
Aleksiem, Mihailom S. Petrovim, Josipom Sajselom pa
i samim njegovim bratom, Brankom Miciem (alijas
Branko Ve Poljanski).
asopis Zenit je okupio mlade predstavnike
progresivne generacije beogradskih i zagrebakih
umetnika. Polazna osnova filozofije zenitizma bio je
njihov stav prema Evropi, za koju su zenitisti smatrali
da se nalazi u stanju i periodu duboke krize. Kriza
evropske civilizacije i evropskih vrednosti bila je
aktuelna i sveobuhvatna, a zenitizam kao stav i
pokret, kritikovao je ovakvo stanje, za koje je smatrao
da je nastalo pre svega u evropskoj kulturi, a potom i
u evropskom drutvu i drutvenom uredjenju u celini.
Zenitizam se takodje zalagao za stavove koji su bili
usmereni protiv evropskog racionalizma, jer je, po
zenitistima, sam racionalizam kao takav, krut i
besciljan, a na osnovu njega nije mogue pronai
pravce izlaska iz civilizacijske krize Starog kontinenta.
Ovakvim stavom, zenitizam se esto pribliavao
pokretu nadrealizma.

U Zenitu su objavljivani radovi najznaajnijih

evropskih stvaralaca i likovnih umetnika toga doba,
medju kojima su bili tadanji nosioci kulturnih, ali i
civilizacijskih dogadjanja i promena: Laslo MoholiNadj, Pablo Pikaso, Vasilij Kandinski, Rober Delone,
Lajo Kaak, Aleksandar Arhipenko, Karel Tajge,
Kazimir Maljevi, Aleksandar Rodenko, Alber Glez,
Vladimir
Tatljin,
Vladimir
Majakovski,
Sergej
Jesenjin, Boris Pasternak, Ilja Erenburg, Hervart
Valden, Valter Gropijus, Hanes Majer, Maks akob,
Filipo Tomazo Marineti, El Lisicki i drugi.
Prvi arhitektonski projekat koji je objavljen u Zenitu
bio je Spomenik Treoj internacionali Vladimira
Tatljina. Slede u broju 34 Zenita iz novembra 1924.
godine tekst pod naslovom Novi sistem gradjenja
potpisan inicijalima P.T., u broju 35 iz decembra 1924.
Jo Klek (Josip Sajsel) (1904-1987) je objavio planove
za Zeniteum I i Zeniteum II, a u broju 36 Jo Klek
je objavio projekat Vile Zenit. Programski tekst
zenitistike arhitekture dat je u broju 37 pod naslovom
Beograd bez arhitekture, kojeg je napisao Ljubomir
Mici. U broju 40 iz aprila 1926. objavljen je tekst
Valtera
Gropijusa
(1883-1969)
Internacionalna arhitektura
i
prikaz
osam
Bauhausovih knjiga. Posebno je znaajna saradnja
zenitista sa italijanskim futuristima, pre svega sa F.T.
Marinetijem (1876-1944).
Nakon niza skandala, asopis Zenit je ugaen 1926.
godine, a formalni razlog gaenja bile su osude
asopisa
i
samog
Micia
zbog
boljevike
propagande i pozivanja gradjana na komunistiku
revoluciju. Mici je sudski gonjen i ubrzo je napustio
zemlju i otiao u Pariz, gde se bavio slikarstvom, a

saradjivao
je
sa
urednitvom
avangardnog asopisa Tank.

slovenakog

Paralelno, nasuprot modernistima, koji su u treoj

dekadi veka sve prisutniji na arhitektonskom planu u
Srbiji, neki arhitekti i dalje propagiraju ideje, koje su u
suprotnosti sa stavovima dolazeeg modernog
pokreta. Tako pariski doktorant, arhitekta Milutin
Borisavljevi (1889-1969), u svojim tekstovima
objavljenim u periodu 30-tih godina, tvrdi da je
arhitektura u sutini samo kompozicija istorijskih
stilova, a da modernisti ne poznaju prolost
arhitekture, te postaju modernisti jedino iz razloga
obrazovno-arhitektonske
nepismenosti. Milutin
Borisavljevi se, kao teoretiar i estetiar arhitekture,
pojavljuje pred Drugi svetski rat svojim tekstovima u
Srpskom tehnikom listu. U svojim radovima o
estetici,
Borisavljevi
zastupa
optiko-fizioloku
teoriju, kojom dokazuje da je lepo fenomen vida, a ne
prostora i linija, na taj nain negirajui psiholoka i
matematika objanjenja lepog. Njegovu doktorsku
disertaciju, odbranjenu u Parizu, objavila je francuska
izdavaka kua Payot. Medjutim, i pored uspeha, koji
je njegov rad na teoriji estetike arhitekture imao izvan
granica zemlje, Borisavljevi je u Srbiji bio ignorisan i
zaboravljen. Napustio je domovinu 1949. godine i
odselio se u Pariz, gde je i umro.
Momir
Korunovi
(1883-1969)
je,
suprotno
Borisavljeviu,
iv
doekao
punu
rehabilitaciju. Njegovo delo esto je u arhitektonskoj
istoriji i teoriji povezivano sa idejama ekspresionista.
Njegova Spomen kosturnica srpskoj vojsci u
kumanovskoj bitci iz Prvog balkanskog rata, 1912.
godine, na planini na Zebrnjak (1933.-1937.), kod

Kumanova, uporedjivana je od strane arhitektonskih

kritiara sa Ajntajnovom kulom Eriha Mendelsona
(1887-1953). Korunovi je u periodu 1910.-11. uio na
Tehnikoj visokoj koli u Pragu, a potom je iao na
studijska putovanja u Rim i Pariz. On pripada
romantinoj, nacionalnoj grani srpske arhitekture, a
razvijao je svoj stil uporedo sa svakim novim
projektom, poevi od projekta za zgradu Pote 1 u
Beogradu (1912.-18.), potom nastavivi na projektima
Pote 2 (1927.-29.), Ministarstva pota (1926.-30.) i
Sokolskog doma Matica (1929.-35). Spomenik na
Zebrnjaku odveo ga je do granica ekspresionizma,
koje u to vreme nisu bile dosegnute u srpskoj
arhitekturi. Naalost, gornji deo spomenika je sruen
1942. godine, tako da je do danas sauvan samo donji
deo, spomen-kosturnica. Teio je da ostvari
arhitekturu nacionalnog stila, sluei se preteno
dekorativnim elementima srpske srednjovekovne
sakralne arhitekture. Pokuaji ove vrste ostali su
usamljeni i bez sledbenika u srpskoj arhitekturi. Mada,
moe se uoiti da ovoj stilskoj grani srpske arhitekture
takodje pripada i Milica Krsti, svojim projektom Druge
enske gimnazije u Beogradu.
Znaajan predstavnik arhitekata koji su zastupali
nacionalno istorijski stav u arhitekturi, bio je i
Aleksandar Deroko (1894-1988). Nakon uestvovanja
u Prvom svetskom ratu, Deroko je studirao tehniku u
Rimu i Pragu do 1926., a potom na Beogradskom
univerzitetu,
zajedno
sa
Petrom
Popoviem,
Dragutinom Djordjeviem, Nikolom Nestoroviem,
Brankom Tanazeviem. U periodu izmedju 1926. i
1928. studira u Parizu vizantijsku umetnost. U svojim
radovima zalae se za razvoj nacionalnog stila u

arhitekturi
koji
je
inspirisan
ranohrianskim,
vizantijskim i srpskim arhitektonskim spomenicima iz
perioda srednjeg veka. Izgradio je vie crkava,
memorijalnih gradjevina i stambenih zgrada u periodu
izmedju dva rata. Na stambenim objektima predstavio
je nove interpretacije srpske tradicionalne narodne
arhitekture, u koje je takodje unosio elemente nasledja
balkanske i mediteranske arhitekture i stilske
arhitektonske elemente secesije. Radei pod uticajem
tadanjeg racionalizma, on je svoje objekte izgradjene
pred Drugi svetski rat prilagodjavao modernom stilu.
Njegovo idejno reenje za crkvu Sv. Save u Beogradu
iz 1926. bilo je osnova za izradu gradjevinskog
projekta kojeg je izradio Bogdan Nestorovi 1932. U
periodu 30.-tih, Deroko je objavio nekoliko studija
vizantijske i srpske srednjovekovne arhitekture. Svoje
knjige je sam ilustrovao, a takodje je izradio veliki broj
slika na kojima je predstavljao arhitektonske motive.
Kako je ve reeno, modernizam se u srpskoj likovnoj
umetnosti, i, posebno, u srpskoj arhitekturi, pojavljuje
kasno, u periodu kada je ovaj pokret u Evropi ve bio
definisan, razvijen i imao svoje predstavnike kako na
polju teorije, tako i na polju arhitektonske prakse.
Proces razvoja moderne arhitekture u Srbiji odvijao se
na nekoliko planova. Ve smo opisali uticaj koji se
razvijao preko pojave zenitizma kao pokreta na
optem likovno umetnikom planu i dometa kojeg je
dostigao
zenitizam
na
podruju
kulturne
emancipacije. Medjutim, postojali su i drugi uticaji na
razvoj modernog pokreta u Srbiji. Medju njima su bili
znaajni oni uticaji koje su nainili predstavnici ve
pomenute prve posleratne generadcije srpskih
arhitekata, a koji su se vratili u zemlju nakon studija i

studijskih boravaka u inostranstvu. Takodje su na

nastanak modernog pokreta uticali radovi inostranih
arhitekata koji su u to vreme iveli u Jugoslaviji,
posebno radovi Rusa i eha, jer su oni uneli
duh panslavizma i evropejstva u srpsku kulturnu
sredinu. Uticaj na nastanak i razvoj modernog pokreta
u srpskoj arhitektonskoj sredini vren je istovremeno i
putem izlaganja inostranih stvaralaca, koji su svoje
radove predstavljali beogradskoj publici na izlobama.
Slian uticaj na razvoj srpske arhitektonske
sredine vrile su i velike medjunarodne izlobe, koje
su u to vreme bile generatori razvoja nauke i
tehnologije u svetu. Posebno znaajno za razvoj
modernizma u srpskoj arhitekturi i urbanizmu bilo je
osnivanje CIAM-a 1928. godine. Ova medjunarodna
institucija moderne arhitekture i urbanizma nainila je
veliki uticaj na shvatanje postojeih i novonastalih
urbanistiko-arhitektonskih problema u zemlji, kao i
na razvoj naunih modela i postupaka za njihovo
reavanje.
Poetkom 1925. godine u Beogradu je priredjena
izloba umetnikog udruenja Manes iz Praga, iji
su lanovi bili: Jozef Goar, Pavel Janak, Jozef Kalous,
Ladislav Mahonj i Otakar Novotni. Tada su po prvi put
u Beogradu izlagana arhitektonska dela koja ne
pripadaju akademskom eklektikom stilu, ve novim
tendencijama moderne arhitekture, a beogradska
struna javnost imala je priliku da se upozna sa novim
tokovima razvoja u ekoj arhitekturi. Ova izloba je
nainila znaajan uticaj na skretanje panje srpske
arhitektonske javnosti prema novim dogadjanjima u
arhitekturi koji su se u to vreme deavali izvan Srbije.

Period izmedju 1925. i 1927. bio je veoma znaajan za

nastanak i razvoj modernizma u srpskoj arhitekturi.
Istovremeno, bio je povezan sa transformacijom
srpske arhitektonske misli na optem planu i
uvodjenjem drugaijeg, novog naina posmatranja
arhitekture u okviru srpske kulturne sredine. Znaajan
uticaj na razvoj novih ideja u srpskoj arhitekturi imala
je pariska izloba L'Exposition Internationale des Arts
Dcoratifs et Industriels Modernes, koju su posetili
srpski lanovi Kluba arhitekata u organizaciji
Branislava Kojia, tadanjeg sekretara kluba i jednog
od osnivaa Grupe arhitekata modernog pravca. Na
ovoj izlobi, srpski arhitekti su se upoznali sa idejama
Konstantina Meljnikova (1890-1974) i, posebno, Le
Korbizjea (1887-1965), koji je za tu priliku projektovao
paviljon L'Esprit Nouveau.
Medjutim, na razvoj moderne arhitekture uticale su
moda u najveoj meri narastale potrebe, koje su se
razvijale uporedo sa poveanjem opteg nivoa razvoja
i standarda, kao i porastom broja stanovnitva,
posebno u prestonom gradu Beogradu. Poev od
perioda nakon Prvog svetskog rata, kada je Beograd
imao 120.000 stanovnika, grad se konstantno irio i
razvijao. Pred sam Drugi svetski rat, grad je gotovo
utrostruen po broju stanovnika i narastao je do cifre
od 320.000, ime se svrstao medju ondanje evropske
metropole.
Krajem 1925. godine Milan Zlokovi je radio projekte
malih eljeznikih stanica na kojima se naziru
elementi nove estetike u arhitekturi. Iste godine,
dobio je nagradu na konkursu za Umetniki paviljon
Cvijeta Zuzori i Jugoslovenski paviljon u Filadelfiji.
U prolee 1927. godine, zavrio je projekt za

sopstvenu kuu na Kote-Neimaru. U jesen iste

godine, Zlokovi neoekivano i radikalno menja svoj
projekat porodine kue. Novi projekat, kojim je
zamenio ve izradjenu projektnu dokumentaciju,
predstavlja arhitektonsku kompoziciju kubinih masa,
ravnih krovova i izradjen je u novom, modernistikom
stilu.
Zlokovi je imao velikih zasluga za razvoj moderne
arhitekture u Srbiji. Takodje, on se smatra zaslunim
za promenu pravca unutar razvoja beogradskog
Arhitektonskog fakulteta - koji je u to vreme jo uvek
negovao tradiciju eklektike klasicistike i srpskovizantijske arhitekture - prema savremenoj, odnosno,
modernoj arhitekturi. Obzirom da je bio odlian
matematiar, on je jo pre Drugog svetskog rata
ukazivao na znaaj modularne podele u arhitekturi i
bio je u to vreme jedan medju prvima u Evropi koji je
prouavao polje koordinacije mera u arhitektonskom
projektovanju. Na ovom planu, ostavio je znaajan
rukopis: Modularna koordinacija.
U isto vreme eki arhitekta Jan Dubovi (1892-1969),
ponesen idealima panslavizma, dolazi u Beograd da tu
ivi i radi. U Beogradu projektuje i gradi porodinu
kuu glumca Dragoljuba Goia u do tada na ovim
prostorima nevidjenom stilu funkcionalizma. 1926.
godine Jan Dubovi pie tekst o Radenikoj kui i
radenikom domu, dri predavanja o vrtnim
gradovima i objavljuje ih u zagrebakom Tehnikom
listu. Svoj tekst ilustruje crteima na kojima je vidan
uticaj Adolfa Losa (1870-1933).
Iste 1926.godine, Branislav Koji, koji se u Francuskoj
kolovao za inenjera, a ne za arhitektu, predstavlja

svoje ideje koje u sebi sadre duh tadanjeg

evropskog racionalizma u arhitekturi. Kojiev projekat
Hirurke klinike iz 1926. godine nosi elemente
ekspresionistikih eksperimenata Paula Bonaca (18771951). Poetkom 1927. godine je prisustvovao prvom
posleratnom Medjunarodnom kongresu arhitekata koji
je odran u Hagu. Sam Koji je 1928. godine poslao
pisani materijal Filipu Mortonu andu za njegov tekst
u asopisu The Architect's Journal koji se odnosio na
analizu i predstavljanje nove arhitekture Beograda.
Tekst
opisuje
razvoj
moderne
arhitekture
u
novorazvijenoj prestonici i po prvi put izvan zemlje
predstavlja onovremene arhitektonske tokove koji su
se dogadjali u Srbiji. Koji je, takodje, medju prvima
prouavao
narodnu

tradicionalnu
folklornu
arhitekturu seoskog i gradskog tipa, koju analizira i
klasifikuje.
Iz Sarajeva u Beograd 1927.godine dolazi arhitekta
Duan Babi (1894- oko 1948). Iste godine Babi se
prikljuuje krugu beogradskih avangardnih arhitekata,
a 1928. postaje suosniva Grupe arhitekata
modernog pravca.
Krajem juna 1928. godine u La Sarau kod Lozane,
osnovano je Medjunarodno udruenje modernih
arhitekata: CIAM. Na slinim osnovama, 12. novembra
1928. godine osnovana je u Beogradu Grupa
arhitekata modernog pravca, iji su osnivai bili:
Milan Zlokovi, Branislav Koji, Jan Dubovi i Duan
Babi. Sva etvorica su studirali arhitekturu izvan
Srbije. Milan Zlokovi je zapoeo studije u Gracu,
zavrio u Beogradu, a potom se usavravao u Parizu,
gde je studirao i Branislav Koji. Jan Dubovi je studirao
u Pragu, a Duan Babi u Beu. Grupa je osnovana da

bi se putem izrade arhitektonskih projekata, njihovom

realizacijom i javnim nastupima, zalagala za principe
moderne arhitekture. U vreme svog najveeg uspona,
grupa je brojala osamnaest lanova. Pored osnivaa, u
grupi su bili i Dragia Braovan, Petar (1899-1991) i
Branko Krsti (1902-1978), kao i Momilo Belobrk
(1905-1980).
Grupa je organizovala nekoliko izlobi: Prvi salon
arhitekture 1929. godine, Prvi Jugoslovenski salon
savremene arhitekture 1931. i Drugi jugoslovenski
salon savremene arhitekture 1933. godine. Grupa je
takodje izlagala u Pragu 1930. godine. Godine 1934.,
nakon gotovo estogodinjeg delovanja, grupa je
rasputena na inicijativu samih lanova.
U periodu pre osnivanja Grupe arhitekata modernog
pravca, bilo je vie pokuaja prenoenja evropskih
uzora racionalistike arhitekture, putem uproavanja
i ukidanja istorijskih elemenata na arhitektonskim
objektima, uvodjenjem funkcionalistikih principa u
arhitektonsko
projektovanje
i
unoenjem
racionalizacije u konstruktivni i kompozicioni sklop
zgrada. Medjutim, sve ove pojave su bile prisutne u
arhitekturi sporadino i izolovano, jer u to vreme jo
uvek nije postojao organizovani pokret na polju
arhitekture
putem
kojeg
bi
karakteristini
elementi, inioci
modernog
arhitektonskog
projektovanja, bili uneti i predstavljeni u celosti i u
pravom svetlu stunoj arhitektonskoj javnosti u
Srbiji. Kraj 1928. godine se, dakle, moe smatrati
trenutkom kada se na srpskoj arhitektonskoj sceni
definitivno kristalizovao modernistiki pokret, pre
svega osnivanjem Grupe arhitekata modernog
pravca, a potom i individualnim radom snanih

arhitektonskih linosti, koje su ovaj pokret definitivno

unele u srpsku arhitekturu.
Poetkom 1929. arhitekta Branislav Koji objavljuje
programski tekst modernizma, koji definitivno
uobliava novi pokret i novi period u razvoju
arhitekture u Srbiji. Tekst je objavljen pod naslovom
Arhitektura Beograda u dnevnom listu Vreme .
U periodu kraja 30-tih i poetka 40-tih dolazi do
snane ekspanzije modernistikog pokreta u Srbiji. U
to vreme na arhitektonskoj sceni je aktivan arhitekta
Dragia Braovan. Studije je zavrio 1912. na
Tehnikom fakultetu u Budimpeti i Sarajevu. Do
1930. Braovan radi pod uticajem srednjoevropske
eklektine arhitekture. Od 1930. njegov arhitektonski
izraz se bitno menja, razvija i obogauje pod uticajem
novih tendencija na polju arhitekture koje su u Evropi
vladale u to vreme. Za svoje najznaajnije objekte,
Braovan usvaja principe na kojima poiva moderna
arhitektura. Medjutim, za razliku od evropskih uzora,
njegovi objekti izgradjeni u tom duhu odiu
razigranou forme i emotivnim peatom, iskazanim
kroz diskretnu dekoraciju, ime odstupaju od dosledne
funkcionalnosti pokreta moderne.
Izmedju 1927. i 1929. Braovan je izveo Genievu i
karkinu vilu, koje predstavljaju klasine primere
akademske arhitekture. Poetkom 1929. projektuje
Paviljon u Barceloni i Radniki dom u Novom Sadu,
dva izvanredna primera nove tendencije, koja je u
svetu bila poznata pod nazivom racionalistika
arhitektura. Znaajne primere srpskog modernizma
Braovan je dao projektima za kuu na uglu u
Francuskoj ulici u Beogradu, kao i za sopstvenu kuu u

Mileevskoj ulici u Beogradu, koja je, na alost,

poruena u Drugom svetskom ratu. Posebno se, kao
izuzetno avangardan, izdvaja njegov projekat za
Jugoslovenski paviljon na izlobi u Milanu, iz 1931.
godine. Njegovi radovi predstavljaju antologijske
primere srpskog modernizma, a medju njima su
izuzetno znaajni i oni za zgradu Dravne tamparije u
Beogradu, koja je gradjena izmedju 1933. i 1940.
godine, za zgradu Komande ratnog vazduhoplovstva u
Zemunu, koja je gradjena u periodu 1934.-1935., kao i
za zgradu Dunavske banovine u Novom Sadu iz 1937.1940. godine.
U isto vreme, u Novom Sadu, Djordje Tabakovi (18971971) gradi kuu Klajn (1932.) i palatu Tanurdi
(1934.), obe remek-dela srpskog modernog pokreta.
Tanurdieva palata jedan je od najznaajnijih
arhitektonskih motiva Novog Sada. Zgrada Sokolskog
drutva (1936) vai za jedno od njegovih najlepih
dela, a kua doktora Klajna ula je u udbenike
arhitekture. Tabakovi je jedan od najveih srpskih
arhitekata modernizma, izmeu dva rata. Za razliku
od ostalih, on je projektovao skoro iskljuivo u
modernistikom stilu. Presudni uticaj na njegov rad
imala je Le Korbizijevoa izloba koju je video u Parizu.
Tabakovi je, taj novi, bezornamentalni stil prepoznao
je kao simbol bliske budunosti i odluio se da ga
prihvati. S druge strane, investitori su ga oberuke
prihvatili jer je bilo jeftinije tako graditi, a stanovi su
bili kvalitetniji, sa vie svetla, dok su krovovi esto
korieni kao peta fasada. (Vladimir Mitrovi,
istoriar umetnosti).
Tokom perioda 1930-tih na scenu srpske arhitekture
stupa izuzetna linost Nikola Dobrovi (1897-1967).

Bio je eki djak i vei deo ivota proveo je i radio u

Pragu. Prag je u to vreme bio izvor evropskog
racionalizma, a tamonja arhitektonska sredina bila je
medju najrazvijenijim u Evropi. Iz Praga, Dobrovi je
pokuao da se priblii srpskoj arhitektonskoj sceni
ueem na javnim konkursima. Budui da ovdanja
kulturna javnost jo uvek nije bila spremna da prihvati
arhitekturu koju je on predlagao, Dobrovi je na
konkursu za zgradu novosadskog Pozorita izgubio od
Dragie Braovana, iji je stil bio prihvatljiviji za
tamonju sredinu. Dobrovi je bio beskompromisan i
nepokolebljiv, spreman i da se povue iz posla ukoliko
nije mogao da ostvari svoju arhitektonsku zamisao.
Godine 1930. pobedjuje na medjunarodnom konkursu
za arhitektonsko-urbanistiko
reenje
Terazijske
terase, kada je imao samo 33 godine. U konkurenciji
su bili radovi prispeli iz Nemake, ehoslovake,
Francuske i Jugoslavije. Na konkursu je otkup dobio
Duan Babi, a jednu medju nagradama dobio je
Branislav Marinkovi (1903-1980), za rad koji je
poslao iz Pariza. Bila je to prva velika pobeda
modernizma u Srbiji, izvojevana svega tri godine
nakon to je na konkursu za zgradu Lige naroda u
enevi modernistikiprojekat Le Korbizjea i Pjera
anerea bio u uskom izboru za dobijanje prve
nagrade.
Dobrovieva iznenadna pojava na kulturnoj sceni
uvela je tako duh modernizma u srpsku arhitekturu na
velika
vrata.
1930.
godine
pobedio
je
na
medjunarodnom konkursu za zgradu Banovinske
bolnice u Splitu, potom na medjunarodnom konkursu
za uredjenje kupalinog kompleksa Bavice, takodje
u Splitu, nakon ega radi projekt hotela u Dubrovniku.

U periodu od svega nekoliko meseci Dobrovi osvaja

tri prve nagrade na medjunarodnim konkursima sa
projektima koji i danas odiu izuzetnom izraajnou i
likovnom snagom. Godine 1931. Dobrovi je osvojio
prvu nagradu na konkursu za eljezniku stanicu
Beograd-Dunav.
U asopisu "Arhitektura", koji je od oktobra 1931. do
sredine 1934. uredjivao Dragutin Fatur beogradski
modernisti B. Koji, B. Maksimovi, M. Zlokovi, M.
Belobrk i, naroito, N. Dobrovi imali su zapaen
publicitet objavljivanjem svojih tekstova. Nikola
Dobrovi
u
tekstu
U
odbranu
savremenog
graditeljstva tako pie: Stilovi, poput secesije,
jugendstila ili kubizma, bili su samo dobronamerna
reakcija na eklektizam, ali nisu imali prava na
opstanak, graditeljstvo su opteretili formalizmom. U
razvitku savremenog graditeljstva to su samo epizode,
prolazne zablude. Navedeni stilovi nisu ulazili u bitne
probleme
gradjenja,
preteno
su
se
bavili
oblikovanjem fasada.
Znaaj Dobrovievog rada ogleda se u njegovom
stavu prema sagledavanju problema savremene
arhitekture i urbanizma i nainu njihovog reavanja. U
arhitektonskom oblikovanju on je beskompromisno
sprovodio pravac bezornamentalne arhitektonske
kompozicije masa, koje je oblikovao da budu u skladu
sa najnovijim tehnikim dostignuima. Unosio je, s
toga,
savremene
arhitektonske
materijale
i
savremene metode gradjenja u svoje projekte,
istraivao najnovije koncepcije i izraze modernog
pokreta u arhitekturi. Medjutim, nasuprot njegovom
poletnom i beskompromisnom zalaganju za novim u
arhitekturi, borba unutar okvira konzervativne i

arhitektonski neartikulisane i neopismenjene javnosti

je ostavila na njegovoj linosti tragove, koji se
ogledaju u njegovim kasnijim tekstovima, koji nose u
sebi stavove arhitekte duboko razoaranog u sredinu
u kojoj je radio.
Duboka ekonomska kriza koja je nastala poetkom
30.-tih godina u svetu, a koja je imala snaan odraz i
na jugoslovenskom tlu, onemoguila je dalju
realizaciju Dobrovievih projekata u Beogradu i Splitu.
On se vraa u Prag, gde radi po porudbini projekat
Jugoslovenskog studentskog doma (1932.). Godine
1934.-36. radi maestralan projekat hotela Grand na
Lopudu i niz vila u Dubrovniku, kojim povodom donosi
odluku da se preseli u ovaj grad. Period ivota koji je
proveo u Dubrovniku bio je najplodniji u njegovom
radu, a doneo mu je i satisfakciju u vidu izuzetnog
stvaralakog opusa, koji je realizovao u ovom gradu.
Aprila 1931. u paviljonu Cvijeta Zuzori otvorena je
Izloba nemake likovne umetnosti, koja je izvrila
znaajan uticaj na dalji razvoj modernog pokreta u
Srbiji i opte opredeljenje arhitekata prema ovom
pravcu. Na izlobi su predstavljena dela Ota
Bartninga, Petera Berensa, Valtera Gropijusa, Eriha
Mendelsona, Misa van der Roa, Bruna Paula, Hansa
Pelciga, Hansa aruna, Frica umahera, Bruna i Maksa
Tauta, Hajnriha Tesenova, Martina Vagnera i drugih.
Maks Taut je odrao predavanje o osnovnim
principima moderne arhitekture. Medjutim, treba
istai da izloba nije bila prihvaena sa oduevljenjem
od svih predstavnika srpske arhitekture, a struna
sredina je ponovo pokazala svoj neuobiajeno
konzervativni
mentalitet.
Ovakvo,
retrogradno
shvatanje srpske kulturne javnosti, koja i dalje nije bila

spremna da prihvati i prigrli nove ideje i tendencije,

oteavalo je razvoj novih arhitektonskih puteva i
pravaca. Na ovakvo stanje u kulturnoj sredini i nisko
stanje svesti drutva ali se Zlokovi u tekstu koji je
napisao nakon izlobe nemakih autora, a koji je
objavljen u ehoslovakom asopisu Stavba.
Dakle, modernizam u Srbiji nije nastupio onom
snagom plimnog talasa, koju je ovaj pokret imao u
Evropi. Protagonisti novog pokreta u arhitekturi Srbije
nisu bili u mogunosti da svoje ideje ostvare na
odgovarajui nain, pre svega zbog otre reakcije
konzervativne strune javnosti i shodno tome,
nemogunosti realizacije svojih ideja. Ova situacija
ponovie se u srpskoj arhitekturi na gotovo identian
nain mnogo kasnije, poetkom 1980.-tih, kada su
ideje i stavovi postmodernizma, preovladjujueg na
svetskoj arhitektonskoj sceni, bili gueni u samom
povoju i nastanku u Srbiji, a protagonisti ovog pokreta
su bili onemogueni da se struno izraze, afirmiu, pa
ak i da uopte dobiju posao. U vrtlogu
nerazumevanja srpske kulturne akademske javnosti i
njenoj nepopustljivosti prema svemu to je bilo novo i
avangardno, nestajali su i gasili se nosioci novih ideja.
Avangardni stavovi u arhitekturi, koji su bili prisutni na
srpskoj kulturnoj sceni, kako u periodu povoja
modernizma,
tako
i
u
periodu
nastanka
postmodernizma krajem 70.-tih i poetkom 80.- tih,
bili su teko razumljivi za predstavnike etabliranih
strukovnih struktura, koji su bili obrazovani na
zastarelim i prevazidjenim akademskim klieima.
Pomirljiv i kompromisan stav srpske arhitektonske
avangarde u periodu nastanka modernizma bio je
prisutan na svakom mestu, ukljuujui i izlobe

radova
predstavnika
arhitektonske
avangarde.
Medjutim,
to
nije
bilo
sluaj
u
periodu
postmodernizma 80.-tih, kada su njegovi protagonisti
smelo krili pravila arhitekture, a pri tom su kao
posledicu trpeli opti bojkot strune sredine, ostajali
bez mogunosti da projektuju i izvedu svoje ideje, a
na kraju su ak ostajali bez posla i osnovnih uslova za
linu egzistenciju.
Na otvaranju Prvog salona arhitekture, Milan Zlokovi
se obraa strunoj javnosti naglaavajui da pristalice
novog pokreta u arhitekturi izlau zajedno sa ostalim
kolegama, bez obzira na postojee stilske i druge
razlike, u nameri da odre komunikaciju i blizak
kontakt sa njima. Sve ovo govori o dubokom
konzervativizmu sredine, drutvenoj klimi u kojoj nije
bilo mogue neto promeniti, naroito ukoliko je to
dolazilo od strane novih i avangardnih tendencija u
Evropi. Izvor konzervativizma u srpskoj arhitekturi
moda treba traiti i u injenici da su srpski arhitekti
bili predstavnici srednje ili vie klase, a arhitektonsko
obrazovanje su sticali u konzervativnim kolama.
Takodje, bili su to ve afirmisani arhitekti, kojima
eksperimenti u stilu i estetici nisu bili bliski. Nasuprot
njima, nalazili su se mladi arhitekti, koji su se
celokupnim svojim biem i verom preputali bujici
arhitekture, a ona ih je najee lomila i u njoj su se
njihove avangardne ideje utapale i nestajale.
U godinama 1931. i 1933. Milan Zlokovi je gradio
vie stambenih zgrada i vila. Monumentalna je
njegova Hipotekarna banka u Sarajevu, iz perioda
1928. i 1932. godine, gde su prisutne osovinska
simetrija i stubovi u proelju. U isto vreme gradio je
hotel ia u Matarukoj banji, gde je pristup

projektovanju stilski proien, bez znaajnijeg uticaja

akademizma. Za projekat gradske kue za porodicu
Zaborski, Zlokoviu je uzor bio neizvedeni projekat
vile tros iz 1922. godine, Adolfa Losa. Za projekat
Doma trgovako-industrijske komore u Skoplju,
Zlokovi je kao uzor imao projekat Radnikog kluba
Zujev u Moskvi, Ilje Aleksandrovia Golosova (18831945), iz 1928. godine. Pri projektovanju zgrade
Univerzitetske deije klinike u Beogradu, Zlokovi se
oslanjao na projekat Sanatorijuma za tuberkulozne u
Paimiju u Finskoj, Alvara Alta (1898-1976). Prilikom
izrade konkursnog projekta za palatu Albanija iz 1938.
godine Zlokovi kao likovni uzor uzima ekspresivne
elemente Mendelsonovih robnih kua Schocken u
tutgartu i Petersdorf u Vroclavu, obe iz 1927., i
kombilnuje ih sa konkursnim projektom za soliter u
Fridrihtrase, Huga Heringa (1882-1958). Medjutim,
1939. godine, Zlokovi predstavlja sasvim originalno
reenje na projektu poslovne zgrade i izlobenog
salona FIAT-a u Beogradu.
Takodje, ve pomenuti arhitekta, Branislav Koji, koji
je diplomirao 1921. godine u Parizu, gradi objekte u
Beogradu i Skoplju, medju kojima i stambenu zgradu
dr Djuria u Prizrenskoj ulici u Beogradu, koja
predstavlja antologijski primer srpskog modernizma.
Uestvovao je na veem broju konkursa i dobio
nekoliko prvih nagrada. 1925. godine dobio je prvu
nagradu za umetniki paviljon na Kalemegdanu u
Beogradu, a iste godine i prvu nagradu za
Jugoslovenski paviljon na Exposition internationale
des Arts dcoratifs u Parizu, a 1935. godine za
studentski dom u Skoplju. Medjutim, svaki pokuaj
Kojieve stilske radikalizacije, odnosno ogoljavanja

projekta zavravao se na taj nain to bi investitor

projekat odbacio. To se dogodilo i sa njegovim
projektima za vilu na Topiderskom brdu i Vilu za
umetnike, takodje na Topiderskom brdu, oba iz 1929.
godine. Na ovim projektima, Koji je pokuao da
oblikuje arhitektonski objekat po principu tekueg
prostora,
komponovanog
iza
modernistiki
koncipirane fasade. Kojiev crte Enterijer A la
Korbizje iz 1929. godine govori o njegovoj potpunoj
opredeljenosti prema idejama koje je Le Korbizje u to
vreme irio evropskom arhitektonskom scenom.
Koji i Zlokovi, radei u konzervativnoj i arhitektonski
neukoj i nedovoljno pismenoj sredini kakva je tada
bila Srbija, gubili su poslove zbog sopstvenih ideja i
arhitektonskih opredeljenja, koje ta i takva sredina jo
uvek nije bila spremna da prihvati. U takvim uslovima
oni su bili prinudjeni da i dalje projektuju suprotno
sopstvenim profesionalnim ubedjenjima, sve potujui
konzervativne zahteve svojih naruilaca. Zlokovi je
tako gradio u periodu izmedju 1930. i 1931. godine
zgradu Opel-a u Beogradu, koja sadri davno
prevazidjene dekorativne elemente karakteristine za
prethodni stilski period u arhitekturi. Koji, suprotno
svom arhitektonskom stavu, za zgradu dr Djordja
Radina, koja je gradjena izmedju 1931. i 1932. godine,
nacrtao je dve varijante fasade: modernistiku i
klasicistiku, na koji nain je izaao u susret zahtevu
konzervativnog investitora.
Jan Dubovi je projektovao i gradio tokom 30.-tih i
poetkom 40.-tih godina kompleks opservatorije na
Zvezdari, koji se sastoji od kompozicije tehnoloki
naprednih arhitektonskih objekata.

Duan Babi gradi niz stambenih zgrada, medju

kojima je znaajna zgrada Lektres u ulici Marala
Birjuzova br. 21 u Beogradu, sa elementima
modernistikog dekorativizma, kojim pokuava da
pomiri dva razliita stilska perioda u arhitekturi i na
taj nain da ublai sirovu snagu modernog pokreta i
prilagodi ga uslovima sredine u kojoj gradi.
Braa Petar i Branko Krsti u svom radu nalaze put
kompromisa koji uspostavljaju izmedju stilova
modernizma, eklekticizma i akademizma. Eklekticizam
se vidi u projektu crkve Sv. Marka u Beogradu,
akademizam u oblikovanju fasade Agrarne banke u
Beogradu,
a
zakasneli
srpsko-vizantijski
stil
u oblikovanju Igumanove palate. Avangardne forme
predstavljene su njihovim projektima vila u
Profesorskoj koloniji i na Senjaku u Beogradu. Vile su
izgradjene u kubinim formama uz izvedenu
kompoziciju po modernistikim uzorima. Takodje,
stambena zgrada za Josifa ojata u Brankovoj ulici u
Beogradu, iz 40.-tih, pripada ovom poslednjem stilu,
jer sadri fasadu iste, perforirane povrine.
U vremenu kraja 30.-tih i poetka 40.-tih godina XX
veka gradnja definitivno dobija stilske karakteristike
moderne arhitekture. Nova shvatanja koja u to vreme
postaju dominantna u likovnom, gradjevinskom pa i
socijalnom pogledu, unela su velike promena u
arhitekturu Srbije. Skromnost i skuenost balkanske
sredine i njen lokalni, istonjaki karakter polako, ali
ubedljivo, menjaju nova, svetla zdanja, istih linija
strogo geometrijskih formi. Ovaj arhitektonski jezik
sve vie primenjuju prvo beogradski, a zatim i ostali
arhitekti na tlu Srbije. Sam prestoni Beograd se moe
ponositi arhitekturom nastalom u to doba, ne samo

gradjevinama koje su projektovali Zlokovi, Koji i

Braovan, ve i delima ostalih predstavnika moderne
arhitekture, medju kojima su bili najznaajniji: Miladin
Prljevi (1900-1973), Branislav Marinkovi (19031985), Djura Boroi (1910-1965), Hugo Erlih (18791936), Ernest Vajsman (1904-1985), Branko i Petar
Krsti, Mia Manojlovi (1901-1942), a potom i
Momilo Belobrk.
U periodu od 1920. do 1941. Ivan Metrovi ostvaruje
veinu svojih arhitektonskih i vajarskih planova:
Njegoev mauzolej (prva varijanta), grobnice u
Cavtatu i u Otavicama, spomenik Zahvalnosti
Francuskoj u Beogradu, Grob Neznanog junaka na
Avali kod Beograda, spomenik rumunskih kraljeva u
Bukuretu, spomenik kralja Petra u Zagrebu (kao Dom
likovnih umetnosti, kasnije Muzej revolucije), itd. Poto
su ga 1941. vlasti NDH na jedno vreme liile slobode,
putuje u Italiju i posle uestvovanja na Venecijanskom
bijenalu 1942., odlazi u Rim. Godinu dana kasnije
prelazi u vajcarsku, gde ostaje do 1947., kada odlazi
u SAD gde postaje profesor na univerzitetu u Sirakuzi,
Nju Jork. Od 1955. profesor je na Univerzitetu Notr
Dam u Saut Bendu, Indijana.
Tokom godina 1929.-32. najvei slovenaki arhitekta
Joe Plenik (1872-1957) gradi u Beogradu crkvu Sv.
Antuna padovanskog, rotondu sa krivim tornjem, koja
se nalazi izmedju Liona i Crvenog krsta. O Plenikovoj
crkvi, odmah po njezinoj izgradnji, pisao je u Srpskom
knjievnom glasniku Aleksandar Deroko: Za osnovni
oblik gradjevine uzeta je starohrianska rotonda, za
kakvu se pria da je bila Konstantinova crkva iznad
Hristova groba. Time je Plenik naslonio ovaj
spomenik i na narodnu tradiciju, jer su najznaajnije

starohrvatske katolike crkve, kao ona sv. Trojice u

Poljudu kod Splita, a naroito crkva sv. Donata u
Zadru, rotondnoga oblika. (...) Svejedno, ovakva kakva
je, gradjevina je nesumnjivo monumentalna, a to je
glavno. Ona ima one dve osnovne stvari koje
uslovljavaju tu monumentalnost, a to je, s jedne
strane, impozantnost siluete spoljanosti, postignuta
saetim, krupnim i mirnim modelisanjem proste
nerazbijene mase - i jedinstveni prostor unutranjosti,
koji obrazuje skladna i prostrana, pregledna i dobro
osvetljena upljina (Cit. prema: Franjevaki vijesnik,
1933, str. 28-29).
Plenik se kao autor svrstava medju arhitekte za koje
je karakteristino traenje sopstvenog stila i naina
arhitektonskog izraavanja, uz posebno obraanje
panje
prema
tehnikim
dostignuima
novih
gradjevinskih materijala i konstrukcija. U strunom
pogledu, Plenik se formirao unutar Vagnerove kole,
a bio mu je stran kruti akademizam. Lepota njegove
arhitekture zasniva se na osobitostima gradjevinskih
materijala i specifinostima arhitektonske strukture i
kompozicije.
Godine 1920. Plenik je izabran za profesora
arhitektonske kompozicije na Umetnikoj akademiji u
Pragu, a u isto vreme se odazvao pozivu mladog
slovenakog univerziteta u Ljubljani da preuzme
mesto redovnog profesora za arhitektonsko crtanje i
kompoziciju. Medjutim, Plenik je mnogo ranije, 1912.13., od strane vea beke akademije, tri puta
uzastopno bio jednoglasno predlagan i izabran za
Vagnerovog naslednika, ali je ministarstvo svaki put
odbilo da imenovanje potvrdi iz nacionalnoovinistikih razloga. Delimino je na ovo uticao i

poziv tadanjeg ministarstva prosvete Srbije, da, kao

najvei jugoslovenski arhitekt, preuzme vodee
mesto
prilikom
organizovanja
jugoslovenske
umetnike kulture u Beogradu. Njegovo imenovanje
u poasno predsednitvo organizacionog odbora
izazvalo je reakciju u Beu i Berlinu. Ideja za poziv
Plenika da dodje u Srbiju potekla je od Ivana
Metrovia i Jovana Cvijia, dok je njihov tuma i
posrednik bio K. Strajni. Plenik je ipak odluio da
ostane u Pragu.
U periodu 1930.-33. podignuta je velelepna zgrada
Francuske ambasade u Beogradu u Pariskoj ulici.
Projekat je u duhu modernizma izradio francuski
arhitekta Anri Roe. Fasada je izradjena od mermera
sa Venaca, a na vrhu su postavljene enske figure
koje simbolizuju slobodu, bratstvo i jedinstvo.
Krajem 30.-tih godina, sa formiranjem novog odnosa
snaga na evropskoj politikoj areni, koji sobom nosi i
novu estetiku,dolazi ponovo do stilskih i drugih
kvalitativnih promena i u srpskoj arhitekturi.
Jednostavnost, koja je postala prisutna u arhitekturi
pod uticajem modernog pokreta, polako se povlai sa
arhitektonske scene, a nju zamenjuje novi pristup u
projektovanju monumentalnost. Monumentalnost u
oblikovanju je na pojedinim arhitektonskim objektima
iz tog vremena izraena gotovo do brutalnosti.
Za vreme pred i tokom Drugog svetskog rata, osea
se snaan uticaj arhitekture Treeg rajha, kada je u
Beogradu projektovano nekoliko znaajnih objekata.
Gojko Todi tako projektuje zgradu Ministarstva
gradjevina u Nemanjinoj ulici br. 9 u Beogradu, koja
sadri gigantske korintske stubove u proelju. Zgrada

je teko oteena u toku bombardovanja NATO snaga

1999. godine, a 2007. godine je neprimereno
nadzidana, ime je definitivno uniten njen prvobitni
izgled. Dragan Gudovi (1904-1989) u istom stilu radi
projekat
rekonstrukcije
beogradskog
Narodnog
pozorita., a 1938. godine Vasilije Androsov u
monumentalmom stilu redizajnira proelje Glavne
pote (1935.-38.) u Takovskoj ulici, delo Josipa
Pimana.Takav je primer i zgrada Prizad-a (danas
zgrada
Tanjuga),
iz
1937.
godine,
Bogdana
Nestorovia (1901-1975).
Uz domae autore, u ovom periodu u Srbiji grade i
italijanski i nemaki arhitekti. Berlinski arhitekta
Verner Marh, projektant Olimpijskog stadiona u
Berlinu, izradio je projekt za Stadion na Kalemegdanu,
koji je medjutim odbijen. Marh je takodje pripremio
urbanistike planove za izgradnju Novog Beograda na
levoj obali reke Save, koji e biti jedna od osnova za
kasniju urbanistiku ekspanziju, koju e da pone
da sprovodi Nikola Dobrovi. Prelazak Beograda na
levu obalu reke Save definitivno e da promeni
urbanistiku sliku i gradski karakter Beograda
neposredno nakon Drugog svetskog rata.
1939.-40.-te je raspisan konkurs za idejno reenje
zgrade beogradske Opere. Lokacija je bila kod zgrade
Manje, izmedju ulica Nemanjine, Kralja Milutina i
Kralja Milana. Izmedju oko 70 prispelih projekata, iri
je dodelio dve ravnopravne prve nagrade, a za
realizaciju je bio predloen rad koji su uradili italijanski
arhitekti: Nino Marboto, Luidji Orestano, Dante Tasoti i
Luidji Vanjeti, svi iz Rima. Nagradu su sa njima podelili
zagrebaki arhitekti Vladimir Turina i Hinko Gotvald.
Konkursni projekat italijanskih arhitekata za novu

beogradsku Operu iz 1939.-40. godine, bez obzira to

je dobio nagradu, zbog svoje monumentalnosti i
neprimerene snage arhitektonskog izraza, koji nisu bili
bliski beogradskoj strunoj javnosti, izazvao je
negodovanje u domaoj arhitektonskoj sredini, a
nagradjeni projekat nije nikada realizovan.
Nakon Drugog svetskog rata, nastupa period obnove
drave i izgradnje gradova, a presudan uticaj na
domae arhitekte tokom tog perioda ima arhitektura
koja dolazi iz Sovjetskog Saveza. Ova arhitektura je
predstavljena srpskoj arhitektonskoj strunoj javnosti
na izlobi Arhitektura naroda SSSR, povodom koje
su svoje tekstove objavili Branko Maksimovi, Djurdje
Bokovi, Branislav Koji i Bratislav Stojanovi.
U godinama koje su usledile neposredo posle rata, u
arhitekturi su po drugi put u XX veku oivljene
tradicionalne folkloristike ideje, posebno na brojnim
projektima seoskih domova kulture. Na polju izgradnje
znaajnih javnih objekata i dalje je ostao prisutan
zahtev za monumentalnim izrazom, te je taj stil u 50.tim godinama jo uvek dominirao arhitektonskom
scenom Srbije, to je korespondiralo kako sa
arhitekturom prethodnog, ratnog perioda, tako i sa
novim uticajima sovjetske arhitekture.
Drutvena klima je potpuno izmenjena, a arhitekti u
prvo vreme nisu umeli da prilagode svoje strune i
umetnike stavove novonastaloj situaciji. Arhitektura,
koja je pre rata bila zasnovana na potpuno drugim
zahtevima, u novonastalim uslovima i arhitektonskim
potrebama kako drutva u celini, tako i korisnikapojedinca, nije mogla da pronadje svoje mesto i svoj
pravi izraz. Zahtevi ratom razorene drave i potpuno

novog
drutva
socijalistikog
realizma
u
pogledu arhitekture i urbanizma iskljuivali su
elemente estetike i likovnosti, a prvenstveno su se
odnosili na zadovoljavanje ogoljenih osnovnih potreba
stanovnitva, koje je trailo pre svega da ima
neophodan krov nad glavom. Ideje kolektivizma,
uvezene iz SSSR-a, radjale su aneminu, bezlinu i
monotonu arhitekturu. Ponovni povratak idejama
arhitekte-autora tekao je izuzetno sporo.
Uporedo sa formiranjem i etabliranjem nove politike,
drutvene i kulturne politike i elite, karijere pionira
srpskog modernizma i stoera srpske arhitekture bile
su preseene, bez obzira na injenicu da je veina njih
bila u svojim najboljim stvaralakim godinama. Neki
medju njima mogli su da nastave da rade na
Univerzitetu, bavei se naukom i pisanjem strunih
dela, bez moi ili elje da shvate i prihvate istorijskokulturnu situaciju drutva u kojoj su se nali. Jedini
predstavnik te generacije, koji je svojom kreativnou
donekle uspeo da se uklopi u politiku situaciju novog
drutva, bio je Nikola Dobrovi, koji je u posleratnom
periodu sagradio svoje remek-delo zgradu Dravnog
sekretarijata narodne odbrane (1954. 1963.), mada
uz velike tekoe i kompromise. Kako je on od 1943.
godine ratne godine proveo na slobodonom ostrvu
Visu, a u oslobodjeni Beograd je doao zajedno sa
borcima
narodnooslobodilakog
pokreta,
nova
politika elita ga je prihvatila i podrala. Tako je imao
priliku da svojom strau rasnog arhitekte, talasima
polemikih tekstova i knjiga, smelou svojih ideja i
beskompromisnou
protiv
konvencionalnog,
nestrunog i sluajnog u arhitekturi, postane

predvodnik
arhitekturi.

utiranju

novih

puteva

srpskoj

Dobrovi je bio Glavni arhitekta grada Beograda,

osnovao je Urbanistiki institut pri Ministarstvu
gradjevina NR Srbije, a potom i Urbanistiki zavod
grada Beograda. Urbanistiki zavod je u to vreme bila
jedina institucija u kojoj se na struan i nauan nain
bavilo
problemima
urbanistikog
planiranja
i
arhitektonskog projektovanja. Sam Dobrovi je pred
sobom imao viziju i cilj, koju je inicirao jo inenjer
Djordje Kovaljevski (1888- Rusija, ?), autor generalnog
urbanistikog plana Beograda iz 1923. godine
o izgradnji novog grada u vidu radijalno-kompozitne
urbane strukture na levoj obali reke Save. Medjutim,
njegov idejni projekat GUP-a za grad Beograd iz 1948.
godine, u kome je anticipirana trasa budueg autoputa sa mostom preko reke Save je pretrpela otre
kritike, plan je odbaen, a sam Dobrovi je bio
prinudjen da se povue na mesto profesora
Arhitektonskog fakulteta. Danas, 60 godina od
poetka realizacije ove urbanistike zamisli, Novi
Beograd ima oko 230.000 stanovnika, kontinuirano
je jedno od najveih gradilita u Srbiji, a Dobrovieva
ideja u potpunosti je realizovana, to je najjasniji
dokaz njene ispravnosti.
Paralelno sa izgradnjom novih gradskih celina u
gradovima Srbije, period prve i druge posleratne
decenije karakteriu takodje i planska zatita kulturnih
dobara, pre svega zatita arhitektonskog nasledja,
kao i rekonstrukcija ratom oteenih i unitenih
objekata. U procesu zatite spomenika kulture kljunu
ulogu su dobili Zavodi za zatitu spomenika kulture,
koji su tokom niza godina konstantno radili na

rekonstruisanjima i obnavljanjima arhitektonskih

kulturnih dobara i zatiti od daljedevastacije, odnosno
propadanja, nedozvoljene dogradnje, ili ruenja.
Takodje, izuzetno znaajan u tim posleratnim
godinama je bio i rad na prikupljanju arhitektonskogradjevinske gradje i dokumentacije gradjevinskog
fonda koji je stradao tokom Drugog svetskog rata, na
osnovu koje je bilo mogue izvriti njegovu tanu
rekonstrukciju. Uporedo sa zatitom pojedinih
gradjevina, radjeno je i na zatiti ambijentalnih celina,
medju kojima se u Beogradu, na primer, posebno
izdvajaju istorijska ambijentalna celina Kalemegdana i
ambijentalna celina boemske etvrti Skadarlija, koja je
sauvana na osnovu inicijative iz 1957. godine, kada
je Ugljea Bogunovi (1922-1994) sa saradnicima
nainio urbanistiki plan, zahvaljujui kojem je
sauvan autentian istorijski izgled ove gradske
etvrti.
Socijalistiki realizam, stilski izraz koji dominira u
likovnim umetnostima u tadanjoj Jugoslaviji, u vreme
neposredno posle Drugog svetskog rata, sastojao se u
nekritikom, sveoptem, neselektivnom divljenju
prema svemu onom to je dolazilo iz SSSR-a.
Medjutim, nakon duboke politike krize, koja se
odvijala tokom 1948. godine, a koja je dovela do
raskidanja bliskih veza tadanje Jugoslavije sa
istonim centrom moi i zemljama Varavskog pakta,
dolo je i do slinog zaokreta na polju umetnosti, a
socijalistiki realizam je potisnut sa velike scene kao
dominirajui likovni izraz.
Godina 1947. je veoma plodna u izgradnji znaajnih
javnih objekata. Sagradjena je palata Saveznog
izvrnog vea, koju su projektovali hrvatske arhitekte

Anton Ulrih (1902-1998), Vladimir Potonjak (19041952), Zlatko Najman i Dragica Perak. Projekte
adaptacije izvrio je Mihajlo Jankovi (1911-1976).
Nekadanji neoklasicistiki monumentalni koncept
prvobitnog reenja izmenjen je novim arhitektonskim
pristupom. U periodu od 1947.-61. arhitekta Lavoslav
Horvat (1901-1989) projektovao je hotel Jugoslavija
na Novom Beogradu. Deo enterijera oblikovali su
Vladeta Maksimovi (1910-1994), Nikola Radanovi,
Ivan Anti (1923-2005) i Milorad Pantovi (19101986). Lavoslav Horvat je projektovao i zgradu
Savezne privredne komore na Terazijama (1959.), dok
je Milica teri (1914-1998) projektovala (1957.)
poslovnu zgradu Energoprojekta u Beogradu, u
Brankovoj ulici.
1950. godine odrano je Prvo savetovanje arhitekata
i urbanista FNR Jugoslavije u Dubrovniku, na kojem
su iskristalisane ideje o raskidu arhitekture i
urbanizma sa socijalistikim realizmom. Na ovom
Savetovanju, znaajan uticaj na promene u domenu
arhitektonske misli i estetike uinili su svojim
nadahnutim izlaganjima novinar Vladislav Ribnikar
(1900-1955) i arhitekta Milorad Macura (1914-1989).
Njih dvojica su uspeli da fokusiraju interesovanje
arhitektonske strune javnosti na pitanje stila u
arhitekturi i njeno posmatranje kao umetnikog
dela, a ne samo kao sredstva za puko zadovoljenje
drutvenih i linih ljudskih potreba.
Tokom
50.-tih u
potpunosti
nestaju
uticaji
socijalistikog realizma u arhitekturi. Poslednji
znaajan primer ovog stila olien je u zgradi Doma
sindikata na tadanjem Trgu Marksa i Engelsa (danas
Nikole Paia), u Beogradu, koju je projektovao

nekadanji Le Korbizjeov saradnik Branko Petrii

(1911-1984),
koristei
elemente
arhitekture
socijalistikog realizma. Na mikrourbanistikom planu
to se ogleda u formiranju manifestacionog trga, dok
se na planu arhitektonskog oblikovanja objekta istie
smireni, bezlini ritam prozorskih povrina.
Period
socijalistikog
realizma
sledi
drugi
karakteristian period u stilskom razvoju likovnih
umetnosti i arhitektonskog oblikovanja, a u teoriji je
dobio naziv socijalistiki estetizam. Pod tim pojmom
su podrazumevane specifine grupe likovnih i stilskih
uticaja i karakteristika, sadrane u procesima razvoja
likovnih umetnosti, a uticale su na razvoj likovnih
umetnosti u duem periodu nakon raskida odnosa sa
SSSR-om. U likovnim umetnostima ovaj period trajao
je do 60.-tih godina, dok je u arhitekturi taj koncept
bio preovladjujui sve do sredine 80.-tih, kada je
prekinut uporedo sa, u politikom smislu, krajem
perioda vladavine titoizma.
Osnovne karakteristike socijalistikog estetizma su
sadrane u naputanju obrazaca realistike naracije u
umetnikom delu, prihvatanju govora metafore, kao i
govora alegorije, te podrazumevanju konteksta
umetnikog dela. Ove karakteristike nisu proisticale iz
optih politikih i drugih zbivanja u drutvu, ve su se
odnosile iskljuivo na samo umetniko delo, u naem
sluaju, na arhitektonski objekat ili urbanistiku
celinu. U arhitekturi, kao delu likovnih umetnosti, koja
pored estetske, likovne, ima i pragmatinu i utilitarnu
drutvenu funkciju, u okviru stila socijalistikog
estetizma, koji je bio primenjivan, nije, medjutim, bilo
pojave dominirajuih elemenata, koji bi bili u
suprotnosti sa ideolokom supremacijom vladajueg

reima, kao to je to bio sluaj sa drugim likovnim

umetnostima, kao i knjievnou. Istovremeno, ovako
koncipiran i prezentovan socijalistiki estetizam na
polju arhitekture i urbanizma vrio je dodatnu
znaajnu funkciju u smislu sredstva pomou koga je
vladajua struktura mogla da izgradi sliku o Jugoslaviji
kao modernom i naprednom drutvu, jer se napredak
zemlje, osim kroz stepen zadovoljavanja optih
potreba drutva, najjasnije i najvidljivije sagledavao
ba kroz dela arhitekture i izgradnje uopte. U tom
smislu, u vreme bujanja socijalistikog estetizma nije
bilo mnogo prostora za proboj avangardnih ideja i
tendencija na polju arhitekture u Srbiji, koje su se u to
vreme razvijale u zapadnoj Evropi i svetu.
Na makro planu drutvenih potreba, kao na primer na
planu razvoja Beograda, postojali su i drugi bitni
uticaji na arhitekturu, posmatranu kao sastavni deo
umetnikih i opte kulturnih tokova tog vremena. Ovi
uticaji, medjutim, nisu imali mnogo dodirnih taaka sa
tada vaeim estetskim principima na polju
umetnosti. Bili su to socijalni i funkcionalni zahtevi,
koji su proisticali prvenstveno iz dramatino naraslog
problema nedostatka stambenog prostora, a potom i
iz drugih egzistencijalnih potreba drutva u razvoju.
Stambeni fond glavnog grada u to vreme bio je vie
nego nedovoljan, a kvalitet i opti standardi i uslovi
ivota bili su veoma niski. Sve to zahtevalo je jedan
potpuno novi i racionalan pristup arhitekturi, gde je
njena artistika karakteristika, logino, ostajala po
strani, a u prvi plan su stavljane njena utilitarne i
funkcionalne karakteristike.
Izgradnja samog glavnog grada zemlje, Beograda, na
primer,
u
ondanjim
zadatim
preduslovima,

predstavljala je za to vreme pravi podvig. Grad je

ubrzano dobijao novu infrastrukturu, savremeno
snabdevanje elektrinom i toplotnom energijom, a
stambene jedinice bile su opremane po tada vaeim
evropskim standardima. U rekordnom roku podignut je
potpuno novi grad, Novi Beograd, na mestu gde je pre
toga bila movara. Takvi zahtevi gradnje su,
posledino,
trpeli
na
planu
individualizacije
urbanistikih i arhitektonskih reenja. Gradjeni su
gigantski stambeni blokovi, sa bezlinim zgradama i
sa unificiranim stambenim jedinicama, prema
pojednostavljenim
urbanistikim
formulama
i
arhitektonskim planovima, koji su bili modelovani na
osnovu ekonomskih i socijalnih principa, a ne na
principima
visoko
estetizovane
arhitekture
i
urbanizma. Arhitekta, kao kreativna individua, je
postajao bezimeni, ali funkcionalni deo ogromnog
gardjevinskog organizma.
U tadanjoj Jugoslaviji se razvijao takozvani sistem
usmerene stambene izgradnje, usko povezan sa
masovnom industrijskom izradom gradjevinskih
elemenata za gradnju, koji je doveo do apsurdne
situacije da su decenijama na razliitim lokacijama
gradjeni isti tipovi stambenih zgrada, koji, medjutim,
nisu pratili sutinske potrebe i zahteve stanovanja
savremenog oveka, koje su se, logino, stalno
menjale i razvijale, ve su stambene potrebe reavane
na najekonominiji i najracionalniji nain. Na ovakvim
socijalnim programima stanovanja mali broj arhitekata
je uspeo da naini vrednija arhitektonska ostvarenja.
Sve ovo je dovelo do snane reakcije, pre svega
strune javnosti, a potom i drutva u celini u periodu
70.-tih, kada je stvorena takozvana Beogradska kola

stanovanja.
Nastala
na
temelju
brojnih
arhitektonsko-urbanistikih konkursa za projektovanje
novobeogradskih
blokova,
Beogradska
kola
stanovanja je prerasla u stil projektovanja, a potom u
tipologiju reavanja stambenih jedinica, koje su u to
vreme
predstavljale
vrhunac
standarda
u
projektovanju kolektivnih stambenih objekata. Putem
projektovanja i gradnje novih urbanistikih stambenih
celina u Beogradu, ova kola je davala odgovore na
zahteve za projektovanjem i izgradnjom humanijih
stambenih jedinica i ovekomernih gradskih prostora,
po uzoru na istorijske primere i onovremene primere
stambene izgradnje u razvijenijim drutvima, narorito
skandinavskih zemalja.
Na srpskoj arhitekturi tog perioda osea se uticaj Le
Korbizjea, pre svega u detalju, zatim i na
arhitektonskom planu, a ire i na planu urbanizma. Na
zgradi Vojne tamparije (tamparsko izdavako
preduzee Srbija, 1950-1953) Milorada Macure
(1914-1989), na primer, vidi se jasan i neposredan
uticaj Le Korbizjeovih projekata. Isti uticaj velikana
svetske arhitekture nose dva objekta na Terazijama
koje je 50.-tih sagradio arhitekta Vladeta Maksimovi
(1910-1994). To su zgrada Jugoslovenske knjige sa
Bezistanom i zgrada Investicione banke.
Sredinom 50.-tih godina Vladeta Maksimovi je
zajedno sa Miloradom Pantoviem (1910-1986) i
inenjerom Brankom eeljem (1910-1995) pobedio
na konkursu za novi Beogradski sajam. Pobednikim
projektom je tada predvidjena izgradnja kompleksa
modernih poluloptastih hala pokrivenih ljuskastom
konstrukcijom. U autorskom timu, kasnije, na mestu
Vladete Maksimovia pojavljuje se Milan Krsti,

konstruktor, koji e biti zapaen po kasnijem projektu

Avalskog televizijskog tornja, kojeg je projektovao
zajedno sa Ugljeom Bogunoviem (1922-1994) i
Slobodanom Janjiem (1928-2003). Projekat novog
Beogradskog sajma je primer tenje i pokuaja
ukljuivanja srpske arhitekture u savremene evropske
tokove. Izmenjeni tim, u kojem su, pored Milorada
Pantovia i Branka eelja, bili jo i Milan Krsti i
Boko Petrovi, promenio je likovni koncept kompleksa
i projektovao sajamske hale po principima sportskih i
izlobenih gradjevina u Italiji iz perioda sredine XX
veka, posebno po uzoru na hale Pjer Luidjija Nervija
(1891-1979).
Nakon realizacije Beogradskog sajma, kao inicijacije i
inspiracije, srpska arhitektonska scena je obogaena
novim
pogledima
i
pristupima
u
reavanju
inenjerskih konstrukcija, poput onih koje su u to
vreme pokrivale ogromne raspone hala kao i drugih
konstruktivnih
sklopova
zahtevnijih
gradjevina
gradjenih prevashodno upotrebom elika, kao
konstruktivnog, i stakla, kao fasadnog materijala.
Medju objekte izgradjene u novom stilu, uz upotrebu
savremenih tehnologija i gradjevinskih materijala,
ubraja se zgrada hotela Slavija Bodana Ignjatovia
(1912-2004). Neto kasnije, sagradjene su zgrade
Mihajla Jankovia (1911-1976): zgrada Ljubljanske
banke u ika Ljubinoj ulici i zgrada Modne kue u Knez
Mihajlovoj ulici, obe u Beogradu. Vrhunac stila bila je
gradnja zgrade Drutvenih organizacija na Novom
Beogradu (prvobitno zgrada CK SKJ-e), koja je
podignuta kao oblakoder sa fasadom u vidu staklene
zid-zavese (1961.-65.). Autor zgrade je takodje Mihajlo
Jankovi, koji je u tom periodu sagradio i stadion JNA,

izvrio adaptaciju palate SIV-a sa saradnicima, gradio

vie stambenih objekata, kao i stadion na
Tamajdanu.
Krajem 60.-tih i poetkom 70.-tih godina na srpskoj
arhitektonskoj sceni prisutno je etiri generacije
arhitekata. Onu najstariju, predvodio je Nikola
Dobrovi (1897-1967) svojim kompleksom zgrada
Dravnog sekretarijata narodne odbrane (DSNO) u
Beogradu, koji je izgradjen u periodu 1954-63. Kada je
pobedio na arhitektonskom konkursu, Dobrovi je
imao skoro 70 godina i dvadeset godina ve nije radio.
Tokom gradnje objekta, Dobrovi je ogoren napustio
realizaciju posla u nemoi da se izbori sa ambicijama
neukih investitora, sa kojima se nije slagao. Ve
sasvim star i bolestan, Dobrovi je projektovao zgradu
Elektrotehnikog fakulteta i instituta Nikola Tesla u
Beogradu, a u tom projektu, on se okree svojim
prvim koracima - ekom kubizmu.
Dragia Braovan (1887-1965) u tom periodu gradi
monumentalne objekte: Potu u Novom Sadu i Robnu
kuu u aku, u duhu kasnog modernizma. Jo su
aktivni i Milan Zlokovi, Dimitrije M. Leko (1887-1964),
Stanko Kliska (1896-1969), braa Krsti: Branko i
Petar, Branislav Koji (1899-1987), Milivoje Trikovi
(1895-1981), Aleksandar Deroko, koji se stilski okreu
novim vremenima, medjutim, sa relativno malim
uticajem na razvoj srpske arhitekture.
Medjutim, na arhitektonskoj sceni suvereno vlada
takozvana prva posleratna generacija, koja u
periodu od 1955.-65. zauzima sve bitne pozicije na
polju arhitekture ali i politike.

Poetkom 60.-tih, na Arhitektonskom fakultetu u

Beogradu je osnovan struni asopis Arhitekturaurbanizam. Sredinom 60.-tih, grupa arhitekata:
Mihajlo Mitrovi (rodj. 1922), Aleksej Brki (19221999), Mihailo Jankovi (1911-1976) i Ljubia Dragi
(1922-1998) pokuali su da osnuju autorsku grupu
unutar Drutva arhitekata, medjutim bez uspeha.
70.-tih godina, na srpskoj arhitektonskoj sceni su
prisutne trea i etvrta generacija arhitekata. Stojan
Maksimovi (rodj. 1934) gradi restoran na Uu u
Beogradu, pod velikim, ali zakasnelim uticajem
Ludviga Misa Van Der Roja (1886-1969). Petar Vulovi
(rodj. 1931) gradi zgradu Banke u Makarskoj. Oba
objekta predstavljaju pokuaj evropeizacije srpske
arhitekture.
Nasuprot ovoj grupi, ija je arhitektura imala
elemente internacionalizma, bila je aktivna druga
grupa arhitekata, prepoznatljiva po projektima
najznaajnijih predstavnika: Bogdana Bogdanovia,
Ivana Antia i Alekseja Brkia. Ovi arhitekti su bili
predstavnici individualistike struje u arhitekturi i,
svaki ponaosob, predstavljao je jedinstvenog autora
koji je tragao za linim arhitektonskim izrazom, koji je
postojao nezavisno od svetskih tokova i tendencija u
arhitekturi.
Pojava Bogdan Bogdanovia (rodj. 1922) na
arhitektonskoj sceni Srbije je podjednako znaajna
koliko za arhitekturu toliko i za skulpturu. Tokom
perioda 50.-tih on unosi u skulpturu arhitekturalnost,
koja zamenjuje preovladjujuu figurativnost. Takodje,
kompozicija urbanistiko-arhitektonskog kompleksa
kod njega postaje znaajnija od kompozicije samog

spomenika.
Najznaajniji
spomenici
Bogdana
Bogdanovia nalaze se u Beogradu (1952.), Prilepu
(1961.), Mostaru (1965.), Kruevcu (1965.), Jasenovcu
(1966.)...Njegovi spomenici izviru iz samog pejzaa i
predstavljaju
arhitektonsko-skulptoralnu
celinu
zajedno sa prirodom i okruenjem u kojem se nalaze.
Bogdan Bogdanovi je bio pre antimodernista nego
postmodernista, jer je delovao mnogo pre nastanka
postmodernizma. Bio je individualista, okrenut
vanvremenskim istorijskim uzorima. Neki autori u
Bogdanovievom delu vide duh velikog Joeta
Plenika,
jednog
od
predvodnika
i
bastiona
bekog modernizma, ali i skulptoralno-arhitektonske
elemente Ivana Metrovia. Mnogi autori smatraju da
Bogdanovi svoj znaajan arhitektonski opus treba pre
svega da zahvali bliskosti sa politikom elitom koja je
u vreme njegovih najplodnijih stvaralakih godina bila
na vlasti, a koja je takodje bila i glavni inicijator i
naruilac njegovih spomenika. Medjutim, ono to je
nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanovi jedan
odnajkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su
njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da
su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, ve iz
dubine autorove kreativne linosti.
Bogdanovi je takodje veoma znaajan kao pisac.
Njegovo delo na tom polju predstavlja ga kao
izuzetnog esejistu, analitiara ali i kao pripovedaa.
Njegove knjige su stilski i anrovski veoma razliite,
ali imaju jedno zajedniko u sebi: ogroman naboj
duha, koncentraciju energije koju nose sobom i
prenose je na itaoce. U periodu 90.-tih godina,
Bogdanovi je intenzivno pisao, ali je svoje knjige

izdavao izvan granica Srbije, u Austriji, Madjarskoj,

Hrvatskoj, ekoj.
Iako je bio kulturni stoer srpske arhitekture i kulture
uopte, Bogdanovi je, kao i njegovi veliki
prethodnici, u svojoj karijeri imao neprestane uspone i
padove. Iako je sagradio velianstven opus spomenika
i napisao veliki broj izvanrednih dela, on je tokom 60.tih i 70.-tih bio bojkotovan od strane svojih kolega
profesora na fakultetu, ak je bio i iskljuen sa
mesta predavaa na Arhitektonskom fakultetu u
Beogradu, na kojem je takodje ostao bez kabineta. U
revoltu je sam napustio lanstvo u Srpskoj akademiji
nauka i umetnosti. U periodu ratnih previranja 90.-tih
godina, drava mu je oduzela ono to mu je ranije
ustupila: objekte u kojima je vodio Letnju kolu
arhitekture u Malom Popoviu, Bogdanovi je morao
da napusti. Nedugo zatim bio je primoran i da napusti
zemlju, nakon ega se, rezigniran, nastanio u Beu
kao politiki emigrant.
Ivan Anti (1923-2005) je jednako izraajan arhitekta.
Iako Anti koristi geometrizovane arhitektonske
forme, njegova arhitektura je visoko estetizovana,
kompoziciono proiena i oslobodjena od stilskih
uticaja i ogranienja koje u sebi sadre skoro svi
arhitektonski projekti.
Najznaajniji Antievi objekti su: Muzej savremene
umetnosti u Beogradu (1961.-1965.) i Muzej u
umaricama u Kragujevcu (zavren 1975. godine),
oba projektovana zajedno sa Ivankom Raspopovi
(rodj. 1930). To su dela izuzetne snage i
arhitektonskog izraza. Nakon realizacije ova dva dela
Raspopovieva neopravdano pada u zaborav, a Anti

nastavlja uspenu karijeru. Slede zgrade Doma pionira

u Beogradu (1967.), hotel Breza u Vrnjakoj banji
(1977.), Olimpijski bazen na Poljudu u Splitu (1979.),
hotel Narvik, Kikinda (1981.), zgrada Republikog
sekretarijata unutranjih poslova, Beograd (1983.),
hangar na aerodromu Beograd (1986.), poslovna
zgrada Jugopetrola i hotela Hajat (Novi Beograd,
1990.).
Za jo jedanog znaajnog predstavnika srpske
arhitekture, Alekseja Brkia (1922-1999), Mihajlo
Mitrovi kae:. Njegova zgrada Socijalnog osiguranja
gradjena je u vreme velikog lutanja i slabo izraene
spremnosti da se arhitektura odvoji od zahteva
socijalistikog realizma, folklorizma i modernizovanog
neoakademizma. Zbog toga je ovo u trenutku
gradjenja
bio
okantan
objekat,
avangardna
demonstracija koja je nagonila na razmiljanje i
podsticala
ka
novim
putevima
arhitektonskih
stvaralatva (Mihajlo Mitrovi, Novija arhitektura
Beograda, 1975.).
etvrtu generaciju predvode krajem 60.-tih godina
Milan Lojanica (rodj. 1939), Borivoje Jovanovi (rodj.
1938) i Predrag Cagi (rodj. 1941), prvenstveno sa
svojim projektom stambenog kompleksa Julino Brdo, u
Beogradu. Ova generacija je projektovala utilitarnu
arhitekturu, po principima zadovoljenja ovekovih
potreba na racionalan nain. Pri tom, oni su u svom
profesionalnom radu teili kako postizanju visokih
zadatih standarda u projektovanju i izvodjenju, tako i
uspostavljanju novih, jo viih standarda u arhitekturi
Srbije.

Posebno mesto u kulturnoj istoriji priprada Alexu

Cvijanoviu, amerikom arhitekti, (rodj. 1923), koji je u
strunim krugovima najvie poznat kao saradnik
Valtera Gropijusa. Gropijus je projektovao zgradu
Arhiva Bauhausa, kada je ona 1971. godine
premetena u Berlin. Neophodne izmene u projektu
izvrio je njegov kolega i saradnik Alex Cvijanovi,
zajedno sa berlinskim arhitektom Hansom Blondelom.
Gradnja je poela 1976. godine, prema planovima koji
su napravljeni 1964.
U posleratnoj Jugoslaviji, nekoliko znaajnih srpskih
arhitekata radili su na izvoritu savremenih evropskih
arhitektonskih tokova. Na tom planu, oni su postigli
zavidne rezultate, koji su zabeleeni u evropskoj istoriji
arhitekture. Iz takvog radnogambijenta, koji je stvoren
u Srbiji, u svet je otilo vie arhitekata, koji su se
obrazovali i formirali na studijama beogradskog
Arhitektonskog fakulteta. Nekolicina ovih arhitekata
steklo je medjunarodnu reputaciju i znaaj. Medju
njima se izdvajaju arhitekta Aljoa Josi, koji je svoj
radni vek proveo vezano za Pariz, arhitekta Dejan
Marinkovi i arhitekta Stojan Maksimovi, koji ive i
rade u Frankfurtu, odnosno u Bostonu.
Francuski arhitekta, Aleksis ozik (Aljoa Josi, rodjen
1921) je poznat po radu unutar projektantske grupe
koju su, osim njega, inili jo or Kandilis (19131995) i adrah Vuds (1923-1973). Godine 1953. odlazi
u Pariz, gde jedno vreme radi zajedno sa istaknutim
arhitektom Vladimirom Bodjanskim, u njegovom
ateljeu ATBATA. Zatim postaje suosniva i lan tima
Kandilis-ozik-Vuds, koji kreira nov pristup stambenoj
izgradnji i urbanom reavanju stambenih gradskih
reona. Grupauestvuje na mnogim konkursima sa

svojim projektima, osvajaju prve nagrade ili se projekti

usvajaju za realizaciju. Sam Josi je autor projekta
novog grada sa 100.000 stanovnika (Tuluz Miraj) i
drugih novih stambenih naselja, kao i vie velikih
projekata van Francuske - Univerzitet Bohum,
Nemaka, hotel Hilton u Lahoru, Pakistan, projekti u
Peruu, adu i dr. zemljama. Josi je predavao na vie
francuskih arhitektonskih fakulteta, gostujui je
profesor u Cirihu, a stalni profesor u Parizu. 1965. u
Parizu je sa suprugom osnovao Atelje ozik, u kojem
sada rade i njegovi sinovi, takodje arhitekte.
Medju znaajnim srpskim arhitektima te, etvrte
generacije, koji rade izvan Srbije je i Stojan
Maksimovi (rodj. 1934). Kao afirmisan stvaralac, on u
naponu
stvaralake
snage
odlazi
iz
zemlje,
nastavljajui strunu delatnost u Kuvajtu, gde etiri
godine,
kao
rukovodilac
medjunarodnog
multidisciplinarnog tima, radi na svim elementima
velikog projekta Kongresnog centra i Bajan parka. Bez
sree da taj veliki poduhvat bude ostvaren, nastavlja
karijeru u Minhenu, u firmi Leonard Mol, GMBH, a od
1987. i u SAD. Tamo se prikljuuje zajednici arhitekata
TAK (The Architects Collaborative), znaajnoj po V.
Gropijusu, sagradivi, pored ostalog, Univerzitetsku
biblioteku (Northeastern University Library) u
Bostonu. Posle bankrotstva velikog TAK-a 1992.,
osniva
sopstveni
arhitektonski
studio
Stojan
Maksimovic Architect u Nahantu drava Masausets
(SAD).
Posebno treba izdvojiti da je tokom 60.-tih i 70.-tih
godina u ekspanziji i gradnja sportskih centara. Tako
Ivan Anti gradi Sportsko-rekreacioni centar 25 maj
(1961.-1973.), a Dragoljub (rodj. 1939) i Ljiljana (rodj.

1939) Baki grade Palatu sportova Pionir (1972.1973.). Neto kasnije, Djordje Zlokovi (rodj. 1927)
gradi (1978.-79.) sportsku halu Moraa u Podgorici,
koristei smeo obeeni konstruktivni sistem, prvi put
vidjen na naim prostorima.
Godine 1963. Uro Martinovi (1918-2004) projektuje
Centar mesne zajednice na Novom Beogradu,
vizionarsku zgradu, iji e plan decenijama biti
korien od strane mladjih generacija, posebno medju
takozvanim
konkursnim
arhitektima,
iji
su
predstavnici Branislav Mitrovi (rodj. 1948) i Vasilije
Milunovi (rodj. 1948). Slian plan gradjevine
primenjuju 1970. Zoran Petrovi (1925-2000),
Momilo Pavlovi (1921-2003) i Aleksandar Radojevi
(rodj. 1935) na zgradi Drutvenog centra na Banovom
brdu u Beogradu, a 20 godina kasnije i Ivan Anti na
zgradi Poslovnog centra Hajat Jugopetrol (1990.),
koja potsea na arhitektonske planove Ieo Ming Peia
(rodj. 1917).
U periodu 70.-tih godina na arhitektonskoj sceni Srbije
stvara i samosvojni autor Mihajlo Mitrovi (rodj. 1922).
Ve poetkom 60.-tih, on je u Beogradu sagradio
nekoliko stambenih objekata koji su kompozicionim i
stilskim karakteristikama privukli panju strune
javnosti. Tokom vremena, njegova arhitektura sve vie
se udaljava od funkcionalnog, a autor unosi u nju
elemente formalizma. Tokom 60.-tih i 70.-tih godina u
radovima Mihajla Mitrovia mogue je definisati dva
suprotna arhitektonska koncepta: novi brutalizam i
kritiki regionalizam. Novi brutalizam je prisutan na
nekolicini
njegovih
stambenih
objekata,
a
vrhunac dostie u stambeno-poslovnom kompleksu
Genex-centar, na Novom Beogradu, iz 1980.

Suprotan stav predstavlja njegov koncept kritikog

regionalizma, koji se vidi iz Mitrovievog stava prema
optoj modernizaciji i specifinostima koje ima
tradicionalna kultura. Najznaajniji objekat koji je
autor izgradio po principima kritikog regionalizma je
njegova stambena zgrada u ulici Brae Jugovia br.
14, u Beogradu. Kasnije slede paviljon u Vrnjakoj
banji i stambena zgrada na uglu ulica Dobraine i
Brae Jugovia, u Beogradu.
Krajem 60.-tih, u srpskoj arhitekturi se, takodje,
uoavaju znaajni pomaci na polju arhitekture
poslovnih zgrada, gde preovladjuje funkcionalizam.
Radivoje Tomi (rodj. 1922) projektuje Dom Saveza
inenjera i tehniara Jugoslavije (1961.-69.), zgradu
istih geometrijskih linija, sa staklenom fasadom.
Ugljea Bogunovi (1922-1994) i Slobodan Janji
(1928-2003) projektuju Poslovnu zgradu NIP Politika
(1967.-69.), a Petar Vulovi (rodj. 1931) poslovnu
zgradu Slube drutvenog knjigovodstva u Brankovoj
ulici, u Beogradu (1967.-69.). Olga Divac (1921-1998)
projektuje podzemne peake prolaze u Beogradu, a
Vladislav Ivkovi (rodj. 1926), Duanka Menegelo
(rodj. 1928), Sofija Paligori-Nenadovi (rodj. 1928),
Nadeda Filipon-Trbojevi (rodj. 1927) i Vesna
Matievi (rodj. 1928) projektuju Pristaninu zgradu
aerodroma Beograd (1961.).
Najznaajniji predstavnik novog talasa romantizma u
srpskoj arhitekturi bio je Aleksandar Djoki (19362002), svojim metabolistikim arhitektonskim
kompozicijama, koje je primenjivao na velikom broju
gradjevina podignutim na prostoru Banovog Brda, u
Beogradu. Njegov arhitektonski koncept blizak je
konceptu kritikog regionalizma Mihajla Mitrovia, ali i

konceptu postmodernog arhitektonskog izraza, mada

mu nedostaje ozbiljnija teorijska arhitektonska
podloga. Takodje, njegovi objekti gradjeni u toj vrsti
arhitektonskog izraza prilino su zakasneli u odnosu
na pojavu postmodernizma u svetu, ali i njegovu
pojavu u Srbiji, koja se dogodila sredinom 70.-tih.
Poetkom 70.-tih godina, Bogan Bogdanovi pokuava
da u akademski i tehnicistiki okrenutu konzervativnu
sredinu Arhitektonskog fakulteta u Beogradu unese
znaajne promene: osniva Novu kolu. Njegove
ideje imale su za cilj da se u obrazovanje mladih
arhitekata unese nov program, novi principi i metode
arhitektonskog obrazovanja. Medjutim, ove ideje su
na gotovo brutalan nain odbaene od strane same
akademske sredine. Aprila 1971. godine pojavila se u
najitanijem dnevniku Izjava grupe profesora i
asistenata o tome ta se zbiva na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu. etrdeset i jedan lan
nastavnikog kolegijuma pobunili su se protiv stanja
koje se svesno dovodi do ekstremnih oblika napetosti
da bi se posle toga uz pomo svih sredstava stavilo u
slubu linog prestia. Bio je to odgovor na pokuaj
Bogdana Bogdanovia da izvri radikalne promene
sistema i sadraja nastave na Arhitektonskom
fakultetu u Beogradu. Ideja o Novoj koli,
proglaena
je
paklenim
planom
Bogdana Bogdanovia. Pokazalo se da njegove ideje
i program, u kojem su humanistike ideje imale
prevagu nad tehnicistikim i evropsko obrazovanje
prevagu nad domaim, nije uspeo da za sebe vee
ogromnu veinu nastavnog osoblja (Zoran Manevi,
IT novine, 25. maj 1981.).

Medjutim, Bogdan Bogdanovi je, ak i van institucije

Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, nastavio da iri
svoj uticaj na generacije mladih arhitekata.
Na polju izdavatva, posebno mesto zauzima arhitekta
Slobodan
Mai
(1939).
Po
diplomiranju
na
Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1966. sa
slikarom Leonidom ejkom i pesnikinjom Marijom
udinom
osniva
alternativnu
izdavaku
kuu
Nezavisna izdanja. Ubrzo, 1968., pokree i Studio
Structure - atelje za grafiki i arhitektonski dizajn (sa
Savetom Mai, Dragoom Kalajiem i Borom
osiem). Aktivno uestvuje u dogadjajima 1968., kao
grafiki urednik leviarske revije Susret. Dugi niz
godina potvrdjuje svestranost svoje stvaralake
linosti bavei se grafikim i filmskim dizajnom,
pozorinom scenografijom, izdavatvom, promocijom
literature, kao i esejistikom. U okvirima svojih edicija ili
van njih dizajnira veliki broj knjiga i monografskih
izdanja, izlobenih kataloga i promotivnih plakata.
Tokom perioda 70.-tih godina u Beogradu su zapaeni
radovi Feliksa Bajlona (rodj. 1937) na projektovanju
Trno-zanatskog centra u tadanjem Bulevaru Lenjina
na Novom Beogradu (1971.), edomira Beloa (19301971) na projektu trnice u XXII bloku Novog
Beograda (1971.), Branislava Jovina (rodj. 1935) na
zgradi Urbanistikog zavoda grada Beograda (1970.).
Iste godine Branislav Jovin i Jovan Katani (rodj. 1928)
projektuju saobraajnu raskrsnicu-petlju Mostar.
1973. godine Ivo Kurtovi (1910-1972) gradi Narodnu
biblioteku SR Srbije na Svetosavskom platou, a
Svetislav Liina (rodj. 1931) zgradu Filozofskog
fakulteta (1969.-74.) na Studentskom trgu u
Beogradu. U periodu 1961.-73. Stojan Maksimovi i

Branislav Jovin projektuju zgradu Skuptine optine

Novi Beograd. Veoma znaajnu poslovnu zgradu,
palatu Beograd, projektovao je (1969.-74.) Branko
Pei (1921-2006), a to je ujedno bio prvi
visokospratni objekat u starom urbanom jezgru
Beograda. Godina 1970.-72. Nedjo Tomanovi (rodj.
1926) projektuje poslovnu zgradu Jugometala u
Deligradskoj ulici, u Beogradu. 1977. Stojan
Maksimovi projektuje kongresno-hotelski kompleks
Sava Centar na Novom Beogradu.
U periodu 70.-tih, u Beogradu se izdvaja nekoliko
grupa autora koji su radili na planu stambene
arhitekture, a koji su bili tvorci i nosioci tzv.
Beogradske
kole
stanovanja,
odnosno
beogradskog
stana.
Medju
znaajnim
predstavnicima
razvoja
beogradske
stambene
arhitekture nalaze se: Mate Bajlon (1903-1995), Uro
Martinovi (1918-2004), Ilija Arnautovi (rodj. 1924),
Brana Milenkovi (rodj. 1926), Branko Aleksi (19231998), Ivan Tepe i Velimir Gredelj, Milan Lojanica,
Borivoje Jovanovi, Predrag Cagi, Milenija (rodj.
1941) i Darko Marui (rodj. 1940), Aleksandar
Stjepanovi (rodj. 1931), Branislav Karadi (rodj.
1929), Slobodan Drinjakovi, Boidar Jankovi (rodj.
1931), Ljiljana i Dragoljub Baki, Zoran unkovi (rodj.
1931), Mihajlo ivadinovi (rodj. 1931) , Stojan
Maksimovi, Uro Martinovi, Milosav Miti (19321970), Mihajlo anak (rodj. 1932), Mihajlo Mitrovi,
Miroslav Jovanovi (1924-2003), dok je u Uicu gradio
Stanko Mandi (1915-1987).
1971. godine raspisan je drugi medjunarodni konkurs
za zgradu Beogradske opere, ovoga puta na lokaciji
leve obale reke Save. Prvu nagradu dobili su danski

arhitekti Hans Dal i Torben Lindhartsen. Velianstvena

spoljanost zgrade koja je postignuta projektom,
suprotstavljena je asketskoj jednostavnosti unutranje
obrade vidnoj kroz stakleni omota, koji je, kao opna,
projektovana
u
jednostavnom
obliku
kocke,
obavija. Medjutim, realizacija ovog projekta nikada
nije otpoela, a krajem prve decenije XXI veka ideja
gradnje Opere na levoj obali reke Save biva
predmetom unih polemika strune kulturne i
arhitektonske javnosti.
70.-tih godina, takodje, Djordje Petrovi (rodj. 1927)
pie svoje studije kompozicije arhitektonskih objekata
i istrauje teoriju arhitektonskih proporcija, koje e
nainiti znaajan uticaj medju mladim arhitektima.
Ve sredinom 70.-tih godina, istie se grupa tada
mladih arhitekata, koju ine Mustafa Musi (rodj.
1949), Marjan ehovin (rodj. 1950) i posebno, Dejan
David Eimovi (1948-2002), bez sumnje jedna medju
najznaajnijim linostima na srpskoj avangardnoj
arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno sa
Slobodanom Maldinijem (rodj. 1956) i Stevanom
utiem (rodj. 1954), delovali su kao grupa ME.
Ova grupa je nainila prvi pomak u srpskoj arhitekturi
prema tada nastalom i razvijajuem postmodernizmu.
Prema Dejanu Davidu Eimoviu: Bilo je to krajem
sedamdesetih, kada aktivnosti grupe uporedjene s
maticom zbivanja (u srpskoj arhitekturi) imaju
marginalnu poziciju. Medjutim, ne moemo ih samo
zbog toga videti kao sluajnost ili odstupanje od
pravila. Jer, dalji tok dogadjaja pokazao je suprotno.
Budui da je delovala prema principu ...ako eli da
prihvati prvo pravilo arhitekture, onda ga prekri...

(Bernard Tumi), grupa ME je kritikovana sa svih

strana, a najvie od akademskog kruga sa
Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i levih politiki
glasila, kao to je bio partijski list Komunist, za koji
je kritike pisao tadanji komunistiki aktivista i
arhitektonski
kritizer
Aleksandar
Milenkovi. Milenkovi je grupu ME optuivao za
desniarski i antisocijalistiki stav u arhitekturi, koji
bi drutvo trebalo da sasee u korenu. Kulminacija u
otporu
konzervativne
javnosti
prema
ovoj
avangardnoj grupi dostignuta je kada je naunonastavno vee Arhitektonskog fakulteta, na elu sa
tadanjim dekanom Borkom Novakoviem, uputilo
zvanian demar urednitvu asopisa I.T. Novine
zbog pisanja o grupi ME i afirmacije njihovih
stavova . Tim povodom je sa arhitektonskim
kritiarem i autorom brojnih tekstova o grupi ME
Zoranom Maneviem (rodj. 1937) dekan odrao
informativni razgovor, a od njega je ak traeno da
uputi izvinjenje kolektivu Arhitektonskog fakulteta.
Bez obzira na represiju etabliranih arhitektonskih
krugova i prepreke na koje je nailazila u delu
konzervativne arhitektonske javnosti, ukljuujui i
Arhitektonski fakultet u Beogradu, grupa ME je
realizovala nekoliko arhitektonskih instalacija. Medju
njima, najznaajnije su instalacije koje su u sebi
sadravale simboline poruke: Jonski stub u
modernoj kolonadi ispred Studentskog kulturnog
centra u Beogradu, 1981. godine. i instalacije Forum
crvenim klinom protiv belih u Knez Mihajlovoj ulici,
koja je izgradjena povodom izlobe Grad u
reinkarnaciji, 1982. godine. Grupa je bila izuzetno
aktivna na planu takozvane kartonske arhitekture,

organizujui izlobe svojih nerealizovanih projekata i

zamiljenih arhitektonskih konkursa u najznaajnijim
kulturnim centrima tadanje Jugoslavije: Beogradu,
Zagrebu i Ljubljani ali i van zemlje (Austrija, Poljska,
vajcarska).
Nakon slabljenja aktivnosti grupe ME, Mustafa
Musi je nastavio da radi zajedno sa Slobodanom
Maldinijem, a njih dvojica su projektovali i izveli
poetkom 80-tih rekonstrukcije istorijskih objekata:
zgrade Studentskog kulturnog centra (biva zgrada
Oficirskog doma koju su projektovali Jovan Ilki i
Milorad
Ruvidi)
i
Kapetan
Miinog
zdanja
(sagradjenog po projektima Jana Nevole), obe u
Beogradu. Na realizaciji projekta rekonstrukcije
Studentskog kulturnog centra, pored autora Musia i
Maldinija, uestvovali su mnogi predstavnici tadanje
srpske umetnike avangarde, medju kojima su bili:
arhitekte Branka Lanco, Sneana Milovanovi,
Dragan Bobi, zatim slikar i alternativni umetnik Tahir
Lui (ex Alter imago), multimedijalni umetnik
Ratomir Kuli (ex Verbumprogramm), vajar Boris
Ivanev, istoriar umetnosti Biljana Tomi, a potom i
likovni umetnici Rajko Vujovi, Miodrag Graovac,
Miodrag Pantovi, Krsta Mirkovi, Slobodan Krsti,
Miodrag Despotovi, Zoran Ili i drugi.
Dejan David Eimovi je 1981. godine svoje projekte
predstavio u Londonskom asopisu AD Architectural
design, a potom je u vie navrata odlazio na
studijska putovanja u Finsku, Veliku Britaniju i Japan. U
okviru aktivnosti grupe ME, Eimovi je zajedno sa
Musiem i ostalima inicirao i pokrenuo izdavanje
avangardnog arhitektonskog asopisa Arhipres, koji
je, medjutim, vrlo brzo ugaen. Godine 2002.,

usamljen u svojim zamislima, nemoan da promeni

sebe, niti strunu arhitektonsku javnost, bez posla i
osnovne egzistencije, Dejan David Eimovi je izvrio
samoubistvo. Mada je za ivota izradio grandiozan
opus zamiljenih arhitektonskih projekata, iza njega
nije ostalo niti jedno izvedeno arhitektonsko delo.
Maldini se 80.-tih okrenuo izgradnji spomenika, ime
je uspeo da otelotvori svoje imaginacije, koje je do
tada samo izlagao na izlobama. Bili su to poslovi koje
mu je prepustio Bogdan Bogdanovi. Medju izvedenim
spomenicima Maldinija najznaajniji su u Klini (1985.) i
Istoku (1985.), a zapoet u Kaaniku (1985.), sva tri
na Kosovu. Spomenik u Klini, iako monumentalan po
svojoj strukturi i arhitektonskom izrazu, sruen je
poetkom 90.-tih, po nalogu najviih srpskih politikih
krugova, jer je sadrao nerazumljivu i skrivenu
simboliku, koja se nije dopadala kako politikoj
strukturi u Beogradu, tako ni u Pritini. Mada do danas
nije uspeo da srpskoj strunoj javnosti prikae svoje
spomenike, Maldini je 1985. godine svoje delo
predstavio svetkoj kulturnoj javnosti na Pariskom
bijenalu, u drutvu avangarde svetskih arhitekata,
koja je u to vreme radila u zenitu postmodernizma.
Neprihvaen u Beogradu, u periodu poetkom i
sredinom 80.-tih, radio je na pritinskom Univerzitetu.
Poev od 1998. godine, bez mogunosti da se bavi
arhitektonskim projektovanjem, Maldini pie i
samostalno izdaje knjige. Medju pisanim delima,
najznaajnija je njegova edicija Enciklopedija
arhitekture, najpotpunije delo ove vrste na polju
arhitekture kod nas.
Tokom perioda 80.-tih, srpska arhitektonska scena je
izuzetno iva. Mlade generacije arhitekata izlau svoje

projekte, a vodeu ulogu u izlagakoj aktivnosti ima

Galerija Studentskog kulturnog centra, koju u to
vreme vodi Biljana Tomi. Kroz ovu galeriju proli su
gotovo svi znaajniji mladi arhitekti koji su se istakli u
periodu 80.-tih. Ova galerija nije bila samo izlobeni
prostor; u njoj su odravana predavanja, radionice,
performansi, a znaajna je bila i izdavaka aktivnost.
Zahvaljujui Biljani Tomi, galerija je predstavljala
svojevrsna vrata sa pogledom iz Beograda u svet i
istovremeno sa pogledom iz sveta ka Beogradu, koja
su uvek i svima bila irom otvorena.
1980. godine slikar, kritiar i teoretiar umetnosti
Drago Kalaji (1943-2005) okuplja arhitekte i slikare
na izlobi Vertikalna umetnost i osniva grupu
Beogradska Vertikala iji su lanovi bili, pored
Kalajia: Olja Ivanjicki, Aleksandar Cvetkovi, Boidar
Damjanovski, Dragan Mileusni, Kosta Bunuevac,
Dejan Eimovi, Vesna Vujica, Slobodan Maldini, Marin
Rajkovi, Mustafa Musi, Ognjen Babi. Simbolino je
u grupu ukljuena Milena Pavlovi-Barili. Manifest
Vertikale predstavio je Kalaji: vertikalni umetnici
modernu
umetnost
smatraju
zastarelom
i prevazidjenom, umetnost koja je stvarana radi
umetnosti, igre, optikih atrakcija, skandala...
Vertikalni umetnici hoe da umetnosti vrate njenu
sutinsku funkciju: ona treba da bude sredstvo
budjenja, razvijanja i usmeravanja sutinskih sadraja
oveka ka ciljevima koji se zovu Apsolut, odnosno
Lepota, Dobrota, Istina.
Na
beogradskoj
arhitektonskoj
sceni
slede
antologijske izlobe: Solarna arhitektura (1980.),
Arhitektura vode Ratno ostrvo i Arhitektura
zemlje (1981.), koje su odrane u Salonu Muzeja

savremene umetnosti, pod rukovodstvom Jadranke

Vinterhalter.
Na
otvaranju
izlobe
Solarna
arhitektura simbolino je probijen zid nainjen od
hartije, a nova generacija arhitekata je stupila na
scenu. Medju uesnicima izlobe, bili su: Ognjen
Babi, Predrag Pedja Risti, Mustafa Musi, Slobodan
Maldini, Ranko Radovi, Dejan Eimovi, Vesna Vujica,
Vladimir Lovri, Branko Lalovi i drugi. Bio je to
definitivan ulazak postmoderne u srpsku arhitekturu.
Kritiku izlobe dao je Aleksandar Milenkovi u
partijskom listu Komunist: Nekritiko prihvatanje
pokreta konceptualizma u umetnosti dovelo bi nas u
paradoksalnu situaciju da time izrazimo sumnju u na
drutveni sistem i njegovu filozofiju ivljenja... Ne
mogu se ravnoduno posmatrati takve egzibicije
umetnika koje u sutini predstavljaju otvoren in
protesta protiv drutva u celini. U tom smislu, ni
proizvoljna ekvilibristika arhitektonskim renikom u
ostvarenjima protagonista post-moderne arhitekture,
ili konceptualistika dezarhitektura ne reavaju
nijedan stvarni problem drutva. (Aleksandar
Milenkovi, Komunist, 4. septembar 1981.).
Na izlobi Arhitektura zemlje predstavljene su etiri
osnovne postavke: proteiranje iskonske ruralne
neimarske logike, reinterpretacija na na nain
savremene
semantiki
ispranjene
suburbane
arhitekture,
vraanje
arhetipalnim
svojstvima
tradicionalnih kua i poimanje zemlje i prostora kao
delova univerzalnog ustrojstva civilizacije i ovekovog
bitisanja. Na izlobi su svoje projekte predstavili
Ognjen Babi, Slobodan Danko Selinki, Marin
Rajkovi, Marjan ehovin, Mustafa Musi, Ivan

Ratkovi, Slobodan Maldini, Dragan ivkovi, Stevan

uti, Predrag Pedja Risti, slikar Radovan Kragulj.
Sutina izlobe data je sledeim opisom: Znatan deo
glamurozne buke oko pojave generacije postmodernih
arhitekata sainjavaju viestruki odjeci iste pojave u
praznini ambijenta nae savremene arhitektonske
teorije i prakse. Ta praznina je kvantitativne i
kvalitativne prirode; naime, ispranjenost drutvenih
kasa za investicije u gradjevinarstvu tu koincidira sa
spoznajom ispraznosti naela i nasledja moderne
arhitekture pred izazovima, potrebama savremenog
oveka i drutva. Idejnu krizu arhitekata moderne
esto prati i moralna kriza, pojaana sve eim i
energinijim protestima javnosti protiv modernih
maina za stanovanje. Da bismo se lapidarno i
duhovito obavestili o miljenju korisnika tih maina,
dovoljno je navesti samo nekoliko popularnih imena
za modernistike zgradurine Novog Beograda: est
kaplara, Konzerve, Besne gliste, Mercedes,
Kineski zid, Kifla, etiri idiota... (Drago
Kalaji, juli 1981.).
1982. godine odrana je izloba pod nazivom Grad u
reinkarnaciji u prostoru Knez Mihailove ulice, ime je
ova ulica dobila ulogu poprita arhitektonskog
performansa i kulturnog dogadjaja. Na putu od
Kalemegdana do Slavije, prolaznici su mogli da
primete na ulicama, trgovima i prolazima promene
koje su uneli razliiti umetnici, razliita umetnika
dogadjanja, koja nisu uobiajena na otvorenim
prostorima. Unutar arhitekture trgova ili ulice stajali
su novi trgovi kao simbolina mesta okupljanja, na
kojima su se odvijali koncerti, sluala muzika, igrale
predstave... Ulica je preuzela ulogu komunikacijskih

dogadjanja. Sve ovo, izazvalo je slojevite reakcije

gradjana i strukovnih grupa... Instalacija koja je
podignuta tom prilikom po projektu grupe ME, na
prostoru ispred ulaza u Akademiju nauka i umetnosti
Srbije, predstavljala je belo obojen rimski Forum, koji
je, medjutim, sadrao polomljene antike jonske
stubove, a kroz Forum je smelo i brutalno bio probijen
ogromni trougaoni klin obojen jarko crvenom bojom,
koji je u kompoziciju unosio konstruktivistiki duh El
Lisickog. Ova kompozicija je imala jasnu poruku:
klasina (odnosno: moderna) arhitektura je mrtva, a
na pomolu je dolazak novih arhitektonskih ideja.
Instalacija
je
izazvala
burne
polemike
u
arhitektonskim krugovima, to je dovelo do njenog
prevremenog demontiranja i uklanjanja, uz izgovor da
ometa peaki saobraaj u Knez Mihailovoj ulici.
Iste godine odrana je u Salonu Muzeja savremene
umetnosti
u
Beogradu
izloba Beogradska
postmoderna antologija postmoderne, po tezi
Dragoa Kalajia, na kojoj su bila prezentovana dela
Bogdana Bogdanovia, Milene Pavlovi-Barili, Leonida
ejke, Dragoa Kalajia, Vesne Vujice, Predraga Pedje
Ristia, Mustafe Musia, Slobodana Maldinija, Stevana
utia. Na izlobi je odbio da uestvuje Dejan
Eimovi jer se nije sloio sa konceptom izlobe.
Kritiar Zoran Manevi je projekat kue u Grockoj
Predraga Pedje Ristia uporedio sa kasnim primerima
Kojievog folklorizma, utievu Electric chair in red
neon sa slinim idejama konstruktivista, Maldinijev
projekt Hrama vertikalne simetrije je smatrao
bliskimmonumentalizmu kojeg su negovali arhitekti u
totalitarnim reimima pred Drugi svetski rat, kao na

primer u projektu italijanskih autora za beogradsku

Operu iz 1939. godine.
Na izlobi su predstavljeni stavovi postmoderne
arhitekture:
...Post-moderna
se
suprotstavlja
internacionalnom stilu, o kome svedoe blokovi
spavaonica Novog Beograda, izgradjeni po istim
modelima koji su svojim djubritima od arhitekture
prepunili svet, od Aljaske do Afrike, od Pacifika do
Atlantika. Zato post-moderni arhitekti stvaraju,
projektuju stanita, ne za nekog apstraktnog ovekamainu, ve za konkretne ljude od krvi i mesa, za
ljude sa duom. Zato je moderna arhitektura
bezduna, a Post-moderna hrabro istie znaaj ljudske
due. Post-moderni arhitekti imaju u vidu ne samo
fizike, ve i duhovne, psiholoke, duevne potrebe
tog konkretnog oveka... To je jedna humana
alternativa. Sa svih strana sveta ve odavno, skoro
jednu deceniju, odjekuju detonacije eksplozija kojima
se rue blokovi spavaonica jer samo oajnici
pristaju da ive u tako nehumanim uslovima, u tim
kazamatima mravlje utopije, jedne nakaradne utopije,
koja oveka hoe da svede na mrava (iz Manifesta
Beogradske vertikale, Dragoa Kalajia).
Godine 1984. odrava se izloba Ekologija i
umetnost u Mariboru. Tim povodom, Ognjen Babi
projektuje Grad od drveta u Demokratskoj republici
Kongo, Dragan ivkovi daje predlog Spomenika na
Ratnom Ostrvu u Beogradu, Stevan uti predstavlja
Spomenik gradu u vidu heuristike igre, Slobodan
Maldini projektuje Solarno stepenite, Mustafa
Musi Ulicu seanja a Ranko Radovi Solarni
grad. Grupa Alter Imago (Nada Alavanja, Tahir
Lui i Mileta Prodanovi) predstavljaju intervencije

umetnika na ruiniranim fasadama i ruevinama

gradova u projektu Arte delle ruine u kojima se
stilistika novog slikarstva susree sa stilskim
obelejima prolih arhitektonskih oblika kao njihovo
isticanje ili potiranje. Tafepolis Predraga Pedje
Ristia
predstavlja
idejno
reenje
polja
za
sahranjivanje koje bi ujedno bilo i itnica, ime bi se
ovek ponovo integrisao sa metabolizmom prirode.
Susret generacija dogodio se na izlobi Tri generacije
beogradskih graditelja 1984. godine, kada su
Aleksandar Deroko (1894-1988), Bogdan Bogdanovi
(rodj. 1922) i nekoliko lanova grupe ME: Mustafa
Musi (rodj. 1949), Slobodan Maldini (rodj. 1956) i
Stevan
uti
(rodj.
1954),
zajedno
priredili
retrospektivnu izlobu u Beogradu, Zagrebu i
Kruevcu, povodom 90.-tog rodjendana Aleksandra
Deroka. Tim povodom, tampane su i dve mape
autorskih grafika uesnika izlobe. Karakteristino je
da niti Deroko ranije ni Bogdanovi kasnije, nisu se
bavili gradjenjem; oni su prouavali arhitekturu, i to
za jedne u ivotu postaje profesionalno opredeljenje,
za druge danas mlade, postaje stav, model line
egzistencije... Arhitekte grupe ME u to stanje
izmedju ulaze sa sveu ne predati se, i vie,
svesni njegovog metaforikog znaenja, oni trae
mogunosti prelaska izmedju stanja stvari i privida, ka
jeziku iste arhitekture. (Biljana Tomi, Projekat
br.7, juli 1996.).
Krajem decembra 1983. i poetkom januara 1984.
godine grupa arhitekata, dizajnera, likovnih umetnika i
fotografa organizovanih oko umetnikog udruenja
SINTUM realizuje akciju Silazak Beograda na
reke, a naputeni blok vojnog hotela u Karadjordjevoj

ulici u Beogradu postaje stecite umetnika i mesto

avangardnih umetnikih dogadjanja. U manifestu
grupe se kae: ...vodjena intuicijom kreativnih
graditelja, grupa arhitekata okupljena oko SINTUM-a,
zajedno sa svojim prijateljima i svim ostalim
kreativnim Beogradjanima,
kroz
okupljanje
i
koncentrisanje ljudi i dogadjaja na ovom m e s t u
kroz generisanje i usmeravanje kreativne radne
energije - eli da kroz ovu prvu akciju zapone
realizaciju cilja silaska Beograda na reke. Medju
umetnicima koji su u to vreme radili u udruenju
SINTUM i izlagali u naputnom vojnom hotelu, bili
su: Duan Tei, Josip Pilasanovi, grupa ME,
Milovan De Stil Markovi, Predrag Djakovi , Ilija
Gligorijevi (Ika Florida), Ivan Ratkovi, Stojan Stoji,
Dragan ivkovi, Dragan Papi, Milan Tomi, Milan
Miti i drugi, a medju posetiocima ovog kreativnog
centra bili su: Bogdan Bogdanovi, Boris Podreka i
Aldo Rosi (1931-1997).
Tokom maja-juna 1984. godine, u Beogradu je
Slobodan Danko Selinki predstavio izlobu Brod od
kamena, grupe italijanskih autora, a u Beograd su
doli uesnici izlobe: Aldo Rosi, Paolo Portogezi,
Alesandro Anselmi, Franko Purini, Laura Termes i dr.
Izloba je odrana u Studentskom kulturnom centru,
gde su Rosi i Portogezi odrali maestralna predavanja.
Iste godine, 1984., beogradskoj arhitektonskoj sredini
predstavio se i Boris Podreka (rodj. 1940), transki
iaustrijski djak i beki arhitekta i profesor arhitekture,
koji je srpsku arhitektonsku sredinu upoznao sa novim
tokovima u svetskoj arhitekturi postmodernom.
Godine 1987. je u Beogradu predstavljena izloba
Paola Portogezija (rodj. 1931)Domus sapientiae, a

Beograd tih godina biva jedna od malobrojnih

prestonica evropskog Novog talasa u arhitekturi.
1985. godine u Galeriji Srpske akademije nauka i
umetnosti priredjena je izloba Sredite kulture III
milenijum, iji su autori Aleksandar Despi (19272005), Milo R. Perovi (rodj. 1939), Dragoslav
Srejovi (1931-1996) i Gordana Harai. Izloba je
imala arhitektonsko-urbanistiki karakter, a medju
uesnicima bili su: Ivan Anti, Svetislav Liina, Milan
Lojanica, Mirko Jovanovi, Mihajlo Mitrovi, Dejan
Eimovi, Marjan ehovin, Radisav Mari, Miodrag
Mirkovi, Aleksandar Djoki, Boris Podreka, Duan
Tei, Zoran Lazovi, Slobodan Maldini, Jovan
Jovanovi, SINTUM Branimir Popovi i Predrag Djuki,
Dragan Mrdja. Povodom izlobe, Milo R. Perovi je
napisao: Trei milenijum, novi kulturni centar
Beograda, ukoliko jednoga dana bude izgradjen
prema programu koji je mala grupa entuzijasta,
okupljena oko jednog od odbora Srpske akademije
nauka i umetnosti, zamislila, svakako e otvoriti danas
nesluene mogunosti komuniciranja sa celim
svetom. Za jednu, moglo bi se rei, u prilinoj meri
ksenofobnu sredinu kakva je naa, to bi mogla da
bude karika koja nedostaje ka spontanijem
prihvatanju inovacija i smanjenju tehnolokog i
kulturnog jaza koji sve vie zabrinjava.
Godine 1986. raspisan je Medjunarodni konkurs za
budue urbanistiko reenje centra Novog Beograda,
na kojem su uestvovali, izmedju ostalih: Paolo
Portogezi zajedno sa Eroli, Mareno, Morganti, Sartor i
Selinkiem, a svoj urbanistiki plan Novog Beograda
Treeg milenijuma i studiju Istraivanje alternativnih
modela grada kao i Studiju rekonstrukcije centra

Novog Beograda, predstavili su autori Milo R.

Perovi i Branislav Stojanovi (rodj. 1950), sa
saradnicima.
Period 80.-tih je izuzetno znaajan i po mnogobrojnim
raspisanim
arhitektonskim
konkursima
na
jugoslovenskom nivou, na kojima je izrasla jedna
nova, ve pomenuta, konkursna generacija. Izraziti
predstavnici konkursne generacije bili su Branislav
Mitrovi (rodj. 1948) i Vasilije Milunovi (rodj. 1948).
Oni su bili apsolutni prvaci po broju osvojenih nagrada
na konkursima koji su bili realizovani u to vreme.
Njihovi konkursni predlozi bili su radjeni tako da budu
jasni, lako razumljivi i dopadljivi, izradjeni na nivou
koji je bio prihvatljiv za veinu predstavnika irija na
prostorima bive Jugoslavije. Na taj nain, ova
konkursna generacija je imala veliki uticaj u
kreiranju tada aktuelnih arhitektonskih trendova.
Medju arhitektima individualistima, koji su razvili
sopstveni stil, esto zasnovan na istorijskim i
folklornim uzorima, istiu se imena profesora Boidara
Petrovia (rodj. 1922) i Zorana B. Petrovia (19252000).
Medju vodeim arhitektima evropske avangardne
arhitekture, nalazi se Boris Podreka (rodj. 1940).
Studirao je u Beu, na tamonjoj Visokoj koli za
primenjene umetnosti i Akademiji likovnih umetnosti,
kao i na Arhitektonskom odseku beke Politehnike, gde
je 1968. diplomirao u majstorskoj klasi profesora dr
Rolanda Rajnera. U Beu je osnovao sopstveni
projektantski atelje, a 1979. otpoeo i univerzitetsku
karijeru, isprva kao asistent na Tehnikom fakultetu u
Minhenu i bekoj Politehnici, a kasnije (1981.-87.) i kao

gostujui profesor u Lozani, Parizu, Veneciji, Londonu,

kao i u Americi Filadelfiji i Harvard-Kembridu
(Boston). Od 1988. redovni je profesor na Tehnikom
fakultetu i direktor Instituta za arhitektonsko
projektovanje i teoriju prostora (Institute fr
Raumgestaltung und Entwerfen) u tutgartu. Njegov
raznoliki i prebogati opus obuhvata projekte javnih
gradjevina, porodinih kua i stambenih etvrti,
banaka, univerzitetskih, medicinskih, kulturnih i trnih
centara, mnogih izlobenih prostora i postavki. Teite
svoga rada takodje prepoznaje u arhitekturi enterijera,
kojom i utire put javnog priznanja, ali autorsku
prepoznatljivost posebno izgradjuje oivljavajui
i oplemenjujui tradicionalne javne prostore trgove,
ulice i urbane zone evropskih gradova (Verona,
Salcburg, Piran i dr.). Njegova reenja, utemeljena u
filozofiji kultivacije nasledjenog, podjednako obazriva
spram istorije koliko i moderniteta, katkad su sasvim
mali, ali uinkom veliki zahvati.
Posebno
mesto
u
ovom
panteonu
zauzima
individualista Predrag Pedja Risti (rodj. 1931) koji je
jedno vreme bio predava na Arhitektonskom
fakultetu u Gracu, a potom radi kao protomajstor
projektant, ali i graditelj objekata Srpske pravoslavne
crkve, mada je odbijena njegova ponuda za
uestvovanje u gradnji monumentalnog hrama Sv.
Save u Beogradu. Povodom toga, Risti je govorio:
odbili su me jer ne ljubim ruke crkvenim
velikodostojnicima. Sredinom pedesetih godina je
vaio za l'-enfant terrible-a srpske arhitekture. Za
razliku od istih talenata Stojana Maksimovia i
Branislava Jovina, u Ristievim istupanjima oseao se
podtekst koji se nije dopao tvrdoj liniji srpskih

arhitekata... Prirodno utoite Risti je potraio u

radionici
Bogdana
Bogdanovia...
medjutim,
Bogdanovi je svoje inspiracije traio u irokom
rasponu od paganskih antropomorfnih figura do
Gaudija, a Risti se ograniio na raspon od Inkiostrija
do Kojia (Dr. Zoran Manevi, Post-moderna u
Beogradu, IT novine, 21. juni 1982.).
Poslednja decenija XX veka nosila je sobom
najstranije promene koje mogu da zadese jedno
drutvo. Bio je to period raskida sa prolou,
strahovita ekonomska kriza praena nejveom
inflacijom u srpskoj i svetskoj istoriji i konano ratom
koji je zahvatio veinu bivih jugoslovenskih republika,
sa zastraujuim posledicama. Srbija, kao preostali
naslednik onoga to se nekada nazivalo Jugoslavijom,
nala se u katastrofalnoj medjunarodnoj izolaciji, sa
unitenom ekonomijom i ogromnim prilivom izbeglica
iz podruja zahvaenih ratnim razaranjima, na samom
rubu egzistencije. Opte propadanje bilo je prisutno
na svim nivoima, ekonomskom i kulturnom, pa i na
polju arhitekture. Srbija je duboko podeljena izmedju
vladajuih struktura i opozicije, a drava funkcionie
na osnovu direktne kontrole koja se sprovodi iz jednog
centra moi.
Na planu urbanizma, ovaj period je karakteristian po
optem haosu i nepostojanju realne kontrole izrade i
sprovodjenja urbanistikih planova, to je dovelo do
razbuktavanja bespravne, odnosno nelegalne gradnje.
Urbana struktura velikih gradova, pre svega
Beograda, duboko je razorena, a na sceni je
urbanistiki haos, koji nije mogue obuzdati, niti
otkloniti. Posledice ovog perioda bie prisutne u
urbanom tkivu Beograda u nekoliko narednih

decenija, a ono to je u tom periodu uniteno, vrlo

teko je mogue ispraviti. Hiljade zgrada je
devastirano
bespravnom
dogradnjom
i
nadzidjivanjem, a hiljade hektara gradjevinskog
zemljita je nepovratno izgubljeno nekontrolisanom
neplanskom izgradnjom. Bespravna gradnja nije
mimoila ni najznaajnije spomenike kulture kao to
je, na primer, zgrada Univerzitetske deje klinike u
Tirovoj ulici u Beogradu, jednoj medju najznaajnijim
ostvarenjima Milana Zlokovia, a na udaru graditelja
su ak i prirodne zatiene celine i nacionalni
parkovi.
Zakonom o legalizaciji, haos na polju arhitekture i
urbanizma dobio je i svoju pravnu osnovu, ime je
postojee sramno stanje legalizovano, a bespravno
podignuti objekti su preko noi postali legalni.
Medjutim, destrukcija koja je nastala u periodu
drutvene i ekonomske razgradnje tokom 90.-tih,
dodatno je eskalirala 1999. godine, bombardovanjem
Srbije od strane NATO snaga. U vihoru vazdunih
napada, nepovratno su unitena mnoga kulturna i
istorijska arhitektonska dobra. Medju trajno unitenim
primercima srpske arhitekture XX veka su zgrada
Dravnog sekretarijata narodne odbrane u Beogradu,
remek-delo Nikole Dobrovia, zgrada Saveznog
ministarstva unutranjih poslova Ivana Antia, zgrada
Drutveno-politikih organizacija Mihajla Jankovia i
mnoge druge.
U jeku ratnih zbivanja na tlu bive Jugoslavije, 1994.
godine, lanovi vea Velike nagrade arhitekture
Saveza arhitekata Srbije pokrenuli su inicijativu za
formiranje Akademije arhitekture Srbije. Inicijativni
odbor inili su arhitekti Milica teri, Uro Martinovi,

Aleksej Brki, Mihajlo Mitrovi, Aleksandar Kekovi,

Svetislav Liina i Dimitrije Mladenovi. Ovoj grupi
bivaju prikljueni i Aleksandar Stjepanovi, kao
tadanji predsednik Drutva arhitekata Beograda, i
Branislav Mitrovi, kao tadanji predsednik Saveza
arhitekata Srbije. U julu 1994. Inicijativna grupa dobija
mandat od Skuptine Saveza arhitekata Srbije za
pripremu osnivake skuptine Akademije.
Godine 1995. Inicijativna grupa priprema prednacrt
Statuta i predlog spiska najeminetnijih stvaralaca,
buduih lanova Akademije. Na osnivakoj skuptini, u
aprilu mesecu, usvojen je Statut i izabrani lanovi,
ime je otpoeo rad Akademije arhitekture Srbije.
Zamiljena
kao
autonomno
nauno-umetniko
udruenje i akciona organizacija, koja svoju delatnost
obavlja prema Statutu, Akademija je uzela u zadatak
da savremenim naunim sredstvima i metodama
postavlja pitanja i pronalazi odgovore na kljune
probleme
arhitekture
i
prakse
arhitektonskih
interpretacija, te da o nadjenom obavetava Savez
arhitekata Srbije, odgovarajue institucije i javnost.
Definisani su i najvaniji programski zadaci Akademije:
afirmacija i reafirmacija arhitekture, unapredjenje
nauke i prakse arhitekture, podrka stvaralakom
radu. Istom prilikom izabran je i izvrni organ
Akademije sedmolani Savet. Prvi predsednik je
Aleksej Brki, a potpredsednik Dimitrije Mladenovi.
Izabrani su i ostali lanovi Saveta: Mihajlo Mitrovi,
Miroslav Jovanovi, Aleksandar Kekovi, Slobodan
Mai i Branko Bojovi. Medju trideset redovnih
lanova Akademije izabrano je esnaest dobitnika
Velike nagrade arhitekture SAS-a.

Kraj XX veka u srpskoj umetnosti prate dve osnovne

tendencije u kulturi, pa, shodno tome, i na polju
arhitekture: sveopte prisustvo i gotovo vladavina kia
i prisustvo nemog protesta kulturne i strune javnosti,
a ovu tezu zastupa i obrazlae Milo R. Perovi.
Uporedo sa dubokim raslojavanjem drutva, razvija se
i proces kulturnog i estetikog raslojavanja. Novi
naruioci poslova na arhitektonskom planu razlikuju se
od dravnih, koji su gradili pod okriljem socijalistikog
estetizma.
Njihova
estetika
tei
izraavanju
individualne finansijske i drutvene moi i kao takva,
oslanja se na pojedinane uzore koji su prisutni u
arhitekturi drugih zemalja, odnosno, sredina izvan
Srbije. Medjutim, ovi uzori ne nose u sebi elemente
estetske istote, jednostavnosti i funkcionalnosti,
elemente konstruktivne proienosti, poput uzora
aktuelne arhitekture u svetu, ve predstavljaju
individualne domete i estetska merila iskljuivo
naruioca pojedinca.
U ovako nastalom odnosu arhitektonskoh zahteva,
nije bilo mogue ostvariti individualnu estetiku
arhitekte kao autora, niti uneti elemente estetike
aktuelnih svetskih arhitektonskih tokova. Jedino to je
bilo mogue ostvariti, bio je svojevrstan izvodjaki
perfekcionizam objekta, kojem su teili skoro svi
arhitekti autori.
Na ovakvoj arhitektonskoj sceni, veoma sloenoj i
tekoj za rad, koju je karakterisala masovna
proizvodnja neukusa, ipak, javljaju se malobrojni
autori koji su uspeli da line stavove neku vrstu
linog protesta - pretoe u realizovane arhitektonske
objekte. Medju malobrojnim arhitektima starije
generacije koji su sauvali svoj autorski integritet,

vredni su pomena: Borivoje Jovanovi (rodj.

1938) svojim hotelom Selters kod Mladenovca,
Mihajlo Mitrovi sa hramom sv. Vasilija Ostrokog u
Beogradu, Milan Lojanica sa projektom stambene
zgrade u Beogradu iz 1990.-96. godine, Spasoje
Kruni (rodj. 1939) sa projektom Memorijalnog doma
na Ravnoj Gori (1998.), Spasoje Kruni i Slobodan
Rajovi (rodj. 1945) sa projektom poslovnog centra u
Knez Mihajlovoj ulici (1990.-95.), Darko i Milenija
Marui sa projektom stambene zgrade u Bulevaru
Kralja Aleksandra (1990.-91.), Svetislav Liina sa
projektom poslovne zgrade JINPROS u Beogradu
(1992.-98.), Mario Jobst (rodj. 1940) projektima
Poslovne zgrade JAT i benzinskom stanicom
Jugopetrol na Novom Beogradu (1992.).
Medju autorima zrele generacije, posebno se istiu
Vasilije Milunovi i Branislav Mitrovi poslovnom
zgradom Zepter (1989.-96.) i stambenom zgradom u
Kumanovskoj
ulici
u
Beogradu
(1996.-2000.),
Branislav Mitrovi zgradom HVB Banke u Beogradu
(1999.), Miodrag Mirkovi (rodj. 1950) projektom Vile
Latinovi (1997.-99.), Vlada Slavica (rodj. 1940)
projektom
Beogradske
arene
(1990.-2001.),
Mustafa Musi projektom Tenis klub Vraar (199497.), Josip Pilasanovi (rodj. 1940) i Duan Tei (rodj.
1948) projektom poslovne zgrade MAG Intertrade i
Union banke (1987.-91.), Ruica Boovi-Stamenovi
(rodj. 1956) i Dragan Stamenovi (rodj. 1955)
projektom dvojne vile Zari u Beogradu (1994.-98.),
Branislav Mitrovi i Slobodan Lazarevi (1943-1996)
projektom Fakulteta likovnih umetnosti, Zgrada
slikarskog odseka u Beogradu (1986.-90.), Goran
Vojvodi (rodj. 1959) projektom Teniskog centra

Gemax u Beogradu (1996.-99.), Darko i Milenija

Marui projektom stambene grupacije Cveara
(1990.-93.), Svetislav Martinovi (rodj. 1956) i Bogdan
Slavica (rodj. 1956) projektom hotela Samotlor u
Ninjevartovsku, Rusija (Sibir), Zoran Jovanovi (rodj.
1945) i Borisav Popovi (rodj. 1950) projektom
osnovne kole Milo Crnjanski u Beogradu (1992.),
Branislav Redi (rodj. 1960) i Dragan Ivanovi (rodj.
1959) projektom zgrade obdanita Stankom (1991.92.), Srboljub Rogan (rodj. 1945) projektom zgrade
Poslovnog prostora grada Beograda (1990.-91.),
Aleksandar Spaji (rodj. 1963) zgradom Radio
televizije Pink (1998.-2000.), Vladimir Lojanica (rodj.
1969) zgradom Ministarstva republike Ruande (1999.).
ODABRANA BIBLIOGRAFIJA:
Dr. Divna Djuri-Zamolo, Graditelji Beograda 1815-1914, Muzej grada
Beograda, 1981
Zoran Manevi, arko Domljan, Nace umi, Ivan traus, Georgi
Konstantinovski, Boidar Mili, Arhitektura XX vijeka, Prosveta/Beograd,
Spektar/Zagreb, Prva knjievna komuna/Mostar, 1986
Milo R. Perovi, Srpska arhitektura XX veka, od istoricizma do drugog
modernizma, Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu, 2003
Mihajlo Mitrovi, Novija arhitektura BeogradaJugoslavija, Beograd, 1975
IT Novine, brojevi iz 1982. godine

Beograd, 10. decembar 2007. SLOBODAN MALDINI