UNIVERZITET U BANJOJ LUCI

MEDICINSKI FAKULTET
UVOD U NAUKU

Boban Milanovi

POJAM I VRSTE NAUNOSTRUNOG RADA

SEMINARSKI RAD

Banja Luka, 2016.

1

Univerzitet u Banjoj Luci

Medicinski fakultet
Uvod u nauku

Pojam i vrste naunostrunog rada

Seminarski rad

Predmet: Uvod u nauku

Predmetni profesor: Akademik prof. dr Dragoljub Mirjani
Student: Boban Milanovi

Sadraj

1.

Uvod....................................................................................................................................4

2.

Nauni rad...........................................................................................................................5

3.

Izbor za temu naunog rada................................................................................................7

4.

Publikacija, autori, recezenti...............................................................................................9

4.1. Objektivnost naunog saznanja.....................................................................................11
4.2.

Pouzdanost i optost naunog saznanja.....................................................................11

5.

Izvori metodolokih saznanja...........................................................................................13

6.

Logike vrijednosti...........................................................................................................15

7.

Logike metode.................................................................................................................17

8.

Vrste radova......................................................................................................................19

Zakljuak..................................................................................................................................21
Literatura..................................................................................................................................22

1. Uvod
Pod naukom se podrazumjeva sreeno, sistematizovano i provjereno saznanje o neemu,
postignuto paljivim i savjesnim istraivanjem i razmatranjem. Istraivanje predstavlja
sistematsko traganje za injenicama iza kojih se mogu izvesti izvjesni nauni principi i
zakonitosti. Prema tome, nauku ine rezultati i zakoni do kojih se dolazi putem istraivanja.
U najkraem, bavljenje naukom predstavlja traganje za istinom.
Cilj nauke jeste:
-

Da proiri znanje o fizikom, biolokom i socijalnom svijetu, van okvira onoga to se ve

zna

Da objasni svijet u kome ovjek ivi, da objasni ovjeka da prui znanja koja e ovjek
koristiti (etika odgovornost).
Ako je ispravno shvaena, nauka lijei ovjeka od njegove oholosti jer mu pokazuje

njegove granice ( Arthur Schopenhauer (1788.-1860.), njemaki filozof ).

Nauka je uvijek kriva: ona nikada ne rijei problem, a da pritom ne stvori deset novih
(George Bernard Shaw (1856.-1950.), irski dramaturg i nobelovac ).
Opte je uvjerenje da je nauka proizvod objektivne i neline aktivnosti naunika.
Nasuprot tomu, nauka je jedna od najlinijihh od svih humanih stvaranja ( John C. Eccles (1903.1997.), australski neuroznanstvenik i nobelovac ).

2. Nauni rad

Rezultat nauno istraivakog rada je nauno djelo. Ono se prema vrsti i obimu moe
oznaiti kao nauni lanak, nauna monografija, nauna knjiga, itd. Pojam nauni rad je iri
(predstavlja djelatnost) od pojma naunog lanka, pa emo koristiti pojam nauni lanak da bi
izbjrgli konfuziju. Sva pisana nauna djela se nazivaju jo i nauni napisi, jer inae u tom
pogledu ne postoji prihvaena terminologija.
Nauna djela se objavljuju u naunim publikacijama. Naune publikacije se dijele na
primarne, sekundarne, tercijarne, periodine i knjige.
U primarne publikacije se ubrajaju knjige, asopisi, novine, nauni i tehniki izvjetaji,
magistarski radovi, doktorske disertacije i serijske i druge publikacije. One sadre nova i
originalna nauna saznanja ili na nov nain prikazuju poznata znanja, stavove, injenice ili ideje.
U sekundarne publikacije ubrajaju se bibliografije, bibliografski ili referentni asopisi,
indeksi, biblioteki katalozi, enciklopedije, bibografski rjenici, rjenici pojmova, pregledi,
vodii i druge publikacije. Ove publikacije nastaju obradom primarnih publikacija. Njihov
zadatak je da pomau istraivaima u pronalaenju i otkrivaju sadraja primarnih dokumenata.
Tercijarne publikacije su razni prirunici, nauno popularne rasprave u monografijama,
asopisi o novinama, razni adresari ustanova, centralni katalozi biblioteka, biografski indeksi i
slino.
Periodine publikacije su tampana djela koja izlaze u odreenim vremenskim
razmacima. Ovdje spadaju asopisi, novine, almanasi, zbornici, godinjaci, periodine statistike,
periodine statistike, publikacije naunih i strunih tela i sl. Knjiga je (prema preporukama
UNESCO a) tampana publikacija koja izlazi povremeno i koja sadri najmanje 49 stranica ne
brojei korice. Broura ima karakteristike knjige ali po obimu obuhvata od 5 do 49 tampanih
stranica.

U naunim i strunim publikacijama mogu se pojaviti sledee vrste lanaka:

1.

Originalni nauni lanak

2.

Prethodno saoptenje

3.

Pregledni lanak

4.

Struni lanci

Nauni lanak je prvo objavljivanje originalnih rezultata naunih istraivanja u

publikaciji koja je lako dostupna meunarodnoj naunoj javnosti, a napisan je tako da se
istraivanja mogu ponoviti i zakljuci provjeriti. Ovo je u stvari samo kratko obavjetenje o
rezultatu koji je postignut, bez navodjenja postupka kako je do toga dolo, tako da nije mogue
sprovesti ponavljanje rezultata. Pregledni lanak u principu nije originalni nauni lanak. On
donosi prikaz rezultata vezanih za odreenu problematiku, temu ili eksperimentalnu tehniku.
Pregledni lanak ima za cilj da sumira, analizira, evaluira ili sintetie podatke koji su ve
publikovani. Ponekad pregledni lanci donose i nove rezultate autora, ali oni ne ine bitan dio
lanka. Dobro napisani pregledni radovi, iako ne donose nita novo, mogu da kod italaca
proizvedu nove ideje, sinteze, teorije. Konferecijska saoptenja ne spadaju u naune lanke.
Meutim, ako radovi koji su referisani na naunom skupu budu evaluirani kroz recenzentski
proces i ako budu prihvaeni i publikovani u zborniku radova sa naunog skupa koji je iroko
dostupan javnosti ili jo bolje, budu publikovani kao dio ve postojeeg naunog asopisa onda
se i oni ubrajaju u naune lanke. lanak ini naunim njegova originalnost i mogunost
provjere opisanih rezultata i stavova.

3. Izbor za temu naunog rada

Za uspean rad u nauci istraiva mora da posjeduje niz vrlina meu kojima se izdvajaju:
inteligencija, mo zapaanja, sposobnost analize i sinteze, volja, istrajnost, kreativnost, intuicija,
odgovornost, marljivost i tanost, kritinost i samokritinost. U najveem broju sluajeva nauni
radnik nije genije, ve osoba prosjene pameti, natprosene vrednoe i skoncentrisana na ono
ime se bavi. Njegov osnovni zadatak su duboka i svestrana istraivanja u naunoj oblasti kojom
se bavi. Otkrie je samo sporedan proizvod, koji predstavlja sutinski skok u razumjevanju
prirode. Naunici su deo drutva zasnovanog na idealima povjerenja i slobode, gdje se teak rad i
dostignua priznaju i zavreuju najvie nagrade. Njihov rad moe imati direktan i brz uticaj na
drutvo, to obezbeuje da javnost ima interesa za rezultate istraivanja i njihovu primjenu.
Kad tad rezultat, tj. eksperiment moe biti neuspeo iz bilo kog razloga. To se deava zbog
toga to je nauka vieslojna i to je individualizam u pristupu rjeavanja problema jako izraen,
ne moe se strogo drugih naunika, prikazuju i kritikuju rezultate drugih kolega, poduavaju
kolege i studente, odnosno angaovani su u svi sferama naune djelatnosti. Prilikom nekog
eksperimenta potrebno definisati metod koji e sigurno dovesti do rezultata. Istraivai
sakupljaju i analiziraju podatke, razvijaju hipoteze, ponavaljaju i proiruju prethodne radove,
razmjenjuju svoje rezultate sa rezultatima je potpuno poznavati metod koji se koristi za dobijanje
i analizu podataka, zbog toga to drugi naunici e ocjenjivati ne samo rezultate koji su
postignuti, ve i metod kojim su dobijeni rezultati. Naravno, metod koji je izuzetno vaan u
nauci nije bez greaka. Nove metode se pojavljuju i zamjenjuju stare, metodi i nauno znanje
razvijaju se paralelno, pri emu svaki napredak u jednoj oblasti doprinosi napretku druge oblasti.
Naunici ne koriste samo komplet tehnika. Oni donose kompleksne odluke vezane za
interpretaciju podataka, o tome kojim problemom da se bave i kada da zakljue istraivanja
(eksperiment). Oni moraju da odlue kako da razmjenjuju rezultate i da nau najbolji nain za
saradnju sa drugima. Veliki deo znanja koja se u nauci stiu dolazi kroz lino iskustvo i

interakciju sa drugim naunicima. Na nauna otkria najvei uticaj imaju hrabrost, intuicija i
kreativnost, to svaki istraiva, pojedinano donosi svom radu.

Mnogi naunici diskutuju svoje preliminarne teorije ili rezultate sa kolegama, a neki ak i
dostavljaju kopije neobraenih podataka drugima pre publikovanja. Ovo se ne praktikuje u svim
fazama rada na odreenom problemu. Naime, svaki naunik ima pravo na privatnost u pogledu
miljenja i tanosti stava koji zastupa.
Publikovanje naunog rada moe se vri na razliite naine: publikovanje lanaka u
asopisima, seminari i kolokvijumi, predavanja na profesionalnom nivou, zbornici lanaka sa
naunih skupova, itd. lanci koji su sve ee dostupni na raunarskim mreama, ako nisu proli
recezentski postupak koji se praktikuje za publikovanje u asopisima, mogu da predstavljaju
rizik kako za autore tako i za ugled nauke uopte. To se deava kad naunici svoje vane, ali
moda kontroverzne rezultate saoptavaju javnosti pre nego to su isti prihvaeni za
publikovanje. Istraiva moe da pogrijei, ili to je jo vjerovatnije, da od medija bude pogreno
interpretiran, tako da javnost moe da reaguje negativno. Ako se takvo otkrie saoptava
javnosti, to bi trebalo initi tek nakon publikovanja u asopisu. Publikovan asopis odraava
autorov prilaz nauci, to ima mnogo vei znaaj nego injenica da lanak mora biti jasan,
povjerljiv i taan.
Dakle, prije publikovanja istraiva se obavezuje da dobijene podatke dovode u vezu sa
postavljenim hipotezama i ustanovi da li ih ti podaci potvruju i pobijaju, da dobijene podatke
dovode u vezu sa slinim istraivanjima, a time i osnai njihovu valjanost ili izrazi sumnju u
njihovu vrijednost, da dobijene podatke dovode u vezu sa primjenjenim postupcima u
istraivanju i da potvrenu hipotezu dovode u vezu sa s teorijom od koje je poao u istraivanje.

4. Publikacija, autori, recezenti

Objavljivanje naunog djela (lanka) u naunim asopisima je rezultat interekcije izmeu
autora, urednika asopisa i recezenata. Analiza aktivnosti svakog od navedenih inilaca u
procesu publikovanja naunog lanka bie predmet razmatranja u ovom poglavlju.
U procesu izrade i publikovanja naunog lanka najvaniju odluku koju donosi autor je
kada poeti pisanje lanka. Pravo vrijeme za pisanje lanka je kada je dio istraivanja zavren i
kada se analizom rezultata koji su dobijeni, mogu izvesti jasni zakljuci. Meutim, da bi sebi
obezbjedili primat nad odreenim rezultatom ili otkriem, autori esto alju rukopis prije
vremena na publikovanje. Kasnije, u drugom radu (ili u nekoliko narednih radova), najee
ispravljaju pogreke koje su u prvom radu napravili. Rezultati se tanje, kao salama kad se
tanko sijee i takvi radovi alju u razliite asopise na publikovanje da bi se imalo to vie
objavljenih lanaka. Najugledniji asopisi nee prihvatiti da publikuju rukopise u kojima je
veina rezultata ve publikovana. Urednici od autora obino trae da jasno napiu da je rad nov,
originalan, da nije u postupku razmatranja kod drugih asopisa i da nije dio serijskih (salama)
publikacija. Ista pitanja urednik postavlja i recezentima da o tome posebno povedu rauna.
Nauni kvalitet i ugled mogu biti najvaniji razlozi za predlaganje jedne osobe za
urednika asopisa. Urednik najee sam predlae sastav redaakcije koja moe da broji i do 50
lanova u zavisnosti od veliine asopisa. Nacionalna pripadnost u izvjesnoj mjeri utie na sastav
redakcije. Postoje dvije vrste urednika: ekstremno vrijedan naunik koji publikuje veoma veliki
broj radova i ugledni profesor. Prvi i sam vri broj recenzija, vri izbor recezenata i najdirektnije
doprinosi ugledu asopisa. Nasuprot njemu ugledni profesorje uvaeni naunik koji ima veliki
broj citiranih radova bez obzira na trenutnu produktivnost, koji minimalno doprinosi
recezentskom proces, preputajui taj mukotrpan posao ostalim lanovima redakcije. Urednici bi
trebalo da imaju iri uvid u razvoj odreenih oblasti, da podstiu nove i alternativne prilaze, a ne
samo ona istraivanja koja su trenutno u modi. Oni znaajno utiu na politiku publikovanja, a
9

pogotovo u sluajevima kad je prolaznost samo 5%. Takoe ne bi trebalo da insistiraju da autori
moraju da zadovolje sve primjedbe recezenta, ve da sami steknu utisak ta ima, ata nema
smisla u recezentovanom insistiranju. Znai, recezent bi trebalo samo da savjetuje urednika, a ne
da preuzima kontrolu nad autorovim rukopisom.
Recezentski proces je kljuni dio nauke. Zahvaljujui njemu mi imamo povjerenja u
kvalitet naunih asopisa. Zadatak recezenata je ocjena ideja i rezultata koji se u rukopisu
prikazuju, metodologije i konceocije kojom se oni saoptavaju. O recezentskom procesu nema
mnogo sistematskih istraivanja jer su urednici vrlo retko spremni da otvore svoje arhive za
takve vrste istraivanja.
Osnovna funkcija recezentskog proces je da osigura da odluku o prihvatanju rukopisa za
objavljivanje donos osoba koja je najkvalifikovanija da ocjeni kvalitet i adekvatnost rukopisa za
tampu. Recezenti su autori, ali u drugoj ulozi. To su profesionalci koji su posvetili dosta
vremena oblasti istraivanja kojom se bave, kolegama sa kojima su radili, obuavajui ih kako se
piu i publikuju nauni radovi. Oni su erifi koji uvode red i zakon i nezamjenjivi su u
procesu ocjene i publikovanja rezultata istraivanja. Recezentski proces nije savren, ali je to do
sada najbolji sistem koji obezbjeuje kvalitet i povjrenje u objavljene rezultate.
Postoje dvije vrste recezenata: instruktori i kritiari. Prvi, afirmiu sve ono to je
dobro u vaem rukopisu. Kad ukazuju n agreke, predlau nain kako bi ih trebalo ukloniti.
Kritiari se samo bave slabim takama u vaem rukopisu, zakljuujui da zbog njih, rukopis nije
prihvatljiv za tampu.
U recezentskom poslu ima greaka. One mogu biti ili tipa I kada se rukopis dobrog
kvaliteta preporui za publikovanje ili tipa II kada se rukopis dobrog kvaliteta ne preporuuje za
publikovanje. Smatra se da se napravi oko 10% greaka oba tipa. Veina asopisa alje rukopis
na ocjenu bar dvojici recezenata. Recezenti se esto slau u ocjenu rukopisa, ali izvlae razliite
zakljuke o tome da li bi rukopis trebalo prihvatiti za publikovanje ili ne.

10

4.1. Objektivnost naunog saznanja

Svako ono ljudsko saznanje koje pretenduje da bude nauno treba da bude objektivno. A da bi
bilo objektivno, da bi zadovoljilo kriterijume objektivnosti, ono mora da bude:
1. Nepristrasno lieno linih sukoba, emocija, predrasuda, pojedinanih i
grupnih interesa;
2. Intersubjektivno provjerljivo svih naunih iskaza, hipoteza i teorija.

Drugim rijeima, svako onosaznanje koje pretenduje da bude nauno mora pruiti mogunost da
ga provjere nezavisni i za to kompetentni pojedinci. A, da bi se ostvarila ova provjerljivost
neophodno je:
1. da svi nauni iskazi, da svi nauni nalazi, odnosno nauno saznanje bude
iskazano jasno i precizno tako da jeziki termini i simboli budu razumljivi
lanovima naune zajednice;
2.

obezbjediti javnostsaznanja javnost svih faza istraivanja;

3. da nauno saznanje po svom karakteru bude hipotetiko, relativno.

Ovo zbog toga to u nauci nema konanih rijeenja i istina.

Znai: poto nauno saznanje mora biti intersubjektivno povjerljivo, dijelatnost sticanja takvog
saznanja je oito proces kome nema kraja. "Svako nauno otkrie je privremeno, neizvjesno i
problematino, jer uvek moe biti obesnanjeno, prevazieno i zamijenjeno nekim novim
rijeenjem". Nauka kao posebna vrsta duhovne aktivnosti ovjeka, zahvaljujui upravo

11

metodolokom postulatu objektivnosti, stalno sama sebe ispravlja i time se sve potpunije
pribliava istini o stvarnosti

4.2. Pouzdanost i optost naunog saznanja

Svako ono saznanje koje pretenduje da bude nauno, pored objektivnosti,
mora biti pouzdano. To znai da ono u svojoj osnovanosti mora da ima odgovarajue empirijske
dokaze. Meutim, to ne znai da svi nauni iskazi, hipoteze i teorijemoraju striktno da se temelje
na empirijskim injenicama.
Nauna dijelatnost ne trpi:
1. nikakvo proizvoljno i neosnovano domiljanje i izmiljanje, i
2. ona ne gaji ni kult slepe privrenosti injenicama.

Napomena: prisutni zahtjevi striktnih objektivista, koji osporavaju naunu pouzdanost svakog
naunog iskaza, hipoteze ili teorije koji se ne temelje na izvornim podacima koje ne mogu
posmatrati nezavisni posmatrai, kao i na pojmovima iji se sadraj ne moe ulno opaati,
objektivno sputavaju razvoj nauke. Takvizahtjevi onemoguavaju smijelost i
originalnost u nauci, bez kojih je nauna dijelatnost isto tako nezamisljiva kao
i bez pouzdanosti svojih rezultata. Razume se, zalaganje za smelost i originalnost u nauci ne
treba shvatiti kao zalaganje da se pouzdanost naunog saznanja zamjeni nekakvim intuitivnim
oseanjem izvesnosti.
Ubjeenje u osnovanost nekog iskaza ili hipoteze, ma koliko bilo intenzivno, nije u stanju da bilo
ta dokae.
Nauka je usmjerena na otkrivanje optih veza i odnosa meu pojavama,
procesima i predmetima u objektivnoj stvarnosti. Za razliku od zdravorazumskog saznanja koje
se svodi na otkrivanje spoljanjih karakteristika i veza i odnosa meu pojavama,
nauka tei da dokui unutranju, skrivenu sutinu pojava koje ispituje i da
utvrdi opte i relativno stalne odnose i veze koje se meu njima uspostavljaju.
Da bi to postigla, ona se slui:
1. apstrakcijom,

12

2. analizom, i
3. sintezom.

Znai, nauka bogatu i beskonano sloenu stvarnost najpre rastavlja i

ralanjuje na njene prostije elemente, da bi, potom, prouavajui te elemente
odvojeno, dola do onog to je u njima zajedniko, trajno i relativno nepromenljivo.

5. Izvori metodolokih saznanja

Metodologija, odnosno metodologija naunog rada je zasnovana na mnogim,
mnogo puta na raznim mjestima, od mnogih istraivaa sticanim, provjeravanim,
sistematizovanim i promiljanim, iskustvenim i teorijskim saznanjima. Nije bilo empirijskog ili
teorijskog istraivanja a da ono nije vreno na neki nain, da nije koriena neka koncepcija o
istraivanju, da na neke naine nisu prikupljeni podaci, da oni nisu obraivani i da na osnovu
njih nisu formirani nekakvi nauni zakljuci.
Svaka ljudska i prirodna tvorevina nastala je na neki nain i istraivanjem te tvorevine mogue je
doi do odgovora kako je ona nastala. A, sutinska odredba predmeta metodologije upravo je
nastojanje da se meritorno odgovori na pitanje kako nauno saznati istinu. Pitanje da li je
mogue saznanje istine i da li je istina uopte mogua,
ime se filozofija (posebno gnoseologija) veoma dugo bavi, metodologija uopte ne postavlja.
Ona polazi sa stanovita da im postoji smisleno pitanje verovatno je da postoji i istinit odgovor
na njega, im postoje manifestacije pojava i procesa, direktne ili indirektne, moguno je i istinito

13

saznanje o njima, samo treba nai pravi nain da se doe do njega. To stanovite opredeljuje i
izvore metodologije. Prvi opti izvor metodolokih saznanja je
filozofijakao sistematizovano opte promiljanje cijelokupnog iskustva i predvianja razvoja
oveka, prirode i ljudskog drutva. O ljudskom drutvu, o procesima i odnosima u njemu, uvek
se mislilo polazei od nekih premisa i u okvirima nekih postavki i nekih sistema miljenja, dakle
na neki nain. Iskazivana miljenja su uvek dokazivana ili pobijana nekakvim argumentima, a
stanje i situacije su opisivani, uporeivani, klasifikovani i
objanjavani odreenim procedurama. Upravo ta injenica ini filozofiju nezamenjivim izvorom
metodolokih saznanja, a posebno njenu disciplinu epistemologiju.Drugi neizbjean izvor
metodolokih saznanja je logika, koja sadri znatne komponente osnova metodologije. Pravila i
kriterijumi istinitog miljenja sadrani i izgraeni u logici su nezaobilazni strukturni inioci
metodolokih saznanja. Trei izvor metodolokih saznanja je sociologija saznanjakoja se bavi
meuzavisnostima izmeu svojstava drutva, svojstava organizacija i drutvenih saznanja
ukljuujui i nauno saznanje o organizaciji i upravljanju.etvrti izvor su postojea nauna
saznanja o raznim predmetima nauke i o metodama saznanja u okvirima raznih nauka. Za nauni
radposebno su vana nauna saznanja u drutvenim naukama. Peti izvor su sistematizovana i
nesistematizovana istraivaka iskustva, odnosno evidentirana praksa istraivanja sadrana i
iskazana u mnogim realizovanim istraivakim projektima sa raznim predmetima i metodama
istraivanja u okviru raznih nauka.
esti izvor su specijalna metodoloka istraivanja. Predmet ovih istraivanja
su procesi, tj. procedure konceptualizacije izrade projekata istraivanja i struktura i forme tih
projekata, tokovi realizacije istraivanja, karakteristike, mogunosti i praktikovanje odreenih
metodolokih koncepata i metode istraivanja, itd.
Svi ovi izvori se koriste istovremenou razvoju metodologije naunog rada i metoda nauke, ali se
mogu korisititi i u raznim spregama i pojedinano.U nas su veoma zapostavljena metodoloka
istraivanja mada su ona najprodornija i po svojim svojstvima su sintetika. Ona nuno u sebe
ukljuuju metodoloka saznanja iz svih oblasti i izvora.
U pitanje odnosa metodologije naunog radai drutvenih nauka spada,
nesumnjivo i pitanje njene samostalnosti. Pored dosada kazanog nuno je jo jednom ukazati:
metodologija je srodna filozofiji (epistemologiji) i logici, ali se ne moe smatrati njihovim
disciplinama.

14

6. Logike vrijednosti
U nauci postoji vie usmjerenja i sistema logike. Jedan od bitnih osnova podijele su modaliteti
istine, (kao oblici postojanja) i valencije istine koje izraavaju sutinu logike time to sadre
izvesne bitne osobine logikih aksioma i logike aksiomatike kao sutine logikog sistema. Na
osnovu logikih valencija (koje definiemo kao saznajne vrednosti stavova i sudova saznanja),
razlikujemo dvovalentnu, trovalentnu i polivalentne logike.
Nesumnjivo je, dakle da ako se prihvati stanovite da saznajna vrednost stavova ne mora biti
ista istina ili ista pogreka, ve da ima stavova ija je saznajna vrednost neodreena ili
neizvesna, odnosno ija saznajna vrednost moe biti dijelimina istina ili delimina zabluda (u
razliitim stepenima), klasina dvovalentna logika, kao jednostrana i ograniena mora biti
zamenjena nekom drugom logikom koja doputa vei broj saznajnih vrednosti. Stoga su u logiku
uvedeni najpre trovalentni, a potom i polivalentni vrednosni sistemi.Za nauku posebno je
zanaajna multivalentna logika vjerovatnoe, shvaena kao osnova logika, po kojoj je osnovna
15

logika vlaencija saznanja upravo vjerovatnoa. Svi stavovi o empirijskoj stvarnosti organizacija
materije i materijalne organizacije, po ovom shvatanju, samo u manjem ili veem stepenu
verovatni, ali nikada potpuno verovatni, odnosno istiniti. Osnovni razlog za ovakav pristup jeste
shvatanje da postoje iskazi za koje se ne moe tvrditi ni da su istiniti ni da su lani. Naravno,
postavlja se pitanje kakva je njihova saznajna vrednost, koja je njihova valencija? Po
probabilistikom shvatanju odgovor na to pitanje je u tome to ovakve iskaze ne moemo
smatrati sudovima ili tvrenjima (koji bi morali biti istiniti ili lani), ve ih treba tretirati kao
verovatne postavke, odnosno kao tzv. "pozite". Termin "pozit" ima znaenje opklade na odreeni
ishod nekakvog deavanja, koji nikada nije izvestan, ve samo u odreenoj meri verovatan.
Samim tim ni iskaz o tom ishodu ne moe biti ni istinit ni laan, nego samo verovatan. A sama
kategorija verovatnoe ima
"fiktivno znaenje", jer ona je relativna uestalost niza ili serije dogaaja i stavova u ovoj seriji, a
ne individualnog dogaanja.
Izgradnja ovakve multivalentne logike verovatnoe predstavlja pokuaj
konstituisanja kontinuirane vrednosne skale, umesto klasinog shvatanja postojanja samo dve
valencije (istine i zablude). Vrednost stavova o predmetima saznanja (dogaajima, pojavama,
procesima) koji se odnose na nepoznatu prolost, na ono to se jo nije dogodilo ili, uopte, na
ono to je jo nesaznato, uvek se izraava samo razliitim stepenima verovatnoe. Prema ovom
shvatanjuklasina dvovalentna logika je samo poseban, idealizovan sluaj logike verovatnoe,
izvesnost i istina su samo specijalan sluaj verovatnoe (maksimalna verovatnoa), dok se
pogreka i zabluda identifikuju sa minimalnom vjerovatnoom.

16

7. Logike metode
Osnovne metode su sastavni deo svakog logikog miljenja i u osnovi su svih metoda naunog
rada. Njihova osnovnost ini ih optim. Samim tim to su osnovne metode u osnovi svakog
logikog miljenja, svakog oblika smislenog miljenja i saznanja, ukljuujui i nauno, one su i
opte metode naunog rada.Iz metodoloke lektire proizlazi da se u osnovne metode ubrajaju:
analiza i sinteza; apstracija (apstrahovanje) i konkretizacija; specijalizacija i generalizacija;
dedukcija i indukcija. A, neki autori u ove metode ubrajaju I dokazivanje i opovrgavanje.Treba
ukazati da su u metodolokoj literaturi prisutne nedoslednosti u
17

pripisivanju svojstava i naziva ovim metodama. Jo uvek, ak kod istih autora, one se as
nazivaju osnovnim posebnim metodama, as metodskim postupcima, as oblicima
miljenja. Ni odnosi meu njima nisu do kraja raspravljeni. Tako se jednom govori o
svakoj metodi kao o posebnoj, drugi put o jednoj (analitiko - sintetikoj) metodi koja
ima vie metodskih postupaka (pomenute druge osnovne metode), trei put o vie metoda koje
ine polarizovani metodski postupci (na primer analitiko -sintetika metoda; metoda apstrakcije
-konkretizacije; deduktivno - induktivne metode itd.).
Prema preovlaujuem miljenju naziv osnovne metode nauno je osnovan,
logiki konzistentan i odgovara istinskom poloaju i ulozi ovih metoda u saznanju uopte,
naunom saznanju i saznanjima nauke. Dodatak "posebne", koji bi mogao izraavati njihovu
posebnost u odnosu na druge metode i na metodske postupke, kao i
u meusobnom odnosu, u ovom sluaju, u suprotnosti je sa njihovom bitnom odredbom da su,
time to su osnovne, nuno i opte.Iz teorijsko - empirijskih nalaza proizlazi da se osnovne
metode ne mogu i ne smiju odreivati samo kao "metodski postupci". Ovo zbog toga to one
imaju sve bitne inioce i bitna svojstva metoda. Naime, osnovne metode imaju svoju
logiku i naunu osnovu, strukturu, predmet, norme i proceduru. Postupak je samo deo jednog
(metodskog - tehnikog) dela metoda i prvenstveno se odnosi na izvravanje
odreenih radnji u toku istraivanja. A, do iskaza da se radi o metodskim postupcima dovodi
nepreciznost u izraavanju, kao i razlike u konceptualnom pristupu i shvatanju ovih metoda.
Ilustracije radi, ako se sve ove metode smatraju jednom celovitom osnovnom metodom, npr.
analitiko - sintetikom, onda se sve osnovne metode, posebno uzete, mogu posmatrati kao njeni
metodski postupci. Osnov za to su
meusobni odnosi i karakteristike osnovnih metoda. Naime, jasno se razlikuju osnovne metode
koje su svojim postupcima bliske analizi (apstrakcija, specifikacija, dedukcija) i one koje su
bliske sintezi (konkretizacija, generalizacija, indukcija).
Istovremeno izrazita je njihova uzajamna proetost i meusobna uslovljenost. U prilog tome idu i
shvatanja da su neke od pomenutih metodau stvari "podmetode" ili metodski postupci drugih.
Tipian primer za to je stav da je indukcija postupak generalizacije. Ne ulazei dublje u raspravu
o odnosu indukcije i generalizacije,
ukazujemo da je indukcija u metodolokom smislu poetna, polazna, pa, prema tome,
najosnovnija metoda saznanja, koja omoguuje induktivnu generalizaciju. Budui da se za
generalizaciju, ali i za proces miljenja vezuje i poimanje koje se ne kvalifikuje kao metoda,
18

odnosi izmeu pojedinih osnovnih metoda su znaajni za njihovo odreivanje.Ono to zadaje

dodatne tekoe u shvatanju osnovnih metoda jeste i injenica da se stav, sud i zakljuak
odnosno obrazovanje pojmova, sudova i zakljuivanje poimaju kao osnovni oblici miljenja.
Kako je definisanje u naunom obrazovanju pojmova bitan postupak, ak nauna procedura
kojom se formira sistem sudova o
bitnim odredbama predmeta pojma i da su osnovne vrste zakljuivanja induktivno i deduktivno
zakljuivanje, stalno se obnavlja pitanje razlikovanja indukcije i dedukcije

8. Vrste radova
Saoptenje predstavlja saetu informaciju o rezultatima odreenog istraivanja u cilju
pobuivanja interesa o istraivakom problemu. Ekspoze ima oblik prikaza s obrazloenjem o
nekom istraivakom problemu u vidu specijalizacije, magisterskog rada ili doktorske
distertacije. Ekspoze se iskazuje usmeno ili pismenim putem uz koritenje raspoloivih tehnikih
mogunosti (skice, slike, tabele, grafiki prikazi i slino). Pledoaje predstavlja zavrne
objanjenje istraivaa na koncu diskusije u predmetu raspravljanja (panel-diskusija,
simpozij-diskusija i drugo). Na temelju izloenog miljenja istraiva usklauje i formulira
zakljuke samog istraivanja. Stoga, pledoaje je oblik prezentacije zakljuaka istraivanja putem
saetog usmenog ili pismenog izlaganja potkrijepljeno konkretnim utvrenim podacima o
saznanjima istraivanja.U strune radove ubrajaju se: struni lanak, struna monografija,
udbenik i prirunik.
Strunu lanak predstavlja krai prikaz odreenog problema iz podruja teorije ili
19

prakse. Funkcija strunog lanka ima didaktikopsiholoke karakteristike s osnovnim ciljem

popularizacije nekog aktualnog problema iz oblasti neke znanosti. Struna monografija
predstavlja neto obimniji rad u svezi s nekim aktualnim teorijskim ili praktinim problemom iz
podruja neke znanosti.
Udbenik predstavlja rezultat stvaralakog rada i ima vieznanu funkciju: slui kao izvor
saznanja i sticanja novih znanja, izvor je strunih informacija, omoguuje strunu edukaciju
kadrova i drugo,. Prirunik predstavlja didaktiko-metodiku nadopunu udbenika u funkciji
racionalizacije rada iz podruja odreene strune djelatnosti.
Znanstveni radovi zasnovani su na naunim injenicama i zakonitostima koje vladaju
u podrujima teorije i prakse pojedinih znanosti kao njezini strukturalni elementi. Znanstveni
radovi podlijeu i uslovljeni su odreenim postupcima stvaralakog karaktera, to e rei da
su strogo strukturirani. U ovu grupu radova ubrajaju se: nauni lanak, nauna monografija,
magisterski rad i doktorska distertacija.
Nauni lanak se razlikujeod strunog lanka jer je u njemu izloeno izlaganje s eventualnih
tehnika. Didaktiko-psiholoki naglasak ovog znanstvenog saoptenja je na znanstvenoj
verifikaciji odreenog znanstvenog problema u funkciji daljnjeg razvoja odreene znanosti.
Magisterski rad predstavlja samostalan znanstveni prilog. Teza ovog rada moe biti
neko neistraeno odnosno nedovoljno rijeeno znanstveno pitanje ueg obima. Za ovu vrstu
istraivanja neophodna je odgovarajua sposobnost za samostalan rad kao i sposobnost
koritenja odgovarajue standardne metodologije istraivanja. Istraivanje je utemeljeno na
valjanom organizaciono-tehnikom projektu.
Nauni lanak se razlikuje od strunog lanka jer je u njemu izloeno izlaganje s diskusijom i
objanjenja razliitih fenomena iz podruja nekih znanosti. Didaktiko-psiholoki naglasak
odnosi se na dokazivanju odreenih zakonitosti neke pojave u okviru odreene znanosti.
Nauna monografija predstavlja egzaktno usporeivanje prikupljenih podataka putem
eventualnih tehnika. Didaktiko-psiholoki naglasak ovog znanstvenog saopenja je na
znanstvenoj verifikaciji odreenog znanstvenog problema u funkciji daljnjeg razvoja odreene
znanosti.
Doktorska disertacija, kao najvii oblik samostalnog istraivanja, obuhvaa sloen
20

neistraeni problem u okviru odreene znanosti. U vremenskom pogledu ovo istraivanje traje
due i po obimu je sloenije. Za ovu vrst rada neophodna je sposobnost za samostalno
istraivanje i obradu odreenog problema utemeljeno na odgovarajuoj tehnologiji
istraivanja. Uslovi za pristup ovoj vrsti rada utvruju se zakonom i drugim normativnim
aktima. Znanstveni doprinos ove vrste istraivakog rada je veoma znaajan.
Iz svega izloenog moe se zakljuiti da je struni i znanstveni istraivaki rad veoma
sloen proces koji je utemeljen na znanstvenom metodu koga ine vie smiljenih operacija
koje vode istraivanju odreenog cilja, odnosno rjeavanju postavljenog problema
istraivanja. Kako neophodne injenice izviru iz podruja empirije, proistie i drugi
zakljuak, a to je da svaki poslenik iz domene svoga rada treba biti osposobljen da moe
pruiti odreen doprinos iz podruja strunog i znanstvenog unapreenja djelatnosti koju
obavlja. U tom smislu istraivanja u oblasti pravnih znanosti imaju poseban znaaj.
Doktorska disetracija, kao najvii oblik samostalnog istraivanja obuhvaa sloen,
neistraeni problem u okviru odreene znanosti. U vremenskom periodu ovo istraivanje traje
due i po obimu je sadrajniji. Za ovu vrstu znanstvenog rada neophodna je sposobnost za
samostalno istraivanje i obradu odreenog problema utemeljeno na odreenoj metodologiji
istraivanja. Uslovi za pristup ovoj vrsti rada utvruju se zakonom i drugim normativnim
aktima. Znanstveni doprinos ove vrste istraivakog rada je veoma znaajan.

Zakljuak
Iz svega izloenog moe se zakljuiti da je struni i znanstveni istraivaki rad veoma
sloen proces koji je utemeljen na znanstvenom metodu koga sainjavaju vie smiljenih
operacija koje vode ostvarivanju odreenog cilja, odnosno rjeavanju postavljenog pro
blema istraivanja. Kako neophodne injenice izviru iz oblasti empirije, proistie i drugi
zakljuak, a to je da svaki poslenik iz domena svoga rada treba da je osposobljen da moe pruiti
odreen doprinos iz domena strunog i znanstvenog unapreivanja djelatnosti koju obavlja. U
tom smislu istraivanja u oblasti medicinskih znanosti, zbog humanistikog karaktera, imaju
poseban znaaj.
21

Literatura
R. Zelenika, Metodololija i tehnologija izrade znanstvenog i strunog dijela, EKonomski fakultet
u Rijeci, Rijeka (2000)
D. Ristanovi, M. Dai, Osnovi metodologije naunoistraivakog rada u medicine, Velarta,
Beograd (2003)
22

M. Marui, Uvod u znanstveni rad u medicine, Medicinska naklada, Zagreb (2008)

J. Savi, Kako napisati, objaviti i vrednovati nauno djelo u biomedicini, Beograd (1996)
P. Mandi, MEtodologija naunog rada, ANURS, Banja Luka (2004)

23