Jasmina Arsenovi

Univerzitet u Beogradu
Filoloki fakultet, Beograd

UDK 821.134.2.09-31 Cervantes S. M.

ERAZMOVSKE INTERPRETACIJE DON KIHOTA

U SRPSKOJ NAUCI O KNJIEVNOSTI
Saetak: Tema ovog teksta je takozvan erazmovsk tradicij u tumaenjima
Don Kihota i njena zastupljenost u srpskoj servantistici. Pomenuti tip interpretacije dovodi u vezu znaenja prvog modernog romana sa Pohvalom ludosti Erazma
Roterdamskog i, posredno, tematizuje odnos Servantesovog remek-dela sa Svetim
pismom, odnosno, sa jevanelskim znaenjem pojmova mudro i ludo, ija dijalektika odreuje ponaanje protagoniste Veleumnog idalga. Pod mimikrijom aljive, nepretenciozne forme i u oiglednom antiklerikalizmu prepoznaje se ovakvim
itanjem u Servantesovom romanu kao i u Erazmovom pamfletu paradoksalna
literarna afirmacija hrianstva kao religije kroz koju Bog spasava svet ludou, jer
ga mudrou nije mogao spasiti. Meu mnogim otvorenim pitanjima servantistike,
ini se da bi upravo studije koje bi paljivije tematizovale relacije Erazmo Servantes hrianstvo, u srpskoj nauci o knjievnosti znaajno doprinele upotpunjavanju
uvida u mogunosti tumaenja povesti o Vitezu Tunog Lika.
Kljune rei: Servantes, Don Kihot, Erazmo Roterdamski, Pohvala ludosti, Sveto pismo,
srpska nauka o knjievnosti

I
Meu klasicima svetske knjievnosti, za Veleumnog idalga don Kihota od
Mane Migela de Servantesa, objavljenog prvobitno u Madridu 1605. i 1615. godine, vezuje se jedan poznati paradoks: on je jo uvek istovremeno i jedna od najitanijih knjiga evropske batine1, a u isti mah je, uz svu popularnost i omiljenost, i
dalje na glasu kao jedan od njenih najteih tekstova za tumaenje, rukopis koji ne
prestaje da podstie ivopisno nepomirljiva razumevanja. U kritikom panskom
izdanju ovog romana iz 1998. godine, britanski servantista Entoni Klouz zabeleio
je da bi pokuaj celovitog sagledavanja etiri veka duge tradicije kritikog pisa1

Poznat je podatak da je, uz Bibliju (i romane Agate Kristi (!)), Don Kihot i danas jedna od najee
tampanih knjiga u svetu, a prema opsenoj anketi koju su sproveli izdavai Norvekog knjievnog
drutva u Oslu 2002. godine, ukljuivi u ispitivanje oko stotinu vodeih savremenih svetskih
pisaca, proglaen je i najboljim romanom svih vremena. Pogledati lanak: A. Chrisafis, Don Qujite is
the worlds best book say the worlds top authors, u: The Guardian, 8 May 2002. Dostupno na: www.
guardian.co.uk

272

nja o Kihotu predstavljao, navodimo, brutalno veliki napor za jednog istoriara2,

izazov koji bi zbog nepreglednog obima i raznovrsnosti grae daleko prevaziao
individualne moi, a otprilike u isto vreme, ne bez ironije, u studiji pod nazivom
Como se lee hoy el Quijote (ili Kako se danas ita Kihot) Kerol Donson3 je zakljuio
da nam pomenuto arenilo meusobno posvaanih komentara moe posluiti,
barem, kao sasvim plastino svedoanstvo o projektivnosti svakog ina itanja,
varijacija Prustove teze da u knjievnim delima najpre itamo sebe same. Sreom,
mnogo vie nego oko pitanja vezanih za problematiku znaenja povesti o Vitezu
Tunog Lika, danas postoji jasan nauni konsenzus u vezi sa njenim knjievnoistorijskim znaajem: prema znamenitoj formulaciji Lenarda Dejvisa, na primer,
Don Kihot je totemski praotac modernog romana jer sukobom junaka sa svetom
zadaje glavnu temu itavoj potonjoj knjievnosti, pa problematizacija odnosa izmeu ovekove svesti i stvarnosti, poigravanja sa konvencijama na kojima poiva
literatura ili eksperimenti na planu narativne tehnike samo kao deo onoga ime
je Migel de Servantes obogatio knjievnost toliko proimaju kasniji prozni izraz
da se ne smatra neodmerenom ni tvrdnja Marija Vargasa Ljose da su svi romanopisci posle vojnika sa Lepanta, simboliki reeno, deca Mane.
Za one koji su u srpskoj sredini zainteresovani i spremni da se upoznaju sa aktuelnim tokovima refleksija o Don Kihotu, veim problemom od obima postojee kritike grae o toliko paradigmatskom ostvarenju, ine se okolnosti naeg socijalnog
konteksta: zbog poznatih nesrea iz poslednjih nekoliko decenija ratova, izolovanosti zemlje i ekonomskih nevolja koje osujeuju optimalan intenzitet prenoenja novih
studija stranih autora, odnosno, smanjuju nau komunikaciju sa svetom ini se da je
prilino zahtevno pratiti korak raskone savremene servantistike i uestvovati u njenom dijalogu. Ipak, zahvaljujui trudu relativno malobrojnih domaih istraivaa, srpska javnost je obavetena o najrelevantnijim momentima u izuavanju i popularizaciji
stvaralatva Migela de Servantesa. Meu najznaajnijim doprinosima na ovom polju
u poslednjih pedesetak godina kod nas, pomenimo izvanredan i esto pretampavan
esej Sretena Maria Tragina luda, koji je pisan kao razueni komentar i polemika sa
dotadanjim optim mestima donkihotskih analiza, potom, veoma preglednu i sintetinu Knjigu o Servantesu Ljiljane Pavlovi Samurovi, studioznu monografiju Servantes u srpskoj knjievnosti Jasne Stojanovi ili novi prevod Kihota (i prvi prevod na srpski
jezik Persila i Sigismunde) Aleksandre Mani. No, utisak je da je ostalo jo mnogo prostora za dublju naunu eksplikaciju i sameravanje sa svetskom naunom javnou,
kako u vezi sa pitanjima vezanim za centralno Servantesovo delo tu praumu ideja
za Meditacije Ortege i Gaseta tako i za analizu njegovog preostalog pesnikog, proznog i dramskog stvaralatva. U skladu sa takvom impresijom, ovaj tekst ukazuje na
jedan aspekt tumaenja Veleumnog idalga o kojem, prema naim dosadanjim saznanjima, ne postoji ni napisana niti prevedena studija kod nas, ali je u stranim krugovima
(barem od tree decenije XX veka, kada su objavljeni prvi napisi o Servantesu iz pera
2

A. Close, Las Interpretaciones del Qujiote, u: Miguel de Cervantes, El ingenioso hidalgo Don Quijote de
la Mancha, Barcelona, Critica, 1998.
3

Navedeno prema: Lj. Pavlovi Samurovi, Knjiga o Servantesu, Beograd, Nauna KMD, 2004, str. 136.

273

Amerika Kastra) veoma znaajan i obrazloen topos interpretacija: to je, uistinu pominjana, ali ne i posebno elaborirana u naoj kritici, veza Don Kihota sa Pohvalom ludosti Erazma Roterdamskog4 i sledstveno, prilino semantiki vaan i intrigantan odnos
panskog remek-dela sa Svetim pismom.

II
Najsaetije reeno, itati u erazmovskom kljuu Don Kihota znai prepoznavati religiozno, hriansko znaenje u pustolovinama protagoniste Alonsa Kihana,
odnosno, videti u ludosti njegove namere da ceo svet preobrazi po ugledu na
knjigu, znaenja koja su delom otvoreno, a delom prikriveno, srodna porukama
Erazmove Pohvale ludosti.
Podsetimo se, Kihotovo ludilo tumaeno je kroz istoriju na razliite naine; ovde
emo pomenuti samo one najznaajnije. S jedne strane, ono je razumevano doslovno, onako kako Servantes i pripoveda: kao jezgro prie o oveku koji gubi razum
zbog prekomernog uivanja u vitekim romanima i poistoveuje se sa fikcionalnim
junacima dakle, kao vid literarne tematizacije italake manije ili vitekog ludila.
Takvom, doslovnom razumevanju pripovesti doprinelo je i nekoliko otkria. Pre vie
od jednog veka, panski istraiva Menades Pidal utvrdio je postojanje popularnog
dramskog komada iz Servantesovog vremena sa istom temom (Meuigru o romansama anonimnog autora, izvoenu na panskim pozornicama u deceniji uoi objavljivanja Kihota) i pretpostavio je da je on mogao posluiti kao osnova za budui roman,
s obzirom na to da je predstavljao seljaka Bartola koji, posle itanja vitekih romansi,
umilja da bi mogao delovati u svetu po ugledu na svoje omiljene epske likove. Takoe, interdisciplinarna istraivanja dala su sline rezultate; u paniji XVI i XVII veka,
istorija medicine zaista je registrovala sluajeve vitekog ludila, o emu je pisala Martina Biar: Posebno esta vrsta manije u knjievnom delu je viteko ludilo; njegova rasprostranjenost u XVI i XVII veku odgovara zakasnelom uvoenju feudalnog sistema
na Iberijsko poluostrvo. Ovaj tip ludaka, odgojen na vitekim romanima, udan slave i
poasti, u tolikoj meri je impresioniran delima i postupcima svojih junaka da se poistoveuje sa njima u pravom prenoenju linosti.5 Takav pristup usklaen je i sa onim to
sam pisac belei u predgovoru romana i na zavretku pripovesti da je njegovo pisa4

Kao izuzetak, postoji davno napisan esej Erazmo i Cervantes Tina Ujevia, objavljen u sarajevskom
asopisu Pregled 1937. godine (knjiga XIII, 167/168), o emu nas obavetava Jasna Stojanovi
u studiji Servantes u srpskoj knjievnosti, na strani 222: Njega (Ujevia) zaokuplja odjek ovog
holandskog pisca, filologa i teologa kod Servantesa, tragom istraivanja koje je u prethodnoj
deceniji objavio Ameriko Kastro. Ujevi zapravo eli da osvetli uticaje koji se ne sastoje u konkretnim
i materijalnim imitacijama, ve kako kae, u tananim nadahnuima, intelektualnoj kosini, u onome
to je najtee da se opazi. Erazmo, recimo, jasno uvia da se ludilo ne moe potpuno ukloniti iz
ovekove egzistencije, i da je ivot bez ludosti (bez hirova, perverzija, manija, ekstravagancija,
bizarnosti, iluzija, megalomanija, samoobmana), skoro nezamisliv. Pritom je normalnost apstraktna
ema, teko zamisliva i skoro neostvariva.
5
M. Bigeard, La folie et les fous littararaires en Espagne.15001650. Centre de recherces hispaniques:
Paris, 1972. Navedeno prema: Lj. P. Samurovi, Knjiga o Servantesu, Beograd, Nauna KDM, str.106.

274

nje motivisano iskljuivo eljom da se srui trono zdanje vitekog romana, kao izuzetno popularnog, ali odve neuverljivog i preivelog knjievnog anra. Ipak, manje je
onih koji Servantesu veruju na uvodnu i zavrnu re, pa, imajui u vidu njegov ugled
najironinijeg meu piscima i shvatajui da treba itati izmeu redova, nameru o
polemisanju sa vitekim anrom doivljavaju samo kao poetnu ideju iz koje su se,
tokom rada na romanu, razvila mnogo ozbiljnija znaenja i intencije. Daleko su, dakle,
brojnija simbolika tumaenja Kihotove ludosti: ono se najee shvata kao posebno
raspoloenje i ekstremni idealizam, i sva ova objanjenja kao optepoznata objedinjuje znaenje frazeolokog izraza borbe sa vetrenjaama ili donkihotijade; odnosno, re je o razumevanju Kihotove ludosti kao spremnosti na borbu za plemenite i
uzviene, ali neostvarive ciljeve. Pomenimo i, kao jednu od interpretacija koje su imale
izuzetno irok odjek, onu koju je iz ugla istorije romana i dijaloga knjievnih anrova
izloio Mihail Bahtin. Govorei o Don Kihotu kao uzornom obliku takozvane druge
stilske linije evropske proze (one koja parodijski oponira dominantnim, ozbiljnim literarnim anrovima da bi obnavljala principe tekue litararnosti), Bahtin je smatrao da
se likom lude oneobiava, subvertira knjievni, ali i drutveni sistem datog vremena,
da je on sredstvo polemike konfrontacije sa autoritetima sa ovetalim anrovima,
knjievnim interpretacijama sveta, prevazienim formama, ali i sa drutvenom hijerarhijom. U kolevci evropskog romana novijeg vremena prvi su se nali obeenjak,
aljivina i luda i ostavili su u njegovim pelenama svoju kapu sa zvekama.6 No, kao
to je pomenuto, Kihotovu ludost mogue je razumeti i na jedan jo specifiniji, odreeniji nain.
bjavljena 1511. godine u Parizu, Erazmova Pohvala ludosti ubraja se meu
najvanija ostvarenja renesansne kulture i slovi za tekst koji je zbog svoje nesvakidanje forme izazvao ogorenje u onovremenom katolikom svetu. Primerice,
upravo u paniji, u veku u kojem je roen Servantes, Pohvala se dva puta nala na
indeksu zabranjenih knjiga; kako je dokazao u svojoj kapitalnoj studiji Erasmo y
Espaa (Erazmo i panija) francuski hispanista Marsel Batajon, Inkvizicija e potom
jo veoma dugo, ak stoleima, sistematski brisati sa literarne mape, unitavati ili
preutkivati dela panskih autora koji su bili pristalice erazmizma.7 Humanista i pacifista izuzetno nezavisnog, odvanog duha i danas vie slavan nego poznat8
holandski svetenik Erazmo Roterdamski zamislio je 1509. godine u povratku iz Italije svoj religiozni pamflet pod nazivom Pohvala ludosti, umnogome kao ironinu
reakciju na sopstveno razoarenje hrianskim Rimom, na vienje jednog likujueg
papstva i beivotne crkve9, a napisao ga je za svega nekoliko dana u Londonu, kod
svog prijatelja Tomasa Mora, kojem je delo i posveeno. Ma ta pisac govorio u svo6

Mihael Bahtin, O romanu, Beograd, Nolit, 1989.

O panskom erazmizmu kao jednom od mnogih pokreta plutajue (nedogmatske) religioznosti,

koji su se pojavljivali u XVI veku kao reakcije na moralnu krizu hrianskog sveta, pogledati studiju
Erazmizam, Erazmov trag u knjizi: H. L. Abeljan, Istorija panske misli, Sremski Karlovci, Novi Sad,
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia , 2008.
8

L. Alken, Erazmo meu nama, prevod sa francuskog Miodrag Radovi, Sremski Karlovci, Novi Sad,
Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, 1994, str. 7.
9

Isto, str. 95.

275

me predgovoru, to je satiriki govor napisan u jednom dahu, pun aoka, a katkad i

surov. To je takoe i lirski govor koji slavi mudru ludost jednog autentinog hrianstva. Jedini lik tog neobinog sastava je sveprisutna i svakidanja Ludost, zahvaljujui glupostima njenih bezbrojnih uenika.(...) Najpoznatija i najtajanstvenija od
svih Erazmovih knjiga postavlja na scenu Ludost i svet, svoje pozorite.10
U prvom, kvantitativno daleko pretenijem obimu teksta, Ludost koja govori
jedina kadra da uveseljava i bogove i ljude11 predstavlja se kao ona kojoj svi ljudi
duguju zahvalnost za klicu i izvor ivota, kao ona od ije dareljivosti potiu sve prijatnosti jer, kako itamo, ivot je prijatan kad se ne misli nita.12 Ako je Ludost odgovorna za ljudske zablude, ona nita manje ne pomae oveku da ivi, pa su, praktino,
svi ljudi njeni poklonici; no, upadljiv je antiklerikalizam u poretku poklonika ludosti:
to su najpre pape i crkveni poglavari, mada su oslovljeni i kraljevi i svi predstavnici
svetovnih vlasti, filozofi i teolozi, kaluerski prosjaci, propovednici,ljudi od pera iljudi od maa, sujeverni, hodoasnici. Komentariui odvanost kritikih namera Erazma u majstorstvu dvosmislenosti, tefan Cvajg konstatuje da je Pohvala ispod svoje
pokladne maske, bila jedna od najopasnijih knjiga svog vremena, mada podvlai da
njen autor kao humanist, nije sanjao o pobuni protiv Crkve, ve o reflorescenciji, renesansi hrianske ideje vraanjem na njenu nekadanju nazarensku istou.13
Konzervativni teolozi koji su proitali Pohvalu povikali su na uzbunu belei Alken oni su javno posumnjali u Erazma i njegovu pravovernost, a Erazmo
je odgovarao da njegova Ludost udara samo po zloupotrebama i zabludama.14
Pomenute reakcije, ini se, previdele su sam zavretak teksta Pohvale, jer u njemu
nalazimo neto sasvim drugo. Neoznaena promena tona zavarala je panju onovremenih branilaca dogme, jer Erazmo, nakon otre satire prepoznatljivih drutvenih mana, u finalnim redovima svog teksta pie: Bog je odluio da pomou ludosti sauva svet, jer ga mudrou nije mogao obnoviti.15 Nekoliko zavrnih stranica Pohvale ne predstavlja vie satiru, ve u doslovnom smislu slavi ludost Hristovih
izabranika, neoekivano preobraajui ludiku drutvenu kritiku u tekst mistike
inspiracije, o emu svedoe sledei redovi: Kakav je taj budui ivot blaenih na
nebu za kojim pobone due uzdiu tako enjivo? Duh e svakako pobediti telo
i to e uiniti utoliko lake ukoliko ga je ve za ivota pripremio za takav preobraaj. Zatim e najvii Um poljuljati na neshvatljiv nain i sam duh, jer ga beskrajno
prevazilazi. I tako e itav ovek izai iz sebe i bie srean samo zato to vie ne
pripada sebi...16
Erazmova Pohvala ludosti je, dakle istovremeno i kritika sveta lienog
mudrosti (pa u doslovnom, svetovnom smislu rei, ludog) i apologija biblijskog
10

Isto, str. 100.

11

E. Roterdamski, Pohvala ludosti, Beograd, Rad, 1984, str. 11.

12

Isto, str. 18.

13

. Cvajg, Magelan; Erazmo Roterdamski, Beograd, Rad, 1983, str.140.

14

L. Alken, navedeno delo, str. 108.

15

E. Roterdamski, navedeno delo, str. 11.

16

Isto, str. 103.

276

pojma mistike ludosti kao naela koje je, u sakralnom kontekstu, nadreeno
ljudskom razumu, na nain na koji je ta hrianska dijalektika pojmova izraena u
reima apostola Pavla u Svetom pismu:
Niko neka se ne vara: ako ko meu vama misli da je mudar na ovome svetu,
neka bude lud da bude mudar. Jer je premudrost ovoga sveta ludost pred Bogom,
jer je pisano: hvata premudre u njihovom lukavstvu (Prva poslanica apostola Pavla Korinanima, glava 3, stih 18.).
Ili, neto dalje:
Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi slabi, a vi jaki; vi slavni,
a mi sramotni (Prva poslanica apostola Pavla Korinanima, glava 4, stih 10.).
Ludost je u novozavetnom kontekstu rei apostola Pavla vrhunska mudrost
zato to prihvatanje vere podrazumeva raskid sa racionalnim, razumskim tokovima miljenja i potpuni preobraaj uma. Prema ovakvom pogledu na svet, ludost
religioznih ljudi nadilazi mo razuma vera u nevidljivog Boga, u mogunost vaskrsenja umrlih ili ljubavi prema neprijateljima a istovremeno je ludost ili budalatina u oima neverujueg oveka: ovako posmatrani, svi hriani su Boije
lude u pozitivnom, metaforinom znaenju te rei, ali i doslovne lude ili budale
u nereligioznom smislu svakidanje upotrebe ovih rei. Ukrtanje perspektiva
teolokog i svetovnog, nereligioznog pogleda na svet moglo bi tako da objasni
i ambivalentne likove lucidnih ludaka u vremenu nastanka modernog evropskog
romana, one koje nas ostavljaju u nedoumici kako da ih razumemo.
Prema reima Leona Alkena, prvi pisac pohvale upuene ludosti je sam apostol Pavle, njegov nastavlja je Erazmo, a slede ih slavne figure renesanse: Erazmo
je imao itaoce sposobne da procene u njegovom delu i formu i sadraj. Njegov
prijatelj Tomas Mor jedan je od njih. Engleska se, uostalom, pokazala prikladnijom
da pojmi ono dublje skriveno u Erazmovom humoru. U paniji isto tako, Erazmova ludost ostaje zarazna i osveavajua. Ako sveti Ignjacije ne trpi Erazmove presmele drskosti, nije takav sluaj sa Servantesom. Don Kihot je ludak, u to sumnje
nema. Viteki romani su mu, slasno, pomutili pamet. Sano Pansa nije manje aknut, jednom aknutou od druge ruke, poto je njegova uloga da demistifikuje
pitanje asti, da se podsmeva formalizmu, da ovaploti najzad onu udnu linost
budalastog i brbljivog pametnjakovia koji do mile volje prosipa iz eira mudre
izreke. Ako je istina da je Erazmo dao originalnu dubinu tradicionalnom shvatanju ludaka kao nosioca nadahnutosti vie od zdravog razuma, Servantes treba da
bude smatran za jednog od njegovih naslednika, zbog humora i ljubavi sa kojima
je naslikao Don Kihota i Sana Pansu. Tako nam je on pruio poput Rablea i ekspira, druge dvojice naslednika Erazmovih mogunost da bolje osetimo saglasnost sveopte ludosti, nepredvienu sliku vene premudrosti.17

17

L. Alken, nav. delo, str. 114. (Kurziv je moj.)

277

III
Erazmizam u Don Kihotu ako ga shvatimo kao postupak da se kroz lik lude,
na jednoj strani, kritiki govori o drutvenoj stvarnosti, optoj krizi morala, problematinosti autoriteta dravnih i verskih vlasti, a da se istovremeno na drugoj
strani, neoznaenom promenom tona, uz takvu kritiku, doslovno afirmie autentino doivljeno lino hrianstvo Boijih luda, unutarnja duhovnost nezavisna
od spoljnih, ritualizovanih izraza pobonosti prvi je u XX veku prepoznao i obrazloio Ameriko Kastro u studiji El pensamiento de Cervantes (Servantesova misao),
1925. godine. Uz eseje pod nazivom Meditacije o Kihotu Hose Ortege i Gaseta, Kastrova knjiga smatra se toliko temeljnom studijom moderne servantistike, da, na
primer, Hose Luis Abeljan belei da o Servantesovoj misli, pre nje, praktino nije
napisano nita vano, dodajui da se u Don Kihotu erazmovske ideje pojavljuju
tokom itave knjige: u prednosti hrianstva nad katolicizmom; u oiglednom
antiklerikalizmu, iako svedenom na minimum blagom ironijom; u isticanju milosra nad pravdom; u velianju unutarnje vere i preziru mehanike molitve ili rituala i ceremonija kojima je ona praena; u divljenju prema prirodi i ak u elji da se
vrati Zlatni vek, i tako dalje.18 Kastrove ideje kasnije su potpunije razvili, izmeu
ostalih, Marsel Batajon, Antonio Viljanueva i Hose Maravalj.
U srpskoj kritici, kontinuitet sa Erazmovim idejama pominju kao mogui nain itanja Servantesovog romana, mahom, svi ve pomenuti predstavnici domae servantistike, premda vie usputno, bez zadravanja na ovom vanom odnosu,
i moglo bi se konstatovati da se jasno osea potreba za jednom studijom koja
bi to paljivije predstavila. Ljiljana Pavlovi Samurovi, na primer, ne proputa da
Erazmov uticaj pomene u svojoj Knjizi o Servantesu, ali samo u kontekstu naunog
doprinosa interpretacija Amerika Kastra.19 Neto malo vie belei Novica Mili u
uvodnim redovima teksta Don Kihot i knjievnost20, ali pretpostavku ne obrazlae
mnogo, moda imajui u vidu da je svetska nauka o tome ve dovoljno govorila. O tome kako bi se mogao razumeti Kihotov viteki plan, Mili kae:Mogla bi
to biti devotio moderna, o kojoj je neto ranije ve govorio Erazmo Roterdamski,
moderno posveenje hrianskim, ljudskim idealima pravednosti i spasenja, to
bi bila dunost obrazovanog oveka u novom vremenu; ta e Erazmova zamisao
imati velikog odjeka u paniji XVI stolea, mada e biti izvor zabuna i zastranjenja,
ponekad i jeresi, ili barem sumnji u jeres njenih pristalica, zvanih erazmisti. Moe
li se stara vera oiveti novim sredstvima?...
No, ako vezu Don Kihota sa Erazmovom Pohvalom ludosti razumemo posredno, kao povod za problematizovanje Servantesovog odnosa prema hrianstvu ili
za refleksiju o hristolikosti Viteza Tunog Lika (jer pomenuti uticaj na to najdirektnije upuuje), tada nalazimo vie kritike grae u tokovima srpske nauke o knji18

H. L. Abeljan, Istorija panske misli, Sremski Karlovci, Novi Sad, Izdavaka knjiarnica Zoran
Stojanovia, 2008, str. 233.
19

Nav. delo, str. 136.

20

Novica Mili, Don Kihot i knjievnost, Knjievni list, god. IV, br. 32, 2005.

278

evnosti; ovde emo pomenuti samo nekolicinu bitnih momenata u tom smislu,
prvenstveno kao poziv na otvaranje novog dijaloga o ovom pitanju.
Sreten Mari, na primer, u tekstovima Tragina luda i Don Kihot jue i danas belei da je osnovna Servantesova tema znaaj Knjige, njeno suoenje sa
ivotom21, i to knjige shvaene u najirem znaenju, kao civilizacijskog pojma22, a
ne samo viteke literature koja je okrivljena za junakovo ludilo, ili samo Biblije, sa
njenim specifinim znaenjem ludila iz poslanica apostola Pavla, koje je u renesansi reaktuelizovao Erazmo Roterdamski: Ne verujem u Don Kihota simbola Hrista mada i toga ima u njemu. ega nema? Simboli su uvek polivalentni.23 Kada
se dotie teme ludila, Mari rezonuje da Servantes ovde pie o grandomanskom
ludilu svog naroda i svom vlastitom; on je taj koji se osea pod koom Tunog
Viteza, on je taj koji je bio ponosni idalgo, sluio i bio ranjen u slavnoj bici kod
Lepanta (...) on ismeva sebe, ali ono to ismejava ipak osea kao najbolje u vlastitoj dui.24 Smatrajui da je parodija lanih ideala bila prvi cilj romana, ali da nije
ostala i jedini, autor eseja dalje belei da je na jednoj strani Servantesove satire
vitetvo, a na drugoj knjiga mudrosti i ludosti Crkve: Ako nije bukvalna, satira
Svetog pisma, teologije, crkve, u Don Kihotu nije ni naroito ezoterina, kad se
knjiga iole paljivije ita. A zatim: Ne mogu da prosudim da li je tana tvrdnja
Luj-Filipa Meja da je Don Kihot ifriran izraz slobodne misli u paniji Inkvizicije, i
da ceo roman poiva na transpoziciji teolokih sukoba, jer ne poznajem dovoljno
teologiju, naroitu onu tananu iz doba Reformacije. Ali mnoge su aluzije prilino
prozirne i za laika kakav sam. Sasvim uveren u to da je ovaj roman u celosti alegorija antidogmatinosti, Mari e zakljuiti razmiljanja o Servantesovom odnosu
prema oblasti religijskog pretpostavkom da je pisac izbegao progon Inkvizicije
zahvaljujui tome to je izveo genijalnu mistifikaciju.25
Monografija Servantes u srpskoj knjievnosti Jasne Stojanovi prua nam jednu iru panoramu za posmatranje kontinuiteta ove vrste recepcije, pa u njoj nailazimo na saznanje da su, nakon nekoliko knjievnika iz prve polovine XX veka26,
o odnosu Servantesovog remek-dela i hrianske ideje o svetu sa razliitim zakljucima pisali, na primer, Milan Damnjanovi27, Aleksandar Milosavljevi28 i Ni21

S. Mari, Tragina luda, u: Temat Don Kihot 16052005, asopis Krajina, godina IV, broj 15, Banja
Luka Beograd, 2005, str. 59.
22

Na drugom mestu Mari belei da je Don Kihot ovek knjige, onaj koji, nezadovoljan stvarnou,
onaj koji posle jedne faze itanja, sanjarenja, razmiljanja, polazi u svet da ga izmeni, da u njemu
ostvari istinu, pravdu i lepotu, onakve kakve ih ui knjiga, kakve ih zahteva knjiga. Don Kihot je onaj
iji je pothvat ostvarenje knjige, simbol cele nae civilizacije, koja je ve milenijum civilizacija knjige.
Navedeno prema: S. Mari, Don Kihot jue i danas, Glasnici apokalipse, Beograd, Nolit, 1968, str. 82.
23

Isto, str. 81.

24

Isti, Tragina luda, str. 6465.

25

Isto, str. 69.

26

Misli se na tekstove Vladimira Dvornikovia, Zdravka Jagodia i Tina Ujevia.

27

M. Damnjanovi, Realnost i etinost Don Kihota, Vidici, XIV/1966.

28

A. Milosavljevi, Svet je iskoio iz zgloba, Odjek, II/1990.

279

kola Miloevi29. Dok prvopomenuti autor u Don Kihotu u sutinskom smislu vidi
delo hrianske inspiracije, polemiki okrenuto protiv srednjovekovnog realizma, pozitiviranja i formalizovanja hrianskog verovanja, Milosavljevi i Miloevi smatraju da je, naprotiv, Servantes kritiar religijske misli kao takve, pisac koji
provocira sumnju u autoritet Biblije i izraava skepsu po pitanju ljudske prirode
i mogunosti ostvarenja hrianskih ideala. U tekstu Nikole Miloevia istaknuta je teza da Don Kihot polazi u pustolovine sa plemenitim namerama, ali da su
efekti njegovog delovanja po pravilu destruktivni, iz ega se zakljuuje da su mu
akcije iluzorne, odnosno, da su etika stremljenja instrument junakove ludosti.30
Smatrajui da Servantesova kritika vitekih romana see do svojih poslednjih, metafizikih konsekvenci, Miloevi prepoznaje u junakovim neuspesima da ini dobra dela i da tvori pravdu omalovaavanje religijskih zabluda, odnosno, pievo
antihriansko raspoloenje. Meu mnogim primerima, kao mesto na kojem se
autoritet svete knjige sasvim eksplicitno dovodi u sumnju, Nikola Miloevi navodi raspravu protagoniste romana sa svetenikom, pri emu Don Kihot ukazuje na
slinost izmeu vitekih i svetih knjiga, pozivajui se na dogmu o nepogreivosti
Biblije. Takoe, u dobro poznatoj i jednoj od najkontroverznijih epizoda, u kojoj veleumni idalgo oslobaa zatvorenike i osvedoene prestupnike (kradljivce,
svodnike, prevarante) pravdajui svoj gest obrazloenjem da ljudi ne treba jedni
drugima da sude jer nebo kanjava grenike, autor studije vidi ironinu parafrazu Biblije koja dolazi u trenutku kada je pisac upravo suoio svog junaka sa
jednom krajnje grubom i nemilosrdnom stvarnou31, budui da su se, po oslobaanju, prestupnici obruili kamenjem na svoje dobroinitelje. Tako, dakle, vera
u pravedno upravljanje svetom od strane neke vie sile, teorijski izraena, postaje
parodija, a praktino sprovedena, postaje ludost.32
Polemika je, dakle, i u srpskoj kritici ve otvorena, a njeni polariteti u stavovima odgovaraju optim, naelnim kontrastnim interpretacijama u tokovima
donkihotskih analiza. Takozvani romantiarski pristup u Vitezu Tunog Lika video je prvog i pravog, istinskog romanesknog heroja modernog doba, pravednika u nepravednom svetu, dok je suprotan pristup izgraen na pretpostavci da
Servantes u Kihotovim avanturama problematizuje, kao osnovnu temu, odsustvo
oseaja za stvarnost, iluzije o svetu, zablude. Meu autorima XX veka, pomenimo
sada samo Renea irara33 kao jednog od najubedljivijih zagovornika otklona od
svih opozitnih pojednostavljenja, otpor tumaenjima u duhu manihejske podele
na pravednog junaka i nepravedan svet, jer on objanjava da kod Servantesa
jedno isto lice otelovljuje istovremeno i ontoloku bolest i zdravlje; Don Kihot
jeste junak traganja za autentinim vrednostima, smatra irar, ali je u isti mah i lik
29

N. Miloevi, Don Kihot i nihilizam, Krajina, IV/2005.

30

Isto, str. 133.

31

Isto.

32

Isto.

33

R. irar, Romantina la i romaneskna istina, u: Roman: raanje moderne knjievnosti, pr. A. Petrov,
Beograd, Nolit, 1975.

280

koji ne razlikuje umetnost od ivota (fikcionalni svet od vanumetnike stvarnosti),

budui da prema njoj nema neophodnu estetiku distancu.
Setimo se ovom prilikom i poznatijih svetskih autora koji su Servantesovu
pripovest doiveli prvenstveno kao priu o ismevanju hristolikog junaka, ovaploenju bezumne dobrote. Verovatno je najvie panje ovoj temi posvetio Migel
de Unamuno34, ali su o njoj govorili, izmeu ostalih, i Fjodor Mihajlovi Dostojevski35 i Vistan Hju Odn (koji je Don Kihota smatrao najboljom predstavom religioznog heroja u knjievnosti36), a meu panskim knjievnim kritiarima, na primer,
Amado Alonso.37 Konano, u godini obeleavanja jubileja, etiri veka od prvog
objavljivanja velikog romana, u Jerusalimu 2005. odran je i poseban meunarodni nauni skup pod nazivom Servantes i religije38, sa ueem oko trideset autora
iz sveta koji su iz razliitih uglova analizirali vidove fikcionalizacije religioznih tema
(hrianstva, judaizma i islama) u celom Servantesovom stvaralatvu.

Literatura
I

Alonso, A. (1969). Materia y forma en poesia. Madrid: Editorial Gredos.

Alken, L. (1994). Erazmo meu nama. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica
Zorana Stojanovia.
Auden, W. H. (1950). The Enchafed Flood. New York: Random House.
Dostojevski, F. M. (1974). O umetnosti. Ni: Gradina.
Luis Abeljan, H. (2008). Istorija panske misli. Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Mari, S. (1968). Glasnici apokalipse. Beograd: Nolit.
34

M. de Unamuno, ivot don Kihota i Sane, Beograd, Kultura, 1969.

35

F. M. Dostojevski, O umetnosti, Ni, Gradina, 1974.

36 W. H. Auden, The Enchafed Flood, New York, Random House, 1950. U eseju Ishmael Don Quijote
nalazimo:Don Quixote is, of course, a representation, the greatest in literature, of the Religious
Hero, whose faith is never shaken and whose characteristics we have already discussed. The only
point to consider here is why Cervantes makes him recover his sanity at the end. Does this mean
that he ceases to be a religious hero, that he loses his faith? No. It is because Cervantes realizes
instinctively that the Religious Hero cannot be accurately portrayed in art. Art is bound by its nature
to make the hero interesting, i.e. to be recognizable as a hero by others. Both the aesthetic hero and
the ethical hero are necessarily interesting and recognizable by their deeds and their knowledge,
but it is accidental and irrelevant if the religious hero is so recognized or not. Unless Don Quixote
recovers his senses, it would imply that the Religious Hero is always also an aesthetic hero (which
is what his friends want him to be). On the other hand, once he does, he has to die, for he becomes
uninteresting and therefore cannot live in a book.
37
Amado Alonso, Materia y forma en poesia, Madrid, Editorial Gredos, 1969. Pogledati tekst Don
Quijote no asceta, pero ejemplar cristiano y caballero.
38
Cervantes y las religiones, actas del Coloquio internacional, ed. Ruth Fine, Santiago Lopez Navia,
Madrid, Frankfurt, Iberoamericana, 2008.

281


Pavlovi Samurovi, Lj. (2004). Knjiga o Servantesu. Beograd: Nauna KMD.
Roterdamski, E. (1984). Pohvala ludosti. Beograd: Rad.
Stojanovi, J. (2005). Servantes u srpskoj knjievnosti. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Unamuno, M. (1969). ivot don Kihota i Sane. Beograd: Kultura.

II

Cervantes, M. (1998). El ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha. Barcelona: Critic.

(ur. F. Rico)

III

Fine, R. i Lopez Navia, S. (2008). Cervantes y las religiones, actas del Coloquio internacional. Madrid. Frankfurt: Iberoamericana.
Petrov, A. ur. (1975). Roman: raanje moderne knjievnosti. Beograd: Nolit.
ukalo, M. ur. (2005). Don Kihot 16052005. Banja Luka Beograd. Krajina 15.
Mili, N. (2005). Don Kihot i knjievnost. Knjievni list 32.

IV

Chrisafis, A. Don Qujite is the worlds best book say the worlds top authors, London, The
Guardian, 8 May 2002. Dostupno na: www.guardian.co.uk [08.05.2002.]

Jasmina Arsenovi

ERASMIAN INTERPRETATIONS OF DON QUIJOTE

IN SERBIAN LITERARY CRITICISM
Summary: This paper deals with so called erasmian interpretations of Don Quijote
in Serbian literary criticism. This kind of interpretation connects the meanings of
the first modern novel with The Praise of Folly written by Erasmus of Rotterdam and
analyses its relation with The Bible, especially with evangelion meaning of the notions wisdom and folly, which determine the behavior of Ingenioso Hidalgo; in this
way, Don Quijote is being seen as a religious hero. Among many open questions of
Cervantine studies, it seems that there is a need for the papers which would explore
the relations Erasmus Cervantes Bible, supposing that they could notably contribute to deeper insight into possibilities of interpreration of Spanish masterpiece
in Serbian literary criticism.
Key words: contemporary Serbian criticism, Miguel de Cervantes, Don Quijote, Erasmus, The Praise of Foly, The Bible

282