1.

odeljak: Judeo-hrianska i grko-rimska

tradicija
Rano hrianstvo: svetska religija

I dok su poverenje u ljudski razum i nada u sreu na ovom svetu bledeli tokom
poslednjih vekova Rimskog carstva, jedan novi pogled na svet poeo je da se
uvruje - hrianstvo. Ovo shvatanje je naglaavalo bekstvo iz sveta
prinude i spajanje s viom realnou. Kao odgovor na opadanje helenizma,
hrianstvo je ponudilo razlog zbog koga je vredno iveti u duhovno
razoaranom grko-rimskom svetu: nadu u linu besmrtnost. Trijumf
hrianstva oznaio je raskid s klasinom antikom i novu etapu u evoluciji Zapada
jer je postojala osnovna razlika izmeu klasinog i hrianskog poimanja Boga,
pojedinca i svrhe ivota.
Trijumf hrianstva dovodi se u vezu s odgovarajuim opadanjem vitalnosti
helenizma i pomeranja kulturne emfaze - skretanja od razuma ka
emocijama i otkrovenju. Nudei utena reenja za egzistencijalne
probleme ivota i smrti, religija je pokazala veu sposobnost da pokrene
ljudska srca nego to je to uspeo da uini razum. Helenizam je izumeo orua
racionalne misli, ali mo mitskog nikada nije bila u potpunosti potisnuta. U vreme
poznog Rimskog carstva, nauka i filozofija nisu bile u stanju da se takmie s
misticizmom i mitom. Misteriozni kultovi, koji su obeavali lino spasenje, irili su se
i sticali sledbenike. Neoplatonisti su udeli za mistinim sjedinjavanjem s Jednim.
Astrologija i magija, koje su nudile natprirodna objanjenja za delovanja prirode,
takode su bile popularne. Ovo skretanje od racionalnih i ovozemaljskih
vrednosti omoguilo je da se utre put hrianstvu. Grko-rimskom svetu
koji je stagnirao i bio duhovno iscrpljen, hrianstvo je pruilo ivotu nov
smisao i ponudilo novu nadu razoaranim ljudima.
Hrianska poruka boanskog Spasitelja, brinog Oca, i bratske ljubavi,
nadahnjivala je ljude nezadovoljne postojeim svetom, koji nisu oseali
privrenost gradu ili imperiji, koji nisu mogli da pronau nadahnue u
filozofiji i koji su patili od dubokog oseanja usamljenosti. Hrianstvo je
ponudilo pojedincu ono to grad-drava i rimski svet-drava nisu mogli:
dubok lini odnos s Bogom, blisku vezu s viom realnou i lanstvo u
jednoj zajednici vernih koji brinu jedni o drugima.
Naglaavajui intelekt i samopouzdanje, grko-rimska misao nije
zadovoljavala emotivne potrebe obinog oveka. Hrianstvo se obraalo
upravo tom nedostatku u grko-rimskom pogledu na svet. Siromane,

ugnjetene, i roblje, privukli su linost, ivot, smrt i vaskrsnue Isusa

Hrista, njegova ljubav prema svima i njegova briga za napaeno
oveanstvo. Oni su nali duhovnu podrku u religiji koja je pruala ruku
ljubavi i uila da vredan ovek ne mora da bude otmenog porekla, bogat,
obrazovan ili talentovan. Ljudima optereenim nedaama i uasnutim pred
smru, hrianstvo je ponudilo obeanje venog ivota, carstvo nebesko
gde e ih teiti Bog otac. Tako je hrianstvo obinom oveku dalo ono to
aristokratske vrednosti grko-rimske civilizacije uglavnom nisu - nadu i
oseanje dostojanstva.

Hrianstvo i grka filozofija

Hrianstvo je stvorilo sintezu jevrejske i grko-rimske tradicije. Poto je poniklo iz

judaizma, ono je asimilovalo jevrejski monoteizam i moralnu misao proroka i
zadralo Stari zavet kao boju re. U svom razvoju nova religija je usvajala elemente
grke filozofije. Ali, postojala je borba izmeu konzervativaca, koji su odbijali da ita
imaju s paganskom filozofijom, i onih vernika koji su priznavali vrednost grke misli
za hrianstvo.
Za konzervativne crkvene oce, klasina filozofija bila je u osnovi pogrena
zato to nije proizlazila iz boanskog otkrovenja. Kao konani izraz boje
istine, hrianstvo je zamenilo i pagansku filozofiju i paganske religije.
Konzervativci su se plaili da bi izuavanje klasinih autora potkopalo
hrianski moral (zar Platon nije predlagao zajednicu ena i zar se dramski
pisci nisu bavili estokim strastima?), i promovisalo jeres (zar klasina
literatura nije bila prepuna delova koji su se odnosili na paganske
bogove?). Za crkvene oce nije moglo biti nikakvog kompromisa izmeu
grke filozofije i hrianskog otkrovenja.
Neki od prvih crkvenih otaca, meutim, branili su vrednost izuavanja
klasine literature. Tvrdili su da grka filozofija poseduje nejasan odsjaj
boje istine, jedan prethrianski uvid u boansku mudrost. Sa Hristom se
ispravilo i ispunilo shvatanje do koga se dolo filozofskim umom. Poznavanje
grke filozofije, tvrdili su oni, pomagalo je hrianinu da svoja uverenja
objasni na logian nain i da razlono raspravlja s paganskim kritiarima o
hrianskom uenju.
Koristei jezik i kategorije grke filozofije, hrianski su intelektualci
preobrazili hrianstvo od jednostavnog etikog kreda u teorijski sistem teologiju. Ovaj napor da se iskau hrianska verovanja izrazima grkog
racionalizma poznat je kao helenizacija hrianstva. Grka filozofija omoguila je
hrianima da racionalnim izrazima objasne postojanje Boga i otkrovenje.

Hristos je predstavljen kao boanski logos (razum) u ljudskom obliku. Uenje stoika
da su svi ljudi u osnovi jednaki, zato to dele jedinstven razum, moglo se formulisati
hrianskim izrazima - da su svi sjedinjeni u Hristu. Hriansko otkrovenje moglo je
da asimiluje stoiku etiku, koja je naglaavala umerenost, samokontrolu i bratstvo.
Naroito u platonizmu, koji je pravio razliku izmeu sveta koji se moe opaziti ulima
i onog vieg reda, dostupnog intelektu, hrianski su mislioci nali prikladno
sredstvo da izraze svoja uverenja. Hriani su smatrali da u bojem umu postoje
savrene i univerzalne Forme, ili Ideje, za koje je Platon tvrdio da predstavljaju pravi
cilj znanja i izvor etikih naela.
To to se crkvena doktrina nastavljala na grku filozofiju od ogromne je
vanosti: to je znailo da neprocenjivo dostignue grkog uma, racionalna
misao, nije bila izgubljena. Ali helenizacija hrianstva nije bila trijumf
helenizma. Grka je filozofija morala da rtvuje svoju osnovnu autonomiju
potrebama hrianskog otkrovenja - razum je morao da se uklopi u
hrianski okvir. tavie, iako je hrianstvo iskoristilo grku filozofiju,
hrianska istina je na kraju poivala na veri, a ne na razumu.

Sveti Avgustin: hrianski pogled na svet

U toku rane istorije hrianstva, mnogi ueni ljudi, crkveni oci, objanjavali su i
branili crkvena uenja. Najvaniji hrianski teoretiar u poznom Rimskom
carstvu bio je sveti Avgustin (354430. n. e.), biskup u Hipu u Severnoj
Africi i autor knjige O dravi Bojoj. Avgustin je postao glavni tvorac
hrianskog pogleda na svet koji je nasledio klasicizam na umoru.
Godine 410, kada je Avgustin imao oko pedeset godina, Vizigoti su pokorili Rim - bio
je to poraz za koji klasina svest nije bila spremna. irom Carstva ljudi su bili u
panici. Pagani su krivili hrianstvo za tu tragediju. ak su i hriani izraavali svoje
nespokojstvo. Zbog ega i pravedni da pate? Gde je bilo carstvo boje na zemlji,
koje je prorokovano? U delu O dravi Bojoj, Avgustin je zastupao stav da
glavna briga hriana ne treba da bude zemaljska drava. Nedae Rima,
prema tome, ne bi trebalo nepotrebno da uznemiravaju hriane, jer je
pravi hrianin graanin jedne nebeske drave koju nikako ne mogu
porobiti varvarski neznaboci ve e ona veno trajati. U poreenju s
bojom nebeskom dravom, propast Rima bila je nevana. Ono to je
zaista bilo vano u istoriji, rekao je Avgustin, nije nastanak ili nestanak
gradova i carstava, ve odlazak pojedinca u raj ili u pakao.
Meutim, Avgustin nije smatrao da je svojom smru Hristos svima otvorio
vrata neba. Veina ljudi su poroni grenici osueni na venu kaznu, rekao
je Avgustin. U ljudskom drutvu svuda uoavamo ljubav prema stvarima koje su

tako tate...i stvaraju tako mnogo bola u srcu, nevolja, tuge i strahovanja; takve
izopaene radosti u nesporazumima, borbi i ratu...takve prevare i krae i pljake;
takva...ubistva i zloine, svireposti i divljatva, bezakonje i poudu; sve bestidne
strasti neistih...grehove protiv religije... nepravde prema naim susedima...prevare,
lai, lana svedoenja, nasilje nad ljudima i imovinom.
Avgustin je smatrao da samo mali broj ljudi poseduje dar vere i obeanje
neba. Ljudi ne mogu samo sopstvenim naporom da savladaju grenu
prirodu; moralna i duhovna obnova ne potie iz snage ljudske volje ve od
boje milosti. Mali broj obdarenih bojom milou sainjava boju dravu.
Veina stanovnika zemaljske drave osuena je na venu kaznu u paklu.
Postoji veni sukob izmeu te dve drave i izmeu njihovih stanovnika;
jedna drava predstavlja greh i poronost, ona druga boju istinu i
savrenstvo. Za Avgustina, najvie dobro nije na ovome svetu ve je u
venom ivotu s Bogom. Ovo njegovo razlikovanje vieg sveta savrenstva
i nieg sveta iskvarenosti imalo je uticaja tokom itavog srednjeg veka.
Avgustin je odbacivao karakteristino obeleje klasinog humanizma,
autonomiju miljenja. Za njega, krajnja se mudrost ne moe dostii samo
putem racionalnog razmiljanja; vera treba da vodi miljenje. Bez vere ne
moe biti ni pravog znanja, ni pravog razumevanja. Filozofija nema
nikakvu vrednost ako prvo ne prihvati kao apsolutno izvesno postojanje
Boga i autoritet njegovog otkrovenja. Tako je Avgustin podrao prvenstvo
vere, ali nije obavezno smatrao razum neprijateljem vere i nije bio
pristalica ukidanja racionalnog rasuivanja. Ono to je on zamerao
klasinom stavu bilo je to da se samo razmiljanjem moe stii do
mudrosti. Mudrost za kojom je Avgustin tragao, bila je hrianska mudrost, boje
otkrovenje oveanstvu. Polazite za tu mudrost, kako je govorio, bili su vera u Boga
i Sveto pismo. Za Avgustina, sekularno znanje samo po sebi ne vredi mnogo;
pravi znaaj znanja lei u njegovoj ulozi sredstva za razumevanje boje
volje. Avgustin je prilagodio klasinu intelektualnu tradiciju potrebama
hrianskog otkrovenja.
S Avgustinom, pogled na svet klasinog humanizma usredsreen na
oveka - koji je vekovima trpeo transformacije - ustupio je mesto pogledu
na svet usredsreenom na Boga. Ispunjenje boje volje, a ne potpun razvoj
ljudskih sposobnosti, postalo je centralna preokupacija ivota.

Hrianstvo i klasini humanizam: alternativni pogledi na svet

Hrianstvo i klasini humanizam su dve glavne komponente zapadne

tradicije. Vrednost koju savremena zapadna civilizacija pridaje pojedincu proistie

iz klasinog humanizma i judeo-hrianske tradicije. Klasini humanisti su verovali

da vrednost pojedinca potie iz sposobnosti jedinke da rasuuje, da uobliava svoju
linost prema merlima razuma. Hrianstvo takoe stavlja vaan akcenat na
pojedinca. Prema hrianskom shvatanju Bog brine o svakom pojedincu, on eli da
se ljudi pravedno ponaaju i da uu u raj; Hristos je umro za sve, zato to voli
oveanstvo. Hrianstvo podrava aktivnu ljubav i iskrenu brigu prema blinjima.
Ali hrianstvo i klasini humanizam isto tako predstavljaju dva bitno razliita
pogleda na svet. Trijumf hrianskog gledita oznaio je raskid s osnovnim
znaenjem klasinog humanizma; ukazivao je na kraj antikog sveta i poetak
jednog novog doba vere, srednjeg veka. S pobedom hrianstva, krajnja svrha
ivota se promenila. Cilj ivota vie nije bilo dostizanje savrenstva na
ovome svetu, potpunim i kreativnim razvojem ljudskih sposobnosti, ve
dostizanje spasenja u nekoj nebeskoj dravi. Dostignua oveka na ovome
svetu ne doseu daleko ukoliko on ne prihvati Boga i njegovo otkrovenje.
Prema klasinom shvatanju, istorija nema krajnjeg cilja, niti ikakvog
krajnjeg znaenja; periodi sree i bede beskonano se ponavljaju. Prema
hrianskom uverenju, istorija je ispunjena duhovnim znaenjem. To je
duboka drama pojedinaca koji se bore da prevaziu svoj prvobitni greh
kako bi mogli da dostignu veno blaenstvo na onom svetu. Istorija je
poela Adamovim i Evinim prkoenjem Bogu, a zavrie se kada se Hristos
vrati na zemlju, kada zlo bude iskorenjeno, kada ovlada boja volja.
Klasicizam je smatrao da nema vieg autoriteta od razuma; rano
hrianstvo je uilo da je, bez Boga kao polazne take, znanje bez oblika,
besmisleno i sklono grekama. Klasicizam je smatrao da su etika merila
bili zakoni prirode koje razum moe da spozna. Ljudske jedinke razumom
mogu da dou do onih vrednosti pomou kojih treba da reguliu svoje
ivote. Razum e im omoguiti da upravljaju eljama i voljom; on e im
pokazati gde je u njihovom ponaanju bila greka i nauiti ih kako da to
isprave. Rano hrianstvo, s druge strane, smatralo je da etika merila
proizlaze iz boje volje. Bez povinovanja bojim zapovestima, ljudi e
ostati zauvek greni; ljudska volja koja je u osnovi grena, ne moe se
preobraziti podsticajima razuma. Samo kada se pojedinac okrene Bogu
traei oprotaj i usmerenje - pronai e unutranju snagu da savlada
svoju grenu prirodu. Ljudi ne mogu da se usavre uz pomo naunog
znanja; duhovni uvid i vera u Boga moraju da slue kao prvi princip
njihovih ivota.
U klasicizmu, krajnje dobro trebalo je traiti kroz nezavisnu misao i akciju; u
hrianstvu, krajnje dobro dolazi kroz spoznaju Boga, poslunost i ljubav prema
njemu. U ranom hrianstvu dobar ivot se nije poistoveivao sa
ovozemaljskim dostignuima ve sa venim ivotom. Ulazak u carstvo
boje svakome mora da predstavlja glavni cilj u ivotu. Tokom hiljadu

godina koje su usledile, ova razlika izmeu neba i zemlje, ovaj, onome
svetu okrenut, teocentrini pogled, definisae duh Zapada.

2.odeljak: Srednji vek i pojava modernosti

Srednjovekovni pogled na svet

Jedan poseban pogled na svet, koji se sutinski zasnivao na hrianstvu, razvio se u

toku srednjeg veka. Taj se pogled razlikovao i od grko-rimskog i od modernog
naunog i sekularnog pogleda na svet. Prema hrianskom shvatanju Tvorac, a
ne pojedinac, odreuje ta je ispravno delovanje u ovozemaljskom ivotu.
Tako, razum koji nije obasjan otkrovenjem, pogrean je ili neodgovarajui,
jer je Bog otkrio prava pravila za regulisanje ivota pojedinca i ivota
drutva. Samim tim, dobar ivot nije mogu na ovome svetu ve se javlja
spajanjem s Bogom u jednom viem svetu. To hriansko uverenje, onako kako
ga je crkva formulisala, inilo je ivot i smrt svrsishodnim i shvatljivim. Ovaj pogled
na svet dominirao je tokom itavog srednjeg veka.
Univerzum: Vii i nii svetovi. Srednjovekovni su mislioci pravili otru
razliku izmeu duha i materije, izmeu carstva blaenstva i zemaljskog
carstva sastavljenog od proste tvari koja postoji neposredno iznad pakla,
izmeu vieg sveta savrenosti i nieg sveta nesavrenosti. Moralne
vrednosti su se izvodile iz vieg sveta, koji je isto tako bio i konano
odredite vernih. Dva niza zakona vladala su srednjovekovnim svetom,
jedan je vaio za nebo, a drugi za zemlju. Kosmos su predstavljale
dinovske lestvice kojima se uspinjalo ka viim kvalitetima - kamenje,
biljke, ivotinje, ljudska bia, aneli i na kraju Bog na vrhu.
Nain na koji je pojedinac shvatao sebe u srednjem veku bio je u vezi sa
shvatanjem univerzuma kao hijerarhije iji je vrhunac bio Bog. Na zemlji,
najprostije predmete predstavlja beivotno kamenje lieno due; vie od kamenja su
biljke, koje poseduju neku primitivnu vrstu due koja omoguava reprodukciju i rast.
Jo vie nalaze se ivotinje, koje imaju sposobnost da se kreu i da oseaju. Najvie
od ivotinja su ljudska bia, koja, za razliku od drugih ivotinja, mogu da shvate deo
univerzalne istine. Daleko superiorniji od njih su aneli, koji shvataju boju istinu bez
potekoa. Na vrhu ovog gradiranog univerzuma (velikog lanca bia) nalazi se Bog,
isto bie, bez ogranienja, i izvor sveg postojanja. Boje otkrovenje dosee nanie
do ljudi preko hijerarhijskog reda. Od Boga, otkrovenje prelazi na anele, koji su
takoe hijerarhijski rasporeeni. Od anela do ljudi dopire istina, koju su prvo
shvatali proroci i apostoli a zatim masa ljudi. I tako, od anela preko mukaraca i

ena, sve do najniih predmeta na zemlji, sve stvari u univerzumu,

zauzimaju mesto svojstveno njihovoj prirodi, a povezane su s Bogom u
jednom velikom, neprekidnom lancu.
Od Aristotela i Ptolemeja srednjovekovni su mislioci nasledili teoriju
zemljocentrinog svemira - geocentrinu teoriju - koju su proeli
hrianskim simbolizmom. Zemljocentrini kosmos slagao se s
hrianskom predstavom da je Bog stvorio univerzum za mukarce i ene i
da je spasenje due najvaniji cilj ivota. Poto je Bog stvorio ljude prema
svom liku, oni zasluuju sredinje mesto u univerzumu. Iako moda ive na
najnioj preagi kosmikih lestvica, jedino oni, od svega ivoga, imaju sposobnost
da se uspnu na nebo, carstvo savrenstva.
Pojedinac: Grean ali iskupljiv. U centru srednjovekovnog verovanja bila je
ideja o savrenom Bogu i nesrenom i grenom ljudskom biu. Bog je dao
Adamu i Evi slobodu da biraju; buntovni i drski, oni su iskoristili svoju slobodu da ne
posluaju Boga. inei to, uinili su grenim jedan deo unutranjeg dela ljudske
linosti. U knjizi O bedi ljudskog stanja, budui papa Inokentije III opisao je ovekovu
grenu prirodu izrazima koje je koristio Avgustin:
Sigurno je da je ovek stvoren od zemlje, zaet u grehu, roen za ispatanje. Ono
to on ini je porono i nezakonito, greno i nepristojno...On e postati gorivo za
venu vatru, hrana za crve, gomila trulei... ovek je stvoren...od najprljavijeg
semena. Zaet je u...smradu poude...On ini sramna dela ime vrea Boga, svog
suseda i samog sebe; sramna dela kojima obeauje svoje ime, svoju linost i
svoju savest.
Ali Bog, koji nije prestao da voli ljude, pokazao im je put kako da izau iz
greha. Bog je postao ovek i umro kako bi ljudi mogli da se spasu.
Mukarci i ene su bili slabi, sebini i greni. S bojom milou oni bi mogli
da prevaziu svoju grenu prirodu i steknu spasenje; bez milosti, oni su
krajnje bespomoni.
Srednjovekovni ljudi crpli su oseanje sigurnosti iz hijerarhijski ureenog
univerzuma, u kome je poloaj oveka jasno definisan. Istina, oni su grenici koji
ive na zemlji koja je podlona iskvarenosti, na dnu kosmike hijerarhije. Ali oni
mogu da se uspnu u jedan vii svet savrenstva. Kao boja deca, oni uivaju
jedinstveno odlije jer je svaka ljudska dua dragocena i zavreuje potovanje.
Rasporeujui znanje po hijerarhijskom poretku, srednjovekovni su
mislioci smatrali da poznavanje duhovnih stvari, bojeg otkrovenja,
nadmauje sva svetska znanja, svu ljudsku nauku. Znati ono to Bog eli
od pojedinca, predstavlja vrhunac poznavanja sebe i doputa ulazak na
nebo. Tako je Bog i izvor i kraj znanja. ovekova sposobnost da misli i deluje
slobodno, predstavlja sliku Boga u svakom pojedincu; to oplemenjuje oveka i
obeava povezivanje s Bogom na nebu. Ljudska plemenitost moe da potekne iz

inteligencije i slobodne volje, ali ako pojedinac ove atribute koristi da ne potuje
Boga, on na sebe navlai bedu.
Drutvena hijerarhija. Za srednjovekovni um, Bog je i drutvo uredio po
hijerarhijskom poretku. itava drutvena struktura predstavlja hijerarhiju
u kojoj su dunosti i prava svakog pojedinca definisani prema njegovom
boanskom mestu: svetenstvo je vodilo drutvo prema hrianskim
naelima; gospodari i kraljevi, ije pravo da vladaju potie od Boga, brane
hriansko drutvo od njegovih neprijatelja, a robovi, na dnu drutvenog
poretka, rade za dobro svih. Drutvo neometano funkcionie kada svako
prihvata svoj status i igra svoju pravu ulogu, kada se potinjeni
povinjavaju svojim pretpostavljenima, i kada pretpostavljeni vode drutvo
u saglasnosti s boanskim uenjima. Neija prava, dunosti i odnos prema
zakonu zavise od poloaja u drutvenom poretku, a promeniti neiji poloaj znai
naruiti organsko jedinstvo drutva. Meutim, niko, ukljuujui i robove, ne treba da
bude lien tradicionalnih prava koja su u vezi s njegovim rangom. Svako, ma koliko
bio ponizan, ima vitalnu vezu u boanskom lancu. Svetenstvo je opravdavalo
taj hijerarhijski poredak:
Sam Bog je eleo da neki medu ljudima moraju biti gospodari a neki
robovi, na takav nain da se gospodari klanjaju Bogu i vole ga, a da robovi
vole i oboavaju svoga gospodara sledei re apostola: sluge sluaju svoje
privremene gospodare sa strahom i drhtanjem; gospodari se odnose
prema svojim slugama prema pravdi i jednakosti.

Filozofija

Srednjovekovna filozofija, ili skolastika, pokuala je da primeni razum na otkrovenje.

Pokuavala je da objasni i razjasni hriansko uenje pomou pojmova i logikih
principa proisteklih iz grke filozofije. Sholastici su nastojali da pokau da
verska uenja, iako ne potiu iz razuma, nisu suprotna razumu. Pokuali su
da dokau putem razuma ono to su uz pomo vere ve smatrali istinitim.
Na primer, postojanje Boga i besmrtnost due, to je svaki hrianin
smatrao pitanjima vere, mogli bi se isto tako, mislili su, dokazati
razumom. U nastojanju da dovedu u sklad veru s razumom, srednjovekovni mislioci
doneli su izuzetnu sintezu hrianskog otkrovenja i grkog racionalizma.
Sholastiki uitelji koristili su razum ne da bi doveli veru u pitanje ve da
bi sluili veri - da bi je rasvetlili, razjasnili i ojaali. Oni nisu odustali od
glavne preokupacije hrianstva - kako stei boju milost i dostii spasenje due.
Iako se taj cilj mogao dostii jedino kroz veru, sholastiki mislioci su insistirali na
tome da nauka po prirodi ne predstavlja prepreku da se tei bojoj milosti i da

filozofija moe da pomogne vernicima u spoznaji Boga. Ipak, prema

srednjovekovnim misliocima, razum ne postoji nezavisno, ve na kraju
mora da prizna naelo istine koje je iznad razuma i pojedinanog ljudskog
postojanja. Oni su hteli da vera usmerava racionalnu misao radi
hrianskih ciljeva a da je vodi biblijski i crkveni autoritet. Na kraju, vera
je imala poslednju re.
Nisu svi hrianski mislioci pozdravili upotrebu razuma. Smatrajui grku filozofiju
neprijateljem vere, izvorom jeresi i preprekom za dostizanje spajanja due s Bogom,
konzervativni teolozi suprotstavljali su se primeni razuma na hriansko otkrovenje.
U izvesnom smislu, konzervativci su bili u pravu. Obnavljajui vitalnost grke misli,
srednjovekovna filozofija hranila je monu snagu koja e na kraju uzdrmati
srednjovekovno shvatanje prirode i drutva i oslabiti hrianstvo. Modernu misao
Zapada stvorili su mislioci koji su odbili da potine razum hrianskoj vlasti. Razum
se pokazao kao ma sa dve otrice: oplemenio je ali i potkopao srednjovekovni
pogled na svet.
Toma Akvinski: Sinteza razuma i hrianstva. Uvoenje najvanijih
Aristotelovih dela u latinsko hrianstvo stavilo je pred dilemu verske vlasti.
Aristotelova sveobuhvatna filozofija prirode i oveka, proizvod samo ljudskog
razuma, na mnogo primera se sukobljavala s osnovnom hrianskom doktrinom.
Dok je hrianstvo uilo da je Bog stvorio svemir u odreenom trenutku, Aristotel je
smatrao da je svemir vean. Uz to, Aristotel nije verovao u linu besmrtnost due,
to je jedan drugi vitalni princip hrianstva. Crkveni zvaninici su se plaili da bi
irenje Aristotelovih ideja i upotreba aristotelovske logike mogli dovesti veru u
opasnost. U vie navrata, u prvoj polovini trinaestog veka, bilo je zabranjeno da se
Aristotelova nauna dela predaju na univerzitetu u Parizu. Ali kako se zabrana nije
primenjivala irom hrianskog sveta i nije bila dosledno sprovedena ni u Parizu,
nastavilo se sa izuavanjem Aristotelove filozofije.
Odbacujui stav konzervativaca koji su insistirali na tome da filozofija
moe da iskvari veru, sveti Toma Akvinski (oko 1225-1274) podrao je
vrednost ljudskog uma i prirodnog znanja. Trudio se da izmiri aristotelizam
s hrianstvom. Toma Akvinski predavao je u Parizu i organizovao je dominikansku
kolu za teologiju u Napulju. Njegovo najvee delo Summa Theologiae, predstavlja
sistematsko izlaganje hrianske misli.
Mogu li verska uenja da budu u sukobu s dokazima razuma? Za
Akvinskog, odgovor je bio naglaeno ne. Kako i vera i razum dolaze od
Boga, oni se meusobno ne nadmeu ve, ako se pravilno shvate, pomau
jedno drugo i formiraju organsko jedinstvo. Samim tim, razum ne treba da
strahuje, jer on je samo jedan drugi put ka Bogu. Poto izmeu prave vere
i zdravog razuma postoji nerazdvojiv savez - oboje proistiu od Boga suprotnosti izmeu to dvoje samo su pojave koje mogu da zavedu. Iako filozofija nije
u stanju da razrei tu dilemu, za Boga takve suprotnosti ne postoje. Na nebu, ljudi

e stei potpuno saznanje, kao i potpunu sreu. Dok su na zemlji, meutim, oni
moraju dopustiti veri da vodi razum; ne smeju dopustiti razumu da se suprotstavi
veri ili da je potkopava.
Poto razum nije neprijatelj vere, njegove primene na otkrovenje ne treba
se plaiti. Ako se pravilno koristi, Aristotelova misao moe da prui veri
znaajnu pomo. Akvinski je uinio veliki napor da sintetizuje
aristotelovsko uenje s hrianskim boanskim otkrovenjem, ubeen da je
to dvoje mogue uskladiti.
Akvinski je potvrdio vanost razuma. Ceniti intelekt znai potovati Boga a
ne umanjiti istinu vere. Imao je poverenja u mo racionalnog uma da
shvati veinu istina otkrovenja i insistirao je na tome da u neteolokim
pitanjima o odreenim stvarima u prirodi - onim pitanjima koja ne utiu na
spasenje due - ljudi treba da imaju poverenja samo u razum i iskustvo.
Tako je Akvinski dao nov znaaj empirijskom svetu i naunim
razmiljanjima, i ljudskom znanju. Tradicionalna srednjovekovna misao, koja se
uglavnom oslanjala na svetog Avgustina, povlaila je otru razliku izmeu vieg
sveta milosti i nieg sveta prirode, izmeu sveta duha i sveta ulnog iskustva.
Znanje koje potie iz prirodnog sveta esto je posmatrano kao prepreka pravom
znanju. Akvinski je izmenio tu tradiciju afirmiui znaaj poznavanja drutvenog
poretka i fizikog sveta. On je ljudskom razumu i ovozemaljskom znanju dao
novo dostojanstvo. Tako Drava oveka nije bila samo greno mesto
odakle su ljudi pokuavali da umaknu kako bi uli u Boiju Dravu; ona je
bila vredna istraivanja i razumevanja. Ali Akvinski je ostao
srednjovekovni, a ne moderni mislilac, jer je uvek podreivao razum
potrebama vere i nije dovodio u pitanje istinu srednjovekovnog
hrianskog vienja sveta i pojedinca.

Nauka

Poetkom srednjeg veka, mali broj naunih dela antikog sveta bio je dostupan
Zapadnim Evropljanima. Nauna misao bila je na najniem nivou od svog nastanka
u Grkoj vie od hiljadu godina pre toga. Nasuprot tome, i islamska i vizantijska
civilizacija ouvale su i u nekim sluajevima obogatile naslee grke nauke.
Meutim, u poznom srednjem veku, mnogi antiki tekstovi bili su prevedeni s grkog
i arapskog na latinski i po prvi put uli u latinski hrianski svet. Glavni centri
prevoenja bili su u paniji, gde su se susrele hrianska i muslimanska civilizacija, i
na Siciliji. Prevedena dela podsticala su zainteresovanost za racionalno istraivanje
prirode.

Srednjovekovni ueni ljudi nisu nainili prodor u modernu nauku. Zadrali

su verovanje da je Zemlja centar vasione i da razliiti zakoni vae na
Zemlji i na nebu. Oni nisu izumeli analitiku geometriju ni viu matematiku, niti su
stigli do modernog koncepta inercije. tavie, srednjovekovna nauka nikada nije
u potpunosti iezla iz teolokog okruenja. Moderna nauka namerno tei
unapreivanju specifino naunog znanja, ali, u srednjem veku, mnoga
pitanja koja su se odnosila na prirodu bila su postavljana samo da bi se
razjasnio neki verski problem.
Srednjovekovni ueni ljudi i filozofi jesu, meutim, unapredili znanje iz
optike i mehanike. Oni su uviali znaaj matematike za tumaenje prirode i
izvodili su eksperimente. Prevodei i komentariui antika grka i
arapska dela, srednjovekovni uenjaci obezbedili su buduim vekovima
ideje o kojima treba razmiljati i koje treba nadmaiti, to je neophodan
preduslov za pojavu moderne nauke. Srednjovekovni mislioci takoe su razvili
antiaristotelovsku fiziku za koju neki istoriari nauke veruju da je vie od dva veka
kasnije uticala na Galileja, tvorca moderne mehanike.

Srednji vek i moderni svet: kontinuitet i diskontinuitet

Srednjovekovna civilizacija poela je da slabi u etrnaestom veku, ali, u poreenju

sa tri veka koja su usledila posle pada Rima, nikakvo mrano doba nije se spustilo
na Evropu; njene ekonomske i politike institucije i tehnoloke vetine bile su isuvie
snane. Umesto toga, opadanje srednjeg veka otvorilo je mogunosti jednoj drugoj
etapi civilizacije Zapada - modernom dobu.
Moderni svet povezan je sa srednjim vekom na bezbroj naina. Evropski
gradovi, pojava srednje klase, ustrojstvo dravnog sistema, englesko
opte pravo, univerziteti - sve je to imalo svoje korene u srednjem veku.
Prevodei i komentariui spise grkih i arapskih mislilaca, srednjovekovni
su uenjaci ouvali neizmerno intelektualno naslee, bez koga moderni um
nikada ne bi mogao da se razvije. A izmeu misli sholastika i prvih modernih
filozofa postoji bezbroj veza.
U toku srednjeg veka, Evropljani su u primeni tehnolokih znanja preuzeli
vostvo nad muslimanima, Vizantincima, Kinezima i svim drugim
narodima. Srednjovekovna tehnologija i inventivnost delimino su ponikli
iz hrianstva, koje je uilo da je Bog i stvorio svet da bi ga ljudi potinili i
iskoriavali. Shodno tome, srednjovekovni ljudi pokuali su da koristei snagu
ivotinja i maina koje tede snagu pri radu, rasterete oveka od napornog rada.
Hrianstvo je, tavie, uilo da je Bog iznad prirode, a ne u njoj; tako hriani nisu
imali nikakvih duhovnih prepreka u iskoriavanju prirode, za razliku, na primer, od

Indusa. Za razliku od klasinog humanizma, hrianski pogled na svet nije

smatrao da fiziki rad degradira oveka - ak su ga i svetenici
kombinovali sa uenjem.
Hriansko isticanje svete vrednosti pojedinca i bojeg vieg zakona nikada nije
prestalo da vri uticaj na civilizaciju Zapada. Ti ideali inspirisali su drutvene
reformatore koji vie nisu morali da se poistoveuju sa religijom od koje su potekli.
Verujui da je boji zakon iznad dravnih ili nacionalnih pravila,
srednjovekovni filozofi obezbedili su teorijsku osnovu kako bi se
suprotstavili tiranskim kraljevima koji su krili hrianske principe. Ideja
da su i vladar i oni kojima on vlada vezani jednim viim zakonom, u
sekularizovanom obliku, postae osnovni element moderne liberalne misli.
Feudalizam je doprineo istoriji slobode, takoe. Prema feudalnoj teoriji,
kralj, kao lan feudalne zajednice, bio je po dunosti obavezan da se
pridrava sporazuma koje su sainili njegovi vazali. Zemljoposednici su
imali lina prava koja je kralj bio obavezan da potuje. Kivni na kralja koji
je grubo krio obiajna feudalna prava, plemii su takoe sklapali ugovore
s krunom, kakav je uvena Velika povelja sloboda (Magna Carta, 1215), da
bi pravno odredili i osigurali svoje obiajne povlastice. Kako bi se zatitili od
samovoljnog ponaanja kralja, feudalni zemljoposednici inicirali su ono to se
kasnije zvalo vladavina uz saglasnost i vladavina zakona.
U srednjem veku se, tako, postepeno pojavila ideja da zakon nije
potinjenima nametnuo apsolutni monarh ve da on iziskuje saradnju
kralja i njegovih podanika: da je i kralj, isto tako, vezan zakonom; i da
zemljoposednici imaju pravo da se suprotstave kralju koji kri sporazume.
Jedan fenomen koji je imao veze sa ovim bila je pojava zastupnikih ustanova sa
kojima se oekivalo da se kralj konsultuje u pogledu poslova kraljevstva.
Najznaajnija takva institucija bio je Britanski parlament, koji je, iako podreen
kralju, postao stalni deo drave. Kasnije, u sedamnaestom veku,
parlament e se uspeno suprotstaviti kraljevskoj vlasti. Na taj nain,
postoji kontinuitet izmeu feudalne tradicije kralja ija je vlast bila
ograniena zakonom i moderne prakse ograniavanja vlasti poglavara
drave.
Iako su elementi kontinuiteta jasni, karakteristina gledita srednjeg veka
razlikuju se od pogleda na svet modernog doba koliko i od antikog sveta.
Religija je bila integraciono obeleje srednjeg veka, dok nauka i
sekularizam - obuzetost ovozemaljskim ivotom - odreuju modernu
misao. Period od italijanske renesanse u petnaestom veku, preko perioda
prosvetiteljstva u osamnaestom veku, predstavlja raskid sa srednjovekovnim
pogledom na svet - odbacivanje srednjovekovnog poimanja prirode, pojedinca, i

svrhe ivota. Prelazak od srednjovekovnog na moderno doba nije bio ni iznenadan

niti potpun, jer ne postoje otre podeone linije koje razdvajaju istorijske periode.
Srednjovekovna misao poela je s tumaenjima crkve o postojanju Boga i istine o
njegovom otkrovenju, to je postavilo naela i definisalo ciljeve ljudskih stremljenja.
Srednjovekovna svest odbacila je osnovni princip grke filozofije autonomiju razuma. Nerukovoen otkrivenom istinom, razum je
sagledavan kao nemoan.
Sholastiari su se uputali u prave filozofske spekulacije, ali nikada nisu doputali da
filozofija dovede u pitanje osnovne premise njihove vere. Za razliku kako od
antikih tako i od modernih mislilaca, srednjovekovni uenjaci verovali su,
naposletku, da sam razum ne moe da obezbedi jedinstven pogled na
prirodu ili drutvo. Boanska svetlost morala je da vodi racionalnu duu.
Za srednjovekovne filozofe, prirodni poredak vodio je poreklo i nalazio svoje
ispunjenje i smisao u poretku vie realnosti. Da bi se prirodni svet pravilno shvatio,
bilo je neophodno znati njegov odnos prema viem svetu. Otkria razuma morala su
se usaglasiti sa Svetim pismom onako kako ga je tumaila crkva. U srednjovekovnoj
misli, kako kae istoriar-filozof Ernst Kasirer (Ernst Cassirer):
Ni nauka niti moralnost, ni zakon ni drava, ne mogu se podii na sopstvenim
temeljima. Uvek je potrebna pomo natprirodnog da bi se oni doveli do pravog
savrenstva...Razum jeste i ostaje sluga otkrovenja; u okviru sfere prirodnih
intelektualnih i psiholokih snaga, razum vodi ka otkrovenju i priprema mu
teren.
Prema modernom shvatanju, i priroda i ljudski intelekt dovoljni su sami
sebi. Priroda se posmatra kao matematiki sistem koji funkcionie bez
uda ili bilo kakvog drugog oblika boanske intervencije. Da bi shvatio
prirodu i drutvo, razumu nije potrebna boanska pomo; on ne prihvata
nikakav autoritet iznad razuma. Moderni duh smatra da je neprihvatljivo
odbacivati zakljuke nauke za raun autoriteta crkve i otkrovenja, ili
zasnivati politiku, zakon ili ekonomiju na verskoj dogmi; on odbija da
reava opte probleme oslanjajui se na verska ubeenja.
Odbacujui srednjovekovnu podelu univerzuma na vie i nie carstvo i viu
i niu materiju, moderni mislioci poeli su da posmatraju univerzum kao
jedinstven, a prirodu kao jednoobraznu. Nauna revolucija esnaestog i
sedamnaestog veka uklonila je Zemlju iz njenog centralnog poloaja u
svemiru i od nje stvorila tek jednu od planeta koje se okreu oko Sunca.
Ona je odbacila srednjovekovnu podelu univerzuma na vii i nii svet i
uvela jednoobraznost prirode i zakona prirode. Kosmos ne poznaje
privilegiju ranga; nebeska tela slede iste zakone prirode ba kao i
predmeti na Zemlji, a prostor je geometrijski i homogen, a ne hijerarhijski,
heterogen i kvalitativan. Na svemir se vie nije gledalo kao na konaan i

zatvoren, ve kao beskonaan, a funkcionisanje prirode objanjeno je

matematikim putem. Moderni mislilac prouava matematiki zakon i hemijski
sastav, a ne stupnjeve savrenstva. Duhovni smisao se ne trai u ispitivanju
materijalnog sveta. Roder Bekon, na primer, opisao je sedam slojeva oka a zatim
zakljuio da je Bog oblikovao oko na taj nain kako bi izrazio sedam darova Duha.
Ovakav nain razmiljanja stran je modernom pogledu na svet.
Moderni pogled na svet takoe je raskinuo s krutom podelom
srednjovekovnog drutva na tri reda: svetenstvo, plemstvo i puk.
Suprotstavljajui se feudalnom principu da su obaveze i prava pojedinca
funkcija njegovog poloaja u drutvu, moderni um je naglaavao jednakost
mogunosti i podjednak tretman pred zakonom. Odbacivao je ideju da drutvo
treba da vodi svetenstvo koje poseduje posebnu mudrost, plemstvo koje ima
specijalne privilegije i monarh koji svoju mo dobija od Boga.
Moderni je um odbacivao i lini i obiajni karakter feudalnog prava. Kako se
moderna drava razvijala, pravo je poelo da poprima jedan bezlian i objektivan
karakter. Na primer, ako je gospodar zahtevao vie od uobiajenih etrdeset dana
vojne slube, vazal je mogao da odbije da se tome povinuje, smatrajui gospodarev
zahtev neoprostivim krenjem obiaja i dogovora i krenjem svojih prava. U
modernoj dravi, sa jednim ustavom i predstavnikim domom, ako se donese neki
novi zakon o produetku vojnog roka, on jednostavno zamenjuje stari zakon. Ljudi
nee odbiti da mu se povinuju zato to je vlada prekrila veru i naruila obiaj.
U modernom svetu, odnos pojedinca prema univerzumu radikalno se izmenio.
Srednjovekovni ljudi verovali su da ive u geocentrinom univerzumu koji je
ogranien u prostoru i vremenu. Svemir je, po njima, mali, zatvoren sferom
nepokretnih zvezda, iza koje se nalaze nebesa. Svemir je, tako se verovalo, star
nekih etiri hiljade godina, a u ne tako dalekoj budunosti Hristos e se vratiti i
ljudska istorija e se okonati. Ljudi u srednjem veku znali su zbog ega su na Zemlji
i ta se od njih oekuje; nimalo nisu sumnjali da e im nebo biti nagrada zato to
ive hrianskim ivotom. Priprema za nebo bila je krajnji cilj ivota. D. Randal,
mlai (J. H. Randall, Jr), istoriar ideja, reito sumira srednjovekovni pogled na
svrsishodan univerzum u kome je uloga ljudi bila jasno odreena:
itavim svetom vladali su svemogua volja i sveznajui um Boga, ija je jedina
zainteresovanost bila usredsreena na oveka, njegovo iskuenje, njegov pad i
njegovu slavu. Crv praha kakav je bio, ovek je ipak imao centralno mesto u
itavom univerzumu...A kada njegova sudbina bude zaokruena, nebo e se smotati
kao svitak i on e zauvek boraviti s Bogom. Samo oni koji su odbacili slobodno
ponuenu boju milost i tvrda srca odbili da se pokaju bie iskljueni iz venog
ivota.
Ova utena srednjovekovna vizija strana je modernom pogledu na svet. Danas, u
svemiru koji je star petnaest milijardi godina, u kome je Zemlja siuna

mrlja to pliva po beskonanom kosmikom okeanu na kojoj se ivot

razvijao tokom desetina miliona godina, mnogi zapadnjaci vie nisu sigurni
da su ljudska bia odabrana boja deca; da je nebo njihov glavni cilj; da im
se ispod nogu nalazi pakao i da je Bog aktivni inilac u ljudskoj istoriji.
Mnogim intelektualcima ini se da svemir ne reaguje na molitve ljudi, a
smisao ivota trai se u granicama postojanja na Zemlji. Nauka i
sekularizam potisnuli su hrianstvo i veru iz centralnog poloaja na
periferiju ljudskih interesovanja.
Poev od italijanske renesanse u petnaestom veku, preko doba
prosvetiteljstva u osamnaestom veku, pogled na svet i institucije srednjeg
veka gubili su znaaj, a razvijali su se izrazito moderni oblici. Radikalne
promene u evropskoj civilizaciji mogle su se videti na svakom nivou
drutva. Na ekonomskom nivou, proirili su se trgovina i industrija a
kapitalizam je zamenio srednjovekovne oblike ekonomske organizacije. Na
politikom nivou, centralna vlada ojaala je na raun feudalnih i verskih
vlasti. Na verskom planu, pojava protestantizma rascepkala je jedinstvo
hrianskog sveta. Na drutvenom polju, srednja klasa graana, koja se
uveavala po broju i bogatstvu, igrala je sve znaajniju ulogu u
ekonomskom i kulturnom ivotu. Na kulturnom planu, svetenstvo je
izgubilo svoj monopol nad obrazovanjem i srednjovekovna orijentacija na
onaj drugi svet ustupila je mesto sekularnom gleditu u knjievnosti i
umetnosti.
U toku tih vekova, postepeno se pomaljao moderni pogled na svet.
Matematika je svemir uinila shvatljivim. Ekonomska i politika misao
oslobodila se verskih okvira. Nauka je postala velika nada budunosti.
Mislioci prosvetiteljstva eleli su da oslobode oveanstvo od praznoverja,
neznanja i tradicija koje nisu mogle da prou test razuma. Sebe su
zamiljali kako oslobaaju kulturu od teolokih dogmi i verskih autoriteta.
Odbacujui hriansku ideju o ovekovom nasleenom grehu, oni su
smatrali da je pojedinac u osnovi dobar a da zlo proizlazi iz pogrenih
institucija, pogenog obrazovanja i loeg vostva. Tako je postepeno
poeo da se pomalja koncept racionalnog i slobodnog drutva u kome
pojedinci mogu da ostvare svoje potencijale.