Arhe VII, 14/2010

UDK 930.1
1 Hegel
Originalni nauni rad
Original Scientific Article

MINA OKILJEVI1
Filozofski fakultet, Novi Sad

HEGELOVO SHVATANJE ISTORIJE FILOZOFIJE

Saetak: Raskid sa tradicijom tumaenja istorije filozofije kao zbirke mnenja odigrao se u
Hegelovoj filozofiji. Sutina njegovog gledita izraena je u stavu da istorija filozofije i sama
predstavlja filozofiju, kao kretanje duha i prikaz momenata njegovog razvoja, u okviru koga se
filozofija i njena istorija pokazuju kroz ono to Hegel naziva razviem konkretnog. Etabliranje
ovakve filozofske istorije filozofije omogueno je razlikovanjem istorije spoljanjih okolnosti
od unutranje istorije kao istorije misli. Na isti nain na koji se jedna ideja razvija u svom logikom pojmu, pokazuje ona vlastiti razvoj i u istoriji filozofije. Kao odraz trenutnog stupnja razvoja
duha, svaka filozofija je proizvod svog vremena i, kao takva, predstavlja jedini nain egzistencije
duha kroz filozofiju u datom trenutku. Hegel istupa protiv shvatanja razlike kao suprotnosti, i
dokazuje da se bit duha ispoljava upravo kao jedinstvo jedinstva i razlike, ime je raznolikost
filozofija u njenoj istoriji postavljena kao nuan nain postojanja same filozofije.
Kljune rei: Hegel, istorija filozofije, duh, ideja, unutranja i spoljanja istorija, razvie,
konkretno, spekulacija

I
Hegelova se filozofska koncepcija moe smatrati rodnim mestom filozofije istorije filozofije. Hegel, naime, po prvi put u itavoj povesti filozofije2, problematizuje samu tu povest na eminentno filozofski nain. Time se istorija filozofije pokazuje kao sama filozofija3.

1 e-mail adresa autora: mininaadresa@gmail.com

2 S obzirom na referentnu literaturu, razliku u prevodima, etc., u ovom tekstu e se termini povest i istorija
upotrebljavati kao sinonimi, uprkos distinkciji izmeu res geste i historia rerum gestarum, odnosno samog
povesnog zbivanja i istorijskog znanja o njemu. (Za distinkciju pojmova povesti i istorije vidi: Perovi, M.A.,
Praktika filozofija, Filozofski fakultet, Novi Sad, 2004., str.261).
3 Koliko je ovaj Hegelov stav revolucionaran i ne samo ispred svog vremena, ve u dobroj meri i ispred
vremena u kome mi ivimo, pokazuje i uvena Rajhenbahova primedba da ne eli da omalovai istoriju
filozofije, ali da treba imati na umu da je to istorija, a ne filozofija. Upravo nasuprot takvom pristupu istoriji
filozofije Hegel je izgradio svoju koncepciju. Poraavajue je to je ta koncepcija zasnovana ne samo polemiki i kritiki, ve, kako se pokazalo, i anticipativno polemiki.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

134

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

Dakako, i pre Hegela se itava plejada autora (od Aristotela4 do Tenemana) bavila tom
tematikom, manje ili vie uspeno, ali krajnji dometi ovih radova najee nisu prevazilazili prostu enumeraciju filozofskih uenja po kriterijumu hronolokog sleda i vlastitih
aspiracija samog autora. Istorija filozofije je tako sticala gotovo enciklopedijski karakter5, nalazei vlastitu svrhu u tome da upuenima u stvar filozofije prui odgovarajue
informacije o izvesnoj koncepciji ili problemu, odnosno, da neupuenima poslui kao
krunski dokaz izlinosti same filozofije, koja se pojavljuje kao cornus copia najrazliitijih i, neretko, meusobno dijametralno suprotnih tvrdnji i eksplikacija nekakvih apstraktnih pojmova bez ikakvog znaaja za stvarni ivot.
Hegel, meutim, bitno istupa iz ove tradicije, pokazujui da je istorija filozofije
rezultat, tanije, proces i rezultat nune delatnosti onog istog duha koji vlastiti izraz nalazi i u drugim podrujima zbilje i uma. Unutranjom nunou same stvari filozofije
uslovljen je redosled pojedinanih filozofija, tako da prethodna biva nunim uslovom
naredne, dok ova potonja u sebi sadri prethodnu, prevazilazei je. Ovim je temeljnim
uvidom teite sa spoljanje istorije filozofije, koja u mnogome zavisi od proizvoljnih elemenata, premeteno na unutranju, koja vlastiti razvoj duguje zahtevima pojma.
Drugim reima, na temelju spekulativne metode, istorija filozofije postaje filozofijom
istorije filozofije, ime se legitimira kao par excellence filozofska disciplina, bit koje
nije da prikae razueno mnotvo stavova i ideja, ve da unutar tog mnotva pronae
jedinstvenu nit, ono Jedno koje ostaje nepromenljivo u svim promenama: filozofiju
samu. Time istorija filozofije prestaje primarno biti istorija i postaje filozofija, odnosno,
postaje znanstvena, kao i sve druge filozofske discipline6.
Post-hegelijanske filozofije u znaajnoj meri padaju ispod postignutog nivoa znanstvenosti istorije filozofije7. Izuzimajui Marksa i marksizam8, savremeni filozofi ma4 Aristotelova Metafizika smatra se prvom istorijom filozofije. Ono to je u toj prvoj istoriji znaajno (pored
dragocenih informacija do kojih se, sticajem istorijskih okolnosti, drugaije ne bi moglo doi) jeste pokuaj
da se miljenja prethodnika tumae po istom kljuu, naime, na temelju filozofske koncepcije samog Aristotela, preciznije, na temelju uenja o etiri uzroka. Meutim, Arisotelovoj interpretaciji nedostaje reflektovana
ideja misaone nunosti po kojoj se filozofija (progresivno) razvija kroz razliite koncepcije.
5 to samo po sebi ne deluje problematinim, ali u kontekstu znanstvenosti, na kojoj Hegel insistira, predstavlja znaajnu degradaciju istorije filozofije, a time i same filozofije kao onoga to ta istorija jeste i od ega
je sainjena.
6 Interesantno je da je Kantovo miljenje o istoriji filozofije u dobroj meri omalovaavajue: Ima naunika
kojima je istorija filozofije (kako stare, tako i nove) sva njihova filozofija...Njima preostaje da saekaju dok
oni drugi, koji se trude da crpu nadahnua iz samoga uma, ispune svoj zadatak i da tek onda obaveste svet
ta se dogodilo (Kant, I., Prolegomena za svaku buduu metafiziku, Dvije rasprave, Zagreb, 1953., str.7,
podvukla M.O.). Hegel upravo nastoji pokazati da istorija filozofije, kao filozofija, potie od istog nadahnua iz samoga uma kao i sve druge filozofske znanosti. Meutim, u odbranu Kantu valja istai da se njegov
navedeni sud odnosi na one istoriografe filozofije za koje je ta istorija stvar uenosti i protiv kojih ustaje
i Hegel. Ipak, Hegel je uvideo mogunost da se istorija filozofije zasnuje na filozofskim naelima, do ega
sam Kant nije dospeo.
7 Zapravo, ve 1874. godine, dakle, svega tri godine nakon Hegelove smrti, Brentano navodi: No drukijom se pokazuje povijest filozofije. to bi tu vrsto stajalo i preivljavalo mijenu vremena i nasljeivalo
se od filozofa do filozofa? (Brentano, F., O razlozima obeshrabrenja na filozofskom podruju u emu jo
filozofija, Zagreb, 1982., podv. M.O.). Odgovor na podvueno pitanje glasi: misao, tj. upravo filozofija.
8 Savremeni filozofi marksistike provenijencije, kao i sam Marks, upuuju povesti filozofije iste prigovore koji
vae i za filozofiju uopte, ime je istorija filozofije priznata kao filozofija, iako obe ostaju na nivou puke teorije.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

135

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

hom ne uviaju ne mogunost, ve nunost, da se istorija filozofije shvati kao sama

filozofija. Selektivni pristup povesti filozofije jedno je od kljunih obeleja Hajdegerove interpretacije, koja e snano obeleiti filozofska stremljenja dvadesetog veka.
Destrukcija povesti ontologije, iz koje e se kasnije razviti i ideja dekonstrukcije,
bitno onemoguuje zasnivanje istorije filozofije kao filozofske znanosti, budui da parcijalni pristup, na kome ta destrukcija poiva, negira jedinstvenost istorije filozofije (a
time i jedinstvenost filozofije uopte)9. Razliite varijante iracionalizma, zbog svog
programatskog anti-logoskog stava, sutinski ne doputaju mogunost zasnivanja istorije filozofije kao filozofske znanosti, dok analitika filozofija vidi u istoriji filozofije, u
najboljem sluaju, samo istoriju.

II
Sve biva po zakonima uma.10
Jedno od temeljnih pitanja koje se nuno postavlja u vezi s izvesnom naunom
disciplinom pitanje je njenog znaaja. Ni s filozofijom ne stoji drugaije, ukoliko se pri
tom ne izgubi iz vida da je problem znaaja izvesne filozofske znanosti uvek ve optefilozofski problem koji se tie ne samo te znanosti, ve i filozofije kao takve. Sama podela filozofije na discipline, naime, bitno je uslovljena sveu o zajednikom ishoditu
i konaitu svake i svih, to se oituje u stremljenju ka spoznaji onoga istinitog, venog
i nepromenljivog. Dok mnenje ne shvaa razliitost filozofskih sistema toliko kao
neprekidni razvitak istine, koliko u razliitosti [vidi M.O.] samo protivurjenost11,
dotle filozofija istorije filozofije nastoji pokazati da se istina nalazi upravo u razvitku. Privid po kome je u rezultatu izraena sama stvar karakteristiniji je za filozofiju
nego za druge znanosti jer je ona bitno u elementu oposti koja u sebi ukljuuje ono
posebno12. Taj je privid ono to valja prepoznati kao privid i prevladati, kako bi se pokazalo da stvar nije iscrpljena u njezinu cilju, nego u njezinu izvoenju, niti je rezultat
zbiljska cjelina, nego je on to zajedno sa svojim postajanjem13.

9 Istoriografija koja nije dosegla do poimanja istorije filozofije kao celine nije dosegla ni do poimanja
kontinuiteta u istoriji filozofije (Kora, V., Filozofija i njena istorija, Naprijed, Zagreb, 1978., str. 83). Temeljni problem Hajdegerove, i ne samo njegove, interpretacije povesti filozofije sastoji se u nerazumevanju
odnosa kontinuiteta i diskontinuiteta, na kome povest filozofije poiva. Naime, pretpostavka povesnosti jeste
kontinuitet, tj. mogunost da se pokae odgovarajua razvojna linija, budui da istorija i jeste istorija samo
zahvaljujui vezi koja izmeu njenih momenata postoji. S druge strane, da bi taj kontinuitet uopte mogao
postojati, nuan je diskontinuitet izmeu pojedinih elemenata, jer u suprotnom kontinuitet ne bi bio kontinuitet, ve jednost, venost, apsolutnost. Diskontinuitet je, dakle, pretpostavka kontinuiteta, pa time i istorije,
ali i obratno: kontinuitet je jedino naspram ega se moe uspostaviti diskontinuitet.
10 Hegel, G.V.F, Istorija filozofije I, BIGZ,Beograd, 1975. god., str. 24 (dalje: IF).
11 Hegel, G.W.F., Fenomenologija duha, Ljevak, Zagreb, 2000., str. 4 (dalje: FD).
12 Hegel, FD, str. 3.
13 Ibid., str. 5. Upravo ovo zajednitvo rezultata i postajanja pokazuje kakav je odnos izmeu filozofije i
istorije filozofije.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

136

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

Po Hegelovom sudu, odgovor na pitanje o znaaju istorije filozofije nalazi se u

pokazivanju veze izmeu prividne prolosti i sadanjih dometa filozofije: Posed samosvesne umnosti koji pripada nama, sadanjem svetu, nije postao neposredno, te da je
ponikao samo iz tla sadanjosti, ve je u njemu sutinsko to to on predstavlja naslee i,
tanije reeno, proizvod rada, i to rada svih ranijih narataja ljudskoga roda14. Drugim
reima, nema govora o nekoj samoniklosti filozofije15, niti je mogue kritikovati preanje filozofije sa nekog meta-stanovita, odnosno, izvan same tradicije filozofije16.
Utoliko je istorija filozofije nuni preduslov svake filozofije, a pogotovu one koja bi
vlastitu tradiciju elela kritikovati na filozofski, a ne piljarski17 nain. To to naa
filozofija moe u sutini da postane samo u vezi sa ranijom filozofijom i to je nuno
proizala iz nje18 nije neto filozofiji spoljanje ili sluajno, ve pripada sutini njene
objektivacije, odnosno, onome to Hegel naziva unutranjom istorijom filozofije. Ta
unutranja istorija jeste istorija samopronalaenja misli19, koja se pokazuje kao bit
filozofije, ili ak kao njena svrha20. Odnos filozofije i istorije filozofije odnos je pojedinanog i opteg, sadrine i forme, rezultata i procesa koji je do njega doveo, pri emu
je svaki rezultat takoe proces, a proces rezultat: Po vremenu posljednja filozofija
jest rezultat svih prethodnih filozofija i mora sadrati principe svih21. Ono o emu je
tu re jeste istorija misli, jer misao stupa u egzistenciju jedino kroz pronalaenje sebe
same, a istorija filozofije nije nita drugo do niz tih pronalaenja. Pitanje o znaaju
istorije filozofije upuuje, dakle, na jedan izvorniji problem, naime, na povezivanje
dva naizgled oprena pojma istorija i filozofija u konzistentnu celinu koja zahteva
za sebe oznaku znanstvenosti. Zajednica ta dva pojma omoguena je upravo distinkcijom izmeu unutranje i spoljanje istorije. to se tie ove druge, ima i ona vlastitu
logiku, odnosno, unutranju nunost po kojoj se razvija, na temelju ega je mogue
ustanovljenje filozofije istorije, kao filozofske znanosti koja za cilj ima da u istoriji
spoljanjih okolnosti prikae ono umno. U tom kontekstu, istorija filozofije i filozofija

14 Hegel, IF, str. 10.

15 ak se ni prva filozofija, tj. sam poetak filozofije, ne moe proglasiti samoniklim, budui da nastaje
iz odnosa prema drugim tvorevinama helenskog duha, pre svega iz prevazilaenja mitologije. Ta vrsta diskontinuiteta u nainu helenske recepcije zbiljnosti poiva na uznapredovaloj misaonoj hrabrosti helenskog
duha, a ne znai da je filozofija pala s neba.
16 Reinterpretacija tradicije filozofije, s intencijom da se pokae njena pogrenost ili zaboravnost takoe
poiva na istoj toj tradiciji i mogua je jedino kao njen deo. tavie, takva jedna reinterpretacija u mnogo je
veoj meri izraz kontinuiteta nego diskontinuiteta.
17 Aluzija na Hegelov mladalaki tekst Tko misli apstraktno ima za cilj da ukae na povrnost i filozofsku
neutemeljenost svakog pokuaja da se vlastita filozofija predstavi kao iskljuivo-sama-sobom-proizvedena i
samo-na-sebi-utemeljena. Nuna pretpostavka diskontinuiteta s tradicijom filozofije jeste upravo kontinuitet
te tradicije, kao to kontinuitet povesti filozofije poiva na diskontinuitetu pojedinih filozofija.
18 Hegel, IF, str. 11.
19 Ibid., str. 12.
20 Vai, dakako, i obratno: naime, da je filozofija svrha istorije filozofije. Ova dvostruka zavisnost ukazuje
na bitnu neodvojivost filozofije i njene istorije, a ne na neki circulus vitiosus, pa se odnos filozofije i istorije
filozofije moe odrediti kao uzajamna svrhovitost.
21 Hegel: Enciklopedija filozofijskih znanosti, Veselin Maslea, Sarajevo, 1987. god., str. 43 (dalje: EFZ).

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

137

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

istorije poivaju na zajednikoj pretpostavci o povezivosti istorije i filozofije22. Idui

korak dalje, moglo bi se ak tvrditi da je filozofija istorije ono opte, a filozofija istorije
filozofije njen posebni deo, koji stoji takoe pod zakonima svetske povesti, u skladu,
dakako, s prirodom vlastitog predmeta: Jedina misao, koju filozofija donosi sa sobom,
jeste jednostavna misao uma, da um vlada svijetom, dakle da je i u svjetskoj povijesti
zbivanje bilo umno. To uvjerenje i spoznaja jeste pretpostavka u pogledu povijesti kao
takve uope; u samoj filozofiji nije to nikakva pretpostavka23. Sama istorija jeste, s
jedne strane, pod zakonomernou duha uopte, a, s druge, pod zakonomernou vlastitog konkretnog predmeta. Stoga je od najveeg znaaja da se sam predmet istorije
shvati na valjan nain, iako istorija filozofije ostaje znaajna ak i ako se njena svrha
shvati naopako; - pa tavie, taj znaaj moe izgledati da raste utoliko vie ukoliko je
pogrenija predstava o filozofiji i o znaaju koji njena istorija ima za nju24.
Poput drugih nauka, poput religije, i filozofija ima svoju spoljanju istoriju istoriju
vlastite egzistencije brojne potovaoce i protivnike vlastitih objektivacija, procvate
i propadanja, politike, pa i ekonomske implikacije, reju: istoriju kontingentnih eksternih okolnosti. Na ovom planu, istorija filozofije ne odstupa bitno od istorije ostalih
tvorevina ljudskog duha: U osebujnom obliku vanjske povijesti prikazuje se postanak
i razvoj filozofije kao povijest te znanosti25. Unutranja istorija odnosi se, meutim, na
sadrinu, na sam predmet saznanja. U ovom kontekstu, filozofija stoji u razlici i spram
religije, i spram nauka. Dok se unutranja istorija hrianstva moe opisati kao permanentnost jednog relativno jednostavnog sadraja i dok se sadrina, recimo, matematike
kroz vekove nije sutinski menjala, ve samo obogaivala, dotle se unutranja istorija
filozofije ini kao prizor promena celine koje se stalno prinavljaju i iju zajedniku
vezu ne sainjava vie ak ni prost cilj26. Ova unutranja istorija jeste ona koju Hegel
podrazumeva pod pojmom istorije filozofije i iju kompleksnost nastoji da obrazloi, u
skladu sa temeljnom pretpostavkom da je filozofija nain objektivacije svetskog duha.
Pitanje odnosa izmeu filozofije i drugih podruja ljudskog duha delom se tie unutranje, a delom spoljanje istorije, to je najoiglednije na primeru odnosa izmeu filozofije i religije. Ono to je u toj relaciji kljuno jeste, s jedne strane, momenat mitologije
kao humusa iz koga nastaju i filozofija i religija, a, s druge strane, problem egzistencije
filozofije u okviru religije. Bez obzira na istorijsku injenicu zakonomerne uzajamne
netrpeljivosti izmeu ove dve oblasti, Hegel istie jedinstvo njihovog sadraja, koji se
22 Filozofija povijesti ne znai nita drugo nego misaono razmatranje povijesti (Hegel, G.W.F., Filozofija
povijesti, Beograd, Banjaluka, 2006., str. 27).
23 Ibid., str. 27.
24 Hegel, IF, str. 5. Hegel dalje ukazuje da neodreenost prve pretpostavke one o predmetu istorije
nuno uslovljava neodreenost same istorije, a tek ono to je potpuno odreeno, ujedno je egzoterino,
shvatljivo i sposobno da se naui i da bude vlasnitvo sviju (Hegel, FD, str. 10). Utoliko predmet istoriji
nije neto spoljanje i sluajno, ve je odreuje i konstituie, tako da sama istorija postaje konano vlastiti
predmet. Autori koji pristupaju pisanju istorije filozofije bez ovog kljunog uvida mogu se uporediti sa
ivotinjama koje su sasluale sve tonove neke muzike, ali do ije svesti nije dospelo jedno, a to je harmonija
tih tonova (Hegel, IF, str. 6).
25 Hegel, EFZ, str. 43.
26 Hegel, IF, str. 16.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

138

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

ogleda u spoznaji onoga venog i nepromenljivog27, s tom razlikom to istina koja

preko nje (tj. religije M.O.) dospeva do nas data nam je spolja28 dok filozofija pokazuje da pravi oblik, u kojemu egzistira istina, moe da bude samo njen znanstveni
sistem29. Uprkos nesumnjivim i nesvodivim razlikama, filozofija i druge oblasti duha,
ukljuujui religiju, umetnost, nauku etc., imaju isto izvorite, a to je duh vremena30.
Ono to treba pokazati jeste kako i zato se konkretna filozofija javlja u vremenu, kao
specifian vid izraavanja misaonog stupnja koji njeno vreme podrazumeva. Filozofija
je do te mere ukotvljena u duh vremena da je mogla nastati tek kad je duhovna obrazovanost dostigla odreeni stupanj: tek kada je opti duh vremena pokazao spremnost
za vlastito pojmovno izraavanje, roena je filozofija. Meutim, pojavljivanje pojedinih
filozofija pokazuje odreenu pravilnost: filozofija, naime, poinje onda kada se sve
drugo zavrava, tj. onda kada su sva druga podruja ve izrazila osebujni stupanj duha,
pa se filozofija pokazuje kao svojevrsna kruna vlastitog vremena31. S tim u vezi je
Hegelova tvrdnja da je razvoj filozofije uvek obeleen propau stvarnoga sveta, kolapsom dotadanjih vrednosti: Filozofija poinje sa propadanjem jednog realnog sveta;
kada se ona pojavi sa svojim apstrakcijama, slikajui sve u tamnim bojama, tada je ve
minulo doba mladike sveine i ivosti32.

III
Pomenuto shvatanje istorije filozofije kao promena celine koje se stalno prinavljaju esto je uzrokom pogrenih i povrnih predstava, od kojih je moda najuvenija
ona o istoriji filozofije kao ispredanju zalihe mnenja33. Osporavajui ovu predrasudu,
Hegel ukazuje na razliku izmeu mnenja i istine uz osvrt na poznati par pojmova iz
platonovske tradicije: (mnenje) i (znanje, znanost) dokazujui da
filozofija, kao objektivna nauka istine, ne samo da nee, ve i ne moe biti nikakvo
mnenje. Mnenje je samo proizvoljnost, rezultat iracionalno utemeljenih subjektivnih
uverenja, koja se iscrpljuju u maglovitim i pojedinanim predstavama o predmetu sa27 U Filozofiji prava je sadraj filozofije odreen kao pojmovna spoznaja boga te fizike i duhovne prirode, spoznaja istine (Hegel, G., W., F., Osnovne crte filozofije prava, Veselin Maslea, Sarajevo, 1983., str.
15, dalje: OCFP), a u Enciklopediji se istie da obje (tj. filozofija i religija M.O.) imaju za svoj predmet
istinu, i to u najirem smislu u tom smislu da je bog istina i da je samo on istina (Hegel, EFZ, str. 29).
28 Hegel, IF, str. 63.
29 Hegel, FD, str. 5.
30 Tako je i filozofija svoje vrijeme mislima obuhvaeno (OCFP, str. 18).
31 Ili poslednji ekser u kovegu jednog sveta.
32 Hegel, IF, str.49. Kad filozofija svojim sivilom slika na sivome, onda je jedan lik ivota ostario, a
sivilom na sivome ne moe se pomladiti, nego samo spoznati; Minervina sova poinje svoj let tek u suton
(Hegel, OCFP, str. 19).
33 Ova predrasuda esto ide pod ruku sa stereotipom o rasejanom filozofu koji gubi stvari, ne moe da
se snae u stvarnom ivotu i ne ume jednoznano da odgovori na bilo koje pitanje, s tim to, prirodno,
na svako pitanje ima nekakav odgovor, osobito kada apsolutno nije upuen u materiju. Od svih varijanti
mizologije navedena je verovatno najopasnija, budui da izjednaava filozofiju sa dremljivim i ispraznim
raspredanjima senilnog mornara.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

139

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

znanja34. Kao takvo, ono nikada ne dosee stupanj jedne po sebi i za sebe opte misli,
koja jedino moe biti predmetom filozofije: Vlastito uverenje je zaista neto najvie,
neto apsolutno sutinsko to radi saznanja zahteva um u pogledu subjektivnosti, to jest
filozofija; ali um pravi razliku po pitanju da li se to uverenje zasniva na oseanjima,
slutnjama, intuicijama itd., to jest na subjektivnim razlozima, uopte na osobenosti dotinog subjekta ili pak na miljenju, tako da ono proizilazi iz saznanja pojma i prirode
same stvari35. Drugim reima, subjektivnost nije isto to i proizvoljnost: subjektivnost
ili vlastitost implicira samorefleksiju, samosvest, na temelju koje je onda mogue
dokuiti objektivnost, tj. subjekt-objekt kao istinitost. Proizvoljnost, pak, nikada ne
moe napredovati dalje od ljubavi prema znanju, pri emu je i mogunost da se dospe
do tog stadijuma neto sluajno36. Budui da je istina egzistentna tek kao znanstveni
sistem37 filozofiranje bez sistema ne moe da bude neto znanstveno38 za proizvoljnost tu nema mesta, jer znanstvenost podrazumeva kretanje istih bitnosti39.
Otuda je jedino reflektovana, promiljena, spekulativno-dijalektika vlastitost mogui
temelj znanosti.
Za trezveno miljenje ostaje upitnim da li se filozofskoj delatnosti moe priznati
ozbiljnost i pijetet koji zahteva, ako se ima u vidu da njena istorija obiluje najrazliitijim
inerpretacijama istih pitanja, svaka od kojih objavljuje da je jedino ona ispravna i da je
ba ona ta koja je konano dosegla i utvrdila istinu. Kako da onda um, koji instinktivno
osea da je istina jedna, apsolvira to mnotvo tvrdnji; kako da izabere zaista istinitu filozofiju i, konano, kako da se postavi prema onima koje ostaju kao neistinite? Hegelova
namera nije da se uputa u polemisanje sa trezvenim miljenjem koje opisuje kao mrtvi
razum40, ve da pokae da je razliitost filozofija apsolutno nuna za postojanje same
filozofije: ono to se mora imati u vidu jeste pretpostavka da je cilj filozofije pojmovni
obuhvat istine, spoznaja istine posredstvom istoga miljenja. Budui da je istina jedna,
jedna je i filozofija: Povijest filozofije pokazuje u filozofijama, koje se ine razlinima,
dijelom samo jednu filozofiju na razlinim stupnjevima izgraenosti, dijelom pak da su
posebni principi, od kojih je jedan bio osnovom jednom sistemu, samo grane jedne te
34 U Platonovoj filozofiji, mnenje je nain spoznavanja ulnog sveta, sveta vidljivog (horaton), sa dva
svoja vida: slikovito predstavljanje ili nagaanje (eikasia) i verovanje (pistis). Vidi: Perovi, M.A., Istorija
filozofije, Novi Sad, 2003-2004., str. 95-6.
35 Hegel, IF, str. 19.
36 Ljubav prema znanju u bitnome je neto sluajno, neto to ne spada u sutinu. Priroda je znanja, meutim, da bude znanost: Unutranja nunost da znanje bude znanost, lei u njegovoj prirodi, a zadovoljavajue
objanjenje o tome jest samo izlaganje filozofije same. Vanjska pak nunost, ukoliko se ona shvati na opi
nain, bez obzira na sluajnost osobe i individualne pobude, isto je to i unutranja nunost, u obliku naime,
kako vrijeme predstavlja opstanak svojih momenata (Hegel, FD, str. 6).
37 Znanost o ideji u bitnosti je sistem, jer ono istinito opstoji kao konkretno samo tako da sebe u sebi
razvija, sabirui i drei se u jedinstvu, tj. kao totalitet i samo s pomou razlikovanja i odreenja njegovih
razlika moe da opstoji njihova nunost i sloboda cjeline (Hegel, EFZ, str. 44).
38 Hegel, EFZ, str. 44.
39 Hegel, FD, str. 24.
40 Ovo trezveno miljenje ima taj talenat i tu spretnost da iz svoje trezvenosti ne prelazi na glad, na stremljenje, ve da jeste i ostaje u sebi sito. Time se ovo miljenje koje ovako govori odaje da je mrtvi razum; jer
trezveno je samo ono to je mrtvo i pri tom jeste i ostaje u isto vreme sito (Hegel, IF, str. 22).

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

140

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

iste cjeline41. Ako je istinito celina, onda razlinost filozofija ini tu celinu, tj. njenu istinitost. I svaka pojedina filozofija jeste sutinski istinita na temelju svog odnosa
prema celini, tj. prema istoriji filozofije: Sadraj ima samo kao moment cjeline svoje
opravdanje42, odnosno: Pojedini delovi imaju svoju izvanrednu vrednost na osnovu
svoga odnosa prema celini. Nigde to nije sluaj kao kod filozofije i potom kod njene
istorije...Jer ono to je u istoriji znaajno takvo je samo na osnovu svoga odnosa prema
onome to je opte i na osnovu svoje veze s njim. Uvideti to opte znai, dakle, shvatiti
znaaj pojedinanoga43. Sutina ovakvog poimanja istorije filozofije nalazi svoje polazite u poznatoj tezi da filozofije, ma kako da se razlikuju, ipak imaju tu zajedniku
osobinu to predstavljaju filozofiju44. Diverzitet filozofija uslovljen je, dakle, samom
prirodom istine: Istinito je kretanje, proces ali u njemu je mir; razlika, kada postoji,
jeste samo razlika koja iezava, na osnovu ega postaje puno jedinstvo45. To puno
jedinstvo, unutar koga se razvijaju razliite filozofije, jeste razvie konkretnoga.

IV
Istinito je celina, to znai da je istina sutinski jedna, a cilj filozofije je da tu jednu
istinu sazna, ali da je u isto vreme sazna kao izvor iz kojeg jedino proizilazi sve ostalo,
pa je otuda najbitnije da se sazna da ta jedna istina ne predstavlja samo neku prostu,
praznu misao, ve jednu misao koja je u sebi odreena46. Ta u-sebi-odreena misao,
istina, jeste isto to i razvoj onoga konkretnog. Filozofija se ne bavi apstraktnim optostima, budui da one nisu istinite, upravo stoga to su apstraktne. Zadatak je filozofije,
kao najveeg neprijatelja apstraktnog, da spozna kako se ono konkretno u sebi razvija
i napreduje u konkretnosti. Ono to predstavna svest ne moe nikako uvideti jeste kako
je uopte mogue da ono to je konkretno pokazuje nekakav razvoj, odnosno, kako je
mogue da ideja mora tek da postane ono to jeste47. Meutim, to postajanje ideje
onim to ona jeste sr je spekulativne metode48, koja je jednovremeno nain onog su41 Hegel, EFZ, str. 43.
42 Ibid., str. 44.
43 Hegel, IF, str. 13.
44 Ibid., str. 23.
45 Ibid., str. 28.
46 Ibid., str. 24. Slobodna i istinska misao jest u sebi konkretna, pa je ona tako ideja. Ideju, dakle, ne
ine prazne optosti, ona nije najvia sutina o kojoj se nita drugo ne bi moglo rei, ve ono opte koje je
u sebi odreeno. Apstraktno je ono neposredno, poetno, i time najsiromanije, najoskudnije.
47 Hegel, IF, str. 25.
48 Hegelova spekulativna metoda jeste samoizlaganje i samoprikazivanje filozofske ideje, dakle, unutranjeg hoda jedinstvovanja misaonog i zbiljskog uma (Perovi, M.A., Etika, Grafomedia, Novi Sad, 2001.,
str. 88). Otuda je ona opta metoda filozofije, to znai i metoda filozofije istorije filozofije. Pitanje metode
istorije filozofije moe biti postavljeno (a potom se na njega moe dati i odgovor) na filozofski nain tek kada
se sama istorija filozofije shvati kao filozofija. Potreba za odreenjem metode jedne znanosti javlja se tek
kada se ta znanost reflektuje kao znanost, odnosno, kada se oisti od sluajnosti i proizvoljnosti i sagleda
kao celina, budui da metoda nije nita drugo nego izgradnja cjeline, postavljena u svojoj istoj bitnosti
(Hegel, FD, str. 33).

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

141

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

bjektivnog i onog objektivnog i na temelju koje je mogue neto poput njihova jedinstva. Ukoliko sve stoji do toga da se ono istinito shvati i izrazi ne kao supstancija nego
isto tako kao subjekt49, to je ostvarivo samo na principima spekulativne dijalektike,
utoliko filozofija, a onda i istorija filozofije, mora moi pokazati to istinito u njegovom
jedinstvu subjektivnosti i supstancijalnosti. Razvie konkretnog, kao dijalektiki hod
spekulacije, jeste nain zbilje i nain miljenja, reju: nain istine.
Poznatost pojma razvia uslovljava nunost da se taj pojam spozna, tj. da se njegov istinski pojam prikae u jedinstvu s njegovim realitetom. To se prikazivanje odvija
kroz razlikovanje dvaju stanja, bitnost kojih je utvrdio Aristotel; jedno je (lat.
potentia) dar, mo, ili bie po sebi u Hegelovoj terminologiji, a drugo (lat.
actualitas) zbiljnost, samostalno bie. Odnos mogunosti i zbiljnosti kapitalni je
odnos kako Aristotelove, tako i Hegelove filozofije50. Pojam razvia je, dakle, odreen
odnosom ova dva stanja, to Hegel ilustruje uvenim primerima, prvi od kojih se tie
ovekove umnosti. ovek, naime, ima um samo kao podobnost, kao realnu mogunost: u detetu um jo ne egzistira, dete ima samo mo uma, um po sebi. Tek kada ono
to je tako ovek po sebi postane za njega, tj. um za sebe, moe se rei da je ovek
zbiljski uman, postoji za um: Ono to je po sebi mora za oveka da se opredmeti, da
postane svesno; ono tako postaje za oveka. Ono to je za nj predmet isto je to je on po
sebi; i tek tako ovek postaje za sebe sama, udvostruen je, odrao se, nije postao neko
drugi51. Drugim reima, mogunost je mogunost zbiljnosti i zbiljnost je ono to daje
da mogunost bude, to znai da ono po sebi jeste prvo po temporalnoj sukcesiji, ali po
redu pojma, prva je zbiljnost. To to je po sebi se odrava, iz njega ne proizilazi nikakav
novi sadraj, niti je to mogue,ali ta forma je ipak jedna ogromna razlika od koje zavisi sva razlinost u istoriji sveta52. Odnos forme i sadrine, dakako, ne treba shvatati u
formalno-logikom smislu, ve u kontekstu hegelijanske metode kao metode znanosti,
a u znanosti je sadraj bitno vezan uz oblik53. Kada se kae da iz onoga po sebi ne
proizilazi nikakav novi sadraj, to ne znai da sadraj nije pretrpeo nikakvu promenu,
ve da je pomou forme sam sadraj iz sebe razvio ono to je oduvek posedovao, samo
u nerazvijenom, nereflektovanom obliku. Forma, dakle, nije sadraju neto spoljanje,
ve je ona nain na koji sadraj jeste, tanije, biva. Sutinu te promene, igre izmeu
sadraja i forme, jo oiglednije ilustruje drugi glasoviti primer, koji pokazuje speku49 Hegel, FD, str. 12.
50 U Aristotelovoj interpretaciji, zbiljnost jeste pre mogunosti, jer tek zbiljnost daje da mogunost uopte bude; odnosno, da bi neto bilo mogue, ono ve mora biti zbiljsko. Tako je i kod Hegela posledica
uzrok vlastitog uzroka (Perovi), s tom bitnom razlikom to se novovekovna inverzija osnovnog elementa
u odnosu subjektivnog i objektivnog odraava u filozofiji Nemakog idealizma kroz problem odnosa bitka i
trebanja, gde trebanje stie primarni ontoloki rang. Trebanje, meutim, nije tek mogunost, ne samo ono po
sebi, ve nain na koji to po sebi postaje za sebe i za nas, nain na koji se neposrednost posreduje,
movens zbiljnosti: upravo razvie konkretnog.
51 Hegel, IF, str. 25.
52 Hegel, IF, str. 25. Na tom tragu Hegel objanjava kako je ropstvo uopte bilo mogue, kad su svi ljudi po
prirodi umni, a sloboda je formalnost te umnosti: ovek egzistira kao slobodan tek kada zna da je slobodan,
tj. tek kada sloboda po sebi postane sloboda za oveka.
53 Hegel, OCFP, str. 8 .

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

142

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

lativno kretanje ivotnog ciklusa biljke. Klica biljke ima nagon da se razvije, ne moe
izdrati da bude samo po sebi; ono to postoji u njoj, zamotano i idealno, istupa u
spoljanju egzistenciju, kako bi ostvarilo predodreenu svrhu plod, odnosno novu
klicu. Iako je svaki od momenata razvoja biljke klica, izdanak, stablo, list, cvet, plod,
klica negacija, ukidanje prethodnog, ipak je u svakom od momenata jednovremeno
sadran i prevazien prethodni, ime je negacija u isto vreme i afirmacija.
Svrha je, dakle, povratak u prvobitno stanje, u ono jedinstvo od koga se polo. To
jedinstvo, pak, nije vie jednostavno, ve posredovano, a ono ime se posreduje jeste
njegov vlastiti sadraj, koji jedinstvo treba da pojmi kao ono svoje i, istovremeno, ono
drugo sebe samoga, u koje prelazi i iz koga se vraa, donosei natrag iskustvo posredovanja. Zavrna taka poetak je novog razvoja, koji podrazumeva novo posredovanje.
Meutim, niti je postignuto jedinstvo jednako poetnom, niti je put koji treba iznova prei isti kao ve preeni: u posredovanju se dogaa jedan novi kvalitet. Taj novi kvalitet,
pak, prisutan je u sadraju oduvek, ali skriveno, a pomou forme izlazi on na videlo.
Osobenost prirodnih stvari je to subjekt koji ini poetak i onaj koji sainjava kraj
predstavljaju dve razliite jedinke. U duhu, meutim, nema takvog udvostruavanja,
poetak i kraj u njemu su isti, u svom drugom duh je kod samog sebe, a ne izvan sebe;
njegovo razvie je izlaenje, samorazlaganje i ujedno dolaenje sebi, to je njegov
najvii, apsolutni cilj54. Dolazei samom sebi, duh biva slobodnijim po sebi, za sebe
i za nas. Jedino u miljenju duh moe potpuno postii ovu slobodu, jedino u miljenju
duh je slobodan na apsolutan nain: time je izraen znaaj ideje, znaaj filozofije, znaaj istorije filozofije.
Bit je razvia, dakle, u tome to bie po sebi postaje samostalno bie, menjajui se
ostaje isto, pretvarajui se u neto drugo ujedno dolazi sebi. Kako je pokazano, ono
to se razvija jeste apsolutna sadrina, ono konkretno. Pojmom konkretnog Hegel ne
misli iskljuivo delo, kao sutinsko jedinstvo razliitih momenata, ve i ono to je po
sebi, takoe i proizvod, kao i samu delotvornost i tok razvia. Konkretno ne znai
pojedinano, opipljivo, ulno proverljivo, ontiko. Naprotiv, konkretno je upravo ono
ontoloko, apsolutna sutina, apsolutni sadraj55. Stara je predrasuda da se filozofija
bavi apstrakcijama, to je tano samo u pogledu forme, jer je filozofija upravo najvei
neprijatelj apstraktnoga56; ona se bavi mislima, a slobodna i istinska misao jest u
sebi konkretna, pa je ona tako ideja57. U Hegelovoj filozofiji, istinito kao apstraktno
jeste neistinito; ideju ne ine prazne optosti, ve ono opte koje je u sebi neto odreeno: Filozofija uope nema nikakvog posla sa zgoljnim apstrakcijama ili formalnim
mislima58. Dok se u sferi ulnog konkretnost, odnosno zajednitvo razlika, ini samorazumljivim (npr. iako cvet ima razliite kvalitete oblik, boja, miris etc. ipak je
54 Hegel, IF, str. 27.
55 Ono apsolutno najkonkretnije je duh...Sve drugo konkretno, kako god bogato bilo, nije tako duboko
identino sa sobom, a zato nije samo po sebi tako konkretno, najmanje pak ono to se obino razumijeva pod
konkretnim, neka raznolikost koja se izvanjski dri na okupu (Hegel, EFZ, str. 156).
56 Hegel, IF, str. 28.
57 Hegel, EFZ, str. 44.
58 Ibid., str. 102.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

143

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

sasvim jasno da je taj cvet neko jedno), u oblasti duhovnog razliito se mahom poistoveuje sa suprotnim. Razumsko miljenje nije u stanju da pojmi jedinstvo razliitosti,
razum nikada ne prelazi nivo negativne dijalektike, razlike se nuno iskljuuju. Tako
se, primera radi, sloboda i nunost duha uzimaju kao disjunktivna odreenja; duh je,
doim, konkretan, a njegove su odredbe nunost i sloboda, odnosno, samo u nunosti
duh nalazi svoju slobodu, i obratno: Postoji jedno i neko drugo i oboje su jedno; to je
tree, - jedno je u drugome kod sama sebe, ne izvan sebe59. Otuda je konkretno spekulativna kategorija, koja izmie zdravom razumu60. Razum pod konkretnim podrazumeva iskljuivo pojedinanost, dok je, u spekulativnom smislu, konkretno ona optost
koja iz sebe razvija pojedinanost, da bi se ponovo vratila u optost. Apstraktnost znai
neodreenost, siromatvo u odredbama: apstraktan moe biti poetak, ali ve se i on u
sebi posreduje, postajui time neto konkretno61.
Razvie konkretnog znai da konkretno, kao ono to je po sebi, treba da postane za
sebe; ono je u sebi razliito, a kao mogunost jo uvek nije stavljeno u razliitost - ova
unutranja protivrenost konkretnoga inicira razvie i vodi do postojanja razlike, koja,
s druge strane, sebe ukida, jer je njena istina jedino da postoji u jednome62. Tako se
manifestuje ivot ideje, ivot duha. Plod razvia je ne samo vrhunac jednog stupnja,
ve i polazite drugog stupnja razvia; ono to je formirano dalje i dublje se formira:
Ovo kretanje kao konkretno predstavlja jedan niz razvia koji ne sme da se zamisli kao
prava linija koja se protee u apstraktnu beskonanost, ve kao neki krug, kao vraanje
u sama sebe63.
Istinito, dakle, ima nagon da se razvije, a filozofija je ne samo saznanje tog razvia,
ve i misaono razvie samo, koje nije usmereno ka spoljanjosti, ve ka unutranjosti.
Razvie filozofske ideje shvaeno je kao samoudubljivanje kojim jedna neodreena
ideja postaje u sebi odreenijom. U celini i u svim njenim delovima egzistira jedna
ideja, ije su razliite odreenosti samo forma koja se nalazi u njoj.

59 Hegel, IF, str. 27.

60 Interesantna je Hegelova opaska da se zdrav ljudski um odnosi na konkretno( Hegel, IF, str. 28, podv.
M.O.), a da je tek refleksija razuma apstraktna teorija, koja je tana samo u ljudskoj glavi. Sam pojam zdravog ljudskog uma vrlo je neobian, budui da se pridevska sintagma zdrav ljudski mahom odnosi na
razum. Hegel takvom verbalnom konstrukcijom upravo ukazuje na razvie konkretnoga, shodno navedenom
primeru o umnosti deteta. Kao to Fenomenologija duha pokazuje da ulna izvesnost sadri u sebi klicu
apsolutnog znanja, tako, u ovom kontekstu, zdrav ljudski um oznaava onu potenciju iz koje e se razviti
um kao takav.
61 Tako ni znanost, kao kruna svijeta duha, nije dovrena u svom poetku. Poetak je novog duha proizvod dalekosenog preobraaja mnogovrsnih oblika obrazovanja, nagrada viestruko zapletenog puta i isto
tako mnogostrukog napora i truda. On je cjelina koja se iz sukcesivnosti kao i iz rasprostrtosti vraa u sebe,
njezin postali jednostavni pojam. Zbiljnost te jednostavne cjeline sastoji se pak u tome, da se ona oblikovanja
to su se pretvorila u momente opet iznova ali u svom novom elementu razvijaju i daju oblikovanja u
nastalom smislu (Hegel, FD, str. 9-10).
62 Hegel, IF, str. 28.
63 Ibid., str. 30.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

144

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

V
Kao i ideja, kao filozofija uopte, tako i istorija filozofije predstavlja sistem u razviu, sa dva mogua naina pojavljivanja: proizilaenje moe biti praeno sveu o
nunosti po kojoj se dogaa svaki naredni stupanj, ili ova svest moe izostati, pa se ima
utisak da je ovo izvoenje sluajno (ali samo utisak, jer je proizilaenje uvek determinisano nekom unutranjom nunou). Zadatak filozofije jeste da predstavi nain ovog
proizilaenja i saznatu nunost odredbi. Ukoliko je re o istoj ideji, taj zadatak pripada
logici. Ono, pak, ime se bavi istorija filozofije jeste prikazivanje razliitih stupnjeva
razvia i njegovih momenata u vremenu i prostoru, odnosno, prikazivanje proizilaenja
razliitih stupnjeva u empirikoj formi64: Naroito e se pri tom veza izmeu istorije
filozofije i same filozofije kao nauke pokazati kao neto najinteresantnije; to jest pokazae se da ona ne izlae spoljanju stranu sadrine, ono to se desilo, dogaaje, ve
kako sama ta sadrina, - to to izgleda da se pokazuje kao neto istorijsko, - pripada
filozofiji kao nauci: da je sama istorija filozofije nauna i tavie da se uglavnom pretvara u filozofiju kao nauku65.
Pretpostavka da se predstavljanjem stupnjeva razvoja bia bave, svaka na svoj nain, logika i istorija filozofije voena je idejom da je istorija filozofije, u izvesnom
smislu, temporalizacija logike filozofije, tanije, temporalizacija pojmovnih odreenja ideje: Ja sada tvrdim da je redosled sistema filozofije u istoriji isti kao redosled
u logikom izvoenju pojmovnih odredaba ideje66. Neto drugaije formulisana, ista
teza nalazi se i u Enciklopediji: Onaj isti razvoj miljenja koji se prikazuje u povijesti
filozofije prikazuje se u samoj filozofiji, ali osloboen od one povijesne spoljanjosti,
isto u elementu miljenja67. Ovaj stav od vitalnog je znaaja za razumevanje Hegelove interpretacije istorije filozofije, pa i celine Hegelovog sistema, u okviru koga su
razlike pojedinih filozofijskih znanosti samo odreenja same ideje i u kome se samo
ona (tj. ideja M.O.) prikazuje u tim razlinim elementima68.
Sutina analogije izmeu redosleda sistema filozofije i redosleda logikog izvoenja je u sledeem: ukoliko se temeljni pojmovi filozofskih sistema u potpunosti oiste
64 To dakako ne znai da je istorija filozofije neka empirijska nauka, ve da obrauje misaoni sadraj u njegovoj empirikoj formi. Moglo bi se rei da ono to logika izlae apriorno, istorija filozofije izlae aposteriorno. Koraeva opaska da je Hegel postavio istoriju filozofije u okvire i konstrukcije svog sistema, dajui joj
pri tome obeleje osobenog naina proizilaenja filozofije i posmatrajui je u jedinstvu sa logikim razvojem filozofije(Kora, V., Hegelovo filozofsko zasnivanje istorije filozofije, predgovor Hegelovoj Istoriji
filozofije, str. XXI) potpuno promauje bit Hegelove interpretacije istorije filozofije. Nije Hegel postavio
istoriju filozofije, niti bilo koju drugu filozofsku znanost, na ovo ili ono pripremljeno ili iskonstruisano
mesto u vlastitom sistemu, ve je sama ideja istorije filozofije, razvijajui se u sebi, zauzela odgovarajue
mesto. Time se istoriji filozofije ne ele spoitavati natprirodne, animistike ili sline moi. Sutina je u tome
da ideja vlastiti razvoj duguje unutranjoj nunosti i najvie to se moe uiniti jeste ne uplitati se u tok te
nunosti. Iz osnovnih pretpostavki Hegelovog sistema filozofije nuno proistie takva pozicija istorije filozofije i takav njen odnos sa logikom, filozofijom uopte, etc.
65 Hegel, IF, 13.
66 Ibid, str. 32.
67 Hegel, EFZ, str. 44.
68 Ibid., str. 47.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

145

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

od inilaca vezanih za njihovo spoljanje uoblienje, ono to preostane bie razliiti

stupnjevi odredbi same ideje, u njenom logikom pojmu. Ovaj je proces reverzibilan,
pa se tako u logikom izvoenju dobijaju glavni momenti istorijskog toka, dakako pod
uslovom da umemo da ih prepoznamo; mora se ve doneti sa sobom poznavanje ideje
(...) inae se jednom oku, lienom ideje, pokazuje samo neureena gomila mnenja, kao
to to vidimo u mnogim istorijama filozofije69. Ilustracije radi, Parmenidova filozofija
je na stupnju bia; Platonova na stupnju sutine; Aristotel je ve na stupnju pojma, etc.
Filozofija samog Hegela je kao da bi uopte i moglo biti drugaije!:) na stupnju
apsolutne ideje, apsolutnog znanja: Ovakav vremeniti prikaz razvitka istorije filozofije
mogu je na pretpostavci shvatanja o nunom slijedu razvitka filozofskog miljenja. U
Hegela se ta ideja gradi na ovim postavkama: svako vrijeme ima samo jednu filozofiju
(dok su njezine unutranje razlike, kao i naporedno postojanje razliitih filozofskih
uenja, samo nune misaone strane istog principa); niz filozofskih sistema nije sluajno
stupnjevit, nego je ta stupnjevitost nuna u razvitku filozofije kao nauke; konano, potonja filozofija po vremenu (sama Hegelova filozofija) rezultat je razvitka cjelokupne
dotadanje filozofije i predstavlja najvii oblik znanja koje samosvjesni duh postavlja
o sebi samom70. Jedino ona istorija filozofije koja se oituje kao takav sistem razvia ideje pokazuje da predstavlja jednu umnu injenicu71. Analogija izmeu logike i
istorije filozofije temeljni je momenat Hegelovog shvatanja povesti filozofije. Na toj
ideji izgraena je znanstvenost istorije filozofije, jer fundament znanstvene spoznaje
jest unutranji sadraj, imanentna ideja i njezin u duhu revni ivot72. Budui da je unutranji sadraj istorije filozofije jednak unutranjem sadraju logike, istoriji filozofije se
moe osporavati znanstvenost i pravo na pripadnost filozofiji samo onoliko koliko je to
mogue u sluaju same logike ili filozofije uopte. Pokazujui jednostavni ivot pojma
sa dva razliita obzorja, logika i povest filozofije tvore samu bit filozofije, iz koje biti
proizilaze sve druge filozofske znanosti.

VI
Bit duha se sastoji u tome to njegovo bie jeste njegovo delo, njegovo delo je to
to zna za sebe, a postavljajui sebe sebi kao predmet, duh se pretvara u odreeno bie,
bie u vremenu. Ideja je u mirovanju van vremena, ali kao konkretna, kao razvie, ona
69 Hegel, IF, str. 33.
70 Perovi, M.A., Istorija filozofije, ibid., str. 23.
71 Hegel, IF, str. 33. Ideju povijesti filozofije kao filozofsku disciplinu prvi je sistematski odredio Hegel.
Kod njega povijest filozofije ini zavrni dio njegovog sistema i povijest filozofije je sama filozofija. Tu postoji paralelnost logikog i povijesnog toka. Prema Hegelu, povijest filozofije je nauka ako u sistemima vidi
razvoj ideje; filozofija je spoznaja razvoja duha, a povijest filozofije je povijest samonalaenja misli. To znai
da je princip prave filozofije da sve posebne principe sadri u sebi, a svaka je filozofija filozofija samo na
odreenom stupnju pojedine epohe. Stoga je, prema Hegelu, postojala samo jedna filozofija; zatim slijed
sistema nije sluajnost i postoji identitet izmeu filozofije i povijesti filozofije (Bonjak, B., Sistematika
filozofije, Naprijed, Zagreb, 1988., str. 211).
72 Hegel, EFZ, str. 16.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

146

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

u sebi samoj istupa u spoljanjost u elementu miljenja, u odreeno bie: ovako se

filozofija u miljenju javlja kao neka egzistencija koja se u vremenu razvija73, isto
tako kao delanje pojedinane svesti. Meutim, duh postoji i kao duh koji je u sebi opti,
konkretan, i ova konkretna optost obuhvata sve razvijene forme u kojima duh biva
predmet samoga sebe, odnosno, njegovo misaono shvatanje samog sebe jeste napredovanje koje se kao opti duh predstavlja u istoriji sveta. Kroz ovaj razvitak se deava da
jedan stupanj ideje postane svestan u jednom narodu, dok e se njen naredni stupanj
izraziti, moda vekovima kasnije, u nekom drugom narodu.
Raznovrsnost je uvek u proticanju, kae Hegel, a konkretna ideja filozofije jeste delotvornost razvia u kojoj treba da se ispolje razlike koje ona sadri po sebi74. Ove razlike
nisu nita drugo do misli uopte, jer se razlike koje postoje unutar ideje stavljaju kao misli, i te razlike moraju stupiti u egzistenciju, zbog ega je nuno da u sebi sadre totalitet
ideje. Pogreno je pretpostaviti da se u filozofijama sadri ideja u razliitim formama koje
su shvaene kao neto sluajno; istina je da su te forme ono sutinsko, iskonske razlike
same ideje75, ono to ini sadrinu ideje: sadrina, razvijajui se, postaje formom.
Iako je svaki sistem u jednoj odredbi, te odredbe ne mogu ostati razdvojene, ve se
povezuju i padaju na stupanj momenata, da bi se, opet, nain na koji se svaki momenat
postavlja kao neto samostalno ukinuo, to je poetak jednog novog razvia; neophodni su mnogi preokreti da bi se duh, dolazei do svesti o sebi, oslobodio. Nastojei da
objasni nunost ovog procesa i nunost same filozofije, Hegel se poziva i na boanski
autoritet: Onaj ko dogaaje u oblasti duha a to su filozofije smatra za sluajnosti ne
uzima ozbiljno veru u boanski poredak u svetu, te njegova vera u provienje jeste prazno brbljanje76. Jo se jedno pitanje namee u vezi s vremenskim razvojem filozofija,
a to je pitanje same duine vremena koje je duhu potrebno da izradi svoju filozofiju.
Ovo se pitanje doima pomalo naivnim, i Hegel shodno tome i odgovara na njega sa
utivom strpljivou jednog naunika koji prekida izlaganje najkompleksnijeg matematikog problema da bi ljubopitljivom sluaocu objasnio koliko su dva i dva odgovara, dakle, slino kao Avgustin mnogo vekova pre njega: On (tj. duh - M.O.) ima
dovoljno vremena upravo zato jer se sam nalazi izvan vremena, jer je vean...Vreme,
trud, utroak, - takve odredbe konanog ivota ne spadaju ovde77.
Ono to se mora pokazati u nizu filozofija, objedinjenom pod nazivom istorija filozofije, jeste da je on sutinski izraz same filozofije kao nauke. Radi potpunijeg razumevanja ovog niza, valja primetiti da njegov poetak ini ono to je po sebi, neposredno,
apstraktno, najsiromanije u odredbama78, dok napredovanjem dostie konkretnost.
Re je o konkretnosti misli, a ne o prirodnoj konkretnosti koja pripada ulnoj svesti:
dete je, na primer, prirodno konkretnije od oveka, ali u mislima daleko apstraktnije;
tako je i nauka konkretnija od opaanja.
73
74
75
76
77
78

Hegel, IF, str. 34.

Ibid., str. 35.
loc.cit.
Ibid., str. 36.
Ibid, str. 37.
Prvi poetak ne moe biti nita posredno i dalje odreeno (Hegel, EFZ, str. 104).

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

147

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

Posmatrana kroz prizmu misaone konkretnosti, filozofija, dakle, u svojim poecima

pokazuje najveu apstraktnost i oskudnost odreenja ideje prve se filozofije kreu u
optostima, te se od njih ne mogu oekivati odredbe svojstvene jednoj dubljoj svesti
(uitavanje potonjih pojmova i distinkcija u preanje filozofske sisteme je inae vrlo
svojstveno brojnim autorima, koji uenjima starih imputiraju ne samo anticipacije stavova koji e biti u sreditu filozofske panje vekovima docnije, ve pronalaze da su isti
eksplicite izraeni u njima, samo ako se dobro pogleda; o apliciranju savremene terminologije na stare filozofske probleme da se i ne govori). Shodno ovoj pretpostavci, najmlaa je filozofija najrazvijenija, najdublja, najkonkretnija; ideja je u njoj dostigla najvii
stupanj svog dosadanjeg razvoja. Ne misli se, naravno, na tzv. filozofiju u modi ljudi
su skloni da izviu za filozofiju svako lupetanje79- ve na najnoviju filozofiju u smislu
one koja je, po svojoj sutini, proizvedena celokupnim dotadanjim radom duha. Bit ove
teze sastoji se u injenici da je svaka filozofija edo svog vremena, odnosno da je ona
proizvod jednog stanja duha, jednog stupnja ideje: Svaka filozofija, upravo zbog toga to
predstavlja jedan naroiti stupanj razvia, pripada svome vremenu i vezana je za njegove
ogranienosti80. Zbog toga se, po Hegelovom sudu, ne moe oekivati da stare filozofije
prue punu satisfakciju zahevima savremenog uma; one su nune da bi se razumeo razvoj
duha u svim njegovim manifestacijama, ali taj duh je u sebi napredovao do jednog dubljeg pojma o vlastitoj biti, do jednog supstancijalnijeg ivota. U svim pokuajima da
se vaskrsne neki nii stupanj razvoja duha, ospoljen u tadanjoj filozofiji, pokazalo se da
je taj in neostvariv: Mumije, stavljene meu iva bia, nisu se mogle odrati81.
Svaka je filozofija, dakle, rezultat vlastitog vremena i, kao takva, jedini je oblik u
kome se duh moe filozofski izraziti u datom vremenu. To je u skladu s Hegelovom
idejom da u svakom vremenu postoji samo jedna filozofija, zapravo, jedan princip, koji
se razvija na razliite naine, ali je u toj razliitosti i kroz nju jedan.

VII
Hegelova interpretacija istorije filozofije oznaava sutinski usamljen sluaj u
itavoj istoriji filozofije. Iako se daleki odjek njegovog ukazivanja na znanstvenost filozofije moe primetiti u izvesnom broju studija koje razmatraju problem istorije filozofije (ne samo u kontekstu predgovora vlastitim ili tuim izlaganjima te istorije), zahtev
za filozofijom kao strogom naukom, koji je od Huserlovog vremena napredovao do
gotovo potpunog odiuma prema svemu to ima spekulativne dubine, onemoguio je
ponavljanje takvog jednog pristupa82. Kako bi rekao Adorno: Onaj tko brani neku stvar
79 Hegel, IF, str. 41.
80 Ibid., str. 44.
81 Ibid., str. 45
82 Ilustracije radi, Koraeva knjige o problemima istorije filozofije Filozofija i njena istorija ukazuje
na temeljno nerazumevanje hegelijanske ideje istorije filozofije, to se pokazuje u samom naslovu, apstrahujui od interpretativne pozicije. U tom je naslovu filozofija odvojena od vlastite istorije, upravo time to
je sa njom stavljena u odnos naknadnog povezivanja, to je opti manir tumaenja povesti filozofije nakon
Hegelovog vremena.

ARHE
god. VII, 14/2010 (133148)

148

M. Okiljevi, Hegelovo
shvatanje istorije filozofije

koju duh vremena odbacuje kao zastarjelu i nepotrebnu, stavlja sebe u najnepovoljniju
poziciju83. Meutim, Hegelova interpretacija povesti filozofije jedina je koja izuavanje
te povesti ne ini izlinim poslom dokonih uenjaka. Kada Hegel na poetku izlaganja
vlastite koncepcije istorije filozofije kae da je prvi uslov koji ovek mora ispuniti, da
bi se mogao baviti filozofijom, smelost da gleda istini u oi i da veruje u mo duha84,
a zavravajui izlaganje itave dotadanje povesti filozofije oznai istoriju filozofije kao
ono to je najbitnije u istoriji sveta85, onda je jasno da je filozofija zahtevan i naporan
posao, a povest filozofije filozofska znanost par excellence. Nije jednostavno odgovoriti
na neugodne zahteve pojma, ali duh je taj koji te zahteve postavlja.
Filozofija je proizvod svetskog duha, ozbiljenje i razvoj tog duha, njegov prelazak
u drugo kao vlastitu imanentnu razlikovanost i povratak u sebe samog kao objedinjenje
razlika u jednom viem jedinstvu. Istorija filozofije nije nita drugo do put tog razvoja.

MINA OKILJEVI
Faculty of Philosophy, Novi Sad
HEGELS CONCEPTION OF HISTORY OF PHILOSOPHY
Abstract: Discontinuity with the tradition of interpretation of history of philosophy as an
anthology of opinions took place in Hegels philosophy. The essence of his standpoint is expressed in thesis that history of philosophy is, by all means, a philosophy. As a movement of the
spirit and presentation of his development, philosophy and its history express themselves through
what Hegel calls development of concrete. Establishment of history of philosophy such as this is
enabled by distinguishing history of outer circumstances from internal history as history of mind.
The later is always a result of all previous philosophies, and it preserves them by simultaneously
exceeding them. In the same manner that an idea progresses in its logical notion, it also shows
its development in history of philosophy. As a reflection of the current level of spirits evolution,
every philosophy is a product of its own time, and, for that reason, it presents the only possible
way of (philosophical) spirits existence in that particular moment. Hegel steps out against understanding the difference as contradiction, and indicates that the substance of spirit is actually in the
unity of identity and difference. In this way, diversity of philosophies in history of philosophy is
explained as indispensable mode of philosophys own existence.
Keywords: Hegel, history of philosophy, spirit, idea, internal and external history, development, concrete, speculation

Primljeno 11.8.2010.
Prihvaeno 10.10.2010.
83 Adorno, T., emu jo filozofija u emu jo filozofija (zbornik radova), Zagreb, 1982., str. 25. Hegel bi
dodao: Nije utjeno primijetiti kako neznalatvo i sama bezoblina i neukusna sirovost, koja je nesposobna
da svoje miljenje vrsto usmjeri na jedan apstraktni stav, a jo manje na povezanost vie njih, as uvjerava
da je sloboda i tolerancija miljenja, as opet da je genijalnost (Hegel, FD, str. 47).
84 Hegel, IF, str. 3.
85 Hegel: Istorija filozofije III, BIGZ,Beograd, 1975. god., str. 537.