Daglas Adams,

RESTORAN NA KRAJU VASELJENE

Preveo Zoran Jaki

UVOD
Postoji teorija koja kae da e, ukoliko ikada iko bude otkrio koja je svrha Vaseljene i
zato ona postoji, ova smesta ieznuti i biti zamenjena neim jo neobinijim i neobjanjivijim.
Postoji i druga teorija koja tvrdi da se sve to ve desilo.
1.
Dosadanji dogaaji:
Na poetku bi stvorena Vaseljena.
Zbog ovoga, mnogo naroda opasno se naljutilo i svi su taj potez uglavnom smatrali za vrlo
rav.
Mnoge rase veruju da je Vaseljenu stvorila neka vrsta Boga, iako narod Datravartida sa
Viltvodla VI smatra da je itava Vaseljena, u stvari, istresena iz nosa stvorenja zvanog Velika
Zelena mrkotina.
Datravartidi, koji ive u veitom strahu od trenutka koji zovu Nailazak Velike Bele
Maramice, mala su i plava stvorenja sa po vie od pedeset ruku, koja su jedinstvena po tome to
su izmislila dezodorans pre toka.
Ali Teorija Velike Zelene mrkotine uglavnom nije prihvaena van Viltvodla VI, pa se
stoga, poto je Vaseljena tako neobina kako ve jeste, neprestano traga za novim reenjima.
Na primer, jednom je jedna rasa hiperinteligentnih pandimenzionih stvorenja sagradila za
sebe dinovski superkompjuter zvani Duboka Misao, da bi ovaj jednom za svagda proraunao
Odgovor na Konano Pitanje ivota, Vaseljene i Svega Ostalog.
Tokom sedam i po miliona godina Duboka Misao raunao je i razmiljao i na kraju obznanio
da je odgovor, u stvari, etrdeset dva - i tako je morao biti sagraen drugi, jo vei kompjuter,
da bi otkrio stvarni odgovor.
A ovaj kompjuter, nazvan Zemlja, bio je toliko veliki da su za njega esto pogreno mislili
da je planeta; ovoj zabludi podlegala su naroito udnovata majmunolika stvorenja koja su
naseljavala njegovu povrinu, potpuno nesvesna da jednostavno predstavljaju deo dinovskog
kompjuterskog programa.
To je vrlo neobino, jer bez tog srazmerno jednostavnog i oiglednog saznanja nita od
onoga to se ikada desilo na Zemlji ne bi imalo nikakvog smisla.
Ali, na alost, neposredno pre kritinog trenutka oitavanja, Zemlju su neoekivano razorili
Vogoni, da bi napravili hipersvemirski prolaz, te je na taj nain zauvek izgubljena sva nada
otkrivanja smisla ivota.
Ili se bar tako inilo.
Ali dva udnovata majmunolika stvorenja ipak su preivela.
Artur Dent pobegao je u poslednjem trenutku, jer se iznenada ispostavilo da je njegov stari
prijatelj, Ford Prefekt, u stvari, poreklom sa jedne male planete u blizini Betelgeza, a ne iz

Gildforda, kao to je do tada tvrdio; osim toga, to je jo bitnije, znao je kako da autostopira
letee tanjire.
Tria Mekmilan - ili Trilijan - tajno je pobegla sa planete est meseci ranije u drutvu
Zaphoda Biblbroksa, tadanjeg predsednika Galaksije.
Dvoje preivelih.
Oni su sve to je preostalo od najveeg opita koji je ikada izveden - pokuaja otkrivanja
Konanog Pitanja i Konanog Odgovora o ivotu, Vaseljeni i Svemu Ostalom.
A sada, na manje od pola miliona milja od njihovog svemirskog broda koji lenjo pluta kroz
mastiljavu tamu kosmosa, prema njima se lagano kree jedan Vogonski brod.
2.
Kao i svi Vogonski brodovi, manje je liio na hotimice sazdani objekat, a vie na posledicu
zgruavanja tenosti. Neugodna uta ispupenja i dograeni delovi koji su pod runim
uglovima virili iz njega unakazili bi izgled veine brodova, ali u ovom sluaju to je
predstavljalo alosnu nemogunost. Viene su na nebu i odvratnije stvari, ali nikada oima
pouzdanih svedoka.
U stvari, da biste videli neto zaista gadnije od jednog vogonskog broda, morali biste da
uete unutra i bacite pogled na nekog Vogona. Ukoliko ste pametni, upravno ete se potruditi
da to izbegnete, jer prosean Vogon ne bi dvaput razmislio pre nego to bi vam bez ikakvog
razloga uinio neto toliko podlo da biste poelili da se nikada niste ni rodili - ili (ukoliko ste
neto pametniji) poeleli biste da se taj Vogon nikada nije rodio.
U stvari, prosean Vogon ne bi uopte razmiljao. To su glupa, tvrdoglava, zlobna stvorenja
i nisu ba posebno vina razmiljanju. Anatomska analiza otkriva da je njihov mozak prvobitno
bio gadno izoblien, a jetra bolesna i smetena na pogreno mesto. Jedino im se mora priznati
da znaju ta vole, a u to uglavnom spada nanoenje bola ljudima i, kad god je mogue, padanje
u bezrazlone nastupe besnila.
Oni ne vole ni da ostave posao nedovren - to naroito vai za ovog Vogona i, naroito, iz
mnogo razloga, za ovaj posao.
Ovaj Vogon bio je kapetan Protetnik Vogon Jelc iz galaktikog odbora za hipersvemirsko
planiranje i on je bio taj koji je svojeruno izveo poduhvat unitenja takozvane 'planete' Zemlje.
Pomerio je svoje divovsko, groteskno telo u nezgrapnom, sluzavom seditu i pogledao
ekran, na kome se nalazila slika kosmikog broda 'Zlatno srce'.
Malo je njemu znailo to to je 'Zlatno srce', sa svojim Pogonom Neograniene
Neverovatnoe, bio najdivniji i najrevolucionarniji brod koji je ikada sagraen. Za njega,
estetika i tehnologija bile su zatvorene knjige, koje bi, da je bilo po njegovom, trebalo da budu
spaljene, a zatim duboko zakopane.
Jo mu je manje znailo to to se na brodu nalazio Zaphod Biblbroks. Zaphod Biblbroks bio
je bivi predsednik Galaksije, a iako su trenutno sve policijske snage irom Galaksije tragale za
njim i brodom koji je ukrao, Vogona to nije znimalo.
Imao je on prea posla.

Reeno je da se Vogoni ne uzdiu iznad iskvarenosti i podmiivanja nita vie nego to se

more uzdie iznad oblaka, a u ovom posebnom sluaju bilo je to naroito istinito. Kad bi zauo
rei potenje iliestitost, ovaj Vogon bi se maio renika, a kada bi zauo zveckanje gotovog
novca u velikim koliinama pruio bi ruku za knjigom zakonika i zavitlao je daleko o sebe.
Ispao je toliko neumoljiv u pogledu unitenja Zemlje i svega to je povezano sa tim zato to
se pokazao malo priljeniji nego to mu je dunost nalagala. Postojala je izvesna sumnja u
pogledu toga da e se sporna obilaznica uopte graditi, ali to mu ipak nije bilo mnogo bitno.
Setivi se sad tog podviga, suzdrano je zagroktao od zadovoljstva.
"Kompjuteru", zakreketao je, "povei me sa mojim specijalistom za mozak."
Nekoliko sekundi kasnije, na ekranu se pojavilo lice Gega Halfrunta, obasjano osmehom
oveka koji zna da se nalazi na deset svetlosnih godina od vogonskog lica u koje gleda. Bilo je
u tom osmehu i izvesne ironije. Iako mu se Vogon uporno obraao kao 'svom linom
specijalisti za mozak', nije, zapravo, bilo ba mnogo mozga o kome je trebalo starati se i, u
stvari, Halfrunt je bio taj koji je upoljavao Vogona. Davao mu je uasne svote novca da bi mu
ovaj obavljao neke izuzetno prljave poslove. Kao jedan od najcenjenih i najuspenijih
psihijatara u Galaksiji, on je sa konzorcijumom svojih kolega bio spreman da potroi uasnu
svotu kada bi mu se uinilo da bi na kocki mogla biti budunost itave psihijatrije.
"Ba lepo", rekao je on. "Zdravo, Protetnie, kapetane moj vogonski, pa kako smo danas?"
Vogonski kapetan ispriao mu je da je tokom poslednjih pola sata za vreme disciplinske
vebe zbrisao gotovo pola posade.
Halfruntov osmeh nije ni na trenutak zadrhtao.
"Pa", rekao je on, "mislim da je to savreno normalno ponaanje za jednog Vogona, je l'
tako? Prirodno i zdravo kanalisanje agresivnih nagona u inove besmislenog nasilja."
"To je ono", zagrmeo je Vogon, "to mi uvek kae."
"U istom smislu", ree Halfrunt, "drim da je to savreno normalno ponaanje za jednog
psihijatra. Dobro, danas smo oigledno obojica odlino mentalno uravnoteeni. Sada mi reci
ima li vesti o misiji?"
"Pronali smo brod."
"Divno", ree Halfrunt. "Divno. A ta je sa posadom?"
"Tamo je Zemljanin."
"Odlino. I...?"
"I enka sa iste planete. Oni su poslednji."
"Dobro je, dobro je", blistao je Halfrunt. "Ko jo?"
"ovek Prefekt."
"Da?"
"I Zaphod Biblbroks."
Na trenutak, Halfruntov osmeh je zadrhtao.
"Ah, da", rekao je. "Oekivao sam to. Ba alosno."
"Lini prijatelj?" zainteresovao se Vogon, koji je nekada negde uo za taj izraz, pa je sada
odluio da ga isproba.

"Ah, ne", ree Halfrunt. "Zna, u mojoj profesiji nema mesta za lina prijateljstva."
"Ah", zagroktao je Vogon, "profesionalno samoodricanje."
"Ne", ree veselo Halfrunt. "Jednostavno, nismo navikli na takve stvari."
Zastao je. Usne su mu se i dalje smeile, ali oi su mu bile malo namrtene.
"Ali, Biblbroks je, zna", nastavi on, "jedan od mojih najunosnijih klijenata. Ima psiholoke
probleme koji zadovoljavaju najlue snove analitiara."
Malo se poigravao tom milju pre nego to ju je odbacio.
"Ipak", ree on, "jesi li spreman za napad?"
"Jesam."
"Dobro. Smesta uniti brod."
"A ta emo sa Biblbroksom?"
"Pa", ree veselo Halfrunt, "to je taj momak o kome smo priali."
Rekavi to, on nestade sa ekrana.
Zapovednik Vogona pritisnuo je komunikaciono dugme koje ga je povezivalo sa ostatkom
posade.
"Napad", ree on.
U tom trenutku Zaphod Biblbroks nalazio se u svojoj kabini i glasno psovao. Dva sata ranije
predloio je da odu do Restorana na kraju Vaseljene da bi neto alabrcnuli na brzinu, posle
ega se estoko posvaao sa brodskim kompjuterom i stutio se u svoju kabinu, viui da e
inioce neverovatnoe radije proraunati sam pomou olovke.
Pogon Neverovatnoe inio je 'Zlatno srce' najmonijim i najnepredvidljivijim brodom koji
je ikada postojao. Nije bilo niega to ne bi mogao da uini, ukoliko vam je samo bilo poznato
koliko je neverovatno da e se stvar koju ste eleli da uradi ikada desiti.
Ukrao ga je, kada je, kao predsednik, trebalo da ga sveano lansira. Nije mu bilo sasvim
jasno zbog ega ga je ukrao, osim to mu se to mnogo dopalo. Nije znao ni zato je postao
predsednik Galaksije, izuzev to mu je to izgledalo mnogo zabavno. Znao je da ima i boljih
razloga, ali svi su bili zakopani u nekom mranom, zakljuanom odeljku njegova dva mozga.
eznuo je da taj mrani, zakljuani odeljak njegovog mozga nestane, jer on bi se s vremena na
vreme probio na povrinu i donosio udne misli u svetli, zabavni deo njegovog uma i
pokuavao da ga odvue od onoga to je smatrao osnovnim u ivotu, a to je: predivno se
zabavljati.
U tom trenutku nije se predivno zabavljao. Ponestalo mu je strpljenja i olovaka i bio je
veoma gladan.
"Starpoks!" zaurlao je.
U istom trenutku Ford Prefekt se obreo u vazduhu. Nije to bilo zato to je brodsko polje
vetake gravitacije iznenada nestalo, ve zbog toga to je upravo skakao niz stepenite koje je
vodilo do brodskih kabina. Bio je to predugaak skok za jedan zamah i zato je nespretno sleteo,
zateturao se, povratio ravnoteu, potrao niz hodnik, nateravi nekoliko minijaturnih
servorobota da polete, okliznuo se u zaokretu, nahrupio na Zaphodova vrata i objasnio ta mu je

na umu.
"Vogoni", ree on.
Neto pre toga, Artur Dent je iziao iz kabine u potrazi za oljicom aja. To nije bila potraga
kojoj se prepustio sa mnogo optimizma, jer mu je bilo poznato da je jedini izvor toplih napitaka
na brodu jedan neproduhovljeni komad opreme koji je proizvela Sirijuska kibernetska
korporacija. Nazivao se nutri-matski sintetizator pia i ovo mu nije bio prvi susret sa njim.
Ta maina tvrdila je da proizvodi najiri mogui izbor pia prilagoen ukusu i metabolizmu
onoga ko eli da je upotrebi. Ali kada bi je Artur isprobao, bez izuzetka bi mu isporuivala
plastinu au ispunjenu tenou koja se gotovo u potpunosti, mada ne i sasvim, razlikovala od
aja.
Pokuao je da se ubeuje sa mainom.
"aja", rekao je.
"Uzmi i uivaj", odvratila je maina i uruila mu jo jednu au tenosti sumnjivog izgleda.
Bacio ju je.
"Uzmi i uivaj", ponovila je maina i stvorila novu.
"Uzmi i uivaj" predstavlja moto izuzetno uspenog 'Ogranka za pritube' Sirijuske
kibernetske korporacije. On trenutno prekriva glavne kopnene mase na tri planete srednje
veliine i jedini u itavoj korporaciji poslednjih godina neprekidno posluje sa dobitkom.
Moto je ispisan - tanije, bio je ispisan - tri milje visokim, bletavo osvetljenim slovima u
blizini aerodroma 'Ogranka za pritube' na Edraksu. Na nesreu, njegova teina bila je tolika da
je, ubrzo poto je uspravljen, zemlja pod njim popustila i slova su za gotovo polovinu svoje
visine propala kroz urede mnogih mladih slubenika Ogranka - sada pokojnih.
Gornja polovina natpisa, koja jo viri iz tla, na lokalnom jeziku sada znai: 'Idi i turi glavu u
prase'. Takoe, natpis vie nije osvetljen, izuzev tokom posebnih sveanosti.
Artur prosu estu au tenosti.
"Sluaj, maino jedna", ree on, "tvrdi kako ume da sintetie sva mogua pia; zato mi
onda stalno daje onu stvar koja se uopte ne moe piti?"
"Pie je hranljivo i izuzetno prijatno", zaklokotala je maina. "Uzmi i uivaj."
"Ima odvratan ukus!"
"Ukoliko vam je pie prijalo", produila je maina, "zbog ega ga ne podelite sa svojim
prijateljima?"
"Zato to elim da ih zadrim", ree Artur otrovno. "Zbog ega ne pokua da shvati ta ti
govorim? To pie..."
"To pie", ree maina mazno, "stvoreno je prema vaim linim zahtevima po pitanju
hranljivosti i ukusa."
"Ah", ree Artur, "znai, ja sam mazohista na dijeti, ta li?"
"Uzmi i uivaj."
"Oh, zavei!"
"Da li je to sve to ste eleli?"
Artur je odluio da se preda.

"Da", ree on.

A onda je shvatio da nema nameru da se preda.
"Ne", rekao je. "Sluaj, to je stvarno vrlo jednostavno... elim samo... oljicu aja. I ti e mi
napraviti jednu. uti i sluaj."
A onda je seo. Priao je nutri-matiku o Indiji, priao mu je o Kini, o Cejlonu. Priao mu je o
irokim listovima koji se sue na suncu. Priao mu je o srebrnim ajnicima. Priao mu je o
letnjim popodnevima na travnjaku. Priao mu je o sipanju mleka pre aja da se ne bi zgrualo.
ak mu je ispriao (ukratko) istorijat 'Kompanije za istonu Indiju'.
"Znai, to je posredi", ree nutri-matik kada je zavrio.
"Da", ree Artur. "To hou."
"eli ukus suvog lia poparenog vrelom vodom?"
"Ovaj, da. Sa mlekom."
"Itrcanim iz krave?"
"Pa, ovaj, na neki nain, pretpostavljam da..."
"Za to e mi biti potrebna pomo", uzvrati maina kratko. Sve veselo brbotanje nestalo je iz
njenog glasa koji je sada zvuao vrlo poslovno.
"Ovaj, uiniu ta mogu", ree Artur.
"Ve si ti dosta uradio", saoptio mu je nutri-matik.
Pozvao je brodski kompjuter.
"Ej, zdravo!" ree brodski kompjuter.
Nutri-matik je objasnio brodskom kompjuteru problem sa ajem. Kompjuter je malo
oklevao, a zatim je povezao logika kola sa nutri-matikom, pa su zajedno utonuli u mrgodnu
tiinu.
Artur je neko vreme ekao i gledao, ali nita se vie nije deavalo.
utnuo je mainu, ali se i dalje nije nita dogaalo.
Najzad se predao i odetao do mosta.
U praznoj dubini svemira 'Zlatno srce' mirno je lebdelo. Unaokolo su blistale milijarde
svetlosnih takica Galaksije. Prema njemu je puzao runi uti mehur vogonskog broda.
3.
"Ima li neko ajnik?" upita Artur kada se naao na mostu; smesta se zapitao zbog ega
Trilijan urla na kompjuter da joj odgovori, dok ga Ford treska pesnicom, a Zaphod utira, i zbog
ega se na ekranu pojavio jedan gadni, ukasti mehur.
On spusti praznu oljicu koju je nosio sa sobom i prie im.
"ta je bilo?" upita on.
U istom trenutku Zaphod skoi ka uglaanoj mermernoj ploi na kojoj su se nalazili
kontrolni ureaji konvencionalnog fotonskog pogona. Materijalizovali su mu se pod prstima i
on odmah prebaci komande na runo upravljanje. Najpre ih je gurnuo, pa povukao, nalegao se
na njih i konano opsovao. Fotonski pogon mlitavo uzdrhta, pa ponovo zamre.
"Neto se dogodilo?"

"Hej, jeste li uli?" promrmlja Zaphod i baci se za rune komande Pogona Beskonane
Neverovatnoe. "Majmun je progovorio!"
Pogon Beskonane Neverovatnoe dvaput slabano kaljucnu i ugasi se.
"Pa ovo je prava istorijska injenica", ree Zaphod i utnu Pogon Neverovatnoe. "Majmun
koji govori!"
"Ukoliko ste uznemireni zbog neega..." ree Artur.
"Vogoni!" zarea Ford. "Napadnuti smo!"
Artur jauknu.
"Pa ta to radite? Gubimo se odavde!"
"Ne moemo. Kompjuter se zaglavio."
"Zaglavio?"
"Kae da su mu sva kola zauzeta. Nigde na brodu nema energije."
Ford se okrete od kompjuterskog terminala, obrisa rukavicom elo i umorno se nasloni na
zid.
"Nita nam ne vredi", ree on. Stisnutih usana, zurio je u prazno. Kada je Artur iao u kolu,
to je bilo davno pre unitenja Zemlje, igrao je fudbal. U tome je bio veoma lo, a posebna
specijalnost bila mu je davanje golova sopstvenom timu za vreme vanih utakmica. Uvek kada
bi se to dogodilo, osetio bi udnovato golicanje u vratu koje se polako pelo uz obraze sve do
ela. Sada mu je pred oima vrlo ivo iskrsla slika blata, travnjaka i buljuka malih, bunih
deaka koji mu gnevno prete.
udnovato golicanje u vratu polako mu se pelo uz obraze sve do ela.
Zaustio je i zastao.
Ponovo je zaustio i ponovo zastao.
Najzad je uspeo da progovori.
"Ovaj..." kazao je. Proistio je grlo.
"Recite mi neto", produio je tako nervozno da su se svi okrenuli i upiljili u njega. Bacio je
pogled prema ekranu i utom mehuru koji se lagano pribliavao.
"Recite mi", ponovi on, "da li je kompjuter kazao ime je zauzet? Pitam tek onako..."
Oi su mu bile prikovane za ureaj.
"I, ovaj... pa, stvarno, samo onako pitam."
Zaphod isprui ruku i zgrabi ga za okovratnik.
"ta si mu to uradio, majmunoliki?" prosikta on.
"Pa", ree Artur, "u stvari nita. Naprosto sam pomislio kako sam maloas probao..."
"Da?"
"Da skuvam malo aja."
"Tako je, momci", propeva kompjuter. "Upravo se zavitlavam sa tim problemom i paf! Ba
je komadika. Uskoro u vam se pridruiti." Ponovo se povukao u utanje ija se dubina mogla
uporediti samo sa dubinom utanja troje ljudi koji su gledali Artura Denta.
Kao da ele da olakaju nastalu napetost, Vogoni ih napadoe ba u tom trenutku.
Brod se zatrese i zatutnja. Oko njega se, in debelo polje sila, zgrilo, iskrivilo, uzdrhtalo

pod baranom vatrom 30-megasmrt ukok-zgaz fotrazonskih topova - i inilo se kao da nee jo
dugo. Ford Prefekt zakljui da e izdrati jo najvie etiri minuta.
"Tri minuta i pedeset sekundi", ree on ubrzo.
"etrdeset pet sekundi", dodao je u odgovarajuem trenutku. Zaludno je unuo par
beskorisnih prekidaa, a zatim se otrovno zagledao u Artura.
"Umire od elje za oljicom aja, ha?" kazao je. "Tri minuta i etrdeset sekundi."
"Hoe li ve jednom prestati da odbrojava!" prodra se Zaphod.
"Da", ree Ford Prefekt, "kroz tri minuta i trideset pet sekundi."
Na palubi vogonskog broda, Protetnik Vogon Jelc bio je zbunjen. Oekivao je poteru,
uzbudljiv lov vunim zracima, oekivao je da e biti prisiljen da upotrebi posebno za ovu
priliku postavljeni sub-ciklini-normalno-uspostavitron da bi se suprotstavio Pogonu
Beskonane Neverovatnoe na 'Zlatnom srcu'; ali sub-ciklini-normalno-uspostavitron ostao je
bez posla jer 'Zlatno srce' je samo stajalo i primalo udarce.
Tuce 30-megasmrt-ukok-zgaz fotrozonskih topova bljuvalo je smrt prema 'Zlatnom srcu', a
ono je i dalje stajalo i primalo udarce.
Proverio je svaki raspoloivi senzor ne bi li ustanovio sprema li se to neka podmukla
podvala, ali nije mogao da otkrije nikakvu podmuklu podvalu.
Njemu, razume se, nije bilo poznato nita o aju.
Niti mu je bilo poznato na koji nain, zapravo, putnici na 'Zlatnom srcu' provode poslednja
tri minuta i trideset sekundi ivota.
Kako je Zaphodu palo na pamet da u tom trenutku odri spiritistiku seansu ni njemu
samom nikad nije bilo jasno.
Smrt je oigledno visila u vazduhu, ali vie kao neto to treba izbegavati nego prizivati.
Verovatno ga je uas koji je osetio pred mogunou sjedinjenja sa preminulim roacima
naveo na pomisao da i oni manje-vie oseaju isto prema njemu i da bi, tavie, mogli uiniti
neto da izbegnu to sjedinjenje.
Ili je to ponovo bilo jedno od onih udnih htenja koja su se tu i tamo probijala iz onog
mranog kutka njegovog uma koji se neobjanjivo zakljuao pre nego to je on postao
predsednik Galaksije.
"Hteo bi da razgovara sa svojim pradedom?" promuca Ford.
"Aha."
"Mora li to ba sada?"
Brod je i dalje podrhtavao i tutnjao. Temperatura je rasla. Svetla su lagano slabila - sva
energija koja kompjuteru nije bila neophodna ulivana je u zatitno polje koje je naglo slabilo.
"Aha!" ustrajao je Zaphod. "uj, Forde, mislim da bi nam on mogao pomoi."
"Jesi li siguran da stvarno neto misli? Paljivo odmeravaj rei."
"Predloi neto drugo."
"Pa, ovaj..."

"U redu, onda svi oko sredinje konzole. Hajde, bre. Trilijan, majmunoliki, pokret!"
Sjatili su se oko sredinje konzole, posedali i, oseajui se izuzetno glupavo, sastavili
dlanove.
Tama obuhvati brod.
Napolju, gromoviti udari ukok-zgaz topa i dalje su parali polje sila.
"Usredsredite se", prosikta Zaphod, "na njegovo ime."
"A kako se on zove?" upita Artur.
"Zaphod Biblbroks etvrti."
"ta?"
"Zaphod Biblbroks etvrti. Usredsredi se!"
"etvrti?"
"Jeste. uj, ja sam Zaphod Biblbroks, otac mi je Zaphod Biblbroks Drugi, deda Zaphod
Biblbroks Trei..."
"Ma kako to?"
"Desila se nezgoda sa kontraceptivnim sredstvom i vremeplovom. A sad se usredsredi!"
"Tri minuta", ree Ford Prefekt.
"Zato", ree Artur Dent, "radimo sve ovo?"
"Umukni", predloio je Zaphod Biblbroks.
Trilijan nije rekla nita. ta tu ima da se kae, pomislila je.
Jedina svetlost na mostu dopirala je iz dva mutno crvena trougla na drugoj strani prostorije,
tamo gde je pogrueno sedeo Marvin, android-paranoid, ne osvrui se ni na koga, neopaen u
svom mranom svetu.
Oko sredinje konzole stajale su etiri prilike i upinjale se da iz umova odagnaju uasno
podrhtavanje broda i zastraujuu tutnjavu kojom je odjekivao.
Usredsredili su se.
Pa su se opet usredsredili.
Pa su se jo usredsredili.
A sekunde su prolazile.
Na Zaphodovom elu visile su tri kapi znoja, od usredsreivanja, od nemoi i od
razoaranja.
Najzad, on srdito uzviknu, povue ruke od Trilijan i Forda i gnevno udari po prekidau za
rasvetu.
"Ah, mislio sam da nikada neete upaliti svetlo", ree neiji glas. "Ne, molim vas, nemojte
previe jako, oi mi vie nisu kao nekad."
etiri prilike poskoie na svojim seditima. Lagano se osvrnue, a temena pri tome kao da
su im pokazivala tenju da i dalje ostanu na prethodnom mestu.
"A sada, ko me to uznemirava u ovaj as?" upita mala, kvrgava, sasuena prilika koja je
stajala pored bokora paprati na suprotnom kraju mosta. Njene dve majune, upave glave
delovale su tako prastaro, kao da sadre ak i seanja na roenje samih Galaksija. Jedna je
dremala, dok je druga otro piljila u njih. Ukoliko joj oi zaista nisu bile kao nekada, onda su

nekada svakako bile dijamantska seiva.

Zaphod na trenutak nervozno zastade. Nainio je sloeni dvostruki polunaklon koji
predstavlja tradicionalni betelgezijski izraz porodinog potovanja.
"Eee... ovaj, zdravo, pradedo..." promucao je.
Malena, stara prilika prie im blie. Piljila je u njih kroz mutno svetlo. Onda uperi koati
prst prema svome praunuku.
"Aha", zarea pradeda. "Zaphod Biblbroks. Poslednji iz velike loze. Zaphod Biblbroks
nulianstveni."
"Prvi."
"Nulianstveni", odreza prilika. Zaphod je mrzeo glas svog pradede. Uvek mu je zvuao kao
da kripi poput noktiju na tabli onoga to je voleo da smatra svojom duom.
Nespretno se pomerio na seditu.
"Ovaj, aha", promrmljao je. "Ovaj, uj, stvarno mi je ao zbog cvea, ba sam mislio da ga
poaljem, ali u duanu je nestalo venaca i tako..."
"Zaboravio si!"
"Pa..."
"Stalno ima nekog posla. Nikad da pomisli na druge. Vi ivi ste stvarno svi isti."
"Dva minuta, Zaphode", proapta Ford prestravljenim glasom.
Zaphod se nervozno pokrenu.
"Jeste, ali stvarno sam mislio da ga poaljem", ree on. "A i prababi u pisati, samo da se
izvuem iz ovog..."
"Tvoja prababa", odsutno ree malena, smrknuta prilika.
"Aha", ree Zaphod. "Ovaj, kako je? Zna ta, poi u i da je posetim. Ali samo da najpre..."
"Tvoja pokojna prababa i ja vrlo smo dobro", hrapavo ree Zaphod Bilblbroks etvrti.
"Ah. Uh."
"Ali mnogo smo se razoarali u tebe, mladi Zaphode..."
"Aha, ovaj..." Zaphod oseti udnovatu bespomonost pred optubama u ovom razgovoru, a
Fordovo teko disanje podsealo ga je da sekunde brzo odmiu. Buka i potresi dostigli su
uasavajui nivo. On vide lica Artura i Trilijan, bleda, oiju razrogaenih u polutami.
"Ovaj, pradeda..."
"Pratili smo tvoj razvojni put sa prilinim razoaranjem..."
"Da, uj, zna, upravo u ovom ternutku..."
"Da ne kaem sa prezirom!"
"Je l'bi ti mogao malko da saslua...?"
"Hou da kaem, ta ti zapravo misli da radi?"
"Borim se sa itavom vogonskom flotom!" viknu Zaphod. Bilo je to preterivanje, ali jedini
nain do sada da skrene na osnovnu temu itavog razgovora.
"Ne udi me", ree malena, prastara prilika i slee ramenima.
"Samo, to se deava upravo sada, zna", ustrajao je Zaphod grozniavo.
Avetinjski predak klimnu, podie oljicu koju je doneo Artur Dent i radoznalo je pogleda.

"Ovaj...Pradedo..."
"Zna li", presee ga avetinjska prikaza, probadajui ga svojim otrim pogledom, "da se kod
Betelgeza Pet pojavilo jedva primetno odstupanje u orbiti?"
Zaphod nije znao, a osim toga otkrio je da mu usredsreenje na tu informaciju prilino teko
pada sa svom tom bukom, blizinom smrti i tako dalje.
"Ovaj, nisam... uj", ree on.
"To se ja prevrem u grobu!" dreknuo je predak. On tresnu oljicu o pod i uperi drhtavi,
sasueni, prozrani prst u Zaphoda.
"A sve to zbog tebe!" zakripa on.
"Minut i tredeset sekundi", promrmlja Ford sa glavom meu rukama.
"Da, uj pradedo, moe li ti, u stvari, da malo pomogne, jer..."
"Da pomognem?" uskliknu starina kao da mu je neko zatraio, recimo, pravog pravcatog
hrka.
"Aha, da pomogne, i to brzo, jer inae..."
"Da pomognem!" ponovi starac kao da mu je onaj isti neko zatraio blago peenog hrka u
lepinji sa krompiriima. Zaprepaeno ga je gledao.
"Skita po Galaksiji sa svojim", on prezrivo mahnu rukom, "sumnjivim prijateljima, a nema
vremena ni cvee na grob da mi poloi, makar i plastino, jer ak i to bi od tebe bilo dosta, ali
ne. Nema vremena. Gospodin je moderan. Gospodin ni u ta ne veruje - sve dok se odjednom
ne nae u kripcu i pojavi sa glavom prepunom astralnih misli!"
Zavrteo je glavom - paljivo, da ne poremeti dreme one druge, koja je ve poela da se
mekolji.
"Pa, ne znam, mladi Zaphode", produio je. "Morau da razmislim o tome."
"Minut i deset sekundi", ree muklo Ford.
Zaphod Biblbroks etvrti radoznalo je zakiljio prema njemu.
"Zbog ega taj ovek sve vreme govori u brojevima?" ree on.
"Ti brojevi", odvrati Zaphod mrko, "oznaavaju koliko emo jo iveti."
"Oh", ree njegov pradeda. Zatim zabrunda za svoj raun: "To se ne odnosi na mene, razume
se", i pree u jedan mraniji kutak mosta, traei po emu bi jo mogao da njuka.
Zaphod oseti da poigrava na samoj ivici ludila i da poinje da se pita nije li bolje da skoi i
zavri itavu stvar.
"Pradedo", rekao je, "odnosi se na nas! Jo smo ivi, ali uskoro vie neemo biti."
"Ba dobro."
"ta?"
"Kome vredi tvoj ivot? Kad se samo setim ta si napravio od njega, na um mi pada izreka
'jadna mu majka'."
"ovee, pa bio sam predsednik Galaksije!"
"Ha!" ree predak. "ta je to za jednog Biblbroksa?"
"Hej, ta? Samo predsednik, zna! I to itave Galaksije."
"Uobraeni, mali, megalomanski zvekan."

Zaphod zbunjeno zamirka.

"Hej - ovaj, ta to pria, ovee? Hou da kaem, pradedo."
Pogurena, malena spodoba dogega se do praunuka i metnu mu ruku na koleno, ozbiljnog
lica. Ovo je podsetilo Zaphoda da razgovara sa duhom, jer nije osetio ba nita.
"Znamo nas dvojica vrlo dobro ta znai biti predsednik Galaksije, mladi Zaphode. Ti to
zna zbog toga to si bio, a ja - jer sam mrtav, to daje oveku tako divnu, istu perspektivu.
Ovde gore kod nas postoji izreka 'ivot se trai na ivljenje'."
"Aha", ree Zaphod gorko. "Ba lepo. Vrlo duboko. Trenutno su mi aforizmi neophodni
koliko i rupe u glavi."
"Pedeset sekundi", zbrunda Ford Prefekt.
"Gde sam ono stao?" ree Zaphod Biblbroks etvrti.
"Pridikovao si", ree Zaphod Biblbroks.
"Oh, da."
"Moe li taj drukan", promrmlja Ford na uvo Zaphodu, "u stvari da nam pomogne?"
"Niko drugi ne moe", proapta Zaphod.
Ford smrknuto klimnu.
"Zaphode!" govorio je duh. "Postao si predsednik Galaksije sa razlogom. Jesi li zaboravio?"
"Zar ne moemo o tome kasnije?"
"Jesi li zaboravio?" ustrajao je duh.
"Jesam! Razume se da sam zaboravio! Morao sam. Kad ovek pone sa tim poslom, pretrae
mu um. Da su otkrili da mi je glava prepuna nekih udnih zamisli, smesta bih se ponovo naao
na ulici sa debelom penzijom, gomilom osoblja, flotom sosptvenih brodova i oba prerezana
grkljana."
"Ah", zadovoljno klimnu duh, "znai, sea se!"
Zastao je na trenutak.
"Dobro", ree on i buka prestade.
"etrdeset osam sekundi", ree Ford. Ponovo je pogledao sat i kucnuo ga prstom. Podigao je
pogled.
"Hej, buka je prestala", ree on.
U tvrdim, sitnim oima aveti pojavilo se obesno svetlucanje.
"Na trenutak sam usporio vreme", rekao je, "samo na trenutak, razume. Ne bih voleo da
propusti neto od onoga to u ti rei."
"Ne, nego e ti da saslua mene, providni, matori imiu", dreknu Zaphod i skoi sa
stolice. "Pod a: hvala ti to si zaustavio vreme, divno, bajno, prekrasno, ali pod b: ne
zahvaljujem ti i na pridikama, zna? Ne znam kakva je to velika stvar koju je trebalo da uradim,
a izgleda da i ne bi trebalo da znam. To mi se ne svia, zna?
Moje staro ja je znalo. Moje staro ja je marilo. Ba lepo. Osim to je moje staro ja toliko
marilo da je zalo u sopstveni mozak - moj mozak - i zakljualo u njemu delove koji su znali i
marili, jer ukoliko bih znao i mario ne bih bio sposoban da to uradim. Ne bih mogao da odem i
postanem predsednik i ne bih mogao da ukradem ovaj brod, to mora da je vrlo vano.

Ali moje prethodno ja ubilo je sebe, zar ne, time to mi je izmenilo mozak. Dobro, bio je to
njegov sopstveni izbor. Novo ja prisiljeno je da donosi sopstvene odluke, a udnom
podudarnou obe su povezane sa neznanjem i ravnodunou u vezi sa svime oko te velike
stvari, ta god ona bila. ta je trailo, to je i dobilo.
Ali staro ja pokualo je da zadri kontrolu u svojim rukama tako to je u zakljuanom kutku
mozga ostavilo naredbe za mene. Pa, ne zanimaju me i ne elim da ih ujem. Tako sam odluio.
Neu da budem niija igraka. Pogotovu ne sopstvena."
Zaphod je gnevno tresnuo po konzoli, potpuno nesvestan zbunjenih pogleda ostalih.
"Moje staro ja je mrtvo!" dreknu on. "Ubilo se. Mrtvi ne treba da guraju nos u poslove
ivih!"
"A ipak me zove da ti pomognem", ree duh.
"Ah", ree Zaphod i ponovo sede, "e, pa to je neto drugo, zar ne?"
On uputi slabaan smeak prema Trilijan.
"Zaphode", zaree prikaza, "mislim da je jedini razlog to traim dan na tebe taj to sam
mrtav i to ne mogu da ga bolje iskoristim."
"U redu", ree Zaphod, "zbog ega mi ne kae u emu je ta velika tajna? Hajde, isprobaj
me."
"Zaphode, u vreme kada si bio predsednik Galaksije znao si, kao i Juden Vranks pre tebe, da
predsednik ne predstavlja nita. Negde iza njega, u senci, nalazi se drugi ovek, stvor, neto to
poseduje neogranienu mo. Tog oveka, stvorenje, ili ta je ve, mora nai - oveka koji
upravlja ovom Galaksijom i - sumnjamo - ostalima. Moda i itavom Vaseljenom."
"Zato?"
"Zato?" zaprepaeno uskliknu duh. "Zato? Osvrni se oko sebe, mome. ini li ti se da je
u dobrim rukama?"
"Meni izgleda sasvim u redu."
Stari duh ljutito ga odmeri.
"Ne elim da se raspravljam sa tobom. Jednostavno, odvee ovaj brod, brod sa Pogonom
Neverovatnoe, tamo gde treba. Uinie to. Nemoj misliti da moe izbei tu ulogu. Polje
neverovatnoe te nadgleda, u njegovom si zagrljaju. A ta je ovo?"
Stajao je i dodirivao jedan od terminala Edija, brodskog kompjutera. Zaphod mu odgovori.
"Pa ta to radi?"
"Pokuava", ree Zaphod uz divno savlaivanje, "da skuva aj."
"Dobro", ree Zaphodov pradeda, "slaem se sa tim. A sada, Zaphode", rekao je, okrenuo se
i uperio prst u njega, "ne znam jesi li zaista sposoban da izie nakraj sa ovim zadatkom.
Mislim da nee moi da mi pobegne. Ali, predugo sam mrtav i suvie umoran da bih mario
kao nekad. Glavni razlog zbog koga ti sada pomaem jeste to to ne bih mogao da podnesem da
ti i tvoji prijatelji ponete da se muvate ovde gore. Jesi li shvatio?"
"Aha, ba ti hvala."
"Ovaj, jo neto, Zaphode..."
"Ovaj, da?"

"Ukoliko ti ikada bude zatrebala pomo, zna, ukoliko se nae u sosu, u kripcu..."
"Aha?"
"Nemoj na oi da mi izlazi."
Za manje od jedne sekunde, sa smeurane ruke stare aveti blesnu munja prema kompjuteru,
aveti nestade, most se ispuni zaguljivim dimom, a 'Zlatno srce' poskoi preko neznanog ponora
kroz dimenzije vremena i prostora.
4.
Deset svetlosnih godina odatle, osmeh Gega Halfrunta pojaao se za nijansu dok je na
svome ekranu, sub-etarski povezanim sa mostom vogonskog, broda gledao kako nestaju
poslednji ostaci polja sila 'Zlatnog srca', a sam brod iezava u oblaku dima.
Odlino, pomislio je.
Kraj poslednjih preivelih posle unitenja planete Zemlje za koje je dao nalog, pomislio je
on.
Neopozivi svretak tog opasnog (za poziv psihijatra) i podrivakog (takoe za poziv
psihijatra) pokuaja otkrivanja odgovora na veito pitanje ivota, Vaseljena i Svega Ostalog,
pomislio je.
Veeras e prirediti malo slavlje sa svojim drugovima, a sutra e ponovo sresti svoje
nesrene, smetene i izuzetno unosne pacijente, siguran u saznanje da smisao ivota nee,
jednom za svagda, biti pronaen i shvaen, pomislio je.
"Uvek problemi sa porodicom, zar ne?" ree Ford Zaphodu kada je dim poeo da se razilazi.
Zastao je i osvrnuo se.
"Gde je Zaphod?" upitao je.
Artur i Trilijan zbunjeno su se obazreli. Bili su bledi i potreseni i nisu znali gde je Zaphod.
"Marvine?" ree Ford. "Gde je Zaphod?"
Trenutak kasnije upitao je:
"Gde je Marvin?"
Robotov ugao bio je prazan.
Brod je bio potpuno tih. Prekrila ga je najdublja tama. Tu i tamo zatresao bi se i zanjihao.
Svi njegovi instrumenti bili su mrtvi, svi ekrani prazni. Obratili su se kompjuteru. On im je
rakao:
"ao im je to sam izvesno vreme bio zatvoren za svaki kontakt. U meuvremenu,
posluajte malo lake muzike."
Iskljuili su laku muziku.
Pretraili su svaki ugao broda, sve zbunjeniji i uplaeniji. Sve je bilo tiho i mrtvo. Nigde nije
bilo ni traga Zaphodu i Marvinu.
Jedan od poslednjih delova koje su pretraili bilo je malo odeljenje u kome se nalazio ureaj
nutri-matik.
Na tabli za isporuku nutri-matikog pia nalazio se mali posluavnik, a na njemu tri oljice

od kineskog porcelana na tacnama, bokal od kineskog porcelana pun mleka, srebrni ajnik pun
najboljeg aja koji je Artur ikada okusio i mala tampana kartica na kojoj je pisalo: "Saekajte."
5.
Neki kau da je Ursa Minor Beta jedno od najodvratnijih mesta poznate Vaseljene.
Iako je grozomorno bogata, zastraujue sunana i ima vie zanimljivog sveta nego ipak
semenki, kada je poslednji broj magazina 'Plej-BO' naslovio jedan lanak reima 'Kada ste
umorni od Urse Minor Beta, umorni ste i od ivota', zanimljivo je da se broj samoubistava na
njoj preko noi uetvorostruio.
Dodue, na Ursi Minor Beta noi ne postoje.
To je planeta zapadne oblasti Galaksije, koja je nekim neobjanjivim i pomalo sumnjivim
hirom topografije gotovo u potpunosti sainjena od suptropskih obala. Isto tako neobjanjivim
hirom temporalne relastatike, tamo je uvek subotnje popodne, neposredno pre nego to se
barovi u okolini plae zatvaraju.
Odgovarajue objanjenje svega ovoga nije uspela da prui ni preovlaujua domorodaka
populacija Urse Minor Bete, koja vei deo vremena provodi u pokuajima dostizanja duhovnog
prosvetljenja na taj nain to tri oko bazena za kupanje i poziva islednike galaktikog biroa za
geo-temporalnu kontrolu na 'prijatnu diurnalnu anomaliju'.
Na Ursi Minor Beti postoji samo jedan grad, a i on je nazvan gradom samo zato to su u toj
oblasti bazeni za kupanje neto ei nago na drugim mestima.
Ukoliko se Gradu Svetlosti pribliite iz vazduha - a nema drugog naina da mu se pribliite,
jer nema puteva niti luka, a ako ne letite, uopte niste poeljni u Gradu Svetlosti - videete
odakle mu takvo ime. Ovde sunce sija najsjanije, blista na belim, palmama oivienim
bulevarima, svetluca na takama zdrave, bakarne boje koje se kreu njima, odraava se na
vilama, zadimljenim uzletitima, obalskim restoranima i tako dalje.
Naroito jako baca svetlost na visoko, divno zdanje koje se sastoji od dva trideset
dvospratna bela tornja spojena mostom na polovini visine.
To zdanje dom je jedne knjige i sagraeno je kao ishod neobine sudske bitke za autorska
prava izmeu njenih urednika i kompanije za prodaju kukuruznih pahuljica.
Ta je knjiga vodi, knjiga za putovanja.
Jedna od najznaajnijih, a svakako najuspenija od svih knjiga koje je ikada objavila
izdavaka korporacija Urse Minor - popularnija od dela 'ivot poinje u petsto pedesetoj',
prodavanija od 'Teorije Velikog Praska - lini pogled' Ekscentrike Galumbite, kurve sa tri sise
sa Erotikona est, i kontroverznija od poslednjeg bestselera Ulona Kolufida 'Sve to nikada
niste eleli da doznate o seksu, ali ste bili prisiljeni da otkrijete'.
(A kod mnogih manje zatucanih civilizacija spoljanjeg istonog kraka Galaksije dugo je
zamenjivala 'Enciklopediju galaktiku' kao standardna riznica svekolikog znanja i mudrosti, jer
iako u njoj postoji mnogo propusta i netanih, ili bar izuzetno neprikladnih podataka, ipak ima
najmanje dve prednosti nad svojim nematovitim prethodnikom. Prvo i prvo, neto je jeftinija;
drugo, preko korica joj je ispisano velikim, prijatnim slovima: BEZ PANIKE!)

Posredi je, razume se, onaj neprocenjivi sadrug svih pustolova koji ele da vide udesa
poznate Vaseljene za manje od trideset altairskih dolara dnevno - 'Autostoperski vodi kroz
Galaksiju'.
Kada biste se leima okrenuli glavnom ulazu u urednitvo 'Vodia' (pod uslovom da ste do
tada stigli da sletite i na brzinu se istuirate i uredite) i zatim peice krenuli prema istoku, proli
biste senovitom zavetrinom Bulevara ivota, zapanjila bi vas bleda zlatno-crvena boja plaa
koje se prostiru sleva, zaprepastili bi vas skijai na mislima koji bezbrino lebde dve stope
iznad povrine talasa kao da to nije nita naroito, iznenadile bi vas i konano malo iznervirale
dinovske palme koje po vasceli dan pevue nemelodine besmislice, drugim reima to ine
neprekidno.
Ukoliko biste, zatim, odetali do kraja Bulevara ivota, zali biste u trgovaku oblast
Lalamatan, meu drvorede i letnje bate, mesto na kome se UM-Betanci odmaraju posle tekog
popodneva nerada na plai. Oblast Lalamatan jedna je od malobrojnih koje ne uivaju veito
subotnje popodne - umesto toga, ona uiva prijatnu sveinu veitog subotnjeg predveerja. Iza
nje se nalaze noni klubovi.
Kada biste se ba ovog posebnog dana, popodneva, veeri - zovite ga kako vam drago pribliili drugoj letnjoj bati zdesna, videli biste uobiajenu vrevu UM-Betanaca koji avrljaju,
pijuckaju, deluju vrlo oputeno i povremeno bacaju pogled na tue rune satove da bi videli
koliko su skupi.
Videli biste i dva autostopera sa Algola, prilino odrpanog izgleda, koji su upravo
doputovali posle vienedeljnog truckanja na nekom arkturijanskom megateretnjaku i otkrili sa
zaprepaenjem i ogorenjem da ovde, nadomak zgrade 'Autostoperskog vodia', aa
najobinijeg vonog soka, kad se prerauna, kota preko ezdeset altairskih dolara.
"Izdajnici", gorko je rekao jedan od njih.
Ukoliko biste zatim upravili panju na susedni sto, za njim biste videli Zaphoda Biblbroksa
sa vrlo zbunjenim i smetenim izrazom lica.
Razlog njegove zbunjenosti leao je u tome to se pre pet sekundi nalazio na mostu
kosmikog broda 'Zlatno srce'.
"Pravi izdajnici", kazao je glas ponovo.
Zaphod je krajikom oka nervozno odmerio dvojicu odrpanih autostopera za susednim
stolom. Gde se to, kog avola, nalazi? Kako je tu dospeo? Gde mu je brod? Rukom je opipao
naslon stolice na kojoj je sedeo i povrinu stola ispred sebe. Delovali su vrsto. Nepomino je
sedeo.
"Kako samo mogu da sede i piu 'Autostoperski vodi' na ovakvom mestu?" produio je
glas. "Hou da kaem, vidi ovo. Pogledaj samo!"
Zaphod je pogledao. Prijatno mestace, pomislio je. Ali gde? I zato!"
Kopao je po depu da bi izvadio naoari za sunce. U istom depu napipao je tvrdi, glatki,
njemu nepoznati komad tekog metala. Izvadio ga je i pogledao. Zbunjeno je zamirkao.
Odakle mu to? Vratio ga je u dep, stavio naoari za sunce i naljutio se kada je otkrio da je
metalni predmet izgrebao jedno staklo. Svejedno, sa njima se oseao mnogo prijatnije. Bio je to

par superhromatskih naoara za sunce marke Du-danta 200, osetljivih na opasnost, naroito
izraenih da pomognu ljudima u razvijanju oputenog odnosa prema opasnosti. Na prvi
nagovetaj nevolje one postaju potpuno crne i na taj nain spreavaju vas da vidite ita to bi
vas moglo uzbuniti.
Ako se ne rauna ogrebotina, stakla su bila ista. Opustio se, mada samo zakratko.
Gnevni autostoper i dalje je gledao svoj udovino skupi voni sok.
"Preseljenje na Ursu Minor Bete gore je od svega to se ikada dogodilo 'Vodiu'",
progunao je. "Omekali su. Zna, ak sam uo da su u jednom od svojih ureda stvorili
vetaku, elektronsku Vaseljenu da bi mogli danju da vre istraivanja, a uvee ipak da stignu
na zabave. Mada dan i vee na ovom mestu ne znae mnogo."
Ursa Minior Beta, pomisli Zaphod. Sada je bar znao gde se nalazi. Naslutio je da je sve to
maslo njegovog pradede, ali zato?
Naljutio se, a u glavi mu je iskrsla jedna misao. Bila je vrlo jasna i odreena, a do tog
trenutka nauio je da razlikuje takve misli. Prvi poriv bio mu je da joj se odupre. Bilo je to
unapred zadato htenje tamnog i zakljuanog odeljka njegovog uma.
Sedeo je i gnevno potiskivao misao. Navaljivala je. Potiskivao ju je. Navaljivala je.
Potiskivao ju je. Navaljivala je. Predao se.
Pa, do avola, posmislio je, neka bude ta bude. Bio je previe umoran, zbunjen i gladan da
bi pruao otpor. Nije ak znao ni o kakvoj je misli re.
6.
"Halo? Da? Izdavaka kua Megadodo, dom 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju',
najznaajnije knjige u poznatoj Vaseljeni, moemo li vam pomoi?" rekao je veliki insekt
ruiastih krila u jedan od sedamdeset telefona nanizanih na prostranoj prijemnici u foajeu
'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju'. Zatreperio je krilima i zakolutao oima. Gledao je sve
te dronjave ljude koji su se muvali po foajeu, blatili tepihe i ostavljali prljave tragove ruku po
nametaju. Oboavao je rad za 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'. Jedino je alio to nema
naina da se svi ti autostoperi zadre podalje odatle. Zar ne bi trebalo da se muvaju po prljavim
kosmodromima ili tako neto? Bio je ubeen da je negde u knjizi proitao neto o neophodnosti
muvanja po prljavim kosmodromima. Na alost, kao da je veina dolazila i muvala se po ovom
lepom, istom i blistavom foajeu neposredno posle muvanja po izuzetno prljavim
kosmodromima. I stalno su se na neto alili. Njegova krila su zatreptala.
"ta?" kazao je u slualicu. "Da, preneo sam vau poruku gospodinu Zarnivupu, ali bojim se
da ne moe odmah da vas vidi. On je na meugalaktikom krstarenju."
Nemirnom noicom mahnuo je jednom od dronjavih ljudi koji je gnevno pokuavao da mu
privue panju. Nemirna noica pokazala je gnevnoj osobi da pogleda upozorenje na zidu sa
leve strane i da ne ometa vaan telefonski poziv.
"Da", ree insekt, "on je u svome uredu, ali je na meugalaktikom krstarenju. Hvala vam
to ste zvali." Zalupio je slualicu.
"Proitajte upozorenje", kazao je gnevnom oveku koji je pokuavao da se poali na jednu

od besmislenijih i opasnijih dezinformacija u knjizi.

'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' nezamenjiv je pratilac svih onih koji ele da shvate
ivot u ovoj beskrajno sloenoj i zbunjujuoj Vaseljeni, jer iako ne moe da bude koristan ili
informativan u svemu, bar se dri umirujue tvrdnje da tamo gde ne odgovara istini, uopte ne
odgovara. U sluajevima najveih neslaganja, uvek je stvarnost ta koja je neto pobrkala.
U tome je i bila poenta upozorenja. Ono je glasilo: "'Vodi' je neosporan. Stvarnost esto
grei."
Ovo je ponekad imalo zanimljive posledice. Na primer, kada su porodice onih koji su
izgubili ivot jer su bukvalno shvatili zapis o planeti Traal (glasio je: 'Prodrljive, buljouste
zveri vrlo esto velianstveno nahrane turiste koji im dou u posetu' umesto 'Prodrljive,
buljouste zveri vrlo esto velianstveno sahrane turiste koji im dou u posetu') podnele tubu
protiv svih uredmika 'Vodia', ovi su tvrdili da je prva verzija navoda estetski mnogo prijatnija i
doveli su jednog priznatog pesnika da pod zakletvom potvrdi da je lepota istinita, istina lepa,
ime su pokuali da dokau da je jedini krivac u ovom sluaju sam ivot i tuno ga
konfiskovali od svih prisutnih, pre nego to su otili da se zabave prijatnom veernjom partijom
ultragolfa.
Zaphod Biblbroks ue u foaje. Koraknuo je prema insektu na prijemnici.
"U redu", rekao je. "Gde je Zarnivup? Daj mi Zarnivupa."
"Izvinite, gospodine?" rekao je insekt ledeno. Nije voleo da mu se obraaju na takav nain.
"Zarnivupa. Daj ga ovamo, vai? I to odmah."
"E, pa, gospodine", odrezalo je lomno, sitno stvorenje, "kad biste izvoleli da se malo
smirite..."
"Sluaj ti", odreza Zaphod, "miran sam ja i hladan, evo sve dovde sam pun 'ladnoe. Tako
sam neverovatno hladan da bi mogao da dri u meni hranu nedelju dana, a da se ne ukvari.
Toliko sam svestan svega da se naprosto onesvesti od uda. A sada mrdaj pre nego to te
oduvam odatle."
"Pa, ukoliko mi dozvoljavate da objasnim, gospodine", ree insekt, lupkajui najosetljivijom
od svojih noica, "bojim se da to trenutno nije mogue, jer je gospodin Zarnivup na
meugalaktikom putovanju."
Do vraga, pomislio je Zaphod.
"Kada e se vratiti?" upitao je.
"Vratiti, gospodine? On se nalazi u svome uredu."
Zaphod zastade i pokua da sredi tu zamisao u glavi. To mu nije polo za rukom.
"Taj baa je na meugalaktikom putovanju... u svome uredu?" Nagao se i zgrabio noicu
koja je nestrpljivo lupkala.
"Sluaj, trooki", rekao je, "nemoj ti da pokuava da me zbuni, jer za doruak ja pokusam i
udnije stvari od tebe."
"Ma, ta ti misli, ko si, duo?" nestrpljivo je odvratio insekt ija su krila treptala od srdbe.
"Zaphod Biblbroks moda?"
"Prebroj glave", muklo je zareao Zaphod.

Insekt je trepnuo prema njemu. Ponovo je trepnuo.

"Vi jeste Zaphod Biblbroks?" zaskviao je.
"Aha", ree Zaphod, "ali nemoj tako glasno, inae e svi traiti po jednog."
"Onaj Zaphod Biblbroks?"
"Ne, nego ovaj Zaphod Biblbroks; nisi znao da me obino alju u est paketa?"
Insekt je uzbueno zazveckao noicama.
"Ali, gospodine", zacvrao je, "upravo sam sluao vesti na sub-etarskom radiju. Kau da ste
mrtvi..."
"Jeste, tako je", ree Zaphod, "samo jo nisam prestao da se kreem. A sad, gde da naem
Zarnivupa?"
"Pa, gospodine, njegov ured nalazi se na petnaestom spratu ali..."
"Ali on je na meugalaktikom putovanju, znam, znam, a kako da stignem tamo?"
"Na drugom kraju nalazi se novopostavljeni okomiti transporter koji je proizvela Sirijuska
kibernetska korporacija. Ali, gospodine..."
Zaphod se okrenuo da poe. Pa se ponovo okrenuo.
"Da," kazao je.
"Mogu li vas upitati zato elite da vidite gospodina Zarnivupa?"
"Aha", ree Zaphod koji ni sam nije raistio sve po tom pitanju. "Rekao sam sebi da to
moram uiniti."
"Izvinite, gospodine."
Zaphod se poverljivo nagao napred.
"Upravo sam se materijalizovao ni iz ega u jednom od vaih kafea", rekao je, "to je
posledica rasprave sa duhom mog pradede. Samo to sam stigao, kada je moje nekadanje ja,
ono to upravlja mojim mozgom, iskrslo u mojoj glavi i kazalo: 'Idi i vidi Zarnivupa'. Nikada
nisam ni uo za tog drukana. To je sve to znam. To i injenica da moram nai oveka koji
vlada Vaseljenom."
Namignuo je.
"G. Biblbrokse, ser", rekao je insekt zaprepaeno, "vi ste tako udni da bi trebalo da se
pojavite u nekom filmu."
"Aha", rekao je Zaphod i potapao stvorenje po svetlucavom, ruiastom krilu, "a ti,
malecki, trebalo bi da se pojavi u stvarnom ivotu."
Insekt je na trenutak zastao da bi se oporavio od uzbuenja, a zatim pruio noicu da
odgovori na zvonjavu telefona.
Metalna ruka zadrala mu je noicu.
"Izvinite", rekao je vlasnik metalne ruke glasom koji bi insekta sentimentalnije prirode
naterao da brizne u pla.
Ovaj insekt nije bio takav, osim toga mrzeo je robote.
"Da, ser", zareao je, "mogu li vam pomoi?"
"Sumnjam", rekao je Marvin.
"U tom sluaju, izvinite me..." Sada je zvonilo est telefona. Milion stvari ekalo je da im se

insekt posveti.
"Meni niko ne moe pomoi", produio je Marvin.
"Da, ser, e pa, lepo..."
"Ne kaem da je iko ikada pokuao." Metalna ruka koja ga je drala mlitavo pade pored
robota. Njegova glava lagano se povila napred.
"Je li tako", ree insekt otrovno.
"Nije vredno truda pomoi jednostavnom robotu, zar ne?"
"ao mi je, ser, ako..."
"Hou da kaem, ima li ikakvog smisla biti ljubazan ili predusretljiv prema robotu koji ne
poseduje kola za zahvalnost?"
"A vi ih nemate?" upita insekt, koji kao da nikako nije mogao da se iskobelja iz tog
razgovora.
"Nikada nisam imao priliku da ih otkrijem", kazao je Marvin.
"Ma, sluaj, ti bedna gomilo ratimovane gvourije..."
"Zar me neete upitati ta elim?"
Insekt zastade. Njegov dugaki, tanki jezik naas je palacnuo, skliznuo mu preko oiju i
vratio se.
"Vredi li?" pitao je.
"Vredi li ita?" odvratio je Marvin.
"ta... elite?"
"Traim nekoga."
"Koga?" prosiktao je insekt.
"Zaphoda Biblbroksa", ree Marvin. "Eno ga tamo."
Insekt poe da se trese. Od gneva nije mogao da govori.
"Zato onda pitate mene?" vrisnuo je.
"Zato to sam poeleo da porazgovaram sa nekim", ree Marvin.
"ta?"
"Patetino, zar ne?"
Uz kripu zupanika Marvin se okrenuo i odgegao. Stigao je do Zaphoda u trenutku kada je
ovaj prilazio liftovima. Zaphod se zaprepaeno okrenuo.
"Hej... Marvine?" rekao je. "Marvine! Kako si dospeo ovamo?"
Marvin je bio prisiljen da kae neto to mu je vrlo teko palo.
"Ne znam", rekao je.
"Ali..."
"Jednog trenutka sedeo sam u tvom brodu i oseao se vrlo potiteno, a sledeeg stajao sam
ovde i oseao se naprosto grozno. Verovatno je posredi polje neverovatnoe."
"Aha", ree Zaphod. "Sigurno te je pradeda poslao sa mnom da mi pravi drutvo."
"Mnogo ti hvala, pradedo", dodao je poluglasno za sebe.
"Pa kako si?" rekao je naglas.
"Oh, lepo", rekao je Marvin, "za onoga kome bi se dopalo da bude ja, to se za mene ne bi

moglo rei."
"Da, dobro", ree Zaphod kada su se vrata lifta otvorila.
"Zdravo", ree lift mazno. "Ja u biti va lift za putovanje na sprat po vaem izboru. Stvorila
me je Sirijuska kibernetska korporacija da bih vas, posetioca 'Autostoperskog vodia kroz
Galaksiju', odveo do eljenog ureda. Ukoliko vam se vonja bude dopala, moda ete poeleti
da isprobate jo neki od liftova, koji su u poslednje vreme postavljeni u zgradama Galaktike
poreske uprave, u fabrici hrane za bebe 'Bubilu' i u Sirijuskoj dravnoj mentalnoj bolnici, gde
e mnogi bivi slubenici Sirijuske kibernetske korporacije sa dobrodolicom doekati vau
posetu, vau blagonaklonost i vesele prie iz spoljnjeg sveta."
"Aha", ree Zaphod i zakorai unutra, "a ta jo ume da radi, osim to pria?"
"Idem gore", ree lift, "ili dole."
"Dobro", ree Zaphod. "Idemo gore."
"Ili dole", podsetio ga je lift.
"Da, da, u redu, idemo gore, molim."
Na trenutak je vladala tiina.
"Dole je ba lepo", kazao je lift moleivim glasom.
"Je li?"
"Super."
"Dobro", ree Zaphod, "hoe li nas sada odneti gore?"
"Mogu li vas upitati", zainteresovao se lift najslaim, najrazlonijim glasom, "da li biste
razmotrili sve mogunosti koje vam moe pruiti odlazak dole?"
Jednom od glava Zaphod lupi o unutranji zid. Ovo mu nije trebalo, od svih moguih stvari
ovo mu ba nikako nije trebalo. Nije on traio da doe ovamo. Kada bi ga u tom trenutku
upitali gde bi voleo da bude, verovatno bi, kao i uvek, odgovorio da bi eleo da se nae na plai
okruen sa najmanje pedeset lepotica i malom ekipom strunjaka koji bi se trudili da pronalaze
nove naine da mu ugode. Na to bi verovatno zaljubljeno dodao neto na temu hrane.
Ali ono to nikako nije eleo bilo je preganjanje sa vladarom Vaseljene, to je obavljao
posao koji je mogao slobodno da zadri, jer da nije bilo njega, na tom mestu jednostavno bi se
naao neko drugi. Najvie od svega, ipak, mrzeo je dredanje u bloku ureda i raspravljanje sa
jednim liftom.
"Kakve druge mogunosti?" rekao je umorno.
"Pa", glas je curio kao med sa kolaia, "tu su podrum, mikrodatoteke, sistem za grejanje...
Ovaj..."
Zastao je.
"Nita posebno uzbudljivo", priznao je. "Ali postoje i druge mogunosti."
"Sveti Zarkone", promrmljao je Zaphod, "zar sam ja traio da me vozi lift-filozof?" Lupio je
pesnicom o zid.
"ta se deava sa tom stvari?" dreknuo je.
"Ne eli da poe gore", rekao je Marvin jednostavno. "Mislim da se boji."
"Boji?" kriknuo je Zaphod. "ega? Visine? Lift koji se plai visine?"

"Ne", kazao je lift pogrueno, "budunosti..."

"Budunosti?" uskliknuo je Zaphod. "ta ta bedna sprava hoe, penzijsko osiguranje?"
U tom trenutku iz hodnika iza njihovih lea zau se buka. Iz zidova koji su ih okruavali
dopree zvuci iznenada oivele mainerije.
"Svi mi vidimo budunost", proaptao je lift zahvaen neim to je liilo na uas. "To nam je
deo programa." Zaphod proviri iz lifta - uzbuena gomila okupila se oko oblasti u kojoj su se
nalazili liftovi, pokazujui nagore i viui.
Svi liftovi u zgradi brzo su se sputali.
On se vrati.
"Marvine", rekao je, "molim te, nateraj ovaj lift da poe gore. Moramo stii do Zarnivupa."
"Zato?" upitao je Marvin turobno.
"Ne znam", ree Zaphod, "ali kada ga budem sreo, bolje bi mu bilo da nae dobar razlog
zbog koga elim da ga vidim."
Savremeni liftovi udnovata su i sloena bia. Starinski ekrci na elektro pogon i spravice sa
natpisom 'maksimalni kapacitet osam osoba' imaju isto toliko malo veze sa okomitim
transporterom, koga proizvodi Sirijuska kibernetska korporacija, koliko i aka semenki ludaje
sa itavim zapadnim krilom Sirijuske dravne mentalne bolnice.
To je zato to funkcioniu prema neobinom naelu 'defokusirane temporalne percepcije';
drugim reima, imaju sposobnost da nejasno vide neposrednu budunost, to liftu omoguava
da se nae na odgovarajuem spratu i da vas primi pre nego to ste to i poeleli, ime
odstranjuju sve ono zamorno brbljanje, zezanje i druenje na koje su ljudi ranije bili prisiljeni
tokom ekanja lifta.
Nije udo to je mnoge liftove obdarene inteligencijom i sposobnou predvianja uasno
osujeivao glupi posao penjanja, sputanja, penjanja i ponovnog sputanja i zato su oni
poinjali da vre opite sa idejom kretanja u stranu, to je predstavljalo neku vrstu
egzistencijalnog protesta; uz to, zahtevali su uee u procesu odluivanja i najzad pribegavali
potitenom uanju po podrumima.
Siromani autostoper koji u dananje vreme poseuje planete zvezdanog sistema Sirijusa
moe na lak nain da zaradi novac kao savetnik neurotinih liftova.
Na petnaestom spratu vrata lifta brzo su se otvorila.
"Petnaesti", ree lift, "i upamtite, ovo radim samo zato to mi se svia va robot."
Zaphod i Marvin pourili su iz lifta koji je smesta zatvorio svoja vrata i pojurio nanie svom
brzinom koju mu je dozvoljavala konstrukcija.
Zaphod se oprezno osvrnuo. Hodnik je bio pust i tih i nije nagovetavao gde bi mogao da
nae Zarnivupa. Sva vrata du hodnika bila su zatvorena i bez ikakvih natpisa.
Stajali su u blizini mosta koji je vodio iz jednog tornja zdanja u drugi. Kroz ogromni prozor
blistavo sunce Urse Minor Bete bacalo je snopove svetlosti u kojima su se kovitlala siuna
zrnca praine. Na trenutak, kroz svetlo promae senka.

"Ostavljeni u nevolji zahvaljujui jednom liftu", proguna Zaphod, koji je oseao da je

doveden do ruba samopouzdanja.
Stajali su i osvrtali se.
"Zna ta?" ree Zaphod.
"Znam ja mnogo ta, vie nego to moe i zamisliti."
"Ubeen sam da ova zgrada ne treba da se trese", ree Zaphod.
Bio je to samo lagani drhtaj pod njihovim nogama - a za njim je usledio jo jedan. U
sunanoj svetlosti estice praine ivlje zaigrae. Jo jedna senka promae iznad njih.
Zaphod spusti pogled na pod.
"Ili", rekao je, ne previe uzbueno, "imaju nekakav vibracioni sistem za oputanje miia
tokom rada, ili..."
Priao je prozoru i iznenada se zateturao, jer su u tom trenutku njegove superhromatske
sunane naoari marke 'Du-danta', osetljive na opasnost, postale potpuno crne. Ogromna
senka promakla je pored prozora uz otro zujanje.
Zaphod stre naoari, a u istom trenutku zgrada se zatrese uz gromoglasan urlik. On skoi
prema prozoru.
"Ili", rekao je, "ovu zgradu bombarduju!"
Jo jedan urlik prolomi se zgradom.
"Ko bi u Galaksiji eleo da bombarduje izdavaku kuu?" upitao je Zaphod, ali nije uspeo
da uje odgovor, jer u tom trenutku zgrada se zatresla od novog napada. Pokuao je da se
dotetura do lifta - shvatio je da je taj pokret besmislen, ali jedino mu je to palo na pamet.
Iznenada, na kraju hodnika koji je pod pravim uglom izlazio na ovaj, spazio je priliku koja je
iskrsla pred njim. ovek ga primeti.
"Biblbroks! Ovamo!" viknuo je.
Zaphod ga je nepoverljivo odmerio kada je novi udar bombi uzdrmao zgradu.
"Ne", viknuo je Zaphod. "Biblbroks je ovamo! Ko si ti?"
"Prijatelj!" doviknuo je ovek. Potrao je prema Zaphodu.
"Je li?" ree Zaphod. "Da li se to odnosi posebno na nekoga, ili si prijateljski raspoloen
prema svima?"
ovek je trao hodnikom, a pod ispod njegovih nogu talasao se poput zastave na vetru. Bio
je nizak, zdepast i preplanuo, a odelo mu je izgledalo kao da je dvaput proputovalo Galaksiju sa
njim.
"Zna li", viknuo mu je Zaphod u uvo kada je ovaj stigao, "da to bombarduju zgradu?"
ovek mu stavi do znanja da mu je to poznato.
Iznenada nestade svetlosti. Zaphod pogleda prema prozoru da vidi zato i zinu od
iznenaenja kada spazi metalno sivozelenu kosmiku letelicu kako promie vazduhom pored
zgrade. Sledile su je jo dve.
"Vlada koju si napustio sprema se da te uhvati, Zaphode", prosikta ovek. "Poslali su
eskadrilu razaraa sa ablje zvezde!"
"Razaraa sa ablje zvezde!" promrmlja Zaphod. "Zarkone!"

"Shvatio si?"
"A ta su to razarai sa ablje zvezde?" Zaphod je bio ubeen da je uo nekoga kako govori
o njima u vreme dok je bio predsednik, ali slubene stvari nikada ga nisu naroito zanimale.
ovek ga je vukao nazad kroz vrata. Poao je sa njim. Uz prodoran zviduk jedan mali, crni
objekat nalik na pauka projurio je kroz vazduh i nestao niz hodnik.
"ta to bi?" prosiktao je Zaphod.
"Robot-izvia klase A sa ablje zvezde u potrazi za tobom", ree ovek.
"Je li?"
"Lezi!"
Iz suprotnog smera stie neto vei crni objekat nalik na pauka. Projurio je pored njih.
"A to je bio...?"
"Robot-izvia klase B sa ablje zvezde u potrazi za tobom."
"A ovo?" ree Zaphod kada je trei prozvidao kroz vazduh.
"Robot-izvia klase C sa ablje zvezde u potrazi za tobom."
"Hej", zakikotao se Zaphod za svoj raun, "ba glupi roboti, zar ne?"
S druge strane mosta zaori se snana tutnjava. Dinovski crni objekat dolazi je preko njega,
po veliini i obliku nalik tenku.
"Sveti fotone, ta je to?" jeknuo je Zaphod.
"Tenk", ree ovek. "Robot-izvia klase D dolazi po tebe."
"Da krenemo mi odavde?"
"Mislim da bi trebalo."
"Marvine!" pozva Zaphoda.
"ta hoe?"
Marvin se podie iz gomile sruenog materijala i zagleda se u njih.
"Vidi li onog robota koji nam se pribliava?"
Marvin pogleda dinovsko crno telo koje se probijalo prema njima preko mosta. Spustio je
pogled na sopstveno malo metalno telo. Ponovo je podigao pogled prema tenku.
"Pretpostavljam da eli da ga zaustavim", rekao je.
"Aha."
"Dok vi spasavate kou."
"Tako je", ree Zaphod. "Hajde, kreni."
"Zbogom", ree Marvin, "dok sam jo svestan sebe."
ovek povue Zaphoda za ruku i zajedno pooe niz hodik.
Iznenada, Zaphodu na um padne jedna misao s tim u vezi.
"Kuda emo?" upitao je.
"U Zarnivupov ured."
"Ima li vremena da se najavimo?"
"Kreni!"
7.

Marvin je stajao na kraju prolaza na mostu. On, u stvari, nije bio naroito mali robot.
Njegovo srebrno telo blistalo je u pranjavom sunevom sjaju i podrhtavalo u neprekidnoj
paljbi kojoj je zgrada bila izloena.
Ali ipak je delovalo alosno sitno kada se dinovski crni tenk dokotrljao i zaustavio pred
njim. Tenk ga dodirnu svojom sondom. Sonda se povue.
Marvin je i dalje stajao.
"Sklanjaj mi se sa puta, mali robote" zabrundao je tenk.
"Bojim se", ree Marvin, "da su me ovde ostavili da bih te zaustavio."
Sonda se opet izvukla da bi na brzinu ponovila proveru.
"Ti? Da zaustavi mene?" zagrmeo je tenk. "Ma, hajde!"
"Ne, ozbiljno", ree jednostavno Marvin.
"ime si naoruan?" zatutnja tenk u neverici.
Zaphod i za sada bezimeni ovek hitali su uz jedan hodnik, pa niz drugi i du treeg. Zgrada
se i dalje tresla i njihala i to je zbunilo Zaphoda. Ako ve nameravaju da raznesu zgradu, zbog
ega im je za to potrebno toliko vremena?
Na jedvite jade stigli su do jednih od brojnih potpuno neindentifikovanih vrata i nalegli se na
njih. Vrata se otvorie sa iznenadnim trzanjem i oni upadoe unutra.
Sav taj preeni put, mislio je Zaphod, sve nevolje, sve proputeno leanje na plai i divno
zabavljanje - a emu?" Samotna stolica, samotni sto i samotna, prljava pepeljara u golom uredu.
Sto, ako se zanemari praina i samotna, revolucionarno nova naprava za buenje papira, bio je
prazan.
"Gde je", upita Zaphod, "Zarnivup?" Oseao je kako njegovo ve i do sada slabano
poimanje smisla itave ove trke poinje da bledi.
"On je na meugalaktikom krstarenju", odvrati ovek.
Zaphod odmeri oveka. Ozbiljan tip, pomislio je, ne deluje kao neki aljivdija. Verovatno
veliki deo slobodnog vremena odvaja na tranje po hodnicima, provaljivanje vrata i izgovaranje
tajanstvenih primedbi po praznim uredima.
"Dozvolite mi da se predstavim", ree ovek. "Ime mi je Rusta, a ovo je moj pekir."
"Drago mi je, Rusta", ree Zaphod.
"Drago mi je, pekiru", dodade kada mu je Rusta pruio prilino gadan, otrcani pekir na
cvetie. Nije znao ta da radi sa njim, pa ga je uhvatio za ugao i protresao.
Pored prozora prozujao je jedan ogromni, zaobljeni, bronzano obojeni kosmiki brod.
"Da, samo nastavi", ree Marvin ogromnoj borbenoj maini, "nikada nee pogoditi."
"Emmmm..." ree maina, dok su joj se nenaviknute misli sporo kretale. "Laserski zraci?"
Marvin neveselo zavrte glavom.
"Ne", promrmlja maina dubokim, grlenim glasom. "Previe obino. Antimaterijski zraci?"
nagaala je.
"Tek to bi bilo obino", kazao je Marvin.

""Da", zabrundala je maina malo posramljeno. "Ovaj...a ta misli o elektronskom

udarau?"
To je za Marvina bilo neto novo.
"ta je to?" upita on.
"Neto ovako", odvrati maina razdragano.
Iz njene kupole provirio je iljak iz koga je liznuo ubitaan blesak svetlosti. Iza Marvina, zid
je zatutnjao i sruio se u oblaku praine. Praina se malo kovitlala, pa se slegla.
"Ne", ree Marvin, "nita slino."
"A, mnogo dobra stvar, je li?"
"Veoma dobra", sloio se Marvin.
"Znam", ree borbena maina sa ablje zvezde kada je jo malo razmislila. "Sigurno ima
jedan od onih novih ksantno restruktorskih destabilisanih zenon-emitera!"
"Fina stvarica, je l' da?" ree Marvin.
"To ima?" upita maina sa strahopotovanjem.
"Ne", ree Marvin.
"Oh", kazala je maina razoarano. "Onda mora da ima..."
"Ne razmilja na ispravan nain", ree Marvin. "Promaklo ti je neto to lei u osnovi
odnosa ljudi i robota."
"Ovaj, znam", ree borbena maina. "Da to nije...?" Onda se ponovo zadubila u misli.
"Razmisli", ree Marvin, "ostavili su mene, najobinijeg, bednog robota da zaustavi tebe,
dinovsku, teko oklopljenu mainu, a sami su otrali da se spasavaju. ta misli ta su mogli
da mi ostave?"
"Uuuh, ovaj", promumlala je maina uplaeno, "sigurno neto mnogo razorno."
"Sigurno!" ree Marvin. "O da sigurno. Rei u ti ta su mi ostavili za odbranu."
"Da, reci", kazala je ratna maina nestrpljivo.
"Nita", ree Marvin.
Nastala je opasna pauza.
"Nita?" zagrmela je ratna maina.
"Ba nita", izdeklamova Marvin gadljivo, "ni elektronsku akalicu."
Maina se gnevno pomeri.
"Pa to je da poludi!" zagramela je. "Nita, ha? Ba ih briga, je li?"
"A mene", rekao je Marvin tihim, mekim glasom, "probada taj uasni bol u svim diodama
dole na levoj ruci."
"Da pukne od muke!"
"Da", sloio se Marvin sa tim opisom.
"Do avola, pobesneu od toga", zabrundala je maina. "Mislim da u da sruim ovaj zid."
Elektronski udara ispustio je jo jedan zaslepljujui blesak svetlosti i razneo zid pored
maine.
"A ta misli kako se ja oseam?" upita Marvin gorko.
"Tek tako pobegli i ostavili te, je li?" zagrmela je maina.

"Da", ree Marvin.

"Mislim da u da im sruim i prokletu tavanicu", besneo je tenk.
Razneo je tavanicu prelaza.
"Upeatljivo", promrmljao je Marvin.
"Nita ti jo nisi video", uveravala ga je maina. "Mogu ja bez problema da raznesem i ovaj
pod."
Raznela je i pod.
"avolju mu mater", zagrmela je maina kada se sunovratila sa visine od petnaest spratova i
razmrskala u podnoju.
"Kako alosno glupa maina", ree Marvin i odgega se sa ivice rupe.
8.
"Zar emo samo da sedimo ovako?" ree Zaphod ljutito. "ta ele ti momci napolju?"
"Tebe, Biblbrokse", rekao je Rusta. "Odvee te na ablju zvezdu - najgrozniji svet u
Vaseljeni."
"Je li?" ree Zaphod. "Prvo treba da dou i da me uhvate."
"Doli su i uhvatili te", ree Rusta. "Pogledaj kroz prozor."
Zaphod pogleda i zinu.
"Zemlja odlazi!" kazao je. "Kuda to nose zemlju?"
"Nose zgradu", ree Rusta. "Poleteli smo."
Oblaci promakoe pored uredskog prozora.
Kada su se opet nali na istom prostoru, Zaphod ugleda obru tamnozelenih razaraa sa
ablje zvezde oko iupanog tornja zgrade. Mrea zrakova polja sila sa njih drala je toranj u
vrstom zagrljaju.
Zaphod u neverici zavrte glavom.
"ta sam to uinio da zasluim ovo?" rekao je. "Uem u zgradu, a oni je odnesu."
"Ne brine njih ono to si uradio", ree Rusta, "nego ono to namerava da uradi."
"Pa zar ne bi trebalo da i ja kaem koju re povodom toga?"
"Ve jesi, pre mnogo godina. Bolje bi ti bilo da se dri, bie ovo brzo i neugodno
putovanje."
"Ako ikada budem sreo sebe", ree Zaphod, "tako u da odalamim toga gada da neu ni
znati ta me je tresnulo."
Tog asa, Marvin ueta kroz vrata, odmeri Zaphoda optuujuim pogledom, skljoka se u
ugao i iskljui se.
Na mostu 'Zlatnog srca' sve je bilo tiho. Artur je gledao tablu koja se nalazila pred njim i
razmiljao. Spazio je Trilijanine oi koje su ga upitno gledale. Onda je vratio pogled na tablu.
Najzad je video ono to je eleo.
Podigao je pet malih, plastinih kvadrata i spustio ih na tablu.
Na pet kvadratia nalazila su se slova I, Z, V, R i S. Poloio ih je pored slova T, A i N.

"Izvrstan", rekao je, "donosi trostruki broj poena. To je poprilino, bojim se."
Brod poskoi i po n-ti put rasu nekoliko slova.
Trilijan uzdahnu i ponovo poe da ih trai.
Utihlim hodnicima odjekivali su koraci Forda Prefekta koji je lutao brodom i utirao mrtve
ureaje.
Zbog ega se brod stalno trese, pitao se.
Zato se ljulja i podrhtava?
Zato ne moe da otkrije gde su?
I, zaista, gde su?
Levi toranj 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' jurio je kroz meuzvezdani prostor
brzinom koju ni pre ni posle toga nije domailo nijedno kancelarijsko zdanje u Vaseljeni.
U odaji koja se nalazila na polovini njegove visine Zaphod Biblbroks gnevno je etkao.
Rusta je sedeo na ivici stola zabavljen temeljnim odravanjem pekira.
"Hej, ta si rekao, kuda leti ova zgrada?" upitao je Zaphod.
"Do ablje zvezde", uzvratio je Rusta, "najgroznijeg mesta u Vaseljeni."
"Ima li tamo hrane?" upita Zaphod.
"Hrane? Ide na ablju zvezdu i brine te ima li tamo hrane?"
"Bez hrane moda i ne stignem do ablje zvezde."
Kroz prozor se nije moglo videti nita osim treperavog svetlucanja polja sila i slabanih
zelenih mrlja koje su verovatno predstavljale izobliene oblike razaraa sa ablje zvezde. Pri
toj brzini i sam prostor bio je nevidljiv i, zapravo, nestvaran.
"Evo, posisaj ovo", ree Rusta i prui Zaphodu svoj pekir.
Zaphod ga je pogledao kao da oekuje da mu iz ela iskoi kukavica na maloj oprugi.
"Natopljen je hranljivim sastojcima", objasnio je Rusta.
"ta si ti, neki udareni izelica?" upita Zaphod.
"ute pruge bogate su belanevinama, zelene sadre vitamine B i C kompleksa, ruiasti
cvetii sadre ekstrakt itarinog polena."
Zaphod ga primi i zaprepaeno pogleda.
"ta predstavljaju smee mrlje?" pitao je.
"Po-T-L sos", ree Rusta. "Kad mi se smui od itarinog polena."
Zaphod ga sumnjiavo omirisa.
Jo sumnjiavije, poe da sisa jedan kraj. Onda ispljunu.
"Fuj", izjavio je.
"Da", ree Rusta. "Kada sisam taj kraj obino moram da posisam i malo od suprotnog."
"Zato?" upitao je Zaphod. "ta se nalazi u njemu?"
"Sredstva za suzbijanje potitenosti", uzvrati Rusta.
"Dosta mi je toga, nisam valjda udaren mokrim pekirom", ree Zaphod i vrati mu ga.
Rusta uze pekir od njega, skoi sa stola, obie ga, sede u stolicu i podie noge na sto.
"Biblbrokse", rekao je i zabacio ruke iza glave, "zna li ti uopte ta e ti se desiti na abljoj

zvezdi?"
"Nahranie me?" nagaao je Zaphod pun nade.
"Nahranie tobom", ree Rusta, "vrtlog potpune perspektive!"
Zaphod za to nikada nije uo. Verovao je da je uo za sve zabavne stvari u itavoj Galaksiji i
zato je pretpostavio da Vrtlog potpune perspektive ne predstavlja nita zabavno. Upitao je
Rustu ta je to.
"Samo", ree Rusta, "najdivljakije psihiko muenje kome se svesno bie moe
podvrgnuti."
Zaphod razoarano klimnu.
"Znai", rekao je, "nita od klope, ha?"
"Sluaj", ree Rusta ustro. "oveka moe ubiti, razoriti mu telo, slomiti duh, ali samo
Vrtlog potpune perspektive moe da uniti ovekovu duu! Postupak traje nekoliko sekundi, ali
njegove posledice traju ostatak takvog ivota!"
"Jesi li ikada probao pangalaktiki grgolj blaster?" upitao je Zaphod otro.
"Ovo je gore."
"Auf!" priznade Zaphod, impresioniran.
"Ima li pojma zato ti momci ele to da mi urade?" dodao je trenutak kasnije.
"Veruju da je to najbolji nain da te zauvek unite. Zato to znaju ta namerava."
"Zar ne mogu da mi poalju poruku pa da i ja to saznam?"
"Zna ti", ree Rusta, "zna ti, Biblbrokse. Ti eli da se sretne sa ovekom koji vlada
Vaseljenom."
"Ume li on da kuva?" upitao je Zaphod. Zatim je razmislio i dodao: "Sumnjam. Kada bi
umeo da skuva dobro jelo, ne bi se brinuo za ostatak Vaseljene. elim da sretnem nekog
kuvara."
Rusta duboko uzdahnu.
"ta ti, u stvari, radi ovde?" upitao ga je Zaphod. "Kakve ovo ima veze sa tobom?"
"Ja sam samo jedan od onih koji su zamislili itavu stvar, zajedno sa Zarnivupom, zajedno
sa Judenom Vranksom, zajedno sa tvojim pradedom i sa tobom, Biblbrokse."
"Sa mnom?"
"Da, sa tobom. Rekli su mi da si se promenio, ali nisam shvatio koliko."
"Ali..."
"Ovde sam zbog jednog zadatka. Obaviu ga pre nego to te napustim."
"Kakvog zadatka, ovee? O emu to govori?"
"Obaviu ga pre nego to te napustim."
Rusta utonu u neprobojno utanje.
Zaphod mu je zbog toga bio neverovatno zahvalan.
9.
Vazduh druge planete ablje zvezde bio je ustajao i nezdrav.
Ledeni vetrovi neprekidno su brisali njenom povrinom, duvali iznad slanih jezera,

sasuenih movara, prepletenog i trulog rastinja i razruenih ostataka naputenih gradova. Nije
bilo ivota na njenoj povrini. Ona je, kao i na mnogim drugim planetama u tom delu Galaksije,
odavno opustela.
Ve i po prastarim zdanjima grada zavijanje vetra zvualo je usamljeno i neuteno; jo
neutenije je zvualo iznad visokih, crnih tornjeva koji su se tu i tamo izdizali nad povrinom
tog sveta. Na vrhovima tornjeva ivele su ogromne, koate, smrdljive ptice, jedini preiveli
predstavnici civilizacije koja je nekada obitavala na tom mestu.
Ali jauci vetra bili su najneuteniji na sreditu iroke, sive zaravni na rubu najveeg od svih
naputenih gradova.
To mesto donelo je ovom svetu ugled najgoreg mesta u Galaksiji. Spolja gledano, tu se
nalazila obina elina kupola od tridesetak stopa u preniku. Iznutra, ona je predstavljala neto
udovinije od svega to um moe pojmiti.
Na priblino stotinu jardi odatle, razdvojeno od nje izbrazdanim i spaljenim pojasom
najjalovijeg zemljita koje se da zamisliti, nalazilo se neto to je verovatno trebalo da bude
nazvano nekom vrstom mesta za sletanje. To znai da su okolo po prilinom prostoru bile
razbacane beskorisne gromade dvadesetak ili tridesetak zgrada, koje su tu prisilno sletele.
Iznad zgrada i izmeu njih lebdeo je um, um koji je ekao.
Um je usmerio svoju panju ka nebu i nije dugo prolo, a tamo se pojavila udaljena mrlja
svetlosti, okruena prstenom sitnijih mrlja.
Vea mrlja predstavljala je levi toranj upravne zgrade 'Autostoperskog vodia kroz
Galaksiju', koji je tonuo kroz stratosferu sveta B ablje zvezde.
Dok se zdanje sputalo, Rusta iznenada prekide dugo, neprijatno utanje koje je vladalo
izmeu dva oveka.
Ustao je i spakovao svoj pekir u torbu. Rekao je:
"Biblbrokse, sada u obaviti posao zbog koga sam poslat ovamo."
Zaphod podie pogled na njega iz ugla u kome je sedeo, delei neizgovorene misli sa
Marvinom.
"Da?" rekao je.
"Zgrada e uskoro sleteti. Kada je bude naputao, nemoj poi kroz vrata", rekao je Rusta.
"Izii kroz prozor."
"Sreno", dodao je i iziao kroz vrata i time nestao iz Zaphodovog ivota isto onako
tajanstveno kao to se i pojavio.
Zaphod skoi i pokua da otvori vrata, ali Rusta ih je ve zakljuao sa druge strane. On slee
ramenima i vrati se u ugao.
Posle dva minuta, zgrada se sruila meu ostale olupine. Njena pratnja, razarai sa ablje
zvezde, iskljuili su polje sila i ponovo se vinuli u vazduh da bi stigli do sveta A ablje zvezde,
koji je bio mnogo prijatnije mesto. Nisu se spustili na svet B ablje zvezde. To niko nije inio.
Na njegovu povrinu nikada nije kroio niko izuzev buduih rtava Vrtloga potpune
perspektive.
Udar je gadno prodrmao Zaphoda. Neko vreme leao je u tihoj gomili pranjavih odlomaka

u koju se pretvorio vei deo sobe. Imao je utisak da mu se raspoloenje spustilo na najniu
taku u itavom ivotu. Oseao se zbunjeno, usamljeno, odbaeno. Naposletku je zakljuio da
zasluuje sve to ga snae.
Obazro se po razruenoj i polomljenoj sobi. Oko okvira vrata zid se raspukao i vrata su,
poluotvorena, visila na arkama. Nekim udom, prozor je ostao neoteen i zatvoren. Na
trenutak je oklevao, a onda je pomislio kako je njegov udni, doskoranji sadrug svakako imao
valjane razloge za ono to mu je rekao, im je izdrao sve to i on samo da bi mu to saoptio.
Uz Marvinovu pomo, otvorio je prozor. Napolju, oblak praine podignut silinom udara i
ruevine drugih zgrada koje su ga okruivale spreavali su Zaphoda da vidi ita od spoljanjeg
sveta.
To ga nije mnogo primirilo. Uglavnom je bio obuzet onim to je video kada je pogledao
nanie. Zarnivupov ured nalazio se na petnaestom spratu. Zgrada je prizemljila pod uglom od
oko etrdeset pet stepeni, ali ponor je i dalje delovao zastraujue.
Najzad, neprekidno podbadan Marvinovim zajedljivim pogledima, duboko je uzdahnuo i
uzverao se do strmog ruba zgrade. Marvin ga je sledio, a potom su zajedno otpoeli mukotrpno
i lagano silaenje niz petnaest spratova koji su ih razdvajali od tla.
Dok su se sputali, ustajali vazduh i praina guili su ga i zaslepljivali, a od uasne visine
vrtelo mu se u glavi.
Povremene Marvinove primedbe tipa: "Vi, iva bia, ba uivate u ovakvim stvarima? Pitam
to samo radi informacije." - nisu mnogo pomagale popravljanju njegovog duhovnog stanja.
Na priblino pola puta niz razruene zgrade zastali su radi odmora. Dok je Zaphod tamo
leao zadihan, iscrpljen i preplaen, uinilo mu se da Marvin deluje za nijansu veselije nego
obino. Najzad je shvatio da nije tako. Robot je samo izgledao veselo u poreenju sa njegovim
raspoloenjem.
Jedna koata, crna ptiurina spustila se, lagano maui krilima, kroz oblake praine koja se
lagano slegala i, ispruivi svoje tanke noge, stala na isturenu ivicu prozora udaljenog od
Zaphoda nekoliko jardi. Savila je velika krila i nespretno se suurila na tom mestu.
Raspon njenih krila morao je biti nekih est stopa, a glava i vrat delovali su neobino veliko
za jednu pticu. Lice joj je bilo ravno, kljun nerazvijen, a na polovini duine krila, sa unutranje
strane, mogli su se jasno videti zaeci neega nalik na ake.
U stvari, delovala je gotovo ljudski.
Okrenula je teke kapke prema Zaphodu i rasejano kljocnula kljunom.
"Gubi se odatle", ree Zaphod.
"U redu", promrmljala je ptica potiteno i ponovo se vinula u oblak praine.
Zaphod ju je zbunjeno posmatrao kako odlazi.
"Da li je ta ptica stvarno progovorila?" uznemireno je pitao Marvina. Bio je potpuno
spreman na odrean odgovor, na tvrdnju da mu se zapravo samo priinilo.
"Da", potvrdio je Marvin.
"Jadne due", ree duboki, vazduasti glas u Zaphodovo uvo.
Zaphod se tako silovito izvio da nae izvor glasa, da samo to nije pao sa zgrade. Divljaki

je zgrabio isturenu prozorsku arku i posekao se na nju. Ostao je da visi, ubrzano diui.
Glas nije imao nikakvog vidljivog izvora - u okolini nije bilo nikoga. Ipak, progovorio je
ponovo.
"Znate, njihova pria je tragina. Uasan dogaaj."
Zaphod se divlje osvrtao. Glas je bio dubok i tih. U nekoj drugoj prilici mogao bi se ak
opisati kao umirujui. Ali nema nieg umirujueg u bestelesnom glasu koji vam se obraa ni iz
ega, naroito ukoliko, poput Zaphoda Biblbroksa, niste ba najbolje raspoloeni i uz to visite
na ivici zida polusruene zgrade na visini od osam spratova.
"Hej, ovaj..." zamucao je.
"Da vam ispriam njihovu priu?" spokojno je upitao glas.
"Hej, ko si ti?" zapitao je Zaphod. "Gde se nalazi?"
"Onda moda kasnije", promrmljao je glas. "Ja sam Gargravar. Ja sam uvar Vrtloga
potpune perspektive."
"Zato ne mogu da vidim...?"
"Otkriete da bi vam se sputanje izuzetno ubrzalo", podigao se glas, "ukoliko se budete
premestili za priblino dva jarda ulevo. Zbog ega to ne pokuate?"
Zaphod podie pogled i vide niz kratkih, vodoravnih brazdi koje su vodile niz zgradu sve do
podnoja. Zahvalno se premestio na njih.
"Zato se ne bismo ponovo sreli u podnoju?" ree glas u njegovom uhu i nestade im je to
izgovorio.
"Hej", pozva Zaphod. "Gde..."
"Bie vam potrebno samo par minuta..." uzvratio je glas jedva ujno.
"Marvine", obratio se Zaphod ozbiljno robotu koji se neraspoloeno privio uz njega. "Da li...
Da li se taj glas tek tako...?"
"Da", odvrati Marvin kratko.
Zaphod klimnu. On ponovo izvadi svoje naoari osetljive na opasnost. Bile su potpuno crne
i do tog trenutka ve prilino gadno izgrebane zbog neobinog metalnog predmeta u njegovom
depu. Stavio ih je na lice. Put niz zgradu delovao je mnogo prijatnije sada kad nije morao da
gleda ta radi.
Minut kasnije spustio se preko razruenih i iupanih temelja zgrade, uklonio svoje tamne
naoari i sruio se na tle.
Koji trenutak kasnije pridruio mu se i Marvin i ostao licem okrenut prema praini i
kamenju, u poloaju koji, izgleda, nije nameravao da promeni.
"Ah, tu ste", ree glas iznenada u Zaphodovom uvu. "Izvinite to sam onako otiao; znate,
toliko se plaim visine da sam u takvim prilikama kao bez glave. Odnosno", dodade enjivo,
"nekad sam bio kaobez glave."
Zaphod se osvrnu oko sebe, lagano i paljivo, da proveri nije li mu moda promaklo neto
to je moglo biti izvor glasa. Ali jedino je video prainu, stenje i ruevine zgrada koje su se
uzdizale oko njega.
"Hej, ovaj, a zato ne mogu da te vidim?" upitao je. "Zbog ega nisi ovde?"

"Jesam", ree polako glas. "I moje telo elelo je da doe, ali trenutno je malo zauzeto. Ima
neka posla, treba da se vidi sa nekim ljudima." Posle neega to je podsealo na bestelesni
uzdah, dodade: "Znate ve kako je to sa telima."
Zaphod nije bio ba siguran.
"Mislio sam da znam", rekao je.
"Ali nadam se da je otilo da se malo odmori", nastavio je glas, "kako ivi u poslednje
vreme, mora da spada sa ruku."
"Ruku?" ree Zaphod. "Hteo si da kae sa nogu?"
Glas neko vreme nije govorio. Zaphod se nelagodno obazro. Nije mogao da zna da li je
njegov posetilac otiao, ili je jo tu, i ta, zapravo, radi. Onda glas ponovo prozbori:
"Znai, treba da ide u Vrtlog, ja li tako?"
"Ej, ovaj", rea Zaphod, neuverljivo glumei da mu je svejedno, "ne urim se ja toliko. Prvo
bih mogao da se malo promuvam po okolini i vidim na ta lie ovdanji predeli."
"Nisi video ovdanje predele?" upita Gargravarov glas.
"Ovaj, nisam."
Zaphod se uspentra na stenu i zaobie ugao ruevine koja mu je zaklanjala vidik.
Posmatrao je predeo sveta B ablje zvezde.
"Ah, dobro", rekao je. "U tom sluaju, samo u se malo promuvati."
"Ne", ree Gargravar, "Vrtlog je spreman za tebe. Mora poi. Sledi me."
"Eh, da", ree Zaphod. "A kako u to izvesti?"
Blag, alostiv zvuk lutao je vazduhom, bled, tuan zvuk koji kao da nije imao nikakvog
izvora. Tek paljivim oslukivanjem Zaphodu je polazilo za rukom da odredi pravac iz koga je
dopirao. Lagano, oamueno, teturao se za njim. ta je drugo mogao da uini?
10.
Kao to je ranije ve pomenuto, Vaseljena je neugodno velika, to predstavlja injenicu koju
mnogi ljudi rado prenebregavaju, ne bi li mirnije iveli. Mnogi bi vie voleli da se presele u
manju Vaseljenu koju su sami sazdali, a veina to, zapravo, i ini.
Na primer, u zabiti istonog kraka Galaksije nalazi se ogromna umska planeta Ogloran ija
itava 'inteligentna' populacija ivi na jednom prilino malom i pretrpanom orahovom drvetu.
Na tom drvetu oni se raaju, ive, zaljubljuju, urezuju u koru siune filozofske tekstove o
smislu ivota, zaludnosti smrti i neophodnosti kontrole raanja, tu i tamo vode izuzetno male i
ograniene ratove i konano umiru odbaeni ispod neke od nepristupanijih granica.
U stvari, jedini Ogloranci koji su ikada napustili drvo bili su oni koje su ostali odbacili, jer
su poinili najuasniji od svih zloina: naime, pitali su se da li ivot moe postojati i na nekom
drugom drvetu i da li su ostala stabla, zapravo, ita vie od opsene izazvane upotrebom suvie
ogloraha.
Iako ovakvo ponaanje moda deluje neobino, u Galaksiji ne postoji oblik ivota koji na
neki nain ne ini istu stvar i zapravo je Vrtlog potpune perspektive ba zbog toga toliko
uasan.

Jer, kada vas gurnu u Vrtlog, na jedan trenutak bacate pogled na itavu beskonanost
postojanja, a negde u najmanjem, siunom uglu, nalazi se mikroskopska taka na
mikroskopskoj taki, mala poruka koja glasi 'Ovo si ti'.
Siva zaravan prostirala se pred Zaphodom, ispucala, unitena. Vetar je divlje ibao preko
nje.
Na sreditu zaravni video se elini mehur kupole. To je mesto do koga idem, zakljuio je
Zaphod. Bio je to Vrtlog potpune perspektive.
Dok je stajao i tmurno zurio u sve to, iz kupole se iznenada zaorio neljudski krik uasa, koji
kao da je poticao od oveka kome spaljuju samu duu. Vrisak je na trenutak nadjaao vetar i
zamro.
Strah proe Zaphoda; krv kao da mu se pretvorila u teni helijum.
"Hej, ta to bi?" promrmlja on bez daha.
"Snimak", ree Gargravar. "Bio je to poslednji ovek koji je gurnut u Vrtlog. Uvek ga
putam sledeoj rtvi. Neka vrsta preludijuma."
"Hej, to stvarno zvui gadno..." zamuca Zaphod. "Zar ne bismo mogli malkice da svratimo
na neku urku, onako uz put, ta misli?"
"Koliko je meni poznato", kazao je bestelesni Gargravarov glas, "ja verovatno i jesam na
nekoj. Hou da kaem, moje telo. esto odlazi na urke bez mene. Kae da samo smetam. Tja."
"Ma, ta se to, u stvari, deava sa tvojim telom?" upita Zaphod, koji je udeo da odloi ono
to ga je oekivalo, ta god to bilo.
"Pa, ovaj... Zauzeto je, zna", ree Gargravar neodreeno.
"Hoe da kae da poseduje sopstveni um?" upita Zaphod.
Nastala je duga, pomalo ledena pauza pre nego to je Gargravar ponovo progovorio.
"Moram da kaem", odvratio je najzad, "da tu primedbu smatram vrlo neukusnom."
Zaphod se zbunjeno i nespretno izvini.
"Nema veze", ree Gargravar, "nisi mogao da zna."
Glas mu nesreno zadrhta.
"Zapravo", produio je tonom koji je govorio da se izuzetno trudi da se kontrolie, "zapravo,
nas dvoje prolazimo kroz postupak sudske rastave. Verujem da e se sve zavriti razvodom."
Glas je ponovo utihnuo, ostavivi Zaphoda bez ikakve predstave o tome ta bi trebalo da
kae. On nesigurno promrmlja neto.
"Mislim da verovatno nismo odgovarali jedno drugom", ree najzad Gargravar posle duge
stanke. "Nikad nismo uivali u istim stvarima. Najvie smo se raspravljali oko seksa i pecanja.
Najzad smo pokuali da kombinujemo te dve stvari, ali to je dovodilo do katastrofe, kao to
verovatno i pretpostavlja. A sada moje telo odbija da me pusti u sebe. Ne eli ak ni da me
vidi..."
Ponovo je zastao, neutean. Vetar je ibao preko zaravni.
"Kae da ga samo sputavam. Objasnio sam mu da samo elim da u njemu obitavam, a ono je
odgovorilo da je ba to ona vrsta mudrijakih primedbi kakve mu posebno idu na ivce. I tako

smo batalili itavu stvar. Verovatno e se odrei i mog prezimena."

"Oh...?" ree Zaphod slabanim glasom. "A to je...?"
"Pizpot", ree glas. "Ime mi je Pizpot Gargravar, na osnovu toga sve se jasno vidi, zar ne?"
"Tja", odvrati Zaphod saoseajno.
"I zato ja, bestelesni duh, imam ovaj posao, posao uvara Vrtloga potpune perspektive. Po
tlu ove planete niko nikada nee hodati. Izuzev rtava Vrtloga - ali bojim se da se one ne
raunaju."
"Ah..."
"Ispriau ti itavu priu. eli li da je uje?"
"Pa..."
"Pre mnogo godina bila je ovo napredna, srena planeta - ljudi, gradovi, prodavnice, jednom
reju normalan svet. Izuzev to je u otmenijim ulicama tih gradova bilo neto vie prodavnica
cipela nego to je potrebno. I lagano, podmuklo, broj takvih prodavnica je rastao. To je dobro
znana ekonomska pojava, ali tragino je videti kako deluje, jer to je bilo vie prodavnica
cipela, moralo se praviti vie cipela, a one su postajale sve neudobnije i gore. A to su bile
loije, ljudi su ih morali vie kupovati da bi imali ta da obuju, pa su se prodavnice sve vie
umnoavale, dok ekonomija ovog mesta nije dostigla ono to verujem da se zove obuarsko
obzorje dogaanja, kada ekonomski vie nije bilo mogue graditi ita drugo izuzev prodavnica
cipela. Ishod: propast, unitenja i beda. Vei deo populacije je izumro. Nekolicina onih koji su
posedovali pogodnu vrstu genetske nestabilnosti doivela je mutaciju koja ih je pretvorila u
ptice - video si jednu od njih koje su proklele svoja stopala, proklele tle i zaklele se da po njemu
vie niko nee hodati. Nesrenici. Doi, moram da te vodim u Vrtlog."
Zaphod zbunjeno zavrte glavom i teturavo poe preko zaravni.
"A ti", ree on, "zar i ti dolazi iz te proklete rupe?"
"Ne, ne", odvrati Gargravar zgranuto, "ja potiem sa sveta C ablje zvezde. Divno mesto.
Odlino za pecanje. Uvee uvek skoknem tamo. Iako sada mogu samo da posmatram. Vrtlog
potpune perspektive jedina je stvar na ovoj planeti koja slui neemu. Sagraen je ovde jer ga
niko nije eleo u svome komiluku."
U tom asu jo jedan oajniki vrisak odjeknuo je vazduhom i Zaphod uzdrhta.
"ta taj Vrtlog, zapravo, ini sa ovekom?" promucao je.
"Vaseljena", kazao je jednostavno Gargravar, "itava bezgranina Vaseljena. Bezgranina
sunca, bezgranina rastojanja meu njima i ti, nevidljiva taka na nevidljivoj taki, bezgranino
suuan.
"Hej, ovee, zna li ti da sam ja Zaphod Biblbroks?" promrmlja Zaphod pokuavajui da
sakupi poslednje ostatke svog ega.
Gargravar nije nita odgovorio, ve je naprosto nastavio svoje sumorno pevuenje sve dok
nisu stigli do potamnele eline kule u sreditu zaravni. Kada joj prioe, u zidu se uz tiho
zujanje otvorie jedna vrata i otkrie malenu, mranu prostoriju.
"Ui", ree Gargravar.
Zaphoda obuze strah.

"Hej, ta, zar odmah?" ree on.

"Odmah."
Zaphod nervozno zaviri unutra. Prostorija je bila vrlo mala. Imala je eline zidove i u njoj
jedva da je bilo mesta za vie od jednog oveka.
"Ovaj...ba mi i ne lii na neki vrtlog", ree zaphod.
"I nije", ree Gargravar. "To je samo lift. Ui."
Beskrajno uplaen, Zaphod ue unutra. Oseao je da je Gargravar u liftu sa njim, iako
bestelesni uvar trenutno nije nita govorio.
Lift poe da se sputa.
"Moram da dovedem svoje misli u odgovarajue stanje za to", promrmlja Zaphod.
"Ovde nema odgovarajueg stanja misli", odvrati Gargravar ozbiljnim glasom.
"Ti stvarno ume da natera oveka da se oseti bedno."
"Ne ja. Vrtlog."
Na dnu tunela, zadnji deo lifta se otvorio i Zaphod se isteturao u omanju, golu prostoriju
elinih zidova.
Na daljem kraju prostorije nalazio se usamljen, uspravan, elini sanduk, upravo toliko velik
da ovek stane unutra.
To je bilo sve.
Bio je povezan sa malom skupinom komponenti i instrumenata uz pomo jedne jedine
debele ice.
"Zar je to - to?" upita iznenaeno Zaphod.
"To je to."
Pa i ne izgleda toliko loe, pomisli Zaphod.
"A ja treba da uam unutra, je li?" upita Zaphod.
"Treba da ue", ree Gargravar, "i to, bojim se, smesta."
"U redu, u redu", ree Zaphod.
Otvorio je poklopac sanduka i zakoraio unutra.
U sanduku je stao da eka.
Posle pet sekundi zaulo se kljocanje i itava Vaseljena nala se u sanduku sa njim.
11.
Vrtlog potpune perspektive izvodi svoj prikaz itave Vaseljene na bazi ekstrapolirane
analize materije.
Da razjasnimo - poto je svaki deli materije na neki nain povezan sa svakim drugim
deliem materije u Vaseljeni, teorijski je mogue ekstrapolirati sve to postoji - svako sunce,
svaku planetu, njihove orbite, meusobne poloaje, njihovu ekonomsku i socijalnu istoriju na
osnovu, recimo, jednog jedinog komada keksa.
ovek koji je izmislio Vrtlog potpune perspektive uradio je to, u osnovi, da bi nervirao
svoju enu.
Trin Tragula - jer to je bilo njegovo ime - bio je sanjar, mislilac, spekulativni filozof ili, kako

bi to kazala njegova ena, idiot.

Neprekidno mu je prebacivala zbog krajnje neprikladnog vremena koje je traio na piljenje u
svemir, prouavanje mehanike zihernadli i vrenje spektrografske analize paria keksa.
"Imaj bar malo oseaja za srazmeru", govorila mu je, ponekad i po trideset puta dnevno.
I tako je napravio Vrtlog potpune perspektive - samo da joj pokae.
Na jedan kraj smestio je itavu stvarnost ekstrapoliranu na osnovu pareta keksa, a na drugi
svoju enu: a kada je ukljuio ureaj, videla je na trenutak beskonanost svega postojeeg i
sebe u odnosu na to.
Na uas Trina Tragule, ok joj je u potpunosti unitio mozak; ali na njegovo zadovoljstvo,
shvatio je da je time dokazao da je za ivot koji namerava da postoji u ovolikoj Vaseljeni jedina
stvar koju ne sme da dozvoli sebi oseaj za srazmere.
Vrata Vrtloga se otvorie.
Iz okrilja svog bestelesnog uma Gargravar je paljivo posmatrao. Na neki udan nain,
Zaphod Biblbroks mu se dopao. Bio je ovek jakih karakternih crta, iako uglavnom ravih.
ekao je da ispadne iz kovega, kao to se uvek deavalo.
Umesto toga ovaj je kroio napolje.
"Zdravo", rekao je.
"Biblbrokse..." zaprepastio se Gargraverov um.
"Mogu li da dobijem neto za pie, molim?" upita Zaphod.
"Ti...Ti... Bio si u Vrtlogu?" promuca Gargravar.
"Valjda si video, daso."
"I radio je?"
"Jakako."
"I video si itavu beskonanost postojanja?"
"Razume se. Zna da je ba zgodno mestace?"
Gargravarov um bio je potpuno zaprepaen. Da je njegovo telo bilo sa njim, selo bi na pod i
razjapilo usta.
"I video si sebe", upita Gargravar, "u odnosu na sve to?"
"O, da, da."
"Ali... ta si osetio?"
Zaphod je ravnoduno slegnuo ramenima.
"Samo ono to sam sve vreme znao. Da sam mnogo straan i vaan momak. Zar ti nisam
rekao, bao, ja sam Zaphod Biblbroks!"
Pogled mu je prelazio preko mainerije koja je napajala Vrtlog. Iznenada se zapanjeno
zaustavio.
Teko je uzdahnuo.
"Hej", rekao je, "da li je to stvarno pare keksa?"
Iupao je mali komad slatkia iz senzora koji su ga okruivali.
"Kada bih ti rekao koliko mi je ovo potrebno, ne bih stigao da ga pojedem."

I on ga pojede.
12.
Neto kasnije, trao je preko zaravni prema razruenom gradu.
Teko je disao na ledenom vazduhu i esto se spoticao, jo iscrpljen. Padala je no, a neravni
teren bio je varljiv.
No, oduevljenje zbog poslednjeg doivljaja jo ga je pratilo. itava Vaseljena. Video je
kako se itava Vaseljena prostire oko njega u beskonanost - sve to postoji. A sa tim dolo je
jasno i izuzetno saznanje da je on tu najvaniji. Jedno je kada ste sujetni. Sasvim drugo kada
vam maina saopti neto ovako.
Nije imao vremena ni da razmisli o svemu tome.
Gargravar mu je rekao da e o svemu morati da izvesti svoje gospodare, ali da namerava
prethodno da saeka neko vreme. Zaphod je imao vremena da se malo odmori i nae mesto za
skrivanje.
Nije imao pojma ta da radi, ali oseaj da je najvanija osoba u Vaseljeni ispunjavao ga je
uverenou da e neto ve iskrsnuti.
Na itavoj toj pustoj planeti nije bilo vie niega to mu je moglo pruiti osnova za
optimizam.
Trao je i ubrzo stigao do predgraa naputenog grada.
Koraao je ispucalim i unitenim putevima, obraslim korovom, preko rupa punih polutrulih
cipela. Zgrade pored kojih je prolazio delovale su toliko oteeno i ruevno, da se nije usuivao
da ue u neku od njih. Gde bi mogao da se sakrije? urio je dalje.
Posle izvesnog vremena izbio je na ostatke irokog, ravnog puta do koga je vodila staza po
kojoj je do tada hodao; na njegovom kraju nalazila se dinovska, zdepasta zgrada, okruena
manjim zdanjima, a sve skupa bilo je okrueno ostacima ograde. Ogromna glavna zgrada jo je
delovala prilino stameno i on poe ka njoj da vidi moe li mu pruiti... pa, bilo ta.
Pribliio se graevini. Sa jedne strane - prednje, kako se inilo, jer bila je okrenuta prema
irokoj betonskoj povrini - nalazila su se troja divovskih vrata, visokih po ezdesetak stopa.
Najdalja su bila otvorena i Zaphod potra prema njima.
Unutra je sve bilo mrano, pranjavo i u neredu. Sve je prekrivala dinovska pauina. Deo
unutranjosti zdanja uruio se, deo zadnjeg zida je pao, a inima debeli sloj praine prekrivao je
pod.
Kroz teku tminu nazirali su se ogromni, otpacima prekriveni obrisi.
Neki su bili valjkasti, drugi loptasti, trei jajasti, ili, tanije reeno, poput razbijenih jaja.
Uglavnom su se nalazili u stanju raspadanja, a od nekih su ostali samo kosturi.
Sve su to bili svemirski brodovi i svi su bili naputeni.
Zaphod je, oajan, stao da luta izmeu olupina. Tu nije bilo niega to je makar i podsealo
na ispravno stanje. Ve su i vibracije njegovih koraka bile dovoljne da nateraju jednu od
olupina da se jo vie raspadne.
U blizini zadnjeg zida zgrade leao je jedan stari brod, neto vei od ostalih, zakopan u

gomile praine i pauine koje su bile jo vee nego drugde. Ali, spolja je delovalo neoteeno.
Zaphod mu se sa zanimanjem priblii i pritom se saplete preko prastarog voda za napajanje.
On pokua da ga odgurne i sa zaprepaenjem otkri da je jo povezan sa brodom.
S jo veim zaprepaenjem shvatio je da vod lagano bruji.
U neverici se upiljio u pod, a zatim u vod za napajanje koji je drao u akama.
Svukao je jaknu i bacio je u stranu, a onda poeo da puzi na rukama i kolenima du voda za
napajanje sve do take gde je bio povezan sa brodom. Spoj je bio vrst, a lagano brujanje i
podrhtavanje postade primetnije.
Srce mu je brzo lupalo. On obrisa neto nakupljene praine i nasloni uvo na bok broda.
Uspeo je da uje samo slabani, neodreeni um.
Onda grozniavo poe da kopa po otpacima oko sebe i pronae kratak komad cevi i au od
plastike otporne na delovanje mikroorganizama. Od toga je izmajstorisao grubi stetoskop i
naslonio ga na bok broda.
Od onoga to je uo njegov mozak napravi salto mortale.
Neiji glas je govorio.
"Agencija za meuzvezdana krstarenja izvinjava se putnicima zbog daljeg kanjenja ovog
leta. Trenutno oekujemo utovar zalihe papirnatih maramica sa mirisom limuna radi vae
udobnosti, osveenja i higijene tokom puta. U meuvremenu, zahvaljujemo vam se na
strpljenju. Uskoro e ponovo biti poslueni keks i kafa."
Zaphod se zatetura unazad i divlje zagleda u brod.
Nekoliko trenutaka oamueno ga je obilazilo. Potom primeti dinovsku tablu za
oglaavanje polazaka koja je jo visila, iako na samo jadnom nosau, sa tavanice iznad njegove
glave. Bila je prekrivena prljavtinom, ali neki brojevi jo su bili itljivi.
Zaphodove oi tragale su meu brojevima, a onda on obavi kratak proraun. Oi mu se
iskolaie.
"Devet stotina godina..." promrmlja on sebi u bradu. Brod je toliko kasnio.
Posle dva minuta naao se na njegovoj palubi.
Kada je iziao iz vazdune komore, vazduh koji ga je zapahnuo bio je sve i ist - sistem za
klimatizaciju jo je bio ispravan.
Iznenada se otvorie neka vrata i pred njim se pojavi jedna prilika.
"Molim vas, gospodine, vratite se na svoje mesto", ree androidna stjuardesa, okrete mu lea
i ode niz hodnik koji se pruao pred njim.
Kada je srce ponovo poelo da mu kuca, poao je za njom. Ona otvori vrata na kraju
hodnika i proe kroz njih.
Sledio ju je.
Nalazili su se u odeljenju za putnike i Zaphodovo srce ponovo na trenutak zastade.
U svakom seditu sedeo je putnik, vezan za svoje mesto sigurnosnim pojasom.
Kosa putnika bila je dugaka i raupana, nokti takoe dugaki, a mukarci su imali brade.
Svi su, sasvim izvesno, bili ivi - ali uspavani.
Zaphoda prooe trnci.

Lagano, kao u snu, on poe izmeu sedita. Kada je preao polovinu puta, stjuardesa je
stigla do kraja. Ona se okrete i progovori.
"Dame i gospodo, dobar dan", kazala je prijatnim glasom. "Hvala vam to ste ostali sa nama
tokom ovog manjeg zastoja. Uzleteemo im to bude mogue. Ukoliko biste hteli da se
probudite, biete poslueni kafom i keksom."
Zau se blago zujanje.
U istom trenutku, svi putnici se probudie.
Probudili su se uz vritanje i smesta su poeli da grebu po sigurnosnim pojasevima i
sistemima za odravanje ivota koji su ih vezivali za sedita. Vritali su, urlali i jaukali sve dok
Zaphod ne pomisli da e mu se ui raspasti.
Otimali su se i uvijali dok je stjuardesa strpljivo ila prolazom i ispred svakog od njih
ostavljala oljicu kafe i pakovanje keksa.
A onda se jedan od njih podie sa sedita.
Obazro se i ugledao Zaphoda.
Zaphod se najei kao da itava koa namerava da mu odmili sa tela. Okrenuo se i poeo da
bei od vriske.
ovek ga je sledio.
Zapenjeno je odjurio do kraja hodnika, kroz ulaznu komoru i jo dalje. Stigao je do pilotske
kabine, zalupio i zabravio vrata za sobom. Naslonio se na njih, zadihan.
Posle svega nekoliko sekundi, neija ruka poe da lupa po vratima.
Odnekud iz kabine obrati mu se metalni glas.
"Putnicima nije dozvoljen boravak u kabini. Molim vas, vratite se na svoje mesto i saekajte
uzletanje. Upravo se dele kafa i keks. Govori vam autopilot. Molim vas, vratite se na svoje
mesto."
Zaphod ne uzvrati ni re. Teko je disao. Iza njega, ruka je i dalje udarala po vratima.
"Molim vas, vratite se na svoje mesto", ponovio je autopilot. "Putnicima nije dozvoljen
boravak u kabini."
"Ja nisam putnik", zadahta Zaphod.
"Molim vas, vratite se na svoje mesto."
"Ja nisam putnik!" dreknu Zaphod ponovo.
"Molim vas, vratite se na svoje mesto."
"Ja nisam... Hej, uje li ti mene?"
"Molim vas, vratite se na svoje mesto."
"Ti si autopilot?" ree Zaphod.
"Da", ree glas sa upravljake konzole.
"Ti si zaduen za ovaj brod?"
"Da", ree glas ponovo, "dolo je do zastoja. Putnici se trenutno dre u stanju usporenog
ivota, radi udobnosti i prijatnosti. Kafa i keksi slue se svake godine, posle ega se putnici
vraaju u stanje usporenog ivota, radi dalje udobnosti i prijatnosti. Poletanje e uslediti poto
letne rezerve budu popunjene. Izvinjavamo se zbog kanjenja."

Zaphod se odmae od vrata, na kojima se lupanje vie nije ulo. Priao je upravljakoj
konzoli.
"Zastoja?" kriknu on. "Jesi li video kako izgleda svet oko ovoga broda? To je pusto, prava
pravcata pustinja! ovee, civilizacija je nestala. Ovamo nee nikada stii papirnate maramice
sa mirisom limuna!"
"Postoji statistika verovatnoa", produio je autopilot mirno i dostojanstveno, "da e se
razviti nova civilizacija. Jednog dana ovde e biti papirnatih maramica sa mirisom limuna. Do
tada imaemo krai zastoj. Molim vas vratite se na svoje mesto."
"Ali..."
U tom trenutku vrata se otvorie. Zaphod se okrete i vide kako na njima stoji ovek koji ga
je progonio. U ruci je drao veliku poslovnu tanu. Bio je uredno odeven, a kosa mu je bila
kratka. Nije imao bradu i dugake nokte.
"Zaphode Biblbrokse", rekao je on, "moje ime je Zarnivup. Verujem da si eleo da me
vidi."
Zaphod Biblbroks uzdrhta. Njegova usta besmisleno zamucae. Onda se srui na sedite.
"Oh, ovee, oh, ovee, odakle si samo iskoio?" upitao je on.
"ekao sam te ovde", rekao je ovaj poslovnim glasom.
Spustio je torbu i seo na drugo sedite.
"Drago mi je to si posluao uputstvo", rekao je. "Malo sam se plaio da nisi napustio ured
kroz vrata, a ne kroz prozor. Tada bi bio u gadnoj nevolji."
Zaphod zavrte glavama i neto promrmlja.
"Kada si uao na vrata mog ureda, stupio si u moju Vaseljenu sintetisan elektronskim
putem", objasnio je ovaj. "Da si odatle iziao na vrata, ponovo bi se naao u pravoj Vaseljeni.
Vetaka deluje samo dotle."
Samozadovoljno je potapao svoju torbu.
Zaphod ga je zbunjeno i gadljivo gledao.
"U emu je razlika?" promucao je.
"Ni u emu", rekao je Zarnivup. "Istovetne su. Oh - izuzev to su, ini mi se, u stvarnoj
Vaseljeni razarai sa ablje zvezde sivi."
"Ma, ta se to deava?" upita Zaphod.
"Stvar je jednostavna", uzvratio je Zarnivup. Zaphod samo to nije prokljuao od njegove
mirnoe i samozadovoljstva.
"Vrlo jednostavna", ponovio je Zarnivup. "Otkrio sam koordinate na kojima se nalazi taj
ovek - ovek koji vlada Vaseljenom - i otkrio da je njegov svet zatien poljem neverovatnoe.
Da bih zatitio svoju tajnu - i sebe samog - povukao sam se u bezbednost ove Vaseljene, u
potpunosti vetake, i sakrio se u zaboravljenu svemirsku krstaricu. Tu sam bezbedan. U
meuvremenu, ti i ja..."
"Ti i ja", odvrati Zaphod gnevno. "Hoe da kae da sam te poznavao?"
"Da", ree Zarnivup, "dobro smo znali jedan drugoga."
"Nisam imao nimalo ukusa", ree Zaphod i utonu u uvreeno utanje.

"U meuvremenu, ti i ja smo se dogovorili da ukrade brod sa pogonom neverovatnoe jedini koji moe da stigne do vladarevog sveta - i da mi ga doveze ovamo. Verujem da ti je to
polo za rukom i estitam ti." Nasmeio se sitnim, napregnutim osmehom, a Zaphod poele da
ga tresne ciglom posred tog osmeha.
"Oh, a u sluaju da ti nije bilo jasno", dodade Zarnivup, "ova Vaseljena stvorena je naroito
za tebe. Zbog toga si ti u njoj najvanija linost. Nikada ne bi", dodao je sa osmehom koji je jo
vie udeo za ciglom, "preiveo Vrtlog potpune perspektive u stvarnoj Vaseljeni. Idemo li?"
"Kuda?" upita Zaphod mrko. Osetio se slomljeno.
"Na tvoj brod. 'Zlatno srce'. Doveo si ga ovamo, zar ne?"
"Nisam."
"Gde ti je vetrovka?"
Zaphod ga zbunjeno pogleda.
"Moja vetrovka? Svukao sam je. Napolju je."
"Dobro, idemo da je naemo."
Zarnivup ustade i pokaza Zaphodu da ga sledi.
Kada su se ponovo nali u ulaznoj komori, uli su vritanje putnika koje su hranili keksima i
kafom.
"Nije bilo ba prijatno ekati te ovde", ree Zarnivup.
"Tebi nije bilo prijatno!" zaurla Zaphod. "A ta misli kako..."
Zarnivup podie prst da ga utia kada se prolaz otvorio. Na nekoliko stopa odatle videli su
Zaphodovu vetrovku koja je leala u otpacima.
Dok su je gledali, dep vetrovke iznenada se naduo. Rascepio se i raspao. Mali, metalni
model 'Zlatnog srca', koji je Zaphod zbunjeno otkrio u svome depu, stao je da raste.
Rastao je, jo je rastao. Posle dva minuta dostigao je punu veliinu.
"Pri nivou neverovatnoe", ree Zarnivup, "od.. ovaj, ne znam koliko, ali neto veoma
mnogo."
Zaphodu se zavrte.
"Hoe da kae da je sve vreme bio kod mene?"
Zarnivup se nasmei. Podigao je svoju torbu i otvorio je.
Okrenuo je jedan prekida u njenoj unutranjosti.
"Zbogom, vetaka Vaseljeno", rekao je. "Zdravo stvarnosti."
Prizor pred njima jedva primetno zadrhta i ponovo iskrsnu potpuno isti kao pre.
"Vidi?" ree Zarnivup. "Potpuno su isti."
"Hoe da kae", ponovio je Zaphod vrstim glasom, "da je sve vreme bio kod mene?"
"O, da", rekao je Zarnivup, "razume se. U tome je bila sr svega."
"U redu", ree Zaphod, "od sada vie ne raunaj na mene, u budue naprosto vie nemoj da
rauna na mene. Dobio sam to sam traio. "Prepleten si sa poljem neverovatnoe. Ne moe
pobei."
Nasmeio se onim smekom koji je Zaphod toliko udeo da tresne; i ovoga puta Zaphod ga
je tresnuo.

13.
Ford Prefekt dotra na most 'Zlatnog srca'.
"Trilijan! Arture!" uzviknuo je. "Radi! Brod se ponovo aktivirao!"
Trilijan i Artur bili su zaspali na podu.
"Hajde, deco, idemo, slobodni smo", govorio je i tresao ih, ne bi li ih probudio.
"Ej, ao, drutvo", zacvrkuta kompjuter, "ba mi je drago to sam opet sa vama i hteo bih da
vam kaem da..."
"Umukni!" ree Ford. "Reci nam gde se, do avola, nalazimo."
"Na svetu B ablje zvezde. ovee, to ti je prava rupaga", ree Zaphod i dotra na most.
"Zdravo, momci. Mora da vam je toliko drago to me vidite da ne moete nai rei kojima biste
iskazali koliko sam 'ladan frund."
"Koliko si - ta?" upita Artur koji se podizao sa poda, ne shvatajui ni re od svega toga.
"Znam kako vam je", ree Zaphod. "Toliko sam divan ak i kad se spetljam pa ne znam ta
da kaem. E, ba mi je drago to vas vidim, Trilijan, Forde, majmunoliki. Hej, ovaj,
kompjuteru..."
"Ej, ao, gospodine Biblbrokse, ovaj, gospodine, velika mi je ast to..."
"Umukni i vadi nas odavde, brzo, bre, najbre."
"Jata, drugar, a kuda bi ti?"
"Ma kuda, nije bitno", dreknu Zaphod. "Ipak, bitno je!" dodade on hitro. "Hoemo da idemo
do najblieg mesta na kome ima klope!"
"Jata", ree kompjuter veselo, a istog asa most potrese uasna eksplozija.
Kada je Zarnivup minut-dva kasnije uao sa ljivom na oku, sa zanimanjem je posmatrao
etiri oblaka dima.
14.
etiri nepomina tela tonula su kroz uskovitlanu tamu. Svest je umrla, hladni zaborav
uvlaio je tela sve dublje i dublje u ponor nepostojanja. Urlici tiine odjekivali su turobno oko
njih i oni najzad utonue u tamno i gorko more ustalasanog crvenila koje ih lagano proguta,
naizgled zauvek.
Posle neega to je izgledalo kao itava venost, more se povue i ostavi ih da lee na
hladnoj i tvrdoj obali, punoj nanosa i naplavina to ih tu donose struje ivota, Vaseljene i Svega
ostalog.
Hladni grevi ih zahvatie, a svetlosti vrtoglavo zaplesae oko njih. Hladna, tvrda obala tre
se, zavrte i potom umiri. Mrano je svetlucala - bila je to vrlo fino uglaana, hladna, tvrda
obala.
Zelena mrlja gledala ih je sa neodobravanjem.
Ona se nakalja.
"Dobro vee madam, gospodo". rekla je, "Imate li rezervaciju?"
Fordova svest poskoi poput gume i njegov mozak stade da razmilja. On bunovno pogleda

zelenu mrlju.
"Rezervaciju?" ponovio je slabanim glasom.
"Da, gospodine", ree zelena mrlja.
"Zar je za zagrobni ivot potrebna rezervacija?"
Zelena mrlja prezrivo se namrgodi, onoliko koliko je mogue jednoj zelenoj mrlji da uini
tako neto.
"Zagrobni ivot, gospodine?" upitala je.
Artur Dent lovio je svoju svest kao pare sapuna izgubljeno u kadi.
"Da li ja ovo zagrobni ivot?" promucao je on.
"Pa, pretpostavljam", rea Ford Prefekt, pokuavajui da utvrdi u kom smeru je gore.
Proverio je teoriju da mora biti nasuprot hladnoj, tvrdoj obali na kojoj je leao i zateturao se na
onome za ta se nadao da predstavlja njegova stopala.
"Hou da kaem", rekao je i blago se njihao, "nije mogue da smo preiveli onu eksploziju,
zar ne?"
"Ne", promrmljao je Artur. Podigao se na laktove, ali to, izgleda, nije izmenilo nita bitno.
On se ponovo skljoka.
"Ne", ree Trilijan. "Ba nikako nije mogue."
Sa poda dopre muno, prodorno krkljanje. To je Zaphod Biblbroks pokuavao da govori.
"Ja svakako nisam preiveo", krkljao je. "Potpuno sam mrtav. Tras, bang i to mu je to."
"Aha, zahvaljujui tebi", ree Ford, "nismo imali nikakvih izgleda. Mora da smo razneseni u
parad. Ruke, noge, na sve strane."
"Aha", ree Zaphod, buno se upinjui da se osloni na noge.
"Ukoliko dama i gospoda ele da porue pia..." ree zelena mrlja, nestrpljivo nagnuta nad
njih.
"Tres, pljus", nastavio je Zaphod, "u trenu razneseni na sastavne delove. Ej, Forde", rekao je
kada je prepoznao jednu od mrlja oko sebe koje su dobijale vrste oblike, "da li ti je itav ivot
u trenutku proao pred oima?"
"I tebi se to desilo?" ree Ford. "itav ivot?"
"Aha", ree Zaphod, "ili bar mislim da je moj. Zna da puno vremena provodim van sebe."
Obazro se po raznovrsnim oblicima koji su najzad poeli da se pretvaraju u prave oblike
umesto da i dalje budu nejasni i drhtavi bezoblini oblici.
"I tako..." rekao je.
"ta tako?" upita Ford.
"I tako", ree Zaphod uz oklevanje, "leimo mrtvi..."
"Stojimo", ispravila ga je Trilijan.
"Ovaj, stojimo mrtvi", nastavio je Zaphod, "u ovom pustom..."
"Restoranu", ree Artur Dent koji je stao na noge i, na svoje veliko zaprepaenje, sada
mogao da vidi sasvim jasno. To jest, nije ga iznenadila injenica da je mogao da vidi, ve ono
to je video.
"I tako", zbunjeno je produio Zaphod, "stojimo mrtvi u ovom pustom..,."

"Prvoklasnom", ree Trilijan.

"Restoranu", zakljuio je Zaphod.
"udno, zar ne?" ree Ford.
"Ovaj, aha."
"A to imaju lepe lustere", ree Trilijan.
Zbunjeno su se osvrtali.
"Ne lii mi ba na zagrobni ivot", ree Artur, "Vie je kao neki aprs vie."
Lusteri su, u stvari, bili pomalo previe svetli, a niska, zakrivljena tavanica, sa koje bi visili
u nekoj idealnoj Vaseljeni, ne bi bila obojena ba tom posebnom nijansom dubokog tirkiza, a
ak i kada bi bila, ne bi bila toliko istaknuta priguenim, ambijentnim svetlom. Ali, ova
Vaseljena nije idealna, a dalji dokaz za to bile su vrtoglave are na mozaikom mermernom
podu i nain na koji je bila napravljena prednja strana osamdeset jardi dugakog bara sa
gornjom ploom od mermera. Prednja strana osamdeset jardi dugakog bara sa gornjom ploom
od mermera bila je napravljena spajanjem gotovo dvadeset hiljada mozaikih koa antareskih
gutera, uprkos injenici da ih je dvadeset hiljada antareskih gutera smatralo neophodnim za
dranje svoje unutranjosti u njima.
Izvestan broj bogato odevenih stvorenja nemarno je stajao uz bar ili sedeo zavaljen po
raskonim foteljama ivih boja koje su bile razmetene tu i tamo oko bara. Mladi oficir vl'hurga
i njegova zelenkasta, zadimljena, mlada dama odoe kroz ogromna vrata od mutnog stakla na
suprotnom kraju bara u zaslepljujuu svetlost glavnog dela restorana.
Iza Artura nalazio se veliki, panoramski prozor zaklonjen zavesama. On povua u stranu
ugao zavese i zagleda se u mrtvi i jezivi predeo, siv, izbrazdan i tmuran, pejsa od koga bi se u
normalnim prilikama najeio. Meutim, ovo nisu bile normalne prilike, a stvar od koje mu se
krv sledila i od koje su poeli da mu gamiu trnci, tako da mu se inilo da koa eli da mu
umakne sa temena, bilo je nebo. Nebo je bilo...
Jedan sluga u livreji povue zavesu nazad na mesto.
"Sve u svoje vreme, gospodine", rekao je on.
Zaphodove oi sevnue.
"Hej, trenutak, drugovi mrtvaci", kazao je. "ini mi se da nam ovde nedostaje neto
ultravano. Neko je ovde neto rekao, a mi smo to propustili."
Artur oseti neizmerno olakanje to moe da skrene panju sa onoga to je upravo video.
Rekao je: "Kazao sam da je ovo neka vrsta apres..."
"Aha, a zar nisi poeleo da to nisi uradio?" upita Zaphod. "Forde?"
"Rekao sam da je sve to udno."
"Da, pametno, ali mnogo mrano; moda je to..."
"Moda", umea se zelena mrlja koja je do tog trenutka poprimila oblik maleckog,
naboranog, zelenog kelnera u crnom odelu, "moda biste vie voleli da o tome raspravljate uz
pie."
"Pie!" kriknu Zaphod. "To je to! Vidi kako ti stvari promaknu kada nisi neprestano na
oprezu."

"Zaista, gospodine", ree kelner strpljivo. "Ako bi dama i gospoda eleli da porue svoja
pia pre veere..."
"Veera!" strasno uskliknu Zaphod. "uj, mali, zeleni ovee, moj stomak mogao bi da te
odvede kui i tetoi itave noi za samu tu pomisao."
"...A Vaseljena e", produio je kelner, reen da ne dopusti da ga skrenu sa utabanih staza,
"eksplodirati kasnije zarad vaeg zadovoljstva."
Fordova glava polako se okrete prema njemu.
"Auh", rekao je. "Kakva to pia sluite na ovom mestu?"
Kelner se nasmei uglaenim, suzdranim, kelnerskim smekom.
"Ah", ree on, "izgleda da me je gospodin pogreno shvatio."
"Oh, nadam se da nisam", uzdahnu Ford.
Kelner se nakalja uglaenim, suzdranim kelnerskim kaljucanjem.
"Nije udo to putovanje kroz vreme rastrojava nae goste u izvesnoj meri", rekao je. "I zato,
ukoliko smem da predloim..."
"Putovanje kroz vreme", ponovi Zaphod.
"Putovanje kroz vreme", ponovi Ford.
"Putovanje kroz vreme", ponovi Trilijan.
"Hoete da kaete da ovo nije zagrobni ivot?" upita Artur.
Kelner se nasmei uglaenim, suzdranim kelnerskim smekom. Gotovo da je u potpunosti
iscrpeo svoj uglaeni, suzdrani kelnerski repertoar i bio je na granici da pree u ulogu pomalo
krutog i sarkastino raspoloenog kelneria.
"Zagrobni ivot?" rekao je. "Ne, gospodine."
"A mi nismo mrtvi?" ree Artur.
Kelner kruto stisnu usne.
"Ah, ah", rekao je. "Gospodin je sasvim oigledno iv, inae ja ne bih pokuavao da
posluim gospodina."
Neverovatnim pokretom, koji je besmisleno opisivati, Zaphod Biblbroks lupi se rukom po
svakom od svoja dva ela, a treom se pljesnu po butini.
"Hej, drutvo", ree on, "pa ovo je ludo. Uspeli smo. Najzad smo stigli tamo kuda smo
eleli. Ovo je Milivejs!"
"Milivejs!" ree Ford.
"Da, gospodine", rekao je kelner, najzad zaboravivi na strpljenje. "Ovo je Milivejs Restoran na kraju Vaseljene."
"Na kraju ega?" upita Artur.
"Vaseljene", ponovio je kelner, vrlo razgovetno i bespotrebno otro.
"A kada joj je to doao kraj?" ree Artur.
"Doi e kroz svega nekoliko minuta", ree kelner. On duboko uzdahnu. To nije morao da
uini, jer njegovo telo bilo je snabdeveno neobinom smeom gasova, neophodnih za
preivljavanje, preko malog intravenoznog aparata koji mu je bio prikaen za nogu. Ali dou
trenuci kada, kakav god da vam je metabolizam, morate duboko da uzdahnete.

"A sada, ukoliko imate nameru da najzad poruite pia", rekao je on, "odveo bih vas do
vaeg stola."
Zaphod se nasmei sa dva suluda smeka, ode do bara i pokupova gotovo sve to je tamo
zatekao.
15.
Restoran na kraju Vaseljene jedan je od najneobinijih poduhvata u itavoj istoriji
ugostiteljstva. Sagraen je na izlomljenim ostacima jedne... Bie sagraen na izlomljenim
ostacima jedne... To jest, bie sagraen do sadanjeg trenutka, a u stvari je bio...
Jedan od najveih problema na koji se nailo u vezi sa putovanjem kroz vreme nije taj to
sluajno moete da postanete sopstvena majka ili otac. Nema takvog problema proisteklog iz
okolnosti da ste postali sopstvena majka ili otac sa kojim irokogruda ili prilagodljiva porodica
ne bi mogla da izie nakraj. Ne postoji ni problem menjanja toka istorije - tok istorije ne moe
se izmeniti, jer sve se u njemu uklapa kao mozaik. Sve bitne promene dogodile su se pre stvari
koje bi trebalo da promene i na kraju se sve lepo slae.
Najvei problem u svemu tome, u stvari, je gramatiki, a glavno struno delo iz te oblasti
kome se treba obratiti jeste rad dr Dana Stritmennera pod naslovom 'Prirunik za vremeplovce
o hiljadu i jednom vremenskom obliku glagola'. Ono e vam, na primer, objasniti kako da
opiete neto to je trebalo da vam se dogodi u prolosti pre nego to ste vi to izbegli
vremenskim skokom za dva dana u budunost da biste ga zaobili. Sluaj e biti opisan na
razliite naine u zavisnosti od toga da li govorite sa take gledanja vaeg prirodnog vremena,
iz vremena u daljoj budunosti ili, pak, iz prolosti koja dolazi posle toga, a stvar se dalje
uslonjava mogunou da razgovor vodite u trenutku dok putujete iz jednog vremena u drugo
sa namerom da postanete sopstvena majka ili otac.
Veina italaca stie najdalje do glagolskog oblika zvanog modifikovani subinvertovani
plagalno konjuktivni intencional budui pre nego to odustane; i, zapravo, u kasnijim izdanjima
te knjige sve stranice posle ove take ostavljene su prazne da bi se utedelo na tamparskim
trokovima.
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' glatko zaobilazi ovu zavrzlamu akademskih apstrakcija
i zastaje samo da bi primetio da je pojam 'perfekt futurni' naputen od kada je utvreno da ga
nema.
Da zakljuimo.
Restoran na kraju Vaseljene jedan je od najneobinijih poduhvata u itavoj istoriji
ugostiteljstva.
Sagraen je na izlomljenim ostacima jedne planete koja je na kraju unitena i koja je
(hoeste biela biti) zatvorena u dinovski mehur vremena i poslata u budunost sve do onog
trenutka u kome je Vaseljena dola do kraja.
Ovo je, kako bi mnogi kazali, nemogue.
U njemu, gosti zauzimaju (hoesu do-zauzimati) mesta za stolovima i jedu (hoesu doposmatrati) dok itavo postanje eksplodira oko njih.

A to je, kako bi mnogi kazali, takoe nemogue.

Moete da doete (moetesu doesu do-kad) u bilo koji termin bez prethodne najave (posledo preposle najave) jer mesta moete rezervisati retroaktivno kada se vratite u svoje vreme
(moeteda do-rezervisati jestenta do preposle posleimno vraodlazei retrokui).
Ovo je, kako bi se mnogi sada pobunili, krajnje nemogue.
U restoranu moete sresti zadivljujuu skupinu predstavnika celokupne civilizacije vremena
i prostora i ruati zajedno sa njom (moetesu srestesu uz sa ruesu do-posle).
Ovo je, kao to se moe strpljivo objasniti, takoe nemogue.
Inae, mesto moete posetiti koliko god puta elite (mogesu do-po-set re-odposeujuivati i tako dalje - za ostale glagolske ispravke konsultujte knjigu dr Stritmennera); pri tom moete
biti sasvim sigurni da nikada neete sresti samoga sebe, zbog nelagodnosti koju to obino
izaziva.
A ovo, ak i da je ostatak istinit, to nije, bespogovorno je nemogue, kau sumnjiavci.
Sve to, dakle, treba da uinite jeste da uloite jednu paru na bankovni raun u sopstvenoj
eri, a kada stignete do kraja vremena kamate e vam omoguiti da bez problema platite
basnoslovnu cenu svoje veere.
Ovo je, kako mnogi tvrde, ne samo potpuno nemogue, ve i sasvim blesavo, i zbog toga su
reklamni strunjaci bastablonskog zvezdanog sistema izmislili sledei slogan: 'Ako ste od jutros
uinili est nemoguih stvari, zbog ega ih ne zaokruite dorukom u Milivejsu, Restoranu na
kraju Vaseljene?"
16.
Za barom, Zaphod je sve bre tonuo u blaenstvo. Njegove glave sudarale su se jedna sa
drugom, a osmesi su bili sve ratimovaniji. Bio je idiotski srean.
"Zaphode", ree Ford, "dok si jo u stanju da govori, hoe li da mi kae ta se, kog
fotona, dogodilo? Gde si bio? Gde smo mi bili? Sitnica, ali bih voleo da je raistim."
Zaphodova leva glava istreznila se i gurnula desnu jo dublje u tamu pijanstva.
"Aha", ree on, "bio sam tu i tamo. Hteli su da naem oveka koji vlada Vaseljenom, ali me
to ne zanima. Ne verujem da ume da kuva."
Njegova leva glava gledala je desnu kako to govori, a onda je klimnula.
"Jest", kazala je, "trgni jo jednu."
Ford popi jo jedan pangalaktiki grgolj blaster, pie koje je jednom opisano kao alkoholni
ekvivalent oruane pljake u kojoj vas lopov tresne batinom po glavi - skupo i loe po glavu.
ta god da se desilo, pomisli Ford, ba ga i nije mnogo briga.
"uj, Forde", ree Zaphod, "sve je frudno i po."
"Misli, sve je u redu."
"Ne", ree Zaphod, "ne mislim da je sve u redu. Onda ne bi bilo frudno i po. Ali ako ba
hoe da zna ta je bilo, samo u ti rei da sam itavu situaciju imao u depu. U redu?"
Ford slee ramenima.
Zaphod se zakikota u svoju au. Pie se preli preko ruba i poe da nagriza mermernu plou

bara.
Jedan nebeski ciganin prie im i poe da svira na elektrinoj violini sve dok mu Zaphod nije
dao gomilu novca, a onda je pristao da ode.
Ciganin je priao Arturu i Trilijan koji su sedeli za drugim delom bara.
Ne znam kakvo je ovo mesto", ree Artur, "ali jeim se od njega."
"Popij jo jedno pie", ree Trilijan. "Opusti se."
"ta od toga da uradim?" ree Artur. "Te dve stvari u potpunosti iskljuuju jedna drugu."
"Jadni Arture, nisi ti za ovakav ivot, je l' da?"
"Ti ovo zove ivot?"
"Poinje da zvui kao Marvin."
"Marvin je najbistriji mislilac koga poznajem. ta misli, kako da nateramo ovog violinistu
da se skloni odavde?"
Kelner im prie.
"Va sto je spreman", rekao je.
Gledano spolja, to se inae nikada nije desilo, restoran podsea na dinovsku morsku
zvezdu prilepljenu na izgubljeni komad stene. U svakom od njenih krakova nalaze se barovi,
kuhinje i generatori polja sila koje titi itavo ustrojstvo, skupa sa smrvljenim odlomkom
planete na koji je ono smeteno, kao i sa vremenskim turbinama koje celokupnu tvorevinu
ljuljukaju napred-nazad preko kljunog trenutka.
U sreditu se nalazila divovska zlatna kupola, gotovo savreno loptasta, a Zaphod, Ford,
Artur i Trilijan preli su sada u tu oblast.
Prizor pred njima zapremao je jedno pet tona najistijeg sjaja koji se nalazio na svakoj
raspoloivoj povrini. Ostale povrine nisu bile na raspolaganju, jer su ve bile prekrivene
draguljima, skupocenim morskim koljkama iz Santraginusa, zlatnim listovima, mozainom
keramikom, guterovim koama i milionima drugih, neprepoznatljivih ukrasa i dekoracija.
Staklo je svetlucalo, srebro je sijalo, zlato blistalo, Artur Dent je zurio.
"Vouii", ree Zaphod, "opala."
"Neverovatno", promuca Artur. "Sav taj narod...! Te stvari...!"
"Te stvari", ree Ford Prefekt mirno, "takoe su narod."
"Taj narod", ispravi se Artur, "i... taj ostali narod..."
"A tek osvetljenje...!" ree Trilijan.
"I stolovi..." ree Artur.
"Odela...!" ree Trilijan.
Kelner pomisli kako zvue poput para divljaka koji su prvi put sili u grad.
"Kraj Vaseljene vrlo je popularan", ree Zaphod, probijajui se nesigurno izmeu stolova,
od kojih se neki napravljeni od mermera, neki od najistijeg ultramahagonija, neki ak i od
platine, a za svakim je sedela grupa neobinih stvorenja, eretala i prouavala jelovnike.
"Ljudi vole da se pripreme za ovo", nastavio je Zaphod. "To im daje oseanje izuzetnosti."
Stolovi su bili rasporeeni u irokom luku oko sredinje pozornice na kojoj je malena grupa

muziara svirala laku muziku; po Arturovoj skromnoj proceni, bilo je najmanje hiljadu stolova,
a razbacane meu njima nalazile su se palme koje su se njihale, itavi vodoskoci, groteskni
kipovi - ukratko, sve one sporedne stvari zajednike restoranima u kojima se vrlo malo tedi da
bi se ostavio utisak da se nimalo ne tedi. Artur se obazre, napola oekujui da e videti da se
to, u stvari, snima reklama za Ameriken Ekspres.
Zaphod podgurnu Forda, a ovaj podgurnu Zaphoda.
"Vouii", ree Zaphod.
"Opala", ree Ford.
"Moj pradeda mora da je stvarno zeznuo kompjuter, zna", ree Zaphod. "Rekao sam mu da
nas odvede do najblieg mesta na kome ima klope, a on nas alje na kraj Vaseljene. Podseti me
da mu se jednog dana nekako oduim."
Zastao je.
"Ej, zna da su svi ovde? Svi oni koji su nekad bili neko i neto."
"Nekad bili?" upita Artur.
"Na kraju Vaseljene prisiljen si da tokom govora strano esto koristi prolo vreme", ree
Zaphod, "jer sve to je bilo, bilo je. ao, momci", ree on oblinjem paru stvorenja u obliku
dinovskih iguana. "Kako ste mi bili?"
"Je li to Zaphod Biblbroks?" upita jedna iguana drugu.
"Izgleda", odvrati druga iguana.
"E pa, stvarno, svega ima na ovom svetu", ree prva iguana.
"to ti je ivot!" ree druga iguana.
"Ono to sam napravi od njega", ree prva i potom obe utonue u utanje. ekale su
najvelianstveniju predstavu u Vaseljeni.
"Hej, Zaphode", ree Ford, zamahnu rukom da ga uhvati za miicu, ali, usled dejstva treeg
pangalaktikog grgolj blastera, promai. Zatim uperi nesigurni prst.
"Eno ga, tamo, jedan moj stari drugar", rekao je. "Hotblek Deziato! Vidi, onaj za stolom od
platine, obuen u platinsko odelo."
Zaphod pokua da sledi pogledom Fordov prst, ali od toga mu se samo zavrte u glavi. Onda
ga je konano spazio.
"Aha", ree on, a shvati tek trenutak kasnije. "Ej", dodade, "ala je taj tip radio na
megaveliko! Ouu, vee od svega do sada. Osim mene."
"Ma, ko je to?" upita Trilijan.
"Hotblek Deziato?" ree Zaphod zapanjeno. "Ne zna? Nikada nisi ula za Zonu
Katastrofe?"
"Ne", ree Trilijan, jer stvarno nije ula.
"Najvei", ree Ford, "najbuniji..."
"Najbogatiji", pomoe mu Zaphod.
"...Rok sastav u istoriji itave..." traio je re.
"...itave istorije", dopuni ga Zaphod.
"Ne", rekla je Trilijan.

"Auuuu", ree Zaphod. "Stigosmo do kraja Vaseljene, a ti nisi do sada ni ivela. ta si samo
propustila!"
On je odvede do stola, tamo gde je kelner sve vreme ekao. Artur ih je sledio, oseajui se
vrlo izgubljeno i usamljeno.
Ford se otetura kroz guvu da bi obnovio staro prijateljatvo.
"Ej, ovaj, Hotblee", pozvao je, "kako si? Ba mi je drago to te vidim, stari moj. Kako
galama? Izgleda sjajno, stvarno vrlo, vrlo debelo i nezdravo. Zadivljujue." On pljesnu oveka
po leima i blago se iznenadi kada vide da to nije izazvalo nikakvu reakciju. Pangalaktiki
grgolj blasteri koji su se komeali po njemu rekoe mu da navali bez obzira.
"Sea li se starih dana?" upitao je. "Kada nismo izbijali iz nekih mesta. Bistro
'Protivzakoniti', sea li se? Duan 'Kod Slimove gue'. 'Gadnodromska Cugarama'. To su bili
divni dani, eh?"
Hotblek Deziato nije izneo nikakav stav o tome jesu li to bili divni dani ili ne. Fordu to nije
smetalo.
"A kada ogladnimo, predstavljali smo se kao sanitarni inspektori, sea li se? Pa smo ili
okolo i konfiskovali klopu i pie, ha? Sve dok nismo zaradili trovanje hranom. Oh, pa onda,
one noi kada smo priali i cugali po onim smrdljivim sobicima iznad Kafea Lu u Greteninom
Gradu na Novom Betelu, a ti si stalno sedeo u drugoj sobi i pokuavao da pie pesme na svojoj
citri, o Boe, kako smo ih svi mrzeli. Ti si govorio da te nije briga za to, a mi smo govorili da
nas jeste, jer smo ih toliko mrzeli." Na Fordove oi poe da se navlai skrama.
"A ti si rekao da ne eli da postane zvezda", nastavio je, valjajui se u nostalgiji, "jer
prezire sistem koji ih okruuje. A mi smo rekli - Hadra i Salidu i ja - da po naem miljenju
nema izbora. I ta sad radi. Kupuje prave zvezdane sisteme!"
Okrenuo se i zamolio za panju prisutne za okolnim stolovima.
"Ovde je", ree on, "ovek koji kupuje zvezdane sisteme!"
Hotblek Deziato nije pokuao ni da potvrdi ni da porekne ovu izjavu i panja privremene
publike brzo je splasnula.
"Imam oseaj da je i ovde neko pijan", promrmljalo je ljubiasto stvorenje koje je podsealo
na etku zamoenu u vinsku au.
Ford se blago zatetura i srui u stolicu naspram Hotbleka Deziata.
"Kako ide ona stvar?" upitao je, nesmotreno se oslonio na bocu i prevrnuo je - kako se
ispostavilo, pravo u au koja je stajala pored nje. Da srena sluajnost ne bi ostala
neiskoriena, iskapio je au.
"Ona mnogo mona stvar", produio je, "Kako ono ide? 'Bvarm! Bvarm! Baderr!', a na
koncertnim izvoenjima predvieno je da se onaj brod srui pravo na sunce, a to ti, bome,
i izvede!"
Ford tresnu pesnicom o dlan da bi grafiki ilustrovao taj podvig. Ponovo je preturio bocu.
"Brod! Sunce! Vam bang!" kroknuo je. "Ma, zaboravite lasere i ostale triarije! Vi, momci,
bavite se protuberancama i pravim sunevim pegama. Oh, a tek to su vam pesme strane."
Oi su mu sledile tok pia koje je iz boce klokotalo na sto. Neto treba da se preduzme u

vezi sa tim, pomislio je on.

"Ej, hoe pie?" upitao je. U njegov zakreni um poela je da prodire svest o tome da neto
nedostaje u ovom susretu i da je to na neki nain povezano sa injenicom da debeljko koji je
sedeo naspram njega u svome platinskom odelu i sa srebrnim eirom sve do sada nije rekao
'ao, Forde' ili 'Ba mi je drago to smo se sreli posle tolikih godina' - niti, u stvari, bilo ta
drugo. tavie, do sada se nije ni pomerio.
"Hotblek?" ree Ford.
Ogromna, mesnata aka spusti mu se na rame i odgurnu ga. On nespretno slete sa svog
sedita i upilji se nagore, ne bi li proverio moe li da opazi vlasnika neugodne ruerde. Vlasnika
nije bilo teko opaziti, jer bio je visok preko dva metra i ne ba krhko graen. U stvari, bio je
graen onako kako se prave kone sofe, sav svetlucav, uglaan, kvrgav i veoma dobro nabijen.
Odelo u koje je bio nagurao ljudsko telo delovalo je kao da mu je jedina svrha u ivotu da
demonstrira koliko je bilo teko smestiti takvo telo u njega. Lice mu je imalo povrinu nalik
pomorandinoj kori u boji jabuke, ali tu se okonavala svaka slinost sa bilo ime slatkim.
"Mali..." ree glas koji je sleteo sa ovekovih usana kao da se pre toga mnogo gadno proveo
tamo dole u njegovim grudima.
"Ovaj, da?" ree Ford razgovorljivo. Teturavo se ispravio na stopala i razoarao kada je
shvatio da se vrh njegove glave nije naao na veoj visini u odnosu na ovekovo telo.
"Brii", ree ovek.
"Oh, je l' da?" ree Ford, pitajui se koliko pametno postupa, "a ko si ti?"
ovek na trenutak razmisli. Nije bio naviknut da mu postavljaju takva pitanja. Ipak, posle
izvesnog vremena dao je odgovor.
"Ja sam onaj koji ti kae da brie", rekao je, "pre nego to te sam zbriem."
"uj", ree Ford nervozno - poeleo je da u glavi prestane da mu se vrti, kako bi mogao da
se uhvati ukotac sa situacijom - "uj", produio je, "ja sam stari Hotblekov drugar, a..."
On pogleda Hotbleka Deziata, koji jo nije mrdnuo ni trepavicom.
"...A..." ree Ford, pitajui se ta bi bilo dobro da kae posle tog 'a'.
Ogromni ovek izbaci itavu reenicu koja je dolazila posle 'a'.
"A ja sam telesni uvar gospodina Hotbleka", glasila je ta reenica, "i odgovoran sam za
njegovo telo, a nisam odgovoran za tvoje i zato ga vuci odavde pre nego to se oteti."
"E pa, ekaj trenutak", ree Ford.
"Nikakav trenutak!" zatutnjao je telesni uvar. "Nikakvo ekanje! Gospodin Deziato ne
razgovara ni sa kim!"
"Pa, moda bi mogao da ga pusti da sam kae ta misli o tome", ree Ford.
"On ne razgovara ni sa kime!" dreknu telesni uvar.
Ford ponovo bojaljivo pogleda Hotbleka i bi prisiljen da prizna samome sebi kako je istina,
izgleda, na strani telesnog uvara. Jo nije bilo ni nagovetaja nekog pokreta, da i ne
pominjemo zanimanje za Fordovo zdravlje.
"Zato?" ree Ford. "ta mu je?"
I telesni uvar mu ree.

17.
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' belei da 'Zonu Katastrofe', plutonijumski rok sastav iz
oblasti Gagrakake, svi dre ne samo za najbuniji rok sastav, ve, zapravo, za najjai izvor buke
koji postoji. Redovni posetioci njihovih koncerata smatraju da je zvuk koji oni proizvode
najlepe sluati iz ogromnih, betonskih bunkera smetenih na oko trideset sedam milja od
pozornice, dok sami muziari sviraju na svojim instrumentima uz pomo daljinske kontrole sa
dobro izolovanog svemirskog broda koji ostaje na orbiti planete - ili, ee, na orbiti neke druge
planete.
Uopte uzev, njihove pesme su vrlo jednostavne i uglavnom slede poznati motiv o tome
kako mladi-stvorenje sree devojku-stvorenje pod srebrnim mesecom, koji potom eksplodira
bez ikakvog vidljivog razloga.
Mnogi svetovi danas su u potpunosti zabranili njihove nastupe, ponekad iz umetnikih
razloga, ali najee zbog toga to sistem obraanja publici koji koristi sastav kri lokalne
propise o ogranienom korienju stratekog naoruanja.
Ali to nije smanjilo njihove prihode koji potiu od proirivanja granica iste
hipermatematike, a njihov glavni raunovoa nedavno je postavljen za profesora
neomatematike na Maksimegalomanskom univerzitetu kao znak priznanja za njegovu optu i
specijalnu teoriju poreskih prijava 'Zone Katastrofe', gde dokazuje da itavo ustrojstvo
prostornovremenskog kontinuuma ne samo da je zakrivljeno, ve je, u stvari, potpuno uvrnuto.
Ford se dotetura do stola za kojim su sedeli Zaphod, Artur i Trilijan i ekali da pone
zabava.
"'Ou da jedem", ree Ford.
"ao, Forde", ree Zaphod. "Jesi li popriao sa velikim galamdijom?"
Ford neodreeno zatrese glavom.
"S Hotblekom? Pa jesam, u neku ruku."
"ta kae?"
"Pa, u stvari ne ba Bog zna ta. On je... ovaj..."
"Aha?"
"Provodi godinu dana mrtav zbog poreza. Moram da sednem."
Seo je.
Pribliio im se kelner.
"elite li jelovnik?" upitao je. "Ili ete da probate specijalitet veeri?"
"Ha?" upita Ford.
"Ha?" upita Artur.
"Ha?" upita Trilijan.
"To!" ree Zaphod. "Daj meso, pa emo sesti i jesti."
U malenoj sobi, u jednom od krakova kompleksa restorana, visoka, mrava, izduena prilika
odgurnu zavesu u stranu i zaborav minu njenim licem.

Nije to bilo privlano lice, moda zato to je zaborav ve toliko puta minuo njime. Za
poetak, bilo je previe izdueno, oi su bile upale i sa podonjacima, obrazi previe ispijeni,
usne pretanke i preiroke, a kada su se rastvorile, njegovi zubi previe su podseali na isturene
kibic-prozore koje je neko nedavno oprao. I ruke koje su drale zavesu bile su dugake i tanke:
osim toga, bile su hladne. Ovla su dodirivale nabore zavese i odavale utisak da bi, kada ih ne
bi budno drao na oku, odgmizale za svoj raun i napravile neto jezivo u nekom budaku.
Pustio je zavesu i uasna svetlost koja je poigravala na njegovom licu ode da poigra na
nekom zdravijem mestu. Nemirno je koraao po maloj odaji, poput bogomoljke koja razmilja
o veernjoj molitvi, i konano seo na tronu stolicu pokraj stoia na nogarima, poevi da
prelistava nekoliko papira na kojima su bili ispisani vicevi.
Oglasilo se zvonce.
Odgurnuo je tanki sveanj papira i ustao. Njegove ruke ovla dodirnue jedan deo od milion
ukrasa duginih boja koji su mu prekrivali odelo, a onda je nestao kroz vrata.
U restoranu, svetla se priguie, muzika ubrza ritam, usamljena taka svetlosti zari se u tamu
stepenita koje je vodilo do sredita pozornice.
Na vrhu stepenita pojavi se visoka prilika odevena u blistave boje. ovek istra na
pozornicu, malo se nae pred mikrofonom, jednim zamahom dugake, tanke ruke odvoji ga sa
postolja i na trenutak zastade, klanjajui se publici levo i desno, zahvaljujui na pljesku i
pokazujui svoje kibic-prozore. Mahnuo je bliskim prijateljima u publici, iako takvih nije bilo, i
saekao da pljesak zamre.
Podigao je ruku i nasmejao se osmehom koji ne samo da se pruao od uha do uha, ve kao
da se na neki nain prostirao i izvan granica njegovog lica.
"Hvala vam, dame i gospodo!" kliknuo je. "Hvala vam veliko. Hvala vam od sveg srca."
Gladao ih je blistavim oima.
"Dame i gospodo", rekao je, "Vaseljena kakvu poznajemo do ovog trenutka postoji ve
preko sto sedamdeset hiljada miliona milijardi godina i zavrie se kroz neto vie od pola asa.
I zato, dobro doli u Milivejs, Restoran na kraju Vaseljene!"
Jednim pokretom spretno izazva novu salvu spontanog pljeska. Drugim pokretom je prekide.
"Ja sam va domain veeras", rekao je. "Ime mi je Maks Kvordlplin..." (Svi su to znali,
njegova taka bila je uvena irom poznate Galaksije, ali on je to izgovorio radi novog pljeska,
na kome se zahvalio skromnim osmehom i mahanjem). "...I ba stiem sa drugog kraja
vremena, gde sam bio domain programa u baru 'Burger Velikog Praska' - i, mogu vam rei,
dame i gospodo, da smo tamo imali vrlo uzbudljivo vee - a sada u biti sa vama tokom ovog
znaajniog istorijskog dogaaja - kraja same istorije!"
Nova salva pljeska brzo je zamrla kada su se svetla jo vie pritulila. Na svakom stolu svee
se upalie same od sebe i otee prigueni uzdah od svih prisutnih, ovenavi ih sa hiljadu
majunih, treptavih plamiaka i milion pritajenih senki. Drhtaj uzbuenja proe zamraenim
restoranom kada ogromna zlatna kupola nad njim poe vrlo, vrlo polako da bledi, nestaje, ili.
Kada je produio, Maksov glas bio je priguen.
"Dakle, dame i gospodo", proaptao je, "svee su upaljene, orkestar svira tihu muziku i dok

iznad nas kupola zatiena poljem sila polako bledi, postaje prozirna i otkriva nam tamno i
zloslutno nebo oteano davnanjom svetlou potamnelih, nabreklih zvezda, vidim da smo svi
spremni za udesnu veernju apokalipsu!"
ak je i blago muziciranje orkestra iezlo kada je ok zaprepaenja polegao po svima
onima koji nikada ranije nisu videli taj prizor.
udovina, uasna svetlost prosu se na njih
- odvratna svetlost
- uzavrela, kruna svetlost
- svetlost koja bi porunela i sam pakao.
Dolazio je kraj Vaseljene.
Nekoliko dugih sekundi restoran se tiho okretao kroz pomamnu prazninu. Onda Maks
ponovo progovori.
"Za sve one meu vama koji su se ikada ponadali da e ugledati svetlost na kraju tunela",
rekao je, "to vam je to."
Orkestar ponovo zasvira.
"Hvala vam, dame i gospodo", uskliknuo je Maks. "Za koji trenutak biu ponovo sa vama, a
sada vas preputam izuzetno sposobnim rukama gospodina Rega Nulifaja i njegovog
Kataklizmikog Komba. Molim veliki pljesak za Rega i njegove momke!"
Zastraujui haos na nebu i dalje je trajao.
Publika uz oklevanje zapljeska i trenutak ili dva potom ponovo se uspostavi normalan
razgovor. Maks poe izmeu stolova, priajui viceve, gromoglasno se smejui, radei svoj
posao.
Jedna krupna, mlena ivotinja prie stolu Zaphoda Biblbroksa; Bio je to veliki, debeli,
mesnati etvoronoac koji je liio na vola, krupnih vodnjikavih oiju, malih rogova i sa neim
to je gotovo podsealo na ponizni osmeh na licu.
"Dobro vee", ree ona, teko sevi na pod. "Ja sam specijalitet veeri. Smem li da vam
ponudim delove svog tela?" Zagroktala je i zakrkljala, udobnije se namestila se i krotko ih
pogledala.
Njen pogled uzvratili su izrazi zaprepaenja i zbunjenosti Artura i Trilijan, rezignirano
sleganje ramena Forda Prefekta i izraz najistije gladi Zaphoda Biblbroksa.
"Moda pare pleke", predloi ivotinja. "U sosu od belog vina?"
"Ovaj, tvoje pleke?" upita Artur apatom punim groze.
"Ali, gospodine, moje pleke, razume se", zabrundala je miroljubivo ivotinja, "zar smem da
raspolaem tuom?"
Zaphod skoi na noge i poe da opipava i tipka pleku ivotinje, ne bi li proverio kakvog je
kvaliteta.
"Ili, recimo, but - stvarno je odlian", kazala je ivotinja. "Negovala sam ga i jela puno ita,
tako da na njemu ima mnogo dobrog mesa." Ona dobroudno zagrokta, ponovo zakrklja i poe
da preiva, a zatim opet vrati hranu u stomak.
"Ili moda jedan paprika?" dodala je.

"Hoe da kae da ova ivotinja, u stvari, trai da je pojedemo?" proapta Trilijan Fordu.
"Ja?" zgranu se Ford staklastog pogleda. "Nita ja ne kaem."
"Pa to je stvarno uasno", uzviknuo je Artur. "Najodvratnija stvar koju sam ikada uo!"
"U emu je problem, Zemljanine?" upita Zaphod, ija se panja prenela na ogromni but
ivotinje.
"Naprosto ne elim da pojedem ivotinju koja stoji preda mnom i nagovara me da to
uinim", ree Artur. "To je bezduno."
"Bolje nego da pojede ivotinju koja ne eli da je pojedu?"
"Nije stvar u tome", pobunio se Artur. Onda je na trenutak razmislio. "U redu", rekao je,
"moda stvar i jeste u tome. Nije me briga. Neu sada da mislim na to. Samo u... ovaj..."
Oko njega, Vaseljena je besnela u svojim samrtnim grevima.
"Mislim da u uzeti samo zelenu salatu", promrmljao je.
"Smem li da vam predloim da razmislite o mojoj digerici?" upitala je ivotinja. "Do ovog
trenutka sigurno je izuzetno bogata i meka, jer kljukam se ve mesecima."
"Zelenu salatu", rekao je Artur odluno.
"Zelenu salatu?" ponovi ivotinja i sa neodobravanjem zakoluta oima prema Arturu.
"Hoe da kae", ree Artur, "da ne bi trebalo da uzmem zelenu salatu?"
"Pa", ree ivotinja, "znam mnoge biljke ije je miljenje po tom pitanju vrlo jasno. U stvari,
to je razlog zbog koga je najzad doneta odluka da se itav zapetljani problem jednostavno
presee tako to e se uzgojiti ivotinja koja eli da je pojedu i koja e biti sposobna da to jasno
i glasno kae. I tako, evo me ovde."
Blago se naklonila.
"Ma, sluaj ti, "ree Zaphod, "mi smo naotrili zube na klopu i neemo sada da tupimo o
glupostima. etiri lepa odreska, molim te, i to brzo. Nita nismo jeli ve pet stotina sedamdeset
est hiljada miliona godina."
ivotinja se podie na noge i dobroudno zagrokta.
"Pametan izbor, gospodine, ako mi dozvoljavate da tako kaem. U redu", ree ona, "odoh ja
da se ubijem."
Okrenula se i prijateljski namignula Arturu.
"Bez brige, gospodine", rekla je. "Bie vrlo humano."
Odgegala se u kuhinju bez urbe.
Nekoliko minuta kasnije stigao je kelner sa etiri ogromna odreska koji su se puili. Zaphod
i Ford navalie na hranu kao kurjaci, bez imalo oklevanja. Trilijan je zastala, a onda slegla
ramenima i naela svoj odrezak.
Artur je posmatrao sve to sa blagim oseajem munine.
"Ej, Zemljanine", ree Zaphod i pakosno se isceri onim licem koje nije halapljivo vakalo,
"ta te grize?"
A orkestar je svirao.
irom restorana ljudi i stvorenja opustili su se i eretali. Vazduh su ispunjavali razgovori o
svemu i svaemu, izmeani sa mirisima egzotinih biljaka, udnovate hrane i jakih vina.

Beskonani broj milja u svim pravcima sveopta kataklizma bliila se zaprepaujuem

vrhuncu. Maks baci pogled na sat i sa osmehom se vrati na pozornicu.
"A sada, dame i gospodo", blistao je on, "da li se svi divno zabavljate poslednji put?"
"Da", viknue oni koji viu 'da' kada ih komiari pitaju da li se divno zabavljaju.
"Pa to je sjajno", oduevljavao se Maks, "krajnje sjajno. I dok se fotonske oluje skupljaju u
uskovitlane gomile oko nas, spremne da rastrgnu poslednja sunca u stanju crvenog usijanja,
ubeen sam da ete skupa sa mnom uivati u onom za ta sam siguran da emo otkriti kako
predstavlja neizmerno uzbudljiv i izuzetan doivljaj."
Zastao je. Svetlucavim oima osmotrio je publiku.
"Verujete mi, dame i gospodo", rekao je. "Posle ovoga nema niega to ostaje nedovreno."
Ponovo je zastao. Veeras je sve teklo bez greke. Vodio je ovu predstavu mnogo puta, iz
noi u no. Dodue, re 'no' ovde na kraju vremena nije imala ba mnogo smisla. Ostalo je
samo beskrajno ponavljanje konanog trenutka, dok se restoran lagano njihao napred-nazad
preko najdaljeg ruba vremena. Ali izraz 'no' dobro je zvuao i publika se uvijala u njegovoj
bolesnoj aci. Glas mu se spusti. Morali su da se napregnu da bi ga uli.
"Ovo", rekao je, "predstavlja zaista potpuni kraj, ledenu pusto u kojoj nestaje itava
velianstvena uzvienost postojanja. To vam je, dame i gospodo, ono poslovino 'to'."
On jo vie utia glas. U potpunoj tiini koja je nastala ni muva se ne bi usudila da proisti
grlo.
"Posle ovoga", rekao je, "nema niega. Praznina. Nitavilo. Zaborav. Nema ba niega..."
Oi mu zablistae - ili su svetlucale?
"Niega... Izuzev, razume se, dezerta i sjajnog izbora aldebaranskog likera!"
Orkestar odsvira tu. On poele da to nisu uradili, nije mu to bilo potrebno, umetniku takvog
kalibra. On je bio u stanju da koristi publiku kao sopstveni muziki instrument. Smejali su se sa
olakanjem. On nastavi.
"I bar jednom", kliknuo je razdragano, "nema potrebe da brinete hoete li sutra biti mamurni
- zato to sutra nikada nee doi!"
Nasmeio se svojoj srenoj, nasmejanoj publici. Podigao je pogled prema nebu, koje je
svake noi prolazilo kroz istu rutinu umiranja. Ali taj pogled trajao je samo deli sekunde. Imao
je poverenja da e nebo obaviti svoj posao, onako kako jedan profesionalac veruje drugome.
"A sada", kazao je, koraajui pozornicom, "po cenu opasnosti da ugrozim taj divni oseaj
osujeenosti i besmisla na ovom mestu veeras, elim da poelim dobrodolicu nekim
grupama."
Izvukao je karticu iz depa.
"Da li je sa nama" - podigao je ruku da bi zaustavio pljesak - "da li je sa nama grupa iz
zanselkvazarskog Flamarionovog brid kluba sa Votrvojda Kvernskog? Da li su tu?"
Iz pozadine je dopirao sve vei pljesak, ali on se pretvarao da ne uje. Osvrtao se,
pokuavajui da ih nae.
"Jesu li ovde?" upitao je ponovo, ne bi li izazvao jai pljesak.
"Ah, evo ih. E pa, vreme je za poslednji pozdrav, momci - i bez neozbiljnosti, setite se da je

ovo veoma sveani trenutak."

On utia smeh.
"A da li je sa nama, da li je tu... grupa niih boanstava sa Asgarda?"
Zdesna se zau tutnjava groma. Munje sevnue pozornicom. Mala grupa kosmatih ljudi sa
lemovima samozadovoljno je sedela sa aama podignutim prema njemu.
Propale zvezde, pomisli on za svoj raun.
"Paljivo sa tim ekiem, gospodine", rekao je.
Ponovili su svoj trik sa sevanjem. Maks im se hladno nasmei.
"Kao tree", rekao je, "tree, grupa Mladih konzervativaca sa Sirijusa B, jesu li ovde?"
Grupa lepo obuenih psia prestade da keve jedan na drugog i poe da keve prema
pozornici. Nerazumljivo su lajali.
"Da", ree Maks, "pa, sami ste krivi za to, razumete?"
"I konano", nastavi Maks, stiavajui publiku i uozbiljivi se, "konano, verujem da je
veeras sa nama i grupa vernika, vrlo iskrenih i posveenih vernika, iz Crkve drugog dolaska
velikog proroka Zarkona."
Bilo ih je dvadesetak, sedeli su na rubu odaje, asketski odeveni, kruto su sedeli i sipali u ae
mineralnu vodu, odvojeni od ostatka sveanosti. Nezadovoljno zamirkae kada ih je reflektor
obasjao.
"Evo ih", ree Maks, "strpljivo sede i ekaju. Rekao je da e se vratiti i pustio vas da dugo
ekate i zato, drugari, nadajmo se da uri, jer ostalo mu je jo samo osam minuta!"
Grupa Zarkonovih sledbenika kruto je sedela, odbijajui da pokae kako su je uzdrmali
talasi nemilosrdnog smeha koji su ih zapljuskivali.
Maks poe da obuzdava publiku.
"Ne, ozbiljno, narode, ozbiljno, bez uvrede. Ne, ja znam da se ne bi trebalo izrugivati
iskrenom verovanju i zato molim veliki pljesak za velikog proroka Zarkona..."
Publika sa potovanjem zapljeska.
"...ma gde da je nestao!"
Poslao je poljubac grupi ija su lica bila kao okamenjena i vratio se na sredite pozornice.
Dohvatio je visoku stolicu i seo na nju.
"A ipak je divno", produio je, "videti da vas je veeras toliko na ovom mestu - zar ne?
Krajnje divno. Jer ja znam da se mnogi od vas esto vraaju ovamo i mislim da je to prekrasno,
doi i posmatrati ovaj konani svretak svega, a onda otii natrag, svome domu, u sopstvenu
eru... Podizati porodice, boriti se za nova i pravednija drutva, vojevati uasne ratove za stvari u
iju ste ispravnost ubeeni... To stvarno oveku daje nadu za bolju budunost svih oblika
razumnog ivota. Osim to, razume se" - pokazao je rukom prema sevanju haosa iznad i oko
njih - "mi znamo da nade nema..."
Artur se okrete Fordu - jo nije sasvim svario itavo to mesto.
"Sluaj, svakako", rekao je, "ako e se Vaseljena svriti... zar neemo i mi sa njom?"
Ford mu uputi pogled od tri pangalaktika grgolj blastera - drugim reima, prilino
nesiguran pogled.

"Ne", rekao je. "Pazi ovamo", kazao je, "im se nae u ovome, obuhvati te taj neverovatni
tos od vremenskog vorpa polja sila. Ili tako nekako."
"Oh", ree Artur. Ponovo je usredsredio panju na tanjir supe koji je uspeo da iskami od
kelnera u zamenu za odrezak.
"Pazi ovamo", ree Ford, "pokazau ti."
Zgrabio je salvetu sa stola i nespretno zamahao njime.
"Pazi ovamo", ponovio je, "zamisli ovu salvetu, je l' tako, kao vremensku Vaseljenu, je l'
tako? A ovu kaiku kao prenosni mod krive materije..."
Da izgovori ovo poslednje trebalo mu je poprilino vremena, a Artur nije eleo da ga
prekida.
"Tom kaikom sam jeo", kazao je.
"Dobro", ree Ford, "zamisli ovu kaiku" - naao je drvenu kaiicu na tacni sa zainima "Ovu kaiku" - ali imao je problema da je podigne - "ne, bolje ovu viljuku..."
"Ej, hoe da ostavi moju viljuku?" zarea Zaphod.
"Dobro", ree Ford "dobro, dobro. Zato ne bismo uzeli... Zato ne bismo uzeli da je ova
aa vina temporalna Vaseljena..."
"ta, ta koju si upravo oborio na pod?"
"Jesam li to ja uradio?"
"Da."
"Dobro", ree Ford. "Nije bitno. Hou da kaem... Hou da kaem, pazi ovamo, zna - zna
li kako je Vaseljena, u stvari, nastala?"
"Ne", ree Artur, koji je poeleo da to nikada nije ni pomenuo.
"Dobro", ree Ford, "zamisli ovako. U redu. Zamisli da ima jednu kadu. U redu. Ogromnu,
okruglu kadu. Od abonovine."
"Odakle?" ree Artur. "Sve proizvoae unitili su Vogoni."
"Nema veze."
"Ma nemoj."
"Sluaj."
"Dobro."
"Ima tu kadu, vidi? Zamisli da ima kadu. Od abonovine. I da je konusna u preseku."
"Konusna?" ree Artur. "Ma koja to..."
"Pssst!" ree Ford. "Konusna je. Sad ta treba da uradi, vidi, treba da je napuni sitnim
belim peskom, je l' tako? Ili eerom. Sitnim, belim peskom i/ili eerom. ta god ti je pri ruci.
Nema veze. I eer je dobar. A kada se napuni, iupa ep... je l' slua?"
"Sluam."
"Iupa ep i sve iscuri, razume, iscuri kroz rupu na dnu."
"Shvatam."
"Ne shvata. Nita ti ne shvata. Jo nisam doao na ono glavno. Hoe da uje glavnu
stvar?"
"Reci mi glavnu stvar."

"Rei u ti glavnu stvar."

Ford razmisli na trenutak, pokuavajui da se seti ta ono bee glavna stvar.
"Glavna stvar", ree on, "jeste ovo. Uzme i snimi sve to."
"Mona stvar", sloio se Artur.
"Uzme filmsku kameru i snimi sve to."
"Mono."
"Nije to glavna stvar. Ovo je glavna stvar, sad se seam da je to glavna stvar. Glavna stvar je
da pusti film kroz projektor ... unatrag!"
"Unatrag?"
"Da, putanje unatrag je glavna stvar, znam, sigurno. I onda sedi i gleda i izgleda kao da se
sve pojavljuje iz rupe i zavojito penje dok ne napuni itavu kadu. Razume?"
"I tako je nastala Vaseljena?" upita Artur.
"Ne", ree Ford, "ali je mnogo zabavno za gledanje."
Pruio je ruku da dohvati au sa vinom.
"Gde je moja aa sa vinom?"
"Na podu."
"Ah."
Odgurnuvi stolicu da bi se sagao i pogledao, Ford se sudari sa malim, zelenim kelnerom
koji je priao stolu nosei prenosni telefon.
Ford se izvini kelneru i objasni da se to dogodilo zbog toga to je strano pijan.
Kelner ree da je sve u redu i da ga potpuno razume.
Ford se zahvalio kelneru na ljubaznom razumevanju, pokuao da zagladi kosu prstima,
promaio za est ina i sruio se pod sto.
"Gospodin Zaphod Biblbroks?" pitao je kelner.
"Ovaj, da?" ree Zaphod, diui pogled sa treeg odreska.
"Telefonski poziv za vas."
"Hej, ta?"
"Telefonski poziv, gospodine."
"Za mene? Ovde? Hej, ali ko zna da sam ovde?"
Jedan od njegovih umova poe brzo da razmilja. Drugi je bez urbe uivao u hrani koju je i
dalje prodirao.
"Oprostie mi ako produim?" upita glava koja je jela i produi.
Sada je ve toliko ljudi tragalo za njim da je izgubio svaki raun. Nije trebalo da ue tako
upadljivo. A, do avola, zato da ne, pomislio je. Otkud zna da li se dobro zabavlja ako te pri
tom niko ne posmatra?"
"Moda te je neko odavde otkucao galaktikoj policiji?" ree Trilijan. "Svi su videli kada si
uao."
"Misli da hoe da me uhapse preko telefona?" ree Zaphod. "Moe biti. Opasan sam ti ja
kad me pritesnu."
"Jeste", ree glas ispod stola, "toliko brzo pukne da ljude pogode rapneli."

"Hej, ta je ovo, sudnji dan?" zarea Zaphod.

"Moramo li i mi to da vidimo?" upita Artur uznemireno.
"Ne urim se ja", promrmlja Zaphod. "U redu, ko je taj tip na telefonu?" utnuo je Forda.
"Hej, dii se, mali", rekao je. "Moda mi zatreba."
"Ja", rekao je kelner, "ne poznajem lino metalnog gospodina o kome je re, ser..."
"Metalnog?"
"Da, ser."
"Jesi li rekao metalnog?"
"Da, ser. Rekao sam da ne poznajem lino metalnog gospodina o kome je re..."
"U redu, produi."
"Ali obaveten sam da ve prilian broj milenijuma oekuje va povratak. Izgleda da ste
otili odavde u prilinoj urbi."
"Otili odavde?" ree Zaphod. "ta je tebi? Tek to smo stigli ovamo."
"Zaista, gospodine", bio je uporan kelner, "ali pre nego to ste stigli, gospodine, shvatio sam
da ste otili."
Zaphod proveri u jednom od svojih mozgova, pa u drugom.
"Hoe da kae", rekao je, "da smo otili odavde pre nego to smo stigli ovamo?"
Bie ovo dugaka no, pomislio je kelner.
"Tano tako, ser", rekao je.
"Mali, mislim da bi tvoj psihoanalitiar imao ime da se pozabavi", rekao je Zaphod.
"Ne, stani malo", ree Ford i ponovo se pojavi iznad stola, "a gde je, u stvari, ovo?"
"Da budemo potpuno precizni, ser ovo je svet B ablje zvezde."
"Ali tek to smo otili odande", pobuni se Zaphod. "Otili smo odande i doli u Restoran na
kraju Vaseljene."
"Da, ser", ree kelner, koji je sada ponovo bio na domaem terenu, "jedan je podignut na
ruevinama drugoga."
"Oh", ree Artur ozareno, "hoe da kae da smo putovali kroz vreme, ali ne i kroz
prostor."
"Sluaj, ti polurazvijeni gorilko", ubaci se Zaphod, "nai neko drvo pa se popni, vai?"
Artur se narogui.
"Idi lupaj glavom o glavu, etvorooki", predloio je Zaphodu.
"Ne, ne", rekao je kelner Zaphodu, "va majmun ima pravo, ser."
Artur gnevno zamuca i ne uspe da uzvrati nita razumljivo.
"Skoili ste u budunost... oko pet stotina sedamdeset est hiljada miliona godina, ini mi se;
a istovremeno se niste pomerili sa mesta", objasnio je kelner. Nasmeio se. Imao je predivan
oseaj da je izvojevao pobedu nad neim to je delovalo nepobedivo.
"Tako je!" ree Zaphod. "Sad sam shvatio. Rekao sam kompjuteru da nas poalje do
najblieg mesta na kome ima klope i on je tano to i uinio. Pet stotina sedamdeset est hiljada
miliona godina tamo ili ovamo, nismo se ni pomerili sa mesta. Ba lepo."
Svi su se sloili da je to mnogo lepo.

"Ali", ree Zaphod, "ko je taj tip na telefonu?"

"A ta se desilo sa Marvinom?" upita Trilijan.
Zaphod se pljesnu akama po glavama.
"Android-paranoid! Ostavio sam ga da zanoveta na svetu B ablje zvezde."
"Kada je to bilo?"
"Pa, ovaj, pre pet stotina sedamdeset est hiljada miliona godina, pretpostavljam", ree
Zaphod. "Hej, ovaj, dodaj mi taj brbljomat, tanjirski zapovednie."
Obrve malog kelnera zbunjeno se proetae njegovim elom.
"Molim, gospodine?" rekao je on.
"Telefon, kelneru", ree Zaphod i ote mu ga. "Vi, momci, tako ste neobaveteni da je pravo
udo ako znate i kako se zovete."
"Zaista, gospodine!"
"Hej, Marvine, jesi li to ti?" ree Zaphod u slualicu. "Kako si, mali?"
Nastala je duga stanka pre nego to se na liniji zauo tanki, niski glas.
"Smatram da treba da znate da se oseam veoma potiteno."
Zaphod zakloni slualicu rukom.
"Marvin je", ree on.
"Hej, Marvine", ree ponovo u slualicu, "mi se ovde sjajno zabavljamo. Klopa, vino,
maltretiranje posluge, a Vaseljena pravi 'buum'. Gde moemo da te naemo?"
Ponovo stanka.
"Ne morate da se pravite da vas zanimam", ree Marvin konano. "Savreno dobro znam da
sam samo bedni robot."
"U redu, u redu", rekao je Zaphod, "ali gde si?"
"'Okreni brodske motore, Marvine', kau mi oni, 'otvori vazdunu komoru broj tri Marvine'.
'Marvine, moe li da podigne ono pare papira?' Mogu li da podignem ono pare papira! Evo
mene, mozga velikog poput planete, a oni me pitaju..."
"Da, da", ree Zaphod gotovo bez imalo saoseanja.
"Ali ja sam navikao na ponienja", zabrundao je Marvin. "Mogu ak da odem i gurnem
glavu u kofu vode, ako to elite. Hoete li da odem i gurnem glavu u kofu vode? Spremio sam
ve jednu. Samo trenutak."
"Ej, ovaj, Marvine..." umea se Zaphod, ali prekasno. Iz slualice je dopiralo samo alosno
lupkanje matala i brbotanje.
"ta kae?" upitala je Trilijan.
"Nita", ree Zaphod. "Upravo nam je saoptio da pere glavu od nas."
"Eto", ree Marvin kada se uz blago klokotanje vratio na liniju, "nadam se da ste sada
zadovoljni..."
"Da, da", ree Zaphod, "a sada, hoe li nam, molim te, rei gde se nalazi?"
"Na parkiralitu", ree Marvin.
"Na parkiralitu?" ree Zaphod. "ta radi tamo?"
"Parkiram kola. ta se drugo radi na parkiralitu?"

"U redu, ekaj nas tamo, odmah stiemo."

Jednim pokretom Zaphod skoi na noge, baci slualicu i napisa na raun 'Hotblek Deziato'.
"Hajde, drutvo", rekao je, "Marvin je na parkiralitu. Idemo dole."
"ta radi na parkiralitu?" upita Artur.
"Parkira kola, ta bi drugo? Dum dum."
"Ali ta je sa krajem Vaseljene? Propustiemo veliki trenutak."
"Ve sam ga video. Sranje", ree Zaphod. "Najobiniji Kasarp Ikilev."
"ta?"
"Obrnuto od Veliki Prasak. Hajde, trk."
Samo je malo prisutnih obratilo panju na njih dok su se probijali kroz restoran prema
izlazu. Oi su im bile prikovane za uase neba.
"Zanimljiva pojava, na koju vredi obratiti panju", govorio je Maks, "vidi se u gornjem
levom kvadrantu neba, gde se, ako paljivo pogledate, moe primetiti Hastromilski zvezdani
sistem koji plamti i prelazi u ultraljubiasto. Ima li ovde nekoga sa Hastromila?"
Iz pozadine dopree jedan ili dva neodluna glasa.
"Pa", ree Maks i veselo im se nasmei, "sada je prekasno da brinete jeste li ostavili otvoren
ventil sa gasom kada ste poli."
18.
Ulaz glavne prijemnice bio je gotovo prazan, ali se Ford ipak gurao i probijao kroz njega.
Zaphod ga vrsto uze pod miku i ugura u malenu prostoriju pored ulaznog hodnika.
"ta mu to radi?" upita Artur.
"Treznim ga", ree Zaphod i ubaci novi u prorez. Svetlosti blesnue, gas zaita.
"ao", ree Ford trenutak kasnije, "kuda emo?"
"Dole na parkiralite. Hajde."
"A ta je sa linim temporalnim prenosnicima?" ree Ford. "Mogu nas prebaciti pravo na
'Zlatno srce'."
"Aha, ali batalio sam taj brod. Neka ga Zarnivup slobodno uzme. Neu da igram kako on
svira. Da vidimo ta moemo da naemo."
Okomiti transporter, koji proizvodi Sirijuska kibernetska korporacija, odveo ih je duboko
ispod temelja restorana. Bilo im je drago kada su videli da je vandalski oteen i da ne
pokuava da ih usrei dok ih je nosio dole.
Na dnu tunela, vrata lifta su se otvorila i zapahnuo ih je hladni, ustajali vazduh.
Kada su izili iz lifta, najpre su videli dugaki betonski zid sa preko pedeset vrata koja su
nudila toalet za svih pedeset glavnih oblika ivota. A ipak, kao i svako drugo parkiralite u
Galaksiji, tokom itave istorije parkiralita, zaudaralo je pre svega na nerviranje.
Zaokrenuli su iza ugla i nali se na pokretnoj viseoj stazi u sreditu ogromne prostorije koja
se pruala u magliastu daljinu.
Bila je podeljena na pregratke u kojima su se nalazili svemirski brodovi gostiju na spratu, od
koji su neki bili mali i jeftini modeli za iroku potronju, dok su drugi bili blistavi limubrodovi,

igrake najbogatijih.
Zaphodove oi svetlucale su neim to je moda bilo pohlepa, a moda i ne, dok je prolazio
iznad njih. U stvari, u ovoj taki najbolje je biti sasvim jasan - to je nesumnjivo bila pohlepa.
"Eno ga", ree Trilijan. "Tamo dole, ono je Marvin."
Pogledali su kuda je pokazivala. Ugledali su malenu metalnu priliku koja je bezvoljno
brisala malom krpom udaljeni krak dinovske, srebrnaste, sunane krstarice.
Na malim razmacima du pokretne staze do nivoa poda vodile su iroke, prozirne cevi.
Zaphod kroi sa staze u jednu od njih i blago odlebde dole. Ostali su ga sledili. Kada je kasnije
razmiljao o tome, Artur je zakljuio da je to bio najprijatniji doivljaj tokom svih njegovih
putovanja po Galaksiji.
"Hej, Marvine", ree Zaphod i urno poe prema njemu. "Hej, deko, kako nam je drago to
te vidimo!"
Marvin se osvrnu, a na licu mu se pojavi prekoran izraz, u meri u kojoj je uopte mogue da
potpuno nepokretno metalno lice deluje prekorno.
"Ne, nije", rekao je. "Nikome nikada nije drago to me vidi."
"Kako god hoe", ree Zaphod i ode da razgleda brodove. Ford poe sa njim.
Samo su Trilijan i Artur prili Marvinu.
"Ne, zaista nam je drago", ree Trilijan i potapa ga na nain koji je on strano mrzeo.
"Sedeo si tu i ekao nas sve vreme."
"Pet stotina sedamdeset est hiljada miliona tri hiljade pet stotina sedamdeset devet godina",
ree Marvin. "Brojao sam."
"E pa, eto, najzad smo tu", ree Trilijan, osetivi - sasvim ispravno, po Marvinovom
miljenju - da je to to je rekla pomalo glupo.
"Prvih deset miliona godina bili su najgori", ree Marvin, "a i drugih deset miliona, oni su
takoe bili najgori. Treih deset miliona nimalo mi se nisu dopali. A posle toga, sve je krenulo
nizbrdo."
Zastao je taman toliko da osete kako bi trebalo da kau neto, a onda ih je preduhitrio.
"Ono to te stvarno ojadi na ovom poslu, to su ljudi", rekao je i ponovo zastao.
Trilijan proisti grlo.
"Je li to..."
"Najzanimljiviji razgovor koji sam imao tokom vie od etrdeset miliona godina", produio
je Marvin.
Ponovo pauza.
"Oh, da li..."
"A i to je bilo sa automatom za kafu."
ekao je.
"Pa to je..."
"Ne dopada vam se da razgovarate sa mnom, zar ne?" upita Marvin dubokim, utuenim
glasom.
Umesto toga, Trilijan poe da razgovara sa Arturom.

Dalje niz odaju, Ford Prefekt pronaao je stvar iji mu se izgled veoma dopao - zapravo,
nekoliko takvih stvari.
"Zaphode", rekao je tiho, "pogledaj ove male zvezdane platforme."
Zaphod pogleda i dopade mu se ono to je video.
Letelica koju su posmatrali bila je, u stvari, vrlo mala, ali neobina - prava bogataka
igraka. Nije tu bilo Bog zna ta da se vidi. Podseala je na iljati papirnati avion dugaak
dvadesetak stopa, napravljen od tanke, ali vrste metalne folije. Na zadnjem delu nalazila se
mala, poloena kabina za dva putnika. Imala je majuni motor na magijski pogon koji je nikako
nije mogao pokretati velikom brzinom. Ali imala je ugraen upija toplote.
Upija toplote imao je masu od oko dve hiljade milijardi tona i nalazio se unutar crne rupe
postavljene u elektromagnetno polje smeteno na pola duine broda; taj upija toplote
omoguavao je da se letelica dovede na svega par milja od povrine nekog utog sunca, gde je
mogla da hvata protuberance koje su ikljale sa njegove povrine i da jae na njima.
Jahanje protuberanci jedan je od najegzotinijih i najivljih sportova koji postoje; oni koji se
usuuju i imaju novanih mogunosti da se bave njime spadaju meu najslavnije ljude
Galaksije. On je takoe, razume se, zastraujue opasan - oni koji ne poginu tokom jahanja bez
razlike umiru od seksualne iscrpljenosti na nekoj od urki aprs-protuberanca Dedalovog
kluba.
Ford i Zaphod pogledae ga i produie.
"A ovaj malia", ree Ford, "narandasti zvezdani bagi sa crnim sunanim odbojnicima..."
I zvezdani bagi bio je mali brod - zapravo, ime mu je bilo, potpuno pogreno, jer sebi nikada
nije smeo da dozvoli meuzvezdana rastojanja. U osnovi, bio je to sportski planetarni skaka
napravljen tako da deluje kao neto to nije. Ali imao je lepu liniju. Oni produie.
Sledea stvar bila je velika i dugaka trideset jardi - udobni limubrod napravljen oigledno
samo sa jednom namerom, da natera posmatrae da polude od zavisti. Njegovi ukrasi i detalji
jasno su govorili: 'Ne samo to sam dovoljno bogat da mogu sebi da omoguim ovakav brod,
nego sam i toliko bogat da ne moram da ga uzimam za ozbiljno.' Bio je predivno odvratan.
"Pogledaj samo", ree Zaphod, "multigrupni kvark-pogon, perspuleks pogonske ploe. Mora
da je rad samog Lazlara Lirikona."
Paljivo je pregledao svaki in.
"Da", rekao je, "pogledaj, amblem sa infraruiastim guterom na neutrinskom poklopcu.
Lazlarov zatitni znak. Taj ovek je bestidan."
"Jednom me je ovakav baa pretekao tamo kod Akselove magline", ree Ford. "Iao sam
punom brzinom, a ta stvar naprosto je prozujala pored mene, dok joj je zvezdani pogon jedva i
radio. Neverovatno."
Zaphod zadivljeno zviznu.
"Deset sekundi kasnije", ree Ford, "zabio se pravo u trei mesec Daglan Bete."
"A, je li?"
"Ali stvarno neverovatan brod. Izgleda poput ribe, klizi poput ribe, a njime se moe
upravljati lako kao i volom."

Ford ga pogleda sa druge strane.

"Hej, doi da vidi", pozvao je. "Sa ove strane trupa ima velika slika. Sunce u trenutku
eksplozije - simbol Zone Katastrofe. Mora da je ovo Hotblekov brod. Srena matora pederina.
Sea se onih njihovih odvratnih pesmica koje se zavravaju tako to se brod rui na sunce.
Zamiljeno kao zadivljujui spektakl. ak su mu i brodovi za tu taku skupoceni."
Ali Zaphodova panja okrenula se neem drugom. Bila je prikovana za brod koji se nalazio
pored Hotblekovog. Usta mu se razjapie.
"Ovo", rekao je, "stvarno nije zdravo za oi..."
Ford pogleda. I on zastade, zaprepaen.
Bio je to brod klasine, jednostavne grae, nalik na spljotenog lososa, dugaak dvadeset
jardi, vrlo ist, vrlo vitak. Postojala je samo jedna izuzetna stvar na njemu.
"Tako je...crn!" ree Ford Prefekt. "Jedva da mu se naziru oblici... Svetlost kao da tone u
njega!"
Zaphod nije rekao ni re. Naprosto se zaljubio.
Njegovo crnilo bilo je tako potpuno da se gotovo nije moglo odrediti rastojanje na kome se
nalazi.
"Oi naprosto klize sa njega..." ree Ford zaprepaeno. Bio je to trenutak nabijen
oseanjima. On se ugrize za usnu.
Zaphod mu lagano prie, kao posednut - ili tanije, kao ovek koji ezne da poseduje. Pruio
je ruku da ga dodirne. Ruka mu zastade. On ponovo prui ruku da ga dodirne. Ruka mu ponovo
zastade.
"Doi da pipne povrinu", rekao je priguenim glasom.
Ford prui ruku da ga opipa. Ruka mu zastade.
"N... ne moe da..." rekao je.
"Vidi?" ree Zaphod. "Potpuno je bez trenja. To mora da je otac svih trkaa..."
Okrenuo se i ozbiljno pogledao Forda. Ili je bar to uinila jedna od njegovih glava - druga je
i dalje sa strahopotovanjem piljila u pod.
"ta misli, Forde?" upitao je.
"Misli... ovaj", Ford pogleda preko ramena. "Misli da zbriemo sa njim? Misli da bi
trebalo?"
"Ne."
"Ni ja."
"A ipak emo to uiniti, je l' da?"
"Zar moemo drugaije?"
Jo malo su gledali, sve dok se Zaphod iznenada nije sabrao.
"Bolje da krenemo to pre", rekao je. "Za koji trenutak Vaseljena e se okonati i sve
kapetan-nakaze pokuljae ovamo da nau svoje burujmobile."
"Zaphode", ree Ford.
"Aha?"
"Kako emo to izvesti?"

"Jednostavno", ree Zaphod. Okrenuo se. "Marvine", pozvao je.

Lagano, mukotrpno i uz milion tihih zveckavih i kriputavih zvukova koje je nauio da
simulira, Marvin se okrete da odgovori na poziv.
"Dolazi ovamo", ree Zaphod, "imamo posla za tebe."
Marvin se dovue do njih.
"Nee mi se dopasti", rekao je.
"Hoe, hoe", oduevio se Zaphod. "itav novi ivot je pred tobom."
"Oh, ne jo jedan", jauknu Marvin.
"Umukni i sluaj", prosikta Zaphod. "Ovog puta bie puno uzbuenja, pustolovina i stvarno
ludih stvari."
"Zvui odvratno", ree Marvin.
"Marvine! Samo pokuavam da te upitam..."
"Pretpostavljam da elite da vam otvorim taj kosmiki brod."
"ta? Ovaj... Da. Da, tako je", ree Zaphod nervozno. Pazio je na ulaz sa najmanje tri oka.
Nije im ostalo jo mnogo vremena.
"Vie bih voleo da ste mi to lepo rekli umesto to ste pokuali da mi probudite
oduevljenje", ree Marvin, "jer ja tako neto uopte ne oseam."
Priao je brodu, pipnuo ga i ulaz se otvorio.
Ford i Zaphod zurili su u otvor.
"Ne morate uopte da se zahvaljujete", ree Marvin. "Oh, niste to ni nameravali da uinite."
Otklipsao je odatle.
Prioe im Artur i Trilijan.
"ta se deava?" upitao je Artur.
"Pogledaj ovo", ree Ford. "Vidi kako ovaj brod izgleda iznutra."
"Sve udnije i udnije", proapta Zaphod.
"Crno", ree Ford. "Sve to se nalazi unutra je crno."
U restoranu, stvari su sve bre hitale ka trenutku posle koga vie nee biti trenutaka.
Sve oi bile su uprte u kupolu osim oiju telesnog uvara Hotbleka Deziata, koje su
netremice gledale u Hotbleka Deziata i oiju samog Hotbleka Deziata, koje je lino telesni
uvar zatvorio.
Telesni uvar nae se preko stola. Da je Hotblek Deziato bio iv, verovatno bi ovaj trenutak
ocenio pogodnim da se zavali unatrag, ili ak da malo proeta. Njegov telesni uvar nije bio od
onih ljudi koje blizina ini lepim. Ali usled svog nesrenog stanja, Hotblek Deziato ostao je
potpuno nepomian.
"Gospodine Deziato, ser?" proapta telesni uvar. Dok je govorio, izgledalo je kao da se
miii sa obe strane njegovih usta penju jedan preko drugog ne bi li se sklonili sa puta.
"Gospodine Deziato? Da li me ujete?"
Sasvim prirodno, Hotblek Deziato nije rekao nita.
"Hotblek?" prosikta telesni uvar.

Ponovo, sasvim prirodno, Hotblek Deziato nije odgovorio. Ali natprirodno jeste.
Na stolu pred njim aa sa vinom zazveketa, a viljuka se odie za otprilike jedan in i
kucnu o staklo. Onda se ponovo spusti na sto.
Telesni uvar zadovoljno zagrokta.
"Vreme je da poemo, gospodine Deziato", promumlao je on. "Ne bi valjalo da nas zahvati
guva, ne u vaem stanju. Treba da odete na sledeu predstavu lepi i odmorni. Tamo je bila
ogromna publika. Jedna od najboljih. Na Kakrafunu. Pre petstosedamdesetest hiljada i dva
miliona godina. Zar neete biti radoznali da vidite sve to?"
Viljuka se ponovo podie, stade, zanjiha u znak neslaganja i pade.
"Ma hajde", ree telesni uvar. "Bie sjajno. Oborili ste ih sa nogu." Dr Stritmenner bi se
logirao da uje telesnog uvara.
"Crni brod koji se zabija u sunce uvek ih zadivi, a novi je pravi lepotan. Bie mi ba ao
kada budem video da odlazi. Da siemo, a ja u da podesim autopilota crnog broda, pa emo da
se odvezemo u limubrodu?"
Viljuka kucnu u znak slaganja, a aa vina na tajanstven nain isprazni se sama od sebe.
Telesni uvar izgurao je kolica sa Hotblekom Deziatom iz restorana.
"A sada", kliktao je Maks sa sredita pozornice, "trenutak na koji ste svi ekali!" Podigao je
ruke u vazduh. Iza njega, orkestar pade u pomamu udaraljki i zujanja sintisajzera. Maks se zbog
ovoga svaao sa njima, ali oni su tvrdili da im je tako napisano u ugovoru i da to moraju da
rade. Njegov agent morae to da sredi.
"Nebesa poinju da kljuaju!" kriknuo je. "Priroda se survava u vriteu prazninu! Kroz
dvadeset sekundi, sama Vaseljena doi e do svog kraja! Pogledajte kako nas saleu svetlosti
beskraja!"
Uasna pomama unitenja blistala je oko njih - a u tom trenutku, kao sa beskrajnog
rastojanja, oglasi se tihi, tanki glas trube. Maksove oi okrenue se prema orkestru. inilo se da
niko od njih ne svira trubu. Iznenada, oblaak dima zakovitla se i zablista na pozornici pored
njega. Prvoj trubi pridruile su se druge. Maks je vodio ovu predstavu preko pet stotina puta i
nikada se nije dogodilo nita slino ovome. Prestraeno se odmakao od uskovitlanog dima, a
kada je to uradio, u njemu se lagano materijalizovala ljudska prilika, prilika prastarog oveka,
bradatog, u dugakoj odori i ovenanog svetlou. U njegovim oima videle su se zvezde, a na
elu je imao zlatnu krunu.
"ta je to?" proapta Maks uasnuto. "ta se deava?"
U pozadini restorana, smrknuta grupa predstavnika Crkve drugog dolaska velikog proroka
Zarkona u ekstazi je poskakala na noge, pevajui obredne pesme i plaui.
Maks zaprepaeno trepnu. Pruio je ruke prema publici.
"Veliki pljesak, dame i gospodo", pozvao je, "za velikog proroka Zarkona! Doao je! Zarkon
se vratio!"
Zaorio se gromoglasan pljesak kada je Maks preao pozornicu i pruio mikrofon proroku.
Zarkon se nakalja. Zatim se obazra po skupljenom mnotvu. Zvezde u njegovim oima
nemirno su sijale. Nespretno je drao mikrofon.

"Ovaj..." rekao je, "zdravo svima. Ovaj, ujte, izvinjavam se to sam malo zakasnio. Imao
sam nekih problema, toliko mi je stvari iskrslo u poslednjem trenutku."
inilo se da ga je amor prepun strahopotovanja i iekivanja uznemirio. Proistio je grlo.
"Ovaj, kako stojimo sa vremenom?" rekao je. "Imam li bar min..."
I tako se Vaseljena okonala.
19.
Jedan od glavnih razloga odline prodaje tog izuzetno znaajnog prirunika za putovanja,
'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju', izuzmemo li srazmernu jeftinou i injenicu da mu je
na koricama ispisano velikim, prijatnim slovima BEZ PANIKE, njegov je sveobuhvatni, a
mestimino i tani renik pojmova. Recimo, statistiki podaci vezani za geosocijalnu prirodu
Vaseljene pametno su smeteni izmeu stranica broj devet stotina trideset osam hiljada tri
stotine dvadeset etiri i devet stotina trideset osam hiljada tri stotine dvadeset est; a
pojednostavljeni stil kojim su pisani delimino se moe objasniti injenicom da su urednici,
prisiljeni da se suoe sa rokovima objavljivanja, iskopirali informaciju sa poleine kutije
kukuruznih pahuljica, urno joj dopisavi jo par napomena da bi izbegli odgovornost prema
nerazumno strogim galaktikim zakonima o kopirajtu.
Zanimljivo je primetiti da su kasniji, preduzimljiviji urednici poslali knjigu nazad u vreme
kroz temporalni vorp i potom sa uspehom tuili kompaniju za proizvodnju kukuruznih
pahuljica zbog krenja istih zakona.
Evo promera:
Vaseljena - neke informacije koje vam mogu olakati ivot u njoj.
1. OBLAST: Beskonano
Autostoperski vodi kroz Galaksiju nudi svoju definiciju pojma 'beskonano'.
Beskonano: vee od najveeg ikada i jo malo pride. U stvari, mnogo vee od toga, stvarno
strano veliko, potpuno, ludaki veliko, pravo pravcato 'auu, to je veliko'. Beskonanost je,
zapravo, toliko ogromna da sama ogromnost u poreenju sa njom deluje triavo. Ovde, dakle,
pokuavamo da raistimo sa onom vrstom pojma koji predstavlja dinovsko pomnoeno sa
kolosalnim pomnoeno sa uasno velikim.
2. UNOSI: nikakvi
Nemogue je uneti bilo ta u beskonanu oblast, jer ne postoji nikakva spoljanost iz koje bi
se moglo uneti.
3. IZLAZI: nikakvi
Videti 'Unosi'.
4. NASELJENOST: ne postoji
Poznato je da je broj svetova beskonaan, iz jednostavnog razloga to ima beskonano
mnogo prostora u kome se nalaze. Ali, nisu svi naseljeni. Prema tome, broj naseljenih svetova
mora biti konaan. Bilo koji konaan broj podeljen sa beskonanou toliko je blizu niemu da
ga ne treba ni pominjati i zato se moe rei da je prosena naseljenost svih planeta Vaseljene
ravna nuli. Iz ovoga sledi da je naseljenost itave Vaseljene takoe ravna nuli, a ljudi koje

moda sreete s vremena na vreme samo su proizvod vae bolesne mate.

5. MONETARNA SREDSTVA: ne postoje
U stvari, postoje tri potpuno konvertibilne valute u Galaksiji, ali se nijedna ne rauna.
Altairski dolar je nedavno devalvirao, flainijska pobl-zrnca mogu se menjati samo za druga
flainijska pobl-zrnca, a triganski pu ima sopstvene, vrlo posebne probleme. Njegova kursna
lista, koja kae da se osam ningija menja za jedan pu vrlo je jednostavna, ali s obzirom na to da
je ningi trouglasti gumeni novi ija je svaka stranica dugaka est hiljada osam stotina milja,
niko ih nikada nije skupio dovoljno da doe u posed jednog jedinog pua. Ningiji se kao valuta
mogu zanemariti, jer galaktibanke odbijaju da se zavitlavaju sa sitninom. Na osnovu ove
poetne pretpostavke vrlo je jednostavno dokazati da su i galaktibanke proizvod bolesne mate.
6. UMETNOST: ne postoji
Funkcija umetnosti je da bude ogledalo prirode, a dovoljno veliko ogledalo naprosto ne
postoji - videti taku jedan.
7. SEKS: ne postoji
U stvari, ima ga strano mnogo, najveim delom zbog potpunog nedostataka novca,
razmene, banaka, umetnosti ili bilo ega drugog ime bi se nepostojei ljudi Vaseljene mogli
zabaviti.
Ipak, ne vredi zalaziti u duu raspravu o tome, zbog toga to je tema zaista uasno
zapetljana. Radi dodatnih informacija videti poglavlja Vodia broj sedam, devet, deset,
jedanaest, etrnaest, esnaest, sedamnaest, devetnaest, dvadeset jedan do dvadeset etiri i,
zapravo, najvei deo Vodia.
20.
Restoran je nastavio da postoji, ali sve ostalo je stalo. Temporalna relastatika drala ga je i
titila pred nitavilom koje nije predstavljalo vakuum, ve doslovce nita - nije bilo niega u
emu bi vakuum mogao postojati.
Kupola zatiena poljem sila jo jednom je postala neprozirna, zabava se zavrila, gosti su
odlazili, Zarkon je nestao zajedno sa ostatkom Vaseljene, vremenske turbine spremale su se da
povuku restoran unatrag preko ruba vremena da bi bio pripremljen za novo vee, a Maks
Kvordlplin vratio se u svoju malu odaju sa zavesama i pokuavao da dobije svog agenta preko
vremefona.
Na parkiralitu je stajao crni brod, zatvoren i nem.
Na parkiralite je stigao pokojni gospodin Hotblek Deziato, koga je po pokretnoj viseoj
stazi gurao njegov telesni uvar.
Oni se spustie niz jednu od cevi. Kada su se pribliili limubrodu, ulazni poklopac skliznuo
je sa svog mesta, zahvatio tokove kolica i uvukao ih unutra. Telesni uvar ih je sledio, a kada
se uverio da je njegov gazda bezbedno povezan sa svojim sistemom za odravanje smrti, popeo
se u malenu kabinu. Tamo je ukljuio sistem daljinskog komandovanja koji je aktivirao
automatskog pilota u crnom brodu pored limoa i na taj nain izazvao veliko olakanje kod
Zaphoda Biblbroksa, koji je ve vie od deset minuta pokuavao da pokrene stvar.

Crni brod glatko skliznu iz svog pregratka, skrenu i poe niz sredinji prolaz, brzo i tiho. Na
kraju prolaza naglo je ubrzao, uao u prostor za temporalno lansiranje i zapoeo dugi povratak
u udaljenu prolost.
Jelovnik Milivejsa navodi, uz odobrenje izdavaa, odlomak iz 'Autostoperskog vodia kroz
Galaksiju'. Navod je sledei:
Istorija svake vee galaktike civilizacije, tei da proe kroz tri odvojene i prepoznatljive
faze, a to su preivljavanje, istraivanje i produhovljenje, drukije poznate kao faze kako, zato
i gde.
Na primer, za prvu fazu karakteristino je pitanje: 'Kako emo da jedemo?' Za drugu: 'Zato
jedemo?' A za treu: 'Kuda emo na ruak?'
Jelovnik sledi ovu misao i nagovetava da bi Milivejs, Restoran na kraju Vaseljene, mogao
biti dobar i mudar odgovor na to pitanje.
Ali on ne kae da, iako e velikim civilizacijama biti potrebno mnogo hiljada godina da
prou kroz faze kako, zato i gde, male drutvene grupe u uslovima velikih naprezanja mogu da
prou kroz njih izuzetnom brzinom.
"Kako nam ide?" upita Artur Dent.
"Loe", ree Ford Prefekt.
"Kuda emo?" upita Trilijan.
"Ne znam", ree Zaphod Biblbroks.
"Zato?" upita Artur Dent.
"Umukni", predloie Zaphod Biblbroks i Ford Prefekt.
"U osnovi, vi hoete da kaete", ree Artur Dent, ne obraajui panju na taj predlog, "da
smo izgubili kontrolu."
Brod se neprijatno tresao i ljuljao dok su Ford i Zaphod pokuavali da preotmu komande od
autopilota. Motori su zavijali i jaukali kao umorna deca u robnoj kui.
"Stvar koja me najvie izluuje jeste taj otkaeni sistem boja", ree Zaphod, ija je ljubav sa
brodom potrajala skoro itava tri prva minuta leta. "Svaki put kad pokua da ukljui neku od
ovih udnih crnih komandi obeleenih crnom bojom na crnoj pozadini, mala crna svetiljka
osvetli se crnom bojom da bi te obavestila da si to uinio. ta je to? Neka vrsta galaktikog
hipermrtvakog kovega?"
I zidovi kabine koja se njihala bili su crni, tavanica je bila crna, sedita - rudimentarna stoga
to je jedini vaan let ovog broda trebalo da bude bez posade - bila su crna, komandna tabla bila
je crna, instrumenti su bili crni, mali zavrtnji kojima su bili privreni bili su crni, tanka i
hrapava najlonska podna prekrivka bila je crna, a kada su joj odigli jedan ugao, otkrili su da je i
masa ispod nje crna.
"Moda je onaj ko je ovo napravio, ko god to bio, imao oi koje reaguju na druge talasne
duine", predloila je Trilijan objanjenje.
"Ili nije imao mnogo mate", proguna Artur.

"Moda se", ree Marvin, "oseao vrlo potiteno."

Zapravo, iako oni to nee saznati, dekor je bio odabran povodom tunog, oplakivanog i
neoporezovanog stanja njegovog vlasnika.
Brod naroito neprijatno poskoi.
"Polako", zamolio je Artur, "toliko premetanje po prostoru izaziva kod mene morsku
bolest."
"Po vremenu", ree Ford. "Jurimo unatrag kroz vreme."
"E, ba ti hvala", ree Artur. "Sada e stvarno da mi pripadne muka."
"Samo napred", ree Zaphod, "malo boje dobro bi nam dolo na ovom mestu."
"Ovo bi trebalo da predstavlja prijatno askanje posle obroka, je li?" zarea Artur.
Zaphod prepusti komande Fordu i otetura se prema Arturu.
"Sluaj ti, Zemljanine", rekao je ljutito. "Ti treba da obavi posao, je li tako? Pitanje koje ide
uz konani odgovor, je li tako?"
"ta, to?" upita Artur. "Mislio sam da smo na to zaboravili."
"Ne ja, malecki. Kao to rekoe mievi, na pravom mestu ono bi vredelo gomilu para. A sve
je skriveno u tvojoj glavi."
"Da, ali..."
"Nikakvo ali! Razmisli malo. Smisao ivota! Kada bismo se toga doepali, mogli bismo da
ucenjujemo sve ive psihijatre po Galaksiji, a to para vredi. Ja svome dugujem itavo
bogatstvo."
Artur uzdahnu, bez mnogo oduevljenja.
"U redu", rekao je, "ali odakle da ponemo? Otkud ja znam? Kau da je konani odgovor, ili
ta to ve bee, etrdeset dva; otkud ja znam ta je pitanje? Moglo bi da bude bilo ta. Recimo,
koliko je est puta sedam?"
Zaphod ga je jedan trenutak napeto gledao. Onda mu oi zaiskrie oduevljenjem.
"etrdeset dva!" kriknuo je.
Artur pree rukom preko ela.
"Da", ree on strpljivo, "znam."
Zaphodovim licima pree izraz razoaranja.
"Hou da kaem da pitanje moe biti bilo ta", ree Artur, "i ne vidim zato bih ja to morao
da znam."
"Zato", prosikta Zahod, "to si bio tamo kada ti je planeta izvela taku sa vatrometom."
"Mi na Zemlji imamo jednu stvar..." poe Artur.
"Imali ste", ispravi ga Zaphod.
"...zvanu takt. Oh, nema veze. uj, jednostavno ne znam."
Duboki glas mrano odjeknu preko kabine.
"Ja znam."
Ford dreknu iza komandi protiv kojih je i dalje vodio unapred izgubljenu bitku.
"Ne meaj se, Marvine", rekao je, "ovo je razgovor organizama."
"Urezano je u Zemljaninove modane talase", produio je Marvin, "ali mislim da vam nije

ba mnogo stalo da ga saznate."

"Hoe da kae", ree Artur, "hoe da kae da moe da mi ita misli?"
"Da", ree Marvin.
Artur ga je zaprepaeno gledao.
"I...?" rekao je.
"Zapanjuje me kako neko moe da ivi u neemu toliko maleckom."
"Ah", ree Artur, "tupan."
"Da", potvrdio je Marvin.
"Ah, ne obraaj panju na njega", ree Zaphod. "Samo izmilja."
"Izmiljam?" upita Marvin i zavrte glavom u parodiji zaprepaenja. "Zbog ega bih ita
izmiljao? ivot je dovoljno odvratan i bez izmiljanja novih stvari o njemu."
"Marvine", ree Trilijan nenim, ljubaznim glasom koji je jedino ona jo uspevala da odri
tokom razgovora sa tim bednim stvorom, "ako si sve vreme znao, zato nam nisi rekao?"
Marvinova glava okrete se prema njoj.
"Niste me pitali", rekao je jednostavno.
"Pa, sad te pitamo, metalko", ree Ford, okrenuvi se da bi ga pogledao.
U istom trenutku brod iznenada prestade da se trese i njie, a zvuk motora spusti se do tihog
brujanja.
"Hej, Forde", ree Zaphod, "ovo zvui dobro. Uspeo si da ovlada brodskim komandama?"
"Ne", ree Ford, "samo sam prestao da se zavitlavam sa njima. Izgleda da je najbolje da
odemo tamo gde i brod, a onda da brzo zbriemo."
"Aha, vai", ree Zaphod.
"Mogao sam da znam da vas ne zanima", promrmlja Marvin, odvue se do jednog ugla i
iskljui se.
"Nevolja je u tome", rekao je Ford, "to na itavom brodu samo jedan ureaj daje nekakve
podatke, a oni me brinu. Ukoliko je on zaista ono to ja mislim da jeste i ukoliko pokazuje ono
to ja mislim da pokazuje, onda smo ve otili previe u prolost. Moda jedno dva miliona
godina pre naeg vremena."
Zaphod slee ramenima.
"Vreme je budalatina", rekao je.
"Pitam se kome, u stvari, pripada ovaj brod", ree Artur.
"Meni", rekao je Zaphod.
"Ne. Kome stvarno pripada."
"Stvarno pripada meni", bio je uporan Zaphod. "Pazi ovamo, svaka svojina je kraa, je li
tako? Prema tome ukradeno je svojina. Prema tome, ovo je moj brod, u redu?"
"Reci to brodu", predloi Artur.
Zaphod prie konzoli.
"Brode", rekao je i udario u jedan od panela, "govori ti novi vlasnik..."
Nije dospeo dalje. Nekoliko stvari desilo se istovremeno.
Brod je iziao iz putovanja kroz vreme i pojavio se u stvarnom svemiru.

Sve komande na konzoli, ugaene tokom puta kroz vreme, sada su se osvetlile.
Ogromni ekran iznad konzole zatreptao je i oiveo, prikazujui prostranu oblast prepunu
zvezda i usamljeno, ogromno sunce pravo pred njima.
Ali nijedna od ovih stvari nije bila kriva za to to je Zaphod u istom trenutku silovito bio
odbaen prema zadnjem delu kabine, ba kao i svi ostali.
Odbacio ih je gromoviti prasak buke koja je zatretala iz monitorskih zvunika razmetenih
oko ekrana.
21.
Dole, na sunom, crvenom svetu Kakrafun, u sreditu prostrane Radlitske pustinje, tehniari
muzike grupe isprobavali su ozvuenje.
Zapravo, ozvuenje se nalazilo u pustinji, a ne tehniari. Oni su se povukli u bezbednost
ogromnog komandnog broda Zone Katastrofe, koji je lebdeo na orbiti nekih etiri stotine milja
iznad povrine planete i testirali su ozvuenje odatle. Da se neko naao u krugu od pet milja
oko zvunikih silosa ne bi preiveo utimavanje.
Da se Artur Dent naao u krugu od pet milja oko zvunikih silosa, kroz glavu bi mu na
izdisaju prola misao da zvune kutije po obliku i veliini strano podseaju na Menhetn.
Neutronski fazni zvunici udovino su se uzdizali iz silosa prema nebu, zaklanjajui nizove
plutonijumskih reaktora i seizmikih pojaivaa koji su se nalazili iza njih.
Zakopani duboko ispod grada zvunika, u betonskim bunkerima leali su instrumenti kojima
e muziari komandovati sa svog broda, masivna fotonska gitara, bas detonator i kompleks
megatras bubnjeva.
Spremala se buna predstava.
Na palubi komandnog broda sve je bilo uurbano i aktivno. Limubrod Hotbleka Deziata,
nalik na malog punoglavca pored komandnog broda, upravo je stigao i pristao, a prealjeni
gospodin ve je prevoen niz hodnike sa visokim svodovima da bi se sreo sa medijumom koji
e prenositi njegove psihike impulse na tastaturu instrumenta.
Upravo su stigli i doktor, strunjak za logiku i pomorski biolog, koji su po cenu nezamislivih
trokova doleteli sa Maksimegalona da bi pokuali da se ubeuju sa pevaem grupe koji se
zakljuao u kupatilu sa boicom pilula i odbijao da izie sve dok mu ne bude nepobitno
dokazano da nije riba. Basista je bio zauzet reetanjem svoje sobe pukomitraljezom, a bubnjara
nije bilo nigde na palubi.
Grozniava pretraga dovela je do otkria da se nalazi na plai Santraginusa V, na rastojanju
od preko sto svetlosnih godina, gde je, kako je tvrdio, bio srean ve vie od jednog sata i gde
je naao jedan mali kamen koji e mu biti prijatelj.
Menader grupe osetio je veliko olakanje. To je znailo da e po sedamnaesti put na ovoj
turneji bubnjeve svirati robot i da e, prema tome, udaraljke biti precizno odsvirane.
Sub-etar brujao je od razgovora koncertnog osoblja koje je isprobavalo kanale zvunika, a
oni su bili povezani sa unutranjou crnog broda.
Njegovi zbunjeni putnici leali su uz zadnji zid kabine i sluali glasove iz monitorskih

zvunika.
"U redu, kanal devet ukljuen", ree glas, "probamo kanal petnaest..."
Novi siloviti nalet buke zatreta brodom.
"Kanal petnaest u redu", odvrati drugi glas.
Umea se trei glas:
"Crni akrobatski brod sada je na svome poloaju", rekao je. "Dobro izgleda. Bie to sjajno
sunano ronjenje. Da li je koncertni kompjuter na vezi?"
Odgovorio je glas kompjutera.
"Na vezi je", rekao je.
"Preuzmi komande crnog broda."
"Crni brod ukljuen u programsku putanju i spreman."
"Probamo kanal dvadeset."
Zaphod se bacio preko kabine i promenio stanicu na sub-eta prijemniku pre nego to ga je
pogodio novi ludaki tutanj. Stajao je i tresao se.
"A ta znai to", upita Trilijan tanunim glasiem, "'sunano ronjenje'?"
"Znai", ree Marvin, "da e ovaj brod zaroniti u sunce. Sunano... ronjenje. Vrlo
jednostavno. ta ste drugo i oekivali kada ste ukrali akrobatski brod Hotbleka Deziata?
"Otkud zna", upita Zaphod glasom koji bi i veganskog snenog gutera naterao da oseti
hladnou oko srca, "da je ovo akrobatski brod Hotbleka Deziata?"
"Jednostavno", ree Marvin. "Ja sam ga parkirao za njega."
"Zato... nam... onda... nisi... rekao!"
"Kazali ste da elite uzbuenje, pustolovine i stvarno lude stvari."
"Pa ovo je odvratno", ree nepotrebno Artur u pauzi koja je usledila.
"To sam i ja rekao", potvrdio je Marvin.
Na drugoj frekvenciji, sub-eta prijemnik uhvatio je javnu emisiju koja je sada odjekivala
kabinom.
"...Lepo vreme za dananji popodnevni koncert. Nalazim se pred binom", lagao je reporter,
"usred Radlitske pustinje, a pomou hiperbinoptikih naoara mogu da razaznam ogromnu
publiku koja zauzima itavo obzorje oko mene. Iza mene, nebrojeni zvunici uzdiu se kao
planinski grebeni, a visoko iznad toga sunce sija i uopte ne zna ta e da ga zadesi. Udruenje
strunjaka za zatitu okoline zna ta e da ga zadesi i tvrdi da e koncert izazvati zemljotrese,
plinske talase, uragane, nepopravljiva oteenja atmosfere i sve one stvari o kojima strunjaci
za zatitu okoline obino govore.
Ali upravo sam primio izvetaj da se predstavnik Zone Katastrofe sreo na ruku sa
strunjacima za zatitu okoline i sve ih pobio, tako da sada vie nita ne stoji na putu..."
Zaphod ga iskljui, pa se okrete Fordu.
"Zna ta mislim?" upitao je.
"Mislim da znam", ree Ford.
"Reci ta misli da mislim."
"Mislim da misli da je vreme da briemo sa ovog broda."

"Mislim da si u pravu", ree Zaphod.

"Mislim da si u pravu", ree Ford.
"A kako?" upita Artur.
"Tiina", rekoe Ford i Zaphod. "Mislimo."
"Znai, tako", ree Artur, "umreemo."
"Voleo bih da prestane da govori takve stvari", ree Ford.
Vredno je na ovom mestu ponoviti teorije, do kojih je doao Ford prilikom svog prvog
susreta sa ljudskim biima, da bi objasnio njihovu neobinu naviku da iznose i ponavljaju vrlo,
vrlo oigledne stvari, kao recimo 'to je lepo vreme', ili 'ala si visok' ili 'znai, tako, umreemo'.
Njegova prva teorija bila je da bi ljudskim biima, kada ne bi neprekidno vebala svoje
usne, usta verovatno zakrljala.
Posle nekoliko meseci posmatranja postavio je novu teoriju, koja je glasila ovako: 'ukoliko
ljudska bia ne vebaju svoje usne, mozak poinje da im radi'.
U stvari, ova druga terija doslovnije se moe preneti na narod belcerebona sa Kakrafuna.
Belcerebonski narod izazvao je veliko ogorenje i surevnjivost susednih rasa time to je bio
jedna od najprosveenijih, najuspenijih i, iznad svega, najtiih rasa Galaksije.
Kao kaznu za ovakvo ponaanje, koje se smatralo uvredljivo samouvereno i izazivako,
galaktiko vee dosudilo im je najteu od svih drutvenih bolesti, telepatiju. Zbog toga, da bi
spreili otkrivanje svake svoje misli, makar i najmanje, svima koji se nau u krugu od pet milja,
oni sada vrlo glasno i neprekidno razgovaraju o vremenu, svojim malim boljkama,
popodnevnoj utakmici koja se igra toga dana i o tome kako je Kakrafun iznenada postao buno
mesto.
Drugi nain da privremeno blokiraju svoje umove jeste da budu domaini koncerta Zone
Katastrofe.
Vremensko usaglaavanje koncerta bilo je najvanije.
Brod je morao da zapone sputanje pre poetka koncerta, da bi pogodio sunce est minuta i
tridesetsedam sekundi pre vrhunca pesme sa kojom je bio povezan, da bi svetlost protuberanci
imala vremena da otputuje do Kakrafuna.
Brod se sputao ve nekoliko minuta kada je Ford Prefekt dovrio pretragu drugih odeljenja
crnog broda. Ponovo je uleteo u kabinu.
Kakrafunsko sunce ukazalo se zastraujue veliko na ekranu, a njegov usijani, beli pakao
vodoninih jezgara u fuziji bio je sve vei i vei kako je brod jurio napred, ne reagujui na
Zaphodovo treenje i drmusanje komandnih ploa. Artur i Trilijan imali su na licu ukoene
izraze zeeva na nonom auto-putu, koji misle da e se najbolje pozabaviti svetlima koja im
dolaze u susret ukoliko budu piljili u njih.
Zaphod se unezvereno okrete.
"Forde", rekao je, "koliko imamo kapsula za spasavanje?"
"Nijednu", ree Ford.
Zaphod se zagrcnu.
"Jesi li ih prebrojao?" jauknuo je.

"Dvaput", ree Ford. "Jesi li ti uspeo da pozove radiom koncertno osoblje?"

"Aha", ree Zaphod gorko, "rekao sam im da je na brodu itava gomila ljudi, a oni su rekli
da kaem 'ao' svima."
Ford je zurio u njega.
"Zar im nisi rekao ko si?"
"Oh, jesam. Kazali su da su poastvovani. To i jo neto o restoranskom raunu i
izvriocima moje smrtne kazne."
Ford grubo odgurnu Artura i nae se nad kontrolnu konzolu.
"Zar nijedan od ovih ne radi?" upitao je divlje.
"Svima se upravlja iz drugog izvora."
"Razbij autopilota."
"Prvo ga nai. Kao da ga nigde nema."
Na trenutak vladala je ledena tiina.
Artur se muvao po zadnjem delu kabine. Iznenada je zastao.
"A ta znai re teleport?" upitao je.
Lagano, svi se okrenue prema njemu.
"Verovatno pitam u pogrenom trenutku", ree Artur. "Ali seam se da ste nedavno
pominjali tu re i pitam se zato to..."
"Gde", upita mirno Ford Prefekt, "pie teleport?"
"Pa, u stvari ovde", ree Artur i pokaza na crnu upravljaku kutiju u zadnjem delu kabine.
"Odmah ispod rei Za sluaj nude, iznad rei sistem i pored signala koji glasi u kvaru."
U pandemonijumu koji je smesta usledio, jedina akcija do koje je dolo bio je skok Forda
Prefekta preko kabine do male crne kutije koju je Artur pokazao i unezvereno pritiskanje
malog, crnog dugmeta koje je bilo smeteno na njoj.
etvrtasta ploa, visoka est stopa, skliznula je u stranu pored nje i otkrila odeljak koji je
podseao na niz tu-baterija koje su nale novi smisao ivota kao elektrina furda.
Poludovrena elektrina instalacija visila je sa tavanice, zbrka odbaenih komponenti bila je
razbacana po podu, a ploa za programiranje visila je pored udubljenja u zidu u koje je trebalo
da bude privrena.
Kada je pomonik raunovoe Zone Katastrofe posetio brodogradilite na kome se pravio
brod, zahtevao je od poslovoe da sazna zbog ega, kog vraga, smetaju izuzetno skupi ureaj
za teleportaciju na brod koji treba da obavi samo jedan put, a i to bez posade. Poslovoa je
objasnio da je teleport nabavljen sa popustom od deset posto, a raunovoa je objasnio da je to
potpuno nebitno; poslovoa je objasnio da je to najbolji, najmoniji i najsavremeniji teleport
koji se moe nai, a raunovoa je rekao da nije morao ni da se trai; poslovoa je objasnio da
e ljudi ipak morati da ulaze u brod i izlaze iz njega, a raunovoa je objasnio da na brodu
postoje i savreno ispravna vrata; poslovoa je objasnio da raunovoa moe malo da se nosi, a
raunovoa je objasnio poslovoi da stvar koja mu se pribliava velikom brzinom predstavlja
jednu lepu pesnicu. Poto je objanjavanje zakljueno, rad na teleportu je prekinut, a sam ureaj
proao je neprimeen pod stavkom 'nedelj. ob.' po petostrukoj ceni.

"Paklenog mu magarca", promrmlja Zaphod kada su on i Ford pokuali da se snau u

zapetljanoj informaciji.
Posle nekoliko trenutaka, Ford mu ree da se udalji. Smestio je jedan novi na teleport i
pritisnuo prekida na komandnoj tabli koja je visila. Uz prasak i sevanje svetlosti novi ieze.
"Radi, u svakom sluaju", ree Ford, "ali nema sistema za navoenje. Teleport za prenos
materije bez programa za navoenje moe te prebaciti... Pa, bilo gde."
Kakrafunsko sunce blistalo je ogromno na ekranu.
"Koga je to sad briga", ree Zaphod. "Idemo gde stignemo."
"I", ree Ford, "ne postoji autosistem. Ne moemo svi da poemo. Neko mora da ostane i da
upravlja."
Proao je jedan ozbiljan trenutak. Sunce je bilo sve krupnije i krupnije.
"Hej, Marvine, malia", ree Zaphod veselo, "kako si?"
"Oajno", promrmlja Marvin.
Ubrzo potom, koncert na Kakrafunu dostigao je neoekivani vrhunac.
Crni brod sa svojim usamljenim, mrzovoljnim putnikom po planu je zaronio u nuklearnu
penicu sunca. Ogromne protuberance iknule su milionima milja u svemir, prestravivi i u
desetak sluaja progutavi jahae protuberanci koji su jedrili u blizini povrine sunca i ekali
pravi trenutak.
Nekoliko asaka pre nego to je svetlost protuberanci dola do Kakrafuna, pustinja izloena
udarima prsla je du duboke raseline. Ogromna i dotad neotkrivena podzemna reka koja je tekla
duboko ispod povrine pokuljala je na povrinu, a nekoliko sekundi potom sledila ju je erupcija
miliona tona lave koja je briznula stotinama stopa u vazduh, trenutno pretvarajui reku u paru
iznad i ispod povrine; sve je to bilo praeno eksplozijom koja je odjeknula sve do suprotnog
kraja sveta i nazad.
Oni - veoma malobrojni - koji su bili svedoci dogaaja i preiveli ga, kleli su se da se
celokupnih stotinu hiljada kvadratnih milja pustinje podiglo u vazduh poput milju debele
palainke, prevrnulo i ponovo palo. Ba u tom trenutku, zraenje sunevih protuberanci probilo
se kroz oblake isparene vode i pogodilo tlo.
Godinu dana kasnije, pustinja od stotinu hiljada kvadratnih milja bila je gusto prekrivena
cveem. Sastav atmosfere oko planete jedva primetno se izmenio. Sunce je leti blistalo manje
otro, hladnoa je zimi manje grizla, prijatna kia ee je padala i lagano se pustinjski svet
Kakrafun pretvorio u raj. ak su se i telepatske moi kojima su ljudi Kakrafuna bili prokleti
trajno rasule u silini eksplozije.
Zabeleeno je da je predstavnik Zone Katastrofe - isti onaj koji je pobio sve strunjake za
zatitu okoline - kasnije izjavio da je sve to bilo 'sjajna reirana predstava'.
Mnogi ljudi dirljivo su govorili o zaceljujuim moima muzike. Nekoliko skeptinih
naunika paljivije je pregledalo snimke dogaaja i izjavilo da su otkrili jedva primetne tragove
ogromnog, vetaki izazvanog polja neverovatnoe koje je dolutalo iz oblinje oblasti svemira.

22.
Artur se probudio i odmah zaalio to je to uradio. I ranije je patio od mamurluka, ali nikada
u ovakvim razmerama. Ovo je bilo ono pravo, ovo je bio konani udarac. Zraci za prenos
materije, zakljuio je, nisu ba toliko ugodni kao, recimo, dobar i jak udarac u glavu.
Poto na trenutak nije oseao elju da se pokrene usled munog, priguenog dumbaranja u
uima, leao je i razmiljao. Nevolja sa veinom raznih prevoznih sredstava, pomislio je, lei
pre svega u tome da nijedno od njih nije vredno truda. Na Zemlji - dok je Zemlja jo postojala,
pre nego to je unitena da bi se napravilo mesta za novu hipersvemirsku obilaznicu - isti
problem postojao je sa kolima. Meu njihovim nedostacima nalazili su se izvlaenje ogromnih
koliina crne, lepljive mase iz zemlje, tamo gde je bila skrivena na sigurnom i gde nije mogla
da napravi nikakvu tetu, pretvaranje te mase u katran kojim se prekrivala zemlja, dim kojim se
punila atmosfera, dok je ostatak izlivan u more, a svi ti nedostaci inili su se mnogo bitniji od
prednosti koja se sastojala u tome to ste sada mogli da stignete bre od jednog mesta do
drugog - naroito stoga to je mesto na koje biste stigli verovatno, kao ishod svega ovoga,
postalo vrlo slino mestu sa koga ste poli, to jest prekriveno katranom, puno dima i sa
nedovoljno ribe.
A zraci za prenos materije? Bilo kakav oblik prevoza koji je zahtevao da vas iskidaju u
delove, atom po atom, da uguraju te atome u sub-etar i da ih potom prikupe na gomilu, ba kad
su atomi poeli da oseaju prvo zrnce slobode tokom poslednjih godina, morao je da predstavlja
lou novinu.
Mnogi ljudi pomislili su isto pre Artura Denta i ak su ili tako daleko da su pisali pesme o
tome. Evo jedne koju su esto pevale mase ljudi izvan fabrike sistema za teleportaciju Sirijuske
kibernetske korporacije na Sreon-Svejtu III:
Aldebaran je stvarno sjajan,
Algol da ne volim ne mogu,
Zgodne cure sa Betelgeza
Oborie te sa nogu.
Radie ti ta god poeli
Prvo u ustrom, pa u blagom maniru,
Al' ako treba da me rasture da stignem tamo
Neka me ostave na miru.
I pevam
Da me rasture, da me rasture
Ma kakav je to nain za let?
Ako treba da me rasture da stignem tamo
Neu da naputam svoj svet.
Sirijus je poploan zlatom,

Tako bar mnogi kau,

Ali kad ponu sa 'poseti Tau i umri'
Znam da me gadno lau.
Rado u poi ovakvim putem
Ili moda onakvim,
Al' ako treba da me rasture da stignem tamo
Onda ba neu nikakvim.
I pevam
Da me rasture, da me rasture
Ma lud si k'o niko na svetu,
Jer ako probaju da me rasture da stignem tamo
Ostau u svome krevetu.
...I tako dalje. Druga omiljena pesma mnogo je kraa:
Teleportirao sam se jedne noi
Sa Ronom i Sidom do Goge.
Ron je ukrao Gogino srce
A ja Sidove noge.
Artur oseti kako se talasi bola polako povlae, iako je i dalje bio svestan munog,
priguenog dumbaranja. Polako, paljivo, ustao je.
"uje li to muno, prigueno dumbaranje?" upita Ford Prefekt.
Artur se obazre i nesigurno zadrhta. Ford Prefekt mu je prilazio, bled i zakrvavljenih oiju.
"Gde smo?" jeknu Artur.
Ford se osvrnu. Nalazili su se u dugakom, zakrivljenom hodniku koji se prostirao u oba
smera izvan vidokruga. Spoljanji elini zid - obojen istim onim bolesnim prelivom
bledozelene koji koriste po kolama, bolnicama i ludnicama da bi odrali mir meu tienicima
- uzdizao se, zakrivljen, iznad njihovih glava i tamo dodirivao unutranji, okomiti zid koji je,
neobino, bio prekriven tamnosmeom, pletenom, zidnom prekrivkom. Pod je bio prekriven
tamno zelenom, rebrastom gumom.
Ford prie debeloj, tamnoj, prozirnoj ploi ugraenoj u spoljanji zid. Bila je sainjena od
nekoliko slojeva, a ipak su se kroz nju mogle videti takice udaljenih zvezda.
"Mislim da smo u nekakvom svemirskom brodu", rekao je.
Niz hodnik je dopirao zvuk munog, priguenog dumbaranja.
"Trilijan?" uznemireno pozva Artur, "Zaphode?"
Ford slee ramenima.
"Nigde ih nema", rekao je. "Pogledao sam. Mogli bi da budu bilo gde. Neprogramirani
teleport moe da te odbaci svetlosnim godinama u bilo kome pravcu. Sudei po tome kako se

oseam, zakljuujem da smo proputovali veliko rastojanje."

"A kako se to osea?"
"Loe."
"Misli li da su..."
"Gde su, kako im je, ne moemo da znamo i tu nita ne moemo uiniti. Radi isto to i ja."
"ta to?"
"Nemoj da misli o tome."
Artur promozga o toj misli, nevoljno shvati njenu mudrost, smota je i odloi u stranu. Onda
duboko uzdahnu.
"Koraci!" uskliknu Ford iznenada.
"Gde?"
"Ta buka. To muno dumbaranje. Noge koje trupkaju. Sluaj!"
Artur je sluao. Buka je odjekivala hodnikom oko njih, dopirui sa neodreenog rastojanja.
Bio je to priguen zvuk trupkanja i primetno se pojaavao.
"Idemo", ree Ford otro. Obojica pooe - u suprotnim smerovima.
"Ne tuda", ree Ford. "Odatle dolaze."
"Nije tako", ree Artur. "Dolaze odande."
"Nije, nego..."
Obojica zastadoe. Obojica se okrenue. Obojica su paljivo oslukivala. Obojica se sloie
sa onim drugim. Obojica ponovo pooe u suprotnim smerovima.
Zahvati ih strah.
Iz oba smera buka je bivala sve glasnija.
Nekoliko jardi ulevo, pod pravim uglom na unutranji zid, odvajao se drugi hodnik. Potrali
su tamo i pourili niz njega. Bio je mraan, naizmerno dugaak, a dok su ili niz njega stekli su
utisak da je sve hladnije i hladnije. Na levo i desno od njega vodili su novi hodnici, svaki od
njih vrlo mraan, a dok su prolazili pored njih, zapahnuo bi ih otri udar ledenog vazduha.
U jednom trenutku preplaeno se zaustavie. to su dalje ili niz hodnik, zvuk trupkanja bio
je sve glasniji.
Oslonili su se leima o hladni zid i stali grozniavo da oslukuju. Hladnoa, tama, bubnjanje
bestelesnih stopala sve su ih gore pritiskali. Ford zadrhta, delom od hladnoe, a delom zbog
pria koje mu je priala njegova najdraa mati u vreme dok je bio obian betelgezijanski
malian, do lanka arkturijanskom megaskakavcu: pria o mrtvim brodovima, ukletim
olupinama koje plove zaboravljenim oblastima dubokog svemira, naseljenim demonima i
sablastima zaboravljenih posada; pria o nepaljivim putnicima koji su pronali takve brodove i
uli u njih; pria o... a tada se Ford prisetio smee, pletene, zidne prekrivke u prvom hodniku,
pa se sabrao. Kako god duhovi i demoni ukraavali svoje samrtne olupine, pomisli on, mogao je
da se kladi da to ne rade pletenim zidnim prekrivkama. Zgrabio je Artura za ruku.
"Nazad odakle smo doli", ree vrsto i oni pooe nazad.
Trenutak kasnije, poput para preplaenih gutera, izleteli su na najblie mesto na kome su se
hodnici ravali; istog asa, vlasnici stopala koja su trupkala iznenada se ukazae pravo pred

njima.
Skriveni iza ugla, zaprepaeno su posmatrali dvedesetak gojaznih mukaraca i ena koji su
skakutali mimo njih u trenerkama i tako dahtali i itali da bi se svakom kardiologu od toga
steglo srce.
Ford Prefekt je zurio za njima.
"Dogeri!" prosiktao je, dok je zvuk njihovih nogu odjekivao mreom hodnika.
"Dogeri?" proapta Artur Dent.
"Dogeri", ree Ford Prefekt i slee ramenima.
Hodnik u kome su bili skriveni razlikovao se od ostalih. Bio je vrlo kratak i zavravao se
ogromnim, elinim vratima. Ford ih pogleda, otkri mehanizam za otvaranje i irom ih otvori.
Prva stvar koju su ugledali bilo je neto to je liilo na mrtvaki koveg.
Sledeih etiri hiljade devet stotina devedeset devet stvari koje su ugledali takoe su bili
mrtvaki kovezi.
23.
Prostorija je imala nisku tavanicu, bila je slabo osvetljena i ogromna. Na suprotnom kraju,
udaljenom oko trista jardi odatle, jedan prolaz vodio je u neto to je liilo na slinu prostoriju,
slino popunjenu.
Ford Prefekt ispusti dug zviduk kada je kroio na pod prostorije.
"Sjajno", ree on.
"ta je to toliko divno u vezi sa mrtvacima?" upita Artur Dent dok je silazio iza njega.
"Ne znam", ree Ford. "Hajde da otkrijemo, vai?"
Posmatrani iz vee blizine, kovezi su vie podseali na sarkofage. Bili su visoki otprilike
oveku do struka i napravljeni od neega to je podsealo na beli mermer, a verovatno su i bili
od toga - dakle, od neega to je samo podsealo na beli mermer. Njihova gornja povrina bila
je poluprozirna i kroz nju su se nejasno mogli videti obrisi njihovih pokojnih i oigledno davno
prealjenih stanara. Bili su humanoidni i jasno se videlo da su ostavili daleko iza sebe sve
nevolje sveta sa koga su stigli, ali osim toga nije se mnogo toga videlo.
Uz pod, izmeu sarkofaga, kovitlao se teki, uljasti, beli gas za koji je Artur najpre pomislio
da je tu da bi mestu dao malo lepi ugoaj, sve dok nije otkrio da mu smrzava lanke. I
sarkofazi su na dodir bili izuzetno hladni.
Ford iznenada unu pored jednog od njih. Izvukao je rub pekira iz torbe i grozniavo
poeo da trlja neto.
"Pogledaj, na ovome se nalazi natpis", objasnio je Arturu. "Led se uhvatio preko njega."
Oistio je led i paljivo gledao urezana slova. Arturu su ona liila na tragove pauka koji je
popio previe, tagod pauci pili u slobodno vreme, ali Ford je smesta prepoznao rani oblik
galaktikog prostoita.
"Pie 'goglafrinamska flota za spasavanje, brod B, skladite 7, strunjak za ienje telefona
druge klase' - i serijski broj."
"Strunjak za ienje telefona?" upita Artur. "Mrtvi strunjak za ienje telefona?"

"Najbolje vrste."
"Ali ta radi ovde?"
Ford proviri kroz vrh prema prilici koja se nalazila unutra.
"Pa, ne Ba bog zna ta", rekao je i zablistao jednim od onih svojih osmeha koji su oduvek
navodili ljude na zakljuak kako je previe radio u poslednje vreme i kako bi trebalo da se
odmori.
Priao je drugom sarkofagu. Brzi rad pekirom trajao je samo koji trenutak, a onda je
izjavio:
"Ovo je mrtvi frizer. Opala!"
Pokazalo se da je sledei sarkofag poslednje poivalite jednog reklamnog strunjaka; u
onom do njega nalazio se prodavac polovnih automobila, tree klase.
Fordovu panju iznenada je privukao kontrolni otvor u podu i on unu da bi mu podigao
poklopac, maui da odagna oblake ledenog gasa koji su pretili da ga progutaju.
Arturu pade na pamet jedna pomisao.
"Ukoliko su ovo samo kovezi", rekao je, "zato ih onda hlade?"
"Ili, zapravo, zbog ega ih uopte dre", ree Ford i ukloni poklopac. Gas je pokuljao kroz
otvor nanie. "Zbog ega bi iko bio spreman na sve probleme i trokove prebacivanja pet
hiljada leeva kroz kosmos?"
"Deset hiljada", ree Artur i pokaza na prolaz kroz koji se nazirala susedna odaja.
Ford proturi glavu kroz otvor. Onda se ponovo podie.
"Petnaest hiljada", rekao je. "Dole se nalazi jo jedna grupa."
"Petnaest miliona", ree glas.
"To je mnogo", ree Ford. "Mnogo, mnogo."
"Polako se okrenite", zalaja glas, "i dignite ruke u vazduh. Ako napravite bilo kakav drugi
pokret, razneu vas u malecke, malecke komade."
"Zato", upita Artur Dent, "nikada nikome nije drago da nas vidi?"
U otvoru vrata kroz koja su uli ocrtavali su se obrisi oveka kome nije bilo drago da ih vidi.
Njegovo nezadovoljstvo bilo je jednim delom izraeno lajavim, osornim prizvukom njegovog
glasa, a drugim opakim nainom na koji je mahao dugakim, srebrnastim zgrom-i-pucom
prema njima. Izumitelju tog oruja oigledno nisu naloili da mlati praznu slamu. "Napravi ga
tako da izgleda surovo", rekli su mu. "Neka bude sasvim jasno da to oruje ima pravu i
pogrenu stranu. Neka onome ko se nae na pogrenoj strani bude sasvim jasno da mu se loe
pie. A to znai da mora da naslae po njemu sve mogue iljke, zupce i tamne delove. Uradi
tako! To nije oruje koje treba da visi iznad kamina ili da se gurne u stalak za kiobrane; to je
oruje sa kojim treba da se izlazi pred ljude i da im se prave gadne nevolje."
Ford i Artur nesreno su gledali u oruje.
ovek sa orujem pomeri se od vrata i napravi krug oko njih. Kada je stupio na svetlost,
videli su njegovu crnu i zlatnu uniformu na kojoj je uglaana dugmad tako blistala da bi zbog
toga svaki prilazei motorista upalio farove od zavisti.

Pokazao je rukom prema vratima.

"Napolje", rekao je. Ljudima koji imaju toliku vatrenu mo glagoli nisu potrebni. Ford i
Artur izioe, a na malom rastojanju pratili su ih pogrean kraj zgrom-i-puca i dugmad.
Kada su skrenuli u hodnik, naleteli su na dvadeset etiri dogera koji su, istuirani i u novoj
odei, proli pored njih na putu prema spremitu. Artur se okrete, zbunjeno ih gledajui.
"Kreni!" dreknu njihov zarobljiva.
Artur krenu.
Ford slee ramenima i krenu.
U spremitu, dogeri dooe do dvadeset etiri prazna sarkofaga du bonog zida, otvorie
ih, popee se unutra i zaspae bez snova.
24.
"Ovaj, kapetane..."
"Da, Broju Jedan?"
"Upravo sam primio izvetaji od Broja Dva."
"Auh!"
Visoko na brodskom mostu, kapetan je piljio u beskraj svemira, blago iznerviran. Sa mesta
na kome je leao, ispod prostrane, mehuraste kupole, mogao je da vidi ogromnu panoramu
zvezda kroz koju su se kretali - panoramu koja se osetno proredila tokom putovanja. Kada bi se
okrenuo i pogledao unazad preko dinovske mase broda, mogao je da vidi mnogo guu masu
zvezda, koje su gotovo obrazovale vrst zid. Bio je to pogled na sredite Galaksije kroz koje su
putovali, a to je trajalo ve godinama, brzinom koje trenutno nije mogao ba da se priseti, ali
znao je da je strano velika. Bilo je to neto to se pribliavalo brzini neega, ili neeg drugog,
ili je, pak, bilo triput vee od brzine neeg treeg? Uglavnom, mnogo upeatljivo. Gledao je u
blistava rastojanja iza broda i pokuavao da pronae neto. To je radio svakih nekoliko minuta,
ali nikada nije naao ono za ime je tragao. Meutim, nikada se nije zabrinuo zbog toga. Oni
momci, naunici, bili su vrlo ubedljivi kada su tvrdili da e sve biti savreno u redu ukoliko
nikoga ne bude uhvatila panika i ukoliko svi budu obavljali svoj posao na odgovarajui nain.
Njega nije hvatala panika. Koliko mu je bilo poznato, sve se odigravalo na najbolji nain.
On se pljesnu po ramenu velikim sunerom sa koga se cedila velika pena. Ponovo mu pade na
um da se zbog neega malo nervirao. ta to bee? Blago nakaljavanje podsetilo ga je na
injenicu da je prvi oficir broda jo pored njega.
Fini momak, taj Broj Jedan. Nije ba najblistaviji, ima udnih problema kad treba da vee
pertle na cipelama, ali i pored svega je vraje dobar oficir. Kapetan nije bio jedan od onih koji
utnu momka kada se sagne da vee pertle, koliko god da mu trebalo vremena za to. A ne kao
onaj grozni Broj Dva, koji se neprekidno kooperio na sve strane, glaao svoju dugmad, svakog
sata podnosio izvetaje: 'Brod se i dalje kree, kapetane.' 'Kapetane, jo smo na kursu.' 'Nivo
kiseonika se odrava, kapetane.'
"Mani se toga", odgovarao mu je kapetan. Ah, da, to je bila stvar koja ga je nervirala.
Spustio je pogled prema Broju Jedan.

"Da, kapetane, vikao je neto o tome kako je naao neke zarobljenike..."

Kapetan razmisli o tome. To nije liilo na njega, ali on nije bio jedan od onih koji bi stali na
put svojim oficirima.
"Pa, moda e ga to malo usreiti. Uvek je matao da ih stekne."
Ford Prefekt i Artur Dent koraali su du naizgled beskonanih hodnika broda. Broj Dva
marirao je iza njih i povremeno kevtao da ne prave nikakve pogrene pokrete i da nita ne
pokuavaju. inilo se da su najmanje jednu milju neprekidno prolazili du smee, pletene zidne
prekrivke. Najzad dospee do jednih ogromnih, elinih vrata, koja se otvorie kada Broj Dva
dreknu na njih.
Uli su.
U oima Forda Prefekta i Artura Denta najupeatljivija stvar na brodskom mostu nije bila
polukruna kupola od pedeset stopa u preniku kroz koju je blistao vrtoglavi zvezdani svod:
ljudima koji su veerali u Restoranu na kraju Vaseljene takva uda su obina stvar. Nije to bilo
ni zbunjujui niz instrumenata koji su prekrivali kruni zid oko njih. Arturu je delovalo ba
onako kako kosmini brod i treba da izgleda, a Fordu se uinio prilino zastareo: potvrdio je
njegovo miljenje da ih je brod Zone Katastrofe odneo milion godina, ako ne i dva, u prolost u
odnosu na njihovo vreme.
Ali stvar koja ih je zaista izbacila iz ravnotee bila je kada.
Nalazila se na est stopa visokom postolju od grubo rezanog, plavog kristala i bila je
izraena baroknom udovinou kakva se ne via esto izvan Maksimegalonskog muzeja
bolesne mate. Bio je to utrobni haos cevi iznesen na zlatnom tanjiru, umesto da bude, kako mu
prilii, zakopan jedne noi u neki neobeleeni grob; te slavine i tuevi naterali bi i najodurniju
nakazu da podskoi od strave.
Kao sredinji deo koji je dominirao mostom zvezdanog broda kada je bila uasno
neprikladna, a Broj Dva pribliio joj se sa ogorenim izgledom oveka kome je to sasvim jasno.
"Kapetane, ser!" dreknuo je kroz stisnute zube - teak poduhvat, ali tokom godina on ga je
usavrio.
Krupno, dobroudno lice i dobroudna, penom prekrivena ruka pojavie se iznad ruba
udovine kade.
"Ah, zdravo, Broju Dva", ree kapetan i veselo mahnu sunerom, "kako si?"
"Priveo sam vam zarobljenike koje sam presreo u bloku zamrzivaa sedam, ser!" dreknuo je.
Ford i Artur zbunjeno se nakaljae.
"Ovaj...zdravo", rekli su.
Kapetan im se nasmei. Znai, Broj Dva je zaista naao zarobljenike. Lepo, pomislio je
kapetan, ba je prijatno videti kada momak radi ono u emu je najbolji.
"Oh, zdravo", kazao im je. "Izvinite to ne ustajem, upravo sam preduzeo da se na brzinu
okupam. Pa, onda, jednu turu din-tonika za sve. Potrai u fiideru, Broju Jedan."
"Razumem, ser."
Neobian je podatak, a niko ne zna koliko da mu prida vanosti, da je otprilike osamdeset

pet odsto svih poznatih svetova Galaksije, bili oni primitivni ili visoko napredni, izmislilo pie
zvano dinni-tonik, dii-N-N-T'N-k, dinit-o-nikk ili bilo koju od preko hiljadu varijacija na
istu fonetsku temu. Sama pia nisu ista i kreu se u rasponu od sivolvijanskog 'inito/nihka',
koji predstavlja obinu vodu posluenu na temperaturi neznatno vioj od sobne, sve do
gagrakakanskog 'tzin-itoni-ka', koji ubija krave na rastojanju od sto koraka; u stvari, jedini
zajedniki inilac izmeu svih njih jeste to da su izmiljeni pre nego to su svetovi o kojima je
re uspostavili kontakte sa bilo kojim drugim svetom.
ta se moe zakljuiti na osnovu ove injenice? Ona postoji u potpunoj izolaciji. Prema
svim teorijama strukturalne lingvistike, ne uklapa se ni u jedan grafikon, a opet opstaje. Stari
strukturalni lingvisti strano se razbesne kada mladi strukturalni lingvisti ponu da govore o
tome. Mladi strukturalni lingvisti strano se uzbuuju zbog toga i ostaju budni do kasno u no,
ubeeni da su vrlo blizu neega od izuzetnog znaaja i zavravaju tako to se pretvaraju u stare
strukturalne lingviste pre vremena, a onda se strano ljute na one mlae. Strukturalna
lingvistika gorko je podeljenja i nesrena disciplina i veliki broj onih koji se bave njome
provodi mnoge noi utapajui svoje probleme u vizgisas odom.
Broj Dva stajao je pred zapovednikom i osujeeno se tresao.
"Zar ne elite da sasluate zarobljenika, ser?" ciknuo je.
Kapetan ga zbunjeno pogleda.
"Zato bih to radio, Golgafrinama mu?" pitao je.
"Da izvuete informacije od njih ser! Da otkrijete zbog ega su doli ovamo!"
"Oh, ne, ne, ne", ree kapetan. "Verovatno su samo navratili na jedan dinni-tonik s nogu,
zar ne?"
"Ali, ser, to su moji zarobljenici! Moram da ih sasluam!"
Kapetan ga sumnjiavo pogleda.
"Oh, u redu", kazao je "ako ba moram. Pitaj ih ta e da popiju."
Ledeno, grubo svetlucanje pojavi se u oima Broja Dva. On lagano prie Fordu Prefektu.
"U redu, bagro", zareao je, "olou..." gurnuo je Forda zgrom-i-pucom.
"Polako, Broju Dva" opomenu ga kapetan blago.
"ta ete da popijete?!!" vrisnu Broj Dva.
"Pa, meni dinni-tonik zvui ba dobro", ree Ford. "ta ti misli, Arture?"
Artur zatrepta.
"ta? Oh, ovaj, da", ree on.
"S ledom ili bez?!" zaurla Broj Dva.
"Oh, sa ledom, molim", ree Ford.
"Limuna??!!"
"Da, molim", ree Ford. "A imate li onih malih biskvita? Znate, onih sa sirom?"
"Ovaj, Broju Dva..." blago ree kapetan.
"Ser?"
"Hajde, slobodan si, brii. Budi dobar deko. Pokuavam da se okupam na miru."
Oi Broja Dva suzie se i postadoe ono to je u brani strunjaka za urlanje i ubijanje

poznato kao ledeni prorezi, a namena im je verovatno da na protivnika ostave utisak da ste
izgubili naoari ili da imate tekoa da se odrite u budnom stanju. Pitanje ta je u svemu tome
strano do danas je ostalo nerazjanjeno.
Priao je kapetanu, a usta su mu se pretvorila u tanku, ravnu crtu, premda ponovo nije ba
najjasnije zbog ega se to smatra ratobornim ponaanjem. Ukoliko, dok lutate dunglom Traala,
iznenada naiete na legendarnu prodrljivu buljoustu zver, imaete razloga da budete zahvalni
ukoliko joj usta budu tanka, ravna crta umesto, kao obino, razjapljeni haos otrih, slinavih
zuba.
"Smem li da vas podsetim, ser", prosikta Broj Dva kapetanu, "da ste u toj kadi ve vie
od tri godine?!" Poto je zadao taj konani udarac, Broj Dva se okrete i ode u oak da pred
ogledalom uvebava sevanje oima.
Kapetan se praaknu u kadi, a zatim se nespretno nasmei Fordu Prefektu.
"Pa, na poslu kao to je moj, oveku je potrebno mnogo oputanja", rekao je.
Ford je polako spustio ruke. To nije izazvalo nikakvu reakciju. Artur je uinio isto.
Koraajui vrlo sporo i paljivo, Ford prie postolju kade. Potapao ga je.
"Ba lepo", slagao je.
Zatim se upita da li je bezopasno da se nasmei. Vrlo sporo i paljivo, nasmeio se. Bilo je
bezopasno.
"Ovaj", ree on kapetanu.
"Da?" upita kapetan.
"Zanima me", ree Ford, "smem li da vas pitam ime se, u stvari, bavite?"
Neija ruk kucnu ga po ramenu. On se okrete.
Bio je to prvi oficir.
"Vaa pia", rekao je.
"Ah, hvala vam", ree Ford. On i Artur uzee svoj dinn-i-tonik. Artur otpi svoj i iznenaeno
otkri da mu ukus veoma podsea na viski sa sodom.
"Hou da kaem, nisam mogao da ne primetim", rekao je Ford, i takoe otpio pie, "leeve.
U spremitu."
"Leeve?" upita iznenaeno kapetan.
Ford zastade i razmisli. Nikad nemoj nita uzimati zdravo za gotovo. Moe li biti da kapetan
ne zna da svojim brodom prenosi petnaest miliona leeva?
Kapetan mu veselo klimnu. inilo se da se igra sa gumenom patkicom.
Ford se obazre oko sebe. Broj Dva osmotrio ga je iz ogledala, ali samo na trenutak: oi su
mu neprekidno bile u pokretu. Prvi oficir stajao je pored njega, drao posluavnik sa piem i
dobroudno se nasmeio.
"Leeve?" ponovio je kapetan.
Ford obliznu usne.
"Da", rekao je. "Svi ti mrtvi strunjaci za odravanje telefona i raunovodstveni inovnici,
znate, dole u spremitu."
Kapetan je zurio u njega. Iznenada, on zabaci glavu i stade da se smeje.

"Oh, nisu oni mrtvi", rekao je. "Dobri Boe, ne, ne, oni su smrznuti. Bie ponovo oivljeni."
Ford uini neto to je inae vrlo retko inio: trepnu.
Artur kao da se probudio iz transa.
"Hoete da kaete da vam je spremite puno smrznutih frizera?" upitao je.
"Oh, da", ree kapetan. "Na milione ih je. Frizeri, umorni TV producenti, prodavci polisa
osiguranja, slubenici, portiri, upravnici odeljenja za odnose sa javnou, savetnici, ta god
poelite. Poli smo da kolonizujemo drugu planetu."
Ford jedva primetno zadrhta.
"Uzbudljivo, zar ne?" upita kapetan.
"ta, sa tom gomilom?" upita Artur.
"Ah, nemojte da me pogreno razumete", ree kapetan. "Mi smo samo jedan od brodova
flote za spasavanje. Vidite, nalazimo se u letelici 'B'. Izvinite, mogu li vas zamoliti da mi
dospete jo malo tople vode?"
Artur ga poslua i itav slap ruiaste, zapenjene vode pljusnu u kadu. Kapetan ispusti uzdah
zadovoljstva.
"Mnogo vam hvala dragi prijatelju. Slobodno se posluite piem."
Ford ispi svoje pie, uze bocu sa posluavnika prvog oficira i napuni do vrha svoju au.
"ta je to", upitao je, "brod B?"
"Ovo", rekao je kapetan i zadovoljno pljesnuo po vodi gumenom patkicom.
"Da", rekao je Ford, "ali..."
"Vidite, evo ta se, u stvari, desilo", rekao je kapetan. "Naa planeta, svet sa koga dolazimo,
bila je, da se tako izrazim, osuena."
"Osuena?"
"Oh, da. I zbog toga su svi pomislili - hajde da spakujemo itavo stanovnitvo u dinovske
svemirske brodove i da krenemo u naseljavanje druge planete."
Poto je ispriao toliko, on se ponovo zavali u kadu uz zadovoljno groktanje.
"Mislite, neke manje osuene?" zanimalo je Artura.
"ta kaete, prijatelju?"
"Neke manje osuene planete. One koju ste reili da naselite."
"Da naselimo, da. Pa smo odluili da sagradimo tri broda, tri svemirske lae za spasavanje
i... Da vam ja sluajno nisam dosadan?"
"Ne, ne", ree Ford vrstim glasom, "sve to je oaravajue."
"Znate li da je divno", razmiljao je kapetan, "kada, za promenu, imate nekoga sa kim
moete da razgovarate."
Oi Broja Dva grozniavo su letele po sobi, a onda su se ponovo spustile na ogledalo, poput
para muva nakratko odvojenih od svog omiljenog, mesec dana starog pareta mesa.
"Nevolja sa dugakim putovanjima kao to je ovo", produio je kapetan, "ogleda se u tome
to na kraju ponete da razgovarate sami sa sobom, to je strano dosadno, jer pola vremena
znate ta ete sledee rei."
"Samo pola vremena?" iznenaeno je pitao Artur.

Kapetan na trenutak razmisli.

"Da, otprilike polovinu, rekao bih. I tako... Gde mi je sapun?" On poe da lovi unaokolo i
pronae ga.
"I, dakle, tako", nastavio je, "zamisao je bila da u prvi brod, brod 'A', uu sve blistave voe,
naunici, veliki umetnici, znate, svi oni koji predvode; a u trei, ili 'C' brod, uli bi svi ljudi koji
obavljaju stvarni posao, koji prave i obavljaju stvari; a u brod 'B' - to smo mi - ui e svi ostali,
ljudi izmeu, razumete."
Sreno im se nasmeio.
"A nas su poslali prve", zakljuio je i otpevuio kratku kupau pesmicu.
Kratka kupaa pesmica, koju je za njega komponovao jedan od najplodotvornijih i
najtraenijih pisaca dinglova (trenutno uspavan u spremitu trideset est, na jedno devet stotina
jardi iza njih) pokrio je ono to bi inae bilo trenutak neugodne tiine. Ford i Artur vrteli su
stopalima po podu i grozniavo izbegavali da pogledaju jedan drugoga u oi.
"Ovaj..." ree Artur trenutak kasnije, "a ta se tano desilo sa vaom planetom?"
"Oh, kao to ve rekoh, bila je osuena", uzvratio je kapetan. "Oigledno je trebalo da se
surva na sunce, ili neto slino tome. Ili je mesec trebalo da se surva na nas. Neto tako. Krajnje
grozno, ta god da je."
"Oh", ree iznenada prvi oficir, "ja sam mislio da se spremala invazija dinovskog roja
dvanaest stopa dugakih pela-ljudodera. Zar nije to bilo posredi?"
Broj Dva ustro se okrete, oiju koje su blistale ledenim, grubim sjajem, kakav se postie
samo uz mnogo vebe.
"Meni nisu tako rekli!" prosiktao je. "Oficir koji mi je bio stareina kazao mi je da itavu
planetu ugroava neposredna opasnost da je pojede dinovska, mutantna, zvezdana koza!"
"Ma nemoj..." ree Ford Prefekt.
"Da! udovino stvorenje iz dubina pakla, sa zakrivljenim zubima dugakim deset hiljada
milja, dahom od koga mogu da prokljuaju okeani, kandama koje mogu da iupaju kontinente
iz korena, hiljadu oiju koje plamte poput sunaca, slinavim eljustima od milion milja,
udovite kakvo ne biste nikad... Nikad... Ikad..."
"I oni su, naravno, najpre poslali vas, je li tako?" upitao je Artur.
"Oh, da", kazao je kapetan. "Pa, svi su rekli, a mislim da je to vrlo lepo od njih, da je za
njihov moral izuzetno bitno da znaju da stiu na planetu na kojoj e biti dobro podiani i na
kojoj e telefoni biti isti."
"Oh, da", sloio se Ford. "Vidim i ja da je to bilo vano. A ostali brodovi, ovaj... Oni su
poli za vama, zar ne?"
Na trenutak, kapetan nije odgovorio. Izvio se u svojoj kadi i pogledao unatrake preko
ogromne mase broda prema sjajnom sreditu Galaksije. Poluzatvorenih oiju zagledao se preko
nezamislivog rastojanja.
"Ah. Pa, udno da ste to pomenuli", rekao je i dopustio sebi da se blago namrti na Forda,
"jer stvarno nema ni pomena o njima otkako smo poli, pre pet godina...Ali mora da su negde
iza nas."

Ponovo se upiljio u daljinu.

Ford je gledao sa njim i zamiljeno se namrtio.
"Osim, razume se,", rekao je blago, "ukoliko ih nije pojela koza..."
"Ah, da..." ree kapetan, a u glasu mu se oseti blago oklevanje, "koza..." Oi su mu prele
preko obrisa instrumenata i kompjutera koji su okruivali most. Bezazleno su namigivali.
Zagledao se u zvezde, ali nijedna mu nije rekla ni re. Pogledao je svog prvog i drugog oficira,
ali oni su trenutno, izgleda, bili zadubljeni u sopstvene misli. On zatim pogleda Forda Prefekta
koji podie obrve prema njemu.
"udnovata stvar, znate", rekao je kapetan konano, "ali sada kada sam ispriao itavu priu
nekome drugom... Hou da kaem, Broju Jedan, zar ti ne deluje udno?"
"Ovaaaaaaaaaaaaaaj..." odvrati Broj Jedan.
"Pa", ree Ford, "vidim da imate puno stvari o kojima biste voleli da popriate i zato hvala
na piu, pa ako moete da nas odbacite na najbliu pogodnu planetu..."
"Eh, pa to je mali problem, znate", rekao je kapetan, "jer ta naa putanja podeena je pre
nego to smo poli sa Golgafrinama, delom, ini mi se, i zbog toga to se ne snalazim ba
najbolje sa brojevima..."
"Hoete da kaete da smo zarobljeni na ovom brodu?" uskliknuo je Ford koji je iznenada
izgubio strpljenje za itavu aradu. "Kada stiete do planete koju treba da kolonizujete?"
"Oh, mislim da samo to nismo stigli", rekao je kapetan. "Trebalo bi da budemo na njoj
svakog asa. U stvari, verovatno je vreme da iziem iz kade. Oh, ne znam zato da prestanem
ba kada sam poeo da uivam?"
"Znai, za koji trenutak emo se spustiti?" upitao je Artur.
"Pa, ne ba spustiti, zapravo se neemo spustiti, ne... Ovaj ..."
"O emu to govorite?" upitao je Ford otro.
"Pa", odvratio je kapetan, paljivo birajui rei, "koliko se seam, ini mi se da je trebalo da
se sruimo na nju."
"Sruite?" povikae Ford i Artur.
"Ovaj, da", ree kapetan, "da, sve je to, ini mi se, deo plana. Postojao je strano dobar
razlog za sve to, samo ne mogu trenutno da ga se setim. Neto u vezi sa... Ovaj..."
Ford eksplodira.
"Svi ste vi gomila beskorisnih luda!" dreknuo je.
"Ah, da to je to", ozari se kapetan, "to je bio razlog."
25.
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' ima da izjavi sledee o planeti Golgafrinam: to je
planeta sa prastarom i tajanstvenom istorijom, bogata legendama, crvena, a povremeno i
zelena od krvi onih koji su u pradavna vremena traili naina da je pokore; zemlja isuenih i
golih predela, slatkog i sparnog vazduha otealog vonjem mirisnih prolea koji se sliva niz
vrelo i pranjavo stenje i hrani tamne i mousne liajeve pod njim; zemlja grozniavih ela i
zatrovane mate, naroito meu onima koji okuse liajeve; takoe zemlja hladnih i senovitih

misli meu onima koji su nauili da se odreknu liajeva i da nau sebi drvo pod kojim e
lekariti; zemlja elika, krvi i junatva; zemlja tela i due; bila je to njena istorija.
A u itavoj toj drevnoj i tajanstvenoj istoriji, najtajanstvenije prilike bez sumnje su veliki,
opkoljavajui pesnici Ariuma. Ti opkoljavajui pesnici iveli su po udaljenim planinskim
prolazima, gde su leali i ekali malene grupe neopreznih putnika, a onda bi ih opkolili i gaali
stenjem.
A kada bi putnici stali da zapomau i da im govore zato ne odu da napiu neku pesmu
umesto to mue ljude tim bacanjem stena, oni bi iznenada prestali i poeli da recituju jednu od
sedam stotina devedeset etiri velike poeme Vasiliana. Te poeme bile su izuzetne lepote i jo
vie izuzetne duine, a sve su imale istovetnu rimu.
Prvi deo svake pesme govorio je o tome kako je nekada iz grada Vasiliana pola grupa od
pet mudrih kneeva na etiri konja. Kneevi koji su, razume se, bili hrabri, plemeniti i pametni,
putovali su po udaljenim zamljama, borili se sa divovima-ljudoderima, tragali za egzotinim
filozofijama, pili aj sa udnovatim bogovima i spasavali divna udovita od grabljivih
kneginja pre nego to su konano izjavili da su dostigli prosvetljenje i da je doao kraj njihovim
lutanjima.
Drugi, mnogo dui deo svake pesme govori potom o njihovom preganjanju i zanovetanju oko
toga ko e od njih morati peke da se vrati nazad.
Sve to poivalo je u drevnoj prolosti planete. Ali jedan od naslednika tih neobinih pesnika
izmislio je lane prie o alosnoj sudbini koja je ljudima Golgafrinama omoguila da se
otarase u potpunosti beskorisne treine svog stanovnitva. Druge dve treine ostale su mirno
kod kue i ivele su punim, bogatim i srenim ivotima, sve dok ih nije sve skupa zbrisala
zarazna bolest koju su zaradili iz prljavih telefona.
26.
Te noi brod se sruio na beznaajnu, malenu, plavo-zelenu planetu koja je kruila oko
sitnog, neuglednog, utog sunca u neistraenim zaleima zabaene oblasti zapadnog spiralnog
kraka Galaksije.
U asovima koji su prethodili udaru Ford Prefekt se grozniavo, ali uzaludno borio da
otkljua komande broda i izmeni ranije podeenu putanju. Ubrzo mu je postalo jasno da je brod
tako programiran da prenese svoj teret u bezbednost, mada ne i u udobnost, novog doma
putnika, ali da se pri tom toliko oteti da nestane svaka nada da se moe opraviti.
Njegov usijani, urlajui silazak kroz atmosferu zbrisao je najvei deo nadgradnje i spoljanje
oplate, a konani, neslavni pad na trbuh u mranu movaru ostavio je posadi samo par sati
tokom kojih su morali da oive svoj smrznuti i nepoeljni teret, jer brod je skoro smesta poeo
da tone, lagano potapajui svoju dinovsku masu u nepomino blato. Jednom ili dvaput tokom
noi njegovi obrisi jasno su se ocrtali na nebu kada su plamtei meteori - ostaci njegovog pada sevnuli u visinama.
U sivom svetlu koje je prethodilo zori on nepristojno, gromoglasno zakrklja i zauvek potonu
u smrdljive dubine.

Kada je sunce izilo tog jutra, prosulo je svoju bledu, vodnjikavu svetlost na prostranu oblast
prepunu frizera, portparola, komentatora i ostalih, koji su zapomagali i oajniki se borili da se
dokopaju suve zemlje.
Manje odluno sunce verovatno bi se smesta vratilo tamo odakle je stiglo, ali ovo je
nepokolebljivo nastavilo da se penje svojim putem preko neba i posle izvesnog vremena uticaj
njegovih toplih zraka poeo je da vraa u ivot stvorenja koja su se nemono koprcala i borila.
Bezbroj ih se, to nije nikakvo udo, izgubilo u movari tokom te noi, a jo milion potonulo
je zajedno sa brodom, ali preiveli su i dalje brojali na stotine hiljada i kako se dan nastavljao,
oni su ispuzali u predeo koji ih je okruivao, svaki od njih u potrazi za nekoliko kvadratnih
stopa vrstog tla na koje e se sruiti da bi se oporavili od ovog komarnog iskustva.
Neto dalje, dve prilike kretale su se poljem.
S padine oblinjeg breuljka, Ford Prefekt i Artur Dent gledali su uase, ijim se
zajednikim delom nisu mogli osetiti.
"Kakav prljavi trik", promrmljao je Artur.
Ford podie jedan prut sa zemlje i slee ramenima.
"Matovito reenje problema, koje mi je i ranije padalo na pamet", kazao je.
"Zbog ega ljudi ne mogu da ive zajedno u miru i slozi?" upitao je Artur.
Ford se glasno i vrlo uplje nasmeja.
"etrdeset dva!" rekao je sa zlobnim osmehom. "Ne, ne odgovara. Nema veze."
Artur ga pogleda kao da misli da je poludeo, vide da nita ne ukazuje na suprotno i zakljui
da je savreno razumno pretpostaviti da se to i dogodilo.
"ta misli da e se desiti sa svima njima?" upitao je posle izvesnog vremena.
"U beskonanoj Vaseljeni sve je mogue", uzvratio je Ford. "ak i preivljavanje.
udnovato, ali istinito."
Neobian pogled doe mu u oi dok je razgledao predeo i ponovo se usredsredio na prizor
bede ispred sebe.
"Verujem da e se snai posle izvesnog vremena", rekao je.
Artur ga otro osmotri.
"Zato si to rekao?" pitao je.
Ford slee ramenima.
"Intuicija", odvratio je, odbivi da bude uvuen u bilo kakvu dalju raspravu.
"Gle", rekao je iznenada.
Artur je sledio pravac njegovog uperenog prsta. Dole, izmeu ratrkanih ljudi kretala se
jedna prilika - ili bi 'teturala se' bio bolji opis. Izgledalo je da nosi neto na ramenu. Dok se
povodila od jednog do drugog ispruenog tela, kao da je lagano, pijano pomerala ono to je
nosila u rukama, ta god to bilo. Posle izvesnog vremena prestade da se bori i srui se na
gomilu.
Artur pojma nije imao ta bi to trebalo da predstavlja.
"Filmska kamera", rekao je Ford. "Snima istorijski trenutak."

"Pa, ne znam kako je s tobom", rekao je Ford ponovo trenutak kasnije, "ali ja sam pukao."
Neko vreme utke je sedeo.
Posle izvesnog vremena uinilo mu se da ovo zahteva komentar.
"Ovaj, kada kae da si pukao, ta time tano misli?" upitao je Artur.
"Dobro pitanje", rekao je Ford. "Primam samo potpunu tiinu."
Artur je pogledao preko ramena i video da ovaj vrti dugmad male, crne kutije. Ford je ve
ranije oznaio tu kutiju kao sub-eta senz-o-matik, ali Artur je samo odsutno klimnuo i nije se
dalje zanimao. U njegovom umu Vaseljena je i dalje bila podeljena na dva dela - na Zemlju i
sve ostalo. To to je Zemlja unitena da bi se napravilo mesta za hipersvemirsku obilaznicu
znailo je da je takvo gledite malice iskrivljeno, ali Artur se drao te iskrivljenosti, jer je
posredi bila poslednja veza sa domom koja mu je preostala. Sub-eta senz-o-matik vrsto je
spadao u kategoriju 'sve ostalo'.
"Ni kobasice", ree Ford i protrese stvar.
Kobasica, pomisli Artur za sebe i zamiljeno se zagleda u primitivni svet koji ga je
okruivao - ta bih dao za dobru zemaljsku kobasicu.
"Moe li da poveruje", ree Ford oajno, "da nema nikakve emisije na itave svetlosne
godine od ove zabaene rupe? Slua li ti mene?"
"ta?" upita Artur.
"U sosu smo", ree Ford.
"Oh", ree Artur. To mu je zvualo kao vest od pre mesec dana.
"Ukoliko ne budemo uhvatili neto na ovoj maini", rekao je Ford, "nai izgleda da
napustimo planetu jednaki su nuli. Moda je re o nekom aavom dejstvu stojeih talasa u
magnetnom polju planete - u tom sluaju putovaemo okolo sve dok ne budemo nali oblast
jasnog prijema. Ide li?"
Podigao je ureaj i poao.
Artur pogleda niz breg. ovek sa filmskom kamerom uspeo je da se osovi na noge ba na
vreme da snimi jednog od svojih drugova kako se rui.
Artur iupa vlat trave i poe za Fordom.
27.
"Verujem da je veera bila prijatna?" kazao je Zarnivup Zaphodu i Trilijan kada su se
ponovo materijalizovali na komandnom mostu meuzvezdanog broda 'Zlatno srce' i dahui
popadali po podu.
Zaphod otvori jedan par oiju i besno se zagleda u njega.
"Ti", zareao je. On se uspravi na noge i zatetura da bi naao stolicu na koju e se skljokati.
Naao je jednu i skljokao se na nju.
"Programirao sam kompjuter na koordinate neverovatnoe koje odgovaraju naem putu",
ree Zarnivup. "Ubrzo emo stii. U meuvremenu, kako bi bilo da se malo opustite i
pripremite za susret?"
Zaphod nije uzvratio ni re. Ponovo je ustao i priao malom ormanu iz koga je izvukao bocu

starog danksa. Povukao je dugaak gutljaj.

"A kada sve bude gotovo", divlje je rekao, "onda je stvarno gotovo, u redu? Slobodan sam
da idem tamo kud me avo nosi, da leim po plaama i sve ostalo?"
"Zavisi od toga ta e proizii iz susreta", ree Zarnivup.
"Zaphode, ko je taj ovek?" upita Trilijan i nesigurno se osovi na noge. "ta radi ovde?
Zato je na naem brodu?"
"To ti je jedan glupak", ree Zaphod, "koji eli da se sretne sa ovekom koji vlada
Vaseljenom."
"Ah", rekla je Trilijan, uzela bocu od Zaphoda i posluila se, "lakta u potrazi za titulama."
28.
Glavni problem - jedan od glavnih problema, jer ih ima nekoliko - dakle, jedan od mnogih
glavnih problema u vezi sa rukovoenjem jeste taj ko e to da radi; ili, tanije, ko e da navede
ljude da ga puste da to radi umesto njih.
Da rezimiramo: poznata je injenica da su oni koji ele da vladaju ipso facto najnepogodniji
da to rade. Da rezimiramo rezime: kogod je sposoban da dovede sebe na mesto predsednika ne
sme nipoto da dobije to mesto. Da rezimiramo rezime rezimea: problem je u ljudima.
I tako dolazimo u sledeu situaciju: niz predsednika Galaksije toliko uiva u prijatnostima i
svoj toj galami koja ih okruuje dok imaju mo u rukama - da vrlo retko primete kako je,
zapravo, vie nemaju.
Jer neko je u senci iza njih - ali ko?
Ko uopte moe da vlada ukoliko se to ne sme dozvoliti nikome ko to eli?
29.
Na malom, neuglednom svetu negde u sreditu niega - to jest, niega to bi se moglo
pronai, jer bio je zatien prostranim poljem neverovatnoe iji su klju imala samo estorica
ljudi u Galaksiji - padala je kia.
Pljutala je kao iz kabla, i to ve satima. Vrhove morskih talasa obavila je maglom, sipala je
po drveu, prtala je i slivala se niz pare krljavog zemljita u blizini mora, pretvarajui ga u
blatite.
Kia je dobovala i plesala po krovu od talasastog gvozdenog lima na malenoj daari
smetenoj nasred pareta krljavog zemljita. Prebrisala je malenu, grubu stazu koja je vodila
do morske obale i poruila gomile zanimljivih koljki koje su tamo bile uredno naslagane.
Unutar kolibe, um kie po krovu bio je zagluujui, ali njen stanar uglavnom ga nije
primeivao, jer mu je panja bila okrenuta na drugu stranu.
Bio je to visok ovek, trapavog izgleda, sa kosom boje slame koja je bila mokra jer je
tavanica prokinjavala. Odea mu je bila otrcana, lea pogrbljena, a oi, mada otvorene,
izgledale su kao zatvorene.
U njegovoj kolibi nalazila se stara, propala naslonjaa, stari i pohabani sto, stari madrac,
neto jastuia i pe, malena ali topla.

Bio je tamo jedan stari i pomalo ofucani maak koji se trenutno nalazio u sreditu ovekove
panje. Povio je svoju nespretnu priliku iznad njega.
"Maco, maco, maco", rekao je, "mic-mic-mic-mic... Maca hoe ribu? Riba lepa... Maca hoe
ribu?"
Maak je po tom pitanju delovao veoma neodluno. Udostojio se i ispruio apu prema
paretu ribe koju mu je ovek pruao, a onda mu je panju odvukao trun praine na podu.
"Ako maca ne jede ribu, maca postane tanka i propadne, tako bar mislim", rekao je ovek.
Sumnja mu se uvue u glas.
"Ili bar pretpostavljam da e se to dogoditi", rekao je, "ali kako mogu da znam?"
Ponovo je pruio ribu.
"Maca neka razmisli", rekao je, "hoe ribu - nee ribu. Izgleda da je bolje da se ja ne meam
u to." Uzdahnuo je.
"Ja mislim da je riba dobra, ali ja mislim i da je kia mokra, a ko sam ja da to odluim?"
Ostavio je ribu za maku na podu i vratio se u naslonjau.
"Ah, izgleda da te vidim kako jede", rekao je najzad, poto je maak iscrpao mogunosti
zabave koje mu je pruala trunka praine i navalio na ribu.
"Volim da vidim kad jede ribu", ree ovek, "jer po mom miljenju propae ako to ne
bude radio."
Podigao je sa stola pare hartije i olovku. Drao je jedno u jednoj ruci, a drugo u drugoj i
vrio opite sa razliitim nainima prinoenja jednog drugom. Pokuao je da primakne olovku
ispod papira, iznad papira, uz papir. Pokuao je da omota papir oko olovke, pokuao da trlja
papir tupim krajem olovke, a onda je pokuao otrim. Ostao je trag, a njega je otkrie
oduevilo, kao i svakog dana. Podigao je sa stola drugo pare papira. Na njemu su se nalazile
ukrtene rei. Nakratko ga je prouavao i popunio nekoliko kvadratia pre nego to je to
prestalo da ga zanima.
Pokuao je da sedi na jednoj od svojih ruku i dodir kostiju na bedrima uini mu se zanimljiv.
"Riba dolazi izdaleka", rekao je, "ili mi bar tako kau. Ili ja zamiljam da mi tako kau.
Kada dou ti ljudi, ili kada stignu u moje misli u svojih est crnih, svetlucavih brodova, stiu li i
u tvoje misli? ta ti vidi, maco?"
On pogleda maka, koji je vie bio zainteresovan da to pre dokusuri ribu nego da mozga o
takvim problemima.
"A kada ujem njihova pitanja, da li i ti uje pitanja? ta tebi predstavljaju njihovi glasovi?
Moda ti misli da ti oni pevaju pesme?" Razmiljao je o tome i naao pukotinu u pretpostavci.
"Moda oni tebi pevaju pesmice", rekao je, "a meni se samo ini da me pitaju."
Ponovo je zautao. Ponekad je danima utao, tek onako, da vidi kako to izgleda.
"Misli li da su dolazili danas?" upitao je. "Ja mislim da jesu. Na podu ima blata, na stolu su
cigarete i viski, na tanjiru riba, a u mom umu seanje na njih. Znam, na osnovu tih dokaza teko
se moe neto zakljuiti. Ali, sa druge strane, dokazi su uvek posredni. A pogledaj ta su mi jo
ostavili."
Pruio je ruku prema stolu i podigao odatle neke stvari.

"Ukrtene rei, renici i kalkulator."

Jedan sat igrao se kalkulatorom, maak je zadremao, a kia je napolju i dalje sipala.
Konano je odloio kalkulator.
"ini mi se da sam u pravu kada mislim da su me neto pitali", rekao je. "Prei itav taj put i
ostaviti sve te stvari samo da bi mogli da ti pevaju pesmice - to bi bilo vrlo neobino ponaanje.
Ili se to meni samo ini. Ko zna, ko zna."
Podigao je cigaretu sa stola i pripalio je ikom iz pei. Duboko je uzdahnuo i zavalio se u
naslonjai.
"Mislim da sam danas video drugi brod na nebu", rekao je najzad. "Veliki i beo. Nikad jo
nisam video neki veliki i beli, samo est crnih. I est zelenih. I ostale koji tvrde da stiu
izdaleka. Nikad veliki beli. Moda est malih, crnih u odreenim prilikama mogu da lie na
veliki beli. Moda mi se pije viski. Da, izgleda da je to verovatnije."
Ustao je i naao au koja je leala na podu pored madraca. Napunio ju je viskijem iz boce.
Ponovo je seo.
"Moda neko drugi dolazi da me vidi", rekao je.
Stotinu jardi odatle, ibano pljuskom, lealo je 'Zlatno srce'.
Njegov izlaz se otvorio i tri prilike su izile, pogurene da bi izbegle prskanje kie po licima.
"Unutra?" viknu Trilijan da bi nadjaala um kie.
"Da", ree Zarnivup.
"U tu kolibu?"
"Da."
"udno", ree Zaphod.
"Ali ovo je Bogu iza lea", ree Trilijan. "Mora da smo doli na pogreno mesto.
Vaseljenom se ne moe vladati iz kolibe."
urili su kroz kiu koja je pljutala i, mokri do kostiju, stigli do vrata. Zakucali su. Drhtali
su.
Vrata se otvorie.
"Da?" upita ovek.
"Ovaj, izvinjavam se", ree Zarnivup. "Imam razloga da poverujem..."
"Da li ti vlada Vaseljenom?" upita Zaphod.
ovek se nasmei.
"Trudim se da to ne radim", rekao je. "Jeste li pokisli?"
Zaphod ga preneraeno pogleda.
"Pokisli?" kriknuo je. "Zar ne izgledamo tako?"
"Meni izgledate", rekao je ovek, "ali kako se vi lino oseate u tom pogledu sasvim je
drugo pitanje. Ako mislite da bi vas toplota mogla osuiti, bolje uite."
Uli su.
Obazreli su se po malenoj kolibi, Zarnivup sa blagim gaenjem, Trilijan sa zanimanjem,
Zaphod oduevljeno.
"Hej, ovaj..." ree Zaphod. "Kako se zove?"

ovek ga je neodluno gledao.

"Ne znam. Misli li da bi trebalo da imam neko ime? ini mi se da bi bilo vrlo udno dati
ime skupini nejasnih ulnih opaaja."
Ponudio je Trilijan da sedne na rub stolice. On sam sede na drugi rub, Zarnivup se kruto
nalee na sto, a Zaphod se navali na madrac.
"Vouiii!" ree Zaphod. "Tron moi!" On pogladi maka.
"ujte", ree Zarnivup, "moram da vam postavim neka pitanja."
"U redu", ree ovek ljubaznim glasom, "moete pevati mom maku ako to elite."
"Da li bi mu se to svidelo?" upita Zaphod.
"Bolje pitajte njega", ree ovek.
"Govori li?" upita Zaphod.
"Ne seam se da sam ga ikada uo da govori", ree ovek, "ali ja sam vrlo nepouzdan
svedok."
Zarnivup izvue iz depa neke beleke.
"A sada", rekao je, "vi vladate Vaseljenom, zar ne?"
"Otkud znam", ree ovek.
Zarnivup stavi znak pored jedne od taaka u svojim belekama.
"Koliko dugo se ve time bavite?"
"Ah", ree ovek, "to pitanje se odnosi na prolost, je li?"
Zarnivup ga je zbunjeno pogledao. Nije ba ilo kako je oekivao.
"Da", rekao je.
"Kako mogu da znam", rekao je ovek, "da prolost nije samo plod uobrazilje nastao kao
posledica neusaglaenosti izmeu mojih neposrednih fizikih opaaja i stanja mog uma?"
Zarnivup je zurio u njega. Iz mokre odee poe da mu se podie para.
"Dakle, vi na sva pitanja odgovarate ovako?" upitao je.
ovek je brzo odvratio.
"Govorim ono to mi padne na pamet kada pomislim da su mi ljudi neto rekli. Nita vie ne
mogu da vam kaem."
Zaphod se sreno nasmeja.
"Pijem u ast toga", rekao je i izvukao bocu danksa. Digao je bocu i pruio vladaru
Vaseljene, koji ju je prihvatio sa zadovoljstvom.
"U tvoje zdravlje veliki vladaru", kazao je. "Reci ono to ti padne na pamet."
"Ne, sluaj mene", ree Zarnivup, "ljudi dolaze do tebe, je li tako? U brodovima..."
"Mislim da jeste", ree ovek. Dodao je bocu Trilijan.
"I oni te mole", rekao je Zarnivup, "da odluuje umesto njih? O ljudskim ivotima, o
svetovima, o ekonomijama, ratovima, svemu to se deava tamo u Vaseljeni?"
"Tamo?" upita ovek. "Gde tamo?"
"Tamo!" ree Zarnivup i pokaza prema vratima.
"Otkud zna da tamo napolju ima iega?" upita ljubazno ovek. "Vrata su zatvorena."
Kia je i dalje dobovala po krovu. U kolibi je bilo toplo.

"Ali ti zna da je tamo itava Vaseljena!" kriknu Zarnivup. "Ne moe izbei odgovornost
time to tvrdi da ne postoji!"
Vladar Vaseljene dugo je razmiljao, dok se Zarnivup tresao od gneva.
"Vi ste tako ubeeni u injenice", konano je rekao. "Ne bih mogao da imam poverenja u
oveka koji Vaseljenu - ako tako neto uopte postoji - uzima zdravo za gotovo."
Zarnivup se i dalje tresao, ali je utao.
"Ja odluujem samo o svojoj Vaseljeni", produio je ovek. "Moja Vaseljena su moje oi i
ui. Sve ostalo je rekla-kazala."
"Ali zar ne verujete ni u ta?"
ovek slee ramenima i podie maka.
"Ne shvatam ta hoete da kaete", rekao je.
"Ne shvatate da ono to odluite u ovoj svojoj kolibi pogaa ivote i sudbine miliona ljudi?
Sve ovo je udovino neispravno!"
"Ne znam, nikada nisam sreo te ljude o kojima govorite. A verujem da niste ni vi. Oni
postoje samo u reima koje ujemo. Glupo je rei da znate ta se deava drugim ljudima. Samo
oni znaju ukoliko postoje. Imaju sopstvene Vaseljene svojih oiju i uiju."
Trilijan ree: "Odoh ja napolje na trenutak."
Ona izie na kiu.
"Verujete li da postoje drugi ljudi?" bio je uporan Zarnivup.
"Nemam miljenje o tome. Otkud znam?"
"Bolje da idem da vidim ta je sa Trilijan", ree Zaphod i iskrade se.
Napolju joj je rekao:
"Mislim da je Vaseljena u prilino dobrim rukama, je l' da?"
"Veoma dobrim", ree Trilijan. Zajedno su otili u kiu.
Unutra, Zarnivup je nastavio:
"Ali, zar ne shvatate da ljudi ive ili umiru u zavisnosti od vae rei?"
Vladar Vaseljene ekao je koliko god je mogao. Kada je zauo slab zvuk brodskih motora,
progovorio je da to prikrije.
"Nema to veze sa mnom", rekao je. "Ja se ne meam u ljudske ivote. Gospod zna da nisam
zao ovek."
"Ah!" zakevka Zarnivup. "Kazali ste 'Gospod'! Ipak verujete u neto!"
"Moj maak", ree ovek dobroudno i pomilova ga. "Njega zovem Gospod. Mnogo ga
volim."
"U redu", ree Zarnivup, izbacujui svoj adut, "otkud znate da postoji? Otkud znate da on
zna da ga volite, ili da uiva u onome za ta misli da je vaa ljubav?"
"I ne znam", odvrati ovek sa smekom, "pojma nemam. Naprosto, volim da se ponaam na
odreeni nain prema neemu to deluje kao maak. Zar se vi drugaije ponaate? Molim vas,
mislim da sam umoran."
Zarnivup ispusti uzdah priguenog nezadovoljstva i obazre se.
"Gde je ono dvoje?" upitao je iznenada.

"Koje dvoje?" upitao je vladar Vaseljene, seo u svoju naslonjau i napunio au viskijem.
"Biblbroks i devojka! Ono dvoje to su bili ovde!"
"Ne seam se nikoga. Prolost je plod uobrazilje koji..."
"Batali", zareao je Zarnivup i istrao na kiu. Nije bilo broda. Kia je i dalje sipala po blatu.
Nije bilo traga koji bi pokazivao gde se brod nalazio. Pojurio je u kiu. Okrenuo se, potrao
nazad prema kolibi i otkrio da je zakljuana.
Vladar Vaseljene zadremao je u naslonjai. Posle toga ponovo se igrao olovkom i papirom i
razdragao se kada je otkrio kako jedno ostavlja trag na drugom. Spolja su dopirali razni zvuci,
ali on nije znao jesu li stvarni ili ne. Potom je nedelju dana razgovarao sa stolom da vidi kako
e ovaj reagovati.
30.
Zvezde su se pojavile te noi zasenjujue blistave i jasne. Ford i Artur preli su vie nego to
su mogli ikako da procene i najzad su zastali da se odmore. No je bila prohladna i mirisava,
vazduh ist, a sub-eta senz-o-matik potpuno nem.
Nad itavim svetom nadnelo se predivno mrtvilo, arobni mir koji se udruio sa nenim
mirisom drvea, tihim zujanjem insekata i blistavom svetlou zvezda da bi smirio njihove
ustreptale duhove. ak i Ford Prefekt, koji je video vie svetova nego to bi mogao da nabroji
tokom itavog jednog dugog popodneva, poeo je da se pita nije li ovaj najlepi od svih koje je
ikada video. itavog dana ili su blagim, zelenim bregovima i dolinama, bogato prekrivenim
travom, divljim, mirisnim cveem i drveem gustih kronji; sunce ih je grejalo, lagani
povetarac osveavao, a Ford Prefekt je sve ree i ree proveravao svoj sub-eta senz-o-matik i
sve manje i manje negodovao zbog njegovog neprekidnog utanja. Poeo je da misli kako mu
se tu dopada.
Iako je noni vazduh bio sve, spavali su vrsto i udubno na otvorenom i probudili se
nekoliko asova kasnije sa laganom jutarnjom rosom, ossveeni, ali gladni. Ford je na
Milivejsu gurnuo u torbicu neto punjenih pogaica, pa su to dorukovali pre nego to su
produili.
Do tog trenutka lutali su nasumce, ali sada krenue pravo prema istoku, jer su smatrali da,
ukoliko nameravaju da istrauju taj svet, treba da znaju odakle su krenuli i kuda idu.
Neto pre podneva dobili su prvi nagovetaj da svet na koji su sleteli nije nenaseljen:
krajikom oka opazili su lice izmeu stabala koje ih je posmatralo. Nestalo je istog trenutka
kada su ga primetili, ali obojici je u oima ostala slika ovekolikog stvorenja, radoznalog, ali ne
i uplaenog. Posle pola sata videli su jo jedno takvo lice, a deset minuta kasnije jo jedno.
Minut kasnije, izbili su na prostranu istinu i smesta zastali.
Pred njima, na sreditu proplanka, nalazila se grupa od dvadesetak mukaraca i ena.
Nepomino su stajali i mirno gledali Forda i Artura. Oko nekih ena gurala su se sitna deca, a
iza grupe nalazila se neuredna skupina malenih sklonita, podignutih od blata i granja.
Ford i Artur zadrae dah.
Najvii mukarac malo je premaao pet stopa, svi su bili pomalo pogureni, poduih ruku,

niskih ela i bistrih, sjajnih oiju koje su paljivo posmatrale strance.

Kada videe da nemaju nikakvog oruja i da im ne prilaze, Ford i Artur malo se opustie.
Izvesno vreme dve grupe samo su se gledale i nijedna se nije ni pomerila. inilo se da su
uljezi zbunili domoroce i mada ovi nisu odavali nikakve znake nasilnosti, bilo je jasno da nisu
ni oduevljeni.
Nita se nije desilo.
Puna dva minuta i dalje se nita nije deavalo.
Po isteku dva minuta Ford zakljui da bi neto trebalo da se desi.
"Zdravo", rekao je on.
ene privukoe decu blie sebi.
Mukarci jedva da su napravili ikakav primetni pokret, a opet je itavo njihovo dranje jasno
stavljalo do znanja da pozdrav nije dobrodoao - ne da ih je uvredio, ve da jednostavno nije
bio dobrodoao.
Jedan od mukaraca, koji je stajao neto blie od ostalih i koji je moda zato bio voa,
kroio je napred. Lice mu je bilo mirno i hladnokrvno, gotovo uzvieno.
"Ugghhhuuuggghhhrrrr uh uh ruh uurgh", rekao je smireno.
Ovo je zateklo Artura potpuno nespremnog. Toliko se navikao da preko vavilonske ribice
prima trenutni, podsvesni prevod svega to je uo, da mu je to potpuno izalo iz pameti i na
celu stvar tek ga je sada podsetila injenica da sistem, izgleda, vie nije dejstvovao. Nejasni
obrisi znaenja zapalacae preko pozadine njegovog uma, ali nije bilo niega na ta se mogao
osloniti. Nagaao je - ispravno, kako se ispostavilo - da ovi nisu jo razvili nita osim
najosnovnijih zametaka jezika i da im zbog toga vavilonska ribica nije mogla pomoi. Pogledao
je Forda, koji je bio beskonano iskusniji u takvim stvarima.
"Mislim", rekao je Ford krajikom usana, "da nas pitaju imamo li neto protiv da lepo
zaobiemo njihovo selo."
Trenutak kasnije, gest ovekolikog stvovrenja kao da je to potvrdio.
"Ruuuggghhhh urrgggh; urgh urgh (ur rur) rruuurruuh ug", nastavilo je stvorenje.
"Opti smisao", rekao je Ford, "koliko sam ja bio u stanju da razumem, bio je da smo
slobodni da nastavimo put na koji god nain elimo, ali ukoliko bismo zaobili naselje umesto
da proemo kroz njega, oni bi bili beskrajno sreni."
"Pa ta emo?"
"Mislim da treba da ih usreimo".
Polako i paljivo, obili su proplanak po rubu. inilo se da su to domoroci veoma lepo
primili, jer su im se jedva primetno naklonili.
Ford i Artur nastavie kroz umu. Nekoliko stotina jardi iza proplanka naili su na malu
gomilu voa koja im je leala na putu - bobice koje su izuzetno podseale na maline i kupine i
soni plodovi zelene kore koji su veoma liili na kruke.
Do sada su se klonili voa i bobica koje su videli, iako je drvee i grmlje bilo krcato njima.
"Pazi ovako", ree Ford Prefekt. "Voe i bobice na stranim planetama ili ti omogue da

preivi, ili te ubiju. Prema tome, taka na kojoj treba da pone da se igra sa njima jeste ona
na kojoj e umreti ukoliko to ne uradi. Na taj nain uvek e proi dobro. Tajna zdravog
autostopiranja krije se u tome da jede gotovu hranu."
Sumnjiavo su gledali gomilu koja im je leala na putu. Tako je dobro izgledala, da im se u
glavi gotovo zavrtelo od gladi.
"Pazi ovako", ree Ford. "Ovaj..."
"Da?" upita Artur.
"Pokuavam da smislim takvu taku koja e nas navesti da uzmemo ovo i pojedemo", ree
Ford.
Sunce koje su delimino zaklanjale lisnate grane blistalo je na glatkoj kori stvari koje su
podseale na kruke. Stvari koje su podseale na maline i jagode bile su krupnije i sonije od
svega to je Artur do tada video, ak i u reklamama za sladoled.
"A zato ih ne pojedemo, pa da razmislimo posle?"
"Moda oni to i hoe".
"U redu, pazi ovako..."
"Za sada dobro zvui."
"Ovo je ostavljeno nama za jelo. Ili je dobro ili loe, ili ele da nas nahrane ili da nas otruju.
Ako je otrovno, a mi ga ne pojedemo, oni e nas jednostavno napasti na neki drugi nain. Ako
ne pojedemo, gubimo u svakom sluaju."
"Svia mi se nain na koji razmilja", rekao je Ford. "Dobro, a sada pojedi neto od toga."
S oklevanjem, Artur podie jedan od plodova koji je liio na kruke.
"Uvek sam razmiljao o prii o rajskim vrtovima", ree Ford.
"Ha?"
"O rajskim vrtovima. Drvo. Jabuka. Taj deo, razume?"
"Ma, svakako."
"Taj tip, taj va Bog, postavi jabuku usred vrta i kae, momci, radite ta god hoete, ali, ah,
nemojte jesti jabuku. Ali, na opte iznenaenje, oni ponu da ih jedu, a on iskoi iz grma i
drekne: 'Uhvatio sam te!' Ne bi bilo nikakve razlike ni da nisu jeli."
"Zato?"
"Jer kad ima posla sa nekim od one fele koja voli da podmee na plonik eire sa ciglama
ispod njih, onda je sigurno da se takav nee lako predati. Na kraju e te ipak uloviti."
"Ma ta to pria?"
"Nema veze, pojedi voku."
"Zna, ovo mesto gotovo da podsea na rajske vrtove."
"Pojedi voku."
"A tako i zvui."
Artur zagrize stvar koja je podseala na kruku.
"To je kruka", rekao je.
Nekoliko trenutaka kasnije, kada su slistili itavu gomilu, Ford Prefekt okrete se i dreknu:
"Hvala. Mnogo vam hvala", vikao je, "vrlo ste ljubazni."

Onda su produili svojim putem.

Tokom sledeih pedeset milja putovanja prema istoku i dalje su s vremena na vreme nailazili
na poklonjeno voe; a iako su jednom ili dvaput na trenutak nazreli ovekolike domoroce
izmeu stabala, vie nikada nisu stupili u neposredan dodir. Zakljuili su da im se dopada rasa
koja jasno stavlja do znanja da je zahvalna ako je ostave na miru.
Voe i bobice prestadoe posle pedeset milja, jer tu je poinjalo more.
Poto se ni zbog ega nisu urili, sagradili su splav i preli more. Bilo je srazmero mirno,
iroko svega ezdeset milja, tako da je prelazak bio srazmerno ugodan, a stigli su u zemlju koja
je bila najmanje onoliko divna kao i ona iz koje su se otisnuli na plovidbu.
Ukratko, ivot je bio smeno lagodan i najzad im je polo za rukom da se ponesu sa
problemima nesvrhovitosti na taj nain to su prestali da obraaju panju na njih. Kada elja za
drutvom bude postala prevelika, znae gde mogu da ga nau, ali trenutno bilo im je vrlo drago
to su Golgafrinani stotinu milja iza njih.
Ipak, Ford Prefekt je opet poeo da ee koristi svoj sub-eta senz-o-matik. Samo je jednom
uhvatio signal, ali tako slab i sa toliko ogromnog rastojanja da je bio potiteniji nego da se
tiina nastavila bez prekida.
Iz istog efa odluie da pou prema severu. Posle nekoliko nedelja putovanja stigli su do
jo jednog mora, sagradili novi splav i preplovili ga. Putovanje je ovog puta bilo tee, klima je
bila sve hladnija. Artur poe da podozreva da u Fordu tinja iskra mazohizma - kao da su mu
rastue tekoe putovanja pruale oseanje koje mu je inae nedostajalo. Nemilosrdno je grabio
prema severu.
Njihovo putovanje na sever dovelo ih je u strmi, planinski teren od ije je lepote i oblija
zastajao dah. Ogromni, zupasti, snegom prekriveni vrhovi izazivali su u njima ushienje.
Hladnoa poe da im prodire do kostiju.
Obmotali su se u ivotinjske koe i krzna do kojih je Ford Prefekt doao tehnikom koju je
nekada nauio od skupine bivih pralitskih kaluera koji su u brdima Hunije vodili odmaralite
za skijanje po mislima.
Galaksija je krcata bivim pralitskim kaluerima koji su se okrenuli zgrtanju novca; tehnike
mentalne kontrole, koje je taj red razvio kao oblik posveivanja, uistinu su zadivljujue - a
ogroman broj kaluera naputa red im zavri obuku posveenja, neposredno pre polaganja
sveane zakletve da e ostatak ivota provesti zakljuani u malim, metalnim kutijama.
Izgledalo je, spolja posmatrano, da se Fordova tehnika uglavnom sastoji u tome da on mirno
stoji i smei se.
Posle izvesnog vremena, ivotinja - na primer jelen - pojavila bi se izmeu drvea i stala da
ga oprezno posmatra. Ford bi se i dalje smeio, oi bi mu postale blage i tople i delovao bi kao
da zrai duboku i sveobuhvatnu ljubav, ljubav koja je izvirila iz njega da prigrli sve to postoji.
Divna tiina parala bi po okolnom predelu, mirna i uzviena, sa sreditem u ovom
preobraenom oveku. Lagano, jelen bi priao, korak po korak, sve dok ga ne bi gotovo
dodirnuo njukom, a Ford Prefekt tada bi skoio na njega i slomio mu vrat.

"Kontrola feromona", objasnio je Arturu ta je posredi. "Treba samo da zna kako da

isputa pravi miris."
31.
Nekoliko dana poto su doputovali u tu planinsku zemlju naili su na obalu koja se pruala
pred njima dijagonalno od jugozapada prema severoistoku, obalu monumentalne uzvienosti:
duboke, velianstvene urvine, vrtoglavi iljci oko ledenih fjordova.
Jo dva dana peli su se i lutali preko stenja i gleera, oarani njihovom lepotom.
"Arture!" jeknu Ford iznenada.
Bilo je popodne drugog dana. Artur je sedeo na visokoj steni i posmatrao gromovito more
koje se razbijalo o kamene hridi.
"Arture!" jeknu Ford ponovo.
Artur pogleda tamo odakle je dopirao Fordov glas, jedva ujno kroz vetar.
Ford je otiao da bi iz vee blizine pogledao gleer, a Artur ga pronae kako ui pored
glatkog zida od plaviastog leda. Bio je sav napet od uzbuenja - oi mu poskoie da bi se
srele sa Arturovim.
"Vidi", rekao je, "vidi!"
Artur je gledao. Video je glatki zid od plaviastog leda.
"Da", rekao je. "Gleer. Ve sam ga video."
"Ne", ree Ford, "pogledao si, nisi ga video. Vidi."
Artur se upilji - nije razaznavao nita osim nejasnih senki.
"Pomeri se malo od njega", bio je uporan Ford, "i ponovo pogledaj."
Artur se malo pomeri i ponovo pogleda.
"Ne", rekao je i slegao ramenima. "ta bi to trebalo da vidim?"
I tada je iznenada video.
"Vidi?"
Video je.
Usta poelee da govore, ali je mozak zakljuio da jo nemaju ta da kau i ponovo ih
zatvorio. Zatim mu je mozak poeo da se bori sa problemom onoga to su mu oi govorile da se
nalazi ispod njega, ali dok je to inio, njegova kontrola nad ustima popustila je i ona se ponovo
razjapie. Kada je opet ovladao vilicama, mozak izgubi kontrolu nad levom rukom i ona poe
nesvrhovito da mlatara okolo. Tokom moda jedne sekunde mozak je pokuavao da ulovi levu
ruku, ne putajui pri tom usta, i istovremeno se trudio da misli o onome to je bilo zakopano
ispod leda; verovatno zbog te rastrojenosti, Arturove noge popustie i on se glatko skljoka na
tle.
Stvar koja je izazvala itavu tu nervnu pometnju bila je mrea senki u ledu, na nekih
osamnaest ina ispod povrine. Gledane pod pravim uglom, pretapale su se u vrste oblike
slova tuinske azbuke, od kojih je svako bilo visoko tri stope; a za one, poput Artura, koji nisu
umeli da itaju magratejski, iznad slova se nalazio crte lica koji je visio u ledu.
Crte je prikazivao lice starca, mravo i izraenih crta, brino, ali ne i neprijatno.

Bilo je to lice oveka koji je dobio nagradu zato to je sazdao obalu na kojoj su sada znali da
se nalaze.
32.
Tanko zavijanje ispuni vazduh. Odzvanjalo je i podrhtavalo kroz drvee, poplaivi
veverice. Nekoliko ptica zgaeno je odletelo. Buka je poigravala i uvijala se oko istine. Cvilela
je, jaukala, vreala ui.
Ali kapetan je popustljivo posmatrao usamljenog gajdaa. Njegovu staloenost malo je ta
moglo poremetiti: zaista, poto je preboleo gubitak velianstvene kade tokom neprijatnosti u
movari pre toliko meseci, ovaj novi ivot poeo je da mu se ini prilino ugodan. U velikoj
steni koja se nalazila na sredini proplanka izdubljena je rupa i on se u njoj izleavao svakog
dana, a pomonici su sipali vodu preko njega. Ne naroito toplu vodu, mora se priznati, jer jo
nisu nali naina da je zagreju; ali nije vano, i to e doi, a u meuvremenu zemlju su uzdu i
popreko pretraivale istraivake grupe ne bi li nale neki topli izvor, najbolje na nekom
prijatnom, zelenom proplanku, a kada bi se u blizini naao i rudnik sapuna - savreno. Onima
koji su rekli da imaju oseaj da se sapun ne nalazi u rudnicima, kapetan je bio toliko slobodan
da kae da je to moda zbog toga to do sada niko nije traio dovoljno paljivo - i ta mogunost
odluno je svima stavljena na znanje.
Ne, ivot je bio vrlo prijatan. A poto bude otkriven vru izvor, skupa sa zelenim
proplankom en suite, i poto se najzad pronae rudnik sapuna koji daje, recimo, pet stotina
paradi dnevno, ivot e biti jo prijatniji. Najvanije je uvek imati neto emu se nada.
Cvil, cvil, krip, cvil, arlauk, jao, skvik - pravile su gajde, a kapetanovo zadovoljstvo, koje je
ve bilo poprilino, samo se poveavalo sa pomilju da to svakog asa moe da prestane. I ovo
je bilo neto emu se nadao.
ta je jo ugodno, pitao se on. Pa, toliko stvari: crvena i uta boja drvea, sada kada se
bliila jesen; prijatno cvrkutanje makaza koje je dopiralo iz blizine, sa mesta gde su dva frizera
uvebavala svoje umee na jednom umetnikom direktoru i njegovom asistentu; suneva
svetlost koja se odbijala od est sjajnih telefona poreanih pored kade izdubljene u steni. Jedina
stvar lepa od telefona koji ne zvoni sve vreme (zapravo, ne zvoni uopte) bilo je est telefona
koji ne zvone sve vreme (zapravo, ne zvone uopte).
No, ponajlepi od svega bio je zadovoljni amor stotina ljudi koji su se lagano okupljali na
istini oko njega da bi posmatrali popodnevni sastanak odbora.
Kapetan kucnu prstom kljun svoje gumene patkice. Popodnevni sastanci odbora bili su mu
najdrai.
I druge oi posmatrale su gomilu koja se okupljala. Visoko u kronji jednog drveta na rubu
proplanka uao je Ford Prefekt, koji se nedavno vratio iz dalekih krajeva. Posle estomesenog
putovanja bio je vitak i krepak, oi su mu blistale, nosio je kaput od irvasovog krzna; brada mu
je bila gusta, a lice bronzano kao u kantri-rok pevaa.
On i Artur gotovo ve nedelju dana posmatrali su Golgafrinane i Ford je zakljuio da je

dolo vreme da se neke stvari malo izmene.

Proplanak je sada bio pun. Stotine mukaraca i ena lekarili su okolo, eretali, jeli voe,
igrali karte i uopte divno se zabavljali. Njihove trenerke bile su sada prljave i ak iscepane, ali
svi su imali izuzetno lepe frizure. Ford je bio zbunjen kada je video da su mnogi nagurali u
svoje trenerke gomile lia i pitao se da li to treba da bude neka vrsta izolacije pred zimom koja
se bliila. Fordove oi se zasuzie. Valjda se nisu naprasno zainteresovali za botaniku?
Usred tih nagaanja kapetanov glas podie se iznad graje.
"U redu", rekao je, "voleo bih da napravimo malo reda na ovom sastanku, ukoliko je to
ikako mogue. Da li se svi slau?" Dobroudno se nasmeio. "Samo trenutak, kada svi budete
spremni."
Razgovor postepeno zamre i proplanak utihnu, osim gajdaa koji je, izgleda, boravio u
nekom svom divljem i nepristupanom muzikom svetu. Nekoliko ljudi iz njegove blizine
poee da bacaju lie na njega. Ako je i bilo nekog razloga za to, Fordu je potpuno promakao.
Malena grupa ljudi okupila se oko kapetana i jedan od njih oigledno se spremao da govori.
To je uinio tako to je ustao, proistio grlo i potom se zagledao u daljinu, kao da eli da
pokae gomili da e za koji trenutak biti sa njima.
Panja gomile bila je kao prikovana i sve oi bile su uprte u njega.
Usledio je trenutak tiine i Ford oceni da je to pravi as da se pojavi. ovek otvori usta da
progovori.
Ford skoi sa drveta.
"ao", rekao je on.
Gomila se okrenu.
"Ah, dragi prijatelju", pozvao je kapetan, "imate li pri ruci koje palidrvce? Ili upalja? Bilo
ta slino?"
"Ne", ree Ford, a glas mu je zvuao pomalo razoarano. To nije bilo ba ono na ta se
pripremao. Zakljuio je da e biti nabolje ukoliko malo jae prione na temu.
"Ne, nemam", produio je. "Nikakvih ibica. Umesto toga, donosim vam vesti..."
"teta", ree kapetan. "Znate, mi smo sve potroili. Ve nedeljama se nisam kupao u toploj
vodi."
Ford je odbio da dozvoli da ga ovo skrene sa puta.
"Donosim vam vesti", rekao je on, "o otkriu koje e vas moda zanimati."
"Da li je na dnevnom redu", zareao je ovek koga je Ford prekinuo.
Ford se nasmei irokim osmehom kantri-rok pevaa.
"Ma, haj'te", rekao je.
"Pa, mnogo mi je ao", rekao je ovek iznervirano, "ali kao profesionalni savetnik sa
dugogodinjim iskustvom moram insistirati na tome da se potuje organizaciona shema
sastanka."
Ford se okrete gomili.
"On je lud, znate", rekao je, "ovo je praistorijska planeta."
"Obratite se stolu predsedavajueg!" zareao je profesionalni savetnik.

"Nema stola", objasnio je Ford, "tu je samo stena."

Profesionalni savetnik zakljuio je da situacija zahteva izvesnu dozu tvrdoglavosti.
"Pa, nazovimo je stolom", rekao je tvrdoglavo.
"Zato ne stenom?" upitao je Ford.
"Vi, oigledno, pojma nemate", rekao je profesionalni savetnik, koji je sada odbacio
tvrdoglavost u korist dobre, staromodne nabusitosti, "o metodama modernog poslovanja."
"A vi pojma nemate gde se nalazite", ree Ford.
Jedna devojka prodornog glasa skoi na noge i upotrebi ga.
"Umuknite, vas dvojica", rekla je. "Molim predsedavajueg da zavede malo reda."
"Misli, predstenavajueg", osmehnuo se jedan frizer.
"Mir, mir", kevtao je profesionalni savetnik.
"U redu", rekao je Ford, "da vidimo kako vi to radite." Seo je na zemlju da vidi koliko dugo
e moi da se suzdrava.
Kapetan pomirljivo zagrokta.
"Voleo bih da opomenem", rekao je prijatnim glasom, "prisutne na pet stotina sedamdeset
treem sastanku odbora za kolonizaciju Fintlvudlviksa..."
Deset sekundi, pomisli Ford i ponovo skoi na noge.
"Pa to je besmisleno!" uskliknuo je. "Pet stotina sedamdeset tri sastanka odbora, a jo niste
otkrili ni vatru!"
"Ukoliko biste bili ljubazni", ree devojka prodornog glasa, "da obratite panju na dnevni
red stola..."
"Dnevni red stene", zacvrkuta frizer sreno.
"Hvala, to sam ve rekao", proguna Ford.
"...Videli... biste..." produi devojka nepokolebljivo, "da danas imamo izvetaj frizerske
komisije za razvoj vatre."
"Oh... pa..." ree frizer sa ovijim pogledom, koji je u itavoj Galaksiji poznat kao: 'Ovaj, a
jel' moe sledeeg utorka?'
"Dobro", okrete mu se Ford, "ta ste do sada uinili? ta nameravate? Kakvi su vam planovi
za razvoj vatre?"
"Pa, ne znam", ree Frizer. "Dali su mi samo nekoliko prutova..."
"I ta ste uradili sa njima?"
Frizer poe nervozno da kopa po depovima i prui Fordu plodove svog rada.
Ford ih podie da ih svi vide.
"Vikleri", rekao je.
Gomila zapljeska.
"Nije vano", rekao je Ford. "Ni Rim nije spaljen za jedan dan."
Gomila nije imala blage veze o emu on to pria, ali, svejedno, dopalo im se.
"Pa vi ste oigledno potpuno neobaveteni", ree devojka. "Da ste toliko dugo radili u
propagandi, kao ja, znali biste da pre razvijanja novog proizvoda on mora biti valjano istraen.
Moramo otkriti ta ljudi oekuju od vatre, na koji nain se odnose prema njoj, kakvu im sliku

ona donosi."
U gomili je zavladao tajac. Oekivali su od Forda neto divno.
"Nabijem ti je u nos", rekao je on.
"E to je tano jedna od stvari koje elimo da saznamo", bila je uporna devojka. "ele li ljudi
vatru koja se moe upaliti pomou nosa?"
"elite li?" upita Ford gomilu.
"Da!" povikali su jedni.
"Ne!" veselo su vikali drugi.
Pojma nisu imali, ali smatrali su da je mnogo zabavno.
"A toak?" upita kapetan. "ta je bilo sa tom stvaricom? Zvui kao strano zanimljiv
projekat."
"Ah", ree propagandistkinja, "e, tu imamo izvesnih tekoa."
"Tekoa?" uskliknu Ford. "Tekoa? Kako to mislite tekoa? Pa to vam je
najjednostavnija naprava u Vaseljeni!"
Propagandistkinja ga prostreli pogledom.
"U redu, gospodine Pametnjakoviu", rekla je, "ako ste tako pametni, recite nam onda koje
boje treba da bude."
Gomila podivlja. Jedan nula za domai tim, mislili su. Ford slee ramenima i ponovo sede.
"Svemogui Zarkone", rekao je, "zar niko od vas nije nita uradio?"
Kao odgovor na njegovo pitanje, sa ulaza na proplanak iznenada dopre buka. Gomila nije
mogla da poveruje koliko je zabave bilo tog popodneva: umarirao je odred od desetak ljudi
koji su bili odeveni u ostatke uniformi golgafrinamske tree regimente. Otprilike jedna
polovina jo je nosila zgrom-i-puc pitolje, a ostali su imali koplja kojima su udarali u ritmu
koraka. Bili su preplanuli i zdravi, ali potpuno iscrpljeni i dronjavi. Oni se buno zaustavie i
stadoe mirno. Jedan od njih sruio se i vie se nije pomerio.
"Kapetane, ser!" uzviknu Broj Dva - jer on je bio voa - "dozvolite mi da podnesem raport,
ser!"
"Da, Broju Dva, dobro doao kui i tome slino. Jeste li pronali neki topli izvor?" upitao je
kapetan bezvoljno.
"Nismo, ser!"
"Tako sam i mislio."
Broj Dva poe dugakim koracima kroz gomilu i salutira pred kadom.
"Otkrili smo drugi kontinent!"
"Zar?"
"Lei na drugoj strani okeana..." ree Broj Dva, a oi mu se znaajno skupie, "na istoku!"
"Ah."
Broj Dva okrenuo se prema gomili. Podigao je pitolj iznad glave. Ovo e biti sjajno,
pomislila je gomila.
"Objavili smo mu rat!"
Sa svih strana istine prolomie se divlji, oduevljeni uzvici - bilo je to iznad svih

oekivanja.
"Samo trenutak", uzviknuo je Ford Prefekt, "samo trenutak!"
Skoio je na noge i zatraio tiinu. Posle izvesnog vremena to je i dobio, to jest najbolju
tiinu kojoj se mogao nadati pod takvim okolnostima - a okolnosti su bile takve da je gajda
spontano komponovao nacionalnu himnu.
"Moramo li da imamo gajdaa?" upitao je Ford.
"Oh, da", rekao je kapetan, "to smo mu zajemili."
Ford pomisli da bi tu zamisao valjalo izloiti raspravi, ali ubrzo shvati da ga u tom pravcu
vreba ludilo. Umesto toga, zavitlao je paljivo nanianjen kamen na gajdaa, a onda se okrenuo
Broju Dva.
"Rat?" upitao je.
"Da!" Broj Dva prezrivo je gledao Forda Prefekta.
"Na susednom kontinentu?"
"Da! Potpuno ratno stanje! Rat da prekinemo sve ratove!"
"Ali tamo nema nikog ivog!"
Ah, zanimljivo, pomislila je gomila, lepa primedba.
Ali pogled Broja Dva nije se promenio. Pri tome, oi su mu liile na dva komarca koji
hotimice lebde na tri ina od vaeg nosa i ne daju da ih pokolebaju udarci ruke, mreice za
insekte ili savijenih novina.
"Znam", rekao je, "ali bie jednog dana! Zato smo ostavili otvoren ultimatum!"
"ta?"
"I unitili smo nekoliko vojnih objekata."
Kapetan se nae u kadi.
"Vojnih objekata, Broju Dva?" upitao je.
Na trenutak, oi mu zadrhtae.
"Da, ser, ovaj, potencijalnih vojnih objekata. U redu... Stabala."
Trenutak nesigurnosti je proao - oi mu poput bieva oinue po publici.
"I", zagmeo je, "sasluali smo jednu gazelu!"
Spretno je gurnuo zgrom-i-puc pod miku i odmarirao kroz pandemonijum oduevljenja
koji se razlegao kroz publiku. Uspeo je da naini svega nekoliko koraka pre nego to su ga
uhvatili i u znak poasti na ramenima poneli oko istine.
Ford je sedeo i nemarno lupkao kamenom o kamen.
"I ta ste jo uradili?" zainteresovao se poto je oduevljenje splasnulo.
"Zasnovali smo kulturu", rekla je propagandistkinja.
"Oh, da?" upita Ford.
"Da. Jedan od naih filmskih producenta ve pravi predivan dokumentarac o domorodakim
peinskim ljudima ove oblasti."
"To nisu peinski ljudi."
"Izgledaju kao peinski ljudi."
"ive li u peinama?"

"Pa..."
"Oni ive u kolibama."
"Moda su dali da im se peine ponovo okree", ree neki komedija iz gomile.
Ford ga gnevno odmeri.
"Mnogo smeno", rekao je. "A da li ste primetili da oni izumiru?"
U povratku, Ford i Artur naili su na dva naputena sela i na tela mnogih domorodaca u umi
gde su se povukli da umru. Oni koji su i dalje bili ivi delovali su bedno i ravnoduno, kao da
pate od neke bolesti, pre duevne nego telesne. Kretali su se polako i sa beskonanom tugom.
Budunost im je oduzeta.
"Izumiru!" ponovi Ford. "Znate li ta to znai?"
"Ovaj... Ne bi trebalo da im prodajemo polise ivotnog osiguranja?" ponovo je viknuo
aljivdija.
Ford ga je prenebregao i obratio se itavoj gomili.
"Shvatate li vi", rekao je, "da su poeli da izumiru otkako smo mi doli?"
"U stvari, to na filmu ispada strano efektno", rekla je propagandistkinja, "i daje onaj oseaj
estine osoben za stvarno velike dokumentarce. Producent je vrlo zadovoljan."
"Kako i ne bi", progunao je Ford.
"ini mi se", ree devojka i okrete se kapetanu koji je ve poinjao da dremucka, "da eli da
snimi sledei film o vama, kapetane."
"Oh, stvarno?" upita on i iznenada se tre. "Pa to je strano lepo."
"Ima vrlo jaku viziju svega toga, znate, breme odgovornosti, usamljenosti na upravljakom
mestu..."
Kapetan je na trenutak mozgao o tome.
"Pa, ja ne bih preterivao sa tom vizijom, znate", rekao je najzad. "ovek nikada nije sam uz
svoju gumenu patkicu."
On podie patkicu u vazduh, a gomila ga oduevljeno pozdravi.
Do tog trenutka, profesionalni savetnik sedeo je u ledenoj tiini, prstiju naslonjenih na elo
da bi pokazao da eka i da, ukoliko je potrebno, moe da eka i itav dan.
Tog asa, meutim, reio je da ipak ne eka itav dan, nego da se pravi da poslednjih pola
sata nije ni bilo.
On se podie na noge.
"Mogli bismo", suvo je rekao, "da se na trenutak osvrnemo na finansijsku politiku...
"Finansijsku politiku!" huknu Ford. "Finansijsku politiku!"
Profesionalni savetnik uputi mu pogled koji bi samo riba dvodihalica bila u stanju da
oponaa.
"Finansijska politika..." ponovio je, "tano to sam rekao."
"Odakle vam novac", upita Ford, "ako niko od vas nita ne privreuje? Znate, on ne raste na
drveu."
"Ako biste mi dozvolili da nastavim..."
Ford utueno klimnu.

"Hvala. Poto smo pre dve nedelje odluili da prihvatimo lie kao zakonitu valutu, svi smo,
razume se, postali izuzetno bogati."
Ford je u neverici zurio u gomilu koja je zadovoljno agorila kada je ovo ula i pohlepno
grabila gomile lia kojima su im trenerke bile nabijene.
"Ali smo takoe", produio je savetnik, "naili na malecki problem sa inflacijom usled
izuzetno velike pristupanosti lia, to znai, ini mi se, da je trenutni kurs otprilike tri ume
opalog lia za jedan novi."
Usplahireni amor dopre iz gomile. Savetnik im mahnu rukama da se smire.
"Zbog toga, da bismo osujetili problem", rekao je, "i da bismo delotvorno revalvirali list,
pripremamo se da pristupimo masovnoj kampanji defolijacije i da...ovaj, spalimo sve ume.
Mislim da ete se sloiti da je to pod ovakvim okolnostima razumno reenje."
Sekundu ili dve gomila je delovala malo nesigurno, sve dok neko nije objasnio koliko e to
podii vrednost lia u njihovim depovima, na ta ispustie uzvik zadovoljstva i pozdravie
savetnika pravim ovacijama. Raunovoe meu njima trljale su ruke, radujui se jeseni koja e
doneti veliku zaradu.
"Vi ste svi ludi", objasnio je Ford Prefekt.
"Krajnje ste udareni", zakljuio je.
"Vi ste gomila uvrnutih suludnjaka", izneo je on jo jednom svoje miljenje.
Plima javnog mnjenja poe da se okree protiv njega. Ono to je poelo kao sjajna zabava
sada se, po njihovom miljenju, pretvorilo u najobinije vreanje, a poto je to vredjanje bilo
uglavnom usmereno protiv njih, brzo im je dosadilo.
Osetivi promenu klime, propagandistkinja mu se okrete.
"Moda bi trebalo", zatraila je, "upitati ta ste vi radili tokom svih proteklih meseci? Ti i
onaj drugi uljez niste ovde jo od kako smo stigli."
"Bili smo na putovanju", rekao je Ford. "Poli smo da otkrijemo neto na ovoj planeti."
"Oh", ree devojka lukavo, "to mi ba i ne zvui naroito produktivno."
"Ne? E pa, ljubavi, imam novosti za tebe. Otkrili smo budunost ove planete."
Ford je ekao da ova izjava ostavi utisak. To se nije desilo. Pojma nisu imali o emu on to
govori.
Nastavio je.
"Vie uopte nije bitno ta ete da radite. Spalite ume, uinite to god hoete, nema nikakve
razlike. Vaa budua istorija ve se dogodila. Imate na raspolaganju dva miliona godina i to
vam je to. Na kraju tog razdoblja vaa rasa bie mrtva, nestae i srean joj put. Upamtite, dva
miliona godina!"
Gomila ozlojeeno zamumla. Ljudi koji su se iznenada obogatili nisu eleli da sluaju takvo
lupetanje. Moda bi trebalo da bace tipu koji list, pa e otii.
Nije bilo potrebno da se brinu. Ford je ve grabio sa istine, zastavi samo da zavrti glavom
ka Broju Dva, koji je ve ispaljivao svoj zgrom-i-puc u oblinje drvee.
Jednom se okrenuo.
"Dva miliona godina!" rekao je i poeo da sa smeje.

"Pa", primetio je kapetan sa osmehom punim olakanja, "jo ima vremena za nekoliko
kupanja. Hoe li neko da mi doda suner? Upravo sam ga ispustio."
33.
Oko milju odatle, u umi, Artur Dent bio je toliko zadubljen u ono to je radio, da nije ni
primetio Forda Prefekta koji mu je prilazio.
Ono to je radio bilo je prilino neobino, a evo u emu je bila stvar: na irokom, pljosnatom
komadu kamena urezao je veliki kvadrat, podeljen u sto ezdeset devet manjih, po trinaest sa
svake strane.
Potom je sakupio gomilu manjeg, pljosnatog kamenja i u svaki urezao po jedno slovo. Oko
kamena je sedelo nekoliko preivelih uroenika kojima je Artur pokuavao da objasni neobinu
zamisao u vezi sa tim kamenjem.
Do sada mu to nije ba najbolje polazilo za rukom. Neke kamenove pokuali su da pojedu,
druge da zakopaju, a ostale da pobacaju. Artur je najzad uspeo da ohrabri jednog od njih da
spusti dva kamena na tablu, to nije bilo ak ni onoliko koliko mu je polo za rukom
prethodnog dana. Skupa sa sve brim gubitkom poleta ovih stvorenja, izgleda da je dolo i do
srazmernog gubitka inteligencije.
Da bi ih podstakao, Artur sam postavi nekoliko slova na plou i potom pokua da ohrabri
domoroce da i sami dodaju neto.
Nije mu polazilo za rukom.
Ford je stajao pokraj oblinje grupe stabala i posmatrao.
"Ne", rekao je Artur jednome od domorodaca, koji je u napadu beznadne utuenosti izmeao
neka slova. "Q nosi deset poena, razume, a nalazi se na trostrukom zbiru i zato... Pazi, ve sam
ti objasnio pravila... Ne, ne, gledaj ovamo, ostavi tu kost... U redu, da probamo ponovo."
Ford nasloni lakat o drvo, a glavu o aku.
"ta to radi, Arture?" mirno ga je pitao.
Artur se tre i pogleda uvis. Iznenada ga je obuzeo oseaj da sve to moda deluje pomalo
budalasto. Znao je samo da je stvar kod njega palila bez greke kada je bio mali. Ali stvari su
tada bile drugaije, ili, tanije, bie drugaije.
"Pokuavam da nauim peinskog oveka da se igra slagalice", kazao je.
"To nisu peinski ljudi", rekao je Ford.
"Izgledaju kao peinski ljudi."
Ford popusti.
"Shvatam", rekao je.
"Uzaludna muka", umorno ree Artur. "Jedina re koju znaju jeste grok, a nju ne umeju da
napiu."
On uzdahnu i odmae se.
"ta pokuava?" pitao je Ford.
"Moramo ih ohrabriti da evoluiraju! Da se razvijaju!" prasnu Artur. Nadao se da e umorni
uzdah i gnev posle njega pomoi da prevazie sve jai oseaj besmisla od koga je trenutno

patio. No, nije pomoglo. Skoio je na noge.

"Moe li da zamisli kako bi izgledao svet koji bi nastao od onih... kretena sa kojima smo
stigli?"
"Da zamislim?" upita Ford i podie obrve. "Nita ne moramo da zamiljamo. Sve smo
videli."
"Ali..." Artur bespomono zamlatara rukama.
"Videli smo", rekao je Ford, "nema izlaza."
Artur utnu kamen.
"Jesi li im rekao ta smo otkrili?" upitao je.
"Hmmmm?" upita Ford, ne obraajui panju.
"Norveka", rekao je Artur. "Slartibartfastov potpis u gleeru, Jesi li im rekao?"
"emu?" upitao je Ford. "ta bi im to znailo?"
"Znailo?" upitao je Artur. "Znailo? Savreno dobro zna ta to znai, znai da je ova
planeta Zemlja! Ovo je moj dom! Ovde sam se rodio!"
"Rodio?" upita Ford.
"Dobro, rodiu se."
"Da, kroz dva milona godina. Zato im to ne kae. Idi i reci im: 'Izvinite, hteo bih da vam
kaem da u se kroz dva milona godina roditi nedaleko od ovog mesta'. Da vidi ta e rei.
Vezae te za drvo i potpaliti vatru ispod njega."
Artur je primio ovo k znanju sa nesrenim izrazom lica.
"Suoi se sa time", rekao je Ford. "Tvoji preci su oni krelci tamo preko, a ne ova jadna
stvorenja ovde."
On ode do mesta na kome su majmunolika stvorenja ravnoduno preturala kamena slova.
Zavrteo je glavom.
"Mani se slagalice, Arture", rekao je. "Nee pomou nje spasti ljudsku rasu, jer ovo drutvo
nee biti ljudska rasa. Ljudska rasa trenutno sedi oko stene sa druge strane brega i snima
dokumentarce o sebi."
Artur se namrgodi.
"Mora biti da postoji neto to moemo da uinimo", kazao je. Njegovim telom proe
uasan oseaj potitenosti zbog toga to se nalazi ovde, na Zemlji - Zemlji koja je izgubila
budunost u uasnoj, besmislenoj katastrofi i koja je sada, izgleda, gubila i prolost.
"Ne", rekao je Ford, "ne postoji nita to moemo da uinimo. Ovo nee promeniti istoriju
Zemlje, shvata li, ovo je istorija Zemlje. Dopadalo se to tebi ili ne, Golgafrinani su ljudi od
kojih si nastao. Kroz dva miliona godina unitie ih Vogoni. Vidi, istorija se nikada ne menja,
ona se samo uklapa kao komadii mozaika. ta ti je ivot, je l' da?"
Podigao je slovo Q i zavitalo ga u udaljeni bun kaline, gde je pogodio mladog zeca. Zec je
prestravljeno pobegao i nije se zaustavio sve dok nije naleteo na lisicu koja ga je pojela,
zadavila se jednom od njegovih koica i crkla na obali potoka koji je sprao njene ostatke.
Tokom sledeih nedelja Ford je progutao svoj ponos i stupio u odnos sa devojkom koja je na
Golgafrinamu bila kadrovski slubenik; strano ga je pogodilo kada je iznenada umrla zbog

toga to je pila vode iz bare koja je bila zagaena telom crknute lisice. Jedina pouka koju je
mogue izvui iz ove epizode jeste da nikada ne treba bacati slovo Q u bun kaline, ali, na
alost, postoje prilike kada je to neizbeno.
Kao i veina bitnih stvari u ivotu, ovaj lanac dogaaja ostao je potpuno nevidljiv Fordu
Prefektu i Arturu Dentu. Tuno su posmatrali jednog domoroca koji je tmurno prkao po
ostalim slovima.
"Siroti peinski ovek", rekao je Artur.
"Oni nisu..."
"ta?"
"Oh, nije bitno", rekao je Ford.
Nesreno stvorenje patetino je zaarlaukalo i poelo da udara po kamenu.
"Sve je to za njih bilo protraeno vreme, zar ne?" upita Artur.
"Uh uh urghhhhh", promrmlja domorodac i ponovo poe da udara po kamenu.
"Nadivee ih perai telefona."
"Urgh, grr, grr, gruh!" bio je uporan domorodac i nastavljao da bije po kamenu.
"Zbog ega udara po kamenu?" upitao je Artur.
"Verovatno eli da ponovo slae slagalicu sa njim", rekao je Ford." Pokazuje na slova."
"Verovatno je opet napisao crzjgrdwldiwdc, sirotan. Stalno mu govorim da
u crzjgrdwldiwdc ima samo jedno 'g'."
Domorodac ponovo poe da udara po kamenu.
Oni pogledae preko ramena.
Oi im se iskolaie.
Meu haosom slova dvanaest ih je bilo naslagano u jasnoj, pravoj liniji.
inila su dve rei.
Bile su to sledee rei:
etrdeset dva.
"Grrrurgh guh guh", objasnio je domorodac. On besno zbrisa slova i odluta pod oblinje
drvo sa svojim drugom.
Ford i Artur zurili su za njim. Onda se zagledae jedan u drugog.
"Da li je taj rekao ono to se meni uinilo?" kazae obojica jedan drugome.
"Da", rekli su obojica.
"etrdeset dva", kazao je Artur.
"etrdeset dva", rekao je Ford.
Artur otra do dvojice domorodaca.
"ta pokuavate da nam kaete?" povikao je, "ta to treba da znai?"
Jedan od njih poeo je da se valja po zemlji, digao je noge u vazduh, ponovo poeo da se
valja i zadremao.
Drugi se popeo na drvo i poeo da gaa Forda Prefekta kestenjem. ta god da su eleli da
kau, to su ve uinili.
"Jasno ti je ta ovo znai?" upitao je Ford.

"Ne ba."
"etrdeset dva je broj koji je Duboka Misao dala kao konani odgovor."
"Da."
"A Zemlja je kompjuter koji je projektovala i sagradila Duboka Misao da bi dola do pitanja
za konani odgovor."
"Tako su nam rekli."
"A organski ivot bio je deo te kompjuterske matrice."
"Ako ti to kae."
"Kaem. To znai da su ovi domoroci, ovi ljudi-majmuni, sastavni deo kompjuterskog
programa, dok mi i Golgafrinani to nismo."
"Ali peinski ljudi izumiru, a Golgafrinani e ih, oigledno, zameniti."
"Tano. Dakle, vidi ta to znai."
"ta?"
"Zbrka", ree Ford Prefekt.
Artur se obazre oko sebe.
"Ova planeta e se gadno provesti zbog toga", rekao je.
Ford se zbuni na trenutak.
"Ipak, neto mora da je proizilo iz svega", kazao je konano, "jer je Marvin rekao da je
video pitanje urezano u tvoje modane talase."
"Ali..."
"Verovatno pogreno, ili iskrivljenu verziju pravog. Ipak, moglo bi da nas navede na pravi
put kada bismo ga nali. Samo ne vidim kako."
Neko vreme sedeli su i nisu radili nita. Artur poe da upka travu, ali otkri da to nije posao
kome se moe dublje posvetiti. Nekako mu trava nije delovala dovoljno uverljivo, drvee je
izgledalo besmisleno, blagi breuljci koji su se pruali okolo kao da su se pruali ni u ta, a
budunost je liila na tunel kroz koji je trebalo da se pue.
Ford se igrao sa svojim sub-eta senz-o-matikom. Bio je nem. On uzdahnu i odloi ga.
Artur podie jedno kameno slovo iz svog kompleta za slagalicu domae izrade. Bilo je to E.
On uzdahnu i spusti ga na zemlju. Sledea dva slova koja je spustio pored njega bila su N i J.
Za sledea tri ispostavilo se da su S, R i A. Neobinom igrom sluaja, re koje je nastala
premetanjem slova savreno je opisivala kako se Artur oseao u tom trenutku. Jedan as piljio
je u nju. Nije to uinio namerno, bio je to nasumian izbor. Njegov mozak lagano se ubacio u
prvu brzinu.
"Forde", rekao je iznenada, "uj, ukoliko je pitanje urezano u sklop mojih modanih talasa, a
ja ga nisam svestan, onda mora biti da mi se nalazi negde u podsvesti."
"Da, verovatno."
"Moda postoji nain da se taj podsvesni sadraj iznese na videlo."
"Ah, je li?"
"Da, uvoenjem nekog nasuminog elementa na koji bi taj sadraj mogao da utie."
"Kao, na primer?"

"Na primer, izvlaenje slova slagalica iz kese naslepo."

Ford skoi na noge.
"Izvrsno", rekao je. Iupao je svoj pekir iz torbice i uz pomo nekoliko vorova pretvorio
ga u kesu.
"Potpuno blesavo", rekao je, "savrena besmislica. Ali uradiemo ba tako jer je re o divnoj
besmislici. Hajde, hajde."
Puno potovanja, sunce zae za oblak. Pade nekoliko malenih kinih kapi.
Sakupili su sva preostala slova i ubacili ih u kesu. Promeili su ih.
"Dobro", ree Ford. "Zatvori oi. Izvlai ih. Hajde, hajde, hajde."
Artur je zatvorio oi i gurnuo ruku u pekir pun kamenja. Preturao je malo po njima, izvadio
tri i pruio ih Fordu. Ford ih je slagao onim redom kojim ih je dobijao.
"", ree Ford, "T, A... ta!"
Trepnuo je.
"Izgleda da radi!" rekao je.
Artur mu dodade jo tri.
"S, E, D... Sed. Oh, moda i ne radi", rekao je Ford.
"Evo jo tri."
"OBI... Sed obi... Bojim se da nema smisla."
Artur izvue iz kese jo dva. Ford ih postavi na mesto.
"J, A... Sed obi ja... se dobija!" dreknu Ford. "Radi! Neverovatno, stvarno radi!"
"Evo jo". Artur mu ih je grozniavo dobacivao, koliko god je bre mogao.
"K, A, D", ree Ford, "P, O, M, N, O, , I, ... ta se dobija kad pomnoi ... , E, S, T ...
est ... S, A ... Sa ... ta se dobija kad pomnoi est sa ... D, E, V, E, T ... est sa devet ..."
Zastao je. "Hajde, gde su sledea?"
"Ovaj to je sve," rekao je Artur. "Vie nije bilo."
Seo je nazad, potpuno zbunjen.
Ponovo je gurnuo ruku u vezani pekir, ali vie nije bilo slova.
"Misli li da je to - to?" upitao je Ford.
"To je to."
"est puta devet. etrdeset dva."
"To je to. To je sve to postoji."
34.
Sunce se ponovo pojavilo i veselo im se nasmeilo. Zapevala je ptica. Lagan, topao vetri
arlijao je kroz kronje, podizao je krunice cvea i nosio njegov miris kroz umu. Neki insekt
prozujao je pored njih da bi radio ono to insekti rade u pozno popodne. Zvuk glasova poeo je
da odzvanja izmeu stabala, a trenutak kasnije sledile su ga dve devojke koje iznenaeno
stadoe kada su videle Forda Prefekta i Artura Denta koji su naizgled leali u agoniji, ali su se,
zapravo, tresli od bezglasnog smeha.
"Ne, nemojte otii", rekao je Ford izmeu dva napada smeha, "odmah emo vam se

pridruiti."
"ta se desilo?" pitala je jedna od devojaka. Bila je via i vitkija od njih dve. Na
Golgafrinamu, bila je pomonik u kadrovskoj slubi, ali nije mnogo volela svoj poziv.
Ford se sabrao.
"Izvinite", rekao je. "Zdravo. Moj drug i ja upravo smo razmiljali o smislu ivota. Jalov
posao."
"Oh, to si ti", rekla je devojka. "Ti si onaj to je danas popodne napravio predstavu. Zabavno
si poeo, ali si posle sve pokvario."
"Jesam li? Oh, da."
"Da, u emu je bila stvar?" upitala je druga devojka, nia, okruglog lica; bila je umetniki
urednik u maloj reklamnoj kompaniji na Golgafrinamu. Koliko god da joj je stvari nedostajalo
na ovom svetu, svake noi odlazila je na spavanje duboko zahvalna to, ma sa ime morala da
se suoi izjutra, to nee biti stotinu gotovo istovetnih fotografija na kojima se nalaze diskretno
osvetljene tube pasta za zube.
"U emu? Ni u emu. Ni u emu i ni zbog ega", odvratio je Ford Prefekt veselo. "Pridruite
nam se, ja sam Ford, ovo je Artur. Upravo smo se spremali da ne radimo nita pod milim
Bogom, ali to moe i da saeka."
Devojke su ih sumnjiavo odmeravale.
"Ja sam Agda", rekla je visoka, "a ovo je Mela."
"Zdravo, Agda, zdravo, Mela", rekao je Ford.
"Da li ti uopte govori?" obratila se Mela Arturu.
"Oh, ponekad", uzvratio je Artur sa osmehom, "ali ne toliko koliko Ford."
"Dobro."
Nastala je pauza.
"Na ta si mislio", upitala je Mela, "kada si rekao da imamo samo dva miliona godina!
Uopte nisam shvatila ta si govorio."
"Ah, to", rekao je Ford. "Nije bitno."
"Re je o tome da e svet biti uniten kako bi se napravilo mesta za hipersvemirsku
obilaznicu", rekao je Artur i slegao ramenima. "Ali to je daleko dva miliona godina, a ionako su
u pitanju samo vogonska posla."
"Vogoni?" upitala je Mela.
"Da, nikada nee imati prilike da ih upozna."
"Odakle ti ta pomisao?"
"Stvarno nije bitno. To ti je kao san koji dolazi iz prolosti, ili iz budunosti." Artur se
nasmei i zagleda u daljinu.
"Da li vas ponekad zabrine to to u vaim reima nema ba nikakvog smisla?" upitala je
Agda.
"uj, zaboravi", rekao je Ford. "Zaboravi sve to. Nita nije vano. Pogledaj, dan je divan,
uivaj u njemu. Sunce, zelenilo bregova, reka tamo u dolini, drvee koje plamti."
"ak i ako je san, ideja je prilino jeziva," kazala je Mela. "Unititi svet samo da bi se

napravila obilaznica."
"Oh, uo sam ja i za gore", rekao je Ford. "itao sam o jednoj planeti tamo u sedmoj
dimenziji koja je upotrebljena kao kugla u meugalaktikoj partiji bilijara. Ubacili su je pravo u
crnu rupu. Poginulo je dest milijardi ljudi."
"To je ludilo", rekla je Mela.
"Da, osim toga dobili su samo trideset poena."
Agda i Mela izmenile su poglede.
"ujte", rekla je Agda. "Veeras, posle sastanka odbora, bie zabava. Doite i vi ako
hoete."
"Aha, u redu", rekao je Ford.
"Rado", kazao je Artur.
Mnogo asova kasnije Artur i Mela posmatrali su Mesec kako se raa nad mutno crvenim
odsjajem drvea.
"Ta pria o unitenom svetu..." poe Mela.
"Kroz dva miliona godina, tako je."
"Govori kao da stvarno misli da je to istina."
"Da, mislim da jeste. Mislim da sam bio tamo."
Zbunjeno je zavrtela glavom.
"Strano si udan", rekla je.
"Ne, strano sam obian", ree Artur, "ali desile su mi se neke strano udne stvari. Moglo bi
se rei da sam vie izdvajan iz svega nego to se sam izdvajam."
"A taj drugi svet o kome je govorio tvoj prijatelj, onaj koji je gurnut u crnu rupu?"
"Ah, o tome ne znam. Zvui kao neto iz knjige."
"Kakve knjige?"
Artur zastade.
"'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'", rekao je najzad.
"ta je to?"
"Oh, neto to sam veeras bacio u reku. Ne verujem da e mi ikada vie zatrebati", uzvratio
je Artur Dent.