Sadraj

Uvod ...........................................................................................................................................
1
1. Ideologija demokratije ......................................................................................................... 2
2. Demokratija i populizam slicnosti i razlike...................................................................... 6
3. Demokratija: da li ne?.......................................................................................................... 7
3.1. Vrednosti demokratije .................................................................................................. 9
4. Uslovi za razvoj demokratije ............................................................................................... 9
5. Oblici demokratije .............................................................................................................. 12
Zakljuak................................................................................................................................. 14
Literatura ................................................................................................................................ 15

Uvod

Otpor prema ideji demokratije, odnosno ideji kolektivnog upravljanja, naroito je snaan od
trenutka kada velike socijalne i politike promene, s kraja XVIII i poetka XIX vijeka, izvode
mase na politiku scenu. Filozofsku potku tog otpora predstavljaju uverenja da se paradoks
demokratije, a time i njena ogranienost, ogleda u tome to ona razvija ljubav za mnotvo, a
zazire od individua koje to mnotvo ine, tako da ispada da veruje u oveanstvo, a ne veruje
u oveka. S tog stanovita, ideji demokratije se, meu prvima, suprotstavlja Benamen
Konstan (1767-1830). On tvrdi da se u grkom polisu, jednako kao i u republikanskom Rimu,
smisao slobode iscrpljivao u javnom politikom ivotu, tj. u ostvarivanju dravne vlasti.
Linih, graanskih sloboda, meutim, nije bilo i ovek je, poput roba, u celini bio potinjen
drutvu i dravi. Otuda, ovekov ideal treba da bude mirno uivanje u linoj nezavisnosti, a
ne aktivno i trajno sudelovanje u kolektivnoj vlasti.
Konstan pod slobodom podrazumeva trijumf linosti nad vlau i zato, u ime slobode, trai
trijumf individualiteta koliko nad autoritetom koji eli upravljati despotski, toliko i nad
masama koje trae potinjavanje manjine veini. Takva sloboda utoliko je potrebnija to oni
kojima je sueno da rade iz dana u dan nemaju vie razuma od dece, niti interesa za narodno
blagostanje od tuina. Da bi se steklo poterebno znanje i donosile pravilne odluke valja imati
slobodno vreme, a njega ne mogu imati oni koji nemaju bogatstvo. Deremi Bentam (1748
1832) svoj filozofski empirizam temelji u velikoj meri na osporavanju, kao besmislenih, svih
ideja koje ovekovu interesnu i moralnu sferu objanjavaju odvojeno od naela neposredne
korisnosti. Osobito je protiv ideja koje propovedaju apstraktna demokratska prava i slobode.
U tom smislu, on otro kritikuje Deklaraciju prava oveka i graanina, tvrdei da ova nije
nita drugo do jedan non plus ultra metafizike, koji se moe podeliti na tri dela: onaj koji je
nerazumljiv, onaj koji je pogrean, i onaj koji je i jedno i drugo

Ideologija demokratije
Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se drutvo
atomizira, kad ginu narodna verovanja koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija
koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje, javlja se kad narodne volje ve nema.
Demokratija je ideologija kritike, a ne organske epohe u ivotu oveijih drutava.
Karakter demokratije je formalan: Ona sama ne poznaje svoj sadraj i u granicama po njoj
utvrivanog principa, nema nikakvog sadraja. Demokratija nee da zna, u ime ega se
izjavljuje volja naroda i nee predloiti volju naroda nikakvom viem cilju. U taj momenat,
kad demokratija spozna cilj, kojemu treba da stremi volja naroda, kad nae dostojni predmet
za svoju volju, napuni se pozitivnim sadrajem, morae taj cilj, taj predmet, taj sadraj
postaviti vie samog formalnog principa izjave volje, poloiti ga u osnovu drutvenog
poretka. No demokratija poznaje samo formalan princip izjave volje, koji ceni iznad svega i
koji nee niemu podloiti. Demokratija se ne brine za pravac i sadraj narodne volje i nema u
sebi nikakvih kriterijuma za odreenje istinitosti ili lanosti pravca, u kojemu se izjavljuje
narodna volja, za odrenje kakvoe narodne volje. Narodna vlast je bespredmetna. Ona nije
upravljena ni na kakav objekat. Demokratija ostaje ravnoduna prema dobru i zlu. Ona je
tolerantna jer je indiferentna, jer je izgubila veru u istinu, i nema snage da izabere istinu.
Demokratija je skeptina, ona se javlja u skeptinom veku, veku bezverja, kad su narodi
izgubili stalne kriterijume istine i kad su nemoni, da ispovedaju bilo makar kakvu apsolutnu
istinu. Demokratija je krajnji relativizam, poricanje svega apsolutnog. 1

Demokratija ne oajava zbog gubitka istine. Ona veruje da izjava volje veine, mehaniki broj
glasova, mora uvek voditi do dobrih rezultata. Ba formalna izjavi volje narodi vodi k nekoj
istini, raa nekakvo blago. U osnovi demokratije lei optimistika pretpostavka o prirodnoj
dobroti i blagosti oveje prirode.
Demokratija ima sekularni karakter i ona je suprotna svakom sakralnom drutvu, jer je
formalna, bez sadrine i skeptina. Istina je sakralna i drutvo utemeljeno na istini ne moe
biti iskljuivo sekularno drutvo. Sekularna demokratija znai otpad od ontolokih osnova
drutva, otpad drutva ovejega od Istine. Ona hoe politiki urediti oveije drutvo tako
kao da istine ne bi ni bilo; to je temeljna pretpostavka iste demokratije. I u tom je koren
1 Nikolaj Berajev, Filozofija nejednakosti,Beograd, 2001., str 83
idejne lai demokratije. U osnovi demokratske ideje lei humanistiko potvrivanjs
ovekovo, a to e rei, da oveja volja mora upravljati oveja drutva, i da treba odstraniti
sve to smeta izjavljenju te oveije volje i konanom njenom gospodstvu. Time se poriu
duhovni temelji ljudskog drutva koji lee dublje od formalne izjave oveje volje te se
strovaljuju sav hijerarhiski poredak ljudskog drutva. Demokratija je psihologizam, suprotan
svakom ontologizmu.

Demokratija ne zna istine i zbog tog ona preputa veini glasova da rei ta je istina. Priznanje
vlasti mnoine, metanisanje sveoptem pravu glasa, mogue je tek pri neverovanju u istinu i
neznanju istine. Onaj koji veruje u istinu i koji zna istinu ne predaje je na rastrzavanje
kvantitativnoj veini.
Kao pretpostavka demokratije ukazuje se krajnji optimizam. Skepticizam demokratskog
drutva je optimistiki a ne pesimistiki skepticizam. Demokratija ne oajava zbog gubitka
istine. Ona veruje da izjava volje veine, mehaniki broj glasova, mora uvek voditi do dobrih
rezultata. Ba formalna izjava volje naroda vodi k nekoj istini, raa nekakvo blago. U osnovi
demokratije lei optimistika pretpostavka o prirodnoj dobroti i blagosti oveje prirode.
Duhovni otac demokratijs bio je an ak Ruso, a njegove optimistike pretstave o ovejoj
prirodi prele su na demokratske ideologije. Demokratija nee da zna za radikalno zlo oveje
prirode. Ona kao da ne predvia da se volja naroda moe upraviti na zlo, da veina moe
stajati za nepravdu i la, dok istina i pravda moe ostati blago neznatne manjine. U
demokratiji nema nikakvih garancija da e volja naroda biti upravljena na dobro, da e volja
naroda poeleti slobodu, a nee poeleti da uniti svaku slobodu bez ostatka. Revolucionarna
demokratija u Francuskoj revoluciji, koja je 1789. godine poela sa proglaenjem prava i
slobode oveka, u 1783. godini nije ostavila nikakvih sloboda, istrebila je slobodu bez ostatka.
Volja oveja, volja narodna lei u zlu i, kada ta volja, potvrujui sebe samu, nije niemu
viem podlona i nije prosvetljena, zahteva da samovlasno odreuje sudbine ovejega
drutva, ona lako zabludi na put progona istine, odricanja svake pravde i gaenja svake
slobode duha. Demokratije su nikle iz patosa slobode, iz priznanja neoduzimljivih prava
svakog oveka, a kao istina demokratije reklo bi se da se kazuje potvrda slobode savesti,
sloboda izbora. Zatitnici demokratije ukazuju na to da se demokratija rodila duhovno u
proglaenju slobode savesti po religioznim drutvima epohe reformacije u Engleskoj. No
formalno besadrajno i negativno poimanje slobode skrivalo je u sebi otrov, koji je razjedao
istorijske demokratije i pripravljao u njima propast slobode duha. Ruso je poricao slobodu
savesti u principu. Robespjer ju je istrebio na delu. Autokratski narod moe silovati savesti
ljudi, moe liavati po volji svake slobode. Tokvil i Mil, za koje se ne da rei da su neprijatelji
demokratije, govore s velikim nemirom o opasnostima koje demokratija sobom nosi, o
opasnostima za slobodu ovska, za individualnost oveka. Demokratija je individualnost
oveka.2 Demokratija je individualistika po svojoj osnovi, no ona vodi po kobnoj svojoj
dijalektici do antiindividualizma, do niveliranja ovejih individualnosti. Demokratija je
slobodoljubiva, no to slobodoljublje ne nie iz uvaenja ovejeg duha i oveje
individualnosti, to je - slobodoljublje ravnodunih prema istini. Fanatina biva demokratija
tek u stihiji revolucije. U svojem mirnom normalnom bitisanju, tu je njoj svaki fanatizam i
ona nalazi hiljadu mirnih i neprimetnih naina da nivelira oveje individualnosti, i da ugasi
slobodu duha. Istinite slobode duha bilo je moda vie u to doba kad su plamtele lomae
inkvizicije nego u savremenim burujskim demokratskim republikama koje poriu duh i
religioznu savest. Formalno, skeptino slobodoljublje mnogo je doprinelo unitenju
originalnosti oveje individualnosti. Demokratije ne znae bezuslovno slobodu duha,
slobodu izbora, te slobode moe bnti vie u nsdemokratskim drutvima.
Demokratija se suvie zadrava na formilno besadrajnom momentu slobode izbora.
Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana ivot demokratskih drutava i trae, da se
izbor konano zbude, da se sadraj pronae. Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam
naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji nema naroda.

Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se drutvo
atomizira, kad ginu narodna verovanja, koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija
koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje javlja se kad narodne volje ve nema.
Demokratija je ideologija kritike, a ne organske epohe u ivotu ovejih drutava. A cilj
demokratije i jeste da sabere narodnu volju, koja se raspala. No oveja je linost za nju
apstraktni atom, ravan svakom drugom, a zadatak ponovnoga sjedinjenja ljudi mehaniki je
zadatak. Demokratija je kadra samo mehaniki sumirati volju svih, no tim se ne postie opta
volja, organska volja naroda. Organska volja naroda ne moe biti aritmetiki izraena, ona
nije prokazljiva nikakvim brojem glasova. Ta se volja ispoljuje u svem istorijskom ivotu
naroda, u svem skladu njegove kulture, i pre svega i vie svega nalazi ona svoj izraz u
religioznom ivotu naroda. Osim na organskom religioznom tlu, osim u jedinstvu religioznih
verovanja - ne postoji jedna, opta volja naroda. Kad pada narodna volja, raspada se narod na
atome. I ne da se iz atoma nanovo sazdati nikakvo jedinstvo, nikakva zajednica. Ostaje jedino
mehanika suma volja veine i manjine. Razvija se borba partija, borba socijalnih klasa i
grupa i stvara rezultanta u toj borbi. Demokratija i jest arena borbi, sukob interesa i pravaca.
U njoj je sve trono, nestalno, nema jedinstva i stalnosti. To je veno prelazno stanje.
Demokratija sazdaje parlament, najneorganskiju tvorevinu, organ diktature politikih partija.
Sve je kratkovrmeno u demokratskom drutvu, sve je ustremljeno k neemu to izlazi za
granice same demokratije. Istinski se ontoloki ivot nalazi na granicama demokratije.
Demokratija se suvie zadrava na formalno besadrajnom momentu slobode izbora.
Monarhisti i socijalisti podgrizavaju s raznih strana ivot i trae da se izbor konano zbude, da
s sadraj pronae.
Demokritija kao da ne predvia, da se volja naroda moe upraviti na zlo, da veina moe
stajati za nepravdu i la, a istina i pravda moe ostati blago neznatne manjine. U demokratiji
nema nikakvih garancija, da e volja naroda biti upravljena na dobro, da e volja naroda
poeleti slobodu, a nee poeleti da uniti svaku slobodu bez ostatka. 3
Demokratija priznaje suverenitet i apsolutizam naroda, ali narod ona ne zna, u demokratiji
nema naroda. To otkinuto oveje pokoljenje vremena, iskljuivo savremeno pokolenje, i ak
ne svo ono, ve neki njegov deo, koji uobraava da je izvritelj istorijskih sudbina, ne moe
biti nazvano narodom. Narod je velika istorijska celina, u nju ulaze sva istorijska pokolenja,
ne samo iva, ve i umrla, i oci i dedovi nai. Volja ruskoga naroda je volja hiljadugodinjga
naroda, koji je preko Sv. Vladimira primio hrianstvo, koji je sabirao Rusiju pri Moskovskim
Velikim Knezovima, koji je naao izlaz iz epohe, probio okno u Evropu za Petra Velikoga,
koji je izdignuo velike svece i podvinike i potovao ih, sazdao veliku dravu i kulturu, veliku
rusku literaturu. To nije volja naega pokoljenja koje se otkinulo od pokoljenja preanjih.
Uobrazilja i potvrivanje sama sebe savremenoga pokoljenja, uzvisivanje njegovo nad umrle
oce i jeste korenita la demokratije. To je raskid prolosti, sadanjosti i budunosti, poricanje
venosti, klanjanje istrebljujuem toku vremena.

Demokratija i populizam slicnosti i razlike

Etimoloki, pojam demokratija, koji vodi poreklo iz grkog jezika(demosnarod, krateovladam) i pojam populizam, nastao od latinskog populus-narod ,su rei koje bi u
konceptualnoj mapi oveka mogle zauzeti bliska mesta.Odreivane bilo pozitivnopopulizam
kao rukovoen i nadahnut ljubavlju prema narodu,demokratija kao jedan opti i trajniji
regulativni princip koji obeava vladavinu tog naroda-bilo negativnopopulizam kao
nedovoljno odreen u pogledu svoje politike ideologije najee demagoki obojen i
nesposoban da ponudi fundamentalnu reformu,demokratija kao ono sto se narodu pripisuje
kada nam je taj narod potreban(deFler) i doputanje narodu da veruje da sam vlada, da bi se
njime moglo bolje upravljati(Pejn)-znaenja im se prepliu. Dodatnoj kompleksnosti ovog
poreenja doprinosi i to sto je demokratija drutveni i politiki proces u stalnom unutranjem
prevazilazenju i trazenju svog punijeg identiteta,a populizam neugodno neuhvatljiv koncept
koji se manifestuje razliito (po M.Kanovan tri glavne forme,prve dve sa po tri grupacije i
trei politiarski populizam) iji se elementi mogu rekombinovati i koji moze sadrati primese
drugih,koherentnijih ideologija i pokreta-socijalizma,konzervatizma,pa i same
demokratije.Meutim,zajednicka odlika oba pojma je da im znaaj u savremenom svetu raste
i obnavlja se u novim uslovima i oblicima. Ako pratimo oblija populizma,kameleona koji u
nedostatku univerzalnih kljunih vrednosti poprima atribute svog okruzenja i u praksi je
epizodan nasuprot demokratiji kao univerzalnom principu,za ovu temu bitna bi bila,kao
granini sluaj, i populistika demokratija tj. druga grupa politikog populizma kao druge
forme populizma u Kanovanovoj klasifikaciji.Ona se javlja kao antipod demokratskom
elitizmu i odlikuje je zalaganje za referendume,participaciju i neposredne oblike uea u
vlasti.Meutim,oslobodjena regresivnih tendencija svojstvenih nekim drugim formama
populizma,pre bi pripadala klasifikacijama demokratskih oblika,a insistiranje na samo jednoj
dimenziji demokratije,prenaglaavanje popularne participacije i preterana vera u mudrost i
vrline naroda su jednostrani,vode ka tiraniji vecine i potencijalno su opasni po samu
demokratiju. Opte uzev,odnos populizma prema politici,posebno reprezentativnoj je
ambivalentan.Politika je haotina,odbojna i iskvarena,ali u doba kriza populisti postaju
politicki angazovani.Da bi se katalizovao u politicku silu populizam se esto oslanja na velike
vodje,najneobinije pojedince koji vode najobinije ljude.Izbegavajuci kompleksnost
reprezentativne politike,smatrajui je nepotrebnom komplikaciom,populisti se zalau za
jedostavnost i direktnost.4Negativan stav populizma ka reprezentativnoj politici(inace jednim
oblikom demokratije)je suprotan injenici da je to jedini vid politike u kome populizam nalazi
svoj sistematski izraz i mogunost za mobilizaciju u smislu politike sile.
Za ove prostore,bitan je i agrarni populizam(Kanovan,prva grupa),posebno njegov oblik
seljackih pokreta.Ova varijanta populizma,vise puta je nacionalisticki radikalizovana u ovom
delu Evrope.Masovna homogenizovana populisticka scena bila je pogodna osnova za procvat
nacionalizma,tamo gde su politiki sentimenti radikalnog seljastva kombinovani sa vec
pomenutim politicarskim i manipulativnim populizmom okrenutim destruktivnosti usmerenoj
prema drugim narodima.Nacionalistiki zahtevi za nezavisnou i arhaicnim apsolutnim
drzavnim suverenitetom nad stanovnitvom mesovitog nacionalnog sastava su nespojivi sa
bilo kakvim modernim koncepcijama pluralizma i demokratije.Populizam kombinovan da
unisti.Autokratska populisticka diktatura faistikog tipa(Hitler,Musolini),populistike
diktature Vargasa i Perona,markatizam u SAD-u, u doba hladnog rata,Valas i rasni

radikalizam u SADu. Nespojivo sa idejom demokratije gde se preko odgovorne vlade dolazi
preko odgovornog drutva,a time i do brzeg razvitka i afirmacije kolektivnih ciljeva i
potvrdjivanja ljudske linosti. U demokratiji su ideali slobode i jednakosti ispred zahteva za
izvesnou i sigurnoscu pripadnika drustva od kojih zavisi ocuvanje demokratije.U doba
kriza,trenucima kada je ovek povreen,obespravljen,uskracen,priklanjanje nekoj rastuoj sili
zajednistva je nekad takva da potiskuje ideale demokratije koji bi mogli ostati kao
inspiracija,podstrek,metafora za ponovno raanje i zivot uspravne glave.Populizam koji
funkcionie na razlici izmeju zdravih stvari i iskvarenih,devalviranih elemenata potencijalno
bi mogao imati pozitivnu ulogu.5

Demokratija: da li ne?
Ideja demokratije dijeli sudbinu svih velikih ideja: u isti mah je oduevljeno prihvataju i
estoko osporavaju. Kad e biti jedno, a kada drugo, zavisi od toga ko je vrednosno
prosuuje, koju i iju drutvenu empiriju (iskustvo, odnos, stvarnost) time racionalizuje, te s
kojim je i ijim idealima i principima uporeuje. To je razlog to gotovo sve drutvene grupe
(slojevi, klase) imaju svoje vienje demokratije, odnosno vrednosni sud o smislu njenog

4 Prema: Drava i politika, Beograd, 1968, knj. I, str. 10

5 Prema: Drava i politika, Beograd, 1968, knj. I, str. 11
prihvatanja i razvoja. Razliita, nerijetko dijametralno suprotna raspoloenja prema ideji
demokratije stara su koliko i ta ideja sama. O tome svedoi Herodotova rasprava o dravnom
ureenju, koju on pripisuje trojici vojskovoa oslobodilaca Persije od tiranije (Otanu,
Megabizu i Dariju). Herodot (484-425. p.n.e.), tako, u svojoj Istoriji, navodi Otana, koji tvrdi:
Vlada naroda je i po imenu neto najlepe na svetu i ona, pre svega, znai ravnopravnost za
sve. 6Drugi uesnik u toj raspravi, Megabiz, smatra, meutim, da je Otan jako pogreio kad
je predloio da se zavede vlada naroda, jer nema niega glupljeg ni obesnijeg nego to je
neprosveena gomila. 7Problem je utoliko vei, uveren je Megabiz, to kad je gomila na
vlasti, nemogue je da najgori ne izbiju na povrinu. 8 Sline kontroverze pratie ideju
demokratije tokom cijele njene istorije i sretae se ne samo kod manje upuenih u pitanja
drutvene i dravne organizacije nego i kod najpoznatijih autora u oblasti politike teorije i
nauke. Meu onima koji se prema ideji demokratije odreuju pozitivno nalaze se: Perikle
(499-429. p.n.e.), koji atinsku demokratiju smatra idealom kojme bi svi trebalo da tee,
budui da omoguava da isti ljudi u isti mah vre domae i javne poslove, starajui se o
ivotu drave kao i o svom vlastitom, 9 i shvatajui i uvaavajui samo ono to se tie svih,
bez obzira to se jedan bavi ovom, a drugi onom delatnou. tavie, ima sluajeva da se i
pojedini autoritarni sistemi, ukljuujui i diktature, pozivaju na neke principe demokratije i
demokratskog legitimiteta. Sumnjiavost monih i obrazovanih prema niima (duhom,
porijeklom, materijalnim bogatstvom), kao i neverica u njihovu sposobnost za bilo to veliko i
vredno, ispoljava se na razliite naine. Najee, ipak, osporavanja ideje demokratije polaze
od pretpostavke da egalitarizam, kao njen krajnji cilj i najvia vrednost, direktno vodi u
demotivaciju, krizu odgovornosti i razne tzv. sistemske nivelacije, zbog kojih, i unutar kojih,

zakonito, nestaje kreativni individualizam i autonomija. Konfuije (551-479. p.n.e.), na

primjer, svoj otpor ideji da narod uestvuje u upravljanju objanjava strahom od vulgarnosti
jednostavnih. Platon (427-347. p.n.e.), pak, smatra da je najvea mana demokratije
pretjerana sloboda, koja se brka sa razuzdanou, to dovodi do apsolutnog nepokoravanja
graana zakonima.

6 Prema: Drava i politika, Beograd, 1968, knj. I, str. 12.

7 Prema: Isto, str. 13.
8 Prema: Isto, str. 14
9 Prema: Isto, str. 14
3.1. Vrednosti demokratije

Obino se smatra da jednakost ljudi jeste ono glavno emu demokratija ei i to predstavlja
njenu osnovnu vrednost. okom istorije, meutim, akcenat je ee bio na shvatanju da e cilj i
ishodite demokratije sloboda, te da je jednakost u stvari zjednaavanje ljudi u stepenu
slobode koju u drutvu treba da ivaju. Konstan o tome kae: Antikim je narodima bio cilj da
se vlast nad drutvom podeli na sve graane iste domovine i to su azvali slobodom. Cilj
modernih naroda je sigurnost uivanja blagodeti ivota u drutvu te oni slobodom nazivaju
jemstva koja za to daju ustanove. U srednjem veku, na primer, ideja demokratije objanjavala
e ugovornom prirodom odnosa izmeu podanika i vladara, odnosno svetovne i duhovne vlasti.
Nepostojanje jake centralne vlasti i stalna borba svetovnih vladara i duhovnih otaca za
prevlast ishodite je prvih oblika pluralizma, konstitucionalizma i reprezentacije (sabori,
staleke skuptine i drugi oblici dogovora o javnim stvarima i poslovima drave). Na tim
zasadima, pod uticajem reformacije, graanskih revolucija i promena u nainu proizvodnje,
razvijala se, naroito tokom XIX i prve polovine XX vijeka, ideja savremene demokratije, i to
na razliite naine. Tako u engleskoj teorijskoj misli preovladava shvatanje demokratije kao
autonomije i individualne slobode i odgovornosti. U Francuskoj dominira ideja demokratije
kao

Uslovi za razvoj demokratije

Demokratija se ne prima uvek i svuda. Za tako sloen i suptilan proces potreban je, kako
Dal kae, neuobiajen sklop povoljnih uslova, u koje on ubraja pismenost, obrazovanje,
ljudska prava, poteno i nezavisno sudstvo, autonomiju organizacija i pluralizam,

rasprostranjenost bogatstva i ravnomjernost visine dohotka. 10 Dodaju li se tome i

reference na kojima insistiraju drugi autori, nije teko zakljuiti da se u pretpostavke za
razvoj demokratije ubrajaju mnogi, najraznovrsniji faktori i inioci, od ekonomskih,
socijalnih, politikih, kulturolokih i istorijskih, do meunarodnih, tzv. situacionih i inih. U
najvanije, i najneophodnije meu njima, svakako spadaju:
Pluralizam svojine i svojinskih oblika. Postojanje, odnosno apsolutna dominacija jednog
svojinskog oblika (ma koji to bio), zakonito vodi formiranju ekonomskih monopola i uzrokuje
zavisnost velikog broja ljudi od monopolskih vlasnika (zapoljavanje, otputanje s posla,
10 Vidi: Robert Dal, Demokratija i njeni kritiari, str. 181, 184, 185.
uticaj na izbor mera javne politike i drugo). I obrnuto, pluralizam svojine i svojinskih oblika
(koji uvijek znai izvjesnu disperziju ekonomske, a time nuno i politike moi) brana je od
totalitaristikih pretenzija i ansa za alternativne orijentacije i akcije.
Stvaranje graanskog (civilnog) drutva. Politiki procesi koji se odvijaju pod
sveobuhvatnom kontrolom nekog od nosilaca apsolutne moi (svejedno da li je to oficijelna
dravna vlast ili neki anonimni centar), ili se temelje na neporecivim kolektivnim
identitetima i vrednostima (nacionalnim, klasnim, verskim, ideolokim), vie pogoduju
nastanku raznih fundamentalizama i diktatura nego razvoju demokratije. To to takvi procesi,
dok traju, uvek imaju masovne pristalice ne menja njihovu prirodu i krajnji ishod.Politiki
procesi unutar civilnog drutva, kao autentinog oblika povezivanja i organizovanja
nezavisnih graana i njihovog slobodnog djelovanja prema javnoj vlasti i uopte, drugaiji su
i imaju drugaiji ishod. Oni oveku omoguavaju da, umesto apstraktnih viih, preferira
svoje realne ivotne ciljeve, i tako sopstvenu viziju drutvenog interesa pretpostavi raznim
organistikim i holistikim projekcijama opteg dobra.
Pravna regulisanost i institucionalna zatienost ljudskih prava i sloboda. Odsustvo pravne
regulative i institucionalne zatite ljudskih prava i sloboda raa samovolju jednih i
nesigurnost drugih, priklanjanje slabijih jaima i gubitak vere u sopstvene moi. I obrnuto,
pravna sigurnost i pravna sloboda ovjeka pretpostavka je svih njegovih demokratskih prava i
sloboda. Ciceron, upravo s tom primilju, istie da nita nema tako kraljevski sjaj kao
deljenje pravde koja se zasniva na tumaenju pravnih odredbi.47 Na ovu pretpostavku
demokratije i demokratskog upozorava i Dejvid Hjum. On, ak, smatra da u vladavini, ije
navike i obiaji nisu uspjeli da usade ovenost i pravinost u karaktere ljudi, dobri zakoni
mogu da zavedu red i uzajamno potovanje11.
Kulturno-duhovna i etika svojstva graana. Demokratija, kao oblik drutvene zajednice u
kojoj se kvalitet ivota ocenjuje prema slobodi pojedinaca, a ne prema slobodi grupa i
organizacija, nespojiva je s prepotencijom, karijerizmom, demagogijom, umiljenou,
poltronstvom, apsolutizacijom sopstvenih i neuvaavanjem interesa drugih, netolerancijom i
iskljuivostima i zaslijepljenostima bilo koje vrste. Svaka od tih osobina liava onoga ko je
posjeduje mogunosti da se iskae kao demokrata. Jer, kako bi Nie rekao, izvrnuti to je za
njega: dokazati; zalueti - to je za njega: uveriti12. Nasuprot tome, graanske vrline
(samodisciplina, tolerancija, spremnost na dijalog uz potovanje dostojanstva drugih i
razliitosti u stavovima, usmerenost na ravnoteu izmeu linog interesa i dobrobiti svih,
11 Dejvid Hjum: O mogunosti svoenja politike na nauku, Ljubljana, Delo, br. 2/1983, str.
20.

12 Dejvid Hjum: O mogunosti svoenja politike na nauku, Ljubljana, Delo, br. 2/1983, str.
21
umee pregovaranja i upravljanja konfliktima na miran i pravedan nain) sastavni su deo i
bitno svojstvo ovjekovog demokratskog bitka i bia. Ruso je, stoga, u pravu kada kae:
Stvoriti vladavinu za narod svakako je korisna stvar, ali znam za korisniju - odgojiti narod za
vladavinu. 13Taj zahtev je utoliko nuniji to demokratska vlast, kako Tokvil istie, uvek
pretpostavlja... postojanje veoma civilizovanog i veoma obrazovanog drutva14. Samo onaj
ko je spreman da se suoi za izazovima demokratije i preuzme odgovornost za njen razvoj
moe imati poziciju ovjeka koji niti drugome priznaje pravo da na njemu neto poboljava i
mijenja, i da se mea u njegove maksime, niti sebi daje pravo da drugima osporava pravo da
budu kakvi jesu i kakvi hoe da budu, dobri ili loi15
Optimizam, hrabrost i vera u sebe i druge. Demokratija oveku prua mogunosti da isproba
svoje racionalne i humane vrednosti, ali samo u meri u kojoj odoli mnogobrojnim iskuenjima
i otporima koji se javljaju u procesu njenog osvajanja. Zastane li na tom putu, pomisli li da je
to odve krupan poduhvat i da korist od njega ne moe da nadoknadi tetu nastalu gubitkom
linog i porodinog mira, ili utrokom energije u nastojanju da obuzda i stavi pod kontrolu
sile otuene vlasti, sve njegove nade mogu biti pokopane. tavie, tada lako postaje rtva jo
veeg totalitarizma od onog iz ijeg je naruja elio da se otrgne. Iskustvo nastanka svih
totalitarizama XX veka, potvruje istinitost sentencije da slabi koji upravlja dravom nanosi
joj vee zlo od pokvarenjaka. Jer, drutvo obuzeto beznaem i strahom, zahvaeno
panikom, moe da potrai reenje u tiraniji koja pojedince, ukljuujui i
one koji je podravaju, liava individualnih prava16
Odgovarajui nivo ekonomske razvijenosti. Visoki stepen uslovljenosti svih relevantnih
komponenti ovjekovog drutvenog ivota njegovim materijalnim standardom razvoj
demokratije ini zavisnim od nivoa ekonomske razvijenosti. Djui ak tvrdi da je ekonomska
povijest ljudskija i demokratskija, a time nuno i vie oslobodilaka, od politike povijesti.
To, naravno, ne znai da su drutva sa bogatijom ekonomskom poveu politiki
progresivnija, te da ekonomska razvijenost zakonito povlai za sobom demokratinost. Ali
znai da se tek na odreenom nivou ekonomske razvijenosti moe imati onaj nivo
obrazovanja i politike kulture koji graane ini doraslim demokratskom izazovu Samo
ekonomski nezavisan i socijalno zbrinut graanin moe biti spreman za demokratsku
participaciju, koja (bilo da se radi o kontroli vlade i drugih politikih institucija, bilo o

13 Fridrich Nietzshe: Tako je govorio Zaratustra, Zagreb, 1975, str. 46.

14 Prema: Milan Mati, Politika kultura, u: Enciklopedija politike kulture, str. 831.
15 Aleksis de Tokvil: O demokratiji u Americi, str. 182.
16 Leek Kolakovski: Idolatrija politike, Beograd, Knjievne novine, br. 756/1988, str. 5.
autonomnom kreiranju mera javne politike) podrazumeva, pored neophodnih znanja,
slobodno vreme i odgovarajui utroak energije.
Internacionalizacija politike i meunarodni ambijent. Razvoj demokratije u nekom drutvu
(dravi) zavisi u velikoj meri i od politikog ambijenta u okruenju, te opteg stanja
meunarodnih odnosa. To naroito vai u uslovima internacionalizacije politike i globalizacije
sveta, kada gotovo nijedan drutveni proces, bilo gdje i u bilo kom obliku, ne moe na dui
rok ostati van domaaja, a sve ee i snanog uticaja, meunarodnih asocijacija i institucija.
Ne radi se samo o tome da sve ui splet ekolokih, ekonomskih, sigurnosno politikih,

tehnolokih, administrativnih, a esto ve i pravnih zajednikih interesa u ovoj ili onoj regiji
sveta nudi plodno tlo za porast saradnje, pogotovo na osnovi preklapanja
kulturnih tradicija i uporedivog stepena razvoja.17

Oblici demokratije
Kod demokratije je razlika izmeu ideatera (onoga to bi demokratija trebalo da bude) i
realitera (onoga to demokratija faktiki jeste) prilino velika. Znatne su razlike i u
procenama gdje je, i kada, realiter najblii ideateru, odnosno koji drutveni kontekst
(socijalno-ekonomski, politiko-pravni, formalno-institucionalni) tom pribliavanju najvie
pogoduje. Na toj podlozi, kao i na osnovu podele samih teorija demokratije na vie vrsta,
nastale su razne klasifikacije demokratija. Tako se, na primer, zavisno od ideoloke i politike
konfiguracije sveta, u ijoj osnovi se nalaze elementi i momenti ekonomskog i socijalnog,
demokratije dele na istone (pod tim pojmom se podrazumevaju politiki sistemi u zemljama
socijalistike orijentacije - narodne demokratije, socijalistike demokratije, diktature
proletarijata) i zapadne (opti naziv za tzv. predsednike i parlamentarne sisteme u razvijenim
zapadnim zemljama). Prema tome da li insistiraju na autonomiji linosti i slobodi
individualnih opcija ili preferiraju ostvarivanje kolektivnih ciljeva kao preduslova svake, pa i
individualne slobode, demokratije se dele na liberalne i totalitarne. Neke klasifikacije nastale
su na osnovu (pr)ocene gde je vlast locirana i ko je vri, na kojim se politikim i ekonomskim
sadrajima zasniva, te kakve su i kolike mogunosti graana da tu vlast kontroliu, odnosno
da participiraju u donoenju vanih odluka. U tom smislu, neki teoretiari demokratije dele na
klasine i savremene. D. Held, na primer, u klasine demokratije ubraja: atinsku (direktno
uee graana u ostvarivanju zakonodavne i sudske funkcije; skuptina graana kao nosilac
17 Thomas Meyer: Transformacija politikoga, Zagreb, 2003, str. 237.
suverene vlasti; raznovrsnost oblika biranja ljudi na javne funkcije; statusne razlike izmeu
nosilaca javnih funkcija i obinih graana); protektivnu (narodni suverenitet ije je ouvanje
povereno predstavnicima koji legitimno vre dravne funkcije; pravno regulisana podeljena

vlast; kontrolisana i odgovorna vlada; takmienje meu politikim grupama); razvojnu (u

radikalnoj varijanti - podrazumijeva ne samo pravnu i politiku ve i ekonomsku
ravnopravnost graana, jer oni samo tako mogu imati jednake slobode i iste obaveze u
procesu kolektivnog razvoja; u umerenoj varijanti - insistira na dopuni reprezentacije
participacijom, budui da ona podstie stvaranje odgovornog i aktivnog graanstva, to je
uslov da se ima nezavisno civilno drutvo sa minimumom dravnog uplitanja); direktnu
(ukidanje klasnog drutva i privatne svojine i stvaranje politike i ekonomske jednakosti svih;
progresivno sjedinjavanje drave i drutva u smislu pretvaranja vlasti i vladanja u neku vrstu
drutvene samoregulacije; upravljanje svim javnim poslovima kolektivno; zamena prinude
samoatitom).
U savremene demokratije Held ubraja: kompetitivni elitizam (koji odgovara drutvima sa
razvijenom birokratijom i tehnokratijom, a karakterie ga utakmica meu rivalskim politikim
elitama i snaan uticaj birokratije kao obuene i struno kompetentne administracije);
pluralistiku demokratiju (vlast je zasnovana na disperziji moi, a ne na njenoj koncentraciji;
u drutvu ne dominira nijedan posebni autoritet, a sva pitanja se reavaju nagodbama i
kompromisima drutvenih grupa, postignutim u procesu otvorenog usklaivanja njihovih
razliitih interesa; meusobno djelovanje drutvenih grupa nije regulisano oficijelnim
konvencijama i pravilima, pogotovo ne takvim koje bi sputavale dobre obiaje ili
umanjivale mogunost za neposredne dogovore; pravnu demokratiju (vladavina prava kao
jedini pravi garant slobode; ekonomski poredak i ivot utemeljen na privatnoj svojini i
incijativi; jaka vlada koja je spremna da sprovodi zakone i uspostavi red; ograniena uloga
interesnih grupa i eliminisanje kolektivizma bilo koje vrste); participativnu demokratiju
(institucionalno obezbijeena direktna participacija graana u reavanju kljunih drutvenih
problema na svim nivoima; otvorenost institucionalnog sistema za eksperimentisanje
politikim oblicima; reorganizacija politikih stranaka radi uspostavljanja kontrole lanstva
nad rukovodstvima); demokratsku autonomiju (adaptirana drava i restrukturirano civilno
drutvo; slobodni pojedinci, jednaki u oblikovanju uslova svog ivota).

Zakljuak
Upravljai mogu biti pojedinci, male grupe, itavi drutveni slojevi. Oni kojima se upravlja po
pravilu su u veini. Uzajamni odnosi izmeu vlastodraca i podvlaenih razliiti su i
najee veoma sloeni. U stabilnim drutvima, na primjer, vlast se vie oslanja na
sporazumijevanje sa podvlaenima nego na prinudu. Takva vlast relativno lako pribavlja
legitimitet, trajnija je i stabilnija. No, zbog uticaja na nju onih koji je prihvataju, njena mo je
manja. U nestabilnim drutvima, vlast moe da bude mona i nemona, ali ne i stabilna i
trajna. Budui da poiva na iroj saglasnosti volja, vlast u stabilnim drutvima, svoju mo
moe manifestovati kroz relativno lako i efikasno obezbeenje opte sigurnosti, ogranienje

zloupotreba i garantovanje izvrenja cjelokupnog drutvenog naloga. U nestabilnim drutvima

izraeniji su grupni i pojedinani interesi i manja je saglasnost volja za njihovo usklaivanje.
Vlast se u njima vie iskazuje kao instrument grupne moi, to uslovljava njeno ee
oslanjanje na silu i prinudu. U principu, nikad uticaj (pritisak) vlasti na sve podanike nije isti,
kao to nije isti ni uticaj i pritisak podanika na vlast.
Demokratski sistem vlasti se, barem u teorijskoj ravni, smatra antipodom autoritarnih,
odnosno totalitarnih sistema. No, i demokratija se, kao politiki reim, temelji na vladavini.
Ona se od drugih reima razlikuje utoliko: to je u njoj delovanje vlasti javno; to je jaz
izmeu voa i voenih najmanji; to su oni koji vladaju birani od onih kojima se vlada, mogu
od njih biti kritikovani i ne moraju biti birani ponovo;to demokratski princip podrazumeva
da niko ne moe sam da uzme vlast, da niko ne smije da se proglasi efom i da niko ne moe
da nasledi vlast;to u njemu legitimirajuu snagu imaju samo pravila i komunikacione
pretpostavke koje meu slobodnima i jednakima dozvoljavaju da se postignuti sporazum ili
ugovor razlikuje od kontingentnog ili iznuenog konsensusa. Karakteristika demokratske
vlasti je, dakle, u tome to je ona otvorena, tolerantna i spremna na izazov slobodne
konkurencije, u kojoj postoji stalni, institucionalno omogueni i pravno garantovani uticaj
drutva na formiranje i sprovoenje dravne politike. Taj ideal se, meutim, ne postie tako
lako. Naprotiv, i u demokratijama ima naklonosti prema represiji, odnosno spremnosti da se
ova u svakom kritinom trenutku pretpostavi drugim sredstvima. Unutranja ogranienja i
protivurenosti demokratije, iz kojih se takva mogunost zakonito raa, brojne su i veoma
razliite. Stoga, kad se govori o demokratskoj vlasti, treba imati u vidu barem tri momenta na
koja ukazuju mnogi teoretiari.

Literatura

1. Nikolaj Berajev, Filozofija nejednakosti,Beograd, 2001.

2. Drava i politika, Beograd, 1968, knj. I
3. Robert Dal, Demokratija i njeni kritiari, Beograd, 2004
4. Dejvid Hjum: O mogunosti svoenja politike na nauku, Ljubljana, Delo, br. 2/1983
5. Fridrich Nietzshe: Tako je govorio Zaratustra, Zagreb, 1975
6. Milan Mati, Politika kultura, u: Enciklopedija politike kulture, 2000
7. Aleksis de Tokvil: O demokratiji u Americi, 2006
8. Leek Kolakovski: Idolatrija politike, Beograd, Knjievne novine, br. 756/1988
9. Thomas Meyer: Transformacija politikoga, Zagreb, 2003