HERMES TRISMEGISTUS U SVETLU ALEKSANDRIJSKOG SINKRETIZMA

HERMES - TRI PUTA NAJVEI

Od samog poetka ovekovog delovanja postojali su arobnjaci, amani, vidovnjaci, udotvorci
i iscelitelji. Mnogo pre ikakvog istorijskog spisa, te su osobe delovale, katkad u istom svojstvu,
a katkad u priblinom, kao sveenici, proroci, mudraci, vraevi, tumai snova, duhovnici,
astrolozi, bardi i lekari. Njihove aktivnosti spominju se meu prvima u poznatoj istoriji.
Na Srednjem Istoku, u samu zoru Hranske ere, takvih je osoba bilo mnotvo. Zaista,
ponekad se tvrdilo da je i sam Isus bio jedan od mnogih udotvoraca svoga vremena, iji je
kasniji uticaj na civilizaciju bio puka sluajnost. Tako, prema preminulom profesoru sa
Univerziteta Kolumbija, Martonu Smithu, Hranstvo nije bilo nita drugo do sluajan dogaaj
koji se, poput mnogih istorijskih fenomena, mogao razviti potpuno drukije ili se ne razviti
uopte. Izuzevi sluajno nastale okolnosti, mogli smo, umesto dve hiljade godina hrianstva,
imati dvije hiljade godina religije temeljene na, na primer, uenjimaApolonija iz Tijane[1].
I stvarno, Isus je, barem onakav kakvim ga prikazuje Hranska predaja, imao mnogo toga
zajednikog s Apolonijem.
Apolonije iz Tijane
Apolonije je roen poetkom Prvog veka u Tijani, koja se danas nalazi u Turskoj, a umro je
izmeu 96. i 98. godine posl. Hrista. Njegovu biografiju sastavio je Filostrat oko 220. godine.
Prema Filostratovim izvjetajima, Apolonije je ozdravljivao bolesne, uskrsnuo barem jednu
osobu iz mrtvih, a na dan svoje smrti telesno podigao na nebo, praen pesmama hramskih
devica. U ranijim je godinama verovatno prihvatio Pitagorejsku misao. Bio je odani
vegetarijanac, a kosa mu je bila upadljivo duga. Zbog protivljenja krvnoj rtvi, nosio je lanenu
odeu, odbacujui kou, krzno, i svaki drugi ivotinjski proizvod. Njegova strastvena naklonost
k filozofskom istraivanju, vodila ga je na brojna putovanja; u Italiju, Grku, Egipat, Siriju i
Vavilon. Odbio je posetiti Palestinu, jer je verovao da je jevrejski kult hramskog rtvovanja
obeastio i ljude i zemlju. Izmeu 41. i 54. godine, boravio je u Indiji, gde je prouavao
hinduistiku misao, i ono to je preostalo od budizma. Jedan od njegovih poklonika bio je i
rimski car Vespazijan, koji ga je uzeo za duhovnog savetnika. Apolonije je vjerovao da je jedina
istinska filozofija ona koja je usmerena ka dui, Jer je dua, budui nepodlona smrti i roenju,
ono to je izvor bia .
Ne bi bilo teko zamisliti mnogo gore stvari od dve hiljade godina Apolonijeve religije, iako bi,
nesumnjivo, i nju, kao i bilo koju drugu religiju, iskrivilo vreme, drutveni i politiki pritisci te
dogmatizam i fanatizam njenih sledbenika. Meutim, okolnosti su se pokazale takvima da je
Apolonija izbrisao sa slike takozvani tok istorije, a da za njega znamo moemo zahvaliti samo
Filostratovoj biografiji, dokumentu prilino sumnjive verodostojnosti. Ostali udotvorci toga
vremena bili su preputeni ak potpunijem zaboravu.
imun Mag
Jedan je, meutim, bio on stvaran ili izmiljen, preiveo u hranskoj tradiciji, postavi
prototipom arobnjaka, a time po definiciji, crni ili zli arobnjak. I najstarija legenda o
crnom arobnjaku u Zapadnoj povesti, vezana je upravo uz njega. Lik je to koji se pojavljuje
kao imun Mag[2] u Delima apostolskim (Dela, VIII, 9-24), u pisanjima crkvenih otaca, i
kasnijih komentatora. Faust je debitovao upravo u njegovom obliju.
Postoji dokaz koji sugerie da je izvorni imun, osoba ili osobe na kojima se temelji njegov lik,
bio sledbenik hereze poznate kao gnosticizam. Epifanije, crkveni otac iz etvrtog veka,
zaista ga i optuuje za osnivanje gnosticizma, to je prilino neverovatna izjava. Drugi crkveni
pisci prepriavaju da je za sebe tvrdio kako je Mesija, Sin Boji, pa ak i personifikacija Boga
Oca. Opisuju ga kako putuje u drutvu prostitutke iz Tira, poznate pod imenom Helena,
implicirajui namernu identifikaciju, ako ne i reinkarnaciju Helene Trojanske. Jedno od imena
koja joj se pridaju je i Sofija (Sophia), gnostiki izraz koji oznaava utelovljenu Boansku
Mudrost. Prema jednom komentatoru: Namera je njenog prikazivanja kao bludnice, pokazati u
koje je dubine uronio Boanski princip, ukljuivi se u stvaranje.
U Svetom Pismu, i kasnijoj crkvenoj predaji, imun deluje kao vrsta lukavog protivnika,
posrednik sila tame, bezbonih i neistih sila, kojima je novooblikovana hranska poruka bila
otro suprotstavljena. Tako se, u Delima apostolskim, imun pojavljuje kao samo-proglaeni
Samarianin-udotvorac, i moebitni Mesija. Kao harizmatina linost, imao je vatrene
sledbenike kao i Petar, ali na njegov mnogo mraniji nain, bio je ribar ljudi i ribar dua.

Prilikom susreta s Petrom, ponudio je apostolu novac za dar ozdravljivanja polaganjem ruku.
Drugim rijeima, pokuao je kupiti iscjeliteljsku mo Duha Svetoga za sebine svrhe, od kuda i
proizlazi greh simonije[3]. On, je, takoe, dovodio u pitanje poloaj Isusa i autoritet Petra
kao apostola.
Susret je kulminirao kad je imun bacio simbolinu rukavicu, i izazvao Petra na vrstu
duhovnog ili maginog dvoboja, u kojem su jedan drugome trebali parirati u udima. U
poetku je imun doista i nadigravao Petra svojim udima koja su, povrinski, bila mnogo
bletavija. Za razliku od Petrovih, ona nisu proizlazila ni iz kakve Boanske moi ili ovlatenja,
ve, sredstvima obinog arobnjatva, iz mnogo sumnjivijeg i (prema crkvenim
komentatorima) demonskog izvora. U tom smislu, ona su okaljana, pokvarena i neista. Iako
zaslepljujua, ona su samo proizvodi varke, podvale, lukavstva ili prevare, dodirujui samo
povrinu svesti, ali nemajui nikakve dublje vrednosti. Nepotrebno je rei da imun, prema
predaji, padajui s visina na koje se sam uzdigao, biva diskreditovan.
Obzirom na njegovo prikazivanje u Delima apostolskim, imun je tek manja i nebitna figura,
potkupljivi showman i arlatan, samo sitna prepreka koju treba skloniti s puta, dok Petar
nastavlja, u svojoj slavodobitnoj misiji, prenositi evanelje Samarianima. Za kasnije kritiare,
meutim, on postaje mnogo vie od bednog Petrovog suparnika, kojemu Boje karte nisu
naklonjene. Njega usporeuju sa samim Antihristom, njegovim utelovljenjem ili poslanikom
vrhovnog duhovnog neprijatelja. Za odane je hrane taj izvorni arhi-arobnjak postao crnim
magom. ambasadorom sila kosmikog zla. Moi kojima je raspolagao dane su mu od
vrhunskog izvora zla i nepravde, Antihrista ili avola samoga.
I svi kasniji arobnjaci bili su stigmatizovani kao imunovi sledbenici. Obzirom na crkveno
uenje, nisu ni mogli biti nita drugo. Oigledno nisu mogli imati pristupa Boanskim moima,
niti su mogli biti apostoli Sudnjeg dana, jer bi time ugrozili monopol Crkve na takvu mo. A
svaka demonstracija moi, koja nije proizlazila iz slubeno priznath crkvenih izvora, mogla je
biti samo demonska.
Tako je imun Mag pripremio put za Fausta, arobnjaka koji je sklopio sporazum s avolom.
Slinost meu njima nije samo tematska. Na nemakom, rie faust znai aka, koja moe,
sa odreenom zadrkom, biti metaforiki prikladna. Na latinskom, meutim, faustus znai
onaj koji uiva naklonost[4], i upravo je to nadimak kojeg usvaja imun Mag.
U Delima apostolskim, imun Mag uistinu ne vidi sebe kao izvorno zlog poslanika paklenih
sila. Za Jevreje, on bi bio verski otpadnik, ije delovanje nadilazi slubeno prihvaene granice
hramskog sveenstva, nacionalistikih mesijanskih sekti i poklonika mladog rabinskog
judaizma. Za one koji su prihvatili novu religiju, bilo da im je ona objavljena putem Jakova i
njegove ranocrkvene sledbe, ili putem obraenika Pavla, on bi bio jo gori. Smatrali bi ga
suparnikim Mesijom, koji svojim tvrdnjama i radnjama posee za uzurpacijom prerogativa
istinskog Mesije. U tom smislu, on bi doista predstavljao antiHrista.
No, ako je lik arobnjaka utelovljenog u imunu Magu zaista i bio nepoeljan u novozavetnoj
Palestini, postojale su druge sredine u kojima je on bio i vie nego dobrodoao. Tokom I veka,
najvanije takvo mesto bio je Egipat, posebno grad Aleksandrija.

Aleksandrija - srce grkog Egipta

Jo 610. godine prije Hrista, u delti Nila, osnovano je grko naselje, kao trgovako sredite, a
grka je vojska, koja je vodila vlastite ratove protiv perzijske ekspanzije, esto pomagala
Egipanima protiv slinih persijskih upada. Bili su to tada srdani odnosi izmeu Egipta i
Grke. Za razliku od Grke, Egipat nije bio sposoban odupreti se napadaima. Od 525. do 332.
godine prije Hrista, Egipat je trpeo persiski jaram. 343. godine, Nektanebo II, poslednji faraon,
pobegao je u etiopski egzil, i Egipat drevnih dinastija prestao je postojati. Hramove, svetita,
spomenike, i itave gradove unitili su perijski osvajai i ostavili ih u ruevinama.
Osnivanje Aleksandrije
Kad je Aleksandar Veliki uao u Egipat 332. godine prije Hrista, egipatski narod ga je
pozdravio kao oslobodioca. Snage persijske okupatorske vlasti pruile su slab otpor, i bile su
ubrzo poraene.
Godinu dana kasnije, 331. godine, makedonski zapovednik osnovao je grad, koji, ak i danas,
nosi njegovo ime. Ubrzo je napustio zemlju, i nikada se vie nije vratio. Osam godina nakon

toga umro je u Vavilonu, a njegovo su neizmjerno carstvo, koje se protezalo do Indije, meu
sobom podelili njegovi generali. Jedan od njih, Ptolemej, naslijedio je Egipat, i njime vladao od
305. godine, kao kralj Ptolemej I. Time je zapoeo dinastiju grkih monarha, koji su vladali
Egiptom sve dok Kleopatra, posljednji Ptolomejevi, nije umrla 30. godine prije Hrista.
Kleopatra je poinila samoubistvo, doznavi da je njene brodove, i kao one buntovnog
Rimljanina Marka Antonija, porazio Oktavijan, posinak Julija Cezara, u bitci kod Akcija. 27.
godine prije Hrista. Slavodobitni se Oktavijan tada proglasio carem, uzeo ime August, i
uspostavio Rimsko Carstvo. Egipat je, tako, postao rimskim satelitom, kojim je upravljao
prefekt, izravno odgovoran samo caru. Sledea tri i po veka, Egipat je bio itnica Rima.
Aleksandrijski brodovi prevozili su ito preko Sredozemlja, u poetku u Italiju, potom u
udaljene ispostave Rimskog Carstva, a naposletku, od 324. godine, u novoosnovani grad,
Konstantinopolj.
Za vladavine grke dinastije Ptolomejevia, Egipat je pruao mogunosti za dobijanje zemlje,
drutvenog poloaja i lake zarade. Prirodno, to je privuklo reke doseljenika, od kojih su mnogi
bili siromani, a sada su videli mogunost za poboljanje svojih prilika, pa ak i za sticanje
monih poloaja u vlasti. Pristizanjem grkih doseljenika, Egipat se helenizovao i dramatino
transformirao. Na primer, Egipani su oduvek pili pivo, dok su Grci, meutim, pili vino, to je
izazvalo potrebu za sadnjom vinograda. Dok je veina Egipana nosila lanenu odjeu, Grci su
odevali vunenu, to je prouzrokovalo uvoz ovaca. Ne prihvaajui nikakvu zamenu za
maslinovo ulje, Grci su uzgajali i masline. Izgradili su i nove gradove, smetene na vanim
trgovakim putevima. Kako bi poveali poljoprivrednu proizvodnju, svojom su tehnolokom
strunou reorganizovali zemljita kultivacijom, pospeenim sistemom navodnjavanja i
isuivanja movara. Uvezeno elezo omoguilo je izraivanje poljoprivrednog orua,
kvalitetnijeg od onoga koje se pre toga koristilo u Egiptu.
Bankarstvo je postalo temeljem helenizovane egipatske ekonomije. Osnovana je slubena
kraljevska banka sa sreditem u Aleksandriji i svojim podrunicama u celoj zemlji. Budui
pridruena Ptolomejskoj kraljevskoj riznici, banka je menjala i posuivala novac, primala
pologe i nudila zajmove. Takve su olakice, naravno, bile dostupne prvenstveno Grcima.
Domae egipatsko stanovnitvo nije uivalo jednake povlastice.
Za vladavine Ptolomejevia, Egipat je, uopteno uzevi, napredovao prihvatajui kako
doseljenike tako i domae stanovnitvo. Pred kraj Kleopatrine vladavine, bogatstvo zemlje bilo
je neizmjerno. Prema jednom podatku, godinji obraun iznosio je 294 tone zlata, 45 300 tona
penice, to je dananji ekvivalent stotinama milion US $. U zoru hranske ere, kada je Egipat
preao u ruke Rima, penica je bila najvanije dobro na svetskom tritu. Nijedan drugi deo
Rimskog Carstva nije donosio usporedivi prihod.
Najbolja manifestacija razvitka Egipta bio je grad Aleksandrija.
Iako nikada nije postala slubenom egipatskom prestonicom. Aleksandrija je uivala
jedinstveni poloaj. U njoj je bila smetena rezidencija Ptolomejskih monarha, a i kasnije
rimskog prefekta. Obiavalo se govoriti da je Aleksandrija od Egipta, a ne u Egiptu.
Tokom prvog veka Hranske ere, Aleksandrija je bila najbogatiji, najurbaniji, najsvjetskiji,
najkulturniji i najcivilizovaniji grad grko-rimskog svijeta, i Svetsko trgovinsko sredite bez
premca. Broj njenog stanovnitva procjenjivao se na 500.000, nadmaujui tako svaku
metropolu na Sredozemlju. Grad je bio uven po svojoj arhitekturi. Jedna od najpoznatijih
aleksandrijskih graevina bio je svetionik s Pharosa, koji se ubraja meu sedam uda starog
sveta. Izgraen na ostrvu Pharosu, svetionik je bio povezan s gradom 1300 metara dugim
zidom. Utvrda je bila visoka 120 metara, poput savremene etrdesetospratnice. Bila je
izgraena od svjetlucajueg bielog kamena, a nadvisivao ju je masivni Zevsov kip. Na
samome vrhu ovoga zdanja neprestano je gorjela vatra, iju je svetlost, daleko na morsku
puinu, reflektovao sistem ogledala.
Prema jednom podatku, sam grad imao je vie od 800 taverni, 1.500 kupalita, 2.400
hramova, i vie od 4.000 kua. Postojala su i pozorita, stadion za igre, forum, velika trnica,
velianstveni gymnazium, brojni javni parkovi, i sveti gajevi. Postojali su sudovi, vojni objekti i
nebrojeni spomenici. Na ulazu u Augustov hram stajala su dva stuba, kasnije poznata kao
Kleopatrine igle, od kojih jedan danas stoji na Embarkmentu u Londonu, a drugi u
Njujorkom Central Parku. Sve te graevine bile su u belom mramoru, ija je belina, prialo se,
pri svetlosti sunca bila zasljepljujua.
Meu najveim aleksandrijskim atrakcijama toga vremena, bilo je balsamovano Aleksandrovo
telo, umotano u laneno platno, preneseno iz Vavilona u metropolu koju je osnovao. Telo
velikog zapovednika poivalo je u zlatnom sarkofagu, smetenom u velianstvenoj grobnici,
koja je postala mestom hodoaa. Verovalo se da je sarkofag ukrao, oko 89. godine prije

Hrista, jedan od Ptolemejskih kraljeva, kojemu je bio potreban novac. Grobnica je preivela
neto due, a posljednji se put spominje u istorijskim zapisima iz 215. godine, kada ju je
posetio rimski car Karakala.
Aleksandrijska biblioteka
Za mnoge ljude toga vremena, a sasvim sigurno i za kasnije narataje, dragulj u
aleksandrijskoj kruni bila je njena velika biblioteka.
Njene bibliografske zbirke nadmaivale su druga nauna sredita, kao to su Atina i Korint, a
Aleksandrija je postala vrhunskim mestom uenosti celog klasinog sveta.
U Aleksandriji su, zapravo, postojale dve velike biblioteke. Jedna od njih, vea, bila je
izgraena u belom mramoru i povezana s Muzejem, ije je izvorno ime bilo Mouseion, ili
Hram Muza[5]. Manja biblioteka bila je smetena u hramu posveenom bogu Serapisu.
Mouseion je osnovao, izmeu 300. i 290. godine prije Hrista, Ptolemej I, obrazovan ovek, u
ijem su se drutvu nalazili umetnici, filozofi, pesnici i ostali pisci. Ptolemej je izdao dekret,
kojim se sve knjige pronaene na brodovima u aleksandrijskim lukama, imaju zapleniti i
prepisati. Kopije su, potom, bile dane vlasnicima knjiga, a izvornici pohranjeni u Mouseionu.
Ptolemej je, takoer, zapovedio da se izrade kopije knjiga iz drugih biblioteka poput one u
Atini, a kupovale su se i privatne zbirke iz celoga sveta.
Ptolemejev bibliografski ar nastavili su i njegovi naslednici. Biblioteka je konano obuhvatala
prostor od deset dvorana, a svaka od njih bila je posveena jednom podruju znanja. Kao i
svetionik s Farosa, aleksandrijska se Biblioteka smatra jednim od sedam uda staroga sveta.
Tekstovi su se uvali u obliku svitaka od papirusa, od kojih je veina sadravala dva ili vie
odvojenih dela. U danima svoje najvee slave Mouseion je imao oko 500.000 takvih svitaka,
dok je manja biblioteka, povezana sa Serapisovim hramom, sadravala ostalih 40.000 svitaka.
Sve je bilo precizno oznaeno i uvedeno u kataloge. I sve je bilo dostupno, ne samo
obrazovanoj eliti ve i irokoj javnosti, svakome ko je imao elju za uenjem.
Veina materijala koji se drao u gradskim bibliotekama, bio je na grkom. Nakon rimskog
osvajanja, taj je materijal bio nadopunjen latinskim tekstovima. No, postojala su i dela na
mnogim drugim jezicima, i iz mnogo dalje prolosti, primerice, komentari zoroasterskih tajnih
spisa, koji su, kako se ini, bili kopije drevnih egipatskih radova.
Poput mnogih drugih biblioteka, i aleksandrijska je bila tragino ranjena okrutnou rata i
ekscesima doktrinarnog fanatizma. Godine 48. pr. Hrista, Julije Cezar je okruio grad. Vatra se
irila od pobeenih egipatskih borodova, ka zgradama na obali, i 70.000 svitaka je, prema
izvetajima, uniteno u Mouseionu. Mnogi od njih bili su nadoknaeni, ali od kraja III veka
poslije Hrista pa nadalje, aleksandriske su biblioteke neprestano ugroavali talasi persijskih
osvajaa, ali i rimski car Dioklecijan kao i strastveni hriani. ini se da je, do IV veka, glavna
biblioteka, Mouseion, bila unitena ili redukovana do te mere da se vie nije ni spominjala u
istorijskim zapisima. Konano je 391. godine, hranska rulja, predvoena aleksandrijskim
patrijarhom, unitila manju knjinicu u Serapisovu hramu, kao i sam hram. Gubitak bogatog
aleksandrijskog znanja, jedna je od najveih katastrofa u povesti zapadne civilizacije.
Nepravda je to, za koju hranstvo zapravo nikada nije bilo pozvano na odgovornost.
Hranski su fundamentalisti, na alost, ak i danas, i vie nego spremni spaljivati knjige u ime
vere.
Veliinu gubitka najbolje doaravaju neki od uvaenih imena povezanih s Aleksandrijom i
njenim bibliotekama Meu njima bili su Euklid, matematiar iju geometriju i danas uimo, te
Eratosten, koji je zakljuio da je Zemlja kugla i izraunao njen promer. U Aleksandriji su
delovali i astronomi i astrolozi poput Ptolomeja, te lekar Galen, ije je uenje uticalo na
medicinsku misao budueg milenijuma i pol. Bio je tu i egipatski svetenik i istoriar Maneto,
iji je pregled egipatskih kraljeva i dinastija i danas vaei. Crkveni oci i teolozi, poput Origena
i biskupa Klementa, djelovali su u Aleksandriji, kao i poznati gnostiki uitelji Valentin i Bazilid.
A bio je i veliki broj filozofa, kao to su, na primer, Plotin, Proklo i helenizirani jevrejin Filon,
ija su uenja uticala na kasnije mislioce.
Moe se, zato, zakljuiti da je Aleksandrija u zoru hrianske ere, bila prava meavina
razliitosti.
Gradsko je stanovnitvo bilo sastavljeno od ljudi svih rasa, kultura i vera poznatoga sveta, i to
je inilo svetsku metropolu iji se savremeni ekvivalenti mogu pronai jedino u takvim
sreditima kao to su London i New York. Osim domaih Egipana, bilo je i predstavnika iz
svakog kutka Sredozemlja u kojem se govorilo grki, ne samo s grkog kopna i ostrva, ve i sa

Sicilije, iz Sirije, Turske i Male Azije. Bilo je Vavilonaca, Arapa, Persijanaca, Talijana, panjolaca,
i Gala iz Francuske. U Aleksandriji je postojala i najvea jevrejska zajednica izvan Judeje.
Kao i ostale etnike zajednice u Aleksandriji i Jevreji su imali svoju etvrt. Iako su u Jerusalimu
traili duhovno vostvo i plaali godinji porez za tamonji Hram, oni su se, u svojim
navikama, nainu ivota i mnogim drugim pogledima, helenizovali. Mnogi su bili oenjeni
grkim enama. Mnogi vie nisu govorili hebrejski, pa su se slube u jednoj velikoj i mnogim
manjim sinagogama vodile na grkom jeziku. Sluili su se i grkim prevodima Tore. Neki od
svitaka pronaenih u Kumranu, na Mrtvom moru, bili su na grkom i napisani na papirusu, to
upuuje na aleksandrijski izvor.
Jevreji su uivali najvii poloaj meu svim ne-Grcima u Aleksandriji, sa znaajnim stepenim
autonomije. Na primer, imali su svoje sudove, voe, a neki su se uzdigli i na vrlo visoke
poloaje. Kae se da je jedan Ptolomejevi poverio upravljanje dravom i nadzor nad vojnim
snagama dvojici Jevreja. Dva generala u vojsci Kleopatre III bili su Jevreji.
Kad je pala dinastija Ptolomejevia, nastao je neizbeni sukob izmeu jevrejske zajednice i
novog rimskog reima, koji je izrastao u snani i do tada nevieni antisemitizam. U to doba, u
Palestini su izbijale neprestane pobune protiv rimske okupacije. Godine 66. posl. Hrista, planuo
je veliki ustanak u Judeji, koji e potrajati jo osam godina. Kako je rimska vojska postupno
ponovo uspostavila imperijalnu vlast u zemlji, mnogi mesijanski idovski pobunjenici, zeloti i
sikarijci (sicarii), potraili su utoite u Aleksandriji, gdje su nastojali podii novi ustanak.
Kasniji neredi u Judeji, samo su pridonosili ionako prisutnom antisemitskom raspoloenju. Do
sredine drugog veka, nekad mnogobrojna idovska zajednica, bila je proreena.
Ali u to je vreme aleksandrijska slava jo bila na vrhuncu.
ak etiri veka nakon toga, rimski istoriar Amnijan Marcelin ovako je pisao o Egiptu:
Ovde, pre nego u neku drugu zemlju, dolaze ljudi iz mnogih kolevki razliitih religija. Oni jo
uvek brino njeguju svete obrede koji su im preneseni putem tajnih svitaka.
Pitagora i Platon, navodi Amnijan, svoju su mudrost u velikoj meri stekli upravo u Egiptu. Iako,
dodaje on, u Aleksandriji postoje fontane takve mudrosti: ...jo se i sada u tome gradu
mnogo ui, jer postoje brojni uitelji iz razliitih sekti, a mnoga tajna znanja objanjavaju se
geometrijskom naukom. Meu njima nije mrtva ni muzika niti harmonija. Nekolicina se jo
uvek bavi posmatranjem kretanja zvezda, a veliki je i broj uenih aritmetiara. Pored njih
postoje i mnogi koji su dobro upueni u vetinu proricanja.
Amnijan Marcelin zakljuuje: Ako itko ozbiljno poeli proiriti svoje znanje o raznim granama
Boanske mudrosti, ili se posvetiti ispitivanju metafizike, taj e spoznati da ceo svet ovakvu
vrstu znanja duguje upravo Egiptu
Ako je Aleksandrija, na vrhuncu svoje slave, bila sredite trgovine dobrima, ona je, takoe, kao
meavina razliitih naroda, kultova, vera i filozofija, bila i sredite trgovine idejama. Grad je, u
celini, bio mrea i raskre svih znanja poznatog sveta. Na njegovom podruju bila je
zastupljena gotovo svaka religija i svaki nain razmiljanja.
S kultovima koji su proizlazili iz religije drevnog Egipta iz vremena faraona, a moda i pre,
meali su se i stapali kultovi razliitih grkih boanstava, kao i kultovi Aleksandra Velikog i
Ptolomejske dinastije, iji pripadnici nisu oseali grinju savesti zbog svoje deifikacije.
Od posebnog je znaaja bio kult boga Serapisa.
Serapisse najbolje moe opisati kao namerno izmiljeno i sintetizovano boanstvo, koje je
trebalo upuivati na slinosti izmeu Grka i Egipana.
Prema jednom komentatoru, Serapis je, u stvarnosti, bio Rezultat istraivanja grupe filozofa i
svetenika, koji su prikupili poneto iz svih izvora i spojili sve ideje i atribute koji bi bili od neke
koristi.
Kult Serapisa bio je naroito podstican od strane Ptolomejske dinastije, jer je prevazilazio
verske razlike u cilju odravanja javnog reda. Delom je proizlazio iz drevnog kulta svetog
bika, Apisa, ije je sredite nekad bilo u staroj egipatskoj prestolnici, Memfisu. Kult Apisa,
pak, sadravao je elemente jo starijeg kultaOzirisa.
Tako se Serapis esto prikazuje kao suprug i pratitelj Izide, drevne egipatske boginje-majke.
Stoga se napisi na grkom, koji se odnose na Serapisa, prevedeni na demotske hijeroglife,
odnose na Ozirisa.
Za grke potrebe, meutim, Serapis se stopio sa Zevsom, te se esto pojavljivalo ime ZevsSerapis.
Serapis se, takoe, povezivao i s drugim egipatskim boanstvima i grkim bogovima, poput
Amona i Posejdona. U svakom delu Egipta postojao je Serapisov hram, a onaj u Aleksandriji bio
je jedan od njenih najveih arhitektonskih osobitosti toga vremena.

Nakon rimskog osvajanja, pojavili su se kultovi rimskih boanstava, kao i romanizovane verzije
grkih boanstava, a budui da je i sam prozvan bogom, i kult rimskoga cara. Bilo je tu i arkih
pristalica kulta istonomediteranske boginje Kibele, iji su svetenici-kastrati bili, kako se ini,
uobiajena pojava u ivotu Aleksandrije. Postojao je i kult Ahure-Mazde, sredinje figure
persijskog zoroastrizma. Delovali su tu i uitelji i sledbenici takozvane gimnosofije
hinduizma, budizma i uz njih vezanih filozofija, jogijskih disciplina i drugih metodologija
uvezenih iz Indije.
Sredinom prvog veka, nova vera, koja e kasnije postati poznata kao hranstvo, poela je
uspostavljati sve vre korene u aleksandrijskom drutvu. Kako bi preivjela u tom moru
religioznih raznolikosti, morala se prilagoditi. Trebala je odbaciti odreene, specifino
mesijanske i judaistike aspekte svoje palestinske provinijencije. Morala je postati
profinjenijom, transcendirajui simplicizam Pavlove poruke upuene njegovu razularenom
stadu. Prema jednom komentatoru, Hranstvo, ukoliko je elelo postatineto vie od religije
za neobrazovane i priproste, moralo je usvojiti postulate grke filozofije i nauke. Kao
posledica, hranstvo u Aleksandriji preuzelo je potpuno novi smer. Pod patronatom, najpre
biskupa Klementa, a zatim i Origena, njegova naslednika, hranski su se teolozi poeli
upoznavati s grkom milju - s uenjima stoika, Aristotela i Platona. Tako intelektualno
potkovani, upustili su se u Dijalog s paganima, koji se ubrzo pokazao kao Dijalog izmeu
intelektualno jednakih. Treba, meutim, rei, da su oni vrlo esto delili ista miljenja i
stavove. Origen, jedan od najuticajnijih crkvenih otaca, bio je uenik onog istog
aleksandrijskog uitelja kao i Plotin, utemeljitelj kole paganske filozofije, opte poznate kao
neoplatonizam. Hranska koncepcija Logosa proizala je iz interpretacije helenizovanoga
Jevreja Filona.
Danas se obino pravi razlika izmeu teologije i filozofije.
Teologijase smatra intelektualnom formulacijom, pa moda ak i racionalizacijom vere,
uverenja ili religioznog sistema koji se odnose na boansko ili numinozno. U tom
smislu, teologija se smatra pokuajem direktnog obraanja svetom.
Filozofijase, s druge strane, smatra neto svetovnijom, u tradicionalnom smislu te riei.
Filozofija moe biti isto svetovna. Ali, ona u jednakoj mjeri kao i svaka teologija moe biti
metafizika. No, ak ni onda, njoj se nee pridavati ona dimenzija svetog koju poseduje
teologija. Mnoge religije smatraju poreklo teologije boanskim. Filozofija je, meutim, sutinski
ljudska.
U prvim vekovima hrianske ere takva fina razlikovanja nisu igrala ba nikakvu ulogu u
drutvenom ivotu Aleksandrije. Teologija i filozofija bile su povezane i isprepletene do
takvoga stepena da su granice meu njima bile gotovo neraspoznatljive. Tako je intelektualno
okruje Aleksandrije sauvalo ne samo raznolikost religioznih uverenja i njima pripadajuih
teologija, ve i ono to bismo danas nazvali filozofskim sistemima. Filozofija i teologija uivale
su jednako povlaen, jednako uzvieni status. Kao komplement kultovima, sektama, kolama
misterija i religijama Aleksandrije, iznedrila su se filozofska uenja. Aristotel, svojevremeno
mentor Aleksandra Velikog, zadobio je znaajan broj sledbenika, a njegova je misao ostavila
dubok trag u hranskoj doktrini. No, u jednakoj se meri potovao i Platon, ija su uenja
uspostavljala jo vru vezu izmeu hranstva i paganstva. Kroz mistine filozofe poput,
primerice, Plotina, platonika je misao svoj veliki procvat doivela u obliku neoplatonike
filozofije. Ugled su uivali i ostali filozofi, posebno neki pretsokratovski uitelji vie-manje
mistine orentacije, kao to su bili Pitagora i Heraklit.
U Aleksandriji su tako istovremeno delovali kultovi, sekte, religije i filozofske kole
najrazliitijih orijentacija, u okruenju meusobnog potovanja, razmene znanja i neprestane i
dinamine saradnje. Oblici miljenja koji su proizali iz takve interakcije u najirem smislu se
nazivaju sinkretistikim[6].
Aleksandrijski e sinkretizam izvriti presudan uticaj na evoluciju i razvitak zapadne svesti,
zapadnih stavova i zapadnih vrednosti. Jedan od najznaajnijih proizvoda aleksandrijskog
sinkretizma bio je amalgam koji e kasnije koalirati s magijskom tradicijom Zapada - tradicijom
kojom je, onakav kakvim smo ga prvi puta susreli u doba renesanse, bio proet Faust. Ta se
tradicija moe s punim pravom nazvatihermetizmom, ili hermetikom milju.

Zagonetke hermetizma

A ovjek je vekovima zurio uvis kao to on zuri u ptice u letu. Kolonada iznad njega
nejasno ga podseti na neki drevni hram, a jasenova palica, o koju se umorno podupirao, na
svinuti augurski tap. Oseaj straha pred nepoznatim pokrene se u srcu njegova umora,
strah od znakova i slutnja, od onog oveka slina sokolu ije je ime nosio i koji se vinuo iz
svoga zarobljenitva krilima spletenim od vrbovih iba, od Tota (Thoth), boga pisaca, koji je
pisao trskom na ploici i na svojoj uskoj ibisovoj glavi nosio mjeseev srp. Nasmei se pri
pomisli na taj lik tog boga, jer se setio na nekog sudiju crvena nosa s perikom koji stavlja
zareze na spis to ga dri lakat daleko od sebe, i znao je da ne bi upamtio imena onoga
boga da nije slino nekoj irskoj kletvi.
Tako je, u knjizi Portret umetnika kao mladia, Stephen De-dalus, Dojsov glavni junak,
prizivao u seanje boanstvo koje je zauzimalo najvanije mesto u hermetikoj misli.
Hermetizam svoje poreklo vue od lika poznatog kao Thot, Thot-Hermes, Hermes-Tri Puta
Najvei, iliHermes Trismegistus.
Jo se pre razdoblja aleksandrijskog sinkretizma verovalo da je Tot-Hermes stvarna osoba.
Tako je, na primer, i Platon pekulisao o tome je li Tot bog ili samo boanski ovek.
Za aleksandrijski je sinkretizam on esto (iako ne i uviek) bio Smrtnik koji iz boanskoga
sveta prima otkrovenja, te konano i sam, putem samoproienja, postie besmrtnost, ali
ostaje meu ljudima kako bi im razotkrio tajne boanskog sveta. Kasnije, jo u XVII veku - lik
koji je do tada bio poznat pod imenom Hermesa Trismegistusa i dalje se smatrao istorijskom
istinom. Sve do tada smatrali su ga jednim od drevnih mudraca, esto ga usporeujui s
Mojsijem, Zaratustrom i Pitagorom. Prema nekim komentatorima, za njega se verovalo da je
bio njihovim prethodnikom i Mojsijevim uiteljem.
Danas je opte prihvaeno da u stvarnosti nikada nije postojala nijedna osoba koja bi se
mogla poistovetiti s Totom-Hermesom. Za mnoge se tekstove, koji mu se pripisuju, zna da
potiu od razliitih autora, ija su dela sastavljana tokom podueg vremenskog razdoblja. Ti su
pisci svoja dela pripisivala oveku-bogu s glavom ibisa. Svoja su uenja predstavljali kao da
dolaze od njega, kao da ih je on sam diktirao, ili, u najmanju ruku, da nose peat njegova
autorstva.
U ranijoj je egipatskoj mitologiji lik s ibisovom glavom bio poznat kao Djeuti (itaj oti). Kako
se njegovo ime razvilo u Tot - podseajui, kako bi Dojs rekao, na jednu irsku zakletvu - ostaje
nerazjanjeno. Moda je tako zvualo u uima Grka ili na njihovim usnama. Isto tako nije jasno
niti zato je Tot Tri puta najvei. Neki hermetiki tekstovi objanjavaju njegovu trostruku
veliinu kao posledicu triju inkarnacija. No ta mu se trostruka veliina, kako izgleda, priznavala
i mnogo pre negoli su sastavljeni ovi tekstovi. Jedan zapis, koji datira iz 172. godine prije
Hrista, spominje Tota, tri puta velikog. Jo raniji zapis, iz treeg veka prije Hrista, odnosi se
na Tota, Tri Puta Najveeg. U drevnoj egipatskoj umetnosti on se obino pojavljuje u obliku iz
citirane Dojsove evokacije - u liku oveka s ibisovom glavom. S vremenom je, meutim, on
postao samim ibisom. U svakom sluaju, ibis je bio njegov sveti simbol. Njegovi su kultovi bili
vezani uz ibisa, a tko bi god ubio ibisa kanjavao se smru. Meutim, Totove manifestacije nisu
bile ograniene iskljuivo na pticu ibis. esto su ga prikazivali i kao belog majmuna, ili belog
babuna.
Kao egipatsko boanstvo, Tot je imao brojne funkcije. Bio je bog meseca, iji je simbol bio
polumesec, a srebro njegova svetinja. Delovao je kao psihopomp, odnosno, inicijator u
najmranije tajne. Sluio je kao straar ili uvar vrata podzemlja; i u tom je svojstvu
odmeravao due umrlih, kako bi odredio njihovu posmrtnu sudbinu. Njemu se pripisivao izum
pisma te ga se esto, kao u Dojsovoj evokaciji, prikazivalo kako trskom urezuje heroglife na
ploicu. Upravo zato to se pisanje smatralo maginom radnjom rei boje ili boanske
rijei - Tot je bio i bog magije, vrhovni mag-uitelj koji je u tajne svoga umea inicirao
odabrane meu ljudima.
U nekim su se pogledima Totove delatnosti delimino poklapale s onima grkog Hermesa.
Tako je za vrijeme dinastije Ptolomejevia bio izjednaen s grkim boanstvom, ije mu je ime
bilo pridodano. Ali,Tot-Hermes je bio mnogo sjajnija figura nego li je to bio njegov grki
dvojnik. Tekstovi s aleksandrijskih papirusa prikazuju novog sinkretistikog Hermesa kao
kosmiku silu, stvoritelja neba i zemlje i svemogueg vladara sveta.
Upravljajui sudbinom i pravdom on je i gospodar noi i tajni smrti - odatle njegova esta
povezanost s mesecom (Selenom) i Hekatom. On zna sve to je skriveno pod nebeskim
svodom i pod zemljom, pa ga se, saglasno tome, spominje kao davaoca znamenja. Cilj
mnogih magijskih invokacija koje se upuuju Hermesu, je otkrivanje tajnih informacija, esto
putem prizivanja boga u snu.

Dela posveena Totu-Hermesu, ili ona koja se na njega odnose, brojna su, te vrlo esto
nejasna i nepotpuna. Mnoga su od njih proeta graom iz razliitih izvora. Mnoga se od njih
vremenski podudaraju ili preklapaju s nekim drugim religijama, kultovima, filozofskim
tradicijama i kolama one misli, koja je obeavala aleksandrijski sinkretizam. Takav je,
primjerice, bio sluaj sa sedamnaest glavnih dijaloga poznatih pod skupnim nazivom Corpus
Hermeticum.
Postoji i oko etrdeset izvoda i odlomaka prikupljenih oko 500 godine posle Hrista i uvrtenih u
deloAnthologium, Ivana iz Stobija. Tu su i tri teksta napisana na papirusu koptskim jezikom, a
koji predstavljaju deo rukopisnog materijala otkrivenog u Nag Hamadiju u Egiptu, 1945.godine.
Postoje i drugi odlomci koji su sauvani samo zahvaljujui odabranim citatima u delima
ranohranskih teologa. Postoje i mnoga praktina dela koja se odnose na astrologiju, kao to
je Liber Hermetis, te na alhemiju.
Konano, treba spomenuti i dva neto kasnija dela koja su posebno znaajna. Jedno od njih je
magijsko i astroloko delo Picatrix, a drugo, moda i najpoznatije, je takozvana Tabula
Smaragdinaili Smaragdna ploa, koja se generalno smatra najsaetijim, a ujedno i
najodreenijim prikazom hermetike misli.
Hermetizam odraava tradiciju potpuno suprotnu onoj Aristotelovog atinskog racionalizma.
Ponekad se, zaista, i sam proglaava nespojivim s dominirajuim grkim duhom, pozivajui
se, umesto toga, na naslee drevnog Egipta. Tako, na primer, u esnestom dijalogu Corpusa
Hermeticuma, Tot-Hermes objavljuje da e se smisao njegova dela:
potpuno izgubiti jednom kada Grci zaele prevesti na jezik na njihov, i tako piui,
potpuno izobliiti istinu... Samo na jeziku naih otaca, ova predaja uspeva sauvati svoje
istinsko znaenje. Upravo pravilno izgovaranje i zvuk egipatskih rei u sebi sadre
energiju predmeta na koje se odnose.
U hermetizmu, kao i u hebrejskom jeziku i kasnijoj judaistikoj Kabali, zvukovi, rei, pa ak i
pojedina slova, predstavljaju neku vrstu skladita koja sadre odreeni oblik
boanske ili magine moi, kao to su baterije napunjene elektrinom energijom.
Uopteno uzevi, hermetizam predstavlja mistinu predaju, skup mistinih uenja ili oblik
mistine misli.Poput drugih slinih predaja, uenja i misli, on odbacuje svako
pojednostavljivanje i slepu veru. On porie kodificiranu dogmu, nunost tumaenja i autoritet
svetenika. On, takoe, odbija prihvatiti racionalni um kao vrhovni mehanizam spoznaje
stvarnosti. Upravo suprotno, on naglaava i uzdie mistino ili numinozno iskustvo, odnosno,
izravno primanje svetog znanja i neposrednu spoznaju apsolutnog.

Hermetizam i gnosticizam
U reniku aleksandrijskog sinkretizma, takvo se neposredno znanje oznaavalo reju gnoza.
Ta je re dovela do zbrke u terminologiji, koja se nastavila kroz vekove, a prisutna je ak i
danas. Kao posledica toga, hermetizam se vrlo esto poistoveivao s onime to je opte bilo
poznato kao gnosticizam ili gnostika misao.
Re gnosisjednostavno znai, direktnu spoznaju.
U tome je smislu hermetizam doista gnostikog usmerenja. Meutim, u Aleksandriji toga
doba istovremeno su postojali mnogi kultovi, sekte, uenja i kole misli. S time u vezi, mnogi
se oblici hinduizma, budizma i, posebno, taoizma, mogu smatrati gnostikim uenjima.
Takvima se mogu smatrati i odreeni oblici hranstva, judaizma i kasnijeg islama.
Izraz gnostiki, u svetu aleksandrijskog sinkretizma, najee se koristi u kolama koje su
bile izrazito dualistike.
Dualizam, kako i sama re govori, pretpostavlja suprotnost, esto i sukob izmeu dva
suprotna principa, dve suprotstavljene hijerarhije vrednosti, dve suprotne stvarnosti.
U dualizmu odreeni aspekti stvarnosti imaju prednost pred drugima. Odreeni aspekti
stvarnosti ne priznaju se jer ne postoje, jer su manje vredni, ili, pak, zli. Po svome razlikovanju
due od tijela, odnosno, duha od nepreporoene prirode, hranstvo je, u svojoj sutini,
dualistiko.

U svetu aleksandrijskog sinkretizma, rije gnoza najee su koristile dualistike

sekte koje su razlikovale duh od materije.
Materija se odbacivala kao sutinsko zlo. Svet fenomena, kao materijalna tvorevina, smatrao
se delom nieg i zlonamjernog boga. Stoga su se materija, kao i njena tvorevina, morale
preobraziti kako bi se sjedinile s viim i istinskim bogom, vladarem istoga duha; upravo se na
to jedinstvo odnosio pojam gnoza.
Takva je bila orijentacija aleksandrijskih dualistikih sekti. Njihova je misao verovatno
proizlazila iz slinog dualizma persijskog zoroastrizma. Kasnije e se ona ponovno iznjedriti u
Persiji, u obliku Manijeva uenja, te e postati poznata kao maniheizam. Pojavie se jo
jednom, i to u srednjovjekovnoj Evropi, kao osnovni element katarske i bogumilske hereze.
Upravo zbog vanosti koju su pridavali gnozi, gnosticizam je postao neraskidivo vezan uz
aleksandrijske dualistike sekte.
Tako je, naalost, ostalo sve do danas, te se gnosticizam i dualizam neretko smatraju
sinonimima. Ovo zasigurno nije bilo posljednji put da se nekoj rei, koja je nekad imala itav
spektar znaenja, zbog njene zlouptrebe od strane raznih interesnih grupa, oduzme iri
smisao, ograniavajui je samo na njeno usko i idiosinkrasijsko znaenje. Treba samo podsetiti
na re demokratija, kojom su se razmetali savremeni totalitaristiki reimi, kako leviarski
tako i desniarski. Tu je i rije gay, koja se uobiajila meu homoseksualnim zgovornicima.
Nastavi li se tako, budue e generacije - uprkos onome to je Yeats imao na umu - pogreno
tumaiti pjesmu Lapis Lazuli kao himnu homoseksualnosti.
Upravo je ovakvim putem gnosticizam izjednaen s dualizmom. Posledica je toga bila da su
mnogi kasniji komentatori, naavi kako se i hermetizam poziva na gnozu, zakuili da
hermetizam mora biti dualistiki - ili, pak, da se radi o greci te da uopte nije re o
gnostikom uenju.
Dualistike su sekte, tako, podelile stvarnost. Jedan njen deo oznaile su zlim i odbacile ga.
Gnoza je za njih predstavljala proces prevazilaenja materijalnog sveta i sjedinjavanja s
istim duhom. U ovom se procesu odbacuje sve ono to ljudsku prirodu ini jo ljudskijom.
Za razliku od gnosticizma, hermetizam je priznavao samo jednu stvarnost, samo jedno
sve. Stvarnost je u svim svojim vidovima predstavljala sveobuhvatnu, jedinstvenu celinu u
kojoj su sve dihotomije, sve razlike izmeu tela i due, duha i materije, prilagoene i
harmonino integrisane. Sve je imalo svoju vrednost i bilo je delom sloene konstrukcije. ak i
zlo, ako se u njega pronikne i prizna kao takvo, nalazi svoje mesto u tom planu.
U Geteovom Faustu, Mefisto se, otunom ironijom na svoj raun, predstavlja kao princip koji
neprestano tei zlu, ali koji umesto zla svaki put iznova postie dobro, igrajui svoju zadanu
ulogu u moralnoj i kosmikoj drami stvarnosti. Takav je stav karakteristian za
hermetizam. Nasuprot dualistima, za hermetiare je gnoza za sobom povlaila izravnu
spoznaju i povezivanje sa sveobuhvatnom harmonijom.
Unutar ove harmonije, sve je bilo povezano mreom meuodnosa. Takve su veze poivale na
principu analogije. Stvari su odjekivale drugim stvarima, reflektujui druge stvari, odraavale
druge stvari, podudarale se s drugim stvarima, odgovarale drugim stvarima.
Stvarnost je sadravala zamrenu, neprekidno vibrirajuu i ivu mreu analogija. Te su
analogije bile poput nota ili muzikih skala, doprinosei stvaranju jedne velike simfonije. One
se mogu uporediti s mnotvom raznobojnih niti, meusobno isprepletenih i povezanih u
jedinstvenom tkanju.
Prema Smaragdnoj ploi ono iznad dolazi od onoga ispod, a ono ispod od onoga iznad - to
je udesno delo Jednoga. Ovu formulaciju vrlo esto nalazimo u obliku postavke Ono to je
iznad jednako je onome ispod, ono to je ispod jednako je onome iznad. Taj se zakon obino
saimao u jednostavnu formulu Kako je gore, tako je i dole.

Hermesov put
Smaragdna ploanadalje objanjava:
Struktura mikrokosmosa u skladu je sa strukturom makrokosmosa. Drugim reima, manje
odraava vee, a vee odraava manje. Struktura atoma odraava onu solarnog sistema, dok
struktura solarnog sistema odraava onu atoma. ovek odraava svemir i obrnuto. Isti princip
protee se, takorei, i horizontalno. Svet iznutra i svet spolja odraavaju jedan drugog. Svemir
unutar ljudske psihe odraava spoljni svemir, koji se moe razumeti kao psiha ive i

oseajue sveukupnosti - ili, elimo li se tako izraziti, kao psiha Boga koji, u jevrejskohranskoj tradiciji, stvara oveka na sliku svoju.
Za hermetiare su analogije ili slinosti koje povezuju razliite niti stvarnosti bile najbolje
izraene putem simbola. Tako se, na primer, unutarnja povezanost mikrokosmosa i
makrokosmosa tradicionalno oznaavala uvenim Solomonovim peatom - estougaonom
zvezdom sastavljenom od dva trougla koji se isprepliu, pri emu je vrh jednoga uperen prema
gore, a vrh drugoga prema dole.
Takvi simboli, nisu bili samo prikladna stenografija. Upravo suprotno, oni su bili poput zvukova,
slova i rei u egipatskom i hebrejskom jeziku - spremita snage, baterije koje u sebi sadre
skrivenu energiju. Ti su simboli, esto nazivani peatima ili potpisima, bili poput niti koje
ine tkaninu stvarnosti, meusobno isprepletenih u jedinstvenoj cjelini.
Stvarnost je, tako, sadravala ono to e Bodler gotovo dva milenijuma kasnije nazvati: uma
simbola. I, to je jo vanije, ti se simboli mogu aktivirati na praktian nain. Simbolima se
moe manipulisati, kao to hemija ini s elementima ili molekulima, kako bi oblikovali nove
elemente, nove amalgame mogunosti. Takvom se manipulacijom mogla izazvati promena, a
proces transformacije predstavlja oblik magije: Nedavna su istraivanja pokazala koliku
vanost imaju kako praksa tako i teorija teurgije - odnosno Izvoenja boanskih dela,
uglavnom s pomou maginih simbola ili symbola...
Hermetizam je, tako, bio vie od same teorije ili pukog filozofskog sistema. On je, takoe,
nudio i konkretnu metodologiju putem koje su se njegova naela mogla sprovesti u praksi. Ta
je metodologija obuhvatala mentalne discipline poput meditacije, vebi pamenja i kontrole
disanja, kao i one mnogo praktinije, poput alhemije. Utoliko je hermetizam imao mnogo
slinosti s kineskim taoizmom, koji je nastao mnogo ranije, ali je u to vrijeme jo uvijek bio u
punom zamahu. I zaista, pristalice hermetizma esto su govorile o Hermesovom putu,
podrazumijevajui pod time ne samo skup uenja, ve i njihovu praktinu primenu. Rije Tao
takoer znai Put, a taoizam je ukljuivao slinu praktinu dimenziju. Ne postoje, meutim,
nikakvi dokazi o meusobnom uticaju taoizma i hermetizma. Kinu od Aleksandrije deli velika
udaljenost, koja je bila jo vea u prvim vekovima hranstva. Ne moemo, meutim,
zanemariti neobinu injenicu da se taoistika alhemija pojavila u Kini u isto vreme kada se i
hermetika alhemija pojavila u Aleksandriji.
Hermetika je misao imala znaajan uticaj na naela koja je jasno izraavala. Imala je dubok
uticaj na metodologiju koju je predlagala za primenu tih naela u praksi. Ona je, to je jo
vanije, otvorila vrata mnogim disciplinama koje su predstavljale njen odjek, iako se one
nikada nisu izriito pozivale na hermetiko naslee, a zasigurno ne na direktan nain. No,
sledei takvu misao, hermetiari su zapravo pokrenuli revoluciju u istoriji zapadnjake svesti,
u ovekovoj orijentaciji ka svemiru u kojemu ivi i ka njegovom vlastitom ivotu i sudbini.
U prolosti je ovekov odnos prema svemiru bio, u svojoj sutini, pasivan. On je
mogao posmatrati prirodu i njena kretanja, te pokuati predvideti one fenomene koji su se
zbivali oko njega. Ali, ovjek se nije oseao sposobnim izazvati bilo kakve znaajnije promene
izvan granica svoje neposredne okoline. Nije se oseao sposobnim vlastitim delovanjem
izazvati onakve promene koje savremeni ovek povezuje s, recimo, fizikom i hemijom.
Upravo zato, on je morao prizivati svoje bogove da deluju za njega i moliti ih da mu pomognu
svojom intervencijom, svojim uplitanjem. Bogovi su bili posrednici putem kojih su se stvari
pokretale, a ovekova je sudbina u potpunosti bila u njihovim rukama. ovek se s bogovima
mogao nagoditi, mogao ih je pokuati nagovoriti ili umiriti rtvama i obredima, ali bez njihove
pomoi on je bio potpuno nemoan i nesposoban oblikovati stvarnost vlastitom voljom.
Hermetikaje misao postavila temelje za novu orijentaciju, koja je oveku omoguila da se
izvue iz svoje pasivnosti i bespomonosti i dodelila mu mnogo aktivniju ulogu. Ako je sve
zaista bilo povezano, ovek je mogao sam, praktinim delovanjem u sferi koja mu je bila
dostupna, izazvati odreena zbivanja u drugim sferama. Ako bi se izvukla samo jedna nit u
tkanju stvarnosti, za njom bi se pokrenule i ostale niti u drugim delovima tkanja.
Hermetizam je u ovekovu misao usadio potpuno novu ideju - da ovjek, kako bi pokrenuo
odreena dogaanja, mora samo Pritisnuti dugme, bilo metaforiki ili doslovno. Umesto da
ostane bespomono pasivan, ovek je, dakle, mogao i sam postati aktivnim posrednikom.
Mogao se dati u strastvenu potragu za sredstvima kojima e uticati na promenu ne samo
sveta oko sebe ve i sveta u njemu samome.

Sada je mogao, bilo za dobro ili za zlo, sam upravljati okolnostima svoje stvarnosti.
Nova perspektiva stvorila je ovjeka koji se vie nije mogao smatrati rtvom stvarnosti i pukim
posmatraem sveta oko sebe. On je sada postao odluujuom silom - uz uslov da je uspeo
pronai odgovarajue kljueve s pomou kojih je mogao upravljati tom stvarnou
i podvrgnuti je svojoj volji.
Iz toga je proizalo sutinski novo i nadasve dinamino istraivanje svemira i njegovih
delovanja. Ta e potraga postaviti temelje za magijsku tradiciju Zapada, kao i za ne manje
vana nauna istraivanja.
tavie, za aleksandrijske hermetiare, ma to mi o tome mislili, nije postojala nikakva granica
izmeu magije i nauke. Tu granicu nije poznavao ni renesansni Faust, a netko bi ak i danas
mogao sasvim opravdano posumnjati u njezino postojanje.
Alhemija
Ukoliko bi imun Mag, izvorni Faust, zalutao meu jevreje i rane hrane u Svetoj Zemlji,
zasigurno bi pronaao blisko okruenje u nedrima aleksandrijskog sinkretizma. Osnovni bi mu
problem, meutim, predstavljala mogunost da se izgubi meu mnogima koji su bili poput
njega, meu suparnikim arobnjacima i upuenima u hermetiko znanje i praksu. S poetkom
hranske ere, Aleksandrija je bila doslovno preplavljena takvim faustovskim figurama. Meu
najranijima, a koja datira jo iz ptolomejskih vremena, moemo izdvojiti uenje Bolusa iz
Mendesa, zasnovano na spoju egipatske i pitagorejske misli. Bolusa su opisivali kao:
Odluujuu figuru u oblikovanju i stvaranju kasnijeg razvoja grko-egipatske alhemije, te je
injenica da su se pitagorejstvo i alhemija poeli delimino preklapati, nesumnjivo rezultat
njegova uticaja. On se, isto tako, najtjenje povezuje sa svetom magijskih papirusa...
Postojale su, meutim, i ene - alhemiari, kao enske faustovske figure.
Jedna od njih je bila poznata kao Kleopatra, a pripisuje joj se izjava koja izrazito podsea na
uvodSmaragdne ploe: Reci nam kako najvie silazi ka najniem i kako se najnie uzdie ka
najviem.
Bila je tu i jedna nejasna figura poznata samo kao Marija Jevrejka, za koju se smatra da je
ivela otprilike poetkom drugog veka poslije Hrista, a za nju znamo samo iz navoda kasnijih
hermetiara. Postoje odreeni dokazi koji ukazuju na to da je upravo ona otkrila tehniku
alhemijske destilacije i konstruisala opremu za njeno izvoenje.
No, ako bi na ikoga meu aleksandrijskim hermetiarima trebalo skrenuti panju, to bi onda
zasigurno bio alhemiar poznat pod imenom Zosima iz Panopolisa, koji je iveo krajem
treeg veka.
Kod Zosime je mogue jasno uoiti postavku, koja je postala osnovom faustovskih figura
renesanse - koja se sastoji u tome da alhemija u svojoj biti predstavlja duhovnu disciplinu,
vrstu Objektivne korelacije, odraza sutinski unutranjeg procesa u spoljnom svetu. Kako
uoava jedan komentator, za Zosimu duhovna iskustva se Mogu objasniti materijalnom
metaforom. Drugim rijeima, alhemija predstavlja mehanizam duhovnog proienja, a
Postupci konvencionalne alhemije slue kao obavezna priprema za proces proienja i
postizanja savrenstva due. Za Zosimu je alhemija predstavljala magiju materijalnog sveta,
u kojemu odluujuu i upravljajuu ulogu ima sudbina. U tome je smislu alhemija, ili magija,
samo odskona daska na putu duhovne evolucije, koja vodi ka spoznaji i prihvatanju
hermetike celovitosti.

[1] Apolonije iz Tijane (gr. ) ( 96.-98.), grki novopitagorejski filozof,

putujui uitelj i asket iz 1. veka, poreklom iz Kapadokije. Jo u antici prouo se kao prorok i
udotvorac, a legenda o njemu proirila se ka Zapadu do srednjeg veka. Njegovu je biografiju
u obliku fantastinog romana napisao oko 220. godine Flavije Filostrat Atenski (175.-249. pr.
Kr.) u delu ivot Apolonija iz Tijane.
[2] Simon Mag(poznati i kao Simon Vra ili imun Mag) je bio zaetnik gnostikog uenja,
prema miljenju ranih hrianskih pisaca. Jo uvek nisu pronaeni istorijski podaci o njegovom

ivotu. Zna se da je bio iz Samarije, da je primio krtenje u vreme prve apostolske propovedi u
svom rodnom kraju. Tu dolazi do prvih nesuglasica sa apostolom Petrom. Predanje kazuje o
Simonu da je bio nepokajani i nepomirljivi neprijatelj apostola, pre svih apostola Petra.
Zakljuni in prepirke Simona i apostola Petra bio je u Rimu. Predanje kazuje da je Simon eleo
da pokae silu svojih magijskih vetina, te da se podigao u vazduh pred mnotvom ljudi pa ak
i pred samim imperatorom. Tada je apostol Petar prouzneo molitvu Gospodu da jeretik bude
posramljen, te da je tada Simon pao na zemlju i tako je poginuo. Uenje Simona Maga do nas
je dolo u krajnje zamrenom i protivrenom izlaganju. Jedno izlaganje njegovog uenja
imamo u "Filosofumenama" svetog Ipolita Rimskog (MPGr. t. XVI).
[3] Naplaivanje od strane svetenika svetih tajni krtenja, priea, braka, miropomazanja,
pokajanja, jeleosveenja predstavlja jeres simonije
[4] Prema profesoru Hansu Jonasu: Znaajno je to to je u latinskoj sredini imun koristio
nadimak Faustus (onaj koji uiva naklonost). To je povezano s njegovim stalnim nadimkom
arobnjak, a injenica da ga je pratila Helena, za koju je tvrdio da je ponovno roena
Helena Trojanska, jasno pokazuje da je ovo jedan od izvora legende o Faustu. Nekolicina
oboavatelja Marloweovih i Goetheovih drama smatraju da je njihov junak potomak gnostike
sekte, a da je prelepa Helena, koju je dozvao svojom delatnou, nekad pala Boja Misao, kroz
ije e uzdizanje oveanstvo biti spaeno.
[5] Mouseion je prvobitno bio kultni centar, sveto mesto posveeno Muzama. S rimskim
reimom, koji je zamenio Ptolomejevie, poprimio je svetovniji karakter, evoluirajui u drevni
ekvivalent savremenog univerziteta. Smeten u blizini mora, ponosio se svojim natkrivenim
etalitima, arkadama s klupama, dvoranom u kojoj su naunici zajedno jeli, sobama za
privatne studije, stambenim etvrtima, predavaonicama i pozoritima. Njegove lanove
subvencionisao je sam Mouseion. Nisu plaali poreze, primali su besplatne obroke i smetaj,
dobre plate, i brojne druge ugodnosti, ukljuujui i sluge.
[6]Sinkretizmom se moe smatrati svaki pokuaj spajanja razliitih filozofskih ili verskih
pravaca. Termin se prvenstveno primenjuje u nauci i istoriji religije, a upuuje na kompleksni
fenomen pojava i pojmova sastavljenih od spajanja razliitih verskih formi. Rije sinkretizam
dolazi od grkog (synkretismos), sa znaenjem Kritska koalicija. Termin je prvi
put upotrebljen od Plutarha, on citira primjer Kriana koji su ostavili po strani meusobne
razliitosti da bi se udruili zbog opasnosti spolja. Sinkretizam, kao oblik spajanja razliitih
religioznih formi, se istorijski moe pratiti jo od antikih doba. U naim vremenima je pojam
prisutan zahvaljujui prvenstveno pojavi New Age, unutar koga je ideal novog doba i novog
sveta zasnovan na sinkretistikim tendencijama. http://hr.wikipedia.org/wiki/Sinkretizam
M.Baigent I R.Leight - Eliksir I kamen