Bur Dije

Zbornik radova sa naunog skupa Pjer Burdije sociolog u slubi oveanstva,
odranog 10. decembra 2005. godine u organizaciji Drutva prijatelja Pjera Burdijea,
Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju i Zavoda za prouavanje kulturnog razvitka.
Odravanje naunog skupa i objavljivanje ove knjige omoguilo je Ministarstvo nauke i

zatite ivotne sredine Republike Srbije.
NASLEE
PJERA BURDIJEA
POUKE I NADAHNUA
Priredili
Milo Nemanji
Ivana Spasi
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Zavod za prouavanje kulturnog razvitka
Beograd, 2006.
Sadraj
Uvodna re
SOCIOLOGIJA KAO NAUKA

Zagorka Golubovi
Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka
13
Mileva Filipovi
Burdjeova sociologija nauke
25
KOLA I REPRODUKCIJA NEJEDNAKOSTI

Dragan Kokovi
Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje
39
Jana Baevi
Kraljev savetnik ili kraljeva luda? Pjer Burdije

i antropologija obrazovanja u Srbiji danas
49
Aktuelnost Burdijeove kritike kole
59
Dejana Prnjat
MOGUNOSTI TEORIJE POLJA

Milo Nemanji
Aktuelnost pojma intelektualno polje u savremenom

kulturnom kontekstu
65
Branimir Stojkovi
Burdijeovo shvatanje polja novinarstva
77
Vukain Pavlovi
Burdijeov koncept simbolike moi i politikog kapitala
93
SOCIJALNI KAPITAL: TEORIJA I PRIMENA

Smiljka Tomanovi
Slobodan Miladinovi
Primenljivost Burdijeovog koncepta socijalnog kapitala

na prouavanje porodica u Srbiji
111
Problem tumaenja rezultata istraivanja drutvene

(strukture i) pokretljivosti: ideja socijalnog
i kulturnog kapitala
123
KULTURNE DIFERENCIJACIJE I DRUTVENA STRUKTURA

Ivana Spasi
Distinkcija na domai nain: diskursi statusnog

diferenciranja u dananjoj Srbiji
137
Mirjana Ognjanovi
Korak dalje od Burdijea: pojam potkulturnog kapitala

i prouavanje potkultura
173
Ana Bireev
Burdijeova teorija muke dominacije
199
JAVNI ANGAMAN DUNOST INTELEKTUALCA

Ljubia Mitrovi
Nataa Milovi
Burdijeova kritika neoliberalne filozofije razvoja, mita

o mondijalizaciji i novoj Evropi (Pledoaje za obnovu
kritike sociologije)
229
Burdijeova koncepcija simbolikog nasilja u filmovima

savremene evropske kinematografije
243
Uvodna re
Pjer Burdije: upravo pod imenom ovog velikog sociologa, koji je preminuo u
Parizu krajem januara 2002. godine, njegova matina univerzitetska i nauna
ustanova, u kojoj je proveo punih dvadeset godina, organizovala je krajem juna
2003. godine nauni skup: Collge de France Colloque Pierre Bourdieu. Bila
je to prilika da dvadesetak naunika iz Francuske i celog sveta, odasvud dokle
je doprla misao Pjera Burdijea, iz razliitih uglova osvetli bogato i raznovrsno
ukupno delo ovog naunika, sociologa sa dubokim filozofskim pogledom na
drutvo, kulturu, istoriju i mesto ljudske jedinke na ovom svetu. Sa Pjerom Burdijeom nestao je jedan od poslednjih velikih sociologa XX veka izjavio je Jirgen Habermas u trenutku opratanja s njim, koji nije mario za granice meu
disciplinama. Teme koje su se nale na ovom dvodnevnom skupu: sociologija
obrazovanja i pedagoka reforma, veze izmeu Pjera Burdijea i statistike, socijalna struktura, socijalna interakcija i mentalni procesi, drutvena nauka i knjievnost, Burdije antropolog, kritika sociologija i drutvena istorija da nabrojimo samo neke svedoe o svoj irini Burdijeovog pristupa polju drutvenih
pojava. U vremenskom luku od etrdesetak godina, od prve knjige objavljene
1958. godine pa do izdanja iz 2002. godine, nastalo je obimno delo od preko trideset knjiga, studija, istraivakih radova i polemikih spisa. Ono je zaokrueno
posthumno objavljenom knjigom Esquisse pour une auto-analyse (Pariz, 2004)
u kojoj, umesto da ponudi uobiajenu autobiografiju, Burdije primenjuje svoj model sociologije intelektualaca na sopstvenu ivotnu i intelektualnu putanju.
Od pukog kvantiteta Burdijeovih radova mnogo je znaajnije to to su oni
znaili i promenu kvaliteta, ne samo u sociologiji ve na irokom polju drutvenih
nauka, od antropologije i etnologije, preko pedagogije i psihologije, do lingvistike i
istorije. Filozof po obrazovanju, sociolog po vokaciji, angaovani intelektualac,
Pjer Burdije je nesumnjivo promenio naunu paradigmu sociologije u XX veku. O
tome moda najbolje svedoi njegova samorefleksija u jednom predavanju
odranom u SAD 1986. godine. Pjer Burdije je tom prilikom naglasio tri momenta:
drutvena nauka treba da ima za predmet i stvarnost koju prouava i opaanje te
stvarnosti; sva njegova empirijska istraivanja su potvrdila da su glavni izvori
drutvene moi ekonomski, kulturni i simboliki kapital; i najzad, stavovi svih
aktera u drutvenom procesu, njihov habitus, uglavnom su proizvod interiorizaci-
Milo Nemanji, Ivana Spasi
je struktura drutvenog sveta. Na taj nain, moglo bi se rei, Pjer Burdije je premostio u sociologiji dugo odravanu protivrenost izmeu jedinke i drutva.
Prodiranje ideja Pjera Burdijea na ove prostore, u kulturno polje Srbije i susednih zemalja istog govornog podruja, imalo je neke karakteristike svojstvene
tim socijalno-kulturnim sredinama, poev od stvaranja akademske sociologije
poetkom ezdesetih godina i oslobaanja od dogmatskih naslaga u drutvenim
naukama iz prethodnog razdoblja, pa do intenziviranja meunarodnih komunikacija i sistematinijeg prevoenja novih i znaajnih dela iz oblasti drutvenih
nauka, kakva su bez sumnje bila prva dela Pjera Burdijea, koja su ustalasala
francusku i evropsku naunu javnost. Jedna od takvih knjiga je sigurno i studija
Les hritiers. Les tudiants et la culture, koautorsko delo Pjera Burdijea i njegovog saradnika an-Kloda Paserona (Pariz, 1964), koja je prikazana u asopisu
Gledita 1966. godine. U razdoblju od 1970. do 1978. godine u naem poznatom asopisu Kultura objavljena su etiri socioloka eseja Pjera Burdijea, meu
kojima je najznaajniji Intelektualno polje i stvaralaka zamisao, koji sadri
mnoge bitne ideje ovog sociologa. U Zagrebu je 1992. godine objavljena knjiga
to znai govoriti. Ekonomija jezinih razmjena. Meutim, tek 1999. godine u
Beogradu se pojavio prevod knjige Nacrt za jednu teoriju prakse. Recepciji Pjera
Burdijea u ovoj intelektualnoj sredini doprineo je i prevod njegovog ve pomenutog predavanja u SAD, pod naslovom Drutveni prostor i simbolika mo, objavljen u hrestomatiji Interpretativna sociologija 1998. godine. Navedenim knjigama 2001. godine pridruuje se i Vladavina mukaraca, objavljena u Podgorici.
Iste godine u Beogradu e se pojaviti i knjiga Narcisovo ogledalo. Ogled o televizijskom novinarstvu, a 2003. godine u Novom Sadu izlazi iz tampe velika studija
Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja knjievnosti. Dosadanjoj promociji
Pjera Burdijea na kulturnom polju sa srpskim jezikom dali su svoj doprinos Milo
Nemanji, Branimir Stojkovi, Ivana Spasi, Mileva Filipovi, Smiljka Tomanovi i
drugi, a meu prevodiocima najvie Milica Pajevi, koja je domae izdanje knjige
Nacrt za jednu teoriju prakse opremila i pogovorom.
Osim akademskog, teorijskog interesa, drugi bitan izvor zanimanja za Burdijeovo delo bio je njegov kritiki javni angaman, po kojem ga danas prepoznaje
ira javnost, izvan kruga profesionalnih poslenika drutvenih nauka. Kao odgovor
na potrebu da se i naa sredina, bar delimino, upozna sa Burdijeom kao javnom
figurom i aktivnim borcem za drutvenu pravdu, pojavila se u domaem prevodu
knjiica Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji (Beograd, 1999).
Moe se zakljuiti da je ovo vreme od nekoliko decenija XX veka, s izvesnim prazninama u kontinuiranom upoznavanju s radovima Pjera Burdijea, ipak
bilo i vreme sazrevanja ove naune sredine za prijem njegovih ideja. Recepcija
Pjera Burdijea u akademskim sociolokim krugovima u Beogradu, Novom Sadu
i Niu, gde postoje katedre za sociologiju, bila je moda sporija nego u vanuniverzitetskim sredinama. Da li je za to bila zasluna izvesna konzervativnost akademske sredine, inercija, ili puki sticaj okolnosti pitanje je koje bi moglo biti
Uvodna re
predmet jednog istinski burdijeovskog istraivanja. No, pristizanjem novih generacija sociologa, etnologa, pedagoga, politikologa i drugih irio se i krug poznavalaca dela Pjera Burdijea. Rezultat toga je i osnivanje Drutva prijatelja
Pjera Burdijea u februaru 2004. godine, koje okuplja tridesetak lanova razliite
profesionalne i disciplinarne pripadnosti.
Najvidljiviji uinak dosadanjeg rada Drutva jeste organizacija prvog
naunog skupa posveenog delu Pjera Burdijea. U saradnji s Institutom za filozofiju i drutenu teoriju i Zavodom za prouavanje kulturnog razvitka, skup je
odran decembra 2005. godine, pod nazivom Pjer Burdije sociolog u slubi
oveanstva. Mada su meu njegovim uesnicima sociolozi bili najbrojniji, nisu
izostali ni etnolozi, politikolozi, filozofi i teatrolozi. Ta injenica svakako svedoi o
rasprostranjenosti Burdijeovih ideja na irokom intelektualnom polju. Iako nam
nije namera da pravimo poreenja s ranije pomenutom, reprezentativnom francuskom konferencijom, moe se rei da su teme zastupljene na beogradskom
skupu pokrile iroko polje ideja i znaenja izvedenih iz razliitih Burdijeovih radova: od humanistikih inspiracija, preko sociologije nauke, pojma distinkcije,
socijalnog i kulturnog kapitala protumaenih u kontekstu drutvene strukture i
obrazovanja, Burdijeovog shvatanja novinarstva, pojma politikog kapitala, teorije muke dominacije, do drutvenog angamana Pjera Burdijea.
Ta tematska raznolikost vidljiva je i u sadraju ovoga zbornika koji, kao
trajni rezultat naeg skupa, predoava sudu javnosti tamo izloene radove. Neki
pozvani uesnici, spreeni da lino prisustvuju skupu, svoje radove su poslali
naknadno; a neki uesnici koji su na skupu govorili nisu bili u mogunosti da
svoja izlaganja pretoe u priloge za zbornik. Svima zahvaljujemo na saradnji, a
koristimo ovu priliku da zahvalimo i institucijama-saorganizatorima, te Ministarstvu nauke na finansijskoj podrci ovom projektu.
Mala zajednica od tridesetak lanova Drutva ne eli da bude zatvoreni
krug burdijeovaca. Ne samo da smo otvoreni za prikljuivanje novih lanova i
saradnika, nego smo i svesni da su Burdijeove ideje ve due vreme predmet
kritike, suprotstavljanja i ideolokih konfrontacija, u kojima uestvuju mnoga
istaknuta nauna imena. Pjer Burdije vie ne moe lino da uzme udela u njima,
a snaga njegovih ideja zavisie i od valjanih tumaenja svih onih koji se bave ili
se budu bavili njegovim naunim nasleem. Mnogostrukost mogunih tumaenja odraava se i kroz priloge obuhvaene ovim zbornikom koji se, budui
posveeni irokom dijapazonu tema, pisani iz razliitih disciplinarnih perspektiva i sa razliitim saznajnim motivacijama, nipoto ne mogu uklopiti u jedinstven
interpretativni kalup. Razumevanja bitnih Burdijeovih pojmova i teorijskih natuknica tu su esto divergentna, a autori povremeno kao da vode svojevrsnu
implicitnu polemiku. U elji da ouvaju ovaj pluralizam stanovit, smatrajui ga
jednom od vanih momenata adekvatne recepcije Burdijeovog naslea, prireivai su svoje intervencije ograniili na tehniku stranu.
10
Milo Nemanji, Ivana Spasi
Ovaj zbornik, dakle, nema nameru da ponudi autoritativnu poslednju re o

Burdijeu, niti da se svede na nekritiko reprodukovanje njegovih ideja; time bismo, uostalom, izneverili najdublje intencije njegovog dela, kome je bilo strano
svako zatvaranje i okotalost. eleli smo, naprotiv, da domaoj javnosti izloimo
neke aspekte jednog izazovnog naunog i aktivistikog opusa, stavljajui naglasak na pouke i inspiracije koje otud moemo izvui za dalji rad na promiljanju i
istraivanju drutva. Nadamo se da je ovo tek poetak dijaloga o temama koje
Burdijeovo naslee otvara.
Milo Nemanji
Ivana Spasi
1.
SOCIOLOGIJA
KAO NAUKA
Zagorka Golubovi
Filozofski fakultet/Institut za filozofiju i drutvenu teoriju
Beograd
Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji

drutvenih nauka
Saetak: Razmatra se originalni doprinos Pjera Burdijea razvoju moderne sociologije sa

stanovita kritikog humanizma, principa interdisciplinarnosti u drutvenim naukama, povezanosti teorijskih i empirijskih istraivanja i definisanja naune objektivnosti nasuprot
dilemi objektivizam ili subjektivizam. Ukazuje se na znaaj novih pojmova (raznih oblika
kapitala) u okviru kojih ovaj autor razvija socioloke hipoteze i sprovodi empirijska istraivanja o vanim pitanjima i problemima svakodnevnog ivota, konstituiui praksoloki
pristup sa pojmom prakse kao kljunom kategorijom. Burdije racionalnom selekcijom
znaajnih ideja prethodnika gradi jedan novi referentni okvir za konstituisanje sociologije
kao kritike nauke, koja propituje protivrenosti drutvenog sveta i sukobe u odnosima
moi, da bi dokazao da se bioloko naslee pretvara u socijalno naslee kada se i proces
obrazovanja odredi parametrima ideologije dominacije i da u tom smislu treba posmatrati
i kontinuiranu reprodukciju socijalne nejednakosti. Dosledno sledei misao da sociolog
koji ne postavlja nikakva pitanja prouavajui drutveni svet nije u stanju da otkrije istinu,
Burdije se javlja i kao otar kritiar invazije neoliberalizma, pokazujui kako se jednostranom ekonomskom logikom zamenjuje socijalna logika, koja je tesno povezana sa
konceptom socijalne pravde.
Kljune rei: praksa, praksologija, drutveni, simboliki i kulturni kapital, habitus, nauna
objektivnost.
Prouavajui dela Pjera Burdijea dolazimo do zakljuka da je re o jednom

originalnom pristupu u modernoj sociologiji, koji ogoljenom kosturu strukturalistike sociologije (ali i ranijeg funkcionalizma i pozitivizma) udahnjuje ivot i
duu u istraivanju drutvenog sveta (autorov termin), kojim se on distancira od
naturalizma i sociologizma u vreme trijumfa scijentistiki shvaene drutvene
nauke. Osnovne karakteristike sociologije Burdijea na liniji su obnove humanizma u drutvenim naukama, iako autor to ne istie eksplicitno, ali se to moe
utvrditi analizom njegovih ideja i istraivakog pristupa, koje u saeto skicirati
na sledei nain:
14
Zagorka Golubovi
Burdije shvata sociologiju kao kritiku nauku koja otkriva ono to je skriveno i cenzurisano, o emu tehnokrate i epistemolozi ute, budui da
je sociologija istovremeno i akademska i kritika aktivnost;
on ukida opoziciju teorije i empirijskih analiza i u njihovom susretu konstruie strategiju fundamentalnih istraivanja (u izboru predmeta i upotrebi metoda);
suprotno jednodimenzionalnom tumaenju drutvenog sveta, Burdije
zastupa dvodimenzionalni (ili multidimenzionalni) pristup, koji istrauje i
individualne komponente i socijalne inioce (ekonomske, politike, kulturne), uvodei nove pojmove razliitih vrsta kapitala, tj. praktikuje povezivanje eksternog i unutranjeg determinizma drutvenog sveta;
stoga, nasuprot dilemi ili objektivizam ili subjektivizam, on zastupa ideje
naune objektivnosti uvodei praksoloki pristup;
u sociologiji Pjera Burdijea statiko i dinamiko nisu odvojene kategorije,
jer tek povezanost sinhronije i dijahronije omoguuje da se istrauje istina o drutvenom svetu, tj. kako se strukture konstituiu u drutvenim istorijskim praksama; stoga se njegov pristup samo uslovno moe nazvati
strukturalistikim (u smislu koji kao genetiki strukturalizam zastupaju
. Pijae i M. Godelije);
stav Burdijea prema value-free drutvenoj nauci i prema sociologu kao
nezainteresovanom posmatrau odluno je negativan, jer se u drutvenom svetu neprestano vodi borba u domenu odnosa moi borba za dominaciju (onih koji dominiraju i onih kojima se dominira), te je sukob sama
istorija i to se ne moe istraivati bez moralne osude;
zato Burdije daje primat istorijskim akcijama, odbacujui ideju o nepromenljivim zakonima istorije kao anti-istorijsku.
Dakle, u emu je originalnost sociologije Pjera Burdijea u teorijskom pristupu i u empirijskoj analizi; u emu se praksologija razlikuje od klasinog pozitivizma i ime je ovaj autor obogatio socioloku teoriju i socioloka istraivanja?
Smatram da se originalnost sociologije koju je zasnovao Burdije sastoji, prvo, u
interdisciplinarnom pristupu koji je suprotstavljen vetakoj (i sterilnoj) specijalizaciji u prouavanju drutvenog sveta; i drugo, u dokazivanju potrebe za holistikim, ili dijalektikim stavom prema drutvenom svetu i oveku, kojima se mora
pristupati kompleksno, pokazujui kako se sueljavaju suprotni elementi u stalnoj borbi i kako se oni mogu usklaivati, odnosno kakve su posledice u drutvenim praksama pojedinaca i grupa kada se zauzmu ekstremne podele izmeu
mnogostrukih dimenzija njihovog realnog ivota.
15
1.
Nasuprot preovlaujuem pozitivizmu i scijentizmu u 20. veku, Burdije zasniva sociologiju kao kritiku disciplinu koja intervenie u pitanja vrlo vana za
drutvo (Bourdieu, 1984: 21), ukazujui na jednostrano shvatanje drutvenog
kapitala kao isto ekonomskog fenomena i objanjavajui funkcije razliitih polja u kojima deluju ekonomski, socijalno-politiki i kulturni kapital, u generalizovanoj borbi koja se vodi u drutvenom svetu u domenu dominacije i subordinacije. On je eksplicitan u stavu da nema naune istine ukoliko se ne osudi ono to
je skriveno, te kritiki sociolog koji to otkriva izraava moralnu osudu i revolt
protiv izvesnih oblika dominacije i onih koji je brane (isto, 23). Drugim reima,
odbrana neutralnosti u sociologiji je takoe skrivena odbrana interesa dominantnih struktura i figura, jer nema nikada neutralnih rei (kurziv Z.G.) kada se
govori o drutvenom svetu; stoga iskaz ja sam nezainteresovan svodi esto
sve sloenosti drutvenog sveta na ekonomski interes (isto, 92-3). Renik sociologa ne moe biti neutralan, kae Burdije, dokle god postoje klase, jer sama
klasa nije neutralan pojam (isto, 38); zato neutralizacija esto izraava bekstvo od vanih problema.1 Zakljuak o tom pitanju, koji izvodi ovaj autor, glasi:
Sociolog koji nita ne dovodi u pitanje, ve je u slubi samo iste nauke, ne
moe da otkrije istinu o drutvenom svetu (isto, 48). Stoga je u sutini sociologija kritika nauka i prema sebi i prema drugim naukama (na primer, prema etnologiji i etnopsihologiji), ali je ona i kritika moi, ukljuujui i mo nauke (isto, 49).2
A mo sociologije kao nauke vidi u tome to otkriva zavisnost odnosa simbolike
moi naspram strukture odnosa politike moi.3
Kada se kritici lingvistikog strukturalizma doda kritika koju Burdije upuuje sociologizmu (Retklif-Brauna) koji uspostavlja naivni realizam kao protivstav
realizmu onoga to je razumljivo, a to ini kulturu transcendentalnom stvarnou (1999a: 154), kao i kritika formalizma za koji su prakse proizvod pokoravanja normama u smislu teorijskog modela, konstrukcije koju je osmislila nauka da bi objasnila prakse (isto, 155), zanemarujui injenicu da se principi
kojima se objanjavaju prakse ne nalaze u obrascima, ve u praksi aktera u
1
U tom smislu se sociologija P. Burdijea znaajno razlikuje od strukturalizma i poststrukturalizma, koji su bekstvom u lingvistiki diskurs i kontekst kao jedino relevantno polje istraivanja izbegli da analiziraju toliko obeshrabrujue probleme i izazove koje je proizveo 20. vek. O
tome e biti vie rei u kasnijem izlaganju.
2
Burdije kritikuje strukturalistiku etnologiju zato to se zadovoljava bukvalnim prevoenjem
jedne terminologije odvojene od sistema razloga i uslova; to pokazuje na primeru Sosira, koji
konstruie lingvistiku uspostavljajui jezik kao samostalni predmet, a prema delima i problemima se odnosi kao prema simbolikim injenicama koje treba deifrovati ... zanemarujui
funkcionalna svojstva svake poruke u njenoj upotrebi u odreenoj drutveno strukturiranoj interakciji, za razliku od Sapira, koji postavlja pitanje o odnosu izmeu kulture i jezika (Bourdieu, 1999a: 152-153).
3
Stoga rei jednostavno da je ova vrsta sociologije (P. Burdijea) genetiki ili konstruktivistiki strukturalizam (Pajevi, 1999: 245) ne objanjava sutinu pristupa koji se u njoj primenjuje, mada ima dodirnih taaka sa genetikim strukturalizmom, ali odlazi dalje i od njega.
16
Zagorka Golubovi
socijalnoj situaciji postaje mnogo jasnije u emu je svojevrsnost pristupa Pjera

Burdijea, nazvanog praksoloki.
2.
U razumevanju odnosa teorije i empirijskih istraivanja Burdije doslednije
nego drugi savremeni sociolozi prevazilazi socioloki pozitivizam i vraa dignitet
sociolokoj nauci u objanjavanju (a time i u mogunosti reavanja) fundamentalnih, ja bih rekla, egzistencijalnih problema, jer su to i problemi drutvenog
sveta (a kod njega centralno mesto zauzimaju problemi dominacije i socijalne
nejednakosti u praksama koje ih stvaraju ili omoguuju). Za Burdijea taj odnos
ini osnovu strategije istraivanja, koja se razlikuje od drutvenog inenjeringa
u kojem istraiva manipulie rezultatima i time racionalizuje postojeu praksu
(Bourdieu, 1984: 26-7). Suprotno istoj nauci (kao lart pour lart), po Burdijeu
funkcija sociolokog istraivanja jeste da razume drutveni svet pomou kvalitativne analize njegovih komponenti, koja prevazilazi ogranienja statistike i kvantitativne analize.4
Teorijske pretpostavke koje Burdijeu slue kao osnova za empirijska istraivanja jesu, pored interdisciplinarnosti (povezivanja sociolokih istraivanja sa
rezultatima ekonomije, etnologije, psihologije), definisanje kao zadatka sociologije da pronae empirijske objekte pomou kojih se mogu postaviti opti problemi (na primer, politiki problem odnosa klasa na osnovu analize nekog televizijskog spektakla i slino; isto, 51) i razumevanje odnosa moi i autoriteta i kako
se oni zasnivaju i reprodukuju (isto, 57); kao i mobilisanje svih teorijskih izvora
(definisanje novih pojmova, kao to su razne vrste kapitala, habitus, polje,
itd.) za potrebe empirijskih analiza; zatim, hipoteza o povezanosti statikih i dinamikih elemenata; znaaj kulturnih uticaja nasuprot nekritikom transponovanju ekonomskog koncepta u domen kulture (isto, 61); teza o neodvojivosti
teorije saznanja i politike teorije, jer svaka teorija politike obuhvata jednu teoriju percepcije sveta (isto, 86); teza o primatu prakse i istorijske akcije, nasuprot
shvatanju o nepromenljivosti zakona istorije (isto, 88).5
3.
Za razliku od uobiajene dileme objektivizam-subjektivizam, Burdije zauzima dijalektiko stanovite i povezuje opozicije u konceptu koji naziva nauna
objektivnost. On kritikuje objektiviste koji zanemaruju subjektivne komponente
4
On smatra da metod anketiranja, bez direktnog kontakta sa anketiranima, tretira ljude kao
izmenjive statistike jedinice podreene zatvorenim pitanjima, identinima za sve (Bourdieu,
1984: 28 i 31), dok se u kvalitativnoj analizi uzimaju u obzir realne karakteristike, kako individualne tako i socijalne, jer je kolektiv prisutan u svakoj individui, kao mentalna struktura i kao
trajne dispozicije (isto, 29).
5
Burdije upozorava da sociolozi koji se slue empirijskim istraivanjima, da bi njima ilustrovali svoje teorije, pokazuju rezultate ali nikada operacije (1984: 236).
17
(subjektivne predstave o stvarnosti i njihove prakse; 1984: 32), zato to shvataju

svet kao univerzum objektivnih regularnosti nezavisnih od aktera, koje konstruie
nezainteresovani posmatra, nezavisno od akcije (isto, 88-9). Tu je re o determinizmu, dok je, s druge strane, u subjektivizmu re o kvazi-spontanosti, u kojem
se subjektivne predstave nameu kao objektivne. Burdije napominje da onaj koji
dominira svetom namee i svoje miljenje o svetu kao neupitno i zato konstatuje
da postoji izvesna veza izmeu objektivizma (a moglo bi se dodati i subjektivizma) i jednog oblika terorizma (isto, 93). Oba stanovita su, po miljenju ovog
autora, monistika jer negiraju suprotnosti i borbu izmeu njih (koja ini da postoje antagonistike istine), negirajui time i samu istoriju (isto, 94).
Burdije zastupa stav o naunoj objektivnosti, koja pretpostavlja potrebu
da se analiziraju objektivni uslovi, ali ne zaboravlja da akteri imaju iskustva i verovanja od kojih zavisi uspeh njihovih akcija (isto, 34); suprotno objektivizmu,
koji ostavlja po strani pitanje principa stvaranja pravilnosti drutvenih delatnika
(kulture i drutvenih klasa, odgovornih subjekata istorijskih radnji; Bourdieu,
1999a: 155), Burdije primenjuje pristup koji naziva praksoloki, a koji ispituje
kako nastaje nauno znanje kada se nazru likovi iza statistikih podataka ... i
doivljaji proeti uspomenama iz biografija kao protivstav konstrukcijama
objektivistike nauke, jer se uzima u obzir dijalektiki odnos izmeu objektivnih struktura i strukturiranih dispozicija (isto, 142 i 148-9). Na taj nain se izbegava, kae Burdije, ritualna alternativa izmeu objektivizma i subjektivizma u
koju su se do sada zatvarale drutvene nauke.6 Drugim reima, praksoloko
znanje, u kojem je kompleksan pojam prakse kljuni pojam, prevazilazi objektivistiko znanje.
Meutim, upozorava Burdije, praksa nije mehanika radnja koja se moe
svesti na mehaniko delovanje postavljenih obrazaca, normi ili uloga; ali se
ni utvrena znaenja ljudskih postupaka ne mogu svesti na svesne i sraunate
namere (on istie ulogu podsvesti), budui da je praksa istovremeno i nuna i
samostalna zato to je proizvod dijalektikog odnosa izmeu jedne situacije i
jednog habitusa (1999a: 161). Ovde se sreemo sa jednom, moda, najoriginalnijom idejom Pjera Burdijea, da pomou pojma habitusa objasni kako se reprodukuju pravilnosti nametnute objektivnim uslovima i prethodnim iskustvima,
u emu habitus vri ulogu operatora koji praktino uspostavlja odnos izmeu
dva sistema (objektivne strukture i strukturiranih dispozicija). On zamera sociolozima koji, teei sve veoj objektivnosti, zaboravljaju da su njihovi objekti, u
stvari, tvorci praksi koje proizvodi habitus kao okvir u kojem se konstruie predstavljeni drutveni svet (v. Bourdieu, 2004); odnosno, kao sistem trajnih dispozicija (pravilnosti)", koje proizvodi jedno drutveno okruenje kao princip nastanka i strukturisanja praksi i predstava (1999a: 158), kao mentalni zakon koji
svaki akter dobija preko osnovnog vaspitanja i u sebi nosi kao dispozicije koje
oznaavaju drutveni poloaj (isto, 167). U tom smislu, habitus je subjektivan,
6
Ta kritika se moe odnositi i na Habermasa koji svodi sve prakse na komunikacije, ali svakako i na K. Levi-Strosa, gde su svi odnosi svedeni na simbolike sisteme.
18
Zagorka Golubovi
ali ne kao pojedinani sistem internalizovanih struktura, ve kao vienje sveta

jedne grupe/klase, budui da je zajedniki svim lanovima iste grupe (isto,
171). Stoga, kae Burdije, u empirijskoj analizi drutvene klase treba postaviti u
odnos sa klasnim habitusom, jer se u pojedinanim sistemima dispozicija
mogu videti strukturalne varijante grupnog/klasnog habitusa, koji je regulisan
u odnosu na stil svojstven jednog epohi ili klasi.
Sa habitusom Burdije povezuje stilove ivota: stil ivota odaje one koji nemaju, kae autor, to se vidi i po nainu na koji koriste slobodno vreme, po nainu ishrane i odevanja, po preputanju industrijskoj zabavi masovne serijske kulture, po optoj strukturi potronje, koju odreuje kao spontani materijalizam
irih slojeva, za razliku od viih slojeva koji daju prednost kulturnom kapitalu
(Bourdieu, 2004: 145). To su dva oprena stila: prvi kao mirenje sa neizbenim i
shodno tome, prosta potronja, i drugi koji otvara mogunost izbora i omoguuje
otmenu potronju, u zavisnosti ne samo od sredstava kojima se raspolae, ve
i od drutvenog poloaja. To pokazuje, po Burdijeovom shvatanju, da ukus nije
isto subjektivni izbor, ve zavisi od odreenih egzistencijalnih uslova, budui da
uslovi ivota odreuju: stav prema budunosti, pogled na svet i drutveni identitet realizam irih slojeva i odnos prema formi/simbolikom kod viih slojeva.
Burdije ukazuje i na razlike u govoru u zavisnosti od toga kojom vrstom kapitala
raspolau odreene grupe (to je blisko nalazu B. Bernstajna /Bernstein, 1971/,
koji je dokazivao da se razliite klase slue razliitim kodovima govora kao prepoznatljivim obelejem niih i viih klasa). Burdije, dakle, zakljuuje: logika
biolokog naslea zavisi od logike drutvenog naslea (2004: 156).7
Burdije to dalje objanjava upotrebom razliitih pojmova kapitala, dopunjujui jednostrano shvatanje koje se iscrpljuje pojmom ekonomskog kapitala,
pojmovima simboliki kapital i kulturni kapital, da bi pokazao da odnos izmeu
bitnih odlika drutvenog i ekonomskog kapitala postaje vidljiv tek konstituisanjem
habitusa, pomou kojeg se mogu objasniti razliite prakse i stilovi ivota, na
osnovu sistema razlika (Bourdieu, 2004: 132-3).8 Jer ljudska delatnost kao rad,
tj. kao borba oveka sa prirodom (u smislu oblikovanja prirode), nije determinisana samo ekonomskim interesima i kalkulacijama, ve se vrednuje i delatnost
7
Na primerima iz empirijskih analiza naizgled efemernih pojava u svakodnevnom ivotu,
Burdije izvodi istananu analizu klasnih/slojnih razlika (u nainu odevanja, u upotrebi i vrsti
hrane i sl.), dijalektiki povezujui inioce drutvene strukture, kulture i dispozicija aktera (v.
Bourdieu, 2004: 168-169). Oni sociolozi koji su izvodili zakljuak o Burdijeovom pozitivizmu
nisu razumeli suptilnost ovih analiza, koje daleko prevazilaze uproavanja nastalih iz klasnih
analiza (odnosno, jednostranog shvatanja viestrukog determinizma u drutvenom svetu i
praksi aktera) i otvaraju prostor za istraivanje jednog polja primerenog interdisciplinarnom
pristupu, pomou kojeg se moe obuhvatiti viedimenzionalnost ljudskog sveta i na osnovu
analize razliitih pojava iz svakodnevnog ivota ljudi.
8
Burdije navodi kao primer odnos ene iz radnike klase prema zaposlenju kao prinudi, ili
njen nemaran odnos prema telu i estetici odevanja, za razliku od ena iz viih klasa, koje se
odaju profesiji kao potrebi i svom pravu da budu zaposlene i koje obraaju veliku panju na
kozmetiku tela.
19
sama po sebi, dakle, postoji i simboliki interes koji se postavlja nasuprot isto
ekonomskom interesu (za koji Burdije kae da je istorijski proizvod kapitalizma;
1999a: 210). Stoga, simboliki kapital ne obuhvata samo imanje jedne porodice i
sredstva za proizvodnju, ve i mreu drutvenih veza i ugled porodice, povezanost materijalne i simbolike moi, kao kredit i svojevrsni predujam, kao kapital asti, za koji ekonomizam nema ime (isto, 213-4 i 216).
Burdije ukazuje i na znaaj kulturnog kapitala koji se ugrauje u drutveni
poloaj pojedinca i grupe, pre svega, preko institucija obrazovanja, u kojima se
vri selekcija tokom celokupnog kolovanja i legitimizuje drutvena nejednakost
(to su institucije obrazovanja na viem nivou, one su vie aristokratske, konstatuje ovaj autor; v. Bourdieu, 1966: 387). Stoga je zadatak sociologije, po njegovom shvatanju, da otkrije kako se imperativ ekonomske racionalnosti odnosi
prema imperativu socijalne pravde (isto, 384). On objanjava kontinuirano eliminisanje iz vieg obrazovanja najvie pojedinaca iz defavorizovanih klasa uticajem razliitog kulturnog kapitala koji svaka porodica prenosi kao etos (kao
interiorizovani sistem vrednosti) u zavisnosti od kulturnog nivoa roditelja, zatim
generacija i mesta stanovanja, to uslovljava pristup kolovanju (isto, 391) i selekciju vrste kole (na primer, gimnazije ili strune kole). U kulturni kapital spada i jezik koji dete stie u porodici (da li mu je renik bogat ili uzak, da li manje ili
vie obuhvata kompleksne kategorije itd.). Na taj nain etos klasa odreuje
stav prema kolovanju i shvatanju budunosti u vezi sa obrazovanjem; a sociolog treba da istrai logiku prema kojoj se transmituje socijalno naslee u naslee kolovanja kod razliitih klasa, pokazujui da se kolski sistem, kada generie socijalnu nejednakost, javlja u funkciji ideologije koja legitimie dati sistem
(isto, 404 i 409).9
4.
I kada se ovom obogaenom sadraju sociolokog istraivanja (i u oblasti
teorije i empirijskih analiza) kao izazovu strukturalnoj i institucionalnoj sociologiji
koja preovlauje u 20. veku, doda Burdijeova kritika zatvorenog, skuenog
ekonomizma i invazije neoliberalizma krajem prolog veka, koji porie osnovne
principe osnivaa liberalne teorije, potvruje se doslednost u njegovom shvatanju intelektualca kao kritiara, koji otkriva realnost optereenu akutnim problemima, ne usteui se da postavlja i neugodna pitanja, zbog ega je i Burdijeova
nauka bila subverzivna i moda zato ovaj autor nije zauzeo ni u svetu, a pogotovo kod nas, ono visoko mesto u savremenoj sociologiji koje mu objektivno
pripada po doprinosima razvoju drutvene nauke.
9
Ovde eksplicitno dolazi do izraaja Burdijeov stav da kritiki sociolog treba da otkriva ono
to je skriveno, tj. istinu o drutvenom svetu, suprotno takozvanoj vrednosno-neutralnoj sociologiji koja upravo skriva, na primer, ovu vezu izmeu obrazovanja i socijalne nejednakosti, pri
emu postaje jasno da je izbegavanje da se zauzme stav moralne osude takvih pojava, u
stvari, opravdavanje postojeih vrednosti.
20
Zagorka Golubovi
Na udaru njegove kritike postindustrijskog drutva je radikalni (divlji) kapitalizam bez konice i bez minke, koji forsira maksimalni ekonomski rast i kompetitivnost, bez obzira na socijalnu cenu (1999b: 39). To je kritika neoliberalne
utopije kao eksploatacije bez granica, koja raskida sa socijalnom logikom
koja se podreuje pravilu pravednosti (isto, 108). Na udaru njegove kritike je,
dakle, etika koja pretenduje da kao univerzalnu normu nametne princip jednog
etosa, to je, kae Burdije, samo suptilniji nain da se ovek zadovolji onim to
jeste i onim to ima, a to je naelo konzervativne misli. Takvom analizom savremenog drutvenog sveta Burdije se pridruuje drugim znaajnim kritiarima u
oblasti drutvenih nauka, koji vraaju dignitet humanistikom pristupu u sociologiji (kao to su: K. Polanji, D. tiglic, K. Kastorijadis, N. omski i dr), potvrujui
da sociologija treba da igra vanu ulogu u otkrivanju istine o svetu u kojem ivimo i da ne sme biti okrenuta samoj sebi (u naglaavanju kao primarnog zadatka
istraivanje metodologije) i scijentistiki ispranjena od ljudskog sadraja i ljudskih/drutvenih problema.
Ali, Burdije kritiki razmilja i o procesu globalizacije kao o novom vidu
svetske dominacije i u tom smislu naglaava ulogu sociologije u pogledu pomoi novim drutvenim pokretima da se osposobe za nove oblike komunikacije
izmeu uesnika, koji bi trebalo i sami da se prilagode novoj drutvenoj situaciji,
razvijajui prema njoj refleksivni odnos i postajui subjekti drutvenih aktivnosti.
On, meutim, ne previa ni potrebu kritikog stava prema socijalistima
(socijaldemokratiji) koji su doprineli obezvreivanju javne stvari ponitavajui
tekovine welfare state, pribliivi se neoliberalnoj ideologiji i kolektivnoj neodgovornosti (1999b: 39).
Burdije postavlja u tom kontekstu pitanje: zato se potiskuje, i u teoriji drutvenih nauka i u praksi svakodnevne politike, ideja intelektualca-kritiara i
zato smo preli sa angaovanog intelektualca na degairanog intelektualca
(isto, 48), kada oko nas vlada tehnokratska ortodoksija i neoliberalna ideologija, koja poiva na svojevrsnom drutvenom neodarvinizmu (isto, 47) i koja u
ogoljenom ekonomizmu zamenjuje graanina za potroaa, tj. kada caruje
autoritarna tehnokratija? I na to pitanje odgovara: Delom zato to su intelektualci nosioci kulturnog kapitala i mada su dominirani meu dominantnima, ipak
su deo dominantnih. Ovaj autor se, stoga, zalae za rehabilitaciju ideje prava
na rad i vraanju vrednosti sfere sveta ivota, koja je sasvim potisnuta u vladavini ekonomske logike savremenog drutvenog sveta.
Da bi se otkrila istina o drutvenom svetu, po miljenju Burdijea, sociolog
mora da povezuje posmatranje, razmiljanje i delovanje, rehabilitujui filozosku
koncepciju ideje praxisa povezivanjem objanjenja odreenih praksi i sudova o
njima; jer princip praxisa je da neprestano vri preinaavanje nunosti u strategiju onoga to se mora i onoga to se eli, razmiljajui i o kategoriji treba da,
21
na tragu Marksa, Bloha, ali i Kanta.10 Prema tome, on nedvosmisleno prevazilazi i pozitivizam i pragmatizam kao prihvatljivu orijentaciju u sociologiji.
Dakle, ime se Burdije potvrdio kao teoretiar humanistike drutvene nauke?
Prvo, time to vraa drutvenoj nauci ivot, jer uzima kao osnovni predmet svet ivota teei da ga objasni u njegovoj slojevitosti i viedimenzionalnosti, putem novih pojmova u teoriji i putem produhovljene empirijske analize,
odbacujui tezu scijentistike nauke da se drutvene pojave i zakonitosti (pravilnosti) mogu tumaiti poput prirodnih zakonitosti;
drugo, ispitujui socijalne podele i nejednakosti u drutvenom svetu on negira tezu konzervativne dogme da su to prirodni fenomeni, koji se ne mogu
ispravljati drutvenim akcijama (ukljuujui i angaovanje kritikih intelektualaca);
tree, njegova sociologija je tesno povezana sa antropologijom i mogla bi
se nazvati antropoloka sociologija (za razliku od formalne i institucionalne sociologije) kao nauke o oveku, koja polazi od pretpostavke ljudskog karaktera
svoga predmeta, povezujui subjektivne komponente individualnih aktera i
objektivne inioce socijalne situacije, da bi iza struktura i institucija otkrila
stvarni svet ivota i objasnila na kojim se principima on konstituie i funkcionie
(nasuprot strukturalnoj etnologiji);
etvrto, Burdije obnavlja filozofski pristup u drutvenoj nauci, pokazujui
da iza svakog teorijskog opredeljenja i empirijskog istraivanja stoji jedan filozofski pogled na drutveni svet, od kojeg zavisi konceptualni okvir u kojem se
konstituie odreena teorija i definie predmet i metod istraivanja.
Zahvaljujui tome, Burdije je pruio veliki doprinos modernoj sociologiji u
objanjenju znaajnih teorijskih pitanja, ali i svojim minucioznim empirijskim
istraivanjima ustanovio veze izmeu eksternih i unutranjih (socijalnih i individualnih) komponenti drutvenog sveta, kojima se sociolozi u prethodnom veku
nisu mnogo bavili. Moe se zato rei, sa puno argumenata, da je ovaj autor povratio humanistiki duh drutvenim naukama i dokazao da se samo kompleksnim pristupom moe doi do zadovoljavajuih odgovora o oveku i njegovom
svetu, ne skrivajui probleme sa kojima se suoava.
Na osnovu svega toga opravdano se moe konstatovati da je Pjer Burdije jedan od najoriginalnijih mislilaca u oblasti drutvenih nauka savremene epohe,
koji vri selekciju podsticajnih ideja prethodnika, ali ne upada ni u epigonstvo, ni u
sterilni eklektizam, ve obogauje dosadanji razvoj sociologije, osposobljavajui je da odgovara na stvarne probleme drutvenog sveta putem otkrivanja istine
u jednom kritikom pristupu, koji ne skriva ono to je politiki nepoeljno i cenzurisano. Drugim reima, Burdije ne ponavlja ono to su istaknuti kritiari savremenog drutva ve utvrdili, ve pokazuje kako se jednim dubinskim (dijalektikim)
10
Kant je odredio kao zadatak filozofije da odgovori na pitanja: ta mogu da saznam, ta

mogu da inim, emu mogu da se nadam.
22
Zagorka Golubovi
pristupom i analizom mogu pribaviti potpuniji odgovori na osnovna pitanja o ljudskoj/drutvenoj egzistenciji, ali i na emu treba da se zasnivaju drutvene akcije i
kakva treba da bude priroda njihovih uesnika kao odgovornih subjekata, da ti
odgovori ne bi ostali samo na teorijskom nivou, potvrujui i potrebu i opravdanost drutveno angaovanog intelektualca i u sopstvenoj praksi. On je, na taj nain, napravio jasnu distancu u odnosu na intelektualca kao pomagaa dominantnih struktura (kao ideologa), ukazujui na injenicu da se u drutvenom
svetu neprestano vodi borba izmeu onih koji dominiraju i onih kojima se dominira i zakljuujui da je zadatak sociologije da otkrije principe na osnovu kojih se reprodukuju odnosi moi i ta dovodi do kontinuirane podreenosti defavorizovanih
slojeva, tj. kako se bioloko naslee pretvara u socijalno naslee.
Literatura
Bernstein, Basil (1971): Class, Codes and Control, London: Routledge.
Bottomore, Tom (1975): Sociology as Social Criticism, London: Allen & Unwin.
Bourdieu, Pierre (1966): La transmission de lhritage culturel, u Darras
(s.l.d.), Le partage des bnfices, Paris: Les Editions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1984): Questions de sociologie, Paris: Les Editions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1999a): Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: Zavod za
udbenike i nastavna sredstva.
Bourdieu, Pierre (1999b): Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji,
Beograd: Zavod za udbenike.
Bourdieu, Pierre (2004): Habitus i prostor stilova ivota, Kultura br.109-112, I,
str. 131-170.
Castoriadis, Cornelius (1986 [1977]): Domaines de lhomme Les carrefours du
labyrinthe, Paris: Editions du Seuil.
Chomsky, Noam (1999): Profit iznad ljudi, Neoliberalizam i globalni poredak,
Svetovi, Novi Sad.
Dilthey, Wilhelm (1980): Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama, Beograd: BIGZ.
Giddens, Anthony (1979): Central Problems in Social Theory: Action, Structure
and Contradiction in Social Analysis, Berkeley: University of California
Press.
Godelier, Maurice (1973): Horison, trajets marxiste en anthropologie, Paris:
Franois Maspero.
Gouldner, Alvin (1970): The Coming Crisis of Western Sociology, London: Heinemann.
Habermas, Jrgen (1971): Theory of Practice, London: Heinemann.
Heller, Agnes (1978): Svakodnevni ivot, Beograd: Nolit.
Levi-Strauss, Claude (1974): Anthropologie structurale, Paris: Plon.
23
Marcuse, Herbert (1966): One-Dimensional Man, Boston: Beacon Press.

Mills, C. Wright (1959): Sociological Imagination, Penguin Books.
Morin, Edgar (1973): Le paradigme perdu: la nature humaine, Paris: Editions du
Seuil.
Pajevi, Milica (1999): Pogovor, u: Burdije, Pjer: Nacrt za jednu teoriju prakse,
Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva, str. 245-254.
Piaget, Jean (1970): Lpistemologie gntique, Paris: PUF.
Polanyi, Karl (1999): Velika preobrazba. Politiki i ekonomski izvori naeg vremena, Zagreb: Naklada Jesenski i Turk.
Spasi, Ivana (2004): Sociologije svakodnevnog ivota, Beograd: Zavod za
Touraine, Alain (1974): Pour la sociologie, Paris: Editions du Seuil.
PIERRE BOURDIEUS CONTRIBUTION TO THE HUMANIZATION

OF THE SOCIAL SCIENCES
Summary: The paper considers Pierre Bourdieus original contribution to the development of modern sociology from the standpoint of critical humanism, interdisciplinarity in
the social sciences, interrelation between theoretical and empirical investigations, and a
definition of scientific objectivity that reaches beyond the dilemma of objectivism vs. subjectivism. The importance of new concepts (various forms of capital) is emphasized, within
which Bourdieu elaborates sociological hypotheses and undertakes empirical studies of
major issues and problems of everyday life, constituting his specific praxeological approach built around the concept of practice. Through a rational selection of significant
ideas of his predecessors Bourdieu builds a novel frame of reference for constituting sociology as a critical science that examines the contradictions of the social world and conflicts
within the relations of power. His major intention is to demonstrate that, when the educational process is viewed through the parameters of ideology of domination, biological inheritance turns into social inheritance, and that it is precisely along these lines that
continuous reproduction of social inequality ought to be analyzed. Consistently adhering
to the idea that a sociologist who keeps away from asking questions when studying the social world is incapable of discovering the truth, Bourdieu has acted as a staunch critic of
the neoliberal invasion, showing how the one-sided economic logic is trying to replace
the social logic, inherently connected with the concept of social justice.
Key words: practice, praxeology, social, symbolic and cultural capital, habitus,
scientific objectivity.
Mileva Filipovi
Pravni fakultet
Podgorica
Saetak: Predmet ovog lanka je da ukae da neke aspekte dva epistemoloka pitanja
u okviru Burdjeove odbrane nauke od postmodernistikog relativizma: objektivnosti
naunog znanja i relativizacije naune istine. Da li konkurencija kompetentnih kolektivnih
agenasa u naunom polju obezbjeuje naunoj istini istorijski transcendental? Da li e
ispravljanje pojma naunog polja pomoi Burdjeu da samoanalizom dopre do naune
objekivnosti?
Kljune rei: epistemologija, sociologija nauke, nauna istina, objektivnost, nauno polje.
U fokusu ovog lanka je zadnje Burdjeovo predavanje koje je objavljeno u

knjizi Nauka o nauci i refleksivnost (Bourdieu, 2001). Prije nego pokuam da razumijem kako e Burdje ponuditi rjeenje za dva krupna saznajna problema savremene sociologije nauke, potrebno je ini mi se, raistiti neke terminoloke dileme u vezi sa naslovom lanka, kao npr: zato sociologija nauke, ako knjiga
nosi naslov Nauka o nauci i refleksivnost? Da li je ta nauka sociologija nauke?
Zato ne epistemologija, ako Burdje istie u ovoj knjizi da svoje razmiljanje o toj
nauci smjeta u tradiciju francuske filozofije nauke na elu sa pionirom epistemologije, Balarom? Odgovor je vjerovatno poznat svim poznavaocima Burdjeovih
djela. Bilo da su je zvali epistemologija (Balar), istorija nauke (Kangilem), arheologija znanja (Fuko), teorija teorijske prakse (Altiser), nauka o nauci ili sociologija
nauke (Burdje), svi su oni u svoj nauni (disciplinarni) duh i habitus i u svoje
naune prakse strukturisali neke zajednike ideje i pojmove po kojima su prepoznatljivi. Ono to razlikuje Burdjeovu sociologiju nauke od filozofskog pristupa
nauci je, kako bi rekao Nado (Nadeau, 1991: 11), radikalna sociologizacija
naunog znanja koja se interesuje vie za drutvene faktore koji utiu na znanje, dok je zadatak filozofije nauke da osvijetli osnovu naunog znanja, njegovu
logiku armaturu i pojmovnu strukturu (Nadeau, 1991: 18).
Pored uticaja ove kritike racionalistike tradicije Balara, Kangilema i Koarea, na koju se Burdje esto poziva, mislim da je u dananje vrijeme ostao po
strani svojevremeno vladajui uticaj pariske strukturalistike kole, na elu sa
26
Mileva Filipovi
Altiserom, na Burdjeovu misao o naunom znanju, koji on odrie,1 ali koji se ne

moe osporiti, iako su oba uticaja ispreplijetana.
U zajedniku pojmovnu arhitekturu koja ini tzv. zajedniko jezgro Altiserove teorije teorijske prakse i Burdjeove sociologije nauke, pojmova epistemolokog reza, epistemolokih prepreka, epistemolokog raskida, ispravljanja
sopstvenih radova (Lecourt, 1978: 67) ukljuuje se i uticaj marksizma i strukturalizma (Altiserov marksistiki strukturalizam, Burdjeov konstruktivistiki ili, za
neke, genetski strukturalizam).
Teorijska konstrukcija Pjera Burdjea razvijala se, kao i Altiserova, oko ekonomske analogije razliitih vrsta kapitala, interesa, konkurencije u polju, proizvodnje znanja i dr. I kod Altisera i kod Burdjea znanje je proces proizvodnje. Kod
Altisera je to proces teorijske proizvodnje, kod Burdjea proces proizvodnje posebne vrste simbolikog kapitala, naunog kapitala. Za Altisera, strukturu ekonomske proizvodnje ine: predmet, sredstva za proizvodnju i odnosi u kojima se
proizvodi, a strukturu procesa proizvodnje znanja ini: predmet saznanja (njegova prvotna materija), vlastita sredstva za proizvodnju i odnosi sa drugim strukturama drutva. Altiser eksplicitno utvruje tu analogiju izmeu dvije prakse: ekonomske i teorijske. Struktura uslova teorijske prakse (koja se u cjelosti odvija u
miljenju) odreuje misleem subjektu njegovo mjesto u proizvodnji znanja.
Ovome treba takoe dodati da je Burdjeova sociologija jedan socioloki trezor (Lahire, 1999: 11) u kojem se uvaju doprinosi razliitih, konkurentskih, teorija koje on integrie u svoju sopstvenu konstrukciju.
Kriza legitimiteta naunosti

Savremena epistemologija drutvenih nauka smatra da je predmet prouavanja neodvojiv od akta saznanja, ime se dovodi u pitanje postojanje objektivne stvarnosti koja je nezavisna od naina na koji je subjekt shvata. Drutvene
injenice su drutveno konstruisane, tako da su drutvene nauke, htjele to ili ne,
sastavni dio stvarnosti kojom se bave, a to otkrie da stvarnost neumoljivo zavisi
od naunika (subjekta) koji je tumai dovodi do priznanja nemogunosti jedne
naune istine, do njene relativizacije.
Nauno znanje treba biti objektivno, ako hoe da bude nauno. Ali, objektivnost je shvatana kao odraz stvarnosti, nezavisno od subjekta, naunika, koji
tu stvarnost posmatra ili prouava. Dovoljno je podsjetiti na prvo pravilo Dirkemovog metoda i Veberovu doktrinu vrijednosne neutralnosti. Pitanje je: moe li
naunik da se iskljui iz svoje vizije drutva? Ako ne moe, kako izbjei determinizme tog ukljuivanja, ne biti zarobljenik te vizije i sebi uskratiti pravo na
naunu istinu?
1
Ali, ja se, isto tako, odluno suprotstavljam filozofiji koja je pokazivala prezir prema
drutvenim naukama, mislim na Altisera koji pominje takozvane drutvene nauke ili Fukoa
koji ih je rangirao ispod znanja (Bourdieu, 2001: 201).
27
Ako je tako, ako stvarnost neumoljivo zavisi od subjekta koji je tumai, tj. ako
objektivnost poiva na rascjepu subjekta i objekta znanja, onda je nauka, kako
kae Burdje, u opasnosti. Ta opasnost dovodi do pitanja samog postojanja sociologije kao nauke, za ta posebna zasluga pripada postmodernistima koji, relativizirajui naunu istinu, dovode u pitanje legitimitet sociologije da sebe naziva
naukom. Ali nijesu samo postmodernisti osporili objektivnost drutvenih nauka.
Mnogo ranije, prije njih osporena je Veberova doktrina vrijednosne neutralnosti.
I Burdje je, ve krajem sedamdesetih godina prolog vijeka, u Paradoksu
sociologa raspravljao o dva problema, dvije opozicije koje prate drutvene
nauke itavim istorijskim tokom, opozicije izmeu naune i zdravorazumske svijesti, odnosno izmeu empirijske ili realistine i konstruktivistike ili idealistike
teorije. Ovoj opoziciji odgovara jedna vie politika opozicija izmeu naunog
objektivizma i subjektivizma ili spontanizma (Bourdieu, 1979: 86). Drugim rijeima, jedna od prvih lekcija s gledita epistemologije drutvene nauke je da je
uzaludno nadati se proizvodnji jedne neutralne nauke, nauke koja se izdie
iznad partija. Ova filozofija drutvene nauke je tipino objektivistika filozofija.
To je filozofija ... u kojoj je naunik na poloaju Boga oca, iznad sukoba (Bourdieu, 1979: 92). Ovaj lanak bi se u neku ruku mogao shvatati kao aluzija i odgovor na Altiserovo pitanje: ta razlikuje naunost od ideolokog? Epistemoloka
prepreka naunosti je u tome da je nauka zaraena spontanom naunom ideologijom ili naunom filozofijom koju Altiser jednim konvencionalnim izrazom
naziva spontanom filozofijom naunika (Althusser, 1974: 76).
Odbrana nauke
Svojom sociologijom nauke Burdje eli da odbrani nauku od postmodernistikog relativizma. Radi se o sociolokoj, a ne epistemolokoj, ne filozofskoj
odbrani. Svoje zadnje predavanje Burdje je upravo posvetio tom cilju, da napravi istorijsku i socioloku analizu nauke, ali ne da bi relativizirao nauno znanje,
ve da ga kontrolie i uvrsti.
Mene posebno interesuje na koji nain i da li e Burdje uspjeti da rijei dva
problema: 1. problem objektivnosti znanja i 2. problem relativizacije, nesigurnosti, pluralizma naune istine, imajui u vidu rascjep koji postoji u njegovom habitusu izmeu konstruktivizama i strukturalizama, konstruktivizma i determinizma. On e, kako kae u uvodu knjige u kojoj su objavljena predavanja sa
pomenutog kursa, svoje razmiljanje o tome da smjesti u tradiciju francuske filozofije nauke koju su inkarnirali Balar,2 Kangilem i Koare.
Burdje e prvo u rjeavanju ova dva problema pokuati da integrie neke
doprinose savremenih teorija i svog lanka (starog modela) iz 1975. godine o
sociolokim temeljima naunog znanja, unosei mu dopune i korekcije.
2
Balar je bio profesor Kangilemu, koji ga je naslijedio na ENS, a Burdje je bio kod Kangilema prijavio svoj diplomski rad o vremenu, koji je povukao.
28
Mileva Filipovi
Reenja koja eli da integrie u svoju nauku su: 1. oaravajua vizija strukturno-funkcionalistike tradicije sociologije nauke, 2. jer se naspram nje izgradila nova, danas vladajua sociologija nauke koja se oslanja na etiri principa
jakog programa, koja Burdje prihvata od teorije nauke i koja se moraju
uvaavati da bi se izgradila socioloka teorija naunog znanja.3
Ispravljanje
Burdje e prihvatiti doprinos Tomasa Kuna i reinterpretirae ga u funkciji
sopstvenog modela, istiui momenat da se naune revolucije ukorijenjuju u paradigmu, da ne postoji tenzija izmeu revolucije i tradicije, ve da revolucija implicira tradiciju. Revolucionar je onaj, kae Burdje, vrlo slobodno tumaei Kuna, ko
vlada kolektivno akumuliranim resursima, i zato nuno uva ono to prevazilazi.
Prevazilazei te resurse on dovodi u pitanje univerzalne standarde racionalnosti
relativizujui ih, ili, tanije, sociologizujui ih. Svaki naunik ima interes da prevazie rezultate svojih konkurenata, ali to moe uraditi samo podreujui se sm
istim pravilima kao i konkurenti, a ta pravila su proizvod prethodno akumuliranog
naunog znanja (modeli, teorije, podaci itd.). Zato su revolucionari u naunom
polju skoro uvijek najdublji nosioci naunog kapitala (Lebaron, 2001: 62).
Zatim se Burdje se ponovo vraa na neka pitanja starog lanka4 Specifinosti naunog polja i drutveni uslovi napretka uma, da pokae da je pojam
polja koristan kako bi se izbjegle neke greke i rijeile odreene tekoe koje su
pokrenuli drugi pristupi. Kunov pojam naune zajednice je u irokoj upotrebi u
epistemologiji prirodnih i drutvenih nauka. Kao poseban nain oznaavanja
naunog svijeta, on se odnosi na grupu iji su lanovi ujedinjeni ciljem i zajednikom naunom kulturom. Naunu zajednicu ine naunici koji dijele istu naunu infrastrukturu znanja, iste naune vrijednosti, norme (nauni etos), pojmovnu
konceptualizaciju. Burdje smatra da viziji naune zajednice izmie temelj funkcionisanja naunog svijeta kao svijeta konkurencije: naunicima su zajednike
stvari koje ih pod odreenim uslovima ujedinjuju (nauna zajednica), a pod drugim odvajaju, dijele, suprotstavljaju (nauno polje; Bourdieu, 2002: 93). Zato
pojmom naunog polja eli da ukae na posebnu vrstu drutvenih uslova proizvodnje naunog znanja. Nauno polje je sistem objektivnih drutvenih odnosa
izmeu poloaja koji su steeni pomou prethodnih borbi u konkurenciji za
monopol naunog autoriteta. Postoje dva principa vladavine ili upravljanja u
3
Ta etiri principa koja treba uvaavati da se izgradi socioloka teorija naunog znanja jesu:
1. uzronost: predloeno objanjenje mora biti uzrono; 2. nepristrasnost: sociolog mora biti
nepristrasan prema istinitosti ili neistinitosti iskaza o kojima akteri raspravljaju; 3. simetrija: iste
vrste uzroka mogu biti koriene da objasne vjerovanja koja akteri smatraju istinitim, kao i ona
koja smatraju lanim; 4. refleksivnost zahtijeva da i sociologija nauka samu sebe podvrgne
tretmanu koji ona primjenjuje (Bourdieu, 2001: 43).
4
Pierre Bourdieu, La spcificit du champ scientifique et les conditions sociales du progrs
de la raison, Revue Sociologie et societs, volume 7 numero 1 /1975, pp. 91-118
(http://www.erudit.org/revu7socsoc).
29
naunom polju: temporalni i intelektualni, ili nauni. Temporalna mo je upravljanje zajednikim stvarima, odbrana kolektivnih interesa u polju. Nauni kapital je
skup osobina koje su proizvod znanja i priznanja naunika u naunom polju.
Nauna mo je mnogo postojanija od temporalne, univerzitetske moi koja je
vie vezana za poloaj nego za njenog nosioca (Bourdieu, 1984: 104). Nauni
kapital moe biti akumuliran putevima koji nijesu isto nauni. Uticaj temporalne
moi na nauno polje, kao to su moi ministara i ministarstava, rektora, dekana
ili naunih administracija, vezan je za nacionalne institucije i vie je nacionalan,
dok je nauni kapital vie internacionalan. Mo koju nauna administracija vri
nad naunim poljima daleko je od toga da se upravlja prema strogo naunim
razmatranjima, naroito kad su u pitanju drutvene nauke.
Pojam polja je dozvoljavao da se raskine sa idejom iste nauke, koja se
razvija po unutranjoj logici i sa idejom naune zajednice. Meutim, Burdje e
ispraviti svoj lanak prihvatanjem pojma naune zajednice. On ukazuje, ispravljajui svoj lanak u svijetlu balarovske naune tradicije, da je pojam polja vizija
naunog svijeta kao rata svih protiv svih, to znai da pojam zajednice oznaava jedan drugi aspekt naunog ivota: oni koji su angaovani u naunom polju
mogu pod odreenim uslovima dobiti instrumente kao to su naune institucije,
korporativne organizacije, disciplinarna polja koja funkcioniu neto kao zajednica upravljajui dijelom zajednikih interesa i oslanjajui se na zajedniku kulturu.
Ali, da se razumije kako zajednica funkcionie treba uzeti u obzir poloaje u polju
onih koji je ine i koji njom upravljaju. Da ponovimo, mogu se zapaziti dva principa dominacije u naunom polju: temporalni i intelektualni. Temporalne vlasti su
na strani logike zajednitva, tj. upravljanja javnim poslovima (Bourdieu, 2001: 93,
94), dok je polje podreeno pritiscima spolja i nastanjeno tenzijama.
Burdje smatra, kao i za druge opozicije, kao npr. opoziciju objektivizam/
subjektivizam, da su to debilni parovi, da ne postoji opozicija izmeu naunog
polja i naune zajednice u kojoj se suprotstavlja konsenzus i sukob. Postoji oblik
konsenzusa pomou sukoba, jer treba, prije svega, da bi se raspravljalo u naunom polju, da postoji podruje saglasnosti o podruju nesaglasnosti.
Ali, ovo ispravljanje na zadnjem kursu ipak je ostalo nedoreeno. Mislim da
je nauna zajednica pojam epistemoloki okvir u kojem i habitus dobija smisao, posebno njegov istorijski transcendental. Nije teko uoiti da, ako naunu
zajednicu ine naunici koji dijele zajedniku naunu kulturu, naroito disciplinarnu infrastrukturu znanja, iste zajednike vrijednosti, naune prakse, metode i
norme, oni su i posjednici, uvari i prenosioci nekih zajednikih dispozicija naunog habitusa. Meutim, Burdje zajednici daje institucionalni smisao i temporalnu
mo. Ve smo napomenuli da je Burdje prvo odbacio i zamijenio Kunov pojam
naune zajednice pojmom naunog polja, a zatim ga u zadnjem kursu ispravio i
prihvatio. U stvari, iako on to ne kae, on je to morao uraditi i zbog naunog habitusa naunika koji po definiciji pretpostavlja od strane naunika usvajanje u
odreenom naunom polju ili pod-polju date naune discipline, odreenih disci-
30
Mileva Filipovi
plinarnih znanja, normi, vrijednosti, metoda, shema miljenja, percepcije i procjenjivanja, i simboliki govor nauke to sve ini da pripadnici tog polja budu ne
samo u konkurenciji i borbi, ve i u naunoj zajednici.
Posebnost drutvenih nauka

U ovoj istorijskoj i sociolokoj analizi nauke Burdje e, da bi doao do uslova za proizvodnju objektivnog naunog znanja, ukazati na posebnosti drutvenih nauka. Da se razumije glavni princip posebnosti drutvenih nauka dovoljno
je ispitati kriterij autonomije polja naune proizvodnje. Zato drutvene nauke
imaju toliko muke da im se prizna autonomija, spolja i ak unutra u polju? On
smatra da one imaju sljedee posebnosti: vremenska distanca ima vrlinu koju
svi znaju ona neutralizuje, ali u sluaju sociologije mi smo uvijek na vrelom terenu: oni o kojima priamo su ivi (Bourdieu, 1988: 4). Sociologija trpi jednu
vrstu stalnog dokazivanja i mora neprekidno da pravda svoje postojanje, te ne
moe nikada smatrati svoju egzistenciju steenom.
Burdjea takoe brinu mediji koji su na putu da se doepaju moi unutar
samog naunog svijeta znanja, to dovodi u pitanje autonomiju koju su nauke
stekle zahvaljujui vjekovnim borbama. Drutvene nauke, a posebno sociologija, imaju suvie znaajan predmet koji sve interesuje, posebno mone, da bi im
bio odobren isti stepen autonomije kao i drugim naukama. Unutar ovih naunih,
disciplinarnih, pod-naunih polja vlada zakon danovizma: ukoliko naunik u
odreenom disciplinarnom polju moe manje sebe da istakne po kriterijima
naunosti, utoliko se vie poziva na spoljanje moi da se uvrsti i eventualno
trijumfuje u naunim borbama (Bourdieu, 2002: 116). I, najvanije, u sluaju
drutvenih nauka, imamo posla sa dvostrukom konstrukcijom: imamo stvarnost
koja je drutveno konstruisana i naunikovu viziju te stvarnosti; Burdjeovim rijeima: Drutvena nauka je, dakle, jedna drutvena konstrukcija drutvene
konstrukcije (Bourdieu, 2001: 172).
Preduslovi naune objektivnosti

Kako je posebnost drutvenih nauka dvostruka drutvena konstrukcija, to
je potrebno, smatra Burdje, 1. istorizovati subjekt istorizacije i 2.objektivizirati
subjekt objektivizacije. Treba osvijetliti ono to je skriveno, to izmie pogledu
nauke, jer se sakriva u samom pogledu naunika: nesvjesno transcendentalno.
Drutvene nauke e se iupati iz procesa relativizacije ako pristupe sopstvenoj
svijesti. Taj istorijski transcendental, to istorijsko nesvjesno upisano je u mozak
naunika u nauni habitus i drutvene uslove u kojima on proizvodi (nauno
polje) konstrukcije (Bourdieu, 2001: 172). Znai, da bi postale, bile objektivne i
da bi se iupale iz relativizacije, drutvene nauke treba sebe da uzmu za predmet ispitivanja (da uine svjesnim nesvjesno transcendentalno, ili istorijski
transcendental), da objektiviziraju subjekt objektivizacije.
31
Prisutna i djelujua prolost u obliku habitusa mora biti socio-analizirana.

Drugim rijeima, u centru rada objektivizacije je odnos izmeu samoanalize i
analize. Objektivizirati subjekt objektivizacije kao preduslov naune objektivnosti
znai ne samo primijeniti na naunu praksu naune metode objektivnosti ve i
nauno otkriti drutvene uslove socioloke konstrukcije i subjekta te konstrukcije.
Takoe se ne smije zaboraviti da nije samo drutveni svijet konstruisan ve
su i sami saznajui subjekti drutveno konstruisani. Ono to treba objektivizirati
nije ivljeno iskustvo saznajueg subjekta ve drutveni uslovi, mogunosti,
posljedice i granice tog iskustva, jer naunik je nauno polje koje ini ovjek,
ije kognitivne strukture odgovaraju strukturi polja i zbog te injenice su stalno
usklaivane sa oekivanjima upisanim u polje (Bourdieu, 2001: 84).
Rad na objektiviziranju subjekta objektivizacije ili refleksivna analiza mora
se voditi na tri nivoa:
1. najprije poloaj u drutvenom prostoru: objektivizirati subjekt objektivizacije u globalnom drutvenom prostoru, njegov pripisani poloaj, drutvenu putanju, drutvena i religijska lanstva;
2. treba objektivizirati poloaj koji zauzima u polju specijalista, i poloaj tog
polja, te discipline u polju drutvenih nauka, svoje navike miljenja, svoja vjerovanja;
3. treba objektivizirati sve to je vezano za pripadnost skolastikom svijetu,
obraajui posebno panju na iluziju nezainteresovanog, odnosno interesa za
nezainteresovanost (Bourdieu, 2001: 183-184).
Radi se, kako kae Burdjeov poznati uenik, o trostrukoj istorizaciji: drutvenih agenasa, habitusa i polja: Jedna takva nauka treba, da bi ispunila potpuno svoju misiju, pristupiti trostrukoj istorizaciji (podvukao L. V.): istorizaciji
agensa, poinjui sa demontiranjem drutveno konstruisanih shema inkorporiranih u prosuivanje i praksu (habitus) koji upravlja njegovim ponaanjima i
predstavama i usmjerava njegove strategije. Istorizaciji razliitih drutvenih
svjetova (polja) u kojima socijalizovani pojedinci ulau svoje elje i svoje energije. (Wacquant, 1995).
Naune istine
Kako nauna aktivnost proizvodi transistorijske istine, nezavisne od istorije,
odvojene od mjesta i trenutka, dakle vjeito i univerzalno vaee? Objanjenje
Burdjea je da je svaki nauni in, kao svaka praksa, proizvod susreta izmeu
dvije istorije: istorije inkorporirane u obliku dispozicija i istorije opredmeene u
samu strukturu polja, u tehnike predmete, instrumente, spise. Ovi sistemi
dispozicija se mijenjaju zavisno od disciplina, ali i od kolske ili socijalne putanje. Postoje posebni disciplinarni habitusi. Disciplina je relativno stabilno i
odreeno polje koje je lako identifikovati, upisana je u institucije, laboratorije,
32
Mileva Filipovi
univerzitetske departmane, asopise, nacionalne i meunarodne instance, procedure potvrivanja, sisteme preraspodjele nagrada. Disciplina proizvodi jedan
istorijski transcendental, disciplinarni habitus kao sistem shema, percepcije i
procjene. Ona je odreena i osobinama koje duguje svom poloaju u hijerarhizovanom prostoru disciplin. Naunici nijesu nikad posebni geniji, ve kolektivni
subjekti koji, kao inkorporirana kolektivna istorija, aktualizuju svaku relevantnu
istoriju svoje nauke: Ukratko, nauka je jedan ogroman aparat kolektivne konstrukcije, kolektivno korien (Bourdieu, 2001: 139).
Znai, Burdjeovo objanjenje da nauka moe neprekidno napredovati ka
sve veoj racionalnosti, a da ne bude primorana da se poziva na osnivaa-udotvorca, temelji se na injenici da proizvoai znanja nastoje da imaju najkompetentnije konkurente, najkritinije i najstroe. Nauni kapital je proizvod priznanja konkurenata. Unutranje funkcionisanje polja ini moguim akumulaciju
kontrolisanih znanja koja izmiu relativistikoj redukciji istorije. Burdje osporava
naviku misli da opaa znanje kao odnos izmeu posebnog naunika i objekta.
Istina je uoptena relativnost gledita, stvorena u ime onoga ko ta gledita stvara kao takva, obrazujui prostor gledit ( Bourdieu, 2001: 221-222). Taj prostor
gledit je nauno polje gdje se sueljavaju suprotstavljena gledita po ureenim procedurama. Subjekt nauke nije posebni naunik, ve nauno polje kao
svijet objektivnih odnosa komunikacije i konkurencije koji su regulisani u pogledu argumentacije i verifikacije (Bourdieu, 2001: 139).
Meni se ini da je u ovom objanjenju ostalo nejasno kako se moe autoanalizom mijenjati disciplinarni dispozitiv naunika kao struktura dugog trajanja.
Da li je dovoljno osvijestiti to istorijsko nesvjesno? Kako pomiriti istorijsko
nesvjesno iz habitusa i istorijski transcendental istine? Ili, npr: ako je u naunom
habitusu doksozofa ili naunika-posjednika temporalne moi politiki argument znaajniji od naunog, kako on da objektivizira svoj tako ideoloki utjelovljen habitus u disciplinarnom naunom polju u kojem je nadmonija upravljaka mo? Izvjestan napredak ka vie znanja, kae Burdje u intervjuu Putevi
znanja, mogu je pod uslovom da se nauni argument ne moe ukinuti politikim argumentom: Relativno autonomno nauno polje sposobno da uspostavi
privremene istine koje se mogu odbraniti verifikacijama je ono polje u kojem ova
vrsta udarca nije mogua (Bourdieu, 1988: 6). Ali, sociologiji uvijek prijeti rad
njenog nesvjesnog homo academicusa ili, ire, jednog oblika etnocentrizma. I
mada Burdje daje epistemolokim preprekama i drutvenim faktorima odreujue mjesto u genezi znanja (Lebaron, 2001: 62), strukturalistika i konstruktivistika dimenzija Burdjeove sociologije nauke su tijesno povezane u analizi temelja objektivnosti i subjektivnosti kroz pojam habitusa i polja. Burdjeova
odbrana naune nauke nije filozofska, ni epistemoloka, ve socioloka.
U istom intervjuu Burdje kae da vjeruje da je jedan od doprinosa njegovog
rada bio da se na samu nauku okrene nauni pogled, da se bez oklijevanja profesionalna misao i klasifikacije uzmu za predmet analize. Burdje misli je ova
33
refleksivnost krajnje znaajna i da treba potiniti refleksivnoj kritici instrumente

kojima se misli stvarnost.
Ovakvo Burdjeovo objanjenje ne uzima u obzir da se istorijski transcendental, ili nauna istina, trajno upisana, utjelovljena u naa tijela u obliku trajnih i
prenosivih dispozicija ili habitusa, ne moe ukinuti prostim naporom volje i
osvijeenosti, kao to je i sam to, uz sve uvaavanje razliitosti, isticao i za druge oblike habitusa, npr. rodnog (Burdje, 2001). U svom lanku o Marselu Mosu
Burdje citira njegovu reenicu za koju smatra da je istovremeno i bilans i program: Naa sociologija je u ovome (tj. to se tie podjele po polu) vrlo inferiorna
u odnosu na ono to treba biti. Mi smo napravili samo sociologiju mukaraca a ne
sociologiju ena, ili oba pola (Mauss, 1969 /1932/: 15). Ova reenica, kae Burdije, pokazuje, bez analiziranja, prstom, na radikalan oblik etnocentrizma koji je
epistemocentrizam, iluzija koja se sastoji u primjenjivanju na druge ne samo kategorija miljenja koje su sastavni dio naeg akademskog mentaliteta, ve bi se
moglo rei da ova reenica uvodi u sociologiju homo academicusa kao prethodnika svake sociologije (Bourdieu, 2004). Radi li se ovdje o, kako bi rekla Dona
Haravej, identitetskoj epistemologiji koja sa stanovita naunika (ili drugih
stanovita, npr. ena ili potinjenih) vidi ono to treba da vidi (Haraway, 1988)?
Krajem 20. i poetkom ovog vijeka, poslije cunamija postmodernistikog relativizma, poinje talas odbrane drutvenih nauka. U tu odbranu su ukljueni
razliiti i suprotstavljeni misaoni tokovi, a mi smo se samo sa par uproenih
napomena ukljuili u raspravu. Danas je epistemoloka misao u drutvenim
naukama, posebno sociologiji, u Francuskoj neodvojiva od imena an-Miela
Bertloa (Capeller, 2003), koji takoe smatra da se drutvene nauke moraju
angaovati u refleksivnosti da bi u dubinu mogle otkriti sloenost svojih procesa
saznanja. Ali, Bertlo traga za aksiomima, tvrdim jezgrom programa, ispod teorija
i naunih puteva, dakle za epistemolokim programima naunog znanja, a
Burdje za drutvenim uticajima, uslovima za proizvodnju tog znanja. Zato, iako
govori o nauci o nauci, kod Burdjea se vie radi o sociologiji nauke, a kod Bertloa o epistemologiji, ili filozofiji nauke.
Literatura
Althusser, Louis (1974a): Philosophie et philosophie spontane des savants,
Paris: Franois Maspero.
Althusser, Louis (1974b): lments dautocritique, Paris: Hachette.
Bachelard, Gaston (1999): La formation de lesprit scienifique, Paris, Librairie
philosophique Vrin, 1999. (1-re dition 1938); chapitre 1-er, Textes de mthodologie en sciense sociales, choisis et prsents par Bernard Dantier,
Site web: http://www.uqac.uquebec.ca/zone30/Classiques-des-sciences-sociales/index.html), p. 5.
Baelar, Gaston (1966): Racionalni materijalizam, Beograd: Nolit.
34
Mileva Filipovi
Berthelot, Jean-Michel (1998): Les nouveaux dfis pistmologiques de la sociologie, Sociologie et socits, vol. XXX, n1, pp. 1-13.
Berthelot, Jean-Michel (2000): La constitution pistmologique de la sociologie
franaise, dans La sociologie franaise contemporaine, pp. 29-43.
Berthelot, Jean-Michel (2001a): Les sciences du social, in: (sous la direc.)
pistmologie des sciences sociales, Paris: PUF, pp. 203-265.
Berthelot, Jean-Michel (2001b): Programmes, paradigmes, disciplines: pluralit et unit des sciences sociales in: (sous la direc.) pistmologie des
sciences sociales, Paris: PUF, pp. 457-521.
Berthelot, Jean-Michel (2002): Pour un programme sociologique non-reductionniste en tudes des sciences, Revue Europenne des Sciences Sociales, XL, 124, pp. 233-252.
Berthelot, Jean-Michel (2003): Plaidoyer pour un pluralisme sous contraintes,
Revue Europenne de Sciences Sociales XLI n 126, pp. 35-49.
Bourdieu, Pierre (1975): La spcificit du champ scientifique et les conditions
sociales du progrs de la raison, Sociologie et societs, VII, 1, pp. 91-118.
Bourdieu, Pierre (1979): Le paradoxe du sociologue, Sociologie et socits,
vol. 11, n1, pp. 85-94.
Bourdieu, Pierre (1984): Homo academicus, Paris: Les ditions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1988): Les chemins de la connaissance, Entretien avec lhistorien Roger Chartier, parties: 1, 2, 3, 4, 5, Sociotoile.
Bourdieu, Pierre (2001), Science de la science et rflexivit, Paris: Raisons dagir.
Bourdieu, Pierre (2002): Interventions 1961-2001, Sciences sociales et action
politique, Contre-feux, Paris: Agone.
Bourdieu, Pierre (2004): Marcel Mauss aujourdhui, Sociologie et socits,
vol. 36, n 2.
Burdje, Pjer (2001), Vladavina mukaraca, Podgorica: CID i Univerzitet Crne
Gore.
Capeller, Wanda (2003): Comment les sciences du social se pensent-elles?,
in: Droit & Socit, N 53, pp 1-12.
Filipovi, Mileva (1983): Neke osnovne Altiserove epistemoloke postavke i
pojmovi, Zbornik Pravnog fakulteta Podgorica, br. 10-11, str. 99-111.
Filipovi, Mileva (2000): Pozitivistika paradigma u sociologiji, Glasnik Odjeljenja drutvenih nauka CANU, Podgorica, broj 13, str. 173-183.
Hamel, Jacques (1997): Prcis dpistmologie de la sociologie, Montral-Paris: LHarmattan, (http://www.uqac.ca/Classiques-des-sciences-sociales)
Haraway, Donna (1988): Savoirs situs (la question de la science dans le feminisme et le privilegie de la perspective partielle), Complment de Multitudes,
12, p. 1-25 (http://multitides.samizdat.net/article.php3?id-article=1293)
Knorr Cetina, Karin (1998): Les pistms de la socit: lenclavement du savoir
dans les structures sociales, Sociologie et socits, vol. XXX, n 1, p. 1-16.
35
Lahire, Bernard (1999): Le travail sociologique de Pierre Bourdieu, dettes et critiques, Paris: ditions la Dcouverte.
Lebaron, Frderic (2001): Le structuralisme gntique, in: sous la direction de
Jean-Michel Berthelot, La sociologie franaise contemporaine, Paris: Quadrige/PUF, pp. 59-69.
Lecourt, Dominique (1978): Pour une critique de lpistmologie (Bachelard,
Canguilhem, Foucault), Paris: Franois Maspero.
Liotar, an-Fransua (1998): Sostoianie postmoderna, Moskva: Institut Eksperimentalnoi sociologii/Izdatelstvo ALETEYA.
Morin, Edgar (1999): Les sept Savoirs ncessaires lducation du futur, Paris:
UNESCO (Site Web officiel de lUNESCO, oktobar 1999), p. 54.
Nadeau, Robert (1991): Trois images de la science, Colloque pistmologie
et critique sociale des sciences, Philosopher, N11 , pp. 21-39.
Prigogine, Y., Stenger, I. (1992): Entre le temps et lternit, Paris: Flammarion.
Wacquant, Loc (1995): Durkheim et Bourdieu: le socle commun et ses fissures, Critique 579-580 (Septembre 1995, numro spcial double sur P.
Bourdieu), pp. 646-660.
Wallerstein, Immanuel (2001), Le temps et la dure, in: Prigogine, Ilya (2001),
Lhomme devant l incertain, Paris: Odile Jacob, pp. 159-170.
Wallerstein, Immanuel (1995): Les sciences sociales battent de laile. Quel
phnix en renatra? Perspectives thoriques, Cahiers de recherche sociologique, Montral, n 24, pp. 209-222.
LA SOCIOLOGIE DE LA SCIENCE DE PIERRE BOURDIEU

Resum: Lobjet de cet article est de mettre en vidence quelques aspects pistmologiques de deux questions dans le cadre de la protection da la science contre le relativisme postmoderniste. Les deux questions sont: lobjectivit de la connaissance
scientifique et relativit de la vrit scientifique. La concurrence des agents collectifs
comptents dans le champ scientifique assurerat-elle la vrit scientifique un transcendental historique? La rectification de la notion du champ scientifique aidera-t-il Bourdieu pour parvenir lobjectivit scientifique?
Mots cles: pistmologie, sociologie de la science, vrit scientifique, objectivit,
champ scientifique.
2.
[KOLA I REPRODUKCIJA
NEJEDNAKOSTI
Dragan Kokovi
Odsek za sociologiju
Filozofski fakultet
Novi Sad
Kulturni kapital i nadoknaujue

obrazovanje
Saetak: Kulturni kapital i kulturni nivoi doprinose odreivanju kolskog ponaanja i stavova prema koli koji ine osnov eliminisanja dece razliitih klasa. Danas se sve ee
govori o razliitoj raspodeli kulturnog kapitala i razliitim moralnim stanjima klase kojima
se tumai nejednakost drutvenih grupa u obrazovanju i kolskoj selekciji. kola formalno izjednaava decu koja su razliito pripremljena da to pravo iskoriste. Ima miljenja da
socioloko objanjenje moe najpotpunije identifikovati nejednakost uspeha, koji se vrlo
esto pripisuje nejednakostima u obdarenosti uenika. Uticaj kulturnih privilegija i kulturnog kapitala nije vidljiv samo u svojim povrnim oblicima. Kulturni elementi takoe mogu
proizvesti podelu klasa na statusne grupe, esto oformljene na temelju nacionalne ili
etnike pripadnosti. Statusne grupe zajedniku kulturu koriste kao znak raspoznavanja
grupne pripadnosti. Uloga obrazovanja se ogledala u poveanju duhovnog kapitala, elitizma i povlastica. U ranijim vremenima to je bilo vanije od uloge podsticanja kritikog
miljenja. Kulturne dimenzije obrazovanja i kulturni stilovi proistiu iz pripadnitva nekoj
potkulturnoj grupi. Uspeh u koli zavisi od kulturnog nivoa. Stavovi i orijentacije su nedeljivi deo kulture. Pripadnici radnike klase koji se koluju pod jakim su psihikim optereenjima, esto se orijentiu na sadanjost, radost trenutka i ne rtvuju se za neku buduu
nagradu. Orijentacija na sadanjost moe jo vie da redukuje motivaciju za uspeh u
kolovanju vieg stupnja.
Kljune rei: kulturni kapital, kulturne privilegije, obrazovanje, drutvene grupe, nejednakost.
U savremenim istraivanjima sve su ee u opticaju pojmovi drutvenog i

kulturnog kapitala. Primetno je da mnogi sociolozi, kao i ekonomisti, nisu zadovoljni zbog sve ire upotrebe izraza drutveni kapital. Sociolozi ga vide kao
nastojanje i elju ekonomista da dominiraju drutvenim naukama, a ekonomisti
ga smatraju nejasnim konceptom koji je teko ili gotovo nemogue kvantitativno
izraziti. Imajui u vidu da se pod drutvenim kapitalom podrazumeva mera socijalne kohezije, kooperativnost u drutvenim odnosima kao i norme potenja,
merenje ukupnih kohezivnih i kooperativnih odnosa nije nimalo lak zadatak.
40
Dragan Kokovi
Ovim konstatacijama treba dodati da se u tranziciji, poput nae, pozitivni socijalni kapital teko uspostavlja u nekim veim razmerama.
Mnoga istraivanja su utvrdila da uspeh u koli zavisi od kulturnih nivoa i
kulturnog kapitala i da su ivotne orijentacije i stavovi nedeljivi deo kulture.
Osnovna pitanja u vezi sa kulturnim kapitalom i kulturnom reprodukcijom
mogu se formulisati na sledei nain: Postoji li reprodukcija kolskih nejednakosti?
Da li te nejednakosti kola ublaava ili naglaava? Na koji nain kolska hijerarhija
(hijerarhija kolskih sposobnosti) utie na poredak drutvenih kvalifikacija?
Kulturna reprodukcija predstavlja socijalni proces kroz koji se kultura reprodukuje preko generacija putem socijalizacije i kroz uticaj glavnih institucija. Za
razumevanje procesa kulturne reprodukcije neophodna je anliza drutvene
strukture, strukture institucija koje ire kulturu, kao i analiza naslea i razliitih
puteva nastanka ovog naslea. Po Burdijeu, kulturne privilegije se socijalnim
nasleem pretvaraju u individualnu darovitost ili linu sposobnost.
Kulturni kapital je pogodno analitiko sredstvo za izraavanje specifinih
drutvenih struktura koje reprodukuju nejednakosti u obrazovnim procesima.
Priroda kulturnog kapitala zavisi od mogunosti pristupa drutvenim resursima
koji nisu pravino raspodeljeni. Kulturni kapital predstavlja korisno sredstvo za
otkrivanje naina na koje pojedinci grupe i drutva proizvode, posreduju i upotrebljavaju neekonomske resurse. Ovakvo odreenje kulturnog kapitala oznaava da, u razliitim drutvenim uslovima, ekonomski resursi predstavljaju
samo jedan podsistem.1
Pjer Burdije tvrdi da je uloga obrazovanja drutvena funkcija eliminacije
niih klasa (pre svega radnike klase) koje ne pripadaju dominantnoj kulturi. Na
taj nain obrazovanje i kolovanje doprinose drutvenoj reprodukciji reprodukciji odnosa moi, povlastica i drutvenih uticaja, odravanje moi dominantnih
klasa. Kulturna reprodukcija odnosi se na naine na koje kola, zajedno sa drugim institucijama, pomae u neprekidnom odravanju drutveno-ekonomskih
nejednakosti iz generacije u generaciju. kole to ine kroz skriveni nastavni plan i
na taj nain utiu na usvajanje stavova, navika i sistema vrednosti. Mnogobrojna
istraivanja posveena su pitanjima kolovanja i drutvenim nejednakostima.
P. Burdije smatra da reprodukcija drutvenih nejdnakosti u koli zavisi od
prirode kolskog kulturnog modela. Taj kulturni model, premda je definisan
1
U analizama kulturne reprodukcije i kulturnog kapitala korisno je uvesti i koncept simbolikog nasilja. Ideju simbolikog nasilja prvi je lansirao Pjer Burdije i on se odnosi na nametanje
kulture vladajue klase potinjenim grupama i, posebno, procesa u kome se te potinjene grupe primoravaju da vladajuu kulturu priznaju kao legitimnu, a vlastitu kao nelegitimnu (Berk,
2002: 93). Simboliko nasilje se najee pominje u vezi sa kolom i pedagokim inom.
kola vrlo esto zna vriti prinudu, pretvarajui pedagoko delovanje u simboliko nasilje.
Vlast simbolikog nasilja je svaka vlast koja ume nametnuti znaenja kao legitimna. Na taj nain se stvarnoj moi pridodaje simbolika sila.
41
po svoj autonomiji i po svojoj proklamovanoj distanci u odnosu na razliite

drutvene kulture, zapravo mobilie jedan skup sposobnosti kulturnih i verbalnih dispozicija, jedan habitus blizak habitusu dominantnih klasa. Upravo
zbog toga to uenici koji potiu iz drutveno i kulturno povlaenih sredina
raspolau jednom kulturnom kompetencijom koja im omoguava da ovladaju igrama i kolskom kulturom, to takoe imaju visok nivo ambicije, oni
na kraju zauzimaju kolski visoke poloaje. U toj perspektivi, iskustvo uenika je shvaeno kao test akulturacije, susreta izmeu jedne klasne kulture
odreene drutvenim poloajem aktera i kolske kulture ija je kulturna i
pedagoka arbitarnost bliska kulturnim orijentacijama dominantnih klasa.
(Dibe, 2002: 13-14)
Francuski sociolog Rejmon Budon je razmatrao odnos izmeu drutvene
klase i obrazovanja na temelju dvokomponentnog postignua. Prva komponenta je primarni uinak stratifikacije i on ukljuuje potkulturne razlike izmeu
klasa. Uz uvaavanje potkulturnih razlika, vrednosti i stavova u reprodukovanju
drutvenih nejednakosti koje nastaju u mogunostima obrazovanja, istie se
drugi, sekundarni uinak stratifikacije kao jo vaniji, jer obuhvata stvarni poloaj nekog pojedinca u klasnoj strukturi. Za ovaj drugi uinak upotrebljava se i termin poziciona teorija. Sama injenica da ljudi kreu sa razliitih poloaja mora
uroditi nejednakou u obrazovnim mogunostima. Tako, na primer, ako dete iz
gornje srednje klase izabere graevinarstvo ili ugostiteljstvo, njegov izbor e se
smatrati drutvenim padom i dovee do drutvene degradacije.
kola je, dakle, jedan od sredinjih mehanizama socijalne maine za reprodukciju nejednakosti; ona prikriva jednu istinsku drutvenu aristokratiju i kiti
je ukrasima meritokratije. Dobijanje drutvenih povlastica, naime, tesno zavisi od posedovanja kolskih zvanja, a ta su zvanja, po Burdijeovom miljenju, utoliko dostupnija to su agenti obdareni jednom legitimnom kulturom
koju prenosi i visoko uvaava kola: re je o kulturi vladajuih klasa. kola
uspeva da ubedi razbatinjene da oni svoju kolsku i drutvenu sudbinu duguju nedostatku nadarenosti ili zasluga utoliko lake to upravo nedostatak
legitimne kulture iskljuuje mogunost sticanja svesti o tom procesu simbolike dominacije. (Lalman, 2004: 79)
Socioloka istraivanja pokuavaju da objasne pravu prirodu nejednakosti
uspeha, koji se vrlo esto pripisuje nejednakostima u obdarenosti uenika. Uticaj kulturnih privilegija i kulturnog kapitala nije vidljiv samo u svojim povrnim
oblicima. Kulturni elementi takoe mogu proizvesti podelu klasa na statusne
grupe oformljene na temeljima nacionalne ili etnike pripadnosti. Statusne grupe zajedniku kulturu koriste kao znak raspoznavanja grupne pripadnosti. Uloga obrazovanja bila je vidljiva u poveanju duhovnog kapitala, elitizma i povlastica. Kulturni kapital i kulturni nivoi doprinose odreivanju kolskog ponaanja,
kolskih obrazaca i stavova koji ine osnov eliminisanja dece niih klasa. Iako
uspeh u koli direktno vezan za kulturni kapital i nasleen od porodine sredine
42
Dragan Kokovi
ima vanu ulogu u izboru i orijentaciji, ini se da je prava determinantna u tom izboru stav porodice prema koli.
Jednostavno reeno, kultura se zaustavlja na granicama klase koja namee znaenja kao legitimna. Svi ovi procesi proizlaze iz raspodele drutvene
moi, to znai da nema simbolike moi bez drutvene moi. Poznavanje simbolikog diskursa ili potpuno razumevanje kultivisanog diskursa, po miljenju
Burdijea, pretpostavlja: prvo, poznavanje drutvenih uslova proizvodnje drutvene (a ne samo jezike) kompetencije proizvoaa, koji u svakoj svojoj proizvodnji angauju sve svoje osobine (one koje odreuju njihov poloaj u drutvenoj strukturi, a takoe u strukturi specijalizovanog proizvodnog polja); i, drugo,
poznavanje uslova eksploatacije te kompetencije, specifinog zakona dotinog
trita, koje se ovom sluaju podudara sa samim proizvodnim poljem (jer osnovnu karakteristiku kultivirane proizvodnje predstavlja injenica da njezinu klijentelu sainjava skup drugih proizvoaa, tj. konkurenata; Bourdieu, 1992: 65).
Burdije daje prednost fleksibilnom poimanju strukture kao polja ili skupa polj
(privredno polje, versko polje, kulturno polje, knjievno polje). Drutveni akteri
se definiu svojim relativnim poloajima u ovom prostoru, koji Burdije opisuje i
kao polje sila koje onima to u njega stupaju namee odreene odnose, odnose koji se nisu svodili na namere pojedinih aktera ili ak neposredne interakcije izmeu aktera (Berk, 2002: 118).
Dominantna kultura je kulturni kapital jer se ona, putem obrazovnog sistema, moe prevesti u bogatstvo i mo. Kao preobraeni i samim tim prikriveni
oblik ekonomskog kapitala, simoliki kapital proizvodi, ovde kao i drugde, sebi
svojstven efekat utoliko, i samo utoliko to prikriva injenicu da se te materijalne vrste kapitala nalaze u njegovoj osnovi i, u krajnjoj analizi, u osnovi njegovih
efekata (Burdije, 1999: 220).2
Obrazovni uspeh je povezan sa kulturnim kapitalom koje grupe poseduju.
Subkultura srednje klase blia je dominantnoj kulturi.
Najpovlaeniji studenti ne duguju sredini iz koje potiu samo odreene navike, pripremljenost i stavove koji im neposredno slue u njihovim kolskim
zadacima; oni od nje takoe nasleuju znanja i umee (savoir-faire), ukuse... Mereno u bilo kojoj oblasti kulture pozoritu, muzici, slikarstvu, dezu
ili filmu znanja studenata su tim bogatija i ira, to je njihovo drutveno
2
Kulturni kapital nije ravnomerno rasporeen u itavoj klasnoj strukturi i to je glavni razlog
klasnih razlika u obrazovnom postignuu. Ako znamo da je simboliki kapital kredit, ali u
najirem smislu rei, odnosno svojevrsni predujam koji grupa i samo grupa moe odobriti onima koji joj daju najvie materijalnih i simbolikih garancija, jasno vidimo da je prikazivanje simbolikog kapitala (koje je uvek veoma skupo na ekonomskom planu) jedan od mehanizama
koji ine (to je bez sumnje univerzalno) da kapital ide ka kapitalu. Dakle, ekonomsku racionalnost ponaanja koje ekonomizam smatra apsurdnim moemo shvatiti samo pod uslovom da
utvrdimo potpunu evidenciju simbolikih profita a da pri tom imamo na umu da nema razlike
izmeu simbolikih i materijalnih delova imetka (Burdije, 1999: 216).
43
poreklo vie. Ako u snanim varijacijama u pogledu sviranja nekog muzikog instrumenta, poznavanja pozorinih komada kroz predstave ili klasine
muzike kroz koncerte nema nieg iznenaujueg, jer se ovde kumuliraju
efekti klasnih kulturnih navika i ekonomskih inilaca, znaajno je da se studenti i dalje jasno razlikuju prema svom socijalnom poreklu, kad je u pitanju
poseivanje muzeja, pa ak i poznavanje istorije deza ili filma, koji se esto
predstavljaju kao masovna umetnost. (Bourdieu and Passeron, 1977: 113)
Ukusi u slikarstvu, filmu, muzici i jelu povezani su sa vaspitanjem i obrazovanjem. Na znaaju sve vie dobija stil i forma u odnosu na sadraj. Nain na
koji uenici prikazuju svoj rad vaniji je od sadraja. I na ovaj nain, drutvene
nejednakosti se reprodukuju u obrazovanju i tako postaju legitimne.
Istraivai su, takoe, uoili raznolikosti jezika i govornih varijacija i njihov
uticaj na obrazovno postignue.
Bazil Bernstajn je pravio razliku izmeu narodnog i formalnog jezika, da bi
kasnije ove formulacije preoblikovao u ogranieni i razraeni govorni obrazac.
Narodni jezik i ogranieni kod gotovo iskljuivo se koriste u niim slojevima (radnikoj klasi), dok se formalnim jezikom i razraenim govornim kodom najee
koristi srednja klasa. Razmiljajui socioloki, Bernstajn je doao do zakljuka da
socijalna (klasno-slojna) struktura drutva odreuje prirodu drutvenih odnosa
meu ljudima koji, opet, konstituiu i odreuju razliite lingvistike kodove. Nie
klase orijentisane su na odravanje solidarnosti, prijateljskih i drugarskih veza,
na kratkorone ciljeve i ivot u sadanjosti, dok je sistem srednje klase orijentisan
na izraavanje individualnih razlika i dugoronih ciljeva. Kao rezultat ovakvih odnosa javljaju se dva razliita lingvistika koda. Bernstajn je primetio da je esto
navoeno siromatvo renika neobrazovanih, odraslih i dece iz niih klasa manje
znaajno od njihove nesposobnosti da koriste formalne mogunosti jezika na
planu sintakse i gramatikih pravila. Deca iz niih drutvenih slojeva obino govore u kratkim reenicama koje su uz to esto nesreene i nedovrene. Njihov jeziki iskaz obino ne speluje itavu situaciju na koju se odnosi, ve se velikim
delom oslanja na kontekst. Otud se dogaa da, ukoliko se do kraja ne poznaje itav kontekst, takav govor postaje nerazumljiv za druge. Zato se prilikom isticanja
neega dete esto potpomae gestovima i ponavljanjem, umesto da reenica varira tako da to preciznije iskae njeno znaenje. Rei koje oznaavaju neke
odnose obino se malo koriste, ili se uopte ne koriste. Konano, nedovoljno se
koriste mogunosti engleskog jezika u pogledu izraavanja vremenskih razlika
upotrebom razliitih glagolskih vremena (mit, 1999: 156-157).
Narodni jezik, ili ogranieni govorni obrazac, karakterie kruta sintaksa i
nedovoljno korienje formalnih mogunosti verbalne organizacije. Ovakva
vrsta govora utie na miljenje pojedinca i grupa. kola prenosi i razvija univerzalni poredak znaenja. Ova orijentacija dovodi dete iz radnike klase u nepovoljan poloaj, jer se ono koristi ogranienim govornim obrascem, i primorano je
da uloi poseban napor da bi ovaj hendikep nadoknadilo.
44
Dragan Kokovi
Ogranieni govorni obrazac unapred smanjuje mogunosti uenika iz radnike klase da usvoji neka znanja koja obrazovanje zahteva i potencira. Za kolu nije karakteristian jezik stenograma, pojednostavljena struktura govora; u
njoj se leksika ne crpi iz uskog kruga rei. kola trai diferencijacije izmeu
predmeta i dogaaja, analizu odnosa izmeu njih. Ona trai uoptavanja i bavljenje pojmovima vieg nivoa. Sve ovo, dakle, pripada formalnom obrazovanju.
Ogranieni govorni obrazac i ogranieni sistem znakova delimino objanjavaju
njihove slabe rezultate i motive postignua. I druga istraivanja (psiholoka) dokazuju kako su govorni obrasci pripadnika sa niim primanjima znaajni za njihove rezultate i dostignua u obrazovanju. Tvrdi se, kategoriki, za razliku od
Bernstajna koji je oprezan i koji svoje zakljuke prezentira sa dosta ograda,
kako su govorni obrasci crnaca i belaca s niskim primanjima u Americi inferiorni
u svakom pogledu govornim obrascima pripadnika skupina s viim primanjima
(Haralambos, 1989: 197).
Za razliku od ogranienog, koji sputava komunikaciju i njeno razjanjenje
jer je u funkciji odranja autoriteta, razraeni govorni obrazac (formalni jezik)
razvija ideje i poduava. Dok nie klase koriste izraze zar ne, mislite, znate
ta itd, pripadnici srednje klase ee koriste ja.
U prvom primeru koji je naveden u narednoj fusnoti, nain govora majke odnosi se na odravanje autoriteta a ne na pruanje informacija. U drugom, u kojem je prikazana majka iz srednje klase, naglasak je na razlogu, uzroku i posledici. To je pre postupak poduavanja nego odraavanja autoriteta.3
Na oba primera je najbolje pokazano kako socijalna struktura drutva, tanije klasni sistem, odreuje prirodu drutvenih odnosa sa ljudima koji koriste
razliite lingvistike kodove. Srednja klasa i nia radnika klasa imaju razliite
sisteme drutvenih odnosa ureenih prema potrebi. Sistem niih klasa orijentisan je na odravanje prijateljskih odnosa i solidarnost, dok je sistem srednje
klase orijentisan na izraavanje individualnih razlika i dugoronih ciljeva.
3
O ovim razlikama jasno govore uzorci govora na koje se poziva Bernstajn (navedeno prema: mit, 1999: 157-158):
I. Nia klasa
Majka: Uhvati se za dra.
Dete: Zato?
Majka: Dri se.
Dete: Zato?
Majka: Zar ti nisam rekla da se dri?
II. Via klasa
Majka: Duo, uhvati se za dra.
Dete: Zato?
Majka: Ako se ne dri, poletee napred i pae.
Dete: Zato?
Majka: Zato to autobus moe naglo da zakoi pa e poleteti na sedite ispred sebe.
Dete: Zato?
Majka: Hajde, duo, dri se i ne izvodi vie!
45
Razlike u govornim obrascima su glavni razlozi to deca iz niih klasa nailaze na tekoe u pokuajima da savladaju obrazovne zadatke, onako kako su
oni postavljeni u kolama uoblienim po zahtevima srednje klase. Mnoga
istraivanja su pokazala da postoje i znaajne razlike u sposobnosti razumevanja razliitih struktura reenica meu decom iz nie radnike klase i srednje
klase pred polazak u obdanite. Meutim, obrazovanje dobijeno u predkolskoj
ustanovi vrlo je korisno za razvoj receptivnog govora dece iz nie radnike klase
i, zahvaljujui tome, ona se uzdiu na nivo svojih vrnjaka iz srednje klase.
Ovakvi rezultati, dobijeni na deci iz radnike klase, u kontradikciji su sa prilino
olakim tvrdnjama nekih teoretiara jezika koji istiu da brzina ovladavanja jezikom predstavlja dokaz njihovih teorijskih postavki da je razvoj jezika u velikoj
meri unutranje determinisan i da postoji uroena ema usvajanja jezika. Oigledno zaboravljaju da decu iz nie radnike klase ometa kulturni nivo porodice
(kultura siromatva) kao i tekoa njihovih nastavnika da razumeju tu kulturu.
Nasuprot tome, mnoga deca predkolskog uzrasta iz srednje klase poseduju
iri renik i sposobnost itanja koju neguju roditelji, a socijalizaciju u koli dopunjuje i potkrepljuje proces socijalizacije koji se vri u porodici (Veldal, 1979:
64, 79). Pod socijalizacijom se ovde podrazumeva mogunost interpretiranja
jednog relevantnog i bliskog iskustva koje menja neko prethodno razumevanje
stvari. U ovom sluaju lako je uvideti kako dete u razvoju stie sposobnosti i
doivljava potekoe ne zbog prirodnog procesa sazrevanja ili svesnog vaspitanja od strane njegovih roditelja i uitelja, ve zahvaljujui odnosima koji preovladavaju u toj porodici, predstavama o vrednostima s gledita roditelja, kao stavovima i govornima navikama drutvene okoline. Dete se sve vie posmatra
kao ljudski kapital, a vaspitanje nam za to daje dobar primer. U prolosti odrastanje nije bilo povezano sa ekonomskim procesima; ono to bi deca nauila kod
kue nije bilo deficitarna roba. Odrastanje se, uz retke izuzetke, nije moglo definisati kao ulaganje kapitala u svrhu obrazovanja radne snage. Danas je sve to
drugaije. Roditelji su samo pomonici nastavnog osoblja u obrazovnom sistemu. U ekonomskom argonu reklo bi se da su oni odgovorni za primarni input
ljudskog kapitala kako bi se njihovo dete kvalifikovalo kao homo economicus.
Kad deca krenu u prvi razred moemo zapaziti velike razlike u njihovoj verbalnoj i matematikoj kompetenciji. To odraava njihove uroene sposobnosti, ali i koliinu ljudskog kapitala uloenog u dete do este godine
njegovog ivota. Ta rezerva kapitala opet odraava razliito ulaganje vremena i druge napore koje su uloili roditelji, nastavnici, braa i sestre, detetovi vrnjaci i samo dete. Proces sticanja predkolskog ljudskog kapitala
analogan je sticanju ljudskog kapitala u koli i u strunom obrazovanju.
(Leibowith, 1974)
Deca iz niih klasa su socijalno i lingvistiki deprivirana: imaju tekoa u
proirivanju renika, funkcija verbalnog planiranja im je ograniena, a miljenje
kruto; sve to, u velikoj meri, ograniava broj novih odnosa koje mogu uspo-
46
Dragan Kokovi
stavljati. Deca iz niih klasa ne pokazuju naroitu elju za lingvistikim usavravanjem i, uopte, vrlo malo panje poklanjaju obrazovanju.4
Srednja klasa namee odreeni stil ivljenja i kroz jezik koji koristi. Oigledno je da razliite drutvene klase spontano stvaraju, ali i odravaju razliite oblike govora i jezikih obrazaca, u skladu sa posebnim potrebama i vrednostima
odreene kulture. Sve ovo utie na neprekidno odravanje razlika meu klasama, razlika koje utiu na odravanje odreenog drutvenog poretka. Analizom
dva govorna obrasca moe se uoiti da ak i tanane razlike u vetini govora
oznaavaju inferiornu ili superiornu poziciju u drutvu. Dakle, jezik je sredstvo
socijalne kontrole na iji razvoj utie socijalni kontekst i drutveno okruenje.
Obrazovni sistem je naroito delotvoran u odravanju moi vladajuih klasa, jer se prikazuje kao neutralan faktor koji je utemeljen na meritokratskim naelima i navodno svima priznaje jednake anse. Na taj nain se prikriva da se
obrazovanje u praksi najvie bavi reprodukcijom stabilnog poretka (Dibe,
2002: 14-15).
Burdijeova istraivanja socijalnog i kulturnog kapitala imala su veliki uticaj
na savremeno sagledavanje veze ekonomskih i kulturnih procesa.
Oslanjajui se na Burdijea, tvrdimo da resursi uopte, stavovi i norme, kao i
poverenje i uzajamnost ali i drutvene infrastrukture kao to su mree i
udruenja, ne mogu opravdano da se shvate kao drutveni kapital po sebi.
Drutveni odnosi mogu ali i ne moraju da olakavaju pojedinevo i kolektivno delanje i prema tome da funkcioniu kao drutveni kapital to zavisi
od specifinog konteksta u kojemu su generisani. Nadalje, ako priroda
drutvenog kapitala zavisi od konteksta, pristupi drutvenim resursima nisu
posredovani pravino niti su jednako raspodeljeni kao to Burdije otvoreno priznaje. Da bi se drutveni odnosi preobratili u drutveni kapital, neophodna je percepcija o tome da specifian resurs postoji, kao i odreeni
oblik drutvenog odnosa koji pojedincu ili grupi omoguava pristup tom
drutvenom resursu. (Posle Tokvila, 2004: 53)
Pjer Burdije na najbolji nain pokazuje kako struktura obrazovanja i pedagoki procesi koji iz nje proistiu u potpunosti obezbeuju reprodukciju postojeih
klasa i grupa. Moda mu se moe zameriti to u njegovim radovima na ovu temu
nedostaju analize i istorijske paralele kada su se obrazovne reforme i drutvene
promene deavale istovremeno. Meutim, on ubedljivo dokazuje da se u postojeim drutvenim odnosima u sistemu obrazovanja skoro nita ne menja. Nije
sluajno da jedan njegov rad nosi naslov kola kao konzervativna snaga. Po
4
Istraivai su utvrdili da decu iz nie radnike klase ometa kulturni nivo porodice (iji je deo
i ekonomsko siromatvo) kao i slabost njihovih nastavnika da razlikuju tu kulturu. Nasuprot
tome, mnoga deca predkolskog uzrasta iz srednje klase poseduju iri renik i sposobnost itanja koji neguju roditelji, a socijalizaciju u koli dopunjuje i potkrepljuje proces socijalizacije
koji se vri u porodici (Veldal, 1979: 64).
47
svemu sudei, svoja istraivanja Burdije je zapoeo razoaran rezultatima studentskog pokreta u Francuskoj 1968. godine, i uopte gubljenjem utopijske
energije i propadanjem radikalnog studenskog pokreta u drugim zemljama.
Literatura
Berk, P. (2002): Istorija i drutvena teorija, Beograd: Equilibrium.
Bernstajn, B. (1979): Jezik i drutvene klase, Beograd: BIGZ.
Bourdieu, P., Passeron J.C. (1977): Reproduction in Education, Society and
Culture, London.
Bourdieu, P. (1992): to znai govoriti, Zagreb: Naprijed.
Burdije, P. (1999): Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Dibe, F. (2002): Srednjokolci, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Fukujama, F. (2004): Drutveni kapital, u zborniku: Kultura je vana, Beograd:
Plato.
Haralambos, M. (1989): Uvod u sociologiju, Zagreb:Globus.
Kokovi, D. (1994): Sociologija obrazovanja, Novi Sad: Matica Srpska.
Lalman, M. (2004): Istorija sociolokih ideja II, Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Leibowith, A. (1974): Home Investment in Children, Chicago.
Posle Tokvila (2004): Zbornik radova Posle Tokvila: Debata o graanskom
drutvu i drutvenom kapitalu u uporednoj perspektivi, Novi Sad: Izdavaka
knjiarnica Zorana Stojanovia.
Protureja (1986): Zbornik radova Proturjena suvremenog obrazovanja,
Zagreb.
Serpal, R. (1978): Uticaj kulture na ponaanje, Beograd: Nolit.
mit, V.H.O. (1999): Razvoj deteta, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva.
Veldal, K. (1979): Drutveno ponaanje, Beograd: Nolit.
48
Dragan Kokovi
CULTURAL CAPITAL AND COMPENSATORY EDUCATION

Summary: Cultural capital and cultural levels contribute to determining school behavior and attitudes towards the school that are the basis of elimination of children from
different class backgrounds. Nowadays the differential distribution of cultural capital and
differential moral conditions of classes are increasingly invoked to explain inequality
among social groups in education and school selection. While the school formally makes
children equal, they are differently prepared to use this right. Some authors argue that the
sociological explanation can most adequately identify differences in success, which is very
often ascribed to pupils unequal talents. The influence of cultural privileges and cultural
capital is not visible only in its superficial manifestations. Cultural elements may also produce the division of classes into status groups, often formed on the basis of national or
ethnic membership. Status groups use shared culture as a marker of belonging to the
group. The role of education used to be enhancing intellectual capital, elitism and privileges. In earlier times, this was more important than encouraging critical thinking. The cultural dimensions of education and cultural styles derive from membership in different
subcultural groups. School success depends on cultural level. Attitudes and orientations
are integral part of culture. Members of the working class that go to school are under powerful psychological strain; they are often oriented to the present, to the joy of the moment
and unwilling to make sacrifices for the sake of some future reward. Orientation to the
present can further reduce motivation for achieving success in higher-level education.
Key words: cultural capital, cultural privileges, education, social groups, inequality.
Jana Baevi
Odeljenje za etnologiju i antropologiju
Filozofski fakultet
Beograd
Kraljev savetnik ili kraljeva luda?

Pjer Burdije i antropologija
obrazovanja u Srbiji danas1
Saetak: U ovom radu bavim se pitanjem odgovornosti intelektualaca i praktinim implikacijama drutvene kritike. Kraljev savetnik i kraljeva luda metaforiki su saeci odreenih istraivakih i politikih izbora/strategija intelektualaca, antropologa, a naroito
antropologa obrazovanja. Posmatram rad Pjera Burdijea, odnosno njegovu kritiku obrazovanja kao instrumenta reprodukcije drutvene nejednakosti, u odnosu na strategije orijentisane ka drutvenom inenjeringu, kao to je rad Margaret Mid i prvih antropologa
obrazovanja. Na kraju, povezujem pitanje izbora istraivakih strategija sa pitanjem o
ulozi intelektualaca u savremenoj Srbiji.
Kljune rei: Pjer Burdije, antropologija obrazovanja, drutvena kritika, uloga intelektualaca.
Uvod
Izgleda da intelektualci danas, uglavnom, daju odgovore. U ovom tekstu,
kao to se vidi u naslovu, pokuau da se vratim moda pomalo zaboravljenoj
tradiciji postavljanja pitanja. Ne planiram da ponudim nikakav konaan odgovor
samo da iznesem nekoliko dilema koje moemo itati iz dela Pjera Burdijea u
Srbiji danas.
Kraljev savetnik ili kraljeva luda?

Kraljev savetnik ili kraljeva luda metaforiki je saetak dileme poznate u
antropologiji. Antropolozi, iji posao gotovo neizbeno ukljuuje blizak kontakt
1
Rad je nastao u okviru projekta Antropologija u 20. veku: teorijski i metodoloki dometi, koji
pod rednim brojem 147037 finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike
Srbije.
50
Jana Baevi
sa populacijama koje prouavaju, oduvek se suoavaju sa problemom primenjenosti rezultata svojih istraivanja (Bennet, 1996) (zanimljivo, ali problem primenjivosti, barem sudei po objavljivanim tekstovima, uglavnom je bio od drugorazrednog znaaja). Naime, zaetak institucionalizovane antropologije blisko
je povezan sa dva projekta upotrebe njihovog znanja u administrativne svrhe:
jedan se odnosio na ureivanje odnosa sa nativnom populacijom, odnosno Indijancima, u SAD, a drugi na upravljanje populacijom u kolonijama Britanske imperije. Meutim, izgleda da su antropolozi vrlo rano poeli da izneveravaju ulogu kraljevog savetnika koja im je dodeljena: u mnogima od ovih projekata
deavalo se da, u stvari, zastupaju interese populacije koju su prouavali, odnosno da se zalau za ouvanje njihove kulture i tradicionalnog naina ivota
to je esto bilo u sukobu sa administrativnom politikom (v. Kenard i Makgregor,
1972:706-709; Bennet, 1996). I ne samo to: amerika antropologija, od njenog
rodonaelnika Franca Boasa, preko istaknutih likova u fazi formiranja kao to su
Rut Benedikt, Margaret Mid, Edvard Sapir i drugi, okrenuvi se ka analizi
sopstvenog drutva, izgradila je filozofsko-etiki okvir u kritici ili barem relativizaciji etosa amerike kulture (v. Milenkovi, 2003; Mid, 1978; Boas, 1982). Preciznije, Boas i njegovi naslednici eksplicitno su koristili opise obiaja, vrednosti i
verovanja u egzotinim kulturama koje su prouavali da bi pokazali kako vrednosti dominantne, amerike kulture kojoj su pripadali, nisu ni univerzalne ni po
definiciji superiorne. Ipak, i u okviru boasovske antropologije mogu se uoiti dve
struje. Agenda jedne, koju Hendler naziva drutvenim kritiarima, sadrana je
u Sapirovoj maksimi destruktivna analiza svega poznatog (destructive analysis of the familiar): antropolozi ove tradicije koristili su opise jezika, obiaja i
vrednosti drugih kultura u cilju podrivanja ideje o univerzalnosti onih karakteristinih za ameriku, odnosno kulturu kojoj su sami pripadali. Druga struja,
nazvana drutvenim inenjerima, koristila je slian komparativni pristup, ali sa
jednim dodatkom: kritika kulture kojoj su antropolozi pripadali nije bila usmerena
samo ka podrivanju pretpostavki o njenoj univerzalnosti ili superiornosti, ve i ka
otvaranju javnosti prema kulturnim alternativama koje bi se mogle iskoristiti u
projektima reforme namenjenim njenom poboljanju (Handler, 1990). Prema
Kerolovoj (Carroll, 1978) (polualjivoj) klasifikaciji intelektualaca, antropolozi
orijentisani prema drutvenom inenjeringu mada nisu u potpunosti preuzeli
ulogu kraljevog savetnika uklapaju se u profil mandarina, klase javnih zvaninika koja veruje da znanje i istraivanje vode racionalnijem upravljanju, dok
su drutveni kritiari sliniji profilu kraljeve lude, intelektualcu koji umesto korisnih saveta daje kritiku vladajue politike.
Antropologija obrazovanja
Problem primenjenosti naroito je karakteristian za antropologiju obrazovanja. Od vremena profilisanja oblasti, preko perioda institucionalizacije u Americi (v. Adamson Hoebel, 1955; Eddy, 1985; Pelissier, 1991), ova subdisciplina
Kraljev savetnik ili kraljeva luda? Pjer Burdije i antropologija obrazovanja u Srbiji danas
51
ukljuuje kako antropologiju o obrazovanju tako i antropologiju u obrazovanju

(Baevi, 2005). Antropologija o obrazovanju podrazumeva upotrebu antropolokih tehnika, analitikih okvira, metoda i koncepata u prouavanju obrazovnih
praksi u najirem smislu te rei (dakle, formalnog kao i neformalnog obrazovanja, tipova i tehnika uenja, narativnog, tekstualnog i kinetikog pamenja, institucija i diskursa, obrazovne politike i drugih disciplina koje se bave poljem obrazovanja). Antropologija u obrazovanju podrazumeva, s jedne strane, primenu
ovih rezultata u dizajniranju, planiranju, evaluaciji i kritici obrazovnih programa i
obrazovne politike, a s druge kritiku refleksiju o nastavi, odnosno predavanju i
uenju antropologije u okviru obrazovnog sistema, na osnovnom, srednjem ili
visokokolskom, optem ili strunom, nivou. Mada istraivaki projekti u antropologiji obrazovanja mogu akcenat stavljati bilo na teorijski, odnosno antropologiju o obrazovanju, bilo na primenjeni aspekt subdiscipline, odnosno antropologiju u obrazovanju, one nikada nisu zaista razdvojene. Zapravo, prva prava, i
verovatno do danas u irokim krugovima najpoznatija, studija u antropologiji
obrazovanja, Sazrevanje na Samoi Margaret Mid (1978 [1928]), eksplicitno
kombinuje ove dve strane.
Mid je svojoj knjizi dala podnaslov Psiholoka studija mladei namenjena
ljudima zapadne civilizacije. Logika Sazrevanja na Samoi u biti je jednostavna:
Mid je odluila da istrauje vezu izmeu procese odgoja i socijalizacije dece i tinejdera na Amerikoj Samoi i postojanja odnosno nepostojanja onoga to
bi se moglo nazvati adolescentskom krizom. Naime, u skladu sa Boasovom
kulturno-deterministikom paradigmom, Mid je pretpostavila da kriza i sukobi
sa autoritetima koji karakteriu period adolescencije amerike omladine nisu
proizvod univerzalnih, biolokih faktora, kojima su obino objanjavani od strane zastupnika biolokog determinizma. Na Samoi Mid je pronala kulturu u kojoj nije bilo tragova adolescentske krize: naprotiv, prema njenim opisima, u
samoanskoj kulturi ovo je period koji je relativno neproblematizovan od strane
bilo adolescenata bilo zrelih lanova zajednice. Nepostojanje adolescentske
krize u samoanskoj kulturi znailo je da problemi vezivani za ovaj period ivotnog ciklusa nisu povezani sa biolokim, odnosno fiziolokim faktorima, ve da
se pre mogu objasniti specifinim razlikama u odgajanju i tretiranju dece i adolescenata na Samoi i u Americi. Ali, postojala je i jedna bitnija implikacija. Nalaz
da pubertetska kriza nije neizbena znaio da je mogue neto izmeniti u amerikom nainu odgajanja dece i tretiranja adolescenata. Ovo je bila, uslovno
reeno, agenda i pouka knjige. Kako je Mid napisala:
Najjae svetlo pae na naine po kojima se samoanski odgoj, u najirem
smislu rei, razlikuje od naega. A od tog kontrasta mogli bismo se, poto smo
stekli novu i ivu svest i samokritinost, okrenuti ponovnom ocenjivanju a
moda i drugaijem oblikovanju odgoja to ga dajemo naoj deci.
(ibid:29).
52
Jana Baevi
Mid je, dakle, upotrebila strategiju karakteristinu za boasovce kroskulturnu jukstapoziciju kao nain drugaijeg sagledavanja, odnosno kritike, sopstvene kulture (v. Marcus and Fischer, 1999: 137-145). Ova kritika imala je cilj:
trebalo je da otvori (ili proiri) teren za debatu o nainima odgajanja amerike
omladine. U kontekstu boasovske kritike, Mid je pripadala struji drutvenih
inenjera; njena etnografija trebalo je da podui ameriko drutvo kako moe
postati bolje, odnosno demokratinije i tolerantnije (v. Handler, 1990, Milenkovi, 2003).
Pjer Burdije i antropologija obrazovanja

Pjer Burdije jedan je od nezaobilaznih autora u antropologiji obrazovanja.
Ne elim da se uputam u raspravu da li je Burdije bio vie sociolog, antropolog/etnolog ili filozof; mislim da je dovoljno rei da nijedan od skorijih pregleda
istorijata antropologije obrazovanja ne proputa da pomene bilo njegova, bilo
dela koja su se oslanjala na neki od njegovih analitikih okvira (v. Yon, 2003;
Shumar, 2004; Pelissier, 1991).
Obrazovanje je jedna od kljunih tema u Burdijeovoj karijeri. Burdije je
izloio pogled na obrazovanje koji ga tretira ne kao sistem racionalne selekcije
najboljih, ve kao dravni instrument koji na sofisticirane naine reprodukuje
klasne i socijalne nejednakosti i tako doprinosi odravanju poretka (Bourdieu et
Passeron, 1970; Bourdieu, 1984). Mada njegovi tekstovi u ovoj oblasti imaju
vie karakter kombinacije filozofskog komentara i sociolokih istraivanja, njihove implikacije za antropologiju obrazovanja su jake i oigledne.
U teorijskom smislu, Burdijeovo insistiranje na znaaju obrazovnih procesa
i obrazovnih institucija u skladu je sa usmeravanjem panje na procese uenja,
odnosno upisivanja kulture, u drutvenim naukama. U antropologiji, znaaj pripisan procesima socijalizacije u odreenu kulturu doao je sa boasovcima i
njihovim konanim otklonom od evolucionistikih i slinih istorijskih paradigmi;
od ranih tumaenja bliskih psihologiji u okviru Kulture i linosti do pristupa koji
vie panje poklanjaju deljenosti znaenja, odnosno kolektivnim predstavama,
u kulturi (v. Gerc, 1998), ideja da se kultura ui tokom veeg dela dvadesetog
veka praktino je aksiomatska u antropologiji. Verovatno najvei Burdijeov teorijski doprinos u ovom smislu jeste posmatranje kulture kao proizvoda interakcije izmeu realno postojeih, odnosno relativno fiksiranih, objektivnih struktura,
i postupaka, delovanja i interpretacija individualnih aktera jednom reju, insistiranje na praksi. Ovo Burdijeovo filozofsko reenje daje odgovor istovremeno
na pitanje stabilnosti kao i promenljivosti kulturnih oblika. U antropolokom smislu, ova pitanja su od fundamentalnog znaaja, budui da obuhvataju dve klase
objekata antropoloke analize s jedne strane, kolektivna odnosno deljena
znaenja u odreenoj zajednici, a s druge interpretacije, miljenja i aktivnosti
pojedinanih lanova, odnosno stvarnih ili pretpostavljenih informanata.
53
Burdije odnos strukture i aktera, odnosno istovremenu relativnu trajnost i relativnu promenljivost kulturnih oblika objanjava procesom u kome objektivni elementi u sistemu utiu na stvaranje trajnih elemenata kod subjekata, koji zatim na
odreeni nain utiu na njihovo miljenje, delovanje i ponaanje. Jasno je zato je
od samog poetka proces uenja i vaspitanja u samoj sri Burdijeovog interesovanja naime, proces upisivanja habitusa nije nita drugo nego proces socijalizacije, u najirem smislu. S jedne strane, Burdije je insistirao na nesvesnoj prirodi
ovog procesa, naroito u drutvima sa neformalnim obrazovnim institucijama:
Sve dok pedagoki rad nije jasno ustanovljen kao posebna i samostalna
praksa i dok cela jedna grupa i celo jedno simboliki strukturisano okruenje
vre, bez specijalizovanih aktera i posebno odreenih trenutaka, jednu anonimnu i rasplinutu pedagoku delatnost, sutina modusa operandi koji definie
praktino znanje prenosi se u praksu, u praktinom stanju, ne dostiui nivo diskursa. Ne oponaaju se modeli, ve postupci drugih (...) Eksperimentalne
analize procesa uenja koje utvruju da obrazovanje ili primena jednog pojma
ne zahteva svesno razumevanje elemenata ili optih odnosa na delu u pojedinanim primerima omoguavaju razumevanje procesa preko kojeg sistematski
proizvodi sistematskih dispozicija, tj. prakse i dela, tee da uzrokuju, sa svoje
strane, nove sistematske dispozicije.
(Burdije, 1999:172).
Meutim, s druge strane, istakao je znaaj koji u industrijalizovanim drutvima imaju formalne obrazovne institucije osnovne i srednje kole, a naroito
univerziteti.
Ovim dolazimo do praktine strane Burdijeovog obrazovnog opusa. Na
teorijskoj ravni, njegovo razmatranje procesa obrazovanja kao dela reprodukcije
kulturnih i drutvenih normi bilo je relativno vrednosno neutralno, zadravajui se
na nivou deskripcije; meutim, kada je u pitanju analiza konkretnih obrazovnih
institucija u Francuskoj, Burdijeov doprinos je mnogo vie kritiki orijentisan. Naime, ono to Burdije radi, naroito u La Reproduction i Homo Academicus-u, jeste
da otkriva sakrivene strane francuskog obrazovnog sistema, demistifikujui
klasnu licemernost koja stoji iza retorike meritokratije i drutvenog napretka. Ili,
Utoliko to produeni rad na upisivanju proizvodi trajan i prenosiv habitus, tj.
upisuje u skup legitimnih primalaca sistem ema percepcije, miljenja, procena i
aktivnosti (delimino ili potpuno identinih), pedagoki rad doprinosi proizvodnji i
reprodukciji intelektualne i moralne integracije grupe ili klase u ije ime deluje.
(Bourdieu et Passeron, 1970: 50);
Bolje od politikih religija ija je najea funkcija, kako je Maks Veber primetio, bila da privilegovanim klasama ponudi teodikeju o njihovoj privilegovanosti, bolje od soteriologija onog sveta koje doprinose perpetuiranju drutvenog
poretka obeanjem posthumne inverzije tog istog poretka, bolje od verovanja u
54
Jana Baevi
Karmu (...), danas kola, sa ideologijom (prirodne) darovitosti i uroenih sklonosti legitimie cirkularnu reprodukciju drutvenih i kolskih hijerarhija. Stoga,
najspecifinija i najskrivenija funkcija obrazovnog sistema sastoji se u prikrivanju
njegove objektivne funkcije, tj. prikrivanju objektivne stvarnosti njegovog uticaja
na klasne odnose.
(ibid: 250)
Jasno je da je Burdijeov stav prema zvaninim obrazovnim institucijama
neuvijeno kritiki. U tom smislu, Burdije se uklapa u Kerolovu klasifikaciju intelektualca kraljeve lude, onog koji otkriva i ismeva ovekove tatine, njegove
lai, prevare i pretenzije (Carroll, 1978: 147). Za razliku od Margaret Mid i slino
drutveno-inenjerski nastrojenih amerikih antropologa obrazovanja, Burdije
nigde ne nudi alternativu, odnosno bolje reenje za obrazovni sistem od ve
postojeeg, koje kritikuje.
Iz nekog razloga, (kraljeva luda) ne uestvuje u nadmetanju za opipljivu
mo (...) on tei ka moi vieg reda, uticaju na vlastodrce, kraljeve. (...) Samo
on je dovoljno lukav da zamisli da je ve zauzimao sve vane poloaje na svetu i
sa njih se povukao, da pobegne iz dosadne rutine i gadnih konflikata stvarne politike u privatnost u kojoj moe da se sam zabavlja posmatrajui ve suvie
predvidljive smicalice onih naivnijih od njega.
(Carroll, 1978: 149).
Slino Fukou, Burdije predstavlja jednu obuhvatnu, detaljnu, otru i bespotednu kritiku institucija koje su u sri odranja poretka, ne samo u Francuskoj
ve i u celom zapadnom svetu; meutim, implikacije ovakvih kritika mogu da
budu deskriptivnog, metodolokog, filozofskog, verovatno i etikog, ali vrlo retko
praktinog karaktera. Radikalno posmatrano, koliko je kritika drutvenih inenjera u antropologiji obrazovanja konstruktivna, toliko je Burdijeova destruktivna.
Naravno, mogue je priu zavriti stavom da je gotovo svaka kritika postojeeg drutvenog poretka manje ili vie destruktivna u varijantama koje naginju marksizmu, zato to je krajnja implikacija, odnosno jedino mogue reenje,
revolucija, a u onim koje naginju postmodernizmu, krajnji relativizam koji se granii sa nihilizmom (Burdije bi se verovatno naao negde na sredini). Meutim,
da li je to dovoljno?
Pjer Burdije, antropologija obrazovanja i uloga

intelektualaca u Srbiji danas
Da li je zaista dovoljno Burdijeovu konceptualizaciju obrazovanja smestiti na
policu kraljevih luda i odatle izvlaiti kao deo prigodnog intelektualnog vokabulara sa ciljem da se impresioniraju ve preobraeni? ak i ako bismo zanemarili filozofski okvir pitanja odgovornosti intelektualaca (v. Bernstin, 2000; Rorti,
1992), ak i ako bismo zanemarili meusobnu impliciranost teorije i prakse u
55
antropologiji obrazovanja, Burdijeova kritika deluje suvie dobro, korisno i savremeno da bi je trebalo ispustiti u trenutku kada politika budunost Srbije u nezanemarljivoj meri zavisi od procesa evropskih integracija, koje podrazumevaju i
integraciju obrazovnog prostora. U krajnjoj liniji, sam Burdije naroito u poslednjim godinama ivota i rada nije uopte zazirao od javnih politikih istupa, niti
od jasne formulacije potrebe za primenjenou istraivakih rezulata (Bourdieu,
1999). Mada, kako i inkel pokazuje, politika nije bila odsutna iz Burdijeovih dela
ni u samom poetku (a to je oigledno i na primerima odnosa 1968. u Francuskoj
i njegovih kritika obrazovanja), upravo su poslednja, najprogramskija istupanja
ta koja su Burdijeu obezbedila popularnost koja je daleko prevazilazila granice
akademskog sveta (Schinkel, 2003). Meutim, ovde smo suoeni sa jednim paradoksom: ista dela koja su Burdijeu donela najveu popularnost, i to je jo bitnije, najvei uticaj jesu ona koja dobijaju kritike na raun intelektualne nesofisticiranosti, odnosno, zamene naune analize politikom retorikom (ibid: 71-72).
Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja. Prvo je da li je, moda, uloga kraljevog
savetnika poeljniji izbor za intelektualce u Srbiji od uloge kraljeve lude? Ovo
je, zapravo, vraanje na staro pitanje za koga piemo, i zato. Izbor koji se
neizbeno namee svim drutvenim naunicima jeste da li e ostati u kuli od slonovae i odatle ironino posmatrati drutvene dogaaje, ili se ukljuiti i pokuati
da na njih aktivno uestvuju. Naravno, dihotomija izmeu kraljevog savetnika i
kraljeve lude je, kao i veina dihotomija, vetaka. Mogue je naizmenino
praktikovati jednu ili drugu strategiju, manje ili vie, u zavisnosti od konteksta, itd.
Meutim, ovo nije izbor koji ostaje u domenu privatnih, odnosno individualnih
preferencija. Na sreu ili nesreu, ovaj izbor ima direktne implikacije za politike
disciplina, odnosno naine na koje se nauke predstavljaju u javnosti, te samim
time i na potencijalni uticaj njihovih praktikanata. Drugo pitanje, dakle, jeste da li
je poeljnije usmeravati politike disciplina ka ekspertizi tipa kraljevog savetnika,
makar to znailo i da je neophodno odustati od intelektualne sofisticiranosti,
otrine i nezavisnosti koje se vezuju za kraljevu ludu? Kao to sam obeala na
poetku, neu odgovoriti. Mislim samo da su ovo neka od pitanja koja ne smemo
da izgubimo iz vida, nezavisno od toga ta je povod naeg razgovora.
Literatura
Adamson Hoebel, E. (1955): Anthropology in Education. U: Yearbook of Anthropology 1955, 391-395.
Baevi, J. (2005): Veronauka i(li) evronauka: kritika elemenata reforme obrazovanja 2000-2003, ili ta antropologija o obrazovanju moe da kae o antropologiji u obrazovanju. Glasnik Etnografskog instituta Srpske
akademije nauka i umetnosti LIII, 173-186. Beograd: SANU.
Bennet, J.W. (1996): Applied and Action Anthropology: Ideological and Conceptual Aspects. Current Anthropology, Vol. 36, supplement.
Bernstin, R. (2000): Odgovornost filozofa. Beograd: Beogradski krug.
56
Jana Baevi
Boas, F. (1982): Um primitivnog oveka. Beograd: XX vek.

Bourdieu, P. (1999) : Sociology in Question. London: Sage.
Bourdieu, P. (1984) : Homo Academicus. Paris : Minuit.
Bourdieu, P. et Jean-Claude Passeron (1970): La Reproduction: Elements pour
une thorie du systme denseignement. Paris: Editions de Minuit.
Burdije, P. (1999): Nacrt za jednu teoriju prakse. Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Carroll, J. (1978): In Spite of Intellectuals. Theory and Society, Vol. 6 No. 1,
133-150.
Eddy, E. M. (1985): Theory, Research and Application in Educational Anthropology. Anthropology & Education Quarterly, Vol. 16, No 2, 83-104.
Gerc, K. (1998): Tumaenje kultura I. Beograd: XX vek.
Handler, R. (1990): Boasian Anthropology and the Critique of American Culture. American Quarterly, Vol. 42, No. 2, 252-273.
Kenard, E. A. i G. Makgregor (1972): Primenjena antropologija u dravnoj upravi Sjedinjene drave. U: Antropologija danas, ur. A. L. Kreber. Beograd:
Vuk Karadi.
Marcus, G. E. and Michael J. Fischer (1999): Anthropology as Cultural Critique
(2nd Ed.). Chicago: University of Chicago Press.
Mid, M. (1978): Sazrevanje na Samoi. Beograd: Prosveta.
Milenkovi, M. (2003): Problem etnografski stvarnog. Beograd: Srpski genealoki centar.
Pelissier, C. (1991): Anthropology of Teaching and Learning. Annual Review
of Anthropology, Vol. 20, 75-95.
Rorti, R. (1992): Konsekvence pragmatizma. Beograd: Nolit.
Schinkel, W. (2003): Pierre Bourdieus Political Turn?. Theory, Culture & Society, Vol. 20(6), 69-93.
Shumar, W. (2004): Making Strangers at Home: Anthropologists Studying Higher Education. The Journal of Higher Education, Vol. 75, No. 1, 23-41.
Yon, D. A. (2003): Highlights and Overview of the History of Educational Ethnography. Annual Review of Anthropology, Vol. 32, 411429.
57
KINGS ADVISOR OR KINGS FOOL? PIERRE BOURDIEU AND THE

ANTHROPOLOGY OF EDUCATION IN CONTEMPORARY SERBIA
Summary: This paper addresses the issue of the responsibility of intellectuals and
practical implications of social critique. Both the role of kings advisor and that of kings
fool have been options for intellectuals, anthropologists, and anthropologists of education
in particular, in the past and present. In this paper, I examine the work of Pierre Bourdieu, or
rather his critique of education as a means of reproduction of social inequality, in comparison to more social-engineeringoriented research strategies, such as that of Margaret
Mead and the early anthropologists of education. I consider both strategies in relation to the
role of intellectuals engaged in debates concerning contemporary Serbian society.
Key words: Pierre Bourdieu, anthropology of education, social critique, role of intellectuals.
Dejana Prnjat
Akademija umetnosti Braa Kari
Beograd
Saetak: Pre pola veka francuski sociolog Pjer Burdije pokrenuo je pitanje razlika u statusu francuskih studenata, s obzirom na razlike u njihovom socijalnom poreklu. Burdije nalazi da, osim ekonomskih, u velikoj meri status studenata odreuju kulturne barijere, koje
su najee bile zanemarivane u teorijskim istraivanjima. U radu emo nastojati da prikaemo neke slinosti izmeu Burdijeovih razmiljanja o francuskim studentima i studentima beogradskih univerziteta danas.
Kljune rei: Burdije, obrazovanje, studenti, kulturne barijere, nejednakost
Pismenost je bila izrazita privilegija povlaenih slojeva sve do 15. veka i

Gutenbergovog otkria, koje je umnogome olakalo umnoavanje tekstova do
tada prepisivanih rukom, najee po manastirima i dvorovima. Pojava tamparske maine uticala je na ubrzano irenje pismenosti i prenoenje znanja.
Obrazovanje je most, kao to kae Parsons, izmeu porodice i drutva kao
celine, koje nas priprema za ulogu odraslih u drutvu.1 Osim to se prenosi
znanje, preko kolovanja se oblikuju i svest i stavovi pojedinaca, i tako vri njihova socijalizacija kroz usvajanje niza pravila i drutvenih vrednosti. Zato drave
kontroliu rad obrazovnih institucija, od davanja dozvola za rad, do prihvatanja
ili odbijanja nastavnih planova.
Da podsetimo da su u Evropi dugo postojala dva osnovna koncepta obrazovanja. Jedan se primenjivao u Velikoj Britaniji i skandinavskim zemljama, s
akcentom na osposobljavanje za praktian rad, a drugi u ostalom delu Evrope
(kao tipian primer najee se navodi Francuska), koji je imao enciklopedijski
pristup. Poetkom devedesetih godina prolog veka gotovo sve evropske zemlje prelaze na prvi model, to se objanjava poveanjem broja nezaposlenih i
u najrazvijenijim zemljama, nemogunou da privreda absorbuje veliki broj
opteobrazovanih, te potrebom da se pojedinci osposobe za konkretan posao.2
1
2
http://www.hewett.norfolk.sch.uk/CURRIC/soc/EDUCATIO/parsons.htm
http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em90/med/med.htm#top
60
Dejana Prnjat
S obzirom na to da su se esto mogla uti miljenja da iz naih kola izlaze uenici koji imaju odreena znanja, ali nisu u stanju da to znanje primene, moglo bi
se zakljuiti da je na obrazovni sistem pripadao drugom modelu.
Prema podacima Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije broj studenata u Srbiji koji upie osnovne studije iznosi, u proseku, 33.000 godinje, a
svake godine oko 12.000 studenata stekne diplomu.3 Prosena duina studiranja je oko 8 godina, a preko 60% upisanih studenata nikada ne stigne do diplome, iako zavre dve ili ak tri godine studija.4 Prema reima Srbijanke Turajli,
biveg pomonika ministra prosvete, u naoj zemlji niko ne operie analizama
koliko priznatih strunjaka imamo u odnosu na druge svetske univerzitete i koliki
je to procenat u odnosu na broj upisanih i svrenih studenata,5 pa se procena
njihove uspenosti najee meri kroz pojedinane line uspehe zavrenih studenata na renomiranim svetskim univerzitetima.
Interesantan je i podatak iz izvetaja6 UNESCO-a i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) da je dolo do naglog porasta interesovanja
mladih ljudi za studije u srednje razvijenim zemljama, tako da ih je u prethodnoj
deceniji fakultete upisalo za treinu vie nego u razvijenim zemljama.
koli je oduvek pridavana posebna panja, jer pored obrazovne ima i vaspitnu ulogu. O znaaju vaspitanja govorio je jo Platon,7 ali i o nainima da se
gradivo prilagodi potrebama drave. On, na primer, u svojim Zakonima kae
da niko ne sme da izvede pesmu koju nisu prethodno ispitali uvari zakona i o
njoj doneli odluku, pa makar ona bila i ljupkija od pesama Tamirida ili Orfeja
(Platon, 1977: 316). S druge strane, neke njegove ideje, kao to su vaspitanje
oba pola, nadzor nastavnika i slino, primenjuju se i danas. O njegovoj Akademiji iz etvrtog veka pre nove ere se ponekad govori kao o prethodnici evropskih
modernih univerziteta.
Prvi srednjovekovni univerziteti u Evropi bili su Magnaurski univerzitet u
Carigradu, osnovan 849. godine, a zatim slede italijanski univerziteti iz Salerna
(takoe 9. vek) i Bolonje (11. vek), i Univerzitet u Parizu8 (12. vek). Kod nas je
tek 1905. godine osnovan Univerzitet u Beogradu,9 Univerzitet umetnosti 1973,
a privatni univerziteti devedesetih godina prolog veka.
Pre gotovo pola veka francuski sociolog Pjer Burdije objavio je koautorski
rad sa an-Klodom Paseronom, pod nazivom Les hritiers. Les tudiants et la
3
http://www.mps.sr.gov.yu/code/navigate.php?Id=111
http://www.see-educoop.net/education_in/pdf/heser_reform-ser_srb_t02.pdf
5
http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em233/med/med1.htm
6
www.uis.unesco.org/wei2005
7
Neki autori, poput Vernera Jegera, smatraju da je itava Platonova filozofija delo vaspitanja.
8
Mnogi srednjovekovni univerziteti u zapadnoj Evropi stvoreni su pod okriljem crkve.
9
Poetkom 19. veka bila je osnovana Velika kola u Beogradu, koja se moe smatrati nekom vrstom pretee Univerziteta u Beogradu.
4
61
culture, u kojem je pokrenuta tema istinske jednakosti studenata u Francuskoj, s

obzirom na njihovo socijalno poreklo. Kako primeuje Milo Nemanji u svom
prikazu ovog dela za nau javnost, ma koliko bila iroka mrea obrazovnih
ustanova i ma koliko te ustanove bile otvorene i pristupane u formalnom smislu
za pripadnike svih drutvenih slojeva, postojee nejednakosti u drutvu deluju
tako da je za jedne put od osnovnog do visokog obrazovanja prilino lak, i bez
veih prepreka, dok se drugima na tom putu ispreuju vee ili manje prepreke,
meu kojima one ekonomskog karaktera nisu uvek jedine i presudne. Na ovom
podruju negativna drutvena selektivnost, ini se, dolazi do najsnanijeg izraaja (Nemanji, 1966: 1197).
Mada ekonomske barijere nisu u centru razmatranja Burdijea i Paserona,
smatramo da su i ove prepreke veoma aktuelne danas meu beogradskim studentima. Verujemo da nema mnogo porodica koje dananje kolarine viih kola
i fakulteta u Beogradu tretiraju kao zanemarljivu stavku u svom budetu. Upravo
ekonomske barijere su razlog to se neretko uju albe na raun kolskog sistema, koji odaje utisak da stimulie ekonomski povlaene slojeve. Meutim, i pored toga to deca koja ne potiu iz imunih porodica najee jesu optereena,
barem delimino, brigom o sopstvenoj egzistenciji, to na njihov izbor fakulteta u
velikoj meri utie visina kolarine i to, za razliku od svojih kolega iz imunih porodica, koje mogu sebi da priute obnavljanje godine, oni ne mogu, ekonomske
prepreke nisu dovoljne da objasne zato procenti kolskog mortaliteta mogu da
budu toliko razliiti s obzirom na drutvene klase. Zanemaruju se viestruki i esto zaobilazni putevi preko kojih kola neprestano eliminie decu iz najzaostalijih
sredina. Postoje kulturne prepreke koje su vrlo velike i koje je potrebno savladati
(nav. prema: Nemanji, 1966: 1198).
Meu najee kulturne prepreke spadaju jezike barijere, koje se mogu
ispoljiti na vie naina, od toga da studenti imaju potekoe da razumeju predavaa, do naina na koji sami izlau usvojeno gradivo na ispitima siromaniji im
je renik, velika upotreba argona i potapalica, nesigurni su u korienju stranih rei i izraza, mada ih, ipak, rado koriste, makar i pogreno itd. Poznato je ...
koliko uspeh u koli zavisi od sposobnosti izraavanja misli, a te sposobnosti se
formiraju koliko u porodici, onoliko i na prethodnom stupnju kolovanja (Nemanji, 1966: 1199). Burdije i Paseron s pravom istiu da je nepravedno to se
ne uvia da je neuspeh u koli povezan sa izvesnim socijalnim situacijama, na
primer, intelektualnom atmosferom porodice, sa strukturom jezika kojim se govori u porodici, sa stavovima u odnosu na kolu i kulturu koji mogu da podstiu ili
da destimuliu, on je prirodno prebaen na plan nedostatka talenta (ibid.)
Problem se uslonjava i kada se zna da uspeh na studijama i univerzitetske
diplome u prilinoj meri odreuju kojim poslom e se neko baviti i koliko e biti
plaen za svoj rad, te u tom smislu socijalno poreklo moe da utie ne samo na
poloaj studenta u toku studija, ve i na njegovo budue ukljuivanje u profesionalni ivot.
62
Dejana Prnjat
Na osnovu izloenog moglo bi se zakljuiti da pripadanje odreenoj klasi sa

sobom nosi odreene privilegije i ogranienja, a ta ogranienja su, smatra Burdije, gotovo nepromenljiva. U svojoj izjavi za New York Times on objanjava da, po
njegovom miljenju, habitus nije poguban, ali se, naalost, moe izmeniti samo
u okviru vrlo ogranienih mogunosti. To je nalik kompjuterskom programu koji
usmerava neije izbore (Eakin, 2001).
Literatura
Eakin, Emily (2001): The Intellectual Class Struggle: Social Status Tends to
Seal Ones Fate, Says Frances Master Thinker, The New York Times, January 6, 2001
Nemanji, Milo (1966): Les hritiers. Les tudiants et la culture, Gledita 8-9.
Platon (1977): Zakoni, Beograd: BIGZ.
www.hewett.norfolk.sch.uk/
www.ekonomist.co.yu/
www.mps.sr.gov.yu/
www.see-educoop.net/
www.uis.unesco.org/wei2005
THE TOPICALITY OF BOURDIEUS CRITIQUE OF SCHOOL

Summary: Fifty years ago, French sociologist Pierre Bourdieu noticed a remarkable
inequality in status of French students depending on their social background. Bourdieu
found that, beside economic barriers, these differences were to a large extent determined
by cultural barriers, most frequently neglected in theoretical studies of the issue. In this
paper we are going to present some similarities between Bourdieus observations regarding French students and the situation of students of Belgrade universities today.
Key words: Bourdieu, education, students, cultural barriers, inequality.
3.
MOGU]NOSTI TEORIJE POLJA
Milo Nemanji
Institut za kriminoloka i socioloka istraivanja
Beograd
Aktuelnost pojma intelektualno polje

u savremenom kulturnom kontekstu
Saetak: Jedan socioloki esej Pjera Burdijea pod naslovom Intelektualno polje i stvaralaka zamisao, objavljen u Francuskoj 1969. godine, kada je ovaj veliki francuski i svetski
sociolog ve bio na putu izgradnje svog originalnog kategorijskog aparata, ostaje i dalje
aktuelan i pored toga to je ovaj koncept sam Burdije u velikoj studiji iz 1992. godine, koja
se bavi genezom i strukturom polja knjievnosti, proirio i precizirao. Osnovna svojstva intelektualnog polja, kao dela drutvenog prostora, prema prvobitnom konceptu, jesu autonomija u odnosu na politiku, ekonomsku i versku vlast, postojanje neega to se naziva
kulturnim legitimitetom i aktera koji se podvrgavaju vaenju tog legitimiteta. U potonjoj studiji Burdije je, razraujui ideju o polju moi, utvrdio hijerarhiju meu razliitim poljima na
kojima se prepliu ekonomski, kulturni i simboliki kapital i intelektualno polje odredio kao
podreeno polju moi. Ovaj koncept i u svojoj prvobitnoj verziji, a pogotovo dopunjen u pomenutoj studiji, omoguio je aplikaciju na jedan istorijski materijal kakav predstavljaju
drutvo i kultura u Srbiji u razdoblju od sredine pa do kraja 20. veka. Prelazei u kategoriju
tzv. socijalistikih drutava sa monopolom politike vlasti, drutvo i kultura u Srbiji u pomenutom razdoblju proli su, prema analizi koja je ovde napravljena, kroz tri faze: prvu, koja
je trajala do sredine 60-ih godina 20. veka i koja je obeleena potpunom premoi politike
moi, drugu, koja je poela tih 60-ih godina i trajala do poetka 90-ih godina 20. veka i
treu, koja nastaje u to vreme i traje do danas, s prelomnom 2000. godinom. U tom dugom
razdoblju smenilo se nekoliko generacija intelektualaca, podvrgavajui se razliitim kulturnim legitimitetima, od potpune potinjenosti politikoj moi do relativne autonomije u
poznim 90-im godinama. Ostalo je otvoreno pitanje kakve su karakteristike intelektualnog
polja danas.
Kljune rei: intelektualno polje, geneza, intelektualci Srbije.
U dugoj i plodnoj naunoj karijeri Pjera Burdijea, koja je trajala pune 43 godine, ako kao poetnu uzmemo 1958, kada je objavljena njegova knjiga Sociologie de lAlgrie, godina 1964. je nesumnjivo prelomna za buduu orijentaciju
ovog francuskog sociologa. Upravo te godine pojavljuju se dve znaajne knjige
koje P. Burdije potpisuje sa svojim saradnikom an-Klodom Paseronom i koje
66
Milo Nemanji
nagovetavaju njegovu dalju vrstu i trajnu orijentaciju. Druga od ove dve knjige, Les hritiers les tudiants et la culture, prikazana u broju 8-9 asopisa
Gledita za 1966. godinu (Nemanji, 1966), sadri ve mnoge elemente jedne
originalne socioloke i kulturoloke koncepcije, ukljuujui i nov pojmovni aparat. Bavei se studentima, njihovim socijalnim poreklom, uslovima studiranja,
uspesima i neuspesima tokom studija, ova dvojica autora dola su do znaajnih
zakljuaka, meu kojima se izdvaja onaj da ne postoji nijedna drutvena kategorija ija bi aktuelna ponaanja i osobine bili u veoj meri posledica prethodnih
uticaja, a meu tim uticajima dominantno mesto ima kultura. Velika socioloka
imaginacija je oigledno prosvetlila oba ova autora, otvarajui im put ka novim
saznanjima i novim pojmovima. U toj studiji ve se susreemo s pojmovima kao
to su kolski mortalitet, kojim se objanjava veliki procenat neuspenih studenata iz deprivilegovanih drutvenih slojeva, ili harizmatika ideologija, pomou koje privilegovane klase nalaze legitimaciju za svoje kulturne privilegije, a
koje su, u stvari, socijalnim nasleem pretvorene u individualnu darovitost ili linu sposobnost. Pjer Burdije e ostati dosledan na tom putu istraivanja drutva i
kulture i stvaranja koherentnog teorijskog sistema. Ve sredinom tih ezdesetih
godina 20. veka on je bio na putu konstrukcije svojih fundamentalnih pojmova,
kao to su kulturni kapital i habitus i odreivanja ekonomskog, kulturnog i
simbolikog kapitala kao glavnih izvora drutvene moi.
Geneza kljunog pojma ovog saoptenja potie iz 1969. godine, kada je
Pjer Burdije u asopisu Les Temps modernes objavio jedan zanimljiv socioloki
esej, ubrzo, ve 1970. godine, preveden i objavljen u broju 10 asopisa Kultura
pod naslovom Intelektualno polje i stvaralaka zamisao. Ovu ideju o intelektualnom odnosno knjievnom polju i njegovoj genezi i strukturi Pjer Burdije e kasnije, 1992. godine, detaljno razraditi u velikoj studiji Pravila umetnosti. Geneza
i struktura polja knjievnosti, prevedenoj i objavljenoj kod nas 2003. godine u
izdanju kue Svetovi iz Novog Sada.
ta nam nudi ova zamisao o intelektualnom polju i u kom smislu je taj pojam
aktuelan za promiljanje savremene kulturne situacije kod nas? Intelektualno
polje je, pre svega, deo drutvenog prostora koji, po Burdijeu, tei da funkcionie kao simboliki prostor, polje na kome se, kao autonomnom, javlja i susree u
procesu stvaralake komunikacije jedan isto intelektualni sloj, koji se definisao nasuprot ekonomskoj, politikoj i verskoj vlasti (Burdije, 1970: 75). Razume se, Burdije ima u vidu francusko drutvo druge polovine 20. veka u kome su
neki procesi zavreni jo krajem 19. veka. Autonomija intelektualnog polja, kao
jedno od njegovih najbitnijih svojstava, istorijska je kategorija. Stupanj autonomije polja (a otuda i stanje odnosa snaga koje se uspostavljaju) znaajno varira
shodno epohama i nacionalnim tradicijama (Burdije, 2003: 311). Knjievno
polje je, u francuskom kulturnom prostoru, dostiglo stepen autonomije, po Burdijeu, u drugoj polovini 19. veka, koji posle nije prevazien. Meutim, zbog hijerarhije koja se uspostavlja u odnosima meu razliitim oblicima kapitala i
njegovih posednika, polja proizvodnje u kulturi zauzimaju podreeni poloaj u
Aktuelnost pojma intelektualno polje u savremenom kulturnom kontekstu
67
okviru polja moi (Burdije, 2003: 306). Time je, oigledno, priznata dominantna
uloga drutvene moi pred kraj 20. veka i ekonomskog kapitala kao jednog od
njenih izvora. Istina, ve u sociolokom eseju iz 1969. godine Burdije otkriva
osnovne principe na kojima intelektualno polje poiva i tipove ponaanja aktera
na njemu. Ovde su, izmeu ostalog, kljuni jo i pojmovi geneza javnog smisla, pojam kulturne legitimnosti, posveenih dela i sl. Kao prvo, Burdije istie
da se intelektualac odreuje istorijski i drutveno u onoj meri u kojoj je deo intelektualnog polja u odnosu na koje se njegova stvaralaka zamisao definie i
konstituie (Burdije, 1970: 99). A kao deo intelektualnog polja svaki stvaralac
da bi se oznaio prekid sa harizmatikom ideologijom stvaraoca, navodiemo
re pisca, napominje na jednom mestu u Pravilima umetnosti Burdije
podvrgnut je odreenim pravilima. Ova pravila se podvode pod ono to se naziva kulturnom legitimnou, a ova se svodi na to da svaki pojedinac, hteo on ili
ne, priznavao to ili ne, bude u sferi primenjivanja jednog sistema pravila koje
omoguava da se odredi i opredeli njegovo ponaanje u odnosu na kulturu
(Burdije, 1970: 92).
Postoji, meutim, neto jo znaajnije u celoj ovoj koncepciji o intelektualnom polju i stvaralakoj zamisli. Kao celina, sa svim svojim akterima, pojedincima i institucijama, polje je deo, kao to smo videli, drutvenog prostora i, u istorijskom smislu, pripada jednom vremenu, jednoj epohi. U osnovi logike integracije
jednog drutva i jedne epohe lei, naglaava Burdije, implicitna aksioma razumevanja i oseajnosti (1970: 100). Intelektualac pripada ovom drutvu po nesvesnom kulturnom koje duguje svom intelektualnom rastu, a naroito svom kolskom oblikovanju (Burdije, 1970: 104). Suoen ve u svojim prethodnim
istraivanjima sa ogromnim uticajem kole u francuskom kolskom sistemu, Burdije se ve u ovom radu pribliava punoi jednog novog pojma ili, preciznije reeno, pojma kome je on dao nov smisao. Kao snaga koja oblikuje navike kola
daje onima koji su bili pod njenim posrednim ili neposrednim uticajem ne toliko
posebne i pojedinane misaone sheme, ve onu optu oblikovanost koja raa
posebne sheme primenljive na razliite oblasti misli i delanja, a to se moe
nazvati kulturni habitus (Burdije, 1970: 105). Ne smem da tvrdim da je ovo i prva
upotreba ovog kljunog pojma, ali je verovatno ovaj socioloki esej jedan od ranih Burdijeovih radova gde se on spominje. Punu definiciju pojma habitus Burdije
daje u studiji koja je u Francuskoj objavljena 1972. godine, a kod nas prevedena i
objavljena tek 1999. godine (Burdije, 1999). Ta definicija glasi: Praksa je ... proizvod dijalektikog odnosa izmeu jedne situacije i jednog habitusa, shvaenog u
smislu sistema trajnih i prenosivih dispozicija, koji ukljuujui sva prethodna iskustva, dejstvuje u svakom trenutku kao matrica opaanja, vrednovanja i delovanja, i omoguava izvravanje velikog broja razliitih zadataka (Burdije, 1999:
162). Tako je habitus kao proizvod istorije ugraen, ako tako moe da se kae, i u
strukturu intelektualnog polja, odreujui nain opaanja, vrednovanja i delovanja i pripadnika intelektualnog sloja. Zahvaljujui karakteristikama habitusa ovog
specifinog sloja kakav je intelektualni, mogli bi se, smatra Burdije odrediti inte-
68
Milo Nemanji
lektualni i kulturni prostori i generacije obeleavanjem skupa neizbenih pitanja i

tema koja definiu kulturno polje jedne epohe (Burdije, 1970: 104). Razvijajui i
dalje produbljujui ovu svoju teorijsku zamisao, Burdije, veliki istraiva, u velikoj
studiji iz 1992. godine posee za ubedljivim istorijskim primerima oblikovanja
kulturnog odnosno knjievnog polja, sa snanim linostima koje su obeleile pojedine etape u dinamici knjievnog polja. Tako, na primer, Burdije pie sledee:
Flober je, kao to se zna, mnogo doprineo uz neke druge, posebno Bodlera,
nastanku knjievnog polja, kao sveta za sebe, koje podlee sopstvenim zakonitostima (2003: 76). Ovom prilikom nije mogue uputati se u analizu ovog Floberovog doprinosa, ali je nuno zadrati se na jo jednom stavu koji se odnosi na
svojstva polja kulturne proizvodnje. Nauka o knjievnom delu u kulturi pretpostavlja razumevanje tri podjednako nune i povezane radnje: a) analizu poloaja
knjievnog polja (itd) u okviru polja moi i njegov razvoj u toku vremena; b) analizu unutranje strukture knjievnog dela (itd), sveta koji se pokorava sopstvenim
zakonima funkcionisanja i promene i c) analizu geneze habitusa onih koji zauzimaju te pozicije, itd. (Burdije, 2003: 303). Trea analiza nas najvie pribliava
sociolokom prouavanju stvaralake linosti, a ceo ovaj teorijsko-analitiki okvir
se ini izuzetno plodnim i podsticajnim i za druge segmente intelektualnog polja,
a ne samo knjievnog. U svakom sluaju, bez ovakvog teorijsko-analitikog okvira teko bi bilo prouiti i objasniti sve mne, svu dinamiku i svu, slobodno se
moe rei, dramatiku intelektualnog polja u okviru istorije kulture druge polovine
20. veka na ovom prostoru koju nazivamo Srbijom.
Intelektualno polje u Srbiji u istorijskoj perspektivi

Prilozi koje imamo na ovu temu do sada su uglavnom dolazili vie iz krugova
istoriara, knjievnika, istoriara umetnosti, publicista nego iz redova sociologa,
mada je u poslednjoj deceniji, od 1995. do 2005. godine, bilo vie interdisciplinarnih skupova posle kojih su se pojavili i zbornici radova uesnika na njima, na kojima su zapaenu ulogu imali i sociolozi. Knjigama iz prve grupe pripadaju npr.
Efemeris Dejana Medakovia, Oiljci i opomene Dimitrija orevia, Nekropolje
Predraga Palavestre, Prijatelji Dobrice osia i dr. Ove i njima sline knjige dobra
su graa za analizu intelektualnog polja u Srbiji u 20. veku. to se tie tematizovanja problema poloaja i uloge intelektualca u drutvu na sociolokim i drugim
skupovima na kojima su uestvovali i sociolozi, svakako treba pomenuti nauni
skup Sociolokog drutva Srbije pod nazivom Jugoslovensko drutvo krajem
90-ih, posle koga je objavljen zbornik radova u kome se nalazi i jedan prilog posveen intelektualnoj eliti Srbije krajem 90-ih godina (Nemanji, 1995). Kikindski
dijalozi, iji je pokreta Jovica Trkulja s Pravnog fakulteta u Beogradu, imali su
2002. godine za temu Intelektualci u tranziciji. Zbornik u kome se nalo 24 rada
sadri i priloge 11 sociologa. Neke socioloke teme delimino korespondiraju s
teorijsko-analitikim okvirom Pjera Burdijea, kao na primer, Humanistiki intelektualni tip: formiranje, istorijska uloga, njegove granice (M. Brdar), Srpski intelektualci u svetlu sociologije (M. Mitrovi), Srpski intelektualci i modernizacija
69
(. Vukadinovi), Misionarska inteligencija u dananjoj Srbiji (S. Antoni) i dr.

Najzad, da pomenemo u ovom kontekstu i Novosadske socioloke dane
odrane 28-30. maja 2004. godine s temom Drutvo u tranziciji modeli, alternative, perspektive, skup na kome su uglavnom uestvovali sociolozi i u ijem
krugu nije mogla da bude zaobiena i tema o kulturi i intelektualcima. Treba pomenuti sledee radove: Protivrenosti nasleenog kulturnog obrasca i savremene kulturne elite u Srbiji (M. Nemanji), Drutvene institucije i kulturni identitet
(M. Mitrovi), Multikulturalnost i regionalizacija u uslovima tranzicije (M. Tripkovi). Svi radovi sa ovog skupa objavljeni su u Sociolokom pregledu (januar-jun
2004), br. 1-2.
Bilo bi neuputno davati, makar i u najkraim crtama, prikaze samo ovde pomenutih radova, mada oni delimino referiraju na Burdijeov pristup u analizi intelektualnog polja. Meutim, ako hoemo da budemo dosledni teorijsko-analitikom okviru Pjera Burdijea, ne moemo ipak da prihvatimo kao gotova reenja
nalaze i zakljuke pomenutih radova, ma koliko oni bili podsticajni za ovaj nain
razmiljanja. Potrebno je imati u vidu osnovne karakteristike intelektualnog polja,
njegovu genezu i strukturu, problem autonomije, njegovu poziciju u odnosu na
polje moi i karakter te moi, najzad genezu habitusa svih aktera na intelektualnom polju u odreenom vremenu. Vreme od 50-ih godina 20. veka pa do kraja
tog veka u zemljama koje su posle Drugog svetskog rata doivele radikalnu promenu drutvenog sistema, koju je pratila politikom voljom nametnuta radikalizacija kulturnog modela, kao to je bio sluaj s Jugoslavijom i drugim zemljama jugoistone Evrope, bilo je vreme velikih protivrenosti i u prvim decenijama tog
perioda karakteristino po apsolutnoj dominaciji politike moi. Intelektualno polje koje se formiralo do 60-ih godina 20. veka ne samo da nije bilo autonomno,
ve je bilo u svim svojim funkcijama podreeno neprikosnovenoj partijskoj moi.
Novi intelektualni sloj nije mogao da se definie nasuprot politikoj vlasti, ve
samo u saglasnosti i s posveenjem te politike vlasti. Tradicija intelektualnog
polja formiranog izmeu dva svetska rata bila je naputena, bolje rei napravljen
je potpun raskid s tom tradicijom. Veina intelektualaca ovog vremena, meu kojima je bilo mnogo knjievnika, poput D. osia, A. Isakovia, O. Davia, T. Mladenovia i dr, izala je iz partizanskih injela. O tome uverljivo svedoi sam Dobrica osi u svojoj knjizi Prijatelji. Ova generacija kojoj pripada i poznati pisac je
generacija roenih poetkom 20-ih godina 20. veka, generacija studenata i srednjokolaca pred Drugi svetski rat, iji su pripadnici bili nadahnuti idejama komunizma, koje su se irile posle uvrivanja Sovjetskog saveza, a naroito posle
panskog graanskog rata, mada je meu njima bilo i znatno starijih, kao to su
Oskar Davio ili Tanasije Mladenovi. Kada su se sreli u Manjeu 22. oktobra
1944. godine, D. osi, kao lan Sekretarijata Ujedinjenog saveza antifaistike
omladine Srbije, i Antonije Isakovi, takoe poznati pisac, kao lan Polit-odeljenja Trinaeste proleterske divizije, imali su tek neto vie od 20 godina i raspolagali ogromnom politikom moi. Autor ovih redova je u to vreme imao 12 godina i
pamti ga na sasvim drugaiji nain. U navedenom saoptenju za Novosadske
70
Milo Nemanji
socioloke dane 2004. godine, dakle 60 godina kasnije, pokuao sam bar da
naznaim sudbonosne protivrenosti nasleenog kulturnog obrasca upravo u to
vreme prvih godina komunistike vladavine. Moglo bi se rei da u ovom talasu
koji je donela istorija nije bilo protivtee, njemu vie nije imao ko da se suprostavi,
jer je globalna politika mo bila tako podeljena da su komunisti u naoj zemlji
imali odreene ruke da zavedu apsolutnu vlast. Moda je to posledica i jednog
vremena izmeu vremena, kako je to formulisao lucidni Branko Lazarevi
(1883-1968), koji u istoimenom eseju iz 1936. godine pie: ...U ovom veku ceo
svet ivi kao u nekom vremenu izmeu vremena, u optoj zabuni i pometnji merila, sistema i vrednosti, bez oslonca i razreenja, pod stranim pritiskom istorije i
nekih ideologija (nav. prema: Palavestra, 2003). U svakom sluaju, kobni politiki brzaci tridesetih godina ovog (dvadesetog M.N) veka, kako pie Zdenka
Petkovi-Proi u svojoj studiji Kritike ideje Svetislava Stefanovia, dovele su
do velikih podela meu srpskim intelektualcima, a neke, kao to je bio sluaj sa
S. Stefanoviem i Dragiom Vasiem, oterale i u smrt. Deo intelektualaca koji je
pripadao graanskom intelektualnom polju, da se tako izrazim, meu kojima su
Rastko Petrovi, Jovan Dui i Milo Crnjanski, ostali su u rasejanju, prva dvojica
u SAD, trei u Velikoj Britaniji. Drugi deo tih intelektualaca iz predratnog perioda,
kao to su Ivo Andri, Isidora Sekuli i dr. morali su da se prilagode novom vremenu i pristanu na saradnju. Na osnivakom kongresu Saveza knjievnika Jugoslavije 1946. godine, za generalnog sekretara izabran je edomir Minderovi
(1914-1966), koji je iz rata izaao kao proveren i prekaljen borac, do grla ukljuen u sistem nove vlasti koja mu je odredila staranje o knjievnosti i knjievnicima (Palavestra, 2003). Nominalni predsednik Ivo Andri (1892-1975) imao je
podreenu ulogu. On je bio veliko ime i do 1961. godine, a kada je te godine dobio Nobelovu nagradu za knjievnost bio je okruen posebnom panjom. Najzad, postojali su intelektualci stare generacije, ve afirmisani pred Drugi svetski
rat, poput Marka Ristia (1902-1984), koji su svesrdno saraivali sa novom
vlau. U svakom sluaju, tako formirano intelektualno polje nije moglo da bude
autonomno itavu deceniju i po po dolasku komunista na vlast, ali po logici samog intelektualnog polja, koje tei stvaranju kulturnog legitimiteta po sopstvenim
zakonitostima, i ovo intelektualno polje, kakvo je stvarano i stvoreno u prvoj deceniji posle velikog rata, poelo je da se krajem 60-ih godina prolog veka menja.
Intelektualno polje u Srbiji u fazi kulturne emancipacije

Subverzija je, ako tako moe da se kae, poela ve u prethodnom razdoblju i potekla je, kao to najee biva, iz redova vladajue elite. Knjievnost je
bila ogledno polje na kome su poele da se deavaju promene, a knjievnici nosioci otpora jednom rigidnom kulturnom modelu, koji je dao peat intelektualnom
polju tokom prvih desetak godina posleratnog perioda. Nimalo nije sluajno da je
u tzv. kritikoj knjievnosti krajem 60-ih godina ortodoksija komunistike ideologije prvo i najsnanije bila uzdrmana. Slobodan Seleni je svojim romanom Memoari Pere Bogalja iz temelja uzdrmao tzv. novu klasu. S druge strane, Borislav
71
Peki, buntovnik od samog poetka, svojim knjigama Godine koje su pojeli skakavci najupeatljivije je ocrtao jedno vreme velikih represija. U tim godinama,
moglo bi se rei, bilo je vrlo teko ouvati dostojanstvo i istotu intelektualnog poziva bilo koje vrste, a istovremeno biti i ovek politike, pa se tako javio jedan soj
ljudi meu intelektualcima nazvan ketmanima. Sam B. Peki ima jednu definiciju
ketmanstva koje oznaava svesnu obmanu radi zatite vlastite istine, ali i linosti. Mihailo Panti smatra da je Pekievo delo u celini kao metaforiki sklop
zatvor/civilizacija meu najdubljim i najsugestivnijim (Panti, 1994: 29).
Intelektualno polje iji nam se obrisi pomaljaju ve sredinom 60-ih godina
prolog veka i koje svoju punou dobija tokom sledee decenije, nesumnjivo
ima druge karakteristike, daleko je otvorenije i, iako i dalje nije potpuno autonomno, izgradilo je svoj tip legitimiteta zasnovan dobrim delom i na autoritetu
naune, knjievne i umetnike kritike i plodne kulturne produkcije u celini. Osnivanje Katedre za sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1959. godine,
njen razvoj tokom sledeih godina i pojava prvih diplomiranih studenata sredinom 60-ih godina 20. veka oznaavaju, takoe, ovu prestrukturaciju intelektualnog polja, jer se u sferi drutvenih nauka naputa rigidna koncepcija istorijskog
materijalizma kao opte paradigme za drutvene nauke. Filozofija, psihologija,
etnologija, istorija i druge nauke pojave poinju da prouavaju i tumae u drugom kljuu. U intelektualno polje se ukljuuje nova generacija intelektualaca
roenih izmeu 1930. i 1940. godine i kolovanih u razdoblju 1950-1960. godine. Samo na katedrima za filozofiju, sociologiju, etnologiju, pedagogiju, istoriju i
jo nekima magistirao je i doktorirao veliki broj diplomiranih studenata ovog, ali i
drugih fakulteta u razdoblju 1963-1998. godine.
Izbor romana decenije 1981-1990. godine pokazao je, pored velike knjievne produkcije u ovom razdoblju iz koje je izlueno 10 romana u ui izbor, i kriterijume irija, koji je na otvorenim sesijama u Biblioteci grada Beograda raspravljao
o romanima predloenim za najvie priznanje. U tom izboru od 10 romana nali
su se: Oevi i oci S. Selenia, Sudbine M. Popovia, Lagum S. Velmar-Jankovi,
Cink D. Albaharija, Hazarski renik M. Pavia, koji je na kraju proglaen romanom decenije. Danas, 15 godina posle uzdizanja Hazarskog renika na pijedestal najboljeg meu tolikim drugim dobrim romanima, kritiarka Jasmina Ahmetagi je celu knjigu posvetila argumentaciji da je ovaj roman postavljen tako
visoko samo zato to je bio izraz snane postmodernistike struje. Ovo samo
potvruje stav P. Burdijea da analizom unutranje strukture knjievnog dela
(itd), sveta koji se pokorava sopstvenim zakonima funkcionisanja i prakse
moemo da otkrijemo popularnost u jednom odnosno nepopularnost u drugom
vremenu nekog knjievnog dela ako je knjievno polje autonomno i akteri na
njemu slede principe kulturne legitimnosti. Ovom prilikom, naravno, ne ulazimo u
to da li je vreme oduzelo sjaj jednom knjievnom delu.
Sve ove promene, ire u intelektualnom polju, ue u knjievnom, ali povezane jedne s drugima u vremenu koje sledi, posebno u poslednjoj deceniji 20.
72
Milo Nemanji
veka, rezultat su koliko imanentne logike razvoja samog intelektualnog polja toliko i svih protivrenosti koje su nasleene iz prethodnog razdoblja i koje, ove
protivrenosti, imaju korena u genezi habitusa onih koji zauzimaju odreene
poloaje na prestrukturisanom intelektualnom odnosno knjievnom polju. Samo
jedna ozbiljna burdijeovska analiza, da se tako izrazim, mogla bi da d odgovor
na pitanje kakve su karakteristike tog i takvog intelektualnog polja, da li je dovoljno autonomno i kojim moima je bilo podreeno. Na jedno novinarsko pitanje sredinom 90-ih godina: Kakva je uloga intelektualaca u smutnom vremenu?,
u anketi koja je trajala dva meseca i u kojoj je uestvovalo preko 30 intelektualaca razliitnog profila, dobijeni su i vrlo razliiti odgovori. U prilogu objavljenom u
zborniku Jugoslovensko drutvo krajem 90-ih analizirani su neki od ovih odgovora (Nemanji, 1995). Primera radi, prof. univerziteta Leon Kojen je izjavio sledee: Sam intelektualac ne bi trebalo da ali za vremenom koje mu je na trenutak dalo neuobiajeno veliku ulogu u politikom ivotu. Njegovi pravi uticaj u
politici uvek je dugoroan, a ne kratkoroan, uticaj ideja, a ne uticaj linosti. Razume se, u ovih poslednjih deset godina desile su se takve promene da je u tim
promenama i intelektualno polje izmenjeno.
Ovo najnovije razdoblje, od oktobra 2000. godine do danas, s obzirom na to
da je jo uvek sve u velikom previranju, najtee je procenjivati, imajui u vidu
sloenost intelektualnog polja i sve protivrenosti koje su pratile njegovu dinamiku tokom proteklih decenija. Intelektualno polje u celini, posebno neki njegovi delovi, nali su se u jednoj novoj konstelaciji odnosa drutvene moi i kulturnog legitimiteta. Neke instance na tom polju, od Univerziteta u Beogradu i drugim
univerzitetskim centrima u Srbiji, preko naunih instituta i SANU, do kritiarskih
krugova i razliitih instanci za posveivanje, kao to su brojni iriji za dodelu sve
veeg broja nagrada, menjaju donekle svoju ulogu mnoge gube na znaaju,
druge dobijaju sve vei znaaj, neke se prilagoavaju novonastaloj situaciji itd.
Na celom kulturnom polju deavaju se radikalne promene, pre svega u redefinisanju javnog i privatnog sektora, s naglaskom na ulozi trita, to izaziva mnoge
reakcije. Dovoljno je napomenuti da pored est dravnih univerziteta, danas u
Srbiji postoji isto toliko, ako ne i neto vie privatnih univerziteta od najstarijeg
BK univerziteta, preko Megatrend univerziteta, do najmlaeg Singidunum univerziteta. Menadment je postala ona arobna re, formula koja ide uz naziv
mnogih fakulteta na ovim privatnim univerzitetima i koja bi trebalo da pomogne
da se razrei taj sloeni odnos izmeu stvaranja i potronje, izmeu ponude i potranje itd. Kada je re o samoj kulturnoj proizvodnji, kojoj P. Burdije pridaje poseban znaaj u svojoj teorijsko-analitikoj shemi, najvie je, moda, potresa u
izdavatvu, pa ne treba da iznenadi veliki broj kritikih osvrta na probleme u
ovom sektoru kulturne proizvodnje, koji dolaze s raznih strana i od ljudi razliitih
habitusa. Dugovi izdavaa pristiglu nematinu dele svi izdavai: i oni kojima su
se slivale dravne, partijske pare i oni koji su se muili da objave vredne knjige,
pie Simon Simonovi, knjievnik i aktuelni direktor izdavakog preduzea
Rad, a Saa Hadi-Tani, takoe knjievnik i dugogodinji urednik Gradine u
73
Niu, pie sledee: Sudbina izdavaa privatizovanjem izdavakih preduzea

trgovci urednikuju, a urednici trguju. Zaboravlja se pri tome da je i u razdoblju
od sredine 70-ih godina bilo vrlo mnogo manjih privatnih izdavaa, meu kojima
je, na primer, najpoznatiji Slobodan Mai sa svojim nezavisnim izdanjima. Selekcije rukopisa i objavljivanje knjiga nesumnjivo su u jednoj kulturi, i pored revolucionarnog tehnolokog napretka pojavom raunara i informatike tehnologije u
celini, jo uvek jedan od najznaajnijih akata kulturnog legitimiteta. Ne moe se
rei da se na tritu knjiga ne pojavljuje veliki broj naslova, kako iz oblasti tzv.
lepe knjievnosti tako i iz oblasti drutvenih i humanistikih nauka. Na knjievnom polju kao pisci javljaju se nova imena, poev od Vladimira Arsenijevia, Milice Mii-Dimovske i Marije Jovanovi, preko Veselina Markovia i Ljubice Arsi
do Gorana Petrovia, koji je ve postao kultni pisac na domaem knjievnom
polju uz, naravno, dosta plodno knjievno stvaralatvo ve ranije potvrenih
knjievnih stvaralaca kao to su S. Velmar-Jankovi, Radovan Beli Markovi,
Vladislav Bajac, Danilo Nikoli i mnogi drugi. Istovremeno, pomeraju se i neka
teita u vrednovanju te knjievne produkcije. Ve je pomenut roman Hazarski
renik M. Pavia, a nedavno je malu knjievnu buru na knjievnom polju izazvalo
odbijanje akademika Miroslava Pantia da knjievniku Jovici Ainu urui uglednu Andrievu nagradu za prozni rad Dnevnik o vagini, nagradu iza koje su stali
lanovi irija: Ljiljana op, Ivan Negriorac i Gojko Tei. Time se, opet, vraamo
na pitanje Pjera Burdijea koje glasi: Ko vri posveivanje, kako se vri selekcija
koja, u neodreenoj i neizlunoj zbrci stvorenih, pa i objavljenih dela, izdvaja dela
dostojna ljubavi i divljenja, dela koja zasluuju da budu sauvana i posveena
(Burdije, 1970: 86). Sluaj je dospeo u Krupni plan lista Politika, s osvrtom novinarke Marine Vulievi pod naslovom Da je samo naslov drugi... i sledeim
komentarom: iri, dakle, stoji iza kvaliteta prie koju je Jovica Ain, slobodoumni
stvaralac, moda ba u elji da zaintrigira, i moda ba teei da se sukobi sa
izgleda jo preovlaujuim naelom da se uzviena tema podrava na uzvieni
nain, nazvao tako kako je nazvao. Ovde, oigledno, nije nita sporno. Sluaj je
naveden kao paradigmatian primer promene u sferi posveivanja i selekcije.
Svi su iskoristili svoju slobodu da izraze svoj stav.
Tako, na kraju, dolazimo do kljunog pitanja promene kulturnog obrasca,
geneze habitusa svih aktera na intelektualnom polju i uloge nekih kljunih institucija u davanju kulturnog legitimiteta mnogim intelektualnim inovima. Ovde
se, u navedenom sluaju, kao i u mnogim drugim, ne radi, to bi se inae moglo
pomisliti, o sukobu generacija. Pjer Burdije je i u tom pogledu jasan i izriit kada
pie: ...Jasno je da generacijski sukobi ne suprotstavljaju starosne grupe razdvojene odreenim prirodnim svojstvima habitusa koji su stvoreni uz pomo
razliitih naina generisanja, odnosno uslova postojanja koji, time to namee
drugaije definicije nemogueg, mogueg, verovatnog i izvesnog, ine da jedni
smatraju ili razumnim odreene prakse u sklonosti koje drugi doivljavaju kao
nezamislive ili skandalozne, i obratno (Burdije, 1999: 161). U ovoj napetosti
izmeu razliitih praksi i moguih objanjenja njihove opravdanosti i utemelje-
74
Milo Nemanji
nosti, lei sva dramatika dogaanja ne samo na itnelektualnom polju nego u

irokom drutvenom prostoru u okviru koga se konstituie i ovo polje i u kome
nije zavrena istorijska delegitimizacija jedne vrste drutvene moi i s njom povezane simbolike moi.
Literatura
Bourdieu, P. et J-C. Passeron (1964): Les hritiers. Les tudiants et la culture,
Paris: Editions du Minuit.
Burdije, P. (1970): Intelektualno polje i stvaralaka zamisao, Kultura, br.10, str.
74-110.
Burdije, P. (1999): Nacrt za jednu teoriju prakse, Beograd: Zavod za udbenike i
nastavna sredstva.
Burdije, P. (2003): Pravila umetnosti. Geneza i struktura polja knjievnosti, Novi
Sad: Svetovi.
osi, D. (2005): Prijatelji, Beograd: Politika/Narodna knjiga.
Nemanji, M. (1966): Les hritiers. Les tudiants et la culture par Pierre Bourdieu et Jean-Claude Passeron, Gledita, br. 8-9, str. 1197-1200.
Nemanji, M. (1996): Intelektualna elita Srbije krajem 90-ih godina, u: Jugoslovensko drutvo krajem devedesetih: stanja i izgledi, Beograd: Socioloko
drutvo Srbije, str. 125-138.
Nemanji, M. (2004): Protivrenosti nasleenog kulturnog obrasca i savremene intelektualne elite u Srbiji, Socioloki pregled, br. 1-2.
Palavestra, P. (2003): Nekropolje, Beograd: Otkrovenje.
Panti, M. (1994): Aleksandrijski sindrom, Beograd: Srpska knjievna zadruga.
THE TOPICALITY OF THE CONCEPT OF INTELLECTUAL FIELD IN THE

CONTEMPORARY CULTURAL CONTEXT
Summary: Pierre Bourdieus sociological essay entitled Intellectual Field and the
Creative Idea, published in France in 1969, when this prominent French and international sociologist was already on his way to constructing his original categorial apparatus,
remains topical to this day. In later years, Bourdieu extended and elaborated the concept
of intellectual field, especially in his voluminous 1992 study dealing with the genesis and
structure of the literary field. In the original conceptualization, the basic features of the intellectual field are autonomy from political, economic and religious powers, the existence
of what is called cultural legitimacy, and actors who recognize the validity of this legitimacy. In the latter study Bourdieu, elaborating the idea of the field of power, established a
hierarchy among different fields in which economic, cultural and symbolic capital intersect, and defined the intellectual field as subordinate to the field of power. In its original
75
version, and particularly as elaborated in the 1992 study, the concept of intellectual field
may be applied to the historical material provided by the Serbian society and culture in the
period from mid- to late 20th century. After the installation of the so-called socialist society
with the monopoly of political power, the society and culture in Serbia have passed, according to the analysis presented here, through three stages: the first lasted until the
mid-1960s was characterized by total domination of political power; the second, starting
in 1960 and ending in the early 1990s; and the third, emerging at the turn of that decade
and continuing to this day, with the year 2000 marking a crucial break. In this long period
several generations of intellectuals have succeeded each other, subjecting themselves
to different forms of cultural legitimacy, from complete subordination to the political power
to relative autonomy in the late 1990s. The question of the properties of the intellectual
field today remains open.
Key words: intellectual field, genesis, Serbian intellectuals.
Branimir Stojkovi
Fakultet politikih nauka
Beograd
Saetak: Pjer Burdije (1930-2002) je jedno od velikih imena francuske sociologije iji
nauni znaaj i ugled daleko prevazilaze nacionalne okvire. On je na sasvim drugaiji nain itan u Francuskoj nego u anglosaksonskom svetu. Dok je u francuskoj sociologiji
njegovo neosporno mesto meu sociolozima ije su teorijske zamisli valjano empirijski
utemeljene, dotle ga anglofonska sociologija sagledava pre svega u kontekstu njegovog
doprinosa razumevanju problema kulturne (in)kompetencije i uvoenja koncepta kulturnog kapitala. On, uz to, nastavlja tradiciju angaovanih intelektualaca koju je u Francuskoj uspostavio Emil Zola, a nastavio an-Pol Sartr. Neki od pojmova koje je on uveo u
renik sociologije su postali delom opte intelektualne kulture. Jedan od takvih pojmova
jeste Burdijeov pojam kulturnog kapitala. Druga takva temeljna kategorija Burdijeove sociologije jeste habitus. Njima se pridruuje pojam polja, koji je Burdije s uspehom ve primenio u prouavanju ustrojstva francuske kulture i posebno knjievnog ivota, kao i sistema akademskih institucija, ali koji svoju punu primenu nalazi i u analizi medijskog
sistema i pogotovo televizije. U Burdijeovoj analizi televizije, ali i medija u celini, kljuan je
pojam polja novinarstva kao mikrokosmosa koji ima vlastite zakonitosti i koji je autonomno konstituisan. Zato se i ne moe razumeti na osnovu uvida u inioce koji su u odnosu
na njega spoljanji. Ni samo polje novinarstva Burdije ne smatra homogenim ve analizira distribuciju moi izmeu pojedinih njegovih sektora (tampe, radija i TV) kao i na odnose dominacije i subordinacije unutar svakog od njih. Tako se u na televizijskom segmentu
medijskog polja uspostavljaju konkurentski odnosi izmeu velikih, nacionalnih TV-mrea,
ali i odnosi zavisnosti izmeu ovih i regionalnih i lokalnih TV-stanica, koje programski i
ekonomski sve vie zavise od ovih prvih.
Kljune rei: Burdije, polje novinarstva, mediji, televizija, kulturni kapital, habitus.
Pjer Burdije (1930-2002) jedno je od velikih imena francuske sociologije iji

nauni znaaj i ugled daleko prevazilaze nacionalne okvire. U tematskom broju
British Journal of Sociology posveenom Burdijeovom konceptu kulturnog kapitala ukazano je na injenicu da je upravo Burdije bio najcitiraniji autor u britanskim sociolokim asopisima u 2000. godini i da su iza njega ostala takva imena
kao to su Gidens, Bek ili Fuko. Pri tom je, to samo po sebi govori o kompleksnosti Burdijeove socioloke misli, on na sasvim drugaiji nain itan u Fran-
78
Branimir Stojkovi
cuskoj nego u anglosaksonskom svetu. Dok je u francuskoj sociologiji njegovo

neosporno mesto meu vrsnim sociolozima ije su teorijske zamisli valjano
empirijski utemeljene, dotle ga anglofona sociologija sagledava pre svega u
kontekstu njegovog doprinosa razumevanju problema kulturne (in)kompetencije i uvoenja koncepta kulturnog kapitala (Savage, Bennett, 2005: 1). On, uz to,
nastavlja tradiciju angaovanih intelektualaca, koju je u Francuskoj uspostavio
Emil Zola, a nastavio an-Pol Sartr. Evo samo jednog primera takvog Burdijeovog javnog angamana koji prevazilazi nacionalne granice: na skupu svetskih
medijskih magnata, koji je povodom predstojee konferencije Svetske trgovinske organizacije u oktobru 1999. odran u Parizu, uesnicima se obratio Pjer
Burdije. U izlaganju iji je naslov bio Pitanja stvarnim gospodarima sveta on
istovremeno otro i argumentovano upozorava na pogubne posledice procesa
globalizacije medija na kulturu shvaenu kao opte dobro oveanstva, ali i kao
mnotvo nacionalnih kulturnih tradicija (Bourdieu, 2002).
Svrstavanje Pjera Burdijea unutar nekog od savremenih sociolokih pravaca rizian je i nezahvalan poduhvat, utoliko pre to vie nije re samo o njemu i
njegovom opusu ve i o radovima njegovih brojnih saradnika, odnosno sledbenika koji spadaju u vie posebnih sociologija (kulture, umetnosti, obrazovanja,
intelektualaca, medija, politike, drutvenih pokreta...). Ako bi se, ipak, pokualo
situiranje Burdijeove orijentacije unutar sociologije, onda bi kao orijentir mogla
da poslui sintagma konstruktivistiki strukturalizam ili strukturalistiki konstruktivizam,1 kojoj Burdije pribegava kada eli da sam sebe predstavi. Druga najpriblinija odrednica Burdijeove socioloke orijentacije bila bi ona koju koristi Alen
Turen jo jedno veliko ime francuske sociologije. U svom pregledu teorijskih
orijentacija francuske sociologije Alen Turen svrstava Burdijea u kritiki strukturalizam, koji istrauje drutvo kao sistem ija je osnovna odlika sukob grupa kao
objektivnog i subjektivno-doivljajnog realiteta (Touraine, 1986: 139).
Iako je nizom veoma cenjenih knjiga ve poodavno ustolien na sam vrh
francuskog akademskog Olimpa i svrstan meu nekoliko vodeih svetskih sociologa, Burdije sve do pre petnaestak godina nije spadao meu pisce sociolokih bestselera.2 On je, naime, sloene probleme savremenog, u prvom redu
francuskog drutva, tumaio na ne manje sloen nain, to sigurno za rezultat
1
Terminom strukturalizam ili strukturalistiki elim da kaem da u samom drutvenom svetu,

a ne iskljuivo u simbolikim sistemima, jeziku, mitologiji, itd, postoje objektivne strukture nezavisne od svesti i volje drutvenih aktera, koje su sposobne da usmere i sputaju njihovo delovanje
ili njihove predstave. Terminom konstruktivizam elim da kaem da postoji drutvena geneza,
sa jedne strane, obrazaca opaanja, razmiljanja i delovanja koji sainjavaju ono to ja nazivam
habitus, i sa druge strane drutvenih struktura, naroito onoga to nazivam poljem i grupama,a
posebno onoga to se obino naziva drutvenim klasama (Burdije, 1998: 143).
2
Prva njegova knjiga koja je naila na interesovanje najire publike bila je La Misre du monde (1993). U njoj Burdije, sa grupom saradnika, istrauje oblike bede, patnje i siromatva u
francuskom drutvu. Vaan deo knjige pored istraivakih priloga koji su svojevrsna sinteza
sociologije i etnografije ini i sedamdesetak intervjua sa ponienim i uvreenim i oni su osnovni razlog to se knjiga nala na listi bestselera.
79
nije imalo popularni stil koji bi bio razumljiv znaajnijem delu ak i one univerzitetski obrazovane italake publike. Neki od pojmova koje je on uveo u renik
sociologije su i uprkos poslovinoj hermetinosti njegovog stila postali delom
opte intelektualne kulture. Jedan od takvih pojmova za koje bi se skoro moglo
rei da pripadaju inae malobrojnim aksiomatskim postavkama sociologije (kao
to su to, na primer, Dirkemov pojam anomije ili Veberov pojam harizme) jeste
Burdijeov pojam kulturnog kapitala, bez koga nije mogue zamisliti analizu
kljune obrazovno-kulturne dimenzije stratifikacionih procesa u savremenim
drutvima. Druga takva temeljna kategorija Burdijeove sociologije jeste habitus.
Koncept habitusa se pokazao izrazito pogodnim pri istraivanju strukturiuih
struktura savremenih drutava, ali ga heuristiki jo uspenije koriste antropolozi u analizi do nedavno zanemarenih odlika tradicionalnih drutava. Njima se
pridruuje pojam polja, koji je Burdije s uspehom ve primenio u prouavanju
ustrojstva francuske kulture i posebno knjievnog ivota, kao i sistema akademskih institucija, ali koji svoju punu primeni nalazi i u analizi medijskog sistema i
pogotovo televizije.
Prednost Burdijeovog sistemskog teorijskog pristupa sociologiji jeste u
tome to je akumulirao svojevrsni heuristiki kapital koji mu omoguava da veoma raznorodne probleme na primer, one kabilskog drutva,3 posetilaca evropskih muzeja,4 klasne uslovljenosti ukusa,5 socijalne lingvistike6 ili odnosa meu
polovima7 sagleda na istovremeno produbljen i samosvojan, jednom reju
burdijeovski nain.
Polje novinarstva i novinari kao profesionalna grupa

U Burdijeovoj analizi televizije, ali i medija u celini, kljuan je pojam polja novinarstva, kao mikrokosmosa koji ima vlastite zakonitosti i koji je autonomno
konstituisan, te se ne moe razumeti na osnovu uvida u inioce koji su u odnosu
na njega spoljanji (Burdije, 2000). Ni samo polje novinarstva Burdije ne smatra
homogenim ve analizira distribuciju moi izmeu pojedinih njegovih sektora
(tampe, radija i TV), kao i na odnose dominacije i subordinacije unutar svakog
od njih. Tako se u televizijskom segmentu medijskog polja uspostavljaju konkurentski odnosi izmeu velikih, nacionalnih TV-mrea, ali i odnosi zavisnosti
izmeu ovih i regionalnih i lokalnih TV-stanica koje programski i ekonomski sve
vie zavise od ovih prvih. Tek se unutar polja novinarstva odreuje relativna
vanost i uticaj jednog glasila kako u tom polju tako i u odnosu na celinu javnosti. Deava se, naime, da pojedino glasilo uopte ne promeni ureivaku politiku, sadraj i izgled, ali da promene (pokretanje, gaenje ili sutinske promene
3
4
5
6
7
Nacrt za jednu teoriju prakse tri studije o kabilskoj etnologiji (Bourdieu, 1999a).
L amour de lart (Bourdieu et Darbel, 1966).
La Distinction, critique sociale du jugement (Bourdieu, 1979).
to znai govoriti ekonomija jezikih razmjena (Bourdieu, 1992).
Vladavina mukaraca (Burdje, 2001).
80
Branimir Stojkovi
ureivake politike) drugih glasila koja deluju unutar istog polja bitno promene
njegov relativni znaaj i ulogu. Tako pokretanje novog dnevnog lista bitno utie
na poloaj, ali i na adaptivno prilagoavanje svih ve postojeih dnevnih novina.
Burdije analizira i odnose unutar pojedinih novinskih i televizijskih kua
ukazujui, pri tom, na povodljivost i ak kolaboracionizam onih novinskih aktera
(urednika) koji su blii vrhovima medijskih korporacija, odnosno njihovim vlasnicima. Njih Burdije smatra zagovornicima ideologije cinizma kao osnove novinarstva i poredi sa Tersitom nakaznim smutljivcem (i pripadnikom svetine) iz
Homerove Ilijade (Bourdieu, 1999: 5). Tek ako se u vidu imaju svi ti nivoi determinacija moi e da se shvati poloaj svakog pojedinog novinara, ali i to zato
upravo on izvetava tako, a ne drugaije. Burdijeove simpatije su na strani neposrednih proizvoaa novinskih sadraja (novinarskog proletarijata), onih koji
tek poinju novinarsku karijeru i rade peake poslove, a plaeni su zavisno
od duine objavljenog lanka.
Novinari se najee definiu kao profesionalna grupa, a ne kao profesija u
punom smislu te rei. Novinarstvo je poznato i kao meka profesija za razliku od
tvrdih kakve su lekarska, farmaceutska, pravnika ili inenjerska. To znai da
lekar, pravnik ili inenjer koji to eli moe, posle odgovarajue obuke u redakciji
(tokom koje stie neophodna praktina umea) da bude novinar, ali obrnuto nije
mogue. Novinari su poznati i kao otvorena profesija koja nuno ne zahteva ni
prethodno formalno obrazovanje, ni odgovarajuu diplomu: Definicija je tautoloka: novinar je onaj ko obavlja svoju glavnu delatnost u tampanim ili elektronskim medijima. Preciznije reeno, novinarima se smatraju oni koji rade za
medije, a koji, bez obzira na sredstva i tehnike izraavanja, zadovoljavaju sledea tri kriterijuma: koncipiranje i ostvarivanje nekog intelektualnog produkta,
povezanost tog rada sa informisanjem i usmerenost na aktuelna dogaanja
(Korni, 1999: 17).
U sluaju novinara kao profesionalne grupe ne postoji strogo odreeni nivo
i vrsta obrazovanja kao neophodan, zakonom propisan uslov za obavljanje poslova, ve se veoma visoko vrednuje praktino iskustvo. U drugim profesijama,
pak, vrsta i nivo obrazovanja su unapred odreeni (na primer, medicinski fakultet za lekara), kao i provera znanja (struni ispit) odnosno akreditacija i tek
posle toga mogue je samostalna profesionalna praksa. Otuda izrazi kao nadrilekar i drveni advokat, koji ukazuju pre svega na odsustvo diplome, a tek
potom i na neodgovarajuu, laiku praksu. U polju novinarstva nema rei sa
takvim, pogrdnim znaenjem: nema nadrinovinara, ve samo vie ili manje dobrih, odnosno loih novinara. Jedna od odlika prave profesije jeste i to da posle
visokokolskog obrazovanja sledi obavezan sta u odgovarajuim institucijama
(bolnica, sud) tokom koga se ostvaruje profesionalna socijalizacija, odnosno
uivljavanje u profesiju. Tek potom se polae odgovarajui ispit pred komisijom koju ine ugledni lanovi profesije i posle toga je mogua samostalna profesionalna praksa (npr. bavljenje advokaturom).
81
Popularna definicija novinara kao univerzalnog neznalice ukazuje na predstavu o ekspertu ije je znanje u prvom redu instrumentalno, a ne sadrinsko. To
je profesionalna grupa koja je ovladala prevashodno modusom kako (informisati
o neemu to ima javni znaaj), a tek zatim i onim ta. Uglavnom, novinar nema
temeljna znanja iznutra ni o jednoj posebnoj oblasti. Ukoliko neko od novinara
ipak poseduje struna znanja, nije ih stekao studirajui novinarstvo, ve kao neko
ko se prethodno obrazovao za neku drugu profesiju primer pravnika koji radi
kao izveta u sudskoj hronici nekih novina (Radojkovi i Stojkovi, 2003).
U raspravama o profesionalnom statusu novinara sree se i termin zavisna profesija (Soloski, 1993). Njime se, za razliku od slobodnih oznaavaju
profesije koje se obavljaju u okviru profitno orijentisanih organizacija, a tu je vokaciono-autonomna dimenzija profesije potisnuta u korist profitno-heteronomne. U zavisne profesije se ubrajaju inenjeri, ekonomisti i lekari (koji, na primer,
rade na prodaji lekova za raun neke farmaceutske kompanije) ili pravnici (u
slubi neke privredne korporacije). Ako je odlika slobodnih, za razliku od zavisnih profesija, to to se ne obavljaju u okviru (profitno orijentisanih) organizacija
ve samostalno, moe se postaviti pitanje da li su barem novinari slobodnjaci
(free-lancers) segment slobodne profesije unutar novinarstva. Odgovor bi bio
negativan, jer ni ovakvi novinari ne nude svoje tekstove direktno krajnjem korisniku (kako je to sluaj sa lekarima i advokatima u odnosu prema pacijentima,
odnosno klijentima), ve anonimnom auditorijumu, i to najee posredstvom
profitno orijentisane medijske organizacije.8
Ostaje otvoreno pitanje da li se novinarstvo moe smatrati ak i zavisnom
profesijom, budui da ne zadovoljava uslov da je mogu obavljati samo oni koji su
diplomirali na fakultetu koji obrazuje budue pripadnike iskljuivo te profesije. A
upravo je to karakteristika ekonomista i inenjera koji se koluju na ekonomskom,
odnosno tehnikim fakultetima i niko osim njih nema pravo na zvanje dipl. ek, ili
dipl. in.. Fakultetsko obrazovanje nije neophodno (ve samo veoma poeljno)
da bi se bilo novinar. Upravo to Endrju Bojd naglaava, bavei se, u prvom redu,
novinarima u elektronskim medijima: Diploma se trai i pri upisu na novinarske
kurseve, jer nije dovoljno samo iskustvo u ovom poslu. Posedovanje diplome je
gotovo uvek dobra polazna taka u kasnijem usavravanju (Bojd, 2002: 30).
Vai i obrnuta relacija. Svi oni koji zavre studije novinarstva ne trae posao
samo u medijima i ne rade jedino kao novinari. Znatan broj diplomaca upoljava
se u reklamnim agencijama, bavi se odnosima s javnou, zapoljava u izdavakim preduzeima i na drugim slinim poslovima. Ovako irok operativni profil
osoba koje su zavrile studije novinarstva postoji zahvaljujui posedovanju
8
Pisci blogova na internetu zadovoljavaju zahtev autonomnosti jer se obraaju www-javnosti, a ne zavise ni od kakve medijske organizacije. Oni, meutim, za svoje tekstove ne dobijaju
nikakvu novanu nadoknadu, to znai da nije re o profesionalnoj aktivnosti. Uz to, autori
blogova esto koriste pseudonime, to je takoe u suprotnosti sa etikom medijskog profesionalizma, koji pretpostavlja nesumnjivo utvren identitet autora teksta kao garanciju njegove
verodostojnosti.
82
Branimir Stojkovi
umea koja ukljuuju izvetavanje i pisanje novinskih lanaka, ureivanje, nastupanje na radiju i televiziji, agencijsko novinarstvo, kao i odnose s javnou i
marketing. Tome mogu da se dodaju i predmeti koji su deo njihovog akademskog
kurikuluma, kao to su sociologija, psihologija, komunikologija, metodologija
drutvenih istraivanja, koji im obezbeuju bazina znanja iz drutvenih nauka.
Zato novinarstvo i profesiju ne treba a priori izjednaavati. Lambet nabraja
est karakteristika profesije na sledei nain: ona je zanimanje sa punim radnim
vremenom; ona je odreeni poziv; ima formalnu organizaciju i standarde za
ulazak u nju; mora da slui drutvu i da poseduje etiki kodeks; zahteva specijalistiko znanje i obuku; potrebno je da bude autonomna. Po njegovom miljenju,
a prema zadatim kriterijumima, novinarstvo nije profesija (Lambeth, 1998).
Novinari ipak zadovoljavaju dva bitna uslova kojim se definie profesija. To
je, najpre, insistiranje na profesionalizmu, tj. ponaanju i radu koji za osnovu
imaju etiki kodeks. Njega propisuju, a potovanje, odnosno krenje sankcioniu staleke organizacije novinara. Novinari ispunjavaju i drugi uslov, to je
altruizam, jer rade u interesu zajednice, to je drugi od nunih atributa profesije
prema Lambetu. Novinari su idealnotipski gledano personalizovan i specijalizovan organ (oko, uvo, jezik i pre svega istraivaki nos) u slubi javnosti, koji
analizira, obrauje i priprema za objavljivanje sve ono za ta se moe pretpostaviti da je kao predmet rasprave u interesu te iste javnosti.
Dord Soloski smatra da profesionalizam, shvaen kao samoograniavanje slobode u radu novinara na osnovu usvojenih profesionalnih normi, ima veoma znaajnu ulogu. On je istovremeno efikasan i ekonomian instrument kojim
poslodavci (medijske organizacije) kontroliu zaposlene na novinarskim poslovima. Drugi, spoljni nain kontrole novinara jeste ureivaka i izdavaka informativna politika medijskih kua, kojom one definiu ciljeve koje ele da postignu.
Tako je stvarno ponaanje novinara prilikom obavljanja posla rezultanta uticaja
prvog i drugog inioca profesionalizma (iznutra) i informativne politike (spolja).
Da ponovimo ve navedenu ocenu Soloskog, profesionalizacija novinarstva dovodi do toga da ono deluje uvek vie na strani poretka i statusa kvo. Tako dolazi
do diferencijacije novinara u tri grupe. Prvu i najbrojniju ine oni koji odgovaraju
predstavi koju, u proseku, novinari imaju o samima sebi. To je mainstream novinarstva. Po Lorimeru: Glavninu novinara ine idealisti. Sebe vide kao neumorne
tragae koji tee istini, posveene injenicama i publici. Meutim, njihova slika
idealnog itaoca ili gledaoca vie lii na idealizovanog, racionalnog nego na prosenog graanina... Ispod i iznad ovog standarda mogu se identifikovati dve
podgrupe novinara. Jedni se zduno poistoveuju sa interesima vlasnika medija
i biznisa... Druga grupa se poistoveuje sa irim skupom drutvenih i javnih interesa... Ova grupa je sklona da pretera u tumaenju, selekciji informacija, katkad i
teoretisanju, ak i da zapostavi dinamiku nunu za samu priu. Takvi novinari
svoju ulogu vide u tome da raskrinkavaju dominantne ideje i tumaenja drutva ili
drutvenih sektora koji favorizuju dominantne, mone i povlaene, bilo na levom ili desnom kraju politikog spektra (Lorimer, 1998: 151-2).
83
Profesionalizam, kao matrica kontrole novinara, bitan je zbog toga to je

proces prikupljanja, obrade i publikovanja informacija po svojoj prirodi veoma dinamian, pa njegovo uspeno obavljanje ne bi bilo mogue u birokratski organizovanoj medijskoj kui. Birokratska organizacija, naime, pretpostavlja: 1. pravila
koja predviaju sve situacije u kojima bi se pripadnik organizacije (novinar) mogao nai i 2. sloeni sistem obuke birokrata (novinara) da bi se ponaali u skladu
sa tim pravilima. Ovakav nain organizovanja zahteva dosta vremena i postojanje obavezne formalne kontrole. Nasuprot tome, sloeno i nepredvidljivo okruenje kakvo je ono u kome deluju mediji pre zahteva neformalnu i fleksibilnu
strukturu organizacije i tome primerenu kontrolu angaovanih aktera. Ovo je
argument u korist profesionalizma i njemu odgovarajue samokontrole novinara
koja je poznata kao profesionalna diskrecija, odnosno ponaanje koje je u prvom
redu ogranieno pravilima profesije, a ne spoljnom kontrolom. To ponaanje je
dovoljno predvidljivo da se moe izvesti iz pravila profesije, a istovremeno i dovoljno fleksibilno da omogui uspean i kompetentan rad u veoma promenljivim
okolnostima. To je rezultat prakse (uenja) unutar medijske organizacije koja se
naziva tercijarnom socijalizacijom (van Gineken).
Razumevanju drutvenog i profesionalnog poloaja novinara u velikoj meri
doprinose Burdijeovi koncepti habitusa i polja. Habitus kao socijalizovana subjektivnost nastaje na osnovu grupnog delovanja i sagledavanja stvarnosti koja
predstavlja socijalno okruenje profesije. Takvo shvatanje habitusa moe se demonstrirati na primeru novinara: oni razvijaju sposobnost uspostavljanja takve
bliskosti sa sagovornicima da ovi esto ispiaju i ono to bi inae radije preutali. Pri tom je to uistinu socijalizovana subjektivnost introvertne osobe se po
pravilu ne opredeljuju za posao novinara, a ekstrovertni to ine jer lako usvajaju
tehnike komuniciranja koje uspeno otvaraju sagovornike. Vana odlika habitusa jeste upravo to to to on vremenom postaje druga priroda profesionalca,
koji u skladu sa njim i postupa, bez mnogo promiljanja i svesnog odluivanja
jer, upravo tako treba.
Habitus novinara odreuju dve meusobno povezane celine: prvo, ona
praktino-zanatska koju ini itav repertoar tehnika, umea i znanja; i drugo, ona
vrednosno-etika koja u sebi sadri odnos prema objektivnosti, javnom interesu i
javnosti, vlasnicima medija i kolegama novinarima (na osi konkurencija solidarnost). Habitus podrazumeva ne samo poznavanje ve i uvaavanje pravila igre
tipinih za polje novinarstva, kao i specifian oseaj nelagodnosti (u odnosu prema sebi) i odbacivanja (prema drugima) ako su ta pravila prekrena. Habitus se
inae materijalizuje i tako to se pojedini predmeti povezuju sa odreenom profesijom pretvarajui se u njena spoljna obeleja ili identifikatore. Lekari, na primer, postaju neodvojivi od belih mantila (i stetoskopa, koji ih unutar polja zdravstva pozitivno distancira od medicinskog osoblja sa srednjom spremom), dok
pravnici u mnogim zemljama iz istih razloga nose toge i perike. Novinari svoj habitus ospoljavaju na nain koji je u skladu sa medijem za koji rade. Stariji identifikatori, novinarske belenice, zamenjeni su reporterskim mini-kasetofonima, da
84
Branimir Stojkovi
bi i oni ubrzo ustupili mesto digitalnim rekorderima i kamerama, kao bazinoj profesionalnoj opremi i obeleju novinara.
Drugi nain afirmacije habitusa neke profesije nastaje stvaranjem kulturnih
heroja, linosti koje svojom profesionalnom karijerom i postignuima slue kao
uzor kolegama. Da bi se pojaalo dejstvo uzora, pomau strune (novinarske)
publikacije i asopisi, jubileji i dogaaji prigodom kojih se novinarima dodeljuju
nagrade i druga priznanja. Dobitnici nekog novinarskog priznanja dobijaju status kulturnog heroja svoje profesionalne grupe. Svaka redakcija, zapravo, u
svom sastavu ima takve legende, ali neki od njih uivaju ugled koji prevazilazi
granice redakcije, pa i zemlje u kojoj deluju.
Burdije ume da novinare benevolentno nazove spontanim sociolozima
(1999: 142), ali kasnije ne proputa da prilino nemilosredno secira njihovu
sklonost da ugode monicima, onima koji su da upotrebimo Burdijeovu sintagmu determiniua determinanta polja novinarstva, ali i svakog klasnog drutva. Sa gornjim sudom o novinarima kao spontanim sociolozima mogla bi se
dovesti u vezu Burdijeova definicija sociologije kao borilakog sporta. To je i
naslov jednog dokumentarca o Burdijeu koji je Pjer Karl snimio 2000. tokom njegovog nastupa na jednom lokalnom radiju (Antoine, 2002).9
Te dve tvrdnje kao da se susreu u definiciji valjanog novinarstva koju daje
Duan Radovi. Po njemu: Posao novinara sastoji se u tome da bei od onih
koji ga jure i juri za onima koji bee od njega to je zapravo kvalitativna razlika
izmeu ulagivakog PR informational-a i pravog, istraivakog novinarstva. Re
je tu, da upotrebimo jednu re iz profesionalnog argona novinara, o mukrakersima (engl. muckracker) ili kopaima po mulju. Tako su bili nazivani pioniri
istraivakog novinarstva koji su otkrivali finansijske zloupotrebe i mutne naine
bogaenja gornjih slojeva amerikog drutva. Ameriki predsednik T. Ruzvelt ih
je svojevremeno nazvao muckrackers eleli da ih javno diskvalifikuje.10 Pokazalo se, meutim, da taj posprdan naziv unutar samog polja novinarstva funkcionie kao oznaka kvaliteta odnosei se na one koji beskompromisno i kvalitetno (dubinski) izvetavaju o korupcionakim aferama koje bi inae ostale izvan
domaaja kritikog suda javnosti.
Polje novinarstva i televizija

Strukturisanje polja novinarstva zavisi od odnosa snaga izmeu uesnika
(pojedinaca ili institucija) ukljuenih u distribuciju profesionalnog kapitala koji je
specifian za njih. Re je uvek o sukobu u kome jedna strana nastoji da ouva, a
druga da dovede u pitanje i razori profesionalni kapital. Bitna je, pri tom, injenica da je taj kapital specifian i vai samo unutar odreenog polja, dok je za
9
Re je o razgovoru P. Burdijea na Radio Droit de Cit u decembru 1999.

Ba onako kako su u nas svojevremeno sociolozi i filozofi okupljeni oko asopisa Praxis
politiki diskvalifikovani kao kritiari svega postojeeg.
10
85
druga polja irelevantan. Prema Burdijeu, tu doslovce vai ona klasina izreka:
Non ultra crepidam! On je svoj stav demonstrirao na primeru Pjera Kardena,
koji je nesumnjivi autoritet u oblasti visoke mode, ali ne i na polju likovne umetnosti. Zbog toga se i poslednji meu akademskim slikarima smatra legitimnom
pripadnikom polja likovne umetnosti. Tome polju moda ne pripada, ili je na samoj njegovoj margini kao primenjena umetnost ili umetniki zanat, blii krojaima nego slikarima (Burdije, 2000).
Na slian nain se polje knjievnosti odnosi prema polju novinarstva. To je
na upeatljiv nain pokazao panski filozof Hose Ortega i Gaset pri proceni
knjievnika koji rade kao novinari: U Francuskoj, u zemlji u kojoj su pisci nekada bili najcenjeniji, oni danas moraju da piu za novine da bi preiveli. Pri tom,
saradnja sa novinama je neka vrsta birokratizacije inteligencije: novine su opsesivno usmerene na masu italaca i nemaju druge nego da puste da ih ona
prome do kraja njihovog bia, njihovog naina oseanja i miljenja, tako da pisac biva prikljeten tekuim problemima koji zanimaju ljude, kao i onim to oni o
tome misle i od toga oekuju (Ortega i Gaset, 2003: 183). Novinari se smatraju
primenjenim umetnicima rei, iako je izvesno da nema vrste granice izmeu
jednog i drugog polja, ve je pre re o sivoj zoni. Iskorak prema knjievnosti
ine novinarski anrovi poput kolumni, feljtona, umetnikih prikaza i kritika.
Svrstavanje u knjievnost, odnosno novinarstvo zavisi od profesionalnog habitusa onog ko ih pie. Takoe, autorska prava se razliito posmatraju u ova dva
polja. U knjievnosti i drugim oblastima umetnikog stvaralatva ona su jasno
individualizovana i dobro zatiena. U polju novinarstva, ona se obino pripisuju
medijskim organizacijama i mnogo su slabije zatiena pravnim normama.
Da bi se posao novinara valjano obavio ponekad nije dovoljan samo novinarski habitus ve i zavidan kulturni kapital. Katkad je ovo drugo vanije pa neprofesionalni novinari-izvetai svoj posao obave bolje od profesionalaca. Za to
u navesti dva primera u oba sluaja re je o intelektualkama koje su se oprobale kao novinari. Prva je knjievnica Rebeka Vest koja je zahvaljujui razumevanju pozadine koje daje humanistiko obrazovanje izvetavala sa Nirnberkog procesa (1945) na upravo izvanredan nain (West, 2000). Druga je
Hana Arent, koja je to isto uinila sa suenja Ajhmanu (Arent, 2000). Uspela je
pri tom da, razotkrivi mehanizam holokausta, pokae da su u konanom
reenju jevrejskog pitanja uestovali ne samo nacisti ve i neki od Jevreja, odnosno njihove logorske samouprave. Iako i sama Jevrejka, pokazala je time
da istinu stavlja na prvo mesto, ba kao i onaj grki filozof koji je rekao da voli
Platona, ali da istinu voli jo vie.
Ipak, polje novinarstva je mikro-kosmos koji ima vlastite zakonitosti. Ono je
autonomno konstituisano, te se ne moe razumeti na osnovu uvida u inioce
koji su u odnosu na njega spoljanji. Burdije ne smatra homogenim ni samo polje novinarstva, ve analizira distribuciju moi izmeu pojedinih njegovih sektora
(tampe, radija i TV), kao i odnose moi, odnosno dominacije i subordinacije
unutar svakog od njih. Televizija je posebno moan medij posredstvom koga
86
Branimir Stojkovi
koruptivni mehanizmi koji su oduvek delovali unutar polja novinarstva dobijaju na znaaju. Oni sutinski dovode u pitanje ne samo autonomiju novinarskog
ve i pravila igre daleko ireg intelektualnog polja. Logika koju polju intelektualne produkcije namee komercijalna televizija sutinski ukida u stvarnosti nikada dosegnut normativni ideal intelektualne autonomije. Burdije odreuje tu
autonomiju kao situaciju u kojoj i autori i korisnici jednog intelektualnog produkta
(lanka, studije) pripadaju istoj grupi. Oni su kolege na nain na koji su to, na
primer, matematiari i naunici u prirodnim naukama ije naune rezultate kritikuju, usvajaju i dopunjuju oni koji su obrazovanjem i kvalitetom svog naunog
postignua i sami sposobni da do njih dou.
Imperativ to vee gledanosti objektivno vodi ka homogenizaciji programskih sadraja televizije, dok trka za ekskluzivnostima, koje poveavaju gledanost, zavrava paradoksom: sve televizije izvetavaju o istim dogaajima na
podjednak nain. U stvari, deava se kontinuiran, sistematski i predvidljiv proces
selekcije, kojim se kontrolie obim i unutranji balans informacija koje se odnose
na svet i reprezentuju ga. Ovaj nain upravljanja medijima je sasvim drugaiji od
cenzure, jer je selekcija prerogativa urednika. On obino nije namerno usmeren
u korist ili protiv bilo kojeg stanovita ili take gledita, mada u celini posmatrano
favorizuje neke izvore informacija i poglede na svet na tetu drugih (McQuail,
2003: 236). Tako se jedan od razloga za privatizaciju dravnih elektronskih medija pokazao kontraproduktivnim svuda gde je proveden proces deregulacije: umesto poveanja diverziteta medijskih sadraja pod uticajem trita, dobijena je njihova uveana uniformnost po dominantnoj formuli senzacionalizma i sadraja
niskog ukusa koji privlae najiri auditorijum. Ni ostali mediji nisu poteeni te
(samo)ubilake trke, ali tenja za ekskluzivnim razlikovanjem kod njih po pravilu
okonava u istovremenom objavljivanju fotografija istih linosti ili dogaaja na
naslovnim stranicama. A one bi nasuprot konkurenciji trebalo da podignu tira
nedeljnog izdanja Tajma ili Njuzvika, LEspresa ili Nuvel Obzervatera.
Deava se da neko od glasila ipak uspeva, na dui ili krai rok, da ostvari
dominaciju i da se uvrsti kao merilo profesionalnih vrednosti unutar polja novinarstva kao celine, ili, to je ee, unutar pojedinog medijskog sektora u nacionalnim okvirima. Nekadanja beogradska Politika ili pariski dnevnik Mond,
kao i britanski nedeljnik Ekonomist ili BBC u domenu elektronskih medija, primeri su listova koji uspevaju da usklade komercijalne zahteve (itanost i oglasi)
sa zavidnim simbolikim kapitalom, koji se u svetu medija izraava kao profesionalno izvetavanje, s jedne, i poverenje italaca, s druge strane.
Polje novinarstva dometi i kritike

Pojedini kritiari prebacuju Burdijeu da polju novinarstva pristupa na isuvie pojednostavljen nain, predstavljajujui ga monolitnim dok je ono stvarno duboko podeljeno i ak antagonizirano (Marliere, 1998: 229). Ta primedba nije utemeljena jer Burdije analizirajui strukturne odnose dominacije/potinjavanja
87
unutar redakcija ukazuje na svu dubinu razlika izmeu onih koji pripadaju dominantnoj strukturi polja novinarstva (novinari-zvezde i urednici) i onih koji su
blie stvarnosti, odnosno donjim slojevima redakcijske hijerarhije.
U svojim analizama predstava koje televizija stvara o pojedinim socijalno i
spacijalno marginalizovanim delovima francuskog drutva Burdije se oslanja na
neke od radova Patrika ampanja, francuskog sociologa medija. Ovaj je u okviru La Misre du monde, kolektivnog istraivakog projekta koji je vodio Burdije,
pisao o ulozi medija u stigmatizovanju stanovnika predgraa velikih francuskih
gradova (Champagne, 1993).
Burdije takoe razotkriva podaniki kompleks francuskih TV novinara u odnosu na politiku i politiare poev od vremena De Gola. Tada je to bilo direktno i
neskriveno jer je televizija pripadala dravi. Od tada, sa poveavanjem autonomije ovog medija, nastupi politiara i to onih vodeih (predsednik Republike,
predsednik Vlade) menjaju se i umesto zvaninih nastupa sve vie poprimaju
oblik politikog dogaaja. Nastupi dravnika sve vie imaju odlike TV-oua koji
je do detalja planiran tako da u prvom planu bude lini arm u funkciji imida
dravnika, a ne rasprava o politikim pitanjima to bi trebalo da je razlog njegove pojave na televiziji.
U odnosu na naunu zajednicu i to pogotovo drutvene nauke televizija
je u ulozi trojanskog konja koji gledaocima kao naunike podmee one koji to zapravo nisu, ve pripadaju hibridnom soju osoba koje meu naunicima slove za
ljude iz medija, a meu novinarima za naunike i vrhunske intelektualce. U odnosu na takve je Burdije nakritiniji i naziva ih posprdno fast-thinkers ili negativnim
intelektualcima. Omiljen predmet njegovih intelektualnih vivisekcija jesu Bernar-Anri Levi i Alen Finkelkro, koji svoj minorni intelektualni kapital niti ne pokuavaju da plasiraju unutar Akademije koja samo naunim merilima ocenjuje
nauna postignua ve na televiziji. Njeno trostruko merilo kvaliteta sadrano u
sloganu brzo, kratko, jasno prevodi se u sintetiki pokazatelj povrno. Oni su
majstori optih mesta, spremni da sa bilo kim raspravljaju na bilo koju temu, ne
optereujui pri tom gledaoce hermetikim naunim argonom niti sloenim
izvoenjima koja zahtevaju ne samo vreme ve i intelektualnu koncentraciju.
Takvima Burdije suprotstavlja Huserlovo shvatanje naunika kao funkcionera
oveanstva koje drava plaa da se bave temeljnim otkrivanjem tajni sveta (prirode i drutva). Njihova je obaveza da svoja saznanja uine javnim, a oni to ine
publikujui ih u naunim asopisima i monografijama. Problem, meutim, nastaje kada masovni mediji televizija pogotovo svoj egzoterini imperativ brzine i
senzacionalizma nameu nauci koja je utemeljena na sasvim drugaijim, ezoterinim imperativima temeljnosti, kritinosti i proverljivosti.
Kritiari Burdijeovog negativnog suda o mogunosti saradnje medija i intelektualaca obino navode primer Rejmona Arona kao linosti koja je uspevala
da pomiri uloge vrhunskog sociologa i uvodniara jednog od vodeih francuskih
dnevnika. Aron je, tavie, smatrao da sociolog ima obavezu da drutvu, a ne
88
Branimir Stojkovi
samo naunoj zajednici, saopti saznanja do kojih je, prouavajui ga, doao.
Nain da se u tome bude efikasan u masovnom drutvu jeste korienje masovnih medija, a to je u njegovo vreme bila u prvom redu tampa. Tu zapravo lei
nesporazum izmeu Burdijea i njegovih kritiara njegov negativni sud se odnosi u prvom redu na televiziju kao jedan od masovnih medija, a ne i na medije
uopte. On je i sam ponekad pisao lanke za novine i drao predavanja koja su
zatim objavljena u obliku knjige, ili je ak umeo da se pojavi na televiziji da bi
bez prekidanja od strane novinara-voditelja razgovarao sa nekim ije miljenje uvaava.11
Kada se bavi poljem novinarstva, odnosno njegovim dominantnim sektorom televizijom, Pjer Burdije odustaje od svog uobiajenog sociolokog diskursa i komunicira na nain koji je pristupaan irokoj publici. On se, naime, tokom dva predavanja, iji je zajedniki naslov Na televiziji (Burdije, 2000), publici
obraa u ambijentu televizijskog studija Kole dFrans iji je on profesor i nastoji
da govori tako da i sama forma njegovog nastupa bude kritika televizije koju on
vidi kao instrument simbolikog nasilja. Razlog za takvu promenu teorijskog nivoa izlaganja lei i u njegovom uvaavanju injenice da je televizija medij iji je
znaaj u oblikovanju ljudskog sveta daleko vei od svih ostalih medija u dosadanjoj istoriji oveanstva. Televizija postaje osnovom drutvene konstrukcije
stvarnosti to znai da ona ne samo da prenosi sliku stvarnosti ve je i iz osnova oblikuje. Dananji svet je u sve veoj meri svet iz druge ruke, oblikovan medijem televizije, za koju Burdije koristi metaforu naoara, kao neega to sam korisnik ne vidi (staklo i okviri naoara), ali to odreuje opseg i kvalitet onoga ta
e uopte moi da bude vieno.
I zato se navedena knjiga pojavila u okviru edicije Liber, koja nije striktno
nauna ve nauno-popularna biblioteka. Liber se obraa publici koju nastoji
da sa sociolokim saznanjima upozna na razumljiv, ali ne i na vulgaran nain. U
prilog tome govori i skoro potpuno odsustvo kritike aparature jedini sociolog
medija koji je poimence naveden jeste Rejmond Vilijams ne raunajui, naravno sociologe okupljene oko Burdijeovog asopisa Actes de la recherche en
sciences sociales i onih zastupljenih u zajednikoj studiji La Misre du monde. To
je nekima od kritiara Burdijeovog pristupa televiziji posluilo kao osnova za ocenu knjige kao politikog pamfleta (iji je autor ve opisan kao mrgodni sociolog
/Bougnoux, 1996: 82/), to ona sasvim izvesno nije, mada ima nesumnjivu politiku dimenziju ve i samim tim to u pitanje dovodi mo jednog od sredinjih medija savremenog drutva i to se, pri tom, obraa najiroj publici tog istog medija.
11
Tako je na francusko-nemakoj televiziji Arte Pjer Burdije razgovarao sa nemakim knjievnikom Ginterom Grasom o smislu i mogunosti angaovanja intelektualaca. Sloili su se
da je uloga intelektualaca sociologa i knjievnika podjednako da u pitanje dovode sve ono
to se proglaava neprikosnovenim. I kao to su se obojica sloili: da dre gubicu otvorenom
i angauju se nasuprot svim silnicima ovog sveta koristei, pri tom, simboliki kapital olien
u njihovom naunom i knjievnom delu. (Pierre Bourdieu et Gunter Grass: la tradition douvrir
la gueule, Le Monde, 4. decembre 1999, edition electronique)
89
U zavrnom delu knjige Na televiziji, ali na jo izriitiji nain u predgovoru

njenom amerikom izdanju (Bourdieu, 1999), Pjer Burdije se ograuje od ocene
da ona predstavlja prozivku i sastavljanje spiska krivaca odgovornih za uspostavljanje i funkcionisanje skrivenih prinuda koje deluju unutar polja novinarstva.
Umesto toga, on se na nain konkretne utopije zalae za savez onih (novinari,
naunici, intelektualci) koji u interesu slobode kao pretpostavke vlastite intelektualne produkcije moraju da se suprotstave (kvazi)monopolu koji kontrolie sredstva difuzije.
Odgovor na Burdijeovu kritiku usledio u majskom broju L Mond Diplomatik.
Napisao ga je Danijel najderman, voditelj emisije koja je bila predmetom Burdijeove kritike (Schneidermann, 1999). Ni on, kao ni Burdije u prvom tekstu, nije
tedeo svog protivnika. najderman polemie kao predstavnik televizijskog novinarstva iji je profesionalizam, po njegovom miljenju, Burdijeovim tekstom
doveden u pitanje. On nastoji da pokae da Burdije ne shvata unutranju logiku
televizijskog studija i da o njemu sudi sa akademskih visina. najdermanov
tekst12 prua priliku da se upoznaju argumenti druge strane, iako to ni izdaleka
nije jedino javno osporavanje Burdijeove kritike televizije.13 Tekstovi koji osporavaju Burdijeovo razumevanje polja novinarstva ne prestaju da se pojavljuju ni
posle desetak godina. Na televiziji jo uvek izaziva kontroverze i osporavanja i
to pogotovo od strane onih koji su predmet njegove analize: (televizijskih) novinara, kao to je na primer ak Bolo (Bolo, 2005). Jedna od tipinih Boloovih zamerki jeste da Burdije ne poznaje televiziju jer je malo/nimalo gleda. On to ironino oznaava kao ueno neznanje (la docte ignorance). Burdije je, tvrdi on,
istovremeno svedok optube, (nekvalifikovani) vetak i sudija tri uloge koje su
meusobno nespojive i koje jedna drugu iskljuuju.
To se u kljuu Burdijeovog koncepta polja moe shvatiti kao sukob oko legitimnosti prava na interpretaciju polja novinarstva od strane onih koji su izvan
tog polja sociologa (i sociologa masovnih medija) pre svega. Da je taj sud utemeljen govori i to to gore pomenuti Bolo na isti nain i istim argumentima
otpisuje i Reisa Debrea i njegovu Mediologiju. Jedan od Boloovih argumenata
koji bi trebalo da govore u prilog Burdijeovoj nekompetenciji kada je o televiziji
re jeste broj stranica knjige koja se njome bavi. Jer, smatra Bolo, ako neko
ve pie obimne knjige od, po pravilu, vie stotina stranica, a onda objavi
knjiicu od samo osamdesetak, onda on i nenamerno priznaje da o tom problemu nema bog zna ta da kae. Ovo je, naravno sofistiki argument. Burdijeova
12
D. najderman se nije zadovoljio samo ovim polemikim tekstom. On je nakon etiri godine
objavio knjigu u kojoj se na mnogo veem broju stranica suprotstavlja Burdijeovom shvatanju
novinarstva. Knjiga je uglavnom negativno ocenjena kao vid strategije brljana, odnosno kao
pokuaj da se na raun jedne istinske akademske veliine gradi vlastita intelektualna karijera
(Marcelle, 1999: 18).
13
Analiza itavog konteksta polemike, kao i znatnog dela njenih kasnijih mnogobrojnih odjeka, data je u tekstu Paskal Forten Burdije, najderman i novinarstvo (analiza jedne kontra-kritike) (Fortin, 2000).
90
Branimir Stojkovi
Na televiziji je zapravo redigovani transkipt njegovog istoimenog predavanja,

koje postoji i u obliku video-kasete. Ona je, izgred budi reeno, bila svojevremeno jedan od najprodavanjih VHS produkata u francuskim knjiarama.14 Uz to idu
i standardne zamerke Burdijeovom sociolokom reniku koga, ruku na srce, u
ovoj knjizi ima manje nego u svim drugim, izuzimajui naravno njegove polemike intervencije, na primer, one koje su sakupljene u Signalnim svetlima (Burdije,
1999b), ili njegovo obraanje medijskim mogulima uoi odluivanja u STO o tzv.
kulturnom izuzetku. Zamera mu i terminoloko koketiranje sa Kantom i Hegelom, iji je krajnji rezultat nastavljanje marksizma drugim sredstvima. Ova poslednja objekcija polazi od uistinu sredinjeg mesta pojma kapital (socijalni, kulturni, simboliki...) u Burdijeovoj zamisli sociologije.
Onima koji su negativno senzibilisani u odnosu na Marksa i marksizam
ovakva proliferina evokacija sredinjeg pojma Marksove politike ekonomije i
istovremeno naslova njegovog ivotnog dela (Das Kapital) sigurno smeta. Bie
da je, ipak, blie istini L. Vakan koji analizirajui mnogobrojne struje miljenja u
kojima je nalazila inspiraciju15 sociologiju Pjera Burdijea situira negde izmeu
Marksa i Vebera, ne proputajui da napomene da treu stranicu tog intelektualnog trougla ini jedno veliko ime francuske sociologije ono Emila Dirkema.
Literatura
Antoine, F. (2002): Radio Droit de Cit se souvient de Pierre Bourdieu, Le
Courrier de Mantes, 30. janvier 2002.
Arent, H. (2000): Ajhman u Jerusalimu: izvetaj o banalnosti zla, Beograd: Samizdat/Free B92.
Bojd, E. (2002): Novinarstvo u elektronskim medijima, Beograd: Clio.
Bolo, J. (2005): Cest la faute des medias(suite)!, Exergue, Paris, 30.6.2005.
Bougnoux, D. (1996): Pierre Bourdieu, sociologue boudeur, Esprit, juin 1996,
pp. 182-184.
Bourdieu, P. (avec Alain Darbel) (1966): LAmour de lart, Paris: Les editions de
Minuit.
Bourdieu, P. (1979): La Distinction: Critique sociale du jugement, Paris: Les Editions de Minuit.
Bourdieu, P. (1992): to znai govoriti ekonomija jezinih razmjena, preveli
Alka i Mladen kiljan, Zagreb: Naprijed.
14
Bolo navodi podatak da se po broju prodatih primeraka Na televiziji (na dan 30. juna 2005)
nalazi na 385. mestu elektronske knjiare www. amazon. fr, desetak godina nakon pojave njenog prvog izdanja Ako se ima u vidu da ova internet-knjiara nudi na desetine hiljada naslova na
francuskom jeziku, izvesno je re o knjizi koja ve spada meu evergreen francuske literature.
15
Burdijeova teorija je roena iz plodnog spajanja filozofskih i socioistorijskih tradicija, kao i
intelektualne i akademske logike koje su se drale odvojeno i ak neprijateljski (i po nekima to
jo uvek ine): Marks i Mos, Kasirer i Vitgentajn, Huserl i Levi- Stros, Merlo-Ponti i Ostin,
Balar i Panofski (Wacquant, 1996).
91
Bourdieu, P. (1993): La Misre du monde, Paris: Seuil.

Bourdieu, P. (1996): Analyse dun passage lantenne, Le Monde diplomatique, avril 1996, p. 26.
Bourdieu, P. (1999): On Television. Prologue Journalism and Politics, New
York: The New Press.
Bourdieu, P. (2002): Interventions, 1961-2001 /Science sociale & action politique/, textes choisis et prsents par F. Poupeau et T. Discepololo, Marseille: Agone.
Burdije, P. (1998): Drutveni prostor i simbolika mo, u: Interpretativna sociologija, priredila I. Spasi, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva, str. 143-158.
Burdije, P. (1999a): Nacrt za jednu teoriju prakse, prevela Milica Pajevi, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdije, P. (1999b): Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, prevela Milica Pajevi, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdije, P. (2000): Narcisovo ogledalo, prevela Vesna Injac-Malbaa, Beograd:
Clio.
Burdje P. (2001): Vladavina mukaraca, prevela Mileva Filipovi, Podgorica:
CID i Univerzitet Crne Gore.
Champagne, P. (1993): La vision mediatique, u: La Misre du monde, Seuil,
1993. pp. 61-79.
Debray, R. (1999): Quest-ce que la mediologie?, Le Monde diplomatique,
aout 1999, p. 32.
Fortin, P. (2000): Bourdieu, Schneidermann et le journalisme: Analyse d une
contra-critique, Institut Franais de Presse, web presentation.
Ginneken, J. van (1998): Understanding Global News, SAGE.
Korni, D. (1999): Etika informisanja, Beograd: Clio.
Lambeth, E. B. (1998): Committed Journalism: An Ethic for the Profession, Bloomington: Indiana Univeristy Press.
Lorimer, R. (1998): Masovne komunikacije komparativni uvod, Beograd: Clio.
Marcelle, P. (1999): Schneidermann en vain, Liberation, 3. juin 1999, p. 18.
Marlire, P. (1998): The Rules of the Journalistic Field Pierre Bourdieus Contribution to the Sociology of Media, European Journal of Communication,
vol. 13 (2).
McQuail, D. (2003): Media Accountability and Freedom of Publication, Oxford.
Ortega i Gaset, H. (2003): Liberalne profesije, u: Evropa i ideja nacije, Beograd: Artist.
Radojkovi, M. i Stojkovi B. (2003): Novinari kao profesionalna grupa, Socioloki pregled, vol. XXXVII, no. 3-4, str. 241-254.
Savage, M. and Bennett, T. (2005): Editors Introduction: Cultural capital and
social inequality, The British Journal of Sociology, Vol 56, Issue 1.
92
Branimir Stojkovi
Schneidermann, D. (1999): De journalisme daprs Bourdieu, Paris: Fayard.

Soloski, D. (1993): Novinarski profesionalizam: mehanizmi kontrole, Gledita, br 16.
Touraine, A. (1986): Sociologie et sociologues, u: LEtat des sciences sociales
en France, sous la direction de Marc Guillame, Paris: Editions la Decouverte.
Wacquant, L. (1996): Notes tardives sur le marxisme de Pierre Bourdieu,
pour parution in Actual Marx, no 20/1996.
West, R. (2000): A Train of Powder (Six Reports on the Problem of Crime and
Punishment in Our Time), Natl Book Network.
BOURDIEUS CONCEPTION OF JOURNALISTIC FIELD

Summary: Pierre Bourdieu (1932-2002) is one of the great names of sociology in
France but his importance and reputation have for many years been international. However, the reception of his ideas in France and in the English speaking world is quite different. His position in French sociology is without any doubt among the few sociologists who
have succeeded in making a fruitful synthesis of empirical research and theoretical inventiveness. Academic circles in Great Britain and the USA, on the other hand, recognize
him for his concepts of cultural (in)competence, and cultural capital especially. In addition, he continues the tradition of the intellectuel engag established by Emile Zola and
continued by Jean-Paul Sartre. Some of the concepts Bourdieu introduced have become
in the meantime part of general intellectual culture. One of such concepts is cultural capital. Another basic concept is habitus, and the third is field. Bourdieu uses all three as heuristic devices in his studies of the cultural and academic system, but also in his research
of media and television in France. The concept of journalistic field has a key position in
Bourdieus analyses of television and media systems as microcosms endowed with rules
of their own and autonomy. However, the journalistic field is not homogenous and for this
reason Bourdieu has studied power distribution among subfields (press, radio, TV) but
also within each of them. Inside of the television segment of the journalistic field, there is
rivalry between large national TV networks and regional and local TV stations. National
TV networks become more and more dominant, while regional and local ones are increasingly dominated by expansive media conglomerates.
Key words: Bourdieu, journalistic field, media, television, cultural capital, habitus.
Vukain Pavlovi
Fakultet politikih nauka/Zavod za prouavanje kulturnog razvitka
Beograd
Burdijeov koncept simbolike moi

i politikog kapitala
Saetak: U tekstu se razmatra Burdijeov doprinos savremenoj politikoj sociologiji i politikoj teoriji, i to prvenstveno kroz izlaganje i objanjenje koncepta politikog kapitala i njemu
komplementarnih koncepata politike moi, kao i simbolike moi. U drutvenom prostoru
postoje i neprestano se obnavljaju i proizvode: habitus, kao iskustveni sistem na nove generacije prenosivih dispozicija i etosa jedne zajednice; i razni oblici kapitala, shvaeni kao
raspolaganje odreenim i razliitim resursima. Drutveni prostor se deli na polja, unutar
kojih pojedinci i grupe zauzimaju razliite odnose moi i poseduju razliite oblike kapitala.
Sintetiki oblik razliitih vidova kapitala je simboliki kapital, a univerzalni oblik moi je simbolika mo, iji je glavni sadraj da se stvarima i pojavama u drutvenom prostoru da ime
i znaenje. Politiki kapital je jedan od oblika ili vidova socijalnog kapitala, koji se uspostavlja i proizvodi u politikom polju. Imati mo imenovanja predstavlja najvii ili najznaajniji
oblik politike, odnosno simbolike moi, jer se odreivanjem imena, odnosno oznaavanjem, kreira i saznaje, odnosno osmiljava, odrava i menja drutveni svet.
Kljune rei: drutveni prostor, habitus, politiko polje, drutveni kapital, politiki kapital,
politika mo, simbolika mo.
Teorijski doprinos francuskog sociologa Pjera Burdijea savremenoj drutvenoj nauci je izuzetno znaajan, viestruko bogat i impozantno raznovrstan.
On je svojom teorijom prakse zaduio modernu sociologiju, ali je svojim radovima ostavio duboke tragove u teoriji jezika i sociolingvistici, socijalnoj i kulturnoj
antropologiji i etnologiji, kritikoj pedagogiji i andragogiji, kao i u teoriji znaenja
(semiotici) i teoriji saznanja (epistemologiji). Burdije svakako predstavlja jednu
od najuglednijih i najosobenijih teorijskih figura u drutvenoj nauci druge polovine dvadesetog veka. Njegovo delo je originalna, osobena i uticajna teorijska
tvorevina, koja se oslanja kako na sopstvena istraivanja, tako i na kritiku reinterpretaciju i sintezu teorijskih tradicija Karla Marksa i Maksa Vebera, Dirkema i
Gramija, na jednoj, i teorijski dijalog koji uspostavlja sa savremenicima, Habermasom i omskim, Fukoom i Sosirom, na drugoj strani.
94
Vukain Pavlovi
Burdijeova teorija prakse je sistematski pokuaj da se prevaziu serije opozicija i antinomija koje okupiraju drutvene nauke od njihovog postanka. To su
antinomije tipa: individua naspram drutva, akcija naspram strukture, sloboda
naspram nunosti, subjektivizam naspram objektivizma, i slino.
U ovom tekstu e, meutim, biti rei prvenstveno o njegovom doprinosu savremenoj politikoj sociologiji i politikoj teoriji, i to predominantno kroz izlaganje
i objanjenje koncepta politikog kapitala i njemu komplementarnih koncepata
politike moi, kao i simbolike moi. Meutim, da bi se koncept politikog kapitala razumeo na pravi nain neophodno je smestiti ga u celinu osobene Burdijeove teorije prakse. Glavni obrisi te teorije mogli bi, po mom miljenju, da se
predstave u sledeem obliku.
Polazni i najoptiji okvir u Burdijeovoj teoriji prakse je ideja drutvenog prostora. U drutvenom prostoru postoje i neprestano se obnavljaju i proizvode: habitus, kao iskustveni sistem na nove generacije prenosivih dispozicija i etosa
jedne zajednice; i razni oblici kapitala, shvaeni kao raspolaganje odreenim i
razliitim resursima. Drutveni prostor se deli na polja, unutar kojih pojedinci i
grupe zauzimaju razliite poloaje. Unutar polja i habitusa, kao i meu njima,
odvijaju se razliite prakse u obliku simbolikih borbi, na osnovu kojih se uspostavljaju razni oblici i odnosi moi. Sintetiki oblik razliitih vidova kapitala je
simboliki kapital, a univerzalni oblik moi je simbolika mo, iji je glavni sadraj da se stvarima i pojavama u drutvenom prostoru da ime i znaenje. Politiki kapital je jedan od oblika ili vidova socijalnog kapitala, koji se uspostavlja i
proizvodi u politikom polju. Imati mo imenovanja predstavlja najvii ili najznaajniji oblik politike, odnosno simbolike moi, jer se odreivanjem imena, odnosno oznaavanjem, kreira i saznaje, odnosno, osmiljava, odrava i menja
drutveni svet. Pogledajmo blie ta Burdije podrazumeva pod osnovnim kategorijama koje sainjavaju njegovu teoriju prakse.
Drutveni prostor
Drutveni prostor je socioloka oznaka za drutvenu stvarnost ili drutveni
ivot, ili, kako bi rekao Habermas, sledei Huserla, socijalni svet ivota. O drutvenom prostoru se moe teorijski misliti, ili se na njega moe gledati, sa dva,
esto suprotstavljena stanovita: objektivistikog i subjektivistikog. Predominantni deo klasine drutvene teorije karakterie objektivistiki pristup. Burdije
podsea da je Dirkem, kao i Marks, dosledno zastupao objektivistiko stanovite. Njih dvojica su se razlikovali u pogledu onoga sa im je drutvena nauka
trebalo da raskrsti kao sa prethodnim predstavama: u Marksovom sluaju to je
bila ideologija, a u Dirkemovom predznanje.
Burdije je svestan injenice da konstrukcija teorije drutvenog prostora
pretpostavlja potrebu viestrukog raskida sa marksistikom teorijom. Prvo,
marksistika teorija naglaava supstantivnost, bit stvari, a na raun relacija.
95
Drugi raskid odnosi se na marksistiku ekonomistiku redukciju, a u korist multidimenzionalnog shvatanja drutvenog prostora. Trei je raskid u odnosu na
prenaglaeni objektivizam i intelektualizam marksistike teorije.
Znatan deo moderne takozvane interpretativne drutvene teorije, koja je pod
uticajem etnometodologije, kao i socijalne psihologije orijentisane ka socijalnom
konstrukcionizmu, predstavlja jak otklon u korist subjektivistikog stanovita:
drutvena stvarnost je socijalni konstrukt ljudi koji u njoj ive, deluju i razmiljaju.
Burdije smatra da mu je najvaniji zadatak da tu suprotnost (jednu od najnesrenijih) prevazie, i on to dosledno nastoji. Burdije smatra da su dve faze,
objektivistika i subjektivistika, u dijalektikom odnosu (Burdije, 1998: 145).
Objektivne strukture, koje sociolog gradi u objektivistikoj fazi, predstavljaju
osnove subjektivnih predstava i obrazuju strukturalne stege koje utiu na interakcije (ibid.). S druge strane, da bi se objasnili svakodnevni individualni i kolektivni sukobi oko promena ili ouvanja datih struktura, neophodno je zadrati se
na tim predstavama (ibid.). Da bi se prevazila vetaka suprotnost izmeu
struktura i predstava, potrebno je, po Burdijeu, odustati od iskljuivo supstancijalistikog naina razmiljanja o drutvenoj stvarnosti. Najvei doprinos onoga
to se s pravom treba nazivati strukturalistikom revolucijom, sastoji se u primeni na drutveni svet relacionog naina razmiljanja, kojim se slue moderna matematika i fizika i koji poistoveuje stvarnost ne sa supstancama ve sa odnosima (Burdije, 1998: 146).
U jednom od svojih kapitalnih dela, Nacrtu za jednu teoriju prakse, Burdije
govori o tri razliita modusa teorijskog znanja. Prvo, znanje koje Burdije naziva
fenomenolokim (ili interakcionistikim, odnosno etnometodolokim) ukazuje
na prvobitno iskustvo praktinog upoznavanja drutvenog sveta, na odnos bliskosti sa okruenjem prirodnog sveta o kojem se, po definiciji, ne razmilja i koji
iskljuuje pitanje sopstvenih uslova postojanja (Burdije, 1999: 148). Drugo je
znanje ono koje on naziva objektivistikim (poseban vid kojeg sainjava strukturalistika hermeneutika) i koje uspostavlja objektivne odnose (npr. ekonomske ili
lingvistike) koji strukturiu prakse i predstave o praksama (ibid.). Tree je znanje, Burdije ga naziva prakseolokim, koje ima za predmet ne samo sistem objektivnih odnosa koj[i] postavlja objektivistiki modus znanja, ve i dijalektike odnose izmeu tih objektivnih struktura i strukturiranih dispozicija u kojima se one
ostvaruju i koje tee da ih reprodukuju (ibid.). To je stanovite koje prakse ne
posmatra spolja, kao svren in, ve ih ini pokretakim principom, s idejom da
se znanje postavi u sam tok izvoenja praksi. To je znanje u kome se odvija dvostruki proces interiorizacije spoljanjosti i eksteriorizacije unutranjosti. Bez
sumnje se moe zakljuiti da od tri ponuena modusa znanja Burdijeovoj teoriji
prakse najvie odgovara trei modus, to jest prakseoloko znanje. Samo prakseoloko znanje, po Burdijevom miljenju, moe da izbegne zamke dvostrukog
mogueg teorijskog iskrivljavanja: a) hermeneutike predstave drutvene prakse
sa stanovita onoga ko je deifruje i tumai, a koja tei svoenju svih drutvenih
96
Vukain Pavlovi
odnosa na odnose komunikacije i svih interakcija na simbolike razmene; i b) objektivistikog shvatanja, po kome drutvena nauka postupa sa drutvenim injenicama kao s objektivnim stvarima, teei da otkrije objektivne strukture koje
predstavljaju ontoloke ili strukturalistike osnove subjektivnih predstava.
Drutveni prostor je za Burdijea teorijski, odnosno socioloki shvaena drutvena topologija. Agenti i grupe definisane su s obzirom na svoje relativne pozicije u drutvenom prostoru. To drugim reima znai da, recimo, drutvene klase
ne postoje objektivno po sebi, ve samo kao klase na papiru, to jest u svojoj teorijskoj, a ne i ontolokoj egzistenciji. U tome je osnovna razlika izmeu Burdijeove
i Marksove upotrebe termina klase. Ono to po Burdijeu postoji jeste prostor
odnosa (space of relations) koji je isto toliko stvaran kao i geografski prostor, i u
njemu se svaki pokret plaa radom, naporom i vremenom. Svaki drutveni agent
ili grupa omeeni su svojom pozicijom i pozicijama svojih suseda u odreenom
delu drutvenog prostora, i ne mogu da zauzimaju suprotne regione tog prostora.
Drutveni prostor moe se opisati kao polje snaga (field of forces). Aktivna svojstva drutvenog prostora su razliita s obzirom na razliite vrste moi ili kapitala
koji postoje u razliitim poljima. Vrste kapitala nisu nita drugo do moi (powers) ili
ulozi (stakes) kojima se definiu anse za dobit u datom polju.
Drutveno polje
Drutveni prostor, kao i geografski, sastoji se iz odreenih oblasti. Te posebne oblasti Burdije naziva drutvenim poljima. Ideja drutvenog polja je alternativno ime za drutvene strukture i njihovo grupisanje, ime se teorijski distancira od strukturalizma. S druge strane, ideju polja Burdije protivstavlja ideji
podsistema u sistemskoj teoriji, ime se bitno razlikuje i od svake vrste funkcionalizma. Za razliku od pojma strukture u prvom, odnosno pojma podsistema u
drugom sluaju, Burdijeov pojam drutvenog polja ima mnoge i znatne prednosti. On je otvoreniji jer nije vrsto omeen; on je kompleksniji jer ukljuuje mnotvo razliitih mrea odnosa; on je energetski puniji i dinaminiji jer ukljuuje socijalne borbe; i najzad, on je, zbog svega napred reenog, mnogo ivotniji i blii
sloenoj drutvenoj stvarnosti.
Referirajui na specifian drutveni kontekst, Burdije pored termina polje
(fr. champ, eng. field) simultano koristi i izraze trite i igra, koji imaju i odreeno,
ali i metaforiko znaenje. Drutvene grupe i klase, kao i njihov poloaj u drutvenom polju, konstruisani su s obzirom na meusobnu socijalnu distancu. Taj
prostor je konstruisan na takav nain da pojedinani akteri, grupe ili institucije
koje se u njemu nalaze imaju utoliko vie zajednikih osobina to su blie u tom
prostoru, utoliko manje to su udaljenije (Burdije, 1998: 146).
Drutvena stvarnost je, prema Burdijeu, zbir nevidljivih ili teko vidljivih veza
koje sainjavaju skup poloaja koji su meusobno distinktni i koji se definiu
jedni u odnosu na druge (preko niza relacionih kriterija: blizine ili udaljenosti,
97
odnosno, po poloaju iznad, ispod, izmeu). Oblasti ili drutvena polja kojima
se Burdije posebno bavio u svojim delima jesu, na primer, polje kolstva i obrazovanja, ekonomije, politike kao posebnog polja moi, kulturne proizvodnje, knjievnosti, religije, nauke, medija i sl.
Drutvena polja definiu u osnovi objektivne odnose, to jest one odnose
izmeu poloaja koje je mogue zauzeti pri raspodeli onih sredstava koja mogu
postati ili jesu aktivna, efikasna, kao aduti u nekoj igri, u trci za prisvajanjem retkih dobara, koja se odvija u ovom drutvenom univerzumu (Burdije, 1998: 147).
Analiza relativnih poloaja i objektivnih odnosa izmeu tih poloaja omoguava da se ustanove pozicije svih relevantnih drutvenih grupa i socijalnih
aktera u mrei pozicija moi, koju Burdije naziva poljem moi.
Drutveni kapital
Glavni izvori drutvene moi su, prema nalazima Burdijeovih empirijskih
istraivanja, razliite vrste drutvenog kapitala: ekonomski kapital, kulturni kapital, socijalni kapital, politiki kapital, simboliki kapital.
Koncept drutvenog kapitala doao je u politiku sociologiju i politike nauke iz ekonomije i sociologije. Dejms Kolman je meu najzaslunijima ne samo
za ekonomsku koncepciju drutvenog kapitala, nego i za pokuaj da se putem
ove koncepcije poveu ekonomija i sociologija. Pjera Burdijea moemo smatrati
rodonaelnikom socioloke koncepcije drutvenog kapitala. U politikim naukama danas su najpoznatija, i verovatno najuticajnija, istraivanja Roberta Patnama o socijalnom kapitalu u Italiji i Sjedinjenim Dravama.
Sam pojam postao je vaan deo kategorijalnog aparata drutvenih nauka
tokom sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. U devedesetim,
kao i danas, vode se vrlo ive teorijske debate o socijalnom kapitalu. Nastojau
u ovom tekstu da ukaem na osnovni sadraj koncepcije drutvenog kapitala u
delu Pjera Burdijea, kao i na bitne razlike izmeu njegovog i shvatanja drutvenog kapitala u danas preovlaujuoj neotokvilovskoj koli miljenja.
Pre no to ukaem na osobenost Burdijeove koncepcije, elim da odredim
ta sm, a na tragu Burdijea, podrazumevam pod pojmom drutveni kapital. Pri
tome polazim od opteg pojma kapitala, pod kojim se misli na svako ulaganje
odreenih resursa uz oekivanje povratne dobiti na tritu, shvaenom kao polje razmene u najirem smislu. Ono to odlikuje drutveni, od ue shvaenog
ekonomskog kapitala, jeste da sva tri kljuna elementa iz polazne pozicije imaju
u pojmu drutvenog kapitala ire znaenje od uobiajenog. Dakle, resursi se ne
svode samo na finansijske ili proizvodne, dobit se ne svodi samo na profit, a
trite se ne shvata samo kao trite proizvedenih roba, ve se shvata u najirem smislu kao simboliko, kulturno, politiko drugim reima, kao najire drutveno polje razmene i komunikacije.
98
Vukain Pavlovi
Za razumevanje Burdijeove koncepcije socijalnog kapitala neobino je

vano njegovo odreenje simbolikog kapitala: Simboliki kapital je oblik koji
poprimaju razliite vrste kapitala kada su spoznate i priznate kao legitimne
(Burdije, 1998: 147). Iz toga se moe zakljuiti da svaki oblik drutvenog kapitala moe da preraste u simboliki ukoliko ispuni uslov spoznate i priznate socijalne legitimnosti.
Burdije, kao to smo videli, govori o razliitim oblicima kapitala, koji se iskazuju kao razliiti oblici moi. Najee, on razlikuje ekonomski kapital u njegovim razliitim vrstama, zatim kulturni i socijalni kapital, kao i simboliki kapital,
koji se uobiajeno iskazuje kao presti, ugled, slava i slino. Imajui u vidu ono
to je ve reeno o mogunosti da svaki oblik kapitala postane simboliki kapital
pod uslovom da je spoznat i priznat kao legitiman, moemo zakljuiti da je posebna i, reklo bi se, najznaajnija vrsta simbolikog kapitala politiki kapital. Legitimnost je jedno od glavnih obeleja politikog kapitala i njemu odgovarajue
politike moi. Mogunost prerastanja svakog oblika kapitala i moi u simboliki
kapital, odnosno simboliku mo, predstavlja po Burdijeu autentinu politiku
funkciju koja se ne moe redukovati na strukturalistiku funkciju komunikacije
(Bourdieu, 2005:166).
Habitus
Pored konstituisanja posebnih polja, unutar kojih se formiraju razliiti oblici
drutvenog kapitala, postojanje i delovanje habitusa je, po Burdijeu, trea bitna
karakteristika drutvenog prostora. Habitus je stari termin sa aristotelovskim poreklom, ali ga Burdije upotrebljava na razliit i vrlo specifian nain. Po miljenju
Dona Tompsona, pojam habitusa igra kljunu ulogu u Burdijeovoj teoriji prakse
(Thompson, 2005: 12). Da vidimo u najkraem ta sam Burdije podrazumeva
pod terminom habitus.
Habitus je sistem obrazaca ponaanja i vrednovanja, koji se sastoji od struktura spoznavanja i procenjivanja koje akteri stiu kroz trajno iskustvo zauzimanja
odreenog poloaja u drutvenom svetu (Burdije, 1998: 150). Nae predstave
se stvaraju ili menjaju zavisno od naeg habitusa, to jest, poloaja i interesa koji
su vezani za taj poloaj. Sadanji i proli poloaj u drutvenoj strukturi su ono
to pojedinci kao fizika lica nose sa sobom uvek i svuda, u obliku habitusa koj[i]
nose kao odelo (Burdije, 1999: 166). Iskazujui drutveni poloaj, habitus iskazuje i drutvenu distancu izmeu objektivnih poloaja pojedinaca i drutvenih
grupa. Sledei snagu i logiku habitusa, mnogi oblici interakcije, pa i oni koje Burdije opisuje jezikom namernog transfera u drugog (kao to su simpatija, prijateljstvo, ljubav) imaju visok stepen klasne homogamije, to jest usklaenosti habitusa. To objanjava zato ljudi slinog habitusa imaju slian etos, sline ukuse,
pa ak i slian govor tela.
Habitus je skup dispozicija koje navode agente da delaju i reaguju na odreeni nain. Ove predispozicije generiraju prakse, opaanja i stavove koji su
99
regularni (oekivani, normalni), a da nisu svesno koordinirani ili voeni bilo

kojim pravilom. To drugim reima znai da habitus oznaava onu vrstu drutvene sposobnosti pojedinca da bez velikog razmiljanja odigra pravi potez u
odreenoj drutvenoj situaciji. To je neka vrsta prirodnog i oekivanog reagovanja na dato okruenje, steena uvebanost i obuenost koju drutvena grupa
usauje u svoje lanove. Ta sposobnost steena putem habitusa deluje neposredno (uroeno, prirodno) i doprinosi da pojedinac moe u svim okolnostima da
donese pravilne odluke, odnosno one koje su u skladu sa kulturom grupe i njenim etosom.
Ideja habitusa iskazuje ideju sinteze objektivnog i subjektivnog, ideju dijalektike unutranjosti i spoljanjosti, odnosno ideju interiorizacije spoljanjosti i
eksteriorizacije unutranjosti (Burdije, 1999: 158). Tu su na delu nesvesni principi etosa odreene zajednice. Ti principi uestvuju u subjektivnoj proceni uspenosti odreenog postupka u odreenoj prilici i putem nepisanih pravila utvruju
ta jeste, a ta nije za nas. Habitus je, kae Burdije, pokretaki princip strategija koje omoguavaju suoavanje pojedinaca i grupa sa nepredvienim i uvek
novim situacijama (Burdije, 1999: 159).
Habitus se dijalektiki odnosi prema praksi, koja je, kako kae Burdije, istovremeno i nuna i relativno samostalna u odnosu na situaciju uzetu u obzir u
svojoj nepromenljivoj neposrednosti. U tom smislu habitus se shvata kao sistem trajnih i prenosivih dispozicija, koji ukljuujui sva prethodna iskustva, dejstvuje u svakom trenutku kao matrica opaanja, vrednovanja i delovanja (Burdije, 1999: 162).
Sloeni odnos habitusa i prakse zasluuje da se jo malo zadrimo na toj
temi. Habitus je istovremeno i sistem obrazaca iz kojih proistie praksa i sistem
obrazaca ponaanja i vrednovanja prakse (Burdije, 1998: 150). Praksa se, sledei Burdijea, moe objasniti samo pod pretpostavkom da se uspostavi odnos
izmeu objektivne strukture koja odreuje drutvene uslove proizvodnje habitusa i uslova delovanja tog habitusa, odnosno sticaja okolnosti (Burdije, 1999:
162). Delovanje drutvenih aktera, pojedinaca i grupa, uvek je, dakle, u makazama izmeu objektivno uspostavljenih i nasleenih struktura i sticaja datih
okolnosti. Burdije podsea na Huserlovu tvrdnju da praksa emanirana u habitusu moe dozvoliti pojedincima samo uslovnu slobodu dosta slinu onoj slobodi koju ima magnetisana igla koja se okree severu. Sigurno je prejako ovo
poreenje slobode ljudske akcije u odnosu na zadati habitus, sa slobodom magnetne igle u odnosu na pravac severa. Metafora o magnetskoj snazi habitusa po
mom miljenju pre svega slui da ukae na znaaj habitusa, koji je u delanju
drutvenih aktera i tumaenju tog delovanja previe esto potcenjen. Imajui to
u vidu, ima smisla tvrdnja da habitus vri funkciju operatora kojim se uspostavljaju odnosi izmeu sistema proizvodnje habitusa i sticaja okolnosti, to jest
kroz proizvodnju prakse. Habitus nije nita drugo nego taj imanentni zakon, lex
insita, koj[i] svaki akter dobija preko svog vaspitanja, koji je preduslov ne samo
usklaivanja prakse ve i prakse usklaivanja (Burdije, 1999: 164).
100
Vukain Pavlovi
Time dolazimo do jo jedne vane funkcije habitusa. On se pojavljuje, kako

kae Burdije, kao uoptavajue posredovanje koje ini da prakse koje nemaju
izriit razlog niti znaenje koje im pridaje namera pojedinanog aktera, ipak
budu smetene u objektivno organizovano polje smislenog i razumnog delovanja. To se moda najbolje vidi u primerima kolektivne mobilizacije. Poduhvati
kolektivne mobilizacije to ih preduzimaju harizmatine voe ili populistike politike partije ne mogu uspeti ako ne postoji minimalni sklad izmeu habitusa
aktera koji mobiliu (npr. prorok, voa partije, itd.) i dispozicija onih ije tenje
ele da izraze (Burdije, 1999: 164). Da bi komunikacija izmeu harizmatinog
voe i mobilisanih masa bila uspena neophodno je postojanje i poznavanje
jednog zajednikog koda, ije je rodno mesto u habitusu. U protivnom bi bilo vrlo
teko objasniti ne samo otkud voe, ve otkud masovna i fanatina podrka
koju neki od njih dobijaju.
Najzad, vano svojstvo i funkcija habitusa jeste funkcija kategorizacije: habitus sadri u sebi ono to je Gofman nazvao smisao za svoje mesto (sense
of ones place), ali i smisao za mesto drugoga (sense of others place) (Burdije, 1998: 150). To je proces u kome sami akteri neposredno prepoznaju svoje
mesto u drutvu, to jest sami se kategorizuju i podleu kategorizaciji (kathegorein, kathegoresthai, odakle potie dananja re kategorija, znailo je u starogrkom javno optuiti). Habitus im upisuje drutveni poloaj i drutvenu distancu u odnosu na druge. Poloaj i distanca se oitavaju u svakom od nas, u naem
govoru tela, u jeziku, u vremenu. Habitus uslovljava da u prostoru dobara i usluga biramo ona dobra iji poloaj u tom prostoru odgovara poloaju koji mi, kao i
drugi akteri, zauzimamo u ukupnom drutvenom prostoru. Kako kae Burdije:
kroz habitus dobijamo jedan zdravorazumski svet, jedan drutveni svet koji deluje oigledno (Burdije, 1998: 151).
Simbolika mo
Simboliki univerzum je izuzetno irok, skoro nepregledan. Sociologija simbolikih formi posebnu panju posveuje simbolikim funkcijama mita, jezika,
umetnosti. Na primer, simbolika funkcija rei dejstvuje u okviru mree jezikih
odnosa tako to svaki elemenat diskursa zavisi od drugog simultano kao oznaiva (signifier) i kao oznaeni (signified) (Bourdieu, 2005: 140). Sociologija
simbolikih formi po Burdijeovom miljenju istrauje doprinos simbolike moi
uspostavljanju gnoseolokog poretka. Simbolika mo je u tom smislu mo konstrukcije realnosti nad kojom se uspostavlja poredak saznanja (gnoseological
order) ili neposredno znaenje, smisao sveta. Tako nastaje pojava koju je Dirkem nazvao logiki konformizam, to jest zajednika i jedinstvena, homogena
koncepcija vremena, prostora, broja i uzroka. Pridavanjem i otkrivanjem smisla
(sense) dolazi se do saglasnosti (consensus), odnosno javnoga mnjenja
(doxa). Konsensus je politiko ime za Dirkemovu socioloku pojavu logikog
konformizma. Simbolika mo se tako istovremeno pojavljuje kao instrument
101
dominacije (u nametanju, to jest imenovanju znaenja i smisla), ali i kao instrument hegemonije kulturnog kapitala (dobijanjem saglasnosti ili konsensusa javnoga mnjenja o postojeem poretku). Po Burdijeu postoji, dakle, svojevrsna podela rada u oblasti dominacije, a ideoloka mo je ta koja na specifian nain
povezuje simboliko nasilje (vrednosnu ortodoksiju) sa politikim nasiljem (dominacijom) i politikim kapitalom (poverenjem i saglasnou).
Simboli su, prema tome, instrumenti par excellence itave drutvene integracije. Kao instrumenti znanja i komunikacije oni omoguavaju konsensus o
znaenju drutvenog sveta, a ta saglasnost ima fundamentalni znaaj za reprodukciju drutvenog poretka. Logika integracija je preduslov moralne integracije (Bourdieu, 2005: 166).
Razmatrajui simboliku produkciju kao instrument dominacije, Burdije s
pravom ukazuje na znaaj marksistike tradicije u naglaavanju politikih funkcija simbolikih sistema. Istina, marksisti su objanjavali simboliku produkciju
samo imajui u vidu interese dominantne klase. Za razliku od mita, kao kolektivnih i kolektivno prihvaenih produkata, ideologije u marksistikoj interpretaciji
slue partikularnim interesima koji pretenduju da se predstave kao opti ili univerzalni interesi koje deli drutvo u celini. Vladajua kultura je ta koja proizvodi
ideoloke efekte, doprinosei kako integraciji klase koja vlada, tako i drutvenoj
integraciji podvlaenih klasa. Dominantna kultura koja, kao medijum komunikacije, povezuje i ujedinjuje, istovremeno, kao medijum dominacije, razdvaja i
legitimie razlike, prisiljavajui sve druge kulture da se samodefiniu s obzirom
na distancu prema dominantnoj kulturi kao subkulture ili kontrakulture.
Burdije primeuje da su odnosi komunikacije uvek i neodvojivo odnosi
moi, koji u formi i sadraju zavise od materijalne ili simbolike moi. S druge
strane, on kritikuje tzv. interakcionistiku greku koja se sastoji u redukovanju
odnosa moi na odnose komunikacije. U sutini, radi se, po njegovom miljenju,
o tome da su razliite klase i frakcije klasa neprestano angaovane u simbolikoj borbi, iji je osnovni cilj da se uspostavi definicija drutvenog sveta koja
najbolje odgovara njihovim interesima (Bourdieu, 2005: 167). Ili drugaije reeno, polje simbolike produkcije je mikrokosmos simbolikih borbi meu klasama
za nametanje sopstvenih interesa.
Simboliki sistemi se mogu razlikovati prema tome da li ih produkuje i prisvaja grupa kao celina ili ih je, naprotiv, proizvelo posebno telo specijalista u relativno
autonomnim poljima produkcije i cirkulacije. Zbog toga su ideologije uvek dvostruko determinisane, jer duguju svoje osobene karakteristike ne samo interesima klasa ili njihovih frakcija (funkcija sociodiceje), ve i specifinim interesima
onih koji su ih proizveli, kao i specifinoj logici polja unutar koga su proizvedene.
Prema Burdijeu, simbolika mo je mo konstituisanja datog kroz izraz,
mo koja ini da ljudi razumeju i veruju, mo potvrivanja ili promene vizije sveta. To je akcija prema svetu i zato je to svet sm. To je skoro magina mo koja
102
Vukain Pavlovi
ovlauje nekoga da postigne ekvivalent onoga to se moe postii putem sile

(bilo fizike ili ekonomske). Simbolika mo ima odliku specifinog efekta mobilizacije. To je mo koja se moe vriti samo ako je priznata, to jest, pogreno
priznata kao arbitrerna, samovoljna. Ono to daje mo reima i sloganima, mo
sposobnu da odri ili obori drutveni poredak, jeste verovanje u legitimnost rei
onih koji ih izgovaraju (Bourdieu, 2005: 170). Simbolika mo, mo potinjavanja, jeste transformisana, to jest pogreno shvaena, preobraena i legitimirana
forma drugih oblika moi. Ona je rezultat transmutacije razliitih vrsta kapitala u
simboliki kapital.
Politiko polje
Pojam politikog polja deo je ire Burdijeove ideje postojanja posebnih
drutvenih polja. Politiko polje se moe razumeti dvojako: kao polje socijalnih
snaga i kao polje drutvene borbe.
Burdije nastoji da opie politiko polje logikom odnosa proizvoaa i potroaa i u terminima ponude i tranje. Politiko polje je teren na kome se, kroz takmienje ukljuenih aktera, stvaraju i proizvode politiki proizvodi programi, pitanja, analize, komentari, koncepti i dogaaji. Obini graani, redukovani na
status potroaa, moraju da biraju, usput podnosei rizik pogrenog razumevanja i promaaja, koji su utoliko vei ukoliko su oni dalje od mesta politike produkcije (Bourdieu, 2005: 172).
U politikom polju se koncentrie politiki kapital u rukama malog broja ljudi i
to je neto to se teko moe preduprediti. Realnost politikog polja jeste da je
najvei broj obinih graana lien materijalnih i kulturnih instrumenata, kao to su
slobodno vreme i kulturni i politiki kapital, neophodnih da bi se aktivno uestvovalo u politici. Rezultat toga je da mnogi graani prestaju da se interesuju za politiko polje, da odustaju od svog prava da uestvuju na izborima, i da se produbljuje jaz izmeu politiki aktivnih i politiki neaktivnih delova drutva. Televizovanje
politikih debata svelo je graane na sve manje zainteresovane posmatrae.
Jedna od osnovnih funkcija politikog polja jeste da produkuje svojevrstan
efekat nevidljive cenzure kojom se odreuje ta je legitimna politika problematika, a ta nije. To je u stvari efekat ograniavanja univerzuma politikog diskursa putem utvrivanja politike agende, to jest odreivanjem ta se moe misliti i
svesti pod politiko, a ta ne. Granica izmeu toga ta se politiki moe a ta ne
moe rei, o emu se moe ili ne moe politiki misliti, odreena je mestom i odnosima aktera u kulturnoj i politikoj produkciji, to jest snagom i uticajem dominantnog kulturnog i politikog kapitala kojim drutveni akteri raspolau. Tu je posebno vana uloga i monopol politikih profesionalaca i eksperata. Politiko
polje ili politiko trite, kako ga ponekad Burdije alternativno naziva, jeste bez
sumnje jedno od najmanje slobodnih trita koja postoje (Bourdieu, 2005: 173).
U njemu su oiti oligopolski uinci na politiku ponudu i tranju, kao i efekti zatvaranja rasprava i liavanja javnosti alternativnih politikih ponuda.
103
U politici je, smatra Burdije, kao i u umetnosti: liavanje veine ljudi je korelat, ak i posledica, koncentracije veine politikih sredstava produkcije u rukama profesionalaca, koji mogu ui u politiku igru sa izvesnim ansama na uspeh
samo pod uslovom da poseduju specifine kompetencije (Bourdieu, 2005:
175-6). Te kompetencije ukljuuju posedovanje odreenih specifinih vrsta
znanja (iz oblasti politike problematike, teorija i koncepata, istorijske tradicije,
ekonomskih znanja, i sl.); zatim upotrebu odreene vrste jezika i posedovanje
odreenih retorikih sposobnosti (popularnog oratora i debatera); a iznad svega
jednu vrstu inicijacije, uvoenja i linog podreivanja logici, vrednostima, hijerarhiji, cenzorskim i kontrolnim mehanizmima unutar svake politike partije, i u
politikom polju kao celini. Politiki profesionalci moraju da poseduju oseaj za
politiku igru, praktino ulo za razlikovanje mogueg od nemogueg, verovatnog i manje verovatnog to im omoguava da predvide stavove drugih politiara, kao i da izaberu odgovarajue i prihvatljive stavove, a da izbegnu onu
vrstu kompromisnih stavova koje bi ih izjednaile sa politiarima koji zauzimaju
suprotne pozicije u prostoru politikog polja (Bourdieu, 2005: 179).
Nita, po Burdijeovoj oceni, nije tako apsolutno zahtevno u politikoj igri
kao to je to fundamentalna odanost igri samoj. Iluzija, ukljuenost, posveenost jesu ulozi, investicije u igru, i istovremeno proizvodi igre i uslovi da bi se igra
odvijala. Oni koji imaju privilegiju da se investiraju u igru (za razliku od onih koji
su svedeni na indiferentne ili apatine apstinente) prihvataju preutni ugovor da
ju je stvarno vredno igrati. To je ugovor koji mnogo jae ujedinjuje sve uesnike
politike igre u politikom polju od bilo kakvog javnog ili tajnog dogovora.
Politika borba je par excellence forma simbolike borbe za odranje ili
transformaciju drutvenog sveta. Po Burdijeovom miljenju, to je dvostruka igra
jer je dvostruki glavni ulog u toj borbi. Na jednoj strani, to je monopol detaljne
razrade (elaboracije) i irenja (difuzije) legitimnih principa podele drutvenog
sveta i na toj osnovi mobilizacije drutvenih grupa za odranje drutvenog poretka ili njegovu promenu. Na drugoj strani, to je monopol upotrebe konkretizovanih instrumenata moi, odnosno objektifikovanog politikog kapitala.
Politika borba je dvostruka igra i u sledeem smislu. To je borba za simboliku mo iji je uinak da ljudi neto razumeju i poveruju, mo predvianja i preporuivanja, mo da se neto uini poznato i priznato. Istovremeno to je borba
za mo nad javnom moi, to jest dravnom administracijom. U parlamentarnim demokratijama borba za dobijanje pobednike podrke graana je istovremeno i borba da se odri i kontrolie distribucija moi nad javnim moima (ili,
drugaije reeno, borba za monopol legitimne upotrebe objektiviziranih politikih resursa prava, vojske, policije, javnih finansija i dr.). Najvaniji agenti ove
borbe su politike partije, borbene organizacije specijalno prilagoene za angaovanje u ovoj sublimiranoj formi graanskog rata kroz dugotrajnu i upornu mobilizaciju najveeg mogueg broja agenata opskrbljenih istim vizijama drutvenog poretka u budunosti (Bourdieu, 2005: 181).
104
Vukain Pavlovi
Burdije kae da se politiki ivot moe uporediti sa pozoritem samo pod

uslovom da zamislimo odnose izmeu partije i klase, kao istinski simboliku relaciju izmeu oznaivaa i oznaenog, ili jo bolje, izmeu predstavnika koji obezbeuju reprezentaciju i agenata, akcija i situacija koje oni predstavljaju. Saglasnost izmeu politike kao pozorita i realnog politikog ivota u najveoj meri
zavisi od podudarnosti (homologije) izmeu strukture politikog polja i strukture
onih koji ga reprezentuju. On zakljuuje da se borba meu politikim predstavnicima moe opisati kao politika mimesis borbe meu grupama ili klasama, iji
ampioni ovi predstavnici nastoje da budu. Istovremeno, Burdije upozorava da
neophodna panja koja se mora posvetiti interesima onih koji su reprezentovani
ne sme da nas zavede da zaboravimo na interese onih koji te interese politiki reprezentuju. Tu on podsea na poznato Veberovo upozorenje da postoje dve vrste
politikih profesionalaca: oni koji ive od politike i oni koji ive za politiku. Burdije
smatra da su odnosi koje profesionalni prodavci politikih usluga (politiari, politiki novinari i slino) uspostavljaju sa svojim klijentima uvek posredovani i manje
ili vie kompletno uslovljeni odnosima sa njihovim politikim konkurentima. Kao
posledica svega toga, politiki diskurs koji politiki profesionalci proizvode uvek je
dvojako uslovljen, jer je rezultat dualnosti referentnog okvira u politikom polju,
kao i potrebe da se istovremeno slui skrivenim ciljevima unutranje borbe, kao i
javnim ciljevima spoljne politike borbe (Bourdieu, 2005: 183).
Svako politiko polje ima tendenciju da se organizuje oko suprotnosti izmeu dva pola. Na jednom polu su partije koje su za promene, a na drugom partije
koje su za zakon i poredak. Prve se obino nazivaju progresivnim ili levim, a druge konzervativnim ili desnim partijama. Iz toga Burdije zakljuuje da je egzistencija politikih partija prvenstveno relaciona. Burdije ukazuje na veliku promenu
koja se u tom smislu desila na politikoj pozornici Evrope. Racionalizam i vera u
progres i nauku karakterisala je u periodu izmeu dva svetska rata politiku levicu u Francuskoj i Nemakoj, dok su konzervativne politike snage inklinirale ka
nacionalizmu i iracionalnom kultu prirode. Nakon Drugog svetskog rata pozicije
u politikom polju postale su obrnute. Sada je jezgro novog konzervativizma zasnovano na poverenju u progres, tehniko znanje i tehnokratiju, dok se levica
nala na ideolokoj poziciji koja je nekad pripadala suprotnom polu, to jest na
ekolokom kultu prirode, kritici mita apsolutnog progresa, regionalizmu i odreenoj vrsti nacionalizma, odbrani linosti (Bourdieu, 2005: 185).
Burdije takoe ukazuje i na postojanje objektivne kontradikcije izmeu autoritarnih strategija unutar partija i antiautoritarnih strategija pojedinih politikih partija u celini politikog polja.
Politiki kapital
Politiki kapital je forma simbolikog kapitala, iji uticaj poiva na poverenju
ili verovanju i priznanju ili, jo preciznije, na bezbrojnim radnjama i postupcima
poverenja, kojima agenti prenose na linost ili na objekt stvarne i priznate moi
105
(Bourdieu, 2005: 192). Politiki kapital se, dakle, zasniva na poverenju. Sve ono
to konstituie simboliku prirodu moi, i to se moe objektifikovati kao tron,
skiptar ili kruna, proizvod je subjektivnog akta priznavanja i prihvatanja, i kao poverenje i kredibilitet postoji samo u i kroz reprezentaciju, u i kroz poverenje, verovanje i poslunost. To je mo koja postoji zato to osoba koja joj se pokorava
veruje da ona postoji. Politiki kapital je jedna forma slobodnolebdeeg kapitala
koji se moe sakupiti i sauvati samo po cenu neprestanog rada kojim se akumulira poverenje i izbegava nepoverenje. Oni koji ga sakupljaju uvek stoje pred
tribunalom javnoga mnjenja. Sutinu politikog kapitala ini mo mobilizacije
koja stoji na raspolaganju posedniku tog kapitala bilo kao njegova lina sposobnost ili kao sposobnost koju mu je principom reprezentacije delegirala neka
organizacija i institucija.
Burdije razlikuje nekoliko moguih vrsta politikog kapitala. Politiki kapital
moe biti vezan za linost ili za institucije; dakle, on se moe pojaviti kao lini ili
delegirani politiki kapital. Lini politiki kapital, koji se najee iskazuje kao
slava i popularnost, zasniva se na injenici da je neko poznat i priznat kao linost. To pre svega podrazumeva posedovanje nekih specifinih kvalifikacija neophodnih da bi se postigla i ouvala dobra reputacija, kao to je, recimo, vetina
i ubedljivost javnog govora. U sutini autoriteta ili linog, kao i svakog politikog
kapitala, lei sposobnost i mo politiara da mobiliziraju graane. Lini politiki
kapital se moe stei i akumulirati kao profesionalni kapital, dugotrajnim procesom sticanja neophodnih znanja i vetina. Postoji, meutim, oblik linog kapitala
koji Burdije oznaava kao herojski ili profetski (proroki). To je specifian oblik
linog politikog kapitala koji nadareni pojedinci iskazuju i stiu u vreme velikih
kriza i drutvenih preloma. Kao to je poznato, Veber je taj oblik linog politikog
kapitala nazivao harizma.
Institucionalni oblik politikog kapitala, ili kako ga jo Burdije naziva funkcionalnog kapitala, pojavljuje se i akumulira u organizacijama i institucijama, a
pre svega u politikim partijama, sindikatima i sl. To je takoe vrsta simbolikog
kapitala koja se akumulira kao rezultat dugotrajnih drutvenih borbi i koja podrazumeva priznavanje (rekogniciju), ali i lojalnost organizaciji. Pojedinci investiraju svoje line kapitale u organizaciju, a ona im vraa kroz oblik tzv. delegiranog
politikog kapitala. Ta vrsta kapitala ili delegiranog politikog autoriteta je rezultat jedne vrste ogranienog i provizornog transfera, koji na razliite naine dele
partijski zvaninici, militantni aktivisti, lanstvo, podravaoci i simpatizeri. Razmatrajui odnos razmene izmeu agenata i institucija Burdije formulie jednu
vrstu zakona: institucije daju sve, ukljuujui i mo nad institucijama, onima koji
sve daju institucijama (Bourdieu, 2005: 195).
Razmatrajui savremene tendencije u politikom ivotu Burdije dolazi do
zakljuka da se politiki kapital ubrzano institucionalizuje. to vie napreduje
proces institucionalizacije politikog kapitala, to se vie smanjuje politiki idealizam partijskog lanstva, a rastu apetiti da se dobije plaeni politiki posao. Stare, jake i bogate partije nastoje da zadre svoj politiki kapital branei ono to su
106
Vukain Pavlovi
dobile. Otuda je lako objasniti zato su politike partije spremne da rtvuju svoje
programe da bi zadrale sebe u vlasti, ili da bi uopte opstale.
Za pitanje politikog kapitala vano je objasniti prirodu delegirane moi. Pitanje se postavlja u sledeem obliku: kako je mogue da delegat ima mo nad
onim koji mu je mo dao, odnosno delegirao? Jedan mogui odgovor glasi da
ona pojedinana osoba kojoj je mnotvo ljudi poverilo mo, poseduje zbog toga
mo koja prevazilazi svaku pojedinanu individuu koja mu je tu mo delegirala.
Ali u principu delegirane moi Burdije, na tragu Marksove formule o fetiizmu,
otkriva opasnost politikog fetiizma.
Politiki fetii su ljudi, stvari i bia koji se ine da duguju samima sebi postojanje koje im drutveni agenti daju; oni koji stvaraju delegate oboavaju svoje
sopstvene marionete. Politika idolatrija se sastoji tano u injenici da se vrednost koja poiva u politikoj linosti, taj produkt ljudskog mozga, pojavljuje kao
misteriozni predmet svojine linosti, njenog arma i harizme: ministerium se pojavljuje kao mysterium (Bourdieu, 2005: 205). Burdije zakljuuje da to su ljudi
vie lieni, naroito u kulturnom smislu, to e vie biti prisiljeni i skloni da se oslone na delegate kako bi zadobili politiki glas. U stvari, izolovani, tihi, bezglasni
pojedinci, bez sposobnosti ili moi da ih se saslua i razume, suoeni su sa alternativom ili da ostanu mirni ili da progovore kroz nekog drugog.
Najvea vrednost ovog dela Burdijeove analize jeste to to pokazuje da u
institutu i principu politike delegacije ve potencijalno postoji uzurpacija. Delegat teko moe a da ne podlegne iskuenju da sve vrednosti pripie sebi, da
monopolizuje tumaenje istine, mudrosti, slobode. Pozivanje na narod se u
nae vreme koristi kao nekad pozivanje na boga, kae Burdije. Delegat uspostavlja sinonimne odnose izmeu sebe i svih drugih politikih pojmova reenicom Ja sam istina (Bourdieu, 2005: 211).
Uzurpacija se sastoji u potvrenoj injenici da je onaj ko je u mogunosti da
govori u ime drugih ovlaen da napravi korak od tvrdnje ka zapovesti. Paradoks monopolizacije kolektivne istine je izvor svih efekata simbolikog nametanja: ja sam onaj koji manipulie grupom u njeno ime; uzimam autoritet od grupe koja me ovlauje da joj nametnem ogranienja. Fundamentalni zakon
birokratskih aparata je, po Burdijeu, da aparat daje sve (ukljuujui i mo nad
aparatom) onima koji njemu daju sve i oekuju sve, jer sami nemaju nita i nita
su van aparata. Osobe koje nemaju nita uvek daju bezuslovnu podrku. Uz
ovaj zakon ide, po Burdijeovom miljenju, i fenomen organizacionog efekta:
organizacije imaju tendenciju da monopolizuju mo.
Moemo zakljuiti da je Burdijeova koncepcija politikog kapitala, i iz nje
izvedena koncepcija politike moi, osobena i teorijski plodotvorna. U toj koncepciji politiki kapital se pojavljuje kao objektivizirani oblik ili osnova politike
moi, a politika mo kao najznaajniji i najneposredniji oblik simbolike moi.
Simbolika mo je sintetizovani izraz svakog oblika drutvene moi, ija je
sutina u priznatom i prihvaenom (legitimnom) pravu da se stvari i dogaaju
107
imenuju i da im se da smisao. Realna politika i simbolika borba se vodi za kontrolu produkcije i nametanja legitimne vizije sveta, a time i za ouvanje ili promenu postojee stvarnosti. Magina mo imenovanja stvari i pojava je Arhimedova
taka Burdijeove koncepcije simbolike moi, koja postaje mogua kroz istinsku
politiku akciju. Nae kategorije su glavni ulog u politikoj borbi, a snaga i uticaj
imenovanja naroito dolaze do izraaja u kriznim situacijama, kada svet znaenja nije vie jasan.
Literatura
Bourdieu, Pierre (2005): Language and Symbolic Power, edited and introduced
by John P. Thompson, Cambridge: Polity Press.
Burdije, Pjer (1998): Drutveni prostor i simbolika mo, u: Interpretativna sociologija, priredila Ivana Spasi, Beograd: Zavod za izdavanje udbenika i
nastavna sredstva, str. 143-158.
Burdije, Pjer (1999): Nacrt za jednu teoriju prakse, Tri studije o kabilskoj etnologiji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdije, Pjer (1999a) Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Thompson, John B. (2005): Editors Introduction, u: Pierre Bourdieu, Language and Symbolic Power, Cambridge: Polity Press.
BOURDIEUS CONCEPTS OF SYMBOLIC POWER

AND POLITICAL CAPITAL
The paper discusses Bourdieus contribution to contemporary political philosophy
and political theory, primarily through presenting and explicating the concept of political
capital and the complementary concepts of political power, as well as symbolic power. In
the social space there exist, continuously produced and renewed: habitus, as the experiential system of dispositions and ethos of a community that may be transferred onto new
generations; and different forms of capital, understood as management of different particular resources. Social space is divided into fields, within which individuals and groups
stand in various relations of forces and possess various forms of capital. The synthetic
form of different forms of capital is symbolic capital, while the universal form of power is
symbolic power, whose essence is to give a name and meaning to objects and phenomena in the social space. Political capital is a form of social capital, established and produced within the political field. To have the power of naming is the ultimate form of
political, i.e. symbolic power, since by determining a name a signifier the social world
is created and known. In other words, this is a major way in which the social world is made
meaningful, maintained and changed.
Key words: social space, habitus, political field, social capital, political capital, political power, symbolic power.
4.
SOCIJALNI KAPITAL:
TEORIJA I PRIMENA
Smiljka Tomanovi
Odeljenje za sociologiju
Filozofski fakultet
Beograd
Primenljivost Burdijeovog koncepta

socijalnog kapitala na prouavanje
porodica u Srbiji1
Saetak: U radu se propituju neki aspekti konceptualne i heuristike vrednosti Burdijeovog koncepta socijalnog kapitala. Polazi se od opteg plana gde se ustanovljavaju analitiki okviri u kojima se koncept socijalnog kapitala koristi u savremenoj sociologiji. Posebno se ukazuje na stanovita koja povezuju socijalni kapital sa promenama u savremenoj
porodici. Specifinost Burdijeove konceptualizacije socijalnog kapitala tema je narednog
dela teksta. Prikaz naina na koji je burdijeovski konceptualizovan pojam socijalnog kapitala upotrebljavan u nekim britanskim i domaim istraivanjima porodica predstavlja ilustrativnu osnovu koju autorka koristi da bi u zavrnom delu rada ukazala na neke dileme
koje otvara primena te konceptualizacije. Pored navoenja osnovnih konceptualnih,
epistemolokih i metodolokih problema autorka ukazuje na neke od moguih pravaca
njihovog prevazilaenja u buduim istraivanjima.
Kljune rei: socijalni kapital, Burdije, savremene porodice, drutvo Srbije, pristup viestrukog metoda.
Ovaj rad predstavlja pokuaj da se postave osnove za propitivanje konceptualne i heuristike vrednosti Burdijeovog koncepta socijalnog kapitala uopte i
posebno u odnosu na probleme prouavanja porodica u Srbiji. To se ini otvaranjem nekoliko pitanja: ta je socijalni kapital?; u emu je specifinost Burdijeovog poimanja socijalnog kapitala?; na koje naine je njegov koncept korien u
dosadanjim istraivanjima?; koji su osnovni konceptualni i epistemoloki problemi povezani s njegovom primenom?
Tekst je razultat rada na projektu Drutveni akteri i drutvene promene u Srtbiji 1990
2010 (149005B) koji finansira Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine.
112
Smiljka Tomanovi
1.
Malo je pojmova u savremenom drutvu koji su doiveli tako brz proboj i
tako iroku prihvaenost u drutvenim naukama i socijalnoj politici kao to je to
sluaj sa konceptom socijalnog kapitala u poslednje dve decenije.
Pored uticaja neoliberalnih politika nekih drava Zapada (npr. treeg puta
neolaburista u Velikoj Britaniji), razlozi za veliku popularnost koncepta vide se u
rastuim naporima da se u politikom diskursu revalorizuju drutveni odnosi;
da se u socioloku analizu nanovo uvede normativna dimenzija; da se razviju
koncepti koji odraavaju sloenost i meupovezanost pojava u stvarnom svetu
(Schuller et al, 2000: 2). S druge strane, socioloka misao je ukazala na radikalne promene kroz koje prolazi savremeno drutvo kasne ili visoke modernosti. U
drutvu rizika (Bek, 2000) obeleenom neizvesnou, socijalni kapital nudi i
specifino intelektualno, politiko i popularno objanjenje i reenje u suoavanju
sa promenama u nainu ivota, rada i odnosa sa drugim ljudima koje doivljavamo (Edwards, 2004: 2). Koncept se fokusira na pozitivne strane drutvenosti i
na naine na koje ona moe biti izvor moi i uticaja (Portes, 1998). Po Portesovom miljenju, razliiti izvori socijalnog kapitala smanjuju distancu izmeu socioloke i ekonomske perspektive, motiviui stvaraoce socijalne politike da tragaju za ne-ekonomskim reenjima drutvenih problema (ibid.: 1).
Mnotvo pristupa socijalnom kapitalu u ovoj ranoj fazi njegovog konceptualnog razvoja dovelo je do toga da jo uvek ne postoji konsenzus o njegovoj definiciji, kao to je otvorilo i brojna konceptualna i metodoloka pitanja: o koherentnosti i jedinstvenosti koncepta, njegovoj analitikoj valjanosti i heuristikoj
korisnosti, o problemima operacionalizacije, o odnosu sa pitanjima drutvenih
sukoba i drutvene iskljuenosti, o njegovim politikim i drutvenim implikacijama i slino (Baron et al, 2000: 24).
Najire odreeno, socijalni kapital je koncept koji se odnosi na drutvene
procese i mree koje ukljuuju deljene norme, vrednosti i shvatanja koji olakavaju saradnju unutar ili izmeu grupa.
Socijalni kapital nije nov socioloki koncept; u pitanju je nanovo otkrivena
stara ideja o kohezivnoj moi drutvenosti koja je inherentna dvema teorijskim
tradicijama u drutvenoj misli: politikoj filozofiji tokvilijanske i komunitarne provenijencije (de Tocqueville, 1945; Etzioni, 1995) i vie sociolokoj orijentaciji
koja se temelji na Dirkemovim radovima o drutvenim normama i integraciji drutva (Portes, 1998; Furstenberg, 2005).
Iz ovih tradicija potiu dve vrste definicija i pristupa prouavanju socijalnog
kapitala. Prva grupa definicija vidi socijalni kapital kao svojstvo drutva i zajednice i stavlja naglasak na institucije, norme i odnose, posebno poverenje i participaciju, koji oblikuju kvalitet socijalnih interakcija u drutvu i produkuju socijalnu
koheziju. Tako Robert Patnam pod socijalnim kapitalom podrazumeva oblike
drutvenog ivota mree, norme i poverenje koje uesnicima omoguavaju
Primenljivost Burdijeovog koncepta socijalnog kapitala na prouavanje porodica u Srbiji
113
da efektivnije deluju zajedno u ostvarivanju zajednikih ciljeva.2 Ovde je naglasak na poverenju, normama i mreama, dok se njihovo merenje povezuje s ekonomskim rastom, zdravljem i blagostanjem stanovnitva. Socijalni kapital se
posmatra kao jedna od kljunih komponenti ekonomskog napretka i odrivog
razvoja i stoga je inkorporiran u razvojne politike meunarodnih organizacija i
nekih drava. Ovaj pristup je u osnovi istraivanja koja se sprovode primenom
jedinstvenog instrumenta upitnika koji meri veliki broj dimenzija svrstanih u
est kategorija (World Bank, 2004).
Druga grupa definicija socijalni kapital posmatra kao svojstvo pojedinaca i
njihovih odnosa. U pitanju su vie socioloke definicije, prema kojima socijalni
kapital predstavlja vredne resurse (npr. informacije, ideje, podrku) koji su dostupni samo preko drutvenih veza i odnosa (Portes, 1998). Tako Pjer Burdije
smatra da socijalni kapital predstavlja ukupnost resursa, aktuelnih i virtuelnih,
dostupnih pojedincu ili grupi time to poseduju trajne mree manje ili vie institucionalizovanih odnosa meusobnog prepoznavanja i uvaavanja (Bourdieu,
1986: 248).
Sa srednjih pozicija polazi Dejms Kolman, za koga socijalni kapital predstavlja resurs jer ukljuuje oekivanje o reciprocitetu, ali on se protee izvan bilo
kog pojedinca tako da ukljuuje ire mree iji odnosi su rukovoeni visokim
stepenom poverenja i deljenih vrednosti. Po njemu je socijalni kapital neka vrsta
skrivenog nusprodukta koji je imanentan odnosima izmeu individua i, mada je
njegova vrednost u olakavanju pojedincima da ostvare svoje interese, on
takoe omoguava pristup javnim dobrima koja nisu interes pojedinanih individua, ali su korisna za mnoge (Coleman, 1988: 392).
Raspravama o stanju socijalnog kapitala u savremenom svetu dominiraju
tri teme. Prema prvoj, dolazi do slabljenja i sloma socijalnog kapitala kao vezivnog tkiva zajednica, a deo uzroka te pojave treba traiti u detradicionalizaciji, sa
prateim procesima individualizacije drutvenog ivota i dezintegracije moralnih
okvira, koja smanjuje znaaj vrednosti i identiteta povezanih s porodinim ivotom, slabei drutvene veze i oteujui socijalnu koheziju (Patnam, Kolman). S
druge strane, teoretiari individualizacije (Bek, Gidens) smatraju da je dolo do
pozitivne transformacije i diversifikacije socijalnog kapitala, koja je dovela do
stvaranja novog tipa zajednica zasnovanih na identitetskoj a ne na prostornoj
bliskosti. Prema treem stanovitu, koje zastupaju autori bliski Burdijeovoj konceptualizaciji, znaaj socijalnog kapitala je prenaglaen, jer u savremenom drutvu postoji kontinuitet podela, socijalnih diferencijacija (prema rodu, etnicitetu,
poreklu i sl.), odnosa moi i nejednakosti, pa je i socijalni kapital u funkciji socijalne reprodukcije nejednakosti. Ovo stanovite dovodi u pitanje postojanje bilo
kakvih sutinskih promena u ovoj sferi (Edwards et al, 2003).
2
Putnam, R. (1996) Who Killed Civic America?, Prospect, 7, 24: 56; navedeno prema:
Field, 2003: 32.
114
Smiljka Tomanovi
Uloga porodice u genezi i reprodukciji socijalnog kapitala se razliito tumai

u navedenim pristupima. Uopteno govorei, upravo su zabrinutost za kvalitet
porodinog ivota i uoeno propadanje zajednica bili pokretai posebnog interesa za ukljuivanje koncepta socijalnog kapitala u nauni diskurs i naroito u
socijalnu politiku. To je posebno vidljivo u radovima Patnama i Kolmana. Iako je
svoj rad fokusirao na lokalne zajednice, Patnam identifikuje porodicu kao kljunu osnovu za socijalni kapital. On, meutim, porodicu tretira na jedan nejasan,
uopten i idealizovan nain kao mesto koje obezbeuje pozitivne modele uloga (Edwards, 2004). Sa slinih (konzervativnih) pozicija polazi Kolman u svojoj
razvijenijoj konceptualizaciji socijalnog kapitala, koja ga definie kao: skup resursa koji su inherentni odnosima u porodici i u socijalnoj organizaciji zajednice i
koji su korisni za kognitivni i socijalni razvoj deteta ili mlade osobe. Ovi resursi
su razliiti za razliite osobe i mogu stvoriti znaajnu prednost za decu i adolescente u razvoju njihovog ljudskog kapitala (Coleman, 1994: 300). Polazei od
normativne definicije socijalnog kapitala fokusirane na norme i mree, Kolman i
autori koji slede njegov pristup (npr. Furstenberg and Hughes, 1996) pokuavali
su da izmere socijalni kapital koji je dostupan deci u porodici i da ga dovedu u
vezu s rezultatima kao to su obrazovni uspeh, razvoj i blagostanje (Gillies,
2004). U ovom normativnom pristupu porodici jasno je vidljivo konzervativno
gledite autora, koje se oitava u negativnom stavu prema porodicama u kojima
su oba roditelja zaposlena, dok se jednoroditeljske porodice opisuju kao strukturalno deficijentne (Coleman, 1988: 111).
Pjer Burdije smatra da upravo porodica ima centralno mesto u sticanju i reprodukciji socijalnog kapitala, o emu e detaljnije biti rei u daljem tekstu.
2.
U ovom odeljku bih ukratko ukazala na nekoliko obeleja koja ine specifinost Burdijeovog pojma socijalnog kapitala, u odnosu na radove drugih autora.
Prvo, kao to je napred navedeno, za Burdijea je socijalni kapital svojstvo
inidividua, a ne zajednice i drutva. Tako Burdije smatra da se socijalni kapital
sastoji od drutvenih mrea i veza: kontakata grupnog pripadanja koji, putem
akumulacije razmene, obaveza i deljenih identiteta, pruaju aktuelni ili potencijalni pristup vrednim resursima (Bourdieu, 1993: 143), kao i drutvenosti odnosa preko kojih se mree odravaju. Pripadnost grupi, kao i mree odnosa,
nisu ni prirodno niti drutveno dati, konstituisani jednom za svagda, ve su
proizvod strategija investiranja, individualnih ili kolektivnih, svesno ili nesvesno
usmerenih na ustanovljavanje ili reprodukciju drutvenih odnosa koji su direktno
upotrebljivi kratkorono ili dugorono (Bourdieu, 1986: 249). Reprodukcija socijalnog kapitala podrazumeva stalni napor drutvenosti, rad na potvrivanju
pripadnosti koji troi vreme, energiju pa i ekonomski kapital: kontinuiranu seriju
razmena preko koje se prepoznavanje beskrajno nanovo potvruje (ibid.: 250).
115
Drugo, socijalni kapital je, po Burdijeu, neraskidivo povezan sa drugim oblicima kapitala (ibid.: 249.). Iako se socijalni kapital ne moe svesti na druge, tvrdi
on, ekonomski kapital je u korenu svih ostalih tipova kapitala (ibid.: 252).
Tree, posedovanje i pristup kapitalima su nejednako distribuirani, a Burdijea posebno zanimaju naini na koji se socijalni kapital moe kombinovati sa
drugim oblicima kapitala da stvara i reprodukuje nejednakost. Koliina resursa
koji su na raspolaganju ljudima zavisi od veliine njihovih mrea, od veliine i
kvaliteta kapitala koje poseduju te veze, od oekivanja da se ispotuje reciprocitet, i od njihovog statusa unutar grupe: Obim socijalnog kapitala koji poseduje
dati akter zavisi od broja veza koje moe da aktivira i obima kapitala (ekonomskog, kulturnog ili simbolikog) koji poseduje svaka veza (ibid.: 249). Socijalni
kapital moe da promovie nejednakost, jer je pristup razliitim vidovima mrea
nejednako distribuiran; veze nekih ljudi su vrednije od veza drugih. Oni koji imaju najvie veza imaju tendenciju da ih upotrebljavaju da unaprede svoje interese, to povratno proizvodi dalju nejednakost. Poto su socijalne mree dominantno homogene, one se formiraju uglavnom u okviru istih socijalnih i etnikih
krugova. Moe se rei da je socijalni kapital jedno dobro koje je nejednako distribuirano, ali i mehanizam koji moe da proizvodi dalju nejednakost.
etvrto, u sticanju i reprodukciji socijalnog kapitala, kao i sa njim povezanih
nejednakosti, prema Burdijeu centralni znaaj ima porodica: ona je mesto putem
koga se posedi kapitala prenose vremenom, preko generacija. Kada se deca
rode, ona nasleuju drutveni prostor preko koga imaju pristup razliitim tipovima kapitala, pa i socijalnim mreama i resursima dostupnim preko njih. Pored
toga, putem strategija investiranja u okviru porodice roditelji prenose svoje vetine umreavanja svojoj deci, ime se nejednakost prenosi izmeu generacija.
Drugim reima, iako socijalni kapital potie, pored porodice, i iz drugih drutvenih odnosa, njegov tip i sadraj je neosporno oblikovan materijalnim, kulturnim i simbolikim statusom pojedinca i date porodice (Bourdieu, 1990). U odnosu na polemike o stanju socijalnog kapitala u savremenom drutvu, posmatrano
iz ove perspektive, ono se ne suoava ni sa erozijom ni sa transformacijom socijalnog kapitala, ve sa njegovom prilino konzistentnom primenom u reprodukciji privilegija i nejednakosti (Edwards, 2004).
Iako Burdije, kao i Kolman, vidi porodice kao generatore socijalnog kapitala, on se fokusira na trajne porodine prakse koje perpetuiraju nejednakost.
lanovi porodice sa pristupom simbolikim i materijalnim resursima u mogunosti su da se oslone na te kapitale s namerom da uvrste njihovu prednost i
prenesu korist svojoj deci. Nasuprot tome, socijalni kapital koji poseduju materijalno deprivilegovani omoguava preivljavanje, ali prua malo mogunosti za
poveanje prosperiteta (Gillies, 2003: 18). Drugim reima, socijalni kapital shvaen u uem smislu (bonding) mree zasnovane na najbliem srodstvu i bliskim prijateljstvima ima kompenzujuu ulogu za ekonomski deprivilegovane i
vaan je deo strategija preivljavanja. S druge strane, socijalni kapital shva-
116
Smiljka Tomanovi
en u irem smislu (bridging) moe da promovie nejednakost, jer je pristup

razliitim vidovima mrea nejednako distribuiran veze nekih ljudi su vrednije
od veza drugih.3
3.
Burdijeovim konceptualnim okvirom se posluila britanska autorka Pat Alat
da bi empirijski dokazala kako se u porodicama privilegije prenose s generacije
na generaciju. U studiji porodica srednje klase u Britaniji, ona je pokazala kako
se roditelji trude da podue svoju decu sticanju visokog nivoa socijalne pismenosti i podravaju ih da pristupe vanim mreama (Allatt, 1993: 154-7). Rezultati
njenog istraivanja ukazuju takoe da roditelji sistematski koriste svoje veze da
poboljaju obrazovanje svoje dece. Pat Alat otkriva kako se roditeljski socijalni
kapital, izraen u mreama, upotrebljava i u korist njihove dece i omoguava
kreiranje dejeg vlastitog socijalnog kapitala, mrea i drutvenosti. Ove vrednosti, aspiracije i resursi su utkani u praksu porodice i orijentisani ka budunosti
mladih ljudi (ibid.: 143).
Do slinih rezultata dola sam u mojim istraivanjima porodinog ivota
dece u Beogradu. Pokazalo se da roditelji sa visokim nivoom kulturnog i simbolikog kapitala paljivo neguju svoje socijalne mree ukljuujui u njih decu na
taj nain reprodukujui socijalni kapital (Tomanovi, 2002). Ovo upeatljivo
pokazuje iskaz jednog ispitanika:
Pre svega, mi se trudimo da dete uvodimo i zbliavamo sa krugom ljudi koji
je nama blizak, to je jedna metoda. Obavljamo te posete vikendom i idemo
zajedno na letovanja i onda se on drui sa nekom decom koja su iz nekog
naeg socijalnog miljea. S druge strane, u nekom momentu, slaemo ga sa
odreenim grupama na letovanje, gde se isto pojavljuje neki krug dece slinog kulturolokog sloja. Zatim, raunam na to da e moda u momentu kad
bude srednjokolac postojati neke kole koje e imati neku odreenu strukturu dece. (reiser).
S druge strane, roditelji u radnikim porodicama planiraju kombinovanje
ekonomskog (uteevina, nasledstvo i sl.) i socijalnog kapitala (veze i kontakti)
u cilju investiranja u materijalnu sigurnost dece da im pomognu da otponu
neki samostalni posao (Tomanovi, 2004a).
Ovi nalazi korespondiraju s polazitem britanskih autorki, koje se u najveoj meri oslanja na Burdijeove konceptualizacije kapitala i habitusa, da se prak3
Ovde je upotrebljena poznata Vulkokova podela na: 1. vezujui (bonding) socijalni kapital, koji se odnosi na veze izmeu slinih ljudi u slinim situacijama, kao to su neposredna porodica, bliski prijatelji i susedi; 2. premoujui (bridging) socijalni kapital, koji obuvata udaljenije veze slinih osoba, kao to su drugarstva i kolege; 3. povezujui (linking) socijalni
kapital, koji dopire do neslinih ljudi u razliitim situacijama, kao to su oni koji su sasvim izvan
zajednice, koji omoguava uesnicima da dopru do struktura moi i uticaja (Woolcock, 1998) .
117
sa i norme roditeljstva razvijaju kroz svakodnevnu praksu i u saglasju su sa

razliitim socijalnim pozicioniranjem roditelja i resursima koji su im na raspolaganju (Edwards, Gillies, 2004).
Rezultati ankete sprovedene na nacionalno reprezentativnom uzorku domainstava u Srbiji krajem 2003. godine ukazuju na diversifikaciju roditeljstva,
odnosno strukturalnu diferencijaciju roditelja na osnovu razliitih obima kapitala
koje poseduju: ekonomskog, kulturnog i socijalnog (Tomanovi, 2004b). Istraivanje je pokazalo povezanost tri oblika kapitala, pa tako roditelji vieg materijalnog poloaja i vieg stepena obrazovanja vie ukljuuju decu u vankolske
aktivnosti (diskriminatornim su se pokazali uenje stranog jezika i raunara)
investirajui tako u njihov kulturni kapital. Iako podrka roditeljstvu zasnovana
na primarnim odnosima ukazuje na jak vezujui socijalni kapital, koji ima znaajnu kompenzatornu funkciju za roditelje u Srbiji, istraivanje je pokazalo da
postoji nejednakost u distribuciji socijalnog kapitala izmeu ispitanika iz razliitih drutvenih slojeva. Intenzitet drutvenosti, kao i jaina drutvenih mrea,
manja je za siromanije i manje obrazovane roditelje: oni ee od drugih ispitanika izjavljuju da su usamljeni, da se ni sa kim ne drue i da se nikom ne bi obraali za pomo u odreenim situacijama. Ovi nalazi indiciraju neku vrstu
(samo)izolacije drutvene iskljuenosti kao posledice materijalne deprivacije.
Oni takoe korespondiraju s rezultatima participativnog istraivanja siromatva
dece u Srbiji koje je sproveo UNICEF, koje je dokumentovalo da deca opaaju i
odreuju siromatvo drugaije od odraslih, da ih pre svega pogaa kulturna i socijalna deprivacija kao posledica materijalnog siromatva njihovih porodica i
sredine u kojoj odrastaju (UNICEF, 2004). Deca su siromatvo tumaila kao
drutvenu iskljuenost nemogunost ostvarenja kontakta (druenja) i uestvovanja u drutvenom ivotu (npr. odlaska na ekskurzije i sl.). Osujeena drutvenost kao imanentna socijalnom kapitalu je, prema rezultatima ovih istraivanja, posledica siromatva.
Istraivanja porodinog ivota dece koja sam sprovela pokazala su takoe
da od socijalnih mrea dece koje su nastale tokom druenja i raznih aktivnosti
potiu i socijalne mree roditelja koje tokom dugog trajanja poprimaju formu socijalnog kapitala (Tomanovi, 2002, 2004a):
Tada smo zapoeli druenja sa nekim sjajnim ljudima zahvaljujui njoj. Postoje ljudi koje smo upoznali tada u Puiima i sada smo prijatelji ve est
godina. (lekarka)
Ovim nalazima je potvrena teza o aktivnom delanju dece u generisanju i
odravanju socijalnog kapitala porodice, to je tema koja je bila u velikoj meri
ignorisana od strane istraivaa, teoretiara i praktiara (Morrow, 1999).
Drugo istraivanje, koje se bavilo socijalnim kontaktima i mreama dece
same, postavilo je pitanje da li ovi resursi predstavljaju socijalni kapital u striktnom smislu, s obzirom da ih ona retko koriste u realizaciji svojih interesa (Toma-
118
Smiljka Tomanovi
novi, 2004c). Drutvene mree dece ne nose mo, tako da im retko mogu
obezbediti pristup strukturama moi i uticaja. Deca su svesna svoje strukturalne
nemoi, koju tavie internalizuju uei bespomonost i odbijajui ideje o participaciji i odluivanju. Ipak, deje socijalne mree mogu biti vaan resurs u zatiti interesa: nae istraivanje rizika i bezbednosti u susedstvu je pokazalo da
deaci koriste vana poznanstva sa starijima (facama) da bi sebi obezbedili
zatitu kada su ugroeni (Tomanovi, Petrovi, 2006).
Dosadanja preliminarna istraivanja socijalnog kapitala roditelja i dece u
Srbiji potvrdila su osnovne Burdijeove pretpostavke o meupovezanosti razliitih oblika kapitala, o njihovoj nejednakoj distribuiranosti i razliitim strategijama
investiranja u porodicama. Ona takoe otvaraju mnoga pitanja koja bi trebalo da
budu polazite za budua istraivanja.
4.
Postoji konsenzus kod jedne grupe autora da je Burdijeov koncept socijalnog kapitala plodonosan za razumevanje drutvenih odnosa, ali i da on otvara
mnoge saznajne i metodoloke dileme. Mada je koncept socijalnog kapitala kod
drugih autora kritikovan kao normativan, homogenizovan i sl., on se pokazao
kao laki za operacionalizaciju i primenu u istraivanjima nego to je to sluaj sa
Burdijeovim konceptom.
Sam Burdije predlae metodoloki pristup prema kome logika istraivanja
podrazumeva konstrukciju objekta istraivanja (Bourdieu and Wacquant,
1992). Nasuprot teoretizmu i metodologizmu (ibid.: 28), postupak podrazumeva da su teorija i metod integrisani u konstrukciju objekta istraivanja kroz
proces relacione analize: izbor strategija i metoda odreen je teorijskim konceptima i pretpostavkama, dok teorija izrasta iz podataka prikupljenih istraivanjem.4 Ako istraivai ne konstruiu objekat svog istraivanja, doi e u situaciju
da se bave objektima koji su konstruisani unutar nekih drugih uskih pristupa.
Burdije smatra da teorijski koncepti treba da budu shvaeni kao polimorfni,
meki i prilagodljivi, pre nego precizno definisani i rigidno korieni (ibid.: 23).
Tako se i koncept kapitala shvata kao misaono orue (ibid.: 31).
Za konstrukciju pojma kapital vano je razlikovanje koncepata dobara, resursa i kapitala. Primenjeno na koncept kulturnog kapitala, ova dilema se moe
izraziti pitanjima: kada kulturna dobra i kulturne prakse postaju kapital, a kada
one ne mogu biti kapital?; da li nelegitimne kulturne prakse (npr. odreenih
etnikih ili socijalnih grupa) koje se razlikuju od dominantnih kulturnih praksi
predstavljaju kapital? Ili, primenjeno na socijalni kapital: kada kontakti, odnosi i
mree nekih osoba ili grupa od resursa postaju kapital? Zato se kae da su
mree nekih ljudi vrednije od mrea drugih? Da li samo zato to omoguavaju
ostvarenje nekih interesa? Da li su primarni odnosi solidarnosti koji nose osea4
Ovo korespondira sa pristupom zasnovane ili utemeljene teorije (grounded theory).
119
nje pripadanja grupi (porodici, grupi prijatelja) i time doprinose blagostanju pojedinca (humani kapital) takoe kapital sam po sebi, a ne samo u smislu resursa s
potencijalom da postanu kapital?
Iako je koncept socijalnog kapitala uveden upravo da bi se revalorizovali
socijalni odnosi u politikom diskursu (Schuller et al, 2000: 2), sama upotreba
pojma kapital daje primat ekonomskim i politikim efektima drutvenih i porodinih odnosa i namee funkcionalnu ekonomsku racionalnost drutvenom ivotu (Silva, Edwards, 2004: 11). Kod Burdijea je, s obzirom na to da insistira na
socijalnoj pravdi, logika ekonomske racionalnosti skrivenija nego kod Patnama i
Kolmana: njegova upotreba termina kapital je s namerom da se demistifikuje
humanistiki pogled na ljudske veze, tako to e se panja usmeriti na to kako
one funkcioniu kao strategija investiranja. Ipak, Burdijeov pogled na socijalni
kapital je individualistiki (Field, 2003: 19); on zanemaruje aspekte solidarnosti i
saradnje koji nisu interesni (sve ono to bi mogao biti vezujui socijalni kapital). Time i on, kao i Patnam, postulira da je premoujui socijalni kapital vredniji od vezujueg.
Istraivanja u zemljama jugoistone Evrope u post-socijalistikoj tranziciji
pokazala su, meutim, da upravo socijalne mree i kontakti porodice omoguavaju preivljavanje (Mili, 2004), predstavljaju podrku roditeljstvu (Tomanovi,
2004), omoguavaju tranziciju mladih iz obrazovanja u sferu rada (Kovacheva,
2004). Ovde se u istraivakom smislu otvara pitanje razluivanja ko je nosilac
(socijalnog) kapitala: domainstvo ili pojedinac? To je posebno vano u odnosu
na pitanje roda i generacija (uzrasta), to je u dosadanjim istraivanjima zanemarivano (Edwards, 2004). Naime, ponekad se porodica sa svojim drutvenim
odnosima, kontaktima i mreama javlja kao dobro sama po sebi (Mili, 2004;
Kovacheva, 2004), a ponekad je socijalni kapital nejednako distribuiran unutar
porodice u odnosu na rodne i uzrasne podele.
Sumarno odreeno, dilema je u odnosu na diversifikaciju socijalnog kapitala s obzirom na diversifikovanost drutvenog ivota u savremenom svetu: da li
se uvreena odreenja i procene socijalnog kapitala mogu u jednakoj meri primeniti s obzirom na sloene identitete pojedinaca i grupa danas, kao i na razliite socijalne kontekste?
Nema jednostavnog i jednoznanog odgovora na pomenute saznajne i
metodoloke dileme. Jedan od ispravnih i dokazano plodonosnih pristupa u njihovom prevazilaenju podrazumeva kombinaciju razliitih tehnika i izvora podataka kvantitativnih i kvalitativnih (vidi npr. Bourdieu, 1984; Brannen, 1992;
Layder, 1998; Silva, Edwards, 2004). Da bismo izbegli nauni rigor kojim se
esto zamenjuje nauna rigidnost, Burdije predlae: Moramo pokuati, u svakom sluaju, da upotrebimo sve tehnike koje su relevantne i praktino primenljive, uzimajui u obzir odreenje objekta i praktine uslove prikupljanja podataka
(Bourdieu and Wacquant, 1992: 227). Meutim, da ne bi bilo da sve prolazi,
metode i postupci moraju biti dobro ustanovljeni i odabrani prema jasno utvrenim kriterijumima i moraju odgovoriti na teorijske pretpostavke.
120
Smiljka Tomanovi
Primena metodolokog pristupa viestrukih metoda ini se posebno primerenom za istraivanje socijalnog kapitala, uzimajui u obzir razliite aspekte,
fenomene i nivoe stvarnosti na koje se on odnosi i ima uticaja. U konstrukciji
objekta, kljunim se ini operacionalizovati dva tipa kapitala: vezujui, koji
omoguava opstajanje (getting-by), i premoujui, koji omoguava napredovanje (going ahead), da bi se ustanovilo kako su oni distribuirani u odnosu
na razliita strukturalna obeleja porodica i pojedinaca, potom, u kakvoj su vezi
sa ekonomskim i kulturnim kapitalom, i koje se strategije razvijaju u porodicama
za njihovu reprodukciju i rekonverziju.
Krajnji epistemoloki i metodoloki izazov predstavlja integracija nalaza dobijenih razliitim metodama u konzistentan teorijski okvir.
Literatura
Allatt, P. (1993): Becoming Privileged: The Role of Family Processes, u: I. Bates and G. Riseborough (eds.), Youth and Inequality, Buckinghamshire:
Open University Press.
Baron, S., Field, J. and Schuller, T. (eds.) (2000): Social Capital: Critical Perspectives, Oxford: Oxford University Press.
Bek, U. (2000): Rizino drutvo, Beograd: Filip Vinji.
Bourdieu, P. (1984): Distinction: A Social Critique of the Judgment of Taste, London: Routledge.
Bourdieu, P. (1986): The forms of capital, u: A.H. Halsey, H. Lauder, P. Brown
and A.S. Wells (eds.), Education: Culture, Economy, Society, Oxford:
Oxford University Press.
Bourdieu, P. (1990): The Logic of Practice, Cambridge: Polity Press.
Bourdieu, P. (1993): Sociology in Question, London: Sage.
Bourdieu, P. and Wacquant, L. (1992): An Invitation to Reflexive Sociology,
Cambridge: Polity Press.
Brannen, J. ed. (1992): Mixing Methods: Quantitative and Qualitative Research,
Aldershot: Avebury.
Coleman, J. S. (1988): Social Capital in the Creation of Human Capital, American Journal of Sociology, 94 (5), 95-120.
Coleman, J. (1994): Foundations of Social Theory, Cambridge, MA: Belknap
Press.
De Tocqueville, A. (1945): Democracy in America, New York: Knopf.
Edwards, R. (2004): Present and Absent in Troubling Ways: Families and Social Capital Debates, Sociological Review, 52 (1): 1-21.
Edwards, R., J. Franklin and J. Holland (2003): Families and Social Capital:
Exploring the Issues, Families and Social Capital Research Group, South
Bank University, London, February 2003.
121
Edwards, R, and Gillies, V. (2004): Support in Parenting: Values and Consensus Concerning Who to Turn To, Journal of Social Policy, 33 (4): 623-643.
Etzioni, A. (1995): The Spirit of Community: Responsibilities and the Communitarian Agenda, London: Fontana.
Field, J. (2003): Social Capital, London: Routledge.
Furstenberg, F.F. (2005): Banking on Families: How Families Generate and
Distribute Social Capital, Journal of Marriage and the Family, Vol. 67, November: 809 821.
Furstenberg, F. F. and Hughes, M. E. (1995): Social Capital and Successful Development Among at Risk Youth, Journal of Marriage and the Family, Vol.
57, August: 580-592.
Gillies, V. (2003): Family and Intimate Relationships: A Review of the Sociological Research, Families and Social Capital Research Group, South Bank
University, London, June 2003.
Gillies, V. (2004): Parenting and Social Capital: Accessing Help and Support
from Informal Social Networks, Sociologija, Vol. XLVI, No.3: 245-258.
Kovacheva, S. (2004): The Role of Family Social Capital in Young Peoples
Transition from School to Work in Bulgaria, Sociologija, Vol. XLVI, No.3:
211 226.
Layder, D. (1998): Sociological Practice. Linking Theory and Social Research,
London: Sage.
Mili, A. (2004): The Family as a Capital Asset, Sociologija, Vol. XLVI, No.3:
227 243.
Morrow, V. (1999): Conceptualising Social Capital in Relation to the Well-Being
of Children and Young People: A Critical Review The Sociological Review,
Vol. 47, No. 4, Nov. 1999.
Portes, A. (1998): Social Capital: Its Origins and Applications in Modern Sociology, Annual Review of Sociology, 24 (1): 1-24.
Schuller, T., Baron, S. and Field, J. (2000): Social Capital: A Review and Critique, u: S. Baron, J. Field and T. Schuller (eds), Social Capital: Critical
Perspectives, Oxford: Oxford University Press.
Silva, E. B. and Edwards, R. (2004): Operationalising Bourdieu on Capitals: A
Discussion on The Construction of the Object, ESRC Research Methods
Programme Working Paper No. 8, www.ccsr.ac.uk/methods/publications
Tomanovi, S. (2002): Porodina atmosfera i odnosi generacija, u: S. Boli i
A. Mili (prir.), Srbija krajem milenijuma: Razaranje drutva, promene i svakodnevni ivot, Beograd: ISI FF: 315 339.
Tomanovi, S. (2004a): Family Habitus as the Cultural Context of Childhood,
Childhood: A global journal of child research, Vol. 11 No. 3, August 2004:
339 360.
122
Smiljka Tomanovi
Tomanovi, S. (2004b): Roditeljstvo u transformaciji: kapitali, problemi, strategije,

u: A. Mili (ur.), Drutvena transformacija i strategije drutvenih grupa: svakodnevica Srbije na poetku treeg milenijuma, Beograd: ISI FF: 349 375.
Tomanovi, S. (2004c): Relevance of Social Capital and Its Implications for
Children, Sociologija , Vol. XLVI, No. 3: 259 268.
Tomanovi, S., Petrovi, M. (2006): Rizici i bezbednost u susedstvu iz perspektive dece i njihovih roditelja, u: Tomanovi S. et al., Drutvo u previranju.
Socioloke studije nekih aspekata drutvene transformacije u Srbiji, Beograd: ISI FF: 139-156.
UNICEF (2004): Siromatvo sa mnogo lica, Beograd, 2004.
Woolcock, M. (1998): Social Capital and Economic Development: Towards a
Theoretical Synthesis and Policy Framework, Theory and Society, 27:
151-208.
World Bank (2004): Measuring Social Capital. An Integrated Questionnaire,
World Bank Working Paper No. 18.
THE APPLICABILITY OF BOURDIEUS CONCEPT OF SOCIAL CAPITAL

ON STUDYING FAMILIES IN SERBIA
Summary: The article explores some aspects of conceptual and heuristic validity of
Bourdieu concept of social capital. It starts with presenting major analytical frameworks
for conceptualizing social capital that are used in contemporary sociology. Special attention is paid to orientations that link social capital with changes in contemporary families.
The next part deals with particular features of Bourdieus conceptualization of social capital as compared to other approaches. Certain British and domestic studies of families that
have used Bourdieus conceptualization of social capital are cited, providing the ground
to indicate several dilemmas emerging from applying this conceptualization. After identifying a number of conceptual, epistemological and methodological problems in the concluding part, the author suggests some directions for their solution.
Key words: social capital, Bourdieu, contemporary families, Serbian society,
multi-method approach.
Slobodan Miladinovi
Fakultet organizacionih nauka
Beograd
Problem tumaenja rezultata

istraivanja drutvene (strukture i)
pokretljivosti: ideja socijalnog
i kulturnog kapitala
Saetak: Cilj ovog rada je da ukae na interpretacijsku vrednost Burdijeovih pojmova socijalnog i kulturnog kapitala u istraivanju drutvene strukture i pokretljivosti naeg
drutva. U domaoj sociologiji ve postoji dosta analizirane (ali i sirove, za sada jo uvek
neiskoriene) grae na ove teme. Jedna od tekoa istraivakih napora u ovoj oblasti
je nedostatak sveobuhvatnog teorijskog okvira koji bi pokrio ako ne sve, a ono bar veinu
relevantnih mehanizama koji determiniu tokove strukturalnih kretanja. U tom cilju su u
analitike svrhe korieni neki od pojmova koji se mogu dovesti i u vezu sa pojmovima
socijalnog i kulturnog kapitala, ime bi se dopunile do sada koriene kategorija klasne
determinacije, statusne homogenizacije i statusne konzistencije. Ideja socijalnih mrea
je do sada koriena u objanjavanju strukturalnih kretanja, ali njoj nije dat kontekst socijalnog kapitala koji bi mogao da omogui sveobuhvatniju analizu strukturalnih kretanja u
naem drutvu. Takoe ni pojmovi politikog i obrazovnog kanala pokretljivosti nisu dovedeni u vezu sa pojmom kulturnog kapitala.
Kljune rei: drutvena struktura, drutvena pokretljivost, socijalni kapital, kulturni kapital, statusna homogenizacija, statusna konzistencija.
Teorijski radovi poznatog francuskog sociologa Pjera Burdijea mogu biti

iskorieni na razliite naine i mogu imati razliite praktine i teorijske implikacije. Teorijska pronicljivost ovog autora ostavlja veliki broj mogunosti onima koji
se kreu prostorima drutvenih nauka. Naravno, Burdije je bio velikan socioloke misli ne samo po svojim teorijskim dostignuima ve, pre svega, zato to je
znao da spoji teoriju sa empirijom. Cilj ovog teksta bie da ukae na upotrebljivost nekih Burdijeovih postavki u analizi rezultata istraivanja drutvene (strukture i) pokretljivosti na naem prostoru.
124
Slobodan Miladinovi
U domaoj sociologiji ve postoji dosta analizirane, ali i sirove grae na ove

teme. Jedna od tekoa istraivakih napora u ovoj oblasti je nedostatak sveobuhvatnog teorijskog okvira koji bi pokrio ako ne sve, a ono bar veinu relevantnih mehanizama koji determiniu tokove strukturalnih kretanja.
Nije potrebno posebno naglaavati injenicu da je u naoj dosadanjoj
istraivakoj praksi bilo mnogo teorijskih lutanja i nekonzistentnosti, da je rezultate pojedinih istraivanja nemogue staviti u uporedivi okvir a da se ne izgubi
dosta od heuristike vrednosti ogoljenih podataka. Za nekog budueg istraivaa bi bilo veoma znaajno da se uspostavi celovitiji teorijski okvir koji bi omoguio retroaktivni osvrt na empirijske podatke, ne bismo li dobili pouzdanije uvide u determinante strukturalnih kretanja.
Stariji tekstovi su bili obojeni sistemski ideologizovanim pristupom. Sva pozitivna i modernizacijski orijentisana strukturalna kretanja su ideoloki objanjavana demokratinou i otvorenou socijalistikog drutva koje (upravo zbog
svoje navodne otvorenosti) otvara ivotne anse pripadnicima niih drutvenih
slojeva. U tim radovima je ak i ideja klase bila potiskivana u drugi plan, a na
drutvenu strukturu se gledalo kao na nehijerarhijski poredak socio-profesionalnih grupa. Ideja klasne svesti i specifinog klasno-slojnog vrednosnog okvira
imala je smisla samo ukoliko se govori o radnitvu, odnosno radnikoj klasi, kao
jedinom, dominantnom ili kljunom klasnom subjektu. Pojam klasnih protivrenosti imao je mesto samo u globalnom razmatranju socijalne dinamike i to samo
onda kada se govorilo o putevima prevazilaenja nedostataka klasinog kapitalistikog sistema i njegove transformacije u socijalizam i komunizam. Na nivou
konkretnog u istraivanju strukturalnih kretanja socijalistikog drutva, a posebno vertikalne pokretljivosti, klasna svest se gotovo uopte nije razmatrala kao
moguna determinanta konkretnih strukturalnih tokova.
U novijim radovima kljuni argument analitiara drutvene pokretljivosti bila
je statusna determinacija, bez dubljeg zalaenja u pitanje koje se to komponente drutvenog statusa mogu smatrati generatorom empirijski evidentiranih kretanja. Naravno, pojam statusne determinacije nije bio razraen u pojedinostima,
tako da je istraivaima preostajalo da konkretne nalaze o dinamici kretanja pojedinih klasa i slojeva svedu na dinamiku kretanja statusnih grupa i tumae ih
postojanjem socijalnih prepreka i podsticajnih momenata, bez postavljanja pitanja ta se pod tim podrazumeva.
Ideja statusne determinacije dovedena u vezu sa (autoritarnom i nedemokratskom) prirodom drutvenog sistema i dinamikom tehniko-tehnolokog razvoja inila se kao zaokruen odgovor na kljuna pitanja tipa zato u strukturi
drutvene pokretljivosti dominira samoreprodukcija drutvenih grupa? ili zbog
ega je u ranijem periodu (moda ak do poetka osamdesetih) postojala velika
uzlazna pokretljivost, posebno hijerarhijski niih drutvenih grupa?, zbog ega
je silazna pokretljivost (socijalni pad) imala karakter ekscesne situacije a ne ravnopravne varijante u strukturnim kretanjima? itd.
Problem tumaenja rezultata istraivanja drutvene (strukture i) pokretljivosti...
125
Najvei broj ovih istraivanja je obavljan u vreme socijalizma, te je bilo naprosto normalno ne razmiljati o ulozi i vrsti kapitala kojim raspolau pojedine
socijalne skupine. Jo manje je bilo uobiajeno da se pojam kapitala posmatra
van njegovog ekonomskog znaenja. Pjer Burdije (Bourdieu, 1986) razlikuje tri
vrste meusobno povezanih oblika kapitala kojim mogu raspolagati pojedinci (a
posredno preko njih i drutvene grupe klase), a to su ekonomski, kulturni i socijalni kapital. Ove tri vrste kapitala nisu ravnomerno prisutne kod pripadnika
razliitih klasa, slojeva i statusnih grupa koje se sreu u drutvu. Naravno, ova
primedba je globalnog karaktera, s tim da se za nae drutvo moe konstatovati
tendencija koncentracije sva tri tipa kapitala na jednom mestu, tj. na viim klasno-slojnim i statusnim pozicijama. Ekonomski kapital je lako prepoznatljiv i
moe se institucionalizovati kroz vlasnitvo i vlasnika prava. Kulturni kapital
moe biti institucionalizovan u obliku obrazovnih kvalifikacija i pod odreenim
uslovima konvertibilan u ekonomski kapital. Socijalni kapital ini splet veza,
obaveza i socijalnih kontakata koje pojedinci, porodice i drutvene grupe ostvaruju i takoe moe biti, pod odreenim uslovima, konvertibilan u ekonomski kapital. U zemljama razvijene feudalne tradicije socijalni kapital se esto javljao u
vidu aristokratskih titula, a u zemljama sa tradicijom realnog socijalizma (gde i
mi spadamo) on moe biti institucionalizovan kroz sistem nomenklature, pa ak,
u tranzicionom periodu, moe biti direktno konvertovan u ekonomski kapital
(kroz laki pristup ekonomskim dobrima u procesu privatizacije, bilo da se radi o
legalnom ili nelegalnom nainu pristupa ekonomskom kapitalu). Meutim, ovde
se radi o tome da Burdijeove pojmove socijalnog i kulturnog kapitala treba aktivirati upravo u istraivanjima strukturalnih kretanja i posebno u istraivanju vertikalne pokretljivosti (mada ne treba zanemariti ni horizontalnu). Ova dva pojma
imaju veliku analitiku snagu iz koje bi sigurno trebalo da sledi i znaajna heuristika plodnost.
Pojam statusne konzistencije1 je bio na samom pragu ukazivanja na znaajnost socijalnog kapitala. Meutim, taj mali korak koji bi trebalo da ideju socijalnog kapitala u istraivanjima drutvene strukture i pokretljivosti uini vidljivom
nije uinjen. Ostalo se na tragu ideje statusne determinacije, koja se svela na tenju ouvanja statusne pozicije kroz sklapanje statusno homogamnih brakova i
kroz splet prijateljskih veza unutar iste ili sline statusne pozicije. Ideja stvaranja
socijalnih mrea i njihovog odravanja radi ostvarivanja niza linih, porodinih ili
drutvenih interesa pripadnika odreene klase ili sloja nije bila aktivirana, to
znai da nije uspostavljena bliska veza pojmova drutvena pokretljivost statusna konzistencija socijalni kapital.
1
Pojam statusne konzistencije u socioloko istraivanje (strukture i) pokretljivosti naeg drutva uvodi Mladen Lazi, izvodei ga direktno iz pojma klasne homogenizacije kao procesa
ujednaavanja osnovnih obeleja naina ivota unutar velikih drutvenih grupa (klasa), to
podrazumeva i poveanje razlike izmeu tih grupa. Pod konzistencijom on podrazumeva povezanost drutvenih poloaja unutar porodice, koja je posledica klasne determinacije individualnih/porodinih poloaja (Lazi, 1988: 17-18).
126
Slobodan Miladinovi
U drutvu Srbije pripadnici viih drutvenih slojeva raspolau veim kapitalom, ma koje vrste on bio. Jedino odstupanje se moe nai kod ekonomskog
kapitala, s obzirom na to da jo uvek nije u potpunosti uvrena vlasnika
struktura drutva, te se deava da, ponekad znaajnim, ekonomskim kapitalom
raspolau i pripadnici niih drutvenih slojeva (kao to su sitni poljoprivrednici i
mnoge kategorije sitnih preduzetnika ili samozaposlenih poput zanatlija, prevoznika, sitnih trgovaca i sl.). Ono to je mnogo vanije jeste da vii drutveni
slojevi dominiraju kada je re o kulturnom i posebno socijalnom kapitalu. Visoko
obrazovanje je postalo ulaznica za visoko drutvo. Istraivanja (Miladinovi,
1992) kazuju da ve due vreme postoji tendencija da deca iz srednje i vie klase bivaju od samog poetka usmeravana da stiu visoko obrazovanje, te da se
na taj nain ukljuuju u aktivan drutveni ivot preko istih ili slinih socijalno-klasnih pozicija koje ima porodica iz koje potiu.
Ovo je posebno naglaeno u sluaju posedovanja socijalnog kapitala. Nii
drutveni slojevi su gotovo potpuno upueni na tradicionalne socijalne mree,
na rodbinu, susedstvo i slino. Vii drutveni slojevi se orijentiu ka modernim tipovima socijalnog umreavanja koji su sada i statusno determinisani (orijentacija ka prijateljima, saradnicima sa posla, pripadnicima raznih organizacija i formalnih i neformalnih grupa u koje su ukljueni stranke, klike, klanovi i sl.). Ova
dva situaciona okvira umreavanja stvaraju barijeru koju nije lako premostiti. Ta
barijera oteava prohodnost pripadnika niih drutvenih slojeva na gore, ali i socijalni pad pripadnika viih drutvenih slojeva.
Praktina posledica ovoga, ako se uzmu u obzir slabo funkcionisanje privrede i velike razmere nezaposlenosti, jeste da je (zbog velikog broja interesenata) veoma teko doi do boljeg radnog mesta. Nepostojanje razvijenog trita
namee mehanizme selekcije koji favorizuju one koji nude vie, ali ne vie u
smislu (ekonomske ili profesionalne) efikasnosti ve vie u smislu direktne koristi za poslodavca ili posrednika pri zapoljavanju (to se u krajnjoj liniji svodi na
odravanje pozicija u umreenom interesnom klanu). Iz ovoga, dalje, sledi zatvaranje pristupa boljim radnim mestima (poslovima za koje se trae talentovani,
kreativni pojedinci, skloni inovativnom nainu razmiljanja i postupanja) za pripadnike niih drutvenih slojeva. Na ovaj nain drutvo postavlja mehanizme
koji favorizuju prosene i ispodprosene kandidate iz viih slojeva, a potiskuje u
drugi plan kandidate iz niih slojeva koji imaju talenat, znanje i sposobnost za
obavljanje poslova koji od svojih izvrilaca trae posebne sposobnosti. Dugorono gledano, zbog ovoga trpi razvoj. Nedostatak zdrave trine konkurencije
na ovaj nain, u samom startu, eliminie veliki broj potencijalno kvalitetnih mladih ljudi. Njima je gotovo nemogue da se protokom vremena izbore za svoje
mesto pod suncem i oni od samog poetka bivaju zauvek izgubljeni za drutvo,
a neretko i za sebe i svoje porodice. Ekonomski gubitak koji iz ovoga sledi je gotovo nemogue ak i proceniti. Oni koju su zaposeli odgovorne drutvene pozicije po osnovu socijalnog kapitala svojih porodica, a ne poseduju odgovarajue
kvalitete i kompentencije, po prirodi svog poloaja ne pokazuju interes za
127
oivljavanje trine utakmice i naroito zdrave konkurencije. Naprotiv, oni tee

da to due ostanu na monopolisanim pozicijama, te stoga pokuavaju da sauvaju odnose postignute drutvene moi i da svoj socijalni kapital predstave kao
rezultat trine borbe, a da nelojalnu konkurenciju, koja iz toga sledi, predstave
kao rezultat trinih odnosa. Time se ulazi u zaarani krug stagnantnog drutva
koje neprestano reprodukuje zatvorenu strukturu drutva i time koi razvoj.
Posmatrajui tokove pokretljivosti na naem prostoru moe se zakljuiti da
se drutvene klase pojavljuju kao grupe sa nizom empirijski prepoznatljivih karakteristika, koje se odraavaju na nivou drutvene pokretljivosti kroz meugeneracijsko i unutargeneracijsko zatvaranje. Raniji period je odlikovala vidna
strukturalna pokretljivost koja je u novijem periodu gotovo zanemarljiva.2
Iako se na nivou empirijskih istraivanjima drutvene pokretljivosti klase
mogu operacionalno prepoznavati kao zbir pojedinaca koji dele iste ili sline socijalne karakteristike a koje se, izmeu ostalog, ogledaju i kroz nain ivota, ne
sme se zanemariti porodica kao bitan posrednik klasnog poloaja pojedinca. U
ovom kontekstu, jedna od posledica tehniko-tehnolokog razvoja je tenja ka
poveanju zaposlenosti, to u strukturalnom smislu otvara niz novih pitanja i
problema. Pre svega, odreivanje statusa pojedinca vie nije jednostavno, jer
se unutar porodice moe razviti splet povezanosti pojedinaca razliitog profesionalnog statusa, te iz toga moe proizii problem u definisanju individualnih
statusa (poloaj pojedinca, mesto u podeli rada, materijalno stanje, obrazovni
nivo, drutvena mo, presti itd.) pojedinih lanova porodice.
Vei broj empirijskih istraivanja ukazuje na injenicu da u naem drutvu
postoji tenja ka naglaenom ujednaavanju statusnih pozicija lanova porodice (Lazi, 1988; Miladinovi, 1995; Vukovi, 1993).
Analiza kanala drutvene pokretljivosti je ostala na registrovanju stepena u
kojem obrazovanje i politika aktivnost i eventualno sklapanje brakova otvaraju
puteve socijalne promocije, ali bez kapitalizovanja istih.3 Obrazovanje i politika
aktivnost mogu imati, i imaju, veliki znaaj za socijalnu promociju pojedinaca.
Meutim, kod nas je veliki broj ljudi zavravao kole i fakultete, a penjao se na hijerarhiji drutvenih poloaja uglavnom zbog toga to je razvoj privrede tokom pedesetih i ezdesetih poveavao tranju za kvalifikovanom i visokoobrazovanom
radnom snagom. Vladajua partija je tokom socijalistikog perioda imala karakter masovne partije, to znai da je veliki broj ljudi bio obuhvaen lanstvom u
2
Do sada je izvedeno i objavljeno vie istraivakih studija ove vrste: Zveki 1981, na uzorku
za kraljevaki region; Flere i urev 1984 (istraivanje sprovedeno 1982/83); Sekuli 1984, u
kojoj je izvrena reinterpretacija nekih ranijih istraivanja; Bogdanovi 1987. Zatim, tu je istraivaki projekt Reprodukcija drutvenih grupa u Hrvatskoj, kasnije publikovano u: Lazi 1987,
a jedan deo rezultata je interpretiran i u: Sekuli 1986 i 1991. Nadalje, studije Bogdanovi 1991 i
1992; Miladinovi 1993; Vukovi 1995; Cveji 2000; Lazi i Cveji 2005; Cveji 2004.
3
Massey, Hodson i Sekuli, 1991; Miladinovi, 1992; porer, 1986; Sekuli, 1990; Miladinovi, 2003; Cveji, 2004.
128
Slobodan Miladinovi
njoj, no, to jo uvek nije znailo da su oni imali ansu da se, u cilju socijalne promocije, koriste politikim kanalom. Naprotiv, u partiji je bilo veoma mnoga nekvalifikovanih, polukvalifikovanih i kvalifikovanih radnika. injenica je da socijalna
struktura lanstva partije nije odgovarala socijalnoj strukturi ukupnog drutva.
Veina lanova partije je bila visokog obrazovanja i na strunjakim statusnim
pozicijama. No, ni u njihovom sluaju se, u veini sluajeva, ne moe govoriti o
politikoj determinaciji socijalnog uspeha.
Ve tokom osamdesetih, a pogotovo devedesetih i kasnije, privredna i politika situacija u zemlji postaje do te mere zaotrena da se tokovi drutvene pokretljivosti zatvaraju. Objanjavanje ovog zatvaranja, kada bi se svelo u okvire
statusne determinacije, kretalo bi se u najnovijem periodu na povrini strukturalnih deavanja. Pojam statusne determinacije je, u analizama trendova drutvene pokretljivosti, do poetka devedesetih mogao funkcionisati bez ukljuivanja
pojmova socijalnog i kulturnog kapitala. Sada se postavlja pitanje ije visoko
obrazovanje ima karakter kolske spreme, a ije ima karakter kulturnog kapitala
i, u skladu s tim, iji politiki aktivizam treba gledati kao puko politiko angaovanje, a iji treba posmatrati kao formu socijalnog kapitala. Drugim reima, treba razlikovati prisustvo u svetu politike od ukljuenosti u socijalne mree koje
otvaraju kanale kretanja, da ne kaemo plivanja, unutar strukture drutva.
Posmatrano u ovom kontekstu, vrlo je interesantna pozicija dominantne klase (vladajuih elita) koja se, izmeu ostalog, zbog konfiguracije socijalnog i kulturnog kapitala njenih lanova mogla posmatrati i kao generator drutvene krize.
Jedan od bitnih momenata kojim se moe objasniti kako nestabilnost drutvenog sistema koja je rezultirala raspadom drave i ratom, tako i nestabilnost
same dominantne klase jeste injenica da se dominantna klasa u bivoj Jugoslaviji nije formirala kao formalno-pravni vlasnik sredstava za proizvodnju, utemeljena na graanskom pravu s pravom potomaka da naslede ekonomsko vlasnitvo. U praksi su pripadnici dominantne klase imali mogunost raspolaganja i
kontrole nad sredstvima za proizvodnju u dravnom/drutvenom vlasnitvu i to
samo tokom jednog dela svoje karijere, za koje su vreme sticali ogromnu drutvenu mo. Praktino, zaposednuta drutvena mo je dominantnoj klasi kao
celini davala mogunost gotovo neogranienog raspolaganja ekonomskim kapitalom. Ovo je podrazumevalo i uee u kreiranju kadrovske politike (uee
u moi raspolaganja ljudskim kapitalom koji je mogao biti predstavljen kao podvrsta ekonomskog kapitala).
Dominantna klasa kao celina je, po prirodi drutvenog sistema, trajno raspolagala ekonomskim kapitalom koji je bio u dravnom vlasnitvu. Posmatrano
iz ugla pojedinanih lanova dominantne klase, to raspolaganje je bilo mogue
tokom jednog dela profesionalne karijere. Za razliku od klasinog kapitaliste,
koji raspolae samo ekonomskim kapitalom, pripadnik dominantne klase je, u
naem drutvu, preko vladajue (i jedine ) partije (koja se mogla definisati kao
zborno mesto lanova dominantne klase) mogao raspolagati celokupnim proce-
129
som drutvene reprodukcije, kao i institucijama za zatitu poretka (podrazumevajui tu i sudstvo, vojsku, policiju, ali i institucije za oblikovanje i distribuciju vladajuih ideja).
Ideoloka i strukturna potreba da se dominantna klasa popunjava odozdo
usporila je njenu klasnu homogenizaciju (gledano iz ugla socijalnog porekla, materijalnog stanja, stila ivota, sagledavanja klasnog interesa, uspostavljanja klasne svesti i dr.). Umesto razvijanja klasne homogenizacije (ije zasnivanje je mogue na formalnom zasnivanju ekonomskog kapitala i pravu naslea) na delu je
bilo povezivanje u interesne mree. Osnov tih povezivanja je dvostruk: klasni i
privatni. To praktino znai da pripadnici dominantne klase u socijalne mree
koje razvijaju ukljuuju svoje suprunike, roditelje, decu, bliu i dalju rodbinu i prijatelje (koji uglavnom ve pripadaju ovoj klasi). Na taj nain se stvara socijalni kapital kao supstitut ekonomskog kapitala. U naim uslovima cilj stvaranja takvih
mrea je bio i ostao uspostavljanje monopola nad kontrolom odreenih resursa
kao to su npr. atraktivna, ali i ostala, radna mesta, informacije o finansijskim i
drugim ekonomskim tokovima i sl. Ne treba zanemariti ni tendenciju ka koncentrisanju drutvene moi unutar porodice ili kruga najboljih prijatelja.
U krajnjoj liniji, umesto da aktivnosti dominantne klase bivaju usmeravane
racionalnim ekonomskim interesima, to je logino oekivati u sluaju posedovanja pravnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, njene aktivnosti bivaju
usmeravane linim, grupnim, porodinim ili klanovskim interesima. To, dalje,
znai da se globalni ekonomski interes (proirena reprodukcija i profit) izmeta
iz sredita proizvodnog procesa, te da se na njegovo mesto stavlja parcijalni interes klike koja uspostavlja strukturni monopol u odreenom segmentu drutvenog ivota, podran socijalnim kapitalom ije oploivanje umesto optom koristi
rezultira dobrobiti za lanove interesnog klana.
Iskljuivanje iz proizvodnog procesa racionalnog ekonomskog interesa
imalo je za posledicu dugoroni ekonomski pad, a razvoj socijalnih veza je omoguio dalje zatvaranje strukture drutva koje je registrovano u najnovijim istraivanjima drutvene pokretljivosti (Cveji, 2004). tavie, Srbija je najzatvorenija od svih postsocijalistikih zemalja centralne i jugoistone Evrope. Ono to je
posebno vano jeste odgovor na pitanje koje se klase najvie zatvaraju. Radi se
o srednjoj i vioj klasi. Praktino, nalaz iz 1997. kazuje da svi slojevi svoje potomke usmeravaju u isti sloj. Kolinici ansi, kao mera otvorenosti/zatvorenosti
strukture drutva, kazuju da su tokom 1997. godine, a u odnosu na istraivanja
iz 1989. i 1993, registrovani trendovi porasta barijera za ulazak u rukovodilaki
sloj, umeren porast barijera za ulazak u sloj sitnih preduzetnika potomaka nemanuelnih slojeva srednje i nie klase i veliki porast barijera za potomke svih
manuelnih slojeva, stagnacija barijera za ulazak u strunjaki sloj i opadanje barijera izmeu poljoprivrednikog i oba radnika sloja.
Na osnovu ovih podataka se moe zakljuiti da su tokom socijalistikog perioda i perioda postsocijalistike tranzicije u znaajnoj meri formirani socijalni i
130
Slobodan Miladinovi
kulturni kapital viih drutvenih (viih nemanuelnih) slojeva, odnosno vie i

srednje klase. Ovaj kapital se pokazuje kao komparativna prednost u meugeneracijskom kretanju klasa i slojeva. Praktino, socijalne mree koje su tokom
prethodnih decenija izgraene sada slue kao kanali pokretljivosti. Nekadanja
politika aktivnost (socijalni kapital) koja je otvarala put moralno-politike podobnosti (svojevrstan vid kulturnog kapitala) sada je pretoena u mree socijalnih kontakata i poznanstava koje se lako aktiviraju kada se za to ukae potreba.
Nie rangiranim slojevima su ostale rodbinske i susedske veze, iji se domaaj
uglavnom zavrava na nivou neposredne podrke i pomoi i koje funkcioniu
pre po principu solidarnosti nego po interesnom principu.
Socijalne mree pripadnika vie i srednje klase se baziraju na profesionalnim kontaktima u koje emocije, u principu, ne moraju biti ukljuene. Mnogo
vanija stavka od emocionalne povezanosti jeste interesno povezivanje kojim
se grade lanci neformalnog uticaja i formira neformalna struktura moi. Mogunost injenja (i opozivanja) usluga je ono to ovim mreama daje poseban kvalitet. Upravo ova stavka otvara vrata socijalne promocije naredne generacije
aktuelnih pripadnika viih drutvenih slojeva (vie i srednje klase).
U tumaenju mrea povezanosti kao oblika socijalnog kapitala moe se
traiti argumentacija za objanjavanje konkretnih tokova drutvene pokretljivosti. Ako uzmemo u obzir da se pred pripadnike niih drutvenih slojeva postavljaju brojne socijalne prepreke koje ometaju njihov uspon u vie slojeve,
onda se nuno mora postaviti pitanje da li su te prepreke namerno ili svesno
postavljene, odnosno planirane ili usmeravane od strane nekog od kljunih
aktera socijalnog, ekonomskog ili politikog ivota. S obzirom da ustavno-pravna regulativa iskljuuje bilo kakvu legalnu socijalnu diskriminaciju, ostaje varijanta da drutvena struktura generie diskriminaciju. Postavlja se pitanje kakvim i kojim mehanizmima ona to ini.
Odgovor bi trebalo traiti primarno u neformalnim vezama iz kojih su iskljueni pripadnici niih drutvenih slojeva i to ne samo oni ve i neki od pripadnika
viih slojeva. Nepostojanje razvijenih trinih mehanizama u startu diskriminie
veliki broj kvalitetnih pripadnika niih slojeva. injenica da oni ne poseduju socijalni kapital, iako esto mogu posedovati visoko obrazovanje koje nije pretvoreno u kulturni kapital, njih naprosto ini autsajderima, deprivilegovanim grupama
u globalnom drutvenom sistemu.
Nije potrebno posebno naglaavati da je je socijalna deprivacija drugo lice
socijalne promocije. Socijalna deprivacija se javlja kao jedna od brojnih karakteristika stagnantnog drutva. Kao to socijalni uspon moemo posmatrati iz
ugla posedovanja socijalnog kapitala, tako i socijalnu deprivaciju moemo posmatrati iz ugla njegovog neposedovanja. Socijalna deprivacija se moe empirijski analizirati iz vie uglova: kroz smanjenu mogunost meugeneracijske pokretljivosti, ali i kroz oteanu mogunost sticanja prvog zaposlenja, pa ak i
njegovog zadravanja.
131
Jedno istraivanje nezaposlenosti uraeno u Splitu 1981. godine otvara

mogunost za ukljuivanje ideje socijalnog kapitala u istraivanja ove pojave.
U strukturi nezaposlenih, prema socijalnom poreklu, bilo je 8,9% dece slubenika (administrativnih radnika 1968. je takvih bilo 9,0%) i 6,2% nezaposlenih strunjakog porekla (1968. ih je bilo 5,4%). Interesantan je podatak da je
1968. godine bilo meu nezaposlenima 1,2% dece osoblja zatite (vojnih lica), a
da ih je 1981. bilo ak 20,4%. Statusno, vojna lica su pripadala strunjacima i
slubenicima i, ako bi se stvari odvijale prema optim tendencijama, njihova
deca ne bi trebalo da se nau meu nezaposlenima u ovako velikom broju. Jo
indikativniji je podatak da je 1981. meu nezaposlenima vieg i visokog obrazovanja bilo ak 40,58% dece vojnih lica. Za decu vojnih lica nije bila karakteristina samo nezaposlenost (bez obzira na kolsku spremu) ve i dugorona nezaposlenost (ak 32,3% njih je na posao ekalo due od tri godine; upanov,
1983: 107-108).
Josip upanov, koji prikazuje ove podatke, nalazi nekoliko argumenata za
objanjenje ovakvog stanja, poev od toga da su oni zavrili visoke kole koje
se na tritu rada ne trae, pa sve do injenice da su njihovi roditelji zaposleni
unutar jednog zatvorenog institucionalnog sistema, te da van njega nisu imali
mnogo uticaja (upanov, 1983: 109).
Oigledno da se oteana mogunost ukljuivanja u radni proces dece
vojnih lica ne moe objasniti klasnim pritiskom (veina njih je pripadala srednjoj
klasi). Pre bi se moglo govoriti o tome da su pripadnici razliitih slojeva srednje
klase raspolagali razliitim socijalnim kapitalom. Tipino vojno lice je imalo visoke prihode, veliku drutvenu mo i veliki drutveni ugled i imalo vano mesto u
ideologizovanom institucionalnom sistemu. Na osnovu ovih karakteristika bi trebalo (s obzirom na konstatovanu zatvorenost drutvene strukture) oekivati da
e njihova deca relativno lako doi do radnih mesta. Meutim, iz podataka se
vidi da nije bilo tako. Poloaj njihovih roditelja u institucionalnom sistemu im nije
otvarao vrata zapoljavanja i socijalne promocije.
Radi se o tome da su vojna lica esto menjala mesto rada (i stanovanja), da
su se s njima, normalno, preseljavale i njihove porodice. Drugo, njihova radna
mesta su bila izolovana od pogleda javnosti. Praktino, socijalne mree koje su
gradili (to zbog objektivnih okolnosti, to zbog ideoloke preparacije) najee
nisu bile interesno orijentisane. Po prirodi posla, nisu bili upueni na povezivanje u socijalne mree koje su delovale van njihovog internog radnog okruenja.
Praktino, situacija u kojoj su se nala njihova deca je, u uslovima zatvorene
drutvene strukture, pre posledica neizgraenog socijalnog kapitala nego njihovih linih karakteristika, strunosti, sposobnosti i sl. S druge strane, iz podataka
se vidi da je veliki broj njihove dece posedovao visoko obrazovanje. Meutim,
visoko obrazovanje za njih, bar kada je bilo u pitanju sticanje prvog zaposlenja,
nije predstavljalo kulturni kapital. Ono je naprosto predstavljalo kolsku spremu
koja, usled velikog broja visokoobrazovanih na tritu rada i malog broja radnih
132
Slobodan Miladinovi
mesta za koje je bilo potrebno visoko obrazovanje, nije moglo biti aktivirano kao
kulturni kapital koji bi, sam po sebi, otvorio put socijalne promocije. Za socijalnu
promociju u drutvu zatvorene strukture je potrebno da se stekne vei broj okolnosti od pukog obrazovanja da bi se dolo do odgovarajueg radnog mesta. Te
okolnosti je potrebno traiti u domenu socijalnog kapitala. Socijalni kapital, odnosno njegovo nepostojanje, u ovom sluaju se pokazalo kao primarna strukturalna karakteristika, a kulturni kapital (odnosno njegovo neaktiviranje) pojavio
se kao sekundarna karakteristika.
Praktino, ovakva njihova pozicija je proizvod, s jedne strane, nepostojanja
razvijenog trita i trinih odnosa, posebno trita radne snage koje bi uvailo
konkretne kvalitete svakog pojedinca, a s druge strane je proizvod injenice da
vojna lica (to iz ideolokih, to iz drugih razloga) nisu stvarala interesne mree
koje bi bile ekvivalentne njihovoj statusnoj poziciji. Nepostojanje takvih mrea u
uslovima zatvorene strukture drutva najdirektnije vodi u socijalnu izolaciju i marginalizaciju. Praktino, radi se o izuzetku koji potvruje pravilo. S obzirom na
ideoloku prirodu sistema, vojna lica su regrutovana preteno iz najniih drutvenih klasa i slojeva (manuelnih radnika i naroito poljoprivrednika). Ovim je
njima omoguena socijalna promocija, ali ne i puna integracija u socijalni sistem.
Njihovu socijalnu promociju su podupirale i materijalne i moralne privilegije (visoke plate, brzo reavanje stambenog pitanja, napredovanje kroz hijerarhiju inova
koje nije moralo da prati i poziciono napredovanje i sl.), to je samo uvrivalo
njihovu ideoloku opredeljenost i spremnost da po svaku cenu brane sistem.
Praktino se ovde ideologija, odnosno ideoloka podobnost (i privrenost) sistemu javlja u svojstvu Burdijeovog pojma kulturnog kapitala, manje-vie generacijski neprenosivog. Ideoloka podobnost (i privrenost) za ovu grupu predstavljaju najznaajniji resurs (kapital) preko kog su uspeli da se vertikalno pokrenu i
evidentno poboljaju svoj materijalni status. Meutim, ovaj kapital je imao vrednost samo unutar jednog zatvorenog i visoko ideologizovanog institucionalnog
podsistema unutar politikog podsistema drutva. Van njega nije imao maginu
mo otvaranja vrata socijalne promocije.
S druge strane, oni su, provodei itav svoj radni i profesionalni vek unutar
ograde vojnih objekata, bili izolovani od ostatka drutva, te nisu oformili spoljne
mree socijalnih kontakata koje bi funkcionisale kao socijalni kapital. Kao posledica toga sledi oteano dvogeneracijsko statusno ili klasno samoreprodukovanje (to ne mora biti sluaj sa profesionalnim samoreprodukovanjem). Umesto
toga na delu je, u drugoj generaciji, socijalna deprivacija koja, u trogeneracijskoj
perspektivi (poevi od statusa porekla vojnih lica), pre vodi zatvaranju kruga
pokretljivosti na poetnoj poziciji nego otvaranju puteva socijalne promocije.
Kao rezime prethodno reenog moe se potvrditi poetni stav da Burdijeova ideja socijalnog i kulturnog kapitala moe, nesumnjivo, imati veliku vrednost
u teorijskim elaboracijama drutvene strukture i posebno tokova i kanala vertikalne drutvene pokretljivosti. Usvajanje ovih pojmova bi trebalo da ima veliku
133
heuristiku plodnost, s obzirom na to da oni objanjavaju mnoge probleme i procese koje naprosto registrujemo kao individualne razlike pojedinanih lanova
razliitih klasa i slojeva. Upravo te individualne razlike mogu ukazati na nijanse
u strukturalnim kretanjima. Stoga je neophodno u daljim teorijskim elaboracijama, a posebno u empirijskim istraivanjima, razviti metodoloke instrumente za
detektovanje elemenata kulturnog i socijalnog kapitala, te za prepoznavanje njihove uloge u konkretnim strukturalnim kretanjima.
Literatura
Bogdanovi, Marija (1987): Drutvene nejednakosti i vertikalna drutvena pokretljivost, u: M. Popovi i drugi, Drutvene nejednakosti, Beograd: Institut
za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta, str. 315-346.
Bogdanovi, Marija (1991): Vertikalna drutvena pokretljivost, u: M. Popovi i
drugi, Srbija krajem osamdesetih, Beograd: Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta, str. 469-533.
Bogdanovi, Marija (1992): Meugeneracijska drutvena pokretljivost, Sociologija, vol. XXXIV br. 2, str. 193-211.
Bourdieu, Pierre (1986): The Forms of Capital, u: Richardson, J. G. (ed.):
Handbook of Theory and Research for the Sociology of Education, New
York: Greenwood Press, pp. 241-258.
Cveji, Slobodan (2000): Opadanje drutva u procesu dualnog strukturisanja,
u: M. Lazi (ur.), Raji hod, Beograd: Filip Vinji.
Cveji, Slobodan (2004): Drutvena pokretljivost u procesu post-socijalistike
transformacije (neobjavljena doktorska disertacija), Filozofski fakultet,
Beograd.
Flere, Sergej i B. urev (1984): Meugeneracijska vertikalna pokretljivost u
Vojvodini, Sociologija, br. 1-2.
Lazi, Mladen (1987): U susret zatvorenom drutvu, Zagreb.
Lazi, Mladen (1988): Statusna konzistencija kao element klasne homogenizacije u socijalizmu, Sociologija, vol. XXX br. 17, str. 17-39.
Lazi, Mladen i Slobodan Cveji (2005): Stratificational Changes in Serbian Society: A Case of Blocked Post-socialist Transformation, u: A. Mili (ed):
Transformation and Strategies, Beograd: Institute for Sociological Research, Faculty of Philosophy, str. 35-59.
Massey, Garth, Hodson, Randy i Sekuli, Duko (1991): Politika pripadnost i
drutvena pokretljivost u socijalistikoj Jugoslaviji, Sociologija, br. 1-2.
Miladinovi, Slobodan (1992): Obrazovanje i socijalna mobilnost, Teme br. 2.
Miladinovi, Slobodan (1993): Vertikalna drutvena pokretljivost u Jugoslaviji,
Sociologija br. 2.
Miladinovi, Slobodan (1995): Brak i statusna homogenizacija, u: Rad kao
sudbina, Ni: Mainski fakultet.
134
Slobodan Miladinovi
Miladinovi, Slobodan (2003): Obrasci formiranja i reprodukcija vladajuih elita

u bivoj Jugoslaviji II: kanali vertikalne pokretljivosti obrazovanje i politika aktivnost, Sociologija br. 4.
Sekuli, Duko (1984): Socio-profesionalna mobilnost u Jugoslaviji, Sociologija
br. 1-2.
Sekuli, Duko (1986): Socio-profesionalna mobilnost u Hrvatskoj, Revija za
sociologiju, 1-4.
Sekuli, Duko (1990): Recruitment on Elite Positions, Sociologija, Supplement.
Sekuli, Duko (1991): Strukture na izmaku: klase, sukobi i socijalna mobilnost,
Zagreb: SDH.
porer, eljka (1986): Professional Structure at the Top in Politics, Sociologija,
Special Issue.
Vukovi, Slobodan (1993): Homogenizacija drutvenih klasa i slojeva, Sociologija, br. 2.
Vukovi, Slobodan (1995): Struktura i pokretljivost drutva, Beograd: IKSI.
Zveki, Ugljea (1981): Meugeneracijska vertikalna pokretljivost, Socioloki
pregled, br. 1-2.
upanov, Josip (1983): Marginalije o drutvenoj krizi, Zagreb: Globus.
INTERPRETING THE RESULTS OF SURVEYS OF SOCIAL (STRUCTURE

AND) MOBILITY: THE IDEA OF SOCIAL AND CULTURAL CAPITAL
Summary: The aim of this paper is to examine the interpretative value of Bourdieus
concepts of social and cultural capital in researching social structure and mobility in our
society. In our sociology there already exists a rich pool of analyzed material (as well as
raw data) on these topics. One of the difficulties in studying these issues is the absence of
a comprehensive theoretical framework that would cover if not all, than at least most of
the relevant mechanisms determining the flows of structural change. For this reason, in
this paper several notions are used that may be related to the concepts of social and cultural capital, in order to supplement the previously utilized categories of class determination, status homogenization and status consistency. The idea of social networks has so
far been used in explaining structural change, but it was not placed in the context of social
capital which could enable a more thoroughgoing analysis of structural flows in our society. Similarly, concepts of political and educational channel of mobility have not been related to the concept of cultural capital.
Key words: social structure, social mobility, social capital, cultural capital, status homogenization, status consistency.
5.
KULTURNE DIFERENCIJACIJE
I DRU[TVENA STRUKTURA
Ivana Spasi
Odeljenje za sociologiju
Filozofski fakultet
Beograd
Distinkcija na domai nain:

diskursi statusnog diferenciranja
u dananjoj Srbiji
Saetak: Posle kratkog prikaza Burdijeove izvorne konceptualizacije distinkcije, ispituje

se upotrebljivost ovog pojma na savremeno drutvo Srbije, na osnovu sekundarne analize kvalitativnog materijala (300 intervjua s graanima Srbije) prikupljenog 2001/02. u
okviru istraivanja Politika i svakodnevni ivot. Tragajui za strategijama kojima se ispitanici slue da: a) ocrtaju drutvenu strukturu dananje Srbije, b) daju svoj sud o tome
kakva bi ona trebalo da bude, c) ocene sopstveno mesto u toj strukturi, i d) povuku simbolike granice u odnosu na Druge, pokuava se odgovoriti na pitanja u kojoj meri se te diskurzivne strategije mogu nazvati distinktivnima, ko ih koristi, u odnosu na koga, te kojim simbolikim sredstvima se grade. Najvaniji nalazi jesu: strategije samoizdvajanja
nisu sklone finim razlikovanjima; distinkcija bogatstva je odsutna, a oseaj superiornosti,
ukoliko ga ima, temelji se na vrednostima uoptene kulture i pronalazi kod ispitanika raznolikih socijalnih profila; javljaju se i specifini oblici distinkcije (moralni integritet, politiki stav, urbanost); kao najznaajniji Drugi vidi se grupacija novih primitivaca; umesto jedinstvene legitimne lestvice drutvenih vrednovanja postoji konglomerat sukobljenih
sistema klasifikacije. Ova krupna odstupanja od slike ponuene u Distinkciji objanjavaju
se kao posledica drugaijeg tipa drutva i specifinog trenutka kada je istraivanje obavljeno, ali i kao odraz unutranjih protivrenosti izvorne konceptualizacije pojma distinkcije kod Burdijea.
Kljune rei: distinkcija, drutvo Srbije, diskurzivne strategije, klasa, kultura.
Od mnotva pojmovnih, teorijskih i metodolokih inovacija kojima je Pjer

Burdije zaduio sociologiju, pojam distinkcije spada meu najznaajnije. Razvijan i primenjivan u nizu Burdijeovih radova, a ponajvie u obimnoj istoimenoj
studiji (Bourdieu, 1979), ovaj pojam je preao u zajedniku svojinu savremenih
sociologa, postavi deo njihovog skupa obaveznih konceptualnih orua. Uprkos
tome, u naoj sredini taj pojam nije mnogo korien, niti kroz kritiku teorijsku
138
Ivana Spasi
recepciju, niti u empirijskim istraivanjima bar ne eksplicitno. Cilj ovoga rada

jeste ispitati u kojoj meri pojam distinkcije moe da se primeni na drutvenu
stvarnost, kao i percepciju te stvarnosti, u dananjoj Srbiji.1
Kao empirijska graa posluie intervjui prikupljeni za potrebe studije Politika i svakodnevni ivot, koji je sproveo Institut za filozofiju i drutvenu teoriju u
Beogradu, pod rukovodstvom Zagorke Golubovi, ora Pavievia i Ivane
Spasi. Izvorni projekt bio je usmeren na ispitivanje veze izmeu svakodnevnog
ivota i politike, u individualnom iskustvu obinih graana Srbije, a u svetlu ruenja Miloevievog reima putem izborne pobede, i masovne narodske odbrane te pobede, u jesen 2000. godine. Intervjui su obavljeni u 19 gradova Srbije,
krajem 2001. i poetkom 2002; vodili su ih kvalifikovani istraivai koji su, najveim delom, i sami iveli i radili u lokalnoj sredini. Prikupljeno je ukupno 300 intervjua, na uzorku koji je, iako ne reprezentativan u strogom smislu budui da je
studija bila kvalitativnog tipa teio ravnomernoj zastupljenosti po regionu, polu,
uzrastu, kolskoj spremi, (ne)zaposlenosti, etnikoj pripadnosti, te politikom
stavu. Poto je primarno interesovanje projekta bilo usmereno na politike
aspekte iskustva graana tokom devedesetih i poetkom 2000ih, kvalitativna
analiza grae objavljena u zborniku radova koji donosi glavne nalaze ove studije
(Golubovi, Spasi i Pavievi /ur./, 2003) usredsredila se upravo na politiku dimenziju. Shodno tome, ona nije obuhvatila mnoge druge teme i oblasti koje su,
budui sadrane u vodiu za intervju koji su terenski saradnici koristili, na ovaj ili
onaj nain prisutne u materijalu. Pitanje drutvenih diferencijacija i hijerarhija
ubraja se meu takve teme, o kojima empirijska graa prua znaajno svedoanstvo, a koje su do sada ostale bez sistematske analitike obrade.
Meu pitanjima koja su ulazila u vodi za intervju, za ovu temu najrelevantnija su ona koja se tiu subjektivne percepcije kako vlastitog mesta na drutvenoj
lestvici, tako i osnovnih principa po kojima se dananje srbijansko drutvo moe
podeliti na slojeve, klase ili statusne nivoe. Re je o pitanjima: Kojoj klasi ili sloju
smatrate da pripadate? i Po emu se razlikuju drutveni slojevi kod nas danas? No, osim toga, graa znaajna za ovde izloenu analizu pronalazi se i u
drugim delovima intervjua. Budui da su intervjui bili polustrukturisani i podsticali
spontano, samosvojno izraavanje ispitanika, esto se deavalo da oni, govorei o sasvim drugaijim temama, koriste odreene diskurzivne strategije, odreene termine, fraze i konstrukcije koji mogu biti od interesa za ovu svrhu. Stoga
se analiza moe samo jednim svojim delom osloniti na lako prepoznatljive segmente grae, unapred jasno omeene samim pitanjima koja su pozivala na eksplicitnu tematizaciju drutvene strukture. Ona takoe mora zahvatiti nain govora ispitanika u trenutku kada verbalno reaguju na pojave iz niza drugih oblasti
drutvenog ivota ekonomije, politike i dravnih pitanja, kulture, kao i porodinog ivota, morala, linih ivotnih vrednosti itd. Potraga za narativnim/diskurziv1
Rad predstavlja deo projekta Drutveni akteri i drutvene promene u Srbiji 1990-2010, ev.
br. 149005, koji sprovodi Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta, a finansira
Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine.
Distinkcija na domai nain: diskursi statusnog diferenciranja u dananjoj Srbiji
139
nim strategijama nalae krajnje omekavanje metodologije u pravcu kvalitativnog, tekstualnog analiziranja jezikih formi, posebno u smislu upotrebe jezika,
dakle jezike pragmatike: ko kae ta, na koji nain i s kojim ciljem.
Osnovna namera ovoga teksta jeste ispitati koliko su, u navedenoj empirijskoj grai, prisutne jezike forme i nain upotrebe jezika koji se smisleno
mogu podvesti pod burdijeovski pojam distinkcije; te forme i naine nazvau
distinktivnim diskurzivnim strategijama. Da bi se procenilo njihovo prisustvo,
priroda i znaaj, neophodno je analizirati govorne strategije kojima se ispitanici
slue da: a) ocrtaju drutvenu strukturu dananje Srbije, b) daju svoj sud o tome
kakva bi ona trebalo da bude, c) ocene sopstveno mesto u toj strukturi, kako
aktuelnoj tako i normativnoj, to ukljuuje i d) povlaenje simbolikih granica u
odnosu na neke Druge drutvene grupe, politika stanovita, kulturne obrasce i svakodnevne prakse. Jer, sutina distinkcije jeste u razlikovanju, u povlaenju granica. Te granice, opet, nikada nisu sasvim neutralne ve uvek, bar jednim delom, hijerarhijske i vrednujue. Distingviranje sebe kao pojedinca, ili
kao pripadnika neke grupe, od Drugih jeste i potvrivanje sopstvene superiornosti u odnosu na te Druge.
Konceptualizacija distinkcije
Pojam distinkcije i njegove ambivalencije
Teorijski i istraivaki kontekst u kojem Burdije izlae svoj pojam distinkcije2
sainjava njegova klasna teorija, odnosno zahvat koji je Klaus Eder (1993: 64)
nazvao kulturalistikim prelamanjem definicije klasa. Re je o tome da se u
ovakvom poimanju drutvene stratifikacije u nekoliko taaka odstupa od standardnog pristupa klasnim podelama, bar onog koji je u sociologiji bio uobiajen u
vreme nastanka Distinkcije. Burdije se najpre suprotstavlja shvatanju klasa kao
klasa na papiru drutvenih grupa koje su odreene nizom objektivnih, spolja
merljivih karakteristika, ponajpre visinom prihoda, stepenom obrazovanja i zanimanjem, pri emu se postojanje tog skupa objektivnih odlika uzima kao nuan i
dovoljan uslov za postojanje klasa kao zasebnih drutvenih grupacija. Ovaj nain miljenja zajedniki je, uprkos svim meusobnim razlikama, i kontinualnom
shvatanju klasa karakteristinom za zapadnu (posebno ameriku) sociologiju,
gde se klase odreuju prema odsecima na skalama prihoda i obrazovanja, od
nie preko srednje do vie, i antagonistikom, marksistikom vienju, gde su
klase odreene svojim mestom u drutvenom sistemu proizvodnje, a drutvena
struktura je raspoluena na proletarijat i buroaziju. Nasuprot tome, Burdije smatra da se o realnim klasama moe govoriti samo ako njihova zasebnost postoji,
osim u oku spoljanjeg posmatraa, takoe iznutra, dakle u samodoivljavanju
2
Na naem jeziku, termin distinkcija se javlja u razliitim prevodima kao razlika, razlikovanje, diferenciranje ili izdvajanje. U ovom tekstu, radi jasnoe i jednostavnosti, bie korien izraz distinkcija, kao tehniki termin, koji sledi Burdijeovo odreenje pojma.
140
Ivana Spasi
njihovih pripadnika, kao i u osobenom skupu postupaka, praksi, navika i izbora.

Pre svega, identitet svake klase sutinski je odreen njegovom distancom ili
odvojenou od drugih grupacija: drutveni identitet se definie i afirmie u razlici, jer od intrinzinih svojstava grupe znaajnija su njena relaciona svojstva, koja
nastaju na osnovu njenog poloaja u sistemu razlika: grupa se definie i svim
onim to nije, a naroito svim onim emu se suprotstavlja (Bourdieu, 1979: 191).
Nadalje, kategorija ukusa je od sredinjeg znaaja za grupni identitet: jednu klasu ne objedinjuju toliko kolektivna svest i zajedniki ispovedane ideje, ve
prvenstveno neposredna privrenost odreenim ukusima i anti-ukusima, simpatijama i averzijama, koje su upisane u najdublje slojeve habitusa (1979: 83).
Ukus, jedna od centralnih kategorija Distinkcije, definie se kao sklonost i sposobnost za (materijalno i/ili simboliko) prisvajanje jedne odreene klase klasifikovanih i klasifikujuih objekata ili praksi (1979: 193). Ukus je generativna formula za konstituisanje stila ivota, tog sklopa distinktivnih preferencija koje, u
okviru specifine logike svakog od simbolikih podprostora ... izraavaju istu
ekspresivnu nameru (1979: 193). Spoj relacione prirode identiteta i naglaska na
ukusu izraava se kroz tvrdnju da se ukus, shvaen kod Burdijea pre svega kao
klasni ukus, definie prevashodno negativno, kao odbojnost, gaenje, utrobna
netrpeljivost prema drugim ukusima; na drutveni poloaj je odreen onim to
volimo, ali moda jo vie od toga onim to ne volimo, preziremo, onim prema
emu oseamo odvratnost (1979: 60). Budui da se ukus manifestuje kroz niz
izbora koji su sutinski simbolike, kulturne prirode, ovde imamo prvi element
kulturalistikog prelamanja shvatanja klase.
U sledeem koraku, Burdijeov pristup klasama istie znaaj zdravorazumskih drutvenih klasifikacija slike drutvene strukture koja postoji na nivou svakodnevnog doivljavanja drutvenog ambijenta meu pojedincima koji nisu profesionalni drutveni naunici, na nivou koji su etnometodolozi nazvali laikom
sociologijom. Jer, skree panju Burdije, sociolozi gotovo uvek zaboravljaju da
su objekti koje oni klasiraju zapravo proizvoai praksi podlonih objektivnoj
klasifikaciji, ali takoe nita manje objektivnih operacija klasiranja, koje su uostalom i same podlone klasiranju (1979: 189). Dakle, niti su samo izriito kulturne
prakse (odlazak u pozorite, itanje knjiga, posedovanje umetnina ili sviranje
muzikih instrumenata) kulturne, budui da i drugi izbori koji tvore konglomerat
osobenog stila ivota (izbor nametaja, dekorisanje doma, briga prema telu,
bavljenje sportom, nain pripreme hrane, vaspitanje dece) imaju svoj snaan
simboliki aspekt; niti su samo opaljive prakse, dakle postupci koji se mogu zabeleiti i opisati, elementi dijalektike simbolikog diferenciranja. U tu dijalektiku
takoe ulaze sudovi o sopstvenim praksama i praksama drugih, o lepom i
runom, primerenom i neprimerenom, onome to je za nas i onome to nije za
nas. Tako je, da bi izgradio sliku objektivno postojeih drutvenih klasifikacija,
sociologu jednako neophodno da proui ono to pripadnici razliitih grupa ine,
koliko i ono to oni misle, oseaju i govore u pogledu simbolike vrednosti
sopstvenih i tuih praksi. Ova oseanja i sudovi, naizgled sasvim lini i subjektiv-
141
ni, imaju, prema Burdijeu, svoje strukturne korene (jer percepcije i sudovi su
odreeni poloajem u strukturi) i svoje strukturne posledice i delotvornost (jer
oblikuju simboliko-hijerarhijski kontekst koji vai za sve). Stoga se drutvena
struktura moe adekvatno opisati jedino pod uslovom da prevaziemo suprotnost izmeu drutvene fizike, koja ustanovljuje statistiku i ekonomsku raspodelu, i drutvene semiologije, koja deifruje znaenja i obelodanjuje kognitivne
operacije kojima ih agensi proizvode i deifruju (1979: 562). Drugaijom, i dalje
Burdijeovom terminologijom iskazano, poredak rei ulazi u sliku drutvene
strukture kao njegov sutinski sastojak. tavie, on nije mehaniki odraz poretka stvari, budui da struktura sistema klasirajuih i klasiranih rei (u okviru kojeg se odreuje osobena vrednost svake pojedine etikete) ima relativnu nezavisnost u odnosu na strukturu raspodele kapitala (1979: 560).
Ovo nastojanje na sintezi drutvene fizike i drutvene semiologije tvori
osnovno polazite za analizu iznetu u ovom radu. Za sada emo samo zabeleiti izvesnu protivrenost koja je, ve u Burdijeovoj izvornoj postavci, sadrana
u istovremenom insistiranju na klasnoj determinisanosti pogleda na drutvenu
strukturu (ili sadraja laike sociologije) i na gorepomenutoj relativnoj nezavisnosti diskurzivnih praksi klasifikovanja (ljud, predmet, postupak) od raspodele objektivnih karakteristika pojedinaca i grupa. Na ovaj, nazovimo ga,
paradoks relativne nezavisnosti nailaziemo u vie navrata u pokuaju burdijeovske analize naeg iskustvenog materijala.
Sledei obrt u konceptualizaciji distinkcije sastoji se u ukazivanju na status
samih naela hijerarhizacije. Ova naela, naime, nisu tek fiksirana, neproblematina osnova prema kojoj se uspostavlja rangiranje ve su i sama bitan ulog u
drutvenim borbama. Svaka grupa, svaki drutveni subjekt, kao predmet
(samo)kategorizacije, nastoji da, prilikom samopredstavljanja i samodefinisanja, u prvi plan istakne svoje najbolje svojstvo. tavie, svaki od njih se bori za
nametanje onog sistema klasiranja koji je po njega najpovoljniji (1979: 554).
Prema tome, drutvene borbe ne svode se samo na borbu oko razliitih tipova
resursa meu prethodno definisanim drutvenim akterima to je klasino socioloko pitanje ve se vode i oko samih temelja prema kojima se odreuju i
resursi i akteri. Nadmetanje oko sistema klasiranja koji e biti iroko prihvaen u jednom drutvu, ili oko definicije legitimnih principa hijerarhizacije (1979:
362), odnosno, najkrae, borba klasifikacij, sainjava bitan deo rasprostranjenih i neprestanih drutvenih borbi. To istraivaa nagoni da uzme za ozbiljno
ne samo ta akteri (pojedinci i grupe) imaju ili ine nego i njihove poglede na
to ta znai ono to imaju i ine oni sami i drugi akteri, ili: koja je relativna vrednost toga to se ima i ini.
Ovaj stav ima dve znaajne teorijske implikacije, i obe su posebne manifestacije optijih obeleja Burdijeovog pristupa. Jedna upuuje na izrazitu procesualnost i vieslojnost Burdijeove sociologije, odnosno njenih osobina da, prvo,
nastoji da se udalji od statinosti drutvenih datosti i umesto toga uhvati dina-
142
Ivana Spasi
miku i fluidnost drutvenog ivota, naroito preko pojma borbe i, drugo, da se

sprovodi istovremeno na vie (objektivnih i simbolikih) nivoa drutvene stvarnosti. Druga implikacija tie se ranije pomenutog kulturalistikog prelamanja
klasne analize: kultura izbija u prvi plan kao viestruko znaajan inilac klasnih
borbi. Prema ejnijevom itanju Burdijea, u savremenom drutvu neki bi ga
nazvali poznomodernim kultura postaje, na izvestan nain, sredite drutvenog poretka, a razlike meu strukturnim segmentima uspostavljenim u njegovom okrilju sve vie se iskazuju putem kulturnih obrazaca. tavie, kultura postaje istovremeno cilj, sredstvo i kontekst klasnih sukoba ono ime se ljudi
bore, oko ega se bore, kao i tlo na kome se sukobljavaju (ejni, 2003: 82). Na
ovom mestu se treba samo nakratko podsetiti ranije pomenutog paradoksa relativne nezavisnosti ambivalencije koja u samoj konceptualizaciji postoji
usled istovremenog isticanja sveprisutnosti kulturnih i klasifikatornih borbi, i s
druge strane sklonosti da se raspodela ukusa uini statinom, homolognom ve
postojeoj klasnoj podeli koja se neprestano reprodukuje u sutinski istoj formi.
Da li je ova ambivalencija vie ograniavajua, ili vie plodonosna, pokuaemo
da ispitamo u sueljavanju teorizacije i iskustvene grae.
Klasno-slojni korelati
U Burdijeovoj tripartitnoj podeli drutvene strukture na tri osnovne klase
dominantnu, srednju i narodsku klasu (seljake i radnike) distinkcija se vezuje
za najviu, dominantnu klasu, iji osobeni stil ivota se naziva oseajem distinkcije (1979: 293 -364). Ova klasa raspolae najveim koliinama svih tipova kapitala ekonomskog, kulturnog i drutvenog. Njena objektivna povlaenost u ukupnoj drutvenoj strukturi izraava se kroz privilegovan materijalan
poloaj, koji omoguava distancu prema nunosti (osloboenost od brige za
svakodnevnu egzistenciju), iz ega proizlazi i mogunost posveivanja tzv.
viim vrednostima, obuhvatnoj stilizaciji i estetizaciji ivota. Burdije istie da je
sama kategorija ukusa tipino buroaska ideja, eminentno vezana za poloaj
vie klase: ukus po svojoj sutini podrazumeva izdizanje iz materijalnih i egzistencijalnih nunosti, mogunost izbora, slobodu opredeljivanja.3
No, vano je odmah rei da dominantna klasa nije unutar sebe homogena
ve je podeljena na dve potklase krupnu buroaziju i intelektualce, ili dominantnu i dominiranu frakciju. Razlika meu njima uspostavlja se prema razliitim srazmerama posebnih vrsta kapitala u okviru ukupnog zbira kapitala kojim
se raspolae: kod buroazije pretee ekonomski, kod intelektualaca kulturni kapital. Iz ove nesrazmere proistie niz posledica: diferencijalne prakse, u razliitim domenima u kojima se posmatra stil ivota (buroazija tei takvim praksama
koje omoguavaju pokazivanje ekonomske moi, dok intelektualci tee praksa3
Zato kae, kad opisuje stil ivota narodskih klasa, da je ukus nunosti paradoksalan pojam, koji se moe nazvati ukusom jedino utoliko to se nunost uvek iznova ostvaruje samo
zato to su akteri razvili elju (doivljenu kao vlastiti, slobodno izabrani ukus) da konzumiraju
upravo ono to je u skladu s nunou, ono to je za njih (1979: 199).
143
ma koje iziskuju manje materijalne trokove a veu intelektualno-simboliku

dobit);4 diferencijalne vrednosti koje se ispovedaju i vrednovanja kojima se sopstvene i tue prakse podvrgavaju; i, shodno tome, razliite pozicije u borbi klasifikacij, dakle u nadmetanju oko principa legitimne hijerarhizacije: dok jedna
frakcija insistira na vanosti bogatstva kao determinante visokog drutvenog
poloaja, druga nastoji da pribavi vee potovanje kulturnim, estetskim i obrazovnim vrednostima. Razlike postoje i u objektivnom sastavu te dve frakcije, u
smislu modalne trajektorije (putanje) njihovih pripadnika: buroazija se uglavnom sastoji od ljudi koji i sami potiu iz istih slojeva, dakle njihov sta u vioj
klasi je viegeneracijski; intelektualna frakcija se u veem broju sastoji od ljudi
koji su na vii poloaj uspeli putem obrazovanja. Zbog toga to je njihov vieklasni sta krai i za nj mogu da zahvale obrazovnom sistemu, kultura kojoj,
kako Burdije kae, duguju sve to imaju poprima tako visoko mesto u njihovom sistemu vrednosti.
Isto naelo unutranjeg rascepa vai i za srednju klasu, samo na niem nivou raspoloivog kapitala: ova se deli na staru sitnu buroaziju (zanatlije, sitni
trgovci) i na tzv. nove srednje klase (kulturni posrednici, nii kadrovi dravne slube i privatnog sektora; 1979: 395). Iako se ukus srednje klase globalno odreuje kao kulturna dobra volja ili alodoksija (priznavanje legitimne kulture bez
dovoljnog poznavanja iste te kulture; 1979: 370), njena kulturna frakcija pribliava se intelektualcima po svom naglasku na nematerijalnim vrednostima i
otvorenosti za novo. Baratajui simbolikim znaenjima, naroito u nepotpuno
stabilizovanim novim profesijama i u sferi stila ivota gde su mogunosti poigravanja najvee, ona nastoji da stilskim sredstvima, uz mali utroak ekonomskih
resursa, oblikuje svoj distinktivni poloaj. Jer, i osrednja kultura karakteristina
za srednju klasu misli sebe u opoziciji spram vulgarnosti i donosi satisfakciju
koja jo uvek neto duguje oseaju distinkcije (1979: 371, 370).
Intelektualci (profesori univerziteta, umetniki stvaraoci, priznati kulturni
radnici) jesu poseban predmet Burdijeovog zanimanja (i, moglo bi se dodati, ironisanja), ne samo u Distinkciji. To je zbog toga to je Burdijeu stalo da pokae
kako je inteligencija u naroito povoljnom poloaju da konstruie pravila drutvenog hijerarhisanja, odnosno da ponudi ideologije koje e pravdati postojee
drutvene nejednakosti. Ta gotovo opsesivna Burdijeova tema javlja se pod vie
oznaka recimo, kao simboliko nasilje, sociodiceja i slino. Zanimanje za
4
Tako se, recimo, u francuskom kontekstu, ova razlika iskazuje kroz diferencijalan pristup
praksama kulturne potronje koje su, spolja gledano, zajednike obema frakcijama: kad idu u
pozorite, dominantna frakcija bira skupo, zabavno i medijski propraeno bulevarsko pozorite, a poseta pozoritu se pretvara u celovit veernji izlazak (skupe karte, prigodna odea,
veera posle predstave), dok dominirana frakcija bira avangardno pozorite i insistira da se u
pozorite ide da bi se videla predstava, a ne da biste bili vieni; Burdije, 1976: 97); u pribavljanju objektiviranih kulturnih vrednosti kao to su umetnike slike, buroazija kupuje skupa
dela kanonizovanih, priznatih majstora, dok se intelektualci die time da umeju da prepoznaju
prave vrednosti meu avangardnim autorima koji su tek na putu da steknu priznanje. Oni,
drugim reima, nastoje da postignu maksimalan kulturni profit uz najmanji ekonomski izdatak.
144
Ivana Spasi
intelektualce kao grupu kojoj je, u drutvenoj podeli rada, dodeljen povlaen
pristup kulturnoj sferi i simbolikom poretku, koja taj poredak vie od drugih oblikuje, uslovljeno je ranije pomenutim sredinjim znaajem sfere kulture u savremenom drutvu. Uloga intelektualaca u legitimisanju drutvenih podela ima
veze i sa Burdijeovim trajnim zanimanjem za obrazovni sistem, posebno za
udeo tog sistema u ovekoveivanju drutvenih nejednakosti, preko osobenog licemerja koje Burdije vidi u retorikom propagiranju ideologije jednakih ansi
(po kojoj kola omoguava ravnopravnu utakmicu svima, bez obzira na
drutveno poreklo) uz istovremeno latentno i nepriznato opravosnaivanje onih
oblika kulturnog kapitala koji se mogu stei jedino izvan kole, u porodinom
domu, te prema tome presudno zavise od klasnog poloaja porodice porekla (v.
Bourdieu, 1984, 1989; Bourdieu i Passeron, 1964, 1970).5 Za ovu temu poseban znaaj ima osobeni mehanizam intelektualne dinstinkcije, koji se sastoji u
ideji bezinteresnosti. Ovu kategoriju, kao temelj kanonske, kantovske zapadne estetike, Burdije podvrgava nemilosrdnoj sociolokoj kritici u Post-scriptumu
Distinkciji (1979: 565-585). Postoji, kae Burdije, jedan osoben interes u bezinteresnosti: naroito intelektualci nastoje da se prikau kao ljudi koji tee onome
to ne donosi nikakvu neposrednu korist ni materijalni dobitak ni ulno zadovoljstvo; cela njihova strategija sastoji se u oseanju sopstvene uzvienosti
zbog toga (1979: 280). Drutvenoistorijske posledice aristokratizma bezinteresnosti, u kojem komercijalni, ekonomski uspeh i umetniki, simboliki kapital
stoje u odnosu suprotnosti, po osamostaljivanje polja umetnosti konstituisanog
kao izvrnuto ekonomsko polje, bez kojeg moderno drutvo ne bi bilo to to jeste, detaljno su analizirane u Pravilima umetnosti (Burdije, 2003).
No, postoje karakteristike koje su zajednike strategijama distinkcije bez
obzira na unutarklasne podele. Kao to je reeno, distinkcija po definiciji oznaava diferenciranje, povlaenje granice prema drugima, ali u svoju korist: na taj
nain da se sebi (sopstvenoj grupi) pripie superiornost. Distinkcija, meutim,
nipoto nije hvalisanje i samouzdizanje: jedna od njenih razlikovnih odlika jeste
neupadljivost. Istinska distinkcija dejstvuje prividno uzgred, ili sluajno: kod
nje se ne sme videti namera da se prikaemo kao posebni i vredniji od drugih.
Ona se oituje kroz diskretnost, umerenost, uzdranost; upravo nametljivou i
pretencioznou skorojevii odaju svoju nesigurnost, to je predmet najveeg
mogueg prezira etablirane buroazije. Oni koje smatraju distingviranima imaju povlasticu da se ne moraju uznemiravati oko svoje distinkcije: oni u tome
mogu da se pouzdaju u objektivne mehanizme koji im obezbeuju distinktivna
svojstva, i u svoj oseaj distinkcije koji ih udaljava od svega sto je obino
(1979: 278). Glavni mehanizam koji je tu na delu jeste naturalizacija. Naturalizacija ili oprirodnjavanje jeste strategija kojom se jedan ukus, steen u sasvim
5
Intelektualci su predmet otrih kritikih analiza i u drugim svojim oblijima kao novinarske
zvezde, kreatori dokse savremenog medijatizovanog sveta (Burdije, 2001); te kao distancirani
objektivatori ljudske prakse koji se gotovo nikada ne pitaju o drutvenoj uslovljenosti pozicije
koja im omoguava taj zahvat (najdetaljnije i najprodubljenije u: Bourdieu, 1997).
145
partikularnim, drutveno odreenim okolnostima socijalizacije, predstavlja kao

plod prirode; naa istananost, naa sposobnost da razluimo lepo od
runog i umetniki vredno od bezvrednog kia, nae umee uoavanja finih
kulturnih razlika, prikazuje se kao neto to jesmo mi, kao deo nae neobjanjive line duhovnosti, u ijoj analizi sociologija nema ta da trai. Drutvene
razlike u modalitetima usvajanja kulture pretau se u prirodne razlike; ukus
ono to smo o kulturi nauili formira se tako da sutinski prikriva sopstvenu
drutvenu genezu. tavie, itavom drutvu se kao legitiman namee upravo
onaj ukus koji je u tom prikrivanju vlastite geneze najuspeniji, onaj koji se predstavlja kao da u sebi nema niega nauenog, vestakog ni afektiranog. Ako
se na kulturnoj kompetenciji vide tragovi uenja, ona vie nije nepatvorena;
estetika ideologija tvrdi da je prava kultura u stvari priroda (1979: 73).
Naizgled isto estetike borbe, prema Burdijeu, nisu nikada ni samo estetike, niti politiki nevine; u njihovoj pozadini je uvek borba za nametanje jednog
odreenog umea ivljenja kao jedinog legitimnog (1979: 60). Suprotnost
izmeu dva osnovna tipa ukusa, ukusa slobode i ukusa nunosti, ekvivalentna je suprotnosti izmeu tela i due; zagovaranje ideje istog, asketskog, kultivisanog estetskog uitka (lienog pukog ulnog zadovoljstva) implicitno definie
ono to je istinski ljudsko preko njegove udaljenosti od prirode, a ta udaljenost
je povlastica samo odreenih viih klasa. Kao posledica, te klase, kad istiu
svoju sposobnost da ovladaju sopstvenom biolokom prirodom, zapravo afirmiu svoju legitimnu pretenziju na vladanje drutvenom prirodom (1979: 573),
dakle, svoju dominaciju nad potinjenim klasama.
Kada je re o mehanizmu naturalizacije, ako ga blie ispitamo dolazimo do
jo jedne ambivalencije koju sadri Burdijeova konceptualizacija distinkcije:
nazvau je problem fatalistike inkorporacije. Ovaj problem se moe shvatiti i
kao drugo lice ranije pomenutog paradoksa relativne nezavisnosti. Ali dok se
prethodni paradoks oituje na kolektivnom, drutvenom planu kroz nejasnou
odnosa izmeu fiksiranosti raspodele kulturne kompetencije i neizvesnosti borbe oko vrednovanja te kompetencije problem inkorporacije se odnosi na mikroplan. Re je o tome da se kulturne kompetencije, ili ukusi, upisuju u habitus
i tamo otvrdnjavaju u tzv. drugu prirodu oveka. Nain na koji Burdije koristi pojam habitusa, ponajvie zato da bi objasnio reprodukciju klasnih podela, nosi u
sebi jak prizvuk determinizma: jednom roeni u odreenoj klasi, malo ta moemo da uinimo u pogledu toga koji emo habitus stei, pa prema tome i koje
emo ukuse doivljavati kao svoje. Mehanizam naturalizacije dodatno osnauje to vienje steenog kao uroenog, koje primenjujemo i na svoje i na tue
ukuse. S druge pak strane, da bi distinkcije uopte bilo, neophodne su izvesne
prakse, dakle mora se neto initi kroza ta se na distingvirani ukus vidi; on se
mora na neki nain ispoljavati, ma koliko taj nain bio diskretan, uzdran i neupadljiv. Sam pojam distinktivne strategije, prema tome, ima u sebe ugraenu
jednu tenziju izmeu (kvazi)prirodnosti i uloenog rada, izmeu biti i initi. Na
mnogim mestima Burdije, iz sopstvenih teorijskih i politikih razloga, prikazuje
146
Ivana Spasi
taj odnos uproeno, kao da initi neposredno i neproblematino proistie iz

biti;6 no, mogu se navesti i formulacije, mada znatno malobrojnije, koje ukazuju u suprotnom pravcu, ka povratnom dejstvu praksi na strukturu.7 Osim toga,
kada bi stvari stajale tako jednostavno, u Distinkciji se naprosto ne bi imalo o
emu pisati. Ne bi bilo opaljivih i analitikih interesantnih postupaka stilskih
izbora koje ljudi prave, rei koje koriste da opiu stvarnost koje, uostalom, i
tvore sadraj pojma strategija. Burdije, dodue, pokuava da pojam strategije
preformulie tako to ga iz racionalne, refleksivne svesti sputa na nie nivoe
preutne, praktine svesti, ili jo dublje, u sami inkorporirani habitus; ali, taj pojam gubi smisao ukoliko se iz njega ukloni svaki element svesnosti.8 Problem
fatalistike inkorporacije ima zapravo dva povezana aspekta: jedan je vie individualan i tie se pitanja izbora: raspolae li pojedinac mogunostima izbora?
da li postoji neto to se moe nazvati idiosinkratinim, individualnim stilom?, a
drugi vie mikrointerakcijski i tie se pitanja ispoljavanja: koji je analitiki status
opaljive realizacije sopstvene kulturne kompetencije pred drugima?
Distinkcija i svakodnevni diskursi u Srbiji danas

U nastavku teksta pokuau da burdijeovski pojam distinkcije primenim na
empirijsku grau. Kao to je ve reeno, osnovni cilj bie mi da procenim u kojoj
meri se moe govoriti o prisustvu distinktivnih diskurzivnih strategija u govoru
obinih graana Srbije; ko ih koristi; u odnosu na koga; i kojim simbolikim sredstvima se grade. Ovo poslednje ukljuuje vie elemenata repertoar vrednujuih etiketa, legitimacijske osnove tih vrednovanja, kao i pokazatelje borbe
klasifikacij meu razliitim naelima vrednovanja, iji su nosioci razliite grupe. U pogledu pitanja ko (koje drutvene grupacije) koristi a ko ne koristi takve
strategije, odmah treba napomenuti da ova analiza, usled prirode podataka,
moe dati samo preliminarne odgovore; poto podaci nisu prikupljani u skladu
sa zahtevima statistike reprezentativnosti, niti je laika sociologija bila u ii
panje prema nacrtu istraivanja, moe se govoriti samo o tendencijama.
Recimo: Kognitivne strukture koje drutveni agensi stavljaju u pogon da bi praktino spoznali drutveni svet jesu inkorporirane drutvene strukture (1979: 545); kroz ustanove tome
namenjene, kao i u najobinijem svakodnevnom saobraanju, drutveni poredak se progresivno upisuje u mozgove (549); Praktino ovladavanje distribucijama ... orijentie nosioce
jednog odreenog poloaja u drutvenom prostoru ka drutvenim poloajima usklaenim s
njihovim odlikama, ka praksama ili dobrima koji pristaju nosiocima tog poloaja (544); Istorijske sheme opaanja i prosuivanja koje su proizvod objektivne podele na klase ... i koje
funkcioniu s onu stranu svesti i diskursa (546); Kategorije opaanja drutvenog sveta su orkestrirane, zajednike svim duhovima strukturisanim saobrazno tim strukturama (549-550).
7
Na primer: Izmeu uslova egzistencije i praksi ili predstava umee se strukturiua aktivnost agenasa koji, daleko od toga da mehaniki reaguju na mehanike stimuluse, odgovaraju
na pozive i pretnje jednog sveta iji su smisao i sami doprineli da se stvori (1979: 544).
8
Defri Aleksander ovo naziva oksimoronom nesvesnih strategija i podvrgava otroj rekla bih, preotroj kritici (Alexander, 1995: 152-157).
147
No, pokuavajui da primenim Burdijea, imau i neke teorijske ciljeve. Budui da je itava teorijska konstrukcija Distinkcije graena na osnovu podataka
o jednom drugom i drugaijem drutvu, primena burdijeovih pojmova ne moe
biti samo mehaniko podvoenje empirijske grae pod datu pojmovnu aparaturu nego neminovno povlai i identifikaciju raskoraka, neprilagoenosti i nesaglasnosti izmeu pojmova i grae. Nadalje, valja se nadati da drugaija egzistencijalna i empirijska perspektiva polazite u jednom drutvu koje se po
brojnim merilima razlikuje od Francuske krajem ezdesetih godina omoguava i bolji uvid u ogranienja i probleme same Burdijeove koncepcije. Stoga u
ovu analitiku vebu pokuati da iskoristim i za kritiku unutranju i spoljanju
Burdijeove koncepcije distinkcije.
Klase u dananjoj Srbiji: laika sociologija

Prvi parametar bie nain definisanja klasa/slojeva u naem drutvu i samopozicioniranje u toj strukturi, kako je ispitanici vide. Klase se preteno definiu prema materijalnom kriterijumu ko koliko ima; a unutar toga dominira samolociranje u srednju klasu.
Nemam dovoljno para da bih bio u viem sloju, a imam malo vie od ljudi
koji nemaju nita. (PN-6, M 46, VS mainski inenjer, privatnik)9
[Klasna pripadnost zavisi] Od bogatstva oveka. (LE-4, M 51, VS tekstilni inenjer, nezaposlen, bavi se vercom)
[Klasna pripadnost zavisi] Od mnogo toga: para, poloaja, veza i vezica, roaka, naalost, ali je tako u Srbiji (LE-8, M 32, nezavren fakultet, privatnik)
Uoimo, uzgred, u ovom poslednjem navodu spominjanje veza, vezica i
roaka, dakle onoga to bi Burdije nazvao socijalnim kapitalom. Po Burdijeu,
veliina socijalnog kapitala je srazmerna ostalim vrstama najvie ga imaju najvie klase. Navedeni primer laike sociologije ukazuje na zanimljivu mogunost raskoraka: kad kae to to kae, ovaj ispitanik, ini se, implicira da, u dananjoj Srbiji, zahvaljujui socijalnom kapitalu, uspevaju oni koji inae ne bi
zasluili da uspeju; ili, drugaije reeno, socijalni kapital je nadomestak za manjak drugih vrsta, naroito kulturnog kapitala.10
No, govor o klasnoj strukturi i sopstvenom poloaju u njoj retko kad je ovako
jednostavan. Naprotiv, u najveem broju sluajeva, ispitanici u istom dahu pokreu jo nekoliko znaajnih potpitanja, koji se kristaliu u niz esto ponavljanih
motiva. Jedan od njih je propadanje srednje klase, drugi devalvacija obrazova9
Citati iz intervjua bie propraeni osnovnim podacima: ifrom intervjua radi proverljivosti u
bazi podataka koja se uva u arhivi IFDT (ifra se sastoji od oznake grada, inicijala intervjuera
ukoliko ih je bilo vie, i rednog broja), te podacima o ispitaniku (pol, starost, kolska sprema,
zanimanje).
10
Detaljnu raspravu o pojmu drutvenog kapitala i posebno njegovoj upotrebljivosti za analizu drutva u tranziciji v. u prilogu Smiljke Tomanovi u ovom zborniku.
148
Ivana Spasi
nja, trei raskorak izmeu realnog i normativnog. Njihovo funkcionisanje unutar

slike drutvene strukture i njihovo meusobno proimanje pokazau na nekoliko primera.
Propadanje srednje klase se javlja kao iroko rasprostranjena laiko-socioloka dijagnoza stanja drutva posle proivljenih devedesetih (bilo da se
kao presudan uzrok izdvaja vladavina Miloevievog reima, ratovi, sankcije,
opte ekonomsko propadanje, ili sve to zajedno).
To je ona klasina pria o propadanju srednje klase Ovde ima 5% onih
koji ive ekstra bogato, i svih ostalih koji ive na razliite naine bedno.
(BG-IJ-2, 27, studentkinja psihologije)
Kojoj klasi pripadam, pa onoj izumrloj. Srednji stale, ako na to mislite?
(NS-PM-2, mlai diplomirani inenjer elektrotehike)
Postoje siromani i bogati, srednjih nema. Srednji sloj se izgubio totalno,
moemo da se foliramo kao postoji, kao da smo mi srednji sloj. (PA-17,
SSS graevinski tehniar, radi kao obezbeenje i na buvljaku)
Tako ponekad dobijamo opise koji su razapeti paradoksima, kao recimo:
Ja sam sebe uvek svrstavao u srednju klasu ljudi, koji ne ive ni toliko dobro ni toliko loe. Sada ne postoji srednja klasa. Sada postoje samo dve
klase ona koja dobro ivi, i ona koja mnogo loe ivi.
A gde se vi nalazite u odnosu na druge ljude?
Ja uvek kaem da plivam za sebe, da se nekad nalazim tu negde po sredini, iako sredina ne postoji. (PN-4, M 39, hemijski tehniar)
Motiv propadanja srednje klase nema jasan strukturni korelat: njega naizmenino pominju pripadnici razliitih drutvenih grupa, bez vidljive povezanosti
sa zanimanjem ili tipom obrazovanja.
Motiv devalvacije obrazovanja je, meutim, jae vezan za odreeni socijalni
profil: njegovom isticanju skloniji su oni koji upravo svom obrazovanju duguju svoj
(pre eljeni nego realni) drutveni poloaj: ljudi sa zavrnim fakultetom, naroito
humanistikih usmerenja. Na pitanje od ega zavisi klasna pripadnost oni kau:
Od toga koliko zaraujete, uglavnom novac odreuje mesto u drutvu,
obrazovanje doe zapostavljeno. (LE-2, 49, slubenica sa gimnazijom)
Od dve stvari: prva i meni bitnija, zavisi od duhovne strukture ljudi, a druga
je materijalna. (NI-23, M 37, VSS, pozorini reditelj)
Devalvacija obrazovanja najee nije tek opis stanja ve vrednosni sud
o raskoraku izmeu realne i normativne drutvene strukture, odnosno osporavanje legitimnosti postojeih drutvenih podela. Jednostavno reeno, obrazovanje (ili kultura) bi trebalo da bude kriterijum drutvenog statusa, ali to trenutno nije.
149
To gledite ... je pomereno. ... Ljudi taj status mere preko novca... Ja sam
ovih zadnjih godina skrivao da imam visoko obrazovanje, bilo me je sramota, jer bi to bio minus. (PN-7, M 56, diplomirani ekonomista, vlasnik marketinke agencije)
Smatram da pripadam sloju ljudi koji je dosta ugroen svih ovih godina,
gledajui moje obrazovne potencijale. (VA-3, M 42, VSS istoriar umetnosti, kustos)
Ranijih godina nije bilo tako. Od pre deset godina ovek koji je obrazovan
mora ili da ode u inostranstvo, ili da se pomiri s injenicom da e neko ko je
zavrio neki zanat bolje iveti nego on. (KI-1, 42, VSS etnolog, kustos)
U ovim naim drutvenim prilikama dolo je do izvesne devalvacije moguih kategorisanja graana u vezi sa drutvenim statusom. Sve vie se
pribliavamo tome da je jedina vrednost oveka novac, a da je sve manje
merilo vrednosti znanja i kulturno-obrazovni nivo oveka. (PA-4, penzioner, zavrio FDU i Pravni fakultet)
Jedan od izlaza koji neki ispitanici koriste jeste da, govorei o svom drutvenom statusu, jasno razdvoje dve vrste kriterijuma: materijalni (implicitno ili
eksplicitno ocenjen kao nelegitiman) i kulturni/obrazovni (legitimni):
Pa ako bi me pitali materijalno, onda bih pretpostavila da pripadam nekoj
srednjoj klasi, ako to u ovoj dravi postoji. A ako bi me pitali u intelektualnom smislu, bez lane skromnosti, mislila bih da pripadam nekoj vioj klasi. (PA-20, Filoloki fakultet, mlaa sredovena nastavnica jezika u privatnoj koli)
Ja se oseam da pripadam nekom srednjem graanskom staleu po svom
ekonomskom statusu. Ali s obzirom da sam imao dve diplome, postoji mogunost da pripadam nekom intelektualnom gornjem sloju. (PA-4, penzioner, FDU i Pravni)
Ima, meutim, izuzetaka koji se odluuju da potpuno ignoriu vaee kriterijume drutvenog statusa. Kada jedan od njih kae:
[Smatram da pripadam] nekom graanskom sloju, znai srednjem staleu.
... To zavisi od korena, pre svega, pa od obrazovanja i od finansijskog stanja. (LE-7, M 27, apsolvent matematike, zaposlen kao programer)
reklo bi se da je to odbacivanje izraz njegovog linog otpora prema postojeem (loem) stanju stvari u drutvu. Treba imati na umu da je ovaj konkretni
ispitanik spada u ono to sociolozi nazivaju dobitnicima tranzicije, pa sebi, na
neki nain, moe da dozvoli to ignorisanje.
Zanimljivo je uoiti da se kriterijum zanimanja inae jedno od kljunih obeleja klasnog statusa prema sociolokim klasifikacijama vrlo retko javlja samostalno, nezavisno od obrazovanja/kulture. Raditi kakav srednjoklasni
150
Ivana Spasi
(nemanuelni) posao nema neku naroitu klasifikacijsku snagu. Samo jedan ispitanik, pomalo stidljivo, i poto se razgovor o tim temama oduio, pominje da on
sebe smatra pripadnikom srednjeg sloja po porodinoj tradiciji, jer je i njegov
otac bio inovnik (PN-7, ekonomista i privatnik). Osim tog izuzetka, praznina je
upadljiva: opozicije manuelni rad beli okovratnici (koja je toliko znaajna za
samodefinisanje srednje klase, naroito niih njenih eelona koji su radnicima
najblii, u zapadnim drutvima)11 uopte nema.
Jedini aspekt po kojem zanimanje postaje znaajno jeste u sklopu suprotnosti izmeu sela i grada, ruralnog i urbanog, poljoprivrednog i nepoljoprivrednog, pri emu se srednjoklasno izjednaava sa graanskim u oba smisla ove
potonje rei (graanin = stanovnik grada, i graanin = buruj).
Kojoj klasi/sloju smatrate da pripadate?
Graanskom.
Od ega zavisi klasna pripadnost?
Od porekla, da li si sa asfalta ili sa njive. (NI-24, 47, diplomirani sociolog)
Kod mnogih stanovnika gradova treba imati u vidu da je uzorak obuhvatao samo gradsko i varoko stanovnitvo urbanitet postaje stenografska
oznaka za splet arolikih simbolikih znaenja, ija je jedina zajednika osobina
da se pozitivno vrednuju: kultivisanost, moderan pogled na svet, snana individualna linost, tolerantnost, miroljubivost itd. Nasuprot tome stoje sirovost i primitivizam seljaka.12
Poarevac je pun sada, da tako kaem, dooa, nekih ljudi koji su doli odnekud ... Ta nekultura i stanovanja i ponaanja ... bacaju ubre sa terasa,
prljavo je budi bog s nama. (PO-2, sredovean SSS slubenik)
Pada u oi kako ukljuivanje faktora urbaniteta znatno proiruje domet
upotrebljivosti kulturne distinkcije. Ako se kultura odvoji od svog formalnog indikatora godina kolovanja i, stapanjem s urbanitetom, pretoi u jednu uopteniju, neuhvatljiviju kategoriju kultivisanosti, onda se njome mogu koristiti i ljudi
koji se sami ne mogu podiiti velikim kolama:
Po emu se razlikuju slojevi u Srbiji?
Javno je miljenje da je novac to to odluuje, ali to nije moj kriterijum.
11
U jednoj novijoj, eksplicitno burdijeovskoj studiji (Lawler, 2005), autorka ukazuje na rasprostranjeno, gotovo rutinsko izraavanje odvratnosti prema radnikoj egzistenciji u javnom diskursu u Britaniji. Preko skupa ustaljenih reprezentacija radnike klase, koje stavljaju naglasak
na njen manjak ukusa pre nego na njenu materijalnu prikraenost, srednje klase konstituiu
sopstveni identitet, grade fiktivno mi koje simboliki iskljuuje sve ostale, a srednjoklasnost se prikazuje kao nemarkirana, neproblematizovana kategorija. Pri tom, gaenje je to
vee to je je distanca manja dakle, to je radnik sliniji meni.
12
Upotrebu urbanosti kao motiva distinkcije zasebno sam analizirala u: Spasi, 2006.
151
Koji je Va?
Obrazovanje i ponaanje.
ta znai ponaanje?
Recimo, postoji seljako ponaanje. Postoje ljudi koji su sa sela, ali nemaju
seljako ponaanje. ... Smeta mi nekultura. (K-14, M 36, O telefonista)
Neu sada tu da seljake pominjem, to je zemljoradnik, a seljaina je karakterna osobina. Kada nagura u jednu televiziju [kao u mitrovaku lokalnu TV] gomilu seljaina koji, ono, maltene es ba (SM-3, M 27, O
fiziki radnik)
Taj srednji sloj je istanjen totalno. Ne znam dal ga ini 10 % ljudi, tako mi se
ini. Znai da je ipak koliko-toliko neki kulturni nivo... da nisu ljudi toliko vezani za selo. (PA-14, mladi hemijski tehniar)
Kada se u sliku drutvene strukturacije naroito one realne, dakle pogrene ukljui i faktor urbaniteta, motiv propadanja srednje klase tokom 1990ih
dobija dodatnu notu poseljaivanja. Tako se Miloevievom reimu pripisuje
osobena kulturno-politika koalicija sa seljatvom i odgovornost za marginalizaciju (obino formulisanu mnogo otrije: kao unitavanje) specifino urbanih
srednjih slojeva i, ire, urbanog duha.13
Znaci distinkcije
Podsetimo se da kod Burdijea distinkcija, iako se kao opta oznaka pripisuje dominantnoj klasi kao celini, zapravo operacionalizuje u dva osnovna vida,
prema dve frakcije dominantne klase iji se poloaji temelje na dve razliite
vrste kapitala (uproeno reeno, kao distinkcija bogatijih, i kao distinkcija kultivisanijih). Ako se ta matrica primeni na nau grau, odsustvo prvog vida distinkcije postaje upadljivo. Ni u kom obliku ni najdiskretnijem, najzaobilaznijem,
najprikrivenijem neemo naii na govor kojim ispitanik afirmie svoju superiornost na osnovu boljeg materijalnog stanja.14 Kao da postoji neka vrsta preutnog tabua na to: kao da vaei, mada ne do kraja eksplicirani kolektivni diskurzivni poredak, ini da nije pristojno na bilo koji nain isticati svoju materijalnu
obezbeenost. (Ovo svakako ima veze s drugim aspektima pitanjem moralnosti, prirodom konstrukta Drugog, teinom politikih podela prikazanim dalje
u tekstu.) Na ovo bi se moglo uzvratiti da u uzorku i nije bilo pripadnika vie
13
Nain na koji je urbana samoidentifikacija sluila kao oslonac u izgradnji opozicionih kulturnih i politikih identiteta tokom devedesetih podrobno je analiziran u: Jansen, 2005a: 109-167.
14
Najdalje to se stie jeste izraavanje neke vrste olakanja to se, u svoptoj bedi, ima dovoljno da se ne mora brinuti za egzistenciju; kao kada mlai diplomirani ekonomista (PA-18)
kae da je zadovoljan svojim ivotom, jer moe sebi da priuti osnovne stvari, a to je da uim
engleski, da uplatim internet, da jedem Snikers i Mars. Teko je oteti se utisku da u ovome
postoji i nota (samo)ironije.
152
Ivana Spasi
klase, kako je Burdije definie; ali, prvo, to nije sasvim tano,15 a zatim, jo uvek
ostaje pitanje zato te vrste distinkcije nema u njenoj srednjoklasnoj varijanti.
Naprotiv, istie se upravo antimaterijalizam kao neto valjano; ljudi naglaavaju, kao stvar na koju su oigledno ponosni, kako ne mare mnogo za materijalne vrednosti.
Nisam nikada teio nekim materijalnim dobrima (PA-4, M, penzioner, FDU
i Pravni fakultet)
Navikla sam da nemam Nikad nisam neto mnogo ni specijano imala.
(BG-G-5, 61, akademska slikarka u penziji)
Njima [deci gastarbajtera] su neke materijalne stvari bitnije u odnosu na
neke duhovne. (PN-1, 18, maturantkinja)
Jedini vid distinkcije koji se moe pronai jeste drugi oblik, distinkcija kulture. Ve smo videli, u odeljku o laikoj sociologiji, da nivo obrazovanja ima
nesrazmernu teinu u sagledavanju drutvene hijerarhije, posebno one normativne. No, nije u pitanju tek stepen formalnog obrazovanja, ono to se meri
godinama kolovanja; kulturna distinkcija posee za znatno irim rasponom elemenata koji se podvode pod jednu uoptenu, natkriljujuu predstavu o kulturi,
koja se koristi kao manje-vie samorazumljiva. Upravo u njenoj neodreenosti i
amorfnosti, ini se, lei njena snaga i upotrebljivost za suptilne strategije distingviranja. Rasprostranjenost kulture kao temelja samodistinkcije sasvim je u
skladu s ranije pomenutim isticanjem antimaterijalistike orijentacije: kao to
je naglaavao Burdije, re je o suprotnim naelima legitimacije drutvenih hijerarhija. Ono to udi, meutim, jeste sama injenica rasprostranjenosti ovog tipa
distinkcije. Za razliku od Burdijeovog materijala, markiranje Drugih kao nekulturnih (primitivaca, sirovina itd.) kako bi se uspostavila vlastita superiornost nije
ogranieno na intelektualne slojeve, pogotovo ne na dominiranu frakciju dominantne klase. Kao to se vidi iz citata navedenih kada je bilo rei o sprezi obrazovanja i urbanosti, samodistinkcija na osnovu kulture pronalazi se kod najrazliitijih profila ispitanika, ukljuujui i one koji se nikojim proirenjem pojma
ne bi mogli podvesti pod kategoriju obrazovanih strunjaka.
No, distinkcija kulture ipak je najrazraenija i najizrazitija kod jedne grupe
ispitanika, obrazovanih strunjaka preteno humanistikog obrazovanja (filolozi,
psiholozi, sociolozi, istoriari umetnosti). U njihovom govoru ponajvie dolazi do
izraaja jedan istananiji oblik distinktivnih diskurzivnih strategija, koji se ne svodi tek na eksplicitno, direktno definisanje strukturnih fenomena nego se oslanja
na manje strukturisane, razlivene strategije otelovljene u samom nainu
15
Ukljuen je jedan broj uspenih preduzetnika, sudija i dravnih slubenika, koje bi se, po
Burdijeovim kriterijumima, mogli ubrojati u viu klasu. No, takva klasifikacija teko da je
opravdana u dananjoj Srbiji (ostavimo po strani pitanje koliko je bila opravdana i u Burdijeovom istraivanju). Time se otvara problem ta je via klasa u Srbiji danas, koji razmatram
dalje u tekstu.
153
izraavanja o najrazliitijim temama, od kojih mnoge nemaju nikakve veze sa

drutvenom strukturom.
Ta vrsta diskursa sadri jedan broj prepoznatljivih elemenata, koji ga izdvajaju meu drugima i daju mu osobenu boju. Razmotrimo najpre te jarke elemente moemo ih nazvati toposima kulturno-distinktivnih strategija da bismo se kasnije vratili na one tee uhvatljive odlike takvog diskursa, koji se
ispoljavaju kroz samu formu iskaza.
Prvi topos jesu kulturne potrebe. Mnogo ispitanika, naelno pripadajuih
opisanom sloju humanistikih strunjaka, insistira na svojim kulturnim potrebama, naroito na tome da veinu njih u sadanjoj situaciji nisu u stanju da zadovolje, najee iz materijalnih razloga: ne mogu da idu u pozorite ili na koncerte
klasine muzike, ne mogu da kupe knjige koje ele. Oni istiu da im upravo to
najvie smeta, a ne puka materijalna oskudica. ale se to ne mogu da putuju, i
unutar zemlje i u inostranstvo, i s nostalgijom se seaju ranijih vremena kada se
to podrazumevalo;16 u vezi s tim, karakteristino je da meunarodnu izolaciju
Srbije pod Miloevievom vladavinom stavljaju visoko na listu grehova tog
reima. Kada ih intervjuer pita o korienju medija i popularne kulture, oni briljivo navode konkretne medije, na nain koji prenosi jasnu poruku da prave izbor,
umesto da gledaju i sluaju bilo ta: itaju odreene dnevnike (one ozbiljne:
Politiku, Danas), sluaju samo neke radio-stanice (B92, II program Radio-Beograda), gledaju samo neke TV programe (ako gledaju Pink, uvek dodaju ogradu ali samo filmove...). Najee je govor o medijima propraen burnom a
spontanom kritikom reakcijom na ono to nazivaju poplavom unda i nekulture. Ispitanici iz ovog sloja koji ive u centru Beograda listom naglaavaju da im
ta lokacija odgovara zbog kulturnih sadraja koje nudi.17 Svi istiu kako mnogo
itaju, kad god mogu.
Postoje ispitanici koji se objektivno ne uklapaju u modalni obrazac humanistikog strunjaka, ali imaju neka dodatna, drugaija interesovanja i sanjarenja
koja ih, po praksama pa dakle i stilu ivota, pribliavaju sloju o kojem sada govorimo. Kao primer moe posluiti ranije citirani hemijski tehniar iz Paneva
(PA-14), koji kae da bi voleo da se bavi izdavatvom, oboava bioskop, slua
B92 i ita Vreme. Sve se to potom odraava i kroz diskurs kulturno-urbane distinkcije koji je ranije ilustrovan izvatkom iz njegovog intervjua. Zapamtimo ovakve anomalne sluajeve, jer e oni biti vani za komentare na kraju ovog teksta.
16
Naravno, al za starim dobrim vremenima kada se redovno ilo na letovanje predstavlja
stalan motiv u nostalginim naracijama o nekada i sada kod praktino svih drutvenih slojeva (v. Spasi, 2003). Ali sloj o kojem sada govorimo trudi se da taj gubitak prikae manje kao
materijalan (ne moemo na more, da se sunamo i kupamo) a vie kao kulturan, kao gubitak
mogunosti saznavanja novog (up. npr.: Kada bih mogla, volela bih da putujem i da obiem
sva ona mesta koja mene profesionalno interesuju... da vidim sve ono o emu sam uila...
biljni i ivotinjski svet, sva ona mesta istorije, civilizacije i kulture, PN-8).
17
Ja oboavam da ivim u centru... Ja prosto volim grad, da izaem, tu su bioskopi, pozorita, knjiare, galerije... (BG-LjJ-1, 53, doktorat iz fizike, profesorka univerziteta)
154
Ivana Spasi
Sledei topos je individualnost. Jedino kod ovog sloja pronalazimo eksplicitne, i upadljivo este, reference na usvajanje individualnosti kao zasebne
vrednosti. Nikome drugome nije toliko stalo da naglasi kako oni misle svojom
glavom, kako ne ele da budu deo mase.
Iskreno reeno, uvek sam imala averziju prema svakoj vrsti udruenja,
svakoj vrsti organizovane akcije ... koja je pretpostavljala da jedna osoba
odluuje a da ostali tu izigravaju pione. Suvie sam individualac ... da bih se
mogla zadovoljiti takvim nainom razmiljanja. (PA-20, profesorka
knjievnosti)
Nisam bila na demonstracijama, jer ja inae imam otpor prema tom nainu
razreavanja problema ... Ide napred voa, a krdo za njim. (A-KD-1,
52, VSS psiholog)
Moda sam ja elitista, ali nekako ne prijaju mi ba sve komije, znate, jer to
... ne birate. (NS-PM-2, M VSS elektrotehniar)
ovek treba da bude okrenut prema sebi i da pokuava da u sebi raste kao
linost. (PA-2, apsolventkinja Filolokog, zarauje privatnim asovima i
prevodima, aktivna u udruenju mladih knjievnika)
Burdije nas podsea da je drutvena raspodela ideje individualnosti on ga
naziva kultom linog Ja izrazito nejednaka i strukturno uslovljena: samo
odreeni slojevi smatraju vanim i neophodnim markirati svoju izdvojenost iz
mase. Taj kult podrazumeva da linost ima skup ekskluzivnih, jedinstvenih,
originalnih osobina, da raspolae svojim linim idejama, linim stilom i, nadasve, linim miljenjem. Burdije to vezuje za buroasku ideologiju i za trajne
mentalno-simbolike dihotomije koje su odraz strukturnih nejednakosti (retko,
istaknuto, probrano, neuporedivo, jedinstveno, nasuprot optem, vulgarnom,
banalnom, obinom, prosenom, trivijalnom; Bourdieu, 1979: 485). Ostavljajui
po strani pitanje da li je Burdije suvie ekskluzivistiki vezao oseanje individualnosti za samo jedan (buroaski) pogled na svet, moemo konstatovati tesno
preklapanje izmeu njegovih natuknica i onoga to pronalazimo u materijalu.
Zatim, ovaj isti sloj sklon je traenju i vrednovanju tzv. intrinzinih nagrada u
profesionalnoj sferi. Reeno je ve da skoro niko nee priznati da je zadovoljan,
niti samim poslom koji radi niti celokupnim ivotom, samo zato to ima dobre prihode; ali mnogi e istai kategorije kao to su kreativnost, ostvariti sebe i slino:
[Ja pripadam sloju] ljudi koji ele kreativno da rade i da ive, toliko
samo. (KI-1, 42, etnolog, kustos)
Najvie volim da radim ovo to upravo radim ... u koli, u Dejem centru, sa
decom i sa omladinom ... i to me ovako ispunjuje, tu sam nala sebe, i to radim sa tolikim zadovoljstvom, do nivoa strasti, uivam u tome. (LE-6, 38,
VSS, psiholog u koli, aktivna u NVO sektoru)
155
Neko profesionalno opredeljenje i vezanost za struku doprinosi ... ispunjenju i zadovoljstvu u radu, mnogo vie nego neka materijalna dobit.
(A-KD-1, 52, VSS psiholog)
Pomenimo uzgred da je ovo kontekst u kojem se vraamo na odsutni materijalistiki argument. On se, naime, javlja jedino na mestu gde ovaj sloj govori
o svom poslu, i jedino u prikrivenoj formi: kao pritube ne toliko na svoj lo materijalni poloaj kao takav, koliko na neadekvatno drutveno vrednovanje sloja
kojem se pripada. Dakle, najpre se postulira svoja normativna via vrednost
zasnovana na obrazovanju, pa se tek onda ta projektovana norma uporeuje sa
stvarnim stanjem. Treba rei da se i ta, ublaena pretenzija iskazuje zaobilazno,
uz ograde da je danas svima teko, ali....
O tome nemam lepo miljenje, a nema ni drutvo lepo miljenje o nama ...
Lino mislim da se veoma loe kotiramo. ... U tom periodu tranzicije ovek
je spreman i te kako da istrpi, ali bih htela da ... trpimo svi na isti nain, a ne
da trpimo mi u prosveti, odnosno ljudi mog obrazovnog profila. (PN-8,
52, profesorka gimnazije)
Isti oprez u izraavanju nezadovoljstva materijalnim nagradama manifestuje
se i kroz samosvesno ograivanje od pretpostavljenog elitizma, kao kod visokoobrazovanog Novosaanina (NS-PM-2) koji ubacuje reenicu nisam ja neki
elitista, ali... kad god namerava da izrekne neki sud koji bi mogao tako da zvui.18
Pogledajmo sada ono to sam nazvala nestrukturisanim, razlivenim distinktivnim diskursom. Kao to je reeno, posredi je vrsta govora koja se manje
prepoznaje po tome ta kae, a vie po tome kako kae to to kazuje. Opisani
drutveni sloj visokoobrazovani strunjaci humanistikog usmerenja svojim
nainom izraavanja pokazuje lagodnost i oputenost koja ga izdvaja od drugih
tipova ispitanika. To nije sluajno: kao to i Burdije upozorava, osobena jezika
kompetencija koja sainjava deo socijalnog identiteta ovog sloja u naroitom je
saglasju sa samom situacijom istraivanja: ne samo da drutvenonauno istraivanje kao vrsta prakse podrazumeva jedan poseban odnos prema svetu, karakteristian za intelektualce, nego je i jedna posebna vrsta umea baratanja jezikom zajednika autorima istraivanja, intervjuerima koji ga sprovode i ovom
profilu ispitanika.19 Kao posledica toga, ovaj drutveni sloj se, znatno vie od
drugih tipova ispitanika, u intervju-situaciji osea kod kue i koristi tu priliku da,
u interaktivnoj situaciji koju doivljava kao susret sa sebi slinima, daje oduka
18
Recimo: Ja mislim da su manje plaeni ljudi u zdravstvu, procentualno u koliini znanja i

muke koja je upotrebljena da bi doli do tog svog znanja koje sad treba nekom da prenesu,
spram radnika, sad nemojte uzeti, ispada da sam elitista...
19
Pripadnici graanske klase se posebno istiu svojom sposobnou da vladaju situacijom
istraivanja, za ta je zasluna pre svega sposobnost, veoma nejednako rasporeena, da se
u svim situacijama ... razgovora ... usvoji traeni odnos prema jeziku, sposobnost koja pretpostavlja ... obilatu upotrebu svih fraza, potapalica i sintaksikih opreznosti koje lingvisti uoavaju kao karakteristine za govor graanske klase (1979: 194, podvueno u originalu).
156
Ivana Spasi
svojim enjama i resantimanima, koristei diskurzivne forme koje nema prilike

da koristi u veini komunikacija u svom redovnom ivotu. Formalne odlike takvog diskursa jesu duge, komplikovane reenice, uestale tuice, naroito one
intelektualno obojene, druge vrste markiranih rei (namerni arhaizmi, termini
koji se retko koriste u svakodnevnom govoru), te ostali jeziki izrazi takvog
odnosa prema svetu koji naglaava refleksiju, sposobnost generalizovanja i distanciranja od neposrednih datosti sopstvene situacije.
Teko je iz celine intervjua izvui kratke a dovoljno upeatljive ilustracije
ovog naina graenja distinkcije jer se on, po definiciji, prostire kroz itavu verbalnu performansu u toj prilici. No ipak, evo nekih izvoda da bi se stekao utisak
kako to izgleda:
Svaki ovek je ne samo bioloko nego i socioloko bie i normalno je da
eli da ima svoju porodicu, a ja, u okviru svoje porodice, se ostvarujem kao
majka pre svega, pa onda kao supruga i kao ena. (PN-8, 52, profesorka
gimnazije)
Ako [u porodici] i ima problema, nisu izdefinisani, transparentni. (LE-11, M
27, Via ekonomska, privatnik, aktivan u NVO sektoru)
ini mi se da uspevam u tome, da imam uvid u porodinu situaciju, pa i sve
te probleme, od najmanjih do filozofskih, to bi rekli. ... Svia mi se jednostavnost urbanistike strukture [Valjeva], na pet minuta od centra grada vi
moete da uete u jednu divljinu, u prirodu, to je injenica, to je fakat. ...
Meunarodna zajednica u irokom smislu ne postoji. Tu postoji jedno jezgro, to su USA, jedan monopolarni svet, svetski policajac, raznorazni epiteti iz raznoraznih drutvenih sfera tj. pogleda. (VA-3, M 42, diplomirani
istoriar umetnosti, kustos)
Mi smo veoma bogati, ali smo osiromaeni, duhovno osiromaeni. Povukli
smo se, kao pu u svoju kuicu. Treba puno toga da se promeni prvo u
naim glavama, u naoj psihi, u naem mentalitetu A sad kao da se neki
zraak nade promolio kroz one crne oblake. (KI-1, 42, etnolog, kustos)20
kolski sistem je potpuno pogrean, pravi ih nekreativnim, nesamostalnim, ne daje im dovoljno vremena da pronau svoj put ka individualnosti.
(PA-20, mlaa sredovena profesorka knjievnosti)
Lino, sada imam potrebu da odem na neku planinu, i to neku jako visoku.
... Znai, negde gde nema ljudi uopte, negde gde je potpuna priroda, vegetacija, da uivam u toj prirodi itd. Ali volela bih da ivim na mestu ... u kojem su ljudi oputeni, moda mediteranskog senzibiliteta, a opet da nije
divlje u smislu nestruktuisanja ... Taj momenat buenja i uivanja u novom
danu, mislim da to nemamo. ... E, to je ono to je strano, ta potpuna
20
Govor ove ispitanice je prepuno markiranih, oneobiavajuih izraza, kao to su: duhovno,
emer, emocija, gloiti se, promuurni, istinoljubivost...
157
obezlienost, jer ti nema izbor koji si sam napravio ... od mnogih sadraja
koji tebe ine zadovoljnim, srenim, ispunjenim. (BG-IJ-5, 31, nezavren
fakultet, sekretarica strane NVO)
Kada je o ovome re, moemo zapaziti, bar u naznakama, jedno neobino
poklapanje sa Burdijeovom obradom distinkcije. Naime, meu govornicima koji
se odluuju za razlivene distinktivne strategije izraavanja nazire se podela na
dve grupe. Jednu sainjavaju modalni pripadnici sloja humanistike inteligencije, ije je distingviranje kroz diskurs vie tradicionalno, klasino, zasnovano na
proverenim, kanonizovanim terminima i frazama koje oznaavaju kultivisani,
promiljeni stav prema ivotu i svetu. U naem uzorku, ovo ilustruju kustosi lokalnih muzeja, profesori gimnazije, psiholozi, filolozi. Drugu grupu sainjavaju
oni koje bismo, uz modifikacije, mogli podvesti pod Burdijeov opis deklasiranih
pripadnika vie klase, koji svoj nasleeni kulturni kapital nisu uspeli da pretvore
u kolske diplome, te nastoje da svoje socijalno izdvajanje ouvaju simbolikim
sredstvima (Bourdieu, 1979: 418). Meu njihovim omiljenim reima nalaze se
spontanost i oputenost, te najnaivnije aristokratski pridevi koji su, u francuskoj verziji, rei poput rasno, rafinirano, probrano. U naoj grai, to su uzleti
mate,21 isticanje spontanosti i kreativnosti kao vrednosti, insistiranje na neobinosti i odstupanju od konvencija koje s nesrazmernom uestalou nalazimo kod ispitanika koji su zapoeli, ali nisu zavrili fakultete, ali sebe shvataju i
ele da prikau kao izdvojene iz mase. Prema Burdijeu, ovim paradoksalnim
strategijama (moemo ih nazvati hinjenom spontanou) taj sloj izraava duboku tenziju koja je kljuna karakteristika njegovog poloaja.
Moralnost kao distinkcija

Postoji jedan element koji se upadljivo esto koristi za markiranje granice
izmeu sebe i drugih, dakle za zahvat koji bi se mogao ubrojati meu strategije
distingviranja: re je o moralu, linom moralnom integritetu, potenju i odbijanju
da se prihvati ono to se percipira kao nova pravila igre u drutvu. Za mnoge
ispitanike, razliitih socijalnih profila, isticanje sopstvenih moralnih nazora i njihovog ouvanja u tekim vremenima predstavlja vaan identitetski oslonac.22
Ovo je naroito dolazilo do izraaja u odgovorima na pitanje intervjuera ta biste sve bili spremni da radite? (kada su, bez ijednog izuzetka, ispitanici naglaavali da bi radili svaki poten posao makar i ne bili istinski spremni a jo
21
Recimo: Privlai me da ivim u mestu koje je na moru i da ima meavinu urbanog i estetskog (BG-IJ-5, 31, sekretarica sa nezavrenim fakultetom). Ili: Ne volim da ivim u gradu koji
je strano zagaen, zagaen mentalno i fiziki... ali dopada mi se ta moja vizija u ivotu koju ja
trenutno sada imam, a to je da sam prosto sada ja u Panevu, ne mogu to mnogo racionalno
da objasnim ... Sa prijateljima priam o svemu i svaemu ... i o nekim filozofskim temama, ili ih
mi izfilozofiramo ... (PA-2, apsolventkinja Filolokog).
22
O znaaju ouvanja biografskog kontinuiteta usred sveopteg strukturnog diskontinuiteta
amblematski izraenog kroz frazu ostao sam normalan ovek u Srbiji i Hrvatskoj tokom
1990ih v. u Jansen, 2005a: 100-108.
158
Ivana Spasi
manje sreni da rade posao ispod svojih kvalifikacija ili samopercepcije svojih
sposobnosti), ali i u drugim delovima intervjua.
Moralnost se ponekad direktno povezuje s obrazovanjem/kulturom,
kao na primer:
Obrazovanje i vaspitanje koje sam dobio branilo mi je da se bavim bilo
ime, u smislu preprodavanja, neke droge, vercovanja, pljakanja.
(NS-PM-2, mlai diplomirani elektrotehniar)
Lopovi na sve strane uzrokovali su da mi potpuno kao drava budemo sirotinja koja se bori samo za koricu hleba. Jednostavno, vie nisu cenili, nikakve duhovne vrednosti, nikakve moralne vrednosti, cenio se samo kriminal,
und na televiziji, loe vrednosti. (KI-1, 42, etnolog, kustos)
Ovaj spoj deluje kao da ukazuje na neke klasnoslojne korelate potenja i
nepotenja (mi, obrazovana srednja klasa, mi smo poteni). Najpre treba rei
da je ovaj spoj, u meri u kojoj je prisutan, direktno suprotan Burdijeovoj postavci,
prema kojoj je moralna strogost karakteristina za tradicionalnu sitnu buroaziju, dok obrazovane srednje i vie klase, upravo nasuprot tome, naglaavaju nekonformizam i spontanost.23 No, ni u naem materijalu korespondencija nije tako
jednostavna. Prvo, ni ljudi koji prave tu vezu sigurno nisu imali nameru da tvrde
kako su svi neobrazovani ljudi lopovi; i drugo, distinkcija moralnosti se javlja kod
veoma raznolikih profila ispitanika, dakle ne povezuje se uvek s obrazovanjem.
Bez obzira ta ovek radi, ovek mora biti s obrazom, sa licem, bez runog
nalija. Tako se stvara neki ugled. (PN-4, M 39, hemijski tehniar)
Reklo bi se da moralnost ipak figurie samostalno, kao neka vrsta osobene distinkcije vaee u Srbiji u konkretnom istorijskom trenutku kada je
istraivanje obavljeno. Teze o raspadu svih vrednosti bile su rasprostranjena
dijagnoza drutvenog stanja tokom 1990ih, ne samo u laikom nego i u akademskom diskursu. Upadljivost moraliziranja jednim je delom zajednika svim
postsocijalistikim drutvima, kao oekivana posledica naglog i korenitog drutvenog preobraaja: kada se svi sviknuti naini postupanja i osnovni reperi individualnog delanja u mikrosredini odjednom promene, zbog izmene temeljnih
naela drutvene reprodukcije na makroplanu, razumljivo je to se taj rez
doivljava kao raspad u subjektivnoj percepciji obinih ljudi.24 Meutim, u Srbiji
je moral dobio dodatno istaknuto mesto, usled kombinacije spoljno-objektivnih
(ratovi, meunarodna izolacija) i unutranjih razloga (specifina priroda i nain
vladanja Miloevievog reima). Tako ouvanje sopstvenog moralnog integrite23
Meutim, ni ova teza nije neosporna; npr. Alexander (1995: 210, fn. 39) daje pregled drugih
studija francuskog drutva koje dovode u pitanje Burdijeovo iskljuivanje motiva moralnosti
iz strategija distinkcije intelektualnih slojeva uz prenaglaavanje umea donoenja estetskih
sudova.
24
O rasprostranjenosti doivljaja moralnog vakuuma irom postsocijalistikog sveta v.
Hann, 2002: 10.
159
ta, i ponos zbog toga, poprima vei znaaj ovde i postaje dostupan i rasprostranjen oslonac za izgradnju distinktivne strategije, makar sasvim osobene
vrste.25 Zbog istog tog konteksta, istaknutost moralnosti treba posmatrati zajedno sa glavnim konstruktom Drugog protiv kojeg su razliite forme distinkcije
uperene, koji je prikazan nie.
Politika ukrtanja
Osobena situacija u Srbiji poetkom 2000ih uslovljava pojavu jo jednog
specifinog vida distinktivnih strategija: re je o njihovom politikom aspektu.
Nain na koji se svoje i tue, stvarno ili pretpostavljeno politiko opredeljenje
uplie u ostale (socijalne, obrazovne) podele jasno se vidi na sledeem citatu:
Onaj svet koji je iznikao 1987, 1988, sve to je ilo uz Miloevia, itava ta
bulumenta socijalista, koji je meni liio na neki polusvet Moda su oni tu bili
i ranije, ali je meni odjednom izgledalo kao da je neki uasan svet izmileo bukvalno iz nekih rupa, i da me on strasno ugroava. Jedino mesto u kojem sam
se ja oseala koliko-toliko u svom okruenju, to su bile te esme, etnje, paljenje svea, noenje crnog flora. (BG-LjJ-1, 53, profesorka univerziteta)
tavie, za neke ispitanike sama kategorija graanskog postaje obuhvatna etiketa za ono to se smatra svojim i pozitivnim, koje se, kao homogeni blok,
suprotstavlja jednako homogenom drugom: seljacima, primitivcima, nedemokratama i nacionalistima. Treba primetiti kako se u takvim formulacijama distinkcije, manje-vie nesvesno, manipulie vieznanou pojma graanskog:
Mislim da je ono to je u najbitnijim elementima demokratsko drutvo sprovode DS i GSS, to neko graansko promiljanje drutva koje je manjinsko u
Srbiji. lan sam Demokratske stranke. [jer] program te stranke je graanski koncipiran, gradski, sa asfalta, to za 99% ostalih stranaka ne
moe da se kae. (NI-23, M 37, pozorini reditelj)
Zahvaljujui politikoj raspoluenosti srbijanskog drutva u trenutku izvoenja intervjua, kada je naslee nepomirljivih podela za reim i protiv reima
iz devedesetih bilo jo uvek ivo i dodatno je pojaano tematskim usmerenjem
upitnika, politika linija razgranienja je posluila kao osnova za jednu novu, da
tako kaemo, sekundarnu distinkciju unutar socioloki istih slojeva. tavie,
za mnoge ispitanike ova podela postaje emocionalno primarna: njima je najvie
stalo do toga da se razlikuju od onih koji politiki drugaije misle, pa makar ti drugi delili isti objektivni drutveni poloaj. Iz te perspektive, klasifikacija drugog
kao nacionaliste ili pristalice Miloevia postaje ono to je Everet Hjuz nazvao glavnim statusom najznaajnije drutveno obeleje koje determinie
opaanje svih drugih osobina dotine osobe ili grupe. Stoga politika podela ne
25
Znaaj moralnih kriterijuma za percipiranje politike sfere, procenu politikih linosti, osudu
Miloevievog perioda i vienje vlastite line uloge u postmiloevievskoj optedrutvenoj
obnovi analiziran je u: Pavievi i Spasi, 2003, naroito na str. 71-72.
160
Ivana Spasi
funkcionie samo kao sekundarna distinkcija unutar sloja obrazovanih strunjaka ve tei da poniti uobiajene hijerarhije. U diskurzivnom nastupu mnogih
ispitanika smetenih socijalno ispod intelektualnog sloja (potare, poslastiare, radnike, taksiste) samodistingviranje od miloevievaca se izraava i renikom kulture, obrui uobiajena oznaavanja. Implicitna poruka jeste da je
politiki izbor uinio objektivne socijalne karakteristike irelevantnima: antimiloevievski mi smo pravi nosioci kulture, a miloevievski oni su pravi primitivci, bez obzira na sve svoje kole.26
Naravno, nisu svi pripadnici sloja obrazovanih strunjaka, i ujedno korisnici
kulturnodistinktivnih strategija u situaciji intervjuisanja, spadali meu opozicionare; ali njihova pozicija je bila znatno neizvesnija i problematinija. To se duguje injenici da se, u trenutku izvoenja intervjua, antimiloevievsko tumaenje
stvarnosti doivljavalo kao hegemono, na neki nain obavezujue; stoga su ovi
ispitanici, oekivano, reenje nalazili u tome da insistiraju na klasinim kulturnim
aspektima distinkcije i da zaobilaze politike teme.27
Primarni Drugi: novi primitivci

Reeno je ve da manuelni radnici uopte ne figuriu kao kolektivni Drugi,
dakle kao sloj od kojeg govornik eli da se razlikuje. Seljaci i ruralno se javljaju u
toj ulozi; ali, kao to se vidi iz citata navedenih u odgovarajuem odeljku, nije toliko re o seljacima kao takvim, kao pukim stanovnicima sela, koliko o seljacima kao kulturnoj kategoriji. Seljak funkcionie kao etiketa koja se u znatnoj
meri odvojila od svog realnog sociolokog referenta i postala slobodnolebdei
oznaitelj koji se primenjuje na mnotvo nepoeljnih pojava, osobina i praksi.28
Ovde postaje znaajno to to govornici koji primenjuju neki oblik distinkcije
esto u svoje naracije, i bez direktnih pitanja o tome, upliu prie o poplavi nekulture, kiu i undu, Pink-kulturi, turbofolku i slinim pojavama koje su,
prema njihovom vienju, izmenile kulturni pejza Srbije tokom devedesetih. Uestalost referenci na takve fenomene, uvek izreenih u snano emocionalnom,
ogorenom tonu, ukazuje na nesrazmerni znaaj koji sfera kulture poprima u oima govornika za oslikavanje celokupnog drutvenog stanja u Srbiji 1990ih.
26
Pod dejstvom politikih podela, kod mnogih nestaje strahopotovanje prema kanonizovanim
figurama visoke kulture, kao to su poznati pisci ili lanovi SANU: njihov (stvarni ili navodni) doprinos uvrivanju Miloevieve vlasti liava ih, u oima ovih ispitanika, svake kulturne aure.
27
Tegobnost ove pozicije dobro se vidi na sluaju gimnazijske profesorke iz Paraina, lanice SPSa, koja primenjuje sve mogune oblike kulturnodistinktivnih strategija, a u pogledu politike je vrlo uzdrana: iako ne krije svoju politiku pripadnost, ona, za razliku od gotovo svih
antireimski orijentisanih ispitanika, ne pokuava da Druge od kojih se distancira okarakterie
kombinacijom kulturnih i politikih obeleja. Reklo bi se da u tom trenutku sprega antimiloevievski stav + nekultura uopte nije bila simboliki dostupna. Bilo bi zanimljivo ispitati
kako su se danas stvari u tom pogledu promenile.
28
Svakako, to nisu izmislili nai ispitanici: seljak ve decenijama funkcionie na taj nain u
kolokvijalnom govoru. Setimo se samo izreke Nije vaka za seljaka!.
161
Uoavanjem presudnog znaaja kulture u strategijama distinkcije otvara

se put da sagledamo i glavni konstrukt Drugog koji se tim strategijama oblikuje,
kao kontrapunkt sopstvenom identitetu. Taj Drugi je, zapravo, onaj sloj ljudi koji
se, ne samo u naem istraivanju ve i u rasprostranjenom laikom doivljaju
prethodne decenije, doivljava kao neto novo, neto to je u tom periodu isplivalo. On nema svoje jedinstveno ime ponekad se oznaava kao novobogatai, mafijai, kriminalci, ali jo ee nekim karakteristinim elementom
spoljanjosti koji potom funkcionie kao metonimijska oznaka za celokupan njihov socijalni profil: kajle, obrijane glave, dipovi ili bele arape.29 Pogledajmo najpre kako ih prikazuju nai ispitanici:
U Slobodanovo vreme, onaj sloj koji je nekada bio najnii, znai sloj nekolovanih ljudi, glupih, koji su imali neku smelost, ratobornost, koji su stvorili bogatstvo pljakom, silom, sad su oni isplivali na povrinu, sad su oni
bosovi, gazde, imaju svoja preduzea, barataju orujem. ak se to prenosi
i na njihovu decu, imaju skupe automobile, dipove, drogiraju se, stvaraju
bolesnu klasu bogatih. (LE-4, M 51, nezaposleni VS tekstilni inenjer)
Isplivali su neki novi junaci, oni koji su ranije bili na nekim marginama, i po
stepenu obrazovanja i uopte celokupnih kvaliteta. ... I to je naroito iritiralo
sve nas koji smo vaspitavani u jednom drugaijem duhu. (LE-6, 38, VSS
psiholog)
Krajnje netalentovani ljudi, u smislu pametnog bavljenja profesijom, spadaju materijalno u viu klasu i u situaciji su da sebi omogue da se materijalno prozovu elitom, kvazi-elitom koja kod nas postoji na nekom nivou. Ne
mislim da postoji na intelektualnom nivou. (PA-20, profesorka knjievnosti)
Mnogi su se obogatili na nelegalan nain. Kod nas su se obogatili ljudi koji
nemaju dan kole, ali imaju snalaljivost, nemaju obzira, ne prezaju ni od
ega, da varaju, da gledaju u oi i lau. (LE-9, 30, medicinska sestra)
Ovako oslikana drutvena grupa objedinjuje u sebi, po naelu kontrasta,
sve repere distinkcije koje smo dosad identifikovali: oni se bave nezakonitim
poslovima (moral), misle samo na pare (antimaterijalizam), doli su odnekud
(urbanitet), a iznad svega nemaju obrazovanje, znanje, intelekt ni talenat (kultura). Ostavimo sada po strani realistiko pitanje koliko je ovaj sloj istinski nov u
naem drutvu, a koliko je njegovo konstruisanje u oima obinih ljudi plod reaktivnog nastojanja da se izae na kraj sa sveoptim haosom srbijanskog drutva
devedesetih i osmisli svoj poloaj u njemu uz ouvanje linog kontinuiteta i integriteta. Ve sama injenica da se o njemu toliko i na taj nain govori predstavlja podatak za sebe.
29
Jansen (2005b) naziva ovaj sloj seljacima s prve linije i nudi sledeu idealnotipsku sliku,
satkanu od uestalih motiva kojima su njegovi informanti opisivali tu drutvenu kategoriju: Da,
on vozi veliki mercedes, nosi skupu odeu i izlazi u luksuzne restorane. Ali njegovo Armanijevo
odelo ide zajedno s belim arapama, njena crna Pradina tana uz napadnu minku i silikone, a
njihove veere u skupim restoranima uz prase s ranja koje naruuju (2005b: 153).
162
Ivana Spasi
Paradoksalno, ovaj sloj se najvie pribliava neemu to bi se moglo

nazvati viom klasom ili elitom u dananjoj Srbiji. Mada, ponovo, treba imati
na umu da ovde imamo posla sa laikom a ne akademskom sociologijom,
dakle analiziramo sliku drutvene strukture kakvu imaju obini graani Srbije a
ne kakva ona stvarno jeste, znaajno je to to u toj slici uopte nema legitimne
vie klase. Ono to se opisuje kao elita tanije, kvazielita ili pseudoelita
sutinski je nelegitimno. Ovo je u otrom kontrastu spram slike francuskog
drutva koju Burdije daje u Distinkciji i o tome e jo biti rei.
U meuvremenu, iskoristimo perspektivu sadanjice za jedan retrospektivan pogled u prola stanja naeg drutva, recimo kako je pitanje stila ivota
obraeno u prvoj detaljnoj studiji te teme (Pei, 1977). Svakako, treba voditi rauna o injenici da ta studija nije do kraja uporediva sa ovom, budui da barata
drugim tipom podataka statistikim podacima prikupljenim anketom, dakle spada u akademsku sociologiju. No, neke korisne paralele se mogu povui. U to
vreme, na vrhu socijalne piramide nalazili su se, po optem miljenju, tzv. rukovodioci visoki politiki funkcioneri i direktori velikih preduzea. Meutim, u navedenom radu Vesne Pei, iako je sloj rukovodilaca izdvojen i pripisan mu je
osobeni tip ivotnog stila, analiza na toj taki ostaje nedoreena, i zbog odsustva
adekvatnih podataka (pripadnika tog sloja nije bilo dovoljno u uzorku) i, ini se, iz
teorijskih razloga. Njihov stil ivota je nazvan ekskluzivnim, ali podaci zapravo
to ne podravaju: tvrdi se da pripadnici ovog sloja, u svom svakodnevnom ivotu,
tee zatvaranju u svoju grupu (pominju se korienje zatvorenih letovalita i internih informativnih biltena, te druenje s drugim pripadnicima istog sloja), ali se
stie utisak da su te tvrdnje vie unapred postavljene no to su proistekle iz empirijskih podataka. Ono to ostaje nepoznato jesu kulturne prakse sloja rukovodilaca, kako kulturne u najuem smislu rei, tako i one koje nisu primarno kulturne
ali, burdijeovski gledano, imaju znaajne simbolike implikacije. Ako iznova iitamo analizu Vesne Pei imajui na umu pojam habitusa kojeg tamo, iz razumljivih razloga, nema30 mogli bismo zapitati ko su u stvari ti rukovodioci, kojeg su drutvenog porekla, koje putanje? I, sledstveno tome: da li se njihovo
poreklo za koje moemo, po svemu to znamo iz sociolokih studija drutvene
pokretljivosti u jugoslovenskom drutvu tokom prve tri posleratne decenije (v. npr.
Mili, 1978), pretpostaviti da je u velikom procentu bilo seljako i radniko
odraava kroz opstajanje praksi uslovljene njihovim davno steenim habitusom
(pojava koju Burdije naziva histereza habitusa)? Jedini sloj koji se izdvaja na
nain koji bi se mogao preformulisati kao distinkcija u studiji Vesne Pei jesu
obrazovani strunjaci, a njihova distinkcija je utemeljena na sasvim slian nain
kao ona identifikovana u ovom tekstu: na kulturi. Na osnovu svega ovoga, moglo
bi se postaviti hipotetiko pitanje: da li je nelegitimnost vie klase tanije,
30
Valja uzgred napomenuti da je analiza V. Pei upadljivo slina Burdijeovoj, i po osnovnom

polazitu, i po metodskom postupku, ponekad ak i u samom jeziku. Ova paralela je interesantna, jer autorka ne citira Burdijea, niti je, najverovatnije, u tom trenutku poznavala njegova
ranija dela, a svoj tekst pie upravo u trenutku kada nastaje Distinkcija.
163
onoga to se na tom mestu nalazi dugoronija osobina naeg drutva, starija

od pojave novih primitivaca protiv kojih grme nai ispitanici? Je li kulturna distinkcija jedina koju nae drutvo, otkad se modernizuje, poznaje? Ukoliko je
tako, suoavamo se s ozbiljnim problemima u pokuaju primene Burdijeovih ideja na ovo drutvo, a zauzvrat same te ideje pokazuju svoje partikularno i od izvornog konteksta zavisno lice, manje univerzalno no to bi Burdije eleo.
Komentari i implikacije
Pokuajmo sada da izvedemo ire zakljuke iz izloenih nalaza, pravei
poreenja sa Burdijeovim tretmanom pojma distinkcije. Najpre, iz svega to je
reeno proizlazi da distinktivne diskurzivne strategije zapravo nisu veoma rairene, a jo manje su razraene. Onoliko koliko se strategije razgraniavanja od
drugih primenjuju, one slede mali broj krupnih, uoptenih dimenzija (kultura,
urbanitet) i ne ispoljavaju nita nalik na sklonost finim drutvenim razlikovanjima, gradiranju distinkcije po razliitim pravcima simbolikog vrednovanja
kakve nalazimo u Burdijeovoj slici.
Jedan razlog tome svakako treba potraiti u konjunkturnim iniocima trenutka u kojem je istraivanje obavljeno. Bila je protekla godina dana otkako je,
ruenjem Miloevievog reima, podvuena crta ili je bar to tada tako izgledalo i katastrofalna decenija devedesetih je zaokruena, i politiki i mentalno.
Pogled unazad iz te take omoguila je graanima da godine koje su za njima
iznova sagledaju, promisle i pridaju im novo znaenje, koje nije bilo dostupno u
samom toku zbivanja. Fenomenoloka sociologija nas ui da je za pridavanje
smisla svom delanju neophodan refleksivan osvrt koji, poput svetlosti reflektora,
osvetljava jedan iseak delanja-u-toku koji sam po sebi nema znaenje; ako
bismo ovu ideju preformulisali i pridodali joj aspekte kolektivnosti i dueg trajanja, mogli bismo rei da je tek dovravanje tog zbunjujueg perioda koji je
kombinovao egzistencijalnu traumatinost i kognitivnu neprozirnost31 omoguilo da on dobije svoje mesto u okvirima pojedinane i kolektivne biografije.
Jedna od najvanijih posledica devedesetih bilo je opte osiromaenje, koje je u
velikoj meri izravnalo (materijalnu) stratifikaciju drutva. Ovde nije toliko vano
izjednaavanje u bedi mereno apsolutnim merilima, koliko osiromaivanje i
izjednaavanje kao relativna kategorija, dakle mereno poreenjem sa nekim
prethodnim stanjem (nekada, pre). Poto su praktino svi graani osim najueg privilegovanog sloja, kojeg nije bilo u naem uzorku bili drastino ugroeni, ugroenost nekog posebnog sloja unutar te sveopte bede nije mogla doi
do uobiajenog izraaja. Moemo pretpostaviti da bi finijih distinkcija bilo mnogo
vie da je ovakvo istraivanje obavljeno u nekom drugom istorijskom periodu,
periodu stabilnosti i blagostanja (recimo, tokom sedamdesetih godina). Sada, i
oni ispitanici koji su u nekim pogledima skloni korienju diskursa distinkcije
31
Marko ivkovi (2001: 176-179) skree panju na proizvodnju konfuzije kao vaan element
karaktera Miloevievog reima i njegove strategije samoodranja.
164
Ivana Spasi
istovremeno pribegavaju strategijama potvrivanja solidarnosti svih nas, gde

kljuna postaje kategorija naroda. Gotovo bez izuzetka, ispitanici govore o
optoj tragediji naroda tokom devedesetih: da je narod propatio, da je doteran do zida, da je narodu dola voda do grla, te da, u nastupajuem periodu,
treba narodu da bude bolje a ne samo meni, ili nama, mom sloju, mojoj
vrsti ljudi. Ovo je, osim materijalnim faktorom izjednaavanja u bedi, bilo uslovljeno i nainom na koji je Miloeviev reim sruen ujedinjenom, solidarnom
akcijom velikog broja ljudi, arolikog socijalnog sastava. Solidarnost stvorena
petim oktobrom bila je vrednost koja u trenutku izvoenja istraivanja gotovo
da nije dovoena u pitanje. Specifino usmerenje istraivanja, koje se usredsreivalo upravo na iskustvo petog oktobra, to je dodatno pojaavalo. Sledstveno
tome, u iskazima koji tematizuju drutvenu strukturu, imperativ pokazivanja pripadnosti narodu bio je snaniji od imperativa afirmisanja svoje izdvojenosti od
drugih.
Konjunktura je imala i dodatnu posledicu da je politika distinkcija igrala
neuobiajeno znaajnu ulogu. Podela na nas (narod) i njih (reim i njegove
pristalice) preseca standardne socijalne oblike distinkcije; kod nekih, kao to
smo videli, to ukrtanje se manifestuje kao nadodavanje politikih na socijalna
razlikovanja, kada smo se mi konstruisali kao grupa odreena kombinacijom
politikih i socijalnih kriterijuma. Ali, esto je politika demarkacija pretezala nad
socijalnom, pa su pripadnici naeg sloja koji su se opredeljivali za Miloevia
smatrani znaajnijim protivnicima nego nai politiki saborci iz drugih drutvenih slojeva. ta god da je imalo veu relativnu teinu, ta kljuna suprotnost izmeu dva bloka (srednoklasna pripadnost = kultura = antimiloevievska orijentacija versus primitivci = seljaci = nekolovani= nacionalisti = za Miloevia) nije
retoriki kodirana kao suprotnost izmeu (dobre) elite i (loeg) naroda. Naprotiv, strategija je bila upravo obrnuta: etiketiranjem reima kao antinarodnog,
mi smo postali narod, a oni su iz naroda iskljueni ili, tanije, uzima se da su
svojim politikim izborom oni sami sebi uskratili pravo da se ubrajaju u narod.
Za sve ove vijugave puteve markiranja unutardrutvenih razlika Burdije
nam ne nudi skoro nikakve konceptualne mogunosti. Pojam distinkcije moemo na srbijansku situaciju primeniti samo veoma labavim korienjem njegove
aparature.
Drugi krupan razlog to u Srbiji poetkom 2000ih nalazimo manjak finijih distinkcija u diskursu obinih ljudi jeste priroda same drutvene strukture, odnosno
istorijat njenog formiranja. Sociodiceja (legitimisanje drutvenih nejednakosti),
koju Burdije preesto prikazuje kao transistorijsku i transdrutvenu konstantu, u
Srbiji slino drugim drutvima koja su doivela vremenski komprimiranu modernizaciju jeste fluidna i promenljiva. Istorijski gledano, relativno nedavno, pre
pedesetak godina, to drutvo je doivelo radikalno prestrojavanje, i u realnom i u
simbolikom smislu. Posle Drugog svetskog rata, ranije dominantne drutvene
grupe gube svoj prethodni poloaj, a nove vodee grupe dospevaju na vrh, na
novim principima. Politika mo, partizanska prolost, ideoloka ispravnost po-
165
staju osnove za penjanje uz drutvenu lestvicu, dok se stari principi (bogatstvo,

obrazovanje, graanska kultura) destabilizuju: s jedne strane su stigmatizovani,
ali s druge, na jednoj nezvaninoj ravni, delimino zadravaju svoju mo hijerarhizovanja.32 Komunistika ideologija, osim toga, nosila je sa sobom i populizam,
s njegovim egalitaristikim tendencijama, to se, opet, naslanjalo na stariji egalitarizam tradicionalnog seljakog drutva. Do dana dananjeg srbijansko drutvo
je znatno manje od razvijenih zapadnih spremno da prihvati velike socijalne razlike, provalije meu drutvenim slojevima (up. npr. Antoni, 2004: 36). Devedesete, i poetak dvehiljaditih koje ih batine, donele su nova ukrtanja. Ono to se
pre 1990, u razdobljima socijalistike stabilnosti i prosperiteta, donekle ustalilo
kao naela drutvenih hijerarhija obrazovanje, imetak, porodino naslee ponovo se potkopava, a na scenu stupaju naela kao to su nacionalno-ideoloka
ispravnost i bliskost reimu. I ponovo, stare hijerarhije nisu sasvim izbrisane
nego se kombinuju s novonametnutima, rezultirajui novim neizvesnostima.
Ishod je taj da gotovo konsenzualni Drugi, univerzalno omraena grupa protiv
koje se sva distinkcija primarno usmerava, jesu novi primitivci. Ova figura se
demarkira i pozitivno i negativno, i onim to ima: novac + (nelegitimna) mo, i
onim to nema: obrazovanje + kultura. Moemo zakljuiti da u Srbiji 2002. godine naprosto nisu postojale dominantne strukture drutvene podele u Burdijeovom smislu: ono to se vidi kao realno dominantno (novobogata, novoprimitivac) nije i ono to bi, normativno, trebalo da bude dominantno, ako se prosuuje
na osnovu dubljih i trajnijih naela legitimacije. Podsetimo, u Burdijeovoj slici,
tenja ka distinkciji i kod nedominantnih grupa naroito kod srednje klase, iz
kojeg potie najvei deo naeg uzorka, ali i kod narodskih klasa ne osporava,
nego upravo potvruje prihvatanje osnovnih principa hijerarhizacije kao legitimnih. Statusno nie pozicionirane grupe tee da se uspnu na lestvici, ili da se prikau kao da na njoj stoje vie no to stvarno stoje, ali ne pokuavaju da promene
kriterijume rangiranja. U Srbiji je upravo sama lestvica najproblematinija.
Istina je da naa graa daje osnova da se govori o izvesnom sukobu izmeu
preferiranih principa drutvenih hijerarhija koji se ele nametnuti kao optevaei:
postoje naznake kristalizacije razliitih simboliko-diskurzivnih pozicija grupa
koje tim pozicijama inkliniraju zbog svog strukturnog poloaja ili, prostije reeno,
svako se bori za veu trinu vrednost onoga ega ima na pretek:33 strunjaci se
zalau za vrednovanje obrazovanja i kulture, preduzetnici za poslovnu sposobnost, a obian narod (burdijeovske narodske klase) za uoptenu, sadrinski
ispranjenu pravdu. Ali, prvo, kao to smo videli, zalaganja nisu uvek meusobno iskljuiva: moral je opteprihvaen, a poslovna sposobnost nije suprotna
32
U svojoj skici primene modela iz Distinkcije na real-socijalistika drutva (Bourdieu, 1994:

31-35), Burdije jedino predlae uvoenje politikog kapitala kao dodatne promenljive,
ignoriui injenicu da je u svakoj zemlji instaliranje realnog socijalizma bilo praeno brzim i
korenitim socijalnim restrukturisanjem, te posledice ove okolnosti po burdijeovsko istraivanje ovog tipa drutava ostaju bez komentara.
33
Bilo bi zanimljivo proveriti da li je danas, nekoliko godina kasnije, diferencijacija tih pozicija
jasnija, i da li diskursi distinkcije iznova poinju da se okreu finijim razlikovanjima.
166
Ivana Spasi
kulturi (preko kategorije talenta i znanja da se neto stvori, postigne oni se

zapravo spajaju u jedan uopteni kvalitet oveka). I drugo, strukturne asocijacije
su tendencijske, a ne kategorijalne ima strunaka koji ne pominju obrazovanje,
kao to ima i niih slojeva koji govore o kulturi (naroito u paketu s urbanitetom). Ovde moe biti razloga da se iznova razmotre anomalni sluajevi, gde
pojedineve kulturne prakse i naela vrednovanja ispadaju iz oekivanog na
osnovu slojnog poloaja, kako bi se ukazalo na mogunost da pojedinci samim
praksama i diskursima, kao individualnim strategijama, upravo nastoje da iskorae iz strukturnih datosti; drugim reima, da initi bude u nehomolognom odnosu sa biti ve da vri povratan, konstitutivni uticaj na nj. U tom sluaju, relativna
nezavisnost poretka rei poinje da naginje polu nezavisnosti.
Ima osnova da se vratimo paradoksu relativne nezavisnosti i kod samog
Burdijea: kad se bolje pogleda, ispada da se i kod njega ta borba klasifikacij
zapravo odnosi samo na sukob izmeu dve frakcije dominantne klase za principe klasiranja koji svakoj od njih vie odgovaraju (ekonomski nasuprot kulturnom
kapitalu). Dalje od toga uprkos svojim programskim deklaracijama Burdije
ne ide, odnosno ne ukazuje na mogunost radikalnijeg osporavanja itavog
sistema vrednovanja kapitala.34 Kako ejni kae, uzrok tome je Burdijeova posveenost veri u postojanje objektivne realnosti pravila drutvene strukture, nezavisno od toga kako drutveni subjekti ta pravila koriste, to znai da bi trebalo
da prihvatimo da odranije postoji nepromenljiva hijerarhija drutvenih obeleja
(ejni, 2003: 88).
U naem materijalu, problematinost osnovne lestvice vrednovanja znai
da nema legitimne kulture koja bi bila zajednika za sve, omoguavajui proizvodnju jednog zajednikog i smislenog sveta, jednog sveta zdravog razuma
(Bourdieu, 1979: 546). Na mestu takve, legitimne kulture u francuskom drutvu
koje prouava Burdije gde se ona sastoji od kolskih diploma i umea konzumiranja visoke kulture u Srbiji umamo sukob na najfundamentalnijem nivou
izmeu odranije nasleenih vrednovanja znanja i kulture, s jedne strane, i
one vrste kulture koja je bila i medijski sveprisutna i politiki podrana tokom devedesetih, s druge.35 Drugim reima, na mestu burdijeovske unifikovane legi34
Burdije izriito kae (1979: 200) da se narodske klase jedino u domenu ishrane bez zazora
suprotstavljaju legitimnoj kulturi. Uprkos kritikama koje su mu uputili, izmeu ostalih, i nekadanji bliski saradnici (Grignon et Passeron, 1989) da je njegova teorija nepravedna prema narodskoj kulturi jer joj oduzima svaku samosvojnost, Burdije ni u kasnijim formulacijama
sutinski ne menja svoju poziciju, recimo: Logika simbolike dominacije dovodi do toga da se
dominirane forme umea ivljenja gotovo uvek (podvukla I.S.) opaaju, ak i meu njihovim
nosiocima, sa destruktivnog i reduktivnog stanovita dominantne estetike (Bourdieu, 1994:
25). Ili, kada kae da razliiti habitusi aktiviraju razliita naela diferencijacije, ili razliito koriste zajednika naela diferencijacije (isto: 23), ostaje pitanje: gde je granica u razliitosti tih
upotreba, da bismo jo mogli govoriti o zajednikim naelima diferencijacije?
35
Setimo se samo kako je Miloevi 1992, reagujui na proteste intelektualnih slojeva (studenata, profesora i umetnika), gordo istakao da njemu miljenje jednog profesora nije nita
vanije od miljenja bilo kog seljaka.
167
timne kulture imamo haotini konglomerat vrednosnih lestvica i pozicija prema

kojima se subjekti mogu razliito opredeljivati. Sledstveno tome, postoji i znatno
iri asortiman diskurzivno-stratekih izbora.
Nepostojanje konsenzualne kulturne legitimnosti povlai i to da jo jedan
Burdijeov pojam, simboliko nasilje, takoe postaje problematian. Po definiciji, simboliko nasilje vre dominantne grupe nad dominiranima, uz preutno i najee neosveeno sauesnitvo ovih drugih. To je nasilje blago, neosjetno,
nevidljivo, ak i za njegove rtve, kojemu je svojstveno da se vri jedino simbolikim putevima komunikacije i znanja (Burdje, 2001: 6).36 Ako bismo mehaniki
sledili Burdijea, trebalo bi da nain na koji nai ispitanici govore o novim primitivcima proglasimo za vid simbolikog nasilja: re je o grupi koja je gotovo jednoglasno, i u naem uzorku i u citiranim drugim istraivanjima okarakterisana kao
kulturno manjkava, a pri njenom ocrnjivanju aktivira se celokupni instrumentarijum standardne kulturne distinkcije. Meutim, treba se odupreti iskuenju da
nove primitivce proglasimo pukim plodom diskurzivnog konstruisanja, izmatanim izrazom klasnih resantimana onih koji misle da su bolji. Jer, uopte nije sigurno ko je tu dominirani, a ko dominantan: nisu li grupe ovde oznaene kao
novi primitivci realno u poloaju da za sebe izbore niz prednosti u odnosu na
ostatak drutva (ekonomska nadmo, izuzimanje od zakonskih ogranienja, ali i
izvesna simbolika premo njihove estetike i impliciranih vrednosti)? Novi primitivci, osim toga, nimalo ne mare za kanonske kriterijume kulturnog vrednovanja
ije su rtve: oni naprosto uivaju u uspehu koji postiu u datim uslovima, a
ostalima onima koji nisu uspeli rado preputaju sumornu utehu proisteklu iz
pridravanja nekih drugih, u Srbiji trenutno neoperativnih, kriterijuma drutvenih
klasifikacija. Tako ostajemo bez jednog od vanih preduslova za postojanje simbolikog nasilja pristajanja potinjenih na lestvicu vrednovanja prema kojoj se
oni nalaze na dnu. Ako obrnemo stvar, i oznaimo stilsku samoprezentaciju novih primitivaca kao simboliko nasilje iji su oni subjekti, a svi ostali objekti,
nailazimo na simetrine tekoe: jer, vrednosti koje oni otelovljuju ne uivaju
sveopte, neupitno, vremenom i tradicijom osvetano potovanje. Ba naprotiv.
Jedini zakljuak koji moemo izvui jeste da u Srbiji danas, nasuprot Burdijeovoj
postavci gde se simboliko nasilje naprosto nadodaje na ostale vrste nasilja
(ekonomsku, politiku, administrativnu... dominaciju) a bazina drutvena podela na dominantne i dominirane ostaje ista bez obzira na to koja se drutvena sfera stavlja u iu, dolazi do bifurkacije oblika dominacije i mogunih lestvica vrednovanja njihovih subjekata. Velikim delom, mi, kao pojedinci, biramo koju emo
od tih lestvica primeniti. Na izbor u tom pogledu nije nasumian i nije bez ikakve
veze s naim objektivnim poloajem o tome svedoe preferencijalna asociranost nekih stukturnih pozicija sa nekim diskurzivnim strategijama; u tome od
36
I dalje: Simboliko nasilje se uspostavlja posredstvom odobravanja koje potinjeni ne

moe a da ne d vladajuem jer, da ga misli i da sebe misli raspolae samo instrumentima saznanja koji su mu zajedniki sa njim i koji, budui da su samo utjelovljeni oblik odnosa
vladavine, ine da ovaj odnos izgleda kao prirodan (Burdje, 2001: 51).
168
Ivana Spasi
Burdijea moemo neto nauiti. Ali ono u emu nam on ne moe pomoi jeste iznalaenje teorijske podloge za promiljanje zaotrenog sudara izmeu razliitih
dimenzija drutvene stratifikacije, koje naporedo postoje i bore se za (legitimnu)
dominaciju, s krajnje neizvesnim ishodom.
Nestabilizovanost kulturne matrice prihvaene kao legitimne dovodi nas do
sledee take, take osporavanja onoga to sam nazvala fatalistikom inkorporacijom kod Burdijea. Reeno je ranije da je to pitanje ve kod Burdijea obavijeno ambivalencijama i tenzijama, ali s tendencijom naglaavanja inkorporacije, do te mere da se moe govoriti o determinizmu: agensi su na neki nain
prinueni, svojim objektivnim poloajem, na odreene prakse. To ne vai samo
za narodske klase, nego i za one iznad nje: kao to radnici zatvoreni u utanje,
stara sitna buroazija prirodno upuena na moraliziranje, a nova srednja klasa
na eksploatisanje neiskristalisanih znaenja u rubnim simbolikim podrujima,
tako ni krupna buroazija ni inteligencija, na izvestan nain, i nemaju drugi izbor
do izbor distinkcije. Sada treba razmotriti kakvo svetlo na to pitanje baca pogled
iz ovdanjeg konteksta.
U naem materijalu, najpre treba uoiti tenziju izmeu eksplicitnog definisanja drutvenih slojeva (koje je preteno materijalno) i performativnog afirmisanja razlike po drugim, kulturnim osnovama. Kao to smo videli, iz materijalistikog odreivanja klasnih razlika proistie rairena teza o nestanku srednje
klase; ona zapravo znai da je srednja klasa najee, sa stanovita govornika, mi prestala da postoji u materijalno opaljivom smislu. Ali, kao to ukazuje mnotvo novijih sociolokih studija, srednja klasa u Srbiji tokom devedesetih
nije nestala, osim to je osiromaila: ona je svoj (relativni) poloaj uvala delovanjem u drugim sferama, prevashodno u sferi kulture i stila ivota.37 Moglo bi
se rei da su u intervjuima ti slojevi, kao i drugi, na jednom nivou eksplicitnom
priznavali realni primat ekonomskog kapitala, u spoju sa amoralnou kao
novim preduslovom statusnog uspona tokom devedesetih; ali da su na drugom
implicitnom, kada se govorilo o drugim temama nivou afirmisali normativni
znaaj kulturnog kapitala, i samim nainom na koji govore o sebi, svom ivotu,
svojoj okolini i drutvu u Srbiji uopte, afirmisali vlastiti udeo i interes u tim drugim, nezvaninim kriterijumima drutvenog vrednovanja.
Meutim, brojni primeri su ukazali na to da postoji znatan odmak izmeu
objektivnog poloaja govornika i njegovih diskurzivnih praksi iskazivanja drutvene diferencijacije. Niti su se svi intelektualci uputali u distinktivne diskurzivne prakse, bilo eksplicitne bilo razlivene, niti samo kod njih nailazimo na takve
prakse: reklo bi se da je prostor linog izbora u pogledu naina na koji e se
37
Saimajui nalaze tih istraivanja, Lazi (2002: 29-31, 2005: 136) obrazlae zato je teza o
nestanku srednje klase pogrena: ugroen je bio samo jedan aspekt socijalnog statusa materijalni poloaj, i to samo tekui prihodi. Drugi elementi (vrednosne orijentacije, kulturni i socijalni kapital, bolji uslovi rada, vee mogunosti za uee u sivoj ekonomiji) ouvani su. Do istog zakljuka, na osnovu kvalitativnog istraivanja stila ivota i modela socijalizacije dece,
dolazi i Tomanovi-Mihajlovi (1997).
169
opisati drutvo u Srbiji i sopstveni poloaj u njemu mnogo iri no to bi to Burdijeova shema doputala. Razloge za taj raskorak treba, verujem, traiti u dva
pravca. Jedan je neopravdano snaan deterministiki naglasak kod samog Burdijea, zbog ega i jeste najee kritikovan. Drugi se pak odnosi na prirodu
drutvene strukture u Srbiji, kao primer bitno drugaijeg drutva no to je bio izvorni Burdijeov teren.38 Naime, tamo gde se fundamentalne, objektivne drutvene podele toliko brzo menjaju da ni ne stignu da se valjano upiu u mozgove, a kamoli da se u iole znaajnijem stepenu prenose s kolena na koleno,
tamo se pojedincu pruaju ire mogunosti oblikovanja vlastitog identiteta simbolikim, diskurzivnim putem. Tako moda zavravamo s nekom vrstom paradoksalne utehe: u uslovima u kojima ivimo, u haosu drutvene destrukturacije
sainjene od meusobno sukobljenih odlomaka starih, novih i buduih strukturnih principa, a na podlozi opteg osiromaenja, moda postajemo u veoj meri
gospodari svog simbolikog identiteta. Valjalo bi razmisliti nismo li mi, ovde, u
boljem poloaju da svoje line identitete gradimo kao projekt, kako bi to rekao
Entoni Gidens, no to je bio sluaj s Burdijeovim burujima, prividno lienim svake brige, a u stvari sapetim u tesno odelo nametnute distinkcije?
Literatura
Alexander, Jeffrey (1995): Fin-de-sicle, Social Theory, London: Verso.
Antoni, Slobodan (2004): Drutvena osnova i sadanji pokuaj modernizacije, u: Anelka Mili (ur.), Drutvena transformacija i strategije drutvenih
grupa, Beograd: ISI FF, str. 19-37.
Bourdieu, Pierre (1979): Distinction: critique sociale du jugement, Paris: Minuit.
Bourdieu, Pierre (1984): Homo academicus, Paris: Minuit.
Bourdieu, Pierre (1989): La noblesse dtat: grandes coles et esprit de corps,
Paris: Minuit.
Bourdieu, Pierre (1994): Raisons pratiques: sur la thorie de laction, Paris: Seuil.
Bourdieu, Pierre (1997): Meditations pascaliennes, Paris: Seuil.
Bourdieu, Pierre i Jean-Claude Passeron (1964): Les heritiers, Paris: Minuit.
Bourdieu, Pierre i Jean-Claude Passeron (1970): La reproduction, Paris: Minuit.
Burdije, Pjer (1976): Klasna funkcija umetnosti, Kultura br. 32, str. 90-113.
Burdije, Pjer (2001): Narcisovo ogledalo, prev. V. Injac, Beograd: Clio.
Burdije, Pjer (2003): Pravila umetnosti: geneza i struktura polja knjievnosti, prev.
V. Kapor, Z. Gluica, J. Navalui, S. Gobec i M. Letajev, Novi Sad: Svetovi.
Burdje, Pjer (2001): Vladavina mukaraca, prev. M. Filipovi, Podgorica: CID.
38
Kada kaem izvorni teren, mislim ne samo na geografsko-kulturno nego i na vremensko

odreenje Burdijeovog materijala. Nema nikakve sumnje da se i francusko drutvo bitno izmenilo u proteklih etrdesetak godina, i to upravo u slinom pravcu, ka destabilizovanju nasleenih struktura. No, ove transformacije Burdije nije sistematski socioloki pratio, a Distinkcija
se i danas uzima kao egzemplarni izraz Burdijeove klasne teorije.
170
Ivana Spasi
ejni, Dejvid (2003): ivotni stilovi, prev. A. Pavlovi, Beograd: Clio.

eri, Gordana (2005): Pr(a)vo lice mnoine. Kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi, Beograd: IFDT.
Grignon, Claude et Jean-Claude Passeron (1989): Le savant et le populaire: Misrabilisme et populisme en sociologie et en littrature, Paris: Hautes Etudes/Gallimard/Seuil.
Eder, Klaus (1993): The New Politics of Class: Social Movements and Cultural
Dynamics in Advanced Societies, London: Sage.
Hann, Chris (2002): Farewell to the socialist other, u: C.M.Hann (ed.), Postsocialism, London and New York: Routledge, str. 1-11.
Jansen, Stef (2005a): Antinacionalizam: etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Beograd: XX vek.
Jansen, Stef (2005b): Whos Afraid of White Socks? Towards a Critical Understanding of Post-Yugoslav Urban Self-Perceptions, Ethnologia Balkanica 9,
str. 151-167.
Lawler, Stephanie (2005): Disgusted subjects: the making of middle-class identities, The Sociological Review 53(3): 430-445.
Lazi, Mladen (2002): (Re)strukturisanje drutva u Srbiji tokom 90ih, u: Silvano Boli, Anelka Mili (ur.), Srbija krajem milenijuma: razaranje drutva,
promene i svakodnevni ivot, Beograd: ISI FF, str. 17-34.
Lazi, Mladen (2005): Promene i otpori, Beograd: Filip Vinji.
Mili, Vladimir (1978): Revolucija i socijalna struktura, Beograd: Mladost.
Pavievi, ore i Ivana Spasi (2003): Shvatanja politike, u: Zagorka Golubovi, Ivana Spasi i ore Pavievi (ur.), Politika i svakodnevni ivot, Beograd: IFDT, str. 55-84.
Pei, Vesna (1977): Drutvena slojevitost i stil ivota, u: Mihajlo Popovi i drugi, Drutveni slojevi i drutvena svest, Beograd: IDN, str. 121-196.
Spasi, Ivana (2003): Seanje na nedavnu prolost, u: Zagorka Golubovi,
Ivana Spasi i ore Pavievi (ur.), Politika i svakodnevni ivot, Beograd:
IFDT, str. 99-139.
Spasi, Ivana (2006): Asfalt: Constructions of Urbanity in Everyday Discourses
in Serbia, Ethnologia Balkanica 10 (u tampi).
Tomanovi-Mihajlovi, Smiljka (1997): Detinjstvo u Rakovici, Beograd: ISI FF.
ivkovi, Marko (2001): Jelly, Slush, and Red Mists: Poetics of Amorphous
Substances in Serbian Jeremiads of the 1990s, Anthropology and Humanism 25 (2), str. 168-182.
171
DISTINCTION, THE SERBIAN WAY: DISCOURSES OF STATUS

DIFFERENTIATION IN TODAYS SERBIA
Summary: Following a brief presentation of Bourdieus conceptualization of distinction, the applicability of this concept on contemporary Serbian society is tested, on the
basis of a secondary analysis of qualitative data (300 interviews with citizens of Serbia)
collected in 2001/02 for the project Politics and Everyday Life. Searching for strategies
interviewees employed to a) outline the social structure of todays Serbia, b) give their
opinion on what it ought to be like, c) define their own place in this structure, and d) draw
symbolic boundaries between themselves and Others, the author attempts to answer the
following questions: to what extent these discursive strategies may justifiably be called
distinctive; who uses them; against whom; and what symbolic devices are deployed.
The most important findings include: strategies of self-elevation generally do not resort to
fine distinctions; distinction based on wealth is absent, while the sense of superiority, insofar as it is present, is based on values of a generalized culture and may be found
among respondents of diverse social backgrounds; some specific forms of distinction
emerge (moral integrity, political outlook, urban background); the chief Other is the group
of new primitives; instead of a consensual legitimate hierarchy of social evaluations
there is a conglomerate of conflicting classification systems. Such substantive departures from the picture offered in Distinction are explained as consequences of different
social settings, and of the specific moment in which the fieldwork was done, but also as a
reflection of internal contradictions of Bourdieus original notion of distinction.
Key words: distinction, Serbian society, discursive strategies, class, culture.
Mirjana Ognjanovi
sociolog
Beograd
Korak dalje od Burdijea:

pojam potkulturnog kapitala
i prouavanje potkultura
Saetak: U radu se zastupaju dve osnovne teze: prvo, da prouavanje koncepta potkulturnog kapitala (vrsta kulturnog kapitala) rezultira razumevanjem potkultura mladih kao hijerarhizovanih, stratifikovanih i fragmentiranih kulturnih fenomena. Drugo, prouavanje tako
hijerarhizovanih potkulturnih fenomena, te potkulturnog kapitala, nije mogue bez prouavanja dinamikog odnosa izmeu potkulturnog i ekonomskog kapitala, najnaglaenijeg u
polju kulturne proizvodnje. Prouavanjem distinkcija i potkulturnog kapitala definiu se
osnove potkulturne ideologije ime se itava potkultura odreuje kao zaokruen, distinktivan i osoben kulturni fenomen te se postavljaju osnove za prouavanje kulturnih promena, odnosno dinamike (pot)kulturnog fenomena. U prvom delu rada analizirana je primenljivost koncepta kulturnog kapitala, te teorijska i operacionalna upotrebljivost pojma
potkulturnog kapitala u prouavanju potkulturnih fenomena. U drugom delu rada naglaena je vanost prouavanja sfere kulturne proizvodnje (muzike industrije), te je u tom
smislu u treem delu rada dat osvrt na primenljivost Burdijeove teorije kulturnog stvaralatva na prouavanje potkultura mladih.
Kljune rei: potkulturni kapital, distinkcije, potkultura, kulturna proizvodnja, dens-kultura.
Ugled Pjera Burdijea i primena njegovih teorijskih pristupa poslednjih godina

nastavljaju svoj nesputani rast, naroito u domenima kulturnih studija, sociologije
kulture i sociologije medija (Thornton, 1996; Hesmondhalgh, 1998; Benson,
1999; Couldry, 2003). Potkulturni fenomeni su takoe jedno od podruja otvorenih za primenu Burdijeovog pristupa, prevashodno zbog nepostojanja integrativnih i adekvatnih teorijskih diskursa. Dosadanje teorije o potkulturama obeleene
su dominacijom pristupa birmingemske kole (Hol, Hebdid, Frit i drugi). Njihovo
prouavanje potkultura baziralo se na prouavanju otpora mladih iz radnike kla-
174
Mirjana Ognjanovi
se hegemoniji vladajue klase, dominantnoj kulturi ili drutvu, a (pot)kulturama je

odricalo estetske komponente i sve ostale pretpostavke hijerarhizovanosti.
Namera ovog rada je procenjivanje teorijskog potencijala Burdijeovih analiza
kulturne potronje i proizvodnje u prouavanju potkultura, te prednosti njihove primene u odnosu na dosadanje teorijske pristupe (pristup birmingemske kole).
Na prvom mestu je potrebno ukazati na prednosti koje uvoenje Burdijeovog
prouavanja kulturne potronje ima za prouavanje potkultura (prevashodno u
njegovom delu Distinkcija). Re je o prikazu, kritici i razradi koncepta potkulturnog kapitala, koji uvodi i razrauje autorka Sara Tornton, po uzoru na Burdijeov
koncept kulturnog kapitala. Prednosti i doprinose autorkinog pristupa, te dobitke
od primene Burdijeovih koncepata i teorija u prouavanju potkultura, mogue je
saeti u dve take. Potkulture prouavane na ovaj nain, na prvom mestu, postaju hijerarhizovani i stratifikovani kulturni fenomeni, a s druge strane ovim se pristupom otvaraju mogunosti za uoavanje i prouavanje kulturnih promena.
U drugom delu u se baviti problemom (pot)kulturne proizvodnje (kulturnog
stvaralatva), te mogunostima primene, kvalitetima i nedostacima Burdijeovih
ideja u prouavanju fenomena potkultura. S obzirom da su potkulture mladih
uglavnom muzike potkulture, odreenje potkulturnog kapitala bez uvida u odnose u sferi muzike proizvodnje ne moe rezultirati celovitim pojmom potkulturnog kapitala, a samim tim ni celovitijim razumevanjem potkulturnih fenomena, emu upravo primena Burdijeovog pristupa tei.
Osobenosti pristupa Sare Tornton (primena i modifikacija

Burdijeovog pristupa)
Studija Club Cultures: Music, Media and Subcultural Capital autorke Sare
Tornton (Thornton, 1996) rezultat je istraivanja sprovedenog u Velikoj Britaniji u
periodu od 1988. do 1992. godine. Njena teorija o klupskim kulturama graena
je na empirijskoj grai. Predmet studije su klupske kulture, a ovaj je kolokvijalni
izraz upotrebljen za one kulture mladih kojima su klubovi za ples (engl. dance
clubs) i rave-ovi kao izdanak osamdesetih, simbolika osovina i radno drutveno sredite (Thornton, 1996: 3).
Sara Tornton definie klupske kulture kao kulture ukusa. Pod ovim pojmom
ona podrazumeva kulture koje nastaju na osnovu zajednikog muzikog ukusa,
potronje istih medija i preferencija prema ljudima istog ukusa. Uee u klupskim kulturama stvara nove afinitete, socijalizuje uesnike u saznavanje (esto i
verovanje) onog to vole ili ne vole, u znaenja i vrednosti kulture (ibid.: 3). Pojam ukusa je prvi od pojmova koje autorka preuzima od Pjera Burdijea.
Kroz svoju karijeru, Burdije se bavio pitanjima prethodno marginalizovanim
u sociologiji, kao to su ukus, fotografija, haute couture, akademski ivot, itd. te
filozofijom akcije, a njegov obuhvatan rad kretao se od etnografije do umetnosti,
Korak dalje od Burdijea: pojam potkulturnog kapitala i prouavanje potkultura
175
literature, jezika, kulturnih ukusa i televizije. Specifinost njegovog metoda je u

odbacivanju apstraktnih ili teoretiarskih pristupa pred pitanjima drutvene realnosti (slobodi, nunosti, zakonu, itd.) (Fowler, 2001: 316). Odbacujui Levi-Strosov strukturalizam koji ne obraa panju na subjektivna znaenja aktera, njegov
osoben metod pokazuje kako se strukture bitno inkorporiraju u akterove najdublje ukorenjene dispozicije, u obliku predvienih, oekivanih ishoda u vremenu.
Kljuni termini Burdijeove socioloke misli su drutveno polje, kapital i habitus. Habitus se usvaja vaspitanjem i obrazovanjem, a na individualnom planu
ovaj koncept oznaava sistem steenih dispozicija koje na praktinom nivou
funkcioniu kao kategorije percepcije i procenjivanja i kao organizacijski principi
delovanja. U svojoj najpoznatijoj studiji, zasnovanoj na empirijskom istraivanju
ukusa, sprovedenom ezdesetih godina u Francuskoj, pod naslovom Distinkcija:
drutvena kritika estetskog suda (Distinction: La critique sociale du jugement),
Burdije iznosi stav da se ukus koristi da bi se legitimisale drutvene razlike. Tako
se upravo habitus dominantne klase lako prepoznaje u njihovom shvatanju (i
strategiji legitimizacije) da je ukus rezultat prirodne obdarenosti. Za Burdijea, jedna od funkcija ukusa je u proizvoenju drutvenih distinkcija. Ukus je, dakle, steena dispozicija na osnovu koje razlikujemo i procenjujemo. On funkcionie kao
vrsta drutvene orijentacije.
Na ovom mestu susreemo se sa kljunim pojmovima teorije Sare Tornton
naroito pojmom dinstinkcije zbog ega su pitanja ukusa, kao dispozicije za
razlikovanje, od sutinskog znaaja za njenu koncepciju popularne kulture.
Osnovna osobenost njenog pristupa je shvatanje popularne kulture i klupskih
kultura kao fenomena duboko ispresecanih hijerarhijama. Odbacujui dosadanje teorije koje su hijerarhizovanost i vertikalnu ustrojenost pripisivale samo visokim kulturama kao neadekvatne, autorka smatra da su klupske kulture (potkulture) stratifikovane iznutra.
Po miljenu Sare Tornton, same studije popularne kulture, prihvatajui
antropoloko poimanje kulture kao naina ivota, s prezirom su odbacile umetniki orijentisane definicije kulture, po kojima se ona odreuje kao skup merila
kvaliteta (Williams, prema: Thornton, 1996). Posledica toga je bilo uoptavanje
visoke kulture u smislu estetskih vrednosti, hijerarhija i kanona, dok su popularne kulture prikazivane kao narodne kulture liene bilo kakvih unutranjih diferencijacija. Prema tom opisu, visoka kultura je vertikalno ureena, a popularna
horizontalno organizovana. Iako se potroai popularnih kultura sagledavaju
kao razliiti pojedinci, sa svojim naklonostima i nenaklonostima, njihovi ukusi su
tek u retkim sluajevima sistematino prouavani kao rangirani standardi.
Prema miljenju Sare Tornton, hijerarhije su rezultat distinkcija, razlikovanja kojima se ljudi (pripadnici klupskih kultura) u svojim svakodnevnim praksama odvajaju, izdvajaju ili ele razlikovati od dominantnog drutva, roditelja, na-
176
Mirjana Ognjanovi
stavnika, drugih mladih, popularne muzike, mainstreama1 itd. Iz tog razloga,

ona definie distinkcije kao naine na koji ljudi manevriu u borbi za drutvenu
mo, kao diskriminacije koje istovremeno odreuju njihove drutvene statuse i
kojima oni streme u ostvarivanju oseaja sopstvene vrednosti (Thornton, 1996:
163). Ovom definicijom Tornton jo jednom naglaava naputanje shvatanja birmingemske kole koja kulturne razlike vidi kao otpore hijerarhiji ili udaljenoj kulturnoj dominaciji vladajuih klasa. Za razliku od ove kole, prostorni, kulturni i
drutveni kontekst u kojem deluju distinkcije ona smeta u mikro-strukturu moi
koja se kree izmeu blisko povezanih drutvenih grupa (ibid.: 163).
Autorka dovodi u vezu pojmove ukusa i distinkcija, tako to je ukus dispozicija na osnovu koje mladi ljudi u klupskim kulturama primenjuju metode razlikovanja i distanciranja od Drugih. I u muzikim i u klupskim kulturama osnov razlikovanja ili distinkcija je muziki ukus. U prethodno navedenoj definiciji distinkcija
uoljivo je da one imaju dve osnovne funkcije. Prva funkcija se odnosi na ulogu
distinkcija u procesu samoodreivanja, samodefinisanja oseanja sopstvene
vrednosti, tj. konstruisanja osobenog i distinktivnog drutveno-kulturnog identiteta, dok se druga odnosi na ostvarivanje statusa (u potkulturi) i drutvene moi.
Posledica ovakvih distinkcija su stratifikovane ili hijerarhizovane kulture mladih,
popularne kulture, odnosno klupske kulture. Autorka, stoga, definie hijerarhije
kao sisteme drutvenih i kulturnih distinkcija koje dele i demarkiraju savremenu
kulturu, posebno kulturu mladih.
Osnove ovih shvatanja autorka crpi iz Burdijeove teorije o simbolikom kapitalu, odnosno njegove studije Distinkcija, a pojam distinkcija je tako drugi kljuni
pojam (posle ukusa) koji preuzima od Burdijea. On naime smatra da je borba za
drutvene distinkcije fundamentalna dimenzija celokupnog drutvenog ivota.
Njegova la distinction odnosi se na drutveni prostor i povezana je sa sistemom
dispozicija, odnosno habitusom. Drutveni prostor ima veoma konkretno znaenje u Burdijeovom grafikom prikazu prostora drutvenih poloaja i prostora
ivotnih stilova. Dijagram u Distinkciji pokazuje da su prostorne distinkcije ekvivalentne drutvenoj udaljenosti. Sve ljudske akcije deavaju se unutar polja drutvenosti, koje je zapravo arena borbe za bogatstvo. Individue, institucije i drugi
agenti pokuavaju da se razlikuju od drugih i steknu kapital koji je koristan ili vredan u areni.
Uoljivo je dakle, da Burdije takoe smatra distinkcije osnovom kulturne hijerarhizacije, pri emu sve to dovodi u vezu u svojoj teoriji simbolikog kapitala u
skladu s kojom i Sara Tornton prouava kulturne hijerarhije. Ona naime, preko tri
distinktivna odnosa (koji e biti objanjeni kasnije), zakljuuje kako su klupske
kulture hijerarhizovane s obzirom na tri osnovne vrednosti. To su autentinost,
1
Mainstream je pojam irokog znaenja: u bukvalnom prevodu oznaava glavnu struju,

zbog ega se u muzikim potkulturama povezuje sa dominantnom i popularnom kulturom
komercijalnim, te neautentinim vrednostima. Svaka potkultura postavlja ga kao kriterijum u
odnosu na koji meri i procenjuje sopstvenu ideologiju i potkulturnu ili alternativnu vrednost.
177
hip i underground. Autentinost se odnosi na ploe (snimljenu muziku), dogaaje (klubove, rave-ove), DJ-eve i muzike anrove i zapravo predstavlja kriterijum hijerarhizacije unutar klupskih kultura. Od stepena autentinosti zavisi presti, odnosno status koji e neka od ovih formi imati u potkulturi. Hip i
underground su osobine koje pripadniku potkulture omoguuju presti i status u
potkulturi, dakle re je o kriterijumima hijerarhizacije pripadnika unutar potkulture. Klupske kulture usvajaju sopstvene hijerarhije zasnovane na tome ta je
autentino i legitimno u popularnoj kulturi to je utelovljeno u shvatanju ta ini
nekoga hip. Ove distinkcije njihova kulturna logika i drutveno-ekonomski koreni glavni su predmet ove knjige (Thornton, 1996: 3). Meutim, pre nego to
se pree na razradu ovih pojmova neophodno je ponovo prikazati njihove korene
pominjanu Burdijeovu teoriju simbolikog kapitala.
Burdije razlikuje dva sistema drutvene hijerarhizacije u modernim drutvima. Prvi je ekonomski, u kojem su pozicije i mo odreeni novcem i vlasnitvom,
kapitalom kojim neko upravlja. Drugi sistem je kulturni ili simboliki. U ovom sistemu status je odreen koliinom posedovanog kulturnog ili simbolikog kapitala. Dok habitus i polje, svaki za sebe, opisuju kontekst i pravila unutar kojih se odvija klasna borba, koncept simbolikog kapitala definie naine kojima individue i
institucije nastoje da ostvare dominaciju i reprodukuju se u vremenu unutar
drutvenog polja. Burdije proiruje marksistiki pojam kapitala na kategorije kao
to su drutveni i kulturni kapital i smatra da poloaj na kojem se pojedinac nalazi
u drutvenom prostoru nije odreen klasom, ve ukupnom koliinom kapitala
svih vrsta, kao i relativnim koliinama drutvenog, ekonomskog i kulturnog kapitala. Drutveni status dodeljuje se na osnovu kulturnog kapitala ili znanja steenog vaspitanjem i obrazovanjem. Kulturni kapital je vezivno tkivo sistema distinkcije u kojem kulturne hijerarhije korespondiraju sa drutvenim hijerarhijama i
u kojem su ukusi oznaeni klasnom pripadnou pojedinaca (ibid.: 10). Kulturni
kapital se razlikuje od ekonomskog i, mada visok dohodak i vlasnitvo obino
stoje u korelaciji sa velikim koliinama kulturnog kapitala, ova dva kapitala mogu
biti u konfliktu. Na primer, umetnici i pripadnici akademske zajednice su bogati
kulturnim kapitalom, to ne mora biti praeno ekonomskim bogatstvom; ili obrnuto, fudbaleri i bogati biznismeni najee su siromani kulturnim kapitalom.
Pored tri glavna tipa kapitala kulturnog, ekonomskog i drutvenog (koji ne
zavisi presudno od toga koliko pojedinac zna ili poseduje, ve od toga koga
poznaje i kog konkretnog pojedinca poznaje; pri emu status dodeljuju i veze u
obliku prijateljstava i poznanstava) Burdije razvija mnogo podkategorija kapitala koji funkcioniu unutar posebnih polja, kao to su lingvistiki, akademski,
intelektualni, informacijski i umetniki kapital. Karakteristika koja ih ujedinjuje
jeste da su svi u igri unutar Burdijeovog pojma polja.
Sara Tornton smatra da se ove podkategorije kapitala mogu posmatrati i
unutar manje privilegovanih podruja, tj. unutar potkultura. Ona, dakle, gradi pojam potkulturnog kapitala, kao podvrstu kulturnog kapitala koji sreemo u pot-
178
Mirjana Ognjanovi
kulturama i koji je, pored autentinosti kao kriterijuma prestia potkulturnih formi, osnovni princip stratifikovanja klupskih kultura, odnosno osnova hijerarhija
koje postoje u potkulturama. Nadovezujui se na Burdijea, autorka smatra da
poloaj u potkulturi odreuje koliina potkulturnog kapitala. Potkulturni kapital
dodeljuje status svom vlasniku u oima relevantnog posmatraa (ibid.: 11). U
tom smislu, Sara Tornton potkulturnom kapitalu pridaje, pored drutvene, i individualnu vanost, jer on igra vanu ulogu u kreiranju identiteta mladih, dok mladi
sa druge strane igrom distinkcija sebe odvajaju od grupa koje ne poseduju potkulturni kapital.
Sara Tornton definie potkulturni kapital kao podvrstu kulturnog kapitala
koja se objektivizira ili otelovljuje u potkulturnim stilovima, kao to su na primer,
moderne frizure i paljivo sakupljane kolekcije ploa (ograniena izdanja dvanaestoinnih white label2 ploa). Kao to kulturni kapital personifikuje lepo
ponaanje ili uglaena konverzacija, tako je potkulturni kapital otelovljen u formi
hip, odnosno biti upoznat, tj. koristiti aktuelan sleng i truditi se da se, na primer,
to leernije izvode najnoviji plesni stilovi. Kulturnom i potkulturnom kapitalu
preti zajednika opasnost u kojoj se ponekad i iscrpljuju, a to je preterivanje koje
vodi u izvetaenost, neautentinost. Na primer, klinci koji silno ele ui u klupski svet esto to manifestuju preteranim udeavanjem ili kuliranje brkaju sa
preterano hladnim, bezizraajnim i tupim pogledom.
Autorka obrazlae da se njen termin hip, odnosno hipness, relativno dobro
slae sa Burdijeovim sistemom miljenja. Naime, u eseju Vous avez dit
populaire? (Rekli ste: popularno?), Burdije navodi da je duboko ukorenjena
namera slenga pre svega potvrda aristokratskih distinkcija, ali se nije bavio popularnim distinkcijama kao kapitalima. Sara Tornton svoje bavljenje navedenom
problematikom upravo argumentuje miljenjem da su klubovi utoita i sklonita
za mlade u kojima njihova pravila imaju potpunu prevlast i da potkulturne distinkcije, u odreenoj meri, imaju znaajne konsekvence i izvan tih prostora.
Pojedini autori smatraju da je pojava koja u krajnjoj instanci definie kulturni
kapital njegovo pretvaranje u ekonomski kapital (Garnham and Williams, 1986:
123, prema: Thornton, 1996: 12). Sara Tornton uoava da je u klupskim kulturama mogue izdvojiti razliita zanimanja ili materijalne naknade, dohotke kao
rezultate posedovanja potkulturnog kapitala, odnosno hip kvaliteta. DJ-evi,
modni dizajneri, muziki novinari, novinari koji se bave modom i stilom, te razliiti profesionalci iz muzike industrije ive od potkulturnog kapitala (ibid.: 12).
tavie, mnogi predstavnici ovih profesija u klupskim kulturama ostvaruju
2
Dvanaestoinna, white label ploa se producira u ogranienom tirau, bez raznobojne grafike koja prati veinu maloprodajnih muzikih izdanja (re je o belom omotu), koja se distribuira
vodeim DJ-evima za klupsko putanje i specijalizovanim prodavnicama ploa za komercijalne
svrhe. Njihova raritetnost garant je underground statusa, a sakupljanje belih izdanja doprinosi
ostvarivanju underground statusa njihovog vlasnika u potkulturi. Veliina kolekcije ploa je u
svim muzikim potkulturama merilo potkulturnog kapitala. Ovaj format vinila ima najvei kredibilitet u dens-kulturi, za razliku od njegovog suprotnog pola u formi kompilacije hitova.
179
potovanje i ugled ne samo na osnovu veliine potkulturnog kapitala, ve na

osnovu svoje uloge u njegovom definisanju i stvaranju.
Za razliku od kulturnog kapitala koji se, prema Burdijeu, stie vaspitanjem i
obrazovanjem, Sara Tornton naglaava da potkulturni kapital razvija sopstvene
kanale obrazovanja i informisanosti. Ona ih smeta u medije, smatrajui da je
nemogue razumeti distinkcije unutar kultura mladih bez sistematskog istraivanja njihove potronje medija (ibid.: 13). Prema njenom miljenju, mediji su
mrea institucija koja je s obzirom na stvaranje, klasifikaciju i distribuciju kulturnog znanja srodna obrazovnom sistemu. Mediji za Saru Tornton predstavljaju
neodvojiv delatan deo potkulturnog kapitala, odnosno proiruju Burdijeovu teoriju kulturnog kapitala.
Mediji su nerazmrsivo upleteni u znaenje i organizaciju potkultura mladih.
Potkulture mladih nisu organske, neposredovane drutvene formacije, niti su
autonomne, izvorne kulture (ibid.: 160). Iako su acid-house i rave jedinstveni
fenomeni, i mada svaka muzika scena ima sopstvene, osobite odnose sa medijima, autorka zastupa stanovite, i po prvi put u potkulturnoj teoriji na njemu insistira, da postoji zajedniki model odnosa izmeu potkultura mladih (bez obzira
na jedinstvenost pojedinih potkulturnih fenomena) i medija. Takoe smatra da
su mediji medijatori i uesnici u svakoj muzikoj sceni, a pogotovo su integralni i
neodvojivi deo drutvenih i ideolokih formacija mladih. Suprotno potkulturnim
ideologijama mladih, ona smatra da potkulture ne klijaju iz semena i ne izrastaju snagom sopstvene energije u misteriozne pokrete, da bi ih kasnije mediji
progutali i svarili, kao to su smatrali predstavnici birmingemske kole. Mediji i
druge kulturne industrije su tu od samog poetka i itekako su delotvorne. One
imaju sredinji znaaj za proces oblikovanja potkulture, oni su integralan deo
naina na koji stvaramo grupe reima (ibid.: 117).
Sara Tornton smatra medije osnovnim faktorom koji upravlja cirkulacijom
potkulturnog kapitala. Jer, unutar ekonomije potkulturnog kapitala, mediji jednostavno nisu bilo kakvo simboliko dobro ili oznaitelj distinkcije (to je nain
na koji Burdije opisuje film i novine vis-a-vis kulturnog kapitala), ve su mediji
kljuna mrea u definisanju i distribuiranju kulturnog znanja. Drugim reima,
razlika izmeu biti ili ne biti moderan, bogat potkulturnim kapitalom ili ne, na
sloene naine korelira sa stupnjevima medijske pokrivenosti i zastupljenosti
potkulture u medijima (ibid.: 13-14).
S obzirom na to da je uloga medija u dananjem drutvu izuzetno kompleksna, autorka analitiki razdvaja medije na tri grupe, koje na razliite naine uestvuju u potkulturama: masovne, mikro-medije (flajeri, fanzini, internet i piratske
radio stanice) i nia-medije (muziki asopisi). Da bi se shvatili kompleksni odnosi izmeu potkultura mladih i uticaja medija na njih, potrebno je napraviti razliku izmeu dva tipa tih odnosa. Prvi tip zavisi od toga kako potkulturne ideologije
pozicioniraju medije, a drugi od toga kako mediji (mikro i nia-mediji) utiu na
okupljanje mladih i oblikuju potkulture.
180
Mirjana Ognjanovi
Prvi, dakle, pokazuje odnos izmeu medija i potkulturnog kapitala (ideologije

i identiteta). Poto je osnovna odrednica potkulturnog identiteta biti hip, tj. posedovati znanje/upuenost koje je prestino u potkulturi, a osnovne vrednosti techno kulture (njenog underground jezgra) jesu opskurnost i tajnost znanja, masovni
mediji su glavni antagonist (pot)kulture, jer neprekidno prete da Drugima objave
njihovo znanje, odnosno osnovne vrednosti. Zbog toga je jedan od naina definisanja undergrounda uopte, a underground identiteta i ideologije posebno, suprotstavljanje masovnim medijima. Ako masovni mediji objave potkulturno znanje
drugima, na prvom mestu muziku zvuk koji vie nee ostati nepoznat, zatim klubove u kojima zajednitvo poiva na zajednitvu odabranih, odevne stilove na
osnovu kojih se pripadnici raspoznaju i istiu, strukturu dogaaja (interakciju DJ
publika, itd.) i sve druge momente obavijene velom tajni na kojima poiva njihov
underground kredibilitet, potkopae se osnove potkulture. Masovni mediji su tako
za potkulturu, kao to kae Sara Tornton, poljubac smrti.
Mikro- i nia-mediji, pored obezbeivanja znanja, deluju i u distribuciji potkulturnog kapitala, utiui na tipove okupljanja i zajednitva. Mikro-mediji su
sutinski medijatori meu uesnicima potkultura. Oni su oslonac svojim itaocima/sluaocima/potroaima da su upoznati ili da su na pravom mestu u pravo
vreme, te su tako aktivno ukljueni u drutveno organizovanje mladih (ibid.:
151). Meutim, njihova je nedvosmislena uloga i u distribuciji potkulturnog kapitala. Pored toga to okupljaju i organizuju, oni imaju i edukativnu ulogu. Flajeri,
fanzini, radio stanice i naroito internet plasiraju informacije o tome ta i ko je
cool ili hip u potkulturi (koja vrsta muzike, koji DJ-evi, itd.).
Uticaj muzikih i stilskih asopisa koji deluju u potkulturama, tj. nia-medija,
pored distribucije potkulturnog kapitala, sastoji se i od kategoriziranja drutvenih grupa, opisivanja, sistematizovanja muzike/zvuka, muzike kritike i etiketiranja svega toga zajedno. U ovim odreenjima najjasnije se ispoljava kako Sara
Tornton preuzima Burdijeovu ideju o tome da se grupe stvaraju reima.3 Jer,
upravo muziki asopisi, tj. novinari i fotografi, piui i dokumentujui dogaaje,
oblikuju i imenuju potkulturu. Kao i muziki anrovi, i potkulture se stvaraju u
procesu otkrivanja (ibid.: 160). Oni, meutim, ne izmiljaju ve oblikuju potkulturu, oznaavajui njenu sutinu i postavljajui joj granice. Na taj nain krste
scenu, stvaraju samosvest koja je zasluna za odravanje kulturnih distinkcija i
pomau potkulturi da se konstruie i razvije.
Definisanjem uloge nia-medija u procesu stvaranja techno kulture mladi
se ne iskljuuju iz stvaranja potkulture, jer su oni svakako njeni najznaajniji
akteri, ve se eli naglasiti da su potkulturna delovanja manje stihijska ili samodovoljna i u mnogo veoj meri zavisna nego to su to teoretiari birmingemske
kole, a i sami lanovi potkulture mislili (i jo uvek misle). Posmatranje uticaja i
3
S. Tornton se, kao i sam Burdije, poigrava (parafrazira) sa frazom iz naslova uvene knjige
Dona Ostina (John Austin), How To Do Things With Words, u naem prevodu Kako delovati reima.
181
uloge mikro- i nia-medija namee zakljuak da techno gomile4 nisu ureene i

trajne zajednice sa stalnim, povezanim lanovima, ve ad hoc zajednice sa
fluidnim i promenljivim granicama, koje se mogu okupiti ili raspasti tokom samo
jednog leta ili trajati nekoliko godina.
Oslanjajui se na Burdijeova shvatanja i kritikujui birmingemsku kolu,
autorka je ovako zasnovan teorijski okvir u svom empirijskom istraivanju operacionalizovala preko tri hijerarhijska odnosa. Autentino naspram lanog (neautentinog), hip naspram mainstreama i underground naspram medija. Svaka distinkcija otvara svet znaenja i vrednosti koji se istrauje u posebnom i
samostalnom odeljku u knjizi. Svaki odeljak se oslanja na socioloke izvore i traga za razliitim implikacijama distinkcija koje su u centru panje. Meutim, po
autorkinim reima, sve ih povezuje interesovanje za problematiku kulturnog statusa.
Prva distinkcija je izmeu autentinog i neautentinog, stvarnog hepeninga i ne-dogaaja, originalne plesne ploe i pop-formule. Autentinost ivih svirki
(engl. live performances) istraivana je u sociolokoj i drugoj literaturi, ali pojavom nove autentinosti ploa i snimljene muzike nauna literatura nije se
uopte bavila. Producenti, inenjeri zvuka, ljudi koji remiksuju i DJ-evi, a ne vie
gitaristi koji piu pesme, postali su kreativni heroji plesnih anrova. Uzroke promena u autentinosti, izmeu ive svirke i snimljene muzike, autorka vidi u
promenama u sferi muzike potronje. Pitanja o autentinosti muzike ona ne
tretira kroz estetske pojave ili specifine senzibilitete, ve kao kulturne vrednosti
ukorenjene u konkretnim istorijskim praksama proizvodnje i potronje.
Druga dinstinkcija je hip naspram mainstreama. Ovom distinkcijom
reafirmiu se binarne opozicije i u potkulturnoj teoriji je esto sreemo, dodue
pod drugaijim imenom i s drugom teorijskom pozadinom, ali njeno najire binarno opozicioniranje bilo bi preko distinkcije mi naspram oni. Potkulturni
identitet klabera definie se u suprotnosti svemu to oznaava suprotstavljena
im distinkcija oni, tj. mainstream. Za underground potkulturu osnovni problem je popularizacija koja vodi u mainstream.5
Trea distinkcija je izmeu undergrounda i medija, koja takoe ispituje
druge dihotomije: ezoterino i egzoterino, tajno i obznanjeno, ekskluzivno i
4
Osnovne zajednice klupskih kultura se u klaberskim diskursima nazivaju gomile. Sara

Tornton argumentuje razloge iz kojih je ovaj termin pogodan za socioloko bavljenje klupskim
kulturama. Prevashodno zbog toga to implicira skup ogranienog trajanja i jedinstva, a
egzaktnu strukturu ostavlja otvorenom za dalja definisanja. Gomila moe sadrati jezgro stalnih lanova, stupnjeve integracije i grupe klika. Za razliku od mase, ona je lokalna i rescepkana. Drugi vaan aspekt na koji upuuje autorkino razumevanje potkulturnih zajednica kao gomila je da analiza kulturne organizacije mladih mora uzeti u obzir analizu drutvenih grupa
kojima ti mladi pripadaju.
5
Detaljnije razmatranje distinkcija unutar klupskih kultura ili dens-potkultura nalazi se u mom
diplomskom radu Techno potkultura: Underground identitet, mediji i ideologija u potkulturama (Bogunovi, 2005), str. 65-68.
182
Mirjana Ognjanovi
pristupano, isto i korumpirano, nezavisno i prodato.6 Klupske kulture vide

sebe kao odmetnike kulture koje su opozicija i koje neprestano bee od medija, dok ovi pokuavaju da ih kooptiraju. Mediji su, kao i mainstream, neodreen monolit u odnosu na koji se meri potkulturni kredibilitet.
Kao to je pretpostavila, rezultati njenog istraivanja pokazali su da meu
mladima u klupskim kulturama preovlauje negativan stav i nipodatavanje neautentinog, mainstreama i (masovnih) medija, dok je interes za autentino i
distinktivno opte mesto i norma. Rezultati njenog istraivanja su upravo najznaajniji doprinos buduim teorijskim bavljenjima potkulturama, jer su gotovo
univerzalni i sreu se u svim muzikim potkulturama. U tom smislu je doprinos
primenjenog i modifikovanog Burdijeovog pristupa na kojem je autorka gradila
svoje teorijske pretpostavke nezamenljiv.
Znaajan doprinos ove autorke je takoe u bavljenju ideologijom u potkulturama. Ona je, naime, kritikovala predstavnike birmingemske kole da nisu bili
dovoljno kritini prema potkulturnim ideologijama. Na prvom mestu, jer je njihova panja bila okupirana borbom potkultura sa dominantnom ideologijom, a na
drugom, jer se njihova teorija slagala sa diskursima muzikih kultura mladih u
njihovoj kritici masovne kulture. U tom smislu knjiga Sare Tornton ne bavi se dominantnim ideologijama i subverzivnim potkulturama, ve potkulturnim ideologijama. Potkulturne ideologije definiu se kao naini kojima mladi ljudi zamiljaju
svoje i druge drutvene grupe, potvruju svoj distinktivan karakter kojim pokazuju da nisu anonimni lanovi neizdiferencirane mase. Najrairenija tropa kojim
potkulturna ideologija imenuje Druge jeste mainstream. Iako taj pojam na prvom
mestu definie muziku, u potkulturnim diskursima mainstream je uglavnom
izjednaen s masama koje klaberi nagativno vrednuju. Upravo u svom negiranju i nipodatavanju kulture masa, ideologija klabera istovetna je diskursima
umetnikog sveta. Obe kritikuju mainstream/mase zbog tog to su izvedene,
vetake/neautentine i enske, a divei se inovativnim umetnicima pokazuju
otvoren prezir prema arlatanima ili precenjenim zvezdama medija.
Doprinos Sare Tornton, kao i kritiku njenog pristupa, mogue je saeti u dva
momenta kojima se znaajno menja, obogauje, odnosno usmerava teorijski
okvir za prouavanje potkultura i popularne kulture uopte.
Prva prednost njenog pristupa odnosi se na primenu i modifikaciju Burdijeovih koncepata (distinkcija, hijerarhija, ukus, potkulturni kapital). Prouavanjem hijerarhija dobija se nijansirana (i vertikalna) slika potkulture, za razliku od
horizontalnog pristupa koji je ogranien na prouavanje stila kao otpora (birmingemska tradicija). Naime, svi potkulturni fenomeni (muzika, anrovi, klubovi,
6
U gotovo svim posleratnim muzikim anrovima i muzikim potkulturama delovala su dva
diskursa. Prvi, sell out ili prodati se, podrazumeva naputanje politikog i estetskog angaovanja, stavova i vrednosti u korist finansijske dobiti (gubitak kulturnog kapitala usled ekonomskog dobitka), a drugi, burn-out, u prevodu pregoreti ili ugasiti se, odnosi se na iscrpljivanje
ljudskih i finansijskih resursa.
183
DJ-evi itd.) i pripadnici potkulture hijerarhizovani su s obzirom na ostvaren presti i status, odnosno vrednuju se u odnosu na komponente i koliine prestia
koje poseduju. Da bi neka muzika forma mogla da bude prihvaena kao potkulturna ona mora postii odreeni kvalitet na osnovu kojeg ostvaruje presti, odnosno dobija potkulturni status. DJ ili pripadnik potkulture takoe mora posedovati odreene kvalitete na osnovu kojih je rangiran u potkulturi. Te kvalitete i
vrednosti (autentinost, hip, underground itd.) na kojima poiva presti, odnosno status, jesu podvrsta kulturnog kapitala (potkulturni kapital). Rezultat su
stratifikovane potkulture mladih sa specifinim drutveno-kulturnim identitetom i
ideologijom. Od koliine potkulturnog kapitala (u kojoj je meri neko hip), dakle,
zavisi presti, status, odnosno mesto koje pripadnik potkulture ostvaruje u potkulturnoj hijerarhiji.
Nedostatak autorkinih zakljuaka proizlazi iz mikrosociolokog pristupa.
Ovaj pristup je nezamenljiv u prouavanju (pot)kulturne publike, njenog identiteta, ideologije, potkulturnog kapitala i njegove objektivizacije u stilu, ponaanju
itd. Meutim, odreenje potkulturnog kapitala, kao i njegova operacionalizacija
u istraivakoj praksi, nije mogua bez uoavanja procesa koji se deavaju u
kulturnoj praksi, praksi muzike i kulturne proizvodnje koja takoe utie na kreiranje potkulturnog identiteta i postavljanje distinktivnih relacija prema fenomenima iz okruenja. Pored masovnih medija i mainstreama, fenomen koji u istoj
meri odreuje kredibilitet potkulture jesu sloeni odnosi unutar sfere muzike
proizvodnje. Dakle, makro-pristup je nezaobilazan i nuan.
Zanemarivanje makro-pristupa delimino proizlazi i iz autorkinog pokuaja
da se ogradi i pomeri od tradicije birmingemske kole. Svakako da je tradicija
ove kole u prouavanju potkultura, uprkos svojim izuzetnim doprinostima, postigla ograniene rezultate zbog fokusiranja na sukob koji se odvijao na liniji
omladina radnike klase i dominantno (kapitalistiko) drutvo. Meutim, pokuaj Sare Tornton da otpor hegemoniji dominantne klase zameni fenomenom
kulturnih razlika (distinkcija), a kulturni i drutveni kontekst u kojem deluju distinkcije smesti u mikro-strukturu moi koja se kree izmeu blisko povezanih
drutvenih grupa, takoe sam sebi postavlja granice. Ideologizovanost birmingemske kole (posledica njihovih leviarskih pozicija) tako biva zamenjena
precenjivanjem teorijskog potencijala kulturnog pluralizma.7 Naglaskom na
kulturnim razlikama autorka ne uspeva da definie osnovni distinktivni odnos
prisutan u svim posleratnim potkulturama, distinkciju prema muzikoj industriji,
mainstreamu i masovnim medijima institucijama dominantnog drutva, odnosno ne uspeva da bazu osnovnog odnosa u potkulturama locira u kompleksnu
dinamiku drutvene strukture ili/i itavog (drutvenog) sistema.
Znaajan doprinos studije Sare Tornton je takoe u eksplicitnom bavljenju
kulturnom promenom, a ne u sinhronijskoj interpretaciji potkultura ili tekstualnoj
analizi njenih zvukova i stilova, kao to je sluaj kod kritikovane kole. U svom
7
Ako ne i ideologije (kulturnog pluralizma).
184
Mirjana Ognjanovi
bavljenju pobunama i otporima, ova tradicija je retko razmatrala kulturne promene (Thornton, 1996: 9). Njena se knjiga bavi kulturnim transformacijama u dva
perioda: arhivskim istraivanjem ispituje istoriju procesa kojim ploe postaju
autentine (od Drugog svetskog rata), a etnografskim istraivanjem prouava
kompleksne kulturne procese i procese koji su se odigravali u medijima koji su
doprineli da acid potkultura postane rave pokret (u periodu izmeu 1988. i 1992.
godine).
Sara Tornton je uspela da prouavanjem medija objasni kulturnu promenu
koja je dovela do pretvaranja acid-house potkulture u rave pokret. Meutim, njeni
rezultati su ostali ogranieni na specifinu situaciju Velike Britanije u kojoj su mediji odigrali odluujuu ulogu (i inae imaju presudan znaaj u kulturnom i potkulturnom ivotu), te na odreen vremenski period (poetak devedesetih godina).
Krajem 20. veka se, meutim, desila mnogo znaajnija kulturna promena
unutar popularne kulture. Rejv-pokret i tehno-potkultura, odnosno dens-kultura
postaju globalna, dominantna muzika kultura i zauzimaju mesto koje je od pedesetih godina pripadalo rok-kulturi. Kao takva ona je postala deo mainstreama,
iako i dalje postoje underground anrovi i forme. Istraivanje ove promene nije
mogue bez prouavanja procesa koji su se odvijali u sferi muzike proizvodnje.
Demokratizacija i decentralizacija muzike proizvodnje kuni studiji i stotine
malih etiketa i DJ-eva, partnerska pribliavanja nezavisnog sektora i korporacija, globalizacija i transnacionalne korporacije (masovni mediji, muzika industrija), internet, drugaiji senzibilitet i potrebe novih mladih kao rezultat drugaije
konstelacije drutvenih, kulturnih, ekonomskih, tehnolokih okolnosti, samo su
neki od faktora koji su tome pridoneli.
Distinkcije i muzika proizvodnja

Kao i u odnosu svake kulture sa sistemom, u potkulturama je takoe ideologizovan koncept koji podrazumeva da je estetsko u bezinteresnom, autonomiji,
nezavisnosti itd. Svaka potkultura je tako hijerarhizovana prema brojnim anrovima, pravcima, formama, umetnicima koji su vie ili manje ostvarili ideale potkulturne estetike. Zbog svega toga kroz itavu istoriju popularne muzike, odnosno muzikih potkultura, kredibilitet muzike ili autora, te hip status pripadnika potkultura
bio je utemeljen u malim, nezavisnim muzikim kuama. Upravo su one bile garant autonomije, iskrene ekspresije, bunta, kreativnosti i, konano nezavisnosti.
Muzika industrija i masovni mediji poivaju na profitu prodaji, promociji i
distribuciji kulturnih dobara. Avangardna umetnost, kao ni underground muzika,
nikako nije profitabilna, ali je zato inovativna. Stoga su muzika industrija i masovni mediji kontinuirano nastojali da prate i kooptiraju interesantne muziare i
autore, inovativne ideje, zvukove, senzibilitete, potkulture i stilove, kako bi
prilagoavanjem prosenim ukusima osveili svoju kulturnu ponudu. Takav primenjeni i prilagoeni kulturni proizvod, proizveden sa ciljem ostvarivanja popu-
185
larnosti, odnosno komercijalnosti muzike/grupe/DJ-a u svim (pot)kulturnim

ideologijama, koje poivaju na estetskim vrednostima (autonomije, bezinteresnosti, ekspresije, itd.), ita se kao poljubac smrti. S obzirom na to da su muzika industrija i masovni mediji sastavni deo komercijalnog, profitabilnog i u
krajnjoj instanci kapitalistikog sistema, ovu distinkciju ne moemo drugaije itati do kao otpor dominantnoj klasi, drutvu i kulturi koja preti da kooptira, prilagodi i uniti. Upravo je taj odnos, a ne diskurs kulturnih razlika, osnov potkulturnog identiteta, kapitala i ideologije.
Pank-potkultura je intenzivirala anti-korporativistiku ideologiju, a dens-kulture je nastavljaju. Burdijeovim renikom, na delu je sukob izmeu (pot)kulturnog i
ekonomskog kapitala, koji su pritom u obrnutoj srazmeri. Dobitak jednog vodi gubitku drugog. Ova je dinamika artikulisana u diskursu sell out, koji od pedesetih
godina obeleava popularnu kulturu. Ipak, devedesetih godina se intenzivirala fuzija i pribliavanje nezavisnog sektora (koji je bio garant kredibiliteta, autentinosti, autonomije, kreativnosti i identiteta umetnika i publike) i muzikih korporacija.
Zbog toga je ova dinamika naroito dramatizovana u dens-muzikim kulturama.
Kultura EDM-a8 je u potpunosti preuzela i intenzivirala pankersku odanost
ideologiji undergrounda. Muziki underground odreuje se kao rezultat autonomije u procesu stvaranja, kreativnosti, originalnosti i eksperimentisanja bez podilaenja popularnom i lako sluljivom zvuku. Realna utemeljenja su mu nezavisne izdavake kue, mali tirai izdanja i esto anti stavovi pesama, odnosno
autora ili grupe. Osobenost undergrounda je inovativnost, a autsajderi ili marginalizovane grupe su esto izvori inovativnosti.9
U sutini problematike undergrounda lei ambivalentan odnos prema popularnosti: tenja da se muzika uje van kruga njenih stvaralaca, a da ne postane popularna komercijalna i prihvaena od strane mainstreama. Kako je i da li
je u drutvu koje je zasnovano na kapitalistikoj, trinoj privredi i njenim zakonitostima, mogue odrati nezavisnost, autonomiju i anti-korporativizam, naroito
devedesetih godina, kada je kultura kao nikad do tad potpuno proeta tritem,
jedno je od kljunih pitanja na koje je potrebno odgovoriti.
Navedeni procesi i pojave iz sfere muzike infrastrukture u elektronskoj
dens- muzici harmonino su pratili muziku nadgradnju, njenu estetiku i ideologiju. Avangardnost i underground, naroito potcrtavani u futuristikim diskursima Novog, Naprednog i Futurizma, morali su da obrazuju sopstveni, izolovan i
odvojen svet, van sfere muzikih korporacija koje muziku tretiraju kao robu koju
prodaju i distribuiraju publici. U tom smislu su nezavisne izdavake kue i politika anonimnosti imale presudnu ulogu.
8
EDM je skraenica na koju esto nailazimo u popularnoj kulturi, a odnosi se na engl. pojam
electronic dance music, odnosno u prevodu elektronsku dens muziku i objedinjuje razliite
vrste i pravce unutar dens muzike.
9
Tako je amerika (popularna) kultura bila pod velikim uticajem crnake, jevrejske i gay-kulture, meu ostalima.
186
Mirjana Ognjanovi
Meutim, u praksi se deavalo neto sasvim drugaije. Nezavisne izdavake kue bilo je teko odrati u ivotu. Neke ploe, naime, doivljavaju manje
uspeha od drugih i, mada je taka izjednaavanja gubitaka sa dobicima u ovim
kuama mala (samo hiljadu prodatih izdanja), neke ploe nisu mogle da prodajom preu ni ovaj prag. Dva su osnovna naina da se zaradi ozbiljan novac.
Prvi je da se napravi crossover hit (...), a drugi je kompilacijski album (Hesmondhalgh, 1998: 240). Oba ova naina, s obzirom da oznaavaju prekoraivanje osnovnih underground principa, otvaraju kljuna pitanja koja se tiu
sutinskog shvatanja popularnosti i ukljuuju preispitivanje odnosa izmeu kulturnog i ekonomskog kapitala.
Sutina problema koji ovakve strategije preivljavanja nezavisnog sektora
postavljaju jeste nemogunost pomirenja konfliktnih tenji: kako ostati drugaiji, a
istovremeno biti popularan. Dok neki delovi potkulturne muzike, muziara i publike smatraju da muzika treba da se uje i u mainstreamu, drugi to odbacuju smatrajui da upravo snaga muzike proizlazi iz njenog otpora prema takvoj vrsti kooptacije. Upravo je odbijanje prihvatanja kompilacija meu underground publikom,
hardcore, odnosno najeim oboavateljima s jedne strane, i oduevljen prijem
od strane znaajnog broja druge dens-publike, primer ove podvojenosti. Lansiranje hitova, kao i izdavanje kompilacija koje mogu biti razliito kategorizovane
(kompilacije koje predstavljaju tipian set odreenog DJ-a ili kompilacije koncipirane prema pod-anru, koje esto i slue uspostavljanju novih anrova), esto
nailaze na prezir, prevashodno zbog velikog prestia koji unutar potkulture ima
opskurnost i tajnost znanja. Meu underground publikom takve kompilacije imaju
najmanje kredibiliteta, za razliku od white label izdanja. Razlog tome lei u otkrivanju potkulturnog znanja masovnom tritu. Tako underground publika najznaajniji nain kojim male, nezavisne muzike etikete mogu da se odre i opstanu
(crossover hitovi i kompilacije), vidi kao ponienje, to otkriva sve kontradikcije
oko popularnosti sa kojima se susreu svi dananji (posleratni) popularno-kulturni pokreti koji se nadaju da e uputiti izazov hegemonijskim sistemima.
Kratkoroan dobitak ekonomskog kapitala hitom na nacionalnoj pop-listi
singlova (ili ak eksponiranje u mainstream ili rok-tampi) moe da dovede do
katastrofalnog gubitka kulturnog kapitala za nezavisnu muziku kompaniju (ili
umetnika), to takoe drastino utie na dugoronu prodaju (Hesmondhalgh,
1998: 241). Odnosi izmeu ekonomskog i kulturnog kapitala u potkulturnoj proizvodnji i potronji su itekako dinamini i sve kompleksniji u svetu dens-muzike,
s obzirom da se kultura sve vie fragmentira i multiplicira (ibid.: 243). U svakom sluaju, na delu je oigledna protivrenost: nain i forma koja odrava nezavisni sektor u srcu muzikog institucionalnog izazova velikim kompanijama je
problematian, jer proces kojim dens-muziki sektor nastoji da se etabilira kao
rival mainstreamu, sami pripadnici i preduzetnici vide kao eroziju osnova potkulturne opozicije densmuzike.
187
Dakle, procesi partnerstava izmeu korporacija i nezavisnih izuzetno su

sloeni i u praksi ih je mogue pronai u razliitim oblicima. Takoe su izuzetno
sloeni i krajnji rezultati te saradnje. Kredibilitet nemaju samo autori koji izdaju
za nezavisne etikete. U muzikoj industriji vie ne deluje stari ameriki model
majora i nezavisnih, gde se majori predstavljaju kao ostareli, otupeli dinovi.
Proces koji je na delu razlikuje se i od onog to se predstavlja u naracijama kojima mnogi muziari i oboavatelji osmiljavaju ovu dinamiku: to je poznata pria
o autentinim stilovima koje kooptiraju makijavelistiki nastrojeni kapitalisti
(ibid.: 248). Pored potreba nezavisnog sektora koje proizlaze iz zakonitosti kapitalistikog okruenja, postoje i snani psihiki nagoni meu kulturnim proizvoaima i publikom prema mainstreamu, fuziji i integrisanju, zajednitvu i saglasnosti (Born, prema Hesmondhalgh, 1993: 236).
U partnerskim procesima nastaju kvalitativno novi oblici kulturne proizvodnje, a potom i potronje, u kojima svako nastoji da ostvari sopstveni interes. Korporacije kooptiraju nove ideje, strunjake, umetnike, publiku, a umetnici bolje
uslove proizvodnje i potronje muzike koju stvaraju. Na toj liniji nastaje novo definisanje pojma undergrounda i njegovih novih kriterijuma, nove autentinosti i kredibiliteta. Izdvajaju se, naime, autori koji su skloniji autonomiji i kreativnosti (svim
odrednicama (pot)kulturnog kapitala) koji koriste majore, i oni drugi, skloniji da
uivaju u prednostima novostvorenog ekonomskog kapitala. Prvi nastoje da u
mainstream okruenju zadre autonomiju, kredibilitet i ideoloke vrednosti ideologije undergrounda i u svom radu i u linom stavu te, dakle, ne menjaju svoje
umetnike izraze prilagoavanjem irokoj publici. Drugi, motivisani zaradom, naputaju sve ove principe, i line i umetnike (ako uopte postoji odvojenost meu
njima), i prilagoavaju se onom zvuku koji e provereno dobro proi meu mainstream publikom. Po meni, postoji razlika izmeu pravljenja muzike i pravljenja
proizvoda, jer to nikako nije isto. Sve zavisi od motiva sa kojima neko neemu
pristupa, i to moe odlino da se oseti (DJ Surgeon, www.chillout.co.yu).
Posmatranje distinkcije izmeu kulturnog i ekonomskog kapitala, dakle, u
potkulturnim diskursima najee otkriva ideoloku matricu (pot)kultura. U proizvodnoj praksi je znatno tee definisati ove fenomene. U tom je smislu interesantno prikazati kako je Burdije razumevao procese kulturne proizvodnje i proceniti njihovu primenljivost na fenomene popularne kulture i potkultura mladih.
Burdijeova teorija kulturnog stvaralatva

The Field of Cultural Production (zbirka eseja objavljenih izmeu 1968. i 1983,
koja je u engleskom prevodu izala pod ovim naslovom 1993. godine) i Pravila
umetnosti (Burdije, 2003) najznaajnije su studije u kojima se Burdije bavi kulturnim stvaralatvom (proizvodnjom). Njegova teorija kulturnog stvaralatva je takoe
zasnovana na konceptima polja, habitusa i kapitala, pri emu krucijalnu ulogu imaju polje i kapital. Definisanje kljunih polja unutar odreenog drutvenog prostora
omoguuje mu teoretisanje o vezama unutar razliitih aspekata stvaralatva i delanja, te o stupnjevima autonomnosti izmeu njih. Kljuna polja o kojima pie Burdi-
188
Mirjana Ognjanovi
je jesu polje moi (polje ekonomije i politike), polje obrazovanja, intelektualno polje i
razliita polja kulture, ukljuujui polja knjievnosti, umetnosti, nauke i religije.
U Pravilima umetnosti (Burdije, 2003: 180) prikazan je dijagram koji prua
najjasniji pregled pominjanih polja, njihovih veza i odnosa, a koji reprodukujemo
i u ovom radu. Za razliku od polja moi koje je obeleeno velikim koliinama
ekonomskog kapitala i malim kulturnim kapitalom, polje kulturnog stvaralatva
koje se obrazuje unutar njega ima visok kulturni, a nizak ekonomski kapital. Ova
inverzija je tipino Burdijeovo otkrie, takoe prisutno u njegovoj teoriji kulturne potronje (naroito u njegovom najpoznatijem delu Distinkcija).
Iako Burdije u Distinkciji upuuje na podele unutar dominirajue frakcije dominantne klase, u polju kulturne proizvodnje dalje (pod)podele su fundamentalne. Ovo polje je konstituisano od dva segmenta podpolja stvaralatva za ogranienu publiku (ograniena proizvodnja) i podpolja stvaralatva za iroku
publiku (masovna proizvodnja). Ova podpolja se izmeu sebe prevashodno razlikuju s obzirom na stupanj autonomnosti od polja moi. Podpolje ograniene
proizvodnje odreeno je relativno visokim stupnjem autonomije, ali nikada punom autonomijom, veoma visokim specifinim simbolikim i veoma niskim ekonomskim kapitalom, orijentisano je ka proizvodnji istog, umetnikog dela, na
umetnost radi umetnosti (larpurlartizam) ili stvaralatvo za stvaraoce. Podpolje masovne proizvodnje je heteronomno odnosno podvrgnuto tuim zakonima, mada takoe nikada u potpunosti, sa visokim ekonomskim kapitalom (u
emu je blisko polju moi), niskim simbolikim kapitalom i orijentisano je ka
proizvodnji komercijalnih kulturnih dobara.
189
Podpolje ograniene proizvodnje se dalje deli na dva pola. Sa jedne strane

nalazi se priznata avangarda sa posebno visokim koliinama simbolikog kapitala u formi razliitih priznanja, nagrada i aklamacija (nagrade i lanstvo u akademijama, itd). Pored toga to itavo podpolje odbacuje ekonomski kapital, avangarda i boemi, njegov drugi pol, odbija i izbegava ak i simboliki kapital.
Podpolje masovne proizvodnje je takoe podeljeno izmeu masovne proizvodnje za buroaziju i popularne masovne proizvodnje, mada se to ne vidi jasno u Burdijeovom dijagramu i to je jedno od najveih ogranienja njegove teorije.
Burdijeova teorija kulturne proizvodnje je u odnosima homologije (Burdijeov omiljeni termin) sa njegovom teorijom kulturne potronje. Obe nastoje da
otkriju kako drutvene prakse u krajnjoj instanci slue interesima dominantne
klase. Izuzetna delotvornost Burdijeove sociologije kulturne proizvodnje proizlazi iz postignute ravnotee izmeu, s jedne strane, tenji za autonomijom kao
specifinim obelejem polja kulturne proizvodnje od 19. veka na ovamo, a sa
druge naglaska na vezama izmeu polja kulturne proizvodnje sa drugim poljima, naroito poljem moi, ali i obrazovnim i intelektualnim poljem (Hesmondhalgh, 2006: 216). Upravo veze meu poljima i uticaj polja moi ine Burdijeovu
sociologiju kulturne proizvodnje superiornom nad velikim korpusom pluralistikih sociologija kulturne proizvodnje koje su u najboljoj varijanti predstavljene
kroz perspektivu proizvodnje kulture (ibid.: 216).
Model dvaju podpolja, masovne i ograniene proizvodnje, ima izuzetan potencijal u definisanju i prouavanju itavog niza svakodnevnih praksi i diskursa
koje se primenjuju u procesima stvaranja kulturnih i simbolikih dobara. Upravo
je zapanjujua podudarnost izmeu Burdijeovih podpolj ograniene i masovne
proizvodnje sa terminima iz popularne proizvodnje i potronje. Tako je alternativa, underground/alternativna muzika prevashodno, koju artikulie svaka
potkultura kao autentian izraz kredibiliteta, potpuno podudarna sa podpoljem
kulturne proizvodnje za ogranienu publiku (ograniene proizvodnje). Ovo podpolje se konstantno definie u (distinktivnom) odnosu prema pop mainstreamu,
odnosno popularnoj, masovnoj proizvodnji. Takoe se podudaraju koliine i
vrste kapitala o kojima Burdije govori u kontekstu knjievnosti 19. veka. Vano je
napomenuti da je relevantan kapital u podpoljima kulturnog stvaralatva blii
simbolikom kapitalu, koji u Burdijeovoj shemi predstavlja akumuliran presti i
ugled, nego kulturnom, koji sainjavaju znanje, vetine i druga kulturna dobra (Thompson, 1991: 14). Podela unutar podpolja ograniene proizvodnje na
priznatu avangardu i boemsku avangardu, kao i njihovi meusobni odnosi, takoe su izuzetno vani u potkulturama i doprinose suptilnim distinkcijama, odnosno hijerarhijama prestia unutar njih.
Uprkos izuzetnom znaaju, Burdijeova teorija kulturne proizvodnje postavlja
i brojna ogranienja za razumevanje savremene kulturne proizvodnje. Prosto je
zapanjujue koliko malo toga Burdije ima da kae o masovnoj, heteronomnoj,
komercijalnoj kulturnoj proizvodnji, ne samo zbog izuzetnog drutvenog i kultur-
190
Mirjana Ognjanovi
nog znaaja koji ona ima u savremenom svetu, ve i zbog njenog znaaja u determinisanju uslova u podpoljima koji ga izuzetno interesuju, tj. u podpolju ograniene proizvodnje (Hesmondhalgh, 2006: 217).
Iako su Burdijeovi radovi koji se bave kulturnom potronjom izuzetno obimni
(pri tom naroito mislim na Distinkciju), njegovo bavljenje kulturnom proizvodnjom je veoma selektivno. Prethodno citirani autor, Dejvid Hesmondalg uzroke
Burdijeovog zanemarivanja ove problematike vidi u njegovom modelu istorije
kulturne proizvodnje, prikazanom u Pravilima umetnosti. Prikladnijim od ovog
Hesmondalg smatra istorijski model Rejmonda Vilijamsa,10 koji navodi etiri (za
razliku od Burdijeove tri) faze u drutvenim odnosima izmeu stvaralaca i institucija kulturne proizvodnje i ireg drutva.
Ono to je presudno u primeni Burdijeove teorije kulturne proizvodnje na
potkulture jeste da Burdije nije uvideo znaaj koji rast i jaanje kulturnih industrija ima za razumevanje promenjenih drutvenih odnosa izmeu kulturnih (muzikih) stvaralaca i kulturnih industrija. Burdije, takoe, ne govori o dominaciji
multinacionalnih korporacija zabave u svim kulturnim industrijama kao o kulturnim proizvoaima. On, dodue, razmatra ovu problematiku bavei se stanjem
u izdavatvu krajem 20. veka, ali u kontekstu njegovog istorijskog modela dobija se utisak kao da su velika preduzea nastala niotkuda, odnosno kao da je re
o uveanim verzijama malih preduzetnikih kompanija osnivanih krajem 19.
veka (ibid.: 220).
Meutim, mainstream popularnu muziku jo 1946. godine kontrolisalo je
est korporacija: Columbia, RCA Victor, Decca, Capitol, MGM, Mercury. Danas
je ovaj model zamenjen multinacionalnim korporacijama koje kontroliu kulturnu
proizvodnju. Stoga to uspostavlja pojednostavljeni dualizam izmeu autonomnog i heteronomnog, odnosno ne uspeva da uvidi znaaj kulturne industrije, Burdijeova teorija kulturne proizvodnje mora se dopuniti pre svega kvalitativno novim oblicima kulturne proizvodnje. Naime, zanemarivanjem znaaja kulturnih
industrija, odnosno promena u sferi kulturne proizvodnje koji se tiu partnerstava
i razliitih vrsta odnosa koji nisu striktno autonomni ili heteronomni, njegova teorija ostaje teko primenljiva na sadanju situaciju. Upravo se u sferi popularne muzike deava irenje podpolja ograniene proizvodnje paralelno sa porastom
masovne proizvodnje. Takoe se velike deo kulturne proizvodnje odvija na graninim podrujima izmeu podpolja masovne i ograniene proizvodnje ili, jo
preciznije, ograniena proizvodnja je uneta u polje masovne proizvodnje.
Burdijeovoj teoriji kulturnog stvaralatva je mogue uputiti iste zamerke kad
su u pitanju mediji. Ona ne omoguava da se valjano sagledaju rast i irenje medija i medijske industrije u savremenom drutvu. Prema Hesmondalgu, Burdijeovo shvatanje televizije, filma i popularne muzike kao izrazito homogenih podpolja neadekvatno je i ak potpuno pogreno. Burdije smatra da je televizija u
potpunosti preputena na milost i nemilost dravi i ekonomskom polju, odnosno
10
Re je o knjizi Culture iz 1984. godine
191
polju moi. Uticaj televizije i novinarstva na druga polja je takoe izrazito negativan. Iako Burdije s panjom posmatra negativne uticaje bavei se, na primer,
podelom koja je stvorena izmeu onih koji umeju i ne umeju (ili ne ele) da
govore osobenim jezikom televizije, itajui Burdijea teko je ne uti eho tradicije kritiara masovne kulture, koja napada moderne forme komunikacije i zabave i u svemu vidi samo pad i regresiju (ibid.: 221).
Analizirajui ve klasinu studiju Toda Gitlina koja istrauje kreativni proces
unutar proizvodnje programa u udarnim terminima triju distributivnih televizijskih mrea, Hesmondalg naglaava: Gitlin sugerie da su mree distributera
bile prinuene da daju autonomiju kreativnim proizvoaima [televizijskih programa], kako bi proizvele barem nekoliko emisija koje bi ostvarile presti kod
bogatijih i obrazovanijih demografskih grupa (ibid.: 221).
Ove strategije industrije medija su istovetne u muzikoj industriji, kao i u masovnim medijima koji se bave popularnom muzikom. Konkurencija, zakoni trita,
odnosno njihova priroda (oglaivaa u sluaju medija i proizvoaa/distributera u
sluaju muzikih korporacija) primorava ih da stalno pronalaze nove ciljne grupe.
Posledica ove konstantne potrage su demografski, kulturno, obrazovno, itd.
razliite i arolike ciljne grupe. Delimino zbog toga, masovni mediji i mainstream
muzika industrija ukljuuju i umetnike iz podpolja ograniene proizvodnje.
U proizvodnoj praksi te se potrebe manifestuju u razliitim partnerskim odnosima povezivanja: veliki filmski studiji i televizijski kanali potpisuju ugovore iz
sfere proizvodnje sa nezavisnim produkcijskim kuama, a muzike korporacije i
nezavisne izdavake kue povezuju se razliitim ugovorima oko distribucije, licenciranja ili finansiranja. Dakle, odnosi nisu ili autonomni ili heteronomni, kako
to sugerie Burdije. Fenomen koji u najveoj meri pobija Burdijeovu dihotomiju
jeste ve dugo vremena nezaobilazna praksa u kojoj velika medijska/muzika
korporacija distribuira priznatu kulturu11 ili, Burdijeovim reima, priznatu avangardu. Verovatno je mogue pronai paralele ovog primera i u poljima knjievnosti, likovnih umetnosti itd., pri emu je jedino potrebno modifikovati termin industrija, koji malo rogobatno zvui.
Polje masovne proizvodnje (medijske, muzike i industrije zabave) u proizvodnji sopstvenih estetskih kriterijuma, odnosno u vrednovanju kvaliteta koji
nije samo ekonomske (komercijalne) prirode, prenosi, dakle, principe polja
ograniene proizvodnje. Samim tim, unutar polja masovne proizvodnje takoe
se izdvajaju kulturni proizvodi i njihovi autori koji ostvaruju simboliki presti i
status, specifian simboliki kapital koji odgovara matricama, priznanjima i prestiu originalno stvorenom unutar polja ograniene proizvodnje.
11
Institucije koje odaju priznanja (simboliki kapital) u ovom sluaju pripadaju industriji, odnosno podpolju masovne proizvodnje ili proizvodnje za iroku publiku, kao to su nagrada Oskar u filmskoj, Grammy i MTV Awards u muzikoj industriji itd.
192
Mirjana Ognjanovi
Sledea tabela uproeno prikazuje razliite promene koje se deavaju

unutar polja muzike proizvodnje uvodei u analizu i medije. Podele unutar podpolja ograniene proizvodnje su dva pola meu kojima se nalaze brojni prelazni
oblici. Unutar podpolja masovne proizvodnje problematino je definisati polove,
iji su pripadni kapitali i ostale osobenosti prikazane u tabeli. Oni su smeteni na
kontinuumu definisanom kao mainstream. Prva kolona se odnosi na delove
mainstreama koji zadovoljavaju kriterijume estetskog, kreativnog i autonomnog
u specifinim uslovima i okolnostima, a druga na potpuno komercijalnu muziku
proizvodnju. Rezultat je, s obzirom na proces muzike proizvodnje u koji je
uloeno mnogo sredstava (stvaranje muzike u najsavremenijim studijima
upotrebom najsavremenije tehnike i tehnologije, distribucija albuma, skupe promocije i ogromne turneje, milionski auditorijum na koncertima itd), u svakom
sluaju komercijalan proizvod. Takav proizvod, meutim, suprotno Burdijeovom
miljenju, moe nastajati u uslovima relativne autorske autonomije, kreativnosti
i umea, a ne iskljuivo heteronomno. On se, takoe, vrednuje prema estetskim
vrednostima koje primenjuje masovna industrija, a koje se u sutini (osim u nekoliko primera) malo razlikuju od kriterijuma po kojima se procenjuje nezavisno umetniko delo.
Podpolje ograniene proizvodnje Podpolje masovne proizvodPOLJE
(za ogranienu publiku)
nje (za iroku publiku)
MUZIKE
Priznati
PROIZVODNJE
underground
mainstream
underground
Autonomija
EK
SSK
Masovni mediji
Nia mediji
-/+
-/+
-/+
-/+
-/+
Primer priznatog muzikog undergrounda u rok-muzici12 jesu bendovi kao

na primer Sonic Youth, The Pixies, Jon Spencer Blues Explosion. Ovi bendovi
su ponikli u undergroundu malim nezavisnim izdavakim kuama, klupskim
svirkama, s malom probranom publikom i bili su (naroito Sonic Youth) istinska
muzika avangarda ija je pojava na muzikoj sceni izazvala brojne pozitivne
promene u kvalitativnom smislu. Meutim, poetkom devedesetih ovaj bend je
potpisao ugovor s kompanijom David Geffen koja pripada korporaciji MCA, to
je meu njihovim fanovima doivljeno kao izdaja i prodavanje. Iako je ova
grupa prola kroz razliite faze kreativnog rada, oni su zadrali autonomiju u
stvaralakom procesu i specifian simboliki kapital na osnovu albuma koji nisu
12
Rok-grupe, a ne DJ-evi i autori iz dens-muzike uzete su ovde kao primer prvenstveno zato
da bi ilustracija bila jasnija (poznavaocima), odnosno stoga to su podaci i informacije o
rok-kulturi ipak dostupnije irem auditorijumu (ukljuujui i samu autorku).
193
gubili estetski potencijal, odnosno priznanja alternativnih institucija. Takoe su

ih tokom svih ovih godina pratili nia-mediji, alternativna muzika tampa koja
pretpostavlja upravo vrednosti autonomije i kreativnosti.
Meutim, potpisivanjem za veliku izdavaku kuu oni su postali predmet
panje i masovnih medija, ali samo u izvesnoj meri. Njihovo pojavljivanje u masovnim medijima (npr. pojavljivanje basistkinje Kim Gordon na naslovnici asopisa Vogue), iskljuivo je povezano sa njenim specifinim (underground) stilom
odevanja, ali i linom (underground) harizmom.13 Njihov specifini simboliki, ali
i kulturni kapital, prenoen je, dakle, i u polje masovne proizvodnje u kome se
pojavljuju, ali ipak u okviru specijalizovanih emisija.14 Zbog toga je oznaka njihovog pojavljivanja u masovnim medijima oznaena oznakom -/+ (ne esto, ali u
odreenim okolnostima mogue pojavljivanje).
Druga vana implikacija promenjenih odnosa jeste koliina ekonomskog
kapitala. Naime, u savremenoj popularnoj kulturi koja je po definiciji namenjena
potronji publici i prodaji na (kakvom god) tritu, gotovo svi autori ili grupe
ostvaruju materijalni dobitak od izdavakih kua. U tom smislu, pominjani lanovi grupe Sonic Youth zarauju novac, oni su profesionalni muziari. Koliina
zaraenog novca je u svakom sluaju vea od one koju su ostvarivali izdajui za
nezavisne izdavake kue. Meutim, ona se razlikuje od finansijskih dobiti grupe R.E.M., koja je primer mainstreama.
R.E.M. ili Red Hot Chilli Peppers su primeri mainstreama koji funkcionie
po principima i vrednostima polja ograniene, ali i masovne proizvodnje. Tako
oni imaju izvesnu autonomiju, pri emu je njihova autonomija dvosmislena.
Autonomni su u kreativnom procesu (od strane izdavake korporacije), ali prevashodno jer su njihovi estetski kriterijumi u procesu stvaranja kalkulisani
sopstvenim doziranjem estetskog. Takvo prilagoeno estetsko je lepo, ali i
sluljivo, odnosno prihvatljivo u irim krugovima slualaca, pre svega zato to
nikad nije eksperimentalno, krajnje ekspresivno ili subverzivno sve ono to jedan album ili pesma pominjanih Sonic Youth jeste. Njihova autonomija, dakle,
ne ukljuuje autonomiju od ekonomskog kapitala i interesa; oni nikada nee rizikovati da izdaju album po sopstvenim porivima i eljama, jer se to moda ne bi
dopalo milionima fanova irom sveta koji su navikli na uobiajenu formulu ili recept koji oekuju od dotinih bendova. Uzroci izbegavanja rizika su, s jedne
strane, iskljuivo ekonomske prirode. Grupe iz redova priznatog undergrounda
ili potpunog undergrounda rizikuju simboliki kapital, loe kritike muzikih kritiara iz nia-medija ili publike. Rizici mainstream grupa su pak, enormne kolii13
Za itateljke Vogue-a underground asocira na neobino, drugaije, slobodno, osobeno i

kreativno. Meutim, harizmatinost Kim Gordon, kao i drugih predstavnika/ca undergrounda,
upravo je egzotina zbog njihovog razlikovanja i opiranja mainstreamu u muzici, drutvu,
rodnim ulogama, svakodnevnom ivotu.
14
Namenjenih potkulturnoj publici, tj. traenim novim ciljnim grupama, koje se razlikuju od
mainstream publike po koliini kulturnog, odnosno potkulturnog kapitala.
194
Mirjana Ognjanovi
ne uloenog novca, trokovi proizvodnje, veliki promotivni budeti, trokovi internacionalne distribucije, itd. itavog proizvodno-potroakog lanca.
Ipak, ovim se grupama ne moe odricati kreativni potencijal ili ostvarena
kreativnost, autorski peat, talenat i umee. Zbog tih kvaliteta, oni se mogu pojavljivati i u nia-medijima, mada opet u ogranienoj meri, ili pak u onim nia-medijima koji su otvoreniji prema iroj publici i manje avangardnim ukusima.
Rok-grupa koja predstavlja najbolji primer sloenih i iznijansiranih odnosa
izmeu priznatog undergrounda i priznatog mainstreama jeste Nirvana. Ova je
grupa takoe poela u undergroundu, gde je od samih poetaka izazvala izuzetnu panju svojom energinom ekspresivnou unutar posustalog gitarskog
buntovnitva baziranog na nasleu postpanka i osamdesetih. Veoma brzo ovaj
bend potpisuje za veliku izdavaku kuu (Geffen Records), a besomuno emitovanje hita Smells like Teen Spirit na MTV-u odjeknulo je u krugovima underground oboavatelja kao neprevaziena izdaja i prodaja. Nirvana je opisivana kao poslednji veliki rok-bend i ta eshatoloka prizma je pojavljivanju na
MTV-u davala dodatnu teinu. Upravo zbog svoje energije i entuzijazma ovaj
trio je uneo sveinu u scenu u kojoj je sve vie dolazilo do iscrpljivanja i ponavljanja (u muzikim idejama i reenjima, politikim stavovima, stalnim problemima sa drogom, suprotstavljanju establimentu uvek na nivou individualnog i
grupnog protesta, a nikad sa stvarnim promenama itd). Zbog svega toga, njihovo potpisivanje za korporaciju, ostvaren ekonomski kapital i pojavljivanje u masovnim medijima za underground publiku je bilo strano i neoprostivo. Meutim,
jo je interesantnija injenica da pomenuti bend potpisivanjem za Geffen nije
izgubio autonomiju, a kreativnost, energija i ekspresivnost su bili na vrhuncu.
Sporni album Nevermind, koji su izdali kod Geffena, ispunio je sve kriterijume
koje je postavljala zahtevna underground publika. Uzroci stranih napada na
Nirvanu zbog prodaje lee u poznatoj potkulturnoj matrici i ideolokom klieu
muzikih potkultura: Nirvana se prodala Drugima, tj. izvan svoje probrane publike tako to je, zahvaljujui masovnim medijima i muzikoj industriji (pre svega
promociji i distribuciji), postala dostupna svakom. Tajnost, opskurnost i unutarpotkulturna hermetinost je postala transparentna. Underground je, reima
Sare Tornton, dobio poljubac smrti.
Pomenuti primer ilustrativan je ne samo jer pokazuje komplikovane meuodnose autonomije, ekonomskog, kulturnog i simbolikog kapitala koji ne moraju jedan drugi iskljuivati, ve i zbog toga to pokazuje meusobnu proetost
sfera muzike (kulturne) proizvodnje i potronje u savremenom multinacionalnom, korporativnom, globalnokapitalistikom kulturnom okruenju.
Samoubistvo frontmena Kurta Kobejna dodatno potcrtava znaaj koji Nirvana ima za svaki teorijski pokuaj bavljenja popularnom kulturom i potkulturom.
Pripadnici underground publike, koji su njega i itavu grupu s prezirom omalovaavali, odjednom su poeli da itavu stvar posmatraju iz drugaijeg ugla,
izraavajui otvoreno kajanje zbog svog prezira. U potkulturnim diskursima Kurt
195
Kobejn je postao heroj, a njegova smrt vrhunski izraz otpora mainstreamu, industriji i masovnim medijima. ak je i nain na koji je oduzeo sebi ivot postao predmet estetizovanja i ideologizacije. Tako je potkulturna ideologija in samoubistva
videla kao simboliku poruku kojom Kobejn nije eleo da raznese na komadie
svoj lik, ve imid velike rok-zvezde, kakvim sebe nije eleo da vidi. Iako je sluajui njegove tekstove i muziku koja ni u jednom trenutku nije gubila onaj larpurlartistiki, bezinteresni i isto ekspresivni peat, zaista mogue potvrditi da je ostao
veran undergroundu, ovakva tumaenja su ipak izrazito ideologizovana. Paradigma raznesenog imida optereena je najfinijim distinkcijama potkulturnog
kapitala obrazovanog u suprotstavljanju i dominantnom drutvu, njegovom sistemu i institucijama, i svim Drugima koji nisu dovoljno sofisticirani (kao pripadnici
underground potkultura) da to proniknu. Tako je Kurt Kobejn od Izdajnika postao
rtva koja simbolizuje itavu eksploatatorsku i kooptirajuu hegemoniju olienu
u muzikim korporacijama i masovnoj kulturi.
Elektronske dens-kulture su upravo svojom politikom anonimnosti pokuale da prevaziu zamke korporacija. Politika anonimnosti podrazumevala je da
se DJ-u ne navodi ime, ili se njegov identitet krije ispod pseudonima, koji se esto menjaju. Meutim, ova je potkultura jo bre uplovila u mainstream, a nepoznati DJ-evi su postali internacionalne zvezde.15
Svi navedeni primeri su prikazani tek u osnovnim crtama s namerom da se
ilustruje kompleksnost veza unutar pojedinih polja i podpolja muzike proizvodnje, kao i njihove meusobne veze, odnosi izmeu ostalih polja, te odnosi izmeu sfera kulturne proizvodnje i potronje. Ostaje samo da se naglasi da je usled
kompleksnih odnosa popularnu muziku, film i televiziju nuno posmatrati kao
Nova polja kulturne proizvodnje unutar kojih je mogue na nov i distinktivan nain razraivati Burdijeove analize tenzija izmeu masovne i ograniene proizvodnje (Hesmondhalgh, 2006: 222).
Zakljuak
Burdijeov doprinos teorijskom prouavanju potkultura je neupitan, iako se
on sam nije eksplicitno bavio potkulturama. Njegove teorije kulturne potronje i
proizvodnje otvaraju nova polja prouavanja i u analizu uvode nove fenomene,
to je promaklo istraivaima kulturnih studija, kao i novijim istraivanjima, u
fokusiranju na simboliki znaaj odee ili potroakih navika mladih u potkulturama. Umesto da prave jasna poreenja, odmeravaju socijalne i ekonomske
faktore i suprotstavljaju etike i politike probleme umeane u velianje kulture
jedne drutvene grupe nad drugom [i jednog kulturnog fenomena nad drugim,
M.O.], oni su prizvali himeru negativnog mainstreama (Thornton, 1996: 93).
S obzirom na to da je re o kompleksnoj problematici, na ovom mestu je
procese i fenomene (prethodno prikazane u kratkim crtama) potrebno konkret15
Za detaljnije razmatranje ove problematike v. Bogunovi (2005), Techno potkultura: Underground identitet, mediji i ideologija u potkulturama.
196
Mirjana Ognjanovi
no primeniti, odnosno rezimirati u emu je znaaj Burdijeovih teorija kulturne

potronje i proizvodnje u prouavanju potkultura.
Dakle, uvoenjem fenomena muzike proizvodnje u prouavanje potkultura, odnosno proirivanjem koncepata Burdijeove teorije kulturne potronje kako
ih primenjuje Sara Tornton, otkriva se da je osnov kredibiliteta, identiteta i potkulturnog kapitala pripadnika potkulture i umetnika njihov relativno nezavisan
status (esto ideologizovan) i distinktivnost od kapitalistikih mehanizama i strategija korporacija voenih interesom, profitom i komercijalnou. Samim tim,
pojam potkulturnog kapitala dobija realne osnove u praksi: pojedinac (autor i pripadnik potkulture) je u onolikoj meri hip, ukoliko, na primer, slua grupe, autore,
DJ-eve koji su nezavisni, underground i koji, konano, nisu mainstream.
Sara Tornton uoava da potkulturni kapital ne ukljuuje samo muziki ukus,
frizuru ili stil plesa, ve da su upravo kolekcije dvanaestoinnih singlova izraz
otpora mainstreamu i odanosti undergroundu tajnom, opskurnom, malom krugu poznavalaca i potovalaca. Ipak, ona ne uspeva da uoi znaaj kulturnih promena i posledica koje one imaju na potkulturne distinkcije, kapital i hijerarhije.
Posledica kulturnih promena i procesa jeste promena kvaliteta i obeleja hip
statusa u potkulturi, koji poinje da ukljuuje i znanje/upuenost o procesima
koji se deavaju u muzikoj industriji (koji je DJ ili grupa potpisala za muziku
korporaciju i prodala se, koje su muzike etikete nezavisne, koje su i u kakvim
partnerskim ugovorima sa korporacijama, koliko sve to na kraju utie na njihovu
autonomiju ili popularnost, itd).
Rezultat svih ovih procesa su izuzetno sloene distinkcije s obzirom na koje
pripadnici potkultura, muziki anrovi ili autori/izvoai mere svoju potkulturnu
vrednost, kapital ili identitet. Posledica svega toga su, takoe, jo sloenije hijerarhije koje presecaju svaku, pa tako i klupsku (pot)kulturu. Klaberu je 1993. godine, na primer, hip status obezbeivalo mnogo manje znanje ili upuenost od onog
koje je potrebno dananjim klaberima da bi bili hip ili cool. Fragmentacija anrova
kao posledica promena i u kreativnom i proizvodnom procesu, na primer, proizvodi fragmentaciju distinkcija, a sve to vodi potrebi za stalnim redefinisanjem osnovnih pojmova i fenomena na kojima je utemeljen potkulturni kapital. Ono to je u
jednom trenutku underground, vrlo brzo moe postati (i postaje) mainstream.
Rok-kultura, a pogotovo pank i post-pank nisu bili u tolikoj meri optereeni ovim
turbulencijama. Za dens-kulturu ovo je zastraujua realnost i svakodnevica.
Burdijeova teorija kulturnog stvaralatva je ipak samo u ogranienom vidu
primenljiva u bavljenju popularnom kulturom i potkulturama uopte. Navedena
ogranienja i kritike tiu se kulturnog i drutvenog konteksta potkultura, te nemaju nameru da kritikuju itav domen njegove teorije kulturnog stvaralatva.
Meutim, uprkos ogranienjima, Burdijeove teorije imaju daleko vie potencijala
za primenu u prouavanju mnogih kulturnih fenomena i kultura mladih od teorija
koje su se njima bavile. Najznaajniji doprinos Burdijeove teorije kulturnog
stvaralatva je analiza autonomije i uoavanje veza meu poljima, a najvee
197
ogranienje zanemarivanje podpodela i dinamike unutar podpolja kulturnog

stvaralatva za iroku publiku.
Zbog toga, kao i usled ostalih navedenih ogranienja, Burdijeova teorija je
samo jedno od polazita koje bi budue teorije popularne kulture morale primenjivati u svom pokuaju da teorijski analiziraju taj sloen i kljuan segment
savremenog drutva. Nedostaci Burdijeove teorije jasno pokazuju koliko je neophodno u obzir uzimati razliite teorije, ne samo iz domena sociologije, ve
svih relevantnih izvora razliitih naunih disciplina. Poslednjih godina su primetni pokuaji autora iz razliitih oblasti (nauke, umetnosti i novinarstva) da sa svojih pozicija tretiraju ove promenljive i specifine dinamike unutar kultura mladih i
potkultura. Meutim, svi ovi napori posmatrani zajedno su neznatni, uzimajui u
obzir u kolikoj su meri kulture mladih i posleratne potkulture danas postale sastavni deo globalne kulture i svakodnevnog ivota zapadnih drutava, kao i svih
drutava koje svoju kulturu obrazuju po zapadnim uzorima.
U naem veno tranzicijskom drutvu na univerzitetima nema katedri ili barem izbornih programa koji bi se bavili popularnom kulturom. Takoe ne postoji
nijedan domai muziki asopis,16 nijedna ozbiljnija prodavnica ploa (i sve to u
skladu sa borbom protiv piraterije).17 U drutvu u kome se mladi pominju samo u
domenu licitiranja hiljadama pametnih koji su otili, ostatak mladih ne toliko pametnih i, reklo bi se, uopte ne naroito vanih potpuno je zaboravljen. Njihove
kulture i potkulture nisu samo na evropskoj i svetskoj margini, nego su osuene
na hermetinost i plagijate. Domae drutvo ne samo to ne obezbeuje nunu
spoljnu dinamiku (uticaj izdavakih kua koje su potpuno marginalizovane, niai mikro-medija, kulturnih prostora) bez kojih kultura ne moe da se razvija, nego
su posledice jo dalekosenije. itavim je generacijama onemogueno da se
kreativno razvijaju, te postaju ili pasivni sluai i pobornici stranih trendova ili im
se nudi ruiasta kultura. Ili, na kraju krajeva, mogu da odu.
Literatura
Benson, Rodney (1999): Field Theory in Comparative Context: A New Paradigm for Media Studies, Theory and Society, 28: 463-498.
Bogunovi, Mirjana (2005): Techno potkultura: Underground identitet, mediji i
ideologija u potkulturama, Diplomski rad, Filozofski fakultet u Beogradu,
Odeljenje za sociologiju.
Burdije, Pjer (2003): Pravila umetnosti, geneza i struktura polja knjievnosti,
Novi Sad: Svetovi.
16
U poslednjih par meseci je pokrenut jedan asopis, postoji i internet asopis Popboks, ali
sve se to ne moe porediti sa znaajem, uticajem i vrednou nekadanjeg Duboksa, a naroito asopisa Ritam ili hrvatske Heroine Nove, kasnije samo Heroine.
17
Vie o domaim potkulturama, a naroito interesantnoj i rairenoj domaoj dens-potkulturi,
distinkcijama, dinamici i domaim specifinostima, takoe v. u: Bogunovi (2005), Techno
potkultura: Underground identitet, mediji i ideologija u potkulturama.
198
Mirjana Ognjanovi
Couldry, Nick (2003): Media Meta-Capital: Extending the Range of Bourdieus

Field Theory, Theory and Society, 32: 653-677.
DJ Surgeon, www.chillout.co.yu
Fowler, Bridget (2001): Pierre Bourdieu, u: A. Elliott and B. S. Turner (eds.),
Profiles in Contemporary Social Theory, London, Thousand Oaks, New
Delhi: Sage Publications.
Hall, Stuart and Jefferson, Tony (eds.) (1976): Resistance Through Rituals:
Youth Subcultures in Post-war Britain, London: Unwin Hyman.
Hall, Stuart (1992) The Question of Cultural Identity, in: S. Hall, D. Held and T.
McGrew (eds.), Modernity and Its Futures, Cambridge: Polity Press.
Hebdid, Dik (1980): Potkultura: znaenje stila, Beograd: Rad.
Hesmondhalgh, David (1998): The British dance music industry: a case study of
independent cultural production, British Journal of Sociology, 49(2): 234-251.
Hesmondhalgh, David (1999): Indie: The institutional politics and aesthetics of
a popular music genre, Cultural Studies 13(1): 34-61.
Hesmondhalgh, David (2006): Bourdieu, the Media and Cultural Production,
Media, Culture and Society, Vol. 28(2): 211-231.
Morley, David and Robins, Kevin (1995): Spaces of Identity, Global Media, Electronic Landscapes and Cultural Boundaries, London and New York: Routledge.
Negus, Keith (1999): The Music Business and rap: between the street and the
executive suite, Cultural Studies 13(3): 488-508.
Perasovi, Benjamin (2001): Urbana plemena, Zagreb: Hrvatska sveuilina
naklada.
Straw, Will (1991): Systems of articulation, logics of change: Communities and
scenes in popular music, Cultural Studies 5(3): 368-388.
Thompson, John B (1991): Editors Introduction, in: Pierre Bourdieu, Language and Symbolic Power, Cambridge: Polity Press.
Thornton, Sarah (1996): Club Cultures: Music, Media and Subcultural Capital,
Middletown: Wesleyan University Press.
BEYOND BOURDIEU: THE CONCEPT OF SUBCULTURAL CAPITAL AND

THE STUDY OF SUBCULTURES
Summary: Two basic theses are set forth in this paper: first, that the adoption of the
concept of subcultural capital (as a form of cultural capital) results in an understanding of
youth subcultures as hierarchized, stratified and fragmented cultural phenomena. Second, that the study of such hierarchized subcultural phenomena, and subcultural capital,
is possible only if an analysis of the dynamic relation between subcultural and economic
capital, most prominent in the field of cultural production, is included. Through examining
199
distinctions and subcultural capital the foundations of subcultural ideology are defined,
whereby the entire subculture is seen as a comprehensive, distinctive and peculiar cultural phenomenon. By the same token, we obtain a basis for studying cultural change, i.e.
the dynamic of the (sub)cultural phenomenon. In the first part of the paper the applicability of the concept of cultural capital is explored, as well as the theoretical and operational
usability of the concept of subcultural capital in studying subcultural phenomena. In the
second part the importance of studying the sphere of cultural production (music industry)
is emphasized, leading in the third part to a discussion of the applicability of Bourdieus
theory of cultural creativity on studying youth subcultures.
Key words: subcultural capital, distinctions, subculture, cultural production, dance
culture.
Ana Bireev
Beograd
Burdijeova teorija muke dominacije*
Saetak: Pitanje odnosa izmeu rodova kod Burdijea najee se vezuje za njegovu knjigu
Vladavina mukaraca. U pomenutoj knjizi, analiza objektivnih struktura koje doprinose reprodukciji odnosa izmeu rodova zaista je skromna. Meutim, u delima koja su objavljena
pre Vladavine mukaraca detaljna analiza objektivnih struktura, odnosno mehanizama poput porodice, kole, crkve i drave koji posreduju odnose dominacije, gotovo uvek je prisutna. Upravo je ovaj aspekt Burdijeovog istraivanja muke dominacije osvetljen u ovom radu.
Posebna panja je posveena vezi klasnih i rodnih odnosa, kao i prouavanju ovih odnosa u
porodici, koli, na tritu rada, na tritu lingvistikih razmena, kroz studije ukusa i stilova
ivota. Na kraju je data kratka analiza doprinosa i nedostataka Burdijeove teorije roda.
Kljune rei: muka dominacija, rod, klasa.
Uvod
U savremenim sociolokim teorijama Burdijeov konceptualni sistem je esto
i iroko rabljen, u sociolokim kolama najrazliitije provenijencije. To ne treba da
udi, budui da Burdije svoje polazite gradi oslanjajui se na klasike socioloke
misli (Veber, Marks, Dirkem) i razvija ga osvrui se na socioloke, filozofske i
antropoloke pravce uz koje stasava (egzistencijalizam, strukturalizam, fenomenoloke orijentacije, etnometodologija, simboliki interakcionizam, postmodernizam i u okviru njega poststrukturalizam). Neki od pojmova poput habitusa, polja,
prakse, tipova kapitala, muke dominacije takoe, obeleili su teorijski opus ovog
autora, ali i radove mnogih savremenih sociologa koji esto prihvataju pomenute
pojmove kao polazite vlastitih saznajnih pregnua. Sam Burdije je svoj kategorijalni aparat, uz naknadna preispitivanja, ali gotovo uvek bez znaajnih izmena
poetnih postavki, prenosio i primenjivao u empirijskim istraivanjima kojima je
rukovodio, to je moglo samo potvrditi i ojaati njegova osnovna polazita. Zato
slobodno moemo govoriti o burdijeovskoj paradigmi, kao celini ontoloko-epi*
lanak je raen u okviru naunoistraivakog projekta Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji: civilizacijske pretpostavke, stvarnosti i izgledi za budunost, koji finansira Ministarstvo nauke i
zatite ivotne sredine Republike Srbije (br. 149031).
200
Ana Bireev
stemolokih i teorijsko-metodolokih shvatanja (T. Kun), koja danas svoju promociju doivljava kroz radove direktnih nastavljaa Burdijeove kole, ali i kroz radove ireg kruga poklonika, isto koliko i kroz radove njegovih kritiara, koji,
naalost, vie ne mogu da polemiu sa Burdijeom, ali im zato njegova zaostavtina prua dovoljno povoda za ustre rasprave i nikad razreene dileme. Mnogi
pojmovi ovog autora izloeni su razliitim, nekad oprenim interpretacijama, a
sam autor ih je, uglavnom ponukan potrebom da se brani od optubi za strukturalizam, nanovo promiljao, i veoma retko korenito menjao. Izlaganje koje sledi
nema ambiciju da Burdijeov pristup oslobodi dvosmislenosti i nedoumica koje su
mu inherentne. Bez njih bi burdijeovska paradigma bila hermetina i osuena na
zaborav. Ne samo da osnovni pojmovi ovom prilikom nee biti objanjeni (poi
emo od toga da su manje-vie poznati), ve e Burdijeova teorija muke dominacije biti predstavljena temom koja je zapostavljena u teorijskim osvrtima koji se
bave Burdijeovim promiljanjem rodnih odnosa. O emu je, zapravo, re?
Jedino delo koje je Burdije u celosti posvetio mukoj dominaciji jeste delo kod
nas prevedeno kao Vladavina mukaraca (Burdje, 2001). Osvrti na Burdijeov rad
kao teoretiara roda uglavnom se odnose upravo na pomenutu knjigu, pri emu
se zanemaruju njegova dela koja su prethodila objavljivanju ove knjige, a koja se
uvek, u manjoj ili veoj meri, dotiu problematike rodnih odnosa. U Vladavini mukaraca Burdije je, premda je nastojao da d sveobuhvatno objanjenje rodnog
poretka, dakle, da demistifikuje principe drutvenog konstruisanja i ovekoveavanja rodova i rodnih podela kao prirodnih, te da razotkrije strategije kojima se ova
proizvoljna podela posredstvom brojnih mehanizama postvaruje, ipak veu panju posvetio subjektivnoj dimenziji rodnih odnosa, odnosno mentalnim strukturama koje, treba napomenuti, nastaju interiorizacijom i inkorporiranjem drutvenih struktura, dok je analiza objektivnih struktura prilino skromna. U radovima
koji su prethodili ovom delu, analiza rodnih odnosa bila je integralni deo analize
klasnih odnosa, odnosno prouavanja pojedinih polja drutvenog prostora koja, u
skladu sa svojom specifinom konfiguracijom, na razliite naine prelamaju drutvene nejednakosti, kako klasne, tako i rodne, te Burdije podrobno analizira objektivne strukture i mehanizme koji doprinose reprodukovanju muke dominacije.
Moj cilj je da pokaem da Burdijeova teorija roda samo sagledana u celini, kroz
njegov celokupan teorijski i istraivaki rad, moe da pretenduje na potpunost.
Sintetiki pristup i teorija roda

Sintetiki pristup Burdije primenjuje u promiljanju i prouavanju muke dominacije, istovremeno ga razvijajui i produbljujui. Vlastiti pristup kvalifikuje kao
konstruktivistiki strukturalizam ili strukturalistiki konstruktivizam i njime nastoji da prevazie redukcionizam priroen i subjektivizmu i objektivizmu i lane
antinomije koje dve oponentne vizije drutva nameu (mehaniki determinizam/subjektivni voluntarizam, struktura/akter, drutvo/pojedinac, pasivno/aktivno, objekt/subjekt, materijalno/simboliko, realizam/nominalizam) i kojim isto
201
tako tei da ukine dualizme na metodolokom planu (holizam/individualizam,

teorija/empirija, objanjenje/razumevanje, makro/mikro analiza). Ovaj pristup
primenjen u analizi muke dominacije omoguio je Burdijeu da podjednaku panju posveti, s jedne strane, prouavanju objektivnih struktura drutva koje, nezavisno od svesti i volje drutvenih agenata bilo individualnih, bilo kolektivnih
orijentiu njihove prakse i predstave tako da doprinose reprodukovanja rodnih
odnosa, a s druge strane prouavanju subjektivne dimenzije tih procesa, odnosno principa drutvene geneze misaonih i objektivnih struktura. Budui da su
strukturne konstante muke dominacije produkt istorijskog rada na proizvodnji
uvek istog, Burdije smatra da treba ponovo izgraditi istoriju istorijskog rada dezistorizacije ili, radije, istoriju neprekidnog (ponovnog) stvaranja objektivnih i
subjektivnih struktura muke vladavine koja se stalno ostvarivala od kad postoje
mukarci i ene i preko koje je muki poredak neprekidno bio u situaciji da se reprodukuje iz godine u godinu (Burdje, 2001: 115). Takav ambiciozan poduhvat
bi trebalo da obuhvati:
1) istoriju objektivnih struktura koje doprinose reprodukovanju muke
dominacije, naroito institucija porodice, kole, crkve, drave, istoriju njihovih
meuodnosa i istoriju njihovih uticaja na subjektivne strukture, odnosno istoriju
strukturnih mehanizama i strategija kojima ove institucije znaajno doprinose
objektiviranju muke dominacije. Kada Burdije analizira objektivne strukture,
tada se rodne podele sagledavaju u svetlu klasnih podela koje primarno oblikuju
individualne putanje drutvenih agenata, te su ene odeljene klasnim razlikama
i posmatraju se kao socijalno heterogena kategorija;
2) istoriju drutvenog konstruisanja razlika izmeu mukaraca i ena kojima se uspostavljaju rodovi; Burdije polazi od toga da kolektivni rad simbolike
konstrukcije vri drutveno definisanje tel tako to vetaki proizvodi podelu
izdvajajui kao bitne anatomske razlike izmeu mukog i enskog tela, a zatim
proizvoljnu podelu upisuje u tela i naturalizuje konstrukciju (bitno bioloko
svojstvo koje ene razlikuje od mukaraca jeste da imaju takav reproduktivni
sistem koji omoguuje prokreaciju, te su one predodreene i kvalifikovane da
raaju decu i brinu o njima, i one to rade zato to je to prirodno, zato to je to
njihova sutina). Iz proizvoljno konstruisane podele se dalje dedukuju sve
drutvene podele (na prvom mestu podela rada) i hijerarhijski poredak rodova
se ugrauje u osnove drutva. Kada analizira subjektivne strukture, Burdije
naglaava simboliki deficit ena u odnosu na mukarce kao njihov zajedniki
imenitelj, te ene posmatra kao socijalno homogenu kategoriju iji negativni
simboliki koeficijent proizvodi realne drutvene posledice.
U Vladavina mukaraca dato je razjanjenje simbolikog nasilja koje je u
osnovi pristajanja i ena i mukaraca na poredak rodnih odnosa. Simboliko nasilje jeste cenzurisano i eufemizirano nasilje koje se ne moe spoznati, ali koje
je prepoznato. Ono prikriva proizvoljnost ustanovljenja postojeeg odnosa snaga i odrava optu veru u legitimnost jednog poretka. Poreklo pristajanja na
202
Ana Bireev
rodni poredak lei upravo u tome to su pretpostavke na kojima taj i takav poredak poiva udaljene od svake misli koja bi ih prokazala kao arbitrarne i osporila
kao nune i prirodne; one se uzimaju zdravo za gotovo i ne dovode u pitanje.
Po Burdijeu, postoji neunitivi uticaj objektivne, rodno hijerarhizovane drutvene stvarnosti koja interiorizacijom i inkorporiranjem stvara rodno diferencirane habituse, odnosno matrice miljenja, opaanja i vrednovanja koje su kroz
polno diferencirajue prakse ukljuene u tumaenje, organizovanje i kreiranje
iste te stvarnosti koja ih proizvodi. Pristajanje na simboliko nasilje nastaje
usled slaganja konstitutivnih struktura habitusa dominiranih i strukture odnosa
dominacije na koju se oni primenjuju, te dominirani (u ovom sluaju ene) mogu
sagledati karakter svog odnosa sa dominantnima (u ovom sluaju mukarcima)
samo kroz konceptualne sheme i kategorije koje poretku muke dominacije idu
u prilog, bez ikakve mogunosti izbegavanja logike koja mu je imanentna. Inkorporiranjem objektivnih struktura nastaju i muki i enski hexis, telesne dispozicije koje se ispoljavaju kroz odreene naine dranja, govora, odevanja i ponaanja u svakodnevnim ophoenjima i aktivnostima. Ova disciplina uma i tela
plod je nesvesnog legitimisanja muke dominacije koje se neguje poput najsvetije tradicije. Kontinuirani istorijski rad kolektivnog i individualnog nesvesnog
obezbeuje reprodukovanje rodnih odnosa kroz vekove. Stoga Burdije posee
za primerom kabilskog drutva kao pogodnim instrumentom arheologije istorijskog nesvesnog i knjigom Virdinije Vulf Ka svetioniku, kako bi potvrdio svoju
tezu o mukoj dominaciji kao transistorijskoj konstanti.
Kao to vidimo, Vladavina mukaraca se mnogo vie bavi drutvom u nama
no drutvom van nas. U nastavku izlaganja bie predstavljena Burdijeova analiza objektivnih struktura koje doprinose odranju postojeeg rodnog poretka, a
koju sreemo u gotovo svim njegovim delima. Meutim, najpre mora biti predoeno Burdijeovo shvatanje odnosa klasnih i rodnih podela, pri emu emo se
zadrati samo na mestima gde ih Burdije direktno dovodi u vezu.
Klasa i rod
Klasa je kod Burdijea odreena strukturom odnosa meu svim relevantnim
svojstvima kroz koju ta svojstva, kao i njihovi stvarni efekti na prakse, tek dobijaju
znaenje (Bourdieu, nav. prema: Spasi, 2004: 240). To znai da za njega klasa ili jedna frakcija klase nije definisana samo poloajem u odnosima proizvodnje tako da moe biti prepoznata preko indikatora poput profesije, prihoda ili
nivoa obrazovanja, ve i preko izvesnog sex-ratio-a, preko utvrene distribucije
u geografskom prostoru (koja nikada nije drutveno neutralna) i preko celog jednog skupa pomonih karakteristika koje, kao preutni zahtevi, mogu funkcionisati kao stvarni principi selekcije ili iskljuenja, a da nikada ne budu formalno objavljeni (to je sluaj, na primer, kod etnike ili polne pripadnosti) (Bourdieu, 1979:
113). Zato se u odreenju klasa Burdije oslanja na zvaninu nomenklaturu socioprofesionalnih kategorija preuzetu od INSEE (francuski Institut za statistike i
203
ekonomske studije), ali i na istraivanja kojima je rukovodio. Na osnovu koliine

kapitala, kompozicije kapitala (relativna koliina pojedinih tipova kapitala ekonomskog, kulturnog, socijalnog, simbolikog u ukupnom kapitalu) i naina na
koji ove dve dimenzije evoluiraju u toku vremena, on prepoznaje tri klase: 1) dominantnu klasu (s dve frakcije dominantnom i dominiranom), 2) sitnu buroaziju (koja ima tri frakcije sitnu buroaziju u opadanju ili tradicionalnu sitnu buroaziju, sitnu buroaziju iji su pripadnici angaovani na izvrilakim poslovima i
novu sitnu buroaziju) i 3) dominiranu klasu. Dakle, da bi konstruisao klase i
frakcije klasa kao jedinice analize, on ne uzima u obzir samo profesiju i/ili nivo
obrazovanja pojedinih lanova klase, nego i njihov pol, njihovu starost, mesto
stanovanja i druge indikatore klasnog poloaja. Principi sekundarne podele (poput nacionalnosti ili pola) koji imaju sve anse da budu ignorisani u uobiajenim
analizama isto tako dugo koliko nisu sluili kao osnova za bilo kakav oblik mobilizacije, oznaavaju potencijalne linije podele prema kojima jedna grupa drutveno percipirana kao jedinstvena moe da se raspadne, na nain vie ili manje
dubok i trajan (ibid.: 118). Svi sekundarni faktori, izmeu ostalih i pol, koji ulaze u
sistem konstitutivnih determinacija klasnog poloaja meusobno su hijerarhizovani jer imaju razliitu funkcionalnu vanost i vrlo nejednaku strukturalnu efikasnost, a grupe mobilisane na osnovu nekog sekundarnog kriterijuma (kao
pol i starost) imaju sve anse da budu ujedinjene manje trajnim i manje dubokim
slinostima i solidarnou, nego grupe mobilisane na osnovu fundamentalnih
determinanti poloaja (ibid.: 118). Pol je, premda sekundarna, veoma vana dimenzija klase. Tako su osobine pola neodvojive od osobina klase isto kao to je
mlad limun neodvojiv od svoje kiseline (ibid.: 119).
Poznato je da kod Burdijea podeavanje dispozicija prema zahtevima koji
su upisani u drutveni poloaj ima za posledicu relativnu homogenizaciju dispozicija onih pojedinaca koji zauzimaju sline ili iste poloaje u drutvenom prostoru i spontano usklaivanje njihovih praksi. Ono to skupinu pojedinaca ini
klasom, jesu upravo njihovi orkestrirani habitusi koji u harmoninom sadejstvu
potvruju kolektivne strukture koje ih proizvode. Habitusi su primarno klasni habitusi, ali su oni isto tako polno diferencirani i polno diferencirajui. Istorijskim
radom rodne socijalizacije drutveni agenti bezuslovno stiu fundamentalne dispozicije koje podrazumevaju proizvoljno konstruisanu razliku izmeu mukaraca i ena, koja prve stavlja u poloaj nadreenosti, a drugima pripisuje poloaj
podreenih. Poetna objektivacija ovih razlika se ostvaruje u parovima suprotnosti koji se izgrauju na osnovu apostrofiranih razlika izmeu polova, a koje
slue kao konceptualizujue i organizujue naelo stvarnosti. Poput klasnih, rodni habitusi se stiu primarnom socijalizacijom u porodici, tokom vremena odravaju i obnavljaju intenzitet svog dejstva i oblikuju sva trenutna i budua iskustva
drutvenih agenata, individualnih i kolektivnih. Habitusi, kao klasni i rodni, formirani su tokom kolektivne istorije, stiu se tokom individualne istorije i deluju kroz
praksu i za praksu (Bourdieu, 1979: 545). Sadejstvo klasnih i rodnih habitusa
podrazumeva dvostruku orkestraciju habitusa koja proizvodi klase i njima inhe-
204
Ana Bireev
rentne rodne poretke kao realne socijalne kategorije. Odatle sledi da je poloaj
ena, zbog simbolikog preimustva mukaraca u svakoj od postojeih klasa,
unapred osuen na dodatnu degradaciju u odnosu na poloaj mukaraca iz njihove klase kao to je poloaj ena koje, na primer, pripadaju dominiranoj klasi
gori u odnosu na poloaj ena koje pripadaju dominantnoj klasi, jer se ove prve
socijalizuju i deluju u skladu sa znatno ogranienijom strukturom mogunosti i
kobno su saivljene sa predstavama koje im namee njihov drutveni poloaj.
Klasno-rodnu koaliciju Burdije problematizuje kroz brojna istraivanja i teorijske
radove koji su posveeni analizi pojedinih polja: porodice, podele rada u kui i
van nje, kolskog sistema, naroito univerziteta, trita rada, zatim umetnikog i
knjievnog polja i s njima povezanih klasno determinisanih ukusa, ekonomije
lingvistikih razmena, birokratskog polja, politikog polja.
ene, porodica, podela rada u domainstvu

Porodica je drutvena fikcija, ona je proizvod drutvene konstrukcije. Meutim, ona je realna, kae Burdije, u tom smislu to je kolektivno prepoznata.
Princip njene konstrukcije je sam drutveno konstruisan, a dele ga i usvajaju svi
drutveni agenti, individualni i kolektivni. Kada se u istraivanjima ili statistikim
izvetajima porodica tretira kao osnovna elija drutva ili, pak, kada se veini
lanova drutva ona namee kao neizostavan ivotni cilj koji usmerava njihove
prakse, vri se objektivizacija rada konstrukcije drutvene stvarnosti i porodica
nanovo zadobija svoju realnu dimenziju. Korespondencija objektivnih i mentalnih struktura uspostavlja doksino iskustvo sveta, a porodica je u srcu te oiglednosti jer se predstavlja kao najblia prirodnom stanju stvari. Neupitno pristajanje na odreene oblike miljenja i sisteme klasifikacija ili, kako to Burdije
ponekad naziva, povodei se za Dirkemom, logiki ili moralni konformizam,
raa realne drutvene posledice kroz drutvenu kodifikaciju konstrukcija i organizovanje svih praksi spram tih konstrukcija kao najtrajnijih, najstabilnijih,
najstvarnijih drutvenih tvorevina. Postvarenju fikcije doprinosi u najveoj meri
drava kroz zvanino proklamovana imenovanja koja su drutveno poznata i
prepoznata, zvanine kategorizacije stanovnitva koje podrazumevaju porodicu kao primarnu organizacionu jedinicu i kroz politike i socijalne aranmane
koji se odnose na porodicu i favorizuju je kao najispravniji, najmoralniji, najfunkcionalniji i najhumaniji oblik suivota; porodica je zaista jedna fikcija, jedan
drutveni artefakt, jedna iluzija u najprostijem smislu te rei, ali jedna dobro utemeljena iluzija, zato to, budui da je proizvedena i reprodukovana uz garanciju
drave, ona u svakom trenutku dobija od drave sredstva da postoji i da se
izdrava (Bourdieu, 1994: 145).
Rad institucionalizacije porodice nastoji da je izgradi kao telo trajno utemeljenu grupu koja se, zvaninim inom imenovanja i kodifikacijom tog imenovanja na osnovu drutveno poznatih i prepoznatih kriterijuma, integrie unutar
sebe i distingvira od grupa koje su drugaije oznaene i imenovane, a koja
205
uspostavlja istinsku solidarnost simbolikih interesa svih lanova grupe, vri

poistoveivanje individualnih identiteta sa kolektivnim identitetom i nalae potinjavanje zahtevima reprodukcije tela, odnosno njegovog identiteta koji poiva
na solidarnosti (Bourdieu, 1985: 72-73). Porodica zato ima drutvenu potvrdu da
je jedinstven i harmonian entitet koji je zasnovan na neuslovljenoj ljubavi, privrenosti, brizi, panji, solidarnosti, bezinteresnom pomaganju. Svakodnevni
praktini rituali treba da demonstriraju uzajamnu naklonost i ljubav lanova porodice, postaju obaveza koja se ne vidi kao takva jer je diktirana steenim ljubavnim dispozicijama, a svaki lan se saivljava sa duhom porodice generatorom privrenosti, velikodunosti, panje (Bourdieu, 1994: 140). Na taj nain,
porodica se svim drutvenim agentima namee kao element konceptualnih shema i podela u drutvu koje se oslanjaju na te iste sheme, tj. ona je sastavni deo
kognitivnih struktura, ali se namee i kao generator oseajnog kompleksa koji
obezbeuje koheziju i opstanak porodine grupe, tj. ona je produkt oseajnih dispozicija. Ova tenja da se integrisanost porodine jedinice totalno ostvari i da se
stalno odrava kao takva, konstituie je kao telo; podrazumeva se da se u
skladnoj porodici individualni interesi lanova poklapaju sa kolektivnim interesima porodine grupe. Meutim, kada deluju neki dezintegrativni faktori, bilo
spoljni, bilo unutranji, porodica postaje polje u kome se odvija borba meu njenim lanovima za ouvanje ili promenu odnosa sile, fizike, ekonomske i simbolike; u sluaju porodinog nesklada individualni interesi dobijaju primat u odnosu na kolektivne. Ovaj potencijal porodice da bude prestruktuirana u skladu sa
individualnim, ponekad konfliktnim interesima lanova najee ne moe da se
razvije. Burdije smatra da bi jedan od razloga mogao biti taj to muka dominacija nalae integraciju porodine grupe i ne dozvoljava da se porodica od tela
pretvori u polje (ibid.: 141).
Upravo su za odranje kohezije ue i ire porodice zaduene ene kao supruge, koje kroz redovne kontakte i posete ili izuzetna okupljanja povodom
raznih proslava nastoje da porodicu dre na okupu, pa ak i da proire rodbinsku mreu, da time odre i poveaju socijalni kapital porodine grupe i da
obezbede to iri sistem podrke, materijalne i emocionalne, ako se za njom
ukae potreba. Meutim, najee se ovo zalaganje ena vidi kao akt njihove
dobre volje ili odraz njihove plemenite enske prirode, a ne kao rad koji je veoma naporan, odgovoran i koji treba ceniti i nagraditi. Isto tako se ne vidi korist
koja proizlazi iz njihovog estetskog rada na odravanju i ulepavanju sebe, ali i
svih lanova porodice koje one neguju i oblae, rada na ureenju kue, dekorisanju, kupovini nametaja, odravanju bate, gajenju cvea... (Burdje, 2001:
135). Ove strategije predstavljanja sebe i itave porodine grupe, koje su iskljuivo njihova briga, imaju za cilj pretvaranje ekonomskog u simboliki kapital, te
je na enama odgovornost da stalno odgovaraju na nove i nove zahteve trita
simbolikih dobara koji su emanacija muke volje i elje. ene su estetski objekti oblikovani prema mukoj viziji lepog i privlanog kojoj tee da se priblie, i
dalje su samo predmeti razmene na tritu simbolikih dobara kojim vladaju
206
Ana Bireev
muki zakoni. I sav njihov rad u domainstvu, koji opstaje ak i uz sve ee

zapoljavanje ena, ima funkciju da doprinese simbolikoj nadgradnji proizvodne uloge njihovih mukaraca, te je kao takav uvek drugorazredan, potcenjen,
nevidljiv, bezvredan i neplaen. Burdije primeuje da dolazi do nekih pomaka,
naroito u najfavorizovanijim drutvenim kategorijama, u pravcu sve veeg
zapoljavanja ena i njihove sve vidljivije prisutnosti u javnoj sferi, to neminovno vodi njihovom udaljavanju od poslova u domainstvu i raskidu s tradicionalnom podelom rada izmeu polova u kui; to, naravno, moe imati dalekosene
posledice, jer mlae generacije ive i edukuju se uz izmenjeni model muko-enskih uloga (ibid.: 122-124). Veliki doprinos rastereenju ena u domainstvu dala je industrija potroakih dobara sa proizvodima koji olakavaju kuvanje (gotovi i polugotovi proizvodi, mikrotalasne penice...), ienje i pranje
(poev od hemijskih sredstava do maina za pranje, usisivaa...) i slino.
Uprkos rasprostranjenom korienju jaslica i obdanita, uprkos boravku dece u
kolama koje delom preuzimaju odgovornost za njih dok pohaaju nastavu ili
druge kolske aktivnosti, staranje o deci i dalje iziskuje dosta vremena oba roditelja (ukoliko nije re o jednoroditeljskoj porodici), ali vei deo tereta pada na
ene. Burdije zapaa da je, i pored uoljivih promena u odnosima meu ivotnim partnerima u privatnoj sferi, tradicionalni obrazac podele rada meu polovima iz domainstva prenet u javnu sferu i da su ene i dalje estetski objekti koji
odgovarajuim izgledom i dranjem treba da doprinesu uveanju simbolikog
kapitala organizacija, ustanova, preduzea za koje rade.
ene i kolski sistem

Poznato je Burdijeovo stanovite, podrano rezultatima empirijskih istraivanja, da kolski sistem nije neutralna instanca, ve mehanizam dominacije, klasne i rodne, koji obezbeuje konzerviranje odnosa dominacije i konstantan
ideoloki rad na njihovoj legitimaciji. U svojim empirijskim istraivanjima posveenim obrazovnom sistemu, Burdije se prvenstveno bavio obrazovnom strukturom i odnosom koji ona uspostavlja sa studentima s obzirom na njihovo socijalno
poreklo, ali nije zanemario ni podelu studenata prema polu koja takoe odreuje
ovaj odnos. Upravo u ovim istraivanjima pokazano je kako je transformacija
obrazovnih struktura u pravcu otvaranja prema veem broju uenika bila propraena neutralizacijom njenih efekata, odnosno, onim to Burdije naziva
translacija strukture ansi za pristupanje koli. Burdijeovi nalazi potvruju znaajan porast ansi za studente koji imaju nie socijalno poreklo i za studentkinje
da se upiu na Univerzitet, ali isto tako pokazuju da se oni opredeljuju za odreene fakultete koji su manje vrednovani i, shodno tome, zauzimaju niu poziciju
u hijerarhiji fakulteta. Tako na primer, studenti i studentkinje istog socijalnog porekla imaju jednake anse da steknu visoko obrazovanje i na osnovu toga bi se
mogao izvesti zakljuak da model tradicionalne podele rada meu polovima i dominantna predstava o prirodnoj intelektualnoj inferiornosti devojaka, o njihovim
207
skromnim sposobnostima i talentima iezavaju. Meutim, devojke u mnogo

veoj meri u odnosu na studente koji pripadaju istoj klasi prave oekivane izbore,
te je indikativno njihovo veinsko prisustvo na filozofskom i filolokom fakultetu,
kojima pripada nie mesto u hijerarhiji fakulteta. Izbor devojaka je iznuen u meri
u kojoj je i samoizbor: Ako se momci i devojke jedne iste socijalne kategorije
razlikuju manje prema njihovim objektivnim ansama da pristupe visokom obrazovanju nego prema njihovim ansama da studiraju takav ili takav tip studija, to je
velikim delom zato to roditelji i same mlade devojke nastavljaju da pristaju na
jednu sliku specifino enskih kvaliteta i talenata koja ostaje podreena tradicionalnom modelu podele rada izmeu polova (Bourdieu et Passeron, 1985:
91). Odgovori na neka pitanja postavljena u istraivanju idu u prilog ovakvoj
tvrdnji, pa tako, iako studentkinje mnogo vie nego druge kategorije ena odbacuju tradicionalno definisan poloaj koji im drutvo namenjuje, u odgovorima na
pitanja koja se odnose na vienje svog poloaja, vrednovanje sebe i anticipaciju
vlastite budunosti potvruju tradicionalne predstave koje oblikuju kolektivnu budunost ovih devojaka, a Burdije ovo ilustruje odgovorima devojaka iji roditelji
pripadaju buroaziji i koje uglavnom ele da se po zavretku studija bave enskim zanimanjima (profesorke, kolski psiholozi, dekoraterke...). Uz to, izraena
je i esto eksplicitno napomenuta elja da se posvete porodici i podizanju dece, a
u skladu sa tim i elja da budu zaposlene sa pola radnog vremena kako porodica
ne bi trpela zbog posla. Studentkinje ne oseaju posebnu bliskost sa svojim studijama kako ne bi umanjile ili ak porekle deo svog identiteta koji ih vezuje za tradicionalno enske zadatke majke i supruge. U poreenju sa studentima istog porekla, one imaju skromniju predstavu svojih obrazovnih kapaciteta, izraavaju
oseaj ponienosti pred tehnikama intelektualnog rada, i premda skoro isto vremena koliko i studenti posveuju nastavnim aktivnostima i itanju obavezne literature, one mnogo ree poseu za literaturom koja nije obavezna, poput savremenih filozofskih i sociolokih dela koja bi mogla da ih se tiu i proire im vidike.
Razlika je uoena i u stepenu zainteresovanosti za politika i sindikalna pitanja,
te se manja zainteresovanost studentkinja za ovu problematiku odraava i na njihovu slabu zastupljenost u politikim i sindikalnim organizacijama (ovo drugo
Burdije povezuje sa njihovom slabom sklonou ka levim orijentacijama); one
manje itaju novine, naroito one s politikom tematikom (ibid.: 90-94). Predoeni rezultati istraivanja nam odaju sliku studentkinja kao jedne neeksponirane i
neambiciozne kategorije koja revnosno odgovara na zadatke to ih propisuje
kruti program njihovih fakulteta, izbegava sve intelektualne igrarije, avanture i
iskorake kako ne bi ugrozila garantovanu budunost i koja, demonstrirajui poslunost i servilnost, doprinosi drutvenoj konstrukciji predstave o enama
uopte, tako da savreno opravdava tradicionalnu (mukocentrinu) konstituciju
visokog obrazovanja, odnosno itavog drutva.
Otvaranje obrazovnog sistema prema defavorizovanim kategorijama proizvelo je na nivou visokog obrazovanja posledice koje donekle ponitavaju pozitivne uinke ove demokratizacije. Re je o tome da je poveanje broja onih koji
208
Ana Bireev
diplomiraju dovelo do obezvreivanja diplome, mada ne svih diploma u istoj

meri. Naime, vrednost diplome odreuje se na ekonomskom i simbolikom
tritu i zavisi od vrste diplome, odnosno vrste fakulteta koji je izdaje i odnosa
ponude i potranje za tom vrstom diplome. Masovan ulazak ena u visoko obrazovanje, naroito primetan po zavretku Drugog svetskog rata, ne samo da je
presudno doprineo devalvaciji diplome uopte, nego je, budui da je taj ulazak
bio obeleen izrazitom koncentracijom ena na pojedinim fakultetima koja se
odrava do dananjih dana (ekstremni su primeri filolokog fakulteta i farmacije), doveo do pada vrednosti upravo diploma tih fakulteta. Tako, na neki nain,
stepen feminizacije nekog fakulteta odreuje poloaj datog fakulteta u hijerarhiji
fakulteta, a time i vrednost diploma koje dodeljuje vii stepen feminizacije povlai manju vrednost na tritu. Manje cenjeni fakulteti (poput filozofskog) i discipline u okviru njih (psihologija, istorija umetnosti, na primer) utoita su pripadnika dominiranih klasa i devojaka razliitog socijalnog profila koji su preiveli
selekciju srednjeg obrazovanja, a sada prave izbore u skladu sa svojim suicidalnim potencijalom (u smislu kolskog mortaliteta). Devojke su spram deaka kao to su studenti donjih klasa spram studenata iz privilegovanih sredina
(ibid.: 94), to znai da je kategorija devojaka koje pripadaju dominiranoj klasi
dvostruko ugroena jer su one, ukoliko izbegnu eliminaciju, osuene da prave
najnunije izbore. U njihovom sluaju, socijalna pripadnost, koja je za Burdijea
najizraeniji faktor diferencijacije u studentskoj sredini, udruena sa polnom
pripadnou rezultira iznuenim izborima koji su za njih uspeh kakvi god da su,
jer je uspon ovih devojaka do visokog obrazovanja svojevrsni socijalni presedan
i uspeh sam po sebi, ali su zapravo ti izbori veito podeavanje prema kolektivnim oekivanjima da e one doiveti neuspeh. Burdije vidi ovaj hijerarhijski sistem disciplina i fakulteta, odnosno obrazovni sistem u celini, kao polje u kome
deluje jedna centifugalna sila, obrnuto proporcionalna stepenu kolskog uspeha, i jedna centripetalna sila, proporcionalna inerciji koju je jedna individua (ili
tanije, jedna kategorija individua) sposobna da suprotstavi neuspehu i eliminaciji s obzirom na ambicije drutveno definisane kao saglasne sa njenim polom i
sa njenom klasom, tj. s obzirom na modalitet svojstven njenom polu njenog klasnog etosa (Bourdieu et Passeron, 1970: 118). Dalje, poveanje broja diplomiranih rezultira njihovim poveanim prisustvom na tritu radne snage, te su ljudi
prinueni da se zbog velike konkurencije bave zanimanjima koja zahtevaju nie
kvalifikacije no to im ih potvruje njihova diploma, ili se opredeljuju za nastavak
kolovanja kako bi uveali dotad kumulirani kulturni kapital, i s njime povezan
simboliki kapital, i tako bili konkurentniji na tritu rada, to, naravno, iziskuje
nova ulaganja novanih sredstva i intelektualnog napora. Dodatno obrazovanje
je mnogo ee izbor studenata koji pripadaju dominantnoj klasi, najpre zato to
su oni najvie zastupljeni meu uspenim studentima, a zatim zato to sami
sebe smatraju predisponiranima za tako neto, te im takav izbor izgleda kao prirodan nastavak njihove obrazovne karijere. Uz to, obrazovni mehanizmi pruaju
mogunost naslednicima iz dominantne klase da, pribegavajui rekonverziji
209
ekonomskog u kulturni kapital, izbegnu deklasiranje. Studenti skromnog porekla i naroito ene iz ove kategorije, u nedostatku bilo kakvih podsticaja da postupe drugaije, osuuju se(be) na samo-eliminaciju, ukljuuju se na trite rada i
prihvataju poslove za koje su esto prekvalifikovani. Na taj nain, strukture dominacije, klasne i rodne, nastavljaju da se reprodukuju, generiui nove strategije adaptirane izmenjenim uslovima objektivne stvarnosti. Obrazovne strukture
su potporni mehanizmi ovih prilagoavanja koji, menjajui se, doprinose konzerviranju poretka dominacije.
ene i trite rada

Burdije, kao i feministike autorke Ebot i Volas (Abbott and Wallace, 1997),
uoava tri paralelna procesa na tritu rada: esencijalizaciju enskog rada
(ene su na osnovu drutveno pripisanih osobina predodreene da obavljaju
poslove u javnoj sferi koji su srodni onim poslovima koje obavljaju u domainstvu; njihova prirodna humanost i brinost ih kvalifikuje za poslove bolniarki,
socijalnih radnica...), zatim feminizaciju (na primer, slubeniki posao je usled
velike zastupljenosti ena postao enski posao) i seksualizaciju enskog rada
(telesni hexis, saobraen mukoj predstavi poeljnog i privlanog, postao je gotovo imperativ za zaposlenu enu i esto je stavljen u slubu prodaje nekog
proizvoda, uveanja simbolikog kapitala organizacije u kojoj rade...). Burdije,
slino autorima koji se bave enama na tritu rada, konstatuje da postoji horizontalna i vertikalna segmentacija trita rada. Ova prva znai da su ene koncentrisane u manje plaenim i manje cenjenim zanimanjima; naime, ima veoma
malo ena u onim zanimanjima koja se smatraju mukima i koja su istorijski
potvrena kao takva, bilo da je njihov ulazak na trite rada posredovan obrazovanjem ili ne. Vertikalna segmentacija znai da se ene zadravaju na niim nivoima u hijerarhiji odreenog zanimanja ili da im je profesionalna mobilnost ka
viim i bolje plaenim poslovima postupna i tea no mukarcima. Najbolja
potvrda nesigurnosti poloaja koji je dat enama na tritu rada je, bez sumnje,
injenica da su one uvek manje plaene od mukaraca, i kada je sve ostalo isto,
da one dobijaju manje znaajna mjesta sa istim diplomama i, naroito, da su
proporcionalno vie pogoene nezapoljenou i privremenim zapoljenjem i
radije sklonjene na mjestima na odreeno vrijeme to, pored ostalog, ima kao
posljedicu njihovo skoro sigurno iskljuenje iz igara moi i perspektiva za karijeru (Burdje, 2001: 127). Jednim delom, zato to je dosta ena zaposleno u socijalnim slubama koje su vezane za birokratsko polje, a drugim delom, zbog
loeg poloaja na tritu rada, zbog otputanja kojima su najvie pogoene,
zbog nemogunosti da se preko celog dana staraju o deci i da ih izdravaju u
periodu kada ne rade to zbog porodiljskog odsustva, to zbog nezaposlenosti,
ene veoma zavise od drave, odnosno od, kako to Burdije kae, njene leve
ruke i njene socijalne politike. Stoga su one i prve rtve ograniavanja te iste
(Bourdieu, 2001: 71).
210
Ana Bireev
ene, ukusi, stil ivota

Klasni habitusi na osnovu inkorporiranih sistema klasifikacija proizvode klasifikovane prakse podeene prema regularnostima koje su inherentne poloaju
u drutvenom prostoru, a koje su sme klasifikujue budui da se izgrauju kroz
diferenciranja i vrednovanja tih praksi. U osnovi ovih praksi je logika distinkcije
kojom se slue svi drutveni agenti da se klasiraju i da klasiraju druge. Tako kulturno polje postaje poprite borbi klasa, koje razliitim kulturnim praksama nastoje da odre razlike meu njima koje ih konstituiu i potvruju kao klase. Borba
klasa se najee predstavlja u neprepoznatljivom i eufemiziranom obliku borbe
za legitimnu hijerarhizaciju razliitih praksi, tj. borbe za drutveno klasiranje
(Bonnewitz, 2002: 85). Drutveni agenti se konzumacijom i prisvajanjem kulturnih dobara, koja su i sma klasirana, klasiraju i distingviraju meusobno u trenutku kada pribegavaju odreenoj kulturnoj praksi i manifestuju svoj ukus. Got
(ukus) je ujedno i dgot (gaenje, odbojnost), ukusi funkcioniu istovremeno
kao faktori integracije, potvrujui pripadnost jednoj klasi, ali i kao faktori iskljuenja (ibid.: 85). Svi izbori, voljni i iznueni, sve preferencije (u apercipiranim granicama objektivnih mogunosti za njihovu realizaciju) u pogledu ishrane (vrste
hrane, nain pripreme, vrste i koliine pia, nain konzumiranja i serviranja hrane, propratni rituali), u pogledu telesnog hexis-a (nega, zdravlje, odea, dranje,
ponaanje, sport), u pogledu kulture (poznavanje, praenje i bavljenje filmom,
muzikom, literarnim stvaralatvom, pozoritem, fotografijom, slikarstvom), u pogledu jezika, organizovanja slobodnog vremena, putovanja i zabave itd., konstituiu stil ivota po zahtevima upisanim u poloaj; ova ospoljavanja klasnog
habitusa su sastavni deo strategija distingviranja i predstavljaju istu ekspresivnu
intencionalnost. Burdije razlikuje tri tipa stila ivota: 1) buroaski izdvaja
se dobrim ukusom koji buroazija definie i namee kao merilo ukusa za sve
klase; 2) sitno-buroaski kulturna dobra volja u ijoj je osnovi prepoznavanje
(ne i znanje) legitimne kulture i tenja za prisvajanjem dominantne kulture uprkos
nedovoljnim kapacitetima za tako neto; sitna buroazija izgrauje stil ivota
koji odslikava stalnu tenziju izmeu nunosti da se bude vulgaran i volje da se
bude distingviran; i 3) stil ivota dominirane klase karakterie ga nuni izbor;
ne moe se poistovetiti sa kontra-kulturom, jer ne osporava legitimnost dominantne kulture, i nije kultura u klasinom smislu, ve vie rasuti fragmenti jedne
nauene kulture, manje ili vie stare (kao medicinska znanja), izdvojeni i reinterpretirani prema osnovnim principima habitusa klase i integrisani u dominantnu
viziju sveta koja ih proizvodi (Bourdieu, 1979: 459).
Ukus koji se ogleda u odreenim namirnicama koje se konzumiraju i nainu
njihovog pripremanja u tesnoj je vezi sa predstavama o kunoj ekonomiji i podeli
rada izmeu polova. Ispitanici koji izjavljuju da njihov svakodnevni jelovnik sadri
kuvano jelo, ija priprema iziskuje puno vremena, truda i umenosti, veim delom pripadaju dominiranoj klasi; oni dele tradicionalnu koncepciju enske uloge
kao domaice koja je u potpunosti posveena domu i dobar deo dana provodi
211
uz poret. Kontrast tome jesu ene koje pripadaju dominiranoj frakciji dominantne klase (podrazumeva se da su one zaposlene) koje slobodno vreme
uglavnom posveuju svojoj deci ili obogaivanju kulturnog kapitala, a ne kuvanju; ovo je i svojevrsno naruavanje provlaujue drutvene predstave o prirodnosti tradicionalne podele rada meu polovima, budui da su njihovi ivotni partneri (ako ih imaju) blagonakloni prema tako ureenom ivotu, ak i veoma
kooperativni. U dominiranoj klasi riba i voe su za mukarce nepodesna hrana,
jer se moraju uzimati sitni zalogaji i hrana se mora prinositi usnama, to na neki
nain podriva njihovu mukost koja obino nalae krupne zalogaje i puna usta;
praktina filozofija mukog tela kao vrste moi, velike, snane, enormnih potreba, strogih i brutalnih koja se potvruje u ukupnom mukom nainu dranja tela,
a naroito pred hranom, jeste u osnovi podele hrane izmeu polova, podele koja
je prepoznata, kako u praksama tako u diskursu, od strane oba pola (ibid.: 211).
Mukarcima pripada pravo da vie jedu i vie piju, poto im je kalorina hrana potrebna kako bi imali snage za teak fiziki rad; meso se u prvom redu sprema za
njih, servira im se u velikim komadima i vie puta ako poele, a ene uzimaju
manje pare i manje kvalitetnije delove mesa, jer one stvarno nemaju elju za
neim to bi mogle pojesti drugima, prvenstveno mukarcima (ibid.: 214). Status mukaraca deaci potvruju kada, po ugledu na oeve, jednim jelom dva
puta napune tanjir, a status ena devojice, po ugledu na majke, potvruju kada
ponu da se liavaju jela (smanjuju koliinu i kvalitet), deaci dok mirno sede i
jedu u ritmu koji im odgovara, devojice dok donose jela i obigravaju oko stola ne
bi li usluile svoje oeve i brau iako su prekinule svoj obrok (ibid.: 216-217).
Buroasko obedovanje se razlikuje od onog kod dominirane klase zato to se insistira na formi postoji utvreni redosled jela i ritam jedenja koji diktiraju mukarci, a kojeg svi moraju da se pridravaju; svako naredno jelo zahteva promenu dotad korienog tanjira; postoji niz ceremonijalnih pravila i ene imaju
propisanu ulogu u ritualima za stolom i oko stola, ali su one opet te koje serviraju
jela, rasklanjaju, odnose prljave i donose iste tanjire.
Telo je najoiglednija objektivacija ukusa klase koja se manifestuje na nekoliko naina: najpre, kroz dimenzije (visina, teina...), zatim kroz oblik (okruglo,
vretenasto, uspravno, pogrbljeno...) i kroz dranje, odravanje, kondiciju, zdravlje i snagu. Tela, njihova pojavnost, odea, pa i korekcije na njemu (promene
frizure, putanje brade, brkova, sve do hirurkih intervencija) zavise od ekonomskih sredstava i kulture koja podrava odreena investiranja u telo. Ono to
ini pojavu jesu simboliki znaci koji vrednost dobijaju u okviru sistema distinktivnih oznaka i postaju instrumenti u ekonomiji simbolikih dobara. Obino se telesna svojstva dominantne klase poistoveuju sa moralnim vrlinama, ona su
apsolutni kriterijum lepote i s njom povezane vrline. Tako se izvanredna lepota
devojaka koje pripadaju dominiranoj klasi naziva fatalnom, jer je pretnja postojeoj hijerarhiji vrednosti i poloaja. Odevanje kod pripadnika dominirane klase
je krajnje funkcionalno, oni nastoje da za malo novca kojim raspolau kupe
neto korisno, neto to se isplati. Kecelje i papue koje ene iz ove klase
212
Ana Bireev
nose u kui odraavaju njihovu vezanost za kuu: papuama tite tepih ili pod
od prljanja, a keceljom tite druge odevne predmete, budui da se odea koju
nose van kue ne razlikuje puno, ak je ista. Sitno-buroaske ene vie panje
obraaju na odeu koju nose van kue, pogotovo odea za posao ili za neke
sveane prilike, porodine skupove i veere sa prijateljima do kojih one dre,
mora biti kvalitetnija i luksuznija od one koja se nosi u kui. Nalazi Burdijeovog
istraivanja pokazuju da upotreba kecelje opada kako idemo uz drutvenu hijerarhiju, dok odea, odnosno broj, kvalitet i cena odevnih predmeta raste uz
drutvenu hijerarhiju.
Ulaganje u odeu i kozmetiku je proporcionalno oekivanjima materijalne i
simbolike dobiti na tritu rada gde telesna svojstva (u irem smislu rei) mogu
dobiti vrednost prilikom obavljanja profesionalne delatnosti i u profesionalnim
odnosima sa kolegama, nadreenima ili poslovnim partnerima. ene iz dominirane klase imaju manji pristup i manje ansi da uspeju u profesijama u kojima je
investiranje u telo imperativ, delom zato to nisu svesne da je lepota sama po
sebi vrednost i ne znaju u kojoj meri ona moe doprineti veem profitu na tritu
rada i tritu simbolikih dobara. Sitna buroazija (naroito nova, ije su pripadnice veinom zaposlene u profesijama vezanim za medije: novinarke, voditeljke,...) zahteva odreeno dranje sa ciljem da se distanciraju od vulgarnog
izgleda i dranja donje klase i da prikrije lano prepoznavanje dominantne kulture (njih obeleava alodoxia, heterodoksija doivljena kao ortodoksija, odnosno
prepoznavanje koje nije znanje). Zato ene sitne buroazije nastoje da potvrde
prepoznavanje dominantne predstave tela tako to joj se prilagoavaju, premda
nemaju telesni kapital da bi pretendovale na visoke profite. One su nezadovoljne svojim telom (najvie njih eli da promeni neto na glavi i nezadovoljno je
pojedinim delovima tela, uglavnom smatraju da su ti delovi preveliki), ali svesne
da je lepota profitabilna, spremne su da rade na poboljanju svoje spoljanosti,
ak i da se podvrgnu estetskoj hirurgiji. Dominantne klase veruju u vezu estetske i moralne vrednosti zato to im to verovanje namee dominantna predstava
telesnog, te se one oseaju superiornima kako zbog unutranje, prirodne lepote njihovog tela, tako zbog umenosti da ga ulepaju; lepota je za njih dar prirode i sticanje vrline kroz rad na odranju i unapreenju lepote. Vidimo da
ene buroazije i ene sitne buroazije tee da svoju pojavnost usaglase sa legitimnom predstavom o telu, ali ostaju podeljene razliitim telesnim predispozicijama da je realizuju. To kod ovih drugih raa neugodnost (kao kad se kae da
se neko ne osea dobro u svojoj koi) utoliko veu ukoliko je vee odstupanje
realnog tela od idealnog tela. Ovo je primer par excellence otuenog tela
koje nastaje u odnosu koji pojedinci odravaju sa drutvenom predstavom tela.
Tako, stalno korigovanje tela i jezika vodi izdaji vlastitog tela i njegovom rtvovanju predstavama drugih, ono postaje talac socijalnog poloaja. Ugodnost je
oseaj koji kod buroazije nastaje iz ljubavi prema svom telu i moi da postavljaju pravila opaanja i poimanja vlastite lepote kao standarda lepote uopte (ibid.:
227-229). Burdije zakljuuje da opaeno telo ima dve dimenzije, klasnu i rodnu,
213
koje su neodvojive jedna od druge: sheme drutvenih klasiranja kroz koje je

telo praktino shvaeno i vrednovano su uvek dvostruko utemeljene, u drutvenoj podeli i podeli rada po polu, odnos prema telu se specificira prema polu i prema obliku koji uzima podela rada po polu s obzirom na poloaj koji se zauzima u
drutvenoj podeli rada (Bourdieu, 1977: 54).
Iako je interesovanje za sportske aktivnosti meu enama malo, ipak je napomenuto da ene sitne buroazije praktikuju sportove koji doprinose uveanju
njihovog telesnog kapitala, a najbolji primeri bi bili danas veoma moderni sportovi teretana, umetniko plivanje ...
Kulturne preferencije (pozorite, film, opera ...) uglavnom su istovetne za
oba pola jedne klase, s tom razlikom to je u dominiranoj frakciji buroazije ta
istovetnost posledica slobodnog izbora oba pola, dok ostale klase i frakcije
zadravaju otvoreno autoritarnu predstavu hijerarhijskih odnosa izmeu klasa,
generacija i polova (Bourdieu, 1979: 423), te su preferencije ena podeene
prema preferencijama mueva.
Mukarci dominirane klase imaju rigorozna pravila u pogledu oblaenja, jezika i kulture koja im ne dozvoljavaju estetska i kulturna odstupanja, ne samo
zato to smatraju da su estetski zahtevi upueni iskljuivo enama, ni samo
zato to su obeleje buroazije; njihov kulturni i estetski ostrakizam je posledica odbijanja da se potine zahtevima koje smatraju enskim i buroaskim iz
straha da bi pristajanje na te zahteve bilo duplo odricanje mukosti (ibid.: 444).
To je razlog to se kultura dominirane klase konstituie kao olienje mukosti,
snage, moi, borbenosti, prema strogim pravilima mukaraca i za mukarce. To
podrazumeva da postoje i stroga pravila koja se odnose na ene iz ove klase: u
pogledu oblaenja, dranja, seksualnosti, devianstva (u istraivanju potvreno
kroz stavove prema noenju pantalona dobre za rad i kuu, ali ne i za javnost,
prema mini-suknjama negativan stav, prema devianstvu shvaeno kao
potvrda moralnosti, itd.). Da ovakav zakljuak koji je izveo iz empirijskih podataka ne bi posluio kao osnova za klasni rasizam, Burdije naglaava da to to se
kod deprivilegovanih socijalnih kategorija snaga tela, kondicija i borbenost vide
kao esencijalna odlika mukosti mora biti dovedeno u vezu sa zahtevima trita
rada koje radnike i seljake vrednuje na osnovu tih osobina, dakle, ivot cele porodice nekog radnika ili seljaka zavisi od snage tela i sposobnosti da se pobedi
konkurencija (borbenost, nadmetanje). Kultura klase koja velia mukost je oigledan primer toga kako se nunost pretvara u vrlinu.
Burdije primeuje da skup drutveno konstituisanih razlika izmeu polova
tei da se smanji u meri u kojoj se penjemo uz drutvenu hijerarhiju i naroito
dok idemo prema dominiranim frakcijama dominantne klase u kojoj ene tee
da prisvoje najtipinije muke prerogative, poput itanja novina zvanih novine
mnjenja i interesovanje za politiku, kao to se mukarci ne ustruavaju da iskazuju interesovanja i dispozicije koje se tiu ukusa na primer, koja bi ih drugde
izloila opasnosti da budu smatrani mekucima (ibid.: 445-447).
214
Ana Bireev
ene i ekonomija lingvistikih razmena

Odnosi komunikacije, iji sastavni deo ine lingvistike razmene, jesu odnosi moi koju zadobijaju izvrioci (ili institucije) obuhvaeni tim odnosima a
koja im kao dar ili potla omoguava da zadobiju simboliku mo (Burdije,
1977: 26). Jezik je kao strukturisana i strukturiua struktura instrument dominacije jedne klase nad drugom, mukaraca nad enama; njegova strukturiua
mo poiva na verovanju u legitimnost izgovorene rei. Jezik objedinjuje lingvistiku kompetenciju i njoj odgovarajue telesne tehnike (on je jedna od dimenzija telesnog hexis-a). Moe se govoriti o lingvistikom habitusu koji je oblikovan
kako nainom na koji je usvajan, tako nainom na koji se upotrebljava. Odreeni
izgovor, stil izraavanja (fond rei, duina reenica, ritam izgovaranja rei, visina glasa...) i primerene telesne radnje koje omoguuju i dopunjuju govor (pokreti usana, ruku, poloaj glave...) ue se ne samo sluanjem onoga to drugi govore, nego kroz praksu, kroz govorenje, kroz razmenu u okviru porodice iji
lanovi zauzimaju poloaj u drutvenom prostoru i praktikuju jezik koji je pripisan tom poloaju (Bourdieu, 1982: 83). Dominantna klasa ima monopol na legitimnu lingvistiku kompetentnost koja se ogleda u tome to se njeni lanovi
pridravaju gramatikih pravila i dre do stila izraavanja koji podrazumeva bogat renik, bez psovki i argonskih izraza, a izraavanje je apstraktno i formalizovano. Sitna buroazija se odlikuje lingvistikom hiperkorektnou, potrebom
da se kod sebe i drugih trae i ispravljaju greke. Jezik dominirane klase karakteriu odstupanja od legitimnog jezika koja se namerno zadravaju; izraavanje
se odlikuje oslanjanjem na konkretne podatke i primere iz svakodnevnog ivota;
nema upotrebe apstraktnih pojmova. Jezik ove klase je imun na nastojanja da
se kroz kolski sistem koriguje, a Burdije to objanjava injenicom da je taj i takav jezik konstitutivno obeleje kulture dominirane klase koja se zasniva na
mukim vrednostima i velianju mukosti i sa take gledita dominirane klase,
usvajanje dominantnog stila izgleda kao odricanje drutvenog identiteta i seksualnog identiteta. Za ene koje pripadaju ovoj klasi prihvatanje dominantnih pravila govora i izraavanja mnogo je manje dramatino, jer to ne podriva njihov
identitet. Burdije prepoznaje kod ovih ena spremnost da disciplinuju svoj jezik,
da skrate jezik, da otute, sluaju i ue jezik dominantne klase, to on povezuje sa njihovom nauenom poslunou. Isto tako, on smatra da su one motivisane novim zahtevima trita simbolikih dobara iji je jedan deo i trite lingvistikih kompetencija, a budui da je udaja za mnoge od ovih ena jedino sredstvo
drutvenog opstanka, ili pak uspona, one nastoje da usvoje jezik dominantne
klase kako bi poveale svoju vrednost na branom tritu (ibid.: 35).
Vidimo da, kada Burdije zasebno prouava pojedina polja drutvenog prostora, dolazi do izraaja podeljenost ena po klasnim granicama. Iako polja imaju svoju osobenu logiku i dinamiku koju obeleava borba za prisvajanje kapitala
specifinih za dato polje, kroz ta polja se prelamaju klasni odnosi karakteristini
za drutvo u celini. ene ostaju odeljene jedne od drugih ekonomskim i kulturnim razlikama koje, pored ostalog, utiu na njihov objektivan i subjektivan nain
215
da podnose i iskuse muku vladavinu (Burdje, 2001: 129). Ali, one istovremeno
bivaju izjednaene i ujedinjene jednim negativnim simbolikim koeficijentom
(ibid.: 128) koji ih odvaja od mukaraca i proizvodi njihovu subordinaciju i saivljenost sa njom u svim poljima drutva u kojima su zastupljene i angaovane.
Poredak rodova ima pojaane negativne efekte ako se sputamo niz drutvenu
hijerarhiju. U najgorem poloaju su svakako ene iz dominirane klase, one su
dvostruko dominirane, dominirane dominiranih; one su rtve ekonomske nunosti i rtve, ali i protagonisti simbolikog nasilja, a kombinacija ovih nunosti je
kobna i ne prua nikakvu mogunost za promenu. Meutim, to ne znai da su
ene iz dominantne klase potpuno imune na nunosti koje se konsekventno vezuju za muku dominaciju ekonomska obezbeenost jeste neophodan, ali ne i
dovoljan uslov oslobaanja. Premda im bolji drutveni poloaj, vie obrazovanje
i bolje plaena zanimanja obezbeuju ekonomsku sigurnost i pruaju mogunost sagledavanja vlastite potinjenosti, pa ak i privilegiju poricanja i odbacivanja falonarcisoidne vizije i organizacije drutva, to je za pripadnice dominiranih klasa ist luksuz, ene iz dominantne klase se neprestano sreu, bolje rei
sudaraju s poretkom rodova koji je ugraen u objektivne strukture i koji ih svakodnevno podsea na to ko su i ta treba da budu i primorava ih da prave kompromise sa kolektivnim oekivanjima i prirodnim poretkom stvari. Zato emo
se sloiti sa Burdijeom da simbolika revolucija demaskiranje i dekonstrukcija
principa i predstava na kojima poiva muka dominacija za koju ih kvalifikuje
steeno obrazovanje, nije dovoljna za ukidanje poretka rodova ukoliko nije propraena i radikalnom promenom drutvenih struktura i mehanizama na koje se
poredak rodova oslanja. To podrazumeva istovremenu dekonstrukciju i restrukturaciju, odnosno ukidanje svih nunosti ovog sveta.
Doprinosi Burdijeove teorije roda

Burdije je nastojao da obuhvati sva kljuna pitanja i probleme koji tite one
koji se bave tematikom rodnih odnosa. Kada su njegov teorijski rad pratila i empirijska istraivanja, nikada nisu izostala pitanja koja bi podrobnije rasvetlila naine
na koje rodni odnosi konstituiu drutvo i koja bi nam pruila neposredniju sliku o
poloaju ena, njihovim stavovima i njihovom svakodnevnom iskustvu vlastite
podreenosti. Burdije izgrauje jedinstven identitet teoretiara roda koji ostaje
sociolog i sociologa koji nikada ne zaboravlja da je teoretiar roda. Sagledavanje
Burdijeove teorije roda u svetlu glavnih feministikih orijentacija (liberalnog feminizma, radikalnog, marksistikog, materijalistikog, socijalistikog, crnog i postmodernog feminizma za klasifikaciju v. Abbott and Wallace, 1997) omoguilo
nam je da bolje procenimo doprinos ovog autora feministikom diskursu. Ukratko, ono to Burdije donosi novo u odnosu na protagoniste pomenutih feministikih pravaca i u emu nadometa njihove propuste jeste: 1) objedinjena analiza
objektivnih i subjektivnih struktura koje doprinose odranju postojeeg rodnog
poretka; 2) muka dominacije jeste transistorijska konstanta, ali ona ima razvojnu dinamiku koja se ogleda u stalnom adaptiranju na izmenjene uslove
216
Ana Bireev
proizvodnje drutvenog ivota i u neprestanom radu na odranju opte vere u legitimnost pretpostavki na kojima poiva, te njena dinamika diktira istorian nauni pristup, ali i saznajne instrumente koji mogu da demaskiraju brojne naine na
koje se muka dominacija danas (re)konstruie i reprodukuje; 3) i mukarci i
ene tretiraju se kao rtve rodnog poretka koji roenjem zatiu i koji nuno prihvataju kao prirodan, ali i kao sauesnici u njegovom opstajanju i legitimisanju;
4) kritikuje se esencijalizam, bez upadanja u zamku romantizacije i idealizacije
prave enske prirode to je svojstveno radikalnom feminizmu; 5) muka dominacija se ne vezuje iskljuivo za odreenu drutveno-ekonomsku formaciju, drutveni sistem ... (to je odlika marksistikog feminizma), jer ona ima duu istoriju
od bilo kog naina proizvodnje, ali Burdije insistira da se ona posmatra s obzirom
na drutvenu strukturu koja je svojstvena nekom nainu proizvodnje, odnosno s
obzirom na specifinu konstituciju i dinamiku pojedinih polja drutvenog prostora
koja posreduju klasne i rodne podele; i 6) polja su poprita borbi za akumulaciju
kapitala specifinog i vanog za dato polje, te ulog, odnosno dobit igre unutar nekog polja moe biti ili/i ekonomski ili/i kulturni ili/i socijalni ili/i simboliki kapital ili/i
kapital specifian za dato polje; tako, poloaj ena i strategije kojima mogu pribei zavise od ukupne koliine kapitala kojim raspolau, od kompozicije tog kapitala i od evolucije koliine i strukture kapitala u toku vremena, tj. od drutvene
putanje i dispozicija (habitus) koje su se formirale u produenom odnosu sa nekom objektivnom strukturom mogunosti (Bourdieu et Wacquant, 1992: 75). Na
ovaj nain, Burdije je, za razliku od predstavnika marksistikog i socijalistikog
feminizma, veto izbegao zamku ekonomskog redukcionizma, to je dalo veoma
plodne rezultate u prouavanju ekonomije praksi i uloge koju ene imaju na
tritu simbolikih dobara.
Kritiki osvrt
Budui da je ovom prilikom izostalo predstavljanje Burdijeove knjige Vladavina mukaraca, od kritikog pogleda bie izuzeta teorijska stanovita koja Burdije promovie u tom delu, ali samo donekle, jer ih je nemogue potpuno ignorisati. Najozbiljnija boljka Burdijeove teorijske postavke jeste ta to daje povod
optubama za strukturalizam. Re je o njegovoj konceptualizaciji odnosa habitusa i polja, i strategija koje posreduju ovaj odnos. Uproeno reeno, po Burdijeu,
objektivne strukture proizvode habitus, koji determinie i strukturira prakse koje
reprodukuju objektivne strukture, ili, kako to jo jednostavnije predstavlja sm
autor: tip strukture habitus struktura (ova formula je ovde zloupotrebljena,
jer autor pokuava da odbrani svoju teoriju od ovakvog pojednostavljivanja). Za
Burdijea, drutveni agenti nisu prosta emanacija strukture, niti su male monade
koje neuslovljeno i gotovo uvek racionalno deluju kako bi ostvarile line interese.
Drutveni agenti su determinisani samo u meri u kojoj se determiniu; ali kategorije opaanja i miljenja koje su u osnovi te (samo)determinacije same su velikim delom determinisane ekonomskim i socijalnim uslovima svog konstituisanja
(Bourdieu et Wacquant, 1992: 111), i tako, u stvari, Burdijeovi drutveni agenti
217
delujui kao akteri postaju agenti, te su optube za strukturalizam sasvim opravdane. Individualnu i kolektivnu istoriju obeleava korespondencija dispozicija i
objektivnih uslova koji ih proizvode, ali, upozorava Burdije, ipak ne treba apsolutizovati kruni model drutvene reprodukcije koji postoji samo u graninom sluaju kada su uslovi proizvodnje habitusa i uslovi njegovog funkcionisanja identini i homotetini (ibid.: 106). Meutim, ove optube su najmanje primerene kad je
u pitanju njegova teorija roda. Premda muka dominacija ima trajanje u promeni
i pomou promene, premda se odrava razlika izmeu poloaja mukaraca i
ena i struktura rodnih odnosa ostaje nepromenjena, Burdije, uprkos takvoj jednoj konstataciji, doputa mogunost kolektivne akcije koja bi dovela do simbolike revolucije i radikalne promene drutvenih uslova proizvodnje dispozicija.
Burdije to ne kae otvoreno, ali mi samo moemo zakljuiti da bi avangardu simbolikog preobraaja inili oni koji poseduju zavidan kulturni kapital, odnosno
obrazovni kapacitet i potencijal za radikalni obraun sa doksinim miljenjem.
Istovremeno, on zagovara (stvarno) ukidanje, ili bar nadometanje nejednakih
mogunosti za sticanje kulturnog kapitala kao preduslov irenja kruga pojedinaca koji bi mogli biti uesnici u preobraaju misaonih i objektivnih struktura i podrka uspostavljanju nehijerarhijskog odnosa izmeu rodova. On ne kae nita o
tome da li bi kultura dominantne klase, tanije njene dominirane frakcije, favorizovana kroz kolski sistem, ali i van njega, adekvatno odgovorila tom izazovu,
budui da ona po pitanju odnosa izmeu polova ima krajnje pozitivne uinke (o
tome svedoi stil ivota, kao i stavovi njenih pripadnika, na primer, u pogledu podele rada izmeu polova). Poveanje broja kulturnih stvaralaca i konzumenata
koji bi bili edukovana revolucionarna sila podrazumeva da kulturna dobra treba
da budu podjednako distribuirana meu svim klasama, to onda namee potrebu za radikalnom restrukturacijom obrazovnog sistema. I to nas dovodi do Burdijeove analize kolskog sistema, pored porodice kljunog mehanizma u reprodukovanja rodnog poretka.
Naime, nalazi njegovih istraivanja daju Burdijeu za pravo da kolski sistem
vidi kao garant odranja dominacije, klasne i rodne, ali to ne znai da defavorizovane socijalne i polne kategorije ne mogu da putem obrazovanja sagledaju
nepravednost vlastitog poloaja i eventualno iznau individualne strategije kojima bi ublaile njegove posledice, ili ak izigrale ivotni projekat koji im je pripisan na osnovu klasne, odnosno rodne pripadnosti. Meutim, to u velikoj meri
zavisi od otvorenosti drutva. Meklaren je 1987. godine sproveo istraivanje
meu studentima u Kanadi, a za nas su interesantne studentkinje iz radnike
klase koje su sebe predstavljale kao individue, nekad kao pobunjenike. One
nisu pasivno prihvatale vrednosti i ideale koje su im predoavali roditelji i profesori. Aktivno su se borile protiv perspektive poslova-orsokaka i enskih
geta. Meklaren je zakljuio da uzrok njihovog neuspeha da se odupru oekivanjima koja su im nametana lei u drutvenoj strukturi koja im je ostavila malo
prostora za manevar, a ne u socijalizaciji u enske uloge koja je obeleila njihova kasnija iskustva (Ollenburger and Moore, 1992: 140).
218
Ana Bireev
Burdije je previe panje posvetio telesnom ospoljavanju dispozicija, detaljno ih opisujui. Tano je da se rodni poredak najvidljivije potvruje kroz rad
na feminizaciji enskih i na maskulinizaciji mukih tela, ali teba istai, jer Burdije
je propustio to da uini, da ispoljavanje enskosti ne znai uvek nesvesno pristajanje na preutno propisanu disciplinu tela, ve doprinosi potvrdi muke dominacije samo ukoliko enskost i seksualnost jesu dominantna, ak jedina
odrednica identiteta. Uz to, sve je vie primetan trend feminizacije mukih tela,
odnosno pojava metroseksualaca koji, uprkos ili moda ba zahvaljujui preteranoj panji koju poklanjaju nezi vlastitog tela, postaju olienje mukosti i muevnosti. Dakle, manje je bitno kakve su te intervencije na telu koje preduzimamo kako bismo se prilagodili kolektivnim oekivanjima one se tokom vremena
menjaju. Mnogo je vanije otkriti na koji nain nastaje odreena definicija mukosti, odnosno enskosti, kako biva prepoznata i prihvaena.
Videli smo da je po Burdijeu primarna socijalizacija presudna u sticanju sistema dispozicija. Meutim, iako je podrobno prikazao distingvirane stilove ivota porodica koje pripadaju razliitim klasama, on je nedovoljno panje posvetio praksama socijalizacije koje su specifine za svaku klasu, nainu na koji se
stil ivota prenosi na decu i na koji se odnosi izmeu suprunika odraavaju na
shvatanje dece o odnosima i ulogama polova u porodici i drutvu. Da je samo
poredio, kao to to ini Anelka Mili, tri istorijska tipa porodice premodernu,
modernu i postmodernu na osnovu vie aspekata porodinog ivota (domainstvo, brak, podela rada meu polovima i odnosi polova, odnos prema detetu i
meugeneracijski odnosi, upravljanje porodicom i odnosi autoriteta, odnos porodica drava drutvo; Mili, 2001: 327-330), uoio bi tendenciju demokratizacije odnosa u porodici i socijalizacijske obrasce koji idu u prilog ukidanju
rodne hijerarhije. Na sinhronijskoj ravni ova tri tipa porodice koegzistiraju; postmoderna porodica je tek u zaetku i nejednako je distribuirana meu klasama,
ali neki socijalizacijski obrasci koji su joj svojstveni, makar delimino, prelaze
klasne granice i mogu se uoiti i meu dominiranim klasama. Ako se trend nastavi, to e imati pozitivan uinak na odnos izmeu rodova. Takoe, danas je primetan i trend koji neki vide kao dokaz sloma porodice, to je pomalo dramatizovano vienje. Naime, sve je vie alternativnih porodinih formi (to i Burdije
zapaa), sve vie ljudi ivi u kohabitaciji (mada Volas smatra da je to uvod u brak
i da ta forma odraava realnost nuklearne porodice koja podrazumeva i seksualnu vernost), sve je vie dece koja odrastaju u jednoroditeljskim porodicama (u
Velikoj Britaniji 1972. godine one ine 8% svih porodica sa decom kao izdravanim licima, a 1992. godine 21%; Abbott and Wallace, 1997: 148-149). Burdije
ovo ne vidi kao opasnost po poredak rodova, i tano je da je nuklearna porodica
i dalje parametar normalnosti, a da jednoroditeljske porodice zbog loe ekonomske situiranosti doprinose toj slici (ak se govori o feminizaciji siromatva,
jer ovu kategoriju ine uglavnom ene koje same neguju i izdravaju decu, esto bez podrke njihovih oeva ili svoje rodbine), da su gay brakovi, otvoreni
brakovi... jo uvek privilegija onih koji mogu da ih priute jer umanjenje simboli-
219
kog kapitala nadoknauju na drugim poljima. Ali, bitno je da nuklearna porodica,

kao vaan mehanizam reprodukcije muke dominacije, nije ili nee biti shvaena kao jedini i prirodan obrazac zajednikog ivljenja.
Da je Burdijeov pristup bio vie istorian i da je pokazao kompleksnost drutvenih procesa koji potvruju i razvijaju ensku subordinaciju, njegovi teorijski
navodi bi bili uverljiviji, to ne znai da oni nisu tani. Tako pri objanjavanju
poloaja ena u podeli rada u domainstvu i na tritu rada, kada ove dve sfere
razmatra odvojeno, on dobro zapaa na koji nain je strukturisana potinjenost
ena. Ali, kada ih dovodi u vezu, nije ba razjanjen odnos naina produkcije i
reprodukcije; samo pod uslovom da se analiziraju prinude koje struktura kunog prostora (aktuelnog ili potencijalnog) vri na strukturu profesionalnog prostora (preko, na primjer, predstave o nunoj, neizbjenoj, ili prihvatljivoj razlici
izmeu poloaja mua i poloaja supruge) moe se razumjeti istovjetnost struktura mukih i enskih poloaja u razliitim drutvenim prostorima (Burdje,
2001: 146). Stie se utisak da je logika legitimisanja rodnih podela prosto preneta na trite rada. Meutim, Burdije uopte ne problematizuje ulogu naina
proizvodnje koji posreduje izmeu ova dva drutvena domena, mada ne treba
otii u drugu krajnost i u kapitalizmu videti jedinog krivca za institucionalizaciju
rodnih podela. Dalje, Burdije uvia da i onda kada neka ena ima, zahvaljujui
visokom obrazovanju, dobro plaeno zanimanje, njene anse za napredovanje
su umanjene injenicom da je ena: ona stalno mora da opravdava poziciju koja
joj je dodeljena, a simboliki kapital e biti uvek vezivan za mogunost ostvarenja na porodinom planu, bez obzira na poslovne uspehe. Naravno da je njihov
poloaj neopravdano otean i da stalno moraju da se bore sa preprekama za
promociju, ali je Burdije mogao da istakne da se njihove tekoe ne mogu porediti sa tekoama koje imaju ene koje se bore da zadre posao sa skraenim
radnim vremenom, zatim starije ene koje u njihovo vreme nisu mogle da steknu
kvalifikacije koje se danas trae na tritu rada, jednoroditeljske porodice u kojima su uglavnom majke staratelji, imigrantkinje... ene dominantne klase i sitne
buroazije se esto susreu sa diskrimincijom na poslu, ali imaju sredstava da
nau individualna reenja za brigu o deci i rad u domainstvu (dovoljno je da
unajme kunu pomonicu). ene dominirane klase nemaju izbora, jer ne mogu
da ga priute i moraju da vode rauna o deci, muevima ukoliko ih imaju i kunim poslovima, te su prinuene da suze opseg poslova koje mogu da obavljaju,
jer zahteve posla moraju da usaglase sa periodom koji njihova deca provode u
koli, a muevi na poslu. S tim u vezi, Burdije uopte nije razmatrao problem
ukrtanja profesionalne putanje i majinstva, niti institucionalne aranmane koji
treba da obezbede reenje za ovaj problem. A ovo pitanje je veoma vano na
primer, u Francuskoj su gotovo opta dostupnost predkolske brige o deci i veliki broj sati koja deca provode u odgovarajuim ustanovama omoguili majkama
da obavljaju poslove sa punim radnim vremenom, dok je u Velikoj Britaniji mala
zastupljenost predkolskih ustanova uslovila pojavu velikog broja ena koje
rade poslove sa skraenim radnim vremenom; treba istai da ponekad i speci-
220
Ana Bireev
fini kulturni faktori mogu uticati na korienje mogunosti koje pruaju dravne
ustanove, jer je u Irskoj postojanje velikog broja predkolskih ustanova praeno
malom zaposlenou ena (Abbott and Wallace, 1997: 209).
Burdije kae da su ene vezane za levu ruku drave i da su one najbrojniji
korisnici socijalne zatite, te smatra da bi ene bile najvie oteene ukidanjem
ili restrikcijom regulativne uloge drave (ovakav njegov stav svedoi o blagonaklonijem odnosu spram drave od onog koji je imao 60ih godina). Njegov apel
za ouvanje zatitnike uloge drave jeste, verujemo, krajnje dobronameran.
Meutim, ne treba se zavaravati pa pomisliti da drava svojim protektivnim i
egalitarnim zakonodavstvom eli samo da pomogne enama. Kada je 80ih godina prolog veka u Francuskoj dolo do krize zapoljavanja, intervencija
drave je favorizovala i ohrabrila zapoljavanje ena sa pola radnog vremena i
time direktno uticala na obrasce aktivnosti ena i indirektno proizvela jaanje
tradicionalne podele rada u domainstvu (Feuvre and Andriocci, 2002: 279). Uz
to, u socijalnu politiku drave moe biti, a danas uglavnom jeste, umetnuta konzervativna ideologija koja enu prvenstveno tretira kao majku.
Na kraju, da je Burdije, kojim sluajem, svoje bavljenje rodnim odnosima
upotpunio i kvalitativnim istraivanjem, razreio bi nam neke nedoumice. Na primer, kroz jedno takvo istraivanje bismo mogli saznati da li ene zaista oblikuju
svoju praksu na nain nesvesnog automatizma, voene interiorizovanim i inkorporiranim strukturama ili je, ipak, re o manje ili vie svesnim postupcima (kod
Burdijea se pristanak na postojei rodni poredak formira na nivou individualnog i
kolektivnog nesvesnog, ali ponekad on doputa da se prepoznate, ali ne-spoznate pretpostavke na kojima poiva muka dominacija polusvesno usvajaju i
potvruju u praksi). Burdije nam ene predstavlja kao tamniare i samiare u
poretku koji ih zarobljava; one kao da su voene silom koja ih prevazilazi naravno da Burdije nastoji da nas ubedi u suprotno i da nam pokae da su njihovi
ivoti svet koordinata i (praktine) logike, ali ak i ovako predoeni, oni su veoma udaljeni od racionalnog. Lik Boltanski sa pravom zamera Burdijeu to ljude
tretira kao kulturne idiote, dok, naprotiv, oni poseduju kapacitet da misle svoje
delanje ustanovljujui dijalektiku opteg i posebnog (Mounier, 2001: 212). Dalje, kvalitativna studija bi nam pomogla da razluimo da li njihovu praksu dominantno oblikuju klasne ili rodne dispozicije, to bi nam, recimo, pojasnili odgovori na pitanja da li kuvaju zato to je to najjevtinije reenje, zato to vole da kuvaju
za ukuane, ili su, prosto, tako navikle i smatraju da je to njihova dunost, pa
onda, da li bi se hranile u restoranu kada bi to mogle da priute... Interesantno je
pomenuti da su mnoge domaice koje je En Oukli (Oakley, 1974) intervjuisala
izjavljivale da su, kada su se udale, elele da imaju decu kako bi pobegle od dosadnih poslova, a mnoge od njih su naglaavale da je biti domaica jo dosadnije i da ne mogu da doekaju da se vrate na posao (Abbott and Wallace, 1997:
157). Beverli Skegs je, otvoreno priznajui, u nameri da udahne ivot Burdijeovoj teoriji, sprovela istraivanje da bi ustanovila kako ene praktikuju i doivljavaju svoju klasnu i rodnu pripadnost i izgrauju vlastiti identitet. U pitanju je
221
longitudinalna studija koja je obuhvatila 83 bele ene iz radnike klase sa severozapada Engleske; istraivanje je trajalo 12 godina, od toga 3 godine je posveeno posmatranju sa uestvovanjem, a pratilo je ivotnu putanju ovih ena od
trenutka upisa na starateljski kurs na lokalnom koledu, a zatim kroz obrazovanje, stupanje na trite rada, udaju i zasnivanje porodice. Njeni nalazi pokazuju
da klasa i rod zajedno i uvek zajedno konstituiu identitet ovih ena: ene nikada ne vide sebe samo kao ene; to je uvek objanjavano kroz klasu (Skeggs,
1997: 90-91). Istraivanje je donekle demantovalo Burdijea. Naime, klasni poloaj i klasni identitet, a sa njim nerazdvojno povezan rodni identitet, ne moraju da
korespondiraju; socijalni poloaj ne proizvodi nuno podeavanje prema zahtevima upisanim u njega i steene dispozicije mogu da se ne uklapaju, da ne odgovaraju poloaju. ene su u odgovorima isticale potrebu i elju da poboljaju
svoj podreen poloaj kroz socijalnu promociju, one su bile nezadovoljne nunostima koje proizlaze iz klasne i rodne pripadnosti i odricale su legitimnost slici bele seksualizovane ene iz radnike klase koja im je pripisana na osnovu
njihovog drutvenog poloaja. Ipak, Skegs je pokazala da razliita iskustva pozicioniranja u socijalnom prostoru i kategorizacije sa kojima se ene susreu i
saivljavaju tokom ivotne putanje, proizvode razliita prepoznavanja i vrednovanja sebe. Realizacija identiteta koji bi bio osloboen svih objektivnih uslovljavanja zavisi od dostupnosti ekonomskog, kulturnog, simbolikog i socijalnog kapitala, dakle, ostaje socijalna privilegija.
Zakljuak
Ukratko su izloene pohvale i prigovori koji se mogu uputiti Burdijeovoj teoriji
roda i, posredno, njegovoj teoriji drutva u celini. Kritike, ukoliko izgledaju malo
preotre, nikako ne umanjuju znaaj Burdijeove teorije roda i doprinos koji je on
dao razotkrivanju struktura, mehanizama i strategija koje proizvode poredak rodova i doprinose njegovoj dezistorizaciji. U oima Burdijea, zadatak sociologije je da denaturalizuje i defatalizuje drutveni svet, tj. da uniti mitove koji pokrivaju vrenje moi i ovekoveuju dominaciju (Bourdieu et Wacquant, 1992: 40).
Demistifikujui muku dominaciju kao simboliko nasilje, Burdije nam je demonstrirao kako se radikalnim antropolokim miljenjem moe sve dovesti u pitanje,
svaka oiglednost i svaka prirodnost, koja to nije. Pokazao nam je da je muka dominacija veoma kompleksan drutveni fenomen i da iziskuje primeren teorijski i straivaki pristup koji e izraziti tu kompleksnost, a koji e, polazei od
objektivnih struktura kao strukturisanih (opus operatum) doi do principa njihovog strukturisanja kroz proizvodnu delatnost individualizovanih struktura nastalih interiorizacijom onih prvih (modus operandi). Potvrdio nam je da se rodni poredak ne moe posmatrati i tumaiti nezavisno od drutva i klasnih podela koje
ga konstituiu. Ako posmatramo kao celinu Burdijeova dela koja su potpuno i
dela koja su samo delimino posveena problemu muke dominacije i enske
subordinacije, i samo tada kada ih posmatramo kao celinu, moemo slobodno
rei da je ovaj autor znaajno doprineo onome to on vidi kao misiju sociologije.
222
Ana Bireev
Meutim, Burdije nas na kraju ostavlja u svojevrsnoj intelektualnoj agoniji. On

nam je nametnuo dilemu koju nije uspeo da razrei do kraja, a odnosi se na sm
predmet njegove teorije roda. Ostajemo zapitani nad time da li treba da budemo
obeshrabreni njegovim zakljucima, jer, na kraju krajeva, muka dominacija jeste transistorijska konstanta? Ili, pak, treba da ignoriemo njegove nalaze i krenemo dalje, naoruani nadom da su promene, ipak i upkos svemu, mogue? Da
li da se pomirimo sa injenicom da je predmet onih (nas) koji su (smo) zainteresovani za prouavanje poloaja ena u klasno i rodno podeljenim i hijerarhizovanim drutvima beznadeno nepromenljiv u svojoj promenljivosti, dakle, gotovo
statian, ili treba da registrujemo i najmanje, mikroskopske promene i pomake,
kako bi nam jednog dana pogled sa distance, eventualno, pruio sliku o radikalno izmenjenom stanju naeg predmeta? Odgovor je, i jedno i drugo. Pomiriti,
kako to sugerie Grami, pesimizam intelekta i optimizam volje; sveprisutnost
dominacije niukoliko ne iskljuuje mogunost relativne demokratizacije (Bourdieu et Wacquant, 1992: 41). U kontekstu strukturnih konstanti istraivati tendencije koje ih potkopavaju. Polazei od Burdijea, idemo dalje.
Literatura
Abbott, Pamela and Wallace, Claire (1997): An Introduction to Sociology. Feminist Perspectives, London and New York: Routledge.
Bonnewitz, Patrice (2002): Premires leons sur la sociologie de P. Bourdieu,
Paris: Presses Universitaires de France.
Bourcier, Marie-Hlne (2003): La fin de la domination (masculine): pouvoir
des genres, fminismes et post-fminisme; http://www.multitudes.samizdat.net/article.php3 ?id_article=364.html
Bourdieu, Pierre et Passeron, Jean-Claude (1970): La reproduction. lments
pour une thorie du systme denseignement, Paris: Les ditions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1976): Les modes de domination, Actes de la recherche en
sciences sociales, br. 2-3: 122-132.
Bourdieu, Pierre et Saint-Martin, Monique de (1977): Remarques provisoires
sur la perception sociale du corp, Actes de la recherche en sciences sociales, br. 14: 51-54.
Bourdieu, Pierre (1979): La distinction. Critique sociale du jugement, Paris: Les
ditions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1980): Le sens pratique, Paris: Les ditions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1982): Ce que parler veut dire. Lconomie des changes linguistiques, Paris: Librairie Arthme Fayard.
Bourdieu, Pierre et Passeron, Jean-Claude (1985): Les hritiers. Les tudiants
et la culture, Paris: Les ditions de Minuit.
Bourdieu, Pierre (1985): Effet de champ et effet de corps, Actes de la recherche en sciences sociales, br. 59: 73.
223
Bourdieu, Pierre et Wacquant, Loc J. D.(1992): Rponses. Pour une anthropologie rflexive, Paris: ditions du Seuil.
Bourdieu, Pierre (1994): Raisons pratiques. Sur la thorie de laction, Paris: ditions du Seuil.
Bourdieu, Pierre (1998): De la domination masculine. La lutte fministe au
coeur des combats politiques, Le Monde diplomatique, 14/08/98, p. 26,
http://www.monde-diplomatique.fr/1998/08/BOURDIEU/10801.html
Bourdieu, Pierre (2001): Contre-feux 2. Pour un mouvement social europen,
Paris: Raisons dagir.
Bouveresse, Jacques (2003): Bourdieu, savant & politique, Marseille: Agone.
Brisac, Genevive, Bourdieu, lami des femmes, LExpresse, 20/08/98,
http://www.homme-moderne.org/societe/socio/bourdieu/SE980820.html
Burdije, Pjer (1977): Simbolika mo, Kultura, br. 38: 23-30.
Burdije, Pjer (1998): Drutveni prostor i simbolika mo, u: Spasi, Ivana (ur.):
Interpretativna sociologija, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva, str. 143-158.
Burdije, Pjer (1999): Nacrt za jednu teoriju prakse. Tri studije o kabilskoj etnologiji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdije, Pjer (1999): Signalna svetla. Prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdje, Pjer (2001): Vladavina mukaraca, Podgorica: CID i Univerzitet Crne
Gore.
Cabin, Philippe (2000): Dans les coulisses de la domination: la sociologie de
Pierre Bourdieu, u: Cabin, Philippe et Dortier, Jean Francois (coordonn
par): La sociologie, histoire et ides, Auxerre Cedex: Sciences Humaines
ditions.
Charles, Nickie (1993): Gender Divisions and Social Change, Harvester
Wheatsheaf.
Craib, Ian (1992): Modern Social Theory: from Parsons to Habermas, New York:
Harvester Wheatsheaf.
ribon, Didier (1998): La reproduction du macho, Le Nouvel Observateur, http://
www.homme-moderne.org/societe/socio/bourdieu/presse/obs0998.html
Filipovi, Mileva (2001): Sociologija smeta, predgovor u: Burdje, Pjer: Vladavina mukaraca, Podgorica: CID i Univerzitet Crne Gore.
Feuvre, Nicky Le and Andriocci, Muriel (2002): Chapter 5: FRANCE, u: Griffin,
Gabriele (ed.): Womens Employement, Womens Studies, and Equal
Opportunities 1945-2001. Reports from nine European Countries, Hull: The
University of Hull.
Fowler, Bridget (2003): Pierre Bourdieu and La Domination Masculine, Iran
Bulletin http://www.iran-bulletin.org/mascul.html.
224
Ana Bireev
Lalman, Miel (2004): Istorija sociolokih ideja, Tom 2. Od Parsonsa do savremenih sociologa, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Lechte, John (1996): Fifty Key Contemporary Thinkers: From Structuralism to
Postmodernity, London, New York: Routledge.
Marshall, Gordon (1997): Repositioning Class. Social Inequality in Industrial Societies, London and New Delhi: Sage Publications.
Mili, Andjelka (2001): Sociologija porodice: kritika i izazovi, Beograd: igoja
tampa.
Mounier, Pierre (2001): Pierre Bourdieu, une introduction, Paris: Pocket/La Dcouverte.
Nemanji, Milo (1976): Pjer Burdije, Kultura, br. 32: 90-115.
Ollenburger, Jane C.& Moore, Helen A. (1991): A Sociology of Women: The
Intersection of Patriarchy, Capitalism, and Colonization, Englewood Cliffs,
New Jersey: Prentice-Hall.
Pajevi, Milica (1999): Pogovor u: Burdije, Pjer: Nacrt za jednu teoriju prakse. Tri
studije o kabilskoj etnologiji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna
sredstva, str. 245-254.
Papi, arana (1997): Polnost i kultura, Beograd: Prosveta.
Parker, Noel and Sim, Stuart (ed.) (1997): The A-Z Guide to Modern Social and
Political Theorists, London: Prentice Hall: Harvester Wheatsheaf.
Perrot, Michelle, Femmes, encore un effort, Libration, 27/08/98,
http://www.homme-moderne.org/societe/socio/dominati/mperrot.html
Stankovi, Peter (2000): Practice, Habitus and Field: Pierre Bourdieus Sociological Theory as an Attempt at Theoretical Integration, Sociologija, god.
XLII, br. 4: 617-636.
Spasi, Ivana (1998): Interpretativna sociologija: izazovi razumevanja drutvenog sveta, predgovor u: Spasi, Ivana (ur.): Interpretativna sociologija,
Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva, str. 5-32.
Spasi, Ivana (2004): Sociologije svakodnevnog ivota, Beograd: Zavod za
Skeggs, Beverley (1997): Formations of Class and Gender. Becoming Respectable, London and New Delhi: Sage Publications.
Tlrama, 25 juillet 1998, La Domination masculine: LHomme dcide, la
femme sefface, http://livres.telerama.fr/edito/26_01_02/bourdieu_domination1.asp
Tlrama,1 aot 1998, La Domination masculine: Il manquera toujours la moustache, http://livres.telerama.fr./edito/26_01_02/bourdieu_domination2.asp
Tlrama, 8 aot 1998, La Domination masculine: Le corset invisible, http://livres.telerama.fr./edito/26_01_02/bourdieu_domination3.asp
Tlrama, 15 aot 1998, La Domination masculine: La transgression gay,
http://livres.telerama.fr./edito/26_01_02/bourdieu_domination4.asp
225
Tlrama, 22 aot 1998, La domination masculine: Lle enchante http://livres.telerama.fr./edito/26_01_02/bourdieu_domination5.asp

Tomanovi, Smiljka (1993): Socijalizacija kao praksa socijalne reprodukcije u
delima Entoni Gidensa i Pjera Burdijea, Socioloki pregled, Vol. XXVIII,
No.1-4: 303-315.
Tomanovi-Mihajlovi, Smiljka (1997): Detinjstvo u Rakovici. Svakodnevni ivot
dece u radnikoj porodici, Beograd: Institut za socioloka istraivanja Filozofskog fakulteta.
Vulf, Virdinija (2004): Ka svetioniku, Beograd: Kompanija Novosti.
Walby, Silvia (1997): Gender Transformations, London and New York: Routledge.
Wallace, Martin (2003): A Disconcerting Brevity: Pierre Bourdieus Masculine
Domination, http://www.iath.virginia.edu/pmc/text-only/issue.503/13.3wallace.txt.htm
LA THORIE DE LA DOMINATION MASCULINE CHEZ BOURDIEU

Rsum: Le plus souvent la question du rapport entre les genres chez Bourdieu est
lie son livre La domination masculine. Lanalyse des structures objectives qui accomplissent la reproduction des rapports entre les genres est vraiment modeste dans le livre
mentionn. Dans les oeuvres de cet auteur publis avant la publication de La domination
masculine le traitement dtaill des structures objectives cest--dire des mcanismes
comme famille, cole, glise et tat qui sont intermdiaires dans les rapports de domination et qui tiennent la structure des rapports entre les genres est presque toujours prsent. Cet aspect de lexploration de la domination masculine de Bourdieu est prsent
justement dans ce travail. Une attention particulire est prte la liaison des rapports
entre les classes et entre les genres et aussi ltude de ces rapports travers la famille,
lcole, le march du travail, le march des changes linguistiques, les gots et les styles
de vie. On a donn une analyse courte des portes et des manques da la thorie du
genre de Bourdieu.
Mots cls: domination masculine, genre, classe.
6.
JAVNI ANGAMAN
DUNOST INTELEKTUALCA
Ljubia Mitrovi
Studijska grupa za sociologiju
Filozofski fakultet
Ni
Burdijeova kritika neoliberalne

filozofije razvoja, mita o
mondijalizaciji i novoj Evropi
(Pledoaje za obnovu kritike sociologije)*
Saetak: Autor najpre razmatra osnove neoliberalne filozofije razvoja u savremenom

svetu, a posebno Burdijeovu kritiku neoliberalne ideologije i strategije razvoja, njihovih
implikacija na drutvene odnose u savremenom drutvu. Burdije ukazuje na povezanost
neoliberalne filozofije razvoja sa interesima krupnog kapitala tj. transnacionalnih korporacija u savremenosti, kao i na pokuaje da se neokonzervativna revolucija, pozivajui se
na progres, razum, i nauku (posebno ekonomsku nauku) kroz novu fetiizaciju trita,
izvri opravdanje procesa istorijske restauracije i tako pokua da svrsta pod zastarelost
svaku progresistiku misao i delanje (P. Burdije). Burdije posebno kritikuje mit o mondijalizaciji kao integralni deo strategije neoliberalnog razvoja u savremenosti, govorei o
njemo kao o eksploataciji bez granica i glavnom oruju u borbama protiv tekovina welfare state-a. Pravei distinkciju izmeu socijaldemokratskog modela drutvenog razvoja
i demokratskih procesa integracije sveta i asimetrinog modela globalizacije, Burdije
istie da globalizacija nije homogenizacija, ve je ona, naprotiv, produetak moi i uticaja
malog broja dominantnih nacija nad celinom nacionalnih berzi. U ovom kontekstu svojih
razmatranja Burdije ukazuje na klasine i nove oblike strukturalnih nejednakosti u svetu
(na socijalno nasilje i simboliko ugnjetavanje). Burdije se u svojim radovima posebno
bavi pitanjem sudbine evropske socijalne drave u uslovima dominacije neoliberalne
*
Ovaj rad je deo ireg autorovog istraivanja vezanog za projekat Kultura mira, identiteti i
meuetniki odnosi u Srbiji i na Balkanu u procesu evrointegracije (149014D), koje finansira
Ministarstvo za nauku i zatitu ivotne sredine Republike Srbije.
230
Ljubia Mitrovi
ideologije i globalizacije, razobliavajui mit o harmoninom i neprotivrenom konceptu

evropske integracije i Evropske unije. On ukazuje da se, pod uticajem interesa krupnog
kapitala i neoliberalne strategije razvoja, socijalna drava u Evropi nala na udaru; da se
u realnosti Evropska unija iznutra cepa, udvaja i diferencira na Evropu radnika i Evropu
bankara, na nekoliko razvojnih i kulturolokih krugova koji se seku i nisu uvek harmonini. Najzad, autor poentira Burdijeovo zalaganje za obnovom kritike sociologije koja se
nije odrekla analitike, ali i svoje humanistike i emancipatorske uloge u drutvu.
Kljune rei: Pjer Burdije, sociologija, neoliberalizam, globalizacija, socijalna drava,
Evropska unija.
Angaman Pjera Burdijea za obnovu kritike sociologije

Pjer Burdije (1930 2002) francuski je sociolog, koga istraivai ubrajaju u
najznaajnije evropske sociologe druge polovine 20. veka. Ovaj autor formirao
se pod uticajem etiri struje u posleratnoj Francuskoj koje su imale znaajan uticaj na intelektualnu klimu i razvoj drutvenih nauka: marksizma, dirkemizma,
strukturalizma i veberijanstva. No, on je, na teorijskoj platformi strukturalistikog
konstruktivizma (ili konstruktivistikog strukturalizma), zasnovao svoju otvorenu
kolu refleksivne (burdijeovske) sociologije.
Pjer Burdije je napisao preko trideset studija raznolike vrednosti od supstancijalno nauno-teorijskog znaaja do radova koji govore o njegovoj eksplicitnoj javnoj angaovanosti.1 Ovde navodimo neke od njih: Sociologija Alira
(1958), Zanat sociologa: epistemoloke pretpostavke (1967, zajedno sa
an-Klodom Paseronom), Reprodukcija: elementi za jednu teoriju obrazovnog
sistema (1970), Sociologija simbolikih formi (1970), Nacrt za jednu teoriju prakse (1972), Distinkcija: socijalna kritika rasudne moi (1979), Pitanja sociologije
(1984), Homo academicus (1984), Pravila umetnosti (1992), Beda sveta (1993),
O televiziji (1996), Muka dominacija (1998), Protivudari I: stajalita otpora neoliberalnoj invaziji (1998), Protivudari II: za jedan evropski socijalni pokret (2000),
Jezik i simbolika mo (2001).
Pjer Burdije se najpre afirmisao svojim kritikim studijama o kulturi i obrazovanju. Uveo je u savremenu sociologiju nove koncepte i kategorije, kao to je
koncept kulturne batine, kulturnog kapitala, habitusa, simbolike moi. Burdije
razmatra ulogu kulturne batine, bogatstvo bazirano na drutvenom statusu i
obrazovanju, istiui da uspeh u koli i drutvu pre svega zavisi od sposobnosti
1
Opirnije o njegovom delu videti studiju, sa hrestomatskim izborom, pod nazivom Burdijeova sociologija (La Sociologie de Bourdieu textes choisis et comments), iji su autori Alen
Akardo i Filip Korkif (Accardo et Corcuffe, 1986), kao i kod D. Ricera u njegovoj studiji Moderne socioloke teorije (Ritzer, 1996), zatim kod Donatana Tarnera u njegovoj studiji Struktura
socioloke teorije (Turner, 1991). Od autora sa prostora bive Jugoslavije o stvaralatvu ovog
sociologa pisali su u Zagrebu Rade Kalanj, u Beogradu Milo Nemanji i Ivana Spasi, a u
Podgorici Mileva Filipovi. Takoe, autor ovog teksta je u svom udbeniku Sociologija (Mitrovi, 1997), skrenuo panju na teorijski znaaj dela Pjera Burdijea.
Burdijeova kritika neoliberalne filozofije razvoja, mita o mondijalizaciji i novoj Evropi
231
individue da apsorbuje kulturni etos ili habitus vladajue klase. Burdijeovo shvatanje habitusa kao neprestane nesvesne interiorizacije kroz primarno i sekundarno iskustvo, kao interiorizacijom upisanih drutvenih struktura i kulture u
nae umove i tela, jeste dijalektiko. Naime, po njemu habitus je istovremeno
proizvod i tvorac, struktuiran i struktuirajui, zavisno od individualnih poloaja (u
tom smislu se habitus plemikog sina razlikuje od habitusa seljakog sina,
odnosno habitus sina iz porodice krupne buroazije razlikuje se od habitusa
sina iz radnike porodice).
Pod uticajem strukturalizma, ali i marksizma, Burdije je analizirao brojne
oblike strukturalnih nejednakosti u savremenosti (od socijalnih do simbolikih
oblika ugnjetavanja i nasilja). No, za razliku od Marksa i marksizma (koji je u prvi
plan isticao znaaj ekonomskog kapitala), Burdije govori o mnotvu kapitala
(ekonomski, socijalni, politiki, kulturni, simboliki). Kako ocenjuje Alen Turen,
teza o kulturnom kapitalu jedna je od najinovativnijih i najsolidnijih doprinosa
Burdijeove sociologije.2
Burdije najpre analizira ulogu kolskog, obrazovnog sistema u klasnoj reprodukciji (samoreprodukciji) francuskog drutva. O tome, izmeu ostalog, govore njegove studije: Reprodukcija: elementi za jednu teoriju obrazovnog sistema (1970), Homo akademikus (1984), Dravno plemstvo: visoke kole i korporativni duh (1989), a onda se okrenuo temama sa najirim formatom neoliberalnoj filozofiji razvoja, globalizaciji, oblicima strukturalnih nejednakosti i nasilja
u svetu, bedi sveta, i pokretima otpora, alternative.
U ovom kontekstu istraivanja problematizacije kljunih pitanja savremenosti Burdije usredsreuje svoju analizu na aktere i tipove istorijskog delovanja
u realno struktuiranom drutvenom svetu, nastojei da premosti jaz izmeu
objektivne i subjektivne strane drutvenog delovanja, izmeu struktura i istorije,
sistema i aktera, podvlaei da je u ovom kontekstu sociologija, htela-ne htela,
neodvojiv deo borbi koje opisuje, te je otuda zahtev za sociologijiom kao drutveno angaovanom naukom legitiman.
Po Burdijeu, sociologija je nemogua bez jedinstva teorije i empirije, bez njihovog ispreplitanja u sociolokoj prakseologiji. Sociologija se mora oblikovati kao
empirijska teorija, kao kritika refleksija o drutvenoj praksi, ili, kako bi to Turen
rekao, delovanju aktera u samoproizvodnji drutva i istorije. U ovom kontekstu,
istraivanja kljunih problema savremenosti, Burdije se zalagao i za konstituisanje jedne sociologije sociologa koja bi istraivala saznajnu i socijalnu ulogu sociologa, njihovu subkulturu u kontekstu odnosa moi tj. promocije emancipatorske i subkolonijalne kulture zavisnosti u savremenosti (Bourdieu, 1984: 79-86).
Zalaui se za afirmaciju kritike i angaovane uloge sociologa u savremenosti, on se suprotstavlja tendencijama depolitizacije i demobilizacije intelektualaca, ali i njihovoj instrumentalizaciji kao pukih aktera u tekuem drutvenom
2
Alen Turen, u studiji Sociologija masa (2002), citirano prema: Kalanj, 2004: 176.
232
Ljubia Mitrovi
inenjeringu u funkciji snaga status quo-a. On kritikuje ne samo agresivnost

savremene neoliberalne desnice u Francuskoj i svetu, ve je podvrgao kritici i
tzv. kulturu levice, kritikujui podrepaku poziciju kako desnih, tako i liberalnih
socijaldemokrata u Evropi, koji su postali produena frakcija amerike Demokratske stranke i snaga kapital-odnosa u svetu.
Poslednjih godina svog ivota, angaujui se u kulturnoj i politikoj javnosti
Evrope, svojim istraivanjima i delovanjem, Burdije iznova kao da promovie
ulogu humanistikog intelektualca. Poput Zole i Sartra, on se zalae za obnovu
kritike sociologije koja se nije odrekla analitike, ali i svoje humanistike i
emancipatorske uloge u drutvu. Burdije se angauje za formiranje transnacionalnog evropskog socijalnog pokreta, kao protivtee svetskoj neoliberalnoj hegemoniji transnacionalnih korporacija. tj. neoimperijalnoj diktaturi kapitala u
savremenosti.
O tome govore brojni njegovi spisi i javni govori u poslednjih desetak godina
njegovog ivota. Oni su dati u briljantnoj akademskoj formi eseja, kritike ili apela
javnosti. U njima je Pjer Burdije, na tragu najboljih predstavnika iz Milsove radionice socioloke imaginacije, problematizovao i, jezikom ne samo analitiara ve
i angaovanog socijalnog borca i humanistikog intelektualca, pisao o nezaposlenosti, prekarizaciji, enormnoj eksploataciji, marginalizaciji brojnih drutvenih
grupa i socijalnoj bedi, koju generira ostvarivanje neoliberalne ideologije u savremenom svetu, do delovanja sindikalnih i drugih novih drutvenih pokreta, kao
pokreta postkapitalistike alternative.3
Burdijeova kritika neoliberalne ideologije i strategije

drutvenog razvoja
U svojoj najnovijoj studiji Posle liberalizma (Volerstin, 2005), I. Volerstin,
izmeu ostalog, bavei se istorijskom sociologijom liberalizma, u brodelovskom
duhu strukturalne istorije dugog talasa, konstatuje: da je iz Prosveenosti i Francuske revolucije proizalo nekoliko ideologija, a pre svega liberalizam, kao centristika i reformistika ideologija, i komunizam, odnosno socijalizam kao ideologija levice, a da se kao reakcija na Francusku revoluciju javio i konzervativizam.
Nastupajue doba, posle ove revolucije, pie Volerstin, bilo je u znaku modernosti osloboenja i dominacije ideologije liberalizma.
Brojni oblici liberalnih reformi koje su protagonosti i akteri ove ideologije
uvodili u sistem bili su u funkciji integracije radnike klase u politiki sistem (njenog pripitomljavanja), kako bi se dominacija zasnovana na moi i bogatstvu
transformisala u dominaciju saglasnosti (Volerstin, 2005: 200). Taj reformski
3
Da podsetimo da se (za razliku od Entonija Gidensa, koji je, nazavisno od respekta prema
njegovoj teoriji, sebe reducirao na savetnika Tonija Blera), Pjer Burdije oglaavao oko
najznaajnijih politikih i drugih zbivanja u poslednjoj deceniji svog ivota. Izmeu ostalog,
potpisao je i apel francuskih i evropskih intelektualaca protiv bombardovanja Jugoslavije od
strane NATO-alijanse 1999. godine.
233
proces izraen je u dve forme, prvo preko sporazuma o pravu glasa i irenja politikih sloboda, i drugo preko prenoenja dela globalnog vika vrednosti na radniku klasu, ali na takav nain da najvei deo ostane u rukama dominantnih slojeva i da sistem akumulacije ostaje netaknut (ibid.).
Analizirajui socijalnu, politiku i kulturnu istoriju sveta u poslednja dva veka,
Volerstin zakljuuje: ideoloki cement svetske kapitalistike ekonomije od 1789.
do 1989. bio je liberalizam (zajedno sa svojim partnerom, scijentizmom). Godine
su sasvim precizne. Francuska revolucija obeleava stupanje liberalizma na
svetsku politiku scenu. Pad komunizma 1989. obeleava njegovo naputanje te
scene (isto, str. 83). Naime, Volerstin smatra da je 1989. godina oznaila ne samo
slom komunizma ve i klasinog liberalizma, dodajui u vezi s tim: vreme arogantne, samouverene liberalne ideologije je iza nas. Konzervativci su se, posle 150
godina samounienja, ponovo pojavili sa svojim samointeresom (isto, str. 14).
Ovakvu ocenu onoga to se zbilo na kraju 20. stolea daje i francuski sociolog Pjer Burdije u svojim studijama, govorei o pojavi neoliberalizma kao konzervativnoj revoluciji i istorijskoj restauraciji. Nasuprot velikim ideologijama (liberalizmu i socijalizmu) koje su doivele svoj sumrak, posle 1989. godine nastupilo je
doba konzervativaca, bez obzira na to to se oni pomodno ideoloki i masmedijski legitimiu kao protagonisti ljudskih prava i sloboda, globalne demokratije
(demokratije bez granica). U ovoj oceni karaktera drutvenih promena nastalih
na kraju 20. veka slau se dva najvea sociologa druge polovine 20. veka: ameriki sociolog Imanuel Volerstin i francuski sociolog Pjer Burdije.
I dok je klasini liberalizam, liberalno-demokratski projekat i poredak, vodio
rauna o ljudskim pravima i slobodama, neoliberalizam je, prema Burdijeu,
ideologija snaga istorijske restauracije, forma konzervativne revolucije, iji akteri ele da u ledenoj vodi rauna potope i rastope sve odnose i institucije solidarnosti meu ljudima. Ova ideologija se deklarativno poziva na ljudska prava i
slobode, a faktiki u prvi plan fokusira interes snaga krupnog kapitala, transnacionalnih korporacija, i u funkciji je njihove dominacije i hegemonije u savremenosti. Neoliberalna ideologija, sa monetaristikom strategijom ekonomskog razvoja, dovela je do razaranja institucija solidarnosti u svetu i ruenja ne samo
socijalistikih drava ve i socijaldemokratskog modela kapitalizma u svetu.
Ona je otvorila put masovnoj nezaposlenosti, enormnoj nekontrolisanoj eksploataciji, ruenju standarda u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva i socijal-darvinizaciji odnosa na nacionalnom i meunarodnom planu.
Neoliberalna filozofija razvoja izraz je interesa snaga neokonzervativne
restauracije u svetu, snaga krupnog kapitala, koje zastupaju ultradesnu utopiju,
utopiju (koja se ostvaruje) jedne eksploatacije bez granica (Burdije, 1999: 107),
tj. novi socijal-darvinizam kako u nacionalnom razvoju tako i na meunardnom
planu. Neoliberalni diskurs i program globalno tei da uini raskid izmeu
ekonomske logike (koja je zasnovana na konkurenciji i koja donosi efikasnost) i
drutvene logike (koja je podreena principu pravednosti), da ovu drugu instru-
234
Ljubia Mitrovi
mentalizuje i podredi prvoj, te da kroz privatizaciju, liberalizaciju, deregulaciju

dezintegrie sve kolektivne institucije (pravne i socijalne drave i solidarnosti),
kako bi na delu izmeu pojedinaca u drutvenih grupa, vlasnika i proizvoaa,
podreenih i nadreenih, ostala jedino mo trita, goli interes za profitom i
ekonomska efikasnost. Neoliberalna filozofija razvoja izraz je konzervativne revolucije, koja se poziva na progres, na razum, na nauku, da bi opravdala restauraciju i tako pokuava da svrsta pod zastarelost svaku progresistiku misao i
delanje (isto, str. 39). Ona poiva na konkurenciji i pravu jaeg. Ona uvodi strukturalne nejednakosti kao pravo socijalno nasilje, kao svojevrsnu paklenu mainu kako istie Pjer Burdije (isto, str. 113), koja razara i melje sve, uspostavljajui darvinistiku borbu svih protiv svih i cinizam kao normu svih praksi (ibid.).
Efekti takve logike drutvenog razvoja u savremenom svetu su: enormna eksploatacija sveta rada, velika socijalna-klasna raslojavanja, otputanje sa posla,
nezaposlenost, prekarizacija, rad na odreeno vreme, privatizacija javnih slubi, unitavanje svih kolektivnih institucija socijalne drave, razaranje osvojenih
standarda u oblasti radnog i socijalnog zakonodavstva (koji su kodifikovani od
strane Meunarodne organizacije rada), pad kvaliteta ivota za veinu stanovnitva planete, potiskivanje oblika participativne demokratiije, marginalizacija
uloge sindikata i levice, podreivanje nacionalnih drava zahtevima ekonomske
slobode i interesima transnacionalnih kompanija, tj. procesima globalizacije.
Zbog toga, o ovakvom tipu kapitalizma neki analitiari govore kao o killer capitalism, ubistvenom kapitalizmu.
SIROMATVO U SVETU
2,5 milijarde ljudi ili 40% svetske
populacije
ivi sa manje od 2 dolara na dan
10% najbogatijih ljudi
kontrolie 54% svetskog bogatstva
110 miliona dece
ne ide u kolu
- polovina njih je u Africi juno od Sahare
1 milijarda ljudi
nema pristup vodi za pie
Izvor: Pnud, prema saoptenju Soal vo za 2005., Politika, Beograd,

8.11.2005, str. 4.
Ovakav socijalni razvoj, koji je u funkciji megakapitala i transnacionalnih
globalnih korporacija, razarao je evromodel kapitalizma, institucije socijalne
drave blagostanja, devastirao solidarnost meu drutvenim grupama, klasama
i narodima. Pored zaotrenih disproporcija u razvoju na relaciji Sever-Jug, sve
vie je izraena globalna protivrenost kao nov tip odnosa izmeu centra i periferije svetskog sistema, izmeu bogate manjine, kluba bogatih zemalja kapitalizma G-7 i ostatka sveta, koji neki nazivaju lumpen-planetom (Heilbroner, 1993:
48). Dok se razvijenije drave sveta kreu ka postindustrijskoj civilizaciji, ostatak se deindustrijalizuje i nazaduje, grcajui u raznim oblicima tehnolokog i
ekonomskog dunikog ropstva. Naalost, iako je poetak veka bio u znaku
235
borbe protiv kolonijalizma i za emancipaciju naroda, kraj 20. veka je u znaku novih oblika porobljavanja i rekolonizacije sveta (Mitrovi, 2000: 47-49).
Neoliberalna ideologija, kao ultradesna utopija kako je definie Pjer Burdije
u svojoj knjizi Signalna svetla prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji (1999, original 1998), ini sve da ozakoni rascep izmeu drutvenog i ekonomskog faktora
u istorijskom razvoju ljudskog drutva, da ponovo reducira ljudsku prirodu na
homo ekonomikusa (ili, kako bi Markuze rekao, jednodimenzionalnog oveka),
da drutveno podredi silama strukturalnog nasilja tzv. slobodnog trita, odnosno interesima snaga krupnog kapitala i njihove nekontrolisane hegemonije u
savremenom svetu. Da podsetimo da je ovakav redukcionizam i iluziju svojevremeno kritikovao Karl Polanji u svojoj studiji Velika transformacija (original 1944),
ukazujui da izvor katastrofe lei u utopijskom naporu ekonomskog liberalizma
da uspostavi automatski trini sistem. U vezi s tim, danas o tome pie poznati
engleski ekonomist Don Grej (svojevremeno savetnik Margaret Taer za ekonomska pitanja), koji u svojoj studiji Lana zora iluzije globalnog kapitalizma
(1998), tvrdi da: slobodno trite nije prirodno stanje stvari... nije elezni zakon
istorijskog razvoja nego jedan politiki projekat, te u tom smislu ne postoji sklad
ve suprotnost izmeu socijalne demokratije i globalnih slobodnih trita u savremenosti, odnosno da su demokratija i trite konkurenti, a ne partneri, te da je
demokratski kapitalizam prazna parola svih neokonzervativaca, koja oznaava ili prikriva duboko problematian odnos (Gray, 2002: 225).
Pjer Burdije u svojim radovima u poslednjoj deceniji 20. veka, Beda sveta,
te Protivudari (Signalna svetla) I i II, razmatra implikacije neoliberalne ideologije
i strategije razvoja na drutvene odnose u svremenom svetu (na hegemoniju razobruenog megakapitala, enormnu eksploataciju, masovnu nezaposlenost,
prekarizaciju, osiromaenje, marginalizaciju i fragmentaciju drutva, zaotravanje odnosa izmeu Severa i Juga, podrivanje socijalne drave blagostanja i
dr.). Burdije, svojom analizom i kritikom, ukazuje na povezanost neoliberalne filozofije razvoja sa interesima krupnog kapitala, tj. transnacionalnih korporacija
u savremenosti, kao i na pokuaje da se neokonzervativna revolucija, pozivajui se na progres, razum i nauku (posebno ekonomsku nauku), kroz novu
fetiizaciju trita (odnosno zakona jaeg), izvri opravdanje procesa istorijske
restauracije (odnosno povratak na neku vrstu radikalnog kapitalizma, koji nema
drugi zakon sem zakona maksimalnog profita, kapitalizma bez konica i bez
minke) i tako pokua da svrsta pod zastarelost svaku progresistiku misao i
delanje. Snaga neoliberalne ideologije, podvlai Pjer Burdije, poiva na svojevrsnom drutvenom neo-darvinizmu (na ideologiji kompetencije najbolji i
najsjajniji su ti koji trujumfuju, kako je to formulisao Beker, dobitnik Nobelove nagrede za ekonomiju), dok siromani nisu samo nemoralni, alkoholiari, korumpirani, oni su glupi, nesposobni, neinteligentni, prema jednoj ovakvoj surovoj
tehnokratskoj, nehumanoj ideologiji i filozofiji razvoja. Naravno da se Pjer Burdije, kao kritiki angaovani intelektualac, nije mogao miriti sa ovakvim simplifikacijama i poraznim projektima neoliberalnog razvoja u savremenom svetu. Sa
236
Ljubia Mitrovi
pokuajima korenitog raskida izmeu ekonomskog i drutvenog, sa nastojanjima da se svetu nametne jedna neoliberalna vizija, pod maskom ekonomskih racionalizacija. Da se kroz nove oblike simbolikog utuvljivanja i ugnjetavanja
(preko agresivnog delovanja mas-medija) neoliberalne poruke o fleksibilnosti,
elastinosti i deregulaciji predstave kao jedna univerzalistika poruka osloboenja (Burdije, 1999: 35). Suprostavljajui se ovakvoj doksi, ideolokoj racionalizaciji, Burdije je podvrgao kritici kako strategije tako i aktere i mehanizme preko kojih se ova nova iluzija proizvodi i namee u savremenosti, kao jedina i
nuna alternativa u razvoju.
Burdijeova kritika mita o mondijalizaciji i novoj Evropi

U Burdijeovim radovima koje je pisao u poslednjoj deceniji svoga ivota posebno se kritikuje mit o modijalizaciji kao integralni deo strategije neoliberalnog
razvoja u savremenosti, govorei o njemu kao o eksploataciji bez granica i
glavnom oruju u borbama protiv tekovina welfare state-a. Pravei distinkciju
izmeu socijaldemokratskog modela drutvenog razvoja i demokratskih procesa integracije sveta i asimetrinog modela globalizacije, Burdije istie da globalizacija nije homogenizacija, ve je ona, naprotiv, produetak moi i uticaja
malog broja dominantnih nacija nad celinom nacionalnih berzi (Burdije, 1999:
43). U svojim analizama, Burdije pie o globalizaciji kao jednom mitu u punom
znaenju rei, jednom monom diskursu, jednoj snanoj ideji, koja ima drutvenu snagu, koja postie verovanje. U vezi s tim on pie da je globalizacija ujedinjavanje finansijskih trita oko odreenog broja nacija u dominantnom poloaju, to povlai za sobom smanjenje autonomije nacionalnih finansijskih trita
i koncentrie mo u rukama malog broja zemalja (ibid.). Pri tom, Burdije tvrdi da
je globalizacija, u isto vreme, glavno oruje u borbi protiv socijalne drave, odnosno drave blagostanja u Evropi i savremenosti. U ovom kontekstu svojih
razmatranja Burdije ukazuje na klasine i nove oblike strukturalnih nejednakosti
u svetu (na socijalno nasilje i simboliko ugnjetavanje).
Burdijeova kritika procesa globalizacije, kao asimetrinog procesa, koji u
uslovima regionalne i klasne podeljenosti savremenog sveta dalje umnoava razlike, nejednakosti, kao da je predstavljala uvod u kritika nastojanja i drugih znamenitih svetskih autora, sociologa i ekonomista, koji su pisali o efektima globalizacije (a pre svega sociolozi I. Volerstin, U. Bek, i ekonomisti J. tiglic, D. Grej).
Globalizacija kao objektivno istorijski proces povezana je s razvitkom novih
proizvodnih snaga nauno-tehnoloke revolucije, ali se, zbog antagonistikog
sistema raspodele drutvene moi, njene posledice razliito reperkutuju na pojedine delove svetskog sistema (svetski centar, poluperiferija, periferija). Mone
poluge novih proizvodnih snaga, kroz proces globalizacije i svetsku podelu
rada, premreile su savremeni svet, te otuda Manuel Kastels pie o umreenom
drutvu, M. Obrov o globalnoj eri, D. Held o globalnom poretku, D. Ricer o mekdonaldizaciji drutva, M. Makluan o globalnom elektronskom selu, K. Akselos o
planetarnom drutvu, a J. Habermas o postnacionalnim konstelacijama.
237
Burdijeova kritika analiza procesa globalizacije, posebno negativnih posledica na drutveni razvoj i socijalne nejednakosti u savremenom svetu, kao da
je nagovestila onu kritiku koja je sadrana u istraivanjima J. tiglica (Protivrenosti globalizacije) i Dona Greja (Lana zora iluzije globalnog kapitalizma).4
Paradoksalno je, ali je istinito, da su se ova dva visoka savetnika za ekonomska
pitanja u amerikoj (J. tiglic) i engleskoj (D. Grej) administraciji, koji su u isto
vreme naunici, odvaili na kritiku dominantnog asimetrinog modela globalizacije koji se realizuje u savremenosti. Ovi i drugi autori (kao npr. Noam omski,
Ulrih Bek, Naomi Klajn), pokazuju da je globalizaciju teko prikazivati kao ideoloki neutralnu, te da treba praviti distinkciju izmeu globalizacije kao procesa i
globalizma kao projekta novih nejednakosti, izmeu neoliberalnog i socijaldemokratskog tipa globalizacije. Endru Hejvud u svojoj studiji Politike ideologije
(2003) smatra da postoje u najmanju ruku dve alternativne verzije globalizma:
neoliberalni globalizam i globalizam u verziji dravne sigurnosti.
Pjer Burdije posebno se zadrao na analizi i kritici novih oblika zavisnosti i
eksploatacije u savremenom svetu. U svojoj kritikoj sociologiji podvrgao je temeljnoj demistifikaciji ulogu sistema simbolike moi u savremenom svetskom
drutvu, povezujui je sa narastajuim strukturalnim nejednakostima u svetu. O
odnosu drutvene i simbolike moi Burdije, izmeu ostalog, pie: Simbolika
mo, koja podrazumeva nametanje jednog vienja sveta i drutvenih podela,
zavisi od drutvenog autoriteta steenog u prethodnim borbama... (Burdije,
1977: 25). U tom smislu u centru njegove analize nalaze se problem nejednakosti u pristupu sredstvima komunikacije i analiza faktora diskriminacije na relaciji izmeu onih koji imaju pristup simbolikoj moi i onih koji su osueni da se
podrede toj istoj simbolikoj moi (videti o tome opirnije u Burdijeovim radovima Narcisovo ogledalo i Signalna svetla).
Velike disproporcije u raspodeli svetskog bogatstva izmeu Severa i Juga
danas su praene vojnopolitikom ekspanzijom i upotrebom nekontrolisane sile
u meunarodnim odnosima od strane snaga novog svetskog poretka, kao i kulturnom hegemonijom, odnosno kulturnim neoimperijalizmom.
U vezi sa tretmanom globalizma u studiji Politike ideologije, Endru Hejvud o tome, izmeu
ostalog, pie: Neoliberalni globalizam u kojem se globalizam vezuje za irenje ekonomskih
struktura i vrednosti, zasnovanih na tritu. Iz ove perspektive, sutina globalizacije je u izgradnji
globalne kapitalistike ekonomije koja je u funkciji interesa transnacionalnih korporacija i koja
znatno smanjuje mo drave, posebno njenu sposobnost da transformie drutvenu strukturu.
Globalizacija je tako mehanizam pomou kojeg e se ostvariti kraj istorije, u smislu konane pobede liberalnog kapitalizma. Druga verzija globalizma je verzija dravne sigurnosti. Ona je
uglavnom proizvod dolaska globalnog terorizma i odgovora koji daju na njega zapadne sile
uopte, a naroito SAD. Tzv. rat protiv terora je rat bez granica zato to je njegov neprijatelj skup
pod-dravnih aktera koji deluju putem transnacionalnih organizacija. Globalizam dravne sigurnosti se posmatra kako kao odbrana liberalno-demokratskih vrednosti i humanistikih ideala koji
se svrstavaju u bojne redove, tako i kao pokuaj Sjedinjenih Drava, kao jedine preostale svetske supersile, da uspostavi globalnu ekonomiju (Hejvud, 2005: 341).
238
Ljubia Mitrovi
Burdije se u svojim radovima posebno bavi pitanjem sudbine evropske socijalne drave u uslovima dominacije neoliberalne ideologije i globalizacije,
razobliavajui mit o harmoninom i neprotivrenom konceptu evropske integracije i Evropske unije. On ukazuje da se, pod uticajem interesa krupnog kapitala i neoliberalne strategije razvoja, socijalna drava u Evropi nala na udaru;
da se u realnosti Evropska unija iznutra cepa, udvaja i diferencira na Evropu
radnika i Evropu bankara, na nekoliko razvojnih i kulturolokih krugova koji se
seku i nisu uvek harmonini. Za razliku od predstavnika institucionalistike sociologije, koji idolatrijski govore o novoj Evropi (Evropskoj uniji) kao idealu (pristojne i uzorne zajednice), Pjer Burdije istrauje Evropsku uniju kao oblik protivrenog integracionog procesa (oblik ekonomske i politike makrointegracije i
globalizacije sveta), posebno analizirajui i kritikujui forme razaranja modela
evrokapitalizma (socijalne drave blagostanja) u savremenosti. On analizira
pretpostavke nastanka evropskog sistema, identitet Evropske unije, koji je vezan za afirmaciju socijalne drave posle Drugog svetskog rata i izgradnju socijalnog partnerstva snaga rada i kapitala. On pie o Evropi kao zajednikom
domu, ali i pokuajima amerikanizacije i briselizacije Evrope, pod uticajem neoliberalne invazije, odnosno delovanja snaga razobruenog krupnog kapitala, njegovih politikih frakcija i jastrebova. U tom smislu on ukazuje i na unutranje
protivrenosti koje nastaju u funkcionisanju Evropske unije (izmeu stare i nove
Evrope) i razvija radikalnu kritiku onih tendencija koje idu na razaranje i destruiranje modela socijalne drave u Evropi. U tom smislu, on kritikuje evrokratiju,
koja je u funkciji nove plutokratije, specifine koalicije finansijske oligarhije, politike birokratije, magnata u vojnoj i medijskoj industriji.
Ovakvoj Burdijeevoj kritici Evropske unije, u kojoj se u otvorenoj ili prikrivenoj formi rui socijaldemokratski model drave blagostanja, pod uticajem interesa razularenog megakapitala i nove desnice, pridruie se, pre ili kasnije, i
drugi istraivai.5 Zbog toga je meu sociolozima neprihvatljiv mit o mondijalizaciji i novoj Evropi ve je zadatak kritike sociologije da, sledei burdijeovski nalog o angaovanom pozivu sociologa, teorijski problematizuje i empirijski istrauje evrointegracijske procese (i Evropsku uniju) kao kompleksnu i protivrenu
globalnu drutvenu pojavu u naoj savremenosti.
U potrazi za alternativom
Pjer Burdije nije pripadao nijednoj partiji. On je primer angaovanog bespartijskog intelektualca, koji je pripadao modernoj intelektualnoj evrolevici.
Svojim delom i kritikom, kao sociolog, pripadao je Evropi i oveanstvu.
U vezi s tim podseamo na kritiku studiju Alena Menka Velika iluzija (Studentski izdavaki
centar, Beograd, 1989), erara Bodsona Evropa apatrida (Zavet, Beograd, 1994), Emanula
Toda Kraj imperije (2004), zatim Hansa Hofbauera Proirenje EU na istok Od Drang nach
Osten do integracije periferije u EU (Filip Vinji, Beograd, 2004).
239
Pjer Burdije se nije zadovoljio samo analizom protivrene svetske i evropske stvarnosti ve je u duhu svoje angaovane humanistike sociologije tragao
za putevima, mogunostima i akterima razvoja drutva i emancipacije oveka.
Nasuprot neoliberalnoj filozofiji razvoja, on se zalagao za afirmisanje principa socijaldemokratskog modela drutvenog razvoja, za afirmisanje jedne stvarne ekonomije sree, sposobne da uzme u obzir sve profite i sve cene, materijalne i simbolike, ljudskih radnji, a naroito zaposlenosti i nezaposlenosti (Burdije,
1999: 68). Ukratko, prema Burdijeu, monetarnoj Evropi koja rui socijalne tekovine imperativno je suprostaviti jednu socijalnu Evropu zasnovanu na takvom savezu izmeu radnika razliitih evropskih zemalja koji bi bio u stanju da neutralie
opasnosti u koje radnici svake zemlje, naroito kroz social dumping, dovode radnike drugih zemalja (isto, str. 68-69). Stoga Burdije smatra da je neophodno
izmisliti jedan novi internacionalizam, to je zadatak pre svega sindikalnih organizacija (isto, str. 69). U vezi sa tim on se zalae za formiranje evropskog socijalnog pokreta (stvaranje osnove jednog novog internacionalizma, na sindikalnom,
intelektualnom i narodnom nivou), kao alternative protiv negativnih efekata neoliberalizma i neoliberalnog globalizma, a za ouvanje socijalne drave i socijaldemokratskog modela drutvenog razvoja.
U tom smislu Burdije je, nasuprot neoliberalizmu kao utopiji jedne eksploatacije bez granica, u pokretu nezaposlenih u Evropi, ali i novim sindikatima i kritikoj humanistikoj ulozi intelektualaca koji nisu integrisani u postojei sistem,
na strategiji transnacionalnog i panevropskog delovanja sagledavao mogunost formiranja pokreta alternative u odbrani javnog interesa i socijaldemokratskog modela drutvenog razvoja.
Na kraju, treba Burdijeu zahvaliti to je iznova problematizovao i reafirmisao ulogu angaovanih intelektualaca u funkciji emancipacije oveka i sveta u
savremenosti. Na ovom fonu treba podsetiti da u toj svojoj orijentaciji on danas
nije usamljen. Na takvu ulogu intelektualaca u savremenim drutvenim borbama i novim drutvenim pokretima (kakav je npr. alterglobalistiki) insistiraju i
Noam omski, Imanuel Volerstin i Toni Negri. Bez obzira na to to pripadaju
razliitim idejnim i teorijskim orjentacijama, ovi angaovani intelektualci tragaju
za novim strategijama antisistemskih i alternativnih pokreta koji bi delovali transnacionalno (za jednu vrstu globalizacije odozdo, za globalizaciju sa ljudskim likom, za globalizaciju nepristajanja) sa fleksibilnom, razuenom i demokratskom organizacionom strukturom.6
Nasuprot mitu o vrednosno-neutralnoj sociologiji i instrumentalizovanoj
ulozi sociologa, kao produene ruke vladajuih snaga drutvenog inenjeringa
u funkciji status quo-a, Pjer Burdije nam je, u ovom vremenu istorije sveopteg
6
U vezi s tim I. Volerstin pie o pojavama fenomena grupizma, Manuel Kastels o identitetu otpora, Toni Negri o individualnim autonomnim strategijama vertikalnog delovanja (od lokalnog ka
jezgru Imperije), a Noam omski o antiglobalistikim pokretima kao drutvenim akterima.
240
Ljubia Mitrovi
beaa (Borhes) i konformizma kada mnogi, nasuprot naunoj etici/etici poziva, rado plivaju niz struju (pod belom ili utom zastavom predaje i prostitucije
svoje savesti), svojim bogatim delom i asnim intelektualnim angamanom
ostavio primer kakva treba da bude uloga intelektualca u obnovi humanistike
nauke i njene emancipatorske funkcije u savremenosti.
Literatura
Accardo, Alain et Philippe Corcuffe (1986): La Sociologie de Bourdieu textes
choisis et comments, Bordeaux: Editions Le Mascaret.
Bourdieu, Pierre (1984): Questions de Sociologie, Paris: Editions de Minuit.
Burdije, Pjer (1977): Simbolika mo, Kultura br. 38, str. 23-30.
Burdije, Pjer (1999): Signalna svetla: prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Gray, John (2002): Lana zora iluzije globalnog kapitalizma, Zagreb: Masmedija.
Heilbroner, R.(1993): Growth and the Lumpen Planet, New Perspectives Quarterly, Vol.10, No. 2.
Hejvud, Endru (2005): Politike ideologije, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Held, David and A. McGrew (2002): Globalisation/Anti-Globalisation, Cambridge: Polity Press.
Kalanj, Rade (2004): Globalizacija i postmodernost, Zagreb: Politika kultura.
Mitrovi, Ljubia (1997): Sociologija, Beograd: Institut za politike studije.
Mitrovi, Ljubia (2000): Globalizacija i savremena levica, Beograd: Institut za
politike studije.
Peujli, Miroslav (2002): Globalizacija dva lika sveta, Beograd: Gutenbergova galaksija.
Ritzer, George (1996): Modern Sociological Theory, New York: McGraw-Hill.
Turner, Jonathan (1991): The Structure of Sociological Theory, Belmont.
Volerstin, Imanuel (2005): Posle liberalizma, Beograd: Slubeni list.
241
BOURDIEUS CRITICISM OF THE NEOLIBERAL PHILOSOPHY

OF DEVELOPMENT, THE MYTH OF MONDIALIZATION
AND THE NEW EUROPE
(An Appeal for the Renewal of Critical Sociology)
Summary: The author first discusses the basis of the neoliberal philosophy of development in the world, especially Bourdieus criticism of the neoliberal ideology and strategy of development and their implications for social relations in contemporary society.
Bourdieu points to the connection between the neoliberal philosophy of development with
mega-capital interests, that is, those of transnational corporations at present, just as he
stresses the attempts to justify, by the neoconservative revolution with its appeals to
progress, reason and science (especially economic sciences) through the new market
fetishization, the process of historical restoration and thus, to paraphrase P. Bourdieu, to
classify as outdated any progressive thought and action. Bourdieu especially criticizes
the myth of mondialization as an integral part of the neoliberal development strategy in
the modern times by speaking about it as exploitation sans rivages and the main
weapon in the struggle against the achievements of the welfare state. By making a distinction between the social democratic model of social development and the democratic
processes of world integration and the asymmetrical globalization model, Bourdieu
stresses that globalization is not homogenization; instead, it is the continuation of the
power and influence of a small number of dominant nations over the totality of the national stock exchanges. In the context of his main theses, Bourdieu points to classical and
new forms of structural inequalities in the world (social violence and symbolic repression).
In his works Bourdieu especially deals with the issue of the fate of the European welfare
state under the conditions of domination of the neoliberal ideology and globalization while
exposing the myth about a harmonious and uncontroversial concept of European integration and the European Union. He points out that, under the influence of mega-interests
and the neoliberal development strategy, welfare state in Europe is under attack, and
that, in truth, the European Union is torn apart inside, split in two and differentiated as the
Europe of workers and the Europe of bankers, that is, into several development and
culturological circles that overlap but are not always harmonious. Finally, the author
stresses Bourdieus appeal for the renewal of critical sociology that has not given up its
analytical as well as its humanist and emancipating role in society.
Key words: Pierre Bourdieu, sociology, neoliberalism, globalization, welfare state,
European Union.
Nataa Milovi
teatrolog
Beograd
Burdijeova koncepcija simbolikog

nasilja u filmovima savremene
evropske kinematografije
Saetak: Namera ovog rada je da povee Burdijeove stavove i teorije sa filmovima tri
evropska filmska stvaraoca: sa filmom Nepoznati kod (2000) austrijskog reisera Mihaela Hanekea, sa filmom Rozeta (1999) belgijskih reisera brae Darden i sa filmom Mrnja
(1995) francuskog reisera Matjea Kasovica. Burdije je, u delima kao to su Signalna
svetla I (1998), Beda sveta (1999) i Signalna svetla II (2001), svoj teorijski rad preusmerio
u otvoreniji aktivistiki diskurs. Svaki od pomenutih filmova odgovara odreenoj Burdijeovoj koncepciji, bilo da je re o pojmovima kao to su habitus, simboliki kapital i simboliko nasilje, ili da se radi o novijim Burdijeovim praktinim preokupacijama kao to su prekaritet i nezaposlenost, ili poloaj imigranata u multikulturalnoj Evropi, u kojoj dominiraju
neoliberalne vrednosti. Bavei se u svojim delima centralnim pitanjima civilizacije i kulture danas, navedeni filmski umetnici, kao i Burdije, na nedvosmislen nain svojim
stvaralatvom pozivaju na otpor i aktivno delovanje svakog pojedinca protiv novih mitova
koje neoliberalna ideologija namee.
Kljune rei: Burdije, evropski film, simboliko nasilje, aktivizam, otpor.
Ovaj rad e povezati teorije i aktivizam Pjera Burdijea sa filmovima Nepoznati kod (Code inconnu: Rcit incomplet de divers voyages, 2000) austrijskog
reisera Mihaela Hanekea, Mrnja (La Haine, 1995) francuskog reisera Matjea
Kasovica i Rozeta (Rosetta, 1999) belgijskog reiserskog tandema brae Darden. Analizirajui pomenuta filmska ostvarenja baviemo se pre svega fenomenom simbolikog nasilja koje je za Pjera Burdijea od izuzetnog znaaja. Burdijeovu socioloku kritiku drutva povezaemo sa filmovima pomenutih evropskih
reisera zato to, na Burdijeu slian nain, pored simbolikog nasilja preispituju
i fenomene kao to su: nezaposlenost, prekaritet i neravnopravnost skrivena
ispod znamenja multikulturalizma. Sve pomenute pojave, po Burdijeu, proizlaze
iz simbolikog nasilja na kojem danas poivaju drutva neoliberalne ideologije.
Svet drutvenog, kako stoji u eseju Structures, habitus, practices (u: Bourdieu,
1992: 52-65), prikazuje se kao predstava ili reprezentacija, kao izvoenje u
244
Nataa Milovi
pozorinom i muzikom smislu, te su odabrani filmovi idealna ilustracija Burdijeovih teorijskih uvida. O Pjeru Burdijeu emo govoriti kako jezikom njegovih
teorijskih pretpostavki, tako i jezikom koji je u svojim poslednjim delima, kao
aktivista, vie voleo da koristi. Pre nego to se upustimo u analizu filmova spomenuemo kljune definicije na kojima teorije Pjera Burdijea, znaajne za ovaj
rad, poivaju.
Po Burdijeu, praktian svet koji je konstituisan u okviru habitusa, postoji kao
sistem kognitivnih i motivacionih struktura, kao svet realizovanih ishoda, svet
procedura koje treba slediti, svet utvrenih putanja koje treba prihvatiti, tj. svet
pravila i institucija. Habitus je proizvod istorije, koji proizvodi sve individualne i
kolektivne prakse (dakle jo vie istorije), u skladu sa shemama ukorenjenim u
istoriji, kae Burdije u eseju Structures, habitus, practices. Svaki nain da se individua odupre takvom objektivizmu biva osujeen. Habitus, kao sistem generativnih shema, omoguava produkciju misli, opaaja i akcija koje su inherentne
ili date u uslovima koji ih proizvode ali samo njih (Bourdieu, 1992: 53).Simboliko nasilje zapravo funkcionie po principu gubitka moi prepoznavanja, i blisko je povezano sa pojmom simbolikog kapitala.
Simboliki kapital funkcionie odvojeno od ekonomskog kapitala, ali ga nesvesno nadopunjuje i kontrolie, time to funkcionie po istim principima i to je i
sam generisan habitusom. Simboliki kapital je kontrolisan veinskim ekonomskim kapitalom, i u tom smislu on paradoksalno slui da opunomoi dominantne
strukture koje diktiraju diskurs. Onaj koji dominira nesvesno podjarmljuje posednike simbolikog kapitala preko novih dominantnih struktura kroz koje se reprodukuje. U takvoj situaciji, svaka kritika u odnosu na dominantni diskurs (koji se
predstavlja kao najbolji mogui sistem), pada u vodu iz razloga to je dominantne
strukture predviaju, omoguavaju i proteiraju. Simboliko nasilje je povezano
sa klasom koja poseduje simboliki kapital. Brutalno nasilje je, po Altiseru, deo
prakse represivnih dravih aparata: njima upravljaju posednici ekonomske i politike moi. Nevidljiviji ideoloki dravni aparati, oni koji diktiraju diskurs, blii su
posednicima simbolikog kapitala, te je nasilje koje proizlazi iz njihovih delatnosti
suptilnije. Posednici ekonomske moi tako preko instumentalizovanih posednika
simbolike moi kreiraju pogled na svet koji ih legitimie, titi i opravdava. Manipulacijom simbolikih vrednosti proizvodi se simboliko nasilje.
Mihael Haneke, austrijski reditelj, iroj javnosti poznat po filmu Profesorka
klavira, skoranji dobitnik Zlatne palme za film Hidden (2005), doslovno u svakom filmu obrauje teme nevidljivog nasilja koje lei iza vidljivog brutalizma njegovih glavnih junaka. Pre nego to je poeo da se bavi reijom, prvo u pozoritu
a potom i na filmu, Haneke je u Beu studirao filozofiju i psihologiju. To moe biti
razlog to gledalac, kada se radi o Hanekeovom filmu, nije konzumer, ve misleno bie sa kojim je Haneke u neprestanom ozbiljnom dijalogu. Za svoje filmove
Haneke kae da su polemike sa amerikom kinematografijom koja gledaocu
oduzma mo razmiljanja raznim efektima i strategijama koje film pretvaraju u
Burdijeova koncepcija simbolikog nasilja u filmovima savremene evropske kinematografije
245
spektakl. Hanekeovi filmovi inspirisani, kako sam tvrdi, Bresonom zauzimaju

kritiku distancu i ne nude lanu intimnost. Oni tee da budu neprestana preispitivanja stvarnosti ne nude jednostavne odgovore i nisu povrno izvedeni zakljuci (Vogel, 1996: 73 75).
Kada je o nasilju re, Hanekea ne zanima jeftina zgroenost nad zlodelima
koja je ovek sposoban da uradi, niti ga interesuje prepoznatljivo i predvidljivo
nasilje u, primera radi, prosenom holivudskom trileru. Problem trilera je upravo
u tome to gledaoci i ljubitelji skoro u potpunosti internalizuju i oekuju utvreni
obrazac ili habitus tog anra. Iako je sveprisutno i predstavlja osnovnu temu Hanekeovih filmova, nasilje o kome Haneke govori nije uobiajeno i najee se ne
prikazuje eksplicitno.
Predmet Hanekovih interesovanja je kritiki pogled na jedan naizgled savren svet. To je svet konstruisan u visoko tehnolokim uslovima post-industrijskog drutva, koji se obino nekritiki oznaava kao kultura i civilizacija progresa, a koji je zapravo duboko depersonalizovan svet zamrznutih oseanja, u
prvom Hanekeovom filmu doslovno nazvan Sedmi kontinent svet odvojen od
ivota. Kada je re o nasilju, dva posebno kontroverzna Hanekeova filma jesu
Benijev video (Benys video) i udne igre (Funny games). Mladi ljudi koje pratimo u oba ostvarenja pribegavaju nasilju iz nekog neobinog, ali dokuivog
razloga, posebno u svetlu naina na koji Haneke prikazuje svet sredovenih ljudi evropske srednje klase, koji postaju njihove rtve.
Samom nazivu filma Nepoznati kod, koji emo u ovom radu analizirati, Haneke je dodao podnaslov Nedovrene prie razliitih putovanja (Rcit incomplet
de divers voyages/Incomplete Tales of Several Journeys). Razlog tome je njegovo opaanje da su ljudi novog doba, koji postaju junaci njegovih filmova, ljudi u
neprestanom kretanju. Jedino to ih u filmu moe zaustaviti na tim neprestanim
putovanjima po Evropi bez granica je neto to nije drutveni konstrukt, neto to
je prva priroda, to stoji izvan habitusa i to je neodrecivo od ivota, recimo smrt.
Ona moe biti nenamerna, apsurdna ili proizvedena nekim vidom nasilja.
Hanekeov film uspeo je da se dotakne svih problema koji stiu u centar
glavnog grada Francuske, a ti problemi su prikazani kao nedovrene prie razliitih putovanja. U filmu je mogue videti kako putovanja ka centru nekadanjih
robova iz francuskih kolonija u Africi, tako i slina putovanja ka centru gastarbajtera sa Balkana, tj. sadanjih ekonomskih i kulturnih kolonija. Putovanja u
vidu beanja sa sela u gradove ukrtaju se sa profesionalnim putovanjima iz
evropskih metropola na razna ratna poprita. Na kraju se najvie zadravamo
na putovanju uspene glumice i Parianke kojoj pripada centralno mesto u
ovom filmu. Njeno putovanje je najzanimljivije, ali i najbesmislenije, jer se uloge
koje junakinja u moralnom smislu ivi na sceni i van nje, ne poklapaju. Njena putovanja kroz razliita imaginarna i stvarna iskustva rezultiraju velikim padom
kojeg do kraja filma ona nije svesna. Njen lini moralni pad je zapravo i pad
centra koji ona predstavlja.
246
Nataa Milovi
Na poetku filma glumica iz centra, koju igra ilijet Bino (Juliette Binoche),
svojim belako-graansko-profesionalnim tzv. PIN legitimacijama (Personal
Identification Code) prua pripadnicima policije garanciju za mlaeg brata svog
ljubavnika koji je umean u jedan ulini incident. Kao to ne dovodi u pitanje
ispravnost postupka svog tienika ve ga samo slepo brani (deaka koji bez
ikakvog saoseanja i obazrivosti baca otpadak u krilo prosjakinje sa Balkana),
isto tako ne reaguje (ve se samo dvoumi) kada uje kako devojicu iz susedstva na smrt zlostavljaju roditelji. U uvodnoj sceni filma presek francuskog
drutva i kulture jasno se vidi, a multikulturalizam kao maska spada i prikazuje
staro kolonijalno lice Evrope: mladi Senegalac, uitelj gluvoneme dece, opominje svog belog sugraanina (glumiinog tienika, odbeglog od kue sa sela) na
pristojnost, ali, u oima pripadnika javnog reda i bezbednosti on je sumnjiv samim tim to je crnac, dok beloputi prestupnik, samo na osnovu glumiinog ID
broja, biva puten. Senegalca odvode u stanicu, a rumunsku prosjakinju deportuju iz centra nazad na periferiju Evrope, u Rumuniju.
Kod Mihaela Hanekea esto se svet stvarnosti prikazuje kao svet lien identiteta, osim onog po meri automata. Identitet broja i ifre je identitet svih kontrolnih mesta i predstavlja jedinu validnu taku oslonca u kontrolisanom poretku
sadanjice. U poretku koji je uvek u Fukoovom smislu mogue mehaniki identifikovati, a prema tome i normirati, takav ID identitet je, paradoksalno, iako individualno oznaen, potpuno depersonalizovan. Vetaki kreiran svet prolazaka
bez zadravanja, po Marku Oeu (Marc Aug), nema prolost ni budunost,
osim sadanjosti koja se ne zaustavlja, jer su sva mesta na kojima se individua
nalazi zapravo ne-mesta (Aug, 1995: 77-78). Mesta koja simboliu dananji
svet koji nazivamo civilizacija su metro, supermarket, hotelske sobe, ATM maine, aerodromi i skeneri kroz koje se na njima prolazi, identifikacione kartice, ali ni
jedno od njih nema nijednu linu karakteristiku i ne moe biti dom. Svaki znak
ljudskog gubi prepoznatljivost, a jedina razlika koja se ita i prepoznaje je kod
ispisan na identifikacionoj kartici. On se uitava lozinkom (password), korisnikim imenom (user name) i jedinstvenim brojem, koji definie itavu ljudsku
egzistenciju koja je na taj kod osuena. Da li e neko uspeti da ue u stan u
kome je promenjena ifra za ulazak, ili e nekog takav kod uiniti nepodesnim da
ostane u nekoj dravi, zavisi od PIN-a koji maini moe biti samo poznat ili nepoznat. (Zanimljivo je da u tako binarnom odnosu, ak i bez menjanja zapisa broja na kartici, vrlo esto takav kod vlasniku ne omoguava prolaz ve ga vodi u
smrt.) Haneke je ovaj paradoks civilizacije zdravog razuma pokazao i u svom ranijem ostvarenju Funny games.1 Da bi to jasnije identifikovao razne nivoe simbolikog nasilja Haneke pred svoje likove u filmu Nepoznati kod stavlja dileme
poput sledeih: reagovati ili ne; usprotiviti se drutvenom zarad linog i moralnog
1
Svi sigurnosni mehanizmi koji slue kao dodatno obezbeenje u jednom mondenskom vikend-naselju u Austriji postaju zamke za vlasnike koje dvojica nenaoruanih momaka jedne
za drugim ubijaju. Sistemi bezbednosti, kojima su mislili da su zatieni, predstavljaju zapravo
nevidljive klopke u kojima stradaju. (prim.aut.)
247
ili uestvovati u automatizovanom ivotu makar to podrazumevalo i preutni dosluh sa zloincem; podlei pritisku simbolike torture, ili se odupreti. Njegovi likovi se u ovom filmu opredeljuju za drutvu poznati kod i ne ine nita.
Zbog ega glumica ne moe da pomogne maltretiranoj maloletnoj devojici
iz susedstva? Zbog ega njen ljubavnik reporter sme samo da fotografie i dokumentuje ratove na Balkanu, ali ne moe nita drugo da uini? ta je kljuni
razlog za ne-delovanje u ne-mestima sveta nedovrenih putovanja? Pre nego
to pokuamo da sagledamo Hanekeove odgovore na ova pitanja, ukazaemo
na jo jednu scenu u filmu koja je bitna za razumevanje delovanja habitusa.
Prakse uslovljene habitusom vidimo u filmu Nepoznati kod u sceni probnog
snimanja budueg filma, u kojem glavna junakinja Hanekeovog filma (po profesiji glumica), treba da igra glavnu ulogu. U jednom trenutku nismo sigurni da li joj
se dogaaj koji gledamo stvarno deava, ili je ipak samo u pitanju probno snimanje. Glas iza kamere obavetava je da ona zapravo vie nikada nee izai iz
tog prostora i da e tu umreti uguena gasom. Glumica reaguje prvo zbunjeno,
pa zatim graanski pribrano, odgovarajui da je neko kod kue eka i da za
takve igre nema vremena, ali njen izraz lica je sve nesigurniji i uplaeniji. Ona
poinje da shvata da nijedan racionalni postupak, uslovljen drutvenim konvencijama, ne moe vie da joj spase ivot. Glas reisera je sve ubedljiviji u objanjenju da je njen ivot okonan. ovek iza kamere, tj. njen ubica, oekuje da
makar u asu suoavanja sa smru ne vidi glumu ve glumiin ljudski izraz, njenu autentinu reakciju, a ona ga sve manje razume. Glumica ne zna ta on od
nje zapravo oekuje. Ono na emu Burdije insistira kada govori o habitusu jeste
da se esencijalno vremenom gubi i postaje individui nepoznato. U ovom sluaju,
jedino to je esencijalno jeste susret sa smru (nebitno da li je re o fikciji ili
stvarnom dogaaju). Gubljenje esencijalnog i preputanje dejstvu konstruisanog deava se onda kada svaku linu ekspresiju, misao i saznanje diktira istorijski konstruisan habitus. Ukoliko se patologija neautentinog ivota prihvati i
internalizuje kao normalna, onda je patologija ubice u filmu koji se snima u Hanekeovom filmu oajnika elja da se doivi autentian trenutak ivota. Autentinost jo moe da bude samo u neoekivanom susretu sa smru za koji uloga
jo nije unapred pripremljena.
Tokom filma videemo ovu istu situaciju unutar stvarnog snimanja igrane
sekvence, ali samo dok gledamo probno snimanje imamo utisak da gledamo
stvarnost. Razlog tome je Hanekeova stalna redefinicija filma i filma. U tom smislu stalnih pokuaja izmetanja iz jedne stvarnosti kako bi se zapravo stvarnost
sagledala govorio je i Burdije: Kao i svaka invencija habitus je ono to ini moguim proizvodnju beskonanog broja praksi koje su relativno nepredvidive, ali
takoe ograniene u svojoj razliitosti. U filmu Nepoznati kod to se odnosi na
nauena ponaanja glumice/junakinje filma, jedina ponaanja koja ona zna da
pokae ak i onda kada se suoava sa smru. Kada govorimo o toj dvojnoj stvarnosti, javnoj i privatnoj, u sluaju glumice umetnikoj i svakodnevnoj, vidimo da
248
Nataa Milovi
glumica koja spasava ivot deaku na filmskom platnu, u stvarnom ivotu nije
sposobna da pomogne svojoj maloj kominici koju roditelji zlostavljaju do smrti.
Umesto da reaguje na pla i udarce koje uje u svom stanu njena reakcija je skoro predvidljiva: ona utiava televizor, razmilja ta da uradi, lomi se u svojoj odluci, ali pri prvom stiaju glasa devojice, nastavlja da pegla, potpuno osloboena
od line odgovornosti. Paradoksalno, njena nauena drutvena uloga domaice
i graanke ni na koji nain nije promenjena niti obogaena profesijom kojom se
bavi. Graanka koja potuje tuu privatnost, uena je da se ne mea u tue stvari. Za ljude vaspitane kao ona, pismo sa pozivom za pomo koje zatie u
potanskom sanduetu i oajniki krici devojice koju zlostavljaju, predstavljaju
nepoznati kod koji ona nije duna da razume. Uloga u drutvu, kojoj robuje i koja
sama po sebi predstavlja oblik simbolikog nasilja, pomae joj da lake od sebe i
od drugih sakrije sutinu sveta, koja se uz tako nauene i obuene subjekte stalno iznova obnavlja.
Kada kaemo naueno i govorimo o Burdijeu, moramo spomenuti da je
Burdije, govorei o simbolikom nasilju, govorio o njegovoj sprezi sa obrazovanjem ili poljem obrazovanja. Ako je fiziko nasilje ozakonjeno dravom, i samo
se nadopunjuje na obrazovno simboliko nasilje, onda nije sluajno da se vaspitanje u porodici vri brutalnim fizikim nasiljem, a da se, sa druge strane,
opunomoava jednim graanskim vaspitanjem koje ui nemeanju i objektivizaciji u svakoj situaciji (u ovom sluaju posmatra/sauesnik koji ne stupa u akciju). Kada je slepo praena drutvena norma iznad savesti i svih drugih moralnih
ljudskih naela, onda je ljudska delatnost onesposobljena, sputana, ne samo
ideolokim aparatima koji deluju spolja, ve i mehanizmima po kojima ti aparati
deluju iznutra (jer su mehanizmi simbolikim nasiljem nesvesno internalizovani). Cena je gubitak primarnog koda koji u poslednjoj instanci takvog procesa
postaje nepoznat i neprepoznat (code unknown). Ako simboliki kapital podrazumeva i odreeno dozvoljeno ponaanje (individualizam i ouvanje privatnosti
po svaku cenu), onda je u Hanekeovom filmu itavo susedstvo izvrilo simboliko nasilje nad devojicom, jednako brutalno koliko i individualno privatno nasilje
njenih roditelja.
Da li je i sama umetnost oblik pod kojim se ovakvo nasilje nesputano odigrava? Kroz lik glumice Haneke otvara ovo pitanje i preispituje odgovornost
umetnosti, i onih koji se njome profesionalno bave, u razotkrivanju tj. skrivanju
istine. (Vredi podsetiti da je Haneke svoj poslednji film nazvao Hidden.) Po Hanekeu, da film ne bi bio od poetka do kraja gomila lai podeljena na filmske
sekvence, on mora da odstupi od konvencionalno shvaenog filma i obrati se direktno publici podeljenoj i odeljenoj od stvarnosti upravo habitusom anra. To
ovaj reditelj i ini u filmu Funny games gde ubica doslovno pita publiku da li je na
strani ovih finih ljudi koje namerava da pobije. Da bi razgraniio dve umetnosti
anrovsku i autorsku Haneke u filmu Nepoznati kod prikazuje i ideju i realizaciju u praksi onoga to smo videli. Scena probnog snimanja izgleda realistino i
dramatino u odnosu na sam film kao proizvod, kao to i dokumentaristike
249
fotografije nasilja sa ratita na Kosovu izgledaju drugaije u odnosu na umetnike fotografije ljudi kradomice slikanih u javnom prevozu koje isti ovek slika. Jo
dva puta u filmu Haneke koristi scenu u sceni ili film u filmu da bi nas podsetio na
dve stvarnosti i upozorio da od filma moramo pobei da bismo se vratili u stvarnost o kojoj on kao umetnik eli da govori.
Na taj nain posmatrano, u duhu razotkrivanja, stoji i stav Pjera Burdijea o
taktikama otkrivanja stvarnosti izmetene iz habitusa, iz dominantog diskursa, i o
praksi koja pod takvim uticajima deluje na subjekte. On kae: Samo u imaginarnom iskustvu (kakvo je na primer bajka) koje neutralie smisao drutvene stvarnosti, drutveni svet preuzima formu pravednog univerzuma jednakih mogunosti za bilo koji mogui subjekt (Bourdieu, 1992: 64). No, kako je mogue da
jedna glumica, koja u svom profesionalnom ivotu prolazi kroz brojna imaginarna iskustva i razmilja i domilja pomenuti pravedni univerzum, u linom ivotu
jedino vidi drutveno legitimnu stvarnost i ne zalae se nikad da se ona promeni i
priblii pravednom univerzumu na koji je umetnost stalno podsea? Vidimo je
kako ide na pogreb rtve i saosea u bolu sa delatima. Ona, isto tako, u restoranu skree temu sa prie o krizi na Kosovu na svoj problem sa zuboboljom i u centar panje stavlja nebitne detalje. Svaki put kada postoji teka situacija sa kojom
se treba suoiti, junakinja saaljeva sebe. Kada je u metrou pljune jedan arapski
momak, ona ne plae zbog situacije koja je dovela do toga da imigranti preziru
francuske belce, ve plae zbog sopstvenog trenutnog ponienja i oka.
Burdije ovakav uticaj habitusa objanjava na sledei nain: Habitus, princip selektovane percepcije, indukuje tenju da se potvrdi i ojaa, umesto da se
transformie, kao obrazac koji sam sebe obnavlja i usklauje sa svim steenim
navikama u poimanju sveta koji je jedini koji on poznaje i sa kojim se saobraava (ibid.). in pljuvanja glumice u metrou postaje u filmu svojevrsna katarza.
Smerna, lepo vaspitana francuska bela ena srednje klase koja se u metrou
pravi da ne vidi arapskog mladia, licemerjem koje pokazuje pretvara tu scenu u
obrazac jednog dubljeg nerazumevanja, skrivenog iza deklarativnog francuskog multikulturalizma. Mladieva nepristojnost i nasilje su vidni, dok duboke
nepravde kolonijalizma, koje su uzrok njegovog ponaanja, ostaju na prvi pogled nevidljive. Glumiina nedunost u datoj situaciji je vidljiva, ali mi postajemo
svesni da njeno sauesnitvo u simbolikim oblicima nasilja sa kojima nas film
suoava, ostaje nevidljivo.
U svim slinim situacijama u filmu Nepoznati kod (a bilo ih je najmanje etiri) reditelj Mihael Haneke se stavlja na stranu rtava simbolikog nasilja. Na
stranu slinih junaka stavlja se i reditelj filma Mrnja, Matje Kasovic. Za ovaj rad
vano je ukazati na injenicu da u svojim filmovima i Haneke i Kasovic govore o
nevidljivom i vidljivom nasilju i lanom multikulturalizmu, koji unazauje Evropu i
preti da je uniti. Kod Kasovica se scena sa ovakvim podtekstom odvija ne, kao
kod Hanekea, u metrou, ve na otvaranju jedne male izlobe u centru Pariza.
Sukob posednika kulturnog kapitala iz centra grada sa zalutalom trojicom mladia iz predgraa, zavrava se reima: ta ete, tuga iz blokova.
250
Nataa Milovi
U tekstu On Symbolic Power, u delu teksta pod nazivom Symbolic Systems

(Art, Religion, Language) as Structuring Structures, Burdije kae da se u idealistikoj tradiciji objektivnost znaenja ili smisao sveta odreuje postizanjem saglasnosti meu strukturnim subjektivitetima (sensus = consensus).2 Za razliku od
mita, koji u Burdijeovom vienju predstavlja kolektiv i kolektivu odgovarajui proizvod, ideologija slui interesima pojedinaca koji tee da svoju korist predstave
kao opti interes: Dominantna kultura omoguava da se vladajua klasa integrie oko tih kulturnih modela, a u isto vreme i distancira od drugih (tako to olakava komunikaciju izmeu svih svojih lanova, odvajajui ih od drugih klasa); ona
takoe uestvuje u prividnoj integraciji drutva kao celine, i u apatiji (lanoj svesti)
one klase nad kojom se vlada; legitimiui ih, dominantna kultura uestvuje u
opunomoavanju uspostavljenog poretka putem uspostavljenih razlika (hijerarhija). Dominantna kultura proizvodi ideloki efekat (slike Pariza, arenilo multikulturalizma) tako to svoju funkciju deljenja prikriva potencirajui svoju funkciju komunikacije. Kultura koja spaja (kao medijum komunikacije) je takoe kultura koja
odvaja (kao instrument razlike). Ona koja legitimie/opunomouje razlike prisiljavajui sve ostale kulture (predstavljene kao sub-kulture) da se same definiu u
odnosu na svoju distancu od dominantne kulture (Bourdieu, 2005: 167). Filmovi
Kasovica i Hanekea na isti nain prikazuju kulturu razora u klasnom drutvu. Klasa koja posreduje u razornim drutvenim distinkcijama je srednja klasa koja nie
klase tj. druge vidi kao nasilne, brutalne, vulgarne i primitivne. Podesna ideoloka funkcija polja ideoloke produkcije je izvedena skoro automatski na bazi
strukturalne homologije3 izmeu polja ideoloke produkcije i polja klasne borbe.
Homologija izmeu dva polja znai da borbe preko odreenih objekata
autonomnog polja automatski proizvode eufemizovane forme meuklasnih ekonomskih i politikih borbi: korespondencija strukture sa strukturom stvara meudejstvo koje ini da odgovarajua ideoloka funkcija dominantnog diskursa
bude izvedena po utvrenom planu, do kraja. U sluaju Code Unknown u metrou ne dolazi do dijaloga, ve se jaz jo vie produbljuje, jednako kao i u prvoj
sceni filma gde prosveeni drugi (senegalski uitelj) do kraja ne uspeva da
uspostavi bilo kakav dijalog sa belim lanovima zajednice, bilo da je re o glumici i deaku koga ona titi, ili pripadicima policije i prosjakinji sa Balkana. Dominantni diskurs se tako vezuje iskljuivo za boju koe, a ne za nivo obrazovanja
tj. posedovanja simbolikog kapitala.
Burdije jo jasnijim jezikom objanjava ove fenomene u knjizi Signalna
svetla (Burdije, 1999), u eseju Neoliberalizam, utopija (koja se ostvaruje) jedne
eksploatacije bez granica. On kae da dominantni diskurs neoliberalizma (koji
tvrdi za sebe kako je ist i savren poredak) poiva na proizvodnji straha koji se
izaziva kod onih nad kojima se dominira" i dodaje: takav poredak je spreman da
sve omake kazni sankcijama koje osuuje bilo automatski, bilo posredstvom
svoje produene ruke (Burdije, 1999: 107).
2
3
Bourdieu, Language and Symbolic Power (2005), gl. III: On Symbolic Power, str. 164.
Strukturna slinost izmeu razliitih delova iste individue.
251
Stalnom produkcijom i reprodukcijom domninantnih struktura koje kontroliu i reguliu ekonomske elite, stvara se armija nezaposlenih i prekarnih radnika. Iako su brojano moniji, oni nemaju snagu armije, zato to su na razne naine onemogueni da deluju. U drutvu u kome vlada stalni prekaritet, strah od
otkaza i od nezaposlenosti, ono to se nad individuom vri Burdije naziva strukturno nasilje. Subjekte proizvedene strahom, tj. individue prekarizovanih habitusa, onemoguene za pobunu i stavljene u slubu neoliberalne utopije, Burdije
naziva rezervnom armijom radne snage ukroene prekarizacijom. Studenti koji
su aprila 2006. godine u Parizu protestovali i uz podrku tri miliona ljudi uspeli
da obore sporni de Vilpenov zakon o prvom poslu, nazivali su sebe klineks generacijom (Kleenex generation) potronom i bezvrednom radnom snagom
koja se posle upotrebe moe slobodno i bez grie savesti odbaciti.
Prekarizacija, nezaposlenost i strah od otkaza su mehanizmi koji ljude pretvaraju u pokorne sluge, iako ih civilizacija kojoj pripadaju deklarativno ubeuje
da su slobodni subjekti. Ukoliko takvo stanje potraje bez otpora i pobune posledice ovih procesa su izolovanost, nedostatak elje za pobunom i akcijom i, to je
najgore, gubitak oseaja za solidarnost. Najvei propust, istie Burdije, lei u
sistemu obrazovanja koji proizvodi i definie nove proizvoae znanja po meri
neoliberalne ideologije, koji se svom snagom trude da se takvo znanje do kraja
artikulie u praksi i pretvori u sveobuhvatne politike programe.
Film u kome se posledice ovakvog procesa najbolje mogu uoiti je film Rozeta, belgijskih reisera brae Darden. Dokumentaristiki opisan i realistino pokazan ivot jedne devojke koja se bori da nae i sauva bilo kakav posao jeste
svedoanstvo o fenomenu prekariteta o kojem pie Burdije. Pria o Rozeti je nalik na brojne sline ivotne prie koje je Burdije sa svojim saradnicima istraio i
prikazao u knjizi Beda sveta. Ova knjiga bila je povod za razgovor izmeu sociologa Pjera Burdijea i romanopisca-nobelovca Gintera Grasa, kome je pogled sa
dna takoe bila preokupacija u delu Moje stolee. Poetna tema njihovog razgovora bila je sudbina prosvetiteljstva u Evropi i tretman humora u prikazivanju postojee bede sveta. Burdije svoje razloge za nekorienje humora u svojoj knjizi
vidi u tome to bi se prie o nepravednom stradanju ublaile i zamaglile upotrebom literarne ili naune forme. Burdije kae: Zadatak je bio da na to direktniji
nain, pa makar i brutalan, vratimo tim priama njihovu posebnost, uglavnom
prepunu neopodnoljivog nasilja. Dva razloga postoje za to: nauni i, rekao bih,
knjievni. eleli smo da budemo ne-literarni da bismo postigli literarnost u nekom
drugom smislu. Postojali su i politiki razlozi za takvu odluku: smatramo da je nasilje toliko utkano u neoliberalne zakone u Evropi i Latinskoj Americi, i mnogim
drugim zemljama, i da je toliko veliko da ga jedan rad ne moe sveobuhvatno prikazati putem analize izvedene samo na isto teorijski nain. Kritike neoliberalnih
politika nisu jednake po snazi sa posledicama tih politika.4
4
Vidi: New Left Review 14, March-April 2002, http://www.newleftreview.net/NLR14.shtml.
252
Nataa Milovi
U razgovoru sa Ginterom Grasom, Burdije jo istie da izbavljenje od neoliberalne utopije lei u novom utopizmu novim socijalnim pokretima koje bi inili
radnici i obespravljeni ljudi iz itavog sveta. Film Rozeta brae Darden govori o
tome ta sve treba da se promeni u naem poimanju Evrope da bi se do novog
utopizma moglo doi. U svojoj knjizi Umetnost pod pritiskom, holandski sociolog
Jost Smirs navodi da je nakon filma Rozeta u Belgiji dolo do burnih reakcija i da
je zahvaljujui ovom filmu napravljen i program zapoljavanja pod nazivom
plan Rozeta. Smirs takoe kae i sledee: Dok su ameriki kritiari nipodatavali ovaj film, belgijska publika veoma je dobro znala zato je ovaj film vaan
estetski i drutveni dogaaj (Smirs, 2004: 20). Kada govorimo o aktivizmu i
angaovanosti na polju umetnosti, braa Darden kau: Naa prvenstvena elja
bila je da napravimo portret ene koja je borac, one koja moe da preivi. Ona
stvarno veruje da e umreti ako ne pronae posao i mesto u drutvu. Mi smo
sebe, kao i kameru, stavili na mesto posednika takvog misaonog sklopa. Jednom kada to uradite, kada se stavite u poloaj osobe sa takvim nainom razmiljanja, neizbeno stiete do moralnih dilema, ubiti ili ne ubiti, poiniti samoubistvo ili ne. Naravno, bavei se time, oslikavate drutvo i nezaposlenost.5
Lepota filma Rozeta je upravo u tome to je u njemu sve pokazano,6 iako
nije izreeno. Ve prva scena filma pokazuje vezu simbolikog nasilja sa fizikim nasiljem: zbog neargumentovanog otputanja sa radnog mesta Rozeta poinje svoju borbu za posao i opstanak bukvalnom tuom sa poslodavcima. Jasno je da njen napad zapravo odbrana i da ona na tragian nain doivljava
uestala nemuta obrazloenja raznih efova zato mora da napusti posao koji
je dobro radila. Njena borba nema veze sa osveenom borbom protiv nepravde, ve je njen bunt pokuaj da preivi i doivi jo jedan dan ivota. Ovaj film zapravo pokazuje i proces i stanje iz kojeg junakinja pokuava oajniki da izae.
Rozeta u jednom trenutku filma ima pred sobom dva puta i dilemu: da li da pusti
prijatelja da se udavi u reci i tako doe na njegovo radno mesto ili da ga jednostavno potkae i na taj doe do posla i ostvari svoje pravo na rad. Kada se odlui
za humanije reenje, ona poinje da shvata da i pored moralnog pada na koji
je pristala da bi dobila posao, njen ivot zapravo ve sutra moe biti isti kao i
jue, a da je, sutinski ne promenivi nita u svom ivotu, zapravo ostala i bez
jednog prijatelja. Posle jednog dana provedenog na nain sreno zaposlene
osobe, ona daje otkaz i odluuje se na samoubistvo. Rozeta je ak i u pokuaju
samoubistva osujeena nedovoljnom koliinom gasa u plinskoj boci. Ovim detaljem se moda veoma diskretno provlai paralela sa ubijanjem gasom u Evropi, danas i nekada. U vreme Treeg rajha ljudi su odlazili silom u gasne komore,
5
http://www2.indiewire.com/people/int_Dardenne_Luc_Jea_2A638.html.
Tokom filma mnogo puta gledamo: Rozetino prezuvanje i ostavljanje cipela u naputenu
cev kanala koju zatvara kamenom; ubacivanje improvizovane udice sa poluslomljenom
flaom u reku ne bi li uhvatila ribu; prodavanje stare garderobe po sekondhend radnjama; zagrevanje stomaka fenom za kosu kao jedinog naina da ublai konstantne napade bolova u
donjem stomaku, itd.
253
a danas, u jednom nevidljivijem, simbolikim nasiljem omeenom, nacizmu, ivot je toliko obesmiljen da ljudi poele da se sami ugue gasom u svojim malim
privatnim komorama. Razlika je jo i u tome to danas tu odluku moraju sami i
da finansiraju.
Rozetin ivot u takvom svetu svodi se na kraju na ne-izbore koji su pred nju
postavljeni. Njen pokuaj da ivi normalno zapravo stvara od nje osobu koja je
spremna da prihvati bilo koji kompromis, ukljuujui i onaj koji se granii sa
gubljenjem svakog vida ljudskosti. Ona nije po roenju zla i nije siromana zato
to se takva rodila. Njen problem je u tome to ona ne moe ni sebe ni svoj ivot
da stvara zato to joj je uskraeno osnovno ljudsko pravo pravo na rad. To je
ujedno i najvei problem savremenog drutva o kome braa Darden ele da govore. Borba za goli opstanak ini da ovek drugom oveku postaje vuk, to je
poetna i osnovna hipoteza kapitalistikog poretka. Svaki vid eksploatacije se u
takvom drutvu racionalizuje vaspitanjem: drutvo se zgraava nad nasiljem
koje se okree protiv drutva, a ostavlja Hidden simboliko nasilje koje samo
drutvo sprovodi nad potinjenim klasama.
U knjizi Signalna svetla, prilozi za otpor naoliberalnoj invaziji, Burdije ovu
vrstu nasilja naziva strukturno nasilje. Strukturno nasilje utie i na ono to se naziva radni ugovor (koji nauno racionalizuje i realizuje teorija ugovora; Burdije, 1999: 111). Jasno se pokazalo da je prekaritet svuda, istie Burdije u istoimenom eseju i upozorava: u privatnom, ali i u javnom sektoru, koji je umnoio
privremena i interimarna nametenja, u industrijskim preduzeima, ali i u institucijama za kulturnu proizvodnju i difuziju, u prosveti, u novinarstvu, u medijima,
itd., gde uvek proizvodi gotovo iste efekte, koji postaju posebno uoljivi u sluaju
nezaposlenih: destrukcija egzistencije, liene, izmeu ostalog, njegovih struktura, i degradacija itavog odnosa prema svetu, prema vremenu, prema prostoru,
koja iz toga sledi. Prekaritet duboko pogaa onoga ili onu koji ga trpi; time to
celokupnu budunost ini neizvesnom, on onemoguava svako racionalno
predvianje, a naroito onaj minimum vere i nade koji je potreban da bismo se
pobunili, naroito kolektivno, protiv sadanjosti, ak i one najnepodnoljivije.
Osim posledica koje prekaritet ima za one koje on direktno dotie, tu su i
posledice, po sve ostale, koji su naizgled poteeni. On se nikad ne da zaboraviti; on je prisutan, u svakom trenutku, u svim mozgovima (izuzev, naravno, u
mozgovima liberalnih ekonomista, moda zato to oni, kako je primetio jedan od
njihovih teorijskih protivnika, uivaju onu vrstu feudalnog protekcionizma, kao
nosioci stalnih radnih mesta, to ih vadi iz nesigurnosti...). On opseda na svesnom i na nesvesnom nivou. Postojanje znaajne rezrevne armije koju ne nalazimo samo, zbog superprodukcije diploma, na najniim nivoima strune spreme i tehnike kvalifikacije doprinosi tome da svaki radnik stie utisak da ni po
emu nije nezamenljiv i da je njegov rad, njegov posao, na neki nain privilegija,
i to krhka i ugroena privilegija (na to ga, izmeu ostalog, podseaju njegovi
poslodavci prilikom prvog izgreda, i novinari i komentatori svih vrsta prilikom
254
Nataa Milovi
prvog trajka). Objektivna nesigurnost je osnov jedne subjektivne nesigurnosti

koja danas, u srcu jedne visoko razvijene privrede, dotie sve radnike, pa ak i
one koji nisu ili jo uvek nisu direktno pogoeni" (Burdije, 1999: 94-95).
Krajnje ishodite tog procesa koji je Burdije opisao vidimo na primeru Rozetine majke. ak i u najnepodnoljivijim okolnostima, njena majka je blokirana
strahom, ali i gubitkom svake nade za ivot, da bi bilo ta konstruktivno preduzela. Posledice (depresija, alkoholizam i prinudna prostitucija) takvog lomljenja i
interpeliranja subjekta dugogodinje maltretiranog strahom i permanentnim gubitkom posla su normalni sled stvari. Kada govori o mehnizmima kojima se postie prekaritet i nezaposlenost Burdije naglaava da se radi o manipulaciji nesigurnou. Tako se, kae on lomi otpor, a kao cilj postie samo poslunost i
potinjenost naizgled prirodnim mehanizmima koji su tako sami sebi opravdanje. Te podreene dispozicije koje stvara prekaritet preduslov su za jednu sve
uspeliju eksploataciju, zasnovanu na podeli izmeu onih, sve brojnijih, koji ne
rade i onih, sve manje brojnih, koji rade, ali rade sve vie (Burdije, 1999: 99).
Osim ove podele postoji malobrojna kasta gospodara ljudi koja diktira i
kontrolie da se ovakvo stanje to due zadri i unapreuje daljim razvojem
nauke, tehnologije i naune teorije koja e ovakav odnos snaga negovati i promovisati u budunosti to vie. Borbu protiv takvog poretka Burdije naglaava
kao moguu, ukoliko se veina, koju predstavljaju prekarni i nezaposleni u celom svetu, ujedini i organizovano deluje, i meusobno se podre. To je, ujedno,
njegov novi utopizam, u kome je video izlaz iz ovako opisane drutvene krize.
Ako se uzmu u obzir deavanja u Junoj Americi i sve brojniji trajkovi i protesti
radnika i studenata u Evropi, moda su prvi koraci ka stvaranju novog utopizma i
internacionalizma (kakve je Pjer Burdije prieljkivao i o kojima je sa Ginterom
Grasom razgovarao) ve uinjeni.
Matje Kasovic, ve kultna figura francuske kinematografije, u svojim filmovima Mrnja iz 1995. i Ubice iz 1997. godine, slino kao Mihael Haneke, preispituje otvorenu brutalnost i brutalizam u odnosu na finije mehanizme drutva koji
takvo nasilje generiu i ovaplouju.
Pod pojmom simbolikog nasilja podrazumeva se nain koji se koristi da se
pritisak (neno, nevidljivo, ubeivaki uvebano, kroz svakodnevnu praksu drutvenog ivota) izvri i na kraju internalizuje. Dok se Haneke vrlo esto najee
bavi visokom i srednjom klasom, koja se u svom elitistikom (eskapistikom) nainu ivota suoava sa klopkama u koje je sama upala, Kasovic se bavi potkulturama najugroenijih slojeva drutva u Francuskoj koji su, na nain veoma slian njegovom filmu, protestovali irom Francuske i u drugim zemljama Evrope
novembra 2005. godine. Njihov protest se desio nekoliko meseci pre nego to su
na ulice Pariza i drugih gradova Francuske izali studenati Sorbone i Burdijeovog Collge de France i drugih visokokolskih ustanova. Koliina nasilja koje likovi sprovode nad nedunim rtvama i kod Kasovica i kod Hanekea zapravo
nema mnogo veze sa drutvenom klasom. I nad rtvama i nad delatima koliina
255
simbolikog nasilja je zapravo jednaka i radi se samo o razlici u nainu adaptacije i reakcije prema simbolikom nasilju koje se sprovodi. Reditelj i glumac Matje
Kasovic je u oba svoja filma (Mrnja i Ubice) uvek zainteresovan za onu drutvenu klasu koja u optoj kriminalizaciji sveta nema ni jedan jedini izbor no da i
sama postane deo kriminalizovanog sveta, ali iskljuivo u skladu sa mogunostima klase kojoj pripada. Njegovi likovi kreu se kroz urbane prostore u rasponu
od ulica prepunih ulinih reklama na bilbordima, metro stanica sa video zidovima
na kojima televizijski programi prikazuju ulepanu stvarnost, do prostora tipinih
za srednju klasu kao to su umetnike galerije, spomenici u centru grada ili osvetljena Ajfelova kula. U tako ureenom, naizgled lepom i progresivnom svetu,
ive ljudi bez ikakve anse da se u takav svet stvarno uklope, jer su roenjem u
getu trajno obeleeni i osueni na odbaenost i krivicu. Krug u kome se nalaze,
kako u filmu vidimo, samo se suava, i za njih iz tog kruga nema izlaska. Meutim, ak i kada je krug najui, i ivot najtei, postoji kontinuitet solidarnosti meu
Kasovicevim junacima iz geta koju Kasovic u filmu potencira preko jedne scene
vezane za ponaanje ljudi za vreme holokausta. Junaci filma sluajno u javnom
WC-u sreu jednog biveg logoraa koji im pria priu o ratnom drugu koji se
zbog stidljivosti i nespretnosti smrznuo jo prilikom transporta u logor. Iako je
pria naizgled bez srenog kraja (osetljivi stradaju, a neosetljivi opstaju), ona
ipak svedoi i o ljudskoj solidarnosti i o borbi dvojice ljudi da ostanu zajedno u nevolji, na putovanju koje ih iz ropstva vozom vodi u smrt. Mladiima je stareva
pria nejasna i besmislena zato to predstavlja daleku poetsku sliku kontinuiteta
solidarnosti koji u moralno surovim uslovima savremenog ivota pada u zaborav
i postaje sve nedokuiviji.
Film Mrnja pokazuje nam zato je to tako, pratei jedan dan u ivotu trojice
momaka iz blokova crnca, Arapina i Jevrejina, koji su druga generacija doseljenika u Francuskoj. O takvim ljudima bez posla i bez anse da budu istinski
prihvaeni od strane belaca koji su u prethodnom veku kolonizovali njihove domovine, pisao je Pjer Burdije u Bedi sveta, a Kasovic u Mrnji prikazao izbliza.
Radnju filma Kasovic stavlja u jedno parisko predgrae ni po emu razliito od
bilo kog amerikog geta, elei da naglasi neke odlike amerikanizovane Evrope. S jedne strane, reklamne poruke amerikog tipa svetle uzvienim optimizmom u noi, isto tako kao i osvetljena Ajfelova kula, simbol Francuske sa
razglednice, dok se u mranim ulicama predgraa ivot odvija po nekim drugaijim pravilima. Slogan sa bilborda Le monde est vous, koji Matje Kasovic pokazuje dva puta u svom filmu, pokree pitanje koje je po njemu danas kljuno:
Kome pripada svet?: da li svet pripada ljudima koje prepoznajemo u junacima
filma, ili onima koji takav svet kreiraju za privilegovanu manjinu? Slogan sa bilborda Le monde est vous nudi dvostruku poruku i kao realnost i kao meta-tekst. S jedne strane, on se nudi kao reprezentacija koja inspirie nadu da je
mogue uspeti u takvom svetu. S druge strane, on zapravo predstavlja zabranu
i ljudima kao to su junaci Kasovicevog filma prenosi kao meta-poruku saznanje
da svet zapravo nikada nee biti njihov ili da oni obeanom svetu nikada nee
256
Nataa Milovi
pripadati. Kada jedan od junaka intervenie tako to na bilbordu re vama

(vous) zameni reju nama (nous), to postaje trenutak koji navodi na razmiljanje
kako se osvaja prevlast nad znaenjem i ko i kako u toj borbi uvek pobeuje. U
filmu postaje jasno da je jedino pravo znaenje poruke sa bilborda zapravo ovo
drugo (obeani i reklamirani svet ne pripada njima). Za junake u svetu ije je
ime Mrnja za crnce, Arape i Jevreje nema mesta.
U filmu Nepoznat kod, arenilom prikazan multikulturalizam sve vreme pokazuje i svoje drugo lice. U crno-belom filmu Mrnja prikazani svet je takoe
otro podeljen na one koji pripadaju i one koji ne pripadaju. Pravi multikulturalizam zapravo postoji samo u siromanim blokovima (u filmu prikazan u prijateljstvu i solidarnosti koja postoji izmeu Jevrejina, Arapina i crnca). Taj multikulturalizam prosveeni Pariani iz galerije s prezirom nazivaju tugom iz blokova,
a Pjer Burdije opisuje sa saoseanjem i odgovornou u knjizi Beda sveta. Klase
koje vladaju svetom pomou ekonomskog kapitala pokuavaju da taj multikulturalizam i oseanje solidarnosti razore gurajui potlaene mase u kriminal i
meusobnu mrnju. Kako u filmu vidimo, mediji u tome svesrdno pomau. U jednoj sceni filma, pratei priu o incidentu koji se u getu desio, novinarka pita junake filma: Momci, da li ste videli sino ta se dogodilo?, a oni joj odvraaju pitanjem: Zato si ovde dola? Da iri mrnju? Trojici junaka iji ivot na margini u
prestonici Francuske pratimo ponueno je da vreme u trajanju od jednog dana i
jedne noi provedu na sledei nain: dan provode u dokolici, dok nou lutaju bulevarima u potrazi za jeftinom zabavom, lakim drogama, sitno-kriminalnim radnjama u cilju zadovoljenja trenutnih elja koje podrazumevaju matanje o uspehu preko noi, neuspelim strategijama da se stigne do seksualnog kontakta sa
nekom devojkom iz vie klase. Njihov krug odlaska iz bloka u centar Pariza zavrava se povratkom u svoj blok.
Dok oni tako provode svoje vreme, u centru prisustvujemo obuci jednog budueg policajca islednika i pratimo rasistiki odgoj i obuku jednog njegovog belog kolege koji je istih godina kao i tri mladia iz blokova. Ta dva sveta se susreu
kada Arapin i crnac bivaju privedeni. Nakon vidljivog i vulgarnog nasilja kojem su
izloeni u policijskoj stanici, prisustvujemo i simbolikom nasilju koje po intenzitetu prezira i mrnje jednako fizikom maltretiranju kojem su ve bili izloeni. Na
kraju noi koja zavrava studiju jednog dana u ivotu ljudi kao to su oni, ponovo
ih vidimo u jedinom svetu koji im preostaje ulici, na kojoj se obraunavaju sa
pripadnicima skinhedsa. Skinhedi sa kojima se suoavaju su moda ba deca
one generacije Pariana koja dri galerije u centru. Faizam srednje klase, jasno
olien u odvajanju belakog stanovnitva iz centra od obojenog stanovnitva sa
periferije, odmah se u filmu primeuje. Skinheadsi i nai junaci koji sa njima upadaju u sukob su u jednoj taki isti: deca preputena sebi (samo iz boljih kua),
prinuena da svoju emotivnu i drutvenu iskorenjenost lee pripadanjem nekoj
ekstremistikoj subkulturnoj grupi. Mrnja jednih prema drugima potie upravo
od onih drutvenih struktura koje posredstvom medija ire mrnju, dok u isto vreme poruuju da je Svet na, tj. njihov. O ovakvom licemernom postupku pisali su
257
i Burdije i Noam omski, ukazujui da su uoeni paradoksi opisani jo kod Orvela: rat se naziva mirom, a potraga za mirom koristi se kao izgovor za primenu
gole sile. Klica nade u filmu Mrnja ipak postoji i nalazimo je u svesti koja se raa
kod jednog od junaka (crnca) da mrnja raa mrnju. Nastavak takvog razmiljanja moe se nai, izmeu ostalih izvora i u jednom budistikom uenju koje
kae: Nikad se mrnja ne uklanja mrnjom. Samo blagost brie svaku mrnju.
To je zakon vjean i nepromjenjiv. Nije sluajno da ovakva svest i prosveenost
ne dolazi ni od Jevrejina ni od Arapina, ve od crnog momka za koga se stereotipno kao kvalitet vezuje jedino veliina polnog organa ili uspeh u sportovima. Tek
to se nai junaci tokom filma u mudrost da mrnja samo raa novu mrnju i doslovno uvere, jevrejski mladi7 (Vincent Cassel) strada od policajca koji ga ubija
iz nehata. Njegov prijatelj crnac upire tada pitolj u policajca koji takoe to isto
ini njemu. Hitac koji ujemo u mraku poslednjeg kadra nije jasno ko je opalio. To
nije ni vano, ali glas koji ujemo iz off-a, u epilogu filma, konano dopriava nedoreenu priu o padu koja se kroz film provlai, a koja na kraju postaje odgovor
na pitanje iji je svet: Ovo je pria o drutvu koje pada, kae glas iz off-a, Dok
pada uverava sebe: Za sada je dobro... Za sada je dobro... Za sada je dobro...
Nije bitno kako pada (zatamnjenje, pucanj) Ve prizemljenje!
Ako bismo Burdijeova Signalna svetla doiveli kao socioloke slike vremena i ljudi dananjice, onda bi filmovi (Nepoznati kod, Rozeta i Mrnja) bili filmske
ilustracije njegovih teorijskih uvida i aktivistikih stremljenja. Danas vie nego
ikad potrebno je da polja umetnosti doprinose promeni i pobuni, o emu govore i
svi filmovi koje smo u radu povezali sa Burdijeom. Film Rozeta inspirisao je u
Belgiji pravednije zakonodavstvo o radu. U prvoj sceni filma Mrnja iz 1995. godine postoje dokumentarni snimci sukoba demonstranta i policije na ulicama
Pariza koji veoma lie na scene protesta koji su se u Parizu mogle videti 2005. i
2006. godine. Filmovi Mihaela Hanekea Nepoznati kod i Skriven prodiru dublje
do simbolikog nasilja iz kojeg sva nezadovoljstva i neredi (bilo da su javni i masovni ili intimni i individualni) proistiu.
Ako je Burdije pred kraj svog ivota video alternativu u novim socijalnim pokretima, koje je u razgovoru sa Ginterom Grasom nazvao novi utopizam, i ako je
o tome napisao tri studije (Signalna svetla I i II, i Beda sveta), onda su filmski
stvaraoci kao to su Haneke, Kasovic i Dardenovi umetnici koji u 21. veku rade
na ostvarenju burdijeovskog novog utopizma putem filmova koji razotkrivaju sve
prepreke koje mu u neoliberalnom drutvu na putu stoje. Namera ovog rada je
bila da dokae da i oni predstavljaju znaajan doprinos razumevanju simbolikog nasilja i vane priloge otporu neoliberalnoj ideologiji.
Ironino je da se to deava upravo u sceni kada on shvata da ljudski ivot nije lako oduzeti,
jer je to pakt sa nasiljem protiv kojeg se oni u sutini bore, i kada konano predaje pitolj crncu,
simboliki mu se zavetujui da e krenuti nekim boljim putem u ivotu.
258
Nataa Milovi
Literatura
Althusser, Louis (2001): Lenin and Philosophy and Other Essays, London: Verso.
Aug, Marc (1995): Non-Places. Introduction to an Anthropology of Supermodernity, trans. John Howe, London: Verso. [Mark Oe, Nemesta, Beograd:
XX vek, 2005.]
Bourdieu, Pierre (1992): The Logic of Practice, Stanford: Stanford Univ. Press.
Bourdieu, Pierre (2001): Contre-feux II, pour un mouvement social europen,
Paris: Editions Raisons dagir.
Bourdieu, Pierre (2005): Language and Symbolic Power, Cambridge: Harvard
University Press.
Bourguignon, Thomas and Yann Tobin (1999): Mathieu Kassowitz: Lhaine,
Projections 9: French film-makers and film-making, ch. 21, London: Faber
and Faber.
Burdije, Pjer (1999): Signalna svetla, prilozi za otpor neoliberalnoj invaziji, Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burdije, Pjer (2003): Pravila umetnosti: geneza i struktura polja knjievnosti,
Novi Sad: Svetovi.
Fuko, Miel (1997): Nadzirati i kanjavati: nastanak zatvora, Sremski Karlovci/Novi Sad: Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia.
Smirs, Jost (2004): Umetnost pod pritiskom, promocija kulture raznolikosti u
doba globalizacije, Novi Sad: Svetovi.
Vogel, Amos (1996): Of Nonexisting Continents: The Cinema of Michael Haneke, Film Comment vol. 32, no. 4, July-August.
Wolfreys, Jim (2000): In perspective: Pierre Bourdieu, International Socialism
Journal vol. 87, Summer.
Baze podataka:
http://www.newleftreview.net/NLR14.shtml
http://www2.indiewire.com/people/int_Dardenne_Luc_Jea_2A638.html
http://pubs.socialistreviewindex.org.uk/isj87/wolfreys.htm
259
PIERRE BOURDIEUS CONCEPTION OF SYMBOLIC VIOLENCE

IN MODERN EUROPEAN CINEMA
Summary: The intention of this paper is to connect Bourdieus attitudes and theories
with the films of three European filmmakers: Michael Haneke, Dardenne brothers and
Mathieu Kassovitz. In this context, the first film to be analyzed is Code Unknown (Code
inconnu: Rcit incomplet de divers voyages, 2000) by the Austrian director Michael
Haneke, because it explores most fully the phenomena denoted by Pierre Bourdieus terms
habitus, symbolic capital and symbolic violence. Code Unknown is a critical presentation of
Western European values from the perspective of several stories of incomplete journeys,
as the films subtitle informs us. Following these journeys we see the crises in:
1. rural France (trough the migration of young people from the villages to the cities);
2. multicultural France (trough the treatment of colored immigrants, legal and illegal);
3. urban France (the place of hidden, invisible symbolic violence, especially in the
circles of white, middle-aged, middle-class Parisians).
Towards the end of his life Bourdieu changed his theoretical perspective into a more
openly activist discourse, especially evident in his last three books: Acts of Resistance:
Against the New Myths of Our Time (Contre-Feux), Acts of resistance part II (Contre-feux
II, pour un mouvement social europen), and The Weight of the World (Misre du
monde). In the light of the topics addressed in these last works, the film Rosetta (Rosetta,
1999) by the Belgian brothers Dardenne, is the most complete treatment of the unemployment problem that so preoccupied Bourdieu and his team. In Bourdieus own words,
neo-liberal ideology creates an army of unemployed people which it can easily exploit.
During the demonstrations in France held in April 2006, the protesting students, and the
unemployed young, called themselves the kleenex generation, because they felt that the
neo-liberal job market had turned them into mere disposable and despised throw-away
labor. In light of these facts the film Rosetta can be seen as the manifesto of the unemployed. The jobless seventeen-year old Rosetta, in Dardennes film, does not suffer
somewhere in the impoverished third world, but in the heart of affluent civilized Europe, in
the technologically and administratively highly developed Belgium. The power of
Dardennes film was such that, as Joost Smierss book Arts under pressure, Promoting
Cultural Diversity in the Age of Globalization informs us, the Belgian government had to
start a new social program for the unemployed, which it called Rosetta program.
Mathieu Kassovitzs film Hate (La Haine, 1995) can be related to the discussion held
between Pierre Bourdieu and the Nobel Prize winner Gunther Grass about the case-studies of human suffering included in Misre du monde. The film is about young, second-generation, lower-class, unemployed French citizens (an Arab, an African, and a
Jew) who live in the housing-estates in the suburbs of Paris. Although they live in what is
claimed to be democratic neo-liberal society, whose billboards promise that the world belongs to them, in reality they are deeply excluded from the dominant culture. This paper
wished to point out how the films of Haneke, Kassovitz and the Dardennes approach and
explore Bourdieus central sociological and theoretical concerns, and to emphasize that,
like Bourdieus own works, these films should be seen as significant acts of resistance
against the new myths of our time.
Key words: Bourdieu, European cinema, symbolic violence, activism, resistance.
Contents
Foreword
THE SCIENCE OF SOCIOLOGY

Zagorka Golubovi
Mileva Filipovi
Pierre Bourdieus Contribution to the Humanization

of the Social Sciences
13
Bourdieus Sociology of Science
25
SCHOOL AND REPRODUCTION OF INEQUALITIES

Dragan Kokovi
Cultural Capital and Compensatory Education
39
Jana Baevi
Kings Advisor or Kings Fool? Pierre Bourdieu and the

Anthropology of Education in Contemporary Serbia
49
Dejana Prnjat
The Topicality of Bourdieus Critique of School
59
THE THEORY OF FIELDS

Milo Nemanji
The Topicality of the Concept of Intellectual Field

in the Contemporary Cultural Context
65
Branimir Stojkovi
Bourdieus Conception of Journalistic Field
77
Vukain Pavlovi
Bourdieus Concepts of Symbolic Power and

PoliticalCapital
93
SOCIAL CAPITAL: THEORY AND APPLICATIONS

Smiljka Tomanovi
Slobodan Miladinovi
The Applicability of Bourdieus Concept of Social Capital

on Studying Families in Serbia
111
Interpreting the Results of Surveys of Social (Structure

and) Mobility: The Idea of Social and Cultural Capital
123
CULTURAL DIFFERENTIATIONS AND SOCIAL STRUCTURE

Ivana Spasi
Distinction, the Serbian Way: Discourses of Status

Differentiation in Todays Serbia
137
Mirjana Ognjanovi
Beyond Bourdieu: The Concept of Subcultural Capital

and the Study of Subcultures
173
Ana Bireev
Bourdieus Theory of Male Domination
199
ENGAGEMENT AN INTELLECTUAL DUTY

Ljubia Mitrovi
Bourdieus Criticism of the Neoliberal Philosophy of

Development, the Myth of Mondialization and the New
Europe (An Appeal for the Renewal of Critical Sociology) 229
Nataa Milovi
Pierre Bourdieus Conception of Symbolic Violence

in Modern European Cinema
243
NASLEE PJERA BURDIJEA

POUKE I NADAHNUA
Priredili
Milo Nemanji
Ivana Spasi
Izdavai
Kraljice Natalije 45, Beograd
Zavod za prouavanje kulturnog razvitka
Rige od Fere 4, Beograd
Za izdavaa
Stjepan Gredelj, direktor Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju
Vukain Pavlovi, direktor Zavoda za prouavanje kulturnog razvitka
Likovni urednik
Aida Spasi
Grafika obrada teksta
Sanja Tasi
Tira: 500 primeraka
tampa: Filip Vinji, Beograd
CIP Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd
316.2 Burdije P. (082)
NASLEE Pjera Burdijea : pouke i
nadahnua / priredili Milo Nemanji, Ivana
Spasi. - Beograd : Institut za filozofiju
i drutvenu teoriju : Zavod za prouavanje
kulturnog razvitka, 2006 (Beograd : "Filip
Vinji"). - 262 str. ; 24 cm. (Biblioteka Disput)
"Zbornik radova sa naunog skupa Pjer
Burdije - sociolog u slubi oveanstva,
odranog 10. decembra 2005. godine u
organizaciji Drutva prijatelja Pjera
Burdijea, Instituta za filozofiju i drutvenu
teoriju i Zavoda za prouavanje kulturnog
razvitka." --> prelim. str. - Tira 500. Str. 7-10: Uvodna re / Milo Nemanji, Ivana
Spasi. - Bibliografija uz svaki rad. Summary uz svaki rad.
ISBN 86-82417-14-6 (IFDT)
a) Burdije, Pjer (1930-2002) - Sociologija
- Zbornici
COBISS.SRID 135183628

Bur Dije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Bur Dije

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Zbornik radova sa naunog skupa Pjer Burdije sociolog u slubi oveanstva,

Odravanje naunog skupa i objavljivanje ove knjige omoguilo je Ministarstvo nauke i

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

SOCIOLOGIJA KAO NAUKA

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

Burdjeova sociologija nauke

KOLA I REPRODUKCIJA NEJEDNAKOSTI

Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje

Kraljev savetnik ili kraljeva luda? Pjer Burdije

Aktuelnost Burdijeove kritike kole

MOGUNOSTI TEORIJE POLJA

Aktuelnost pojma intelektualno polje u savremenom

Burdijeovo shvatanje polja novinarstva

Burdijeov koncept simbolike moi i politikog kapitala

SOCIJALNI KAPITAL: TEORIJA I PRIMENA

Primenljivost Burdijeovog koncepta socijalnog kapitala

Problem tumaenja rezultata istraivanja drutvene

KULTURNE DIFERENCIJACIJE I DRUTVENA STRUKTURA

Distinkcija na domai nain: diskursi statusnog

Korak dalje od Burdijea: pojam potkulturnog kapitala

Burdijeova teorija muke dominacije

JAVNI ANGAMAN DUNOST INTELEKTUALCA

Burdijeova kritika neoliberalne filozofije razvoja, mita

Burdijeova koncepcija simbolikog nasilja u filmovima

Milo Nemanji, Ivana Spasi

Milo Nemanji, Ivana Spasi

Ovaj zbornik, dakle, nema nameru da ponudi autoritativnu poslednju re o

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji

Saetak: Razmatra se originalni doprinos Pjera Burdijea razvoju moderne sociologije sa

Prouavajui dela Pjera Burdijea dolazimo do zakljuka da je re o jednom

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

socijalnoj situaciji postaje mnogo jasnije u emu je svojevrsnost pristupa Pjera

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

(subjektivne predstave o stvarnosti i njihove prakse; 1984: 32), zato to shvataju

ali ne kao pojedinani sistem internalizovanih struktura, ve kao vienje sveta

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

Kant je odredio kao zadatak filozofije da odgovori na pitanja: ta mogu da saznam, ta

Doprinos Pjera Burdijea humanizaciji drutvenih nauka

Marcuse, Herbert (1966): One-Dimensional Man, Boston: Beacon Press.

PIERRE BOURDIEUS CONTRIBUTION TO THE HUMANIZATION

Burdjeova sociologija nauke

U fokusu ovog lanka je zadnje Burdjeovo predavanje koje je objavljeno u

Altiserom, na Burdjeovu misao o naunom znanju, koji on odrie,1 ali koji se ne

Kriza legitimiteta naunosti

Burdjeova sociologija nauke

Burdjeova sociologija nauke

Posebnost drutvenih nauka

Preduslovi naune objektivnosti

Burdjeova sociologija nauke

Prisutna i djelujua prolost u obliku habitusa mora biti socio-analizirana.

Burdjeova sociologija nauke

refleksivnost krajnje znaajna i da treba potiniti refleksivnoj kritici instrumente

Burdjeova sociologija nauke

LA SOCIOLOGIE DE LA SCIENCE DE PIERRE BOURDIEU

Kulturni kapital i nadoknaujue

U savremenim istraivanjima sve su ee u opticaju pojmovi drutvenog i

Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje

po svoj autonomiji i po svojoj proklamovanoj distanci u odnosu na razliite

Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje

Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje

Kulturni kapital i nadoknaujue obrazovanje

CULTURAL CAPITAL AND COMPENSATORY EDUCATION