Kotana i Neista krv Bore Stankovia, maturski rad Jelene

Milovanovi (lektura Maja)

U sam osvit dvadesetog veka, kada se cela srpska literatura oduevljavala
francuskom knjievnou i teila pravazilaenju romantiarske folklorne
tradicije, jedan srpski pisac, ne prikljuujui se ni zapadnjacima ni
balkancima[2], ostaje samo svoj intuitivno oseajui da e samo na taj
nain ispoljiti autentian stvaralaki zamah i sve obilje kreativne energije
koju je nosio u sebi. Donosei perom mirise cvetnih bati, toplih simita i
tajnovitih amama to se meaju sa zanosnim zvucima zurli, tupana i oeka,
Bora Stankovi je od mesta roenja stvorio udotvorni izvor poezije. Otkrio
je lepote i ari rodnog grada, bogatstvo ivotnih umetnikih motiva na
njegovom tlu. Zaviajno Vranje onako isto kao Bosna Ivi Andriu, ognjite je
Bori Stankoviu za stvaranje velike poeme o oveku i ivotu sveta.[3]
Knjievno delo Bore Stankovia, bez obzira na to u koju ga knjievnu epohu ili
pravac smetaju njegovi mnogobrojni izuavaoci nesumnjivo je
prevratniko. Bilo da ga posmatramo kao stvaraoca u ijem delu srpska
realistika proza doivljava vrhunac i okonava se postajui neto novo, bilo
kao tvorca nove knjievne kole i pisca koji uspostavlja unutranji dodir s
duhovnim i stilskim odlikama evropskog modernizma[4], Bora Stankovi
bitno menja srpsku pripovetku, roman i dramu. Po tematici Bora Stankovi je
najizrazitiji regionalista meu naim realistima, a po psihologiji likova,
postupku i stilu jedan od zaetnika nae moderne proze.
Najveu knjievnu aktivnost razvio je u prvoj fazi svog rada, na prelazu iz 19.
u 20. stolee, kada jednu za drugom objavljuje tri knjige pripovedaka: Iz
starog jevanelja (1899), Stari dani (1902) i Boji ljudi (1902), i dramu
Kotana (1902), a zapoinje rad na romanima Neista krv (1910) i Gazda
Mladen (1927). [5]
Jo u ranom detinjstvu ostao je bez oca i majke, a brigu o njemu preuzela je
oeva majka, baba Zlata, a mnogo su mu pomagali i znameniti profesori,
koje je tadanja vlast, kao u Sibir, slala na slubovanje u unutranjost Srbije.
Najznamenitiji Borini profesori bili su Jaa Prodanovi, Ljuba Davidovi, Ilija
Vukievi, Radoje Domanovi. Prepoznali su talenat i darovitost budueg
velikog pisca i ohrabrivali ga da pie, kasnije sreni zbog njegovog uspeha.
Na alost, nije ostvaren san Stankovieve staramajke, baba Zlate, da se
Bora sa kolovanja vrati u Vranje kao veliki gospodin, velika vlast od koje e
strepeti nove gazde. Poto je zavrio Pravni fakultet postao je sitni inovnik u
Beogradu, kontrolor troarine u Bajlonijevoj pivari. Tek pred prvi svetski rat
prosvetne vlasti su ga udostojile postaviti za inovnika Crkvenog odeljenja
Ministarstva prosvete, iako je ve bio proslavljeni pisac. Naravno, kako se u
povlaenju najpre brinulo o narodnim poslanicima i sreskim naelnicima,
tako da je i tada zaboravljen. U jesen 1915. god. s vojskom polazi u
izbeglitvo, ali ga Austrijanci zarobe i sprovedu u Derventu odakle je puten
zauzimanjem potovalaca njegovog knjievnog rada, pa okupaciju i ostatak

ivota provodi u Beogradu. Vranje nosi u srcu kitei njime i starim

vremenima svoje stvaralatvo.[6]
Vie nego i jedan drugi na pisac Stankovi se bavio sudbinom ena. ena je
glavna junakinja u njegovim najboljim delima u drami Kotana i romanu
Neista krv. Piui Kotanu, komad iz vranjskog ivota sa pevanjem, Bora
Stankovi je napisao potresnu dramu traginih ljudskih sudbina kojom
dominiraju dve velike teme njegovog sveta tuga za prohujalom mladou,
al za mlados i ulna opsesija enskom lepotom. Roman Neista krv je
zasnovan kao drutvena hronika rodnog grada, ali je, ne izgubivi obeleja
ove vrste zahvaljujui majstorstvu pisca, prerastao u izrazit roman linosti.
Slikajui drutvene promene nastale posle oslobaanja junih delova Srbije
od Turaka oliene u prii o razvalinama Hadi-Mitinog doma, pisac daje
potresnu sudbinu poslednjeg izdanka hadijske loze, hadi Mitine keri
Sofke. Neista krv je poezija njene nepristupane lepote i povest njene
tragedije.[7]
itavo Stankovievo knjievno delo posveeno je enji i udnji ljudskih bia
za linom slobodom i linom sreom. U svim njegovim knjievnim delima, i
pored njegove nostalgije za starim vremenima, i pored traenja i nalaenja
jedino u starim vremenima poezije ivota, na videlu je istina o patrijarhatu,
istina da patrijarhat ukorenjenim predrasudama, okotalim i preivelim
moralnim kanonima i tabuima, kao i nasleenim mitovima, okiva linu
slobodu i linu sreu. U okovima patrijarhata mlada ljudska bia prosanjaju
linu sreu ranjena srca izbolovane i rano usahle mladosti.[8]
Pusto tursko!
Jedan stari, feudalni poredak, znan kao staro ili pusto tursko, nestajao je.
Sa odlaskom turske vladavine odlazili su i nastajali i stubovi te vladavine:
pae, age, begovi, turska privilegovana klasa, a njihova imanja i kue
kupovali su u bescenje ili su ih silom otimali dojueranji seljaci, njihove
ivije i nadniari. Sa osloboenjem, naroito u Vranju, koje je bilo na putu
velikih trgovakih karavana, poinje da pristie novi svet, ljudi sa granice. U
Vranje je prostizao svet koji se obogatio raznim pekulacijama i otimainama,
preduzimljiv svet koji je dolazio do lepih turskih kua ili pravio nove. Bio je to
svet skorojevia koji nalaze mesto i u delu Bore Stankovia s kojim je on bio
dobro upoznat, jer je njegova baba Zlata po muu bila vezana za jednu
hadijsku porodicu, pa je Bora na sopstvenoj koi iskusio surovost
osiromaenja i teinu promena koje su donela nova vremena.
Stari vranjanski svet, po bogatstvu, ugledu i prestiu vrlo blizak nekadanjim
agama i begovima, ostao je sa svojim itlucima, ivijama i raskonim
kuama, ali zbunjen novim odnosima i nemoan da se snae u nastupajuem
vremenu.Staro tursko vie nije postojalo. Stvaralo se novo drutvo zanatlija i
trgovaca, drutvo skorojevia. Nekada ugledne hadije i orbadije, sada se
sve vie povlae pred naletom novog, zatvaraju se u svoj svet drei i dalje
do svog gospodstva i ugleda, iako su sve vie i materijalno propadali.
Dojueranji mnadniari poeli su da se otimaju njihovo imanje i da se

ponaaju kao gazde i vlasnici onih poseda kojima su samo kmetovali. Ne

elei da se parnie, jer im to ne prilii, hadije i orbadije su rae odustajali
od svog prava ili su odlazili u Tursku da tamo potrae izlaz ili utehu za svoju
nemo. Njihovo propadanje je bilo toliko primetno da nije moglo da se prikrije
ni odeom, a ni gordou i kunim sjajem, koji su bili samo dekor i maska.
Bora je bio fasciniran ovim drutvenim promenama iji je svedok bio kao
deak, pa je u linim seanjima ili priama o znamenitim Vranjancima
pronaao nepresuno vrelo svog stvaralatva:
To staro to mirie na suh bosiljak defiluje pred njim u burnom lumpovanju
s dairama i goevima, s vrelim igraicama koje ve ne znaju ta e od svoje
mlade i krne snage, u mitu opojno sladostrasne mantafe, u meseevom
mlazu koji se olovno sputa na rasplamtela ula [9]
Ali, Bora Stankovi nije romantini zaljubljenik u prolost, ve realista koji ne
krije ni jednu naprslinu i dekadentnost prolih vremena:
No kad iz sna detinjstva iili miris bosiljka, kad naie oblak na mesec koji
se fatalistiki upio u njegovu duu, na onom slatkom i melemnom starom
pojave se mrane pege ivotne groze. To miriljavo i toplo staro otkriva
delatske, bezdune obiaje koji tiraniu svojim despotskim i nasilnikim
porodinim zakonima. Gotovo svaka pria Bore Stankovia nosi po jedan,
neovenim obiajima pogaeni ivot.[10]
Ja sam tvoj Gospod!
Najdramatinije promene nisu i najvidljivije, jer pogaaju onu sferu ljudskog
bitisanja koju je nepisanim zakonima zabranjeno deliti s drugima.
Najtraginiji lomovi deavaju se u porodici, ali poto je neprikosnoveni vladar
porodinog ognjita mukarac, otac ili mu, odnosi i oseanja unutar njegove
sfere vladanja potpuno su zabravljena. Iezavajue patrijarhalno drutvo
svoju mo demonstrira upravo opstajanjem patrijarhalne porodice, koja gui
sve impulse slobodne linosti.
U Stankovievoj prozi gotovo svaka patrijarhalna kua je u sri svoga
intimnog porodinog ivota rastoena. Suprunici ive zajedno sav svoj ivot,
a ipak ih jedno od drugog tradicionalni nevidljivi duh deli. Mu to je dalji od
ene, to je grublji, to je vie zatvoren u se, to je vie vlasti nad njom. ena
se i ne usuuje prii sa svojom voljom, milju i svojom oseajnou muu.
Ona je u kui bie prema kome se mukarac bez ikakvih skrupula i zazora
moe ponaati bestijalno.[11]
Stankovi daje mrane slike branog patrijarhalnog ivota. Mu sadististiki
mui enu, uivajui u svojoj pubnoj vlasti nad njom. to suroviji prema njoj
to vea njena pokornost i poniznost.
ena je najdublji i najpoetiniji izvor pesnikih nadahnua, jezgro na kome
uobliava svoju viziju sveta, stvarnosti ivota u patrijarhalnom Vranju, i svoje

shvatanje tragike. U graenju enskih likova, Stankovi je snagom izuzetne

sugestivnosti iznosio traginost situacija i dramatiku ivotne igre u kojoj
najee gube svi, i ene i mukarci[12]
Prvi put u srpskoj knjievnosti je knjievnim delom Bore Stankovia jasno
vidljiv tragini udes ene pod patrijarhalnom vlau mueva. Sve to je
dragoceno u eni izloeno je despotskoj samovolji, zlostavama, obesti, pa i
mrnji. Lepota i njen unutranji ivot usahnu, iskopnu.
ena mora da podnosi svaki njegov udarac bez glasa i jauka, kao i da trpi
javnu sramotu za koju nije kriva. I nikome se ne sme poaliti na svoju gorku
sudbinu, a svojoj porodici ponajmanje. ak i najmljnja aluzija na sopstvenu
nesreu predstavljala bi udar na svetinju braka i estitost porodinog imena.
Mu moe da se provodi, veseli i dertuje, a ona mora da ga smerno eka. A
kada se on vrati i moda samo nasluti neko prebacivanje iz njenog obino
uplaenog pogleda, ona e opet, ni kriva, ni duna. ispatati.
Od svih ena kod Stankovia, ,nijedna nije bila srena. Nijedna da je polazila
za drago.[13] ena je robinja i ne pita se s kojim mukarcem eli da podeli
postelju. Udomljuje se bez prostanka, trampom, kao kod varvarskih plemena.
Bubnji i zurle za nju su esto pogrebna pratnja svega onoga to je kao
momenat slobodnog ivota obasjalo njenu duu. Sve ono mrano
patrijarhalno to se kao zarale gvozdene verige obavile oko njene prirode za
nju je sudbina koja se mora bez roptanja podnositi. Pod tom nepisanom
sudbinom, predavanom u naslee od bojaljivih pokornih i mukotrpnih
matera, mora se snositi mu, svemoni gospodar due i tela, tiranin koji
nateruje strah u kosti kada se pozno u no doma vrati mrk i napit.[14]

I spasi me iskuenja zlatne sredine, odmora i mira

Ljubav prema patrijarhalnom svetu nije omela Boru Stankovia da prikae
patrijarhalno drutva sa svim moralnim degeneracijama, koja to drutvo
esto karakteriu. Ropski poloaj ene u tom drutvu utoliko je naglaeniji
ukoliko je re o veoj duevnoj irini njegovih enskih likova.[15]
Stankovievi junaci nisu borci za odreene ideje, ve paenici i stradalnici
koji trpeljivo i gotovo beslovesno podnose udarac za udarcem kao jedinu
stvarnu potvrdu da su ivi. Neka vrsta defetizmna naseljava se rano u
njihove due, i oni neotporno ugaaju volji sudbine tako to ine ono to ne
ele i to je ak suprotno njihovoj linoj volji. Iekivanje je jo osobeniji vid
njihovog samortvovanja.
Koreni takvog doivljaja bez dubokog shvatanja ivota lee u patrijarhalnom
predubeenju da valja zazirati od linih prohteva, jer se njima samo izaziva
inae zloesta sudbinau tom oveku su harale silom ukroene strasti,
otimale se zabranjene ljubavi, grcale udnje za slobodom[16]

U Neistoj krvi vidnije su istaknuti elementi stvarnosti staroga vremana, a

sudbini ene dato je prostranije realistino postolje. Ovaj roman donosi
apoteozu Sofkine lepote, ali i tragediju njenog podreenog poloaja u
patrijarhalnoj kui, najpre roditeljskoj, pa suprunikoj. Lik Sofke se razvija
izmeu dva stamena meaa odanost roditeljskoj zapovesti i pokornog
trpljenja muevljevih batina.
Sofka odrasta nosei ve imenom beleg poznate hadijske porodice i vanih
predaka:
Njihova je kua bila stara. Izgleda, da otkada je varo poela postojati, da je
i ta njihova kua ve tada bila tu. Cela rodbina iz nje je proizila. Oduvek
same bi vladike, prilikom velikih praznika, posle slube, prvo kod njih dolazili
na estitanje, pa tek onda ili u druge kue, takoe stare i uvene. U crkvi
imali su svoj sto, a na groblju svoje groblje. Grobovi su od mramora a
jednako, i danju i nou, sa zapaljenim kandilima[17]
Samim roenjem, Sofka je promenila oca. Do tada paen i maen kao malo
vode na dlanu, on Sofkinim roenjem shvata da nije samo on centar sveta.
Ona postaje prvi i jedini razlog za oevo nenije ponaanje i prema okolini, i
prema sopstvenoj eni:
Tek docnije, kad Sofka poodraste, on je vie radi nje, Sofke, nego radi
matere, poeo se kao razneavati, i poneki put prilaziti k njima. Sam je poeo
Sofku uiti da ita i da pie [18]
Prve znake osiromaenja nekada slavne porodice, Sofka ne primeuje, osim
to joj nedostaje prisustvo oca, koji je navodno za trgovakim poslovima u
Turskoj. Istovremenio, svo interesovanje nadobudne rodbine doivljava kao
neko zlokobno predskazanje. Prve znake ljubomore i zavisti jasno e osetiti s
prvim znacima svog devojatva:
kada Sofka poe da pokazuje znake enske lepote; kad joj njene drugarice
u igri poee odjednom, iznenada, da zastaju i unezverene njenom lepotom,
bujnou prsiju, kose, da, divei joj se, uzvikuju: Ao, Sofke! Jao kakva si i
kolika si![19]
Rastui na tlu hadijske raspusnoti, sladostraa i bahanalija Sofka svojom
lepotom podsea na egzotini cvet koji se pojavljuje jedanput u sto godina:
A kao to je unapred predvidala, ta je njena tolika lepota uini ako ne
gordijom, a ono srenijom. I to ne zato to je njome mukarce zaluivala i
muila, nego to je zbog nje i sama sobom bila zadovoljnija. Samu je sebe
vie negovala, vie volela, jer je znala da kod nje nee biti ona obina
svakidanja lepota, kada se postane devojkom, i koja se sastoji u bujnosti i
nabreknutosti snage, nego ona druga, istinska, via, jaa, koja se ne raa
esto, ne vene brzo[20]

Lepota dostojna samo hadijske krvi, uini je gordom i tako ponosnom na

samu sebe, da joj ostale devojke nisu bile ni do kolena:
Ramena i plea jednako su joj bila jedra, puna i razvijena; gornji deo ruku,
miice, bile su oblije i jedrije, te je zajedno sa punim joj pleima inile i dalje
vitkom i pravom, i zbog toga joj se svakad stas i bedra jae isticaliKosa je
bila crna, meka, teka, tako da ju je uvek osecala kako joj, kad je raspusti po
vratu i plecima, lako i senovito lei.[21]
Osim samouverenosti zbog nesvakidanjeg izgleda, ona je ponosna i na svoje
poreklo i pretke, pa gordo razmilja o svojoj nedodirljivosti:
ve je tada ona bila uverena da nikada, nikada nee biti toga, nee se roditi
taj koji bi bio ravan i dostojan nje, dostojan i njene ovolike lepote a i same
nje, kao Sofke, efendi-Mitine.[22]
Za razliku od ostalih devojaka, iako i Sofka odrasta u patrijarhalnoj porodici,
gde se strepi i od oevog pogleda, a kamo li od prekora, ona se ne ponaa
kao ostale devojke. Njena smernost se ne dovodi u pitanje, ve njen pogled,
koji se ne sputa pred svakim kako to obiaji nalau, otkriva samouverenu i
slobodnu linost spremnu da se poigra nepisanim zakonima:
Nikada se nije ona, kao druge, stojei na kapiji i videi kako joj se kakav
muki pribliava, po obiaju, sakrivala iza kapije i, tek kada onaj prode, onda
da viri za njim. Kad god bi je bilo na kapiji, mogla se videti kako stoji ispred
nje slobodno. Nikada u kapiji, nikada u strani, ne krijui se, a osobito nita ne
krijui od sebeSvakoga, koji bi joj se pribliavao, izdrljivo bi gledala i
pratila, tako da bi ovaj gubio, kao sagibao svoj pogled, glavu i sa
potovanjem prolazio pored nje javljajui joj se.[23]
Ipak, vreme je najbolji sudija svemu, pa tako i njoj poinje da zadaje muke,
jer osea da takva njena lepota moe da bude i izvrgnuta ruglu, ako se ne
pojavi taj poseban koji zasluuje takvu lepotu. U suprotnom, palanka e je
lako od princeze pretvoriti u usedelicu. Postepeno se u nju uvlai strah i od
drugih lepotica, mada ona to ne osea duboko u sebi kao istinsku opasnost,
vie kao strah od toga ta e arija rei:
sada, ovoga prolea i leta, moda na prvom saboru pred crkvom pojaviti se
koja nova devojka, koja e nju svojom lepotom baciti ve jednom u zapeak i
uiniti je usedelicom.[24]
Kao i svaka devojka prostala za udaju, i ona sanja svog budueg, a on je
naravno spram Sofke i u snovima:
On visoka cela, crnih, malo dugih brkova, a sav obuen u svilu i oju. Miriu
mu haljine od njegove razvijene snage. Ona ga ovamo, u postelji, u branoj
koulji, u moru od te svetlosti, utanju edrvana, u svirci, pesmi, eka. I
mada jo nije do nje doao, ona ve osea na sebi oblik njegova tela, i bol

koji e biti od dodira njegovih ruku, usta i glave na njenim nedrima, kad on
padne i kad pone da je grli i ujeda[25]
Znamenita scena s Vankom, jedna je od odrednica Borinog stvaralatva, ali je
i jasna odrednica Sofkine linosti:
otkri svoja prsa i na svoju jednu dojku silom poloi njegovu ruku
pridravajui je, pritiskajui je Oseti samo bol i nita vie. Brzo, stresajui
se od jeze, ustade.[26]
Sofkin erotizam upravo u ovoj sceni, oplemenjen je njenim gaenjem ljubavi
bez ljubavi. [27]
Slikanje Sofkine lepote sve do povratka oevog kui, neka je vrts uvoda za
ono tp e se tek desiti. Kao da je isticanjem njene udesnosti jo vea
tragedija Sofkinog u rugobu stvarnosti. Njena tragedija je u ponienju
devojakog ponosa, gajenog i maenog u gospodstvu, u survavanju njenih
snova o oveku dostojnom njene lepote i njene hadijske krvi, pred
saznanjem da se ima udati za etrnaestogodinjg deka iz obine, iako
gazdake seljake porodice[28]
Ono to je nju najvie porazilo je to to nije pitana, to joj je time za sve
budue dane stradanja i pred svetom i u njoj uskraeno nasuno potrebno
verovanje kako su je bar roditelji voleli, potovali, kako je barem za njih bila
ovek.[29]
Sofka staje pred oca, prvi put mu se suprotstavlja. Ta njena pobuna je
neuvena, ali i tako svojstvena njoj, koja ima muku volju.[30]
Ja ne mogu i neu za takvoga da poem![31]
Odupire se ocu, ali samo kratko, jer su moralne norme patrijarhalnog drutva
u kome je odrastala, isuvie vrsto stegle njenu slobodnu duu, da bi se i
dalje protivila. Sofka taj sukob patrijarhalne sredine i svoje slobodne linosti
doivljava i kao sukob sebe sa samom sobom. Ona se ponosila i svojim ocem
i njegovim socijalnim statusom, pa je njena drama jo tea. Ono to nju
sputava nije samo u patrijarhalnim okovima, ve i u njoj samoj. Ljubav prema
ocu i potovanje njegove rei suprotstavlja se slobodnoj Sofki koja sanja o
ljubavi, srei i slobodnom izboru. Ona se ne okree protiv oca ak ni onda
kada se on prema njoj ponaa kao prema svom vlasnitvu, ni onda kada je
potpuno moralno ogoljen pred njom, pa ni onda kada je mu maltretira i
svekrva savetuje da se vrati ocu. Ni jednog trena ona ne eli da pogazi oevu
re, jer bi time pogazila i sebe, poto je u njoj deo njega.
Kako je njeno bie ispunjeno mukom snagom, da je uspela da odbaci okove
patrijarhalne odanosti roditeljima, njena pobuna bila bi prevratnika. Ipak,
nemona da se oslobodi nauenih normi ponaanja, ona odluuje da sledi put
kojim je uverena da se mora ii. Ona osea da su njeni snovi suvie
neodreeni i suvie smeli za prostor i vreme koji joj je sudbina zalomila, pa

svoj poraz prima postupno kao neminovnost starenja i kao neumitnost

propadanja orbadijskog reda [32]
Upravo to vaspitanje joj, uprkos sopstvenoj tragici, istie oca kao rtvu:
Nikada ga Sofka ne vide takvoga. I to najstranije bi, to je, to oseti kako je
sada ona, njena udaja, njen bol, jad, sve, sve otilo. A da je on, on sada tu,
njegova nesreca i crna sudbina.[33]
Kad se pojavilo saaljenje prema ocu, nestalo je ono ranije divljenje i
oboavanje, ali ipak je ostala nauena moralnost, pa se kaje to se
usprotivila, zato i u tim trenucima nije ostala na visini sebi svojstvenoj, zato
je poklekla i time se izjednaila s drugim devojkama:
I to bi toliko luda, te pre no to pode gore, k njemu, ocu, ne zastade, ne
razmisli se? I kada se uveri da se to mora, onda to se bar ne pokaza kako
dolikuje njoj? to odmah, bez rei, ne pristade?[34]
Sofkino venanje za deaka je ogroman udar na njen ponos i samoljublje, ali
je dato i kao lina, i to priguena drama, jer patrijarhalno uverenje u
ispravnost roditeljske, pogotovo oeve odluke, nadvladava njen posramljeni
ponos. Moralno opravdanje svog pristajanja sama pred sobom nalazi u
samortvovanju za druge:
Jo ima vremena da popravi, da se pokae kako se rtvuje, prinosi sebe radi
njih. I to samo radi njih, da bi oni, otac i mati, poto njoj inae svakom
udajom prestoji bol i patnja, od te njene patnje imali koristi, tom patnjom bar
njih, oca i mater, oslobodila i ivot im osigurala.[35].
Sva to se Sofki desilo, usreilo je mnoge, jer svojim malim mozgovima
smatraju da je kanjena za visinu sa koje ih je, verovatno, s pravom
posmatrala. Ipak, da najvei svoju duhovnu veliinu pokazuju kad uestaju
loa vremena Sofka dokazuje svojom trpeljivou. Jedini put dozvoljava sebi
da zaplae u amamu kad postane bolno svesna svojih protraenih snova:
Sada se sve svrava. Ono to je znala, slutila da e doi ali ipak dosad jo
bilo daleko, eto sada ve je tu, dolo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a
ono bar se kome nadala, ekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle
venanja, sve prestaje. Vie nema kome ni da se nada, ni o kome da misli,
jo manje da sanja. Sve to je dua volela, za im je ednela, i ako ne na javi
ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida.[36]
I sopstveno venanje doivljava kao da se sve to deava nekom drugom, kao
da ga posmatra van svog tela, kao sopstvenu sahranu. A venanje s
deakom, ne samo da nije vrhunac njenog pada, nego nastavkom prie,
postaje ekspozicija za sva iskuenja koja je sudbina Sofki namenila.

Svojim povratkom u njen i Tomin ivot, otac joj je priredio jo jedno dobro.
Njegovim traenjem para za pogoenu prodaju keri, Tomi skida s oiju
iluziju o radoj udaji i time poinje istinska patnja Sofkina:
im sjai s konja ispred kue i ue k njoj u sobu, a ona stane preda nj da ga
doeka, on rukom po elu. I od tog silnog udarca uvek u ruci njegovoj ostane
njena amija i pramenovi kose. Ali ona iz inata ni da jaukne. Izuva mu izme.
Ako se u izuvanju zbuni, zastane, on je gurnu nogama i mamuzama u prsa ili
u trbuh. Ne gleda kud. Toliko je silno udari da se od njega dva koraka skljoka.
Opet se ona vraa, opet ga izuva[37]
Batine koje junaki trpi, malo ko bi izdrao, ali svojim podnoenjem Sofka kao
da pokazuje da sada nije ni bitno ta e biti s telom, kad je duu izgubila.
Na kraju, u njenim oima vie ni da bljesne iskra mladalakog zanosa:
Tako celog dana ide od kue do kue, provlaei se kroz kapidike. Izredi
celu mahalu i opet se vraa kui, opet seda do ognjita, ara po pepelu, kuva
kafu i sre je polako, odmereno, oblizujui svoje izgriene zubima i navek
rumene i vlane usne.[38]
U liku Sofke nema nieg idilinog kako bi se danas zamiljala patrijarhalna
devojka. Ona je linost, a za linost u patrijarhalnom svetu ivot znai
tamnica. Utamniene su udnje za linom sreom, zakopana ljubav,
proerdan ivot. Postoji samo veita tuga i patnja. Silinom svoje patnje, Sofka
nalikuje Emi Bovari i Ani Karenjini, ali usklaenou due i tela, verovatno ih i
prevazilazi, ali je izvesno da je stvaranjem ovako ivotnog lika, Bora
Stankovi dodirnuo same vrhove svetskog pripovedatva.
Lepota i mladost za vreme je[39]
Kotana je naslovna linost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u
sreditu zbivljanja, oko nje se sve odvija, jer je ona razlog deavanja i
ponaanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ipak, ona je samo
motiv, koji pokree ostale junake na delovanje, na ispoljavanje odreenog
ivotnog stava i filozofije, na buenje emocija i erupciju ei za ivotom i
ljubavlju. Ali, ona poseduje i jasno izraene osobine, koje je ine upeatljivom
kao junakom i moralno istim ljudskim biem.
Kotana je dete vranjanskog podneblja, tamnih gora, mrkih kestenova i
meseine koja krv pali. Stankovi je zadivljen pred njenim otporom na
poude obesnih, efleisanih, od strasti izbezumljenih bekrija. Ona je Ciganka
kojoj se pesma i igra obasipa dukatima, ali je vrsta i postojana u
ljubavi..[40]
Svesna je svog porekla i drutvenog statusa i jasno kazuje kakva joj sudbina
prilii:

Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokruzemlju, na goli

kamen da sedim, da se suim, da ginem, venem! [41]
Kotana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost ivota unosi
u opojnu lepotu pesme i igre. Iako je arija pomahnitala za njom, u njenoj
prirodi nema nieg razbludnog, niti u postupcima ima ieg nemoralnog:
Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.[42]
Sve to trai od ivota, jeste pravo na ivot koji bi zasnovala prema
sopstvenim snovima i oseanjima. Njenoj nadarenoj prirodi ne odgovara ivot
pod atorom, u lutanju, u pronji. za nju nije ni hadijski dom u kome bi svoju
mladost, lepotu i ivotnost rtvovala potinjenom ivotarenju izmeu etiri
zida:
Neu! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadiju, oca tvoga i
majku tvoju da dvorim i da sluim? Da pred njima kleim i noge da im
perem? Iz sobe da ne izinem, ve samo da sedim, utim, trpim?[43]
Ona je poelela drugaiji, lepi i plemenitiji ivot, ivot ispunjen slobodom i
nezavisnou. I upravo je to njen najvei greh. Time to je htela da poe
nekom novom ivotnom stazom, koju patrijarhalni ivot nije poznavao, ona
se pobunila protiv ustaljenog reda i zato joj je sledila surova kazna. Obamrlu
od bola, uz svirku i glasan jauk majke, Kotanu silom odvode za nevoljenog
oveka za koga jasno kae da nije vano ni to to je bogat, ni to to je eli,
bitno je samo da je to Asan, dakle, nije onaj koga ona eli. I njena, kao i
Sofkina svadba vie lii na sahranu, nego na poetak zajednikog ivota koji
bi trebalo da je srean.
A da ova dva dela esto korespondiraju, pokazuje slinost Mitketovog
monologa:I od rabotu ruke e ti ispucav, lice e ti pocrni, oi e ti se
isuiv[44]i Sofkina sudbina plastino data u psolednjohj sceni. Slinost ova
dva lika mnogo je vea nego tpo se na prvi poged ini od potovanja
moralnih zakona patrijarhalnog drutva, preko samosvojnosti i velike
duhovne snage do sopstvenog rtvovanja zarad sree drugih.
ovek je samo za bol i muku zdaden
Ono to ini konstantu celokupne proze Bore Stankovia jeste njegov
specifini junak, tj. ovekova dua, njegova unutranja, psiholoka
previranja, bure, sukobi, te neizleive patnje i teak dert, veiti al za neim.
Niko pre njega nije toliko i na takav nain progovorio o strasti i stradanju, o
snovima i matanjima, tragici rascepa i estini borbe u dui patrijarhalne
ene.
ene tog starog vremena, koje tako fascinira Boru, po miljenju mukaraca,
trebale su samo da budu lepe i njima da ugaaju, jer su se o svim ivotnim
problemima starali oni, mukarci:

enske su imale samo da se to lepe nose, kite, i da znaju to vie stranih

jela da gotove, i to tee, zapletenije vezove da vezu. Ali, opet, ipak da im je
jedino glavno da to vie svoju lepotu i snagu neguju, da su to belje, to
strasnije. I cilj ivota da im je taj: koja e od njih, jednako negujui se i
ulepavajui, moi svojom silnom lepotom sve ostale enske iza sebe baciti,
a sve muke po kui ne gledajui na rod, ni doba osvojiti i zaluditi.[45]
Jo jedno od nepisanih pravila ovog sveta bii je kodeks utanja. Nita se nije
smelo znati van kue, ni tuga, ni stradanje, ni bolest, ni dug. Pomo se mogla
samo platiti, nikako izmoliti. Nita , sem vesti o radosnim dogaajima kojima
su se vie diili, nego obradovali, nije mogla preskoiti kuni prag:
oni, oduvek, to god bi se desilo u njinoj rodbini, sve briljivo kriju i taje.
Najvee svae prilikom deobe imanja, najgore strasti i navike, kao i bolesti, u
tajnosti su se uvale. Nita se nije smelo doznati, nita videti[46]
Sve ene Stankovieve proze pate poev od ene znamenitog Sofkinog
pretka Hadi Trifuna do same Sofke. Bilo da njihovim ivotima gospodare
oevi, muevi ili sinovi, njihova volja ne postoji, a snovi i matanja ravni su
grehu. Malo se oslobode okova kad rode sina, ali ta poetna srea brzo
iili, jer i taj novoroeni deak brzo raste i postaje novi gospodar. Tako je i
ena tog Sofkinog pradede bila skoro nevidljiva i nije se ula do roenja sina:
Istina, ni tada, sa sinom, nije smela da mu se na oigled protivi, ne izvri to
bi joj naredio, ali oseao je on kako je ipak ona nekako drukija. Izgleda kao
da, dosadivi joj se naposletku taj veiti strah, trepet od njega, manula ga i
ostavila da i dalje nareduje, zapoveda i grdi sluge i ivije, a ona se sva
okrenula sinu i jednako samo njega pazi.[47]
Veita patnja ene jeste i strahovanje nad sudbinom dece, pogotovo u
patrijarhalnom svetu oboavanih sinova. Ona, ne samo da strada kao ena,
ona pati i kao majka, jer je veita prepreka svaa i rasprava izmeu oca i
sina:
A zna kada je noas doao. uo ga je. Samo je jedanput lupnuo alkom, a
ona, mati, odmah iz kuce istrala; sigurno nije nikako ni spavala, ekajuci
ga[48]
Sa stranica Borinih zure praznim pogledima nesrene ene. Svaija sudbina
tragina je na svoj nain. U tom svetu neogranienih mukih zadovoljstava,
enine elje ne postoje, pa naviknute na patnju i utanje, a sviknute na
svakojake prohteve mukaraca, one same ponekad kreu drugaijim putem
ne bi li prirodne nagone zadovoljile. Kada je Sofkina prababa Cona ostala
udovica, a time kao da je za svet i sama umrla, nije se zatvorila u etiri zida,
ve je ivela je i umrla kao muko, jer je zbog tajne ljubavi i bremenitosti
sama sebi presudila. ena uvenog dede Sofkinog Kavarole, izmorena
stalnim tobo trgovakim putovanjima mua, a u stvari njegovim
ludovanjima s Cigankama i drugim javnim svetom, na kraju je posustala i

zgreila sa boleljivim deverom koga je negovala i dvorila. Naza, sestra

Sofkinog dede, tri puta se turila i vraali je, pa je na kraju udali za slugu.
Kao da se via sila sama postarala da oisti neistu krv, deavaju se udne
stvari:
I onda sve gore i gore stvari. Toliko umobolnih, uzetih, toliko radanje dece sa
otvorenim ranama, umiranje u najboljim godinama, veito dolaenje uvenih
eima, lekara, babica, toliko bajanje, posipanje raznim vodama, vodenje kod
vraara po razvalinama, po zapisima i drugim lekovitim mestima po okolini!
[49]
Meutim, koliko god tragian, ovaj svet munih ena zadivljuje ne samo
svojom izdrljivou, ve i potovanjem onih koji to nikako ne zasluuju.
Takva je Sofkina majka, Todora, epizodni lik, ija je tragika najpre kao
supruge, a zatim kao majke, ogromna. Ona je bila najmlaa od svih sestara,
a uz to i siromana, ali je uveni Hadi-Mita prepoznao biser na bunjitu i
uzeo je za enu:
Bila vie muko nego ensko. Viljasta, suva i crnomanjasta. I niko se nije
mogao nadati da e iz nje kakva lepota izai. Ali ne prevarilo to njega, efendiMitu. im je takvu video, odmah, znajui u kakvu e se lepoticu docnije
razviti, na iznenadenje i udo svima, a najvie na utrb dotadanje svoje
gordosti i gospodstva, uzeo je za enu.
I zaista, nije se prevario. Kao iz vode, posle godinu dana udadbe, Todora se
razvila i prolepala u pravu lepotu[50]
Naravno, ona, veno zahvalna to ju je tako uzvisio i uveo u uvenu kuu,
trudila se da najbolje uredi kuu, doeka goste, dvori rodbinuMuu je smela
da se obrati samo kad je dobre volje, najee u igri sa Sofkom, od ijeg je
roenja uvek bila na drugom mestu, ali je i za to malo muevljeve panje
erki bila bezmerno zahvalna:
Docnije, kad bi mislio da je Sofka ve zaspala, dolazio bi i on gore sa jo
nepopijenim vinom u stakletu i produavao pesmu, mater metao na krilo,
rasplitavao joj kose i jednako pevajui grlio bi je i ljubio u lice i usta Ne bi
mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki,
ima da zablagodari, to joj se opet vratio, on, njen mu, i njegova ljubav.[51]
Ona stameno podnosi i propast bogatstva za razliku od mua koji bei u
Tursku. Shvata ona da su dola neka nova vremena i da su bive sluge
doekale osvetu, vidi i kako ih Tone vara, ali ne sme nita da kae, niti sme
nekome da se poali potujui zavet utanja. Trudei se svim silama da
propadanje sakrije i od sveta, i od Sofke, jedinu utehu nalazi u Magdi, koja je
jedina odana ostala uz bive gazde.
Kada uestaju hadi-Mitini pokloni, ona je uplaena, jer zna da ih nije zaradio:

Znala je da ni od kakve trgovine i njegove zarade to ne moe biti. A opet,

znajui da je on gotov na svata, i da, ako se on rei na neto, ma to bilo i
najgore i najstranije, ona ima samo da se pokori tome i slua, ona od
slutnje, straha, gotovo se razbole.[52]
Njene zlokobne slutnje se obistinjuju stranom muevljevom odlukom da
Sofku uda za deaka, a ni sama sebi, a kamo li Sofki ne sme da glasno
prizna, ono to duom zna otuda pare. Ne moe Sofki da govori, jer njena
muka i bez ove najnovije je velika:
Kroz pla poe Sofku da moli, da joj ne prilazi, ne pita je, i raspituje se:
Idi, idi, cedo! Oh, zar ne zna ta je? To je. Sudbina zar? A znala sam ja da
od njega ta drugo, dobro kakvo, i ne moe biti. Zna ve sada ta je. I bar ti
me, Sofke, ne muci. Zato, moje je i ovako mnogo. Oh![53]
Jo jedan epizodni enski lik, na prvi pogled neprimetan i nebitan, svojim
trpljenjem dokazuje enskost. Stana, Markova ena, ne pleni lepotom tela:
Iz nje je bila tolika prostota i ubijena mirnoa. Obuena je bila pola seoski,
pola varoki: u anteriji, zabradena, istina, dosta novom ali prostom amijom,
u belim debelim arapama i opasana seljakim futom i sa obeenim noiem
o pojasu. Suva, bledih ociju, bleda, koata, i sa maljama na licu od starosti.
Sva je mirisala na seljaki miris, na mleko, na vonj dubreta i sveinu jaka,
prosta odela.[54]
Ona pleni dobrotom, prostodunou i brigom za druge. eljna je sina, koga
je Marko, u strahu od krvne osvete, rano odvojio od nje, ali sin brzo raste, pa
ona uskoro uz mua, ima jo jednog gospodara. Srena je zbog enidbe
sina, ali i strepi od uvene snaje, pa joj kae Vi.
Prvi put se muu suprotstavila kada je hteo Sofku da ima, pa je primorava da
prizna da je i ona ivela sa svojim svekrom, i da mu Toma nije sin, nego
brat. Sofka zna da od tog svekrvinog priznanja zavisi njena budunost, ali je i
svesna da Stanino protivljenje neto znai, inae je Marko ne bi tukao, ve bi
ve uradio po svome:
ovee! ovee! uti, ubie te Gospod! Kuku! Zar svekar! Zini,
zemljo, da svi propadnemo! Kuku, ta doiveh! Kuku! Gospode boe,
Gospode! Nato u jedno strano:
Ja sam tvoj Gospod! I tup, jak udarac. Onda malaksao, obeznanjen, pisak
svekrvin.[55]
Stana pati i kad Toma tue Sofku. Iako je on njen sin, iako je majka,
prepoznaje demonsku ruku i narav svog sina, a i sama zna ta Sofka
preivljava:
- edo, Sofke! Idi, edo. Ostavi ga, Sofke! Idi, idi od njega!

 Nita, nano. Nita. Sama sam pala i sama se ubila zabauruje Sofka..
Oh, kako: sama? Sve sam ula, sinko. Idi, idi, spasavaj se. Ubie te. A ja ne
mogu da te branim, odbranim. Zato, bei, edo, idi od njega.[56]
Celog ivota bez prava glasa, ona je i ovozemljaski svet napustila tiho kao
to je i ivela, eljna sloge i ljubavi, koju je samo kratko oseala meu svojom
decom.
I jo jedna crna ena intrigira. Njena sudbina je svojstvena svim enama
starog Juga. Mu je omalovaava, vrea i ne potuje, sin nije ispunio njene
nade, osramotio je, pa ona mora da ispata i taj neuinjeni greh. Kata,
Tomina ena i Stojanova majka u Kotani za mua je crna i po njegovom
prohtevu treba usta da ima, jezik da nema:
Crna! A zar kadgod bee bela, srea kakva? Otkako si, takva si. I rodila si
se takva! Stara, mrtva, ledena, plana Nikad se ne nasmeja, nikad ne
zaradova!ta se ovde po kui samo vue i plae? Tamo idi! Idi u cigansku
mahalu. Idi da vidi sina,kako Ciganke oblai i beli svet poji i hrani[57]
U ovom svetu majke esto kunu svoje sinove, povreene i od onih koji su im
jedina nada i spas. One izgovaraju, kao u bunilu rei koje ni u snu ne bi
dodelile, jer im je i ta poslednja uzdanica, nada u bolji ivot posle mueve
smrti ili uz podrku snaje i sina, propala.
Z A K Lj U A K
Talenat nije jedino ime dobar pisac treba da bude obdaren. Osim njime,
mora da bude obdaren i moi zapaanja, a Bora Stankovi je nesumnjivo
posedovao i jedno, i drugo. On je umeo da vidi i uje, a kasnije umetnikom
matom, duhom i emocijom, da sve boje, mirise, zvuke zaviaja, pretoi u
rei.
Ceo taj svet je tu svojstvenom poveu ivota, svojstvenom psihom i
prirodom, svojstvenim ivotnim i ljudskim osobinama. ivot tog sveta je u
organskoj, krvnoj vezi sa ambijentom i atmosferama, u kojima se
unutranjom poetikom odslikavaju ljudske emocije, ivotne radosti, tuge,
patnje, nesree, drame i tragedije. kod Bore stankovia sve se sliva u jedno
bie: zemlja, priroda, sa sudbinama i ivotima ljudi. Kod Bore Stankovia i
zemlja, i priroda, i naseobine, i kue, i stvari, imaju ljudsku duu.[58]
I sve dok postoji i zrno patrijrhalnih okova, dok ima nesrenih ena ija se
volja iznova gazi, dok majke ispataju zbog postupaka sinova i keri, a svi
zajedno zbog nezadovoljstva tog kunog boanstva, oca ili mua, dok jezdi
Mitka na svom Dori pod ar-planinom oslukujui edno Kotaninu pesmu,
dok ljudi budu edni sna i lepote, eljni toplih rei, suza radosnica, pesama
tugovanki i pesama radovankiBorine rei bie sve izvor, a naroitu
sveinu nose rei majki izgovorene Katinim glasom:

Pa majka, sine, za sreu te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se

kune. Majka rodila, ouvala, pa majka i da oeni, da snahu, odmenu dobije.
Da i ona, kao i sve njene drugake, sa snahom u crkvu poe, u svet izine, u
goste da ode; pa i ona goste u kui da doeka, isprati. Da joj je kua, sinko, s
tobom otvorena. Za sreu te majka rodila. Da majka s tobom ivot proivi,
kad nije s ocem ti. A s njime crni moj ivot! Od njega nikad boja, blaga re,
samo vika.[59]