Slučaj Džojs

Ne verujem da je mogućno prevoditi Džojsa a da se na neki način ne prenese stil

irske misli, dablinski humor, čak i po cenu da se mnoge reči ostave u izvornom, engleskom
obliku ili da se doda mnoštvo objašnjenja u fusnotama. 1 Pa ipak, upravo nam Džojs pruža
značajan primer prevoda koji je pretežno target-oriented: reč je o prevodu onog odlomka iz
dela Finnegans Wake (Fineganovo bdenje) koji se naziva »Anna Livia Plurabelle«. Taj prevod,
mada su se prvobitno kao njegovi autori potpisali Frank i Setani (Settani), koji su nesumnjivo
bili saradnici u tom poslu, moramo smatrati delom samog Džojsa. 2 Osim toga, i francuski
prevod »Ane Livije«, na kojem su sarađivali mnogi književnici, poput Beketa (Beckett), Supoa
(Soupault) i drugih, takođe se sada u velikoj meri smatra Džojsovim delom. 3
Posredi je sasvim osoben primer korenite obrade, jer je Džojs, kako bi očuvao
osnovno načelo na kojem se zasniva Finnegans Wake, odnosno načelo koje se na engleskom
zove pun, ili mot-valise4, bez ustezanja iznova napisao, korenito preradio vlastiti tekst. Taj
prevod nema više ničeg zajedničkog sa tipičnim zvučnostima engleskog teksta, niti sa
njegovim jezičkim univerzumom, već je prožet toskanskim duhom i tonom. Pa ipak, čitanje
ovog prevoda preporučuje se radi boljeg razumevanja izvornog dela, i doista, upravo to
nastojanje da se na jeziku koji se razlikuje od engleskog ostvari načelo leksičkog slepljivanja,
otkriva nam bitnu strukturu romana Finnegans Wake.
Finnegans Wake njije napisan na engleskom, već na »fineganskom« jeziku, a neki su
»fineganski« definisali kao izmišljeni jezik. U stvari, to nije izmišljeni jezik, poput
Hlebnikovljevog transmentalnog pesničkog izraza, ili poetskog jezika Kristijana Morgenšterna
(Christian Morgenstern) i Huga Bala (Hugo Ball), koji se ni ne mogu prevoditi, jer se njihov
zvučni i simbolički efekat zasniva baš na odsustvu bilo kakvog semantičkog plana. Finnegans
Wake je pre višejezični tekst. Stoga bi bilo podjednako besmisleno da se on prevodi, budući
da je već preveden. Ako pretpostavimo da je to pun u kojem postoje engleski koren T i
italijanski koren I, njegovim prevođenjem, u najboljem slučaju, sintagmu TI pretvorili bismo u
sintagmu IT. A mnogi prevodioci su upravo to i pokušali da postignu, sa promenljivim
uspehom.
Međutim, činjenica je da Finnegans Wake nije ni višejezičan tekst, odnosno jeste, ali
samo sa stanovišta engleskog jezika. To je višejezičan tekst kojeg pripadnik engleskog
govornog područja može da zamisli. Stoga mi se čini da je Džojs, prevodeći vlastito delo,
odlučio da zamisli ciljni tekst (francuski ili italijanski) kao višejezičan tekst koji mogu da
zamisle pripadnici francuskog ili italijanskog govornog područja.
U tom smislu, ako prevođenje – kao što je još Humbolt (Humboldt) pretpostavljao –
ne služi samo da bi čitalac mogao da razume izvorni jezik i kulturu, već i da bi obogatio
vlastiti jezik i kulturu, onda nema sumnje da svaki prevod dela Fineganns Wake obogaćuje
jezik na koji se prevodi, pošto ga primorava da izrazi nešto što prethodno nije umeo da iskaže
(Džojs se upravo tako ophodio prema engleskom jeziku). Možda je to obogaćivanje i
preterano, pa jezik ne može da podnese taj eksperiment, ali se time ipak nešto pokreće.
Džojs se našao pred zadatkom da jezik tako podatan za pun, za neologizme i
zgušnjavanje reči, kakav je engleski (koji obiluje jednosložnim rečima) prenese na italijanski,
koji se opire spajanju reči pri građenju neologizama. Italijanski je, recimo, nemoćan kad se
nađe pred nemačkim izrazima kao što su Kunstwissenschaft (nauka o umetnosti) ili
Frauprofessor (gospođa profesor). Isti je slučaj i sa izrazom splash-down (engl. pasti, spustiti
se na vodu). Nalazi utočište u poetičnom izrazu ammarare (koje označava blago spuštanje
hidroaviona, ali ne i grubi udar malog vasionskog broda o morsku površinu). Međutim, svaki

1
Frenk Badžen (Frank Badgen), u James Joyce and The making of Ulysses (London: Grayson 1934) tvrdi da je za
“Džojsa bilo od suštinske važnosti da njegov grad ne zamenimo svojim” (ed. Oxford U.P. 1972: 71) – Prim. aut.
2
“Anna Livia Plurabella”. Prospettive IV, 2, IV, 11-12, 1940). U ovoj verziji postoje neki delovi koje je dodao Etore
Setani. Prvobitna verzija, iz 1938. godine, nastala je kao plod saradnje Džojsa i Nina Franka, a objavila ju je Žaklin
Rise (Jacqueline Risset) u Joyce, Scritti italiani (Milano: Mondadori, 1979). Italijanska, kao i francuska verzija, izvorni
tekst i druge potonje verzije sada se nalaze u Joyce, Anna Livia Plurabelle, Rosa Maria Bollettieri Bosinelli ed. (Torino:
Einaudi, 1996), sa mojim predgovorom. - Prim. aut.
3
“Anna Livia Plurabelle”. A Nouvelle Revue Française XIX, 212, 1931. Iako je ovo prevod verzije “Ane Livije” iz 1928.
godine, dok je italijanski prevod konačne verzije iz 1939, među njima nema bitnih razlika, kad su u pitanju odlomci
koje ćemo ovde navesti. – Prim. aut.
4
Engleski i francuski naziv za igru rečima, kalambur. - Prim. prev.
jezik ima vlastiti duh: za sletanje na Mesec u engleskom se neprikladno koristi stari izraz to
land (prizemljiti se), dok je u italijanskom skovana nova reč allunare (sleteti na Mesec,
alunirati). I to je u redu. Ali, ako prevodimo tekst u kojem se na rečeni način opisuje landing
vasionskog broda, land je jednosložna reč, dok je alluna trosložna. I to može da nam izazove
glavobolju oko ritma.
Odmah ćemo pogledati jedan primer gde Džojs, pošto mora da prevede ritam
svojstven engleskom, prerađuje tekst kako bi ga prilagodio najpre francuskom, a potom
italijanskom jeziku.

Tell mi all, tell me now. You'll die when you hear. Well, you know, when the old cheb went futt and did
what you know. Yes, I know, go on.

Tu ima trideset jednosložnih reči. U francuskoj varijanti, Džojs se trudio da

reprodukuje istu jednosložnu strukturu, bar kad je izgovor teksta u pitanju:

Dis-moi tout, dis-moi vite. C'est à en crever. Alors, tu sais, quand le vieux gaillarda fit krack et fix ce que tu
sais. Oui je sais, et après, après?

Dvadeset i pet jednosložnih reči. Nije loše. Osim toga, preostale reči su dvosložne ili
najviše trosložne. A šta se desilo sa italijanskim, koji ima mali broj jednosložnih reči (bar u
poređenju sa engleskim)?

Dimmi tutto, e presto presto. Roba da chiodi! Beh, sai quando il messercalzone andò in rovina e fe' ciò che
fe'? Sì, lo so, e po' appresso?

Kaži mi sve, kaži brzo. Ni ne slutiš. Pa, znaš kad je stari gadospodin nadrljo i uradio
znaš već šta. Da, znam, i šta posle bi?

Šesnaest jednosložnih reči, ali od toga su bar polovina veznici, članovi i predlozi,
rečce koje su u stvari proklitike, nemaju svoj akcenat, nego se izgovaraju zajedno s
narednom rečju, pa je, sa auditivnog stanovišta, u neku ruku produžuju. Sve ostale reči su
dvosložne, trosložne, ili čak četvorosložne i petosložne. Ritam odlomka nije nimalo
jednosložan. Ako je englesi tekst u džez ritmu, italijanski ima operski tok. Bio je to Džojsov
odabir. Kad pogledamo druge delove italijanske verzije, nailazimo na izuzetno dugačke reči,
kao što su: scassavillani, lucciolanterna i pappapanforte, freddolesimpellettate, inapprodabile,
vezzeggiativini – zaista su predugačke, čak i za italijanski leksički fond, stoga ih je Džojs lepo
izmislio.
 Naravno, u Fineganovom bdenju često se pojavljuju prilično dugačke složenice, ali
one obično predstavljaju stapanje dvaju kratkih reči. Budući da italijanski nije pogodan za
takvo rešenje, Džojs je rešio da učini suprotno od toga: opredelio se za višesložni ritam. Kako
bi postigao taj rezultat, često uopšte nije mario da li italijanski tekst ima sasvim drugačije
značenje od engleskog, ili ne.
Navešćemo jedan izuzetno značajan primer. Pri kraju drugog prevedenog odlomka
nailazimo na:

Latin me that, my trinity scholard, out of eure sanscreed into oure eryan!

Ne želim da istražujem sve aluzije u ovoj rečenici, ali pojedine zbilja upadaju u oči.
Pre svega, tu su dva upućivanja na jezike – na latinski i na sanskrit, za koje se tvrdi da su
arijanskog porekla. Tu je i Trojstvo, ali bez vjeruju (smatramo da se arijanska jeres odnosi
upravo na hrišćansku dogmu o svetoj Trojici), u pozadini se naziru koledži Erin i Triniti. Osim
toga, ali to će opaziti samo neki zaluđenik za filologiju, pominju se i reke Ure, Our i Eure 5 (a
docnije ćemo videti kakava je uloga reka u Finnegans Wake. U prevodu na francuski Džojs je
odlučio da očuva glavno jezgro asocijacija (mada je mnogo toga morao da izostavi) i evo
kako on glasi:

Latine-moi ça mon prieux escholier, de vostres sanscroi en notre erryen.

Složićemo se da u asocijativnom nizu prieur-pieux-prière prepoznajemo izvestan

odjek Trojice, da sanscroi podseća i na sanskrit i na sans croix, kao i na sans foi, dok je
erryien nekakva aluzija na grešku ili zabludelost.
Pređimo sada na italijansku verziju. Ovde je autor očigledno doneo odluku da jezička
upućivanja treba takoreći sa glotologije 6 da pređu na glotu7 ili sa language na tongue, kao
deo ljudskog tela; te da mogućna teološka zabludelost treba da pređe u erotsku zabludelost:

Latinami ciò, laureata di Cuneo, da lingua aveta in gargarigliano.

Latinuj mi to, diplomko iz Kunea, sa jezika starostavnog na grgoljanski.

Da je ovo napisao bilo koji drugi prevodilac, a ne Džojs, sigurno bi ga svi optužili za
nedopustivo slobodno tumačenje. Ta sloboda odista postoji, gotovo liči na mladalačku
pošalicu, ali ju je potpisao sam autor. Jedino što upućuje na arhaične jezike i davninu jeste
aveta-avita8, što međutim, u svetlu onoga što ćemo uskoro reći o tome, podseća i na avis
avuta9. Uostalom, neki klin je svakako prodro u tu diplomku iz Kunea 10, jer kad se sintagma
Cuneo-da-lingua brzo izgovori, to ima prizvuk nalik na cunnilinguus, što je pojačano i aluzijom
na gargarismo (ital. grgotanje), a završava se, mada o tome u originalu nema ni pomena,
skrivenim imenom još jedne reke, pored onih osam stotina kojima se diči ovo poglavlje, u
pitanju je Gariljano.
Sveta Trojica su potpuno iščezla, odnosno Džojs mirne duše čini svoju poslednju
apostaziju. Njemu je bilo važno da pokaže šta može da se učini sa italijanskim jezikom, a ne
sa teološkim pitanjem filioque. Ta tema je bila samo izgovor.
Kako bi izazvao osećaj proticanja Lifeja, Džojs je naveo osamsto imena reka,
prikrivenih na različite načine, zbog čega je ovo poglavlje posebno omiljeno kod poklonika
njegovog dela.11 Reč je o pravom pravcatom tour de force koji najčešće ne doprinosi
zvučnom i slimboličkom bogatstvu ovog poglavlja, već se apsolutno oslanja na semantičko,

5
Ure (Jur) – reka u Engleskoj, Eure (Er) – reka u Francuskoj - Prim. prev.
6
Nauka o jeziku, lingvistika. - Prim. prev.
7
Grčki „glõssa”, „glõtta” – jezik, i kao ljudski organ. - Prim. prev.
8
“ avito” – nasleđen, dedovski, pradedovski - Prim. prev.
9
“avis” – lat. ptica, ovde je posredi igra rečima, budući da „uccello” – ital. ptica u šaljivom govoru označava i muški
ud, „avis avuta“ može da nagoveštava i da je diplomka „primila stojka” . - Prim. prev.
10
Kuneo (Cuneo) je grad u sev. Italiji, ali ta reč označava i „klin” što takođe može da izazove erotske asocijacije. -
Prim. prev.
11
Potpun spisak (koji je možda i duži nego što je sam Džojs mislio) i istorijat njegovog naknadnog proširivanja, kroz
različite verzije, vidi u Louis O. Mink, A „Finnegans Wake” Gazetter, Bloomington, Indiana U.P. 1968. O istoj temi vidi
i Fred H. Higginson, Anna Livia Plurabelle. The making of a Chapter , Minneapolis, The Universty of Minnesota Press
1960 - Prim. aut.
odnosno enciklopedijsko polje. Čitaoci koji uoče da se pominju imena različitih reka, bolje će
doživeti osećaj proticanja Lifeja. Ali, pošto ne mogu svi da prepoznaju upućivanje na reke,
kao što su Chebb, Futt, Bann, Duck, Sabrainn, Till, Waag, Bomu, Boyana, Chu, Batha, Skollis,
Shari12 itd, sve je prepušteno gotovo proizvoljnoj igri asocijacija: ako uočiš ime neke reke koja
ti je poznata, osetićeš proticanje, ako ga ne uočiš, šta se tu može, autor se svesno upustio u
taj rizik, a eto i zgodne teme za neki diplomski rad. I doista, u prvim verzijama bilo je vrlo
malo imena reka, da bi u potonjim verzijama njihov broj sve više rastao i izgleda da je Džojsu
neko pomagao da pronađe što više reka – valjalo je samo pregledati enciklopedije i
geografske atlase – a potom mu nije bilo teško da osmisli svoj pun. Stoga možemo reći da je
nevažno da li u rečenom poglavlju ima osamsto ili dve stotine reka – ili je barem podjednako
nevažno kao i činjenica da je neki renesansni slikar među mnoštvom lica naslikao i lica svojih
prijatelja: ukoliko je neko kadar da ih sve prepozna, utoliko će ga više ceniti kao istoričara
umetnosti, ali za umetnički doživljaj koji pruža ta slika ili freska to je važno samo u izvesnoj
meri.
Što se tiče italijanske verzije, Džojs je doneo tri bitne odluke. Pre svega, namera mu
je bila da, ne samo u sintaksičkom, već i u leksičkom pogledu jasno stavi do znanja kako je to
poglavlje fluvijalno i zasniva se na mnoštvu upućivanja na reke. Ali se te referencije ne
moraju nalaziti na istim mestima kao u originalu. Tako recimo, u engleskom tekstu, posle
Wasserbourne (u italijanskom ga je potisnuo izraz Wassermanschift) pojavljuje se
Havemmarea (avemaria + marea),13 što bi se vrlo lako prenelo na italijanski, tim pre što je
Hafel nemačka reka koja se uliva u Elbu. Ali Džojs je, petnaestak redova pre toga, već
upotrebio igru rečima koja asocira na Zdravomarijo, odnosno izraz Piavemarea14. Za uzvrat,
posle još jedne rečenice, kaže se kako ima poca schelda (scelta + Schelda) 15, a Šelda je tu
preuzeta iz teksta na engleskom koji ne spada u prevedene odlomke.
Džojs je ostavio Rio Negro i La Platu, tamo gde se pominju i u engleskom tekstu, ali
je iskoristio priliku da doda i reč mosa16 . I tako od slučaja do slučaja, u zavisnosti od izbora i
nadahnuća autora koji prevodi vlastito delo.
Druga odluka se odnosi na lična imena koja podsećaju na reke, kao što su Sui, Tom,
Chef, Syr Darya ili Ladder Burn, što u engleskom pruža mogućnost za lepe igre rečima, ali ne
i u italijanskom. Stoga Džojs izostavlja ono što ne može da upotrebi, a umesto toga unosi
imena italijanskih reka, koje će njegov novi čitalac lakše prepoznati, a i pogodnije su za
građenje neobičnih višesložnih reči. I tako se pojavljuju (a ne postoje u engleskom originalu):
Serio, Po, Serkjo, Pijave, Konka, Anijene, Ombrone, Lambro, Taro, Toče, Belbo, Silaro,
Taljamento, Lamone, Brembo, Trebjo, Minčo, Tidone, Panaro (posredno i Tanaro) i možda
Orba (kao orva) – a čitalac koji za to ima volje neka ih slobodno traži ispod ruha u koje ih je
autor zaodenuo.17
Ali nisu dovoljne samo italijanske reke, imena najrazličitijih mesta na svetu nisu baš
pogodna za građenje reči koje imaju prizvuk italijanskog jezika, pa Džojs, bez ikakvog
ustezanja, izostavlja mnoštvo reka koje se pojavljuju u originalu.
Činjenica je da se u engleskom tekstu koji je preveden i na francuski i na italijanski
nalazilo dvesta sedamdeset i sedam reka, računajući i uspelu aluziju na levu i desnu obalu
Sene (Reeve Gootch i Reeve Drughad), kao i na Kategat (Kattegat). U italijanskoj verziji Džojs
je odlučio da od dvesta sedamdeset i sedam sačuva svega sedamdeset i četiri reke

12
Chebb (Čeb) se verovatno odnosi na reku Ohrže koja protiče kroz grad Heb u Češkoj, Futt je Futaleufu, reka u
Čileu, Bann (Ben) je reka u Irskoj, Duck (Dak) je verovatno današnja reka Hud u Oregonu, SAD, , Sabrain je
današnja najduža engleska reka Severn, Til (Till) je takođe reka u Engleskoj, Waag se verovatno odnosi na reku
Vah u Slovačkoj, Bomu je reka u centralnoj Africi, Boyana je reka Bojana, Chu (Ču) je reka u današnjem
Kirgizistanu, Batha (Bata) je reka u Čadu, Skollis je planina u Grčkoj, ali podseća i na kiparsku reku Skalion, Shari
(Šari) je stepska reka u centralnoj Africi - Prim. prev.
13
Igra rečima- avemaria na italijanskom znači „Zdravomarijo” , tj. „molitva Bogorodici”, a marea znači „plima i
oseka”.- Prim. prev.
14
Piave (Pijave) - reka u severnoj Italiji. - Prim. prev.
15
Igra rečima, „c’è poca scelta” na italijanskom znači „ima malo izbora”, dok Džojsova reč „schelda” kombinuje
„scelta” – izbor i Schelda (Šelda), ime reke koja izvire u Francuskoj, protiče kroz Belgiju i uliva se u Severno more. -
Prim. prev.
16
Aluzija na reku Mas (Mez) koja izvire u Francuskoj, a u Belgiji se uliva u Severno more.- Prim. prev.
17
U francuskoj verziji ima još više imena reka, na primer, tu su i: Somme, Avon, Niger, Yangtsé, Gironde, Aare,
Damève (Danube?), Po, Saòne - Prim. aut.
(priznaćemo prevodiocu i uopštene izraze rio18 i fiumana19, kao i kovanicu comaschia, koja u
sebi spaja i aluziju na jezero Komo – iz kojeg reka Ada ponovo izvire – i na močvare, koje se
ipak vezuju za rečne delte, i najzad, pominju se i maremme Tolkane).20
Nije bilo nikakvog razloga za izostavljanje tolikog broja reka. Džojs to svakako nije
učinio radi lakšeg razumevanja. Pre svega zato što bi imena poput Honddu, Zwaerte, ili
Kowsha bila podjednako nerazumljiva i za engleskog i za italijanskog čitaoca, pa ako engleski
čitalac može da podnese dvesta sedamdeset i sedam imena reka, zašto to ne bi mogao i
italijanski čitalac? Osim toga, i tamo gde je Džojs sačuvao imena pojedinih reka, čini se da se
uopšte nije upravljao prema kriterijumju jasnoće. Zašto je Džojs and the dneepers of wet and
the gangres of sin preveo kao com'è gangerenos di turpida tabe ? Lepo je što je Gange
(Gang) spojio sa Reno (Rajna), ali zašto je izostavio Dnjepar? Zašto je izbegao Merimak (u
Concord on the Merrimake)21 i preveo ga na italijanski kao O in nuova Cobcordia
dell'Arciponente, čime je možda postigao novu nebesku aluziju na svevišnjeg (onnipotente), a
sačuvao Konkord, koji više nije odrednica za prepoznavanje Merimaka, čime se gubi kakva-
takva asocijacija na američki transcendentalizam? A posle je, u formi sabrinettuccia la
fringuellina zadržao aluziju na reku Severn 22, što je puko sitničarenje za kakvu doktorsku
disertaciju? Zašto je sačuvao (krajnje hermetičko) upućivanje na imena reka, kao što su:
Boyarca, Bua, Boyana i Buëch, koje ko zna kuda protiču, a izbacio Sambru, Eufrat, Odru i
Nisu? Zašto nije napisao, recimo: non sambra che eufrate Dniepro poneisse la rava a sinistra
e a destra, con gran senna, nel suo poder…?23
Očito da je Džojs, prevodeći svoje delo na italijanski, nastojao da ispeva što više
mogućih italijanskih, melodramski zvučnih neologizama, odbacujući one koji mu nisu zvučali
prikladno, a za reke više gotovo da i nije mario. Nije se više poigravao idejom o rekama
(možda najjogunastijom i najneobičnijom idejom u toj tako jogunastoj i neobičnoj knjizi),
poigravao se italijanskim jezikom. Trebalo mu je najmanje deset godina da pronađe osamsto
reka, a odbacio je gotovo devedeset posto, samo da bi mogao da kaže chiacchiericcianti,
baleneone, quinciequindi, frusciacque24.
Navešćemo i poslednji primer obrade, koja se zbilja graniči sa stvaranjem autentično
novog dela:

Tell us in franca langua. And call a spate a spate. Did they never sharee you ebro at skol, you
antiabecedarian? It's just the same as if I was to go par examplum now in conservancy's cause out of
telekinesis and proxenete you. For coxit sake and is that what she is?

Spate podseća na spade, a izraz to call a spade a spade odgovara

italijanskom dire pane al pane (reći popu pop…). Ali spate podseća i na reku (a spate of
words znači fiume di parole25). »Sharee« objedinjuje share i reku Šari, »ebro« objedinjuje
hebrew i reku Ebro, »skol« objedinjuje school i reku Skolion. Preskočićemo neke referencije i
reći da »for coxit sake« podseća kako na paklenu reku Kocit, tako i na for God's sake (stoga
taj izraz u kontekstu zvuči bogohulno).26
Sada ćemo pogledati dva prevoda ovog odlomka, prvi je Džojsov prevod na francuski,
a drugi je noviji italijanski prevod Luiđija Skenonija (Luigi Schenoni, str. 198bis):

Džojs – Pousse le en franca lingua. Et appelle une crue une crue. Ne t'a-t-on pas instruit l'ébreu à l'escaule,
espèce d'antibabébibobu? C'est tout pareil comme si par example je te prends subite par telekinesis et
teproxénetise. Nom de flieuve, voilà ce qu'elle est?

18
Rio – arh., poet. it. „potok, rečica“ - Prim. prev.
19
Italijanski. „nabujala reka”, „nalet vode“. - Prim. prev.
20
Aluzija na Maremma Toscana – toskansko (močvarno) primorje - Prim. prev.
21
Merimak (Merrimack) i Konkord (Concord) reke u SAD, u Nju Hempširu, čiji se glavni grad takođe zove Konkord. -
Prim. prev.
22
Latinsko ime ove najduže engleske reke bilo je Sabrina. - Prim. prev.
23
Ovde je Eko sam pokušao igru rečima trudeći se da upotrebi što više imena reka. - Prim. prev.
24
Neologizmi u tipično džojsovskom duhu: chiacchiericcianti – Prim. prev.
25
Doslovno „reka reči”, na srpskom bi se kazalo „more reči”. - Prim. prev.
26
Pošto Džojsovi izrazi nikad nemaju samo jedno značenje, for coxit sake podseća i na „Cox River”, a osoba kojoj je
engleski maternji jezik ukazala mi je i na jednu skarednu aluziju, jer for coxit sake zvuči veoma slično kao for coxitis
ache, gde coxitis označava iščašenje kuka, pa bi moglo da ukazuje i na pain in the ass. Pouzdajem se u intuiciju te
osobe i o tom neću dugo vesti (ovde Eko citira Dantea, Pakao, VII, 60). - Prim. aut.
 Skenoni – Diccelo in franca lingua. E dì piena alla piena. Non ti hanno mai fatto sharivedere un ebro a
skola, pezzo di antialfabetica. È proprio come se ora io andassi par exemplum fino alla commissione di
controllo del porto e ti prossenetizzassi. Per amor del cogito, di questo si tratta?

Reci nam to lingvom frankom. I reci plimi plima. Nisu ti nikad šaripokazali ebro u školi, antialfabetičarko
jedna. To je kao kad bih ja sad par egzampl otišao do inspekcije za kontrolu luke i proksenetizovao te.
Kogita mu poljubim, zar je u tome stvar?

Nije mi pošlo za rukom da uočim sve aluzije u francuskom tekstu, stoga ću samo
napomenuti da je u njemu sačuvano nekoliko imena reka i da se u uzviku u poslednjoj
rečenici krije i bogohulna aluzija, pošto nom de flieuve podseća na nom de dieu.
Kako bi iskazao igru rečima call a spate a spate , Skenoni, kao što ćemo u nastavku
videti, sledi Džojsovu italijansku verziju. Izraz piena ima veze s rekama (što znači da
odgovara izrazu spate) i prenosi osnovnu izotopiju. Zahvaljujući ovom odabiru očuvan je i
nagoveštaj nekih reka koje se, posle svega nekoliko stranica, pominju u originalnom tekstu,
kao što su »Pian Creek, Piana and Pianaars«. Skenoni je takođe sačuvao i reke Šari, Ebro i
Skol, ali nije preneo teološku aluziju na antiabecedarijansku jeres, dok conservancy (baš
ćudno) shvata kao »a commission authorized to supervise a forest, river or port« i
samoinicijativno povezuje paklenu reku Kocit sa Dekartovim »cogito«.

A sada da vidimo šta je Džojs uradio:

Dillo in lingua franca. E chiama piena piena. T'hanno mai imparato l'ebro all'iscuola, antebecedariana che
sei? È proprio siccome circassi io a mal d'esempio da tamigiaturgia di prossenetarti a te. Ostrigotta, ora
capesco.

Reci to lingvom frankom. I reci plimi plima. Jesu li te ikad naučili ebro u školi, antiabecedarijanko jedna?
To je ko kad bih ja počerkezušao zlurad primera tautemzamaturgije da proksenetujem tebe. Ostrogotkinjo,
sad razumizlazim.

Pošto nije mogao da prenese aluzije iz originala, prevodilac-pisac odlučio je da ovde

umetne (pored rečenih Pian Creek, Piana, Pienaars) još neke reke, kao što je Temza, na
primer, i uspešno je pronašao odgovarajući izraz za to call a spate a spate, a tako će učiniti i
Skenoni. Ali Džojsu, piscu-prevodiocu, to nije dovoljno. Oseća da se dubinsko značenje
teksta, izvan površnih poigravanja citatima i aluzijama, zapravo krije u smetenoj i đavolskoj
nesigurnosti pred tajnama jednog zajedničkog jezika (lingua franca) koji, poput svih srodnih
jezičkih tvorevina, potiče od različitih jezika i ne poklapa se sa duhom nijednog od njih, te
čovek ima utisak da je to đavo skovao zaveru protiv jedinog pravog i nedostižnog jezika, koji
bi, da postoji, bio sveti jezik (lingua sancta). Stoga je svaki jeretik koji se protivi pismenosti,
ujedno i protiv svete Trojice i protivnik-još-koječega (Čerkez, varvarin zapravo). Tu se Džojs
odlučio za genijalno samoprevodilačko rešenje: Ostrigotta, ora capesco (koje ne postoji u
izvornom tekstu).
Tu se sadrže: uzvik negodovanja i čuđenja, ostregheta (ublaženi, venecijanski oblik
izvorne psovke), zatim podsećanje na nerazumljive jezike ( ostrogoto, obeležje celokupnog
Finnegans wake, koje se na drugom mestu definiše kao ostrogothic kakography), kao i Gott.
Psovka koja se izgovara zbog nerazumljivog jezika. Zbog čega bismo očekivali da usledi
zaključak: non capisco (ne razumem). Ali ostrigotta je aluzija i na I got it, pa Džojs kaže: ora
capesco, gde spaja capire (razumeti) i uscire (izaći), možda u smislu »izvući se iz neprilike«,
ili iz lavirinta zvanog Finnegans Wake.
Činjenica je da Džojsa uopšte nisu morile naše prevodilačke brige. Njemu je bilo
važno da izmisli izraz kao što je ostrigotta, ora capesco.
Ako bismo Skenonijev prevod opet vratili na engleski jezik, ishod bi možda i bio
neodređeno nalik na original, ali to ne važi i za Džojsovu verziju. Dobili bismo sasvim drugi
tekst.
Džojsov prevod na italijanski svakako nije primer za prevođenje koje je »verno«
originalu. Pa ipak, kad čitamo njegov prevod, kad vidimo taj tekst koji je u celosti ponovo
smišljen na drugom jeziku, shvatamo njegove dubinske mehanizme, vrstu postupka koji autor
primenjuje na jezički fond, efekat sveta flatus vocis koji se neprekidno razgrađuje i iznova
spaja u nove molekulske forme – izvan očuvanja bilo koje aluzije ili citata. Džojs je, na
izvestan način, ostao u okvirima prevođenja u pravom smislu te reči i nije se zaglibio u
močvari proizvoljnih tumačenja. On označava krajnju granicu, koja se verovatno ne može
preći, ali granice – zbog kojih se vode žestoki ratovi – ne postavljaju se samo da bismo
utvrdili šta je izvan njih, već i da bismo odredili šta ostaje unutar njih.